Iako je te subote pre podne sunce bleštavo sijalo, vreme je bilo za zimski kaput, a ne samo za man- til, kao što je bilo cele sedmice i kao što su se svi nadali da će ostati i za veliki kraj nedelje - kraj nedelje kada se igrala utakmica sa Jejlom. Od dva- deset i više mladića što su na stanici čekali svoje dcvojke, koje je trebalo da stignu vozom u deset i pcdeset dva, samo su njih šestorica ili sedmorica stajali na hladnom, nepokrivenom peronu. Ostali, gologlavi, bili su se okupili u zagrejanoj čekaonici, »tojeći naokolo u grupicama, po dvojica, trojica ili četvorica, obavijeni dimom, razgovarajući tonom koji je skoro kod svih zvučao studentski važno, kao da je svaki od njih ponaosob, u ovom piskutavom razgovoru, raščišćavao jednom za svagda nekakvo vrlo

složeno pitanje, koje je ostali, vanuniverzitetski Hvet, potrebno ili nepotrebno, vekovima zamagljivao.

Lejn Kotel, u kišnom ’Barberi’ mantilu s vune- nom postavom, bio je jedan od šestorice ili sedmo- ricc mladića na otvorenom peronu. Ili, bolje rečeno, on i jeste i nije pripadao ovoj grupi. Čitavih deset minuta, pa i više, namerno je stajao udaljen od ostalih mladića, taman toliko da ne čuje njihov razgovor; leđima je bio oslonjen na stalak s bes- platnim brošurama hrišćanskih scijentista, golih ru- ku zavučenih u džepove kaputa. Nosio je keste- njast kašmirski šal koji mu je lepršao oko vrata i gotovo ga uopšte nije štitio od zime. On najednom, i prilično rasejano, izvuče desnu ruku iz džepa i poče da namešta šal, ali pre nego što ga je name- stio, predomisli se i tu istu ruku zavuče pod kaput i izvadi neko pismo iz unutrašnjeg

džepa na sakou. Poluotvorenih usta, on smesta poče da ga čita.

Pismo je bilo napisano, zapravo otkucano na mašini, na bledoplavoj hartiji. Izgledalo je staro i izgužvano, kao da je vađeno iz koverta i više puta čitano.

Utorak (mislim)Mili moj Lejne,pitam se da li ćeš moći da odgonetneš ovo

pismo, jer je večeras u spavaonici tako užasna galama da jedva čujem i svoje misli. Zato, ako nešto napišem pogrešno, molim te da to previdiš. U vezi s tim, poslušala sam tvoj savet i u poslednje vreme često sam se pomagala rečnikom, pa ako mi to sada sputava način izlaganja, krivica je do tebe. Bilo kako bilo, baš sam dobila tvoje divno pismo i volim te strašno, do ludila, itd. i jedva čekam kraj nedelje. Veoma mi je žao što nisi mogao da me smestiš u Kroft Haus, ali mi je, u stvari, svejedno gde se nalazim, samo ako je toplo i ako nema stenica i ako te viđam s vremena na vreme, tj. svakog časa. Buk- valno sam poludela u poslednje vreme. Beskrajno obo- žavam tvoje pismo, posebno onaj deo o Eliotu. Čini mi se kako počinjem da prezirem sve pesnike izuzev Sapfe. Citala sam je kao luda i, molim te, nemoj da praviš pro- stačke primedbe. Možda ću čak o njoj pisati seminarski rad, ukoliko se odlučim da krenem u osvajanje lovorika, i onaj kreten koga su mi postavili za tutora dozvoli da uzmem tu temu. »Izdiše nežnolepi Adonis... Šta nam je činiti, Afrodito? O, udarajte se u prsa, device, i hitone svoje razderite.« Nije li to prekrasno? I to je stalno tako. Da li me voliš? Nisi to nijedanput rekao u svom uža- snom pismu. Prosto te mrzim kad si čutljiv (da li je ovo tačno napisano?) i kad se ponašaš kao prepotentno mu- ško. U stvari, ne mrzim te,

ali u mojoj prirodi je da sam protiv jakih i nepričljivih ljudi. Nije da ti nisi jak, nego, shvataš šta hoću da kažem. Ovde unutra je takva buka da jedva čujem i svoje misli. U svakom slučaju, ja te volim i hoću da pošaljem ovo pismo ekspresnom po- štom, tako da ga sasvim blagovremeno dobiješ, samo ako uspem da nađem marku u ovoj ludnici. Volim te volim te volim te. Znaš li da sam ja igrala s tobom u stvari svega dva piita za jedanaest meseci? Ne računam ono u Vangardu kad si bio pod gasom. Ja ću sigurno bi- ti vrlo bojažljiva s tobom. Uzgred budi rečeno, ubiću te ako mi i jednom reči odgovoriš na ovo. Do viđenja u subotu, cvete moj!!

Mnogo te voli FRENI

х х х х х х х х хх х х х х х х х х

R S. Tata je dobio rendgenske snimke iz bolnice i svima nam je laknulo. Tumor je, ali nije zloćudni. Sinoć sam razgovarala s mamom telefonom. Između ostalog, ona te pozdravila, tako da možeš biti miran što se tiče one noći u petak. Ne verujem čak ni da nas je čula kad smo ušli.

R R S. Toliko izgledam glupa i smetena kad ti pišem. Zašto? Dozvoljavam ti da to ispitaš. Samo da lepo pro~ vedemo ovaj kraj nedelje. Hoću da kažem, bar ovaj put, акб je moguće, nemoj sve da ispituješ skroz-naskroz, naročito ne mene. Volim te.

FRENSIS (njen znak)Lejn je pročitao pismo otprilike do

polovine, kad ga prekide - utrapi mu se, uznemiri ga - jedan kru- pan mladić po imenu Rej Sorenson, koji je hteo da čuje da li Lejn razume nešto od toga što želi da kaže ta

cepanka Rilke. Lejn i Sorenson su bili na 251. grupi za modernu evropsku književnost (koja prima samo studente na poslednjoj godini studija i postdiplomce) i određeni su da za ponedeljak pri- preme nešto o Cetvrtoj Rilkeovoj Devinskoj elegiji. Lejn, koji je samo površno poznavao Sorensona, ali je osećao neku neodređenu, kategoričku odvratnost prema njegovoj ličnosti, odloži svoje pismo i reče da ne zna bogzna šta o Rilkeu, ali misli da ga je uglavno razumeo. »Blago tebi«, reče Sorenson. »Ti si srećan čovek«. Glas mu je bio toliko beživotan, kao da je prišao da govori s Lejnom iz dosade ili ćudljivosti, a ne da razgovaraju normalno, kao Iju- di. »Bože, ala je hladno«, dodade i izvadi paklo ci- gareta iz džepa. Na reveru Sorensonovog kaputa od kamilje dlake, Lejn primeti trag ruža za usne, izbri- san, ali još uvek vrlo vidljiv. Izgledalo je kao da je tu stajao nedeljama, možda mesecima, ali on nije dovoljno poznavao Sorensona da bi mu skrenuo pažnju, niti ga je, pak, bilo briga. Pored toga, voz je nailazio. Oba mladića okrenuše glave ulevo, prema lokomotivi koja je dolazila. Gotovo istovremeno, vrata na čekaonici se s treskom otvoriše i mladići koji su sedeli unutra, u toplom, počeše da izlaze da sačekaju voz; većina njih ostavljala je utisak kao da drže bar po tri upaljene cigarete u svakoj ruci.

I sam Lejn zapali cigaretu kad se voz zaustavi. Zatim, kao i mnogi Ijudi koji bi možda trebalo da prođu probni ispit za dočekivanja na stanici, poku- ša da sa svoga lica zbriše svaki izraz koji bi mogao da vrlo jednostavno, možda čak i savršeno, otkrije njegova osećanja prema osobi koja stiže.

Freni je bila među prvim devojkama koje su siš- le iz voza, iz jednog udaljenog vagona na severnom kraju perona. Lejn je odmah spazi i, uprkos napo- rima da ostane hladnokrvan, njegova ruka koja se naglo diže u vazduh otkri pravu istinu. Freni vide najpre ruku, zatim njega, i onda mu odmahnu na jedan dosta neobičan način. Freni je imala na sebi kaput od striženih rakuna, i Lejn, idući prema njoj brzim korakom, ali mirna izraza na licu, s priguše- nom radošću zaključi da je on jedini na peronu ko- ji stvarno poznaje Frenin kaput. Seti se kako je jednom, pošto je čitavih pola sata ljubio Freni u jednim pozajmljenim kolima, poljubio i rever nje- nog kaputa, kao da je on isto toliko poželjan, or- ganski nastavak njene ličnosti.

»Lejne!« oduševljeno ga pozdravi Freni, koja nije bila od onih što skrivaju svoja osećanja. Ona ga za- grli i poljubi. Bio je to poljubac kakav se daje na staničnim peronima, vrlo spontan u početku, a za- tim nešto uzdržan u toku izvođenja, pomalo nalik na dodirivanje čelika.

»Jesi И dobio moje pismo?« upita ona, i gotovo u istom dahu dodade: »Pa ti si se smrzao, siroti moj dečko. Zašto nisi čekao unutra? Jesi li dobio moje pismo?«

»Koje pismo?« reče Lejn, uzimajući njenu put- ničku torbu. Marinskoplava torba, oivičena belom kožom, bila je slična nizu drugih koje su iznete iz voza.

»Nisi ga dobio? Pisala sam ti još u sredu. 0, bo- že! I to sam ga sama odnela na poštu...«

»A, to pismo! Jesam. Je li to sve što imaš od stvari? Koja je to knjiga?«

Freni pogleda ka svojoj ruci. Držala je neku ma- lu knjigu boje graška, u platnenom povezu.

»Ovo? Ah, ništa«, reče.Ona otvori ručnu torbicu, strpa knjigu

unutra i pođe s Lejnom niz dugi peron prema taksi sta- nici. Držala ga je ispod ruke, i sve vreme pričala. Najpre je govorila o nekoj haljini koja je tu u tor- bi, i koju treba ispeglati. Reče kako je kupila jednu vrlo slatku peglicu koja je tako mala da izgleda kao da je napravljena za lutkinu kuću, ali je zaboravila da je ponese. Onda je rekla kako misli da su sa njom u vozu bile samo tri poznate devojke - Mar- ta Ferar, Tipi Tibet, i Eleonora, kako li se ono zvaše, s kojom se pre više godina upoznala kad je bila u internatu u Eksiteru, ili na nekom drugom mestu. Ostale devojke u vozu izgledale su sasvim obično, reče Freni, sem dve pljunute intelektualke, koje kao da su iz Vasara, i jedne devojke savršeno slične tipu Beningtonove ili Sare Lorens. Ova, tipa Benington-Sara Lorens, ostavljala je utisak da je sve vreme u vozu provela u klozetu, vajajući, slika- jući, ili tako nešto, i kao da je ispod haljine imala na sebi triko koji joj je ocrtavao sve delove tela. Lejn, koji je suviše brzo koračao, reče kako mu je žao što nije mogao da je smesti u Kroft Haus - naravno, tu se baš ništa nije moglo učiniti - ali joj je zato našao jedno vrlo lepo, prijatno mesto. Malo, ali čisto i sve kako treba. Dopašće joj se, dođao je Lejn, i Freni odmah zamisli belu drvenu kućicu sa sobama za izdavanje. Tri devojke koje se nikad ranije nisu srele, sve tri u istoj sobi. Ona koja dođe prva zauzeće kvrgavi divan, dok će dru- ge

dve spavati zajedno u krevetu za dvoje, sa izvan- rednim dušekom. »Divno«, oduševljeno reče ona. Ponekad joj je bilo strašno teško da sakrije svoju ogorčenost prema opštoj brljivosti muškog roda, a posebno prema Lejnovoj. To je podseti na jedno ki- šovito veče u Njujorku, kada je Lejn, baš kad su izašli iz pozorišta, sa sumnjivim izlivom trotoar- skog milosrđa dozvolio onom užasnom čoveku u smokingu da mu otme taksi ispred nosa. Njoj je to bilo svejedno - jer, bože moj, bilo bi užasno bi- ti muškarac koji mora da nalazi taksi po kiši - ali nije zaboravila Lejnov strašan, neprijateljski pogled koji joj je uputio dok se vraćao na pločnik. Sada, pošto se osećala čudno krivom kad je mislila na to i na mnoge druge stvari, ona blago i na pose- ban način privuče Lejnovu ruku, izigravajući ne- žnost. Oboje uđoše u taksi. Marinskoplavu torbu, oivičenu belom kožom smestiše napred, pored vo- zača.

»Odnećemo tvoje stvari tamo gde ćeš stanovati... ubacićemo ih samo kroz vrata... a onda idemo da ručamo«, reče Lejn. »Umirem od gladi.« On se nag- nu napred i dade adresu vozaču.

»O kako je divno što te ponovo vidim!« reče Fre- ni kad je taksi pošao. »Nedostajao si mi.« Tek što je izgovorila te reči, postade joj jasno da uopšte ne misli tako. Ponovo ispunjena osećanjem krivice, ona uze Lejnovu ruku i čvrsto, s toplinom, uplete svoje prste među njegove.

Posle otprilike jednog sata, njih dvoje su sedeli za jednim prilično usamljenim stolom kod »Sikle- ra«, u centru grada, inače vrlo

omiljenom restora- nu, naročito kod intelektualne studentske elite iz koledža - manje-više istih onih studenata koji su, bilo da su pripadali Jejlu ili Harvardu, više voleli da svoje devojke izvedu malo dalje od »Morija« ili »Kronina«. Moglo bi se reći da je »Sikler« bio jedi- ni restoran u gradu u kome šnicle nisu bile »ovako debele« - puna dva santimetra od palca do kaži- prsta. Kod »Siklera« su se mogli dobiti puževi. To je bio restoran u kome su i student i njegova de- vojka poručivali salatu, ili su je se, pak, oboje liša- vali zbog belog luka kojim je bila začinjena. Freni i Lejn su pili martini. Kad su im pre deset-petnaest minuta doneli piće, Lejn ga je probao, da bi se po- tom zavalio u stolicu. Bacio je zatim kratak pogled po sobi. Ovo je učinio uz gotovo opipljivo osećanje zadovoljstva što se nalazi (bio je siguran da to ni- ko ne može osporiti) na pravom mestu, sa nesum- njivo zgodnom devojkom - devojkom koja ne samo da je bilo neobično lepa, već i nešto više od toga - koja je umela da izbegne jednoličnost kašmirskih džempera i flanelskih suknji. Freni je primetila ovaj mali trenutak zadovoljstva kod njega i shvatila ga baš onako kako treba: ni više ni manje od toga. Ali, po nekom starom, utvrđenom sporazumu sa svojom psihom, ona odluči da se oseća krivom što ga je razotkrila, i osudi sebe da ga ubuduće sluša kao da je naročito udubljena.

Lejn je sad govorio kao što govori neko ko je monopolisao razgovor čitavih četvrt sata ili više, i koji zapravo veruje da je baš pogodio ton koji muI dozvoljava da bilo šta kaže: »Onako grubo

rečeno, I za njega bi se moglo reći da mu nedostaje testiku- I larnost. Znaš šta hoću da kažem?« Bio je značajno I nagnut prema Freni koja ga je prijemčivo slušala, I oslonjen o sto, tako da mu se martini nalazio izme- I đu laktova.1 »Šta mu nedostaje?« reče Freni. Ona toliko dugo I ništa nije rekla, da je morala da se nakašlje kako bi I pročistila grlo pre nego što progovori.

| Lejn je oklevao. »Muškost«,

reče. sy »Čula sam te prvi put.«| »U svakom slučaju, to je bio motiv cele

stvari, , da tako kažem - qno što sam pokušao da iznesem na jedan finiji način«, reče Lejn, pažljivo prateći tok sopstvenog pričanja. »O, bože. Hoću da kažem... Kunem ti se, mislio sam da će da prođe potpuno nezapaženo i, kad sam ga dobio natrag s jednom suludom desetkom na njemu, velikom dva metra, umalo se nisam onesvestio.«

Freni se ponovo nakašlja. Očigledno je dosledno sprovodila svoju odluku da pažljivo sluša.

»Zašto?« upita ona.

Lejn je pomalo zbunjeno pogleda.

»Sta zašto?«»Zašto si mislio da će da prođe potpuno

neza- paženo?«»Pa o tome ti i pričam. Baš to i hoću da

ti ob- jasnim. Ovaj dasa, Bragman, je veliki stručnjak za Flobera. Ili sam bar ja tako mislio.«

»Oh«, reče Freni i nasmeši se. Pijuckala

je svoj martini. »Izvrstan je«, dodade, gledajući u čašu.

»Ođuševljena sam što nije đžin sa nešto malo mar- tinija. Mrzim kad je sve sam džin.«

Lejn klimnu glavom. »U svakom slučaju, mislim da mi je taj suludi esej u sobi. Pročitaću ti ga ako budemo imali vremena u toku ova dva dana.«

»Divno. Baš bih volela da ga čujem.«Lejn ponovo klimnu glavom. »Nemoj da

misliš da sam rekao nešto što će preokrenuti svet, ili to- me slično.« On promeni položaj u stolici. »Ali... ne znam...čini mi se da sam dobro uradio što sam insistirao na tome zašto njega tako neurotično pri- vlači mot juste. Mislim, u svetlu onoga što danas znamo. Ne govorim samo o psihoanalizi i svim tim koještarijama, ali i one svakako pomažu da se stva- ri jasnije sagledaju. Shvataš šta hoću da kažem? Ja nisam nikakav frojdovac, ili tome slično, ali preko izvesnih stvari ne može se preći jednostavno tako što se kaže da su frojdovske, pa im tek tako pri- kačiš jedno veliko ’F ili nešto. Mislim da sam u iz- vesnoj meri bio sasvim u pravu što sam istakao kako nijedan od zaista velikih pisaca - Tolstoj, Dostojevski, Šekspir, - nisu cedili reči kao cepi- dlake. Oni su samo pisali. Shvataš me?« Lejn je gledao u Freni kao da nešto iščekuje. Izgledalo mu je da ga sluša sa zaista izuzetnom pažnjom.

»Hoćeš da pojedeš tu maslinu, ili nećeš?«Lejn baci kratak pogled na čašu martinija

pred sobom, zatim ponovo pogleda Freni. »Ne«, reče on hladno. »Hoćeš li ti?«

»Ako ti nećeš«, reče Freni. Po njegovom izrazu lica videla je da to nije trebalo da pita.

Što je još gore, ona više nije ni želela maslinu, i pitala se za- , Sto li je uopšte i

tražila. Ali, kad joj je Lejn pružio ; 8Voju čašu s martinijem, nije joj ostalo ništa drugo 'nego

da uzme maslinu i naoko je u slast pojede. ( Zatim uze cigaretu iz Lejnove paklice koja je

ležala na stolu; on joj pripali i istovremeno pripali sebi ; ? jednu.

' Posle prekida zbog masline, za stoiom zavlada •' kraće ćutanje. Kad ga je prekinuo, Lejn je to učinio , zato što nije bio čovek koji bi duže vreme bio u | stanju da čuva neku veliku misao samo za sebe. ji' »Taj dasa Bragman misli kako bi trebalo da negde objavim svoj esej«, najednom reče on. »Ipak, ne znam šta da radim.« Zatim, kao da je najednom po- stao iscrpen - ili bolje reći, ispražnjen pohlepnošću sveta koji je želeo da se dočepa plodova njegovog intelekta - on poče da trlja lice dlanom, odstranju- jući sanjivost iz jednog oka, pokretom neotesanim ali potpuno nesvesnim. »Hoću da kažem da svi ti kritički eseji o Floberu i ostalima ne vrede ni pet para.« Razmišljao je, pomalo zlovoljna izgleda. »U stvari, ne verujem da je o njemu napisano išta što bi bilo stvarno značajno, za poslednjih...«

»Govoriš kao pravi sekcijaš. Baš tako.«»Molim?« upita Lejn, s promišljenom

mirnoćom.

»Govoriš kao pravi sekcijaš. Žao mi je što ti to kažem, ali ti si to. Baš to.«

»Zašto? A kako govore sekcijaši, ako smem da pitam?«

Freni vide da ga je naljutila, i to ozbiljno, ali u ovom trenutku, koliko iz zlobe, toliko

iz samo- osuđivanja, ona oseti želju da kaže ono što joj je na srcu. »Pa, ja ne znam kakvi su oni ovde, ali na

mom fakultetu sekcijaš je osoba koja preuzme đuž- nost u razredu kada je profesor ođsutan, ili je u nervnoj depresiji, ili kod zubara, ili tako negde. To je obično diplomirani student ili tome slično. Kako god bilo, ako vodi, recimo, tečaj iz ruske književno- sti, on ulazi u košulji sa zakopčanom kragnom i štraftastom kravatom, i počinje da sakati Turgenjeva čitavih pola sata. Zatim, kad završi, kada ti potpu- no ogadi Turgenjeva za sva vremena, počne da go- vori o Stendalu ili nekom drugom piscu o kome je pisao svoj diplomski rad. Na mom fakultetu, na od- seku za engleski jezik, ima oko deset sekcijaščića koji provode vreme na taj način što ubijaju svetu svaku ljubav prema književnosti. Tako su briljantni da jedva umeju da otvore usta - izvini za ovu pro- tivrečnost. Hoću da kažem, ako se upustiš s njima u diskusiju, sve što mogu da urade to je da zauzmu strašno blagonaklon stav prema...«

»Ti si danas prava stenica - znaš? Šta ti je, kog đavola?«

Freni naglo otrese pepeo s cigarete i zatim pri~ nese pepeljaru preko stola, santimetar bliže sebi. »Žao mi je. Ja sam nemoguća«, reče. »Cele nedelje osećam neku želju da uništavam. Strašno je to. Uža- sna sam.«

»Tvoje pismo uopšte nije ostavljalo takav utisak«, reče Lejn.

Freni svečano klimnu glavom. Zagledala se

u jednu malu toplu mrlju sunčeve svetlosti na stol- njaku, koja je bila veličine žetona za poker. »Morala sam da se napregnem kako bih ga napisala«, reče.

Lejn zausti da kaže nešto, ali iznenada dođe kel- ner da odnese prazne čaše od martinija. »Hoćeš li }oš jedan?« upita on.

Nije dobio odgovor. Freni je s posebnom upor- nošću zurila u malu sunčevu mrlju, kao da razma- tra mogućnost da se opruži preko nje.

»Freni«, strpljivo reče Lejn, da bi se pokazao pred kelnerom. »Da li bi htela još jedan martini, ili nešto drugo?«

Ona pogleda ka njemu. »Izvini«. Zatim pogleda u prazne čaše koje je kelner držao u ruci. »Ne. Da. Ne znam.«

Lejn se nasmeja, gledajući pri tom u kelnera. »Dakle, da ili ne?« reče on.

»Da, molim.« Izgledala je nešto življe.Kelner se udalji. Lejn ga je posmatrao kako

izla- zi iz sale, a zatim pogleda u Freni. Poluotvorenih usta, skupljala je pepeo od cigarete po čistoj pepe- Ijari koju je kelner doneo. Lejn ju je posmatrao sa razdraženošću koja je sve više rasla. Vrlo verovat- no, on je mrzeo i bojao se bilo kakvih znakova rav- nodušnosti kod devojke s kojom se ozbiljno sastajao. U svakom slučaju, mora da ga je obuzela pomisao kako Frenine mušice vrlo lako mogu da pokvare ceo kraj nedelje. On se iznenada naže napred i sta- vi ruke na sto, kao da je, pobogu, želeo da izgladi celu ovu stvar, ali Freni progovori pre njega. »Da- nas sam nešto na tri ćoška«, reče. »Ne znam šta mi je.« Ona uhvati sebe kako gleda Lejna kao

da je tuđinac, ili kao da je oglas koji reklamira neku no- vu marku linoleuma, preko celog plafona vagona u metrou. Ponovo oseti kako u njoj polako raste ose- ćanje nedovoljne privrženosti i krivice, koje je iz- gleda bilo na dnevnom redu pri ovom susretu, te je reagovala na taj način što je pružila ruku i stavi- la je preko Lejnove. Gotovo odmah je povukla, da bi uzela cigaretu sa ivice pepeljare. »Za trenutak, sve će biti u redu«, reče. »Obećavam ti.« Ona se na- smeši Lejnu - skoro iskreno ovog puta - i, u tom trenutku, jedan uzvraćen osmeh mogao bi bar do- nekle da ublaži izvesne događaje koji će uslediti, ali je Lejn bio obuzet izigravanjem neke vrste nje- mu svojstvene ravnodušnosti, i odluči da joj ne uzvrati osmeh. Freni povuče jedan mali dim iz ci- garete. »Da nije već kasno, i još mnogo štošta«, reče ona, »i da nisam kao budala odlučila da krenem u osvajanje lovorika, mislim da bih napustila engle- ski. Ne znam.« Ona otrese pepeo. »Već mi je do te mere dosta nadriučenjaka i uobraženih uništa- valaca književnosti, da mi dođe da vrištim.« Ona pogleda Lejna. »Izvini. Prestaću. Dajem ti reč... Da sam samo imala tri čiste, ne bih nipošto ponovo došla na univerzitet ove godine. Ne znam. Sve je to jedna neverovatna ludost.«

»Bravo. Pa to je sjajno.«

Freni prihvati ovu sarkastičnu primedbu kao da je i zaslužila. »Izvini«, reče.

»Prestani već da se izvinjavaš, molim te. Ti kao da nisi čak ni primetila kako namrtvo uopštavaš stvari. Ako bi sad svi Ijudi na

odseku za engleski bili tako veliki uništavaoci, to bi bilo nešto sasvim drugo...«

Freni ga prekide, ali skoro sasvim nečujno. Preko njegovog ramena od flanela boje antracita, gledala je prazno preko sale.

»Šta?« upita Lejn.»Rekla sam da znam. Imaš pravo.

Odsutna sam, f i to je sve. Ne obraćaj pažnju na mene.«! Ali Lejn nije mogao da napusti raspravu dok ova ne bude rešena u njegovu korist. »Vraga!

Hoću | da kažem«, reče on, »kako u svim strukama ima / nesposobnih ljudi. Mislim da

je to osnovno. Osta- vimo za trenutak te proklete sekcijaše.« Gledao je , Freni.

»Slušaš li ti mene, ili šta?«»Da.«»Na tvom prokletom odseku za engleski

imaš , dva najbolja čoveka u zemlji. Manlijus. Espozito. Bože, šta bih dao da su oni ovde. Oni su bar pesni- ci, za ime boga.«

»Nisu«, reče Freni. »To je ono strašno. Hoću da !■ kažem, nisu pravi pesnici. Oni su samo

Ijudi koji pišu pesme koje svuda objavljuju i unose u sve an- tologije, ali pesnici nisu.«

Ona ućuta, sasvim svesno, i ugasi cigaretu. Od pre nekoliko minuta izgledalo je f da joj

boja iščezava s lica. Najednom, čak i njen ruž , na usnama postade za nijansu-dve

bleđi, kao da ga je baš sad izbrisala papirnom maramicom. »Nemoj- mo više o tome«, skoro nečujno reče ona, gnječeći opušak cigarete u pepeljari. »Ne znam šta mi je. Pokvariću ceo vikend. Možda ispod moje stolice ima kapak

na podu, pa da iščeznem.«

Kelner vrlo brzo dođe i ode, pošto je pred njih stavio po martini. Lejn obuhvati dršku čaše prstima

i': t

tankim i dugim, i nekako uvek pred očima. »Nećeš ti ništa da pokvariš«, tiho reče on. »Želeo bih samo da znam šta je šta u toj zavrzlami. Hoću da kažem, da li čovek mora da bude nekakav boemski tip, ili da je mrtav, da bi bio pravi pesnik? Šta bi ti htela - nekakvog idiota sa kovrdžavom kosom?«

»Ne. Možemo li da promenimo temu? Molim te. Vrlo mi je loše, i počinjem da osećam strašnu...«

»Ja bih bio vrlo srećan da promenimo temu - bio bih oduševljen. Samo mi prvo kaži šta je to pravi pesnik, ako nemaš ništa protiv. Bio bih ti zahvalan. Stvarno bih bio.«

Visoko na Freninom Čelu pojavi se nekoliko jed- va primetnih, blistavih kapi znoja. To je moglo da znači da je odaja pregrejana, da je boli stomak, iii da je martini bio suviše jak; u svakom slučaju, Lejn kao da ništa nije primećivao.

»Ja ne znam šta je pravi pesnik. Volela bih kad bi prestao da govoriš o tome, Lejne. Ozbiljno ti ka- žem. Nekako čudno se osećam, i ne mogu...«

»U redu, u redu - dobro. Odmori se«, reče Lejn. »Hteo sam da...«

»Sve što znam, to je ovo«, reče Freni. »Kad je neko pesnik, onda treba da uradi nešto lepo. Hoću da kažem, svet od njega očekuje da ostavi nešto le- po za sobom kad završi

stranicu. Oni o kojima ti govoriš ne ostavljaju za sobom ništa lepo, ama baš ništa. Jedino što neki, koji su možda nešto bolji, čine, to je što ti, da tako kažem, uđu u glavu i ta- mo ostave nešto; ali baš zato što to čine, baš zato što znaju hako da nešto ostave, to onda ne mora da bude nikakva pesma, za ime sveta. To može da

r’bude neka vrsta strašno upečatljive sintaktičke ba- lege - izvini za izraz. Kao Manlijus, Espozito i svi iti nesrećnici.«

Pre nego što je išta rekao, Lejn polako pripali sebi cigaretu. Zatim reče: »Mislio sam da ti

voliš Manlijusa. Čak mi se čini, ako se dobro sećam, da I si pre otprilike mesec dana rekla

kako je on divan, ■' i kako ti...«»Meni se on sviđa. Ali već mi je dosta toga da mi se ljudi samo sviđaju. Neizmerno želim da mo- ,gu da sretnem nekog koga bih mogla da

poštu- j jem... Hoćeš li da me izviniš za trenutak?« Freni J, se naglo diže, s tašnom u ruci. Bila je veoma ble- *<ј da. Lejn odgurnu

svoju stolicu i ustade, dok mu ( usta ostađoše malo otvorena. »Šta ti je?« upita. §

»Nije ti dobro? Nešto nije u redu, ili šta?«I; »Odmah ću se vratiti.«t Ona napusti salu, ne pitajući nikog ništa, kao da | je znala kuda treba da pođe, jer je već ranije dola- zila na ručkove kod »Siklera«.I’ Pošto je ostao sam za stolom, Lejn je pušio i pio martini u malim gutljajima, kako bi mu potra- jao dok se Freni ne vrati. Bilo je jasno da je sreća 1 od pre pola sata, koju je osećao zbog toga što se *’ nalazi na pravom mestu i sa pravom devojkom, ili r koja bar tako izgleda, bila sasvim iščezla. On baci pogled

na kaput od striženih rakuna koji je bio na- 'I krivo prebačen preko naslona Frenine prazne stolice I; - isti kaput koji ga je uzbudio na stanici zbog njego- ||; ve posebne prisnosti s njim - i stade da ga ispituje s vrlo određenim neprijateljstvom. Ko zna zbog čega, izgledalo je kao da ga nabori na svilenoj po- stavi kaputa Ijute. On prestade da ga gleda i poče da zuri u dršku svoje čaše s martinijem, kao čovek koji oseća da ga neko iz neodređenih razloga pro- goni. Jedno je bilo sigurno - vikend je zaista ot- počeo užasno loše. Međutim, on u tom trenutku slučajno pogleda od stola i vide jednog poznanika kako prolazi salom - jednog svog školskog druga sa devojkom. Lejn se malo uspravi u stolici i pro- meni izraz lica. Umesto uznemirenog i nezadovolj- nog izgleda, on dobi izraz čoveka čija je devojka jednostavno otišla u toalet i ostavila ga samog, kao što se često događa, tako da nema šta drugo da radi u međuvremenu nego da puši i izgleda kao da se, po mogućstvu, prijatno dosađuje.

Kod »Siklera«, toalet za dame bio je gotovo isto toliko prostran i, na izvestan način, udoban kao trpezarija. Kad je Freni ušla, u njemu nije bilo ni- koga, pa ni čuvarke. Stajala je za trenutak na sre- dini popločanog poda, kao da je to bilo mesto na kome je ugovoren neki sastanak. Sad su joj po če- lu izbile graške znoja, usta su joj bila opuštena, i bila je još bleđa nego u trpezariji.

Onda je naglo, hitrim korakom, otišla u najuda- ljeniju i najneupadljiviju od sedam ili osam kabina- za koju, srećom, nije bio potreban novac da

bi se ušlo u nju - zatvorila vrata za sobom i, s izvesnom teškoćom, namakla rezu da bi ih zaključala. Bez nekog očitijeg traga da se oseća nelagodno na tom neobičnom mestu, ona sede i čvrsto steže kolena, kao da je htela da joj telo postane još manje, još zbijenije. Zatim stavi šake vertikalno preko očiju i jako ih pritisnu, kao u nameri da parališe očni živacpotisne sve slike u prazno crnilo. Iako su drhtali, i možda baš zbog toga što su drhtali, njeni dugi sti izgledali su neobično ljupko i lepo. Ostala je la trenutak u tom ukočenom položaju, sličnom -ložaju ploda u utrobi - a onda briznu u plač. lakala je čitavih pet minuta. Plakala je, i ne po- "’šavajud da uguši ono bučno izražavanje tuge i 'pometenosti, te je puštala grčevite grlene glasove, ,|Ј£ао histerično dete čiji dah pokušava da se probije IJcroz delimično zatvoren poklopac dušnika. Pa ipak, ikad je najzad prestala da plače, prestala je sasvim, ,bez onog bolnog i teškog udisanja koje obično pra- | ti snažan izliv bola. Kad se zaustavila, izgledalo je kao da se u njenoj svesti odigrala neka značajna promena krajnosti, koja je imala neposredan, umi- rujući uticaj na njeno telo. Lica izbrazdana od su- za, ali sasvim bezizrazna, gotovo prazna, podigla je s poda svoju tašnu, otvorila je i izvadila iz nje knji- žicu povezanu u zeleno platno boje graška. Stavila je na krilo - ili bolje, na kolena - i samo gledala u nju, piljila u nju, kao da je to najpogodnije mesto na koje bi se mogla staviti ova knjižica. Zatim uze knjigu, podiže je do visine grudi i pritisnu je uza se

- čvrsto, ali samo za trenutak. Na kraju je ponovo vrati u tašnu, ustade i izađe iz kabine. Umila je li- ce hladnom vodom, obrisala se peškirom koji je vi- sio iznad umivaonika, stavila ruž na usne, očešljala se i napustila prostoriju.

Dok je prolazila kroz salu, ka stolu za kojim je sedeo Lejn, izgledala je zaista lepo, kao devojka koja je na oprezu za vreme velikog studentskog izleta. Kad je živahno, smešeći se, prišla svojoj sto- lici, Lejn je lagano ustao, držeći salvetu u levoj ruci.

»Izvini«, reče Freni. »Jesi li možda pomislio da sam umrla?«

»Nisam mislio da si umrla«, reče Lejn i približi joj stolicu. »Nisam znao šta ti se, kog đavola, de- silo.« On zaobiđe sto i pride svojoj stolici. »Znaš da nemamo baš mnogo vremena.« Seo je. »Kako ti je? Oči su ti malo krvave.« Gledao ju je još pažlji- vije. »Je Г sad u redu, ili... ?«

Freni zapali cigaretu. »Sada se odlično osećam. Nikad u životu nisam bila u ovako dobroj formi. Je- si li naručio nešto?«

»Čekao sam tebe«, reče Lejn, još uvek je pažlji- vo posmatrajući. »U čemu je bila stvar? Stomak?«

»Ne. I da i ne. Ne znam«, reče Freni. Gledala je jelovnik koji je bio na njenom tanjiru i čitala ga, ne uzimajući ga u ruke. »Ja bih uzela samo sendvič s piletinom. I možda čašu mleka... Nego, naruči ti šta želiš. Uzmi puževe, oktopuse, šta god voliš. Okto- pode, to jest. Ja stvamo uopšte nisam gladna.«

Lejn je pogleda, zatim ispusti tanak i vrlo zna- čajan oblačić dima prema svom tanjiru. »Ovo će stvarno biti veseo vikendić«, reče.

»Sendvič s pileti- nom, gospode!«Freni se naljuti. »Nisam gladna, Lejne -

izvitii.O, bože! A sad, molim te, naruči ono što želim, zašto da ne, i ja ću jesti dok ti jedeš. Ne mogu najednom da budem gladna samo zato što bi ti tako hteo.«

»U redu, u redu.« Lejn ispruži vrat i privuče pažnju kelnera. On naruči za Freni sendvič sa pile- tinom i čašu mleka, a sebi puževe, žablje batake i salatu. Kad je kelner otišao, on pogleda na svoj

Šni sat i reče: »Uzgred, trebalo bi da između je- n i četvrt i pola dva budemo u Tenbridžu. Ne ka- ije. Rekao sam Voliju da ćemo svakako svratiti jedno piće i onda možda odemo svi zajedno nje- “yim kolima na stadion. Šta kažeš? Nemaš ništa otiv Volija?« р »Ja čak ne znam ni ko je on.« f »Srela si ga najmanje dvadeset puta. Voli Kembl. ;Fobogu! Ako si ga videla jednom, videla si ga...«

»Oh, sećam se... Slušaj, nemoj da me mrziš za- До što ne mogu odmah da se setim nekog tvog , drugara. Pogotovo kad izgleda kao bilo ko drugi, kad govori, oblači se i ponaša kao bilo ko drugi.« Freni natera sebe da ućuti. Učinilo joj se da je nepo- dnošljiva i zbog toga oseti nekakav talas gnušanja prema sebi, koji smesta izazva kapljice znoja na njenom čelu. Međutim, uprkos svojoj želji, ona nastavi: »Ne mislim da je on rđav, ili nešto, nego već pune četiri godine nisam nigde izašla da ne sretnem razne Volije Kemble. Tačno znam u kom trenutku će oni biti zanosni, znam kad će početi da zaista odvratno ogovaraju neku

devojku koja spa- va u vašoj spavaonici, znam kad će me pitati šta sam radila preko leta, znam kad će da izvuku sto- licu, opkorače je tako da naslon bude okrenut na- pred i počnu da se hvališu, strašno, strašno tihim glasom - ili da na isti način počnu da ređaju ime- na, kao da je to ništa, tek onako. Postoji jedno ne- pisano pravilo po kome svet iz određenih društve- nih ili finansijskih krugova može da ređa imena koliko mu drago, sve dokle god može da ređa svakakve svinjarije o ličnosti čije je ime izgovore- no - da je dotični skot, da je ta i ta nezasita u ju- renju za muškarcima, da sve vreme uzima droge, ili nešto još gore od toga.« Ona ponovo ućuta. Za trenutak je ostala mirna, premetala pepeljaru pr- stima i vodila računa da ne pogleda ka Lejnu, kako ne bi videla izraz na njegovom licu. »Žao mi je«, reče. »Ne mislim ja baš na Volija Kembla. Uzimam njega samo kao primer, zato što si ga ti pomenuo. I zato što on baš liči na nekog ko je proveo leto u Italiji ili na nekom drugom važnom mestu.«

»Ako baš hoćeš da znaš, on je prošlog leta bio u Francuskoj«, reče Lejn. »Znam ja dobro šta ti misliš«, brzo dodade on, »nego ti si danas krajnje nez...«

»Dobro«, mirno reče Freni. »U Francuskoj.« Uze- la je cigaretu iz paklice na stolu. »Ne mislim baš na Volija. Za ime boga, to bi isto tako mogla da bude i neka devojka. Mislim, da je on devojka - na primer neka iz moje spavaonice - on bi celog leta slikao dekor za neku pozorišnu družinu. Ili bi išao biciklom kroz Vels. Ili bi najmio stan u Nju- jorku i

radio za neki časopis ili za neko oglasno preduzeće. Ja govorim o svima njima. Sve što bilo ko radi je nekako... ne znam... ne mora da bude loše, bedno ili glupo. Ali, nekako je sićušno, liše- no smisla i - da se čovek rastuži. Što je najgore, ako je neko boem ili tako nešto šašavo, i on se saobražava isto kao i svi drugi, samo na drugi na- čin.« Ona ućuta. Odmahnula je glavom. Lice joj je bilo vrlo bledo i u jednom trenu opipa čelo ru- kom - manje, izgledalo je, da bi videla da li se znoji, a više da bi proverila, kao da je sama sebi, rnajka, ima li groznicu. »Tako se čudno osećam«, reče ona. »Čini mi se kao da ću da poludim. Mož- da sam već i luda.«

Lejn ju je gledao sa istinskom zabrinutošću - vi- še zabrinut nego radoznao. »Bleda si kao smrt. Stvarno si bleda — je 1’ znaš?« reče.

Freni klimnu glavom. »Sasvim mi je dobro. Biće mi dobro za neki minut.«

Kada je kelner doneo ono što su naručili, ona reče. »Oh, tvoji puževi divno izgledaju.« Prinela je cigaretu usnama, no ona se ugasi. »Šta si uradio sa šibicama?« upita.

Kad je kelner otišao, Lejn joj zapali cigaretu. »Mnogo pušiš«, reče. On uze malu viljušku koja se nalazila pored njegovog tanjira s puževima, ali pre nego što je počeo da jede ponovo pogleda u Freni. »Zabrinut sam za tebe. Ozbiljno ti kažem. Šta se to, dođavola, dogodilo s tobom za posled- nje dve nedelje?«

Freni ga pogleda, zatim istovremeno sleže ra- menima i odmahnu glavom. »Ništa. Baš ništa«, reče. »Jedi. Jedi te puževe. Nema ničeg neukusni- jeg od hladnih puževa.«

»Ti' jedi.«Freni potvrdno klimnu glavom i pogleda

svoj sendvič sa piletinom. Osetila je neko neodređeno gađenje i odmah pogledala u stranu i povukla dim iz cigarete.

»Kako ide s komadom?« upita Lejn i pojede jed- nog puža.

»Ne znam. Ne igram u njemu. Odustala sam.«

»Odustala si?« pogleda je Lejn. »Mislio sam da obožavaš tu ulogu. Šta se desilo? Da li su je dali nekom drugom?«

»Ne, nisu. IU ulogu su poverili samo meni. To je ono strašno. Oh, to je strašno.«

»Pa dobro, šta se desilo? Nisi valjda napustila pozorišnu sekciju?«

Freni potvrdno klimnu i otpi gutljaj mleka.Lejn pričeka dok je sažvakao i progutao

zalo- gaj, a onda reče: »Zašto, zaboga? Mislio sam da je to prokleto pozorište tvoja strast. To je valjda je- dina stvar za koju si mi rekla da...«

»Prosto sam napustila i to je sve«, reče Freni. »Počelo je da mi smeta. Počela sam da se osećam kao neki užasni egocentrik.« Zatim malo razmisli. »Ne znam. Nekako mi se učinilo da je to znak lošeg ukusa kad neko želi da igra glavnu ulogu. Mislim, to ja pa ja. Tako sam mrzela sebe kada bih igrala u nekom komadu i kada bih se posle toga našla iza kulisa. Uvek to ja koje se svuda zavlači i stvara osećanje strašne plemenitosti i top- line. To cmakanje sa svim i svakim, i vrzmanje na sve strane s tuđom šminkom na licu, i posle toga ono nastojanje da budeš strašno prirodan i ljuba- zan, kad prijatelji dođu iza scene da ti čestitaju. Jednostavno

sam mrzela sebe... A najgore od svega je to što sam se uvek nekako stidela da igram u komadima u kojima sam igrala. Naročito preko le- ta.« Ona pogleda Lejna. »A imala sam lepe uloge; zato nemoj tako da me gledaš. Nije to u pitanju. Nego, jednostavno bih se stidela kad bi, recimo, neko koga cenim - moja braća, na primer - došla i slušala me kako izgovaram neke delove uloge. Imala sam običaj da izvesnim osobama pišem i kažem im da ne dolaze.« Ona ponovo razmisli. »Izuzev Pidžin u Vilenjaku, prošlog leta. Hoću da kažem kako je to moglo da bude stvarno lepo, ali je onaj tikvan koji je igrao Vilenjaka uništio svo zadovoljstvo koje je čovek mogao da ima u tom komadu. Bio je tako poetičan - gospode, kako je samo bio poetičan!«

Lejn je pojeo svoje puževe, i sad je gledao s nemarno bezizraznim izgledom na licu. »Dobio je strašno dobre kritike«, reče. »Poslala si mi ih, ako se sećaš.«

Freni uzdahnu. »Dobro, dobro, Lejne. U redu.«

»Ne. Hteo sam da kažem kako već čitavih pola sata govoriš kao da si ti jedina osoba na svetu ko- ja ima nekakvog smisla i sposobnosti za kritiku. Ako je nekoliko najboljih kritičara smatralo da je čovek bio izvanredan u tom komadu, možda je to i tačno, i možda se ti varaš. Da li ti je to ikada palo na pamet? Znaš, tada još nisi dostigla punu zrelost, u trenutku...«

»On je izvanredan, ako govorimo samo o talen- tu. Ali za ulogu Vilenjaka, glumac bi morao da bude genije. Могао - to je tako, i šta ja tu mogu«, reče Freni. Ona malo povi

leđa i, neznatno otvo- renih usta, stavi ruku na glavu. »Tako se čudno osećam, prosto sam kao ošamućena. Ne znam šta je to sa mnom.«

»Misliš da si ti genije?«Freni spusti ruku s glave. »O, Lejne, molim

te, nemoj da si takav prema meni.«»Nisam ja ništa...«»Jedino što znam, to je da počinjem da se

gu- bim«, reče Freni. »Dosta mi je već toga ja, pa ja, pa ja. Svog sopstvenog, i bilo čijeg ja. Dosta mi je onih koji žele da postignu nešto, da se istaknu, da budu interesantni. To je odvratno - jeste, odvratno. Baš me briga šta drugi kažu.«

Na ove reči Lejn nabra obrve i onda se zavali u stolicu, kako bi što upečatljivije izneo svoju mi- sao. »Ti si baš sigurna da se ne bojiš konkuren- cije?« s promišljenom mirnoćom upita on. »Ja ne znam mnogo o tome, ali kladim se da bi jedan do- bar psihoanalitičar - mislim, koji zaista zna stvari- svakako rekao da...«

»Ja se ne bojim konkurencije. Baš naprotiv. Zar ti to ne vidiš? Bojim se da baš previše volim da se takmičim - to je ono što me plaši. Eto zašto sam napustila pozorišnu sekciju. Prosto zato što sam tako užasno sklona da prihvatim vrednosti drugih, zato što volim aplauz i da svet luduje za mnom. A tu nešto nije u redu. Stidim se toga. Dosta mi je toga. Dozlogrdio mi je taj nedostatak hrabrosti da budem savršeno niko. Sita sam i sebe i drugih koji žele da se na neki način istaknu.« Ona ućuta, naglo uze svoju čašu mleka i prinese je ustima. »Znaia sam«, reče ona, stavljajući čašu na sto. »To je nešto novo. Nešto čudno

se događa s mojim zubima. Oni cvokoću. Prekjuče samo što nisam pregrizla čašu. Možda sam sasvim pošašavila, bu- ljim kao luda, i sama nesvesna toga.« Kelner dođe i donese Lejnu žablje batake i salatu, i Freni po- gleda ka njemu. Kelner za uzvrat pogleda u njen ž netaknuti sendvič s piletinom i upita je ne bi li mla- I da dama možda želela da naruči nešto drugo. Fre- ' ni mu zahvali i reče da ne bi. »Ja sam samo vrlo / spora«, reče. Kelner, koji nije bio mlad čovek, kao f da je za trenutak gledao njeno bledo i vlažno če- lo, a zatim se pokloni i ode.

»Da li ti je možda potrebna?« iznenada reče Lejn. U ruci je držao presavijenu belu

maramicu. Glas mu je zvučao prijatno i ljubazno, uprkos ne- f kom izopačenom

nastojanju da mu da prizvuk rav- | nodušnosti.

»Zašto? Da li mi je potrebna?«»Znojiš se. U stvari, ne znojiš se, nego ti

je če- $ lo malo orošeno znojem.«t »Stvarno? Pa to je strašno! Izvini...« Freni

podi- že tašnu do ivice stola, otvori je i poče da pretu- ; ra po njoj. »Negde sam stavila

papirne maramice.«»Uzmi, zaboga, moju maramicu! Kakve

tu, kog f đavola, ima razlike?«i, »Ne... volim tu maramicu i neću da je isprljam I od znoja«, reče Freni. Njena tašna je bila prepuna. 'j Da bi bolje videla, ona poče da vadi neke pred- I mete, koje stavi na stolnjak, levo od netaknutog ■' sendviča. »Tu su«, reče. Upotrebivši ogledalce iz i pudrijere, ona brzo i ovlašno obrisa čelo papir- nom maramicom. »Bože, izgledam kao

avet. Kako me ti uopšte podnosiš?«»Koja je to knjiga?« upita Lejn.

tj’

| Freni bukvalno poskoči. Gledala je u neurednu l malu gomilu na stolnjaku, koju je sačinjavao sadr-

' зз žaj njene tašne. »Koja knjiga?« reče. »Misliš ova?« Ona uze malu knjigu u platnenom povezu i pono- vo je stavi u tašnu. »Ponela sam je tek da imam nešto za čitanje u vozu.«

»Daj da vidim. Šta je to?«Izgledalo je da ga Freni nije čula. Ona

ponovo otvori svoju pudrijeru i brzo se pogleda u ogledalu. »Bože moj«, reče. Zatim pokupi sve - pudrijeru, nov- čanik, priznanicu za rublje dato na pranje, četkicu za zube, tubu aspirina, pozlaćenu futrolicu od ru- ža za usne - i sve ponovo stavi u tašnu. »Ne znam zašto svuda nosim ovu smešnu futrolicu od ruža«, dodade. »Dobila sam je od jednog brbljivog mla- dića za rođendan, kada sam bila na drugoj godini. Mislio je da je to vrlo lep i nadahnut poklon, i ne- tremice je posmatrao moj izraz lica dok sam otva- rala paketić. Uporno pokušavam da je bacim, ali prosto ne mogu to da učinim. Poneću je sa sobom u grob.« Ona malo razmisli. »Neprekidno mi se kezio i ponavljao kako ću uvek biti srećna ako je stalno budem nosila sa sobom.«

Lejn poče da jede žablje batake. »A koja je ono knjiga? Ili je to možda neka prokleta tajna?« upita.

»Knjižica u mojoj tašni?« reče Freni. Posmatra- la ga je kako rastavlja dva žablja

bataka. Zatim uze cigaretu iz paklice na stolu i sama je pripali. »Oh, ne znam«, reče. »To je neka knjižica s naslo- vom Put jednog hodočasnika.« Za trenutak je posma- trala Lejna kako jede. »Uzela sam je iz biblioteke. Predavač na tečaju istorije religija, koji sam odab- rala kao fakultativni u ovom semestru, pomenuo nam je u svojim predavanjima.« Ona povuče dim iz pgarete. >>Već nedeljama je držim kod sebe. Sve za- boravim da je vratim.«

»Ko je to napisao?«»Ne znam«, ravnodušno reče Freni.

»Sigurno ne- ki ruski seljak.« Produžila je da posmatra Lejna ka- ko jede žablje batake. »Nigde ne spominje svoje ime. Njegovo ime ostaje nepoznato u toku cele priče. Samo kaže da je seljak, da ima trideset tri godine i da mu je jedna ruka osušena. I da mu je umrla že- na. Sve se događa u devetnaestom veku.«

Lejn je prešao sa žabljih bataka na salatu. »Je 1’ dobra?« reče. »O čemu se radi?

»Ne znam. Vrlo je neobična. Mislim da je to pr- venstveno religiozna knjiga. Može se reći da je u izvesnom smislu strašno fanatična, a opet, s druge strane, i nije. Počinje time što taj seljak - hodoča- snik - želi da pronađe šta znači to Što u Svetom pismu piše da se treba neprestano moliti. Razumeš. Bez prestanka. To piše u Poslanici Solunjanima ili tamo negde. Tako, on polazi pešice na put po Ru- siji, tražeći nekog ko može da mu kaže kako se mo- li bez prestanka, i šta treba govoriti u tim molitva- ma.« Izgleđalo je da je Freni vrlo zainteresovana načinom na koji je Lejn

čerečio žablje batake. Dok je govorila, njen pogled je bio prikovan za njegov tanjir. »On sa sobom nosi samo torbak, pun hle- ba i soli. Zatim susreće nekog čoveka koji se zove starec - neku strašno učenu osobu što se tiče vere- i taj starec mu priča o knjizi koja se zove Filo- kalija. Ovu knjigu je izgleda pisala grupa strašno učenih kaluđera koji su na neki način bili poborni- ci ovog zaista neverovatnog načina molitve.«

»Ne mrdaj!« reče Lejn jednom paru žabljih ba- taka.

»U svakom slučaju, hodočasnik uči kako da se moli na način koji savetuju ovi mističari... Hoću da kažem, on je nastojao na tome sve dok se nije usavršio u toj molitvi i ostalom. Zatim nastavlja da krstari po Rusiji i sreće razne neobične ljude i govori im kako da se mole na taj neverovatan na- čin. Eto, to je uglaVnom sadržaj cele knjige.«

»Neprijatno mi je da kažem, ali ja ću bazditi na beli luk«, reče Lejn.

»Na svome putu on sreće jedan bračni par, koji volim više od bilo koje ličnosti iz knjiga na koje sam naišla u toku celog svog života«, reče Freni. »Ide on tako putem kroz polje, s torbakom na leđi- ma, kad eto dvoje sićušne dece koja trče za njim, vičući: ’Dragi prosjačiću! Dragi prosjačiću! Moraš da dođeš našoj mami. Ona voli prosjake.' Tako on dolazi kući s decom, a njihova majka, jedna zaista divna žena, žurno izlazi iz kuće i po svaku cenu hoće da mu pomogne da skine svoje prljave stare čizme i da mu spremi šolju čaja. Zatim se otac vraća kući i, očigledno, on

takođe voli prosjake i hodočasnike, pa svi sednu da zajedno večeraju. I, dok večeraju, hodočasnik želi da zna ko su sve te gospe koje sede za stolom, a otac mu kaže kako su sve one sluškinje, ali da uvek sede i jedu s njim i njegovom ženom za stolom, zato što su im one se- stre po Hristu.« Freni se iznenada malo uspravi u stolici, kao da joj je neugodno. »Hoću da kažem kako mi se dopalo to što hodočasnik želi da zna ko su sve te gospe.« Posmatrala je Lejna kako pre-

:uje buterom parče hleba. »U svakom slučaju, sle toga, hodočasnik ostaje da tu prenoći, i onda "i s ocem do kasno u noć, razgovarajući o tom :inu neprekidne molitve. Hodočasnik ga uči ka- se treba moliti bez prestanka. A onda, sutradan |utra, on krene u druge doživljaje. Sreće razne ’ude - stvarno mislim da to ispunjava celu knjigu

■ i svima govori kako da se mole na taj poseban ačin.«? Lejn klimnu glavom. Sekao je viljuškom salatu. ^Nadam se da ćemo imati vremena u toku viken- ;da, tako da možeš na brzinu da pogledaš onaj 'prokleti esej o kome sam ti pričao«, reče on. »Ne znam. Možda ništa od toga neće biti - mislim, da 'U ću pokušati da ga objavim ili tako nešto - ali Voleo bih da baciš pogled na njega dok si ovde.«

»I ja bih volela«, reče Freni. Gledala ga je kako ,'premazuje buterom drugo parče hleba. »Možda bi /ti se dopala ova knjiga«, najednom reče ona. »Mi- ^slim, tako je jednostavna.«

»Izgleda zanimljiva. Ti nećeš svoj buter, je Г da?«

»Neću, uzmi ga. Ne mogu da ti je pozajmim za- to što je već prošao rok za vraćanje, ali bi verovat- ',по mogao da je dobiješ u biblioteci. Sigurna sam da je imaju.«

»Nisi ni dotakla prokleti sendvič«, iznenada re- ' če Lejn. »Znaš li?«

Freni pogleda u svoj tanjir kao da su ga sad stavili pred nju. »Odmah ću ga pojesti«, reče ona. Sedela je za trenutak nepokretna, držeći u levoj ruci cigaretu koju nije pušila, dok je desnom ru- kom čvrsto stezala čašu mleka. »Hoćeš li da čuješ kakav je taj poseban način molitve o kome mu je starec pričao?« upita. »Prilično je zanimljivo.«

Lejn preseče poslednji par bataka i potvrdno kli- mnu glavom. »Svakako«, reče. »Svakako.«

»Dakle, kao što sam ti rekla, hodočasnik - ovaj prosti seljak - otpočeo je čitavo putovanje da bi pronašao šta znači to što u Svetom pismu piše da se treba neprestano moliti. I onda on sreće ovog stareca - nekakvog veoma učenog čoveka što se tiče vere, o kome sam ti pričala, onog koji je go-■ dinama i godinama proučavao Filokaliju.« Freni najednom ućuta, da bi razmislila i sredila misli. »Dakle, starec mu najpre govori o Molitvi Isusu. ’Gospode Isuse Hriste, budi milostiv prema me- ni.’ Mislim, to je ta molitva. I on mu objašnjava kako su to najbolje reči koje se mogu izgovoriti u jednoj molitvi. Naročito reč ’milostiv’, zato što je to tako velika reč, i može da znači mnoge stvari. Mislim, ne mora da znači samo milost.« Freni pre- stade da govori i ponovo se zamisli. Nije više gle- dala u Lejnov tanjir,

već preko njegovog ramena. »U svakom slučaju«, nastavi ona, »starec ispriča hodočasniku da, ako se reči te molitve neprekidno izgovaraju i ponavljaju - u početku je dovoljno samo micati usnama - dalje će se molitva razvija- ti sama od sebe. Nakon kraćeg vremena nešto se dogodi. Ne znam šta, ali nešto se desi, reči se ujed- nače sa otkucajima srca onoga koji ih izgovara, i onda se taj stvarno moli bez prekida. A ovo ima ogroman, mističan uticaj na čitav čovekov način mišljenja. Mislim, to je, manje-više, suština ovoga. To se radi da bi se postiglo očišćenje celokupnog 'načina mišljenja i steklo sasvim novo shvatanje o .svemu.«f Lejn je bio završio sa jelom. Sada, kad Freni po- novo zastade, on se zavali u stolicu, pripali cigaretu / i poče da posmatra njeno lice. Ona je još uvek ne- 'Određeno gledala ispred sebe, mimo njegovih rame- ‘ na, te je izgledalo kao da je jedva svesna njegovog prisustva.'■ »Ali najlepše u svemu tome je to što kad počneš pa se moliš, ne moraš Čak ni da veruješ u ono što ('ŽSiniš. Hoću da kažem, čak i ako si strašno zbunjen ‘Žsbog čitave stvari, sve je u najboljem redu. Mis- lim, nikoga i ništa ne vređaš. Drugim rečima, niko ;0d tebe ne traži da u bilo šta veruješ kad prvi put . jpočneš s molitvom. Starec kaže da ne moraš čak ni đa misliš o onome što govoriš. U početku je nužan f samo kvantitet. Zatim, kasnije, on sam po sebi pre- riazi u kvalitet. Sopstvenom snagom, ili tako nečim. ,On kaže da svako pominjanje imena

božjeg - bilo kojeg imena - ima neku posebnu, njemu svojstve- nu moć, koja dejstvuje kada čovek počne da izgo- vara to ime.«

Lejn je sedeo prilično pogureno, pušio i žmira- vim očima pažljivo posmatrao Frenino lice. Ono je bilo još uvek bledo, ali bilo je i bleđe, u nekoliko mahova otkako su njih dvoje seli kod »Siklera«.

»U stvari, to apsolutno ima smisla«, reče Freni, »jer sledbenici budističke sekte Nembucu nepresta- no ponavljaju reči ’namu amida bucu’ - što znači 'slava Bogu’, ili tako nešto - i događa se ista stvar. Potpuno ista...«

»Polako. Odahni malo«, prekide je Lejn. »Pre sve- ga, samo što nisi oprljila prste.«

Freni jedva pogleda svoju levu ruku, bacivši u pepeljaru opušak cigarete koji je još uvek goreo. »Isto se događa i u Oblaku nespoznaje. Baš sa rečju 'Bog’. Hoću da kažem, jednostavno se bez prekida izgovara reč ’Bog’.« Gledala je pravo u Lejna, otvo- renije nego što je to činila pre nekoliko minuta. »Mislim, suština je u sledećem: da li si ikad u svom životu, u neku ruku, čuo išta što bi moglo tako da te opčini? Nalazim da je vrlo teško reći ka- ko je to samo obična podudarnost i onda ne misli- ti više o tome. To je ono što mene toliko opčinju- je. Najzad, to je ono što je tako strašno...« Prekinula je rečenicu. Lejn se neprestano klatio na svojoj sto- lici, i ona vide na njegovom licu izraz - u stvari, uglavnom dignute obrve - koji joj je bio vrlo dobro poznat. »U čemu je stvar?« upita ona.

»I ti ozbiljno veruješ u sve te priče?«Freni pruži ruku prema paklici sa

cigaretama i uze jednu. »Nisam rekla ni da verujem ni da ne verujem«, reče ona, mašivši se za šibice na stolu. »Rekla sam da me to opčinjuje.« Dopustila je Lej- nu da joj pripali cigaretu. »Mislim samo da je to strašno čudna podudamost«, dodade, izbacivši dim, »što se stalno susrećeš sa ovakvim savetima... Ho- ću da kažem, sa svim tim zaista učenim i nimalo pritvornim religioznim ljudima koji ti neprestano govore da će se - ukoliko bez prekida ponavljaš ime božje - nešto desiti. Možeš ih sresti i u Indi- ji. Tamo će ti reći da meditiraš o ’Omu’ što je u stvari jedno te isto, a ishod će biti savršeno isti.Prema tome, kažem ti da se to ne može jednostav- no likvidirati putem razuma, a da...«

»I kakav je taj tvoj ishod?« kratko upita Lejn.

»Šta?«»Mislim, kakav je taj ishod koji treba da

usle- di? Iz sveg tog ujednačavanja otkucaja srca i šta ti ja znam? Da li se od toga dobija srčana mana? Ne znam da li je tebi poznato, ali ti bi mogla, ili neko bi mogao da sebi zaista...«

»Pa ishod je u tome što dođeš dotle da vidiš Boga. Nešto se dogodi u nekom savršeno netele- snom predelu srca, u kome prema hinduističkom učenju boravi Atman, ako si se ikada bavio istori- jom religija... i onda vidiš Boga. To je sve.« Obu- zeta svojom mišlju, ona otrese pepeo cigarete van pepeljare. Zatim pokupi pepeo prstima i stavi ga na pravo mesto. »I nemoj sada da me pitaš

ko je, ili šta je Bog. Mislim, ja čak ne znam ni da li on postoji. Kad sam bila mala, mislila sam...« Ona zastade usred rečenice. Kelner je prišao da odne- se tanjire i da vidi šta će Lejn dalje uzeti.

»Hoćeš li nešto slatko, ili kafu?« upita Lejn.»Ja bih samo popila do kraja mleko, ali ti

samo uzmi šta želiš«, reče Freni. Kelner je baš uzimao njen tanjir na kome je stajao netaknut sendvič sa piletinom. Nije se usudila ni da ga pogleda.

Lejn pogleda na svoj ručni sat. »Gospode! Pa mi nemamo više vremena. Imaćemo sreće ako uopšte stignemo na utakmicu.« Zatim pogleda u kelnera. »Molim vas, donesite samo jednu kafu za mene.« Posmatrao je kelnera kako se udaljava, zatim se na- gnuo napred, stavivši ruke na sto, potpuno opu- šten, puna stomaka, očekujući da kafa stigne sva- kog trenutka, i rekao: »Dakle, zanimljivo je to, svakako. Cela ta priča... Čini mi se da ti ne osta- vljaš ni najmanje prostora za najosnovnija psiho- loška razmišljanja. Mislim, sva ova religiozna isku- stva imaju jednu vrlo očevidnu psihološku podlogu- shvataš šta želim da kažem... Ipak, vrlo je zani- mljivo, ne može se poreći.« On pogleda Freni, i nasmeši joj se. »Između ostalog, ukoliko sam slu- čajno zaboravio da ti kažem: volim te. Jesam li to već rekao?«

»Lejne, hoćeš li još jednom da me izviniš za trenutak?« reče Freni. Ona ustade pre nego što i završi ovu rečenicu.

Lejn isto tako ustade, polako, netremice gleda- jući u nju. »Nije ti dobro?« upita. »Da ti nije opet loše ili nešto?«

»Ne. Samo mi se malo vrti u glavi. Odmah

ću se vratiti.«Odsečnim korakom ona prođe kroz

trpezariju, idući istim putem kao i ranije. Međutim, kad je stigla do malog aperitiv-bara, u dnu sale, ona za- stade. Kelner za šankom, koji je u tom trenutku brisao čašicu za šeri, pogleda je. Ona se osloni desnom rukom na šank, spusti glavu, savi je i prinese levu ruku čelu, jedva ga dodirnuvši pr- stima. Malo je zadrhtala, a onda, izgubivši svest, pala na pod.

Bilo joj je potrebno skoro pet minuta da bi potpuno došla sebi. Ležala je na kauču u uprav- nikovoj kancelariji, a Lejn je sedeo pored nje. Nje- govo lice, nadneto nad njenim, sada je i samo bi-lo upadljivo bledo.

»Kako je?« reče on glasom kakvim se govori u bolnici. »Da li ti je bolje?«

Freni klimnu glavom. Za trenutak zatvori oči da bi se odbranila od svetla, a onda ih ponovo otvori. »Treba li da pitam ’gde sam ja to’?« reče. »Gde sam ja to?«

Lejn se nasmeja. »Ti si u upravnikovoj kancelariji. Svi su se rastrčali da ti nađu amonijak, lekara i sve što je potrebno da se povratiš. Izgleda da im je po- nestalo amonijaka. Šalu na stranu, kako se osećaš?«

»Fino. Glupavo, ali fino. Jesam li se odistinski one- svestila?«it.' »Još pitaš! Samo si tresnula na pod«, reče Lejn. f On je uze za ruku. »Šta misliš, šta ti je bilo? Ho- f'Ću da kažem, znaš... kad sam s tobom razgovarao telefonom prošle

nedelje... izgledalo je da si zdra- ■: va, da ne može biti zdravija. Da li si propustila’/ doručak jutros, ili nešto?«k ■ i

Freni sleže ramenima i pogleda okolo po sobi. »Što je to neprijatno«, reče. »Da li je neko morao da me nosi sve dovde?«

»Kelner za šankom mi je pomogao da te pone- I sem. Doneli smo te, tako reći dovukli. Bez šale, cprepala si me.«v Dok ju je Lejn držao za ruku, Freni je gledala ! zamišljeno u tavanicu, ne trepnuvši okom. Zatim ' se okrete i slobodnom rukom načini pokret kao |i da će podvrnuti manžetu na Lejnovoj košulji. »Ko- ;k liko je sati?« upita.

»Nije važno«, reče Lejn. »Nigde ne žurimo.«

»Ti si hteo da ideš na onaj koktel.«

»Neka ide koktel dođavola.«

»Možda je dockan i za utakmicu?« upita

Freni.»Slušaj. Rekao sam ti neka ide sve to

dođavola. Sada ćeš se vratiti u svoju sobu i, kako se ono zva- še... da, ’Plavi persijaneri’... i onda ćeš se odmoriti, to je sada najvažnije«, reče Lejn. On joj se neznatno približi, saže se i onda je poljubi. Okrenuo se i po- gledao u vrata, a zatim opet u Freni. »Ovog popod- neva ćeš se samo odmarati. Samo to i ništa više.« Za trenutak je milovao po ruci. »A posle, nakon izve- snog vremena, ako se budeš dobro odmorila, možda ću se nekako provući do tebe. Mislim da postoji neko prokleto sporedno stepenište. Videću ja to.«

Freni nije rekla ni reči. Gledala je u tavanicu.

»Znaš li koliko je već prošlo od tada?« reče

Lejn. »Kad je bio taj petak veče? Tamo negde na početku prošlog meseca, je Г da?« Oborio je glavu. »Ovako ne ide. Bukvalno je suviše duga pauza između dva pića.« On pogleda Freni izbliza. »Da li se zaista bo- lje osećaš?«

Ona potvrdno klimnu glavom i onda je okrete prema njemu. »Strašno sam žedna, ništa više. Da li bih mogla da dobijem malo vode? Je li to velika gnjavaža za tebe?«

»Ma hajde, molim te! Da li bih mogao da odem na trenutak? Znaš šta nameravam?«

Freni odmahnu glavom na drugo pitanje.»Idem da nađem nekog ko će ti doneti

vode. Onda idem do glavnog kelnera da mu kažem da ne donosi amonijak... i da mu, usput, platim ra- čun. Zatim ću pozvati taksi, tako da ne moramo da ga lovimo kad izađemo odavde. Za to će treba- ti možda malo vremena, pošto većina kola sada kruži okolo zbog publike koja ide na utakmicu.« On pusti Freninu ruku i ustade. »Važi?« upita.

»Važi.«»Dobro. Odmah se vraćam. Nemoj da se

kre- ćeš.« On izađe iz sobe.Pošto je ostala sama, Freni je mirno ležala i

gle- dala u tavanicu. Usne počeše da joj se miču, izgo- varajući nejasne reči, i tako i nastaviše.

C>injenice koje slede bez sumnje govore same

za sebe, premda, rekao bih, na jedan malo grublji način nego što je to obično slučaj kada su u pita- nju činjenice. Prema tome, radi unošenja ravnote- že, počećemo onom uvek novom i uzbudljivom omrazom: zvaničnim piščevim uvodom. Uvod koji ja imam u vidu nije samo razvučen i podroban preko svih mojih i najpustijih zamisli, već je uz to i prilično bolno ličan. Ukoliko, uz malo odgo- varajuće sreće, budem izišao sa njim na kraj, on- da bi se on po svom učinku mogao uporediti sa kakvom nasilnom kolektivnom posetom nekoj ma- šinarnici, sa mnom kao vodičem, obučenim u je- dan stari jednodelni Jancenov kupaći kostim.

Da bismo odmah došli do najgoreg, ono što ću ja ovde dati nije u stvari nikakva pripovetka, već vrsta kućnog filma u prozi, i oni koji su vide-Ii celokupan materijal ozbiljno su mi preporučili da ni u kom slučaju ne bi trebalo da se trudim oko planova za njegovu distribuciju. Razjedinjena grupica ličnosti, koju imam čast i istovremeno glavobolju da predstavim, sastoji se od troje sni- mljenih glumaca, dve žene i jednog muškarca. Go- vorićemo дајрге o glavnoj ženskoj ulozi, dakle o

■f Л ' ' \ \ 49

^ £l (QOOženi, koja bi, verujem, najviše volela da u malo reči bude opisana kao slabašan i izveštačen tip. Prema njoj, stvari bi vrlo lepo ispale da sam se sa- mo malo više pozabavio jednom scenom u traja- nju od petnaest do dvadeset minuta, u kojoj ona u nekoliko navrata izduvava nos. Koliko sam shva- tio, ovu scenu je trebalo odbaciti. Ona kaže da je odvratno gledati nekoga ko stalno istresa

nos. Dru- ga gospa iz ovog društva, jedna vitka i ozarena subreta, prigovara mi što sam je, da tako kažemo, snimio u njenoj staroj kućnoj haljini. Obe ove le- potice (kako su mi izdaleka stavile do znanja da bi rado želele da se zovu) nemaju ništa naročito protiv mojih namera za eksploataciju filma. I to iz jednog zaista vrlo prostog razloga, iako moram pomalo da crvenim zbog njega. One iz iskustva znaju da je dovoljna samo jedna grublja reč ili pri- govor, pa da ja briznem u plač. Međutim, muški protagonista mi je stavio najrečitiju primedbu da se okanem ove produkcije. On lično misli da se zaplet oslanja na misticizam ili religioznu mistifi- kaciju... U svakom slučaju, bilo da je jedno ili drugo, on vrlo jasno izdvaja jedan transcendentni elemenat koji dolazi do izražaja u ovom filmu, i za koji on kaže kako se boji da će samo ubrzati, pomeriti unapred, dan i čas mog profesionalnog pada. Kada se o meni govori, ljudi već klimaju glavom, i upotrebim li u svome radu samo još jednom reč »Bog«, sem, razume se, kao prisnu i zdravu uzrečicu u našem američkom životu, to će biti shvaćeno kao najgora vrsta blebetanja i sigu- ran znak moje duševne nemoći. A ovo je, naravno, dovoljno da zaustavi svakog normalnog čoveka sa tananim srcem, pogotovo ako je on i pisac. A ta- ko i biva. Međutim, samo da zaustavi. Jer neki prigovor, bez obzira kako on rečit bio, vredan je samo u onoj meri u kojoj je primenljiv. Činjenica je da ove kućne filmove u prozi proizvodim još od svoje petnaeste godine. Na jednom mestu u Veli- kom Getsbiju (koji je bio moj Tom Sojer kada mi je bilo dvanaest godina), mladi pripovedač

primeću- je kako svi ljudi zamišljaju da imaju jednu od glavnih vrlina, i onda dalje navodi kako on za se- be misli, Bog ga za to blagoslovio, da je obdaren čestitošću. Moja, po mome mišljenju, jeste u to- me što znam razliku koja postoji između jedne mistične i jedne ljubavne priča. Priča koju ja nu- dim svojim čitaocima nije nikakva mistična, ili re- ligiozno-mistična pripovetka. Ja tvrdim da je to jed- na složena, ili višestruka Ijubavna priča, i to čista i zamršena.

Sam zaplet, da završimo s ovim, dobrim delom je plod jednog prilično grešnog zajedničkog napo- ra. Skoro sve činjenice koje slede (u laganom, mirnom izlaganju) prethodno su mi iznele, u stra- vično dugim vremenskim razmacima i, što se me- ne tiče, na donekle ubitačnim samotnim sedeljka- ma, same tri ličnosti ovog filma. Nijedna od njih, moram da kažem, nije pokazala ni najmanji znak dara za kratkoću pojedinosti ili sažimanje događa- ja. A ovo je nedostatak, bojim se, koji će biti pri- metan i u ovoj krajnjoj verziji, namenjenoj publi- ci. Ja, na žalost, nemam reči izvinjenja za ovo, i samo uporno pokušavam da objasnim zašto je do toga došlo. Mi smo, sve četvoro, krvni rođaci, i go- vorimo jednim ezoteričnim porodičnim jezikom, nekom vrstom semantičke geometrije u kojoj naj- kraći razmaci između bilo koje dve tačke čine pun krug.

Još jedno, poslednje obaveštenje: naše porodič- no prezime je Glas. Za trenutak, videćete jednog mladića, najmlađeg iz porodice Glasovih, kako či- ta jedno vrlo dugo pismo (ono će ovde, obećavam, biti preneto

od reči do reči) koje je primio od Ba- dija Glasa, svog najstarijeg živog brata. Stil kojim je pismo napisano, kako mi je rečeno, u mnogim- i to ne slučajnim - tačkama sasvim je nalik na stil, ili na način izražavanja pri pisanju samog pis- ca ovih redova, tako da će običan čitalac, bez sum- nje, biti smesta spreman na preki zaključak kako smo pisac pisma i ja jedna te ista osoba. Biće od- mah spreman i, bojim se, trebalo bi da bude. Mi ćemo, ipak, ostaviti ovog Badija Glasa u trećem li- cu, i to od ovog trenutka pa nadalje. Bar što se mene tiče, ja ne vidim zašto bismo mu oduzimali ovu prednost.

U deset i trideset jednoga jutra, u ponedeljak, novembra 1955, Zui Glas, mladić od dvadeset pet godina, sedeo je u kadi punoj do vrha i čitao pi- smo napisano još pre četiri godine. Ovo pismo je izgledalo kao da nema kraja, bilo je otkucano ma- šinom na nekoliko stranica žutoga pelira, i on je imao muke da ga drži rašireno i položeno na dva suva ostrvca od svojih kolena. S njegove desne strane, jedna cigareta ovlažena izgleda stajala je na ivici uzidanog gleđosanog otvora za sapun na kadi, gde je očevidno dobro gorela, jer je on svaki čas uzimao i povlačio iz nje dim-dva, ne morajući pri tom da odvaja pogled s pisma. Pepeo je sve vreme padao u kadu, ili neposredno, ili niz jednu od stranica pisma. Izgledalo je da mladić nije bio svestan vašara koji je ovim pravio, sem što je, re- klo bi se, nekako neodređeno osećao da toplina

vode u kadi počinje da deluje obezvodnjujuće na njegovo telo. Što je više sedeo čitajući - ili proči- tavajući - pismo, sve češće i manje odsutno dizao je nadlanicu da bi obrisao čelo i gornju usnu.

Kad smo već kod Zuija, bolje da odmah to i kažemo, mi se suočavamo sa složenim i zamrše- nim, sa neobičnim i neočekivanim, i na ovom me- stu bilo bi neophodno dati bar dva odeljka o nje- mu, kakve je moguće naći u zvaničnim spisima. Pre svega, on je mladić omanja rasta i izrazito krh- ka tela. Gledan s leđa - naročito kad bi mu se vi- deli kičmeni pršljenovi - mogao bi bezmalo proći za jednog od onih jadnih velegradskih dečaka ko- je svakog leta šalju u zadužbinska letovališta da bi se podgojili i uhvatili malo sunca. Izbliza, bilo s lica ili iz profila, bio je iznenađujuće, čak izrazi- to lep. Njegova najstarija sestra (koja iz skrom- nosti više voli da ovde bude pomenuta samo kao stručnjak za pečene pečurke) zamolila me je da ga opišem kao »plavookog irskog Jevrejina i izvi- đača iz plemena Mohikanaca koji vam je umro na rukama za ruletskim stolom u Montekarlu«. Pre- ma jednom opštijem i svakako manje uskom gle- distu, njegovo lice bilo je pošteđeno suvišne, da ne kažemo preobilne lepote, time što mu je jedno uvo srećom bilo malo veće od drugoga. Ja Iično gajim mišljenje koje se đosta razlikuje i od prvog i od drugog. Iznosim da je Zuijevo lice vrlo blizu savršene lepote. Kao takvo, naravno, ono je bilo izloženo čitavom nizu razuzdanih i obično privid- no tačnih sudova, kako je to slučaj sa svim pra- vim umetničkim delima. Mislim da ostaje samo još da se kaže kako bi

ma koja od stotina opasno- sti koje nam prete svakoga dana - automobilska nesreća, prehlada, laž pre doručka - bila u stanju da izobliči i poružni njegov lepi izgled, i to u to- ku jednog dana ili za tili čas. Ali ono što se nije moglo umanjiti ili izmeniti, i što je već izričito bilo nagovešteno, to je neka vrsta radosti, jedan pravi esprit koji je zračio iz celog njegovog lica - posebno iz očiju, zbog čega ste često mogli da se zagledate u njega kao u Harlekinovu masku, samo što je njegov izraz, s vremena na vreme, bio mno- go složeniji.

Po svome pozivu Zui je bio glumac, prvak na televiziji, i to nešto duže od tri godine. Zui je, u stvari, bio toliko »tražen« (i, prema neodređenim obaveštenjima dobijenim iz druge ruke, do kojih su došli njegovi iz kuće, isto toliko lepo plaćen) koliko to samo može biti jedan prvak na televiziji koji istovremeno nije i holivudska ili brodvejska zvezda, sa već stečenim ugledom širom zemlje. Međutim, mogućno je da bilo koja od ovih dveju tvrdnji, ukoliko bi ostale neobrazložene, navedu na suviše uprošćene zaključke u vezi s našom lič- nošću. Stoji činjenica da je Zui zvanično debitovao u javnosti kao glumac kada mu je bilo sedam godina. On je bio pretposlednji od sedmoro braće i sestara - pet dečaka i dve devojčice - koliko ih је u početku bilo1, koji su,

1 imala je troje dece. Novembra 1955. putovala je po Evropi sa mužem i svom đecom. Po godinama rođenja, posle Bu-Bu, dolazi- li su blizanci Volt i Vejker. Volt je već nešto više od deset godina bio mrtav, pošto je poginuo prilikom jedne slučajne eksplozije dok je bio sa okupacionim trupama u Japanu. Vejker, mlađi od njega svega dvanaest minuta, bio je rimokatolički sveštenik, i u novembru 1955. nalazio se u Ekvadoru na nekakvoj konferenciji koju su organizovali jezuiti.

svi odreda, u odgova- rajućem vremenskom razmaku tokom svog detinj- Stva, redovno učestvovali na radio-programu, u dečjoj kviz-emisiji poznatoj pod nazivom »Ovo je pametno dete!« Razlika u uzrastu od skoro osam- naest godina, između najstarijeg deteta Glasovih, Simora, i najmlađeg, Freni, u velikoj meri je po- mogla porodici da obezbedi sebi neku vrstu dina- stičkog prava za učestvovanje pred mikrofonom u emisijama »Pametno dete«, koje su trajale nešto duže od šesnaest godina - od 1927. pa sve do 1943; dakle, u vremenskom razmaku koji je spajao eru čarlstona sa erom bombardera B-17. (Svi ovi podaci su, po mom mišljenju, u izvesnoj meri va- žni). Uprkos prazninama u godinama između nji- hovih pojedinačnih nastupa na programu radija, može se reći (uz nekoliko, i to zaista nevažnih izu- zetaka) da su sva deca, njih sedmoro, uspela da preko etera odgovore na jedan neverovatan broj jezivo-knjiških i prepredenih pitanja - upućenih od strane slušalaca - s takvom svežinom i samo- pouzdanjem, jedinstvenim u analima komercijal- nih programa na radiju. Prijem od strane publike bio je često topao, i nikada mlak. Uopšte gledano, slušaoci su se podelili u dva, prilično uporna ta- bora: one koji su smatrali da su Glasovi jedna banda nepodnošljivo »pretencioznih« klinaca koje je trebalo podaviti ili pogušiti još prilikom rođe- nja, i na one koji su smatrali da su to verodostoj- ni maloletni mudraci i znalci, sasvim izuzetnog reda, kome ipak ne treba zavideti. Danas, 1957, kada pišem ove redove, još ima onih koji su svo- jevremeno slušali emisije »Ovo je pametno dete!« i koji

se sećaju, sa u osnovi zaprepašćujućom tač- nošću, mnogih pojedinačnih nastupa svakog od sedmoro dece. U istom ovom taboru, koji se pro- ređuje, ali je još uvek neobično grupaški raspolo- žen, vlada jednodušno mišljenje da je od sve dece Glasovih, najstariji dečak, Simor, negde krajem dvadesetih i početkom tridesetih godina, bio »naj- bolji« za slušanje, zapravo onaj koji je pružao najviše »zadovoljstva« pri slušanju ovih emisija. Posle Simora, Zui, najmlađi dečak u porodici, obično zauzima drugo mesto u ovom redosledu, ili pak po dopadljivosti. I pošto nas Zui ovde zanima kao posebna ličnost, mogli bismo dodati da se on, kao bivši učesnik u programu »Ovo je pametno dete!«, po jednoj osobenosti dostojnoj dase zabeleži, isticao između (ili iznad) svoje braće i sestara. Vrlo često, u toku godina njihovog učes- tvovanja na radiju, svo sedmoro dece predstavlja-lo je omiljen plen za onu vrstu dečjih psihologa i profesionalnih vaspitača koja se posebno interesu- ju za izuzetno rano sazrelu decu. U ime ovog ple- menitog cilja, od svih Glasovih, Zui je bio najče- šća žrtva nezasitih ispitivanja, razgovora i čeprkanja po njegovoj ličnosti. U velikoj meri, i bez ijednog izuzetka za koji bih ja znao, sva ova iskustva na očito raznosmernim poljima kliničke, socijalne i novinarske psihologije vrlo skupo su ga stajala, kao da su mesta na kojima je bio podvrgavan ispi- tivanjima bila legla virusnih zaraza ili, naprosto, vrvela od naših starih poznanika iz sveta mikroba. Na primer, 1942. (uprkos trajnom neslaganju dvo- jice njegove starije braće, koji su se u to vreme nalazili u

vojsci), njega je jedna te ista grupa ispi- tivača u Bostonu podvrgla testovima, i to u pet posebnih navrata. (U vreme većine ovih testova njemu je bilo dvanaest godina, i vrlo je moguće da su putovanja vozom - ukupno deset - bila privlač- na za njega, bar u početku.) Glavni cilj ovih pet testova, prema kazivanju upućenih, bio je da se utvrdi i prouči, ako je to moguće, izvor Zuijeve prerane duhovne moći i mašte. Po završetku pe- tog ispitivanja, predmet je, u jednom graviranom kovertu, poslat kući u Njujork, zajedno sa tri-četi- ri aspirina u prilogu, radi lečenja nazeba koji je na kraju prešao u bronhitis. A onda, posle šest nede- lja, u jednom međugradskom telefonskom razgo- voru sa Bostonom, koji je obavljen u pola dvana- est noću, pri kome se čulo dugo zveckanje sitnog novca ubačenog u običnu telefonsku govornicu, ne- kakav nepoznati glas - koji kao da se nije ni trudio da zvuči preterano smešno - obavestio je gospodi- na i gospođu Glas da njihov sin Zui, u dvanaestoj godini, raspolaže rečnikom potpuno jednakim reč- niku Meri Bejker Edi, samo što ga treba naterati da on taj rečnik i primenjuje.

Da se vratimo na našu priču: dugo pismo otkuca- no na pisaćoj mašini, pre četiri godine, koje je Zui uzeo da ponovo pročita u kadi, ovog ponedeljka uju- tru, novembra 1955, bilo je očigledno vađeno iz ko- verta i savijano i presavijano u mnogim skrovitim prilikama tokom četiri godine, tako da u ovom tre- nutku nije izgledalo samo potpuno unappetitlich već je bilo i iscepano na više mesta, uglavnom tamo gde je presavijano. Autor pisma, kao što je ranije napo- menuto,

bio je najstariji Zuijev živi brat, Badi. Samo pak pismo bilo je stvarno beskrajno dugo, nategnuto, uputstveno, tvrdoglavo, prepuno ponavljanja, preba- civanja, pokroviteljskih popuštanja, neprijatnosti - i, preko svake mere ispunjeno ljubavlju. Ukratko reče- no, to je bilo baš jedno od onih pisama koje prima- lac, hteo on to ili ne, nosi izvesno vreme u zadnjem džepu na pantalonama. Dakle, pismo koje profesio- nalni pisci vole da prenesu od reči do reči:

18. marta 1951.Dragi Zui,baš sam završio s dešifrovanjem

jednog dugog pis- ma koje sam jutros primio od mame, u kome govori sa- mo o tebi, o osmehu generala Ajzenhauera, mladićima iz Dejli njusa koji propadaju kroz otvore za lift, i o to- me kada ću se već jednom rešiti da odjavim telefon uNjujorku i uvedem ga ovde daleko od sveta, gde mi je zaista neophodan. Nema sumnje, mama je jedina žena koja zna da piše pisma nevidljivim kurzivom. Mila Be- si! Svaka tri meseca, tačno kao sat, šalje mi pismo od petsto reči u vezi sa mojim sirotim starim privatnim telefonom i o tome kako je to glupavo s moje strane što plaćam lepe pare svakog meseca za nešto čime niko živi ne može da se koristi. A ovo je koješta, jer kad god se nalazim u gradu, ja uvek satima sedim pored njega raz- govarajući sa svojim starim prijateljem Jamom, Bogom Smrti, i privatni telefon je apsolutno neophodan za ova naša mala ćaskanja. U svakom slučaju, molim te, reci joj da

nisam promenio mišljenje. Ja taj stari telefon vo- lim strastvenom ljubavlju. On je zapravo jedino lično vlasništvo i imanje kojim smo Simor i ja raspolagali u celom Besinom kibucu. Pored toga, za moju unutra- šnju ravnotežu od životne je važnosti da vidim kako se Simorovo ime svake godine pojavljuje u prokletom te- lefonskom imeniku. Volim da u samotnim časovima prelistavam ovaj imenik pod slovom G. Budi dobar i prenesi ovu poruku umesto mene. Ne moraš baš od reči do reči, ali ipak na jedan prigodan način. Zui, budi nežan prema Besi, kad god to možeš. Ovo ti ne kažem zbog toga što je ona naša majka, već zato što je cna jedna umorna žena. Činićeš to posle tridesete godine, kad svi pomalo smekšaju (i ti ćeš možda), ali zato se sada malo više potrudi. Nije dovoljno da se prema njoj ponašaš sa zaćorenom grubošću kao neki apaš prema svojoj partnerki na igranci. Uzgred budi rečeno, ona to shvata, verovao ti to ili ne. Zaboravljaš da je ona sen- timentalna skoro kao Les.Ako ostavimo po strani problem oko

mog telefona, poslednje Besino pismo govori isključivo o tebi. Treba da ti pišem i kažem da je Celi Tvoj Život Pred Tobom i da činiš Zločin Prema Sebi ako ne doktoriraš pre nego što se potpuno predaš glumačkom životu. Ne kaže ništao tome šta bi više volela da uzmeš, ali ja mislim da će to biti pre matematika nego grčki, mali moj brljivi knji- ški crve. U svakom slučaju, čini mi se kako bi ona žele- la da imaš nešto Sigurno Našta Bi Mogao Da Se Oslo- niš ukoliko, iz ovog

ili onog razloga, tvoja glumačka ka- rijera krene nizbrdo. Možda je to sasvim tačno, svakako i jeste, ali meni se nekako neće da izađem sa ovakvim mišljenjem na videlo. Danas je jedan od onih dana kada sve članove naše porodice, uključivši i sebe, vidim kroz pogrešni otvor durbina. U stvari, jutros pred sanduče- tom za poštu,.kada sam ugledao njenu povratnu adresu na pismu, trebalo mi je dosta vremena da se uopšte se- tim ko je Besi. A za ovo je postojao i dobar razlog: te- čaj za složenije književne sastave 24-A natovario me je rukopisima trideset i osam pripovedaka da se preko ne- delje kod kuće nosim sa njima. Trideset sedam od njih biće o jednoj stidljivoj povučenoj lezbijki Holanđanki, iz Pensilvanije, koja ima Želju da se posveti pisanju. Sve to napisano u prvom licu, rukom nekog najmljenog raz- vratnika. I to u dijalektu.Ti svakako znaš da i pored svih ovih

godina koje sam proveo potucajući se od jednog koledža do dru- gog, prostituišući ovaj svoj književnički poziv, još uvek nisam stekao univerzitetsku diplomu. Čini mi se da je to bilo pre sto godina, ali mislim da su svojevremeno postojala dva razloga zbog kojih nisam diplomirao. (Mo- lim te lepo, samo mirno sedi. Ovo je prvi put posle toliko godina kako ti pišem.) Kao prvo, bio sam pravi snob u koledžu, kako je to samo jedno bivše Pametno Dete i budući stručnjak od karijere za engleski mogao biti, i nisam želeo nikakve naučne stepene koje su na tuce imali razni nedočitani nazovi-literati, spikeri radi- ja i

bezvezni pedagozi. A drugo, Simor je već imao dok- torat u rukama, u onim godinama u kojima većina mla- dih Amerikanaca tek izlazi iz srednje škole, i pošto je već bilo kasno za mene da ga dostižem, rešio sam da dignem ruke od toga. Naravno, u tvojim godinama sam bio siguran da nikada neću morati da budem nastav- nik, i da ću, ukoliko me moja Muza bude napustila, uvek moći da odem negde da glačam sočiva, kao BukerТ. Vašington. U svakom slučaju, ipak mislim da ne- mam šta da žalim zbog svojih akademskih neuspeha. Kada me spopadnu posebno crni dani, onda kažem se- bi kako bih, da sam se obezbedio naučnim titularna i stepenima, sada bio pošteđen nastave na nepotrebnim i očajnim tečajevima kao što je ovaj za složenije knji- ževne sastave 24-A. Međutim, to ničemu ne služi. Kar- te su tako raspodeljene (sasvim pravilno, rekao bih) protiv svih profesionalnih esteta, i nema nikakve sum- nje da svi mi zaslužujemo ove mračne, glagoljive smr- ti akademičara koje nas pre ili kasnije čekaju.Ja ozbiljno mislim da je tvoj slučaj

umnogome raz- ličit od moga. Kako god bilo, ne bih rekao da sam na Besinoj strani. Ako već tražiš Sigurnost, ili ako to Besi želi tebe radi, tvoja diploma će ti uvek omogućiti da bar deliš logaritamske tablice dečacima u bilo kojoj srednjoj školi, i na većini koledža. S druge strane, tvo- je izvanredno znanje grčkog neće ti biti baš ni od kak- ve koristi na ma kom većem univerzitetu, ukoliko nemaš doktorat, pošto mi živimo u jednom svetu u kome se cene samo veliki

akademski šeširi ili doktorske odore. (Naravno, možeš uvek da se preseliš u Atinu. Sunčanu staru Atinu.) Ali što više razmišljam o tome, sve više mislim da ti je dosta diploma. Ako hoćeš da znaš, činje- nica je, i ja ne mogu da se oslobodim te misli,. da bi se ti kao glumac mnogo bolje prilagodio pozorišnim das- kama da te Simor i ja, kad si bio mali, nismo kljukali Upanišadama, Dijamant Sutrom, Ekartom i svim našim omiljenim knjigama, pored onog štiva koje ti je bilo pre- poručeno za domaću lektiru. Po pravilu, jedan glumac trebalo bi da putuje bez velikog prtljaga. Kad smo bili deca, Simoru i meni se jednom pružila prilika da bu- demo na nekakvom divnom ručku sa Džonom Barimu- rom. Taj čovek je bio pravo čudo od inteligencije i na- bijen znanjima, ali zato nije bio ni najmanje opterećen bilo kakvim nezgrapnim teretom previše formalnog obra- zovanja. Kažem ti ovo zbog toga što sam u toku vikenda razgovarao sa jednim sjajnim orijentalistom i, jednog tre- nutka, za vreme veoma dubokog metafizičkog prekida nastalog u razgovoru, rekao mu kako imam dosta mla- đeg brata koji se jednom našao u neprilici oko nekakve nesrećne Ijubavne pustolovine prilikom prevođenja Mun- daka upanišade na starogrčki. (Grohotom se nasmejao - znaš već kako se orijentalisti smeju.)Kad bi samo znao koliko me kopka šta

će se sa m- bom desiti kao glumcem. Da si rođeni glumac, to je sigurno. Čak i naša Besi to zna. A ti i Freni ste, nema sumnje, jedini lepotani u porodici. Ali gde ćeš glumiti? Jesi li

ikad razmišljao o tome? U fiimovima? Ako to mi- sliš, ja se užasno bojim da će te, samo li se malo ugojiš, žrtvovati kao bilo kog drugog mladog glumca, sigurnom holivudskom amalgamu boksera i mistika, revolveraša i nesrećnog deteta, kauboja i predstavnika savesti čove- čanstva, itd. Da li ćeš biti zadovoljan ovim standardnim zamešateljstvom koje donosi pare'bioskopima? Ili ćeš možda sanjati o nečemu što je više kosmično - zum Beispiel, da igraš Pjera ili Andreja u filmovanoj tehni- kolor verziji Rata i mira, sa strašnim ratnim scenama, bez ikakvih nijansiranja karaktera (koja će biti izosta- vljena, pod izgovorom da su knjiška i nefotogenična), sa Anom Manjani u ulozi Nataše (koliko da film bude visoke klase i časno napravljen) i veličanstvenom pri- godnom muzikom Dmitrija Popkina, u kojoj će svi mu- škarci kojima su poverene glavne uloge s vremena na vreme stezati mišiće na vilicama, da bi pokazali svoju emocionalnu prenapregnutost, i čija će svetska premije- ra biti u Vinter Gardenu, pod svetlošću reflektora, dok Molotov, Milton Berl i guverner Djui budu predstavlja-li svaku zverku, kako se koja bude pojavila u bioskop- skoj dvorani. (Pod zverkama, naravno, podrazumevam stare ljubitelje Tolstoja - senatora Dirksena, Zazu Gabor, Gejlorda Hauzera, Džordžija Džesela, Čarlsa od Rica.) Kako ti se ovo čini? Ako se budeš opredelio za pozori- šte, hoćeš li o njemu gajiti iluzije? Da li si ikad video neku zaista izvanrednu predstavu, recimo, Višnjika? Ne- moj reći

da jesi. Takvu predstavu niko nije mogao vi- deti. Možda si video »nadahnute« predstave, »čiste« pred- stave, ali nikad zaista izvanrednu. Nikad predstavu u kojoj su glumci bili na visini Čehovljevog talenta; u kojoj su svi koji su na sceni prenosili svaku njegovu nijansu po nijansu, pojedinost po pojedinost. Strepim do- zlaboga zbog tebe, Zui. Izvini zbog ovog mog pesimiz- ma, da ne kažem popovanja. Ali dobro znam koliko ti mnogo očekuješ od onoga što radiš, mali moj mangu- pe. Imam već đavolsko iskustvo stečeno u onim prilika- ma kada sam sedeo do tebe u pozorištu. Vidim te već kako tražiš nešto od pozorišne umetnosti čega u njoj jednostavno nema. Za ime boga, pazi šta radiš.

Danas sam sav na tri ćoška. Pored toga što imam svoj neurotičarski kalendar, danas je i trogodišnjica Simorovog samoubistva. Da li sam ti ikad ispričao šta se dogodilo kada sam otišao u Floridu da prenesem njegov leš? U avionu sam besomučno plakao punih pet sati. S vremena na vreme nameštao sam zavesu pored prozora tako da me ostali putnici ne vide - i hvala bogu što niko pored mene nije sedeo. Tek pet minuta pre spuštanja primetio sam da na sedištima iza mene ljudi razgovaraju. Jedan ženski glas, sa primetnim na- glaskom stanovnika iz bostonske četvrti Gornji zaliv i s Harvardovog trga, rekao je: »...i sutradan ujutru, molim te lepo, izvukli su pola litra gnoja iz njenog predivnog mladog tela«. To je sve čega se sećam od njenih reči, ali kada sam pet minuta docnije izišao iz aviona i vi-

deo Ucveljenu Udovicu kako mi prilazi u punoj crnini nabavljenoj kod Bergdorfa Gudmena, ja sam na licu imao Pogrešan Izraz. Cerio sam se. Baš isto kao i da- nas, mada bez ikakvog logičnog razloga. Potpuno bez- razložno, ubeđen sam da negde u mojoj blizini - možda u prvoj kući do moje - umire jedan dobar pesnik; među- tim, isto tako negde u mojoj blizini, nekoj devojci ve- selo vade pola litra gnoja iz njenog predivnog mladog tela, i ja ne mogu da se stalno kidam između bola i krajnjeg oduševljenja.Prošlog meseca, naš dekan Šiter (pri

čijem pomenu imena Freni obično pada u ushićenje) prišao mi je s onim svojim ljupkim osmejkom i korbačem u rukama, i sada svakog petka držim predavanje o zenu i mahaja- na-budizmu, i to profesorima, njihovim ženama i neko- iicini dubokoumnih studenata-tlačitelja. A ovo je podvig, nema sumnje, koji će mi konačno obezbediti katedru za istočnjačku filozofiju u paklu. Iz svega ovoga proizilazi da sada provodim u koledžu pet dana nedeljno umesto četiri i, pored rada noću i preko vikenda, sada tako re- ći nemam više vremena ni za kakva razmišljanja po sop- stvenom izboru. Kada ti se ovako žalim, to činim zbog toga što bih na taj način hteo da ti kažem da brižno razmišljam o tebi i o Freni kada mi se za to pruži pri- lika, što se ni izdaleka ne dešava onoliko često koliko bih ja to želeo. U stvari, ono što bih zaista želeo da ti kažem je da Besino pismo nema skoro nikakve veze sa tim što sam danas seo da ti pišem, okružen morem pe- peljara. Ona me bombarduje svake

nedelje prevashod- no važnim vestima o tebi i Freni, i ja nikada ništa ne preduzimam u vezi sa njima; tako da stvar nije u tome. Razlog što ti pišem je u nečemu što mi se danas desi-lo u ovdašnjoj tržnici. (Neću ti pisati o ovome u novom pasusu. Poštedeću te toga.) Stajao sam za tezgom u me- sari, čekajući da mi odseku jagnjeće kotlete. Tu je bila i jedna mlada mama sa svojom devojčicom. Devojčica, valjda je imala oko četiri godine, bila se u dokoliđ oslo- nila o stakleni hladnjak na tezgi i buljila u moje neo- brijano lice. Rekao sam joj da je ona skoro najlepša devojčica koju sam video čitavog tog dana. To se njoj učinilo sasvim na mestu, i samo mi je klimnula gla- vom. Rekao sam joj zatim kako sam ubeđen da ona sigurno ima veliki broj drugova. Opet mi je na isti na- čin klimnula glavom. Pitao sam je koliko drugova ima. Digla je uvis dva prsta. »Dva!« rekao sam. »To je veliki broj drugova. A kako se oni zovu, dušo?« A ona meni, piskutavim glasićem: »Bobi i Doroti«. Zgrabio sam jag- njeće kotlete i pobegao. Eto, to je pravi razlog zbog koga ti pišem - mnogo više nego Besino uporno traže- nje da ti pišem o doktoratu i glumačkom pozivu. To, i jedna pesmica u haiku-stilu koju sam našao u hotel- skoj sobi u kojoj se Simor ubio. Bila je napisana olov- kom na upijaču sa pisaćeg stola: »Devojčica u avionu/ koja je okretala Iutkinu glavu/ da gleda u mene.« Sa ove dve stvari u glavi, vraćajući se kolima kući sa trž- nice, rekao sam sebi da ti posle toliko vremena mogu da pišem i objasnim zašto smo S. i ja preuzeli na

sebe tvoje i Frenino obrazovanje, od tako malih nogu i tako strogo. Nikada ti to nismo rečima objasnili, i mislim da je krajnje vreme da to jedan od nas učini. Međutim, sada nisam siguran da ću to moći. Devojčica iz mesare je otišla, i nisam baš u stanju da vidim učtivo lišce lut- ke u avionu. A stari užas zbog toga što sam profesio- nalni pisac, kao i uobičajeni smrad reči koji prati to stanje, počinje da me diže sa stolice. Ipak, čini mi se da je strašno važno pokušati.Izgledalo je da razlike u uzrastu

koje su postojale u okviru naše porodice nepotrebno i izvitopereno komp- likuju naše probleme. Ne toliko između S., blizanaca, Bu-Bu i mene, koliko između vas dvoje - Freni i tebe- i Simora i mene. Obojica, Simor i ja, bili smo već odrasli - a on je već davno izišao iz koledža - u vreme kada ste ti i Freni naučili da čitate. U to vreme nismo ni osećali neku naročitu potrebu da vam guramo pod nos naše omiljene klasike - bar ne sa onim zadovolj- stvom koje smo imali kada smo to činili sa blizancima i Bu-Bu. Znali smo da se jedan rođeni naučnik ne mo- že držati u neznanju i, u srcu, ja mislim da to nismo ni želeli; međutim, bili smo nervozni, čak preplašeni, zbog statistika o visoko obrazovanoj deci i akademskim starmalima koji su, pošto odrastu, postajali autoriteti u univerzitetskim prostorijama za odmaranje. I, što je mnogo, mnogo važnije, Simor je već bio počeo da mis-li (a ja sam se slagao sa njim, bar u onoj meri u kojoj sam to mogao da shvatim) kako bi obrazovanje, ma koje

vrste, moglo izgledati isto toliko prijatno, možda i mnogo prijatnije, kada ne bi uopšte bilo preduzimano kao traženje znanja već, kako to kaže zen, traženje ne- znanja. Dr Suzuki kaže na jednom mestu da biti u sta- nju pune svesti - satori - znači biti sa Bogom pre ne- go što je izrekao: »Neka bude svetlost«. Simor i ja smo mislili kako bi možda bilo dobro držati tebe i Freni (bar u granicama naših moći) dalje od ove svetlosti i svih drugih mnogobrojnih nižih i modernijih svetlo- snih efekata - umetnosti, nauke, klasika, jezika - sve dok oboje ne budete bar zametnuli u sebi jedno stanje bića u kome duh poznaje izvore svake svetlosti. Mislili smo kako bi bilo vrlo konstruktivno da vam bar (zna- či, ako bismo u tome bili sprečeni sopstvenim »ograni- čenjima«) kažemo onoliko koliko mi znamo o ljudima- svecima, arhatima, bodisatvama, dživanmuktama - koji su znali nešto ili sve o tom stanju bića. To jest, mi smo želeli da vas dvoje znate ko su i šta su bili Isus, Gautama, Lao-Ce, Šankaračarja, Huineng, Šri Ra- makrišna, itd., pre nego što mnogo, ili bilo šta sazna- te o Homeru i Šekspiru, ili čak o Blejku i Vitmenu, da ne govorimo o Džordžu Vašingtonu i njegovoj trešnji, defmiciji šta je to poluostrvo, ili kako se analiziraju re- čenice. To je, uglavnom, bila suština naše velike zami- sli. Pored svega ovoga, mislim kako pokušavam da ti kažem da je meni poznato sa koliko gorčine ti mrziš one godine u kojima smo S. i ja redovno održavali do- maće seminare, posebno metafizičke seanse.

Nadam se samo da ćemo jednog dana - po mogućstvu kada bu- demo dibidus pijani - moći da razgovaramo o ovome. (U međuvremenu, mogu ti samo reći da ni Simoru ni meni nije u to vreme nikad ni na pamet palo da će od tebe postati glumac. Bez sumnje, trebalo je da na to po- mišljamo, ali eto, nismo. Da jesmo, siguran sam da bi S. pokušao da učini nešto konstruktivno u vezi sa tim. Mora da negde postoje nekakvi specijalni pripremni te- čajevi za nirvanu i uputstva koja je Istok namenio is- ključivo glumcima, i ja mislim da bi ih S. našao.) Ovaj deo pisma trebalo bi da se završi, ali ja ne mogu da prestanem sa brbljanjem. Poskočićeš zbog onoga što ću ti reći, ali moraću da ti kažem. Mislim da znaš kako su moje namere bile najboije kada sam posle Simorove smrti, s vremena na vreme, kontrolisao kako se ti i Fre- ni držite. Bilo ti je osamnaest godina, i o tebi nisam pre- terano brinuo, mada sam od jednog malog blebetaia iz mojih razreda čuo kako u spavaonici svog koledža uži- vaš glas dečaka koji voli da se povuče i meditira po či- tavih deset časova, i to me je nateralo da se zamislim. Međutim, Freni je u to vreme imala trinaest godina. Ipak, jednostavno nisam ni prstom mogao da mrdnem. Bilo me je strah da dođem kući. Nisam se bojao da će- te oboje, obliveni suzama, zauzeti položaj u sobi i po- četi da me, jedno po jedno, bombardujete svim knjiga- ma celokupnog izdanja Istočnjačkih svetih knjiga Maksa Milera. (Zbog čega bih ja, verovatno, doživeo mazohisti- čko ushićenje.) Međutim, bojao sam se pitanja (mnogo više nego optužbi) koja

biste mogli da mi postavite. Dobro se sećam, pustio sam da posle sahrane prođe ce- la godina pre nego što sam se vratio u Njujork. Posie toga, bilo je prilično lako doći za rođendane i praznike i, u razumnim granicama, biti pri tom siguran da će se pitanja uglavnom kretati oko toga kada mislim da za- vršim svoju poslednju knjigu, jesam li skoro išao na skijanje, itd. Vas dvoje ste, štaviše, u poslednje dve go- dine, mnoge vikende proveli kod mene i, mada sino pričali i pričali, svi smo se složili da ne kažemo ni re- či. Danas je, u stvari, prvi put što želim da o tome go- vorim. Što dublje zalazim u ovo prokleto pismo, sve više gubim hrabrost za izražavanje svojih ubeđenja. Ali kunem ti se da sam imao malu, savršeno jasnu viziju istine (deo o jagnjećim kotletima) ovog popodneva, is- tog onog trenutka kada mi je dete reklo da se njeni drugovi zovu Bobi i Doroti. Simor mi je jednom priii- kom rekao - i to nigde drugde nego u autobusu grad- skog saobraćaja - da svako ozbiljno religiozno izučava- nje mora da dovede do odučavanja od spoznaje razlika, varljivih razlika, između dečaka i devojčica, životinja i kamenja, dana i noći, toplote i hladnoće. To me je u toj mesari tako neočekivano pogodilo da mi se učinilo kako je to pitanje života ili smrti, te sam jurnuo brzi- nom od sto kilometara na sat da bih seo i napisao ti pismo. O Bože, kako sam samo želeo da mi je olovka tamo u tržnici, i da ne moram da se uzdam u puteve koji vode kući. Ipak, možda je bolje ovako. Ponekad pomišljam kako si

ti oprostio S. potpunije od svih nas. Vejker mi je jednom rekao nešto vrlo zanimljivo u ve- zi sa tim - u stvari, ja samo papagajski prenosim ono što sam od njega čuo. Rekao mi je da si ti jedini od nas ogorčen zbog Simorovog samoubistva, i uz to jedi- ni koji mu je zaista oprostio taj čin. Mi ostali, rekao je on, bili smo spolja neogorčeni, dok mu u sebi nismo opraštali. To je možda sušta istina. Otkud bih mogao da znam? Jedino što znam je da sam bio siguran kako imam nešto lepo i uzbudljivo da ti ispričam - i to sa- mo na jednoj stranici hartije za pisma, sa dvostrukim proredom - a kad sam došao kući sve je to uglavnom isparilo, ili potpuno iščezlo, tako da mi ništa drugo ne preostaje nego da ti popujem. Da ti držim predavanje0 doktoratima i glumačkom životu. Kako je sve ispalo zapetljano, kako je sve smešno, i kako bi se i sam Si- mor osmehivao - i uz to, verovatno, ubedio me, kao i sve nas, da ne treba na to da mislim.Dosta. Glumi, Zekari Martine Glase,

kad god i gde god želiš, pošto već osećaš da tako mora biti, ali onda bar glumi svom svojom snagom. Ako budeš napravio bi-lo šta lepo na pozornici, bilo šta što ne donosi slavu, ali donosi radosti, bilo šta što prelazi i nadvisuje zah- teve pozorišne veštine, S. i ja ćemo unajmiti smokinge1turbane s dijamantima i svečano doći pred ulaz za glumce s buketima zevalica. U svakom slučaju, makar to i ne vređelo mnogo, molim te računaj na moju Ijubavi podršku, bez obzira kakve nas

razdaljine delile.

BADIКао i uvek, kad hoću da budem

sveznajući, ja sam apsurdan; ali bi zato ti, više nego bilo ko drugi, treba- lo da budeš učtiv prema onom pametnom delu mene koji se samo nazire u ovom pismu. Pre mnogo godina, u onim najranijim i najsmušenijim danima književnog šegrtovanja, pročitao sam jednom svoju novu priču na- glas S. i Bu-Bu. Kada sam završio, Bu-Bu je glasno i jasno (ali gledajući stalno u Simora) rekla kako je pri- ča »suviše pametna«. S. je odmahnuo giavom i, smeše- ći se ozareno na mene, rekao da je bistrina moja neiz- lečiva bolest, moja drvena noga, te da je vrlo neukusno s moje strane što sam skretao pažnju drugih na nju. Prema tome, dragi moj Zui, s obzirom da smo oboje ćopavci, daj da budemo ljubazni jedan prema drugom.

Mnogo te voli,B.

Poslednja stranica, ona odozdo, ovog pisma na- pisanog pre četiri godine, dobila je mrlje boje kor- dovske kože i bila je iscepana na dva mesta duž presavijenog dela. Zui, pošto je pročitao pismo, postupao je sa njim s izvesnom pažnjom, dok ga je ponovo sređivao po stranicama. Poravnao je stra- nice o svoja još uvek suva kolena. Izvio je obrve. Zatim, živahno, kao da je poslednji put u svom ži- votu pročitao pismo, on ga strpa u koverat kao šuške u jastuk. Stavio je debelo pismo na rub ka- de i otpočeo sa njim malu igru. Jednim prstom gurkao je otežali koverat duž ivice

kade, očigied- no starajući se da ga zadrži u pokretu, a da pri tom ne padne u vodu.

Posle dobrih pet minuta ove igre, gurnuo je pismo malo jače, te je morao hitro da ga ščepa. Ovo je okončalo igru. Držeći u ruci spaseno pismo, on sede niže, dublje u vodu, i zagnjuri kolena. Minut-dva prazno je zurio u plo- čice na zidu iznad kraja kade, onda pogledao ka ci- gareti u otvoru za sapun, uzeo je i, probe radi, dva puta povukao; međutim, bila se ugasila. Zatim je, uz veliko pljuskanje vode, ponovo naglo seo i opružio suvu levu ruku preko kade. Jedan rukopis, otku- can na mašini, ležao je na prostirci ispred kade, lica okrenuta nagore. On ga uze, bukvalno ga unevši unutra. Buljio je za trenutak u njega, a onda uba- cio četiri godine staro pismo između stranica, tamo gde su držači najčvršće stezali rukopis. Zatim je raširio rukopis preko svojih sada mokrih kolena, santimetar ili dva iznad površine vode, i počeo da ga lista. Kada je došao do devete stranice, savio je rukopis, kao što se savija časopis, i počeo da ga či- ta ili proučava.

»Rikova« uloga bila je podvučena debelim crta- ma, izvučenim mekanom olovkom.

TINA (turobno): O, mili, mili moj. Ja ti samo sme- tam, zar ne, dragi?RIK: Ne govori to. Da to više nikada

nisi rekla, je- si li razumela?TINA: Ali to je, ipak, tačno. Ja sam

baksuz, užasan baksuz. Da nije mene, Skot Kinkejd bi te već odavno pre- mestio u filijalu u Buenos Airesu. Ja sam sve to pok- varila. (Prilazi prozoru.) Ja sam jedna od malih lisica ko- je

kvare grožđe. Osećam se kao ličnost iz nekog strašno izveštačenog komada. Što je najlepše, ja uopšte nisam izveštačena. Nisam ništa. Ja sam jednostavno ja. (Okre- će se.) Oh, Rik, Rik, bojim se. Šta se to desilo s nama? Kao da više ne mogu da vidim nas. Tražim, tražim, a nas više nema. Bojim se, bojim se kao neka devojčica.(Gleda kroz prozor.) Mrzim ovu kišu. Ponekad vidim sebe kako ležim mrtva na kiši.RIK (mirnim glasom): Draga moja, nije li

to jedna rečenica iz romana »Zbogom oružje«?TINA (okreće se, besna): Izlazi odavde!

Napolje! Vu- ci se odavde pre nego što skočim kroz ovaj prozor. Ču- ješ li šta ti kažem?RIK (zagrlivši je): A sad, slušaj ti mene.

Ti mala lepa budalo. Ti drago derle koje voli da dramatizuje svoje...

Zuijevo čitanje prekide glas njegove rnajke - na- metijiv, kao glas nekog nazovi-pretpostavljenog - obraćajući mu se iza vrata na kupatilu: »Zui? Jesi li još u kadi?«

»Da, još sam u kadi. Zašto?«»Htela bih da uđem za trenutak. Imam

nešto za tebe.«»Za ime božje, majko, ja sam u

kadi.«»Samo za trenutak, molim te. Navuci

zavesu za tuš.«Zui spusti oproštajni pogled na

stranicu koju je baš čitao, zatim sklopi rukopis i baci ga pored kade.

»Svemogući bože«, reče. »Ponekad vidim se- be kako ležim mrtav na kiši.«Jedna zavesa za tuš od najlona

skerletne boje, ukrašena bledožutim violinskim ključevima i zna- cima za povišavanje i snižavanje nota, biia je sku- pljena pri donjem delu kade i zakačena plastičnim alkama za hromiranu šipku, nešto iznad visine gla- ve. Nagnuvši se napred, Zui se ispruži ka zavesi i navuče je duž cele kade, zaklonivši se tako od po- gieda. »U redu. Gospode bože! Ako uiaziš, onda ula- zi«, reče. Njegov glas nije zvučao nimalo glumački jasno, već je preterano podrhtavao; zvučao je neu- moljivo kad god nije bilo posebnog razloga da se kontroliše. Pre mnogo godina, kada je još bio uče- snik programa »Ovo je pametno dete!« Zuiju su stalno ponavljali da se drži malo dalje od mikro- fona.

Vrata se otvorise i gospođa Glas, umereno kru- pna žena sa mrežom za kosu na glavi, uđe polako u kupatilo. Njene godine, u svim prilikama, bilo je strašno teško odrediti, ali kada je na glavi ima- la mrežu za kosu, to je bilo još teže. Njena ulaže- nja u neku prostoriju bila su obično za slušanje i za gledanje. »Ne razumem kako možeš da sediš tako u kadi.« Ona strelovito zatvori vrata za sobom kao neko ko već godinama vodi rat braneći svoje potomstvo od promaje posle kupanja. »To nije ni zdravo«, reče. »Znaš li koliko si već dugo u kadi? Tačno četrdeset i pet...«

»Nemoj mi reći! Nemoj, Besi, molim te.«»Kako nemoj, molim ja tebe?«

»Baš tako kako sam ti rekao. Pusti me da živim u prokletoj iluziji kako tamo napolju nisi stajala brojeći minute dok se...«

»Niko nije stajao i brojao minute, mladiću«, re- če gospođa Glas. Bila je već vrlo zaposlena. Une- la je u kupatilo jedan duguljasti paketić uvijen u belu hartiju i vezan zlatnom vrpcom. Izgledalo je kao da se u njemu nalazi neki predmet otprilike veličine Houpovog dijamanta ili posude za irigaci- ju. Gospođa Glas zažmiri gledajući ga, i onda po- vuče prstima vrpcu. Pošto čvor nije hteo da popu- sti, ona pokuša zubima.

Imala je na sebi svoju omiljenu kućnu haljinu

- onu koju je njen sin Badi (koji je bio pisac, i prema tome, kao što nam je rekao niko drugi do Kafka, neprijatan čovek) nazivao »mamina uniforma koja nagoveštava smrt«. Radilo se o jednom pra- starom japanskom kimonu boje »plave ponoći«, koji je ona preko dana skoro stalno nosila po ku- ći. Uza sve one mnogobrojne nabore okultnog iz- gleda, on je pored ostalog služio i kao ostava za pribor jednog strastvenog pušača i majstora ama- tera; u dva naknadno dodata džepa sa strane obič- no su se nalazile dve-tri paklice cigareta, nekoliko kartončića šibica, jedan šrafciger, čekić kojim su se mogli vaditi i ekseri, skautska kama koja je nekad pripadala jednom od njenih sinova, jedna ili dve glavice za slavine i, pored toga, čitava mala zbirka zavrtanja, šrafova, šarki i točkića za nožice na name- štaju - zbog kojih stvarčica je gospođa Glas tiho zveckala prolazeći kroz mnogobrojne sobe svoga stana. Deset, pa i više godina, obe njene

ćerke su često, premda bezuspešno, kovale zavere da bace ovaj drevni kimono. (Njena udata ćerka, Bu-Bu, bila je čak nagovestila da bi ga, pre nego što ode u korpu za smeće, možda trebalo dokusuriti ne- kim tupim predmetom.) Bez obzira koliko je njen izgled u početku bio istočnjački, ova kućna haljina nije ni za jotu umanjivala jedinstveni i upečatljivi utisak koji je gospođa Glas, chez elle, ostavljala na izvesnu vrstu posmatrača. Glasovi su živeli u jed- noj staroj, ali ni najmanje neotmenoj kući sa sta- novima za izdavanje, u bloku zgrada između Se- damdesete i Osamdesete ulice na istočnoj strani, u kojoj su verovatno dve trećine stanarki, zašlih u godine, imale bunde, i koje ste, kada u vedra pre- podneva u toku nedelje izađu iz kuće, vrlo vero- vatno mogii videti kako posle pola sata, ili nešto više, ulaze ili izlaze iz jednog od liftova kod »Lor- da i Tejlora«, »Saksa« ili »Bonvita Telera«. U ovoj izrazito menhetenskoj sredini, gospođa Glas je (sa jednog nepobitno geačkog stanovišta) pružala pri- lično neviđen i neprijatan prizor. Na prvi pogled, ona je ostavljala utisak kao da nikada, ali savrše- no nikada nije izlazila iz zgrade, ili ukoliko jeste, da je to onda činila ogrnuta crnim šalom, pošto je krenula negde prema O’Konelovoj ulici da bi potražila leš jednog od svojih sinova poluirskog, polujevrejskog porekla, koji su, zbog neke činov- ničke greške, neposredno pre toga pali izrešetani mecima »Crno-mrkih«.*

Podozrivim glasom, Zui najednom upita: »Maj- ko? Šta radiš tamo, za ime boga?«

Gospođa Glas je već bila odrešila paket i sada je čitala uputstvo štampano sitnim

slovima na po- leđini jedne kartonske kutije od zubne paste. »Mo- lim te, ćuti«, reče ona pomalo odsutnim glasom i priđe ormančiću za lekove, pričvršćenom na zidu iznad umivaonika. Otvorila je vratanca s ogledalom i prešla pogledom po pretrpanim policama - ili, bolje rečeno, odmerila ih okom stručnjaka - kao

’ Irski naziv' za britanske trupe krajem prvog svetskog rata, i docnije do 1921, u Irskoj - godinama koje su prethodile stvaranju nezavisne Republike Irske. O’Konelova ulica je glavna ulica u Da- blinu, svojevremeno poprište uličnih borbi. Prev.

neko ko strastveno čuva sadržinu ormančića za le- kove. Pred njom, u nečuveno raskošnom poretku, stajala je čitava vojska, da tako kažemo, zlatnih far- maceutskih proizvoda, kao i nešto tehnički manje odredivih koještarija. Na policama su bili poređani jod, živin hromat, kapsule vitamina, niti za čišće- nje zuba, aspirin, anasin, buferin, argirol, masterol, eks-Iaks, magnezijumovo mleko, soli za jetru, as- pergum, dva žileta, jedan nožić za brijanje marke »šik«, dve tube paste za brijanje, jedna isprelomlje- na i polupocepana slika nekakve debele šarene ma- čke koja spava na stepeništu ispred vrata, tri češlja, dve četke za kosu, teglica Vajldrutovog brilijantina, bočica Fičove vodice za odstranjivanje peruti, kuti- jica bez nalepnice sa supozitorijima glicerina, Vikso- ve kapljice za nos, Viksova mast za utrljavanje, šest toaletnih sapuna, tri iskorišćene karte za jednu mu- zičku komediju

iz 1946. godine (Zovite me, gospodine), tuba pomade za skidanje dlaka, kutija papirnih ma- ramica marke »klineks«, dve morske školjke, jedan odbir na izgled upotrebljenog šmirgl-papira, dve teglice krema za skidanje šminke, tri para makaza, naprstak, jedan plavi staklenac bez šara (poznat me- đu klikerašima, bar između 1920. i 1930. godine, kao »čistaljka«), krem za skupljanje proširenih pora, jedna pinceta, kutijica od zlatnog ženskog ručnog sata bez kaišića, kutija sode-bikarbone, devojački internatski prsten sa izrezanim oniksom, bočica »stopeta« i, verovali ili ne, čitav niz drugih stvari. Gospođa Glas se žustro maši, uze nekakav predmet sa poličice i baci ga u korpu za otpatke. Stvarčica pade uz tupi metalni zvuk. »Staviću ti ovde malo ove paste za zube o kojoj svi pričaju čuda«, najavi novima za izdavanje, u bloku zgrada između Se- damdesete i Osamdesete ulice na istočnoj strani, u kojoj su verovatno dve trećine stanarki, zašlih u godine, imale bunde, i koje ste, kada u vedra pre- podneva u toku nedelje izađu iz kuće, vrlo vero- vatno mogli videti kako posle pola sata, iii nešto više, ulaze ili izlaze iz jednog od liftova kod »Lor- da i Tejlora«, »Saksa« ili »Bonvita Telera«. U ovoj izrazito menhetenskoj sredini, gospođa Glas je (sa jednog nepobitno geačkog stanovišta) pružala pri- lično neviđen i neprijatan prizor. Na prvi pogled, ona je ostavljala utisak kao da nikada, ali savrše- no nikada nije izlazila iz zgrade, ili ukoliko jeste, da je to onda činila ogrnuta crnim šalom, pošto je krenula negde prema O'Konelovoj ulici da bi potražila leš jednog od svojih sinova poluirskog,

polujevrejskog porekla, koji su, zbog neke činov- ničke greške, neposredno pre toga pali izrešetani mecima »Crno-mrkih«.*

Podozrivim glasom, Zui najednom upita: »Maj- ko? Šta radiš tamo, za ime boga?«

Gospođa Glas je već bila odrešila paket i sada je čitala uputstvo štampano sitnim slovima na po- leđini jedne kartonske kutije od zubne paste. »Mo- lim te, ćuti«, reče ona pomalo odsutnim glasom i priđe ormančiću za lekove, pričvršćenom na zidu iznad umivaonika. Otvorila je vratanca s ogledalom i prešla pogledom po pretrpanim policama - ili, bolje rečeno, odmerila ih okom stručnjaka - kao

‘ Irski naziv za britanske trupe krajem prvog svetskog rata, i docnije do 1921, u Irskoj - godinama koje su prethodile stvaranju nezavisne Republike Irske. O’Konelova ulica je glavna ulica U Da- blinu, svojevremeno poprište uličnih borbi. Prev.

neko ko strastveno čuva sadržinu ormančića za le- kove. Pred njom, u nečuveno raskošnom poretku, stajala je čitava vojska, da tako kažemo, zlatnih far- maceutskih proizvoda, kao i nešto tehnički manje odredivih koještarija. Na policama su bili poređani jod, živin hromat, kapsule vitamina, niti za čišće- nje zuba, aspirin, anasin, buferin, argirol, masterol, eks-laks, magnezijumovo mleko, soli za jetru, as- pergum, dva žileta, jedan nožić za brijanje marke »šik«, dve tube paste za brijanje, jedna isprelomlje- na i polupocepana slika nekakve debele šarene ma- čke koja spava na

stepeništu ispred vrata, tri češlja, dve četke za kosu, teglica Vajldrutovog brilijantina, bočica Fičove vodice za odstranjivanje peruti, kuti- jica bez nalepnice sa supozitorijima glicerina, Vikso- ve kapljice za nos, Viksova mast za utrljavanje, šest toaletnih sapuna, tri iskorišćene karte za jednu mu- zičku komediju iz 1946. godine (Zovite me, gospodine), tuba pomade za skidanje dlaka, kutija papirnih ma- ramica marke »klineks«, dve morske školjke, jedan odbir na izgled upotrebljenog šmirgl-papira, dve teglice krema za skidanje šminke, tri para makaza, naprstak, jedan plavi staklenac bez šara (poznat me- đu klikerašima, bar između 1920. i 1930. godine, kao »čistaljka«), krem za skupljanje proširenih pora, jedna pinceta, kutijica od zlatnog ženskog ručnog sata bez kaišića, kutija sode-bikarbone, devojački internatski prsten sa izrezanim oniksom, bočica »stopeta« i, verovali ili ne, čitav niz drugih stvari. Gospođa Glas se žustro maši, uze nekakav predmet sa poličice i baci ga u korpu za otpatke. Stvarčica pade uz tupi metalni zvuk. »Staviću ti ovde malo ove paste za zube o kojoj svi pričaju čuda«, najavi ona, ne okrećući se i postaravši se da ispuni reč. »Hoću da jednorn, prestaneš da upotrebljavaš taj glu- pavi prašak. Skinuće ti svu tu divnu gleđ sa zuba. Imaš divne zube. Mogao bi bar da ih...«

»Ko to kaže?« Iza zavese za tuš doprlo je uzbuđe- no komešanje vode. »Ko ti je to, dođavola, kazao da će mi prašak skinuti svu divnu gleđ sa zuba?«

»Ja kažem.«Gospođa Glas pogleda još jednom svoju

baštu u ormančiću. »Molim te da je upotrebiš.« Ispruže- nim prstima, ona ovlaš ćušnu jednu neotvorenu kutiju soli za jetru kako bi je poravnala sa ostalim zimzelenima, zatim zatvori ormančić i odvrnu sla- vinu s hladnom vodom. »Htela bih da znam ko to pere ruke u umivaoniku i potom ga ne ispere kako treba«, ljutito reče ona. »U našoj porodici žive ko- bajagi samo odrasli.«

Ona pojača mlaz vode i, u tren oka, ali propi- sno, opra umivaonik jednom rukom. »Ti verovatno još uvek nisi razgovarao sa svojom sestricom«, re- če i okrete se prema zavesi za tuš.

»Ne. Još nisam razgovarao sa svojom sestricom. Kako bi bilo da sad ispariš iz kupatila?«

»A zašto nisi razgovarao?« uporno je žapitkiva- la gospođa Glas. »Ja mislim da to nije lepo, Zui. Mislim da to uopšte nije lepo od tebe. Ja sam te lepo molila da ideš i vidiš da li nešto...«

»Pre svega, Besi, ustao sam tek pre sat vreme- na. A onda, razgovarao sam sinoć sa njom, puna dva časa, i moje je iskreno ubeđenje da ona ne želi da razgovara niti s tobom niti sa mnom. I na kraju, ako ne izađeš iz ovog prokletog kupatila, ja ću da zapalim ovaj užas od zavese. To ti ozbiljno kažem, Besi.«

Negde na sredini iznošenja ovih obrazloženja i pretnji, gospođa Glas je sela i prestala da ga sluša. »Ponekad bih mogla da umlatim ovog Badija što nema telefon«, reče. »To je tako besmisleno. Kako li samo može jedan odrastao čovek da tako živi... niti telefon, niti bilo šta? Niko ne namerava da re-

meti njegov mir, ako već to želi, ali nije potrebno da zbog toga živi kao nekakav pustinjak.« Ona se ljutito pomeri na stolici i prekrsti noge. »Gospode bože, to čak nije ni smotreno s njegove strane! Za- misli samo da slomi nogu ili tako nešto. Tamo u tim šumetinama. To mi uopšte ne izlazi iz glave: samo o tome mislim.«

»Misliš, je Г? A o čemu to misliš? O tome ka- ko bi mogao da slomi nogu, ili što nema telefon kad tebi ustreba?«

»Mislim i brinem i o jednom i o drugom, mla- diću, ako baš hoćeš da znaš.«

»Pa... nemoj! Nemoj da gubiš vreme. Baš si lu- da, Besi. Zašto si tako luda? Ti, pobogu, znaš Ba- dija. Kad bi se zatekao trideset kilometara duboko u šumi, s obe noge slomljene, i sa prokletom stre- lom koja mu viri iz leđa, taj bi se dovukao u svoju pećinu samo da vidi da se neko nije uvukao unu- tra da proba njegove kaljače dok je bio napolju.«

Iza zavese se začu kratak i prijatan, premda pomalo avetinjski smeh. »Možeš mi verovati na reč. Njemu je suviše stalo do tog njegovog šu- gavog mira da bi tek tako umro u bilo kakvoj šumi.«

»Niko nije spomenuo nikakvo umiranje«, reče go- spođa Glas. Bez ikakve potrebe, ona malo popravi svoju mrežu za kosu. »Pokušavala sam celog bogo- vetnog jutra da dobijem telefonom one ljude što žive tamo na putu pored njega. Neće čak ni slu- šalicu da dignu. Kad tako ne možeš da ga dobiješ, to ti je da čovek prosto pobesni. Koliko sam ga samo puta molila da odjavi onaj glupavi telefon iz svoje i Simorove stare sobe. To nije

čak ni nor- malno. Kad nešto zaista iskrsne, i kad mu je neko baš potreban... To je da čovek pobesni. Pokušala sam sinoć dva puta, i četiri puta jut...«

»Ma šta ti to pričaš' o ’bešnjenju’? Pre svega, zašto bi neki ljudi koje mi ne znamo trebalo da čuče tamo i čekaju naša naređenja?«

»Niko ne kaže da neko treba da čuči i čeka na- ša naređenja, Zui. Nemoj, molim te, da budeš ta- ko drzak. Ako baš hoćeš da znaš, ja sam u velikoj brizi zbog tog deteta. I, mislim da bi Badiju tre- balo ispričati celu stvar. Ako baš hoćeš da znaš, mislim da mi on nikada ne bi oprostio ako ga ne bih na vreme obavestila kada je ovako nešto u pi- tanju.«

»Pa dobro, onda! Što ne pozoveš njegov koledž, umesto što uznemiravaš njegove susede? U ovo doba dana on ionako nije u svojoj pećini - to je tebi vrlo dobro poznato.«

»Ljubazno te molim da spustiš malo taj svoj ton, mladiću. Niko nije gluv. Ako baš hoćeš da znaš, ja sam zvala koledž. Iskustvo me je već naučilo da to ničemu ne vodi. Oni samo ostave poruku na njegov sto, a ja mislim da on čak i ne proviruje u svoju radnu sobu.« Ne ustajući, celom težinom te- la, gospoda Glas se najednom naže napred i uze nešto s vrha korpe za prljavo rublje. »Imaš li ča- rapinku za trljanje tamo?« upita.

»Kaže se ’frotir-rukavica’ a ne ’čarapinka’, i mo- ja je jedina želja, proklet da sam, da me ostaviš samog u kupatilu, Besi. To mi je jedina i krajnje prosta želja. Da sam želeo da ovamo bane svaka debela irska ruža koja prođe pored kupatila, ja bih ti to već rekao. A

sad, hajde. Izlazi!«»Zui«, strpljivo reče gospođa Glas. »Ja

držim u rukama jednu čistu čarapinku. Hoćeš li je ili ne- ćeš? Molim te, odgovori mi: da ili ne.«

»O, Gospode! Da. Da. Da. Želim je više od bi-lo čega drugog na svetu. Baci je ovamo.«

»Neću je baciti tamo, već ću ti je dodati. U ovoj kući sve se nešto baca.« Gospođa Glas usta- de, načini tri koraka prema zavesi za tuš i pričeka da se ruka bez tela pruži za frotir-rukavicu.

»Hvala ti do neba. A sad se čisti odavde, mo- lim te. Već sam izgubio pet kila zbog tebe.«

»Nije ni čudo! Sediš u toj kadi dok maltene ne pomodriš u licu, a onda... Šta je ovo?« S velikim interesovanjem, gospođa Glas se saže i uze ruko- pis koji je Zui čitao pre nego što je ona ušla u kupatilo. »Je li ovo onaj novi scenario koji ti je poslao gospodin Lesejdž?« upita ona. »Na podu?« Nije dobila odgovor. Bilo je to kao da je Eva pita- la Kaina da Ii to njegova divna nova motika Ieži napolju na kiši. »Mora se priznati, ovo je pravo mesto da čovek ostavi jedan rukopis.« Ona prerie- se rukopis do prozora i pažljivo ga stavi na radija- tor. Dobro ga je zagledala odozgo, kao da ispituje koliko se ovlažio. Zavesa na oprugu bila je spušte- na na prozoru - Zui je sve vreme u kadi čitao po- red svetla tri sijalice ugrađene na tavanici - ali snop jutarnjeg sveda provlačio se ispod zavese i pa- dao na naslovnu stranicu rukopisa. Gospođa Glas iskrivi glavu na jednu stranu,

da bi bolje pročita- la naslov, istovremeno izvadivši paketić dugačkih cigareta iz džepa na kimonu.

»Srce je jesenji lovac«, naglas pročita ona, razvu- čenim glasom. »Neobična li naslova!«

Odgovor iza zavese za tuš je malo zadocnio, ali je zato zazvučao oduševljenim tonom. »Sta, šta? Kakav je to naslov?«

Gospođa Glas je već bila na oprezu. Vratila se natrag i ponovo sela na stolicu, s upaljenom ciga- retom u ruci. »Rekla sam, neobičan. Nisam rekla ni cfivan, niti šta drugo, nego samo...«

»Aaa, tu li je zec! Treba ustati pre zore ako čo- vek ima nameru da bilo šta od vrednosti prokri- jumčari od tvog pogleda, Besi, curo moja. Znaš li ti šta je tvoje srce, Besi? Da li bi volela da čuješ šta je tvoje srce? Tvoje je srce, Besi, jesenja gara- ža. Kako ti se to sviđa kao naslov, a? Gospode bože, toliki svet - toliki neobavešteni svet - misli da su Simor i Badi jedini ljudi od pera u ovoj po- rodici. Kad mislim, kad za trenutak sednem i poč- nem da razmišljam o tananoj prozi, i o garažama, onda odbacujem svaki dan svog...«

»U redu, u redu, mladiću«, reče gospođa Glas. Bilo kakav da je bio njen ukus u odnosu na na- slove televizijskih komada, ili uopšte njen smisao za estetiku, u njenim očima blesnu plamičak - ni- šta jače od plamička, ali ipak plamičak - probirač- kog, premda i posuvraćenog zadovoljstva zbog kavgadžijskog stila njenog najmlađeg sina, jedinog lepotana među svom braćom. U trenutku, ona iz- meni izraz sveopšteg umora i, uglavnom, posebne brige, koji je imala na

licu kada je ušla u kupa- tilo. Ipak, skoro istog trenutka bila je opet u od- brambenom stavu: »Pitaš kakav je naslov? Pa jeste neobičan, i to vrlo neobičan. Ti! Ti misliš da ništa na ovom svetu ne bi moglo biti neobično ili div- no! Nikad nisam čula od tebe...«

»Šta? Ko to misli? Šta je to divno, a ja mislim da nije?« Iza zavese za tuš dopre tiho talasanje kao da je neko nestašno morsko prase počelo na- jednom da se igra. »Slušaj, Debela, nije me uop- šte briga šta ti kažeš o mojoj rasnoj pripadnosti, mojim ubeđenjima ili veri, ali nemoj mi reći da nisam osetljiv na lepotu. To je moja Ahilova peta, i nemoj to gubiti iz vida. Meni je sve divno. Poka- ži mi jedan plameni zalazak sunca i ja sam, po- bogu, gotov. Pokaži mi bilo šta. Petra Pana, ako hoćeš. Kad se daje Petar Pan, ja izlijem čitav po- top suza još pre nego što se zavesa digne. A ti se usuđuješ da dođeš i da mi kažeš kako...«

»Oh, ućuti«, odsutno reče gospođa Glas. Ona snažno uzdahnu. A zatim, zabrinuta izraza, dubo- ko uvuče dim cigarete i, ispuštajući ga kroz nos, reče - ili još bolje, suknu: »O, kad bih bar znala šta da radim sa tim detetom!« Zatim duboko uz- dahnu: »Ja više ne mogu.« Ona uputi jedan rend- genski pogled kroz zavesu za tuš. »Niko od vas nije ni od kakve pomoći. Ali niko pod milim bo- gom! Otac neće čak ni da razgovara o nečemu ovakvom. To i sam znaš! I on je zabrinut, naravno- znam ja taj izraz na njegovom licu - ali on na- prosto neće da se suoči sa bilo čim.« Usta gos- pođe Glas se skupiše. »Otkako ga ja znam, on se nikada nije suočio sa bilo čim.

Misli da će sve što je neobično ili neprijatno odleteti čim bude pustio radio i neki kreten bude počeo da peva.«

Iz Zuijevog skrovišta dopre gromoglasan smeh. On se jedva razlikovao od njegovog uobičajenog grohotnog smeha, ali razlike je bilo.

»Pa baš je tako!« uporno je nastavljala gospođa Glas, premda nimalo veselo. Ona se pomeri na- pred na stolici. »Hoćeš li da ti kažem šta stvarno mislim?« upita. »Hoćeš?«

»Besi, za ime sveta! Ti ćeš mi to i onako reći, prema tome, kakve ima veze da li ću...«

»Ja stvarno mislim... ovo ti ozbiljno kažem... ja stvarno mislim kako on stalno očekuje da sve vas ponovo čuje na radiju. Ovo ti sasvim ozbiljno ka- žem.«

Gospođa Glas još jednom duboko uzdahnu. »Sva- ki put kad vaš otac pusti radio, ja stvarno mislim ka- ko očekuje da će naići na emisiju ’Ovo je pametno dete!’ i čuti sve vas, jedno dete za drugim, kako pono- vo odgovarate na pitanja.« Ona stisnu usne i priče- ka, sasvim nesvesno, da postigne što jači utisak. »I to sve vas«, reče, i najednom se malo ispravi. »Ovde podrazumevam i Simora i Volta.« Ona povuče hitar ali ogroman dim iz cigarete. »On potpuno živi u pro- šlosti. Ali potpuno. On tako reći i ne gleda televiziju, ukoliko ti nisi na programu. I nemoj da se smeješ, Zui. To uopšte nije smešno.«

»Ko se, za ime boga, smeje?«»Dakle, tačno je! On uopšte nema pojma

šta se zapravo dešava sa Freni. Uopšte nema pojma! Si- noć, odmah posle vesti u jedanaest

časova, šta misliš da me je pitao? Da li bi Freni želela man- darinu! Dete leži tamo satima isplakujući oči ka- žeš li joj samo ’bu’, i mrmlja u sebi bog bi ga znao šta, a tvoj otac pita da li bi želela mandarinu. E, lepo sam tog trenutka mogla da ga ubijem. Idući put kada mi...« Gospođa Glas prekide rečenicu i zagleda se u zavesu za tuš. »Šta ti je toliko sme- šno?« upita.

»Ništa. Ništa, ništa, ništa. Volim mandarine. U redu, ko ti još nije ni od kakve pomoći? Ja. Les. Badi. Ko još? Izlij mi svoje jade, Besi. Nemoj da ćutiš. To ti je naša porodična muka i nevolja... mi suviše potiskujemo stvari u sebe.«

»O, nemoj misliti da si preterano zabavan, mla- diću«, reče gospođa Glas. Zaćutala je za trenutak, kako bi dovela u red jedan čuperak koji joj je iz- virio ispod lastiša na mreži za kosu. »Oh, kad bih nekako mogla da dozovem Badija preko onog glu- pavog telefona, samo na nekoliko minuta. On bi jedini trebalo da zna sve u vezi s ovom smešnom petljavinom.« Sa očevidno kivnim izrazom na licu, ona je za trenutak nešto razmišljala. »Tako ti je to, kad nešto krene nizbrdo, onda sve ode dođa- vola.« Otresla je pepeo cigarete u levu savijenu šaku. »Bu-Bu se neće vratiti sve do desetog. Vejke- ru ne bih smela ništa ni da kažem, čak i kada bih znala kako da ga ulovim. Ja u životu nisam videla ovakvu porodicu. Ozbiljno ti kažem. Svi ste vi tako inte/igentni, sva moja deca, ali niko od vas nije u stanju da mi pomogne kada mi je pomoć zaista potrebna. Niko pod milim bogom. Već mi je po- malo muka od...«

»O kakvoj to pomoći pričaš, za ime sveta? Ka- kva ti je to pomoć potrebna? Šta bi ti to želela da ti pomognemo, Besi? Hoćeš li možda da se uvu- čemo u Freni i počnemo da živimo njen život ume- sto nje?«

»Sad prestani! Niko nije rekao da bi trebalo da neko preuzme njen život na sebe. Ja bih jednos- tavno želela da neko ode do ove naše dnevne sobe i izvidi šta se dešava - to bih ja želela. Želela bih samo da znam kada to dete namerava da se vrati u koledž i završi započetu godinu. Da znam kada će se jednom rešiti da stavi u usta nešto koliko- toliko /imnljivo. Otkako se vratila kući, još od su- bote uveče, ništa nije okusila - ali ni mrvicu! Poku- šala sam - pre nepunih pola sata - da je nateram da uzme malo pileće čorbe. Uzela je samo dve ka- šike, i to je sve. Sve što sam joj juče dala da po- jede, sve je povratila.« Glas gospođe Glas zastade kako bi se, da tako kažemo, iznova napunio: »Re- kla mi je da će docnije možda pojesti sendvič sa sirom. Htela bih da znam šta znači to jedenje sen- dviča sa sirom? Ako sam dobro razumela, ona je uglavnom ceo semestar proživela jedući samo sen- dviče sa sirom i pijući koka-kolu. Zar time danas hrane devojke po koledžima? Međutim, znam samo jedno. Što se mene tiče, ja sigurno neću hraniti jedno do te mere islabelo dete hranom koja nije čak ni...«

»Tako je Besi! Pileća čorba ili ništa. To znači znati šta treba. Ako je već rešila da doživi nervni slom, onda bar možemo da joj ne dozvolimo da ga iskusi u miru i tišini, zar ne?«

»Molim te, ne budi tako drzak, mali moj...

Da bezobraznih li usta! Ako baš hoćeš da znaš, ube- đena sam da u celoj ovoj komediji hrana koju ovo dete uzima ima i* te kako veze sa njenim stanjem. Još dok je bila mala, tom detetu je neko morao da sedi na glavi kako bi je naterao da uzme malo povrća ili bilo šta što će joj činiti dobro. Mislio ti šta ti je volja - čovek ne sme tako iz godine u godinu da zlostavlja svoje telo.«

»Ti si savršeno u pravu. Savršeno si u pravu. Ne- verovatno je kako si u stanju da odmah shvatiš samu srž problema. To ti je da se čovek naježi... Gospode, ti me nadahnjuješ. Potpaljuješ maštu u meni, Besi. Znaš li ti šta činiš? Jesi li svesna toga šta si učinila? Ti si na celu ovu prokletu stvar ba- cila jedno novo svetlo, dala joj novi, biblijski vid. Ja sam u koledžu pisao četiri seminarska rada o raspeću - u stvari pet radova - i svaki od njih me je tako reći dovodio do ludila, jer sam osećao da nešto u njima nedostaje. Sada mi je jasno u čemu je bila stvar. Sada vidim Hrista u potpuno drukči- jem svetlu. Vidim sav njegov nezdravi fanatizam. Svu njegovu grubost prema onim divnim, konzerva- tivnim farisejima koji redovno plaćaju svoj porez. O, pa to je prosto uzbudljivo! Na svoj jednostav- ni, neposredni, zatucani način, pružila si mi ključ za razumevanje celog Novog zaveta, Besi. Pogrešna ishrana! Hristos je živeo od sendviča sa sirom i ko- ka-kole. Prema svemu onome što nam je poznato, on je verovatno hranio ma...«

»E sad dosta«, prekide ga gospođa Glas, svojim mirnim, ali pretećim glasom. »O, kako bih ti na- bila krpu u ta tvoja usta!«

»E, pa šta ćeš. Ja samo pokušavam da vodim jedan pristojan razgovor, kakav već valja voditi u jednom kupatilu.«

»Tako si smešan. O, stvarno si smešan! Vidiš, ja slučajno ne razmišljam o tvojoj sestrici na isti način kao o gospodu Bogu. Možda sam pomalo čudna, ali eto, ja tako. Slučajno ne vidim nikakve veze između gospoda Boga i jedne umorne i iscr- pene devojčice koja čita sijaset verskih knjiga i slične stvari! Ti svakako poznaješ svoju sestru is- to koliko i ja - ili bi bar trebalo da je poznaješ. Ona je tako strašno podložna utiscima, i takva je oduvek bila. A tebi je to vrlo dobro poznato!«

Za trenutak, u kupatilu je vladao čudan mir.

»Majko? Jesi li još tu? Imam stravičan osećaj da i dalje sediš i pušiš pet cigareta odjednom. jesamli u pravu?« Čekao je, ali gospođa Glas ništa ne odgovori. »Ne želim da sediš tu, Besi. Hteo bih da iziđem iz ove proklete kade... Besi? Čuješ li ti mene?«

»Čujem, čujem«, reče gospođa Glas. Novi talas zabrinutosti pređe njenim licem. »Odnela je onog šašavog Blumberga na kauč«, reče, jogunasto se ispravivši u stolici. »To čak nije ni zdravo.« Ona snažno uzdahnu. Već nekoliko minuta držala je pe- рео od cigarete u levoj šaci. A onda, ne dižući se sasvim sa stolice, otrese ga u korpu za otpatke. »Ne znam šta bi trebalo da radim«, izjavi. »Jednostavno mi nije jasno, pa to ti je. Cela kuća se prevrnula tumbe. Moleri su skoro gotovi sa njenom sobom, i odmah posle ručka sigurno će hteti da počnu sa dnevnom

sobom. Ne znam da li treba da je budim, ili šta da uradim. Nije tako reći ni trenula okom. Jednostavno nisam više pametna. Znaš li ti koliko mi već vremena nije bilo dozvoljeno da doveđem molere u ovu kuću? Skoro dvade...«

»Moleri! A, sad mi je tek sinulo! Potpuno sam zaboravio na njih. Čuj, zašto ih nisi dovela ova- mo? Ovde ima mesta koliko hoćeš. Šta Ii će ti lju- di misliti, kakav sam ja to domaćin kad ih ne po- zivam da uđu ovamo dok sam još u ka...«

»Miruj malo, mladiću. Nešto razmišljam.«Kao u znak poslušnosti, Zui najednom poče

da se trlja frotir-rukavicom. Jedno kraće vreme, tiho trljanje je bilo jedini zvuk koji se mogao čuti u kupatilu. Sedeći na dva-tri metra od zavese za tuš, gospođa Glas se zagledala u plavu prostirku ispred kade. Cigareta joj je dogorela do samog kraja, i ona je držala vrhovima prstiju desne ruke. Sasvim određeno, način na koji je držala cigaretu slao je u neku vrstu literarnog pakla onaj prvi, snažni (i dalje nimalo oslabljen) utisak kako joj nevidljivi dablinski šal prekriva ramena. Njeni pr- sti nisu bili samo izvanredno dugi i izvajani - kao sto bi se moglo, vrlo uopšteno govoreći, očekivati kada je u pitanju jedna osrednje puna žena - već ih je, u samoj stvari, odlikovalo i izvesno kraljev- sko podrhtavanje; ruke neke svrgnute balkanske kraljice ili povučene đvorske miljenice verovatno su mogle podrhtavati na tako otmen način. A ovo nije bila i jedina protivrečnost sa motivom crnog dablinskog šala. Postojala je tu i zapanjujuća či- njenica u vezi sa nogama Besi Glas, koje su bile

savršene, bez obzira na strogost kriterijuma. Bile su to noge svojevremeno nadaleko priznate i po- znate lepotice, jedne mjuzikholske subrete i bale- rine, i to balerine vrlo lakih pokreta. U ovom času, dok je sedela zureći u prostirku, one su bile pre- krštene, leva preko desne, a stara papuča od bele baršunaste tkanine izgledala je kao da će svakog trenutka pasti s isturene noge. Stopala su bila ne- obično mala, gležnjevi još uvek vitki, a listovi, što je možda bilo još čudnije, i sada čvrsti; na njima, očevidno, nikada nije bilo proširenih vena.

Uzdah, mnogo đublji od uobičajenih - koji kao da je predstavljao sam deo njene životne snage - najednom dopre iz grudi gospođe Glas. Ona usta- de i prinese cigaretu do umivaonika, pusti preko nje hladnu vodu, onda baci ugašeni opušak u kor- pu za otpatke i ponovo sede na stolicu. Magični izgled poniranja u misli kojim se obavila, ostao je netaknut, kao da se uopšte nije ni pokretala sa svog mesta.

»Ja izlazim kroz tri sekunde, Besi! To ti blago- vremeno kažem. Nemoj da baš do kraja isproba- vamo strpljenje, dušice.«

Gospođa Glas, koja je ponovo počela da zuri u plavu prostirku ispred kade, odsutno klimnu gla- vom na ovu »blagovremenu« opomenu. U ovom trenutku (a ovo kažemo ne samo reda radi), da je kojim slučajem video njeno lice, a naročito njene oči, Zui bi možda osetio snažnu potrebu, prola- znu ili ne, da opozove, nekako preokrene ili iz- meni veći deo svojih rečenica u razgovoru koji se između njih vodio - ne bi li ih tako ublažio ili

umekšao. S druge strane, možda se ova potreba ne bi ni javila. U 1955. godini, pročitati sa lica go- spođe Glas, a posebno iz njenih ogromnih plavih očiju bilo kakav jasan izraz, bio je posao koga se trebalo pribojavati. Dok su svojevremeno, pre sve- ga nekoliko godina, same njene oči bile dovoljne da otkriju (bilo svetu, bilo prostirkama u kupatilu) kako su njena dva sina mrtva, jedan zbog toga što se sam ubio (njen miljenik, njen najsloženije na- dareni, njen najbolji sin), a drugi zbog toga što je poginuo u Drugom svetskom ratu (njen jedini za- ista veseli sin) - dok je svojevremeno sam njen pogled bio dovoljan da ispriča ove činjenice, tako rečito i, naoko, sa takvom ljubavlju za pojedino- sti, da ni njen muž niti iko od odrasle preživele dece nije bio u stanju da ga izdrži, pa makar i za delić trenutka, sada, u 1955, ona je bila kadra da primeni ovaj isti strašni keltski dar kako bi sme- sta nagovestila, obično pred ulazom u stan, da dečak koji raznosi robu iz radnje nije na vreme doneo jagnjeći but za večeru, ili pak da je brak neke bog te pita koje holivudske zvezdice krenuo nizbrdo.

Odsečnim pokretom, gospođa Glas pripali no- vu dugačku cigaretu, dobro povuče dim i zatim us- tade, ispuštajući ga. »Vratiću se za trenutak«, reče. Ova njena rečenica zazvuča naivno, kao neko obe- ćanje. »Molim te, stani na tu prostirku kada budeš izašao iz kade«, dodade. »Zato sam je tu i stavila.« Ona izađe iz kupatila, smotreno zatvorivši vrata za sobom.

Ovo izlaženje ispade pomalo kao da je »Kvin Meri«, pošto je danima stajala u

pomoćnom doku, isplovila, recimo, iz Volden Ponda, isto onako ne- nadno i čudno kao što je u njega i uplovila. Iza zavese za tuš, Zui zatvori oči za nekoliko trenuta- ka, kao da je njegova nemoćna barkica ostala pre- puštena na milost i nemilost brazdi broda koji je otplovio. Onda je povukao zavesu i zagledao se u zatvorena vrata. Taj teški pogled, u stvari, nije iz- ražavao nikakvo olakšanje. To je, pre svega, bio pogled - a ovo nije nikakav paradoks - nekoga ko voli mir i povučenost i, pošto je taj mir narušen, ne odobrava baš sasvim činjenicu što se narušilac najednom digao i otišao, eto tako, kao da ništa nije bilo.

Nakon nepunih pet minuta, Zui, kose vlažne ali začešljane, stajao je bos pred umivaonikom, u gaćicama od tamnosivog gabardena bez pojasa, sa peškirom za lice prebačenim preko golih leđa. Uobičajeni ritual pred brijanje bio je već obavljen. Zastori na prozorima bili su dopola podignuti, vra- ta na kupatilu odškrinuta kako bi se para povukla i razmaglila ogledala, dok je cigareta bila pripalje- na, nekoliko dimova povučeno, i onda stavljena nadohvat ruke, na staklenu pločicu ispod orman- čića za lekove sa ogledalom. U ovom trenutku, Zui je baš završio sa istiskivanjem paste za brija- nje na vrh četkice. Ne gledajući, spustio je tubu s kremom negde na gleđosani umivaonik, pri tom је i ne zatvorivši. Škripeći dlanom, prešao je ne- koliko puta preko ogledala na ormančiću za leko- ve i tako očistio skoro celu zamagljenu površinu. Zatim je počeo da sapuni lice. Njegova tehnika sapunjanja bila je prilično neobična, premda po duhu istovetna sa samim njegovim načinom brija- nja. To će

reći, ako je gledao u ogledalo dok se sa- punio, on nije pratio pogledom kretanje četke, već je umesto toga zurio pravo u svoje oči, kao da su one nekakva neutralna teritorija, ničija zemlja za- hvaćena privatnim ratom protiv samozaljublje- nosti, protiv koje se borio još od svoje sedme ili osme godine. Sada, u dvadeset i petoj, ovo malo ratno lukavstvo možda je već odavno bilo uglav- nom refleksivno, kao i kod nekog ovejanog igrača bezbola koji na terenu lupka palicom po klincima na kopačkama i kad treba i kad ne treba. Isto ta- ko, nekoliko minuta ranije, dok se češljao, on je to činio vrlo malo se ispomažući ogledalom. Još i pre ovoga, njemu je pošlo za rukom da se obriše pred velikim ogledalom, tako reći i ne gledajući u njega.

Bio je tek završio sa sapunjanjem Iica kad se njegova mati najednom pojavi u ogledalu pred ko- jim je nameravao da započne brijanje. Stajala je pred vratima, na nekoliko koraka od njega, s jed- nom rukom na kvaki - savršena slika lažne neod- lučnosti koja se koleba hoće li napraviti još jedan korak u prostoriju.

»Ah! Kakvo prijatno i divno iznenađenje!« reče Zui u ogledalo. »Uđi, uđi!« On se glasno nasme- ja, ili zareža, a onda otvori ormančić sa lekovima, vadeći iz njega masinicu za brijanje.

Zamišljeno, gospođa Glas priđe: »Zui...«, reče, »nešto sam mislila.« Njeno uobičajeno mesto bilo je upravo s leve Zuijeve strane. Ona se pripremi da sedne.

»Nemoj da sedaš! Čekaj prethodno da te osmo- trim«, reče Zui. Izlaženje iz kade, oblačenje gaćica i češljanje očevidno su ga

oraspoložili. »Ne dešava se baš često da posetioci zalaze u ovu našu malu kapelu, a kada navrate, onda bar pokušavamo da ih što bolje sme...«

»Budi malo miran«, reče gospođa Glas sigurnim glasom, posadivši se na stolicu, i prebacivši nogu preko noge. »Nešto sam mislila. Smatraš li ti da bi imalo smisla pokušati da nekako pronađemo Vejkera? Ja, lično, ne verujem, ali šta ti misliš? Ja mislim da je ovom detetu potreban dobar psihija- tar, a ne sveštenik ili neko drugi. Međutim, mož- da se i varam.«

»A, ne. Ne, ne. Ništa se ti ne varas. Meni nije poznato da si se ti ikada varala, Besi. Tvoj svet činjenica je uvek lažan ili naduvan, ali se ti nika- da ne varaš - ne, ne.« Oraspoložen, Zui pokvasi mašinicu i poče da se brije.

»Zui, ja te lepo pitam - i molim te, sada pre- stani s tim svojim zavitlavanjem. Misliš li ili ne misliš da bi trebalo da potražim Vejkera? Mogla bih da pozovem onog biskupa Penšoa, ili kako se već ono zvaše, i on bi mi možda mogao reći ku- da da pošaljem Vejkeru telegram, ako je još uvek na nekom glupavom brodu.« Gospođa Glas se pru- ži i privuče sebi metalnu korpu za otpatke, upotre- bivši je zatim kao pepeljaru za otresanje cigarete s kojom je ušla u kupatilo. »Pitala sam Freni da li bi volela da govori sa njim telefonom«, reče. »Ako samo uspem da ga nađem.«

Hitrim pokretom Zui ispra mašinicu. »Šta je ona na to rekla?« upita.

Gospođa Glas se namesti bolje na svom sedi- štu, pomerivši se malo udesno. »Ona

kaže da ne želi da razgovara ni sa kim.«»Ah! Ali mi to znamo bolje od nje. Zar ne?

Nećemo tek tako pasivno primiti njeno jasno od- bijanje. Zar ne?«

»Ako već hoćeš da znaš, mladiću, ja ne name- ravam da primam zdravo za gotovo nikakav od- govor od ovog deteta, bar što se tiče današnjeg dana«, reče gospođa Glas, uspravivši se. Onda se obrati nasapunjanom Zuijevom profilu: »Kada imaš posla sa jednom devojkom koja sedi u sobi, plače i mrmlja nešto sebi u bradu, i to čitavih četrdeset i osam časova, onda od nje svakako nećeš tražiti nikakve odgovore.«

Ništa ne uzvrativši na ove njene reči, Zui na- stavi da se brije.

»Molim te, odgovori na moje pitanje. Misliš li ti ili ne misliš da bi trebalo da pokušam da stu- pim u vezu sa Vejkerom? Iskreno da ti kažem, ja se toga pribojavam. Bio on sveštenik ili ne - tako je osećajan. Kažem li mu samo kako izgleda da će kiša, njemu se oči već napune suzama.«

Vragolast izraz koji se pojavi u njegovim očima kada ču ovu primedbu, Zui odgleda u samom og- ledalu. »Još uvek ima nade za tebe, Besi«, reče.

»Ра, ако već ne mogu da dobijem Badija tele- fonom, a ti nećeš da mi pomogneš, onda nešto moram sama da preduzmem«, reče gospođa Glas. Sedela je duže vreme, pušeći, s izgledom vrlo uz- nemirene žene. A onda produži: »Da je u pitanju nešto prevashodno katoličke prirode, ili tome sli- čno, možda bih i sama bila u stanju da joj pomo- gnem. Nisam baš sve zaboravila. Ali nijedno od moje dece

nije podignuto u katoličkom duhu, i ja zbilja ne vidim...«

Zui je prekide. »Ti grešiš«, reče, okrenuvši na- sapunjano lice prema njoj. »Grešiš. Sasvim si na pogresnom putu. Rekao sam ti to i prošle noći. Cela ova stvar sa Freni nema nikakve veze sa is- povedanjem.« On isplaknu mašinicu i nastavi da se brije. »Veruj mi, kad ti ja kažem, molim te.«

Gospođa Glas je dugo i uporno posmatrala nje- gov profil, kao da će joj još nešto reći, ali to je izostalo. Konačno, ona uzdahnu i reče: »Mislim da bih se za izvesno vreme tako reči zadovoljila kada bih samo mogla da joj uzmem onog Blum- berga sa kauča. To nije ni zdravo.« Ona povuče dim iz cigarete. »A ne znam ni šta da radim sa molerima. Oni su praktično završili njenu sobu, i biće vrlo nestrpljivi da otpočnu sa radom u dnev- noj sobi.«

»Znaš, ja sam jedini u porodici koji nema nika- kve probleme«, reče Zui. »A znaš li zašto? Zato što, kad god sam neraspoložen, ili zbunjen, šta ra- dim - samo pozovem nekoliko gostiju u kupatilo da mi prave društvo, i - naravno, tamo sredimo sve probleme. Eto...«

Izgledalo je kao da gospođa Glas maltene shva- ta zabavnim Zuijev način otklanjanja problema, ali toga dana nije bila raspoložena ni za kakve za- bave. Buljila je u njega za trenutak, a onda, polako, u njenim se očima skupi jedan novi izraz - odva- žan, lukav, i pomalo očajnički. »Znaš, ja nisam to- liko glupa koliko ti misliš, lepi moj«, reče ona. »Svi vi, sva deca, tako ste ćutljivi. E pa, ako

baš hoćete da znate, ja sam jednostavno mnogo više upućena šta se sve krije iza te stvari nego što svi vi mislite.« Da bi podvukla značaj ovih svojih re- či, ona skupi usne i odstrani nekoliko zamišljenih truni duvana sa svog kimona. »Koliko da znaš, me- ni je isto tako poznato da se u onoj knjižici što je juče nosala sa sobom po čitavoj kući krije srž ce- Ie ove stvari.«

Zui se okrete i odmeri je sa strane. Smeškao se. »Kako si to iskopala?« reče.

»Ništa se ti ne brini kako sam ja to iskopala«, reče gospođa Glas. »Ako baš moraš da znaš, Lejn je пекоЏко puta zvao telefonom. Užasno je zabri- nut zbog Freni.«

Zui isplaknu mašinicu. »Ko ti je sad taj Lejn?« upita. Bez ikakve sumnje, bilo je to pitanje jednog još uvek mladog čoveka koji, s vremena na vreme, nije spreman da prizna kako zna krštena imena iz- vesnih ljudi.

»Znaš ti vrlo dobro ko je on, dragi moj«, reče gospođa Glas, dajući posebno značenje ovim svo- jim rečima. »Lejn Kotel. To je Frenin dečko, koji se zabavlja sa tvojom sestrom već samo godinu dana. Koliko je meni poznato, video si ga već najmanje deset puta do sad, i zato nemoj da se praviš kako ga ne poznaješ.«

Zui pršte u grohotan smeh, kao da je jasno sa- gledao kako su na videlo izišla sva prenemaganja, uključivši i njegova. On nastavi da se brije, i dalje neobično raspoložen. »Treba da kažeš: Frenin ’mla- dić’, reče, »a ne ’dečko’. Zašto si tako staromodna, Besi? Kaži, Besi? A?«

»Šta se tebe tiče što sam ja staromodna.

Možda će te zanimati ako ti kažem da je zvao već pet-šest puta otkako se Freni vratila kući - dva puta samo odjutros, dok si ti još spavao. Bio je neobično lju- bazan i užasno zabrinut zbog Freni.«

»A ne као neki koje mi znamo, a? E, ne bih voleo da te razočaram, ali ja sam satima sedeo s njim i ne vidim da je uopšte ljubazan. On je šar- mer i opsenar. Nego, uzgred budi rečeno, neko je ovde mojom mašinicom brijao pazuh ili noge. Ili je možda ispustio. Gornji deo je potpuno po...«

»Niko nije ni pipnuo tvoju mašinicu, mladiću. A zašto je on šarmer i opsenar, ako smem da pi- tam?«

»Zašto? Zato što je to tako, i gotovo. Možda za- to što mu se to isplati. Mogu ti reći nešto. Ako je on uopšte zabrinut zbog Freni, onda se kladim da su u pitanju vrlo sumnjivi razlozi. Verovatno je za- brinut zbog toga što mu se nije sviđalo da napu- sti utakmicu pre kraja. Zabrinut zbog toga što je verovatno pokazao da mu to smeta, a zna da je Freni oštroumna i da joj to nije promaklo. Mogu da zamislim tog malog skota kako je smešta u taksi pa u voz, misleći celo vreme da Ii će moći da stigne natrag na utakmicu pre kraja drugog polu- vremena.«

»Oh, s tobom je nemoguće razgovarati! Ali sa- vršeno nemoguće. Ne znam zašto to i pokušavam. Isti si kao Badi. Uvek misliš da neko nešto čini iz nekih posebnih razloga. Misliš da niko nikoga ne može pozvati telefonom ukoliko za to nema neke gadne, sebične razloge.«

»Sasvim tako - u devedeset odsto

slučajeva. A ova tvoja Šećerlema, Lejn, nije nikakav izuzetak od tog pravila. U to možeš biti sigurna. Slušaj, ja sam razgovarao sa njim čitavih prokletih dvadese- tak minuta jedne večeri dok se Freni spremala za izlazak, i mogu ti reći da je on jedna velika nula.« Razmišljao je, ne mičući mašinicu. »Šta mi je ono, kog vraga, pričao? Nešto mnogo ubedljivo. Šta li ono beše?... A, da. Da. Pričao mi je kako je često slušao Freni i mene svake nedelje dok je bio dete - i znaš šta je radio, taj mali skot? Hvalio je mene na Frenin račun. I to bez ikakvog razloga, tek toliko da se pravi važan i pokaže svoju visoku univerzitetsku pamet.« Zui isplazi jezik i iskezi se kako to znaju samo mladići iz Bronksa. »Fuj«, reče i ponovo poče da se brije. »Kažem fuj, svim tim na- lickanim studentima koji izdaju književne časopi- se na svojim univerzitetima. Više volim da svakog dana vidim jednog poštenog prevaranta.«

Gospođa Glas uputi jedan dug i neobično obuh- vatan pogled profilu svoga sina. »On je dečak ko- ji još nije završio studije. I ti samo nerviraš Ijude, dragi moj«, reče ona, jednim za nju krajnje ravno- mernim glasom. »Tebi se neko ili sviđa ili ne sviđa.Ако ti se sviđa, onda si ti taj koji priča celo vreme i niko nije u stanju da ti bilo šta uzvrati. Ako ti se, pak, ne sviđa - što se uglavnom dešava - onda se samo umrtviš i pustiš čoveka da se uplatka. Vi- dela sam ja već kako ti to radiš.«

Zui se potpuno okrete da bi pogledao svoju majku. Okrenuo se i pogledao je, u ovom slučaju, na savršeno isti način na koji su se,

tu ili tamo, ove ili one godine, okretali i gledali je, sva njego- va braća i sestre (ali naročito braća). To znači, ne samo s iskrenim čuđenjem pred iznošenjem kakve istine, manje ili više delimične, izrečene usred ne- čeg što je vrlo često izgledalo kao nedokučiva zbr- ka predrasuda, klišea i opštih mesta, već s oboža- vanjem, ljubavlju i - što nije baš najmanje važno- sa zahvalnošću. I, izgledalo to vama čudno ili ne, gospođa Glas je uvek primala ovo »izražavanje osećanja«, i to sa neverovatnom prirodnošću. Ona bi samo zahvalno i skrorrino uzvratila taj pogled svom sinu ili kćeri - detetu koje joj je taj pogled uputilo. Ona i sad, na isti takav način, zahvalno i skromno, prihvati Zuijev pogled. »Da, da«, reče, bez ikakvog tona optužbe u glasu. »Ni ti ni Badi ne znate da razgovarate s ljudima koje ne trpite.« Onda malo razmisli. »Koje zaista ne volite«, po- pravi se. A Zui ostade đa je posmatra, ne brijući se. »To nije u redu«, reče ona, teškim i tužnim gla- som. »Ti postaješ toliko sličan Badiju kada je bio u tvojim godinama. To je čak i tvoj otac primetio. Ako ti se neko ne sviđa, samo dva minuta, i on- da je sa njim svršeno za sva vremena.« Gospođa Glas rasejano pogleda preko popločanog poda u pla- vu prostirku pred kadom. Zui je stajao što je mo- guće mirnije, kako ne bi poremetio raspoloženje svoje majke. »Ne možeš živeti tako u ovom svetu, sa svim tim svojim uskogrudim ’ovoga volim, ovo- ga ne volim’«, reče gospođa Glas prostirci ispred kade, a onda se opet okrete Zuiju, dugo ga posma- trajući pogledom u kome je bilo vrlo malo ili ni- malo želje za pridikom. »Bez obzira šta ti o

tome mislio, dragi moj«, reče.Zui je mirno izdržao njen pogled, zatim se

nasme- šio i okrenuo ogledalu, u kome poče da ispituje svoju bradu. Posmatrajući ga, gospođa Glas uzdah- nu, saže se i ugasi cigaretu o metalnu oplatu unutar korpe za otpatke. Skoro istog trenutka ona pripali novu cigaretu i, koliko god je to bila u stanju, usred- sređeno reče: »U svakom slučaju, tvoja sestra kaže da je on sjajan dečko. Taj Lejn.«

»To seks govori iz nje, stara moja«, reče Zui. »Znam ja taj glas. O, kako ga samo poznajem!« I poslednji ostaci krema za brijanje bili su odstra- njeni sa njegovog lica i vrata. On kritički opipa vrat rukom, a zatim uze četku za brijanje i poče da iznova sapuni strateške delove na licu. »Dobro,i šta ima da poruči Lejn preko telefona?« upita on. »Po njegovom mišljenju, kakve su to Frenine nevolje?«

Gospođa Glas se pomeri malo napred, pohlep- no se nagnuvši, i reče: »Dakle, Lejn kaže da je sve ovo - cela ova stvar - u vezi s onom knjižicom ko- ju stalno nosi naokolo. Znaš! Ona knjižica koju je čitala celog jučerašnjeg dana, i koju vuče svuda sa sobom, kud god...«

»Znam tu knjižicu. Samo ti nastavi.«»Dakle on, Lejn, kaže da je to jedna verski

stra- šno zatucana knjižica - fanatična i tome slično - i da ju je Freni uzela iz biblioteke u koledžu, tako da sada misli kako je...« gospođa Glas prekide re- čenicu. Zui se bio okrenuo prema njoj nekako preteći brzo. »Šta ti je?« upita ona.

»Kako je rekao, odakle je uzela knjigu?«»Iz biblioteke. U koledžu. Zašto?«

Zui odmahnu glavom i ponovo se okrete umi- vaoniku. Spustio je četku za brijanje i otvorio or- mančić s lekovima.

»Šta je sad?« upita gospođa Glas. »Šta tu nije u redu? Zašto si me onako pogledao, mladiću?«

Zui je ćutao sve dok nije otvorio nov paketić sa žiletima. A onda, rasklapajući mašinicu, reče: »Tako si glupa, Besi.« Izvadio je stari žilet iz ma- šinice.

»Zašto sam ja tako glupa? Uzgred budi rečeno, baš juče si stavio nov žilet u mašinicu.«

Zui, bez ikakvog izraza na licu, uglavi nov žilet u mašinicu i poče da se izbrijava.

»Ja sam te nešto pitala, mladiću. Zašto sam to ja toliko glupa? Da ona možda nije uzela tu knjigu iz biblioteke svog koledža - ili šta hoćeš da kažeš?«

»Ne, Besi, nije«, reče Zui, brijući se. »Ta knjižica se zove Dalja putovanja jednog hodočasnika i samo je nastavak jedne druge, pod naslovom Put jednog hodočasnika, koju ona takođe vuče sa sobom, a obe ove knjižice je uzela iz stare Simorove i Badijeve sobe gde su one, otkako znam za sebe, stajale na Simorovom pisaćem stolu. Preblagi bože!«

»Dobro, de, nemoj sad da preteruješ! Zar je baš tako strašno misliti kako je mogla da ih uzme iz biblioteke u koledžu i jednostavno ih ponese...«

»Da! Jeste strašno! Jeste strašno kad su obe knjige godinama ležale na prokletom Simorovom pisaćem stolu. To je zaista da se čovek oneraspoloži.«

Jedan neočekivani, savršeno neborbeni ton,

iskr- snu u glasu gospođe Glas. »Ja ne odlazim u tu so- bu, ako je to iole izvodljivo, i tebi je to vrlo dobro poznato«, reče ona. »Ja ne preturam po starim Si- morovim... po njegovim stvarima.«

Zui hitro odvrati: »U redu, izvini.« Ne pogledav- ši je i, mada još nije sasvim završio s izbrijavanjem, on smače peškir sa ramena i obrisa njime preo- stali krem za brijanje s lica. »Da prestanemo s ovim za trenutak«, reče i rasprostre peškir za iice preko radijatora; ovaj prekri naslovnu stranicu ru- kopisa o Riku i Tini. On odvrnu mašinicu za bri- janje i podnese je pod mlaz hladne vode.

Njegovo izvinjenje bilo je izrečeno od sveg sr- ca, i gospođa Glas je bila toga svesna. Međutim, očigledno, ona nije bila u stanju da se odupre prednosti koju je izvinjenjem stekla, možda zbog toga što je ono bilo tako retka pojava. »Ti si ne- ljubazan«, reče ona, posmatrajući ga kako briše mašinicu. »Ti nemaš pojma šta je to biti ljubazan, Zui. Dovoljno si odrastao da bar pokušaš da bu- deš malo Ijubazniji kad ti dođe da se istreseš na nekoga. Badi, bar, kad mu do...« Ona istovremeno duboko uzdahnu i zaprepašćeno se zagleda u Zuije- vu mašinicu, novi žilet i sve ostalo, koji uz zveku tresnuše u metalnu korpu za otpatke.

Vrlo verovatno, Zui i nije imao nameru da tres- ne mašinicu u korpu za otpatke, već je samo mah- nuo levom rukom tako iznenadno i žustro da mu je ova iskliznula iz šake. U svakom slučaju, bilo je sasvim sigurno da nije želeo da zamahne i po- vredi koren šake o umivaonik. »Badi, Badi«, reče. »Simor, Simor,

Simor.« Okrenuo se prema svojoj majci, koju je tresak mašinice zaprepastio i uzne- mirio, ali ne i uplašio u pravom smislu te reči. »Već mi se do te mere smučilo od njihovih imena da bih mogao da presečem sebi grkljan.« Njegovo lice je bilo bledo, ali tako reći bezizražajno. »Cela ova prokleta kuća smrdi na aveti. Ne smeta mi toliko kad me proganja avet mrtvaca, ali dozlaboga mrzim kada me proganja avet polumrtve ličnosti. Kada bi samo jednom taj Badi hteo da se odluči. On čini sve isto što je Simor činio - pokušava da to čini. Sto se onda, kog vraga, ne ubije i svrši već jednom s tim?«

Gospođa Glas žmirnu očima, samo jednom, i Zui istog trenutka skrenu pogled s njenog lica, nagnu se i izvadi mašinicu iz korpe za otpatke. »Nas dvoje smo šenuti; Freni i ja«, izjavi, ispra- vivši se. »Ja sam šašavko koji ima dvadeset i pet godina, a ona šašavko koji ima dvadeset godina, i oba ona skota su za to odgovorna.« On stavi ma- šinicu na ivicu umivaonika, ali ova bučno skliznu unutra. Zui je hitro izvuče, i ovog puta je čvrsto zadrža u rukama. »U Freninom slučaju, u poređe- nju sa mojim, simptomi su malo zakasneli, ali i ona je šenuta, kažem ti. Kunem ti se, mogao bih da ubijem obojicu a da i ne trepnem. Veliki učitelji! Veliki emancipatori! Gospode! Nisam više u stanju ni da sedim s nekim za ručkom i pristojno razgo- varam. Ili mi bude toliko dosadno, ili počnem da držim takve pridike, da bi taj kučkin sin, kad bi imao i trunke razuma, trebalo da mi slomi stolicuo glavu.« On najednom otvori ormarić za lekove. Prazno je buljio u njega nekoliko

trenutaka, kao da je zaboravio zašto ga je otvorio, a onda vrati neo- brisanu mašinicu na jednu od poličica.

Gospođa Glas je vrlo mirno sedela, posmatra- jući ga, dok joj je cigareta dogorevaia između dugih prstiju. Gledala ga je kako stavlja kapicu na tubu sa kremom za brijanje. Nešto mu nije polazilo za rukom da pogodi zavrtanj.

»Znam da to nema nikakve veze, ali ja ni dan- danas nisam u stanju da sednem za sto i počnem bilo koji prokleti obed ako prethodno naizust ne izrecitujem sebi u bradu Četiri Velika Zaveta. A mogao bih da se kladim u bilo šta na svetu da Freni ima istovetan problem. Oni su nam napuni-li glavu tim prokletim...«

»Četiri velika šta?« Gospođa Glas ga prekide, ali obazrivo.

Zui stavi ruke s obe strane umivaonika i malo nagnu grudni koš napred, zagledavši se neodređe- no u gleđosani zid iza slavina. I pored sve svoje telesne krhkosti, u tom trenutku je izgledalo kao da bi bio u stanju da provali umivaonikom pod. »Četiri Velika Zaveta«, reče on i kivno zatvori oči. »Bez obzira na bezbrojnost bića, zavetujem se da ću ih spasti; bez obzira na neiscrpnost strasti, zave- tujem se da ću ih iskoreniti; bez obzira na neizmer- nu dubinu darmi, zavetujem se da ću ih savladati;bez obzira koliko je nedostižna Budina istina, zave- tujem se da ću je dostići. Tako je, momci. Znam da to mogu. Samo me ti stavi u tim, čika-treneru«. Njegove oči bile su i dalje zatvorene. »Bože moj, ja sam to mrmljao sebi

u bradu pri svakom od tri obroka, celoga života, još od svoje desete godine. Ne mogu da jedem ako sve to ne izgovorim. Jed- nom sam pokušao da ih izbegnem - jednom kad sam ručao sa Lesejdžom. I, tom prilikom, umalo se nisam zadavio košticom trešnje, i dalje mrmlja- jući svoje zavete.« On otvori oči, izdiže obrve, ali zadrža čudni stav koji je zauzeo. »A možeš li ti sad malo da se prošetaš, Besi?« reče. »Ozbiljno ti kažem. Pusti me da na miru završim s ovim mojim umivanjem, molim te.« On opet zatvori oči, još jednom ostavljajući utisak kao da će provaliti umi- vaonikom pod. Iako je glavu držao malo pognutu, skoro sva krv mu se povukla iz lica.

»Volela bih da se već jednom oženiš«, iznenada sumorno reče gospođa Glas.

Svi članovi porodice Glasovih - Zui svakako ni- šta manje od ostalih - bili su navikli na ovu vrstu bezveznih upadica od strane gospođe Glas. One su nicale, i to na najprečišćeniji način, usred emocio- nalnih izliva baš ove vrste. Ipak, ovoga puta, ona uhvati Zuija prilično nespremnog. On praskavo frk- nu, uglavnom kroz nos, prasnuvši u smeh ili nešto sasvim suprotno od toga. Gospođa Glas se hitro i radoznalo naže napred da vidi je li u pitanju prvi ili drugi slučaj. Bio je to, manje ili više smeh, i ona se, odahnuvši, zavali unatrag. »Pa, zaista bih volela«, uporno nastavi ona. »Zašto to ne učiniš?«

Malo se opustivši, Zui izvuče presavijenu lane- nu maramicu iz stražnjeg džepa na gaćama, raširi je i onda poče da izduvava nos, jednom, pa još jednom, i još jednom. Zatim,

vraćajući maramicu, reče: »Mnogo volim da putujem vozom. A kad se čovek oženi, onda više nikada ne može da dobije mesto pored prozora.«

»I to mi je razlog!«»To je i te kakav razlog. Hajde sad, Besi.

Kreći! Pusti me malo na miru. Što ne odeš da se malo provozaš liftom, onako lepo gore-dole? Uzgred budi rečeno, opeći ćeš prste ako ne baciš tu pro- kletu cigaretu.«

Gospođa Glas ponovo ugasi cigaretu o unutra- šnju oplatu korpe za otpatke. Posle toga je kraće vreme sedela mirno, ne mašajući se za paklo ci- gareta i šibice. Posmatrala je Zuija kako uzima če- šalj i počinje da deli kosu na razdeljak. »Mogao bi da se podšišaš, mladiću«, reče 'ona. »Još malo pa ćeš ličiti na jednog od onih šašavih Mađara, ili nekog ko je tek izašao iz bazena.«

Zui se izražajno nasmeši, nastavi još koji tre- nutak da se češlja, a zatim se naglo okrete i upe- ri češalj prema majci. »Još nešto bih ti rekao. Pre nego što zaboravim. A sad me dobro slušaj, Besi. »Ako ti još koji put padne na pamet, kao prošle noći, da telefoniraš onom prokletom psihijatru Fi- liju Bajrnesu radi Freni, molim te učini mi jednu uslugu - samo to tražim od tebe. Seti se šta su psihijatrijske analize učinile Simoru.« Zastao je ka- ko bi što bolje podvukao svoje reči. »Čuješ li šta sam rekao? Hoćeš li mi to učiniti?«

Gospođa Glas sasvim bespotrebno popravi svo- ju mrežu za kosu, a onda izvadi cigarete i šibice, ali ih, za trenutak, samo zadrža u rukama. »Koliko da znaš«, reče, »ja nisam ni

rekla da ću telefonira- ti psihijatru Bajrnesu, već da samo pomišljam da to učinim. Prvo i prvo, on i nije običan psihijatar. On je slučajno vrlo revnosni katolik, i mislila sam da bi možda bilo bolje, umesto što sedim i posma- tram to dete, da...«

»Besi, upozoravam te ovog puta! Nije me uopšte briga da li je on nekakav revnosni budistički vete- rinar. Ako pozoveš ovamo nekog...«

»Nema potrebe da budeš zajedljiv, mladiću. Po- znajem Filija Bajrnesa još kad je bio dete. Tvoj otac i ja smo godinama učestvovali u istom progra- mu s njegovim roditeljima. A osim toga, meni je slučajno poznato da je ovaj psihijatar načinio od tog dečaka jednu sasvim novu i divnu osobu. Raz- govarala sam sa njegovom...«

Zui tresnu češalj u ormančić sa lekovima i za- tim nestrpljivo zalupi vratanca. »O, ti si tako glupa, Besi«, reče on. »Fili Bajrnes. Fili Bajrnes je jedan impotentni znojavko koji je prevalio četrdesetu i koji već godinama spava s rozarijem i primerkom Verajetija pod jastukom. Mi govorimo o dvema raz- ličitim stvarima, koje se razlikuju kao noć i dan. A sad čuj šta ću ti reći, Besi!« Zui se okrete ce- lim telom prema majci i poče pažljivo da je gleda, podupirući se šakom o zidne pločice, kao da traži oslonac. »Slušaš li ti mene?«

Gospođa Glas, pre nego što se udubi u njegove reči, pripali novu cigaretu. Zatim, izbacivši dim i otklanjajući zamišljene truni s krila, natmureno reče: »Slušam te!«

»E, pa dobro. Sada ti sasvim ozbiljno govorim. Ako... Sad me dobro slušaj. Ako ne

možeš, ili ne- ćeš da misliš o Simoru, onda izvoli i smesta zovi bilo kog psihijatra neznalicu. Samo ti to uradi. Sa- mo ti pozovi ovamo nekog psihijatra koji ima is- kustva u prilagođavanju ljudi na radosti televizije, na Lajf koji izlazi svake srede, na putovanja u Ev- ropu, hidrogenske bombe, predsedničke izbore u SAD, naslovnu stranu Tajma, odgovornosti Udruže- nja roditelja i nastavnika za Vestport i Ojster Bej, i još bogtepita kakve sve nenormalne i veličanstve- ne životne radosti - samo ti to uradi, i ja ti se ku- nem da će za nepunu godinu Freni dospeti ili u neku ludnicu, ili će Iutati po nekoj prokletoj pusti- nji s plamenim krstom u rukama.«

Gospođa Glas odstrani još nekoiiko zamišljenih truni duvana.

»U redu, u redu - nemoj samo da se toliko uz- buđuješ«, reče ona. »Presveti bože. Niko nikoga ni- je zvao.«

Zui žustro otvori vratanca na ormariću za le- kove, zagleda se unutra, onda izvadi turpijicu za nokte i ponovo ih zatvori. Uzeo je cigaretu koju je bio ostavio na staklenoj polici iznad umivao- nika, u nameri da nastavi pušenje, ali ova je bila ugašena.

»Evo«, reče njegova mati, i pruži mu paklo du- gačkih cigareta i šibice.

Zui uze cigaretu iz paklice, uspe da je stavi iz- među usana i zapali šibicu, ali navala misli učinisamo paljenje cigarete neizvodljivim, tako da uga- si šibicu i izvadi cigaretu iz usta. Nestrpljivim po- kretom, on kratko odmahnu glavom. »Ne znam«, reče. »Čini mi se da bi negde u ovom gradu morao da

postoji neki psihijatar koji bi bio dobar za Freni- o tome sam mislio prošle noći.« On se malo namršti. Ali ja slučajno ne znam nijednog. Da bi jedan psihijatar uopšte bio dobar za Freni, morao bi da bude prilično neobičan tip. Ne znam. Pre sve- ga, taj bi morao da veruje kako se milošću božjom u njemu rodilo nadahnuće da studira psihijatriju. Morao bi da veruje kako milošću božjom nije do- speo pod točkove nekakvog prokletog kamiona pre nego što je i dobio pravo na lekarsku praksu. Morao bi da veruje kako je, zahvaljujući milosti* božjoj, stekao prirodni dar koji ga je osposobio da uopšte može da pruža pomoć svojim pacijentima. Ja ne znam nijednog dobrog psihijatra koji misli na ovaj način. A to je jedina vrsta psihijatra koja bi možda bila u stanju da nekako pomogne Freni. Ako bi naišla na nekog ko je preterano frojdijanac, preterano eklektičan, ili jednostavno preterano obi- čan - nekoga u kome ne bi bila bar trunka sulude, tajanstvene za/ivalnosti zbog intuicije i inteligenci- je kojima je nadaren - onda bi nakon analize prošla još i gore od samog Simora. I sama pomisao na to stavlja me na paklene muke. Molim te, ako nemaš ništa protiv, hajde da o tome ne razgovaramo.« On zastade da bi pripalio cigaretu. Zatim, ispušta- jući dim, stavi je na staklenu policu gde je stajala ranija, ugašena cigareta, i zauze malo opušteniji stav. Počeo je da čisti turpijicom nokte - koji su ionako bili već savršeno čisti. »Ako ne budeš kre-

štala na mene«, reče, posle izvesnog zastoja, »reći ću ti šta piše u onim dvema knjižicama koje Freni nosi sa sobom. Da li te to interesuje ili ne? Ako ne, nisam raspoložen da...«

»Da, interesuje me! Naravno da me interesuje! Šta ti misliš, da sam ja...«

»U redu, onda za trenutak prestani da vičeš na mene«, reče Zui i osloni se donjim delom leđa na ivicu umivaonika, nastavivši da čisti nokte turpiji- com. »Obe knjige govore o jednom ruskom selja- ku, otprilike s kraja prošlog veka«, reče on, tako da njegov neumoljivo činjenični ton glasa dobi do- nekle pripovedačku boju. »On je jedan vrlo jedno- stavan, vrlo drag mali čovek kome je ruka osušena. Ovo ga, naravno, u Freninim očima, sa njenim bu- dibogsnama žalostivim srcem, čini još dražim.« On se okrete, uze cigaretu sa staklene police, po- vuče dim i poče da turpija nokte. »U početku, se- ljak priča kako je imao ženu i imanjce. Međutim, imao je i jednog glupavog brata koji mu je zapalio imanje - a onda, docnije, mislim da mu je žena naprosto umrla. Bilo kako bilo, on ti krene na ho- dočašće. I njega mori jedna muka. Celoga života čitao je Sveto pismo i sada bi želeo da zna šta to u stvari znači što u Poslanici Solunjanima piše: ’Molite se neprestano’. Ova jedna rečenica njega muči i progoni.« Zui se opet maši za cigaretu, povuče dim, i nastavi: »U Poslanici Timotiju može se naći slična rečenica, koja kaže: ’Hoću, dakle, da molitve čine ljudi na svakome mestu!’ Sve u sve- mu, i sam Hristos kaže: ’Ljudi treba uvek da se mole, i da u tome ne posustaju’. Nekoliko trenu- taka, Zui je u tišini turpijao nokte, dok

mu je na licu lebdeo jedinstveno natmureni izraz. »I tako on počinje svoje hodočašće kako bi našao učitelja«, reče on. »Nekoga ko bi ga mogao uputiti kako da se neprestano rnoli - i zašto. I putuje on tako, putuje i putuje, od jedne crkve i lavre do druge, razgovarajući sad sa jednim,' sad sa drugim sve- štenikom. Sve tako dok jednog dana ne naiđe na nekakvog prostog starog kaluđera koji izgleda znao čemu se tu radi. Stari kaluđer mu kaže da je molitva, Bogu uvek ugodna i koju Bog ’želi’, Mo- litva Isusu: ’Gospode Isuse Hriste, budi milostiv prema meni’. Zapravo, cela molitva glasi: ’Gospode Isuse Hriste, budi milostiv prema meni, bednom grešniku’, ali ni u prvoj ni u drugoj knjizi Hodo- časnikovoj niko ne stavlja poseban naglasak na onaj deo o bednom grešniku. U svakom slučaju, stari kaluđer rnu objašnjava šta će se desiti ako se ova molitva neprestano izgovara. On mu to i pra- ktično pokaže, a zatim ga pošalje kući. I - da skrati- mo dugu priču - posle izvesnog vremena skrušeni hodočasnik dobro uvežba molitvu. Savlada je u pot- punosti. On je presrećan sa svojim novim duhovnim životom i krstari s kraja na kraj Rusije - ide kroz guste šume, kroz gradove, sela i tako dalje - izgova- rajući putem svoju molitvu i, isto tako, svakome koga sretne priča kako je treba izgovarati.« Zui se osorno zagleda u majku. »Slušaš li ti ovo? Ti stara debela druidko? Ili možda samo buljiš u moje pre- divno lice?«

Nakostrešivši se, gospođa Glas reče: »Naravno da te slušam!«

»U redu - neću da mi niko ovde kvari zadovolj- stvo.« Zui se grohotom nasmeja, a

onda povučedim iz cigarete. Držao je cigaretu između prstiju i nastavio da turpija nokte. »U prvoj od ovih dveju knjižica, Putu jednog hodočasnika«, reče, »uglavnom se govori o doživljajima skromnog hodočasnika tokom putovanja. Na kakve ljude nailazi, šta kaže tim ljudima, šta oni njemu kažu. Između ostalog, on sreće neke vrlo prijatne ljude. Nastavak te knji- žice, Dalja putovanja jednog hodočasnika, je manje- više disertacija u obliku dijaloga o tome zašto se treba moliti Hristu. Hodočasnik, jedan ispovednik, jedan kaluđer i nekakav pustinjak, svi oni rasprav- ljaju o ovome. I to ti je u stvari sve što u toj knjiži- ci može da se nađe.« Zui pogleda majku i onda premesti turpijicu u levu ruku. »Cilj obe ove knji- žice, ako te to baš interesuje«, reče, »trebalo bi da bude buđenje u svakome potrebe i svesti o koris- nosti neprestanog izgovaranja ove Molitve Isusu. Najpre pod nadzorom jednog upućenog učitelja - neke vrste hrišćanskog gurua - a zatim, pošto je određena ličnost do izvesnog stepena savladala taj način moljenja, da ovaj to može da čini sam. A glavna zamisao ovoga je da sve to nije za pobožne fariseje i one koji se busaju u grudi. Možeš da pljač- kaš čak i kasice za kljaste i bogalje, ali moraš da izgovaraš molitvu dok vršiš pljačku. Prosvetljenje treba da ti dođe u toku molitve, ne pre nje.« Zui podiže obrve, ali na akademski način. »Zamisao je, u stvari, da ranije ili docnije, potpuno nezavisno od svega ostalog, molitva prelazi sa usana i iz gla- ve naniže u jedno središte u srcu i postaje čisto automatska funkcija date ličnosti, kao i sami

ot- kucaji srca. I onda, posle izvesnog vremena, kada molitva postane u srcu automatska, ličnost bi tre- balo da uđe u takozvanu realnost stvari. Ovaj vid pitanja se, u suštini, ne pominje ni u prvoj ni u drugoj knjižici, ali istočnjačka terminologija navo- di sedam tananih središta u telu, zvanih čakra, od kojih se onaj najtešnje povezan sa srcem zove ana- hata. Smatra se da je ovo središte najosetljivije i neverovatno snažno, tako da se, stavljanjem njega u pokret, za uzvrat aktivira drugo od ovih sredi- šta, smešteno između obrva, koje se zove adžna - to je, zapravo, epifiza, ili, bolje rečeno, jedna zona oko epifize - a onda, krk! - tu se najednom otvara nešto što mističari nazivaju 'treće oko’. Za ime boga, to nije ništa novo! Hoću reći, sve to nije počelo ka- da se ovo malo društvo sakupilo oko hodočasnika. U Indiji, sam bog će znati već koliko vekova, to je poznato kao džapam. Džapam je jednostavno po- navljanje jednog od bilo kojih ljudskih imena za Boga. Ili pak imena njegovih inkarnacija - njegovih avatara, ako već hoćeš sam tehnički izraz. Zamisao ovoga je u tome da ako dovoljno dugo prizivaš to ime, u pravilnim vremenskim razmacima i, bukval- no rečeno, iz srca - pre ili posle dobićeš odgovor. Ne baš odgovor. Reakciju.« Zui se najednom okre- nu, otvori vratanca na ormančiću za lekove, stavi unutra turpijicu za nokte i uze jedan štapić od na- randžinog drveta, prilično okresanog izgleda. »Ko je to glodao moj pomorandžin štapić?« reče. On kratkim pokretom nadlanice obrisa znoj sa gornje usne i onda poče štapićem da potiskuje zanoktice.

Posmatrajući ga, gospođa Glas duboko uvuče dim iz cigarete, zatim prebaci nogu preko noge i zapovedničkim glasom upita: »I Freni bi sad tre- balo da to radi? Hoću reći, to ona radi?«

»Ја tako mislim. Ne pitaj mene, pitaj nju.«Nastade kraći tajac, ispunjen sumnjom.

Onda, prilično odvažno, gospođa Glas najednom upita: »I koliko vremena treba to raditi?«

Zuijevo lice se ozari od zadovoljstva. On se okrete prema njoj. »Koliko vremena?« reče. »Oh, ne dugo. Dok moleri ne budu hteli da uđu u tvo- ju sobu. Onda jedna povorka svetaca i bodisatva polako ulazi, unoseći činije s pilećom čorbom. Hor Hola Džonsona počne da peva negde u pozadini i kamere se pomeraju da bi prikazale jednog prijat- nog gospodina s keceljom oko bedara, u čijoj se pozadini vide planine, plavo nebo i beli oblaci, dok se izgled smirenosti spušta na sve...«

»U redu, a sad dosta s tim«, reče gospođa Glas.

»O, Isuse Hriste. Ja samo pokušavam da bu- dem od pomoći. Imaj milosti. Ne bih želeo da odeš pod utiskom da su - znaš - bilo kakve nepri- like vezane za religiozni život. Hoću reći, mnogi se ne odlučuju na religiozni život zato što misle da će im to doneti čitav niz neprijatnosti i odrica- nja - shvataš već šta mislim.« Bilo je jasno da se govornik, sa očevidnim uživanjem, nalazio nado- mak najviše tačke u svom izlaganju. On svečano uperi štapić od narandžinog drveta prema majci. »Cim budemo izašli iz ove kapele ovde, nadam se da ćeš primiti

od mene jednu knjižicu koju sam oduvek mnogo voleo. Mislim da ona dodiruje neke od najtananijih tačaka o kojima smo jutros rasprav- ljali. Njen naslov je Bog je moja zabava, a napisao je dr Homer Vinsent Klod Pirson mlađi. U ovoj knji- žici, kao što ćeš videti, dr Pirson nam vrlo jasnoizlaže kako je, u dvadeset prvoj godini, počeo sva- koga dana da izdvaja pomalo vremena - ako se do- bro sećam - te je na kraju prve godine, samo uz ova kratka i sasvim obična opštenja sa Bogom, po- većao svoj godišnji prihod za sedamdeset i četiri procenta. Mislim da imam dva primerka ove knji- žice, i ako budeš bila dobra...«

»Oh, ti si nemoguć«, reče gospođa Glas, ali vrlo neubedljivo. Pogledom je opet tražila svog starog prijatelja, plavu prostirku ispred kade, na drugoj strani kupatila. Sedela je tako, zureći u nju, dok je Zui - cereći se, ali i znojeći se po gornjoj usni - i dalje poslovao svojim štapićem od narandžinog drveta. Najzad, gospođa Glas izvede jedan od svo- jih veličanstvenih uzdaha i ponovo usmeri pažnju na Zuija, koji se, potiskujući zanoktice, upola okre- nuo prema svetlosti s prozora. Pošto je odmerila obličja i površine na neobično suvonjavim i golim leđima svoga sina, njen pogled poče postepeno da se usredsređuje. U stvari, samo za nekoliko trenu- taka, njene oči dobiše izgled kao da su odbacile sve što je bilo crno i teško, te zasijaše pravom radošću kakvog klupskog navijača. »Postaješ tako lep i snažan«, glasno reče ona, mašivši se kraja njegovih leđa. »Bojala sam se da će ti one šašave vežbe s tegovima naškoditi...«

»Ne, jesi li čula?« vrlo oštrim glasom reče Zui, izvijajući se.

»Šta ne?«Zui otvori vratanca na ormariću za lekove i

os- tavi štapić od narandžinog drveta. »Jednostavno ne, i gotovo. Nemoj da se diviš mojoj prokletoj zadnjici«, reče i zatvori vratanca. Uzeo je par crnih svilenih čarapa koje su visile na prečagi za peškire i odneo ih do radijatora. Uprkos toploti - ili baš zbog nje - on sede na radijator i poče da navlači čarape.

Gospođa Glas pršte u malo zadocneli grohotan smeh. »Da se ne divim tvojoj zadnjici - e to mi se sviđa!« reče ona. Međutim, bila je uvređena i pomalo bolno dirnuta. Posmatrala ga je kako na- vlači čarape, s pomešanim izrazom uvređenosti i nesavladivog interesovanja osobe koja je godina- ma pregledavala tek oprane čarape, ne bi li na njima našla rupe koje treba zakrpiti. A onda, na- jednom, uz jedan od svojih najglasnijih uzdaha, ona se diže i, natmureno i s izgledom žene koja ima posla, krenu prema prostoru ispred umivao- nika, odakle se Zui već uklonio. Njen prvi bučni pokret, koji joj je omogućavao da uzme na sebe izgled mučenice, bio je da odvrne slavinu sa hlad- nom vodom. »Volela bih kad bi naučio da ponovo stavljaš kapice na stvari pošto si završio s njiho- vom upotrebom«, reče ona, glasom kome je vrlo određeno želela da da neprijatan prizvuk.

Sa radijatora na kome je sedeo i stavljao pod- vezice na čarape, Zui pogleda prema njoj. »A ja bih voleo kada bi ti naučila da napustiš društvo onda kada je prijem

okončan«, reče. »I sad ti to najozbiljnije kažem, Besi. Željan sam bar jednog trenutka samoće ovde - ma koliko to tebi grubo zvučalo. Pre svega, meni se žuri. U pola tri treba da sam u kancelariji kod Lesejdža, a želeo bih da pre toga završim dve-tri stvari u centru grada. A sad, napolje - ako nemaš ništa protiv.«

Gospođa Glas ostavi za časak svoje čišćenje, da bi se okrenula i postavila mu jedno od onih pita- nja koja su, tokom tolikih godina, išla na nerve svoj njenoj deci: »Hoćeš li nešto da ručaš pre ne- go što pođeš, a?«

»Nešto ću pojesti u gradu... Gde je, kog vraga, moja druga cipela?«

Gospođa Glas se zagleda u njega, namerno. »Ho- ćeš li ti ili nećeš da razgovaraš sa svojom sestrom pre nego što odeš?«.

»Ne znam, Besi«, odgovori Zui, primetno okle- vajući. »Molim te, prestani da me to zapitkuješ. Kada bih ovog jutra imao nešto važno da je pi- tam, ja bih je pitao. Prestani da mi stalno posta- vljaš jedno te isto pitanje.« Sa jednom cipelom obuvenom i vezanom, a drugom nogom samo u čarapi, on se najednom spusti na šake i kolena i poče da premeće rukom ispod radijatora. »Ah! Tu si, cipelo kurvinska«, reče. Pored radijatora je sta- jala mala vagica za kupatilo i on sede na nju sa nađenom cipelom u rukama.

Gospođa Glas je posmatrala kako je obuva. Ipak, nije ostala da vidi vezivanje pertle. Umesto toga, ona pođe iz prostorije, ali laganim korakom, krećući se s izvesnom neuobičajenom teškoćom - zapravo, vukući se - tako da to razonodi Zuija. Posmatrao je,

mereći je od glave do pete, i to ne- obično pažljivo. »Uopšte mi više nije jasno šta se to desilo sa svima vama«, neodređeno reče gospo- đa Glas, i ne okrenuvši se. Ona zastade pored je- dne prečage za peškire i ispravi frotir-rukavicu. »U ona lepa stara vremena radija, kada ste svi bi- li mali i ostalo, svi ste bili tako... pametni, veselii.. . ama divni. I ujutru, i u podne, i uveče.« Ona se saže i uze sa popločanog poda nešto za šta se ispostavi da je jedna duga, tajanstveno plava ljud- ska vlas. Onda načini mali zaokret i ponese vlas ka korpi za otpatke, govoreći: »Ne znam samo če- mu toliko znanje i tolika pamet, i tako dalje, ako vas sve to ne čini srećnima.« Ona okrete leđa Zu- iju, uputivši se iznova prema vratima. »Bar ste svi bili tako dobri i tako ste se međusobno voleli, da je to bila prava sreća videti«, reče. Vrteći glavom, ona otvori vrata. »Prava sreća«, ponovi odlučnim glasom i zatvori vrata za sobom.

Gledajući u zatvorena vrata, Zui je duboko uda- hnuo i onda lagano ispustio dah. »Ti baš znaš ka- ko se izlazi sa scene, stara moja!« doviknu on za njom - ali tek onda kad je već mogao biti siguran da je njegov glas neće dostići u hodniku.

Dnevna soba u stanu Glasovih bila je nesprem- na za malanje zidova, kako to samo jedna soba može biti. Freni Glas je spavala na kauču, pokri- vena tankim pledom; tepih »s jednog na drugi kraj sobe« stajao je na svom mestu, i čak ni kra- jevi nisu bili podvijeni, a

nameštaj se - na izgled, čitav jedan magacin - nalazio u svom uobičajenom statičko-dinamičkom rasporedu. Soba nije bila pre- terano velika, čak ni za odgovarajuće standarde stanova u kućama za izdavanje na Menhetnu, mada je sakupljeni nameštaj mogao sasvim lepo da se uklopi u kakvu salu za bankete u »Valhali«. Tu se mogao videti jedan veliki koncertni klavir, zapravo stenvej (uvek otvoren), tri radio-aparata (frešmen iz1927.,strombert-karlson iz 1932. i RKA iz 1941.), jedan televizor sa ekranom od 54 santimetra, četi- ri stona gramofona (uključivši jedan marke viktrola iz 1920., na kome je truba još uvek stajala nedir- nuta, okrenuta ka unutra), čitavo jedno šarenilo sto- čića za pušenje i časopise, jedan sasvim regularan sto za ping-pong (koji se na sreću već raspao, tako da su ga smestili iza klavira), četiri udobne stolice, osam neudobnih stolica, jedan akvarijum od osam- deset litara za tropske ribice (napunjen do vrha i osvetljen dvema sijalicama od po četrdeset vati), jedno kanabe tete-a-tete, kauč koji je zauzimala Fre- ni, dva prazna kaveza za ptice, jedan pisaći sto od trešnjevog drveta i čitav izbor velikih lampi, stonih lampi i bridž-lampi koje su nicale u ovoj pretrpa- noj sredini kao otrovno šiblje. Tri zida bila su opa- sana metar visokim i prepunim policama za knjige, koje su se bukvalno povijale pod njihovom težinom. Bilo je tu svega i svačega: dečjih knjiga, udžbeni- ka, knjiga kupljenih u antikvarnici, knjiga koje su izdavali klubovi čitalaca, pored još čitave mase ra- znorodnih dela sakupljenih i donetih

ovde iz ma- nje zajedničkih »pomoćnih odaja« stana. (Drakula je stajao odmah pored Početnice za jezik pali *, Sa- veznici na Somi pored Uvoda u melodiku, Slučaj ubijenog kukca i Idiot ležali su jedan do drugog, dok je Nensi Dru i skriveno stepeniste počivala pre- ko Straha i drhtanja.) Čak i kada bi jedna ekipa od-

'Jezik veda koji je upotrebljavan u svetim indijskim knjiga- ma. Prev.važnih i neuobičajeno srčanih molera bila u stanju da se ponese sa ovim policama za knjige, sami zi- dovi, odmah iza njih, bili su do te mere složeni za rad, da bi se bilo kakav zanatlija koji ima samo- poštovanja prema sebi možda pre rešio da na licu mesta iscepa svoju sindikalnu kartu. Od polica za knjige pa do tako reći samog plafona, gipsani zid (na onim mestima gde se to još moglo videti), obo- jen ispucalom vedžbud-plavom bojom, bio je skoro ceo prekriven nečim što bi se neodređeno moglo nazvati »visećim ukrasima«, to jest, zbirkom uokvi- renih fotografija, požutelim ličnim i predsedničkim pismima, bronzanim i srebrnim plaketama, i čita- vim nizom raznih dokumenata donekle nalik na pohvalnice i trofeje raznih oblika i veličina, koji su, svi odreda, na ovaj ili onaj način, potvrđivali užasnu činjenicu da je, od 1923., pa skoro do kra- ja 1943. godine, radio-emisija »Ovo je pametno de- te!« vrlo retko bila puštena u etar a da u njoj nije učestvovalo jedno (a češće i dvoje) od sedmoro dece Glasovih. (Badi Glas, koji je u trideset šestoj godini života bio najstariji živi učesnik na pomenutom programu, često se

pozivao na zidove u stanu svo- jih roditelja kao na vidljivu himnu komercijalnom detinjstvu i preranom pubertetu u Americi. Često je izražavao svoje žaljenje što su njegove posete iz unutrašnjosti tako retke i vremenski daleko jedna od druge, te je podvlačio, obično naširoko i naduga- čko, koliko su srećnija njegova braća i sestre, pošto većina njih još uvek živi u samom gradu Njujorku ili njegovoj okolini.) Raspored ukrasa na zidovima bio je, u stvari, plod pameti gospodina Lesa Glasa - kome je gospođa Glas bez rezerve pružala svoju du- hovnu podršku, mada to nikada nije i usmeno po- tvrdila - oca sedmoro dece, bivšeg člana varijetea, međunarodnog ugleda i, bez sumnje, okorelog i vatrenog obožavaoca zidnog dekora u »Sardijevom restoranu«, u koji je zalazio pozorišni svet. Možda najnadahnutiji potez gospođe Glas, kao dekorate- ra, mogao se videti iza i iznad samog kauča na kome je sada spavala mlada Freni Glas. Tu, u jednom skoro rodoskrvno bliskom položaju, sedam albuma za lepljenje isečaka iz novina i časopisa bila je pri- kucano, kroz okvire, pravo u gipsani zid. Očevidno, iz godine u godinu, svih sedam albuma za isečke stajali su tu spremni za listanje i gledanje, nado- hvat starim prisnim kućnim prijateljima i slučaj- nim posetiocima, kao i, vrlo verovatno, ženi koja je tu povremeno dolazila da čisti.

Vredno je pomena da je gospođa Glas ranije tog jutra uspela da načini dva simbolična akta dobro- došlice koji su se odnosili na očekivane molere. U sobu je moglo da se uđe bilo kroz predsoblje ili kroz

trpezariju, i to pošto se prethodno prođe kroz dvokrilna staklena vrata. Odmah po doručku, gospođa Glas je skinula plisirane svilene zavese sa okana na vratima. A docnije, u jednom pogodnom trenutku, dok je Freni kobajagi probala pileću čorbu, gospođa Glas se, živahno kao brdska koza, popela na ivice sva tri prozora na žljeb, i sa njih poskida- la teške zavese od damasta.

Svi prozori u sobi bili su okrenuti južnoj stra- ni. Naspram prozora, prekoputa ulice, nalazila se jedna privatna škola za devojčice - četvorosprat- nica sumornog i prilično bezličnog izgleda, koja je retko postajala živa pre pola četiri popodne, kada su deca iz državnih škola sa Treće i Druge avenije dolazila ovamo da igraju piljke i dobacuju jedna dru- gima loptu na njenom kamenom stepeništu. Gla- sovi su imali stan na petom spratu, sprat više od školske zgrade i, u ovom času, sunce je sijalo pre- ko školskog krova i kroz ogolele prozore na njiho- voj dnevnoj sobi. Sunčevi zraci nisu bili nimalo obzirni prema sobi. Ne samo što je nameštaj bio star, u suštini neprijatan, i prožet uspomenama, već je i sama soba u minulim godinama služila kao poprište bezbrojnih utakmica hokeja i ragbija (obe vrste: i tekla i tača), te je teško bilo naći nogu na ma kom komadu nameštaja koja nije bila prilično oguljena ili osakaćena. Bilo je tu ogrebotina i na vi- šim delovima nameštaja, mnogo bliže samoj liniji pogleda, nanesenih čitavim jednim straobičnim ni- zom letećih objekata - kesicama s pasuljem, loptom za bezbol, klikerima, ključevima za klizaljke, nože- vima za sečenje sapuna i, štaviše, jednog nezabo- ravnog dana

početkom treće decenije našeg veka, letećom lutkom od porcelana, bez glave. Sunce je, međutim, možda na sasvim poseban način bilo svirepo prema tepihu. Ovaj je svojevremeno bio bo- je crvenog porto-vina - i, bar pod svetlošću lampe, bio je to još uvek - ali sada je iznosio na videlo niz izbledelih mrlja u obliku pankreasa, koje su, sve odreda, predstavljale nesentimentalne uspomene ogromnog niza domaćih ljubimaca. U ovom času, sunce je dopiralo nemilosrdno i duboko u sobu, sve do samog televizora, bijući pravo u njegovo ugaše- no kiklopsko oko.Gospođa Glas, kojoj su pred njenim ormanima za rublje padale na pamet neke od najnadahnuti- jih, najpronicljivijih misli, bila je stavila svoje naj- mlađe dete na kauč, među krevetske čaršave od ružičastog perkala, pokrivši je bledoplavim kaš- mirskim pledom. Freni je sada spavala okrenuta na levu stranu, licem prema zidu i zadnjem delu kauča, dok joj je brada ovlaš dodirivala jedno od nekoliko jastučića, razbacanih oko nje. Usta su joj bila zatvorena, ali ovlaš. Njena desna šaka, među- tim, koja je počivala na prekrivaču, bila je ne samo skupljena, već stisnuta u pesnicu i prsti grčevito stegnuti oko palca: kao da se, u dvadesetoj godi- ni, bila vratila u nemuštu, pesničavu odbranu iz onih dana kada je još spavala u svom krevetiću u dečjoj sobi. A ovde, na kauču, to bi trebalo reći, sunce se, i pored sve svoje neumoljivosti prema ostalim delovima sobe, divno ponašaio. Ono je sjalo u punom sjaju na Freninoj kosi, crnoj kao zift i vrlo lepo podsečenoj, koja je u tri dana bila isto toliko puta oprana. Sunčevi zraci su u stvari ku- pali

ceo pled, i ta igra tople, blistave svetlosti po bledoplavoj vuni sama po sebi predstavljala je pri- zor dostojan divljenja.

Zui, tako reći pravo iz kupatila, sa upaljenom cigarom u ustima, stajao je duže vreme ispred sa- mog kauča, isprva zauzet uguravanjem u pantalo- ne krajeva košulje koju je tog trenutka obukao, zatim stavljanjem dugmeta na manžete, i potom samo stojeći i gledajući. Iza cigare, obrve su mu bile uzdignute, kao da su zapanjujući svetlosni efekti bili »kreacija« nekog reditelja u čiji je ukus on manje-više sumnjao. Uprkos izvanrednoj finoći njegovih crta lica, uprkos njegovih godina i nje- govog opšteg stava - videvši ga onako u odelu, čovek je vrlo lako mogao pomisliti da je kakav mladi danseur, pero-lake kategorije - cigara nije bogzna kako smetala njegovom izgledu. Pre svega zbog jednog: nos mu nije baš bio kratak. A zatim, cigare, kada se radilo o Zuiju, nisu ni najmanje predstavljale nekakvu njegovu mladalačku izvešta- čenost. On ih je pušio još od šesnaeste, a zatim redovno od svoje osamnaeste godine, i to tuce dnevno - uglavnom skupe panatelase.

Jedan stočić za kafu s tablom od vermontskog mermera, prilično dugačak, u obliku pravougaoni- ka, stajao je uporedo, i sasvim blizu kauča. Zui mu najednom priđe, pomeri u stranu jednu pepe- ljaru, srebrnu kutiju za cigarete i primerak Har- persovog bazara, i sede pravo na uzani slobodni prostor na hladnoj mermemoj ploči, okrenut licem prema Freni - skoro se nadnevši nad njenu glavu i ramena. Bacio je kratak pogled

na stisnutu šaku položenu na plavi pled, a onda je, sasvim nežno, sa cigarom u ruci, uhvatio Freni za rame. »Freni«, reče. »Frensis! Hajde, devojčice. Nemoj da traćiš najbolji deo dana ovde u sobi... Hajde, devojčice.«

Freni se probudi, poskočivši - uz trzaj, zapra- vo, kao da je kauč naišao na kakvu džombu. Onda podiže ruku i reče: »Uuufl« Žmirila je zbog pre- podnevnog sunca. »Otkud ovoliko sunce?« Još ni- je bila potpuno svesna Zuijevog prisustva. »Otkud ovoliko sunce?« ponovi ona.

Zui je pažljivo posmatrao. »Ja donosim sobom sunce kud god se maknem, sestrice«, reče.

Freni je, žmireći, gledala pravo u njega. »Zašto me budiš?« upita. Bila je još uvek ophrvana snom da bi joj glas zvučao zaista jogunasto, premda je bi-lo sasvim primetno kako je svesna da se nešto ne- pravično dešava u njenoj blizini.

»E, pa... evo šta se desilo. Bratu Anselmu i meni ponudili su jednu novu parohiju. Na Labra- doru, znaš. Pa smo se nešto pitali da li bi nam ti možda dala svoj blagoslov pre nego što...«

»Uuufl« ponovi Freni i stavi ruku povrh glave. Njena kosa, kratko pomodno podsečena, nije bila nimalo narušena spavanjem. Na veliku sreću ono- ga ko je posmatra, češljala je s razdeljkom na sre- dini.

»Oh, sanjala sam užasan san«, reče ona. Malo se uspravila i jednom rukom prikupila revere na kućnoj haljini. Bila je to kućna

haljina od vezene svile, bez boje, s lepim mustrama sitno izrađenih ružičastih cvetova čaja.

»Samo ti nastavi«, reče Zui, povukavši dim ci- gare. »Ja ću ti ga već protumačiti.«

Freni se strese. »Užasan san. Pun nekih pauka. Nikada me u životu nije morila takva mora - sve sami pauci.«

»Pauci, a? To je vrlo interesantno. Vrlo značaj- no. Imao sam jedan takav interesantan slučaj u Cirihu, pre nekoliko godina... U suštini, jednu mladu osobu vrlo sličnu tebi...«

»Smiri se za trenutak, ili ću sve zaboraviti«, re- če Freni. Zurila je u prazno, kao što to čine oni koji žele da se prisete more koja ih je mučila u snu. Ispod očiju su joj bili urezani podočnjaci, a primećivali su se i drugi, tananiji znaci akutnog uzbuđenja kod jedne mlade devojke, ali, i pored toga, nikome nije moglo promaći da se pred njim nalazi prava lepotica. Njena koža bila je divna, a linije lica fine i vrlo izražajne. Oči su joj imale skoro istu zaprepašćujuću nijansu plave boje kao i kod Zuija, ali su bile više razmaknute, bez sum- nje baš kao što i treba da budu oči jedne sestre; a nije ni bilo potrebno da čovek, da tako kažemo, provede ceo dan pokušavajući da pronikne u njih, kao što je to bio slučaj sa Zuijevim očima. Pre jedno četiri godine, prilikom proslave predaje diploma u njenom koledžu, njen brat Badi je u se- bi morbidno prorekao, dok mu se ona smešila sa podijuma na kome su stajali svečari, da će se nje- gova sestra po svoj prilici jednog dana udati za čoveka koji pati od suvog hroničnog kašlja. Dakle, i ovo se .moglo pročitati sa njenog lica.

»O, bože, sad sam se setila!« reče ona. »Bilo je užasno. Na- lazila sam se negde u nekakvom bazenu, i čitava gomila sveta stalno me je terala da ronim radi ne- kakve konzerve kafe »Medaglia d’Oro«, koja je le- žala na dnu. Kad god bih isplivala na površinu, terali su me da opet zaronim. Plakala sam, i ne- prestano sam svima govorila: ’I vi ste u kostimi- ma za kupanje. Zašto i vi malo ne zaronite?’ Ali oni su se samo smejali i upućivali mi neke uža- sno prezrive primedbe, tako da sam opet ronila.« Freni se ponovo strese. »One dve devojke iz moje spavaće sobe u koledžu bile su tamo. Stefani Lo- gan, i još jedna devojka koju jedva poznajem - oso- ba, koju sam, u stvari, uvek užasno žalila, zbog njenog nemogućeg imena i prezimena, Šermon Šer- man. Obe su imale jedno veliko veslo i nepresta- no su pokušavale da me tresnu njime, kad godbih isplivala na površinu.« Za trenutak, Freni po- kri oči rukama. »Uuufl« zatrese ona glavom. Raz- mišljala je. »Jedina osoba u snu koja je imala ne- kakvog smisla bio je profesor Tuper. Hoću reći, on je bio jedina osoba u tom društvu za koju sam bi- la sigurna da me mrzi.«

»Da te mrzi, a? Vrlo interesantno.«Zui je držao cigaru u ustima. Okretao je

laga- no između prstiju, kao tumač snova koji u datom slučaju ne dobija sve podatke. Izgledao je vrlo za- dovoljan. »Zašto te on mrzi?« upita on. »Shvataš, ukoliko nisi sasvim iskrena, moje su ruke...«

»Mrzi me zbog toga što pohađam onaj glupavi seminar o religijama koji on vodi, i što nikada ni- sam u stanju da mu uzvratim

osmejak kada se pravi oksfordski šarmantan. Došao je iz Oksforda na osnovu Programa o zajmu i najmu, ili tako ne- što, i u stvari je jedan užasni, sumorni i samoza- dovoljni naduvenko s ćubom raščerupane i vuna- ste sede kose. Ja mislim da on odlazi u muški toalet i tamo se razbaruši pre nego što dođe na predavanje. Stvarno! Nema nikakvog oduševljenja za svoj predmet. Egocentričnosti, da. Ali oduše- vljenja, nimalo. Sve bi to bilo u redu - hoću reći, u samoj stvari ne bi bilo ništa neobično - kada ne- prestano ne bi pravio one svoje idiotske aluzije kako je on jedan Koristan čovek i kako bi trebalo da budemo srećne što je došao u našu zemlju.« Freni se izbeči. »Jedino što čini sa nekim žarom, kada se ne hvali, to je kada nekoga ispravi ako kaže da je nešto sanskrtski, a ono je u stvari pali. On je jednostavno svestan da ga ja ne podnosim!.Trebalo bi da vidiš kakve mu sve grimase pravim kada me ne gleda.«

»Šta je on radio u bazenu?«»E, u tome i jeste stvar! Ništa! Savršeno

ništa! Samo je stajao pored njega, smešio se i posma- trao. On je bio najgori od svih.«

Gledajući je kroz dim cigare, Zui spokojno reče: »Kako samo izgledaš. Jesi li svesna toga?«

Freni je buljila u njega. »Mogao si baš i da me pcštediš«, reče. Zatim ozbiljnim glasom dodade: »Nemoj, molim te, da se od ranog jutra obaraš na mene, Zui. Ovo ti ozbiljno kažem.«

»Niko se ne obara na tebe, devojčice«, reče Zui, istim spokojnim glasom. »Samo ti kažem da od ju- tros tako izgledaš, i to je sve. Zašto nešto ne poje- deš? Besi kaže da je spremila dobru pileću čorbu, i ona tamo...«

»Ako mi neko samo još jednom spomene pile- ću čorbu...«

Međutim, Zuijevu pažnju sada je privuklo ne- što drugo. Zagledao se u plavi pled koji se kupao u suncu, i to baš u ono mesto gde je pokrivao Fre- nine listove i članke na nogama.

»Šta je ovo?« reče. »Blumberg?«On ispruži prst i blago ćušnu jedno prilično

ve- liko izdignuće, čudno gipkog izgleda, ispod pleda. »Blumberg? Je li?«

Izdignuće se pokrenu. Sada se i Frenin pogled usmerio u tom pravcu. »Ne mogu da se odvojim od njega«, reče ona. »Najednom je prosto poludeo ža mnom.«

Pod pritiskom Zuijevog ispitivačkog prsta, Blum- berg se najednom proteže i poče lagano da pravi tu- nel prema otvorenom prostoru kod Freninog krila. U istom trenutku kad je njegova neprivlačna gla- va izbila na videlo, na sunce, Freni ga podiže ispod prednjih šapa i prinese sebi na prisnu pozdravnu razdaljinu.

»Dobro jutro, dragi Blumberže!« reče ona, i va- treno ga poljubi među oči. On trepnu, negodujući. »Dobro jutro, stari debeli smrdljivko. Dobro jutro, dobro jutro, dobro jutro!« Neprestano ga je ljubila, ali mačak ne uzvrati nijednim znakom ljubavi na ukazanu nežnost, samo načini jedan neuspešan i pomalo žustar pokret da preskoči preko Frenine ključnjače. Blumberg je bio vrlo krupan uškopljeni mačor sa sivim pegama.

»Zar nije drag?« iščuđavala se Freni. »Nikad mi se nije činio ovako drag.«

Gledala je u Zuija, verovatno očekujući potvrdu, ali Zuijev izraz na licu, iza cigare, nije odavao nika- kve znake saglasnosti.

»Pomazi ga, Zui! Gledaj samo kako je sladak. Po- mazi ga.«

Zui ispuži ruku i pomilova Blumbergovu izvije- nu grbu, jednom, drugi put, a zatim prestade, us- tade sa stočića za kafu i, zaobilazeći po sobi, pri- đe klaviru. Ovaj je stajao u profilu, širom otvoren, u svoj svojoj stenvejskoj veličini, naspram kauča, sa klupicom pored njega, skoro u pravoj liniji pre- koputa Freni. Zui sede na klupicu, kao da je opro- bava, i s očiglednim interesovanjem poče da gleda note na stalku.

»Toliko je pun buva da to više nije ni smešno«, reče Freni. Neko vreme je vodila borbu s Blum- bergom, pokušavajući da ga skrasi u miran poči- nak na svom krilu. »Sinoć sam našla na njemu če- trnaest buva. I to samo s jedne strane.« Ona snažno ćušnu odozdo Blumbergove bokove, a zatim po- gleda Zuija. »Dakle, kako ti se čini onaj scenario? Je Г konačno stigao sinoć - ili nije?«

Zui joj ne odgovori. »Gospode bože«, reče on, još uvek gledajući u note na stalku. »Ko je ovo iz- vukao?« Note su nosile naslov Ne moraš biti zla, mala. Bila je to pesma od pre četrdeset godina. Na naslovnoj stranici u sepiji je bila reprodukova- na slika gospodina i gospođe Glas. Gospodin Glas imao je na sebi frak i cilindar, a isto tako i gospođa Glas. Nogu široko rastavljenih, oni su se gotovo glamurozno smešili na kameru, oboje nagnuti na- pred prema svojim palicama za veče.

»Sta je to?« upita Freni. »Ne vidim odavde.«

»Besi i Les. Ne moraš biti zla, mala.«»Oh«, zacereka se Freni. »Les je sinoć

reminiscen- cirao. Mene radi. Mislio je da me boli stomak. Iz- vukao je sve moguće note iz klupice.«

»Baš bih voleo da znam kako smo se samo ob- reli u ovoj džungli, krenuvši od Ne moraš biti zla, mala. Je li tebi jasno?«

»Ne. Pokušavala sam da shvatim«, reče Freni. »Kakav je scenario? Je li uopšte stigao? Rekao si da će ga, kako se ono zvaše - gospodin Lesejdž ili tako nešto - ostaviti kod vratara pre nego što...«

»Stigao je, stigao«, reče Zui. »Nije mi sad do toga.« On stavi cigaru u usta i desnom rukom, u diskantu, poče u oktavama da svira melodiju pesme pod naslovom Kinkadžu, koja je, posle priličnog uspeha, vrlo brzo pala u zaborav, još pre nego što se on i rodio. »Ne samo da je scenario stigao«, re- če, »već me je i Dik Hes zvao sinoć telefonom oko jedan posle ponoći - neposredno posle našeg ma- log sukoba - i tražio da dođem na jedno piće sa njim, skot. I to u »San Remo«. Gospodin počeo da otkriva Grinič Vilidž. Svemogući bože!«

»Nemoj da lupaš po klaviru«, reče Freni, po- smatrajući ga. »Dokle god budeš tu sedeo, ja ću ti biti profesor. A ovo ti je moj prvi savet: Nemoj da lupaš po klaviru.«

»Pre svega, on zna da ja ne pijem. Drugo, zna da sam rođen u Njujorku i da ako u njemu posto- ji nešto što ne mogu da podnesem, to je ta nje- gova ačmosfera. Treće, zna da stanujem čitavih se- dam prokletih blokova od

Grinič Vilidža. I četvrto, tri puta sam mu ponovio da sam već u pidžami i papučama.«

»Nemoj da lupaš po klaviru«, ponovi Freni uput- stvo, milujući Blumberga.

»Ali on ne, nije mogao da čeka. Morao je od- mah da se vidi sa mnom. Vrlo važna stvar. Ovog puta nema šale. Budi jednom dobar mladić, uskoči u taksi i siđi ovamo.«

»I jesi li? Nemoj da treskaš poklopcem, isto ta- ko. To ti je moj drugi...«

»Naravno da jesam! Ja uopšte nemam snagu volje!« reče Zui. On spusti poklopac na klavijatu- ru, nestrpljivo, ali bez treska. »Moj problem je što ne verujem nikome ko nije iz Njujorka. Bez obzi- ra koliko je ko dugo u njemu živeo. Uvek strahu- jem da ih ne zgazi neki auto, ili da ih neko ne pretuče, dok predano tragaju za nekim jermenskim restoranom na Drugoj aveniji. Ili da im se ne de- si neka slična glupost.« Zlovoljno, on otpuhnu gusti dim cigare preko korica nota Ne moraš biti zla, mala. »Dakle, bilo kako bilo, odem ja tamo i nađem starog Dika, tako neveselog, tako loše ras- položenog, tako punog vesti koje nisu mogle da čekaju do danas popodne. Sedeo je za jednim sto- lom, u farmerkama i nekakvoj groznoj sportskoj jakni. Pravi bivši žitelj De Moana u Njujorku. Ku- nem ti se, hteo sam da ga ubijem. Kakvo veče. Sedeo sam tamo puna dva sata, dok mi je on pri- čao kakav sam ja nadmeni kurvinski izdanak, i iz kakve sam psihotičarske i psihopatske vunderkind- ske porodice. A zatim, kad me je skroz-naskroz izanalizirao - pa Badija, pa Simora, koje nikad u životu nije ni video - i kad je najzad upao u ne- ku vrstu

duhovnog ćorsokaka da li će se do kraja večeri ponašati kao nekakva Kolet u bokserskim rukavicama ili Tomas Vulf koji piše sažeto, on ti najednom izvuče ispod stola jednu ogromnu aktn- tašnu s monogramom i strpa mi pod ruku novi scenario za koji treba čitav sat da bi ga čovek pročitao.« On odmahnu rukom, kao da želi da pre- kine razgovor o ovome. Međutim, isuviše se uzbu- đeno digao sa klavirske stolice da bi se ovaj po- kret stvamo mogao protumačiti kao prekid. Cigara mu je bila u ustima, a ruke u stražnjim džepovi- ma na pantalonama. »Godinama sam slušao Badija kako mudruje o glumcima«, reče. »Gospode bože, kakav bih mu ja čitalački čas mogao da im održim о

temi ’Pisci koje sam poznavao’.« Stajao je za tre- nutak, obuzet mislima, a onda krenuo besciljno po sobi. Zaustavio se kod viktrole iz 1920, bacio be- zizrazan pogled na gramofon i onda, za svoje lično zadovoljstvo, Ianuo dva puta u trubu. Ne skidaju- ći pogleda s njega, Freni se zacereka, ali on samo nabra obrve i krenu dalje. Pored akvarijuma za tropske ribice, koji je stajao povrh radio-aparata frešmen iz 1927, on najednom stade, izvadivši pri tom cigaru iz usta. Zavirio je u akvarijum kao da ga zaista interesuje šta je unutra. »Sve moje crne ribice će pomreti«, reče. Automatskim pokretom se pružio za riblju hranu koja je stajala iza akva- rijuma.

»Besi ih je jutros nahranila«, opomenu ga Fre- ni. Ona je i dalje gladila Blumberga, još uvek ga blago primoravajući na prilagođavanje neprijat- nom svetu izvan

toplog pleda.»Izgledaju izgladnele«, reče Zui, ali povuče

ruku iz posude za riblju hranu. »Ovaj ribac ovde izgle- da prilično žalosno.« On kucnu staklo noktima. »Tebi je potrebna pileća čorba, druškane.«

»Zui«, reče Freni, da bi privukla njegovu pažnju. »Kako sada stoji stvar? Imaš dva nova scenarija. Kakav je onaj koji ti je doneo Lesejdž pri prolasku taksijem?«

Zui je i dalje piljio u ribe. A onda, najednom, ali očito se povinujući snažnom podsticaju u sebi, on se opruži koliko je dug po tepihu. »Prema onom koji mi je Lesejdž poslao«, reče, prebacivši nogu preko noge, »trebalo bi da budem Rik Čalmers. Mogao bih da se zakunem kako je to jedna salonska komedija iz 1928., uzeta pravo iz Frenčovog ka- taloga. Jedina razlika je u tome što je sve u njoj veličanstveno modernizovano i osveženo žargonomo kompleksima, obuzdavanjima i pročišćavanjima koje je pisac poneo sobom kući posle jedne sean- se kod svog psihijatra.«

Freni je gledala u ono što je još mogla videti od svog brata. Sa mesta na kome je sedela videli su se samo njegovi đonovi i potpetice. »Dobro, a kakav je taj Dikov scenario?« upita ona. »Jesi li ga pročitao?«

»U tom Dikovom bih mogao da budem Barni, osećajni mladi čuvar na podzemnoj železnici. To bi bilo najhrabrije antikonformističko delo ikad na- pisano za televiziju.«

»Najozbiljnije? Je li zaista dobro?«

»Nisam rekao dobro, samo hrabro. Nemojmo pre- terivati, devojčice. Sutradan po emisiji, svi će se vrzmati po kancelarijama i lupati jedni druge po ramenima, u pravoj orgiji uzajamnog divljenja. Lesejdž. Hes. Pomroj. Finansijeri emisije. Čitava junačka bulumenta. Sve to počinje danas popod- ne. Ako već nije i počelo. Hes će otići Lesejdžu u kancelariju i reći mu: ’Gospodine Lesejdž, imam jedan novi scenario o mladom i osećajnom čuvaru na podzemnoj železnici, koji sav odiše hrabrošću i poštenjem. A ja znam, gospodine, da pored scena- rija koji su Nežni i Ganutljivi, vi volite i scenarijeo Hrabrosti i Poštenju. Ovaj vam, kao što sam re- kao, miriše i na jedno i na drugo. Pun je tipova iz našeg uzavrelog društvenog kotla. Sentimentalan je. Žestok je na mestima gde je to potrebno. I, baš u trenutku kada problemi našeg osećajnog čuvara na podzemnoj železnici počnu da ga ophrvavaju, raza- rajući njegovu veru u Čovečanstvo i Male Ljude, sti- že iz škole njegova mala devetogodišnja nećaka i daje mu lepe pouke iz prigodne šovinističke filozo- fije koja je doprla do nas preko potomstva, psalma 564. i supruge Endrua Džeksona, odrasle u divljim i nenaseljenim krajevima Amerike. Tu, dragi moj, ne- ma promašaja! Komad je neposredan, jednostavan, lažan, a uz to dovoljno lak i dovoljno otrcan da bi ga naši pohlepni, nervozni i nepismeni poručioci programa lako razumeli i njime se oduševljavali.’« Zui se najednom ispravi u sedeći položaj. »Sad sam se kupao, a znojim se kao svinja«, dodade, kao svoj komentar. Ustao je i usput nesvesno okr- znuo pogledom

Freni. Hteo je da skrene pogled, ali se umesto toga još više zagledao u nju. Glava joj je bila opuštena, a oči uperene na Blumberga, koga je i dalje milovala u svom krilu. Međutim, bilo je došlo do promene. »A-a«, reče Zui, i priđe bliže kauču, očigledno tražeći čarku. »Madam po- kreće usne. Molitva je u punom toku.« Freni ne po- gleda ka njemu.

»Šta to, kog đavola, radiš?« upita on. »Pokuša- vaš da nađeš utočište od ovog mog nehrišćanskog stava prema popularnoj umetnosti?«

Tada Freni pogleda i trepćući odmahnu glavom, nasmešivši mu se. Njene usne su se, u stvari, kre- tale, čineći to i u ovom trenutku.

»Molim te, nemoj samo da mi se smešiš«, reče Zui staloženim glasom i udalji se od nje. »Simor mi je isto priređivao. Stalno. Ova prokleta kuća je zaražena svetom koji se smeši.« Prolazeći pored police s knjigama, on laganim udarom palca porav- na jednu izvučenu knjigu, a onda krenu dalje. Pri- đe srednjem prozoru na sobi, koji je prozorskim pragom bio odvojen od trešnjevog stola za kojim je gospođa Glas isplaćivala račune i pisala pisma. Stajao je i gledao kroz prozor, leđima okrenut Fre- ni, ponovo držeći ruke u stražnjim džepovima pan- talona, a cigaru u ustima. »Da li ti je poznato da ću ovog leta možda ići u Francusku radi snimanja jednog filma?« upita je on ljutitim glasom. »Jesamli ti to rekao?«

Freni ga pogleda s leđa. Ovo ju je interesovalo. »Ne, nisi!« reče. »Ozbiljno? Kakav film?«

Gledajući preko makadamisanog krova škole s one strane ulice, Zui reče: »O, to je

duga priča. Ovde je nekakav Francuz, koji je čuo onu seriju ploča što sam snimio sa Filipom. Ručao sam s njim jednog dana pre dve nedelje. Nekakva boem- čina, ali vrlo prijatan čovek. Očigledno da je neka marka tamo, u ovom trenutku.« On stavi jednu no- gu na prag prozora. »Ništa nije uglavljeno - s tim ljudima nikad ništa i ne uglavljuješ - ali mislim da sam ga poluzaludeo za ideju da napravi jedan film po onom Lenormandovom romanu. Onom koji sam ti poslao.«

»Da! O, to je baš uz&uđljivo, Zui. Ako budeš išao, kad misliš da ćeš krenuti?«

»Mšta nije uzbudljivo. U tome i jeste stvar. Uživao bih u snimanju, to da. O da, gospode! Ali užasno mrzim da napuštam Njujork. Ako baš ho- ćeš da znaš, mrzim sve one takozvane kreativne tipove koji stavljaju nogu na prvi brođ za koji im se ukaže prilika. Ne dam ni pet para za sve nje- gove razloge. Ovde sam rođen. Ovde sam išao u školu. Ovde sam bio pregažen - dva puta, i u istoj prokletoj ulici. Za ime boga, nemam ja nikakvog ra- zloga da glumim u Evropi.«

Freni je zamišljeno zurila u leđa svoga brata u beloj puplinskoj košulji. Njene usne su, međutim, u dalje tiho tvorile reči. »Zašto onda ideš?« upita. »Ako se već tako osećaš.«

»Zašto idem?« reče Zui, ne osvrćući se. »Idem uglavnom zato što mi je već dozlogrdilo da ustajem besan iz kreveta ujutru, i da idem besan u krevet uveče. Idem zato što sam ovde prinuđen da dajem sudove o svim nesrećnim Čirašima koje poznajem. Što mi samo po sebi mnogo i ne smeta. Bar, ka- da ga dajem, onda dajem odlučan sud, i

znam da ću pre ili posle, na ovaj ili onaj način, skupo mo- rati da platim svaki od njih. Nije to ono što me uznemiruje. Ali ima tu nešto drugo - Hriste bože- nešto što činim moralu tih ljudi, u ovom gradu, i što više nisam u stanju da gledam. Mogu ti tač- no reći šta ja radim. Uspevam svakoga da ubedim kako ono što on stvarno želi da radi, to je ne da radi dobro, već da radi tako da ga oni koje pozna- je cene: kritičari, ljudi koji fmansiraju program, publika, čak i učitelj njegove dece. To ja činim. To je ono najgore što činim.« On nabra obrve, gleda- jući u pravcu krova na školi; a onda, vrhovima pr- stiju otkloni nekoliko kapi znoja s čela. Kad ču kako Freni nešto govori, okrenu se naglo ka njoj. »Šta?« reče. »Ne čujem šta kažeš.«

»Ništa. Rekla sam: o bože!«»Zašto, ’o bože’?« nestrpljivo upita Zui.»Ništa. Nemoj da se brecaš na mene, molim

te. Samo sam mislila, i to je sve. Da si mogao da me vidiš u subotu. Ti govoriš kako podrivaš sve- tu moral! Ja sam u potpunosti rušila Lejnov celo- ga dana. Ne samo da sam mu se onesvešćivala na rukama svaka dva sata, nego sam ceo taj put na- pravila radi jedne lepe, prijateljske, normalne, dru- štvene, po svoj prilici vesele ragbi-utakmice, a ovamo sam se brecala, ili protivurečila svakoj nje- govoj reči, ili sam - ne znam ni sama - kvarila sve odreda.« Freni zatrese glavom. I dalje je milovala Blumberga, ali rasejano. Klavir je nekako bio u ži- ži njenog pogleda. »Jednostavno, nisam bila u sta- nju da zadržim nijedno svoje mišljenje za sebe«, reče. »Bilo je užasno. Tako reći od samog

susreta na stanici, ja sam počela da pobijam, pobijam, i pobijam svaku njegovu reč. Sva njegova mišljenja, sudove i - sve odreda. Ali bukvalno sve. Bio je napisao jedan bezopasan epruvetski ogled o Flo- beru na koji je bio tako ponosan, i hteo da mi ga pročita, a mene je to toliko podsećalo na englesku katedru, popovanje i studentska pričanja, da sam samo...« Ona prekide. Još jednom zatrese glavom, a Zui, i dalje poluokrenut prema njoj, pogleda je kroz trepavice. Sada je izgledala još bieđa, još više nalik na pacijenta koji je tek preživeo operaciju nego u trenutku kada se prenula iz sna. »Pravo je čudo što me nije ubio«, reče ona. »Apsolutno bih mu čestitala da je to učinio.«

»To si mi već sinoć ispričala. Nisam raspoložen za bajate uspomene odjutros, devojčice«, reče Zui i ponovo poče da gleda kroz prozor. »Pre svega, sasvim skreneš s puta kada počneš da se zanosiš stvarima i svetom umesto samom sobom. To obo- je činimo. Ja to isto činim s televizijom - svestan sam toga. Ali to je pogresno. To smo mi. Stalno ti to ponavljam. Zašto si tako tvrdoglava i nećeš da shvatiš?«

»Nisam ja tako tvrdoglava, ali ti neprestano...«

»To smo mi«, ponovi Zui, nadjačavši njen glas. »Mi smo šenuti, i to ti je. Ona dva skota su nas od malena uhvatili i načinili od nas šašavce sa šašavim idejama, to je sve. Mi smo ti kao Tetovi- rana žena, i nećemo imati ni trenutka mira i spo- koja, do kraja života, dok svi ostali ne budu isto tako tetovirani.« Sa nešto više nego samo besnim izrazom na licu, on prinese cigaru ustima i povuče dim, ali bila

je ugašena. »Povrh svega«, dodađe, »imamo još i te komplekse ’Pametnog deteta’. Ni- kada se, u stvari, nismo ni oslobodili tog radija. Niko od nas. Mi ne govorimo, već držimo govore. Mi ne vodimo razgovor, već dajemo objašnjenja. Bar ja to činim. Onog trenutka kad se nađem u istoj sobi s nekim ko ima normalan broj ušiju, pretvorim se u vidovnjaka ili u špenadlu od čove- ka. Princ Dosadni. Sinoć, na primer. Tamo u »San Remu«. Stalno sam se molio u sebi da mi Hes ne ispriča zaplet u svom novom scenariju. A dobro sam znao da zaplet postoji. Znao sam i te kako do- bro da neću otići odatle bez rukopisa novog sce- narija u rukama. Ali sam se bez prestanka molio da me poštedi prethodnog usmenog upoznavanja s njim. On nije glup. On zna da je meni nemo- guće da obuzdam jezičinu.« Ne skidajući nogu s praga na prozoru, Zui se naglo okrete i dograbi kartončić sa šibicama koji je ležao na pisaćem sto- lu njegove majke. Zatim se vrati prozoru i pogledu na školski krov, ponovo stavivši cigaru u usta - da bi je odmah izvadio. »U svakom slučaju, neka ide on dođavola«, reče. »Toliko je glup da ti se sr- ce para. Isti je kao i svi na televiziji. I u Holivu- du. I na Brodveju. Za sve što je sentimentalno misli da je nežno, za sve grubo da je delić stvarnog, а za sve ono što prelazi u snagatorsko nasilje da je logični vrhunac nečeg što nije ni...«

»Jesi li mu to rekao?«»Naravno da sam mu rekao! Ovog trenutka

sam ti kazao kako nisam u stanju da obuzdam jeziči- nu. Naravno da sam mu rekao! Ostavio sam ga da sedi tamo, želeći mu da crkne. Ili bar jedan od nas dvojice - uzdajući se u pakao

da ću ja biti taj. U svakom slučaju, bilo je to pravo sanremovsko izla- ženje sa scene.« Zui skide nogu s praga na prozo- ru. Izgledajući istovremeno i napeto i uzbuđeno, on se okrenu, izvuče stolicu ispod majčinog pisa- ćeg stola i sede. Ponovo zapali cigaru, zatim se ne- mirno poguri napred, stavivši obe ruke na sto od trešnjevog drveta. Jedan predmet, koji je njegova mati upotrebljavala kao pritiskivač za hartije, sta- jao je na mastionici: mala staklena kugla na crnom plastičnom postolju, u kojoj se nalazio Sneško Belić sa šeširom nalik na dimnjak. Zui ga podiže, zatresei ostade tako da sedi, očigledno posmatrajući ko- vitlanje nežnih pahuljica.

Freni ga je gledala, držeći ruku iznad očiju kao vizir. Zui je sedeo u žiži najvećeg snopa svetlosti koji je prodirao u sobu. Ona je mogla da prome- ni položaj na kauču, ukoliko je nameravala da gai dalje gleda, ali bi taj pokret uznemirio Blumber- ga, koji je izgleda spavao u njenom krilu. »Jesi li ti zaista čiraš?« najednom ga upita. »Mama kaže da imaš čir u stomaku.«

»Da, tako mi boga, ja imam čir. Ovo je Kali- juga, lepotice, gvozdeno doba. Svi iznad šesnaest godina koji nemaju čir su prokleti špijuni.« On po drugi put, još snažnije, zatrese Sneška. »Najsme- šnije od svega je« reče on, »što ja volim Hesa. Vo- lim ga bar u trenucima kad me ne tera da gutam njegovo umetničko siromaštvo. Ako ništa drugo, on se usuđuje da nosi te užasne kravate i smešna odela sa punjenim ramenima usred one ludnice zaplašenih superkonzervativaca i

superkonformi- sta. A volim i njegovu uobraženost. Taj magarac je toliko uobražen da je u stvari ponizan. Hoću re- ći, on očigledno misli da je televizija do te mere dobra, da zaslužuje njega i njegov pseudohrabri i antikonvencionalni talenat - što je, ako čovek o tome hoće da razmisli, prilično šašav oblik poni- znosti.« Zurio je u staklenu kuglu dok se snežna vejavica nije donekle smirila. »Na neki način, me- ni se sviđa i taj Lesejdž. Sve što god taj čovek ima, najbolje je: kaput, jahta sa dve kabine, sin mu di- plomira na Harvardu, električni brijač, sve. Jednom me je odveo kod sebe na večeru i onda se zausta- vio na stazi ispred kuće da bi me pitao sećam li se ’filmova pokojne Kerol Lombard’. Skrenuo mi je pažnju da ću doživeti šok kada budem upoznao njegovu ženu, jer je prosto luda za ovom glumi- com. Mislim da ću ga zbog ovog voleti doklegod budem živ. Ispalo je da mu je žena zaista umorna, prsata plavuša, istočnjački tip.« Zui naglo pogleda Freni, koja je nešto rekla. »Šta?« upita on.

»Da!« ponovi Freni - bleda, ali blistava i oči- gledno isto tako sudbinski predodređena da voli gospodina Lesejdža do smrti.

Zui je, za trenutak, mirno pušio cigaru. »Ono što me deprimira kod Dika Hesa«, reče, »što me čini tako tužnim, besnim, ili ni ja već ne znam ka- kvim, je to što je prvi scenario koji je napisao za Lesejdža bio prilično dobar. U stvari, bio je malte- ne dobar. To je bio prvi po kome smo snimili film- ne verujem da si ga gledala, jer si tada bila u školi ili tako negde. Igrao sam u njemu jednog mladog farmera koji živi sam sa ocem. Mladiću postane jasno da mrzi farmerski

posao, a on i otac su uvek jedva sastavljali kraj sa krajem, tako da posle očeve smrti proda svu stoku i onda pra- vi planove kako će otići da živi i radi u velikom gradu.« Zui ponovo uze Sneška, ali ga ne zatrese- samo poče da ga okreće oko postolja. »Bilo je dobrih delova u njemu«, reče. »Kad prodam krave, stalno idem na pašnjak da ih tražim. I kada kre- nem u oproštajnu šetnju sa svojom devojkom, ne- posredno pre odlaska u veliki grad, sve vreme je usmeravam prema praznom pašnjaku. A onda, ka- da dođem u veliki grad i nađem posao, sve vreme provodim vrteći se oko stočnog trga. Konačno, u gustom saobraćaju na glavnoj ulici, u velikom gra- du, jedna kola skrenu ulevo i pretvore se u kravu. Ja potrčim za njom, baš u trenutku kada se pojavi crveno svetlo, i budem pregažen - smlavljen.« On prodrma Sneška. »Verovatno je to bio film koji si mogla da gledaš dok sečeš nokte na nogama, ali bar čovek nije morao da se oseća kao baraba kada se vraća sa proba u studiju. Bio je u najmanju ruku svež, nešto sasvim njegovo, i razlikovao se od obič- nog prežvakavanja starih scenarija. Ne znam šta bih dao kad bi se on ponovo vratio kući i napu- nio svoje baterije. Ne znam šta bih dao kada bi se svi vratili kućama. Već mi je dojadilo da izigravam muku i nevolju u tuđim životima. Gospode, trebalo bi da vidiš Hesa i Lesejdža kad razgovaraju o no- vom spektaklu. Ili o bilo čemu novom. Srećni su kao svinje dogod se ja ne pojavim. Osećam se kao oni nesrećnici koje je omiljeni Simorov Cuang-Ce upozoravao protivu svega i svačega. ’Čuvajte se k.a- da se nadmudraci

ćopajući pojave pred vama’.« Se- deo je mirno, posmatrajući lepršanje pahuljica.

»Ponekad bih mogao da legnem i srećno um- rem«, reče.

U tom trenutku, Freni je piljila u jednu izble- delu mrlju na tepihu, osvetljenu suncem, odmah pored klavira, dok su joj se usne primetno mica- le. »Sve je to toliko smešno da ne možeš ni zami- sliti«, reče ona s lakim podrhtavanjem u glasu, tako da je Zui pogleda. Bledilo na njenom licu bilo je još više podvučeno potpunim odsustvom ruža na usnama. »Sve što ti sada govoriš podseća me na ono što sam i sama pokušava/a da kažem Lejnu u subotu, kada je počeo da se obara na mene. Usred onih martinija, puževa i ostalog. Mislim, nas ne muče baš iste stvari, ali zato ista vrsta stvari - rekla bih, i to zbog istih razloga. Ili se bar meni ta- ko čini.« Baš u tom trenutku, Blumberg se podiže u njenom krilu i, više kao pas negoli kao mačka, poče da se mota okolo ne bi li našao položaj za spavanje koji bi mu više odgovarao. Rasejano, ali ipak kao neki vodič, Freni mu blago stavi ruke na leđa i nastavi da priča. »Bila sam došla do jedne tačke kada sam glasno, kao neki ludak, rekla samoj sebi: ’Freni Glas, ako samo budem čula još jednu zajedljivu, cepidlačku i destruktivnu reč od tebe, sa nama je svršeno - i to za sva vremena.’ I, izve- sno vreme, to mi je baš i polazilo za rukom. Bar skoro čitavih mesec dana, kad god bi neko rekao bilo šta što je zvučalo studentski i naduvano, ili je mirisalo na visokoparno ja, pa ja, ili tako nešto, bar sam ćutala. Odlazila sam u bioskop, ostajala u biblioteci po čitave sate,

ili kao luda pisala ese- je o komediji obnove i sličnim glupostima - ali, ako ništa drugo, imala sam zadovoljstvo da izvesno vreme ne čujem svoj glas.« Ona odmahnu glavom. »A onda, jednog jutra - trapete, trupete, počela sam iznova. Nisam spavala cele te noći, ne znam ni sa- ma zašto, a u osam je počinjalo predavanje iz fran- cuske književnosti. Najzad sam se digla iz kreve- ta, obukla, skuvala sebi kafu, i onda krenula da malo prošetam po univerzitetskom parku. U stvari, htela sam samo da krenem biciklom u jednu dužu setnju, ali sam se bojala da će svi čuti kada bu- dem uzimala bicikl sa mesta gde ih ostavljamo - tamo se uvek nešto sruši - pa sam samo ušla u zgradu, otišla do slušaonice gde se drže predava- nja iz književnosti, i sela. Tako sam sedela i sedela,i onda konačno ustala i počela po tabli da pišem izvode iz Epikteta. Bila sam ispunila celu tablu - pojma nisam imala da se sećam tolikih izvoda iz njegovih dela. Izbrisala sam sve - hvala bogu! - pre nego što su studenti počeli da ulaze u slušaonicu.Međutim, bilo je sasvim detinjasto od mene što sam to uradila - Epiktet bi me apsolutno omrznuo zbog toga - ali...« Freni je oklevala. »Ne znam. Mislim da sam naprosto želela da vidim jedno drago ime ispisano na tabli. Bilo kako bilo, ovo me je nate- ralo da počnem sve iznova. Biia sam zajedljiva ce- log tog bogovetnog dana. Počela sam da zajedam profesora Folona. Bila sam zajedljiva prema Lejnu. Bilo je sve gore i gore. Čak sam se okomila i na svo- ju cimerku. O, bože, sirota Bev! Počela sam da hva- tam njen pogled u kome kao da se moglo pročita- ti kako se

nada da ću se rešiti da odem iz sobe i pustim nekog koliko-toliko prijatnog i normalnog da uđe unutra i ostavi je malo na miru. Bilo je uža- sno! Sto je najgore, znala sam koliko sam dosad- na, znala sam do koje mere deprimiram ljude, ili čak vređam njihova osećanja - ali jednostavno ni- sam mogla da se zaustavim! Jednostavno nisam mogla da prestanem sa zajedanjima.« Izgledajući vi- še nego donekle odsutna, ona prestade da govori, dovoljno dugo da bi pritisnula zadnje Blumbergo- ve šape koje nisu mirovale. »Međutim, najgore sam se ponašala u samoj slušaoniđ«, reče ona odlučnim glasom. »Tamo je bilo najgore. Znaš li šta sam uvrtela u glavu? Bila me je spopala misao - i toga nisam mogla da se oslobodim - da je koledž samo još jedno od toliko drugih glupavih i besmislenih mesta na svetu, namenjenih gomilanju zemaljskih blaga i tako dalje. Hoću da kažem, blago je blago. Kakve tu ima razlike da li je to blago novac, ima- nje, čak feu/tura, ili štaviše jednostavno znanje? Sve se to meni činilo savršeno jedno te isto, dovolj- no je da čovek skine omot sa toga - i što je najlep- še, to mi se i sada čini! Ponekad pomislim da je znanje - u svakom slučaju, kada je samo sebi cilj- najgore od svega. Da se, svakako, najmanje mo- že opravdati.« Nervozno, i bez ikakve prave potre- be, Freni zabaci kosu unazad. »Mislim da ne bih izgubila toliko pouzdanja i morala kada bih samo jednom, i povremeno - ali samo jednom i povremeno- čula bar neku pristojnu, malu, makar i površnu primedbicu kako znanje treba da vodi mudrosti, i da je, ukoliko ne vodi mudrosti, samo jedno ogavno gubljenje

vremena! Međutim, ja to ne čujem! Čak ni na univerzitetu nikada nećeš čuti kako bilo ko tek uzgred nagovesti da bi mudrost trebalo da bude cilj znanja. Teško ćeš čuti da se i sama reč ’mud- rost’ ikad spominje! Hoćeš li da čuješ nešto sme- šno? Hoćeš li da ti kažem nešto zaista smešno? Za skoro sve četiri godine koje sam provela na ko- ledžu - a ovo je sušta istina - dakle, za sve četiri godine koje sam provela na koledžu, sećam se da sam samo jedan jedini put čula baš izraz ’mudar čovek’, i to još kao brucoš, na predavanju iz politič- kih doktrina! A znaš li u kom smislu je bio upo- trebljen? Eto, bio je upotrebljen u vezi s nekim dra- gim starim blentavim državnikom koji je napravio pare na berzi i onda otišao u Vašington za savet- nika predsedniku Ruzveltu. E pa, slušaj! Za skoro četiri pune godine provedene na univerzitetu! Ne kažem da se to svima dešava, ali se osećam tako tužno kad na to pomislim, da bih lepo mogla da umrem.« Ona ućuta i očevidno se iznova posveti služenju Blumbergovim interesima. Usne su joj u ovom trenutku bile neznatno rumenije od samog lica. A bile su, takođe, i pomalo ispucane.

Zui je netremice gledao u nju. »Hteo bih nešto da te pitam, Freni«, najednom reče. Ponovo se okre- nuo pisaćem stolu, namrštio se, i protresao Sne- ška. »Šta ti to zamišljaš da činiš s tom Molitvom Isusu?« upita. »To sam pokušavao da saznam i pro- šle noći, pre nego što si me poslala da malo ’pro- šetam’. Govoriš o nagomilavanju blaga - novca, imanja, kulture, znanja, i tako dalje i tako dalje. Izgovarajući tu svoju Molitvu Isusu - molim te, sa- da me pusti da završim -

izgovarajući neprestano tu svoju Molitvu Isusu, ne pokušavaš Ii i ti da sa- kupiš neku vrstu blaga? Nešto što je svakim svo- jim prokletim delićem isto toliko prometna stvar koliko i one druge, materijalnije? Ili tu možda ima nečeg drukčijeg zato što je u pitanju molitva? Ho- ću da kažem, postoji li tu za tebe neka razlika na ovome svetu, ako neko gomila svoje blago - sa ove ili sa one strane? Sa one u koju Iopovi ne mogu da prodru, i tako dalje? Je li u tome razlika? Čekaj za trenutak, sada - samo pričekaj dok ja završim, molim te.« Sedeo je nekoliko trenutaka, posma- trajući malu mećavu u staklenoj kugli, zatim reče: »Ako baš hoćeš da ti kažem istinu, u tom tvom na- činu moljenja ima nečega što me dovodi do besa. Ti misliš kako ja hoću da te sprečim da je izgova- raŠ. Ne znam da li mi je to namera ili nije - o to- me bi još moglo da se raspravlja - ali zaista bih želeo da mi objasniš koji su to đavolji razlozi što te na to nagone.« Oklevao je, ali ne toliko dugo da bi pružio priliku Freni da ga prekine. »S naj- prostije logičke tačke gledišta, ja ne vidim da uopšte postoji ma kakva razlika između čoveka ko- ji je pohlepan za materijalnim bogatstvom - ili čaki intelektualnim bogatstvom - i čoveka koji je po- hlepan za duhovnim bogatstvom. Kao što sama ka- žeš, bogatstvo je bogatstvo, prokleto da je, i meni se čini da devedeset odsto svih svetaca-čovekomr- zaca u istoriji spada u one koji su u osnovi isto toliko pohlepm i odurni koliko i mi ostali.«

Što je mogla ledenije, s malim podrhtavanjem u glasu, Freni reče: »Mogu li

za časak da te pre- kinem, Zui?«Zui ostavi Sneška i uze olovku da bi se

njome igrao. »Da, da. Samo izvoli«, reče.»Sve što ti pričaš, ja znam. Nisi mi rekao

nijed- nu stvar o kojoj i sama nisam mislila. Rekao si da želim nešto od te Molitve Isusu - što me čini, ka- ko ti kažeš, zaista pohlepnom, kao neku ženu ko- ja želi bundu od samurovine, ili da bude čuvena ili da se preliva od nekakvog ugleda. Znam ja sve to! Gospode, za kakvog li me ti kretena smatraš?« Po- drhtavanje u njenom glasu naraslo je toliko da je skoro sprečavalo da govori.

»Dobro, dobro, smiri se, polako!«»Ne mogu da se smirim! Dovodiš me do

besa! Šta ti misliš da ja radim u ovoj idiotskoj sobi - mršaveći kao šašava, izluđujući Besi i Lesa, pore- mećujući celu kuću, i sve ostalo? Misliš li ti da je u meni dovoljno zdrave pameti da bih se pitala zašto ja to izgovaram molitvu? Baš me to toliko i muči. Zato što sam do te mere izbirljiva u tome šta bih htela - u ovom slučaju, da se nešto rasve- sti u meni, ili da steknem mir, umesto novca, ugleda, slave ili tome slično - to još ne znači da nisam sebični egocentrik kao i svi drugi. Ako sam išta, onda sam pre svega to! Nije mi potreban ni- kakav slavni Zekari Glas da bi mi to rekao!« Tu se njen glas značajno prekide i ona ponovo poče da posvećuje veliku pažnju Blumbergu. Suze su, vero- vatno, bile neizbežne, ako ne i na putu.

Za pisaćim stolom, dobro pritisnuvši olovkom, Zui je ispunjavao praznine u slovima »o«, na onoj strani malog upijača na kojoj je bila reklama. Na- stavio je s ovim izvesno

vreme, a onda bacio olov- ku prema mastionici. Uzeo je cigaru sa ivice bakar- ne pepeljare gde bio ostavio. Cigara je sada bila duga samo dva santimetra, ali je još gorela. On po- vuče dug dim iz nje, kao da je ona kakav aparat za disanje u jednom svetu kome je inače ponestao ki- seonik. Zatim, kao da je na to prinuđen, on ponovo pogleda ka Freni.

»Hoćeš li da pokušamo da dobijemo Badija tele- fonom večeras, da sa njim razgovaraš?« upita. »Mi- slim da bi trebalo da sa nekim razgovaraš - ja uop- šte nisam za tako nešto.« Čekao je, stalno je gledajući. »Dakle? Šta kažeš, Freni?«

Freni je oborila glavu. Izgledalo je da traži bu- ve po Blumbergovom krznu, jer su joj prsti bili i te kako zaposleni povijanjem ćuba po njemu. U stvari, ona je u ovom trenutku plakala, ali na jedan vrlo svojstven način; bilo je suza, ali ne i zvuka. Zui je posmatrao čitav minut ili malo više, a onda joj, ne baš sasvim ljubazno, ali bez nametljivosti, re- če: »Freni. Dakle? Da pokušam da dobijem Badija na telefon?«

Ona odmahnu glavom, ne dižući je. Nastavila je da i dalje traži buve. Onda, posle izvesnog vre-mena, odgovorila je na Zuijevo pitanje, ali ne sa- svim glasno.

»Šta?« upita Zui.Freni ponovi svoje reči. »Hoću da

razgovaram sa Simćrom.«Zui je za trenutak i dalje gleđao, tako

reći bez ikakvog izraza na licu - ne mareći za brazdu znoja koji je izbio po njegovoj prilično dugoj i izrazito irskoj gornjoj usni.

A onda, sa njemu svojstvenom naglošću, okrete se i ponovo poče da ispunjava praznine u slovima »o«. Međutim, gotovo istog trenutka, on ostavi olovku, ustade od pisaćeg stola- za njega, prilično polako - i, uzevši cigaru, pono- vo zauze stari položaj s jednom nogom na pragu prozora. Neki viši, dugonogiji čovek - na primer, bilo ko od njegove braće - mogao bi s većom lako- ćom da stavi nogu gore. Ali, pošto bi već podigao nogu, Zui je ostavljao utisak da stoji u mestu, kao baletski igrač.

Isprva malo-pomalo, a zatim najednom, on do- pusti da mu pažnju privuče jedna mala predstava koja se, neremećena bilo kakvom intervencijom pisca, reditelja ili producenta, odvijala vanredno tanano, preko na ulici, pet spratova ispod njego- vog prozora. Jedan prilično veliki javor stajao je ispred ženske škole - jedno od četiri ili pet drve- ta na toj srećnoj strani ulice - i, u tom trenutku, jedno dete od sedam-osam godina, devojčica, skri- vala se iza njega. Na sebi je imala marinskoplavi. kaputić na dva reda, i beretku čiji je preliv crvene boje bio veoma sličan onom na ćebetu prebače- nom preko kreveta u Van Gogovoj sobi u Arlu. Samesta na kome se nalazio Zui, beretka devojčice nije se mnogo razlikovala od jednog lakog prema- za boje. Na nekoliko metara od deteta, njen psić- mali jazavičar, sa zelenim kožnim okovratnikomi vođicom - njuškao je tražeći je, pomamno se

vr- teći u krugovima i vukući vođicu za sobom. Izgle- dalo je kao da ne može podneti da bude odvojen od svoje gospodarice i, kada je konačno osetio njen miris, prošlo je već dosta vremena. Radost zbog ponovnog susreta bila je za oboje ogromna. Jazavi- čar zakevta i poče da puzi napred, podrhtavajući od ushićenja, dok njegova gospodarica, dovikujući mu nešto, ne stupi hitro preko žičane ogradice oko drveta, i podiže ga. Izgovorila mu je čitav niz po- hvala, na njihovom ličnom šatrovačkom jeziku, što je predstavljalo deo igre, a zatim ga spusti, uze vo- đicu, i njih dvoje veselo krenuše na zapadnu stra-' nu, prema Petoj aveniji i parku, nestavši iz Zuijevog vidokruga. Zui zamišljeno stavi ruku na lajsnicu između dva okna, kao da je imao nameru da po- digne prozor, nagne se napolje i otprati pogledom psića i devojčicu. Međutim, u toj ruci držao je ci- garu, te je zadocnio samo. za trenutak. Povukao je dim. »Dođavola«, reče, »na ovom svetu ima lepih stvari - i to zaista lepih. Baš smo idioti što dopu- štamo da nam pažnja odleti na drugu stranu. Uvek, uvek i uvek sve što se dešava vezujemo za naše vašljivo malo ja, pa ja.« Iza njegovih leđa, baš u tom trenutku, Freni izduva nos s bezazlenom preda- nošću; nastali zvuk bio je znatno glasniji no što bi se moglo očekivati od jednog organa koji je izgle- dao tako lepo i suptilno. Zui se okrete da bi je po- gledao, malo cenzorski.

Freni, zauzeta oko čitave hrpe papirnih marami- ca, samo ga odmeri. »Dobro, izvini«, reče ona. »Smem valjda da izduvam nos?«

»Jesi li završila?«

»Da, jesam! Gospode bože, kakva smo mi poro- dica. Izvešće te na streljanje samo ako kreneš da izduvaš nos.«

Zui se okrete prozoru. Pušio je, izvlačeći krat- ke dimove iz cigare, dok je pogledom pratio be- tonske kocke na školskoj zgradi. »Badi je jednom prilikom, pre oko dve godine, kazao nešto što mi se učinilo prilično razumno«, reče. »Samo ako bu- dem mogao da se setim šta to beše«. Oklevao je. A Freni, mada još uvek zauzeta svojom hrpom pa- pirnih maramica, zagleda se u njega. Kada bi Zui dao znak da se s mukom priseća nečega, njegovo oklevanje je uvek bez razlike zanimalo njegovu bra- ću i sestre, pa je čak u tome bilo i neke vrste za- bave za njih. Njegova oklevanja bila su skoro uvek nameštena: u većini slučajeva bili su to direktni ostaci onih pet nesumnjivo obrazovnih godina ko- je je proveo kao stalni učesnik u emisiji »Ovo je pametno dete!« - u kojim prilikama je, pre nego što bi pružio utisak o svojoj donekle apsurdnoj sposobnosti da navede, istog trenutka i obično od reči do reči, gotovo bilo šta što je ikad pročitao ili sa interesovanjem čuo, razvio izvesnu naviku da nabora čelo, kao da premišlja, kako su to čini- la ostala deca u programu. Njegovo čelo bilo je i sada naborano, ali je govorio nešto brže no što je u ovakvim okolnostima bilo uobičajeno, kao da je osetio da ga je Freni, njegova stara saučesnica u programu, uhvatila na delu. »Rekao je da bi čovek trebalo da bude u stanju da leži u podnožju ne- kog brega, prerezana vrata i lagano smrtno krva- reći, i ako bi kakva lepa devojka

ili starica prošla pored njega sa divnim ćupom koji joj savršeno i ravnomerno poigrava na glavi, da bude u stanju da se pridigne na jednu ruku i odgleda kako čup bezbedno nestaje s vidika.« Razmislio je o izreče- nom, a zatim blago frknuo. »Hteo bih da vidim skota da on to uradi.« Povukao je dim iz cigare. »Svako ponaosob u ovoj porodici ima spakovanu svoju prokletu verziju religije u posebnom koferu«, proprati on svoje reči ovom primedbom, s primet- nim odsustvom poštovanja u glasu. »Volt je uvek bio spreman na ushićenja. Volt i Bu-Bu su ispo- vedali najegzaltiranije religiozne filozofije u po- rodici.« On ponovo povuče dim iz cigare, kao da želi da otkloni veselost u trenutku kada mu nije stalo do nje. »Volt je jednom rekao Vejkeru da je svako ponaosob u ovoj našoj kući po svojoj prili- ci nagomilao jezivo mnogo rđavih karmi u svojim ranijim inkarnacijama. Volt je imao teoriju po kojoj je religiozni život i sva muka koja ga prati, samo nešto što Bog svaljuje na pleća onih koji imaju dovoljno hrabrosti da ga optuže zbog toga što je stvorio jedan ružan svet.«

Kikot zahvalne publike dopre sa kauča. »To do- sad nisam čula«, reče Freni. »A kakvu religioznu filozofiju ima Bu-Bu? Nije mi ni na pamet palo da bi mogla da je ima.«

Zui za trenutak ne reče ništa, a onda: »Bu-Bu? Bu-Bu je ubeđena da je gospodin Ejš stvorio svet. Ona je to pročitala u Kilvertovom Dnevniku. Kada su školskoj deci u Kilvertovoj parohiji postavlli pi- tanje ko je stvorio svet, jedno od njih je odgovo- rilo: ’Gospodin Ejš’.«

Freni je bila oduševljena, i to je glasno

stavila do znanja. Zui se okrete i pogleda je, i - pošto je bio mladić čiji se postupci nisu mogli unapred predvideti - natmuri se, kao da je najednom rešio da se otarasi svake neozbiljnosti. On spusti nogu s praga prozora, smesti dopušenu cigaru na ivicu bakarne pepeljare koja je stajala na pisaćem stolu, i udalji se od prozora. Išao je lagano preko sobe, s rukama u džepovima, ali ne bez izvesnog smi- šljenog smera.

»Do vraga, trebalo bi da se izgubim odavde. Dogovorio sam se da odem na jedan ručak«, reče i najednom se naže da bi natenane i s izgledom vlasnika ispitao unutrašnjost akvarijuma. On neko- liko puta kucnu noktom u staklo. »Nema li me sa- mo pet minuta, svi dopuste da moje crne ribice pocrkaju. Trebalo je da ih ponesem u koledž. Znao sam ja to.«

»O, Zui. To pričaš već punih pet godina. Zašto ne kupiš druge?«

On nastavi da kucka u staklo. »Sve ste vi kole- ške devojčice iste. Tvrde kao ekseri. To nisu bile ma koje crne ribice, lepotice. Između nas je posto- jala vrlo prisna veza.«

Izgovorivši ovo, on se ponovo ispruži po tepihu, smestivši svoj vitki trup prilično stešnjeno između stočića na kome je stajao radio marke stromberg- karlson i jednog stalka od javora prepunog časopi- sa. Freni je opet mogla da vidi samo đonove nje- govih patika. Međutim, još se tako reći nije ni is- pružio, kad ponovo zauze sedeći stav, sasvim us- pravan, tako da su njegova glava i Ieđa, koji su najednom iskrsli na videlo, donekle ostavljali ave- tinjsko-komični utisak koji bi čovek imao kada bi kakav leš ispao iz

ormana.»Molitva još uvek traje, a?« reče on. A onda

opet iščeze s videla. Bio je za trenutak miran. Za- tim, sa tako reći nerazumljivim mejferskim nagla- skom, dodade: »Ja bih da izmenim dve-tri reči s vama, gospođice Glas, ako imate koji trenutak vremena.« Kao odgovor na ovo, tamo na kauču, vladalo je zloslutno ćutanje. »Čitaj svoju molitvu, ako hoćeš, igraj se sa Blumbergom, ili puši ako ti je volja, ali me samo pet minuta ne prekidaj, le- potice. I, ako je ikako moguće, bez ijedne suze, mo- lim. Može? Čuješ li me?«

Freni nije odmah odgovorila. Skupila je noge uza se, ispod pleda, i privukla zaspalog Blumber- ga nešto bliže sebi. »Čujem te«, reče, skupivši još više noge, kao što se diže most na tvrđavi pre ne- go što otpočne opsada. Oklevala je, a onda opet progovori: »Možeš reći što god hoćeš, ukoliko me ne budeš vređao. Uopšte ne bih volela da me ne- ko ovog jutra stavlja na probu. To ti najozbiljnije kažem.«

»Nema nikakve probe, nema probe, devojčice. A što se vređanja tiče, ja to nikada ne činim.« Govornikove ruke bile su blagorodno prekrštene preko njegovih grudi. »O, da sam ponekad malo oštar, to jesam, kada to situacija zahteva. Ali da vređam, to nikada. Što se mene tiče, oduvek sam smatrao da se mnogo veći broj buva uhvati...«

»Ја ti ozbiljno kažem, Zui«, reče Freni obraća- jući se, manje-više, njegovim patikama. »I, uzgred budi rečeno, volela bih kad bi seo. Svaki put kad se prospe drvlje i kamenje na mene, učini mi se vrlo smešnim

što to uvek dolazi tačno sa tog me- sta gde ti sad ležiš. A uvek si ti tamo. Hajde sad, molim te lepo. Diži se i sedi.«

Zui zatvori oči. »Sva sreća što znam da tako ne misliš. Bar ne u dubini srca. U dubini naših srca, i ja i ti znamo da je ovo jedini osvećeni prostor u celoj ovoj prokletoj kući. Slučaj je hteo da sam baš na ovom mestu čuvao svoje kuniće. A ti mo- ji kunići su bili sveci, i to oba. U stvari, to su bi- li jedini ’neoženjeni’ kunići u...«

»O, umukni!« nervozno reče Freni. »Počni i dosta, ako to već hoćeš. Sve što tražim je da bar pokušaš da budeš koliko-toliko taktičan, uzimajući u obzir moje trenutno stanje. Ništa više. Ti si nesumnjivo najnetaktičnija osoba koju sam ikad srela u životu.«

»Ja netaktičan! Nikad. Otvoren, da. Veseljak, i to. Zestok. Sangviničan sam možda malo previše. Ali još mi niko nikada...«

»Rekla sam netaktičan!« nadjača ga svojim gla- som Freni. I to prilično gnevno, mada pokušava- jući da se ne nasmeje. »Samo se jednom razboli i otidi sebi u posetu, pa ćeš videti koliko si netak- tičan! Ti si najnemogućije stvorenje za društvo ne- kome ko se ne oseća dobro. Tako nešto nisam u životu srela. Dovoljno da neko ima samo prehladu, i znaš li šta ti radiš? Namrštićeš se svaki put kad ga budeš pogledao. Ti si apsolutno najnesaosećajni- ja osoba koju znam. To si ti!«

»Dobro, dobro, dobro«, reče Zui, i dalje zatvore- nih očiju. »Niko nije savršen, lepotice.« Bez napora, više umekšavanjem i utanjivanjem glasa nego pre- laženjem u

falset, on izvede Freni poznato i uvek do tančina pogođeno podražavanje njihove majke kada obazrivo smiruje duhove: »Mi mnogo štošta kaže- mo u jarosti, draga gospođice, iako to u stvari ne mislimo i sutradan nam je zbog toga žao.« A onda, najednom, nabra čelo, otvori oči i nekoliko trenuta- ka posmatraše tavanicu.

»Pre svega«, reče, »ja mislim da ti misliš kako nameravam da sprečim tu tvoju molitvu, ili tako nešto. Ne, to je netačno. To mi nije namera. Što se mene tiče, možeš da ležiš na tom kauču i čitav pre- ostali deo života recituješ uvodne odredbe Ustava, ako hoćeš. Međutim, ono što bih ja...«

»To je fin početak. Divan.«

»Molim?«

»Oh, umukni. Samo produži, produži.«»Hteo bih da kažem da nemam ništa protiv

moli- tve. Bez obzira šta ti mislila. Znaš, ti nisi prva koja je sebi uvrtela u glavu da je ponavlja. Jednom sam i ja obigrao čitav Njujork, odlazeći iz jedne radnje za vojno-mornaričke potrebe u drugu, tražeći neki lep hodočasnički torbak. Hteo sam da ga napunim mr- vicama hleba i krenem po celoj prokletoj zemlji. Po- navljajući molitvu. Šireći Reč. Sve isto od početka do kraja.« Zui je oklevao. »I ovo ti ne pominjem, za ime boga, samo da bih ti pokazao kako sam i ja jednom bio Osećajna Mlada Duša Kao Ti.«

»A zašto mi onda to pominješ?«»Zašto ti pominjem? Pominjem ti to zato

što bih želeo da ti kažem dve-tri stvari, a sasvim je moguće da ja za tako nešto

nisam kvalifikovan. Jednom sam i sam imao vrlo jaku želju da izgova- ram molitvu, ali je na tome ostalo. Koliko znam, možda sam pomalo i ljubomoran što ti to radiš. U stvari, to je sasvim moguće. Pre svega, ja sam prilično težak čovek. Vrlo lako je moguće da uža- sno mrzim da igram Martu dok neko igra Mariju. Koji bi ga đavo znao?«

Freni se reši da ne odgovori, već samo privuče Blumberga bliže sebi i blago ga, čudno i dvosmi- sleno prigrli. A onda pogleda ka svom bratu i re- če: »Ti si zlato od čoveka. Da li si to znao?«

»Pričekaj malo sa komplimentima, lepotice - mož- da ćeš ih već sutra povući. Još uvek imam da ti kažem šta se meni ne sviđa u tom tvom načinu molitve, pa bio ja ili ne bio za to kvalifikovan.« Rekavši ovo, Zui se jedno desetak sekundi beziz- razno zagleda u gipsani plafon, a potom ponovo zatvori oči. »Prvo i prvo«, reče, »meni se ne sviđa tvoja mučenička uloga Dame sa kamelijama. I sad nemoj da me prekidaš. Znam da se s razlogom kidaš na parčiće, i sve ostalo. I uopšte ne mislim da igraš nekakvu komediju - to ne bih rekao. A ne mislim ni da je to sa tvoje strane neka podsvesna želja za buđenjem saosećanja kod drugih, ili bilo šta tome slično. Međutim, meni se sve to ipak ne . sviđa. To nije lepo prema Besi, nije lepo prema Lesu - i, ako to još nisi znala, ti počinješ pomalo da zaudaraš na pobožnost. A, do vraga, nema te molitve, u bilo kojoj religiji na svetu, koja bi mo- gla da opravda pobožnost. Ne kažem da si pobož-

na - prema tome, ništa se ne uzbuđuj - nego ti samo kažem da je sva ta tvoja histerija dozlaboga odurna.«

»Jesi li završio?« reče Freni, primetno se nag- nuvši napred. Podrhtavanje u njenom glasu opet se oseti.

»U redu, Freni. Nemoj sad...Rekla si da ćeš me saslušati do kraja. Mislim da sam ti najgore već rekao. Ja samo pokušavam - ne pokušavam, nego ti kažem - da ovo jednostavno nije lepo prema Besi i Lesu. Za njih je to užasno - tebi je to vrlo dobro poznato. Da Ii si, do vraga, znala da je Les sinoć, pre nego što je krenuo u krevet, hteo na svaki način da ti donese mandarinu? Gospode. Cak ni Besi ne može da podnese te mandarinske petljavine. A bog mi je svedok da to ni sam nisam u stanju. Ako si rešila da nastaviš sa tim svojim iscrpljivanjem, onda bih od sveg srca želeo da se vratiš u koledž, pa tamo radi šta hoćeš. Tamo ne- ćeš biti najmlađe dete u kući. I tamo, sam bog zna, niko neće osećati potrebu da ti donosi man- darine. Tamo nećeš držati svoje proklete cipele s visokom štiklom u ormanu.«

U tom trenutku, tako reći ne gledajući, ali be- šumno, Freni se pruži za kutiju papirnih marami- ca na mermernom stočiću za kafu.

Zui je rasejano gledao u jednu staru mrlju bo- je piva na gipsanoj tavanici, koju je sam napravio pre devetnaest ili dvadeset godina, štrcajući iz vo- denog pištolja. »Sledeća stvar koja mi se ne sviđa«, reče on, »isto tako nije mnogo prijatna. Ali skoro sam završio, i zato me saslušaj još koji trenutak, ако možeš. Meni se ništa ne dopada taj tvoj nako-

strešeni lični život mučenice koji vodiš tamo u koledžu - taj tvoj mali naduveni krstaški rat koji zamišljaš da vodiš protiv svih. Ja nemam u vidu ono što ti misliš da imam, prema tome, gledaj da me za trenutak ne prekidaš. Ako sam dobro shva- tio, ti provodiš vreme pucajući na sistem visokog obrazovanja. Nemoj sad da skočiš na mene - jer ja se, većim delom, sa tobom slažem. Samo mi se ne sviđa slep način na koji to radiš. Devedeset i osam odsto sam na tvojoj strani. Ali mi zato ona dva odsto zadaju samrtni strah. Imao sam jednog profesora kada sam bio u koledžu - samo jednog, priznajem, ali taj je bio veliki, zaista veliki - koji naprosto nema nikakve veze ni sa čim o čemu ti govoriš. On nije bio Epiktet. Nije bio nikakav ego- centrik, niti šarmer po slušaonicama. Bio je samo veliki skromni naučnik. I nisam ga nikada čuo da kaže bilo šta, u slušaonici ili van nje, a da u tome nije bilo bar malo - a često i dosta - mudrosti. Sta će se njemu desiti kada budeš počela svoju re- voluciju? Ne mogu da podnesem ni samu pomi- sao na to - molim te da promenimo temu. Oni o kojima ti pričaš su nešto drugo. Taj profesor Tu- per. I ona druga dva bandoglavca o kojima si mi pričala prošle večeri - Manluis i onaj drugi. I ja sam imao na tuce takvih, kao i svako drugi, i sasvim se slažem da oni nisu bezopasni. U suštini, oni su pakleno ubistveni. Svemogući bože! Čega god se oni dotaknu, pretvori se u akademsko i jalovo. IIi- još gore od toga - stvore čitav kult. Po moni mišljenju, oni su uglavnom krivi za sve one goml- le glupavih ignoranata koji sa diplomama u džt’po- vima krenu svakog juna

po celoj zemlji.« Rekavši to, i dalje gledajući u tavanicu, Zui se istovreme- no izbeči i odmahnu glavom. »Međutim, ono što se meni ne sviđa - i što mislim da se ni Simoru ni Badiju ne bi dopalo - to je način na koji go- voriš o svim tim Ijudima. Hoću da kažem, ti ne prezireš samo ono što oni predstavljaju - ti njih prezireš. A to je dozlaboga lično, Freni. Ozbiljno ti kažem. U tvom oku zasija pravi mali ubilački ble- sak kada, na primer, govoriš o tom Tuperu. Cela ona tvoja priča o tome kako odlazi u muški klo- zet da bi se razbarušio pre nego što uđe na pre- davanje. I sve ostalo. Verovatno on to i čini - to se poklapa sa svim što si mi o njemu ispričala. Ne kažem da on to ne radi. Ali, tebe se ne tiče, lepo- tice, šta on radi sa svojom kosom. Bilo bi sve u redu, na izvestan način, kada bi mislila da su nje- gove lične afektacije pomalo smešne. Ili kada bi ga bar donekle sažaljevala zbog tog njegovog ose- ćanja nesigurnosti što mora da se pomalo pravi patetičan. Ali kada mi ti pričaš o tome - a sada se ni najmanje ne šalim kada ti ovo kažem - onda ispada kao da je njegova kosa nekakav tvoj đavol- ski lični neprijatelj. To nije pravo - i ti to vrlo dobro znaš. Ako već krećeš u rat protiv Sistema, onda pucaj kao pametna i inteligentna devojka - zato što je neprijatelj tu, pred tobom, a ne zato što ne voliš njegovu frizuru ili njegovu prokletu kravatu.«

Nakon ovih reči, za trenutak-dva je usledila tiši- na. Prekinulo je samo glasno Frenino izduvavanje nosa - prilježno, produženo, »puno« izduvavanje, које је navodilo na pomisao da se radi o bolesni- ku koji već

četiri dana pati od jakog nazeba.»To ti je isto kao i ovaj prokleti čir u

stomaku koji sam zaradio. Znaš li zašto ja imam čir? Ili bar devet od deset razloga zbog kojih ga imam? Samo zato što kad ne mislim onako kako treba, pustim da moja osećanja u vezi sa televizijom i svim ostalim postanu lična. Ja postupam na savr- šeno isti način kao i ti, a dovoljno sam star da bih znao kako to nije u redu.« Zui ućuta. Pogleda uprtog u mrlju od piva, on duboko udahnu vaz- duh kroz nos. Prsti su mu još uvek bili ukršteni na grudima. »Ovo što ću ti na kraju reći«, naglo izreče on, »verovatno će izazvati eksploziju. Ali nema druge. Ovo je najvažnije od svega.« Za tre- nutak je izgledalo kao da traži savet od tavanice, a onda zatvori oči. »Ne znam da li se ti sećaš, ali se zato ja sećam jednog trenutka, na ovom mestu, lepotice, kada si prolazila kroz jedno malo odrica- nje od istina iz Novog zaveta, koje se moglo čuti na kilometre odavde. Svi su u to vreme bili u pro- kletoj vojsci, i ja sam bio jedini koji je to pažljivo slušao. Ali sećaš li se ti toga? Da li se ti toga uopšte sećaš?«

»Tada sam imala nešto malo više od deset go- dina!« reče Freni - kroz nos, glasom u kome se osećala izvesna pretnja.

»Znam koliko si imala godina. Vrlo dobro znam koliko si imala godina. Gospode - nisam ja ovo iz- vukao zato da bih ti sad bilo šta nabijao na nos. Ovo ti pominjem zbog toga što mislim da nisi razumevala Isusa kad si bila dete, i mislim da ga ni sada ne razumeš. Mislim da si ti njega pomeša- la u svojoj svesti sa drugih pet ili deset religijskih

Iičnosti, i ne vidim kako možeš da i dalje nastaviš sa tom svojom Molitvom Isusu dok ne budeš rašči- stila ko je ko i šta je šta. Da li se ti uopšte sećaš zbog čega je i počelo ono tvoje malo odricanje?... Freni? Sećaš li se, ili se ne sećaš?«

Odgovor nije dobio. Čulo se samo prilično žes- toko produvavanje nosa.

»E pa, ja se slučajno sećam. Jevanđelje po Ma- teju, glava šesta. Jasno se toga sećam, lepotice. Sećam se čak i gde sam se nalazio u tom trenutku. Bio sam tamo pozadi u svojoj sobi i omotavao tra- ku oko proklete palice za hokej, kad si ti banula - sva usplahirena, sa širom otvorenom Biblijom u ruci. Više nisi volela Isusa, i htela si da znaš mo- žeš li da pozoveš Simora u njegovoj jedinici kako bi mu sve to ispričala. A znaš li zašto više nisi volela Isusa? Ja ću ti reći. Prvo, zbog toga, što se nisi slagala sa njegovim odlaskom u sinagogu gde je porazbacao stolove i kumire na sve strane. To je bilo vrlo grubo, krajnje nepotrebno. Bila si si- gurna da Solomon ili neko drugi to nikada ne bi uradio. A druga stvar sa kojom se nisi slagala - na tom mestu si držala Bibliju otvorenu - bili su sti- hovi: ’Pogledajte na ptice nebeske kako ne seju, niti žnju, niti sabiraju u žitnice, pa Otac vaš ne- beski hrani ih'. To je bilo u redu. Divno. S tim si se ti slagala. Međutim, kada Isus u istom dahu ka- že: ’Niste li vi mnogo pretežniji od njih?’ - e, tu se Freni više nije slagala. Freni hladno ostavlja Bi- bliju i prelazi pravo na Budu, koji ne pravi razli- ku u odnosu na sve te ptice nebeske. Sve te slat- ке i mile piliće i guske koje smo držali gore na Jezeru. I nemoj mi opet reći da si imala deset

go- dina! Tvoj uzrast nema nikakve veze sa onim što ja pričam. Što se toga tiče, nema velikih promena koje bi nastale između desete i dvadesete - ili de- sete i osamdesete godine života. \ dan-danas ne možeš voleti onako kako bi želela jednog Isusa koji je učinio ili rekao dve-tri stvari za koje bar kažu da ih je rekao ili učinio - i ti to vrlo dobro znaš. Po svojoj prirodi nisi u stanju da voliš ili razumeš bilo kog sina Božjeg koji prevrće stolove. I po prirodi svojoj nisi u stanju da voliš ili razu- meš bilo kog sina Božjeg koji kaže da je jedno Ijudsko stvorenje, ma koje ljudsko stvorenje - čak i profesor Tuper - vrednije Gospodu od ma kojeg be- zazlenog i bespomoćnog uskršnjeg pilenceta.«

Freni je sada bila okrenuta licem prema zvuku Zuijevog glasa, sedeći pravo kao strela i držeći steg- nutu u ruci gužvu od papirnih maramica. Blumberg nije više bio u njenom krilu. »Pretpostavljam da ti možeš«, reče ona piskavim glasom.

»To sad uopšte nije važno da li ja mogu ili ne mogu. Ali da, u stvari mogu. Ne bih želeo da sa- da u to ulazim, ali ja bar nikad nisam pokušavao, svesno ili na'druge načine, da Isusa pretvaram u svetog Franju Asiškog kako bih ga načinio ’prijat- nijim’ - što je zapravo devedeset i osam odsto hri- šćanskog sveta oduvek uporno činilo. To ne treba beležiti u moju veliku zaslugu. Mene slučajno ne privlače ljudi tipa svetog Franje Asiškog. Ali tebe da. Po mom mišljenju, to i jeste jedan od razloga zašto si doživela ovaj mali nervni slom. A poseb- no što ga doživljavaš kod kuće. Ovo mesto je kao ро tvojoj narudžbini. Usluga je dobra, ima u

izobi- lju toplih i hladnih tekućih duhova. Gde ćeš pogod- nije? Ovde možeš da čitaš svoju molitvu i da strpaš Isusa i svetog Franju i Simora i Hajdinog dedu sve u isti kofer.«

Zuijev glas za trenutak umuknu. »Zar ti to ne vidiš? Ne vidiš li kako nejasno, kako mutno gle- daš na stvari? Gospode bože, u tebi nema ničeg desetorazrednog, pa ipak si se do guše zaglibila u desetorazredni način mišljenja. I to ne samo da je način na koji teraš tu svoju molitvu desetorazredna religija, već je, znala ti to ili ne, desetorazredan i nervni slom koji te je zadesio. Video sam samo dva ili tri prava nervna sloma, a oni koji su ih zaradi- li nisu brinuli da izaberu i mesto gde...«

»Prestani, Zui! Prestani!« jecajući reče Freni.

»Hoću, za minut, samo jedan minut. Zašto sad najednom dovodiš sebe do nervne iscrpljenosti? Hoću da kažem, ako si već u stanju da svom svo- jom snagom dovedeš sebe do sloma, zašto ne upo- trebiš istu tu energiju da ostaneš zdrava i čitava? U redu, ja sam nerazložan. Sad sam vrlo nerazlo- žan. Ali, bože moj, kako ti samo stavljaš na probu ono malo strpljenja što ga ima u meni! Osvrneš se okolo po univerzitetu, svetu, politici i jednoj sezo- ni predstava letnje pozorišne družine, slušaš razgo- vore jedne grupice glupavih studenata, i onda odlu- čiš da je sve to ja, pa ja, pa ja, i da je jedina pametna stvar za jednu devojku da se baci na zemlju, obri- je glavu, počne da izgovara Molitvu Isusu i moli Boga da joj podari jedan mali mistični doživljaj ko- ji će je učiniti dobrom i srećnom.«

Freni vrisnu: »Hoćeš li da umukneš, molim

te!«»Jedan sekund, samo jedan sekund. Ti

govoriš isključivo o egu. Gospode bože, i sam Hristos bi se našao na muci da odredi šta je, a šta nije ego. Ovo je Božja vaseljena, devojčice, a ne tvoja, i on treba da ima konačnu reč o tome šta je, a šta nije ego. Šta bismo onda sa tvojim omiljenim Epikte- tom? Ili tvojom omiljenom Emili Dikinson? Da li bi htela da tvoja Emili, svaki put kad joj dođe da napiše pesmu, jednostavno sedne i izgovori moli- tvu dok je njena pogana, egoistička želja ne pro- đe? Ne, sigurno da ne bi! Ali bi zato želela da se tvom prijatelju, profesoru Tuperu, oduzme njegov ego. To je nešto drugo. A možda i jeste. Možda je- ste. Samo nemoj da ideš okolo i dižeš galamu protivu ega u naČelu. Ako baš zaista hoćeš da znaš, po mom mišljenju, polovinu prljavština u svetu zamućuju ljudi koji se ne drže svog pravog ega. Uzmi, na primer, svog profesora Tupera. Iz onog što ti kažeš o njemu, ja bih se bez ikakvih sumnji kladio da ono čega se on drži, ono što ti misliš da je njegov ego, nije uopšte to, već neko drugo, mnogo prljavije, mnogo manje bazično svojstvo. Gospode bože, pa ti si dovoljno dugo provela po škplama da bi znala kako stvari stoje. Zagrebi ispod površine jednog nesposobnog na- stavnika - ili, u ovom slučaju, profesora univerzi- teta - i u pedeset odsto slučajeva videćeš da se tu radi o jednom prvoklasnom auto-mehaničaru ili prokletom kamenorescu koji je pogrešio poziv. Uz- mi, na primer, Lesejdža - mog prijatelja, mog po- slodavca, moju Ružu s Medison avenije. Misliš li ti da ga je njegov ego doveo na televiziju? Đavola!

On više i nema ega - ako ga je ikad i imao. On ga je iscepkao na Ziobije. Ima bar tri hobija o kojima ja znam - i svi su povezani s njegovom radioni- com koja vredi deset hiljada dolara i nalazi se u pri- zemlju njegove zgrade, pune svakojakih naprava, mengela i još bog te pita čega. Niko ko se drži svog ega, svog pravog ega, nema ni najmanje vre- mena za bilo kakve proklete hobije.« Zui najed- nom prekide svoje pričanje. Bio je još uvek opru- žen na podu, zatvorenih očiju i prstiju isprepletenih, sasvim čvrsto, preko grudi i košulje. Međutim, u ovom trenutku, on je na licu imao namerno muče- nički izraz - tako reći, izraz samokritike. »Hobi«, reče. »Kako li sam samo došao na Ziobije?« Još ne- koliko trenutaka Zui se nije ni pomerio.

Frenini jecaji, delimično prigušeni satenskim ja- stučetom, bili su jedini zvuk koji se čuo u sobi. Blum- berg je sada sedeo ispod klavira, na jednom sunča- nom ostrvcetu, prilično slikovito se umivajući.

»Uvek sam u ulozi nitkova«, reče Zui, pomalo preterano objektivnim glasom. »Bez obzira šta re- kao, ispada da ti potkopavam Molitvu Isusu. A ja, do vraga, to ne činim. Ja sam samo protiv toga zašto i kako i gde je ti izgovaraš. Voleo bih da me ubediš - više od svega bih voleo da me ubediš - da je ne primenjuješ kao zamenu za ono što bi trebalo da činiš u životu, ili jednostavno za svoje svakodnevne dužnosti, ma kakve one bile. Što je još gore, ne vidim - kunem ti se Bogom da ne vi- dim - kako možeš da se moliš jednom Isusu ko- ga čak i ne razumeš. A ono što je zaista neopro- stivo, uzevši u obzir da si bila kljukana istim količinama religiozne fUozofije

kao i ja - ono što је zaista neoprostivo, to je što ti i ne pokušavaš da ga razumeš. Još bi i bilo nekog izvinjenja za to da si ti neka vrlo prostodušna osoba, kao hodoča- snik, ili neka krajnje prokleto očajna osoba - ali ti nisi tako jednostavna, lepotice, i nisi tako prokleto očajna.« Baš u tom trenutku, prvi put otkako se op- ružio po podu, Zui, očiju i dalje zatvorenih, čvrsto steže usne, na način, što pominjemo kao uzgrednu činjenicu, kao njegova mati. »Svemogući bože, Fre- ni«, reče on, »ako već izgovaraš Molitvu Isusu, onda je bar upućuj Isusu, a ne svima na gomili, svetom Franji, Simoru i Hajdinom dedi. Imaj njega na umu ako je izgovaraš, i samo njega, i to njega onakvog kakav je bio, a ne kakvog bi volela da je bio. Tebe uopšte ne interesuju činjenice. Pre svega, isti taj prokleti stav nevođenja računa o činjenicama te je i doveo u ovo zamršeno stanje duha; a sa njim se nećeš ni izvući iz svega toga.«

Zui najednom stavi ruke preko svog, sada potpu- no vlažnog lica, zadrža ih na njemu za trenutak, a zatim ih ukloni, ponovo ih prekrstivši. Njegov glas iznova poprimi skoro savršeno razgovorni ton. »Ja ne razumem, zaista ne razumem, zašto bi ne- ko - sem ako nije dete, ili anđeo, ili pak naivčina kao onaj hodočasnik - čak mogao i želeti da izgo- vara molitvu jednom Isusu koji bi se makar i ma- lo razlikovao od onog koji se pojavljuje u Novom zavetu. Gospode! On je samo najinteligentniji čo- vek u Bibliji, i to je sve! Od koga nije on u njoj viši i za ramena i za glavu? Od koga? Oba Zaveta puna su učenjaka, proroka, učenika, izabranih si- nova, Solomona, Isaija, Davida, Pavla - ali, bože moj, koji je od njih, izuzev

Isusa, zaista znao šta је šta? Niko. Ni Mojsije. Nemoj mi samo reći da je Mojsije znao. On je bio divan čovek, i bio je u izvanrednoj vezi sa svojim Bogom, i sve ostalo - ali u tome i jeste stvar. On je morao da bude u vezi. Što se Isusa tiče, on je znao da nema dvojenja od Boga.« Na ovom mestu, Zui pljesnu dlanom o dlan- samo jednom, i to ne glasno, a vrlo verovatno i potpuno nehotice, tako da su njegove ruke bile iz- nova prekrštene preko grudi pre no što je i sam zvuk, proizveden dlanovima, nestao. »O, bože, ka- kav duh!« reče. »Ko bi drugi, na primer, ćutao ka- da je Pilat tražio objašnjenje? Solomon sigurno ne bi. Samo mi nemoj reći da bi on tako postupio. So- lomon bi imao nekoliko spremnih jezgrovitih reči za tu priliku. Što se toga tiče, nisam siguran da ih i Sokrat ne bi imao. Kriton, ili neko drugi, neka- ko bi uspeo da ga povuče na stranu, koliko je već vremena potrebno, da mu kaže dve-tri lepo izabra- ne reči vredne da se zabeleže. Ali iznad svega dru- gog, više od bilo čega drugog, ko je u Svetom pismu znao - kažem znao - da mi Carstvo nebesko nosi- mo u sebi, u nama, gde ga, ovako dozlaboga glupi, sentimentalni i nemaštoviti, nikada i ne tražimo? Moraš biti sin Božji da bi tako šta znao. Zašto na to ne misliš? Stvarno, Freni, ovo ti sasvim ozbilj- no kažem. Ako ne vidiš Hrista onakvim kakav je zaista bio, tvoja Molitva Isusu gubi svaki smisao. Ako ne razumeš Isusa, ne možeš razumeti ni nje- govu molitvu - ti uopšte i ne izgovaraš njegovu molitvu, već nekakvo organizovano pevanje. Isus je bio vrhovni uzdanik božji,

kome je bila poverena strašno važna misija. On nije bio sveti Franja, koji je imao dovoljno vremena da skuje nekoliko him- ni, drži propovedi pticama, ili čini bilo koju od onih stvari tako priraslih srcu gospođice Freni Glas. Govo- rim ti sasvim ozbiljno, dođavola. Kako to ne možeš da vidiš? Da je Bog želeo nekog sa osvajačkom ličnošču kakva je bila svetoga Franje, da mu on oba- vi posao iz Svetog pisma, on bi njega i odabrao. U to možeš biti sigurna. Umesto toga, odabrao je najboljeg, najpametnijeg, najdražeg, najmanje sen- timentalnog i najsamosvojnijeg učitelja koga je mo- gao odabrati. A kada to nisi u stanju da sagledaš, kunem ti se, onda si promašila čitav smisao Molit- ve Isusu. Molitva Isusu ima jedan, i samo jedan cilj: da osobu koja je izgovara učini svesnom Hri- sta, a ne da stvori jedno ugodno mesto, ’svetije od tebe’, na kome ćeš sresti neku lepljivu, božanski divnu ličnost, koja će te primiti u zagrlja, osloboditi te svih tvojih dužnosti i učiniti da sav tvoj gnusni Weltschmerzen i profesor Tuper odu da se nikad ne vrate. I, bože moj, ako si dovoljno pametna da vidiš- a jesi pametna - pa ipak to činiš, onda ti zloupo- trebljavaš molitvu, izgovaraš je zato da bi tražila svet pun lutaka i svetaca, u kome neće biti profe- sora Tuperovog tipa.« On najednom sede, izbi na- pred, sa tako reći gimnastičarskom hitrinom, da bi pogledao Freni. Njegova košulja je, da upotrebimo jedan porodični izraz, bila sva izgužvana od znoja. »Da je Isus želeo da molitva služi...«

Zui prekide rečenicu. Piljio je u Freni koja je leža- la potrbuške na kauču, lica zagnjurenog u jastuk, i čuo, verovatno prvi

put, njeno prigušeno mučno jecanje. U trenutku, on poblede - poblede od brige za njeno stanje i, verovatno, zbog toga što je atmo- sfera poraza najednom ispunila sobu svojim primet- no mučnim vonjem. U njegovom bledilu, međutim, belo je bila osnovna boja - to jest, nimalo pome- šana sa zelenim i žutim primesama krivice ili po- kajničke potištenosti. Krv se povukla iz njegovog lica kao kod nekog dečaka koji do ludila obožava životinje, sve životinje, i koji tek što je ugledao iz- raz na licu svoje najdraže, veoma mile sestrice kada je otvorila kutiju s rođendanskim poklonom - tek uhvaćenom mladom kobrom, sa crvenom vrpcom ne- vešto vezanom na mašnicu oko njenog vrata.

Piljio je u Freni čitav minut, a onda stao na noge, sa njemu nesvojstvenim, nespretnim pokretom iz- gubljene ravnoteže. Polako je prišao majčinom pisa- ćem stolu, na drugom kraju sobe. A bilo je sasvim jasno, kada je do njega došao, da nije imao pojma zašto mu je uopšte prilazio. Izgledalo je kao da su mu stvari na stolu nepoznate - upijač sa ispunjenim slovima »o«, pepeljara sa dopušenom cigarom - te se okrete i ponovo pogleda Freni. Njeno jecanje bi- lo je donekle popustilo, ili je bar tako izgledalo, ali je zato njeno telo bilo u onom istom žalosnom, pro- strtom položaju, lica zarivenog u jastuk. Jedna nje- na ruka bila je savijena, zarobljena pod njom, na na- čin koji je zacelo bio vrlo neugodan, ako ne i bolan. Zui pogleda u stranu a onda, ne baš lišen hrabrosti, ponovo pogleda u nju. Kratkim pokretom odstranio je znoj sa čela, vratio ruku u stražnji džep na

panta- lonama, da bi je obrisao, i onda rekao: »Žao mi je, Freni. Stvarno mi je žao.« Ali ovo formalno izvinje- nje samo iznova izazva, pojača njene jecaje. Netre- mice je gledao u nju, petnaestak ili dvadesetak se- kundi. A onda izađe kroz hodnik, zatvorivši vrata za sobom.

Јак miris sveže boje osećao se sada na samom izlazu iz dnevne sobe. Sam hodnik još nije bio oma- lan, ali je sav parket duž prolaza bio prekriven no- vinama, i Zuijev prvi korak - neodlučan, skoro za- nesen - ostavi na sportskoj stranici otisak gumene pete, baš preko fotografije Stena Mjužala koji u rukama drži jednu potočnu pastrmku dugu tridese- tak santimetara. Pri petom ili šestom koraku, on je- dva izbeže da se ne sudari sa majkom koja je u tom trenutku izlazila iz svoje sobe. »Mislila sam da si iz- ašao!« reče ona. Nosila je dva oprana i ispeglana pa- mučna krevetska čaršava. »Učinilo mi se da sam ču- la ulazna...« Ona prekinu rečenicu da bi proučila op- šti Zuijev izgled. »Šta je sad to? Znojiš se?« upita. Ne sačekavši odgovor, ona uze Zuija za ruku i pove- de ga - tako reći povuče, kao da nije bio teži od me- tle - na dnevnu svetlost koja je prodirala iz njene tek omalane spavaće sobe. »Ti se baš znojiš.« Ton njenog glasa nije mogao izražavati više čuđenja i prekora da je videla kako iz njegovih pora izbija sirova nafta. »Šta si to, zaboga, radio? Malopre si izišao iz kade? Šta si to radio?«

»Sklanjaj se, debela moja, već sam zadocnio«, re- če Zui. Jedna komoda u filadelfijskom stilu bila je dovučena u hodnik, te je sada, pored gospođe Glas, stajala Zuiju

na putu. »Ko je dovukao to čudovište ovamo?« upita on, buljeći u komodu.

»Zašto se tako znojiš?« želela je da sazna go- spođa Glas, piljeći najpre u košulju, a zatim u nje- ga. »Jesi li razgovarao sa Freni? Odakle izlaziš u ovom trenutku? Iz dnevne sobe?«

»Da, tako je, iz dnevne sobe. I kad bih, kojim slučajem, bio ti, ja bih časkom zavirio tamo. Ona plače. Ili sam je bar ostavio kako plače.« On potap- ša majku po ramenu. »Hajde sad. Ozbiljno ti kažem. Sklanjaj se sa...«

»Plače? Opet? Zašto? Šta se desilo?«»Gospode bože, otkud ja znam - sklonio

sam joj njene knjižice o Vini Puu. Hajde, Besi, sklanjaj se, molim te. U strašnoj sam žurbi.«

Još uvek piljeći u njega, gospođa Glas ga pusti da prođe. A onda, skoro u istom trenu, ona krete u dnevnu sobu, tako hitrim korakom da je jedva uspela da preko ramena izusti: »Promeni tu košulju, mladi- ću«.

Zui ničim ne pokaza da je to čuo. Na kraju hodni- ka, on uđe u spavaću sobu u kojoj je svojevremeno spavao zajedno sa svojom braćom blizancima, a koja je sada, 1955., pripadala samo njemu. Ali u sobi je ostao ne više od dva minuta. Kada je izašao, na sebi je imao istu onu znojavu košulju. Međutim, u njego- voj pojavi se primećivala jedna mala, ali vrlo primetna promena. Bio je uzeo cigaru, i pripalio je. I, bog bi znao iz kog razloga, oko glave je vezao belu marami- cu, verovatno da bi se zaštitio od kiše, grada ili sum- pora.

On prođe pravo kroz hodnik i uđe u sobu koja je pripadala dvojici njegove starije braće.

Ovo je bilo prvi put posle skoro sedam godina kako je Zui, da se izrazimo ovim već davno skro- jenim izrazom, »kročio nogom« u nekadašnju Si- morovu i Badijevu sobu. Ovde izuzimamo jedan ni pomena vredan događaj od pre dve godine, ka- da je sistematski pretražio čitav stan da bi prona- šao jednu zaturenu ili »ukradenu« futrolu za teni- ski reket.

Zatvorio je vrata za sobom što je pažljivije mo- gao, s izrazom na licu koji je govorio da ne odo- brava odsustvo ključa u bravi. Jeđnom u sobi, on jedva i pogleda oko sebe. Umesto toga, okrenu se i zamišljeno se zagleda u veliki karton, nekada beo kao sneg, koji je bio prikucan za unutrašnju stranu vrata. Bio je to mamutski primerak karto- na, dug i širok skoro kao sama vrata. Moglo se poverovati da su njegova belina, glatkoća i širina u svoje vreme skoro vapile za tušem i blok-slovima. Ako je tako, nisu uzalud. Svaki santimetar vidlji- ve površine bio je ukrašen sa četiri kolone citata, donekle izvanrednog izgleda, izvađenih iz razno- raznih knjiga svetske književnosti. Rukopis je bio sićušan, ali ispisan blistavo crnim slovima i savrše- no čitljiv, premda tu i tamo pomalo zanesenjački i bez ikakvih mrlja i brisanja. Rad je bio obavljen sa istom predanošću čak i pri kraju kartona, blizu samog praga, gde su dva prepisivača očito morala ležati na stomaku, i to na smenu. Nije bio uči- njen nikakav pokušaj da se citati ili pisci klasiraju u bilo kakve kategorije ili grupe, tako da je čitanje citata odozgo nadole, kolonu po kolonu, bilo po- malo kao da se čovek kreće kroz nekakav centar za pomoć u poplavljenom području, u

kome je Paskal, na primer, sasvim čedno bio smešten u isti krevet sa Emili Dikinson, dok su, da tako kažemo, četkice za zube Šarla Bodlera i Tome Kempinskog visile jedna pored druge.

Zui, stojeći na dovoljnoj razdaljini, pročita prvi citat na vrhu kolone ispisane sleva, a zatim nasta- vi da čita nadole. Sudeći po njegovom izrazu, ili po odsustvu izraza, on kao da je ubijao vreme na ne- kom staničnom peronu, čitajući plakat koja prepo- ručuje proizvode dr Šola za osetljive noge.

Ti imaš pravo da radiš, ali samo za Ijubav samog ra- da. Nemaš pravo na plodove rada. Želja za plodovima rada ne sme nikada biti uzrok tvom radu. Ali nemoj do- pustiti ni da te obuzme lenjost.

Ispunjavaj svaku svoju delatnost sa srcem usmere- nim ka Vrhovnom Gospodu. Odreci se privrženosti plo- dovima. Ne menjaj ćud svoju (podvukao jedan od krasno- pisaca) ni u uspehu ni u porazu, jer joga podrazumeva baš ovu ravnomernost ćudi.

Delo obavljeno s brigom o njegovom ishodu mnogo je niže od dela obavljenog bez takve brige, u smirenosti samopredavanja. Traži pribežište u spoznaji Brahmana. Jadni su oni koji delaju sebično ishoda radi. -

Bhagavad Gita

Volelo je da se desi. -

Marko Aurelije

O pužupopni se uz planinu Fudži, ali polako,

polako! -

IsaŠto se bogova tiče, ima nekih koji odriču i

samo postojanje Vrhovnog Božanstva; drugi kažu da ono po- stoji, ali da je nepokretno, lišeno interesovanja i moći bilo kakvog predskazivanja. Treći, pak, pripisuju mu postojanje i moć predskazivanja, ali samo za velike i nebeske stvari, a nizašta što je ovozemaljsko. Četvrti priznaju njegovu moć predskazivanja i na zemlji i na nebesima, ali samo uopšte, a ne u odnosu na svakog pojedinca. Peti, kojima su pripadaii Ulis i Sokrat, su oni koji viču:

»Ja se ne krećem bez Tvoga znanja!« -Epiktet

Ljubavno interesovanje i vrhunac doći će kada jedan čovek i jedna žena, oboje jedno drugom stranci, budu počeli da razgovaraju u vozu koji ide na istok.

»Dobro« reče gospođa Krut, pošto je to bila ona, »kako vam se dopao Kanjon?«

»Kakva rupčaga«, reče njen pratilac.»Kako se vi smešno izražavate!« odgovori

gospođa Krut. »A sad mi nešto odsvirajte.« -

Ring Lardner (Kako pisad priče)

Bog uči srce, ne pomoću ideja, već patnjama i pro- tivrečnostima. -

De Kosad

»Papa!« ciknu Kiti, stavivši mu ruku na

usta.»Dobro, neću...« reče on. »Vrlo, vrlo mi je

drago... O, kakva sam ja budala...«Оп zagrli Kiti, poljubi je u obraze, u ruku,

pa po- novo u obraze, i zatim načini krst preko njene glave.

A Levina, kad vide kako Kiti lagano i nežno poljubi njegovu mišićavu ruku, obuze novo osećanje ljubavi prema ovom čoveku, koje mu je do tada bilo skoro ne- poznato. -

Ana Karenjina

»Gospodaru, mi treba da učimo narod kako čini zlo kada obožava slike i živopise u hramu.«

Ramakrišna: »Eto kakvi ste vi Kalkućani: hoćete da učite i držite propovedi. Hoćete da dajete milione kad ste i sami prosjađ... Mislite li vi da Bog ne zna kako ga obožavaju u siikama i živopisima? Ako jedan vernik počini grešku, ne mislite li vi da će Bog znati njegove namere?« -

Jevanđelje Šri Ramakrišne

»Zar nećete da nam se pridružite?« upitao me jedan poznanik, kada me je posle ponoći video samog u ka- fani koja je bila tako reći prazna.

»Ne, neću«, odgovorio sam mu. -Kafka

Sreća od druženja sa svetom. -Kafka

Molitve svetog Franje Saleškog: »Da, Oče!

Da, i uvek da!«Zui-Gan obraćao se svakoga dana sebi:

»Učitelju!«Zatim je odgovarao sebi: »Da, poštovani.«A onda je dodavao: »Otrezni se.«I ponovo je odgovarao: »Da, poštovani.«»A posle toga«, produžavao je, »ne dozvoli

da te pre- vare drugi.«»Da, poštovani; da, poštovani«, odgovarao

je on. -

Mu-Mon-Kvan

Rukopis na kartonu bio je tako sitan da se ovaj poslednji cjtat nalazio u samom vrhu donje peti- ne kolone, te je Zui mogao da nastavi sa čitanjem daljih pet minuta ili više, ostajući uvek u istoj ko- loni, bez potrebe da čučne. Ali nije se na to odlu- čio. On se polako okrete, priđe i seđe za pisaći sto svog brata Simora - izvukavši malu stolicu kao da tako nešto obavlja svakog dana. Stavio je cigaru na ivicu stola, s desne strane, postavivši za- paljeni vrh da viri preko nje, nagnuo se napred, oslonivši se na Iaktove, i pokrio lice rukama.

Iza njega, s leve strane, nalazila su se dva pro- zora sa zavesama i dopola spuštenim šalonima, koji su gledali na jedno dvorište - nimalo slikovi- tu dolinu od cigala i betona, kroz koju su preko celoga dana prolazile natmurene čistačice i bakal- ski momci. Sama prostorija mogla se nazvati trećom spavaćom sobom za domaće u stanu, te je, prema manje-više tradicionalnim standardima menheten- skih stambenih zgrada, bila i mračna i mala. Dva najstarija dečaka Glasovih, Simor i Badi, ušli su u nju 1929.,

kada je prvom bilo dvanaest a drugom deset godina, da bi je napustili u svojoj dvadeset trećoj, odnosno dvadeset i prvoj godini. Veći deo nameštaja pripadao je jednoj »kompletnoj sobi« od javorovine: dva kreveta, jedan noćni stočić, dva školska pisaća stočića o koja su udarala kolena, dva »šifonjera«, dve polufotelje. Tri orijentalna ćili- ma domaće proizvodnje, krajnje pohabana, prekri- vala su pod. Ostalo su, sa malim preterivanjem, bile knjige. Knjige tu stavljene da bi se čitale, knjige ostavljene za sva vremena, knjige s kojima se nije znalo šta da se radi... Ali knjige i knjige. Visoki rafovi zauzimali su tri zida u sobi, ispunje- ni i prepunjeni. Preostale knjige bile su u gomilama poređane po podu. Ostavljeno je malo mesta za kretanje, i nimalo za koračanje. Stranac sa izve- snim smislom za opisnu salonsku prozu mogao bi prokomentarisati da je soba, na prvi pogled, iz- gledala kao da su u njoj svojevremeno stanovala dva vrlo zaposlena dvanaestogodišnja advokata ili istraživača. Ukoliko neko ne bi pomno pregledao izloženi materijal za čitanje, bilo je vrlo malo, a možda nimalo, pouzdanih pokazatelja da su bivši stanovnici, i jedan i drugi, dostigli uzrast za gla- sanje u okviru prevashodno dečjih dimenzija ove sobe. Za celu istinu, bio je tu i telefon - onaj ko- ji je predstavljao predmet smutnji između Badija i njegove majke - na Badijevom pisaćem stolu. A bilo je i nekoliko izgoretina od cigareta na oba stola. Ali ostali, naglašeniji znaci odraslog uzrasta- kutijice od dugmadi za manžete, slike, sve one moguće stvari i stvarčice koje najzad dospevaju na komodu - bile su uklonjene iz

sobe, 1940., kada su se dva mladića »osamostalila« i uzela poseban stan.

S licem u šakama i maramicom vezanom oko glave, koja mu je spala nisko na čelo, Zui je se- deo za Simorovim starim stolom, nepokretan, ali budan, dobrih dvadesetak minuta. A onda, skoro u jednom mahu, on ukloni podbočene ruke s lica, uze cigaru, stavi je u usta, otvori gornju levu fio- ku na stolu, i izvadi svežanj debeo dvadesetak san- timetara, u kome kao da su se nalazili - a i jesu- kartoni za košulje. Stavio je svežanj na sto i po- čeo da okreće kartone, po dva i tri odjednom. Ru- ka mu zastade samo jednom, i to tek za trenutak.

Karton nad kojim je zastao bio je ispisan 1938. godine. Rukopis, plavom olovkom, pripadao je nje- govom bratu Simoru.

Moj dvadeset prvi rođendan. Pokloni, pokloni, pokloni. Zui i mala su, kao i obično, svoje kupovi- ne obavili na donjem Brodveju. Dali su mi prilične količine svrbećeg praška i kutijicu sa tri smrdljive bombice. Treba da bacim bombice u liftu na Ko- lumbiji ili na »nekom mestu gde je velika gužva«, čim mi se za to ukaže pogodna prilika.

Nekoliko varijetetskih tačaka večeras, za moju zabavu. Les i Besi su izveli nekoliko pokreta divne igre na pesku koji je Bu-Bu donela iz vaze u pred- soblju. Kada su završili, B. i Bu-Bu su ih podra- žavali na vrlo smešan način. Mala je pevala Abdul Abulbul Amir. Z. je izveo čuveni izlazak Vila Maho- nija, čemu ga je naučio Les, ali je tresnuo o policu s knjigama i bio besan. Blizanci su izveli

staru imi- taciju Baka i Bablza, koju smo ranije izvodili ja i B.Ali su je izveli savršeno. Bili su izvanredni. Usred izvođenja ove tačke, vratar je pozvao preko kućnog telefona i upitao da li to tamo gore neko igra. Ne- ki gospodin Selidžmen na četvrtom spratu...Ovde Zui prekide čitanje. Uze svežanj

kartona i dvaput ga snažno i zvučno poravna na površini stola, kao što bi čovek poravnao špil karata, a zatim ga ubaci natrag u gornju fioku i zatvori je.

Ponovo se nagnuo napred, podbočivši se laktovi- ma i zagnjurivši lice u šake. Ovoga puta sedeo je ne mičući se skoro pola časa.

Kada se pokrenuo, izgledalo je kao da su mu bile prikačene lutkarske vrpce koje je neko naglo trgnuo. Činilo se kao da mu je dato tek toliko vremena da po- novo uzme cigaru, pre nego što ga je novi trzaj ne- vidljivih vrpci preneo na drugu stolicu, za drugim stolom u sobi - Badijevim stolom - na kome se na- lazio telefon.

U ovom novom položaju na stolici, najpre je iz- vukao krajeve košulje iz pantalona. Otkopčao je svu dugmad na košulji, kao da ga je put od tri načinje- na koraka doveo u neki čudni tropski kraj. Zatim je izvadio cigaru iz usta, ali samo da bi je prebacio iz desne ruke u levu. Desnom rukom je skinuo mara- micu s glave i stavio je pored telefona, u, kako se moglo shvatiti, »spreman položaj«. Onda je, bez ikakvog primetnog oklevanja, uzeo slušalicu i okre- nuo jedan lokalni broj. Jedan zaista lokalni broj. Po- što je završio sa odabiranjem broja, uzeo je ma- ramicu sa

stola i stavio je preko mikrofona, sasvim labavo i donekle visoko. Uvukao je duboko vazduh, i čekao. Mogao je da pripali cigaru, koja se bila uga- sila, ali to nije učinio.

Nekih minut i po ranije, Freni je, četvrti put u toku četvrt sata, drhtavim glasom odbila ponudu svoje majke da joj donese činiju »izvrsne, vruče pileće čorbe«. Ovu poslednju ponudu gospođa Glas je učinila stojeći - u stvari, nalazila se na vratima dnevne sobe, idući prema kuhinji, s izgledom nat- murenog optimizma na licu. Međutim, ponovljeno drhtanje u Freninom glasu nateralo je da se sme- sta vrati i sedne.

Naravno, stolica gospođe Glas se nalazila blizu Freni, odakle je mogla budno da motri na nju. Pre petnaestak minuta, kad se Freni osećala dovoljno dobro da bi mogla da sedi i pogledom potraži oko sebe svoj češalj, gospođa Glas je prenela stolicu koja se nalazila pored njenog pisaćeg stola i stavi- la je uz sam stočić za kafu. To je bilo izvrsno me- sto s kog je mogla da posmatra Freni, a pružalo je i tu prednost što je posmatraču bila nadomak ruke pepeljara na mermernoj ploči stola.

Kad je ponovo sela, gospođa Glas uzdahnu, kao što je uvek uzdisala, u svakoj prilici kad bi neko odbio da pojede pileću čorbu. Međutim, ona je to- liko godina, da tako kažemo, krstarila u patrolnom čamcu kroz probavne kanale svoje dece, da ovaj uzdah ni u kom slučaju nije bio znak poraza, jer ona gotovo odmah reče: »Ne vidim kako misliš da povratiš snagu ako ništa hranljivo ne uneseš u or- ganizam. Meni je žao, ali ja ne vidim.

Uzela si tačno...«»Mama...molim te, prestani. Dvadeset puta

sam ti rekla. Hoćeš li, molim te, prestati da mi pomi- nješ pileću čorbu? Od toga mi se toliko gadi da...«Freni ućuta, osluškujući. »Da li je to naš telefon?« reče.

Gospođa Glas je već ustala sa stolice. Usne su joj bile malo stisnute. Zvonjenje telefona, bilo kog telefona, bilo gde, uvek, bez razlike, izazivalo je stezanje usana gospođe Glas.

»Odmah se vraćam«, reče ona i izađe iz sobe. Zveketala je još više nego obično, kao da se u džepu njenog kimona otvorila i prosula kutija ra- znih eksera za domaćinstvo.

Bila je odsutna oko pet minuta. Kad se vratila, lice joj je imalo neki poseban izraz za koji je nje- na najstarija ćerka Bu-Bu jednom rekla da može značiti samo dve stvari: ili da je upravo razgova- rala telefonom sa nekim od svojih sinova, ili da je saznala, iz sigurnih izvora, da će čitavih nedelju dana creva svih ljudskih bića na svetu raditi izvan- redno tačno, po svim pravilima higijene. »Badi je na telefonu«, objavi ona pri ulasku u sobu. Iz na- vike stare nekoliko godina, potiskivala je svaki, ma i najmanji znak radosti koji bi mogao da se poja- vi u njenom glasu.

Freni očigledno nije bila oduševljena što čuje ovu vest. U stvari, izgledala je nervozno. »Odakle telefonira?« upita.

»Nisam ga ni pitala. Po glasu bih rekla da ima nazeb.« Gospođa Glas nije sela. Lebdela je iznad Freni. »Hajde, požuri, gospođice. On želi s tobom da razgovara.«

»Je li on to rekao?«»Naravno da je rekao! Hajde, požuri... Obuj

pa- puče.«Freni se izvuče iz ružičastih čaršava i

svetlopla- vog pleda. Bleda i očigledno veoma slaba, sede na ivicu kauča, gledajući majku. Vrhovima stopala tra- žila je papuče naokolo. »A šta si ti rekla njemu?« upita ona nervozno.

»Budi ljubazna, gospođice, i molim te idi na te- lefon«, reče gospođa Glas, izvlačeći se. »Pa požuri malo, za ime sveta.«

»Pretpostavljam da si mu rekla kako sam na sa- mrti ili tako nešto«, reče Freni. Gospođa Glas ne odgovori. Freni ustade s kauča, ne pokazujući sla- bost osobe koja se oporavlja posle operacije, već samo bojažljivost i opreznost, kao da očekuje, ili se čak možda nada, da će osetiti malu vrtoglavicu. Nešto sigurnijim pokretom, ona uvuče stopala u papuče i pojavi se iza stočića za kafu, ozbiljna iz- gleda, odvezujući i ponovo vezujući pojas na kuć- noj haljini. Pre otprilike godinu dana, u jednom de- lu pisma koje je uputila svom bratu Badiju, i u kome je neosnovano sažaljevala sebe, ona mu je svoju figuru opisala kao »skroz-naskroz američku«. Dok ju je posmatrala, gospođa Glas, koja je bila dobar sudija kad su u pitanju izgled ili hod mla- dih devojaka, umesto osmeha još jednom stisnu malo usne. Međutim, onog trenutka kada je Freni bila van domašaja njenog pogleda, ona obrati pažnju na kauč. Po njenom pogledu se jasno videlo da ne- ma mnogo stvari na svetu koje joj se do te mere ne sviđaju kao što je kauč, dobar kauč s perjanim dušekom, napravljen za spavanje. Ona ga zaobiđe, dođe do one njegove strane koja se naslanjala na stočić za kafu i poče »terapijski« da udara po svim jastucima koji

su joj bili na dohvatu.Prolazeći kroz hodnik, Freni se nije ni

osvrnu- la na telefon koji se tu nalazio. Očigledno je više volela da se prošeta malo dalje, do spavaće sobe svojih roditelja, gde se nalazio popularniji telefon u stanu. Mada u njenom hodu nije bilo ničeg po- sebnog - niti je vukla noge, niti je išla suviše br- zo - ipak se u njenim pokretima primećivao neki čudan preobražaj. Svakim korakom izgledala je sve mlađa. Možda je dužina hodnika, zatim olakšanje koje dolazi posle plača, pa zvonjenje telefona, mi- ris sveže boje, novine koje su šuštale pod nogama- možda je sve to zajedno za nju bilo isto što i no- va kolica za lutku. U svakom slučaju, kad je došla do vrata spavaće sobe svojih roditelja, izgledalo je kao da se njena lepo krojena svilena domaća halji- na sa izvezenim cvetićima - simbol, možda, svega što je šik i fatale u vezi sa spavanjem - pretvori- la u mali dečji vuneni mantil za kupanje.

U spavaćoj sobi gospodina i gospođe Glas ose- ćao se jak miris sveže obojenih zidova. Nameštaj je bio skupljen na sredini sobe i prekriven platni- ma - platnima starim, umrljanim od boje organ- skog izgleda. Kreveti su takođe bili povučeni dalje od zida, ali njih je gospođa Glas lično prekrila pamučnim pokrivačima. Telefon se sada nalazio na jastuku, u krevetu gospodina Glasa. I sama go- spođa Glas je više volela ovaj telefon od onog u hodniku, koji je nekako bio manje intiman. Sluša- lica je bila dignuta s telefona, stavljena na krevet i spremna za Freni. Izgledalo je da i ona, kao i ljudska bića, zavisi od nekog priznanja o svom postojanju.

Da bi došla do nje, da bi je izbavila, Freni je morala da drlja nogama kroz mnoštvo novina na podu i da zaobiđe jednu praznu kofu za boju. Kad je stigla do nje, Freni nije uzela slu- šalicu, već je samo sela na krevet, pogledala je, i zabacila kosu unazad. Noćni stočić, koji je obično stajao pored kreveta, bio je pomeren, ali ne suviše daleko, tako da je mogla da ga dohvati ne dižući se. Proturila je ruku pod izuzetno zaprljano platno kojim je bio pokriven. Tražila je rukom tamo-amo dok nije našla ono što je želela - porcelansku ku- tiju za cigarete i kutiju šibica u bakarnom stalku. Ona pripali cigaretu i ponovo upravi dug i veoma zabrinut pogled na telefon. Na ovom mestu valja reći da su sva njena braća, sem pokojnog Simora, imala na telefonu preterano zvučne, da ne kažemo jake glasove. Sasvim je moguće da je Freni tog tre- nutka oklevala zato što nije mogla da podnese preko telefona baš tu boju glasa nijednog od svo- je braće, bez obzira šta su imali da kažu. Ipak, ona nervozno povuče dim iz cigarete i hrabro podiže slu- šalicu. »Halo, Badi?« reče.

»Halo, mila. Kako si - jesi li dobro?«»Vrlo dobro. A ti? Glas ti zvuči kao da imaš

ki- javicu.« A onda, pošto nije odmah odgovorio, Fre- ni dodade: »Nadam se da ti je Besi čitav sat dava- la potrebna obaveštenja.«

»Pa - onako. I da i ne. Znaš već. Jesi li dobro, mila?«

»Odlično. Ali, tvoj glas je nekako čudan. Ili si strašno nazebao, ili je veza strašna. Gde si ti?«

»Gde sam? Sasvim sam u svom elementu, Flop- si. IU sam u jednoj kućici na drumu u

kojoj žive duhovi. To nije važno. Nego, kaži mi nešto.«

Freni nervozno prekrsti noge. »Ne znam tačnoo čemu bi voleo da ti pričam«, reče. »A šta ti je sve Besi rekla?«

Onda je nastala pauza veoma karakteristična za Badija. To je bila ona vrsta ćutanja - tek do izve- sne mere zasićena starešinstvom - koja je često stavljala na probu strpljenje i Frenino i virtuozovo na drugom kraju žice dok su bili deca.

»Pa, mila, ne znam baš sasvim tačno šta mi je sve rekla. Nakon određene granice, pomalo je svire- po i dalje slušati Besi preko telefona. Čuo sam nešto o dijeti sa sendvičima sa sirom, u to ne sum- njaš. I, naravno, o Hodočasnikovim knjigama. Po- sle toga, mislim da sam seo, držao slušalicu na uvetu, ali nisam baš slušao. Znaš već.«

»Oh«, reče Freni. Ona prebaci cigaretu u ruku kojom je držala slušalicu, a oslobođenu ponovo zavuče pod platneni pokrivač preko noćnog stoči- ća, nađe malu pepeljaru od keramike i stavi je na krevet pored sebe. »Nešto ti je čudan glas«, reče. »Da li si nazebao, ili je nešto drugo?«

»Divno se osećam, mila. Sedim ovde, pričam s tobom i divno se osećam. Srećan sam što ti čujem glas. Ne mogu da iskažem koliko se radujem.«

Freni još jednom zabaci rukom kosu. Ništa nije rekla.

»Flopsi? Nemaš li ništa da mi kažeš, nešto što je Besi možda propustila? Da li si uopšte raspolo- žena za razgovor?«

Vrhovima prstiju, Freni neznatno promeni po- ložaj male pepeljare pored sebe, na krevetu. »Pa, pomalo sam umorna od razgovora. Da budem iskre- na, Zui je celog jutra bio kod mene«, reče.

»Zui? Kako je on?«»Kako je on? On je odlično. On je čak u

punoj formi. Lepo bih mogla da ga ubijem, to je sve.«

»Da ga ubiješ? Zašto? Zašto, mila moja? Zašto bi ubila našeg Zuija?«

»Zašto? Zato što bih jednostavno bila u stanju da to uradim, to je sve! On sve uništava. Nikad u svom životu nisam srela nikoga ko do te mere sve uništava kao on! A to je tako nepotrebno! Na- jednom počne strašno da napada Molitvu Isusu - koja mene slučajno interesuje - i natera čoveka da se oseća kao neka neurotična budala samo zato što ga to zanima. A posle dva minuta sa zanosom priča kako je Isus jedina osoba na svetu prema kojoj je ikad osećao poštovanje - tako izvanredan duh i tome slično. Eto koliko je on nastran. Hoću da kažem, vrti se stalno naokolo, praveći nekakve užasne krugove.«

»Pričaj mi o tome. Pričaj o tim užasnim krugo- vima.«

Tu Freni napravi grešku, jer joj se oteo uzdah nestrpljenja - baš je bila uvukla dim od cigarete. Ona se nakašlja. »Da pričam o tome! Pa za to bi mi bio potreban ceo dan!« Stavila je ruku na grlo i čekala da joj se pročisti glas.

»On je pravo čudovište«, reče. »To ti je on! Ne baš čudovište, već... ne znam. Tako je gorak kad govori o bilo čemu. Gorak je kad je u pitanju religija. Gorak je kad govori o tebi i Simoru - neprestano govori како ste vas

dvojica napravili šašavce od nas. Ja ne znam. On samo skrče s jednog...«

»Zašto šašavce? Znam da on to misli. Ili veruje da misli. Ali, da li je rekao zašto? Šta on podrazumeva pod šašavcima? Kaži mila.«

Na ovom mestu, Freni se lupi rukom po čelu, krajnje očajna zbog naivnosti ovog pitanja. Ovo ve- rovatno nije učinila još od pre pet ili šest godina ka- da je, vraćajući se kući autobusom na Leksington aveniji, i to pošto je bila već na polovini puta, prime- tila da je izgubila maramu u bioskopu.

»Šta on podrazumeva pod šašavcima?« reče. »On za svaku stvar ima oko četrdeset tumačenja! Ako ti se čini da sam malo rastrojena, to je zbog toga. Čas ka- že - kao na primer sinoć - da smo šašavi zato što smo vaspitani tako da imamo samo jedan sistem na- čela. Posle deset minuta kaže kako je on šašav zato što nikad ne poželi da s nekim izađe da nešto popi- je. Jedini put...«

»Nikad ne poželi, šta?«»Da s nekim izađe da nešto popije. Sinoć je

mo- rao da izađe da bi se našao u gradu s tim piscem za televiziju, u Grinič Vilidžu, i šta ti ja znam. Eto, tako je počelo. On kaže da su jedini ljudi s koji- ma bi stvarno voleo da se nađe da negde zajedno popiju nešto, ili svi mrtvi, ili do njih ne može da se dođe. On kaže kako čak ne želi ni da ruča bilo s kim, ukoliko nema ozbiljne razloge da veruje kako će to biti lično Isus, Buda, Hui-Neng, Šankaračar- ja, ili neko njima sličan. Znaš ti njega.« Freni naglo ugasi cigaretu u maloj pepeljari - ali nekako ne- spretno, zato što joj druga ruka nije bila slobodna da pridrži pepeljaru. »Znaš

šta mi je još rekao? Znaš u šta mi se još zaklinjao? Sinoć mi je pričao kako je jednom, kad mu je bilo osam godina, pio džindžerejl u kuhinji sa Isusom. Slušaš li?«

»Slušam... slušam, mila.«»Kaže kako je - tačno ti ponavljam njegove

reči- kaže kako je sedeo u kuhinji za stolom, sasvim sam, pio džindžerejl, grickao slane štapiće i čitao Dombija i sina, kad je iznenada Isus seo na drugu stolicu i pitao može li da dobije jednu malu čašu džindžerejla. Zamisli, malu čašu - tačno je tako re- kao. Vidiš, on priča takve stvari, a ipak veruje da je savršeno pozvan da meni deli tolike savete i drži mi pridike! To je ono što me dovodi do ludila! Bu- kvalno mi je došlo da povratim! Kažem ti! Kao da se nalazim u duševnoj bolnici, pa se neki bolesnik preobuče u lefeara, dođe i počne da ti pipa puls ili tako nešto... To je zbilja užasno. On priča i priča i priča. Ako ne priča, onda puši svoje smrdljive ci- gare po celoj kući. Toliko mi je već muka od tog mirisa dima od cigara, da bih lepo legla na zemlju i umrla.«

»Cigare su balast, mila moja. Pravi balast. Kad on ne bi imao cigaru da se za nju drži, noge bi mu se odvojile od zemlje. Nikada više ne bismo videli našeg Zuija.«

Bilo je nekoliko iskusnih akrobata na rečima u porodici Glasovih, ali možda je samo Zui imao tu sposobnost za koordinaciju potrebnu da se preko telefona prenese zdrava i čitava ova poslednja, mala primedba. Ovo je bar sugestija koju bi predložio pisac. A što se Freni tiče, možda je i ona to ose- tila. U

svakom slučaju, ona je najednom znala da razgovara sa Zuijem. Polako je ustala s ivice kreveta. »Dobro, Zui«, rekla je. »U redu.«

Posle kratkog ćutanja, čula je: »Molim?«

»Rekla sam: u redu, Zui.«

»Zui? Šta je sad to?... Freni? Jesi li ti?«

»Ja sam. A sad, molim te, prestani. Znam da

si toti.«

»Šta to govoriš, mila, za ime sveta? Šta je to? Ko je taj Zui?«

»Zui G/as«, reče Freni. »A sad, molim te, presta- ni. Nisi uopšte duhovit. Već sam ionako na samoj ivici da se ponovo osećam upola...«

»Gras, kažeš? Zui Gras? Je Г to onaj Norvežanin? Jedan krupan, plav, atlet...«

»U redu, Zui. Sad, molim te, dosta. Šta je mnogo, mnogo je. Nisi duhovit... Ako te interesuje, ja se osećam apsolutno grozno. Zato, ako imaš nešto posebno da mi kažeš, molim te požuri, reci mi, i ostavi me na miru.« Ove poslednje reči izgovorila je veoma čudnim glasom, kao da nije baš sasvim na- meravala da ih tako naglasi.

Na drugom kraju žice nastade neka neobična ti- šina. Neobična je bila i Frenina reakcija na tu tišinu. Bila je uznemirena njom. Ona ponovo sede na ivicu očevog kreveta. »Neću ti lupiti slušalicu, ili nešto«, reče. »Ali, ja sam... ne znam ni sama... umorna sam, Zui. Da ti otvoreno kažem, iznurena sam.« Slušala je. Nije bilo odgovora. Ona prekrsti noge. »Ti možeš ovako celog dana, ali ja ne mogu. Ja sam ta koja sve prima, a to baš nije mnogo

prijatno, znaš. Ti misliš prijatno, znaš. Ti misliš da je ceo svet načinjen od gvožđa, ili tako nečeg.« Slušala je. Taman je htela po- novo da progovori, ali zastade, jer je čula neki zvuk kao kad se pročišćava grlo.

»Ja ne mislim da je ceo svet načinjen od gvožđa, devojčice.«

Izgleda da je ova odvratno jednostavna rečeni- ca uznemirila Freni više nego što bi je uznemirilo ćutanje, da je potrajalo duže. Ona se brzo maši za porcelansku kutiju, uze iz nje cigaretu, ali je ne zapali. »Pa, moglo se pomisliti da si mislio«, reče. Slušala je. I čekala. »Reci mi, da li si me zvao iz nekog posebnog razloga? Hoću da kažem, da li si imao neki poseban razlog zbog koga me zoveš?«

»Nikakav poseban razlog, devojčice, nikakav po- seban razlog.«

Freni je čekala. Zatim se s druge strane opet za- ču glas. »Mislim da sam te manje ili više zvao da ti kažem da nastaviš sa svojom Molitvom Isusu, ako želiš. Hoću da kažem, to je tvoja stvar. To je tvoja stvar. To je đavolski lepa molitva i nemoj do- zvoliti da ti iko tvrdi suprotno.«

»Znam«, reče Freni, i nervoznim pokretom do- hvati kutiju sa šibicama.

»Ne verujem da sam ikada stvarno pokušavao da te sprečim da je ponavljaš. Ja bar mislim, da nisam. Ne znam kakav je to pakao u mojoj glavi. Ipak, jedno sigurno znam. Ja nemam nikakvo pro- kleto pravo da govorim smelo kao vidovnjak, kao što sam to radio. Dosta je bilo tih prokletih vidov- njaka u ovoj porodici. Ta mi uloga smeta. Ta me

uloga pomalo plaši.«Freni iskoristi kratki predah koji je usledio

da malo ispravi leđa, kao da će joj ugodan, ili ugcd- niji položaj biti svakog trenutka od koristi.

»Pomalo me plaši, ali me ne preneražava. Da raz- jasnimo to. Ne preneražava me. Zato što ti, devoj- čice, zaboravljaš jednu stvar. Kad si prvi put osetila želju, nagon, da izgovoriš tu molitvu, ti nisi sme- sta počela da trčiš na sve četiri strane da tražiš uči- telja. Ti si došla kući. I ne samo da si došla kući, već si doživela neku vrstu sloma. Zato, ako stvari posmatraš onako kako treba, imaš pravo samo na duhovne savete niže kategorije koje možemo da ti damo mi koji smo u kući, i niko više. Najzad, znaš i sama da u ovoj suludoj kući nema nikakvih zad- njih namera. Kakvi god da smo, mi nismo dvolični, devojčice.«

Freni iznenada pokuša da zapali cigaretu samo jednom rukom. Uspela je da otvori kutiju sa šibi- cama, ali kad je nespretno kresnula palidrvce, ku- tija joj odlete na pod. Ona se brzo sagnu i podiže je, a rasute šibice ostavi da leže na podu.

»Reći ću ti nešto, Freni. Ja znam samo jedno. I nemoj da se uznemiravaš. To nije ništa loše. Ali, ako već želiš da vodiš religiozan život, treba odmah da znaš da ti propuštaš jedan za drugim svaki mogu- ći religiozni obred koji se održava u ovoj kući. Čak nemaš dovoljno zdravog razuma da popiješ šolju blagoslovene pileće čorbe - a to je jedina pileća čor- ba koju Besi uopšte donosi bilo kome u ovoj sulu- doj kući. Zato mi lepo reci, samo mi reci, devojčice. Čak i

ako odeš i pretražiš ceo svet da nađeš sebi učitelja - nekog gurua, nekog sveca - koji će ti reći како da tačno ponavljaš svoju Molitvu Isusu, kakvu bi korist imala od toga? Kako ćeš, do vraga, pre- poznati pravog sveca kad ga vidiš, kad nisi u stanju da primetiš čak ni šolju blagoslovene pileće čorbe kad ti je stave pod nos? Možeš li to da mi kažeš?«

Freni je sad sedela skoro nenormalno pravo.

»Ja te samo pitam. Ne želim da te uzrujavam. Da li te uzrujavam?«

Freni odgovori, ali njen odgovor očigledno nije dopro do njega.

»Sta? Ne čujem te.«»Rekla sam: ne. Odakle se javljaš? Gde si

sa- da?«»Kog je đavola važno gde sam ja? U Pijeru,

u Južnoj Dakoti, za ime sveta. Slušaj me, Freni - žao mi je, nemoj da se Ijutiš. Ali, slušaj me. Hoću da ti kažem samo još jednu ili dve stvari, i onda ne- ću više da te gnjavim, obećavam ti. Nego, uzgred da te pitam, da li si znala da smo Badi i ja letos išli da te gledamo kako igraš. Da li si znala da smo te jedne večeri gledali u Vilovnjaku sa zapadnih strana? Jedne večeri kad je bila užasna vrućina, mo- gu ti reći. Da Ji si znala da smo bili tamo?«

Ovo pitanje kao da je očekivalo odgovor. Freni ustade, zatim odmah ponovo sede. Odgurnula je malo pepeljaru, kao da joj mnogo smeta. »Ne, nisam znala«, reče. »Niko mi nije rekao ni jednu jedinu... Ne, nisam znala.«

»Pa eto, bili smo. Bili smo. I mogu ti reći,

de- vojčice, da si dobro igrala. A kad ja kažem da je nešto dobro, to je dobro. Ti si držala ceo taj cirkus od predstave. Čak su i oni kuvani rakovi u publici to zapažali. A sad čujem da si ostavila pozorište za sva vremena. Čujem ja stvari, čujem. A sećam se i tvojih priča po povratku na kraju sezone. O, kako si me nervirala, Freni! Žao mi je, ali je tako. Bila si došla do velikog zaprepašćujućeg otkrovenja da je glumačka profesija puna kasapa i ćiftinskih du- ša. Koliko se sećam, čak si izgledala kao neko ko se grdno sneveselio zato što svi razvođnici i vrata- ri nisu geniji. Šta je tebi, devojčice? Gde ti je pa- met? Ako si već stekla abnormalno obrazovanje, onda ga upotrebi, primeni ga. Možeš da ponavljaš Molitvu Isusu od danas pa do sudnjeg dana, ali ako ne shvataš da je odricanje u religioznom živo- tu jedina stvar koja se računa, ne vidim kako ćeš ikada krenuti i jedan santimetar dalje. Odricanje, devojčice, i samo odricanje. Odsustvo svih mogu- ćih želja. ’Ponekad sa svim žudnjama.’ Ako baš ho- ćeš da znaš prokletu istinu, sve ovo što sam ti re- kao u vezi sa željama jeste ono što na prvom mestu čini jednog glumca. ZaŠto me samo teraš da ti pri- čam stvari koje i sama znaš? Jednog trenutka u svom razvoju - u jednoj od svojih prokletih inkar- nacija, ako hoćeš - ti ne samo da si osetila snažnu želju da budeš glumica, već uz to i dobra glumica.I sad si tu gde si. Ne možeš tek tako da gaziš pre- ko ishoda sopstvenih želja. Uzrok i posledica, de- vojčice, uzrok i posledica. Jedino što ti sada ostaje, jedina religiozna stvar koja ti ostaje, to je da glumiš. Glumiš za

Boga, ako hoćeš - budeš Božja glumica, ako hoćeš. Šta je lepše od toga? Možeš bar da po- kušaš, ako hoćeš - nema ničeg lošeg u pofeušaji- ma.« Tu nastade kraći predah. »Ipak, bolje bi bilo da požuriš, devojčice. Svaki put kad se okreneš, prokleti pesak u satu i dalje propada. Ja znam šta ti pričam. Možeš biti srećna ako budeš imala vre- mena i da kineš u ovom prokleto neshvatljivom svetu.« Na ovom mestu nastade još jedan kraći predah. »Mene je ovo svojevremeno brinulo. Ali me više ne brine toliko. Ako ništa drugo, bar sam još uvek zaljubljen u Jorikovu lobanju. Bar uvek imam dovoljno vremena da ostanem u ljubavi s nje- govom lobanjom. Hteo bih da i ja imam jednu ča- snu i prokletu lobanju kad budem umro, devojčice. Ja žudim za jeđnom časnom i prokletom lobanjom kao što je Jorikova. A i ti isto, Freni Glas. I ti, i ti... O, Bože, kakva je vajda od priče? Imala si sa- svim istovetno prokleto abnormalno obrazovanje kao i ja, i ako već dosad nisi načisto s tim kakvu bi lobanju želela posle smrti, i šta treba da učiniš da bi je stekla - hoću da kažem, ako bar do ovog trenutka nisi naučila da glumci moraju i da glume, onda šta imamo da razgovaramo?«

Freni je sada sedela s dlanom slobodne ruke pri- tisnutim uz obraz, kao neko koga boli zub.

»Još nešto. I onda je gotovo. Obećavam. Radi se o ovome. Kada si se vratila kući, počela si da besniš i da kuneš glupost publike. Prokieti ’smeh kad mu nije mesto' koji je dolazio iz petog reda.I to je tačno, tačno - bog zna koliko to može

da potišti čoveka. Ne kažem da nije tako. Ali to se tebe zaista ne tiče. To se tebe ne tiče, Freni. Briga jednog umetnika je da cilja na neku vrstu savršen- stva, i to po sopstvenim merilima, a ne tuđim. Ti ne- maš prava da misliš na te stvari, kunem ti se. U svakom slučaju, ne u bilo kom pravom smislu. Ti već znaš šta hoću da kažem?«

Nastalo je ćutanje. Oboje su ga održavali bez trun- ke nestrpljenja ili nelagodnosti. Freni je i dalje dr- žala ruku na obrazu kao da je užasno boli zub, ali izraz njenog lica primetno je kazivao da se ni na šta ne žali.

Glas s drugog kraja telefona ponovo poče. »Se- ćam se pete emisije na programu ’Ovo je pametno dete!’ Zamenjivao sam u nekoliko mahova Voita kad je bio sa onom trupom - sećaš se one njego- ve trupe? Bilo kako bilo, jedne večeri, pred samu emisiju, počeo sam da pravim lom. Simor mi je re- kao da treba da očistim cipele baš u trenutku kada sam stajao na vratima sa Vejkerom. Bio sam besan. Rekao sam Simoru da je sva publika u studiju kre- tenska, da je spiker kreten, kao i producenti emisi- je, i da baš neću i neću da zbog njih čistim cipele. Rekao sam mu da ih oni i inače neće videti sa svo- jih mesta. On mi je kazao da ih ipak očistim. Da ih očistim radi Debele Gospođe. Pojma nisam imaoo čemu govori, ali na licu mu je bio onaj njegov čuveni izraz, i ja sam ih očistio. Nikada mi nije rekao ko je ta Debela Gospođa, ali ja sam zbog nje ipak čistio cipele svaki put kada sam imao emisi- ju - tokom svih onih godina dok smo ti i ja bili na programu, ako se samo sećaš. Ne verujem da sam to propustio više od dva-tri puta. O, ta užasno jas- na slika

Debele Gospođe koja se stvorila u mojoj svesti. Video sam je kako sedi celog dana pred vratima i hvata muve, dok joj radio trešti od jutra do mraka. Zamišljao sam da je užasna vrućina i da ona ima rak, i - ne znam. U svakom slučaju, me- ni se činilo bogzna kako jasno zašto je Simor zahte- vao da mi cipele budu očišćene prilikom emisija. To mi se činilo logicno.«

Freni je stajala. Bila je sklonila dlan sa obraza da bi obema rukama držaia slušalicu.

»I meni je to isto kazao«, reče. »Jednom prili- kom mi je rekao da budem smešna zbog Debele Gospođe.« Опа oslobodi jednu ruku i za trenutak je stavi preko temena, a onda je vrati da bi ponovo obema prihvatila slušalicu. »Nikada je nisam zami- šljala pred vratima, ali je zato imala vrlo,.. znaš - vrlo debele noge, pune vena. A sedela je u jednoj užasnoj pletenoj stolici. Osim toga, i moja je imala rak i radio joj je treštao celog bogovetnog dana! I mojoj!«

»Da. Da. Da. \j redu. A sad mi dozvoli da ti ne- što kažem, devojčice... Slušas li me?«

Freni klimtiu glavom, izgledajući krajnje napeto.

»Nije važno gJe glumac igra. To može da bude u letnjoj trupi, na radiju, na televiziji, u

nekom prokle- tom brodvejskom pozorištu prepunom najotmenije, najuhranjenije ј 0d

sunca najpreplanulije publike koja se da zamisiiti. Ali ja ću ti reći jednu strašnu

tajnu... Slušaš Ц ti mene? Nećeš tamo naći nikoga ko nije Simorova Debela Gospođa.

Ovde je uključeni tvoj profesor Tuper, devojčice. 1 gomila njegovih pro- kletih rođaka. Hema nikoga,

nigde na svetu, ko nije Simorova Debela Gospođa. Zar to nisi znala? Zar ni- si dosad znala га ovu prokletu tajnu? I zar ti nije poznato - slušaj gta ću ti sad reći - ko je mpravo ta Debela Gospođa?... Je li, devojčice? A, devojčicc! To ti je sam Hristos. Sam Hristos, devojčice.«Od radosti, očigledno, Freni nije znala šta

bi dru- go nego da steže telefon, i to obema rukama.

Bar punih pola minuta nije bilo drugih reči, ni- je se čulo dalje pričanje. A onda: »Više ne mogu da govorim, devojčice.« Zatim se čulo kako je slu- šalica spuštena.

Freni lagano udahnu vazduh u pluća, ali je i da- lje držala slušalicu na uhu. Signal da je linija oslo- bođena, naravno, odmah je usledio. Freni se činilo kako je izvanredno slušati ovaj signal, kao da je nje- gov zvuk predstavljao najbolju moguću zamenu za prapočetnu tišinu. Međutim, njoj se isto tako čini- lo, kada je prestala da sluša zvuk, kao da su sve ma- le i velike mudrosti ovoga sveta najednom postale njena svojina. Pošto je spustila slušalicu, izgledalo je da takođe zna i šta joj dalje valja činiti. Sredila je šibice, cigarete i pepeljaru, povukla zatim pamučni krevetski prekrivač sa kreveta na kome je sedela, izula papuče, i legla u postelju. Nekoliko minuta pre nego što je zaspala dubokim snom bez snova, ona je samo mirno ležala, smešeći se tavanici.

Dž. D. Selindžer FRENIIZUI

IzdavačLOM/Beograd

Za izdavača /oprema Flavio Rigonat

Štampa Caligraph / Beograd

U Beogradu, marta 2001.

Porudžbine s popustom na tel: 011 / 638-7301 Beleške u dnu teksta su, sa estetskog gleđišta,

jedno zlo; međutim, bojim se da je na ovom mestu jedna ovakva beleška neophodna. U svemu onome Što sledi, samo dvoje najmlađe od sedmoro dece čuće se i videti neposredno. Ostalo petoro dece, starije, uključivaće se, međutim, u zaplet i iščezavati iz njega vrlo često, slično mnogobrojnim Bankovim avetima. Čitaoca će, pre- ma tome, još na samom početku možda zanimati da je, 1955, naj- starije od dece iz porodice Glasovih, Simor, bio mrtav već skoro seđam godina. On je izvršio samoubistvo dok je bio na odmoru u Floridi sa svojom ženom. Da je ostao živ, on bi 1955. imao tride- set osam godina. Drugo dete po redu, Badi, bio je, kako se to u univerzitetskim krugovima kaže, »pisac sa stalnim boravištem na univerzitetu«, na jednom ženskom koledžu, na severu države Njujork. On je živeo sam, u jednoj kućici koja se nije ni grejala, niti je imaia elektrike, nekih pet stotina metara od jednog pri- lično čuvenog skijaškog izletišta. Treće dete, Bu-Bu, bila je udata