Fakultet Humanističkih Naukau BeograduSmer za Engleski jezik i književnost2006/07

PREGLED ISTORIJE ENGLESKE KNJIŽEVNOSTI U PERIODU OD XVII VEKA I VEKA ROMANTIZMA (1700-1832)

– beleške sa časova književnosti 2006/7

Mihajlo Ravić

Sadržaj

UVOD U PERIOD RACIONALIZMA I KLASICIZMA

(1700-1740)

1. DRUŠTVENO ISTORIJSKA POZADINA KLASICIZMA

- KNJIŽEVNE PRILIKE: KLASICIZAM 1. 2 Džon Lok (1632-1704) 1. 3 Dejvid Hjum (1711-1776) 1. 4 Aleksandar Poup (1688-1744)-Esej o kritici (1711) . godina-Esej o čoveku (1733-34). godina

KLASICISTIČKA PROZA-Džozef Adison (1672-1719)-Ričard Stil (1672-1729) Danijel Defo (1661-1713);“Mol Flanders” , Džonatan Svift (1667-1745) “Guliverova putovanja”

2.SENTIMENTALIZAM U ENGLESKOJ KNJIŽEVNOSTI (1740-1800)

1.1 Uvod 1.2 Društveno-istorijska pozadina sentimentalizma 1.3 Književne prilike

-Semjuel Ričardson (1689-1761), Henri Filding (1707-1754), Tobajas Smolet (1721-1771) , Lorens Stern (1713-1768) , Oliver Goldsmit (1730-1774)

*Gotski roman*, Sentimentalistička proza i drama, Prozni pisci sentimentalizma ; dr Semjuel Džonson (1709-1784) , Džejms Bozvel (1740-1795) , Edvard Gibon (1737-1794),

Predstavnici drame; Oliver Goldsmit (1730-1774), Ričard Brinzli Šeridan (1751-1816), ; Poezija sentimentalizma; Viljem Koling, Tomas Grej, (1716-1771), Viljem Kuper (1731-1800)

3. PREDROMANTIZAM; Robert Berns(1759-1796), Viljem Blejk(1757-1827)

4. ROMANTIZAM (1800-1832) ; Društveno-istoriske prilike i poetika, Viljem Vordsvord (1770-1832), Semjuel Tejlor Kolridž (1772-1834), Džordž Gordon Noel Lord Bajron (1788-1824), Persi Buš Šeli (1792-1822), Džon Kits (1795-1821)

2

1. Uvod

Postoji različitih pristupa o saglasnosti o tome da je u Engleskoj prva polovina XVIII veka jedinstven period kako po književnim a donekle i ideološkim karakteristikama. Zatim ima raznih mišljenja i o tome koliko je raznih završnica tog perioda, kao što je 17440. godina , godina Popove smrti ili 1745. (Sviftova smrt) , ali su se autori valjda nekako složili da je granica 1740. godina, zapravo datum izlaska Ričardsonove “Pamele”, kojim započinje roman u modernom smislu. Pritom ne treba skrenuti sa uma da su godine jako približne i da se razvoj mišljenja i osećanja određenih ljudskih grupa ne može nikada sasvim jasno utvrditi. U Engleskoj se doba racionalizma I klasicizma podudaraju, klasicizam traje nekih 40- ak godina, 1700-1740.

Što se tiče književno-ideoloških karakteristika nazivi su poznati prema onima koji su se tada smatrali najvažnijim. Racionalizma ima u filozofiji a klasicizma u književnosti. Racionalizam se javlja kao opis idejne podloge a klasicizam kao odredba književnih ideala. Osim naziva “doba racionalizma” ili malo zvučnije “The Age of Reason”, najčešče čujemo oznaku “klasicizam” zbog toga što sam termin i puno značenje te reči podrazumeva književnost koja pretenduje da bude klasična, a ne ona koja je objektivno takva. Interesantno je da Englezi vrlo rado nazivaju ovo doba “Augustin Age”-u poredeđenju sa Avgustinov im “Zlatn im vek om ” i “The Age of Pope”- zbog toga što su pisci, laskajući sebi, voleli da pronalaze sličnosti između svog doba i Avgustionovog u starom Rimu. U našim prevodima ćemo naići na naziv “doba prosvećenosti”-usvojeno od “Istorije engleske književnosti”-Akademije nauka tadašnjeg SSSR-a, ali bi možda bilo bolje reći “prosvetiteljstvo” zbog toga što nije stvar u tome što su književnici tada bili prosvećeni već zbog toga što su želeli da svojim delima prosvećuju. Termin “Enlightenment” je takođe u istom značenju, ali je češći sa pojavama u drugim evropskim zemljama. Prema mišljenju Puhala taj termin nije najpogodniji, jer prosvetiteljska ctrta/nota/karakteristika ipak postoji u enegleskoj književnosti ovog vremena, ali ne toliko istaknuta jer nema toliko širokog demokratskog strujanja i istovremenog uticaja kao u drugim zemljama evropskog kontinenta.

3

1. DRUŠTVENO ISTORIJSKA POZADINA KLASICIZMA

Revolucijom od 1688-1689. godine omogućen je neometan ravitak kapitalističke privrede koji će kasnije pretvoriti Englesku u izrazito trgovačko-kapitalističku buržoasku državu. U ovom periodu Engleska je bila pod vlašću Viljema III i kraljice Ane, kao i kraljeva nemačkog porekla iz hanoverske dinastije-Džordza I i Džordža II. Naime, nedovoljnim ulaganjem u industriju to jest- manufakturu, gradska trgovačko-bankarska buržoazija koju predstavlja vigovska partija- to jest predstavnici gradske buržoazije se zapravo bogate finansiranjem skupih ratova svoje vlade i iskorišćavanjem kolonija što je i ujedno i podloga za “industrijsku revoluciju” koja počinje krajem veka brzim prelaskom na fabrički način proizvodnje. Na selu se ponovo vraća davno započeti proces “ograđivanja” koji rezultira oštrom klasnom diferencijacijom; krupni i sitni zemljoposednici okupljaju svu zemlju i pretvaraju svoja imanja u čisto kapitalističke jedinice, dok sitni seljaci propadaju, postaju poljoprivrednici ili se sele u Ameriku:)

*Državna vlast, koja u gotovo celom periodu , osim torijevske vlade-predstavnika seoskog veleposedničkog plemstva, u rukama vigovaca (to jest vrhova trgovačko-bankarske buržoazije) bila je prisiljena da učini nešto za svo to gladno ljudtsvo koje je propadalo u ovom periodu zbog toga što je industrija bila nedovoljno razvijena i nije još mogla da zaposli toliko broj naroda. Oni su međutim, preko “Poor Law” zakonodavstva (započetog još pod Elizabetom) omogućavali izvesnom broju siromaha da tek održe svoje živote, dok su s druge strane pooštrili kazne za sve prestupe protiv privatne svojine.

Politički život Engleske karakteriše veliku borbu između vigovaca i torijevaca. Naime, vigovci su bili napredniji i uživali su masovnu podršku koju su stekli “slavnom revolucijom” u kojoj su iscrpli svoju naprednost i postali oligarhijska grupa buržoaskih vrhova koja uopšte nije bila orijentisana ka demokratiji i ozbiljnim reformama društva, već im je glavni i jedini cilj bilo obezbeđivanje slobode trgovanja i zarađivanja kako bi nahranili svoj klasni sloj. Sa druge strane, među torijevcima je bilo tu i tamo eksremista koji su priželkivali povtarak Stjuarta i apsolutne monarhije, ali su ostali već finansijski potkovani svojim već pretežno kapitalističkim - organizovanim veleposedima- gunđali o porezima i neefikasnom opozicijom kao i o stranim kraljevima stranog porekla koju je vigovska vlada dovela na presto.

*Što se tiče ratova koje je Engleska vodila u vremenu kada je sve jače učestvovala na svetskoj političkoj sceni treba istaći rat za špansko nasledstvo u kome su se evropske sile borile za za posede oronule španske monarhije gde je Engleska osvojila Gibraltar I postala vodeća sila. Značajna ličnost je vojvoda od Marlboroa.Od idejnih događaja mora se spomenuti unija sa

4

Škotskom, sprovedena 1707. godine kada Engleska postaje “Velika Britanija” i ujedinjuje celo ostrvo pod jedinstvenu upravu. Tada je ( već Velika Britanija) imala I svoje unutrašnje poteškoće, naročito sa siromašnim škotskim gorštacima koji su se borili protiv centralizovane vlasti I prizeljkivali povratak Stjuarta, treba istaći dve Jakobitske pobune (1715. , 1745) , obe nasilno ugušene što je onemogućilo gorštacima da ruše vlast već ih je osiromašilo I nateralo na emigraciju.

Idejna atmosfera doba racionalizma je u svetu praktičnih interesa i trke za zaradom , gde nije ostalo mnogo mesta za mistične zanose i religiozne form e mišljenja i osećanja jer su p o l itički interesi i naučne misli prestali da se pretvaraju u religiozne oblike gde je samim tim idejni svet E n gleske postao svetovan i razumski. Pisci I mislioci ovog perioda zastupali su različite stavove o filozofskom idealizmu naglašavajući ljudski razum. Osnovni stav je bio da je englesko društvo bilo idealna harmonična sredina. Čak, ni Poup ni ostali knjizevnici nisu bili baš toliko zaslepljeni da ne vide nedostatke tadašnjeg društva, ali su ih smatrali sporednim uzrocima. Društvo moze da se formira isključivo uz pomoć prosvećivanja, dakle obrazovanjem I vaspitanjem, ali englesko prosvetiteljstvo I njegova crta je bila namenjena samo vigovcima jer su baš i pisci I predstavnici racionalizma bili vigovci, tako da poetika gledana u celini daje utisak izveštačenosti. Izuzeci su Defo I Svift koji malo zalaze u realnost tadašnjeg društva-satira. Najvažnije ideje I tragove ovog perioda ostavlja nesumnjivo Lok u svojim spisima I otud mu I naziv “ Prorok vigovske Engleske ”, njegovo opšte prihvaćeno empirističko- sen z ualističko shvatanje sveta I učenje o idejama , sposobnosti ma I ograničenjima razuma obelež avaju ovaj period. Naravno, bilo je onih koji su zanemarivali Lokove principe I uvrstili su neke dodatne elemente.

-ŠAFTBERI: Verovao je u ljudsku moralnu svest I iznosio je svoje stavove racionalistički I nije se pozivao na religiju, bio je deista (l. deus bog, fil. mišljenje da je Bog prauzrok I tvorac sveta, ali ne priznaje nikakva čuda niti bilo kakav bozji uticaj na tok sveta. Deizam igra važnu ulogu u filozofiji 18. veka ; Volter, Ruso, Lesing)- ukratko, smatrao je da Bog jeste tvorac svega postojećeg, ali se od momenta stvaranja svet kreće po logičnim zakonima bez učešća natprirodnog.

** Mali je broj radikalnih mislioca koji su racionalistički gledali na stvarnost. Bernard Mandervil u svom delu, “Basna o pčelama” alegorijom dokazuje tezu da su poroci I nemoralni postupci pojedinca uslov za blagostanje u društvu- takve ideje su neminovno izazvale negodovanje takvog stava u društvu.

5

Zatim, Džon Toland i Entoni Kolins su, takođe, bili slabo prihvaćeni. Tolandovo delo “ Miltonov ž ivot” je knjiga u kojoj je autor prvi izneo Miltonova racionalistička razmišljanja, dok je Kolins negirao besmrtnost duše.

Dalje, Džordž Barkli je razvio –pazi sad-subjektivističko-idealistički filozofski sistem I pošao od Lokovih stavova da mi, zapravo, spoznajemo svet I “stvari” oko sebe na nivou oseta, ali je u svojoj teoriji pokušao da odvoji stvari od oseta naglašavajući da one ne postoje objektivno, van nas samih, već da predstavljaju skup oseta- Platonov stav. U svom delu “Tumačenje razmišljanja o principima ljudskog znanja” najviše se oslanja na platonistički objektivni idealizam.

1.1

KNJIŽEVNE PRILIKE: KLASICIZAM

Osnovni ton engleske književnosti 17.veka daju buržoasko-aristokratski pisci, okupljeni u Londonu, koji još dugo ostaje jedini književni centar. Nekadašnje kafane, koje su još u Drajdenovo doba bile omiljena stajališta sada postaju književni klubovi jasno podeljeni, naravno , prema ličnim političkim interesima i prijateljskim vezama. Tu se neguju misli i ideje i začinju dela. Dešava se to da glavna grupa pisaca zauzima “klasicistički” stav prema književnosti jer ima prilično čvrste osnove za to kao što su; obožavanje klasične, rimske i grčke književnosti koja datira iz renesanse. Bitne odlike klasicizma su racionalistički stavovi Džona Loka i Dejvida Hjuma koji su ujedno i podloga u postavljanju klasicističkih pravila. Dok Racionalizam u 17.veku predstavlja zdrav razum i posledicu Dekartovog racionalističkog metoda, čiji su elementi jasnost, sistematičnost i intelektualni red na formu i obilk , na klasicističke teorije prvenstveno su uticali Aristotel svojom “Poetikom” i neki italijanski teoretičari takođe iz 17. veka; Činčio, Veoro , Toso i dr.

Dalje, jedno od osnovnih pravila klsicističke teorije jeste reflektovanje prirode u umetničkom delu-zapravo, elementi klasicizma jesu naglašeni od strane kniževnika, a o njima i raspravljaju teoretičari, kao što je “pricip Verovatnosti” (priroda-prirodnost). U ovom periodu imitacija prirode nije realistična niti naturalistička već prema klasicizmu treba napraviti jasnu razliku ismeđu sveta i one druge, unutrašnje i duhovne prirode, i otkriti ono što je lepo u umetničkom delu gde se ističe ljudska priroda. Prava priroda je zanemarena gde je samim tim glavni akcenat stavljen na proučavanje psihologije čoveka. Pisci klasicizma nisu analizirali spoljašnju, već unutrašnju duhovnu stranu realnosti sa izuzetnom realističnom

6

preciznošću. Pisci, klasicisti smatraju da je imitacija prirode u antičkom periodu idealna priroda, ali je prednost ipak data latinskim piscima i misliocima.

Gore spomenut “Pricip Verovatnosti” o kojima su teoretičari raspravljali pokušavajući da definišu poetiku klasicizma, kao i o “tri jedinstva” i “teoriji književnih rodova “ sledi sada:

*Verovatnost- francuski teoretičari svoje stavove potkrepljuju Aristotelovim zaključkom da je zadatak pesnika da iskaže i da stvara ono što je moguće prema zakonu verovatnosti. Prema Aristotelu, verovatnost a ne istina je služila pesniku da pesmom čoveka dovede do idealnog, do vrline. Među tadašnjim fransuskim teoretčarima koji su se tome protivili najviše se ističe Kornej, koji je smatrao da pricip verovatnosti mnogo zavisi od toga koliko istorija sama po sebi ima upliva u neko književno delo, primerom dramske radnje gde tragedija sledi ovaj pricip zbog istorijskih činjenica. Sa druge strane, složili su se Šaplen i Dobinjak.

*Tri jedinstva- Jedinstvo radnje je opšte pravilo, dok ostala pravila uglavnom služe dramskoj poeziji. Formulisao ga je Aristotel i njega prihvataju i italijanski teoretičari 16. veka, a tek kasnije francuski. Šaplen smatra da delo treba da predstavlja jednu radnju sa jednim junakom, a da odnos glavne radnje i epizoda mora biti tačno određen kako ni jedna prateća radnja ni u kom trenutku ne bi mogla da remeti ili prekida glavnu.Kornej je imao svoj stav, zapravo je povezivao jedinstvo vremena i smatrao je da radnja treba da traje 12. sati, dok su Šaplen i Dobinjak ovo jedinstvo vremena produžavali na čak na 30 h, a kada su govorili o jedinstvu mesta- proširiju ga na ono mesto do kog se može stići za 24 h.

***Konačni oblik klasicističke teorije daje Nikola Boalo- moralista i satiričar, napisao je “Satire”, “Poslanice”, da bi se tek kasnije bavio teorijom. Osnovni principi njegove poetike nalaze se u njegovom delu”Art Poetic” i to posebno u tekstu-“O pesničkoj umetnosti”- gde postoje četiri teze:

1) . Predmet umetničkog dela je istina, a to je istina koja predtavlja istinu imitacije(podražavanja)

2). Razum ima prednost nad osećanjem i maštom i jedini je, da se razumemo, u stanju da razlikuje istinu od laži i najvažniji je u ocenjivanju i vrednovanju lepog.

3). Kao modele treba uzimati antičke pisce.

4). Cilj umetnosti jeste u tome da bude dopadljiva

7

- Krajem 17. veka dolazi do rascepa između francuskog klasicizma baš po pitanju antičkog nasleđa . Uz Boaloa stali su Rasin i Lafonton, a jedan od protivnika bio je Pero.

*Teorija književnih rodova-(tragedija, komedija, basna i proza)- U teoriji tragedije francuski teoretičari polazeći od Aristotela, zaključuju da radnja u tragediji treba da bude složena, preuzeta iz istorije, ali istovremeno i jednostavna i da junak ne treba imati naglašene mane niti vrline već da se opširno govori i o strukturi, formi tragedije, to jest ekspoziciji, zapletu i raspletu i većina francuskih kritičara se prema tome slaže sa Aristotelovom teroijim “Katarze” , osim Korneja, koji primat daje strahu i divljenju. Što se tiče teorije komedije ona je vrlo oskudna jer se uglavnom svodi na ličnosti uzete iz nižih slojeva društva i njihove svakodnevive gde je rasplet srećan a intriga fiktivna. U klasicističkom periodu basna je smatrana nižim pesničkim rodom, na neki način nedostojna pažnje teoretičara. Najpoznatiji pisac basni u 17. veku bio je Žan Lafonten. U poređenju sa klasicističkom dramom značaj klasicističke proze je znatno manji. Naime, prozni pisci uspevaju da izbegnu pravila i ne ugledaju se na antičke primere (uzore) , pa su bitne odlike ove proze: jasnost, preciznost izraza, jednostavnost, logičko rasuđivanje i posebno interesovanje za moralne probleme, takođe, treba istaći i jak stilski izraz.

1.2

Džon Lok (1632-1704)

Nesumnjivo je da je “ideja” osnovni element o kome treba raspravljati. Ideja je osnovna crta čovekovog karaktera i predstavlja subjektivnu stvarnost, ali i dve suprotnosti-razum i nadahnuće ( to jest maštu). Kod Loka nema imitacije prirode i veza između subjektivne i objektivne stvarnosti je neraskidiva. On pravi razliku između racia i osećanja, koja su prema njegovom mišljenju “ stvar za sebe “ i ne mogu uticati na umetničko stvaranje. Dalje, on smatra da se ideja može iskazati rečima (fiction, darkness) a mešanje osećanja i oseta se uvek dešava, prema tome Aristotelova i Platonova mišljenja su neraskidivo povezana(smatra Lok). Subjektivna stvarnost se već nalazi u svakoj individui, koja na osnovu nje stvara objektivnu stvarnost, dakle on govori o iskustvu, znanju i razumu, ali je svestan neraskidive povezanosti sa osećanjima; pominje opažanje (posmatranje objektivne stvarnosti) , senzaciju (osete koji postoje, ali nemaju direktnog udela u stvaranju umetničkog dela) i refleksiju(odraz).

“An Essay concerning Humane Understanding” (1690) , “Tabula Rasa” ,White Paper ljudskog uma.

-Lok prezire intuitivne i imagitivne sposobnosti uma i uzdiže one racionalne. Svo znanje ,smatra, stiče se iskustvom koje je bazirano na čulnim impresijama i ne postoje “urođene ideje” jer se znanje ne javlja u razumu

8

nezavisno od utiska koji su primljeni iz spoljašnjeg sveta. Ove impresije, on deli na primarne(merljive, poput veličine ili broja) i sekundarne kvalitete ( poput boje, zvuka ,mirisa), koji zavise isključivo od posmatrača. Ukratko rečeno, vera se ne razlikuje od razuma, ali pristajanje čovekovog uma na verovanje jeste u skladu sa razumom.

1.3

Dejvid Hjum (1711-1776)

Za razliku od Loka, Hjum smatra da senzacije nisu oseti već su to dve emocije: osećanje i pamćenje.

“Personal Identity”- je napisao u formi originalnosti, jednostavnosti izraza i u utisku koji pisac ostavlja na čitaoca isključivo čitaočevom percepcijom. Nema potpunog formiranja subjektivne stvarnosti jer je svestan da dolazi do otuđenja ukoliko nešto posmatramo bez prisustva subjektivnosti. On ovde govori o metafizici, to jest metafizičarima (religija, stil) i o spoju između života i umetničkog stvaranja.

“A Treatise of Human Nature” ( 1739-1740)- u kojoj predstavlja naš racionalistički sud kao jednostavne impresije udružene sa običajem gde neminovno tome iščekivanja proizilaze iz ličnog iskustva. Problem znanja,prema njegovom mišljenju postaje problem uzročnosti, umesto problema suštine. U drugoj i tećoj knjizi ovog dela bavi se ispitivanjem strasti i morala, pitanjem “dobrog i lošeg” što je u vezi s dušom čoveka, njegovim duhom. Sreća je univerzalna, prema tome sreća pojedinca i drugih je pralelna i ciljevi su harmonični.

1. 4

Aleksandar Poup (1688-1744)

Trgovački sin, od rođenja je bio podložan raznim dečijim bolestima te je time postao invalid, izuzetno mršav, nizak I pogrbljen. Bio je rimokatolik što mu je omogućilo da se školuje na univerzitetu, a kasnije se priključuje državnoj službi. Prvo je objavio pastirske pesme “Pastorale”- 1709. godine koje su imale vrlo konvencionalnu formu, ali I sadržinski bez umetničke vrednosti. Poup je tvrdio da ih je napisao sa 16. godina (neproveren podatak ). Kao osoba imao je I negativne karakteristike; uobražen I smatrao je sebe genijem pa je samim tim I oštro reagovao na bilo koju kritiku. Posle prve zbirke

9

pesama, odlazi u London gde živi kao profesionalni pisac. Vrlo brzo postaje član aristokratskog društva pisaca, objavljuje svoj “Esej o kritici”- 1712. godine. Drugo, prošireno izdanje 1714. godine što mu je I najznačajnije delo. Ostala dela su “Esej o čoveku”, “Otmica vitice”-1715. godine, zatim prevod “Ilijade”-1720, 1728. godine se pojavljuje I izdanje njegovog najobimnijeg dela “Dansijada”.

Osnovni ton književnosti ovog doba daju aristokratski pisci okupljeni u Londonu gde uz obozavanje klasične književnosti koja datira još iz renesanse se različito preslikava kako u periodima tako I u delima, na primer u delima istih uzora traže se različiti elementi koji najviše odgovaraju opšteprihvaćenim stavovima određenog vremena. Kod Poupa I pesnika klasicizma nailazimo na stavove Horacijeve poetike, mada I uticaje renesanse (posebno Dante I Bokačo). Engleski klasicisti su u klasičnoj književnosti antičkog perioda traž ili osobine koje predstavljaju sliku idea lnog sveta I upravo to su ž eleli da reflektuju na svoje vreme: razumnost, umerenost ,obrazovanje ,umerenost u osećanjima, preciznost, lepota u izrazavanju (stil)…. To je bila slika vaspitanog dzentlmena.

Prema teorijskim stavovima kako antičkih tako I klasicističkih pisaca, pisac treba da zabavlja, ali I da poučava gde se od pisaca ne traži samo lepota već I originalnost izraza.

U Engleskoj, kla sicisti smatraju da da su najvažniji knjiž evni rodovi ep I tragedija, ali se najviše razvija esej u stihu, humanistička poe zija; u prozi vrste koje su bliž e etici I nauci- esej, satira. U tim ž anrovima oseća se didktička svrha kao I moralno-poučni elemeni, posebno u esejima.

*Što se tiče književne forme I izraza, još od Drajdena se neguje herojski kuplet (distih) I on se smatra najpravilnijim metričkim oblikom, tako da se sva ozbiljna poezija u ovom peiodu piše ovim kupletom. Sonet je izbačena forma.

“Esej o kritici”- Aleksandar Poup (1711. godine)

Esej u stihu herojskog kupleta ( rimuju se prva dva I sledeća dva stiha ). Pod “ prirodom” Poup podrazumeva unutrašnju ljudsku prirodu- talenat, originalnost, zapravo nešto što zavisi od samog subjekta. Prema uzoru na Horacija- istaknutog teoretičara starog Rima koji je bitan za klasicizam svojim delom “Ars Poetic”, Poup se već u prvom delu eseja obraća kritičaru. Jasno je da prema Horacijevom uzoru On I piše ovaj esej. Anyways, klasicističko shvatanje da I u formi (stihu) može da se raspravlja o teorijskim stavovima I temama izvesnog perioda u vidu eseja. To je jedan od razloga zašto su kasnije romantičari klasicističku poeziju smatrali nepoetičnom. Poupova tema je ovde književna kritika, ali I teoretisanje o književnosti. Komponovao je ovo delo samostalno, tako da je ono po svojoj formi

10

originalno (Horacije I Boalo- “rasprava Ars Poetic” su se obraćali pesniku I definisali veštinu pisanja, dok se Poup obraća I kritičaru I definiše veštinu suđenja).

1 *** U prvom delu govori o ukusu kao važnom elementu I kao osnovom za kritički talenat I o prirodi čoveka kao osnovnom merilu kojim kritičar treba da se rukovodi pri ocenjivanju I vrednovanju književnog dela. Ovaj esej, samo spolja gledano je skladno komponovan, njegove teme nisu čvsto povezane I nisu logičkim redom raspoređene. Izlaganje datih tema, autora, prema njegovom nahođenju I nekim stavovima kojima izražava prolazne klasicističke ideje mogu se smatrati I zabludom određenog perioda, na primer- verovanje u pravila u svrsi imitacije (podražavanja) prirode. On piše herojskim distihom koji je zahvaljujući njemu postao standardni pesnički oblik prve polovine 18. veka. Kritičari smatraju da je savršenstvom izraza I formom , Poup gotovo nadmašio Drajdena.

2*** U dr ugo m delu uspostavlja tu nerskidivu vezu izm eđu stvaraoca I kritičara (…”which is still the same” ), Poup prati osećanja I govori o tome kako kritičar vidi delo upoređivajući originalnost I jasnost izraza sa standardima koji su prethodno postojali. Naime, prema osnovama tih već prihvaćenih standarda umetničkog dela, zavisi da li ćemo novonastalo umetničko delo uvrstiti u plejadu pravih umetničkih dela, vrednosti ( postojeća tradicija ). Dok racionalisti govore o neraskidivoj povezanosti subjekta I objekta. Poup pominje ove stavove, ali ne insistira na tome da ih klasicisti primenjuju u toj meri.

* Prvenstveno prirodnost ; bez obzira na to kada je nastalo umetničko delo, ta prirodnost je vanvremenska kategorija I umetničko delo se posmatra kao celina a ne njena spoljašnjost. Posmatraju se svi elementi - ž ivot, snaga izraza I lepota. Što se tiče Lokovog uticaja na ovaj esej, Poup govori I o osećanjima koristeći iste elemente koji važ e za stvaraoca u klasicizmu, a to su; iskustvo, utisak, znanje, celovitost, vrednovanje dela I prirodnost. Razlikuju se samo po Sudu ( Judgment ). Autor ne može ili po mom mišljenju ne sme da sudi o svom delu zbog toga što će uvek biti subjektivan, prema tome umetničko delo mora proći kroz ruke kritičara. Relacija razum-osećajnost , subjektivizam-objektivizam mora biti uravnotežena kod kritičara. Za razliku od ostalih klasicista on govori o muzama, nadahnuću, inspiraciji (Platon) , koje postoje kod stvaraoca, ali I kod kritičara. Očiglednost osećanja. Sloboda umetničkog stvaranja ima određene granice. To su klišei po kojima se I stvara I kritikuje delo. Prema Poupu, znanje je neminovni element umetničkog stvaranja I kritike, potreban je I kvantitet I kvalitet znanja iz određenih oblasti, kao I opšte znanje- informisanost. Ograničen nivo ljudskog uma je najstrašnijia stvar, prema tome značaj eseja je I sagledavanju znanja I perioda nastanka istog I On tvrdi da uvek treba tragati za novim znanjima. Uspostavljanje relacije kritičar-pesnik, on se vraća

11

elementima suda, uma I celine, prema tome posmatrati deo po deo, a dati sud za celovito umetničko delo.

“The rape of the Lock” je ep I u prvom izdanju iz 1712. godine bila su samo dva pevanja, on zapravo daje čitavu plejadu mitoloških bića. Ep je napisan herojskim kupletom I spada u herojsko-komična dela. Tema je zasnovana na stvarnom događaju- mladi Lord, iz osvete zbog neuzvraćene ljubavi je na prevaru odsekao pramen kose mladoj plemkinji Arabeli Fermor, zbog čega su im porodice zavađene?:) Iz tadašnjih kritika se saznaje da su obe porodice bile Poupovi prijatelji, gde je zapravo želeo da ih pomiri I da im na šaljivi način predstavi naizgled ozbiljan problem. Spev je posvetio Arabeli koja se u delu zove Belinda. Ovaj spev je zapravo njegova vizija I kritika prema visokom društvu (njegov kriticizam je prisutan od samog početka dela I ironija je višesmislena). Osim teme, sama sadržina epa ukazuje da je to parodija na klasičan ep.

Poupov “Prevod Ilijade” više liči na njegovo stvaralaštvo nego na Homerovski ep jer je on prevod shvatio I uradio kao adaptaciju teme prilagođenu svom vremenu. Zato je prevodio herojskim distihom strogo se pridržavajući klasicističkih normi i vodeći računa o dikciji.

“Dansijada”- je komično-satirični ep, koji u istoriji književnosti predstavlja jednu od najopširnijih polemika. Podeljena je na četiri dela ( kompoziciono slična “Otmici vitice” ). U osnovi je krunisanje junaka za kralja gluposti. Svečanost krunisanja pretvorena je u igru, to jest takmičenje pisaca, kritičara- što se posebno vidi u drugom pevanju I što je u pricipu predstavljala parodiju na junačke igre iz Homerove Ilijade. Glavna božanska ličnost kojoj se Poup obraća I koja vodi predstavu je boginja Glupost. Ovi motivi, teme, ličnosti I drugo- preuzeti su iz Drajdenovog dela. Glavni lik se zove Tibol.

Poup je pisao I lirska dela, ali sa manje uspeha. Zbirka pesama “Stihovi za sećanje na nesrećnu damu” je elegija posvećena nesrećnoj ženi koja se ubila. To je bila Eloiza Abelard. Osnovno motivika je zapravo iz srednjevekovne priče o nesrećno zaljubljenoj ženi.

“Esej o čoveku” – Aleksandar Poup (1733-4)

On ovde govori o posmatranju objektivne I subjektivne stvarnosti, o ljudskom znanju I sve to zavisi od individue. Posmatra I kritičara I pesnika kroz periode, ali govori I o čoveku uopšte u okviru umetničkog stvaranja. Naime, on već u predgovoru ističe da kao pesnik želi da bude umeren, ali ne I nedosledan,

12

sažet, ali ne I nesavršen. Za njega je forma stvar praktičnog idividualnog izbora a ne nadahnuća, što je I stav većine pesnika tzv. racionalističkog klasicizma. Takođe je napisan herojskim distihom I podeljen je na 4 poslanice.

*U prvoj govori o čoveku uopšte, o njegovoj prirodi, njegovom mestu u svemiru, zatim I ističe ideju o lancu stvorenja gde čovek zauzima središnje mesto, između životinja I božanstva. Posebno kritikuje oholost, gde čovek pokušava da se uzdigne do nečeg van njegovog shvatanja. Značajan stav je taj da čovek ne može da upozna svoju budućnost jer mu baš to omogućava da živi u nadi. Završava rečima: ”Whatever is, is right”.

*U drugoj govori o samoljublju I razumu kao glavnim pokretačima čovekovog života. Oba elementa su u suprotnosti, ali se međusobno dopunjuju I Poup ih gledano skupa poredi sa porokom (strašću ), kao posledicom samoljublja I vrlinom koja proističe iz razuma.

*U trećoj poslanici govori o čovekovom odnosu prema društvu I ističe da ne treba odvajati ljudsko društvo od prirode i svemira. On insistira na postojanju harmonije u razvijanju ljudskog društva od prirode, koju stičemo rođenjem- do civilizacije u kojoj posmatra odnos instinkta I razuma, samoljublja I društvenosti.

*U četvrtoj raspravlja o etičkom problemu, to jest pitanju čovekove ovozemaljske sreće I zaključuje da nema sreće u materijalnim stvarima već u vrlini; čovek je srećan ako je moralno zadovoljan sobom I srećom oko sebe.

KLASICISTIČKA PROZA

Džozef Adison (1672-1719)

Najvažniji predstavnici klasicizma su Ričard Stil i Džozef Adison i mora se reći da se proza dosta razvijala u engleskom klasicizmu, a posebno značajna vrsta je “periodični esej”- eseji objavljivani u periodičnim publikacijama.

Adison je rođen u Ličfildu a otac mu je bio paroh što mu je omogućilo da se školuje u londonskom Charterhouse-u, gde se i sprijateljio sa Ričardom Stilom. Kasnije je studirao u Oksfordu gde se istakao uspehom u klsičnim jezicima ( grčkim i latinskim). Zatim, dobija državnu stipendiju za putovanje po Evropi- kao neku vrstu pripreme za diplomatsku službu. Po povratku sa putovanja koje je trajalo tri godine, 1704. godine piše svoju dužu pesmu “Ratovanje” u herojskom distihu u kojoj slavi pobedu Vojvode od Marlboroa kod Blenhajma. Zbog ove pesme postaje popularan i prihvaćen od strane vigovske partije i dobija doživotnu državnu službu. Tokom boravka

13

u Londonu, učestvovao je u kaganskim druženjima i bio je cenjen zbog svoje učenosti. Družio se sa poznatim piscima , kojima je glavno sedište bilo Kit- Cat Club. Pored esejistike, pisao je i klasicističku tragediju. “Katon”- temu je preuzeo iz starorimske istorije i govori o odbrani poslednjeg republikanca Katona od Cezara i o njegovom samoubistvu, ali je ipak najznačajniji njegov esejistički rad, a pisanjem eseja se bavio zajedno sa Stilom.

Ričard Stil (1672-1729)

Rođen je u Dablinu u građanskoj porodici i otac mu je bio pravnik. Završio je Čarter Haus i studirao u Oksfordu da bi posle studija otišao u vojsku. Tamo je i počeo da piše važnije delo- prozni spis “Hrišćanski junak “ (1701. godine ). Ovim delom je dokazivao da samo religiozna načela mogu stvoriti velikog čoveka. U suštini to je bio protest protiv amoralnosti i zalaganja za moralni ideal, posebno u književnosti. Ova moralistička crta postaje novina za ovaj period i jedna od osnovnih elemenata Stilovog rada. Pisao je i komedije “The Funeral”- vrlo jednostavne tematike, sa insistiranjem na moralnosti, ali bez nekog velikog uspeha.

Adisonov i Stilov zajednički rad odnosio se samo na periodičnu esejistiku.

1709. godine Stil je pokrenuo časopis “Brbljivac” koji je izlazio tri puta nedeljno sve do 1711. godine. Na samom početku je naglasio da će u časopisu biti reči o poeziji, politici i životu modernog sveta. Posle gašenja časopisa, Adison i Stil osnivaju nov časopis “Spektator”- koji je izlazio svakog dana osim nedelje, dve godine, a svaki broj časopisa je sadžavao po jedan esej , zato se ova nova književna vrsta i zove periodični esej. U prvom broju časopisa Adison se predstavlja kao Mr. Spectator i daje program u kome se predstavlja kao obrazovan čovek srednjih godina koji dobro poznaje svet i uopšte ne želi da ulazi u političke rasprave jer se od takvog sveta distancira. Ovim su se obavezali na političku neutralnost, u “Spektatoru” nema političkih članaka a za drugi broj časopisa karakterističan je “Spektatorov klub” koji predstavlja grupu izmišljenih lica kao predstavnika svih važnijih slojeva društva i profesija (Sir Roger de Coverley, Sir Andrew Freeport, Captain Sentry, Will Honeycomb...). Nekima od njih nisu davana lična imena jer se vrlo malo pojavljuju, ali zato najupečatljiviji lik Rodžer Karveli, biva smešten u u različite situacije. Akcenat je stavljen na njegovu narav i psihologiju. Autori su ga proizveli u pravi književni lik.

Posebnu grupu napisa u Spektatoru čine Adisonovi književno-kritičk i i estetički eseji . Pisao je o dramatičarima restauracije, isticao je lepotu iz početka engleske književnosti i to ; narodne balade i čitavu seriju kritičkih eseja je posvetio Miltonu i njegovom “Izgubljenom Raju”. Razvoju estetike

14

misli, Adison je posebno doprineo serijom eseja-“ Uživanje mašte”. Ovi eseji su temelj razumevanja poezije koja će se razvijati tek kasnije u sentimentalizmu, pa i romantizmu. Iako je “The Spectator” kratko trajao, izvršio je značajan uticaj na englesko građansko društvo jer je imao i poučan i zabavan karakter.

Posle ovog časopisa, Stil osniva novi “Gardijan” ( 1714. godine )dok je Adison pokušao da obnovi Spektatora, ali nije doživeo pređašnju slavu zbog izmenjenog stila pisanja(Adison je bio uzor engleske književnosti i učitelj pismenosti). E sad, pitanje stila je vrlo kompleksno kako za teoriju tako i za istoriju književnosti. Naime, teško je izmeriti jezičke i stilske osobine nekog dela- književna vrednost njihovog rada je uglavnom istorijska. Oni su postavili i ostvarili standarde racionalističke proze, a istovremeno odgovorili na klasicističke zahteve jer su insistirali na znanju, moralu i estetici tog vremena.

Danijel Defo (1661-1713)

Njegovo pravo prezime bilo je FO ( foe=neprijatelj:). Sin londonskog mesara, 1703. godine menja prezime dodajući francusko “de” na već postojeće (Defoe)- zbog samog značenja reči, Defo je bio pristalica vigovaca i bavio se raznim zanatima, zanimljivo je i da je nekoliko puta bankrotirao. Nije bio baš obrazovan i u pisanju se koristio životnim iskustvom. Preko 20. godina bavio se novinarstvom, pisao je o politici, ekonomiji i socijalnom životu Engleske i smatra se da je začetnik engleskog novinarstva.

Pokrenuo je nekoliko periodičnih publikacija, najpoznatiji je njegov časopis “The Review”, koji je nastao pre “Spektatora” i trajao je od 1704. godine do 1713. godine. Sve članke je sam pisao- o politici i ekonomji i trudio se da bude objektivan. Što se tiče njegovog književnog rada, obeležava ga politička crta. Bio je vigovac i svojim pisanjem se borio za vigovsku partiju. Torijevci su počeli da napadaju kralja Viljema III- eg isključivo zbog njegovog porekla, zbog čega je Defo napiso satiru herojskim distihom “Čistokrvni Englez” u kojoj se vraća istorisjkim činjenicama i dokazuje Englezima da nisu čista nacija. Zato je, prema njegovom mišljenju, svaka vrsta engleskog nacionalizma smešna.

Književno gledano, ova satira je vrlo slaba, ali politički gledano vrlo uspešna. Ovo delo objavljeno je 1701. godine a već 1703. godine je završio u zatvoru. Izveden je na tzv. sramni stub, pa je u zatvoru napisao “Himnu sramnom stubu”, koja je vrlo dvosmislena pa ga torijevac – ministar

15

Harli izvlači iz zatvora. Defo počinje da radi kao dvostruki špijun. Bio je začetnik engleskog romana, a kada je napunio 60. godina, počeo je da razmišlja na drugačiji način.

Danijel Defo “Mol Flanders”

Predgovor ovog dela je napisao Defo, a roman je u narativnoj formi prvog lica- nešto poput lične ispovesti (ROMAN ISTORIJE POJEDINCA). Glavnu junaknijnu zovu Moli, a njeno pravo ime se nalazi u spisima zatvora Njugejta gde je i rođena (pošto joj je majka bila osuđena na robiju a kasnije je proterana u Ameriku). Prvo sećanje Moli vezuje ca Cigane kojih se oslobađa kada je imala 3. godine u Kolčesteru (Eseks) gde biva zbrinuta od strane parohijske uprave sve do 14. godine u Domu za žene. Njena starateljka Nana tada umire i nju preuzima predsednica Doma. Odvodi je kući, iako ima već dva sina i dve kćeri, ali razbludna Moli se zaljubljuje u starijeg sina sa kojim ima aferu a udaje se za mlađeg kojem rađa dvoje dece a on umire nakon pet godina. Mol ostaje udovica sa 1200 funti prihoda, zatim se preudaje za “uspešnog trgovca” koji završava u zatvoru zbog dugova nakon dve i po godine. Defo je sigurno bio inspirisan “Ženom iz Bata” kada je pisao ovu knjigu:). Položena mu je kaucija i on odlazi u Francusku i time je rešava obaveze prema njemu i u međuvremenu im umire dete. Mol pomaže prijateljici da se uda za kapetana, a ona sama uzima ime “gospođa Flanders” i odlazi u London, gde će se dešavati razne spletke. Opet se udaje, odlazi u Virdžiniju na osam godina i tamo otkriva da joj je muž u stvari brat, a svekrva majka! Svom bratu je rodila troje dece i vraća se u Englesku, dolazi u Bato, upoznaje još jednog gospodina koji btw ima umobolnu ženu i započinje aferu sa njim. Ostaje u drugom stanju, sa njim ostaje šest godina i rađa mu još dvoje dece.....Gospode Bože.... U svojoj 42. godini upoznaje bankara i odlazi u Lanšajer gde se udaje za plemića Džejmija, misleći da je bogat, ali on to isto čini misleći da je ona puna love. Ona zatim odlazi u London i rađa njegovo dete koje daje na staranje nekoj seljanci uz novčanu nadoknadu i udaje se za bankara sa kojim provodi pet godina braka(on umire u 48. godini) i njemu rađa JOŠ dvoje, ako sam dobro izbrojao do sada je rodila 11-oro dece.

Mol zatim počinje da krade, ali to što ukrade prodaje ženi koja ju je porodila i upušta se u život lopova, tako i dobija ime “Moll”-secikesa, umesto dotadašnjeg Beti. Prerušavala se čak i u muškarca i imala je saučesnika koji je obešen, jedan gospodin je spašava itd itd itd.

-U ovom romanu priča je u prvom licu, a ovakvi postupci u književnosti su tipični za ovaj period, tzv. “istorije određenih ličnosti” pisane u duhu realističke etike i morala tadašnjeg vremena.

16

Defo je na neki način opravdava, iako se ona bavi spletkama, krađom i prostitucijom, ali vešto izbegava policiju. Nesumnjivo je da je Mol vrlo kontroverzna ličnost. Uz sreću, lukavstvo i podmićivanje ona izlazi iz zatvora i poslednje godine svog života provodi kao ugledna i bogata dama. Nracija je primarna, premda ima i dijaloga koji us mnogo uspešniji i življi nego u “Krusou”. Pretpostavlja se da je Defo želeo da naslika naličje engleskog društva a posebno da se uhvati u koštac sa konvencionalnim moralizatorskim stavovima tadašnjeg društva, u takvoj Engleskoj- kao da je danas iole drugačija?:)

Džonatan Svift (1667-1745)

Rođen je u Dablinu i bio je pristalica torijevaca i potiče iz konzervativne angliganske porodice. Tokom studija nije bio naročito uspešan, uglavnom zbog neposlušnosti a ne zbog neznanja. 1689. godine postaje sekretar svog daljeg rođaka Viljema Templa koji je bio diplomata ( smatra se da mu je on bio pravi otac). Iz ovog perioda poznati su njegovi eseji i rasprave, ne toliko uspešne pa započinje crkvenu karijeru. Dobio je svešteničko zvanje i parohiju u Irskoj. Nenaviknut na seoski život, nakon dve godine se vraća kod Templa do njegove smrti. U tom periodu, Svift podučava Stelu- Templova službenica Esteri Džonson, laskajući joj tako ju je i zvao da bi je kasnije i oženio. Kasnije se ispostavlja da su oni brat i sestra po ocu! Od 1710- 1713. godine dok je on boravio u Londonu, a ona u Irskoj, svakodnevno su se dopisivali i ta pisam su posthumno objavljena. Značajna su jer su predstavljala zbirku dokumentovanog materijala o Sviftu, ali i o političkom i književnom životu Engleske tog doba. Bio je član nekih književnih klubova ( Skriberijus)- a pošto mu je bilo blisko irsko nacionalno biće posebno se pozabavio upoznavanjem čitalaca teškim životom u Irskoj. Istovremeno, emotivno razočaran zbog Stele svoj talenat je preusmerio prvenstveno ka pisanju oštrih političkih napisa u prilog svom irskom narodu. U starosti gubi pamćenje.

*Njegov književni rad bio je veoma obiman- politički napisi, posvećeni aktuelnim događajima, eseji (zabavnog i satiričnog karaketra)- koji daju odgovore na neka moralna pitanja.

*“Meditacija o dršci od metle”- humoristično delo, to jest herojsko- komična parodija( ton u delu je ozbiljan i svečan iako je tema banalna). Tek kasnije počinje da piše ozbiljnu društvenu satiru, a prva je bila pod nazivom “ Skromni predlog”- oštra satira humorističnog tona gde on predlaže siromašnim slojevima društva (osobito irskog naroda) šta da rade sa svojom decom pošto nemaju sredstava da ih izdržavaju dok istovremeno predlaže

17

engleskom vladajućem sloju šta da rade u tom slučaju. Naime, oštro i satirično predlaže siromašnim Ircima da svoju decu daju državi, a onim višim slojevima da se tom decom hrane. Da, da. Da ih jedu. Ovaj prozni spis je snažna satira upućena ponašanju engleske prema irskoj zajednici, a poenta glasi :”Oteli ste nam sve što imamo, ostaje samo da počnete kao ljudožderi da jedete našu decu”.

*”Bitka knjiga”- rasprava između starih i novih knjiga, to jest antičkih i savremenih. Ovo delo je napisano oko 1704. godine. U osnovi su se stari pisci zadržali na klasicističkom tumačenju da su grčka i rimska dela nedostižan uzor od kojih pisci treba da uče, a moderni pisci zastupaju tezu da treba biti originalan u svakom pogledu.

Interesantana je i njegova rasprava tzv. “Rasprava između pauka i pčele”- koja ima elemente basne gde pauk govori o svom trudu, radu i originalnosti pri pravljenju mreže, a pčela o vosku, medu i svojoj vrednoći. Smatra se da ona stvara nešto korisno, dok pauk ima otrovni sok. Pojavljuje se Ezop i definiše pčelu kao predstavnika antike(starog) a pauka kao predstavnika modernog doba.

*”Priča o buretu”- skup nepovezanih, ali vrlo duhovitih priča i eseja. Sastali su se predstavnici vlasti da vide šta da urade sa piscima koji kritikuju državu i crkvu. Stoga je ovo dvosmisleno alegorijsko delo. Uglavnom se svodi na naraciju, a u centru priče je epizoda o trojici braće; Petru, Martinu i Džeku (predstavnici 3 grane hrišćanstva: rimokatoličanstva, anglikanaca i protestantizma) koji od oca nasleđuju svaki po jedan kaput( Sveto pismo). Prvi ga nosi takvog kakav jeste, drugi brat ga prihvata, ali prepravlja, a treći ga potpuno odbacuje.

Džonatan Svift “Guliverova putovanja”

Knjiga je objavljena anonimno gde je Svift namerno isticao putopisnu stranu ovog dela, navodno predstavljajući čitaocima vrlo neobična, egzotična mesta i njihove stanovnike, ali tek kada se dublje zađe u tematiku ovog dela, može se smatrati oštrom društvenom satirom i značajnim alegorisjkim delom. U delu se nižu doživljaji kapetana Gulivera tokom njegovih plovidbi, oslikava se njegov lik, kroz šta mi prvenstveno sagledavamo socijalnu a zatim ljudsku satiru. Knjiga je podeljena na četiri dela( svaki deo ponaosob). Na ovim putovanjima Guliver sreće mnogo različitih ličnosti. Svi delovi su nezavisni međusobno, poevzuje ih samo glavni junak. Smatra se da je treći deo napisan poslednji. Kroz razne doživljaje on stiče iskustvo, i od početka pa do kraja romana znatno menja svoj karaker; postaje zreliji, ima drugačiji pogled

18

prema svetu itd. Naracija je u prvom licu jednine, opisi zemalja su vrlo precizni sa elementima komike( bitka sa pacovom ili borba sa osama).

Svift alegorijski ismeva i vigovce i torijevce, a alegorija je najprisutnija u prva dva dela, treći deo ne utiče mnogo na razvoj satire-poput nekog intermeca (međuigra)- salbija satira o razvoju nauke, tehnologije o zdravorazumskom razvijanju društva... U slici Lapute, čiji vladari koriste Guliverovo prisustvi radi zastrašivanja naroda, On želi da prikaže moguću zlouptrebu navike, koja je prema njegovom mišljenju verovatno bila neka vrsta pretnje ljudskom spokoju.

Govoreći o ostrvu čarobnjaka posebno je istaknut bajkovit element, takođe karakterističan za antičku tradiciju.

Četvrti deo je najinteresantniji i najviše zbunjuje čitaoce, ali i kritičare. Guliver se nalazi u harmoničnoj zajednici u kojoj vlada pravda i humanost; članovi te zajednice kao nosioci idela utopije nisu ljudi, već konji koji vladaju Jahuima- koji su po svemu slični ljudima, ali su zverskog karaktera( simbolično predstvljanje ljudske prirode). Svift je na ironičan način obrnuo situaciju, tako da životinje zapravo vladaju ljudima i da su bića visokih moralnih vrednosti.

Osim proze, Svift je pisao i poeziju u mladosti. Pisao je klasicističke ode, ali je prestao nakon Drajdenovih kritika. Kasnije su njegovi stihovi uglavnom bili humoristični i satirični. Pisao je i parodije.

-Džon Drajden; proza restauracije

SENTIMENTALIZAM U ENGLESKOJ KNJIŽEVNOSTI

(1740-1800)

1. Uvod

Naziv potiče od reči “sentiment”=osećanja. Ovo je kratak prelazni period između klasicizma i romantizma i javlja se kao odgovor na klasicističke klišee.

19

Sentimentalizam kao književni pravac nastaje i razvija se samo na teritoriji Engleske. Njegovom nastanku pogodovale su različite protivurečnosti u tadašnjem kapitalističkom društvu.

Suštinu sentimentalističke umetnosti čine:

1. PRELAZAK SA OBJEKTIVNOG NA SUBJEKTIVNO; sa spoljašnjeg ka unutrašnjem( stoga najprirodniji izraz nailazi u lirici, iako se razvijaju sva tri žanra);

2. ELEMENTI POVLAČENJA U SEBE,USAMLJENOST;3. IZRAŽAVANJE LIČNIH OSEĆANJA I RAZMIŠLJANJA;4. OPISIVANJE NEKIH INTIMNIH DOŽIVLJAJA

Engleska sentimentalistička poezija zastupljena u spevovima “Godišnjih doba”- Tomsona, a kasnije i u delima T. Greja nije služila ulepšavanju stvarnosti, niti je bila bezlično opisivanje prirode, već na primer kao u Jangovim delima (“Žalopojka”, “Noćne misli” ) gde je on predstavio početak jedne nove škole i vrste poezije, tzv. “grobljanska škola”, “grobljanska lirika”. Predstavnici ove škole uglavnom tuguju zbog prolaznosti života i ističu besmrtnost duše, razmišljaju o smrti... Elementi grobljasnke lirike se posebno reflektuju kroz poeziju Tomasa Greja( najznačajniji pesnik sentimentalizma), poznatom po čuvenoj “Elegiji napisanoj na seoskom groblju” u kojoj poredi površan život bogataša sa srećnim životom ljudi na selu. U ovoj elegiji preovlađuju setna osećanja, duševni nemiri, snovi o smrti... Osim njega, najpoznatije stavove sentimentalizma izrazio je Viljem Kolins “Oda večeri”.

U drugoj polovini 18. veka, sa zaoštravanjem sukoba u društvu, teme iz prirode i seoskog života gube svoje idilične crte, pa samim tim stvaralaštvo, a posebno poezija dobija vid protesta protiv bednog položaja seljaka, prvenstveno zaslugom Viljema Kupera u čijem opisnom spevu “Zadatak” slika seoski život upotpunjen satiričnim elementima(-romantičarski element).

Posle 1760. godine počinje procvat sentimentalističkog romana. Oliver Goldsmit je pisao sve žanrove ( spev “Napušteno selo”), ali i komedije (“Ona se spušta da bi osvojila”) i roman “Vejkfildski sveštenik” u kojem kritikuje buržoasku demokratiju i zadržava se , poput Tomasa Mora, na utopiji sa nadom u bolju budućnost, a onda dodaje i elemente porodičnog romana a radnju usredsređuje na sudbine pojedinaca.

Lorens Stern se smatra neobičnim piscem, napisao je “Tristram Šendi”, roman-parodiju na prosvetiteljske romane sa tematikom svakodnevnog porodičnog života i najpoznatiji putopisni roman “Sentimentalno putovanje po Italiji i Francuskoj”- roman koji je

20

parodija na prosvetiteljske putopise. Osnovno pravilo mu je odstupanje od bilo kakvih zakona, normi, logike i zdravog razuma, što je očigledno u romanu “Tristam Šendi” gde skreće od normi ljudske prirode i vidi nekakav znak čovečnosti.. Prema njegovom mišljenju, pojedinci se ocenjuju prema svojim različitostima, to jest ličnim osobinama.

KRAJ OVOG PERIODA SE DOGAĐA 1798. GODINE KADA VODSVORD I KOLRIDŽ OBJAVLJUJU “LIRSKE BALADE”- koje su po sadržaju prekretnica( novi elementi- san, halucinacije, vizije) a Vodsvordov predgovor se smatra manifestom romantizma.

Kao pravac, sentimentalizam nije bio baš jasno određen, na primer Goldsmit zadržava neke klasicističke pesničke osobine- sklonost ka apstrakciji, distih, a Stern “Otac sentimentalizma” ima više skeptičan nego sentimentalistički stav prema stvarnosti, što je više romantičarski element.

DRUŠTVENO-ISTORIJSKA POZADINA SENTIMENTALIZMA

U ovom periodu u Engleskoj se snažno razvija tekstilna industrija, nauka, grade se nove fabrike i Engleska postaje znatno bogatija zemlja od ostalih evropskih država. Bez obzira ona i dalje ostaje podeljena na (normansku) buržoaziju, domaću buržoaziju, gradsko i seosko stanovništvo. Engleska vodi ratove za širenje kolonijalne vlasti sa Francuskom (Rat za kolonije; 1754-1763), izbacuje je u potpunosti i zauzima Indiju i 13. američkih država.

Od bezazlene pobune zbog poreza na čaj, Amerika počinje “Rat za nezavisnost”(1775-1783), a od 4. jula 1776 doneta je “Deklaracija o nezavisnosti”. Kolonije su se posle rata otcepile od matične Engleske i postale SAD. U ovom periodu značajnu ulogu imaju kraljevi poreklom iz hanoverske dinastije Džordž II, koji je bio vigovac i Džordž III koji je bio torijevac.

Francuska buržoaska revolucija 1789. godine smaknućem Luja XVI- og imala je odjek i u Engleskoj, u početku engleska javnost se pozitivno izjašnjavala o revoluciji, dok nisu počela buržoaska smaknuća, kada je engleska buržoazija zauzela negativan stav prema politici Maksimilijana Robespjera i 1793 ponovo zaratila sa Republikom Francuskom i nastavila ratovanje za vreme Napoleona pa sve do njegove smrti 1815. godine

21

KNJIŽEVNE PRILIKE SENTIMENTALIZMA

U ovakvom periodu književne prilike se definišu kao nehomogene kako po ideji tako i po tematici. Racionalističko- klsicistički stavovi datiraju do 70- ih godina 18-og veka i doživljavaju neku vrstu preporoda u delima Džonsona i njegovog kluba, samo što ovi elementi nisu bili opšteprihvaćeni kao i u prethodnom periodu. Dr. Džonson je bio daleko od Poupovih racionalističkih stavova koji su u ovom periodu bili pod oštrom kritikom sa svih strana. Engleska inteligencija je bila spremna da prihvati ideje velikog francuskog mislioca Žan Žak Ruso-a. To su bile ideje o dobroti prirodnog čoveka i o negativnom uticaju civilizacije na čoveka i njegov život. Ovakvi stavovi do danas se označavaju kao “rusoizam”. Dakle, razvija se ideja o lepoti netaknute prirode iz spoljašnjeg sveta i ovaj vrlo složen stav predstavlja izliv socijalne antipatije i povlačenja u sebe ili u religiozne mistične fantazije(Blejk).

Prozni pisci ovog perioda ( Ričardson, Filding, Goldsmit, Šeridan) u nekoj meri razvijaju ove sentimentalističke odlike, na primer u gotskom romanu izražava se izvesni stepen sentimentalnosti uglavnom kroz nešto čudesno, egzotično.

Što se ideologije tiče, najuticajniju kritiku racionalizma dao je baš Hjum sa njegovim tipovima ljudske ode( ima ih tri ), u dve rasprave 1739. i 1748. godine. On, u principu zasniva stav na prelazu od Lokovog ka Barklijevom- da spoljašnji svet postoji samo kao skup opažanja u ljudskom umu, a ne kao objektivna realnost i da bez opažaja čovek ne zna ništa jer su samo opažanja realna. Najbliži ovom skepticizmu bio je Stern i to u “Tristamu”.

Uporedo sa sentimentalističkim stavovima uperenim protiv racionalizma razvija se i pokret za obnovu religije, to jest METODIZAM( osnivači su braća Čarls i Džon Vesli, koji formiraju dobrotvorne ustanove u kojima volontiraju aristokratkinje). Većina pisaca su bili poluprofesionalci što je uticalo na njihovo stvaralaštvo i zato postoji mnoštvo raznovrsnosti u tematici, a posebna- značajna vrsta je “GOTSKI ROMAN”. Roamanopisci unose novine u o ovaj žanr.

SEMJUEL RIČARDSON (1689-1761)

22

Ričardson je pripadao građanskom staležu, otac mu je bio stolar. Završio je zanat i oženio se ćerkom svog gazde i postao vlasnik štamparije. Pisao je pisma umesto nepismenih žena što je bio povod da napiše svoj prvi roman “Pamela Endrus-nagrađena vrlina”. Bila je to nova vrsta romana, pikarski roman, epistolarni (pismeni)- roman u pismima. “Pamela” ima jednostavnu fabulu; ona je siromašna devojka koja radi kao sobarica u vlastelinskoj kući i na početku romana umire stara gazdarica, a Pamela ostaje da živi sa mladim gospodarem gospodin BI. On je neprestano saleće želeći da je zavede, ona se uspešno brani i pobeđuje ga svojom vrlinom nateravši ga da je oženi. Ovo je prvi roman u pismima u Engleskoj. Pamela piše svojim roditeljima, prijateljima itd.

Ovde je formom u potpunosti postignuta objektivnost kojoj je Defo težio jer je pisac “isključen”, a delo izgleda kao dokument. Pisma tumačimo kao ispovest jer govori o intimnim doživljajima i psihičkim stanjima koja nastaju kada pisac ima nešto važno da nam saopšti. Ričardson je stvorio još potpunije psihološke portrete u romanu “ Klarisa Harlou”. Ovo je takođe pikarski roman, ali su pisma preopširna. Roman je sačinjen od dve sveske jer je pisac želeo da sve do kraja iscrpno formuliše, što je osnovni nedostatak njegovog stvaralaštva. “Pamela” se uvrstila među najznačajnije romane koji su izvršili prevrat u engleskoj književnosti. Ova vrsta romana bila je posebno popularna među ženama i u Francuskoj. Ipak, “Klarisa” se smatra najvećim književnim uspehom Ričardsona. Fabula je jednostavna: devojka iz dobre građanske porodice beži od kuće kako bi izbegla neželjenu udaju, odlazi sa plemićem Lawlejkom koji samo želi da je zavede što mu ne uspeva pa je odvodi u javnu kuću, gde potkupljuje prostitutke da je drogiraju i siluje je. Ona beži od njega i živi povučeno, kaje se što je pobegla od kuće.... Mislim, stvarno.:) Da bi se na kraju on pokajao, ponudio joj brak, što ona odbija i ubrzo ona umire od tuge a On gine u dvoboju sa njenim rođakom. Bljah.

Iz Klarisinih pisama prijateljici gospođici Han(kontrast) ostvaruje se slika jedne samostalne i vrlo ponosne devojke, te se ovaj roman smatra prvim feminističkim romanom. Na početku romana, ona je skormna devojka iz dobre porodice koja do kraja romana ne dozvoljava da se potpuno promeni, sazreva i postaje prava tragična junakinja, poput onih iz renesansnih drama. Formom se pojačava uverljivost lika gl. junakinje koji bi, inače, bio suviše idealan. Plemić je podjednako ubedljivo predstavljen, pisac je uspeo da se uživi u njegov lik i predstavio ga je kao demoskog zavodnika. Radi uverljivosti dao mu je sve osobine džentlmena (lepotu, obrazovanje i vaspitanje), ali i nedostatak moralnog osećanja, pa je on u stvari engleska verzija Don Žuana. U njemu je zlo predstavljeno kao posledica društvenih uticaja. Roman je postigao veliki uspeh u čitavoj Evropi, nakon njega roman “Sir Čarls

23

Grandison” u kojem je radnja za nijansu življa, ali su moralni problemi manje naglašeni.

HENRI FILDING (1707-1754)

Po svojim delima i načinu života se razlikuje od Ričardsona. Rođen je u pokrajini Samerset u osiromašenoj vlastelinskoj porodici. Školovao se u Fitonu, a u London odlazi 1728. godine gde je i živeo. U početku je pisao komedije i šaljive pozorišne komade i tako je zarađivao za život, vrlo lagodan. Ovaj posao sse prekida 1737. godine donošenjem odluke o licenciranju pozorišnih komada(veruje se da je baš neka njegova komedija povod za donošenje ovog akta). Oženio se(1734) izvesnom Šarlotom Kradok koja je ubrzo i umrla(1743), a Filding je pokušao da ovekoveči njen lik u kasnijim delima. Imali su dvoje dece. Kasnije je oženio služavku koja je živela u njihovoj kući. Pokreće časopis “Champion” koji je vrlo kratko trajao. Upisao je prava i postao advokat, kasnije je radio kao mirovni sudija u Vestminsteru, a u slobodno vreme je piso(poluprofesionalni pisac). Razboleo se od neke vrste reume, odlazi u Lisabon gde umire i tu je sahranjen.

- Povod za pisanje njegovog prvog romana “Džozef Endrus” bio je Ričardsonov roman “Pamela”. Parodija se ogleda u tome što je Džozef Pamelin brat, a u romanu postoji i lik Šanele Endrus (Pamela). Za razliku od Ričardsonovog, ovaj roman nije sav u pismima(ima nekoliko pisama), u osnovi je subjektivno pripovedanje autora, koji dovodi Džozefa u istovetne situacije u kojima je bila Pamela. Njegova gazdarica njega saleće i on je odbija, te je komični efekat ovde zasnovan na tome što se na mušku vrlinu u to vreme gledalo mnogo drugačije nego na žensku. Muška čednost je predstavljena vrlo groteskno jer on biva napastvovan sa svih strana, od gospođice Slipslop(skorojevićka opterećena obrazovanjem i upotrebom stranih reči). Osim ovih, glavne elemente u radnji romana Filding daje opisujući Džozefove doživljaje, susrete na putovanjima relaciji London- provincija i obrnuto; sa imanj na kojima se pojavljuje i Šanela(Pamela), uobražena malograđanka sa još uobraženijim mužem, gospodinom Bubijem.

Ovaj roman komponovan je po uzoru na pikarske romane( “Don Kihot”). Pojavljuje se i lik Abrahama Adamsa, a podlogu za razvitak fabule čini baš njegovo i Džozefovo putovanje od Londona do imanja lejdi Bubi( savladavanje raznih prepreka, tuče, komični doživljaji...) Tako da sve ovo predstavlja široku sliku društva Engleske- sveštenik, plemić, malograđni, građani, seljaci... Autor oslikavajući predstavnike različitih društvenih slojeva iznosi i svoje socijalno

24

opredeljenje; na vrlo satiričan način ismeva plemstvo i sve one koji smisao života vide u novcu- trgovce, krčmare i buržoaziju. Junaci njegovih romana su siromašna seljačka deca(posebno se to vidi u slučaju Džozefa i njegove siromašne devojke Fani). Njihovim karakteristikama, Filding želi da prikaže prirodnost, fizičku i duhovnu lepotu.

Što se tiče kompozicije, drugi roman “Tom Džons” je dosta napredniji i smatra se jednim od najbolje komponovanih romana tadašnje književnosti. Ima formu pikarskog romana i ono što je najznačajnije jeste antiteza koju on daje naglašavajući suprotnosti između Toma Džonsa i Blifila kao glavnih junaka. Ovo insistiranje na suprotnosti predstavlja Fildingovo gledanje na ljudsku prirodu, posebno na etičke karakteristike određenih društvenih slojeva. Novina u ovom romanu je to što se Filding temeljnije upušta u psihološku analizu likova i ističe njihove moralne dileme, ali opisuje i njihove reakcije. U tim opisima često ostaje površan(što je mana romana), ali ono zbog čega Filding doprinosi razvoju romana jeste unapređivanje kompozicije romana. Ranije je pisao drame, stoga je kao romanopisac deskripciju i naraciju podredio psihologiji likova(preteča psihološkog romana).

Njegov treći roman “Amelija se razlikuje od prethodna dva. Autor je suzio viziju ljudskog društva samo na London i na svet kriminala koji je poznavao jer je radio svojevremeno kao sudija, ali i sirotinje što je i sam bio po svom socijalnom statusu. Usmeravanje svih zbivanja je isključivo prema glavnim likovima, Ameliji- koja je plemenita osoba i njen nesavršen muž kapetan But. Osnovni motiv njihovih sudbina je brak iz ljubavi i protiv volje roditelja. Zbog roditeljske bezosećajnosti brak im propada i žive u bedi... Socijalna kritika je oštrija i direktnija, iako se idejna podloga kod autora od početka stvaralaštva menja. Po spoljnim elementima(forma, tehnika pisanja) ovaj roman jeste blizak modernom romanu. Ne sadrži uvodne eseje niti piščeve komentare. Naracija je direktna kako bi zainteresovala čitaoce. Možemo reći da je ovo moralizatorsko realističan roman.

TOBAJAS SMOLET (1721-1771)

Rođen je u Škotskoj, u plemićkoj porodici i prema škotskoj trdiciji- pošto nije bio najstarije dete, otišao je od kuće i sam se snalazio. Započeo je školovanje na Univerzitetu u Glazgovu, ali ga je napustio zbog siromaštva i počinje da se bavi medicinom u Londonu kao pomoćnik hirurga. Prvo delo mu je bila drama “Kraljeubica”, ali svugde su odbili njeno prikazivanje. Tokom rata sa

25

Španijom, dobija posao hirurga na ratnom brodu gde ostaje par godina. Kasnije radi u Londonu kao hirurg a najveći deo života provodi u Batu. Njegova iskustva i hirurška praksa su kasnije dosta uticale na njegov književni rad- u stvaranju zanimljivih događaja u njegovim romanima. Vrlo su značajna i mesta odvijanja radnji, uglavnom njemu poznati predeli(Bat, London).

Njegovi najznačajniji romani su : 1.”Roderik Rendom” 2. “Peregin Pikl 3. “Hamfri Klinker”

1.”Roderik Rendom”- sadrži dosta autobiografskih elemenata i po formi je pikarski roman. Roderik je siromašni škotski mladić koji odlazi u London i postaje pomoćnik hirurga na ratnom brodu i učestvuje u istim situacijama kao i pisac. Jedino središnji deo romana nema autobiografske momente- gde se Roderik sasataje sa ocem koji je u romanu nepoznata ličnost i ženi se bogatom devojkom. Nije predstavljen kao pozitivan lik, već kao osoba koja ne bira sredstva kako bi ostvario svoje ciljeve. Roman nije bio popularan- bez veće umetničke vrednosti. Zanimljiv je po tome što Smolet slikovito opisuje iz svog sopstvenog iskutva izuzetno težak mornarski život, što je novina u engleskoj književnosti. U nekoliko epizoda, autor uvodi komične situacije i neobične likove, te se ovaj roman smatra društvenom satirom.

2. “Peregin Pikl”- manje zanimljiv lik. Takođe nije pozitivan lik, predstavljen je kao mangup sklon podvalama, ali ne iz loše namere već da izazove humor. Roman ima 3 dela. U trećem ubacuje epizodu “Uspomene jedne uvažene dame”, gde se govori o ljubavnom životu izvesne gospođice Vejn, koje ona sama opisuje i koje nikakve veze nema sa romanom (veruje se da je ona dobro platila Smoletu da je ubaci u roman). Osim ove umetnute epizode, tematika je prožeta mornarskim motivima na ratnom brodu gde je najznačajniji lik penzionisani mornar Hozer Tranjin, zaljubljen u svoju profesiju. Svoju kuću je napravio u mornarskom stilu, poput tvrđave koja je imala viseći most, oko kuće straža a ispred kuće je stajao top. Uvek je bio okružen društvom sa broda gde se ističe i lik podoficir Tom Pajus i svi se ponašaju kao da su na brodu. Mogao sam ovo lepše da napišem.

3. “Hamfri Klinker” – Smoletov najbolji roman. Nosioci radnje pišu pisma, ne bave se mnogo psihološkom analizom likova, već objektivno pričaju događaje. Novina je u tome da se jedan događaj ili jedna ličnost ili jedna situacija posmatraju iz više perspektiva.

Klinker je vrlo sporedna ličnost. Fabula nije od posebnog značaja a tematsku osnovu čini putovanje Metjua Brambula i njegove porodice po Škotskoj i Engleskoj. Brambul je zemljoposednik i umišljeni bolesnik, neženja. Najduže se zadržavaju u Batu i Londonu. Glavni zaplet je površna ljubavna priča

26

između njegove rođake Lidije Melford i putujećeg glumca Vilsona. Brambul se tome protivi, smatrajući tu vezu nedoličnom. Tek od sredine romana pojavljuje se Hamfri Klinker- sreću ga na putu, Brambul ga unajmljuje kao slugu da bi se na kraju ispostavilo da mu je to vanbračni sin. Brabolova sestra Tarita i njena služavka Venifred Dženkins u svojim razgovorima izvrću jezik, jedna iz neznanja a druga iz slobodoumlja i da bi izazvala humor-na primer matrimony-matrimoney.

LORENS STERN (1713-1768)

Rođen je u Irskoj i otac mu je bio oficir pa su se stalno selili, imao je rođaka koji je radio u crkvi i koji mu je pomogao da se školuje na Univerzitetu u Kembridžu da bi kasnije postao paroh.

Njegov književni rad se sastoji od dva romana:

1.”Tristam Šendi”- vrlo neobična kompozicija koja se sastoji od 9 tomova, radnja je izuzetno razvučena. Naracija je u prvom licu jednine. Tristam ima najsporedniju ulogu, u nekim tomovima se i ne spominje. Ono što bi trebalo da pozbavi čitaoce su sitni događaji i doživljaji Tristama i ostalih likova. Komika u romanu je više skaredna. Značajnu ulogu imaju Tristamovi otac Volter i stric – čika Tobi. Otac mu je bio obrazovan čovek, dobar govornik, sklon filozofiranju. Ljubitelj je antičkih knjiga, ali ono čime Stern želi da izazove komiku jeste ti što Volter često ima običaj da filozofira o beznačajnim stvarima (nosevima, dugmadima). Značajna je i njegova teorija o imenima. Naime, imena imaju veliki uticaj na karakter ličnosti pojedinca. Čika Tobi je bivši ratni podoficir i invalid u penziji, ali ga kritičari smatraju najvažnijim likom u romanu, sa estetske (psihološke) i sa etičke strane. Njegov humor osvaja čitaoce.

2.”Sentimentalno putovanje po Italiji i Francuskoj”- zamišljeno je kao putopisni roman i ima gotovo sve osobine sentimentalističkog romana, ali je obrađen samo put kroz Francusku i to negde do Liona. Opisivao je lepote predela koje je obilazio, ali trebalo je da bude putopis, međutim on nije opsivao lepotu Pariza već piše o sei, tako da definitivno nema odlike putopisa, ali ga kritičari tumače kao neku vrstu konverzacije sa čitaocima.

27

OLIVER GOLDSMIT (1730-1774)

*Kao romanopisac*

“Vejkfildski sveštenik” mu je najznačajnije delo. Pokušao je da sjedini do tada već poznate elemnte romana, na primer Ričardsonov porodični i socijalni sa Fildingovim romanom. U osnovi je je porodica osiromašenog sveštenika mučenog od strane jednog vlastelina. Glavni junak je paroh Primrouz, a osnovu fabule čini njegovo traganje za kćerkom koja je pobegla od kuće. Osim elemenata porodičnog i socijalnog romana, nosi i obeležje sentimentalističkog i moralnog- jer parohu nije cilj da opravda tu nepravednu vlast, već je to protest protiv društvene nepravde. Goldsmitov sentimentalizam odiše znatno humanijom komikom od Sternovog a posebno od Smoletovog humora.

*Kao dramaturg*

Jedan od glavnih predstavnika sentimentalističke drame. Otac mu je bio paroh i Goldsmit se školovao u Dablinu, bežao je sa koledža i nije ga završio. Pisao je sve žanrove, od drama isključivo komedije i to su: “Dobrodušni čovek”, “Ona se spušta da bi osvojila”. Ova druga je poznatija i to je komedija intrige. Zaplet nastaje oko vrlo jednostavne situacije, slučajne greške i nije nešto uverljiv. Dva mladića iz višeg društvenog staleža pošli su u posetu poslaniku Hartkslu u provinciju i jedan od njih, Marlou, treba da upozna njegovu ćerku Kejt. Po dolasku, susreću Hartkaslovomg rođaka i on iz šale pokazuje na Harkastlovu kuću kao gostionicu. Kejt je uvidela i prihvata to glumeći konobaricu, prema kojoj se marlou ponaša slobodno i drsko kao i prema Hartkaslu “gostioničaru”- vrlo nabusito. Svi to vide kao šalu, osim Marloa koji na kraju uvidevši to pokušava snishodljivo da se izvuče iz neprijatne situacije zbog čega je okarakterisan kao negativan lik.

*Kao pesnik*

Najznačajnije su mu poeme “Napušteno selo” i “Putnik” . Obe imaju pripovedni karakter. Pribegavao je klasicističkoj formi, pisao je herojskim distihom. “Putnik” je objavljen kada se vratio iz Evrope i opisuje sebe kako sedi na vrhu Alpa i posmatra okolne zemlje, komentarišući dobre i loše strane tih naroda i njihovog načina života.. Uočava se njegovo političko opredeljenje- gde on u stvari kritikuje tadašnju savremenu Englesku, njenu trgovinu robljem i ikorišćavanje kolonija. “Napušteno selo” je mnogo izražajnija socijalna pesma. Tema pesme je propadanje seljaka zbog njihovog položaja i

28

nevoljnog odlaženja u gradove. Pokušao je da poetizuje ovu temu, tako da ova pesma predstavlja odraz pesničke jednostavnosti i njegovo duboko saosećanje sa patnjama seljaka. Goldsmit ovde posebno ističe veru u dobrotu ljudske duše, kroz pesmu se provlači doza blagog humora. Pesnik vidi uzrok tih seljačkih patnji, ali površno. Prema njegovom mišljenju, raskoš kvari ljude a ostale razloge ne vidi. Bitan element je i nostalgija za prošlošću( romantičarski elemet). Tipičan primer kombinacije klasicističkog i romantičarskog gde se mešaju lična osećanja i protesti protiv civilizacije- rusoizam.

GOTSKI ROMAN

Gotika, kao pravac počinje da se razvija u drugoj polovini 18- og veka u engleskim intelektualnim krugovima. Njeni elementi se provlače kroz romane, ali i kroz arhitekturu, način oblačenja i ponašanja. Njen nastanak je podstaknuo pomodarstvo za egzotičnim elementima istočnjačke kulture u želji pisaca da uvedu nešto novo u svoje stvaralaštvo- pa se uvode novi elementi čudesnog, tajanstvenog i fantastičnog. Začetnik gotskog stila je HORAS VOLPOL. Otac mu je bio vigovski ministar i uvodi gotske elemente čak i u građenju svoje kuće- veštački parkovi... Prvi i najpoznatiji gotski roman “Dvorac Otranto”- Horasa Volpola je po sadržini i po formi gotovo beznačajan, osim što ima gotske elemente. Radnja se dešava u srednjovekovnoj Italiji a zaplet nastaje kada zločinac na prestolu iz straha da ga ne proteraju, počinje da ubija nevine ljude. Pojavljuju se i dvoje mladih ljubavnika. Poruka romana ima simbolično značenje “nevinost pobeđuje zlo”. Princ živi nepoznat kao seljak i postoje natprirodne pojave- duhovi. Osim Horasa Volpola, gotski roman piše i En Ratklif.

SENTIMENTALISTIČKA PROZA I DRAMA

Tzv. opšta proza i opšta drama. Prozni pisci su:

1.Semjuel Džonson

29

2.Džejms Bozvel

3.Edvard Gibon

Predstavnici drame:

1.Oliver Goldsmit

2.Ričard Brinzli Šeridan

DR SEMJUEL DŽONSON (1709-1784)

- Rođen je u Ličfildu i otac mu je bio knjižar, tako da je još od malih nogu bio u kontaktu sa knjigama. Nije završio univerzitet, osnovao je neisplativu privatnu školu sa svojim prijateljima- Dejvidom Garikom koji je u to vreme bio najpoznatiji glumac, sa kojim odlazi u London. Pisao je eseje i poeme i osnovao je časopis “Gentlemen’s Magazin”, radio je kao politički komentator. Radio je i na katalogu Oksfordske biblioteke iako nije završio univerzitet. Oksford mu dodeljuje u znaku zahvalnosti počasni doktorat. Imao je široka znanja a posebno iz latisnkog i grčkog jezika. Pored “Oksfordskog rečnika engleskog jezika” (I) u njegova književna dela spada i predgovor koji je napisao za “Izdanje Šekspira” ( celokupan Šekspirov opus). Ostala pesnička dela su po formi i sadržini bliskiji klasicističkom periodu. Kao i Poup i on insistira na antičkim uzorima i piše herojskim distihom, a primarne teme su etičke prirode.

Njegova prva poema “London” je zaslužna što on dobija Poupovu pohvalu, ali ne uspeva kod publike. Drugo delo pisano herojskim distihom jeste “Zahvalnost ljudskih želja”. Jedino pripovedno delo mu je “Raselas”- filozofska priča zanimljivog sadržaja- a smatra se da ju je dr. Džonson brzo napisao kako bi pokrio troškove sahrane svoje majke. Tema “Raselasa” je sukob između želja i stvarnosti. Mladi princ, Raselas je nezadovoljan svojim životom i u želji za avanturama uz pomoć mudraca polazi na putovanje po svetu i stiže u Egipat gde upoznaje različite tipove ljudi. Želeo je da pronađe sreću, ali se na kraju razočarao. Ima i naučno- fantastičnih elemenata- princ nije mogao da izađe iz Abisinije pa mu je mudrac napravio leteći brod.

“Rečnik” izlazi 1755. godine.

U kritički rad mu spada i već pomenuti predgovor Šekspirovim delima, gde se osvrće na stavove Poupa i ističe neke svoje originalne stavove o književnim vrednostima Šekspirovih drama. Predgovor nije samo kritika njegovih dela,

30

on ističe neke književne stavove kako svoje tako i tuđe. Prema njegovom mišljenju, Šekspir je pesnik prirode ili prirodni pesnik i ta dva pojma on poistovećuje, što je greška. On Šekspira smatra “ocem drame”, ali kritikuje bujnost njegove mašte i smatra da mu je kraj svake drame zbrzan i površan- dobar komičar, liš tragičar?!

DŽEJMS BOZVEL (1740-1795)

Rođen je u Škotskoj gde je studirao pravo i postao advokat. Interesovanje za književnost probudio mu je dr. Džonson- njegov život mu je bio interesantan i želeo je da napiše njegovu biografiju. Dr. Džonson je izuzetno mrzeo Škote, ismevao ih je, ali je Bozvel stalno bio uz njega, proučavajući ga. Na kraju ga je Džonson zavoleo, pa je zavoleo i Škotsku. Posle njegove smrti, Bozvel dobija bitan biografski materijal- njegova pisma.

Njegovo jedino delo od preko 1000. strana “Život Semjuela Džonsona” smatra se najinteresantnijom biografijom engleske književnosti. Uvodni deo govori o Džonsonovoj mladosti, o različitim periodima života do kraja sa lepo ukomponovanim pismima.

EDVARD GIBON (1737-1794)

Njegovo najznačajnije delo “Opadanje i propast Rimskog carstva”- napisano je u sveskama koje su periodično objabljivane i ima ih šest i ovo delo ima veću istorisku nego umetničku vrednost. Značajni su opisi istorijskih događaja koje prati piščevi komentari. Gibon nije objektivan, već se priklanja određenoj strani iznoseći svoje pozitivno ili negativno mišljenje o likovima, pojavama, događajima. U prvoj svesci on ima ironične, čak i satirične komentare o ranom hrišćanstvu a takav stav je imao veoma negativan odjek u tadašnjoj Englekoj.

RIČARD BRINZLI ŠERIDAN (1751-1816)

31

Smatra se najboljim dramatičarem sentimentalizma i irskog je porekla. Otac mu je bio glumac. U njegovom životu porodica je imala centralno mesto. Napisao je 3 drame “Suparnici”, “Škola ogovaranja” i “ Kritičar”.

1. “Suparnici”- radnja se dešava u Batu u pomodarskom društvu gde pisac kritikuje tadašnji sentimentalistički stav o ljubavi, moderan u to vreme. Junakinja Lidija želi da se uda za siromašnog mladića kako bi okazala da je ljubav najbitnija. Plemić, koji dolazi kao prosac predstavlja se kao siromah.

2. “Škola ogovaranja”- osnovni motiv predstavlja grupa dama i gospode koji ogovaranjem međusobno narušavaju reputaciju kako sebi tako i drugima. Postoji niz elemenata koji upućuju na Šeridanovu težnju da jakim odudaranjem braće Džozefa( ugledni građanin, oličenje poštenja i pobožnosti, a zapravo licemeran i poročan)i Čarlsa- prevrtljivac, a zapravo častan čovek. Surfejs-površina “spoljašnjost”. Ovim likovima hteo je da postigne isto što i Filding. On izražava ideal prirodnosti i ikrenosti a kritikuje izveštačenost i licemerstvo.

POEZIJA SENTIMENTALIZMA

Po svojoj formi i tematici razlikovala se od klasicističke. Poezija sentimentalizma traga za nečim novim, slobodnijim uz nezaobilazni element “osećanja”. Sentimentalisti smatraju da cilj poezije nije samo izražavanje nekih opštih elemenata, to jest etičkih načela preko zdravorazumske logike, već vide u osećanjima najvažniji predmet poezije. Ne moraju to uvek biti lična osećanja, već mogu biti i kolektivna osećanja- jednog naroda, grupe ljudi. U svakom slučaju pesnikova ličnost uvek dođe do potpunog izražaja.

Druga bitna odlika je uživanje u prirodi, zadivljenost prirodom i selom. Česti su elementi opisa nekog pejzaža. Treći element je folklor koji od tada postaje deo umetničke stvarnosti. Najčešća osećanja pesnika su melanholija, seta, očajanje, bežanje od stvarnosti, razmišlajanje o smrti i o besmrtnosti duše, duševni nemiri itd. Pored zajedničkih odlika, predstavnici imaju i svoje osobenosti. Slika sentimentalne poezije postaje vrlo raznolika.

VILJEM KOLINS

32

Prvo objavljeno delo mu je zbirka pesama “Pesnički pokušaji u istočnjačkom stilu”- orijentalne pesme, pesme o Persiji. Pisao je i ode “Oda razumu”. Uglavnom govori o alegorijskim opisnim temama, Škotima... Teme su konvencionalne, njihova obrada je drugačija nego do tada. Smatrao je da jezik poezije mora biti uzvišen, uzdignut iznad jezika svakodnevice- što je klasicističko nasleđe. Neke njegove ode mogu se ubrojati u pesnička dela “Oda strasti” ,“Oda o muzi”. Kada govori o strastima najviše pažnje poklanja melanholiji a najbolje ju je opisao u delu “Oda večeri”, koja je njegovo najbolje delo (oslanja se na Miltona).

TOMAS GREJ (1716-1771)

Napisao je malo dela a postigao veću popularnost. Bio je sin londosnkog trgovca i imao je rođake na univerzitetu, što mu je omogućilo univerzitetsku karijeru. Pisao je ode baš zato što su spadale u najznačajniju klasicističku vrstu i bile su u modi, na bolji način su izražavale lična osećanja “ Oda o pogledu iz daljine na Itonski koledž”- počinje apostrofom o Itonu, govori o lepoti prirode u okolini koledža čija je šuma nalik Vindzorskoj šumi-Poupa.

Najznačajnije delo koje sadrži njegova lična osećanja, pored opisa prirode jeste “ Elegija napisana na seoskom groblju”- objavljena 1751. godine. Nastaje kao podstrek tadašnje mode razmišljanja o smrti, o prolaznosti života, večnosti duha i umetnosti... Pre njega ovu tematiku u poeziji započeo je Robert Bler desetak godina ranije svojom pesmom “Grob”. On je okupio pesnike tzv. “grobljanske škole”, a Grejova “Elegija” je direktan proizvod uticaja te škole. Napisana je jednostavnom strofom(katren-četvorostih) ukrašenom rimom AbAb, stih je jambski pentametar(petostopni, odnosno tačnije, šestostopni daktilski stih).

Tema je sinteza, spoj jednostavnosti i kompleksnosti kako u adržini tako i u formi. Pesnik opšta i lična osećanja smešta u dvorište seoskog groblja zajedno sa elementima muzike i pejzaža, ali ih povezuje sa ličnom meditacijom o smrti.

VILJEM KUPER (1731-1800)

Pojavio se desetak godina posle Greja, ali zbog sličnosti u tematici i formi tumači se kao grobljanski pesnik sentimentalizma. Objavio je dve zbirke

33

pesama “Poems”- 80-ih godina 18. veka adrugu nešto kasnije. Ona sadrži izmešane pesme, najpoznatiji Kuperov spev “Zadatak” (The Task)- koji je podeljen u šest pevanja. To je humoristična balada o Džonu Giplinu. Spev počinje kao parodija, kasnije se pretvara u pesmu o prirodi i seoskom životu. To je niz utisaka, slika, anegdota iz seoskog života i prirode. Kuper suprotstavlja prirodu onom iskvarenom načinu života u gradovima- skromni seljaci, nasuprot prevejanim građanima, “selo blaži i očarava”. Sa prirode prelazi na svakidašnje događaje iz seoskog života, saoseća se sa patnjama seljaka. Kuper je vrlo realističan, objektivan i sa simpatijama govori o seoskom poštaru, siromasima, ludoj seoskoj devojci...

OLIVER GOLDSMIT (1730-1774)

*Kao pesnik*

Najznačajnije su mu poeme “Napušteno selo” i “Putnik” . Obe imaju pripovedni karakter. Pribegavao je klasicističkoj formi, pisao je herojskim distihom. “Putnik” je objavljen kada se vratio iz Evrope i opisuje sebe kako sedi na vrhu Alpa i posmatra okolne zemlje, komentarišući dobre i loše strane tih naroda i njihovog načina života.. Uočava se njegovo političko opredeljenje- gde on u stvari kritikuje tadašnju savremenu Englesku, njenu trgovinu robljem i ikorišćavanje kolonija. “Napušteno selo” je mnogo izražajnija socijalna pesma. Tema pesme je propadanje seljaka zbog njihovog položaja i nevoljnog odlaženja u gradove. Pokušao je da poetizuje ovu temu, tako da ova pesma predstavlja odraz pesničke jednostavnosti i njegovo duboko saosećanje sa patnjama seljaka. Goldsmit ovde posebno ističe veru u dobrotu ljudske duše, kroz pesmu se provlači doza blagog humora. Pesnik vidi uzrok tih seljačkih patnji, ali površno. Prema njegovom mišljenju, raskoš kvari ljude a ostale razloge ne vidi. Bitan element je i nostalgija za prošlošću( romantičarski elemet). Tipičan primer kombinacije klasicističkog i romantičarskog gde se mešaju lična osećanja i protesti protiv civilizacije- rusoizam.

34

PREDROMANTIZAM

Razvija se na kraju 18. veka od strane dva pesnika koji su potpuno različiti, ali koji su u svojim delima najpotpunije i najizrazitije prikazali elemente nove romantičarske poezije, a to su ROBERT BERNS I VILJEM BLEJK.

ROBERT BERNS (1759-1796)

Sve pesme je pisao škotskim dijalektom. Živeo je u seoskoj sredini, a kritičari su ga kasnije nazivali „prirodnim genijem“. Bio je seljak bez obrazovanja. 1885/6 prva zbirka“Pesme većinom napisane na škotskom dijalektu“. Pisao je ljubavne peme, pesme za pevanje i muziku(songs). Karakteristična je njegova strofa, koju kasnije i nazivaju –Bernsova strofa. Stih mu je vrlo jednostavan, narodski. Pravilno je smenjivanje jampskog (poet. stihovna stopa koja se sastoji od jednog kratkog i jednog dugog sloga tetrametra i trimetra, najpoznatiji stih koji se sastoji od jamba je jampski trimetar ili senar) trimetra, strofa je dvostruki balacki katren- prvi i treći stih se ne rimuju. Slične osobine imaju sve njegove ljubavne pesme, u njima postoji jednostavnost ritma, tematika se uglavnom odnosi na njegovu rodnu zemlju, boje i mirise iz prirode. Engleska književnost tog vremena nije imala prave lirske pesnike pa je Berns bio prihvaćen kao takav jer je obnovio lirsku vrstu, dajući joj i nove tematske elemente. Nema mnogo pesama o prirodi i seoskom životu a njegove najbolje pesme su baš one o životinjama, “Mišu”(To a mouse). Povod za nastanak ove pesme je beznačajan- dok je orao- pesnik je slučajno razorio leglo poljskog miša koji beži, jer mu je “plug razorio kuću”. Izvinjava mu se u ime celog ljudskog roda i Berns mu se obraća saosećajnim govorom, tešeći ga i priznaje da je čoveka iskvarila vlast tako što je raskinula vezu između prirode sa društvom. Pesnik sve više govori mišu kao prijatelju smrtniku, nekome ko razume njegovu patnju, što ima univerzalnu poruku i smisao:”Mišja sudbina identična ljudskoj u društvu ovakvom kakvo jeste” . Posebnu vrednost u ovom delu daju elementi nekoliko pesničkih vrsta (dramski monolog, realističnost, fantastični elmenti, humor kao i elementi moralno-poučne basne).

Berns je napisao još par pesama o biljkama i životinjama; “Smrt i poslednje reči jadne Mejli”, “Pesma planinskoj beloj radi”. Pisao je i

35

satirično- humoristične pesme uglavnom uperene protiv škotskog sveštenstva i svih onih koji su se zalagali za lažni moral. Pisane su u vidu direktnog obraćanja- dijalog, monolog. Među njegovim najuspešnijim pesmama ove vrste jeste ”Molitva sv. Vilija”: Bernsov savremenik sveštenik razgovara sa Bogom i odaje mu zahvalnost, a potom govori o svojim zaaslugama, slabostima, željama. Dolazi do samootkrivanja njegove ličnosti pa čitaocu postaje sve jasnije da su Vilijeve osobine u stvari- uobraženost, glupost, hvalisavost, egoizam, pakost, požuda ...

Najpopularnija pesma ove vrste bila je “Vaški”: napisana u prvom licu jednine i pesnik je u crkvi na nedeljnoj službi, ispred njega stoji mlada dama na čijem šeširu je on spazio vašku koja se šeta. On je zbog toga ljut i pita vašku kako se usuđuje na tako nešto i kaže joj da bi joj bilo bolje da ode u močvaru, baruštinu-rit, nekog prosijaka- što je satirični element. Obraća se i dami i razmišlja kako bi se ona osećala kada bi znala kako je drugi vide.

Od Bernsovih političkih pesama izdvajamo “Uprkos svemu” u kojoj se podmeva bogatašima, glupim i uobraženim lordovima a nasuprot njima veliča vrednoću, zdrav razum i poštenje siromašnog radnog čoveka. Završna strofa ima univerzalnu poruku- pesnik veruje da će takav razum pobediti u celom svetu i da će svi ljudibiti braća.

WILLIAM BLAKE (1757-1827)

Rođen je u Londonu u siromašnoj porodici i veruje se da je do svoje osme godine imao vizije (viđao anđele), u 11-oj godini je počeo da piše pesme, ali se nije redovno školovao da bi u 14-oj godini završio zanat i radio u graverskoj radionici u Londonu. Oženio se izvesnom Katarinom Buše, koja mu je” bila najbolji i jedini prijatelj”. Živeli su siromašno i objavljivanje njegove prve zbirke pesama “Pesničke skice” platili su mu prijatelji. Njegova važnija dela hronološki su poređana ovako:

1. Pesme nevinosti2. Knjiga o telu3. Venčanje Neba i Pakla4. Francuska revolucija-nedovršeno delo5. Pesme iskustva6. Milton-spev7. Jerusalim-spev

36

Blejk je sam reklamirao svoje peme u cilju da ih unovči, ali u to vreme niko nije bio zaintersovan zbog njegove specifične tematike i elemenata metafizike u izvrnutoj verziji religije. Smatrali su ga buntovnikom protiv kraljeva i sveštenstva i protiv racionalističke filozofije 18. veka. Za razliku od vere, on je tvrdio da telo i duša nisu dva različita načela, da je čovek jedinstveno biće a du čovek i Bog isto. On upoređuje Boga sa nečim beskrajnim u svim bićima i stvarima, samo kad bi čovek mogao to da prepozna. Čovek vidi Boga samo ako se uzdigne iznad racionalističkog mišljenja i to ukoliko se ne zadrži samo na onom sudu na osnovu pet čula, već mora da uključi emocije, maštu i pesničkog genija. Vrlo je osobena njegova pobuna na polju morala- on ustaje protiv svih zabrana koje sveštenici postavljaju, naročito protiv konvencija u ljubavnom životu; on traži slobodno izražavanje i zadovoljavanje želja i smatra najvećim zlom potiskivanje istih- Frojdovska teorija nadrealističkog o moralnim željama. Njegova ideološki najpopularnija knjiga „Venčanje Neba i Pakla“ daje satanističko tumačenje biblijske podloge „Izgubljenog Raja“. Jehova, Bog- otac- kod njega je Đavo, čovekov neprijatelj, tiranin i ugnjetač.

Kod Miltona je Satana nosilac ljudske energije a kod Blejka satanističko moralizatorski stav, otelotvorenje ljudske prirode i ciljeva uopšte. Ovo delo spada u proročke knjige i prvenstveno ističe nezadovoljstvo dotašnjim biblijskim i mitološkim objašnjenjima sveta.

Blejk je pokušao da stvori jedno originalno mitološko tumačenje kako bi čoveka i svet objasnio na svoj način. Motivi su u formi vizija, što je nov pesnički postupak, zajedno sa mitološkim fantazijama.

U „Pesničkim skicama“ on je opevao detinjstvo i mladost i to su pesme lirske tematike( priroda, doba dana, godišnja doba), na primer pesma „Zimi“. Pesme nevinosti i Pesme iskustva kasnije su se pojavile u zajedničkom izdanju. Vrlo su simbolične, imaju svoje parnjake(jagnje-tigar).

ROMANTIZAM

37

Smatra se da je početna godina romantizma godina objavljivanja lirskih balada 1798. godine a završna 1832. godine-smrt Voltera Skota i donošenje zakona o reformi u Engleskoj.

DRUŠTVENO-ISTORIJSKE PRILIKE I POETIKA ROMANTIZMA

Engleska je i dalje vodeća industrijska sila u Evropi. Celu prvu polovinu 19-og veka karakteriše ratovanje Engleske protiv Napoleona do 1815. godine pa i kasnije. Pojavljuju se razne blokade i masovne pobune u zemlji, pojavljuju se i jake reakcionarne stranke i ima više struja u okviru vladajuće stranke.

Veleposednici imaju dve partije u okviru hanoverske dinastije: RADNIŠTVO( radnička klasa) i DŽENTLMENI( viši slojevi)- pristojni članovi društva, imali su novac i samim tim im je obrazovanje bilo dostupno, dakle trgovci, činovnici i intelektualci. Centar racionalističke filozofije je sada Nemačka. Razvija se nauka, tehnika a najmanje uspeha ima u razvoju književnosti i umetnosti jer se romantizam kao pravac nije razvijao pralelno u svim zemljama Evrope- kod nas stiže u drugoj polovini 19-og veka, eto- i tu kasnimo.

*Poetika*

Karaketrizacija romantizma u književnosti ogleda se kroz književne rodove, od kojih se najviše razvija poezija- epska poezija se nagoveštava a romantizam kasnije prelazi u postromantizam. Imao je zajedničke odlike u svim zemljama i smatra se dobom opredeljivanja (gotovo svi romantičari su bili politički opredeljeni), svi su verovali da je poezija jezik mašte i strasti a književna dela proizvod trenutka, to jest posebnog emocionalnog stanja mašte(nadahnuća) .

Vodsvord kaže da je mašta izvor nadahnuća i spontano prelivanje osećanja. Ljubav prema prirodi i prirodnosti u smislu različitom od klasicističkog viđenja istih. Oduševljavaju se uglavnom divljom, netaknutom prirodom (rusoizam) koja je neka vrsta religije, glavni izvor saznanja o čoveku i svetu, kako Šeli kaže:”utešiteljica i učiteljica života”.

Romantizam karakterišu i bekstvo od stvarnosti, začinju se revolucionarne ideje i tematika(Bajron). Folklor je čest element u romantičarskoj poeziji, postaje književni uzor i utiče na buđenje nacionalne svesti, pogotovo kod Iraca. Zatim, ljubav prema deci, detinjstvu koje su smatrali prirodnim čovekovim stanjem; osećanja su najčistiji i najintenzivniji element u poeziji. Romantizam u književnosti oslikava: bunt i revolt, bežanje od stvarnosti, melanholija, a podeljenost ovih osećanja najjasnije se ogleda

38

u bajronovskoj ironiji i cinizmu. Period engleskog romantizma razlikuje dve generacije romantičara; stariju (Vordsvord, Kolridž) i mlađu (Bajron, Šeli, Kits).

VILJEM VORDSVORD (1770-1832)

Najstariji, ali je nadživeo sve romantičare. Otac mu je bio advokat, ali je rano ostao bez roditelja i ostaje sa svojom sestrom da živi u tzv. Jezerskom kraju i imali su svoje tutore. Školovao se na Kembridžu, ali ga nije završio. Počeo je da ptuje (Alpi, Italija, Francuska). 1791. godine bio je u Francuskoj kao pristalica Revolucije. Zbog ljubavne afere vraća se u Englesku. Tada je već pisao pesme, dve male zbirke- bez veće umetničke vrednosti “Večernja šetnja, “Opisne crtice”.

Najznačajnije delo napisao je zajedno sa Kolridžom “Lirske balade”. Sadržavale su “Poems and Excursion”. Njegov spev “Preludi” objavljen je po završetku romantizma, 1850. godine. U drugom izadanju “Lirskih balada” 1800. godine vrlo je značajan Vordsvordov predgovor o teorijskim stavovima od kojih izdvajamo: da je poezija spontano prelivanje jakih osećanja; da jednu vrednu pesmu može da napiše samo natprosečno osećajan čovek, koji mora misliti dugo i duboko; da je pesma plod emocije koje se čovek seća u trenucima spokoja; da je pesnički cilj opisivanje događaja i situacija iz običnog života i to narodskim jezikom. Objašnjavanje ovih stavova je adekvatno rusoističkom elementu, pa stoga njihov jezik najčistije izražava ljudska osećanja, posebno u trenucima nadahnuća. Veći broj pesama u “Lirskim baladama” je njegov, a Kolridž i on su podelili zadatke prema svojim sklonostima; Vordsvord je pisao o neobičnim temama na običan način a Kolridž o običnim na neobičan način.

Vordsvordove pesme se dele na prave balade- pripovedne pesme o ljudima i događajima iz seoske svakodnevice; lirske pesme o prirodi i na Lucy poems- posvećene su devojci Lusi, povezanost teme ljubavi sa temom o prirodi. Poznate pesme su mu “Usamljena žetelica”-opevao je jedan susret u škotskim brdima na njivi sa usamljenom devojkom koja žanje i koja divno peva na njemu nerazumljivom (škotskom) jeziku gde upoređuje tu pesmu sa pesmom slavuja u pustinji i pesmom kukavice u proleće na pustom ostrvu.

“Zelenkada”- na početku kratka pesma koja počinje stihom” lutam sam poput oblaka”- gde opisuje doživljaj dok posmatra te zelenkade pored jezera i svoja unutrašnja osećanja, a istovremeno i prirodu. Najbolja pesma mu je “Ponovna poseta Tinterskoj opatiji”, 1798. godine povodom obilaska stare crkve kraj reke Vajd, gde je odrastao. Dosta je obimna, 159 stihova, napisana blankversom- uzvišenim stihom a jednostavnim jezikom,

39

nalik odi. Želi da naglasi kontrast između svojih sećanja pre i posle pet godina. Na početku je intenzivan kontrast i upečatljiv opis pejzaža gde insistira na uspomenama koje taj doživljaj izaziva u njemu i koje deluju na njega u periodu kada je bio odsutan. To je neka vrsta iluzije i tipično romantičarsko razočaranje.Za svo to vreme, to mu je bila neka vrsta utehe, sredstvo za održavanje duhovnog zdravlja a nakon toga to stanje blaženstva opisuje kao potpuno duhovno i telesno spokojstvo poistovećujući ga sa nekim stanjem letargije ili sna. Pesnik ponovo ističe kontrast tužnog dana njegove svakodnevice i sveta realnosti u odnosu na srećne uspomene u njemu, koje ga teše. Od epskih dela ističe se “Preludi”- ovo delo se smatra pesničkom autobiografijom.

Njegova “Oda besmrtnosti” ima oko 200 stihova nejednake dužine, koji su podeljeni u 11 strofa takođe nejednake dužine a unutar njih rima je različito raspoređena. Ova oda beleži pesnikovo stanje nesreće zbog gubitka vizije sveta iz detinjstva i razmišla o uzrocima toga. Postavlja se i pitanje čovekove duše i njenog porekla, a pesnik kao objašnjenje koristi platonističku teoriju o postojanju diše pre rođenja, to jest sposobnost posmatranja sveta kao vizije. Svaki čovek tokom sazrevanja gubi tu sposobnost, te je zbog ovakvih stavova ova oda tumačena kao filozofska poema u kojoj se pesnik opredeljuje za platonističko mistično gledanje sveta i samog čoveka.

SEMJUEL TEJLOR KOLRIDŽ (1772-1834)

Bio je Vordsvordov bliski prijatelj i saradnik. Prve pesme objavio je 1793. godine a sa Vordsvordom se upoznaje dve godine kasnije i posvećuje se pisanju 1795. godine. Čak su i živeli zajedno, ali nakon njegovog problema sa opijatima Vordsvord 1810. godine prekida druženje sa njim. Kolridž je od tada bio pod nadzorima lekara u Londonu, ali je nastavio da piše i prozna dela u kojima izlaže teorijsko- filozofske ideje- nisu značajne. Napisao je dve poeme i delo “Kristabel”

1.”Kubla-kan”- sastoji se od 54 stiha. O njoj su napisane čitave knjige kritika i komentara. Kolridž je ostavio belešku o nastanku ove pesme: nastala je u njegovom opijumskom snu. On sanja da je zaspao u vrtu, na mestu na kojem je Kubla-kan, mongolski vladar iz 15- og veka imao dvorac. U tom snu u snu, on je sastavio dugu poemu. Po buđenju je zapisuje, ali zapričavši se sa nekim seljaninom koji bio u prolazu, on zaboravlja više od pola pesme.

2.”Stari Mornar”- mu je najbolja pesma. Ima 7 pevanja, objavljena je u “Lirskim baladama”. Na početku, transcedentalni element- stari mornar sreće

40

trojicu svatova i jednog od njih pogledom hipnotiše da sasluša njegovu povest. U poemi imamo motiv snoviđenja, fantastične elemente koji su po Kolridžu nešto normalno i prirodno. Ovo je priča o fantastično- jezivim doživljajima, simbolična ispovest mornara o grehu (ubistvo albatrosa), ispaštanju (pomor mornara), pokajanju i iskupljenju ( sažaljenje nad morskim zmijama) kao fazama do konačnog spasenja ljudske duše.

DŽORDŽ GORDON NOEL LORD BAJRON (1788-1824)

Potiče iz škotske plemićke porodice , otac mu je rano umro. Rođen je u Londonu, a detinjstvo je proveo u Aberdinu, bio je hrom na jednu nogu , ali ipak naočit čovek. 1812. godine objavio je svoja prva dva pevanja “Viteza Harolda” a do 1816. sledeća dela “Gusar”, “Lara”, “Đaur”, “Abidoska nevesta”, “Opsada Korinta”, “Sijonski sužanj”. 1815. godine objavljena je zbirka pesama “Hebrejske melodije”. Tokom boravka u Italiji uređivao je časopis “The Liberal” sa Li Hantonom, pomagao je oslobodilačke pokrete u Italiji i Grčkoj( ustanak protiv turske vlasti). Poznate su mu priče u stihu i poeme: “Tasova tugovanka” 1817., “Mazepa”, 1818, “Panteovo proročanstvo “, 1820. Zatim humorističko- satirični epovi “Bepo”, “Vizija strašnog suda” ,“Don Žuan”( u delovima, nedovršen) i dramski spevovi “Manfred” i “Kain”

Bajronova dela se dele na dve grupe: 1)romantična- bajronska u užem smislu 2)humoristično-satirična.

1. “Vitez Harlold” je obiman ep od 1500 stihova. Na početku objektivan, a od trećeg pevanja već govori u svoje ime. Ima 4 pevanja ukupno. Ovo je Bajronovo “Sentimentalno putovanje”, kao spev nema zaplet ni kompoziciju, podeljeno na 4 pevanja. Opisuje borbu Grka sa Turcima, bitku kod Vaterloa. Pouka mu je besmisao rata. Na početku IV-og pevanja, Bajron iskzuje svoju tugu zbog rastanka sa ćerkom Adom. U ovom spevu se koristi epitetima i metaforama.

*POEME : napisane u herojskom ili tetrametarskom jampskom stihu(distihu). Opevane su političko-ljubavne zgode sa Orijenta i drugih egzotičnih mesta. “Sijonski sužanj” je najbolja priča u stihu napisna povodom Bajronove posete Sijonskom zamku na Ženevskom jezeru. Opis zatočeništva švajcarskog borca za slobodu iz 15-og veka. On je zarobljen sa braćom, gledao je njihovu smrt; kada ga na kraju puštaju na slobodu on ne pokazuje volju da izađe u svet. Tema ovog dela su borba i patnja za slobodom. “Manfred” je imitacija Geteovog Fausta. Ima tri čina. Mesto radnje su najviši vrhovi Alpa. Manfred je superiorna ličnost, usamljenik, izuzetnog znanja, gospodar duhova. U mladosti je počinio greh usmrtivši Astartu, ženu

41

koju je voleo, on pokušava da se ubije i spašava ga lovac na divokoze. On zove ASTARTU iz mrtvih da mu oprosti a ona mu najvljuje smrt.

“Kain” je ozbiljan spev a Bajron ga je nazvao misterijom. Ima tri čina. Prema pesniku, Kain je junak pobune protiv zla i samovlašća biblisjkog Boga, postavlja i pitanje – zašto je u životu više patnje nego sreće, kad je Bog svemoguć? To pita i Lucifera koji produbljuje njegove sumnje i podstiče pobunu. Lucifer je ovde nosilac znanja, razuma i kritike. On vodi Kaina na putovanje po svemiru, što ima značajnu poku- čovek je ništa- njegovo jedino dobro je njegov razum koji ga može uzdići iznad ništavnosti.

Bajronove kraće lirske pesme: prva zbirka “Časovi dokolice” su vežbe u stihu po uzoru na pesnike 18-og veka( Spenser). Motivi u pesmama su: ljubav, smrt,rastanak, žal za mladošću i prolaznost života... Među najbolje spadaju “I tako više nećemo ići da lutamo”, “Kad smo se nas dvoje rastali”, “Ona hoda u lepoti kao noć”- reči nam kazuju da nije ona samo divna, već da je njena lepota trajna, nešto što je trajno prisutno u njoj. Atmosfera u kojoj se ona kreće čini jezgro pesme.

“Ovog dana navršavam 36-u godinu” (22.1.1824) tri meseca pred smrt. Deluje iskreno i spontano, kao ispovest čoveka na samrti.

PERSI BUŠ ŠELI (1792-1822)

Rođen je u pokrajini Sasex u bogatoj veleposedničkoj porodici. Još kao dečak preuzima na sebe ulogu zaštitnika sestara od očeve tiranije koje mu kasnije pomažu. Školovao se u Itonu (1804-1810), a zatim na Oksfordu. 1811. godine zaljubljuje se u devojku koja je imala 16. godina, pridobio juje svojim revolucionarnim idejama, odlaze u Škotsku gde su se i venčali.

1813. godine ilegalno objavljuje spev “Kraljica Mab”( propoved ateizma, materijalizma i društvene revolucije). Rastaje se od Harijet, koja nije htela da mu da razvod, stoga 1814. živi nevenčano sa Meri Godvin u Švajcarskoj. U decembru 1816. godine Harijet je izvršila samoubistvo. Meri je živela do 1851. godine, ona je napisla naučno- fantastični roman užasa ”Frankeštajn”.

Šeli do kraja života ostaje dosledan svojim uverenjima: neprijatelj engleske reakcionarne vlasti i Svete alijanse u Evropi; neprijatelj hrišćanstva i svake

42

religije, lažnog morala i tiranije; zalagao se za oslobodilačke pokrete i verovao u društveni napredak. Poznavao je prirodne nauke i verovao u njihovu moć; iskazivao je ateističko ubeđenje. U svojim delima ( naročito poznijim) prisutni su idealistički elementi, izjave u pismima, materijalističke komponente. U njegovoj poeziji je krajnja iskrenost i beskompromisnost. Nazivali su ga i “ludi Šeli”. Njegova dela su “ALASTOR ILI DUH SAMOĆE” (1816), “POBUNA ISLAMA”(1810), “TRIJUMF ŽIVOTA”- nedovršeno delo, objavljeno posthumno 1824. godine

*Lirske pesme “ODA ZAPADNOM VETRU”, “OBLAK” , “ŠEVI”

Njegov najvažniji prozni rad je “ODBRANA POEZIJE” (1821.)

1. “KRALJICA MAB”- devojka koja je zaspala i u snu joj se javlja vilinska kraljica MAB, koja vodi njenu dušu u svemirske prostore i pokazuje joj postanak sveta i istoriju čovečanstva, koja je puna zla i nesreća a ta nedela su počinili sveštenici, kraljevi, religija, ljudska gramzivost. Na kraju, devojčina duša se vraća telu. Šeli se zadržava na pojedinačnom, ne odvajajući bitno od sporednog.

2.”Pobuna Islama”- započinje podsećanjem na francuski poraz revolucije i alegorisjkom vizijom kao okvirom daljeg pripovedanja. Islam je izmišljena zemlja u kojoj se dešava ta revolucija, junaci speva su dvoje mladih LAON i SITNA, koji su na početku speva u Raju i pripovedaju pesniku svoju zemaljsku istoriju: rođeni pod tiranijom, Laon pesmama podiže duh u narodu a Sitna je njegova učenica. Tiranski kralj ostaje bez vojske, ali Laon ne dozvoljava da ga ubiju. Na kraju oboje bivaju spaljeni na lomači. Što pokazuje da je Šeli za miroljubivu, beskrvnu revoluciju a njihov kraj predstavlja veličanje nepobedivosti slobode.

3. “Alastor ili Duh samoće”- govori o odnosu pesnika i sveta i o pesnikovoj samoći. Alastor, duh osvete, uništava junaka speva zato što je odbio zemaljsku ljubav. Ovo delo je više himna veličnstvu prirode i umetnosti.

4.”EPIPSHIDON” ( duša nad dušom)- prikazuje Italijanku Emiliju Vivijani, koju roditelji ztvaraju u samostan jer nije htela da se uda za čoveka kojeg su joj smestili matorci. Ljubavni spev upućen Emiliji počinje oplakivanjem njene sudbine a završava se strasnim pozivom na bekstvo u neki egzotični zemaljski raj, gde bi uživali.

*Dramski spevovi*:

1. “Oslobođeni Prometej”- spev u dramskoj formi u 4 čina. Prometej je na svojoj steni, do njegovih nogu prijateljice Okenaide (kćer boga Okeana), Pantea i Ione. Pantea predstavlja nadu u bolju budućnost, a Iona je okrenuta

43

prošlosti, pamćenju. Prometej je simbol za duh ljudskog napretka i borbe za slobodu.

*Drame:

1)”Čenči”- jedina prav drama. Grof Frančesko Čenči, razvratnik i nasilnik, više puta je novcem kupovao “oprost grehova” od Pape- opaaaa:) Tiraniše svoju porodicu: ženu, dva sina i kćer Beatriče iz prvog braka. Imao je odnose sa svojom ćerkom koja kasnije sa maćehom unajmljuje plaćene ubice da ga ubiju. Oni bivaju uhapšeni, a njih dve na sudu dobijaju smrtnu kaznu. Ironija, zar ne?:)

*Lirika:

1) “Oblak”- simbol neuništivosti i večnosti materije. Oblak govori u prvom licu, odrasta u veselo i lakomisleno biće a poruka je da svako rađanje u sebi nosi smrt i obratno.

2) “Ševi”- od prirodnog bića koje donosi svetu radost i vedrinu, ševa izrasta u simbol pesničke umetnosti. Ona je idealni pesnik slobodan od ljudskih slabosti i strasti, zna samo za večnu ljubav i spontano gleda sve tajne života i smrti.

3) “Oda zapadnom vetru”- jesenji vetar vrši “pogreb” suvog lišća, koje će njegova sestra “prolećni vetar” podići iz “mračnog zimskog groba” na nov život. Zato je istovremeno i uništava i spašava. Pesnik hoće da bude kao vetar, brz, neukrotiv i ponosit, da vetar posle njegove smrti raznese njegove misli i reči na ljude.

4) “Adolais”- elegija povodom prerane smrti Kitsa sa dve bitne teme: osuda reakcionih sila koje su prema Šeliju krive za Kitsovu smrt i afirmacija Adonisove besmrtnosti

5) nedovršena poema “Trijumf života”- vizija trijumfalne kočije života vođene slepom nužnošću koja gazi nesvseno ljudstvo, u mladosti besno, razigrano, animalno srećno a u starosti pregaženo i propalo. Drugi deo vizije je razgovor pesnika sa duhom Rusoa, koji mu govori da ljubav treba da preporodi svet.

*Proza: “Odbrana poezije”- povod je u spisu “Četiri doba poezije”, koji je teorija o razvoju poezije. Pesnik na početku pravi razliku između razuma i mašte. Delo je posvećeno prikazu postanka i razvoja poezije. Njegovo shvatanje lepog je naturalističko “lepo2 i “dobro” su jedno te isto i oboje imaju najjači izraz u poeziji, koja nije umetnost radi umetnosti, nego radi

44

ljudskog dobra i nije direktno poučna. Šeli je pesnik mladosti, mladalačkih zanosa i ideala: ljubavi, prirode i slobode.

DŽON KITS (1759-1821)

Rođen je u srednje imućnoj građanskoj porodici, otac mu je bio vlasnik štale za iznajmljivanje konja u Londonu. Osnovnu i srednju školu je završio u gradiću Enfildu. Po završetku školovanja, učio je od 1811. godine hirurgiju a od 1815. godine i farmaciju. Od 1816. se drži sa Li Hantom koji je u svom časopisu “The Examiner” objavio Kitsove prve pes, 1818. objavljen je spev “Endymion”. Iste godine se zaljubljuje u Fani Bron, ali nije mogao da je oženi.

Sve što je Kits napisao sadržano je u 3 knjige:

“Pesme iz 1817.”, “Endimion”, “Lamija”, “Izabela”,” Noć uoči sv. Agnese” i druge pesme. Kitsova pisma su objavljena 1818.

*“Pesme iz 1817.”- slabo povezane meditacije o prirodi, poeziji, ljubavi. Neke su u formi poslanica bliskim prijateljima. On je opijen prirodom, na drugačiji način se usredsređuje na konkretne pojave i predmete, bilje i cveće- zapažajući masu pojedinosti. Bio je strasno privržen grčkoj mitologiji i poeziji i jedini je od njih načinio religiju. Treća Kitsova stalna tema je sama poezija i njen odnos prema stvarnosti, najzanimljivija je u pesmi “San i poezija”.

**“Endimion” – je mladalačko, sanjalački- vizionarsko delo, revolucionarno i 2opasno”. Napisan je herojskim distihom osim dve od tri posebne pesme, a obrađuje i jednu grčku bajku. Ovo je obimno delo u 4 pevanja ( 4000 stihova). Podlogu radnje čini bajka o ENDIMIONU, lepom mladiću u koga je zaljubljena boginja meseca Artemida ili Dijana. U prvoj knjizi opis pastirske svetkovine na koju dolazi “ pastirski princ” Endemion. Usamljenog Endimiona sestra Peona vodi u tihi kutak gde joj on otkriva razlog svoje usamljenosti- u snu se sreo sa nadzemaljski lepim ženskim bićem dva puta a potom je ona nestala. On nju traži po celom svetu u drugoj, trećoj i dobrim delom četvrtog pevanja gde se opisuju ta lutanja. On susreće zemaljsku lepoticu Febu, shvata da je ta božanska lepotica Dijana koja mu je dala Febu da sa njom živi na Zemlji.

*Kitsove pesničke pripovetke: tri pripovetke u stihu. “Lamija”- napisana herojskim distihom podeljena na dva dela. Prvi je fantastičko- opisna priča o Hermu koji je tražeći svoju voljenu nimfu naišao na ženu-

45

zmiju-Lamiju koja mu pomaže a on njoj zauzvrat ispunjava želju da se pretvori u devojku. U drugom delu Lamija osvaja mladića LIKIJA, koji je vodi kući u Kornit i živi sa njom. Lamija ovde predstavlja lepotu koja ubija a u drugom delu ona je žrtva nemilosrdne nauke, pesnik je očigledno žali.

“Izabela”- napisana oktavom(AbAbAbcc). Kits je preuzeo motiv iz Bokačovog “Dekamerona”- Izabelina braća ubijaju njenog ljubavnika zato što im je cilj da udaju sestru u “plemenitu” porodicu. Kits je Lorenca napravio kao stidljivog ljubavnika i ima dosta opisne lirike.

” Noć uoči sv. Agnese”- najuspešnija priča u stihu. Napisana je Spenserovom strofom. Motiv je verovanje da će devojka koja uoči sv. Agnese(20.1) da legne bez večere i pomoli se pre spavanja, te noći sanja svog dragog Madlina, ćerka gospodara zamka postupa tako. Njen dragi Porfiro, čija je porodica u smrtnoj zavadi sa njenom, pomoću stare služavke te noći tajno ulzi u njenu sobu, nagovara je da pobegnu i uspeva u tome. Dublji motiv je svakako u “Romeu i Juliji” nego ovde.

*KITSOV EPSKI POKUŠAJ- nedovršen ep “HIPERION”, napisan u blankversu a tema je iz grčke mitologije, pad starih Bogova na čijem čelu je bio Saturn ( Kron) dolaskom novih kojima vlada Jupiter(Zevs).

*KITSOVA LIRIKA*- “Oda o grčkoj vazi”, “Oda jeseni”, “Oda Slavuju”- letnja noć, bujna priroda, slavujeva pesma u pesniku izaziva treperenje mašte i pojavu brojnih sećanja. Javlja se želja za zaboravom, za “letom” i za bekstvom iz realnosti u svet slavujeve pesme. Vino je sredstvo kojim bi mogao neopaženo da napusti svet, što je simbol utopije i prepuštanja čulnim strastima. Slika mladića koji umire od TBC-a inspirisana smrću Kitsovog brata i ta slika predstavlja simbol smrtnosti i ljudske slabosti. Ovo je pesma o tragičnom ljudskom raskršću između mašte i stvarnosti, poezije i života, besmrtnosti i ljudskog bitisanja

***“Oda o grčkoj vazi”- ima temu neprolaznosti umetničke lepote u kontrastu sa prolaznošću ljudskog života. Kits opisuje reljefe na starogrčkoj vazi i ima mnogo slika; mladi ljubavnici, svirač na fruli, sveštenik okružen narodom koji vodi junicu na žrtvovanje. Ima 5 strofa, obraća se sa “mi”, naglašenaje opštost i objektivnost a poruka je da do istine se može doći i osećanjem, a ne samo logikom.

“Oda jeseni”- ima 3 strofe, po 11 stihova i najkraća je. To je “savršena pesma” o nečemu što se prima spontano, lako, više čulnim nego misaonim putem. Pesma radosti nad ispunjenjem biološke svrhe čoveka.

46

*****KITSOVA PISMA- značajan dokument o njegovoj ličnosti. On je pesnik “lepote koja mora da umre”. Intenzivno uživanje u “slastima” ovog sveta nerazdvojivo je povezano sa intenzivnim osećanjem smrtnosti.

47

48