UVOD

Poslovanje preduzeća mora da se istakne u računovodstvenim izveštajima koji obuhvataju bilans stanja, bilans uspeha, aneks i dodatne finansijske izveštaje, izveštaj o poslovanju, kao i konsolidovane finansijske izveštaje za grupu kao celinu.

Bilans stanja predstavlja ekonomsku sliku privrednog subjekta koja govori o stanju sredstava i izvora sredstava sa stanovišta obima, dinamike i strukture.

Bilans stanja mora da bude u tavnoteži. Dve bilansne perspektive nazivaju se aktiva i pasiva.

Aktiva je odraz aktivne mase (celokupne imovine) koja funkcioniše u preduzeću. Potiče od latinske reči „agere“ što znači raditi, delati, biti aktivan.

Aktivu čine realne i fiktivne stavke. Realne stavke čine sredstva (imovina), a fiktivne smanjenje sredstava.

Sredstva pomoću kojih preduzeća izvršavaju zadatke imaju karakter stalne (realne) aktive. Realna aktiva obuhvata poslovna i posebna sredstva. Pomoću poslovnih sredstava se izvršava osnovni zadatak preduzeća. Ova sredstva se dele na osnovna i obrtna. Karakter sredstava posebne namene imaju sredstva rezervi, sredstva zajedničke potrošnje, sredstva za proširenu reprodukciju itd.

Karakter fiktivne aktive imaju dužničko-poverilački odnosi, koji se javljaju u vidu sumnjivih, spornih i nenaplativih potraživanja.

Pasiva je odraz neaktivne mase (trajni kapital i obaveze) i snosi sav teret aktivne mase angažovane u poslovanje. Potiče od latinske reči „pati“ što znači trpeti, snositi, podnositi.

Pasiva pokazuje „neaktivnu“ masu i pruža informacije odakle sredstva potiču. Pasiva izražava finansijsku konsitituciju preduzeća.

Bilans uspeha predstavlja dvostrani pregled rashoda i prihoda nastalih u utvrđenom obračunskom periodu. Pokazuje finansijski rezultat (prihodi veći od rashoda) poslovanja preduzeća posmatran sa dve perspektive. Pozitivan finansijski rezultat označava povećanje sopstvenih izvora sredstava, odnosno povećanje vlastitih sredstava u toku obračunskog perioda, a negativan (rashodi veći od prihoda) smanjenje. Na kraju obračunskog perioda se rezultat koji proizilazi iz razlike prihoda i rashoda prenosi u bilans stanja, kao definitivno povećanje ili smanjenje vlastitih sredstava.

Bilans uspeha može biti periodični i godišnji, može se sastavljati po bruto i neto principu, a bruto više odgovara principu jasnosti zbog zabrane saldiranja prihoda i rashoda, te je njegova iskazna moć daleko veća, što je u skladu sa načelima urednog knjigovodstva. Saldiranje prihoda i rashoda po neto principu može da bude delimično ili potpuno. Kao bilans stanja, može se iskazati u formi konta i tabele.

Analiza godišnjih obračuna pojedinih preduzeća predstavlja već decenijama uobičajen postupak primenjivan od strane internih, ali i eksternih korisnika sa ciljem da se pojasni finansijski, imovinski i prinosni položaj i uoči razvoj preduzeća. U računovodstvenoj teoriji i praksi posoji već razvijen sistem instrumenata analize bilansa. Tom problemu su posvećene brojne monografije, a gotovo u svim udžbenicima koji se bave finansijkskim izveštavanjem nalazi se poglavlje posvećeno analizi bilansa. Situacija je

međutim, bitno drugačija kada se radi o analizi konsolidovanih bilansa. Tek u poslednjoj deceniji se o ovom pitanju mogu sresti napisi u stručnoj literaturi. Tako, na primer, Urlich Lefson u poznatom delu Analiza bilansa iz 1984. godine analizi bilansa koncerna posvećuje skroman postor navodeći da nema dovoljno iskustva u analizi bilansa koncerna koje bi omogućilo izvođenje teorijskih postavki koje su bile predložene za praktičnu primenu.

Razloge za to treba tražiti po mom mišljenju u činjenici da je dugo u računovodstvenoj praksi pravnoj samostalnosti članica grupe pridavan veći značaj u odnosu na činjenicu da one čine jednu ekonomsku celinu. Prihvatanje teorije ekonomskog jedinstva kao osnove za sastavljanje finansijskih izveštaja grupe bitno je promenilo cilj konsolidovanog obračuna. Konsolidovani obračun ima saglasno ovoj teoriji za cilj da predstavi imovinski, finansijski i prinosni položaj grupe kao da je ona pravno jedinstveno preduzeće. S druge strane opšteprihvaćen je stav da su godišnji obračuni zavisnih preduzeća daleko manje podobni kao izvori informacija potrebnih za donošenje poslovnih odluka od informacija koje pružaju godišnji obračuni ekonomski samostalnih preduzeća, te da je informacije koje potiču od pojedinačnih obračuna preduzeća grupe potrebno dopuniti informacijama o grupi kao celini koje se nalaze u konsolidovanom obračunu. Ova promena u shvatanju grupe kao ekonomske celine i iz toga rezultirajuća promena cilja konsolidovanog bilansa učinila je svrsishodnom i analizu konsolidovanog obračuna.

Drugi razlog rasta interesa za analizu bilansa grupe treba tražiti u mogućnosti upoređenja grupa koje su stvorene harmonizacijom propisa o polaganju računa grupe. Usvajanje Sedme direktive Evropske zajednice 1983. godine i prihvatanje međunarodnih računovodstvenih standarda od značajnog broja zemalja dovelo je, naime, do ujednačavanja načina sastavljanja konsolidovanog godišnjeg obračuna i time do stvaranja uslova za upoređenje između grupa.

I konačno, poslednji, mada ne po značaju, razlog leži u povećanju broja obveznika za sastavljanje konsolidovanog bilansa. Povećanje broja preduzeća koja su obavezna da sastavljaju konsolidovani obračun uslovljeno je s jedne strane okolnošću da je usvanjem Sedme direktivne Evropske Unije obaveza sastavljanja konsolidovanog obračuna, koja se do tada odnosila uglavnom na matična preduzeća – akcionarska društva proširena i na matična preduzeća koja se vode u formi društava sa ograničenom odgovornošću. S druge strane, u poslednjoj deceniji je primetan snažan proces međusobnog povezivanja srednjih konsolidovanih finansijskih izveštaja.

Razvoj privrede u našoj zemlji na tržišnim osnovama će nesumnjivo u budućnosti voditi formiranju grupa preduzeća, kao i uključivanju mnogih od naših preduzeća u već postojeće grupe preduzeća. U svakom slučaju za očekivati je da će konsolidovani bilansi biti mnogo češće sastavljani i da će njihovi korisnici biti sve brojniji. Analiza bilansa grupe javiće se u takvim uslovima kao neophodnost. Bilansni adresati nastojaće da putem analize bilansa grupe pojasne kako sliku o imovinskom i prinosnom položaju grupe, tako i preduzeća, članica grupe u kojima neposredno imaju interese. Analizom bilansa grupe se dobijaju informacije koje osnovu za donošenje poslovnih odluka čine potpunijom i time pouzdanijom.

U ovom napisu želimo da makar načelno razmotrimo sledeća tri pitanja : (1) da li analiza konsolidovanog bilansa pruža drugačije ili dodatne informacije o finansijskom i prinosnom položaju grupe u odnosu na informacije koje pruža bilans matičnog preduzeća, (2) koje su pretpostavke i instrumenti analize koje se mogu primeniti na konsolidovani

2

obračun, i (3) da li analiza bilansa grupe ima svoje posebnosti u odnosu na analizu bilansa pojedinačnih preduzeća

1. Upotrebljivost informacija dobijenih analizom konsolidovanog godišnjeg obračuna za ocenu finansijskog i prinosnog položaja grupe i matičnog preduzeća

- konsolidovani godišnji obračun predstavlja godišnji obračun grupe preduzeća. Grupu čini veći broj pravno samostalnih preduzeća koja se nalaze pod jedinstvenom upravom. Sastavljanje konsolidovanog obračuna je obavezno za grupe preduzeća u kojima između preduzeća članica postoje odnosi nadređenosti i podređenosti. Matično preduzeće koje je nadređeno i njemu podređena zavisna preduzeća čine zajedno ekonomsku celinu. Kako je svako od preduzeća članica, pravno samostalno ono mora da vodi knjige i da sastavlja finansijske izveštaje. Ovi izveštaji imaju tri ključna zadatka:

- da eksternim i internim korisnicima pruže informacije potrebne za ocenu imovinskog, finansijskog i prinosnog položaja preduzeća,

- da pruže osnovu za utvrđivanje oporezive dobiti i- da pruže osnovu za utvrđivanje raspodele dobiti odnosno pokrića gubitka.

Za razliku od obračuna pojedinačnih preduzeća, konsolidovani obračun u formalno-pravnom pogledu ne može biti osnovna za raspodelu, a samo pod vrlo određenim uslovima on je osnova za oporezivanje. Osnovni zadatak konsolidovanog obračuna je pružanje informacija internim i eksternim korisnicima o imovinskom, finansijskom i prinosnom položaju grupe kao ekonomske celine. Ova uloga konsolidovanog obračuna je do te mere važna da je njegovo sastavljanje, revizija i objavljivanje obavezno.

Vlasnici, poverioci, uprava, zaposleni i država i drugi zainteresovani imaju otuda na raspolaganju dva izvora informacija – finansijske izveštaje pojedinačnih preduzeća i finansijske izveštaje grupe kao celine, odnosno konsolidovane finansijske izveštaje. Ovi izveštaji jedni druge ne isključuju, naprotiv, oni se međusovno dopunjavaju. Vlasnici, poverioci, zaposleni i država svoje zahteve za isplatu dividendi, kamata i glavnice, zarada i poreza upućuju konkretnim preduzećima članicama grupe, a ne grupi kao celini. Iz ovih razloga finansijski izveštaji svakog od preduzeća predstavljaju za njih nezaobilazan izvor informacija. Mada neophodni finansijski izveštaji pojedinačnih preduzeća nisu dovoljni izvori informacija kada je reč o matičnom i prinosnom položaju trupe, čiji su oni delovi, a koje su sadržane u konsolidovanim finansijskim izveštajima. Tek ova dva izvora zajedno pružaju informacije koje su pouzdana osnova za odlučivanje. Poznato je da svaka od pomenutih grupa korisnika ima različite informacione potrebe, jer su i odluke koje na osnovu u finansijskim izveštajima sadržanih informacija treba da donesu, takođe različite.

Bez obzira na različitost informacionih potreba, svaka interesna grupa u cilju dobijanja poslovnom odlučivanju što primernijih informacija koristi analizu kako pojedinačnih tako i analizu konsolidovanih finansijskih izveštaja. Razlika između internih korisnika – uprave i eksternih korisnika, vlasnika, poverilaca, države je, pre svega, u tome što interni korisnici, za potrebe analize pored podataka sadržanih u finansijskim izveštajima imaju na raspolaganju i druge potrebne podatke koji su eksternim korisnicima nedostupni.

Cilj analize finansijskih izveštaja, poznate u praksi kao analiza bilansa, je da se putem obrade godišnjih zaključaka dobiju indicije za budući razvoj preduzeća, naročito njegovog rentabiliteta i likvidnosti.

3

Vlasnici postojeći i potencijalni, žele da putem analize dokuče: kakav prinos mogu očekivati na kapital uložen u preduzeće i kakvu vrednost imaju njihova učešća pri prodaji bilo preduzeća kao celine bilo učešća samih. Ova saznanja oni koriste, saglasno mogućnostima, da odluče o tome da li će kapital uložen u preduzeće povećati, zadržati ili povući radi realizacije drugih investicionih mogućnosti ili za ciljeve potrošnje. Dakle, ne bi se moglo reći da vlasnici nastoje da preduzeće održavaju dugoročno. Njihov interes je da po osnovu uloženog kapitala ostvare što je moguće veći prinos bilo u vidu dividendi i rasta vrednosti ućešća, ako preduzeće nastavi da radi, bilo povlačenjem kapitala iz jednog preduzeća prodajom svojih učešća ili likvidacijom preduzeća i prevođenjem novca u druge uloge kapitala. Sve dok se vlasnici odlučuju za prvi cilj poslovna politika preduzeća kao primarni cilj ima sticanje dobiti orijentisano na održanje preduzeća.

Poverioci putem analize godišnjih obračuna žele da dobiju informacije o tome da li je preduzeće spremno da ispuni svoje obaveze. Ako su u čvrstim vezama sa preduzećem tada ih zanima ne samo povraćaj do tada odobrenih kredita uključujući kamate, već i pitanje da li bez rizika mogu odobriti nove kredite. Njihov interes je dakle, prevashodno vezan za likvidnost. Za rentabilitet su zainteresovani utoliko što se opravdano veruje da će preduzeća koja posluju sa dobicima lakše izmiriti svoje obaveze.

Vlasnici su takođe zainteresovani za likvidnost, budući da je gubitak sposobnosti plaćanja razlog pokretanja stečajnog postupka.

Analiza konsolidovanog godišnjeg obračuna ima gotovo identične ciljeve – ona treba da na osnovu podataka sadržanih u konsolidovanom bilansu, konsolidovanom računu dobitka i gubitka, izveštaju o novčanim tokovima grupe, beleškama uz finansijske izveštaje, kao i informacijama prezentiranim u poslovnom izveštaju grupe, pruži korisnicima ovih izveštaja informacije na osnovu kojih će jasnije i sigurnije sagledati stvarnu sliku imovinskog, finansijskog i prinosnog položaja grupe.

Ovde bi se moglo, s pravom, postaviti pitanje da li taj isti zadatak može ispuniti analiza bilansa matičnog preduzeća, odnosno da li će slika o grupi koju će pružiti analiza konsolidovanog obračuna biti osnova za donošenje drugačijih zaključaka u odnosu na zaključke koji bi bili izvedeni na osnovu analize godišnjeg obračuna matičnog preduzeća.

Čini se da su dva presudna razloga zbog kojih se ne može očekivati da slika o grupi preduzeća formirana na osnovu informacija iz konsolidovanih obračuna bude jednaka onoj dobijenoj na osnovu bilansa matičnog preduzeća.

Prvi razlog je u okolnosti da u bilansu stanja i uspeha matičnog društva svoj odraz nalaze sve transakcije koje sa gledišta matičnog preduzeća imaju karakter eksternih transakcija, dok se u konsolidovanim bilansima iskazuju samo one transakcije koje imaju karakter eksternih transakcija sa gledišta grupe kao celine. Sve posledice transakcija između preduzeća članica grupe su eliminisane. Pored toga u bilansu uspeha matičnog preduzeća biće učešće u dobitku zavisnih društava po osnovu učešća u kapitalu iskazano ne u godini kada je dobitak ostvaren, kao u konsolidovanom bilansu, već tek u narednoj godini odnosno godini u kojoj se ta dobit raspodeljuje. To može imati značajan uticaj na ocenu prinosnog položaja.

Shvatanje da konsolidovani godišnji obračun, nije prošireni obračun matičnog preduzeća, već je to godišnji obračun ekonomske celine koju čine matično i njegova zavisna, pridružena i zajednička preduzeća, je drugi izvor pomenutih razlika. Te razlike će, otuda, biti utoliko veće ukoliko je u datoj grupi veće učešće spoljnih odnosno manjinskih

4

akcionara i ukoliko se finansijski položaj i prinosna snaga članica grupe više razlikuje od finansijskog položaja i rentabiliteta matičnog preduzeća.

Visina pojedinih pokazatelja o prinosnom i finansijskom položaju grupe i matičnog preduzeća biće, razume se, različita.

Postojanje navedenih razlika potvrdila su i emipirijska istraživanja. Empirijska istraživanja su pokazala da se na osnovu poazatelja iz konsolidovanog obračuna date ocene o razvoju matičnog preduzeća razlikuju od ocena koje se mogu izvesti na osnovu njegovog pojedinačnog zaključka.

S tim u vezi se postavlja pitanje koje od pokazatelja korisnici pri donošenju odluka treba da koriste, odnosno da li su pouzdaniji pokazatelji dobijeni analizom konsolidovanog obračuna ili oni dobijeni analizom pojedinačnog bilansa matičnog preduzeća.

Prema empirijskim istraživanjima pokazatelji o razvoju rentabiliteta utvrđeni na osnovu konsolidovanog bilansa imaju veću prognostičku vrednost u odnosu na pokazatelje utvrđene na osnovu pojedinačnog bilansa matičnog preduzeća. Međutim, kada je reč o održanju likvidnosti tada se smatra da će pouzdaniji zaključci biti izvedeni oslanjanjem na pokazatelje iz pojedinačnog bilansa matičnog preduzeća.

Analitiačari godišnjih obračuna pojedinačnih preduzeća koriste pokazatelje o finansijskom i prinosnom položaju grupe prvenstveno kao dodatni izvor podataka za donošenje zaključaka.

1. SPECIFIČNOSTI ANALIZE KONSOLIDOVANOG OBRAČUNA

Prethodna razmatranja su pokazala da analiza konsolidovanog godišnjeg obračuna ima iste ciljeve koje ima i analiza godišnjih obračuna pojedinačnih preduzeća. Okolnost da grupa preduzeća predstavlja ekonomsku, ali ne i pravnu celinu čini analizu bilansa grupe ipak specifičnom. Ove specifičnosti su utoliko veće ukoliko je kompleksnija pravna i ekonomska povezanost preduzeća koja grupi pripadaju.

Specifičnosti analize konsolidovanog godišnjeg obračuna se ogledaju u: (1) području pripreme podataka za analizu, (2) izboru pokazatelja za ocenu finansijskog i prinosnog položaja i (3) potrebi analize odnosa finansijskog i prinosnog položaja matičnog preduzeća s jedne i ostalih preduzeća članica grupe s druge strane.

(1) Analiza konsolidovanog godišnjeg obračuna pored kvantitativnih informacija koje su sadržane u konsolidovanom bilansu stanja i konsolidovanom bilansu uspeha u daleko većoj meri pretpostavlja korišćenje kvalitativnih informacija koje su prezentirane i izveštaju o poslovanju i beleškama uz konsolidovani godišnji obračun.

Ove kvalitativne informacije među kojima su od posebnog značaja:- informacije o krugu konsolidovanja- zakonske osnove uključenja, dan bilansa i metode bilansiranja i

procenjivanja,- metode konsolidovanja i tehnika konsolidovanja čine osnovu za izvođenje

zaključaka o tome koji instrumenti analize su svrsishodni i predstavljaju osnovu za dalju pripremu podataka za analizu

Kada je reč o krugu konsolidovanja tada za potrebe analize konsolidovanog obračuna treba obezbediti informacije o:

5

- matičnom preduzeću, koje obuhvataju visinu učešća matičnog u zavisnim,

- pridruženim i zajedničkim preduzećima,- zavisnim preduzećima, sa visinom njihovog učešća u drugim

preduzećima grupe, pridruženim i zajedničkim preduzećima,- pridruženim preduzećima, sa visinom učešća u njihovom kapitalu,- zajedničkim preduzećima- zavisnim preduzećima koja nisu uključena u konsolidovani obračun

i razloge njihovog neuključivanja- pridruženim preduzećima koja nisu vrednovana po Eqyity metodi i

razloge zbog kojih se od ovog vrednovanja odustalo,- promenama kruga konsolidovanja u odnosu na prethodne izveštajne

periode.Na osnovu navedenih informacija analitičar treba da stekne jasnu sliku o sastavu

grupe i o međusobnim povezanostima članica grupe po osnovu kapitala. Da bi se dokučila poslovna povezanost koja je takođe značajna za analizu ovim informacijama treba priključiti i informacije o delatnostima svake od članica grupe.

U našoj zemilji sva preduzeća svoje godišnje obračune sastavljaju na isti dan 31,12.. To međutim, nije slučaj u svim zemljama. Kako je konsolidovani obračun tzv. svetski obračun, jer se u konsolidovani uključuju sva zavisna, bilansni dan nekog od preduzeća uuključenih u konsolidovanje odstupa od bilansnog dana matičnog preduzeća, odnosno dana konsolidovanog bilansa. Ukoliko dan bilansa nekog od preduzeća uključenih u konsolidovanje odstupa od dana bilansa grupe za više od tri meseca, po pravilu se zahteva izrada međubilansa.

Jedan od važnijih principa konsolidovanja je Princip ekvivalencije metoda bilansiranja u pojedinačnom i konsolidovanom obračunu. Prema ovom principu nužno je da bilansiranje i procenjivanje u pojedinačnim bilansima preduzeća uključenih u krug konsolidovanja bude vršeno primenom istih metoda. Uz ostale principe konsolidovanja ovaj princip ima za cilj stvaranje uslova za dobijanje svrsishodnog zbirnog bilansa koji je osnova za izradu konsolidovanog bilansa.

Primena različitih pravila bilansiranja i procenjivanja pri izradi pojedinačnih bilansa preduzeća uključenih u konsolidovanje učinila bi ih međusobno neuporedivim i time nepodobnom osnovom za izradu konsolidovanog bilansa. Eventualna odstupanja od pravila bilansiranja i procenjivanja utvrđenih za konsolidovani bilans moraju biti objašnjenja, a posledice primene različitih pravila kvantifikovane. Pravila bilansiranja i metode procenjivanja koje koriste preduzeća uključena u krug konsolidovanja su po pravilu one koje pri izradi svog pojedinačnog bilansa koristi matično preduzeće. Razlozi racionalnosti upućuju na to da ova ista pravila budu primenjivana i pri izradi konsolidovanog godišnjeg zaključka.

Konsolidovani godišnji obračuni u cilju ocene razvoja finansijskog i prinosnog položaja grupe treba da budu sastavljani uz uvažavanje načela stalnosti. To znači da je pri njihovom sastavljanju potrebno kontinuirano primenjivati iste metode i tehnike konsolidovanja. Primena različitih metoda konsolidovanja može imati za posledicu iskazivanje različite visine rezultata i različite visine imovine grupe.

6

Analiza konsolidovanog bilansa se, kao uostalom i analiza bilansa pojedinačnih preduzeća vrši putem poređenja u vremenu poređenja između preduzeća i poređenja između planiranih ostvarenih veličina.

Na osnovu informacija o poštovanju načela ekvivalencije i načela stalnosti u izradi konsolidovanog bilansa analitičar zaključuje da li je moguće odnosno svrsishodno u analizi koristiti metode vremenskog upoređenja i upoređenja između preduzeća.

Upoređenje pokazatelja o finansijskom i prinosnom položaju grupe u nizu sukcesivnih vremenskih perioda otkriva korisnicima finansijskih izveštaja da li se grupa razvija, stagnira ili nazaduje. Kvalitet zaključaka dobijenih ovim upoređenjem može biti ugrožen po više osnova. Ukoliko se primera radi, pri izradi konsolidovanog bilansa umesto aktiviranja pozitivne poslovne vrednosti, kako sugeriše Međunarodni računovodstveni standard 22, izvrši preračunavanje sa rezervama društva, kako dopušta Četvrta direktiva Evropske unije i sa njom usklađena nacionalna zakonodavstva, to će dovesti do narušavanja uporedivosti stope prinosa na sopstveni kapital, i stope zaduženosti, budući da će dovesti do smanjenja rezervi, kao delova sopstvenog kapitala. Iste posledice imala bi odluka sastavljača konsolidovanog obračuna da pri nepromenjenom krugu konsolidovanja pređe sa primene Eqyity metode na kvotno konsolidovanje.

Promena kruga konsolidovanja, koja uvek ima za posledicu narušavanje uporedivosti konsolidovanog bilansa u vremenu, ne može se izbeći, budući da je prodaja postojećih i sticanje novih većinskih učešča uobičajena pojava u poslovanju grupe. Ukoliko ovakve promene kruga konsolidovanja imaju za posledicu značajno odstupanje od poslednjeg konsolidovanog obračuna tada je neophodno da se u aneksu kvantificira uticaj izvršenih prodaja odnosno sticanja novih većinskih učešća na uporedivost konsolidovanog obračuna.

Smisao pripreme podataka za analizu se ne iscrpljuje obezbeđenje uporedivosti podataka o finansijskom i prinosnom položaju grupe u nizu sukcesivnih vremenskih perioda. već treba da stvori pretpostavke za upoređenje sa drugim grupama i sa pojedinačnim preduzećima koja su odgovarajuće veličine.

Uporedivost konsolidovanih obračuna pojedinih grupa može biti ugrožena primenom različitih metoda konsolidovanja kapitala. Naime, prema odredbama Sedme direktive Evrospke Unije i prema paragrafima Računovodstvenog standarda 22 – Poslovne kombinacije za isključenje internih učešća u zavisnim preduzećima dopušteno je korišćenje metode sticanja, koja ima svoje dve varijante tzv. osnovni i alternativni postupak. U literaturi su pomenuti postupci poznati kao metoda knjigovodstvene vrednosti i metoda ponovne procene. Obe metode tokom postupka konsolidovanja kapitala vode otkrivanju latentnih rezervi odnosno skrivenih gubitaka, ali u različitom obimu. Usled toga je visina sopstvenog kapitala grupe pod uticajem izabrane metode konsolidovanja kapitala, a konsolidovani bilansi pri čijoj izradi su one primenjene neuporedivi.

Ukoliko bi se standardizovanjem osigurala primena istih metoda konsolidovanja kapitala tada bi uporedivost konsolidovanih bilansa mogla biti ugrožena različitim iskazivanjem pasivne razlike iz konsolidovanja kapitala.

Pasivna razlika u zavisnosti od toga šta je uzrok njene pojave može biti na različit način tretirana pri iskazivanju u konsolidovanom bilansu. Pri analizi konsolidovanog obračuna mora biti utvrđeno koja je pozicija kapitala korigovana ovom razlikom. Ukoliko je uzrok razlike, već pri kupovini učešća, očekivana pojava budućih gubitaka u zavisnom društvu ova razlika treba da bude tretirana kao rezervisanje za preteće gubitke i otuda

7

zaračunata pozajmljenom kapitalu. Nasuprot tome, ako je razlika posledica povoljno obavljene kupovine onda tada bi ona mogla da bude smatrana delom sopstvenog kapitala. Ovakav tretman razlike bi međutim, bio u suprotnosti sa načelom opreznosti, budući da je reč o nerealizovanom dobitku. Mnog autori su skloni da u cilju opreznog odmeravanja visine sosptvenog kapitala da za pasivnu razliku generalno formiraju rezervisanje i na taj način je svrstaju u pozajmljeni kapital.

Pokazatelji finansijskog i prinosnog položaja koji se koriste pri analizi bilansa pojedinačnih preduzeća koriste se na isti način i pri analizi bilansa grupe, ako u grupi ne postoje manjinski akcionari, odnosno ako matično preduzeće u svim članicama grupe ima 100% učešće. Jer, budući da su pri izradi konsolidovanog bilansa već eliminisani svi iznosi i pozicije koje su posledica međusobnih odnosa preduzeća članica te grupe, te da konsolidovani obračun predstavlja imovinski, finansijski i prinosni položaj grupe kao da je ona jedinstveno preduzeće ne mogu postojati razlike ni u pogledu utvrđivanja ni u pogledu značaja opšteprihvaćenih pokazatelja.

Za veliki broj grupa napred navedeni uslov nije ispunjen, već matično preduzeće u mnogim zavisnim preduzećima poseduje većinsko učešće, što znači da postoje manjinski ili spolji akcionari kojima pripada deo sopstvenog kapitala koji se kao što je poznato iskazuje u konsolidovanom bilansu kao posebna bilansna pozicija.

Ovo podvajanje sopstevnog kapitala na kapital, koji je u svojini matičnog preduzeća i kapital koji se odnosi na manjinske akcionare dovodi do razlika kao u iskazivanju pokazatelja koji se utvrđuju stavljanjem u odnos rezultata i kapitala kao i pokazatelja strukture kapitala.

U konsolidovanom bilansu preko pozicije osnovni (upisani) kapital iskazuje se samo onaj deo osnovnog kapitala koji je u svojini matičnog preduzeća, dok godišnja dobit grupe obuhvata kako dobit koja se odnosi na većinske tako i dobit koja pripada manjinskim akcionarima. Da bi pokazatelji koje se utvrđuju međusobnim stavljanjem u odnos dobiti i osnovnog kapitala bili svrsishodni, da bi imali smisla, mora se poštovati uzročna veza koja između njih postoji, a to znači da se osnovni kapital koji se odnosi na matično preduzeće može staviti u odnos samo delom dobiti koji pripada matičnom preduzeću. Iz dobitka grupe treba, dakle, isključiti onaj iznos dobiti koji pripada manjinskim akcionarima.

Isključivanje iz dobitka grupe iznosa koji pripada manjinskim akcionarim po pravilu nije povezano sa teškoćama. Međutim, ukoliko se žele utvrditi pokazatelji u kojima se redovna poslovna dobit ili redovna dobit stavlja u odnos sa upisanim kapitalom, tada se postavlja pitanje koliko je učešće manjinskih akcionara u ovim segmentima dobiti, jer manjinski akcionari učestvuju i u vanrednoj dobiti.

Slični problemi se javljaju pri utvrđivanju bilansnog kursa akcija. Bilansni kurs akcija se, da podsetim, utvrđuje stavljanjem u odnos sopstvenog kapitala sa upisanim kapitalom. Upoređenjem berzanskog kursa akcija sa bilansnim kursom stiče se uvid u tržišno vrednovanje preduzeća. Kako se berzanski kurs odnosi na učešća u kapitalu vlasnika matičnog društva to se i pri utvrđivanju bilansnog kursa mora uzeti u obzir samo sopstveni kapital koji pripada tim vlasnicima.

Poslednjih godina na značaju dobija Cash flow po akciji kao pokazatelj finansijskog, u prvom redu likviditetnog položaja. Kada se ovaj pokazatelj utvrđuje za grupu preduzeća, tada se javlja problem utvrđivanja visine neto gotovinskog toka koji se odnosi na većinske vlasnike, odnosno vlasnike matičnog društva. Ovaj problem je daleko teže rešiti nego kada

8

je reč o podeli dobiti na dobit većinskih i manjinskih vlasnika, jer treba i ostale komponente Cash flow-a, kao što su na primer, otpisi, takođe podeliti. Moglo bi se reći da je za eksterne korisnike takvo podvajanje zbog nedostataka potrebnih informacija gotovo neizvodljivo.

Napred navedeno upućuje na zaključak da uspešno korišćenje podataka dobijenih analizom finansijskih izveštaja pojedinačnih preduzeća – članica grupe i grupe kao celine zahteva standardizovanje s jedne stane forme finansijskih izveštaja i pravila bilansiranja i procenjivanja i s druge stranje standardizovanje postupaka u pripremi podataka za analizu i izbora intrumenata analize.

Pri analizi konsolidovanog godišnjeg obračuna pored uobičajenih pokazatelja finansijskog i prinosnog položaja koriste se i pokazatelji koji su specifični za analizu grupe. Pojava ovih specifičnih pokazatelja uslovljena je okolnošću da posmatrano sa svojinskog aspekta grupa pripada matičnom društvu kao većinskom vlasniku i manjinskim akcionarima. Pored do sada pominjanih pokazatelja, koji su uzimali u obzir veličine koje se odnose na deo grupe koji pripada matičnom preduzeću, odnosno većinskim vlasnicima (stopa prinosa na sopstveni kapital, bilansni kurs akcija, isl.) u praksi analize konsolidovanog obračuna koriste se i pokazatelji namenjeni dobijanju jasnijeg uvida u učešća manjinskih, odnosno spoljnih akcionara.

U ove pokazatelje ubrajaju se: stopa učešća manjinskih akcionara u ukupnom kapitalu grupe i stopa ukamaćenja kapitala manjinskih akcionara.

Stopa učešća manjinskih akcionara u ukupnom kapitalu grupe utvrđuje se stavljanjem u odnos učešća manjiskih akcionara sa kapitalom grupe. Ona ukazuje na relativni značaj manjinskih akcionara za grupu kao celinu.

Stopa ukamaćenja kapitala koji je na raspolaganje grupi stavljen od strane manjinskih akcionara utvrđuje se stavljanjem u odnos dobiti koja pripada manjinskim akcionarima sa kapitalom manjinskih akcionara.

(3) Konsolidovani godišnji obračun i pokazatelji finansijskog i prinosnog položaja koji su utvrđeni na osnovu u njima sadržanih informacija kako je navedeno treba da omoguće sagledavanje finansijskog i prinosnog položaja grupe kao celine. Analitičari grupe imaju, međutim, potrebu da pored analiziraju i samu grupu i sagledaju odnos između matičnog preduzeća i ostalih preduzeća grupe kao celine. Kako obračun grupe ne predstavlja pogodan izvor potrebnih informacija uobičajeno je da se pored obračuna grupe namenjenog eksternim dresatima sastavlja za potrebe internih korisnika parcijalni obračun svih preduzeća grupe. Ovaj parcijalni obračun omogućava da se izdvojeno analizira finansijski i prinosni položaj preduzeća koje se nalazi pod uticajem matičnog preduzeća. Drugim rečima, grupa se za potrebe ove analize razdvaja na matično preduzeće i preduzeća koja se nalaze pod njegovim uticajem.

Cilj ovog razdvajanja i analize je sticanje uvida u raspodelu aktivnosti, kapitala i tezaurisane dobiti, između matičnog preduzeća i ostalog dela grupe.

Kao i kod pojedinačnih preduzeća, tako i u grupi preduzeća prihodi predstavljaju izraz obima poslovne aktivnosti. Odnos prihoda matičnog preduzeća grupe predstavlja pokazatelj na osnovu koga se može jasnije sagledati raspodela aktivnosti odnosno poslova između matičnog preduzeća i ostalih članica grupe.

Odnos kapitala matičnog preduzeća i kapitala preduzeća grupe ukazuje na stepen koncentracije kapitala u grupi. Na osnovu ovog odnosa se mogu izvesti zaključci o politici raspodele koja se vodi u grupi. Naime, ako matično preduzeće vodi politiku raspodele koja

9

se odlikuje isplatom visokih dividendi, tada će preko dividendi iz preduzeća grupe u matično preduzeće biti preneta sva iskazana dobit i kapital matičnog preduzeća će rasti dok uspešno poslovanje neće dovoditi do rasta sopstvenog kapitala preduzeća grupe.

Odnos visine tezaurisane dobiti u matičnom preduzeću i tezaurisane dobiti ostalih članica grupe može poslužiti kao osnova za potvrdu zaključaka o politici raspodele u grupi koji se nameću iz prethodnog pokazatelja.

Kod grupa koje se odlikuju visokim stepenom diversifikacije ilii prostornom razuđeošću, uputno je analizu grupe vršiti i sa gledišta poslovnih ili geografskih segmenata.

2. TEORIJSKI PRISTUP ANALIZI POSLOVANJA PREDUZEĆA (IZVEŠTAJA)2.1. Cilj i zadaci analize preduzeća

Reč analiza potiče od grčke reči „analysis“ što znači rastavljanje ili raščlanjavanje neke celine na njene sastavne delove, dok ne dođemo do njenih elemenata koji su dalje nedeljivi.

Najvažnije analitičke metode su raščlanjivanje i upoređivanje.Analiza se kao naučna metoda primenjuje u raznim naukama, a svrha analize u

ekonomiji je da pripremi materijal iz dokumentacije na osnovu koga će se moći stvoriti sud o stanju i poslovanju preduzeća.

Analiza poslovanja je proistekla iz analize bilansa, koji je dugo vremena bio jedina nauka pomoću koje se vršilo kvantitativno ispitivanje i ocena uspešnosti preduzeća. Analiza poslovanja se još više razvija i unapređuje sa pojavom novih naučnih disciplina: kibernetike, teorije sistema, teorije informacija, tehnike računara.

Mogućnost da se ostvare ciljevi analize uslovljena je ličnošću koja vrši analizu, vremenom koje je za to raspoloživo, dokumentacijom koja je stavljena na raspolaganje i okolnostima pod kojima se vrši analiza.

Razlikuju se dve vrste analize: interna je ona koja se vrši unutar preduzeća i vrši je vlasnik ili rukovodilac preduzeća, a svaka druga analiza se smatra eksternom i vrše je uglavnom poverioci, banka, revizori.

Prema Schmaltz-u, ciljevi i zadaci analize poslovanja zavise od zainteresovanih koji je sprovode, a to su:

vlasnik preduzeća (analiza sredstava, analiza uspeha), deoničari (analiza dobiti), poverioci (analiza kreditne sposobnosti preduzeća), poreski organi (utvrđivanje prave osnovice za oporezivanje), privredna štampa (bilansi i poslovni izveštaji), zvanična statistika (opšte razvojne tendencije privrede i preduzeća).

Ovakvi ciljevi zahtevaju sveobuhvatnu analizu, ali se u praksi često sreću i parcijalne analize.

2.2. Predmet analize

Analiza poslovanja predstavlja nužnu osnovu upravljanja koja se sa razvojem tehnike računara još više unapređuje. Predmet analize poslovanja je privredna delatnost sa

10

stanovišta osnovnih poslovnih procesa. Korišćenjem knjigovodstvenih tj. računovodstvenih podataka i informacija omogućava se uvid u predmet analize poslovanja.

Predmet analize je svaki privredno pravni subjekt i to sa stanovišta poslovnih i radnih procesa.

Predmet ekonomske analize u užem smislu je bilans preduzeća i to bilans stanja, bilans uspeha i bilans tokova novca. Analiza koja za predmet ima bilans naziva se analiza bilansa ili finansijska analiza.

Predmet ekonomske analize u širem smislu obuhvata bilans stanja, bilans uspeha i bilans tokova novca, analizu funkcija i poslovno izveštavanje. Poslovno izveštavanje sadrži seriju sistematizovanih informacija o kvalitetu ekonomije poslovanja preduzeća. Predmet analize poslovanja može da se sagleda sa nekoliko aspekta:

Elementi – predmet analize čine elementi tj. delovi preduzeća kao što su osnovna sredstva, obrtna sredstva i radna snaga.

Organizaciono – funkcionalni – neophodna je analiza ne samo osnovnih poslovnih procesa, tj. funkcija nabavke, proizvodnje i prodaje, već i ostalih izvršnih funkcija – kadrovske, finansijske.

Aspekt efekata – privredna delatnost preduzeća se razmatra i ocenjuje posredstvom rezultata koji se ostvaruju, po obimu, strukturi, dinamici.

2.3. Metode ispitivanja

Analiza poslovanja ima svoje specifične metode ispitivanja koje su zasnovane na poznatim teorijskim naučnim postavkama. Osnovne metode kojima se koristi su upoređivanje i raščlanjivanje. Metoda upoređivanja se sastoji u sagledavanju kvantitativnih odnosa, a metoda raščlanjivanja u oceni kvalitativnog sadržinskog sastava predmeta posmatranja.

Od ostalih metoda najčešće se koriste metode uzročnosti i eliminisanja.

Metoda raščlanjivanja

Raščlanjivanje se vrši kako bi se upoznao kvalitetni sastav analiziranog predmeta. Na taj način se dolazi do saznanja od čega se sastoji predmet analize, tj. do saznanja o njegovim karakteristikama, njegovoj suštini, biti i strukturi. Primenom ove metode, analiza bilansa uspeva da utvrdi pozitivne i negativne pojave, da sagleda njihovo dejstvo i da ih onda veže, u cilju ispitivanja uzroka koji su doveli do određenih pojava.

Raščlanjivanje se može vršiti:- po predmetu – zahteva da se složeni predmet raščlani na predmete koji su manje

složeni (HOV prema vrsti); omogućava da izvesne pojave vežemo za pojedine predmete, otkriva unutrašnje suprotnosti u kretanjima i omogućuje da analizom dođemo do odgovora na čemu je zabeleženo i kakvo kretanje,

- po vremenu - polazi od obeležja koje je dato vremenom (HOV unovčive za mesec, dva..); omogućava da se posmatrani predmet veže za određene vremenske periode,

- po prostoru - polazi od obeležja koje je dato u prostoru (HOV unovčive u zemlji i HOV unovčive u inostranstvu).

11

Metoda upoređivanje

Sastoji se u upoređivanju jednog predmeta u dva perioda ili mesta ili dva predmeta jednog određenog mesta.

Teoriju poslovne uporedivosti postavio je Schmalenbach, na osnovu čijih postavki se i razvilo upoređivanje prema:

Vremenu – poređenje jednog istog predmeta sa stanovišta dva različita perioda, pa se kao razlika dobija promena koja je nastala u međuvremenu; za pravilnost suda u pogledu vremenskog upoređivanja je značajno izvršiti izbor:

o Vremenskog razmaka u kome će se vršiti upoređivanjeo Najznačajnijih podataka koje treba uporediti.

Najčešće dolazi do izražaja u analizi bilansa i analiza troškova. Predmetu – poređenje dva predmeta istog perioda jednog određenog

preduzeća, gde oba kvantitativna izraza moraju biti izražena u istim jedinicama mere.

Mestu – upoređuje se jedan predmet istog perioda za dva preduzeća (mesta) i to posmatranjem jedne iste veličine:

o sa stanovišta dve poslovne jedinice u okviru preduzećao sa stanovišta dva preduzeća io sa stanovišta jednog preduzeća u odnosu na najbolje, najgore i

prosečno.

Oblici primene metode upoređivanja

Oblici u kojima se izražava primena metode upoređivanja su: Metoda upoređivanja sukcesivnih bilansa stanja – suština se sastoji u

sagledavanju promena finansijske situacije kroz promene iznosa osnovnih grupa aktive i pasive, kao i kroz iznalaženje uzroka ovih promena.

Metoda presecanja bilansa stanja – sastoji se u horizontalnoj podeli bilansa na određene delove, tj. podbilanse, koji odgovaraju osnovnim grupama aktive i pasive, pa postoje podbilansi osnovnih sredstava, obrtnih sredstava, posebnih sredstava i poslovnih sredstava i dolazi se do saznanja o ravnoteži tj. neravnoteži određenog podbilansa.

Metoda odstupanja – podrazumeva upoređivanje i po vremenu i po predmetu i po mestu, potrebno je sagledati ne samo gde su nastale razlike, njihov kvantitet i obim, već i osnovne karakteristike odstupanja, tj. da li su pozitivne ili negativne, kao i uzroke nastalih odstupanja.

Metoda poslovno analitičkih pokazatelja – sastoji se u poređenju određenih poslovno ekonomskih veličina. Osnovni izvor su knjigovodstveni podaci kao što su bilans stanja, bilans uspeha i njihovi prilozi, statističke, operativne, planske i druge evidencije. Za ocenu boniteta poslovanja pravnih lica najčešće se koriste pokazatelji likvidnosti, solventnosti, rentabilnosti, ekonomičnosti, obrta, produktivnosti, rasta i sl.

12

Specijalne metode analize

Među ovim metodama najpoznatije su one koje se primenjuju pri analizi bilansa:1. Metoda odnosnih vrednosti – sastoji se u stavljanju u odnos vrednosti pojedinih

grupa u bilansu ili pojedinih poslovnih veličina; reč je o najjednostavnijoj, ali vrlo pogodnoj metodi za obradu analitičkih podataka;

2. Metoda indeksnih brojeva – primenjuje se sama ili u kombinaciji sa metodom odnosnih vrednosti. Pomoću indeksnih brojeva se prikazuje dinamika posmatrane pojave u odnosu na bazu koja služi kao osnov za upoređivanje, a izražava se brojem 100 ((xy)/100). Postoje čista indeksna metoda, kombinovana metoda i metoda ocene odnosnih vrednosti. Indeks je odnos dve veličine koji pokazuje njihovu relativnu promenu u određenom periodu;

3. Metoda standardizacije – pruža pokazatelje nekog preduzeća u jednom broju čiji se značaj poredi sa pokazateljima čitave privredne grane. Obzirom na osnovu koja služi za utvrđivanje standardnih veličina, oni mogu biti bazni (služe kao baza za utvrđivanje indeksa), tekući (utvrđuju se na osnovu postojećih uslova poslovanja, najrealniji su) i idealni (utvrđuju se na osnovu idealnih uslova rada).

2.4. Oblici i vrste analize

Jedna od klasifikacija koja se odnosi na vrste analiza je analiza koja ima u vidu objekat i podlogu za analize, dokumentaciju za analizu, stanje i kretanje sredstava preduzeća, kvalitet i kvantitet sredstava i njihove promene, razne ciljeve analize. Najpoznatije su sledeće vrste analize:

kvalitativna i kvantitativna analiza, statička i dinamička analiza, kompleksna i parcijalna, interna i eksterna, stalna i povremena, analiza vrednosti.

Kvantitativna i kvalitativna analiza

Kvantitativna analiza se bavi merenjem i praćenjem kvantitativnog kretanja pojave ili stanja. Ona daje kvantitativno, količinsko obeležje kvalitativno definisanih predmeta analize.

Kvantitet predmeta analize vremenski posmatrano može da pokaže porast, smanjenje ili stagnaciju, a može da ima pozitivne ili negativne karakteristike. Porast, tj. pad kvantiteta može biti oštar ili blag, tj. može trajati kraće ili duže vreme.

Kvalitativna analiza ima za pretpostavku složenost predmeta analize i vrši raščlanjivanje predmeta analize na sastavne delove i izvodi konstatacije o njegovoj strukturi. Posmatra predmet analize sa predmetnog, vremenskog i prostornog aspekta.

Kvalitativna i kvantitativna analiza su komplementarne, i svaka kvantitativna promena bilansne sume izaziva i kvalitativnu promenu bilansa.

13

Statička i dinamička analiza

Statička analiza se bavi ispitivanjem pojave ili stanja u trenutku njihovog uočavanja, što obično biva i kvantitativno izraženo; predmet analize se posmatra na određeni dan, pa je negativna strana upravo to što ne ispituje kretanje pojave ili stanja, pa ne može uočiti tendencije razvoja ili stagnacije, pa zaključci nisu pouzdani.

Dinamička analiza ispituje pojavu ili stanje u kretanju i izvodi konstatacije o nastalim promenama na predmetu analize i uzrocima koji su ih uslovili.

Mora se voditi računa da li je u pitanju neto (rezultat komparacije dva stanja) ili bruto kretanje (rezultat dinamike jedne kategorije).

Sa statičkom i dinamičkom analizom su komplementarne: vizuelna analiza (stiče se opšti uvid u sliku bilansa stanja, bilansa uspeha i

bilansa tokova novca i donose opšte ocene o finansijskom položaju i uspešnosti poslovanja preduzeća),

analiza pomoću računa pokrića (zasniva se na bilansu stanja, tj. na horizontalnim i vertikalnim pravilima finansiranja; pomoću nje se utvrđuje struktura imovine i kapitala preduzeća i pokriće sredstava kapitalom) i

racio analiza (zasniva se na analizi odnosa elemenata bilansa stanja, bilansa uspeha i bilansa tokova novca; na osnovu nje se određuje finansijski položaj i bonitet preduzeća).

Kompleksna i parcijalna analiza

Kompleksna analiza posmatra predmet analize u celini, vrši raščlanjivanje i merenje svakog dela predmeta analize, pa time iziskuje duže vreme i veće troškove. Parcijalna analiza ispituje samo deo, tj. elemente predmeta analize, pa je potrebno manje vremena i troškovi su manji.

Objektivnost parcijalne analize se umnogome ostvaruje ako se zadatak jasno i detaljno postavi, uz uslov da se parcijalna analiza oslanja na kompleksnu koja je izvršena u nekom prethodnom periodu. Pri sprovođenju kompleksne, odnosno parcijalne analize, uvek mora biti prisutna međuzavisnost odnosa delova i celine.

Interna i eksterna analiza

Internu analizu vrši lice, organ iz organizacije, kome se stavlja na raspolaganje celokupna dokumentacija o ulaganjima, poslovnim aktivnostima i rezultatima poslovanja analiziranog preduzeća.

Eksternu analizu vrše analitičari kojima stoje na raspolaganju izveštaji i dokumenta preduzeća dostupna svim zainteresovanima za njegovo poslovanje kao i zakonski propisi.

Znači, samo kada se analitičaru stave na raspolaganje svi raspoloživi materijali i kada između analitičara i analiziranog preduzeća postoje saglasnost interesa, u pitanju je interna analiza, a obrnuto eksterna.

Stalna i povremena analiza

14

Pojam stalnih analiza je vezan za dnevne analize, koje se obavljaju kontinuirano, svakodnevno, što zavisi od veličine preduzeća. Dnevne analize daju informacije o obimu, strukturi i vrednosti ostvarene proizvodnje.

Povremene analize sastavljaju se povremeno u unapred fiksiranim rokovima ili kada se za njima ukaže potreba – obično je reč o analizama koje prate polugodišnje i završne račune, i vreme koje stoji na raspolaganju analitičarima za vršenje ove analize je po pravilu kratko.

U preduzećima se sastavljaju i specijalne analize, čiji rokovi nisu unapred fiksirani i takve analize su parcijalne po predmetu analize, a kompleksne po sadržini.

Analiza vrednosti

Analiza vrednosti obuhvata organizovani sistem tehnike i postupaka pomoću kojih se identifikuju i eliminišu nepotrebni viškovi; insistira na potrebi seriozne analize strukture troškova pre donošenja odluke o proizvodnji proizvoda.

Polazi od teze da nema troškova koji se ne mogu snižavati; ima preventivni karakter, jer nastoji da snizi troškove promenom proizvoda ili njegovih delova.

Ova analiza predstavlja dopunu drugih metoda analize. Ostvarene veličine se upoređuju sa planiranim i tako se donosi sud o tome da li je došlo do povećanja ili sniženja troškova, a krajnji cilj je postizanje ekonomične proizvodnje.

Osnovne kategorije analize vrednosti su funkcija, trošak i vrednost i one se posmatraju u međusobnoj povezanosti i zavisnosti.

3. BILANS KAO PREDMET ANALIZE

Reč bilans potiče od latinske reči „bilanx libra“ (vaga sa dva tasa) što upućuje na nekoliko zaključaka:

da se bilansom nešto meri i iskazuje rezultat, da se rezultat sastoji iz dva suprotna kretanja čijim se poređenjem dolazi do

pozitivnog ili negativnog rezultata.Bilans se gotovo uvek koristi kada treba izraziti stanje i rezultat, a najširu upotrebu

ima u računovodstvu.Računovodstveno tehnički gledano, bilans je pregled u vidu dvostranog računa koji

iskazuje stanje ili uspeh preduzeća na određeni dan, a kako se obično sastavlja na kraju godine, on se često izjednačuje sa završnim računom.

Gledište da je bilans trenutna slika, izrađena u vidu pregleda u obliku dvostranog računa se naziva statika bilansa. Dinamika bilansa ukazuje na stvarna privredna zbivanja u preduzećima, kao i na njihovu međusobnu povezanost i uslovljenost.

Bilans stanja je trenutna slika veličine i strukture sredstava i veličine i strukture izvora sredstava, a na osnovu bilansa stanja moguće je izvršiti i ne samo statičku već i dinamičku analizu.

Bilans uspeha vuče koren iz bilansa stanja. Bilans uspeha je analitički račun sopstvenog kapitala preduzeća u kome se iskazuje povećanje (prihodi) i smanjenje (rashodi) sopstvenog kapitala. Na osnovu bilansa uspeha moguće je izvršiti dinamičku analizu.

3.1.Vrste bilansa i bilansiranje

15

Opšta svrha bilansiranja je upoznavanje uspeha i strukture imovine i kapitala.U teoriji i praksi postoji više vrsta bilansa: prema jednom gledištu, oni se dele u

zavisnosti od toga kada se sastavljaju na redovne i specijalne, zatim u zavisnosti od zakonske osnove, cilja i vremena kada se sastavljaju, prema trećem gledištu razlikuju se vrste bilansa prema cilju, bilansnoj osnovi, vremenu sastavljanja, obimu...

Prema vezi bilansa sa knjigovodstvenim računimao Bilans stanjao Bilans uspeha

Prema svrsi iskazivanja bilansao Imovinski bilanso Bilans utvrđivanja rezultatao Bilans kretanja

Prema merodavnosti primene pravnih normi pri bilansiranjuo Poslovni bilanso Poreski bilans

Prema području informisanja uz pomoć bilansao Interni bilanso Eksterni bilans

Prema podacima na osnovu kojih se vrši bilansiranjeo Knjigovodstveni bilanso Inventarni bilanso Planski bilans

Prema dužini bilansnog periodao Početni, ili bilans otvaranjao Kranji bilanso Međubilans

Prema tehnici sastavljanja bilansao Bruto bilanso Neto bilans

Prema broju uključenih bilansao Individualni bilanso Zajednički bilans

Zbirni Konsolidovani

Prema odnosu sredstava i obavezao Aktivni bilanso Pasivni bilans

Prema odnosu prihoda i rashodao Uspešan bilanso Neuspešan bilans

Prema redovnosti sastavljanja bilansao Redovni (tekući)

16

Godišnji bilans Međubilansi

o Specijalni (posebni, povremeni) Bilans osnivanja Bilans razdvajanja Bilans celine preduzeća Bilansi izdvojenih preduzeća Bilans fuzije Sanacioni bilans Likvidacioni bilans Stečajni bilans Likviditetni bilans Poreski bilans

Razlikovanje bilansa prema vezi sa knjigovodstvenim računima

Na bazi knjigovodstvenih računa sastavljaju se bilans stanja i bilans uspeha. Oni su dvostrani, sintetički prikazi, izveštaji o poslovanju sa stanovišta korišćenja, angažovanja i trošenja sredstava proizvodnje.

Bilans stanja je složen i sastoji se od računa, tj. salda računa aktive i pasive. Aktiva pokazuje sredstva, tj. imovinu (materijalnu konstituciju), a pasiva izvore sredstava, odnosno kapital (finansijska konstitucija). Bilans stanja integriše u sebe finansijski rezultat – na taj način se ujedno uspostavlja i bilansna ravnoteža računa dobitka i gubitka, odnosno bilansa uspeha.

Bilans uspeha je finansijski izveštaj u kome su prikazani prihodi i rashodi za dati obračunski period iz čijeg se sučeljavanja utvrđuju rezultati koji mogu biti pozitivni ili negativni. Bilans stanja i bilans uspeha su u međusobnoj uzročnosti i zavisnosti.

Bilans stanja pokazuje ekonomsku situaciju privrednog subjekta u datom momentu, a bilans uspeha izražava i obuhvata finansijske rezultate ostvarene u određenom vremenskom periodu.

Razlikovanje bilansa prema svrsi iskazivanja

U zavisnosti od toga šta se smatra dominantnim ciljem poslovanja razlikuje se: Imovinski bilans – to je ujedno i bilans stanja, budući da prikazuje stanje imovine i

kapitala. Cilj je da prikaže imovinu i kapital preduzeća na dan bilansiranja. Sastavlja se na osnovu podataka knjigovodstvene evidencije, korigovanih rezultata popisivanja ili inventarisanja.

Bilans utvrđivanja rezultata – je, ustvari, bilans uspeha i cilj mu je utvrđivanje poslovnog uspeha, a ne imovine preduzeća; primenjuje se načelo uzročnosti prihoda i rashoda.

Bilans kretanja – služi u analitičke svrhe, za sagledavanje promene strukture aktive i pasive u toku obračunskog perioda; najviše se koristi pri analizi likvidnosti preduzeća.

17

Razlikovanje bilansa prema pravnim normama kao osnova bilansiranja

U zavisnosti od toga da li se bilans sastavlja na osnovu propisa privrednog prava ili na osnovu poreskog prava, razlikuje se poslovni bilans i poreski bilans.

Poslovni bilans – osnov za sastavljanje godišnjeg bilansa su pravne norme privrednog prava. Poslovanje preduzeća u našoj zemlji regulišu Zakon o preduzećima, Zakon o zajedničkom ulaganju, Zakon o računovodstvu, Zakon o finansijskom poslovanju i niz podzakonskih akata.

Poreski bilans – ima zadatak da iskaže poresku osnovicu kako bi se oporezivanjem obezbedili prihodi za pokriće javnih rashoda; izvodi se iz poslovnog bilansa.

Razlikovanje bilansa prema području informisanja

Zavisno od toga da li je bilans namenjen potrebama informisanja preduzeća ili eksternih korisnika, razlikuje se interni bilans i eksterni bilans.

Interni bilans sadrži mnogo više podataka i informacija nego eksterni bilans, iskazuje ostvarene troškove po mestima troškova i po nosiocima troškova, poredi ih sa planskim ili standardnim troškovima i objašnjava uzroke odstupanja

Eksterni bilansi su namenjeni eksternim korisnicima i državnim institucijama, ne sadrže interne bilanse delova preduzeća već sadrže bilans stanja, bilans uspeha, aneks i izveštaj poslovanja.

Razlikovanje bilansa prema podacima na osnovu kojih je sačinjen

Podela na knjigovodstveni, inventarni i planski bilans zasniva se na stepenu tačnosti bilansa.

Najtačniji je stvarni bilans, manje tačan inventarni, najmanje tačan je knjigovodstveni.

Knjigovodstveni bilans se zasniva samo na podacima iz knjigovodstvene evidencije, služi za proveru tačnosti evidentiranih kretanja i stanja poslovnih promena i sačinjava se više puta tokom poslovne godine.

Inventarni bilans se dobija na osnovu popisivanja ili inventarisanja (inventarisanje obuhvata popisivanje sredstava materijalne vrednosti, novčanih sredstava, potraživanja i obaveza), tačniji je, ali je to samo bilans koji odgovara zakonskim propisima dok je stvarni bilans bilans idealne tačnosti.

Planski bilans se sačinjava na osnovu planskih podataka, obuhvata projekciju stanja i strukture sredstava i izvora finansiranja na dan poreskog perioda, a planski bilans bilans uspeha projektuje prihode, rashode i finansijski rezultat koji će se ostvariti u toku planskog perioda.

Razlikovanje bilansa prema dužini bilansnog perioda

18

Podela na početni (bilans otvaranja), krajnji i međubilans vrši se prema vremenu kada se sastavljaju. Početni bilans se sastavlja samo na početku poslovanja jednog preduzeća, tj. na početku godine, može da iskaže samo stanje aktive, pasive a nikako uspeh preduzeća (za novonastalo preduzeće početni bilans je bilans otvaranja, za spajanje 2 i više preduzeća početni bilans je bilans fuzije).

Međubilans se sastavlja samo za periode kraće od jedne godine (mesečni, tromesečni, šestomesečni), a prema domaćim propisima međubilans se sačinjava polugodišnje, na osnovu knjigovodstvenih podataka i obavezno obuhvata bilans uspeha, a može i da obuhvati i bilans stanja.

Krajnji bilans se sastavlja na kraju poslovne godine i može se tretirati kao početni za narednu godinu, to je u stvari godišnji obračun, sastavlja se na osnovu inventarnih podataka, iskazuje se na obrascima bilansa stanja, bilansa uspeha i aneksa.

Razlikovanje bilansa prema tehnici sastavljanja

Prema tehnici sastavljanja razlikuju se bruto i neto bilans.Bruto bilans je takav bilans kod koga se pojedine pozicije iskazuju bez saldiranja. Po

bruto principu se sačinjava bilans stanja i bilans uspeha, i ostvareni dobitak u tekućoj godini trebalo bi da se unese na posebnu poziciju pasive, a gubitak na stani aktive. Bilans stanja sačinjen po bruto principu povećava iskaznu moć o finansijskom položaju preduzeća. U bilansu uspeha sačinjenom po bruto principu ne vrši se kompenzacija pojedinih prihoda i rashoda. Svaka vrsta prihoda i rashoda se iskazuje u posebnoj bilansnoj poziciji.

Neto bilans je takav bilans u kome se pojedine bilansne pozicije kompenzuju i iskazuju u neto iznosu. U bilansu stanja sačinjenom po neto prinipu pozitivan finansijski rezultat nije vidljiv, a gubitak se iskazuje samo u nepokrivenom iznosu. U bilansu uspeha sačinjenom po neto principu pojedine srodne pozicije rashoda i prihoda se međusobno komenzuju i iskazuju u neto iznosu.

Razlikovanje bilansa prema broju uključenih bilansa

Prema broju bilansa uključenih u bilans razlikujemo: Individualni – bilans stanja i bilans uspeha svakog pojedinačnog preduzeća. Zajednički – može biti:

o Zbirni – zajednički bilans dva ili više preduzeća koja su ekonomski i finansijski povezana; sastoji se iz zbirnog bilansa stanja i bilansa uspeha, koji se dobijaju njihovim sabiranjem. Javlja se kao bruto bilansni iskaz u odnosu na konsolidovani (za onu vrednost koja se konsolidacijom poništava i eliminiše)

o Konsolidovani – zbirni bilans dva ili više preduzeća koja su ekonomski i finansijski povezana; sastoji se iz konsolidovanog bilansa stanja i bilansa uspeha. Konsolidovani bilans stanja se sastavlja na taj način što se međusobne obaveze i potraživanja ne iskazuju u ovom bilansu. U konsolidovanom bilansu uspeha se ne iskazuju prihodi i rashodi koji su nastajali po osnovu međusobnih isporuka roba i usluga i međusobnog finansiranja preduzeća.

19

Razlikovanje bilansa prema odnosu sredstava i obaveza

Podela na aktivni i pasivni bilans vrši se prema kvantitaivnom odnostu sredstava u aktivi i obaveza u pasivi.

Aktivan je onaj bilans koji ima čistu imovinu, odnosno, koji svojim sredstvima može namiriti sve poverioce tako da ostane jedan deo sredstava u obliku sopstvenog kapitala (sredstva iskazana na strani aktive su veća od obaveza iskazanih na stani pasive).

Pasivni bilans postoji u obrnutom slučaju, znači da svojim sredstvima ne može izmiriti svoje obaveze, i obavezno iskazuje na strani aktive gubitak.

Razlikovanje bilansa prema odnosu prihoda i rashoda

Prema tome kakav rezultat bilans iskazuje u poslovanju preduzeća, delimo ga na uspešan i neuspešan.

Uspešan je onaj koji iskazuje pozitivan finansijski rezultat – dobitak. Ovo je opšte pravilo, od kojeg postoji u izvesnim slučajevima izuzetak. Pozitivan finansijski rezultat je najčešće posledica većih vanrednih ili neposlovnih prihoda, a budući da su neposlovni prihodi i rashodi povremeni i privremeni, i da nema garancija da će se u narednim periodima iz njih ostvariti pozitivan finansijski rezultat, iz tog razloga se takav bilans smatra neuspešnim.

Neuspešan bilans je onaj koji iskazuje negativan finansijski rezultat – gubitak. I ovde, takođe, ima izuzetaka: ako je poslovni rezultat pozitivan, a vanredni rezultat negativan, pri čemu je ovaj negativan vanredni rezultat veći od pozitivnog poslovnog rezultata, takav bilans se može smatrati uspešnim, jer preduzeće uspešno ostvaruje zadatke zbog kojih je osnovano.

Razlikovanje bilansa prema redovnosti sastavljanja

Prema redovnosti sastavljanja bilansi se dele na redovne ili tekuće i specijalne, posebne ili povremene bilanse.

Redovni bilansi – sastavljaju se u unapred određenim ili na duži rok ponavljanim vremenskim intervalima. Rok ili vreme sastavljanja određeni su zakonskim propisima konkretne zemlje ili internim pravilima konkretnog preduzeća.

Najčešće grupe redovnih bilansa su: bilans stanja i uspeha, kontinentalni i povremeni, aktivni i pasivni, početni, krajnji i međubilans uspešni i neuspešni, bruto i neto, probni, inventarni i stvarni

20

Godišnji bilans se sastavlja po isteku poslovne godine i čine ga: bilans stanja i bilans uspeha, izveštaj koji pokazuje ili sve promene na kapitalu, ili promene na kapitalu, osim onih koje proističu iz novih uplata vlasnika ili isplata vlasnicima i po osnovu raspodele vlasnicima, izveštaj o tokovima gotovine i računovodstvene politike i napomene sa objašnjenjima. Godišnji bilans predstavlja i bilans otvaranja, tj. početni bilans.

Međubilans ima karakter periodičnog obračuna, a sastavlja se po isteku svakog kvartala, odnosno polugodišta. Sastoji se iz bilansa stanja i bilansa uspeha. Uloga mu je kontrolna i informativna.

Specijalni bilansi – nastaju u tačno određenim prilikama kao posledica specijalnih ciljeva.

U razvijenim tržišnim privredama javljaju se: Bilans osnivanja – sastavlja se na početku poslovanja svakog preduzeća i po

pravilu je sastavni deo akta o njegovom osnivanju, predstavlja dokaz da je osnivač obezbedio imovinu za osnivanje i početak delatnosti; sadrži bilans stanja bez bilansa uspeha,

Bilans razdvajanja – deobni bilans – sačinjava se u slučaju kada se preduzeće izdvoji iz sastava dotadašnjeg preduzeća te postaje zasebno pravno lice, ili se pripaja drugom, što nameće potrebu sastavljanja bilansa celine preduzeća – podaci o tačnoj ukupnoj imovini i izvorima finansiranja preduzeća, i bilansa izdvojenih preduzeća – bilansi satavljeni posle izvršene deobe preduzeća, odnosno njihove aktive i pasive, imaju karakter primopredajnih bilansa, ili bilansa otvaranja izdvojenih preduzeća.

Bilans fuzije – sastavlja se u slučaju statusnih promena tj. promena u organizovanju preduzeća usled spajanja ili pripajanja. Prema ekonomskim ciljevima, razlikuju se sledeće fuzije:

o horizontalne – spajaju se, tj. pripajaju preduzeća iste grane delatnosti,o vertikalne – integriše preduzeća čije se poslovne aktivnosti međusobno

dopunjuju ili su fazno povezana io fuzije nastale koncentracijom kapitala, fuzije diversifikacije – spajaju

se preduzeća različitih proizvodnih asortimana.Fuzije pripajanja podrazumevaju likvidaciju jednog preduzeća sa preuzimanjem

njegovih sredstava i obaveza od strane drugog, a fuzije spajanja predstavljaju proces likvidacije dva ili više preduzeća i stvaranje potpuno novog preduzeća koje se upisuje u sudski registar. Bilans fuzije se sastoji iz dva bilansa:

1. bilansa fuzije (bilansa stanja i bilansa uspeha) preduzeća koja se pripajaju ili spajaju

2. bilansa fuzije preduzeća u koje je izvršeno pripajanje ili bilansa fuzije preduzeća nastalog spajanjem.

Sanacioni bilans – bilans ozdravljenja – sastavlja se u slučajevima kada se preduzeće nađe u finansijskim teškoćama, bilo kao posledica nerentabilnog poslovanja, ili zbog nemogućnosti održavanja likvidnosti. Postupak saniranja preduzeća je proces preduzimanja konkretnih mera i aktivnosti sa ciljem da se pribavi dopunski kapital ili finansijska sredstva. Kako sanacija preduzeća predstavlja postupak ozdravljenja preduzeća koji traje u određenom vremenskom intervalu, uobičajeno je da se sastavljaju dva bilansa

21

1. bilans pre postupka saniranja preduzeća2. bilans posle postupka saniranja preduzeća

Likvidacioni bilans – sastavlja se u momentu likvidacije, tj. prestanka rada preduzeća, usled nepostojanja zakonskih i ekonomskih uslova za nastavak poslovanja. Osnovni vilj preduzeća je da unovči svoju imovinu, kako bi stvorilo sredstva za isplatu svojih obaveza. Isto kao i kod sanacionog, sačinjavaju se dva bilansa:

1. početni ili bilans otvaranja likvidacije i2. krajnji ili bilans zatvaranja likvidacije

Stečajni bilans – u suštini se ne razlikuje od likvidacionog, razlika je samo u upravljanju preduzećem u stečaju: ako preduzeće ide u prinudnu likvidaciju njime upravlja stečajna uprava u tom periodu, a ako preduzeće ide u redovnu likvidaciju njime upravlja postojeća uprava. Stečaj je čin prinudnog gašenja poslovanja preduzeća u ime zaštite interesa poverilaca, zaposlenih, poslovnih partnera i države. Opasnost od stečaja preti kada gubitak dostigne polovinu osnovnog (sopstvenog) kapitala. Takođe postoje dva bilansa:

1. početni stečajni bilans ili bilans otvaranja stečaja i2. krajnji stečajni bilans ili bilans zatvaranja stečaja

Likviditetni bilans – služi za ocenu likvidnosti preduzeća. Prema tradicionalnom shvatanju likviditetni ili kreditni bilans za određeno preduzeće sastavlja inspektor ili drugo ovlašćeno lice banke koja se javlja kao kreditor ili poverilac, dok prema novijem shvatanju ovaj bilans se sastavlja sa ciljem da se utvrdi stanje likvidnosti konkretnog preduzeća na dan bilansiranja.

Poreski bilans – vrsta posebnog ili specijalnog bilansa, sastavlja se sa ciljem da se obezbedi pouzdana i tačna osnovica za oporezivanje preduzeća, predstavlja izvedeni poslovni bilans uz neophodno poštovanje zvaničnih poreskih propisa. Poreski bilans nije samostalni finansijski izveštaj, već predstavlja izvedeni poslovni bilans, uz neophodno poštovanje zvaničnih poreskih propisa.

3.2 Karakteristike bilansa stanja

Bilans stanja predstavlja ekonomsku sliku privrednog dubjekta koji govori o stanju sredstava i izvora sredstava sa stanovišta obima, dinamike i strukture.

Bilans stanja mora da bude u ravnoteži. Dve bilansne perspektive nazivaju se aktiva i pasiva.

Aktiva je odraz aktivne mase (celokupne imovine) koja funkcioniše u preduzeću, potiče od latinske reči „agere“ što znači raditi, delati, biti aktivan.

Aktivu čine realne i fiktivne stavke. Realne stavke čine sredstva (imovina), a fiktivne smanjenje sredstava.

Sredstva pomoću kojih preduzeća izvršavaju zadatke imaju karakter stalne (realne) aktive. Realna aktiva obuhvata poslovna i posebna sredstva. pomoću poslovnih sredstava se izvršava osnovni zadatak preduzeća. Ova sredstva se dele na osnovna i obrtna. Karakter sredstava posebne namene imaju sredstva rezervi, sredstva zajedničke potrošnje, sredstva za proširenu reprodukciju itd.

22

Karakter fiktivne aktive imaju dužničko – poverilački odnosi, koji se javljaju u vidu sumnjivih, spornih i nenaplativih potraživanja.

Pasiva je odraz neaktivne mase (trajni kapital i obaveze) i snosi sav teret aktivne mase angažovane u poslovanje, potiče od latinske reči „pati“ što znači trpeti, snositi, podnositi.

Pasiva pokazuje „neaktivnu masu“ i pruža informacije odakle sredstva potiču. Pasiva izražava finansijsku konstituciju preduzeća.

Finansiranje obuhvata aktivnosti koje se odnose na obezbeđivanje neophodnih finansijskih sredstava – sopstvenih i pozajmljenih, a može se posmatrati sa različitih aspekata: vlasničkog, vremenskog i namenskog. Sa vlasničkog aspekta imamo sopstvene i tuđe izvore finansiranja. Sa aspekta ročnosti, razlikujemo dugoročne (trajne) i kratkoročne (povremene) izvore finansiranja. Sa aspekta namene, svaki izvor finansiranja ima svoju namenu.

U sadržinskom smislu, bilans stanja obuhvata celokupnu imovinu preduzeća sa jedne strane, i sve obaveze, kao i trajni kapital, sa druge strane. Bilans kao dvostrani pregled može da se prikaže u formi konta ili u štafelnoj formi.

3.3. Karakteristike bilansa uspeha

Bilans uspeha predstavlja dvostrani pregled rashoda i prihoda nastalih u utvrđenom obračunskom periodu. Pokazuje finansijski rezultat (prihodi veći od rashoda) poslovanja preduzeća posmatran sa dve perspektive. Pozitivan finansijski rezultat označava povećanje sopstvenih izvora sredstava, odnosno povećanje vlastitih sredstava u toku obračunskog perioda, a negativan (rashodi veći od prihoda) smanjenje. Na kraju obračunskog perioda se rezultat koji proizilazi iz razlike prihoda i rashoda prenosi u bilans stanja, kao definitivno povećanje ili smanjenje vlastitih sredstava.

Bilans uspeha može biti periodični i godišnji, može se sastavljati po bruto i neto principu, a bruto princip više odgovara principu jasnosti zbog zabrane saldiranja prihoda i rashoda, te je njegova iskazna moć daleko veća, što je u skladu sa načelima urednog knjigovodstva. Saldiranje prihoda i rashoda po neto principu može da bude delimično ili potpuno. Kao i bilans stanja, može se iskazati u formi konta i tabele.

Grupisanje prihoda i rashoda vrši se u tri grupe:- poslovni,- finansijski i- neposlovni (vanredni).Za analizu je posebno značajno posmatranje rezultata sva ova tri aspekta.U okviru bilansa uspeha praktično se sreću dva bilansa: ostvarenog finansijskog

rezultata i raspodele finansijskog rezultata. Ukoliko su poslovni rezultati negativni tada se drugi bilans javlja u modalitetu bilans pokrića gubitaka.

Princip ukalkulisavanja znači razgraničiti, ukalkulisati troškove koji se u celini ne pokrivaju iz tekućeg ukupnog prihoda.

Princip nekalkulisavanja znači da se vremenski ne razgraničavaju troškovi, već se obračunavaju u celini, tj. direktno pokrivaju iz tekućeg ukupnog prihoda.

3.4. Teorije bilansa

23

Teorije bilansa se odnose na učenje o cilju bilansa, kroz koji se izražavaju ciljevi poslovanja preduzeća.

Pod uticajem privredne prakse formirala se zakonska regulativa koja je propisivala vreme, postupak i sadržaj sastavljanja bilansa.

Teorije bilansa se grupišu u zavisnosti od ciljeva i zadataka bilansa, pa se prema broju relevantnih ciljeva bilansa razlikuju:

Monističke – bilans ima jedan primarni cilj: da prikaže tačno stanje sredstava i njihovih izvora.

Dualističke – bilans ima dva ravnopravna cilja; zasnovane su na tezi da nema tačnog stanja bez tačnog finansijskog rezultata, niti tačnog finansijskog rezultata bez tačnog stanja.

Pluralističke teorije bilansa – bilans ima više ravnopravnih ciljeva.Najpoznatije teorije bilansa su statičko, dinamičko i organsko shvatanje bilansa.

Statička teorija bilansa

Prema statičkoj teoriji, cilj i zadatak bilansa je da prikaže realno, odnosno tačno stanje u preduzeću koje je izraženo u njegovoj aktivi i pasivi, a radi zaštite interesa poverilaca.

Bilans treba da pruži informaciju poveriocu o stepenu sigurnosti naplate uloženog kapitala u dotično preduzeće, a sve te informacije se prema ovom shvatanju nalaze u bilansu stanja, tako da je bilans uspeha irelevantan.

Ova teorija se svrstava u monističke teorije, jer priznaje samo jedan cilj bilansa – utvrđivanje stanja, dok se ostali ciljevi javljaju samo kao posledica primarnog cilja.

Vrste:Staro ili nerazvijeno statičko shvatanje bilansa – tvorci su pravnici, tako da se ova

teorija kratko zove imovinska teorija bilansa, nastala je u ranom razvojnom periodu računovodstva.

Bilans uspeha je, prema ovom shvatanju, vlasnik izračunavao na posredan način, na osnovu komparacije nivoa čiste imovine u dva različita vremenska intervala.

Prema ovoj teoriji, procenjivanje slobodne imovine u bilansu vrši se ili po likvidacionim cenama ili po principu stvarnog troška - po nabavnoj ceni i ceni koštanja imovine preduzeća.

Ovo shvatanje bavi se sadržinom bilansa koja se zasniva na principu ili zahtevu istinitosti bilansa, pa je ova teorija istovremeno i teorija procenjivanja i teorija održavanja novčane vrednosti kapitala.

Novije ili razvijeno statičko shvatanje bilansa vezuje se za period razvoja korporativnog ili akcionarskog oblika preduzeća. Zadatak je da se dá prikaz finansijske konstitucije, tj. finansijske situacije preduzeća.

Bilans je instrument za raspolaganje kapitalom preduzeća. Ova teorija ukazuje na značaj bilansa uspeha i prema ovoj teoriji bilans ima funkciju polaganja računa o poslovanju preduzeća, funkciju održavanja uloženog kapitala u preduzeće i funkciju utvrđivanja uspeha preduzeća.

Za ovu teoriju merodavne su troškovne vrednosti (nabavne vrednosti i cena koštanja) i uvažava se princip najniže vrednosti, tj. načelo opreznosti.

24

Ocena statičkog shvatanja bilansa – teze statičke teorije bilansa kritikovali su mnogi autori, a posebno pristalice dinamičke teorije bilansa, jer bilans kao trenutna slika ne pruža tačnu informaciju kada će se i u kom obimu pojedini delovi imovine transformisati u novac. Sigurnost stanja može da pruži samo dinamički momenat.

Dinamička teorija bilansa

Nastanak dinamičke teorije bilansa se vezuje za Schmalenbach-a. Naziv je vezan za kretanje, dinamiku koja karakteriše poslovanje preduzeća.

Prema ovoj teoriji, osnovni cilj bilansa je da prikaže poslovni rezultat, a ne stanje sredstava njihovih izvora. U prvi plan se ističe bilans uspeha preduzeća, na osnovu koga se utvrđuje poslovni rezultat kao razlika između prihoda i rashoda na početku i kraju obračunskog perioda.

Bilans stanja je samo sredstvo za ostvarivanje i prikazivanje poslovnog rezultata.Osnovne kategorije na kojima počiva dinamička teorija bilansa su prihodi i rashodi

(kategorije obračuna finansijskog rezultata) i izdaci i primici (kategorije novčanog računa).Na kraju poslovnog života svi prihodi su izjednačeni sa primicima, a rashodi sa

izdacima, čime je omogućen obračun totalnog rezultata. Obzirom da cilj preduzeća nije likvidacija već dugoročni opstanak, da bi se moglo upravljati nužno je utvrđivanje periodičnog rezultata koji je kontrolne i finansijske prirode.

Totalni rezultat se dekomponuje na periodični pomoću bilansa stanja. Bilans stanja nastaje tako što se od ukupnog totalnog rezultata oduzmu odloženi troškovi i nelikvidirane obaveze koje će doći do izražaja ili biti isplaćene u narednom periodu. Ova teorija insistira na upoređivanju poslovnog rezultata u nizu sukcesivnih obračunskih perioda, sa ciljem sagledavanja tendencije njegovog kretanja.

Da bi se obezbedila uporedivost rezultata u različitim vremenskim periodima, potrebno je obezbediti poštovanje sledećih principa:

- Princip uzročnosti ili korelacije – tačno razgraničiti obračunske periode i dodeliti im one rashode i prihode koji se na njih odnose. On se shvata dvojako: vremenski i predmetno;

- Princip kontinuiteta – podrazumeva pridržavanje istog metoda obračuna poslovnog rezultata u nizu sukcesivnih perioda;

- Princip sigurnosti – ima za cilj da se isključi samovolja u obračunu poslovnog rezultata, pa se u toj situaciji prihvata princip opreznosti, koji podrazumeva da se prihodi i rashodi ne iskazuju u precenjenim veličinama.

Organska teorija bilansa

Tvorac organskog shvatanja bilansa je nemački profesor Schmidt. Nastala je 30 – tih godina dvadesetog veka u vreme Velike ekonomske krize, sa ciljem da doprinese rešavanju tog problema.

Organsko shvatanje predstavlja dualističku teoriju bilansa koja ističe da bilans ima dva ravnopravna cilja: da prikaže imovinu i poslovni rezultat.

Osnovna postavka organske teorije je da postoji neraskidiva organska veza između bilansa stanja i bilansa uspeha i da je preduzeće deo privrede.

25

Prema ovoj teoriji razlikuju se pravi i prividni poslovni rezultat. Pravi je rezultat ekonomičnosti i proizilazi iz prometne delatnosti preduzeća kao razlike između prodajne cene i planirane nabavne cene utvrđene na dan prodaje. Prividni rezultat je posledica promene cene imovine i monetarnih poremećaja, to je razlika između reprodukcione i nabavne cene.

Reprodukciona cena se primenjivala da bi se prikazali što tačniji i uporediviji rezultat preduzeća u vreme Velike ekonomske krize.

3.5. Načela bilansiranja

Da bi bilans bio pouzdan izvor informacija on mora biti formalno i materijalno ispravan. Pri njegovom sastavljanju se primenjuju izvesna načela ili principi bilansiranja, koji se temelje na ekonomskim principima poslovanja, opštem i posebnom zakonodavstvu.

Prema Heinen-u postoje sledeće grupe načela bilansiranja: Opšta Modifikujuća i Dopunska načela.

Pored navedenih, postoji još dosta načela koja nisu na jedinstven način sistematizovana. Opšte prihvaćen stav je da se primenjuju ona načela koja odgovaraju cilju i svrsi bilansa.

Opšta načela knjigovodstva bilansiranja

Ova načela podrazumevaju ukupnost principijelnih pravila prikazivanja bilansa i procenjivanja, podložna su stalnom razvijanju, a valjano vođenje zahteva sledeća pravila:

- obaveza sastavljanja početnog bilansa u momentu kreiranja novog posla;- da se na kraju svake poslovne godine sastavlja bilans i inventar;- da se za evidentiranje ekonomskih transakcija koristi novac date zemlje čija se

kupovna snaga tokom vremena znatnije ne menja (princip monetarne stabilnosti);- da sva knjiženja treba da budu izvedena jednim živim jezikom i da teku

neprekidno;- da bilans i inventar budu potpisani;- da se sva knjiženja čuvaju određeni vremenski period;- pridržavanje propisa o raščlanjavanju bilansa stanja i bilansa uspeha i jedinstvenog

kontnog okvira.Načelo zaštite poverilaca polazi od statičkog, tj. imovinskog shvatanja bilansa.

imovinski bilans otkriva garantnu supstancu preduzeća, koja se u bilansu manifestuje u formi sopstvenog kapitala, rezerve i neraspoređenog dobitka. Zaštita poverilaca veća je što je garantna supstanca veća, jer preduzeće prvo gubi sopstveni kapital, a tek nakon toga gubi i tuđi.

Da bi se omogućila zaštita garantne supstance neophodno je oprezno bilansiranje finansijskog rezultata, jer je cilj sprečiti prelivanje supstance u finansijski rezultat.

Načelo uzročnosti (korelacije) – prihodi i rashodi mogu se smatrati primanjima i izdavanjima konkretnog obračunskog perioda samo ako su oni i nastali u periodima na koje se odnose.

26

Ovo načelo se primenjuje pri alociranju troškova na nosioce, odnosno učinke, što znači da se troškovi dodeljuju onom nosiocu koji je te troškove i prouzrokovao. Primenjuje se i kod utvrđivanja nabavne cene. Troškovi transporta, carina i drugih dažbina dodeljuju se onom nabavljenom osnovnom sredstvu, materijalu ili trgovačkoj robi koja je prouzrokovala te troškove.

Modifikujuća načela knjigovodstva i bilansiranja

Kao posledica objektivne nemogućnosti da se u imovinskom bilansu ustanovi tačna vrsta imovine, odnosno da se u bilansu uspeha izvrši razgraničavanje rashoda i prihoda između tekućeg i budućih obračunskih perioda, pravilnost određivanja vrednosti u bilansu bila je redovno modifikovana.

Strukturu pravila sa modifikujućim karakterom čine sledeći principi:- Princip zaštite poverioca,- Princip opreznosti,- Princip finansijske obazrivosti.Načelo opreznosti – pod uticajem dinamičkog shvatanja cilja bilansa, oprezno

utvrđivanje periodičnog rezultata postaje sastavni deo načela zaštite poverioca.Između principa opreznosti i principa zaštite poverioca postoje sličnosti i razlike u

pogledu osnovnih ciljeva. Oba principa su inspirisana željom da se izbegne previsoko izračunavanje rezultata. Osnovna razlika između ovih načela je u tome što je primena zaštite poverioca usmerena pretežno na održavanje supstance, a primena principa opreznosti motivisana željom da se preduzeće zaštiti od rizika kome je izloženo usled nesigurnosti privrednog razvoja. Suština je da se vrši odmeravanje prihoda na niže i rashoda na više, što više odgovara statičkoj teoriji bilansa, ali nije u sukobu sa dinamičkom teorijom bilansa.

Ovo načelo podrazumeva primenu opreznog odmeravanja neto imovine (garantne supstance) i periodičnog rezultata. Visoko obračunati dobitak je opasniji nego nisko obračunati.

Primena ovog načela u sukobu je sa načelom istinitosti, koje podrazumeva da bilans ne sadrži ni latentne rezerve ni skrivene gubitke, a u određenim okolnostima može doći i u sukob sa načelom kontinuiteta.

Prilikom utvrđivanja uspeha neophodno je pridržavati se sledećih principa: Načelo realizacije – zahtev da se zabrani i onemogući raspodela

nerealizovanih dobitaka, tj. prihodi moraju da budu potvrđeni kroz akt realizacije proizvoda na tržištu što se ostvaruje putem respektovanja nabavne cene, tj. cene koštanja kao najviše granice za vrednovanje imovinskih delova. Nije u stanju da samostalno egzistira, već se dopunjuje principom impariteta koji se zasniva na obaveznom iskazivanju nerealizovanog gubitka.

Načelo impariteta zahteva iskazivanje gubitaka iako oni nisu tržišno verifikovani; počiva na shvatanju da svi gubici moraju biti iskazani u punoj visini, bez obzira da li su realizovani ili ne (svođenje na tržišnu vrednost).

Načelo najniže vrednosti – bira se najniža moguća vrednost imovinskih delova za unošenje u bilans. U osnovi ovog načela stoji zahtev da se imovinski delovi bilansa mogu procenjivati uz pomoć nabavne cene ili cene koštanja, pod uslovom da ove cene nisu više od vladajućih tržišnih cena.

27

Primenjuje se samo na stvari obrtne imovine i HOV. Osnovna sredstva se bilansiraju po nabavnoj vrednosti, odnosno ceni koštanja, ali se njihovo otpisivanje putem amortizacije mora izvršiti i dodeliti rashodima u bilansu uspeha u toku procenjenog veka trajanja.

Načelo najviše vrednosti – koristi se za bilansiranje obaveza, odnosno elemenata pasive. Zadatak je utvrđivanje najniže granice procenjivanja obaveza koja se ni u kom slučaju ne može prekoračiti. Elementi obaveza treba da budu bilansirani najmanje u visini nominalnih iznosa. Realizuje se povećanjem iznosa postojećih obaveza ili formiranjem specijalnih rezervisanja kao elemenata prave pasive, uz istovremeno odmeravanje rashoda prema gore ili prihoda prema dole za iznos verovatnih izdataka.

Načelo dnevne vrednosti odgovara imovinskom shvatanju bilansa po kome bilansirana imovina odgovara vrednosti koja se može unovčiti. Obzirom da periodični bilansi, kao ni godišnji bilans, nisu imovinski bilansi dnevna cena se upotrebljava samo u okviru načela najniže vrednosti i na kraju životnog veka preduzeća.

Načelo finansijske pažnje – ukoliko je bilansiranje usmereno ne samo na zaštitu preduzeća od rizika iskazivanja i raspodele hipertrofiranih rezultata, već i na smišljeno stvaranje latentnih rezervi, radi se o primeni načela finansijske pažnje. Stvaranjem latentnih rezervi ne samo da se smanjuje rizik od budućih negativnih finansijskih rezultata, već se uz primenu najniže vrednosti za procenjivanje aktive i najviše za procenjivanje obaveza i rezervisanja olakšava finansiranje, što znači da će biti manje pozajmljenih izvora za pokriće potcenjene aktive. Komplementarno je sa načelom opreznosti.

Dopunska načela knjigovodstva i bilansiranja

Načela koja dopunjuju principe urednog knjigovodstva i bilansiranja mogu se svrstati u tri osnovne grupe:

1. Načelo jasnosti – proizilazi iz činjenice da je za valjanost bilansa bitno da su tačno i razumljivo nazvane bilansne pozicije, tj. da je jasno šta one izražavaju i predstavljaju. Princip jasnosti zahteva da godišnji zaključak bude pregledan i jasan, da omogući da poverioci, finansijeri, upravljači i menadžeri dobiju istinit uvid u stanje imovine i kapitala i konsolidovani rezultat poslovanja preduzeća. Primena ovog principa se obezbeđuje doslednom primenom adekvatnih principa raščlanjavanja bilansa stanja i bilansa uspeha sa jedne i bruto principa pri bilansiranju sa druge strane. Jasnoća bilansa može biti ugrožena ako se:o upotrebljavaju različiti nazivi za iste predmete u bilansima uzastopnih

perioda,o obuhvataju pod zajedničkim predmeti koji nemaju ništa zajedničko;o promeni način raščlanjavanja u bilansu stanja i bilansu uspeha;o neadekvatno razdvoje poslovni i neposlovni događaji;o spajaju redovne i vanredne transakcije.

2. Načelo istinitosti – vezuje se za cilj sastavljanja bilansa. Prema statičkom shvatanju istinit je onaj bilans koji daje realan prikaz stanja sredstava i njihovih izvora, a prema dinamičkom, istinit je onaj koji daje realan prikaz poslovnog

28

rezultata. Bilans će biti istinit ako je knjigovodstvena evidencija usaglašena sa inventarom, a bilans ne sadrži latentne rezerve i skrivene gubitke i ako bilans uspeha sadrži rashode i prihode koji se odnose na tekući obračunski period. Modifikacijom se, zbog zahteva da bilans bude tačan i da bilansne vrednosti ne smeju biti samovoljno nego objektivno uvrđene, došlo do bilansa tačnosti, koji treba da bude sastavljen tako da preduzeću pruži što sigurniji uvid u finansijski položaj i poslovni rezultat preduzeća.

3. Načelo povezanosti – za uspeh u jednoj dinamičkoj privredi zainteresovani su ne samo vlasnici preduzeća, već i poverioci, pa se razvilo mišljenje da je za upravljanje preduzećem mnogo bitniji uporedivi periodični rezultat u odnosu na njegovu apsolutnu tačnost. Realizacija uporedivog rezultata ostvaruje se preko sledećih načela:

Načelo identiteta bilansa - podrazumeva jednakost ili podudarnost dva bilansa u jednom određenom trenutku, tj. bilans otvaranja za tekuću godinu mora biti apsolutno jednak zaključnom bilansu za prethodnu godinu. Poštovanje ovog načela sa aspekta urednog knjigovodstva obezbeđuje zahtev potpunosti, a sa aspekta poreskog prava usmeren je na sprečavanje manipulacija prilikom obračunavanja oporezivog dobitka. Od ovog pravila se može odstupiti samo u slučajevima koji su zakonom dopušteni (novčana reforma, zahtev poreskih vlasti za sastavljanje novog ili izmenu zaključnog bilansa).

Načelo kontinuiteta bilansa – polazna pretpostavka nalazi se u zahtevu da zaključni bilansi dva ili više uzastopnih obračunskih perioda budu jednaki. kontinuitet bilansa označava vremensku povezanost više uzastopnih zaključnih bilansa. Smisao ovog načela je u zaštiti zahteva praćenja razvoja preduzeća u vremenu kako bi se osigurala uporedivost. Može biti:

o formalni (zahteva da se bilansne šeme, vreme sastavljanja, nazivi, raščlanjivanja, grupisanje i sadržina niza uzastopnih obračunskih perioda ne smeju razlikovati) i

o materijalni (podrazumeva da je u nizu uzastopnih poslovnih godina primenjen isti način procenjivanja bilansnih pozicija kako bi se dobila informacija o tendenciji rentabiliteta).

Načelo podudarnih bilansa (princip kongruencije) – podrazumeva da zbir periodičnih rezultata treba da odgovara totalnom rezultatu. Podudarnost bilansa je u osnovi podudarnost finansijskih rezultata, a postoji ukoliko je zbir periodičnih finansijskih rezultata ravan totalnom finansijskom rezultatu koji se utvrđuje na kraju životnog veka preduzeća. Pretpostavka je bilansiranje bez latentnih rezervi i skrivenih gubitaka. Ovo načelo je u saglasnosti sa načelom istinitosti i korelacije, ali protivreči načelu opsežnosti.

29

4. DINAMČKA ANALIZA BILANSA STANJA I USPEHA

4.1. Dinamika bilansa

Poslovanje preduzeća mora da se istakne u računovodstvenim izveštajima koji obuhvataju bilans stanja, bilans uspeha, aneks i dodatne finansijske izveštaje, izveštaj o poslovanju, kao i konsolidovane finansijske izveštaje za grupu kao celinu.

Statika nam, na bazi sagledavanja bilansa kao trenutne slike izrađene u vidu dvostranog računa, omogućuje da donosimo zaključke kako o dosadašnjem tako i o budućem radu preduzeća.

Dinamika bilansa ukazuje na stvarna privredna zbivanja u preduzeću, njihovu međusobnu povezanost i uslovljenost, pravilnosti i nepravilnost. Za bilans je bitno da izražava celinu poslovanja privrednog subjekta, a ta celina se izražava u bilansnoj ravnoteži.

4.2. Analiza bilansa stanja

Bilans stanja kao predmet analize je složen i sastoji se iz aktive i pasive. U aktivi se nalaze srestva različite funkcionalne namene koja se nalaze u procesu neprekidnog kružnog kretanja i pretvaranja iz jednog oblika u drugi. U pasivi se izvori sredstava razlikuju prema njihovoj nameni ulaganja u odgovarajuća, određena sredstva, ili prema vlasničkom principu i ročnosti.

Formiranje bilansa stanja

Preduzeće kao privredni subjekt formira se da bi ostvarilo određene ciljeve, a ako ima određeni zadatak, ono mora raspolagati odgovarajućim sredstvima za njegovo izvršenje. Sredstva moraju ne samo kvantitativno već i kvalitativno i vremenski da odgovaraju zadatku.

Preduzeća na razne načine pribavljaju sredstva i ta sredstva se prikazuju u bilansu. Bilans kao dvostrani pregled aktive i pasive jednog preduzeća predstavlja jedno stanje na određeni dan. Bilansna ravnoteža između aktive i pasive ima veliki kontrolni značaj.

Forma prikazivanja bilansa stanja

Bilans stanja kao dvostrani pregled međusobno izravnatih veličina može se prikazati na dva načina, u obliku konta i u obliku liste. Kada je prikazan u formi konta u bilansu stanja se vrši međusobno sučeljavanje dveju strana, aktive i pasive. U štafelnoj formi sve veličine su poređane jedna ispod druge, a po redosledu idu prvo aktivne pa pasivne pozicije. Forma konta se najviše koristi jer omogućava stvaranje jasnije i preglednije slike finansijskog stanja preduzeća. Domaćim propisima o računovodstvu propisana je šema bilansa stanja u formi liste u kojoj se prvo iskazuje aktiva, a potom pasiva.

30

Raspored pozicija u bilansu stanja

Na osnovu domaćih propisa o računovodstvu, sadržaj bilansa stanja se zasniva na kombinaciji funkcionalnog i principa likvidnosti, namene, vlasničkog principa i ročnosti. Načelo likvidnosti znači da se ulaganja raspoređuju prema stepenu njihove likvidnosti, odnosno pretvorivosti u gotovinu. Istovremeno, pozicije pasive (kapital i obaveze) se razvrstavaju prema stepenu njihove dospelosti. Primena principa likvidnosti ostvaruje se putem dva pravila:

1. pravilo rastuće likvidnosti u aktivi kome odgovara pravilo rastuće dospelosti u pasivi;

2. pravilo opadajuće likvidnosti u aktivi kome odgovara pravilo opadajuće dospelosti u pasivi.

Klasifikacija aktive u trenutnoj važećoj domaćoj bilansnoj šemi zasniva se na principu rastuće likvidnosti.

Analiza bilansne aktive

Bilansnu aktivu čine sva srestva kojima privredni subjekt punopravno raspolaže u određenom vremenu. Čine je i sredstva koja su nabavljena, a još uvek nisu plaćena. Bilansna aktiva se stiče unosom od strane osnivača i vlasnika, obligacionim poslovima i sopstvenom akumulacijom.

Aktiva svakog privrednog subjekta je složena i sadrži različite bilansne pozicije, grupisane u srodne grupe. Aktivu čine realne (sredstva, imovina) i fiktivne stavke (smanjenje sredstava – sumnjiva, sporna, nenaplativa potraživanja, preplaćene obaveze, manjkovi, gubici).

Zadatak analize aktive se svodi na izvođenje konstatacija o njenom obimu, strukturi, dinamici i uzrocima koji su ih uslovili. Idealno je stanje kada u aktivi nema smanjenja sredstava, nema fiktivne aktive, kada je aktiva jednaka sredstvima – realnoj aktivi.

Karakter i sadržaj bilansne aktive

Bilansna aktiva se identifikuje sa pojmom imovine, vrlo često se imovina koincidira sa kapitalom, što je pogrešno, jer kapital jednog privrednog subjekta nije ništa drugo do ona vrednost koja se dobije kada se od vrednosti imovine, tj. bilansne aktive oduzme visina njegovih obaveza.

Zajednička odlika osnovnih, obrtnih i posebnih sredstava jeste karakter sredstava, imajući u vidu njihovu sposobnost funkcionisanja u cilju izvršenja privredne delatnosti. Funkcionisanje sredstava u preduzeću posmatra se sa stanovišta sposobnosti kružnog kretanja, sredstava, pa proizilazi da aktiva nije isto što i sredstva, jer je aktiva bilansno tehnički pojam, a sredstva su ekonomski pojam i u aktivi se pored sredstava u funkciji nalaze i sredstva van funkcije.

Bruto imovina predstavlja zbir imovinskih delova iskazanih na strani aktive.Neto imovina predstavlja razliku između bruto imovine i dugova i ona je jednaka

sopstvenom kapitalu.

31

Bilansna imovina podrazumeva u bilansu iskazane vrednosti imovine i kapitala i po svojoj visini ona odgovara bruto imovini.

Klasifikacija aktive

Aktivu čine realne i fiktivne stavke. Sredstva pomoću kojih preduzeće izvršava svoje zadatke imaju karakter realne aktive i dele se na poslovna i posebna.

Pomoću poslovnih sredstava se izvršava osnovni zadatak preduzeća i ta sredstva se dele na osnovna i obrtna. Osnovna sredstva opredeljuju poslovnu, proizvodnu moć, postepeno se troše prenoseći deo svoje vrednosti na gotove proizvode. Osnovna sredstva se dele na osnovna sredstva u pripremi i aktivna osnovna sredstva.

Stalna osnovna sredstva sastoje se iz:- nematerijalnih ulaganja (osnivačka ulaganja, ulaganja u razvoj, ulaganja u probnu

proizvodnju, koncesije, patenti, licence),- osnovnih stalnih sredstava (zemljišta, šume, građevinski objekti, oprema, alat i

inventar, višegodišnji zasadi) i- dugoročnih finansijskih plasmana (učešća u kapitalu povezanih pravnih lica,

učešća u kapitalu drugih pravnih lica, dugoročni krediti u zemlji i inostranstvu, dugoročne HOV).

Obrtna sredstva svoju vrednost u celini prenose na nove proizvode, usluge. U toku svog kružnog kretanja nalaze se u robnom i novčanom obliku (zalihe, kratkoročna potraživanja, plasmani i gotovina, HOV).

Posebna sredstva ili vanposlovna aktiva imaju karakter sredstava sa specijalnom namenom koja služe za izvršenje posebnih zadataka, a to znači za posredno, a ne neposredno izvršenje poslovanja preduzeća. Nastaju u procesu rada, izdvajaju se na posebne račune i obuhvataju:

- vanposlovna zemljišta,- vanposlovne zgrade i- ostala vanposlovna sredstva.

Bilansiranje gubitaka

Gubitak se u načelu pojavljuje prilikom zatvaranja računa uspeha, kao višak rashoda preko ukupnih prihoda. Obzirom da se račun uspeha mora izravnati prilikom zaključivanja poslovnih knjiga, gubitak se prenosi na konto „gubitak tekuće godine“ i kao takav uključuje u aktivu ili pasivu bilansa.

Prema važećim propisima o računovodstvu gubici ostvareni u toku godine, kao i oni koji potiču iz ranijih perioda, predstavljaju element bilansne aktive. Gubitak se prikazuje u aktivi, nakon zbira poslovne imovine, a ne kao odbitna stavka kapitala u pasivi, što ima izveštajne i analitičke prednosti.

Funkcionalna struktura bilansne aktive

Aktiva je složena i sadrži različite bilansne pozicije grupisane u srodne grupe.Sadrži sledeće osnovne grupe:

32

- osnovna sredstva,- obrtna sredstva i- poslovna sredstva van funkcije.Kruženje sredstava u bilansnoj aktivi je večiti proces. Zajednička odlika osnovnih,

obrtnih i posebnih sredstava jeste karakter sredstava s obzirom na njihovu sposobnost funkcionisanja u cilju izvršenja poslovne delatnosti.

Cilj njihove analize je u tome da se prikažu različite funkcionalne namene sredstava preduzeća, utvrde eventualna odstupanja od proseka ili najboljeg u grupaciji ili da se prividno nepotrebna angažovanja rasvetle i obrazlože organima upravljanja.

Obim i struktura sredstava u aktivi bilansa

Aktiva početkog bilansa stanja prikazuje sredstva različite funkcionalne namene i identična je sa njima. Zadatak analize aktive se svodi na izvođenje konstatacija o njenom obimu, strukturi i uzrocima koji su ih uslovili. Obim aktive uslovljen je njenom veličinom i brzinom cirkulacije.

Cilj je da se pri angažovanju kapitala izabere kombinacija koja će zahtevati minimum ukupnog angažovanja, jer se tako obezbeđuju najniže cene angažovanog kapitala.

Na obim i strukturu angažovanih sredstava utiče niz faktora. Eksterni faktori deluju preko ambijenta u kome se posluje (cena kapitala, opšta profitna stopa, ekonomsko pravna regulativa koju primenjuju preduzeća). Organizacioni faktori su posledica unutrašnjih zahteva i okruženja (organizacija proizvodnje, organizacija transporta i nabavke).

Primenjena tehnologija neposredno uslovljava visinu i način angažovanja sredstava, a ima za cilj da obezbedi njihovo minimalno angažovanje po jedinici kapaciteta. Pozitivne su one promene u strukturi aktive koje pokazuju tendenciju povećanja učešća realne, a smanjenja fiktivne aktive.

Klasifikacija aktive sa stanovišta imobilizacija

Sa stanoviša upotrebljivosti, tj. mobilisanosti aktiva se deli na aktivnu i neaktivnu.Pod neaktivnom aktivom podrazumevaju se sredstva koja su izvan funkcije, koja je

ne vrše ili koja nemaju nikakvu funkciju. Kod osnovnih sredstava to su ona koja se ne koriste ili koja nisu dovoljno uposlena, pa je cilj promeniti stepen korišćenja, da se korišćenjem poveća asortiman, rentiranje ili prodaja.

Kod svih potraživanja problem imobilizacije se manifestuje kroz zadržavanje aktive u tom obliku duže nego što je normalno i uobičajeno. Imobilizacije se veoma često javljaju i kod svih oblika zaliha koje stoje duže nego što bi to bilo normalno, kao i kod zaliha proizvodnje u toku gde se nivo zadržavanja preko normativa smatra neregularnim sa stanovišta korišćenja angažovanog kapitala. Kod gotovih proizvoda imobilizacija se javlja zbog nesinhronizacije dinamike proizvodnje i prodaje, a kod trgovačke robe zbog neusklađenosti nabavke, prevoza i prodaje.

Balansiranje aktivnih vremenskih razgraničenja (AVR)

Vremenska razgraničenja imaju zadatak da doprinesu pravičnijoj raspodeli rashoda i prihoda po obračunskim periodima. AVR se javljaju kao sredstvo pomoću koga se postiže

33

pravilno vremensko opterećenje preduzeća troškovima i na taj načina se postiže uporedivost između pojedinih perioda.

U sastav AVR u našoj zemlji uključuju se:- unapred plaćeni troškovi,- anticipativne pozicije,- troškovi vezani za probni pogon,- troškovi razvijanja tražnje za novim proizvodom i- osvajanje novih proizvoda sa očekivanim višegodišnjim efektima.Ovi troškovi se mogu razgraničiti na više godina, ali ne duže od 5, odnosno 3

godine.Analiza bilansa pasive

Za razliku od aktive koja izražava strukturu angažovanja sredstava, pasiva izražava strukturu njihovih izvora, da pokaže iz čega ili odakle potiču sredstva koja su angažovana u aktivi bilansa.

Sve definicije o pasivi se mogu razvrstati u pravne i ekonomske. Sa pravne tačke gledišta smatra se da se pasiva sastoji iz sopstvenih obaveza preduzeća i prema trećim licima. U ekonomskom smislu pasiva izražava finansijsku konstituciju preduzeća.

Prema vlasništvu, izvori kojima se finansiraju sredstva i poslovne aktivnosti mogu biti sopstveni i tuđi.

Sa aspekta ročnosti izvori mogu biti angažovani dugoročno i kratkoročno.Sa aspekta namene, svaki izvor se odnosi na određenu vrstu sredstava.

Karakter i sadržaj bilansne pasive

Bilansna pasiva izražava izvore iz kojih potiče imovina preduzeća i ima za cilj da prikaže kome pripadaju sredstva koja su obuhvaćena u aktivi bilansa.

U zavisnosti od namene izvora, pasiva sadrži sledeće osnovne grupe:- izvore osnovnih sredstava (trajni kapital, dugoročna rezervisanja i obaveze),- izvore obrtnih sredstava,- izvore posebnih sredstava,- vanposlovnu pasivu,- vanbilansnu pasivu.

Analiza pasive sa vlasničkog aspekta

Izvori sredstava mogu se posmatrati sa različitih aspekata od kojih su najinteresantniji vlasnički, vremenski i namenski.

Sa vlasničkog aspekta razlikuju se sopstveni i tuđi izvori finansiranja.U slučaju sopstvenog finansiranja, finansijer je vlasnik ili suvlasnik, a izvori mogu

biti interni i eksterni. interni se formiraju iz pozitivnog poslovnog rezultata i slobodno raspoloživih novčanih sredstava amortizacije, a eksterni su razni oblici finansijske pomoći, subvencije, dotacije, regresi, premije.

U slučaju tuđeg finansiranja preduzeće se finansira iz pozajmljenih izvora, od kojih su najčešći krediti.

34

Pojam sopstvenog ili trajnog kapitala podrazumeva onaj kapital koji je uložen u datu firmu sa ciljem da se ostvari dobit. Prema klasičnom shvatanju eksterno finansiranje je ekonomski isplativo ako je prirast dobitka kao efekat finansiranja veći od sume kamata koje se plaćaju po osnovu njihovog korišćenja. Po zlatnom pravilu izravnanja rizika podrazumeva se jednakost sopstvenih i tuđih izvora finansiranja.

Na osnovu analize sa vlasničkog aspekta donosi se zaključak o finansijskoj sigurnosti preduzeća.

Specifičnosti pasive bilansa inokosnih preduzeća i društava lica – kapital pripada jednom vlasniku, ali postoji razlika između kapitala firme i kapitala inokosnog vlasnika, jer se ne može mešati imovina njenog vlasnika sa imovinom firme. Kod inokosnih preduzeća se uspostavlja neposredna personalna veza između investitora kao vlasnika firme i firme koju on poseduje. Kada su u pitanju društva lica partneri unose svoj kapital, pa se kao centralni problem javlja utvrđivanje alikvotnih delova vlasničkih prava. Kod komanditnih društava komplementari odgovaraju za obaveze celokupnom svojom imovinom, a komanditori samo onim delom koji su uneli u firmu.

Specifičnosti bilansne pasive u društvima kapitala – podeljene su funkcije vlasništva i preduzetništva. Kod akcionarskih preduzeća kojima akcije glase na donosioca, jedino je poznata ukupna vrednost kapitala svih vlasnika akcija. Kod DOO bilansna pasiva se jasno imenuje i ona je idealno saglasna onom stanju kojim se prikazuje pravna pripadnost i koje se formalno vodi u sudsko registarskim dokumentima, a to je slučaj i sa javnim društvima kapitala.

Pasiva bilansa komanditnog društva – postoji kapital komplementara i kapital komanditora. Upravljačka prava zasnivaju se isključivo na kapitalu komplementara što znači da će se neka šteta prvo pokriti na teret kapitala komplementara, potom na teret komanditora, a tek na kraju na teret onog dela imovine komplementara koja nije uneta u društvo, tj. koja čini njegovu osnovnu imovinu.

Bilansiranje pasivnih vremenskih razgraničenja i rezervisanja (PVR)

Bilansna pasiva se razdvaja na dva dela, sopstvenu i pozajmljenu, međutim, postoje delovi pasive koji nisu ni sopstveni ni tuđi izvori, kao što je slučaj sa vremenskim razgraničenjima.

PVR predstavljaju anticipiranu obavezu poslovnog subjekta. Radi se o unapred naplaćenim prihodima (prihodi od kirija i zakupnina, od kamata i usluga – honorari) koji se po običaju ugovaraju i unapred naplaćuju. Bilans uspeha je praktično opterećen svim vrednostima koje se javljaju kao pozicije vremenskih razgraničenja i rezervisanja. Postoje i rezervisanja koja se ne mogu identifikovati i za koja se pretpostavlja da se mogu dogoditi, a to su verovatne obaveze koje se baziraju na iskustvima i formiraju se po logici zakona velikih brojeva.

Ocena kvaliteta bilansne pasive

Pasiva ima svoju kvalitativnu stranu. Ona se sastoji u uspostavljanju odnosa između angažovanog sopstevnog ili trajnog i tuđeg, tj. pozajmljenog kapitala. Ukoliko je zaduženost veća utoliko je preduzeće nesigurnije i više zavisno od kreditora. Prihvatljivi su

35

takvi uslovi zaduživanja u kojima je prosečna profitna stopa u jednoj organizovanoj ekonomiji veća od prosečne kamatne stope. Mudrost vođenja poslovnih finansija nije u tome da je firma nezadužena, već da ima takvu finansijsku konstrukciju da održi likvidnost i solventnost, kao i takav program da ostvaruje profit na korišćenje tuđeg kapitala.

4.3. Analiza bilansa uspeha

Pojam i forma prikazivanja bilansa uspeha

Značaj bilansa uspeha naglo počinje da raste u drugoj deceniji dvadesetog veka sa razvojem novih preduzeća, konkurencije i porastom značaja poslovnog rezultata za budućnost firme.

Bilans uspeha je finansijski izveštaj u kome su prikazani prihodi i rashodi za dati obračunski period iz čijeg sučeljavanja se utvrđuje rezultat, koji može biti pozitivan i negativan.

Bilans uspeha može biti prikazan u sledećim formama: Jednostrani pregled – najpre pokazuje prihode, pa rashode, pa rezultat

poslovanja. On omogućava segmentiranje rezultata i povećava iskaznu moć računa uspeha. Gubi na jasnosti i neposrednoj vezi sa knjigovodstvom, ali omogućava vertikalno segmentiranje rezultata.

Dvostrani pregled – u vidu konta, na levoj strani se prikazuju rashodi i dobitak, a na desnoj prihodi i gubitak. Pregledniji je, jasniji, u neposrednoj je vezi sa knjigovodstvom, više odgovara logici zaključivanja knjiga.

Sadržinu bilansa uspeha čine prihodi kao najopštiji pokazatelji poslovnog uspeha preduzeća i rashodi kao najopštiji izraz izdataka, i neto rezultat ostvaren u toku perioda, tj. razlika između prihoda i rashoda.

Metode prikazivanja prihoda i rashoda

Rashodi i prihodi se mogu prikazivati u bilansu uspeha i nesaldiranim (BU se sastavlja po bruto principu) i saldiranim iznosima (BU se sastavlja po neto principu). U bilansu uspeha sačinjenom po bruto principu ne kompenzuju se pojedine vrste prihoda i rashoda, već se svaka vrsta prihoda i rashoda iskazuje posebno, tako da ovaj princip više odgovara principu jasnosti zbog zabrane saldiranja prihoda i rashoda.

Saldiranje prihoda i rashoda po neto principu može biti potpuno i delimično, unošenje saldiranih pozicija u bilans uspeha je u suprotnosti sa principom jasnosti, ali se opravdava zaštitom od konkurencije. Danas je opšte prihvaćen bruto princip.

Sadržaj bilansa uspeha na osnovu važećih propisa

Bilans uspeha sadrži: prihode, rashode i rezultate, i to:

o poslovne,

36

o finansije,o neposlovne, kao io ukupni rezultat pravnog lica.

Poslovni i finansijski prihodi i rashodi imaju atribut redovnih. Poslovni su rezultat osnovne delatnosti preduzeća i stalnog su karaktera. Finsnsijski nastaju kao rezultat finansijskih transakcija preduzeća sa okruženjem. Vanredni nastaju kao rezultat vanrednih aktivnosti preduzeća.

Poslovne rashode, tj. troškove perioda čine rashodi direktnog materijala i robe i drugi poslovni rashodi, nezavisno od momenta plaćanja.

Rashodi finansiranja obuhvataju rashode iz odnosa sa povezanim preduzećima, kamate, negativne kursne razlike i ostale rashode finansiranja.

Neposlovne i vanredne rashode čine gubici o osnovu prodaje i rashodovanja osnovnih sredstava nematerijalnih ulaganja, gubici po osnovu prodaje dugoročnih HOV i učešća, gubici od prodaje materijala, rashodi iz ranijih godina, manjkovi, otpisi obrtnih sredstava.

Poslovni prihodi su prihodi od prodaje robe, proizvoda i usluga, prihodi od aktiviranja učinaka, subvencija, dotacija, regresa, doprinosa i članarina, i drugi poslovni prihodi.

Finansijski prihodi su prihodi od kamata, realizovanih kursnih razlika i dividendi, prihodi ostvareni iz odnosa sa povezanim pravnim licima.

Neposlovni i vanredni prihodi su dobici od prodaje osnovnih sredstava i nematerijalnih ulaganja, dobici od prodaje dugoročnih HOV i učešća, dobici od prodaje materijala, prihodi iz ranijih perioda, viškovi.

Glavne karakterisike bilansa uspeha su:- obuhvata podatke za prethodnu i tekuću godinu,- sastavlja se u formi liste,- zasnovan je na metodi ukupnih troškova,- jasno su istaknuta tri podbilansa prihoda, rashoda i rezultata (poslovnih,

finansijskih i vanrednih),- iskazuje se dobitak ili gubitak pre oporezivanja,- prihodi od prodaje su razdvojeni na one iz zemlje i inostranstva.

Analiza rashoda bilansa uspeha

Pojam rashoda obuhvata sve izdatke koji prate poslovanje preduzeća. Rashodi se dele na poslovne, finansijske i vanredne. Onaj deo rashoda koji je vezan za proizvodnju proizvoda i koji može biti ukalkulisan u cenu koštanja čini kategoriju troškova. Rashodi su širi pojam od troškova. Elementi rashodne strane bilansa uspeha baziraju se na preuzimanju vrednosti iz bilansa stanja i to na dva načina: smanjenjem vrednosti neke realne imovine ili formiranjem neke obaveze.

Analiza rashoda vrši se sa stanovišta njihovog obima i strukture. Procenat učešća rashoda u ukupnom prihodu treba da bude predmet serioznih analitičkih opservacija. Rast stope učešća rashoda u ukupnom prihodu znak je pada ekonomičnosti poslovanja preduzeća i obrnuto.

37

Analiza strukture rashoda treba da prikaže učešće pojedinih vrsta rashoda u ukupnim rashodima. Procenat učešća poslovnih rashoda u ukupnim rashodima treba da je približno jednak procentu učešća poslovnih prihoda u ukupnim prihodima.

Analiza prihoda bilansa uspeha

Analizom prihoda treba da se sagleda obim formiranih prihoda u tekućoj godini, trend njihove dinamike u odnosu na prethodnu godinu, opšta konstitucija prihoda, učešće rashoda i rezultata poslovanja u njima i uzroka koji su uslovili njihove oscilacije. Pažnju treba posvetiti analizi strukture prihoda, jer se tako stiče uvid u osnove njegovog sticanja i sagledava koji je deo stečen kao rezultat poslovnih aktivnosti, a koji po osnovu vanrednih aktivnosti.

Značajan faktor formiranja poslovnih prihoda jesu cene proizvoda koje se mogu formirati na tržištu i administrativno. Analiza strukture poslovnih prihoda svodi se na analizu njihovih vrsta, tj. na analizu osnova po kojima su oni formirani, vrši se na nivou celog preduzeća ili organizacionih celina po proizvodima ili grupama proizvoda.

Analiza rezultata poslovanja

Pojmovno određenje rezultata zavisi od cilja poslovanja preduzeća i faktora koji determinišu njegov nivo. Prema klasičnom shvatanju, primarni cilj poslovanja preduzeća je maksimiziranje profita u korist vlasnika kapitala. Prema teoriji entiteta poslovne firme primarni cilj finansijskog upravljanja je maksimiziranje rentabilnosti poslovnih ulaganja.

Sa aspekta vremena razlikuju se totalni (ukupni poslovni vek preduzeća, sastavlja se na kraju poslovnog života preduzeća) i periodični rezultat preduzeća (odnosi se na pojedine poslovne periode).

Sa prostornog aspekta rezultat se može odnositi na preduzeće u celini ili na njegove organizacione delove.

Prema poreklu rezultat može biti poslovni (potiče iz osnovne delatnosti), finansijski (potiče iz finansijskih transakcija) i vanredni (vanredne okolnosti).

Po svom karakteru, rezultat može biti: uporediv (nastaje pod uticajem internih faktora) i neuporediv (nastaje pod

uticajem eksternih faktora privređivanja), realizovan (obračunava se po osnovu fakturisane realizacije učinaka) i

korealizovan (sadržan je u proizvedenim, a nerealizovanim učincima), naplaćen i nenaplaćen, pozitivan (prihodi veći od rashoda) i negativan.

Analizom dobitka se izvode kosntatacije o realnosti njegovog obračuna i karakteru, o njegovom obimu u tekućoj godini, kao i trendu njegove dinamike u odnosu na prethodnu godinu. Dobitak se može raspodeliti na poreze i doprinose, dividende, akumulaciju, rezerve i zajedničku potrošnju.

Kada su ostvareni rashodi veći od ostvarenih prihoda nastaje gubitak koji može biti interne (nedovoljno korišćenje kapaciteta, pogrešan izbor tehnologije i sredstava za rad...) i eksterne prirode ( negativan uticaj okruženja – inflacija, porast kursa stranih valuta, carinske stope...).

38

Raspodela finansijskog rezultata

Raspodela finansijskog rezultata vrši se dvostepeno: u prvoj fazi se utvrđuje deo rezultata koji uzima država u obliku raznih dažbina kao i deo koji ostaje preduzeću gde su rezultati ostvareni (neto dobit). Neto dobit se raspoređuje na deo na ime dividende, participacije zaposlenih, jačanja fondova preduzeća, ostalih namena, deo koji ostaje privremeno neraspoređen. Ukoliko se u poslovanju ostvari gubitak, takođe se vrši njegovo bilansiranje u smislu pokrića gubitka, a oni se po pravilu pokrivaju na teret kapitala, s tim da se u formalnom smislu pokriće prioritetno vrši na teret rezervnih fondova.

Posledice neregularnosti finansijskog rezultata

Svaka greška u utvrđivanju finansijskog rezultata neminovno se odražava na neku od pozicija u bilansu stanja. Ako se u bilansu uspeha umanje rashodi koji terete prihod ostvaren u izveštajnom periodu, to znači da će finansijski rezultat biti veći nego što bi realno trebalo da bude. Ukoliko se rashodi nerealno povećaju znači da će ukupan zbir rashoda biti veći, a samim tim i finansijski rezultat manji. To znači da će rezultat koji je nerealno umanjen u jednom biti uvećan u narednom obračunskom periodu.

Kada nastane slučaj da se prihodi iskazuju nerealno većim, potraživanje od kupaca po osnovu prodaje će biti fiktivno uvećano i obrnuto.

Metode obračunavanja rezultata (metode sačinjavanja bilansa uspeha)

Obračunavanje periodičnog rezultata u bilansu uspeha pretpostavlja suprotstavljanje međusobno uporedivih veličina, tj. prihoda i rashoda. Obzirom da se po pravilu proizvedene i prodate količine ne podudaraju, one se moraju računski dovesti u sklad da bi se mogao obračunati periodični rezultat. To se može postići primenom metode ukupnih troškova ili metode prodatih troškova.

Metoda ukupnih troškova (račun učinaka) kao kriterijum za obračun uspeha uzima ostvarenu proizvodnju, tj. ostvarene učinke, a ne prodatu proizvodnju. Poslovni rezultat se utvrđuje suprotstavljanjem svih rashoda obračunskog perioda i svih učinaka istog perioda. Računska uporedivost rashoda i prihoda ostvaruje se na taj način što se prihodima od prodaje dodaje povećanje zaliha učinaka, ako je došlo do povećanja, a oduzima smanjenje stanja zaliha, ako su zalihe učinaka u tom periodu smanjene.

Uključivanje promena stanja zaliha u prihode može biti shvaćeno kao indirektna korektura ukupnih rashoda perioda, čime se oni svode na rashode prodatih učinaka. Smanjenje ili povećanje zaliha se može uključiti u bilans uspeha alternativno ili na rashodnu ili na prihodnu stranu.

Ako se bilans uspeha sačinjava po metodi ukupnih troškova moguća je primena bruto ili neto principa. Ova metoda je pogodna za ekonomske analiuze rentabiliteta preduzeća i većih grupacija preduzeća, kao i za upoređenje između preduzeća i za izračunavanje statističkih agregata. Obezbeđuje laku internu i eksternu kontrolu. Bilansu uspeha po metodi ukupnih troškova odgovara forma dvostranog pregleda (konta).

Metoda prodatih troškova (učinaka) – račun prodaje. Ova metoda se sreće i po nazivom račun prodaje. Bilans uspeha sačinjen po ovoj metodi iskazuje samo prihode i

39

rashode koji su dodeljeni obračunskom periodu. Uspeh obračunskog perioda utvrđuje se suprotstavljanjem prihoda od prodaje proizvoda rashodima prodatih proizvoda. Troškovi prodatih proizvoda zovu se još i puna cena koštanja prodatih proizvoda, a nju čine proizvodna cena koštanja i poslovni troškovi. Ova metoda se smatra nepotpunim periodičnim računom uspeha, jer nedostaju prihodi i rashodi koji se odnose na neprodate zalihe.

Da bi račun uspeha postao potpun, čine se razne adaptacije rashodne strane računa uspeha, tako da se ukupnim rashodima proizvodnje dodaju troškovi upravljanja i prodaje i vrednost zaliha gotovih proizvoda na početku perioda. Prema ovoj metodi, rashodi se po pravilu raščlanjavaju prema funkcijama, što podrazumeva praćenje poslovnog procesa po mestima troškova i nosiocima troškova.

Bilans uspeha po metodi prodatih troškova se sastavlja u formi liste, što omogućava vertikalno i horizontalno raščlanjavanje poslovnog rezultata. Negativno je to što se rashodi ne mogu direktno izvlačiti iz finansijskog knjigovodstva nego tek nakon njihovog vezivanja za mesta troškova, zatim nepodobnosti za eksterno izveštavanje. Bilans uspeha sačinjen po ovoj metodi više odgovara analizi finansijskog rezultata, jer jasnije iskazuje prihode i rashode.

Raščlanjavanje u računu uspeha

Suština raščlanjavanja u računu uspeha je u segmentiranju ukupnog (bruto) rezultata prema unapred izabranim kriterijumima. Polaznu osnovu za raščlanjavanje čini princip potpunosti. Zahtev kontrole ostvarenog uspeha nameće potrebu raščlanjivanja ukupnog uspeha prema područjima njegovog nastanka, pa s tim u vezi se zastupa mišljenje da ukupni uspeh treba obavezno podvojiti na poslovni i neutralni. U poslednje vreme zahtev je da se celina uspeha podvoji na područje učinaka, finansijsko područje i područje neutralnog uspeha. Povećanju iskazne moći računa uspeha doprinosi dublje horizontalno, ali i vertikalno raščlanjivanje ukupnog uspeha.

Nezavisno od metode po kojoj je sačinjen bilans uspeha, prihodi mogu da budu bilansirani po sistemu fakturisane ( u prihod se uključuje svaka prodaja proizvoda i usluga) ili naplaćene realizacije (u prihod se uključuju samo naplaćeni prihodi od prodatih proizvoda).

Izgradnja računa uspeha u svetskoj literaturi i praksi

Račun uspeha po metodi ukupnih troškova . Izrada računa uspeha po ovoj metodi pretpostavlja izbor forme prikazivanja ( u upotrebi su forma konta i forma liste) i izbor varijante metode ukupnih troškova. Izbor forme i varijante prati raščlanjivanje prihoda i rashoda prema unapred odabranim zahtevima i isticanje zahtevanih slojeva rezultata. Prema vladajućem mišljenju u ekonomiji preduzeća treba jasno podvojiti tri vrste prihoda i rashoda – poslovne, finansijske i neposlovne.

Račun uspeha po metodi prodatih troškova po pravilu se sastavlja u formi liste, mada nije isključena ni forma konta. Opšte je pravilo jasno isticanje tri grupe prihoda i rashoda – poslovni, finansijski i vanredni.

40

Prema metodi prodatih troškova rashodi se po pravilu raščlanjavaju prema funkcijama, dok se za utvrđivanje troškova proizvodnje proizvedenih proizvoda pretpostavlja raščlanjavanje po mestima i nosiocima, kao i tekuća naknadna kalkulacija.

4.4. Zajednička pitanja bilansa stanja i uspeha

Međusobna uslovljenost bilansa stanja i bilansa uspeha

Bilansi stanja i uspeha predstavljaju dva međusobno povezana, ali po funkciji različita finansijska izveštaja, jer bilans stanja ima zadatak da omogući uvid u imovinsku situaciju i finansijski položaj preduzeća, a bilans uspeha da omogući uvid u zarađivačku sposobnost preduzeća.

Bilans uspeha se zatvara na taj način što se kao njegov krajnji rezultat javlja dobitak ili gubitak. Rashodi nastaju zbog smanjenja sredstava ili povećanja obaveza, dok prihodi nastaju usled povećanja sredstava ili smanjenja obaveza. Iz bilansa stanja praktično nastaje bilans uspeha.

Do momenta bilansiranja, bilans i račun uspeha su formalno nevidljivi, odnosno spojeni u jedan bilans.

Organska veza između bilansa stanja i bilansa uspeha ukazuje da njihova realnost kao i realnost finansijskih rezultata zavisi od realnosti procenjivanja sredstava i obaveza. Što su sredstva procenjena po nižoj vrednosti i što su obaveze procenjene po višoj vrednosti to su rashodi veći i obrnuto, a veći rashodi utiču na smanjenje finansijskog rezultata, a utvrđivanje nerealnog rezultata znači da je i nerealan bilans stanja.

Analiza računa

Knjigovodstveni sistem raspolaže knjigovodstvenim računima koji u značajnoj meri pojednostavljuju način vođenja knjigovodstvene evidencije i obezbeđuju skoro sve podatke i informacije koje su potrebne za projektovanje, izvršavanje, praćenje, kontrolu i analizu poslovanja i procesa rada koji se odvija u preduzeću.

U literaturi se često navodi definicija da je knjigovodstveni račun dvostrani pregled na kome se beleži početno stanje kao i sve promene koje su izazvale povećanje ili smanjenje pojedinih delova aktive ili pasive, tj. pojavu rashoda ili prihoda. Nedostatak je insistiranje na dvostranom pregledu.

Računi su delovi raščlanjenog bilansa odnosno podbilansa i na njima se izražava kretanje i stanje određenog predmeta posmatranja iskazanog u novcu. Do uvida u stanje dolazi se iznalaženjem salda računa (razlika između kretanja u dva suprotna pravca).

Računi bilansa stanja prikazuju pojedine oblike imovine i kapitala preduzeća, a dele se na:

aktivne (računi aktive, rashoda i gubitka), pasivne (pasiva, prihod i dobitak) i aktivno-pasivne (mogu imati aktivan ili pasivan saldo).

U bilans uspeha ubrajaju se: računi rashoda, računi prihoda i

41

računi rezultata.Račun rezultata se javlja kao razlika između prihoda i rashoda u vidu dobitka ili

gubitka i zaključuje se na kraju poslovne godine.Postoje sledeći računi podbilansa bilansa stanja:

podbilans osnovnih sredstava i njihovih izvora, podbilans osnovnih sredstava u pripremi, podbilans obrtnih sredstava, podbilans posebnih sredstava i podbilans spontanih odnosa.

Podbilans bilansa uspeha su: podbilans poslovnih prihoda i rashoda, podbilans finansijskih prihoda i rashoda, podbilans vanrednih prihoda i rashoda.

Analiza aktivnih računa

Aktivni računi prikazuju stanje koje ima aktivan karakter i obuhvataju račune aktive, rashoda i gubutka.

Specifikacija računa aktive po klasama zvaničnog konta:Klasa 0: Neuplaćeni upisani kapital i stalna imovina00 – Neuplaćeni upisani kapital01 – Nematerijalna ulaganja02 – Nekretnine, postrojenja, oprema i biološka sredstva03 – Dugoročni finansijski plasmaniKlasa1: Zalihe10 – Zalihe materijala11 – Nedovršena proizvodnja12 – Gotovi proizvodi13 – Roba14 – Nekretnine pribavljene radi prodaje15 – Dati avansiKlasa2: Kratkoročna potraživanja, plasmani i gotovine20 – Potraživanja po osnovu prodaje21 – Potraživanja iz specifičnih poslova22 – Druga potraživanja23 – Kratkoročni finansijski plasmani24 – Gotovinski ekvivalenti i gotovina27 – Porez na dodatu vrednost28 – Aktivna vremenska razgraničenja29 – Gubitak iznad visine kapitalaRačuni rashoda, koji takođe imaju aktivan karakter, su sledeći:Klasa 5: Rashodi50 – Nabavna vrednost prodate robe51 – Troškovi materijala52 – Troškovi zarada, naknada zarada i ostali lični rashodi

42

53 – Troškovi proizvodnih usluga54 – Troškovi amortizacije i rezervisanja55 – Nematerijalni troškovi56 – Finansijski rashodi57 – Ostali rashodi58 – Rashodi po osnovu obezvređenja imovine59 – Vanredni rashodi i prenos rashodaKlasa 8: Vanbilansna evidencija88 – Vanbilansna aktiva

Analiza pasivnih računa

Pasivni računi prikazuju stanje koje ima pasivan karakter i obuhvataju račune pasive, prihoda i dobitka.

Specifikacija računa pasive po klasama zvaničnog konta izgleda ovako:Klasa 3: Kapital30 – Osnovni i ostali kapital31 – Neuplaćeni upisani kapital32 – Rezerve33 – Revalorizacione rezerve34 – Neraspoređena dobit35 – GubitakKlasa 4: Dugoročna rezervisanja i obaveze40 – Dugoročna rezervisanja41 – Dugoročne obaveze42 – Kratkoročne finansijske obaveze43 – Obaveze iz poslovanja44 – Obaveze iz specifičnih poslova45 – Obaveze po osnovu zarada i naknada zarada46 – Druge obaveze47 – Obaveze za porez na dodatu vrednost48 – Obaveze za ostale poreze – doprinose i druge dažbine49 – Pasivna vremenska razgraničenjaKlasa 6: Prihodi60 – Prihodi od prodaje robe61 – Prihodi od prodaje proizvoda i usluga62 – Prihodi od aktiviranja učinaka i robe63 – Promena vrednosti zaliha učinaka64 – Prihodi od premija, subvencija, dotacija, donacija i sl.65 – Drugi poslovni prihodi66 – Finansijski prihodi67 – Ostali prihodi68 – Prihodi od usklađivanja vrednosti imovine69 – Vanredni prihodi i prenos prihodaKlasa 8: Vanbilansna evidencija89 – Vanbilansna pasiva

43

ZAKLJUČAK

Poslovanje preduzeća mora da se istakne u računovodstvenim izveštajima koji obuhvataju bilans stanja, bilans uspeha, aneks i dodatne finansijske izveštaje, izveštaj o poslovanju, kao i konsolidovane finansijske izveštaje za grupu kao celinu.

Bilans stanja predstavlja ekonomsku sliku privrednog subjekta koja govori o stanju sredstava i izvora sredstava sa stanovišta obima, dinamike i strukture.

Bilans stanja mora da bude u ravnoteži. Dve bilansne perspektive nazivaju se aktiva i pasiva.

Aktiva je odraz aktivne mase (celokupne imovine) koja funkcioniše u preduzeću. Potiče od latinske reči „agere“ što znači raditi, delati, biti aktivan.

Aktivu čine realne i fiktivne stavke. Realne stavke čine sredstva (imovina), a fiktivne smanjenje sredstava.

Sredstva pomoću kojih preduzeća izvršavaju zadatke imaju karakter stalne (realne) aktive. Realna aktiva obuhvata poslovna i posebna sredstva. Pomoću poslovnih sredstava se izvršava osnovni zadatak preduzeća. Ova sredstva se dele na osnovna i obrtna. Karakter sredstava posebne namene imaju sredstva rezervi, sredstva zajedničke potrošnje, sredstva za proširenu reprodukciju itd.

Karakter fiktivne aktive imaju dužničko – poverilački odnosi, koji se javljaju u vidu sumnjivih, spornih i nenaplativih potraživanja.

Pasiva je odraz neaktivne mase (trajni kapital i obaveze) i snosi sav teret aktivne mase angažovane u poslovanje. Potiče od latinske reči „pati“ što znači trpeti, snositi, podnositi. Pasiva pokazuje „neaktivnu masu“ i pruža informacije odakle sredstva potiču. Pasiva izražava finansijsku konstituciju preduzeća

Bilans uspeha predstavlja dvostrani pregled rashoda i prihoda nastalih u utvrđenom obračunskom periodu. Pokazuje finansijski rezultat (prihodi veći od rashoda) poslovanja preduzeća posmatran sa dve perspektive. Pozitivan finansijski rezultat označava povećanje sopstvenih izvora sredstava, odnosno povećanje vlastitih sredstava u toku obračunskog perioda, a negativan (rashodi veći od prihoda) smanjenje. Na kraju obračunskog perioda se rezultat koji proizilazi iz razlike prihoda i rashoda prenosi u bilans stanja, kao definitivno povećanje ili smanjenje vlastitih sredstava.

Bilans uspeha može biti periodični i godišnji, može se sastavljati po bruto i neto principu, a bruto više odgovara principu jasnosti zbog zabrane saldiranja prihoda i rashoda, te je njegova iskazna moć daleko veća, što je u skladu sa načelima urednog knjigovodstva. Saldiranje prihoda i rashoda po neto principu može da bude delimično ili potpuno. Kao bilans stanja, može se iskazati u formi konta i tabele.

Za razliku od analize bilansa pojedinačnih preduzeća koja već odavno predstavlja uobičajen način obrade godišnjih obračuna, analiza bilansa grupe tek nešto više od decenije dobija značaj koji joj bez sumnje pripada. Razloge za ovo treba tražiti ne samo u okolnostima da se i bilans grupe javlja na samom kraju devetnaestog veka, već čini se više u činjenici da je u računovodstvenoj praksi, odnosno pri sastavljanju finansijskih izveštaja grupe pravnoj samostalnosti preduzeća, njenih članica pridavan veći značaj u odnosu na činjenicu da ta pravno samostalna preduzeća čine jednu ekonomsku celinu.

44

Prihvatanjem teorije ekonomskog jedinstva kao osnoveza sastavljanje bilansa grupe bitno je promenjen cilj sastavljanja konsolidovanog obračuna. Konsolidovani obračun, saglasno pomenutoj teoriji, ima za cilj da korisnicima prezentira imovinski, finansijski i prinosni položaj grupe kao da je ona ne samo ekonomska već i pravna celina. Konsolidovanom obračunu je, dakle, dodeljen isti onaj cilj koji za pojedinačno preduzeće ima njegov godišnji obračun. Shvatanje grupe kao ekonomske celine i iz njega rezultirajuća promena cilja konsolidovanog obračuna učinila je svrsishodnom njegovu analizu. Okolnost da, prema opšteprihvaćenom mišljenju, bilansi zavisnih preduzeća predstavljaju nedovoljan i nedovoljno pouzdan izvor informacija upotrebnih za ocenu njihovog finansijskog i prinosnog položaja, budući da je reč o bilansima istina pravno, ali ne i ekonomski nezavisnih preduzeća, samo je dodatno učinila opravdanom obradu podataka iz godišnjih obračuna grupe.

Usvajanje Sedme direktove Evropske zajednice 1983. godine i prihvatanjem međunarodnih računovodstvenih standarda, koji se odnose ne samo na finansijske izveštaje pojedinačnih preduzeća, već i na konsolidovane izveštaje, poslednjih decenija ostvaren je značajan stepen harmonizacije u sastavljanju finansijskih izveštaja grupa preduzeća, što je stvaranjem mogućnosti za upoređivanje grupa analizi dalo dodatni podsticaj.

Proširenje obaveze sastavljanja konsolidovanog obračuna i na matična preduzeća koja se vode u formi društava sa ograničenom odgovornošću, kao i sve češće povezivanje u grupe manjih i srednjih preduzeća, značajno je povećalo broj korisnika konsolidovanih obračuna, odnosno pokazatelja o njihovom finansijskom i prinosnom položaju, koji se utvrđuju analizom.

Analiza konsolidovanog obračuna treba korisnicima finansijskih izveštaja grupe da pruži osnovu za izvođenje zaključaka o budućem razvoju finansijskog i prinosnog položaja grupe kao celine. Ovo su dakle, isti oni ciljevi koje ima i analiza bilansa pojedinačnih preduzeća, što je razumljivo, budući da konsolidovani obračun i predstavlja pojedinačni bilans grupe.

Specifičnosti analize konsolidovanog godišnjeg obračuna se ogledaju u području pripreme podataka za analizu, izboru pokazatelja za ocenu finansijskog i prinosnog položaja i potrebi analize odnosa finansijskog i prinosnog položaja matičnog preduzeća s jedne i ostalih preduzeća članica grupe s druge strane.

Pored uobičajenih kvantitativnih informacija sadržanih u bilansu stanja i bilansu uspeha analiza bilansa grupe pretpostavlja korišćenje čitavog niza kvalitativnih informacija, koje se odnose na krug konsolidovanja, zakonske osnove uključenja, dan bilansa, metode bilansiranja i procenjivanja, metode konsolidovanja i tehnike konsolidovanja. Pomenute kvalitativne informacije treba da omoguće ocenu upotrebljivosti određenih instrumenata analize, kao što su upoređene u vremenu i između grupa, na primer. Oni su istovremeno osnova za dalju pripremu podataka za analizu.

Pri postojanju 100% učešća matičnog u zavisnim preduzećima, pokazatelji koji se u analizi koriste za ocenu finansijskog i prinosnog položaja grupe identični su onima koje koristi analiza pojedinačnih preduzeća.

Ukoliko međutim, kao što je to najčešće slučaj postoji učešće manjinskih akcionara u zavisnim društvima, tada se pri utvrđivanju pokazatelja mora ta činjenica imati u vidu. Pored uobičajenih pokazatelja prinosnog i finansijskog položaja u analizi bilansa grupe koriste se i specifični pokazatelji za grupu. Pojava ovih pokazatelja je uslovljena okolnošću

45

da posmatrano sa gledišta vlasništva grupa pripada matičnom preduzeću kao većinskom vlasniku i manjinskim akcionarima. Da bi se dobio jasniji uvid u učešća manjinskih akcionara, utvrđuje se stopa učešća manjinskih akcionara u kapitalu grupe i stopa ukamaćenja kapitala koji su grupi na raspolaganje stavili ovi vlasnici.

Za potrebe upravljanja grupom, analiza grupe kao celine, koja se zasniva na konsolidovanom obračunu ne može pružiti sve potrebne informacije. Da bi se dobio jasniji uvid u odnose u okviru same grupe, grupa se raščlanjava na matično preduzeće i ostala preduzeća koja čine grupu. Analiziranje odnosa između ova dva dela grupe može pružiti važne dodatne informacije o raspodeli aktivnosti, kapitala i rezervisane dobiti.

Analizom konsolidovanog obračuna se dobijaju informacije koje sliku o grupi kao ekonomskoj celini i o odnosima između matičnog preduzeća i ostalih preduzeća članova grupe čini jasnijom. Na taj način osnova na kojoj korisnici konsolidovanih finansijskih izveštaja zasnivaju svoje poslovne odluke postaje potpunija i pouzdanija.

46

LITERATURA

1. Radovanović, R., „Finansijsko knjigovodstvo“, Valjevo, 1995.2. Radovanović, R., „Bilansi preduzeća i banaka“, Beograd, 1999.3. Ranković, J., „Teorija bilansa“, Beograd, 2003.4. Ranković, J., „Upravljanje finansijama preduzeća“, Beograd, 1999.5. Romić, L., „Teorija bilansa“, Subotica, 2003.6. Krasulja, D., Ivanišević, M., „Poslovne finansije“, Beograd, 2003.7. Downes, J., Goodman, E.J., „Dictionary of Finance and Investment Terms“,

Barron's Educational Series Inc., 1987.8. Andrijašević., A., „Analiza poslovanja sa teorijom i analizom bilansa“, 2007.

47