ШТА ЈЕ МОРАЛ?ШТА ЈЕ МОРАЛ?

Бити човек као морални задатакБити човек као морални задатак

Бити човек више је морални захтев (задатак) него чињеница. Човек је по дефиницији морално биће, а то значи да се човек не рађа него постаје. Ми смо људи у биолошком (родном) смислу, што само по себи не значи да смо морални. Морал мора непрекидно да се потврђује и обнавља кроз морално делање. Можеш бити човек данас, али то не значи да ћеш бити и сутра. Не можемо до краја живота да знамо ко је човек у овом смислу, јер је наша моралност на проби све време. Или како каже пословица: нема славе пре смрти. Свако од нас мора да заслужи да други кажу „да сам човек“. Нема већег признања од тога. Када бисмо имали избор: да будемо најбо-гатији и најмоћнији нља свету без морала, или морални без пара, нема сумње како бисмо се определили. Постоји морална лепота која код људи изазива осећај дивљења и поштовања, и тада се каже „ово је прави човек“.

СамопоштовањеСамопоштовање

Самопоштовање као морална категорија. Ми не смемо да се по-нашамо неморално, јер не само што повређујемо друге него угрожа-вамо властито достојанство и само поштовање. На пример, човек може да изгуби посао због одбране достојанства, али и то је лакше него да изгуби достојанство због одбране посла. Значи, ако не могу да будем човек радећи с неким људима (који ме терају у неморалне радње), не морам да будем с њима, радићу други посао, али пош-тено.

Ко ће одолети да не посегне руком у отворен сеф? Морал је највећи испит човечности, на испиту морала свако од нас је сам, суочен са собом и са човечношћу.

У моралу нема права, већ само дужностиУ моралу нема права, већ само дужности

Поента предавања о моралу – морал не описује чињенично стање, већ испоставља захтеве да се понашамо као људи. То што су други неморални, не значи да и ја треба да будем такав, напротив,

имам дужност да променим неморално стање. У моралу нема права, већ само дужности. Није право да се говори истина, то је дужност. Истовремено, на основу слободе, која је основа морала, следе и наша права на супротне радње од моралних. На пример, имамо дужност да говоримо истину, али и право да говоримо неистину. И за једно и за друго сносимо одговорност.

Забрана самубистваЗабрана самубиства

Хришћанска етика забрањује самоубиство. Одговорност пред другима је срж морала, и зато је забрањено самоубиство. Да људски живот, човек као појединац, има апсолутну вредност може се схватити само у оквиру морала. Став подразумева да је појединац случај човечности и утолико је у њему темељ морала. Дакле, поје-динац није апсолутна вредност као чињенично дат појединац, већ као случај човечности, а то значи као задат или задатак самом себи. Појединац је дфужан да од себе направи човека, а тозначи да се уздигне до човечности.

Значај морала за одржање заједницеЗначај морала за одржање заједнице

Елементарни друштвени живот не би био могућ када би сви крали, лагали и радили свак за себе. То би били атомизоване једин-ке, а не заједница повезана човечношћу. Морал својом универ-залношћу све људе обједињује у човечну заједницу. Она је човечна зато и уколико се поштују аутономија, слобода и права појединца и ако овај са своје стране следи моралне дужности.

Практичност знањаПрактичност знања

Право знање је када из „знања шта“ преведемо у „знање како“. Важно је да се знање примени. Тако се и вредност неке моралне теорије, као и сваке теорије, испитује у пракси. Етичке теорије морамо да познајемо и да увежбавамо своју моћ моралног суђења њиховом применом у пракси.

Рационалност и критичностРационалност и критичност

При моралном суђењу аргументујемо као у било ком другом случају расправе. Поента је у томе да имамо ваљане разлоге за свој став. Знање подразумева критичку ревалоризацију онога што се у датој области износи. Нагласак је на критичком размишљању. У рационалнј расправи, као и у науци, не постоји подела на старије и

3

млађе, мушко и женско; одлучује само снага и оправданост аргу-мената.

Морал и политикаМорал и политика

Политика је вештина могућег. У политици се питамо да ли може-мо оно што хоћемо, а у моралу да ли смемо оно што можемо. Поли-тика се пита уза могућност, а морал за допустивост онога што је могуће. На пример, могу да узмем новчанице из сефа фирме, ако ми се пружи прилика, али питање је да ли то смем. Морал се темељи у слободи али је и ограничава да би она остала у границама човеч-ности. Апсолутна слобода, значи, није могућа без испадања из чо-вечности. Историјске личности које су биле толимо слободне ушле су као нељуди у историју. Тек морал слободу чини људском кате-горијом.

Медији и новинари често прекорачују границе слободе, до угрожавања права и аутономије других. Нпр. стави се наслов „Петар Петровић лопов“, а из текста видимо да се на њега само сумња (да га неко сумњичи неко из друге странке, и сл.).

Луис Алан ДејЛуис Алан Деј

У књизи Луиса Алана Деја много је аљкавости, површности, кардиналних грешака. Уџбеник је верификовано знање и ту не сме да буде грешака. На жалост, имамо посла с лошим уџбеником.

ЕТИКА И МОРАЛ; ДЕОНТОЛОШКАЕТИКА И МОРАЛ; ДЕОНТОЛОШКАИ УТИЛИТАРИСТИЧКА ЕТИКАИ УТИЛИТАРИСТИЧКА ЕТИКА

Етос (етика) и моралЕтос (етика) и морал

Реч етос (еthos) значи обичај. Када хоћемо да кажемо да нека група има своја нормативна правила, онда кажемо да она има етос (своју етику) – скуп норми које су конститутивне за праксу дотичне групе. Нпр. циљ науке је утврђивање истине и из тога проистиче правило да млађе колеге смеју да критикују старије, пошто се не зна да ли можда млађу колега не доноси значајно откриће.

Норма је правило које нам каже како треба да деламо у датој ситуацији. Норме су заједничке и етици и моралу, али прве су партикуларне, а друге универзалне.

4

То значи да је систем морала универзалан – да важи за све људе, а да је етички по правилу партикуларан – и да важи само за припад-нике једне земље или културе.

Постоје професионалне етике, етике друштвених група (нпр. националних култура) итд. У свакој култури постоји етос одговор-ности, али је он у Јапану строжији него у осталим земљама, наро-чито у Европи – Јапанац као последњу меру очувања части преду-зима харакири. Док по нашем суду много тога није разлог за само-убиство (неуспех на тржишту, одговорност за штету, несрећу), за Јапанца је то једини начин очувања части породице и свог имена.

За припаднике неке културе њихова етика је универзална, без обзира што је иначе партикуларна. То значи да они не виде партику-ларност своје културе и да су своје норме склони да намећу другима.

Поштујући етичке норме сведочимо да смо добри припадници своје културе, а поштујући моралне норме да смо људска бића ширих видика.

Први знак да је морал универзалан је тај да нема ситуације у којој има оправдања да се не буде моралан.

Морални закон је правило које може да служи као универзални закон, у смислу да би га свако умно биће прихватило. Дакле, ако нека максима (правило) понашања може да се универзализује, онда то није само максима, већ морални закон. Морално правило у том смислу по дефиницији важи за све људе. Значи да се код универ-залности морала мисли се на било ког човека (Србина, Енглеза, Јапанца, Кинеза) у смислу рационалног бића: ако свако, пошто раз-мисли, прихватити дато морално правило онда можемо рећи да имамо случај општег мораног закона. Етос било које културе мор да садржи и моралне законе, а скуп моралних закона и норми не мора да садржи ни већину правила неког посебног етоса.

Морална правила морају да буду призната у свим културама, али сваку културу одликује посебан етос. Нпр. у неким заједницама по-стоји обичај једења псећег и змијског меса, пржених скакаваца и бубашваба. Понудити госта тим специјалитетима, за домаћине је добро и морално. Код Ескима је врхунски знак гостопримства када домаћин госту понуди сопствену жену, а код људождерских племена се у знак пријатељства тражи „бар пола руке“. Одбијање у свим овим случајевима значи увреду за домаћина.

Као што видимо: Оно што постоји у моралу, постоји и у етосу, али обрнуто не важи: оно што постоји у етосу не мора да постоји у моралу. Можемо рећи да се не једе људско месо и да је то морално, али вегетеријанац ће исто тражити и за животиње и пребациће нам да нисмо људи зато што једемо месо.

5

Етос, међутим, не може да буде идентичан с моралом, јер морал-на рефлексија тражи да се уздигнемо на ниво принципа људског бића као таквог. Када достигнемо универзални ниво, онда смо на нивоу морала, јер морал не припада ни појединцу ни некој посебној заједници. Зато основна категорија у моралу није љубав, већ досто-јанство и аутономија.

Етос има за сврху опстанак заједнице, а морал има за последицу опстанак човека као човека без обзира којој заједници припада.

Универзалност моралних проблемаУниверзалност моралних проблема

Не постоје морални радње и поступци као нека посебна група. Сви наши поступци имају моралну димензију. Сви имамо некакав однос према стварима, себи, другима, Богу или неком другом уни-верзалном принципу. Суров однос према природи – зар то није од-нос према нама. Зар наш живот не зависи од тога да ли се према при-роди понашамо као према умном бићу или обичној сировини, ма-теријалу. Имамо ли обавеза према будућим покољењима, који треба да живе у тој истој природи и корист ењене ресурсе, то је морални проблем par excellеnce.

Дакле, сви наши проблеми су и морални у том смислу што поседују моралну компоненту. А морални проблеми као посебни, постоје само у филозофији морала.

Апсолутност моралних нормиАпсолутност моралних норми

Забрана преваре није изведена из друштвених норми, већ из морала. У медијима се то често оправдава притиском конкуренције, кратким роковима, итд. Али, то не може бити оправдање – јер нема оправдања за кршење моралних норми.

У неким животним ситуацијама моралне норме морају да се прекрше, али то не значи да и даље нисте предмет моралне процене, нити то не доводи до моралног оправдања. С моралом нема нага-ђања или компромиса, или јеси или ниси моралан. Морална правила су апсолутна и могу бити симболички изражена као комад кристала. Морал је много ближи математици него што се мисли, нема трећег, рецимо, да смо од 100г, 30г морални, а 70г не, или обрнуто. Томе насупрот имамо слободу, тако да нам је на вољу да не следимо мо-рална правила увек и свугде. Морал, дакле, функционише у споју потпуне егзактности и слободе воље. Понекад је најтеже проценити које правило треба применити.

6

Врсте етикаВрсте етика

Постоје филозофија морала (мета-етика – испитивање моралних категорија), нормативна етика (излагање постојећих етичких теори-ја) и практична етика (конкретан етички проблем из живота).

Деонтолошка и утилитаристичка етикаДеонтолошка и утилитаристичка етика

Два главна морална теоријска становишта су деонтологија (Кант) и консеквенцијализам или утилитаризам (Бентам). Ово друго тврди да је делање добро уколико остварује циљеве. Отприлике, добро је и морално све што доприноси остварењу циља. Прво становиште тврди да је дужност бити моралан у свакој могућој ситуацији у животу, без обзира на последице. Тако ја имам обавезу да говорим истину, чак и ако она има штетне последице.

Кант је као морални закон навео следећи принцип: никада другој не третирај само као средство, већ и као сврху. У моралном понаша-њу се не обазиремо на искуство или садржај радње, пошто морал-ност ни не зависи од садржаја него од начина извршења радње. Ка-кав год био садржај проблема, ти си дужан да се понашаш морално, и зато искуство и чињенице овде немају значај. Због тога се Кантова етика назива још и „чистом“ етиком.

Неки поступак може, споља гледано, да буде у сагласности са моралним законом, али да му намере нису биле моралне; поступак у том случају не може бити моралан, већ само легалан (овај појам нема везе с правним легалитетом). Морални актер поступа ради самог моралног добра, а не из интереса.

Недостатак деонтолошког становишта: морално добро не може да буде важније од самог живота. Понекад се, дакле, мора одступити од толике моралне строгости.

Недостатак утилитаризма: не може све што помаже остварењу циљева да буде морално. На пример, куповина жељених кола укра-деним парама не може бити морално оправдана радња.

У стварном мотралном суђењу принуђени смо да комбиновано примењујемо оба становишта чиме у исти мах отклањамо њихове недостатке.

Узајамност средстава и сврхаУзајамност средстава и сврха

Јунаштво је одбрана себе од других, чојство је одбрана других од себе.

Морал може да буде темељ заједнице и друштвности зато што подразумева узајамност на такав начин да смо једни другима и

7

средства и циљеви. Не смеш да будеш другима само сврха, него мораш да будеш и њихово средство другима. Такође, не смеш да будеш другима само средство, него мораш да будеш и њихова сврха. Неморално је ако узајамно користимо а то кријемо. Бити средство или сврха другоме, у договору и сагласности, није ништ анеморално. Напротив, без тога не би било узајамног помагања. Ако преко мене дођете до улазница за утакмицу, ја сам ваше средство. Ако ме у знак захвалности, после утакмице позовете на пиће, ја сам ваша сврха а средство моје сте ви.

О моралности радње не суди се према садржајуО моралности радње не суди се према садржају

Пример: радник је избачен с посла јер је украо векну хлеба, а од фирме је, као отац троје деце, већ добијао три векне дневно као помоћ. Уобичајена реакција је „па зар због једне векне хлеба да човек остане без посла?!“ Таквом реакцијом се пада на ниво пате-тике, отварају се врата лицитирању, па можемо рећи „зар због пет векни“ или „зар због десет векни“, и онда се више не зна где је крај. Настаје одговор на питање: колико векни хлеба „смем“ да украдем а да не будем лопов (неморалан)? Као код оног питања колико длака на глави треба да имам а да не будем ћелав.

Реакцији типа „треба да будемо милосрдни, забога, човек треба да прехрани децу“, иако на први поглед позива на моралност, зап-раво нема ни трунке моралног расуђивања. Тај човек је прекршио морално правило, није морално да се краде, могао је да пита шефа, који му је већ одобрио три векне дневно. На првом месту није важан садржај прекршаја те врсте, важно је да је учињен прекршај. А са сваким прекршајем уводи се ненормално стање које мора да се врати у нормално. Казна може бити морална или легална. Морате и по моралу и по закону да осудите, односно казните, онога ко је украо, макар то била она векна хлеба за гладно дете или, на пример, лек за болесно дете. Морал и право иду из два извора, ума и осећаја. Први налаже да осудимо (казнимо), а други да та казна не буде иста у свим случајевима. Тако ћемо у суђењу узети у обзир мотиве, разлоге за прекршај, они ће утицати на висину казне, али ипак морамо да казнимо. Ако пређемо на садржај, онда западамо у онај проблем када човек постаје ћелав. Стога о моралности неке радње не треба судити према њеном садржају. И као што смо видели морал и патетика и милосрђе су различите ствари.

8

Морално суђењеМорално суђење

Конститутивно за моралну способност је да знате када да зажму-рите на једно око, под којим условима нпр. да толеришем лаж. Вештина моралног суђења је слична вештини судије – колику казну одредити за неко кривично дело ако закон предвиђа нпр. од једне до петнаест година? Вештина је у томе да се одмери казна да би била праведна. Узмимо пример мајке која у одбрани деце и убије насил-ног мужа и љубавнице која је убила љубавника. Судија им неће и не може доделити исту казну, а ако би то учинио био би неправедан.

За примену правила не постоји правило, то је креативан посту-пак. Немогуће је идеално решење, нико не може да вас ослободи ваше одговорности (слободе) у примени правила на дати случај. Да ли је морално одрећи се своје слободе? Није, јер у том случају бисмо изгубили основу да будемо морални, што је наша дужност.

Као што је немогуће у свакој ситуацији примењивати Кантову етику, тако се, с друге стране, мора признати да нешто има повољне последице за нас, али да то не буде морално.

Моралност особе и моралност поступакаМоралност особе и моралност поступака

Утилитаристичко становиште процењује на основу поступака и њихових учинака. Како да знамо нечије намере мимо поступака, то може знати само Бог (јер смао он може да завири у нечију душу). Чак ни за себе не можемо рећи да смо добри, можемо само да мис-лимо да јесмо.

Постоје два начина односа према другом, премодеран и модеран. У првом си важан као појединац, особа с мноштвом особина. То, на пример, постоји у односима пријатељства, пријатељство је безинте-ресан однос и у ствари за некога не можемо прецизно да кажемо зашто нам је пријатељ, него ћемо почети да му набрајамо особине.

У модерном смислу други се гледа као функција, као актер одређених поступака (у првом реду није важно каква сте личност, јер вас мотримо само кроз поступке).

Тако гледано, у првом случају реч о моралности особе, а у дру-гом о моралности поступака. Није могуће ергзактно судити од пос-тупка ка личности, остати на поступку је довољно за морално суђење, јер предмет тог суђења су наши поступци.

Живот налаже комбинацију ова два става, и један и други преко одређене границе воде у неморал. Добре намере нису гаранција да се у једном моменту неће прекршити морал. Узимање у обзир и про-цењивање поступака штити нас од моралног ригоризма (претеране

9

строгости према другима). Личност се тада штити од (дис)квали-фикација „ти си добар“ или „ти си лош човек“. Проценом поступка као лошег, без закључивања о личности, остављамо јој простор да у следећем поступању промени наше мишљење у позитивном правцу.

Сукоб моралних дужностиСукоб моралних дужности

Ако у пракси дође до конфликта две моралне дужности, што се, наравно, често дешава, неминовно кршење једне не значи да смо разрешени извињења или оправдања у погледу тог кршења. Нпр. могу дати обећање неком познанику или пријатељу да ћу се с њим видети у одређено време, и донети му неку књигу. Међутим, на путу до тамо деси се да наиђем на човека коме треба хитно помоћи јер му је позлило. Потреба да се другоме помогне у овако озбиљној невољи је виша дужност од одржања оног обећања. Међутим, то не значи да не треба да се извиним ономе коме сам дао обећање због неиспуње-ног обећања, да не треба да му објасним разлоге за то. Иако постоји хијерархија моралних дужности, чија примена у конкретној ситуа-цији зависи од вештине моралног суђења, ипак су и оне ниже дуж-ности још увек дужности, и у принципу се не смеју кршити. Оне се смеју прекршити једино ако дођу у сукоб са вишим дужностима, али и тада се то кршење мора оправдати. Прво опрвдање је сама виша дужност због које се крши нижа (док обрнуто не важи). Слично томе су оне ситуације на суду где, с једне стране, имамо жену која је уби-ла мужа да би заштитила себе или дете, и љубавнице која је убила љубавника из хира или због користољубља. Ми морамо казнити и жену и љубавницу, самоодбрана или одбрана детета не ослобађа потпуно одговорности за убиство, али ћемо, наравно, дати жени мању казну него љубавници.

За разлику од овог деонтолошког приступа, утилитаристичка ети-ка просто сматра да је довољно то што је једна радња имала добре последице. Тако, по утилитаристима у оној првој ситуацији не би постојала обавеза да се извиним због неиспуњеног обећања, или у овој другој обавеза да се жена казни због убиства. Довољно је што су обе радње имале добре последице, без обзира што су оне водиле прекршају неких моралних норми. Утилитаристи приступају моралу квантитативно, одмеравајући последице. Ако једна радња има више добрих последица од друге, нема потребе да оправдавамо кршење друге. За њих нема никаквих дилема да се у оба случаја поступало морално, док би деонтолози сматрали да су те радње више ствар неизбежних животних околности и да нису у целини морално беспрекорне (због оног кршења других норми).

10

Живот и моралЖивот и морал

У животу је неизбежно комбиновање деонтолошке и утилитари-стичке етике. Ова два приступа се, дакле, не искључују, него су ком-плементарни, један надокнађује недостатке другог. Утилитаризам каже: ако човек споља чини добра дела, онда је он моралан, док је за Канта важна намера (унутрашње). Из утилитаристичке перспективе и ђаво може да буде моралан, јер може да навуче маску анђела и да чини добра дела. То код Канта не би прошло. Међутим, некада чинимо добро остављајући морал иза себе, и питање је осећаја када је то оправдано, а када не. Потребан је, као у музици, такт и осећај за морал. То је мудар човек, онај ко зна како поступити у одређеној ситуацији. Ми смо обавезни да увек поступамо морално, али живот као живот тражи изузетке, а и он нас, као и морал, обавезује. Поне-кад живот тражи да „зажмуримо“, а понекад је глупо инсистирати на моралу, јер је понашање онда слично понашању „слона у стаклар-ској радњи“. Живот тражи своје, он у принципу бежи од правила, па морамо наћи компромис између морала и живота. Потребна је морална кондиција, равнотежа на основу људскости, човечности. Морална пресуда зато није одмазда („око за око, зуб за зуб“), ово друго одговара животињском царству.

Одмазда је равнање рачуна на нивоу два појединца, а морал је однос сваког од нас према човечности која је у нама. Ми нисмо морални само због других или само због себе, већ смо морални јер верујемо у човечност и потврђујемо је својим моралним поступцима.

Не може се рећи етика забрањује лагање. Живот је на првом месту – кад је избор између живота и било чега, живот побеђује. Живот је дволичан, није морал дволичан, ми смо глумци једни према другима и то је неукидиво. Један делић нас самих мора да остане наш, да га нико не види, нико нема право да то тражи, аутономија особе мора да се поштује.

КРИЗА МОРАЛА, РЕЛАТИВИЗАМ И МОРАЛИЗАМКРИЗА МОРАЛА, РЕЛАТИВИЗАМ И МОРАЛИЗАМ

„Смрт“ Бога као узрок кризе морала„Смрт“ Бога као узрок кризе морала

Сви морални системи су религиозно засновани. Једна од убедљи-вих теорија каже да од како је Бог „умро“, од како су људи прогла-сили смрт Бога, морала нема, све је допуштено. У модерном добу криза морала иде са кризом религије. У њему је, због „смрти“ Бога, све дозвољено и неизвесно. Страх од Господа је био темељ морал-

11

ности људи, а од када за људе нема Бога, нема ни раја ни пакла. То је разлог зашто су људи поживотињили у модерном добу – зашто хоће све у овом животу, због чега од њега често, у тежњи да досегну рај, праве пакао. Савест је онај Други у нама, Човек у нормативном смислу. Та савест је функционисала док је за људе било Бога, јер је она била Божји глас у људској души. Озбиљно питање филозофије морала гласи: да ли је појам савести морално значајан ако нема Бога?

Релативизам и пермисивизамРелативизам и пермисивизам

Постоји ли добро по себи које сви морамо да признамо? О томе никада није могућа сагласност јер највеће добро људи различито виде највише добро. Али лако ће се сложити око тога шта је највеће зло: да је то, на пример, насилна смрт.

Данас уместо прича о супстанцијалном, врховном добру, имамо доминацију „меког субјекта“ (који се не држи строгог мишљења), идеје човека као „вреће људских права“, влада медиокритетсво и застрашујућа необразованост. Људи се претварају у стадо које, под утицајем неолибералне идеологије и медија, само мумла о правима, а нимало не размишља нити води рачуна о дужностима. Живот заснован једино на правима једнако је неприхватљив од живота заснованог једино на дужностима.

Однос медија и приватности је сложен однос због дубоке моралне кризе савремености. Данас влада пермисивизам, претерана допустивост свега и свачега. Допустивост је неопходна у животу, али постоје границе испод којих више нема нормалне друштвене заједнице. Свако од нас зна да постоји граница коју нећемо прећи. Међутим, данас постоји распадање граница, безгранична допусти-вост, владавина произвољности, нема морала, владају релативизам и хаос. У том „моралном“ анархизму, који траје последњих 100 годи-на, имамо истакнут однос медија и приватности. Јавља се проблем опстанка приватне сфере под окриљем медија. Приватност подразу-мева модеран појам индивидуе који није постојао раније; раније нису постојали појединци за себе. Индивидуа је нешто недељиво, када смо индивидуе постоји нешто што је само наше. Такав поједи-нац може да замисли себе ван друштва и да то не буде никакав проблем. А Сократ није хтео да побегне из Атине, јер није хтео да оде из света у којем је једино могао да живи. Он себе није могао да замисли ван своје средине.

12

Моралне норме се не могу биратиМоралне норме се не могу бирати

Луис Алан Деј, као и многи други амерички аутори, мисли да се моралне норме могу бирати; све се пласира кроз идеологију супермаркета, поента је бирати. Али, изоставља се одлучујући део – као што ни у супермаркету не можете да изађете напоље а да не платите, тако све оно што сте изабрали у животу има своју цену и платићете кад-тад. (Ово важи и за државе и њихове политике, само што цех плаћају грађани.) Многи се освешћују када се суоче са ценом и рачун ће често бити већи него што ће моћи да поднесу. Заборавља се да је онај ко одбије да прихвати моралне норме – неморалан; и с таквом одлуком подлежем моралној осуди. Са моралом се можемо играти, али то има цену. Стога се моралне норме не могу бирати, оне су ту бирали их ми или не. Ја не могу да будем моралан, а да ме не обавезују моралне норме.

Добро као добро не може да се дефинишеДобро као добро не може да се дефинише

Неко може да чини добра, човечна дела из личног интереса. Како да дефинишемо добро као добро независно од било које конкретне радње? Тим питањем се не бави нормативна етика, већ мета-етика. Као што се питањем шта је сила не бави физика, већ метафизика. Централни појмови неке науке нису тема те науке, она их подра-зумева и као такви улазе у њену аксиоматску базу. У филозофији је установљено да добро као добро не може да се дефинише, и не само то, такав покушај је и промашен. Није исто покушај да дефинишемо добро уопште, и да процењујемо неки конкретан поступак као добар, јер у првом случају нема подразумевања добра, као у другом.

Опасност етичког максимализмаОпасност етичког максимализма

Покушај да се уводи добро у свету води у неморал, морални максимализам води у тероризам или тоталитаризам, јер из самих покушаја да чинимо добро уопште, ми чинимо зло (ако закључимо да треба да уклонимо оне који нам се противе). Конкретне неморал-не радње тада ће се оправдавати интересима добра. Зло се не може искоренити, и стога се треба чувати максимализма у етици, као што га се треба чувати свугде. Познато је да су многе злочине починили управо морални чистунци, пуританци. Овај максимализам одлика је, између осталог, „светог рата“ и идеолошких вођа у 20. веку. Њему нису важне последице, већ само намере, будући да се „Бог брине за последице“. Другачије становиште каже да морамо унапред проце-

13

њивати последице, да смо на то морално обавезни, у ком случају се не рачуна на неку трансцендентну инстанцу која ће лоше последице преобратити у добро. Увек ћемо имати максималисте, с једне, и оне који налажу опрез, с друге стране.

Морализам није допуштенМорализам није допуштен

Нико нема право да дели моралне лекције у стилу „е тако треба и ви да се понаште“. Због поштовања аутономије другог то не сме да се захтева, на самом појединцу је да одлучи. Међутим, то не значи да не треба морално да судимо о туђим и својим поступцима.

Моралистичка патетика – однос према богатствуМоралистичка патетика – однос према богатству

Споља нешто може да буде морално, а да у суштини буде немо-рално. На пример, некада су људи читава богатства остављали цркви да би им душа ишла у рај. Исти случај је онај Робина Худа. У њего-вом понашању нема ничег моралног, то да „узима богатима и даје сиромашнима“ је више патетика него етика. Отимање од онога ко има и давање ономе ко нема не само да не мора бити морално, већ је најчешће и противморално. Немате, на пример, право ни цент да одузимате од Парис Хилтон, јер је то њен посед. Морате да замо-лите, па ако вам дозволи, онда у реду. А можете да је не волите колико год вам је воља. На пример, закон о екстра порезу, слично томе, не значи сам по себи да ће бити све како треба, јер ту добит могу да поделе три тајкунчића и да ни динар не оде заједници. (У том случају опет имамо случај пљачке оних који имају, без давања онима који немају.) Ако нема ваљаних институција и моралног оквира, одузимање имовине од тајкуна и кртиминалаца ништа не вреди. Задатак државе је да принуди тајкуне да инвестирају, поента је да се „крупне рибе“ укроте, а не да им се отима имовина. Шта имамо од тога што ћемо од једног узети, а онда десеторица то поде-лити, то је најгоре. Путин је поступио друкчије – окупио их и рекао им: узели сте од народа, народу да се и врати. Није поента да је по-чињен прекршај, већ да се народу врати. Много горе од крађе је изнети капитал из државе. Штавише, онај ко га врати у привреду на неки начин се донекле рехабилитује.

Сваки почетни капитал се стиче прљаво и на то се не може утицати. Прва фаза капитализма је свуда сурова, дивља, све док се не успоставе правила. Поштење се мери тек од друге генерације. С падом Мишковића, на пример, пало би око 300-400 хиљада људи (рачунајући породице запослених), а то значи да је он стуб привреде, шта год ми мислили о томе, и зато је већи добитак да Мишковић

14

настави даље да ради. Непрекидно се воде спорови око минималне плате између државе (власника) и синдиката – али, од чега држава да плати, новац мора да се створи. Стога од морала некада мора да се одступи у интересу живота. Ми немамо ништа од моралне активности, ако пропада држава. Није највећи криминал украсти, јер када се институције распадају не може се праведним „конкурсом“ распоредити друштвено богатство. У распаду нема правила, нема процедуре. Нигде на свету нема процедуре промене система, то није ствар договора. То вам је као кад земљотрес удари, па се свако сна-лази за себе. Неко изађе као добитник, неко као губитник. Не може у нестабилним временима већина да добија. Али, ако будуће генера-ције буду имале перспективу, онда ће то за нас имати смисла.

ИНТЕРСУБЈЕКТИВНОСТ КАО МЕДИЈУМИНТЕРСУБЈЕКТИВНОСТ КАО МЕДИЈУМКОМУНИКАЦИЈЕ И ЕТИКЕКОМУНИКАЦИЈЕ И ЕТИКЕ

Етика и ДругиЕтика и Други

Чим кажемо морал, ту је и Други, морал се испољава према другим људима. Поступати умно значи да можемо да станемо на становиште Другог, као и да смо доследни, да се држимо свог става, да би други могао знати шта заступамо. Ту је зачетак етике комуникације – друге гледам као саме себе, дужан сам да бринем да не угрозим њихову аутономију и самопоштовање.

Интерсубјективност је у центру свих осталих етичких проблема. Тај субјект није конкретан, већ је персонификација човечности.

Услови комуникацијеУслови комуникације

Комуникација се одвија међу субјектима. Минимални језички услов, услов свих услова, је да мора да се говори што јасније да би нас остали разумели. Такође, учесници у разговору морају да говоре истим језиком.

Услови могућности истинеУслови могућности истине

Интерсубјективност као медиј комуникације. Услови могућности истине:

1. Аутономија појединца2. Способност за ум3. Кооперативност

15

4. Самосталност мишљења5. Способност за прелаз на становиште другог6. Сагласност са собом7. Узајамност у аутономији8. Заједница једнаких у слободи

Нико сем Бога не може да зна ко има истину. Да би истина изашла на видело сви морамо да будемо слободни, да свако има шансу да изнесе свој став. У овој идеалној интерсубјективности нема разлика, сви су једнаки, неједнакост долази на крају (неко је у праву, неко није, неко је добио, неко изгубио).

Говорни чинови или перформативиГоворни чинови или перформативи

Постоје радње које можете и морате једини речима да извршите. То су говорни чинови или перформативи – речима чинимо ванје-зичке поступке. Ово је важно: није поента у томе да сваком речени-цом језички деламо, него да путем језика и говора обављамо ванје-зичке радње, које се друкчије не могу обавити. Нпр. „да“ пред мати-чарем – не значи тек саглашавање, него давање обећања и чин преузимања читавог низа поступака, обавеза. Због тог „да“ и тих обавеза десет година касније можете да зарадите затвор зато што не бринете о свом детету. Обавезу према детету преузели ст епре него се оно родило, због чега друштво има право да вас казни. Такође, кад кажемо „ја вам тврдим да...“ онда чинимо радњу тврђења пошто се она само говором може починити. Поред обећања, тврђења, гово-ром такође дајемо упозорења („Пас је у дворишту!“), признања, итд.

НЕМОРАЛ У МЕДИЈАМАНЕМОРАЛ У МЕДИЈАМА

Једна криза морално не оправдава другуЈедна криза морално не оправдава другу

Пошто последњих година има доста случајева крупне пљачке које остају без последица, људи губе поверење да ће иједан случај бити решен. Кад би само један био решен, почело би да се враћа поверење у институције. Најважније у свакој држави је судство, и када за најкрупније ствари нема пресуда, то значи да смо као држава у дебелој кризи, што објашњава и кризу медија. Међутим, једна криза може бити објашњење за другу, али не може бити њено оправдање.

16

У стању катастрофалне кризе морала сви су криви и нико није крив. Криви смо сви ако пристанемо на приче „исплати се бити лопов“, „сви краду, што не бих смео и ја“.

Неморал у страним медијама – случај Рудер ФинНеморал у страним медијама – случај Рудер Фин

Јаки лобији прећуткују кардинални неморал у медијама. Случај Рудер Фин, једне америчке маркетиншке агенције. У неким локал-ним новинама објављен је чланак о наводним логорима у БиХ за Муслимане које наводно држе Срби. Тада се менаџмент сетио ре-цепта како да се срозају Срби у западним медијама. Придобијен је јеврејски лоби (причама о „српском Аушвицу“), а онда је текст до-шао до New York Times-a. Када је касније, пошто се испоставило да је реч о лажној вести, власник агенције Рудер Фин био запитан шта мисли о томе, одоворио је: „Ми нисмо плаћени да будемо морални, него да будемо успешни“.

Својевремено је иста та агенција је нудила српској влади да ради за нас поводом случаја Косова иако је у исто време радила за албанску страну. Рекли су, нема проблема, раскинућемо с њима сарадњу чим с вама потпишемо. Ово је школски пример потпуне одвојености медија од морала, а онда и политике од морала.

Макијавели није никада рекао да политичар сме потпуно да се одвоји од морала. Заиста, ако се жели безбедна власт, написао је да се морају побити и рођаци претходног владара, да би се нови владар осигурао од освете. Али, у 18. глави Владара се каже да се то ради у тајности, а у јавности се мора задржати привид морала. Међутим, у случају Рудер Фина, као што видимо, нема ни привида морала. Морал у последњим деценијама губи на свим пољима, поготово у медијама, али морал не може до краја да изгуби све док смо људска бића, а не само двоножне животиње с разумом.

„Проклетство“ морала„Проклетство“ морала

Морал вас кад тад сустиже, можемо рећи да је човек проклето биће само због савести. Пример америчког новинара који за једну фотографију, снимљену за време рата у Руанди, добија Пулицерову награду (уз њу иду и паре). Међутим, када се све завршило, када више није био на сцени, узео је пиштољ и прострелио себи главу.

На награђеној фотографији била је девојчица која умире, а поред ње лешинар који је чекао да она умре. Образложење за објављивање овакве фотографије било је да лист жели да „подстакне моралну свест“ читалаца поводом рата у Руанди. (Као да би то па много помогло.). Овај новинар није збринуо дете, већ је размишљао само о

17

награди. Остварио је циљ, али је накнадно схватио да је он био у позицији лешинара. (Да ли су уредници и Борд листа схватили да су били у истој тој улози, ноје важно.)

Зашто се новинар убио, кад му црна девојчица није била ни род ни помоз' бог? Сустигао га је морал и сустигла га је савест. Убио се јер је издао човечност у себи и њој и што то сазнање није могао да поднесе. Зато што с тим није могао да живи. Учинио је последњу ствар да спаси свој образ, образ човечности, јер је накнадно осетио обавезу да је морао девојчици да помогне. Има у томе елемента античке трагедије, јер се жртвовао ради универзалног принципа: појединац се жртвује у име човечности.

Морална поента – не смеш ни због чега да кршиш моралне норме, чак и ако се за то добијају награде; моралом штитимо не само друге од себе већ и саме себе од савести, која зна да убије без милости. Дужан си да будеш човек! То се види на овом примеру.

Неморал у нашим медијама – „случај Ковачевић“Неморал у нашим медијама – „случај Ковачевић“

Када погледамо чињенично стање у медијама, видимо моралну катастрофу. Постоји недопустива „демократизација“ новинарског позива која доводи до тога да новинар може да буде ко хоће. Затим постоји и јуначење спрам „ауторитарног режима“, чега више нема („прогањање новинара од стране државе“) али нема протеста против супротне акције – „прогањања јавних делатника од стране новина“. На „случају Ковачевић“ и његовој медијској обради види се непош-товање сопствене државе, тим пре што те неће ухапсити. Да има одговорности, мноштво тих текстова везаних за случај Ковачевић не би било објављено. Овако, лицитирали су колико се исплаћена свота може претворити у пензије, дечје додатке итд. а да исто нико никад од медија није радио с опљачканим милионима тајкуна и полити-чара.

Ко не схвата да је исплата у случају Ковачевић чин одбране достојанства земље, а не неког појединца, тај је дилетант. Да ли то што је неки министар рекао новинару нешто (одао службену тајну), морално оправдава да се то саопшти јавности. Моралан став би био, напротив, да нећу то да објавим, јер поштујем достојанство своје државе која води преговоре да би се извукла испод чизме уцене. Држава је код нас толико дискредитована да више не схватамо да она има и неке позитивне функције. Ово је један од ретких мудрих политичких потеза ове владе, и први случај да се држава побрине за свог грађанина (а тиме да држи до себе), а ми се, поред свих правих и великих афера, ухватисмо овог камичка. То је озбиљан потез владе, али због патологије не можемо да схватимо да се то ради у

18

циљу одбране достојанства државе – не даје се новац „за Коваче-вића“, него за државу. Својевремено је на једном конкурсу у New York Times-у победио кандидат који је на конкурсно питање „Шта је вест?“ одговорио: „Вест када негде у свету пострада амерички гра-ђанин“.

Суверенитет државеСуверенитет државе

На случају Ковачевић поред неодговорности и бахатости нови-нара открило се и њихово танко образовање које је за овај случлај неопходно из политичке теорије. Дакле:

Оно што је аутономија за појединца, то је слобода за државу. Неки говоре: „нису важне територије“. А без територије нема суве-ренитета, као и без власти и без народа. Уз то, суверенитет је недељив: а то значи, недељивост власти, недељивост територије и недељивост народа. Подела се може вршити код функција власти („гране власти“), али сама власт је недељива; у супротном би се држава распала. И код овог приступа се јавља горњи проблем – колико сме процената територије неке државе може да се одузме, а да то не буде акт против ње? У случају одбране Космета брани се цела територија Србије, а не само Космет, јер је територија, као један од атрибута суверености, недељива. (Дакле, власт греи пкад каже да нам одузимају 15% територије.). Из принципа недељивости, с једне стране, и чињенице да у суверенитет спадају и људи државе следи да је држава дужна да брани сваког свог грађанина, као што је дужна да брани територију или власт. Случај Ковачевић је последњи остатак где данас бранимо достојанство своје државе.

Лоше последице две образовне реформеЛоше последице две образовне реформепо новинарску професију по новинарску професију

Још пре петнаестак година је констатовано да је у јавни живот и медија ушла дилетантска генерација, изашла из лоших средњих школа. Социјализам није начео средње и високо школство све до 1976/77. Те године су се неки сетили да уведу „усмерено образова-ње“, и направљен је дар-мар. Против тога није смело да се говори, јер није било слободе говора. При увођењу „усмереног образовања“ говорило се да је то због борбе против „буржаоске школе“ коју је симболизовала гимназија. Тада се ниује могло рећи да је то чист идиотизам, али зато сада плаћамо скупу цену. До 80-тих година узор говора у новинарству били су спикери Радио Телевизије Београд. Данас нема учитеља говора ни лектора, влада кардинално незнање, и

19

све је то део наше кризе. Због ниског општег степена знања сада су узор неки који нису богзнашта знали, али су ипак били далеко бољи него ови данас. Ова „болоњска“ реформа ће нас дотући до краја. Врло је мало било расправе која је улога у овој реформи образовања намењена нама као држави и нацији. Сада је другачије него 1976/77 – уништава се високо образовање, а остају гимназије. Од Србије се не очекује да има високе интелектуалце у будућности и зато мора да се сроза ниво високог образовања. Овај садашњи систем омогућава студенту да лакше дође до дипломе него до знања; систем је тако направљен да је важније доћи до дипломе, она је искључиви циљ, и то је суштина ове реформе. Студент је мотивисан да иде за дипломом а не за знањем. Све се то види у пракси, али нема ко да упозори. Реакције једног студента све говори: „Какве везе има што сам ПАО на испиту, ја сам скупио ПОЕНЕ“.

МЕДИЈА И ПРИВАТНОСТ, ПОЛИТИЧКИМЕДИЈА И ПРИВАТНОСТ, ПОЛИТИЧКИФУНДАМЕНТАЛИЗАМ И СМИСАОФУНДАМЕНТАЛИЗАМ И СМИСАОБАВЉЕЊА МОРАЛОМБАВЉЕЊА МОРАЛОМ

Неприкосновеност приватне својинеНеприкосновеност приватне својине

Приватна својина (моја кућа, мој посед, итд.) подразумева да су сви остали лишени тога. Дужни смо да поштујемо нечију аутоно-мију, односно приватну сферу, што значи да смемо нпр. да уђемо на посед само ако нам власник одобри.

Медија и приватностМедија и приватност

Приватност данас страшно трпи због притиска медија. Ако си познат на било који начин, жртва си медијске харанге. Нико не сме ништа да каже јер се плаши. Сви живимо под уценом, јер нико не зна да ли ће и када постати јавна личност. А јавне личности највише су на удару медија. До које мере је допуштено улазити у приватну сферу јавне личности? То што треба да радимо за општу ствар не оправдава праксу медија да тиранишу људе на јавним функцијама, јер јавна контрола власти и медијска тиранија није исто.

Ту је разлика између таблиодног и озбиљног медија. Озбиљна медија се у принципу не баве приватним стварима, а таблоидни се њима искључиво баве. Има ли разлике у погледу аутономије између јавне личности и озбиљног човека? Неки могу да заступају гледиште да се немилосрдно смемо бавити приватношћу јавних личности јер су они одабрали тај позив. Међутим, моја приватна својина је само моја, с друге стране, ја могу бити приватно беспрекоран, али да

20

будем лош на функцији. Али, постоје приватне ствари које се могу тицати јавне функције, нпр. шта с тим што нема лекарског прегледа за политичаре, а има за сваког ко хоће возачку дозволу? Или, ако смо нешто приватно организовали, а на рачун државних пара, новинари имају морално и свако друго право да то објаве, ако могу да докажу.

Краљ Петар Ослободилац је поступио морално и законски када је од државе тражио кредит за свадбу своје кћери, није украо и кредит је уредно враћао. Медија, дакле, имају право да контролишу, као што јавне личности имају право да се бране. На жалост, доказано је да када се као оптужени браниш, у јавности се пре индукује став да си крив него да ниси.

Случај Била Клинтона и Монике Левински. Овде није проблем што један председник има љубавницу, многи људи их имају. То је његова приватна ствар. Проблем је у томе што је он радио нешто што на том месту (у Белој кући) није дозвољено. То значи да је злоупотребио институцију у приватне сврхе, и тиме заслужио је да га медија спомену и то није била таблоидна вест. За разлику од њега Рузвелт, који је такође имао љубавнице, био је паметнији па се с њима виђао у бараци коју су му у те сврехе направили у дворишту Беле куће, чиме је јасно разграничио јавну и приватну сферу.

Случај принцезе Дајане. Принцеза Дајана је погинула у јурњави папараца који су задирали у њен приватан живот. Након тога било је разматрано да се забрани такво њихово понашање, али Врховни суд САД није био јединствен, па је медијама препуштено да сами одлучују да ли ће вести из приватног живота објавити или не. Када тако (не) одлучи једна институција тог ранга, онда је то отварање врата анархији. То је најгора варијанта, јер носиоци јавних функција морају да дају решења а не да сваком препуштају на вољу.

Однос медија и приватности је питање границе која није оштра и ствар је у томе да осетимо ту границу. И дужност медија је, а не само јавних личности, да брину за опште добро. Међутим, ако све спадне на тираж, профит, онда медија више немају јавну функцију. У моралу границе заиста нису сасвим строго одређене. Криза морала настаје онда када се оне у потпуности губе. Хегел је стога рекао да јавно мнење заслужује и презир и поштовање. Прво, јер се дешава да се губи морал, а друго због слободе коју оно доноси, и коју не мо-жемо потпуно укинути само због конкретног неморалног понашања.

Медијски тоталитаризамМедијски тоталитаризам

Ко да нас одбрани од медијске шикане? Како да се одбранимо од новинара и папараца кад они контролишу јавност? Међу њима влада

21

професионална солидарност и пристрасност (према својој страни), као у полицији и другим професијама. Увек ћемо бити објективнији када говоримо о другом, а не о себи. Када се бранимо од новинара не можемо очекивати објективност, јер ће се еснафски подржавати. Сваки еснаф захтева од вас да кад тад учествујете у колективној лажи. Кад се открије плагијат у науци, у колективном интересу (нау-чника), из етоса солидарности, заобилазиће се истина, јер су сви угрожени. Они из еснафа су одговорни, јер први треба да санкцио-нишу прекршаје у властитој професији, али како ће када су сви укључени? Зато је врло важно питање ко ће да покрене морални опо-равак. Био би значајан подстицај да то крене с врха власти, да нпр. буде укинут имунитет за министре, итд.

Медија и новинари су склони да се правдају по принципу „па и око мене су сви лопови“... Дакле, „ја ћу бити добар када се цело друштво поправи, када сви буду добри око мене“. То не може бити оправдање ни за кога па ни за новинаре. А нико неће да каже: „Наше је да се поправимо“. Симптом моралне кризе је став да треба неко други уместо нас да поправи ствари.

Нове технологије и проблем заштите приватностиНове технологије и проблем заштите приватностии ауторских праваи ауторских права

С развојем технологије проширује се проблем аутономије и заштите приватне сфере. Рецимо, имамо проблем пиратерије, одно-сно заштите ауторских права. Пиратерија нема ни морално ни прав-но оправдање. Ту спадају и неисплаћивања ауторских хонорара по основу емитовања нечијих песама на радију и телевизији. Такође, Интернет браузери који служе за шпијунажу. Сами власници Google-а су признали да се он користи за шпијунажу, у сарадњи с америчком владом. Прикупљају се подаци о милионима појединаца јер нико не зна ко ће и шта бити у наредних 15-20 година. Зато се не говори без разлога да је америчка политика параноична. Све су то отворени проблеми везани за модерне технологије у данашњим медијама.

Спајање јавног и приватног – увод у тоталитаризамСпајање јавног и приватног – увод у тоталитаризам

Раздвојеност приватне сфере од јавне је нужан услов слободе, демократије, модерног друштва. Постоји аутономија, право непри-косновености приватног живота. Када се споје јавно и приватно, долази до приватизације политике и политизације приватности, а то је увод у тоталитаризам. У њему нема јасно одвојене сфере јавности од приватне сфере, и обрнуто. У комунизму држава и друштво нису

22

били раздвојени, јавна сфера је била приватизована, јер је о свему одлучивала владајућа група од 15-так људи, а судови су смели само да потврђују те одлуке. Свака приватна изјава је имала политички значај, уосталом, шта значи признање кривице изнуђено под бати-нама. То нема оправдања, јер су они били на јавним функцијама, и као такви носиоци општости. С друге стране, немам ја право ако сам либерал да тражим од вас да будете либерал. Неки су се нпр. жалили што није било „6. октобра“, односно стрељања политичких противника. То показује да смо остали на степену политичког див-љаштва и да га промовишу они којима су уста пуна „Европе“ итд. Толеранција је трпељивост, трпимо се узајамно, и ви и ми морамо да будемо коректни. Ако се сувише зближе јавно и приватно, потону-ћемо, а медији вођени својим интересима врше додатно политизо-вање приватности, а тиме и приватизују политичку сферу..

Фундаменталистички друштвени покретиФундаменталистички друштвени покрети

Фундаменталистички покрети су они који инсистирају на ради-кализму, који оспоравају неки морални или правни поредак у целини. Комунисти су нпр. мислили да у грађанском друштву ништа није ваљало, односили су се, дакле, негаторски, веровали су да је само њихов интерес исправан. Нису они увек јавно то говорили, али су се тако понашали. У комунизму је заиста било примера еманципа-ције (нпр. изједначавање мушкарца и жене, или забрана ношења фереџи, социјално осигурање, школовање), али је постојала и нега-тивна страна – није се остало на нивоу права жена (нпр. да раде), већ је то прелазило у дужност, а онда се поставља питање да ли је то још увек еманципација? За то време је Запад дошао до нивоа да жена не мора да ради, да муж може да издржава породицу, без револуције и комунизма.

Није спорно да су се стотине хиљада људи борили храбро у НОБ-у за ослобођење земље, али је руководство КПЈ после рата све оне који нису били у партизанским редовима нападало, чак су их оптуживали да су „сарађивали са окупатором“. То је спорно. Пример Ива Андрића – да ли је боље било да је изашао на Теразије да протестује против окупаторске власти, и због тога изгуби главу, или да остане миран и пише књиге, што је и радио (и за које је иначе добио Нобелову награду)? На разне начине се може помагати својој земљи. Или укидање грађанске класе, а било је многих власника који нису ништа били криви (нису сарађивали с окупатором), чак су им радници били захвални јер не би имали посла. Аутономија других особа подразумева да се од њих не сме тражити да буду као ми.

23

Покрет за хомосексуална права такође је фундаменталистички. Није битан садржај, основни критеријум је радикализам покрета. Изгубило се то шта су заправо права хомосексуалаца. И тако, прво крећу права, да би се завршило на праву на тиранију над другима. Као код комуниста, и хомосексуалци траже да будемо као они. Када захтеви за правима прерасту у покрете долази до мешања јавног и приватног, политизације приватног. А требало би да буде да ја уважавам вас, али уважавајте и ви мене, а не да се узајамно тирани-шемо, јер кад дође до оштре поделе у две групе, губи се рацио-налност. Највећа вештина је што ћемо уважавати једни друге. У супротном, ивица до које се долази јесте да смо „једино ми у праву“. Границе су важне – ја имам право да будем против сваког али немам право да га угрожавам. Трезвеност и морална начела су најбитнија. Немаш право да те поштују ако ти не поштујеш друге, смеш да тражиш одговоре али и мораш да нудиш одговоре ако те неко пита.

Данас нема више комунистичког фундаментализма, али имамо исламски и неолиберални фундаментализам. Овај други негира све што је аутохтоно, нпр. каже „ви сте имали социјализам, значи код вас ништа није ваљало“, што није тачно. Овај фундаментализам има страшне предрасуде према социјализму. А један фундаменталистич-ки покрет изазива други. Комунизам није настао без разлога, већ због претеривања либерализма и конзервативизма. Либерални капи-тализам је створио милионе незапослених, данас се дешава нешто слично (светска економска криза), опет ћемо имати левицу и кому-низам због претеривања либерализма. Исламски фундаментализам, с друге стране, може да изазове онај хришћански, да се нпр. избацују муслимани и Турци из Западне Европе. И тако се ствари могу одви-јати по принципу грудве снега до неког новог ширег рата....

Смисао морала и бављења мораломСмисао морала и бављења моралом

Етика јавног комуницирања данас наилази на толике препреке и проблеме да се поставља питање има ли уопште смисла говорити о етици у јавности. Али, да нема смисла, не бисмо ни говорили о томе. Шта је потребно да бисмо могли да компетентно расуђујемо о стварима из области морала? Неопходна су и нека ванморална знања да бисмо у погледу морала били компетентни. Поставља се стога питање имамо ли све неопходне предмете у својим студијама.

Ми смо имали несрећу да на свом случају осетимо природу светских медија. Стога се поставља забрињавајуће питање – чему уопште било какав озбиљан рад када о свему одлучује сила? Зашто уопште студирамо ако сила влада? Додуше, из пећина смо изашли, не једемо се више, не бијемо се тољагама, у начелу смо сигурни да

24

нас нико неће опљачкати, али када све спадне на питање чему све то ако у крајњем одлучује сила, долазимо до неспокојства. У чему се састоји напредак човечанства ако, с једне стране, имамо силу утеме-љену на техничким достигнућима, а с друге потпуно одсуство мора-ла? Када су у питању јаки интереси, чему служи прича о моралу? Свет функционише на основу новца и силе, а сви причамо да смо морални. Свак о себи мисли све најбоље, тешко је издржати и рећи себи да смо покварени. На пример, јавна је тајна међу адвокатима да је боље да отежеш процес јер ћеш извући више пара од клијента, али то је јавна тајна. Свака струка лаже о себи, и филозофија и наука такође. У историји науке скоро нико није чист (примери: Ајнштајн – био веома лош математичар, тај део посла му је радила супруга Милева Марић која је била и потписана заједно с њим на раду посвећеном специјалној теорији релативности, међутим, у историји науке је забележен само Ајнштајн; Њутн је „своју“ теорију украо од Роберта Бојла, око тога се и данас, још увек води судски процес у Лондону, изгледа и да је украо диференцијални рачун од Лајбница уз помоћ свог асистента који је био у посети Лајбницу и са стола му узео папире; пример из књижевности – Иван Мажуранић је украо од Његоша спев „Смрт Смаил-аге Ченгића“, док је био у посети Њего-шу на самрти, а доказ за то је што пре и после тога није написао ништа). Када је крупан интерес у питању, нема играња, онда се и лаже. Марко Антоније се питао: ако смо сви часни и поштени, зашто је онда Цезар мртав? Дакле, свуда је жестока конкуренција, нема ту милости, принцип је ко кога уништи. Тако је и у медијама.

Ипак, да нема морала, личили бисмо на животиње. Хиљаде слу-чајева прекршаја морала не оправдава мој неморал. Морал је неоп-ходан као коректив неморалног стања, то је последње уточиште, поготово када на страни државе, приватних група итд. имамо сати-рање морала. Они поштују аутономију појединца само када је реч о споредним стварима, када нису у питању крупни државни интереси. Међутим, достојанство не дозвољава човеку да буде срозан на животињу. Ако останемо без моралног чула, ако капитулирамо, било би готово. Међутим, ако има сећања на морал, има и наде да нећемо потонути. Управо због кризе морамо да будемо морални. Не смемо да пристанемо да владају сила, хохштаплерај, лоповлук и бандити-зам високог ранга, пошто на њима заједница не може да почива. Није циљ да поправљамо људе, већ да спасемо душу, а ако се неко на нас угледа, то је велика ствар. Стање ће морати да се нормализује, јер ненормалност не може дуго да траје, и зато има смисла ово чиме се бавимо.

25