Folklor Srbije

Srbija je jedna od kulturno najraznovrsnijih zemalja Evrope, sa raskono bogatim kulturnim nasledjem. Granice izmeu nekadanjih velikih carstava su presecale teritoriju dananje Srbije kroz duge periode istorije: izmeu Istonog i Zapadnog dela Rimskog carstva i izmeu Otomanskog i Austrijskog Carstva /kasnije Austro-ugarske monarhije/. Kao posledica toga, severni deo zemlje ima kulturoloke odlike centralne Evrope, a juni deo Srbije ima mnogo vie orijentalnog uticaja. Naravno, oba regiona su uticala jedan na drugi, tako da se razliitosti izmedju severa i juga proimaju do odreenih nivoa, inei posebno zanimljivu kulturnu riznicu Srbije.

NARODNE NONJE U XIX I PRVOJ POLOVINI XX VEKA

Saznanja o svojstvima tradicionalne odee zasnovani su na prouavanjima materijala iz 19. i prve polovine 20. veka. Raniji periodi, u pogledu odevanja seoskog stanovnitva u Srbiji, to je sluaj sa veinom zemalja jugoistone Evrope, odnosno na Balkanskom poluostrvu, manje su poznati zbog nedovoljno ouvanih materijalnih dokaza i drugih vrsta podataka. Meutim, fragmentarna graa iz ponekih ranijih vekova (arheoloki nalazi, pisani i likovni izvori) i poznati tokovi istorijskih, drutvenih i kulturnih zbivanja, donekle omoguuju osvetljavanje porekla ponekih odevnih elemenata aktuelnih u 19. i 20. veku, a retko i rekonstrukciju pojedinih celina iz prolih epoha.U sagledavanju razvoja etnike odee i u tumaenju i sticanju sveobuhvatnih saznanja o odlikama odevnih sadraja u 19. i prvoj polovini 20. veka, nezaobilazna su - uz temeljnu staroslovensku, odnosno starosrpsku tradiciju - uvaavanja paleobalkanskog, zatim vizantijskog i srpskog srednjovekovnog sloja, tursko-orijentalnog nanosa i strujanja iz evropskih zemalja, koja pripadaju relativno novijem vremenu. Sa manjim ili veim udelom svi ti kulturni uticaji, ije je utemeljenje i irenje bilo povezano sa istoriskim zbivanjima - koja su u nekim periodima izazivala vee ili manje migracije stanovnitva - ugraivali su se i u odeu. Stoga se u njoj, osim obeleja vremena u kome je stvarana i noena, nalaze i tragovi iz prolih vremena.Na formiranje odevnih osobina, pored kulturno-istorijskih inilaca kroz vreme i prostor, znatno su uticali priroda tla i klimatski uslovi koji su pruali odreene pogodnosti za razvoj jednog ili vie naina privreivanja, iji su proizvodi inili osnov ivota i svih prateih elemenata. Kultura planinaca i mahom stoara, zatim kultura ravniara i zemljoradnika, a u oblastima brdsko-ravniarskog podneblja proimanje stoarske i ratarske kulture, uslovili su stvaranju specifinih odevnih oblika. Sve to su na samosvojan nain transponovale generacije anonimnih stvaralaca, iskazujui kreativnost, znanje i iskustvo u oblikovanju odevnih obrazaca primerenih uslovima ivota i sredine. Prema ustaljenoj podeli rada u porodinim zajednicama, osim pojedinih odevnih oblika i nakita koji su bili proizvod zanatlija, odeu su gotovo u potpunosti rukotvorile ene za svoje ukuane. Njihov posao obuhvatao je radove oko gajenja i obrade tekstilnih sirovina, bojenje, tkanje platnenih i vunenih tkanina, pletenje, krojenje, ivenje, ukraavanje vezom, ipkom i drugim apliciranim ukrasima. Iskustvo, tradicija i umee prenosilo se sa stari.jih na mlae, s kolena na koleno.Analiza raznovrsne odee pokazuje odreene posebnosti u spajanju funkcionalnih, likovnih i estetskih osobina na irim prostorima. Isti ili slian nain privreivanja, uslovljen geografskom sredinom, zatim isti ili slian istorijski, drutveni i kulturni razvoj, uticali su na stvaranje srodnih odevnih sadraja u okviru veih kulturno-geografskih zona, kao to su: centralnobalkanska, dinarska i panonska. U svakoj zoni s obzirom na materijal za izradu i ukraavanje odee koji je sredina pruala, zatim na krojne oblike, nain ukaraavanja, kao i na odevnu tradiciju i kulturne slojeve, javljaju se mnoge varijante koje, s jedne strane, sadre osnovne odevne odlike tipa kome pripadaju a, s druge strane, pokazuju vee ili manje podrune i lokalne razlike, kako kod veinskog srpskog stanovnitva, tako i kod manjinskih etnikih zajednica. Vano je istai da rasprostranjenje osnovnih tipova odee nije strogo ogranieno, nego da izmeu njih postoje prelazni pojasevi u kojima se odlike dodirnih zona meusobno proimaju. Isto tako, kulturno-geografske zone prostiru se, osim u Srbiji, i u susednim zemljama balkanskog, panonskog, dinarskog i mediteranskog prostora u kojima Srbe, koji ive u zajednici sa drugim narodima, takoe odlikuje odea pomenutih tipolokih grupa.

Centralnobalkanska zona

Etnika odea centralnobalkanske zone u Srbiji rasprostire se u njenim istonim i junim krajevima i u oblastima Kosova, Metohije i Rake. Na toj prostranoj teritoriji smenjuju se nizijski, brdroviti i planinski predeli, a odea predstavlja spoj zemljoradnikih i stoarskih odevnih elemenata, s ouvanim tragovima staroslovenske, starobalkanske, srpske srednjovekovne kulture vizantijskog nanosa i trusko-orijentalne kulture. Karakterie je izduena vizuelna forma odevnih celina, botatstvo suptilnih i raskonih ukrasa savrene izrade i fino slaganje boja. U svim krajevima, pored zajednikih sadrajnih i likovnih svojstava, odea pokazuje dosta podrunih i lokalnih razlika, koje se u nekim elementima iskazuju i prema etnikoj pripadnosti.Kao zajednika karakteristina odevna obeleja javljaju se, sve do prvih decenija 20. veka, gotovo iste vrste materijala domae izrade - prevashodno konopljano, laneno i pamuno platno, sukno (vunena valjana tkanina) bele i tamnosmee boje, vunene i pamune tkanine, esto sa utkanim prugama i sitno sloenim geometrijskim ornamentima, kao i nepreraena i preraena koa. Koriene su i neke tkanine fabrike izrade kao i proizvodi istonjakih svojstava.U srpskom odevnom korpusu platneni i raznovrsni vuneni i sukneni haljeci, i pored velike raznoobraznosti vizuelnog izgleda veinom sadre iste ili sline krojne odlike. U svim sredinama u enskoj, kao i u mukoj odei, platnena koulja u obliku ravno krojene tunike sa rukavima, osnovni je donji i gornji haljetak. Gotovo svuda enska dugaka koulja je iste irine, sa jednim do dva klinasta proirenja po stranama, izuzev na Kosovu, Metohiji i u oblasti Rake (centri srpske srednjovekovne dravnosti), gde se koulja razvila u iroku zvonoliku haljinu sa deset i vie klinova. U tom razvijenom obliku, sa izrazito bogatim vezenim dekorom koji se susree i u drugim krajevima i na drugim predmetima, kao i u slaganju ornamenata, vidljivi su odblesci srednjovekovnog tekstila srpskih valstelinskih odora.Vez savrene izrade, sa istananim smislom za povezivanje raznih oblika geometrijskog, kao i stilizovanog biljnog ornamenta, smeten je na vidljivim delovima koulje - rukavima, prsima sa okovratnikom i po ivici koulje. Navezeni motivi najee su slobodni, ali ih ima i sa ispunjenom pozadinom. Za vezenje se koristila vunena prea, vrlo esto crvene boje u vie nijansi. U nekim sredinama, crvena boja je samostalno zastupljena, u drugim oblastima ukomponovana sa drugim bojama, ili sa srebnim i zlatnim nitima, uz dodavanje perlica, ljokica i kianki. Nasuprot ovom preteno crvenom i srmenom ukrasu koji obilno prekriva grudi i rukave koulje, regionalno rasprostranjenom mahom u junim oblastima, polihromni vez svetlih i tamnih tonova, diskretnije primene, krasio je koulje u ostalim predelima.Druga odevna karakteristika koja zanaajno tipoloki definie ensku odeu centralnobalkanske zone je suknja, oblikovana od dve popreno sastavljene pole, nabrana i otvorena celom duinom. Podjednako su je nosile devojke, neveste i udate ene. Javlja se u dve osnovne varijante. Boje, zaprega (kratka enska suknja, otvorena celom duinom), koja pokriva samo bokove ili dopire do kolena, ornamentaisana vezom ili preteno utkanim raznobojnim arama zastupljena je u oblastima Kosova, Metohije i Rake. Druga, futa, vutara (znatno dua suknja), koja see skoro do ruba enske koulje, otvorena celom duinom, prugaste ornamentike, bila je rasprostranjena u veini drugih krajeva centralnobalkanske zone. Istovremeno, osoben izgled celokupnoj odei u jugoistonoj Srbiji, davao je sukman, litak, manovil (neproseena haljina bez rukava), izraena od vunene tkanine crne boje i u letnjoj varijanti od konopljanog platna sa bogatim vezenim dekorom. Ovoj neproseenoj haljini, poznatoj i kod drugih slovenskih naroda, pripisuje se staroslovensko poreklo.Neizostavni delovi odee su tkani pojas i vunena pregaa, geometrijske ornamentike izvedene u samom tkanju, ree vezenjem. Opasivala se samo s prednje strane, osim u nekim sredinama u severoistonoj Srbiji, gde su Vlahinje nosile i zadnju pregau, po starovremenskoj tradiciji, potkienu vunenim dugakim resama. Dvopregano opasivanje povrh koulje javlja se i u albanskoj enskoj odei, u ijem optem vizuelnom izgledu preovlauju utkana geometrijska ornamentika i kolorit tamnijih tonova.Od gornjih delova odee koji su noeni leti, a pojedini samo zimi, veliko rasprostranjenje imali su kratak jelek (prsluk), dui zubun (enska gornja haljina bez rukava, otvorena spreda), dugaka suknena haljina sa rukavima i gunj (enski i muki haljetak dugih rukava, vrsta kaputa od sukna) bele ili smee boje, duine do pojasa, svi optoeni gajtanima.Meu navedenim vrstama gronjih delova odee, od kojih je svaki u lokalnim sredinama sadrao izvesne likovne i ukrasne posebnosti, najlepe oblikovan bio je zubun, izraen od belog sukna, dug do kolena, otvoren spreda. Uz geometrijske ornamente obilno su zastupljeni stilizovani cvetni motivi izvedeni vezom, aplikacijama bojene tkanine, ponegde sa dodatkom kianki i resa. I zubuni sa bogatim vezenim dekorom cvetnih motiva od crvene vunene pree kod kojih je ukomponovano drvo ivota, kao i u drugim lokalitetima zubuni sa srodnim cvetnim oblicima od crne i tamnosmee vunice sa krunim naivcima crvene tkanine, ili zubuni sa reljefnim vezom suptilno sloenih geometrijskih ara izvedenih u raznim nijansama crvene boje, kao i zubuni sa diskretnim polihromnim aplikacijama veza i tkanine - pokazuju visoke domete umetnikog rukotvorstva zasnovanog na tradiciji srednjovekovnih vrednosti.Jedna od upeatljivih odlika centralnobalkanskog prostora jeste oglavlje, prevashodno trvelji (dve pletenice ispletene od vune) koje udate ene upliu sa kosom i savijaju pored uiju. U nekim oblastima i prorodna kosa eljala se na slian nain. Na tako oeljanu kosu polagani su pekiri i kape sa kraim ili duim prevesom niz lea. Devojke sa kosom oeljanom u jednu, dve ili vie pletenica, nosile su malu crvenu kapu ili maramu. Kod nevesta se javljaju posebni oblici, bogato iskieni cveem, nizovima perlica, srebrnog novca i drugim privescima, koji su, osim ukrasne uloge imali i znaenje apotropeja. Pored nakita za kienje kose i pokrivala za glavu (naunice, ukonjaci, poelice, dijademe) i u prazninoj odei raznih vrsta ogrlica, nagrudnjaka, narukvica, prstenja, veliko rasprostranjenje imale su pafte (ukrasne vee ili manje kope za enski pojas), srebrne ili pozlaene.Za razliku od enske odee koja se iskazuje velikom raznolikou oblika i ukrasa, muka seoska odea centralnobalkanske zone ujednaenijih je odlika. Osim platnene koulje i gaa noenih leti u ravnijim predelima, tipinu odeu sainjavali su haljeci, zimi noeni u vie slojeva, koji su tokom 19. veka bili od valjanog sukna bele boje. To e se u nekim krajevima istone Srbije kao i kod Srba i Albanaca na Kosovu i Metohiji zadrati i do poetka 20. veka, to nije bio sluaj u veini ostalih krajeva, gde je u drugoj polovini 19. veka sve vie kroieno sukno smee i crne boje.Osim koulje, slinih krojnih i ukrasnih obeleja kao na enskim kouljama, najire rasprostranjenje imali su sukneni damadan (prsluk bez rukava, sa preklopljenim prednjicama) i prsluci razliite duine, spreda otvoreni, a od zimskih haljetaka gunj sa rukavima, takoe razliite duine i sa razliitim nazivima od jedne do druge sredine. Uz tkani vuneni pojas preteno prugaste ornamentike, neizostavni deo suknene odee, ukraene aplikacijama crnih vunenih gajtana, bile su akire (vrsta mukih pantalona) krojene sa plitkim turom i uim nogavicama. U nauci se smatra da ovaj oblik suknenih pantalona, kao i gajtanski ukrasi, imaju starobalkansko poreklo. Izvesnu primenu imali su i predmeti orijentalnog porekla: akire sa naborima i dubljim turom, trabolos (areni svileni muki pojas), silav (muki koni pojas sa pregradama). Na odei za sveane prilike, izraenoj od domaeg sukna, ili od smeeg ajaka (sukno fabrike izrade) i tamnomodre ohe fabrike izrade, najei nakit bio je ustek (muki nakit nanizan od perlica ili zanatski oblikovan od srebra). Za pokrivanje glave sluili su vunena crna kapa, ubara od jagnjeeg krzna, ulav, ulah (plitka bela muka suknena kapa) i u ponekim sredinama fes (crvena muka kapa). Bilo je uobiajeno obavijanje oko kape i glave pamunog pekira, a po zimi tkanog vunenog ala. Od kraja 19. veka Srbi koriste ajkau (tofana vojnika kapa), koja se, kao i kee (muka bela suknena kapa) kod Albanaca, u znaenju etnikog identiteta, odrava u upotrebi i u savremenom ivotu na poetku 21. veka. I muku i ensku obuu karakteriu vunene pletene arape bogato ornamentisane i plitki opanci kune i zanatske izrade. Gotovo u svim sredinama znaajnu primenu imale su suknene kabanice sa rukavima i iroki polukruni ogrtai sa kapuljaom, noeni preko sveg odela.

Dinarska zona

Kulturno-geografska dinarska zona zahvata nekoliko oblasti u jugozapadnoj Srbiji. U skladu sa prirodnim planinskim uslovima, stoarstvo, odnosno ovarstvo, bilo je osnovna grana privreivanja, kome je bio prilagoen itav nain ivljenja. Tradicionalna odea bila je izraena mahom od vune. Posle tkanja vunena domaa tkanina noena je u specijalne stupe kojih je bilo mnogo na manjim planinskim rekama. Ta doraena tkanina, tj. sukno bilo je prirodno bele i smee boje, a bojeno je i u crvenu boju. U slaganju raznih delova odee od sukna, vunenih tkanina i pletivne grae u odevne celine uoava se strogost forme. Ornamenti su geometrijskog i floralnog oblika, a primena tri osnoven boje, bele, mrke i tamnocrvene, daje enskoj odei sa vie varijantnih celina i mukoj odei ujednaenijeg izgleda, poseban peat.Osnovu enske i muke odee predstavlja koulja od konopljanog, lanenog platna, a od kraja 19. veka i pamunog platna domae izrade. Krojena iscela, iz jednog komada platna presloenog u predelu ramena, koulja ima klinasta proirenja i ravne iroke rukave. enska dugaka koulja na sebi ima obilan vezeni ukras od tanko upredene vune, ponekad i od pamuka. Na mukim kouljama, koje su krae od enskih, ukras je diskretniji, a osim crveno-crnog veza, javljaju se beli upljikavi raspleti od lanenog ili od pamunog konca.Uz obavezni tkani pojas i devojke i ene po koulji opasuju pregau koja je uzana, izduenog pravougaonog oblika, u ijem se ukrasu, osim pruga, na nekim primercima nalaze vodoravni nizovi biljnih motiva. Ova tri odevna predmeta, uz dodavanje kratkog prsluka od sukna, ohe ili od somota, sa diskretnim gajtanskim i srmenim vezom, bili su osnovni delovi letnje garderobe.Odeu upotpunjavaju dugaki prsluk zubun od belog ili od tamnocrvenog sukna, a po zimi gunj od mrkog sukna i celovito krojena bela dugaka haljina sa rukavima. Po nainu ukraavanja bogate likovne izraajnosti izdvaja se beli zubun. Crni vuneni reljefni vez u vidu puasto gusto savijenih zavoja i spirala, stilski srodan ornamentima na srednjovekovnim stecima, potpuno prekriva gornji deo lea. Po skutima, za razliku od geometrijskih ara na leima, ornamenti su stilizovani cvetovi, izvedeni crnom vunom ili srmom. Poznato je da se ni jedna devojka u prolosti nije mogla udati dok nije navezla sebi zubun kao dokaz da je savladala vetinu runog rada.Izraziti vezeni ukras od tamnocrvene i crne vune javlja se i na mladinoj kapi sa dugakim prevesom niz lea. Devojke, sa spletenom kosom u dve pletenice koje obavijaju u venac oko glave, nose plitku crvenu kapu, a udate ene preko kape povezuju maramu. Od nakita kujundijske izrade, veu primenu imali su cvetolika igla za kapu, ogrlice i pafte - kope za pojas.Mukoj odei, osim platnene koulje i gaa, kao i gornjih suknenih haljetaka, crne ili tamnosmee boje, osobito obeleje daju pelengiri (vrsta mukih irih gaa od vunene neuvaljane tkanine) bele ili mrke boje. Bez ukrasa su, za razliku od gunjia (krai prsluk) spreda otvorenog i damadana sa preklopljenim polama koji, kao i gunj sa rukavima, imaju gajtanske ukrase i optoku. Ovu odeu belo - mrkog kontrasta dopunjuju ranozbojni vuneni pojas, crvena plitka kapa, oko koje se u maniru orijentalne alme zimi obavija crveni vuneni al, zatim u sveanim prilikama jelek sa tokama (srebrna dugmad i ploice priiveni u nizovima na prednjim stranama mukog prsluka, kao ukras), koni pojas silav i, povrh svega, po hladnoi crvena suknena kabanica sa kapuljaom.Od kraja 19. veka u starijem odevnom sloju nastupile su promene pod uticajem gradskih sredina i vojnikog naina odevanja. Tkanine fabrike izrade sve vie zamenjuju domae sukno, u enskoj odei usvaja se dugaka suknja savremenih modnih obeleja, a u mukom odevanju kapa ajkaa i pantalone vojnikog kroja, koji e postati izrazito obeleje muke etnike odee tokom prve polovine 20. veka na irem prostoru Srbije.

Panonska zona

Etnika odea kulturno-geografske panonske zone rasprostire se u sevenom delu Srbije. U junom graninom pojasu sa vie oblasti, meu kojima centralno mesto zauzimaju umadija i Kolubara, odea se proima sa centralnobalkanskim i dinarskim sadrajem, a prisutni su uticaji srpske graanske odee 19. veka i vojnike uiniforme. U ostalom panonskom podneblju - u Vojvodini, odea je bila izloena srednjoevropskim uticajima i stilovima, posbno baroku i od kraja 19. veka graanskoj modi evropskog okvira. Od znaaja su staroslovenski elementi, koji su se na junoslovenskom tlu najbolje ouvali u panonskim predelima.Na preteno nizijskom prostoru, sa sloenim kulturnim proimanjima, plodnost tla, s obiljem itarica i drugih plodova, davala je ekonomsku sigurnost stanovnitu, to se odraavalo na sve oblasti ivota i to je u odevanju doprinelo bujnoj raznovrsnosti i razigranosti oblika, ukrasa i boja. Bogato nabrana platnena odea, koja se nosila leti i zimi, deluje lako i ivo. Sukneni i krzneni odevni predmeti prostranih su krojnih odlika - primereni ravniarskom nainu rada. esti su vegetabilni motivi kao i geometrijski oblici u raznobojnom, belom i zlatnom izrazu tkanih i vezenih predmeta, preteno svetlih boja.

Za izradu platnene odee koristilo se vie vrsta platna, meu kojima su se po izvanrednom umeu tkanja, isticali pamuno platno vazdune prozranosti i polusvileno ili pamuno tanko platno sa uzdunim prugama. Osim platna domaeg tkanja, belog, tamnosmeeg i crnog sukna, ovije koe sa runom, vunene i pamune grae, zlatnog i srebrnog konca za tkanje i ukraavanje, od druge polovine 19. veka koriste se i tkanine manufakturne proizvodnje sa kojima pridolaze i krojni oblici gradske evropske mode.ensku odeu, koja se javlja u vie varijanata, u starijem odevnom sloju u 19. veku, obeleava dugaka nabrana koulja, sastavljena iz ravnih pola platna, sa prostranim rukavima koji polaze od vratnog izreza. Vezeni biljni motivi sa ukomponovanom ipkom rasporeeni su du rukava, sastava pola i po dnu koulje. U junom pograninom pojasu, povrh koulje opasane pojasom koji ukraavaju srebne ili pozlaene pafte, devojke nose samo prednju pregau, a udate ene opasuju i zadnju pregau. Prednje pregae karatkerie sabijeno tkanje i geometijski ornamenti rasporeeni po celoj povrini, za razliku od prozranih i gotovo jednobojnih zadnjih pregaa sa diskrentom utkanicom ili vezom.

Osim kratkog jeleka krojenog u struk od sukna, ohe ili od somota sa gajtanskim i zlatnim vezom cvetnih motiva i zubuna sa naivcima ohe u boji, znaajnu primenu imali su, naroito zimi, sukneni i ohani odevni oblici razliite duine i sa dugakim rukavima, srodni haljecima sline namene u centralnobalkanskim i dinarskim sredinama. Nasuprot duboko ukorenjenim tradicijskim odevnim oblicima i u enskom i u mukom toplom odevnom sloju, od druge polovine 19. veka, po uzoru na ensku gradsku modu, ulazi u upotrebu dugaka suknja, vizuelno prilagoena odevnoj varijanti svake oblasti. Posebno se istie zvonoliko oblikovana umadijska suknja sa vertikalno i horizontalno ukomponovanim prugama u polihromiji finih tonova, koja je - slino kao usvojeni predloci srbijanske vojnike uniforme u mukoj odei - postala ne samo obeleje novijeg odevnog sloja u prvoj polovini 20. veka, ve i sinonim i reprezent srpske etnike odee u irem kulturnom i nacionalnom smislu.Etnika odea u ravniarskim predelima u Vojvodini, za razliku od kompozitnog odevnog sadraja u junom prelaznom pojasu, pripada kulturi izrazitih panonskih odlika.U enskoj odei, u ijem je ranijem odevnom sloju dominirala dugaka nabrana koulja, ve od poetka 19. veka, pod uticajem evropske odee, javlja se dvodelna platnena odea - kratka koulja i suknja koji se kroje od vie pola platna. Kratka koulja, sa povremenim modnim transformacijama u krojnim detaljima, za sveane prilike ila se od pamunog prozranog platna i ukraavala, naroito rukavi bogate irine, belim ili zlatnim utkanim i izvezenim ornamentima, esto i sa ipkastim umecima. Donji deo platnene odee je suknja, velike irine, sa svetlim vezom i belim ipkanim dekorom - noena u vie slojeva. Platnenu odevnu siluetu izraenog struka upotpunjuje vunena pregaa geometrijske ornamentike, ili kecelja od somota, atlasa, svile, esto sa reljefnim zlatovezom (cvee, lozice) kakav se javlja i na prsluku. Uz zlatni ili srebrni vez prikladno su delovale ogrlice, nanizane od zlatnog ili srebrnog novca, staklenih zrna i perli.

Za pokrivanje glave sa spletenom kosom u pletenice obavijene u venac oko glave ili pozadi u punu, najire rasprostranjenje imale su: staroslovenskog porekla kona (podloak sa pekirom), marame preoblikovane u kape ija se kalota polagala na punu, a donji kraj padao niz vrat i lea, sa istaknutim zlatovezenim ukrasom, koji se u najraskonijem cvetnom uzorku baroknog izraza nalazi na zlatari (enska kapa prekrivena zlatovezom) sa dva dugaka prevesa niz lea. U svakodnevnim prilikama nosila se marama, a kod nevesta raskono oblikovani cvetni venci, kape i krune.Muku platnenu odeu sainjavaju koulja i gae, s panonskim nainom oblaenja - koulja se uvek nosila preko gaa, u veini sredina sa opasanim tkanim pojasom. I koulja, i gae velike su irine, postignute slaganjem vie pola platna. Kao i na enskim kouljama, ukraavanje je bilo izrazito. Meu biljnim ornamentima na mukim kouljama isticao se, kao simbol plodnosti, motiv zrelog itnog klasja. Letnju odeu upotpunjavao je prsluk od ohe, svile, brokata, esto sa srebrnim ovalnim dugmadima.

U zimskom periodu, osim belog suknenog gunja i akira, noenih u paru, crnog velikog gunja, este su bile bele kabanice sa etvrtastim okovratnikom koji se mogao sloiti u kapuljau. Neke su imale zaivene kratke rukave koji su sluili kao vrsta depova za dranje raznih sitnih predmeta, potrebnih na putu ili u obanskom radu.Tipinu muku i ensku odeu panonskog podneblja predstavljaju krzneni kousi od jagnjee i ovije koe. I kod suknenih i kod krznenih predmeta ukraavanje je bilo raznovrsno i ivopisno. Razgranati biljni motivi raeni su raznobojnim vunenim vezom sa aplikacijama komadia ohe po suknu, osnosno konih cvetnih iseaka po koi.

Za pokrivanje glave karakteristini su kupasta crna ubara od jagnjeeg krzna, eir od crne pustine, u letnjem periodu od slame i u junom pograninom pojasu iroko rasporstranjena vojnika kapa ajkaa. U obui starijeg sloja korieni su komadi vunenih tkanina za uvijanje nogu, zatim vunene i pamune arape, iroki opanci, izvanredne izrade opanci sa sitnim prepletima, izme, cipele i za rad oko kue drvene klompe.Znaajno je istai da suknenu odeu - koja, zajedno sa haljecma od fabrikih tkanina u pograninom junom pojasu zadrava zadugo tradicionalna obeleja - ve od kraja 19. veka u Vojvodini potiskuje tofano odelo, oblikovano po ugledu na gradsko evropsko odelo, uz neretku primenu vezenog ukrasa. Slino je bilo i u enskoj odei gde se tofane, pamune i svilene dvodelne haljine (prsluk ili bluza sa dugakom suknjom) nose u kombinaciji sa kratkom kouljom i zlatnim kapama tradicionalnih obeleja. I etnike odee manjinskih nacionalnih zajednica - isto kao i odea veinskog srpskog stanovnitva - sadre osnovne panonske odlike, s tim to se u njihovoj sadrajnoj i vizuelnoj sveukupnosti ispoljavaju i odevne specifinosti odee matinih susednih i bliih zemalja.Sve raznovrsne etnike odee u Srbiji, koje su se razvijale u razliitim, unekoliko i slinim uslovima kulturno-geografskih zona, sa dugovremenskim oslanjanjem na naslee i tradicionalne vrednosti sa uvaavanjem uslovnosti vremena u kome su stvarane i noene, u hodu razvoja drutva u celini, pretpee proces postepenog nestajanja iz svakodnevnog ivota. Taj proces promena, prouzrokovan razvojem novih ekonomskih i socijalnih uslova, irenjem saobraajnih i trgovinskih veza, bliim odnosima izmeu gradskih i seoskih sredina, nastupio je ve od kraja 19. veka, sve vie posle Prvog i naroito Drugog svetskog rata, otkada tradicionalni stil odevanja ustupa mesto gradskoj evropskoj modi. Na taj nain je etnika odea ve u drugoj polovini 20. veka postala kulturnoistorijska vrednost, s tim to se povremeno koristi u odreenim sveanim prilikama.

Izvor: Narodna kultura Srba u XIX i XX veku, Vodi kroz stalnu postavku, Etnografski muzej, Beograd, 2003.Iz teksta:Jasna Bjeladinovi-Jergi, Srpska tradicionalna odea