Florence Hartmann 

MIR I KAZNA 

   

TAJNI RATOVI MEĐUNARODNE 

POLITIKE I PRAVOSUĐA 

Žrtvama masovnih zločina 

Istina i tačnost, prije nego strast. Ravmond Aron    

NAPOMENA  

Priča koja slijedi događa se iza kulisa međunarodne politike i pravosuđa. Autorica, iako nekadašnja novinarka pariškog Le Mondea, ne nudi nam, međutim, novinarsko istraživanje, nego nam kao izravan svjedok otvara ta zatvorena  vrata.  Navodi  i  obavijesti  koje  će  čitatelj  otkrivati,  nisu,  dakle,  prikupljani  od  osoba  nazočnih razgovorima, pregovaranju  ili zatvorenim sastancima, na kojima se zbiva većina događaja koje prenosi, nego ih je autorica neposredno čula i zabilježila.  

U svojstvu glasnogovornice i savjetnice za Balkan tužitelja Međunarodnog kaznenog suda za bivšu Jugoslaviju (ICTY) od oktobra 2000. do oktobra 2006., Florence Hartmann nalazila se u srcu događaja o kojima govori u ovom djelu. Kao osoba koja je bila na sastancima na kojima su se donosile strateške odluke Suda, sudjelujući u unutarnjim  raspravama  Tužiteljstva  o  strategijama  kaznenog  progona,  uključena  u  pripremanje  susreta  i nazočna  razgovorima  između  tužiteljice  Carle  del  Ponte  i  najviših  političkih  dužnosnika,  svjedok  njihovih telefonskih  razmjena  gledišta,  prateći  tužiteljicu  na  svim  njezinim  putevima,  ona  nam  je  danas  vodič  kroz svijet koji je do sada bio zatvoren za javnost.  

Autorica nam  tako posuđuje  svoje uši  i oči. Ali  to  čini  kao brižna novinarka:  informacije  su prikupljene na temelju  osobnih  bilješki,  ali  također  provjerenih  i  ponekad  upotpunjenih  zapisnicima  sa  sjednica  i  drugim internim  izvještajima  kojima  je  imala pristup.  Izvore navodi  samo  za one  informacije  koje nisu prikupljene izravno ili dolaze izvan ICTY‐a. No, događaji koje je kroz šest godina proživljavala iznutra ne mogu se izdvojiti iz konteksta  i odijeliti od  razdoblja koje  je prethodilo njezinu dolasku u Hag, u  sjedište  ICTY‐a u Nizozemskoj. Autorica je, dakle, na temelju internih dokumenata rekonstruirala činjenice koje su prethodile oktobru 2000. trudeći se doprijeti do najmanje poznatih ili čak neslućenih aspekata tog razdoblja.  

Jedno  poglavlje  ove  knjige  napominje  određen  broj  elemenata  dokaza  iznesenih  na  procesu  Slobodanu Miloševiću, prvom  šefu države kojemu  je  sudilo međunarodno pravosuđe. Dio  tih autentičnih dokumenata dostupan  je  i na  internetu, posebno neka  telefonska prisluškivanja koja  čitatelj  tamo može naći. Sud  je na vlastitoj  internetskoj  stranici  (www.un.org/icty) prikupio zapisnike  sudskih  rasprava  i  sudske odluke, ali nije sustavno spojio dokaze prihvaćene tijekom različitih sudskih postupaka. Autorica se odlučila radije oslanjati na razasute i teško dostupne dokumente, nego na svjedočenja iznesena na javnim sudskim raspravama.  

Međunarodno pravosuđe pripada svima nama jer je stvoreno da bude u službi Čovječanstva. Otkriti njegovo skriveno lice čini se neophodnim čime ta otkrića omogućuju bolje razumijevanje, pa onda i bolje ovladavanje ulozima koji se ocrtavaju bez našeg znanja.  

Iza  zatvorenih vrata  sve  se uvijek  čuva u  tajnosti. Tek  sićušan dio  izranja pri otvaranju arhiva, desetljećima poslije. Sve što  je rečeno  ili obećano ne smije se zaboraviti  jer svaka riječ može naknadno zadobiti posebnu važnost. Prema stupnju povjerljivosti,  te se bilješke  ili predaju arhivima  ili se pažljivo stavljaju po strani, na raspolaganje ovlaštenoj osobi koja će odlučiti predati ih ili ne svojem sljedniku.  

Pri  nekim  se  susretima  od  sudionika  traži  da  ništa  ne  bilježe. Može  se  čak  zahtijevati  da  se  ni  jedan  od dokumenata o kojima se raspravljalo ne  iznosi  iz prostorije. Ponekad su savjetnici  jedne od strana zamoljeni da iziđu. Katkad se to traži selektivno. Domaćin može zahtijevati, ovisno o temi rasprave, isključenje jednoga od  savjetnika  zbog  njegove  nacionalnosti,  uz  izliku  da  informacije  koje  će  se  razmijeniti  mogu  zanimati njegovu vladu. Ostalima se naprotiv odobrava da ostanu. Neki visoki dužnosnici više vole razgovore u  četiri oka  u  prirodi  ili  u  odvojenim  kabinetima  da  bi  se  uvjerili  u  potpunu  povjerljivost  rasprave.  Ipak  se  rijetko događa da na kraju takvih razgovora nema nikakve zabilješke, čak ni privatne.  

Bilješke  predane  arhivima  sažimaju  sadržaj  rasprava  i  ističu  glavne  tačke.  Budući  da moraju  sintetizirati  i parafrazirati,  oni  koji  ih  zapisuju  ne  prenose  vjerno  ljudsku  ili  ponekad  „neljudsku"  dimenziju  tih  istupa  i reakcija, kao ni riječi koje su upotrebljavane. Autorica je, dakle, odlučila dati samo autentične navode različitih sudionika kako bi bez filtera propustila čitatelja u taj zabranjeni prostor.  

PREDGOVOR Raspršeni snovi čovječanstva  

Politika je umijeće sprečavanja ljudi da se bave onim što ih se tiče.  Paul Valerv  

Više od šezdeset godina nakon Suda u Nürnbergu i Tokiju, međunarodna pravda dobiva novi polet, kojemu se dugo nije nadala. S ciljem da potisne ne‐kažnjivost, ona  je golem korak u napretku  čovječanstva. Ali da  taj projekt,  u  koji  svako  ljudsko  biće  izloženo  ratnoj  opasnosti  ulaže  tolike  nade,  ne  bi  ostao  nedovršen, međunarodna pravda morat će se, malo pomalo, nametnuti svima i za svakoga. Stvoren 1993., Međunarodni kazneni  sud  za  bivšu  Jugoslaviju  (ICTY),  zatim  onaj  u  Ruandi  (ICTR),  uspostavljen  sljedeće  godine,  bili  su preteče Međunarodnog kaznenog  suda koji, od Demokratske Republike Kongo do Sudana  i Ugande, danas traži  odgovornost  glavnih  ratnih  vođa.  U  kojem  su  se  okruženju  razvijale  te  prve međunarodne  instance poslije onih koje su stvorene nakon završetka Drugog svjetskog rata? Koji su im bili uspjesi, pogreške, koje su bitke  vodili? Ako  petnaestak  godina  poslije  njegova  osnivanja  zaronimo  u  kulise Međunarodnog  kaznenog suda za bivšu Jugoslaviju (ICTY), naći ćemo brojne odgovore  i rasvijetliti  izazove s kojima će se u godinama  i desetljećima koja slijede morati suočiti međunarodna pravda koja danas muku muči da bude uvjerljiva.  

Desetog marta  1998.  Louise  Arbour,  tužiteljica Međunarodnog  kaznenog  suda  za  bivšu  Jugoslaviju  (ICTY) 

uznemirena  je  pogoršanjem  stanja  na  Kosovu.  Ona  upozorava  kako  je  nadležna  za  cijelo  područje  bivše 

Jugoslavije i da „dobiva informacije i dokaze o izgredima na Kosovu". U februaru je Milošević poslao specijalne 

jedinice  u  dolinu  Drenice,  kolijevku  albanske  pobune  na  Kosovu  protiv  vlasti  u  Beogradu  i,  kako  se 

pretpostavlja, sjedište cijele nove Vojske za oslobođenje Kosova (UCK). Situacija neumoljivo klizi prema ratu. 

Sedmog  jula,  Louise Arbour pojačava  ton:  „Izgredi  su prerasli u oružani  sukob... prema  tome, namjeravam 

podnijeti optužbe za zločine protiv čovječnosti ili ratne zločine ako se utvrde dokazi." Velike sile je podržavaju. 

Dvije  rezolucije Vijeća  sigurnosti, 31. marta  te 23.  septembra 1998.  ističu nadležnost  Suda nad Kosovom  i 

obavezu  vlasti  u  Beogradu  da  s  njime  surađuje.  Taj  polet  u  kojem  se  čini  da  sudstvo  ima  prvenstvo  pred 

politikom kratkog  je vijeka. Jer upravo da bi prisilili Miloševića na pregovore, Amerikanci  i Europljani svojom 

podrškom žele učiniti uvjerljivom prijetnju optužbom protiv najodgovornijeg za ovu novu kampanju etničkog 

čišćenja na Balkanu krajem XX. stoljeća.  

Trinaestog  oktobra  1998. Milošević  potpisuje  sporazum  o  primirju  s  američkim  pregovaračem  Richardom Holbrookeom,  koji  i  ne  spominje  ICTY.  „Nadležnost  Tribunala  ne može  biti  ulog  ni  za  kakve  pregovore", odbrusila je odmah tužiteljica. Da bi se sama uvjerila da su zločini stvarno počinjeni, najavljuje kako želi doći na lice mjesta. Milošević se protivi. Izdaje joj vizu samo za Beograd, što ona odbija. Njezini ponavljani zahtjevi da na Kosovo pošalje svoje istražitelje ostaju mrtvo slovo na papiru. Vijeće sigurnosti ne želi ugroziti primirje osuđujući Beograd zbog odbijanja suradnje s međunarodnom pravdom. Za velike sile sud je samo oruđe, koje je korisno ako služi njihovim političkim namjerama.  

Milošević ne haje za prijetnje kanadske magistratkinje1

. Petnaestog januara 1999. njegove jedinice zauzimaju selo Račak  i pogubljuju  četrdesetak  kosovskih  seljaka. Primirje  je  time poništeno.  Šef međunarodne misije zadužene  za  nadgledanje  primirja  na  Kosovu  William  Walker,  odmah  to  proglašava  „zločinom  protiv čovječnosti". Louise Arbour je bijesna i telefonira Walkeru.  

1 Termin magistrat/kinja se odnosi na tzv. "viši rang" sudaca koji imaju i državne ovlasti. Termin magistrat je uobičajen u užim pravnim krugovima, naročito u angloameričkim zemljama. Građanski službenik kojem su dane upravne i zakonske ovlasti, (op. ur)  

„Pošaljite svoje stručnjake u roku od 24 sata, s vizom ili bez nje", predlaže Amerikanac. Louise Arbour se 19. januara pojavljuje na granici  između Makedonije  i Kosova. Zapreka  je nepremostiva. Carinik se ruga  listajući putovnicu  glavne  tužiteljice,  ustanovljuje  da  nema  vizu  i  kaže  joj  da  se  vrati  natrag  zajedno  sa  svojom impresivnom  novinarskom  pratnjom.  Poraz  je  tim  bolniji  što  ne  dobiva  nikakvu  političku  podršku  iz prijestolnica koje su prije pet godina osnovale Tribunal.  Iako  je u napasti da dade ostavku, Louise Arbour se suzdržava pri povratku u Hag. Cijeli Tribunal  joj priređuje  trijumfalan doček. Usudila  se. Ovim putovanjem implicitno je dala znak Miloševiću da je pod istragom.  

Ali sada  je vrijeme diplomacije. Poslije dva  tjedna pregovora u Rambouilletu, pojavljuje se nacrt sporazuma koji ne vodi mnogo računa o Tribunalu. Još jednom je politički pragmatizam iznad sudstva. Američka sutkinja Gabrielle Kirk McDonald, predsjednica Tribunala, šalje 23. februara otvoreno pismo francuskom i britanskom ministru  vanjskih poslova, Robinu Cooku  i Hubertu Vedrineu. Poziva  ih  „da ne  žrtvuju načela na  kojima  se temelji  Tribunal u  korist  kratkoročnih  političkih  interesa".  „Nema mira bez pravde", potvrđuje  i  tužiteljica. Milošević odlučuje ‐on ne želi ni mir ni pravdu.  

U noći između 23. i 24. marta NATO počinje operaciju Združene snage protiv režima u Beogradu. Zločini se ne zaustavljaju, čak se udvostručuju. Stotine hiljada Albanaca deportirano  je prema kosovskoj granici. Dvadeset šestog  marta  Louise  Arbour  upozorava  Miloševića  da  će  „istražiti  sva  teška  kršenja  međunarodnog humanitarnog  prava,  posebno  ona  koja  uključuju  zločine  protiv  civilnog  stanovništva..."  Za  zapadne prijestolnice Milošević  više  nije  ključ  problema  na  Balkanu,  nego  samo  srce  problema.  One  ponovo  vide Tribunal  kao  oružje  protiv  palikuće.  U  Bruxellesu,  Londonu,  Parizu  i Washingtonu,  Louise  Arbour  primaju raširenih  ruku.  Zapadnjački  dužnosnici  obećavaju  da  će  predati  Haškom  sudu  „sve  informacije"  kojima raspolažu  o  operacijama  njegovih  oružanih  snaga,  njihovoj  organizaciji,  liniji  zapovijedanja  i  njihovim zločinima. Na kraju će joj predati samo malen dio. Ali želi se u prvom redu stigmatizirati neprijatelja da bi se bolje  opravdao  nastavak  NA‐TO‐ovih  bombardiranja  Srbije.  I  da  bi  to  postigli,  ne  oklijevaju  uspoređivati Miloševića  s  Hitlerom  ili  Staljinom,  ili  ga  nazivati,  kako  to  čini  Robin  Cook,  „serijskim  etničkim  čistačem". George Robertson, britanski ministar obrane optužuje ga  za genocidne planove. To  je  termin  koji  zapadne vlade izbjegavaju kad ne žele intervenirati. Budući da ih međunarodna Konvencija o sprečavanju i kažnjavanju zločina  genocida obavezuje na djelovanje  za  sprečavanje  ili  zaustavljanje  takvih  zlodjela,  izbjegavale  su  taj termin nekoliko godina prije u Bosni, a još više u Ruandi.  

Louise  Arbour  se  ne  zavarava.  Njezin  rad  instrumentaliziraju.  Ali međunarodna  pravda  prečesto  je  žrtva političkog  nehaja,  a  da  se  ne  bi  veselila  toj  podršci.  Istražitelji  ICTY‐a  počinju  prikupljati  prva  svjedočenja izbjeglica  koje bježe  s Kosova. U Hagu  Louise Arbour preuzima osobno  taj predmet.  Imenuje dvoje mladih američkih  pravnika,  Nancy  Paterson  i  Clinta William‐sona,  da  sastave  optužnicu.  Kao  dirigent  ravna  ovim dvama  magistratima  i  proučava  svaki  dokument,  svaki  dokaz  koji  su  prikupili  njezini  istražitelji,  ali  i međunarodne organizacije  i nevladine udruge. Louise Arbour zna da  je upala u trku s vremenom. Početkom maja  NATO‐ovi  udari  još  nisu  naveli  Miloševića  na  popuštanje  i  on  još  uvijek  odbija  raspoređivanje međunarodne  sile  na  Kosovu. Međunarodna  zajednica  je  u  slijepoj  ulici.  Louise  Arbour  strahuje  da  će  se Miloševiću ponuditi  trgovina: dolazak međunarodnih snaga u zamjenu za prekid  istrage koju  je protiv njega otvorio  ICTY.  Ratni  vođa  ima  sve  razloge  da  se  cjenka  o  svojoj  slobodi  u  zamjenu  za mir.  Sredinom maja Beograd daje nadu u otvaranje  i proglašava prihvatljivim prijedlog  raspoređivanja vojne  sile „unatoč nekim ogradama". Kanadska tužiteljica upozorava: „Ne može biti nikakva oblika  imuniteta što se nas tiče.  Ići ćemo dokle nam  to dopuštaju dokazi." Odlučuje  zadati posljednji udarac dok  traje  jako diplomatsko djelovanje u cilju dogovora.  U  subotu  22.  maja,  u  svojem  uredu  u  Hagu,  u  Nizozemskoj,  Louise  Arbour  potpisuje  optužnicu.  Glavni optuženik zove se Slobodan Milošević. Prvi put u povijesti međunarodno sudstvo optužilo je jednog državnog poglavara na vlasti za zločine protiv  čovječnosti. Louise Arbour nije nikoga prethodno obavijestila. Odbila  je konzultirati se s velikim silama zbog straha da ne izvrše pritisak. Obaviještena je samo šačica bliskih suradnika. Ali  mnogi  još  važu  za  i  protiv,  a  neki  strahuju.  Louise  Arbour  i  njezino  okruženje  primili  su  višemanje eksplicitne  signale  od  nekih  diplomatskih  ureda  koji  se  čuvaju  svega  što  bi moglo  usporiti  ili  komplicirati rješenje krize, boje se svake dodatne zapreke na putu dogovornog rješenja do kojeg nikako da se dođe. Čini se da  je Milošević  spreman  prihvatiti  prijedlog  skupine G8  kojim  bi  se  zaustavilo  nasilje  na  Kosovu.

2 

Ne  žele 

odbaciti  jedinog  sugovornika  koji  može  odlučivati  o  miru.  Svaka  bi  optužba  bila  preuranjena,  čak „katastrofalna",  jer bi nosila opasnost da se „Milošević zainati". „Optužnica bi dovela u opasnost  izglede za mir",  tvrdi  izaslanik  iz  Moskve  koji  posebno  dolazi  u  Hag.  Louise  Arbour  sliježe  ramenima.  Isto  čini  i  s Amerikancima koji preuzimaju vodstvo  i ustrajno  traže da pričeka  zgodniji  trenutak.  "Predlažem Madeleine Albright  da  me  ne  pokušava  naći",  daje  na  znanje  jednom  američkom  sugovorniku  koji  je  naziva  da  bi organizirao  telefonski  sastanak  s  američkom  državnom  tajnicom. U  svakom  slučaju,  kasno  je,  optužnica  je potpisana.  

 

'Budite nepopustljivi', rekla mi je Madeleine Albright u času imenovanja (u ICTY, u septembru 1996.; op. a.) pa dobro,  pokazat  ću  da  sam  nepopustljiva",  odgovorila  je  Louise  Arbour  u  oči  Christianu  Chartieru, glasnogovorniku Tribunala. Kanađanka označava svoj teren kako bi spriječila svako političko uplitanje. Kad je izvršila posao, izgubila se na četrdeset osam sati na jugu Francuske, kod prijatelja. Optužnica nije samo protiv Slobodana Miloševića nego cijelog srpskog vodstva uključenog u zločine protiv kosovskih Albanaca. Uz Milana Milutinovića, predsjednika  Srbije, na njoj  su  i Dragoljub Ojdanić,  šef Generalštaba, potpredsjednik  savezne vlade Nikola  Šainović  i ministar  unutarnjih  poslova  Srbije  Vlajko  Stojiljković.  Ali  u  skladu  s  proceduralnim pravilima  ICTY‐a, optužnica nije pravovaljana dok  je ne potvrdi  i  supotpise  sudac. Cijeli predmet,  tri hiljade stranica u desetak debelih registratora, predan je dakle sucu Davidu Huntu. Poslije vikenda za Duhove, koji je prosjedio zatvoren u svojem uredu proučavajući predmet, australski sudac potpisuje 24. marta odluku kojom potvrđuje optužnicu i pripadajuće naloge za uhićenje.  

Ali  Louise  Arbour  ne  želi  objaviti  optužnicu  prije  četvrtka  27. maja.  Razlog  je  vrlo  jednostavan.  Jedan  od istražitelja  Tribunala  nalazi  se  u  Beogradu  pod  krinkom  misije  UN‐a  koju  vodi  Sergio  Vieira  de  Mello. Delegacija odlazi s teritorija Srbije u četvrtak ujutro. Louise Arbour odbija  i najmanji rizik. U utorak 25. maja leti  za  Stockholm,  gdje  glavni  tajnik UN‐a  Kofi Annan  sudjeluje  na  konferenciji. Njega  prvoga  obavještava. Zatim šalje šifriranu poruku nizozemskom ministru vanjskih poslova Josiasu van Aartsenu: „Poslane su loptice za golf." Sada ministar zna da su optužbe potvrđene  i da mora, prema brižljivo pripremljenom planu, sasvim diskretno, proslijediti obavijest nekima od svojih kolega kako bi mogli opozvati svoje sugrađane koji su u misiji u  toj  regiji. Procurit  će  iz  američkih  izvora. Već  krajem poslijepodneva, u  srijedu 26. maja, CNN otkriva da Slobodana Miloševića traži Haški sud. Svejedno. Louise Arbour sazvala  je novinsku konferenciju za sutradan. Pred  prepunom  dvoranom  objavljuje  optužnicu  protiv  petorice  iz  Beograda  zbog  deportiranja  sedamsto četrdeset hiljada  kosovskih Albanaca  i  zbog ubojstva najmanje  tristo  četrdeset  identificiranih osoba. Da bi pretekla  one  koji  će  rado  ukazivati  na  opasnosti  koje  ta  optužnica  donosi  mirovnom  procesu  u  tijeku, odgovara im: „Uvjerena sam, isto kako je bilo uvjereno Vijeće sigurnosti kad je osnivalo Tribunal i kad je u više navrata  posljednjih mjeseci  pozivalo  da  se  pripazi  na  Kosovo,  da  će  plod  naših  napora  donijeti  značajan doprinos miru. Nikakav  trajan  i  vjerodostojan mir  ne može  počivati  na  nepravdi  i  nekažnjivosti. Odbijanje zahtijevanja od ratnih zločinaca da odgovaraju za svoja djela bila bi uvreda onima koji poštuju zakon, bila bi izdaja onih koji zakonu povjeravaju svoje živote  i sigurnost." Nekoliko tjedana poslije Louise Arbour odlazi  iz Tribunala.  

Optužnica protiv Slobodana Miloševića  iznenadila  je zapadne vlastodršce koji ga  još uvijek, unatoč njegovim zločinima,  smatraju nužnim  sugovornikom. Ona  im  sužava manevarski prostor usred procesa pregovaranja. Pred  imperativom mira diplomati nikada ne oklijevaju optužiti slijepu pravdu koja ne vodi računa o njihovim poteškoćama da ratne vođe dovedu za pregovarački stol. Optužnica protiv državnog poglavara može, prema njima, osujetiti svaku nadu da će se mir postići pregovorima. I pod izlikom borbe protiv nepravde, ona je može produljiti.  Ali  većina  njih  radije  skriva  svoju  zbunjenost  javnim  izjavama  u  korist  suda  i  borbe  protiv nekažnjivosti. Samo Moskva otvoreno osuđuje tu odluku nazivajući je „političkom" i ističe da dolazi u  

26.  maja  1999.  osam  industrijski  najrazvijenijih  zemalja  svijeta  u  skupini  G8  složilo  se  o  „razmještanju  na  Kosovu međunarodnih učinkovitih civilnih i sigurnosnih snaga".  

najgorem  času. U  Francuskoj  Jean‐Pierre  Chevenement, ministar  unutarnjih  poslova,  jedini  je  koji  osuđuje „ovu inicijativu (koja; op. a.) ne služi miru".  

Kao gospodar rata i mira već osam godina, Slobodan Milošević mislio je da je nedodirljiv. Da nije pretjerao na Kosovu, vjerovatno nikad ne bi bio pozvan na odgovornost. Sada, pritiješnjen uza zid, stisnut  između  čekića pravde i nakovnja NATO‐a, strahujući da će ovom optužnicom biti izbačen iz igre, prisiljen je popustiti. Mislio je da će zahvaljujući susretljivosti Moskve i dvostrukoj igri Zapada izbjeći bijes ICTY‐a. U toj kulturi imperativa mira  koji  se  kupuje  pod  svaku  cijenu,  pri  čemu  se  često  predlaže  pregledavanje  kroz  prste  partnerima neophodnima za pregovaranje, Milošević je vjerovao u svoju nekažnjivost. Nisu li mu je već jedanom dali kad je potpisao mir u Bosni poslije tri i pol godine krvoprolića i poslije pokolja u Srebrenici, za koje je Washington, međutim,  imao dokaze njegove umiješanosti?

3 

Pobijedit će ga borbenost Louise Arbour. Milošević je prisiljen pozvati natrag svoje pse rata  i ušutkati oružje. Tribunal  je odnio pobjedu tamo gdje nije uspjela diplomacija. „Vjerujemo da je pravda majka mira", likuje u julu Madeleine Albright.  

Dva izaslanika, Rus Viktor Černomirdin i Finac Martti Ahtisaari, susreću se s Miloševićem početkom juna kako bi zapečatili uvjete mira koje će Rezolucija 1244 Vijeća sigurnost službeno proglasiti 10. juna 1999. „Optužnica ne mijenja mnogo", tvrdi američki State Departement. Kad se vratio mir, Slobodan Milošević, prvi predsjednik na  vlasti  kojeg  je  optužilo međunarodno  pravosuđe,  ostaje  nedostupan  pravdi.  NATO,  koji  drži  snage  na Kosovu da bi jamčio mir, nema pristup srpskom teritoriju ni ovlasti da uhiti ratne zločince. A Clinton priznaje: „Ako ostane u Srbiji, vjerovatno neće biti izručen, a ne mislim da Transatlantski savez može upasti u Beograd kako bi mu uručio optužnicu."  

Tigar od papira urlikao  je  i pružio kandže, ali  je  i dalje sasvim bezopasan. Optužujući Slobodana Miloševića, Tribunal je  ipak opravdao razloge svojeg postojanja. U vladama kao  i u samom ICTY‐u nitko zaista ne vjeruje da  će  se  krvoločnom  vođi  jednog  dana  suditi. Njegova  optužnica  izaziva  jednoduš‐nost  jer  svima  umiruje savjest. Ali izvršenje pravde i dalje nije vjerovatno. Velikim silama Miloševićevo uhićenje nije prioritet, pa čak ni  cilj. Tako, dok Srbiji obećavaju  značajnu materijalnu pomoć  čim Milošević bude  svrgnut  s vlasti, njegovo uhićenje nije uključeno u pogodbu. Svi u Beogradu misle da je Milošević opet dobio nekakav oblik imuniteta u zamjenu za podršku mirovnom planu za Kosovo.  

Louise Arbour brzo  je shvatila dvoličnost država u odnosu na primjenu međunarodnog prava kad ona prijeti da  poremeti  političku  računicu.  Razumjela  je  kako međunarodno  pravosuđe  teško  zadržava  kontrolu  nad svojom kaznenom strategijom, bez koje ne može težiti nezavisnosti, dok mu velike sile otimaju tu moć želeći odlučivati o uputnosti kaznenog progona kad šefovi država ili važne osobe, osumnjičene za masovne zločine, izgledaju  kao  jedine  koje mogu  potpisati mirovne  sporazume. Međunarodna  diplomacija  i  dalje  spremno žrtvuje pravdu pod izlikom da pravedan mir može dovesti do nastavka rata, odnosno do smrti i patnje čitavih naroda. Ali  ona  zaboravlja  da  je Milošević  kumovao  najžešćim  krvoprolićima  u  bivšoj  Jugoslaviji,  onome  u Srebrenici, zatim na Kosovu, svaki put kad se diplomacija upustila u proces mirovnih pregovora s njim. Prije Louise Arbour, njezin prethodnik Richard Goldstone već  je upozoravao: „Mir koji parafiraju ratni zločinci ne vrijedi ništaviše nego tinta i papir kojima se koriste". Najosjetljiviji problem međunarodnog prava bio je i ostao taj što se odvija unutar međunarodnih odnosa vodenih suparničkim  logikama koje  je  teško ujediniti:  jedna, idealistička, daje prednost potrazi za pravdom, a druga, pragmatična, daje prednost traženju mira.  

"Razlozi koji su naveli Vijeće sigurnosti da osnuje Tribunal od početka su bili dvojbeni. U pregovorima koji su prethodili  ustanovljavanju međunarodnog  pravosuđa  jasno  se  pokazalo  da  određeni  broj  stalnih  članova Vijeća  sigurnosti  smatra  Tribunal  mogućom  zaprekom  sporazumnom  rješenju  krize.  Posebno  je  Rusija zakulisno djelovala kako bi se uvjerila da će Tribunal biti samo fasada. Ni motivi SAD‐a nisu bili najčišći. Glavni američki pregovarač na Balkanu, Richard Holbrooke, priznao je da se u njegovoj vladi Tribunal shvaća  

3 Washington  je  između  ostalog  bio  u  posjedu  snimki  telefonskih  razgovora,  a  transkripte  nekih  od  njih  je Al Gore, američki  potpredsjednik,  predočio  europskim  posrednicima  uključenima  u  proces  pregovaranja  o miru  u  Bosni,  pri jednom susretu u augustu 1995. u Bijeloj kući.  

kao obično sredstvo za javnu upotrebu i kao politički koristan instrument. Washington je mislio da će Tribunal, čak  i ako bude  sudio  tek drugorazrednim krivcima,  svojim optužnicama pomesti kritike koje velikim  silama zamjeraju da nisu dovoljno učinile da  zaustave  krvoproliće. Optužnice  su  trebale poslužiti  i da diplomatski izoliraju  vođe  osumnjičene  za  zločine,  da  ojačaju  njihove  protivnike  na  unutarnjoj  pozornici  i  da  potaknu međunarodnu političku volju da posegne za gospodarskim sankcijama ili za silom. SAD i Velika Britanija mislile su  u  početku  da  će  optužnica  protiv Miloševića  smanjiti  izglede  za mir,  ali  su  ubrzo  shvatile  da  je  ona djelotvoran instrument za sotoniziranje srpskog vođe i održavanje podrške javnosti NATO‐ovu bombardiranju Srbije",  piše  tada  američki  pravnik Michael  Scharf,  koji  je  prije  tri  godine  bio  jedan  od  sastavljača  Statuta Tribunala.

4 

 

"Petnaest glasova za, nijedan protiv, nema suzdržanih, Rezolucija je jednoglasno prihvaćena." Tako je 25. maja 1993.  godine  Ruski  veleposlanik  koji  predsjeda  Vijećem  sigurnosti  Ujedinjenih  naroda  najavio  stvaranje Međunarodnog  kaznenog  suda  za  bivšu  Jugoslaviju  (ICTY),  prve  međunarodne  sudbene  instance  poslije Sudova u Nurnbergu i Tokiju. To je povijesni trenutak.

5 

 

Protiv mržnje  i  barbarstva  koji  tada  bjesne  oko  Sarajeva,  europskog  grada  koji  već  dulje  od  godine  dana mučenički  podnosi  bombardiranja  što  ih  vjerno  prenose međunarodni  TV  programi,  pred  ispijenim  licima muslimanskih zarobljenika srpskih logora u Prijedoru, od kojih bi se odvratio pogled da ih mediji nisu spasili od zaborava  usred  ljeta  1992.,  moćnici  ističu  sliku  civilizacije  zasnovane  na  pravu  kao  što  se  nekada  pred Antikristom mahalo raspelom. Jer, čak ni ako gaji san o pobjedi prava nad nasiljem samo snagom svojih osuda i svoje razumnosti, pravda ne može zaustaviti rat. Ne može zamijeniti političko djelovanje jer joj nije uloga da djeluje, nego da sudi.  

Nije  vrijeme  akcije,  nego  izjava  o  dobrim  namjerama.  Umjesto  odgovora  na  rat,  moćnici  ispiru  usta univerzalnim  vrijednostima  čovječnosti  koja  se  ponovo  izvrgavaju  ruglu.  Svijet  realpolitike  upušta  se  u područje  lijepih osjećaja, zahtijeva moralne stavove, pridružuje se gnušanju međunarodnog javnog mnijenja, predlaže  zaustavljanje  zločina  umjesto  neposrednije  intervencije  da  ih  zaustavi.  Velike  sile  natječu  se  u svjedočenju  svoje  volje  da  prekinu  ciklus  nasilja,  osvete  i  mržnje.  Uvjeravaju  da  će  Tribunal  biti  oružje odvraćanja, da je on već sada prijetnja odgovornima za najodvratnije zločine.  

„Ovom  akcijom  izjavljujemo  vama,  žrtvama,  da  vaša  agonija,  vaše  žrtvovanje  i  vaša  nada  u  pravdu  nisu zanemareni. A onima koji su počinili užasne zločine jasno kažemo da će ratni zločinci biti kazneno progonjeni i da će pravda biti zadovoljena", izjavljuje pred Vijećem sigurnosti Madeleine Albright, veleposlanica SAD‐a pri Ujedinjenim narodima.  

ICTY je rođen iz želje država članica Vijeća sigurnosti, izvršne vlasti Ujedinjenih naroda, i na temelju poglavlja  VII. Povelje UN‐a, onog istog poglavlja koje dopušta svaki oblik uplitanja, uključujući i pribjegavanje sili, kako bi se zaustavilo etničko čišćenje. Misija koja mu je povjerena: tražiti i progoniti osobe koje se smatra krivima za teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava od januara 1991. u bivšoj Jugoslaviji.  

Statut  Tribunala  osigurava  neovisnost  pravosuđa.  Određuje  da  su  suci  neovisni  (članak  12.)  i  da  tužitelj, odgovoran za  istragu predmeta  i za  izvođenje progona ne traži  i ne prima upute ni od koje vlade niti kojega drugog  izvora  (članak 16.). Uostalom, države  su obavezne potpuno  surađivati  s Tribunalom  i bez odlaganja odgovoriti  na  svaki  zahtjev  za  pomoć  ili  na  svaki  nalog  koji  se,  među  ostalim,  odnosi  na  prikupljanje svjedočenja  i  izvođenje  dokaza,  kao  i  na  uhićenje  i  zatvaranje  osoba  i  na  dovođenje  optuženih  pred  Sud (članak  29.).  Velike  su  sile  stvorile  na  papiru  gotovo  idealno  sudište.  Što,  paradoksalno,  dokazuje  da  nisu nikada mislile da će ono jednoga dana i proraditi. O tome svjedoči Madeleine Albright: „Lako je bilo izglasati  

4 Scharf Michael, Indicted for War Crimes, then what?, Washington Post, 3. oktobra 1999.  

5 Tribunal  je uspostavljen dvjema Rezolucijama Vijeća sigurnosti UN‐a, br. 808 od 22.  februara 1993.  i br. 827 od 25. maja 1993., koje utvrđuju njegovo osnivanje i obavezuju sve države na punu suradnju s ICTY‐em. Tribunal je smješten u Hag, u Nizozemskoj.  

Rezoluciju, ali tada nitko nije zamišljao da bi takav Tribunal mogao jednog dana profunkcionirati. Svi su mislili da  nikad  neće  biti  optuženih,  ni  procesa.  Čak  su  i  najoptimističniji  prihvaćali  da  neće  nikada  biti  presuda, nikada izricanja kazne."

6 

 

Nitko se ne zavarava. Da bi ispunio svoju misiju, Tribunal ovisi o dobroj volji svojih osnivača u Vijeću sigurnosti i o njihovim političkim interesima.

7 

 

Sutradan  nakon  polaganja  zakletve  prvih  sudaca,  17.  novembra  1993.  međunarodni  tisak  pokazuje skepticizam dok  se u Bosni nastavljaju  rat  i  zločini:  Sud osuđen na neuspjeh; Krezubi  sud; Alibi:  velike  sile samo  traže  načina  da  umire  savjest,  osumnjičeni  istodobno  sudjeluju  u  mirovnim  razgovorima  pod pokroviteljstvom Ujedinjenih naroda.  

„Položili smo zakletvu 17. novembra i odlučili smo početkom decembra otići kući", prisjeća se talijanski sudac Antonio Cassese, prvi predsjednik Tribunala. „Postojali su samo suci, ništa drugo (...) U početku nismo imali ni proračun. Ujedinjeni narodi našli su malo novca, nešto sasvim malo za sljedeća tri mjeseca, kao kad se daje djetetu uz preporuku da ne potroši  sve odjednom. Kako pokrenuti  sud  kad ne možete ni  zaposliti  ljude?" dodaje njegova američka kolegica, Gabrielle Kirk McDonald. A Južnoafrikanac Richard Goldstone, prvi tužitelj ICTY‐a domeće: „Kad sam stigao u Sud, u augustu 1994., dvorane su bile prazne, bilo je samo nekoliko stolaca i stolova. Čak i oni s najboljim namjerama prekrižili su Tribunal, da i ne govorim o protivnicima pravosuđa."

8 

 

Nikada nije bilo volje za stvaranjem učinkovita i samostalna pravnog instrumenta, a kredibilitet slatkorječivih proglasa zapadnih vlasti o bezrezervnoj podršci borbi protiv nekažnjivosti vrlo  je mali.  Jer prema  logici viših državnih obzira, amnestija se uvijek smatrala glavnim diplomatskim adutom. Ma kako odvažno izgledala, ova gesta samo je krinka koja skriva hipokriziju velikih sila, kojima se žuri da na najjeftiniji način olakšaju savjest na koju ih upozorava njihovo javno mnijenje, duboko potreseno zločinima čiji opseg i strahota zaslužuju odgovor. Ovaj sud, koji donosi toliko nade, za osnivače je samo izvor koristi. Vulgarno političko iskorištavanje jedne od najljepših  utopija,  potiskivanja  barbarstva.  Jedino  rješenje  da  se  izbjegne  svaki  zaplet  koji  bi  doveo  do međunarodnog  vojnog  uplitanja  u  Bosni.  Sredstvo  kojemu  je  u  najboljem  slučaju  namjena  odvraćanje zločinaca od nastavljanja njihovih djela, i posebno, poticanje poticatelja na zločine da se pokažu razumnijima za  pregovaračkim  stolom.  Zastor  nad  nemoći,  podlosti  i  nesposobnosti  velikih  demokracija  da  zaustave čovjeka  koji  surovim  kampanjama  etničkog  čišćenja,  u  srcu  Europe  i  pred  očima međunarodnih  kamera, obnavlja najgora sjećanja iz Drugog svjetskog rata.  

Ali Rezolucija  827 otvorit  će  ipak  nove obzore.  Jer  ta  inicijativa, unatoč podvali,  sadrži projekt  koji donosi nadu,  nadu  u  jačanje  prava  i  kažnjavanje  zločinaca.  Uloga  ovoga  suda  nadilazi  Vijeće  sigurnosti,  nadilazi granice bivše Jugoslavije, nadilazi legitimne težnje žrtava i međunarodnog javnog mnijenja. Težnja za istinom i pravdom u svijetu koje još uvijek opsjedaju demoni konačnog rješenja na vidljiv se način oduprla prešućivanju jednih  i otvorenom protivljenju drugih. Hladni  rat spriječio  je  rađanje međunarodnog pravosuđa, obećanog poslije ponora holokausta, u poletu svečanog obećanja „nikad više".  

Kad je bipolarni svijet nanovo spojen, mogao se konačno roditi projekt tako dugo očekivanoga međunarodnog pravosuđa.  Iako ga  je donijela međunarodna zajednica vrlo dvojbenih namjera, stalni Međunarodni kazneni sud (ICC) pojavljuje se kao prirodni rezultat toga zahtjeva za pravdom, koji se stalno  

6 Albright Madeleine, svjedočenje na saslušanju na suđenju Biljani Plavšić, ICTY, decembar 2002.  

7 Pet stalnih članova su SAD, Velika Britanija, Francuska, Rusija i Kina. Rusija, a naročito Kina, opredijelit će se za pasivnije držanje  i nastavak  svoje politike, prepuštajući ostalim  trima  stalnim  članovima da  rješavaju probleme  ICTY‐a. Postaju aktivnije tek kad se dođe do ograničenja proračuna i zagovaranja zatvaranja Suda.  

8 Klarin Mirko  i Vidaković Mina, Unatoč  svemu, Deset  prvih  godina  Tribunala,  dokumentarac,  Sense  TV, Hag,  2003. http://www.sense‐agency.com.  

vraća  još od dvadesetih godina XX. stoljeća.9 

Osnivanje Sudova u Nürnbergu  i Tokiju poslije Drugog svjetskog rata označava bitnu etapu u osvještavanju potrebe za međunarodnim sudom koji  će suditi za zločine protiv čovječnosti.  Ipak,  ti  prvi  sudovi  simboliziraju  pravdu  pobjednika.  Otada  su  države  potpisale  Ženevske konvencije  u  verziji  iz  1949.,  što  je  sama  bit međunarodnog  humanitarnog  prava,  te  se  obavezale  da  će progoniti  sve  prekršitelje  tih  tekstova.  Ali  hladni  rat  presjekao  je  taj  polet  u  korist  stvaranja  stalne međunarodne jurisdikcije, neovisne o državama. Zločini su se kao odvratna i gnusna litanija nastavili od Afrike do  Kambodže,  od  Kavkaza  do  Bliskog  istoka.  Staljinove  čistke  i  kineska  kulturna  revolucija  ostale  su nekažnjene.  Crveni  Kmeri  smatrani  su  poštovanim  sugovornicima  u  času mirovnih  pregovora.  Diktatori  iz Latinske Amerike mogli su legalizirati delikt mišljenja i torturu jer je to bila zapreka širenju komunizma.  

A Sadam Husein nije pobijeđen u prvom Zaljevskom ratu zato što je pribjegao kemijskom oružju protiv civilnog kurdskog stanovništva.  

Prema primjeru Sudova u Nürnbergu  i Tokiju  ICTY  je zadužen da sudi za genocid, zločine protiv čovječnosti  i ratne  zločine. Kao odgovor na genocid koji  sto dana hara Ruandom, ostavljajući na  zelenim brežuljcima  te afričke Švicarske blizu milion osakaćenih lešina, Vijeće sigurnosti osniva u novembru 1994. drugi međunarodni kazneni sud. Ove dvije instance, stvorene pod pokroviteljstvom UN‐a pridonijet će ponovnom javljanju ideje o stalnom međunarodnom pravosuđu.  

Situacija  je  posebno  povoljna  za  ostvarenje  toga  starog  smjelog  sna.  Više  nema  blokovske  logike,  sukoba nepomirljivih  ideologija,  prijetnje  apokalip‐tičnim  kaosom  koju  nosi  atomsko  oružje.  Unatoč  sve  brojnijim sukobima na periferiji ‐Balkan, Ruanda, Somalija, Čečenija itd. ‐poslije pada Berlinskog zida čini se da su glavne opasnosti otklonjene. Osnovna načela koja upravljaju našim demokracijama privlače sve više zemalja. Čini se da je svijet zašao u novu eru. Neki čak vide da dolazi kraj Povijesti. Prilika koja se tada javlja za stalni kazneni sud savršena  je  i, bez sumnje,  jedinstvena. To dokazuje, a posteriori, razdoblje nakon 11. septembra 2001.  i veliki međunarodni nered koji će se u njemu otkriti.  

Od 15. juna do 15. jula 1998. Rimska konferencija zaključuje se stvaranjem te nove i toliko očekivane sudske instance,  stalnog Međunarodnog  kaznenog  suda  (ICC).  Potpisivanje Rimskog ugovora  17.  jula  1998.  koji  je potpisalo  sto  dvadeset  država  predstavlja  odlučan  trenutak  u  nastupanju  međunarodne  pravde  s univerzalnom  vokacijom,  koja  će  možda  jednog  dana  uspjeti  kažnjavati  zločine  i  štititi  veći  broj  žrtava. Oparene  iskustvom dvaju Međunarodnih kaznenih sudova,  tim  čudovištem koje su stvorili, ali koje  im malo pomalo izmiče, države su nametnule stalnom Međunarodnom kaznenom sudu (ICC) ograničenja koja ozbiljno sužavaju njegovo polje djelovanja.

10 

Unatoč ovim ograničenjima, čini se  ipak da je proces nepovratno krenuo. Stalni Međunarodni kazneni sud (ICC) rađa se 11. aprila 2002. kad je dosegnut prag od  

9  Ideja  o međunarodnom  kaznenom  pravosuđu,  nadležnom  za  suđenje  pojedincima  odgovornima  za međunarodne zločine, nije nova. Pokušala se ostvariti kroz cijelo XX. stoljeće. Ideja o sudu za kažnjavanje zločina Wilhelma II., koja se sugerira Versajskim ugovorom 1919. napuštena je, kao i međunarodne jurisdikcije koje je trebalo stvoriti da bi stupila na snagu  Ženevska  konvencija  iz  1937.  o  prevenciji  i  represiji  terorizma,  Njujorška  konvencija  iz  1948.  o  sprečavanju  i kažnjavanju zločina genocida i Konvencija o suzbijanju i prevenciji zločina aparthejda iz 1973.  

10  Suprotno  ICTY‐u,  stalni  Međunarodni  kazneni  sud  (ICC)  primjenjuje  načelo  komplementarnosti  i  nema,  dakle, prvenstvo  pred  nacionalnim  sudstvima.  Teorijski,  stalni Međunarodni  kazneni  sud  jedinio  je mjesto  gdje  je  kaznena pravda planetarno nadležna, bez geografskog ograničenja. Ali buduči da je uspostavljen ugovorom, u praksi je nadležan samo na području zemalja potpisnica. A svaka je zemlja slobodna da ga potpiše ili ne potpiše. Ovlasti tužitelja smanjene su njegovom obavezom da traži dozvolu sudaca za pokretanje istraga. Uostalom, članak 124 njegova statuta, uveden na inicijativu  Francuske,  omogućuje  svakoj  državi  da  na  sedam  godina  odbije  nadležnost  Suda  za  pretpostavljene  ratne zločine  počinjene  na  njezinu  teritoriju.  Osim  toga,  članak  98.  dopušta  državama  koje  nisu  potpisnice  da  izuzmu  od nadležnosti  Suda  svoje  građane  ako  počine  zločin  unutar  granica  zemalja  potpisnica  Ugovora,  naročito  ako  potpišu bilateralni ugovor  sa  zemljama  članicama. Ova ograničenja,  koja  su nametnule  velike  sile,  imaju  za  cilj u prvom  redu zaštititi njihov nacionalni suverenitet i suziti polje djelovanja međunarodnog sudstva.  

šezdeset zemalja koje su ratificirale Rimski sporazum. Počinje djelovati 1. jula 2002.11 

Namjena mu je da sudi za genocid, zločine protiv čovječnosti i ratne zločine, zločine počinjene najčešće uz pomoć lokalnih vlasti koje su, zbog  toga,  rijetko  sklone  kažnjavati  ih pred  svojim  sudovima. Tako  svaki novi Pol Pot, Augusto Pinochet  ili Sadam Husein više neće moći djelovati potpuno nekažnjeno.  

Žrtve nose u sebi zahtjev za riječju  istine  i pravde, bez čega se ne mogu oporaviti poslije genocida  ili svakog drugog masovnog  zločina. Hvataju  se  za  tu nadu koja  se  rađa pojavom međunarodnih kaznenih  sudova. U tome  traže  spas. Kao  i ostatak  čovječanstva  koje  zna da  je  ranjivo. Koje  zna  i da  ga  je  samo poredak  koji nadilazi  granice  i  sebi nameće prag nedopustivoga  kao  jedinicu  vrijednosti,  sposoban  zaštititi od  skretanja politike  i od  rata. To  je uloga  sudbenog  reda u  službi  Čovjeka  i njegovih prava, naslijeđena od Nirnberškog suda,  obogaćena  odonda  brojnim  međunarodnim  konvencijama.  Upravo  taj  red  pokušavaju  uvesti međunarodne  pravosudne  ustanove.  Ali  one  se  kreću  po miniranom  terenu  jer  toliko mogu  ponekad  biti suprotstavljeni prioriteti međunarodne pravde i međunarodne politike.  

Međunarodno kazneno sudstvo nastupilo  je pod znakom  jednog nesporazuma,  čak prijevare.  Jer su moral  i pravo  korišteni  da  prikriju  odustajanje.  Usudili  bi  se  reći,  izdaju,  jer  to  odustajanje  od  prekida  zamaha okrutnosti u  srcu Europe neizbježno  je pomaklo granice nedopustivoga. Velike  sile  su u  ICTY‐u  gledale  tek civiliziran način pokazivanja snage,  jedno od oružja u službi mira. Njime su mahale kao Damoklovim mačem kako bi prijetile najodgovornijima i ubrzali pregovore. Viši državni obziri ponudili su tako ratnim vođama izbor između mira  ili zatvora. Da bi usporili njegov sudbeni žar  i  izbjegli da ugrozi  izglede za mir  ili da „ne postane štetan za rad diplomata" novi instrument morao je ostati pod nadzorom. Pa i pod cijenu da se poništi njegovo djelovanje. Međunarodni kazneni sud za bivšu Jugoslaviju (ICTY), bez sumnje više nego i jedan drugi, zamišljen je da u prvom redu služi politici, a ne pravdi. Obećanja velikih demokratskih sila bile su samo tlapnje. Štititi istinu  i pravdu  samo  kad  su politički  korisne,  a pobijati  ih  svaki put  kad  to  nisu, pod  izlikom da  bi  slijepo pokoravanje  moralnom  imperativu,  ne  brinući  za  posljedice,  bilo  kobno  za  političke  vlasti  svjedoči  o zabrinjavajućoj  zbrci.  Jer međunarodna pravda ne ovisi o apstraktnom  ili apsolutnom moralu koji bi  svojim lancima zarobio političke vlasti do  te mjere da  ih učini nemoćnima  i  tako dovede svijet u opasnost. Ona se zasniva na skupu imperativnih i jasnih pravila kojima je cilj zaštititi čovječanstvo od najtežih patnji koje mu se nanose  i  na  koje  su  se  same  države  obavezale  prihvaćanjem  međunarodnih  konvencija  poslije  traume holokausta. Međunarodna pravda nije u suprotnosti s mirom zato što odbija nekažnjivost, kako  joj prečesto predbacuju  diplomati.  Ona  je,  baš  naprotiv,  jedan  od  uvjeta mira  do  kojega  dovodi  voljom  da  prekine  s nekažnjivošću.  

U  tom  kontekstu  sumnjičenja  teško  je  Sudu učvrstiti  samostalan položaj,  a da ne dobije  žestokih udaraca. Povijest Međunarodnog  kaznenog  suda  povijest  je  igrača  džuda  zalutalog  u  boksački  ring  usred  prvenstva teške kategorije. Gurnut usred džungle međunarodnih odnosa, u ulozi je novajlije odmah bačenog na pod, ali dovoljno  okretnog  da  se  pridigne  poslije  svakog  spektakularnog  nokauta  i  tako  spriječi  protivnika  da  lako zaključi  borbu.  Zakulisne  kuhinje međunarodnih  poslova  sličnije  su  zadimljenom  ćumezu  iz  filma  Lovac  na jelene  (The Deer Hunter), gdje  su  sve  igre namještene, nego  idiličnim  slikama koje nam prikazuju nalickani diplomati  razglabajući  o  svijetu,  gotovo  tiho,  u  raskošnim  salonima  neke  palače  ili  konferencijskog  centra. Međunarodni kazneni sud duguje svoje preživljavanje i svoje uspjehe samo snazi i legitimnosti svojeg mandata koji nalaže kazneni progon odgovornih za masovne zločine. Od pritajenih ratova do silovite razmjene vatre, od zavrtanja ruke do njezina stiska, od definitivnih prekida do kratkotrajnih zbližavanja, politička i sudbena vlast ne  slažu  se dobro na međunarodnoj pozornici gdje  se  trude  zajednički djelovati. To ne  čudi,  s obzirom da utjelovljuju  dvije  različite  logike,  od  kojih  jedna  djeluje  u  ime  posebnoga,  nacionalne  suverenosti,  viših državnih  razloga;  druga  u  ime  univerzalnosti  osnovnih  vrijednosti  čovječanstva  i  u  ime  zakona.  Kako bi  se uskladili ti odnosi, morat će se čekati da, kao u demokracijama, odnosi političke moći  

Sredinom 2007. sto i četiri od sto devedeset i jedne zemlje članice Ujedinjenih naroda ratificiralo je Stalni međunarodni kazneni sud (ICC). SAD, Kina, Rusija, Indija i Izrael ostaju među zemljama koje koje nisu ratificirale taj Ugovor.  

prestanu priječiti  izvršavanje  sudbene vlasti  i da ne budu  zapreka njezinoj nezavisnosti. Pravda  je bez  toga promašen  projekt,  osuđen  na  neuspjeh.  Bez  ikakve  sumnje  lakše  je  okupljati  oko  najmanjeg  zajedničkog nazivnika  i  izgrađivati komercijalnu  stranu globalizacije nego graditi njezinu pravosudnu  stranu oko najviših standarda o kojima nema cjenkanja, kako onih pravnih tako i oko strogih obaveza kao što je odgovornost pred zakonom za svoja djela čak i kad zauzimamo najviše funkcije.  

U međuvremenu, nastavit će se ovo sučeljavanje između međunarodnih pravosudnih instanci koje ne žele biti pretvorene u političke instrumente i političke klase koja ne želi biti talac međunarodnih pravosudnih instanci. Međunarodni sudovi traže nezavisnost, a političke vođe žele zadržati mogućnost nepoštovanja pravila kad ona ograničavaju  njihovu  mogućnost  djelovanja  na  međunarodnoj  pozornici.  Međunarodni  kazneni  sudovi,  a danas  još  više  stalni Međunarodni  sud  pravde,  oslobodit  će  se  utjecaja  politike  samo  ako  bez  prestanka zahtijevaju neovisnost koja  im po pravu pripada. I umjesto da odmah proglašavamo neuspjeh međunarodne pravde, upitajmo se najprije treba  li osuđivati tu pravdu u začetku zato što do sada nije znala osvojiti svoju neovisnost bez koje ne može postati univerzalnom, ili treba prije optuživati volju država da joj stalno sužavaju područje djelovanja.  

Nemojmo nikada  zaboraviti:  čak  i ako  se danas nametnuo  kao preteča međunarodnog prava u nastajanju, ICTY nije ni  stvoren da uspije. Ma  koliko  se  to  činilo  šokantnim, nije  stvoren  zato da  sudi najodgovornijim političkim  i vojnim dužnosnicima  za krvoprolića u bivšoj  Jugoslaviji, nego da bi  se moglo  cjenkati dajući  im nekažnjivost u  zamjenu  za mir. A  svi  su  znali  i prirodu  i obujam  zločina, kao  i  imena glavnih osumnjičenih. Lawrence Eagleburger, američki državni tajnik otkrio  je to 16. decembra 1992. u Ženevi, nekoliko dana prije napuštanja svojih  funkcija: „Vrlo dobro znamo da su  izvršeni zločini protiv  čovječnosti; znamo  i kada  i gdje. Znamo i koje su snage izvršile te zločine, poznati su nam i vođe koji su zapovijedali. A znamo i političke vođe  o kojima su ovisili  i  još uvijek ovise ti vojni zapovjednici." Na popisu osumnjičenih ratnih zločinaca koji  je šef američke diplomacije dao javnosti nalazili su se već onda Slobodan Milošević, Radovan Karadžić, Ratko Mladić, Vojislav Šešelj, Željko Ražnatović‐Arkan.  Izbor da  izvršavanje pravde podrede  imperativu mira  i tako odgode progon  najviših  odgovornih  političkih  i  vojnih  dužnosnika,  u  nadi  da  će  najbrže  zaustaviti  patnje  i  da  će pregovarati, nije dokazao svoju učinkovitost. Baš naprotiv. Mirovni planovi odbacivali su se  jedan za drugim. Rat se nastavio, kao i beskonačni niz zločina. Srebrenica, najveći pokolj ikada počinjen u Europi poslije 1945., nije spriječen u  julu 1995. Što  je  još gore, počinili su ga oni kojima  je dopušteno da slobodno provode svoje ubilačko  ludilo misleći da  će biti oslobođeni odgovornosti  jer  su  tada bili uključeni u mirovni proces. Tako velike sile od 1999. nemaju drugog oružja nego vojnu akciju kako bi zaustavile novo prolijevanje krvi, ovaj put na Kosovu. Odgovorni za ovaj novi ubilački pohod nije nitko drugi nego Milošević i njegovi plaćeni ubojice, svi oni koji su već bili na popisu osumnjičenih ratnih zločinaca iz 1992.

12 

 

Velike  i  male  diplomatske  nagodbe  u  prilog  ovih  osumnjičenika  nizanjem  godina  i  masovnih  grobnica poništavale  su  od  samog  početka  svaku međunarodnu  vjerodostojnost  jer  su  ih  sve  strane  shvaćale  kao odustajanja od naših vrijednosti i naših demokratskih načela. Prijetnja da će jednog dana odgovarati za svoje zločine  čak  i  državni  poglavari,  dakle  pravosudna  funkcija  odvraćanja,  ostala  je  nedjelotvorna  jer  nije  bila vjerodostojna. Dokle god dvostruki  standardi  i nekažnjivost ostanu  kao  jedno od glavnih oružja u arsenalu realpolitike, sudska prijetnja bit će uzaludna. A dokle god sudbena vlast ne uspije naći svoje pravo mjesto u odnosima moći koji i dalje vladaju u međunarodnim odnosima i dok se ona ne ostvaruje uz bok političke vlasti, da bi djelovale  zajedno  i  komplementarno, u  svijetu  ćemo biti  izloženi nepravdi  i opasnosti, koje  cinizam  i sramotne nagodbe samo još više ohrabruju. Dokle god realpolitika bude značila kukavičluk i izdaju osnovnih i univerzalnih vrijednosti, a ne sinonim zdravog razuma, mudrosti  i dosljednosti u traganju za rješenjima koja poštuju  ta  načela,  novi Miloševići  od  zločina  će  graditi  sustav,  Bin  Laden  će  težiti  uništenju  svojih  bivših saveznika, novi Sadami Huseini koristit će se plinom za vršenje genocida, Joseph Kony neće  

12 Uz iznimku Radovana Karadžića koji, kako se čini, nije nikako povezan sa zločinima počinjenima na Kosovu. Naprotiv, Mladić,  tada aktivni  časnik  srpsko‐crnogorske vojske,  iako  je već bio optužen, otišao  je barem  jedanput na Kosovo  za vrijeme kampanje etničkog čišćenja koju je provodio Beograd.  

predati oružje dok ne bude amnestiran,  Iran će se predavati u ruke piromana, Bliski  istok će  i dalje uzgajati plodove gnjeva, a Rusija i Kina više će voljeti kapitalizam nego demokraciju i ljudska prava.  

Sav  napredak  naših  demokracija  u  zaštiti  ljudskog  bića  i  nada  da  te  vrijednosti  napreduju  u  svijetu  bit  će uzaludni.  Nastupanjem  međunarodnog  prava  na  prijelazu  stoljeća,  zahvaljujući  utopiji  koja  je  postala stvarnost, vjerovalo  se da  će pravo napredovati  i nametnuti  se, postupno, kao  sredstvo mirnog  reguliranja ljudskih odnosa na planetarnoj razini, tamo gdje je vladala samo sila. Slavi se uzmicanje nekažnjivosti. Krupnim koracima, kako kažu. To se razumije. Zločini, najčešće nekažnjavani, konačno dolaze pred sud. Šefovi država, donedavno  sigurni da nikada neće morati odgovarati  za  svoja djela,  više ne mogu mirno  spavati. Uhićenja Slobodana Miloševića, Augusta Pinocheta, Jeana Kambanda,

13 

Charlesa Taylora ili Sadama Huseina primjeri su koji  potvrđuju  ovaj  sretni  razvoj.  Pravda  je  još  nesavršena  u  svojem  funkcioniranju,  ali  njezin  je  napredak nepobitan. Neki čak, bez sumnje malo prerano, smatraju daje „nepovratan". Stvaranje stalnog Međunarodnog kaznenog suda (ICC), koji je plod spoja utopije i tvrdoglavosti, pruža sada sve većem broju žrtava nadu da će se moći osloboditi strašnog tereta nepopravljive prošlosti, ne morajući pribjegavati osveti.  

ICTY se podiže, sve više i više, ponekad mukotrpno, ali uspijeva ostati u ringu. Znao je tu unaprijed izgubljenu bitku,  u  kojoj  se  nitko  nije  kladio  u  njegove  izglede  da  se  odupre,  pa  i  samo  za  koji  časak,  pretvoriti  u uzbudljivu borbu  čiji  ishod  i danas ostaje nepredvidljiv. Namjera mi  je  ispričati vam upravo  tu neočekivanu utakmicu, u kojoj je sve sumnjivo, a privid još varljiviji nego obično.  

I. POGLAVLJE  

Sporazum nade, ili kad politika i pravda djeluju složno  

„Svima  onima  koji  su  savjetovali  izručenje  Slobodana Miloševića  jasno  sam  odgovorio:  'Ne.'  Haški  sud  je politička  institucija  koja  nema  ničeg međunarodnog.  To  je  američki  sud."

14 

Toga  5.  oktobra  2000.  Vojislav Koštunica  slavi  svoju pobjedu. Upravo  je  izabran  za predsjednika  jedne od  federalnih  republika  Jugoslavije, svedene na Srbiju i Crnu Goru. Toga dana Srbija je izišla na ulice da zbaci onoga koji je trinaest godina vladao kao gospodar  i od 24. septembra odbijao priznati  izborni poraz. Napušten od svoje policije, koja  je stala uz prosvjednike  i od vojske koja mu  je uskratila poslušnost  i odbila ugušiti pobunu u krvi, Milošević  je prisiljen povući  se.  Ali  zahtijeva  od  svojeg  nasljednika  obećanje  da  neće  biti  predan međunarodnom  pravosuđu. Koštunica ne namjerava prekinuti  srpski nacionalistički pothvat ni osuditi  zločine počinjene u njegovo  ime. Prihvaća  i osigurava mu zaštitu vojske. Srušenom diktatoru dopušteno  je da ostane u predsjedničkoj vili, na zelenim uzvisinama Beograda, uz dobru  zaštitu elitnih  jedinica. Moći  će  se baviti  svojim poslovima  i  voditi svoju stranku. Milošević, poticatelj velike većine zločina koji su uprljali tlo bivše Jugoslavije, iznad zakona je.

15 

 

Zbog olakšanja Miloševićevim rušenjem koje su one poticale od rata na Kosovu, velike sile ne osuđuju odluku novog šefa države. "Situacija  je delikatna. SAD se veseli događajima u Beogradu, ali  traži od vas da budete razumni. Nemojte u ovom trenutku zahtijevati Miloševićevo izručenje, radije budite suzdržani",  

13 Jean Kambanda bio je predsjednik Vlade Ruande u vrijeme genocida. Uhićen je 1997. u Keniji; u obrani je priznao krivnju za genocid i osuđen je 1998. na doživotni zatvor, a presuda je potvrđena i u žalbenom postupku 2000. g.  

14 Ovaj, kao i svi kasniji navodi srpskih dužnosnika u knjizi, preneseni su iz francuskog izvornika, i u tom obliku ih objavljujemo (op. ur.)  

15 Hartmann Florence, Milošević, la diagonale du fou (Milošević, dijagonala luđaka), prošireno izdanje, Folio Gallimard, Pariš, 2002, str. 556. ‐601.  

objašnjava Madeleine Albright koja telefonira Carli del Ponte 6. oktobra 2000. krajem dana. Tužiteljica Haškog suda pristaje. Ali upozorava: „Kad ova opasnost bude otklonjena, morat će se promijeniti strategija." Zapad se boji  štete  koju  bi  u  ovom  prijelaznom  razdoblju mogao  nanijeti  pravni  idealizam.  Posebno  nakon  odluke Europske unije, 9. oktobra, da ukine zračni  i naftni embargo koji  je Srbija  trpjela od 1998., a da pritom nije spomenuto  postojanje međunarodnog  uhidbenog  naloga  protiv Miloševića.  Carla  del  Ponte  prijeti  da  će upozoriti na  šutnju  zapadnih prijestolnica. Madeleine Albright naziva  je 10. oktobra: „Molim Vas.  I dalje  se suzdržavajte od govorenja tisku o Miloševiću i o nužnosti da bude predan."  

Carla del Ponte  još uvijek nema u Beogradu sugovornika kojemu može predati uhidbeni nalog  i mora čekati rezultate parlamentarnih izbora u decembru 2000. g. i uspostavu demokratske vlade kako bi tražila primjenu zakona.  Ali  u  međuvremenu,  ako  prihvaća  smiriti  igru,  ipak  želi  upozoriti  zapadnjake  na  odgovornost  i nagovoriti  ih da polagano pripremaju  teren. Hubert Vedrine,  francuski ministar vanjskih poslova otišao  je u Beograd u ime Europske unije kojoj predsjeda Francuska pozdraviti onoga koji je srušio Miloševića. Carla Del Ponte  zove  ga  nakon  njegova  povratka,  11.  oktobra.  „Haški  sud  nije  prioritet  za  predsjednika  Koštunicu. Njegov  je prioritet preuzimanje političke kontrole u  institucijama  i uspostavljanje nove vlasti. Ne protivi  se predaji Miloševića sudstvu, ali želi da to bude najprije u Srbiji, za zločine u Srbiji. Traži da se ne poteže pitanje Haga do parlamentarnih  izbora u decembru",  inzistira  šef  francuske diplomacije. A  zatim dodaje:  „Govorit ćemo o Miloševićevoj budućnosti u Biarritzu."  

Petnaestorica prostiru crveni tepih Koštunici, kojega je Francuska 14. oktobra pozvala na sastanak vrha šefova država i vlada Europske unije u tom ljetovalištu na atlantskoj obali. Europa se dogovara da ne poduzima ništa što bi moglo ugroziti promjene do kojih je došlo u Srbiji i otežati zadatak Koštunici. ,,A kad za to dođe vrijeme, nove  će vlasti  svakako morati dati odgovore na pitanja o kojima  smo  razgovarali, u prvom  redu mislim na sudbinu  Miloševića",  brani  se  predsjednik  Jacques  Chirac.  Parlamentarni  izbori  23.  decembra  potvrđuju pobjedu demokratske opozicije  i dovode njezina prvaka Zorana Đinđića na mjesto predsjednika vlade. Zoran Đinđić pripada onim demokratima koji su tražili neodložno izručenje Miloševića Hagu uvečer 5. oktobra 2000. Želi predati Miloševića pravdi zbog ubojstava  i pokušaja ubojstava srpskih opozicionista  i zbog posvemašnje pljačke njegove zemlje, ali i zbog zločina na Kosovu zbog kojih ga potražuje ICTY. I to on otvoreno najavljuje pri preuzimanju dužnosti. „Moja zaštita ovisi o predsjedniku Koštunici", odmah odgovara Milošević u  intervjuu talijanskom  listu  La  Štampa, u  kojemu uspoređuje Haški  sud  s  „koncentracijskim  logorom"  koji  su osnovali zapadnjaci da bi „progonili Srbe".  

Đinđić prvi put susreće Carlu del Ponte 25. januara 2001., za vrijeme prvog posjeta tužiteljice Srbiji. Koštunica, novi predsjednik Republike, upravo  je  iznio pred nju oštru optužnicu protiv Haškog suda  i dao do znanja da odbija  svaku  suradnju.  Njegov  stav  ne  razlikuje  se  nimalo  od  Miloševićeva.  Nasuprot  tomu,  srbijanski predsjednik vlade predlaže zajedničku akciju. Đinđić želi  izvući Srbiju  iz Miloševićeve ere  i rehabilitirati  je na međunarodnoj sceni. Želi uspostaviti program djelotvorne suradnje s Haškim sudom tako da ne destabilizira zemlju. Od  trideset  sedam optuženika u bijegu od Haškog  suda, dvadesetak bjegunaca našlo  je  sklonište u Srbiji.  „Moramo  zajedno  identificirati  prioritete.  Milošević  bi  morao  biti  uhapšen  za  mjesec  dana  zbog korupcije, ali možemo mu  suditi  i  za  ratne  zločine.  Još nemamo  kontrolu nad policijom,  tajnim  službama  i vojskom,  taj  proces  će  potrajati. Moramo  također  objasniti  ljudima  što  se  dogodilo,  da  se  pravda mora provesti,  da  to  radimo  zbog  nas,  a  ne  zato  što  to  traži Haški  sud.  Vlada  će morati  odgovarati  na  izazove napredujući polagano. Mislim da bi Radovan Karadžić, Ratko Mladić, optuženi za Srebrenicu, ili oni za Vukovar, morali prvi ići u Hag. Tu ne bi smjelo biti problema. Milošević će doći odmah za njima, jer zasada je prerano."  

Sporazum Đinđić ‐del Ponte  

Rijetke  su  situacije  u  kojima  se  političko  djelovanje  podudara  s  djelovanjem  pravosuđa  na međunarodnoj sceni. Još su rjeđe one kojima  je cilj uskladiti međunarodnu pravdu  i vođenje unutarnjih poslova. Đinđić želi djelovati. Ni časa ne sumnja da je Miloševiću mjesto u zatvoru. Ali Srbi bi htjeli da mu se sudi za patnje koje je nanio  svojem  narodu,  da  plati  što  je  uništio  Srbiju  i  izgubio  četiri  rata.  Ne  žele  biti  prisiljeni  suočiti  se  s pitanjem zločina koje je počinio, najčešće uz njihov pristanak, u Hrvatskoj, u Bosni ili na Kosovu. Ipak, Đinđić im pokušava  to  reći.  Čim  je preuzeo  svoju  funkciju,  izjavljuje da postoje  vrlo  teški dokazi o Miloševićevim zločinima protiv Albanaca. Pokazat će im to u maju otkrivajući postojanje grobnica pred vratima Beograda i na više drugih mjesta u Srbiji, gdje je Milošević dao prenijeti oko hiljadu žrtava kako bi uklonio neke tragove svog nečasnog djela na Kosovu. Trudi se objasniti im da ti zločini ne mogu ostati nekažnjeni ako Srbija želi prekinuti sa svojom prošlošću  i povezati se sa svijetom. Zna  i to da srbijansko pravosuđe, paralizirano Miloševićevom erom,  još ne može zamijeniti Haški sud  i da bi,  čak  i kad bi  to pokušalo, uronilo Srbiju u  razdoblje  još veće nestabilnosti. Osim toga, treba udaljiti Miloševića, definitivno mu oduzeti sposobnost da šteti, razbiti laž koju pokušava  održavati  nastavljajući  svoje  sudjelovanje  u  političkom  životu  s  obzirom  na  to  da  je  ostao  šef stranke, najjače u novoj opoziciji. U toj situaciji za koju Đinđić zna da  je neodrživa  i da osuđuje na neuspjeh svaki pokušaj dubinskog  reformiranja  Srbije, Haški  sud  je  za njega najbolje  rješenje. U njemu  vidi  sredstvo povezivanja prava i političkog djelovanja. Upravo taj spoj, taj susret dviju vlasti, koje se često percipiraju kao suprotstavljene na području međunarodnih odnosa, bit  će pokretač  isporučivanja Miloševića u neočekivano kratkom roku. Taj susret simbolizira susret dviju podjednako odlučnih osobnosti. Tužiteljica Haškog suda koja, prvi put u povijesti, hoće izvesti pred međunarodno sudstvo jednog šefa države. I predsjednik srbijanske vlade koji želi iščupati iz Srbije čovjeka koji je „glavni faktor nestabilnosti" u njegovoj zemlji.  

Unatoč prividima, unatoč percepciji koja  je ostala, pakt  između Đinđi‐ća  i Carle del Ponte zapečaćen  je bez znanja velikih  sila. Unatoč Đinđićevim  stavovima, Zapad preporučuje oprez  i  šutnju. Ukočena  zbog krhkosti srpskih demokrata, Europa je upadljivo odsutna i ne razumije kakve to opasnosti nosi. I ne grabi prilike koje se pojavljuju  da  spoje  pravo  i  diplomaciju.  Nasuprot  tomu,  SAD,  neko  vrijeme  povučen  zbog  promjene administracije, pokazat će sposobnost prilagođivanja, koju će bez sumnje još više olakšati njegov ponos što se proglašava prvakom međunarodne pravde. Na to će utjecati  i Miloševićev status.

16 

Ni Miloševićev status nije bez utjecaja. Jer stav velikih prema pravu ciničan je i selektivan. Od NATO‐ove intervencije u vrijeme rata na Kosovu Milošević  je postao „neprijatelj". Poslije  toliko godina  zapadnjačke  susretljivosti prema  sugovorniku koji  je neophodan, dakle nedodirljiv, Milošević postaje u njihovim očima  izvediv pred pravdu, na neki način lišen privilegije nekažnjivosti. U tom posebnom kontekstu Amerikancima nije teško razumjeti kako bi golemu korist  imali  pridružujući  se  Đindiću  i  Carli  del  Ponte,  i  voditi  dvostruku  politiku  koja  u  isti mah  pogoduje njihovim  interesima  i  interesima međunarodne pravde. Ali njihova uloga u predavanju Miloševića Haškom sudu bit će u konačnici sasvim drugorazredna.  

Srbija  je, doduše,  izložena  američkim pritiscima,  a  isto  tako  i europskim,  ali ni Washington ni Bruxelles ne zahtijevaju  izručenje  Miloševića  Haškom  sudu.  Krajem  februara  Ana  Lindt,  ministrica  vanjskih  poslova Švedske, koja predsjedava Europskom unijom u prvom polugodištu 2001., objašnjava Carli del Ponte: „Želimo da brzo počnu djelovati, ali za razliku od SAD‐a ne želimo postaviti ultimatum. Moraju  izvesti jedno uhićenje prije kraja marta, ne nužno Miloševićevo, može nekog drugog optuženika ako žele. Tu im poruku prenosimo." SAD  je postavio  jedanaest uvjeta  za  isplatu  financijske pomoći, namijenjene  te godine Srbiji. Postavio  ih  je Kongres koji mora dati zeleno svjetlo američkoj administraciji da bi se novac dodijelio. To je proces „provjere" kojoj se podvrgavaju „problematične zemlje" među kojima je i Srbija. Prethodne godine  

16  SAD  se  proglašava  prvakom međunarodne  pravde  iako  nije  ratificirao međunarodne  instrumente  i  često  radije primjenjuje  svoje  vojne  pravne  propise  nego međunarodne  konvencije. Osim  najnovijih  primjera  u  vezi  s  Irakom,  za potpuniji  povijesni  pregled  pročitajte  izvrsno  djelo:  Power  Samantha, A  problem  from Hell,  America  and  the  Age  of Genocide, Perennial, New York, 2002.  

SAD  je  tražio uklanjanje Miloševića  s  vlasti u  zamjenu  za  financijsku pomoć.  Sada  je uvjetuju pokretanjem reformi,  ali  i  dokazom  prave  suradnje  s  Haškim  sudom.  Drugim  riječima,  traže  uhićenje  Miloševića  ne zahtijevajući  njegovo  izručenje,  prebacivanje  u  Hag  barem  jednog  optuženoga  i  prihvaćanje  zakona  koji zahtijeva  Koštunica  da  bi  pokrenuo  bilo  kakav  oblik  suradnje  s  Tribunalom.  Kongres mora  donijeti  odluku najkasnije do 31. marta. Politički realizam bez sumnje podržao bi kompromis i pretvorio ove uvjete u skromne želje, toliko je Srbiji trebao taj novac da podrži demokratsku tranziciju, da ih Đinđić nije pretekao.  

Prema Miloševićevu uhićenju  

Sutradan nakon posjeta Carle del Ponte Beogradu, Đinđić javno izjavljuje da „izručenje Miloševića Hagu ne bi bila previsoka cijena za pristup Europi". Đinđić održava obećanje. Beogradski  javni  tužitelj otvorio  je  istragu protiv Miloševića za korupciju i zloporabu vlasti. Bivši šef države ne samo da je opljačkao i u crno zavio dobar dio bivše Jugoslavije nego je orobio Srbiju i nakupio više milijardi dolara na računima u stranim bankama. Ali dokaze  je teško prikupiti, pogotovo na brzinu. Mjesec dana poslije Đinđić traži  još  jedan susret s Carlom del Ponte, ali želi da ostane u tajnosti. Nalaze se u subotu 3. marta u Luganu, rodnom gradu gospođe iz Ticina. U uredu šefa kantonalne policije, koji ga je rado stavio na raspolaganje kako bi se izbjegao publicitet, tužiteljica Haškog suda i srbijanski premijer razgovaraju dva duga sata u četiri oka. Srbin iznosi podrobnu sliku političke situacije  u  svojoj  zemlji.  Milošević  i  dalje  vodi  svoju  socijalističku  stranku  i  uživa  u  ulozi  šefa  opozicije nestrpljivo očekujući čas osvete. Kao što je to osjetio navečer 5. oktobra, Đinđić mora udaljiti Miloševića ako želi  pokrenuti  zemlju. Objašnjava  Carli  del  Ponte  da mu  je  potrebna  podrška  SAD‐a  i  njegova  ekonomska pomoć.  Želi,  dakle,  uhititi  Slobodana Miloševića  prije  31. marta,  datuma  certifikacije  američkog  Kongresa. Međutim Koštunica je zapreka njegovim planovima. Srbijanski predsjednik, koji sumnjiči Đinđića da želi izručiti Miloševića Hagu, traži od vojne obavještajne službe da ga nadzire. Đinđić se na to žali. Kaže da će ga Koštunica pokušati srušiti. Đinđić, dakle, predlaže da se Miloševića smjesti iza rešetaka najprije u Beogradu pa da se čeka pogodniji  trenutak za  izručenje Haškom sudu. U međuvremenu  će osigurati dobrovoljnu predaju  jednoga  ili dvaju optuženika Haškog  suda,  kao dokaz  volje njegove  vlade da  surađuje  s međunarodnim pravosuđem.

17 

Zatim Đinđić nastavlja: „Milošević će za nekoliko dana biti ispitivan zbog svoje upletenosti u pokušaj ubojstva Vuka Draškovića (jednog od lidera srpske opozicije, člana nove većine; op. a.). Bit će optužen i za korupciju, za zloupotrebu  položaja  i  izborne  prevare.  To  će  ovisiti  o  dokazima  koje  uspijemo  skupiti  do  15. marta  kad mislimo zatražiti njegovo uhićenje. Naravno, bit će uhapšen za druge zločine, a ne one koji vas zanimaju. Ali bit  će  nam  nemoguće  zadržati  ga  u  pritvoru  jako  dugo.  Dakle,  izručit  ću  vam  ga,  ako  je  potrebno  čak  i otmicom. Samo, ne mogu vam još reći kada."  

Krajem marta srpsko pravosuđe ne raspolaže s dovoljno dokaza da optuži Miloševića, ali  ipak s dostatno da zatraži istragu. Na putu za Washington Đinđić je 20. marta presjedao u amsterdamskoj zračnoj luci. Carla del Ponte dolazi tamo na drugi tajni sastanak.  Iznenađena  je  jer  im nizozemska policija ne uspijeva naći privatni salon. Carla del Ponte i Đinđić traže od tjelesne garde da se udalji i šeću se hodnicima zračne luke u Schipolu kao dva obična putnika. „Napredujemo, uhitit ćemo Miloševića za koji dan. Ali  imamo problem s američkim ultimatumom.  Ne  želimo  ostaviti  dojam  da  djelujemo  pod  američkim  pritiskom.  Bilo  bi  možda  bolje  da pričekamo početak aprila umjesto 31. marta. Sto se tiče zelenog svjetla za suradnju s Tribunalom, Koštunica i dalje  oklijeva.  Zahtijeva  da  se  to  uredi  zakonom,  ali  nam  ne  kaže  kad  će  parlament  zasjedati. Obećao  je uskoro, ali sad kaže da ne zna."  

Rok „certifikacije" američkog Kongresa daje alibi Đinđiću da prisili na djelovanje one koji su Miloševiću obećali imunitet. Premijer koristi Koštunicino putovanje u Ženevu da uhiti Miloševića. No on nije odgovorio na poziv suca koji ga je trebao ispitati u okviru istrage koja je u toku. Tridesetog marta specijalna policija  

17  Blagoje  Simić  bit  će  premješten  u  Hag  sljedećeg  tjedna, Milorad  Štakić,  također  optužen  u  predmetu  logora  u Prijedoru, predan je 23. marta 2001. Sama Srbija ima tada na svojem području oko osamnaest bjegunaca.  

opkolila je vilu. Ali umiješala se vojska. Akcija je zaustavljena. Na povratku u Beograd, 31. marta, Koštunica se opire, ali na kraju popušta. Televizije cijelog svijeta stigle su u srpsku prijestolnicu  i očekuju  ishod te borbe. Beograd  više  ne može  ustuknuti,  o  tome  ovisi  odluka  Kongresa.  Koštunica  prihvaća  zapovjediti  vojsci  da propuste policijske  snage, u zamjenu za uvjeravanje da Milošević neće biti  izručen Haškom  sudu. Milošević postavlja  isti uvjet  kad  je pristao da  se preda poslije deset  sati pregovora. U  zoru 1. aprila ulazi u prostor Centralnog zatvora u Beogradu.  

Europski otpori  

„Ovo nas obećanje ni na što ne obavezuje. Nismo ga stavili u avion za Hag, a  to  je  i  tražio.  Ispoštovali smo svoje  obećanje",  objašnjava  Đinđić  Carli  del  Ponte  u  telefonskom  razgovoru.  Tužiteljica  više  nema  sumnji, premijer namjerava  ići do kraja. Milošević  će uskoro biti u Hagu. Ali  sada  joj preostaje uvjeriti Europljane  i Amerikance da potaknu završnu fazu  ‐izručivanje.  Igra nije unaprijed dobivena  jer nitko ne tjera beogradske vlasti da predaju Miloševića međunarodnoj pravdi. Zatvaranje bivšeg šefa države nije izazvalo nikakve potrese u Srbiji. Umirene, velike sile čini se da se time zadovoljavaju. Ne vide zapreke u tome da Srbija oklijeva predati svojeg bivšeg poglavara međunarodnoj pravdi,  i  tako potvrdi  svoju opredjeljenost  za  funkcioniranje pravne države.  Jer,  konačno,  za  njih  je međunarodna  pravda  samo međupostaja  dok  se  ne  osvijesti  suverenitet, trenutno znatno narušen zbog zločinačke državne politike. Sad kad je Milošević srušen i bačen u zatvor, Srbija može ponovno  zahtijevati da  joj  se prizna  legitimni unutarnji  suverenitet  i  sama  suditi  svojem  tiraninu. Ali zapadnjaci zaboravljaju razmjere  i geografiju zločina, zaboravljaju da se golema većina njegovih žrtava nalazi izvan Srbije, zanemaruju slabost unutarnjeg pravosudnog sustava koji nije ni očišćen ni reformiran, i konačno prikrivaju činjenicu da je Milošević u svojoj zemlji optužen samo za korupciju i zloporabu vlasti, a ne za zločine protiv čovječnosti. Ponovo se  javlja njihov otpor činjenici da  jedan šef države odgovara za svoje zločine  i  još više učvršćuju Miloševića u uvjerenju da nikada neće biti izručen Haškom sudu. Ne toliko zato što se Srbi tome suprotstavljaju, koliko stoga što će oni koji su na  istom položaju odbiti  igrati protiv  jednog od svojih kolega, stvarajući  tako  vrlo  nezgodan  presedan. Milošević  je  uvjeren  da  će  se  uskoro  izvući.  Ali  Haški  sud  neće ustuknuti  pred  jednodušnim  stavom  da  se  odgodi  njegovo  prebacivanje  u  Hag.  Požuruje  se  podsjetiti  na prvenstvo nadležnosti koje mu  je dodijeljeno u odnosu na nacionalna pravosuđa  i već 6. aprila šalje svojeg činovnika u Beograd kako bi predao Miloševiću međunarodni uhidbeni nalog.  

"Preblizu smo cilju da bismo odustali", zauzima se Carla del Ponte u prijestolnicama. Ali Europa ostaje gluha i podijeljena. Francuska, koja je dala inicijativu za osnivanje Haškog suda, možda će je podržati. Carla del Ponte odlazi u Pariz 2. maja 2001. Ali prethodno daje  intervju Le Mondeu  i u njemu poziva na „žurno  izručivanje optuženog Miloševića,  kao  i  svih  drugih  optuženih".  Ona  tu  poziva  i  na  aktivniju  podršku međunarodne zajednice  pri  uhićenjima  traženih  osoba.  Hubert  Vedrine,  šef  francuske  diplomacije  prima  je  u  društvu  s Alainom Richardom, ministrom obrane. On se uzbuđuje, kritizira  intervju Le Mondeu, nastupa neprijateljski. Carla del Ponte kao da čuje Koštunicu. Francuski ministar složio se s idejom da se Miloševiću sudi u Srbiji. I to javno  kaže.  Europa  uglavnom  odbija  nametnuti  Beogradu  rok  za međunarodno  suđenje Miloševiću.  Svaki pritisak u  tom smislu prijetio bi da odgodi proces demokratizacije, uvjerava većina Europljana. Tjedan dana nakon toga tužiteljica leti za Washington. SAD je nagradio uhićenje Miloševića i isplatio Srbiji 50 miliona dolara obećane pomoći. Ali,  iako  su Sjedinjene Američke Države pozdravile napore Beograda, on  je  još daleko od toga da  ispoštuje  svoje obaveze. Zato  su odgodile  sudjelovanje na donatorskoj konferenciji, predviđenoj za juni, do prihvaćanja tog famoznog zakona, bez kojega Koštunica odbija svaku suradnju s Haškim sudom,  i do novih uhićenja.

18 

Ali kao ni Europljanima, nije im prioritet Miloševićev proces  

18 Cilj donatorskih konferencija  jest skupljanje velikih  izvanrednih financijskih doprinosa za pomoć u podizanju zemalja poslije sukoba ili teške krize.  

u Hagu.  Ipak, Đinđiću se žuri. Zatvaranje Miloševića nije služilo ničemu.  Iz svoje  ćelije on nastavlja političke aktivnosti, prima članove svoje stranke i strpljivo priprema svoj povratak na vlast. A srbijansko pravosuđe stoji na mjestu. Postoji opasnost da Milošević bude pušten. Đinđić nastavlja svoj put. U maju suočava srbijansko javno mnijenje  sa  zločinima koji  su prema Milo‐ševićevoj naredbi učinjeni na Kosovu. Operacija prikrivanja dokaza Dubina 2, koju je Milošević zapovjedio sredinom maja 1999., uoči intervencije NATOsnaga na Kosovu, predviđala je ne samo prijenos dijela tijela albanskih žrtava u okolicu Beograda i na deset mjesta u Srbiji nego i uništavanje  leševa spaljivanjem.  Iznenada suočena sa svojom najtamnijom prošlošću, Srbija, u šoku, postaje svjesna masovnih zločina o kojima  je dotad  radije šutjela. Prvi put Milošević u očima Srba  izgleda kao  ratni zločinac. Srbijansko  javno mnijenje razumije da  je bolje osloboditi se monstruma nego ga prihvatiti. Sada  je spremno prihvatiti prebacivanje koje Đinđić zakulisno priprema već nekoliko mjeseci.  

Ulog međunarodnih donatorskih konferencija  

Carla del Ponte želi uvjeriti SAD da se pridruži tom naporu. Samo novi rok međunarodne zajednice omogućio bi Đinđiću da zaključi stvar. A u tomu Washington može  igrati odlučujuću ulogu. Miloševićeva sudbina bit će zapečaćena 9. maja 2001. u sunčanom uredu Colina Powella. Novi američki državni  tajnik obećava: „Održat ćemo pritisak. Mi se nećemo, kao ni Kongres, zadovoljiti dok ne budu surađivali. Potvrdili smo pomoć uvjetno. No, od 1. aprila nisu mnogo napravili, to je neprihvatljivo." Carla del Ponte obavještava  o Đinđićevoj volji da izruči Miloševića ICTY‐evim sucima, što Amerikanac, čini se, ne zna. Ona mu objašnjava s kakvim  se  poteškoćama  susreće  zbog  otpora  predsjednika  Koštunice  i  traži  njegovu  pomoć.  „Važno  je  da Beograd najavi datum Miloševićeva  izručenja  jer  je riječ o zakonskoj obavezi o kojoj nema pregovora. Mogli biste  tražiti  od  Koštunice  da  vam  kaže  datum  kad  ga  sutra  vidite. Miloševićevo  izručenje  je  test:  ako  se Beogradu dopusti da se opire, ICTY će biti samo sud‐alibi, sveden na suđenje samo sitnim ribama." Dodala je da je sam Đinđić uvjeren u nesposobnost srbijanskog pravosuđa da sudi Miloševiću sljedeće dvije ili tri godine zbog teškoća u istrazi o pljački svoje zemlje. „Mi smo u Hagu, naprotiv, spremni. Do oktobra imat ćemo dvije nove optužnice protiv Miloševića,  za Hrvatsku  i Bosnu. Tražit  ćemo  spajanje  različitih predmeta  i napraviti jedinstven proces. Kad  završimo  suđenje u Hagu,  ICTY ga može predati  srbijanskim  sucima da odgovara  za druge zločine." Colin Powell dao se uvjeriti i sljedećih se tjedana pokazao vjeran obećanju.  

I  Vojislav  Koštunica  je  u  Washingtonu.  Došao  je  mobilizirati  protivnike  međunarodnog  pravosuđa  u najkonzervativnijim krugovima kako bi oni potakli Bushovu administraciju da povuče  svoju podršku  ICTY‐u. Poslije poništavanja Clintonova potpisa na Rimski sporazum 6. maja i oštrih američkih kritika na račun ICTY‐a, srbijanski  predsjednik  misli  da  može  navesti  Amerikance  da  poput  Europljana  prihvate  ideju  o  procesu Miloševiću u Beogradu. Ali State Department razbija mu sve  iluzije: bez suradnje s Haškim sudom, Beograd više neće moći računati na međunarodnu financijsku pomoć. Vlasti moraju dati datum Miloševićeva izručenja. Carla del Ponte odnijela  je  jednu pobjedu. Ali njezine diplomatske aktivnosti prema američkim vlastima  jako smetaju glavnom tajniku UN‐a. Desetog maja Kofi Annan poziva tužiteljicu koja je na prolasku kroz New York: „Postoje  granice  koje  bi  tužitelj  morao  poštovati  kad  zagovara  suradnju  vlasti  u  Beogradu  s  ICTY‐em." Međutim, obaveza država da surađuju proizlazi iz obavezujuće rezolucije Vijeća sigurnosti Ujedinjenih naroda i ima snagu zakona, no glavni tajnik potiče Carlu del Ponte da djeluje više diplomatski. „Zakon ne podnosi da se poštuje ovisno o okolnostima", pokušava objasniti Švicarka, nesklona tomu da postane revni čuvar političke ravnoteže, osobito ako se nastoji  ići na ruku vlastima najmanje raspoloženima da predaju svoje optuženike  i njihove  tajne. „Živo vam savjetujem da  razmislite o  činjenici da postoje granice koje se ne smiju prijeći. Ne smatram dužnošću tužitelja da raspravlja o gospodarskoj pomoći jednoj zemlji", inzistira razdraženo gospodin iz Gane. Nekoliko  tjedana poslije, pozdravit  će  izručivanje Slobodana Miloševića kao  „povijesni  trenutak  za Ujedinjene narode".  

U Beogradu su počeli pregovori u cilju usvajanja Zakona o suradnji s IC‐TY‐em, ali su u slijepoj ulici.  

Miloševićevi saveznici,  još uvijek u većini u Saveznoj skupštini Srbije  i Crne Gore, stavljaju veto. Demokratski blok ostaje podijeljen. Đinđić je upozoravao ‐sljedeća će faza potrajati. „Neće biti nikakvog prebacivanja prije usvajanja Zakona  jer bi to moglo ugroziti čitav proces. Ali poslije usvajanja, do kojeg će, mislim, doći u  junu, prebacivanja  će  se  nastaviti  (...) Milošević  je poseban  slučaj, ne mogu  se obavezati, npr. dati  neki datum, previše je neizvjesno. Mogu samo reći da su svi svjesni da samo usvajanje Zakona neće biti dovoljno i da će se morati poduzeti druge konkretne akcije prije donatorske konferencije", objašnjava Đinđić  jednom  izaslaniku Carle del Ponte, poslanom u Beograd krajem maja 2001. Usporedno, Đinđić pokušava umiriti svoje protivnike koji ga  još uvijek  sumnjiče da želi predati Miloševića  ICTY‐u: „Milošević najprije mora odgovarati za djela u svojoj zemlji. (...) Bilo bi prejednostavno poslati ga u Hag kao paket."  

Sredinom  juna Washington zadržava  čvrst stav  i odbija sudjelovati 29.  juna na donatorskoj konferenciji, sve dok  Zakon  ne  bude  usvojen  i  određen  datum Miloševićeva  izručenja.  Đinđić  zove  Carlu del  Ponte:  „Carla, Milošević će biti uskoro izručen. Imajte povjerenja u mene. Imam plan da zaobiđem Saveznu skupštinu. Vidjet ćete.  Učinit  ćemo  što  je  potrebno."  Đinđić  tada  prilazi  Amerikancima  da  bi  doznao  bi  li  oni,  u  slučaju eventualnog Miloševićeva izručenja Hagu, bili spremni dati avion za njegovo prebacivanje u Nizozemsku.  

Europljani  su  bili  na  čelu  borbe  protiv  nekažnjivosti  moćnika  kad  su  potpisivali  Rimski  ugovor  kojim  se ustanovljuje  stalni Međunarodni  kazneni  sud.  Ali Milošević  je  trebao  biti  prvi  šef  države  kojemu  je  ikada suđeno  pred međunarodnim  sudom,  a  da  u  tome  Europa  nije  ni  prstom  pomakla. Miloševićevo  izručenje činilo bi se američkom pobjedom. Srbija bi to zamjerala Đinđiću. Trebalo je uvjeriti Europljane da se popnu u jureći vlak, barem na kraju vožnje. Carla del Ponte odlučuje pozvati Nijemce i Francuze. Najprije 21. juna leti u Berlin. Nijemci, kao  i većina Europljana,  zamjeraju međunarodnom pravosuđu nebrigu o političkoj  situaciji. Optužuju pritiske  ICTY‐a  i  američku odluku da bojkotira donatorske  konferencije, uz  rizik da oslabe  vlast u Beogradu.  Carla  del  Ponte  suprotstavlja  im  mogućnost  Miloševićeva  oslobađanja  kao  mnogo  opasniju. „Beograd  ima  načina  da  sada  izruči Miloševića.  Ali  to  izručenje  bit  će  isključivo  američka  pobjeda  i  očit neuspjeh Europe", dobacuje Joschki Fischeru. „Nikada ne bismo mogli zamisliti da će Milošević biti  izručen u zamjenu  za novac",  čudi  se njemački ministar vanjski poslova poslije  završetka  razgovora. U  svojem  sasvim novom  uredu  njemačke  vlade,  s  pogledom  na  Reichstag,  Gerhard  Schroder  ne  oklijeva  ni  časa.  Kancelar predlaže da se Koštunici pošalje povjerljiva poruka kojom se zahtijeva Miloševićevo hitno izručenje.  

Sutradan Carla del Ponte telefonski razgovara sa Jacquesom Chiracom. „Miloševićevo  je  izručenje na dohvat ruci, ali ostaju brojne zapreke. Ako međunarodna zajednica  ‐a ne samo SAD  ‐ne pokaže odmah  i eksplicitno čvrstu  volju  da  vidi Miloševića  izručenog  Hagu,  izlažemo  se  opasnosti  da  poslije  donatorske  konferencije izgubimo dinamiku stvorenu sadašnjom situacijom. (...) Uzimam si za pravo, gospodine predsjedniče, da Vas usrdno  zamolim  da  upotrijebite  sav  svoj  politički  i moralni  utjecaj,  kao  i  ugled  Francuske  da  zatražite  od Beograda  ‐na način koji ocijenite najboljim  ‐da Milošević bude  što prije prebačen u Hag. Naime,  čini mi  se presudnim da se čuje glas Europe, a posebno Francuske, onako jasno kako to povijesne okolnosti zahtijevaju." I  zaključuje:  „Ne prepuštajte  zaslugu  samo Amerikancima, Nijemci  su već prihvatili  založiti  se..."  I  francuski predsjednik pristaje prizvati pameti Koštunicu. Prvi put u povijesti Veliki prihvaćaju staviti svoju moć u službu međunarodne pravde da bi mogla suditi bivšem šefu države.  

Odlučujuća Đinđićeva intervencija  

Nakon blokade Skupštine savezna vlada proglasila je za vrijeme vikenda dekret, koji stupa na snagu u zoru u ponedjeljak 25. juna. U načelu, sve zapreke izručenju ratnih zločinaca koje je optužio ICTY sad su uklonjene. Ali Koštunica  i  njegovi  saveznici  ustrajavaju  na  svojim  stajalištima. Nadaju  se  da  će  se  Amerikanci  zadovoljiti dekretom  i  potvrditi  svoje  sudjelovanje  na  donatorskoj  konferenciji  29.  juna  u  Stockholmu,  o  kojoj  ovisi budućnost Srbije. Washington ne popušta i traži konkretnu suradnju prije krajnjeg datuma. Susret u Beogradu između Đinđića  i Amerikanaca u srijedu prijepodne, 27.  juna, presudan  je. Srbijanski premijer uvjerava  ih da mu  pomognu  u  posljednjem  potezu  najavljujući  bez  otezanja  njihovo  sudjelovanje  na  Konferenciji  u Stockholmu, iako uvjeti nisu ispunjeni. Objašnjava da Miloševićevo izručenje više ne ovisi o saveznim vlastima, 

nego  o  vlastima  Srbije.  Zahvaljujući  tom  dekretu,  beogradski  je  sud  započeo  odmah,  već  u  ponedjeljak, proceduru izvršenja međunarodnog uhidbenog naloga. Đinđić obećava da će njegova vlada dati zeleno svjetlo u najkraćem  roku, ali nije siguran da  će  to uspjeti prije 29.  juna. Zabrinut za stabilnost svoje zemlje, želi se prethodno uvjeriti da ga Koštunica neće pokušati u tome spriječiti. Amerikanci mu odlučuju dati povjerenje. Otići će u Stockholm ali, ako Milošević ne bude predan Haškom tribunalu prije 10. jula, obećanja donatora bit će poništena.

19 

Najava, poslije tog dana, sudjelovanja SAD‐a na donatorskim konferencijama iznenadit će sve.  

Dvadeset osmog  juna Ustavni  sud osporava  legalnost  vladina dekreta  i odlučuje  ga  suspendirati.  Đinđić  je prisiljen djelovati hitno. Saziva vladu. Svi ministri osim jednoga glasuju za neodgodivo Miloševićevo izručenje.

20 

Đinđić zove Carlu del Ponte malo poslije 16.30 sati: „Milošević kreće, hitno nam pošaljite nekoga da ga prati do Haga." Rokovi  su prekratio da  se pošalje  zaprisegnuti  časnik  iz Haga u Beograd. Kevin Curtis,  jedan od britanskih  istražitelja  ICTY‐a  već  se  nalazi  u  srpskoj  prijestolnici,  gdje  nazoči  ekshumacijama  nedavno otkrivenih grobnica. Odmah ga pozivaju  i on se sjeća: „Oko 18.30 sati, u  četvrtak 28.  juna 2001. bio sam u jednoj od  službenih  zgrada  (Institut bez‐bednosti u Beogradu; op.  a.).  Tri helikoptera  čekala  su  iza  zgrade. Slobodan Milošević stigao je  iz zatvora u furgonu. Nije se činilo da zna da kreće za Hag jer je, čim je  izišao  iz vozila, počeo dizati ruke prema nebu i pitati upravitelj zatvora koji ga je pratio što se događa. Upravitelj mu je odgovorio da odlazi u Hag. Milošević je odbrusio da ne priznaje Tribunal, da ga ne poštuje  i da neće krenuti. Budući da se nitko nije micao, zatražio sam od upravitelja zatvora da ga dovede do mene, što  je on učinio. Tada sam mu pročitao prava i službeno mu dao priopćio da je uhićen.  

Milošević  je  odbio  uzeti  papire  koje  sam  mu  pokušavao  predati.  Kad  su  ga  pretražili,  popeo  sam  se  u helikopter  do  kojega  je  doveden.  Cijela  je  operacija  snimana.  Za  vrijeme  leta  helikopterom Milošević  je potpuno promijenio držanje i pokušao započeti razgovor sa mnom na engleskome.  

Spustili smo se u vojnu bazu u Tuzli gdje nas je dočekala skupina naoružanih vojnika (američkog kontingenta NATO‐a) koji su nas odveli u montažnu zgradu na  rubu piste. Tu smo ostali oko sat  i pol. Snimali su nas za cijelog trajanja ovog zadržavanja. U jednom trenutku Milošević je pokušao započeti razgovor s vojnicima koji su to odbili.  

Otprilike oko 21.45 obaviješteni  smo da  je avion koji  će nas odvesti u Nizozemsku upravo  sletio  i da  ćemo krenuti  čim uzme gorivo. Zatim  su nas odveli do aviona. Pet  ljudi u  civilu  stavilo  je  tada Miloševiću  lisice  i odvelo  ga  u  avion. Objasnio  sam  jednome  od  njih  da  procedura  ICTY‐a  predviđa  audio‐snimanje  cijeloga putovanja. Ali odgovoreno mi  je da  to nije dopušteno  i da Milošević  ionako nema pravo  govoriti.  Tada  je Milošević obaviješten da mora šutjeti osim ako ne želi nešto pitati.

21 

Poslije navečer, sletjeli smo u vojnu bazu u Eindhovenu.  Milošević  je  tada  predan  nizozemskim  vlastima  i  helikopterom  odveden  do  zatvora  u Scheveningenu." Carla del Ponte je bila kod kuće kad joj je u 1.30 29. juna zazvonio telefon. „Misija izvršena", rekao  joj  je  suradnik. Milošević  je  upravo  stigao  u  zatvor  u  Scheveningenu,  gdje  se  nalazi  pritvor  ICTY‐a. Telefonski pozivi bili  su brojni  cijele  večeri. Madeleine Albright prva  je  čestitala Carli del Ponte, a  za njom američki  veleposlanik  u  Hagu,  šef  Kabineta  njemačkog  kancelara  Gerharda  Schrodera  i  Wesley  Clark, zapovjednik NATO‐snaga u Europi. Sutradan, pred stotinama televizijskih kamera, Carla del Ponte pozdravlja Đinđi‐ća i njegovu vladu, kao i države koje su konačno pridonijele ovom izručenju. „Posebno sam zahvalna  

19 Osamnaest milijardi dolara skupit će se konačno u Stockholmu kako bi se pomoglo Srbiji da započne reforme.  

20  Kad  predvečer  28.  juna  2001.  najavi  da  je  prebacivanje  Slobodana Miloševića  u  tijeku,  Đinđić  izjavljuje  Srbima: "Mjesto  je naše zemlje u međunarodnoj zajednici. Ovu odluku nismo donijeli ni zbog nas, ni zbog naših roditelja, nego zbog naše djece. Zato vas molim da shvatite ovu tešku ali pravednu odluku."  

21  Prema  priči  časnika  ICTY‐a  Kevina  Curtisa,  za  vrijeme  leta Milošević  je  ipak  tražio  dopuštenje  da  puši,  što mu  je 

odbijeno.  

SAD‐u,  a  naročito  državnom  tajniku  Colinu  Powellu,  njemačkom  kancelaru  Schroderu,  francuskom predsjedniku  Jacquesu  Chiracu.  Spominjem  ih  poimence  jer  sam  posljednjih  dana  bila  u  neposrednom kontaktu s njima. Sto se tiče jučerašnje operacije, posebno zahvaljujem Velikoj Britaniji i nizozemskim vlastima za njihovu dragocjenu podršku." Na traženje Amerikanaca britanske zračne snage Royal Air Force dale su C‐130  koji  je  prevezao Miloševića  iz  Bosne  u Nizozemsku.  Izručenje  prvog  šefa  države  koji  je  ikada  predan međunarodnoj pravdi čini se da  je plod međunarodnog diplomatskog napora bez presedana, u korist  ideala pravde.  Nije  važno  što  je  ta  podrška  iznuđena  i  pružena  u  posljednjem  trenutku.  Nije  važno  što  u  času glasovanja o stvaranju Međunarodnog kaznenog suda nijedan član Vijeća sigurnosti nije mogao zamisliti da će se Milošević jednog dana naći u zatvoru u Scheveningenu. To je pobjeda nad nekažnjivošću moćnih. Granice iza kojih su se diktatori osjećali zaštićenima sada više nisu bedemi. ICTY je ono, što nije bilo vjerovatno, upravo pretvorio u stvarnost.  

Cijeli  svijet  slavi  „tu  povijesnu  pobjedu  za  međunarodnu  pravdu".  Osim  nekih.  Moskva  traži  od  svojeg ambasadora  u UN‐u  da  spriječi  da  predsjednik Vijeća  sigurnosti  izrazi  zadovoljstvo  ovim  događajem,  Fidel Castro  žali  „političku  pogrešku",  a  Tripoli  optužuje  „dvostruka  mjerila"  međunarodne  zajednice.  Neki uvodničari  kritiziraju  „pravdu  čekovne  knjižice"  ne  razumijevajući  da međunarodna  pravda,  kako  bi mogla zatvoriti optužene, ovisi o državama. Njoj  je  više nego  ikome drugome potrebna moć  koja  leži u političkoj vlasti država da bi se  izvršavale presude ne vodeći računa o granicama. Ta ovisnost međunarodne pravde o moći  prisile,  kojom  raspolažu  samo  države  i  kojom  se  one  selektivno  koriste,  slabi  utjecaj međunarodne pravde  i  sužava  joj  legitimitet.  Treba  li  zato  odustati  od međunarodne  pravde,  kako  neki  preporučuju,  ili optuživati  moralizam  moćnih  koji  težinu  zločina,  jedini  pravi  kriterij  pravde,  zamjenjuju  političkim razmatranjima,  posebno  smatrajući  podložnima  pravdi  svoje  neprijatelje  prije  nego  li  prijatelje,  ili  koji preporučuju drugima ono što dobro paze da ne primjenjuju na sebe? Dok god međunarodna pravda ne bude primjenjiva na  sve,  izgledat  će  kao  igračka moćnih protiv  slabih.  To  je  kritika  koju  će Milošević,  a poslije  i Sadam Husein, snažno isticati kroz cijelo trajanje procesa.  

Izvana  ovisan  o  dobroj  volji  država,  ICTY  je  iznutra  teorijski  sam  svoj  gospodar.  Statut  mu  daje  takvu neovisnost da će se države, nekoliko godina poslije, truditi da zauzdaju Međunarodni kazneni sud pod cijenu teških uzmicanja, posebno  sužavajući ovlasti  tužitelja da  goni  i dajući Vijeću  sigurnosti  snagu da  zaustavlja progone. Velike sile ubrzo shvaćaju opasnost koju predstavlja međunarodno pravosuđe koje, doduše, nema svojih snaga na raspolaganju, ali na koje one nemaju nikakva utjecaja. Boje se zalijetanja Međunarodnog ka‐znenog  suda na političku pozornicu  i  zato  se  trude ukrotiti  zvijer. Ma  koliko bila moćna, pravda nema  „ni novčanik, ni mač". Ostaje, dakle, ranjiva.  

Ovisnost ICTY‐a o velikim silama  

Zahvaljujući iznosu od 3 miliona dolara spasonosnih donacija Pakistana i Malezije, Tribunal je konačno mogao početi  s  radom  sredinom  1994.  Sjedinjene  Američke  Države  pojurile  su  odmah  u  Hag.  Stigle  su  sa  svom potrebnom informatičkom opremom Tužiteljstvu i dvadesetdvojici činovnika koji su došli ravno iz Pentagona i iz CIA‐e i koje su besplatno ustupili na raspolaganje ICTY‐u. Pravnici, vojni analitičari i policajci iz svih zemalja Com‐monwealtha  slijedili  su  ih  i  žurili  u  Hag.  Francuska  zaostaje.  Dok  Tužiteljstvo  iprocedura  padaju  u anglosaksonske  ruke,  Pariz  ne  želi  sudjelovati  u  tom  naporu.  ICTY,  međutim,  bez  proračuna  ovisi  o dobrovoljnim prilozima. Godinu dana poslije,  Francuska  još uvijek nije uplatila ni  centa.  Jedva  je prihvatila pozvati nekoliko volontera  iz svojeg Ministarstva unutarnjih poslova  i Ministarstva pravosuđa te  ih šalje pod uvjetom da ih plaćaju Ujedinjeni narodi.  

Te razlike u držanju između Francuza i Anglosaksonaca, vidljive od samog početka, nisu slučajne. Svi realisti u Tribunalu vide samo produženje političke vlasti, njezin sudski ogranak. Čim su ubrane dividende efekta najave, svi  se  slažu  da  je  cilj  dostignut.  ICTY  je  poslužio  za  opravdanje  političarima,  a  kao  odušak  emocijama izazvanima strahotama nedjela u Bosni  i Hercegovini. Odmah zatim  je napušten, bez sredstava za opstanak, bez proračuna. Protiv svakog očekivanja, šačica dovoljno  idealističkih magistrata otrgnut  će ga međutim od 

njegove  sudbine  istrošenog  alibija,  odbačenog  u  koš.  Kucaju  na  sva  vrata  i  konačno  nalaze  fondove  za otvaranje prvih  istraga. Ovo neočekivano buđenje dovodi velike  sile u neugodan položaj. Dale  su obećanja koja! nisu namjeravale  ispuniti, stvorile su same sebi obaveze za koje nisu smatrale da  ih vezuju. Sada će se morati nagoditi  jer  će  rad Tribunala  imati bez  sumnje političke  implikacije. Sve velike  sile  ipak ne  reagiraju jednako brzo ni istim E oružjima pred tom kreaturom koja im izmiče iz ruku i koje se boje.  

Prvi  reagira  SAD  kako  bi  spriječio  Tribunal  da  se  oslobodi.  SAD  je  uvijek  htio  da  Tribunal  bude  pod skrbništvom, odnosno pod vlašću Vijeća sigur nosti, bez prave samostalnosti. Projekt koji SAD nudi u martu 1993.,  kad  se  stvarao  ICTY,  predlaže  da  Vijeće  sigurnosti  bude  ovlašteno  za  nadzor  prikupljanja  ljudi, financiranje operacija Tribunala, a naročito tužitelja. Taj prijedlog konačno  je napušten u korist projekta koji su nadahnuli Francuzi  i Talijani, kojim se preporučuje nezavisnost Tribunala. Ali za Washington prioritet  ipak ostaje načelo zadržavanja kontrole nad tom institucijom.  

Francuska  vjeruje  u  eru  ljudskih  prava  i  u  nadu  koju  donosi međunarodno  pravosuđe  pa  je  pred Vijećem sigurnosti uspješno branila princip nezavisnosti Tribunala. Kao domovina Deklaracije o  ljudskim pravima ona se diči da je izmislila sudsko uplitanje po modelu humanitarnog uplitanja, i rado napominje da je bila jedna od pokretačkih  snaga  u  stvaranju  prve međunarodne  kaznene  instance  poslije Nürnberga  i  Tokija. Upravo  na njezin poticaj nametnula  se  ideja međunarodnog  suda, namijenjenog  sprečavanju nastavka  zločina u bivšoj Jugoslaviji i kažnjavanju krivaca. Roland Dumas, u ono vrijeme njezin ministar vanjskih poslova, prvi je 1992. to javno  izrazio.  Ali,  kao  i  ostali  njegova  ranga,  želio  je  prije  svega  dokinuti  svaku  želju  da  se  vojnom  silom odgovara na nedjela koja se događaju. Pariz teško usklađuje svoje plemenite ideale sa svojom diplomacijom. Kad  mrtvorođeni  sud  počne  postojati,  Francuska  ne  uspijeva  stvoriti  nikakvu  strategiju.  Zadovoljava  se nastavkom ignoriranja tog novog činitelja koji se sam bezobzirno poziva na međunarodnu scenu, a njezina ga diplomacija  i  dalje  prezire. Gotovo  bismo  se morali  tome  veseliti  da  je  tome  razlog  očuvanje  nezavisnosti međunarodnog pravosuđa. Ali to je držanje okrutan odsjaj neefikasnosti francuske vanjske politike  

posljednjih dvadeset godina.22 

 

Za razliku od Francuza, Anglosaksonci ne čekajući razvijaju strategiju prema tom tigru od papira koji se budi. Za njih su stvari jednostavne. Budući da ICTY stvara obaveze vladama, ne može ostati u bestežinskom stanju u odnosu  na  sve  političke  vlasti.  Budući  da  je  ICTY  sredstvo  uplitanja, mora  se  čuvati  u  toplini  ispod  krila političara. S obzirom na to da za njih sudbena vlast nije nužno odijeljena od političke vlasti, može biti njezino sredstvo. Radije nastoje staviti pravo u službu njihove moći nego da joj ono bude zapreka. Upravo izvršavajući svoju  vodeću  ulogu  nad  tim  novim  sredstvom,  najlakše  će  dovesti  pravo  u  službu  diplomatske  akcije  i podrediti ga ako bi zaprijetilo ometanjem njihove političke namjere.  

Za Amerikance međunarodno je pravo u isti mah sredstvo dominacije i ideal; za Francuze ono je samo ideal. Rezultat: Francuska se žuri braniti ga, a njezina diplomacija, koja ne zna što bi s idealima, žuri se klevetati ga. Za  visoke  dužnosnike  Ministarstva  vanjskih  poslova  Republike  Francuske  ICTY  je  i  dalje  „najgora  ideja posljednjih  godina".  Odatle  pasivnost  Pariza  u  odnosu  na  ICTY.  Dok  Anglosaksonci  zauzimaju  prostor, Francuska se ponaša kao žrtva  institucije na koju nema utjecaja. Francuski diplomati  i vojnici  javno pokazuju svoje nepovjerenje, vrijeđaju se zbog zahtjeva pravosuđa koje ih navodno sprečava da rade svoj posao. Tuže se na moć pravosuđa koje se gura tamo gdje mu nije mjesto, koje bi njihove vojnike u Bosni htjelo pretvoriti u pomoćnike pravosuđa i koje umišlja da svojim optužnicama može odlučivati tko može, a tko ne može sjesti za pregovarački stol. Nisu Francuzi  jedini koji  tako misle, ali su prvi koji  to  jasno  i glasno kažu. Ta  im bahatost ubrzo donosi nezahvalno  i nezasluženo mjesto najlošijih daka međunarodnog pravosuđa  i mjesto omiljenih meta tužitelja ICTY‐a i tiska. Hubert Vedrine i Herve de Charette iz Ministarstva vanjskih poslova, Alain  

22 Vidi: Lasserre Isabelle, L'impuissancefrancaise (Francuska nemoć), Flammarion, Pariz, 2007.  

Richard iz Ministarstva obrane tome su obilato pridonijeli. Njihov otvoreni animozitet, ponekad i srdžba, ostali su  u  pamćenju  nekoliko  sudaca  i  tužitelja,  kao  i  u  analima  ICTY‐a.  Nezgodne  nespretnosti  koje  odaju smetenost,  nesposobnost  prilagodbe  situaciji  koju  ni  Francuzi  niti  njihovi  partneri  u  Vijeću  sigurnosti  nisu predvidjeli kad su mahali tim smokvinim listom njihove inercije.  

Odsutna,  stoga  nemoćna,  Francuska  nije  u  stanju  utjecati  na  ICTY  ni  kada  je  riječ  o  izboru  akuzatornog postupka, koji je snažno nadahnut anglosaksonskim pravom, ni kada je riječ o upotrebi francuskog, jezika koji je u teoriji, uz engleski, službeni jezik sudstva, niti kada je riječ o njegovu djelovanju. Više zbog pasivnosti nego po  izboru, pokazat  će se kao zemlja koja najviše poštuje neovisnost sudstva među stalnim  članicama Vijeća sigurnosti. Od toga je mogla napraviti pravu politiku, staviti svoj ponos u službu konkretne i čestite ambicije i biti  u  skladu  sa  samom  sobom.  Tako  bi  stekla  pravo  da  optužuje,  pa  i  da  se  bori  protiv  anglosaksonskih pritisaka na sudski proces te sposobnost da korisno brani onaj ideal pravde za koji kaže da ga tako žarko želi promicati.  Tako  bi  igrala  ključnu  ulogu  koju  za  sebe  traži  na  području  međunarodnog  pravosuđa.  Ali  u nedostatku strategije u odnosu na Tribunal, Francusku se može suditi samo po djelima na vanjskoj pozornici. Tamo gdje se nagađa s ICTY‐em  i međunarodnim pravosuđem koje se postupno rada, tamo gdje nužno daje prednost političkom  realizmu naspram  idealu pravde  i poništava,  isto  tako  često kao Britanci  i Amerikanci, međunarodno pravo svaki put kad se ono protivi njezinim partikularnim interesima.  

Francuska  prosvjeduje  pred  anglosaksonskom  prevlasti,  koja  se  u  ICTY‐u  potvrđuje  iz  godine  u  godinu. Zahtijeva veću zastupljenost, ali ne radi ništa. Onih sedamdesetak Francuza koji postupno stižu u Hag došli su na vlastitu inicijativu, postigli su svoja promaknuća vlastitom zaslugom i imali su rijetku prednost da ih vlastita vlada nikad ne poziva da  im nešto povjeri  ili da  im da bilo  kakve upute.  Francuska  zna da  je,  kao  i  većina Europljana,  izgubila  bitku  i  izvući  će  iz  toga  lekciju  kad  dođe  na  red  stalni  Međunarodni  kazneni  sud. Anglosaksonci su slobodni nastaviti svoju strategiju stroge kontrole i infiltri‐ranja u institucije, što su započeli od  samog početka. Njihova  veleposlanstva pojačavaju  svoje  timove u Hagu,  koji  je početkom  rada  stalnog Međunarodnog suda 1.  jula 2002. postao više nego  ikad prijestolnicom međunarodnog pravosuđa.

23 

Već pod Clintonom Washington je otvorio mjesto posebnog veleposlanika zaduženog za pitanja međunarodnog prava, a zadržala ga je i Bushova administracija. Ta funkcija, u kojoj se pojavljuju i diplomacija i pravo, koji su prema njihovu mišljenju nerazdvojivi, uvijek se povjerava pravniku.  

Cijela  generacija  mladih  diplomata  lawyera  privikava  se  međunarodnom  pravu  i  djelovanju  njegovih pravosudnih institucija, unatoč američkoj odbojnosti prema širenju te pravde koja teži postati univerzalnom i protiv koje će se Bush žestoko boriti. Kad su u proljeće 1997. Britanci ušli u bitku, zahvaljujući dolasku Blaira na čelo Vlade, i oni su na koncu uz svojeg šefa diplomacije postavili mladog pravnika koji je izučio zanat u ICTY‐u gdje je zadržao brojne kontakte i čije sve kotačiće poznaje. Francuska ima u Hagu samo jednu kompetentnu i zainteresiranu osobu, ali njezine službene bilješke nemaju nikakva utjecaja. U Parizu je pravnim savjetnicima, prepunima svih mogućih predrasuda i nedoraslima ovome novom instrumentu koji jedva poznaju, prepuštena sva  briga  o  ICTY‐u.  Oni  su  osposobljeni  obrađivati  samo  aspekte  koji  se  odnose  na  sudsku  suradnju  s Tribunalom  ‐pristup  svjedocima,  arhivima  itd.  ‐kao  da  se  ulog  jedne  institucije,  sad  već  opskrbljene proračunom od 100 miliona dolara i koja zapošljava više od hiljadu osoba, ograničava samo na to.  

Unatoč dijelu motiva koje se ne može priznati, Anglosaksonci se u potpunosti koriste slikom koju im u njihovu javnom mnijenju  donosi  ta  aktivna  i  višedimenzionalna  podrška  ICTY‐u  i  njegovu  pravosudnom  blizancu, posvećenom Ruandi. Kao prvo, američka vlada izgleda kao da vodi vanjsku politiku koja poštuje ljudska prava. Iako nas razdoblje poslije 11. septembra navodi da to zaboravimo, ta  je briga u devedesetim godinama bila stvarna, naročito poslije genocida u Ruandi  iz 1994. godine  i srebreničke sramote  iz 1995., kad  je američka javnost taj polet u korist međunarodne pravde doživljavala kao čin kajanja njihove vlade. Što proračun ICTY‐a više raste, stotine pravnika i policajaca, ohrabrenih američkom potporom koja daje  

23 U Hagu se, osim  ICTY‐a  i stalnog Međunarodnog kaznenog suda (ICC) nalazi  i Međunarodni sud pravde (ICJ), koji  je 

međunarodni, ali nije kazneni sud kao druga dva, i zadužen je za sporove medu državama.  

„kredibilitet"  pravosuđu,  upućuju  se  prema  Hagu.  Amerikanci,  Britanci,  Australci,  Južnoafrikanci, Novozelanđani, Kanađani..., dolaze većinom  iz Commonvvealtha. Neki  jedva znaju gdje  je Balkan. Opsjedaju Tužiteljstvo, pokretač Tribunala, čiji su suci potisnuti u ulogu arbitra između obrane i tužitelja. Vojni analitičari i pravnici, obavještajci,  lako se utapaju u gomilu nastavljajući zauzimati skromna, ali strateška mjesta  i služiti više svojoj vladi nego ICTY‐u.  

Više  se  ne  poštuje  politička  kvota  koju  nameću  Ujedinjeni  narodi  da  bi  zajamčili multikulturalnost  svojih institucija.  Neki  godinama  ukazuju  na  posljedice  toga  ne  uspijevajući  ih  ispraviti.  „Deset  od  sedamnaest odgovornih mjesta u Istražnom odjelu Tužiteljstva zauzimaju građani triju zemljalja, Australije, Novog Zelanda i Velike Britanije",  iznosi  jedan bivši  istočnoeuropski  istražitelj ICTY‐a u svojoj tužbi Službi unutarnje kontrole Ujedinjenih naroda. U njoj otkriva  i nepotizam prilikom  zapošljavanja,  što dovodi do  imenovanja na visoke funkcije istražitelja bez sveučilišnog obrazovanja. Mnogi medu njima su Australci, koje u njihovu munjevitom usponu ohrabruje  sunarodnjak,  zamjenik  glavne  tužiteljice Graham Blevvitt,  koji  je u Hagu od 1994.  I neki Anglosaksonci otkrivaju klijentelizam koji poništava djelotvornost  tužiteljstva. Clint Williamson, koji  je 2006. postao posebni američki veleposlanik za ratne zločine, tuži se na to u aprilu 2001. dok još radi u ICTY‐u.  

Američka  i  britanska  vlada  ne  traže  za  sebe  glavno  mjesto.  Ali  koristeći  se  anglosaksonskom  premoći  i dovitljivo  raspoređenom mrežom na  terenu, oni  su prvi obaviješteni o odlukama  ili  strategijama  kaznenog progona. Tako mogu pokušati utjecati na njih. Ali dobro znaju da se nadmeću s moći pravosuđa, koje ne mora nikome polagati račune. „Tužitelj ne traži  i ne prima upute ni od koje vlade, niti  iz bilo kojeg drugog  izvora", određuje članak 16. Statuta  ICTY‐a koji  je usvojilo Vijeće sigurnosti 25. maja 1993.  Ipak se Tužiteljstvo često percipira kao najpolitičkiji organ ove institucije, onaj koji se mora prilagoditi političkom okruženju, truditi naći ravnotežu između imperativa pravde i politike; diskrecijsko pravo koje mu je dano u isti je mah njegova snaga i njegova slabost, ovisno o  tome koristi  li se njime da zadovolji očekivanja država  ili žrtava  i svih onih koji se nadaju  da  će  se  dokinuti  nekažnjivost.  Prvi  tužitelj  još  nejake  institucije  Južnoafrikanac  Richard Goldstone (1994. ‐1996.) više je slušao države nego njegovi sljednici. Dopala ga je teška zadaća da uskladi dva legitimna procesa, sudski proces, za koji  je bio zadužen,  i političke pregovore koje  je usporedno vodila međunarodna zajednica da bi se priveo kraju  rat u Bosni. Tvrdoglavije, Kanađanka Louise Arbour  (1996.  ‐1999.)  i Švicarka Carla  del  Ponte  (1999.  ‐2007.)  nisu  raspoložene  ustuknuti  pred  višim  državnim  obzirima  ni  ogriješiti  se  o članak 16. koji  jamči njihovu neovisnost, pa makar poremetile međunarodna pravila  igre pozivajući prvi put jednog  šefa  države  da  položi  račune  za  zločinačke  posljedice  svojeg  političkog  djelovanja.  Nepopustljive, omogućile  su  da  se  postupno  nametne  zamisao  da  nikakvo  političko  rješenje  sukoba  i,  konačno,  nikakvo pomirenje  nisu mogući  ako  žrtvama  nije  dosuđena  pravda.  Louise  Arbour  nije  prihvaćala  pritisak  država  i odustala  je  nakon  optužnice  protiv  Miloševića.  Švicarka  se  tvrdoglavo  bori  osam  godina.  U  svojim međunarodnim  istragama  protiv mafije:  ruske,  kolumbijske, meksičke  ili  talijansko‐američke,  vođenima  iz Švicarske,  imala  je priliku nailaziti na  različite političke  zapreke  te  iste  Švicarske  koja  je  ljubomorno  čuvala svoju  bankarsku  tajnu  protiv  koje  se  borila  Carla  del  Ponte.  Ali  nikada,  kako  povjerava  na  kraju  svojeg mandata,  nije mogla  zamisliti  da  posao međunarodnog  tužitelja može  biti  tako  različit  od  posla  državnog odvjetnika,  toliko  su  pritisci  i  pokušaji miješanja  političara  bili  brojni.  Suočeni  sa  sposobnošću  neposluha tužitelja,  Anglosaksonci  se  ne  mogu  zadovoljiti  dijeljenjem  „savjeta"  koji  se  previše  rijetko  slijede.  Zato usporedno razvijaju mnogo podmuklije i opasnije strategije, koje magistrati neće uvijek na vrijeme otkriti.  

ICTY  je  uvijek  pobuđivao  lakomost.  Svi  bi  htjeli  znati  što  se  događa  iza  vrata  i mnogobrojnih  sigurnosnih zapreka  iza kojih mogu stupiti samo sretni odabranici s akreditacijama, tim posljednjim „Sezame, otvori se". Prodrijeti u taj pregrađeni svijet, s njegovim sefovima, posebnim ovlastima, telefonima i šifriranim faksovima, sigurnosnim  lozinkama.  I  gdje  vlada  nepovjerenje  među  odjelima,  među  katovima,  medu  različitim nacionalnostima.  Istražni  postupak mora  ostati  povjerljiv,  to  se  podrazumijeva.  Ali  opasnosti  su  se  uvijek procjenjivale  diskriminacijski  kao  da mogu  dolaziti  samo  od  bivših  Jugoslavena,  onih  koje  je  Tribunal  bio zadužen progoniti. No nije ih mnogo radilo u ovoj instanci. Vještija ili manje vješta igra njihovih vlasti, kao što su pokušaji infiltriranja srpskih, hrvatskih ili bošnjačkih špijuna, stalno izazivaju jaku uznemirenost. Ponekad s razlogom. Ali najveća opasnost dolazi izvan Tribunala, kad tajne službe iz zemalja bivše Jugoslavije špijuniraju istražitelje koji  su u misiji u  regiji  i pisluškuju njihove  telefonske  razgovore. U više navrata uhvatili  su  ih na djelu, bilo Tribunal bilo tisak  iz bivše Jugoslavije koji željno odaje male tajne međunarodnog pravosuđa. Kad 

vlade pripreme lažne svjedoke, podmetnu lažne dokumente. Ta se strategija pokazala neučinkovitom i lokalne je  vlasti brzo napuštaju  jer postupak najčešće omogućava otkrivanje prevare na  vrijeme.  Strategija  koja  je učinkovitija i gotovo ju je nemoguće suzbiti ostaje navođenje svjedoka prijetnjom odmazdom ili čak prijetnjom smrću, ponekad čak i izvršavanjem te prijetnje. 

 

Države bivše Jugoslavije pokušavaju osujetiti ovaj sud koji kopa po njihovoj najsramotnijoj prošlosti, spriječiti mu pristup 

kompromitirajućim tajnama, neutralizirati njegovo djelovanje. Ponekad u tomu uspijevaju, ali nemaju stvarnog utjecaja 

na Tribunal i njegove odluke. Pravosuđe je spremno na protunapade svojih osumnjičenika i njihovih izravnih pomagača. 

Ali ne zna se braniti od napada svojih saveznika.  

“Učinkovitost međunarodnog pravosuđa ovisi o njegovoj sposobnosti pristupa dokazima, što je ključ uspjeha Suda  u Nurnbergu”,  vole  ponavljati magistrati  u Hagu. Ali  ovaj  put  saveznici  ICTY‐a  nisu mu  spremni  dati nužnu pomoć da bi utvrdio istinu. I oni se čuvaju upada pravde koja prijeti ogoljenjem nekih njihovih tajni. I, da  bi  se  zaštitili,  koriste  se  istim  metodama  kao  vlade  bivše  Jugoslavije‐telefonskim  prisluškivanjem, infiltracijom u Tribunal, prikrivanjem dokaza ili svjedoka ‐ali tako djelotvorno da to njihov utjecaj na ICTY čini strahovitim. U tomu leži prava opasnost za međunarodno pravosuđe.  

Dok se Francuska duri na Tribunal koji je potpao pod američki utjecaj, Amerikanci i Britanci mu se stavljaju na raspolaganje. Prave se da predaju informacije koje se mogu pribaviti samo sredstvima kojima one raspolažu. Sjećamo se satelitskih slika kojima je pred tiskom mahala početkom augusta 1995. Madeleine Albright, a koje pokazuju mjesta na kojima je zemlja svježe kopana, što su vjerovatno mjesta masovnih  grobnica poslije pada enklave  Srebrenice. Ali oni predaju  samo ono  što  žele manipulirajući  tako  ICTY‐em.

25 

Informacije koje su tijekom cijelog rata prikupljale velike sile omogućile bi tužiteljstvu ICTY‐a da se brzo popne po zapovjednom lancu i da bez oklijevanja razotkrije najodgovornije za strahote koje su se nastavljale u bivšoj Jugoslaviji. No  ti  huškači  bili  su  sugovornici  koje  je  trebalo  paziti. Olakšavajući  posao  ICTY‐u,  velike  bi  sile riskirale prekid dijaloga koji su htjele pod svaku cijenu podupirati. Zato su dozirale pristup, odnosno uskratile poražavajuće dokaze koje su imale da ne bi osujetile diplomatsku akciju. ICTY će dobiti samo dio slika pokolja u Srebrenici, koje su uživo pratili američki špijunski sateliti. One potvrđuju da je zločin, koji su preživjeli počeli otkrivati  već  krajem  jula  1995.  u  svojim  prvim  svjedočenjima  tisku  i  istražiteljima  ICTY‐a,  stvaran.  Ovom snažno medijski  popraćenom  gestom  SAD  se  nastojao  opravdati  pred  javnim mnijenjem  koje  ne  razumije zašto srebrenička enklava nije bila zaštićena  i traži objašnjenja o napuštanju ove populacije koju su se velike sile obavezale Rezolucijom Vijeća sigurnosti iz aprila 1993. staviti izvan dosega snaga generala Mladića, ratnog vođe  bosanskih  Srba.  SAD  i  njegovi  saveznici  ne  žele  da  ove  slike  budu  objavljene  jer  dokazuju  da  su  na vrijeme  imali  informacije koje su  ih mogle prisiliti da djeluju kako bi zaustavili sramotni pokolj osam hiljada ljudi, koji se počeo događati pred njihovim očima. SAD ni tada ni poslije ne daje snimke razgovora koje ima  i koje već dokazuju umiješanost Beograda. A dobro  znaju da  je komandant Generalštaba Vojske u Beogradu Momčilo Perišić  za vrijeme operacija oko Srebrenice bio u  redovitu kontaktu  s Mladićem, da  je  informirao Miloševića o situaciji i da je razgovarao s Mladićem za vrijeme izvršavanja zlodjela.  

24 Najizloženiji svjedoci koriste se mjerama zaštite, ime im se, dakle, ne smije objaviti. Ipak, više od desetak svjedoka na 

povjerljivim popisima ICTY‐a ubijeno je širom bivše Jugoslavije. Velik broj morao se privremeno ili trajno iseliti i dobio je 

novi identitet zahvaljujući pomoći trećih zemalja. Neki svjedoci kojima se prijetilo odustali su od svjedočenja, drugi su 

radije otkrivali identitet, misleći da će ih publicitet zaštititi, kao dvojica novinara iz Beograda ‐Dejan Anastasijević i Jovan 

Dulović. I konačno, neki su popustili pritiscima i odbili potvrditi optužujuće svjedočenje na sudskoj raspravi i tako se 

pretvorili u svjedoke obrane.  

25 Charles Lane i Tom Shanker, Bosnia: Whatthe CI A didn'ttell us, TheNew York Review of Books, 9. maja 1996. Ovaj članak vrlo rano prenosi rasprave unutar američke administracije, a posebno unutar CIA‐e o prijenosu ICTY‐u informacija prikupljenih obavještajnim sredstvima.  

Milošević  je  ključ  mira,  onaj  koji  će  u  novembru  1995.  potpisati  Dejtonski  sporazum  kojima  će  završiti troipolgodišnji  rat  i  et‐ničko  čišćenje  u  Bosni  i  Hercegovini.  Njegovo  kompromitiranje  predajom  do‐kaza odvratilo bi od svakog dijaloga, spriječilo da ga prisile na pregovore koji i su već na vidiku. Zapadni vode više vole pokriti  lice  i prešutjeti  svetogrđe koje  je počinio Milošević, pretvarajući u  ruglo  i u  svoju korist ucjenu diplomacije  ‐mir  ili pravda  ‐ da bi nastavio  zločine, znajući da  će mu  sve progledati kroz prste  zbog  jednog ugovora.  

Odatle opstruktivna politika velikih sila prema ICTY‐u, unatoč rezoluciji Vijeća sigurnosti koja ih obavezuje na punu suradnju s pravosuđem. „To nas navodi da vjerujemo da je prava namjera kontrola pristupa ICTY‐a istini" tuži  se  u  decembru  1997.  Louise  Arbour.  Njezinu  će  kritiku  više  puta  ponoviti  Carla  del  Ponte,  posebno prilikom procesa Miloševiću. Ali tada je kritika upućena Francuskoj koja prva nameće sitničavu  

proceduru  kako  bi  odvratila  tužiteljstvo  od  ispitivanja  njezinih  vojnika  u  službi  u  snagama UN‐a  u  Bosni. ; 

„Moramo o svakom pitanju posebno pregovarati s pravnicima Ministarstva obrane", tuži se Louise Arbour.26 

Sve će vlade usvojiti istu politiku. Sučeljavanje Tribunala, nemoćnog bez podrške država, i država odlučnih da zadrže  svoje  tajne,  nastavlja  se  iza  kulisa  još  i  danas.  Protiv  ove  politike  „koja  dovodi  u  opasnost  sav  rad Tribunala" prosvjeduje u decembru 1998. i predsjednica ICTY‐a, Amerikanka Gabrielle Kirk McDonald. No ICTY je  „prva  praktična mjera  u  posljednjih  pedeset  godina  prema  stvaranju  svijeta  u  kojem  će  ljudska  prava, jednakost i pravda biti više nego riječi na papiru", podsjeća ona kako bi bolje istaknula nesklad između govora i djela političkih  voda. Pod  izlikom da  su  „svi dokumenti  koji  su  izdani u  vanjskim operacijama povjerljivi", velike sile mogu prešućivati njihovo postojanje, a skinuti tajnost s onoga što im odgovara, odnosno što im ne smeta.  

U strahu da se  istrage  ICTY‐a „ne pretvore u dovođenje u pitanje vojnika  i diplomata koje se mora saslušati kao svjedoke" one ograničavaju njihovo svjedočenje. Tako, kad Ured  tužiteljice  traži dopuštenje vlasti da  ih ispita, mora pitanja postaviti pismeno. Ako nisu dovoljno precizna, jednostavno se odbace. A kad su  iscrpna, detalj‐no  ih pregledavaju pravne  službe ministarstava  kojih  se  to  tiče  te  ih  režu,  izbacuju  i biraju da bi na koncu  ostao  samo  mali  dio.  No  vlade  se  najviše  boje  protuispitivanja  predviđenog  postupkom  optužbe Tribunala  jer  ovlašćuje  suprotnu  stranu  da  gotovo  svim  sredstvima  diskreditira  svjedoka.  Ispituje  ga  se  o drugim, osobnijim, aspektima, a ne o  činjenicama. Vlade  strahuju na pomisao da njihovo osoblje može biti navedeno  da  u  protuispitivanju  kritizira  apsurdnost  svojih mandata  u  operacijama  održavanja mira,  ili  da otkrije  tajne  svoje  misije.  Pročelnica  Pravosudnog  odjela  pri  francuskom  Ministarstvu  obrane,  Catherine Bergeal, ukazuje u decembru 2006. na opasnost da se „od svjedoka postane optuženik" što bi ova posebnost anglosaksonske  procedure  mogla  olakšati.  Na  jednom  skupu  organiziranom  u  vojnoj  školi  u  Parizu,  ona objašnjava: „Ne traži se od njih da  ispričaju što su vidjeli, nego da kažu da smo odbili djelovati da spriječimo ono što smo vidjeli ili da nismo vidjeli ono što smo trebali vidjeti." Vlade, dakle, traže da se što je moguće više smanji opseg svjedočenja kako bi se time smanjio opseg protuispitivanja  i zahtijevaju, kako na preslušavanju tako i na raspravi, nazočnost predstavnika nacionalnih vlasti ovlaštenih da zatraže povlačenje nekog pitanja ili da  zahtijevaju  postupak  iza  zatvorenih  vrata. Bez  tih  drastičnih mjera,  ističu  oni,  njihova  vojska  ne  bi  više mogla intervenirati u vanjskim operacijama, što bi političke vlasti lišilo njihove djelatne sile na međunarodnoj pozornici. Razlog je jednostavan: u pravu se smatra da svaka osoba koja zna ili je sposobna predvidjeti da će se  izvršiti  zločini, mora  ih  pokušati  spriječiti,  inače  je  krivično  odgovorna. Ako  to  pravilo  vrijedi  za  svakog hijerarhijski nadređenog u vojskama koje čine zločine, primjenjuje se  i na međunarodne snage koje, doduše, nemaju  vlasti  nad  lokalnim  izvršiteljima  ili  nad  njihovom  vojskom,  ali  čija  ih  šutnja  i  nedjelovanje  čine sudionicima  u  smislu  kaznenog  prava.  A  to  je  najveći  kamen  spoticanja  u  odnosima  između  velikih  sila  i međunarodne  pravde.  Zločini  počinjeni  u  Srebrenici,  zaštićenoj  enklavi  UN‐a,  ili  oni  izvršeni  u  Ruandi  za vrijeme operacije Tirkiz, nisu jedini od kojih vlade strepe.

27 

Strah velikih sila da će  

26 Le Monde, 14. decembra 1997.  

27  Krajem  juna  1994.  francuske  snage  poslane  u  operaciju  Tirkiz  odbile  su  pomoći  onima  koji  su  izbjegli  genocid, okupljenima na brežuljcima Bisesero, na zapadu Ruande. Polovina njih, tj. oko hiljadu Tutsija, poklano je sljedećih dana.  

se  naći  na  optuženičkoj  klupi  izražen  je  i  za  vrijeme  NATO‐ovih  operacija  na  Kosovu.  Nadležnost  ICTY‐a geografski je ograničena na bivšu Jugoslaviju, ali nije ograničena ni na jednu snagu u sukobu. Atlantski savez je dakle  pod  njegovom  nadležnošću  u  slučaju  ratnih  zločina.  Usred  intervencije  savezničkih  snaga,  17. maja 1999.,  Jamie  Shea,  glasnogovornik NATO‐a,  savršeno  sažima misao  velikih  sila  kad  kaže  tisku:  „Mislim  da moramo razlikovati teoriju od prakse. Kad tužiteljica Arbour otvara istragu (o zločinima na Kosovu; op. a.), to čini zato što smo joj to dopustili. Nije joj Milošević dao vizu da ide na Kosovo istraživati. Ako njezinu sudu, kao što  želimo, bude dopušten pristup, bit  će  to  zahvaljujući NATO‐u. NATO  je dakle prijatelj Tribunala. Zemlje članice NATO‐saveza su te koje su dale potrebna financijska sredstva za pokretanje tog suda. Budite sigurni da smo mi  i Tribunal  jedno te  isto, želimo da se ratnim zločincima sudi  i siguran sam da će Louise Arbour, kad otiđe na Kosovo i razmotri činjenice, optužiti samo osobe jugoslavenske nacionalnosti i nikoga drugog."  

Prije  nego  što  je  otišla  sa  svojih  funkcija,  Louise Arbour  je  ipak  otvorila  preliminarnu  istragu  namijenjenu ispitivanju  žalbi  protiv NATO‐a,  potaknutih  bombardiranjem  koje  je  prouzročilo  velike  civilne  žrtve.  NATO odgovara  javnim  prijetnjama.  Iza  kulisa,  velike  sile  pojačavaju  pritiske  koji  svjedoče  da  odbijaju  prihvatiti univerzalno  pravno  pravilo  prema  kojemu  su  odgovorne  Sudu  u  slučaju  kršenja  Ženevskih  konvencija  kad vojno  interveniraju. Kažu da ne razumiju kako se može „staviti na  istu razinu pravedan rat  i represivan rat s etničkim čišćenjem". U junu 2000. doneseni su zaključci u kojima se kaže da nema potrebe otvarati istragu jer NATO‐ove  greške  nisu  bile  namjerne.  Prosvjedovalo  je  više  nevladinih  udruga,  medu  kojima  i  Amnesty International. Ali Tribunal nije toliko kriv zbog nazočnosti koliko je žrtva zbog svoje nemoći da dobije pomoć država kad one to odbijaju. Ni Srbija, koja je tako spremna optužiti Atlantski savez za ratne zločine, ni NATO ne daju Sudu dokaze bez kojih  ICTY ne može utvrditi  činjenice  i djelovati. Ovisnost  ICTY‐a o velikim  silama ne izražava se, suprotno najčešćem mišljenju, uzajamnim ustupcima.  ICTY, a posebno Tužiteljstvo, zna da bi  iz‐gubio  svaki  kredibilitet,  a  osobito  da  bi  žrtvovao  svoju  jedinu  snagu,  koja  počiva  upravo  na  njegovoj neovisnosti. Međutim, nema načina da se bori protiv zadržavanja informacija ili prikrivanja dokaza kad to čine velike sile,  jer samo Vijeće sigurnosti  ima moć osuditi odbijanje država da pruže pomoć  ICTY‐u. Kad se Carla del Ponte namjeravala pozabaviti pitanjem navodnih ratnih zločina NATO‐a i kad je poslije Miloševićeva pada počela poticati srbijanske vlasti da joj daju elemente kojima raspolažu, Atlantski savez ponovo prijeti. NATO se međutim nema  čega bojati,  jer Beograd predaje Hagu  samo nekoliko uradaka  koje potpisuju Miloševićeve propagandne službe.  

Politika se zaustavlja na vratima sudnice. Velike sile poštuju to pravilo, ali smatraju da im činjenica što pomažu tužitelju daje pravo miješajti  se u njegove  izbore  i odluke prije procesa. Tužitelji koji  su  se  redali morali  su vijugati  u moru  punom morskih  pasa.  Louise  Arbour  i  Carla  del  Ponte  bore  se  zubima  i  noktima  protiv pokušaja država da se miješaju u njihov rad. Ali nikada nisu imale sredstava da osujete političke namjere kad su  se  izražavale  drukčije  nego  preporukama  ili  upozorenjima. Međunarodno  pravosuđe,  još manje  nego nacionalno, ne može  tačno procijeniti koliko  su na njegov  rad utjecali prikrivanje dokaza,  zakulisne  radnje, skrivene  intervencije velikih sila,  jer ono  to najčešće nije ni znalo. A upravo u  tome  leži pitanje pristranosti međunarodnog pravosuđa, pa dakle i ICTY‐a. Rijetko je to stav, slobodan izbor, a ne posljedica onoga što mu se namjerno prikriva  ili odbija. U  toj namještenoj  igri ovisnosti  i neovisnosti u odnosu na države  i njihove odnose snaga, ICTY je izvrgnut teškom ispitu.  

Ni nemoćna ni svemoćna, međunarodna pravda nije prestala napredovati ni na čijoj zemlji ne znajući odakle će doći sljedeći pucanj ni s koje su  joj strane  linije saveznici. Zato treba uroniti u kulise  ICTY‐a, sići u utrobu zvijeri da se vidi kakav je otrov pokušava paralizirati i uništiti.  

II. POGLAVLJE  

Iza kulisa procesa Slobodanu Miloševiću  

Predmet  IT‐02‐54:  tužitelj protiv Slobodana Miloševića. U srijedu 3.  jula 2001. britanski sudac Richard May, koji  predsjeda  vijeću  sastavljenom  od  tri  suca,  otvara  raspravu.  Slobodan Milošević  sjeda  na  optuženičku klupu. Ulazeći u taj sterilni svijet visoke tehnike, nekoliko trenutaka prije instinktivno se uputio prema središtu pozornice gdje obično sjede svjedoci. Trojica stra‐žara koji ga prate odmah mu pokazuju stolac, u lijevom kraju dvorane, onaj namijenjen osumnjičenima za  izvršenje  ili poticanje zločina koji svojom težinom  i masovnošću potpadaju pod humanitarno međunarodno pravo. Milošević nije pozvan da predsjeda na govornici, kako  je navikao,  nego  da  odgovara  za  svoja  djela.  Prvi  put  u  povijesti  jednom  se  bivšem  šefu  države  pred međunarodnim  sudom  sudi za njegovu zločinačku politiku. Za  spone koje povezuju vladarsku palaču  i polja smrti.  

Stotine  televizijskih kamera došle su zabilježiti  taj povijesni  trenutak. Ne nalaze uništenog  čovjeka kojega  je sustigla njegova najcrnja prošlost. Taj čovjek ne pokazuje ni najmanji znak skromnosti. Ponosno nosi kravatu u bojama Srbije  i  još uvijek  ima gordo držanje  šefa države  ‐oholog  i bahatog. U  četvrtak 1.  jula 2004. Sadam Husein zauzima  isti stav u prvom pojavljivanju pred  iračkim sudom. Diktatori kao da se ne boje suočavanja s pravdom.  Odbijaju  je,  ističu  nepriznavanje  kao  jedinu  istinu.  Sudac  Richard May  okreće  se  optuženome: „Gospodine Milošević,  vidim da danas nemate odvjetnika. To  je  vaš  izbor.  Imate pravo braniti  se  sami,  ali razmislite: je li to zbilja u vašem interesu? Postupak će biti dug i složen ... Možda biste mogli ponovo razmo‐triti svoju odluku. Treba li vam više vremena da odlučite?" Milošević odgovara na engleskome: „Smatram da je  ovaj  sud  lažni  sud,  da  je  ova optužnica  lažna  optužnica. Ovaj  je  sud  nezakonit,  nije  ga  ustanovila Opća skupština  Ujedinjenih  naroda.  Prema  tome  nemam  nikakve  potrebe  da  odredim  odvjetnika  pred  tom nezakonitom  instancom." Milošević se odbija očitovati o krivnji, draže mu  je optuživati napade NATO‐snaga. Upušta se u žestoki napad na taj „tobožnji sud".  Isključuju mu mikrofon. Britanski sudac ne traži čitanje op‐tužnice. Žuri mu se  i tako propušta odati počast žrtvama  i prekida raspravu. Milošević zadovoljno gleda sat. Rasprava je trajala samo dvanaest minuta. Na povratku u pritvor raspituje se o efektu svoje predstave. Timu Mac Faddenu, koji upravlja zatvorom, kaže: „Dobro odigrano, zar ne?"  

Pri dolasku u Hag Slobodan Milošević okrivljen  je samo za zločine na Kosovu. Tužiteljstvo  je u vremenskom tjesnacu. Od pada Miloševića u oktobru 2000. Carla del Ponte postavila je cijeli tim da radi puno radno vrijeme na tom slučaju, sa zadatkom da prije ljeta završi istragu o Hrvatskoj i Bosni.  

Ali krajem marta, kad je svrgnuti voda uhićen u Beogradu, tim je još daleko od cilja. „Nije više upitna slutnja nego  djelovanje.  Milošević  će  stići  prije  kra‐ja  godine.  Dajem  vam  vremena  do  1.  oktobra  da  napišete optužnicu. Nacrt mora  biti  na mojem  stolu  najkasnije  početkom  septembra. U međuvremenu  ćemo  imati redovite sastanke da, uz elemente dokaza, utvrdimo strategiju" progona. Nije vrijeme da krenete na odmor!" Carla  del  Ponte  pokušava  nadoknaditi  izgubljeno  vrijeme.  Da  podrži  te  napore,  ona  jednom  pravniku početkom aprila povjerava zadaću da vodi tim istražitelja i traži od njega da pojača redove ekipe koja radi na „slučaju Milošević".  Puna  povjerenja,  povjerava  tada  tisku:  „Kad  stigne Milošević,  protiv  njega  ćemo,  bez sumnje,  imati ne samoj optužnicu koja  će obuhvaćati samo nedjela na Kosovu, zbog kojih  je uhićen, nego  i činjenice kojima ga namjeravamo teretiti za njegovo djelovanje u Hr‐vatskoj i Bosni i Hercegovini."  

To očito kašnjenje progona izaziva neke kritike. Cherif Bassiouni, slavni profesor međunarodnog prava, koji je predsjedao Istražnom komisijom Ujedinjenih naroda o kršenjima humanitarnog međunarodnog prava u bivšoj Jugoslaviji, stvorenom 1992. (Rezolucija 780 Vijeća sigurnosti), tuži se zbog toga. Najprije u bosanskom tisku krajem maja 2001. zatim u pismu Carli del Ponte 6.  juna 2001. „Ako ste odlučili stegnuti kaznenu strategiju oko najod‐govornijih, Milošević  je morao biti optužen za zločine počinjene u Hrvatskoj  i Bosni, osim ako  te optužbe  već ne postoje,  ali  još nisu objavljene. No  ako ne postoje, moramo  se upitati o  razlozima. Mnogi sumnjaju  u  političku  trgovi‐nu  koja  je  vjerovatno  vezana  uz Dejtonski  sporazum. Ali  uvijek  sam  isticao  da nepostojanje optužnice ne odlučuje unaprijed o budućnosti,  i da  je tajming podložan političkim prosudbama 

koje se može uzeti u obzir u interesu pravde i mira (...) Ipak sam uvjeren da postoji dovoljno dokaza da bi se Miloševića  kazneno  progonilo  za  zločine  počinjene  između  1991.  i  1995.  u  Hrvatskoj  i  Bosni,  u  ime odgovornosti kao hijerarhijski nadređenoga. Znam da  takav pristup, zbog  različitih  razloga,  izaziva otpore u vašem Uredu.  Istina  je da  to nije  jednostavno dokazati,  ali postoje bez  ikakve  sumnje  epizode,  kao  što  je opsada Sarajeva, koje opravdavaju što se oslanjamo na načelo odgovornosti hijerarhijski nadređenih da bismo optužili  najviše  zapovjednike.  Ali  koliko  znam,  to  nije  učinjeno  posljednjih  godina  (...)  Znam  da  zadatak tužitelja  nije  lak  i  da  nailazi  na  svakojake  poteškoće:  birokratske,  financijske,  političke.  Naravno,  lako  je kritizirati izvana. Ipak, kritika nije uvijek za zlo, ona može biti korisna kad nudi tužitelju mogućnost da pokaže da javno mnijenje očekuje mnogo više."  

Američko‐egipatski stručnjak ima sve razloge za brigu. U aprilu 1994. njegova je istražna komisija raspuštena upravo  kad  je  bio  blizu  da,  pomoću  dokumenata,  utvrdi  glavne  veze  između Miloševića  i  zločina  koje  su počinili njegovi pouzdanici u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini.

28 

Dvije godine poslije, kad je već završio rat i kad je teritorij  dostupan  istražiteljima, Milošević  još  uvijek  nije  na  nišanu  ICTY‐a. Amerikanac Richard Holbrooke, arhitekt mirovnih ugovora u Daytonu, gotovo otvoreno  izražava zadovoljstvo 15.  februara 1996. u Financial Fimesu. Osumnjičenik broj 1, kojeg  je zapadnjačka diplomacija promaknula u čovjeka mira, očito se nagodio da dobije slobodu u zamjenu za mir. Tek u proljeće 1999., s optužbom protiv Miloševića za Kosovo, čini se da je  doveden  u  pitanje  prešutni  dogovor.  Za  Cherifa  Bassiounia  nije međutim  isključeno  da  će  zapadnjaci pokušavati odvratiti Carlu del Ponte od progona Miloševića za prijašnje zločine. On se nada da će joj podrška javnog mnijenja, jedan od motora pravde, pomoći da se izmakne mogućim političkim pritiscima.  

No 2001. g. nitko se ne usuđuje ni sugerirati tužitelju  ICTY‐a da odustane  ili odgodi novu optužnicu protiv Miloševića. Optužiti Miloševića za Kosovo, a ne učiniti ništa za stotine hiljada bošnjačkih i hrvatskih žrtava, bilo bi jednostavno neobranjivo. Zato što je bila vrlo politička, ta bi odluka nosila opasnost da potakne optužbe za sukrivnju,  koje  je  javno mnijenje  upućivalo  zapadnim  vodama,  a  smirila  ga  je,  poslije  godina  sustezanja, intervencija NA‐TO‐snaga na Kosovu. U maju 1999. Louise Arbour pobijedila  je u tom nadmetanju  i otvorila proces  za koji  znaju da  je nepovratan. Carla del Ponte nije mogla ništa drugo nego nastaviti  istragu. Naglo osujetiti misiju međunarodnog pravosuđa, koje je upravo postiglo golem uspjeh predajući bivšeg šefa države sucima, bilo je previše rizično. Velike su sile pristale, unatoč dubokim neslaganjima.  

Carla del Ponte protiv inercije tužiteljstva  

Čim je stigla u Hag u septembru 1999., Carla del Ponte traži od svojeg ureda da nastavi istragu o upletenosti Miloševića u zločine na Kosovu koji su uzrokovali smrt oko deset hiljada Albanaca. Ona želi pojačati optužnicu koju je u žurbi potpisala Louise Arbour. Od povlačenja Miloševićevih snaga s Kosova, sredinom juna, istražitelji ICTY‐a  imaju slobodan pristup teritoriju koji  je sada pod nadzorom NATO‐snaga. Ekshumacije koje su počele tijekom ljeta donijet će još više dokaza u tom predmetu. Švicarka je uvjerena da njezini istražitelji usporedno rade na utvrđivanju veza između Miloševića i zločina izvršenih u Bosni i Hrvatskoj. Njezin pomoćnik, Australac Graham Blewitt, umiruje je, ali ostaje neodređen kad je riječ o napredovanju  

28  Izvještaj od  četiri hiljade  stranica  koji  je proizašao  iz  toga  rekonstruira  anatomiju  etničkog  čišćenja. Bit  će predan zajedno s dokumentima i pripadajućim aktima tužiteljstvu u Hagu i poslužit će kao polazna tačka za istrage ICTY‐a. Cherif Bassiouni bio je predviđen u augustu 1993. za prvog tužitelja ICTY‐a, ali nije dobio jednodušni pristanak Vijeća sigurnosti. Tako je godinu dana poslije, u julu 1994. imenovan Richard Goldstone.  

istraživanja. Priznaje da mu to nije prioritet. Smatra da Ured nema ni vremena ni dovoljno istražitelja da bi se posvetio  predmetu  čiji  glavni  osumnjičenik  nikad  neće  biti  predan.  Prije  svega  ne  vjeruje  u  neku  veliku Miloševićevu ulogu u poduzimanju  etničkog  čišćenja  koje  su  srpski  ekstremisti  vodili u Hrvatskoj  i Bosni.  I uvjereno objašnjava novom okruženju Carle del Ponte: „Ne treba miješati bosanske Srbe s onima u Hrvatskoj ili Srbiji,  to nije  isto, pripadaju  različitim državama, bez međusobne veze." Doduše,  članovi njegova ureda  i sudaca  IC‐TY‐a već su odavno doveli u pitanje uvjerenja ovog Australca. U slučaju Duška Tadića, mučitelja  iz logora u Prijedoru, suci su 1997., a onda i u prizivnom postupku 15. jula 1999., zaključili da je vojska bosanskih Srba  bila  pod  „općim  zapovjedništvom"  Beograda.  Australac  je  ipak  odlučio  da  Radovan  Karadžići  Ratko Mladić,  optuženi  1995.  za  genocid  i  zločin  protiv  čovječnosti,  nisu  ovisni  ni  o  kome  i  da  su  sami mogli kontrolirati trupe pod svojim zapovjedništvom za vrijeme zločina počinjenih u Bosni i Hercegovini. On smatra beskorisnim  tražiti  drugdje  poticatelje  te  zločinačke  politike  jer  su  oni  sami  njezini  začetnici.  U  njegovim očima, tužiteljstvo je ispunilo zadatak optužujući vode bosanskih Srba, a sada mu preostaje samo postići da ih uhite  NATO‐snage  u  Bosni  kako  bi  im  se moglo  suditi.  Kada  je  riječ  o  Hrvatskoj,  Blewitt  ne  vidi  kako  se Miloševiću mogu pripisati zločini koje su u Vukovaru  ili Dubrovniku počinile  JNA  i paravojne srpske  jedinice kojima  on  nije  zapovijedao.  Zaboravlja  da  je Milošević  preobratio  JNA  u  srpsku  vojsku  i  naoružao  srpske paravojne snage u Hrvatskoj te im na čelo postavio svoje ljude.  

Graham Blevvitt, koji je prvi stigao u Tužiteljstvo u januaru 1994., po prirodi nije borben. On okoliša, izbjegava udarce, izmiče da bi bolje izdubio svoje gnijezdo. Voli kad se kaže da je Tužiteljstvo njegova stvar. Bez njega ne bi postojalo. To  je dijelom  istinito. Međutim, sitničav kakav  jest, ustrojio ga  je kao provincijsko tužiteljstvo u kojemu  je  podređenost  obavezna,  a  napredovanje  je  razmjerno  stupnju  vjernosti,  a  ne  kompetenciji  ili upornosti. Odjel  istrage, pravnika, analitičara,  sve  je podijeljeno do krajnje mjere,  tako da  se onemogućuje uvid u cjelinu. Od početka rada Tužiteljstva, on želi pod svojom vlašću zadržati kaznenu politiku. Direktive su mu  nalik  njegovoj  fizionomiji,  sve  je  zaobljeno.  Važno  je  ništa  ne  poremetiti  i  slijediti  prirodni  red  stvari. Rezultat: istrage su se najprije odnosile na zločine i neposredne izvršitelje, što je neizbježan korak, naravno, ali se godinama nije vodila briga o međusobnoj povezanosti tih zločina i po načinu izvođenja, i po ponavljanjima, i po namjeri, i po zajedničkom lancu zapovijedanja, kako bi se došlo do vrha. Zadaća sudstva mogla bi završiti dosezanjem  onih  na  vrhu  vlasti,  ali  se  time  ne  zadovoljava.  Sastoji  se  i  od  kaznenog  progona  izvršitelja  i posrednika  koji  su  omogućili  gospodaru  da  iz  palače  ostvari  svoje  mračne  planove,  ne  morajući  ubijati vlastitim rukama. Izgradnja pravnog predmeta zahtijeva rekonstrukciju lanca događanja i zapovijedanja da bi se dohvatili pravi poticatelji koji su obično dobro pazili da ne ostave kompromitirajuće pisane zapovijedi. U tom pogledu procesi nižim razinama nužni su kako bi pravdi omogućili da se okrene protiv njima nadređenih. Ali Tužiteljstvo u Hagu ostalo je predugo zaglibljeno u strategiju prvih redova i pokazalo se nesposobnim da na vrijeme prijeđe u veću brzinu.  Jer međunarodno pravosuđe dužno  je prije  svega pripremiti kazneni progon najistaknutijih figura medu ubojicama zaduženim za izvršavanje najprljavijih poslova, njihovim nadređenima i poticateljima. Progon  svih mučitelja  trajao bi desetljećima,  toliko  su bili brojni oni koji  su  sudjelovali u  tim masovnim  zločinima.  Ali  Graham  Blevvitt  ima  iskustvo  u  pravosuđu  koje  ima  vremena  i  nema  namjeru mijenjati  navike  na  ovoj  instanci  koja  je  ipak  privremena.  Optužnica  protiv  Karadžića  i  Mladića  1995. poremetila je tok njegove duge, mirne rijeke. To mu ne odgovara: tu su optužnicu iščupali kliještima suci koje je tada sablažnjavala tužiteljeva  inertnost. Kao što  je  i optužnica protiv Miloševića,  inicijativa Louise Arbour, bila  izravan odgovor na  val nasilja  koji  se  tada  sručio na Kosovo. Kad  je Kanađanka otišla, Blewitt ponovo uspostavlja  ustaljeni  red.  Ni  časa  ne  vjeruje  da  će  Milošević  jednog  dana  biti  predan  Hagu  i  smatra nepotrebnim da mu se posveti i najmanji napor.  

Carli del Ponte  trebalo  je više mjeseci da procijeni koliki  je nemar njezina  zamjenika, unatoč upozorenjima Louise Arbour pri predaji dužnosti. Kad  je Milošević u oktobru 2000. pao, ona otkriva da se njezine upute  iz prethodne godine nisu slijedile. Dodatna istraga protiv Miloševića na Kosovu još je na mrtvoj tački. Blewitt se opire  i navodi  iste razloge: „Nema ni vremena ni osoblja, na tome ćemo raditi poslije, ako Milošević  jednog dana bude  izručen." Carla del Ponte  suprotstavlja  se njegovu otezanju. Upisuje Miloševića medu prioritete tužiteljstva i sastavlja tim koji je u punom radnom vremenu zadužen za taj predmet. Između Carle del Ponte i australskog tima u njezinu uredu dolazi do svađe. Milošević je u središtu spora.  

Početkom 2001. tužiteljica poziva Grahama Blewitta i voditelja Odjela za istrage, Johna Ralstona, australskog policajca vrlo  skromnih  sposobnosti, kojega  je Blewitt postavio na  to odgovorno mjesto. Želi vidjeti dokaze koji su dosad skupljeni o dijelu istrage koji se odnosi na Hrvatsku i Bosnu. Graham Blevvitt pokazao joj je tada red registratora, postavljen na policu. Dvadesetak registratora u kojima su bez reda nabacane informacije koje upućuju na uple‐tenost snaga iz Srbije u zločine počinjene na drugoj strani granice. Smještene u jednom kutu, nikada  nisu  bile  analizirane.  Carla  del  Ponte  otkriva  da  je  njezin  ured  napravio  tačnu  kartografiju  zločina počinjenih u Bosni  i Hercegovini, da  je već od prvog slučaja, od Duška Tadića,  identificirao dio veza  između vojske iz Beograda i vojske bosanskih Srba,

29 

ali da nikada, unatoč naredbama Louise Arbour, a zatim njezinima, nije pokušao poći uzlazno po zapovjednom lancu ni provjeriti vodi li on do vojnih i političkih vlasti u Beogradu. Do tada formalno nije otvorena nikakva istraga protiv Miloševića ni bilo kojeg drugog dužnosnika iz Beograda.  

Uvjeren da Milošević nikada neće biti  izručen  ICTY‐u, Graham Blewitt  zadovoljio  se  time  što  je  savjetovao različitim timovima Tužiteljstva da sta ve po strani dokaze na koje slučajno naiđu pri istragama i za koje im se čin'  da mogu  jednog  dana  poslužiti  da  popune  istražni  dosje. U  nedostatku  jasnih  uputa malo  se  timova potrudilo  izvršiti  taj  zadatak. Milošević  nije  iznimka Hrvatske  vlasti,  pod  vodstvom  Franje  Tuđmana,  kao  i Milošević,  također  su  se  dale  na  komadanje  Bosne  etničkim  čišćenjem  teritorija  koje  su  priželjkivale. Ako Blewitt ne smatra uputnim voditi  istragu o srpskim huškačima u Beogradu,  logično  je da se ne zanima ni za huškače u Zagrebu. Carla del Ponte želi svesti kaznenu politiku na najodgovornije sa svih strana i za početak je zatražila  da  se  za  mjesec  juli  pripremi  optužnica  protiv  Miloševića  u  predmetu  o  Hrvatskoj  i  Bosni  i Hercegovini. Graham Blevvitt se pokorava. John Ralston odlučuje otići.  

Carla  del  Ponte mora mu  naći  zamjenika  sposobnog  provesti njezinu  kaznenu  politiku  i popuniti propuste dvaju Australaca. Velika Britanija i SAD žure što prije doznati njezine namjere. Ubrzo objavljuju da žele vidjeti jednog Anglosaksonca na tom položaju. Ali oklijevaju izvršiti izravne pritiske na Švicarku. Najprije se obraćaju diplomatskom  savjetniku,  Ženevljaninu  Jean‐Ja‐cquesu  Jorisu  i  sugeriraju  imenovanje  Roberta  Reida,  još jednog australskog policajca bez širine, dotadašnjeg Ralstonova pomoćnika. U martu 2001. Jori‐sa pozivaju u veleposlanstvo SAD‐a u Hagu.  „Određeni  je broj  zemalja  isključen", kažu oni.  „Del Ponte ne pomišlja ni na nekog Rusa, ni na Kineza", odgovara Joris s prepredenim osmijehom. „Moramo imati potpuno povjerenje u tu osobu.  Imamo  dobro  mišljenje  o  Bobu  Reidu.  Ali  čini  se  da  vi  ne  razumijete  da  to  mora  biti  Britanac, Kanađanin, Novozelanđanin, Australac ili Amerikanac", odbruse mu.  

Amerikanci bez sumnje znaju da  je predviđeni kandidat Francuz,  i k tomu  još  istražni sudac. Oni hoće  člana Commonwealtha, pogodnijeg da brani  njihove posebne  interese  i prihvati neke  sitne nagodbe.  Kako  bi  se uvjerio da će poruka biti primljena, prvi tajnik američkog veleposlanstva odlazi Carli del Ponte: „Lakše nam je otkrivati osjetljive  informacije građaninu Velike Britanije, SAD‐a, Novog Zelanda, Australije  ili Kanade. Bilo bi nam vrlo korisno provjeriti popis kandidata kako bismo se uvjerili da nam ni  jedno  ime nije problematično." Pritisci se nastavljaju  još dva mjeseca. Uzalud. Patrick Lopez‐Terres,  francuski magistrat koji  je došao u  ICTY 1996. konačno je imenovan na čelo tima istražitelja u maju 2001. Bit će prvi i jedini Francuz u Upravi Haškog tužiteljstva.  Tim  koji  radi  na Miloševićevu  slučaju  pojačan  je  i  radit  će  sedam  dana  tjedno  da  nadoknadi izgubljeno  vrijeme.  U  proračunu  za  2001.  Blewitt  nije  predvidio  tim  za  „slučaj Milošević",  još  manje  za pripreme procesa. U panici krajem jula koristi odlazak svojih nadređenih na odmore da bi, bez njihova znanja, tražio vanjske sponzore za financiranje procesa. Njegov projekt priljeva sredstava, na vrijeme  

29 Suđenje  na  prvoj  instanci  iz  1997.  u  slučaju  Duška  Tadića  ističe  «zajedničke  strateške  ciljeve»  dviju  vojski. Drugostupanjsko suđenje 1999. pokazuje da se «kontrola koju je vršila vojska iz Beograda nad srpskim snagama u Bosni 

nije  ograničavala  na  financijsku  i  logističku  potporu,  nego  se  ogledala  u  sudjelovanju  u  općoj  formulaciji  naredbi,  u 

koordinaciji i nadgledanju djelovanja i operacija srpske vojske u Bosni». Vidi www.un.org/icty.  

zaustavljen,  bio  je  upućen  Amerikancima,  Englezima,  ali  i  Bošnjacima.  Ovi  posljednji  bili  bi  pozvani  da financiraju dio o Bosni u procesu Miloševiću i da mole pomoć muslimanskih zemalja!  

Nastavak istrage  

Svi timovi koji rade na srpskim zločinima morali su se dati na posao. Budući da mučitelji  imaju  isti plan, već mnogo  prikupljenih  dokaza  s  jednog  kraja  Jugoslavije  na  drugi  popunjavaju  jedan  te  isti  predmet,  koji  će dovesti  do  pravog  dirigenta  srpskog  zločinačkog  pothvata  etničkog  čišćenja.  Moralo  se  iz  brda  nikada analiziranih arhiva izvlačiti elemente dokaza koji pokazuju umiješanost Beograda. U tim prašnjavim kartonima, gdje  je nagomilano  sve  što  se nije  slagalo  s  istragama u  tijeku, nalazi  se dio dokumenata koji osvjetljavaju poprečne  linije  zapovijedanja.  Impresivna količina dokumenata  izranja  iz  te  zakašnjele potrage. Ali pravnici moraju  razviti  sposobnost  analiziranja na  koji  ih njihov  rad, do  sada  fragmentaran, nije pripremio. Neki bi htjeli  optužiti Miloševića  za  financijsku  i  logističku  potporu  srpskim  snagama  u  Bosni  i  Hrvatskoj,  ne  baš uvjereni  u  njegovu  sposobnost  kontroliranja  te  snage. Drugi  procjenjuju  da  je  bio  pravi  izvršitelj  etničkog čišćenja. Nema sumnje u  izravnu Miloševićevu odgovornost na Kosovu, pokrajini pod njegovom kontrolom. Kao  šef  države  bio  je  i  vrhovni  zapovjednik  srpskih  oružanih  snaga  uključenih  u  tu  posljednju  kampanju zločina. U Bosni  i Hrvatskoj njegova  je  zločinačka odgovornost  složenija  jer Srbija kojoj  je  tada bio na  čelu službeno nije bila u  ratu. Mora  se, dakle, utvrditi njegov pravi utjecaj na  zapovjedne  lance koje de  jure ne kontrolira i na usporedne lance, uspostavljene da bi se mogli provesti njegovi naumi. Zadatak je težak i dovodi do  žestokih  rasprava  unutar  tužiteljstva  podijeljenog  na  one  koji  se  nikada  nisu  zanimali  za Miloševićevu odgovornost za zločine i onih koji ne mogu razumjeti takav nemar, koji ne samo da je vodio ICTY u neuspjeh, nego je od njega činio puki Politički instrument moćnika.  

Unatoč  slabostima  Tužiteljstva,  optužiti Miloševića  za Hrvatsku  pokazalo  se  u  konačnici  lakše  nego  što  se očekivalo. Pravnici  koji  su  vodili  istragu u Hrvatskoj, posebno u Vukovaru  i Dubrovniku,  s nestrpljenjem  su očekivali  da  se  Ured  konačno  odluči  progoniti  Miloševića.  Pažljivo  su  čuvali  sve  dokaze  upletenosti beogradskih  vlasti  u  pokušaj  da  zauzimanjem  teritorija  i  istjeriva‐njem  nesrpskog  stanovništva  koje  je  tu živjelo pripoje taj dio Hrvatske Srbiji.  

Krajem augusta 2001. prvi nacrt optužnice već je na tužiteljičinu stolu. Dvadeset sedmog septembra Carla del Ponte potpisuje konačnu verziju. Osmog oktobra 2001. nakon što  ju  je potvrdio  jedan od sudaca, Slobodan Milošević  službeno  je  optužen  za  zločine  protiv  čovječnosti  u  Hrvatskoj.  Ta  nova  optužba  nema  isti međunarodni  odjek  kao  ona  prva.  Amerikanci  i  Britanci  upravo  su  pokrenuli  operaciju  Trajna  sloboda  u Afganistanu koja označava početak dugog rata protiv terorizma.  

Dio  o  Bosni  nailazi  na  brojne  poteškoće.  Istraga  nema  poteškoća  da  dokaže Miloševićevu  suradnju  u  toj zločinačkoj  politici  etničkog  čišćenja,  ni  postojanje  smišljenog  plana  da  bi  se  ono  izvelo,  ali  nije  uspjela rekonstruirati zapovjedni  lanac koji  jasno dopire do vrha države u Beogradu. Zasada  je Milošević stavljen u rang moćne podrške, a ne osobe koja odlučuje ili potiče. Tj potrazi za istinom ICTY se ne može time zadovoljiti i mora provjeriti koja je stvarna Miloševićeva uloga, bez obzira na privide.  

Krajem augusta Carla del Ponte vraća svoje  timove na posao: „Naša  je uloga povijesna, optužnica za Bosnu ima prvorazredan značaj, ne smijemo zabrljati." Dok se tim daje na posao da otkrije posljednje karike složene slagalice koju je Milošević strpljivo gradio kako bi  iz daljine nadgledao zločine u  ime hegemonijskog projekta Velike Srbije, žučne rasprave vode se u kuloarima tužiteljstva. One su odraz nepoznavanja tog sukoba, ali još više dubokih  i  iznenađujućih otpora zamisli da moraju priznati golemu Miloševićevu odgovornost za zločine počinjene u Bosni zbog njegova utjecaja na vođe bosanskih Srba Radovana Karadžića i Ratka Mladića. Neki se bune pod izlikom da se ne bi smjelo umanjivati neospornu ulogu dvojice već optuženih krvoločnih ratnih vođa i  pretvoriti  ih  u  puke Miloševićeve marionete.  U  ime  ove  poznate  „politike mirisa  krvi"  koja  je  predugo ograničavala istrage na krvnike i njihove izravne naručioce, oni nikada nisu proširili istrage izvan granica Bosne i Hercegovine. Sada odbijaju sumnjičiti Miloševića kao pravog kuma te politike, koja je zajednička svim srpskim 

osumnjičenicima, i kojoj je cilj bio zločinom razdvojiti različite etničke zajednice.  

Teško  je  pomiriti  stvarnost masovnih  zločina  s  takvim minimalističkim  pristupom,  primjenjivim  na  zločine općeg prava. Masovni zločini ne proizlaze  iz pojedinačnih djela, nego  iz politike koja zločin podiže na razinu sustava  i pretpostavlja mnoštvo sudionika, sustava koji odlučuje da neki više nemaju pravo  imati prava  i koji ne samo da se koristi vojnim i policijskim sredstvima protiv jednog dijela stanovništva, nego također mobilizira sve  resurse  jednog društva, od administracije, prometa,  financijskih  sredstava,  tiska pa  čak  i pravosuđa. Ti masovni zločini počinjeni su u  ime  jedne politike,  jednog kolektivnog projekta. Pa čak  i ako nije potrebno da budu povezani s  jednom politikom  institucionaliziranom na  razini države, moć se države sve  češće stavlja u službu  zločina. Cilj međunarodnog pravosuđa upravo  je prepoznavanje  zločinačkih politika  i  stigmatiziranje država  koje  su,  umjesto  da  jamče  sigurnost  svojih  građana,  izabrale  kršenje  reda  i  lišavanje  dijela  svojeg stanovništva prava na život.  ICTY  se nije mogao osloboditi  tog  traganja  i odustati od nalaženja onih koji  su začeli  i odlučili provesti etničko  čišćenje na područjima pod njihovom kontrolom, pa bilo  to  i  izvan granica njihove države da bi kaznili prave  izazivače rata  i pridonijeli sprečavanju ponavljanja masovnih zločina. Neki unutar ICTY‐a to su shvatili i pokušavaju otkriti moguće veze između masovnih grobnica i vlasti u Beogradu.  

Okršaj Blewitt ‐Del Ponte  

Krajem septembra 2001. tim Tužiteljstva sastavio je solidan pravni dokument koji rekonstruira lanac događaja i dokazuje Miloševićevu središnju ulogu u smišljenom pothvatu etničkog čišćenja u Bosni. Ali projekt optužnice koji  je predan Carli del Ponte ne  sadrži ni pokolje u  Srebrenici ni opsadu  Sarajeva.  Švicarka odmah  saziva sastanak. Želi  razumjeti kako  to da  taj  spis omogućava da  se prati  lanac zapovijedanja  i utvrdi  individualna Miloševićeva odgovornost u većini zločina koje je su počinili bosanski Srbi, a ne donosi dovoljno dokaza da ga se okrivi za ova dva najveća slučaja, neodvojiva od srpskog zločinačkog pothvata. Odgovor  je oštar: „Nema dokaza." Taj bi se argument mogao braniti da je optužba krenula lošim pravcem, da Milošević nikada nije bio ni na koji način upleten u opsadu Sarajeva, u zauzimanje Srebrenice  i ubijanja koja su slijedila. Upravo se to neki trude potvrditi na sastanku. Blewitt ih podržava i pokušava dovesti šeficu u manjinu. Sastanak se pretvara u  sukob.  Carla  del  Ponte  ne  želi  odustati  pod  izgovorom  „nismo  to  istraživali"  kao  što  se  čitavo  vrijeme rasprave  trudio ponavljati njezin zamjenik. Ona predlaže kompromis:  izići s optužnicom  takvom kakva  jest  i uvesti  dopune  nakon  završetku  istrage.  „Nema  ni  najmanjeg  dokaza  koji  bi Miloševića  vezivao  uz  opsadu Sarajeva  i pokolje u Srebrenici", ponavljaju njezini protivnici bez drugih objašnjenja. Drugi za stolom slažu se da postoji premalo dokaza, ali  ističu da postoji  čitava  lepeza  indicija koje zavređuju da  se  istraže. Carla del Ponte  odlučuje:  „Morate  voditi  istragu  o  Sarajevu  i  Srebrenici,  dajem  vam  šest  tjedana  da  završite istraživanje." Potpisivanje Miloševićeve optužnice za Bosnu odgođeno je za sredinu novembra.  

Borba koja je upravo počela nastavit će se za vrijeme cijelog procesa protiv Miloševića. Dio Tužiteljstva koči sa sve četiri noge  i koristi tih šest tjedana da dokaže neprihvatljivost teze koju brani glavna tužiteljica. Graham Blewitt koji još nije uspio povratiti svoj autoritet nad Uredom ne može više manevrirati zatezanjem. Trudi se, dakle, navesti Carlu del Ponte na korak unatrag, a naročito na odustajanje od progona Miloševića za genocid. U augustu 2001. ICTY je nazvao pokolj u Srebrenici genocidom na suđenju generalu bosanskih Srba Radislavu Krstiću, zapovjedniku Drinskog korpusa, najvažnijoj voj‐noj sili uključenoj u krvoproliće u  julu 1995. Carla del Ponte  razmatra,  dakle, mogućnost  da Miloševića  optuži  za  genocid  za  Srebrenicu,  ali  i  za  nekoliko  drugih općina  u  Bosni  gdje  je  etničko  čišćenje  poprimilo  razmjere  genocida,  tužiteljica  sluša  svojeg  pomoćnika  i pokušava mu  objasniti  da  optužnica  ne može  navoditi  postojanje  „smišljenog  zločinačkog  pothvata"  čiji  bi Milošević  bio  jedan  od  istaknutih  članova,  odnosno  šef,  i  istodobno  tvrditi  da  ne  dijeli  istu  zločinačku odgovornost kao i sporedni sudionici, kao što je to slučaj u svakom zločinačkom udruženju. Pomoćnik tužitelja zahtijeva,  rasprava  je  napeta.  „Nemamo  dokaza  za  genocid",  tvrdi  Blewitt,  koji  odbija  svaku  vezu  između pokolja u Srebrenici  i vlasti u Beogradu. Za njega srebrenička sramota ne proizlazi toliko  iz smišljenog plana koliko  iz  nastupa  ludila  generala Mladića.  Teza  nije  nova.  Pred  strahotom  i  opsegom  pokolja,  zapadnjački vojnici i diplomati brane tu tezu od prvih dana i služe se njome da opravdaju nedjelovanje koje je onda samo rezultat njihove nesposobnosti da predvide što  će se dogoditi. Carla del Ponte odvraća: „Morali ste otvoriti istragu  1994.,  to  je  prva  stvar  koju  se  moralo  učiniti!"  Nakon  završetka  sastanka  ona  dobacuje  svojim 

savjetnicima: „Mogu oni nastaviti sa svojim lukavštinama, ali neću odustati od genocida. Imamo dokaze i, ako Graham drži da  ih nema dosta, neka mi kaže što je radio svih ovih godina umjesto da  istražuje o Miloševiću. Možda  su mogli  spriječiti  neki  novi  rat  i  nove  pokolje."  Ali  za  to  vrijeme  drugi  prebiru  spise  Tužiteljstva, identificiraju  svjedoke  i otkrivaju nove podudarnosti koje povezuju Miloševića  sa Srebrenicom  i Sarajevom. Sredinom novembra Carla del Ponte može potpisati optužnicu i predati je sucu.  

Dvadeset trećeg novembra 2001. g. nakon što je sudac koji potvrđuje ispitao dokument Tužiteljstva, Milošević je formalno optužen za genocid, sudioništvo u genocidu  i za zločine protiv čovječnosti zbog njegove osobne odgovornosti za zločine koje su počinili bosanski Srbi,  između ostalog u Sarajevu  i Srebrenici. Tužiteljstvo  je tada u mogućnosti zatražiti od Suda da spoji sve postupke otvorene protiv Miloševića kako bi se organiziralo vođenje jedinstvenog procesa. Jer srpski zločini u Hrvatskoj 1991., u Bosni od 1992. do 1995. i na Kosovu od 1998. do 1999. dio  su  jedne  te  iste politike  kojoj  je  cilj  terorom  zauvijek  istjerati nesrpsko  stanovništvo  iz područja koja osvoje  ili priželjkuju srpske snage. Proces Slobodanu Miloševiću otvara se 12. februara 2002.

30 

Optuženiku je dopušteno da sam preuzme obranu.  

Miloševićeva optužnica: pozadina ljute borbe  

Kako  objasniti  da  je  tužiteljstvo  ICTY‐a,  prva međunarodna  jurisdikcija  poslije  Nürnberga  i  Tokija,  koja  se neprestano trudila osloboditi od svojih osnivača, do 2001. godine propustila istraživati Miloševićevu kaznenu odgovornost započetak  i odvijanje rata u Bosni  i Hrvatskoj? To se ne može opravdati slabostima, kao što se njima ne može objasniti ni ustrajno odbijanje nekih  članova Tužiteljstva da  traže  istinu  i uzmu u obzir  sve odgovornosti kad  

je riječ o Srebrenici ili o opsadi bosanskog glavnog grada, dugoj hiljadu tristo pedeset dana, ta dva simbolična lica rata u Bosni. Tu postoji jedna iznenađujuća konstanta, i isto tako čudne podudarnosti. Po logici bi poslije optužbe  protiv  Radovana  Karadžića  i  Ratka Mladića,  njegovih  pouzdanika  u  Bosni  i Hercegovini, Milošević trebao biti prioritetna meta tužiteljeva Ureda. Predsjednik Tribunala, Talijan Antonio Cassese, potpredsjednik, Francuz  Claude  Jorda  i  drugi  suci  i  sami  su  to  u  više  navrata  primijetili  tužitelju.  Od  njihove  5.  plenarne sjednice  sredinom  januara  1995.,  suci  su  otvoreno  uznemireni  zbog  nedosljednog  programa  optuživanja Tužiteljstva koje, po njihovu viđenju, ni primjereno, ni učinkovito" ne odgovara misiji  ICTY‐a,  i  ističu hitnost penjanja po zapovjednim lancima kako bi se izbjeglo da pravosuđe zaglibi. No vidjevši dokaze koje primaju pri potvrdi optužnice, utvrdili su povezanost dokaza koja „daje naslutiti da bi se odgovornosti za zločine počinjene u  Bosni  i  Hercegovini mogle  tražiti među  visokim  dužnosnicima  Srbije".  Očekuju,  dakle,  da  vide  tužitelja Goldstona i njegova zamjenika Blewitta kako istražuju o eventualnoj Miloševićevoj odgovornosti.  

No, voditelji Tužiteljstva izabrali su drukčiju kaznenu politiku. Odustaju od prevladavanja zapreka koje  

30 Kao u svim slučajevima pred ICTY‐em, zapisnici javnih rasprava mogu se naći na www. un.org/icty.  

postavljaju velike sile koje u Daytonu de facto dodjeljuju nekažnjivost glavnom osumnjičeniku. Zapadnjaci ne žele da  se Tribunal  izbliza  zanima  za onoga  koji  je orkestrirao politikom etničkog  čišćenja  koja  je poharala bivšu  Jugoslaviju  i  dobro  paze  da mu  ne  pruže  elemente  dokaza  koje  posjeduju,  kao  što  su  napravile  u Nürnbergu. Ako je 1946. interes saveznika bio što brže dokazati da je Hitlerova Njemačka započela barbarski rat na koji su oni samo odgovorili, ovaj put ne žele da ICTY, progoneći Miloševića, otkrije da je čovjek s kojim su upravo potpisali mir, krajem 1995. dopustio povratak barbarstva usred Europe. Optužiti Miloševića tada bi značilo poremetiti status quo što bi se doživjelo kao čin protiv mira. Tužiteljstvo to zna i ne pokušava otvoriti taj predmet usporedno s drugim  istragama. U nemogućnosti pristupa beogradskim arhivima  ili onima velikih sila, moglo je pokušati zadobiti suradnju Bosne i Hrvatske i kopati po arhivima bosanskih i hrvatskih Srba, koji su vrlo bogati informacijama, prije nego što ih Miloševićevi izaslanici počnu 1997. odnositi u Beograd. Jer sam Milošević  sumnjiči  ICTY  da  se  počinje  strpljivo  penjati  po  zapovjednom  lancu  i  izvan  granica  zaraćenih republika, sve do Srbije, do vlasti u Beogradu.  

Daleko  je  od  pomisli  da  ni  on  ni  njegovo  okruženje,  pa  čak  ni  vode  paravojnih  jedinica,  nisu  na  po‐pisu osumnjičenih  Haškog  suda.  Francuski  sudac  Claude  Jorda  koji  na  mjestu  Predsjednika  ICTY‐a  nasljeđuje Antonija Cassesea  i Gabrielle Kirk McDonald, obara se na nedostatak širine odgovornih u tužiteljstvu, koji se previše  brinu  za  to  da  ne  uzburkaju  i  ne  zakompliciraju  rad  zapadnih  diplomacija.  U  dojmljivoj  paraboli okrivljuje  neodlučnu  politiku  progona:  „Pod  izlikom  da Mandat  ICTY‐a  ovlašćuje  i  progon Hitlera  i  vozača lokomotive  koja  je  vozila  u  Auschwitz,  on  je  za  početak,  samo  da  vidi  kakav  će  vjetar  puhnuti,  optužio mehaničare i vlakovode." Dok su mozgovi etničkog čišćenja na slobodi, niz „sitnih riba" zakrčuje sudnice ICTY‐a.  Da  bi  se  izbjeglo  paraliziranje  Tribunala  Louise  Arbour,  koja  je  sredinom  1996.  zamijenila  Goldstonea, prisiljena je obustaviti trećinu optužnica, njih dvadesetak. Nalaže svojem pomoćniku Grahamu Blewittu da se usredotoči na gornje redove. Usporedno stvara Le‐adership Research Team (LRT). Taj tim dobrih poznavatelja Balkana povjeren  je  jednom  Južnoafrikancu koji  i dalje ne vodi  računa o vezama  između  lokalnih  struktura zapovijedanja i Beograda, na veliko nezadovoljstvo njegove ekipe.  

Pa ni kad od 1998. Milošević nastavi svoju zločinačku politiku na Kosovu, najodgovorniji u Tužiteljstvu, oni koji su prvi stigli u Hag i koji imaju već više od četiri godine iskustva s međunarodnom pravdom, ne izlaze iz svoje učmalosti, paralizirani kakvi jesu pomišlju da progone šefa države koji je na vlasti, da ruše tabu, da se zamjere velikim  silama.  Do  te  mjere  da  to  izaziva  zaprepaštenje  Louise  Arbour.  Ogorčena  pasivnošću  visokih dužnosnika svojeg ureda, kanadska tužiteljica povjerava najbližim suradnicima: „Sramim se što nitko ne kuca na moja vrata." Jedan od njih sjeća se: „Većina u Uredu bila je protiv optuživanja Slobodana Miloševića, tada šefa države. No ne treba iza tog otvorenog opiranja tražiti nekakvu zavjeru. Na izvoru te slabosti (bez sumnje; op.  a.)  su  nesposobnost,  neznanje,  glupost."  Ali  to  je  objašnjenje  daleko  od  toga  da  nas  zadovolji  pred začuđujućom podudarnosti otpora unutar ICTY‐a i kočenja koje vrše velike sile. Ta podudarnost ne može biti slučajna, tim više što će se i dalje potvrđivati poslije optuživanja Miloševića, u sjeni njegova procesa. Optužbe za genocid u Srebrenici  te za Sarajevo nisu  samo unutar Ureda  tužitelja uzroci  stalnih  trvenja, nego  su  to  i između ICTY‐a i velikih sila. Odatle pitanja o utjecaju strategije anglosaksonskih vlada i njihova premreživanja Tužiteljstva, previše podmuklog da bi se moglo kvantificirati, ali koje ne može biti strano nedostatku volje da se optuži Miloševića i otporima koji se javljaju u svakom ključnom događaju ovog predmeta.  

Prvi povijesni  i utemeljiteljski  čin međunarodnog  kaznenog pravosuđa dugujemo hrabrosti  Louise Arbour  i tvrdoglavosti  Carle  del  Ponte  jer  golema Miloševićeva  odgovornost,  ozbiljnost  i  razmjeri  njegovih  gnusnih zločina ne bi bili dovoljni da  ga  izvedu pred  Sud.  Suprotno  raširenu mišljenju,  samo postojanje  ICTY‐a nije pružalo  nikakva  jamstva  da  ćemo  jednog  dana  vidjeti  na  optuženičkoj  klupi  čovjeka  koji  je  u  eri  zakletve „nikada više" u  srcu Europe  i pred očima međunarodnih kamera  stvorio  reinkarnaciju „konačnog  rješenja". Pod cijenu bitaka koje javnost nije ni slutila Miloševića je konačno dostigla pravda.  

Utrka s vremenom  

Kad  je 12. februara 2002. otvoren proces protiv Miloševića, suci su po‐zivali tužiteljstvo da  iznošenje dokaza započne s Kosovom. Dakle obrnuto od kronološkog reda triju ratova na koje se proces odnosi. Procedura ICTY‐a  je  akuzatorna,  proizišla  iz  common  lawa.  Za  razliku  od  inkvizitorskog  sustava  rimskog  prava,  nazvanog kontinentalnim, u kojemu sudac ima aktivnu ulogu u traganju za istinom, u akuzatorskoj proceduri to traganje, pod arbitražom sudaca,  izvode tužitelj  i odvjetnici obrane  ili, u Miloševićevu slučaju, optuženi koji sam sebe zastupa. Dok se u  inkvizitorskom sustavu prikupljanje pisanih dokaza događa za vrijeme  istrage, u proceduri koja  je  na  snazi  u  ICTY‐u  sve  se  događa  na  javnoj  raspravi.  Procedura  je  dakle  usmena  i  zasnovana  na dokazivanju  svjedočenjem,  s  ispitivanjem  i  protuispitivanjem,  dakle  na  napredovanju  prema  istini  u  cikcak liniji. Ova procedura  isprekidanog ritma nije narativna kao što to može biti pripovijedanje koje  iznosi  istražni sudac u proceduri kontinentalnog tipa.  

Da bi nadgledala  različite  timove koji  su priređivali  spis optužbe, Carla del Ponte  imenovala  je u novembru 2001. novog tužitelja. Mjesto dirigenta optužbe u procesu Milošević dobio je Britanac Geoffrey Nice. Carla del Ponte dopustila je da je prisili njezin zamjenik. Iskoristivši brojna putovanja ove Švicarke, Graham Blewitt je u proljeće 2001. odletio u London i pozvao engleskog odvjetnika koji je početkom godine napustio ICTY. Ovaj se nije dao moliti nego  je, zbog velikih odgovornosti, odmah zatražio veću plaću. Unatoč  legendarnoj  tromosti svojih  propisa,  UN  brzo  nalazi  načina  da  zadovolji  osobne  zahtjeve  Geoffrevja  Nicea.  Carla  del  Ponte  je stavljena pred gotov  čin. Budući da  joj  se  žuri, odustaje od  traženja drugih kandidata  i potvrđuje  taj  izbor. Geoffrey Nice poznaje ICTY i njegovu proceduru, prednost mu je što može odmah djelovati.  

Krajem septembra 2002. optužba je završila s dugom litanijom pokolja i deportacija čije su žrtve bili kosovski Albanci i počinje pozivati svjedoke koji dolaze govoriti o zločinima što su ih srpske snage izvršile u Hrvatskoj. Čekajući da dođe na red Bosna, suci su 17. septembra naredili Tužiteljstvu da smanji optužni spis koji je prema njima  „preopširan".  Određeni  broj  općina  koje  su  bile  pozornica  nasilnog  etničkog  čišćenja  u  Bosni  i Hercegovini mora dakle biti uklonjen da bi se ograničio broj primjera zločina, pa dakle  i priča svjedoka. Zbog stalnih Miloševićevih izostanaka koji dovode do prekida rasprave i zbog opsežnosti spisa koji obuhvaća tri rata, sucima  se  žuri  završiti  fazu  optužbe.  Proces  Slobodanu  Miloševiću  postao  je  prava  utrka  s  vremenom. Tužiteljstvo mora do  26. oktobra  izvesti  ta  skraćenja  i predati novu optužnicu protiv Miloševića  za Bosnu. Stare svađe odmah se obnavljaju. U utorak 8. oktobra 2002. u 15 sati Carla del Ponte saziva Ured. Prethodnog dana  tim  koji  radi  na  predmetu  Milošević  predao  joj  je  vrlo  uznemirujući  povjerljivi  memorandum.  U nemogućnosti da  izvedu dovoljan broj  svjedoka, Geoffrey Nice  i njegovi  suradnici  strahuju da neće uspjeti uvjeriti  suce  u Miloševićevu  krivnju  za  opsadu  Sarajeva.  Predlažu  tri  rješenja:  povući  opsadu  Sarajeva  iz optužnice, svesti spis na ono najjednostavnije usredotočivši se na jedan do dva slučaja snajperskog pucanja i bombardiranja ili pokušati općenito prikazati kampanju terora protiv civilnog stanovništva bosanskog glavnog grada  ne  obrađujući  pojedine  izgrede.  Da  bi  se  izbjeglo  „gubljenje  nekoliko  dana  od  vremena  koje  im  je dodijeljeno",  izvještaj preporučuje Carli del  Ponte da  ispusti  spis o  Sarajevu. Prije nego  što  će  se  suočiti  s timom,  tužiteljica  se  savjetuje  s  okolinom. Njezin  je  ured  zaprepašten.  Anton Nikiforov,  ruski  diplomatski savjetnik, koji od svojeg dolaska 1997. medu voditeljima Tužiteljstva igra ulogu specijalista za Balkan, tu je da smiri revnost Švicarke. Savjetuje joj, dakle, da prihvati. Drugi jednodušno planu: „Ako je Tužiteljstvo u stanju dokazati Miloševićev utjecaj na vojsku bosanskih Srba, nema nikakva razloga da se  izbaci Sarajevo,  jedna od najdojmljivijih činjenica ovog rata." „Sljedeći put kad budemo imali takvu raspravu, oni će zatražiti da izbacimo Srebrenicu iz optužnice", dobacuje u znak očaja jedan od savjetnika.  

Carla del Ponte pridružila se timu koji radi na „slučaju Milošević" u kon‐ferencijskoj dvorani na kraju hodnika. Atmosfera je teška. „Koliko je mrtvih bilo za vrijeme opsade?" upitala je čim je stigla. „Četrdeset četiri mjeseca opsade, deset hiljada mrtvih od  kojih hiljadu petsto djece, prema  službenim podacima..." Pravnici  tima  za „slučaj Milošević" preporučuju  razboritost  i pragmatizam. Čak su pripremili  i nekoliko  formula namijenjenih umirivanju novina  i žrtava, kao primjerice „nemamo vremena" što naprotiv prijeti  izazivanjem negodovanja. Tužiteljica grabi dokument koji je pred njom i počinje ga listati. „Ovo je nacrt amandmana na optužnicu protiv Ratka Mladića, u njoj je ipak opsada Sarajeva..." Listovi klize pod njezinim rukama i ona iznenada uzvikne: „Ne vidim  Sarajevo...  Pogledajte  sami!" U  novoj  verziji  optužnice  protiv Mladića  koju  je  Carla  del  Ponte  htjela 

ponovno  aktualizirati  za  slučaj  da  konačno  bude  uhvaćen,  Sarajevo  koje  je  vojska  pod  njegovim zapovjedništvom gušila  i  terorizirala  tri zime, zauzima samo nekoliko  redaka. Opsada bosanske prijestolnice svedena je na obično kršenje prava i običaja rata. Prijedlog nije potpisan. Sastanak je prekinut.  

U  dva  slučaja  koji  obuhvaćaju  najviše  dužnosnike  odgovorne  za  rat  u  Bosni  i Hercegovini,  dio  tužiteljstva istodobno  predlaže  da  se  izbace  nevjerovatne  patnje  na  koje  je  hotimice  prisiljavano  četiristo  hiljada stanovnika  Sarajeva,  stalnih meta  snajpera  i  srpske  teške  artiljerije,  talaca  straha,  hladnoće  i  gladi,  žrtava kampanje  terora  pod  nemoćnim  pogledom  snaga Ujedinjenih  naroda,  nazočnih  u  glavnom  gradu  za  cijele opsade. Samo su dva uzastopna zapovjednika korpusa srpske vojske koji  je opkoljavao Sarajevo do tada bila optužena.

31 

Pod  perom  pravnika  ICTY‐a  Sarajevo  krišom  poprima  oblik  posebne  tragedije,  izdvojene  iz konteksta,  koja nije  žrtva politike  koja  je  etničkim  čišćenjem  ali  i  gušenjem  i bombardiranjem opsjednutih gradova  imala za cilj nepovratno  razdvojiti etničke zajednice koje  je povijest pomiješala  i  ispremi‐ješala. No Sarajevo  i Srebrenica bile  su upravo dvije  faze vrhunca  srpskog  zločinačkog pothvata u Bosni. Bile  su  i dva najočitija simbola nebrige zapadnih vlada.  

Sastanci  su  se  nizali.  Sljedećeg  tjedna  GeofTrey  Nice  ponovo  pokušava.  Navodeći  pomanjkanje  vremena savjetuje Carli del Ponte ne samo da ostavi po strani Sarajevo nego i pokolje u Srebrenici, najgore krvoproliće u  Europi  od  nacističkih  zločina.  Tužiteljica  iskazuje  svoje  zaprepaštenje,  pušta  svoje  savjetnike  da argumentiraju, pokušava uvjeriti svoje zamjenike da ne donose prenagljene odluke. Ali Nice ne želi ništa čuti. Pod pritiskom  istjecanja vremena kaže da  je sklon prihvatiti strategiju uzoraka koju zastupaju suci. Mora se skraćivati, stalno skraćivati ovaj „tako složen" slučaj, mora se svesti na ono najjednostavnije  i postići osudu Miloševića, makar i prikrili dio njegove odgovornosti. Tim više što Milošević uživa produživati protuispitivanje svjedoka koji ga optužuju trošeći tako skoro polovinu vremena dodijeljenog optužbi.

32 

Suci stalno pozivaju na red i traže da Milošević ne gubi vrijeme na nevažnim aspektima svjedočenja, opominju ga da prijeđe na druga pitanja, ali na kraju popuštaju pod izlikom da sam vodi svoju obranu. Milošević, koji zna iskoristiti svoj položaj, neprestano upotrebljava taktiku diverzije, uz rizik da najčešće bude izvan teme. Optužba ipak mora završiti s iznošenjem svojih dokaza do proljeća 2003.

33 

Da bi razriješio  jednadžbu, Nice ne oklijeva žrtvovati Sarajevo  i Srebrenicu, dva poglavlja za koja kaže da u njih ne vjeruje. Carla del Ponte se protivi: „Ako nam međunarodni svjedoci,  kojima  Milošević  ionako  nije  ništa  govorio,  nisu  sposobni  donijeti  dovoljno  dokaza  svojim svjedočenjem, pribjeći ćemo insiderima jer oni su u stanju u kratkom vremenu rasvijetliti sve dokaze koje smo prikupili." Geoffrey Nice  se odupire. 23. oktobra 2002. predaje  sucima  skraćeni nacrt optužnice  za Bosnu  i traži od njih dodatnih mjesec dana za predaju definitivne verzije, koliko mu  je potrebno da  izvrši  još bitnih skraćenja." Ukratko:  treba mu vremena da od Carle del Ponte  iznudi zeleno  svjetlo. Tužiteljica ne popušta: „Prepustimo sucima odgovornost za odustajanje od Sarajeva i Srebrenice ako nam ne daju potrebno vrijeme da  dokažemo Miloševićevu  odgovornost."  22.  novembra  ona  potpisuje  promijenjenu  optužnicu.  Sukladno zahtjevu sudaca, smanjen je broj općina izmijenjenih etničkim čišćenjem, ali Sarajevo i Srebrenica su zadržani.  

31 Generali Stanislav Galić i Dragomir Milošević, koji su jedan za drugim bili zapovjednici Sarajevskog korpusa, suđeni su za opsadu glavnog grada Bosne i Hercegovine. Galić je osuđen za zločine protiv čovječnosti na doživotni zatvor. Dragomir Milošević, čiji je proces održan 2007. očekuje presudu. General Đorđe Đukić, odgovoran za logistiku, umro je prije nego mu je počelo suđenje.  

32 Od dvjesto devedeset i osam dana rasprave, podijeljenih na četiri sata dnevno, koliko je trajalo iznošenje cijelog optužnog spisa, tristo šezdeset sati iskoristilo je tužiteljstvo, a obrana dvjesto četrdeset sati u okviru protuispitivanja. Milošević je uostalom dobio četrnaest prekida rasprava zbog zdravstvenih razloga, što čini šezdeset šest sati rasprave.  33 Taj će rok konačno biti pomaknut do početka 2004. da bi se nadoknadili dani Miloševićeve bolesti.  

Geoffrey  Nice  ne  polaže  oružje.  U  aneksu  nove  optužnice  dodao  je  pismo  upućeno  sucima.  ,,U  svjetlu vremenskog ograničenja  i zbog drugih razloga nastalih zbog složenosti ovog predmeta, mogle bi se pokazati potrebnima dodatne promjene, vodeći računa o dužini optužbi koje se odnose na Srebrenicu i Sarajevo. Zato bi se dokazi o ova dva mjesta morali izvoditi tek na kraju predstavljanja spisa optužbe. Sigurno će optuženiku biti korisno znati da ne mora odmah pripremati dokumente koji se odnose na ova dva spisa. Tužiteljstvo će obavijestiti  sve  strane kao  i Sudsko vijeće ako odluči donijeti naknadne  izmjene optužnice." Carli del Ponte koja traži objašnjenje Geoffrey Nice još jednom odvraća da je potrebno „pripremiti javno mnijenje". „Ljudi će bolje razumjeti kad se povuče Sarajevo i Srebrenica ako ih se unaprijed upozori", domeće Gavin Ruxton. Kao pravni  savjetnik u Upravi Tužiteljstva, on  sugerira objavljivanje  službenog  izvješća kako bi  se  tisak uvjerio u opravdanost  namjera  optužbe.  Nemoguće  je,  međutim,  pred  hiljadama  žrtava  opravdati  da  samo  zbog nedostatka  vremena  Tribunal  odustaje  od  utvrđivanja  istine  o  Miloševićevoj  odgovornosti  u  te  dvije najupečatljivije epizode rata u Bosni. Također je nemoguće uvjeriti tisak da argument vremena može sam za sebe motivirati takvu odluku. Čini se da to ne uznemiruje Geoffrevja Nicea, možda zato što su unutar samog Tužiteljstva  rijetki oni koji  se pitaju o njegovim pravim motivima  ili o njegovim vezama s Foreign Officeom. Carla del Ponte, koja  je upravo pobijedila u prvoj  rundi, ne  traži povlačenje pisma upućenog  sucima, nego zahtijeva da ono ostane povjerljivo.  

Neuspjeh Geoffrevja Nicea omogućio je nadvladavanje otpora vojnih analitičara. Nova optužba protiv Mladića morala se slagati s Miloševićevom. Potpisana je istom prilikom. Kao ni Milošević, ni ratni voda bosanskih Srba ne progoni  se  jer  je  zapovjedio pretjerano bombardiranje prijestolnice u  kojoj  se  skrivalo nekoliko  topova Armije BiH, što spada u kršenja pravila i običaja rata (jedne od najlakših optužbi na ljestvici barbarstva), nego upravo za kampanju terora protiv sarajevskih civila, što je zločin protiv čovječnosti.  

No, Geoffrey Nice ne popušta. U decembru 2002. Tužiteljstvo završava iznošenje dokaza u dijelu o Hrvatskoj. Dio o Bosni predviđen  je za sredinu februara 2003. To  je prilika za ovog Britanca da započne novu ofenzivu. Krajem decembra najavljuje Carli del Ponte da se sprema  još  jednom tražiti napuštanje optužbi za Sarajevo. Smatra da ne postoje veze  između Miloševića  i Mladića  i da će biti potrebno mnogo vremena da se dokaže kako  je  zločine  omogućila  logistička  potpora  Beograda  srpskim  snagama  koje  drže  Sarajevo  u  okruženju. „Nećemo povući tačku optužnice samo zato što nam nedostaje vremena. Ne možemo smanjivati zločinačku odgovornost  jednog  optuženika  zbog  vremenskih  ograničenja",  ponovo  mu  odlučno  odvraća  Švicarka. Šesnaestog januara 2003. u konferencijskoj dvorani na drugom katu Tužiteljstva Geoffrey Nice je uporan: „Ne možemo si dopustiti luksuz da utrošimo dvadeset dana rasprave kako bismo postigli oslobađanje optuženoga od optužbi za Sarajevo." Pred opiranjem Carle del Ponte nadodaje: „Budimo realisti. Suci nam neće dati više vremena. A imamo isti problem sa Srebrenicom. Ako raspršimo snage na Sarajevo i Srebrenicu, oslabit ćemo čvrste tačke predmeta protiv Miloševića."  

Glavni  odvjetnik  tvrdi  da  ima  više  dokaza  obrane  nego  optužbe,  da Milo‐jević  nikada  nije  propustio  pred međunarodnim  sugovornicima  osuditi  opsadu  Sarajeva  i  da  je  u  više  navrata  intervenirao  u  korist obustavljanja bombardiranja bosanske prijestolnice. Nice odmahujući rukom odbacuje misao da  je Milošević pred zapadnim  izaslanicima  izigravao miritelja  i da njegova sposobnost da postigne dvadesetčetverosatni  ili četrdesetosmosatni prekid bombardiranja, baš naprotiv, potvrđuje njegov  stvarni utjecaj  na  snage  koje  su opkoljavale grad,  što  skup podudarnih pojedinosti već omogućava da  se dokaže.  Čini  se da on ne  razumije cinizam  ovog  palikuće  koji  iz  svojega  beogradskog  ureda  povlači  konce  rata  prikazanog  kao  neizbježnog  i bratoubilačkog pretvarajući  se pritom da pruža dobre usluge međunarodnoj  zajednici koja uživa u vlastitoj naivnosti.  

Motivi za povlačenje Sarajeva  i Srebrenice  iz spisa o Miloševiću nisu ni vrijeme ni nedostatak dokaza, nego poricanje  činjenica.  Namjerno  poricanje  onih  koji  su  po  nalogu  neprestano  poticali  tu  pogrešnu  analizu događaja,  koju  je  dugo  vremena  širila  zapadna  diplomacija.  Poricanje  iz  zadovoljstva  ili  iz  nesposobnosti drugih koji su uz to pristajali.  

Sarajevo i Srebrenica: teška potraga za dokazima  

Vojni  analitičari,  pozvani  na  sjednicu  kao  pojačanje,  tvrde  unatoč  očiglednosti  da  Sarajevo  nije  dio  ciljeva smišljenog plana u Bosni  i Hercegovini, nego Predstavlja poseban projekt  s obzirom na  to da  se Mladićeva vojska  radije  zadovoljila  time  da  ugrabi  teritorije  oko  grada  nego  da  ga  zauzme.  Znaju,  međutim,  po dokumentima  koje  posjeduju,  da  podjela  Sarajeva  stoji među  šest  "strateških  ciljeva"  što  ih  je  Radovan Karadžić oblikovao 12. maja 1992. pred Skupštinom bosanskih Srba. Pobijaju k tome zločinačku narav opsade Sarajeva: „Možda  je bila vojno  legitimna zbog prijetnje koju  je predstavljala bošnjačka vojska"  čiji se Glavni stožer  nalazio  u  glavnom  gradu.  Rasprava  je,  doduše,  Pravnička,  ali  tvrdoglavo  odbija  sagledati  činjenice. Hiljade  sarajevskih civilnih žrtava, najčešće mete  srpskih  snaga,  tako  su pretvorene u  tek kolateralne  štete. Umiješao se Bill Fendrik, kanadski oficir i stručnjak za ratno pravo: ,,Sarajevo je legalna vojna akcija u kojoj su počinjena nelegalna djela."  

Optužba  još ne raspolaže dokumentima koji dokazuju stvaran Miloševi‐ćev utjecaj na vojsku bosanskih Srba. Kad  su  tijekom  2003.  dobiveni  ovi  dokumenti,  pokazali  su  unutarnje  veze  između  srpske  vojske  u  Bosni  i Beograda. Mladićeva vojska u njima ne pokazuje se kao atom koji se otkinuo od središnje strukture, nego kao produžetak beogradske vojske, privjesak čiji Glavni stožer  i svi njegovi kadrovi pripadaju glavnini koja  je pod središnjom  vlašću  Beograda.  Pod  političkom  vlašću  u Miloševićevim  rukama  koji,  kako  će  to  pokazati  ovi dokumenti, formulira strateške ciljeve zajedničkog plana. Ali krajem 2002. Tužiteljstvo već može dokazati da je Milošević  svojim  saveznicima, bosanskim  Srbima  stavio na  raspolaganje  ratni  stroj  koji  im  je omogućio da počine  zločine, posebno u  Sarajevu. Može dokazati da  je Milošević nastavio  financirati  ratni napor, davati logističku  i stratešku podršku šaljući za pojačanje vojne stručnjake  i  jedinice specijalne policije, svaki put kad su  snage  bosanskih  Srba  imale  poteškoća  u  održavanju  opsade  ili  u  uklanjanju  nesrpskog  stanovništva  iz gradskih  četvrti koje bi prešle pod njihovu kontrolu. Opsada Sarajeva predstavlja, dakle, nedjeljiv dio plana kojemu je cilj bio trajno rastaviti etničke zajednice u Bosni.  

Nekoliko  stručnjaka  tima pokušalo  je upozoriti Geoffrevja Nicea na opasnost da  se oslabi  cjelinu optužnog spisa  povlačeći  iz  njega  Sarajevo.  Bit  će  teško  uvjeriti  suce  u Miloševićevu  presudnu  ulogu  u  zajedničkom zločinačkom  pothvatu  u Bosni bez  dokazivanja da  je  sudjelovao u  svim  velikim  etapama  tog dogovorenog plana. Ali glavni odvjetnik nije ih ni čuo niti pozvao na sastanak. Izabrao je, naprotiv, osloniti se na britanske i američke  vojne  analitičare,  koji  su  stalno  poricali  svaku  povezanost  između Mladića  i  Beograda,  između Beograda  i  Srebrenice  ili  Sarajeva,  između  vojske  bosanskih  Srba  i  vojske  u  Beogradu,  između  paravojnih jedinica  i središnje srpske vlasti. Ovi su se analitičari godinama nastojali suprotstaviti svakome tko  je  iznosio takve  pretpostavke,  i  to  takvom  žestinom  da  je  ona  postajala  sumnjivom.  Nisu  se  zalagali  za  oprez,  nisu poticali na produbljenje tragova, jednostavno su priječili. Sve što je moglo rasvijetliti ove veze odbacivalo se, održavajući dugo godina Tužiteljstvo u iluziji da Beograd nema „ništa s ratom u Bosni", a još manje s pokoljem u  Srebrenici.  Prikrivajući  tako  istinu  koja  se  već  nazirala  u  svakom  dokazu  spisa,  sudjelovali  su  kako  u Miloševićevu poricanju, tako i u onom zapadne diplomacije. Oni su dugo vremena vodili igru.  

Bez pristupa vojnim srpskim arhivima, bez pomoći zapadnih vlada koje odbijaju podijeliti svoje spoznaje i linije zapovijedanja koje su njihove obavještajne službe odavno rekonstruirale, Tužiteljstvo  je bilo  lak plijen. Vojni analitičari, okupljeni u Military Analyst  Teamu, MAT u  žargonu Haškog  suda, bili  su neizbježan put  svakog pravnika  ili  istražitelja  koji  želi  analizirati hijerarhijske  strukture,  secirati organizacijske  sheme,  identificirati one  koji  naređuju.  Kao  osjetljivo  i  zaštićeno mjesto  u  središtu  sudskog  stroja  odmah  pobuđuje  lakomost velikih sila. Ovaj zadatak, previše precizan i složen da bi se povjerio neiskusnim osobljem, dodijeljen je sasvim logično stručnjacima. Amerikanci  i Britanci požurili su se dati to visoko kvalificirano osoblje, koje omogućava nadziranje kaznenih strategija iz daljine. Vojni analitičari, koji su potekli iz najboljih obavještajnih službi i ostali vjerni  svojim  vladama,  bili  su  bez  sumnje među  najkompetentnijim  članovima  ICTY‐a,  ali  su mu  nametali pristranost. Godinama su obeshrabrivali svaki pokušaj progona pravih huškača etničkog čišćenja i utuvili većini u Tužiteljstvu da Mladić i Karadžić djeluju na svoju ruku i da se ne može zamisliti dogovorna politiku Beograda i Pala, sjedišta srpskih ekstremista u Bosni. Kao da je samo mržnja protiv bosanskih Muslimana i njihova volja da  u  krvi  raskomadaju  Bosnu  povezivala  Karadžića  i Mladića  u  toj  gnusnoj  pustolovini.  Kao  da  je  to  bilo 

dovoljno da se na 60% bosanskog teritorija niotkuda pojavi srpska država te da se postigne priključenje moćne jugoslavenske vojske (VJ) i velikog dijela srpskog stanovništva u Bosni, koje je Beograd bez posebnih namjera opskrbljivao oružjem!  

Posljedice ove manipulacije užasne su: poslije osam godina istraživanja, Tužiteljstvo još 2003. sumnja u značaj tih  informacija, ne usuđuje se zaći s onu stranu privida za koji  je Milošević postao pravi majstor. Tužiteljstvo luta, gubi dragocjeno vrijeme. A već 1992., samo nekoliko mjeseci poslije početka rata u Bosni i Hercegovini, zapadne vlade već znaju da je Milošević taj koji vuče konce ove nove kampanje etničkog čišćenja. Zabrinjava ih količina zločina, njihova sustavnost i organiziranost tako da se pitaju ne događa li se genocid, što bi ih, prema Konvenciji  o  sprečavanju  i  kažnjavanju  zločina  genocida,  prisililo  da  sve  poduzmu  da  ga  spriječe. Odjel  za analiziranje i obavještajni rad State Departmenta ispituje situaciju na svojim zaslonima i već od prvih tjedana rata piše izvještaje rijetko viđene preciznosti o napredovanju i načinu operacija srpskih jedinica, te o namjeri da silom i nasiljem stvore srpsku državu u Bosni.

34 

 

Za njih  je riječ o  jasno planiranom procesu koji se potiče  iz Beograda. Nekoliko dana prije stupanja na vlast Billa Clintona koji je na čelu demokrata pobijedio na predsjedničkim izborima, šef diplomacije u administraciji Busha  (oca),  Lawrence Eagleburger  rekao  je  to  skoro vrlo otvoreno na Međunarodnoj konferenciji o bivšoj Jugoslaviji 16. decembra 1992., koja se održavala u Ženevi: ,,S jedne strane imamo moralnu obavezu da se po drugi Put u ovom stoljeću ne izmaknemo kad jednom narodu prijeti nestajanje. Ali imamo i političku obavezu jasno upozoriti narod u Srbiji kako se sada izlaže opasnosti da dijeli neizbježnu sudbinu onih koji u njegovo ime izvode  etničko  čišćenje.  Srbi moraju  dobro  shvatiti  da  ih  čeka  drugi  Nürnberg." Među  najodgovornijima Eagleburger imenuje Miloševića, Karadžića, Mladića kao i dvojicu voda paravojnih formacija iz Srbije, Arkana i Šešelja.  

Dermot Groome, američki tužitelj za bosanski dio Miloševićeva predmete, pritječe u pomoć Geoffrevju Niceu na sastanku 16. januara 2003. ,,Povlačeći Sarajevo i Srebrenicu ne napuštamo ni jednu tačku optužnice, samo smanjujemo opseg sredstava dokazivanja (...) Imamo još samo sedamdeset dana za dokaze  o Bosni. A samo za spis o Srebrenici treba nam dvadeset pet do trideset dana (rasprave; op. a.). Postoje dva načina da pristupimo ovom pitanju: dokazati Miloševičevu odgovornost kroz Mladićevu, preko vojske i preko dogovornog zločinačkog pothvata, ako možemo dokazati da su u to vrijeme, 1995. godine, Milošević i njegovi saveznici  još uvijek  imali zajednički zločinački plan. No neki smatraju da su 1995. bosanski Srbi djelovali bez pristanka Beograda, posebno u slučaju srebreničkog pokolja. Može se  razmotriti  i mogućnost da pokažemo Miloševićevu  odgovornost  dokazujući  prisutnost  snaga  iz  Srbije  u  vrijeme  pokolja  u  Srebrenici,  ali  za  sada nemamo o tome nikakva dokaza." Dermot Groome je oprezan. Ne želi se suprotstaviti Geoffreyju Niceu. Ipak je, vidjevši brojne podudarne indicije, uvjeren u postojanje dokaza koji tada nedostaju, ali koje već traži i koje će na koncu prikupiti.  

Glavni  štab  u Beogradu  postavio  je  bez  iznimke  sve  časnike  koji  zauzimaju  položaje  u  srpskim  snagama  u Bosni, uključene u zauzimanje Srebrenice  i u pokolje koji su uslijedili,  i Beograd  ih nastavlja plaćati. Gotovo deset godina MAT je skrivao tu informaciju sprečavajući tako Tužiteljstvo da se pita o pravoj prirodi kontrole koju je vršila središnja vlast u Beogradu nad kadrovima vojske bosanskih Srba u vrijeme događaja u Srebrenici. Oko deset godina vojni stručnjaci Tužiteljstva tvrdoglavo su isključivali svako moguće sudjelovanje specijalnih snaga  iz  Srbije  u  pokolju  iz  jula  1995.  u  Srebrenici.  A  videosnimka  koja  prikazuje  pogubljenje  šest mladih Bošnjaka iz Srebrenice, koje je počinila jedinica Škorpioni, prikazana na procesu 1. juna 2005. svjedoči upravo o  izravnom  sudjelovanju  specijalaca  srbijanskog  Ministarstva  unutarnjih  poslova.  Ali  u  januaru  2003. Tužiteljstvo još ne raspolaže tim dokazima koji mogu prevagnuti. Tim koji radi na „slučaju Milošević" mora se zadovoljiti prilično ograničenim skupom podudarnih pokazatelja da bi se suprotstavio  

34 Power Samantha, A Problem  from Hell, America and the Age of Genocide, Perennial, New York, 2003, stranice 

247. ‐327.  

vojnim analitičarima i dokazao Miloševićevu kaznenu odgovornost za genocid u Srebrenici. „Teško je dokazati Miloševićevu odgovornost za genocid u Srebrenici. Čak  i da su pokolji bili eventualno predvidljivi, Milošević nije pokazao posebnu namjeru", dodaju drugi pravnici ovoga tima. I zaključuju: „Previše problema  i premalo vremena!"  

Peter McCloskey koji koordinira sedamnaest predmeta o Srebrenici35 

ne voli da se njegove optuženike spušta na  razinu  izvršitelja  kojima  kao marionetama  zapovijeda Milošević.  „To  slabi moju  sposobnost dokazivanja krivnje mojih optuženika na skorašnjem procesu o Srebrenici." Za američkog tužitelja veliki redatelj genocida u Srebrenici  jest Mladić  i nitko drugi. A pokolj u Srebrenici, simbol mučeništva bosanskih Muslimana samo  je Mladićev  ,,luđački  čin": „Pokolj  se nije mogao predvidjeti, a nije uvjerljivo da  je Milošević  imamo vlast nad vojskom bosanskih Srba. Ne postoji povezanost. Apsurdno je tvrditi da je Milošević na bilo koji način umiješan u pokolj u Srebrenici." Peter McCloskey se vara, ali ne želi to ni pomisliti, toliko su vojni analitičari u uredu s kojima  radi od prvih dana  izričiti: slučaj pokolja u Srebrenici „ne prelazi granice Bosne".  I nisu uvjerili samo zamjenika,  nego  cijeli  tim  zadužen  za  „predmet  Srebrenica",  najbolji  tim  u  Tužiteljstvu.  U  to  vrijeme Tužiteljstvo nema još u rukama sve dijelove slagalice, a oni koje ima nisu još ozbiljno poslagani. Brojne ključne informacije u posjedu Tužiteljstva, prešućene su. Katkada namjerno, katkada zbog zaslijepljenosti. Sve zajedno ipak su tvorile skup elemenata dovoljno podudarnih da se  iz njih  izvuče zaključak o sudjelovanju Beograda u operacijama protiv Srebrenice. Više svjedoka  insidera koje  je prije nekoliko godina  ispitao tim za Srebrenicu, spominjalo  je te veze. Jedan od njih, srpski general,  isticao  je da  je Milošević sazvao u maju 1995. Mladića  i Perišića da pripremi zauzimanje  te enklave.  Jedan drugi opisivao  je mehanizme uspostavljene da ne ostane nikakav pisani trag o zapovijedima koji se odnose na dolaske  i odlaske  jedinica  iz Srbije u Bosnu,  i da se od međunarodne  zajednice  sakrije  to  aktivno  i  neprestano  sudjelovanje  u  uspostavljanju  etnički  čistog,  a geografski  kompaktnog  srpskog  entiteta u Bosni  i Hercegovini. Ukazivao  je  da  je pri  svakoj ofenzivi  protiv enklave u Srebrenici u julu 1995., a već i od 1993., Beograd slao kao pojačanje svoje specijalne jedinice vojske i policije. Ali te su svjedoke sustavno diskvalificirali vojni analitičari. Da bi pobili činjenice koje su željeli sakriti, članovi MAT‐a proglasili bi da svjedok  ili nezgodni dijelovi njegova svjedočenja nisu vjerodostojni. To  je bio vrhunski  izgovor da  se odbace  cijeli  komadi onoga  što  je moglo biti  istina  i da  se obeshrabri  svaka daljnja istraga. Te pobijene  indicije nisu se unosile u banku podataka Tužiteljstva, koja  je svakom timu omogućivala da  pomoću  ključnih  riječi  identificira  već  postojeće  dokumente  koji  mogu  poslužiti  u  drugim  istragama. Anglosaksonski  vojni  analitičari  (nije  bilo  francuskih)

36 

svjesno  su  i  sustavno  prikrivali  izravnu Miloševićevu odgovornost  za  zločine  u  Bosni,  Posebno  u  Srebrenici.  U  službi  svojih  vlada,  oni  su  dugo  oblikovali razumijevanje  spisa  kako  su  htjeli  i  izbjegavali  da  Tribunal,  stvoren  da  prikrije  njihovu  političku  nemoć, slučajno ne otkrije podlost velikih sila za vrijeme ratova u bivšoj Jugoslaviji.  

Nedostatak suradnje velikih sila  

Tužiteljstvo  je  izgubilo  mnogo  vremena  zbog  unutarnje  sabotaže  i  zadržavanja  informacija  što  su  činile zapadne sile. Amerikanci, Britanci i Francuzi nisu prenosili informacije koje su imali, a koje bi omogućile da se u jednom mahu otkloni svaka sumnja. To su odbijali do samog kraja. Velike sile nisu time nastojale  

poštedjeti Miloševića. Pokušavale su zaštititi same sebe od istine koju bi ICTY, čak i da je nije tražio, na koncu izvukao rekonstruirajući Miloševićevo zločinačko djelovanje kroz cijelo trajanje sukoba. Od prvog časa znale  

35 Sedamnaest bosanski Srba, medu kojima Karadžić i Mladić, optuženo je za pokolje u Srebrenici. Više njih su obični 

izvršitelji, drugi predstavljaju srednje ili više karike u lokalnom lancu zapovijedanja.  

36 Military Analyst Team nije uključivao ni jednog Francuza, tako da autorica ne može go‐voriti o Francuskoj. Ipak, 

pogrešne teze koje su anglosaksonski vojni analitičari pokušavali zametnuti tužiteljstvu ICTY‐a ne razlikuju se nimalo od 

onih koje je do sada branio Pariz.  

su da  je Milošević palikuća Balkana.  Ipak su od njega napravile povlaštenog sugovornika znajući da  će  tako puhati u žar umjesto da gase vatru.  

Zapadnjačke  obavještajne  službe  špijunirale  su  djela  i  pokrete  srpske  vojske  u  Bosni,  a  posebno  njezinu komunikaciju s Beogradom. Te informacije dokazuju Miloševićevu upletenost, više nego što se itko nadao. Od 2002. Carla del Ponte traži od Washingtona da  joj preda snimke razgovora  iz proljeća 1995. Iako  je Geoffrey Nice negodovao, zatražila  je od svojeg voditelja Ureda za  istrage da pripremi  taj zahtjev, ali ga  je američka vlada, kao  i sve sljedeće, zanemarila. Rezultat: godinama poslije događaja Srebrenica se  još uvijek doživljava kao „poseban slučaj", kao „luđački čin", u skladu s verzijom koju brane sve vlade od 1995. To je savršena teza za velike sile jer, surov koliko i nepredvidiv, luđački čin nije moguće spriječiti.  

Krajem ljeta 1995. američka administracija poslala je u svoje službe da kruži memorandum u kojem se tačno navodi na koji način treba odgovarati tisku o Srebrenici. Tako američki dužnosnici moraju tvrditi da oni, kao ni Ujedinjeni narodi, nisu znali da su Srbi planirali osvojiti enklavu i da nisu imali  informacija o pomacima trupa bosanskih  Srba.  O  predvidivosti  zvjerstava  američki  dužnosnici  moraju  dogovarati:  „Nismo  imali  nikakve informacije o bilo kakvoj namjeri da se počine zvjerstva protiv muslimanskih branitelja  ili protiv stanovništva Srebrenice. Znali smo da takva djela nisu nemoguća imajući na umu povijest genocida i  etničkog čišćenja na Balkanu."

37 

U Washingtonu, Parizu  ili Londonu priča se nije mijenjala. Čak  i deset godina poslije  tih  događaja,  velike  sile  ne  žele  priznati  da  su  informacije  kojima  su  raspolagale  jasno  najavljivale prijetnju koja se nadvila nad muslimanskim stanovništvom ako enklava padne u ruke Mladića i njegove vojske. One ne bi mogle opravdati što nisu, unatoč diplomatskim  i vojnim sredstvima, poduzele ništa da se  izbjegnu događaji koji su se naslućivali. Bez sumnje nisu znale da će ubijanje doći do paroksizma. Ali znale su, naprotiv, da Mladić neće oklijevati. Svi muškarci dovoljno stari da nose oružje u mnogo su navrata bili stigmatizirani, a Mladić  i  njegove  trupe  najavljivali  su,  još  od  neuspjeha  u  zauzimanju  enklave  1993.,  volju  da  se  osvete, prijetnju koju su ponovili uoči pokolja. Velike sile suzdržale su se od djelovanja, posebno zračnim napadima, kako su to radile u drugim situacijama kad razmjeri zločina nisu bili ni usporedivi, kao 29. maja 1995. nakon što  je  granata  ubila  sedamdesetak  ljudi  u  središtu  Tuzle.  Od  straha  da  tim  propustom  ne  otkriju  svoju odgovornost, otada se skrivaju iza tobožnje nepredvidivosti ovog pokolja unatoč činjenicama i međunarodnim svjedočanstvima koja su već tada davala naslutiti suprotno, a danas to dokazuju.  

Budući da  su bili bolje opremljeni od  svojih  saveznika, Amerikancima  je najneugodnije u  toj  aferi. U  to  su vrijeme raspolagali mogućnostima prisluškivanja, ali i s pet satelita u pogonu koji su proizvodili oko pet hiljada slika  dnevno.  Pomoćnica  državnog  tajnika  za  obavještajne  poslove  i  istraživanja  za  vrijeme  Clintonova mandata Toby Gati priznaje: „Ovaj neuspjeh nije bio neuspjeh obavještajnih  sposobnosti.  (...) Našoj politici etničko čišćenje nije bilo prioritet. Kad se od početka odlučite da nećete odgovoriti ako se tako nešto dogodi, onda  se,  nažalost,  takve  stvari  na  kraju  i  dogode."

38 

Mladić  se  ipak  zabrinuo  zbog  reakcije  Zapada  i  ne zadovoljava se umirujućim riječima iz Beograda. Telefonska prisluškivanja za vrijeme pokolja pokazuju da je on tražio vlastite kontakte u inozemstvu da mu potvrde kako velike sile odbijaju intervenirati. Među njima bio je i jedan  novinar  iz  Beograda  kao  i  jedan  srpsko‐američki  lobist  Miloš  Kostić,  pukovnik  američke  vojske  u mirovini, koji je nekad radio za vojnu obavještajnu službu.

39 

 

37 Power Samantha, navedeno djelo, str. 420.  

38 Power Samantha, ibid., str. 420. O obavještajnim mogućnostima i nadzoru, Momir Bulatovioć, predsjednik Crne Gore od 1990. do 1998. izjavljuje u intervjuu objavljenom 26. aprila 2007. u hrvatskim dnevnim novinama Večernji list da je 1995. Richard Holbrooke pokazao satelitske slike na kojima se vide kamioni‐cisterne kako prelaze iz Srbije u Bosnu, budući da je Milošević tvrdio da prevoze mlijeko, Holbrooke mu je tada dao spektroskopsku analizu koja je dokazivala da je riječ o dizel‐gorivu.  

39 Malić Gordan, Globus, Zagreb, januar 2006. Prevedeno na engleski na: http://srebrenica 

Rasprave se zaoštravaju  

Šesnaestog  januara 2003. u dvorani za konferencije Geoffrey Nice dopustio  je zamjenicima da ga napadaju oko  sat  vremena.  Pomoću dokumenata  trudili  su  se odvratiti Carlu del  Ponte od Miloševićeva progona  za pokolj u Srebrenici. Pred njihovom jednodušnošću čini se da se tužiteljica pokolebala. Geoffrey Nice to koristi i uzima riječ: „Da su prethodno vođene druge istrage, možda, ali na temelju onoga što imamo, to je nemoguće. Morali  bismo  to  povući  oprezno,  ali  svakako  ne  u  zadnji  tren."  Zamjenici  ponavljaju:  „Nemate  načina  da dokažete optužbu protiv Miloševića za genocid, svi javni tužitelji ovog tužiteljstva u to su uvjereni." Sarajevo, Srebrenica, optužba za genocid: to su  jedina tri kamena spoticanja u  ICTY‐u, u očima međunarodne  javnosti najjači simboli nedjelovanja i cinizma velikih sila na Balkanu. Kad je sastanak završen, Carla del Ponte okuplja svoj ured. „Ne mogu se opirati cijelome timu, spis je u njihovim rukama. Ako oni opstruiraju, nemam drugog izbora nego odustati. Ali neću  to olako odlučiti. Pročitat  ću  sve dokumente koje  je  tim prikupio  i vidjet  ću. Međutim, ne razumijem zašto im, se toliko žuri, zašto toliko navaljuju da se ta odluka donese odmah. Pa nema žurbe,  svjedoci  ili dokumenti mogu  iskrsnuti u  svako doba. Nikad  se ne  zna Treba ostaviti otvorena  vrata. Nažalost, ne žele shvatiti da bi bilo mudrije što je moguće dulje zadržati te predmete pod miškom."  

"Bez Srbije ništa  se ne bi dogodilo, ne bismo  imali  sredstava  i ne bismo mogli  ratovati", podsjeća Radovan Karadžić,  „predsjednik"  samoproglašene  Republike  Srpske  desetog maja  1994.  pred  Skupštinom  bosanskih Srba. Zapisnici sa skupštinskih sjednica, uhvaćeni telefonski razgovori, vojne naredbe knjigovodstveni registri ‐spisi  Slobodana Miloševića  o  Bosni  i  Hercegovini  na  koji  se  baca  Carla  del  Ponte,  opsežni  su.  Pokazuju kontinuitet Miloševićeve uloge tijekom cijelog zločinačkog procesa, još prije početka sukoba. Milošević je bio u  redovitu  kontaktu  sa  svojim  pouzdanicima  u  Bosni.  U  novembru  1991.,  pet  mjeseci  prije  izbijanja neprijateljstava, Radovan Karadžić redovito obavještava Miloševića o situaciji u Sarajevu  i raspravlja s njim o pripremama  za opsadu.

40 

Milošević  vodi  zločinački projekt  iz Beograda, uspostavlja mreže opskrbe oružjem namijenjene srpskom stanovništvu Bosne, organizira pronevjere novca  iz javnih fondova u općinama Bosne  i Hercegovine  koje  priželjkuju  Srbi  da  bi  ih  usmjeravao  u  središnju  blagajnu  u  Srbiji,  priprema  pretvaranje jugoslavenske vojske u srpsku kako bi Srbima u Bosni omogućio sredstva za ratovanje i preuzimanje kontrole nad velikim dijelom bosanskog  teritorija pod cijenu  sustavnog  istjerivanja nesrpskog  stanovništva. Na  taj  je način  raspoređena  vojska  predviđena  za  opsadu  Sarajeva.  Dokumenti  potvrđuju  dolazak,  kratko  nakon početka  rata u aprilu 1992.,  specijalnih  jedinica  iz  Srbije, Crvenih beretki,  jedinica  Šešelja  i Arkana, dvojice paravojnih  voda  iz  Beograda,  u  dijelove  Sarajeva  koji  su  ostali  u  srpskim  rukama  i  gdje  provode  politiku etničkog  čišćenja. Oni pokazuju kako  i Beograd, zahvaljujući tiskanju novca, nastavlja tijekom cijelog sukoba financirati rat bosanskih Srba, koji sami nemaju ni financijskih ni  logističkih sredstava za održavanje blokade bosanske prijestolnice. Kao što nemaju ni sredstava da zadrže kontrolu nad dvjema trećinama teritorija Bosne i  Hercegovine  kojih  su  se  dokopali  zahvaljujući  ratnom  stroju  koji  im  je  dao Milošević.  Projekt  nasilnog razdvajanja etničkih zajednica dogovoren je, unaprijed smišljen i vođen iz Beograda.  

Slušajući  neprestano  kako  njezini  zamjenici  pobijaju  dokaze  prikupljene  protiv Miloševića,  Carla  del  Ponte počela je i sama sumnjati koliko je taj spis čvrst. Ali nakon što je uronila u tajne vodstva u Beogradu, shvatila je da  ne  smije  popustiti  i  želi  o  tome  obavijestiti  tim. Geoffrey Nice  upravo  je  poletio  u Arushu,  tanzanijsko sjedište  Međunarodnog  kaznenog  suda  za  Ruandu  (ICTR),  gdje  se  tada,  u  januaru  2003.,  održavala konferencija zamjenika tužitelja. Poziva Dermota Groomea i otkriva da je ovaj podržavao teze Geoffreya Nicea da  izbjegne  raskol unutar  tima, što bi bilo štetno za proces. Američki  javni  tužitelj objašnjava da  je vrijeme koje je određeno za dokazivanje dijela o Bosni, ukupno sedamdeset dana rasprave, naime  

genocide.blogspot.com/2006/01/cia‐transcripts‐on‐mladic.html.  

40 Nekih dvjesto pedeset prisluškivanih razgovora između vlasti u Beogradu i bosanskih Srba između 1991. i 1992., 

predanih procesu 2002., može se naći na www.domovina.net.  

nedovoljno, ali da dokazi o Miloševićevoj odgovornosti u spisu o Sarajevu i Srebrenici postoje. „Samo ja i moj glavni  istražitelj  već dugo mislimo da  su  vojska bosanskih  Srba  i  jugoslavenska  vojska  jedna  te  ista  vojska. Mogu  to dokazati,  ali bili  smo potpuno usamljeni unutar  tima  (koji  tvrdi da  su  te dvije  vojske odijeljene  i samostalne; op. a.)." Poslije nekoliko dana Carla del Ponte,  koja obnaša  i  funkciju glavnog  tužitelja  ICTR‐a, stiže u Arushu. Odmah obavještava Geoffreyja Nicea o svojoj volji da zadrži Sarajevo i Srebrenicu i da dodijeli pojačanje  timu  koji  radi  na  „slučaju Milošević"  kako  bi  nastavio  istragu.  Nice  prihvaća  i  obećava  da  će obavijestiti  svoje  suradnike. Nakon povratka u Hag Britanac  saziva  svoj  tim. Ali ne obavještava ga o odluci Carle del  Ponte ni o dolasku pojačanja. Naprotiv, daje  im petnaest dana da prikupe nove dokaze u prilog ispuštanja Sarajeva  i Srebrenice. Na kraju sastanka Geoffrey Nice okomio se na dvojicu savjetnika Carle Del Ponte: „Lako vam je dijeliti savjete tužiteljici, reći joj što treba raditi. Ali ja sam taj koji na kraju preuzima rizik. Znajte  da  neću  staviti  na  kocku  svoju  reputaciju  da  bih  zadovoljio  ego  Carle  Del  Ponte  i  branio  spis  bez dokaza."  U  kuloarima  Tužiteljstva  otada  će  one,  koji  neprestano  upozoravaju  Geoffreya  Nicea  i  njegovo okruženje da ne smiju promašiti istinu i da je nastave tražiti, nazivati „zavjerenicima".  

Trećeg februara Geoffrey Nice saziva različite stručnjake Tužiteljstva ne priopćavajući im dnevni red. Nada se da će ih zateći nespremne i navesti ih da ga podrže kako bi doveo Carlu del Ponte u manjinski položaj i prisilio je da poništi svoju odluku čim se vrati  iz Arushe. Vojni analitičari za stolom malo‐brojniji su od stručnjaka za bivšu  Jugoslaviju, od kojih su mnogi podrijetlom  iz  te regije. Oni prvi ostaju povučeni, očekujući u kojem će smjeru  krenuti  stvari. Previše  je  činjenica  koje ukazuju na postojanje  tijesnih  veza  između  srpskih  snaga u Bosni i u Beogradu kružilo posljednjih tjedana u uredu da bi ih pobijali pred tako širokim skupom stručnjaka. Ovi drugi su jednodušni. Peti kotač, oni koje se uvijek poziva da analiziraju dokaze koje su prikupi‐u istražitelji, ali  ih se nikada ne pita za savjet o strategijama  istrage,  članovi Leadership Research Teama,  jedine skupina stručnjaka za bivšu Jugoslaviju u Tužiteljstvu, ugrabili su ovu rijetku priliku da izraze svoje mišljenje. Za njih je jednostavno neshvatljivo kako se Geoffrey Nice, glavni odvjetnik optužbe u slučaju Milošević", može pitati o važnosti takva dva spisa kao što su oni o Sarajevu  i Srebrenici. Tako okrnjiti Miloševićevu optužnicu zbilja  je nezami‐slivo. To bi značilo „iskriviti smisao Miloševićeve odgovornosti", „unakaziti djelo". I oni mu, oslanjajući se na činjenice, objašnjavaju zašto. Geoffrey Nice je zbunjen njihovom prosudbom bez mogućnosti prigovora. Odlučuje  se  prihvatiti  odluku  Carle  del  Ponte,  ali  odbija  ponuđena  pojačanja  zbog  straha  da  će  izgubiti kontrolu nad Dermotom Groomeom i vođenjem dijela o Bosni, u slučaju „Milošević".  

Spisi o Srebrenici i Sarajevu, poslije mučnog natezanja, konačno su zadržani. Ali Geoffrey Nice prihvatio je to 

protiv  svoje  volje, no on  je  taj  koji  svakodnevno upravlja procesom,  a ne Carla del Ponte. U  trenutku  kad 

započinje predstavljanje posljednjeg dijela optužnice, dokaza optužbe o Bosni, Tužiteljstvo  još nije utvrdilo 

jasnu strategiju. Spis o Kosovu, koji je već pri otvaranju prikazao kanadski državni tužitelj Dirk Reyneveld, nije 

predstavljao problem kada je riječ o Miloševićevoj ulozi u pokolju oko deset hiljada Albanaca i deportaciji još 

njih  oko  osam  stotina  hiljada  jer  je  djelovao  u  okviru  države  kojom  je  predsjedavao.  Spis  (Predmet)  o 

Hrvatskoj,  pod  dirigentskom  palicom  njemačke  državne  tužiteljice  Hildegard  Uertz‐Retzlaff  pokazao  je  u 

četrdeset dana rasprave, zahvaljujući dokumentima  i naročito svjedočenju pokajnika, kao što je Milan Babić, 

da su pokolji i deportacije bili naručivani i vodeni iz Beograda. Međutim, kako će na raspravi reći Babić, bivši 

nacionalistički vođa Srba u Hrvatskoj, koji se branio priznavši krivnju za zločine protiv čovječnosti kao  i svoju 

ulogu u kampanji etničkog čišćenja u Hrvatskoj: „Beograd, to  je Milošević." Tako se pokazalo da  je Milošević 

pravi  gospodar  jugoslavenske  vojske  koju  je  preobratio  u  vojsku  u  službi  srpskog  zločinačkog  pothvata, 

gospodar  policijskih  snaga  Srbije,  paravojnih  skupina  i  lokalnih  srpskih  vlasti  koje  su  zajednički  vodile 

kampanju terora s ciljem istjerivanja nesrpskog stanovništva s teritorija koje su željele priključiti srpskoj državi. 

Tužiteljstvu  je  ostalo  još  samo  da  nastavi  dokazivanje  o  Bosni,  drugoj  od  tri  faze  iste  zločinačke  politike, 

vodene smišljenim planom i ponekad zajedničkim sudionicima i sličnim, odnosno istim načinom djelovanja. Ali 

Geoffrev Nice i Dermot Groome ne slažu se u tome koju strategiju treba slijediti.  

Britanac namjerava dokazivati neosporan Miloševićev utjecaj na aktere ove nove etape etničkog čišćenja  jer 

im  šalje  pomoć  potrebnu  za  nastavak  njihovih  planova.  Amerikanac  želi  dokazati  da  je  Milošević  veliki 

kolovođa politike etničkog  čišćenja u Bosni, kao  i na Kosovu  i u Hrvatskoj. Za  jednoga  je veliki  rizničar koji 

utječe na svoje saveznike, ali  ih ne kontrolira uvijek. Za drugoga on je mozak bez kojega se ne bi dogodila ni 

jedna epizoda velike bosanske tragedije. Dva zamjenika državnog tužitelja, koji će se izmjenjivati pri ispitivanju 

svjedoka, spremaju se u  februaru 2003. neusklađeni krenuti na raspravu braniti zadnji dio optužnice. U  tim 

uvjetima suđenje može promašiti istinu kojoj svaki sudski postupak teži, istinu, za koju ni vlasti u Beogradu ni 

zapadnjaci ne žele da bude izložena na svjetlo dana.  

U traganju za nepobitnim dokazima: zapisnik Vrhovnog savjeta obrane Jugoslavije41 

 

Nalaženje novih činjeničnih dokaza omogućit će optužbi da spasi svoj ulog. Dat će joj nož da presiječe i donese odluku  između  dviju  interpretacija  tužiteljskog  spisa  koji  već  posjeduje.  Riječ  je  o  originalnom  zapisniku sjednica na najvišoj razini u Beogradu, ali  i o svjedočenjima više pokajnika. Već skoro godinu dana Geoffrey Nice vodi ogorčenu borbu. Pokušava se dokopati zapisnika  ili  izvještaja sa sjednica Vrhovnog savjeta obrane (VSO) Miloševićeve krnje  Jugoslavije. To  je organ u kojemu zasjeda predsjednik  savezne vlade, predsjednici dviju  federalnih  republika, Srbije  i Crne Gore, kao  i  zapovjednik Vojske  Jugoslavije.

42 

Ali Beograd  se odupire unatoč obavezi surađivanja s IC‐TY‐em jer ti arhivi sadrže najočitije dokaze uloge Miloševića i srpskog vodstva u  ratovima u Hrvatskoj  i Bosni. Da bi se  izvukla  iz slijepe ulice prije kraja  faze optužbe u procesu, Carla del Ponte se u pismu upućenom početkom maja 2003. ministru vanjskih poslova Goranu Svilanoviću obavezuje da se neće protiviti eventualnom zahtjevu da  se neki dijelovi arhiva ne daju u  javnost ako zaštitne mjere koje traži  Beograd  ostanu  „razumne"  i  sukladne  pravilniku  ICTY‐a.  „Podrazumijeva  se  da  se,  u  interesu transparentnosti procesa,  takve mjere primjenjuju  samo u  iznimnim okolnostima  i na ograničene dijelove", piše tada tužiteljica. Članak 54. bis (F) Pravilnika Tribunala o postupku i dokazima ovlašćuje, naime, države da zatraže zaštitne mjere nad dokumentima  ili ulomcima dokumenata čije bi širenje dovelo u opasnost njihove „interese nacionalne sigurnosti". Beograd, umiren pismom Carle del Ponte, radi ustupak krajem maja 2003. Jednom stručnjaku Tužiteljstva  ICTY‐a odobreno  je da dođe dva dana pregledavati  izbor  iz arhiva Vrhovnog savjeta  obrane  (VSO).  No  ne  smije  ništa  kopirati, može  samo  praviti  bilješke.  Beograd,  koji  nije  uhitio  ni Mladića ni druge bjegunce,  i koji se oglušio o naredbe sudaca da tužiteljstvu preda dokumente, strahuje da Vijeće sigurnosti Ujedinjenih naroda ne preuzme kazneni progon i ne prozove Beograd zbog kršenja zakonskih obaveza. Unatoč drakonskim uvjetima njegove misije, stručnjak je uspio utvrditi važnost dokumenata kojima Beograd priječi pristup već skoro dvije godine: oni sadrže ključ svih zagonetki. Milošević nije bio samo suautor smrtonosnog  plana  etničkog  čišćenja  i  arhitekt  rata,  on  je  do  kraja  i  njihov  glavni  ravnatelj.  Potvrđujući svjedočenje nekih pokajnika, dokumenti jasno Pokazuju podređenost srpskih voda u Bosni i Hrvatskoj i njihove vojske  vlastima  u  Beogradu.  Otkrivaju  do  tada  neslućeno  postojanje  dviju  službi  unutar  Generalštaba  u Beogradu. Stvorene 15. novembra 1993. dekretom koji  je ostao tajan, te su dvije službe zadužene upravljati osobljem i fondovima koje je Beograd stavio na  

raspolaganje vojskama u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini.43 

Arhivi Vrhovnog savjeta obrane (VSO) otkrivaju i  

41 Radi se, zapravo, o Vrhovnom savetu odbrane Jugoslavije (VSOJ), koji ovdje kao i u ostatku knjige, donosimo u obliku Vrhovni savjet obrane (VSO). (op. ur)  

42 Za cijelo vrijeme rata, kad se Jugoslavija već raspala, Milošević je želio zadržati naziv Jugoslavija za državu koju su 

sačinjavale Srbija i Crna Gora. Poslije njegova pada u oktobru 2000. nove vlasti promijenile su ime u Srbija i Crna Gora do 

odvajanja Crne Gore u proljeće 2005. 43 To su 30. i 40. Kadrovski centar Generalštaba Vojske Jugoslavije. 30. centar, 

zadužen za vojsku bosanskih Srba, omogućivao je da se učinkovitije upravlja s 8 miliona eura koje je Beograd godišnje 

doznačivao Mladićevim trupama za plaće od 1992. godine, i to sve do 1995.  

Miloševićeva  naređenja  da  se  koristi  tiskanje  novca  za  financiranje  rata  kako  bi  pomoć  koju  daje  prikrio vihorom  inflacije  ćiji  će  razmjeri  uskoro  premašiti  do  tada  nedosegnutu  inflaciju  kratkotrajne Weimarske Republike. Natezanje  između  tužiteljice  i dijela  tima zaduženog za Miloševićev kazneni progon, sad  je samo ružna uspomena. Dokumenti Vrhovnog savjeta obrane (VSO) čini se da su uvjerili čak i one unutar tužiteljstva koji su se najviše opirali.  Da  bi  dokazalo  izravnu  umiješanost  srpske  države  i  njezina  šefa  u  rat  i  zločine  u  Bosni,  Tužiteljstvo mora bezuvjetno predstaviti dokaze na Sudu. Na zahtjev Tužiteljstva suci su 30. jula 2003. obnovili nalog Beogradu da preda zapisnike. Beograd se odmah suprotstavlja toj odluci i sredinom oktobra uspijeva nametnuti zaštitne mjere nad dokumentima na jednom ročištu ex‐parte u četiri oka između sudaca i predstavnika srpske države, u odsutnosti  strana u postupku. Ukratko,  kako bi  spriječila da  te nezgodne  istine budu  izložene na  svjetlo dana, Srbija je uvjerila Sudsko vijeće zaduženo za „slučaj Milošević" da joj odobri ograničavanje upotrebe tih dokumenata samo na Miloševićev proces i da zabrani širenje dijelova koji je najviše kompromitiraju, ne samo u  javnosti  nego  i  svakoj  sudskoj  instanci  osim  ICTY‐a.  Suci  se  tako  mogu  oslanjati  na  cjelinu  predanih dokumenata u određivanju Miloševićeve krivnje, ali neće moći u javnoj verziji svoje presude navoditi ulomke koji se i dalje vode kao povjerljivi.  Beograd je uspio dobiti parnicu pozivajući se na „vitalni nacionalni interes" srpske države. Pravilnik, međutim, predviđa da se takva mjera odobri samo radi zaštite  informacija koje bi mogle dovesti u opasnost sigurnost države.  U  tim  uvjetima  Carla  del  Ponte  ne  osjeća  se  više  vezanom  svojim  pismenim  obećanjem  iz maja: tužiteljstvo odlučuje osporiti tu odluku  i traži da ga suci saslušaju. Bez uspjeha. U jesen 2003. Tužiteljstvo ne zna  ništa  o  srpskim  argumentima  i  motivima  odluke  Sudskog  vijeća,  koji  su  na  zahtjev  Beograda  ostali povjerljivi. Otkrit će ih tek u januaru 2004. kad pokuša pozvati na svjedočenje jednog od sudionika sastanaka Vrhovnog  savjeta  obrane  (VSO).

44 

Dokaži  podvrgnuti  cenzuri  tiču  se  financijske  i  logističke  potpore  koju  je Miloševićeva Srbija pružala srpskim snagama u Bosni i Hrvatskoj, stvarne Miloševićeve vlasti nad tim snagama i nad  lokalnim političkim vodama, vojačenja  srpskih plaćenika na vanjskim  frontama,  isplate plaća oficirima vojske iz Beograda koji su služili u srpskoj vojsci u Hrvatskoj i Bosni, te mjera predloženih za kršenje embarga kako bi se nastavilo pružati znatnu logističku po‐moć srpskim snagama u Bosni i Hrvatskoj. Za mnoge ljude u regiji to nije nikakva tajna. No sve to potvrđeno u državnim arhivima omogućava da se  izvan svake razumne sumnje", glavnog kriterija dokaza u anglosaksonskom pravu, dokaže golema odgovornost Miloševića i njegove države  za  rat  i  zločine  u  Hrvatskoj  i  Bosni.  Jer  Vrhovni  savjet  obrane  (VSO),  zadužen  da  odredi  strateške državne  ciljeve,  sudjelovao  je  u  pripremi  i  izvođenju  dogovorenog  plana  i  formulirao  direktive  koje  je Milošević  zatim prebacio na  leđa  srpskih vlasti u Bosni nad kojima  je  imao  stvarnu kontrolu. A  te  su vlasti upravo  i uspostavljene u Bosni da budu paravan  i otklone  svaku odgovornost  sa  središnje  srpske države  i njezinih upravljača u kampanji etničkog čišćenja koja se vodila izvan njezinih granica. Beograd hoće pod svaku cijenu sačuvati ovu lažnu oplatu da bi izbjegao plaćanje miliona dolara ratne odštete svojim susjedima. Godine 1993. Bosna i Hercegovina i Hrvatska podnijele su tužbu za agresiju i genocid protiv Miloševićeve Srbije pred Međunarodni sud pravde (ICJ), jednu drugu međunarodnu sudsku instancu smještenu u Hagu, čiji mandat nije suđenje pojedincima, nego reguliranje sporova među državama. Da je srpska država proglašena krivom, nove vlasti u Beogradu morale bi preuzeti odgovornost. Odatle njihova  volja  za  sprječavanjem  korištenja  arhiva Vrhovnog  savjeta obrane  (VSO) pred Međunarodnim  sudom pravde. Odatle  i njihova volja  za  izbacivanjem dijelova  koji  je  najviše  kompromitiraju  i  tako  sakriju  informacije  od  općeg  interesa,  koje  pridonose rasvjetljavanju sukoba i čije neširenje ometa rad pravosuđa i traženje istine.  

44 Vrhovni savjet obrane (VSO) Savezne Republike Jugoslavije sastavljene od Srbije i Crne Gore, stvoren 28. aprila 1992., sastao se sedamdeset  i četiri puta  između sredine  juna 1992.  i sredine marta 1999., od čega pedeset  i sedam puta za vrijeme  rata u Bosni  i Hercegovini Milošević  je  jedini od  svih  sudionika koji  je bio prisutan na  sva  sedamdeset  i  četiri sastanka. Beograd nije predao tužiteljstvu  ICTY‐a zapisnike svih zatraženih sjednica. Po nalogu sudionika nisu se pravile nikakve  stenografske bilješke  sedamnaest  sjednica od kojih  se devet od nosi na 1995.  i  razdoblje koje  je prethodilo  i slijedilo  nakon  pokolja  u  Srebrenici.  Tužiteljstvo  se moralo  zadovoljiti  službenim  izvještajima  predanim  arhivu VSO‐a, kojima ponekad nedostaju neke stranice.  

Srpski dužnosnici i sami su uvjereni da arhivi Vrhovnog savjeta obrane (VSO) mogu dovesti do osude Srbije za genocid. „Čini se da ne želite razumjeti politički kontekst u kojem se nalazimo", isticao je 3. oktobra 2003. Go‐ran  Svilanović,  srbijanski  ministar  vanjskih  poslova  u  uredu  Carle  del  Ponte.  I  precizirao  je:  „Ako  vam pomognemo  da  postignete Miloševićevu  osudu  za  genocid,  i  naša  će  država  pred Međunarodnim  sudom pravde  biti  osuđena  za  genocid  i morat  ćemo  platiti milijarde  odštete  Bosni  i Hercegovini. Htjeli  bismo  s Bosnom pregovarati o povlačenju tužbe, ali za to bi trebalo riješiti Mladićevo pitanje  (njegovo uhićenje; op. a.). Čim se to riješi, stvari će ići nabolje."

45 

 

Beograd  tvrdi da pravda  i  istina  štete  stabilnosti  regije  i da djeluju protiv mira.  „Vitalni nacionalni  interes" zemlje, naveden pred  ICTY‐em  jest dakle,  skrivati pred Međunarodnim  sudom pravde  (ICJ)  sve  informacije koje je optužuju jer bi osuda za genocid „produbila jaz između Državne Zajednice Srbije i Crne Gore i Bosne, ali i  između dva sastavna entiteta Bosne  i Hercegovine, što bi moglo dovesti do opće nestabilnosti u regiji  i do želje  za osvetom" Mnogi, naime,  strahuju da osvjetljavajući prošlost  i  stigmatizirajući politiku koja  je  zločin učinila  sustavom  i  stavila  moć  srpske  države  u  službu  projekta  s  genocidnim  namjerama,  međunarodni pravosudni organi ne potaknu na reviziju Dejtonskog sporazuma. Mir potpisan 1995. blagoslovio je rezultate etničkog čišćenja učinivši Bosnu  i Hercegovinu slabom  jedinstvenom državom, podijeljenom u dva odvojena politička  entiteta  koji  nisu  postojali  prije  sukoba:  na  hrvatsko‐bošnjačku  federaciju  i  Republiku  Srpsku, uspostavljenu na područjima na kojima  je  živjela  jaka bošnjačka  zajednica, ali danas  službeno na njima  živi gotovo samo srpsko stanovništvo. Brojni Srbi boje se poništenja ove podjele nametnute u krvi  i povratka na Bosnu  i Hercegovinu,  jednu  i nedjeljivu, kakva  je bila prije sukoba, u kojoj su etničke zajednice živjele usko pomiješane.  

Tužiteljstvo  ne  razumije  zašto  suci  ICTY‐a  pomažu  jednoj  državi  da  uskrati  spoznaju  dokaza  jednoj  drugoj međunarodnoj sudskoj instanci Ujedinjenih naroda, Međunarodnom sudu pravde (ICJ), kako bi ga spriječio da odlučuje na  temelju  činjenica  i da  izrekne eventualnu osudu. Tim  više  što Pravilnik o postupku  i dokazima ICTY‐a ne dopušta sucima određivanje zaštitne mjere samo zato da se pred drugim sudom sakrije odgovornost neke države.  Čak  se  i Vijeće  sigurnosti Ujedinjenih naroda u Rezoluciji 827  iz 1993., onoj  kojom  se osniva Tribunal, pobrinulo  jasno  istaknuti u Članku 7 da će se „zadatak suda  ispunjavati ne krnjeći pravo žrtava da odgovarajućim  putem  traže  odštete  za  štete  nastale  kršenjem  međunarodnog  humanitarnog  prava". Tužiteljstvo se čudi da međunarodna kaznena instanca kao što je ICTY popušta pred zahtjevima jedne države i ograničava upotrebu dokaza koji su mu predani jer postavlja pitanje odgovornosti pojedinaca ili institucija za zločine  za  koje  bi  žrtve  imale  pravo  ne  samo  tražiti  nego  i  dobiti  odštetu  pred  bilo  kojim  pravosuđem nadležnim za ta pitanja. I primjećuje: „Taj  je argument očito apsurdan,  i to tim više što  je Beograd više puta isticao basnoslovne svote koje bi bio prisiljen plaćati u ime tih odšteta." Ali Sudsko vijeće ICTY‐a, zaduženo za Miloševićev slučaj, to je zanemarivalo puštajući da ga Beograd uvjeri da bi osuda Međunarodnog suda pravde (ICJ)  ugrozila  međunarodni  položaj  Srbije,  i  nanijela  nepopravljive  štete  zemlji  čije  je  gospodarstvo  već uništeno.  Prihvatilo  je  argument  Beograda  prema  kojemu  bi  objava  cjeline  arhiva  spriječila  ponovno uspostavljanje i održavanje mira priznajući već samim time važnost ovih dokumenata. Britanski sudac Richard May,  jamajčki  Patrick  Robinson  i  južnokorejski  O‐Gon  Kwon  dali  su  prednost  pretpostavljenoj  stabilnosti zemlje  pred  interesom  pravde  i  istine,  i  tako  podlegli  ključnoj  riječi  u međunarodnim  odnosima.  Time  su postali  sudionicima  u  laži,  hineći  da  ne  znaju  da  je  "vitalni  nacionalni  interes"  već  prizivan  za  opravdanje zločina za koje su sada zaduženi suditi. Odbili su tražiti druga mišljenja i usporediti argumente srpskih vlasti s onima optužbe  ili obrane. Kao  i  tužiteljima, sucima  je glavni zadatak bio otkriti, koliko  je moguće,  činjenice koje rasvjetljavaju najgora zvjerstva počinjena u bivšoj Jugoslaviji. Dokumenti  

45 Sarajevo  nije  odustalo  od  svoje  tužbe  unatoč  intervenciji  Velike  Britanije  u  korist  zahtjeva  Beograda.  Slučaj  je pretresan  početkom  2006.  Suci  Međunarodnog  suda  pravde  nisu  htjeli  tražiti  od  Beograda  da  preda  dokumente 

Vrhovnog  savjeta  obrane.  Na  suđenju  26.  februara  2007.  izrečena  je  presuda  kojom  je  odbijen  zahtjev  Bosne  i 

Hercegovine; Srbija nije proglašena odgovornom za genocid u Srebrenici, ali  je osuđena  jer, svojim odbijanjem da uhiti 

Ratka Mladića i Radovana Karadžića, nije izvršila svoju obavezu da ga spriječi ni da kazni krivce.  

VSO‐a ulaze u taj prioritet i nisu smjeli dobiti nikakve olakšice pri određivanju zaštitnih mjera.  

Tužiteljstvo  je  u  više  navrata  pokušalo  postići  poništenje  ove  odluke,  ali  suci  blokiraju  svaku  molbu  za ulaganjem  priziva.  Krajem  septembra  2005.  pruža  se  nova  prilika.  Beogradu,  koji  i  dalje  zahtijeva  zaštitne mjere nad svim dokumentima kojima se može utvrditi vlast Srbije nad svojim pouzdanicima u Bosni, Prizivno vijeće odobrilo je neobjavljivanje nekih dijelova osobnih vojnih podataka više visokih časnik vojske bosanskih Srba, među kojima  i Ratka Mladića, čime se, nakon njegova unapređenja, potvrđuje da  je vojni zapovjednik bosanskih Srba doista  za vrijeme  rata potpadao pod vrhovno  zapovjedništvo u Beogradu.  Jer nije Karadžić, politički vođa bosanskih Srba, nego Lilić, predsjednik srpsko‐crnogorske države, taj koji odlukom VSO‐a dodaje jednu generalsku zvijezdu Ratku Mladiću dekretom od 16. juna 1994. Pet sudaca Prizivnog vijeća smatralo je da „vitalni nacionalni interes" koji iznosi Srbija, da bi se osigurala od toga da je Međunarodni sud pravde (ICJ) osudi za genocid, nije prihvatljiv i da je Sudsko vijeće zaduženo za slučaj Milošević bilo u krivu kad ga je 2003. izjednačilo  s  pitanjima  „nacionalne  sigurnosti"  zemlje,  kako  bi  opravdalo  određivanje  zaštitnih mjera  nad arhivom VSO‐a. Ali umjesto da  ispravi pogrešku koju  je utvrdilo  i da ukine  tajnost  tih dokumenata, Prizivno vijeće  istaknulo  je  istom  prilikom  kako  je  činjenica da  su  takve mjere odobrene prije  dvije  godine  stvorila „legitimna očekivanja" Beograda da će svim njegovim kasnijim zahtjevima biti udovoljeno istim temeljem. Pet sudaca  Prizivnog  vijeća  tako  je  postalo  dobrovoljnim  suučesnicima manipulacije  koju  organiziraju  vlasti  u Beogradu s jedinim ciljem da potaknu jednu drugo Pravosudno tijelo, Međunarodni sud pravde (ICJ), da počini istu sudsku pogrešku jer nema pristupa dokumentima.  

Carla  del  Ponte,  tim  zadužen  za Miloševićev  predmet  i  glavni  pravni  savjetnici  Tužiteljstva,  šokirani  ovom odlukom, sastali su se 21. septembra 2005. da odluče kojim putem ići. Složili su se da podnesu prijavu sucima u "predmetu Milošević"  i da provedu poništenje „vitalnog nacionalnog  interesa" kako bi se odmah zatražilo ukidanje mjera čuvanja povjerljivosti arhiva VSO‐a. Suci  Iain Bonomv, nasljednik Richarda Maya,  i Robinson, unatoč protivljenju suca Kwona, 6. decembra 2005. prihvaćaju poništiti mjere zaštite koje su na snazi od 2003. shvaćajući da Beograd ne nastoji zaštititi svoju nacionalnu sigurnost nego spriječiti pravdu u traženju  istine. Beograd odmah ulaže žalbu i postiže privremenu suspenziju te odluke sprečavajući tako Bosnu da preda arhiv VSO‐a Međunarodnom sudu pravde (ICJ) prije otvaranja rasprava zakazanih za njezinu žalbu za kraj februara 2006. Poslije razmatranja argumenata Tužiteljstva, 6. aprila 2006., pet sudaca Prizivnog vijeća, kojim još uvijek predsjedava  Talijan  Fausto  Pocar,  odlučuje  poništiti  odluku  od  6.  decembra  2005.  Informacije  o  izravnoj umiješanosti Srbije u rat u Bosni  i u pokolje u Srebrenici ostaju tako nedostupne ICJ‐u  i  javnosti. Tužiteljstvo nije u mogućnosti iznijeti taj skandal u javnost jer su suci svaku svoju odluku označili „povjerljivom".  

U oktobru 2003. Goran Svilanović  i njegov  tim pravnika, koji su došli braniti državu Srbiju pred Tribunalom, toliko su iznenađeni svojom pobjedom da se boje revizije ove odluke koju Tužiteljstvo osporava. Krajem 2003., samo nekoliko tjedana prije zatvaranja faze optužbe u procesu, zapisnici Vrhovnog savjeta obrane  još uvijek nisu predani ICTY‐u. Tužiteljstvo se mora zadovoljiti s nekoliko  izvadaka koje su prikupili stručnjaci, kojima je odobreno  da  još  jednom,  u  augustu  2003.  na  licu mjesta,  u Beogradu,  pregledaju  izvještaje  i  zapisnike  sa sastanaka. Za ostalo oslanja se na insidere, svjedoke koji su sudjelovali u zločinačkom pothvatu, da bi objasnilo zapovjedni  lanac, načine financiranja  i  izravno sudjelovanje specijalnih  jedinica  iz Srbije u kampanji etničkog čišćenja. Pod  izlikom kašnjenja u predaji arhiva VSO‐a Geoffrey Nice povjerava Carli del Ponte 15. decembra 2003.:  „Neću  se protiviti povlačenju  tačke optužnice o  genocidu  ako Obrana podnese  zahtjev  za obustavu postupka."  

Zapisnici  Vrhovnog  savjeta  obrane  (VSO)  stižu  2004.  poslije  završetka  akuzatorne  faze  procesa.  Suci  ih prihvaćaju u spis, ali Tužiteljstvo ima priliku na ročištima ogoliti tek sasvim mali dio. U martu 2006., dakle dvije godine poslije, Geoffrev Nice želi iskoristiti dolazak Momira Bulatovića, jednog od posljednjih svjedoka obrane na Miloševićevu popisu, da bi prikazao šire izvatke prilikom unakrsnog ispitivanja. Kao predsjednik Crne Gore kad  je Milošević bio predsjednik Srbije, Momir Bulatović  je sa svojim srpskim saveznikom sudjelovao na tim sastancima na vrhu za vrijeme ratova u Bosni  i Hrvatskoj. Ali Milošević traži tjedan dana suspenzije rasprave da bi pripremio preslušavanje svojeg svjedoka. To mu je odobreno. U subotu 11. marta 2006. prije nego što je Bulatović uspio doći na mjesto za svjedoke, Milošević je nađen beživotan u ćeliji E04 istražnog zatvora ICTY‐a. Milošević nije umakao svojim sucima nego presudi. Njegov proces ostaje nedovršen, javnost vjerovatno neće 

nikada  imati  potvrdu  važnosti  arhiva  Vrhovnog  savjeta  obrane  (VSO),  s  pečatom  „državna  tajna  ‐strogo povjerljivo", za utvrđivanje odgovornosti ovog optuženika za zločine.  

Milošević je po svoj prilici umro u snu, oko 7.45 sati, od srčanog udara. U utorak prije njegove smrti, Milošević je od ICTY‐a primio izvještaj s rezultatima analize krvi koja je pokazivala da je sam uzimao rifampicin, antibiotik sa sekundarnim djelovanjem neutraliziranja lijekova protiv visokog krvnog tlaka, od čega je patio. Kutija toga lijeka, proizvedena u Srbiji, nađena je početkom godine među njegovim stvarima u pritvoru. Dan uoči njegove smrti,  u  petak  10.  marta, Milošević  je  predao  svojem  pravnom  pomoćniku,  Zdenku  Tornanoviću,  pismo upućeno  ruskim  vlastima,  u  kojemu  kaže  da mu  prijeti  trovanje.  Kao  dokaz  navodi  rezultate  analize  koja otkriva  prisutnost  visoke  doze  antibiotika  koji  se  obično  uzima  u  liječenju  gube  ili  tuberkuloze.  Budući  da autopsija  i  toksikološke  pretrage  nisu  pokazale  prisutnost  sumnjivih  tvari,  ICTY  je  zaključio  da  je  riječ  o prirodnoj smrti. Ali Milošević nije oklijevao u mnogo navrata dovesti svoj život u opasnost: neke druge analize u prošlosti pokazale su da ne uzima lijekove propisane za krvni tlak, zatim, kad je bio prisiljen uzimati ih pred stražarom, nabavio  je  rifampicin da neutralizira njihov učinak. Ovaj  rijetki antibiotik poznat  je po  tome  što ostavlja  trag  u  krvi  samo  dva  ili  tri  sata  poslije  uzimanja.  Već  više  mjeseci Milošević  se  koristio  svojim zdravstvenim stanjem kako bi uvjerio suce da ga puste na liječenje u Rusiju, gdje su mu živjeli žena, sin i brat. Suci su odbacili njegove molbe. Kako se proces bližio kraju, Milošević je očajnički tražio izlaz prije presude.  

U februaru 2004. Tužiteljstvo je već imalo poteškoća. Za završetak akuzatorne faze procesa, sprema se pozvati četiri  vrlo  važna  svjedoka  insidera.  Ali Milošević  se  posljednjih  deset  dana  vodi  kao  bolestan.  Za  vrijeme prekida rasprave predsjednik Sudskog vijeća, Richard May, također se razbolio. Nakon nekoliko mjeseci umire od progresivnog tumora.

46 

Zbog odsutnosti jednoga od trojice sudaca Tužiteljstvu je odobreno samo pet dana, umjesto deset, da završi raspravu. Geoffrey Nice odluči završiti ispitivanje svjedoka koje je u tijeku, i prisiljava Dermota Groomea,  koji  s njim predstavlja dio o Bosni, da odustane od  insidera  koji  su  trebali baciti novo svjetlo na  izravnu Miloševićevu odgovornost  za  zločine u Bosni. Akuzatorna  faza  zatvorena  je 25.  februara 2004.  

Optužba tereti za genocid  

Za nekoliko mjeseci doći će red na Miloševića da odgovara na optužbe iznesene protiv njega. U međuvremenu anglosaksonska  procedura  odobrava Obrani  da  traži  obustavu  postupka  zbog  nedostatka  dokaza  za  cijelu optužnicu  ili  njezin  dio.  Pravni  savjetnici  Slobodana  Miloševića  tako  i  postupaju.  U  debelom  podnesku predanom  5. marta  2004.  tačku po  tačku  ruše  rad optužbe od  otvaranja procesa.  Tužiteljstvo mora na  to odgovoriti prije nego što suci donesu odluku. To  je prilika za novi sukob  između Carle del Ponte  i Goffreyja Nicea. Pod  cijenu novih  razdora unutar  svojeg  tima, Nice preporučuje da  se udovolji  zahtjevu  za obustavu postupka  i odustane od  svih optužbi  za  genocid. U nedostatku  cjeline  zapisnika  sjednica Vrhovnog  savjeta obrane (VSO) za vrijeme rata u Bosni, „optužba ga u najboljem slučaju može teretiti za sudioništvo u genocidu u Bosni  i Hercegovini", dopušta Nice bez drugih objašnjenja. Carla del Ponte ne  želi  se predati bez borbe: „Odluka je na sucima. Pustimo onda suce da o tome odluče." U Hag je stiglo nekoliko malobrojnih stručnjaka prekaljenih u Arushi na pitanju genocida u Ruandi. Švicarka ih nameće Geoffreyju Niceu i njegovu timu. Prije stvaranja Međunarodnih kaznenih sudova za bivšu Jugoslaviju i Ruandu, Konvencija o  

46 Suca Richarda Maya iz Velike Britanije zamijenio je drugi britanski sudac, Iain Bonomy, koji preuzima njegove funkcije 

1. juna 2004., upravo prije početka obrane.  

sprečavanju  i  kažnjavanju  zločina  genocida  iz  1948.  nikada  nije  primijenjena  na  nekoj  sudskoj  instanci.  A između teorije i prakse katkada postoji golem jaz. Ali vrijeme leti. Tim ima samo desetak dana da podnese svoj odgovor.  

Ne trateći vrijeme, veterani iz Arushe iz mase dokaza, prikazanih na raspravi ili prihvaćenih od Sudskog vijeća, identificiraju  i  sastavljaju  elemente  koji  otkrivaju  genocidne  ciljeve  politike  etničkog  čišćenja  da  bi  zatim dokazali sucima da je Milošević znao namjere ‐odnosno imao iste namjere ‐ne samo da se počine zločini nego da  se  u  cijelosti  ili  djelomično  uništi  jedna  nacionalna,  etnička,  rasna  ili  vjerska  skupina,  u  ovom  slučaju bosanski Muslimani.  Pravo  nalaže  da  se  za  svaki  zločin  utvrdi  kako  zapovjedni  lanac  vodi  do  optuženoga, dakle, u Miloševićevu slučaju, do vrha države. Ali ne nalaže dobivanje eksplicitnog dokaza genocidne namjere. Nikada nije nađeno Hitle‐rovo izričito naređenje da se iskorijene Židovi iz Europe. Prema tome, pravo dopušta da se genocidna namjera  izvede  iz elemenata dokaza kad  je moguće dokazati sustavnost zločina protiv neke skupine,  činjenicu  da  su  određene  žrtve  sustavno  na  udaru  zbog  pripadnosti  toj  skupini,  velike  razmjere zvjerstava i učestalost ponavljanja destruktivnih djela i diskriminacije prema njima. Ipak, mora se dokazati da zločine  vodi  namjera  fizičkog  uništenja  te  skupine,  a  ne  uništenje  njihova  identiteta.  Važan  je,  dakle,  cilj kojemu teži počinitelj, a to ne mora nužno biti potpuno uništenje skupine, nego uništenje njezina značajnog ili reprezentativnog dijela. Genocid  se  razlikuje od  zločina protiv  čovječnosti prije  svega po naročitoj namjeri istrebljenja koja ga vodi. Djela počinjena u genocidu i djela koja čine zločine protiv čovječnosti, koja su također sustavna  ili  proširena  i  planirana,  isprepliću  se:  posebno  ubojstva,  istrebljenje  ili  deportacija  ili  prisilno premještanje.  

Na poticaj stručnjaka iz Arushe Tužiteljstvo odlučuje, s odlučnošću koja je do tada nedostajala timu Geoffreyja Nicea, zastupati Miloševićevo sudjelovanje, uz Karadžića  i Mladića, u „zajedničkom zločinačkom pothvatu" s ciljem uništenja muslimanske etničke skupine u Bosni na dijelovima bosanskog teritorija koje su namjeravali pripojiti srpskoj državi. Na 16. skupštini bosanskih Srba, u maju 1992., na samom početku rata, usvojeno  je šest ciljeva koji će voditi ujedinjenju Srba u sljedeće četiri godine. Među njima: razdvajanje bosanskih Srba od ostalih dviju nacionalnih zajednica i to razdvajanje u od‐vojene države čiji su geografski obrisi već zacrtani, ali i podjela Sarajeva na  srpsku  i muslimansku  zonu. Nakon  toga  srpski  su ekstremisti  sustavno grabili  teritorije koje  su  željeli  pripojiti  toj  srpskoj  državi. Ali  budući  da  su  htjeli  biti  njezini  jedini  gospodari,  cilj  im  je  bio iskorijeniti  svaku prisutnost ne‐Sr‐Provodili  su, dakle, genocidnu politiku prema većinskoj  skupini uspostav‐ljajući neprestano razarajuće i diskriminirajuće mehanizme u odnosu na bosanske Muslimane. Dokazivanje je uvjerljivo. Njime se razotkriva cijelo planiranje i pokretanje politike etničkog čišćenja. Svi komadi slagalice, koji su  za  vrijeme  cijelog  procesa  bacani  na  hrpu,  zbog  unutarnjih  razmimoilaženja  u  timu  i  zbog  isprekidane anglosaksonske procedure, sada se sređuju da bi konačno stvorili čitljivu cjelinu ‐ispripovijedanu cjelinu kakvu bi  bez  sumnje  prikazao  neki  istražni  sudac  u  kontinentalnom  postupku.  Sve  se  slaže,  poklapa,  ukrštava. Zasnovana na ukupnosti dokaza koje  je predstavilo tužiteljstvo,  javna  je verzija očišćena od svih dijelova koji su bili pod zaštitnim mjerama, bilo da je riječ o svjedočenjima iza zatvorenih vrata ili o dokumentima danima pod uvjetom da budu  strogo povjerljivi.

47 

Mirko Klarin,  jedan od  rijetkih novinara koji  je u Hagu pratio  svih dvjesto  devedeset  osam  dana  rasprave,  odnosno  nekih  hiljadu  sati  predstavljanja  optužbe  (Tužiteljstvo  je ukupno  predstavilo  296  svjedoka)  objašnjava  onima  koji  ga  kao  dobrog  poznavatelja  pitaju  za mišljenje  o eventualnoj Miloševićevoj odgovornosti za genocid: „Samo sam u stanju shvatiti koliko mi nedostaju elementi da  izvučem  ikakav zaključak. Osim svjedočenja  iza zatvorenih vrata, što u konačnici predstavlja vrlo mali dio rasprave, deseci hiljada stranica ubačeni su u spis kao elementi dokaza kojima javnost nema pristupa. Nemam elemenata da stvorim objektivno mišljenje."  

Kad neki optuženik podržava politiku s genocidnim namjerama, ta namjera mu se može pripisati već ako sam usvoji tu politiku, bilo zbog praktičnih razloga, ili zbog ciničnijih razloga, kao, primjerice, da se održi na vlasti. A Milošević je znao vrlo vješto iskoristiti nacionalističku ideologiju kojoj je cilj bio zauvijek razdvojiti do  

47 Prosecution Response to Amici Curiae Motion for Judgement of Acquittal Pursuant to Rule 98 bis, javna verzija, ICTY, Hag, 3. maja 2004. Tekst samo na engleskom.  

tada  izmiješane  zajednice.  Stavio  je medije  u  službu  govora mržnje  da  bi  jače  stigmatizirao  neprijatelja, Drugoga. Tako  je uveo razlikovanje  između „nas"  i „njih" kako bi ojačao koheziju zajednice „nas" pod cijenu odbacivanja  Drugoga.  Taj  je  proces  doveo  de  dehumanizacije  Drugoga,  i  te  stigmatizirane,  osamljene, dehumanizirane  osobe  učinio  lakim metama  budućih masovnih  zločina.  Dvanaestog  novembra  1993.  bez okolišanja  povjerava  Hrvoju  Šariniću,  hrvatskom  visokom  dužnosniku  iz  Zagreba,  da  će  svi  Srbi  rasuti  po teritoriju bivše Jugoslavije uskoro biti ujedinjeni u jednoj državi: „Otvoreno Vam ka‐žem, da sam s Republikom Srpskom u Bosni, koja  će prije  ili poslije postati dijelom Srbije,  riješio 90% srpskog nacionalnog pitanja,  isto kao što je Tuđman, riješio hrvatsko nacionalno pitanje preko Herceg‐Bosne."  

Na  jednoj sjednici Vrhovnog savjeta obrane 30. augusta 1994., posvećeno mirovnom planu koji  je predložila Kontaktna grupa  (velikih  sila),

48 

Milošević na  svoj način definira nacionalni  interes:  „Vodeći  zajednički  jednu jedinu p

0 litiku, moram reći uspješno, uspjeli smo sačuvati našu zemlju (Srbiju i Crnu Goru koje je Milošević  

nazivao Jugoslavijom; op. a.) od rata pružajući svu podršku koju smo mogli našem narodu s onu stranu Drine, stvarajući Republiku Srpsku  i Republiku Srpsku Krajinu  i postigavši za njih normalni status za pregovaračkim stolom,  što  će  nam  omogućiti  da  ostvarimo  naš  krajnji  cilj  koji  je međunarodna  zajednica  već  predložila priznati. Mislim na Republiku. Srpsku, koja se sad već pruža na polovini teritorija bivše Bosne  i Hercegovine. (...) Svaka nacionalna politika, ako hoće biti efikasna, mora uzeti u obzir sve te faktore. Ponuđeno nam je da povećamo naš teritorij za 25% i naše stanovništvo za 10% i, k tome, da sve to legaliziramo. Dana nam je čak i mogućnost da odmah stvorimo konfederaciju (s teritorijima pod srpskom kontrolom u Bosni; op. a.)."  

Miloševićev cilj oduvijek  je bio postići priznanje svojih  teritorijalnih osvajanja, zbog kojih  je proliveno  toliko krvi. Na Vijeću  za usklađivanje politike,  tijelu  smještenom u Beogradu,  gdje  se  sastaju  srpski  vlastodršci  iz Bosne  i dužnosnici srpsko‐crnogorske države  radi  razgovora o pokretanju zajedničkog pothvata, Milošević u januaru 1993. o pitanju „nužnosti ujedinjenja srpskog naroda"  izjavljuje: „To već  imamo de  facto. Pitanje  je sada kako to zajamčiti, kako pretvoriti ovu situaciju koja postoji de facto u de jure" Dan prije Milošević je pred ruskim  premijerom  Evgenijem  Primakovim  opovrgavao  bilo  kakvu  volju  da  stvori  „Veliku  Srbiju":  „Tek  bi strašno krvoproliće omogućilo da se ostvari takav projekt, nisam spreman to napraviti."  

Milošević  komada  susjedne  zemlje,  nastavlja  svoje  planove  ne  vodeći  nikad  brigu  o  patnjama  koje  nanosi nesrpskim narodima, nikad ne uzimajući u obzir činjenicu da njegov plan podrazumijeva jednostrano i nasilno istjerivanje  dijela  stanovništva. Njegova  želja  da  uspostavi  jedinstven  teritorij  koji  će moći  priključiti  Srbiji zapečatit će tokom ljeta 1995. sudbinu muslimanskih enklava na istoku Bosne. Kaos u koji tone Bosna nikako nije posljedica zločinačkih djela lokalnih izvršilaca, nego je rezultat projekta koji je razradio i vodio Milošević.  

Milošević  nije možda  nikada  izrazio  namjeru  da mu meta  budu  bosanski Muslimani  s  ciljem  da  ih  uništi. Prepustio je radije drugima, posebno srpskim vodama u Bosni, u prvom redu Radovanu Karadžiću, da uobliči zajedničku namjeru. U privatnim razgovorima, kao i u javnim govorima, vođe bosanskih Srba nisu skrivali svoje genocidne  ambicije. Mnogi  dokazi  u  spisu  pokazuju  da  su  o  svojim  namjerama  informirali međunarodnu zajednicu,  kao  i  Miloševića.  Radovan  Karadžić,  kao  i  njegova  pomoćnica  Biljana  Plavšić,  obavijestili  su, primjerice, Davida Harlanda  tadašnjeg  voditelja Civilnog odjela UN‐a u Bosni, o  svojoj namjeri da pristupe etničkom čišćenju bosanskih Muslimana. 

49 

 

48 Kontaktnu grupu, stvorenu 1994., koja predstavlja međunarodnu zajednicu u pregovorima o završetku sukoba u bivšoj Jugoslaviji, čine Francuska, Velika Britanija, SAD, Rusija‐Njemačka i Italija.  

49 U bivšoj  Jugoslaviji Muslimani  (s  velikim  slovom)  bili  su  jedan od  šest  konstitutivnih  naroda.  Potječu  iz  slavenske zajednice islamizirane za vrijeme Osmanskog carstva. Oni su Krajem rata, 1995. preimenovani u Bošnjake. Zbog upotrebe naziva  «  bosanski Muslima‐ni  u  svim  dokumentima  ICTY‐a  i  u  ovoj  knjizi  je  češće  upotrebljavan  nego  službeni  naziv Bošnjaci.  

U  oktobru  1991.,  samo  nekoliko mjeseci  prije  početka  rata,  Karadžić  telefonski  izlaže  svoj  plan  nekolicini bliskih suradnika. 12. oktobra ponavlja pet puta u istom telefonskom razgovoru da će u slučaju rata Muslimani nestati „Oni (vođe bosanskih Muslimana; op. a.) ne razumiju da će doći do krvoprolića i da će Muslimani biti istrijebljeni. Ti jadni Muslimani ne vide kud ih vodi njihov vođa i na što ih osuđuje, na nestanak. (...) Nestat će, ti će  ljudi nestati s  lica Zemlje ako nastave (zahtijevati nezavisnost poslije raspada Jugoslavije radije nego da prihvate pripojenje Bosne  i Hercegovine  Srbiji,  kako  to hoće Karadžić; op.  a.).  Jedina  im  je  šansa da  tome izmaknu bila prihvatiti ono što smo im ponudili. I to je već bilo previše, ponudili smo im puno previše!"  

U  novom  telefonskom  razgovoru,  15.  oktobra  1991.  Karadžić  ponovo  najavljuje  istrebljenje  bosanskih Muslimana u slučaju rata. „Kao prvo, nitko od njihovih vođa neće ostati na životu. Za tri‐četiri sata svi će biti poubijani. Neće imati nikakve šanse da prežive." Istog dana, u svojem slavnom govoru pred Skupštinom Bosne i Hercegovine u Sarajevu, Karadžić javno prijeti Muslimanima da će nestati ako ne prihvate pripojenje Bosne Srbiji.  

Bosanske su službe prije i na samom početku rata snimile na stotine telefonskih razgovora između Karadžića i srpskih nacionalističkih voda. Snimke su otkrivene  javnosti deset godina poslije, na suđenju Miloševiću pred ICTY‐em. Ali  velike  sile  odavno  su  poznavale  sadržaj  tih  razgovora. Upozorile  su  ih  gotovo  odmah  vlasti  u Sarajevu, koje su tražile pomoć u sprečavanju sukoba. Pred rastućom prijetnjom širenja rata koji je bjesnio u Hrvatskoj, zapadne su vlade ujesen 1991. pomno pratile razvoj situacije u Bosni i Hercegovini. Nisu mogle ne znati za zločinačke planove Karadžića  i njegovih,  toliko  su  ih ovi do mile volje ponavljali. No projekt etnički homogene države,  formuliran u okolnostima miješanog  stanovništva, nužno  je predviđao  isključenje  svake skupine  koja  se  nije  identificirala  sa  srpskom.  Konkretni  izrazi  toga  projekta,  koji  su  formulirali  Karadžić  i njegova stranka SDS još prije sukoba, naročito naoružavanje Srba u Bosni i okretanje JNA na stranu bosanskih Srba, već je ukazivao na namjeru nasilnog isključivanja ovih skupina. Karadžić i njegova stranka nisu skrivali, ni prije sukoba, da će im glavna meta biti bosanski Muslimani, koje su smatrali neprijateljima, onima s kojima ne mogu naći zajednička gledišta o budućnosti Bosne i Hercegovine, kao s Hrvatima. Onima čije i samo postojanje sprečava ukidanje Bosne  i Hercegovine  i njezinu podjelu  između Srbije  i Hrvatske. Prisluškivani  razgovori  iz istog  razdoblja  spominju  redovite  kontakte  s  jednim  Francuzom,  „Mitterrandovim  izaslanikom"  čije  ime nikada ne izgovaraju i koji je dolazio Karadžiću u Sarajevo i Miloševiću u Beograd  

raspitivati se o situaciji  i o namjerama Srba. O tom  izaslaniku, čije  ime Francuska nije nikada odala, govore s 

mnogo poštovanja, kao o čovjeku za kojega vjeruju da ga mogu pridobiti za svoju stvar. Pariz je znao da srpski 

nacionalisti namjeravaju  raskomadati Bosnu  i Hercegovinu u krvi da bi podijelili međusobno usko povezane 

zajednice i otkinute teritorije okupili u jednu srpsku državu.  

Tijekom rata Srbi su uspostavili nove komunikacijske mreže povezane s Beogradom. Bošnjaci otada više nisu u stanju nastaviti prisluškivanja. Zapadne obavještajne službe ubrzo ih zamjenjuju na razne načine: obavještajci na  terenu,  radarski nadzor  itd. U  to  se  vrijeme  velike  sile ne  koriste  tim dragocjenim  informacijama da bi preoblikovale svoju politiku prema Balkanu i pokušale spriječiti ili što brže zaustaviti zločinački plan o kojemu znaju gotovo sve. Kad  je tužiteljstvo  ICTY‐a 1994. otvorilo prve  istrage, one ne smatraju pogodnim da mu  ih predaju. Pa čak ni poslije. Te jedinstvene informacije, za koje će Tužiteljstvo utrošiti toliko godina da dođe do njih,  bit  će  bačene  u  zaborav.  Naprotiv,  već  1994.  Sarajevo  dostavlja  Grahamu  Blewittu  i  prvopristi‐glim zaposlenicima  Tužiteljstva prisluškivane  razgovore  s početka  rata.  Tužiteljstvo  će  ih dugo  koristiti  samo da popuni  spis  o  Karadžiću  i  lokalnim  vođama  koji  u  svojim  općinama  provode  politiku  etničkog  čišćenja.  A upravo ti prvi prisluškivani razgovori otkrivaju vezu s Beogradom  i Miloševićev utjecaj na vodstvo bosanskih Srba. Ali to je vrijeme kad Graham Blewitt i velik dio tužiteljeva Ureda negiraju svaku umiješanost Beograda. Trebat  će  se u  istrazi o Miloševiću  čekati otvaranje dijela o Bosni 2001. godine da bi  se napokon potpuno iskoristili.  

Dokazi koji teško terete  

U maju 1992., prilikom 16. zasjedanja Skupštine bosanskih Srba, Mladić upozorava: „Ne možemo očistiti niti sve prosijati da bi odijelili Srbe od ostalih  i zadržali samo Srbe, dok bi drugi otišli. Ne znam kako će gospoda Karadžić  i Krajišnik  to objasniti svijetu. Ej  ljudi! To bi bio genocid..." Karadžić odgovara: „Što da  radimo ako dobijemo  državu  u  kojoj  smo  u manjini?  Što  da  radimo  ako  nas  opet  budu  ubijali  i  ako  još  jednom  naši neprijatelji budu u našoj državi? Europa neće i ne želi preuzeti rizik da pusti da se ovdje stvori islamska država. To je naš najveći problem. Žele da ostanemo s Hrvatima ujedinjeni u jednoj državi Bosni da bismo kontrolirali Muslimane."  Dragan  Kalinić,  jedan  od  Karadžićevih  glavnih  pomoćnika,  tada  uzima  riječ:  „Poznajući  naše neprijatelje (bosanske Muslimane; op. a.)  i njihovu podmuklost,  i do koje  im se mjere ne smije vjerovati dok ne budu fizički, vojno uništeni i satrti što očito pretpostavlja uklanjanje i likvidaciju ključnih ljudi, ne oklijevam opredijeliti se za prvo rješenje, za rat..."  

Na jednom drugom zasjedanju Skupštine, 20. jula 1993. Karadžić je obećao „krvoproliće" u Srebrenici, jednom od rijetkih džepova otpora koju nije odnio golemi val etničkog čišćenja koji je, već u proljeće 1992. izbrisao s karte muslimansko, iako većinsko stanovništvo na istoku Bosne, na području koje od Srbije dijeli rijeka Drina. Srbi nisu uspjeli zauzeti tu enklavu krajem zime i ta je zona stavljena pod zaštitu Ujedinjenih naroda. Od tada strpljivo pripremaju novi napad. Karadžić ponovo 1994. godine pred predstavnicima bosanskih Srba spominje sudbinu  muslimanskih  enklava  istočne  Bosne:  „Ako  međunarodna  zajednica  s  nama  postupa  kao  sa životinjama, mi ćemo se ponašati kao životinje." Četvrtog  jula 1994. snage generala Mladića, raspoređene u istočnoj Bosni, primaju prve direktive od svojega generalštaba: „Moramo nastaviti naoružavati, uvježbavati  i pripremati  vojsku  da  izvede  ovu  bitnu  misiju:  istjerivanje  Muslimana  iz  srebreničke  enklave.  Moramo napredovati. Moramo uvjete života neprijatelja učiniti nepodnošljivima, a njegov privremeni boravak u enklavi nemogućim." 8. marta 1995. Karadžić službeno prihvaća instrukcije Mladićeve vojske i potpisuje Direktivu br. 7:  „Planiranim  i  dobro  pripremljenim  borbenim  operacijama  stvorite  nepodnošljivu  situaciju  potpune nesigurnosti koja neće stanovnicima Srebrenice i Žepe ostaviti nikakve nade u preživljavanje ili život." Miroslav Deronjić,  predsjednik  općine  Bratunac,  susjedne  općini  Srebrenica,  čije  je  etničko  čišćenje  uspješno organizirao  1992.  iznosi  na  suđenju  što  mu  je  Karadžić  rekao  9.  jula  1995.:  „Miroslave,  moraju  svi  biti poubijani (...) svi koje uspijete uhvatiti." 13. jula 1995., kad je enklava pala, pukovnik Ljubiša Beara potvrđuje Deronjiću: „Dobio sam naređenja s vrha, naređenja od voda, da ubijemo sve zarobljenike."  

Poslije  pokolja  u  Srebrenici,  Karadžić  objašnjava  15.  oktobra  1995.  pred  Skupštinom  bosanskih  Srba:  „Kao vrhovni zapovjednik bio sam uključen u planove koji se tiču Žepe  i Srebrenice, posebno Srebrenice. Osobno sam bacio pogled na planove, a da  to ne  zna  (Mladićev; op. a.) Generalštab. Slučajno  sam  susreo generala Krstića  i savjetovao mu da  ide u Srebrenicu  i proglasi pad grada prije nego što budemo mogli  istjerati Turke kroz šumu (kao što je javno objavio Mladić 11. jula; op. a.). Odobrio sam tu radikalnu misiju i nemam nikakve grižnje  savjesti  što  sam  to učinio." Na  sastancima 11.  i 12.  jula 1995. u hotelu Fontana u Bratuncu, Mladić prijeti  civilnim  predstavnicima  Srebrenice:  „Muslimani  mogu  birati  između  preživljavanja  i  nestanka, razumijete  li  sudbina  vašeg naroda  je u  vašim  rukama,  i  to ne  samo na ovom  teritoriju." Mladić  zahtijeva predaju bošnjačkih snaga koje su pobjegle preko brežuljaka da izmaknu sudbini koju im je pripremao. Njegova sugovornika, Nesib Mandžića, prebacili su nizozemske „plave kacige", a osam hiljada muškaraca  i mladića  iz enklave pogubljeno je. Samo je ženama, djeci i starcima dato da prežive pod uvjetom da ne pružaju otpor za vrijeme deportacije. Neki  će  ipak biti ubijeni.  ICTY  je poslije nekoliko tjedana optužio Karadžića  i Mladića za genocid. Već dvanaest godina ICTY uzaludno zahtijeva njihovo uhićenje.  

Ni jedan od prisluškivanih razgovora između Miloševića i Karadžića medu onima predanima ICTY‐u, ne odnosi se  izravno na  genocid. Međutim Milošević nije mogao ne  znati  Karadžićeve  genocidne namjere u Bosni,  s obzirom na njihove bliske odnose. Tužiteljstvo u Hagu rekonstruiralo je veze koje spajaju predsjedničku palaču s  poljima  smrti  preko  njegova  utjecaja  na  Karadžića  i Mladića.  Time  dokazuje  kako  je Milošević  izravno sudjelovao u izradi strateških ciljeva zajedničkoga zločinačkog pothvata u Bosni.  

Dvanaestog marta  1993. Milošević  obavještava  članove  Vrhovnog  savjeta  obrane  o  uputama  koje  je  dao Karadžiću:  „Rekao  sam Radovanu da učini  radikalne ustupke da bi  sačuvao  teritorij na  lijevoj obali Drine  i koridor na sjeveru radije nego da se kvači za svaki četvorni metar sarajevskog kraja." Milošević je kontrolirao Mladića  i  Karadžića.  Unatoč  njihovim  nesuglasicama,  posebno  za  pregovaračkim  stolom  gdje  je  Karadžić odbijao svaki kompromis vezan uz teritorij, Milošević  je  i dalje, sve do 1995. vršio utjecaj na tu dvojicu voda bosanskih Srba. Dokazi prikazani na procesu otkrivaju podređenost Mladića Miloševiću. Gospodar u Beogradu nadzirao  je de  facto  sve  snage  srpskih vojski: vojsku Beograda  i njezine produžetke u Bosni  i Hrvatskoj. Za Beograd, ove su tri vojske bile jedna te ista vojska, zadužena da ostvari politiku etničkog čišćenja. Financirane su  iz  istog proračuna  i ovisile  su o  istoj političkoj  vlasti  koja  je odlučivala o  financiranju,  isplati dohodaka, unapređenjima,  premještanju  kadrova,  logističkoj  potpori  i  strateškim  planovima. No  ta  vrhovna  vlast  nije nitko  drugi  nego  Vrhovni  savjet  obrane  (VSO)  smješten  u  središtu  vlasti  u  Beogradu.  Vladajući  položaj Miloševića u VSO‐u činio ga je glavnim Mladićevim šefom. Mladić i članovi njegova stožera i sami su običavali reći:  „Ne  primamo  naređenja  od  Karadžića."  A  komandant  Generalštaba  u  Beogradu,  Momčilo  Perišić, potvrdio je to u aprilu 1995., uoči pokolja u Srebrenici: „Mi imamo više utjecaja na njih nego Karadžić čiji je cilj progurati što više oficira koji su članovi njegove stranke, SDS‐a, da bi imao utjecaja na vojsku. A Mladić upravo to  želi  spriječiti."  Ali  Karadžić  je  bio  prijeko  potreban  da  izrazi  genocidne  namjere,  da  potpiše  direktive  i preuzme  de  jure  ulogu  vrhovnog  zapovjednika  nad  snagama  koje  de  facto  ne  kontrolira,  i  tako  omogući Beogradu da  skine  sa  sebe  svaku pravnu odgovornost.  Ipak, baš  je u  štabu u Uzicama, vojnom  središtu na zapadu srednje Srbije, planirana i pripremljena ofenziva na Srebrenicu, u koordinaciji između Ratka Mladića i Momčila Perišića, prema direktivama političkih vlasti  iz Beograda. Odatle golema odgovornost Miloševićeve države za genocid u Srebrenici.  

Osim vojske, Milošević je de jure nadzirao glavne policijske snage Srbije, redovite i specijalne, koje su također sudjelovale u zločinima u Bosni. Na Miloševićev zahtjev neke specijalne  jedinice opskrbljene su  izvanrednim financijskim  i  logističkim  sredstvima,  primjerice,  poznate  Crvene  beretke,  pravi  eskadroni  smrti  u  službi Miloševića i njegova zločinačkog projekta. Video‐zapis snimljen u njihovu zatvorenom taboru u Kuli, sjeverno od  Beograda,  4.  rnaja  1997.,  prigodom  šeste  godišnjice  osnutka  te  po  zlu  poznate  jedinice,  pokazuje zapovjednika Živojina Ivanovića kako drži zdravicu u čast Miloševića koji je došao održati smotru svojih trupa: ,,U službi šefa države!" Zatim Jovica Stanišić, šef Službe državne sigurnosti,

50 

Miloševićeva desna ruka za prljave poslove,  dodaje:  „Gospodine  predsjedniče,  sve  što  smo  dosad  napravili,  napravili  smo  uz  Vaš  pristanak  i obavještavajući Vas." 9.  jula 1995., kad Karadžić kaže Miroslavu Deronjiću da svi srebrenički Muslimani koji stignu  u  njegovu  općinu  poslije  zauzimanja  te  enklave moraju  biti  ubijeni,  bio  je  na  izlasku  sa  sastanka  s Jovicom  Stanišićem  kojega  je Milošević  poslao  srpskom  vodstvu  u  Bosni. Dan  prije  i  Stanišićev  pomoćnik, Franko Šimatović, bio  je u Bosni, u Vlasenici, Generalštabu  srpskih  snaga koje  su dva dana prije pokrenule ofenzivu na Srebrenicu. 13.  jula, u  jeku pokolja, zapovjednik  jugoslavenske vojske Momčilo Perišić potpisuje naredbu kojom zapovijeda tridesetorici svojih časnika da krenu u Bosnu. Petnaestog  jula oni su stigli u zonu Srebrenice  i stavili se u službu Mladiću. Opet  je Beograd pripremio  i omogućio  izvršenje plana osiguravši se prethodno da njegovi ljudi, u vrijeme kad budu sudjelovali u zločinima, budu pod nadležnošću bosanskih Srba, tako da mogu nijekati bilo kakvu umiješanost Srbije i njezina svemoćnog šefa.  

Da  bi  uvjerilo  u  izravnu  Miloševićevu  umiješanost  u  genocidni  plan,  a  posebno  u  njegovo  izvršenje  u Srebrenici, tužiteljstvo još nema jednu drugu vi‐deosnimku, koja će biti prikazana na raspravi 1. juna 2005., a koja pokazuje Škorpione, drugi eskadron smrti, koji je stvorila Služba državne sigurnosti Srbije, raspoređen u okolici  Srebrenice  za  vrijeme  pokolja,  kako  pogubljuje  jednoga  po  jednoga  šest mladih Muslimana  iz  te enklave.

51 

Dokazi do kojih su početkom 2005. došli istražitelji ICTY‐a, potvrđuju pripadnost Škorpiona  

50 Zapravo Služba državne bezbednosti (op. ur.) 51 Žrtve, stanovnici Srebrenice, bili su Juso Delić (16 godina), Azmir 

Alispahić (17 godina),  

Ministarstvu unutarnjih poslova  Srbije. Vojne  knjižice,  ratni  raspored, broj Pod  kojim  se  vode,  zdravstvene potvrde vojske bosanskih Srba za one koji su u operacijama bili ranjeni, konačno su omogućili da se zauvijek odbaci  svaka  sumnja  o  izravnoj  Miloševićevoj  odgovornosti  za  genocid  u  Srebrenici,  što  su  veliki  dio Tužiteljstva  kao  i  zapadne  vlade  uvijek  odbacivali.

52 

Poslani  u  Bosnu  deset  dana  prije  početka  ofenzive  na Srebrenicu, Škorpioni, kao i sve policijske i vojne jedinice koje su došle iz Srbije, stavljeni su u času zločina pod zapo‐vjedništvo  lokalnih  vojnih  vlasti  da  se  prikrije  izravna  umiješanost  Beograda.  Franko  Šimatović, zapovjednik specijalnih operacija u Ministarstvu unutarnjih poslova Srbije, ipak se nalazi u Bosni, udaljen dva sata vožnje od Srebrenice, u glavnom sjedištu specijalnih jedinica na Jahorini, u planini iznad Sarajeva.  

Originali zapisnika VSO‐a i Savjeta za političko usklađivanje, instance koja okuplja srpske vode iz Bosne i one iz Beograda, pokazuju da  je Milošević zahtijevao da ga njegove službe svakodnevno obavještavaju o situaciji u Bosni i da je raspolagao posebnim telefonskim linijama koje su ga, kad god je to htio, povezivale s Karadžićem i Mladićem. Pokazuju također da Milošević 1995. nastavlja pratiti razvoj događaja u Bosni, posebno prije, za vrijeme  i  poslije  pokolja  u  Srebrenici,  i  da  najmanje  jednom  u  tom  razdoblju  telefonira Mladiću.  Odatle kontinuitet  Miloševićevih  genocidnih  namjera.  Više  sastanaka  na  vrhu  pokazuju  Miloševićev  prešutni pristanak  na  zvjerstva  koja  su  u  Srebrenici  upravo  počinile  razne  snage  koje  su  tada  okupljene  pod Mladićevom zapovjedništvom, uz Miloševićevu podršku i kontrolu.  

Za genocidnu namjeru ne okrivljuje se samo onaj tko  je planirao  ili naredio genocid, nego se može okriviti  i svaka osoba koja je mogla predvidjeti genocidne namjere svojih saveznika i koja je, zahvaljujući vlasti koju je imala nad njima, imala moć spriječiti da se one provedu u djelo, ali to nije učinila. Tužiteljstvo, dakle, dodatno zastupa  tu  drugu  razinu Miloševićeve  odgovornosti  za  genocid.  Više međunarodnih  svjedoka,  kao  što  su Wesley Clark, vojni savjetnik pri američkom pregovaračkom timu, britanski general Rupert Smith, zapovjednik „plavih kaciga" u Bosni, ili Amerikanac David Harland iz Odjela civilnih poslova UN‐a u Bosni, potvrđuju da je Milošević bio obaviješten o namjeri voda bosanskih Srba da počine krvoproliće velikih razmjera u Srebrenici. Međutim, zbog svojeg utjecaja i hijerarhijske vlasti imao je moć da to spriječi. Pri jednom susretu 17. augusta 1995. u Beogradu, Wesley Clark  je pitao Miloševića koji ga  je upravo uvjeravao da  je ovlašten pregovarati o miru u ime bosanskih Srba i jamčiti da će se eventualni dogovor poštovati: „Gospodine predsjedniče (...) ako imate takav utjecaj na Srbe u Bosni (...) kako to da ste Mladiću dopustili da ubije sve te osobe u Srebrenici?" A Milošević je odgovorio: „Eh, generale Clark, ja sam mu savjetovao da to ne učini, ali me on nije poslušao." Tri šifrirane poruke datirane 11. jula 1995. pokazuju da je Milošević bio obaviješten o situaciji u Srebrenici i da je mogao predvidjeti genocidne namjere svojih saveznika. Jedna depeša precizira da će „vojska bosanskih Srba vjerovatno razdvojiti muškarce koji su dovoljno stari da ratuju od ostatka stanovništva, a snage UNPROFOR‐a neće tu moći pomoći. Praktične teškoće s kojima će se morati suočiti vojska bosanskih Srba da bi kontrolirala četrdeset  hiljada  ljudi  bez  sumnje  će  je  nagnati  da  ne  produžava  teške  uvjete  stanovnika  Srebrenice". Uostalom, sastanci VSO‐a poslije pokolja u Srebrenici pokazuju da Milošević odobrava zvjerstva. Ni u jednom trenut‐ku  neosuđuje  krvoproliće. Naprotiv,  čestita Mladiću  na  vojnom  uspjehu  i  na malobrojnosti  ljudskih gubitaka koje je pretrpio, i priznaje da je bio u kontak‐tu s Mladićem za vrijeme napada na Srebrenicu i Žepu. Nakon pada Srebrene telefonski kaže Ratku Mladiću, u nazočnosti Momčila Perišića: „Ratko, nnožeš li izmjeriti cijenu svoje vojne pobjede? Cijena  je pet mrtvih, dvadeset  ranjenih  i  jedno  izgubljeno vozilo. To nije skupo plaćeno. Ali politička cijena mogla bi biti milion puta viša ako  to dovede u pitanje  interese dvanaest milina ljudi  (misli  na  srpski  narod;  op.  a.)." Milošević  se  tada  boji  da  će  velike  sile  odbiti  priznati  njegova  nova osvajanja. Ali  čini  se da  je ubrzo dobio potvrdu da  će  enklave  Žepa  i  Srebrenica  za pregovaračkim  stolom pripasti Srbima. 14. augusta 1995. uputio je svojim suradnicima ove riječi: „Oni (Mladić i njegovi ljudi; op. a.) zauzeli su Žepu gdje nikada ni  jedan Srbin nije ušao. Pitam se  čak  je  li  ijedan srpski  trgovac  ikada stupio  tu nogom od Drugoga svjetskog rata jer je to  

Safet Fejzić (17 godina), Dino Salihović (20 godina), Smail Ibrahimović (35 godina) i Sadik Salkić (36 godina).  

52 Prizivno vijeće ICTY‐a potvrdilo je da zločini počinjeni u Srebrenici spadaju u genocid. Slučaj Radoslava Krstića, suđenje u prizivu , ICTY, 16. aprila 2004.  

već više od sto godina muslimanska enklava." Dvadeset petog augusta pri susretu na vrhu s vođama bosanskih Srba u Beogradu, najavljuje da neće morati vratiti enklave koje će „biti priključene bez borbe" srpskim područjima. 25. augusta, samo nekoliko tjedana prije otvaranja mirovnih pregovora u Daytonu, Milošević dodaje: „Ako Muslimani odbiju mirovni sporazum, bit će im rečeno da ostaju sami s Damoklovim mačem nad glavom u obliku generala Mladića." Mladića, koji je nazočan sastanku, svi su članovi Vrhovnog savjeta obrane dočekali kao heroja. Milošević nije oklijevao pozdraviti ono, prema njemu „časno", što su izvršili Mladić i njegovi oficiri. Milošević je ne samo odobravao nego je i dijelio namjeru da se počini genocid ne pokušavajući ga nikada spriječiti, zbog čega snosi kaznenu odgovornost.  

Pobjeda Carle del Ponte  

Tužiteljstvo je do kraja oklijevalo, lutalo, gubilo se u meandrima povijesti koju su iskrivljavale predrasude, 

nepoznavanje, zle namjere, namjerna prešućivanja i laži onih koji nisu htjeli da se sazna. Na koncu su činjenice 

progovorile same, mimo svakog očekivanja. Ali, bez intervencije stručnjaka za genocid, nametnutih u zadnji 

čas, te činjenice možda ne bi otkrile sve tajne, toliko su ih pobijali Geoffrey Nice i dio njegova tima. „Ne 

vjerujući u Miloševićevu krivnju" za genocid u Srebrenici, Nice je predao Sudu dokaze ne okrivljujući ga 

uspješno za genocid. Umjesto da uvjerava suce u Miloševićevu odgovornost za genocid, izvan svake razumne 

sumnje, trudio se uvjeravati Carlu del Ponte da odustane od kaznenog progona i izolirati Dermota Groomea, 

američkog tužitelja, iako zaduženog za dio optužnice o Bosni. Umjesto da pomaže Tribunalu u traganju za 

istinom, upustio se u igru velikih sila.53 

 

U srijedu 16. juna 2004. suci su donijeli odluku. Smatraju da su od Tužiteljstva primili dosta dokaza da zadrže svih šezdeset šest tačaka optužnice Medu njima i optužbu za genocid; Srebrenicu i Sarajevo. U toj prijevremenoj prosudbi suci su napisali: „Genocidna namjera voda bosanskih Srba može se zaključiti iz svih elemenata dokaza koji su nađeni. Razmjeri i karakteristike napada, njihova jačina, veliki broj ubijenih Muslimana u sedam općina (zadržanih u optužnici; op. a.), zatočavanje Muslimana, nasilja koja su pretrpjeli u zatvoreničkim centrima i drugdje, kao i uklanjanje osoba bitnih za preživljavanje Muslimana kao skupine, sve su to činioci koji obilježavaju genocid." Zatim dodaju: „Sudsko vijeće moglo bi biti uvjereno, iznad svake razumne sumnje, da je optuženik sudjelovao u zajedničkom zločinačkom pothvatu koji je uključivao vode bosanskih Srba i da je imao zajednički cilj i namjeru uništiti dio muslimanskog stanovništva Bosne kao skupine" s obzirom na „vlast i utjecaj koje je Milošević imao nad vodama bosanskih Srba, zbog njegova dubokog poznavanja svih poduzetih mjera i 'svega što se slalo na frontu', zbog logističke i financijske potpore Srbima u Bosni i tijesnih veza između vojske u Beogradu i vojske Srba u Bosni". I kao zaključak: „Optuženik je znao za genocidni plan zajedničkog zločinačkog pothvata i dijelio je s njegovim članovima namjeru uništenja dijela muslimanskog stanovništva kao skupine na teritorijima Bosne i Hercegovine za koje je bilo predviđeno da se uključe u srpsku državu." Uz to, „Milošević je znao ili je imao razloga znati da se neke osobe, kojima je bio hijerarhijski nadređen, spremaju počiniti ili su počinile genocid protiv dijela muslimanskog stanovništva kao skupine u Brčkom, Prijedoru, Sanskom Mostu, Srebrenici, Bijeljini i Bosanskom Novom, i nije poduzeo potrebne mjere da spriječi izvršenje tog zločina ili da kazni počinitelje."

54 

 

53 Geoffrey Nice je priznao da je u mladosti radio u britanskim obavještajnim službama. U razgovoru početkom maja 2007. za sarajevski tjednik Dani Azem Vllasi, bivši albanski visoki dužnosnik s Kosova, kojega je Geoffrev Nice namjeravao pozvati za svjedoka u Miloševićevu procesu, otkrio je da je britanski zamjenik tužitelja bio agent MI6. Za jednog njihova susreta u Beogradu Geoffrev Nice se hvalio da je za račun britanskih službi obavljao jednu misiju u bivšoj Jugoslaviji prilikom glasovitog Brijunskog plenuma u julu 1966. koji je doveo do smjene šefa jugoslavenskih tajnih službi, Srbina Aleksandra Rankovića. Nice je tada imao dvadeset jednu godinu. Izvor: Azem Vlasi, Kosovo će biti nezavisno, Senad Pećanin, Dani, br. 516, Sarajevo, 4. maja 2007. 54 Presuda po prijedlogu za donošenje oslobadajuće presude po članku 98. bis, od 16. aprila 2004, «slučaj Milošević», ICTY. Upozoravamo da je javna verzija te odluke očišćena od dokaza koji su prikazani iza zatvorenih vrata ili onih koji su pod posebnim mjerama zaštite, posebno neki dijelovi arhiva Vrhovnog savjeta obrane (VSO).  

Pravo lice Slobodana Miloševića  

Tijekom procesa obrana nije pobijala glavne tvrdnje optužbe. Milošević nije pokušavao osporavati optužbu za genocid, on  ju  je potpuno prešućivao, osim da  je okrene protiv NATO‐a. Draže su mu bile političke digresije, neprestano  je  izmicao optužbi, koristio  se  svojom moći diskvalificiranja kako bi uzdrmao  svjedoke  i ostajao najčešće  izvan teme. Jer on se u prvom redu, od samog početka svojega procesa, trudio nijekati svoj položaj optuženika  i braniti srpske nacionalističke  interese više nego samoga sebe. Tako on optužuje međunarodnu zavjeru protiv srpskog naroda, pretvara se u tužitelja protiv Zapada bez obzira na konkretne činjenice koje mu tužiteljstvo stavlja na teret i na stvarnost onoga što su preživjeli svjedoci koji se redaju. Zaboravlja odgovarati na optužbe koje ga  terete, ne mareći  za posljedice kad  se  suci budu morali  izjasniti o ukupnosti prikazanih dokaza jedne i druge strane. Njegovo bojno polje je politika, a pravdu mu se želi postaviti iznad nje. Geoffrey Nice, koji ga je promatrao oko hiljadu osam stotina sati rasprave, koliko je trajao proces, primjećuje prilikom jednog susreta s posjetiteljima Tužiteljstva: ,,U početku Milošević nije bio u stanju voditi unakrsna ispitivanja. Zatim  je dobio  savjete  i brzo  je naučio. Bilo  je  začuđujuće  vidjeti ga  kako postupa,  svaki put na  isti način. Unakrsna  ispitivanja uvijek  je započinjao političkim primjedbama, zatim bi suci zatražili da se koncentrira na pitanja postavljena u glavnom ispitivanju, onda bi se prepirao zbog vremena koje mu je dodijeljeno i dalje bi izlazio  izvan  teme  koristeći  riječ  koju  ima  da  brani  svoje  teze.  Kad  bi  isteklo  vrijeme  koje  je  imao  na raspolaganju, isticao je da mu ostaje veliki broj pitanja koja mora postaviti svjedoku. Tada bi mu suci odobrili produžetak,  i u  tih zadnjih deset‐dvadeset minuta postavljao bi pitanja kakva bi postavljao dobar odvjetnik obrane. Miloševićev cilj uvijek  je bio otezanje procesa,  tako da  je uvijek  čekao zadnji  čas da postavi pitanja koja bi mogla ubaciti sumnju u mišljenje sudaca."  

Milošević  je  umro  11. marta  2006.,  deset  dana,  odnosno  četrdeset  sati  rasprave  prije  zaključenja  obrane. Neće  se, bez  sumnje, nikad doznati  jesu  li  suci namjeravali potvrditi  ili ne  svoju odluku od 16.  juna 2004.  i osuditi Miloševića za genocid ili sudjelovanje u genocidu. Kako bilo da bilo, zapisnici Vrhovnog savjeta obrane imali bi veliku težinu na toj vagi.  

Proces, čak i nezavršen zbog njegove smrti, ogolio je Slobodana Miloševića. Neki su ga uspoređivali s Hitlerom, srpska opozicija radije ga je nazivala Sadamom. Nije bio ni jedno ni drugo. Ipak je odlučivao o sudbini miliona ljudi u bivšoj Jugoslaviji koji još uvijek s mukom brišu znakove tog nečasnog djela. Zato što nisu bili Srbi i jer su samim time ometali njegove planove, dan  im je  izbor  između putnog kovčega  i masovne grobnice. Balkanski koljač pokrenuo je zločinačku mašineriju kojoj nikada nije ispustio upravljač. Uzalud se pretvarao da igra ulogu moderatora pred međunarodnom zajednicom, koja je stalno od njega tražila da umiri zločinačke strasti svoje braće u Bosni  ili Hrvatskoj dok  im je  istovremeno on davao sredstva da te strasti udeseterostruče. Stvorio je sustav paravana iza kojih se skrivao; srpsku vojsku u Bosni i Hrvatskoj, paravojne skupine, specijalne jedinice njegove policije  koje  su mijenjale obiježlja  kad bi  se  iskrcavale na  različita  ratišta, pa  čak  i  tajne  raču‐ne  i paravan‐tvrtke  raspršene  po  cijelom  svijetu,  da  bi  nastavila  snabdijevati  oružjem  i  gorivom  ratni  stroj. Centralizirao  je  svu  vlast,  ali  je  djelovao  preko  zastupnika  da  bi  bolje  zameo  tragove,  umanjio  svoju odgovornost, učinio je gotovo nevidljivom. Put koji vodi od polja smrti do njegove palače pretvorio je u pravi labirint. Međunarodno javno mnijenje brzo je našlo prečac i velikom većinom shvaćalo da on vuče sve konce. Zapadni dužnosnici  također, ali oni  su  to prešućivali  zbog  straha da  im  se ne prigovori  kako pregovaraju  s krvoločnim predsjednikom umjesto da gase požar.  

Laž i poricanje glavno su mu oružje, ono koje uvijek prati masovne zločine. Ali međunarodni diplomati i dalje su se pretvarali da ga mogu privesti razumu. Dugo su dopuštali da ih opčini taj čovjek i njegova moć. Priznavali su  mu  istinsku  karizmu,  moć  fascinacije,  inteligenciju  također.  Najčešće  su  ga  opisivali  kao  odlučna  ali uglađena čovjeka,  ljubitelja viskija  i dobrih cigara, neumorna pregovarača. Rijetki su bili oni koji su osuđivali njegov cinizam. Za vrijeme njegova procesa, Milošević je nastavljao tu dvostruku igru. Prema međunarodnim svjedocima znao je pokazivati određenu smjernost, čak i kad ih je pokušavao diskvalificirati.  

Milošević  zna  nanjušiti moć  i  zna  kako  njome manipulirati.  Prema  svjedocima‐žrtvama,  seljanima  koje  je nekada zahvatio njegov ratni stroj, a sada uznemirenima tim susretom oči u oči bez posrednika, on koji je sam preuzeo svoju obranu, pokazuje prezir, koristi se strahom koji  još  izaziva,  čak  i sad kad  je ostao bez vlasti  i slobode, tako da će neki odstupiti iz sudnice. Sa svojim bivšim suradnicima koji dolaze svjedočiti protiv njega izmjenjuje obraćanje s „vi"  i „ti", ovisno o položaju koji su nekada zauzimali  i o njihovoj sposobnosti da mu naštete, ovisno o  tome  želi  li  ih ponovo postaviti u niži položaj da bi  ih  lakše podredio  ili  ih naprotiv  želi pripitomiti postavljajući  ih u  ravnopravan položaj.

55 

Predsjednika Sudskog vijeća Milošević uvijek oslovljava s „gospodine", nikad s „predsjedniče" ili „časni sude", kao što ni ovaj njemu ne priznaje bivši naslov šefa države. Milošević procjenjuje svoje protivnike i, kao veliki majstor manipulacije, prilagodava svoje držanje ovisno o toj procjeni. Čak i u pritvoru ICTY‐a nije se prestao ponašati obazrivo prema osoblju, pitajući za zdravlje njihovih obitelji, čime će zavrijediti pažljivije postupanje. Od drugih zatvorenika traži da ga oslovljavaju s „gospodine predsjedniče".  

Pravi Milošević nalazi se drugdje, iza nekih drugih zatvorenih vrata, u kulisama njegove vlasti, tamo gdje ga ni javnost ni diplomati nisu mogli vidjeti. Prisluškivani telefonski razgovori, prikazani na procesu 2004., pokazuju grubog  čovjeka bez grižnje  savjesti. To nije ni Milošević kakvog  su obožavali  srpski nacionalisti, ni  staloženi čovjek  o  kakvom  pričaju  njegovi međunarodni  sugovornici,  nego  čovjek  krajnosti.  Kao  11.  jula  1991.,  kad telefonski  prepričao  susret  s  njemačkim  diplomatom:  „Onda me  taj  veleposlanik  pita  kako  to  da  Srbi  u Hrvatskoj imaju oružje. Odgovaram mu: 'Čekaj čovječe, Srbi su uvijek imali oružje, mi kao narod ne ostajemo nikada razoružani.' (Smijeh) A taj bezvezni peder, znaš što mi kaže? 'Da, ali čini se da imaju i minobacače. (...) Što taj majmun očekuje od mene? Da mu kažem da sam im ih ja dao? Ha, ha, ha..." Psovka u svakoj rečenici, to  je Slobodan Milošević,  tada predsjednik Srbije, svemoćni poticatelj  rata koji  će donijeti oko dvije stotine hiljada mrtvih usred Europe, u kojoj je upravo pao Berlinski zid i koja je vjerovala u ponovo pronađeni mir. Na drugom  kraju  linije,  Radovan  Karadžić  koji  ga,  kako  nalaže  podređeni  položaj,  oslovljava  s  „vi",  izbjegava psovke  i,  iz poštovanja, pokazuje neuobičajenu  suzdržanost. Slobodan Milošević  je prost  i  ciničan, hladan  i grub. Udaljeni  redatelj drame koji  se ne  zadovoljava davanjem  implicitnih naređenja, ponekad  i eksplicitno naručuje  zločine. Kao  kad  zapovijeda ubojstvo  svojih protivnika u  samoj  Srbiji. Krajem augusta 2000.  tijelo bivšeg predsjednika Srbije,  Ivana Stambolića, koji ga  je uveo u politiku, zalili su u živo vapno njegovi osobni čuvari. „Milošević mi  je više puta rekao da  je opozicija stado protuha koje  treba dići u zrak eksplozivom na nekom  mitingu  (...)  da  treba  ukloniti  Stambolića  jer  predstavlja  opasnost.  Zatim  je  taj  zadatak  povjerio Miloradu  Ulemeku‐Legiji  koji  je  došao  u  moj  ured  da  mi  kaže  da  ga  je  Milošević  zadužio  da  ukloni Stambolića."

56 

U martu 1999. osobno je naredio tajno prenošenje već istrunulih tijela svojih albanskih žrtava s Kosova u okolicu Beograda, a onaj koji organizira njihovo iskapanje nije nitko drugi nego Zdravko Tolimir koji je  ujesen  1995.  već  upravljao  prikrivanjem  tijela  bošnjačkih  žrtava  iz  Srebrenice,  raspršenih  po  stotinama naknadnih grobnica uz rijeku Drinu. Ali zapadna diplomacija nastavila je gledati Miloševića u prvom redu kao Posrednika.  On  joj  je  postao  glavnim  savjetnikom.  Prema  jednom  istražitelju  lCTY‐a  koji  je  prikupio svjedočenja  većine diplomata  i  vojnika  koji  su  se  redali u Miloševićevu  kabinetu u  julu 1995., Milošević  je viđen kao „jedina osoba kojoj se može okrenuti međunarodna zajednica da zatraži pomoć  i savjete kako da utječe na bosanske Srbe". Carl Bildt, koji se susreo s Miloševićem 14. jula 1995., upravo nakon izlaska Mladića iz njegova ureda  i dok  se nastavljaju Pokolji u  Srebrenici,  sjeća  se:  „Milošević  je pokušavao pomoći, da  je Milošević imao spoznaje o ubojstvima koja su se upravo događala, bio bi zgrožen, ne mogu vjerovati da je bio umiješan u taj pokolj."  

55  Izvještaji  s  rasprave na engleskom  izbrisali  su ovu  igru  s «vi»  i «ti» koju  je Milošević  izvodio, a  francuska,e verzija, naprotiv,  nije  promijenila  kao  ni  prijevod  na  srpskom  koji  postoji  na  siteu  beogradske  nevladine  udruge  Centar  za humanitarno pravo, www.hlc.org.yu  

56 Svjedočenje Rade Markovića,  šefa Službe državne bezbednosti Srbije 1999. pred beogradskim  istražnim  sucem 11. aprila 2003. Član Crvenih beretki, Milorad Ulemek‐Legija osuđen je u Beogradu na četrdeset godina zatvora za ubojstvo Zorana Đindića, srpskog premijera, 12. marta 2003.  

Američki  potpredsjednik  za  vrijeme mandata  Billa  Clintona  Al  Gore  prisiljen  je  upozoriti  bivšeg  švedskog premijera,  koji  je  postao  posrednikom  Europske  unije  i  koji  ne  želi  vidjeti  ništa  doli  Miloševićevo  lice namijenjeno  za  javnost. Na  jednom  sastanku u Bijeloj  kući, prvih dana  augusta 1995., manje od  tri  tjedna nakon pokolja u Srebrenici, Carl Bildt  i Al Gore  imaju vrlo žestoku razmjenu mišljenja. Šveđanin preporučuje Amerikancima  da  se  pouzdaju  u Miloševića  koji  ga  je  krajem  jula  uvjeravao  u  svoju  volju  da  doprinese mirovnom dogovoru u Bosni  i Hercegovini: „Milošević  je bio glavni srpski saveznik (međunarodne zajednice; op. a.) u svim pravim naporima za postizanje mira u posljednje dvije godine." Umjesto odgovora Al Gore mu je pročitao  ulomak  američkih  transkripata  prisluškivanih  telefonskih  razgovora  u  kojemu  Milošević  izdaje Mladiću  naređenja  za  vrijeme  operacija  u  Srebrenici.  „Zaboravite  ovo,  ali  znajte  da Milošević  uopće  nije prijatelj Zapada", zaključuje američki dužnosnik.

57 

Zapadnjaci nisu prevareni, ali više vole nijekati. Sve do kraja.  

Tužiteljstvo uzalud traži originalni zapisnik s toga sastanka u Bijeloj kući. Ni Al Gore, ni Carl Bildt, ni Michael Steiner,  njemački  pregovarač,  niti  Francuz  Alain  Dejammet,  niti  Britanka  Pauline  Neville‐Jones  koji  su  bili prisutni ne prihvaćaju svjedočiti pred ICTY‐em. Al Gore nije dobio zeleno svjetlo od američkih vlasti, Europljani tvrde da se ne sjećaju! Od  januara 2002. Carla del Ponte moli Amerikance da  joj daju snimke prisluškivanih razgovora  između  Beograda  i  vođa  bosanskih  Srba  za  vrijeme  događaja  u  Srebrenici,  koje  su  u  njihovom posjedu.  Zna  da  te  snimke  postoje.  Clintonova  administracija,  nesklona  vojnim  intervencijama  poslije Somalije, želi zadržati položaj supersile na međunarodnoj pozornici  i  razvija suradničke odnose. Na Balkanu mogućnost prisluškivanja daje nekim  lokalnim službama. Početkom 1995. CIA opskrbljuje dvije  tajne baze u Hrvatskoj, odakle se mogu hvatati  telefonske komunikacije na velikom dijelu  teritorija bivše  Jugoslavije.

58 

Ali Washington ne  reagira  i  zahtjevi ostaju neuslišani. Carla del Ponte okreće  se Parizu. General  Jean Heinrich spomenuo  je 2001. postojanje snimki telefonskih razgovora pred misijom francuske parlamentarne  istrage o Srebrenici.  „Imali  smo  na  licu  mjesta  sredstva  prisluškivanja,  različita  tehnička  sredstva  na  samom  tom području,  izvan njega, okolo (...) Raspolagali smo  letjelicama koje su također prisluškivale  i brodovima, dakle istodobno  na moru,  u  zraku  i  na  zemlji"  objasnio  je  tada.

59 

Ministarstvo  obrane  teško može  demantirati nekadašnjeg šefa Vojno‐obavještajne uprave (DRM). Prilikom posjeta Parizu  6. juna 2003. Carli del Ponte su njezini francuski sugovornici odgovorili da „budući da je korist od snimki koje sadrže strateške informacije, neposredna, Ministarstvo ih ne čuva". „Možete zamisliti koliki bismo toga trebali čuvati",  ističu oni. Ministrica obrane Michele Alliot‐Marie  prekida  ih  i obećava da  će provjeriti.  Pariz neće ispuniti tu molbu.  

Jedna od država nastalih raspadom Jugoslavije dat će dio snimaka ICTY‐u. Iz opreza, ili pod prisilom, neće dati one iz tjedna od 11. jula 1995. i vjerovatno je probrala one koje se odnose na pripremu operacije Srebrenica. Dobiveni transkripti ipak svjedoče o redovitim kontaktima između najviših vlasti u Beogradu i Mladića, prije i poslije, dakle, bez sumnje  i za vrijeme operacije rotiv Srebrenice  i pokolja. Mladić u prvom redu razgovara s Momčilom  Perišićem,  imenovanim  1993.  za  komandanta  Generalštaba  vojske  u  Beogradu,  i  to  na Miloševićevu preporuku. Ali one povezuju i Mladića s Miloševićem i Mliloševića s Perišićem.  

57 Nove činjenice koje se odnose na ovaj susret prikupila je autorica. Do sada je samo navedeni navod o Alu Goreu bio spomenut u:  Srebrenica,  zona «sigurnosti», Aneks  II, poglavlje 5, odlomak 5,  Izvještaj Nizozemskog  instituta  za  ratnu dokumentaciju, NIOD, Amsterdam, 1"' aprila 2002.  

58 Malić Gordan, CIA prisluškuje Mladica, Globus, Zagreb, 6.januara 2006.  

59 "Srebrenica,  izvještaj o pokolju", Dokumenti francuskog Parlamenta, br. 3413, svezak  II  (Preslušanja) str. 183, Pariz, 2001.  

Pokušaji prikrivanja dokaza  

Pokušaji velikih sila da prikriju dokaze brojni su iako bi one kao i zemlje regije morale u potpunosti surađivati s ICTY‐em.  Izvori  koji  paze  da  se  ne  izlo‐že  izravnim  kontaktima  s  ICTY‐em  radije  dostavljaju  neke  osjetljive dokaze preko trećih osoba, ponekad preko nevladinih organizacija, a najčešće preko nekog veleposlanstva. U više navrata  tužiteljstvo  je otkrilo da mu dokazi koji su mu bili namijenjeni nisu predani,  tako da  je moralo tražiti  od  više  država  i  svjedoka  da  ubuduće  izbjegavaju  posredništvo  treće  zemlje  i  da  informacije  šalju izravno tužiteljstvu. SAD, često  izabran kao treća zemlja, zahtijevajući ponekad od nekih balkanskih vlada da dostavljaju preko njih, uzimaju pravo da  ispituju  te  informacije  i odlučuju  koje mogu,  a  koje ne mogu biti prenesene  ICTY‐u. Dokazi,  tako prosijani kroz sito zapadnih obavještajnih službi, pone‐kad su  izmijenjeni,  ili čak  skraćivani  stizali u Tužiteljstvo koje  tako nije mo‐glo otkriti  svu njihovu vrijednost. Takav  je bio  slučaj  s filmom o proslavi šeste godišnjice Crvenih beretki na kojoj su bili prisutni Milošević i svi ključni ljudi policijskog krila  zločinačkog pothvata,  što  je  jedan od glavnih dokaza  za utvrđivanje  izravnih veza  između Miloševića  i zločina kako u Hrvatskoj tako u Bosni na Miloševićevu procesu. Prije predaje samog filma, zemlja koja ga  je dobila, predala  je  ICTY‐u prijevod audiozapisa. Budući da  je proces već zapo‐čeo taj dokument, u očekivanju samog dokaza, mora omogućiti tužiteljstvu da ga uključi u strategiju optužbe ako ga bude smatralo pogodnim. Međutim,  prijevod  je  bio  izmijenjen,  pun  primjedaba  „nerazumljivo",  s  velikim  brojem  iskrivljenih  ili nerazumljivih  imena. Neki dijelovi kao da potvrđuju neke dokaze, ali haški  stručnjaci daleko  su od  toga da zamisle  ono  što  će  otkriti  godinu  dana  poslije  kad  je  videosnimka  konačno  predana  Tužiteljstvu.  Dijelovi označeni kao „nerazumljivi" sadrže pregled svih ratnih djelovanja specijalnih  jedinica Miloševićeve policije u Hrvatskoj  i Bosni, ali  i  izjave koje  identificiraju Miloševića kao pravog kuma tih eskadrona smrti, stvorenih 4. maja  1991.,  u  osvit  rata.  Čuje  se  njihov  zapovjednik,  Milorad  Luković‐Legija,  bivši  llegionar,  kako  hvali učinkovitost „malih, neupadljivih  jedinica, pokretnih  i ubojitih". A same slike svjedoče o nazočnosti ključnih osoba  usporedne Miloševićeve  vojske,  stvorene  od  specijalnih  policijskih  snaga  Srbije.  Tužiteljstvo  je  još jednom izgubilo više od godinu dana.  

Šestog  juna 2003. Carla del Ponte došla  je u Pariz  s drugim pitanjima  koja  izazivaju  ljutnju.  „Biste  li mogli ponovo razmotriti zahtjev svojih službi da povučemo pitanje o predvidljivosti pokolja u Srebrenici koje želimo postaviti generalu Bernardu Janvieru

60 

radi njegova svjedočenja na Miloševićevu procesu? To je vrlo važno jer želim moći utvrditi Miloševićevu odgovornost za Srebrenicu. No imam dojam da nitko ne želi tome pridonijeti, kad vidim na kakve  teškoće nailazim kod Amerikanaca kad  je  riječ o  tom pitanju!  Ipak, zapadnjaci su mogli otkriti predznake, ali čini se da se baš to želi sakriti." A kad  je tri godine poslije  javno rekla: „Međunarodne snage znale su da će (u Srebrenici; op. a.) biti počinjeni pokolji velikih razmjera, o tome su govorili i ništa nisu napravili da  ih  spriječe",

61 

doživljava oštre prigovore veleposlanstava, među kojima  i SAD‐ova,  i prisiljena  je povući vlastite riječi.  

Amerikanci  i Europljani namjerno  su  izabrali mir na  štetu  istine. Poslije pokolja u Srebrenici  i prisluškivanja koja su tada  izvršena, američka  je diplomacija u augustu 1995. sastavila  izvještaj koji  ističe probleme koje bi SAD‐u  prouzročio  nastavak  pregovora  sa  Slobodanom Miloševićem.  Suočena  sa  žestinom  rasprave  koja  se tada vodi u SAD‐u, Clintonova administracija boji se da će za svoje nedjelovanje morati platiti političku cijenu. Senatori  i  članovi  Kongresa  optužuju  za  minhenski  sindrom,  uspoređuju  zločine  u  Bosni  s  „najgorim poniženjem za zapadne demokracije od 1930‐ih godina".

62 

Čak i američki pregovarač Richard Holbrooke javno priznaje  da  u  krvoproliću  u  Srebrenici  vidi  „najveći  zajednički  neuspjeh  Zapada  od  tridesetih  godina" zaboravljajući usput genocid iz 1994. u Ruandi. Ali Bijela kuća presijeca problem, gotovo parafrazirajući  

60 Francuski general Bernard Janvier zapovijedao je ukupnim snagama UNPROFOR‐a u bivšoj Jugoslaviji 1995. godine, u vrijeme pokolja u Srebrenici.  

61 Matton Svlvie, «Seule contre tous», Paris Match, 27. oktobra 2006.  

62 Prema izrazu Newta Gingricha, predsjednika američkog Kongresa 1995.  

formulu Francoisea Mitterranda, koji je upravo sišao s vlasti nakon što je pet godina preporučivao da se „ne dodaje  ratu  rat"  na  Balkanu.  Ona  definitivno  odbacuje  apele  Chiraca,  svježe  izabranog  predsjednika Francuske, da zauzme srebreničku enklavu uz pomoć američkih snaga.  

Washington  Post  od  3.  augusta  1995.  uspoređuje  to  odbijanje  s  pismom  američkog  pomoćnika ministra obrane  Johna McClova u kojem kaže da bombardiranje Auschwitza  ili  željezničkih pruga koje u njega vode „može  izazvati  još  osvetničkih  akcija  Nijemaca".

63 

Američka  i  europske  vlade  prave  se  da  ne  znaju  tko  je Milošević jer igraju na njegovu kartu da bi ušutkale oružje. Kad je mir potpisan, odvraćaju ICTY svim mogućim sredstvima od  započinjanja progona gospodara Balkana. Ali, kad  je već  jednom Milošević  srušen  i bačen u zatvor,  nastavak  prikrivanja  tih  dokaza  pred međunarodnim  pravosuđem  otkriva  postojanje  nekih  sasvim drugih interesa nego što je sprečavanje ponovnog započinjanja neprijateljstava i zaštita života međunarodnih snaga za održanje mira raspoređenih u Bosni  i Hercegovini. Opstrukcija Zapada usredotočila se na sve što se tiče izravne Miloševićeve odgovornosti za zlodjela u Bosni, a posebno u Srebrenici, ali i na predvidivost pokolja poslije  pada  te  enklave.  Tako  da  se  treba  nadati  da  tajna  izbora mira  uz  žrtvovanje  hiljada  života  koji  su smetali  crtanju  karata  ne  leži  u  odlučnosti  velikih  sila  da  onemoguće  pojavu  uznemirujuće  istine.  Takav nepravedan i zločinački izbor doveo bi u pitanje temelje mirovnih ugovora zaključenih u Daytonu u novembru 1995.  

Brojnim zapadnjačkim  svjedocima njihove vlade nisu dopustile da  svjedoče na Miloševićevu procesu. David Owen,  Herbert Okun, William Walker  i  drugi  izredali  su  se  na  klupi  za  svjedoke,  ali  oni  su  u  vrijeme  tih događanja predstavljali međunarodne organizacije kao UN, Europsku uniju ili OSCE, a ne svoje vlade. U martu 2002. William Taft, tadašnji pravni savjetnik u State Departmentu opravdava pred Carlom del Ponte odbijanje svih vlada da dopuste svjedočenje svojim diplomatima: „Povjerljivost  je  jedan od osnovnih elemenata svake diplomacije." Tako na tom procesu uvelike nedostaju glavni pregovarači koji su se tijekom godina na desetke puta  susreli  s Miloševićem. Uz poznatu  iznimku Wesleyja Clarka, američkog generala  koji  je 1995. bio prvi vojni  savjetnik  za  vrijeme mirovnih  pregovora  koji  su  doveli  do  Dejton‐skog  sporazuma,  a  zatim  vrhovni zapovjednik savezničkih snaga u Europi za vrijeme NATO‐ova bombardiranja Srbije 1999. Krajem 2003. ušao je u utrku  za  investituru Demokratske  stranke na predsjedničkim  izborima 2004.  i us‐Pio  iznuditi od američke administracije zeleno svjetlo za svjedočenje u Hagu. Washington zahtijeva svjedočenje iza zatvorenih vrata, a Tužiteljstvo  ICTY‐a  javno svjedočenje. Clark se nagodio. Dva dana,  i to 15.  i 16. decembra 2003,. svjedoči  iza zatvorenih  vrata,  uz  prisutnost  pravnih  predstavnika  američke  vlade.  Iste  večeri  njegovo  svjedočenje provjeravaju američke pravne službe, a objavljuje se sa samo četrdeset osam sati zakašnjenja. Milošević nije postavio  n  i  jedno  neugodno  pitanje, Washington  nije  tražio  nikakvu mjeru  tajnosti.  Unatoč  zahtjevanju tužiteljstva, Richard Holbrooke, arhitekt Dejtonskog sporazuma, odbija slijediti Clakov primjer. Ni Christopher Mili,  tada Holbrookeova desna  ruka, niti  ijedan drugi  član njegova pregovaračkog  tima, neće  svjedočiti na Miloševićevu procesu.  

Prvi proces jednom šefu države pred međunarodnim pravosuđem nije mogao biti jednostavan. ICTY je morao odgovoriti  na  trostruki  izazov,  proceduralni,  administrativni  i  politički.  Riječ  je  o  suđenju  za  individualnu odgovornost  šefa  države  za  zločinačku  politiku,  u  ograničenu  roku  i  s  ograničenim  proračunom, nadvladavajući u zadanom vremenu sve političke blokade Ali „slučaj Milošević" bio je ponajviše borba protiv volje mnogih da prikriju prošlost: protiv  volje optuženika, neminovno,  volje Beograda,  što  je predvidivo, u sprezi s vrlo ciljanom voljom velikih sila. Ovo iskustvo daje naslutiti s kakvim će se poteškoćama u budućnosti susretati  kazneni  prostupci  protiv  šefova  država.  Odbijanjem  države,  čiji  je  šef  bio  optuženik,  da  osudi zločinačku politiku vodenu u  ime nacionalnog  interesa. S višim državnim  interesima velikih  sila koje bi  isto tako htjele odvojiti istine koje se mogu reći, od onih koje je bolje zaboraviti jer nose žig njihove sramote.  

Velike sile neće nikada dati sve dokaze kojima raspolažu da bi omogućile pravdi da radi svoj posao. Možemo zamisliti kakva bi bila reakcija saveznika da je Robert Jackson, tužitelj Vojnog suda u Nurnbergu, zatražio 1946. g. zračne slike koje su imali već 1941. i koje su pokazivale postupnu izgradnju željezničkih pruga i  

63 Power Samantha, ibid. str 434.  

logora, da bi dokazao predvidljivost istrebljenja i namjeru uništenja europskih Židova (slike su pokazane javnosti pedeset godina poslije), a da ih nisu bombardirali. U Iraku se vidjela volja američke sile da ograniči proces Sadamu Huseinu da ne bi ocrnio Zapad. Povijest Miloševićeva procesa primjer je za sukob imperativa koje diktiraju viši državni interesi, lokalni ili međunarodni i imperativa pravde. Bez ključnih svjedoka i dokumenata, Tužiteljstvo ICTY‐a moralo je nadvladati ili zaobići poteškoće, snalaziti se s onim što je imalo, a ponekad imati sreće: najosjetljiviji svjedoci sigurno se nikada ne bi bili sami prijavili da ICTY nije imao mogućnost, svojstvenu svakoj međunarodnoj instanci, kakvom se teško mogu podičiti nacionalna pravosuđa, da ih presele izvan zemlje, odnosno da im daju nove putovnice, ponekad i novi identitet. Unatoč svim zaprekama, ICTY se bez ikakve sumnje dokazao. Njegov uspjeh u praksi dokazao je više nego ikada korist od međunarodnog pravosuđa i potrebu da se stalnom Međunarodnom kaznenom sudu (ICC) dadu sredstva da djeluje tamo gdje nacionalna pravosuđa odustanu od sankcioniranja zločina i utvrđivanja odgovornosti. Jer, očito je, država čiji je šef bio optuženik, nije u stanju sama suditi svojem bivšem gospodaru ako nije raspoložena otkriti istinu i osuditi projekt, bio on i nacionalni, ako se do njegova ostvarenja dolazi zločinom.  

Opasnosti od povratka unatrag  

Miloševićeva smrt 11. marta 2006. lišila je žrtve suđenja. Ako Milošević nie proglašen krivim, time ipak nije izmakao pravdi. Umro je u zatvoru, sustigla ga je vlastita prošlost, optužen je za genocid i zločine protiv čovječnosti u Hrvatskoj i Bosni, gdje je govorio da ne sudjeluje u „građanskom ratu", i na Kosovu, gdje je tvrdio da sasvim legitimno brani svoju državu protiv ,,terorista". Umro je nakon što se njegovo poricanje sukobilo s činjenicama, s arhivima i s patnjama žrtava koje su došle svjedočiti. Čak i ako ostaje osjećaj nedovršenosti, ovo dugo nabrajanje zločina koji mu se stavljaju na teret i ovo uranjanje u mehanizme zločinačke politike za koju je optužen, sad su upisani u službene registre jedne međunarodne instance i bit će prepušteni sudu povijesti. Treba raditi na tome da učinci ovog procesa postanu trajni. Ne samo s pravnog stajališta jer je njihova vrijednost kao presedana bitna nego i sa stajališta činjenica, spoznaja, koje su bitne za društva, uništena razornim učinkom masovnih zločina, za društva koja se danas moraju iznova izgraditi i penjati se strmim putovima koji vode u pomirenje. Ali put je još dug i pun zamki. U Beogradu, na procesu članovima jedinice Škorpioni, nisu uzeti u obzir dokumenti koje je dao ICTY, a koji dokazuju pripadnost mučitelja Ministarstvu unutarnjih poslova Srbije. Suđeno im je kao gnusnim ubojicama, paravojnim osobama izvan kontrole, koji su samoinicijativno došli sudjelovati u „građanskom ratu u kojemu Srbija nije učestvovala", a ne kao sudionicima genocida u okviru zločinačkog projekta i za račun naručitelja koji se mogu identificirati na vrhu vlasti, kako to dokazuju dokumenti ICTY‐a.  

Beograd izmiče onome što ga ljuti, prikriva dokaze i misli da može izbjeći pogledati istini u oči, pripisujući grijehe nekolicini žrtvenih jaraca čiji su zločini tako stvarni da se ne daju sakriti.

64 

 

Čini se da u Hagu Tužiteljstvo ICTY‐a ponovo uzmiče pred otporima koji su bili svladani u vrijeme Miloševićeva procesa. Momčilu Perišiću, komandantu Generalštaba vojske u Beogradu, pa po toj osnovi članu Vrhovnog savjeta obrane (VSO) i formalno od 1993. nadređenome Mladiću u vojnoj hijerarhiji, bit će suđeno krajem 2007. za zločine protiv čovječnosti i kršenje prava i običaja ratovanja, samo zato što je slao vojni kadar i materijalnu, financijsku i logističku podršku u vrijeme zauzimanja Srebrenice. Ovaj slučaj Prijeti  

64 U Srbiji je suđeno za ratne zločine petorici specijalaca iz jedinice Škorpioni. Osuđeni su 10. aprila 2007. za ubojstva na 

kazne od dvadeset, trinaest i pet godina. Jedan od optuženika, iako se nalazio na mjestu zločina, kako svjedoči 

videosnimka, oslobođen je zbog nedostatka dokaza o njegovu izravnom sudjelovanju u ubojstvima. Osim toga, u presudi 

se ističe da nije dokazano da su njihove žrtve iz Srebrenice. Nije, dakle, pokrenuto pitanje sudjelovanja optuženika u 

genocidu, a obitelji žrtava došle su u Beograd svjedočiti o okolnostima u kojima su mladići zarobljeni poslije pada 

Srebrenice.  

da  zanemari  pravu  ulogu  političkog  i  vojnog  vodstva  iz  Beograda  u  pokoljima  u  Srebrenici  i  predvidivost ubijanja, što bi optužba za genocid ili za sudjelovanje u genocidu nužno potakla.  

Samo  nekoliko mjeseci  poslije  odluke  sudaca  iz  juna  2004.  da  potvrdi  tačku  optužbe  protiv Miloševića  za genocid  odluke  koja  je  nagradila  napore  sudionike  suđenja  u  Arushi,  Carla  del  Ponte  je  u  februaru  2005. odustala  od  progona  Perišića  za  genocid.  Sukobila  se  s  jednodušnom  frontom  svih  zamjenika  tužitelja uključenih u ovaj predmet: Geoffreyja Nicea, Marca Hammona i Alana Tiegera, dvojice američkih od vjetnika zaduženih za predmete koji se tiču voda bosanskih Srba, medu kojima i Karadžića i Mladića. Trojica zamjenika jednoglasno su zaključila da su dokazi koji potvrđuju da  je Perišić dijelio genocidne namjere  ili da  je za njih znao nedostatni. Perišić je u optužnici ipak opisan kao „hijerarhijski nadređen bivšim članovima JNA koji su se pridružili redovima vojske Srba u BiH i Hrvatskoj", dakle i Mladiću. Napominje se da je Perišić morao „poduzeti sve potrebne mjere da spriječi ili kazni zločine koje su počinili njegovi podčinjeni iz 30. i 40. Kadrovskog centra Generalštaba Vojske Jugoslavije". U optužnici se navodi da je „Perišić imao spoznaje o tvrdnjama o zločinima koje su počinili njegovi oficiri  ili paravojne snage s kojima su oni surađivali"  i da  je „redovito primao kopije dnevnih izvještaja o situaciji Vojske Republike Srpske i bio u izravnoj vezi s oficirima Vojske Republike Srpske, među kojima i s Ratkom Mladićem", posebno u vrijeme događaja u Srebrenici.  

Konačno  se dodaje da  je Perišić  „dopustio  časnicima Užičkog  korpusa da pomognu u planiranju  i pripremi zauzimanja enklave Srebrenice", da je „upotrijebio svoj autoritet za tajno uvježbavanje članova 10. odreda za sabotažu u Srbiji (mart‐april 1995.), koji je izravno sudjelovao u mnogim ubojstvima" Muslimana iz Srebrenice u julu 1995. i, konačno, da je „upotrijebio svoje ovlasti u očuvanju granica između Srbije i Bosne na području Srebrenice kako bi se, s jedne strane spriječilo Muslimane iz Srebrenice da bježe u Srbiju, a s druge strane da se one koji su prešli granicu prisili na povratak". Tužiteljstvo je iz toga moralo zaključiti da je Perišić mogao biti barem  sudionik  u  genocidu  jer  je  znao  za  sustavna  ubojstva  i  progone  i  jer  ih  je  olakšao  dopuštajući Mladićevim snagama korištenje  ljudi  i sredstava koji su bili pod zapovjedništvom njegova štaba u Beogradu. Zahvaljujući  svojem  utjecaju  i  hijerarhijskim  ovlastima  nad  snagama  uključenima  u  genocid  u  Srebrenici, Perišić je uz to dijelio i genocidnu namjeru svojih podređenih i snosi kaznenu odgovornost u tom zločinu jer ne samo da ga je propustio spriječiti i kazniti nego je pomagao u njegovu planiranju i poticao njegovo pokretanje. Ali Tužiteljstvo je svjesno izbjeglo pitanje odgovornosti vojne uprave u Beogradu za genocid u Srebrenici, i to čak prije nego  što  je Tribunal bio prisiljen  zatvoriti  „slučaj Milošević"  zbog njegove  smrti. Tužiteljstvo  tako dovodi u pitanje napretke postignute u  „slučaju Milošević", u  kojem  je  zastupalo  sudjelovanje Beograda u zločinačkom pothvatu, čiji su cilj  i namjera bili uništiti dio muslimanskog stanovništva u Bosni,  i vratilo se na tezu koju je nekada branio Geoffrey Nice, da je riječ samo o podršci. Čini se da time Tužiteljstvo želi umanjiti važnost koju je prije pridavalo arhivu VSO‐a i drugim dokumentima zajedničkima u oba slučaja.  

Osim toga, Jovica Stanišić, desna ruka Slobodana Miloševića u uspostavnju mreže „malih pokretnih  jedinica, neprimjetnih  i  ubojitih",  koje  su  pustošile  od  Vukovara  do  Srebrenice,  pa  sve  do  Kosova,  pušten  je  na privremenu slobodu u očekivanju procesa, zahvaljujući pismu podrške CIA‐e s kojom je u prošlosti surađivao. Britanci i jedan Francuz, nekadašnji prefekt pokrajine Var u Francuskoj, Jean‐Charles Marchiani,  također  su hvalili njegove dobre usluge  za  vrijeme  sukoba.

65 

Stanišić  se nada da nikada neće biti  suđen  jer njegov proces nije u planu prije 2009. godine, kada bi ICTY morao završiti prvostupanjske procedure. A upravo je  na  izlasku  sa  sastanka  sa  Stanišićem  Karadžić  dobacio  Deronjiću  da  će muškarci  koji  budu  uhvaćeni  u Srebrenici svi morati biti poubijani". Stanišić je bio i zapovjednik Škorpiona, poslanih već krajem juna u okolicu Srebrenice,  za  izvršenje  onoga  što  će  uslijediti.  Nije međutim  optužen  za  genocid  niti  za  suučesništvo  u genocidu.  

U junu 2006. Sudsko vijeće ICTY‐a ustanovila je članak 73. bis Pravilnika o proceduri i tako sama sebi dala  

65 Djelujući u Miloševićevo ime, Jovica Stanišić je odigrao odlučujuću ulogu u oslobađanju «plavihkaciga», srpskih talaca u proljeće 1995., a zatim, nakon nekoliko mjeseci, u oslobađanju dvojice francuskih pilota čiji je avion srušen iznad Bosne. Jean‐Charles Marchiani, kojega je Jacques Chirac poslao u misiju, pregovarao je sa Stanišićem.  

mogućnost  da  povuče  cijele  dijelove  optužnice,  sve  do  jedne  trećine,  bez  drugog  kriterija  osim  vremena. Učinci  ICTY‐a  nisu  ireverzibilni.  Dužnost  je  Tribunala  utvrditi  istinu  i  dosuditi  pravdu.  To  očekuju  žrtve  i svjedoci. ICTY ne smije  iznevjeriti traženje  istine u predmetima koje  je odlučio voditi. Mora dakle paziti da u punoj mjeri  iskoristi spoznaje prikupljene tijekom svojeg rada, kao u „slučaju Milošević". Ako, naprotiv,  ICTY oslabljen  Miloševićevom  smrću,  neuhićenjem  Karadžića  i  Mladića  i  svojim  skorim  zatvaranjem,  koje  je nametnulo  pet  velikih  sila  Vijeća  sigurnosti,  bude  pridonosio  razvodnjavanju  ili  brisanju  svojih  ključnih spoznaja i uklanjanju istina koje smetaju, Milošević bi tada mogao odnijeti posmrtnu pobjedu.  

Promašaji Međunarodnog suda pravde  

Odluka Međunarodnog suda pravde od 26. februara 2007., kojemu je prije četrnaest godina podnesena tužba Bosne  i Hercegovine protiv  Srbije  za  genocid,  savršeno  ilustrira ovu opasnost.  Sud  je oslobodio  Srbiju  kao državu svake izravne odgovornosti i svakog sudioništva u pokolju u Srebrenici, koje je i on nazvao genocidom i pripisao snagama bosanskih Srba. Srbija se, procijenio je Sud, ne može smatrati odgovornom za djela Srba u Bosni zato što ima utjecaja na svoje susjede ili zato što im je davala „značajnu pomoć" na političkom i vojnom polju. Čak i da im je poslala specijalne jedinice ili druge trupe kao pojačanje. Sud nisu uvjerili ni dokazi koji su mu predani da  je Beograd dao podršku  znajući o  čemu  je  riječ  ili da  je htio da  se dogodi baš  taj pokolj, a naročito da je želio njegov uništavajući učinak.  

Prema međunarodnom pravu, djela osoba, skupina ili entiteta koje jedna država stavi na raspolaganje drugoj vlasti ne mogu se pripisati toj državi ako  ih  je počinila niža vlast o kojoj u tom slučaju ovise. Osim ako su pri izvođenju  tih  djela,  ipak  ostali  potpuno  ovisni  o  državi.  Ova  sudbena  praksa  potječe  iz  1986.  godine. Nikaragva, potonula u  građanski  rat  kao posljedica hladnoratovskih  trvenja,  tužila  je Međunarodnom  sudu pravde Sjedinjene Američke Države. Godine 1986. ovaj  je  sud osudio SAD  zato  što  se poslužio  silom protiv suverene  države, Nikaragve,  i  zato  što  je  poticao  contrase  da  počine  zločine  protiv  civilnog  stanovništva. Činjenica  da  je  SAD  uvježbavao,  naoružavao  opskrbljivao,  financirao  i  snabdijevao  contrase  nije  uzeta  kao osnovana  da  se  Sjedinjenim  Američkim  Državama  pripiše  odgovornost  za  zločine  pobunjenih  paravojnih nikaragvanskih snaga. Otada, kriterij koji se prihvaća u međunarodnom pravu da bi se pripisala odgovornost državi koja podržava neke snage  jest stvarna kontrola koju  ima nad snagama koje  čine zločine. Suci  IC‐TY‐a pokušali su nijansirati stvari u drugostupanjskoj presudi u slučaju Duška Tadića 15. jula 1999., u kojoj su ovaj kriterij procijenili neprimjenjivim na slučaj Bosne. Naime, teško je uspoređivati odnose Srba iz Srbije i Bosne s odnosima kakvi su postojali između nikaragvanskih contrasa i SAD‐a. Ta razumna primjedba odbačena je bez okolišanja presudom Međunarodnog suda pravde (ICJ) osam godina poslije potvrđujući utemeljenost odluke u „slučaju Nikaragva protiv SAD‐a".  

Tvrdeći da srpska država u Srebrenici nije djelovala izravno, Međunarodni sud pravde ujedno oslobađa krivnje i Slobodana Miloševića, svemoćnoga gazdu iz Beograda. Posredno, ta presuda sugerira da sam Milošević nije imao stvarnu kontrolu nad vojskom ili nad srpskim vlastima u Bosni, ni nad specijalnim jedinicama koje im je stavljao  na  raspolaganje.  Ta  posmrtna  rehabilitacija  optuženika  izvršena  je  bez  obzira  na  dokaze  u  tom predmetu pred ICTY‐em, kojima Međunarodni sud pravde nije uvijek  imao pristupa. Potpredsjednik Sudskog vijeća, jordanski sudac Al‐Khasawneh žalio je što Međunarodni sud pravde nije zatražio „pristup dokumentima Vrhovnog savjeta obrane, što bi bez sumnje pojednostavilo zadatak".  I bez sumnje bi omogućilo utvrđivanje najizravnijih veza između Beograda i srebreničkih grobnica i odlučivanje o pravnoj odgovornosti Miloševićeve države za genocid u julu 1995.  

Ali vijeće petnaest sudaca Međunarodnog suda pravde, kojemu predsjeda Britanka Rosalyn Higgins,66 

radije  

66 Britanska sutkinja Rosalyn Higgins imenovana je predsjednicom Međunarodnog suda pravde 6. februara 2006. Dva tjedna poslije predsjedala je Vijeću zaduženom za tužbu Bosne protiv Srbije.  

je zanemarilo usrdne molbe Bosne da se naloži Srbiji da preda te ključne dokumente koji srpske snage u Bosni 

određuje k a o sastavni dio vojske u Beogradu, pod vrhovnom vlašću Beograda. Vijeće Međunarodnog suda 

pravde obrazlaže svoje odbijanje da traži taj dokazni materijal tvrdeći da posjeduje dovoljno dokaza da može odlučivati.

67 

„Bez  nepročišćene  verzije  tih  dokumenata  ne  bismo  mogli  računati  na  osudu Miloše‐vića  za genocid", podsjećala je još u aprilu 2007. Carla del Ponte. Bez original‐ne verzije sjednica VSO‐a, Bosna neće moći zatražiti od  ICJ poništenje presude  i ponovno otvaranje slučaja. U nedostatku novih dokaza, odluka  je konačna. "Vitalni nacionalni interes" koji su iznosile vlasti u Beogradu a potvrdili suci ICTY‐a kako bi zabranili širenje cjelovitog arhiva Vrhovnog savjeta obrane konačno  je omogućio da se  iskrivi  istina. „Bilo koja zemlja napravila bi sve što  je u njezinoj moći da zaštiti državu  i njezine  interese", brani se Vladimir Perić,  jedan od predstavnika  srpske  delegacije  koja  se  borila  za  uskraćivanje  arhiva  oku  javnosti  i  ICJ‐a.  Svaki  stvarno nezavisan sud bio bi napravio sve što  je bilo u njegovoj moći da pokuša dobiti te dokumente koji, više nego išta drugo,  rasvjetljavaju  spor u kojem  je bio pozvan  suditi. Odbivši primijeniti  članak 49. Statuta  i  zatražiti izravno od Beograda da mu preda ključne dokumente,  ICJ  je popustio pred pritiscima velikih sila koje su se suprotstavljale  osudi  Srbije,  medu  njima  Velike  Britanije,  koja  je  više  godina  bezuspješno  pokušavala nagovoriti Bosnu i Hercegovinu da povuče tužbu.  

Srpske su vlasti s olakšanjem dočekale odluku  ICJ‐a kojom nisu osuđene da plate nikakvu ratnu štetu Bosni. Kad  je  riječ o  srpskim nevladinim organizacijama  za obranu  ljudskih prava, one  su osudile  tu presudu koja „predstavlja pobjedu politike Slobodana Miloševića" i koja „neće pomoći Srbiji da se suoči sa svojom prošlošću (jer)  pokazuje  nepotpunu  sliku  uloge  Srbije  u  ratu  prošlog  desetljeća".  „Nikome  u  Vladi  Srbije  nije  bilo nepoznato da taj arhiv otkriva odgovornost države", ističe Nataša Kandić, predsjednica Fonda za humanitarno pravo u Beogradu.  

Sada bolje razumijemo zašto  je Milošević poduzeo tolike napore da uspostavi strukture koje su bile paravan između  grobnica  i  njegove  palače.  Kao  pravi majstor manipulacije,  neprestano  je  pokušavao  prikriti  svoju ulogu iza marionetskih država koje je stvorio u Bosni i Hrvatskoj, i skrivao se iza mnoštva sudionika, posebno eskadrona smrti. Vlasti koje su došle poslije njega mogle su prihvatiti da bude osuđen za osobnu odgovornost. Nije  im bilo nepoznato što  je sve učinio. Znale su bolje od  ikoga da  je Srbija pod Miloševićem sudjelovala u ratu i zločinima. Ali nisu htjele da srpska država preuzme odgovornost za to. Stoga su se i one potrudile prikriti dokaze koji najviše kompromitiraju, a u tom pothvatu koristile su se suradnjom jednog dijela sudaca ICTY‐a i ICJ‐a. Odluka ICJ‐a ne može, dakle, pretendirati na rasvjetljavanje povijesti i rješavanje spora između tih dviju država.  Poricanje  u  kojemu  je  ICJ  svjesno  sudjelovao  odustavši  od  neprobranih  arhiva  Vrhovnog  savjeta obrane nosi opasnost da jedne odvrati od prihvaćanja odgovornosti, a druge od volje za pomirenjem.  

Upravi u Beogradu „bila je dobro poznata klima mržnje koja je vladala između bosanskih Srba i Muslimana u području Srebrenice" i da će ona dovest, do genocida, ističe uostalom ICJ. „Genocid bi se doista i spriječio" da je  (Miloševićeva)  Srbija  djelovala  sukladno međunarodnim  obavezama  i  da  je  „iskoristila  svoj  utjecaj  na bosanske  Srbe"  kako  bi  spriječila  zločin  nad  zločinima.  Prema  dokumentima  prikupljenima  tijekom Miloševićeva  procesa  pred  ICTY‐em,  ovaj  zaključak  svjedoči  o  volji  sudaca  ICJ‐a  da  umanje  ulogu  Srbije  u pokretanju  tog  zločina  nad  zločinima.  Tako  je  Srbija  osuđena  zato  što  je  propustila  spriječiti  genocid  u Srebrenici, ali  i zato što  je propustila kazniti za genocid odbivši predati Ratka Mladića  ICTY‐u. Zato  je Srbija dobila nalog za uhićenje optuženih u bijegu od ICTY‐a, od kojih su dvojica, od četvorice koji sredinom 2007. još uvijek nedostaju, tražena za genocid u Srebrenici: Radovan Karadžić i Ratko Mladić.  

67 Suci Međunarodnog suda pravde objašnjavaju svoje odbijanje da od Srbije traže da preda sveukupnost dokumenata 

VSO‐a u paragrafima 205. i 206. svoje odluke od 26. februara 2007. http://www.icj‐cij.org/docket/‐files/91/13‐685.pdf.  

III. POGLAVLJE  

Dejtonska tragedija  

Više od jednog desetljeća velike sile čije su snage bile raspoređene u Bosni i Hercegovini igrale su se skrivača s Radovanom Karadžićem i Ratkom Mladićem, dvojicom glavnih optuženika u bijegu od ICTY‐a. Pred onim što se ničim ne može opravdati, one su gušile kritiku, razvile strategije propagande  i neumoljivo se suprotstavljale magistratima ICTY‐a. Nikad nisu prestale odbijati predati pravdi odgovorne za genocid u Srebrenici.  

„Draga gospođo del Ponte,  

Ako  je  ovaj  članak  tačan,68 

vi  biste  se morali,  vrlo  iskreno  rečeno,  stidjeti. U  njemu  ste  popljuvali  rad  i napore mnogo ljudi koji, danju i noću, često uz opasnost za svoj život, 'stvarno' rade na uhićenju optuženih u bijegu od ICTY‐a.  

Ja neću dati nikakvu  izjavu tisku kako bih opovrgnuo vaše riječi niti ću proslijediti ovo pismo drugima. Zlo je, nažalost, počinjeno, ali ja nikada neću javno napasti osobu iz tima koja tvrdi da brani istu pravednu stvar. Vi ste ušli u  igru Bosanaca, koji  su ovdje, nažalost, uvjereni da  su SFOR, međunarodna zajednica  (uključujući  i vas), a možda i neki od naših naroda dogovorno skovali nešto što je shvaćeno kao zavjera čiji bi cilj bio da se ne uhite zločinci zbog nekog makjavelističkog i apsurdnog razloga, ma koji to bio. I vas su uvukli u igru nekih Srba koji su sretni da dokažu kako njihov „junak Radovan", neka vrsta hajduka  ili današnjeg Robina Hooda, prkosi najmoćnijim šerifima XX. i XXI. stoljeća.  

Do vašeg posljednjeg napada na članove vašeg vlastitog tima, pokušavali smo provoditi sve ovlasti kojima raspolažemo,  kako  društveni  pritisak  tako  i  vojnu  silu,  a  također  diplomatske  i  financijske  pritiske,  na  sve aspekte Karad‐žićeva carstva, uključujući i obitelj, njegove pristaše i strukture koje ga skrivaju i štite. Prekopali smo  i prevrnuli  svaki  kamenčić  i  vršili  krajnji pritisak na  svakom mjestu da  vidimo bismo  li mogli otvoriti  i najmanju pukotinu, najmanji procjep u zaštitnim strukturama. Mi se približavamo,  i na koncu  ćemo uspjeti. Ali, do danas je javni pritisak, uz medije, predstavljao dragocjeno sredstvo.  

A vi ste nas upravo lišili jedne od snaga kojima smo raspolagali, umanjili ste našu moć djelovanja i našim ste klevetnicima dali štap kojim će nas tući. Uništili ste i ugled članova svoje vlastite ekipe nerazborito pokazavši da vrlo slabo vladate sobom.  

Znajući da se uopće ne brinete zbog toga, ja sam i sam jako razočaran i, kao i vi, 'vrlo ljut'. 

Iskreno,  

John B. Svlvester  

feldmaršal, Vojska SAD‐a, zapovjednik SFOR‐a. 24. augusta 2002."  

68 23. augusta 2002. Agence France Presse objavljuje riječi Carle del Ponte, tužiteljice ICTY‐ja, u kojima optužuje snage 

NATO‐a u Bosni i Hercegovini, SFOR, da ne ulažu „sve svoje snage" za uhićenje Karadžića. „SFOR mora prestati vršiti 

aktivnosti propagandne naravi. Ja sam već vrlo ljuta. SFOR mora raditi svim snagama. Uvjerena sam da ga oni mogu 

uhapsiti." Sutradan joj zapovjednik SFOR‐a, američki general Svlvester, šalje ovo pismo.  

Konsenzus da se ništa ne učini  

Kad  je u martu 1996. Madeleine Albright odlučila doći na brežuljke  Srebrenice  još posute  leševima  žrtava strašnih pokolja  iz  jula 1995.,  to  je bilo  zato da bi dala podršku  radu međunarodnog pravosuđa.  „Mladić  i Karadžić moraju znati da su njihovi dani na slobodi odbrojeni",  izjavila  je pred vojskom fotografa  i novinara. Njezine  izjave  ulijevale  su  tada  čvrstu  nadu  da  će  naj‐odgovorniji  za  genocid,  koje  je  ICTY  prije  nekoliko mjeseci optužio, biti  jednog dana  iza  rešetaka. Veleposlanica SAD‐a pri Ujedinjenim narodima želi usmjeriti pozornost  na  ratne  zločine  i  zločince  dok  se  tada,  početkom  1996.  najviše  govori  o  najvažnijoj  operaciji održavanja mira koja je ikad poduzeta, o slanju šezdeset hiljada vojnika NATO‐a, koje je u tijeku. ICTY i njegove optužnice  nisu  dio  prioriteta.  Kao  ni  haški  istražitelji,  koji  su  započeli  dugotrajna  ekshumiranja  koja  se nastavljaju i danas na tragu otkrića novih kosturnica u kojima je zakopano oko osam hiljada žrtava Srebrenice. NATO .stalno izbjegava pružiti pomoć ICTY‐u, osigurati i razminirati okolicu jama kako bi se izbjegle nesreće i spriječilo uništavanje dokaza.  

Nema sumnje da Madeleine Albright  intimno želi da njezine  riječi postanu stvarnost. Ali politika  je odlučila drugačije. Bivši šef američke diplomacije Lawrence Eagleburger, koji je u decembru 1992. ubrajao Karadžića i Mladića  među  osumnjičene  ratne  zločince,  nije,  međutim,  imao  nikakvih  iluzija.  Reagirajući  na  intervju Radovana Karadžića američkoj mreži CBS, koji je emitiran 17. septembra 1995. u emisiji 60 minuta, izjavljuje: „Ako su Karadžić i Mladić toliko glupi da napuste regiju, možda će biti pozvani  i predani sucima. Ali zapravo, odgovor je na vaše pitanje da ja doista sumnjam, sumnjam da će jednog dana biti privedeni pravdi."  

Za vrijeme mirovnih pregovora koji  su  se održavali od 1. do 21. novembra 1995. u američkoj vojnoj bazi u malom  gradiću  Daytonu,  u  Ohiju,  pitanje  ratnih  zločinaca  i  njihova  uhićenja  jednostavno  nije  bilo  na dnevnome redu. Čak su ga američki, europski i ruski diplomati, koji su bili u Daytonu, okarakterizirali kao dael‐braker, dakle, pitanje koje može uništiti pregovore.  Ipak,  četiri mjeseca poslije, 24.  jula,  ICTY  je Karadžića  i Mladića, političkog i vojnog vodu bosanskih Srba, optužio za genocid i zločine protiv čovječnosti zbog njihove uloge  u  kampanji  etničkog  čišćenja  nesrpskog  stanovništva  Bosne  i  Hercegovine  i  u  kampanji  terora provođenog protiv civilnog stanovništva opsjednutog Sarajeva. Osim njihove obaveze da surađuju s ICTY‐em, dakle  da  uhite  optužene,  sve  države,  pod  čijim  pokroviteljstvom  su  se  događali  pregovori  u  Daytonu, obavezale  su  se,  ratificirajući  Konvenciju  o  genocidu  iz  1984.,  da  će  poštivati  obavezu  da  kazne  njegove izvršioce.  

Međunarodni pregovarači za to ne haju. Do te mjere, da u prvo vrijeme, čak razmatraju mogućnost da pozovu u Dayton Radovana Karadžića i Rat‐ka Mladića. Njima, međutim, nije nepoznato da osim činjenica zbog kojih ih  ICTY već kazneno progoni, dvojica  ratnih vođa  snose golemu odgovornost u novijim  smaknućima hiljada Muslimana u Srebrenici, pokolju koji je već prikazan kao najveći što ga je Europa doživjela nakon 1945. Ali ta dvojica  imaju moć  suprotstaviti  se miru  koji mora  privesti  kraju  tri  i  pol  godine  rata  i  zločina  u  Bosni  i Hercegovini. Diplomati, dakle, moraju biti sigurni u njihovu podršku, a najbolje  je sredstvo  imati  ih pri  ruci. Izaslanik za pravne poslove francuskog Ministarstva obrane, Mare Guillaume, žuri se u noti od 27. jula 1995. umiriti svoje pretpostavljene. Ne predstavlja prekršaj pregovarati s nekim  tko  je osumnjičen, a nije osuđen, tumači on zapravo preporučujući da se te veze održe u najvećoj mogućoj tajnosti. I sam Milošević uvjeren je u volju  velikih  sila da pozovu Mladića  za  zeleni  stol.  ,Ja  sam  siguran da  je međunarodna  zajednica  spremna prihvatiti Mladićev potpis na bilo  koji mirovni plan",  tvrdi Milošević na  jednom  sastanku Vrhovnog  savjeta obrane  (VSO) u Beogradu,  23.  augusta  1995.  I naglašava da ona, naprotiv, ne  želi  Karadžića  zbog njegova odbijanja više mirovnih planova u prošlosti. Ali prijetnja ICTY‐eva tužitelja i sudaca da će dati ostavku i uzeti za svjedoka javno mnijenje ako dva optuženika tražena zbog genocida i pod međunarodnim nalogom za uhićenje budu  sudjelovala  u  pregovorima  umjesto  da  budu  uhićeni,  pogađa  cilj. Nakon  što  su,  ne  poduzevši  ništa, nazočili pokolju stanovništva koje su morali štititi, američki i europski dužnosnici boje se kritike svojega javnog mnijenja, a naročito da će ih Haški sud optužiti da su prekršili Konvenciju o genocidu iz 1948. Karadžić i Mladić neće  pregovarati  o miru:  oni  su  prisiljeni  prepustiti  svoje mjesto  Slobodanu Miloševiću.  To  će  biti  jedini „ustupak" ICTY‐u u Daytonu.  

Uoči  pregovora,  za  vrijeme  jednog  od  posljednjih  pripremnih  sastanaka  u  Bijeloj  kući,  31.  oktobra  1995., Richard Holbrooke,  jedan od glavnih američkih pregovarača, ostao  je u manjini kad  je upozorio: „Karadžića  i Mladića treba uhititi. To nije samo pitanje pravde već i mira. Ako oni ne budu uhićeni, nikakav dogovor o miru sklopljen  u  Daytonu  nema  izgleda  da  uspije."  Bili  Clinton  ima  drugih  briga.  U  slučaju mira,  on  će morati „donijeti  najtežu  odluku  za  jednog  predsjednika,  tj.  poslati  hiljade  mladih  Amerikanaca  na  opasnu  i potencijalno  smrtonosnu  pozornicu.  „Nakon  Somalije,  mi  moramo  jasno  odrediti  svoju  misiju  tako  da izbjegnemo svaku nepredviđenu situaciju", inzistira američki predsjednik.

69 

 

Osamnaest američkih vojnika poginulo  je u oktobru 1993. u Mogadišuu, bezuspješno pokušavajući  zarobiti somalijskog ratnog vodu Ai'dida. Nakon tog debakla, Bili Clinton izabire doktrinu „ni jedan poginuli" i protivi se svakoj  intervenciji na  tlu. Dakle,  za Bijelu  kuću ne dolazi u obzir preuzimanje ni najmanjeg  rizika u Bosni  i Hercegovini. Američke će trupe biti tamo poslane kad bude potpisan mir, pod uvjetom da  i m ne bude dana ovlast za uhićenje ratnih vođa bosanskih Srba.  

Dopustiti Karadžiću  i Mladiću da predvode srpsku političku  i vojnu vlast u Bosni, to  ipak ne može zadovoljiti Washington. Njihovo  izvlaštenje  izgledalo  je  prema  tome  kao  conditio  sine  qua  non  za mir  i  skoro  slanje marinaca. Američki državni tajnik, Warren Christopher raspravlja o tome 2. novembra 1995. sa Slobodanom Miloševićem  koji  je  upravo  stigao  u Dayton. No,  dva  dana  poslije,  vlasti  bosanskih  Srba  javno  osporavaju Miloševiću svaku ovlast da odlučuju o svrgavanju Karadžića  i Mladića. Milošević  je u Daytonu da bi umjesto njih pregovarao o uvjetima mira, nikako o uvjetima njihova povlačenja  iz političkog  života. Prema obitelji  i osobama bliskima Karadžiću, američka vlada je već sutradan, 5. novembra 1995., raspravljala o sudbini vođe bosanskih  Srba  s  „ovlaštenim" Karadžićevim predstavnikom u Daytonu, Alek‐som Buhom,  tadašnjim  šefom diplomacije samoproglašene Republike Srpske u Bosni. Taj je tajni ugovor zatim sažet na list papira i faksiran Karadžiću  koji  je  ostao  u  Bosni.  Taj  faks,  priložen  kao  „aneks  izvještaju  o  raspravi  između  Alekse  Buhe  i Richarda Holbrooka", a čiju su autentičnost američki rukovodioci uvijek pobijali, objavljen  je u dva navrata u banjalučkom listu Zona Sumraka te u martu 2007. u časopisu Fokus. Pri objavljivanju, Karadžićev i Holbrookov potpis,  grube  imitacije,  dodani  su  na  dnu  dokumenta.  Ugovor,  tako  prepisan,  sadrži  tri  dijela:  obaveze Radovana Karadžića prema američkoj vladi, zatim obaveze američke vlade prema Karadžiću i, na kraju, uvjete primjene  dogovora.  Karadžić  se  obavezuje  da  će  definitivno  napustiti  sve  političke  funkcije  u  roku  od devedeset dana, da će odustati, s neposrednim učinkom (tj. 5. novembra), od svakog donošenja političkih  ili ekonomskih odluka ili onih koje se odnose na vojne operacije, seljenje stanovništva. Karadžić će morati postati nevidljiv: „On će se povući na neko mjesto, usmeno dogovoreno između dviju strana" obavezujući se „da neće napustiti  bivšu  Jugoslaviju".  Od  američke  vlade  primit  će  „iznos  od  600  000  dolara  u  lokalnoj  valuti"  za sljedećih pet godina, a također ,,u vlasništvo mjesto za stanovanje" i raspolagat će ,,s najmanje šest osoba da štite njegovu sigurnost". Napokon, američka vlada obavijestit će Karadžića o „svakoj opasnosti koja bi mogla povrijediti  njegovu  sigurnost".  Ugovor  se  može  „raskinuti  zajedničkim  dogovorom"  ili  jednostrano  „na inicijativu Vlade SAD‐a".  

Od  jula,  državni  tužitelj  Richard  Goldstone  nastavio  je  svoje  istraživanje.  Usred mirovnih  pregovora,  16. novembra 1995., on najavljuje da je podignuta nova optužnica protiv Karadžića i Mladića za genocid, ovaj put na  temelju pokolja u Srebrenici. Velike  sile  smatraju da  je  taj  trenutak vrlo  loše odabran  i boje  se  reakcije Karadžića  i Mladića o kojima ovisi provođenje  svakog mirovnog ugovora. Kao  što  će  to učiniti  četiri godine poslije,  kad  bude  okrivljen  Milošević,  Rusija  šalje  u  Hag  svojeg  izaslanika  da  traži  od  tužitelja  obustavu kaznenog  progona.  Goldstone  se  suprotstavlja  tom  zahtjevu.  Pet  dana  poslije,  Amerikanci  su  trijumfalno najavili mirovni dogovor.  

Mnogi tada strahuju da je mir zapečaćen na štetu pravde, pod cijenu tajne amnestije najodgovornijih.  

69  Holbrooke  Richard,  To  End  a War,  Random  House, New  York,  1999.,  str  226.Holbrooke  Richard,  To  End  a War, Random House, New York, 1999., str 226.  

Povijest obiluje takvim slučajevima. Tim više što pitanje ratnih zločinaca, prebačenih u sferu nezgodnih tema, zauzima tek nekoliko redaka u Dejtonskom ugovoru. Sve su strane strogo opomenute da „u cijelosti surađuju" s Haškim sudom, kako u prikupljanju dokaza tako i u uhićenju optuženih. Ali dogovor prije svega određuje da osobe  koje  ICTY  optuži  budu  „isključene  iz  političkog  života".  A međunarodne  snage,  koje  će  uskoro  pod zastavom NATO‐a biti poslane da „promatraju i bdiju" nad provođenjem dogovora, imaju „ovlasti, ali nikako i obavezu" da uhite ratne zločince. Izgleda da su se potvrdila Eagleburgerova predviđanja.  

U  Parizu,  14.  decembra,  za  vrijeme  službenog  potpisivanja mirovnih  ugovora  sklopljenih  u  Daytonu,  Billa Clintona zabrinjava činjenica da Karadžić  i Mladić mogu štetiti  jer su  još uvijek na vlasti  i žestoko se protive miru  ugovorenom  bez  njihove  privole.  No  njihovo  pristajanje  na  mirovne  ugovore  neophodno  je  za neposredno slanje šezdeset hiljada NATO‐ovih vojnika. On tada podsjeća Miloševića da je on jamac dogovora i da je obavezan nastaviti vršiti sve potrebne pritiske kako bi osigurao pristanak dvojice optuženih. Upozorava ga:  „Ja  vas  smatram  odgovornim  za  sigurnost mojih  dvadeset  hiljada marinaca."  Ali  Clinton  daje  prioritet Karadžićevu  i  Mladićevu  svrgavanju  s  vlasti  i  u  Parizu  se  zalaže  za  brzo  organiziranje  izbora  u  Bosni  i Hercegovini. Ni Washington ni njegovi partneri ne pomišljaju tada na uhićenje.  

Sjedinjene Američke Države  nisu  jedine  koje misle  da  bi  uhićenje  Karadžića  ili Mladića  dovelo  u  opasnost njihove  trupe.  Svi  zahtijevaju mandat  koji maksimalno  ograničava  opasnosti. A  za  većinu  vojnika  uhićenje ratnih zločinaca značilo bi „opredjeljivanje u sukobu". Vojske nerado provode akcije sudske policije. One ne žele  biti  shvaćene  kao  pomoćnici međunarodne  pravde.  U  slučaju  uhićenja,  boje  se  „odmazde,  uzimanja talaca  ili pobune nacionalističkih  Srba,  što bi  izazvalo opasnost  rušenja mirovnog dogovora". Haški  sud ne može, dakle, poput suda u Nürnbergu računati na pomoć savezničkih vojnih snaga u izručivanju optuženika i dokaza.  

Kad  se  šezdeset hiljada NATO‐ovih vojnika početkom 1996.  raspoređuje po Bosni  i Hercegovini, najmoćnija vojska  svijeta  nema  pravo  provoditi  ofenzivne  akcije  kako  bi  uhvatila  jednog  okrivljenika  u  bijegu.  Ratko Mladić,  još uvijek  glavni  zapovjednik  snaga bosanskih  Srba,  ruga  se pristanku da  se  „ništa ne učini". On u martu 1996. odlazi na jedan dan skijanja na sarajevskim brdima i potvrđuje pred televizijskim kamerama da se nimalo ne boji uhićenja. Radovan Karadžić živi na Palama kao slobodan čovjek. Svakog dana iz svoje vile odlazi u ured, pred ravnodušnim pogledima NATO‐ovih patrola. On je još uvijek predsjednik srpskog entiteta u Bosni. Nastavlja političko djelovanje, prisustvuje zasjedanju Skupštine bosanskih Srba  i sjednicama svoje stranke čiji je također predsjednik. Tajni ugovor od 5. novembra, ako je uopće autentičan, do tada nije bio ispoštovan.  

Uoči prvih poslijeratnih  izbora, predviđenih za 14. septembra 1996., Karadžić  i Mladić daleko su od  toga da budu neutralizirani, kao što je tražio Clinton. Dio Bosne i Hercegovine dodijeljen Srbima prekriven je plakatima s  Karadžićevim  likom.  Optuženik  se  želi  kandidirati  i  ima  sve  izglede  da  pobijedi.  Koristi  se  televizijom  i medijima  koje  još uvijek  kontrolira  kako bi  spriječio  svaki oblik pomirenja. Dejtonski proces na putu  je da zastrani. Washin‐gton, u panici, nastoji udaljiti Karadžića iz politike i iz Bosne. Amerikanci tada pokazuju veliku diplomatsku domišljatost kako bi neutralizirali Karadžića, a da se ne moraju služiti sredstvima prinude kojima, naime, raspolažu. Jer uhićenje ne dolazi u obzir.  

Potkraj  proljeća  1996.,  Amerikanci  djeluju  na  dvjema  frontama.  State  Department  šalje  nekoliko  puta  u Beograd  svojeg  pomoćnika  zaduženog  za  europske  poslove  Johna  Kornbluma  da  od  Miloševića  dobije Karadžićevo povlačenje  iz političkog  života. Ali Milošević  se oglušuje na  to. Amerikanci  se  tada,  istodobno, pokušavaju približiti Karadžiću.  Jedan od načina da ga uklone bilo bi uvjeriti ga da svojevoljno otiđe u Hag. Vrijeme pritišće jer Sud za 26. juna najavljuje otvaranje javne sudbene rasprave o „predmetu Karadžić i  

Mladić" na kojoj bi u osnovnim crtama trebale biti iznesene optužbe koje ih terete.70 

U zamjenu za  

70 ICTY nije bio ovlašten suditi u odsutnosti, ovo zasjedanje, organizirano primjenom članka 61., Pravilnika o postupku, prije svega  ima namjeru obavijestiti  javnost o pojedinostima zločina za koje se optuženi progone. Ono se održava uoči prve godišnjice pokolja u Srebrenici.  

dobrovoljnu predaju, obećavaju mu neke povlastice i reviziju optužnice. Njihov je izaslanik Bili Stuebner, agent američke vojne obavještajne službe koji je među prvima stigao na Sud gdje je postao glavni savjetnik glavnog tužitelja  Richarda  Goldstona.  Da  bi  izvršio  svoju  tajnu  misiju,  Stuebner  nekoliko  mjeseci  napušta  ICTY  i pridružuje se, početkom proljeća 1966. misiji OSCE‐a, zaduženoj da pripremi prve poslijeratne izbore u Bosni. U to ime, on se više puta tokom maja susreće s Karadžićem. Da bi postigao svoje ciljeve, Amerikanac uvjerava Karadžića da mu prijeti opasnost  i nastupa kao jamac njegova fizičkog  integriteta u slučaju dogovora. Čini se da je Karadžić zagrizao mamac. U pismu upućenom svojoj djeci u junu 1996., povjerava im  svoje strahove da će ga, ako ga NATO uhiti, ubiti jedan od njegovih tjelesnih čuvara za kojeg pretpostavlja da je  plaćenik  Slobodana Miloševića.  Stuebner  se  bez  sumnje  nije morao  truditi  kako  bi  ga  uvjerio  da  bi  ga Milošević radije ubio nego ga pustio da ode u Hag otkriti njihove tajne. Jer Karadžić bi mogao biti štetan kako bi  se obranio od optužbi koje ga  terete, a osobito onih  za genocid  zbog pokolja u Srebrenici, on bi mogao tvrditi i potruditi se dokazati da je on samo potpisao i preuzeo na sebe odluku donesenu u Beogradu, a čije je izvršenje povjereno vojsci.  

Ali Karadžić nema namjeru govoriti jer on se ne namjerava predati ako u optužbi ostane optužba za genocid. A ima  i drugih zahtjeva. U očekivanju svojeg procesa, želi stanovati u hotelu u Hagu  i  imati kontakt s  tiskom. Umjesto hotela, ozbiljno se proučavala mogućnost kućnog pritvora, ali  je na kraju odbačena zbog troškova  i odbijanja Nizozemaca da preuzmu brigu o sigurnosti. Karadžiću je zatim predloženo da se smjesti u jednoj od NATO‐ovih baza gdje bi mogao, u očekivanju suđenja, pripremati svoju obranu. Ako su Amerikanci preuzeli inicijativu pregovaranja, njihovi su saveznici također raspoloženi razmotriti sve formule koje bi  im omogućile da  izbjegnu  rizičnu  operaciju  uhićenja.  Ali  Karadžić  odugovlači. Nije  uvjeren  da  je  usred  američke  izborne godine  stvarno  izložen mogućnosti uhićenja. A posebno  je uvjeren da  se nikome ne  žuri da on ode u Hag iznijeti svoju verziju o Srebrenici i odgovornosti u tom genocidu.  

Za vrijeme  svojih pregovora  s Karadžićem Stuebner, potkraj maja,  šalje poruku predsjedniku Suda Antoniju Casseseu predlažući mu da dođe na Pale susresti se s odvjetnikom optuženoga. Da bi pripremio svoju obranu, Karadžić  angažira  njujorškog  odvjetnika  koji  sebe  naziva  Aaronom  Richardom  ili  čudnije  ‐Gospodinom Golubom. Talijanski sudac odbija taj susret. Ne želi dopustiti da bude ulovljen u zamku i nađe se pred jednim bjeguncem. Cassese 5. juna 1996. započinje službeni, već odavno predviđen dvodnevni posjet Sarajevu. Čim je predvečer stigao u hotel, prima u svojoj sobi poziv američkog potpukovnika da dođe na Pale kako bi se susreo s Karadžićevim odvjetnikom. Obećava mu NATO‐ovu pratnju i nagovara ga da krene odmah ili ujutro. Ca‐ssese odbija  poziv.  Inzistirajući,  američki  oficir  ponovno  zove  poslije  navečer.  Cassese  obećava  da  će  se posavjetovati sa Stuebnerom. Sutradan ujutro isto zahtijeva i Stuebner. Predsjednik ICTY‐a napokon popušta. On  ni  trenutka  ne  sumnja  da  se  Amerikancima  žuri  djelovati  prije  održavanja  sudske  rasprave  o  „slučaju Karadžić", koju su suci sazvali upravo kako bi na svoj način obilježili prvu godišnjicu  tragedije u Srebrenici  i podsjetili svijet da takvi zločini ne mogu ostati nekažnjeni. Međutim, ako se rasprava koja je trebala trajati do U. jula održi, bit će im teško prisiliti Sud na neke nagodbe u cilju revizije optužnice. Cassese je prihvatio da se susretne  s  odvjetnikom  pod  uvjetom  da  susret  ostane  tajan  i  da  se  organizira  na  sigurnome  mjestu,  u nazočnosti dvaju svjedoka. Malo prije podneva, 6.  juna, odlazi u Glavni stožer Međunarodnih snaga  (IFOR). Američki odvjetnik ga čeka, ali zahtijeva susret u četiri oka. Cassese upozorava da on nije došao pregovarati, nego  izložiti  funkcioniranje  Suda  i uvjeriti ga da nije  riječ o protusrpskoj ustanovi. Odvjetnik  strpljivo  sluša talijanskog suca. Na kraju sastanka, postavlja pitanje: „Postoji li mogućnost da tužitelj odbaci optužbe? Postoji li mogućnost  da  Sud  odgodi  početak  postupka  61  koji  se  odnosi  na  slučaj  Karadžića  i Mladića?"  Cassese odgovara:  „Ne,  ne  postoji  ta mogućnost.  Sud  je  već  odredio  datum  i  nitko  se  ne može  uplitati  u  njegovu odluku."  

Gospodin Golub obavještava da želi prisustvovati raspravi. Antonio Cassese mu objašnjava da sigurno može dobiti mjesto  u  galeriji  za  javnost.  A  Golub  dodaje:  „Je  li  Sud  raspoložen  voditi  računa  o  dobrotvornim akcijama jednoga vođe koji je u jednom tjednu pustio na slobodu dvije hiljade osoba?"  

Predsjednik  ICTY‐a potvrđuje da bi suci, doista, mogli voditi  računa o olakšavajućim okolnostima u procjeni kazne,  u  slučaju  da  bude  osuđen.  Golub  se  raspituje  o  izgledima  da  njegov  klijent  postigne  puštanje  na privremenu  slobodu u očekivanju procesa. Cassese odvraća: „Ne, optuženik mora biti  zadržan u  zatvoru  za vrijeme  cijele  pripremne  faze  procesa,  koliko  god  ona  trajala."  Zatim  ukazuje  da  je  formula  nadziranog 

boravišta, koja  je bila dopuštena hrvatskom generalu Tihomiru Blaškiću, prvom optuženome koji se predao, sada  isključena.  Golub  predlaže  Casseseu  da  ostanu  u  kontaktu.  Predsjednik  suda  otklanja  prijedlog  i zaključuje razgovor.  

Gospodin Golub nestaje kao što se  i pojavio. A Karadžić, pjesnik s planina, koji  je sišao u grad da bi postao psihijatar, a zatim gospodar rata, nije više pokazivao ni najmanju žurbu da trampi svoju slobodu. Stuebner  i njegovi američki mentori prebacuju krivnju na Cassesea koji  je nekoliko dana poslije gorljivo zastupao stvar međunarodne  pravde  na  Konferenciji  u  Firenci,  13.  i  14.  juna,  posvećenoj  Bosni  i  Hercegovini  i  primjeni mirovnog  ugovora.  Pitanje  ratnih  zločinaca  nije  tu  prioritet  i  Antonio  Cassese,  pozvan  preko  volje,  bio  je stavljen među posljednje  sudionike. Ali  Talijan  je u  Firenci  kod  kuće  i, od  svojeg dolaska, on  saziva  tisak  i poziva  na  uhićenje  Karadžića  i Mladića.  Sutradan,  u  svojem  pozdravnom  govoru  pred  publikom ministara, kritizira NATO‐ove snage koje odbijaju izvršiti nalog za uhićenje. Međunarodni dužnosnici zbunjeni su. „Jedan dio delegacije Bosne i Hercegovine pljeskao je na kraju mojega govora. Zatim je nastupila tišina, grobna tišina. Dvorana  je  bila  u  šoku.  Talijanski ministar  vanjskih  poslova  Lamberto Dini,  koji  je  predsjedao  i  kojeg  sam poznavao,  također  je  izgledao  nezadovoljno.  Pogledao  me  je  i  uzeo  riječ:  'Nakon  govora  predsjednika Cassesea moramo ponovno proćijeniti cijelu situaciju.' Sjednica je prekinuta  i jedan mi je veleposlanik prišao da mi kaže: 'Znaš, Nino, bio si u krivu jer su Amerikanci bijesni. Zašto si rekao toliko stvari protiv njih?'"

71 

sjeća se  Cassese.  Ministri  su  u  svojoj  zaključnoj  deklaraciji  prisiljeni  spomenuti  Karadžića  i  ICTY.  No  oni  se zadovoljavaju  time da pozovu „Karadžića na povlačenje s političke scene već prije  izbora", a ne na njegovo uhićenje. Nakon povratka u Hag Cassese doznaje da mu glavni tužitelj Richard Goldstone  i njegov pomoćnik Graham Blewitt predbacuju da  je osujetio pokušaj Karadžićeve predaje pozivajući na njegovo uhićenje. „On nije bio uhićen jer to američke vlasti nisu htjele zbog političkih razloga", uzvraća devet godina poslije Antonio Cassese kad ga Graham Blewitt, koji je napustio ICTY, i Bili Stuebner nastavljaju optuživati, ali ovaj put javno, da  je  1996.  dopustio  Karadžiću  da  izmakne  pravdi.

72 

Veliki  branitelj  međunarodnog  prava  i  nezavisnosti pravosuđa,  talijanski  je  sudac  nadasve  pokazao  da  je  bilo  uzaludno  zamišljati  da  se  s  ICTY‐em  može pregovarati o bilo  kakvoj nekažnjivosti. Dva  tjedna nakon njegova apela na Konferenciji u  Firenci, medijski odjek sudske rasprave o „slučaju Karadžić  i Mladić", koju  je pratilo stotinjak novinara pristiglih krajem  juna  i početkom jula 1996. u Hag, odvraća svaki novi pokušaj da se navede Sud da odustane od progona Karadžića za genocid.  Na  kraju  saslušanja  brojnih  svjedoka  i  iznošenja  dokaza,  Sudsko  vijeće  ICTY‐a,  11.  jula  1996., potvrđuje sve optužbe i ponovno izdaje međunarodni nalog za uhićenje dvojice okrivljenih.  

U  slijepoj  ulici, Washington  odlučuje  u Miloševićevu  slučaju  zaigrati  na  kartu  Richarda  Holbrooka.  Tvorac Dejtonskog sporazuma stiže u Beograd 17.  jula 1996. Holbrookeova misija sastoji se u postizanju svrgavanja Karadžića s vlasti, a ne njegova izručivanja Hagu. State Department to priznaje. „Izručiti ih Hagu u lisičinama, bilo bi dobro rješenje. Jedan  je od naših ciljeva vidjeti  ih u Hagu. Ali evo što  ja mislim. Budimo pragmatični  i realistični: ja mislim da bi, za početak, bilo dobro, primjerice, da Karadžić bude smijenjen sa svojeg položaja i da mu se ukinu ovlasti u stranci. On mora odustati od svoje uloge  ili biti na to prisiljen, a tako  lišen  i svojeg utjecaja. Mi mislimo da bi bilo idealno da obojica budu daleko od Bosne, tako da više ne mogu vršiti utjecaj za vrijeme izborne kampanje", izjavljuje u tisku njegov glasnogovornik, 15. jula 1996.  

Prvi  susret  između Holbrooka  i Miloševića, 17.  jula u Beogradu,  završava neuspjehom. Amerikanac odlazi  i vraća se sutradan poslijepodne u srpsku prijestolnicu. Milošević je sazvao dvojicu najviših dužnosnika  

71 Klarin Mirko i Vidaković Mina, Unatoč svemu, deset prvih godina Tribunala, Sense TV, Hag, 2003.  

72  Ove  optužbe  objavljene  su  24.  juna  2005.  u  nizozemskom  dnevnom  listu  NRC  Handels‐blad.  List  nije  smatrao pogodnim pružiti pravo na odgovor Antoniju Casseseu i objaviti pismo koje je poslao glavnom uredniku redakcije, pismo u kojemu prepričava svoj susret u Sarajevu s Karadžićevim odvjetnikom.  

bosanskih Srba nakon Karadžića, Momčila Krajišnika  i Aleksu Buhu. Pregovori  traju deset  sati. Dogovor koji predlaže  Holbrooke  traži  smjenjivanje  Karadžića  s  položaja  predsjednika  srpskog  entiteta  u  Bosni  i nacionalističke  partije  na  vlasti.  Ali  on  također  traži  i  odlazak  Karadžića  iz  Bosne.  „Zašto  ga  ne  pošaljete njegovoj majci i bratu krijumčaru u njegovo rodno selo u Crnoj Gori?" izjavljuje Holbrooke za vrijeme rasprave. Ali  nitko  u  dvorani  nije  u  stanju  zahtijevati  od  Karadžića  da  tiho  ode,  iako  Hag  nije  jedno  od  odredišta.

73 

Karadžić ne  želi napustiti ni Bosnu ni  rukovođenje  svojom  strankom. Ratni  zločinac,  koji ostaje na Palama, faksom ili telefonom prima prijedloge. On se mrgodi. Ali njegova nacionalistička partija u opasnosti je da bude zabranjena na  izborima  i  raspuštena. Napokon  se postiže nekakav  sporazum. Milošević helikopterom  šalje šefa svojih  tajnih službi  Jovicu Stanišića na Pale da dobije Karadžićev potpis. Snage NATO‐a  čekaju ga da ga otprate  do  kuće  optuženoga  koji  potpisuje  dokument.  Stanišić  se  noću  vraća  u  Beograd.  Sutradan  ujutro, Holbrooke  saziva  konferenciju  za  novinstvo.  Pred  televizijskim  kamerama  on  maše  izjavom  potpisanom Karadžićevom rukom i parafrazira je: „Od jutros, Radovan Karadžić nije više predsjednik Republike Srpske, on je  odustao  od  svojeg  položaja  i  od  svih  svojih  ovlasti.  Gospodin  Karadžić  prihvaća  također  da  odmah  i definitivno odustane od svakog političkog djelovanja. Neće se pojavljivati u javnosti, na radiju ili televiziji, neće ni na kakav način sudjelovati na  izborima. On dobro zna da  je upravo potpisao kraj svoje političke karijere.  I počevši od danas, Karadžić je odustao od položaja predsjednika SDS‐a i od svih funkcija, ovlasti i odgovornosti koje iz toga proizlaze."  

„Sporazum je predviđao da Karadžić potpuno nestane  iz političkog života, a u zamjenu će SDS sudjelovati na izborima.  Kad  je  dobio  konačan  tekst  sporazuma,  Holbrooke  je  izjavio:  'Dobro,  SDS  ide  na  izbore,  a  za Karadžića  ICTY  više  ne  postoji'",  tvrdi  Aleksa  Buha,  koji  je  u  Beogradu  bio  na  pregovorima.

74 

Holbrooke demantira. „Mi želimo vidjeti Karadžića i Mladića, optužene za ratne zločine, kako odgovaraju za svoja djela u Hagu. To  je naš dugoročni cilj. Budući da se nije moglo zahtijevati od NATO‐snaga da bismo postigli svoj cilj, morat ćemo postupati u fazama. Za početak Karadžić treba napustiti Pale  jer dok  je na Palama, čak  i ako  je nevidljiv, čak i ako ostaje izvan političkog i javnog života, moji kolege i ja ne osjećamo se ugodno", objašnjava on 22.  jula 1996. na američkoj mreži PBS. Ali Karadžićev dugi bijeg  samo  će pothranjivati,  tijekom godina, sumnje  u  obećanja  dana  u Daytonu  ili  naknade  odobrene  Karadžiću  u  zamjenu  za  dogovor  18.  jula  1996. Otada će  javnost govoriti o tajnom dogovoru Holbrooke  ‐Karadžić, za koji se pretpostavlja da  jamči njegovu nekažnjivost. Karadžić i njegova obitelj neće prestati potvrđivati njegovo postojanje, spominjući ga radije kao gentleman agreement, više kao danu riječ negoli napisan i potpisan sporazum.  

Francusko‐američka suparništva  

Holbrookovo putovanje  svjedoči o volji Washingtona da nađe alternativu uhićenju. Ni Pariz ni  London nisu imali  nikakva  prigovora.  Karadžić  i Mladić  ostaju  jamci mira,  njegovu  provođenju  na  terenu. Mnoge  vlade misle da će oni, kad budu svrgnuti s vlasti, izgubiti svoj politički utjecaj i biti zaboravljeni. Za većinu, to bi bilo najbolje rješenje. Politička hrabrost zahtijevala je da budu uhićeni bez odgađanja jer ih je pravosuđe kazneno progonilo za masovne zločine  i  jer  je njihova sloboda  i njihova nekažnjenost uvreda za žrtve kršenje zadane riječi.  Realpolitika  je,  naprotiv,  htjela  da  ne  budu  uznemiravani  dok  ne  priječe  provođenje  Dejtonskog sporazuma. Zapadne vlade smatraju da tako rade na brzom učvršćivanju mira pa makar i pod cijenu zaborava patnji  jedne  zemlje  i  naroda  izloženog  gotovo  četiri  godine  strahotama  čitava  arsenala  zločina  protiv čovječnosti.  Upregnuvši  se  da  kazne  glavne  odgovorne  za  takve  zločine,  međunarodno  pravosuđe  teži unaprijediti  trajan mir. Ne  bez  humora,  jedan  je  francuski  pravnik  u Hagu  naglasio  da  je  tačka  spoticanja između  politike  i  međunarodnog  pravosuđa  u  usklađivanju  vremena.  Magistrati  misle  da  ne  može  biti nacionalnog pomirenja bez pravde. A profesor međunarodnog prava Mario Bettati objašnjava: „Pravda  

73 Holbrooke Richard, ibid. Str. 342‐343.  

74 Zarić Miroslav, Holbrooke govori istinu, Večernje novosti, Beograd, 2. marta 2004.  

je obavezan put  za utvrđivanje, u očima  svih,  istine o  jednom bolnom  razdoblju povijesti  jedne  zemlje  i o huškačima tih tragedija. U tome su mir i pravda nerazdvojivi." No takve riječi izazivaju prezir pragmatičara, čak i kad  izbjegavaju to  javno pokazati radije se grubo rugajući u krugovima koji su već u to uvjereni, uz rizik da sablazne neke zabludjele slušatelje, od kojih će  im se neki na kraju, usred  jednodušnog odobravanja,  i sami pridružiti.  Jer u svim velikim odlukama država, a pogotovo kad  je  riječ o miru, „moral" ne mora ni u kojem slučaju  biti  prepreka  realizmu  koji  bi  prema  njima  ovisio  o  nekom  višem  moralu  i  bdio,  ljubomorno  i mjerodavno, nad pravim vitalnim interesima koje pravda zanemaruje.  

Karadžić  je prisiljen ustupiti mjesto Biljani Plavšić,  izabranoj za predsjednicu srpskog entiteta u Bosni nakon izbora 14. septembra 1996. Zadužena za učvršćivanje mirovnog procesa u srpskom entitetu unutar BiH, ona također pripada krugu krajnjih nacionalista. Zbog  toga što  je pridonijela da zemlja ogrezne u krvi,  ICTY  je u aprilu  2000.  optužio  bivšu  Karadžićevu  zamjenicu  za  genocid  i  osudio,  nakon  njezina  priznanja  krivnje,  na jedanaest  godina  zatvora  za  zločine  protiv  čovječnosti.

75 

Mladić  je  9.  novembra  1996.  smijenjen  sa  svojeg položaja vojnog zapovjednika snaga bosanskih Srba koji je do tada zadržao. Ali njihovi najbliži suradnici ostaju na položaju. Karadžić stanuje u svojem domu na Palama, u francuskom sektoru. A Mladić u svojem glavnom štabu  kod  Han  Pijeska,  u  američkom  sektoru.  Međutim,  nalozi  za  uhićenje  dvojice  optuženih,  kazneno progonjenih za genocid, uručeni su snagama NA‐TO‐a još u januaru 1996.  

Richard Goldstone odustaje. Louise Arbour ga nasljeđuje od 1. oktobra 1966.  i odlučuje prodrmati zapadne prijestolnice. Lišen sudske policije  ICTY se mora osloniti na međunarodne snage u Bosni  i Hercegovini  ili na lokalne vlasti. Ali one nisu voljne uhititi vlastite ratne zločince koje štite i časte kao junake. Poruka prenesena Louisi Arbour u Glavnom stožeru NATO‐a, 17. oktobra 1966.  jasna  je: „Kao prvo, NATO  je kao svoju politiku odredio da neće uhićivati ratne zločince." Kanađanka to osuđuje kao neprihvatljivo. U nezgodnom položaju, NATO  čini  jednu  gestu.  Zapovjedništvo  IFOR‐a obavještava  svoje  trupe 16. decembra 1996. da  će od  sada morati dovesti u  zatvor  sve osobe pod optužbom  s  kojima dođu u dodir u okviru  svojih  zadataka  kako bi osigurali njihovo provođenje u sjedište ICTY‐a. Ali u januaru 1997. za vrijeme novog susreta u Glavnom stožeru NATO‐a, Louise Arbour optužuje trupe da izbjegavaju naći se oči u oči sa zločincima kako ih ne bi morali uhititi.  

I  ona  izaziva  nekoliko  diplomatskih  incidenata. Naročito  s  Francuskom  jer  izjavljuje  novinarima:  „Ratni  se zločinci osjećaju savršeno sigurno u francuskom sektoru." Pariz ukazuje na skretanje „pravosudnog spektakla". Tom se formulom razbacuju svaki put kad neki tužitelj ili istražni sudac poziva medije kao svjedoke političkih pokušaja  da  se  spriječi  djelovanje  sudstva.  To  je  prvi  refleks  jedne  političke  klase  koja  postupno  otkriva ograničenja koje uzrokuje međunarodno pravosuđe, naročito kada izađe iz sudnica da bi se to isto pravosuđe kao  ravnopravan  sudionik  pozvalo  na  međunarodnu  scenu.  Međunarodno  pravosuđe  koje  se  pokazuje predstavlja  smetnju.  Pariz,  koji  je  prije  tri  godine  igrao  ključnu  ulogu  u  stvaranju  ICTY‐a,  gleda  1996.  g.  s određenim  prezirom  ovo  ostvarenje  koje  se  već  emancipiralo  i  htjelo  bi  predstavljati  zapreku  političkom realizmu. Ministarstvo vanjskih poslova, Ministarstvo obrane, njihovi pravni savjetnici, svi složno izjavljuju: „To nam nije bilo potrebno." Zapravo, oni  se  suprotstavljaju  činjenici da bi visoki dužnosnici,  šefovi država ali  i vojni zapovjednici, ministri, pa i cijele vlade, jednoga dana morali položiti račun pravosuđu, i to  

75  Obrazlažući  jedanaestogodišnju  kaznu,  izrečenu  u  februaru  2003.,  suci  su  naglasili  da  su  među  olakšavajućim okolnostima  vodili  računa o  grižnji  savjesti  koju  je  izrazila Biljana Plavšić. Optužena  je  ipak odbila  to  sama  izraziti,  za vrijeme  saslušanja,  prepustivši  svojem  odvjetniku,  Kanađaninu  Eugenu  O'Sullivanu,  brigu  da  to  redigira  i  izgovori,  u njezino  ime, za vrijeme  jedne konferencije za novinstvo u Hagu. Godinu dana poslije, Biljana Plavšić zanijekala  je svoja priznanja i odbijala svjedočiti u procesu protiv Miloševića o zločinačkoj politici etničkog čišćenja koje su Srbi provodili u Bosni. Za vrijeme jednog susreta u januru 2004. ona je izjavila Carli del Ponte: „Nakon moje osude na jedanaest godina zatvora, mogu reći da sam nevina." Tužiteljstvo ICTY‐a prenijelo je sucima novu izjavu Biljane Plavšić u kojoj poriče svoja prethodna priznanja  i tražilo da se ponovno otvori njezin predmet. Suci su zanemarili zahtjev tužiteljstva. Prebačena u jedan  ženski  zatvor u Švedskoj, Biljana Plavšić, koja  sada  ima  sedamdeset  šest godina,  žalila  se više puta da  je drže  s „kriminalkama, prostitutkama i ovisnicama". Iznoseći argument svoje dobi podnijela je veći broj zahtjeva za smanjenjem kazne koje su švedske vlasti do sada odbacivale.  

međunarodnom,  iako  su  tada  djelovali  u  službi  svojih  država.  Pariz  nije  iznimka.  Anglosaksonski  politički dužnosnici žale se na „uplitanje Haga" i priznaju da Sud „znatno komplicira situaciju".  

Protesti  Louise  Arbour  smetaju.  Odbijanje  da  pridonesu  lovu  na  ratne  zločince  šteti  vjerodostojnosti međunarodnih  snaga.  Amerikanci,  Britanci,  Francuzi,  Nizozemci  i  Nijemci  pokušavaju  naći  neko  rješenje. Stvorena  je  jedna  radna  skupina koja u prvom polugodištu 1997.  razmišlja  ,,o pravnim aspektima  službe, o razmjerima  snage, o broju operacija  koje bi ona  zahtijevala, o potencijalnim metama, o  količini potrebnih obavijesti,  o  trajanju misije  i  o  ulozi  koju  će  tužitelj  biti  pozvan  igrati  u  okviru  ovog  procesa".  Rođena  je koalicija Amber Star.

76 

Postupno, neke vlade shvaćaju interes koji bi mogle imati od sudjelovanja u uhićenjima. Posebno  onemogućujući malim  lokalnim  gospodarima  rata,  koji  se  često  protive  primjenjivanju mirovnih sporazuma,  da  štete.  Onaj  kojega  se  Louise  Arbour  sprema  okriviti  za  genocid  nalazi  se  na  mjestu zapovjednika  policije  u  Prijedoru.  To  je  Simo  Drljača,  čovjek  koji  uzrokuje  ozbiljne  probleme  britanskim trupama, poslanima u sjeverozapadni sektor Bosne. Sredinom marta Louise Arbour daje im nalog za uhićenje koji nije  javno objavila,  suprotno uobičajenoj proceduri, kako bi ostavila NATO‐u vremena da  se organizira. Reakcija  je  žestoka.  Više  vlada  traži  od  glavne  tužiteljice  da  povuče  potez.  Madeleine  Albright,  upravo imenovana na  čelo američkog State Departmenta, pokušava  je urazumiti 28. maja. Louise Arbour ne želi ni čuti i prijeti da će iznijeti stvar na vidjelo.  

Devetog jula 1997. na sastanku na vrhu u Madridu, zemlje NATO‐a ovlastile su trupe raspoređene u Bosni da pristupe uhićenju. Odmah  je potpisan protokol  između Glavnog  stožera NATO‐a u  Europi  (SHAPE)  i Ureda tužitelja  ICTY‐a. Desetog  jula 1997. britanske trupe provode prvu operaciju uhićenja po nalogu  ICTY‐a. U toj operaciji  Simo Drljača  pogiba. Uhićen  je Milan  Kovačević,  zajedno  s  njim  optužen  i  kazneno  progonjen  za genocid. Stvorena je određena dinamika. U devet godina misije NATO‐a na Balkanu bit će uhvaćeno i poslano u Hag tridesetak optuženih.

77 

Ali to se nije odnosilo na Radovana Karadžića i Ratka Mladića.78 

 

Ratko Mladić  je u međuvremenu napustio Bosnu  i Hercegovinu.  Sedamnaestog marta 1997., upravo onog dana kad  je novi  ICTY‐ev nalog predan NATO‐u, on  je nestao  iz svojeg glavnog štaba u Crnoj Rijeci, kod Han Pijeska,  u  američkom  sektoru,  i  stigao  u  Beograd. Najvjerniji  članovi Mladićeve  vojne  pratnje  zaduženi  za njegovu  osobnu  sigurnost  slijedili  su  ga  u  Srbiju. On  će  se  samo  povremeno  vraćati  u  Bosnu,  na  nekoliko kratkih boravaka, da posjeti  svoju obitelj u  rodnom kraju u Kalinoviku  ili na pogreb brata Milivoja, 24.juna 2001.,  što  neće  izazvati  nikakvo  djelovanje NATO‐ovih  snaga.  U  toku  su  i  intenzivni  pregovori  kako  bi  se postigao odlazak Radovana Karadžića.  

Dvadesetog marta 1997. Radovan Karadžić obaviješten  je o  trenutačnim  raspravama  koje  se  vode u  krugu koalicije  Amber  Star.  Jedan  francuski  časnik  otkrio mu  je  pojedinosti.  Od  svojeg  dolaska  u  Bosnu  1995. zapovjednik Herve Gourmelon održavao je veze s tim ratnim zločincem. Nakon dolaska NAT0‐snaga francuska vojna obavještajna  služba odlučila  je  iskoristiti  tu  vezu. Od  tada  se Gourmelon po  zadatku  redovito  viđa  s Karadžićem na Palama,  s ciljem da ga uvjeri da  se preda Sudu. Znajući već neko vrijeme  za  to, Amerikanci nadziru francuskog časnika. Ulovili su ga u zamku istog dana kad, prema njegovim iskazima, pokušava odvesti Karadžića da se preda francuskim vojnicima. Amerikanci žele preuzeti od Francuza  inicijativu pregovaranja s Karadžićem.  Izbori  u  decembru  1996.  osigurali  su  Clintonu  drugi mandat. Washington  se  ponovno  počeo potpuno angažirati u Bosni  i Hercegovini. Ako Karadžić odluči  jednog dana otputovati u Hag, oni  žele  imati glavnu  riječ u pregovorima. No Gourmelonova prisutnost  smeta Amerikancima  jer Karadžić previše  govori. Bjegunac je, naime, povjerio francuskom oficiru da je dobio od američkih vlasti obećanje da neće biti poslan u Hag ako ne bude kršio Dejtonski sporazum. Karadžić je čak pripremio filmski intervju, snimljen u januaru 1997. na Palama, koji je njegova rodbina strogo čuvala, u  

76 Amber Star bit će preimenovan, u novembru 1998, u Fervent Archer, i zatim proširen na još dvije zemlje Italiju i 

Španjolsku, a broj njezinih članova na sedam. 77 U decembru 2004. snage NATO‐a zamijenjene su europskim snagama. 

78 Holbrooke Richard, ibid, str. 338.  

kojem  izjavljuje: „Prijestolnica Nizozemske neće  imati povlasticu da me ugosti. Richard Holbrooke predložio mi  je  kompromis  da  se  povučem  u  anonimnost  u  zamjenu  za  američku  zaštitu  od  Haškog  suda.  Ja  sam poštovao  svoj dio,  a do  sada  i Amerikanci  svoj."

79 

Gourmelonu  je dopušteno da ostane u  Sarajevu,  ali pod uvjetom da  se prestane viđati  s Karadžićem  i da dijeli  svoje  informacije  sa  saveznicima.

80 

Sada  je američkim izaslanicima put slobodan.  

Dvadeset sedmog maja 1997. petnaest lidera Atlantskog saveza potpisuje u Parizu sporazum između NATO‐a i Rusije, u prisutnosti Borisa Jeljcina. U vrtovima Elizejske palače Jacques Chirac, Bili Clinton, Helmut Kohl i novi britanski  premijer  Tonv Blair,  susreću  se  zasebno.  Chirac  koji  je  postao  predsjednik  u  proljeće  1995.,  uoči genocida u Srebrenici, nezadovoljan je što su mu dva francuska pilota, taoci Srba do decembra 1995., vraćena u lošem stanju i spreman je na borbu. Mladić se sklonio u Beograd, ali Karadžić je još uvijek na Palama. On je osim  toga upravo u aprilu dao  intervju grčkoj  televiziji. Svi  znaju gdje  se nalazi. Došao  je  trenutak njegova uhićenja. Clinton bodri Francuze da oni provedu operaciju. Chirac odbija da njegovi vojnici djeluju sami. On traži američko sudjelovanje  i spreman  je dozvoliti da marinci djeluju u francuskom sektoru kako bi se uhitio Karadžić. Clinton oklijeva zbog opasnosti za ljudske živote i naglašava da operacija ne može biti provedena, a da  se  ne  obavijeste  Rusi.  Chirac  se  protivi  ‐Moskva  se  dotad  čvrsto  suprotstavljala  Karadžićevu  uhićenju  i požurit  će  se  upozoriti  bjegunca.  Clinton  inzistira,  a  Tony  Blair  ga  podržava.  Chirac  napokon  popušta.  Pri jednom  susretu,  29.  februara  2000.  u  Elizejskoj  palači,  Jacques  Chirac  povjerava  tužiteljici  Carli  dal  Ponte: „Karadžić nije bio uhićen  zbog protivljenja Rusa.  (...) Boris  Jeljcin mi  je  rekao:  'Karadžić zna previše  stvari o Miloševiću.' (...) I upozorio me da će poslati avion da ga izvuče iz Bosne ako bude potrebno, ali da nikada neće dopustiti da Karadžić bude uhićen."  

Šefica američke diplomacije, Madeleine Albright, koja prati Clintona u Pa‐rizu, započinje sljedećih dana posjet Balkanu. Trideset prvog maja 1997. ona u Banja  Luci  susreće predsjednicu  srpskog entiteta Biljanu Plavšić. Madeleine Albright traži od nje da uvjeri Radovana Karadžića „da zamijeni Bosnu za neko daleko  izbjeglištvo kao alternativu suđenju pred ICTY‐em". Neki tvrde da  je državna tajnica predložila Indiju, Srbiju  i Crnu Goru, Južnu Afriku,  jednu od država bivšeg Sovjetskog Saveza  ili čak Grčku.

81 

Biljana Plavšić odlazi sutradan na Pale. Karadžić bjesni. On ne želi napustiti Bosnu i ostaviti Plavšićku da se izričito pokorava naredbama Amerikanaca. Optužuje  je  da  iznevjerava  srpsku  stvar  i  isključuje  je  iz  stranke.  Početkom  augusta  1997.  Karadžić  izaziva Amerikance.  Dok  je  Holbrooke  u  posjetu  Balkanu,  on  na  Palama  daje  intervju  minhenskim  novinama Siiddeutsche Zeitung, pod naslovom Ja nisam čudovište, u kojem kaže da  je spreman podvrgnuti se suđenju pod uvjetom da se njegovo suđenje održava pred sudovima bosanskih Srba. Razgovor je objavljen 8. augusta, na  dan  kad  je  Holbrooke  stigao  u  Beograd.  Novi  državni  tajnik  zadužen  za  europske  poslove  bijesan  je. Karadžić  je  prepreka miru. On  i  njegov  klan  pokušavaju  dovesti  u manjinu  one  koji,  u  bosansko‐srpskom taboru,  podržavaju  reforme,  zbog  čega  se  predviđa  slab  uspjeh  na  novim  parlamentarnim  izborima raspisanima za sredinu oktobra. Prema mišljenju Washingtona, Karadžića treba definitivno neutralizirati.  

Devetog augusta 1997. Milošević je ponovno primio Holbrooka u Bijelom dvoru. Pridružio im se Krajišnik. Bez otezanja Holbrooke podnosi kopiju Karadžićevog intervjua dvojici najviših srpskih dužnosnika, koji mu priznaju očito kršenje odredaba dogovora od 18. jula 1996. „Takvi postupci povećavaju izglede za vojnom akcijom kako bi se Karadžića izvelo pred Sud", upozorava ih Amerikanac. Ali Milošević prijeti: „Ako vi budete djelovali, to će biti velika nesreća za sve. Vaš će se narod kajati." Holbrooke traži jamstvo da će se Karadžić izričito pridržavati prošlogodišnjih dogovora.

82 

„Karadžić bi mogao biti uhićen ako se ne bude držao daleko od bosansko‐srpske politike", izjavljuje Holbrooke na odlasku sa sastanka. Bijela kuća podiže ton nekoliko  

79 Naudet  Jean‐Baptiste, Radovan Karadžić,  les secrets d'une  traaue  (Radovan Karadžić,  tajne  jedne hajke), Le Nouvel Observateur, br. 1951, 28. marta 2002.  

80 Masse Jacques, Nos chers criminels de guerre (Naši dragi ratni zločinci), Flammarion, 2006., str. 136.  

81 Prema  javnim  izjavama Biljane Plavšić s početka augusta 1997. Također  i prema razgovoru s Miloradom Bjelicom u tjedniku Slobodna Bosna, Sarajevo, 8. jula 2004, str. 23‐24.  

danaposlije. Prema njezinu  glasnogovorniku Radovan Karadžić, odgovoran  za  „je‐dan od najgorih  genocida nakon holokausta", ne smije više igrati nikakvu po‐litičku ulogu u Bosni. Četrnaestog augusta 1997. u posjetu Palama  američki  general Wesley  Clark,  zapovjednik  savezničkih  snaga  u  Europi  (SACEUR

83

),  javno  savjetuje optuženome da se preda. I dodaje: „Karadžićevi dani na slo‐bodi su odbrojani."  

Gledana izvana, ova čudna komunikacija između Karadžića i Amerikanaca preko medija, ostavlja dojam da se međunarodna zajednica trgnula. Louise Arbour želi vjerovati u mogućnost uhićenja bjegunca. General Clark, s kojim se sastaje 27. augusta, razbija sve njezine nade: „Ako Karadžić bude izručen Hagu, on će tamo odati da je u Daytonu sklopljen sporazum s Warrenom Cristopherom (američkim državnim tajnikom; op. a.) da ga neće prepustiti Hagu."  Zaprepaštena, Arbour pita  je  li  to  istina. Američki  general niječe ne objašnjavajući  što bi moglo navesti Karadžića na takve tvrdnje.

84 

 

Tokom  cijelog  susreta  novi  SACEUR  pokazuje  svoju  nesklonost  da  snage  NATO‐a  u  Bosni  igraju  ulogu pomagača pravosuđa. Tvrdi da nastavak uhićenja  izaziva opasnost da pokrene „treći svjetski rat", da  izazove „široku kampanju,  terora, nereda, prijetnji  čija bi meta bili  i civili  i međunarodni predstavnici".  I upozorava: „Mi  ne možemo  sebi  dopustiti  da  uništimo Dayton." Arbour  ga  podsjeća  da  je  „treći  svjetski  rat"  već  bio najavljen prije prvog uhićenja, u  julu. Ona naglašava da  ta uhićenja nisu važna  samo  za Sud, nego  i  za mir općenito. Louise Arbour daleko  je od pomisli da se velike sile spremaju  izvući Karadžića  iz Bosne kako bi ga sklonile od međunarodnog suda.  

U  septembru  1997. mjesec  dana  prije  parlamentarnih  izbora  u  Bosni  i Hercegovini,  vojni  ataše  pri  ruskoj ambasadi u Beogradu,  agent GRU,

85 

traži  susret  s Radovanom Karadžićem u  jednom manastiru  kako bi mu ponudio azil u Rusiji. On nagovara jednu od svojih veza, Petra Salapuru, pukovnika vojske bosanskih Srba, koji je bio pobočnik Ratka Mladića u vrijeme Srebrenice, da prenese tu poruku Karadžićevoj obitelji. I Amerikanci nastavljaju pregovore. Nakon što su odstranili Gourmelona, tražili su od Coddvja Shareara, šogora pomoćnika državnog tajnika Stroba Talbotta, da sada on preuzme ulogu mamca za Karadžića. Od  ljeta, on ga pokušava nagovoriti da promijeni  svoju odluku  i prihvati ponudu koju mu  je u maju prenijela Madeleine Albright  ‐da napusti Bosnu. Do posljednjeg  je susreta došlo 14. oktobra 1997., na dan  izbora u Bosni. Karadžić  leti zatim preko Srbije i Crne Gore, ne u Rusiju, nego u Bjelorusiju, vojnim avionom koji je unajmio Boris Jeljcin.  

Karadžiću se nimalo ne sviđa ovo izgnanstvo u Lukašenkovu zemlju. Početkom 1998. pakira kovčege i vraća se u Bosnu. Francuskoj nije nepoznat ni bijeg u Bjelorusiju ni povratak bjegunca u zemlju. Drugog aprila 1998. francuski  i  talijanski  kontingenti NATO‐a,  na  službi  u  sektoru  Pale,  oko  četiristo  ljudi  uz  blindirana  vozila  i helikoptere, zauzimaju tvornicu Famos u kojoj  je Karadžić  imao svoj ured. Rezultat upada  je zapljena oružja. Karadžić shvaća da se više neće moći, kao prije svojeg egzila, ponovno nastaniti u svojem sjedištu na Palama i kretati se pred očima sviju od ureda do svoje vile. Francuzi se boje kritike medija ako otkriju da je Karadžiću još uvijek dopušteno slobodno šetati zemljom natopljenom krvlju njegovih žrtava. Od tada bjegunac postaje oprezan. Više  se gotovo  i ne  služi  telefonom. Sto  je više moguće  izbjegava Pale, gdje dolazi  samo u kratke posjete obitelji. Povlači se u teško dostupna područja srpskog entiteta u Bosni, blizu granice sa Crnom Gorom i Srbijom, gdje nije u opasnosti da se susretne s novinarima.  

„Savjetovali su mu da se sakrije", objašnjava mnogo godina poslije jedan od njegovih bliskih prijatelja. „Prvih godina  on  je  čvrsto  vjerovao  u  sklopljeni  dogovor.  Živio  je  udobno  u  svojem  domu  na  Palama. Odlazio  je redovito u Predsjedništvo (u Banja Luku, na drugi kraj zemlje; op. a.). Često je susretao NATO‐ove vojnike  

82 Holbrooke Richard, ibid. str. 355.  

83 Skraćeno od Supreme Allied Commander Europe; vrhovni zapovjednik NATO‐snaga u Europi, (op. ur.)  

84 U Daytonu,  2.  novembra  1995. Warren  Christopher  i  Slobodan Milošević  razgovarali  su  o  udaljavanju  Karadžića  i Mladića.  

85 Radi se o Glavnoj obavještajna uprava Ruske Federacije ‐Glavnoje Razvedovatel'noje Upravlenie ‐(GRU). (op. ur.)  

koji ga nikada nisu pokušali uhititi. Čak i kad je putovao izvan Pala, nisu nikada pokušali zaustaviti njegov auto. (...) Uvjeren sam da on i dalje živi normalno u jednoj od zemalja s kojima je sklopio ugovor. Ali najteže mu je biti odvojen od obitelji", priča Božidar Vučurević,  jedan od Ka‐radžićevih suradnika.

86 

Desetog aprila, članak u listu Le Monde, koji su „namjestile" francuske tajne službe, otkriva da je Karadžić navodno našao utočište „u jednoj od istočnih zemalja koja bi mogla biti Bjelorusija". Informacija je zastarjela, ali omogućava Francuzima da se opravdaju.  

Članak u Le Mondeu dovodi u nezgodan položaj Amerikance. Francuzi nisu nimalo  zadovoljni Karadžićevim povratkom u njihov sektor, a Amerikanci su se uspjeli riješiti Mladića koji  je  još uvijek u  izbjeglištvu u Srbiji. Amerikanci  se  boje  da  će  Pariz  otkriti  zakulisne  dogovore.  Pariz  rado  optužuje Washington  da  se  opire Karadžićevu uhićenju. I Francuzi to povjeravaju Louise Arbour pri jednom susretu početkom 1999.: „Upravo su Amerikanci  zahtijevali  da  Karadžić  ne  bude  uhićen." Da  bi  odgovorili  Francuze  od  iznošenja  novih  otkrića, napadaju uoči posjeta francuskog ministra obrane Alai‐na Richarda Washingtonu.  

Dvadeset trećeg aprila 1998. Washington Post naslovljuje: „Tajni sastanak omogućava Karadžiću da  izbjegne uhićenje, jedan je Francuz navodno izazvao neuspjeh misije." Prošlogodišnja afera Gourmelon objavljuje se na sva  zvona,  u  obnovljenoj  verziji.  Jer  „detaljan  plan  Karadžićeva  uhićenja,  uključujući  i  informacije, mape, grafikone  i operativne podatke u obliku male narančaste knjižice debljine 1,5 cm", kao što  je opisao  Jeffrev Smith,  čista  su  fikcija,  Cilj  operacije  Amber  Star  nije  nikada  bilo  uhićenje  Karadžića,  a  Gourmelo‐nova povjeravanja nisu se smatrala izdajom jer nije bio pozvan da napusti Bosnu, gdje je ostao do decembra 1997. Ali američki su dužnosnici dobro pazili da to ne spomenu novinaru Washington Posta. Manipuliranje aferom Gourmelon pogodilo je cilj. Ako je Karadžić još uvijek na slobodi, to je zbog krivnje Francuza. U očima široke javnosti, Francuzi od sada snose najveću odgovornost za neuhićenje Karadžića. Prema tome, anglosaksonski tisak ne prestaje sumnjičiti Francuze za šurovanje sa Srbima, optuživati dvoličnost  i nedostatak pouzdanosti Francuza  koji  „puštaju  da  se  po  njihovou  sektoru  nesmetano  kreću  ratni  zločinci".

87 

Ovakvo  viđenje,  koje odolijeva vremenu, vraćat će se svaki put kad treba poslužiti kao protuteža glasinama o tajnom paktu između Karadžića  i  Amerikanaca,  koje  krišom  počinju  puštati  u medije  srodnici  optuženoga.  Suparništvo  između Francuza i Amerikanaca, kao među zapadnim službama, ponekad stvarno, ponekad prividno, spriječit će kroz više od deset godina da istina iziđe na vidjelo i služit će kao alibi za izostajenje rezultata. Tijekom deset godina, Amerikanci će vikati na sav glas da ne mogu s Francuzima dijeliti nikakvu informaciju o ratnim zločincima kako bi opravdali Karadžićev bijeg koji se nastavlja. Zapravo, ni Francuzi ni Amerikanci niti njihovi saveznici nisu bili spremni preuzeti vođenje operacije koja se tada smatrala previše rizičnom.  

Karadžić, bogati i utjecajni bjegunac  

Svi  napori  koje  je Washington  poduzeo  od  proljeća  1996.  propali  su  Ka‐radžićevim  povratkom  u  Bosnu. Začudo, Sjedinjene Američke Države i njihovi saveznici nisu osigurali način da zadrže Karadžića izvan Bosne. Na taj način mu dopuštaju da se vrati. Pa ipak, počevši od njegova povratka iz Bjeloru‐sije, Karadžić, optužen prije skoro  tri  godine,  počinje  živjeti  u  tajnosti.  Čini  se  da  od  tada  poštuje  uvjete  iz  svoje  izjave  iz  jula  1996.  i zadovoljava se objavljivanjem knjiga kao jedinim javnim uzimanjem riječi. Ali privid i u tome vara. Ako Karadžić ne drži više u svojim rukama sudbinu Bosne, on i dalje utječe na poslove srpskog entiteta. Zapadnjaci ne mogu to ne znati i čini se da se tome prilagođavaju. Postupni prestanak opasnosti za NATO 

86 Razgovor s Božidarom Vučurevićem, Slobodna Bosna, Sarajevo, 21. decembra 2006., str. 36. ‐37.  

87 Prosrpski stavovi francuskih vlasti, za koje su stalno optuživane, ne mogu opravdati to nepovjerenje jer takve stavove uvelike dijele  i britanske vlasti. Za razliku od Francuske, više knjiga  je posvećeno blagosti, dapače suučesništvu visokih britanskih dužnosnika u odnosu na Miloševićev  režim. Zadnje objavljeno djelo: Hodge Carole, Britain and  the Balkans, 1991 until the Present, Routledge, London, New York, 2006.  

ove trupe i za proces mira, koji je neko uhićenje moglo izazvati prvih mjeseci, dapače, prvih godina nakon rata, nije doveo do promjene strategije.  

Upozoren da mora postati nevidljiv, Karadžić se dosađuje u svojim brdi‐Ima, daleko od bliskih ljudi. Sve češće prelazi  na  drugu  stranu  granice  gdje  lima mnogo  saveznika  i  gdje  je  i  dalje  vrlo  popularan. U  Crnoj Gori, njegovoj  rodnoj  zemlji,  gdje  još  živi  njegova  majka  i  najveći  dio  njegove  rodbine,  još  uvijek  nailazi  na susretljivost vlasti. Uz to, lokalno svećenstvo iskazuje mu svesrdno poštovanje i uvijek je spremno prihvatiti ga u  svojim  nedostupnim manastirima  u  Crnoj  Gori,  kao  i  u  Srbiji.  Upravo  pred  silnom  gomilom  !  crkvenih dostojanstvenika  i  uzvanika,  Karadžić  je  1997.  u  crnogorskom manastiru Oštrog,  proslavio  krštenje  svojeg prvog unuka.  Jednako  je siguran  i | u Srbiji. Miloševićeve  tajne  službe, koje  su nadživjele  izvlaštenje svojeg šefa, pružaju mu dragocjenu pomoć. Tako Karadžić može redovito odlaziti u Beograd  i prisustvovati rođenju drugog unuka početkom augusta 2002. Posvuda  i  se može osloniti na mrežu odanih  ljudi koja  čini njegovu tjelesnu stražu, rukovodi njegovom zaštitom i njegovim putovanjima. Ali ta je operacija skupa. Pogotovo otkad je napustio Pale, stoji stotine hiljada eura godišnje, prema zapadnim službama.  

Karadžić crpi  iz blagajne Republike Srpske, srpskog entiteta u Bosni. Između 1998. i 1999. stavljeno mu je na raspolaganje više miliona eura. Slobodan Milošević mašio se za džep i pribavio mu milion eura. U martu 1998., upravo nakon Karadžićeva povratka u Bosnu, Momčilo Krajišnik,  jedan od njegovih bivših glavnih pomagača, traži, u pismu upućenom Nikoli  Šainoviću,  tada Miloševićevu  zamjeniku premijera, milion  eura  kao udio u „sudskoj zaštiti" Radovana Karadžića pred „samoproglašenim sudom" u Hagu. Sljedećeg mjeseca, Beogradska banka, bivša banka Slobodana Miloševića kojom upravlja njegova vjerna prijateljica Borka Vučić, uplaćuje taj iznos u obliku zajma namijenjenog „obnovi srpskog Sarajeva" Komercijalnoj banci „srpskog  Sarajeva", na  ruke Karadžićeva bivšeg ministra pravde Momčila Mandića.

88 

Novac nikada neće biti vraćen ni uplaćen za rekonstrukciju dijela Sarajeva koji  je ostao pod srpskom kontrolom. U dogovoru s predsjednikom Vlade Republike Srpske, iznos je prebačen za zaštitu bjegunca.  

Cijela mreža  javnih poduzeća usmjerava dio  svojih prihoda u Karadžiće‐vu korist. Privatna  su poduzeća  isto tako morala  dati  svoj  prilog,  ponekad  silom,  prinuđena  plaćenicima  iz  Karadžićeve  zaštićene mreže,  pod izgovorom da su, zahvaljujući pokroviteljstvu bivšeg vode za vrijeme rata mogli (nedopušteno) nagomilati svoj kapital. Njegov prijatelj Dragomir Kojić, bivši šef njegove policije, bio  je  jedan od glavnih davatelja. On  tada upravlja Unipakom, poduzećem za razminiranje koje  je nagomilalo milione dolara ugovorima o podzakupu s Roncom, američkim poduzećem iz Virginije, specijaliziranimza humanitarne operacije razminiravanja, a koje je subvencionirao  State  Department,  i  s  grčkim  poduzećem  kao  što  je  IMI  koje  se  koristilo  europskim subvencijama.

89 

 

Čini  se  da  ovo  kolanje  novca  nije  privuklo  pozornost međunarodnih  usta‐nova  koje  su  toj  zemlji  donosile sredstva neposredno nakon rata,  i koje su mo‐rale strogo nadzirati ne samo političke vlasti nego  i kretanje  i upotrebu  državnog  novca.  Velike  sile,  tako  spremne  neutralizirati  Karadžićev  utjecaj  nakon  mirovnih sporazuma,  nimalo  se  nisu  začudile  vidjevši  kako  bliski  suradnici  Radovana  Karadžića  nadziru  najveći  dio ekonomske moći srpskog entiteta u Bosni. Tek su se 2003., osam godina nakon njegove optužbe, zapadnjaci poče‐li  zanimati  za mrežu  financijske  podrške  Radovanu  Karadžiću.  Ali  bjegunac  i  dalje  nastavlja  dobivati mirovinu predsjednika srpskog entiteta koji je osnovao i kojim je upravljao za vrijeme etničkog čišćenja. I nitko mu  ne  osporava  taj  iznos. Međutim,  središnji mirovinski  fond  izračunao  je  njegove  godišnje  prihode  na temelju položaja u službi od 6. aprila 1992. do 10. novembra 2001, iako ga je 1996. na položaju predsjednika  

88 Momčila Krajišnika je 2006. ICTY osudio na dvadeset i sedam godina zatvora zbog zločina protiv čovječnosti u Bosni. 

Nikoli Šainoviču sudi se pred ICTY‐em za zločine protiv čovječnosti na Kosovu, a Momčila Mandića je bosansko pravosuđe 

optužilo za zločine protiv čovječnosti. 89 Dragomir Kojić će se tek od sredine 2003. pojaviti na popisu osoba osumnjičenih 

da financiraju Karadžićev bijeg, a kojima je zabranjen ulazak u Europsku uniju i u SAD. Prije toga, Kojićevu učinkovitost u 

operacijama razminiranja okolice Sarajeva više su puta pozdravljali predstavnici međunarodne zajednice, koji su 

zaboravljali da su Kojić i njegovi ljudi sami sudjelovali u miniranju kako bi održali opsadu bosanske prijestolnice.  

srpskog entiteta zamijenila Biljana Plavšić. Karadžić nije nikad nestao iz službenih popisa: njegovi administra‐tivni dokumenti redovito se ažuriraju, a liječnička komora izdaje mu svake godine profesionalnu iskaznicu.  

Konačno,  za  svih ovih dvanaest godina bijega Karadžić nije nikada prestao utjecati na politički  i ekonomski život  srpskog entiteta u Bosni.  „Nemojte  zamišljati da  se on  skriva u nekoj  rupi  kao  Sadam Husein. On  se slobodno kreće, piše, viđa svoju obitelj", često nas podsjeća Carla del Ponte ne otkrivajući da on ima vremena čak i za primanje svojih ljubavnica. Nakon povratka u Bosnu bjegunac se prestao služiti telefonom. Od tada sa svojim bližnjima komunicira porukama  ili pismima. Njegova brojna pisma  koja  je NATO uhvatio  svjedoče o Karadžićevoj  djelatnosti  na  svim  područjima.  On  komentira  političke  događaje  i  aktualnosti,  savjetuje financijske  operacije  i  kupovanje  zemljišta,  raspravlja  o  održavanju  obiteljskog  imutka,  prenosi  političke smjernice, daje zapovijedi u vezi sa svojom obranom. Čini se da  je Karadžić prvih godina ozbiljno sumnjao u svoju nekažnjivost, tako da se bavio pripremanjem svoje obrane i osiguravanjem da na njoj rade međunarodni odvjetnici  i  da  za  to  budu  plaćeni.  Pisma  pokazuju  da  nema  nikakvih  teškoća  u  komuniciranju  s  bliskim osobama  i  da  je  nastavio  održavati  izravne  kontakte  sa  svojom  obitelji.  Svakog  januara,  na  dan  svojega krštenja,  sastaje  se  sa  svojima. Mnoga  od  tih  pisama  omogućuju  da  se  upoznaju  njegove  navike  i  da  se predvide neka njegova premještanja. Ona su također mogla dovesti do njegova hvatanja. Ali, svaki put kad se neki kontingent NATO‐a domogao dokumenata, predao bi  

ih  svojim  nacionalnim  vlastima,  koje  bi  ih  proglasile  tajnama  obrane.  ICTY  je  dobio  samo  vrlo mali  dio, nekoliko godina poslije, kad informacije što su ih sadržavala nisu više imale nikakve vrijednosti. Ujesen 2005., kad  je Carla del Ponte prijetila da će otkriti  istinu o hajki na Karadžića,  iznenadno  joj  je dostavljeno desetak fascikala  koji  su  sadržavali  pisma  i  druge  osobne  dokumente  što  su  pripadali  bjeguncu.  Ti  su  dokumenti naknadno objasnili funkcioniranje mreža Karadžićeve zaštite.  

Nova i posljednja smrtonosna kampanja Slobodana Miloševića na Kosovu u ljeto 1998. odvraća pažnju s Bosne i Hercegovine. NATO se sprema intervenirati protiv Miloševićevih snaga i više se ne nastoji čak niti pretvarati da hvata Radovana Karadžića. Očajna, Louise Arbour odlučuje, samo nekoliko  tjedana nakon što  je optužila Slobodana Miloševića, pokušati uvjeriti Karadžića da se preda. Ona zadužuje člana svojeg ureda, Amerikanca Paula Nella, da stupi u kontakt s Radovanom Karadžićem. Došlo je do nekoliko tajnih susreta, ali bez rezultata. Događali  su  se  između  Trebinja  i Bileće,  u  blizini  jezera,  zatim  zapadnije,  u manastiru  na  putu  koji  vodi  u Stolac, zatim u području Foča  ‐Višegrad, u hotelu u blizini Kule Banje  i, napokon, u Crnoj Gori, na visovima planine Žabljak. Pri svakom premještanju, istražitelju su povezali oči, njegovi pratioci mijenjaju rute i nekoliko puta  mijenjaju  vozilo.  Za  vrijeme  njihova  posljednjeg  susreta,  Radovan  Karadžić  ponovno  podsjeća  na sporazum  s  Richardom  Holbrookeom,  iz  novembra  1995.  U  izvještaju  o  svojoj  misiji  Paul  Nell  sažima Karadžićeve  riječi: „Malo prije Daytona, američki diplomat mu  je obećao da nikada neće biti uhićen ako  se bude držao postrani."  

Ured  Louise Arbour  traži od NATO‐ova  zapovjednika u Bosni, generala Meigsa, da  se dogovore o načinima Karadžićeva prebacivanja u Hag. On javlja da treba dobiti zeleno svjetlo osobno od Clintona prije nego što se poduzme  bilo  kakva  akcija  koja  uključuje  Karadžića.  Louise  Arbour  napušta  svoje mjesto  povjeravajući  taj projekt Carli del Ponte koja je stigla u Hag 14. septembra 1999.  

Sretna je okolnost što je nova tužiteljica Švicarka, a Karadžić je razmatrao mogućnost da se preda baš u Švicarsku. Optuženik ne želi  izgledati kao kukavica  i traži da njegova predaja bude prikazana kao uhićenje. No, nema nimalo povjerenja u NATO i boji se za svoj život. Za vrijeme posljednjeg susreta s izaslanikom Louise Arbour, početkom septembra 1999., Karadžić do u potankosti raspravlja o načinu svoje predaje. Ponovno  traži da početak suđenja  čeka u kućnom pritvoru  i tristo hiljada njemačkih maraka kako bi osigurao svoju zaštitu. Nova tužiteljica željela bi iskoristiti sljedeći susret, ako se bude održavao  u  Bosni,  da  ga  prijetnjom  neposrednog  uhićenja  prisili  na  predaju.  Dvadeset  drugog septembra  1999.  ona  traži  pomoć  generala  Meigsa  koji  potvrđuje  da  je  potrebna  Clintonova suglasnost  za  bilo  kakvu  akciju  protiv  Radovana  Karadžića  ako  se  događa  u  američkom  sektoru. General Meigs, međutim, preporučuje da  se  savjetuju  s Parizom  jer  će Karadžić  vjerovatno biti u francuskom sektoru. Carla del Ponte primljena  je 29.  februara 2000. u Elizejskoj palači. Chirac bez 

okolišanja optužuje Amerikance da priječe Karadžiće‐vo uhićenje. Kao dokaz kaže da je Francuska ,,u prošlosti poticala Amerikance da djeluju", ali oni nisu makli ni prstom. Chirac priznaje da je uvjeren da  je  nekakav  sporazum  sklopljen  u  vrijeme  dejtonskih  pregovora,  ali  da  nema  čvrstog  dokaza. Dvadeset  trećeg  marta  2000.  Carla  Del  Ponte  otvoreno  postavlja  to  pitanje  Wesleyju  Clarku, zapovjedniku savezničkih snaga u Europi (SACEUR). Američki general to poriče i optužuje Chiraca da se sporazumio s Karadžićem i Mladićem kako bi, uoči ceremonije potpisivanja mirovnih sporazuma u Parizu, postigao oslobađanje francuskih pilota, koji su od augusta 1995. u srpskom zarobljeništvu. On dodaje da je francusko protivljenje motivirano i ekonomskim interesima Francuske u Srbiji i u Rusiji. Ali ponavlja da je potrebno Clintonovo zeleno svjetlo. Da bi ipak dokazao kako su Chira‐cove optužbe protiv Amerikanaca neosnovane, general Wesley Clark traži od Pariza da naredi francuskim trupama da što prije uhite Radovana Karadžića. U pismu od 24. marta 2000. naslovljenom na zapovjednika francuskog  Glavnog  stožera  generala  Jean‐Pierrea  Kelchea,  koje  je  on  odmah  dostavio  Carli  del Ponte,  piše:  „Nakon  naših  rasprava  i  u  želji  da  razjasnim  svoje  namjere,  ja  vas  ovim  pismom ovlašćujem da poduzmete sve akcije potrebne za hvatanje Radovana Karadžića čim vaše snage budu mogle to  izvršiti, na temelju optužnice  ICTY‐a, podignute protiv njega. Bio bih vam zahvalan da me obavještavate  u  skladu  s  procedurom."  To  je  samo  uzaludan  pokušaj,  i  Clark  to  zna. Washington objašnjava:  „Francuzi  imaju  u  Karadžićevoj  okolini  vezu,  jednog  od  njegovih  tjelesnih  čuvara. Ako zatraže pomoć SAD‐a, mi ćemo  im  je dati, ali  istina  je da Francuzi ne žele našu pomoć. Oni nastoje postići Karadžićevu predaju." Karadžić je, u međuvremenu, prekinuo sve kontakte s Paulom Nellom, izaslanikom tužiteljičina ureda. To je bio posljednji susret s nekim predstavnikom ICTY‐a.  

Pasivnost velikih sila za vrijeme sukoba dovela je do mnogih prljavih nagodbi koje će, kad se jednom vrati mir, dovesti do novih. Jučerašnja nemoć rađa današnju nemoć, zatvarajući političare u zatvoreni krug iz kojeg nastoje izaći neprestano se opravdavajući. Svaka velika sila ima svoje vlastite dugove uz one  koje dijele  sve  zajedno. Amerikanci  i  Francuzi uzaludno prebacuju  krivnju  jedni ne druge dok sporazumno  nastoje  ograničiti  djelovanje  pravosuđa  kako  bi  prikrili  svoje  prijašnje  postupke. Francuska nije nikada željela otkloniti sumnju s okolnosti oslobađanja pilota 12. decembra 1995., dva dana prije potpisivanja Dejtonskog sporazuma u salonu Elizejske palače u Parizu. Frederic Chiffot  i Jose Souvignet sudjelovali su u NATO‐ovoj operaciji protiv srpskih položaja u Bosni kad je 30. augusta 1995.  srušen  njihov Mirage.  Pronašli  su  ih  seljaci,  predali  ljudima Ratka Mladića  i  njegovoj  službi osiguranja. Radovan Karadžić, dakle, nije bio u poziciji da  se  cjenka.  Izaslanici  Jacquesa Chiraca  ili francuskih  službi,  bivši  prefekt  Jean‐Charles Marchiani,  general  u mirovini  Pierre‐Marie  Gallois  i drugi,  shvatili  su  to  nakon  što  su  tjednima  s  njime  vodili  pregovore  za  vrijeme  kojih  je  tražio prestanak  progona  pred  ICTY.  Pariz  je  konačno  tražio  od  Beograda,  uz  prijateljsko  posredovanje Moskve,  da  nagovori  Mladića  da  pusti  dva  časnika.  Prema  nizu  telefonskih  razgovora,  koji  su prisluškivani  u  to  vrijeme,  a  izneseni  krajem  juna  2003.  na  suđenju Miloševiću,  i Ratko Mladić  je pokušao  pregovarati  o  svojem  neka‐žnjavanju  u  zamjenu  za  oslobađanje  pilota.  U  telefonskim razgovorima  iz  decembra  1995. među  srpskim  rukovodiocima  spominju  se  Chiracova  obeća‐uja. Komandant  Generalštaba  Armije, Momčilo  Perišić,  rekao  je  9.  decembra  navečer  Zoranu  Liliću, predsjedniku Federacije Srbije  i Crne Gore, da Mladić, u zamjenu za pilote, traži „čvrsta  jamstva da neće biti izručen Sudu". Lilić se čudi jer su mu „svi ‐Chirac, Milošević, Perišić i sam Lilić ‐dali svoju ri‐ječ". U  telefonskom  razgovoru s Lilićem, nekoliko  trenutaka poslije, Milošević odobrava Mladićeve zahtjeve  i  sugerira  svojem  sugovorniku da mu  izda pisa‐no  jamstvo. Ne  čekajući,  Lilić obavještava Perišića  i naglašava da  će Mladić dobiti „pisani dokument, a uz  to  i  riječ predsjednika Miloševića  i Chiraca". Iste večeri 11. decembra 1995. Miloševićeva supruga Mira Marković poziva Mladićeva šefa Štaba Rajka Banduku: „Ne dolazi u obzir da Mladić ode u Hag, nema nikakva razloga da piloti ne budu razmijenjeni  pod  tim  uvjetom."  Za‐tim  izjavljuje  da,  kad Mladić  dobije  jamstva,  piloti moraju  biti predani Francuzima. Pariz  je to uvijek poricao. Pri susretu s Carlom del Ponte u Elizejskoj palači 25. 

juna  2003.  Jacques  Chirac  izričito  kaže  da  Francuska  nije  nikad  pregovarala  o  oslobađanju  svojih pilota u zamjenu za Mladićevu propusnicu. „Znam ja tu priču, to pričaju onaj razbojnik (Jean‐Charles; op. a.) Marchiani i (Charles; op. a.) Pasqua, a bio je i neki Rus (Arkadij Gajdamak; op. a.) u toj priči. No bio sam bijesan i tražili smo bezuvjetno oslobađanje pilota!" uzviknuo je tada Chirac.  

 

Hajka na Mladića  

Nakon  završetka  NATO‐ove  intervencije  na  Kosovu  u  proljeće  1999.  zapadni  dužnosnici  obnavljaju  svoja obećanja da će poštivati zahtjeve pravosuđa, ali,  iza kulisa, ne mijenjaju svoju politiku odbijanja. U februaru 2000.  za  vrijeme  jednog  posjeta Nizozemskoj  Jacques  Chirac  ponovno  potvrđuje  „odlučnost  Francuske  da učini  sve  kako  bi  pomogla  u  uhićenju  traženih  osoba,  a  osobito  onoga  koji  utjelovljuje  etničko  čišćenje  u njegovu najgnusnijem obliku,  tj. Radovana Karadžića". Wesley Clark u  aprilu pojačava  ton:  „Karadžićevo  je uhićenje pitanje dana." A George Tenet, šef CIA‐e, pri susretu s Carlom del Ponte 26. septembra u Langlayu, dodaje:  „Ja  takve  ljude progonim diljem  svijeta. Zašto  se ne uspijeva uhititi ni Bin  Ladena? Trebalo nam  je sedam dana da uhvatimo Noriegu  s dvadeset hiljada marinaca u  zemlji  koja  je bila naša... Karadžić  je moj prioritet  broj  jedan. On  je  u  središtu  svih  naših  napora.  To  je  jedna  od  najtežih  operacija. On  nikada  ne razgovara  telefonski, ne potpisuje nikada dokumente  (sic). Međutim,  ako Miloševića  svrgnu  s  vlasti,  svi  će štakori napustiti brod." U maju 2001., na novom sastanku nakon američkih izbora, George Tenet ponavlja: „Za Bushovu administraciju, kao  i za CIA‐u, Karadžić  i Mladić spadaju u najviše prioritete." Zatim naglašava  i ne sumnjajući što će se dogoditi 11. septembra: „Karadžić je za mene važniji od Mladića i važniji od Bin Ladena." Britanski premijer isto tako uvjerava Carlu del Ponte u svoju podršku. U pismu datiranom 19. decembra 2001. Tonv Blair piše: „Naročito me zabrinjava činjenica da Karadžić  i Mladić  još uvijek nisu uhićeni. Mi smo  jasno ukazali  Koštunici  (predsjedniku  Srbije  i  Grne  Gore,  u  vrijeme  njegova  posjeta  Velikoj  Britaniji,  potkraj novembra,  op.  a.)  da  njihova  sloboda  otežava  stabilizaciju  situacije  u  Bosni.  Mi  smo  suočili  vlasti  s informacijama koje pokazuju da elementi  Jugoslavenske armije osiguravaju Mladićevu  zaštitu.  I dalje  ćemo ustrajati u tome."  

Nakon  što  je  u  oktobru  2000.  svrgnut  s  vlasti,  Slobodana Miloševića  izručio  je Hagu  28.  juna  2000.  srpski premijer Zoran Đinđić. Taj preokret kao da najavljuje moguće otvaranje. Bjegunci koji su našli utočište u Srbiji sad  su  već  na  dohvat  ruci  pravde.  To  barem  vjeruje  Carla  del  Ponte  koja  odlučuje  pokušati  nagovoriti srbijansku vladu da uhiti Ratka Mladića koji se javno pokazuje u Beogradu.  

Nakon  odlaska  iz  Bosne  u martu  1997. Mladić  živi  u  Srbiji  pod  zaštitom  najviših  državnih  vlasti.  Slobodan Milošević gaji veliko divljenje prema krvoločnome generalu. Uoči njegove smrti u Hagu, u martu 2006., rekao je  svojim  zatvorskim  drugovima:  „Ratko Mladić  je  veliki  zapovjednik,  pravi  džentlmen."  Njegov  nasljednik Vojislav Koštunica,  izabran u oktobru 2000., ne mijenja strukture. Pedesetak najvjernijih Mladićevih članova osiguranja  slijedilo ga  je u Srbiju. Nastanili  su  se u vojarni na Topčideru, u  srpskoj prijestolnici. Beogradska armija osigurava  im  logistiku, putovanja, nadzor. Ratko Mladić  živi u  svojoj beogradskoj vili, u Ulici Blagoja Parovića 11‐7A, u rezidencijalnoj četvrti Banovo Brdo gdje je vojska izgradila kuće za svoje visoke časnike. Kad u  aprilu  1999.  NATO  pokreće  operaciju  bombardiranja  Savezničke  snage,  ciljaju  se  ponajprije  vojne infrastrukture i postrojenja. Mete su gađane sve do Beograda. Ratko Mladić preselio se odmah u unutrašnjost. U početku boravi u odmaralištu Stragarima, blizu gradića Topole, zatim se preselio u drugo vojno odmaralište, u Rajcu blizu Valjeva. Nakon što su završila ratna djelovanja, Ratko Mladić provodi vrijeme između Beograda i unutrašnjosti. Često  je gost generala Živanovića, svojeg prijatelja koji  je zapovijedao Drinskim korpusom do jutra  kad  je  započeo  genocid  u  Srebrenici,  a  koji  ima  kuću  u  blizini Gornjeg Milanovca.  Redovito  odlazi  u područje Valjeva  gdje  boravi  kod  drugih  srpskih  generala  i  kod  generala  Petra Gračanina,  bivšeg ministra, prijatelja obitelji Milošević i savjetnika u sjeni svih usporednih mreža. Upravo u tu pokrajinu u središtu Srbije, povukao se na nekoliko tjedana u vrijeme izručivanja Slobodana Miloševića ICTY‐u., 28. juna 2001. Nakon što ga  je  predsjednik  države  Vojislav  Koštunica  uvjerio  da  neće  biti  predan Hagu, Mladić  se  konačno  vratio  u Beograd.  Iz budžeta Vojske Republike Srpske pronevjereno  je 75 000 konvertibilnih maraka, valute Bosne  i Hercegovine (oko 36 000 eura), kako bi mu se kupio automobil koja će on zatim darovati sinu.  

Kad se Mladić u proljeće 2001., a zatim 2002. liječio u Vojnoj bolnici u Beogradu, nije se koristio podzemnim ulazom na razini garaža, nego je ulazio na glavna vrata. Isto tako, Mladić se pokazuje i na vjenčanju svojeg sina Darka,  a  nazoči  i  svečanostima  u  Domu  Armije,  smještenom  u  srcu  Beograda.  Obilazi  restorane  u  svojoj četvrti, ide na nogometne utakmice. Beograđani ga redovito susreću. Njegovo često pojavljivanje predstavlja izrugivanje  međunarodnoj  zajednici.  Snage  NATO‐a  poslane  u  susjednu  Bosnu  i  Hercegovinu  ne  mogu djelovati u Srbiji,  čak  i kad bi htjele. Na  taj način mogu otkloniti ponudu Zorana Đinđića Carli del Ponte 28. juna  2001.  Srpski  premijer  koji  sredinom  popodneva  telefonira  tužiteljici  da  je  obavijesti  o  izručenju Slobodana Miloševića  na  Sud,  predlaže  joj  da  u  isti mah  isporuči Mladića.  „Ako NATO može  djelovati  bez odgode, u roku od četiri sata", sugerira on. Mladić je tada kod kuće u Beogradu.  

Mladić ubrzo postaje razlog neslaganja između Vojislava Koštunice, predsjednika Savezne Države Srbije i Crne Gore,  i  Zorana  Đinđića,  srpskog  premijera.  Đinđić  zna  da  njegova  zemlja  neće  naći  svoje  mjesto  na međunarodnoj  sceni  ako  daje  utočište  najodgovornijem  za  pokolj  u  Srebrenici,  kojega  traži međunarodno pravosuđe. Već prije nego  što  je  izručio Miloševića Hagu, on  traži od Koštunice da ukine  zaštitu odobrenu Mladiću koju financira savezni budžet te da ga umirovi.  

Mladić  nije  nikada  prestao  biti  aktivan  časnik  jugoslavenske  vojske,  čak  ni  u  vrijeme  najžešćeg  etničkog čišćenja. Za vrijeme rata kad  je zapovijedao vojskom bosanskih Srba  i  činilo se da ovisi o samoproglašenom predsjedniku bosanskih Srba Radovanu Karadžiću, Mladić  je ostao pod pokroviteljstvom Beograda. Svako od njegovih  unapređenja,  poput  onog  od  16.  juna  1994.  koje  mu  je  pribavilo  treću  generalsku  zvjezdicu, doneseno  je odlukom potpisanom  rukom predsjednika Savezne Države Srbije  i Crne Gore. Mladić  je  i dalje pripadao jugoslavenskoj vojsci, samo je dodijeljen Srbima u Bosni, kao i gotovo svi kadrovi njegove vojske koji su sijali smrt u Bosni. Sedam godina poslije, 16.  juna 2001., ponovno predsjednik države Vojislav Koštunica potpisuje dekret ovlašćujući njegovo umirovljenje  i povlačenje njegova dosjea  iz  službenih  registara Vojske Jugoslavije.  Ali  Koštunica,  koji  je  to  napravio  pod  pritiskom  Đinđića,  ne  žuri.  Administrativna  procedura dovršena je tek godinu dana poslije, 29. maja 2002., nakon novih prijetnji srpskog premijera.  

„Zapanjuje  spoznaja  da  Ratko Mladić  može  i  dalje  sasvim  bezbrižno  živjeti  u  Beogradu,  pod  službenom zaštitom  Jugoslavenske  armije,  čiji  je  i dalje  aktivni  časnik", optužuje u novembru 2001. Carla del Ponte u Parizu  i  u  Washingtonu.  I  upozorava  pred  Vijećem  sigurnosti  27.  novembra:  „Ako  smo  stvarno  odlučni primijeniti  zakon  protiv  onih  koji  su  počinili  djela  genocida  ili  zločine  protiv  čovječnosti  ili  terorizma  i  ako želimo  uspostaviti  trajnu  stabilnost  na  Balkanu,  jednostavno  ne možemo  dopustitu  Radovanu  Karadžiću  i Ratku Mladiću da  izbjegnu pravdi  i ne možemo konstruktivno razgovarati o dovršavanja mandata ICTY‐a dok njima ne budu suđeno u Hagu."  

Đindić je već obećao Carli del Ponte da će joj predati Mladića, ali je tražio malo vremena. „Mladić je u Srbiji i moram dobiti politički  konsenzus  za njegovo  izručivanje Hagu. A  to  će biti  teško, da ne  kažem nemoguće. Koštunica je nerazuman i neće krenuti na Mladića. A uz to, on misli da su dani ICTY‐a i vaši odbrojani." Đinđić zna da bi  sudjelovanje  srpske policije  u Mladićevu uhićenju  izazvala odgovor  vojske. On pokušava najprije uvjeriti Koštunicu da  se podčini međunarodnim pravilima  i da  što prije  započne  suradnju  s  ICTY‐em. SAD  i dalje uvjetuje svoju ekonomsku pomoć tom suradnjom, o tome ovisi sudbina Srbije. Dvadesetak optuženika koji bježe od Haga bezbrižno živi u Srbiji. Đinđić se nada da će Koštunica ubrzo pristati da isporuči sitne ribe, a zatim će se odlučiti isporučiti i Mladića. Ili da će Mladić, kad ga napusti vojska, otići iz Srbije.  

U  januaru 2002. Đindić u New Yorku najavljuje Carli del Ponte svoj plan: „Tražio sam od Amerikanaca da mi pomognu  lokalizirati Mladića, ali oni kažu da ne znaju gdje se nalazi. Međutim, sklopili smo sporazum s CIA‐om. Ako Mladić bude izvan Srbije, CIA će djelovati. Nebojša Pavković (tadašnji komadant Generalštaba Vojske Jugoslavije; op. a.) poslat će dvije stotine ljudi i postaviti mu ultimatum: ili napusti Srbiju, ili ćemo te uhapsiti. Nadamo  se da  će otići. Bit  će ga  lakše uhapsiti u Republici Srpskoj  jer  se  tamo ne može, poput Karadžića, osloniti na široku mrežu podrške."  

Mladić nema nipošto namjeru predati se ili napustiti Srbiju, gdje se osjeća na sigurnome. Četvrtog juna 2002. u Beogradu on  vlastoručno potpisuje  svoje umirovljenje  i  imenuje  tri opunomoćenika  za primanje njegove penzije: suprugu Bosiljku, sina Darka i šefa jedinice zadužene za njegovu sigurnost. Njegov položaj optuženika 

u bijegu nimalo ga ne sprečava da doslovno prati proceduru. U svakoj etapi, Mladić potpisuje svoje zahtjeve, potvrđuje primitak odluka, ostavlja svoju osobnu adresu. Vojni odjel zadužen za njegovu sigurnost raspušten je  i  napušta  neko  vrijeme  vojarnu  u  Topčideru.  Srpski  premijer  Zoran  Đindić  zaprijetio  je  da  će  prestati uplaćivanje  iz Srbije u savezni budžet ako novac bude  i dalje upotrebljavan za financiranje Mladićeva bijega. Ali uz Koštuničinu neograničenu punomoć, armija nalazi druge kanale financiranja. Jedinica je odmah ponovno uspostavljena kao skupina dobrovoljaca, plaćenih iz vojnih crnih fondova.  

Sljedećih dana Mladić u samom srcu Beograda slavi svoj odlazak u mirovinu u restoranu Doma Armije, nešto niže  od  Trga  Republike,  sa  suprugom  i  starim  drugovima. On  i  dalje  posjećuje  Bevandu  na  Banovu  brdu. Dvadeset prvog oktobra 2002. ruča u Miloševom konaku, u četvrti Košutnjak, na 500 metara zračne linije od rezidencije  švicarskog veleposlanika gdje Carla del Ponte  razgovara  s međunarodnim diplomatima na kraju svojeg posjeta Beogradu. Dvanaestog marta 2003. premijer Zoran Đindić ubijen je usred dana pred zgradom srpske  vlade.  Srpska  policija  započinje  golemu  policijsku  akciju.  Više  od  hiljadu  osoba  pritvoreno  je  širom zemlje. Većinom  su  to  članovi organiziranog  kriminala. Ali uhićeni  su  i bivši  šef Miloševićeve  tajne policije Jovica Stanišić i njegova desna ruka Frenki Šimatović. Mladić ne želi riskirati. Sklanja se na Bežanijsku kosu, u predgrađe Beograda, na putu  između središta grada  i aerodroma, u kuću  jednog generala u mirovini. Zatim kupuje nekoliko  jutara  zemlje,  između Valjeva  i  Loznice, nedaleko od granice  s Bosnom, gdje neko vrijeme uzgaja pčele.  

Dugo su zapadnjaci odbijali priznati da Mladić potpuno nekažnjeno boravi u Srbiji. Čak i ako su ga lako mogli susresti u Beogradu. Čak  i ako su Zoran Đinđić  i njegovi ministri  to  rado potvrđivali. Ali, svaki put kad  ih  je Carla  del  Ponte  pozivala  na  djelovanje,  oni  su  zahtijevali  opipljive  dokaze.  Tridesetog  novembra  2001. francuski ministar obrane Alain Richard  želeći poštedjeti predsjednika Koštunicu, unatoč njegovu odbijanju suradnje s ICTY‐em, za vrijeme susreta u Parizu dobacio je Carli del Ponte: „Ako je Mladić doista u Beogradu, pokažite nam njegovu  fotografiju. Moja  će  zemlja  izvršiti pritisak kad budemo  imali pouzdane  i provjerljive dokaze." A  francuski  je ministar bio upravo primio  izvještaj generala Philippea Rondota, zapovjednika speci‐jalnih  operacija,  koji  ne  ostavlja  više  nikakvih  sumnji  o  Mladićevoj  prisutnosti  u  Srbiji.  Krajem  2002. prijestolnice  ne mogu  više  negirati  očigledno. Otad  su  one  prisiljene  vršiti  pritisak  na  vlasti  koje  otvoreno izbjegavaju zakon, odbijajući izvršiti međunarodni nalog za uhićenje generala optuženog za genocid.  

„Slučaj Karadžić"  

U Bosni i Hercegovini, velike sile ostaju na svojim pozicijama. Početkom 2001. francuske službe tvrde da su lokalizirale Karadžića zahvaljujući uređaju GSP‐a postavljenom pod automobil jedne od njemu bliskih osoba. Ali operacija hvatanja poništena  je po zapovijedi  Jacquesa Chiraca  jer bi ona prisilila francuske komandose da prijeđu u sektor pod američkom kontrolom. Na čelu međunarodnih snaga u Bosni (SFOR) američki general Dodson u julu 2001. objašnjava Carli del Ponte: „Nismo više zabrinuti da  ćemo morati  pretrpjeti  gubitke  jer  su  naši  ljudi  već  dobro  uvježbani. Ali  Karadžić  uživa  status junaka, postoji opasnost teške političke krize u slučaju uhićenja." Unatoč tome što  je Srbija  izručila Slobodana Miloševića,  zapadni dužnosnici  tvrdoglavo  traže alternative Karadžićevu uhićenju. Nova američka  administracija  nije  međutim  našla  ništa  bolje  nego  da  ga  nizom  pisama  i  susreta  s njegovom obitelji moli da  se preda. Pierre Richard Prosper, novi američki veleposlanik  zadužen  za pitanja  međunarodnog  pravosuđa,  piše  14.  decembra  2001.  Ljiljani  Karadžić  da  je  nagovori  da pozove svojeg supruga na predaju: „Gospođo Karadžić, predaja vašeg supruga Hagu neizbježna je, ali može izabrati način na koji će tamo otići. Bilo bi u interesu vaše obitelji i onih koji je okružuju da se ta predaja vrši u potpunoj sigurnosti  i dostojanstvu, a ne operacijom u kojoj bi on  ili drugi mogli biti ranjeni. Umjesto da uzmiče od Međunarodnog  suda, vaš bi  se  suprug morao predati  i braniti svoj stav  pred  Sudom.  Time  bi  olakšao  i  teret  koji  pritišće  njegovu  obitelj  i  njegove  pristaše  koji,  u protivnom slučaju, riskiraju posljedice pravnih i financijskih akcija koje će se poduzeti protiv njih. Isto 

tako  uklonio  bi  i  prepreku  razvoju  Republike  Srpske  i  omogućio  joj  da  postane  odgovoran  i prosperitetan element Bosne i Hercegovine. Želio bih se susresti s vama da razgovaramo o položaju vašeg supruga. Mogao bih biti u Bosni 20. ili 21. decembra. Gorljivo vam preporučujem da iskoristite ovu priliku."  Prosper nije uspio dogovoriti sastanak. U januaru 2002. odlazi u Crnu Goru da bi nagovorio Karadžićevu majku Jovanku. Stara Crnogorka ne dopušta da  joj prodaje maglu. Veleposlanik tada prijeti Luki, bjegunčevu bratu, da će mu ugroziti poslove. Luka Karadžić posjeduje nekoliko benzinskih crpki i tvornicu voćnih sokova.  

Ukidaju  mu  isporuku  goriva,  ali  on  ne  popušta.  Zatim  i  američki  general  Svlvester,  koji  preuzima zapovjedništvo SFOR‐a, piše Ljiljani Karadžić savjetujući joj u interesu bosanskih Srba da nagovori supruga da se  preda.  Supruga  odgovara  generalu  Svlvesteru  4.  juna  2002.:  „Jedino  što međunarodna  zajednica može učiniti jest da povuče optužbu." I naglašava: „Moj je suprug uvijek poštivao svaki gentleman's agreement, što bi  vi morali  znati.  Također,  svi  su uvjeti  ispunjeni  da on postane  slobodan  čovjek."  Sljedećih mjeseci,  više zapadnih izaslanika obećava Carli del Ponte moguću predaju Karadžića ako se odustane od optužbe za genocid vezan uz Srebrenicu. Zapadne vlade traže izlaz ali dobro paze da same ne formuliraju takav zahtjev.  

Prema ispovijesti stručnjaka za to područje, u deset godina bila su samo tri pokušaja Karadžićeva uhićenja. Sva tri su objavljena. Do svih je došlo 2002. godine kad je u Hagu započelo suđenje Miloševiću, kad su velike sile tražile od  ICTY‐a da  što brže dovrši  svoj posao. Prva  je operacija  započela 28.  februara u  Čelebićima,  selu nedaleko  od  Foče,  u  jugoistočnom  dijelu  Bosne.  Dva  su  dana  kontingenti  NATO‐a  pretraživali  taj  sektor. Karadžić  nije  tamo. A  oni  to  znaju. Ali  su,  još  jednom,  američki  časnici  s  visokim  činovima  optužili  jednog francuskog  vojnika  da  je  potkopao  operaciju  upozorivši  na  vrijeme  Karadžića.  Francuska  vlada  demantira, glavni  tajnik NATO‐a  Britanac  Lord  Robertson,  također. Osamnaestog marta  2002.  američki  državni  tajnik Colin Powell obećava Carli del Ponte: „SAD neće prestati zahtijevati uhićenje Karadžića  i Mladića." U Vijeću nacionalne sigurnosti  (NSC), koje  je tada vodila Condolezza Rice, stručnjaci  joj objašnjavaju: „Molimo vas da nam oprostite što smo vam obećali Karadžića prije novembra 2001. Jedanaesti septembar poremetio  je naš program. Ipak, nakon toga smo ponovno procijenili situaciju i potvrdili, zajedno s našim saveznicima, važnost da stavimo Karadžića iza brave. Ponovno smo vrlo aktivni. Dvije operacije koje je pokrenuo SFOR propale su, ali one su nam poslužile kao izvrsna generalna proba. Pojačali smo pritisak i sve više mu otežavamo život."  

Do drugih dviju operacija došlo je ljeti, u Palama, a zatim u Foči. To su bile operacije za javnu upotrebu jedne vojne  supersile  okrnjene  reputacije,  ili  još  nemarnijih  zapadnih  dužnosnika  čija  je  odsutnost  volje  sve sumnjivija.  One  su  također  opomena  upućena  Karadžiću  koji,  povremeno  dolazi  u  pretražene  sektore. Opomene da se preda  ili da prestane utjecati na politički  i gospodarski život srpskog entiteta u Bosni? Ove operacije, u svakom slučaju, omogućavaju zapljenu dokumenata čiji sićušan dio, nerado predan Tužiteljstvu  u Hagu, daje mnogo pojedinosti o intenzivnoj aktivnosti nevidljivog čovjeka.  

Prijestolnice  tvrde  da  se  obruč  steže.  General  J.  Svlvester  17.  aprila  2002.  uvjerava  Carlu  del  Ponte  da raspolaže „najboljim američkim snagama na svi‐jetu" kako bi zarobio Karadžića. I dodaje da je već potrošeno 18 miliona do‐lara „u operacijama traženja  i psihološkim operacijama usmjerenima prema  lokalnom  javnom mnijenju". Nekoliko tjedana poslije tvrdi da „se približavaju Karadžiću" i da ga čak „mogu čuti kako diše". Kao Louise  Arbour,  i  Carla  del  Ponte  sumnja  u  volju  velikih  sila.  Dvanaestog  marta  2002.  na  kraju  posjete djelatnom  glavnom  stožeru  NATO‐a  u  Stuttgartu,  ona  napominje  u  svojim  osobnim  bilješkama:  „Oni  su obmanjivači,  rekli su da žele uhićenja...  Izgledaju  jako uvjereni, ali slabo  rade. Svakih šest mjeseci dolazi do smjene timo‐va. Nema suradnje. Ne smiju se praviti bilješke (za vrijeme sastanka, op. a.) ni odnijeti sa sobom sheme i grafikoni koje su mi dali na francuskome. Ljubazni su, ali glupi."  

Kako bi se zapadnjaci prestali „igrati skrivača s počiniteljima genocida", Carla del Ponte želi stvoriti vlastiti tim za traganje. U septembru 2001. tražila je četiri dodatna mjesta u budžetu za 2002. Ali, u decembru SAD poziva na  smanjenje  budžeta.  Jedanaesti  septembar  izmijenio  je  njihove  prioritete  objašnjavaju  oni  tražeći  od Tribunala da se što prije pozabavi „izlaznom strategijom". Carla del Ponte ne dobiva ni jedno dodatno mjesto. Ona se odlučuje snaći sredstvima kojima raspolaže i određuje nekoliko sposobnih obavještajaca među svojim istražiteljima. Početkom 2002. unutar Tužiteljstva nastala  je  jedinica zadužena za  lokaliziranje kriminalaca u bijegu i usklađivanje lova na Karadžića i Mladića. No ona nije ovlaštena za hvatanje bjegunaca. Naime, velike 

sile nisu nikada odgovorile na ponovljene apele sudaca i tužitelja koji su slijedili jedan za drugim da se formira „grupa međunarodne  sudske policije". Tako  je Tribunal,  kad  je  riječ o uhićenjim  i općenito  suradnji, ostao ovisan o dobroj volji država. Toj jedinici, nazivanoj tracking teatri, u početku je na čelu bio pukovnik francuske žandarmerije Raymond Čarter, kojega je 2005. zamijenio jedan Britanac.  

Tragačka  jedinica  uspjela  je  lokalizirati  petnaestak  bjegunaca,  ali  njezinu  je  učinkovitost  ozbiljno  ugrozilo odbijanje zemalja NATO‐a, osobito Britanaca  i Amerikanaca, da potvrde  ili pobiju podatke koje su dobili od tragača IC‐TY‐a, čime su znatno omele ili spriječile procjenu izvora. Ljudi Carle del Ponte pokušali su na terenu raditi s najmotiviranijim lokalnim stanovnicima. U Bosni su surađivali s Munirom Alibabićem, bivšim agentom jugoslavenskih službi koji je postao šef obavještajne službe hrvatsko‐bosanskog entiteta, i kojega, s pravom ili ne, nazivaju balkanskim Simonom Wiesenthalom.  Imenovala ga  je nenacionalistička vlada,  ima mreže diljem zemlje i željeznu volju da pošalje Karadžića u Hag kako bi odgovarao za svoje zločine. Ali čim su počeli zajedno raditi, Paddv Ashdown,  čovjek koji  je koncem maja 2002. uzeo u  ruke uzde međunarodne administracije u Bosni, smjenjuje ga. Britanac, kojeg su Bosanci već prozvali „prokonzul", „vezir" ili čak „Paddy paša", smjenjuje punom parom, a to je u njegovoj moći.  

Da bi opravdao svoju odluku, Ashdovvn pripisuje Muniru Alibabiću „pokušaj državnog udara". Optužuje ga da je organizirao curenje podataka iz izvještaja koji mu je bio naručen o vezama između bošnjačke nacionalističke stranke SDA, pobjednika na  izborima,  i  lokalne mafije, u Ljiljanu, dnevniku bliskom SDA. Ashdown ne prilaže nikakav dokaz  ali,  sredinom oktobra  2002.,  iznuđuje podršku  veleposlanika  velikih  sila u  Sarajevu prilikom jednog kratkog sastanka. Protivi se samo Francuska. Ashdown prelazi preko  toga  i sutradan Alibabić dobiva otkaz, uz zabranu da zauzme bilo kakvu javnu funkciju. Opomenut da napusti ured u roku jednog sata, nema vremena ni dovršiti svoj posljednji izvještaj o Karadžićevu kretanju koji mora predati Carli del Ponte, koja tog popodneva treba stići u Sarajevo.  

Alibabić nije  surađivao  samo  s  tragačima Carle del Ponte. On  je  slao  svoje  informacije  i SFOR‐u  i mogao  je utvrditi njegovo pomanjkanje interesa, a ponekad čak  i odbijanje da provjeri tragove. Alibabić je  imao veliku prednost  pred  svojim  zapadnim  kolegama.  Pribavljao  je  informacije  koje  su  izvrgavale  velike  sile  ruglu  i pokazivale njihovu dvoličnost. Ali Ashdown  je  imao drugi razlog da brzo odbaci tog Bošnjaka. Ured Carle del Ponte upravo  je  skupio  sredstva, 150 000 eura,  za  financiranje hajke na Karadžića kako ne bi više ovisio o zapadnjacima. Prvi dio je već bio uplaćen Alibabiću da plati svoje doušnike. Britanci i Amerikanci dočuli su za taj  tajni  sporazum. Bez  sumnje  zbog  curenja u  krilu  Tribunala  gdje  je  jedan broj osoba  iz  Tužiteljstva  ili  iz administracije  bio  upućen  u  stvar  kako  bi  se  vrlo  transparentno  upravljalo  posebnim  fondovima  i prebacivanjem  novca  u  Bosnu.  Mjesec  dana  poslije  Paddv  Ashdovvn  neizravno  priznaje  vezu  između Alibabićeva otpuštanja  i hajke na Karadžića. „Ja sam ga opozvao  jer  je radio za francuske službe  i odbijao  je suradivati s britanskim službama", povjerava joj u Sarajevu 19. novembra 2002. I nadodao je da bi to potvrdio: „Nije vam mogao pomoći jer (general, op. a.) Rondot

90 

i njegovi uvijek, pa i u novije vrijeme, ruše sve pokušaje hvatanja Ra‐dovana Karadžića." Teško je tužitelju ICTY‐a u tom gnijezdu prepredenjaka  prepoznati svoje saveznike.  

Unatoč glasu dobrog poznavaoca Balkana, učinkovitog  i vrlo moralnog čovjeka, koji je stekao tijekom godina optužujući  najodgovornije  za  svojih  putovanja  u  vrijeme  rata  u  Bosni  i  na  Kosovu  i  zatim  nekoliko  godina poslije kad je dolazio svjedočiti za optužbu na mnogim suđenjima pred ICTY‐em (Blaškić, Milošević, Brđanin), Paddv Ashdown odredio je sebi ciljeve koji su u sukobu s misijom Tribunala. On vuče konce, igra se političkih saveza među lokalnim nacionalistima i prima samo u staklenom kavezu, smještenom u prizemlju  

90 General Philippe Rondot bio je savjetnik za obavještavanje i specijalne operacije pri francuskom ministarstvu Obrane od 1997. do 2005. U tom ga je svojstvu predsjednik Chirac 1998. zadužio za lov na ratne zločince.  

zgrade OHR‐a, ureda visokog predstavnika, u četvrti Grbavica u središtu Sarajeva. Nitko ne može u njega ući ako ne ostavi mobitel na ulazu. Kavez  je potpuno neprobojan  za prisluškivanje  i mora  takav ostati.  I dok  s Carlom del Ponte razgovara, primjerice, o Alibabićevu pitanju, bivši elitni vojnik Njezina Veličanstva, može joj bez uvijanja reći da Britanci neće nikada dopustiti Francuzima prvenstvo na području obavještavanja u Bosni i Hercegovini. Oni uživaju podršku Amerikanaca koji ne gledaju  s odobrenjem njezinu  tragačku  jedinicu koju vodi jedan Francuz. U martu 2003. američki veleposlanik za ratne zločine Pierre Richard Prosper to joj također daje na znanje gotovo izravnim riječima: „Vi imate na terenu ljude koji svima postavljaju mnoštvo pitanja. Tko su oni, što oni hoće?"  

Rat koji saveznici započinju iza kulisa izgledalo je da će biti „u rukavicama", ali on je cinčan i nemilosrdan. Ta suparništva, a priori zastarjela, čine da međunarodni odnosi nalikuju partiji igre Rizik u kojoj su svi niski udarci dopušteni. Rezultat:  saveznici  ‐francuski, britanski  i američki  ‐međusobno  se uhode, bacaju  jedan drugome klipove pod noge, odbijaju surađivati, a ponekad  i komunicirati. Washington  i London ne prestaju sumnjičiti Francusku da  slijedi  samostalne političke planove  i optužuju  je da ne dijeli  svoje  informacije. U Bosni,  kao uostalom  i  u  svijetu,  Francuska  nimalo  ne  nastoji  ponovno  zadobiti  povjerenje  svojih  partnera.  Ona  ne pokušava ni preuzeti  inicijativu. Ostaje pasivna  iako u Bosni, kao  i na većini vanjskih operativnih pozornica, jedna od zemalja koje daju najviše snaga za održavanja mira. Kad su francusko‐američki odnosi dosegli tačku prekida nakon odbijanja Francuske, početkom 2003., da podrži vojnu  intervenciju u Iraku, Pariz ne pokušava dovesti Washington i London u nepriliku hvatajući odvojenom akcijom Karadžića koji i dalje dolazi u francuski sektor. Da je Francuska željela dokazati prevrtljivost SAD‐a, za što ga stalno optužuje, tada je  imala savršenu priliku.  

Prirodno, ali politički krhko savezništvo  između  triju velikih sila pokazuje se na kraju otpornijim nego što  je izgledalo. Jer sve tri ujedinjene su u istom odbijanju da Karadžićeva uhićenja.  

Washington i London prikazali su početkom 2003. reorganizaciju SFOR‐a i preraspodjelu zemljopisnih sektora nadležnosti kao učinkovit odgovor na francusku opstrukciju u hvatanju Radovana Karadžića. „Sad kad možemo djelovati  bez  Francuza,  kad  smo  počeli  razbijati  mrežu  koja  financira  Ka‐radžićevu  zaštitu,  izgledi  da  ga uhvatimo  realni su",  izjavljuju visoki američki dužnosnici u aprilu 2003. Pariz, naprotiv, smatra da  ta odluka potkopava rad njezinih obavještajnih agenata raspoređenih na terenu, a sada definitivno uklonjenih s Pala i iz srpskih  sredina koje oni najbolje poznaju. Zapravo, ništa  se ne mijenja. 11. novembra 2003. Karadžić može mirno doći na Pale, na svoje obiteljsko dobro  i posaditi, prema srpskoj tradiciji, stablo. Te je godine odabrao trešnju. U Washingtonu je, mjesec dana prije, američki državni tajnik Colin Powell rekao Carli del Ponte: „Ne mogu  vam  odgovoriti.  Ne  bih  vam  znao  reći  zašto  ga  ne  uspijevaju  lokalizirati  ili,  kad  ga  nađu,  uhititi!" Uhićenje  Sadama Huseina,  13.  decembra  2003.,  devet mjeseci  nakon  američke  intervencije  u  Iraku,  vraća ICTY‐u veliku nadu. Dakle, moguće  je, kad  ima dovoljno volje  i sredstava, uhvatiti  jednog bivšeg šefa države, koji još uvijek raspolaže mrežama podrške u svojoj zemlji. Ali ubrzo se pokazuje da uhićenja ne predstavljaju nepremostive probleme kad je velikim silama u interesu postići osudu osumnjičenoga. Osobito kad imaju svu slobodu u kontroliranju sudskog procesa.  

Dok  su  se  slike  Sadama  Huseina,  izvučenog  iz  jame,  neprestano  vrtjele  na  međunarodnim  televizijama, Karadžić zna da se nema čega bojati. Prošlo je nekoliko tjedana da su mu britanske službe prišle blizu kako bi ga pokušale uvjeriti da se preda ili da napusti Bosnu. Angažirani na novim frontovima, Amerikanci žele povući većinu svojih trupa iz Bosne i ostaviti samim Europljanima zadatak da osiguravaju vojnu nazočnost u zemlji. Ta se odluka mora donijeti na vrhu NATO‐a u Istanbulu sljedećeg juna. No, Europljani su jasno dali do znanja da oni  neće  preuzeti  baklju  dok  pitanje  Karadžića  ne  bude  riješeno.  „Da,  to  je  uvjet  i,  u  svakom  slučaju, Amerikanci neće otići dok ne budu mogli reći: 'Misija je izvršena'", potvrđuje Javier Solana, glavni tajnik Vijeća Europske Unije,  13.  oktobra  2003.  za  jednog  susreta  s  Carlom  del  Ponte  u  Luksemburgu.  Potkraj  2003.  u pomoć je pozvan Paddv Ashdown. Bivši vođa britanske liberalne stranke poznaje Karadžića, a i sastao se s njim više puta 1992. i 1993. za vrijeme svojih putovanja u Bosnu. Osim toga, blizak je i MI6 koji je tada organizirao njih susret u Bosni. Barem tako tvrdi dvije godine poslije šef njemačke diplomacije. Joschka Fischer povjerava Carli del  Ponte početkom  2006. da  je preko  svojih  službi dobio  dokaze o  tome  tajnom  susretu. Njemačka odbija  dati  te  dokaze  unatoč  upornosti  tužiteljice  koja  bi  se  htjela  njima  poslužiti  da  izvrši  pritisak  na zapadnjake.  

Ashdown ne uspijeva uvjeriti Karadžića da napusti regiju ni da se preda. MI6 pokuša sljedećih mjeseci izvršiti pritisak na njegove najbliže saveznike. Ali uhićenje  je uvijek  isključeno. Međutim, početkom 2004.  javljaju se tri nove zlatne prilike. Početkom  januara, predsjednik srpskog entiteta Dragan Čavić  i predsjednik Skupštine bosanskih Srba Dragan Kalinić, obojica u upravi SDS‐a, srpske nacionalističke stranke koju je Karadžić osnovao uoči rata, prepiru se o tome kakvu politiku treba voditi. Kalinić, koji ne uspijeva urazumiti Cavića, napominje: ,Ja ću govoriti s Radovanom  jer on  je  još uvijek šef." Kalinić tada kontaktira  jednog od svojih bivših tjelesnih čuvara koji  je prešao u Karadžićevu službu. Bata Tešić obično služi kao glasnik  i nalazi se na Palama. Bijesan, Čavić obavještava o  tome  snage NATO‐a. Amerikanci ne  razmatraju  stavljanje Tešića pod nadzor kako bi  ih doveo do Karadžića. Oni 10.  januara na Palama uhićuju Tešića. Operacija  je medijima prikazana kao pokušaj Karadžićeva uhićenja, doduše neuspjela, ali koji  je omogućio  stezanje mreže: Tešića  su  ispitali  i Karadžić  će uskoro biti uhićen. Gledane  izvana, velike sile  izgledaju napokon povezane. Sve veći pritisak koji vrše kako bi uvjerile ICTY da što prije zatvori svoja vrata izgleda kao da naglašava hitnost Karadžićeva uhićenja.  

No to nije tako.  Jer Karadžić  je tada u Beogradu.  I upravo  je u društvu Dragana Kalinića prije nekoliko dana prešao granicu. Karadžić se, naime, morao podvrgnuti kirurškoj  intervenciji. Njegov dolazak uznemiruje one koji su obećali da  će braniti naslijeđe Đinđića, ubijenog dok  je radio na  izgradnji europske budućnosti svoje zemlje. Oni žele uhititi Karadžića prije nego što ustupe mjesto Vojislavu Koštunici koji se priprema  formirati vladu sa strankama Miloševića i Šešelja, obojice na suđenju u Hagu. Mladić je pod vojnom zaštitom i nitko ne želi  preuzeti  rizik  sukobljavanja  s  vojskom.  Ali  oni  još  nekoliko  tjedana  kontroliraju  policiju  i mogu  uhititi Karadžića. Dvadeset osmog januara 2004. Carla del Ponte je obaviještena o stavljanju Karadžića pod policijski nadzor i o njegovu skorom uhićenju, vjerovatno prije konca dana. Srbi pozivaju u pomoć Francusku da osigura prijevoz do Haga. Na veliko nezadovoljstvo Amerikanaca koji  interveniraju kod Srba da obustave operaciju. Između  te dvije zemlje dolazi do nesuglasica nakon protivljenja Francuske američkoj  intervenciji u  Iraku. Ali nitko uistinu ne  zna  jesu  li  ta  suparništva bila  razlog napuštanja operacije  ili  samo  izgovor.  Pierre Richard Prosper  dolazi  sutradan  u  Hag.  On  to  čak  i  ne  spominje.  Veleposlanstvo  Sjedinjenih  Američkih  Država  u Beogradu već je obavijestilo Carlu del Ponte da je ta priča potpuno izmišljena, da je srpsku inicijativu pustio u optjecaj  jedan visoki dužnosnik pod utjecajem alkohola! Prosper  tvrdi da se obruč steže u Bosni. Ni  riječi o Karadžićevoj  prisutnosti  u  Beogradu.  Carla  del  Ponte  pritišće  ga  u  razgovoru  u  četiri  oka.  „Snađite  se  da uhvatite Mladića i Karadžića. Ja ne želim znati što se jučer dogodilo jer mi svi lažu. Ali ja želim obojicu. Karadžić je još uvijek u Beogradu, nije prekasno da se djeluje." Prosper zahtijeva da se savjetuje sa svojom vladom. Iz Washingtona poziva Carlu del Ponte 31. januara 2004. da joj kaže kako je dobio podršku. No Amerikanci se ne pokreću.  Drugog  februara  veleposlanik  Sjedinjenih  Američkih  Država  u  Beogradu  William  Montgomerv uvjerava u srpskim medijima da  je njegova vlada zadovoljna suradnjom Beograda s ICTY‐em koja će se, kaže on, „završiti Mladićevim  i Karadžićevim  izručivanjem". Carla del Ponte  ide  još dalje 9.  februara u Bruxellesu kad  izjavljujuje  novinarima  da  je  Karadžić  u  Beogradu.  Solana  uzvraća:  „Ako  je  to  istina,  imamo  ozbiljan problem." Amerikanci  joj ne opraštaju taj  indirektni pritisak preko medije. Nekoliko tjedana prekidaju svaku komunikaciju sa Švicarkom i njezinim uredom.  

Dvadesetog februara 2004. uhode Carle Del Ponte ponovno su našle Karadžićeve tragove u Bosni. Otišao je iz Beograda i provodi nekoliko dana oporavljajući se u kući smještenoj na samo nekoliko kilometara od granice sa Srbijom, u selu Zaovine. Poznato im je ime vlasnika i znaju da će bjegunac tamo provesti noć. Ta je obavijest odmah  prenesena  zapovjedniku  SFOR‐a  u  Sarajevu.  Nekoliko  sati  poslije  helikopter  nadlijeće  to  područje upozoravajući tako Karadžića.  

Tijekom cijele  jedne godine, Carla del Ponte potpuno gubi  trag Karadžiću. Potkraj decembra 2004. SFOR se povlači  iz  Bosne.  Njega  zamjenjuju  europske  snage,  EUFOR.  Sveden  na  sedam  hiljada  ljudi,  EUFOR  ne nasljeđuje ovlasti  za uhićenje optuženika u bijegu.  Europljani  su odbili preuzeti  smjenu  radije prepuštajući NATO‐u odgovornost za njegov neuspjeh. Službeno, Atlantski savez  je  još uvijek zadužen za uhićenje haških optuženika. On drži u Bosni dvjesto pedeset ljudi, samo Amerikanaca. Sjedinjene Američke Države požurile su povlačenje NATO‐a  iz Bosne, ali  ipak nisu odustale od operacija nadziranja teritorija za koje se pretpostavlja da bi moglo poslužiti ekstremnim  islamistima kao ulazna vrata prema Europi. Ostavši pod zastavom NATO‐a, na američkim vojnicima ostaje, dakle, odgovornost za ovu pretešku misiju koje bi se svi htjeli riješiti ‐hajku na ratne zločince. „Prijenos vlasti neće se izvršiti na štetu ICTY‐a i pravde", obećali su visoki dužnosnici NATO‐a u 

februaru  2004.  Na  papiru,  to  je  učinjeno,  ali  u  praksi,  kako  se  žali  Carla  del  Ponte,  „više  nitko  ne  traži Karadžića".  

U aprilu 2005. jedan Nizozemac kontaktira Sud u Hagu. On tvrdi da je 7. aprila vidio Karadžića u Foči u društvu neke žene na terasi jednog kafića. Carla del Ponte traži od NATO‐a da provjeri tu obavijest. „Nemoguće, jer je Karadžić od 6. do 8. aprila bio u Beogradu", odvraćaju nekoliko dana poslije američki dužnosnici iz NATO‐a koji su do tada tvrdili da su i oni izgubili svaki trag Karadžiću! Ogorčena, Carla del Ponte napokon apelira na policiju bosanskih  Srba,  nepouzdanu,  ali  dužnu  pružiti  ICTY‐u  bar minimum  suradnje.  U  julu  od  nje  traži  nadzor Karadžićevu obitelj. Ljetne promjene boravišta često su bile prilika za bjegunca da se susretne sa svojima, kako svjedoči više pisama nađenih za vrijeme NATO‐ova pretresa. Carla del Ponte početkom augusta otkriva da je nadziranje ukinuto. Ona tada doznaje da je jedan časnik CIA‐e 29. jula došao tražiti od agenata bosanskih Srba da ukinu motrenje Karadžićeve obitelji, pod izgovorom da je riječ o naredbi Haga! Uhvaćene u laži, američke vlasti pred tužiteljicom ICTY‐a izražavaju žaljenje zbog „greške u komunikaciji", bez drugih objašnjenja.  

Željan spasiti privid, američki general Steven Schook, zapovjednik jezgre NATO‐a u Bosni, uvjerava medije  17. augusta 2005. za vrijeme posjeta Bruxe‐llesu: „Ja sam vrlo optimističan kada  je riječ o činjenici da će se moći završiti ovo poglavlje koje je uzrokovalo zastoj u Bosni i Hercegovini." Kao dokaz, on tvrdi: „Neke novine u Banja Luci i na Palama objavljuju oglase u kojima se poziva Karadžića da se preda. To je nešto neviđeno. (...) Mreža podrške se iz dana u dan stanjuje, a pokret u prilog njegove predaju raste!" Inicijative u tom smislu već su  odavno  napuštene  pred  Karadžićevim  kategoričkim  odbijanjem  da  se  preda.  Zapadnjaci  su  se  zatim zadovoljili pregovaranjem o nje‐govou udaljavanja s Pala, iz Bosne, a ponekad čak i iz regije. Čini se da je MI6 napokon laskanjem pridobio Karadžića i postigao da on sve češće odlazi na putovanja. Jer svi se plaše pritisaka Carle del Ponte ako ona opet otkrije da se Mladić, ali  i Karadžić, skrivaju u Srbiji. Otada Karadžić sve  češće skokne u Grčku, u zabačenu pokrajinu u blizini brda Athos.  

Igra mačke i miša  

Za zapadne vlade teže se nositi s pitanjem Ratka Mladića. Njegova nazočnost u Srbiji neprestano je izrugivanje međunarodnoj zajednici. Tim više što se srpske vlasti od 2001. nisu pokrenule i što Carla del Ponte ne prestaje na  to podsjećati. Europljani  i Amerikanci mogu  se  samo koristiti polugama kojima  raspolažu kako bi prisilili Beograd da poštuje  svoje obaveze.  Čak  i ako  je njihovo  izvršavanje  teško  za velike  sile koje u Srbiji moraju braniti stavove koje one, naprotiv, nisu poštivale u Bosni, kad je bila riječ o Karadžiću. Bez iznenađenja, srpski se rukovodioci odlučuju za politiku mimikrije. Tvrde da ne znaju gdje se krije general Mladić  ili, u najboljem slučaju, više vole malo vje‐rovatnu dobrovoljnu predaju nego uhićenje.  

Brutalno ubojstvo reformatorskog premijera Zorana Đinđića 12. marta 2003. znatno je smanjilo izglede da će Mladić biti predat Hagu. Carla Del Ponte pokušava koliko može zadržati međunarodni pritisak na Srbiju. Ona također  igra na kartu  suradnje  između  srpskih  tajnih  službi  i američkih obavještajnih  časnika, koji djeluju u Srbiji nakon sporazuma sklopljenog  između Đinđića  i CIA‐e. Mladić  je zamijenio svoju seosku kuću za manje poznata skloništa. Sada se on seljaka između sedam stanova koje su mu pod lažnim imenima njegovi zaštitnici iznajmili u središtu Beograda i koje mijenja svaka dva ili tri tjedna.  

U  septembru 2003. Carla del Ponte uvjerena  je da posjeduje  tačnu Mladićevu adresu u Beogradu. Njezina tragačka  jedinica  je,  zahvaljujući  jednome od  svojih  informatora, dobila  adresu  stana u Gagarinovoj ulici u kojemu  Mladić  boravi  već  neko  vrijeme.  Daje  ju  Pierreu  Richardu  Prosperu,  posebnom  američkom veleposlaniku koji obećava da će se time pozabaviti. Ali ne dobiva nikakav odgovor. Kad inzistira, on odvraća da je Mladić napustio Srbiju. Amerikanci imaju potpunu slobodu lokalizirati Mladića u Srbiji nakon sporazuma koji  je  2002.  sklopljen  između  Đindićeve  vlade,  državnog  tajnika  Colina  Powella  i Georga  Teneta  iz  CIA‐e. Đinđićev nasljednik Zoran Živković priznao  je to  javno 2005. godine: „Tri zaposlenika CIA‐e stigla su u Srbiju kako  bi  s  članovima  BIA‐e  (Bezbednosno  Informativna  Agencija)  provjerili  informacije  o  pretpostavljenim Mladićevim  skrovištima.  Provedeno  je  dva‐naestak  operacija  u  Beogradu  i  drugdje  u  Srbiji.  Agenti  CIA‐e sudjelovali su u svojstvu promatrača. Bila su provjerena sva mjesta na koja su ukazali  ICTY  ili drugi zapadni izvori. Krajem 2003. srpsko‐američka jedinica došla je do zaključka da Mladić nije u Srbiji."

91 

 

Prisutnost CIA‐e u Srbiji samo  je alibi. Prije nego što  ih preda tužitelju  ICTY‐a, Washington filtrira sakupljene informacije. Carla del Ponte dobiva  samo mrvice kojima  je cilj potvrditi verziju  srpskih vlasti da Mladić nije lokaliziran, da on vjerovatno više nije u Srbiji, da je možda u Makedoniji ili u nekoj bivšoj sovjetskoj republici... Pa  ipak,  kad  je  početkom  2006.  g.  uspjela  utvrditi Mladićeve  dolaske  u  Srbiju  i  odlaske  iz  nje,  ona  je  s čuđenjem  otkrila  da  su  je  svi  obmanjivali.  Jedan  dio  obavijesti  koje  su  srpske  i  američke  službe  trebale provjeriti 2002.  i 2003. godine odgovarale su mjestima gdje  je  tada Mladić boravio. Mladić praktički nikada nije  napustio  Srbiju  osim  za  kratkih  boravaka  u  svojem  rodnom  selu  u  istočnoj  Bosni  prilikom  obiteljskih svečanosti. Za vrijeme tih odlazaka nikada ga nisu uznemirivale snaga NATO‐a za koje se također smatralo da nadziru teritorij.  

Potvrđujući laži srpskih vlasti, zapadnjaci nisu samo spriječili hvatanje generala, koji je pred kamerama jedne srpske televizije dijelio čokoladu djeci Srebrenice kad je već dao naređenje za njihovu deportaciju i istrebljenje njihovih očeva i braće. Oni su također neutralizirali djelovanje ICTY‐a. Jer lišivši Hag informacija o bjeguncima, zapadnjaci su mogli odlučivati o slabljenju pritiska i pogađanju, već prema vlastitim interesima, s državom koja je kršila svoje međunarodne obaveze. Tako su ostajali gospodari igre u svojim odnosima sa Srbijom, hineći na taj način čak kako zaboravljaju da kao države članice Vijeća sigurnosti, predstavljaju  jedinu višu  izvršnu vlast koja raspolaže moći da prisili na poštivanje odluka međunarodnog pravosuđa.  

Početkom 2005. g. Carla del Ponte ponovno je našila na trag Mladića koji se krio u nekom drugom stanu u srcu Beograda. Da bi prisilila zapadnjake da preuzmu svoje odgovornosti, javno je rekla: „Mladić je u Srbiji. On je na dohvat ruci srpskih vlasti." Godina 2005. puna je simbola i Carla del Ponte želi potaknuti vlade da nadoknade izgubljeno vrijeme. Obilježavaju se tri godišnjice: deset godina od dizanja optužnice protiv Karadžića i Mladića, deset godina od pokolja u Srebrenici za koji su oni optuženi i deset godina od Dejtonskog sporazuma i njegova službenog  potpisivanja  u  Parizu.  Ali  to  je  i  šezdeseta  godišnjica  oslobađanja  logora  Auschwitz  Birkenau  i stvaranja  Nirnberškog  suda  koji  su  simbolizirali  potrebu međunarodne  pravde.  Carla  del  Ponte  pokušava ponovno pokrenuti velike sile i javno mnijenje koje je postalo nepovjerljivo. Ali ona od početka obavještava da neće štedjeti sredstva za postizanje Karadžićeva i Mladićeva privođenja prije kraja godine.  

Prvog  februara  2005.  u  Sarajevu  ona  otvoreno  izjavljuje  Paddvju  Ashdownu:  „Brojni  elementi  pokazuju nedostatak volje međunarodne zajednice, snaga NATO‐a i Europske unije. Otkad su Karadžić i Mladić u bijegu, pribavili smo NATO‐u mnogo obavijesti. Uzalud. Imamo sve više razloga vjerovati da je s Karadžićem sklopljen sporazum. Jednostavno ne možemo vjerovati u nesposobnost najvećih sila na svijetu. Postoji li politička volja ili ne?  I nije  li priča o Karadžićevu bijegu  samo  izgovor da  se  zadrži međunarodna prisutnost u Bosni? Ako postoji politička  volja,  tko može djelovati,  s  kim moramo  razgovarati,  koja  to politička  vlast može donijeti odluku i narediti odlučnu akciju, što je potrebno da oni djeluju? Pod izgovorom da je u našem interesu uhvatiti Karadžića i ostale bjegunce, svi misle da je naša dužnost pribavljati obavijesti, dokaze,  

91 Dolaskom bivšeg predsjednika Vojislava Koštunice na čelo srpske vlade početkom 2004., završava službena suradnja s CIA‐om.  

fotografije mjesta gdje se kriju. Smiješno  je tako obrnuti odgovornosti. To nije naš posao. Unatoč smanjenju budžeta,  ipak  smo  uspjeli  zadržati  u  našoj  tragačkoj  jedinici  tri  osobe.  I  od  te  tri  osobe  se  očekuje  da lokaliziraju  sve  bjegunce  dok  se  skrivaju  u  različitim  zemljama.  To  je  nepravedno.  Činjenica  je  da  su  one postigle više rezultata i obavijesti nego neke velike tajne službe. Vrijeme leti. Upravo prikupljam sve obavijesti koje  dokazuju  nedostatak  volje  i  namjeravam  ih,  prije  ili  poslije,  objaviti  i  osuditi  izostanak  rezultata međunarodne zajednice. Godišnjice Srebrenice i Daytona ključni su datumi. Juli je krajnji rok. Karadžić i Mladić moraju do  tada biti u Hagu." Ona na kraju  javno prijeti:  „Krajem godine objavit  ću  informacije kojima  ras‐polažem  o  razlozima  zbog  kojih  oni  nisu  bili  uhićeni.  U  decembru,  kad  budem  pred  Vijećem  sigurnosti Ujedinjenih naroda, ako još uvijek budu u bijegu, otkriti ću te obavijesti koje sam skupljala šest godina. To nije prijetnja, ali  ja snosim odgovornost da privedem pravdi naviše političke  i vojne krivce za zločine počinjene u bivšoj  Jugoslaviji  i ako  to ne uspijem, moram o  tome obavijestiti Vijeće  sigurnosti  koje mi  je povjerilo ovu zadaću."  

Što god ona rekla, ipak je riječ o prijetnji. Zapadnjacima nije bilo nimalo teško neutralizirati izrugivanje medija zbog  međunarodne  sukrivnje  ili  nesposobnosti  NATO‐a  da  uhiti  dvojicu  bjegunaca.  Uz  cijenu  nekoliko propagandnih  operacija,  oni  su  se  potrudili  održavati  nade  u  skoro  uhićenje  i, međusobnim  optužbama saveznika  za  izdaju, opravdati  izostanak  rezultata. Nikoga nisu  zavarali,  ali ostala  je  sumnja.  Toliko  izgleda nezamislivo da su najveće demokracije radije deset godina zavaravale  javno mnijenje kako bi zaštitile ta dva zločinca, nego da  ih uhite. U nevjerici, mediji odbijaju primiti doslovce pokusne balone koje Carla del Ponte pušta po želji: „Nitko ne traži Karadžića" ili „Nitko ga nikada nije tražio". Oni u tome vide nadasve krik očaja. Naprotiv,  jedna  izravna optužba, potkrijepljena dokazima, koju  je oblikovala osoba koja se šest godina, bez prestanka, borila da ih privede pravdi dovela bi u opasnost da probudi i one najskeptičnije. Carla del Ponte u stanju  je  razotkriti  dvoličnost  međunarodne  zajednice,  uperiti  projektor  prema  zonama  sjene,  pokazati skriveno lice državnih razloga. U politici, istina plaši. Pa čak i ona najbanalnija ili sasvim anegdotska. Ne smiju se odškrinuti vrata političke kuhinje, naročito međunarodne:  to  je  zlatno pravilo. Prijetnja Carle del Ponte, dakle, shvaćena je ozbiljno.  

Švicarka to zna. Ona se sjeća pisama i telefonskih poziva primljenih svaki put kad je iznosila i najmanju, pa čak i dobronamjernu  kritiku NATO‐a.  Svjesna  je  rizika.  Želi  se  poslužiti metodom  elektrošoka  jer ona  sama ne shvaća  što  priječi  velike  sile  da  priskrbe  sredstva,  deset  godina  nakon  konca  rata,  za  uhićenje  Karadžića  i Mladića. Ona sumnja na sporazum, na tajne interese. Ali radije im udjeljuje povlasticu sumnje, misleći da će se osvijestiti,  da  će  radije  izabrati  uhićenje  nego  uvredu  istini.  Jer  izručujući  dvojicu  optuženih,  zapadnjaci  bi podmirili račun za sve svoje prošle sramote, za nedjelovanje, za svoje slabosti. Ali Carla del Ponte se vara i to će tek kasno shvatiti.  

Neprestani pozivi Carle del Ponte da se privede kraju nekažnjenost Karadžića i Mladića, ostale su mrtvo slovo na papiru. Približavanje desete obljetnice genocida u Srebrenici nije ih ni najmanje trgnulo. I kad je Carla del Ponte najavila da  će „iz poštovanja prema žrtvama" bojkotirati obljetnicu ako dva glavna krivca do  tada  još budu na slobodi, zapadne prijestolnice prave se gluhe i potvrđuju svoje sudjelovanje. Videosnimka prikazana 1.  juna  na  suđenju  Slobodanu  Miloševiću  kao  da  je  na  trenutak  izazvala  veći  učinak  nego  sve  molbe magistrata.  Ponovno  prikazana  iste  večeri  na  beogradskoj  televiziji  B92,  prikazuje  smaknuće  šest mladih zatvorenika  iz Srebrenice, od kojih su  trojica maloljetnici, što su ga počinile specijalne  jedinice Ministarstva unutrašnjih poslova  Srbije  koje  su uvijek poricale da  su na bilo  koji način umiješane u pokolj  iz  jula 1995. Snimljeno  smaknuće, preneseno po cijelome  svijetu,  šokiralo  je  javno mnijenje,  čak  i u Srbiji. Ono oživljava pitanje nekažnjenosti Karadžića  i Mladića. Potresen  je  čak  i Vojislav Koštunica. On obećava Carli del Ponte, koja  sutradan  stiže  u  Beograd,  brzo  izručivanje  Mladića  i  šalje  svoju  policiju  u  potragu  za  ljudima  s videosnimke.  Desetak  njih  je  uhićeno  prije  odlaska  Carle  del  Ponte  iz  Beograda.  Čini  se  da  je  Koštunica prihvatio ono  što  je očigledno. Generalu, kojega on neprekidno  štiti nakon  svrgnuća Slobodana Miloševića, mjesto je u zatvoru. Koštunica ne obećava izručenje Mladića za 11. jula 2005., nego za početak oktobra kada na summitu u Luksemburgu Europska unija mora odlučiti o otvaranju pregovora o pridruživanju sa Srbijom. Carla  del  Ponte  preklinje  velike  sile  da  pošalju  Beogradu  jasnu  poruku  i  da  iskoriste  te  osobito  povoljne okolnosti kako bi dobile Mladića prije datuma godišnjice 11.  jula. Sjedinjene Američke Države kao  i Europa uvjetovale su jačanje svojih veza i ekonomske pomoći Srbiji Mladićevim uhićenjem.  

Tjedan dana poslije, američki State Department  ipak najavljuje uplatu 10 miliona dolara ekonomske pomoći Srbiji, koja je bila suspendirana do pune suradnje Beograda sa ICTY‐em. Washington šalje dva izaslanika State Departmenta u Hag da umire Carlu del Ponte: „To je ohrabrenje srpskim vlastima, Koštunica je obećao da će izručiti Mladića prije kraja ljeta. On će to napraviti nakon komemoracije u Srebrenici."  

U  javnosti,  velike  su  sile  prisiljene  pridružiti  se  ustrajnim  zahtjevima  Carle  del  Ponte.  Komemoracija  u Srebrenici, 11. jula 2005. g. prilika je za zapadne vođe, poput Tacquesa Chiraca, da podsjete kako je „više nego ikada  važno  da  krivci  za  ta  djela  koja  su  potresla  savjest  čovječanstva  odgovaraju  za  svoje  zločine  pred sudom". Svi se tiskaju u Potočarima, spomeniku podignutom preko puta bivše baze ONU‐a gdje su nizozemski vojnici,  zaduženi  da  štite  opsjednutu  enklavu,  prisustvovali,  ne  poduzevši  ništa,  deportaciji  stanovnika Srebrenice, koju su izvršile snage generala Mladića, i prvim ubojstvima. Svi osim Carle del Ponte, koja je ostala u Hagu u znak „protesta protiv nekažnjivosti i protiv odsustva djelovanja međunarodne zajednice".  

Pierre  Richard  Prosper,  koji  predstavlja  predsjednika  Busha,  izjavljuje:  „Na  ovaj  dan  sjećanja,  (...)  zlo odgovorno za ono što se ovdje dogodilo pritišće  još uvijek ove brežuljke  i mora odavde biti protjerano. Neki još uvijek nisu prihvatili grijehe prošlosti (...)  i nastavljaju  im okretati  leđa u nadi da će  izbrisati ovo sjećanje. Ali ako doista  želimo  jednom  zauvijek okrenuti  stranicu, moramo djelovati... Nitko ne  smije  sumnjati da  je najvažnije podvrći suđenju optuženike koji su još u bijegu, a naročito Radovana Karadžića i Ratka Mladića."  A  šef  britanske  diplomacije  Jack  Straw  podsjeća:  „Ovdje  obnavljamo  uspome‐nu  na  najmračnija  poglavlja Europe  nakon  1945.  (.)  I  Europska  zajednica  je  izniknula  na  ruševinama  kontinenta  uništenog  ratom  i zločinima. Ali privodeći pravdi odgovorne za te zločine, Europa je mogla započeti proces pomirenja. Gnusno je da su, deset godina nakon pokolja u Srebrenici, oni koji su za to optuženi, u prvom redu Radovan Karadžić  i Ratko Mladić,  još uvijek na  slobodi. Nitko  im ne bi  smio pomagati da  izmaknu otvorenom međunarodnom suđenju."  

Iza kulisa prijestolnice ne pokazuju istu gorljivost. Uvjetovanja Mladićevim ili Karadžićevim uhićenjem odjekuju kao  šuplje  fraze. Obećanja zvone  I kao nova poricanja,  svaki put  sve zlokobnija. Europljani, koji od početka godine zagorčavaju život Hrvatskoj koja još nije izručila Antu Gotovinu, svojeg posljednjeg bjegunca

92

, nemaju baš nikakvu strategiju za slučaj Mladića i Karadžića. Kada je riječ o Amerikancima, oni se zadovoljavaju time da tijekom  ljeta  pritišću  Karadžićevu  obitelj  i  prisiljavaju  njegovu  suprugu  da  25.  jula,  pred  televizijskim kamerama, pozove svojega supruga na predaju. Za uzvrat će biti ukinut nadzor nad njom, koji  je uveden na zahtjev  Carle  del  Ponte.  Poziv  će  izazvati  podsmijeh  Srba,  a  bez  sumnje  i  Karadžića,  koji  su  lako  prozreli scenarij. Dvadeset osmog augusta, poslije puta u Beograd, Pierre Richard Prosper naziva Carlu del Ponte u Hag:  „Mladić  će  biti  izručen  prije  kraja  septembra.  Koštunica  je  zadao  riječ."  Isprazna  obećanja.  Trećeg oktobra 2005. g. došla  je na red Europska zajednica da opet zabije nož u  leđa Međunarodnom sudu, u ovoj presudnoj  godini. Na  sastanku na  vrhu u  Luksemburgu,  kojim  je prevladavalo pitanje  kandidature  Turske  i Hrvatske, dvadesetpetorica potajno započinju sa Srbijom pregovore o pridruživanju, što  je prvi preduvjet za otvaranje procesa kandidiranja za pristup EU unatoč dokazanoj prisutnosti Mladića u Beogradu i nedovoljnoj suradnju s  ICTY‐em na drugim područjima. Da odobrovolje Carlu del Ponte, visoki europski dužnosnici sada tvrde da će njihova odluka potaknuti Beograd na djelovanje.  

92  ICTY  je  2001.optužio Antu Gotovinu  za  zločine  protiv  čovječnosti  i  ratne  zločine  zbog  zapovjedne  odgovornosti  u okviru Hrvatske vojske zbog deportacije i ubojstava Srba iz Krajine u augustu 1995. Zbog odbijanja hrvatske vlade da ga izruči  ICTY‐u,  Europska  je  Unija,  na  poticaj  premijera  Velike  Britanije,  odlučila  16. marta  2005.  zaustaviti  otvaranje pristupnih pregovora s Hrvatskom. Hrvatska 3. oktobra 2005. dobiva zeleno svjetlo za svoju kandidaturu u EU, tek nakon što  je, uz dobivene dokaze,  lokalizirala bjegunca  koji  se  tada nalazio na Kanarskim otocima. Gotovinu  je napokon, 7. decembra 2005., uhitila španjolska policija uz pomoć hrvatskih službi, te ga izručila Hagu.  

Koštunica nije nikada obećao Amerikancima ni Europljanima Mladićevo uhićenje. On se samo obavezao da će pokušati pregovarati o njegovoj predaji. Krajem septembra 2005. g.  imenuje  jedno osobu blisku Mladiću na čelo Ministarstva  obrane.  Velika  zvjerka  srpske  sudske medicine,  general  Stanković,  pratio  je Mladića  za vrijeme rata  iskopavajući kosturnice srpskih žrtava,  i bio  je uz njega u trenutku samoubojstva njegove kćeri, zatim ga je primio u beogradsku vojnu bolnicu kojoj je tada bio na čelu. Unatoč bliskim vezama s bjeguncem, Stanković ga ne uspijeva uvjeriti. Mladić  se uopće ne osjeća pritisnutim uza  zida, a ako  jednog dana bude, radije će umrijeti nego biti izručen Sudu.  

Godina posljednje prilike  završila  je neuspjehom.  Iako  je prisiljen  završiti  suđenje do 2008., apeli Tribunala nisu  bili  uzeti  u  obzir.  Pod  pritiskom  medija,  zapanjenih  njihovom  lakovjernošću  prema  Koštuničinim obećanjima, američki  i europski dužnosnici razbacuju su se kreposnim  izrazima. „Naša  je dužnost, svačija  je dužnost, ostati uz obitelji žrtava od prije deset godina. Oni (Srbi, op. a.) neće stupiti u strukture NATO‐a dok ne  budu  surađivali  s  ICTY‐em",  tvrdi,  primjerice,  američki  državni  tajnik  Političkih  poslova  pri  State Departmentu Nicholas  Burns  7.  oktobra  2005.  uoči  putovanja  u  Bruxelles  i  na  Balkan.  Krajem  te  2005.  g. zapadnjaci  imaju, međutim,  druge  prioritete.  Jedan  od  njih  je  laskanjem  pridobiti  Carlu  del  Ponte.  Svim snagama žele je spriječiti da razotkrije njihov cinizam.  

Oni znaju da Švicarka priprema svoj dosje protiv njih i da ga namjerava iznijeti 15. decembra u svojem govoru pred Vijećem sigurnosti. Krajem augusta ona traži od svojih ekipa da se bace na posao. Stručnjaci Tužiteljstva zaposleni  su prikupljanjem  sve dokumentacije koja postoji, a Patrick  Lopez‐Terres, voditelj  Istrage,  izrađuje popis svih propuštenih prilika za hvatanje. Istražitelji lete u Beograd ispitati Karadžićeve najbliže prijatelje koji već godinama tvrde da je bivši vođa bosanskih Srba dobio potvrdu Amerikanaca da neće biti isporučen Hagu ako ne bude priječio sporazume iz Daytona. U oktobru, za posjeta Sarajevu, Carla del Ponte ipak NATO‐u nudi izlaz. Ona predlaže šefovima Atlantskog saveza u Bosni da  joj daju  iscrpan  izvještaj o naporima poduzetima posljednjih deset godina da se  lokalizira  i uhiti Karadžić, prikupljene  informacije o njegovoj mreži podrške, o njegovu  sustavu  zaštite  i  o  poznatom  kretanju  bjegunca.  Predlaže  da  stručnjaci  NATO‐a  i  ICTY‐a  zajedno analiziraju  te  podatke  i  pokušaju  izraditi  zajedničku  strategiju.  Ali  uzvraćaju  joj  odbijanjem  zahtjeva  pod izgovorom da u ,,NATO‐u ne postoji predmet Karadžić". Ona se 6. oktobra u Londonu žali Jacku Strawu, šefu britanske diplomacije, koji je pokušava umiriti: „Nije dobro ako vi mislite da NATO i EUFOR ne čine dovoljno. Ja ne vjerujem ni da  se Sjedinjene Američke Države ne  zanimaju više  za  to pitanje. One  su  toliko uložile u predmete o  ratnim  zločincima. U  svakom  slučaju, moramo  vam pribaviti  informaciju  koja  će omogućiti da odbacite svoje sumnje."  

U novembru tužiteljica se odlučuje iskoristiti svoje ovlasti i tražiti od svake od sedam zemalja članica koalicije u operaciji Fervent Archer (Gorljivi strijelac) ‐a to su Sjedinjene Američke Države, Velika Britanija, Francuska, Njemačka, Španjolska,  Italija  i Nizozemska  ‐da  joj prije konca godine podnesu  izvještaj o nadziranju obitelji Karadžić  i sve  informacije o bjeguncu. Dvije zemlje odgovaraju bez oklijevanja. To nimalo ne  iznenađuje  jer sigurno nisu sudjelovale u operacijama nadziranja Karadžićevih rođaka. Ostali radije zanemaruju taj zahtjev ili je optužuju. Veleposlanici se redaju u njezinu uredu. Kažu da su zaprepašteni. Amerikanci su najžešći. Na njih Carla del Ponte u prvom redu cilja jer su oni jedini u Bosni raspolagali tehničkim mogućnostima za nadziranje i postavljanje prislušnih uređaja u Karadžićevu okolinu. U decembru, za vrijeme  jednog posjeta Washingtonu, američke vlasti traže od nje da povuče svoj zahtjev koji je, kažu joj oni, bio „vrlo loše primljen". Preciziraju joj da se takvi koraci „ne poduzimaju pismenim putem". Zatim, dva dana uoči njezine intervencije pred Vijećem sigurnosti, jedan visoki američki dužnosnik šalje joj ovakvo upozorenje: „Posljednje što bi nam trebalo jest da se međusobno kritiziramo u medijima."  

Val panike  zahvatio  je  velike prijestolnice. Britanci otvoreno priznaju  svoju  zabrinutost. Ostali upozoravaju okolinu Carle del Ponte da bi frontalni napad bez sumnje doveo do „definitivnog gubitka povjerenja", jasnije rečeno,  prestanak  svakog  oblika  buduće  suradnje. Nekoliko  tjedana  prije  pokreće  se  nevjerovatan  proces. Odjednom su prihvatljivi prijedlozi Tužiteljstva o zajedničkim akcijama koje će se provoditi protiv Karadžićeve mreže.  NATO  odlučuje  postaviti  u  Sarajevu  tim  obavještajnih  časnika  i  analitičara  zaduženih  isključivo  za hvatanje  Radovana  Karadžića.  Članovi  Tužiteljstva  bit  će  ovlašteni  sudjelovati  na  nekim  sastancima.  Bez oklijevanja, dužnosnici NATO‐a  i američki  časnici dolaze u Hag da  rasprave o operacijama  koje hitno  treba provesti.  U  jedan  dan,  oni  su  s  istraživačkom  jedinicom  Tužiteljstva  sastavili  program  pretraživanja.  Prve 

operacije moraju  započeti  već  u  decembru.  Zapovjednik NATO‐a  za  Europu,  Amerikanac  John  Jones,  daje uspostaviti  izravnu osiguranu liniju u uredu Carle del Ponte. On se također obavezuje da će olakšati prijenos dokumenata koje je NATO zaplijenio u Karadžićevoj okolini, a koje je ICTY uzaludno tražio mjesecima, ponekad i godinama. Budući da svaka operacija velikog zamaha zahtijeva razrađen komunikacijski plan, u Tribunal stižu američki vojni stručnjaci da bi o njezinim pojedinostima raspravili sa suradnicima Carle Del Ponte. Jer,  ističu oni, neophodno je da od sada ICTY i NATO zajedničkim glasom uvjere bosansko stanovništvo da je Karadžić u mišolovci. Nikada  drugi  kat  Tužiteljstva  nije  upoznao  takvo  vrenje.  Konačno  se  uspostavlja  sve  ono  što  se moralo napraviti prije deset godina. Podjela zadataka činila je uređena kao po notama. Godina 2006. ulijevala je mnogo nade. Ohrabrena, Carla del Ponte odlazi tjedan dana na odmor.  

 

Nakon njezina povratka, deset dana prije sastanka Vijeća sigurnosti, nacrt njena govora bio  je samo blijeda kopija početnog plana. Nema više „optužujem", nego jednostavno nabrajanje, uobičajenim izrazima, grešaka i nefunkcioniranja  koji  gotovo  da  opravdavaju  neuspjeh  velikih  sila  u  hvatanju  Karadžića. Dolasci  diplomata sada su postali suzdržaniji, gotovo nevidljivi. Politički savjetnici upozoravaju Carlu del Ponte da je Amerikance i Engleze „udarila kap" kad su pročitali odlomke govora koji im je bio dostavljen. Ona se čudi, toliko joj je tekst izgledao bezazlen. Preporučuje neke ispravke koji će dati malo smisla toj verbalnoj melasi koju samo diplomati mogu dešifrirati. Parabola o mački  i mišu, koja  je došla na kraju da ukrasi zaključak, bit  će  jedini eksplicitni odlomak njezina  govora,  jedini  koji  su mediji  razumjeli:  „Već deset  godina međunarodna  zajednica  igra  se mačke i miša s Karadžićem i Mladićem... Mačke su odlučile zavezati oči, međusobno se grepsti i dopustiti mišu da trči od jedne do druge rupe." Carla del Ponte mora ponovno progutati svoje razočaranje. Pušta da je uvjere kako su prijestolnice primile upozorenje, a da pritom sasvim novi program zajedničkih operacija s NATO‐om nije ugrožen.  

NATO‐ova  prividna  odlučnost  trajala  je  samo  nekoliko  tjedana,  u  vidu  sastanaka  između  stručnjaka  i Atlantskog  saveza,  koliko  je bilo potrebno da  se osigura da  je Carla del Ponte odustala od  svojih prijetnji. Karadžić i Mladić i dalje su na slobodi i sve češće dijele istu mrežu zaštite, naročito kad Karadžić dođe skloniti se u Srbiju. Američka i europska popustljivost samo je pojačala otpor Beograda prema suradnji s Tribunalom. U  februaru 2006. Europska unija predomislila  se  i  zaprijetila Beogradu da  će prekinuti  tek  započeti proces pregovaranja ako Mladić ne bude izručen do kraja marta.  

„Ako ne budu u potpunosti surađivale s Haškim  tribunalom  i ne  izruče mu optužene zločince, zemlje poput Srbije ne mogu očekivati punu  suradnju  s Europskom unijom",  inzistira Britanac  Jack  Straw. Ravnodušnost Beograda prema tim opomenama ujedinjuje Dvadesetpetoricu. Početkom maja Bruxelles prekida pregovore, uvjetujući njihovo nastavljanje Mladićevim uhićenjem. Ali ovo neočekivano buđenje Europe ne  traje dugo. Početkom ljeta složnost je napukla. Zatim se ujesen rascijepila. Ali još prije Europske unije, popušta Atlantski savez. Na sastanku na vrhu u Rigi 29. novembra 2006. njegove zemlje članice odlučuju Srbiji  i Bosni otvoriti vrata Partnerstva za mir, predvorja NATO‐a, iako su se od 2004. zalagale da ona ostanu zatvorena dokle god Karadžić  i Mladić  ne  budu  predani  ICTY‐u.  „Inicijativa  je  potekla  od  predsjednika  Busha,  to  je  odlučio  u posljednjem času", objašnjavaju američke vlasti Carli del Ponte nekoliko sati prije službene objave te odluke. Međutim,  američko  se  gledište  promijenilo  već  početkom  mjeseca,  nakon  posjeta Washingtonu  srpskog ministra  obrane, Mladićeva  prijatelja  Zorana  Stankovića,  koji  je  prihvatio  da  zauzvrat  za  ovu  popustljivost pošalje u  Irak  i u Afganistan nove srpske  trupe.

93 

Sjedinjenim Američkim Državama nije  teško pridobiti svoje europske partnere. Jacques Chirac i Tonv Blair isto tako žele poslati znak otvaranja prema Srbiji uoči nastavka pregovora o konačnom statusu Kosova čije je određivanje, svaki put odgađano  

 93 Srpske novinske agencije: Beta ili Tanjug, 7. novembra 2006.   zbog otezanja Beograda, predviđeno do kraja 2007.  

   

 Europska  unija  teško  odolijeva  uzmicanju  svojih  zemalja  unutar  NATO‐a.  Dvadesetpetorica  su  pred nastavljanjem  pregovora  o  pridruživanju  sa  Srbijom  8.  decembra  2006.  i  definitivnim  odustajanjem  od Mladića. Ali se Britanci, Francuzi. Nijemci, uz podršku Nizozemske i finskog predsjedništva, konačno zajednički suprotstavljaju  kako  bi  se  ta  odluka  odgodila.  „Nećemo  izgraditi  Europu  sutrašnjice  propuštajući  da  se upitamo o njezinoj prošlosti. Stvarna suradnja Beograda s  ICTY‐em  jest nužnost. To su načela  i vrijednosti u koje Francuska vjeruje.  Izbori (u  januaru 2007., op. a.) u Srbiji  i pitanje Kosova nisu argumenti koje se može upotrijebiti  za  obnavljanje  pregovora  s  Beogradom",  upozorava  Catherine  Colonna,  francuska  ministrica opunomoćena za europske poslove. Ali igra je unaprijed izgubljena.  

Zabrinuta odbijanjem Beograda da dode do reguliranja statusa Kosova, Europa u februaru 2007. obećava da će otkloniti sve zapreke za kandidiranje Srbije u Europsku uniju ako pristane na neovisnost Kosova. Promjena mišljenja Europe u decembru 2006. išla je samo za tim da se sačuva neko sredstvo političkog pritiska na Srbiju. Koncem marta, srpsko civilno društvo ukazuje na  tu  trgovinu  i poziva na Mladićevo uhićenje:  ,,Bruxelles ne smije popuštati napasti da trguje svojim osnovnim načelima prilikom pregovaranja o krajnjem statusu Kosova. Jer  to bi moglo  samo pridonijeti  jačanju ekstremnog nacionalizma,  sprečavanju  reformatorskih  snaga da  se distanciraju od Miloševićeva nasljeđa i zapriječiti razvijanje demokratske Srbije čije je mjesto u krilu europske obitelji  i  naroda."  Ali  Europa  ne  želi  ništa  čuti.  Već  sedamnaest  godina,  ona  ignorira  glasove  razuma  na Balkanu, one koji međutim iskreno vjeruju u njezine vrijednosti i žele da joj se njihove zemlje pridruže, a da ih Europa  odlučno  brani.  Početkom  2007.  g.  Europa  odlučuje  obnoviti  pregovore  o  pridruživanju  sa  Srbijom, prekinute  godinu  dana  prije,  iako Mladić  nije  uhićen. Washington  i  Bruxelles  tako  se  nadaju  da  će moći nametnuti Beogradu plan o neovisnosti Kosova koji srpski  rukovodioci  tvrdoglavo odbijaju, a  imaju podršku Moskve u svojem odbijanju pregovora.  

Posljednja odustajanja  

Posljednji  se  zasuni otvaraju, poput običnih  kopča.  Između 2002.  i 2005. međunarodni pritisci dopustiti  su ICTY‐u  da  s  trideset  optuženih  u  bijegu  dođe  na  šest. Dvadesetoricu  su  isporučile  srpske  vlasti. Nasuprot ulozima kao što su NATO i EU, Srbija ne bi oklijevala popustiti još jednom. Naravno, daje poruka Europljana i Amerikanaca  bila  čvrsta  i  suvisla.  Ali,  nakon  smrti  slobodana  Miloševića  11.  marta  2006.  čini  se  da  su zapadnjaci spremni donijeti odluku koja se dugo vremena nije smjela priznati: zatvaranje ICTY‐a bez Karadžića i Mladića. Petnaestog decembra 2006. u New Yorku Carla del Ponte pokušava  začepiti pukotinu koja  zjapi, kako bi izbjegla potonuće brod. Traži od Vijeća sigurnosti da „kaže smatra li da ICTY mora ostati otvoren dok se Radovanu Karadžiću  i Ratku Mladiću ne budu sudilo u Hagu. To  je pitanje naročito važno zbog desetaka hiljada  žrtava  (...)  (koje,  op.  a.)  imaju  pravo  znati mogu  li  još  računati  na  obećanja  koje  im  je  dalo Vijeće sigurnosti prije trinaest godina, kad je stvorilo Tribunal."  

Iza kulisa velike sile već raspravljaju o formulama koje bi omogućile da svoje posljednje odustajanje prikažu kao nešto drugo, a ne kao pobjedu nekažnjivosti. Riječ  je o tome da  javno mnijenje  i žrtve progutaju gorku pilulu i da se umire oni koji bi ih optužili za izdaju svih preuzetih odgovornosti, svih njihovih prošlih obećanja. Javno, samo se Sjedinjene Američke Države  izjašnjavaju. Europa, zasada, izmiče  pred  onim  što  se  ne  može  priznati.  Clint  Williamson,  nekadašnji  zaposlenik  ICTY‐a, veleposlanik SAD‐a za ratne zločine koji  je 2006. naslijedio Prospera, na konferenciji za novinare u Sarajevu  u  januaru  2007.  otkriva  obrise  rasprave:  „Radovan  Karadžić  i  Ratko Mladić moraju  biti privedeni pred neki međunarodni  sud ako budu uhvaćeni poslije  zatvaranja  ICTY‐a. Bilo bi  sasvim neprihvatljivo  da  im  se  sudi  u  Beogradu. Moramo  u  sustavu međunarodnog  pravosuđa  naći  neki organ  da  im  sudi."  U Washingtonu  se  u  početku misli  na  neku  formulu  sličnu  onoj  izabranoj  za suđenje Charlesu Tavloru. Godine 2006.  suđenje bivšem premijeru  Liberije, optuženom  za  zločine protiv čovječnosti na Posebnom sudu za Sierra Leone, bilo je, zbog sigurnosnih razloga, premješteno 

u  inozemstvo,  u  prostorije  stalnog  Međunarodnog  kaznenog  suda  (ICC)  u  Hagu.  Amerikanci nagovaraju  ICTY  da  potpiše  s  ICC‐om  protokol  o  sporazumu  da  bi  se  nakon  zatvaranja  ad  hoc Tribunala  za  bivšu  Jugoslaviju,  logistika  stalnog Međunarodnog  kaznenog  suda mogla  koristiti  za suđenje Karadžiću  i Mladiću. Ali taj plan, koji bi omogućio velikim silama da uz minimalne troškove spase  obraz,  izostavlja  jednu  bitnu  tačku:  dugi  niz  godina  za  kojih  su  mogli  uživati  u  svojoj nekažnjenosti, Karadžić  i Mladić nisu bili ni nedostupni ni neuhvatljivi. Odbijanjem da  ih uhiti  ili da primjenom  prisile,  kojom  je  raspolagalo,  postigne  njihovo  uhićenje,  Vijeće  sigurnosti  je  dosada sprečavalo da budu privedeni pred ICTY. U tim uvjetima bilo bi u najmanju ruku naivno misliti da će oni jednog dana biti izručeni ICTY‐u ili bilo kojoj drugoj zamjenskoj strukturi. U najboljem slučaju, bit će  lišeni  starog  sna,  koji  je  2004.  javno  formulirala  Ljiljana  Karadžić,  da  proslave  svoju  slobodu, konačno opet pronađenu danom zatvaranja ICTY‐a.  

Uvođenje mehanizama s ciljem da produže valjanost optužnice i naloga za uhićenje koji je izdao ICTY nakon njegova zatvaranja, zahtijeva uostalom  i prihvaćanje nove rezolucije Vijeća sigurnosti. Rusija, koja  ima pravo veta, dosad se sustavno protivila svakom obvezivanju da se zadrži djelovanje ICTY‐a dok  Radovan  Karadžić  i  Ratko  Mladić  ne  budu  osuđeni,  a  da  je  Sjedinjene  Američke  Države, Francuska i Velika Britanija nisu stvarno ni pokušale odvratiti. U aprilu, a zatim u junu 2007. Moskva je ponovno potvrdila  svoju volju da  traži od Vijeća  sigurnosti da 2010.  raspusti  ICTY.  I upozorava: „Ako Mladić,  Karadžić  i  ostali  optuženi  ne  budu  uhićeni  nakon  isteka mandata  (ICTY‐a),  to  neće predstavljati,  samo  po  sebi,  dovoljan  razlog  za  produljenje  rada  Suda."  „Ako  sud  bude  zatvoren, njegovi nalozi za Karadžićevo i Mladićevo uhićenje neće više biti valjani", već je upozorila i Carla del Ponte početkom 2007. Zločin za genocid i zločini protiv čovječnosti ne zastarijevaju. Ako bi optužbe ICTY‐a zatvaranjem Suda postale nevažeće bez da Vijeće sigurnosti prihvati mehanizam kojim će  ih učini  trajnima,  sve bi  zemlje u kojima Mladić  i Karadžić budu  živjeli morale pred  svojim  sudovima započeti  novi  progon  i  izdati  nove  naloge  za  uhićenje.  Suditi  dvojici  glavnih  krivaca  za  genocid  u Srebrenici  pred  lokalnim  instancama  u  Beogradu,  Sarajevu  ili  drugdje  otvaralo  bi  vrata mogućem preoblikovanju  postojećih  optužbi,  uz  rizik  da  se  odbaci  i  prešuti  sve  što  je  nezgodno:  pitanje predvidljivosti rata u Bosni i pokolja u Srebrenici kao i sve ostale vidove toga predmeta koji su izazvali toliko otpora  jer bi mogli dopustiti da  isplivaju nedostaci,  greške  i nekadašnje  sramotne nagodbe velikih sila. Prema modelu koji se dokazao: suđenje Sadamu Huseinu pred Specijalnim iračkim sudom koji je 

vođen pod strogim nadzorom Sjedinjenih Američkih Država.  

Unatoč njihovim obećanjima da  će odgovoriti „na agoniju, mučeništvo  i  žeđ  žrtava  za pravdom", danima u vrijeme  stvaranja  Tribunala  1993.,  velike  demokracije  napokon  su  pokazale  da  one  ne  teže  za  drugačijim sankcijama nego što je optužnica koja bi one koji su Bosnu pretvorili u golemu zajedničku raku prisilila da se priklone miru. Bruce Jackson, moćni republikanski lobist kojeg nazivaju „veleposlanikom Bijele kuće", povjerio je to bez okolišanja u novembru 2004.: „Je  li nam doista u  interesu da s Karadžićem  i Mladićem započnemo suđenje nalik onom Miloševićevu? Neka stvari budu jasne: obojica su kriva  i zaslužuju da trunu u zatvoru do kraja života. Ali tko danas želi trošiti toliko energije da bi došao do zaključka koji već znamo?" Brojni zapadni diplomati priznali  su  to  iza  zatvorenih  vrata kojima  se  često  štiti međunarodna politika. U njihovim očima, žrtve  bi  se morale  zadovoljiti  znajući  da  su  Karadžić  i Mladić  osuđeni  živjeti  kao  progonjeni  ljudi  do  kraja života, na taj način simbolički lišeni svoje pune slobode i kažnjeni žigom sramote.  

Žeđ  za  pravdom  neodvojiva  je  od  žeđi  za  istinom. Mežutim  ta  žeđ  koja  izranja  iz  ove  zemlje  izmrcvarene genocidom  jednog  europskog  naroda  u  Srebrenici  ne  potvrđuje  priznavanje  pretrpljenih  patnji  ni odgovornosti onih koji su ih nanijeli. Ona ne nosi u sebi klice trajnog mira. Za jedne, Karadžić i Mladić uvijek će ostati legende, za druge nekažnjeni krvnici. Bez zajedničkog pamćenja, ma kako ono bilo bolno, Bosna se neće moći nesmetano obnoviti. Ona će živjeti pod stalnom prijetnjom novih ciklusa nasilja.  

Vrijednost ove fiktivne hajke na koju su utrošeni milioni dolara daleko je nadmašila troškove suđenja u Hagu. Zašto rasporediti toliko snaga za zavaravanje žrtava, ICTY‐a  i  javnog mnijenja  iluzijom da će ova dva zločinca 

jednog  dana  biti  izvedena  pred međunarodni  sud?  Ako  velike  sile  nastave  u  krajnjoj  instanci  odlučivati  o sudbini  glavnih  ratnih  i  terorističkih  zločinaca,  razlozi  koji  ih  navode  da  de  facto  priznaju  nekažnjivost Karadžiću  i Mladiću  i dalje  su nejasni.  I Charles Tavlor  je  također, u  jednom  trenutku, uživao popustljivost zapadnjaka. Željni učvrstiti mir koji  je priveo kraju četrnaest godina građanskog rata u Liberiji  i u susjednom Sijera Leoneu, Amerikanci i Francuzi su 2003. bivšeg liberijskog predsjednika zaštitili od Suda nudeći mu zlatni azil u Nigeriji u zamjenu za obećanje da će napustiti sva politička rovarenja. Ali bivši gospodar rata ne poštuje svoje obaveze  i nastavlja biti prijetnja  stabilnosti  regije. On  je 30. marta 2006. uhićen  i predan mješovitoj jurisdikciji Sijera Leonea prije nego što  je prebačen u Hag. U Karadžićevu  i Mladićevu slučaju, velike sile nisu smatrale oportunim mijenjati svoju politiku, čak ni godinamanakon mirovnih sporazuma. Nikome nije poznat pravi razlog ove nevjerovatne tvrdoglavosti.  

Razlozi zbog kojih nije uhićen Osama Bin Laden, vođa Al‐Qaide,  izgledaju manje tajnoviti. Njegovo uhićenje  i suđenje pred američkim vojnim  sudom  izazvali bi  takav val odmazda da  je bez  sumnje  razboritije odustati. Američka vlada strahuje vjerovatno da ne raspolaže dovoljnim dokazima kako bi utvrdila njegovu individualnu odgovornost u atentatima koje  izvode članovi mnogostruko razgranate mreže. Ni  jedan od ovih argumenata ne može  se primijeniti na Karadžića  i Mladića. Kao ni  strahovanje da  će  se  suđenje pretvoriti u  tribinu  za srpsku propagandu. Slobodan Milošević  i Vojislav Šešelj pretekli su  ih. Da bi se čuli njihovi glasovi, Karadžić  i Mladić raspolažu nekim dragim sredstvima i dovoljnim brojem pristaša.  

Godine  1991.  na  kraju  prvog  zaljevskog  rata, Margaret  Thatcher  i  George  Bush  stariji  podsjećali  su  na 

potrebu da se sudi Sadamu Huseinu, a na kraju su odustali zbog nagodbi s tiraninom koje bi suđenje moglo 

otkriti.94 

Bush  mlađi  dijeli  istu  zabrinutost  2003.  godine,  ali  odlučan  postići  osudu  svrgnutog  diktatora, 

osigurava zaleđe stvaranjem Iračkog specijalnog suda (TSI) i strogo nadzire sudski mehanizam kako bi izbjegao 

bilo kakvo neugodno iznenađenje.95 

Velike sile nisu nikada imale takvu moć miješanja u poslove IC‐TY‐a. Iako su 

se uvijek  trudile zauzdati njegovu znatiželju, njihova se moć  ipak zaustavljala na vratima sudnice. Međutim, 

mnogi naslućuju da Karadžić i Mladić poznaju tajne o ulozi međunarodne zajednicu za vrijeme rata, o naličju 

Dejtonskog sporazuma, o prepuštanju Srebrenice snagama generala koji je mnogo puta najavio sudbinu koju 

je namijenio muslimanskom stanovništvu te enklave kad preuzme kontrolu nad njom. To su javne tajne,  isto 

tako poznate kao i one koje je znao Sadam Husein, ali možda još opasnije za zapadne vlade. Nagađanja se šire. 

No nitko nije uspio otkriti tajnu šutnje velikihsila, čak ni Carla del Ponte. Tužiteljica se ipak ozbiljno bavila tim 

pitanjem  između  2003.  i  2005. Ona  je  propitivala  Jacquesa  Chiraca  o  ustupcima  za  oslobađanje  njegovih 

„plavih kaciga" ili pilota, koji su, jedni za drugima bili srpski taoci, a on se zakleo da nije bila ugovorena nikakva 

nekažnjivost. Ispitivala je i Richarda Holbrookea, tražila od američke vlade sve informacije koje se odnose na 

sporazum sklopljen u julu 1996. s Karadžićem, i sve anekse sporazuma. Nije dobila ništa osim bijesa i ljutitog 

demantija američke administracije.  

94 Riječ  je posebno o političkoj podršci  i masivnoj  vojnoj pomoći, uključujući  tu  i  kemijsko oružje,  koje  su mu davali zapadnjaci dok su se služili Sadamom Huseinom protiv Islamske republike Irana. Kad je u oktobru 2005. započelo njegovo suđenje, bio  je progonjen  samo  zato  što  je 1982. naredio mučenje  i  smaknuće 148  Sijita  iz  sela Dujail u odmazdi  za pokušaj njegova ubojstva. Tek  je u aprilu 2006. optužen za genocid u selu Anfal  i pokolj u Halabji,  tragičnom simbolu ubijanja kurdskog stanovništva plinom po nalogu Sadama Huseina za vrijeme kojeg je poginulo više od 180 000 osoba. Ali to je predmet odvojenog suđenja koje je započelo 21. augusta, nekoliko mjeseci prije njegove osude na smrt,  

5. novembra. Sadam Husein obješen je 30. decembra 2006., prije nego što je uspio započeti svoju obranu na tom drugom 

suđenju. Suđenje je nastavljeno u nazočnosti njegovih suoptuženika. 95 Sjedinjene Američke Države dale su 138 miliona 

dolara za uspostavljanje Iračkog specijalnog suda i priskrbile pedesetak američkih, ali isto tako i britanskih i australskih 

pravnika, istražitelja i arhivista, okupljenih u jednom uredu za vezu, Regime Crime Liaison Office, produljenom rukom FBI‐

ja za koji se smatra da je stvarna moć koja se krije iza Suda. Sjedinjene Američke Države pomogle su pravosuđu u Iraku da 

skupi dokaze i predale mu tone dokumenata. Američki pečat bio je tako vidljiv da ga je Michael Scharf, američki profesor 

međunarodnog prava zadužen od svoje zemlje da formira iračke suce Iračkog specijalnog suda, nazvao „Internim 

internacionaliziranim sudom".  

"Srebrenička sramota"  

Ustrajno odbijanje velikih sila da uhite Karadžića i Mladića ili da osiguraju njihovo izručenje ICTY‐u pokazalo se tijekom dvanaest godina povezano s njihovim nedostatkom volje da spriječe pokolj u Srebrenici. I u toj strašnoj činjenici trebalo bi tražiti odgovor na zagonetku Karadžića i Mladića.  

Pariz, London i Washington propustili su 1995. godine poduzeti sve potrebne mjere da bi se spriječio genocid koji se, korak po korak, pripremao pred našim očima. Već 1993. pronicljivi međunarodni predstavnici, nazvali su stezanje obruča oko opsjednute enklave „polaganim genocidom" ili „postupnim genocidom",

96 

situacijom koja je tada navela Vijeće sigurnosti da, nekoliko tjedana poslije, stavi Srebrenicu i njezino stanovništvo pod zaštitu Ujedinjeni naroda. Osim mogućeg razaranja, nitko nije mogao ne biti svjestan mogućnosti pokolja koja prijeti u trenutku kad se Mladić dočepa enklave. Tijekom cijele posljednje ofenzive protiv Srebrenice, od 6. do 11. jula 1995., velike sile nisu, dakle, prestajale tvrditi da srpske snage, unatoč njihovu napredovanju nemaju namjeru zauzeti enklavu. Hineći iznenađenje, one su, ne maknuvši prstom, pustile Mladića da uđe u grad 11. jula 1995. početkom poslijepodneva. Zatim su dopustile da muškarce odvoje od ostalog stanovništva, ne nametnuvši uvjete prisilne evakuacije, ne nastojeći je nadzirati.

97 

Suprotno od Louise Arbour u vrijeme Kosova, njezin prethodnik Richard Goldstone začudo nije želio javno upozoriti srpske snage i njihove vođe da ih se sprema optužiti za prošle zločine. Međutim, mnogi su zabrinuti znajući da je stanovništvo  

Srebrenice na milosti i nemilosti osvetoljubivog i krvoločnog srpskog generala. Jacques Chirac dao je to na znanje i pokušava uvjeriti svoje partnere da interveniraju. Jedanaestog jula francuski predsjednik savjetuje Velikoj Britaniji, Sjedinjenim Američkim Državama i Njemačkoj da silom povrate tu enklavu. Sutradan, Francuska se obraća Vijeću sigurnosti i ponovno izjavljuje da je voljna staviti svoje snage na raspolaganje za svaku vojnu operaciju koja bude procijenjena „korisnom i ostvarivom". Trinaestog jula Chirac ustrajava i naziva Billa Clintona da ga uvjeri da pruži francuskim trupama podršku američkih protutenkovskih helikoptera kako bi se otvorio put prema Srebrenici. I da mu kaže: „U Srebrenici su muškarce, kojima prijeti opasnost da budu zaklani ako su u dovoljno stari da mogu nositi oružje, odvojili od žena. Civilizirani se narodi moraju suprotstaviti fašizmu i provesti odlučnu i ograničenu vojnu operaciju (...), osim ako su se odlučili za politiku napuštanja usporedivu s onom koja je vladala za vrijeme Drugog svjetskog rata."

98 

Usporedivu naročito s onom koja je petnaest mjeseci prije primijenjena u Ruandi. Bojeći se potrebe za intervencijom američkih snaga u Africi, Clinton je u aprilu 1994. tražio povlačenje „plavih kaciga" iz MINAUR‐a kad su pokolji već bili naveliko započeli i kad nije više bilo ni najmanje sumnje u njihov genocidni karakter. Nesklon angažiranju američkih trupa na bosanskom tlu, Clinton odbija. Kofi Annan, još uvijek zapovjednik operacija za održavanje mira pri Ujedinjenim narodima, procjenjuje francuski prijedlog „nerealističnim i neizvedivim". Pariz odustaje. Velike sile odlučuju još jednom ne poduzeti ništa unatoč prvim izvještajima koji potvrđuju početak sustavnih smaknuća. Otada nisu prestale osporavati, unatoč očitosti, predvidivost pokolja u Srebrenici i zataškavati svaki dokaz koji potvrđuje da su ga one same mogle  

96 Izraz kojim se poslužio Diego Arria, veleposlanik Venezuele pri Ujedinjenim narodima, na kraju svoje misije u enklavi 

Srebrenice u martu 1993. 97 Velike su sile, dva mjeseca prije, u maju 1995. nametnule Hrvatskoj prisutnost 

međunarodnih predstavnika u autobusima koji su evakuirali Srbe zarobljene kad je Hrvatska vojska vraćala zapadnu 

Slavoniju, koja je od 1991. bila u rukama pobunjenih Srba. Kad već nisu htjele osporiti Mladićevu vojnu pobjedu u 

Srebrenici i tražiti od njega povlačenje trupa iz enklave zaštićene odlukom Vijeća sigurnosti, mogle su barem zahtijevati 

prisutnost UNHCR‐a i Crvenog križa za vrijeme prisilnog preseljavanja stanovništva Srebrenice u zamjenu za benzin koji je 

Mladić od njih tražio. Umjesto toga, oni su, ne tražeći ništa zauzvrat, dali benzin koji je omogućio deportiranje žena, djece 

i staraca i evakuaciju muškaraca prema mjestu pogubljenja. 98 Izvještaj o Srebrenici parlamentarne obavještajne misije, 

saslušanje Jean‐Davi Levittea iz 30. januara 2001., diplomatskog savjetnika predsjednika Chiraca od maja 1995. do 

decembra 1999. www.assembleenationale.fr/dossiers/srebrenica.  

predvidjeti.  

Godinu dana nakon što su dopustili da se izvrši genocid u Ruandi, London, Pariz, Washington i njihovi saveznici ponovno su propustili spriječiti genocidna djela zbog pomanjkanja sredstava, nego zbog nedostatka političke volje. Kao što nedostatak sredstava nije bio razlog ni za to što su propustili predati Karadžića i Mladića Sudu i poduzeti  sve potrebne mjere da prisile Srbiju,  ili  svaku drugu državu, da provede njihovo uhićenje. Progon izvršitelja  genocida,  uostalom,  dužnost  je  na  koju  su  se  obavezale  države,  na  temelju  statuta  ICTY‐a,  ali  i Konvencije  za  sprečavanje  i  kažnjavanje  zločina  genocida  iz  1948.  U  svojoj  odluci  od  26.  februara  2007. Međunarodni sud pravde (ICJ) na to je podsjetio i osudio Srbiju zbog toga što nije predala Ratka Mladića IC‐TY‐u. Francuska je ratificirala Konvenciju 1950., Velika Britanija 1970., Sjedinjene Države 1986., a Rusija još 1949.  

Mučeni „srebreničkom sramotom" Pariz, London i Washington nisu smjeli imati drugih prioriteta doli ispraviti nepravdu žrtvama  izručivši Karadžića  i Mladića ICTY‐u. Velike sile su se, međutim, odmah  i trajno odlučile za sramotu  za  dvostruki  propust,  ostavivši  Karadžića  i Mladića  na  slobodi. Ova  dvostruka  izdaja  „civiliziranih naroda" prkosi razumu, osim ako ne služi za prikrivanje neke gore sramote koju nikakva daljnja akcija ne bi mogla ispraviti.  

Srbija  je  iznevjerila  svoju dužnost  sprečavanja  i kažnjavanja genocida u Srebrenici  zato  što  je  sudjelovala u njegovoj pripremi i u njegovu provođenju. Milošević je htio, na teritoriju oblikovanom u krvi i koje je postalo etnički homogeno, postići priznavanje nove srpske države u okviru Bosne koju je uzaludno pokušavao uništiti. Početkom 1993., Cvrus Vance, američki pregovarač kojeg su opunomoćili Ujedinjeni narodi, rekao mu  je da neće  nikada  postići  priznanje  srpske  države  koju  su  njegovi  pouzdanici  samoproglasili  na  osvojenim područjima u Bosni. Pred tvrdoglavošću Srba u odbijanju svakog sporazuma o miru, velike sile su početkom 1994.  ipak popustile. Milošević  je  tada povjerio svojoj okolini: „Vjerujte mi, nisam očekivao da  će nam ona (međunarodna zajednica, op. a.) dati polovicu teritorija." Na  jednom sastanku Vrhovnog savjeta obrane, 18. januara 1995., precizirao  je  istoj  toj okolini: „Bez vojne pobjede, međunarodna nam zajednica ne bi nikada dala da podijelimo nadvoje Bosnu i Hercegovinu jer nikada tijekom cijele povijesti nije bilo neke srpske države na tom području." Milošević  je dobio okladu, ali Srebrenica, enklava u blizini Žepe  i ona zapadnija, Goražde, predstavljale  su  u  proljeće  1995.  posljednje  prepreke  dovršenju  njegova  plana.  Bez  uklanjanja  enklava Srebrenice  i  Žepe,  politički  entitet  koji  su mu  velike  sile  obećale  u  Bosni,  kako  bi  ga  potaknule  da  uđe  u pregovore o miru, nije mogao zaživjeti. On bi ostao prekinut otočićem muslimanskog stanovništva u sredini, uz opasnost da ga  za  zelenim  stolom podijele na dva  zasebna dijela. Milošević  i  srpski  rukovodioci u Bosni zahtijevali  su  srpsku  državu,  očišćenu  od  njezina  cjelokupnog muslimanskog  stanovništva. Nakon Daytona, Milošević je slavio „povijesnu pobjedu". „Imamo polovicu Bosne! Republiku! Od četiri (mirovna; op. a.) plana, taj  je najbolji  za Srbe. Oni  imaju  sve gradove duž Save,  tri grada u unutrašnjosti  i cijelu dolinu Drine, osim Goražda. To je pedeset gradova i dvadeset i pet hiljada četvornih kilometara! Trebat će im poslati natrag sve (srpske; op. a.) izbjeglice koji su kod nas da imaju kime napučiti svoje teritorije", izjavio je članovima Vrhovnog savjeta obrane 6. decembra 1995. u Beogradu. Poslije Miloševića Srbija  je  željela  sačuvati glavne  stečevine rata utvrđene u Daytonu  i trudila se da ne poduzme ništa što bi ih moglo dovesti u pitanje. Ako je jedan dio političara konačno osudio pokolj u Srebrenici, svi su srpski dužnosnici odbili priznati zločinački karakter plana na čijem je čelu bio Milošević, koji je, najprije na terenu, a zatim za pregovaračkim stolom, nametnuo političku i etničku podjelu Bosne i Hercegovine, a čija je krajnja etapa bila Srebrenica.  

Budući da su žrtvovale stanovništvo Srebrenice na oltar jednog mirovnog plana koji zapadnjački oportunizam nije znao drugačije nametnuti, velike silesu opet zanemarile svoju dvostruku obavezu. „Moje su glavne upute bile da žrtvujem Srebrenicu, Žepu  i Goražde  i  ja sam mislio da  je to greška", povjerava Richard Holbrooke u novembru 2005. prilikom desete obljetnice Dejtonskog sporazuma." Godinu dana poslije Amerikanac povlači svoje  riječi,  ali  činjenice  ostaju:  Srebrenica  i mala  susjedna  enklava  Žepa,  također  nastanjena  bosanskim izbjeglicama  iz prvih valova etničkog čišćenja, pale su u ruke generala Mladića u  julu 1995.  i dane Srbima na mirovnim  pregovorima  u  novembru  1995.  kad  je  stvarnost  zločina  bila  već  dokazana  i  potanko  prikazana, zahvaljujući prvim  istragama  ICTY‐a, u sasvim novoj optužnici protiv Radovana Karadžića  i Ratka Mladića od 16. novembra 1995.

99 

 

Francuska koja  je, glasom  svojeg predsjednika, pozivala na djelovanje da bi  se  spriječili pokolji, na kraju  je pristala na nedjelovanje i, radi mira, sa svojim saveznicima prihvatila posljedice genocida u Srebrenici. Velike sile dopustile su da im se nametnu uvjeti mira i omogućile onima koji su izrazili svoje genocidne namjere da ih ostvare  i da  tako dovrše provođenje  svojeg plana. Velike  sile nagradile  su u Daytonu one, koji  su nekoliko tjedana prije  sustavno deportirali  i ubijali muslimansko  stanovništvo  te enklave dodijelivši  im polja  smrti, a zatim  im omogućili da  ih nasele po  svojoj volji kako bi  zauvijek  izmijenili etničku  strukturu. Otada oni nisu prestali umanjivati genocid odbijajući suditi glavnim okrivljenicima  i pokušavajući spriječiti  ICTY da ukaže na izravnu  Miloševićevu  odgovornost  te  ne  poduzimajući  nikakvu  učinkovitu  mjeru  da  osigura  povratak preživjelih.

100 

Dvanaest  godina  poslije  tih  događaja,  manje  od  hiljadu  njih  uspjelo  se  ponovo  vratiti  u Srebrenicu. Karadžićeva i Mladićeva zagonetka počiva, dakle, na sponama koje povezuju zločin i mir. Njihovo suđenje  trebalo  je  iznijeti  na  vidjelo  namjeru  uništavanja,  istrebljivanja  ljudi,  bosanskih  Muslimana  iz Srebrenice kao skupine, tako da zauvijek  izbriše njihovu prisutnost na priželjkivanom teritoriju bez kojega  je Milošević  odbijao  potpisati mir.  Suđenje  pred  ICTY‐em  lokalnim  zapovjednicima  umiješanima  u  pokolj  u Srebrenici omogućilo je da se utvrdi  istina o zločinu koji pravo kvalificira kao genocid. Ali tim suđenjima, po‐svećenima samo izvršiteljima, nije bio cilj rasvijetliti aktivna i pasivna sudioništva koja su omogućila taj zločin. Suđenje  Karadžiću  i Mladiću moralo  je,  naprotiv,  pridonijeti  da  se  pokolj  iz  jula  1995.  postavi  u  njegov kontekst  i  da  pruži  detaljnu  rekonstrukciju  potke  događaja  koji  su  doveli  do  pokolja  u  Srebrenici,  tim preciznijom  u  pojedinostima  što  treba  dokazati  genocidnu  namjeru,  njezin  tok  i  izvore.  Jer  suprotno Miloševiću i Mladiću, Karadžić nije samo osumnjičen da je „planirao, poticao na izvršenje i naredio" pokolje iz jula 1995., nego da  je  čak  i prije početka  rata  iznio plan koji  je otvoreno  težio  „potpunom  ili djelomičnom uništenju bosanskih Muslimana", zatim da ga je provodio  ili pomagao da se provodi „neprekidno, sve do 30. novembra 1995". Gomilanje  činjenica od 1991.  iznijelo bi na vidjelo više nego  ikad nevjerovatne pogreške  i propuste međunarodnih aktera koji nikada nisu pribavili sredstva za sprečavanje ovoga plana čije su rezultate konačno potvrdili znajući o čemu je riječ. Više nego bilo što drugo, ovo bi suđenje neizbježno ponovno otvorilo bolno pitanje moralne, političke i eventualno kaznene odgovornosti velikih sila.  

Brižljiva  rekonstrukcija  cijelog  slijeda  događaja  sigurno  bi  na  kraju  uzdrmala  neosnovanu  tezu,  koju  već  je deset godina nameću  i bez  izmjena brane vojni analitičari  ICTY‐a u svim predmetima koji se tiču Srebrenice: budući da srpski politički  i vojni rukovodioci nisu imali namjeru zauzeti enklavu, do odluke o pokolju došlo je nakon  pada  Srebrenice.  Tu  tezu  ruše  priznanja  nekih  sudionika,  kao  što  je Miroslav Deronjić,  i  prisutnost komandosa  smrti poslanih na  teren više od dva  tjedna prije pada grada. Ali unatoč  svemu ona  se održava zahvaljujući  jednom  dokumentu,  naredbi  o  napadu  koji  je  službeno  pozivao  ne  da  se  zauzme  enklava Srebrenica,  nego  da  se  svede  na  veličinu  grada,  tako  da  se  „uvjete  preživljavanja  stanovništva  učini nepodnošljivima" i da se „stvore uvjeti za ukidanje enklave". Plan poznat pod kodnim imenom Krivaja 95 koji, začudo, nije definirao nikakav novi cilj jer je tačno opisivao situaciju koja je prevladavala od zime 1993. kad su srpske  snage  prvi  put  pokušale  zauzeti  Srebrenicu  prije  nego  što  ih  je  u  njihovu  zaletu  zaustavio  general Philippe Morillon.

101 

Vojna operacija iz 1995. uljepšana eufemizmima da ne izazove osudu  

99 Holbrooke Richard, intervju dan televizijskoj mreži Hajat iz Sarajeva i emitiran 19. novembra 2005.  

100 Trećeg maja 2007. međunarodna zajednica  imenovala  je prvi put posebnog  izaslanika za grad Srebrenicu. Na taj  je položaj postavljen Clifford Bond, bivši  američki  veleposlanik u Bosni  i Hercegovini. Ta  je odluka donesena na  zahtjev bošnjačkih predstavnika Srebrenice da se gradu prizna poseban status kako bi ga izuzeli iz srpskog entiteta u Bosni i tako potakli povratak preživjelih. Velike sile dosad su jednoglasno odbijale taj zahtjev.  

101 General Philippe Morillon zapovijeda snagama UN‐a u Bosni i Hercegovini kad u martu 1993. UN ulazi u Srebrenicu i 

obećava  stanovništvu:  „Neću  vas  napustiti."  Mladićeve  su  snage  tada  na  vratima  Srebrenice  i  računaju  na  UN  za 

evakuaciju stanovništva enklave. Morillon će ih prisiliti da se povuku postigavši da Vijeće sigurnosti izglasa rezoluciju koja 

određuje Srebrenicu kao „zonu pod zaštitom Ujedinjenih naroda".  

zapadnjaka,  ipak  je  zahtijevala  tri  mjeseca  priprema,  posebno  da  bi  odsjekla  linije  opskrbe  snaga  UN‐a prisutnih  unutar  enklave,  oslabila  još  više  opsjednuto  stanovništvo  zabranom  pristupa  humanitarnim konvojima  i dopustila Beogradu da osigura  logističku potporu podršku  i koordinaciju  svih  snaga koje u njoj sudjeluju. Budući da Beograd  i zapadnjaci nisu nikada predali  ICTY‐u dokumente koje su  imali o pripremnoj fazi ofenzive protiv Srebrenice, o kojoj su uostalom sve znali, Tužiteljstvo se nije nimalo zanimalo za paradoks Krivaja  95.  Ohrabreno  tvrdnjama  analitičara  proizašlih  iz  američke  vojno‐obavještajne  službe,  ono  je  bez ijedne riječi prihvatio ono što se tim planom željelo postići da se povjeruje. Velike sile mogla je samo veseliti zaslijepljenost  ICTY‐a koji  ih nije dovodio u pitanje vjerujući da one nisu mogle predvidjeti pokolj koji  je pad enklave činio vjerovatnim. Poslije im je bilo dovoljno pobijati njihov drugi propust i tvrditi da su učinile sve da Karadžića i Mladića izruče pravosuđu.  

Karadžić  i Mladić  nisu  privedeni  pred  Sud  da  ne  bi  oživjeli  sjećanje  na  sramotan  izbor  velikih  zapadnih demokracija  da  žrtvuju  stanovništvo  Srebrenice  prepustivši  ga  svjesno  njihovim  krvnicima  i  lišivši  zatim preživjele njihove zemlje i suđenja koje bi ih moglo izvući iz agonije i povratilo im dostojanstvo. Izbor koji se ne može  opravdati  i  koji,  po  nekoliko  osnova,  čini  naše  vođe  sudionicima  najgoreg  krvoprolića  u  Europi  od holokausta. Dok Karadžić i Mladić ne budu izvedeni pred sudsku instancu potpuno neovisnu i dovoljno jaku da se suprotstavi svim pokušajima miješanja i cenzure, naše demokracije će samo produljivati sramotu. Više nego što ih štiti, njihovo će odbijanje da sude Karadžiću i Mladiću, kao i jučer njihovo odbijanje da dopuste dio istine koja je izronila na suđenju Miloševiću, samo povećati patnju žrtava, produbljivati njihove rane i pothranjivati mržnju. Tako dugo dok se preživjeli ne budu mogli osloboditi bremena svojih patnji, Europa će osjećati teret mrtvih Srebrenice, koji će, poput sablasti lutati Starim Kontinentom tražeći pravdu.

102 

 

IV. POGLAVLJE  

Svršetak igre  

If we don't maintain justice, justice will not maintain us.103

Francis Bacon (1561. ‐1626)  

Jedanaestog septembra srušeni su tornjevi‐blizanci... Povukli su sa sobom mnogo nada, vrijednosti, obećanja i planova  koji  su  nastali  padom  Berlinskog  zida.  Epoha  koja  time  započinje manje  će  brinuti  o  temeljnim pravima ljudi, a više o njihovoj sigurnosti. Jedanaesti septembar nije ujedinio svijet protiv barbarstva, nego ga je  polarizirao  i  pretvorio  u  bojno  polje.  Označio  je  grubi  ulazak  u  XXI.  stoljeće  u  kojem  će,  čini  se,  biti osujećeno toliko iskoraka koji su dotad izgledali nepovratnima. Između miroljubivog 9. 11. 1989. i ratobornog 11. 9. 2001. g. projekt međunarodnog pravosuđa uspio si je prokrčiti put. Međunarodni kazneni sud za bivšu Jugoslaviju  (ICTY),  koji  se  sprema  započeti  prvi međunarodni  proces  u  povijesti  protiv  jednog  šefa  države, nalazi  se na vrhuncu  slave. Stalni Međunarodni kazneni  sud  (ICC), nošen univerzalističkim  snom, upravo  se sprema započeti s radom. Dubinska dinamika, koja je omogućila te povijesne korake naprijed međunarodnog pravosuđa, ne može nestati u usijanim ruševinama tornjeva‐blizanaca. No  11.  septembar  ipak  je  zatvorio  jednu  epizodu  povijesti,  promijenio  prioritete,  obrnuo  red  prioriteta. Međunarodno će pravosuđe uskoro osjetiti val tog udarca. ICTY, koji je na prvoj crti, neće biti pošteđen.  

102 Četvrtog  juna 2007. skoro osam hiljada preživjelih  i rođaka žrtava Srebrenice podiglo  je pred nizozemskim sudom 

tužbu protiv Ujedinjenih naroda i Nizozemske zbog njihove odgovornosti u napuštanju stanovništva enklave koju su bili 

zaduženi  štititi. Cilj  tužbe  sastoji  se u utvrđivanju  teških propusta Nizozemske  i UN‐a u  lancu odluka  koji  je pridonio 

tragediji. Između dvadeset pet  i trideset hiljada civila potražilo  je utočište u  ili oko vojne baze kontingenta nizozemskih 

Plavih kaciga. Sučeljeno  s hiljadu  srpskih vojnika,  četiristo pedeset vojnika Dutchbata dopustilo  je da  se odijele  žene  i 

muškarci.  

103 Ako mi ne sačuvamo pravdu, pravda neće sačuvati nas.  

Osam mjeseci  prije,  za  jake  snježne  oluje,  Carla  del  Ponte  stigla  je  u  Davos.  Došla  je  pred  najmoćnijim ličnostima  svijeta politike  i ekonomije na planetu, okupljenima na  Svjetskom ekonomskom  forumu, braniti pitanje međunarodnog pravosuđa  i važnost da  se  stane na kraj nekažnjivosti moćnika. „Ako  sada  izgubimo hladnokrvnost, budući  će diktatori moći bježati  i skrivati se  te  će nam  trebati možda  i stotine godina da se uspravimo i nametnemo zakon prava nad zakonom nasilja", riječi su kojima se obratila svojim slušateljima  26.  januara  2001.  g.  u  vrijeme  kad  je Milošević  već  svrgnut  s  vlasti,  ali  još  nije  uhićen. Očekivala  je  neke općenite  odgovore,  a  bez  sumnje  i  neke  obzirnepoticaje.  Teško  je  osvojiti  slušateljstvo  kojemu  zahtjevi međunarodne pravde nikad nisu bili prioritet.  

Na njezino veliko iznenađenje, nakon njezina nastupa, dvorana je uzavrela. Rasprava je bila žestoka. Clinton je 31.  decembra  2000.  g.,  posljednjeg  dana  svojeg mandata,  prije  nego  što  će  predati  ključeve  Bijele  kuće Georgeu  W.  Bushu,  unatoč  snažnu  protivljenju  Kongresa  i  suzdržanosti  njegove  Demokratske  stranke,

104 

potpisao  Rimski  sporazum  kojim  je  stvoren  stalni Međunarodni  kazneni  sud  (ICC). Opravdavajući  svoj  čin istaknuo  je:  „To  činimo  kako  bismo  potvrdili  svoju  podršku  načelu međunarodne  kaznene  odgovornosti  s ciljem predaje u ruke pravde počinitelja genocida, zločina protiv čovječnosti i ratnih zločina. To činimo i zato da  ostanemo  u  postupku  koji  će  u  godinama  koje  slijede  omogućiti Međunarodnom  kaznenom  sudu  da postane nepristran i učinkovit instrument pravde. Sjedinjene Američke Države imaju dugu tradiciju djelovanja u  prilog  krivične  odgovornosti,  još  od  našeg  sudjelovanja  na  Sudu  u Nürnbergu  pa  sve  do  glavne  uloge  u naporima  koji  su doveli do uspostavljanja Međunarodnog  kaznenog  suda  za bivšu  Jugoslaviju  i  za Ruandu. Naše djelovanje danas dio je te tradicije." Jedan od prvaka Republikanske stranke senator Jesse Helms odmah je odgovorio: „Ova današnja akcija očit je pokušaj predsjednika u odlasku da zaveže ruke svojem nasljedniku. Ta se odluka neće održati. Jedan od mojih prvih prioriteta pred novim predstavničkim domom bit će njezino poništenje  i  zaštita američkih vojnika od kaznenog progona  tog međunarodnog pučkog  tribunala."

105 

Donald Rumsfeld,  koji  je  bio  predviđen  za ministra  obrane nakon Bushove  pobjede  na  predsjedničkim  izborima  u novembru 2000. g., odmah je nadodao: „Američko vodstvo u svijetu moglo bi biti prva žrtva toga suda", zbog prisila koje proizlaze iz međunarodnog humanitarnog prava.  

Njihovi  saveznici  koriste  priliku  koja  je  stvorena  dolaskom  Carle  del  Ponte  kako  bi,  tijekom  samo  jedne sjednice, pretvorili Davos u  forum protiv  ICC‐a. Međunarodno pravosuđe  s univerzalnom dimenzijom  tu  je javno  optuženo  kao  prijetnja  nacionalnoj  suverenosti,  a  još  više  kao  prepreka  svakom  vojnom  djelovanju zemlje kao što su Sjedinjene Američke Države, koje sudjeluju u vanjskim operacijama u gotovo stotinu država, pa ne prihvaća da njezini državljani ili vojnici na tim područjima podliježu propisima, postupcima, tužiteljima i sucima pravosuđa koje „nikom ne polaže račune". U Davosu je  i republikanski senator  iz Minnesote Orrin G. Hatch.  Kao  predsjednik  Sudskog  povjerenstva  Senata  upozorava  da  Sjedinjene  Američke  Države  nemaju namjeru ratificirati taj sporazum. Naglašava da „Sjedinjene Američke Države ne žele takav međunarodni sud koji bi  sudio predsjedniku Sjedinjenih Američkih Država  zato  što  je donio odluku kojoj  je  cilj  spasiti  stotine američkih  života". Nova  se američka administracija  žestoko  suprotstavlja  takvom međunarodnom  sudskom sustavu koji a priori  izmiče svakom državnom nadzoru te  izlaže stvarnoj sudbenoj opasnosti njezine civilne  i vojne  zapovjednika.  Situacija  je  komična.  Nasuprot  Carli  del  Ponte  koja  crpi  najveću  snagu  iz  svoje samostalnosti, dio slušateljstva ukazuje na opasnosti samosvojnih odluka stalnog  

104 U julu 1998. g. stotinu i dvadeset država potpisalo je Rimski statut stalnog Međunarodnog kaznenog suda. Sjedinjene Države  kao  i  šest drugih prisutnih država  ‐Kina,  Irak,  Izrael,  Katar  i  Jemen  ‐odbile  su potpisati  ga.  Imale  su  vremena predomisliti se do Clintonova potpisivanja 31. decembra 2000. g.  

105 Republikanski  senator održao  je  riječ. Na njegovu  je  inicijativu Kongres  već u novembru 2001.  g. usvojio odluke prema kojima se američkoj vladi zabranjuje svaka suradnja s Međunarodnim kaznenim sudom (ICC), a kojima je svrha da se za sudjelovanje u operacijama održavanja mira zahtijeva prethodno davanje  imuniteta za bilo kakav progon  ICC‐a, a isto se tako ovlašćuje predsjednik SAD‐a da se koristi svim odgovarajućim sredstvima za oslobađanje američkih građana koje bi  ICC eventualno pritvorio. Zbog  razloga protiv Međunarodnog  kaznenog  suda  sličnih navedenima,  Jesse Helms glasovao  je  1986.  g.,  zajedno  s  desetoricom  drugih  senatora,  protiv  toga  da  Sjedinjene  Američke  Države  ratificiraju Konvenciju o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida iz 1948. g.  

Međunarodnog kaznenog suda i njegova budućeg tužitelja čije ovlasti, iako daleko ograničenije od ovlasti ove Švicarke, još su uvijek u očima američkih republikanaca „prilično velike", dakle pretjerane.  

Devet mjeseci poslije, SAD stupa u rat protiv terorizma. Podvostručuje se nepovjerenje prema ograničenjima 

koja  nameće međunarodno  pravo,  kao  i  odbojnost  prema  ideji  da  bi  ono moglo  vezati  ruke  Sjedinjenim 

Američkim  Državama.  Odlazak  američkih  vojnika  u  Afganistan  pojačava  odbojnost  prema mogućnosti  da 

američkim  građanima  sudi  budući  Međunarodni  kazneni  sud  (ICC).  Washington  odmah  započinje  s 

neprijateljstvima prema sudstvu koje se formira kako bi neutralizirao sve njegove ovlasti nad svojim osobljem 

uključenim  u  vanjske  operacije.  Šestog  maja  2002.  g.,  dva  mjeseca  prije  početka  rada  ICC‐a,  Sjedinjene 

Američke Države poništavaju potpis predsjednika Clintona na Rimski sporazum. Zahvaćen olujom ni ICTY nije 

pošteđen. I njemu će podrezati krila.  

Što prije to privesti kraju  

Ambicije  Haškoga  suda  već  neko  vrijeme  zabrinjavaju  velike  sile.  One  bi  htjele  obuzdati  taj  stroj  koji  se 

zahuktao,  ali  ne  znaju  kako  postupiti.  Znaju  da  bi  za  njih  bila  štetna  svaka  politička  odluka  o  drastičnom 

ograničenju djelovanja Suda u trenutku kad on sužava svoju kaznenu strategiju na najodgovornije dužnosnike. 

Zasad žele poštedjeti Sud. U Vijeću sigurnosti UN‐a 30. novembra 2000. g. usvajaju Rezoluciju 1329 kojom se 

Haški  sud poziva da  se više posveti  „zločinima koji  su najopasniji  za međunarodni poredak, posebnoonima 

koje su počinili odgovorni politički i vojni dužnosnici najvišeg ranga", Također odlučuju podržati reformu koju 

je predložio predsjednik Suda fran‐cuski sudac Claude Jorda, a koja se sastoji od toga da se  imenuju suci ad 

litem,  dakle  da  budu  pozvani  kao  ispomoć,  prema  potrebi,  kako  bi  se  smanjilo  zagušenje  poslovima  i 

omogućilo  Sudu  da  izvrši  svoju misiju  prije  kraja  desetljeća  koje  upravo  počinje.  Velike  sile  još  oklijevaju 

podvrći Sud jačem nadzoru Vijeća sigurnosti zadovoljavajući se poticanjem njegova djelovanje da u razumnom 

roku privede poslove kraju.  

Sud  je  optužio  stotinjak  osoba,  postigao  da  se  uhite  dvije  trećine,  izrekao  dvadesetak  presuda  i  planirao optužiti  još stotinu. To  je smiješna brojka s obzirom na broj sudionika, ali strahovito velika za međunarodnu zajednicu uhvaćenu u mrežu vlastitih obaveza i željnu da s time što prije završi.

106 

Potajno odvraćajući suce od penjanja  po  lancu  odgovornosti  kako  ne  bi  progonili  one  s  kojima  su  velike  sile  pregovarale,  one  same pridonijele su problemu koji sada ne znaju riješiti. Godine 2000. međunarodno pravosuđe vrlo  je daleko od ispunjenja  svoje  misije  kaznenog  progona  najistaknutijih  ličnosti,  kako  među  izvršiteljima  tako  i  među poticateljima zločina. Nalazi se tek na pola puta. Miloševićevim padom krajem 2000. godine, Balkan je stupio u poslijeratno doba. Mijenjaju se prioriteti. Zapadna se diplomacija pribojava da zahtjevi pravosuđa koji  idu sve  dalje  opet  ne  zakompliciraju  njezinu  zadaću  neprestanim  čačkanjem  po  prošlosti  što  donosi  podjele  i otkriva nove prijelomne činjenice, i to u času kad bi već željeli što prije sve počistiti i okrenuti novu stranicu. Otuda odbojnost prema traženju izručenja Miloševića Haškome sudu.  

Napadi  11.  septembra  pomiješali  su  sve  karte  na  međunarodnoj  sceni,  čitav  politički  dnevni  red.  Oni definitivno vraćaju sve krize, humanitarne ambicije  i kreposne pobude devedesetih godina za  jedno stoljeće unatrag. Mijenja  se  i  jezik.  Krzmanja  prethodnog  razdoblja  sada  se  izražavaju  jasnom  i  nedvosmislenom parolom: Sud mora bez oklijevanja usvojiti izlaznu strategiju. Washington i London prvi šalju poruku: „Želimo da prestanete s radom oko 2007./2008. godine." Ni Pariz ne štedi Carlu del Ponte prilikom posjeta  

106 Prema procjenama nezavisnih  stručnjaka osam do petnaest  tisuća osoba koje  su  sudjelovale u brojnim  zločinima trebale  bi  biti  kazneno  progonjene,  a  neke  bi  druge  trebale  podlije‐gati  raznim  oblicima  neosvetoljubive  pravde, primjerice u okviru povjerenstava „istina i pomirenje".  

30. novembra 2001. Alain Richard, ministar obrane, upozorava  je: „Naš  je cilj trajno reintegrirati Jugoslaviju (Srbiju‐Crnu Goru) u demokratsku zajednicu, ali to se ne postiže rasplamsavajući vatru... Vaš je mandat suditi 'glavešinama', a kad ste već jednom podignuli protiv njih optužnice, zašto ići dalje kad odsad možete progoniti samo one manje, kakva  je u  tome  logika?" Njegov  savjetnik  inzistira: „Treba okončati  stvar. Vaše zalaganje odlaže datum početka demokratskog procesa" Isti refren dolazi iz Quai d'Orsava: „Kakva je korist od nastavka, imate trideset i tri bjegunca, a želite ih optužiti još više! Dokle ćete ići?"  

Pred Vijećem sigurnosti 27. novembra 2001. Carla del Ponte i Claude Jorda obavezali su se zaključiti rad ICTY‐a oko  2008.  g.  za  postupke  prvog  stupnja,  a  2010.  g.  za  postupke  u  prizivu.  Prikazali  su  u  glavnim  crtama strategiju  okončanja  rada  ‐radije  koristeći  taj  pojam  nego  „strategija  izlaska"  ‐koja  predlaže  smanjivanje opterećenja  Suda  prebacujući  neke  postupke  pod  određenim  uvjetima  nacionalnim  pravosuđima  zemalja bivše  Jugoslavije. Međutim,  Carla  del  Ponte  nije  stvarno  skratila  popis  osumnjičenih.  Najavila  je  stotinjak dodatnih optužnica za svaki od dva Suda, onaj za bivšu Jugoslaviju  i onaj za Ruandu: „Neki kažu da se nakon događaja 11. septembra svijet promijenio te da  je otada prioritet terorizam, a ne prošli sukobi. Ne možemo pristati na  takvo gledanje na međunarodnu pravdu. Međunarodna  zajednica  ima danas  još više  razloga da pojača svoju odlučnost u proganjanju odgovornih za genocid i za zločine protiv čovječnosti. Ne bi bilo ni časno ni vjerodostojno podržavati rat protiv terorizma ako ne učinimo sve što je potrebno kako bismo priveli pravdi one koji su odgovorni za genocid u Ruandi, Srebrenici  i  za druge pokolje. Varamo se, kao  i u slučaju borbe protiv terorizma, ako mislimo da postoje laka i brza rješenja da se obavi posao kako treba."  

Nije  ih uspjela uvjeriti. Velike sile žele vidjeti odlučne rezove u programu  istraga, ne morajući to  formulirati eksplicitnije kao što su to eksplicitno formulirale prije godinu dana u Rezoluciji broj 1329. Žele se osigurati da Sud neće prekoračiti preporučeni rok. Carla del Ponte svjesna je toga, ali njezin je obzor takva pravda za koju povijesna  prekretnica  nije  11.  septembra,  nego  noć  s  28.  na  29.  juna  i  dolazak Miloševića  u Hag. A  to  je događaj koji je omogućio Haškom sudu da se potvrdi kao stvarnost koju nitko više ne smije ni zanemarivati ni ismijavati. Očekivanje početka rada stalnog Međunarodnog kaznenog suda (ICC) također pretvara u stvarnost ideal međunarodnog  pravosuđa  s  univerzalnim  ovlastima  koje  neće  oslobađati  krivnje moćnike  pa  čak  ni šefove  država.  Ona  vjeruje  u  polet  međunarodnog  pravosuđa  koje  označava  dolazak  nove  ere,  ere odbacivanja nekažnjivosti, koju je predaja Miloševića učinila uvjerljivijom i dostižnijom nego ikad prije.  

Velike sile, koje nastoje obuzdati tužiteljicu, brzo će joj razbiti iluzije. Politički pritisci uskoro će se pokazati u smanjenju  proračuna,  što  je manje  primjetno  od  nove  rezolucije  Vijeća  sigurnosti.  Jer  države  imaju  svoje zahtjeve,  ali  ne  žele  javno  preuzeti  odgovornost  za  ograničavanje  provođenja  pravde.  Radije  svoju  odluku prebacuju  na  Tribunal.  Francuski  poslanik  pri Ujedinjenim  narodima  Jean‐David  Levitte  priznaje  to  krajem 2001. g. na sastanku s Carlom del Ponte: „Vijeće sigurnosti ne može Vam eksplicitno narediti da smanjite broj istraga,  a  da  se  ne  izloži  opasnosti  upadanja  u  zamku  odluke  koja  će  štetiti  našoj  vjerodostojnosti."  A Sjedinjene Američke Dražave, svjesne da se pravda neće rado podvrći načelu političke realnosti, nemaju vre‐mena na pretek ako Europljani žele pratiti uspješno okončanje rada Haškog suda koje će dati vjerodostojnost stalnom Međunarodnom kaznenom sudu. Novoj američkoj administraciji do njega uopće nije stalo. Ona će se potruditi onemogućiti  to pravosuđe koje  je  jako oslabljeno zahvaljujući preokretima na svjetskoj pozornici  i koje bi htjela isključiti iz pravila međunarodne igre kako bi državama vratila vrhovno pravo dijeljenja pravde. Ona će pod cijenu  izravnog uplitanja u sudske poslove prekršiti  ideal za koji se zalažu međunarodni kazneni sudovi.  

U  nekoliko mjeseci  Carla  del  Ponte,  koja  je  forsirala  savez  između  sudske  i  političke  vlasti  kako  bi  izvela Miloševića pred Sud u Hagu, postala je napast političarima svih strana. Nekad je bila noćna mora financijskih prepredenja‐ka,  trgovaca  drogom  i  njihovih moćnih  saveznika.  Otkad  je  stigla  u  Hag,  ona  je  noćna mora Miloševiću  i svim  ratnim zločincima koje  je podvrgla  istrazi, od bivše  Jugoslavije do Ruande. Ništa  čudno za jednu  tužiteljicu. Naprotiv, začuđuje nepovjerenje političkih moćnika koji  su  stvorili Haški  sud. Ono  izvire  iz protusile koju de facto predstavlja međunarodno pravosuđe. Carla del Ponte kvari  im  igru, ona  je neprijatelj njihova pragmatizma. Što rat u bivšoj Jugoslaviji više blijedi u europskom  i američkom sjećanju, to Carla Del Ponte više nervira međunarodnu zajednicu kojoj se uvijek žuri okretati stranice povijesti. Tužitelji važu kakve su šanse da obnove budućnost po mjeri prošlosti, u pričama žrtava  i  izrazima njihove frustracije, u  iskazima krvnika. Diplomati  se  brinu  za  neposrednu  budućnost  ne  opterećujući  se  prošlošću.  Vrijeme  pravde  nije  i 

vrijeme politike. Carla del Ponte neprekidno preispituje zahtjeve pravde koji više ne nalaze svoje mjesto na političkom  dnevnom  redu.  Ona  se  upliće  u  politiku  jer  se  politika  neprestano  upliće  u  sudski  postupak. Potrebna  joj  je moć  prisile  koju  posjeduju  neke  države  zato  što  neke  druge  države  ne  ispunjavaju  svoje zakonske obaveze. Kuca na sva vrata, potiče sve one koji  imaju dobru volju kako bi države pretvorile u djela svoju moć dijeljenja pravde,  čiji  je dio ostvarenja povjeren njoj. Pri svakom posjetu Carla del Ponte ostavlja svojim  zapadnim  sugovornicima  gorak  okus  loše  savjesti  ili  u  najmanju  ruku  frustraciju  što  se  ne mogu osloboditi demona na koje ih ona uvijek podsjeća. Nitko to ne skriva. Pa ni onaj savjetnik europskog ministra koji  je  izlanuo  još  i prije nego što  je  izaslanstvo Haškoga suda otišlo: „Nećemo se samo tako  izvući, ona nas neće pustiti!"  

Dvadesetoga  novembra  2001.  g.  američka  delegacija  nije  se  za  vrijeme  javne  sjednice  Vijeća  sigurnosti izjasnila o dvama međunarodnim kaznenim sudovima. Radije je to učinila na sastanku u popodnevnim satima kod ambasadora  Johna Negropontea koji predstavlja SAD pri Ujedinjenim narodima  i predala  svoju poruku Carli  del  Ponte:  Sud  ima  prevelik  apetit,  on mora  smanjiti  svoje  ambicije.  Pierre  Richard  Prosper,  koji  je zadužen  za pitanja međunarodne pravde pri američkoj vladi, pokušava  je uvjeriti da mora  značajno  skratiti svoj  popis  osumnjičenih.  Ne  želi  da  Sud  nastavi  s  radom  pa  da  poslije  natovari  posao  domaćim  sudskim vlastima: „Ako previše slučaja prepustimo njima, stvorit ćemo političke probleme Beogradu i drugim glavnim gradovima."  A  kako  bi  pridobio  tužiteljicu,  dodaje:  „To  bi moglo  štetiti  naporima  poduzetim  da  uvjerimo Koštunicu  da  preda  Karadžića." Ona  se  odupire. Daje  na  znanje  kako  je  već  skratila  popis  osumnjičenih  i ograničila kazneni progon na najviše rangirane odgovorne osobe: „Odsad je na Vijeću sigurnosti da preuzme odgovornost za svako novo smanjenje mojeg posla." Amerikanci su bijesni i to daju na znanje savjetniku Carle del Ponte samo nekoliko sati poslije. „Potrudite se da  tužiteljica shvati kako  joj Sjedinjene Američke Države naređuju da se više koristi svojim pravom odlučivanja kako bi značajno skratila popis osumnjičenih. (...) Moglo bi se dogoditi da dobrovoljni doprinosi Sjedinjenih Američkih Država ne budu uplaćeni u proračun  (UN‐a za ICTY; op. a.) nakon njezina odbijanja da  se posluži diskrecijskim pravom o popisu osumnjičenih", opominje telefonski Mike Newton, Prosperov pomoćnik. Osamnaestog decembra, za vrijeme svojeg posjeta Hagu, Carla del Ponte odgovara Prosperu: „Vašu poruku ne mogu protumačiti drukčije, nego kao otvoren pritisak, da ne kažem jedva prikrivenu prijetnju."  

Sljedećeg tjedna američko  izaslanstvo predvođeno ambasadorom Patrickom Kennedyjem zatražilo  je pred 5. 

komisijom Ujedinjenih  naroda,  zaduženom  za  upravna  i  proračunska  pitanja,  odgodu  usvajanja  proračuna 

dvaju Sudova. Svoj postupak obrazlaže „potrebom pribavljanja više informacija o dvjema ustanovama koje su 

ugrožene  lošim  rukovodstvom,  neučinkovitošću  i  korupcijom".  Sjedinjene  Američke  Države  započele  su 

neprijateljskim  ponašanjem  prema  Suda  za  bivšu  Jugoslaviju  i  njegovu  blizancu  ‐onom  za  Ruandu. Njihov 

križarski pohod protiv stalnog Međunarodnog kaznenog suda  (ICC) proteže se  i na ad hoc stvorene sudove, 

unatoč vanjskom prividu američke podrške Haškome sudu. Carla del Ponte, koja mora  istodobno predvoditi 

strategiju  okončanja  u  Hagu  i  u  Arushi,  ne  predaje  se. Ne može  se  suprotstaviti  volji  država  da  ograniče 

provođenje pravde  jer su one stvorile Haški sud te  imaju moć odlučivanja o njegovu zatvaranju. Ali nitko ne 

može od nje tražiti da  loše odradi svoj posao  i da  iznevjeri misiju koja joj je povjerena. Nastoji smanjiti štetu 

zahtijevajući  da  se  ne  upropasti  ono  što  je  postignuto  i  da  se  uspostave mehanizmi  koji  bi  spriječili  da 

strategija okončanja  rada  ide u  korist nekažnjavanja. Ali Washington  će  je gurnuti dalje u  smjeru  tih ogra‐

ničenja.  Ni  London  ne  zaostaje  u  tome.  Kako  bi  to  istaknuo,  Tony  Blair  joj  piše  19.  decembra  2001.  g.: 

„Ujedinjeno Kraljevstvo nije se odreklo svoje obaveze da privede ratne zločince pravdi. Isto tako pozdravljam 

korake koje ste poduzeli kako biste otvorili dijalog s državama u pogledu  izlazne strategije Suda  i posljedice 

koje iz toga proizlaze, posebno za sudstvo zemalja bivše Jugoslavije. Znam da će Jack Straw o tome raspravljati 

s Vama za vrijeme vašeg susreta početkom sljedeće godine. Tom ćemo prilikom željeti doznati što Vam se čini 

ostvarivim unutar mogućnosti kojima raspolaže Sud, na koji način namjeravate svesti svoju kaznenu politiku i 

provesti izlaznu strategiju."  

Početkom 2002. g. međunarodni  tisak dolazi u Hag povodom početka  sudskog postupka protiv Miloševića. Unatoč drugim novostima, Haški sud uvijek potiče zanimanje medija. Američka vlada to koristi kako bi  izvela pro‐tunapad. Ali ovaj put neprijateljstvo  je otvoreno objavljeno. Dvadeset osmog  februara 2002., samo dva tjedna nakon početka postupka protiv Miloševića, Prosperov žučljivi napad pred američkim Kongresom izaziva reakciju  s  ove  strane  Atlantika.  Nekadašnji  tužitelj  u  Arushi,  koji  je  1998.  g.  postigao  prvu  presudu  zbog genocida u povijesti, u  „predmetu  Jean‐Paul Akayesua",  sad omalovažava Međunarodni  sud govoreći da  je skup,  nedjelotvoran,  previše  spor  i  udaljen  od  naroda  na  koje  se  odnosi  i  žrtava.  Optužuje  oba  Suda  za korupciju  zbog  prakse  nedavno  otkrivene  podjele  honorara  između  branitelja  i  tuženika.

107 

Riječ  je  o nedopustivoj  zloporabi  koja  nema  mnogo  veze  sa  samim  vođenjem  sudova.  Međutim,  Prosper  blati međunarodne  kaznene  sudove  kako  bi  diskreditirao  međunarodno  pravosuđe  koje  se  upravo  počelo dokazivati i čiji će će novi oblik ‐stalni Međunarodni kazneni sud (ICC) ‐uskoro otvoriti svoja vrata. On ne želi da  se  ICTY  proslavi  postupkom  protiv Miloševića  koji  će  postati  oglednim.  „Međunarodni  sudovi  nisu  i  ne smiju biti oni sudovi kojima se prvo obraćamo, nego tek posljednje sredstvo. Kad nije moguće postići pravdu na lokalnoj razini, međunarodna zajednica može djelovati preko Vijeća sigurnosti ili ad hoc dogovora. Politika (američke; op. a.) administracije sastoji se u poticanju država da stvore pravosuđe koje uživa kredibilitet, a ne da  se odreknu  svoje odgovornosti." Da bude  jasno,  ICTY nema više  smisao postojanja, nego  treba  što prije predati palicu unutarnjem pravosuđu. Washington kaže da je spreman pomoći vladama da reformirajui svoje sudske sustave  i da osposobe sudove za suđenje ratnih zločina. Međutim, njihov poticaj nekoj vrsti sudskog nacionalizma više svjedoči o njihovoj želji da zauzdaju međunarodno pravo, nego o poticaju državama da sude u  svojim  sporovima  kako  bi  pomogli  narodnom  pomirenju.  Vijeće  Europe  kritizira  taj  poziv  „da  ratnim zločincima sude sami krvnici".  

Kampanja protiv međunarodnih  sudova pripremila  je  teren proračunskim  smanjenjima. U glavnom  sjedištu UN‐a  u  New  Yorku  sve  delegacije  koje  sudjeluju  u  radu  Povjerenstva  za  proračune  bile  su  usklađene: „Amerikanci su nam dali na znanje da se troškovi povećavaju i da nitko ne može utjecati na konačan ishod." U kuloarima Staklene zgrade na East Riveru sada se smatra da su međunarodni sudovi najskuplji u ovoj ustanovi i  da  se  najteže  kontroliraju.  Proračun  za  Sud  još  nije  izglasan. Hans  Correl  koji  vodi  pravne  poslove UN‐a priznaje da kruže sulude vijesti o Sudu. Nicolas Rostow, pravni savjetnik američke delegacije u UN‐u u New Yorku, vodi klevetničku kampanju. Otvoreno govori Carli del Ponte prilikom posjeta 20. marta 2001. g.: „Nitko ne  želi  održati  te  sudove  iz  pukog  zadovoljstva  da  omogući  neograničeno  zapošljavanje,  dok  je  Sudovima jedini interes da što dulje potraju, unatoč astronomskim troškovima."  

ICC ‐istinska pravna opasnost za Sjedinjene Američke Države  

Nakon što su proračunskim pritiskom oslabile ICTY, Sjedinjene Američke Države mogu bolje nadzirati njegovu djelatnost.  Ali Washington  tu  u  prvom  redu  vidi  priliku  da mu  nametne  svoju  volju. Osamnaestog marta Prosper ponavlja u Ministarstvu vanjskih poslova zahtjeve  svoje vlade: „Morate uspostaviti prioritetnu  listu osumnjičenika. Voljeli bismo da uzmognete s povjerenjem predvidjeti prijenos poslova na regiju." Pravosuđe u zemljama  bivše  Ju  goslavije  tada  je  bilo  u  jadnu  stanju  i  daleko  je  od  toga  da  može  voditi  pravedne  i vjerodostojne  sporove o  ratnim  zločinima  ili  jamčiti  sigurnost  svjedoka. Kada  je  riječ o  žrtavama, one nisu spremne svjedočiti pred sudovima svojih krvnika. Ali Prosperu se žuri zatvoriti Sudove u  

107  Dva  međunarodna  kaznena  suda  ovlaštena  su  imenovati  svaki  po  jednog  istražitelja  stručnjaka  za  financijske malverzacije  koji bi otkrivao  zloporabe.  Istražujući na  terenu, oni  imaju  zadatak provjeriti  i  stvarno  financijsko  stanje optuženih koji su se proglasili siromašnima i koji se koriste besplatnu obranom koju plaćaju Ujedinjeni narodi.  

Hagu i u Arushi.  

„Po mišljenju ovih  ljudi  ICTY  je povezan sa stalnim Međunarodnim kaznenim sudom  (ICC). Što više uspjeha imate,  više  presedana  stvarate,  ICC  će  imati  više  prilika  funkcionirati",  rezimirao  je  republikanski  senator Mitch McConnell  19. marta  2002.  g.  za  vrijeme  susreta  s  Carlom  del  Ponte.  I  Sadam  Husein  će  osjetiti posljedice  toga. Bushova vlada, koja ozbiljno misli da  će mu  jednoga dana  suditi, već  isključuje mogućnost ustanovljenja  novog međunarodnog  kaznenog  suda  za  Irak,  kako  je  to  predložio  Clinton  u  oktobru  1998. Prosper  je  pred  Kongresom  u  februaru  predložio  stvaranje  lokalnog  iračkog  suda.  „Smatramo  da  Sadam Husein  i njegovi  glavni pomagači moraju odgovarati  za  svoja djela  (...). Naime,  smatramo da  su počinjena velika zvjerstva i da ih treba istražiti. Već smo zapravo započeli skupljati obavijesti o tim zločinima. Ali da bi se provela pravda dostojna tog imena, potrebna je promjena vlade u Iraku." Osamnaestog marta 2002. g. na zid Prosperova ureda u središtu Ministarstva vanjskih poslova obješena je karta posuta crvenim zvjezdicama koje ukazuju na glavna mjesta  zločina  koje  je naredio  Sadam Husein. U  studijima CNN‐a u Washingtonu  ista  ta karta  Iraka  već  visi  na  poleđini  pokretnih  panoa  na  kojima  je  karta  Afganistana.  Na  američkim  lokalnim televizijama nižu se rasprave o zvjerstvima počinjenim za vladavine diktatora, Washington želi silom svrgnuti režim  Sadama  Huseina  i  pretvoriti  ,,otpadničku  državu"  u  stabilnu  demokraciju  koja  neće  pomagati teroristima. Washingtonu je to zasada humanitarni cilj i nada se da će moći sastaviti koaliciju poput one koju je  1999.  g.  predvodio  NATO  u  intervenciji  na  Kosovu.  Na  redu  su,  dakle,  zločini  koji  su  u  nadležnosti međunarodnog kaznenog prava, a ne oružja za masovno uništavanje.  

Bushova administracija ubrzo se odriče humanitarne argumentacije, Zamisao o suđenju Sadamu Huseinu nije napuštena, ali Prosperova misija u Afganistanu prisiljava je na promjenu taktike. Na taj zaokret donekle utječe i opasnost od početka rada ICC‐a. Washington šalje svojeg mladog veleposlanika zaduženog za pitanja ratnih zločina  u  Afganistanu  da  se  pozabavi  sa  stvarnošću  zločina  počinjenih  u  vrijeme  intervencije  u  oktobru  i novembru 2001. g. koji  sada počinju  izlaziti na vidjelo. Prosper  je potvrdio postojanje kosturnica  i povreda međunarodnog  humanitarnog  prava  što  ih  je  počinio  saveznik  Sjedinjenih Američkih Država,  uzbečki  ratni vođa Abdul Rashid Do‐stum, koji je na čelu Sjevernog saveza. Međutim, ono što ga najviše brine jesu događaji koji su slijedili nakon pada Mazar‐i‐Šarifa, posljednje prepreke osvajanju Kabula. To su događaji od  25. novembra 2001. g. u  tvrđavi nadomak Ka‐lai  Janghi kamo  je odvedena skupina  talibana koja  je položila oružje nakon pada Mazara. Zatvorenici, podvrgnuti okrutnom ispitivanju što su ga provodili agenati CIA‐e, koji su  ubrzo  stigli  na mjesto  zbivanja,  uvjereni  suda:  će  biti  smaknuti.  Zato  se  bune  i  zauzimaju  oružarnicu  u tvrđavici. Pobuna  je ugušena u  krvi uz pomoć američkih  i britanskih  snaga. Ubijeno  je osam  stotina  ratnih zarobljenika. Samo nekoliko desetaka skrivenih u podrumu pronađeno je živo. Prosper se vraća iz svoje misije uznemiren. Nekadašnji tužitelj shvaća da američki vojnici mogu biti optuženi za ratni zločin. ICC još nije počeo djelovati pa, dakle, nema ovlasti, ali u ratu protiv terorista koji je upravo započeo bauk međunarodnog suda s univerzalnim  ovlastima  predstavlja  istinsku  pravnu  prijetnju  Sjedinjenim  Američkim  Državama  i  njezinu osoblju na terenu. Prosper posprema svoje mape Iraka sa zvjezdicama. Šestoga maja Bushova administracija poništava Clintonov potpis na Rimski sporazum o ICC‐u. Irak  je na kraju osumnjičen da raspolaže oružjem za masovno uništavanje. Pod pritiskom Washingtona i Londona Vijeće sigurnosti izglasava 8. novembra 2002. g. Rezoluciju kojom se u Iraku odobrava nadzorna misija UN‐a o naoružanju...  

Preskupi sudovi  

Kampanja protiv međunarodnog pravosuđa uzela je maha s početkom rada stalnog Međunarodnog kaznenog suda (ICC) 1. jula 2002. g. Sjedinje Američke Države ne priznaju novu jurisdikciju i pokreću čitav pravni arsenal kako bi od nje  izuzeli svoje osoblje zaposleno u  inozemstvu. „Administracija se svrstala  s  krive  strane povijesti", optužuje Kenneth Roth,  voditelj  jedne od najmoćnijih nevladinih organizacija  ‐Human  Rights Watcha.  Za  to  i  vrijeme  Prosper  putuje  u  Beograd  i  u  Kigali  kako  bi obećao  skoro  okončanje  rada međunarodnih  sudova  i  sugerirao moguća  rješenja.  Pogodba,  koju predlaže  američki  predstavnik  bez  znanja  tužiteljice  ICTY‐a,  jednostavna  je.  Srbi‐ja  se  poziva  na 

aktivniju  suradnju  sa  Sudom  kako  se prestanak njegova  rada ne bi odgađao,  a  zauzvrat  će dobiti mogućnost da sama sudi nekim tuženicima. Washington će uskoro deblokirati 5 miliona dolara kako bi  se  u  Beogradu  uredila  sudnica  u  koju  će  uskoro  biti  premješteno  suđenje  za  ratne  zlo‐čine. Prosperovi  postupci  javno  se  prikazuju  kao  poziv  na  uhićenje  bjegunaca,  posebno  Karadžića  i Mladića.  Amerikanci  se  hvale  navodnom  podrškom  ICTY‐u  kako  bi  pokazali  da  se  ne  protive međunarodnom  pravu,  nego  samo  ICC‐u.  Iza  kulisa  oni  ne  prave  razliku medu  njima,  čak  ni  kad njihovo  nepri‐jateljstvo  prema  ICTY‐u  usporava  njegov  rad.  Ignoriraju  zahtjeve  Suda  za  pristup spisima koji bi im omogućili brže okončanje istraga, pretvaraju se da ne posjeduju nikakav dokument o  osumnjičenim  Albancima  ili  o  nekim  srpskim  dužnosnicima  koji  su  pripomogli  Miloševićevu svrgavanju s vlasti nakon što su mu prije bili drugovi u zločinu. Žele zaključiti rad ICTY‐a, ali ga prije toga žele oblikovati po svojoj volji. Daju nazrijeti da se protive nekim progonima  i sve se otvorenije miješaju u kaznenu politiku Ureda Tužiteljstva,  čak  i pod cijenu žestokih svađa. A u  ime stabilnosti lokalnih vlasti ne želi se do kraja primijeniti pritisak kojim su se  ipak koristili da bi postigli uhićenje Karadžića i Mladića.  

Za Međunarodni  kazneni  sud  za Ruandu  (ICTR)  američki  je  zalog drugačiji,  a  isto  tako  i pogodba. Sjedinjene Američke Države žele osigurati podršku ruandskih saveznika za zatvaranje Suda u Arushi premda  je  još daleko od  za‐vršetka  suđenja najvišim dužnosnicima vlasti Hutua, koji  su poticatelji genocida 1994. g. u kojem  je za sto dana stradalo blizu milion Tutsija  i umjerenijih Hutua. Kad  je u novembru 2001. g. najavljeno skoro zatvaranje Suda, ruandske su vlasti prosvjedovale smatrajući t u zamisao preuranjenom. Međutim, predsjednika Paula Kagamea nije bilo teško nagovoriti. Carla del Ponte započela  je u decembru 1999. g.  istrage protiv Tutsija ‐časnika vojske Ruandskog patriotskog fronta  (RPF)  kojim  je  zapovijedao  Kagame.  Te  istrage  nazvane  „specijalnima"  nisu  se  odnosile  na genocid Tutsija, što  je bio prvi mandat Međunarodnog kaznenog suda za Ruandu, nego na pokolje počinjene  protiv  počinitelja  genocida  i  civila  Hutua  koji  su  masovno  izbjegli  iz  Ruande  pred napredovanjem  vojske  Ruandskog  patriotskog  fronta.  Siguran  u  sebe  zbog  vojne  pobjede  koja  je okončala genocid, predsjednik‐general procijenio je da njegovi ljudi ne trebaju polagati račune sudu međunarodne  zajednice  koja  je  Tutsije  prepustila  pokolju.  Prosper  je  obećao  da  će  zatvaranje Međunarodnog kazne nog suda za Ruandu okončati te nepoželjne istrage. To će istodobno omogućiti da  se  zataška  zahtjev  suca  Jean‐Louisa Bruguierea da Međunarodni  kazn ni  sud  za Ruandu  (ICTR) podigne  optužnicu  protiv  predsjednika  Kagamea.  Francuski  je  sudac  još  od  1998.  g.  zadužen  za istragu o atentatu na avion  ruandskog predsjednika  Juvenala Habvarimana koji  je  srušen 6. aprila 1994. g, nekoliko sati prije početka genocida. Zarobile su ga obitelji triju francuskih članova posade koji su poginuli zajedno s ruandskim i burundskim predsjednikom. On je uvjeren je da je Paul Kagame poticatelj  tog  atentata.  Ipak,  ako  rezultati  istrage  potvrde  pretpostavku  da  je  sadašnji  ruandski predsjednik sudionik atentata, sudac neće moći zatražiti njegov kazneni progon zbog  imuniteta koji Francuska pruža šefovima država koji su na funkciji. Morala bi zatražiti da UN preda tužbu ICTR‐u ili njegovu tužitelju da  izvrše svoje pravo prvenstva

108 

kako bi pokrenula sudski postupak. U novembru 2001.  g.  Amerikanci  su  se  zainteresirali  za  djelovanje  suca  Bruguierea  u  radu  Međunarod  nog kaznenog  suda  za Ruandu,  te  su  ispitivali Carlu del Ponte  kako bi doznali  što on  zna o Kagameu. Međutim, oni  još nisu objavili  svoje protivljenje bilo  kakvu progonu  svojeg  saveznika na području Velikih  jezera  ili  ljudi  iz  njegova  okruženja.  Za  sada  se  američka  strategija  u  cilju  zatvaranja Međunarodnog kaznenog suda za Ruandu svodi u prvom redu na pritiske na afričke vlade da puste ruandske  

108  Sedamnaestog novembra 2006.  g.  sudac Bruguieres  službeno  je predao  rezultate  svoje  istrage  koja  je dovršena 2004.  g. On ukazuje na Paula Kagamea  kao naručitelja  atentata  koji  je potaknuo  genocid. Devet međunarodnih  uhidbenih  naloga  izdano  je  zbog  «sudioništva  u  atentatu»  protiv  ljudi  bliskih  ruandskom predsjedniku medu kojima je James Kabarebe, zapovjednik Glavnog stožera Ruandskih obrambenih snaga, te 

Charles  Kavonga,  zapovjednik  stožera  kopnene  vojske.  Ruanda  je  odmah  prekinula  diplomatske  odnose  s Francuskom koju je optužila da želi zanijekati genocid i prikriti svoju ulogu u obuci ruandskih vojnika upletenih u  pokolje.  Francuska  je  bila  saveznik  vlasti  Hutua  koja  je  pripremila  i  provela  genocid  1994.  godine. Devetnaestog aprila 2007. g. Ruanda  je podigla  tužbu protiv Francuske pred Međunarodnim sudom pravde (ICJ)  optuživši  je  da  krši međunarodno  pravo  želeći  progoniti  predsjednika  Paula  Kagamea  i  neke  njegove suradnike.   bjegunce  koji  su  se  sklonili na njihov  teritorij. Njihovi postupci dokaz  su kakva  je američka podrška dvama Međunarodnim  kaznenim  sudovima,  a  rezultat  su  joj  samo  tri  uhićenja  od  dvadeset  četiri  optužena Ruanđanina koji su bijegu.  

 Međunarodni  kazneni  sudovi  percipirani  su  samo  kao  prepreke  uređenju  poslijeratnog  razdoblja,  kao preskupa pravda koja nema učinak koji se može kvantificirati i čije djelovanje destabilizira, kako u Ruandi tako i u  zemljama bivše  Jugoslavije. Amerikanci  i  Europljani  se  slažu  kako  treba  pustiti  Sudove da  vode  sudske postupke do 2008. g., ali upozoravaju Tužiteljstvo da okonča istrage do kraja 2004. g. Kako bi nametnuli svoju volju, oni  izglasavaju smanjenja proračuna koja u prvom redu pogađaju Tužiteljstvo. Pritisnuta uza zid Carla del Ponte mora  smanjiti svoj program kaznenih progona. Popis od  sto pedeset osumnjičenih  tijekom 2000. godine sveden  je krajem 2001. na sto osam prioritetnih osumnjičenika. Ali  i njihovo suđenje potrajalo bi do 2015. godine. Do kraja 2002. popis  se  razdvojio u dvije kategorije. S  jedne  su  stra ne procesi koji  se mogu voditi samo pred međunarodnim sudom. S druge su strane oni koji bi se mogli prepustiti lokalnom pravosuđu. Timovi Tužiteljstva odsad će se usredotočiti na prvi popis. Istrage koje se odnose na pedesetak osumnjičenih iz druge  kategorije  zamrznute  su.  Ako  vrijeme  to  dopusti,  bit  će  upotpunjene  prije  nego  što  budu  uručene Tužiteljstvima zemalja biv‐se Jugoslavije. Carla del Ponte ne želi  ih napustiti  jer  lokalni sudovi zasad  još nisu sposobni  jamčiti vjerodostojnost pravde. Kako  ih ne bi odvratila od  svake  suradnje, Del Ponte odbija  javno objaviti drastične rezove koje je upravo izvela.  

Tridesetog  oktobra  2002.  g.  Carla  del  Ponte  nastoji  uvjeriti  Vijeće  sigurnosti  kako  ne  smije  dopustiti  da strategija okončanja bude provedena nau‐štrb pravde. Ako ono naredi Tužiteljstvu da  smanji broj kaznenih progona, a  sucima da pripreme premještaj  suđenja, mora usporedno  s  time dati Bosni  i Hercegovini  takvo sudstvo koje će biti u stanju preuzeti smjenu. Nadalje, mora vršiti pritisak potreban za uhićenje bjegunaca  i omogućavanje pristu‐pa arhivima  i  svjedocima  što Beograd, ali  i Zagreb odbijaju. „Neophodno  je da visoko pozicionirane civilne i vojne osobe budu bez odgode uhićene te da se osnuje specijalni sud bez čega neće biti moguće poštovati rokove... Jedino pod tim uvjetom ICTY može zamisliti okončanje misije sa sigurnošću da je ostvario pravdu", objašnjava Carla del Ponte.  Iako  je 10. oktobra predsjednik Međunarodnog suda službeno podnio  izvještaj o nedovoljnoj suradnji Beograda, Vijeće sigurnosti odbija  rezolucijom naložiti Srbiji da uhiti bjegunce  i  da  prestane  sprečavati  rad međunarodne  pravde. Međutim, Mladić  se  nalazi  u  Beogradu  pod zaštitom vojske, a uz pristanak šefa države ‐Koštunice. Srbijanski premjer Zoran Đinđić nema dovoljno moći da ga uhiti. Obavezujuća rezolucija Vijeća sigurnosti mogla  je pomoći da se urazume srbijanski političari. Pierre Richard  Prosper  umiruje  Carlu  del  Ponte.  Financijska  pomoć  koja  se  svake  godine  dodjeljuje  Beogradu uvjetovana  je  uhićenjem  bjegunaca:  neće  biti  uplaćena  ako Mladić  ne  bude  uhićen  do  proljeća  2003.  g. Obećanje neće biti održano.  

Prosper se oglušio o preporuke Haškog suda. Početkom 2003. g. otvorenije nego ikad ističe američku volju da podvrgne Sud političkom vođenju izlazne strategije. Za vrijeme posjeta Beogradu u januaru predlaže vlastima da uhite četiri optužena od dvadesetorice bjegunaca koji žive u Srbiji: Karadžića i Mladića, kao i Šljivančanina i Radića koji se kazneno progone po predmetu Vukovar. Zauzvrat im obećava prekid istraga koje su u tijeku, a koje prijete da na optuženičku klupu pošalju dobar dio srpskog vodstva u doba rata u Bosni i na Kosovu, čiji su neki članovi još uvijek na položajima. Beogradski tisak odmah uočava da američka velesila napušta Haški sud. Većina naslova izražava veselje te u američkom postupku vidi znakove volje da ne dopusti ICTY‐u upravljanje sudbinom  bivše  Jugoslavije  i  vezivanje  ruku  političarima.  Carla  del  Ponte  traži  od  Amerikanaca  da  to demantiraju. Prosper na to pristaje nekoliko tjedana poslije, na konferenciji za novinare u Hagu. Ali na terenu nastavlja tajne pregovore kojima postiže odvraćanje  lokalnih vlasti od suradnje s  IC‐TYem  jer su one svjesne da se njihovi manevri odgađanja mogu isplatiti.  

Europljani  su  ravnodušni  prema  tom  uplitanju  kojim  se  krši  načelo  nezavisnog  pravosuđa  koje  su  nekad branili.  Sredinom 2003. g. Carla del Ponte  im  govori:  „Na mrtvoj  sam  tački,  imam devetnaest bjegunaca u Srbiji, među kojima su Karadžić i Mladić, ali više nitko neće ni da čuje za Haški sud. Kao da bih nakon procesa Miloševiću (čiji je kraj predviđen za početak 2005. g.; op. a.) trebala zatvoriti vrata." Ali Europljanima je odsad samo  jedno na usnama: Sudovi su skupi, a  ta „ulaganja se ne  isplate". Neki  idu  tako daleko da kažu: „Nisu vrijedni ni vremena ni novaca koji su  im posvećeni." Stalni Međunarodni kazneni sud  istjerao  je Haški sud  iz glava  Europljana  koji  ne  shvaćaju  da  je  njihovo  napuštanje  pripremilo  teren  križarskom  pohodu  američke administracije protiv međunarodnog pravosuđa. Velike  sile  sada  se obzirno drže  svoje odluke o  zatvaranju Suda. Neslužbene rasprave unutar Vijeća sigurnosti u pogledu usvajanja rezolucije koja će zacrtati vremenski plan zatvaranja dvaju međunarodnih sudova počinju u proljeće 2003. Upravo ta godina nosit će srž poteškoća međunarodnog pravosuđa u potvrđivanju svojih načela nasuprot političkim igrama.  

Rasprave o Iraku podijelile su članove Vijeća sigurnosti. Staklena zgrada je u vrenju. Na problem ICTY‐a koji je sada riješen nije vrijedno gubiti vrijeme. Priprema rezolucije tek  je formalnost, barem za Francusku, Rusiju  i Kinu. Sjedinjene Američke Države  i Velika Britanija,  iako  zauzete  ratom u  Iraku,  ipak u  tome vide priliku  za ostvarenje više svojih planova istodobno. Sredinom maja 2003. g. Prosper inzistira na susretu ruandskih vođa i tužiteljice Haškoga  suda Carle Del Ponte. Odnosi Kigalija  i Arushe,  središta  ICTR‐a u Tanzaniji, već  su  cijelu godinu na najnižim granama. U  ljeto 2002.  ruandska vlada  zaustavila  je na više mjeseci procese vezane uz genocid sprečavajući svjedo‐ke‐žrtve da dođu u Arushu. Carla del Ponte prosvjedovala je u julu, a onda opet u oktobru u Vijeću  sigurnosti UN‐a, ali ono  se  zadovoljilo običnom deklaracijom u decembru 2002. g.  kojom poziva  države  na  „bezrezervnu  suradnju"  s međunarodnim  sudstvom.  Prosper  je  potiče  da  iskoristi  posjet Was‐hingtonu kako bi uspostavila dijalog s  ruandskim vođama koji su  također u prolazu. Tužiteljica  to  rado prihvaća  jer opstruiranje  Kigalija prijeti da  zbog nedostatka  svjedoka dovede do oslobađanja optuženih  za genocid. Gotovo svi svjedoci dolaze  iz Ruande. To strašno oružje kojim raspolaže ruandska vlast  je, zapravo, protumjera Kigalija da prisili Carlu del Ponte da odustane od  istraga osim onih o genocidu, koje su uperene protiv  tutsijskih  časnika vojske Ruandskog patriotskog  fronta.  Jer mandat Međunarodnog kaznenog suda za Ruandu  (ICTR)  ne  ograničava  se  na  genocid  koji  su  organizirali  i  vodili  ekstremisti  plemena Hutu,  nego  se odnosi  na  sva  teška  kršenja međunarodnog  humanitarnog  prava  počinjena  1994.  godine.  Prema mišljenju nezavisnih stručnjaka oko 30 000 Hutua bilo je ubijeno na ruandskom teritoriju tijekom napredovanja vojske Ruandskog  patriotskog  fronta.  Tužiteljstvo  u  Arushi  zabilježilo  je  četrnaest  mjesta  pokolja  i  pokušava uspostaviti zapovjedni lanac. Kagame je službeno obećao Carli del Ponte svoju pomoć, ali general‐predsjednik nikad nije namjeravao predati ni  jednog  svojeg  čovjeka Međunarodnom kaznenom  sudu za Ruandu. Otuda pritisci  tijekom  ljeta  2002.  g. Carla del  Ponte prisiljena  je  tada narediti  trojici  svojih  istražitelja da prekinu misiju u Ruandi, ali odbija, pa čak i privremeno, prekinuti istragu. Tim mora raditi iz Arushe na dokazima koji su već prikupljeni i na identifikaciji svjedoka izbjeglih izvan Ruande.  

Bez njezina znanja, Amerikanac Michael  Johnson, koji stiže u Arushu u septembru 2002. g. kao privremena zamjena dok se ne popuni mjesto pomoćnog tužitelja koje je ispražnjeno već godinu dana, naređuje obustavu „specijalnih  istraga". Ona će to otkriti tek u decembru. Johnson je odmah pozvan da se vrati u Hag. Dužnost istrage tada  je povjerena britanskom zamjeniku Marksu Mooreu. Ruandske vlasti sad već znaju da Carla del Ponte  neće  popustiti.  Obraćaju  se  moćnim  američkim  i  britanskim  saveznicima.  Tada  je  Kigali  zatražio sastanak  s  tužiteljicom uz američko posredovanje,  službeno, kako bi  riješili probleme  suradnje. Ali početak rata u Iraku neprestano odgađa ostvarenje. Dolazak Carle del Ponte u Washington sredinom maja prilika je da se sastanu dvije strane. Prosper uvjerava tužiteljicu: Sjedinjene Američke Države nude svoje usluge  i nemaju namjeru uplitati se u raspravu. Tužiteljica ni trenutka ne sumnja u ono što će se dogoditi.  

U  srijedu  14. maja  2003.  g.  u  kasno  poslijepodne,  u  otmjenoj  dvorani  za  sastanke Ministarstva  vanjskih poslova, gdje se bez sumnje već rješavala sudbina mnogih zemalja, Carla del Ponte i njezini savjetnici sjedaju oko stola nasuprot ruandskoj delegaciji.

109 

Na dnu stola Pierre Prosper  igra ulogu meštra ceremonijala. On se upliće  i  sugerira glavne  crte  rasprave. Od  samog početka  igra  je  sumnjiva.  Igra  se prema pravilima koja  su unaprijed  utvrdili  Amerikanci  i  Ruanđani.  Carla  del  Ponte  žali  se  na  ruandske  smicalice  usmjerene  prema paraliziranju Suda i na odbijanje suradnje u „specijalnim istragama". Ruanđani uzvraćaju da Tužiteljstvo nije  

109 Ruandska se delegacija sastojala od glavnog tužitelja Ruande Geralda Gahima, ruandskog časnika za vezu pri ICTR‐u Martina Ngoga te ambasadora Ruande pri UN‐u Richarda Sezibera.    nipošto  ispunilo  svoj mandat.  Kao  dokaz  pripremili  su  disketu  s  350  imena  visokih  dostojanstvenika  pod sumnjom za genocid protiv kojih Međunarodni sud još nije počeo kazneni progon. Strategija okončanja koju napadaju prijeti da će omogućiti poticateljima genocida da izbjegnu pravdi. Prosper zaključuje taj prvi susret ističući nužnost postizanja sporazuma o ustupanju sudskih predmeta Ruandi.  Četvrtak  15. maja,  5  sati poslijepodne  ‐novi  susret u  istoj dvorani Ministarstva  vanjskih  poslova. Rasprava odmah kreće na „specijalne istrage". Poruka je jasna: ICTR ne može opravdati istrage protiv vojnika Tutsija kad je još daleko od završetka posla oko genocida. Ruanđani ne niječu zločine, ali osporavaju svakome, a posebno međunarodnoj  zajednici,  pravo  da  kazneno  progoni  članove  njezine  vojske.  Kažu  da  se  sami  žele  za  to pobrinuti. Barem  tako  tvrde pokušavajući neutralizirati Carlu del Ponte. Prosper se umiješao u više navrata kako  bi  potakao  tužiteljicu  da  „specijalne  istrage"  prepusti  Ruandi.  Tužiteljica,  kojoj  je  zabranjen  pristup mjestima pokolja i vojnom arhivu, voljna je pustiti da Ruanđani usporedno s ICTR‐om vode vlastite istrage pod uvjetom da  istražitelji  iz Arushe dobiju pristup  ruandskim  spisima o  istrazi.  „Ne mogu  se osloniti  samo na dokaze prikupljene  izvan Ruande, u hutuanskoj dijaspori čija su svjedočenja motivirana političkim  interesima suprotnima od vaših. Moram imati mogućnost provjeriti te informacije na licu mjesta. Hoću raditi s vama, ali potrebna mi  je vaša puna suradnja", objašnjava ona. Tužiteljica  je spremna dati nekoliko mjeseci vlastima u Kigaliju  kako bi  joj dokazali  svoju  volju da  izvrše pravdu.  „Ti  zločini postoje, ne mogu  se prešutjeti. Njihov progon bio bi element pomirenja", inzistira ona. Ali traži nadzor nad njihovim istragama. Prosper je pokušava odvratiti: „Ruanda će voditi kaznene progone i sudske postupke."  

U teoriji bi ICTR mogao djelovanje prepustiti sudstvu Ruande kad bi istrage dovele do optužnica protiv časnika odgovornih za pokolje počinjene izvan onih u genocidu. Ali Ruandom vladaju vojnici Tutsi koji su je oslobodili od genocidnih neprijatelja, pravda je pod njihovim zapovjedništvom, a svjedoci njihovih zločina osuđeni su na šutnju. Carla del Ponte ne može ih, dakle, pustiti same sa zaduženjem za eventualne progone, ni odustati od prava prvenstva na postupke koje bi oni pokrenuli, kako ustrajno sugerira Prosper. Na završetku sastanka nije zaključen nikakav dogovor. Ispitano je nekoliko tragova, koji zaslužuju daljnju razradu. Prosper predlaže da će ih sažeti sljedećih dana u obliku dokumenta koji će moći biti osnova budućim pregovorima. Predviđen je novi niz  razgovora  za  sredinu  jula  u  Kigaliju.  Carla  del  Ponte  potiče  Ruanđane  da  u međuvremenu  rasprave  sa sucima i tajnikom suda pitanje zaštite svjedoka pozvanih u Arushu te mogućnost preseljenja postupka nakon zaključenja rada Međunarodnog kaznenog suda za Ruandu.  

Petak 16. maja, 11 sati ujutro  ‐Ruanđani nisu prisutni. Carla del Ponte  ima sastanak u Ministarstvu vanjskih poslova  kako  bi  raspravljala  o  ICTR‐u.  Prosper  i  njegovi  savjetnici  čekaju  je  u malom  uredu.  Podastiru  joj dokument naslovljen  Sažetak  zaključaka  između  vlade Ruande  i  ICTR‐a  koji  je  formuliran  kao  akcijski plan. Uhvaćena u zamku, Carla del Ponte  ipak pristaje pogledati tekst. Plan  je  iskrivio sadržaj  jučerašnje rasprave. Predviđa da Tužiteljstvo obustavi sve istrage protiv osumnjičenih pripadnika Ruandske patriotske vojske (RPA) i da ih preda ruandskom sudstvu bez ikakva jamstva kad je riječ o rezultatima. Od Tužiteljstva Arushe zahtijeva otkrivanje  registriranih mjesta pokolja. Ali  isto  tako da  ,,s  ruandskom  vladom podijeli  sve dokaze", unatoč zabrani prenošenja  iskaza  svjedoka nekom drugom  sudstvu bez njihova pristanka. Sporna  je  i  tačka u kojoj stoji da će „Tužiteljstvo imati priliku pregledati istražne materijale kad oni budu dovršeni i/ili kad se započne s kaznenim progonom". Carla del Ponte prosvjeduje. Podsjeća na svoj sinoćnji prijedlog. Prosper  je poziva da preinači tekst. A ona, umjesto da zalupi vratima, trudi se  izbjeći sučeljavanje s američkim predstavnikom. Ali trebalo  bi  sve mijenjati.  Savjetnici  američkog Ministarstva  vanjskih  poslova  bilježe  primjedbe,  prave  se  da upisuju ispravke koje ona traži. Carli del Ponte se žuri. Avion za Hag leti za manje od tri sata. A prije svega želi pobjeći iz te zamke prije nego što objavi Amerikancima da ništa neće potpisati. Odlazi s olakšanjem nakon što joj je Prosper predložio da će joj novu verziju faksirati u Hag.  

Dokument stiže sljedećeg tjedna u Haški ured. Amerikanci nisu promijenili ništa bitno. Na tamelju tobožnjeg „sporazuma" samo će ruandska vlada biti zadužena za „specijalne istrage" i eventualne progone. Tužitelj ICTR‐a neće više  imati nikakvu kontrolu nad vođenjem  istraga ni nad odvijanjem eventualnih sudskih postupaka  i bit  će obavezan prepustiti  sve  informacije koje posjeduje  ruandskim vlastima. Carla del Ponte odguruje od 

sebe dokument i prepušta svojim savjetnicima da obavijeste Prospera o njezinu odbijanju potpisivanja. Sama o tome obavještava Ured Kofija Ananna koji osuđuje američke manipulacije, ali zamjera Carli del Ponte što se izložila pritisku jedne države.   

Carla del Ponte istisnuta iz ICTR‐a  

Prosper ne prihvaća poraz, tim više što je njegova vlada obećala u Kigaliju i već isposlovala uzvratne mjere. U zamjenu  za  jamstva da Međunarodni kazneni  sud  za Ruandu neće kazneno progoniti vojnike Tutsije, Kigali treba  uskoro  sa  Sjedinjenim  Američkim  Državama  potpisati  bilateralni  sporazum  kojim  se  štite  američki građani od kaznenog progona pred stalnim Međunarodnim kaznenim sudom (ICC). Od početka 2003. g. SAD nastoji zaključiti sa što većim brojem država potpisnica Rimskog sporazuma bilateralni sporazum o sudbenom imunitetu kojemu  je cilj  spriječiti da američki građani budu predani  ICC‐u. Nakon  tog potpisa Kigaliju  će  se ukinuti  embargo  na  oružje  koje  je  američki  Kongres  zadržao  i  dobit  će  znatnu  vojnu  pomoć  Sjedinjenih Američkih Država u trenutku kad u susjedstvu, u Demokratskoj Republici Kongu, bjesni rat koji  je već odnio više od tri miliona života. Kigali se do sada nije libio destabilizirati područje Velikih jezera, kao što se njegova vojska nije suzdržavala od rata na istoku Konga da bi tamo crpila njegova mineralna i prirodna bogatstva, koja izazivaju toliko pohlepe.  

Washington prelazi preko odbijanja Carle del Ponte, a Prosper pušta glas da je prihvatila „sporazum". Ona to uzalud demantira, ne uspijeva  joj, Prosper se  toliko potrudio okrnjiti njezin ugled nezavisne željezne dame, koji je uživala kod nevladinih organizacija i specijaliziranih novinara. Protumjere nisu izostale. Amerikanci traže od Britanaca da stanu na čelo. Velika Britanija koja je bila snažna podrška stalnom Međunarodnom kaznenom sudu  (ICC)  bit  će  uvjerljivija  za  nastavak  borbe  protiv međunarodnog  sudstva.  Krajem  juna  Jack  Straw,  na prolasku kroz Ženevu, uručuje Konju Annanu pismo u kojem traži razdvajanje funkcije tužitelja koji  je dosad bio zajednički Međunarodnom kaznenom sudu za Ruandu  (ICTR)  i za bivšu  Jugoslaviju  (ICTY)  te  imenovanje tužitelja za Sud u Arushi. Svoj zahtjev opravdava brigom za učinkovitost  i za smanjenje troškova. Uz podršku Londona,  Carla  del  Ponte  bit  će  isključena  iz  ICTR‐a  zato  što  je  odbacila  sporazum  između Washingtona  i Kigalija.  

Švicarka  koja  je  stupila  na  dužnost  14.  septembra  1999.  godine,  za  nekoliko  mjeseci  stiže  kraju  svojeg četverogodišnjeg mandata. Objavila  je da želi nastaviti  službu. Radi kontinuiteta  strategije okončanja  čiji  se prvi rok odnosi na Tužiteljstvo, čini se da produženje mandata Carle del Ponte odgovara svima, osim Londonu i Washingtonu koji bi je željeli izbaciti iz igre. Uz još neke članove njezina ureda koji bi je također željeli udaljiti. Od  jeseni  2002.,  njezin  zamjenik Graham  Blevvitt  vodi  kampanju  za  sprečavanje  njezina  ponovnog  izbora. Australac koji bi želio zauzeti njezino mjesto putovao je već u London, Sidney, Pretoriju i Taipei, a sprema se odletjeti  i u New York  kako bi  je diskreditirao  kod Uprave UN‐a, ali ga  je u  tome  spriječila  sama Carla del Ponte,  koja  je  obaviještena  o  njegovim  spletkama. Michael  Johnson  čiju  je misiju  u Arushi  ona  prekinula, odlazi  u Washington  da  je  ocrni  američkim  vlastima  tvrdeći  da  ona  nikad  neće  poštovati  svoje  obaveze  o strategiji okončanja rada Suda. Geoffrey Nice pritječe mu u pomoć početkom 2003. godine. On gaji nadu da će naslijediti Carlu del Ponte, ali prije  svega da  će  je  isključiti prije okončanja postupka protiv Miloševića. Sve češće posjećuje Foreign Office, ponekad u pratnji Michaela Johnsona, a ne propušta ni jedan susret s osobama iz pravnog  i diplomatskog  svijeta da bi  svoju  šeficu nazvao nesposobnom,  lošim menadžerom, koja  se više brine za svoje povlastice  i za medijsku popraćenost nego za dobro funkcioniranje svojeg ureda. Tvrdi da ona ima  tek  blijedu  sliku  o međunarodnom  pravu  te  da  neprestano  ugrožava  Sud  ponašajući  se  kao  slon  u staklarnici. Ali ova  tri magistrata ne nastoje samo  izvana ugroziti  reputaciju Švicarke već  i dovesti u pitanje njezin ugled unutar Tužiteljstva. Žele  imati slobodne ruke kako bi mogli organizirati kaznene progone onako kako oni to žele, voditi postupak protiv Miloševića po svojoj volji te odbaciti genocid i ostale dijelove optužbe koji im smetaju.

110 

Britanski i američki visoki činovnici podsmjehuju se tim unutarnjim napetostima koje još više slabe Tužiteljstvo u  trenutku  kad  se ono  treba  suočiti  s povećanim pritiskom država  i  skupiti  sve  snage da dovrši istrage protiv najviših dužnosnika umiješanih u zločine u bivšoj Jugoslaviji.  

Do  savjetovanja  između  članova Vijeća  sigurnosti oko  razdvajanja  funkcije  i koju zauzima Carla del Ponte u ICTR‐u  i  ICTY‐u  došlo  je  početkom  jula  2003.  London  i Washington  spretno  su  pripremili  teren  uz  pomoć Kigalija.  Kako  bi  priskrbila  diplomatsku  podršku,  ruandska  je  vlada  već  od  početka  juna  zajedno  s organizacijama  žrtava  poduzela  žučnu  kampanju  protiv  ICTR‐a.  Kigali  i  kritizira  tužitelja  ,,s  pola  radnog vremena"  jer  to  „vrijeđa  žrtve  genocida".  Carla  del  Ponte  pokušava  reagirati,  ali  njezini moćni  klevetnici prelaze odmah u napad. Amerikanci  i Britanci optužuju  je da ne posvećuje Arushi dovoljno vremena, da su njezina  putovanja  skupa,  da  je  previše  zaokupljena  postup‐kom  protiv Miloševića  i  uhićenjem  Karadžića  i Mladića. Ne može istodobno voditi dvije izlazne strategije. Razlozi se čine uvjerljivima te većina članova Vijeća sigurnosti prihvaća prijedlog. Nimalo ne  sumnjaju da  je  to manevar potaknut  željom da  se ukloni Carla del Ponte  kako  bi  se  prekinule  „specijalne  istrage". Načelo  razdvajanja  funkcije  tužitelja  lako  je  prihvaćeno,  a Washin‐gton  pokušava  postići  svrgavanje  Carle  del  Ponte. No  Britanci  smatraju  da  je  ta  inicijativa  previše opasna. Oni to više vole prikazati kao odvajanje, koje ne potiče ni otpor ni indiskretna pitanja. Amerikanci ipak testiraju  članove Vijeća  sigurnosti predlažući obnavljanje mandata Carla del Ponte u  ICTY‐u na  samo  jednu godinu. Nadaju se da  će  tužiteljica, kojoj  je uskraćeno povjerenje koje  je uživala, okrenuti  leđa  i vratiti se u rodni Ticino. Ali taj prijedlog koji je nazvan „apsurdnim" brzo je napušten. Carla del Ponte ide na živce, često je doživljavaju opasnom i onom koja destabilizira područja kojima se bavi. Ali države cijene njezinu smjelost i ne žele  se odreći osobe  koja  simbolizira borbu protiv nekažnjivosti u  vrijeme  dok  je u  tijeku  sudski postupak protiv prvog šefa države privedenog međunarodnom sudu.  

Početkom jula prijedlozi Rezolucije počinju kružiti, najprije među petoricom stalnih članova Vijeća sigurnosti, a onda  i među desetoricom nestalnih. Amerikanci  i Britanci vuku konce, ali  i dalje niječu da su u to uključeni. Uvjerili su svoje partnere da inicijativa potječe od Kofija Annana kojemu je stalo da tom podjelom mjesta, za koju se toliko zalažu Ruanđani, potakne ICTR na veću učinkovitost. Carla del Ponte stiže  28.  jula u New York kako bi pokušala osujetiti planove svojih klevetnika. Želi zatražiti da  je Vijeće sigurnosti sasluša prije nego što usvoji Rezoluciju i objasniti koje opasnosti nosi razdvajanje njezine funkcije te koliko je apsurdno mijenjati  tužitelja  godinu  dana  prije  završetka  istraga  i  dovesti  u  pitanje  strategiju  okončanja  u njezinoj  „presudnoj  fazi".  Želi  također  upozoriti  članove  Vijeća  sigurnosti  na  skrivene  namjere  Londona  i Washingtona. Ona se oslanja na Kofija Annana koji je u maju namjeravao preporučiti njezin nastavak rada na dvostrukom mjestu tužitelja dvaju Međunarodnih kaznenih sudova. Znao je da ona uživa podršku država koje je doživljavaju kao jamca suženog i usredotočenog programa što ga je iskamčila međunarodna zajednica kojoj je stalo da bez odlaganja profunkcionira. Nitko, dakle,  i ne pomišlja na mogućnost promjene tužitelja. Carla del Ponte  je, uz to, uvjerena da glavni tajnik neće odobriti  lukavstvo koje  je na štetu pravde. Međutim, Kofi Annan nije spreman na novo sučeljavanje s Amerikancima. Kriza povezana s početkom rata u Iraku skoro ga je stajala vlastita mjesta. Samljeven američkim strojem, on sanja o osveti, ali zalog nije vrijedan truda: „Postoji opasnost od prevelikih potresa  ako  se uzme u obzir  tendenciju Vijeća  sigurnosti." Carli del Ponte,  koja  ga provjerava  pitanjem  smije  li  birati  između mjesta  tužiteljice  u  Arushi  i  u  Hagu,  odgovara:  „Ne  vjerujem, Milošević  vam  je  u  rukama, morate  se  njime  pozabaviti."  Na  kraju  sastanka  ona mu  dobaci:  „'Specijalne istrage' neće se nikad voditi!" A Kofi Annan joj odgovora: „Ne, neće oni to učiniti." „Vidjet ćete", odbrusila je uručujući mu bilješke: „Sačuvajte ih za povijest." Razočarani Iqbal Riza povjerava se 

110 U razgovoru objavljenom u sarajevskom listu Dnevni Avaz 26. aprila 2007. g. Graham Blevvitt priznaje da se zajedno s Geoffreyjem Niceom  suprotstavio Miloševićevu  kaznenom  progonu  zbog  genocida  i  da  je  kontaktirao  s  «većim  broj zemalja  Vijeća  sigurnosti«  kako  bi  spriječio  ponovni  izbor  Carle  del  Ponte  2003.  g.  Danas  Blevvitt  i  dalje  tvrdi  da Tužiteljstvo  nije  imalo  dovoljno  dokaza  za  podizanje  optužnice  za  genocid  protiv  Miloševića,  zaobilazeći  tako preliminarnu presudu  od  16.  juna  2004.  g.  koju  je na  kraju  akuzatorne  faze  na  temelju  dokaza  izloženih  na  raspravi potvrdilo optužbu za genocid.  

Carli del Ponte u  četiri oka: „Sve  je politika. Nije  trebalo  tako biti, ali sve  je  ispolitizirano." A ona odgovara: „Nepravedno  je  da  politika  potkopava  naš  rad.  Teško mi  je  gledati  kako  se  izruguju  načelu međunarodne pravde zato što je Kagame potpisao bilateralni sporazum (sa SAD‐om o ICC‐u; op. a.), a zauzvrat je odlučeno zaštititi njegove vojnike." Voditelj Ureda Kofija Annana pokušava  je primiriti:  „Načela  su očuvana." No ona nastavlja:  „Nisu,  jer  razdvajanje  (funkcije;  op.  a.)  znači  kraj  specijalnih  istraga'."  Iqbal Riza  zaključuje:  „Da, znam. Priznajem snagu vaših argumenata, potpuno (Vas) razumijem, ali nemojte me javno citirati."  

Američke  i britanske  spletke potaknule  su  Francusku da  se  trgne  jer ona nakon  iračke  krize nema  želju ni najmanje  im  popuštati.  Zamjera  uplitanjeu  rad  Carle  del  Ponte,  ali  osim  svega,  ona  i  sama  želi  poravnati račune o pitanju Ruande.  Jer sa stupanjem Kagamea na vlast nakon genocida, Pariz  je  izgubio  još nešto od svojega afričkog teritorija. Ruanda je sada pod anglosaksonskim utjecajem, a Francuska je osramoćena jer je podržavala genocidni  režim Hutua. Njezina  reakcija, motivirana posebnim  interesima,  ima dobru  stranu  što koristi zahtjevima pravde. Pariz traži da strogi program nametnut Međunarodnim kaznenom sudovima kojima je naređeno da dovrše  istrage do kraja 2004. g., a sudske postupke u prvoj  instanci do kraja 2008. g. bude obavezujući ali ne  i konačan. Uspješno se bori da se u Rezoluciji spomenu „specijalne  istrage". Završni tekst poziva Ruandu na  „pojačanje  suradnju  s  ICTR‐om, posebno u predmetu  istraga protiv Ruandske patriotske vojske".  

Pariz  je  uz  podršku  više  članova  Vijeća  sigurnosti  također  uspio  zaustaviti  početni  prijedlog  Engleza  i Amerikanaca  da  se  odmah  okončaju  istrage  Haškoga  suda.  Prijedlog  Rezolucije  od  10.  augusta  sadrži formulaciju da bi „svako novo podizanje optužnice bilo nespojivo sa strategijom okončanja rada Suda". Potezi Carle del Ponte  s  kraja  jula  i njezin nastup  iza  zatvorenih  vrata pred Vijećem  sigurnosti 8.  augusta,  kad  je nabrojila  sve  opasnosti  kojima  su  izložena  dva  Suda,  donijeli  su  ploda.  Inicijativa  Londona  i Washingtona izgubit će svoj smisao, osim isključenja Carle del Ponte iz ICTR‐a.  

Dok sve države  inzistiraju na tome da se poštuju rokovi, većina od petnaest članova Vijeća sigurnosti ne želi preuzeti  odgovornost  za  hitnu  obustavu  kaznenih  progona  kojoj  bi  posljedica  bila  nekažnjavanje  najviše rangiranih dužnosnika, koji  su  sada na nišanu Tužiteljstva. Stoga  im  se bolje  čini  još malo  zgusnuti mandat Haškog  suda.  Prema  Rezoluciji  1503  Vijeća  sigurnosti  od  28.  augusta  2003.,  Haški  sud  sada  ima  obavezu usredotočiti svoje djelovanje na „najvažnije dužnosnike odgovorne" za zločine počinjene u bivšoj Jugoslaviji. Sud  je osnovan 1993. godine kako bi kazneno progonio  „prekršitelje međunarodnog humanitarnog prava". Rezolucijom 1329 od 30. novembra 2000. pozvan je da se više pozabavi „visoko rangiranim političkim i vojnim dužnosnicima". Mora se ograničiti na „najistaknutije dužnosnike odgovorne" za zločine i odreći se svih drugih istraga  u  korist  lokalnog  sudstva. Države  u  toj  regiji  pozvane  su  da  predaju  bjegunce  „posebno  Radovana Karadžića,  Rat‐ka  Mladića,  kao  i  Antu  Gotovinu".  Europljani  i  Amerikanci  nisu  uspjeli  svladati  rusko suprotstavljanje da to bude napisano u Rezoluciji, ali uvjeravaju da Haški sud neće zatvoriti vrata prije nego što mu budu predani Radovan Ka‐radžić i Ratko Mladić. Britanci i Amerikanci odnijeli su pobjedu kada je riječ o cijepanju mjesta tužitelja. Carla Del Ponte odmah je isključena iz Tužiteljstva Međunarodnog kaznenog suda za Ruandu. Istim potezom ponovo je izabrana na četiri godine u ICTY. Washington i London, frustrirani slabijim rezultatima na drugim tačkama, pozabavit će se ispravljanjem svoje taktike.  

Vijeće sigurnosti odlučilo je, radi ubrzanja postupka prepuštanja procesa lokalnim sudovima, pozvati na  hitno  uspostavljanje  specijalnog  suda  u  Bosni  i  Hercegovini.  Već  dvije  godine  Haški  sud  traži stvaranje  strukture koja bi mogla preuzeti palicu, ali velike  sile odbijale  su posegnuti u  svoj džep. Napokon se, pod vodstvom Amerikanaca, 30. oktobra 2003. g. organizira konferencija u Hagu kako bi se prikupio novac. Sakupljeno  je 17 miliona eura za osiguranje financiranja mješovitog pravosuđa u Sarajevu u prve tri godine. Ono mora biti sposobno voditi desetak sudskih procesa koji su se trebali vršiti u Hagu  i okončati  istrage protiv pedesetak osumnjičenih koje  je 2002. g. Carla del Ponte bila prisiljena  zamrznuti.  Vijeće  za  ratne  zločine  Bosne  i  Hercegovine  započelo  je  s  radom  početkom 2005., nakon  reforme Kaznenog  zakona koju  su proveli anglosaksonci nametnuvši  sustav common law u državi  i  regiji  s  rimskim pravom. Taj  će  se  izbor uskoro pokazati  zaprekom pravnoj  suradnji između nacionalnih jurisdikcija bivše Jugoslavije, a specijalni bosanski sud pokazat će se gotovo  isto toliko skupim kao i Haški sud.

111 

Krajem 2003. g. zahvaljujući svoti od pet miliona dolara, dobivenoj od 

Sjedinjenih Američkih Država,  te  dodatnoj  pomoći  Europljana,  Beograd,  dvije  godine  prije  Bosne, uspostavlja  specijalni  sud  kako  bi  sudio  svojim  vlastitim  krvnicima.  To  je  lokalni  sud  bez  stranog osoblja,  koji  su  vlasti  konačno,  ali  nevoljko  prihvatile  u  nadi  da  će  same  suditi  visoko  rangiranim osobama  koje  traži  Haški  sud.  Hrvatska,  koja  je  već  reformirala  svoj  pravni  sustav,  u  tome  ne zaostaje.  

Haški sud potaknuo je taj proces kao jedinu mogućnost da se izbjegne nekažnjavanje osumnjičenih. Jer  iza tih brojki  i administrativnog, a ne više sudskog upravljanja koje su nametnule velike sile, sve više utječući na međunarodno pravosuđe pod  izgovorom  „strategije okončanja",  kriju  se  stotine  i hiljade uništenih  ljudskih života. Predmeti od kojih  je Haški sud prisiljen odustati sadrže činjenice o pomamnim  zločincima  koji  su  ubijali,  silovali,  mučili  i  deportirali.  Ukazuju  na  individualnu odgovornost onih koji su  to počinili  ili zapovjedili. Njihove žrtve, one koje su preživjele, kako bi se ponovo  podigle,  očekuju  da  te  činjenice  budu  tačno  ispričane  i  utvrđene  te  da  počinitelji  budu kažnjeni. Haški  sud  nije  slučajno  odabrao  imena,  koja  se  stalno  prebacuju  na  popise  od  kojih  se odustaje,  nego  po  neizmjernoj  grozoti  djela  koja  im  se  stavljaju  na  teret.  To  je  jedini  prihvatljivi kriterij na koji Tužiteljstvo odsada mora primjenjivati hladna mjerila ekonomske i političke stvarnosti. U  predmetima  koji  potpadaju  pod  međunarodno  humanitarno  pravo  postoje,  dakako,  „mali izvršitelji" i „velike ribe", ali nikad mali zločini.  

 Završni račun i zatvaranje ICTY‐a  

Rezolucija  1503  nanijela  je  velike  štete  na  području  bivše  Jugoslavije. Unatoč  naporima  da  se  suprotstave nekim pokušajima  gašenja  rada  ICTY‐a,  velike  sile  više ne nastoje  spasiti privid neovisnog  i nepopustljivog pravosuđa. Njima je prioritet dokrajčiti to pitanje i osigurati se da će rad Tribunala zaista završiti 2008. Lokalne se vlade u tome ne varaju. Ako je politika dobila prvenstvo pred pravdom, do sada gluhom i nepopustljivom, ako je kalendar postao važniji od misije Tribunala, sada je moguće i pogađanje. Čini se da Vijeće sigurnosti ne želi dalje podržavati  ICTY niti ga financirati. Čak se čini da daje prednost nacionalnim sudovima. Nalozi Suda lišeni podrške velikih sila sada više djeluju tako obavezujuće. Suradnja koja je i do sada bila neznatna potpuno prestaje. Sve se više rabe smicalice za otezanje. Računica  je  jednostavna: što  lokalne vlade manje surađuju, ICTY  će manje optuživati  i  suditi. Najviši dužnosnici  za  koje  se očekuje da  će morati podnijeti  račun  još  se mogu nadati da će izbjeći kandžama pravde ili, u najgorem slučaju, da će im kod kuće suditi njihovi.  

Od 2002. Carla del Ponte smanjivala je u više navrata popis glavnih „meta". Ako ne želi promašiti svoju misiju, ona svakako mora optužiti „glavne dužnosnike" na svojem popisu tijekom posljednjih petnaest mjeseci istrage koliko  joj preostaje do kraja 2004. Tvrdu  jezgru sada sačinjava  tridesetak osumnjičenih, upravo onih koji su već  odavno morali  biti  optuženi  da  Tužiteljstvo  nije  dopustilo  da  zaglibi  u  strategiju  „sitnih  riba"  koju  su poticali  zapadnjaci.  ICTY  vjerovatno neće uspjeti provesti  sva  suđenja unatoč prenošenju nekih na domaće sudove. Ali odustati od kaznenih progona onih na vrhu  lanca, koji su organizirali  i smislili najgora zvjerstva, značilo bi osuditi Tribunal na neuspjeh. Carla del Ponte radije razmišlja  o ustupanju većeg broja starih predmeta lokalnim sudovima nego omogućiti nekažnjivost glavnim krivcima.  

111 Različiti  su  činitelji odgovorni  za  visoku  cijenu  sudskih procesa  za  ratne  zločine  i  sudstva  koje  ih  vodi. Bilo da  su miješani  ili sasvim međunarodni,  ti sudovi  trebaju osigurati prijevod svih dokumenata  i simultani prijevod  rasprava na engleskom  jeziku,  a  na  to  odlazi  polovina  njihovih  proračuna.  Moraju,  nadalje,  voditi  i  financirati  svoje  pritvore  i uglavnom plaćati  troškove  obrane. Moraju  također primjenjivati  posebne  sigurnosne mjere, plaćati  dolazak  svjedoka izdaleka  (katkad  i  iz  inozemstva) te osigurati njihovu zaštitu, kao  i zaštitu njihovih obitelji. Uz to plaćaju međunarodno osoblje po međunarodnim cijenama. Ukratko, cijena pravde nije niska, čak ni za obične zločine, ako se uzme u obzir broj osoba uključen od početka istrage pa do presude.  

Prospera  to  zabrinjava.  Krajem  ljeta pita  je:  „Kako  se  ta brojka  (trideset; op.  a) može uklopiti u  strategiju okončanja?"  „Predviđate  prevelik  broj  novih  optužbi. Nećemo moći  provesti  nove  predmete  u  odobrenim rokovima",  još odlučnije kaže u septembru 2003. Amerikanac Theodor Meron, koji  je od proljeća zamijenio Claudea Jordu na mjestu predsjednika  ICTY‐a. Godinama su se Britanci  i Amerikanci trudili ograničiti  ICTY na kazneni progon podređenih. Sada se isto tako aktivno trude spriječiti Tužiteljstvo da spasi nekoliko predmeta nužnih  za  ispunjenje  svojeg  mandata.  Rezolucija  1503  prema  njihovu  viđenju  ostavlja  tužitelju  prevelik manevarski  prostor.  Žele  donijeti  pred Vijeće  sigurnosti  dodatni  tekst  prema  kojem  bi  postao  konačan  ne samo kalendar etapa zatvaranja nego bi i Carla del Ponte došla pod nadzor kako bi se mogao kontrolirati broj novih optužnica do kraja 2004.  

Devetog oktobra 2003. predsjednik Meron pred Vijećem sigurnosti ponavlja: „Tužiteljica namjerava podnijeti oko četrnaest novih optužnica koje se odnose na tridesetak pojedinaca. Četiri‐pet tih novih optužnica moći će se  spojiti  u  isto  suđenje  s  postojećim  sudskim  predmetima,  ali  će  za  osam  ili  devet  drugih  biti  potrebno održavanje novih suđenja. (...) Prema našim sadašnjim predviđanjima nemoguće je obraditi te nove predmete u rokovima koje je propisalo Vijeće sigurnosti." Ali, kao što ističe Meron, suci nemaju moć spriječiti tužitelja da započne  nove  kaznene  progone. U  prvotnom  tekstu  govora  predsjednika  ICTY‐a  bilo  je  napisano:  „Bilo  bi opravdano da Vijeće  sigurnosti propiše  tužitelju  ciljeve koje  treba doseći u posljednjim mjesecima  istraga." Budući  da  je  bila  u  suprotnosti  s  člankom  16.  Statuta  koji  jamči  neovisnost  tužitelja,  ovu  je  rečenicu preoblikovao: „Tužitelj  ima ovlasti  izabrati osobe protiv kojih želi podignuti optužnice, a ako nas Tužiteljstvo uvjeri  da  prema  indicijama  ima  razloga  poduzeti  kaznene  progone, mi moramo,  kao  suci,  potvrditi  nove optužnice.  Statut  ICTY‐a  i  rezolucije  vijeća  sigurnosti,  uključujući  i  Rezoluciju  1503  ne  daju  sucima  moć provjeravanja odgovaraju  li osobe na koje se odnose ove optužnice zaista uvjetu koji  je postavilo Vijeće,  tj. odnose  li se na najvažnije dužnosnike koji  imaju najtežu odgovornost za zločine. Očito, to  će pitanje morati riješiti Vijeće (sigurnosti UN‐a; op. a.) i tužitelj."  

Američki sudac na  čelu  ICTY‐a upravo  je pozvao velike sile da oduzmu  tužitelju dobar dio ovlasti kako bi se ograničio  broj  novih  optužbi.  A  dobro  zna  da  oni  koje  se  tužiteljica  sprema  optužiti  nikada  neće  biti uznemirivani u svojoj zemlji ako ICTY ne započne kazneni progon. No razlog postojanja svakog međunarodnog sudstva upravo je progon najviše rangiranih dužnosnika jer diskvalifikacija zločinačkih politika i vlasti koje su ih smislile  i  provodile  bitna  je  za  ponovnu  izgradnju  i  političku  stabilizaciju  regije.  Meron,  koji  je  preživio nacističke logore u Poljskoj, profesor međunarodnog prava, nekada je bio izraelski veleposlanik u Sjedinjenim Američkim Državama prije nego što je postao američki veleposlanik u Izraelu. Bio je također na Konferenciji u Rimu  1998.  član  američke  delegacije  koja  se  do  kraja  borila  za  smanjenje  ovlasti  stalnog Međunarodnog kaznenog suda (ICC) koji se tamo osnivao. On djeluje više kao američki predstavnik nego kao predsjednik ICTY‐a.  Jer cilj američke administracije  je, kako  to otvoreno objašnjava Prosper, da „suci paze djeluje  li  tužitelj u skladu s mandatom koji mu je dalo Vijeće sigurnosti". Izložena sve većim pritiscima da ograniči broj optužnica, Carla del Ponte izgubit će uskoro svoje diskrecijsko pravo.  

Budno pazeći, Francuska  se odupire ujesen 2003. dok u kuloarima Vijeća  sigurnosti već kruže nacrti novog teksta. Britanci  i Amerikanci predlažu da se predsjedniku  ICTY‐a dade moć da se uvjeri u podudarnost novih optužnica sa zahtjevom upućenim tužitelju prema kojem se trebao usredotoči samo na osumnjičenike na vrhu lanca odgovornosti  za najteže  zločine. Više  zemalja oštro  se  suprotstavlja  toj  inicijativi  koja mijenja  Statut Tribunala  i daje  slobodne  ruke predsjedniku,  koji  je baš Amerikanac.  Francuska,  koja  vodi ogorčenu bitku, dobiva  podršku  nekoliko  zemalja  između  petnaest  članova  Vijeća  sigurnosti, među  kojima  su  Njemačka  i Rusija. Bez  iznenađenja, Moskva se oštro protivi tački koja  ističe „prijeku potrebu da se Karadžiću  i Mladiću sudi  pred  ICTY‐em".  Ali  Rusi  sumnjaju  da  Britanci  i  Amerikanci  žele  spriječiti  Carlu  del  Ponte  da  kazneno progoni posljednje osumnjičene kosovske Albance.  Iako žure zatvoriti  ICTY, odbacuju početni nacrt koji opet sugerira da  se zabrane  sve nove optužnice. Na zahtjeve Amerikanaca verzija  s početka novembra određuje jezikom  potpuno  svojstvenim  rezolucijama  Vijeća  sigurnosti,  te  „napominje  s  najvećom  zabrinutošću pokazatelje koje su iznijeli predsjednik i tužiteljica ICTY‐a u svojim izlaganjima (9. oktobra 2003.; op. a.), a koji se odnose na nemogućnost završetka sudskih postupaka za već optužene osobe prije kraja 2009., i da bi svaka dodatna  optužnica  još  više  odgodila  završetak  rada  Tribunala."  Pod  pritiskom  više  zemalja,  ta  je  verzija preoblikovana  u  onu  od  21.  novembra:  „Napominje  s  najvećom  zabrinutošću  pokazatelje  iznesene  u 

izlaganjima 9. oktobra, koji se posebno tiču ICTY‐a i prema kojima bi moglo biti nemoguće ostvariti strategije okončanja utvrđene Rezolucijom 1503 (2003.), osobito ako bude značajan broj novih optužnica."  

Francuska se bori na istom terenu s Rusima, ali zato da bi obranila „specijalne istrage" ICTR‐a koje su uperene protiv Kagameova okruženja. Prijedlog od 21. novembra poziva Ruandu na suradnju s ICTR‐om u istragama uz one o genocidu. Uvjeren da  će  taj kompromis ublažiti  francusku gorljivost  i omogućiti usvajanje Rezolucije, Pierre Richard Prosper hitno leti avionom u Kigali sredinom novembra. Želi smiriti Kagamea kojemu je obećao, poslije istiskivanja Carle del Ponte, da će u nastavku postići povlačenje one napomene koja poništava njihovu nagodbu. Uvjerava ga da se ne treba brinuti za tekst buduće Rezolucije jer je Gambijac Hasan Boubacar Jallow, imenovan početkom septembra na mjesto Carle del Ponte, prihvatio obećanje SAD‐a vlastima u Ruandi da će ICTR prekinuti  kazneni progon protiv  vojnika  Tutsija. Na  završetku  susreta pred  ruandskim  tiskom  Prosper izražava zadovoljstvo obnavljanjem odnosa između ICTR‐a i Kigalija.  

Promjene koje su unesene u nacrt nisu dostatne da dobiju konsenzus. Britanci su do kraja odbijali kompromis koji predlažu Francuska  i Njemačka da se naredi „Tribunalu" da se uvjeri u sukladnost optužnica s kriterijem „svih glavnih odgovornih" radije nego da se to pravo dade izričito sucima. Osporavan u tim glavnim tačkama, američko‐britanski  nacrt  čini  se  sredinom  decembra  podbačenim. Washington  ga  ipak  pokušava  progurati pred Božić 2003. Suci ICTY‐a održavaju plenarnu sjednicu upravo pred praznike i Sjedinjene Američke Države htjele  bi  da  predsjednik  Meron  odmah  ovjeri  njihovu  odluku  dajući  na  glasovanje  potrebne  izmjene proceduralnih pravila. Uvjeren u angloameričku pobjedu u New Yorku, Meron se u Hagu žuri obavijestiti Carlu del Ponte o amandmanima na Statut koji će biti doneseni na plenarnoj sjednici kako bi ga ovlastili da prihvati ili odbaci nove optužnice. „Odsad odlučujem ja sam", dobacio joj je. Ali Meron će morati opozvati svoje riječi ‐Rusi su odbili uvrstiti taj prijedlog na dnevni red.  

Amerikanci i Britanci ne posustaju. Početkom 2004. ulažu zajedničke napore u oživljavanje tog prijedloga koji se u februaru ponovo pojavljuje u kuloarima Vijeća sigurnosti. Usporedno, izaslanici Foreign Officea dolaze u Hag  reći  Carli  Del  Ponte  da  se  „ne može  pregovarati  o  roku  2008.".  „Ako  ne možete  provesti  strategiju okončanja, morat će se nešto žrtvovati i razmišljati o izlaznoj strategiji", prijete oni početkom 2004. Pomoćnik glavnog  tajnika  UN‐a  za  pravna  pitanja  Britanac  Ralph  Zacklin  pozvan  je  kao  pojačanje.  Visoki  dužnosnik Ujedinjenih naroda nikada nije prestao sipati žuč protiv dva Međunarodna kaznena suda u kuloarima Staklene zgrade na East Riveru tvrdeći da se ne mogu nadzirati. U  julu 2003.  jasno  je tumačio Carli del Ponte pravila igre: „Vijeće sigurnosti je političko tijelo, ICTY  i ICTR su tijela Vijeća sigurnosti pa su  i oni podložni određenoj kontroli, odnosno političkim pritiscima." Ali ovaj put on javno baca na njih ljagu početkom 2004. u uglednom međunarodnom  pravnom  časopisu  koji  uređuje  bivši  predsjednik  ICTY‐a Antonio  Cassese.  Zacklin  u  njemu optužuje  oba  Suda  da  su  postali  „mastodontska  birokracija",  strašno  skupa,  neučinkovita,  ali  prije  svega pretjerano neovisna. Britanac prenosi, od riječi do riječi, kritike američkih neokonzer‐vativaca na račun UN‐a na dva Međunarodna kaznena suda, koje su označili kao „mastodontske birokratske superstrukture koje su zahrđale" i čiju samostalnost treba smanjiti. „Decentralizacija vlasti i odgovornosti, koja proizlazi iz neovisnosti triju  stupova  suda  (Tajništvo,  Sudska  vijeća  i  Tužiteljstvo; op.  a.),  kojima  se  pridružuje nužnost poštovanja sudske  i  kaznene  neovisnosti,  kronični  su  problemi  za  koje  nije  nađeno  nikakvo  rješenje",  piše  Zacklin. Zaključujući  tekst  s  neuspjehom Međunarodnih  kaznenih  sudova  dodaje:  „Istina  je  da  je  danas  nemoguće zamisliti ustanovljenje suda po uzoru na ICTY u drugim situacijama, ma kako očito bilo kršenje međunarodnog kaznenog prava u Liberiji, u Demokratskoj Republici Kongo  ili u Obali Bjelokosti. To međutim nije odvratilo civilna društva  ili vlade od  traženja  izvršenja pravde u  zemljama koje  izlaze  iz  rata. To  zahtijeva pronalazak alternativa kojim će se zadovoljiti njihovi zahtjevi.

112 

Ralphu Zacklinu nije  jedini cilj braniti namjeru da se dva Međunarodna kaznena suda stave pod starateljstvo.   

112 Journal of International Criminal Justice, II. svezak, Oxford Univerity Press, proljeće 2004.  

Njegov je članak pledoaje u prilog nacionalnih jurisdikcija u trenutku kad SAD uspostavlja Irački specijalni sud da bi sudio Sadamu Huseinu, kojega su uhitile američke snage 13. decembra 2003.; lokalni sud čiju legitimnost ipak osporava UN zbog smrtne kazne i nedostatka jamstava da će biti osigurana pravedna suđenja. Ali Zacklin ističe:  dva Međunarodna  kaznena  suda  ne  smiju  služiti  kao  uzor,  previše  se  sudova,  u  Sijera  Leoneu,  u Kambodži  i  drugdje,  njima  nadahnjuju.  Jasnije  rečeno, međunarodna  pravda  ne  smije  pridonijeti  lišavanju država  suverenog  prava  da  sude  svojim  vlastitim  ratnim  zločincima.  Zacklinovo  javno  zauzimanje  stava, savršeno sukladno  s američkom agresivnom politikom koja daje prednost  sudskom progonu na nacionalnoj razini,  a  ograničava  širenje  međunarodnog  kaznenog  prava,  izaziva  žestoke  reakcije.  Zacklin  je  visoki dužnosnik UN‐a, k tome Britanac. Njegova zemlja, koja je ratificirala Rimski ugovor, potpisnica je ICC‐a.  

Vijeće sigurnosti ipak ne oklijeva provesti taj stav u djelo. U polukružnoj dvorani u kojoj zajedno sjede velike sile, rovovski ratovi češći su nego otvoreni napadi. Države nemaju volje sukobljavati se kao što su to učinile u pitanju  započinjanja  rata u  Iraku. Radije  tjednima pregovaraju pokušavajući oduzeti  smisao nekoj  rezoluciji nego da zaustave prijedlog već kod prvih neformalnih konzultacija. Odluke se tako donose vukući uže dok se ne  izliže  poslije  diskretnih  okršaja  koji  ponekad  mogu  trajati  mjesecima.  To  je  jedan  od  oblika  igre odmjeravanja snaga. London i Washington namjeravaju svladati otpore „stare Europe" u dva tjedna. Trebat će im više od dva mjeseca za pobjedu u ovoj rundi.  

Nema novih optužnica  

Da  bi  ostvarili  ovaj  projekt,  Amerikanci  i  Britanci  nisu, međutim,  čekali  da  ga  njihovi  saveznici  odbace. U Kigaliju, kao  i u bivšoj Jugoslaviji, obećavaju da neće biti više optužnica. Kad  je 3. novembra 2003. Carla del Ponte otišla u Beograd predati novu optužnicu na kojoj su  imena četvorice generala srpske vojske  i policije, vlada odbija  taj dokument. A  tužiteljica  je  već prije nekoliko mjeseci obavijestila  vlasti da  se  sprema  skori kazneni progon te četvorice koja su na Kosovu vodila kampanju deportacija, pogubljenja i uništenja. Htjela je da one pripreme teren kako bi se se što bolje nosile s dokumentom koji ih ne veseli. Tim više što je jedan od optuženih, Sreten Lukić, tada na položaju šefa policije. Vlada se buni, tvrdi kako je Carla del Ponte obećala da će  odustati.  Švicarka  to  poriče. Ne  razumije  žestinu  njihove  reakcije.  Vlada  ne  popušta  i  tužiteljica  odlazi poslije vrlo napetog dana ostavivši im na stolu optužnicu i nalog za uhićenje. Nakon nekoliko tjedana srbijanski premijer Zoran Živković objašnjava u beogradskom  tjedniku Vreme  razloge  svoje  reakcije:  „Carla del Ponte prekršila je moj dogovor s Amerikancima, koji je prihvatio i Bruxelles, prema kojemu neće biti novih optužnica ako možemo dokazati  kako ulažemo  sve potrebne napore da nađemo Mladića. Već  sam  rekao da  smo na pragu  donošenja  dokaza  naših  napora.  Tada  je  dogovoreno  da  će  se  generalima  suditi  u  Srbiji.  Kad  su obaviješteni da  je tužiteljica podigla nove optužnice, visoki dužnosnici u Washingtonu  i Bruxellesu nazvali su me da se ispričaju i da mi kažu da je luda." Blokiranje nove rezolucije Vijeća sigurnosti dovelo je do neuspjeha novog tajnog dogovora, sklopljenog iza leđa ICTY‐a. Zbog miješanja američke administracije pravosuđe čiji su dani odbrojani  izgubilo  je godinu  i pol. Sreten Lukić, Vladimir Lazarević  i Nebojša Pavković stići će u Hag tek 2005. Četvrti optuženi, Vlastimir Đorđević, pobjegao  je 2001. u Rusiju pod zaštitu obitelji Milošević  i  ruskih tajnih  službi.  Prema Miloševićevim  izravnim  naređenjima  on  je  vodio  akciju  prebacivanja  tijela  albanskih žrtava kako bi ih sakrio u masovnim grobnicama u Srbiji. Uhićen je tek nakon povratka 2007. godine.  

Cilj američkog obećanja nije bio  iskoristiti četiri generala u zamjenu za uhićenje Mladića. To  je priznao  i sam Živković: pripremao se najaviti krajem 2003. neuspjeh potrage koje su se provodile s CIA‐om i zaključiti da je Mladić otišao iz Srbije. Američka administracija namjeravala je podržati tu laž. Od Đinđićeva ubojstva u martu Pierre Richard Prosper pokušava smiriti revnost Carle del Ponte obećavši joj Mladića prije kraja godine, kako je to  učinio  pokojni  premijer  Đinđić.  Sam  Živković,  Đinđićev  nasljednik,  vrši  na  nju  pritisak  da  odustane  od uhićenja četvorice generala u ime „političke stabilnosti zemlje" i da ne onemogući svaki oblik suradnje s ICTY‐em,  uključujući  i  uhićenja  brojnih  bjegunaca  koji  se  još  kriju  u  zemlji,  a  čemu može  doprinijeti  jedan  od optuženih,  Sreten  Lukić,  šef policije. Uloge  su  savršeno podijeljene.  SAD  javno  ipak nije prestao  zahtijevati vodstvo u pokušajima postizanja Mladićeva uhićenja, a Europa se drži u pozadini. U junu 2003. Washington je prijetio da neće uplatiti godišnju pomoć Srbiji i Crnoj Gori ako Mladić ne bude predan ICTY‐u. Zatim, uoči roka, 

zadovoljio se uhićenjem  jednog od optuženika koji  je u bijegu od 1998., Veselina Šljivančanina,  traženog za pokolj pacijenata vukovarske bolnice u novembru 1991.  Isti  scenarij ponavlja se  sljedećih godina. Mladić  je uvjet, medijski jako razvikan, koji se pretvara u obično sredstvo pritiska kako bi se dobili drugi bjegunci ili drugi ustupci.  

Pred Carlom del Ponte Mladić  je samo alibi da  ju se odvrati od pisanja novih optužnica. Tužiteljica odbacuje Živkovićev zahtjev, ali u proljeće odobrava odgodu srbijanskim vlastima, oslabljenima smrću premijera. Poslije ljeta  i angloameričkih pokušaja da novom  rezolucijom  zabrane  svaku novu optužnicu, njezina popustljivost bila bi sve rizičnija. Istraga je završena: ona potpisuje optužnicu i predaje ju sucima.  

Dan nakon njezina posjeta Beogradu,  srbijanske vlasti  i njihovi moćni  saveznici ne odustaju od prisiljavanja Švicarke da povuče optužnicu. Kako bi olakšala uhićenja, Carla del Ponte postigla  je odobrenje sudaca da se optužnica  i nalozi za uhićenje zapečate kako se ne bi objavili u javnosti prije ponedjeljka, 6. novembra. Čak  i ako  ta  privremena mjera  nimalo  ne  zaustavlja  postupak, Washington  u  njoj  vidi  priliku  da  sasvim mirno nastavi svoje smicalice. Vodeći brigu o spašavanju privida, Amerikanci ne zahtijevaju eksplicitno napuštanje sudskih progona. Radije sugeriraju Carli del Ponte da  ih zamrzne. Američki veleposlanik u Beogradu William Montgomery prenio  je tu poruku na kraju posjeta Carle del Ponte 3. novembra: „Moja vlada traži od vas da zadržite pečate  još godinu  i pol za Sretena Lukića  i po godinu dana za druge." Ona prihvaća produžiti mjeru povjerljivosti optužnica još petnaest dana, ali nema ni govora o odgodi uhićenja. Nekoliko dana poslije vijest je procurila u nekim novinama, bliskim srpskim  tajnim službama,  i otkrila postojanje kaznenog progona protiv četvorice generala. Pečati više nisu potrebni. Suci su potpisali nalog za objavu. Sporazum  između Beograda, Washingtona  i Londona propao  je.  Jack Straw piše Carli del Ponte da njezina optužnica prijeti „izazivanjem krvoprolića" u Srbiji. Krajem novembra 2003. u Hagu Pierre Prosper bjesni: „Tražili  smo od vas odgodu, da držite optužnicu zapečaćenu. Nismo  tražili previše. A kad američki šef diplomacije nešto kaže, poruka  treba biti  shvaćena ozbiljno  (...) Svi  (u američkoj administraciji; op. a.)  žele ponovo  razmotriti odnose  s  ICTY‐em, vidjeti na što smo prisiljeni  i što ovisi o našoj dobroj volji." Carla del Ponte mu  je odbrusila: „Kad vaše želje nisu  uslišane,  one  postaju  zapovijedi.  Ali  ne  možete  naređivati  sucima,  a  samo  su  oni  bili  nadležni  za donošenje  te odluke." Prosper  joj  je  zaprijetio:  „Nitko nije  rekao da  je  to naređenje, nego molba. Morate pripaziti  što  govorite.  Vaše  odbijanje  slušanja može  imati  posljedice. Nismo  zadovoljni.  Imali  smo  politiku otvorenih vrata, možda ćete odsad morati kucati da biste ušli."  

Velike  sile  ustrajno  poduzimaju  korake  i  zbog  drugih  osumnjičenika.  Strategija  okončanja  otvorila  je  vrata političkom  vođenju  pravosuđa.  Svatko  ima  svoja  potraživanja.  Samo  ih  Amerikanci  i  Britanci  pretvaraju  u zahtjeve  i  tvrdo nastupaju. Ostali  radije  sugeriraju ne pribjegavajući pritiscima.  Ipak,  svi opravdavaju  svoje miješanje u  ime pragmatizma  i potrebe da se ustupcima potaknu srpske vlasti na olakšanje pristupa arhivu  i na uhićenje najteže uhvatljivih bjegunaca, kao što su Mladić i Karadžić. ICTY tada broji dvadeset bjegunaca, od kojih  je devetnaest Srba. Dvadeseti  je Hrvat, Ante Gotovina, bivši  legionar, osuđivan u Francuskoj za  iznudu kojeg  je  ICTY 2001. optužio  za  zločine protiv krajinskih Srba u augustu 1995. Zagreb odbija  izručiti  svojega generala,  „viteza  Domovinskog  rata".  I  hrvatske  vlasti  nadaju  se  nagodbi.  Jedan  bivši  američki  posebni izaslanik na Balkanu  zalaže  se u maju 2003.  kod Carle Del Ponte da odustane od  toga  slučaja. Više drugih međunarodnih  ličnosti  posreduju  u  njegovu  korist. Gotovina  ima  saveznike  u  Francuskoj,  gdje  je  živio,  i  u Sjedinjenim Američkim Državama. Američki  vojni  stručnjaci  savjetovali  su  ga  za  vrijeme  vojnih  operacija u Krajini 1995. Može  računati  i na potporu  američkih neokonzervativnih  krugova  koji u Washington  Time‐su spajaju  novinsku  kampanju  protiv  ICTY‐a  i  poziv  na  povlačenje  optužnice  protiv  njega. Ali  u  Londonu  ima žestoke  neprijatelje  koji  ga pod  svaku  cijenu  žele  vidjeti  u  zatvoru. Washington  se  svrstava na  istu  stranu sredinom 2003., poslije odbijanja Hrvatske da potpiše bilateralni ugovor o pravnom  imunitetu koji bi  štitio američke  građane  od  kaznenih  progona  pred  stalnim  Međunarodnim  kaznenim  sudom  (ICC).  Zagreb  je popustio pod prijekorima Europske unije u koju Hrvatska  želi  jednog dana ući. To  će  je  stajati uskraćivanja američke vojne pomoći.  

Britanci će braniti zahtjeve pravde jednako djelotvorno kao i kad su im se opirali i prisilit će Hrvatsku da izruči Gotovinu  sucima  ICTY‐a.  Zagreb  je  započeo  proces  približavanja  Europskoj  uniji  i  uskoro  će moći  otvoriti pregovore  za  kandidaturu.  Na  poticaj  Velike  Britanije,  Europa  uvjetuje  otvaranje  tog  procesa  punom suradnjom  s  ICTY‐em. Početkom 2004. Zagreb predaje bez odlaganja osam novih optuženika, dva hrvatska generala i šest Hrvata iz Bosne koji žive u Hrvatskoj. Kad je 14. aprila 2004. Bruxelles zatražio njezino mišljenje, Carla del Ponte mogla je samo pozdraviti napore Zagreba, žaleći ipak što nije uhićen Gotovina. Ovo povoljno mišljenje  omogućit  će  otvaranje  pregovora.  Carla  del  Ponte  se  nada  da  će  ta  zaslužena  pomoć  olakšati izručivanje Gotovine. Dvadeset minuta poslije britanski veleposlanik u Hagu stiže u ured Carle Del Ponte da joj izrazi duboko neslaganje Londona. Sat poslije stiže savjetnik američkog veleposlanstva da i on osudi „držanje" tužiteljice u jednom europskom predmetu koji se zapravo ne tiče Washingtona. Američki diplomat bezobzirno je optužuje da će takvim ponašanjem upropastiti svaki napor da se postigne Karadžićevo i Mladićevo uhićenje. Tvrdi  da  njezina  gesta  prema  Hrvatskoj  prijeti  odvraćanjem  Beograda  od  suradnje.  London  ne  uspijeva blokirati otvaranje pregovora. Ali uspijeva naprotiv spriječiti njihov  ishod, kandidaturu Hrvatske za Europsku uniju, sve do kraja 2005. i do uhićenja Ante Gotovine na Kanarskim otocima.  

Očit nesklad politike Londona, koji je za druge optuženike spreman na zakulisne nagodbe, a manje odlučan da prekine  nekažnjenost  Karadžića  i  Mladića  nego  Gotovine,  potakao  je  mnoga  pitanja.  Ona  su  ostala  bez odgovora. Mediji sugeriraju, ali nisu uvjereni, da je riječ o starom sporu oko isporuke oružja iz Hrvatske IRA‐i, u  čemu  je  Gotovina mogao  sudjelovati,  a  koje  je  2000.  godine  korišteno  u  atentatu  na  prostorije MI6  u Engleskoj. Veze hrvatskog generala i IRA‐e međutim potvrđene su: irski plaćenici borili su se uz njega 1991. u ratu u Hrvatskoj. Ali i zahtjev za pravdom bez sumnje je također pružio Velikoj Britaniji priliku da zapriječi na neko vrijeme put prema ulasku Hrvatske u Europsku uniju i da tako pruži priliku Srbiji da nadoknadi kašnjenje, kako bi omogućila Europi da razmotri mogućnost zajedničkog ulaska dviju susjeda iz bivše Jugoslavije u EU.  

Još dva hrvatska generala neko su se vrijeme nadala da će  izmaći pravdi. Optužbe protiv Mladena Markača  i Ivana  Čermaka, kazneno progonjenih  za  isti  slučaj kao  i Ante Gotovina, ostala  su nekoliko mjeseci na  stolu suca Me‐rona. Kad ih je primio u decembru 2003., predsjednik ICTY‐a igra na kartu skorašnjeg usvajanja nove rezolucije koja će mu dati ovlast da ih odbaci, i on odbija odrediti suca za potvrdu. U februaru 2004. njegova opstrukcija prijeti izazivanjem skandala u ICTY‐u. Prisiljen je predati sucima te dvije optužnice, koje su konačno ovjerene 8. marta 2004.  

Staviti Carlu del Ponte pod nadzor  

Sredinom marta,  na  poticaj  Britanaca,  novi  prijedlog  Rezolucije  ima  izgleda  da  ga  svi  odobre.  Na  zahtjev Rusije,  nužnost  suđenja  Karadžiću  i  Mladiću  u  Hagu,  čak  i  nakon  utvrđenih  rokova,  opet  je  povučena. Francuska  je  izborila novo slabljenje članka koji sugerira tužitelju da više ne podiže optužnice.  Jedan pridjev manje, izbačen je dio rečenice, pa sada u Rezoluciji stoji: „Napominjući sa zabrinutošću pokazatelje iznesene  9. oktobra prema kojima bi moglo biti nemoguće provesti strategije okončanja, utvrđene Rezolucijom 1503 (2003.)."  Pariz  je  također  uspio  nametnuti  spominjanje  „specijalnih  istraga"  protiv  članova  Ruandske patriotske vojske kojima Kigali mora pružiti pomoć.  

Pobijeđeni  su  decembarski  otpori  Britanaca. Umjesto  od  predsjednika,  konačno  se  traži  od  „Suda",  što  je neodređena kompromisna formula, da osigurava sukladnost novih optužnica s kriterijima zadanima u augustu 2003.  Kad  bude  glasovala,  26. marta  2004.  u  prilog  Rezoluciji  1534,  Francuska,  koja  predsjedava  Vijećem sigurnosti, sigurna  je da  je neutralizirala američku gorljivu želju da preuzme kontrolu nad dva Međunarodna kaznena  suda. U  tom  smislu  sastavlja pismo u  kojem precizira da  ta nova  rezolucija  „ne može ni u  kojem slučaju biti protumačena tako da dopušta promjenu mandata ili pravila postupka".  

Washington ne prihvaća taj neuspjeh  i uspijeva  iznuditi ono što mu  je odbijeno. Tužitelj  ICTR‐a neprimjetno napušta  „specijalne  istrage"  koje  Kigali  nikada  neće  sam  otvoriti. U  ICTY‐u  Theodor Meron  bez  odlaganja saziva izvanrednu sjednicu sudaca kako bi Carlu del Ponte stavio pod nadzor. Šestog aprila 2004. izmijenjen je članak  28.  Pravilnika  o  postupku  ICTY‐a  tako  da  dopušta  trenutačnom  predsjedniku,  sucu  Meronu, kontroliranje posljednjih optuživanja. Lišena diskrecijskog prava kršenjem članka 16. Statuta IC‐TY‐a, Švicarka osporava sucima pravo da odbace optužbe po drugom kriteriju osim dokaza. Uzalud. Tada prijeti da će odati javnosti  imena  osumnjičenih  koji  budu  odbačeni.  Jer  na  silno  skraćenom  popisu  neka  su  preostala  imena poznata po  zlu. Dva bi  slučaja međutim mogla pasti na  ispitu. Ona  ih odlučuje ustupiti,  jedan Beogradu, a drugi  Zagrebu,  kako  bi  provjerila  volju  domaćih  vlada  da  dopuste  svojim  sudovima  suđenje  notornim zločincima.

113 

No ona, naprotiv, ne može odustati od optužnice koju je upravo potpisala, čak i ako nije sigurna da će biti prihvaćena. Optuženoga Gorana Hadžića, nekadašnjeg skladištara, postavio je Slobodan Milošević na čelo Srba u dijelu Hrvatske oko Vukovara. Optužnica polaže  ispit  jer  je Goran Hadžić viđen kako mu njegov mentor dodjeljuje  ime  „predsjednika"  istočne Slavonije, dijela Hrvatske uz granicu namijenjenog pripajanju susjednoj Srbiji. Kriteriji su nejasni, pa dakle arbitrarni. Suci ne žele optužiti jednog drugog hrvatskog generala, Mirka Norca, za zločine počinjene protiv Srba 1993. pa konačno pristaju nakon što su dobili uvjeravanja da će biti predan sucima njegove zemlje. No mjesecima oklijevaju prihvatiti optužnicu protiv jednog izvršitelja koji je sam  došao  priznati  svoje  sudjelovanje  u  pokolju  u  Srebrenici,  ali  konačno  pristaju  bojeći  se  prekršiti pravosudna  pravila  u  slučaju  tako  teških  priznatih  zločina.  Na  Sudu  u  Arushi  suci  odbijaju  poslušati  suca Merona  iako  je  doputovao  kako  bi  ih  uvjerio  da  prihvate  isti  amandman.  Ali  poslušnost  novog  tužitelja omogućuje ICTR‐u da se prištedi formalnog stavljanja pod nadzor.  

Strategija okončanja  

Da bi bolje ovladale Tužiteljstvom u Hagu velike sile guše Međunarodni kazneni sud i uskraćuju mu financijska sredstva. Pri usvajanju proračuna za 2004. Tužiteljstvu  je proračun smanjen za 29 miliona dolara, a ostatku Suda  dana  su  povećanja.  Ali  ICTY  je  naročito  pogođen  naredbom  iz maja  2004.  da  obustavi  svako  novo zapošljavanje, pravdajući to zaostacima uplata Kine, Japana, Brazila i Sjedinjenih Američkih Država u proračun Ujedinjenih naroda. Skorašnje zatvaranje  ICTY‐a  izazvalo  je odlazak  stotinjak osoba, većinom  iz Tužiteljstva. Tim  odljevom  najviše  je  pogođen  Istražni  odjel.  Najbolji  istražitelji  odlaze  pojačati  redove  ICC‐a,  također smještenog u Hagu. Neki drugi odgovaraju na primamljiv poziv Glavnog tajništva Ujedinjenih naroda od kojeg je u  julu  zatraženo da požuri  s  istragom o malverzacijama  koje  su  članovi  te organizacije počinili u  okviru programa Nafta za hranu u korist Iraka: ponuđena im je trostruko viša plaća od one u ICTY‐u. UN se, međutim, protivi američkom pokušaju da  sredinom 2004. oduzmu dvadesetak pravnika  IC‐TY‐u kako bi  se uspostavio Irački  specijalni  sud. Glavno  tajništvo Ujedinjenih naroda ne  želi dati podršku  sudu koji primjenjuje  smrtnu kaznu. Budući da ne može nadoknaditi odlaske novim zapošljavanjima, Tužiteljstvo mora raditi sa smanjenim kapacitetima  u  trenutku  zatvaranja  posljednjih  istraga.  Bez  raspoloživih  fondova  konačno  je  prisiljeno ograničiti zadatke istražitelja na terenu umanjujući tako svoju sposobnost prikupljanja dodatnih dokaza da bi na vrijeme obradilo predmete. Suci nisu podvrgnuti istim pritiscima.  

Kad  se  predsjednik  Meron  potužio  na  zamrzavanje  zapošljavanja  koje  prijeti  ograničenjem  njegove sposobnosti programiranja sudskih postupaka, New York se požurio odobriti mu iznimne mjere jer bi  

113 Beogradski tužitelj zadužen za ratne zločine nastavit će istragu bez odlaganja. Hrvatska će imati više poteškoća, zbog političkog utjecaja osumnjičenoga, ali će konačno poduzeti kazneni progon 2007.  

kašnjenje procesa moglo produljiti život Tribunala. Ujesen 2004. Carla del Ponte zove na uzbunu Europljane: „Izgubila sam oko 50% osoblja medu pravnicima i 40% medu istražiteljima. Zamrzavanje zapošljavanja, što je odlučilo  Tajništvo  Ujedinjenih  naroda,  sprečava me  da  ih  zamijenim.  Najjednostavnije  rješenje  bilo  bi mi izbaciti  istrage, prestati se boriti za postizanje uhićenja svih odbjeglih  i usredotočiti se na postupke u tijeku. Upravo to mnogi priželjkuju, kako unutar tako  i  izvan bivše  Jugoslavije. Ali to bi donijelo mračnu budućnost ovoj regiji za više desetljeća. Bio bi  to  i vrlo zloslutan predznak za međunarodno pravosuđe. Bitno  je da svi optuženici u bijegu, posebno Karadžić, Mladić  i Gotovina, budu predani  ICTY‐u. Ako međunarodna zajednica dopusti jednome od njih da umakne pravdi, svi bi mogli zauvijek održati svoju nekažnjivost."  

Financijska  kriza  potrajala  je  do  kraja  2004.  ICTY  je  tada  podvrgnut  novim  proračunskim  ograničenjima  za 2005.  godinu. Međutim,  odlučan  rez  od  10%  ukupnog  osoblja  Suda  neuravnotežen  je.  Napor  smanjenja odnosi se u prvom redu na Tužiteljstvo koje gubi 35% radnih mjesta. Amerikanci pokušavaju nametnuti ICTY‐u vijeće za nadzor, ali tu novu smicalicu odbacuju brojne države koje u sustavnoj volji američke administracije da  okrnji  kredibilitet  i  učinkovitost  Međunarodnih  kaznenih  sudova  (ICT)  vide  volju  da  oslabi  stalni Međunarodni kazneni sud (ICC). U Vijeću sigurnosti krajem 2004. Francuska ističe „razorni učinak" smanjenja financija koje paralizira ICT  i primjećuje: „Ima nešto paradoksalno u činjenici da države podržavaju strategiju okončanja  i da, s druge strane, smanjuju sredstva za  izvođenje posla. Misija Međunarodnih kaznenih sudova mora se nastaviti sve dok Radovanu Karadžiću, Ratku Mladiću ili Kabugi (za Ruandu; op. a.) ne bude suđeno. Rezolucije 1503 i 1534 ne smiju biti popudbina za nekažnjivost."  

Jordanski veleposlanik pri Ujedinjenim narodima u New Yorku  jedini  je ukazao na neiskrenost velikih sila. U Vijeću  sigurnosti princ Zeid al‐Husein,  koji  je  i predsjednik Skupštine država koje  sudjeluju u  ICC‐u, kaže 6. oktobra 2004.: „Prestanite se tužiti na visoke troškove Međunarodnih kaznenih sudova, koji ne koštaju ništa u usporedbi s ratom. Kad je međunarodna zajednica spremna potrošiti blizu trilijun američkih dolara godišnje za naoružanje  ‐tog  povijesnog  pratioca  rata  ‐kako možemo  reći  da  su  svote  potrošene  za  pravdu,  najvećeg pratioca mira, previsoke?" Službeno, paraliziranost Suda samo je žalosna slučajnost koju uzrokuju loše platiše. Neslužbeno, kao što  to povjerava sredinom septembra 2004.  jedan  član Ureda pravnih poslova Ujedinjenih naroda  u  New  Yorku,  „zamrzavanje  zapošljavanja  u  ICT‐u  odlučili  su  činovnici  u  New  Yorku  da  bi  održali pritisak na Haško  tužiteljstvo,  tako da  što  je moguće manji broj  istraga  rezultira novim optužbama u ovoj završnoj fazi kaznenih progona". Činovnici koji izvršavaju naređenja, kao u New Yorku Britanac Ralph Zacklin, veliki meštar ove strategije prestanka dotoka sredstava.  

Pravo ne može vladati svijetom  

Velike sile pokušale su slomiti neovisnost ICTY‐a, smrviti ga kako bi postao samo  igračka političara, sukladno početnim namjerama, dok potpuno ne bude maknut prije nego što uspije časno izvršiti svoj mandat. Njihova nesmiljena manipulacija  ciljala  je  u prvom  redu na  Tužiteljstvo,  jedini organ  sudskog  stroja  s diskrecijskim pravom.  Ima  moć  odlučivanja  o  uputnosti  istraga  ili  kaznenih  progona,  što  je  njegova  snaga  i  njegova ranjivost. Velike sile nisu mogle dirati u moć sudaca da sude.

114 

Da su od međunarodnog pravosuđa napravili parodiju  pravde,  okrnjile  bi  vlastitu moć  dijeljenja  pravde.  Htjele  su  ograničiti međunarodno  pravosuđe, spriječiti ga da se razvija bez nadzora, da se osjeća slobodnim ne polagati račune, stalno ga podsjećati da ne može raditi neovisno o diplomatskom procesu  i nametati svoju  logiku političkom procesu. Morale su razbiti iluziju da pravo može vladati svijetom, a ipak ne oduzeti kredibilitet pravosudnoj prijetnji, oružju kojim se  

114 Suci su također izloženi političkim pritiscima, ali oni se prije svega tiču sporednih vidova sudskih predmeta, kao što su puštanje na privremenu slobodu ili nalozi državama da odobre svjedočenje visokih zapadnjačkih dužnosnika. Ne može se međutim  isključiti kako su velike sile snažno poticale  izricanje zabrane da se Međunarodnom sudu pravde (ICJ) predaju dijelovi  arhiva  Vrhovnog  savjeta  obrane  (VSO),  koji  potvrđuje  umiješanost  Beograda  u  rat  i  zvjerstva  u  Bosni  i Hercegovini. Uostalom, odluke da se poslije osude ne otvaraju ponovo neki slučajevi, kao što je slučaj Tihomira Blaškića ili Biljane Plavšić, čini se da su više nametnute vremenskim ograničenjem nego pravosudnim argumentima.  

namjeravaju  i  dalje  koristiti,  prema  vlastitim  interesima.  Tako  su  do  krajnjih  granica  smanjile manevarski prostor  ICTY‐a  dokazujući  istodobno  da  raspolažu,  kada  žele,  tijelima  koja  su  sposobna  učinkovito  braniti međunarodno  pravo  legalnim  sudskim  postupcima  koji  imaju  kredibilitet.  Međunarodna  pravda  može funkcionirati:  može  provoditi  teške  istrage  i  doći  do  središta  vlasti,  voditi  bez  sumnje  duge  i  teške,  ali pravedne postupke,  jamčiti pravdu dostojnu tog  imena. Ali ona ostaje oružje moćnih. Carla del Ponte  izvlači gorku  lekciju  tog  okrutnog  dvoboja  između  pravde  i  politike  27.  januara  2007.,  pred  studentima  prava Katoličkog sveučilišta u Lilleu: „Postoji zlatno pravilo koje svaki tužitelj, državni ili međunarodni, mora imati na umu: politika je pravdi ono što je voda kovini. Nagriza je, izjeda, kvari i konačno uništava!"  

Načelo  Glavnog  stožera  UN‐a  u  New  Yorku  „ako  države  više  ne  plaćaju,  znači  da  nema  političke  volje" razumjeli su na Balkanu. Vlade znaju da se izlažu sve manjoj opasnosti izbjegavajući svoje zakonske obaveze. U 2004.godini  ICTY  ima dvadeset dva optuženika, većinu u Srbiji. Vojislav Koštunica, koji  je postao premijer u februaru  2004.,  odbija  svako  uhićenje.  U  julu  Beograd  dopušta  još  jednom  optuženiku,  Goranu  Hadžiću, bivšem Miloševićevu  plaćeniku  u  Vukovar,  da  pobjegne.  A  Carla  del  Ponte  ga  je  lokalizirala  prije  nego  je predala  nalog  za  uhićenje  i  pokazala  je  srpskoj  policiji  gdje  da  ga  nađe.  Ta  je  scena  snimljena  skrivenim kamerama, smještenima oko vile, uz pomoć jedne europske obavještajne službe.  

„Nekima  u  Londonu  draži  je  pristup  ICTR‐a  koji  je  odustao  od  podizanja  novih  optužnica  kako  bi  se usredotočio na  sudske postupke", objašnjava 16.  jula 2004. Carli del Ponte  savjetnik veleposlanstva Velike Britanije u Hagu. Britanski diplomat dodaje: „Beograd će od vas zatražiti da četiri srpska generala ne smatrate vrlo visokim dužnosnicima  i da dopustite njihovo prebacivanje srpskom pravosuđu." Pierre Richard Prosper također pokušava Švicarku natjerati na korak unatrag. Budući da pritisci na Beograd ne djeluju, on traži od nje 28. septembra 2004. da odustane od nekih  imperativa pravde: „Budite realni. Nećete dobiti sve dokumente koje ste tražili, sve bjegunce... Koliko bi vam bilo dovoljno?" A ona mu odbrusi: „To je opasno!" Poruka koju Prosper  odašilje  već  godinu  dana  uvjerila  je  vođe  u  bivšoj  Jugoslaviji  u  nužnost  priskrbljivanja  naklonosti moćnih saveznika kako bi izbjegli podvrgavanje međunarodnim pravilima.  

Krajem  2004.  Carla  Del  Ponte  sprema  se  optužiti  Ramusha  Haradinaja,  bivšeg  zapovjednika  Vojske  za oslobođenje  Kosova  (UCK)  u  kraju  oko  Peći,  protiv  kojega  je  otvorila  istragu  2001.  Otada  je  istraživanje činjenica naišlo na višestruke zapreke. Svi anglosaksonski pomoćnici tužitelja, koji su redom zaduživani za taj predmet, tražili su da ih se skine s njega. Jedni zato što su osumnjičenika smatrali „podređenim izvršiteljem" i, dakle, nedostojnim  interesa  tima  koji  radi na  zločinima UCK, drugi  jer  su  se  svjedoci povlačili  ili  su dokaze „vjerovatno krivotvorile  srpske  tajne  službe". SAD  i Velika Britanija pustili  su da  se  zaboravi na  zahtjeve  za pomoć koje im je ICTY godinama slao i pod njihovim utjecajem misija Ujedinjenih naroda na Kosovu odbila je surađivati na  tom predmetu s  ICTY‐em,  iako  je vodila kosovski Pravni odjel  i raspolagala zapisnicima koji se odnose na  taj predmet. Ramush Haradinaj osumnjičen  je da  je naređivao otmice Albanaca druge političke orijentacije, otmice  Srba  i Roma, njihovo  zatočenje u  kojem  su pretrpjeli  torture, a  zatim  su  smaknuti. Od jeseni je Carla del Ponte upozoravala velike sile da će Haradinaj biti optužen prije kraja godine i da će tražiti da ga  uhite  NATO‐sna‐ge  raspoređene  na  Kosovu.  U  nevjerici,  jedan  visoki  dužnosnik  State  Depar‐tmenta uzviknuo  je:  „Kako  ste mogli  skupiti  dosta  dokaza  za  optužnicu,  kad  vam  nismo  ništa  dali?"  I  požurio  se objasniti:  „Naravno,  nismo  imali  ništa."  Dvadeset  drugog  novembra  u  New  Yorku  Pierre  Richard  Prosper upozorio  je Carlu del Ponte: „Moja administracija smatra ovu optužnicu  izvorom problema. Više zemalja želi da SAD preuzme odluku da vam kažu može li se ili ne podignuti optužnica. Ja sam ih razuvjeravao i rekao im da ćete nas vi o tome obavijestiti na vrijeme." Odgovorila je: „To će biti članak 7.1. (izravna osobna odgovornost; op. a.) jer je sam  izravno upleten u zločine." Sutradan je Ka‐thleen Stevens, zadužena za europske poslove u State Departmentu pitala Carlu Del Ponte:  „Potječu  li vaši dokazi  iz dokumenata koje  je dao Beograd?  (...) Ramush  je  jako povrijeđen. Šokiran  je. Ne zna što da sad radi." Prešavši poslije rata u politiku, Haradinaj  je predviđen  za mjesto  premijera  Kosova.  Njegova  stranka,  koja  je  na  parlamentarnim  izborima  u  oktobru zauzela  treće mjesto dobila  je samo 8% glasova, ali  je potrebna mirotvornom vodi  Ibrahimu Rugovi kako bi sastavio vladu. Amerikanci  su ga pokušali odvratiti od prihvaćanja  tog položaja, ali  je Haradinaj  to žestoko odbio u pismu naslovljenom Philipu Goldbergu, američkom predstavniku u Prištini, u kojem optužuje Carlu del Ponte da ima politički cilj. Washington, koji strahuje od novih nemira na Kosovu, manevrira u sjeni. A Kathleen Stevens dobacuje: „Mislim da bi radije išao u Hag kao premijer. Htio bi 

da  optužnica  ostane  zapečaćena  (ne  javna;  op.  a.)  godinu  dana  kako  bi  se  kasnije  predao  sudu."  U međuvremenu Haradinaj se nada postati „ocem neovisnosti Kosova". Pregovori o konačnom statusu Kosova pred otvaranjem su. U početku se predviđalo da će završiti krajem 2005.  

Posljednji zamjenik tužitelja zadužen za taj slučaj Amerikanac je. Krajem novembra uvjeren je kako ima dosta dokaza da optuži Haradinaja za izravnu odgovornost (članak 7.1.) i za odgovornost kao hijerarhijski nadređena osoba  (po  članku  7.3.  Statuta). Ali  početkom  decembra,  tri  tjedna  prije  roka  nakon  kojega  Tužiteljstvo  ne može  izdati optužnicu, povlači  se  s  tog  slučaja. Ne  želi  sastaviti optužnicu  koju  tužitelj očekuje na  stolu 8. decembra. Carla del Ponte osupnuta je tom promjenom stava u zadnji čas. Amerikanac se izvlači te i on maše uobičajenom isprikom kako bi zaustavio kazneni progon: „Svjedoci nisu vjerodostojni." Carla del Ponte žurno imenuje novog  zamjenika. Nakon  tri  tjedna pomamnog pregledavanja  svih dokaza u premetu, optužnica  je konačno gotova. To  će biti posljednja koju  će potpisati Carla del Ponte. Sudac  ju  je vrlo potanko pregledao kako bi pronašao i najmanju pogrešku zbog koje bi mogao odbiti njezino potvrđivanje i ovjerio ju je početkom marta  2005. Nalog  za uhićenje odmah  je predan NATO‐snagama. U međuvremenu  je  sredinom  decembra Ramush  Haradinaj  imenovan  za  kosovskog  premijera  uz  pristanak  međunarodne  zajednice  koja  je  bila obaviještena  o  predstojećoj  optužnici  za  zločine  protiv  čovječnosti.  Poslije  njegove  ostavke  i  dobrovoljne predaje Hagu  početkom  2005.  pušten  je  na  slobodu  u  očekivanju  procesa.  Pismo  podrške  Robina  Cooka, bivšeg šefa britanske diplomacije, uvjerilo  je suce unatoč žestokom protivljenju Tužiteljstva koje  je ukazivalo na više slučajeva zastrašivanja svjedoka nasiljem. Do otvaranja njegova procesa 5. marta 2007. Haradinaj  je više ili manje diskretno nastavio političko djelovanje na Kosovu uz podršku zapadnih saveznika unatoč zabrani sudaca  ICTY‐a. U sudnici 5. marta Carla del Ponte  ističe da zločini koje  je počinio onaj kojega naziva „ratnim vodom" nisu bili nimalo „plemeniti, junački, domoljubni ili časni". Dodala je: „Ipak, neke osobe nisu htjele ovu optužnicu (a; op. a) malo njih podržavalo ju je, kako među strancima tako među domaćim ljudima." Ukazujući na nove prijetnje  svjedocima  koji  još uvijek pristaju  svjedočiti, upozorila  je:  „Ako  se  svjedoci ne pojave na Sudu, bit ću prisiljena prekinuti kazneni progon." Ubojstvo barem dvojice ključnih svjedoka, smrt u sumnjivim uvjetima trećega, i odustajanje više njih već dopuštaju sumnje u osudu.  

Utrka s vremenom na štetu pravde  

Završetkom istraga velike sile ipak nisu riješile problem. Dvadeset optuženih još je uvijek u bijegu, previše da bi se nesmetano naložilo zatvaranje Suda u utvrđenim rokovima. Washington podiže ton protiv Beograda koji konačno predaje petnaestak bjegunaca krajem 2004. i početkom 2005. Bruxelles se brine za Hrvatsku, koja u decembru  2005.  predaje  Antu  Gotovinu.  Karadžić,  Mladić,  Tolimir  i  još  trojica  srpskih  optuženika  još nedostaju. Unatoč otvorenu odbijanju Beograda da preda zadnje optuženike u bijegu, velike sile popuštaju od kraja  2006.  i  postupno  nastavljaju  proces  približavanja  sa  Srbijom.  Nakon  ulaska  Srbije  u  NATO‐ovo Partnerstvo za mir, Europska unija najavljuje sredinom maja 2007. nastavak pregovora o kandidaturi Srbije. Beograd pozdravlja odustajanje Europljana od zahtjeva za Mladićevo uhićenje kao uvjeta, predajući im dvojicu optuženika u bijegu: Zdravka Tolimira, uhićena krajem maja, nekadašnju Mladićeva desnu ruku koji je tražen zbog genocida u Srebrenici i koji je godinama živio u Srbiji, a da nikada nije bio uznemira‐van. Krajem juna u Crnoj Gori uhićen je Vlastimir Đorđević uz pomoć tajnih službi Srbije. Bivši šef Miloševićeve policije za vrijeme zločina  na  Kosovu  pet  se  godina  skrivao  u  Rusiji  prije  povratka  u  proljeće  2006.  Opskrbljen  lažnom putovnicom,  izdanom u Beogradu na  ime Novica Karadžić, otada  je živio u Budvi, na crnogorskoj obali. Pred Vijećem  sigurnosti,  18.  juna  2007.,  Carla  del  Ponte  čestita  Srbiji  na  naporima.  Par  dana  prije  u  Beogradu sbijanske vlasti ponovo su joj obećale da će izručiti Mladića prije kraja godine. Tužiteljica se hvata za tu nadu bodreći  istovremeno Bruxelles da ne potpisuje ugovor o stabilizaciji  i pridruživanju sa Srbijom dok Mladić ne bude predan Hagu. Ali njezini apeli nemaju odjeka. Kao uzvrat  za priznavanje neovisnosti Kosovu,  kojoj  se Beograd i dalje protivi uz podršku Moskve, Europa obećava Srbiji status kandidata do kraja 2007.  

Na  traženje  glavnog  tajnika Ujedinjenih  naroda,  Južnokoreanca  Ban  Ki‐muna,  Carla  del  Ponte  prihvatila  je nastaviti  svoj mandat, koji  je  trebao  završiti 14.  septembra, do kraja 2007. Posljednje mjesece na položaju tužiteljice  ICTY‐a posvetit  će prisiljavanju kako Beograda  tako  i Bruxellesa da održe obećanja. Ma kakav bio ishod  tog  okršaja,  poruka  velikih  sila  neće  se  promijeniti:  Sud  se mora  zatvoriti  u  skladu  s  predviđenim rokovima,  sa  ili  bez  Karadžića  i  Mladića.  Nasljedniku  Carle  del  Ponte  u  januaru  2008,

115 

zadatak  će  biti pridonijeti  zatvaranju Tribunala, uz  rizik da odbjeglim optuženicima pruži nekažnjivost, a onima koji  čekaju proces,  izliku  za  izlaz.  Obećanje  da  će  se  kad‐tad  suditi  Karadžiću  i Mladiću  pred  ICTY‐em,  koje  su  dali zapadnjaci 2004., više ne vrijedi. A baš njihovo suđenje bilo je u središtu misije Tribunala.  

Da bi se pokušalo na vrijeme završiti sudske postupke, Sud je preuredio sudnice. Sada može okupiti do sedam optuženika u  istom postupku. A  i  suci  su ubrzali postupak. Ali  ta utrka  s vremenom  ide na  štetu pravde. U martu 2007. obrana  i optužba na suđenju hrvatskim vođama u Bosni  i Hercegovini, koji se terete za zločine počinjene u kraju oko Mostara 1993., udružile su se u prosvjedu protiv nepravednosti sustava koji  je postao „rob" nametnutih rokova „ljudi u New Yorku". Obje strane predbacuju sucima da im više ne daju vremena ni za  ispitivanje  svjedoka.  U  okviru  ICTY‐eve  strategije  okončanja,  članak  73.  Pravilnika  o  postupku,  koji  je prepravljen  2006., ovlašćuje  sada  suce da  „skrate  glavno  ispitivanje nekih  svjedoka" optužbe  ili obrane. U drugim  predmetima  čini  se  da  suci  nimalo  ne  drže  do  skorog  zatvaranja  Tribunala.  U  trećem  procesu  za Srebrenicu,  u  predmetu  koji  okuplja  sedam  optuženih,  suci  su  zahtijevali  da  optužba  dokaže  postojanje srpskog zločinačkog projekta kojemu je od 1992. bio cilj etničkim čišćenjem uspostaviti srpsku državu u Bosni. A  to  su  činjenice  koje  su  toliko  puta  utvrđene  i  osuđene  pred  Tribunalom.  Zbog  takvog  zahtjeva  gubi dragocjeno vrijeme, koje bi se moglo drukčije  iskoristiti. Proces predviđen najprije za novembar 2006. protiv Vojislava Še‐šelja, ultranacionalista čije su paravojne  jedinice sijale smrt u Bosni  i Hrvatskoj, odgođen  je sine die. Optuženik  zahtijeva prevođenje na  srpski  jezik  svih dokumenata Tribunala koji  spominju njegovo  ime  i plaćanje  računa  od  6  i  pol miliona  dolara  za  već  napravljene  troškove  u  okviru  priprema  njegove  obrane. Odlučan  u  namjeri  da  paralizira  ICTY  i  da  se  ruga  pravilima,  Vojislav  Šešelj  pobijedio  je  poslije  natezanja štrajkom glađu.  

ICTY  neće  biti  u  stanju  suditi  do  kraja  decembra  2008.  svim  optuženicima  u  pritvoru.  U  izvještaju  Vijeću sigurnosti  u  junu  2007.,  predsjednik  ICTY‐a  Fausto  Pocar  najavljuje  namjeru  da  produži  prvostupanjska suđenja  do  polovine  2009.,  zakoračujući  tako  u  fazu  u  načelu  namijenjenu  drugostupanjskim  postupcima. Njegov program, na kojemu nije ni Karadžićevo ni Mladićevo, niti suđenje dvojice drugih bjegunaca,

116 

ipak se čini nerealnim. Devet procesa protiv optuženika koji su već u pritvoru još nije ni počelo, a dva su odgođena. Velike sile morat će, dakle, birati između što bržeg gašenja ICTY‐a ili davanja još šest do dvanaest mjeseci kako bi se pokušali spasiti zadnji procesi u tijeku. Ali mogućnosti bi mogle biti ograničene. Politički vode, kojima se 2003.  i 2004. previše  žurilo oduzeti  tužitelju moć kaznenog progona,  sami  su  sebi vezali  ruke. Rezolucijom 1534 iz marta 2004. nametnut je a priori nepromjenjiv kalendar. Produženje roka 2008. moralo bi zahtijevati usvajanje nove rezolucije koju će zaustaviti Rusija. Za takvo produženje morao bi se također izglasati proračun za 2008./2009. u kojem bi bili prikazani dodatni troškovi koji proizlaze  iz prekoračenja roka, proračun koji bi trebale  razmotriti  države  članice UN‐a  do  jeseni  2007.  Velike  sile  drže  i  „kesu"  i  sudbinu  ICTY‐a  u  svojim rukama. Ali, trudeći se oslabiti međunarodnu pravdu do potpune nemoći, oslabile su i vlastitu moć djelovanja kao i vlastitu sposobnost da sude. Čak kad bi to i htjele, neće, bez  

115 Dva su kandidata: Serge Brammertz bio je pomoćnik tužitelja na stalnom Međunarodnom kaznenom sudu (ICC) od 

2003. do 2007. U januaru 2006. imenovao ga je Kofi Annan na čelo Međunarodne istražne komisije za ubojstvo bivšeg 

libanonskog premijera Rafiqa Haririja. Taj mu je položaj produžen do januara 2008., a u ICTY bi morao stupiti početkom 

2008. Drugi je kandidat sadašnji pomoćnik Carle del Ponte, Amerikanac David Tolbert. 116 Četiri optuženika ICTY‐a koji 

su u bijegu, osim Radovana Karadžića i Ratka Mladića (genocid) još su Goran Hadžić i Stojan Župljanin (zločini protiv 

čovječnosti).  

sumnje,  uspjeti  dobiti  nužni  konsenzus  za  planiranje  potreba  za  dvogodišnje  razdoblje  koje  dijeli  kraj  pr‐vostupanjskih postupaka (2008.) od konačnog zatvaranja ICTY‐a (2010.). Zahtjevi u prilog produženju mandata ICTY‐a, koje  je postavilo u proljeće 2007. više nevladinih organizacija, među kojima  i Amnestj  international, čini se da su od početka osuđeni na neuspjeh. Bez snažne mobilizacije međunarodnog javnog mnijenja, velike će  se  sile  vjerovatno  opredijeliti  za  promjenu  kriterija  za  prebacivanje  sudskih  predmeta  pred  nacionalna pravosuđa, kako bi prisilile Tribunal da odustane od suđenja posljednjim visokim dužnosnicima koji očekuju suđenje. Sto se tiče bjegunaca, oni će se okoristiti nekažnjivošću koja se neće tako zvati.  

Nekoliko mjeseci prije kraja svojeg mandata Carla del Ponte postala je omiljena meta nekih bivših suradnika. Graham Blewitt, Geoffrey Nice  i neki bivši  istražitelji pokušavaju  je preko tiska u bivšoj Jugoslaviji okriviti za sva  zla  od  kojih  pati  ICTY.  Tužiteljica  je  po  njima  bila  odgovorna  za  slabljenje  Tribunala  jer  je  popuštala pritiscima,  prihvatila  strategiju  okončanja  i  obustavljanje  progona Miloševićevih  suučesnika,  da  je  kriva  za neuspjeh  Karadžićeva  i  Mladićeva  uhićenja  i  za  štetnu  politizaciju  Tribunala  koja  se  ogleda  u  njezinoj ustrajnosti  da  optuži  Miloševića  za  genocid  u  Srebrenici  „protiv  uvjerenja  njezinih  zamjenika"  i  unatoč „nedostatku  dokaza".  Tvrde  da  se,  dapače,  pogodila  s  Beogradom  kako  bi  uskratila Međunarodnom  sudu pravde  (ICJ)  famozni arhiv Vrhovnog savjeta obrane  (VSO) srpsko‐crnogorske države. Sredinom aprila 2007. Geoffrev Nice je u pismu koje su na njegov zahtjev objavile hrvatske dnevne novine Jutarnji list iznio optužbu koja je uzdrmala cijelu regiju. Hrvatski premijer zaprijetio je da će stvar  iznijeti pred Vijeće sigurnosti  i tražiti od  Carle  del  Ponte  da  se  izjasni. Udruga  žrtava  domovinskog  rata  tražila  je  krajem  aprila  od  predsjednika Vijeća  sigurnosti  da  odmah  opozove  Švicarku.  Bosna  je  konačno  našla  nekoga  kome  pripisati  sve  uzroke nesreće.  Kao  nekada,  kad  su  suca  Antonia  Cassesea  optužile  kolege  da  je  dopustio  Karadžiću  da  umakne pravdi  time  što  nije  prihvatio  kompromis,  istinski  krivci  radije  su  zanijemili.  Ona  je  jedini  krivac  što  je međunarodna pravda razočarala, što je izdala obećanje žrtvama da će im vratiti dostojanstvo. Mora se zgaziti Carlu del Ponte kao simboličnu figuru da bi se  lakše uništio san o univerzalnoj pravdi koja bi korak po korak suzbila nekažnjivost kada nacionalno pravosuđe ne ispuni svoje obaveze. Kako bi se bolje izbrisalo iz sjećanja iskorake ICTY‐a, danas skromne, ali koji će se u povijesnoj perspektivi pokazati presudnima.  

Dvadeset  petog  aprila  2007.  Carla  del  Ponte  odgovara  samo  na  jedno  pitanje:  utaju  dokaza.  Ta  je  afera ozbiljno uzdrmala kredibilitet  ICTY‐a u očima žrtava  i međunarodnog  javnog mnijenja  i prijeti da definitivno okalja bilancu ICTY‐a. Carla del Ponte želi da Tribunal razjasni tu užasnu epizodu koja je olakšala uskraćivanje pravde pred Međunarodnim sudom pravde (ICJ). Ona, dakle, traži da suci objave svoje odluke koje su dovele do skrivanja od očiju javnosti dijelova dokumenata VSO‐a koji otkrivaju veze između Vojske Jugoslavije i vojske bosanskih Srba, i koji dokazuju izravnu odgovornost Beograda za zločine koje je počinila srpska strana u Bosni i Hercegovini, među kojima  i u Srebrenici. Njezin  je zahtjev podnesen Prizivnom vijeću  i njegovu predsjedniku talijanskom sucu Faustu Pocaru, koji  je 6. aprila 2006., poslije Miloševićeve smrti, odlučio  i dalje držati arhiv VSO‐a samo za upotrebu ICTY‐a dok su njihovi kolege s Međunarodnog suda pravde (ICJ), dva kilometra dalje, pretresali  tužbu Bosne protiv Srbije. Kao  i  svaka odluka nekog Prizivnog vijeća, ona koju bi Carla del Ponte htjela učiniti dostupnom  javnosti, sadrži pregled svih prijašnjih odluka, nabrajajući argumente Srbije, motive sudaca uključenih u taj proces odlučivanja od novembra 2003. i konačno one koje je u aprilu 2006. iznijelo pet sudaca Prizivnog vijeća kako bi produžilo valjanost zabrane davanja dokumenata drugima. U općem interesu i vodeći  brigu  o  transparentnosti  pravde,  zalagala  se  Carla  del  Ponte,  javnost  mora  biti  informirana  o okolnostima u kojima je arhiv VSO‐a došao pod iznimne zaštitne mjere. Kako bi opravdala svoj zahtjev, navela je stotine novinskih  članaka objavljenih samo u aprilu 2007. u kojima se špekulira o  tom pitanju  ili se  traže objašnjenja. Dvadeset  sedmog  aprila  predsjednik  Pocar  odredio  je  pet  sudaca  koji  će  činiti  Prizivno  vijeće zaduženo  za  ispitivanje  tog  zahtjeva.  Zbog  položaja  predsjednika  ICTY‐a,  Pocar  će  dakle,  predsjedati,  i Prizivnim  vijećem, ovlaštenim da odluči hoće  li otkriti  ili  zadržati  tajnost odluke  koju  je on  sam donio  kao povjerljivu prije godinu dana. Igra, dakle, nije još ni izdaleka dobivena.

117 

 

117 Početkom septembra 2007, Prizivno vijeće konačno je odbacilo taj zahtev Tužiteljstva.  

Tim više što bi otkrivanje odluka kojima je bio cilj zaštititi najmračnije stranice Miloševićeve Srbije potkrijepilo nove korake da se skinu pečati s arhiva VSO‐a, a ti zahtjevi, kad bi im se udovoljilo, prisilili bi Međunarodni sud pravde  (ICJ) da ponovo sudi u predmetu Bosne protiv Srbije. A  ICJ baš  to želi  izbjeći. Dokazao  je  to odbivši tražiti od Beograda dokumente koje mu ICTY nije mogao dati znajući sa sigurnošću da bi ga to moglo dovesti u situaciju da osudi Srbiju za sudioništvo u genocidu  ili za genocid. Neobjašnjiv u očima žrtava, taj nepravedni stav  sudaca  ICJ‐a  pobudio  je  snažne  reakcije  sutradan  nakon  odluke  iz  februara  2007.  Ali  žestoki  napadi Geoffrevja Nicea protiv Carle del Ponte u proljeće uspjeli su postići da se zaboravi odgovornost sudaca ICJ‐a i spriječi postavljanje pitanja o političkim pritiscima kojima su podlegli.  

Pravda kao simbol  

Tribunal će potrajati petnaestak godina prije nego zatvori vrata. U trinaest godina suđeno je ili se još sudi sto četrdeset šestoro optuženih pred ICTY‐em, od kojih je pet oslobođeno optužbe. Četrnaest optuženih predano je nacionalnim pravosuđima, još jedanaest umrlo ih je prije ili za vrijeme procesa, a za dvadeset pet optuženih određeno je povlačenje progona. Od pedesetak osumnjičenih za koje je Tužiteljstvo smatralo nužnim da im se sudi pred ICTY‐em, samo je dvadesetak kazneno progonjeno. Jedanaest ih još čeka postupak, a četiri optužena još su u bijegu. Uz ukupno sto šezdeset  jednu okrivljenu osobu,  ICTY  je predstavljao pravdu kao simbol, kao svečani znak odbijanja da zločini ostanu nekažnjeni, a da njihovi glavni krivci  i dalje normalno žive. Suprotno ICTR‐u,

118 

na optuženičkoj klupi bilo  je  ljudi  iz svih zajednica.  ICTY  je optužio Srbe, Hrvate, Bošnjake, Albance, Makedonce. Tako je omogućio da se priznaju zločini čije su žrtve bile sve skupine. Neki optužuju zbog te brige za  ravnotežu. Drugi pozdravljaju  tu volju da  se podsjeti da  legitimnost borbe ne  štiti od kaznenih progona. Sudska kvalifikacija zločina, prepoznavanje masovnih zločinačkih politika, broj optuženih na  jednoj  ili drugoj strani  ipak  ističu notorne  razlike u odgovornosti. Te nijanse, koje neki smatraju previše sitnima,  izmiču široj javnosti  koja,  ne  shvaćajući  ih,  neizbježno  naginje  zaključku  o  građanskom  ratu  u  kojemu  su  se  različite zajednice međusobno ubijale. Ta  teza, pogrešna koliko  i proširena, niječe da  je  razaranje protjerivanjem  ili istrebljenjem civila organiziran postupak, koji pogađa istodobno osobe i dobra, što karakterizira zločine protiv čovječnosti ili zločin genocida. Ti zločini nisu skretanja koja donosi rat, nego obrnuto: rat je sredstvo izabrano da se uspješno ostvari masovna zločinačka diskriminacijska politika čiji bi nedopušten način bio previše očit u miru. Mnogi se također boje da bi kazneni progon vojnika Tutsija pred ICTR‐om pothranjivao negacionističke teze  o  dvostrukom  genocidu,  koje  su  se  branile  i  u  samoj  Europi.  Odatle  poteškoća  za  međunarodno pravosuđe  da  odredi  suvislu  kaznenu  politiku  koja  neće  izgledati  arbitrarna,  jer  ne  može  primjenjivati, suprotno unutarnjem pravosuđu u odnosu na najteže zločine u mirnodopskom pravu, načelo jednakosti pred kaznenim progonom. Kako naći nesigurnu granicu koja dijeli one koji odlučuju od  izvršitelja, kako prešutjeti zločine  jednih da bi se  lakše stigmatiziralo veću odgovornost drugih, kako učiniti prozirnijima kriterije  izbora progona, kad taj  izbor ovisi o slučaju, kako zadovoljiti najveći broj žrtava kad će međunarodna pravda uvijek biti simbolična pravda?  

Na  tragu  ICTY‐a  zemlje  regije  izabrale  su  također dijeliti pravdu  koja  je  simbol. Tri pravosuđa  zadužena  za ratne zločine, u Sarajevu, Zagrebu i Beogradu, obećavaju da će surađivati i učinkovito nastaviti međunarodnu pravdu.  Ali  konsenzusom  odgovorni  na  najvišim  položajima  neće  morati  polagati  račune.  Tako  se  sudi izvršiteljima i srednjoj razini. Taj je napor blagotvoran, ali nosi opasnost da kažnjava brojnost sudjelovanja, a ne da stigmatizira i odvrati od svake masovne zločinačke diskriminacijske politike, sudeći  

118 ICTR je optužio devedeset osoba u vezi s genocidom Tutsija i umjerenih Hutua koji se dogodio od aprila do jula 1994 u Ruandi. Osamnaest optuženih još je u bijegu. Od trideset troje već suđenih pet je oslobođeno krivnje. Između 1997. i 2002. Ruanda je sudila pred svojim sudovima devet hiljada osoba za genocid, od kojih je 20% oslobođeno. Da bi se riješilo pitanje  oko  sto  hiljada  optuženika  tada  u  zatvorima  Ruande,  Kigali  se  odlučio  za  narodne  sudove,  nazvane sudovimagacaca,  koji  su  počeli  djelovati  u  proljeće  2005.  Ukupno  sedamsto  pedeset  hiljada  osoba  optuženih  da  su sudjelovale u genocidu, ili svaki deseti Ruanđanin, mora biti suđen pred tim tradicionalnim pravosuđem.  

onima koji su je smislili ‐upravo one koji su djelovali u ime nacionalnih projekata, koji se još uvijek slave, iako je  do  njihova  ostvarenja  neizbježno moralo  doći  zločinom.  Takav  izbor može, međutim,  spriječiti  istinsko pomirenje. Društva uništena masovnim zločinima ne mogu se ponovo izgraditi na laži, iskrivljavanju povijesti, na  zaboravu  i nekažnjenosti. Da bi  se nadoknadili propusti pravde kao  simbola, ona  će  se morati potruditi osnažiti priznavanje  zločina da bi  se  stvorilo  zajedničko pamćenje oko kojega  će  se moći ponovo  izgraditi  i učinkovito se boriti protiv poricanja, protiv poricanja činjenica, ali i porica‐nja položaja dehumaniziranih žrtava koje  osjećaju  potrebu  da  se  „vrate  u  čovječanstvo"  i  pronađu  mjesto  punopravnih  građana  u  društvu. Suprotno  ICTR‐u,  ICTY nije bio čin pokajanja, ni kad se stvarao ni kad  je došao mir. Zapadne sile koje su bile prisutne ne poduzevši ništa pri pokolju u Srebrenici, koji su dvije sudske instance proglasile genocidom, da bi zatim  u  Daytonu  poklonile  krvnicima  zemlju  prekrivenu  masovnim  grobnicama,  imale  su  mnogo  prilika pokazati  svoje  žaljenje ne  samo  riječima. A  to  su odbile unatoč  veličini  svojega grijeha. Njihovo posljednje odbijanje da sude Ka‐radžiću i Mladiću pred ICTY‐em čini se da će definitivno zapečatiti njihov gnusni izbor.  

Bosanski Muslimani, veliki gubitnici ovog  rata u kojem  su platili najteži danak,  za  razliku od Kagamea, nisu iskoristili cijenu svoje krvi za postizanje svojih  interesa na međunarodnoj sceni. Za razliku od Kagamea, nisu imali  oružje  kako  bi  zaustavili  razvoj  događaja  koji  su  već  od  početka  imali  genocidne  namjere,  nisu  imali pobjede kojima bi nametnuli uvjete dejtonskog mira, ni moćnih saveznika koji bi spriječili da se usred Europe, koja  je upoznala holokaust, potvrde  rezultati genocida u  Srebrenici.

119 

Kao  što ni poslije  rata ne pokušavaju odvratiti velike sile od  toga da  im zamjeraju za njihova nasilja, niti  ih natjerati da uhite Karadžića  i Mladića podsjećajući  ih  na  njihov  istočni  grijeh  što  su  napustili  narod  bosanskih Muslimana  kao  što  su  prethodno napustili Tutsije. Bez sumnje zato što su izgubili rat, ali i mir.  

Nisu naprotiv  izgubili nadu da  će dobiti zadovoljštinu za svoje patnje, nadu da  će biti  rehabilitirano njihovo pravo da imaju prava. Ova potraživanja ne postavljaju se ni političkim zahtjevima, ni ucjenom velikih sila, nego u zahtjevu za pravdom. Najpravednijim  i najmirotvornijim načinom,  čiji  je osnovni smisao upravo zaustaviti logiku osvete.  ICTY  je 2001. godine pridonio priznanju zločina u Srebrenici  imenujući ga genocidom  („slučaj Radislav  Krstić"),  a  ta  je  odluka  potvrđena  i  u  drugostupanjskom  postupku  u  aprilu  2004.  Optužio  je dvadesetak osoba u vezi s najvećim pokoljem na europskom tlu od 1945. Najviši dužnosnici ipak nisu osuđeni: Karadžić  i Mladić  još  su  na  slobodi, Milošević  je  umro  u  zatvoru  ne  dočekavši  presudu.  Odlukom  od  26. februara  2007.,  nakon  žalbe  Bosne  i  Hercegovine, Međunarodni  sud  pravde  (ICJ)  oslobodio  je međutim Miloševićevu Srbiju od odgovornosti i sudioništva u genocidu u Srebrenici. Skidajući tako krivnju s Miloševića, njegove zločinačke politike  i njegova  režima,  taj  je Sud zauzeo mjesto  ICTY‐a. Time  što  je oslobodio krivnje Miloševićevo okruženje u srpskom rukovodstvu za genocid u Srebrenici  (Perišić, Stanišić, Šimatović),  ICTY  je sam  odustao  od  traženja  istine.  A  ta  druga  istina,  već  od  početka  okrnjena  i  po  toj  logici  krivotvorena  u završnici, koju  je  formulirao  ICJ o najsmrtonosnijem  režimu koji  je Europa upoznala od ponora holokausta, prelazi potomstvu, uz opasnost da usput pomete dokumentirane i neporecive činjenice nakupljene sa čizama prvog međunarodnog procesa protiv jednog šefa države.  

Ako je pravda skupa, koliko će tek stajati ta odbijanja da se zaustavi nekažnjivost genocidnih gospodara i da se ubije  klica budućih nasilja? Međunarodno  kazneno pravosuđe nije  svojom  jedinom moći,  a  to  je da  kazni, dokazalo  svoju  funkciju  odvraćanja,  obuzdavajući  sustavna  nasilja  protiv  civilnog  stanovništva  svugdje  po svijetu. Sve dok države medu svoje prioritete ne upišu zlatnim slovima borbu protiv nekažnjivosti, potencijal odvraćanja međunarodnog pravosuđa bit  će vrlo ograničen. U međuvremenu, možda  je njezinu sposobnost odvraćanja od volje za osvetom trebalo dugoročno mjeriti u ograničenijem prostoru, tamo gdje je  

119 Teorijski, preživjeli  iz genocida u Srebrenici, kao  i sve  raseljene osobe, mogu se vratiti kući u skladu s Dejtonskim sporazumom. U praksi, svaki masovni povratak odvraća se već dvanaest godina mjerama odmazde i prisutnošću na licu mjesta  sudionika  zločina. Manje od hiljadu preživjelih  vratilo  se  živjeti u  Srebrenici. Osamljeni, proganjani od ostalog stanovništva,  traže posebne mjere da bi mogli  razviti  gospodarsko djelovanje  i pokušati ostati  tu. Ali  kako  se njihovi vapaji nisu čuli, sada razmišljaju o zajedničkom odlasku.  

međunarodna  pravda mogla  djelovati  i  prisiljavati  na  priznavanje  zločina  i  odgovornosti.  Ali  Karadžićeva  i Mladićeva  hipoteka  ozbiljno  opterećuje  ovo  ulaganje  u  budućnost  Balkana.  Uz  opasnost  da  udvostruči podneseno nasilje sve dok žrtve ostanu zatvorene u prošlost svoje zajednice, koju pravosuđe još nije očistilo od nepravdi. U toj se situaciji teško može nadati pomirenju. Teško je zamisliti da će žrtve genocida  ili njihovi potomci smatrati da su dobili zadovoljštinu samim priznanjem toga čina  i kažnjavanjem nekih  izvršitelja, dok oni koji  su uobličili  tu namjeru budu ostavljeni na  slobodi, dok  je onoga, koji  je dijelio  tu namjeru  i od nje napravio politiku, krivnje oslobodio ICJ,  i dok njihovo pravo da  imaju svoja prava, medu kojima  i pravo da se vrate kući, još uvijek ovisi o volji njihovih krvnika uz pristanak velikih sila.  

ICTY nije promašio svoju misiju, bio  je prisiljen političkom voljom moćnih da  je ne  ispuni najbolje  i do kraja: oštro mu uskrativši sredstva, lišivši ga pristupa dokazima i bjeguncima koje sam nije mogao uhititi, dopustivši njegovo zatvaranje, a da Karadžiću  i Mladiću nije suđeno. ICTY nije bio nepogrešiv, daleko od toga. Zapadne sile  ipak  snose  glavnu  odgovornost  za  najavljeni  neuspjeh  prvog međunarodnog  kaznenog  pravosuđa  od Sudova u Nürnbergu  i Tokiju. Ali  istina  je da one nisu  raspoložene da  je preuzmu  i da  će prvi koji  će platiti cijenu biti žrtve i međunarodno pravosuđe u koje one polažu posljednje nade. Bez policije i bez izvršne vlasti, još ovisniji o dobroj volji država  i ograniče‐niji njihovom političkom voljom nego dva Međunarodna kaznena suda (ICT), stalni Međunarodni kazneni sud (ICC) jest i još će dugo ostati suočen s istim opasnostima i s istim otporima.  

EPILOG  

Nesigurna budućnost  

Nitko ne  sumnja da  je danas  teže biti diktator u mirovini nego prije deset godina, da  je  teže  zadržati vlast nakon što se počinilo zločine ili završiti neki rat amnestijom. Ali volja da se potvrdi pravo i kazni zločince, koja se  izražava  već  jedno  desetljeće  sve  većim  brojem  sudskih  tijela  ipak  nije  uspjela  iskorijeniti  stare  navike. Jednostavno,  borba  protiv  nekažnjivosti,  a  pogotovo moćnika,  daleko  je  od  toga  da  je  pobijedila,  unatoč povijesnom  zaokretu  koji  je  izveo  ICTY  optuživanjem  i  uhićenjem  Slobodana Miloševića.  Stari  su  refleksi odoljeli  rađanju međunarodnog  pravosuđa,  refleksi  koje  diktiraju  „viši  interesi"  zbog  kojih  će  države,  ako zatreba,  osporavati  valjanost  pravne  baštine  čovječanstva,  ili  barem  zaboravljati  prisile  koje  ona  nameće. Stoljeće koje  je upravo započelo zanemaruje  lekcije nedavne prošlosti, obilježene najčudo‐višnijim oblicima barbarstva koje je povijest upoznala, kao i neosjetljivošću na međunarodno nasilje i razornu moć autoritarnih režima. Ono okiva samo sebe u vlastita protuslovlja: propovijeda se zaštita ugroženog stanovništva, a ne želi se djelovati tamo gdje treba spašavati goli ljudski život, ili se hoće djelovati, ali ne i štititi ljudska prava, daje se prednost  preživljavanju  država  pred  preživljavanjem  naroda,  prednost  redu  pod  cijenu  nepravde  pred pravdom pod cijenu promjene vlasti.  

Činilo se da je ICTY konačno nametnuo ideju da nije moguće nikakvo nacionalno pomirenje, a da žrtvama ne bude ispravljena nepravda. To je morao jamčiti stalni Međunarodni kazneni sud (ICC). Amnestija sigurno nije više ključna riječ diplomacije, ali ona ostaje jedno od oružja u njezinu arsenalu. Godina 2007. iznenada nas je podsjetila  na  stvarnost  ovoga  svijeta  koji  je  u  previranju,  ali  se  ne  mijenja.  Početkom  marta  2007. afganistanski predsjednik Hamid Karzai odobrio je nacrt zakona koji je izradio parlament u kojem prevladavaju bivši  ratni  vode  i  koji  je  skrojen  po  mjeri  tako  da  najodgovornije  za  zvjerstva  izuzme  od  pravde. Samoamnestija,  izglasana  u  ime  pomirenja  i  stabilnosti,  protiv  volje  goleme  većine  stanovništva  koje  traži pravdu u zemlji u kojoj je od 1979. poginulo više od milion i pol ljudi. U Obali Bjelokosti amnestiju koju je 12. aprila  2007.  potpisao  šef  države  Laurent  Gbagbo  sporazumno  s  dojučerašnjim  protivnikom  Guillaumeom Soroom, otvara put potpunoj nekažnjivosti počinitelja zločina protiv čovječnosti i ratnih zločina, počinjenih u sukobu koji je potresao zemlju od 2000. godine. Od 2006. ugandski pobunjenici odbijaju potpisati mir sve dok se  ne  prekinu  kazneni  progoni  koje  je  započeo  ICC  protiv  njihova  vođe  Josepha  Konyja  i  četvorice  vođa pokreta LRA. Ovi apeli  izazivaju zbunjenost, ali ostaju  jedna od mogućnosti za zapadnu diplomaciju koja želi učvrstiti primirje i zaustaviti dvadesetogodišnji rat u Ugandi.  

Usporedno  s  tim,  ideja o  „odgovornosti  za  zaštitu" ugroženih populacija napreduje  i ovjerena  je  svečanim tekstom Skupštine Ujedinjenih naroda. U februaru 2007. šezdesetak zemalja potpisalo je novu međunarodnu konvenciju  kojoj  je  cilj  spriječiti  nasilne  nestanke  čije  su  žrtve  deseci  hiljada  ljudi  u  svijetu. Ona  označava uspjeh dvadesetpetogodišnje borbe  i stupit  će na snagu kao obavezujuća kad  je ratificira dvadeset zemalja. Šezdesetak  zemalja  obave‐zalo  se  uz  to  boriti  protiv  vojačenja  djece  i  njihova  iskorištavanja  u  oružanim sukobima. Ta svečano preuzeta obaveza zasada nema nikakve pravne valjanosti za međunarodno pravo, ali je i ona  ipak korak naprijed. Razdoblje poslije 11. septembra 2001. nije odvratilo od želje da se proširi pravna regulacija. Paradoksalno, pokazala se više nego ikada njezina nužnost. Ali države i dalje nerado usklađuju svoje riječi i djela.  

Svi međunarodni ugovori  i konvencije koji bi morali nametnuti pravila humanosti u ratu, kako bi se smanjile patnje koje on donosi, a na kojima se zasniva međunarodno humanitarno pravo, sada imaju sudska tijela koja su  nedostajala  do  osnutka Međunarodnog  kaznenog  suda  za  bivšu  Jugoslaviju  (ICTY)  1993.  godine. Otada međunarodni  kazneni  sudovi  i  druga  pravosudna  tijela,  međunarodna  ili  mješovita,  koja  su  nastala  u posljednjem desetljeću, unaprijedila su pravnu praksu na području međunarodnog humanitarnog prava. Prvi put suđeno  je za djela genocida. Sada  je  i silovanje kao sredstvo rata sastavni dio zločina protiv čovječnosti, isto  kao  ubojstva,  prisilni  izgon,  tortura,  prisvajanje  ili  uništavanje  dobara.  Sve  više  zemalja  uključuje međunarodno  humanitarno  pravo  u  svoje  kazneno  zakonodavstvo  zakonodavstvo  kako  bi mogle  i  same sankcionirati kršenje tih prava kako to od 1949. preporučuju Ženevske konvencije. Ta svjetska pravna baština sada ima stalnu međunarodnu instancu univerzalne namjene, stalni Međunarodni kazneni sud (ICC).  

Nastanak  međunarodnog  pravosuđa  i  svjetska  rasprava  koju  je  izazvalo  stvaranje  ICC‐a  pridonijeli  su upoznavanju normi toga prava, dotada zatočenog na papiru kao lijepe riječi, kao svečana obećanja, a ne kao obaveze koje države moraju ispuniti. Međunarodno humanitarno pravo steklo je tako kroz godine neospornu legitimnost  u  javnim  mnijenjima  zemalja.  Postalo  je  standard  i  međunarodno  mnijenje  tumači  sukobe  i prosuđuje ponašanje država ili ratnih vođa po mjerilu njegovih normi. Bushova administracija to je platila kad je u  ime više nužde borbe protiv terorizma proglasila to pravo „zastarjelim"  i opozvala njegovu valjanost. Ne odustajući time od izvanrednih mjera borbe, pritvora, ispitivanja, uključujući i uz torturu, prisiljena je priznati legitimnost prava čije su Sjedinjene Američke Države nekada bile gorljivi pokretači, i hiniti da poštuje njegova pravila  pokrećući  progone  pred  vlastitim  sudovima. Otvoreno  odbijati  to  pravo  danas  se  čini  nemogućim, zahvaljujući budnosti nevladinih organizacija  i  javnog mnijenja,  čak  i ako  se  i dalje  krši  isto  tako  često  kao nekada. Čak i ako oni koji ga krše nisu uvijek zaustavljeni u svojem pothvatu i nisu uvijek prisiljeni odgovarati za svoje čine.  

Međunarodno pravosuđe nije  još uspjelo uvjeriti  javno mnijenje. Unatoč stvarnim uspjesima  i ostvarenjima znatnog dijela svoje misije, Međunarodni kazneni sudovi (ICT) ostavljaju utisak nedovršene misije. Mnogi su u napasti da  zaključe  kako  su doživjeli neuspjeh pod  izlikom da  su  „dugo  trajali  a malo postigli". Od njih  se očekivalo ništa manje nego da uklone nekažnjivost i time spriječe ponavljanje masovnih zločina, da rasvijetle povijest  i  tako doprinesu pomirenju. Nisu mogli  sami  ispuniti  takvu  zadaću,  čiji  je  veliki dio  stvar politička djelovanja, a ne pravde. Stalni Međunarodni kazneni sud (ICC), ozbiljno sputan činjenicom da ga ne priznaje većina  zemalja, medu  kojima neke najmoćnije na našoj planeti, danas  izaziva onoliko  razočaranja  i  sumnji koliko je nekada budio nadanja.  

Nimalo  iznenađujuće. Međunarodno  pravosuđe  danas  je  na  presudnoj  prekretnici  svoje  kratke  povijesti. Između prošlosti  i budućnosti. „Između revolucije  i evolucije", rekli bi neki pravnici u Hagu. „Između poleta  i opadanja"  predviđaju  najveći  pesimisti.  Njegovo  nastupanje  sigurno  predstavlja  revoluciju  koja  je  oborila mnoge  tabue, stvorila nove obaveze državama, oživjela pravo koje  je dugo bilo mrtvo slovo na papiru  i bez sustava  sankcioniranja, donijela novog  sudionika u međunarodnu  sferu. Ali poslije euforije  tog  razdoblja za koje se smatralo da najavljuje skorašnji kraj nekažnjivosti  i veću zaštitu ugroženih populacija, međunarodno pravosuđe mora se sad oboružati strpljenjem da bi izdržalo dug put preko pustinje koji je sad čeka. Demonti‐ranje dva Međunarodna kaznena suda izazvat će bez ikakve sumnje duboku krizu povjerenja. Protivnici će se požuriti pokopati međunarodnu pravdu  ili, što dođe na  isto, ostavit  je u kolotečini u koju su  je sami doveli. Njezinim  braniteljima  bit  će  teško  odbijati  njihove  napade  jer  će,  unatoč  neporecivim  iskoracima,  dva Međunarodna kaznena suda (ICT) ostaviti za sobom više od dvadesetak bjegunaca traženih zbog genocida,

120 

a 

stalni Međunarodni  kazneni  sud  (ICC),  koji  sredinom 2007.  ima  samo osam optuženika od  kojih mu  je  tek jedan izručen, neće se moći do kraja ovog desetljeća pohvaliti nekim većim rezultatom.  

Da postignuća njihovih prethodnika ne bi bila kratkog daha, da bi se ponovno potvrđena legitimnost svjetske pravne baštine pretočila u konkretne učinke, IPC mora dokazati svoju učinkovitost i stvoriti kredibilitet a time i legitimitet koji s mukom stječe. Mora se gurati i nametnuti se na međunarodnoj sceni dok ne postane njezin priznati  sudionik kojega  se  sluša.  ICC ne  smije postati  samo komora  za  registraciju progona koje  će države započinjati bez  stvarne  sposobnosti  i volje da  sude, ne  samo  ratnim vođama nego  i onima koji  su  ih u  tim državama eventualno podržavali. Pomoćna nadležnost u odnosu na unutarnje pravosuđe, kakva je dodijeljena ICC‐u, prepustila je glavnu ulogu državama. Ta nadležnost  ih može pozivati na obavezu da sude, priključiti  ih suđenju  nekima  odgovornima  za  zvjerstva.  Ali  može  i  olakšati  postizanje  kompromisa  u  ime  političke ravnoteže, ograničiti traženje  istine  i odgovornosti. No  ICC neće uvijek biti kadar otkriti propuste unutarnjih pravosuđa i vršiti pritisak da se oni isprave, jer nema ovlasti za istrage na terenu ako ga država nije pozvala ili ga nije ovlastilo Vijeće sigurnosti. Njegova moć da nadzire  jesu  li države u stanju same suditi mogla bi dakle ovisiti o  slučaju, naročito ako  tim državama pruže podršku eventualni moćni  saveznici, odlučni da pod bilo koju cijenu daju prednost unutarnjem pravosuđu. Ravnoteža između političkog realizma i ideala pravde teško će moći naći sud u kojem države  i dalje  imaju glavnu ulogu  i čija je moć prisile znatno slabija od one koju su imali jedan i drugi ICT.  

Za sada međunarodno pravosuđe ne uspijeva nametnuti svoje imperative i osloboditi se političkih logika. Želja da kompromitiraju pravdu, stavljajući je u službu političkih procesa, da je odgurnu u drugi plan umjesto da je učine partnerom, da  tvrde kako mora priteći  ,,u pravi  čas" da bi ostavila mjesta za kompromis, nije nimalo popustila među velikim silama. Kao odlučujući čimbenici na međunarodnoj sceni, velike sile i dalje žele pravdu za  onoga  koga  hoće  i  kad  one  hoće.  Bit  će  teško  uvesti  neovisnost  pravosuđa.  Njezini  vatreni  pobornici napominju da su  i unutarnjim pravosuđima trebala stoljeća da do nje dođu. Odnos  između pravde  i politike uvijek  je bio konfliktan, ali  je prostor sukoba znatno smanjen u demokracijama. Na međunarodnom terenu, naprotiv, granice koje nameće pravna država naglo se brišu. Upravo na taj izazov morat će odgovoriti ICC. Ali u tome može uspjeti samo ako pridruži velike sile pridonoseći razvoju samog smisla realpolitike tako da ta riječ više ne znači, kako je to često slučaj, kukavičluk i izdaja osnovnih vrijednosti. ICC je već pobijedio u prvoj bitci i to ne najmanjoj: protiv najveće sile na svijetu čiji su vođe bili uvjereni da neće moći funkcionirati bez njihove podrške. Ipak, odsutnost Sjedinjenih Američkih Država iz ICC‐a naravno da podriva njezin domet i kredibilitet. Teško  će  zavladati međunarodno  pravo  ako  SAD  osporava  stalnom Međunarodnom  kaznenom  sudu  (ICC) pravo da budu dijelom međunarodnih pravila igre, pravila koja najčešće određuju one.  

Kratkoročno, budućnost  ICC‐a čini se ozbiljno ugroženom. Ali međunarodno kazneno pravo  ipak ostaje  jezik koji je zajednički svim ljudskim bićima, jezik koji u to ime zaslužuje da se zastupa stalnom političkom borbom. Ako se možemo  i veseliti  izdizanju prava  iznad zločina, nepovjerenje država prema prisilama međunarodnog prava zapečatilo bi budućnost pravde. Ove prisile nemaju, međutim, cilj ograničiti moć država, one postoje zato da postave granice moći upravljača koji ne bi poštovali međunarodna pravila i da tako štite čovječanstvo. Pristalice  ravnoteže  sila  i  vojne  sile, da bi osigurale  tu  ravnotežu,  i dalje  će  slabo poštovati međunarodno pravo. Intervencionisti bili  

120 Samo ICTR broji osamnaest bjegunaca.  

oni američki ili ne, uvijek će vidjeti u međunarodnom pravosuđu zapreku za akciju. Pristalice čekanja, bili oni europski  ili ne, vidjet  će u međunarodnom pravosuđu  sredstvo opravdanja  za  svoje nedjelovanje. Da bi  se izašlo  iz  te  slijepe  ulice,  političari  će morati  naći  sposobnost  da  usmjere  u  istom  pravcu  interese  država  i osnovne vrijednosti, a ne da ih suprotstavljaju ili postupaju kao da oni isključuju jedni druge.  

Misao da  treba  zaštititi  čovjeka od njegovih najsurovijih  težnji potječe  iz XVIII.  stoljeća. XX.  stoljeće  ipak  je obilježeno  „dehumanizacijom",  nemjerljivom  ravnodušnošću  prema  ljudskim  bićima.  Krvarenje  u  Prvom svjetskom ratu, holokaust, pustošenje totalitarizma u Staljinovu SSSR‐u, kineska  i sje‐vernokorejska kulturna revolucija  među  najsnažnijim  su  primjerima  onoga  što  je  Therese  Delpech  tako  tačno  nazvala „podivljanjem".

121 

XXI. stoljeće započelo  je  i gromoglasnim  izrazom negacije vrijednosti života 11. septembra 2001. Jer je prošlo stoljeće otišlo predaleko u ljudskoj patnji i razaranju čovječnosti, međunarodne konvencije pokazale su se neophodnima da se otkloni nevjerovatna regresija suvremenog svijeta. Svijet se danas ne smije odreći odredaba koje je donio u poletu mudrosti izazvanom najmračnijim stranicama naše povijesti i prezreti sredstva  kojima  se  konačno  opskrbio  da  bi  potisnuo  barbarstvo.  Zato  je  potrebno  žurno  postaviti preživljavanje  naroda  za  načelo  međunarodnih  odnosa,  kako  to  zapovijeda  Povelja  Ujedinjenih  naroda. Potrebno  je  vratiti  ljudsko  biće  i  njegovo  preživljavanje  u  središte  zaokupljenosti  i  shvatiti  zaštitu  država ponajprije kao zaštitu naroda, a  red  i sigurnost svijeta kao neodvojive od pravde  i poštovanja pravila  jer se preživljavanje  država  ne  smije  događati  pod  cijenu  ugrožavanja  cijelih  populacija. Mora  se  stati  na  stranu naroda umjesto da se produžava njihova agonija da bi se, u  ime ravnoteže  i odnosa snaga, spašavale države koje gaze univerzalne vrijednosti koje bi svaka od njih morala braniti. Dok god vrijednosti, koje su kataklizme XX.  stoljeća nametnule kao nužnost, budu oslabljene nedostatkom podrške država,  svijet  će  i dalje  stvarati patnje. Ako  zaštita  ljudskog  života  i  čovjekove  ljudskosti uspije postati  središnjom preokupacijom država u međunarodnim odnosima, tada će i međunarodna pravda naći mjesto koje joj je namijenjeno.  

121 Delpech Therese, L'Ensauvagement, Le retour a la barbarie au XXIe siecle (Podivljanje, Povratak u barbarstvo u  XXI. stoljeću), Grasset, Pariz, 2005.