1

Ekonomija

2

Literatura: dr Ivica Stojanović, “Ekonomija” , Megatrend, Beograd 2005.

peto dopinjeno i izmenjeno izdanje

3

EKONOMIJA KAO NAUKA

PRVI DEO

4

• Čovek se bavi ekonomskim aktivnostima (proizvodnja, potrošnja, raspodela i razmena materijalnih dobara i usluga) radi zadovoljavanja svojih potreba.

• Ljudske potrebe su neograničene. • Prirodni resursi su ograničeni. • Zbog toga se ljudi bave

ekonomijom.

5

• Ekonomija kao nauka iznalazi metode čija primena tokom realizacije ekonomskih aktivnosti (proizvodnja, potrošnja, raspodela i razmena) omogućava da se trošenjem što manje količine (ograničenih) resursa zadovolji što veći broj (neograničenih) potreba.

6

2.2. OBLICI EKONOMSKIH AKTIVNOSTI

• Oblici ekonomskih aktivnosti su:1) proizvodnja, 2) potrošnja, 3) raspodela, i 4) razmena.

• Proizvodnja je osnovni oblik ekonomskih aktivnosti.

7

• Ostale ekonomske aktivnosti su izvedene iz proizvodnje.

• Krajnji cilj proizvodnje je potrošnja.• Privredni, tehnološki i kulturološki

razvoj civilizacije prouzrokovao je podelu rada i razne specijalizacije i na taj način razdvojio proizvodnju i potrošnju tako što su se između njih pojavili procesi raspodele i razmene.

8

2.2.1. Proizvodnja

• Proizvodnja je ekonomska aktivnost tokom koje čovek svojim radom i pomoću sredstava za rad odvaja delove prirode koje prerađuje i prilagođava radi zadovoljenja svojih potreba.

• Elementi procesa proizvodnje: ljudski rad, sredstva za rad i predmeti rada.

9

• Pod radom se podrazumeva svaka svrsishodno osmišljena aktivnost čoveka prema prirodi koja se temelji na prethodno stečenim znanjima i iskustvima o određenoj aktivnosti.

• Sredstva za rad (alati, mašine, uređaje, itd.) čovek u procesu rada stavlja između sebe i prirode. Pomoću njih deluje na prirodu i obrađuje prirodne materije. Na taj način čovek delove prirode prilagođava svojim potrebama.

10

• Predmeti rada su delovi prirode na koje čovek deluje sredstvima za rad da bi ih prilagodio radi zadovoljenja svojih potreba.

• Sredstva za rad i predmeti rada

predstavljaju materijalne elemente procesa proizvodnje koji se zajedničkim imenom nazivaju sredstva za proizvodnju.

11

• U savremenoj ekonomskoj literaturi umesto pojma elementi procesa proizvodnje (rad, sredstva za rad i predmeti rada) koristi se pojam faktori proizvodnje: 1) rad, 2) zemlja i 3) kapital (kapitalna dobra).

• Upotreba faktora proizvodnje je alternativna. To znači da isti faktori proizvodnje mogu da služe za proizvodnju različitih dobara i u različitim srazmerama.

12

• Zbog nedovoljnosti faktora proizvodnje i njihove alternativne upotrebe postoje tri osnovna ekonomska problema koja mora da rešava svako društvo bez obzira na stepen razvoja i društveno-ekonomski sistem:

Prvi ekonomski problem odnosi se na strukturu proizvodnje. Treba naći odgovore na pitanja: 1) šta proizvoditi, 2) koju vrstu robe proizvoditi, i 3) u kojoj količini proizvoditi pojedine robe.

13

Drugi ekonomski problem odnosi se na metod proizvodnje. Pod metodom proizvodnje podrazumeva se kombinacija faktora proizvodnje, odnosno odgovor na pitanje: kako proizvoditi.

Treći ekonomski problem vezan je za raspodelu ukupnog društvenog proizvoda. Naime, radi se o pitanju: za koga se dobra i usluge proizvode?

14

2.2.1.1. Kombinacija faktora proizvodnje

• Faktori proizvodnje su ograničeni i nedovoljni.

• Faktori proizvodnje mogu međusobno da se supstituišu.

15

• korišćenje radno intenzivne tehnologije.

• korišćenje kapitalno intenzivne tehnologije.

16

2.2.1.2. Proizvodne mogućnosti i oportunitetni trošak

• Ekonomija kao nauka bavi se izborom između alternativnih upotreba oskudnih resursa, odnosno oskudnih faktora proizvodnje.

• Okvir proizvodnih mogućnosti jednog društva predstavlja izbor između alternativnih upotreba oskudnih faktora proizvodnje.

17

• Proizvodne mogućnosti neke privrede predstavlja potencijal koji u određenom periodu data privreda može da ostvari sa odgovarajućim izborom raspoloživih faktora proizvodnje.

• Koncept oportunitetnog troška je posledica činjenica da su: 1) faktori proizvodnje oskudni, i 2) da je moguća alternativna upotreba faktora proizvodnje.

18

2.2.2. Potrošnja• Potrošnja je oblik ekonomske aktivnosti

tokom koje se troše rezultati proizvodnje i zadovoljavaju ljudske potrebe.

• Razlikuje se: 1) neproizvodna, i 2) proizvodna potrošnja.

1) Neproizvodna potrošnja sastoji se iz:a) lične potrošnje i b) javne potrošnje.

2)Proizvodna potrošnja je trošenje sredstava za proizvodnju tokom proizvodnog procesa.

19

2.2.3. Raspodela

• Raspodela je oblik ekonomske aktivnosti raspoređivanja materijalnih dobara koja su stvorena u procesu proizvodnje između društvenih grupacija i pojedinaca.

20

• Novostvorena materijalna dobra se raspoređuju:

1) između vlasnika sredstava za proizvodnju,

2) između vlasnika sredstava za proizvodnju i neposrednih proizvođača – primarna raspodela, i

3) između proizvodnog i neproizvodnog dela stanovništva – sekundarna raspodela.

21

2.2.4. Razmena

• Razmena proizvoda je oblik ekonomske aktivnosti u kome se uspostavlja veza između proizvodnje i potrošnje.

22

• U primitivnim društvenim zajednicama povremeno su se razmenjivali samo određeni viškovi nekih vrsta proizvoda. To je prvi oblik razmene, koji se zove trampa. Razvoj podele rada i specijalizacija proizvodnje su uvećavali viškove proizvoda. Ti viškovi su sve češće služili za trampu.

• Posredničku ulogu u razmeni dobija novac. Vršeći posredničku ulogu u razmeni, novac je dobio funkciju prometnog sredstva ili sredstva za razmenu svih drugih roba.

23

3. EKONOMIJA KAO NAUKA – OSNOVNI ISTORIJSKI, TEORIJSKI I PRAKTIČNI

ASPEKTI

3.1. PRETKAPITALISTIČKA EKONOMSKAMISAO - MERKANTILIZAM I FIZIOKRATIZAM

24

• Merkantilisti su prvi ekonomski mislioci sa koliko-toliko zaokruženim i konzistentnim ekonomskim učenjem.

• Razdoblje od XV do XVII veka• Teorijski stavovi ekonomista

navedenog razdoblja bili su uslovljeni ekonomskim prilikama tog doba

25

• Najpoznatiji merkantilistički pisci su Italijan Antonio Sera (napisao delo „Kratka rasprava o uzrocima koji mogu izazvati obilje zlata i srebra u kraljevinama u kojima nema rudnika“), Francuz Antoan Monkretjen i Englez Tomas Mun, čije je glavno delo „Blago Engleske od spoljne trgovine ili bilans spoljne trgovine kao regulator našeg bogatstva“, koje je objavljeno 1664. godine.

26

• Osnovni teorijski principi merkantilističkog ekonomskog učenja su: 1) bogatstvo jedne države izražava se u novcu, odnosno u plemenitim metalima; 2) ukoliko u zemlji nema rudnika zlata i srebra, do novca se dolazi jedino putem spoljne trgovine, a to znači da 3) izvoz roba dovodi do priliva novca u zemlju čime se povećava bogatstvo države, a uvoz dovodi do odliva novca čime se smanjuje bogatstvo države.

27

• Država direktno interveniše u oblasti spoljnotrgovinske razmene.

• Država interveniše i u oblasti proizvodnje. Struktura proizvodnje u zemlji mora da odgovara potrebama spoljnjeg tržišta.

• Španski brodovi koji su izvozili robu nisu smeli za uzvrat da uvezu drugu robu, već isključivo ekvivalent u novcu, odnosno u plemenitim metalima.

28

• Fiziokratizam, kao homogena škola ekonomske misli, javlja se među francuskim ekonomistima u XVIII veku. To je škola čije se učenje uglavnom svodi na stavove francuskog ekonomiste Fransoa Kenea (1694-1774).

• Pojam „fiziokrati“ i fiziokratska škola potiče od grčke reči „fiziokratija“. Fiziokratija znači vladavina prirode.

29

• Fiziokrati smatraju da svako uplitanje države može samo da smeta. Privredni život treba prepustiti njegovim sopstvenim zakonitostima i ekonomskoj slobodi.

• Za razliku od merkantilista, koji su smatrali da je izvor svih bogatstava u novcu i plemenitim metalima i stoga su izučavali većinom oblast prometa, fiziokrati se bave proizvodnjom i to poljoprivrednom proizvodnjom jer „zemlja je izvor svih bogatstava“.

30

• Zahteva se ukidanje svih oblika državne intervencije. To je bio izraz shvatanja i težnji već ojačane trgovačke i industrijske buržoazije.

• Kene je smatrao da novac nije bogatstvo već služi samo kao prometno sredstvo.

• Kene se zalaže za potpuno slobodnu trgovinu i konkurenciju.

• Tu onda nema mesta za intervenciju države onako kako su to definisali merkantilisti.

31

3.2. LIBERALNI KAPITALIZAM I KLASIČNA EKONOMSKA

MISAO

• Začeci klasične ekonomske misli počinju sa britanskim ekonomistom Vilijamom Petijem (William Petty, 1623-1687). Njegova najpoznatija dela su „Rasprava o porezima i kontribucijama“ i „Nešto o novcu“.

32

• U XVII i XVIII veku Engleska je, u odnosu na druge evropske zemlje, imala najbrži industrijski razvoj.

• Trgovinski kapital sve više ustupa mesto industrijskom kapitalu. Međutim, još uvek su jaka razna feudalna ograničenja.

• Na praksu privrednog života mnogo jači uticaj imaju merkantilističke ekonomske doktrine državnog intervencionizma nego fiziokratske ideje o konkurenciji i ekonomskim slobodama. Buržoazija još nije izborila ekonomske slobode.

33

• U takvoj situaciji stvaralaštvo Vilijema Petija ostalo je u krilu merkantilističkih ekonomskih učenja, ali je počelo i da se izdvaja iz tog učenja. Taj deo Petijevog stvaralaštva koji je počeo da se izdvaja iz merkantilističkog ekonomskog učenja postavlja temelje klasične ekonomske misli.

34

• Kada je u pitanju uloga države u privrednom životu, Peti je negde između stavova razvijenog merkantilizma i stavova pristalica ekonomskog liberalizma Kenea i, posebno, Smita. Po njemu, država treba da interveniše merama koje će unaprediti tehnologiju. Prilikom određivanja izvoznih carina, država treba da vodi računa o konkurentnoj sposobnosti domaće robe, a uvozne carine moraju biti u funkciji zaštite domaće proizvodnje.

35

• Adam Smit (1723-1790) je britanski ekonomista. On je postavio temelje klasične ekonomske misli. Njegovo najpoznatije delo zove se „Bogatstvo naroda“.

• Doba u kome Adam Smit živi karakterišu zastareli feudalni odnosi i institucije, kao i ostaci mnogobrojnih mera državnog intervencionizma, zabrana i raznih ograničenja u privrednom životu.

36

• S druge strane, mlada buržoazija jasno postavlja zahteve za ekonomskom slobodom, slobodom lične inicijative i nemešanja države u ekonomski život. Učenje Adama Smita predstavlja izraz zahteva vremena u kome je živeo.

• Smit se, pre svega, definitivno obračunao sa još uvek vladajućim merkantilističkim stavovima. Odbacuje sve zaštitne carine i ograničenja. Dakle, dokazuje potrebu potpunog odbacivanja državnog intervencionizma i teorijski utemeljuje ekonomski liberalizam.

37

• Shvatanja Adama Smita o ulozi države u privrednom životu podudaraju se sa fiziokratskim teorijskim sistemom. Razlika je u tome što fiziokrati smatraju da društveni „prirodni poredak“ može da se ostvari u feudalnom sistemu s apsolutističkom monarhijom, a po shvatanjima predstavnika klasične ekonomske misli Adama Smita i Davida Rikarda, društvenom „prirodnom poretku“ odgovara liberalni kapitalizam.

38

• Pojedinca „vodi jedna nevidljiva ruka• Nema potrebe da se država meša u

ekonomski život. • Država treba da:

1) brani društvo od spoljnih napada; 2) štiti i pravilno sprovodi pravdu za svakog člana društva, i 3) sprovodi izvesne javne radove i održava neke javne ustanove gde pojedinci nemaju profitni interes.

39

• Dubokom kritikom merkantilističke ekonomske politike Adam Smit je teorijski izrazio liberalističku tendenciju industrijske buržoazije, koja još nije bila kadra da se u praksi u potpunosti suprotstavi ostacima intervencionizma i ograničavanja slobodne preduzimljivosti.

• Krajem XVIII veka i u prvoj polovini XIX, u Zapadnoj Evropi došlo je do velikih promena.

40

• U Engleskoj se odigrao industrijski prevrat, u Francuskoj velika revolucija i dugotrajni ratovi širom Zapadne Evrope. Ideje Francuske revolucije su se širile u sve evropske zemlje. Feudalizam, kao društveno-ekonomska formacija, ubrzanim tempom se raspada.

• U takvom vremenu javlja se britanski ekonomista David Rikardo (1772-1823)

41

• Rikardovo ekonomsko učenje predstavlja najviši domet klasične ekonomske misli

• David Rikardo živi i stvara u uslovima kada su principi ekonomskog liberalizma postali, uglavnom, stvarnost. On te principe smatra kao prirodne i u svom teorijskom ekonomskom učenju polazi od njih kao od večitih i nepromenljivih pretpostavki. Glavno njegovo delo je „Načela političke ekonomije“.

42

4. MIKROEKONOMIJA I MAKROEKONOMIJA

• Predstavnici klasične ekonomske misli su analizirali privredni život:

1) sa aspekta ponašanja pojedinačnih privrednih subjekata (domaćinstva i preduzeća), i 2) donekle sa stanovišta privrede države kao celine.

43

• Predstavnici klasične ekonomske misli nisu pravili posebnu razliku između dva navedena aspekta analize.

• Istini za volju, to nisu ni mogli. Nisu raspolagali odgovarajućim statističkim podacima o privredi jedne države kao celine.

44

• Posle Velike svetske ekonomske krize 1929-1933. godine, država počinje da zasniva svoje regulatorne ekonomske funkcije. Počinju da se razvijaju i statističke službe koje prikupljaju i objavljuju podatke o celini privrednog života jedne države.

• Velika ekonomska kriza 1929-1933. godine iz temelja je uzdrmala mehanizam kapitalističke reprodukcije, ali i postojeća ekonomska učenja.

45

• Ekonomija kao nauka počinje da se grana u dva osnovna pravca:

U prvom pravcu dominiraju analize ponašanja pojedinačnih ekonomskih subjekata, domaćinstava i preduzeća u korišćenju ograničenih prirodnih resursa.

U drugom pravcu, zahvaljujući razvoju

statističkih službi, dominiraju analize ponašanja i kretanja ekonomskih agregata jedne zemlje, kao što su: društveni proizvod, nacionalni dohodak, investicije, ukupna potrošnja, izvoz, uvoz itd.

46

• Prvi pravac dobija naziv

mikroekonomija.

• Drugi pravac dobija naziv

makroekonomija.

47

MIKROEKONOMIJA

DRUGI DEO

48

1. NASTANAK I POJAM MIKROEKONOMIJE

• Početak razvoja mikroekonomije vezuje se za pojavu i razvoj

marginalističkog pravca ekonomske misli

49

• Marginalistički pravac ekonomske misli nastaje sedamdesetih godina devetnaestog veka.

• Utemeljivač ovog pravca bio je engleski ekonomista Dževons (1835-1882). Zbog toga se marginalistički pravac često naziva „Dževonsova revolucija“.

50

• Revolucionarnost marginalističkog pravca ekonomske misli („Dževonsova revolucija“) u odnosu na prethodne ekonomske teoretičare, sastoji se u tome što ekonomisti marginalističkog pravca zastupaju subjektivnu teoriju vrednosti, a britanski klasici, Adam Smit i David Rikardo, zastupali su u ekonomiji objektivnu teoriju vrednosti, odnosno teoriju radne vrednosti.

51

• Učenje klasičnih ekonomista (teorija radne vrednosti):1. bitna je ponuda robe,

2. roba dobija vrednost u proizvodnji, i

3. vrednost robe je određena količinom rada koja je utrošena za njenu proizvodnju.

52

• Učenje marginalista (subjektivna teorija vrednosti) - „Dževonsova revolucija“:

1. analiziraju isključivo razmenu, odnosno tržišna kretanja,

2. vrednost proizvoda određuje subjektivna ocena potrošača o korisnosti određenog proizvoda.

53

3. Tražnju, ponudu i cene određuje:

ekonomski interes potrošača

54

• Postoje sledeće škole marginalističkog pravca ekonomske misli:

1) bečka (psihološka) škola, 2) lozanska (matematička) škola, 3) maršalijanska (kembridžka, neoklasična) škola i 4) savremena post-maršalijanska (neoklasična) mikroekonomska analiza

55

5.1. PONAŠANJE I IZBOR POTROŠAČA

1. Ko su potrošači?

5.1.1. Teorija ponašanja potrošača

Potrošači su ljudi koji kupuju dobra i usluge radi zadovoljenja svojih

potreba

56

Stepen zadovoljavanja neke potrebe,

ostvaren potrošnjom nekog ekonomskog dobra, predstavlja

KorisnostKada potrošač kupuje određeni proizvod, on plaća korisnost tog

proizvoda. Dakle, plaća određen stepen zadovoljavanja neke svoje potrebe.

57

• Kupovaće svaku narednu jedinicu tog proizvoda koja za njega ima korisnost, koja mu

zadovoljava odrđen stepen neke njegove potrebe.

• Prvu narednu jedinicu proizvoda koja za konkretnog potrošača

nema korisnost, potrošač neće da kupi.

58

2.Korisnostkoju je za potrošača imala

poslednja kupljena jedinica određenog proizvoda zove se

59

MARGINALNA KORISNOST

odnosno granična korisnost.

60

Marginalna korisnost je manja od korisnosti koje su

imale sve prethodno kupljene jedinice određenog proizvoda, ali je ipak korisnost za koju je

potrošač platio neku cenu.

61

3. Šta je racionalan izbor, odnosno šta je racionalna odluka potrošača prilikom

kupovine nekog proizvoda?

62

• Racionalan izbor, odnosno racionalna odluka potrošača prilikom kupovine nekog proizvoda predstavlja sposobnost potrošača da:

a) svoje prihode troše u skladu sa b) svojim individualnim preferencijama

(željama, sklonostima, potrebama) c) uz maksimiziranje sopstvene

korisnosti (stepena zadovoljavanja neke potrebe).

63

4. Kako potrošači dolaze do racionalnog

izbora, odnosno racionalne odluke prilikom kupovine nekog proizvoda?

64

5. ODGOVOR DAJU:

1) teorija izbora potrošača.

2) Marginalna teorija korisnosti i zakon opadajućih povećanja ukupne korisnosti

65

6. ŠTA JETEORIJA IZBORA

POTROŠAČA?

66

•Teorija izbora potrošača

se temelji na marginalnoj teoriji korisnosti

67

• Marginalna teorija korisnosti podrazumeva da:

a) potrošači kao donosioci odluka o kupovini nekog dobra maksimiziraju korisnost (stepena zadovoljavanja potrebe), tako

b) što su im dodatni efekti (marginalna korist) koji proističu iz neke odluke uvek veći od

c) dodatnih (marginalnih) troškova koji proističu iz te iste odluke.

68

• Marginalistički ekonomski pravac analizira ponašanje potrošača na tržištu u odnosu na marginalne

(granične) veličine.

• Marginalne (granične) veličine su, primera radi, već pomenuti dodatni

efekti (marginalna korisnost) i dodatni (marginalni) troškovi.

69

Po navedenim marginalnim veličinama ovaj pravac je i dobio

naziv

marginalistički pravac.

70

5.1.2. Teorija korisnosti i

marginalna korisnost

71

7.ZAKONopadajućih povećanja

ukupne korisnosti

72Tabela br. 7. Opadajuća marginalna korisnost

Broj čokoladaUkupna korisnost

(u jedinicama korisnosti)Promene u korisnosti

(marginalna korisnost)

1 16 162 30 143 42 124 52 105 58 66 60 27 60 08 56 -4

73

• Kada potrošač kupuje više jedinica istog proizvoda, (u našem primeru reč je o čokoladi) svaka

sledeća jedinica daje veću ukupnu korisnost,

(16, 30,...) (normalno sve dok se potrošač ne

zasiti tog proizvoda - čokolade).

74

• Istovremeno, povećanje ukupne korisnosti,

kupovinom svake sledeće jedinice, ima konstantnu

tendenciju opadanja. Ukupna korisnost je porasla za 16, potom za 14, za 12 itd.

75

Dakle, povećanje ukupne korisnosti ima konstantnu

tendenciju opadanja.

76

•To je ZAKON

opadajućih povećanja ukupne korisnosti.

77

8. ZAKLJUČAK: DAKLE,

VRAĆAMO SE NA POČETAK:

78

• Kako potrošači dolaze do racionalnog izbora, odnosno racionalne

odluke prilikom kupovine nekog proizvoda?

79

• ODGOVOR DAJU:

1) teorija izbora potrošača.

2)Marginalna teorija korisnosti i zakon opadajućih povećanja ukupne korisnosti

80

Objašnjenje zaključaka• Kada posle trošenja određenog broja

jedinica nekog proizvoda potrošač utvrdi da od sledeće jedinice u (našem primeru od šeste čokolade)neće imati povećanje ukupne korisnosti, on sledeću jedinicu proizvoda ne kupuje.

81

• Povećanje ukupne korisnosti koje za potrošača ima poslednja kupljena

jedinica određenog proizvoda u odnosu na korisnost prethodne jedinice tog

proizvoda, zove se granična,marginalna korisnost.

Posle kupljene prve čokolade marginalna korisnost je bila 16, posle kupljene

druge čokolade 14 itd.

82

• Potrošač nema potrebu da analizira ukupnu korisnost od nekog dobra,

već samo povećanje ukupne korisnosti, koje za potrošača ima

poslednja kupljena jedinica određenog proizvoda u odnosu na korisnost prethodne jedinice tog proizvoda,odnosno marginalnu

korisnost.

83

5.2. PONAŠANJE PROIZVOĐAČA– racionalan izbor i odluke proizvođača

5.2.1. Pojmovno određenje troškova proizvodnje i maksimiziranja profita

84

• Proizvođači stvaraju ponudu.

• Zbog toga oni predstavljaju deo tržišnog mehanizma.

• Ponašanje proizvođača kao nosilaca ponude koncentrisano je na rešavanje dve grupe problema:

85

prva grupase odnosi na nastojanje da se tokom

proizvodnog procesa minimiziraju troškovi a,

druga grupapodrazumeva maksimiziranje

profita.

86

Profit predstavlja razliku između ukupnog prihoda i ukupnog

rashoda.

Glavni cilj proizvođača je

maksimiziranje profita.

87

Ukoliko proizvođač želi da ostvari glavni cilj (maksimiziranje profita) on mora

da postigne:

a) maksimalan ukupan prihod,

b) minimalan ukupan rashod i

c) da istovremeno ostvari minimalne troškove za svaku jedinicu proizvoda.

88

Za analizu troškova postoje dva pristupa:

Proizvedene jedinice Q

Ukupni fiksni

troškovi TFC

Ukupni varijabilni troškovi

TVC

Ukupni troškovi

TC

Marginalni troškovi

MC

Prosečni varijabilni troškovi

AVC

Prosečni fiksni

troškovi AFC

Prosečni ukupni

troškovi ATC

(1) (2) (3) (4) (5) (6) (7) (8)0 6.000 0 6.000

1.000 6.000 3.000 9.000 3,00 3,00 6,00 9,002.000 6.000 5.000 11.000 2,00 2,50 3,00 5,503.000 6.000 6.000 12.000 1,00 2,00 2,00 4,004.000 6.000 9.000 15.000 3,00 2,25 1,50 3,755.000 6.000 12.500 18.500 3,50 2,50 1,20 3,706.000 6.000 16.500 22.500 4,00 2,75 1,00 3,757.000 6.000 21.000 27.000 4,50 3,00 0,85 3,858.000 6.000 26.000 32.000 5,00 3,25 0,75 4,009.000 6.000 33.750 39.750 7,75 3,75 0,67 4,42

Tabela br. 9

89

prvi pristupodnosi se na

ponašanje troškova pri promeni obima proizvodnje.

U zavisnosti od ponašanja troškova pri promeni obima proizvodnje razlikuju se:

a) fiksni i

b) varijabilni troškovi

90

drugi pristupodnosi se na

način merenja i iskazivanja visine troškova.

U zavisnosti od iskazivanja visine, troškovi mogu da budu:

a) ukupni troškovi i

b) prosečni troškovi.

91

• Prosečni troškovi su u stvari troškovi po jedinici proizvoda.

• Izračunavaju se tako što se ukupni troškovi podele sa brojem proizvedenih jedinica nekog proizvoda

92

prvi pristup odnosi se na ponašanje troškova pri promeni obima

proizvodnje.

Ukupni varijabilni troškovisu oni troškovi čija veličina u ukupnom

iznosu, direktno zavisi od obima proizvedenih jedinica nekog proizvoda.

Tipični ukupni varijabilni troškovi su:a) količina rada ib) sirovine.

93

PRIMER• Kompanija je napravila polugodišnji

plan obima proizvodnje. • Poseduje zgradu.

• Obezbedila je: a) šest mašina,b) sirovine, energiju i zaposlila

odgovarajuću radnu snagu.

94

• U prvoj polovini godine kompanija realizuje plan.

• Tražnja se povećava. • Zbog toga kompanija planira da u

drugoj polovini godine poveća obim proizvodnje.

• Odmah zapošljava nove radnike i obezbeđuje dodatne sirovine i energiju – ukupni varijabilni troškovi

95

Ukupni varijabilni troškovisu dodatni troškovi u drugoj

polovini godine za novozaposlene radnike i nove količine sirovina i

energije, jer su nastali kao direktna posledica povećanja obima proizvodnje u drugom

polugodištu.

96

Ukupni fiksni troškovi su zgrada i šest mašina jer i pored

povećanja obima proizvodnje u drugoj polovini godine, oni su ostali isti kao i u prvoj polovini

godine.

97

• Kompanija u drugoj godini dalje povećava obim proizvodnj.

• Mora da zida novu zgradu i kupuje nove mašine.

• Znači, troškovi zgrade i mašina su fiksni i to ukupni fiksni troškovi u određenom roku i za određen obim proizvodnje.

98

Dakle,

Kada se poveća obim proizvodnje u drugoj godini u tolikoj meri da

su svi postojeći ukupni fiksni troškovi zaposleni a postoji

potreba za daljim povećanjem obima proizvodnje tada ukupni

fiksni troškovi moraju da se povećaju.

99

Drugi pristupodnosi se na

način merenja i iskazivanja visine troškova.

a) prosečni varijabilni troškovi proizvodnje, odnosno varijabilni troškovi po jedinici proizvoda rastu.

b) prosečni fiksni troškovi proizvodnje, odnosno fiksni troškovi po jedinici proizvoda sa porastom obima proizvodnje opadaju.

100

5.2.2. Optimizacija troškova proizvodnje Proizvedene jedinice Q

Ukupni fiksni

troškovi TFC

Ukupni varijabilni troškovi

TVC

Ukupni troškovi

TC

Marginalni troškovi

MC

Prosečni varijabilni troškovi

AVC

Prosečni fiksni

troškovi AFC

Prosečni ukupni

troškovi ATC

(1) (2) (3) (4) (5) (6) (7) (8)0 6.000 0 6.000

1.000 6.000 3.000 9.000 3,00 3,00 6,00 9,002.000 6.000 5.000 11.000 2,00 2,50 3,00 5,503.000 6.000 6.000 12.000 1,00 2,00 2,00 4,004.000 6.000 9.000 15.000 3,00 2,25 1,50 3,755.000 6.000 12.500 18.500 3,50 2,50 1,20 3,706.000 6.000 16.500 22.500 4,00 2,75 1,00 3,757.000 6.000 21.000 27.000 4,50 3,00 0,85 3,858.000 6.000 26.000 32.000 5,00 3,25 0,75 4,009.000 6.000 33.750 39.750 7,75 3,75 0,67 4,42

101

ŠTA JE TO OPTIMIZACIJA TROŠKOVA PROIZVODNJE?

• Optimizacija troškova proizvodnje podrazumeva da će proizvođač imati optimalne troškove ako proizvodi onaj obim proizvodnje na kome su mu:

1) najniži prosečni ukupni troškovi, odnosno najniži ukupni troškovi po jedinici proizvoda i

2) najniži marginalni troškovi.

102

1.Obim proizvodnje i najniži prosečni ukupni troškovi, odnosno najniži ukupni

troškovi po jedinici proizvoda.

103

Zbog povećanja obima proizvodnje

• konstantno opadaju prosečni fiksni troškovi, (AVC) odnosno fiksni troškovi po jedinici proizvoda (6000 : 1000 = 6, 6000 : 2000 = 3, 6000 : 3000 = 2, dalje, 1,5, 1,2, 1, 0,85, 0,75, 0,67).

104

• prosečni ukupni troškovi (ATC), odnosno ukupni troškovi po jedinici proizvoda, opadaju do obima proizvodnje od 5000 jedinica proizvoda, kada iznose 3,70 po jednoj jedinici proizvoda. Navedeni troškovi opadaju zbog:

a) prethodno pomenutog opadanja fiksnih troškova po jedinici proizvoda, i

105

b) Opadanja varijabilnih troškova po jedinici proizvoda, odnosno opadanja prosečnih varijabilnih troškova (AVC). Prosečni varijabilni troškovi opadaju do nivoa obima proizvodnje od 3000. Na tom nivou obima proizvodnje iznose 2,00.

106

c) Prosečni ukupni troškovi su i dalje u padu 4, 3,75, 3,7 na nivou obima proizvodnje od 5000 jedinica proizvoda, zbog većeg pada prosečnih fiksnih 2, 1,5 1,2 nego što je rast prosečnih varijabilnih 2, 2,25, 2,50.

107

• Međutim, prosečni ukupni troškovi od nivoa proizvodnje od 5000 konstantno rastu zbog bržeg rasta ukupnih varijablnih, a to znači i prosečnih varijabilnih, nego što je pad prosečnih fiksnih troškova.

108

2. Obim proizvodnje i marginalni troškovi

109

Marginalni troškovi• nastaju svakim povećanjem obima

proizvodnje, odnosno sa svakom dodatnom jedinicom proizvoda,

• to su dodatni troškovi po jedinici proizvoda,

• to su samo varijabilni troškovi - fiksni ostaju isti.

110

Izračunavanje marginalnih troškova

(MC)

111

•Promena u ukupnim troškovima (ΔTC),

Deli se sa

•Promenom obima proizvodnje (ΔQ ).

112

odnosno,

MC = ΔTC : ΔQ

113

Primer• obim proizvodnje (Q) se promenio,

odnosno povećao sa 5.000 na 6.000 jedinica.• ΔQ = 6.000 - 5.000 = 1.000

• ukupni troškovi su se promenili, odnosno povećali sa 18.500 na 22.500 novčanih jedinica.

• ΔTC = 22.500 - 18.500 = 4.000

114

MC = ΔTC : ΔQMC = 4.000 : 1.000 = 4

115

• povećanje obima proizvodnje za 1.000 proizvodnih jedinica (ΔQ) (sa 5.000 na 6.000)

• povećalo je ukupne varijabilne troškove (ΔTVC) za 4.000 novčanih jedinica (16.500 - 12.500),

116

• a zbog povećanja ukupnih varijabilnih troškova (ΔTVC iznose 4.000 novčanih jedinica − [16.500 - 12.500] − ukupni fiksni TFC ostaju isti, 6.000), povećali su se ukupni troškovi (ΔTC) takođe za 4.000 novčanih jedinica (22.500 - 18.500),

• što po jedinici proizvoda iznosi povećanje troškova od 4 novčane jedinice

117

• to povećanje troškova od 4 novčane jedinice po jednoj jedinici proizvoda je marginalni trošak

• ΔTC = 22.500 - 18.500 = 4.000• ΔQ = 6.000 - 5.000 = 1.000• MC = ΔTC : ΔQ• MC = 4.000 : 1.000 = 4

118

ZAKLJUČCI

•Svaka dodatna jedinica proizvoda,

•koja pripada povećanom obimu proizvodnje od 1.000 proizvodnih jedinica,

•nosi sa sobom dodatne (marginalne) troškove po jedinici proizvoda u iznosu od 4 novčane jedinice.

119

Dakle,

Analiza u prethodnom primeru potvrđuje

početne stavove da:

120

Marginalni troškovi• nastaju svakim povećanjem obima

proizvodnje, odnosno sa svakom dodatnom jedinicom proizvoda,

• to su dodatni troškovi po jedinici proizvoda,

• to su samo varijabilni troškovi - fiksni ostaju isti.

121

• Da sa kontinuiranim porastom obima proizvodnje od 1.000 novčanih jedinica, marginalni troškovi po jedinici proizvoda opadaju 3, 2, 1, do obima proizvodnje od 3000, dok ukupni troškovi (TC) rastu

122

• Čim su ukupni troškovi (TC) pri istom povećanju obima proizvodnje od 1000 jedinica proizvoda (Q) naglo porasli za 3000 (sa 12.000 na 15.000) i marginalni trošak je sa 1 porastao na 3, a ukupni troškovi su porasli za 3000 zbog toga što su ukupni varijabilni naglo porasli

za 3000 (sa 6.000 na 9000) – fiksni su ostali isti.

za 2000 (sa 9000 na 11.000) za 1000 (sa 11.000 na 12.000).

123

• Čim su ukupni troškovi (TC), pri istom povećanju obima proizvodnje od 1000 (sa 3000 na 4.000 ) jedinica proizvoda (Q), naglo porasli za 3000 (sa 12.000 na 15.000) i marginalni trošak je sa 1 porastao na 3,

a ukupni troškovi su porasli za 3000 zbog toga što su ukupni varijabilni naglo porasli za 3000 (sa 6.000 na 9000) – fiksni su ostali isti.

124

Zbog toga, logično je da se marginalni troškovi u suštini ponašaju kao prosečmi varijabilni

ukupni troškovi zavise od kretanja ukupnih varijabilnih troškova (ukupni fiksni su isti),

a i prosečni varijabilni zavise od kretanja ukupnih varijabilnih troškova.

125

Dakle, od ukupnih varijabilnih troškova

zavisi kretanje svih drugih troškova, (normalno izuzev ukupnih fiksnih i

prosečnih fiksnih troškova), a to znači i kretanje marginalnih troškova i prosečnih ukupnih troškova, a to

znači da

126

Optimizacija troškova proizvodnje

podrazumeva da će proizvođač imati optimalne troškove ako proizvodi onaj

obim proizvodnje na kome porast varijabilnih troškova zbog porasta obima

proizvodnje prouzrokuje :

127

1) najniže ukupne troškove po jedinici proizvoda, odnosno najniže prosečne ukupne troškove, a to znači i

2) najniže marginalne troškove po jedinici proizvoda.

DAKLE:

128

Optimizacija troškova proizvodnje

je optimizacija ukupnih varijabilnih

troškova.

129

Šta je to optimizacija ukupnih varijabilnih

troškova?

130

Optimizacija ukupnih varijabilnih troškova podrazumeva:

da proizvođač poveća obim proizvodnje, a samim tim i ukupne varijabilne troškove, samo do nivoa na kome prosečni ukupni

troškovi nemaju veći rast od

1. rasta marginalnih troškova i2. prosečnih varijabilnih troškova,3. nego što je pad prosečnih fiksnih

troškova.

131

Od čega zavisi optimizacija ukupnih varijabilnih troškova,

odnosno od čega zavisi:

uticaj porasta obima proizvodnje

na porast ukupnih varijabilnih troškova?

132

Optimizacija ukupnih varijabilnih troškova,

odnosno, veličina porasta ukupnih varijabilnih troškova kao posledica određenog porasta

obima proizvodnje

zavisi odmarginalne produktivnosti radne snage koja pri porastu obima

proizvodnje ima najveće učešće u porastu ukupnih varijabilnih troškova.

133

Marginalna produktivnostodređuje

međusobni uticaj između porasta obima proizvodnje i veličine dodatnih ukupnih varijabilnih troškova koji nastaju kao posledica porasta obima proizvodnje u

uslovima kada su fiksni troškovi konstantni.

134

Marginalnu produktivnost

definiše

Zakon o opadajućim prinosima

135

Primeri:

136

Prvi primer: Prinos u žitu

• posmatraju se dva faktora proizvodnje:radna snaga kao varijabilni faktor koja

kroz najamninu prouzrokuje varijabilne troškove i

parcela zemlje određene veličine kao fiksni faktor koja da bi bila obrađena i dala određen prinos prouzrokuje određene fiksne troškove.

137

• Prvi radnik koji se zaposli obradi određen deo parcele i u skladu sa svojim objektivnim fizičkim mogućnostima ostvari određeni obim proizvodnje.

• Vlasnik parcele ili zakupac radniku za uloženi rad isplati dogovorenu najamninu.

• Drugi, a potom treći i četvrti radnik, doprinose da se parcela u potpunosti obradi i iskoristi i zahvaljujući tome ostvari povećanje prinosa.

138

• Međutim, od drugog do četvrtog radnika svaki sledeći radnik «donosi» sve manje prinosa jer veličina parcele je ograničena i kao takva predstavlja fiksni faktor koji prouzrokuje određene fiksne troškove.

• Dakle, objektivno svaki sledeći radnik «donosi» sve manje prinosa, a istovremeno svi primaju najamninu u istom iznosu kao i prvi radnik.

139

• Budući da je najamnina i prvog i četvrtog radnika ista, a prinosi po radniku od prvog do četvrtog sve manji, znači da sa svakim sledećem radnikom opada marginalna produktivnost i zbog toga opadaju i prinosi.

• Marginalna produktivnost svakog sledećeg radnika sve više se smanjuje u odnosu na prvog, radnika jer prima najamninu kao prvi radnik a svaki sledeći radnik «donosi» manje prinosa od prethodnog.

140

Drugi primer:

Povećanje obima proizvodnjesa 1000 na 2000,

prouzrokovalo je povećanje ukupnih varijabilnih (TVC) sa

3.000 na 5.000 hiljada, znači za 2000.

141

Povećanje obima proizvodnjesa 2000 na 3000,

prouzrokovalo je povećanje ukupnih varijabilnih (TVC) sa 5000 na 6000 hiljada, znači za

1000

142

Povećanje obima proizvodnjesa 3000 na 4000,

prouzrokovalo je povećanje ukupnih varijabilnih sa 6000 na

9000.znači za 3000

143

Svako sledeće povećanje obima proizvodnje, iako

isto, 1000, traži veće varijabilne troškove.

144

Sa obimom proizvodnje od 3.000 proizvodnih jedinica i

više,

•posluje se u području uvećavanja marginalnih troškova

•zbog smanjenja marginalne produktivnosti.

145

• Zbog smanjenja marginalne produktivnosti za nastavak rasta obima proizvodnje po istom tempu, na primer dodavanjem po 1.000 novih jedinica proizvodnje, biće neophodno da se dodaje sve više varijabilnih troškova u poređenju sa onim što je bilo potrebno u prethodnom povećanju od 1.000 jedinica proizvoda.

146

Zbog toga što je potrebno više varijabilnih troškova

za proizvodnju svake dodatne jedinice,

marginalni trošak raste.

To je zakonitost.

147

Ta zakonitost, odnosno takvo ponašanje marginalnih troškova

naziva se

zakon uvećanja marginalnih troškova.

148

Marginalni troškovi su rastućikad god

marginalna produktivnost opada.

149

• Znači, novi varijabilni troškovi, odnosno nova radna snaga, za koju su troškovi porasli sa 1000 na 3000, a povećanje obima proizvodnje ostalo isto, 1000, ima manju marginalnu produktivnost i zbog toga daje opadajuće prinose.

150

• Prethodno se u varijabilne troškove, odnosno radnu snagu uložilo 1000 i obim proizvodnje se povećao 1000, a sada se ulaže 3000 za novu radnu snagu, odnosno nove varijabilne troškove, da bi se dobilo opet isto povećanje proizvodnje od 1000.

151

To je

Zakon o opadajućim prinosima.

152

Zaključci

1. Kada se postojeći fiksni troškovi zbog povećanja obima proizvodnje zaposle sa dodatnom radnom snagom, ta dodatna radna snaga će do određenog broja novozaposlenih imati povećanu marginalnu produktivnost.

153

2. Međutim, dodatna radna snaga preko određenog broja novozaposlenih će imati smanjenu marginalnu produktivnost.

3. Rezultat tako smanjene marginalne produktivnosti će biti sve veće opadanje prinosa.

154

155

• Kada proizvođači donose odluke o povećanju obima proizvodnje, oni polaze od minimalne cene po kojoj će roba biti ponuđena.

• Da bi bili motivisani za dodatnu proizvodnju, cena mora da bude dovoljno visoka da pokrije marginalne troškove.

• Kriva marginalnih troškova seče krivu prosečnih varijabilnih troškova (AVC) i krivu prosečnih ukupnih troškova (ATC) u njihovim najnižim tačkama.

156

• Sve dok se marginalni troškovi nalaze ispod prosečnih ukupnih troškova, prosečni ukupni troškovi opadaju jer se zbog povećanja obima proizvodnje smanjuju fiksni troškovi po jedinici proizvoda.

• Svaka dodatna jedinica koja je proizvedena do preseka krive marginalnih troškova sa krivom prosečnih ukupnih troškova ima manje marginalne u odnosu na prosečne ukupne troškove zbog povećane marginalne produktivnosti.

157

• Kada marginalni troškovi premaše prosečne ukupne troškove, prosečni ukupan trošak mora da raste zbog delovanja zakona opadajućih prinosa.

• Svaka dodatna jedinica koja je proizvedena posle preseka krive marginalnih troškova sa krivom prosečnih ukupnih troškova, ima veće marginalne troškove u odnosu na prosečne ukupne troškove zbog smanjene marginalne produktivnosti.

158

U tački preseka marginalnih i prosečnih ukupnih troškova, kada je marginalni trošak jednak prosečnom ukupnom trošku, obim proizvodnje se nalazi na nivou koji daje optimalne

troškove.

159

• Glavni cilj svakog proizvođača je

maksimiziranje profita.

5.2.3. Maksimiziranje profita

160

•Koliko dobara proizvođač treba da proizvede i proda po

određenoj ceni da bi mu profit bio maksimalan?

161

162

Primer:

Poslovanje kompanije Y

na tržištu potpune konkurencije

163

Tržište potpune konkurencije

Potpuna konkurencija nigde ne postoji u

praksi.

164

Potpuna konkurencija je:

a) teorijska, odnosno zamišljena ekonomska kategorija, i

b) analitička kategorija jer služi za upoređivanje realnog privrednog života sa idealnotipskim modelom.

165

Cene1) U tipu tržišta potpune konkurencije

učestvuje veliki broj proizvođača određenog proizvoda koji pojedinačno sa svojim proizvodima imaju vrlo malo učešće,

2) zbog toga nijedan proizvođač nije u mogućnosti da povećanjem ili smanjenjem svoje ponude, utiče na promenu visine cene određenog proizvoda.

166

3) U tipu tržišta potpune konkurencije pretpostavlja se da su proizvodi svih firmi homogeni (isti),

4) to znači da potrošači nisu u mogućnosti da prave razliku između proizvoda različitih firmi.

5) Zbog toga nijedna firma ne može da poveća svoje cene iznad tržišnih cena, a da zadrži postojeći obim prodaje.

167

6) Proizvođači ne utiču na formiranje cena, već samo preuzimaju cene koje su već formirane na tržištu jer se suočavaju sa perfektno elastičnom tražnjom.

7) Proizvođači koje posluju na tržištu potpune konkurencije ponašaju se kao da mogu prodati onoliko svojih proizvoda koliko oni žele, pod uslovom da to čine po tržišnim cenama.

168

8. Prodaja proizvoda po tržišnim cenama proizvođačima

omogućava da

maksimiziraju profit.

169

9. Svaki proizvođač pojedinačno treba da nađe odgovor samo na jedno pitanje:

Koliko dobara treba da proizvede i proda po

tržišnim cenama da bi mu profit bio

maksimalan?

170

171

- Kompanija Y proizvodi samo jedan proizvod.

- Sve što proizvede kompanija uspeva da proda po konstantnoj tržišnoj ceni od 14 novčanih jedinica.

- svaka prodata jedinica dodaje 14 novčanih jedinica ukupnom prihodu

- cena od 14 novčanih jedinica predstavlja:

marginalni prihod MR

172

173

- kriva marginalnih troškova na slici 5 obeležena je uobičajeno MC

- kriva marginalnog prihoda ima oblik prave linije (P=MR) zbog toga što je

marginalni prihod (P) jednak za sve dodatne jedinice proizvoda.

174

Poređenjem marginalnih prihoda i marginalnih troškova utvrđuje se:

a) odnos između dodatnih (marginalnih) troškova po jedinici proizvoda koji nastaju sa svakom novoproizvedenom jedinicom proizvoda i dodatnih(marginalnih) prihoda koji se ostvaruju sa svakom prodatom novoproizvedenom jedinicom proizvoda.

175

b) utvrđuje se najprofitabilniji obim proizvodnje i

c) isplativost dodatnih ulaganja radi povećanja obima proizvodnje.

d) Do obima od 400 jedinica marginalni prihod je veći od marginalnog troška i profit se (posle obima proizvodnje od 150 jedinica) uvećava paralelno sa uvećanjem obima proizvodnje.

176

e) Najveći (maksimalan) profit je na nivou obima od 400 jedinica kada je marginalni prihod izjednačen sa marginalnim troškovima, odnosno najveći profit je u tački gde se seku kriva marginalnih troškova i kriva marginalnih prihoda (slika 5.4).

177

Pravilosve dok je marginalni prihod

veći od marginalnog troška

kompanija može da uvećava svoj profit povećavanjem obima

proizvodnje.

178

5.3. TRAŽNJA I PONUDA DOBARA I USLUGA

5.3.1. Tražnja

179

ITražnju

predstavljaju kupci, odnosno potrošači koji su:

а )spremni i б) sposobni

da određenu količinu proizvoda kupe u: а) toku konkretnog vremenskog periodaб) po nekoj ceni.

180

Za ekonomiju je značajno razlikovanje želja za kupovinom od tražnje zbog toga što:

a) iza želja za kupovinom stoje ambicije potrošača, a

b) iza tražnje, uz ambicije, stoji i platežna sposobnost potrošača.

181

II

Međuzavisnost između cena i

traženih količina,

182

183

Grafički prikaz međuzavisnosti između cena i traženih količina iskazan je kao:

184

IIIKriva tražnje je:

a) opadajuća i

b) odražava obrnutu proporcionalnost između cena i traženih količina zbog toga što pad cena izaziva rast tražnje, a rast cena izaziva pad tražnje.

185

IV Međuzavisnost između cena i traženih

količina sa aspekta ponašanja kupaca

Kada se međuzavisnost između cena i traženih količina posmatra sa aspekta

ponašanja kupaca, dolazi se dozakona tražnje.

186

VZakon tražnje

odnosi se na razloge zbog kojih se tražene količine nekog proizvoda

povećavaju ili smanjuju.

187

Razlozi zbog kojih se tražene količine nekog proizvoda povećavaju ili smanjuju:

a) zbog opadanja cena nekog proizvoda raste tražena količina tog istog proizvoda koji su kupci spremni i sposobni da kupe, i suprotno,

188

b) kada cene istog proizvoda rastu, tražena količina opada. Cene i kada opadaju i kada rastu, broj potrošača datog proizvoda, odnosno tražnja, ostaje uglavnom ista, a menjaju se tražene količine. Moguća je i manja promena broja potrošača.

c) Obim tražnje i tražene količine mogu da se povećaju ili smanje i zbog drugih razloga:

189

- ako se poveća sklonost potrošača ka kupovini nekih proizvoda, i pored toga što je cena ostala ista (lekari preporuče neki proizvod kao dobar za izlečenje neke bolesti), povećaće se tražene količine tog proizvoda,

- ukusa i preferencija potrošača, - nivoa dohotka potrošača, - cene supstituta i komplemenata,- očekivanja u budućnosti, i drugih faktora.

190

5.3.2. Ponuda

191

IPonuda

predstavlja količinu dobara koju su proizvođači:

- spremni i- sposobni- da ponude za prodaju po nekim cenama- u toku određenog perioda.

192

IIMeđuzavisnost između cena i

ponuđenih količina,

193

194

Grafički prikaz međuzavisnosti između cena i poniđenih količina iskazan je kao:

195

a) rastuća i

b) odražava direktnu proporcionalnost između cena i ponuđenih količina zbog toga što rast cena izaziva rast ponude, a pad cena izaziva pad ponude.

IIIKriva ponude je:

196

Međuzavisnost između cena i ponuđenih količina

sa aspekta ponašanja proizvođača

Kada se međuzavisnost između cena i ponuđenih količina posmatra sa aspekta

ponašanja proizvođača dolazi se do

zakona ponude.

IV

197

V Zakon ponude

je pravilo po kome ponuđene količine variraju:

•Direktno sa cenom, odnosno, kao što je već rečeno, sa rastom cena nekog proizvoda raste količina proizvoda koju su proizvođači spremni i sposobni da ponude, a sa padom cena smanjuju se ponuđene količine.

198

Obim ponudezavisi i od sledećih faktora:

cene resursa, tehnologije,

cene alternativnih dobara i očekivanja u budućnosti.

199

5.3.3. Tržišna ravnoteža ravnoteža tražnje i ponude dobara i usluga

ITržište:

predstavlja kombinaciju krive tražnje i krive ponude i

na tržištu se ukrštaju delovanja zakona tražnje i zakona ponude.

200

IIPo zakonu tražnje:

sa opadanjem cena raste tražnja, i suprotno,

sa rastom cena pada tražnja.

IIIPo zakonu ponude

sa padom cena smanjuje se ponuda, i suprotno

sa rastom cena raste i ponuda.

201

IVKada se zakon tražnje i zakon

ponude iskažu jedinstveno dolazi se do

zakona tržišta koji glasi:

sa opadanjem cena raste tražnja a pada ponuda, i suprotno, sa rastom cena pada tražnja a raste ponuda.

202

VKonfliktnost interesa između tražnje i

ponude

Tražnja (kupci) ima interes da cene padaju, a ponuda (prodavci) ima interes

da cene rastu.

203

Pretpostavke: kupac i prodavac donose racio nalne odluke:

Prodavac donosi odluke na bazi poređenja marginalnih troškova i marginalnih prihoda.

Kupac nastoji da uz što niže marginalne troškove ostvari što veću marginalnu korisnost.

204

VIkompromis

između interesa prodavaca i kupaca uspostavlja tržišni mehanizam pomoću

svog glavnog instrumenta, odnosno pomoću

ravnotežne cene.

205

Ravnotežna cena

je cena po kojoj se ponuđena količina izjednačava sa traženim količinama i

uspostavlja kompromis između konfliktnih interesa prodavaca i kupaca

206

VII Primer:

207

Prvi slučaj: cena 79 novčanih jedinica

Kriva tražnje (tražena količina od 1.000 kilograma)

i kriva ponude

(ponuđena količina od 1.000 kilograma) seku se u tački

kojoj odgovara cena od 79 novčanih jedinica.

Cena od 79 novčanih jedinica predstavlja ravnotežnu cenu.

208

Ponuda nudeći količine od 1.000 kilograma po

(ravnotežnoj) ceni od 79 novčanih jedinica ostvaruje maksimalnu razliku između marginalnih

prihoda i marginalnih troškova.

Tražnja plaćajući tu (ravnotežnu) cenu od 79 novčanih

jedinica, sa traženom količinom koja je jednaka ponuđenim količinama od 1.000 kilograma,

ostvaruje najveću marginalnu korist uz najmanje marginalne troškove.

209

postignuta je

tržišna ravnoteža.

210

Drugi slučaj:

Pretpostavke:

cena je 69 novčanih jedinica (za 10 novčanih jedinica ispod ravnotežne cene)

Kupcima odgovara cena od 69 jer je niža od 79, jeftinije im je i zbog toga su spremni da umesto 1000 kupe 1200 kilograma.

211

•Ponudi ne odgovara cena od 69 jer je niža od 79 i zbog toga su spremni da umesto 1000 ponude samo 800 kilograma za prodaju.

•Tražena količina za 400 kilograma veća od ponuđene količine.Tih 400 kilograma predstavljaju nestašicu

212

• Kada dođe do nestašice, (tražnja veća od ponude) ponuda će da povećava tekuće cene. Pojedini kupci će biti prinuđeni i spremni da kupe po ceni većoj od 69. Prodavci će to iskoristiti i cena od 69 će da se povećava.

213

Sa porastom cena

•ponuđena količina će da se povećava

•a tražena količina će da opada.

214

1. Rast cene i ponuđene količine, s jedne strane, i

2. opadanje traženih količina, sa druge strane,

dva su procesa koja vode ravnotežnoj ceni od 79 i

izjednačavanju ponuđenih i traženih količina na nivou od 1.000

kilograma.

215

Treći slučaj:Pretpostavke:

•cena je 89 novčanih jedinica (za 10 novčanih jedinica iznad ravnotežne cene)•Prodavcima odgovara cena od 89 jer je viša od 79, više zarađuju i zbog toga oni su spremni da ponude 1.200 umesto 1000 kilograma

216

•Kupcima ne odgovara cena od 89 jer je viša od 79 i skuplje im je. Zbog toga su spremni da umesto 1000 kupe samo 800 kilograma.

•Ponuđena količina za 400 kilograma premašuje traženu količinu. To je višak ponuđene količine, odnosno to je suficit. Suficit se javlja u situaciji kada je tekuća cena iznad ravnotežne cene.

217

•Kada dođe do suficita, (ponuda veća od tražnje) ne može da se proda sva ponuđena količina po ceni od 89. Neki prodavci će biti spremni da prodaju po nižoj ceni od 89. Kupci će to iskoristiti i cena od 89 će da se smanjuje.

218

Sa padom cena:

•tražena količina će da se poveća, a

•ponuđena količina će da opada.

219

Pad cena i rast tražene količine,s jedne strane,

i pad ponuđenih količina,sa druge strane,

dva su paralelna procesa koja vode ka ravnotežnoj ceni od 79 i izjednačavanju

ponuđenih i traženih količina na nivou od 1.000 kilograma.

220

5.3.4. Elastičnost tražnje i ponude

5.3.4.1. Koncept cenovne elastičnosti tražnje

221

•Cena određenog proizvoda je glavna

determinanta cenovne elastičnosti odnosno

neelastičnosti tražnje

222

Da li će isti pad cene

kod svakog proizvoda prouzrokovati isto povećanje traženih količina,

i suprotno,

da li ćeisti rast cena

kod svakog proizvoda prouzrokovati isti pad traženih količina?

223

Odgovore daje

koncept cenovne elastičnosti tražnje.

224

ICenovno elastična tražnja

za nekim proizvodom

je tražnja koja, kada se promeni cena za određeni procenat, promeni tražene količine robe i usluga za procenat koji je veći od procenta

promene cene.

225

IICenovno neelastična tražnja

za nekim proizvodom

je tražnja koja, kada se promeni cena za određeni procenat, promeni tražene količine robe i

usluga za procenat koji je manji od procenta promene cene.

226

IIIKoeficijent cenovne elastičnosti tražnje

pojam:Koeficijent

cenovne elastičnosti tražnjeje odnos između

procentualne promene u traženoj količini, iprocentualne promene cene .

227

•Kada koeficijent cenovne elastičnosti ima vrednost manju od 1

(Ed < 1):promene u traženim količinama manje su

od cenovnih promena. Radi se o proizvodu koji ima cenovno neelastičnu tražnju.

228

Kada koeficijent cenovne elastičnosti ima vrednost veću od 1

(Ed > 1): promene u traženim količinama veće su

od cenovnih promena. Radi se o proizvodu koji ima cenovno elastičnu tražnju.

229

Kada koeficijent cenovne elastičnosti ima vrednost 1

(Ed = 1): promene cena i traženih količina su identične u procentualnim izrazima

Radi se o jediničnoj elastičnosti tražnje.

230

IVCenovna elastičnost tražnje

iposlovne odluke u vezi sa

određivanjem nivoa cena i visinom ukupnog prihoda

231

•Posledice povećanja cena:

potrošači plaćaju više ukupan prihod se povećava,

smanjuje se broj potrošača ukupan prihod se smanjiuje.

232

• posledice smanjenja cena:

potrošači plaćaju manje ukupan prihod se smanjuje

povećaćava se broj potrošača ukupan prihod se povećava.

233

Dakle,poslovne odluke u vezi sa određivanjem nivoa

cena i uticajem promena u nivou cena na visinu ukupnog prihoda zavise od odgovora na sledeća dva pitanja:

1. Koliko će da se smanji broj potrošača koji će posle povećanja cena da odustanu od kupovine određenog proizvoda? i

2. za koliko će da se poveća broj potrošača koji kupuju određeni proizvod kada se smanji cena određenog proizvoda?

234

Zaključak:

Zahvaljujući konceptu cenovne elastičnosti tražnje odnosno koeficijentu

elastičnosti tražnje, preduzeće koje donosi odluku o povećanju, odnosno

smanjenju cene, može da sagleda posledice takve odluke na povećanje,

odnosno smanjenje ukupnog prihoda.

235

Između:

•cenovne elastičnosti tražnje za nekim proizvodom i

•veličine ukupnog prihoda,

mogući su sledeći odnosi:

236

1. Kada je tražnja za nekim proizvodom cenovno elastična:

a) pad cene izaziva rast ukupnog prihoda

b) rast cene izaziva pad ukupnog prihoda.

237

2. Kada je tražnja za nekim proizvodom cenovno neelastična:

a) pad cene izaziva pad ukupnog prihoda

b) rast cene izaziva rast ukupnog prihoda.

238

3. Kada tražnja za nekim proizvodom ima jediničnu cenovnu elastičnost, promene u ceni nemaju efekte na ukupan prihod.

239

•Pored cene postoje i druge determinante cenovne elastičnosti odnosno neelastičnosti tražnje:

a) raspoloživost supstituta, b)učešće cene određenog proizvoda u

dohotku potrošača, c) neophodne potrebe ili luksuz.

240

5.5. TIPOVI I STRUKTURA TRŽIŠTA

5.5.1. Kategorije tržišta i njihova tipologija

U privredi funkcioniše mnogo pojedinačnih tržišta.

241

• Svako od tih mnogobrojnih tržišta ima:

1.sopstvenu strukturu,2.ponašanje i3.performanse.

242

•U zavisnosti od strukture, ponašanja i performansi, ima šest glavnih tipova tržišta:

1) čist monopol,2) dominantna firma,3) čvrst oligopol, 4) labav oligopol,5) monopolistička konkurencija i 6) potpuna konkurencija.

243

244

245

5.5.2. Potpuna konkurencija

246

IUvod

Potpuna konkurencija nigde ne postoji u praksi.

Potpuna konkurencija je: • teorijska, odnosno zamišljena

ekonomska kategorija, i • analitička kategorija jer služi za

upoređivanje realnog privrednog života sa idealnotipskim modelom tržišta potpune konkurencije.

247

IICene

u uslovima potpune konkurencije

1)U tipu tržišta potpune konkurencije učestvuje veliki broj proizvođača određenog proizvoda koji pojedinačno sa svojim proizvodima imaju vrlo malo učešće,

tako da

248

2) nijedan proizvođač nije u mogućnosti da povećanjem ili smanjenjem svoje ponude, utiče na promenu visine cene određenog proizvoda.

3) U tipu tržišta potpune konkurencije pretpostavlja se da su proizvodi svih firmi homogeni (isti).

to znači

249

4) da potrošači nisu u mogućnosti da prave razliku između proizvoda različitih firmi. Zbog toga nijedna firma ne može da poveća svoje cene iznad tržišnih cena, a da zadrži postojeći obim prodaje.

5) Proizvođači ne utiču na formiranje cena, već samo preuzimaju cene koje su već formirane na tržištu jer se suočavaju sa perfektno elastičnom tražnjom.

250

6) Proizvođači koje posluju na tržištu potpune konkurencije ponašaju se kao da mogu prodati onoliko svojih proizvoda koliko one žele, pod uslovom da to čine po važećim tržišnim cenama (prethodno smo videli zašto niko ne može da utiče na promenu važećih tržišnih cena).

7) Prodaja proizvoda po važećim tržišnim cenama proizvođačima omogućava da maksimiziraju profit.

251

IIISloboda ulaska u tržište i izlaska

sa tržišta.•Kada jedna firma na nekom tržištu stvara visoke, odnosno niske profite, druge firme će slobodno, bez ikakvih veštački nametnutih barijera, da ulaze na to tržište, odnosno da izlaze sa tog tržišta i tako povećaju, odnosno smanje ponudu.

252

•Zbog toga će tržišne cene da padaju, odnosno rastu i stalno se kreću oko ravnotežne cene, težeći da se izjednače s njom.

•U ovom tipu tržišta pretpostavlja se da firme i potrošači imaju perfektno znanje o tržištu. Svi proizvođači i potrošači su svesni tržišnih promena i svima su poznate akcije drugih.

253

IVZaključci:

•Tržište može da bude potpuno konkurentno pod uslovom da se ispune

sledeće pretpostavke:

254

1) Da postoji veliki broj učesnika, pri čemu i prodavci i kupci imaju vrlo malo učešće tako da nemaju uticaj na cene.

2) Da je proizvod koji se nudi homogen.

255

3) Da postoji sloboda ulaska na tržište i izlaska sa tržišta. To znači da nove firme koje žele da uđu na neko tržište nemaju prepreke nametnute od strane postojećih firmi, isto kao što i prisutne firme nemaju prepreke da izađu sa tržišta.

4) Da postoji savršena informisanost i prodavaca i kupaca o raspoloživim proizvodima i njihovim cenama.

256

5.5.2.1. Tržišna ravnoteža.

•Razlika u ponašanju između:

1) pojedinačne firme i 2) cele grane kojoj firma pripada,

u uslovima potpune konkurencije

257

•Razlika u ponašanju

vezana je za utvrđivanje cena.

258

1) pojedinačna firma prihvata tržišnu cenu

zbog toga što je prisutan veliki broj konkurenata koji nude isti proizvod.

259

2) cela grana ima uticaj na visinu

cenazbog toga što cela grana može da utiče na

veličinu ponuđenih količina, pa, čak iako su proizvodi isti, nagle promene veličine

ponuđenih količina utiču na smanjenje ili povećanje cena tih proizvoda, zahvaljujući

dejstvu zakona ponude i tražnje.

260

•Maksimiziranje profita

Pojedinačne firme u uslovima potpune konkurencije

u potpunosti odgovara kriterijumima maksimiziranja profita iz prethodnog dela udžbenika (5.2.3. Maksimiziranje profita).

261

Cene 1) U tipu tržišta potpune konkurencije

učestvuje veliki broj proizvođača određenog proizvoda koji pojedinačno sa svojim proizvodima imaju vrlo malo učešće,

2) Nijedan proizvođač nije umogućnosti da povećanjem ili smanjenjem svoje ponude, utiče na promenu visine cene određenog proizvoda.

262

3)Zbog toga, za razliku od krive tražnje firme koje ne pripadaju tržištu potpune konkurencije i kod kojih je kriva tražnje opadajuća i odražava obrnutu proporcionalnost cena i traženih količina (pad cena izaziva rast tražnje, a rast cena izaziva pad tražnje) – pogledati sliku 5.5 – «Kriva tražnje» i uporediti sa slikom 5.16.- «Kriva tražnje firme i grane u uslovima potpune konkurencije», - kriva tražnje potpuno konkurentne firme ima poseban oblik i predstavlja izuzetak.

slika 5.16

263

4) Predstavlja izuzetak jer kriva tražnje potpuno konkurentne firme ima horizontalan oblik a kriva tražnje firmi koje ne pripadaju tržištu potpune konkurencije je opadajuća.

5) U tipu tržišta potpune konkurencije pretpostavlja se da su proizvodi svih firmi homogeni (isti),

6) Potrošači nisu u mogućnosti da prave razliku između proizvoda različitih firmi.

264

7) Zbog toga nijedna firma ne može da poveća svoje cene iznad tržišnih cena, a da zadrži postojeći obim prodaje.

8) Proizvođači ne utiču na formiranje cena, već samo preuzimaju cene koje su već formirane na tržištu jer se suočavaju sa perfektno elastičnom tražnjom.

265

9) Proizvođači koje posluju na tržištu potpune konkurencije ponašaju se kao da mogu prodati onoliko svojih proizvoda koliko oni žele, pod uslovom da to čine po tržišnim cenama.

266

10) Budući da ima slobodu ulaska i slobodu izlaska sa tržišta potpuno konkurentna firma ulaskom na tržište može da maksimizira profit na kratak rok tako što će da udvostruči i utrostruči prodaju bez smanjenja cene svog proizvoda jer ima relativno mali uticaj na tržište kao celinu i uopšte nema uticaj na cene.

267

11) Firma koja ne posluje u uslovima potpune konkurencije ne može da maksimizira profit na kratki rok bez menjanja obima ponude , visine cene itd.

268

12. Prodaja proizvoda po tržišnim cenama proizvođačima

u uslovima potpune konkurencije omogućava da

maksimiziraju profit na kratak rok

269

Primer

• Farmeri koji proizvode pšenicu, kukuruz i šećernu repu, mogu navedene proizvode da prodaju kroz otkup preko berzi i tada prihvataju ponuđene cene.

270

271

• Nijedan farmer nema mogućnosti da promeni cene. Ta situacija je prikazana na slici 5.16. Cena pšenice, kukuruza ili šećerne repe biće ista bez obzira na to da li farmer daje u otkup 1, 2, ili 4 vagona. To je zbog toga što su cene na ovom tržištu određene krivom ponude i tražnje ove grane industrije, kako je to prikazano na desnoj strani slike 5.16.

272

5.5.2.2. Kratkoročna ravnoteža potpuno konkurentne firme

tabela 10 i slika 5.4.i 5.17.

Na slici 5.17. je napravljena sledeća greška:- umesto AC treba da bude ATC a to je

skraćenica za prosečne ukupne troškove

273

274

IKratak rok

u analizi potpuno konkurentne firme podrazumeva:

1) period u kome firma proizvodi onaj obim proizvodnje koji ne zahteva povećanje fiksnih troškova i

2) period u kome se ne menja broj firmi u nekoj grani, odnosno ignoriše se pretpostavka o slobodnom ulasku na tržište i slobodnom izlasku sa tržišta.

275

IIMaksimiziranje profita

potpuno konkurentne firme i to na kratak rok:

• obim proizvodnje je na nivou na kome je

marginalni prihod jednak marginalnim troškovima, odnosno

(MR=MC).

276

•Budući da potpuno konkurentna firma, na kratak rok, ima horizontalnu krivu tražnje (D) koja se poklapa sa krivom

marginalnog prihodasledi da je:

marginalni prihod jednak ceni (MR=P).

277

Kriva tražnje je horizontalna i

zbog toga cena ne zavisi od toga koliko će proizvoda firma prodati.

Svaka dodatno prodata jedinica će ostvariti prihod koji odgovara marginalnom prihodu i koji je jednak tržišnoj ceni.

278

Zaključci:1) U uslovima potpune konkurencije na

kratak rok marginalni prihod uvek je izjednačen sa cenom.

2) Kriva tražnje (D) i kriva marginalnog prihoda (MR) poklapaju se zato što firma mora da prihvati cene koje su određene ponudom i tražnjom na tržištu na kojem plasira svoje proizvode.

Dakle:MR=MC=P=D.

279

3) Potpuno konkurentna firma je uvek u kratkoročnoj ravnoteži,

odnosno sve što proizvede istovremeno i proda (znači ponuda je jednaka traženim količinama), uvek

kada proizvodi onaj obim proizvodnje na kome se seku marginalni troškovi proizvodnje i marginalni prihodi, a to je i obim proizvodnje koji obezbeđuje

maksimizaciju profita slika 5.17

280

281

5.5.2.3. Kratkoročna ravnoteža potpuno konkurentne grane industrije –

kratkoročna kriva ponude

Slika 5. 18.

282

Kratak rok u analizi potpuno konkurentne grane industrije podrazumeva:

283

1) period u kome nove firme ne mogu da uđu, niti postojeće firme mogu da napuste postojeće tržište potpuno konkurentne grane industrije. Drugim rečima, broj firmi koje posluju u nekoj grani na kratak rok je fiksiran.

284

2) Kriva ponude potpuno konkurentne grane industrije izvodi se na bazi krive ponude pojedinačnih firmi tako što se uz neku datu cenu jednostavno dodaju količine koje firme nude i dolazi do ponude cele grane industrije. (slika 5.18.)

285

Primer:

•Ukoliko svaki od 1.000 farmera koji proizvode šećernu repu nudi 45 t uz cenu od 0,6 dinara po kilogramu, onda je ponuđena količina ove grane 45.000 t (1.000 farmera po 45 t po farmeru).

286

• Ukoliko svaki od 1.000 farmera koji proizvode šećernu repu nudi 50t uz cenu od 0,8 dinara po kilogramu, onda je ponuđena količina ove grane 50.000 t (1.000 farmera po 50t po farmeru).

287

Slika br. 5.18, izvođenje krive ponude potpuno konkurentne grane iz krive ponude pojedinačnih firmi

288

• Cene, tražnja odnosno tražene količine I ponuda, odnosno ponuđene količine

• Promene traženih količina i ponuđenih količina, analiziraju se i posmatraju u odnosu na proemene cena, ali sa dva različita aspekta:

– sa aspekta ponašanja tražnje – kriva tražnje i

– sa aspekta ponašanja ponude – kriva ponude

289

a)Firma (proizvođač, farmer)(leva strana slike 5.18.)

Postoji hiljadu identičnih proizvođača (farmera).

Svaki pojedinačni proizvođač (farmer) ima krivu ponude ss.

Ponuđena cena je 0,6 dinara po kilogramu.

Ponuđena količina je 45 tona po proizvođaču. (Tačka c.)

290

b) potpuno konkurentna grana industrije(desna strana slike 5.18.)

Dodavanjem ponuđenih količina svakog pojedinačnog proizvođača (farmera, odnosno firme) uz svaku moguću cenu, dobija se kriva ponude (SS)ove potpuno konkurentne grane industrije.

Uz jediničnu cenu od 0,6 dinara po kilogramu, ukupna ponuđena količina potpuno konkurentne grane industrije iznosiće 45.000 t (Tačka C.)

291

Zaključak:

Kratkoročna kriva ponude potpuno konkurentne grane industrije

izvedena je horizontalnim sabiranjem kratkoročnih krivih ponude svih firmi u

toj grani.

292

5.5.2.4. Kratkoročna ravnoteža potpuno konkurentne grane industrije - kriva tražnje i

uspostavljanje tržišne ravnoteže

293

• Budući da je u dosadašnjoj analizi kratkoročne ravnoteže potpuno konkurentne grane industrije:

a) izvedena kriva ponude, b) sada je potrebno da se izvede kriva tražnje i

c) dođe do uslova za

uspostavljanje tržišne ravnoteže.

294

Međuzavisnost između cena i

traženih količina,

295

• Slika 5.5 -folija

296

IIIKriva tražnje je:

a) opadajuća i

b) odražava obrnutu proporcionalnost između cena i traženih količina zbog toga što pad cena izaziva rast tražnje, a rast cena izaziva pad tražnje.

297

IV Međuzavisnost između cena i traženih

količina sa aspekta ponašanja kupaca

Kada se međuzavisnost između cena i traženih količina posmatra sa aspekta ponašanja kupaca,

dolazi se dozakona tražnje.

298

VZakon tražnje

odnosi se na razloge zbog kojih se tražene količine nekog proizvoda

povećavaju ili smanjuju.

299

Uspostavljanje tržišne ravnoteže

300

a)Slučaj kratkog roka1) Kriva tražnje potpuno konkurentne

firmeima horizontalan oblik

zbog toga što je svaka firma toliko mala u odnosu na njeno tržište da, čak i kada bi udvostručila svoju proizvodnju, to ne bi

imalo efekta na cene

301

2) Kriva tražnje potpuno konkurentnegrane

ima normalan negativan nagib,jer ukoliko bi sve firme u toj grani

povećale svoju proizvodnju, tada bi došlo do značajnih promena. Primera radi,

ukoliko sve firme u potpuno konkurentnoj grani povećaju svoju

proizvodnju, povećaće se ponuda, opašće cene (5.19) i potrošači će biti podstaknuti

da kupuju dodatne količine.

302

Tačka E na slici 5.19 je ravnotežna tačka,

odnosno tačka koja obeležavaravnotežnu cenu

za potpuno konkurentnu granu industrije.

303

Objašnjenje ravnotežne cene:

•Samo uz cenu od 0,8 dinara i ponuđenu količinu od 50.000 tona ni prodavac ni kupac nisu motivisani da bilo šta menjaju.

•Uz tu cenu prodavci su spremni da ponude upravo onaj iznos koji su kupci spremni da kupe.

304

•Da li je realno očekivati da će cena dostići taj (ravnotežni) nivo, ili da će biti bar blizu tog ravnotežnog nivoa?

Odgovor je:

da.

305

Primer:

Cena robe iznosi 0,6 dinara. Taj nivo cene je ispod ravnotežne cene. (ravnotežna cena je 0,8).

306

•Ponašanje kupaca:Budući da je cena ispod ravnotežne, kupci su podstaknuti da povećaju

tražene količine. Tražene količine uz cenu od 0,6 dostići će iznos od 72.000 t.

(Drugim rečima, roba je pojeftinila i kupcima se isplati da kupuju dodatne

količine.)

307

•Ponašanje prodavaca:Budući da je cena od 0,6 ispod

ravnotežne, prodavci su destimulisani da prodaju po toj ceni. Zbog toga će

ponuđene količine iznositi 45.000 tona uprkos tome što će tražene količine uz cenu od 0,6 dostići 72.000 t. (Drugim

rečima, roba je pojeftinila i prodavcima se ne isplati da povećavaju ponuđene

količine)

308

•Stvaranje potrebnih uslova za uspostavljanje tržišne

ravnoteže:

- Deo proizvođača će da napuste ovu proizvodnju i počeće da se smanjuju ponuđene količine.

309

- Čim počne da opada ponuda realno je pretpostaviti da će tada proizvođači početi da traže cenu višu od 0,6, a i kupci će da izraze spremnost da, ne samo prihvate višu cenu od 0,6, već da i sami ponude višu cenu od 0,6.

310

-Na taj način ravnoteža će se uspostaviti na nivou od 0,8 dinara.Uz cenu od 0,8 dinara i ponuđenu količinu od 50.000 tona ni prodavac ni kupac nisu motivisani da bilo šta menjaju. Uz tu cenu prodavci su spremni da ponude upravo onaj iznos koji su kupci spremni da kupe.

311

Dakle,realno je očekivati da će cena dostići taj

(ravnotežni) nivo, ili,

da će biti bar blizu tog ravnotežnog nivoa.

312

b) Slučaj dugog roka•Ravnoteža na dugi rok

potpuno konkurentske grane,razlikuje se od kratkoročne

ravnoteže,takođe potpuno konkurentske

grane,iz sledeća dva razloga:

313

1.Ravnoteža na dugi rok podrazumeva da u potpuno konkurentskoj grani broj firmi nije fiksiran.

• Na dugi rok postoji mogućnost ulaska

na tržište i izlaska sa njega, dok ravnoteža na kratki rok podrazumeva da je u potpuno konkurentskoj grani broj firmi fiksiran ─ ne postoji mogućnost ulaska na tržište i izlaska sa njega.

314

•Mogućnost maksimiziranja profita privlači ili odbija firmu da uđe u neku granu ili da iz nje izađe. Ukoliko neka grana doživi rast cena, tada će mnoge firme u toj grani da teže ekspanziji svoje proizvodnje i zarađivaće veći profit sve dok firme izvan ove grane, koje su zarađivale samo normalan profit, ne budu privučene u ovu granu.

315

2.Ravnoteža na dugi rok podrazumeva da u potpuno konkurentskoj grani svaka firma može da menja svoj kapacitet i tehnologiju i vrši druge promene.

• Ravnoteža na kratki rok podrazumeva da u potpuno konkurentskoj grani firme ne mogu da menjaju svoj kapacitet tehnologiju i vrše druge promene.

316

Na slici 5.20. je napravljena sledeća greška:

- umesto AC treba da bude ATC a to je skraćenica za prosečne ukupne

troškove

317

Međuzavisnost između firme i grane u potpunoj konkurenciji

318

• Proces tržišnog prilagođavanja:

1) Na levoj strani je potpuno konkurentna firma,

2) a na desnoj strani je kriva tražnje i ponude potpuno konkurentne grane.

3) Polazna pozicija je prikazana krivom tražnje D1, i krivom ponude S1 uz tržišnu cenu P1.

319

3) Firme maksimiziraju profit izjednačavanjem marginalnih troškova sa marginalnim prihodima proizvodeći q1, odnosno Q1 jedinica proizvoda.

4) U takvim uslovima firme zarađuju višak profita.

4) Zašto?5) Navedena situacija u kojoj firme

maksimiziraju profit ne može dugo da traje.

320

6) Firme ove grane će ulaziti na ovo tržište da bi i one maksimizirale profit.

7) Povećaće se ponuda na ovom tržištu i ponuda će se sa Q1, povećati na Q2. Povećanje ponude će da pokrene krivu ponude S1 nadesno u S2 i smanjiće cene u P2

321

8) Tada se nivo profita normalizuje u tački a, tački preseka marginalnih troškova MC, marginalnog prihoda P2 i prosečnih ukupnih troškova ATC, čime prestaju podsticaji za ulazak u ovu granu.

322

9) Nova ravnoteža je tada pomerena iz tačke E u tačku A, pri čemu je cena niža (recimo da je oborena sa P1 - 0,8 na P2- 0,6 dinara).

323

Zaključak:Kada se potpuno konkurentna grana

industrije nalazi u dugoročnoj ravnoteži, firme maksimiziraju profite tako da je

P=MC, pri čemu ulazak novih firmi obara cene sve dok cena ne postane tangenta

dugoročne prosečne krive troškova (P=ATC), (leva strana slike 5.20.).

Kao rezultat toga, dugoročna ravnoteža na konkurentnom

tržištu ima sledeće obeležje:P=MC=ATC

324

BEČKA (PSIHOLOŠKA) ŠKOLA

Bečku, odnosno psihološku školu ekonomske misli teorijski utemeljili su sledeći ekonomisti:

•Eugen fon BemBaverk (18511914),•Karl Menger (18401921) i •Fridrih Vizer (18511926).

325

Predstavnici psihološke škole ekonomske misli napuštaju teoriju radne vrednosti.

Teorija vrednosti koju oni zastupaju naziva se subjektivna teorija vrednosti.

Vrednost odnosno cenu robe objašnjavaju psihološkim momentima. Zbog toga se ova škola ekonomske misli zove psihološka.

326

Po Bem Baverku subjektivna teorija vrednosti podrazumeva da su determinante vrednosti korisnost i retkost.

Korisnost i retkost određuju da li neki proizvod ima vrednost. Proizvodi koji su i korisni i retki predstavljaju „ekonomska dobra“.

Pored ekonomskih, postoje i „slobodna dobra“. To su, primera radi, voda i vazduh. Navedena dobra su korisna ali nisu retka.

327

Veličina vrednosti proizvoda zavisi od količine nekog dobra i intenzivnosti potrebe koja se zadovoljava tim dobrom.

328

LOZANSKA (MATEMATIČKA) ŠKOLA

329

•Lozanska škola je dobila naziv po gradu Lozani (Švajcarska), u kome je Leon Valras (18341910), osnivač ove škole, bio profesor Univerziteta.

•Značajna ličnost ove škole i istovremeno Valrasov sledbenik, bio je Vilfredo Pareto (18481923).

330

Osnovne karakteristike Lozanske škole su:

1. sistem takozvane „čiste ekonomije“ i primena matematičke logike,

2.Valras je utemeljio teoriju cena sa kojom je pretendovao da čitavu ekonomsku teoriju svede na izučavanje celine međuzavisnih tržišta koja stalno teže ka stanju opšte ravnoteže.

331

4. Zbog navedene Valarasove teorije cena Lozanska škola se još zove: škola privredne ravnoteže.

5. Primenjujući matematičku logiku. Valras i Pareto su smatrali da i ekonomija može da bude egzaktna nauka kao i fizika.

332

5. Valras polazi od hipotetičkog stanovišta postojanja stanja apsolutno slobodne konkurencije, odnosno tržišne strukture potpune konkurencije.

6. Na osnovu takvog hipotetičkog stava

uz primenu matematičke logike Valras daje sveobuhvatnu analizu opšte privredne ravnoteže i rasvetljava funkcionalnu međuzavisnost tražnje, ponude i cena.

333

7. Ta međuzavisnost Valrasa podseća na kugle koje se nalaze na dnu jednog suda: ako se jedna od njih pokrene, onda sve menjaju svoj položaj do trenutka dok se ne postigne jedno novo stanje ravnoteže i mirovanja.

334

8. Valras smatra da pokretanje kugle menjanje njihovog položaja i postizanje novog stanja ravnoteže i mirovanja može da se izračuna uz pomoć matematičke logike. Zbog toga se Valrasovo učenje zove sistem «čiste ekonomije»

335

9. Valras posebno ističe međusobnu zavisnost tržišta potrošnih dobara i tržišta faktora proizvodnje (rad, kapital i zemlja).

336

4. MARŠALIJANSKA (KEMBRIDŽKA,

NEOKLASIČNA) ŠKOLA

Maršalijanska škola ekonomske misli je dobila naziv po Alfredu Maršalu

(18421924).

337

Alfred Maršal je bio jedan od najpoznatijih engleskih

ekonomista marginalističkog pravca ekonomske misli.

Glavno Maršalovo delo zove se„Principi ekonomike“.

Objavljeno je 1890. godine. Doživelo je mnoga izdanja i dugo vremena

služilo kao udžbenik ekonomije.

338

udžbenik„Principi ekonomike“.

dobrim delomi danas služi kao osnovica

mikroekonomske analize, tj. analize cena i raspodele (najamnine, profita,

kamate i rente).

339

Maršalijanska škola ima još dva naziva:

Prvi naziv glasi: kembridžka škola, a

drugi naziv glasi: neoklasična škola ekonomske misli.

340

Naziv kembridžka

dobila je zbog toga što je Alfred Maršal bio dugogodišnji profesor

ekonomike na Kembridžkom univerzitetu.

341

Naziv neoklasična dobila je zbog toga što je Maršal u svojoj teoriji vrednosti u izvesnoj

meri prihvatio stavove klasične škole ekonomske misli.

342

Praktično, radi se o pomirenju:

1) teorije troškova proizvodnje Džona Stjuarta Mila

sa 2) marginalističkom koncepcijom

vrednosti, odnosno sa teorijom marginalne korisnosti koju su razvili predstavnici bečke psihološke škole.

343

Maršal, (analizirajući poreklo vrednosti robe,)

povezuje 1) faktore koji utiču na vrednost robe na strani ponude (teorije troškova proizvodnje

Džona Stjuarta Mila) sa

2) faktorima koji utiču na vrednost robe na strani tražnje (marginalistička koncepcija

vrednosti, odnosno teorija marginalne korisnosti koju su razvili predstavnici bečke

psihološke škole).

344

4.1. ANALIZA TRAŽNJE

Jedan od najvažnijih zakona koje je Maršal izveo je zakon tražnje.

Svakom nivou cena odgovara određena tražnja nekog ekonomskog dobra. Šema tražnje je u stvari grafički prikaz krive tražnje.

345

Danas se u svim savremenim udžbenicima ekonomike tržišna stanja prikazuju grafičkim instrumentima koje je prvi prikazao Maršal.

Izvođenjem zakona tražnje, Maršal je ušao u probleme elastičnosti tražnje.

Posmatrajući odnos cena prema korisnosti, Maršal uvodi i kategoriju potrošački višak.

346

4.2. TEORIJA VREDNOSTI

Tražnja, odnosno korisnost (marginalistička

koncepcija teorije vrednosti) i ponuda,

odnosno troškovi proizvodnje, (teorija troškova Džona Stjuarta Mila)

deluju zajednički u određivanju vrednosti, tj. cena robe.

347

Izvodeći teoriju vrednosti, Maršal

je u analizu uveo kategorije:

1) cena tražnje i

2) cena ponude.

348

U skladu sa marginalističkom koncepcijom teorije vrednosti,

cena tražnjeje cena krajnje (marginalne) jedinice jednog

dobra koja ima marginalnu korisnost. U stvari,

to je marginalna cena tražnje.

349

U skladu sa teorijom troškova, cena ponude

predstavlja ukupnu sumu troškova faktora proizvodnje za količinu jedne

robe na tržištu, u dato vreme.

350

Maršal polazi od sledećih situacija:

1) Kada je na tržištu ponuda mala. U tom slučaju cena tražnje

je veća nego što je cena ponude. Tada proizvođači i prodavci nastoje da

povećaju ponudu.

351

2) Kada je na tržištu ponuda velika, U tom slučaju cena tražnje

je manja od cene ponude.

Tada proizvođači i prodavci nastoje da smanje ponudu.

352

3)Kada su na tržištu tražnja i ponuda u ravnoteži

U tom slučaju cena tražnje

je jednaka ceni ponudeTada količina robe koja je proizvedena

zove se ravnotežna količina,

a cena po kojoj se ta roba prodaje naziva seravnotežna cena.

353

Razvijajući svoju teoriju vrednosti, Maršal

traži odgovor na pitanje: da li na vrednost, odnosno cenu nekog

dobra veći uticaj ima: 1) cena tražnje, ili 2) cena ponude.

354

U analizu Maršal uvodi element vremena

koje je potrebno nekom dobru da bude prodato.

(Misli se na vreme od trenutka kada određeni proizvod izađe na tržište do

trenutka prodaje tog proizvoda).

355

Kada roba čeka na prodaju:1) vrlo kratak period,

uticaj tražnje na cenu je veći nego uticaj ponude.

(To je, primera radi, slučaj kod lako kvarljive robe koja mora da se proda za

jedan dan. Dakle, tražnja diktira cenu robe bez obzira na troškove proizvodnje.)

Cena koju diktira tražnja u navedenom slučaju, kada roba čeka na prodaju vrlo kratak period, je tržišna cena koja se još

naziva subnormalna cena.

356

Kada roba čeka na prodaju: 2) kratak period, najviše do godinu dana,

i tada tražnja utiče na cenu robe, ali znatno manje nego kada je u pitanju

vrlo kratak period zbog toga što je ponuda u razdoblju od

godine dana u mogućnosti da se prilagodi tražnji promenama u intenzitetu korišćenja postojećih proizvodnih resursa, odnosno ne

mora da menja obim radne snage i osnovnog kapitala.

357

Kada roba čeka na prodaju: 3) dugi period, na primer nekoliko godina, tada je ponuda u situaciji da utiče na cene jer ima dovoljno vremena da prilagodi sve faktore proizvodnje, odnosno da promeni obim angažovanog kapitala, radne snage i

sam obim proizvodnje.

358

Cena robe koja čeka na prodaju dug period naziva se

normalna cena zato što ona teži da se izjednači sa

troškovima proizvodnje.

359

4.3. TEORIJA RASPODELE

Po Maršalovim shvatanjima:cene faktora proizvodnje su

istovremeno i dohoci pojedinih društvenih klasa:

360

1) najamnina kao cena rada je dohodak radničke klase,

2) kamata kao cena kapitala je dohodak vlasnika kapitala,

3) renta kao cena zemlje je dohodak vlasnika zemlje i

4) profit, odnosno preduzetnička dobit kao cena preduzetnika je dohodak preduzetnika, odnosno organizatora proizvodnje.

361

Svaki vlasnik nekog od faktora proizvodnje dobija svoj udeo u

raspodeli po osnovu vlasništva nekog od faktora proizvodnje.

362

2. KEJNSOVA MAKROEKONOMSKA ANALIZA

Kejnsova knjiga „Opšta teorija zaposlenosti, kamate i

novca“, (objavljena 1936. godine)„kejnsijanska revolucija“

363

Džon Majnard Kejns (John Maynard Keynes,

1883 1946)

•Rođen je u Kembridžu.

•Na Univerzitetu u Kembridžu, Kejnsov otac je predavao ekonomiju i bio učenik tada najpoznatijeg engleskog ekonomiste Alfreda Maršala.

364

Kejnsova makroekonomska analiza i analiza makroekonomskih agregata

1.istupa sa novim shvatanjima,2.potiskuje mikroekonomsku analizu3.kritički preispituje osnovne pretpostavke tradicionalne, marginalističke, odnosno maršalijanske teorije.

365

«Opšta teorija zaposlenosti, kamate i novca «

posvećena jeproučavanju uticaja

na promene u: 1) obimu ukupne proizvodnje i nacionalnog dohotka, 2) nivou zaposlenosti i 3) nivou privredne aktivnosti uopšte.

366

2.1. KEJNSOV ODNOS PREMA PRETHODNOJ

EKONOMSKOJ TEORIJI

2.1.1. Odnos prema maršalijanskoj teoriji zaposlenosti

367

Maršalijanska teorijapolazi od :

a) stanja pune zaposlenosti,(To je stanje koje ne isključuje postojanje privremene nezaposlenosti kao što je voljna nezaposlenost između dva posla zbog odbijanje radnika da pristanu na sniženje svoje najamnine.)i ne dopušta mogućnost stanja b) nevoljne nezaposlenosti.(Nevoljna nezaposlenost se javlja kada radnici pristaju i na niske najamnine, ali su nezaposleni jer zbog privredne krize nemaju posla.)

368

Međutim, u Kejnsovo doba

nevoljna nezaposlenost

je bila stvarnost.(iako pristaju na niske najamnine radnici su

nezaposleni jer nemaju posla)

369

Zbog toga

Kejns definiše sledeći problem:

maršalijansku teoriju, koja se odnosi na stanje pune zaposlenosti,

pogrešno je primenjivati na probleme

nevoljne nezaposlenosti.

370

2.1.2. Kejnsovo odbacivanje Sejovog zakona tržišta

Od francuskog ekonomiste Žana Batista Seja potiče doktrina poznata kao Sejov

zakon tržišta.

371

Sejov zakon tržišta glasi:

Ponuda stvara svoju sopstvenu tražnju.

Svi prodavci (ponuda) su, i kupci (tražnja). Prodavci kada prodaju svoju (prethodno

ponuđenu) robu, dobijeni novac od prodate robe, kao kupci, odmah ulažu u kupovinu

druge robe.

372

Šta se dešava ako prodavac dobijeni novac od prodate robe ne uloži odmah u

kupovinu druge robe?

Kada prodavac dobijeni novac od prodate robe ne uloži odmah u kupovinu druge

robe, odnosno uzdrži se od lične potrošnje, dolazi do situacije u kojoj prodavac

automatski investira u kupovinu akcija.

373

Велика економска криза у САД 1929. године,

• Вредност акција расте на свим берзама, посебно на највећој од њих – Њујуршкој.

• Постојала је права помама купаца за куповину акција како би се на тај начин обогатили.

• Већина ових куповина вршена је на кредит, што значи да је купац у моменту закључења уговора плаћао само део цене за купљене хартије (око 10-15 одсто), а за остатак цене је добијао кредит од банке или берзанског трговца, уз истовремено залагање тих хартија за обезбеђење тог кредита.

374

• У време доспелости кредита, ако је цена хартија била виша од куповне, купац је могао да те хартије прода и врати кредит и уз то заради на разлици, а ако је цена била нижа, онда је препуштао хартије залогопримцу (кредитору) да их прода и тиме намири своје потраживање.

• Све ово је узело толико маха да су акције куповане по знатно вишим ценама од њихове стварне вредности у моменту куповине.

375

• Овим су створени “финансијски мехири”, односно направљен је шпекулативни бум на берзи, због раста цена акција услед нереалних очекивања купаца тих хартија, да ће те хартије када прода и врати кредит уз то да заради на разлици између куповне и продајне цене акција, а не због стварног профита компанија чије су то биле акције.

• У првој половини двадесетих година прошлог века у САД, купци су зарађивали на разлици између куповне и продајне цене акција, али не због високих текућих профита већ због великих профита из првог светског рата.

376

• Када су потрошени профити из Првог светског рата а нису стварани нови јер се није улагало у нове инвестиције, то је значило крај Сејовог закона тржишта.

• Добијени новац од продате робе, није улаган у куповину нове робе, како је то предвиђао Сеј, већ у акције које нису доносиле профите.

• Улагања у такве акције значило је неку врсту штедње.

377

• Таква штедња не не само што није доносила нове профите већ је је умањивала и претходне профите из Првог светског рата због чега су фирме одлазиле у губитке.

• Све чешћи су били случајеви када је у време доспелости кредита продајна цена акција била нижа и кредитор их продавао по нижој цени од куповне, да би колико толико намирио своје потраживање

378

• Створила се апсурдна , економски нереална и нездрава ситуација: – Истовремено, због улагања великог броја

акција, повећавала се номинална вредност фирме, а повећавали се и губици фирме

379

• Кад се ово схватило настала је права паника међу акционарима и десио се берзански крах.

• Тиме је створен тзв. „црни октобар” 1929. године.

• Скоро сви учесници тржишта хартија од вредности, укључујући и професионалне (попут Џона Рокфелера) и стручњаке (попут Ирвина Фишера, чувеног професора економије на Јелу) претрпели су огромне губитке

380

• Врхунац је достигнут 1933. године, до када су курсеви изгубили око 85 одсто своје вредности у односу на полазну 1929. годину.

• Све ово је утицало да председник Рузвелт у оквиру тзв. политике „Новог договора” иницира доношење бројних закона у Конгресу, са превентивном и контролном функцијом.

• Реч је чувеним законима који и данас важе – Закон о хартијама од вредности (1933.) и Закон о трговини хартијама од вредности (1934.). Упркос строгој контролној функцији америчке Комисије за хартије од вредности, у складу с овим законима, законитости тржишта некада су непредвидиве, што опет рађа, с времена на време, берзанске крахове.

381

• Реч је чувеним законима који и данас важе – Закон о хартијама од вредности (1933.) и Закон о трговини хартијама од вредности (1934.). Упркос строгој контролној функцији америчке Комисије за хартије од вредности, у складу с овим законима, законитости тржишта некада су непредвидиве, што опет рађа, с времена на време, берзанске крахове.

382

Odbacivanjem Sejovog zakona tržišta Kejns je istovremeno doveo u pitanje i mnoge druge postavke tradicionalne teorije kao što su:

korist od privatne i javne štedljivosti, stav prema kamatnoj stopi, tradicionalna teorija nezaposlenosti kvantitativna teorija novca i neograničena korist od ekonomskog

liberalizma u spoljnoj trgovini itd.

383

Zaključci:

1) Prethodna ekonomska teorija polazi od Sejovog zakona tržišta i smatra da

tržišni mehanizam sam po sebi obezbeđuje punu zaposlenost faktora proizvodnje.

2) Shvatanja prethodne ekonomske teorije zasnivaju se na:

384

a) liberalističkoj ekonomskoj politici, na principu laissezfaire,b) na neintervencionizmu, na nemešanju države u privredni život.c) Za mešanje države nema potrebe jer tržišni mehanizam sam po sebi obezbeđuje (1) punu zaposlenost svih faktora proizvodnje (2) najracionalniji razmeštaj, tj. alokaciju faktora proizvodnje, odnosno raspodelu ukupnog društvenog fonda rada između pojedinih privrednih grana.

385

3) Kejns smatra da ne postoji nikakav automatski mehanizam koji bi obezbedio punu zaposlenost proizvodnih faktora i zbog toga on upućuje na državni intervencionizam, odnosno

na intervencionističku ekonomsku politiku.

4) Kejns odbacuje Sejov zakon tržišta i ističe tvrdnju da ne postoji takav mehanizam koji

automatski dovodi do stanja pune zaposlenosti, već da privreda može biti na raznim nivoima

zaposlenosti.

386

3. SAVREMENA POSTKEJNSIJANSKA

MAKROEKONOMSKA ANALIZA

387

Faktori koji određuju nivo nacionalnog dohotka:

1) struktura potrošnje pojedinih grupa stanovništva,

2) sklonost potrošnji ukupnog stanovništva jedne države, i

3) međusobno delovanje štednje i investicija.

388

3.1. SKLONOST POTROŠNJI I ŠTEDNJI

Svaki dohodak (D) deli se na dva dela: 1) na deo namenjen potrošnji (P) i 2) na deo namenjen štednji (Š).D = P + ŠP = D ŠŠ = D P.

389

Ukoliko vlasnik određenog dohotka daje više na potrošnju, utoliko mu ostaje

manje za štednju i obrnuto.Sklonost potrošnji i sklonost štednji

pokazuju relativni odnos potrošnje

odnosno štednje prema dohotku, odnosno pokazuju koliki deo dohotka ide na

potrošnju odnosno na štednju. SP sklonost potrošnji

SP = P : D

390

Značaj a) koncepcije sklonosti potrošnji i štednji i

b) koncepcije marginalne sklonosti potrošnji i štednji:

Navedene koncepcije povezane sa praktičnim merama na polju ekonomske,

posebno fiskalne politike kada privreda uđe u stanje nestabilnosti i

nezaposlenosti.

391

3.2. STRUKTURA POTROŠNJE POJEDINIH GRUPA STANOVNIŠTVA

Prvo lice: dohodak 1000 dinara,potrošnja 900 dinara,štednja 100 dinara.

392

dohodak 2000 dinara,potrošnja 1600 dinara, štednja 400 dinara.

Zaključci:1) Apsolutni iznos potrošnje drugog lica (1600) veći od apsolutnog iznosa potrošnje prvog lica (900),

393

2) Relativni (procentualni) deo potrošnje u odnosu na dohodak kod prvog lica je veći (900 : 1000 = 9 : 10; odnosno 90%) nego kod drugog (1600 : 2000 = 8 : 10; odnosno 80%).

Sklonost štednji pokazuje koji procentualni deo dohotka je

namenjen štednji.

394

Primer:SŠ sklonost štednji SŠ = Š : D. SŠ prvog lica = (1.000 : 10.000) x 100 = 10%).SŠ drugog lica = (4.000 : 20.000) x 100=20%)

Kada je u pitanju odnos štednje i potrošnje, za ekonomsku praksu veoma je značajno

uvideti razlike pojedinih grupa stanovništva u pogledu sklonosti potrošnji.

395

Veličina dela dohotka koji će stanovništvo nameniti potrošnji odnosno štednji zavisi prvenstveno od nivoa ostvarenog dohotka.

a) Stanovništvo sa nižim dohotkom ima veću sklonost ka potrošnji, a manju sklonost ka

štednji, b) dok stanovništvo sa višim dohotkom ima

veću sklonost ka štednji a sklonost ka potrošnji im je manja.

396

Sa sve većim porastom dohotka procentualno opada udeo potrošnje a

raste udeo štednje, drugim rečima, opada sklonost potrošnji, a raste sklonost

štednji.

397

398

3.3. MARGINALNA SKLONOST POTROŠNJI I ŠTEDNJI

Novozarađena (dodajna) jedinica dohotka predstavlja jednu celinu, jedno celo

(100%) i može da se podeli na:dodajnu potrošnju i

dodajnu štednju.

399

Marginalna sklonost potrošnji (MSP)

je pokazatelj koji ukazuje na veličinu dela svake novozarađene (dodajne) novčane jedinice dohotka koji ide na potrošnju

umesto na štednju.

400

Marginalna sklonost štednji(MSŠ)

je pokazatelj koji ukazuje na veličinu dela svake novozarađene (dodajne) novčane

jedinice dohotka koji ide na štednju umesto na potrošnju.

Dakle, marginalna sklonost potrošnji (MSP) i marginalna sklonost štednji (MSŠ)

su dve dopunske veličine. MSP + MSŠ = 100%.

401

Marginalna sklonost potrošnjijednaka je razlici u potrošnji između

jedne i druge grupe stanovništva podeljenoj sa razlikom u dohotku tih

grupa. To znači da je:

MSPn = (Pn Pnn1)/(Dn Dn1)

402

Posmatrajmo, na primer, II i III grupu dohotka iz prethodne tabele broj 14. Dohodak II grupe je 400, a dohodak

naredne grupe je 500. Novozarađena (dodajna) jedinica

dohotka iznosi 100.

Koliko je sa tim porastom dohotka porasla potrošnja?

403

Iz druge kolone (P) vidi se da je potrošnja II grupe bila 400, a potrošnja III grupe 485. Znači da se potrošnja nije povećala za svih 100, koliko iznosi novozarađena (dodajna) jedinica dohotka, odnosno koliko je veći dohodak III grupe u odnosu na II grupu, već svega za 85.Marginalna sklonost potrošnji izračunava se na sledeći način:

MSPn=(485 – 400)/(500400)=85/100= 0,85

Znači, od svake novozarađene (dodajne) jedinice dohotka, 85% ide na potrošnju, a 15% na štednju.

404

Prema tome,marginalna sklonost potrošnji između II i

III grupe je 85%.Marginalna sklonost potrošnji

opada a marginalna sklonost štednji

raste ukoliko idemo od siromašnijih ka bogatijim grupama stanovništva.

MSP počinje da pada sa porastom dohotka iznad egzistencijalnog minimuma.

405

Važnost koncepcije marginalne sklonosti potrošnji i

štednji sastoji se u tome što nam ona pomaže da

vidimo šta će pojedini slojevi stanovništva, u zavisnosti od obima

dohotka koji primaju, učiniti sa svakim novozarađenom (dodajnom) jedinicom

dohotka.

406

Primer:(slučaj velike nezaposlenosti)

•Treba povećati ukupnu potrošnju a to znači i tražnju.

•Merama ekonomske politike preraspodeliti nacionalni dohodak u korist siromašnih a na račun bogatih slojeva stanovništva.

407

•Siromašni slojevi stanovništva imaju veću sklonost potrošnji, oni će transferisani dohodak od bogatih odmah potrošiti i na taj način će se povećati ukupna potrošnja i ukupna tražnja.

•Međutim, isuviše visoka progresija oporezivanja deluje destimulativno na investicionu delatnost bogatih.

408

3.4. SKLONOST POTROŠNJI UKUPNOG STANOVNIŠTVA JEDNE

DRŽAVE

(nacionalna sklonost potrošnji)

409

Nacionalna sklonost potrošnji predstavlja:

odnos

1) ukupne potrošnje prema

2) nacionalnom dohotku,

odnosno

410

•nacionalna sklonost potrošnji predstavlja:

promene ukupne potrošnje koje nastaju kao posledica

porasta nacionalnog dohotka.

411

•Kriva ukupne potrošnje treba da pokaže:

Koliko će stanovništvo jedne države da troši pri različitim nivoima

raspoloživog nacionalnog dohotka?

412

•Svakom nivou nacionalnog dohotka odgovara

određeni nivo ukupne potrošnje.

413

3.5. NEZAPOSLENOST, INFLACIJA I INVESTICIJE

414

•Nezaposlenost faktora proizvodnje, bio je i ostao jedan

od osnovnih problema savremenih tržišnih privreda.

•Inflacijaje drugi osnovni problem savremenih

privreda.

415

•Nezaposlenost faktora proizvodnje, s jedne, i

•inflacija sdruge strane,

predstavljaju dve krajnosti cikličnih kretanja tržišnih privreda.

416

•Kejns smatra:

1) inflacija tražnje i2)nezaposlenost (a to znači i nivo nacionalnog dohotka),

zavise od obima investicija.

417

•Mali obim investicija dovodi do

nezaposlenosti, (Opadanje privredne aktivnosti, tj. silazna

faza privrednog ciklusa.)

418

•Veliki obim investicija dovodi do

inflacije tražnje.

Najviši deo uzlazne faze privrednog ciklusa, odnosno stanje privredne

konjunkture (uspona) naravno pod uslovom pune iskorišćenosti proizvodnih

kapaciteta i uopšte pune zaposlenosti.

419

•Do pojave Kejnsa,

ekonomisti su smatrali da tržišni mehanizam sam po sebi obezbeđuje onaj obim investicija koji dovodi do

pune zaposlenosti bez inflacije tražnje.

420

•Kejns i kejnsijanci

ističu da je tržišni mehanizam nesposoban da sam po sebi bez mešanja

države, obezbedi baš onaj obim investicija koji bi doveo do pune

zaposlenosti bez inflacije tražnje, već dovodi do cikličnih kretanja, do

privredne nestabilnosti, nezaposlenosti i inflacije.

421

•Kejns predlaže

mešanje države u obliku mera makroekonomske politike koje imaju

cilj da regulišući obim investicija uklone odnosno ublaže ekstremna

kretanja koja u okviru jednog ciklusa idu iz jedne krajnosti (nezaposlenost) u drugu krajnost (inflacija tražnje).

422

3.6. ŠTEDNJA I INVESTICIJE

3.6.1. Pojmovno određenje štednje i investicija

423

IŠtednja

je novčana akumulacija.

IIInvesticije

predstavljaju novčanu akumulaciju (štednju) koja je uložena u elemente procesa

proizvodnje (u sredstva za rad, predmete rada i rad) radi organizovanja proizvodnog

procesa.

424

IIIOdnos

između štednje i investicija.

1) Novčana akumulacija je štednja sve dok nije

uložena u proces proizvodnje.

2) Kada se uloži u proces proizvodnje, novčana akumulacija (štednja)

postaje investicija.

425

3.6.2.Štednja i investicije kao determinante obima

nacionalnog dohotka i zaposlenosti

(uspostavljanje ravnotežnog nivoa nacionalnog dohotka –

metod štednjainvesticije)

426

IMeđusobno delovanje štednje i

investicijadeterminiše (određuje)

obim nacionalnog dohotka i zaposlenosti.

IITokom

međusobnog delovanja štednje i investicija:

427

a) štednja zavisi od naconalnog dohotka, a

b) investicije zavise od štednje. Budući da štednja zavisi od nacionalnog dohotka, znači i c) investicije zavise od nacionalnog dogotka.

428

III

429

Sa rastom neto društvenog proizvoda (nacionalnog dohotka) rastu i štednja

i investicije, ali štednja raste brže nego što rastu investicije. Zbog toga

kriva (linija) investicija (ii) je horizontalna i paralelna sa linijom

neto društvenog proizvoda (nacionalnog dohotka) i seče se sa

krivom štednje (šš).

430

Vertikalna osa označava visinu ukupne štednje i investicija.(Ako su ukupne investicije

privrednih preduzeća na primer 5 miliona dinara, onda će linija

investicija biti u visini tačke koja na vertikalnoj osi označava cifru

od 5 miliona dinara).

431

IVPostoje tri različita slučaja u kojima

međusobno delovanje štednje i investicija determiniše nacionalni

dohodak:

432

Prvi slučaj,tačka preseka krive štednje (šš) sa krivom (linijom) investicija (ii) je

ravnotežna tačka (R). Njoj na horizontalnoj osi odgovara tačka

M. Odstojanje OM pokazuje koliki je obim realnog nacionalnog

dohotka.

433

(Treba imati u vidu da nivo nacionalnog dohotka koji je u ovom primeru predstavljen odstojanjem

OM, jeste manji od nivoa nacionalnog dohotka koji bi

odgovarao stanju pune zaposlenosti koji bi bio predstavljen odstojanjem

OZ. Linija ZZ je linija pune zaposlenosti.)

434

U prvom slučaju:

*nivo investicija se poklapa sa nivoom štednje,

*nacionalni dohodak se nalazi na tački R i postignut je ravnotežni nivo nacionalnog dohotka.

435

•Zbog toga:

nema nagomilavanja zaliha,

prodaja je u granicama uobičajenog obima i ne podstiče preduzeća na veću proizvodnju,

proizvodnja, zaposlenost, dohoci i potrošnja ostaju isti.

436

Zaključak: Nivo realnog nacionalnog dohotka određen je presekom krive štednje i

linije investicija. Tačka preseka krive štednje i (linije) investicija

predstavlja

ravnotežni nivo nacionalnog dohotka.

437

U drugom slučaju:*nivo štednje je veći od nivoa investicija,

*nivo nacionalnog dohotka

je u neravnoteži,

438

zbog veće štednje smanjeuje se potrošnja,

zbog smanjene potrošnje smanjuje se prodaja,

zbog smanjene prodaje gomilaju se zalihe,

439

zbog gomilanja zaliha preduzeća smanjuju obim proizvodnje i otpuštaju radnike,

stvara se nezaposlenost, smanjuju se dohoci stanovništva,

440

*zbog smanjivanja dohodaka stanovništvo smanjuje ukupnu štednju na nivo investicija,

*svođenjem štednje na nivo investicija postiže se ravnotežni nivo nacionalnog dohotka.

441

U trećem slučaju:

*nivo štednje je manji od nivoa investicija,

*nivo nacionalnog dohotka je u neravnoteži,

442

zbog manje štednje povećava se potrošnja, zbog povećane potrošnje povećava se tražnja, zbog povećane tražnje povećava se prodaja, (prodaje se brže i više nego što se proizvodi),

443

zbog povećanja prodaje preduzeća proširuju proizvodnju i zapošljavaju više ljudi, povećanje proizvodnje i zaposlenosti ima za posledicu povećanje dohodaka stanovništva,

444

*izjednačavanjem štednje sa investicijama postiže se ravnotežni nivo nacionalnog dohotka.

*Svaki nivo realnog nacionalnog dohotka koji nije u ravnoteži ne može dugo da traje i zbog toga teži ravnotežnom nivou nacionalnog dohotka koji može da bude na raznim nivoima zaposlenosti.

445

Zaključcio teoriji determinisanosti nacionalnog dohotka:

a) štednja i investicije su determinante nivoa nacionalnog

dohotka i zaposlenosti, odnosno

b) štednja i investicije uslovljavaju određeni nivo nacionalnog dohotka

i zaposlenosti.

446

3.7. PRINCIP MULTIPLIKATORA

U skladu sa teorijom determinisanosti nacionalnog dohotka

na obim nacionalnog dohotka utiču:

a) promene u investicijama i b) promene u štednji

447

Uticaj 1) promena u investicijama i

2) promena u štednji na obim nacionalnog dohotka i

zaposlenosti, predstavlja

princip multiplikatora.

448

3.7.2. Uticaj promena u štednji na obim nacionalnog dohotka

449

I

Kako i koliko promene u štednji tj. sklonosti štednji, odnosno u štedljivosti, utiču na veličinu

nacionalnog dohotka i zaposlenost?

450

451

a) Pomeranje krive štednje nagore zbog povećane štedljivosti, za 1 dinar, dovodi do multiplikovanog smanjivanja nacionalnog dohotka za 4 dinara, tj.za 4 puta.

452

b) ostaje nepromenjena linija investicija,

c) povećanje štedljivosti dovodi do pomeranja krive štednje naviše (Š‘Š‘).

453

d) Dobija se novi presek sa linijom investicija R’. To je nova ravnotežna tačka koja je bliža vertikalnoj osi i kojoj odgovara nova tačka M’.( novi ravnotežni nivo dohotka je manji). e) Neto društveni proizvod, tj. nacionalni dohodak je smanjen.

454

Navedena situacija u praksi:

455

a) Stanovništvo manje troši, odnosno više štedi.

b) Čim stanovništvo više štedi preduzeća nisu voljna da povećaju investicije i obim proizvodnje,

456

c) stanovništvo povećavajući štednju smanjuje potrošnju i

d)povećani obim proizvodnje nema ko da kupi.

457

e) Smanjuje se obim prodaje i

f) smanjuje se obim proizvodnje.

g) Budući da nema novih investicija povećana štednja se pretvara u mrtav kapital.

458

Zaključak:Proizvodnja će da se smanjuje

sve dok se realni nacionalni dohodak ne umanji toliko da učini stanovništvo

dovoljno siromašnim da bude prinuđeno da smanji svoju štednju

na nivo koji data privreda, rukovođena izgledima na dobit, može

unosno da investira.

459

3.7.1. Uticaj promena u investicijama

na obim nacionalnog dohotka

460

Kako i koliko promene u obimu investicija utiču na promene u obimu nacionalnog dohotka i

zaposlenosti?

461

a) povećanje investicijaće dovesti do

povećanja realnog nacionalnog dohotka

u većem obimu nego što je obim povećanja investicija.

462

b) smanjenje investicijaće dovesti do

smanjenja realnog nacionalnog dohotka

u većem obimu nego što je obim smanjenja investicija.

463

Povećanje odnosno smanjivanje investicija dovodi do

multiplikovanog (umnoženog) povećanja, odnosno smanjenja realnog nacionalnog dohotka.

464

Multiplikatorpokazuje

odnos promena u nacionalnom dohotku prema promenama u

investicijama.Zato se on i zove

multiplikator investicija.

465

Multiplikator investicija je brojčani koeficijent

koji pokazuje koliko će se puta povećati odnosno smanjiti

nacionalni dohodak, sa svakim povećanjem odnosno smanjivanjem

investicija.

466

Multiplikator je broj sa kojim treba pomnožiti

promene u investicijama (povećanje ili smanjenje investicija) da bi se

dobila novonastala promena (porast ili pad) nacionalnog dohotka.

467

Primer: ako je multiplikator 3, onda će

povećanje nacionalnog dohotka biti 3 puta veće od povećanja

investicija.

468

Ako jedno povećanje investicija od 2 miliona dinara dovede do

povećanja nacionalnog dohotka od 6 miliona, onda je multiplikator 3,

što znači da je povećanje nacionalnog dohotka 3 puta veće od

prvobitnog povećanja investicija.

469

Multiplikator zavisi od granične sklonosti potrošnji i uvek je jednak

recipročnoj vrednosti granične sklonosti štednji.

470

Princip multiplikatora i zaposlenost

(multiplikator zaposlenosti)

471

- nezaposlenost i depresija - povećanje potrošnje i javni radovi dovode do primarne zaposlenosti- primarna zaposlenost – nove plate, - odnosno novčane dohotke dobija izvesan broj do tada nezaposlenih radnika

472

-Povećava se ukupna efektivna tražnja za potrošačkim dobrima -preduzeća proširuju proizvodnju tih dobara – nova zaposlenja, sekundarna zaposlenost

- svojim novčanim dohotkom novozaposleni vrše pritisak na tržište

473

- lančano se povećavaju se proizvodnja, dohodak i zaposlenost

- dakle, reč je o multiplikovanom povećanju obima zaposlenosti, odnosno,

- daleko je veći porast ukupne zaposlenosti nego što je bio obim primarne zaposlenosti

474

Osnovni zaključci o principu multiplikatora:

475

Ia)Povećavanje investicija i sklonosti

potrošnji ib) smanjivanje sklonosti štednji,

dovodido multiplikovanog povećanja

nacionalnog dohotka i zaposlenosti.

476

IIa)Smanjenje investicija i sklonosti

potrošnji ib)povećanje sklonosti štednji,

dovodido multiplikovanog smanjivanja

nacionalnog dohotka i zaposlenosti.

477

IIISvaka promena u investicijama, i u štednji ima multiplikovan efekat na nacionalni dohodak i zaposlenost.

478

3.8. PARADOKS ŠTEDLJIVOSTI

479

Shvatanja kejnsijanaca i marginalista

u vezi sa:uticajem porasta nacionalnog

dohotka na investicije,i u vezi sa

štedljivošću nasuprot potrošnji,

480

Shvatanja kejnsijanaca:

a) Povećanje potrošnje ili smanjenje štednje povećava tražnju.

b) Povećana tražnjapovećava prodaju.

481

c) Povećana prodaja može da dovede do nivoa pune zaposlenosti. d) Povećanje tražnje i prodaje preko nivoa pune zaposlenosti prouzrokuju inflaciju tražnje odnosno rast cena

482

e) Rast cena povećava dohotke preduzeća a samim tim i nacionalni dohodak.

f) Povećani dohodak podstiče preduzeća na nove investicije.

483

Zaključak:

povećanje nacionalnog dohotka vodi ka povećanju investicija.

484

Shvatanja marginalista:

štedljivost je uvek dobra i poželjna.

485

Shvatanja kejnsijanaca:a)Odbacuju prethodnu

margunalističku tvrdnju.

b) prave razliku između:1) stanja pune zaposlenosti i maksimalnog nivoa nacionalnog dohotka s jedne strane i,2) stanja nezaposlenosti i smanjenog nivoa nacionalnog dohotka, s druge strane,

486

c) Marginalistička doktrina štedljivosti održiva samo ako se privreda nalazi na nivou pune zaposlenosti. Tada je štednja i poželjna.

Ako se ne štedi povećanje tražnje i prodaje preko nivoa pune zaposlenosti

prouzrokuje inflaciju tražnje, odnosno rast cena.

487

Međutim,

a) Stanja:

1) pune zaposlenosti i2) maksimalnog nivoa realnog nacionalnog dohotka nisu ni česta ni trajna.

488

b) Stanje:

1) nezaposlenosti, 2) neiskorišćenosti produkcionih

resursa, 3) male tražnje, 4) nedovoljnih investicija i 5) niske kupovne moći

stanovništva

mnogo je češće

489

Primena marginalističke doktrine štedljivosti

na stanje 1)nezaposlenosti, 2)neiskorišćenosti produkcionih resursa, 3)male tražnje, 4)nedovoljnih investicija i 5)niske kupovne moći stanovništva

je pogrešna i dovodi do dijametralno suprotnih

rezultata od očekivanih.

490

Suština paradoksa štedljivosti:

491

Suština paradoksa štedljivosti sastoji se u tome što povećana početna štedljivost dovodi do smanjivanja naredne štednje.

492

Paradoks je u tome što

veća štednja vodi do manje štednje (normalno, kada se privreda nalazi u

stanju nezaposlenosti)

493

Objašnjenje:

1) početna povećana štedljivost dovodi do:

- pada investicija i

- pada nacionalnog dohotka

494

495

2) sa padom nacionalnog dohotka i štednja i investicije nastavljaju i

dalje da opadaju, ali,

štednja nastavlja da opada brže nego što, takođe i investicije dalje

opadaju.

496

3) povećanje nacionalne sklonosti štednji,dovodi

do multiplikovanog smanjivanja nacionalnog dohotka

(povećana štedljivost za 1 dinar, dovodi do multiplikovanog smanjivanja

nacionalnog dohotka za 4 dinara, tj.za 4 puta.)

497

4) Zbog smanjivanja nacionalnog dohotka štednja nastavlja i dalje da

opada

498

Paradoks štedljivosti u praksi:(Stanje nezaposlenosti)

- povećava se štednja,- smanjuju se tražnja i potrošnja

- smanjuje se prodaja- povećavaju se zalihe

- smanjuju se obim proizvodnje i zaposlenost

499

- aktivira se multiplikator

- zbog multiplikatora se ubrzava smanjenje proizvodnje i zaposlenosti

- nacionalni dohodak još više pada

povećava se pad štednje

500

Primer:

Velika ekonomska kriza tridesetih

501

Paradoks štedljivosti i socijalne posledice:

502

IMarginalisti:

(Stanje nezaposlenosti)

Nejednakost dohodaka je neophodna zbog toga što bogati imaju veliki društveni značaj jer

obezbeđuju štednju neophodnu za

investicije.

503

IIKejnsijanci:

(Stanje nezaposlenosti) Merama ekonomske politike izvršiti preraspodelu nacionalnog dohotka

u korist siromašnih a na račun bogatih.

504

Siromašni slojevi stanovništva imaju veću sklonost

potrošnji.Primljeni dohodak od bogatih odmah će da potroše, smanje štedljivost i povećaju

ukupnu potrošnju i ukupnu tražnju.Povećanje potrošnje doprinosi

povećanju investicija i nacionalnog dohotka.

505

3.9. RAVNOTEŽNI NIVO NACIONALNOG DOHOTKA NA NIVOU PUNE ZAPOSLENOSTI–

deflacioni i inflacioni „gep“

506

*izjednačavanjem štednje sa investicijama postiže se ravnotežni

nivo nacionalnog dohotka.

*Svaki nivo realnog nacionalnog dohotka koji nije u ravnoteži ne

može dugo da traje i zbog toga teži ravnotežnom nivou koji može da

bude na raznim nivoima zaposlenosti.

507

508

Ravnotežni nivo nacionalnog dohotka:

- uslovljen je nivoom štednje i investicija,

- nalazi se na nivou preseka krive štednje (ŠŠ) i krive investicija (II),

509

Ravnotežni nivo nacionalnog dohotka može da bude:

a) na nivou pune zaposlenosti, b) viši od nivoa pune zaposlenosti ic) niži od nivoa pune zaposlenosti.

510

a)Nivo ravnotežnog nacionalnog

dohotka koji odgovara nivou pune zaposlenosti.

511

- Investicije visoke kolika je i štednja.

- linija investicija (II) podignuta i seče krivulju štednje (ŠŠ) u tački

R’. - To je ravnotežni nivo

nacionalnog dohotka pune zaposlenosti jednak iznosu OZ.

512

b)Nivo ravnotežnog nacionalnog

dohotkaviši od nivoa pune zaposlenosti i

513

Investicije su više od štednje na nivou pune zaposlenosti,

- preduzeća traže veće količine roba nego što može da se

proizvede, - cene roba počinju da rastu i

u ovom slučaju radi se o inflaciji tražnje, odnosno o

inflacionom „gepu“.

514

c)Nivo ravnotežnog nacionalnog

dohotka niži od nivoa pune zaposlenosti

515

Ravnotežna tačka R je levo od linije pune zaposlenosti koja je

obeležena vertikalnom isprekidanom linijom na slici 3.4.

516

Investicije su niže od štednje na nivou pune zaposlenosti (PR’).

517

Ovaj ravnotežni nivo nacionalnog dohotka (OM) znači nezaposlenost. Tada postoji depresioni tj. Deflacioni

„gep“, koji je jednak razlici nivoa postojećih investicija i nivoa štednje

pune zaposlenosti tj. Odstojanju LR’.

518

Zaključak: Kada se privreda nađe u stanju

pune zaposlenosti:- iskorišćeni su svi faktori

proizvodnje, - nacionalni dohodak i

proizvodnja ne mogu više da rastu,

519

- Inflacioni „gep“, deluje na povećanje zaposlenosti iznad

onoga što se obično smatra punom ili maksimalnom zaposlenošću.

520

Ali to dejstvo ipak ima objektivne granice. Realni nacionalni

dohodak ne može da se poveća iznad maksimalnog nivoa pune

zaposlenosti (linija OZ) iako novčani nacionalni dohodak, nominalno će da raste zbog

porasta nominalnih cena roba

521

Cene će da rastu sve dok postoji inflacioni „gep“, tj. sve dok

investiciona ili potrošna tražnja ne padne ili dok se ne preduzmu

odgovarajuće mere ekonomske politike za otklanjanje inflacionog

„gepa“, odnosno za otklanjanje inflacije tražnje.

522

Kada se privreda nađe u stanju koje je niže od nivoa pune zaposlenosti:

-Deflacioni „gep“ dovodi do multiplikatorskog efekta.

Proizvodnja, nacionalni dohodak i zaposlenost nekoliko puta više

padaju nego što je obim deflacionog „gepa“.

523

4. SAVREMENA POSTKEJNSIJANSKA

MAKROEKONOMSKA POLITIKA

Savremena postkejnsijanska teorija determinisanosti nacionalnog

dohotka ukazuje na neophodnost

državne intervencije u privredni život.

524

Državna intervencija je neophodna: 1)kada u privredi opada proizvodnja

zbog neiskorišćenosti faktora proizvodnje i vlada masovna nezaposlenost, ili,

2) kada u privredi rastu cene, odnosno vlada inflacija.

525

•Kejns i postkejnsijanska ekonomija se zalažu za aktivnu intervencionističku makroekonomsku politiku.

•Oni napuštaju koncepciju „laissez-faire“ i nemešanja države u privredni život, koju je zastupala marginalistička ekonomija.

526

4.1.MONETARNO-KREDITNA POLITIKA PROTIV RECESIJE,

NEZAPOSLENOSTI I INFLACIJE TRAŽNJE

•Centralne banke treba da kontrolišu ponudu novca i kredita u zemlji.

527

1)Centralne banke treba da povećaju obim novca i kredita (ekspanziona monetarna politika) u vreme kada stopa privredne aktivnosti i zaposlenosti opada, kada se umanjuje dinamika prodaje roba, kada se gomilaju zalihe i kada postoji nezaposlenost.

528

2)Centralne banke treba da smanje obim novca i kredita (kontrakciona monetarna politika) u vreme kada ukupna potrošnja preti da postane preterana i kada, kao rezultat preterane ukupne efektivne, platežno sposobne tražnje, počinje rast cena, tzv. inflacija tražnje.

529

•Centralne banke mogu povećavati ili smanjivati ponudu novca i kredita

zato što su za njih vezane ostale banke u zemlji.

530

•Smanjivanje količine novca i kredita, teško dobijanje kredita,

skupi krediti, tj. veća kamatna stopa, utiču destimulativno na ukupne

investicije.

531

•Od kreditnih uslova zavise odluke preduzeća u pogledu građenja novih

postrojenja, narudžbina novih mašina i obima zaliha koje će držati.

532

•Ako preduzeća treba da plate visoku kamatnu stopu na zajam koji

se nudi, ili, ako teško mogu da dobiju zajam, ona će dobrim delom

odustati od svojih investicionih planova.

533

•Kontrakcija kredita (sužavanje, smanjenje) dovodi do kontrakcije privredne aktivnosti.

•Ekspanzija (širenje) kredita (povećanje broja dodeljenih kredita i veličine iznosa dodeljenih kredita), u uslovima recesije odnosno depresije, dovodi do suprotnog dejstva, do ekspanzije privredne aktivnosti.

534

• Lako dobijanje kredita i niža kamatna stopa, odnosno vođenje politike jeftinog novca, deluju stimulativno na ukupnu investicionu aktivnost.

535

• Posledice politike jeftinog novca:

- diže se kriva ukupnih investicija (slika 4.1) i

- nacionalni dohodak se multiplikovano povećava.

536

537

Ravnotežni nivo nacionalnog dohotka određuje se presekom krive štednje (ŠŠ) i krive investicija (II odnosno I’I’).

Presek krive investicija (II) i krive štednje (ŠŠ) u tački R pokazuje da je pre sniženja kamatne stope ravnotežni nivo dohotka bio OM.

Smanjenje kamatne stope dovelo je do povećanja investicija, tj. do pomeranja krive investicija na viši nivo (I’I’).

538

Novi presek krivulje štednje (ŠŠ) i krivulje investicija (I’I’) u tački R’ pokazuje da je novi nivo dohotka jednak OM’, drugim rečima, da je došlo do mnogo većeg (multiplikovanog) porasta nacionalnog dohotka nego što je povećanje investicija.

To povećanje dohotka, u grafičkom prikazu obeleženo je odstojanjem MM’.

539

(1)Ekspanziona monetarna politika deluje u pravcu otklanjanja recesije, depresije i nezaposlenosti, odnosno depresionog tj. deflacionog „gepa“.

(2)Kontrakciona monetarna politika može

delovati u pravcu otklanjanja inflacije zbog preterane tražnje, tj. inflacionog „gepa“, i obezbeđenja pune zaposlenosti bez inflacije.

540

kontrakciona monetarna politika, zbog povišenih kamatnih stopa, deluje stimulativno na štednju i destimulativno na potrošnju. Drugim rečima, viša kamatna stopa utiče na povećanje štednje stanovništva, odnosno na smanjenje potrošnje.

541

Ekspanziona monetarna politika zbog nižih kamatnih stopa i lakšeg dobijanja kredita omogućava povećanje investicija.

542

kriva tražnje investicija, ili kriva granične efikasnosti investicija

543

•promene u kamatnoj stopi dovode do promena u nivou investicija.

•Promene u investicijama dovode do multiplikovanih promena u nivou nacionalnog dohotka.

544

•Promene u nivou nacionalnog dohotka vode pomeranju krive tražnje investicija, koja sada odgovara novom nivou nacionalnog dohotka.

545

Period duboke depresije

•preduzeća imaju puno neiskorišćenih kapaciteta i visok nivo zaliha.

•Tržišni izgledi su nepovoljni i zbog toga preduzeća nisu motivisana za nove investicije.

546

•Iskustvo pokazuje da se u takvoj situaciji preduzetnici neće odlučiti na novo investiranje čak i ako dođe do znatnog smanjenja kamatnih stopa.

•Oni će teško da se odluče na nove investicije čak i ako bi kredit postao beskamatan, tj. kamatna stopa bila ravna nuli.

547

• Dakle, u periodu duboke depresije i nezaposlenosti sredstva monetarne politike, konkretno, manipulisanje kamatnom stopom, pokazuju se kao nedovoljno efikasno sredstvo koje treba da dovede do povećanja proizvodnje i zaposlenosti.

548

Primeri:1. Velika ekonomska depresija

tridesetih godina.

• Kada je depresija uzela maha, onda su pod uticajem marginalista centralni kreditni organi povećali kamatne stope da bi povećali štednju i potom investicije.

549

•Kada to nije uspelo centralni kreditni organi su smanjili kamatne stope da bi pokrenuli investicije.

•Međutim, tada je već bilo kasno. Tržišni izgledi su bili toliko nepovoljni da preduzeća ni sa minimalnim kamatama nisu bila motivisana za nove investicije.

550

•Neki ekonomisti smatraju da je već na početku depresione faze trebalo odmah stvoriti povoljne kreditne uslove i preplaviti tržište jeftinim kreditima.

551

2. SAD pre i posle korejskog rata 1953-1954

•U SAD u 1952. godini i na početku 1953. godine, monetarni organi su vodili kontrakcionu monetarnu politiku, polazeći od toga da je privredna aktivnost suviše velika i da postoji opasnost da inflacija uzme široke razmere.

552

•Posle Korejskog rata 1953-1954. godine, monetarni organi su se hitno preorijentisali na ekspanzionu politiku i tako podstakli investicija.

3. Slična situacija bila je u SAD pre i posle 11. septembra 2001. godine.

553

4.2.Fiskalna politika protiv recesije, nezaposlenosti i

inflacije tražnje

554

Fiskalna politika

1)poreska politika, a) Dejstvo povećanja poreza na nivo nacionalnog dohotka i zaposlenostb) Dejstvo smanjenja poreza na nivo nacionalnog dohotka i zaposlenost

2) budžetska politika (politika opšte investicione i budžetske potrošnje), odnosno politika javnih državnih rashoda (javni radovi).

555

3)Antidepresivna i antiinflaciona fiskalna politika (poreska i budžetska politika)

a)Antidepresiona, odnosno ekspanziona fiskalna politika (ekspanzija - širenje)

b)Antiinflaciona, odnosno kontrakciona fiskalna politika (kontrakcija - sužavanje, smanjenje)

c)Budžetski deficit i budžetski suficit

556

4.2.1. Poreska politika

4.2.1.1. Dejstvo povećanja poreza na nivo nacionalnog dohotka i

zaposlenost

557

Svako povećanje poreza znači:

1. smanjenje raspoloživog dohotka stanovništva,

2. smanjenje raspoloživog dohotka vodi smanjenju potrošnje.

558

3. Svako smanjenje potrošnje, kada su investicije nepromenjene, dovodi do smanjenja nacionalnog dohotka i zaposlenosti.

4. Snižava se i ravnotežni nivo nacionalnog dohotka.

559

•Kada postoji inflacija tražnje, preciznije govoreći inflacioni „gep“,

odgovarajuće povećanje poreza treba da dovede do zatvaranja „gepa“ i prestanka inflatornog

porasta cena.

560

4.2.1.2. Dejstvo smanjenja poreza na nivo nacionalnog dohotka i zaposlenost

1. Smanjenje poreskih obaveza dovodi do povećanja raspoloživog dohotka.

561

2.Povećanje raspoloživog dohotka utiče na povećanje potrošnje, normalno, u zavisnosti od sklonosti koje stanovništvo ima prema potrošnji.

3.Povećanje potrošnje dovodi do multiplikovanog povećanja nacionalnog dohotka, odnosno do novog, višeg ravnotežnog nivoa nacionalnog dohotka. Sa povećanjem nacionalnog dohotka ide i povećanje zaposlenosti.

562

•Kad vladaju nezaposlenost i depresija, tj. deflacioni „gep“,

smanjenje poreza treba da dovede do smanjenja nezaposlenosti i depresije. Svako sniženje

poreskih izdataka vodi do povećanja raspoloživog dohotka. To izaziva novu inicijalnu potrošnju koja pokreće čitav lanac sekundarne potrošnje. Delovanje multiplikatora, utiče na povećanje zaposlenosti i nacionalnog dohotka

daleko više nego što je bio iznos inicijalne potrošnje, tj. poreskog smanjenja.

563

4.2.2. Budžetska politika

•Budžetska politika je jedan od dva osnovna vida fiskalne politike protiv privrednog zastoja, nezaposlenosti i inflacije.

564

• Budžetska politika obuhvata:

1)opštu investicionu potrošnju, 2)javno finansiranje budžetskih,

državnih i javnih rashoda, 3)javne državne investicije

(javne radove, izgradnju puteva, škola, itd).

565

• Uloga države u sprovodjenju budžetske politike:

1) Država se pojavljuje kao neposredni investitor i organizator proizvodne delatnosti.

2)Država vrši direktnu proizvodnu funkciju.

566

3) Država se pojavljuje kao veliki kupac i potrošač. Ovaj vid fiskalne politike neposredno utiče na nivo ukupnih investicija.

4) Javni izdaci proizvode multiplikovani efekat na obim proizvodnje, nacionalni dohodak i zaposlenost.

567

5) Državni rashodi deluju isto kao i potrošnja i investicije u određivanju nacionalnog dohotka.

568

• Upoređivanje dva oblika fiskalne politike (poreske i budžetske politike):

1) u vezi sa intezitetom dejstva smanjenja poreza na nivo nacionalnog dohotka i zaposlenost (poreska politika)

2) i u vezi sa intezitetom dejstva javnih rashoda na nivo nacionalnog dohotka i zaposlenost. (budžetska politika)

569

a) Poresko smanjenje u periodima depresije i nezaposlenosti ima slične efekte u pogledu suzbijanja masovne nezaposlenosti, kao što ga ima povećanje javnih izdataka, tj. opšte potrošnje.

570

b) Dejstvo smanjenja poreza nešto je slabije nego dejstvo povećanja javnih rashoda, naročito tamo gde se radi o opštoj investicionoj potrošnji, gde se država pojavljuje kao nosilac direktne proizvodne funkcije (u nacionalizovanoj industriji, izgradnji puteva, ratnoj industriji itd.).

571

c) Objašnjenje slabijeg inteziteta dejstva smanjenja poreza (poreske politike) nego inteziteta dejstva povećanja javnih radova (budžetske politike), na nivo nacionalnog dohotka i zaposlenosti:

572

•Ceo iznos smanjenog poreza,(spada u domen poreske politike) koji se pojavljuje kao povećanje raspoloživog dohotka stanovništva, ne ide na potrošnju. Na potrošnju ide samo jedan deo tog novog raspoloživog dohotka čija veličina zavisi od granične sklonosti potrošnji.

573

d) Međutim, u slučaju povećanja investicionih javnih rashoda (spada u domen budžetske politike), potrošnja se povećava za ceo iznos investicionih javnih radova.

574

e) Dakle,ako je reč

o istom iznosu javnih rashoda i smanjenja oporezivanja:

javni rashodi će više nego smanjeni porezi dovesti do povećanja

nacionalnog dohotka i zaposlenosti. To povećanje je potencirano i delovanjem multiplikatora.

575

4.2.3. Antidepresivna i antiinflaciona fiskalna politika (poreska i budžetska politika)

576

Od fiskalne politike (poreske i budžetske politike) se očekuje

da održava takav nivo ukupne efektivne tražnje koji je dovoljno visok da spreči

recesiju, depresiju i masovnu nezaposlenost, ali ne i suviše visok da dozvoli pojavu inflacije kada ukupna

efektivna tražnja prevazilazi raspoloživi fond proizvedenih dobara.

577

Od nje se očekuje da preko poreske politike (povećanje ili smanjenje

poreza) i budžetske politike (politika javnih rashoda), kao svoja dva vida, dovede do toga da investicije budu visoke koliko je visoka i štednja i to

na nivou pune zaposlenosti.

578

Navedena očekivanja fiskalna politika ostvaruje sprovođenjem antidepresione ili antiinflacione

fiskalne politike.

579

4.2.3.1. Antidepresiona, odnosno ekspanziona fiskalna politika

580

Antidepresiona, odnosno ekspanziona fiskalna politika može

da se sprovodi na dva načina:(1) povećanjem javnih rashoda, i

(2) smanjenjem poreza.

581

Oba načina dovode do uvećanja nacionalnog dohotka, ukupne

proizvodnje i zaposlenosti.Međutim, prvi način je efikasniji.Oba vida antidepresione fiskalne

politike znače: ili deficitno finansiranje

ili smanjenje budžetskog suficita.

582

U situaciji nizlazne faze privrednog ciklusa, kada lična

potrošnja i investicioni izdaci nisu dovoljni da obezbede punu

zaposlenost i kada postoji opasnost od većeg deflacionog „gepa“, obično se najpre pribegava

ekspanzionoj monetarnoj politici koja treba da stimuliše privatne

investicije.

583

Ukoliko ekspanziona monetarna politika ne dovede do poželjnih

rezultata, tada se pristupa ekspanzionoj fiskalnoj politici,

koja bi trebalo da otkloni postojeći deflacioni „gep“ i podigne

privredu na nivo pune zaposlenosti.

584

Glavno sredstvo antidepresione fiskalne politike za suzbijanje

nezaposlenosti u prvo vreme su bili javni radovi, tj. državne

investicije.

585

U novije vreme težište antidepresione fiskalne politike

prebacuje se sa programa javnih radova na smanjenje poreza.

Ovaj drugi osnovni vid fiskalne politike u borbi protiv depresije dovodi do direktnog povećanja

lične potrošnje.

586

Naime, smanjenje poreske stope i povećanje transfernih rashoda dovodi do povećanja raspoloživih dohodaka i do veće potrošnje, koja sa svoje strane stimuliše proizvodnju, povećava nivo privredne aktivnosti i zaposlenosti.

587

Razlozi za preorijentaciju na poresku politiku su višestruki:

Najvažniji razlog sastoji se u tome što javna direktno proizvodna, odnosno investiciona delatnost,

počev od javnih radova pa sve do javnih preduzeća, sužava domen

delatnosti privatnopreduzetničkog sektora.

588

Porez državi daje daleko šire mogućnosti u manevrisanju,

posebno pri spuštanju poreskih stopa u doba depresije i

nezaposlenosti.

589

Raspolažući ogromnom svotom prihoda od poreza, država može u situaciji pada

privredne aktivnosti, da odluči koje će od sledeća dva sredstva da upotrebi:

smanjenje poreskih stopa ili povećanje javnih rashoda.

590

Ako se upotrebi prvo sredstvo, tj. smanjenje poreskih stopa, to će

dovesti do većeg raspoloživog dohotka i veće potrošnje potrošačkih dobara,

tekstila, hrane, obuće, nameštaja, privatnih motornih vozila itd. To

znači da će se premestiti resursi, tj. faktori proizvodnje, u grane

potrošačkih dobara.

591

Ako se, pak, upotrebi drugo sredstvo, tj. povećanje javnih investicionih

programa, to će dovesti do upućivanja ljudskih i materijalnih resursa u grane proizvodnje neophodne za izgradnju

puteva, škola, vojnih balističkih raketa, hidrogenskih bombi, veštačkih

satelita itd.

592

Naravno da postoji mogućnost kombinovanja ova dva sredstva:

smanjenje poreza i povećanja javnih investicionih radova.

Interesantno je napomenuti da je 1932. godine, u vreme velike depresije i nezaposlenosti, u SAD upotrebljeno povećanje poreza umesto smanjenja

poreza.

593

4.2.3.2. Antiinflaciona, odnosno kontrakciona fiskalna politika

Sprovođenje antiinflacione, odnosno kontrakcione fiskalne politike daje

efekte kada u privredi postoji inflacija tražnje.

594

Inflacija tražnje nastaje kada nakon postizanja stanja pune

zaposlenosti ukupna tražnja nastavi da raste, a istovremeno njen rast ne

prati odgovarajući rast robnih fondova jer više nema nezaposlenih,

odnosno nedovoljno zaposlenih faktora proizvodnje.

595

Antiinflaciona, odnosno kontrakciona fiskalna politika može da se sprovodi

na sledeća dva načina:

1) smanjenjem javnih rashoda, i 2) povećanjem poreza.

3)To i u prvom i u drugom slučaju dovodi do smanjenja ukupne

proizvodnje i zaposlenosti, i do zatvaranja inflacionog „gepa“.

596

Kada postojeće investicije i potrošnja na nivou pune

zaposlenosti prete da dovedu privredu u stanje:

inflacionog „gepa“,kada cene rastu a tražnja za radnom snagom je veća nego što je postojeća

ponuda,

597

onda se obično stavlja u pokret najpre kontrakciona monetarna

politika, tj. politika ograničavanja kredita.

598

Ako i pored toga inflacioni „gep“ ne bude otklonjen, onda se

pribegava antiinflacionoj, odnosno kontrakcionoj fiskalnoj politici, koja treba da ponovo uspostavi

ravnotežno stanje pune zaposlenosti bez inflacije.

599

4.2.3.3. Budžetski deficit i budžetski suficit

600

Antidepresiona, odnosno ekspanziona fiskalna politika, sastoji se u smanjenju poreza i

povećanju javnih rashoda.Ona dovodi do povećanja budžetskih rashoda iznad

budžetskih prihoda, do budžetskog deficita.

601

Ako povećani javni rashodi za ostvarenje javnih investicionih

programa nisu pokriveni odgovarajućim prihodima, drugim

rečima, ako državni rashodi prevazilaze državne prihode, onda

je reč o pojavi, u ekonomskoj literaturi poznatoj pod imenom

deficitno finansiranje.

602

Da bi izbeglo deficitarno finansiranje budžeta i došla do

dopunskih finansijskih sredstava, savremena država raspisuje

državni zajam.

603

Obveznice koje ona pri tom izdaje predstavljaju neku vrstu potvrde

kojom se obavezuje da će u određenom roku davaocu zajma (vlasniku

obveznice) vratiti sumu koju je primila na zajam i da će mu u međuvremenu

plaćati kamatu prema posebnoj kamatnoj stopi.

604

Kontrakciona fiskalna politika, koja ima cilj da suzbije inflaciju kada je privreda u stanju pune

zaposlenosti, sastoji se u povećanju poreza i smanjenju javnih

rashoda.

605

Ona dovodi do povećanja budžetskih prihoda i smanjenja

budžetskih rashoda, tj. do budžetskog suficita. Pojava u vezi

sa tim poznata je pod imenom suficitno finansiranje.

606

Korišćenje fiskalne politike protiv recesije, nezaposlenosti i inflacije

tražnje zahteva diferenciran pristup. Nije svejedno koji će se od

vidova anticiklične politike preduzeti:

607

Smanjivanjem, odnosno povećanjem poreza može u

određenim situacijama da se poveća zaposlenost, odnosno da se zaustavi

inflacija tražnje. Međutim, navedenim merama uglavnom se ne

utiče na alokaciju faktora proizvodnje.

608

Drukčije stoji stvar s drugim vidom fiskalne politike, s javnim

rashodima. Njima se može uticati na alokaciju resursa, na strukturu proizvodnje, pa, prema tome, na postizanje određenih prioriteta u proizvodnji jedne zemlje (škole,

bolnice, kulturne institucije, javni saobraćaj, međuplanetarna

istraživanja ili, možda, naoružanje).

609

S druge strane, oporezivanje, kao vid anticiklične fiskalne politike,

takođe zahteva diferenciran pristup. Nije dovoljno voditi računa samo o

ukupnom obimu oporezivanja, o obimu povećanja ili smanjivanja

poreza, već i o strukturi predloženog poreskog smanjenja ili

povećanja.

610

3.3. DRŽAVNI KAPITALIZAM I EKONOMSKA MISAO

•Već tokom devetnaestog, a posebno početkom dvadesetog veka, teorija ekonomske misli i praksa počinju sve više da se udaljavaju jedna od druge.

Teorija: interpretatori klasične ekonomske misli i marginalisti apologetski brane ekonomski liberalizam i liberalnu državu.

611

Najpoznatiji interpretatori klasične ekonomske misli, posebno Rikardovog učenja, bili su: • Žan Batist Sej (1766-1832), Džon Stjuart

Mil (1806-1873) i Robert Maltus (1766-1834) koji je postao poznat po svojoj teoriji stanovništva.

• Maltus ukazuje na opasnost narušavanja ravnoteže između velikog porasta stanovništva i nedovoljnog porasta količine hrane.

612

• Po Maltusu rešenje je u slobodnom delovanju tržišta radne snage i životnih namirnica. Kada ima više stanovnika od raspoložive količine hrane, raste ponuda radne snage i pada najamnina. Niska najamnina i beda destimulativno deluju na porast stanovništva.

Marginalisti u svojim ekonomskim učenjima takođe polaze od uslova slobodne konkurencije

613

Praksa: privredni život sve manje odgovara idejama ekonomskog liberalizma i liberalne države. • Brz tehnološki razvoj i povećanje troškova zbog razvoja tehnologije,

• uvećavanje industrijskog i finansijskog kapitala,

• neumitno su menjali strukturu privrede i proizvodnje.

614

•Rađaju se monopoli. •Nestaje ekonomski

liberalizam i •nestaje liberalna

država.

615

•Interpretatori klasične ekonomske misli i marginalisti iako su svesni postojanja monopola, posebno Maršal, odbacuju Rikardovu teoriju radne vrednosti.

616

•Dakle i pored postojanja sve više monopola, ekonomisti marginalističkog pravca liberalnu državu i ekonomski liberalizam ne dovode u pitanje. To jednostavno nije predmet njihovih istraživanja. I dalje im je polazno stanovište da je slobodna konkurencija jednom za uvek stvoren sistem.

617

•Pojavu monopola marginalisti

kritikuju kao prolaznu pojavu.

618

•Tako, na primer, Maršalov sledbenik Pigu u svojoj knjizi „Ekonomija blagostanja“ ukazuje da pojava monopola i nepotpuna konkurencija dovode do neracionalnog korišćenja prirodnih resursa. On je protiv monopola.

619

•Međutim, Pigu ne shvata nužnost nastajanja monopola

kao pojavnog oblika unutrašnje logike razvoja kapitalističkog

sistema.

620

•Monopoli i nepotpuna konkurencija su postali

trajna stvarnost kapitalističke privrede.

621

•Pre Prvog svetskog rata, tačnije 1912. godine, kandidat za predsednika SAD, Vudro Vilson, u svojoj izbornoj platformi zalagao se za veću ulogu države u privredi SAD.

•Velike ratne porudžbine iz Evrope dovele su do sukoba različitih interesa i tržišnih poremećaja.

622

•Klasični ekonomski mehanizmi, ekonomski liberalizam i liberalna država nisu više obezbeđivali racionalnu organizaciju proizvodnje koju su diktirali novi ratni uslovi.

•Zbog toga, sve više su počeli da se izražavaju zahtevi za centralnom ulogom države u vanrednim uslovima.

623

•Predsednik SAD je formirao državnu Upravu za industrijsku mobilizaciju i Savet nacionalne odbrane (CND).

•Ovaj Savet je brinuo o nabavci sirovina, mobilizaciji industrije i transporta, kontroli proizvodnje hrane, cenama i drugim aspektima privredne mobilizacije.

•Prvi svetski rat je privredi SAD omogućio prebrođavanje recesije.

624

• Posle Prvog svetskog rata nastupila je „nova era“.

• Funkcije države u privredi bile su ograničene. Smanjeno je oporezivanje i uloga države svodila se na zaštitu privatne svojine.

• Visoka privredna aktivnost bila je rezultat prelaska sa ratne na mirnodopsku privredu.

625

•Međutim, predstavnici privatnog preduzetništva

smatrali su da je takva privredna aktivnost rezultat „nove ere“, tj. vraćanja na

uslove slobodne konkurencije i ograničene uloge države.

626

•Njihove ocene demantovala je Velika ekonomska kriza koja je počela 1929. godine. To je bila

do tada najveća ekonomska kriza.

627

•Razdoblje od 1923. do 1929. godine u SAD

prosečna nadnica industrijskog radnika po satu povećana za 8%.profit korporacija porastao je za

62%, isplaćene dividende su porasle za

64%, nacionalnog dohodak porastao

za 21%.

628

Povećani nacionalni dohodak se nesrazmerno

mnogo koristio zaprivatnu akumulaciju,

odnosno štednju.

Potrošnja je zaostajala.

629

Zbog toga,akumulacija, umesto u

proizvodnji,

završavala je na tržištu akcija.

630

Počela je špekulativna trka naduvavanja vrednosti akcija i

lakog bogaćenja.

631

Tržište akcija je doživelo kolaps.

Razbijene su sve iluzije nosilaca koncepcije „nove

ere“.

632

•Kao što je iz temelja uzdrmala mehanizam kapitalističke

reprodukcije, Velika ekonomska kriza je uzdrmala i

postojeća ekonomska učenja koja su u osnovi polazila od

uslova potpune konkurencije.

633

•Stvara se teorija monopola i nepotpune

konkurencije.

634

•Analizu monopola i nepotpune konkurencije počeo je britanski ekonomist italijanskog porekla Srafa. On 1926. godine, direktno ističe zahtev da treba napustiti pretpostavku slobodne tj. potpune konkurencije.

635

• Monopol i nepotpuna konkurencija postali su stvarnost kapitalističke privrede. Analizom monopola i nepotpune konkurencije bavili su se i sledeći autori: profesor Čemberlen, Kembridžkog univerziteta, Džoana Robinson,

• Stavovi u navedenim radovima počeli su da se približavaju ekonomsku teoriju praksi privrednog života.

636

• Međutim, i ovi autori problem monopola i nepotpune konkurencije analiziraju isključivo sa stanovišta procesa razmene i svode ga na nesavršenost tržišta.

• Ni oni ne uviđaju istorijsku nužnost nastajanja monopola i nepotpune konkurencije kao pojavnog oblika unutrašnje logike razvoja kapitalističkog sistema.

637

•Tu nužnost uviđa Džon Majnard Kejns (John Maynard Keynes, 1883-1946). On kaže: „Dok bi se, prema tome, proširenja funkcija vlade koja sobom donosi zadatak usklađivanja sklonosti ka potrošnji s podstrekom za investiranje činili publicisti devetnaestog veka ili savremenom američkom finansijeru kao strahovita povreda individualizma, - ja ga, naprotiv, branim i kao jedino moguće sredstvo da se izbegne uništenje postojećih privrednih oblika u njihovoj celini i kao uslov uspešnog delovanja inicijative pojedinaca“.

638

•Ekonomski liberalizam i liberalna država prerastaju u državni intervencionizam i

državni kapitalizam.

639

• Analizom razdoblja između 1923. i 1929. godine, perioda pred Veliku ekonomsku krizu, Kejns je došao do zaključka da u međusobnom uticaju između sklonosti ka potrošnji i podsticaja za investicije dolazi do nepotpunog korišćenja akumulacije i opadajućeg obima spontanog investiranja.

640

• Pošto sklonost ka potrošnji ne može značajno da se izmeni, začarani krug može da se prevaziđe samo državnom intervencijom, a javni izdaci da dopune nedovoljan obim privatnog investiranja i time obezbede privređivanje na nivou punog korišćenja proizvodnih kapaciteta.

641

•U SAD je, posle kraha koncepcije „nove ere“, Ruzvelt, na dan svoje inauguracije za predsednika SAD, 4. marta 1934. godine, najavio „nju-dil“ (new deal), privrednu politiku i sistem državnih ekonomskih mera.

•To su bile mere antidepresione ekonomske politike.

642

• Mere „nju-dila“ sastojale su se uglavnom u:

ekspanziji novčane mase, nižoj kamatnoj stopi, državnim rashodima iz zajmova, tj. deficitnom finansiranju i

merama usmerenim ka podizanju sklonosti ka potrošnji.

643

•Mere u okviru „nju-dila“ su uspele da uravnoteže poremećene odnose u privrednom životu, ali ne u potpunosti.

•Tek su neposredni efekti Drugog svetskog rata i angažovanje SAD u njemu u potpunosti uravnotežili poremećene ekonomske odnose.

644

• Ratni sukob je za američku privredu značio veliki porast vojnih potreba i izvoza u savezničke zemlje na osnovu Zakona o zajmu i najmu (Lend Lease Act), iza čega su stajala mobilisana javna sredstva.

• Izdaci za odbranu dostigli su takve razmere da su u svojim mesečnim alokacijama prevazilazili - ne godišnje, već ukupne izdatke glavnih projekata „nju-dila“, kroz čitav period njegovog sprovođenja.

645

• Radikalan porast proizvodnje i ostvarivanje pune zaposlenosti bili su rezultat opšte nacionalne mobilizacije za uspešno vođenje rata.

• Sav taj razvoj ostvaren je primenom i korišćenjem metoda državne intervencije i državnih zahvata, čiji su temelji postavljeni prethodnim razvojem i, pre svega, politikom „nju-dila“.

646

•Posle Drugog svetskog rata država je imala veliku ulogu u privrednom životu zemalja razvijenih tržišnih privreda.

647

• U skladu sa savremenom post-kenzijanskom teorijom determinisanosti nacionalnog dohotka, državna intervencija u privrednom životu sprečavala je da se u zemljama razvijenih tržišnih ekonomija pojave:

masovna nezaposlenost i neiskorišćenost ljudskih, tehničkih i prirodnih faktora proizvodnje; i

velika inflacija, odnosno ozbiljnija tržišno-monetarna nestabilnost.

648

• Posle Drugog svetskog rata, strategija Zapadne Evrope bila je vrlo pragmatična.

Države su vodile aktivnu politiku deviznog kursa. Kretanje kapitala je bilo vrlo precizno uređeno i

regulisano. Konvertibilnost nacionalnih valuta u trgovinskim

transakcijama uvedena je deset godina posle Drugog svetskog rata.

649

Devizni kursevi se ne obrazuju na tržištu, nego uz intervenciju bilo organa Evropske unije, bilo pojedinih država članica.

Sloboda kretanja kapitala u samoj Evropskoj uniji ostvarena je tek 1992. godine.

Kontigentiranje, kontrola i subvencionisanje cena ključnih vrsta robe trajalo je dugo posle Drugog svetskog rata.

650

U poljoprivrednoj politici kontrola cena i subvencije i danas ima ključnu ulogu.

• Posle Drugog svetskog rata privreda SAD je funkcionisala većinom oslonjena na „ugrađene stabilizatore“:

centralno regulisanje fiskalne politike,osiguranje u slučaju nezaposlenosti ijavni rashodi.

651

•Posle prve dekade dolazi Ajzenhauerova administracija.

•Ajzenhauer je bio predstavnik shvatanja krupnog poslovnog sveta.

•Radi toga je njegova administracija sledila kurs unapređenja interesa privatnog preduzetništva.

652

•Međutim, sistem državnog regulisanja toliko je srastao sa samim sistemom funkcionisanja i esencijom američke privrede da ni rešenost republikanske administracije da ojača položaj privatnog preduzetništva nije dovela do napuštanja niti ukidanja bilo koje bitnije mere državnog usmeravanja privrednih kretanja.

653

•Tamo gde se baš insistiralo na promenama bilo je puno kolebanja, odlaganja i neodlučnosti u vezi sa svrsishodnošću sprovođenja promena.

•U takvoj situaciji Kenedijev ekonomski program je dočekan sa velikim odobravanjima.

654

• U njemu je bilo predviđeno vraćanje sistemu mera državne intervencije.

• To su bile antirecesione mere za

oživljavanje ekonomskih aktivnosti i obezbeđenje punog korišćenja proizvodnih kapaciteta i ubrzanje privrednog rasta.

655

• Obezbeđeno je povećanje priliva sredstava uz niže dugoročne kamatne stope za:

• uvećane državne investicije, • izdatke za mašine i opremu u privatnoj

industriji, • za stambenu izgradnju, • ubrzanje programa javnih radova,• angažovanje državnih sredstava u

područjima gde postoji nedovoljno zaposlena radna snaga,

656

• proširenje osiguranja za privremeno nezaposlena lica,

• poboljšanje u programima starosnog, invalidskog i porodičnog osiguranja, kao i povećanje minimalnih nadnica,

• oporezivanju dohotka radi stimulisanja investicija u mašine i opremu, unapređivanja školstva, zdravlja i naučnog istraživanja.

657

• Program Kenedijeve administracije, koji je nazvan „novi horizonti“, predstavljao je kontinuitet sa razvojem državne intervencije koja je počela sa „nju-dilom“.

658

• U privrednom životu zemalja razvijenih tržišnih ekonomija u razdoblju državnog kapitalizma od kraja Drugog svetskog rata do prve polovine osamdesetih godina država je imala četiri sledeće najvažnije uloge:

1) uloge koje je ostvarivala preko državnog sektora2) uloge koje je ostvarivala preko državnog budžeta3) uloge koje je ostvarivala intervencijom u poljoprivredi4) uloge koje je ostvarivala preko planiranja privrednog

razvoja i ekonomske politike.

659

6. INFLACIJA6.1. FILIPSOVA KRIVA

• Filipsova kriva je nazvana po britanskom ekonomisti A. W. Philipsu, sa Londonskog ekonomskog fakulteta, koji je 1958. godine utvrdio negativnu medjuzavisnost izmedju:

– stope nezaposlenosti i

– stope inflacije.

660

Filipsova kriva je analitički instrument čija primena pruža

mogućnost izbora izmedju:

–inflacije i

–nezaposlenosti.

661

Filipsova kriva, koja se danas koristi, razlikuje se od polazne Filipsove krive

u sledeća tri bitna elementa:• prvo, u modernoj Filipsovoj krivi inflacija se

iskazuje preko cena, a ne preko plata, (inflacija i rast plata imaju sličnu dinamiku);

• drugo, uključena su inflaciona očekivanja,

• treće, uključen je šok ponude; reakcije na skok cena nafte 70-tih godina, koji je ukazao na značaj šokova agregatne ponude.

662

Prema Filipsovoj krivi, inflacja zavisi od sledeća tri faktora:

• prvo, od očekivane inflacije,

• drugo, od odstupanja realne stope nezaposlenosti od prirodne stope nezaposlenosti,

• treće, od šokova ponude.

663

prirodna stope nezaposlenosti,

• Prirodnu stopu nezaposlenosti prouzrokuje trenutna struktura privrede.

• Ova stopa je određena strukuralnim promenama u privredi i ne može da se smanji povećanjem agregatne tražnje. To je onaj nivo nezaposlenosti koji ipak ostaje pri punoj zaposlenosti.

664

Okunov zakonodnos rasta GDP-a i nezaposlenosti

• Stopa nezaposlenosti opada kad god je rast GDP-a iznad stope od 2,25%.

• Za svaki jednoprocentni rast realnog GDP-a, stopa nezaposlenosti opada za pola procentnog poena.

• Ovaj zakon ukazuje na inverzni karakter veze proizvodnje i nezaposlenosti. Drugim rečima,

kada raste proizvodnja, nezaposlenost je niža od prirodne stope nezaposlenosti.

665

• Okunov zakon je praktičan vodič za upravljanje ekonomskom politikom jer daje odgovor na pitanje kako će rast GDP-a da se odrazi na stopu nezaposlenosti.

666

• Filipsova kriva odslikava ključne karakteristike kratkoročne krive agregatne ponude, a to je veza izmedju realnih i nominalnih varijabli koje dovode do sloma klasične dihotomije.

667

Klasična dihotomija (dihotomija – podela na dva dela )

• Klasična dihotomija označava:– posebno i nezavisno određivanje relativnih i

apsolutnih cena u klasičnoj i neoklasičnoj ekonomiji.– Cena robe ili inputa pokazuje čega moramo da se

odreknemo da bi smo dobili neku robu ili uslugu. Relativna cena je izražena kao količina neke druge robe koje moramo da se odreknemo. Prema tome, ako sve cene rastu po istoj stopi, apsolutne cene će beležiti rast, dok će relativne cene ostati nepromenjene.

668

• Zaposlenost zavisi od realnih zarada.

• Realne zarade zavise od ponude i tražnje za radnom snagom.

• Za određivanje apsolutnog nivoa cena i zarada posebno je uvedena kvantitativna teorija novca po kojoj je novac neutralan i nema uticaja na realne veličine.

669

• Jedan od postulata Kejnzijanske ekonomije, je da novac nije neutralan.

• Novac može da se drži kao tezaurisano sredstvo u slučaju neizvesne budućnosti i takva odluka može dovesti do pada efektivne tražnje za nekim robama i uslugama, što će imati za posledicu nezaposlenost. Ovo se suprostavlja klasičnom stanvištu o neutralnosti novca.

670

• Kejnzijansko gledište je bilo predmet kritike od strane zastupnika monetarista, koji: – polaze od racionalnih očekivanja, – tvrde da je ekonomsko ponašanje pod uticajem

realnih, a ne nominalnih veličina. Ovo implicira da će, osim u kratkom roku u kome se može formirati nesavršena percepcija o događajima, novac određivati nominalne vrednosti ali neće imati uticaja na takve realne veličine kao što su autput i zaposlenost. Prena ovom shvatanju klasična dihotomija je sasvim opravdana

671

Prema Filipsovoj krivi, inflacja zavisi od sledeća tri faktora:

• prvo, od očekivane inflacije,

• drugo, od odstupanja realne stope nezaposlenosti od prirodne stope nezaposlenosti,

• treće, od šokova ponude.

672

6.2. OČEKIVANJA I INFLACIONA INERCIJA

• Da bi Filipsova kriva bila upotrebljiva za analizu alternativa sa kojima se suočavaju kreatori ekonomske politike, neophodno je utvrditi šta odredjuje očekivanu inflaciju.

• Jednostavna pretpostavka jeste da ljudi formiraju svoja oćekivanja u pogledu inflacije na bazi skorašnje inflacije.

• Primera radi, pretpostavimo da oni očekuju da će ove godine cene da rastu po istoj stopi kao i lane. U tom slučaju, inflacija zavisi od prethodne inflacije, cikličie nazaposlenosti i šoka ponude.

673

• Ukoliko je: – nezaposlenost na svojoj prirodnoj stopi i– nema šokova ponude,

cene će nastaviti da rastu po prethodnoj stopi. Ova inercija proističe iz toga što prošla inflacija utiče na očekivanja u pogledu buduće inflacije i zato što ta

očekivanja utiču na formiranje plata i cena.

674

Prema Filipsovoj krivi, inflacja zavisi i od sledeća dva faktora:

1. odstupanja realne stope nezaposlenosti od prirodne stope

nezaposlenosti – ciklicna nezaposlenost

i 2. šokova ponude

675

• Ciklična nezaposlenost, a to je odstupanje nezaposlenosti od njene prirodne stope, vrši pritisak nagore i nadole na inflaciju.

• Niska nezaposlenost gura stopu inflacije nagore, a taj fenomen je poznat pod imenom inflacija tražnje.

• Visoka agregatna tražnja je uzročnik ovog tipa inflacije.

• Visoka nezaposlenost povlači stopu inflacije nadole.

676

• Inflacija raste i pada i zbog šokova ponude. Negativan šok ponude, kao što je bio rast cena nafte 70-tih godina, izazvao je rast inflacije.

• Ta inflacija je poznata pod imenom troškovna inflacija, jer negativni šokovi podstiću rast troškova proizvodnje.

• Pozitivni šokovi ponude obaraju cene, kao što je to bio slučaj sa prezasićenjem proizvodnje nafte 80-tih godina, koje je oborilo cene nafte.

677

• Kratkorocni izbor izmedju inflacije i nezaposlenosti, predstavljaju opcije koje pruža Filipsova kriva kreatorima ekonomske politike kada žele da utiču na nivo agregatne tražnje.

• Na očekivanu inflaciju i šokove ponude kreatori ekonomske politike mogu malo da utiču, ali zato preko monetarne i fiskalne politike mogu da deluju na nivo proizvodnje i nezaposlenosti.

678

• Oni mogu da se opredele:

– ili za povećanje agregatne tražnje, u cilju smanjivanja nezaposlenosti, ali po cenu povećanja inflacije,

– ili za depresiranje agregatne tražnje, kako bi smanjili inflaciju, ali po cenu povećanja nezaposlenosti. Kreatori ekonomske politike mogu da upravljaju agregatnom tražnjom opredeljujući se za odgovarajuću kombinaciju inflacije i nezaposlenost na kratkoročnoj Filipsovoj krivi.

– Treba imati u vidu da postizanje neke kombinacije kratkoročnih ciljeva, koji na prvi pogled mogu da budu izazovni, mogu da se osvete na srednji i pogotovu dugi rok.

679

• Kako na kratak rok postoji negativna međuzavisnost izmedju inflacije i nezaposlenosti, u bilo kom trenutku, kreatori ekonomske politike, koji kontrolišu agregatnu tražnju, mogu da izaberu željenu kombinaciju inflacije i nezaposlenosti na kratkoročnoj Filipsovoj krivi.

• Kratkoročna Filipsova kriva zavisi od očekivane inflacije. Ukoliko očekivana inflacija raste, kriva se pomera nagore i udesno i izbor sa kojim se suočavaju nosioci ekonomske politike postaje sve nepovoljniji. Inflacija će biti uvećana za bilo koji nivo nezaposlenosti.

680

• Kreatori ekonomske politike ne mogu dugo da održavaju inflaciju iznad očekivane inflacije. Očekivanja će da se prilagode bilo kojoj stopi inflacije koju izaberu kreatori ekonomske politike.

• Upravo zbog toga je klasična dihotomija održiva na dugi rok, jer se stopa nezaposlenosti vraća na svoju prirodnu stopu, pa kreatori ekonomske politike praktično nemaju mogućnost izbora između nivoa inflacije i nivoa nezaposlenosti.

681

U savremenoj ekonomskoj literaturi o inflaciji postoje tri modela očekivanja:

• a) statički,

• b) adaptivni i

• c) raconalni.

Međutim, u praksi se primenjuju samo adaptivni i racionalni metod očekivanja. U

novije vreme primenjuje se samo racionalni metod.

682

683

684

685

686

687

688

689

690

3.4. LIBERALISTIČKI REFORMIZAM DRŽAVNOG

KAPITALIZMA I EKONOMSKA MISAO

691

1. U prvoj polovini osamdesetih godina prošlog veka u razvijenim tržišnim ekonomijama došlo je do velikih promena

2. Do 1970-ih, u makroekonomskoj teoriji nije bilo reči o tome da i u vreme nedovoljne zaposlenosti, moze da se pojavi problem inflacije. Smatralo se da je opšti rast cena moguć jedino u vreme pune zaposlenosti. Tada, jak pritisak potrosnje izaziva inflaciju tražnje.

692

3. Medutim, tokom 1970-ih, u praksi razvijenih tržišnih privreda pojavila se stagflacija. Istovremeno su se održavale relativno visoke stope nezaposlenosti i inflacije, uz veoma skroman rast ili čak stagnaciju realnog GNP-a, ispod granice proizvodnih mogucnosti .

693

4. Glavni uzrok stagflacije bilo je udvostručenje cena nafte zemalja Bliskog istoka u dva navrata, najpre u periodu od 1973. do 1975. godine, a zatim i u periodu od 1978. do 1981. godine, kao i povećanje troškova proizvodnje zbog usavršavanja tehnologije.

694

5. Kartel OPEC-a (Organizacije zemalja izvaznika nafte sa Bliskog istoka) je 1972. godine postigao sporazum o smanjivanju proizvodnje i povećanju cena nafte, da bi se na taj način članice kartela zaštitile od međunarodne konkurencije.

695

6. Skupa nafta, uvezena sa Bliskog istoka, kao jedan od najvaznijih činilaca proizvodnje, uticala je na porast troškova industrijske proizvodnje i saobraćaja u SAD i Zapadnoj Evropi, pa samim tim i na opšti porast cena dobara i usluga na tržistu.

696

7. Zbog opsteg porasta cena dobara i usluga, došlo je do pada kupovne moći potrošača, pa su proizvođači bili prinuđeni da uspore tempo rasta proizvodnje i da otpuste deo radne snage.

697

8. Bilo je jasno da je ovoga puta neposredni uzrok privredne neravnoteže bila inflacija troškova: opšti porast cena izazvan porastom troškova proizvodnje, pri čemu je u ovom slučaju opštem porastu troškova proizvodnje prethodio porast cena bliskoistočne nafte.

698

9. Osnovna dilema je bila: ili stabilnost privrede i cena, ili dinamičan i inflatorno opterećen ekonomski razvoj. Ili visoka zaposlenost uz nestabilnost, ili stabilizacija privrede uz visoku nezaposlenost i obaranje stope ekonomskog rasta.

699

10. Stagflacija - ta dvoglava neman koja objedinjava masovnu nezaposlenost i visoke stope inflacije - predstavljali su veliki izazov za ekonomsku misao.

11. Zaoštravanje stagflacionih protivurečnosti je kejnsijansku ekonomsku misao dovelo u krizu.

12. Uvodi se alternativa neokejnsijanstvo - monetarizam.

700

13. Za kejnsijance inflacija se javlja kada je agregatna tražnja veća od ponude robe i usluga. Antiinflaciona politika nastoji da smanji preteranu tražnju povećanjem poreza i kamatnih stopa i smanjenjem javnih radova.

701

14. Za monetariste inflacija je monetarna pojava: Inflacija, recesija, nezaposlenost proističu iz pogrešne politike novca koja dovodi do bržeg rasta novca u opticaju od rasta proizvodnje.

702

15. Fridman smatra: • da porast investicija iznad štednje,• pritisak nadnica, profita i materijalnih

troškova i • porast budžetskih deficita proizvode

inflaciju.• Antiinflacionom politikom treba smanjiti

javne rashode, poreze i javne zajmove, • vršiti strogu kontrolu prirasta novčane mase

i napustiti politiku dohotka, odnosno politiku kontrole cena i zarada.

703

16. Monetaristička teorija inflacije se zasniva na kvantitativnoj teoriji novca koja glasi:

Promena količine novca u opticaju

determiniše agregatnu tražnju i proizvodi promene u nivou cena.

704

17. Ovaj teorijski model o uzrocima inflacije podrazumeva implicitnu pretpostavku o potpuno konkurentnom tržištu.

18. Kada je u pitanju nezaposlenost, kejnsijanci polaze od tzv. Filipsove krive.

19. Filips je izvršio empirijsku analizu odnosa između nezaposlenosti i stopa promene nominalnih nadnica.

705

20. Cilj mu je bio da dokaže stabilnost dugoročne relacije između nezaposlenosti i inflacije. Stabilnost Filipsove krive pruža mogućnost ekonomskoj politici da vrši izbor između stope nezaposlenosti i inflacije.

21. Stagflaciona nezaposlenost iz sedamdesetih godina je drugačija. To je strukturalna nezaposlenost koja je nastala kao posledica troškovne inflacije. (povećanja troškova zbog tehnoloških unapređenja i cena nafte)

706

22. Monetaristi odbacuju Filipsove dokaze o stabilnosti dugoročne relacije između nezaposlenosti i inflacije.

23. Po monetaristima ne postoji dugoročan

i stalan izbor između nezaposlenosti i inflacije.

24. Polazeći od nestabilnosti Filipsove krive,

monetaristi se vraćaju klasičnoj teoriji tržišta rada.

707

25. Po toj teoriji, država treba da se povuče iz oblasti regulisanja odnosa na tržištu radne snage. Na taj način se stvaraju uslovi za slobodno delovanje odnosa ponude i tražnje radne snage.

26. To vrši pritisak na radnike da prihvate niže nadnice, usklađuje ponudu radne snage sa njenom tražnjom i smanjuje nezaposlenost.

708

27. Dakle, za razliku od kejnsijanaca, monetaristi smatraju da je inflacija štetnija od nezaposlenosti. Oni veruju da slobodno tržište radne snage, bez intervencije države, vodi ka punoj zaposlenosti.

28. Takođe, veruju u pravilo da smanjenje stope rasta novčane mase ograničava potencijalnu stopu inflacije, jer lišava privredu dopunskih likvidnih sredstava koja izazivaju inflaciju.

709

29. Kejnsijanci regulišu veličinu agregatne tražnje i inflacije preko kamatnih stopa i fiskalne politike.

30. Operativni monetarizam praktično je zaživeo kao tačerizam u Velikoj Britaniji od 1979. i reganizam u SAD od 1980. godine.

710

31. U skladu sa osnovnim postavkama monetarističkog učenja u Velikoj Britaniji i SAD : •Reganova nova ekonomska politika dovela je u pitanje rezultate politike kejnsijanske revolucije. Ona je suprotna „nju-dilu“. To je ekonomska kontrarevolucija.

smanjeni porezi i socijalna davanja, limitirani budžetski deficiti, ukinute

subvencije javnim preduzećima itd.

711

Osnovni cilj je bio da se obori inflacija. Tačerizam je doneo naglo smanjenje

državnog učešća u privredi, restrikciju novca i kredita i opadanje visine nadnica

smanjeni su državni izdaci i investicije, izvršena je denacionalizacija pojedinih

podržavljenih grana,

712

• Reganova nova ekonomska politika dovela je u pitanje rezultate politike kejnsijanske revolucije. Ona je suprotna „nju-dilu“. To je ekonomska kontrarevolucija.

„Nju-dil“ je bio odgovor na Veliku ekonomsku krizu tridesetih godina,

reganizam je odgovor na stagflaciju sedamdesetih godina.

713

Za razliku od kejnsijanaca, reganomisti u odnosima između rada, štednje i investicija u potpunosti povlače državnu intervenciju, demontiraju socijalnu državu i smanjuju fiskalne prihode i javne rashode.

32. Osnovna karakteristika ovog modela je u tome što se monetarna kontrola vrši variranjem količine novčane mase u opticaju.

714

33. Monetaristički pristup u vođenju ekonomske politike postavio je temelje nove privredne filozofije. Tu filozofiju jedni nazivaju novi konzervativizam, a drugi liberalistički reformizam.

smanjuju se javni sektor i državne investicije.

Vrši se reprivatizacija znatnog dela javnog sektora.

715

Menja se odnos između države i monopola. Novi odnosi između države i monopola ne idu na „demontažu“ države, već na izmenu ciljeva i mera državne intervencije u oblasti monopolističkog kapitala.

716

Borba protiv državnog intervencionizma preko smanjenja deficita budžeta, a na teret davanja za socijalno, penziono i zdravstveno osiguranje, pomoć za razvoj nerazvijenih, za očuvanje životne sredine i sl.

717

Međutim, vojni rashodi se ne menjaju. U tom smislu korporacije i krupni kapital se rasterećuju poreskih davanja što treba da podstakne sklonost ka investiranju i povećanju proizvodnje.

718

Država je ranije otklanjala stihiju tržišta, kontrolisala tržišni mehanizam i dopunjavala i korigovala neadekvatno ponašanje privatnog kapitala. Sada se aktiviraju tržišni mehanizam i konkurencija.

Država vodi restriktivnu antiinflacionu monetarnu politiku ne preko regulisanja visine kamatnih stopa već preko kontrole novčane mase u opticaju.

719

U skladu sa neoklasičnom teorijom zaposlenosti država je izgubila ulogu na tržištu radne snage.

Sve do sredine sedamdesetih godina uticaj države i sindikata na tržištu radne snage je bio izuzetno jak što je omogućavalo održavanje visokog nivoa nadnica.

720

Krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina ocenjeno je da je rigidnost nadnica u kretanju naniže osnovni uzrok rastuće nezaposlenosti.

Da bi se smanjila rigidnost nadnica treba uraditi sledeće:

smanjiti zaštitu zaposlenih i nezaposlenih,

oslabiti sindikat i

721

sprovesti deregulaciju u pogledu državnog regulisanja uslova i odnosa zapošljavanja.

Na taj način jačala je i konkurencija na tržištu radne snage što omogućava smanjenje realnih nadnica.

Smanjenje realnih nadnica treba da podstakne preduzetnike na veće zapošljavanje radne snage.

722

Početkom osamdesetih godina u zemljama razvijenih tržišnih ekonomija izvršena „regulatorna reforma“ u oblasti:

načina regulisanja javne svojine i u oblasti funkcionisanja tržišta radne

snage.

723

3.4.1. ‑„Regulatorna reforma“ u oblasti načina regulisanja javne

svojine

•U prvoj polovini osamdesetih godina u stvarnosti je došlo do zamene starih formi regulacije novim formama.

724

• Nove forme su uspostavljene putem „regulatorne reforme“. Ta reforma sastojala se iz sledeća dva elementa:

• povlačenje javne svojine i njeno transformisanje u privatnu - privatizacija;

• država prepušta kontrolu preduzeća slobodnom delovanju tržišta - liberalizacija.

725

3.4.1.1. Privatizacija

• Početkom osamdesetih godina, proces privatizacije bio je vidno izražen u Velikoj Britaniji.

726

• Privatizacija je smanjila značaj javnih korporacija u britanskoj privredi. Smanjeno je učešće javnih korporacija u bruto domaćem proizvodu .

727

3.4.1.2. Liberalizacija•Do početka osamdesetih godina smatralo se da u granama koje predstavljaju prirodni monopol (proizvodnja i distribucija električne energije, železnica, vodovod, gas, telekomunikacije itd.) konkurencija ne može da funkcioniše efikasno.

•Zbog toga su te grane nacionalizovane u većini zemalja razvijenih tržišnih ekonomija.

728

• Međutim, veliki tehnološki napredak i promene u tražnji doprineli su da se stvore uslovi za uklanjanje prepreka za slobodno delovanje konkurencije (liberalizacija) i u ovoj oblasti.

• To je jedna od novih formi regulacije koja zamenjuje direktnu regulaciju javne svojine od strane države.

729

• Privatizacija i liberalizacija su dva procesa u okviru „regulatorne reforme“ koji se sprovode najčešće zajedno.

• Javna svojina je rešenje kada u grani nije moguća ili, pak, nije racionalna konkurencija.

• U suprotnom, uvodi se konkurencija, ali tek pošto se javna svojina pretvori u privatnu.

730

• Prelazak javne svojine u privatnu, bez liberalizacije, ostavio bi monopole bez državne kontrole i konkurencije što bi ugrozilo opšte društvene interese.

• Dakle, privatizacija i liberalizacija su procesi u okviru „regulatorne reforme“ u oblasti javne svojine koji su direktnu regulaciju zamenili novim oblicima regulacije.

731

3.4.2. ‑„Regulatorna reforma“ u oblasti funkcionisanja tržišta radne snage

•„Regulatorna reforma“ u oblasti funkcionisanja tržišta radne snage u zemljama razvijenih tržišnih ekonomija počela je sredinom sedamdesetih godina.

•Do reformi, najveći uticaj na tržište radne snage imali su država i sindikati.

732

• Sredinom sedamdesetih godina u zemljama razvijenih tržišnih ekonomija veliku nezaposlenost pratile su i niske stope rasta proizvodnje.

• Političke partije koje su tada došle na vlast ocenile su da je rigidnost nadnica u kretanju nadole osnovni uzrok rastuće nezaposlenosti.

733

• Dakle, da bi se rešio problem nezaposlenosti, po protagonistima neoklasične teorije, treba:

• smanjiti zaštitu zaposlenih i nezaposlenih,• oslabiti sindikat, i • izvršiti deregulaciju, tj. povući državu sa

tržišta radne snage. Na taj način na visinu nadnica utiču samo ponuda i tražnja radne snage.

734

• U uslovima pada proizvodnje i odsustva zaštite zaposlenih i nezaposlenih, ponuda će biti mnogo veća nego tražnja, a to znači i da će realne nadnice da opadaju.

• Niske nadnice podstiču preduzetnike da zapošljavaju novu radnu snagu.