Dugoročni (1965-2011) trendovi zaposlenosti i nezaposlenosti u Srbiji

Milion manje zaposlenih u 2011. nego u 1989. najubedljivije govori i o dubini pada i težini oporavka Srbije

Grafički abstrakt

Dugoročni (1965-2011) trendovi zaposlenosti i nezaposlenosti u Srbiji

0

500

1000

1500

2000

2500

3000

119

70.

1980

.19

82.

1984

.19

86.

1988

.19

90.

1992

.19

94.

1996

.19

98.

2000

.20

02.

2004

.20

06.

2008

.20

10.

Broj, u 000

God

ine

Ukupan broj zaposlenih (godišnji prosek) Broj nezaposlenih (godiš. pros.)

Podaci o zaposlenosti i nezaposlenosti u Srbiji u periodu 1965-2011

U hiljadama

GodinaUkupan broj zaposlenih

(godišnji prosek)Broj nezaposlenih

(godiš. pros.)Ukupno

(2+3)Stopa nezaposl.

(3:4)

1 2 3 4 51965. 1.446 109 1.555 7,01970. 1.559 162 1.721 9,41975. 1.908 286 2.194 13,0

1980. 2.328 442 2.770 16,01981. 2.399 440 2.839 15,51982. 2.451 462 2.913 15,91983. 2.492 474 2.966 16,01984. 2.549 497 3.046 16,31985. 2.615 528 3.143 16,81986. 2.693 558 3.251 17,21987. 2.762 558 3.320 16,81988. 2.784 578 3.362 17,21989. 2.790 607 3.397 17,91990. 2.707 664 3.371 19,71991. 2.625 714 3.339 21,41992. 2.536 748 3.284 22,81993. 2.464 739 3.203 23,11994. 2.413 726 3.139 23,11995. 2.379 776 3.155 24,61996. 2.367 819 3.186 25,71997. 2.360 750 3.110 24,11998. 2.357 769 3.126 24,61999. 2.153 736 2.889 25,52000. 2.097 722 2.819 25,62001. 2.102 769 2.871 26,82002. 2.067 843 2.910 29,02003. 2.040 947 2.987 31,72004. 2.050 945 2.995 31,62005. 2.069 992 3.061 32,42006. 2.021 1.005 3.026 33,22007. 1.991 850 2.841 29,92008. 1.990 793 2.783 28,52009. 1.857 730 2.587 28,22010. 1.775 730 2.505 29,12011. 1.735 745 2.480 30,0

Podaci su iz oficijelnih domaćih statističkih izvora, sadržani u knjizi prof. Dr. Stanko Radmilović, "Ubrzani razvoj uz stabilnost", Financing Centar, Novi Sad, 2001, tabela 6, str. 21. Za period 1997-2011 podaci su iz statistike NBS - Tabela 26 - Zaposlenost i zarade, 2012.

Lakonski komentar podataka iz tabele 4 gotovo da i nije potreban, budući oni govore sami po sebi dovoljno. Međutim za one koji baš ne vole čitanja tabela, da to ipak učinimo:

U 2011. godini bilo je:

- u odnosu na 2000. god. oko 362 hilj. manje zaposlenih;

- u odnosu na 1989. god. oko 1.055 hilj. manje zaposlenih.

Dakle, od pokazatelja nezaposlenosti, mnogo porazniju, ali i realniju sliku, pružaju podaci o kretanju broja zaposlenih. I ona je, zapravo, optužujuća kako za najviše vlasti u devedesetim, tako i za one u protekloj deceniji.

Suštinski, pad zaposlenosti u devedesetim rezultirao je iz:

- nesprovođenja tranzicije ili samo njenog fingiranja;

- međunarodnih sankcija, u osnovi, zbog pokušaja odbrane i održavanja neodržive socijalističke paradigme i sistema lažnog socijalizma;

- NATO-o bombarderske destrukcije, necivilizacijskog i nerazumnog čina, u predvečerje novog, trećeg milenijuma, nikako se ne može racionalizovati i pravdati ovakvim ili onakvim karakteristikama tadašnjeg režima, ili sprečavanjem težnji bilo koje nacionalne manjine u bilo kojoj državi, da se odcepi/odvoji u posebnu državu.

U tom smislu, posmatrano „iznutra“, pad zaposlenosti, i njegove implikacija u vidu povećanog broja penzionera i drugih velikih pritisaka na javnu potrošnju, može se, ako ne pravdati, a ono, barem donekle, razumeti.

Nasuprot tome, dalji pad zaposlenosti, umesto oporavka, razume se uz porast ne samo broja nezaposlenih, nego i već pomenutog povećanja pritiska na penzionerske i druge oblike javne potrošnje u protekloj deceniji, ne može se ničim opravdat i. Utoliko pre što je do njega došlo, ne u uslovima oskudnosti kapitala kakva je bila u devedesetim, nego u uslovima raspolaganja i nerazumne upotrebe nekoliko desetina milijardi dolara. Ali, i u uslovima slepog i upornog verovanja i primenjivanja tržišno-fundamentalističke paradigme, čije pogubne karakteristike treba još jednom potenirati:

- za tranziciju je od primarne važnosti bila je privatizacije po bilo kom modelu,samo ako vodi do što brže i temeljitije destrukcije svega zatečenog;

- uz privatizaciju bilo je važno i održavanje sužene, oskrnavljene makroekonomska stabilnost. Ona po definiciji, znači makroekonomsku ravnotežu; a valjda je jasno da te ravnoteže ne može biti ako se ne vodi računa o kretanje GDP, štednje, investicija, zaposelnosti... tj, ako se realna ekonomija, izbaci iz korpusa relevantnog;

- izlaz, kvazi opravdanje je bilo u obliku formule: 1) mala i srednja preduzeća i, još više FDI, će dovesti do brzog oporavka realnog sektora i 2) u međuvremenu razvijene zemlje će kreditima platežno osposobljavati tražnju u devastiranim tranzicionim zemljama, s jedne strane, i komplementarno, s druge strane, ponudom svojih roba će zadovoljavati tako generisanu robnu tražnju. Moglo se, i moralo, znati da je to neprirodna, neeonomska, sebična formula i pre nego što se jasno pokazao nužan epolog: iz gornje formula navedeno pod 1) nije, i nije ni moglo biti realizovano, već je ostvareno samo navedeno pod 2, kao spasonosno rešenje. Dakle od

nedeljive formule, realizovan je samo drugi deo. Naravno, uz kumuliranje prezaduženosti, i puzajući oporavak realnog sektora i sasvim nezadovoljavajuću zaposlenost u gotovo svim tranzicionim zemljama. Tačnije, sem onih koje su se manje ili više, na ovaj ili onaj način, oduprle striktnoj primeni Vašingtonskog konsenzusa zasnovanog na pogubnoj maraket-fundalism strategy.

Čitaocu će se, s pravom učiniti, da je sve to već mnogo puta rečeno, pa je dalje ponavljanje nepotrebno. „Svršenom poslu mane nema“ – kaže narodna. I zaista, ne bismo već rečeno ponavljali kad ne bi bilo i dalje vladahućeg apsurda da oporavak očekujemo iz miljea u kojemu neuspešni koncept još uvek suvereno vlada. I Srbiji će, bez sumnje, biti nametana ista ona tržno-fundamentalistička doktrina koja je u prošlo deceniji, dovela ne samo do neoporavka, nego i do dalje ekonomske devastacije, do drastičnog smanjenja zaposlenosti, hipertrofije javne potrošnje, zanemarivanje domaće štednje i domaćoh investicija ... Jednom rečju, do beznađa.