W

Enid Blyton

5 PRIJATELJA NA OTOKU S

BLAGOM

THE FAMOUS FIVE 1.

Five on a treasure island

W

Olupina broda na otoku Kirrinu znaĉi da tamo mora postojati blago!

Pet slavnih prijatelja ne mogu doĉekati da to istraţe – ali oni nisu sami!

Još je netko u potrazi za blagom! Tko će slijediti tragove i prvi stići do

blaga?

Biblioteka PET PRIJATELJA – Kroz seriju od 21 knjige upoznat

ćemo se s dogodovštinama pet prijatelja; Julian, Dick, Anne, George i

pas Timmy.

W

Veliko iznenađenje

– Majko, da li već znaš gdje ćemo ljetovati? – upitao je Paul za

doruĉkom. – Hoćemo li ići u Polseath kao obiĉno?

– Bojim se da nećemo – odgovori majka. – Ove godine kod njih

nema mjesta.

Troje je djece doruĉkovalo i pogledalo se krajnje razoĉarano. Veoma

su voljeli kuću u Polseathu; plaţa je bila lijepa, a kupanje ugodno.

– Glave gore! – otac će. – Vjerujem da ćemo za vas naći nešto drugo,

jednako pogodno. Osim toga, ove godine majka i ja nećemo poći s

vama. Je li vam o tome govorila?

– Ne! – reĉe Anne. – Majko, je li to istina? Zar zaista ne moţete

provesti praznike s nama? Uvijek smo ih zajedno provodili.

– Pa, ovaj put tata ţeli da poderao zajedno u Škotsku – majka će. –

Samo nas dvoje! A kako ste doista dovoljno odrasli da brinete o sebi,

mislili smo kako bi bilo zabavno da i vi provedete praznike sami. Ali, s

obzirom na to da ne moţete ići u Polseath, zaista ne znam kamo bismo

vas poslali.

– Štoje s Quentinovima? – iznenada će otac. Ouentinje bio njegov

brat, a djeci stric. Samo su ga jednom vidjela i popriliĉno ga se

ustrašila. Bijaše on vrlo visok, smrknut ĉovjek, umni znanstvenik koji je

svo vrijeme provodio baveći se svojim radom. Ţivio je na moru – i to je

bilo sve što su djeca znala o njemu!

– Quentin? – majka će skupivši usne. – Kako to da si na njega

pomislio? Ne vjerujem da bi ţelio da mu se djeca muvaju po njegovoj

maloj kući.

– Pa – nastavi otac – neki sam se dan sastao u gradu s Ouentinovom

suprugom u vezi s nekim poslom, i nisam imao osjećaj da im ide

naroĉito dobro. Fanny je kazala da bi rado našla jedno ili dvoje ljudi

koji bi kod njih ţivjeli neko vri jeme kako bi im pri teklo nešto novca.

Kuća im je uz more, znaš. Moţda bi to bila prava prilika za djecu.

Fanny je vrlo draga... dobro bi brinula o njima.

– Da, a i oni imaju dijete, zar na? – na to će majka. – Da vidimo,

kako joj je ono bilo ime, pomalo neobiĉno, da, Georgina! Koliko bi joj

W

moglo biti godina? Oko jedanaest, pretpo stavljam.

– Stara je koliko i ja – reĉe Dick. – Zgodno je imati ses triĉnu koju

još nismo vidjeli! Mora daje dobrano osamljena kao jedinica. Ja se

mogu igrati s Julianom i Anne, ali Georgina je posve sama. Mislim da

će se radovati našem posjetu.

– Da, vaša teta Fanny kaţe da bi Georgini dobro došlo malo društva

– otac će. – Znate, doista mislim da smo riješili problem ako nazovemo

Fannv i dogovorimo se da djeca odu tamo. Uvjeren sam da bi to

dobrodošlo Fanny, a Georgina bi voljela da ima nekoga s kime bi se

igrala tijekom praznika. Mi bismo pak znali daje naše troje djece na

sigurnu.

Djeca su se priliĉno uzbudila. Zabavno je poći na mjesto gdje još

nismo bili i odsjesti kod sestriĉne koju ne poznajemo.

– Ima li tamo klisura, stijena i pijeska? – upita Anne. – Je li mjesto

lijepo?

– Ne sjećam se baš dobro – otac će. – Ali uvjeren sam da je

uzbudljivo. U svakom sluĉaju, zavoljet ćete ga. Ime mu je Zaljev

Kirrin. Vaša teta Fanny provela je tamo cijeli ţivot i ne bi ga nizašto

napustila.

– O, tata, nazovi tetu Fanny i pitaj moţemo li doći! – uzvikne Dick.

– Osjećam da je to pravo mjesto. Nekako odiše na pustolovinu!

– Uvijek to kaţeš, kamogod odlaziš! – otac će uza smijeh.

– U redu, nazvat ću ih odmah i vidjeti postoji li mogućnost.

Svi su završili s doruĉkom. Ustali su i ĉekali da otac telefonira. On je

izišao u predvorje i ĉuli su kako okreće brojeve.

– Nadam se daje to prava stvar za nas – reĉe Julian. – Zanima me

kako izgleda Georgina. Neobiĉno ime, zar ne? Doima se prije kao ime

djeĉaka negoli djevojĉice. Njoj je, znaĉi, jedanaest... godinu je mlaĊa od

mene, a jednako stara kao i ti, Dick, i godinu starija od tebe, Anne.

Otprilike smo istih godina. Nas ćemo se ĉetvoro zacijelo dobro

zabavljati.

Tata se vratio za desetak minuta i djeca su odmah znala daje sve

utanaĉio. Smiješio im se.

– Dobro, to je sreĊeno – reĉe. – Teta Fanny je odušev ljena. Kaţe da

će Georgini izvanredno doći društvo, jer je vrlo osamljena djevojĉica i

uvijek se igra sama. Ona će se pak rado brinuti o vama svima. Jedino

W

morate pripaziti da ne smetate stricu Quentinu. On vrlo naporno radi i

ne pod nosi da ga se ometa.

– Dok smo u kući, bit ćemo tihi poput miševa! – reĉe Dick. –

Poštenja mi. O, divno, krasno, kada krećemo, tata?

– Narednog tjedna, ako majka stigne obaviti pripreme – uzvrati otac.

Majka potvrdno kimne:

– U redu – reĉe. – Nema mnogo toga da se priprema... samo kupaći

kostimi, majice i kratke hlaĉe. Svo troje nose istu odjeću.

– Kako će biti ugodno ponovno nositi kratke hlaĉe! – Anne će vrteći

se ukrug. – Dosadile su mi školske kute. Ţelim nositi kratke hlaĉe ili

kupaći kostim, kupati se i verati s djeĉacima.

– Doskora ćeš i to moći – majka će uza smijeh. – Ne zaboravi

pripremiti sve igraĉke ili knjige koje ćeš ponijeti. Ne uzimaj previše,

molim te, jer neće biti mnogo mjesta.

– Prošle godine Anne je htjela ponijeti svih svojih petnaest lutaka –

reĉe Dick. – Sjećaš li se, Anne? Nije li to bilo smiješno?

– Ne, nije – odvrati Anne pocrvenjevši. – Volim svoje lutke i

naprosto se nisam mogla odluĉiti koje da ponesem. Zato sam mislila da

ponesem sve. To nije nimalo smiješno.

– A sjećate li se da je Anne godinu dana prije toga htjela ponijeti

svoga konjića za ljuljanje? – Dick će hihoćući se.

Majka se umiješala:

– Znaš, sjećam se malog djeĉaka Dicka koji je izdvojio dva rugobna

lutka, medvjedića, tri punjena psa, dvije maĉke i svoga starog majmuna,

i naumio ih ponijeti jedne godine u Polseath – kazala je.

Sada se pak Dick zacrvenio. Odmah je promijenio predmet

razgovora.

– Tata, hoćemo li putovati vlakom ili kolima? – upitao je.

– Kolima – odgovori otac. – Sve moţemo natrpati u prtljaţnik. Pa,

da krenemo u utorak?

– Meni odgovara – reĉe majka. – Moţemo odvesti djecu, vratiti se, u

miru sebe spakirati i krenuti za Škotsku u petak. Da, bit ćemo spremni u

utorak.

Znaĉi, u utorak! Djeca su nestrpljivo brojila dane, a Anne bi svake

veĉeri prekriţila jedan dan u kalendaru. Ĉinilo se da tjedan vrlo sporo

odmiĉe. Najposlije, došao je i utorak. Dick i Julian dijelili su

W

spavaonicu; probudili su se u istom trenutku i ţudno virnuli kroz

obliţnji prozor.

– Hura, lijep je dan! – Julian će skaĉući iz kreveta. – Ne znam zašto,

ali uvijek mi se ĉini veoma vaţnim da bude sunĉano na prvi dan

praznika. Hajdemo probuditi Anne.

Anne se probudila u hipu i veselo piljila u Juliana.

– Konaĉno je stigao! – rekla je. – Mislila sam da nikad neće doći. O,

nije li uzbudljiv osjećaj odlaziti na ljetovanje!

Krenuli su ubrzo nakon doruĉka. Automobil je bio velik i svi su se

udobno smjestili. Majka je sjedjela sprijeda, pokraj oca, a troje djece na

straţnjem sjedištu drţeći noge na dva kovĉega. U prtljaţniku, u

straţnjem dijelu automobila, smještena je sva ostala prtljaga i jedna

mala putna škrinja. Majka je bila uvjerena da ništa nisu zaboravili.

Isprve su sporo napredovali kroz prometom zakrĉeni London, a

potom krenuli brţe, ostavljajući grad za sobom. Uskoro su se našli na

otvorenoj cesti i automobil je brzo promicao. Djeca su se zabavljala

pjevajući kao i uvijek kad su bila sretna.

– Hoćemo li uskoro piknikovati? – upita Anne koja je iznenadno

ogladnjela.

– Hoćemo – uzvrati majka. – Ali ne još. Tek je jedanaest sati. Ruĉat

ćemo najranije u pola jedan, Anne.

– Milostivi boţe! – Anne će. – Dotad neću izdrţati!

Majka joj je zato ponudila malo ĉokolade, pa su ona i djeĉaci

zadovoljno mljackali promatrajući breţuljke, šume i polja pokraj kojih

je prolazio automobil.

Piknik je bio ugodan. Smjestili su se na zaravni strma breţuljka s

kojeg se pogled sterao prema sunĉanoj dolini. Anne se nije odviše

svidjela velika smeĊa krava koja im se primaknula i zurila u nju, no

otišla je kad joj je otac rekao da se udalji. Djeca su se svojski prihvatila

hrane i majka je kazala da će umjesto piknika u vrijeme pijenja ĉaja

morati otići u neku ĉajanu, jer su djeca uza sendviĉe namijenjene ruĉku

pojela i one koje je trebalo posluţiti uz ĉaj!

– Kada ćemo stići kod tete Fanny? – upita Julian dovrša vajući i

posljednji sendviĉ i ţeleći da ih je više.

– Ako nas sreća posluţi, oko šest – reĉe otac. – A sada, ţeli li netko

protegnuti noge? Ĉeka nas još dobar komad puta u autu, znate.

W

Ĉinilo se da automobil proţdire milje odmiĉući putem. Došlo je

vrijeme ĉaja i troje se djece iznova uzbudilo.

– Moramo paziti da odmah ugledamo more – reĉe Dick. – Već mu

naslućujem miris!

Bio je u pravu. Automobil je uskoro stigao na vrh breţuljka – i tamo

je bilo sjajno plavo more, mirno i glatko pod zalazećim suncem. Troje

djece usklikne.

– Eno ga!

– Nije li prekrasno!

– O, ţeljela bih se istog trenutka okupati!

– Treba nam još dvadeset minuta da stignemo do Zaljeva Kirrin –

reĉe otac. – Stigli smo na vrijeme. Doskora ćete vidjeti zaljev, priliĉno

je velik, s neobiĉnim otokom na ulazu u uvalu.

Djeca su gledala kroz prozore dok su se vozili duţ obale. Tad Julian

krikne:

– Eno ga, to mora daje Zaljev Kirrin. Gledaj, Dick, nije li lijep i

plav?

– I pogledaj mali stjenoviti otok koji štiti ulaz u zaljev – Dick će. –

Rado bih ga posjetio.

– Pa, zacijelo i hoćeš – reĉe majka. – A sad, potraţimo kuću tete

Fanny. Ime joj je Vila Kirrin.

Ubrzo su stigli. Kuća je bila smještena na niskoj stijeni što je

nadvisivala zaljev i bila uistinu stara. Ruţe penjaĉice pokrivale su

proĉelje, a vrt je uveseljavalo cvijeće.

– Ovo je Vila Kirrin – otac će zaustavivši automobil is pred nje. –

Pretpostavlja se daje stara gotovo tristo godina. A gdje je Quentin?

Zdravo, eno Fanny!

W

Neobična sestrična

Teta je išĉekivala automobil. Ĉim je ugledala kola koja su se vani

zaustavila, istrĉala je na velika drvena vrata. Djeci se odmah svidio

njezin izgled.

– Dobrodošli u Kirrin! – uzviknula je. – Zdravo svima! Drago mi je

da vas vidim. O, kako velika djeca!

Uslijedili su poljupci, a zatim su djeca ušla u kuću. Svidjela im se.

Djelovala je vremešno i nekako tajanstveno, a namještaj je bio star i

vrlo lijep.

– Gdje je Georgina? Kazala sam joj da vas ĉeka u vrtu – rekla je teta.

– A sada je nekamo otišla. Moram vam reći, djeco, u poĉetku ćete

moţda teško izlaziti nakraj s George. Znate, uvijek je bila na svoju

ruku. I moţda joj spoĉetka neće biti drago da ste ovdje. Ali na to uopće

ne smijete obra ćati paţnju. Za kratko vrijeme sve će biti u redu. Veoma

mi je drago zbog George da ste došli. Strašno joj nedostaju djeca s

kojim bi se mogla igrati.

– Zar je vi zovete "George"? – Anne će zaĉuĊeno. – Mis lila sam da

joj je ime Georgina.

– I jest – reĉe teta. – Ali George mrzi biti djevojĉica, pa je moramo

zvati George, kao daje djeĉak. Zloĉesta se dje vojĉica ne odaziva ako je

zovnemo Georgina.

Djeca pomisliše kako se ime Georgina doima priliĉno uzbudljivo.

Ţeljela su da ona doĊe. Ali nije. Umjesto nje, iznenada se pojavio stric

Quentin. Bijaše on ĉovjek nadasve neobiĉna izgleda, veoma visok,

taman, priliĉno mrgodnih vijeĊa na široku ĉelu.

– Zdravo, Quentine! – reĉe otac. – Dugo se nismo vidjeli. Nadam se

da te djeca neće odveć omesti u tvome poslu.

– Quentin radi na veoma teškoj knjizi – teta će Fanny. – Ali,

namijenila sam mu vlastitu sobu na sasvim drugom kraju kuće. Stoga ne

vjerujem da će ga ometati.

Stric je pogledao troje djece i kimnuo im. Mrgodnost mu nije nestala

s lica. Djeca su ga se pomalo ustrašila i bilo im je drago da on radi u

drugom dijelu kuće.

W

– Gdje je George? – on će dubokim glasom.

– Opet je nekamo otišla – ljutito će teta Fanny. – Rekla sam joj da

ostane ovdje i doĉeka svoje roĊake.

– Zasluţila je batine – stric će Ouentin. Djeci nije bilo sasvim jasno

da li se šali ili ne. – Pa dobro, djeco, nadam se da ćete se ovdje lijepo

provesti i moţda ćete uliti malo zdrava razuma u Georgeinu glavu!

U Vili Kirrin nije bilo dovoljno mjesta za oca i majku da prenoće, pa

su krenuli nakon kratke veĉere da bi odsjeli u hotelu u obliţnjem gradu.

Put u London nastavit će odmah poslije doruĉka narednoga dana. Tako

su se s djecom oprostili iste veĉeri.

Georgina se još nije bila pojavila.

– Zao mi je da nismo vidjeli Georginu – rekla je majka.

– Prenesite joj naše pozdrave i recite da se nadamo kako će se rado

igrati s Dickom, Julianom i Anne.

Otac i majka su otišli. Djeca su se oćutjela malko osamljeno, dok su

gledala veliki automobil kako zamiĉe za ugao ulice, ali teta Fannv ih je

povela na kat da im pokaţe njihove spavaonice i uskoro su zaboravila

na ţalost.

Dva djeĉaka trebala su spavati zajedno u sobi s kosim stropovima na

vrhu kuće. Odatle je pucao prekrasni pogled na zaljev. Djeĉake je to

iskreno oduševilo. Anne je trebala spavati s Georginom u manjoj sobi

ĉiji su prozori gledali na vrištine sa straţnje strane kuće. Ali jedan

postrani prozor gledao je na more, što se Anne jako svidjelo. Bila je to

lijepa soba, a crvene su ruţe naginjale svoje glave kroz prozore.

– Zaista bih ţeljela da doĊe Georgina – rekla je Anne svojoj teti. –

Rado bih vidjela kako izgleda.

– Pa, ona je neobiĉna mala djevojĉica – reĉe teta. – Ponekad je vrlo

osorna i nabusita, ali je dobra srca, vrlo odana i posve iskrena. Jednom

kad se s nekim sprijatelji, zauvijek će biti prijatelj, ali vrlo teško sklapa

prijateljstva i to mi je jako ţao.

Anne iznenadno zijevne. Djeĉaci joj uputiše mrgodni pogled jer su

znali što slijedi. I uslijedilo je!

– Sirota Anne! Kako si umorna! Svi morate odmah poći u postelju i

dobrano se ispavati. Sutra ujutro probudit ćete se sasvim svjeţi – teta će

Fannv.

– Anne, doista si blesava! – Dick će prijekorno kad je teta izišla iz

W

sobe. – Dobro znaš što odrasli pomisle ĉim mi zijevnemo. Ţelio sam još

noĉas poći do obale.

– Jako mi je ţao – uzvrati Anne. – Naprosto se nisam mogla svladati.

A, osim toga, sada ti zijevaš, Dick, a i Julian!

Tako je i bilo. Nakon duge voţnje, bili su strahovito pospani. Potajno

su svi ţeljeli da se šćućure u postelji i sklope oĉi.

– Pitam se gdje je Georgina – mislila je Anne nakon što se oprostila s

djeĉacima i otišla u svoju sobu. – Nije li neobiĉno to što nas nije

doĉekala i poţeljela nam dobrodošlicu; što nije došla na veĉeru i još

nije stigla kući! Napokon, ona spava u mojoj sobi i sam bog zna kad će

se vratiti!

Svo troje djece duboko je spavalo prije no što je Georgina došla u

svoj krevet! Nisu je ĉuli kad je otvorila Anneina vrata. Nisu ĉuli kad se

razodijevala i prala zube. Nisu ĉuli škripu kreveta kad je legla. Bijahu

toliko umorni te nisu ĉuli ništa sve dok ih ujutro nije probudilo sunce.

Kad se Anne probudila, isprva nije znala gdje je. Leţala je u malom

krevetu i gledala kosi strop i crvene ruţe što se klanjahu kroz otvoreni

prozor. U hipu se dosjetila gdje je: "Ja sam u Zaljevu Kirrin i praznici

su!", pomislila je radosno privukavši koljena.

Potom je pogledala prijeko, na drugi krevet. U njemu je poĉivalo

drugo dijete, sklupĉano ispod pokrivaĉa. Anne je vidjela tek vrh

kovrĉave kose i to je bilo sve. Kad se tijelo malo pomaknulo, Anne

progovori.

– Hej! Ti si vjerojatno Georgina?

Dijete u krevetu, na suprotnoj strani sobe, sjedne i pogleda u Anne.

Imala je vrlo kratku kovrĉavu kosu, skoro jednako kao u djeĉaka. Lice

joj je bilo preplanulo, gotovo tamnosmeĊe od sunca, a veoma plave oĉi

gledahu poput potoĉnica. Usta joj, meĊutim, odavahu zlovolju i imala je

mrgodan pogled svog oca.

– Ne – reĉe. – Ja nisam Georgina.

– O! – Anne će iznenaĊeno. – Pa tko si onda?

– Ja sam George – reĉe djevojĉica. – Odazvat ću se jedi no ako me

osloviš sa George. Mrzim biti djevojĉica. Ne ţelim to biti. Ne volim

raditi ono što ĉine djevojĉice. Volim se baviti onime ĉime se bave

djeĉaci. Mogu se penjati bolje i plivati brţe od ikojeg djeĉaka. Umijem

upravljati ĉamcem bolje od bilo kojeg ribarskog djeĉaka na obali.

W

Moraš me oslovljavati sa George. Tada ću govoriti s tobom. U

protivnome, neću.

– O! – protisne Anne misleći kako je njezina sestriĉna krajnje

neobiĉna. – U redu! Svejedno mi je kako te oslovljavam. George je

lijepo ime. Georgina mi se baš i ne sviĊa. Uostalom, ti i izgledaš kao

djeĉak.

– Doista? – George će dok joj je s lica naĉas išĉezao izraţaj

mrzovolje. – Majka se strašno ljutila na mene kad sam toliko skratila

kosu. Visila mije po cijelom vratu. Strašno!

Dvije se djevojĉice na trenutak zagledahu.

– Nije li tebi naprosto odvratno biti djevojĉicom? – upita George.

– Ne, naravno da nije. Vidiš, ja volim lijepe haljine i volim lutke, a

to ne moţeš ako si djeĉak.

– Pih! Glupo je mariti za lijepe haljine – George će prezrivo. – 1 za

lutke! Znaš, ti si prava beba, i to je sve što mogu reći.

Anne se oćutje uvrijeĊenom.

– Nisi baš uljudna – reĉe. – Nećeš pobuditi veliku paţnju u moje

braće budeš li se ponašala kao da sve znaš. Oni su pravi djeĉaci a ne

toboţnji, poput tebe.

– Pa, budu li neugodni prema meni, ja na njih neću obra ćati paţnju –

George će skoĉivši iz kreveta. – Uostalom, ja nisam ţeljela da itko od

vas doĊe ovamo. Da se miješa u moj ţivot! Sretna sam i sama. Sada

moram trpjeti glupavu djevojĉicu koja voli haljine i lutke i dvojicu

blesavih bratića!

Anne je osjećala da su krenule veoma loše. Odjenula je sive traperice

i crvenu majicu. George je takoĊer navukla traperice i mušku majicu. U

trenutku kad su bile spremne, djeĉaci su pokucali na vrata.

– Jeste li spremne? Je li Georgina tamo? Sestriĉno Georgino, doĊi da

se upoznamo.

George širom rastvori vrata i iziĊe uzdignute glave. Nije uopće

obratila paţnju na dva iznenaĊena djeĉaka. Šepureći se, uputila se niza

stube. Ostalo troje djece se zgledalo.

– Ne odaziva se ako je oslovljavate sa Georgina – objasnila je Anne,

– Mislim daje strašno ĉudna. Rekla je da nije ţeljela da doĊemo i

druţimo se s njom. Ismijala me i bila priliĉno gruba.

Julian zagrli Anne koja je djelovala priliĉno utuĉeno.

W

– Glavu gore! – reĉe. – Imaš nas kao zaštitu. PoĊimo dolje na

doruĉak.

Svi su bili gladni. Miris slanine i peĉenih jaja bio je zamaman.

Potrĉali su niza stube i poţeljeli dobro jutro svojoj teti. Ona je upravo

posluţivala doruĉak. Stric je sjedio na ĉelu stola i ĉitao novine. Kimnuo

je djeci. Zauzeli su mjesta bez rijeĉi, pitajući se smiju li govoriti za

vrijeme obroka. Kod kuće im je to bilo dopušteno, ali stric Ouentin

doimao se prliĉno goropadno.

George je bila tamo i mazala prepeĉenac maslacem. Mrzovoljno je

pogledala troje djece.

– Ne gledaj tako, George – rekla je njezina majka. – Nadam se da ste

se već sprijateljili. Bit će vam zabavno da se zajedno igrate. Moraš

jutros povesti roĊake da vide zaljev i pokazati im najbolja mjesta za

kupanje.

– Ja idem loviti ribu – reĉe George.

Otac je namah pogleda.

– Ne ideš – reĉe. – Za promjenu, lijepo ćeš se ponašati i povesti

roĊake do uvale. Ĉuješ li?

– Da – reĉe George uz mrgoĊenje posve istovjetno onome njezina

oca.

– Moţemo mi i sami otići do zaljeva, ako George odlazi u ribolov –

Anne će spremno, misleći kako će biti bolje da George ne bude s njima

bude li loše raspoloţena.

– George će uraditi upravo ono što joj je reĉeno – njezin će otac. – U

protivnome, imat će sa mnom posla.

I tako, nakon doruĉka, ĉetvoro se djece spremilo da siĊe do obale.

Puteljak se blago spuštao do uvale i veselo su ga pretrĉali. Ĉak je i

George zaboravila na zlovolju kad je osjetila toplinu sunca i ugledala

ples bljeskova na plavu moru.

– PoĊi u ribolov ako ţeliš – reĉe joj Anne kada su stigli na plaţu. –

Nećemo te odati. Ne ţelimo ti smetati, znaš. Mi ćemo se sami druţiti, i

ako ne ţeliš biti s nama, ne moraš.

– Ali rado bismo bili s tobom, ako ti ţeliš biti s nama – Julian će

velikodušno. Mislio je kako je George osorna i neodgojena, ali mu se i

protiv volje priliĉno sviĊala mala djevojĉica uspravna drţanja i kratke

kose, blistavih plavih oĉiju i mrzovoljnih usana.

W

George se zapilji u njega.

– Vidjet ću – reĉe. – Ne sprijateljujem se s ljudima na prosto zato što

su mi roĊaci, ili iz nekog drugog glupavog razloga. Sprijateljujem se s

W

ljudima jedino ako mi se sviĊaju.

– Tako je i s nama – Julian će. – Naravno, moţe se dogo diti da se ti

nama ne svidiš.

– O! – zaĉuĊeno će George kao da joj to dosad nije ni palo na pamet.

– Pa, naravno, i to se moţe dogoditi. Upravo sam pomislila kako me

mnogi ljudi ne vole.

Anne je širom otvorenih oĉiju gledala plavu uvalu. Na ulazu se

nalazio neobiĉan sjenoviti otok na ĉijem je vrhu, ĉinilo se, bio stari

ruševni dvorac.

– Nije li to ĉudno mjesto? – kazala je. – Pitam se kako mu je ime.

– To je otok Kirrin – reĉe George oĉiju modrih poput puĉine u koju

se zagledala. – Lijepo je tamo otići. Ako mi se svidite, povest ću vas

tamo... jednoga dana! Ali to ne obeća-jem. Do njega se moţe stići

jedino ĉamcem.

– Ĉiji je taj neobiĉni otok? – upita Julian.

George im pruţi krajnje iznenaĊujući odgovor.

– Pripada meni – kazala je. – Toĉnije, pripast će meni... jednoga

dana. Bit će to moj vlastiti otok... i moj vlastiti zamak!

W

Neobična pripovijest i novi prijatelj

Troje je djece pogledalo George krajnje iznenaĊeno.

George je izdrţala njihov pogled.

– Što hoćeš time reći? – Dick će najposlije. – Otok Kirrin ne moţe

pripadati tebi. Naprosto se hvališeš.

– Ne, ne hvališem se – reĉe George. – Pitajte majku. Ako ne

vjerujete u to što vam govorim neću vam reći više ni rijeĉi. Ali ja ne

govorim neistinu. Mislim da samo kukavice ne govore istinu... a ja

nisam kukavica.

Julian se sjetio da je teta Fanny kazala kako je George posve iskrena.

Poĉeškao se po glavi i ponovno pogledao George. Ali kako bi to što

govori mogla biti istina?

– Pa, naravno, vjerovat ćemo ti ako govoriš istinu – reĉe.

– Ali doista zvuĉi malo nevjerojatno, znaš. Zaista. Djeca obiĉno ne

posjeduju otoke, pa ĉak ni ovako smiješno male.

– To nije smiješno malen otok – bijesno će George. – On je krasan.

Na njemu ima zeĉeva pitomih koliko se samo moţe biti i velikih

morskih kormorana koji sjede s druge strane, a tamo dolaze i

najrazliĉitije vrste galebova. I dvorac je prekrasan takoĊer, iako jest

posve ruševan.

– Zvuĉi lijepo – Dick će. – Kako to da on pripada tebi, Georgina?

George gaje gledala i nije odgovorila.

– Izvini – Dick će ţurno. – Nisam te htio osloviti sa Georgina. Htio

sam reći George.

– Nastavi, George, reci kako to da otok pripada tebi – Julian će

uhvativši za ruku svoju malu mrgodnu sestriĉnu.

Ona se odmah povukla.

– Ne ĉini to – kazala je. – Nisam još sigurna da li ţelim da

postanemo prijatelji.

– U redu, u redu – Julian će gubeći strpljenje. – Budimo neprijatelji

ili štogod hoćeš. Nije nam stalo. Ali tvoja nam je majka jako draga i ne

ţelimo da misli kako se nismo htjeli sprijateljiti s tobom.

– SviĊa vam se moja majka? – upita George, a pogled sjajnih plavih

W

oĉiju malko se ublaţio. – Da, draga je, zar ne? Pa, dobro, reći ću vam

kako to da posjedujem otok Kirrin. DoĊite i sjednite tamo u kut, gdje

nas nitko ne moţe ĉuti.

Svi su sjeli u pjeskoviti zakutak plaţe. George je gledala mali otok u

zaljevu.

– Bilo je to ovako – reĉe. – Prije mnogo godina, obitelj moje majke

posjedovala je gotovo svu zemlju u okolici. Potom su osiromašili i

većinu morali prodati. Ali nisu uspjeli prodati otoĉić, jer nitko nije

smatrao da nešto vrijedi, posebno zato što je dvorac već godinama bio u

ruševnu stanju.

– Zamisli da nitko nije htio kupiti ovako lijep i malen otok! –

usklikne Dick. – Kad bih imao novaca, odmah bih ga kupio.

– Sve što je preostalo od imetka majĉine obitelj i jest naša Vila

Kirrin, zemlja koja se nalazi u blizini i otok Kirrin – reĉe George. –

Majka kaţe da će kad odrastem otok biti moj. Kaţe da ga sada više ne

ţeli, pa je tako na neki naĉin poklonjen meni. Pripada mi. To je moj

privatni otok i ne dopuštam nikome da na nj dolazi izuzev s mojim

dopuštenjem.

Troje je djece piljilo u nju. Vjerovali su svakoj Georgininoj rijeĉi, jer

je bilo oĉevidno da djevojĉica govori istinu. Neobiĉno je posjedovati

vlastiti dvorac! Mislili su kako je uistinu imala sreće.

– O, Georgina, hoću reći George! – Dick će. – Stvarno si sretna. Ĉini

se daje otok tako lijep! Nadam se da ćeš se s nama sprijateljiti i uskoro

nas tamo povesti. Naprosto ne moţeš zamisliti koliko bismo to ţeljeli.

– Pa, moţda i hoću – George uzvrati zadovoljna zanimanjem koje je

pobudila. – Vidjet ću. Još nikoga nisam tamo odvela, iako su me neki

djeĉaci i djevojĉice iz okolice to molili. Ali nisu mi dragi, pa ih nisam

povela.

Nastupila je kratka tišina, dok je ĉetvoro djece gledalo prema zaljevu

gdje je u daljini leţao otok. Plima se povukla. Gotovo se ĉinilo da bi se

moglo pregaziti do otoka. Dick upita je li to moguće.

– Ne – rekla je George. – Kazala sam ti, do tamo se moţe stići jedino

ĉamcem. Dalje je no što izgleda, a voda je vrlo, vrlo duboka. Svuda

uokolo ima stijena... valja dobro znati kuda treba veslati, jer se u

protivnome moţeš zabiti u njih. Ovo je opasan dio obale. Mnogo je

brodskih olupina uokolo.

W

– Olupina! – Julian će sjajnih oĉiju. – Znajte da nikad nisam vidio

staru olupinu. Mogu li se ovdje vidjeti?

– Sada više ne – George će. – Sve su povaĊene. Izuzev jedne, a ta je

na drugoj strani otoka. Leţi duboko u vodi. Vidi se tek slomljeni jarbol

ako veslaš iznad nje za mirnoga dana i paţljivo gledaš u vodu. Zapravo

i olupina pripada meni.

Taj su put djeca doista jedva povjerovala George. Ali ona je odluĉno

potvrĊivala glavom.

– Da – kazala je – taj je brod pripadao jednome od mojih pra-pra-

pradjedova, ili nekom takvome. On je brodom donosio zlato, velike

zlatne šipke, i potonuo kod otoka Kirrin.

– O! Što se dogodilo sa zlatom? – upita Anne oĉiju okruglih i

golemih.

– Nitko ne zna – reĉe George. – Pretpostavljam daje bilo pokradeno

s broda. Naravno, dolje su se spuštali ronioci i traţili, ali zlato nisu

pronašli.

– Isuse, to zvuĉi uzbudljivo – Julian će. – Ţelio bih da vidim olupinu.

– Pa, moţda bismo mogli otići danas poslijepodne kad se plima

povuĉe – reĉe George. – Vrijeme je tako mirno i bis tro. Mogli bismo je

malko pogledati.

– O, kako bi to bilo krasno! – uzvikne Anne. – Toliko ţelim vidjeti

pravu ţivu olupinu!

Ostali su se nasmijali.

– Pa neće baš biti odviše ţiva – reĉe Dick. – Ĉuj, George, što misliš

o kupanju?

– Najprije moram otići po Timothya – odgovori George. Ustala je.

– Tko je Timothy? – upita Dick.

– Znate li ĉuvati tajnu? – upita George. – Nitko kod kuće to ne smije

znati.

– Dobro, nastavi, u ĉemu je tajna? – upita Julian. – Slobodno nam

reci. Nismo tuţibabe.

– Timothy je moj najveći prijatelj – George će. – Ne bih mogla

ţivjeti bez njega. Ali otac i majka ga ne vole, i zato ga drţim u tajnosti.

Poći ću i dovesti ga.

Otrĉala je uspinjući se stazom po klisuri. Ostali su gledali za njom.

Razmišljali su kako je ona na j neobiĉni ja djevojĉica koju su ikad

W

upoznali.

– Tko bi uopće Timothy mogao biti? – pitao se Julian. – Moţda neki

mlad ribar koji se ne sviĊa Georgeinim roditeljima.

Djeca su se ispruţila na mekom pijesku i ĉekala. Uskoro su ĉuli

jasan Georgin glas kako se pribliţava niz klisuru iza njih.

– DoĊi, Timothy, doĊi!

Sjela su i oĉekivala da vide Timothya. Nisu vidjeli mlada ribara, već

umjesto njega velikoga smeĊeg mješanca sa smiješno dugim repom i

velikom širokom gubicom koja je doista izgledala kao da se ceri!

Skakao je oko George, lud od radosti. Ona im se trĉeći pribliţavala.

– To je Timothy – kazala je. – Nije li naprosto savršen?

Za psa, Timothy je bio daleko od savršenstva. Bio je nepravilna

oblika, prevelike glave, odveć šiljatih ušiju, preduga repa te je bilo

gotovo nemoguće kazati kojoj bi psećoj vrsti mogao pripadati. Ali bilo

je to tako ludo, prijateljsko, nezgrapno, smiješno stvorenje da su ga sva

djeca smjesta zavoljela.

– O, ti, dragi! – reĉe Anne i pasjoj lizne nos.

– Ĉujte, nije li silan! – Dick će prijateljski pljesnuvši Timothya, na

što je pas stao oduševljeno poskakivati oko njega.

– Ja bih ţelio imati takva psa – Julian će, koji je doista volio pse i

uvijek je ţelio imati jednoga. – O, George, lijep je. Nisi li ponosna na

njega?

Mala se djevojĉica nasmiješila i njezino se lice namah izmijenilo.

W

Postalo je ozareno i lijepo. Sjela je na pijesak i njezin se pas odmah

skutrio uz nju liţući je svugdje gdje je mogao naći komadić gole koţe.

– Strašno ga volim – rekla je. – Našla sam ga na vrištinama dok je

još bio štene, prije godinu dana, i povela ga kući. Spoĉetka gaje majka

voljela, ali kad je narastao, po stao je strašno zloĉest.

– Stoje uradio? – upita Anne.

– Pa, on je pas koji oboţava gristi stvari – reĉe George. – Izgrizao je

sve do ĉega je stigao: novi tepih koji je majka kupila, njezin najljepši

šešir, oĉeve papuĉe, neke njegove papire i tome sliĉno. Uz to i laje. Ja

volim njegovo lajanje, ali otac ne voli. Rekao je daje zbog njega gotovo

poludio. Udario je Timothya, a to me razljutilo i bila sam strašno

nepristojna prema njemu. – Jesi li dobila batine? – upita Anne. – Ja se ne bih usudi la biti

nepristojna prema tvom ocu. Izgleda opasno.

George se zagleda prema zaljevu. Lice joj je iznova bilo mrgodno.

– Zapravo, nije vaţno kako me je kaznio – reĉe – ali najgore od

svega je bilo to stoje otac rekao da više ne mogu drţati Timothya, a

majka se sloţila s ocem i kazala da Timothy mora otići. Plakala sam

danima, a ja nikad ne plaĉem, jer djeĉaci ne plaĉu, a ja ţelim biti poput

djeĉaka.

– I djeĉaci ponekad plaĉu – poĉe Anne gledajući u Dicka koji je prije

tri ili ĉetiri godine bio veliki plaĉljivac. Dick je na to snaţno gurne i ona

zašutje.

George pogleda Anne.

– Djeĉaci ne plaĉu – rekla je tvrdoglavo. – Ili barem ja nisam

nijednoga vidjela, pa zato uvijek nastojim da ne plaĉem. To pristoji

bebama. Ali, kad je Timothy morao otići nisam si mogla pomoći. I on je

plakao.

Djeca su gledala Timothya s velikim poštovanjem. Nisu znala da i

pas moţe plakati.

– Hoćeš reći daje plakao pravim suzama? – upita Anne.

– Ne, ne zapravo – George će. – Za to je odviše hrabar. Plakao je

glasom. Zavijao je i zavijao i izgledao tako jadno da mi je gotovo puklo

srce. Tada sam shvatila da se ne mogu rastati od nj ega.

– Štoje bilo dalje? – upita Julian.

– Pošla sam do Alfa, malog ribara, svog znanca – reĉe George – i

W

pitala ga da li bi mi htio ĉuvati Tima ako bih mu dala sav svoj dţeparac.

Rekao je da hoće, a tako je i bilo. Zato nikad nemam novaca za trošenje,

jer sve dajem za Tima. Ĉini se da strahovito mnogo jede, zar ne, Time?

– Vau! – oglasi se Tim i okrene se na leĊa dok su mu kudrave noge

lebdjele u zraku. Julian gaje pomilovao.

– Kako se snalaziš kad poţeliš neki slatkiš ili sladoled? – upita Anne

koja je većinu svog dţeparca trošila na takve stvari.

– Ne snalazim se – reĉe George. – Ne jedem ih, razumije se.

To je ostaloj djeci zazvuĉalo strašno, jer su voljela sladoled,

ĉokoladu i slatkiše i ĉesto ih jela. Zurili su u George.

– Pa, nadam se da djeca koja se igraju na plaţi ponekad s tobom

podijele slatkiše i sladoled, zar ne? – upita Julian.

– Ne dopuštam im – reĉe George. – Ako ja njima nikad ne mogu

dati, nije u redu da od njih uzimam. Zato sam ih odbila.

U daljini se zaĉula zvonjava sladoledareva zvonca. Julian ispita

sadrţaj svog dţepa. Skoĉio je i potrĉao zveckajući novĉićima. Za

nekoliko se trenutaka vratio noseći ĉetiri velika štapića sladoleda od

ĉokolade. Jednog je dao Dicku, jednog Anne i potom jednog pruţio

George. Pogledala ga je ĉeţnjivo, ali je okrenula glavu.

– Ne, hvala – kazala je. – Znaš što sam upravo rekla. Nemam novaca

da ga kupujem i ne mogu ga s tobom podije liti, ali onda ga ne mogu od

tebe ni uzimati. Ruţno je uzimati od ljudi ako im barem malo ne moţeš

vratiti.

– Od nas moţeš uzeti – rekao je Julian tutnuvši sladoled u Georgeinu

smeĊu šaku. – Mi smo tvoji roĊaci.

– Ne, hvala – ponovi George. – Iako je to lijepo od tebe.

– Pogledala je Juliana svojim plavim oĉima, a djeĉak je na brao

vjeĊe u nastojanju da smisli kako bi nagovorio tvrdoglavu djevojĉicu da

uzme sladoled. Tada se nasmiješio.

– Slušaj – reĉe – ti posjeduješ nešto što bismo mi strašno ţeljeli s

tobom podijeliti, kada bi nam samo dopustila. Dopusti nam da to

podijelimo s tobom, a ti s nama podijeli sladoled. Jasno?

– Sto ja to posjedujem što biste vi ţeljeli sa mnom podi j eliti? –

zaĉuĊeno će George.

– Imaš psa – Julian će, milujući velikog smeĊeg mješanca.

– Mi bismo ga ţeljeli s tobom podijeliti, tako je drag. A imaš i krasni

W

otok. Bili bismo oduševljeni kad bi ga koji put htjela s nama podijeliti.

A imaš i olupinu. Sladoled i slatkiši nisu tako dobre stvari, ali bilo bi

dobro da sklopimo pogodbu i zajedno ih podijelimo.

George je gledala u smeĊe oĉi koje su uporno motrile njezine. Nije

mogla odoljeti ĉinjenici da joj se Julian sviĊa. Uvijek je bila jedinica,

osamljeno dijete, djevojĉica koja nije nailazila na previše

razumijevanja, ţestoka i vatrena. Nika nije imala prijatelja. Timothy je

pogledao Juliana i vidio da nudi nešto lijepo i ĉokoladno George.

Skoĉio je i liznuo djeĉaka svojim prijateljskim jezikom.

– Eto, vidiš! Tim ţeli da ga dijelimo – Julian će uza smijeh. – Bilo bi

lijepo da ima tri nova prijatelja.

– Da, bilo bi – George će iznenadno, predavajući se, te uzme

ĉokoladni štapić. – Hvala, Juliane. Dijelit ću s vama. Ali obećajte da

nikome kod kuće nećete reći da još imam Timothya.

– Naravno, obećajemo – reĉe Julian. – Ali ne vjerujem da bi ti otac i

majka zamjerili, s obzirom na to da Timothy ne ţivi u kući. Kakav je

sladoled? Je li dobar?

– O! Najbolji koji sam ikad okusila! – George će oprezno

zagrizajući. – Tako je hladan. Još ga nisam jela ove godine. Naprosto je

IZVANREDAN!

Timothy je takoĊer pokušao gricnuti. George mu je dala nekoliko

posljednjih komadića. Tada se okrenula i nasmiješila djeci.

– Zgodni ste – reĉe. – Sve u svemu, drago mi je da ste došli.

Poslijepodne bismo mogli uzeti ĉamac i provozati se oko otoka da

pogledamo olupinu, hoćete li?

– Itekako! – troje će djece uglas, a ĉak je i Timothy mahnuo repom

kao daje razumio!

W

Uzbudljivo poslijepodne

Tog su se prijepodneva kupali i djeĉaci su otkrili da je George

mnogo bolji plivaĉ od njih. Bila je veoma snaţna i brza, i ronila je u

beskraj zadrţavajući dah.

– Vrlo si dobra – Julian će zadivljeno. – Šteta da Anne nije malo

bolja. Anne, morat ćeš dobrano vjeţbati zamahe, jer inaĉe nikad nećeš

moći plivati tako daleko kao mi.

U vrijeme ruĉka, svi su bili gladni. Vratili su se stazom preko klisure

nadajući se da će biti mnogo toga za jelo – i bilo je! Hladno peĉenje i

salata, pita od šljiva i krema od zaslaĊenih jaja i mlijeka te nakraju sir.

Kako su djeca samo prionula!

– Što ćete raditi danas poslijepodne? – upitala je Georgeina majka.

– George će nas povesti ĉamcem da vidimo olupinu s druge strane

otoka – Anne će. Teta je izgledala veoma iznenaĊeno.

– George će vas povesti? – pitala je. – Pa, George, što se to s tobom

dogaĊa? Još nikad nisi nikoga povezla, iako sam te stoput molila!

George ne reĉe ništa, već nastavi jesti pitu. Tijekom cijelog obroka

nije rekla ni rijeĉi. Na veliko olakšanje djece, otac se nije pojavio za

stolom.

– Pa, George, moram reći da mi je drago da nastojiš uĉi niti ono što

ti je otac kazao – iznova će njezina majka. Ali George zanijeĉe glavom.

– Ne radim to stoga što moram – reĉe. – Radim to zato što to ţelim.

Nikoga ne bih povela da vidi moju olupinu, ĉak ni englesku kraljicu,

kada mi ne bi bio drag.

Majka se nasmijala.

– Dobra je vijest da ti se sviĊaju roĊaci – reĉe. – Nadam se da se i ti

njima dopadaš.

– O, da! – Anne će revno u ţelji da podrţi svoju sestriĉnu. –

Zavoljeli smo George i zavoljeli Ti...

Zaustila je da kaţe kako vole i Timothya, kad je dobila takav udarac

u lakat te je kriknula od bola, a suze su joj navrle na oĉi. George ju je

motrila.

– George? Zašto si udarila Anne dok je o tebi lijepo govorila? –

W

viknula je majka. – Smjesta napusti stol. Neću trpjeti takvo ponašanje.

George bez rijeĉi napusti stol. Izišla je u vrt. Bila je upravo uzela

krišku kruha i odrezala komad sira. Anne je bila zbunjena. Kako je

mogla biti tako glupa i zaboraviti da ne smije spomenuti Tima?

– O, molim vas, zovnite George natrag! – rekla je. – Nije me htjela

udariti. Bilo je to sluĉajno.

Ali teta je bila veoma ljuta na George.

– Završite svoj obrok – kazala je ostalima. – Pretpostavljam da će

George sada biti mrzovoljna. Boţe, boţe, ona je tako teško dijete!

Ostali nisu zamjerali George njezinu mrzovolju. No misli li su da će

George moţda sada odbiti da ih povede do olupine.

Završili su obrok u tišini. Teta je pošla pitati ţeli li stric Ouentin još

pite. On je ruĉao sam u radnoj sobi. Ĉim je izišla iz prostorije, Anne je

uzela kruh i sir iz Georgeina tanjura i otišla u vrt.

Djeĉaci je nisu ukorili. Znali su da se Anne ĉesto zarekne, ali da

poslije uvijek to pokuša ispraviti. Drţali su vrlo hrabrim to što je otišla

pronaći George.

George je leţala na leĊima ispod velikog stabla u vrtu. Anne joj je

prišla.

– Ţao mi je. Umalo da nisam pogriješila – rekla je. – Evo tvog kruha

i sira. Donijela sam ti. Obećajem da više neću zaboraviti da ne smijem

spomenuti Tima.

George je ustala.

– Pomišljam da te ne povedem do olupine.

Anneino je srce zastalo. Upravo se toga bojala.

– Dobro – rekla je – ne moraš me povesti, naravno. Ali povedi

djeĉake, George. Uostalom, oni nisu uradili nikakvu glupost. A osim

toga, grdno si me udarila. Pogledaj modricu.

George je pogledala. Potom je pogledala Anne.

– A nećeš li biti nesretna ako povedem Juliana i Dicka, a tebe ne? –

upitala je.

W

– Naravno da hoću – Anne će. – Ali ne ţelim da oni propuste uţitak

ako ja već moram.

Uto George uradi nešto za nju neoĉekivano. Zagrlila je Anne.

Odmah se zatim uvelike postidjela, jer je bila uvjerena da nijedan

djeĉak ne bi tako postupio. Uvijek se nastojala ponašati poput djeĉaka.

– U redu je – kazala je oporim glasom uzimajući kruh i sir. – Gotovo

si bila uradila veliku glupost i ja sam te udarila; sada je sve sreĊeno.

W

Naravno da moţeš poći s nama poslijepodne.

Anne pohita natrag da kaţe djeĉacima kako je sve u redu, i nakon

petnaest minuta ĉetvoro djece trĉalo je prema plaţi. Pokraj ĉamca stajao

je ĉetrnaestogodišnji ribar preplanula lica. S njim je bio Timothy.

– Ĉamac je spreman, gazda George – rekao je smiješeći se. – Tim je

takoĊer spreman.

– Hvala – odvrati George, te uputi ostale da uĊu. I Timothy je

uskoĉio mašući repom. George je gurnula ĉamac u zapjenušanu pliĉinu

i potom sama uskoĉila. Ona je preuzela vesla.

Veslala je odliĉno i ĉamac je brzo presijecao plavu uvalu. Bilo je

prekrasno poslijepodne i djeca su uţivala u klizanju ĉamca. Timothy je

stajao na pramcu i lajao svakiput kad bi se val propeo do njegove glave.

– Smiješan je za nemirna vremena – priĉala je George snaţno

grabeći veslima. – Bijesno laje na velike valove i jako se naljuti ako ga

zapljusnu. Izvrstan je plivaĉ.

– Nije li zgodno da je pas s nama? – Anne će nastojeći se iskupiti za

svoju grešku. – Jako mi je drag.

– Vau! – uzvrati Timothy dubokim glasom te se okrene da lizne

Anneino uho.

– Uvjerena sam da je znao što sam rekla – Anne će oduševljeno.

– Naravno da jest – reĉe George. – On razumije svaku rijeĉ.

– Mislim da smo blizu tvog otoka – Julian će uzbuĊeno. – Veći je

nego što sam mislio. Nije li zamak uzbudljiv?

Stigli su u blizinu otoka i djeca su vidjela da su svuda oko njega

šiljate stijene. Nijedan ĉamac ili brod ne bi mogao pristati na stjenoviti

otoĉić ukoliko vozaĉ ne zna toĉno kojim mu se putem valja uputiti. U

samu središtu, na niskom breţuljku dizao se ruševni dvorac. Bio je

sagraĊen od velikih bijelih kamenih blokova. Slomljeni lukovi, krnji

tornjevi, urušeni zidovi – bijaše to sve što je ostalo od nekoć prekrasna

zamka, uznosita i moćna. Sada su se u njemu gnijezdile ĉavke, a

galebovi sjedjeli na najvišem kamenju.

– Izgleda strašno tajanstveno – reĉe Julian. – Kako bih volio ovdje

pristati i razgledati dvorac! Ne bi li bilo zanimljivo ovdje provesti noć-

dvije?

George je prestala veslati.

– Znaš, nikad nisam pomislila kako bi to moglo biti krasno! Provesti

W

noć na mom otoku! Da ovdje budemo sami, samo nas ĉetvoro. Da ovdje

ruĉamo i zamišljamo da tu doista ţivimo. Ne bi li to bilo silno? – Da,

itekako – Dick će ĉeţnjivo motreći otok. – Misliš li, pretpostavljaš li da

bi nam tvoja majka to dopustila?

– Ne znam – uzvrati George. – Moţda i bi. Moţeš je upitati.

– Ne moţemo li ovdje pristati danas poslijepodne? – upita Julian.

– Ne, ne moţemo ako ţelimo vidjeti olupinu – odgovori George. –

Moramo se vratiti do uţine, a trebat će nam svo vrijeme da se

odvezemo do druge strane otoka Kirrin i da se vratimo.

– Pa, ja bih rado vidio olupinu – reĉe Julian dvoumeći se izmeĊu

otoka i broda. – Daj da ja malo veslam, George. Ne moţeš ti veslati

cijelim putem.

– Mogu – reĉe George. – Ali, za promjenu, uţivala bih da se malo

ispruţim u ĉamcu! Ovako, veslat ću kroz ovaj stjenoviti dio, a potom ti

preuzmi vesla do narednog opasnog mjesta. Vjere mi, stijene oko

zaljeva su naprosto strašne!

George i Julian su zamijenili mjesta u ĉamcu. Julian je dobro veslao,

ali ne tako snaţno kao George. Ĉamac je klizio uz blago ljuljanje.

Obišli su cijeli otok i ugledali dvorac s druge strane. Ĉinio se

ruševnijim sa strane okrenute prema moru.

– Snaţni vjetrovi pusu s otvorene puĉine – objasnila je George. – S

ove strane nije mnogo toga saĉuvano, izuzev gomile kamenja. Ali za

one koji ga znaju naći, tu, u draţici, je lijepo malo pristanište.

Nakon nekog vremena, George je ponovno preuzela vesla i veslala

jednomjerno na maloj udaljenosti od otoka. Tada je stala i zagledala se

unatrag, u pravcu obale.

– Kako znaš kad si iznad olupine? – upita Julian zapa njeno. – Ja

nikad ne bih znao!

– Pa, vidiš li toranj one crkve na kopnu? – upita George.

– I vidiš li vrh onog breţuljka? Kad se oni naĊu toĉno u istoj crti

izmeĊu dvaju tornjeva dvorca, onda si gotovo sigurno iznad potonula

broda! Otkrila sam to prije nekoliko godina.

Djeca su vidjela da se vrh udaljena breţuljka i crkveni toranj gotovo

pokrivaju, ako se gleda izmeĊu dvaju starih tornjeva dvorca na otoku.

Pomno su se zagledala u more ne bi li ugledala olupinu.

Vrijeme je bilo savršeno jasno i mirno. More se gotovo nije ni

W

mreškalo. Timothy se takoĊer zagledao u dubine, glave nagnute na

jednu stranu, naćuljenih ušiju, kao da zna što traţi! Djeca mu se

nasmijaše.

– Nismo toĉno iznad njega – reĉe George i sama se zagledavši u

dubinu. – Voda je danas tako bistra i vidjet će se duboko. Ĉekajte,

odveslat ću malo ulijevo.

– Vau! – javi se Timothy iznenadno i mahne repom. U istom

trenutku djeca ugledaše nešto duboko dolje u vodi.

– To je brod! – Julian će gotovo ispavši iz ĉamca od uzbuĊenja. –

Vidim dio slomljenog jarbola. Gledaj, Dick, gledaj!

Ĉetvoro djece i pas briţnim su pogledom ispitivali prozirnu vodu.

Nakon nekog vremena, razabrali su obrise tamnog trupa iz kojeg se

dizao slomljeni jarbol.

– Malo je polegnut na jednu stranu – Julian će. – Siroti stari brod.

Mora da mu je odvratno leţati ovdje i postupno se raspadati. George,

rado bih zaronio i pogledao ga izbliza.

– Pa, zašto ne kreneš? – George će, – Imaš kupaće gaćice na sebi.

Ĉesto sam ronila dolje. Poći ću s tobom ako hoćeš, ako Dick moţe

zadrţati ĉamac u blizini. Struja ga nastoji odvući na otvoreno more.

Dick, morat ćeš malko raditi s ovim veslom kako bi ĉamac ostao na

istome mjestu.

Djevojĉica razodjene traperice i majicu i Julian uĉini isto. Oboje su

ispod imali kupaće kostime. George je izvela prekrasan skok na glavu

sa straţnjeg dijela ĉamca i zaronila duboko u vodu. Ostali su je

promatrali kako snaţnim zamasima pliva u dubinu, zadrţavajući dah.

Nakon kratkog vremena izronila je bez zraka, gotovo se gušeći.

– Bila sam dolje, do broda – kazala je. – Sasvim je isti kao i uvijek...

obrastao morskom travom i pokriven priljepcima i sliĉnime. Ţeljela bih

da mogu ući u sam brod. Ali za to nikad nemam dovoljno zraka. Sada ti

siĊi, Juliane.

Julian zaroni, ali nije bio tako dobar plivaĉ kao George i nije mogao

dospjeti tako duboko. Umio je gledati pod vodom, i paţljivo je

razgledao palubu olupine. Djelovala je napušteno i ĉudno. Julianu se

zapravo nije previše svidjela. Ispunila gaje priliĉno turobnim osjećajem.

Bio je veseo što se iznova našao na površini vode, kad je duboko

udahnuo i osjetio toplo sunce na ramenima. Uspeo se u ĉamac.

W

– Jako uzbudljivo – rekao je. – Boţe, kako bih rado iz bliza vidio

olupinu, znaš, da mogu sići ispod palube, u kabine, i razgledati. Oh,

zamislite da doista naĊemo sanduke sa zla tom!

– To nije moguće – reĉe George. – Rekla sam vam da su pravi

ronioci već silazili i ništa nisu našli. Koliko je sati? Zakasnit ćemo ako

odmah ne poţurimo natrag!

Poţurili su i ipak zakasnili na ĉaj svega pet minuta. Poslije su pošli u

šetnju vrištinama, s Timothyem za petama. U vrijeme odlaska u postelje

bili su toliko pospani te su jedva drţali oĉi otvorene.

– Pa, laku noć, George – Anne će udobno se smještajući u krevetu. –

Proveli smo krasan dan... zahvaljujući tebi!

– I meni je dan bio krasan – uzvrati George malko oporo. –

Zahvaljujući vama. Drago mi je da ste došli. Dobro ćemo se provesti.

Ţeljela bih da zavolite moj dvorac i moj otok.

– O, da – Anne će usnuvši i sanjajući o tisućama olupina, dvoraca i

otoka. O, kad će ih George povesti na svoj mali otok?

W

Posjet otoku

Teta je pripremila hranu za piknik narednog dana i djeca su otišla do

obliţnje draţice, gdje su se mogla kupati i vozikati u ĉamcu do mile

volje. Dan je bio prekrasan, ali Julian, Dick i Anne su potajno ţeljeli

posjetiti Georgein otok. To bi im bilo milije od iĉega drugog!

George nije ţeljela ići na piknik, ne stoga što to ne bi voljela nego

zato što nije mogla povesti svoga psa. Njezina je majka krenula s

djecom i George je morala provesti cijeli dan bez voljenoga Timothya.

– Loša sreća! – rekao je Julian prozrevši što se njoj rojilo u glavi. –

Ne razumijem zašto ne kaţeš majci za staroga Tima. Uvjeren sam da ne

bi imala ništa protiv da se netko drugi o njemu brine za tebe. Znam da

se moja majka ne bi ljutila.

– Ovo ću reći samo vama – kazala je George. – Kod kuće uvijek

zapadam u goleme neprilike. Vjerujem da do toga dolazi i mojom

greškom, ali već mi je pomalo dojadilo. Vidiš, tata ne zaraĊuje mnogo s

uĉenim knjigama koje piše, a uvijek ţeli pruţiti majci i meni ono što si

ne moţe priuštiti. Zbog toga je mrzovoljan. Ţelio bi me poslati u neku

dobru školu, a nedostaje mu novaca. Meni je to drago. Ne ţelim otići

odavde u neku školu. Rado ostajem ovdje. Ne bih mogla podnijeti da se

razdvojim od Timothya.

– Zavoljela bi internat – reĉe Anne. – Mi smo svi tamo. Zabavno je.

– Ne, nije – George će tvrdoglavo. – Mora daje strašno biti jedan u

mnoštvu i biti okruţen djevojĉicama koje ti se sve smiju i rugaju.

Mrzila bih to.

– Ne. Ne bi – reĉe Anne. – Sve je to vrlo zabavno. Mis lim, George,

da bi to bilo dobro za tebe.

– Ako poĉneš govoriti što je dobro za mene, zamrzit ću te – George

će iznenadno bijesna izraţaja. – Majka i otac stalno govore o neĉemu

što je dobro za mene... a to su uvijek stvari koje ne volim.

– U redu. U redu – Julian će nasmijavši se. – Gospode, kako se ti

lako zapališ! Poštenja mi, vjerujem da bi svatko mogao zapaliti cigaretu

na iskrama koje ti vrcaju iz oĉiju!

To je i protiv njezine volje nasmijalo George. Doista nije bilo

W

moguće mrzovoljiti se na dobroćudnog Juliana.

Pošli su se okupati po peti put toga dana. Ubrzo su se svi veselo

štrcali, a George je iskoristila trenutak da Anne uĉi plivanju. Djevojĉica

nije imala pravilni zamah i George je bila vrlo ponosna daje poduĉi.

– O, hvala – rekla je Anne trudeći se. – Nikad neću biti dobra poput

tebe, ali bih htjela dostići djeĉake.

Kad su se vraćali kući, George se obratila Julianu:

– Bi li htio zamoliti majku da odeš kupiti marku ili nešto sliĉno? –

kazala je. – Onda bih mogla poći s tobom i samo na trenutak pogledati

Tima. Ĉudit će se zašto ga danas nisam izvela.

– U redu! – odvrati Julian. – Ne trebam marke, ali bih mogao pojesti

sladoled. Dick i Anne mogu poći kući s tvojom majkom i ponijeti

stvari. Idem obavijestiti tetu Fanny. Otrĉao je do tete.

– Mogu li otići kupiti sladoled? – upitao je. – Danas ga još nismo

jeli. Moţe li George poći sa mnom?

– Ne vjerujem da će htjeti – reĉe teta. – Ali, pitaj je.

– George, poĊi sa mnom! – viknuo je Julian uputivši se prema

seocetu krupnim korakom. George se iznenadno nasmije i potrĉi za

njim. Doskora gaje sustigla i zahvalno mu se smiješila.

– Hvala – kazala je. – Ti poĊi i kupi sladoled, a ja ću obići Tima.

Razdvojili su se. Julian je kupio sladoled i uputio se prema kući.

Zastao je i priĉekao George koja je dotrĉala kroz nekoliko minuta. Lice

joj je bilo ozareno.

– U redu je – kazala je. – Ne moţeš zamisliti kako se veselio kad me

ugledao! Gotovo mi je skoĉio preko glave! Hej, još jedan sladoled za

mene! Stvarno si pravi, Juliane. Morat ću ti brzo ponuditi nešto u

zamjenu. Da odemo sutra na moj otok?

– Hura! – Julian će blistavih oĉiju. – To bi bilo divno. Stvarno ćeš

nas sutra povesti? DoĊi, javimo ostalima!

Ĉetvoro djece sjedjelo je u vrtu jedući sladoled. Julian im je prenio

Georgine rijeĉi. Svi su bili uzbuĊeni. George je bilo drago. Ranije se

uvijek ćutjela priliĉno vaţnom kad bi svisoka odbijala da povede drugu

djecu na otok Kirrin. Sad se, meĊutim, osjećala nekako mnogo voljnije,

kad je pristala da tamo poveze svoje roĊake.

"Obiĉno sam vjerovala daje mnogo ljepše uvijek raditi po svome",

razmišljala je dok je lizala posljednje komadiće sladoleda. "Ali bit će

W

zabavno druţiti se s Julianom i ostalima."

Majka je poslala djecu da se operu i pripreme za veĉeru. Ţivahno su

razgovarali o posjetu otoku narednoga dana. Teta ih je ĉula i nasmiješila

se.

– Pa, moram reći da mi je doista drago da će George nešto s vama

podijeliti – kazala je. – Biste li htjeli tamo objedovati i provesti dan? Ne

isplati se veslati cijelim putem do tamo i pristajati ako ne moţete

provesti nekoliko sati.

– O, teta Fanny! Bit će divno tamo ruĉati! – uzviknula je Anne.

George je pogledala majku:

– Ideš li i ti, mama? – pitala je.

– Zvuĉi kao da ne ţeliš da poĊem – majka će uvrijeĊeno.

– I juĉer si izgledala zlovoljna kad si ĉula da idem i ja. Ne, neću ići

sutra, ali sigurna sam da tvoji roĊaci misle kako je neobiĉno da nikad ne

poţeliš da majka poĊe s tobom.

George ne reĉe ništa. Jedva da je ikad govorila kad bi je korili. I

ostala su djeca šutjela. Dobro su znala kako se ne radi o tome da George

ne bi ţeljela da njezina majka poĊe s njima, već je naprosto ţeljela da

bude s Timothyem!

– Uostalom, i tako ne bih mogla poći – nastavila je teta Fanny. –

Ĉekaju me neki poslovi u vrtu. Sasvim ste sigurni s George. Ona

upravlja ĉamcem poput muškarca.

Narednoga dana kad su ustala djeca su zabrinuto gledala kakvo je

vrijeme. Sunce je sjalo i sve je izgledalo savršeno.

– Nije li divan dan? – rekla je Anne Georgei dok su se odijevale. –

Tako se veselim da ćemo ići na otok.

– Pa, istini za volju, mislim da doista ne bismo trebali ići.

– George će neoĉekivano.

– O, ali zašto? – uzvikne Anne oĉajno.

– Mislim da će biti oluje ili tako nešto – George će gleda jući prema

sjeverozapadu.

– Ali, George, zašto to kaţeš? – Anne će nestrpljivo. – Pogledaj

sunce. Jedva daje pokoji oblaĉak na nebu!

– Vjetar puše u krivome smjeru – reĉe George. – Zar ne vidiš male

bijele krijeste na valovima na otvorenom moru u blizini mog otoka? To

je uvijek loš znak.

W

– O, George, ako danas tamo ne odemo, bit će to najveće razoĉaranje

u mom ţivotu – reĉe Anne koja nije podnosila razoĉaranja, ni velika ni

mala. – A osim toga – dodala je prepredeno – ako zbog straha od oluje

ostanemo kod kuće, nećemo se druţiti s dragim starim Timom.

– Istina je – reĉe George. – U redu. Ići ćemo. Ali pazi, ako nastupi

oluja, nemoj se ponašati poput bebice. Moraš nastojati uţivati u njoj a

ne da se plašiš.

– Hmm, ne volim baš oluje – zausti Anne, ali zastane kad je vidjela

Georgein prezrivi izraţaj. Sišle su na doruĉak i George je pitala majku

hoće li moći ponijeti hranu kao što su utanaĉili.

– Da – kazala je majka. – A ti i Anne ćete mi pomoći napraviti

sendviĉe. Djeĉaci, poĊite u vrt i uberite nešto zrelih šljiva koje ćete

ponijeti sa sobom. Juliane, kad to obavite, poĊi u selo i kupi nekoliko

boca limunade ili pjenušava na pitka od Ċumbira, po vašoj ţelji.

– Ja bih sok od Ċumbira, hvala! – reĉe Julian, a ostali se s njime

sloţiše. Svi su bili vrlo sretni. Bit će divno posjetiti neobiĉan mali otok.

George je bila sretna što će cijeli dan provesti s Timom.

Najposlije su krenuli, noseći hranu u dvije naprtnjaĉe.

Najprije su otišli po Timothya. Bio je svezan u ribarevu dvorištu. I

ribar je bio tamo i nasmiješio se Georgei.

– D'brojutro, gazda George – rekao je. Ostaloj se djeci priĉinilo

veoma neobiĉnim da ĉuju gdje se Georginu oslovljava sa "gazda

George"! – Tim se već umorio lajući za vama.

Siguran sam da je znao da danas dolazite po njega.

– Naravno da je znao – George će odvezujući ga. Pas se odmah

izbezumio i jurio ukrug oko djece spuštena repa i poleglih ušiju.

– Da je hrt, pobijedio bi na svakoj trci – Julian će zadivljeno. – Jedva

se vidi od prašine. Time! Hej! Time! DoĊi i kaţi "dobro jutro".

Tim je skoĉio i vrtoglavo pojurivši liznuo Julianovo lijevo uho. Tada

se smirio i zaljubljeno koraĉao uz George cijelim putem do obale.

Svako malo liznuo bi Georgeine gole noge, a ona bi njeţno ĉeškala

njegove uši.

Ušli su u ĉamac i George ih je odgurnula. Djeĉak-ribar im je mahao.

– Nećete ostati predugo, zar ne? – viknuo je. – Priprema se oluja. Bit

će gadno.

– Znam – viknula je George. – Ali moţda se uspijemo vratiti prije no

W

što poĉne. Još je priliĉno daleko.

George je veslala cijelim putem do otoka. Tim je stajao naizmjenice

na oba kraja ĉamca, lajući kad bi se valovi ustremili na nj. Djeca su

promatrala otok koji je bio sve bliţi. Ĉinio se ĉak uzbudljivijim negoli

prethodnoga dana.

– George, gdje ćeš pristati? – pitao je Julian. – Naprosto ne mogu

zamisliti kako uspijevaš pronaći put izmeĊu ovih strašnih stijena.

Svakog se trenutka strašim da se ne zabijemo u njih!

– Pristat ću u draţici o kojoj sam vam juĉer govorila – reĉe George.

– Ima samo jedan put do nje, ali ga dobro poznajem. Sakriven je na

istoĉnoj strani otoka.

Djevojĉica je spretno upravljala ĉamcem promiĉući izmeĊu

grebenova, i, iznenadno, dok je ĉamac obilazio zid oštrih stijena, djeca

ugledaše draţicu o kojoj je ona govorila. Bila je nalik maloj prirodnoj

luci, a glatki rukavac vode ste-rao se do plohe pješĉane zaravni skrivene

meĊu visokim stijenama. Ĉamac je kliznuo u rukavac i odmah se

prestao ljuljati, jer je ovdje voda bila poput stakla i jedva se mreškala.

– Hej, ovo je divno! – Julian će oĉiju zaţarenih od zadovoljstva.

George ga pogleda, a oĉi su joj blistale, sjajne poput samoga mora. Bilo

je to prvi put da je nekoga povela na svoj dragocjeni otok i uţivala je u

tome.

Pristali su na glatkome ţutom pijesku.

– Doista smo na otoku! – usklikne Anne skaĉući uokolo, dok joj se

Tim pridruţio jednako izbezumljen kao i ona.

Ostali su se smijali. George je izvukla ĉamac visoko na pješĉanu

obalu.

– Zašto tako daleko? – pitao je Julian pomaţući joj. – Plima je

gotovo nastupila, zar ne? Voda sigurno neće doprijeti tako visoko.

– Rekla sam da se bojim nadolaska oluje – kazala je George. – Ako

doĊe, valovi naprosto raskidaju rukavac, a mi ne ţelimo izgubiti ĉamac,

zar ne?

– Krenimo u istraţivanje otoka, krenimo u istraţivanje otoka! –

vikala je Anne koja je sada bila na vrhu male pri rodne luke i penjala se

na stijene ponad nje. – O, doĊite!

Svi su je slijedili. Bilo je to zaista uzbudljivo mjesto.

W

Posvuda je bilo zeĉeva. Rastrĉali su se kad su se djeca pojavila, ali

nisu se sklonili u duplje.

– Nisu li strašno pitomi? – Julian će zaĉuĊeno.

– Pa, ovdje nitko ne dolazi izuzev mene – reĉe George – a ja ih ne

strašim. Time! Time! Budeš li trĉao za zeĉevima, dobit ćeš batina.

Tim uputi George tugaljiv pogled. On i George su se slagali u svemu

izuzev u vezi sa zeĉevima. Za Tima zeĉevi su postojali samo zbog

jednoga – da se love! Nikako nije mogao razumjeti zašto mu George to

zabranjuje. Ali, svladao se i sveĉano kroĉio uz djecu oĉima ĉeţnjivo

prateći zeĉeve koji su trĉkarali uokolo.

– Gotovo bih povjerovao da bi jeli iz ruke – reĉe Julian.

Ali George zanijeĉe glavom.

– Ne bi, jednom sam pokušala – kazala je. – Nisu htjeli. Pogledaj one

male. Nisu li krasni?

– Vau! – dometne Tim odobravajući te se uputi nekoliko koraka

prema njima. George ga šapatom upozori i Tim se vrati spuštena repa.

W

– Eno dvorca! – Julian će. – Hoćemo li ga sada istraţiti? Ţelio bih.

– Da, hoćemo – reĉe George. – Gledaj, ovdje je nekoć, kod tog

visokog urušenog luka, bio ulaz.

Djeca su gledala golemi luk koji je sada bio napola slomljen. Ispod

njega nalazilo se urušeno kameno stubište koje je vodilo do središta

dvorca.

– Bio je opasan debelim kamenim zidom i sa dva tornja – tumaĉila je

George. – Jedan se toranj, kao što vidite, gotovo srušio, ali drugi nije u

tako lošem stanju. Ĉavke se svake godine gnijezde u njemu. Gotovo su

ga ispunile svojim štapi ćima.

Kada su se pribliţili oĉuvanijem tornju, jato ĉavki kruţilo je oko njih

glasajući se: "Ĉav, ĉav, ĉav!" Tim se vinuo u zrak misleći da ih moţe

uhvatiti, no one mu se samo podrugljivo oglasiše.

– Ovo je središte dvorca – reĉe George kada su ušli kroz ruševnu

kapiju u prostor koji je nalikovao velikom dvorištu, a poploĉano tlo bilo

je zaraslo u travu i razliĉiti korov. –

Ovdje su ljudi stanovali. Vidi se gdje su bile sobe, pogledajte, tamo

je jedna gotovo saĉuvana. ProĊite kroz ona mala vrata i vidjet ćete.

Prošavši kroz vratnice, našli su se u mraĉnoj prostoriji kamenih

zidova i stropova, a na jednom je kraju vjerojatno bio prostor za

ognjište. Dva duguljasta prozora rasvjetljavala su sobu. Doimala se vrlo

neobiĉno i tajanstveno.

– Kakva šteta daje sve urušeno – Julian će izlazeći. – Izgleda daje

ova prostorija jedina saĉuvana. Još ih je neko liko, ali ili su bez krova,

ili s po jednim srušenim zidom. Jedi no se u toj sobi moţe boraviti. Je li

dvorac imao i kat, George?

– Naravno – odgovori George. – Ali stube koje onamo vode su

srušene. Pogledaj! Moţe se vidjeti dio sobe na gornjem katu, tamo

pokraj ĉavkina tornja. Gore se ne moţe uspeti, iako sam ja pokušala.

Gotovo sam slomila vrat kad sam to pokušala. Kamenje se jako

odronjava.

– Je li bilo podzemnih ćelija? – pitao je Dick.

– Ne znam – reĉe George. – Nadam se. Ali nitko ih dosad nije našao:

sve je tako zaraslo.

Doista, sve je bilo dobrano obraslo. Veliko grmlje kupina raslo je

posvuda, a nekoliko grmova borovica natiskivalo se u pukotinama i

W

uglovima. Gusta zelena trava bujala je posvuda, a jastuci ruţiĉasta

poljskog karanfila rasli su iz šupljina i napuklina.

– Pa, mislim daje to savršeno lijepo mjesto – reĉe Anne.

– Savršeno i prekrasno!

– Doista? – George će zadovoljno. – Tako mi je drago. Gledaj! Sada

smo na sasvim drugoj strani otoka, onoj okrenutoj prema moru. Vidite

li one stijene, s neobiĉnim pticama koje na njima sjede?

Djeca su pogledala. Vidjela su nekoliko isturenih stijena na kojima

su u ĉudnim poloţajima sjedjele velike crne sjajne ptice.

– To su kormorani – reĉe George. – Uhvatili su mnogo riba za

veĉeru i sada sjede tamo probavljajući je. Hej, sve su odletjele. Pitam se

zašto.

Uskoro je to saznala, jer se sa sjeverozapada iznenadno prolomila

prijeteća tutnjava.

– Grmljavina! – reĉe George. – Poĉinje oluja. Stigla je prije no što

sam mislila!

W

Što je učinila oluja

Ĉetvoro je djece zabrinuto gledalo more. Bili su toliko uzbuĊeni

istraţivanjem dvorca da nisu ni primijetili iznenadnu promjenu

vremena.

Zaĉula se još jedna tutnjava. Zvuĉilo je kao da golem pas reţi na

nebu. Tim gaje ĉuo i zareţao zauzvrat i sam zavuĉeći poput malog

valjanja groma.

– Pobogu, zateklo nas je! – George će pomalo uspaniĉeno.

– Sada se ne moţemo vratiti na vrijeme, to je sigurno. Puca kao iz

topova. Je li itko od vas vidio takvu promjenu na nebu?

Kad su kretali, nebo je bilo plavo. Sada je bilo mraĉno i ĉinilo se da

oblaci leţe veoma nisko. Tumarali su uokolo kao da ih netko goni, a

vjetar je zavijao tako prijeteće da se Anne priliĉno uplašila.

– Poĉinje kišiti – reĉe Julian osjetivši golemu kap vode koja se

rasprsnula na njegovoj ispruţenoj ruci. – Bolje da se sklonimo, zar ne,

George? Posve ćemo se smoĉiti.

– Da, hoćemo, odmah – reĉe George. – Hej, pogledajte kako se

pribliţavaju ovi veliki valovi! Ĉasna rijeĉ, to će zaista biti oluja. Boţe,

kako je bljesnula munja!

Valovi su doista postali visoki. Bilo je neobiĉno gledati kako su se

promijenili. Nadimali su se, povlaĉili ĉim bi dospjeli do stijena i potom

uz strašni prasak obrušavali na ţalo otoka.

– Mislim da bismo ĉamac morali povući još više – iznenadno će

George. – Bit će to doista snaţna oluja. Ponekad su te neoĉekivane

ljetne oluje gore od zimskih.

Ona i Julian potrĉali su do druge strane otoka na kojoj su ostavili

ĉamac. Dobro je bilo da su došli, jer su golemi valovi već gotovo

dosezali do ĉamca. Dvoje je djece odvuklo ĉamac skoro do vrha niske

klisure i George gaje svezala za veliki grm borovica što je tamo rastao.

Kiša je sada pljuštala, a George i Julian bili su mokri.

– Nadam se da su ostali bili dovoljno pametni da se sklone u

prostoriju koja ima krov i zidove – reĉe George.

Djeca su već bila tamo, i ĉinilo se da im je hladno i da su ustrašena.

W

U prostoriji je bilo vrlo mraĉno, jer je jedina svjetlost dopirala kroz dva

uska prozora i male vratnice.

– Da zapalimo vatru kako bi bilo malo veselije? – Julian će

zagledajući uokolo. – Pitam se gdje da naĊemo suho drvo?

Kao da odgovara na pitanje, malo jato ĉavki divlje zakrešti vrtloţeći

se u oluji: "Ĉav, ĉav, ĉav!"

– Naravno! Mnoštvo je granja na tlu ispod tornja! – vikne Julian. –

Ti znaš gdje se gnijezde ĉavke. Tamo su si gurao nabacale mnoštvo

granja.

Jurnuo je u kišu i potrĉao do tornja. Pokupio je naramak drva i vratio

se u trku.

– Dobro – reĉe George. – S ovime ćemo moći zapaliti lijepu vatru.

Ima li tko malo papira za potpalu ili šibice?

– Ja imam šibice – reĉe Julian. – Ali nitko nema papira.

– Ima – Anne će iznenadno. – Sendviĉi su umotani u papir. Ako ih

odmotamo, papir moţemo upotrijebiti za potpalu.

– Dobro si se sjetila – reĉe George. Odmotali su sendviĉe i sloţili ih

na raspukli kamen koji su prije poĉistili. Potom su priredili vatru; papir

stavili ispod, a ukriţ sloţena drvca na vrh.

Bilo je lijepo kad su zapalili papir. Planuo je i drvca su sa namah

zapalila, jer su bila stara i suha. Uskoro je gorjela pucketava vatra, a

mala urušena prostorija bila osvijetljena plešućim plamenom. Vani je

sada bilo vrlo mraĉno, jer su oblaci nalegli tako nisko da su gotovo

dodirivali vrh tornja! I kako su brzo promicali! Vjetar ih je nagonio

prema sjeveroistoku, grmeći za njima poput samoga mora.

– Nikad, nikad nisam ĉula da more pravi tako strašnu buku – reĉe

Anne. – Nikad! Zaista zvuĉi kao da huĉi iz petnih ţila.

Uz hukanje vjetra i prasak golemih valova uokolo malena otoka,

djeca su se jedva ĉula dok su govorila! Morala su se dovikivati.

– Mogli bismo ruĉati – vikne Dick koji je bio strašno gladan, kao i

obiĉno. – Ništa drugo ne moţemo uraditi dok traje oluja.

– Da, hajdemo – Anne će ĉeţnjivo gledajući sendviĉe sa šunkom. –

Bit će zabavno jesti oko vatre u ovoj mraĉnoj staroj odaji. Pitam se kad

su posljednji put ljudi ovdje obje dovali. Ţeljela bih da sam ih mogla

vidjeti.

– Pa, ja ne bih – Dick će ogledajući se poluustrašeno kao da bi mogli

W

naići ljudi odnekad i s njima podijeliti obrok. – Danje dovoljno

neobiĉan, pa ne bi trebalo ţeljeti da nam se i takvošto dogodi.

Svi su se bolje osjećali kad su pojeli sendviĉe i popili sok od

Ċumbira. Vatra je plamtjela, jer se još drveta zapalilo, i širila je sasvim

ugodnu toplinu s obzirom na to daje tako jak vjetar priliĉno ohladio

zrak.

– Na smjenu ćemo odlaziti po drva – reĉe George. Ali Anne nije

htjela poći sama. Trudila se iz sve snage da ne pokaţe koliko se boji

oluje, ali bilo je iznad njezinih moguć nosti da napusti ugodnu

prostoriju i sama iziĊe na kišu i grmljavinu.

Ĉinilo se da ni Tim ne voli oluju. Sjedio je blizu George, naĉuljenih

ušiju i reţeći pri svakom udaru groma. Djeca su ga nahranila ostacima i

on je jeo u slast, jer je bio gladan.

Svako dijete imalo je ĉetiri keksa.

– Mislim da ću svoje dati Timu – reĉe George. – Nisam ponijela

njegove kekse, a izgleda daje gladan.

– Ne, ne ĉini to – reĉe Julian. – Svatko će mu dati jedan: to će biti

ĉetiri, a nama će svakome ostati tri. To će biti do voljno.

– Vrlo si paţljiv – reĉe George. – Time, ne misliš li da su dragi?

Tim je potvrdio. Svakog je liznuo i nasmijao ih. Potom se svalio na

leĊa, a Julian mu je ĉeškao trbuh.

Djeca su podloţila vatru i dovršila obrok. Kada je na Juliana došao

red da donese drva, uputio se iz prostorije i nestao u oluji. Zastao je i

ogledao se, dok mu je kiša vlaţila nezaštićenu glavu.

Ĉinilo se da je u tom trenutku oluja dosegnula vrhunac. Istodobno su

sijevale munje i pucali gromovi. Julian se nije nimalo bojao oluje, ali

ovaj put nije mogao suspregnuti strah. Bilo je veliĉanstveno. Blijesak je

parao nebo gotovo svake minute, a grom praskao tako glasno te se

ĉinilo kao da se svuda uokolo ruše planine!

Huk mora ĉuo bi se ĉim bi grom zatihnuo, a i ono se veliĉanstveno

glasalo. Morska se pjena dizala tako visoko te je dosezala do Juliana

koji je stajao u sredini urušena zamka.

"Stvarno moram vidjeti kako izgledaju valovi", mislio je djeĉak.

"Ako pjena dopire ĉak dovdje, mora da su naprosto golemi!"

Uputio se iz dvorca i uspeo na dio srušena zida koji je nekoć

opasivao zamak. Stajao je tamo gledajući otvoreno more. Kakav mu se

W

vidik sterao pred oĉima!

Valovi bijahu poput velikih sivozelenih zidova. Rušili su se na

stijene koje su okruţivale otok, a pjena je prštila u bijelu sjaju naspram

olujnog neba. Kotrljali su se prema otoku i obrušavali na nj s takvom

strahovitom snagom da je Julian osjetio kako se od udaraca trese zid

ispod njegovih nogu.

Djeĉak je gledao more diveći se zaista uzvišenu prizoru. Na tren je

pomislio da bi more moglo prekriti i sam otok! No, znao je da se to ne

moţe dogoditi, jer bi se već bilo dogodilo. Paţljivo je gledao

nadolazeće valove – i tada ugledao nešto priliĉno ĉudno. Izuzev valova,

na moru je uza stijene bilo još nešto neobiĉno, nešto tamno, nešto

veliko, nešto što se ĉinilo da se propinje meĊu valovima i iznova

nestaje. Sto bi to moglo biti?

"To ne moţe biti brod", govorio je Julian u sebi, dok mu je srce sve

brţe udaralo kako je naprezao oĉi da bi vidio kroz kišu i pjenu. "Pa

ipak, prije izgleda kao brod nego nešto drugo. Nadam se da nije brod.

Po tako strašnom vremenu nitko se na njemu ne bi spasio!"

Još je neko vrijeme stajao i promatrao. Tamni obris iznova se

pomolio i ponovno išĉilio. Julian odluĉi da ode i obavijesti ostale. Trĉao

je do prostorije u kojoj je gorjela vatra.

– George! Dick! Na stijenama ispod otoka nalazi se nešto ĉudnovato!

– vikao je iz sveg glasa. – Izgleda poput broda, ali to nije moguće.

DoĊite i pogledajte!

Ostali su se iznenaĊeno pogledali i skoĉili na noge. George brzo baci

još nekoliko drvaca na vatru kako bi potrajala, i potom zajedno s

djecom krene za Julianom na kišu.

Ĉinilo se da oluja jenjava. Kiša više nije pljuštala tako jako. Grom se

valjao nešto dalje, a munja sijevala rjeĊe. Julian ih je poveo do zida na

koji se uspeo da bi vidio more.

Svi su se popeli i zagledali u puĉinu. Ugledali su veliku pometnju,

valjajuću masu sivozelene vode s valovima što su kljuĉali na sve strane.

Vrhovi su im se razbijali o stijene i sruĉivali se na otok, kao da će ga

cijelog progutati. Anne tutne svoju ruku u Julianovu. Osjećala se veoma

malenom i uplašenom.

– Ne boj se, Anne – Julian će glasno. – Samo gledaj paţljivo. Zaĉas

ćeš vidjeti nešto neobiĉno.

W

Svi su paţljivo motrili. Spoĉetka nisu vidjeli ništa, jer su se valovi

vrtloţili tako visoko da su oku zakrivali sve što je bilo manje od njih.

Tada iznenadno George ugleda ono o ĉemu je Julian govorio.

– Zaboga! – kriknula je – pa to jest brod! Da, doista! Je li doţivio

brodolom? To je veliki brod, a ne jedrilica ili ribarski ĉamac!

– O, ima li koga na njemu? – kriknula je Anne.

Ĉetvoro je djece pomno motrilo, a Tim je poĉeo lajati kad je ugledao

ĉudni obris koji se pomaljao tu i tamo meĊu valovima. More je nosilo

brod prema obali.

– Smrskat će se na onim stijenama – Julian će iznenadno.

– Gledajte, evo ga!

Dok je govorio, do njih je dopro strahovit praskav, slamajući zvuk i

tamni je obris broda nalegao na oštre zublje opasnih stijena na

jugozapadnoj strani otoka. Zaustavio se tamo, pomiĉući se tek malo kad

bi se veliki val podvio ispod njega i malko ga zadignuo.

– Ukliještio se tamo – reĉe Julian. – Dalje se neće kretati. More će

uskoro malo opasti i brod će ostati na tim stijenama.

Dok je govorio, traka blijeda sunca kolebljivo se pomoli u raspuklini

meĊu sve tanjim slojem oblaka. Gotovo odmah zatim je i nestala.

– Dobro! – reĉe Dick gledajući u nebo. – Sunce će se uskoro opet

pojaviti. Tad ćemo se ugrijati i osušiti... a moţda i otkriti kakav je to

ubogi brod. O, Juliane, usrdno se nadam da na njemu nema nikoga.

Nadam se da su svi uzeli ĉamce i sretno stigli na obalu.

Oblaci su se još malo stanjili. Vjetar je prestao huĉati i prometnuo se

u stalni povjetarac. Sunce se sada nadulje pokazalo i djeca su ćutjela

njegovu dobrodošlu toplinu. Sva su gledala u brod na stijenama. Sunce

je zasjalo i osvijetlilo ga.

– Nešto je tu ipak neobiĉno – Julian će polako. – Nešto strašno

ĉudno. Nikad nisam vidio takav brod.

George je zurila u njega s ĉudnim izraţajem u oĉima. Okrenula se

licem prema djeci i oni su s iznenaĊenjem ugledali sjajni bljesak u

njezinim plavim oĉima. Djevojĉica se ĉinila gotovo odveć uzbuĊenom

da bi govorila.

– Što je? – pitao je Julian uhvativši je za ruku.

– Juliane, o, Juliane, to je moja olupina! – viknula je visokim

uzbuĊenim glasom. – Zar ne shvaćaš što se dogodilo? Oluja je podigla

W

brod sa dna mora i poloţila ga na ove stijene. To je moja olupina!

Ostali su odmah uvidjeli da je bila u pravu. Bio je to stari potonuli

brod! Nije ni ĉudo daje izgledao neobiĉno. Nije ĉudo da se ĉinio tako

star i mraĉan i tako neobiĉna oblika. Bila je to olupina, podignuta

visoko sa svog leţišta i nasukana na obliţnje stijene.

– George? Sada ćemo moći odveslati i stići do olupine! – vikao je

Julian. – Moći ćemo je cijelu istraţiti. Moţda naĊemo sanduke sa

zlatom. O, George!

W

Povratak u Vilu Kirrin

Ĉetvoro djece bilo je toliko nevjerojatno iznenaĊeno i uzbuĊeno da

minutu ili dvije nije pozborilo ni rijeĉi. Sirom otvorenih oĉiju gledali su

u tamni trup stare olupine zamišljajući što bi u njemu mogli naći. Tada

Julian uhvati George za ruku i ĉvrsto je stegne.

– Nije li to predivno? – reĉe. – O, George, nije li se dogodilo nešto

izuzetno?

George i dalje nije govorila već je gledala olupinu, dok su joj se

raznovrsne misli rojile glavom. Tada se okrenula Julianu.

– Kada bi samo olupina i dalje pripadala meni, sada kad je ovako

izbaĉena van! – kazala je. – Ne znam da li olupine pripadaju kraljici ili

nekom drugome, kao što je sluĉaj s većinom izgubljenog blaga. Ali,

najposlije, brod je pripadao našoj obitelji. Nitko nije mnogo brinuo o

njemu dok je bio ispod mora, ali vjeruješ li da će mi ga odrasli i dalje

ostaviti, sada kad je izvuĉen?

– Pa, nemoj nikome reći! – rekao je Dick.

– Ne budi glup – reĉe George. – Neki će ga od ribara zacijelo vidjeti

dok bude sa svojim ĉamcem prolazio zalje vom. Novost će se uskoro

razglasiti.

– Onda je najbolje daje sami cijelu pregledamo prije nekog drugoga!

– Dick će uzbuĊeno. – Sada još nitko ne zna za nju. Samo mi. Moţemo

li je istraţiti kad se valovi malo smire?

– Ne moţemo hodati do stijena, ako to misliš – reĉe George. –

Moţemo tamo stići ĉamcem, ali sada je preopasno, dok su valovi tako

veliki. Danas se sigurno neće ublaţiti. Vjetar je još suviše jak.

– A kako bi bilo sutra rano ujutro? – upita Julian. – Prije nego itko

sazna? Kad bismo samo mi prvi stigli na brod! Sigurno bismo našli sve

što se tamo moţe naći!

– Da, mislim da bismo mogli – reĉe George. – Rekla sam vam,

mnogi su bili dolje i istraţivali brod koliko su podrobno mogli, ali,

naravno, teško je to dobro uraditi ispod vode. Moţda ćemo mi naći

nešto što su oni propustili. O, to je poput sna! Ne mogu vjerovati da je

moja stara olupina doista ovako isplovila sa dna mora!

W

Sunce je već posve izašlo i mokra se odjeća djece sušila pod

njegovim toplim zrakama. Pušila se na suncu a para je ĉak izlazila i iz

Timova mokra kaputa. Izgledalo je da mu olupina nije nimalo draga i

ţestoko je na nju reţao.

– Smiješan si, Time – George će gladeći ga. – Neće ti uĉiniti ništa

naţao! Što misliš, što je to?

– Moţda misli da je to kit – Anne će smijući se. – O, George, ovo je

najuzbudljiviji dan u mom ţivotu! O, moţemo li uzeti ĉamac i pokušati

stići do olupine?

– Ne, ne moţemo – reĉe Georg Kad bismo samo mogli! Ali to je

posve nemoguće, Anne. Ponajprije, ne vjerujem da je olupina već

dokraja nalegla na stijene i moţda i neće sve dok se plima ne povuĉe.

Vidim da se još malo podiţe kad se pojavi poneki naroĉito veliki val.

Zasad bi još bilo opasno ulaziti u nju. A osim toga, ne ţelim da se moj

ĉamac smrska o stijene i mi završimo u dubokoj vodi! A to bi se moglo

dogoditi. Moramo priĉekati do sutra. Dobra je zamisao da doĊemo sutra

rano ujutro. Mislim da će mnogi odrasli misliti daje istraţivanje njihov

posao.

Djeca su još kratko promatrala staru olupinu, a potom se iznova

uputila oko otoka. On doduše nije bio velik, ali je zaista bio uzbudljiv

sa svojom malom stjenovitom obalom, mirnom draţicom u kojoj je bio

njihov ĉamac, urušenim zamkom, kruţećim ĉavkama i zeĉevima koji su

skakutali posvuda.

– Volim ga – Anne će. – Zaista ga volim. Upravo je dovoljno malen

da ĉovjek na njemu osjeća da boravi na otoku. Mnogi su otoci preveliki

da bi se to osjećalo. Naprimjer, Engleska je otok, ali većina ljudi to ne

moţe znati ako im se ne kaţe. Na ovom se otoku stvarno to osjeća, jer

na kojem se god mjestu nalazimo vidimo njegovu drugu stranu. Volim

ga.

George je bila vrlo sretna. Cesto je prije dolazila na svoj otok, ali

uvijek sama, izuzevši Tima. Uvijek se zaklinjala da nikada, nikada

nikoga neće tamo povesti, jer bi to uprljalo njezin otok. Ali, nije ga

uprljalo. Uĉinilo gaje mnogo ljepšim. Po prvi je put George shvatila da

dijeljenje uţitka podvostruĉuje radost.

– Priĉekat ćemo dok se valovi malo ne smire, prije nego poĊemo

kući – kazala je. – Priliĉno sam sigurna da će još kišiti i da ćemo samo

W

pokisnuti. Kako stvari stoje, nećemo stići kući do uţine, jer će biti teško

veslati dok se struja povlaĉi.

Sva su se djeca osjećala malko umorna nakon dnevnih uzbuĊenja.

Malo su govorila dok su veslala kući. Svatko je veslao jedan dio, izuzev

Anne koja nije bila dovoljno snaţna da vesla protiv struje. Osvrtali su

se prema otoku dok su ga napuštali. Nisu mogli vidjeti olupinu, jer je

bila sa suprotne strane, okrenuta prema otvorenome moru.

– Baš je dobro da je tamo – rekao je Julian. – Zasad je još nitko ne

moţe vidjeti. Vidjet će je tek sa ĉamca, kada ljudi poĊu u ribolov.

Glasam za ustajanje u zoru.

– No, to je ipak malo prerano – reĉe George. – Hoćete li se moći

probuditi? Ja ĉesto izlazim u zoru, ali vi niste nauĉe ni.

– Naravno da ćemo se probuditi – reĉe Julian. – Konaĉno, evo nas

opet na obali i to mi je jako drago. Ruke me strašno bole i tako sam

gladan da bih mogao pojesti vagon hrane.

– Vau! – Tim će usrdno odobravajući.

– Morat ću odvesti Tima do Alfa – reĉe George iskaĉući iz ĉamca. –

Ti spremi ĉamac, Juliane. Pridruţit ću vam se kroz nekoliko minuta.

Doskora su svo ĉetvoro sjedjeli pijući krepki ĉaj. Teta Fanny im je

ispekla jeĉmenih kolaĉa i kolaĉ od Ċumbira sa crnim sirupom. Bio je

tamnosmeĊ i privlaĉan za jelo. Djeca su ga cijelog pojela i rekla daje

bio najbolji koji su jeli.

– Je li dan bio uzbudljiv? – upitala je teta.

– O, da! – Anne će spremno. – Bila je golema oluja. Izbacila je...

Julian i Dick je gurnuše ispod stola. George nije bila nadohvat, jer bi

je inaĉe sigurno i ona udarila. Anne se ljuti – to zagledala u djeĉake,

oĉiju punih suza.

– Što se dogaĊa? – pitala je teta Fanny. – Je li te netko udario, Anne?

Da znate, to guranje ispod stola mora prestati Sirota Anne, bit će puna

masnica. Stoje more izbacilo, mila?

– Izbacilo je ogromne valove – Anne će izazovno gledajući ostale.

Znala je da su mislili kako će reći daje more izbacilo olupinu, ali bili su

u krivu! Udarili su je nizašto!

– Oprosti što smo te udarili, Anne – Julian će. – Okliznu la mi se

noga.

– I meni – reĉe Dick. – Da, teta Fanny, bio je to veliĉanstven prizor

W

na otoku. Valovi su preplavili malu uvalu i morali smo izvući ĉamac

gotovo do vrha niske stijene koja se tamo nalazi.

– Nisam se bojala oluje – reĉe Anne. – Zapravo, nisam se toliko

bojala koliko Ti...

– Svi su dobro znali da će Anne spomenuti Timothya, pa su je uglas

prekinuli govoreći vrlo glasno. Julian ju je ponovno uspio udariti ispod

stola.

– Oooh! – jaukne Anne.

– Zeĉevi su bili tako pitomi – Julian će glasno.

– Promatrali smo kormorane – Dick će, a George mu se pridruţi

govoreći naporedno.

– Ĉavke su dizale takvu graju; cijelo su se vrijeme glasale "ĉav, ĉav,

ĉav"!

– Pa, i vi ste poput ĉavki, svi govorite istodobno! – reĉe teta Fanny

smijući se. – Dobro, jeste li završili? U redu, poĊi te oprati ljepljive

ruke. Da, George, znam da su ljepljive, jer sam ja pekla kolaĉ od

Ċumbira a ti si pojela tri kriške! Tada poĊite u drugu sobu i tiho se

igrajte, jer pada kiša i ne moţe te ići van. Ali ne smetajte ocu, George.

Veoma je zauzet.

Djeca su se otišla oprati.

W

– Glupaĉo! – Julian će Anne. – Umalo si nas dvaput odala!

– Nisam imala na umu ono što ste mislili prvi put! – Anne će

uvrijeĊeno.

George ju je prekinula.

W

– Draţe bi mi bilo da si odala tajnu u vezi s olupinom nego s Timom

– kazala je. – Jezik ti se lako omakne.

– Da, lako – Anne će sa ţaljenjem. – Mislim daje najbolje da više ne

govorim za vrijeme obroka. Toliko volim Tima, pa ne mogu odoljeti da

ne govorim o njemu.

Svi su se pošli igrati u drugu sobu. Julian je uz tresak okrenuo stol.

– Igrat ćemo se olupine – rekao je. – Ovo je brod. Sada ćemo krenuti

u istraţivanje.

Vrata se naglo otvore i ukaza se ljutito smrknuto lice. Bio je to

Georgein otac!

– Kakva je to galama? – pitao je. – George, jesi li ti okrenula stol?

– Ja sam – reĉe Julian. – Zao mi je, gospodine. Posve sam zaboravio

da radite.

– Još jedna takva buka i sutra ćete provesti dan u krevetu – reĉe stric

Ojuentin. – Georgina, pazi da tvoji roĊaci budu tihi.

Vrata su se zalupila i stric Ouentin je izišao. Djeca su se zgledala.

– Tvoj je otac jako strog, zar ne? – upita Julian. – Zao mi je da sam

napravio takvu galamu. Nisam mislio.

– Bolje je da sada doista budemo vrlo tihi – reĉe George.

– U protivnome, odrţat će rijeĉ i umjesto da istraţujemo olupinu,

provest ćemo dan u krevetu.

Bila je to strašna misao. Anne je otišla po jednu od svojih lutaka da

bi se igrala. Najposlije ih je ipak uspjela ponijeti priliĉan broj. Julian je

uzeo neku knjigu. George se prihvatila prekrasnog malog broda što ga

je rezbarila iz komada drveta. Dick se zavalio u naslonjaĉ i razmišljao o

uzbudljivoj olupini. Kiša je ustrajno padala i svi su se nadali da će do

jutra prestati.

– Moramo ustati jako rano – reĉe Dick zijevajući. – Sto mislite o

tome da veĉeras poĊemo ranije u krevet? Umoran sam od svog tog

veslanja.

U uobiĉajenim prilikama djeca nisu voljela ići rano u krevet, ali s

tako uzbudljivim dogaĊajem na pomolu, rano lijeganje doimalo se

drukĉje toga dana.

– Tako će nam brţe proći vrijeme – Anne će odlaţući lutku. – Idemo

li?

– Sto će majka pomisliti ako krenemo odmah poslije ĉaja? – reĉe

W

George. – Mislit će da smo svi bolesni. Ne, krenut ćemo nakon veĉere.

Reći ćemo naprosto da smo umorni od veslanja, što je posve toĉno, i da

se ţelimo dobro ispavati kako bismo bili spremni za pustolovinu

sutradan ujutro. A to jest pustolovina, znate. Ne pruţa se mnogima

prilika da istraţuju tako staru olupinu poput ove koja je dugo bila ispod

mora!

Oko osam sati sva su djeca bila u krevetu, na priliĉno iznenaĊenje

tete Fanny. Anne je odmah zaspala. Julian i Dick su joj se uskoro

pridruţili, dok je George leţala još neko vrijeme budna, misleći o svom

otoku, olupini i, dakako, o svome ljubljenom psu!

– Moram povesti i Tima – mislila je tonući u san. – Ne moţemo

Tima ostaviti izvan ovoga. I on mora sudjelovati u pustolovini!

W

Istraživanje olupine

Narednog se jutra Julian prvi probudio. Prenuo se upravo u trenutku

kad se sunce pomolilo na obzoru na istoku i ispunilo nebo zlatom.

Julian je na trenutak zurio u strop, i tada se u hipu sjetio svega što im se

zbilo dan ranije. Sjeo je uspravno u krevetu i šapnuo što je jasnije

mogao:

– Dick! Probudi se! Poći ćemo vidjeti olupinu! Daj, pro budi se!

Dick se probudio i nasmiješio Julianu. Preplavio ga je osjećaj sreće.

Spremaju se u pustolovinu. Spuznuo je s kreveta i tiho otrĉao u sobu

djevojĉica. Otvorio je vrata. Obje su djevojĉice tvrdo spavale, Anne

umotana u pokrivaĉe poput puha.

Dick prodrma George i potom potapša Anne po leĊima. Probudile su

se i sjele.

– Poţurite! – šaptao je Dick. – Sunce upravo izlazi. Morat ćemo

poţuriti.

Georgeine su plave oĉi sjajile dok se oblaĉila. Anne je brzo skakutala

uokolo traţeći ono malo svoje odjeće – samo kupaći kostim, traperice i

majicu – i patike da zaštiti noge. Za nekoliko minuta svi su bili spremni.

– A sada, ni škripe na stepenicama, ni kašlja ili hihota! – upozoravao

je Julian dok su stajali na odmorištu. Anne je bila strašno hihotalo i

ĉesto bi odala tajne planove svojim iznenadnim praskavim hihotom. Ali

ovaj se put djevojĉica ponašala sveĉano poput ostalih, i jednako

oprezno. Išunjali su se niza stube i otvorili mala prednja vrata. Nisu

proizveli ni zvuka. Tiho su zatvorili vrata i uputili se stazom do vrtnih

vrata. Ona su uvijek škripila, pa su se uspeli preko njih radije nego da ih

otvaraju.

Sunce je već jasno sjalo, iako je još bilo nisko na istoĉnome nebu.

Već je bilo toplo. Nebo je bilo tako prekrasno plavo te se Anne nije

mogla oteti dojmu daje svjeţe isprano:

– Izgleda kao da se upravo vratilo iz praonice – kazala je ostalima.

Zaciĉali su od smijeha. Anne se ponekad neobiĉno izraţavala. Ali,

djeca su znala što je htjela reći. Danje ispunjavao ĉovjeka ugodnim

novim osjećajem – oblaci bijahu tako ruţiĉasti na blistavome plavom

W

nebu. Bilo je nemoguće zamisliti daje dan ranije bilo tako silovito.

George je uzela ĉamac. Potom je otišla po Tima, dok su djeĉaci vukli

ĉamac do mora. Alf", ribarski djeĉak, iznenadio se daje George došla

tako rano. Upravo se spremao sa svojim ocem u ribolov. Nasmijao se

George.

– Ideš li i ti u ribolov? – rekao joj je. – Hej, kakva je ono juĉer bila

oluja! Mislio sam da će vas zadesiti.

– I jest – reĉe George. – DoĊi, Time! DoĊi!

Tim je bio jako zadovoljan da je tako rano ugledao George. Pleo joj

se oko nogu, dok je trĉala za ostalima, gotovo se spotaknuvši o njega.

Skoĉio je u ĉamac ĉim gaje ugledao i stajao na krmi isplazivši crveni

jezik i ţestoko mašući repom.

– Ĉudim se kako mu se rep još drţi – Anne će gledajući ga. –

Timothy, ti ćeš ga jednoga dana naprosto odmahati.

Krenuli su prema otoku. Sada je bilo lako veslati, jer je more bilo

tako mirno. Stigli su do otoka i veslali oko njega do druge strane.

A tamo je bila olupina, visoko nasaĊena na oštrim stijenama! Sada je

već dobro nalegla i nije se micala kad bi je podlili valovi. Leţala je

malo ukoso, a slomljeni jarbol, sada kraći nego ranije, stršio je s jedne

strane.

– Evo je! – Julian će uzbuĊeno. – Jadna stara olupina!

Pretpostavljam daje sada još oštećenija. Kakvu je buku nadigla kad je

juĉer uz prasak nalegla na stijene!

– Kako ćemo dospjeti do nje? – pitala je Anne gledajući gomilu

ruţnih šiljatih stijena uokolo. Ali George nije bila obeshrabrena.

Poznavala je gotovo svaki centimetar obale oko malog otoka. Uporno je

grabila veslima i doskora su stigli u blizinu stijena na kojima je poĉivala

velika olupina.

Djeca su iz ĉamca gledala olupinu. Bila je velika, mnogo veća no što

su zamišljali kad su je nazirali izdaleka. Bila je obloţena školjkama; na

sve je strane visjelo pramenje smeĊeg i zelenog morskog raslinja.

Neobiĉno je odisala. Sa strane trupa bile su velike rupe na mjestima na

kojima je udarala o stijene. Bilo je rupa i na palubi. Sveukupno,

djelovala je kao tuţan i napušteni brod, ali djeci je to bio najuzbudljiviji

prizor na svijetu.

Veslali su do stijena na kojima je leţala olupina. Plima ih je

W

zapljuskivala. George je gledala uokolo.

– Svezat ćemo ĉamac o samu olupinu – kazala je. – I uspeti se bez

muke na palubu penjući se postrance. Gledaj,

Juliane, baci ušicu konopca preko onog slomljenog komada drveta

koji strši sa strane.

Julian uĉini kao što mu je reĉeno. Uţe se napelo i ĉamac je bio

ukotvljen. Potom se George uspela uza stranu olupine, spretno poput

majmuna. Ĉudesno se penjala. Slijedili su je Julian i Dick, ali Anne je

trebala pomoć. Uskoro je svo ĉetvoro stajalo na iskošenoj palubi. Bila

je skliska od morske trave i miris je bio doista veoma snaţan. Anne se

nije svidio.

– Dobro, ovo je bila paluba – reĉe George – a ovdje su se ljudi

spuštali i penjali. – Pokazala je na veliki otvor. Došli su do njega i

pogledali dolje. Tamo su još bili ostaci ţeljeznih ljestava. George ih je

ispitivala.

– Mislim da su još dovoljno ĉvrste da nas podnesu – kazala je. – Ja

ću poći prva. Ima li tko dţepnu svjetiljku? Unutra izgleda priliĉno

mraĉno.

Julian je imao svjetiljku. Pruţio ju je George. Djeca su se posve

stišala. Ĉinilo se nekako tajanstveno gledati dolje, u mraĉnu

unutrašnjost velikoga broda. Sto će dolje naći? George je upalila

svjetiljku i potom stala brzo silaziti niz ljestve. Ostali su je slijedili.

Svjetlost baterije otkrivala je vrlo ĉudan prizor. Potpalublje je bilo

niskoga stropa, naĉinjeno od debele hrastovine. Djeca su morala

pognuti glave da bi se mogla kretati. Neki su dijelovi izgledali kao

kabine, ali se to teško moglo razaznati, jer je sve bilo tako oštećeno,

izjedeno morem i zaraslo u morsku travu. Zadah je bio doista strašan,

iako je to uglavnom bio miris morske trave koja se sušila.

Djeca su se sklizala na travurini dok su obilazila unutrašnjost broda.

Najposlije, unutrašnji prostor i nije bio tako velik. Ispod kabina nalazio

se velik tovarni prostor broda i djeca su ga gledala pri svjetlosti dţepne

svjetiljke.

– Ovdje su sigurno drţali sanduke sa zlatom – reĉe Julian. Ali u

tovarnom prostoru nije bilo niĉega doli vode i riba! Djeca nisu mogla

sići, jer je voda bila previše duboka. Površinom su plutale jedna ili dvije

baĉve, ali su bile raspukle i posve prazne.

W

– Pretpostavljam daje to bila burad za vodu, ili pak baĉve sa

svinjetinom ili keksima – reĉe George. – Vratimo se na drugu stranu

broda, tamo gdje su bile kabine. Neobiĉno je vidjeti postelje na kojima

su spavali mornari... pogledajte onu staru drvenu stolicu. Ĉudno je daje

sve još tu, nakon toliko godina! Pogledajte i predmete koji vise na ovim

kukama... sada su posve rĊavi i pokriveni morskim raslinjem, ali mora

da su to bile kuharove tave i zdjele!

Bijaše to ĉudnovato putovanje starom olupinom. Djeca su

usredotoĉila svu paţnju ne bi li ugledala kutije koje bi mogle sadrţavati

šipke zlata, ali ĉinilo se da nigdje nema nikakve kutije!

Stigli su do jedne kabine koja je bila veća od ostalih. U kutu je

stajala postelja na kojoj je poĉivao veliki rak. Naslonjen o postelju,

stajao je neki komad namještaja priliĉno nalik na stol sa dvije noge, sav

obrastao u sivkaste školjke. Na zidovima kabine visjele su nakrivljene

drvene police okićene vijencem morske trave.

– Mora daje to bila kabina kapetana – reĉe Julian. – Najveća je.

Pogledaj, što je ono u kutu?

– Neka stara šalica – Anne će podiţući je, – A ovdje je polovica

tanjurića. Vjerojatno je kapetan ovdje sjedio i pio ĉaj u trenutku kad je

brod doţivio nesreću.

Djeca su se osjećala priliĉno ĉudno. U maloj kabini bilo je mraĉno i

vonjavo, a tlo ispod nogu bilo je vlaţno i sklisko. George je pomislila

kako je njezina olupina doista bila zabavnija dok je bila potopljena

ispod vode negoli izvuĉena na površinu!

– Hajdemo – kazala je stresavši se. – Ne sviĊa mi se previše. Jest

uzbudljivo, znam, ali i malo zastrašujuće.

Djeca su se okrenula da poĊu. Julian je posljednji put dţepnom

svjetiljkom osvijetlio malu kabinu. Već ju je htio ugasiti i poći za

ostalima na palubu, kad je ugledao nešto što gaje zaustavilo. Usmjerio

je svjetiljku u tom pravcu i potom pozvao ostale.

– Hej! Priĉekajte malo. Ovdje u zidu postoji ormarić. Pogledajmo

ima li nešto unutra!

Ostali se okrenuše i pogledaše. Ugledali su nešto što se ĉinilo poput

malena ormara u visini zida kabine. Julianov se pogled zaustavio na

kljuĉanici. Kljuĉa, meĊutim, nije bilo.

– Moţda bi baš tu unutra moglo nešto biti – reĉe Julian. Pokušao je

W

prstima otvoriti drvena vratašca ali se ona nisu micala. – Zakljuĉano je

– reĉe. – Naravno daje zakljuĉano!

– Mislim daje brava zarĊala – reĉe George i sama pokušavajući

otvoriti vrata. Potom je izvadila svoj veliki dţepni noţ i ugurala ga

izmeĊu vrata ormarića i zida kabine. Pritiskala je oštricu prema natrag –

i brava ormarića iznenadno je popustila. Kao što je kazala, bila je posve

zarĊala. Vrata se širom otvoriše i djeca ugledaše policu s nekoliko

neobiĉnih predmeta na njoj.

Stajala je tamo drvena kutija nabrekla od vlage morske vode u kojoj

je leţala godinama. Dva ili tri predmeta izgledala su poput starih,

raskvašenih knjiga. Bila je tamo i neka vrsta staklenog suda za piće, po

sredini napukla, i dva-tri neobiĉna predmeta, tako izjedena morskom

vodom te se nije znalo što su.

– Ništa posebno zanimljivo, izuzev kutije – reĉe Julian i podigne je.

– Pa ipak, štogod bilo unutra zacijelo je uništeno. Ali, bez obzira na to,

pokušat ćemo je otvoriti.

George i on dali su sve od sebe da otvore bravu male drvene kutije.

Na poklopcu bijahu utisnuti inicijali: H.J.K.

– Mislim da su to inicijali kapetana – reĉe Dick.

– Ne, to su bili inicijali moga pra-pra-pradjeda! – reĉe George kojoj

su oĉi iznenadno zablistale. – Znam sve o njemu. Ime mu je bilo Henry

John Kirrin. Znate, ovo je bio njegov brod. Mora da je to bila njegova

osobna kutija u kojoj je drţao svoje stare dokumente ili dnevnike. O,

naprosto je moramo otvoriti!

Ali bilo je sasvim nemoguće otvoriti poklopac s alatom koji su imali

uza se. Uskoro su odustali, a Julian je uzeo kutiju da je ponese u ĉamac.

– Otvorit ćemo je kod kuće – reĉe glasom koji je odavao priliĉno

uzbuĊenje. – Naći ćemo ĉekić ili nešto sliĉno i neka koje otvoriti. O,

George, ovo je pravi nalaz!

Svi su. ćutjeli da posjeduju nešto tajanstveno. Je li bilo iĉega u kutiji

i, ako jest, ĉega? Ţudjeli su da stignu kući i otvore je!

Stigli su na palubu uspevši se ţeljeznim ljestvama. Ĉim su tamo

dospjeli, vidjeli su da su i drugi, izuzev njih, otkrili olupinu izbaĉenu iz

dubine mora!

– Boţe! Polovina ribarskih ĉamaca iz zaljeva otkrila ju je – uzviknuo

je Julian gledajući ribarske ĉamce koji su se pri bliţili olupini onoliko

W

koliko su mogli. Ribari su u ĉudu gledali brod. Kad su ugledali djecu na

palubi, glasno su doviknu-li:

– Hej, vi tamo! Kakav je to brod?

– To je stara olupina – doviknuo je Julian. – Naplavila ju je

juĉerašnja oluja!

– Ne reci ništa više – George će mršteći se. – To je moja olupina. Ne

ţelim posjetioce na njoj!

I tako ništa više nije bilo reĉeno, a ĉetvoro je djece ušlo u ĉamac i

odveslalo kući što su brţe mogla. Bilo je prošlo vrijeme doruĉka.

Moţda će ih izgrditi. Ĉak bi ih Georgein strogi otac mogao poslati u

krevet, ali što onda, oni nisu marili. Istraţili su olupinu i vratili se s

kutijom koja bi mogla sadrţavati ako već ne zlatne šipke, a ono moţda

barem jednu malu šipku!

Izgrdili ih jesu. Morali su se zadovoljiti samo s polovicom doruĉka,

jer je stric Ojuentin rekao da djeca koja tako kasne ne zasluţuju jaja i

slaninu, već samo kriške kruha s dţemom. Bilo je vrlo ţalosno.

Sakrili su kutiju ispod kreveta u sobi djeĉaka. Tim je ostavljen

djeĉaku-ribaru, ili, radije, bio je svezan u straţnjem dvorištu, jer je Alf

otišao u ribolov i upravo je u tom trenutku piljio iz oĉeva ĉamca u

ĉudesnu olupinu.

– Mogli bismo nešto zaraditi dovodeći posjetioce do olupine –

dosjetio se Alf. I prije no što je dan bio na izmaku, dvadesetine

znatiţeljnika razgledale su staru olupinu s paluba motornih ili ribarskih

ĉamaca.

George je bila bijesna zbog toga. Ali tu nije mogla ništa. Uostalom,

kao što je Julian rekao, svatko ima pravo na gledanje!

W

Kutija s olupine

Prva stvar koju su djeca uradila nakon doruĉka bila je da uzmu

dragocjenu kutiju i odnesu je do spremnice za alat u vrtu. Naprosto su

ţudjela za tim da je silom otvore. Svi su potajice osjećali da se u njoj

krije neko blago.

Julian je traţio odgovarajući alat. Našao je dlijeto i odluĉio je daje to

prava stvar za otvaranje kutije. Pokušao je, ali mu je dlijeto skliznulo i

povrijedilo prst. Potom je pokušao s drugim oruĊem, ali je kutija

tvrdoglavo odbijala da se otvori. Djeca su ljutilo zurila u nju.

– Znam što ćemo – Anne će najposlije, – Ponesimo je na vrh kuće i

bacimo je na zemlju. Nadam se da će se rasprsnuti i otvoriti.

Ostali su se zamislili nad tim prijedlogom.

– Moţda vrijedi pokušati – reĉe Julian. – Problem je jedino u tome

što bi se na taj naĉin moglo slomiti ili uništiti nešto što je u kutiji.

No nije se ukazivao drugi naĉin da se kutija otvori, pa ju je tako

Julian ponio na vrh kuće. Otišao je na potkrovlje i tamo otvorio prozor.

Ostali su stajali dolje, ĉekajući. Julian je zavitlao kutiju kroz prozor

koliko je snaţnije mogao. Poletjela je kroz zrak i prizemljila se uz

strahovit tresak na puteljku poploĉanu ploĉama.

Istog trenutka otvorio se francuski prozor i na njemu se poput metka

iz puške pomolio stric Ouentin.

– Što to radite? – viknuo je. – Nadam se da ne bacate stvari jedni na

druge kroz prozor? Sto je to na zemlji?

Djeca su gledala u kutiju. Rastvorila se i leţala na zemlji

razotkrivajući limenu zaštitnu kutiju. Štogod bilo u kutiji, nije se

uništilo! Bit će posve suho!

Dick je potrĉao daje pokupi.

– Pitao sam što je to na zemlji? – viknuo je stric i pošao prema

njemu.

– To je, to je nešto što nama pripada – Dick će zacrvenjevši se.

– E, pa ja ću vam to oduzeti – na to će stric. – Ovako me smetati!

Daj mi to. Gdje ste to uzeli? – zareţao je zureći u ubogu Anne koja je

bila najbliţa.

W

– U olupini – promrsi mala ustrašena djevojĉica.

– U olupini! – stric će zaĉuĊeno. – U staroj olupini koja je juĉer

naplavljena? Ĉuo sam o tome. Hoćeš li reći da ste tamo bili?

– Da – nadoveţe se Dick. U tom im se ĉasu pridruţio Julian

zabrinuta izraţaja. Bit će odviše strašno ako stric uzme kutiju u trenutku

kad su je uspjeli otvoriti. Ali upravo to se zbilo!

– Pa, ta kutija moţe sadrţavati nešto vaţno – rekao je i uzeo je iz

Dickovih ruku. – Nemate pravo ovako pljaĉkati po staroj olupini. Mogli

biste odnijeti i nešto vaţno.

– Pa, to je moja olupina – George će ljutito. – Molim te, oĉe, daj nam

kutiju. Mislili smo da bi mogla sadrţavati šipku zlata ili nešto sliĉno!

W

– Šipku zlata! – otac će posprdno. – Kakvo si ti dijete! U ovako malu

kutiju nikad ne bi stalo takvošto! Mnogo je vjerojatnije da sadrţi upute

gdje bi se mogle nalaziti šipke zlata! Uvijek sam vjerovao daje zlato

pohranjeno negdje na sigurnu... i da je brod, ispraţnjen od svog

dragocjenog tereta, potonuo kad je napuštao zaljev!

– O, oĉe, molim te, molim te daj nam našu kutiju – preklinjala je

George gotovo u suzama. Iznenadno je bila sigur na da ona sadrţi upute

koje bi im mogle otkriti što se dogodilo sa zlatom. Ali njezin se otac

bez rijeĉi okrenuo i uputio prema kući noseći kutiju, otvorenu i rasprslu,

W

dok se ispod njegove ruke nazirala limena zaštitna kutija.

Anne briţne u plaĉ.

– Ne osuĊujte me što sam mu kazala da smo je našli u olupini –

jecala je. – Molim vas nemojte. Tako me je gledao. Naprosto sam mu

morala reći.

– U redu, bebice – Julian će stavljajući ruku na Anneino rame.

Izgledao je bijesan. Mislio je da nije u redu što je stric naprosto oduzeo

kutiju. – Slušajte, ovo neću otrpjeti. Nekako ćemo se domoći kutije i

pogledati unutra. Siguran sam da se tvoj otac neće time baviti, George.

Sjest će i nastaviti pisati svoju knjigu, a na kutiju će posve zaboraviti.

Vrebat ću pri liku, ušuljati se u njegovu radnu sobu i uzeti je, pa makar i

izvukao batine ako me otkrije!

– Dobro! – reĉe George. – Straţarit ćemo i vidjeti kad otac bude

izišao.

Tako su na smjenu straţarili, ali, na nesreću, stric je cijelo prijepodne

boravio u radnoj sobi. Teta Fanny se ĉudila daje toga dana jedno ili

dvoje djece stalno bilo u vrtu umjesto da budu na plaţi.

– Zašto niste svi zajedno i kupate se ili se neĉim bavite – pitala je. –

Jeste li se posvaĊali?

– Ne – odgovorio je Dick. – Naravno da nismo. – Ali nije rekao

zašto su u vrtu! .

– Zar tvoj otac nikad ne izlazi? – pitao je Dick kad je na njega došao

red da preuzme straţu. – Mislim da ne ţivi naroĉito zdravo.

– Tako ti je to sa znanstvenicima – reĉe George, kao da zna sve o

njima. – Ali, reći ću ti nešto. Poslijepodne će moţda spavati! Koji put

legne!

Julian je poslijepodne straţario u straţnjem dijelu vrta. Sjeo je ispod

stabla i poĉeo ĉitati. Iznenadno je zaĉuo neobiĉni šum zbog kojeg je

podigao glavu. Odmah je shvatio o ĉemu je rijeĉ!

"To stric Quentin hrĉe!", pomislio je uzbuĊeno. "Tako je! O, kad bih

se mogao ušuljati kroz francuski prozor i uzeti našu kutiju!"

Prikrao se do prozora i pogledao unutra. Jedan je prozor bio malko

otvoren i Julian gaje otvorio malo više. Ugledao je strica naslonjena u

udobnu naslonjaĉu, usana malko razmaknutih, oĉiju zatvorenih, u

duboku snu! Svaki put kad bi udahnuo zahrkao bi.

"Doista izgleda kao da ĉvrsto spava", razmišljao je djeĉak. "A tamo

W

je kutija, toĉno iza njega, na onome stolu. Upustit ću se. Kladim se da

bih zaradio poštene batine kad bi me uhvatili, ali tu ništa ne mogu!"

Ušunjao se u sobu. Stric je i dalje hrkao. Djeĉak se na prstima šunjao

mimo njega do stola koji je stajao iza striĉeva naslonjaĉa. Uzeo je

kutiju.

I tada komadić slomljena drveta s kutije padne na pod uz mukli

tresak. Stric se pomakne na stolici i otvori oĉi! Brz poput munje, djeĉak

ĉuĉne iza striĉeva naslonjaĉa zatomijujući dah.

– Štoje bilo? – ĉuo je kako govori stric. Julian se nije pomaknuo.

Potom se stric iznova nasloni i zatvori oĉi. Uskoro se opet ĉulo njegovo

jednomjerno hrkanje!

"Hura!" mislio je djeĉak. "Opet je zaspao!"

Tiho se uspravio drţeći kutiju. Na prstima se došunjao do francuskog

prozora. Skliznuo je van i brzo potrĉao vrtnom stazom. Nije mislio na

to da sakrije kutiju. Sve što je ţelio bilo je da doĊe do ostale djece i

pokaţe im što je uĉinio!

Trĉao je do plaţe gdje su ona leţala na suncu.

– Hej! – viknuo je. – Hej! Imam je! Imam je!

Svi su uzbuĊeno kriknuli i posjedali, grozniĉavi od ţelje da ispitaju

"kutiju u Julianovim rukama. Posve su zaboravili na ostale ljude na

W

plaţi. Julian se stuštio na tlo i nasmijao se.

– Tvoj je otac zaspao – rekao je George. – Time, ne liţi me toliko! Ja

sam, George, ušao unutra, a komadić je kutije pao na pod... i probudio

ga.

– Boţe! – usklikne George. – Stoje bilo dalje?

– Ĉuĉnuo sam iza njegove stolice dok nije ponovno zaspao – reĉe

Julian. – Potom sam pobjegao. A sada, da vidimo što je unutra. Ne

vjerujem daje tvoj otac uopće pogledao!

I nije. Limena je kutija bila nedirnuta. ZarĊala je uslijed

višegodišnjeg leţanja u vlazi, a poklopac je bio toliko ĉvrsto pritegnut

te gaje bilo gotovo nemoguće pomaknuti.

Ali kad gaje George stala obraĊivati sa svojim dţepnim noţićem i

odstranjivati rĊu, poĉela je popuštati i za pribliţno ĉetvrt sata – otvorila

se!

Djeca su se znatiţeljno zgrnula oko nje. Unutra su bili neki stari

papiri i knjiga crnih korica. I ništa drugo! Nikakva šipka zlata. Nikakva

blaga. Svi su bili pomalo razoĉarani.

– Sve je posve suho – Julian će iznenaĊeno. – Nimalo vlaţno.

Limena kutija je sve saĉuvala u savršenu stanju.

On podiţe knjigu i otvori je.

– To je dnevnik što gaje vodio tvoj pra-pra-pradjed na svojim

putovanjima brodom – rekao je. – Jedva uspijevam nešto proĉitati. Tako

je malen i neobiĉan.

George podigne jedan od papira. Bio je to debeo pergament, posve

poţutjeo od starosti. Rasprostrla gaje na pijesku i razgledala. I drugi su

se zagledali, ali nisu razabirali o ĉemu se radi. Ĉinilo se da je neka

karta.

– Moţda karta pokazuje mjesto na koje moramo poći – reĉe Julian.

Ali iznenadno ruka kojom je George drţala kartu stane podrhtavati i oĉi

joj zasjaše bljeskom dok je pogledala ostale. Otvorila je usta ali nije

govorila.

– O ĉemu se radi? – Julian će znatiţeljno. – Stoje? Jesi li izgubila

moć govora?

George odmahne glavom i uze govoriti u hipu:

– Juliane! Znaš li što je to? To je karta moga starog dvorca. Dvorca

Kirrin, kada još nije bio ruševina. I ona pri kazuje podzemne tamnice. I,

W

gledaj, pogledaj samo što piše u ovom kutu ćelije!

Ona drhtavim prstom pokaţe jednu stranu karte. Ostali su se nagnuli

da bolje vide – a tamo je starinskim slovima bila otisnuta neobiĉna

rijeĉ.

INGOTI

Što to znaĉi?

– Ingoti! – Anne će zabezeknuto, nikad još niša ĉula tu rijeĉ.

Ali dva djeĉaka jesu.

– Ingoti! – uzviknuo je Dick. – Pa to moraju biti šipke zlata. One se

nazivaju ingotima.

– Većina metalnih sipki zove se ingoti – Julian će zarumenjevši se od

uzbuĊenja. – Ali, kako što znamo, s broda je nestalo zlato i stoga je vrlo

vjerojatno da ingoti ovdje oznaĉuju šipke zlata. O, Boţe! Zamislite da

su moţda još skrivene negdje ispod dvorca Kirrin. George! George!

Nije li to straš no, uţasno uzbudljivo?

George potvrdno kimne. Od uzbuĊenja je drhtala cijelim tijelom.

– Kad bismo ga samo mogli naći! Kad bismo samo mogli!

– Krenut ćemo u pravi lov na blago – reĉe Julian. – Bit će strahovito

teško, jer je dvorac sada u ruševinama i sav zarastao. Ali ovako ili

onako, mi ćemo pronaći te ingote. Kakva lijepa rijeĉ! Ingoti! Ingoti!

Ingoti!

Zvuĉila je nekako uzbudljivije od rijeĉi zlato. O zlatu više nitko nije

govorio. Govorili su o INGOTIMA. Tim nije mogao shvatiti razlog

tolikom uzbuĊenju. Mahao je repom i usrdno nastojao liznuti jedno pa

drugo dijete, ali ovaj put nekako nitko nije na nj obraćao paţnju! To

W

naprosto nije mogao razumjeti te se nakon nekog vremena povukao i

poleglih ušiju sjeo okrenuvši djeci leĊa.

– O, pogledajte sirotog Timothya! – reĉe George. – Ne razumije naše

uzbuĊenje. Time! Time, dragi, sve je u redu, nisi pao u nemilost ili

nešto sliĉno. O, Time, otkrili smo naj divniju tajnu na cijelome svijetu.

Tim je skoĉio, mahnuo repom, zadovoljan da mu se iznova obraća

paţnja. Stavio je svoju veliku šapu na dragocjenu kartu i ĉetvoro je

djece odmah viknulo na njega.

– Boţe! Ne smije to potrgati! – Julian će. Potom je pogledao ostale i

namrštio se: – Što ćemo uraditi s kutijom? – upitao je. – Hoću reći,

Georgein će otac zacijelo primijetiti njezin nestanak, zar ne? Morat

ćemo je vratiti.

– Pa, ne bismo li mogli uzeti kartu i zadrţati je? – pred loţi Dick. –

On neće znati daje bila unutra ako nije ni po gledao sadrţaj kutije. A

priliĉno je izvjesno na nije. Ostale stvari nisu naroĉito vaţne... samo

stari dnevnik i nekoliko pisama.

– Da bismo se osigurali, precrtajmo kartu – Julian će. – Tada

moţemo pravu kartu vratiti u kutiju.

Svi su se sloţili da je to dobra ideja. Vratili su se u Vilu Kirrin i

paţljivo precrtali kartu. Obavili su to u spremištu za alat da ih nitko ne

bi vidio. Karta je bila neobiĉna. Sastojala se iz tri dijela.

– Ovaj dio prikazuje ćelije ispod dvorca – reĉe Julian. – A ovaj plan

pokazuje prizemlje dvorca... ovaj pak gornji dio. Ĉasna rijeĉ, bilo je to

lijepo mjesto! Tamnice su se nalazile na cijelom prostoru ispod dvorca.

Kladim se da su bile priliĉno strašna mjesta. Pitam se kako su se ljudi

spuštali do njih.

– Morat ćemo paţljivije prouĉiti kartu i vidjeti – reĉe George. – Sada

nam to svima izgleda priliĉno zbrkano, ali kad jednom s kartom

doĊemo do dvorca i tamo je prouĉimo, vjerojatno ćemo otkriti kako da

siĊemo do tajnih ćelija. Oooh! Ne vjerujem daje ijedno dijete doţivjelo

takvu pusto lovinu!

Julian paţljivo spremi precrtanu kartu u dţep svojih traperica. Nije

se od nje namjeravao rastajati. Bila je veoma dragocjena. Potom vrati

izvornu kartu u kutiju i pogleda prema kući.

– Sto mislite o tome daje odmah vratim natrag? – upita.

– Moţda tvoj otac još spava, George.

W

Ali nije bilo tako. Bio je budan. Nasreću, nije primijetio nestanak

kutije! Došao je u blagovaonicu da s obitelji popije ĉaj i Julian je

iskoristio priliku. Promrmljao je neku ispriku, udaljio se od stola i

iznova stavio kutiju na stol iza striĉeva naslonjaĉa.

Po povratku je namignuo ostalima. Odahnuli su. Svi su se bojali

strica Quentina i nije im bilo nimalo do toga da mu se zamjere. Za

cijelo vrijeme obroka, Anne nije rekla ni rijeĉi. Toliko se strašno bojala

da bi nešto mogla odati, bilo o Timu, ili o kutiji. I ostali su malo

govorili. Dok su ispijali ĉaj, zazvonio je telefon i teta Fannv je pošla da

se javi.

Uskoro se vratila.

– Za tebe je, Quentine – kazala je. – Oĉito, stara je olupina izazvala

priliĉno uzbuĊenje i neki ljudi iz londonskih novina ţele ti u vezi s

njom postaviti nekoliko pitanja.

– Reci im da ću ih primiti u šest sati – reĉe stric Quentin. Djeca su se

uspaniĉeno zgledala. Nadala su se da stric Quentin neće novinarima

pokazati kutiju. Tada bi mogla izaći na vidjelo tajna o skrivenu zlatu!

– Kakva sreća da smo precrtali kartu! – Julian će nakon ĉaja. – Ali

sada mi je jako ţao da smo pravu kartu ostavili u kutiji. Netko bi mogao

otkriti našu tajnu!

W

Iznenađujuća ponuda

Narednog jutra novine su bile pune izvještaja o tome kako je stara

olupina izronila iz mora. Novinari su saznali od strica Ouentina

pripovijest o olupini i izguljenu zlatu, a neki su ĉak uspjeli pristati na

otok Kirrin i snimiti stari urušeni dvorac.

George je bjesnjela.

– To je moj dvorac! – grmjela je na svoju majku. – To je moj otok.

Rekla si da ga mogu smatrati svojim. Rekla si, jesi!

– Znam, George, draga – uzvratila je majka. – Ali, doista moraš biti

razborita. Ne moţe naštetiti otoku da netko na nj pristaje, niti moţe

naškoditi dvorcu da se fotografira.

– Ali ja to ne ţelim – George će smraĉena i mrgodna izraţaja. – On

je moj. Olupina je moja. Rekla si.

– Pa, nisam znala da će biti ovako naplavljena – reĉe majka. – Budi

razborita, George. Kakve to ima vaţnosti ako ljudi poĊu razgledati

olupinu? Ne moţeš ih sprijeĉiti.

George ih nije mogla sprijeĉiti, ali zbog toga nije bila ništa manje

ljuta. Djecu je ĉudilo zanimanje koje je pobudila izvuĉena olupina i što

je otok Kirrin postao predmetom velike paţnje. Posjetioci iz okolnih

mjesta došli su da je vide, a ribari su uspjeli pronaći draţicu i omogućiti

im pristup. George je ridala od bijesa, a Julian ju je pokušao utješiti.

– Slušaj, George! Još nitko ne zna našu tajnu. Priĉekat ćemo dok to

uzbuĊenje splasne i tada otići na otok Kirrin i pronaći ingote.

– Ako ih netko ne naĊe prije nas – kazala je George brišući oĉi. Bila

je bijesna na sebe zbog toga što je plakala, ali doista se nije mogla

svladati.

– Kako bi to mogli? – pitao je Julian. – Nitko se još nije domogao

sadrţaja kutije! Ĉekat ću priliku i izvaditi kartu prije nego je netko vidi!

Ali prilika se nije ukazala, jer se dogodilo nešto strašno. Stric

Quentin prodao je kutiju ĉovjeku koji je kupovao starine. Izišao je

ozaren iz radne sobe dan ili dva nakon što je poĉelo uzbuĊenje, i

ispripovjedio to teti Fanny i djeci.

– Sklopio sam vrlo dobar posao s nekim ĉovjekom – rekao je

W

supruzi. – Znaš li onu staru limenu kutiju s olupine? E, taj ĉovjek

skuplja neobiĉne predmete poput ovoga i dobro ju je platio. Ĉak i više

no što oĉekujem da ću dobiti za knjigu koju pišem! Ĉim je ugledao

staru kartu i dnevnik, odmah je rekao da će kupiti sve zajedno.

Djeca su ga pogledala u uţasu. Kutija je bila prodana! Sada će netko

prouĉiti kartu i moţda proniknuti u ono što znaĉe "ingoti". Pripovijest o

izgubljenu blagu sada kola po svim novinama. Nitko ne moţe previdjeti

znaĉenje karte, ako je paţljivo prouĉi.

Djeca se nisu usudila reći stricu Ouentinu ono što su znala. Istina je

da je sada bio sav nasmijan i da im je obećao kupiti nove mreţe za

lovljenje raĉića i splav – ali bio je on osoba tako promjenjiva znaĉaja.

Mogao bi se razbjesnjeti ako sazna daje Julian sam uzeo kutiju i otvorio

je dok je stric spavao.

Kad su ostala sama, djeca su raspravila cijeli dogaĊaj. Ĉinio im se

doista veoma ozbiljnim. Razmišljali su da li da tetu Fanny upute u

tajnu, ali bila je to tako dragocjena i ĉarobna tajna teje nikome nisu

mogli odati.

– Slušajte sada – Julian će najposlije. – Zamolit ćemo tetu Fanny ako

moţemo otići na otok Kirrin i tamo provesti dan-dva, hoću reći, i

prespavati tamo. Tako bismo imali vremena da mjesto malo

proĉešljamo i vidimo što se moţe naći. Siguran sam da za dan-dva

posjetioci više neće dolaziti. Moţda otkrijemo nešto prije nego netko

drugi pronikne našu tajnu. Konaĉno, ĉovjek koji je kupio kutiju moţda i

ne pogodi da karta oslikava dvorac Kirrin.

Djeca su se malko oraspoloţila. Bilo je tako strašno ništa ne raditi.

Ĉim su skovali plan, osjećali su se bolje. Odluĉili su da narednoga dana

zamole tetu Fanny da odu i provedu vikend u dvorcu. Vrijeme je bilo

veliĉanstveno. Mogli bi ponijeti mnogo hrane sa sobom.

Kada su došli da pitaju tetu Fanny, stric Quentin je bio s njom. I opet

je bio sav nasmiješen i ĉak je potapšao Juliana po ramenima.

– Pa, dobro – rekao je. – Kakvo je ovo poslanstvo?

– Upravo smo htjeli nešto zamoliti tetu Fanny – Julian će uljudno. –

Teto, s obzirom na to da je vrijeme tako lijepo, biste li nam, molim vas,

htjeli dopustiti da preko vikenda odemo u dvorac Kirrin i provedemo

dan-dva na otoku? Ne moţete zamisliti kako bismo se tome radovali!

– Pa, što misliš o tome, Quentine? – upitala je teta okrenuvši se

W

suprugu.

– Ako ţele, mogu – reĉe stric Quentin. – Uskoro im se za to više

neće pruţiti prilika. Dragi moji, dobili smo izvanrednu ponudu za otok

Kirrin! Neki ĉovjek ţeli kupiti otok, preurediti dvorac u hotel i uĉiniti

od njega pravo ljetovalište! Sto kaţete na to?

Ĉetvoro djece zurilo je, zgranuto i uţasnuto, u nasmiješena ĉovjeka.

Netko namjerava kupiti otok! Znaĉi li to da je njihova tajna otkrivena?

Ţeli li ĉovjek kupiti dvorac zbog toga što je išĉitao kartu, pa zna da je u

njemu skriveno mnogo zlata?

George je prigušeno kriknula. Oĉi su joj gorjele kao da su se

zapalile.

– Majko! Ne moţete prodati otok! Ne moţete prodati moj dvorac!

Neću dopustiti da se prodaju.

Otac se namrgodio.

– Ne budi budalasta, Georgina! – rekao je. – Otok nije doista tvoj. Ti

to znaš. Pripada tvojoj majci i prirodno je da ga proda ako se prilika

ukaţe. Jako nam je potreban novac. Jednom kada prodamo otok, moći

ćeš dobiti mnoge krasne stvari.

– Ne ţelim krasne stvari! – vikala je uboga George. – Moj dvorac i

moj otok su na j krasni je stvari koje bih ikad mogla imati. Majko!

Majko! Znaš da si mi rekla da ih mogu smatrati svojima. Znaš da jesi!

Vjerovala sam ti.

– George, draga, mislila sam da ih moţeš imati da bi se igrala na

njima dok sam vjerovala da apsolutno ništa ne vrijede – majka će tuţna

izraţaja. – Ali sada su se stvari promijenile. Tvojem je ocu ponuĊena

sasvim pristojna svota, mnogo veća no što smo se ikad nadali dobiti... i

zaista si ne moţemo priuštiti da propustimo priliku.

– Znaĉi, poklonila si mi otok jedino dok si mislila da ništa ne vrijedi

– George će lica blijeda od srdţbe. – Ĉim vrijedi neki novac ti mi ga

oduzimaš. Mislim daje to strašno. To nije ĉasno.

– Dostaje bilo, Georgina – otac će ljutito. – Majka po stupa prema

mojim savjetima. Ti si još dijete. Majka nije ozbiljno mislila ono što je

kazala. Bilo je to samo zato da ti ugodi. A dobro znaš da ćeš s nama

dijeliti novac i da ćeš dobiti štogod poţeliš.

– Neću dotaknuti ni penija – George će dubokim prigušenim glasom.

– Poţalit ćete što ga prodajete.

W

Djevojĉica se okrenula i pojurila iz prostorije. Ostali su bili veoma

ţalosni zbog nje. Znali su što je osjećala. Sve je shvaćala tako ozbiljno.

Julian je mislio da ona ne razumije odrasle. S njima se ne vrijedi sporiti.

Oni mogu postupati kako ţele. Ako ţele oduzeti Georgein otok i

dvorac, mogu. Ţele li ga prodati, mogu! Ali ono što stric Quentin nije

znao bila je ĉinjenica da se tamo vjerojatno nalazi skladište zlatnih

ingota! Julian je gledao u strica i razmišljao da li da ga upozori. Odluĉio

je da to ne uradi. Postoji mogućnost da upravo djeca prva pronaĊu

zlato!

– Kada prodajete otok, striĉe? – upitao je mirno.

– Ugovor će biti potpisan pribliţno za tjedan dana – glasio je

odgovor. – Stoga, ako doista ţelite provesti dan-dva na otoku, uradite to

brzo, jer vam poslije novi vlasnici to moţda neće dopustiti.

– Namjerava li otok kupiti ĉovjek koji je kupio staru kutiju? – upitao

je Julian.

– Da – uzvrati stric. – 1 sam sam bio malko zaĉuĊen, jer sam mislio

da on kupuje samo starine. Iznenadilo me daje došao na pomisao da

kupi otok i pretvori dvorac u hotel. Pa ipak, rekao bih da bi netko tko

tamo vodi hotel mogao dobro zaraditi... vrlo je romantiĉno boraviti na

malom otoku poput ovoga... ljudima će se to svidjeti. Ja nisam poslovni

ĉovjek i zasigurno mi ne bi bilo do toga da svoj novac uloţim u mjesto

kakvo je otok Kirrin. Ali mislim da taj ĉovjek dobro zna što radi.

"Da, sigurno zna", mislio je Julian u sebi dok je izlazio iz prostorije s

Dickom i Anne. "Išĉitao je kartu i došao na istu misao kao i mi –

skladište skrivenih ingota nalazi se negdje na otoku – pa će ga se zato i

domoći! Ne ţeli on graditi hotel! On je u lovu na blago! Mislim da je

stricu Quentinu ponudio neku smiješno nisku cijenu, a ubogi stari stric

vjeruje daje ĉudesna! O, boţe, dogodit će se nešto strašno!"

Pošao je potraţiti George. Ona je bila u spremnici za alat, posve

zelena u licu. Kazala je da joj je zlo.

– To je samo zbog toga što si toliko ljuta – rekao je Julian. Obgrlio

joj je ramena. Ovaj put George nije odgurnula njegovu ruku. Osjetila se

u tješenom. Suze su joj navrle na oĉi i ljutito ih je pokušala zatomiti.

– Slušaj, George! – rekao je Julian. – Ne smijemo izgubiti nadu.

Sutra ćemo otići na otok Kirrin i zaista ćemo uĉiniti sve što je u našoj

moći da bismo nekako dospjeli u podzemne ćelije i našli ingote. Ostat

W

ćemo tamo sve dok ne uspijemo. Vidiš? A sada se razvedri, jer nam je u

planiranju potrebna tvoja pomoć. Hvala bogu da smo precrtali kartu.

George se malko razvedrila. Još se ljutila na majku i oca, ali pomisao

da odlaze na otok Kirrin da bi tamo proveli dan ili dva, i da će povesti i

Timothya, doista se ĉinila privlaĉnom.

– Mislim da otac i majka nisu lijepo postupili – kazala je.

– Pa, i nije baš tako – Julian će mudro. – Konaĉno, ako im je tako

potreban novac, bilo bi glupo da se odreknu neĉega što im se ĉini posve

beskorisnim. A znaš, tvoj je otac rekao da ćeš moći dobiti štogod

poţeliš. Da sam na tvome mjestu, znao bih što bih traţio!

– Što? – pitala je George.

– Timothy a, dakako! – Julian će. A to je izmamilo Georgein osmijeh

i strašno je razveselilo!

W

Odlazak na otok Kirrin

Julian i George pošli su pronaći Dicka i Anne. Oni su ih ĉekali u

vrtu, priliĉno zabrinuti. Razveselili su se kad su ih ugledali i potrĉali su

im ususret.

– Strašno mi je ţao zbog tvog otoka, George – kazala je Anne.

– I meni – priklopi Dick. – Zla sreća, curo moja, hoću reći djeĉaĉe!

George se uspjela nasmiješiti.

– Ponijela sam se poput djevojĉice – kazala je postiĊeno.

– Ali doţivjela sam teţak udarac.

Julian je ispripovjedio ostalima što su smislili:

– Poći ćemo sutradan ujutro – kazao je. – Napravit ćemo popis svega

što nam je potrebno. Poĉnimo odmah.

Izvadio je olovku i notes. Ostali su gledali.

– Hrana! – Dick će spremno. – Mnogo hrane, jer ćemo biti gladni.

– Nešto za piće – reĉe George. – Na otoku nema vode, iako vjerujem

daje tamo prije mnogo godina postojao bunar ili nešto sliĉno, i spuštao

se do ispod morskoga dna, pa je bilo svjeţe vode. No, ja ga nisam našla.

"Hrana", pisao je Julian, "i piće". Pogledao je ostale.

– Lopate – iznio je sveĉano i to zapisao.

Anne je gledala iznenaĊeno.

– A zašto? – upitala je.

– Pa morat ćemo kopati uokolo dok budemo traţili pro laz koji vodi

do ćelija – reĉe Julian.

– Konopci – dometne Dick. – 1 oni bi nam mogli trebati.

– I dţepne svjetiljke – reĉe George. – Bit će tamno u hodnicima.

– O! – usklikne Anne ćuteći pri toj pomisli ugodni blagi srhat niz

leĊa. Nije imala pojma kako izgledaju podzemne ćelije, ali odisale su

jezom.

– Pokrivaĉi – reĉe Dick. – Noću će nam biti hladno budemo li

spavali u onoj maloj staroj prostoriji.

Julian i to pribiljeţi.

– Ĉaše – rekao je. – A ponijet ćemo i nešto alata, moţda će nam

trebati. Nikad se ne zna.

W

Nakon pola sata saĉinili su priliĉno dug popis i svi su se ćutjeli

zadovoljni i uzbuĊeni. George se poĉela oporavljati od bijesa i

razoĉaranja. Da je bila sama i premišljala o svemu, zacijelo bi bila ljuća

i neraspoloţenja, ali ostali su bili nekako tako mirni, njeţni i radosni.

Uz njih se nije bilo moguće dugo ljutiti.

"Mislim da bih bila mnogo umiljatija da nisam toliko dugo bila

sama", razmišljala je George dok je gledala Julianovu sagnutu glavu.

"Razgovor s ljudima doista mnogo pomaţe. Stvari tada ne izgledaju

tako strašne; ĉine se podnošljivijim i jednostavnijim. Veoma volim

svoja tri roĊaka. Volim ih stoga što razgovaraju i smiju se i uvijek su

veseli i srdaĉni. Ţeljela bih da budem poput njih. Ja sam mrzovoljna,

zlovoljna i lako se razjarim, pa nije ĉudo da me otac ne voli i tako ĉesto

grdi. Mama je srce, ali sada razumijem zašto govori da sam teška.

Razlikujem se od svojih roĊaka. Raduje me da su došli. Oni utjeĉu na

mene da postanem sliĉnija onome što bih trebala biti."

Bilo je to dugo razmišljanje, i George je pritom izgledala veoma

ozbiljna. Julian podiţe pogled i susretne se s njezinim plavim oĉima

koje su ga motrile. Nasmiješi se.

– Da mi je znati što misliš! – rekao je.

– Nije vaţno – kazala je George pocrvenjevši. – Upravo sam

razmišljala kako ste svi vi dragi... i kako bih ţeljela da budem poput

vas.

– Ti si strašno draga osoba – Julian će na njezino iznenaĊenje. – Nisi

kriva da si jedinica. Jedinci su, znaš, uvijek malo neobiĉni, ali inaĉe su

veoma paţljivi. Mislim da si ti jako zanimljiva osoba.

George se ponovno zacrvenjela i osjetila se zadovoljnom.

– PoĊimo povesti Timothya na šetnju – kazala je. — Pitat će se što je

s nama danas.

Svi su krenuli i Timothy ih je pozdravio iz sveg glasa. Ispriĉali su

mu sve o planovima za naredni dan, a on je mahao repom i gledao ih

svojim toplim oĉima kao da je razumio svaku rijeĉ!

– Mora daje zadovoljan što će s nama provesti dva ili tri dana –

kazala je Anne.

Narednog jutra svi su bili veoma uzbuĊeni otiskujući se ĉamcem sa

svim stvarima uredno sloţenim najednom njegovu kraju. Julian je sve

provjerio ĉitajući glasno stavke sa svog popisa. Ĉinilo se da ništa nisu

W

zaboravili.

– Imaš li kartu? – iznenadno će Dick.

Julian potvrdi glavom.

– Jutros sam odjenuo ĉiste traperice – reĉe – ali moţeš biti siguran da

sam se sjetio da gurnem kartu u dţep. Evo je!

Izvukao ju je – a vjetar ju je iznenadno otpuhnuo iz njegove ruke.

Pala je u more i lelujala se na vjetru. Svo ĉetvoro djece ispusti krik

krajnjeg oĉaja. Njihova dragocjena karta!

– Brzo! Veslajmo prema njoj! – viknula je George vrteći ĉamac

ukrug. Ali netko je bio brţi od nje! Tim je vidio kako je papir poletio iz

Julian ovih ruku, ĉuo je i razumio krikove oĉajanja. Uz golemi prasak

skoĉio je u vodu i srĉano plivao prema karti.

Dobro je plivao, jer bio je snaţan i jak. Uskoro je karta bila u

njegovoj gubici i plivao je prema ĉamcu. Djeca su mislila kako je on

naprosto fantastiĉan!

George ga je povukla u ĉamac i uzela mu kartu iz gubice. Na njoj je

jedva ostao trag njegovih zuba! Nosio ju je paţljivo. Bila je mokra i

djeca su je zabrinuto razgledala da bi vidjela nije li nacrt oštećen. Ali

Julian je crtao veoma debelim potezima i bila je sasvim u redu. Stavio

ju je na sjedalo da se osuši i rekao je Dicku daje drţi dok se suši na

suncu.

– Ovo je bilo gadno! – kazao je, a ostali su se sloţili.

George se iznova prihvatila vesala, a Timothy ju je pošteno

protuširao kad je ustao i stresao svoj mokri ogrtaĉ. Za nagradu dobio je

veliki keks i grickao ga s golemim uţitkom.

George se sigurnom rukom probijala izmeĊu grebenastih stijena.

Ostali su bili zadivljeni kako uspijeva kliznuti ĉamcem izmeĊu opasnih

grebena a da nijednog ne okrzne. Mislili su da je doista krasna. Sigurno

ih je dovezla do draţice i iskoĉili su na pijesak. Ĉamac su izvukli

visoko na obalu, u sluĉaju da plima naiĊe ĉak do malena zaljeva, i stali

su iskrcavati stvari.

– Sve ćemo stvari odnijeti u malu kamenu prostoriju – rekao je

Julian. – Tamo će biti na sigurnu i neće se smoĉiti ako padne kiša.

Nadam se da nitko neće doći na otok dok smo na njemu, George.

– Mislim da neće – reĉe George. – Otac je rekao da će ugovor kojim

onaj ĉovjek postaje vlasnikom otoka biti pot pisan pribliţno za tjedan

W

dana. Do tada otok nije njegov. U svakom sluĉaju, imamo tjedan dana

vremena.

– Onda ne moramo straţariti i paziti da se netko pojavi – reĉe Julian

koji je pomišljao da bi moţda bilo dobro kad bi netko ostao na straţi u

draţici i tako upozorio ostale ukoliko bi netko naišao. – DoĊite! Dick,

uzmi lopate, George i ja ćemo ponijeti hranu i piće. A Anne moţe

ponijeti sitnije stvari.

Hrana i piće nalazili su se u velikoj kutiji, jer djeca nisu namjeravala

umirati od gladi dok budu boravila na otoku! Donijela su hljepĉiće,

maslaca, keksa, marmelade, konzerve voća, zrelih šljiva, sok od

Ċumbira, kotlić za kuhanje ĉaja i sve ĉega su se mogla sjetiti! George i

Julian muĉno su se uspinjali klisurom noseći tešku kutiju. Jednom ili

dvaput morali su je spustiti na tlo da bi se odmorili.

Sve su smjestili u malu prostoriju. Potom su se vratili po gomilu

deka i pokrivaĉa u ĉamcu. Rasprostrli su ih po uglovima male prostorije

i mislili kao će biti krajnje uzbudljivo ovdje provesti noć.

– Dvije djevojĉice mogu zajedno spavati na ovoj gomili pokrivaĉa –

rekao je Julian. – A nas dvojica ćemo leći na ovu hrpu.

Ĉinilo se da George nije zadovoljna što je smještena s Anne jer je to

potvrĊivalo da je djevojĉica. Ali Anne nije ţeljela spavati sama u kutu.

Gledala je George tako molećivo da joj se starija djevojĉica nasmiješila

i nije dalje prigovarala. Anne je pomislila kako je George sve draţa i

draţa.

– A sada ćemo se prihvatiti posla – Julian će vadeći kar tu. –

Moramo je vrlo paţljivo prouĉiti i naći mjesto ispod kojeg je ulaz u

podzemne ćelije. Okupite se i dajte sve od sebe da ga naĊemo! Na nama

je da napregnemo glave... i preteknemo ĉovjeka koji je kupio otok!

Svi su se nagnuli nad precrtanu kartu. Sada je bila posve suha i djeca

su je paţljivo prouĉavala. Bilo je oĉevidno daje u davna vremena zamak

bio doista lijep.

– Gledajte – Julian će pokazavši prstom na plan hodnika.

– Izgleda da se pruţaju ispod cijeloga zamka, a ovdje su oznake koje

vjerojatno predstavljaju stepenice ili stubišta.

– Da – potvrdi George. – Mislim daje tako. Pa, ako je tako, ĉini se da

postoje dva puta koja vode u ćelije. Jedan niz stuba, izgleda, poĉinje

negdje u blizini male prostorije... a drugi tamo ispod tornja. A što bi

W

moglo biti ovo, Juliane?

Uprla je prstom u široki otvor koji se vidio na planu podzemnih

prostorija, ali i na planu poda dvorca.

– Ne znam što bi to moglo biti – Julian će zateĉeno. – O, da, znam.

Sjećaš se, kazala si da se negdje nalazio stari bu nar? Mislim da bi to

mogao biti on. Mora daje bio vrlo dubok da bi se doprlo do pitke vode

ispod morskog dna... pa vjerojatno i on vodi do ćelija. Nije li to

uzbudljivo?

Svi su se sloţili da jest. Osjećali su se sretni i uzbuĊeni. Trebalo je

nešto otkriti, nešto što mogu i moraju otkriti tijekom narednog dana ili

dva.

Pogledali su se.

– Dobro – reĉe Dick – s ĉime ćemo poĉeti? Hoćemo li pokušati naći

ulaz u podzemne prostorije; onaj što vjerojatno poĉinje kod male

prostorije? Prema svemu sudeći, morao bi postojati neki veliki kamen

koji bi valjalo podići da bi se vidjele stube što vode u hodnike!

Bila je to uzbudljiva misao i djeca su spremno ustala. Julian je

presavio dragocjenu kartu i stavio je u dţep. Pogledao je uokolo.

Kameni pod male prostorije bio je zarasta u bujni korov. Valjalo gaje

išĉupati i vidjeti moţe li se neki kamen pomaknuti.

– Bacimo se na posao – Julian će uzimajući lopatu- Oĉistimo ovaj

korov s lopatama. Sastruţite ga ovako i potom ispitajte svaki pojedini

kamen!

Svi su uzeli lopate i uskoro je malom prostorijom odjekivao škripav

zvuk dok su svo ĉetvoro odstranjivali gusti korov. Bilo je dosta lako

osloboditi kamenje od raslinja, a djeca su radila s voljom.

Tima je sve jako uzbuĊivalo. Nije imao pojma što to rade, ali se i on

srĉano latio posla. Grebao je po tlu sa svoje ĉetiri šape bacajući zemlju i

biljke visoko u zrak!

– Hej, Time! – Julian će vadeći iz kose grumen zemlje. – Previše si

revan. Ĉasna rijeĉ, uskoro ćeš poĉeti vitlati i kamenjem. George, nije li

divno da nam se Tim u svemu pridruţuje!

Kako li su radili! Kako su svi ĉeznuli da naĊu ulaz u podzemne

prostorije! Kakav je to bio izazov!

W

Uzbudljiva otkrića

Uskoro je kamenje u maloj prostoriji bilo oĉišćeno od zemlje,

pijeska i korova. Djeca su vidjela daje svo kamenje jednaka oblika –

veliko i ĉetvrtasto, ĉvrsto prianjajući jedan uz drugoga. Paţljivo su ih

razgledali s dţepnim svjetiljkama pokušavajući naći jedan koji bi se

mogao pomaknuti ili podići.

– Moţda ćemo naći jedan u koji je ugraĊena ţeljezna prstenasta

ruĉka – reĉe Julian. Ali nisu ga našli. Svoje kamenje izgledalo posve

isto. Bilo je to doista obeshrabruju-

Julian je pokušao zabiti lopatu u pukotine izmeĊu mnogih kamenova

da bi provjerio moţe li se jedan pomaknuti. Ali, nije se moglo.

Izgledalo je kao daje kamenje zabijeno u tvrdu zemlju. Nakon pribliţno

tri sata mukotrpna rada, djeca su sjela i prihvatila se jela.

Bijahu doista dobrano ogladnjela i bila su sretna da ima toliko

namirnica. Jedući, raspredala su o problemu što su ga pokušavala

riješiti.

– Na kraju krajeva, ĉini se da ulaz u podzemne prostorije nije u ovoj

maloj sobi – rekao je Julian. – To je obeshrabrujuće, ali sada nekako i

ne vjerujem da su stube što vode u podzemlje poĉinjale ovdje. Hajde da

izmjerimo kartu i vidimo moţemo li toĉno odrediti gdje su poĉinjale

stube. Naravno, moţda naše mjerenje i neće biti toĉno i neće od njega

biti nikakve koristi, ali moţemo pokušati.

Mjerili su najtoĉnije što su mogli, nastojeći toĉno odrediti mjesto

gdje bi stube mogle poĉinjati. Bilo je to nemoguće dokuĉiti, jer je

izgledalo da su nacrti triju podova bili raĊeni u razliĉitim mjerilima.

Julian je zateĉeno zurio u kartu. Stvar se ĉinila priliĉno beznadnom.

Sigurno je da neće moći ispitati pod cijeloga dvorca! Za to bi im trebale

godine.

– Gledaj – iznenadno će George pokazujući prstom na otvor za koji

su svi mislili da oznaĉuje bunar. – Izgleda da ulaz u podzemne

prostorije nije daleko od bunara. Kada bismo samo pronašli bunar,

mogli bismo uokolo potraţiti poĉetak stuba. Bunar je prikazan na obje

karte. Izgleda da se nalazi negdje u sredini zamka.

W

– Dobro si se sjetila – Julian će zadovoljno. – PoĊimo do središnjeg

dijela dvorca. Moţemo pribliţno odrediti gdje bi se bunar trebao

nalaziti, jer doista izgleda daje bio u sredini starog dvorišta.

Svi su izišli na sunce. Ćutjeli su se veoma vaţni i ozbiljni. Bilo je

divno tragati za polugama zlata. Svi su bili posve uvjereni da se nalaze

negdje ispod njihovih nogu. Nijedno dijete nije pomislilo da blago

moţda i nije tamo.

Stajali su u ruševnom dvorištu koje je jednom bilo središte dvorca.

Uputili su se do sredine dvorišta i zastali, uzalud traţeći nešto što bi

nalikovalo otvoru starog bunara. Sve je bilo gusto zaraslo biljem. Vjetar

je dopuhao pijesak s obale, i tu su rasle najrazliĉitije trave i grmlje. Tlo

golemog dvorišta bilo je nekoć poploĉeno kamenjem, no sada je bilo

raspucano i više nije bilo glatko. Mahom je bilo prekriveno pijeskom i

raslinjem.

– Pogledaj! Eno zeca! – uzvikne Dick dok se veliki zec boje pijeska

sporo gegao dvorištem. Nestao je u rupi s njegove druge strane. Potom

se pojavio još jedan zec, sjeo, zagledao se u djecu i takoĊer nestao.

Djeca su bila zbunjena. Nikad još nisu vidjela tako pitome zeĉeve.

Pomolio se i treći zec. Bio je malen, s neobiĉno velikim oĉima i

tanahnom kićankom na repu. Djecu nije ni pogledao. Skakutao je kao

da se igra i, na golemo zadovoljstvo djece, sjeo na straţnje noge i stao

ĉistiti goleme uši poteţući nadolje jedno a zatim drugo.

Ali, to je bilo previše za Timothya. Promatrao je prva dva zeca, kako

su trĉala preko dvorišta i potom nestala, samo reţeći na njih. Ali ovaj

mladac, koji je ĉak sjeo ispred njih i prao uši tik pred njegovim nosom,

prevršio je mjeru za bilo kojeg psa. UzbuĊeno je zaštektao i nasrnuo iz

sve snage na iznenaĊena zeca.

Trenutak se malo stvorenje nije ni pomaknulo. Nikad ga još nitko

nije strašio ili gonio te je golemim oĉima zurio u jurišajućeg psa. Potom

se okrenuo i pojurio koliko su ga noge nosile, dok mu se kuglasti rep

dizao i spuštao u trku. Nestao je ispod grma borovice što je rastao u

blizini. Timothy je išao za njim pa se i on izgubio ispod grma.

Potom je odatle šiknuo potok pijeska i zemlje, jer je Timothy

pokušavao da siĊe u rupu za zecom i grebao je i strugao što je ţešće

mogao. Cvilio je i zavijao od uzbuĊenja ne obraćajući paţnju na

Georgeine pozive. Naumio se domoći zeca! Gotovo je pomahnitao dok

W

je grebao po duplji šireći je-

– Time! Ĉuješ li me? DoĊi ovamo! – vikala je George. – Nećeš ovdje

loviti zeĉeve. Ne smiješ. Vrlo si zloĉest. Dolazi!

Ali Tim nije izlazio. Pomamno je nastavljao grepsti. George je pošla

da ga uhvati. Upravo kad se našla pokraj grma borovica, struganje je

iznenadno prestalo. Ĉulo se zastrašeno zavijanje – i više ništa. George

je zaĉuĊeno virnula ispod trnovita grma.

Tim je nestao! Naprosto ga više nije bilo. Bila je tu velika zeĉja

duplja, koju je Tim uĉinio ogromnom – ali Tima nije bilo.

– Zaboga, Juliane, Tim je nestao – George će uplašeno. – Sigurno

nije mogao sići u zeĉju duplju, zar ne? Hoću reći, on je tako velik pas!

Djeca su se zgrnula oko velikoga grma borovica. Negdje odispod

dopirao je prigušen cvileţ. Julian je izgledao iznenaĊen.

– On jest u duplji – rekao je. – Kako neobiĉno! Još nikad nisam ĉuo

daje pas sišao u zeĉju duplju. No, kako ćemo ga izvući?

– Za poĉetak morat ćemo iskopati grm borovica – George će

odluĉno. Bila bi ona spremna iskopati i cijeli dvorac Kirrin, samo da se

domogne Tima. To je bilo izvjesno! – Ne moţemo ostaviti dolje

ubogoga Tima da cvili traţeći pomoć a da ne uradimo sve što je u našoj

moći kako bismo mu pomogli.

Grm je bio prevelik i bodljikav da bi se moglo uspuzati ispod njega.

Julian se radovao što su ponijeli raznovrsni alat. Otišao je po sjekiru.

Ponijeli su jednu malu, ali dostajat će da odreţu bodljikave grane i

išĉupaju grm. Djeca su se oborila na nj i doskora je grm pruţao tuţan

prizor.

Dugo je trebalo da ga odstrane, jer bio je bodljikav, krupan i ţilav.

Ruke djece bile su izgrebene prije no stoje od grma ostao tek obiĉan

krnjotak. Sada su jasno vidjeli duplju. Julian je u nju usmjerio svoju

dţepnu svjetiljku. Oteo mu se usklik iznenaĊenja.

– Znam što se dogodilo! Tu je bio stari bunar! Zeĉevi su imali duplju

sjedne njegove strane... Tim je kopao daje napravi većom., razgrnuo je i

dio otvora bunara- i pao u bunar!

– O, ne, o, ne! – uspaniĉeno je uzvikivala George. – O, Time, jesi li

dobro?

Udaljeni cvileţ dopro im je do ušiju. Oĉevidno, Tim se nalazi negdje

dolje. Djeca su se zgledala.

W

– Moţemo napraviti samo jedno – reĉe Julian. – Moramo donijeti

lopate i iskopati otvor bunara. Moţda ćemo tada moći spustiti konopac

ili nešto sliĉno i dohvatiti Tima.

Stali su raditi s lopatama. Nije bilo naroĉito teško razgrnuti otvor,

zatrpan jedino razraslim korijenjem velikog grma borovica, s nešto

otpala zida, zemlje i manjeg kamenja. Oĉito, velik je komad oplate s

dijela tornja pao preko bunarskog otvora i dijelom ga zatrpao. Vrijeme i

rastući grm borovice uĉinili su ostalo.

Sva su djeca dobrano radila da bi pomaknula kamenu oplatu. Ispod

nje se nalazio veoma izjeden drveni poklopac koji je oĉito nekoć sluţio

tome da zaštiti bunar. Bio je toliko rastoĉen da je popustio pod

Timovom teţinom te je u njemu nastala rupa u koju je Tim upao.

Julian je pomaknuo stari drveni poklopac i djeca su ugledala otvor

bunara. Bio je vrlo dubok i taman. Nisu vidjeli dno. Julian uze kamen i

hitne ga dolje. Svi su slušali da ĉuju pljuskanje. Ali ništa. Ili tamo više

nije bilo vode, ili je bunar bio toliko dubok da se pljuskanje nije moglo

ĉuti!

– Mislim daje suviše dubok da bi se išta ĉulo – rekao je Julian. –

Dobro, ali gdje je Tim?

Osvijetlio je udubljenje dţepnom svjetiljkom – i ugledao Tima! Prije

mnogo godina, veliki je dio zida pao u sam bunar i zapeo nešto niţe

poprijeko bunarskog otvora – i na tom je komadu staroga zida sjedio

Tim, razrogaĉenih oĉiju ustraše-no uperenih prema gore. Naprosto nije

W

shvaćao što mu se dogodilo.

Uza stranu bunara bijahu priĉvršćene stare ţeljezne ljestve. George

se našla na njima prije bilo koga drugog! Silazila je, ne mareći hoće li

ljestve izdrţati, i stigla do Tima. Nekako ga je uspjela smjestiti sebi na

ramena i drţeći ga jednom rukom, polako se uspinjala van. Troje ostalih

ju je dohvatilo i Tim je skakao oko nje, lajući i liţući je iz sve snage!

– Dobro, Time! – rekao je Dick – ne smiješ loviti zeĉeve, ali zacijelo

si nam uĉinio veliku uslugu otkrivši bunar! Sada još samo valja malo

potraţiti uokolo i naći ulaz u podzemne prostorije!

Iznova su se dali na posao tragajući za otvorom koji vodi u ćelije.

Kopali su ispod svakog grma. Odmicali kvrgavo kamenje i kopali

zemlju odispod nadajući se da će lopate iznenadno zahvatiti u prazno.

Bilo je doista napeto.

I tada Anne pronaĊe ulaz! Bilo je to posve sluĉajno. Umorna, sjela je

da se odmori. Legla je na trbuh i ĉeprkala uokolo po pijesku. Iznenadno

joj prsti dohvatiše nešto tvrdo i hladno. Razgrnula je pijesak i, divna li

ĉuda, bila je to ţeljezna karika! Kriknula je i ostali su podigli glave.

– Ovdje je kamen sa ţeljeznom karikom! – viknula je Anne

uzbuĊeno. Svi su pojurili do nje. Julian je stao kopati uokolo i razgrnuo

je cijeli kamen. Doista, na njemu je bila karika – a karike se stavljaju

jedino na kamenje koje valja pomicati! Izvjesno, kamenje pokrivao ulaz

u podzemni pro stor!

Sva su djeca redom pokušala povući kamenu kariku, ali kamen se

nije micao. Tada je Julian svezao dva-tri ĉvora konopcem oko karike i

ĉetvoro je djece povuklo iz sve snage.

Kamen se pomaknuo. Djeca su jasno razabrala micanje.

– Još jednom, svi zajedno! – uzviknuo je Julian. I svi su povukli.

Kamen se iznova pokrenuo i odjednom popustio. Pomaknuo se prema

gore, a djeca su popadala jedno na drugo poput reda domina koji se

iznenadno uruši! Tim je pojurio do otvora i stao mahnito lajati kao da u

otvoru ţive svi zeĉevi svijeta!

Julian i George skoĉili su na noge i pojurili do otvora koji se ukazao

kad se kamen odmaknuo. Stajali su tamo gledajući prema dolje, lica

ozarena od uţitka. Našli su otvor u podzemne ćelije! Strme stepenice,

usjeĉene u samoj stijeni, vodile su u duboku mrklinu.

– DoĊite! – vikao je Julian dohvativši svjetiljku. – Našli smo što smo

W

ţeljeli! A sada u hodnike!

Stube koje su vodile prema dolje bijahu skliske. Tim je pohrlio prvi,

izgubio tlo pod nogama i otkotrljao se pet ili šest stepenica zacvilivši od

straha. Julian je krenuo za njim, potom George, Dick i Anne. Svi su bili

strahovito uzbuĊeni. Doista su vjerovali da će svugdje uokolo ugledati

gomile zlata i svakojakog blaga!

Na strmim je stubama bilo mraĉno i zaudaralo je na plijesan. Anne je

teško disala.

– Nadam se daje zrak dolje u redu – rekao je Julian. – Ponekad moţe

biti i štetan u takvim podzemnim prostorima. Ako se nekome zavrti u

glavi, neka odmah kaţe, pa ćemo izići van.

Ali, kakogod se ĉudno osjećali, nitko to ne bi bio priznao. Sve je bilo

previše uzbudljivo da bi brinuli o tome što se neobiĉno osjećaju.

Stepenice su vodile jako duboko. Potom su završavale. Julian je

sišao sa zadnje stjenovite stube i osvijetlio prostor dţepnom svjetiljkom.

Oĉi su mu ugledale straviĉni prizor.

Podzemne ćelije dvorca Kirrin bijahu naĉinjene od stijenja. Djeca

nisu znala je li rijeĉ o prirodnim spiljama ili su one bile usjeĉene. Ali

zacijelo su bile vrlo tajanstvene, tamne i pune jeke. Kada je Julian

uzdahnuo od uzbuĊenja, uzdah se prenio stjenovitim hodnicima,

umnoţio se i odjekivao poput ţiva bića. Svu je djecu od toga proţeo

veoma ĉudni osjećaj.

– Nije li to neobiĉno – upita George tiho. Odjednom jeka preuze

njezine rijeĉi, umnoţi ih i uĉini glasnijima – i sve su podzemne spilje

iznova i iznova ponavljale djevojĉiĉine rijeĉi. – Nije li to ĉudno, NIJE

LI TO ĈUDNO, NIJE LI TO ĈUDNO!

Anne tutne ruku u Dickovu. Plašila se. Uopće nije voljela jeku. Znala

je da je to bila samo jeka – ali zvuĉila je upravo poput glasova tuceta

ljudi skrivenih u spiljama!

– Što mislite, gdje su ingoti? – upita Dick. I iznenadno spilje

uzvratiše njegove rijeĉi. – INGOTI! Ingoti su! INGOTI JESU! JESU!

JESU!

Julian se nasmijao – a njegov se smijeh pretoĉio u tucet razliĉitih

smjehova koji su dopirali iz ćelija i širili se oko djece koja su slušala.

Bilo je to zaista krajnje neobiĉno.

– Nastavimo – reĉe Julian. – Moţda malo dalje jeka nije tako jaka.

W

– DALJE – odmah je ponovila jeka. – DALJE!

Pomakli su se od kraja stjenovitih stuba i stali ispitivati obliţnje

ćelije. Bili su to zapravo stjenoviti podrumi što su se nizali ispod

zamka. Moţda su ubogi zatvorenici ovdje ĉuvani prije mnogo, mnogo

godina, ali većina je ćelija sluţila skladištenju namirnica.

– Pitam se u kojoj su spremljeni ingoti – reĉe Julian. Zastao je i

izvadio kartu iz dţepa. Osvijetlio ju je svjetiljkom. Ali unatoĉ tome što

je ona jasno pokazivala ćeliju u kojoj su se nalazili ingoti, nije imao

pojma u kojem smjeru da se uputi.

– Gledaj, tamo su vrata koja se zatvaraju ispred sljedeće ćelije! –

iznenadno krikne Dick. – Kladim se daje to ćelija koju traţimo! Kladim

se da su ingoti unutra!

W

U podzemnim ćelijama

Ĉetiri svjetiljke bile su uperene u drvena vrata. Bila su velika i

snaţna, uĉvršćena golemim ţeljeznim klinovima. Julian je kriknuo od

uţitka i pojurio prema njima. Bio je siguran da se iza njih nalazila ćelija

koja je sluţila za skladištenje stvari.

Ali vrata su bila ĉvrsto zatvorena. Nikakvo guranje ili potezanje ne

bi ih otvorilo. Imala su veliku kljuĉanicu – ali kljuĉa nije bilo! Ĉetvoro

djece je zurilo u vrata. Kvragu! Upravo kad su povjerovali da su uistinu

u blizini ingota, vrata se neće otvoriti!

– Uzet ćemo sjekiru – Julian će iznenadno. – Moţda ćemo moći

razbiti dio oko kljuĉanice i slomiti bravu.

– Dobro si se sjetio – George će oduševljeno. – Hajde, vratimo se!

Napustili su velika vrata i pokušali se vratiti putem kojim su došli.

Ali podzemni je prostor bio tako velik i razveden da su izgubili put.

Spoticali su se o stare slomljene baĉve, prazne boce i mnoge druge

stvari, dok su nastojali pronaći put do velikih stjenovitih stuba.

– Ovo je bezizlazno! – najposlije će Julian. – Naprosto nemam

pojma gdje se nalazio ulaz. Stalno idemo od jedne do druge ćelije, iz

jednog prolaza u drugi, a svi izgledaju posve jednako – mraĉni,

smrdljivi i tajanstveni.

– Zamisli da ovdje moramo ostati cijelog ţivota – Anne će turobno.

– Ludice – uzvrati Dick, uzevši je za ruku. – Uskoro ćemo naći izlaz.

Hej! Stoje to?

Svi su zastali. Došli su do neĉega što je nalikovalo na otvor dimnjaka

od opeke koji se sterao od stropa do poda podruma. Julian gaje

osvijetlio svjetiljkom. Bio je iznenaĊen.

– Znam što je to! – George će iznenadno. – Naravno, to je bunar!

Sjećate se da je bio prikazan na tlocrtu podruma kao i na tlocrtu

prizemlja. Pa to je bunarska cijev koja se spuštala sve niţe. Pitam se da

li na ovom dijelu postoji neki otvor kako bi se voda mogla uzimati i u

podrumu, kao i u prizemlju.

Pošli su da vide. S obiju strana bunarske cijevi nalazio se mali otvor

dovoljno velik da jedno dijete kroza nj gurne glavu i ramena i pogleda

W

dolje. Usmjerili su svjetiljke prema gore i prema dolje. Bunar je bio

tako dubok da se dno nije moglo vidjeti. Julian je iznova bacio u nj

kamen, ali nije se ĉuo ni mukli udarac ni pljuskanje. Pogledao je prema

gore i vidio slabu dnevnu svjetlost koja se probijala pokraj kamena

odrona što se nalazio prema vrhu bunarske cijevi – odrona na kojemu je

bio sjedio Tim ĉekajući da bude osloboĊen.

– Da – kazao je – to je doista bunar. Nije li to neobiĉno? Bunar,

znaĉi našli smo bunar i sada znamo da ulaz u pod zemni prostor nije

daleko!

To ih je strašno obradovalo. Uhvatili su se za ruke i uputili se u mrak

dok su im svjetiljke svojim sjajnim zrakama dijelom osvjetljavale

prostor.

Anne krikne od uzbuĊenja:

– Evo ulaza! Mora da je to ulaz kad vidimo slabu dnevnu svjetlost!

Djeca su obišla ugao i, doista, tu su se nalazile strme stepenice

urezane u stijeni koje su vodile prema gore. Julian nakratko svrne

pogled uokolo kako bi znao kojim će putem krenuti kada budu ponovno

silazili. Nije uopće bio siguran da će naći drvena vrata!

Svi su se uspeli i iznova se našli na sunĉevoj svjetlosti. Bilo je divno

oćutjeti toplinu na rukama i ramenima nakon hladnoće u podzemnim

prostorima. Julian je pogledao na sat i glasno uskliknuo:

– Već je sedam i pol! Sedam i pol! Nije ĉudno da sam gladan. Nismo

popili ĉaj. Radili smo i lutali podzemnim ćeli jama ĉetiri sata.

– Pa onda, umjesto uţine pripremimo veĉeru prije bilo ĉega drugoga

– reĉe Dick. – Osjećam kao da ništa nisam pojeo barem dvanaest

mjeseci.

– Pa, s obzirom na to da si za ruĉak pojeo barem dvaput više od bilo

koga drugoga... – Julian će ljutito. No potom se nasmiješi. – Osjećam se

jednako kao i ti – reĉe. – DoĊite! Hajde da priredimo pravi obilni obrok.

George, što misliš da zakipimo vodu u ĉajniku i skuhamo kakao ili

nešto sliĉno! Hladno mi je nakon vremena provedenog ispod zemlje.

Bilo je zabavno kuhati u ĉajniku na vatri od suha granja. Uţivali su

sjedeći uokolo pri toplini zalazećeg sunca jedući kruh i sir i uţivajući u

kolaĉima i keksima. Svi su se najeli do mile volje. I Tim je dobio

izdašni obrok. Nije mu se baš jako svidio boravak ispod zemlje i pratio

je ostale ukorak dobrano povijena repa. I njega su jako plašili neobiĉni

W

glasovi jeke što ih je povremeno ĉuo.

Kad je jednom zalajao, uĉinilo mu se da su sve ćelije pune pasa i da

svi laju mnogo glasnije nego on. Nakon toga, nije se usudio niti

zacviljeti! Na sada je ponovno bio sretan, jedući komadiće koje su mu

djeca dodavala i liţući George kadgod bi mu se našla u blizini.

Prošlo je osam sati kad su djeca završila s obrokom i poĉistila za

sobom. Julian je pogledao ostale. Sunce je zalazilo i dan više nije bio

tako topao.

– Pa – rekao je – ne znam kako se vi osjećate. Ali ja nekako nemam

volje da se danas iznova vraćam u te ćelije, pa ĉak niti ako uspijem

razbiti vrata i otvoriti ih! Umoran sam i nije mi ugodna pomisao da se

noću izgubim u tim hodnicima.

Ostali su se ţarko sloţili s njim, posebice Anne koja se potajice

strašila ponovnoga silaska nadomak noći. Mala je djevojĉica gotovo

spavala; bila je tako umorna od naporna rada i uzbuĊenja.

– DoĊi, Anne! – pozvala ju je George pomaţući joj da ustane, –

Ĉeka te krevet. Privinut ćemo se jedna uz drugu na pokrivaĉima

sloţenim na podu. A ujutro, kad se probudimo, bit ćemo uzbuĊeni pri

pomisli da ćemo otvoriti ona golema drvena vrata.

Ĉetvoro djece, s Timom koji im je kroĉio uz nogu, krenulo je prema

maloj kamenoj prostoriji. Zgurili su se na gomilama pokrivaĉa, a Tim

se došuljao pokraj George i Anne. Legao je na njih i bio tako teţak da

ga je Anne gurnula sa svojih nogu.

Ponovno se namjestio na njezine noge i ona je poluusnula gunĊala.

Tim je mahao repom i udarao je po bedrima. Tada ga George povuĉe na

svoje noge i polegne osluškujući njegovo disanje. Bila je veoma sretna.

Provest će noć na otoku. Gotovo su već pronašli ingote, bila je u to

uvjerena. Tim je bio s njom, zapravo spavao je na njezinim

pokrivaĉima. Moţda će sve još nekako izići na dobro.

Zaspala je. Djeca su se oćutjela sasvim na sigurnu s Timom koji ih je

ĉuvao. Mirno su spavala do jutra, kada je Tim kroza slomljeni luk što je

vodio u malu prostoriju ugledao zeca i pojurio za njim da ga uhvati.

Dok se dizao s pokrivaĉa, probudio je George. Ustala je i protrljala oĉi.

– Ustajte! – doviknula je ostalima. – Svi ustajte! Jutro je! A mi smo

na otoku!

Svi su se probudili. Bilo je zaista uzbudljivo sjedjeti i sjećati se

W

svega što su doţivjeli. Julian je odmah pomislio na velika drvena vrata.

Uskoro će ih razbiti sjekirom, bio je siguran. A što će potom naći?

Doruĉkovali su i pojeli mnogo, kao uvijek. Potom Julian uze sjekiru

i povede ostale do strmih stuba. Tim je pošao takoĊer, mašući repom,

ali uistinu ne odveć oduševljen pri pomisli da će sići na ona ĉudna

mjesta gdje se ĉini da drugi psi laju a ne moţe ih naći. Ubogi Tim,

nikad neće shvatiti što je to jeka!

Svi su sišli u prostor pod zemljom. A tada, naravno, nisu mogli

pronaći put do drvenih vrata. Bilo je to doista grozno.

– Opet ćemo izgubiti put – George će oĉajno. – Ove su ćelije

najzamršeniji labirint podzemnih spilja koje sam vidje la. Ponovno

ćemo izgubiti put do izlaza!

Julian se dosjetio neĉega divnog. U dţepu je imao komadić bijele

krede i izvadio ga. Stao je kredom oznaĉavati mjesta pokraj kojih su

prolazili dok su kroĉili u pljesnivoj mrklim. Stigli su do bunara i Julian

je bio zadovoljan.

– Sada – rekao je – kadgod stignemo do bunara znat ćemo barem

pronaći put do stubišta, jer ćemo se kretati prema znakovima od krede.

Pitanje je kamo dalje? Pokušat ćemo pronaći put i ja ću ga obiljeţiti

kredom na zidovima, a ako krenemo krivim putem, i budemo se morali

vraćati, tada ću znakove obrisati, pa ćemo se uputiti u drugome pravcu.

Bila je to stvarno odliĉna zamisao. Doista, krenuli su krivim putem i

morali se vratiti, brišući Julianove oznake. Stigli su do bunara i uputili

se u suprotnom smjeru. Ovaj put su našli drvena vrata!

Stajala su tamo, izdrţljiva i nepopustljiva, sa ţeljeznim ĉavlima,

rĊavim i crvenim. Djeca su ih gledala oduševljeno. Julian je podigao

sjekiru.

Tras! Zamahnuo je njome po drvetu oko kljuĉanice. Ali drvo je još

bilo jako i sjekira se zabila samo palac ili dva. Julian pokuša ponovno.

Sjekira pogodi jedan od velikih klinova i sklizne malko ustranu. Veliki

drveni iver odskoĉi – i pogodi nesretnoga Dicka u obraz!

On krikne od boli. Julian uplašeno odskoĉi i okrene se da ga pogleda.

Dickovim je obrazom lila krv.

– Nešto je poletjelo s vrata i udarilo me – siroti će Dick.

– Bio je to iver ili nešto sliĉno.

– Boţe! – Julian će osvijetlivši svjetiljkom Dicka. – Moţeš li izdrţati

W

da izvuĉem iver? Velik je i još ti se, jadniku, zabio u obraz.

Ali Dick ga je sam izvukao. Jedva je podnio bol i jako je problijedio.

– Bit će bolje da malko iziĊeš na svjeţi zrak – reĉe Julian. – Morat

ćemo ti oprati obraz i nekako zaustaviti krvarenje. Anne ima ĉistu

maramicu. Oprat ćemo te i obrisati. Srećom, ponijeli smo malo vode.

– Poći ću s Dickom – reĉe Anne. – Ti ostani ovdje s George. Nema

potrebe da svi izlazimo.

Ali Julian je mislio kako će biti bolje da najprije otprati Dicka do

izlaza, a tada ga moţe ostaviti s Anne, vratiti se do George i nastaviti s

razvaljivanjem vrata. Dodao je sjekiru George.

– Moţeš nastaviti s udaranjem dok seja vratim – rekao je. – Trebat će

vremena dok razvalimo ova golema vrata. Ti nastavi s poslom, a ja ću

se vratiti kroz nekoliko minuta. Lako ćemo naći put do izlaza jer ćemo

naprosto slijediti znakove od krede.

– U redu! – George će uzimajući sjekiru. – Jadni stari Dick, pravi si

prizor!

Ostavivši Tima i George, koja je srĉano napadala golema vrata,

Julian je poveo Dicka i Anne. Anne je namoĉila maramicu u kotlić i

njeţno trljala Dickov obraz. Jako je krvario, kao što je uvijek sluĉaj s

ranama na obrazu, ali sama posjekotina nije bila duboka. Dicku se

ubrzo vratila boja u obraze i ţelio je da se ponovno vrati u ćelije.

– Ne, bolje će biti da malo prilegneš – reĉe Julian. – Znam da je to

dobro pri krvarenju iz nosa... a moţda i kad krvari obraz. Kako bi bilo

da ti i Anne poĊete do stijena s kojih se vidi olupina i tamo ostanete

otprilike pola sata? DoĊite, povest ću vas i ostaviti nakratko. Bolje da

ne hodaš dok ti obraz ne prestane krvariti, staro momĉe.

W

Julian je poveo dvoje djece preko dvorišta zamka i potom do stijena

na strani otoka okrenutoj prema moru.

Tamni trup stare olupine još je bio tamo na stijenama. Dick je legao

na leĊa nadajući se da će mu obraz uskoro prestati krvariti. Nije ţelio

propustiti ništa od uţitka!

W

Anne ga uze za ruku. Bila je vrlo zabrinuta zbog male nezgode i

unatoĉ tome što ni ona nije ţeljela propustiti veselje, naumila je ostati s

Dickom dok mu ne bude bolje. Julian je na trenutak sjeo uz njih. Potom

se vratio do stepenica uklesanih u stijeni i nestao. Slijedio je znakove od

krede i doskora stigao do mjesta gdje je George udarala po vratima.

Dobrano je zasjekla svuda oko brave – ali ona jednostavno nije

popuštala. Julian uze sjekiru i stade njome snaţno udarati po drvu.

Nakon jednog do dva udarca priĉinilo se da se nešto dogodilo s

bravom. Olabavila je i pomaknula se malo ustranu. Julian spusti sjekiru.

– Mislim da bismo sada mogli otvoriti vrata – reĉe uzbuĊenim

glasom. – Makni se, Time, staro momĉe. Sada guraj, George!

Oboje su gurali – vrata popustiše uz reski zvuk. Velika se vratnica

skripavo otvorila i dvoje djece uĊe uzbuĊeno svijetleći dţepnim

svjetiljkama.

Prostorija je bila nalik na spilju isklesanu u stijeni – ali veoma se

razlikovala od onih u kojima su bile stare baĉve i kutije u kakvima su

djeca već bila. U straţnjem dijelu, u prašnim gomilama nalazili su se

neobiĉni predmeti u obliku cigli od tamnoţute kovine. Julian podigne

jednog.

– George! – viknuo je. – Ingoti! To je pravo zlato! O, znam da ne

izgledaju tako... ali ipak jesu. George, o, George, u ovom je podrumu

pravo malo blago... i ono je tvoje! Konaĉno smo ga našli!

W

Zatvorenici

George nije mogla prozboriti ni rijeĉi. Naprosto je tamo stajala,

zagledana u hrpu ingota, drţeći jednog u ruci. Teško je mogla vjerovati

da su ti neobiĉni predmeti u obliku cigli pravo zlato. Srce joj je ţestoko

udaralo. Kakvo prekrasno, ĉudesno otkriće!

Iznenadno Tim uze glasno lajati. Stajao je leĊima okrenut djeci,

nosom prema vratima – i kako je lajao!

– Ušuti, Time! – rekao je Julian. – Sto si ĉuo? Jesu li to ostali koji se

vraćaju? – Prišao je vratima i viknuo niz prolaz koji je vodio prema van.

– Dick! Anne! Jeste li to vi? DoĊite brzo, jer smo našli ingote! NAŠLI

SMO IH! BRZO! BRZO!

Tim je prestao lajati i poĉeo reţati. George je bila zbunjena.

– Što bi moglo biti s Timom? – kazala je. – Sigurno ne bi lajao na

Dicka i Anne.

Tada su oba djeteta doţivjela strašni udar – jer su do njih, kroz tamni

hodnik, doprli buĉni muški glasovi izazivajući ĉudesnu jeku uokolo.

– Tko je to? Tko je tamo?

George je preneraţena zgrabila Juliana. Tim je nastavio reţati, a sva

mu je dlaka na vratu strĉila uvis.

– Budi tih, Time! – šaptala je George, gaseći svjetiljku.

Ali Tim naprosto nije htio da se stiša. Nastavio je reţati poput prave

male grmljavine.

Djeca ugledaše zrake snaţne svjetiljke kako zalazi za ugao

podzemna prolaza. Tada ih osvijetli mlaz svjetlosti i ĉovjek koji je

drţao baklju iznenaĊeno zastane.

– Vidi, vidi, vidi! – zaĉuje se glas. – Vidi tko je ovdje! Dvoje djece u

ćeliji moga dvorca.

– Kako to mislite, moga dvorca! – viknula je George.

– Pa, lijepa draga djevojĉice, ovo jest moj dvorac, jer ga ja upravo

kupujem – uzvrati glas. Potom se javi drugi, opo riji glas.

– Što radite tamo dolje? Na koga ste mislili zovući uDick" i "Anne" i

kazali da ste našli ingote? Kakve ingote?

– Ne odgovaraj! – šapnuo je Julian George. Ali jeka ponovi njegove

W

rijeĉi te su one zazvuĉale veoma glasno u hodniku: "NE

ODGOVARAJ! NE ODGOVARAJ!"

– A, tako, vi dakle nećete odgovoriti – drugi će ĉovjek te istupi pred

djecu. Tim iskezi zube, ali ĉinilo se da ga se ĉovjek uopće ne boji.

Ĉovjek priĊe vratima i bakljom osvijetli ćeliju. Ote mu se dug uzdah

iznenaĊenja.

– Jake! Pogledaj! – reĉe. – Bio si u pravu. Zlato je ovdje. I kako gaje

lako odnijeti! Svoje u ingotima... rijeĉi mi, ovo je najnevjerojatnija stvar

što su je moje oĉi ugledale.

– Ovo zlato je moje – George će bijesno. – Otok i zamak pripadaju

mojoj majci... kao i sve što se ovdje nalazi. Ovo je zlato donio ovamo i

pohranio moj pra-pra-pradjed prije no što mu je potonuo brod. Ono nije

vaše i nikad neće ni biti. Ĉim se vratim kući, reći ću ocu i majci što smo

našli... a tada moţete biti sigurni da nećete moći kupiti ni otok ni

zamak! Bili ste vrlo lukavi kada ste pronašli kartu u staroj kutiji na

kojoj je naznaĉeno gdje je zlato, ali ne dovoljno lukavi za nas. Mi smo

je prvi našli!

Muškarci su u tišini slušali Georgein jasni i ljutiti glas. Jedan se od

njih nasmijao.

– Ti si samo dijete – rekao je. – Valjda ne misliš da nas moţeš

sprijeĉiti da izvršimo svoj naum? Mi ćemo kupiti otok... i sve na

njemu... i odnijeti zlato kada ugovor bude potpisan. A ako sluĉajno ne

moţemo kupiti otok, ipak ćemo uzeti zlato. Bit će lako ovdje dovesti

brod i prebaciti ingote odavde ĉamcem do broda. Ne brini, mi ćemo

uraditi što smo naumili.

– Nećete! – George će stupivši ispred vrata. – Idem ravno kući... i

reći ću ocu što ste kazali.

– Draga mala djevojĉice, ne ideš ti kući – prvi će ĉovjek stavljajući

ruku na George i silom je uguravši natrag u ćeli ju. – 1, usput, ako ne

ţeliš da pucam u ovog tvog nezgodnog psa, zovni ga, hoćeš li?

Na svoj oĉaj, George spazi da ĉovjek drţi u ruci sjajni pištolj.

Ustrašena, ona uhvati Timovu ogrlicu i privuĉe ga k sebi.

– Budi miran, Time – kazala je. – Sve je u redu.

Ali Tim je dobro znao da sve nije u redu. Nešto je bilo vrlo loše.

Nastavio je divlje reţati.

– A sada me slušaj – reĉe ĉovjek nakon kratka dogovora sa svojim

W

suradnikom. – Budeš li razborita, neće ti se dogodi ti nikakvo zlo. Ali,

budeš li tvrdoglava, jako ćeš poţaliti. Evo što ćemo uraditi: otići ćemo

sa svojim motornim ĉamcem i vas lijepo ovdje zakljuĉati... uzet ćemo

brod i vratiti se po zlato. Ne mislimo da se isplati kupiti otok, sada kada

znamo gdje je zlato.

– A svojim drugovima gore napisat ćete poruku i reći im da ste našli

zlato i da siĊu da ga vide – drugi će ĉovjek. – Tada ćemo vas sve

zatvoriti u ćeliju, zajedno s ingotima, da biste se s njima igrali, i ostaviti

vam hranu i piće do našeg povratka. Evo, tu je olovka. Napiši poruku

Dicku i Annei, tkogod oni bili, i pošalji je po psu. Hajdemo!

– Neću – George će gnjevna lica. – Neću. Ne moţete me prisiliti da

uradim takvo što. Neću pozvati sirotog Dicka i Anne da siĊu dolje i

postanu zatvorenici. I neću vam prepustiti svoje zlato upravo u trenutku

kad sam ga otkrila.

– Pucat ćemo u psa ako ne uradiš kako smo kazali – prvi će ĉovjek

iznenadno. George se smrznulo srce i oćutjela se hladna i uţasnuta.

– Ne, ne – rekla je tihim oĉajnim glasom.

– Dobro, onda napiši poruku – reĉe ĉovjek pruţajući joj olovku i

papir. – Poĉni. Reći ću ti što da pišeš.

– Ne mogu – jecala je George. – Neću da Dick i Anne siĊu da bi

postali zatvorenici.

– U redu. Onda ću pucati u psa – ĉovjek će hladnokrvno uperivši

pištolj u ubogog Tima. George se obisne psu o vrat i krikne:

– Ne, ne! Napisat ću poruku. Nemojte pucati u Tima! Nemojte ga

ubiti!

Djevojĉica drhtavom rukom uze papir i olovku i pogleda u ĉovjeka.

– Piši ovako – naredi on. – Dragi Dick i Anne. Našli smo zlato.

DoĊite odmah dolje da ga vidite. Zatim se potpiši, kakogod se zvala.

George je napisala što je ĉovjek rekao. Potom se potpisala. Ali

umjesto daje napisala "George", potpisala se kao "Georgine". Znala je

da će djeca znati da se ona nikad ne bi tako potpisala – i nadala se da će

ih to upozoriti da se zbiva nešto neobiĉno. Ĉovjek uze poruku i priĉvrsti

je Timu na ogrlicu. Pasje svo vrijeme reţao, ali mu je George govorila

da ne grize.

– Sada mu reci da ode i potraţi tvoje prijatelje – reĉe ĉovjek.

– NaĊi Dicka i Anne – naredila je George. – Idi, Time. NaĊi Dicka i

W

Anne. Daj im poruku.

Tim nije ţelio napustiti George, ali u njenu je glasu bilo velike

hitnje. Posljednji je put pogledao svoju gospodaricu, liznuo joj ruku i

pojurio hodnikom. Sada je već znao put. Uspevši se stubama usjeĉenim

u stijeni, iskoĉio je na otvoreno. Zastao je u starom dvorištu njuškajući.

Gdje su bili Dick i Anne?

Namirisao je njihove tragove i potrĉao, nosa priljubljena uz tlo.

Uskoro je našao dvoje djece na stijenama. Dick se već osjećao bolje i

sjedio je. Obraz mu je gotovo prestao krvariti.

– Zdravo – rekao je iznenaĊeno kad je ugledao Tima. – Eno

Timothya! Pa, Time, staro momĉe, zašto si nam došao? Jesi li se

umorio ispod zemlje u tami?

– Gledaj, Dick! Nešto je utaknuto u njegovu ogrlicu – rekne Anne

ĉije je oštro oko ugledalo papirić. – To je poru ka. Nadam se daje od

ostalih i da nas pozivaju da siĊemo. Nije li Tim pametan da nam ju je

donio?

Dick uze papir s Timove ogrlice. Razvije je i proĉita.

– "Dragi Dick i Anne" – ĉitao je glasno. – "Našli smo zlato. DoĊite

odmah dolje da ga vidite. Georgina."

– Oh – uzvikne Anne sjajnih oĉiju. – Našli su ga. O, Dick, jesi li se

dovoljno oporavio da krenemo? Hajde da poţurimo.

Ali Dick se nije dizao sa stijene. Sjedio je i zbunjeno zurio u poruku.

– O ĉemu se radi? – Anne će nestrpljivo.

– Pa, nije li neobiĉno da bi se George iznenadno potpisala sa

"Georgina"? – reĉe Dick polagano. – Znaš da mrzi što je djevojĉica i to

što joj je ime ţensko. Znaš da nikad ne odgovara ako je netko oslovi sa

Georgina. Pa ipak, ovu je poruku potpisala s imenom koje mrzi. Ĉini mi

se to malo neobiĉno. Gotovo kao daje rijeĉ o nekakvu upozorenju da se

dolje dogaĊa nešto loše.

– O, ne budi glup, Dick – reĉe Anne. – Sto bi moglo biti loše? Hajde,

doĊi!

– Anne, rado bih povirio do one naše draţice i uvjerio se da nitko

nije došao na otok – reĉe Dick. – Ti ostani ovdje.

Ali Anne nije htjela ostati sama. Potrĉala je do obale s Dickom,

cijelo mu vrijeme objašnjavajući daje smiješan.

Ali, kad su stigli do male luke, ugledali su tamo, uz njihov, još jedan

W

ĉamac. Bio je to motorni ĉamac! Još je netko bio na otoku!

– Gledaj! – Dick će šapatom. – Tamo jest netko. Kladim se da su to

ljudi koji ţele kupiti otok. Kladim se da su išĉitali staru kartu i da znaju

daje zlato ovdje; i da su pronašli George i Juliana i ţele da se svi

naĊemo dolje u ćeliji kako bi nas imali na oku dok budu krali zlato.

Zato su prisilili George da nam napiše ovu poruku... ali ona ju je

potpisala imenom kojim se nikad ne sluţi... da bi nas upozorila! Sada

nam valja dobrano razmisliti. Sto ćemo uraditi?

W

Dick kreće u pomoć!

Dick uhvati Anne za ruku i povuĉe je brzo iz uvale. Bojao se da bi

ljudi koji su došli na otok mogli biti negdje u blizini i vidjeti ih. Djeĉak

je odveo Anne do male kamene prostorije gdje su leţale njihove stvari

te su sjeli u kut.

– Mislim da su ljudi koji su došli otkrili Juliana i George kako

razvaljuju ona vrata – Dick će šapatom. – Naprosto ne znam što da

radimo. Ne smijemo sići u ćelije, jer bi nas gotovo sigurno uhvatili. Hej,

kamo je otišao Tim?

Pas je bio neko vrijeme uz njih, ali je sada potrĉao prema otvoru koji

je vodio u podzemne prostorije. Nestao je niza stube. Ţelio se vratiti do

George, jer je znao da je u opasnosti. Dick i Anne gledali su za njim.

Osjećali su se zaštićeni dok je bio s njima i sada im je bilo ţao što je

otišao.

Doista nisu znali što da rade. Tada je Anne sinula misao.

– Znam! – kazala je. – Odveslat ćemo s našim ĉamcem natrag do

obale i potraţiti pomoć.

– Pomislio sam na to – turobno će Dick. – Ali dobro znaš da se mi

nikad ne bismo uspjeli probiti tamo i natrag izmeĊu tih strahovitih

stijena. Oštetili bismo ĉamac. Siguran sam takoĊer da nismo dovoljno

snaţni da veslima prevalimo cijeli put. O, boţe, kad bismo se barem

dosjetili što da radimo!

Nisu dugo morali razbijati glavu. Muškarci su izišli iz podzemnog

prostora i stali tragati za dvoje djece! Vidjeli su da se Tim vratio i daje

poruka nestala. Tako su znali daju je dvoje djece uzelo. Nije im bilo

jasno zašto se nisu povinovati onome što je George napisala u poruci te

nisu sišli u ćelije!

Dick je ĉuo njihove glasove. Rukom je Anne pokrio usta kako ih ne

bi odala. Kroza slomljeni luk vidio je da su se dva muškarca uputila u

suprotnom smjeru.

– Anne! Znam gdje se moţemo sakriti – djeĉak će uzbuĊeno. – U

starom bunaru! Moţemo se spustiti malo niz ljestve i tamo se skloniti.

Siguran sam da nas tamo nitko neće traţiti!

W

Anne nipošto nije htjela ući u bunar, makar i malo. Ali Dick ju je

podigao na noge i poţurio s njom do sredine starog dvorišta. Ljudi su ih

traţili s druge strane dvorca. Imali su upravo toliko vremena da uskoĉe.

Dick je gurnuo u stranu stari drveni poklopac bunara i pomogao Anne

da side niz ljestve. Ona je bila jako uplašena. Potom je sišao i djeĉak i

navukao drveni poklopac ponad glave, kako je najbolje mogao.

Stari odron zida gdje je Tim sjedio kad je pao u bunar još se tamo

nalazio. Dick se spustio do njega i isprobao ga. Nije se micao.

– Moţeš mirno sjesti na nj, Anne, da ne ostaneš visjeti na ljestvama

– šaptao je. Anne je drhtureći sjela na zidni odron koji je dijelom

prekrivao otvor bunara ĉekajući hoće li biti otkriveni ili ne. Stalno su do

njih dopirali glasovi muškaraca, ĉasak blizu, ĉasak udaljeni. Potom su

ih muškarci stali dozi vati.

W

– Dick! Anne! Ostali vas traţe! Gdje ste? Imamo uzbudljivih vijesti

za vas.

– Zašto onda ne dopuste Julianu i George da iziĊu i obavijeste nas o

njima? – šapatom je pitao Dick. – Nešto nije kako treba, znam to. Ţelio

bih da moţemo doći do Juliana i George i saznati što se dogodilo.

W

Dva muškarca došla su u dvorište. Bijahu ljuti.

– Kamo su se djela ta djeca? – pitao je Jake. – Ĉamac im je još u

luĉici, prema tome nisu otišli. Mora da su se negdje sakrila. Ne moţemo

ih ĉekati cijeli dan.

– Odnesimo onima dolje koje smo zakljuĉali malo hrane i pića –

drugi će ĉovjek. – Ima ih u obilju u maloj kamenoj prostoriji.

Pretpostavljam da su ih djeca donijela. Polovinu ćemo ostaviti u

prostoriji kako bi se našlo i za drugo dvoje. Njihov ćemo ĉamac povesti

sa sobom da ne mogu pobjeći.

– U redu – prihvati Jake. – Moramo odnijeti zlato što prije i biti

sigurni da su djeca zatvorena dok ne uspijemo pobjeći. Više nas ne

zanima kupovina otoka. Uostalom, ţelje li smo kupiti dvorac Kirrin i

otok jedino zbog ingota.

– Dobro, doĊi – reĉe njegov drugar. – Odnijet ćemo dolje hranu i

nije nas briga za drugo dvoje djece. Ti ostani ovdje i moţda ih ugledaš,

budem li se dolje duţe zadrţao.

Dick i Anne jedva su se usudili disati kad su sve to ĉuli. Kako su se

samo nadali da se muškarci neće dosjetiti da pogledaju u bunar! Ĉuli su

kako jedan muškarac odlazi do male kamene prostorije. Bilo je oĉito da

uzima hranu i piće koje će ponijeti zatvorenicima u podzemnoj ćeliji.

Drugi je muškarac ostao u dvorištu tiho zviţdeći.

Nakon nekog vremena, koje se skrivenoj djeci ĉinilo veoma dugini,

prvi se muškarac vratio. Potom su obojica razgovarala i najposlije otišla

do draţice. Dick je ĉuo kada se upalio motorni ĉamac.

– Sada moţemo izići, Anne – rekao je. – Nije li ovdje dolje hladno?

Bit će mi drago da iziĊem na sunce.

Uspeli su se i stajali grijući se na toplom ljetnom suncu. Vidjeli su

motorni ĉamac kako juri prema kopnu.

– Otišli su nakratko – reĉe Dick. – I nisu odvukli naš ĉamac kao što

su kazali. Kad bismo samo mogli izbaviti Juliana i George mogli bismo

potraţiti pomoć, jer bi George mogla veslati do kopna.

– A zašto ih ne možemo spasiti? – uzviknula je Anne sjajnih oĉiju. –

Mogli bismo se spustiti stepenicama i odbrtviti vrata, ne bismo li to

mogli?

– Ne bismo – reĉe Dick. – Pogledaj!

Anne pogleda kamo je on pokazao. Vidjela je da su dvojica

W

muškaraca nagomilala velike teške blokove kamena preko ulaza u

podzemne ćelije. Upotrijebili su svu svoju snagu da bi ih tamo

naslagali. Ni Dick ni Anne ne bi ih mogli pomaknuti.

– Posve je nemoguće sići niza stepenice – reĉe Dick. – Osigurali su

se da to ne uradimo! A nemamo pojma gdje se nalazi drugi ulaz u ćelije.

Znamo jedino daje negdje u blizini tornja.

– Pokušajmo ga pronaći – Anne će gorljivo. Uputili su se prema

tornju s desne strane dvorca – ali bilo je oĉevidno da je ulaz koji je

tamo moţda postojao sada nestao! Dvorac se na tom dijelu jako urušio i

svugdje su leţale gomile slomljena kamena koje nipošto nije bilo

moguće pomaknuti. Djeca su uskoro odustala od traţenja.

– Zla sreća! – Dick će. – Kako mi je teško pomisliti na ubogog

Juliana i George koji su zatvorenici tamo dolje, a mi im ne moţemo

pomoći! O, Anne, moţeš li se ti neĉega dosjetiti?

– Dick! Pretpostavljam, pretpostavljam da bismo se možda mogli

spustiti kroz bunar, zar ne? – upitala je. – Znaš da se pruţa pokraj

ćelija... i da na tlu hodnika postoji otvor bunarske cijevi, jer, sjećaš li se,

mogli smo u nj uvući glave i ramena i vidjeti vrh bunara? Moţemo li

proći pokraj kame nog bloka, što misliš... onoga gdje sam upravo

sjedjela, koji je upao u bunar?

Dick je stao razmišljati. Pošao je do bunara i virnuo u nj.

– Znaš, mislim da si u pravu, Anne – najposlije će. – Moţda bismo

se mogli provući pokraj tog bloka. Upravo je toliko mjesta. No, ne

znam kako duboko vode ţeljezne ljestve.

– O, Dick, pokušajmo – reĉe Anne. – To je jedina mogućnost da ih

spasimo.

– Dobro – reĉe Dick. – Ali ja ću to pokušati, a ne ti, Anne. Ne ţelim

da padneš u bunar. Ljestve bi na pola puta mogle biti slomljene i svašta

se moţe dogoditi. Ti moraš osta ti ovdje, a ja ću vidjeti što mogu

uĉiniti.

– Bit ćeš paţljiv, zar ne? – Anne će zabrinuto. – Ponesi konopac sa

sobom, Dick, pa ako ti ustreba nećeš morati iznova izlaziti.

– Dobro si se sjetila – reĉe Dick. – Otišao je u malu kamenu

prostoriju i uzeo jedan od konopaca koje su tamo ostavili. Omotao gaje

nekoliko puta oko struka. Tada se vratio do Anne.

– Eto, sve je u redu – rekao je veselim glasom. – Ne brini za mene.

W

Sve će biti dobro.

Anne je bila priliĉno blijeda. Strahovito se plašila da bi Dick mogao

pasti na dno bunara. Gledala ga je kako silazi ţeljeznim ljestvama do

kamena bloka. Trudio se iz sve snage da se provuĉe pokraj njega, ali

bilo je to vrlo teško. Najposlije je uspio, i Anne ga potom nije vidjela.

Ali ĉula gaje, jer joj se on stalno javljao.

– Ljestve su i nadalje ĉvrste, Anne! Sve je u redu. Ĉuješ li me?

– Da – vikala je Anne u bunar slušajući kako joj glas odjekuje

neobiĉno šuplje. – Ĉuvaj se, Dick. Nadam se da ljestve silaze do dna.

– Mislim da silaze! – dovikivao joj je Dick. Tada je glas no

uzviknuo. – Nesreća! Upravo su ovdje slomljene. Kao odrezane. Ili pak

tu završavaju. Morat ću upotrijebiti konopac.

Dok je Dick odmatao konopac s pojasa, vladala je tišina. Ĉvrsto gaje

pri vezao za pretposljednju preĉku ljestava koja se ĉinila posve

sigurnom.

– Sada ću se spuštati po konopcu! – viknuo je Anne. – Ne brini. U

redu sam. Krećem!

Anne nije mogla ĉuti što je Dick rekao nakon toga, jer su se njegove

rijeĉi odbijale o bunarsku cijev i nije ih mogla razumjeti. Ali bilo joj je

drago da ga ĉuje kako viĉe, bez obzira što nije razabirala što govori. I

ona je njemu dovikivala, nadajući se da je ĉuje.

Dick je klizio niz konopac, drţeći se za nj rukama, koljenima i

stopalima, radostan što je u školi bio tako dobar gimnastiĉar. Pitao se da

li se nalazi blizu podzemnog prostora. Izgledalo mu je da se već dugo

spušta. Uspio je izvući dţepnu svjetiljku. Stavio ju je izmeĊu zuba,

nakon što ju je upalio, kako bi mu obje ruke bile slobodne za drţanje

konopca. Svjetlost svjetiljke otkrivala je zidove bunara oko njega. Nije

znao da li se nalazi iznad ili ispod ćelija. Nije ţelio dospjeti na samo

dno bunara!

Pomislio je daje vjerojatno upravo prošao pokraj otvora što vodi u

podrumske ćelije. Malo se uspeo uz konopac i, na svoje veselje, otkrio

daje bio u pravu. Otvor prema ćelijama nalazio mu se toĉno iznad

glave. Penjao se dok se nije našao u ravnini otvora i potom se zanjihao

do strane bunara na kojoj se nalazio otvor. Uspio je dohvatiti rub od

opeke i potom se pokušao provući kroz otvor u ćelijski prostor.

Bilo je teško, ali srećom Dick nije bio jako velik. Najposlije je uspio

W

i stao uspravno, uz uzdah olakšanja. Nalazio se u podzemnom hodniku!

Sada je mogao slijediti znakove od krede koji su ga vodili do prostorije

ili ćelije gdje su se nalazili ingoti – i gdje su, u to je bio uvjeren, bili

zatoĉeni Julian i George!

Svjetiljkom je osvijetlio zid. Da, znakovi od krede bili su tamo.

Dobro! Gurnuo je glavu u otvor bunara i viknuo iz sveg glasa.

– Anne! Ja sam u podrumu! Pazi da se ljudi ne vrate!

Potom je uzeo slijediti bijele znakove od krede, dok mu je srce

ţestoko udaralo. Nakon nekog vremena stigao je do vrata spremnice.

Kao što je i oĉekivao, bila su zabravljena kako Julian i George ne bi

mogli izići. Veliki ţeljezni zasuni bili su iznova navuĉeni pri vrhu i pri

dnu, i djeca unutra nisu nikako mogla izići. Pokušavala su sve što je

bilo u njihovoj moći da razvale vrata, ali bez rezultata.

Sjedili su u spilji-spremnici, ljuti i iscrpljeni. Ĉovjek im je donio

hrane i pića, ali oni ih nisu niti taknuli. Tim je bio s njima leţeći glave

polegnute na šape, poluljut na George koja mu nije dopustila da navali

na muškarce kad je to tako jarosno ţelio. Ali George je bila uvjerena da

bi Tim bio ubijen da ih je pokušao gristi ili šĉepati.

– Kakogod bilo, drugo dvoje su barem bili toliko razbori ti da nisu

sišli, jer bi i oni postali zatoĉenici – reĉe George. – Mora da su shvatili

daje nešto neobiĉno u poruci kad su vidjeli da sam se potpisala

Georgina a ne George. Pitam se što rade. Mora da se skrivaju.

Iznenadno Tim zareţi. Skoĉio je na noge i pošao prema zatvorenim

vratima, glave nagnute ustranu. Sigurno je nešto ĉuo.

– Nadam se da se ljudi još nisu vratili – reĉe George. Potom je

zaĉuĊeno pogledala Tima usmjerivši na nj svoju dţepnu svjetiljku. On

je mahao repom!

Snaţan udarac u vrata sve ih je osovio na noge. Tada se zaĉuo

Dickov veseo glas.

– Zdravo, Juliane! Zdravo, George! Jeste li ovdje?

– Vauuu! – zalajao je Tim i skoĉio na vrata.

– Dick! Otvori vrata! – vikao je Julian oduševljeno. – Brzo, otvori

vrata!

W

Plan – i bijeg u zadnji čas

Dick je otkraĉunao vrata pri vrhu i pri dnu i širom ih otvorio. Sjurio

se unutra i sretan potapšao Juliana i George po leĊima.

– Zdravo! – rekao je. – Kako se osjećate osloboĊeni?

– Krasno! – viknuo je Julian, a Tim je mahnito lajao trĉeći oko njih.

George se smješila Dicku.

– Dobro uraĊeno – kazala je. – Sto se dogodilo?

Dick im je u nekoliko rijeĉi ispripovjedio sve što se zbilo. Kada je

pripovijedao kako se spuštao u stari bunar, George i Julian su jedva

vjerovali ušima. Julian je zagrlio svoga mlaĊeg brata.

– Sila si! – rekao je. – Prava sila! A sada brzo... što ćemo dalje?

– Pa, ako su nam ostavili brod, sve ću nas što je brţe moguće odvesti

na kopno – reĉe George. – Ne bih se igrala s muškarcima koji se

razmahuju pištoljima. DoĊite! Uspnimo se uz bunar i naĊimo ĉamac.

Potrĉali su do bunarske cijevi i redom se provukli kroz mali otvor.

Uspeli su se uz konopac i uskoro stigli do ţeljeznih ljestava. Julian je

predloţio da se uspinju jedan po jedan u sluĉaju da ljestve ne podnesu

teţinu svo troje odjednom.

Za kratko vrijeme svi su bili ponovno na otvorenom, grlili Anne koja

je sa suzama u oĉima kliktala od veselja, toliko je bila sretna da ih

ponovno vidi.

– PoĊimo sada! – George će nakon trenutka. – Do ĉamca! Brzo! Oni

se ljudi mogu vratiti u svakom trenutku.

Pojurili su do draţice. Tamo ih je ĉekao ĉamac, leţeći gdje su ga

ostavili, izvan domašaja valova. Ali kakav su udar doţivjeli!

– Uzeli su vesla! – George će oĉajno. – Zvijeri! Znaju da ne moţemo

veslati bez vesala. Bojali su se da bi ti, Dick, i Anne mogli otići, i stoga

su, umjesto da vuku ĉamac za sobom, naprosto izvukli vesla. Sada smo

u škripcu. Nipošto ne moţemo otići.

Bilo je to veliko razoĉaranje. Djeca su bila gotovo na rubu plaĉa.

Nakon što je Dick ĉudesno izbavio George i Juliana, izgledalo je da se

sve dobro odvija – a sada su se iznenada stvari iznova pogoršale.

– Moramo o svemu promisliti – Julian će sjedajući na mjestu s

W

kojega je mogao vidjeti pribliţava li se neki ĉamac.

– Ljudi su vjerojatno otišli da negdje naĊu brod u koji bi smjestili

ingote i potom otplovili. Neće se vratiti još neko vrijeme, rekao bih, jer

se ne moţe tako brzo iznajmiti brod... izuzev, dakako, ako imaju vlastiti

brod.

– U meĊuvremenu ne moţemo otići s otoka i potraţiti pomoć jer su

naša vesla kod njih – reĉe George. – Ĉak ne moţemo niti signalizirati

nekom ribarskom brodu u prolazu jer ih u ovo doba nema. Loša je

struja. Izgleda da nam preo-staje jedino da strpljivo ĉekamo dok se ljudi

ne vrate i uzmu moje zlato! A mi ih ne moţemo sprijeĉiti.

– Znaš, smislio sam neku vrstu plana – Julian će polako.

– Ĉekajte malo, ne prekidajte me. Razmišljam.

Ostali su ĉekali u tišini, dok je Julian sjedio i nabrao vjeĊe

smišljajući plan. Potom je uza smiješak pogledao ostale.

– Vjerujem da će uspjeti – rekao je. – Slušajte! Ĉekat ćemo ovdje

strpljivo dok se ljudi vrate. Sto će oni uraditi? Odgurnut će ono kamenje

na vrhu ulaza u ćelije i sići niza stube. Otići će u spremnicu gdje su nas

ostavili, misleći da smo još tamo, i ući u prostoriju. Sto mislite o tome

da se jedno od nas dolje sakrije i bude spremno da njih zakracuna u

prostoriji! Tada se moţemo otisnuti motornim ĉamcem ili našim

vlastitim, ako su donijeli vesla... i potraţiti pomoć.

Anne je mislila da je ideja izvanredna. Ali Dick i George nisu bili

tako sigurni.

– Morat ćemo sići dolje i ponovno zakraĉunati vrata kako bi

izgledalo da smo još unutra zatvoreni – reĉe George.

– A zamislite da onaj tko se dolje bude sakrio ne uspije zasunuti

vrata za ljudima? To bi moglo biti vrlo teško kada treba raditi na brzinu.

U tom sluĉaju naprosto će uhvatiti onoga koga odluĉimo poslati dolje...

i doći ovamo da potraţe ostale.

– To je istina – Julian će zamišljeno. – Dobro, pretpostavimo da

Dick, ili tko već bude silazio, ne uspije zasunuti vrata i zatoĉiti ljude... i

da oni ponovno iziĊu. U redu, dok se oni budu bavili dolje, mi ćemo

nagomilati veliko kamenje na ulaz, baš kao što su i oni uĉinili. Tada

neće moći izići.

– A što će biti s Dickom? – spremno će Anne.

– Mogu se ponovno uspeti kroz bunar! – Dick će orno. – Ja ću poći

W

dolje i sakriti se. Dat ću sve od sebe da zatvorim ljude u prostoriju. A,

ako moram bjeţati, uspet ću se iznova kroz bunarsku cijev. Oni ljudi za

nju ne znaju. Tako će, ĉak i ako ne budu zatvorenici u ćeliji, biti

zatvoreni ispod zemlje!

Djeca su raspredala o svom planu i odluĉila daje najbolji koji su

kadra smisliti. Tada George predloţi da prezalogaje. Svi su bili dobrano

pregladnjeli i sada, kad su brige i uzbuĊenja prošli, ćutjeli su silnu glad!

Donijeli su nešto hrane iz male prostorije i jeli u zaljevu motreći

budnim okom na povratak ljudi. Nakon pribliţno dva sata, ugledali su

veliku ribarsku barku gdje se pomoljuje u daljini i ĉuli takoĊer tok-tok-

tok motornog ĉamca.

– Evo ih! – Julian će uzbuĊeno te skoĉi na noge. – Taj su brod mislili

nakrcati ingotima i sigurno otploviti... a evo i motornog ĉamca na

kojem se vraćaju muškarci. Brzo, Dick! Spusti se u bunar i sakrij se dok

ih ne ĉuješ u hodnicima!

Dick je odjurio. Julian se okrenuo ostalima.

– Morat ćemo se sakriti – rekao je. – Sada, kad se plima povukla,

sakrit ćemo se ondje, iza onih nepreplavljenih stijena. Ne mislim baš da

će ljudi traţiti Dicka i Anne, ali mogli bi. DoĊite! Brzo!

Svi su se sakrili iza stijena i ĉuli motorni ĉamac kako sopće u luĉici.

Ĉuli su ljude kako se dovikuju. Ovaj put je izgledalo da ih je više od

dvojice. Potom ljudi napustiše draţicu i uspinjahu se niskim stijenama

prema ruševnu zamku.

Julian se uspuzao na stijenu i virnuo da vidi što ljudi rade. Bio je

siguran da odmiĉu blokove kamenja naslagane na vrhu ulaza kako bi

sprijeĉili Dicka i Anne da siĊu dolje i oslobode ostale.

– George! DoĊi! – pozvao je Julian tiho. – Mislim da su ljudi sada

sišli stepenicama u ćelije. Moramo otići vratiti to veliko kamenje. Brzo!

George, Julian i Anne potrĉali su gipko i hitro do staroga dvorišta

zamka. Vidjeli su daje kamenje odgurnuto od ulaza. Ljudi su nestali.

Oĉevidno su sišli niza stube.

Djeca su se trudila iz sve snage da povuku teško kamenje i vrate ga

natrag. Ali njihova snaga nije bila ravna snazi muškaraca i nisu uspjeli

postaviti na ulaz nijedan veći kamen. Naslagali su tri manja i Julian se

nadao da će i oni biti dovoljno teški da ih ljudi odispod ne budu mogli

pomaknuti. – Samo da ih Dick uspije zakraĉunati u onu prostoriju! –

W

rekao je. – DoĊite, vratimo se sada do bunara. Dick će tamo morati izići

jer se neće moći probiti kroz izlaz.

Svi su pošli do bunara. Dick je odmaknuo stari drveni poklopac te je

on leţao na zemlji. Djeca su se nagnula nad duplju bunara i zabrinuto

ĉekala. Stoje radio Dick? Iz bunara do njih nije dopirao nikakav zvuk, a

ĉeznula su da saznaju što se zbiva.

A dolje se zbivalo mnogo toga! Dvojica muškaraca i još jedan s

njima sišla su u podzemne hodnike oĉekujući, dakako, da naĊu Juliana,

George i psa još zakljuĉane u spremnici s ingotima. Prošli su kraj

bunarske cijevi ne sanjajući daje tamo skriven uzbuĊeni djeĉaĉić

spreman da sklizne iz otvora ĉim proĊu mimo njega.

Dick je ĉuo kad su prošli. Iskoĉio je iz otvora bunara i slijedio ih

tiho, bešumno. Vidio je zrake što su ih stvarale snaţne svjetiljke ljudi i

dok mu je srce ţestoko udaralo šuljao se memljivim starim prolazima

pored velikih ćelija, sve dok ljudi nisu skrenuli u široki hodnik u kojem

se nalazila ćelija-spremnica.

– Ovdje je – ĉuo je Dick jednog od ljudi kako govori, dok je

usmjerio svjetiljku prema velikim vratima. – Zlato je unutra... i djeca

takoĊer!

Muškarci su otkraĉunali vrata pri vrhu i pri dnu. Dick je bio sretan da

je poţurio i ranije zasunuo vrata. Da to nije uradio prije no što su

muškarci stigli, znali bi da su George i Julian pobjegli i bili bi na

oprezu.

Ĉovjek je otvorio vrata i ušao. Drugi gaje muškarac slijedio. Dick se

prišunjao najbliţe koliko se usudio ĉekajući da i treći muškarac uĊe.

Tada je mislio lupiti vrata i zasunuti ih!

Prvi je muškarac osvijetlio svjetiljkom prostoriju i glasno uzviknuo.

W

– Djeca su otišla! Kako ĉudno! Gdje su?

Dvojica muškaraca sada su bila u ćeliji – a treći je u tom trenutku

ušao. Dick je pojurio prema naprijed i tresnuo vratima. Tresak je

odjeknuo uokolo ćelijama i prolazima. Dick je nespretno baratao

zasunima, jer su mu se tresle ruke. Zasuni su bili nepodmazani i rĊavi.

Djeĉak ih je s teškoćom udijevao u leţišta. U meĊuvremenu muškarci

nisu gubili vrijeme!

Ĉim su ĉuli da su se vrata zalupila, okrenuli su se. Treći je muškarac

odmah gurnuo gurnuo ramenom vrata i snaţno pritiskao. Dick je bio

gotovo gurnuo jedan od zasuna u leţište. Tada trojica muškaraca svom

snagom nalegoše na vrata i zasun je popustio!

Dick je uţasnuto gledao. Vrata su se otvarala! Okrenuo se i pobjegao

niz mraĉni hodnik. Muškarci uperiše svjetiljke i ugledaše ga. Potrĉali su

za djeĉakom koliko su ih noge nosile.

Dick je pobjegao u bunarsku cijev. Srećom, otvor je bio sa suprotne

strane i uspio se ušuljati u nj a da ga nije osvjetlila svjetlost svjetiljaka.

Djeĉak je imao samo toliko vremena da se ušunja u cijev prije no što su

protrĉala trojica muškaraca. Nijedan od njih nije primijetio da se

bjegunac sklonio u bunarsku cijev pokraj koje su prošli! Zapravo, ljudi

nisu ni znali da tamo postoji bunar.

Drhteći od glave do pete, Dick se stao uspinjati po konopcu kojega je

pustio da visi sa preĉage ljestava. Odvezao ga je kad se domogao

ljestava jer je mislio da bi muškarci mogli otkriti stari bunar i kasnije se

pokušali uspeti. To neće moći uraditi ne bude li konopac tamo visio.

Djeĉak se brzo uspeo ljestvama i izmigoljio pokraj kamena bloka

blizu vrha bunara. Tamo su bila ostala djeca i ĉekala ga.

Odmah su, po izraţaju Dickova lica, znala da njegov pokušaj nije

uspio. Brzo su ga izvukla.

– Nije bilo dobro – Dick će zadihano uslijed penjanja. – Nisam to

uspio uraditi. Oni su nasrnuli na vrata upravo u trenutku dok sam ih

zakraĉunavao i stali me goniti. Taman sam na vrijeme skoĉio u

bunarsku cijev.

– Sada pokušavaju izići kroz izlaz! – iznenadno vikne Anne. – Brzo!

Sto ćemo uraditi? Sve će nas uhvatiti!

– Do ĉamca! – viknuo je Julian uzevši Anne za ruku da joj pomogne.

– DoĊite! To nam je jedina šansa. Moţda će muškarci uspjeti

W

odmaknuti kamenje.

Ĉetvoro je djece pojurilo preko dvorišta. George je skoĉila u malu

kamenu prostoriju dok su pokraj nje prolazili i dohvatila sjekiru. Dick

se pitao zašto je to uradila. Tim je jurio s njima lajući sumanuto.

Stigli su do luĉice. Njihov je ĉamac leţao bez vesala. Tamo je bio i

motorni ĉamac. George je uskoĉila u njega i oduševljeno kriknula.

– Ovdje su naša vesla! – vikala je. – Uzmi ih, Juliane, ja imam još

nekog posla! Spustite ĉamac do vode, brzo!

Julian i Dick uzeše vesla. Potom su odvukli ĉamac do mora pitajući

se što George radi. Iz motornog ĉamca dopirali su najrazliĉitiji praskavi

zvukovi!

– George! George! Poţuri! Ljudi su izišli! – iznenadno vikne Julian.

Vidio je trojicu muškaraca kako trĉe prema klisuri koja je vodila do

draţice. George je iskoĉila iz motornog ĉamca i pridruţila se ostalima.

Gurnuli su ĉamac u more i George je odmah uzela vesla grabeći iz sve

snage.

Tri muškarca potrĉala su prema motornom ĉamcu. Potom su zastali u

veliku oĉajanju – George ga je posve uništila! Divljaĉki je udarala

sjekirom po cijelom mehanizmu – i sada se motor više nije mogao

upaliti! Bio je uništen do te mjere da ga nisu mogli popraviti s ono malo

alata s kojim su raspolagali.

– Ti, zloĉesta djevojĉice! – vikao je Jake prijeteći šakom George. –

Ĉekaj, da mi dopadneš šaka!

– Ĉekat ću! – uzvratila mu je povikom George dok su joj plave oĉi

sjale opasnim sjajem. – A i vi moţete ĉekati. Sada nećete moći napustiti

moj otok!

W

Kraj velike pustolovine

Tri muškarca stajala su na ivici mora gledajući George kako se

snaţnim zamasima vesala udaljuje od obale. Ništa nisu mogli uraditi.

Njihov je ĉamac bio posve beskoristan.

– Ribarska barka koja ih ĉeka na otvorenom moru odveć je velika da

bi unišla u draţicu – reĉe George dok je snaţno grabila veslima. –

Morat će ostati tamo sve dok netko ne stigne s ĉamcem. Mislim da su

bijesni kao risovi!

Njihov je ĉamac morao proći vrlo blizu ribarske barke. Dok su je

mimoilazili, neki im je ĉovjek mahnuo.

– Hej, vi, tamo! Dolazite li s otoka Kirrin?

– Ne odgovaraj – reĉe George. – Ne prozborite ni rijeĉi.

I tako nitko nije ništa rekao, već gledahu ustranu kao da ništa nisu

ĉuli.

– Hej, vi, tamo! – viknuo je ĉovjek ljutito. – Jeste li gluhi? Dolazite

li s otoka?

Djeca i opet nisu odgovorila, nego su gledala u drugom smjeru dok

je George uporno veslala. Ĉovjek na brodu je odustao i zabrinuto

gledao prema otoku. Bio je siguran da su djeca stigla otamo – a bio je

dovoljno upoznat s pustolovnim zahvatom svojih drugova da se upita je

li sve na otoku kako treba.

– Mogao bi spustiti ĉamac s barke i poći vidjeti što se dogaĊa – reĉe

George. – Ali, ne moţe bogznašto uraditi, osim što moţe povesti ljude i

odnijeti nekoliko ingota! Ne vjerujem da bi se usudili uopće dirati u

zlato sada kad smo pobjegli da obznanimo svoju pripovijest!

Julian se osvrne prema brodu. Uskoro razabere da je mali ĉamac koji

je bio na njemu spušten u more.

– U pravu si – rekao je George. – Boje se i pitaju se što se zbiva.

Otišli su izbaviti onu trojicu. Kakva šteta!

Njihov je mali ĉamac stigao do kopna. Djeca su skoĉila u plitku

vodu i dovukla ga do obale. Tim je takoĊer vukao konopac mašući

repom. Volio se pridruţiti svakom poslu kojim bi se djeca bavila.

– Hoćeš li odvesti Tima do Alfa? – upitao je Dick.

W

George odmahne glavom.

– Ne – kazala je – nemamo vremena za gubljenje. Moramo otići i

ispripovjediti sve što se dogodilo. Svezat ću Tima za ogradu ispred

vrata.

Trĉali su do Vile Kirrin koliko su ih noge nosile. Tamo je teta Fanny

obraĊivala vrt. IznenaĊeno je pogledala uţurbanu djecu.

– Mislila sam – kazala je – da se nećete vratiti do sutra ili prekosutra!

Zar se nešto dogodilo? Stoje bilo s Dickovim obrazom?

– Ništa naroĉito – Dick će.

Ostali su uletjeli u kuću.

– Teta Fanny, gdje je stric Quentin? Moramo mu reći nešto vaţno.

– Majko, doţivjeli smo takvu pustolovinu!

– Teta Fanny, imamo strašno puno toga da ti ispriĉamo! Doista

imamo!

Teta Fanny je zabezeknuto gledala u prljavu djecu.

– Što se to dogodilo? – upitala je. Potom se okrenula prema kući i

povikala: – Quentine! Quentine! Djeca nam ţele nešto reći!

Stric Quentin je izišao izgledajući priliĉno ljutito, jer je bio prekinut

u poslu.

– Što se dogodilo? – upitao je.

– Striĉe, radi se o otoku Kirrin – Julian će gorljivo. – Oni ga ljudi još

nisu kupili, zar ne?

– Pa, praktiĉno je prodan – reĉe stric. – Potpisao sam svoj dio

ugovora, a oni svoj trebaju potpisati sutra. Zašto? Kakve to ima veze s

vama?

– Striĉe, ti ljudi neće sutra potpisati – rekao je Julian. – Znaš li zašto

ţele kupiti otok i zamak? Ne zato što bi doista ţeljeli na njemu sagraditi

hotel ili nešto sliĉno... nego zato što znaju daje tamo skriveno

izgubljeno blago!

– Kakve to gluposti govoriš? – stric će.

– Nisu gluposti, oĉe – uzvikne George ojaĊeno. – Sve je to istina.

Karta staroga dvorca bila je u kutiji koju si prodao... a na karti je bilo

naznaĉeno mjesto gdje je moj pra-pra-pradjed sakrio ingote!

Georgein otac izgledao je zapanjeno i ozlojeĊeno. Naprosto nije

vjerovao ni jednu rijeĉ! Ali njegova je supruga po sveĉanim i ozbiljnim

djeĉjim licima zakljuĉila da se zbilo nešto zaista znaĉajno. I tada Anne

W

iznenadno stade glasno jecati! UzbuĊenje je za nju bilo preveliko i nije

mogla podnijeti pomisao na to da stric ne vjeruje daje sve to istina.

– Teta Fanny! Teta Fanny, sve je to istina! – jecala je. – Strašno je da

nam stric Quentin ne vjeruje. O, teta Fanny, ĉovjek je imao pištolj... i,

oh, zatvorio je Juliana i George u podzemnu tamnicu... a Dick je morao

silaziti u bunar da bi ih spasio. A George je smrskala motor na njihovu

ĉamcu kako bi ih sprijeĉila da pobjegnu!

Teta i stric nisu mogli spojiti rep i glavu te pripovijesti, ali je

W

iznenadno izgledalo daje stric Quentin shvatio kako je rijeĉ o neĉemu

što vrijedi pobliţe ispitati.

– Razbila motor ĉamca! – rekao je. – Zbog ĉega? PoĊimo unutra.

Moram ĉuti pripovijest od poĉetka do kraja. Zvuĉi sasvim nevjerojatno.

Svi su ušli u kuću. Anne je sjela teti u krilo i slušala George i Juliana

koji su opisivali cijeli dogaĊaj. Ispripovijedali su kako treba i ništa nisu

propustili. Teta Fanny je dobrano problijedjela dok je slušala, posebno

kad je ĉula o tome kako se Dick spuštao u bunar.

– Mogli su te ubiti – kazala je. – O, Dick! Kako si to hrabro izveo!

Stric Quentin slušao je u posvemašnjoj zapanjenosti. Nikad nije

posebno volio niti se divio bilo kojem djetetu – uvijek je drţao da su

djeca buĉna, zamorna i glupava. Ali sada, dok je slušao Julianovu

pripovijest, odmah je promijenio mišljenje o ovo ĉetvoro djece!

– Bili ste vrlo mudri – rekao je. – I vrlo hrabri. Ponosan sam na vas.

Da, veoma sam ponosan na sve vas. Nije ĉudo što nisi ţeljela da

prodam otok, George, kad si znala sve o ingotima! Ali, zašto mi to nisi

rekla?

Ĉetvoro je djece gledalo u njega i nije odgovaralo. Nisu mu mogla

naprosto reći: "Pa, prvo, ne bi nam vjerovao.

Orugo, zlovoljan si i nepravedan i mi te se bojimo. Treće, nismo

dovoljno sigurni da bi postupio kako treba."

– Znaš, Quentine, djeca te se plaše i zato ti se nerado obraćaju. Ali

sada, kad su to uradila, moţeš stvari uzeti u svoje ruke. Djeca ne mogu

uĉiniti više. Moraš nazvati polici ju i odluĉiti što ćeš im od svega toga

ispripovjediti.

– U redu – reĉe stric Quentin spremno ustajući. Potapšao je Juliana

po leĊima. Potom je pomilovao Georgeinu kratku kovrĉavu kosu. –

Ponosim se s tobom, George – rekao je. – Ravna si svakom djeĉaku!

– O, oĉe! – George će zarumenjevši se od iznenaĊenja i

zadovoljstva. Nasmiješila mu se i on joj je uzvratio osmijeh. Djeca su

primijetila da mu je lice vrlo lijepo kad se smiješi. Kad se bolje

pogleda, George i on veoma su nalikovali. Oboje su izgledali ruţni kad

su zlovoljni i namrgoĊeni – i oboje bijahu oku ugodni kad bi se smijali

ili smiješili!

Georgein otac iziĊe da telefonira policiji i svom odvjetniku. Djeca su

sjela i jela kekse i šljive upoznajući tetu s brojnim pojedinostima koje

W

su zaboravili pri prvom pripovijedanju.

Dok su tako sjedili, ispred vrta zaĉuo se glasan i ljutit laveţ. George

podigne glavu:

– To je Tim – reĉe uputivši majci zabrinut pogled. – Nisam imala

vremena da to odvedem Alfu koji mi ga ĉuva. Majko, Tim nam je toliko

pomogao na otoku, znaš, ţao mi je da sada laje, ali mislim daje gladan.

– Pa, uvedi ga – neoĉekivano će majka. – I on je pravi junak...

moramo mu dati dobru veĉeru.

George se nasmiješila od radosti. Projurila je kroz vrata i pošla

prema Timu. Oslobodila gaje i on je skaĉući ušao mašući dugim repom.

Liznuo je Georgeinu majku i gledao je naćuljenih ušiju.

– Dobar pas – kazala je i potapšala ga. – Pripremit ću ti veĉeru!

Tim je pošao za njom u kuhinju. Julian se nasmiješio George.

– Gledaj sad ovo! – kazao je. – Tvoj a mama je ţena i pol, zar ne?

– Da, ali ne znam što će otac reći kad ugleda Tima ponovno u kući –

George će sumnjiĉavo.

U tom se trenutku vratio otac ozbiljna lica.

– Policija misli da se radi o ozbiljnoj stvari, a i moj odvjetnik. Svi se

slaţu u mišljenju da ste vi, djeco, postupili izuzetno mudro i hrabro. I,

George, odvjetnik kaţe da nam ingoti doista pripadaju. Zar ih je stvarno

mnogo?

– Oĉe! Na stotine! – uzvikne George. – Naprosto stotine... velika

gomila u ćeliji. O, oĉe, sada ćemo biti bogati, zar ne?

– Da – njezin će otac. – Bit ćemo. Dovoljno bogati da pruţim tvoj oj

majci i tebi sve što sam vam godinama ţelio omogućiti a nisam mogao.

Doista sam uporno radio za vas, ali moja vrsta posla ne donosi mnogo

novaca pa sam zbog toga postao zlovoljan i razdraţljiv. Ali sada ćete

imati sve što poţelite!

– Zapravo ja ništa i ne ţelim što već ne bih imala – George će. – Ali,

oĉe, postoji nešto što bih više ţeljela no išta drugo na svijetu... a ne stoji

ni dinara!

– Imat ćeš to, draga moja! – njezin će otac zagrlivši George na

njezino veliko iznenaĊenje. – Samo reci što je to, pa ĉak ako stoji i

stotinu funti, dobit ćeš!

Upravo u tom trenutku zaĉulo se tabananje velikih šapa po hodniku

koji je vodio do prostorije u kojoj su se nalazili. Velika obrasla glava

W

pomolila se na vratima upućujući svakome ljubopitni pogled. Dakako,

bio je to Tim! Stric Ouentin gledao gaje iznenaĊeno.

– Pa nije li to Tim? – upitao je. – Zdravo, Time!

– Oĉe! Tim je ono što ţelim najviše na svijetu – George će steţući

oĉevu ruku. – Ne moţeš zamisliti kakav nam je bio prijatelj na otoku. I

htio je pohrliti na te ljude i boriti se s njima. O, oĉe, ne ţelim nikakav

drugi poklon, jedino ţelim zadrţati Tima. Da bude moj. Sada si

moţemo dopustiti da mu nabavimo pravu pseću kućicu u kojoj će

spavati, a ja ću paziti da te ne smeta u radu, doista hoću.

– Dobro, naravno da ga moţeš zadrţati – njezin će otac, a Tim u tom

trenutku uĊe u prostoriju mašući repom i gle dajući sve redom kao daje

razumio svaku izgovorenu rijeĉ. Uz to je i liznuo ruku strica Quentina!

Anne je mislila daje to veoma hrabro s njegove strane.

Ali stric Ouentin se sada sasvim izmijenio. Izgledalo je kao da mu je

teški teret pao sa srca. Sada su bili bogati, George će moći pohaĊati

školu, njegova će supruga moći dobiti sve što je on tako ţelio da joj

pruţi, a on će moći nastaviti s radom koji toliko voli, ali osloboĊen

osjećaja kako ne zaraĊuje dovoljno za udoban ţivot obitelj i. Ozareno je

gledao sve prisutne i ĉinio se veselim koliko se samo moţe poţeljeti!

George je bila oduševljena zbog Tima. Obavila je rukama oĉev vrat

grleći ga, što davno nije uĉinila. On je izgledao iznenaĊen ali veoma

zadovoljan.

– Dobro, dobro – rekao je – sve je to veliko zadovoljstvo. Hej, je li to

već stigla policija?

Stigla je. Došli su do vrata i razgovarali sa stricom Quentinom. Jedan

je policajac ostao da u notes pribiljeţi priĉu djece, a ostali su ĉamcem

krenuli na otok.

Ljudi su bili otišli! Ĉamac s ribarske barke ih je odveo! A sada više

nije bilo ni ĉamca ni barke! Ostao je još jedino posve neupotrebljiv

motorni ĉamac. Isljednik ga je gledao osmjehujući se.

– Opasna mlada dama, ta gospoĊica Georgina, zar ne? – rekao je. –

Dobro je obavila posao. Nitko se ne bi mogao otisnuti tim ĉamcem.

Morat ćemo ga odvući do luke.

Policija je ponijela nekoliko zlatnih ingota da ih pokaţe stricu

Quentinu. Zapeĉatila je vrata ćelije tako da nitko ne moţe ući dok stric

ne bude spreman da krene i preuzme zlato. Sve je uraĊeno propisno i

W

podrobno, ali, prema mišljenju djece, presporo. Nadala su se da će ljudi

biti uhvaćeni i odvedeni u zatvor, a da će policija odmah donijeti svo

zlato!

Te su veĉeri svi bili umorni i nisu se uopće bunili kad je teta rekla da

moraju rano na spavanje. Odjenuli su pidţame i potom su djeĉaci došli

da veĉeraju u spavaonicu djevojĉica. Tim je bio tamo, spreman da

poliţe svaku mrvicu.

– Pa, moram priznati, doţivjeli smo prekrasnu pustolovinu – Julian

će sneno. – Na neki naĉin i ţalim što je završena, iako na trenutke i

nisam toliko uţivao, naroĉito kada smo ti, George, i ja, bili zatvorenici

u ćeliji. To je bilo strašno.

George je izgledala veoma sretna dok je grickala kekse s Ċumbirom.

Nasmiješila se Julianu.

– I kad pomislim da se nisam nimalo radovala da ćete svi vi ovdje

doći na dulje vrijeme! – uskliknula je. – Namjerava la sam vam uraditi

svakojake pakosti! Ţeljela sam da poţeli te da se radije vratite kući! A

sada me jedino ţalosti pomisao da ćete otići, što će se, naravno, i

dogoditi kad završe praznici. A tada ću, nakon što je troje prijatelja bilo

ovdje, i nakon što smo uţivali u tolikim pustolovinama, opet biti posve

sama. Nikad prije nisam trpjela od osamljenosti, a sada znam da hoću.

– Ne, nećeš – Anne će iznenadno. – Moţeš uĉiniti nešto što će ti

omogućiti da nikad više ne budeš osamljena.

– Sto? – George će iznenaĊeno.

– Moţeš zamoliti da poĊeš u neki internat, kao što ja idem – reĉe

Anne. – Moja je škola tako lijepa... a dopušteno nam je da dovedemo i

svoje kućne ljubimce, što znaĉi da bi i Tim mogao doći!

– Pobogu! Stvarno bi mogao! – George će blistavih oĉiju.

– Onda ću poći. Uvijek sam govorila da neću... ali sada hoću, jer sam

uvidjela koliko je ljepše i veselije biti s drugima negoli sam. A ako i

Tim moţe doći, to će biti upravo prekrasno!

– Bolje da sada poĊete u svoju spavaonicu, djeĉaci – reĉe teta Fanny

koja se pomoli na vratima. – Pogledajte Dicka, gotovo pada od

pospanosti! Danas ćete svi lijepo sanjati, jer ste doţivjeli pustolovinu s

kojom se moţete ponositi. George, je li to Tim ispod tvog kreveta?

– Pa, jest, majko – George će hineći iznenaĊenje. – Zaboga, Time,

što radiš ovdje?

W

Tim se uspuzao i pošao prema Georgeinoj majci. Legao je na trbuh i

molećivo je gledao svojim toplim smeĊim oĉima.

– Bi li ţelio noćas spavati u sobi djevojĉica? – upitala je Georgeina

majka smijući se. – Dobro, ali samo noćas!

– Majko! – kliknula je George preplavljena radošću. – O, hvala ti,

hvala ti, hvala ti! Kako si pogodila da se noćas naprosto nisam mogla

rastati s Timom? O, majko! Time, moţeš spavati tamo, na tepihu.

Ĉetvoro sretne djece udobno se ušuškalo u postelje. Njihova je

iznimna pustolovina imala sretan završetak. Pred njima su još bili dugi

praznici i sada, kad stric Quentin više nije siromašan, uĉinit će im

poneki poklonĉić, kada poţele. George će poći u školu s Anne i

ponovno je dobila Tima! Otok i dvorac i nadalje pripadaju George – sve

je bilo prekrasno!

– Tako mi je drago da otok Kirrin nije prodan, George – Anne će

sneno. – Tako se veselim da još pripada tebi.

– On pripada i još trima osobama – reĉe George. – Pri pada meni, i

tebi, i Julianu i Dicku. Otkrila sam daje zabavno dijeliti stvari. Tako ću

sutra napi sati ugovor ili kako se to već zove, i tamo naznaĉiti da

svakome poklanjam ĉetvrtinu otoka. Otok Kirrin i zamak pripadat će

svima nama!

– O, George, krasno! – Anne će oduševljeno. – Djeĉaci će biti

zadovoljni. Tako sam sre...

No prije no što je uzmogla dovršiti, mala je djevojĉica zaspala. A i

George. U drugoj sobi spavala su dva djeĉaka sanjajući o ingotima, i

ćelijama i svakojakim uzbudljivim stvarima.

Samo je jedan stvor bio budan – Tim. Jedno mu je uho bilo

naćuljeno i slušao je djeĉje disanje. Ĉim se uvjerio da su zaspale, ustao

je s tepiha. Tiho se ušuljao u Georgein krevet. Podigao je prednje šape i

ponjušio zaspalu djevojĉicu.

Tada se u skoku našao na krevetu i sklupĉao podno njezinih nogu.

Uzdahnuo je i zatvorio oĉi. Ĉetvoro djece bilo je sretno, no Tim je bio

najsretniji.

– O, Time – mrmljala je George poluprobuĊena kad je osjetila daje

kraj nje. – O, Time, ne smiješ... ali tako je lijepo da te osjećam. Time,

doţivjet ćemo zajedno i drugih pustolovina, nas petoro, zar ne?

I hoće – ali to je druga pripovijest!