Forenzicka entomologija_skripta

Petrović Anđeljko

2012.

Forenzička entomologija radna skripta

Forenzička entomologija – radna skrpita Anđeljko Petrović

1

Uvod

Forenzička entomologija je grana primenjene entomologije. To je multidisciplinarni

pristup upotrebe entomologije u rešavanju raznovrsnih problema koji se javljaju tokom

kriminalističkog istraživanja. Sa obzirom na vrstu krivičnog dela u kome se primenjuje

forenzička entomologija je podeljena na specijalizovane discipline: 1) urbana entomologija, 2)

entomologija uskladištenih proizvoda i 3) medicinsko-pravna entomologija.

Urbana entomologija se bavi insektima i drugim zglavkarima koji “štetno“ deluju na

veštačke tvorevine životne sredine ljudi kao što su zgrade, kuće i sl. Najznačajnija grupa

insekata za urbanu entomologiju su termiti (Isoptera) koji u nekim slučajevima mogu dovesti

do potpunog uništenja objekata. Ovaj problem je naročito rasprostranjen na

Severnoameričkom kontinentu. Druga značajna grupa su sinantropne vrste bubašvaba

(Blattodea) koje interaguju sa ljudima na svim naseljenim kontinentima. Najezde ovih

insekata i štete koje pričinjavaju mogu biti uzrok sudskih sporova gde je onda neophodno

veštačenje forenzičke entomologije.

Entomologija uskladištenih proizvoda izučava insekte koji “zagađuju” različite vrste

uskladištenih prehrambenih proizvoda i kao takvi mogu biti uzrok sudskih sporova. Osnovni

zadatak ove grane forenzičke entomologije je utvrđivanje mesta i vremena infestacije

proizvoda od strane insekata.

Medicinsko-pravna entomologija, najšire gledano, je zasnovana na procesu kruženja

materije u prirodi tj. na biogeohemijskim ciklusima, jer prirodni ekološki ciklusi razlaganja

biljnog i životinjskog materijala veoma često uključuju insekte. Medicinsko-pravna

entomologija za predmet svojih istraživanja ima insekte koji se hrane mrtvim životinjama

(među kojima su i ljudi) ili se razvijaju na njima. Ova grana forenzičke entomologije se

koristi u rasvetljavanju najrazličitijih krivičnih dela kao što su: ubistva upotrebom insekata ili

drugih zglavkara (pauci, škorpije), slučajevi iznenadne smrti (npr. usled anafilaktičkog šoka

nakon ujeda insekta), slučajevi nekih saobraćajnih nezgoda koje su se desile bez nekog

očiglednog razloga (na primer, udes usled izbezumljenih pokušaja da se izbegne

osa unutar automobila). Međutim, u najvećem broju slučajeva medicinsko-pravna

entomologija se koristi u svrhu procene vremena proteklog od smrti do pronalaska tela

(postmortem interval - PMI) i nešto ređe, za procenu mesta izvršenja krivičnog dela.

Sve tri oblasti forenzičke entomologije su veoma široke i mi ćemo se dalje baviti samo

medicinsko-pravnom entomologijom koje se često sinonimizira sa forenzičkom

entomologijom.


2

Istorijat forenzičke entomologije

Prvi pisani trag o upotrebi insekata u rešavanju krivičnih dela potiče iz Kine iz

13.veka. Song Ci (Sung T’zu) koji je bio pravnik i kriminalistički istražitelj je napisao knjigu

pod nazivom His Yuan Chi Lu (Ispravlje nepravde ili Prikupljeni slučajevi ispravljenih

nepravdi; eng. Washing Away of Wrongs). Ova knjiga je predstavljala priručnik za druge

kriminalističke istražitelje tog vremena. Pored detaljnih opisa kako sistematski pregledati

ljudsko telo u slučaju sumnjive smrti i kako razlikovati zadavljenja i utopljenja pisac navodi i

prvi slučaj ubistva koje je rasvetlio upotrebom entomologije. U jednom kineskom selu

pronađeno je mrtvo telo muškarca koji je ubijen srpom. Song Ci je naredio da svi seljani

donesu svoje srpove na jedno mesto. Nakon nekog vremena muve su počele da se skupljaju

samo na jednom srpu privučene ostacima krvi i tkiva. Suočen sa ovim dokazima ubica je

priznao krivično delo. Osim ovog slučaja u priručniku je opisan i ubrzan razvoj larvi muva na

leševima tokom tople sezone kao i mogućnost njihove upotrebe u prepoznavanju rana nastalih

nakon smrti. Kako je Kina bila zatvorena država ostatak sveta je ostao uskraćen za ovo

saznanje (kao i za mnoga druga).Upotreba forenzičke entomologije u zapadnim zemljama

(Evropa i Amerika) je zabeležena tek sredinom 19.veka. Razvoj forenzičke entomologije kao

nauke bio je moguć tek nakon što je Frančesco Redi (1626-1697) 1668.godine opovrgao

teoriju spontanog stvaranja žive materije iz nežive i nakon što je Karl Line (1707-1778) uveo

sistem binomijalne nomenklature.

Temelje forenzičke entomologije u Evropi postavio je Marcel Bergeret (1814–1893)

(poznat i kao Bergeret d’Arbois). On je 1850. godine radio kao patolog na slučaju smrti bebe

pronađene prilikom renoviranja jedne kuće u okolini Pariza. Ispitivanjem insekatske faune na

mumificiranom telu, on je (najverovatnije pogrešno) zaključio da je beba mrtva oko dve

godine čime je skinuo sumnju sa tadašnjih stanara kuće (koji su u kući živeli kraće od dve

godine) i usmerio policijsku istragu na prethodne stanare koji su kasnije uhapšeni i osuđeni.

Prvu sistematsku studiju iz forenzičke entomologije izveo je nemački lekar Herman Reinhard

(1816-1892). 1882. godine. objavio je delo pod imenom Prilozi za faunu grobova (Beiträge

zur Gräberfauna). Radeći kao lekar na masovnim ekshumacijama sakupio je veliki broj muva

iz familije Phoridae kao i veliki broj tvrdokrilaca i dokazao da se razvoj velikog broja insekata

može dovestii u vezu sa mrtvim telima. Njegov rad je dugo godina korišćen kao osnova

drugim entomološkim istraživanjima.

Danas se začetnikom savremene forenzičke entomologije smatra francuski vojni

veterinar Jean Pierre Mégnin (1828-1905). On je opisao 8 faza raspadanja ljudskog tela sa

sukcesijom insekata koji kolonizuju telo nakon smrti. Svoje nalaze je objavio u dve knjige

koje se smatraju jednim od najbitnijih dela forenzičke entomologije: Fauna grobova 1887.

( Faune des Tombeaux) i Fauna leševa 1894 (La Faune des Cadavres).

Ove knjige su poslužile kao podsticaj daljim istraživanjima forenzičke entomologije pre svega

u Kanadi i Americi. Krajem 19. i početkom 20. veka nemački lekari Klingelhöffer i Maschka

i lekar sudske medicine S. von Horoszkiewicz iz Krakova su pokazali da mravi, bubašvabe i

slatkovodni beskičmenjaci mogu naneti postmortem povrede koje liče na tragove

zlostavljanja.


3

Ove i mnoge druge studije postavile su temelje za kasnija faunistička i ekološka

istraživanja zglavkara važnih za forenziku, i za razvoj moderne forenzičke entomologije. Od

1990-tih, forenzička entomologija se uči i praktikuje u mnogim zemljama na svim

kontinentima, a međunarodne prakse za studente se redovno održavaju od 2002. godine.

Znaci smrti i lešne promene

"Svi smo mi mrtvi, samo se redom sahranjujemo."

Ivo Andrić (1892 – 1975)

"Prema smrti treba biti potpuno ravnodušan, jer

dok postojimo mi, nema smrti, a kad dođe smrt,

tada više nema nas."

Epikur (341—270. pne)

Kada kažemo forenzička entomologija u preko 95% slučajeva se misli na medicinsko-

pravnu entomologiju, a u preko 95% slučajeva medicinsko-pravna entomologija se na ovaj ili

onaj način bavi sa smrti.

Smrt je, po opštoj definiciji, ireverzibilni gubitak svojstava žive materije, tj. prekid

bioloških funkcija koje definišu živi organizam. Nauka koja se bavi istraživanjem smrti se

naziva tanatologija. U okviru tanatologije definicija smrti i kriterijumi za njeno utvrđivanje

dugo su bili predmet stručnih i naučnih rasprava (naročito posle pojave transplantacije organa

i tkiva sa leševa). Zavisno od nivoa na kome posmatramo smrt ona može biti somatska i

ćelijska. Somatska smrt se definiše kao prestanak cirkulacije i respiracije usled čega dolazi

do gubitka koordinirajuće funkcije organizma, nakon čega dolazi do pojave ranih, a potom i

kasnih znakova smrti. Ćelijska smrt (molekularna, biološka) je prestanak metabolizma u

tkivima i ćelijama usled čega počinje autoliza, a zatim dolazi do razvoja postmortalnih

promena. Prava smrt je kada su ćelijskom smrti zahvaćene sve ćelije i tkiva.

Nakon smrti, telo prolazi kroz dramatične promene u fizičkom i hemijskom sastavu.

Ove promene mogu biti dobar pokazatelj vremena smrti, a takođe utiču i na stepen

atraktivnosti leša za detritivorne organizme. Forenzička entomologija se zbog toga oslanja na

znake smrti i lešne promene pa ih je neophodno poznavati.

Znaci smrti (signa mortis)

Znaci smrti su telesne promene i znaci na osnovu kojih se utvrđuje stanje umrlosti.

Znaci smrti se mogu podeliti u tri grupe:

1. Nesigurni znaci smrti

2. Verovatni znaci smrti

3. Sigurni znaci smrti


4

1. Nesigurni znaci smrti su znaci somatske smrti tj. promene koje nastaju u trenutku

umiranja ili u narednih nekoliko minuta. U nesigurne znake smrti spadaju sledeće

promene:

a) Besvesno stanje – usled kortikalne ishemije dolazi do prekida funkcija mozga

nekoliko sekundi posle prestanka cirkulacije i respiracije.

b) Prestanak disanja – za vreme agonije disanje je nepravilno, sa periodima apneje, koji

u agoniji (skup svih pojava koje prethode smrti) retko traju duže od 30 sekundi.

c) Prestanak srčanog rada i cirkulacije - otkucaji srca mogu trajati još nekoliko minuta

nakon prestanka respiracije.

d) Gubitak motiliteta (pokretljivost), senzibiliteta (osećajnost) i refleksne aktivnosti

– nema reakcije na bolne nadražaje, gube se refleks zenice na svetlost i kornealni

refleks (zatvaranje očnih kapaka pri dodiru rožnjače).

e) Primarna mrtvačka mlitavost – dolazi do mlitavosti mišića zbog gubitka normalnog

tonusa. Kako se primarna mrvačka mlitavost manifestuje na svim mišićima dolazi i do

relaksacije sfinktera.

f) Promene na očima – 1) kao posledica neutralnog položaja relaksiranih mišića dužice,

zenice zauzimaju središnju poziciju; 2) dolazi do pada pritiska u očnoj jabučici (već

posle nekoliko minuta može se uočiti početno razmekšanje očne jabučice); 3) pri

otvorenim očnim kapcima usled isparavanja tečnosti dolazi do zamućenja rožnjače

(može se javiti nakon samo 10 minuta od trenutka smrti); 4) zamućenje rožnjače je

praćeno daljim promenama, jer delovi beonjače brzo isparavaju i sasušuju se usled

čega dolazi do stvaranje crnih mrlja “tache noir” (providi se pigment mrežnjače).

2. Verovatni znaci smrti nastaju u prvih nekoliko časova nakon smrti. Nazivaju se

verovatni jer se neki od njih mogu javiti još za života osobe ukoliko umire u agoniji koja

dugo traje. Ovi znaci se mogu koristiti za odrđivanje vremena smrti. U verovatne znake

smrti spadaju:

a) Mrtvačko bledilo (pallor mortis) je bledilo koje se javlja kod prirodno bleđih ljudi

izuzetno brzo posle smrti (15-20 min.). Nastaje usled prestanka kapilarne cirkulacije

kroz telo pri čemu pod uticajem gravitacije krv odlazi u delove tela najbliže zemlji,

stvarajući livores mortis. Pošto nastaje izuzetno brzo nakon smrti uglavnom se ne

može korisititi za određivanje vremena smrti, osim u slučajevima kada se telo pronađe

veoma brzo nakon smrti gde se na osnovu ove promene može ustanoviti da li je smrt

nastupila pre manje ili više od 30 min.

b) Mrtvačke mrlje (livores mortis) nastaju usled prestanka cirkulacije pri čemu pod

dejstvom sile zemljine teže dolazi do sleganja krvi u krvne sudove najnižih delova

tela. Ovo skladištenje krvi u donje delove tela dovodi do pojave sivo-ljubičastih ili

ljubičasto-crvenih diskoloracija kože. Mrlje se ne javljaju na delovima tela koji su u

kontaktu sa podlogom ili nekim drugim predmetom, jer su u tim delovima tela kapilari

pod pritiskom. Javljaju se 20-30 minuta nakon smrti a postaju jasno izražene nakon 60

minuta. Nakon 2 sata počinju da se međusobno slivaju, a maksimalno su izražene 6-24


5

časa nakon smrti. U forenzici se koriste za utvrđivanje vremena smrti, kao i za

saznanje da li je telo bilo pomerano od nastupanja smrti. Ukoliko su mrtvačke mrlje

veoma dobro izražene radi se o naprasnoj smrti ili o smrti usled asfiksije, a ukoliko su

slabo izražene ili potpuno nedostaju onda se verovatno radi o smrti usled iskrvarenja

(pri čemu krvarenje može biti i unutrašnje).

c) Mrtvačka ukočenost (rigor mortis) je u osnovi hemijska promena koja rezultuje u

ukočenosti telesnih mišića usled promena u miofibrilima mišićnog tkiva. Kao što je

ranije napomenuto neposredno nakon smrti nastupa mrvačka mlitavost. U tom periodu

dolazi do defosforilacije ATP u ADP kao i do stvaranja mlečne kiseline koja snižava

ćeliski pH. Usled manjka ATP-a u ćelijama i niskog pH dolazi do „zaključavanja“

mostova između aktina i miozina u miofibrilima i do grčenja mišića. Rigor mortis se u

skeletnim mišićima pojavljuje 2 do 3 časa nakon smrti. Nakon 6 do 12 časova zahvata

sve mišiće a iščezava posle 36 - 84 časa. Početak i trajanje mrtvačke ukočenosti je

regulisano sa dva primarna faktora: temperatura i metaboličko stanje tela. Niže

temperature okoline ubrzavaju početak ukočenosti i produžavaju njegovo trajanje, dok

više temperature imaju suprotan efekat. Ako je osoba neposredno pre smrti vršila neke

fizičke aktivnosti rigor mortis će se javiti ranije.

d) Mrtvačka hladnoća (algor mortis) je direktna posledica drugog principa

termodinamike (toplota nikada ne prelazi spontano sa tela koje ima nižu temperaturu

na telo koje ima višu temperaturu). Nakon smrti prestaje rad mehanizama za

održavanje telesne temperature i ona teži da se izjednači sa temperaturom okoline. U

najvećem broju slučajeva to podrazumeva hlađenje tela do dostizanja spoljašnje

temperature. Prvi znaci hlađenja tela se pojavljuju 1-2 časa nakon smrti. Sam proces

hlađenja obično traje 18-20 časova, ali može bitno varirati u zavisnosti od spoljašnje

temperature. Telesna temepratura se koristi kao dobar parametar u proceni vremena

smrti u prvih 18 sati nakon smrti. Za izračunavanje postmortem intervala najčešće se

koristi Glaisterova jednačina koja pokazuje estimaciju broja sati koji su protekli od

trenutka nastupanja smrti, kao linearnu funkciju rektalne temperature:

(36,9 °C - [rektalna temperatura leša]) × 1,2

I pored postojanja ovako egzaktne jednačine treba biti veoma obazriv prilikom

procene posmortem intervala na osnovu temperature tela, jer postoje brojni faktori koji

utiču na brzinu hlađenja tela. Neki od tih faktora su: veličina osobe (manje osobe se

brže hlade), garderoba, direktna izloženost suncu i slično.

3. Sigurni znaci smrti nastaju više sati, dana, nedelja pa i meseci nakon smrti i nazivaju se

i lešne promene. Ove promene su destruktivne promene na lešu:

a) Truljenje (putrefactio) je najčešća postmortalna promena i prethodi joj autoliza tkiva.

Autoliza nastaje kao posledica promena u pH vrednosti tkiva pri čemu ona prelaze iz

bazne, preko neutralne u kiselu pH vrednost. Ovakva promena pH vrednosti aktivira

enzime koji rastvaraju tkivo. Na autolizu se nadovezuju procesi truljenja koji se

odigravaju delovanjem niza mikroorganizama kako iz samog organizma tako i iz


6

spoljašnje sredine. Prvi znak truljenja je pojava prljavo zelenkaste prebojenosti kože

koja se naziva pseudomelanoza (javlja se prvo na trbuhu). Ova prebojenost je rezultat

hemijske reakcije gvožđa iz hemoglobina i sumpora iz vodonik-sulfida pri čemu

nastaje gvožđe-suflid koji je zelene boje. U kasnijim fazama truljenja dolazi do velike

destrukcije leša: dolazi do pojave truležne napetosti organa ili celog leša praćene

truležnim zadahom, otvaraju se rane na telu, kosa lako opada i sl.

b) Raspadanje (decomposio) se nastavlja na truljenje i počinje najčešće 4-6 meseci

nakon smrti. U tom periodu dolazi do pucanja telesne šupljine i izlaska gasova i

moguće je uočiti kosti. Brzina raspadanja i truljenja zavisi od većeg broja faktora

spoljašnje sredine (temperatura, vlažnost...), kao i od unutrašnjih faktora (uzrok smrti,

životno doba, telesni sklop...).

c) Mumifikacija je kasna lešna promena koja se javlja kod leševa koji su izloženi

strujanju suvog vazduha koji dovodi do isušivanja tela. Ovom promenom može biti

zahvaćeno celo telo ili samo neki njegovi delovi i u zavisnosti od uslova spoljačnje

sredine može se razviti za nekoliko nedelja ili nekoliko meseci.

d) Saponifikacija je hidroliza masti na soli masnih kiselina (sapune) i glicerol u baznoj

sredini. Kao lešna promena se javlja kod leševa koji se nalaze u vlažnoj sredini (u

vodi) bez ili sa malim prisustvom kiseonika. Da bi se saponifikacija celog tela završila

neophidno je nekoliko meseci. Forenzički značaj ove promene je u tome što oblik tela

dosta dugo ostaje nepromenjen što olakšava utvrđivaje uzroka smrti i identifikaciju.

e) Maceracija (gnjilenje) je kasna lešna promena na leševima koji se nalaze u tečnosti

(najčešće vodi) i odnosi se na izrazite promene u izgledu leša. Ove promene se najviše

ogledaju na koži. Naime, već nakon nekoliko sati koža postaje izbeljena i nabubrela,

naborana na vrhovima prstiju šaka i stopala. Nakon 2-3 dana takve promene zahvataju

celu površinu dlana, a nakon 6-7 dana i celu kožu šake. Prosečno nakon 2 nedelje

počinje odvajanje epidermisa od dermisa, a oko treće nedelje ceo epidermis šake,

zajedno sa noktima, se svlači kao rukavica (“mrtvačka rukavica”). Poseban oblik

gnjilenja se javlja intrauterino kod smrti ploda.


7

Odnosi insekata prema leševima

Svako stanište se karakteriše faunom insekata koja sadrži kako vrste (ili grupe vrsta)

koje su karakteristične za to (određeno) stanište tako i vrste koje imaju znatno šire

rasprostranjenje. Različite drupe insekata mogu u svom životnom ciklusu na različite načine

interagovati sa telom u raspadanju. Priroda ovih odnosa varira od taksona do taksona i značaj

tih pojedinih odnosa može biti veoma različit za forenzičku istragu. Takođe, i značaj jednog

tipa odnosa istih taksona može varirati zavisno od okolnosti. Svi insekti koji interaguju sa

lešom se mogu podeliti u pet grupa zavisno od tipa njihove interakcije.

Nekrofagne vrste

Nekrofagne vrste se hrane direktno mrtvim telom. U ovu grupu spadaju vrste koje su

najznačajnije za procenu minimalnog perioda insekatske aktivnosti u rani fazama raspadanja

leševa (do dve nedelje od smrti). Vrste muva iz familija Calliphoridae i Sarcophagidae, kao i

tvrdokrilci iz familija Silphidae i Dermestidae su najznačajnije nekrofagne vrste.

Predatori i parazitoidi nekrofagnih vrsta

Iako veoma specifična mikrostaništa, leševi nisu lišeni ekoloških odnosa, tako da

drugu najznačajniju grupu insekata koji su u vezi sa telima u raspadanju čine predatori i

parazitoidi nekrofagnih vrsta. U grupu predatora spadaju vrste tvrdokrilaca iz familija:

Silphidae, Staphylinidae i Histeridae, kao i muva iz familija Calliphoridae, Muscidae i

Stratiomyidae. Od parazitoida sreću se vrste Hymenoptera iz familija Ichneumonidae i

Pteromalidae. Kod nekih vrsta muva sreće se i pojava da se u početku hrane nekrofagno da bi

u kasnijim larvalnim stupnjevima prešle na predatorski način ishrane. Takav je slučaj sa

vrstama Chrysomya rufifacies (fam. Calliphoridae ) i Hydrotaea aenescens (fam. Muscidae).

Omnivorne vrste

U ovu grupu spadaju vrste koje se hrane kako samim lešom tako i nekrofagnim

vrstama insekata. Ove vrste ne utiču značajno na brzinu raspadanja leša kada se nalaze u

populacijama niske brojnosti, međutim populacije visoke brojnosti mogu usporiti ovaj proces

jer mogu u značajnoj meri smanjiti brojnost populacija nekrofagnih vrsta.

Adventivne vrste

Adventivne vrste koriste leš kao proširenje svog normalnog staništa. U ovu grupu

spadaju vrste iz reda Colembola kao i grupe zglavkara kao što su pauci, stonoge, mokrice i sl.

Slučajne vrste

Slučajne vrste i nisu jedna od ovih grupa u pravom smislu te reči, jer nemaju pravi

odnos sa telom u raspadanju. U ovu grupu spadaju one vrste koje slučajno dospeju na leš.

Međutim, i ove vrste mogu imati velikog udela u kriminalističkim istragama u smislu

utvrđivanja da li je telo pomerano sa prvobitnog mesta zločina. Tako, na primer, ukoliko se na

telu pronađe neki insekt koji ne pripada staništu na kome je pronađen leš može se posumnjati

u pomernje tela, a takođe se telo može dovesti u vezu sa mestom gde je zločin izvršen.


8

Faze raspadanja leševa i njihova veza sa aktivnošću insekata

Proces raspadanja leševa je kontinuiran, tako da faze raspadanja koje se karakterišu

određenim fizičkim karakteristikama i prepoznatljivim zajednicama insekata u prirodi realno

ne postoje. Ali kako ljudi po svojoj prirodi imaju potrebu da sistematizuju i uprošćavaju stvari

u skoro svim dosadašnjim studijama ovaj proces je deljen na faze. Podela jednog

kontinuiranog procesa na faze ima mnoge prednosti. Na prvom mestu korišćenje faza

olakšava komunikaciju osoba koje se bave ovom problematikom (jednostavnije pisanje

izveštaja, radova, knjiga) i postaje razumljivije i prijemčljivije laicima. Zavisno od autora

proces raspadanja je najčešće podeljen na pet ili šest faza. Tih pet faza su: 1) Faza svežeg tela,

2) Faza naduvenosti, 3) Faza raspada, 4) Faza post raspada, 5) Faza skeletonizacije. Neki

autori fazu raspada dele na 2 dve faze: faza aktivnog raspada i faza uznapredovalog raspada.

Međutim, ovakva podela se zasniva na subjektivonoj proceni o tome kada telo pređe iz jedne

u drugu fazu, tako da je ispravnije tretirati ih kao jednu.

1) Faza svežeg tela

Ova faza započinje trenutkom smrti i traje do pojave prvih vidljivih znakova

naduvenosti. Telo u ovoj fazi može biti bez ikakvih fizičkih promena (na samom početku) ali

takođe se mogu zapaziti i neke od ranih postmortalnih promena kao što su: crne mrlje (tache

noir) na očima, mrtvačke mrlje, pseudomelanoza i slično. Prvi insekti koji kolonizuju leš su u

najvećem broju slučajeva muve iz familija Calliphoridae i Sarcophagidae koje se mogu

pojaviti u roku od 10 minuta nakon smrti. Ove muve započinju kolonizaciju preko prirodnih

otvora tela (nosni otvori, usta, uši, oči, anus i genitalni otvori) i eventualnih rana na telu. Na

mrtvo telo obično prvo sleću ženke koje odmah započinju potragu za dobrim mestom za

ovipoziciju ili larvipoziciju. Kao ulazno mesto u telo najčešće koriste prirodne otvore na

glavi, jer su anus i genitalni otvori obično nedostupni. Korišćenja rana na telu je zavisi od

toga kada su one nastale. Utvrđeno je da su rane nastale pre smrti privlačnije od rana nastalih

nakon smrti. Nezavisno od otvora ženke ulaze veoma duboko unutar tela gde polažu jaja (ili

larve). Tokom trajanja ove faze iz jaja se izležu larve i počinju da se hrane u unutrašnjosti

tela. Ova inicijalna aktivnost larvi često može proći potpuno nezapaženo, jer spolja gledano

obično ne postoje nikakvi pokazatelji da su muve već kolonizovale telo. U Evropi vrste koje

obično prve nasele leš su: Calliphora vicina, Calliphora vomitoria i Lucilia caesar.

2) Faza naduvenosti

Tokom ove faze započinje proces truljenja. Kao proizvod metaboličke aktivnosti

truležnih bakterija dolazi do stvaranja gasova što se prvo manifestuje naduvenošću abdomena.

Prvi znaci naduvenosti abdomena se uzimaju kao početak faze naduvenosti. Kako se truljenje

nastavlja tako celo telo postaje naduveno (kao balon). Udruženom aktivnošću truležnih

mikroorganizama i larvi muva dolazi do značajnog porasta temperature leša (ponekad

temperatura može preći i 50oC), čime on postaje stanište koje je potpuno nezavisno od mesta

na kome se nalazi. U ovoj fazi leš postaje veoma privlačan adultnim muvama familije

Calliphoridae, koje su najverovatnije privučene mirisima koji postaju sve intenzivniji. Spolja


9

na lešu se uočavaju larve muva u velikim populacijama naročito oko mesta primarne

kolonizacije (prirodni otvori tela ili rane), međutim njihov broj je znatno veći u unutrašnjosti

leša. Jaja i larve muva u ovako velikom broju mogu privući neke vrste predatorekih

kratkokrilaca (Coleoptera, Staphylinidae). Osim promena u fauni samog leša dolazi i do

promene u fauni okoline leša. Usled velikog pritiska gasova dolazi do curenja telesnih

tečnosti kroz prirodne otvore. Kako su te tečnosti bazne reakcije dolazi i do alkalinizacije

zemljišta ispod leša i prirodna fauna napušta područje ispod i u neposrednoj okolini leša, a

zamenjuje je fauna koja je u bližoj vezi sa telom u raspadanju.

3) Faza raspada

Ova faza započinje pucanjem kože što omogućava izlazak gasova što dalje dovodi do

„ispumpavanja“ tela. Početni deo ove faze se karakteriše izuzetno jakim mirisima. Što se

insekata tiče, glavna odlika ove faze je izuzetno veliki broj larvi (stvaraju velike „mase“)

dvokrilaca. Osim truljenja u ovoj fazi dolazi i do fermentacije čiji su produkti privlačni nekim

drugim grupama kao što su tvrdokrilci familija Histeridae (Saprinus semistriatus, S.

planiusculus, S. rotundatus), Silphidae (Nicrophorus humator), adulti familije Dermestidae,

kao i muve familije Muscidae (Hydrotaea capensis, H. meteorica). U fazi raspada se

povećava i broj vrsta iz familije Staphylinidae. Do kraja ove faze larve dvokrilaca uklone

(pojedu) skoro svo meso sa leša, a vrste familija Calliphoridae i Sarcophagidae završavaju

svoj larvalni stadijum i ulutkavaju se u okolnom zemljištu.

4) Faza post raspada

Telo u fazi post raspada se odlikuje time da se sastoji samo od kostiju, kože i

hrskavice. Ukoliko postoje još neki delovi drugih tkiva oni su najčešće potpuno sasušeni.

Familije muva koje su bile dominantna karakteristika svih prethodnih faza (Calliphoridae i

Sarcophagidae) se više ne mogu pronaći na lešu. Zavisno od tipa staništa na kome se leš

nalazi njih smenjuju različite grupe insekata. Tako u suvim i srednje vlažnim staništima

dominantna karakteristika ove faze postaju tvrdokrilci iz familije Dermestidae. U ovoj fazi se

sreću i adulti i larve ove familije. Dermestidae se hrane hrskavicom i sasušenim tkivom tako

da nakon njihove aktivnosti ostanu samo potpuno čiste kosti. Zbog ove njihove osobine

koriste se prilikom preparacije skaleta raznih životinja. Sa druge strane, vlažna staništa (kao

što su močvare, tropske kišne šume i sl.) ne odgovaraju razvoju vrsta iz familje Dermestidae i

njih zamenjuju različite familije muva zavisno od staništa. Najčešće su to vrste familije

Psychodidae. Nezavisno od tipa staništa jedna od glavnih karakteristika ove faze raspadanja je

povećanje diverziteta i brojnosti parazitoida i predatora kao i zemljišnih insekata.

5) Faza skeletonizacije

Faza skeletonizacije počinje onda kada ostanu samo kosti i kosa. Ne postoje grupe

insekata koje su vezane za ovu fazu raspadanja. U nekim slučajevima je moguće prisustvo

tvrdokrilaca iz familije Nitidulidae. U ranijim fazama skeletonizacije prisutne su neke vrste

zemljišne faune koje se mogu iskoristiti za procenu postmortem intervala. Takve su neke vrste

grinja i Collembola. Ne postoji tačka u kojoj se može reći da je faza skeletonizacije završena,

jer se neke promene u zemljišnoj fauni mogu detektovati i nekoliko meseci, pa i godina,

nakon što je telo potpuno razloženo.


10

Grupe insekata koje su značajne za kriminalističke istrage

Opšte je poznato da svaka vrsta zauzima jedinstvenu ekološku nišu kako bi uopšte

opstala u nekom ekosistemu. Iako se, na prvi pogled, čini da svi insekti (a i zglavkari uopšte)

koji nastanjuju leševe (kako ljudske tako i životinjske) koriste iste resurse, svaka vrsta opstaje

isključivo zahvaljujući svojoj ekološkoj niši u okviru koje ostvaruje neku prednost u odnosu

na sve druge vrste. Stoga je pravilna identifikacija vrsta od ključnog značaja za forenzičku

entomologiju. Ispravna identifikacija omogućava primenu odgovarajućih podataka razvojne

biologije, ekologije i geografije date vrste na rasvetljavanje nekog krivičnog dela. Greške u

identifikaciji vrsta mogu dovesti do različitih grešaka u proceni postmortem intervala što

može potpuno poremetiti kriminalističku istragu.

Najšire gledano, svaka vrsta insekata može biti od značaja za različite slučajeve u

fornezičkoj entomologiji, ali dva insekatska reda se izdvajaju po važnosti u slučajevima

medicinsko-pravne entomologije i to su: Diptera (dvokrilci) i Coleoptera (tvrdokrilci).

Diptera Sistematika dvokrilaca (po Fauna Europea): Regnum Animalia Subregnum Eumetazoa Phylum Arthropoda Subphylum Hexapoda Classis Insecta Ordo Diptera

Red Diptera je jedan od insekatskih redova sa najvećim brojem vrsta. Do danas je

opisano blizu 100000 vrsta mada se procenjuje da ih ima znatno više. Dvokrilce osim

brojnosti odlikuje i velika raznovrsnost, tako da u ovaj red ubrajamo mnoge poznate insekte,

kao što su obične muve, muve lebdilice, voćne mušice, komarce, obade. Većina dvokrilaca se

hrani polenom i nektarom ili organskim otpadom biljnog ili životinjskog porekla. Takođe,

veliki broj dvokrilaca su predatori drugih insekata ili ektoparazitske vrste, koje se hrane krvlju

toplokrvnih životinja. Mnogi dvokrilci su vektori zaraznih bolesti, među kojima su

najznačajnije malarija, bolest spavanja i različite vrste groznica (Denga groznica, žuta

groznica...). Najuočljivija morfološka odlika dvokrilaca je razvijenost samo prvog para krila

koja su membranozna; drugi par krila je redukovan i transformisan u haltere, čija je uloga u

održavanju ravnoteže prilikom leta; neke parazitske vrste nemaju razvijena krila

(Melophagus, Braula). Dvokrilci imaju snažno razvijenu krilnu muskulaturu, kao i veliki broj

vazdušnih kesa u grudima, što im omogućuje izuzetne letačke sposobnosti. Usni aparat je

prilagođen za lizanje i usisavanje kod saprofitskih formi ili za bodenje i sisanje kod vrsta koje


11

se hrane krvlju. Najveći deo glave zauzimaju krupne složene oči. Antene su veoma varijabilne

dužine i izgleda (čekinjaste, končaste, peraste) i imaju veliki taksonomski značaj. Protoraks i

metatoraks su uzani i srasli za dobro razvijeni mezotoraks na kome se nalaze krila. Broj

vidljivih segmenata na trbuhu se kreće od 10, kod nekih primitivnijih formi (Tipulidae), pa

svega do 4 ili 5, kod progresivnijih grupa (Muscidae). Razviće je holometabolno. Larve su

apodne i često sa redukovanom glavom; retko koji insekatski red se odlikuje tako velikom

raznovrsnošću larvalnih staništa; larve su im saprofitne, parazitske, fitofagne i fungivorne, a

takođe veliki broj vrsta ima akvatične larvalne stadijume; lutke su slobodne ili skrivene u

puparijumu (pupa coarctata).

Postoje različite klasifikacije dvokrilaca, a jedna od najčešćih je podela na tri podreda:

Nematocera, Brachycera i Cyclorrhapha, mada se prema Fauna Europea dele na dva podreda:

Nematocera i Brachycera pri čemu se u okviru Brachycera nalaze i Cyclorrhapha.

Podred Nematocera se odlikuje relativno vitkim telom, antenama koje imaju 6 ili više

segmenata i čija dužina obično prevazilazi dužinu glave i grudi i krilima sa kompleksnom

krilnom nervaturom. U ovaj red ubrajamo komarce, papataće, muve galice i sl. Unutar ovog

podreda je veoma malo vrsta koje su značajne za forenziku i one su svrstane u familiju

Trichoceridae i retko Psychodidae.

Vrste podreda Brachycera se odlikuju kraćim antenama (dužina retko prevazilazi

grudi) koje su najčešće izgrađene od tri segmenta. Najpoznatije familije ovog podreda su

Tabanidae (obadi), Bombyliidae (muve lebdilice) i Asilidae (adulti i larve su predatori).

Podred Cyclorrhapha - antene su kratke, trosegmentisane i sa čekinjom (arista) dorzalno.

Lutke su skrivene u puparijumu (pupa coarctata), a izletni otvor na puparijumu adult izgriza

kružno pomoću mandibula, po čemu su i dobile ime. U ovaj podred su klasifikovane neke od

familija od izuzetnog značaja u forenzici: Calliphoridae, Muscidae, Sarcophagidae.

Po klasifikacijama u kojima se red Diptera deli na dva podreda (Nematocera i Brachycera)

podred Brachycera je podeljen na 3 infra reda: Tabanomorpha, Asilomorpha i Muscomorpha.

Tabanomorpha i Asilomorpha odgovaraju podredu Brachycera, dok Muscomorpha ustvari

predstavlja Cyclorrhapha. Muscomorpha se u literaturi često deli u dve netaksnomske grupe:

Muscomorpha Aschiza i Muscomorpha Schizophora. U grupu Aschiza spadaju familije

Syrphidae (osolike muve) i Phoridae (muve mrtvačkih sanduka) i karakterišu se

posedovanjem duge analne ćelije na krilima i time što nemaju ptilinum (struktura iznad

osnove antena koja služi za probijanje puparijuma nakon čega se povlači u unutrašnjost i od

nje ostaje samo ptilinalna sutura – frontalna sutura). Grupu Schizophora (pravih muva) čini 78

familija iz celog sveta čije se vrste karakterišu posedovanjem ptilinuma. Na osnovu toga da li

poseduju calypter familije unutar ove grupe su svrstane u Calyptrate i Acalyptrate. Calypter je

ime za lobuse koji se nalaze u samoj osnovi prednjih krila i prekrivaju haltere. Donji ili

proksimalni calypter se još naziva i squama ili tegula, dok se gornji ili distalni calypter naziva

i squamula. Familije sa forenzički najznačajnijim vrstama spadaju u grupu Calyptrate i to su:

Muscidae, Calliphoridae i Sarcophagidae.


12

Morfologija muva iz grupe Schizophora (Cyclorrhapha)

Muve iz grupe Schizophora imaju generalni plan građe isti kao i svi ostali insekti.

Kako su dvokrilci veoma specifična grupa insekata njihova morfologija i anatomija se

odlikuju specifičnom terminologijom koja i pored svih pokušaja još uvek nije

standardizovana. Telo je podeljeno na glavu (caput), grudi (toraks) i trbuh (abdomen).

Glava

Glava muve je veoma dobro diferencirana i jasno odvojena od grudi kratkim

membranoznim vratom. Ono što ovu grupu insekata odvaja od ostalih je posedovanje

ptilinalne suture koje deli prednji deo glave na tri dela: lice i dve parafacialije. Karakteristika

po kome se ova grupa dvokrilaca može razlikovati od svih ostalih je prisustvo suture na

drugom antenalnom članku. Broj, raspored i izgled čekinja (hetotaksija) na glavi je, takođe,

veoma bitan taksonomski karakter i po njemu se vrste grupe Schizophora mogu razlikovati od

vrsta drugih grupa ali i između sebe (Slika 1).

Slika 1. Hetotaksija glave „pravih“ muva (levo – frontalno, desno – lateralno): gn) genalne; f orb) frontorbitalne; fr) interfrontalne; oc) ocelarne; pgn) postgenalne; po) postocelarne; poc) postokularne; pvt) paravertikalne; sp v) supravibrisalne; st v) subvibrisalne; vb) vibrise; vt e) spoljašnje vertikalne; vt i) unutrašnje vertikalne. (Autor ilustracije: Giancarlo Dessì) Grudi

Grudi Diptera su veoma dobro razvijene i usled posedovanja samo jednog para krila

značajno odstupaju od generalnizovanog izgleda grudi insekata. Kod njih dolazi do

uprošćavanja izgleda i morfoloških struktura na pro- i metatoraksu dok na mezotoraksu dolazi

do značajnog usložnjavanja morfoloških struktura. Protoraks je slabo razvijen i blisko

povezan sa mezotoraksom. Pronotum (tergit protoraksa) je longitudinalno podeljen na dva


13

sklerita: slabije razvijen antepronotum i dobro razvijen postpronotum koji poseduje dva

lateralna proširenja koje se nazivaju postpronotalni lobusi (humeralni kalusi). Pleure su

redukovane i suturama podeljene na proepisternum i proepimeron, dok je sternum obično

sastavljen od jednog sklerita ali može biti podeljen i na dva (presternum i bazisternum).

Mezotoraks je najbolje razvijen, morfološki najkompleksniji i taksonomski najbitiniji deo

grudi. Mezonotum (tergit mezotoraksa) je sastavljen iz četiri dela prescutum, scutum,

scutellum i postnotum. Preskutum je uglavnom redukovan. Skutum je transverzalnom

suturom podeljen na dva dela presuturalni i postsuturalni deo. Na lateralnom kraju

transverzalne suture se kod nekih grupa nalazi sklerit smešten između humeralnog kalusa i

spoja krila – notopleuron. Lateralni deo skutuma koji se nalazi u blizini spoja krila se

karakteriše ispupčenjima i grebenima čija je terminologija specifična za dvokrilce. Anteriorno

ispupčenje se naziva praealarni kalus, a posteriorno postalarni kalus dok se ivica između njih

naziva postalarni greben. Skutelum se nalazi neposredno iza skutuma i od njega je odvojen

skutoskutelarnom suturom. To je obično trouglast sklerit, mada oblik može varirati zavisno od

grupe. Postnotum se nalazi iza skuteluma, vidljiv je samo sa lateralne strane i sastavljen je iz

tri manja sklerita: medijalni – mediotergit (subscutellum) i dva lateralna – laterotergiti koji su

sastavljeni od dva dela ventralni katatergit i dorzalni anatergit. Mesopleura je kao i kod svih

insekata jednom suturom koja ide od kokse do zgloba krila podeljena na episternum

(anteriorno) i epimeron (posteriorno). Episternum je anapleuralnom suturom podeljen na

anepisternum (odlikuje se anepisternalnom fisurom na čijem kraju se nalazi mali sklerit -

basalare) i katepisternum. Epimeron je transepimeralnom suturom podeljen na anepimeron i

katepimeron. Na dorzalnoj ivici anepimerona se diferenciraju još dva sklerita: pleuralni krilni

nastavak i subalare. Ovim skleritima pleure pridodat je još jedan sklerit koji se formira od

dela kuka (coxa) i naziva se meron. Meron je slabo razvijen kod primitivnijih familija.

Mezosternum je slabo razvijen i od malog značaja za taksonomiju.


14

Slika 2. Grudi Schizophora (Cyclorrhapha) – dorzalno: 1) presuturalni deo skutuma; 2) postsuturalni deo skutuma; 3) scutellum; 4) postpronotum; 5) notopleuron; 6) prealarni callus; 7) supralarna površina; 8) postalarni callus; 9) transverzalna sutura; 10) scuto-scutellarna sutura; 11) anepisternum; 12: anepimeron; 13) laterotergit (postnotum); 14: mediotergit (postnotum). (Autor ilustracije: Giancarlo Dessì)

Slika 3. Grudi Schizophora (Cyclorrhapha) –lateralno: 1) presuturalni deo skutuma; 2) postsuturalni deo skutuma; 3) scutellum; 4) postpronotum; 5) notopleuron; 6) proepisternum; 7) proepimeron; 8) anepisternum; 9) katepisternum; 10) anepimeron; 11) katepimeron; 12) meron; 13) anatergite; 14) katatergite; 15) subscutellum; 16) metanotum; 17) prednji otvor traheja; 18) zadnji otvor traheja; 19) basalare; 20) pleuralni krilni nastavak; 21) subalare; 22) transversalna sutura; 23) scutoscutellarna sutura; 24) anapleuralna sutura; 25) pleuralna sutura; 26) transepimeralna sutura) 27) haltera; 28) procoxa; 29) mesocoxa; 30) metacoxa.

Metatoraks je redukovan i sastoji se od metanotum (zauzima poziciju između haltera),

metapleura (mogu biti podeljene na metaepisternum i metaepimeron) i veoma redukovanog

metasternita koji kod većine vrsta nije vidljiv spolja.

Hetotaksija toraksa je veoma komplikovana i koristi se kao veoma bitan taksonomski

karakter. Čekinje i sete su predstavljene na Slici 4.


15

Slika 4. Hetotaksija toraksa muva grupe Schizophora. (levo – dorzalno, desno – lateralno) 1) acrostichalne; 2) dorsocentralne; 3) intralarne; 4) supralarne; 5) postalarne; 6) humeralne; 7) posthumeralne; 8) notopleuralne; 9) prescutellarne; 10) discal scutellarne; 11) scutellarne (apikalne i subapikalne); 12) scutellarne (preapikalne i lateralne); 13) scutellarne (bazalne i prebazalne); 14) presuturalne; 15) postsuturalne; 16) proepisternalne; 17) proepimeralne; 18) anepisternalne; 19) katepisternalne; 20) anepimeralne; 21) meralne. (Autor ilistracije Giancarlo Dessì)

Na toraksu se nalaze i ekstremiteti i to tri para nogu i jedan par krila, dok je drugi par

transformisan u haltere. Noge Diptera uglavnom nemaju specijalzacije tako da odgovaraju

opštem planu građe insekata sa tim što imaju razvijen pretarsus. Sastoje se iz 6 segmenata:

coxa, trochanter, femur, tibia, tarsus i pretarsus na kome se nalaze pulvili, empodijum i

kandže (Slika 5.).

Slika 5. Noga muve (Diptera: Schizophora) 1) coxa; 2) trochanter; 3) femur; 4) tibia; 5) basitarsus (prva tarsomera; 6) 2, 3, 4, i 5 tarsomera; 7) pretarsus; 8) pulvili; 9) kandža; 10) empodium.


16

Usled svog izuzetno velikog adaptivnog značaja strukture krila predstavljaju jedne od

najbitnijih taksonomskih karakera u mnogim grupama insekata. Glavno obeležje krila kod

Diptera je da je drugi par krila transformisan u njihalice tako da se za letenje koriste isključivo

prednja krila. Najbitniji taksonomski karakter je krilna nervatura koja je predstavljena na

slikama 6 i 7.

Slika 6.Krilna nervatura krila DIptera. A1-2: prvi i drugi analni nerv; C: costa; CuA: anteriorni cubitus; CuA1-2: grane anteriornog cubitusa; CuP: posteriorni cubitus; h: humeralni nerv; M: medius (medijalni nerv); M1-3: grane medijalnog nerva; MA: anteriorni medius; m-cu: mediokubitalni nerv; m-m: mediomedialni; R: radius; R1: anteriorna grana radiusa; Rs: radialni sektor; R2-5: grane radialnog sektora; r-m: radio-medialni; Sc: subcosta; sc-r: subcostalno-radialni.


17

Slika 7. Glavne ćelije na krilu Diptera. a1-2: analna; bc: basalno costalna; bm: basalno medialna; br: basalno radialna; c: costalna; cup: posteriorna cubitalna; cua1: anteriorno cubitalna; d: diskalna; m1-3: medialne; r1-5: radialne; sc: subcostalna. Trbuh

Abdomen Diptera je kod primitivnijih grupa sastavljen od 11 segmenata (uromera –

sastavljene od tergita i sternita povezanih pleuralnom membranom). Posmatrajući od

primitivnijih ka evolutivno naprednijim grupama primetan je trend smanjenja broja

segmenata. Morfološki abdomen je podeljen na dva regiona: preabdomen (koga čine prvih 5

ili 6 uromera) i postabdomen (hypopygium ili terminalia) koga čine preostali segmenti.

Najznačajniji taksonomski karakteri se nalaze na postabdomenu.


18

Familije reda Diptera značajne za forenzičku istragu

Familia Calliphoridae

Familiju Calliphoridae čini oko 1100 vrsta koje naseljavaju sve zoogeografske oblasti

mada su najbrojnije u tropskim i umerenim oblastima. To su muve srednje veličine (6-14mm).

Boja tela im se kreće od zelene, preko plave pa do boje bronze i crne i najčešće ima metalni

odsjaj (metalik). Kod nekih vrsta metalni odsjaj može biti prikriven finim dlačicama koje

prekrivaju celo telo. Kao adulti uglavnom se hrane materijalom životinjskog porekla (svežim

ili u raspadanju), mada se često sreću na cvetovima pa se pretpostvlja da se bar neke vrste

mogu hraniti i nektarom kao dodatnim izvorom hrane. U stadijumu larve mogu se hraniti

omnivorno, predatorski, materijama u raspadanju (leševi, ekskrementi...) ili parazitski

(parazitiraju insekte, člankovite gliste, puževe, vodozemce, ptice i sisare). Zavisno od autora

ova familija je podeljena na 5 do 10 potfamilija.

Calliphoridae su ekonomski veoma značajna grupa. Vrste ove familije su zajedno sa

vrstama familija Oesteridae i Sarcophagidae najznačajniji uzročnici mijaze (myasis –

infekcija larvama parazitskih muva koje se hrane nekrotičnim ili živim tkivom kičmenjačkih

domaćina) kod životinja. „Štete“ koje su uzrokovane mijazom su ogromne, tako se procenjuje

da samo jedna vrsta Lucilia cuprina „ošteti“ australijsko stočarstvo (ovčarstvo pre svega) 170

miliona dolara godišnje. Sa druge strane, ova osobina njihove biologije (ishrana nekrotičnim

tkivom) je iskorišćena u medicinske svrhe. Takozvana terapija crvima podrazumeva upotrebu

dezinfikovanih larvi muva (najčešće vrste iz familije Calliphoridae) u „čišćenju“ rana koje ne

zarastaju. Žive larve se apliciraju na ovakve rane na koži (i u mekom tkivu) i svojom

ishranom nekrotičnim tkivom „čiste“ ranu (kako od mrtvog tkiva, tako i od bakterija koje se

razvijaju u takvim ranama).

Vrste familije Calliphoridae koje se hrane životinjskim tkivom u raspadanju su

značajne sa gledišta forenzičke entomologije ali i sa gledišta medicinske entomologije pošto

mogu biti vektori raznih infekcija (dizenterija, paratuberkuloza).

Kao što je već pomenuto Calliphoridae su jedni od insekata koji prvi kolonizuju leš. Muve

ove familije pronalaze leš pomoću olfaktornih čula smeštenih na antenama. Kada se nađu u

neposrednoj blizini leša onda vizuelno pregledaju leš da bi utvrdile njegovu veličinu kao i

poziciju prirodnih otvora i rana. Nakon što slete, ženke nastavljaju vizuelnu inspekciju

hodanjem po celom lešu, ujedno receptorima za ukus koji se nalaze na nogama traže najbolje

mesto za ovipoziciju (to su uvek otvori). Na leševima velikih životinja postoji uvek više od

jednog mesta podesnog za ovipoziciju i ženke polažu jaja u što veći broj takvih mesta.

Postoji nekoliko aspekata ekologije i ponašanja vrsta familije Calliphoridae koji mogu uticati

na tok foranzičke istrage pa se kao takvi moraju uzeti u obzir prilikom svake istrage:

1) Dnevna aktivnost Calliphoridae-a zavisi od godišnjeg doba kao i od geografske

lokacije, što je neposredno povezano sa ambijetalnom temperaturom u toku dana. Naime,

većina vrsta ima pik aktivnosti posle podne ili ima bimodalnu aktvinost (sa dva pika – jedan

pre podne a drugi posle podne). Međutim u hladnijim oblastima iste te vrste pokazuju pik

aktivnosti oko podneva (najviša temperatura). Neke vrste mogu tokom hladnijih meseci imati

unimodalnu aktivnost (npr. Calliphora vicina u aziji – najaktivnija oko sredine dana), dok


19

tokom toplijih meseci ima bimodalnu dnevnu aktivnost izbegavajući tako najviše temperature

u toku dana.

2) Parenje se u najvećem broju slučajeva dešava u periodu najveće aktivnosti muva.

Nakon parenja i pronalaska pogodnog mesta za ovipoziciju ženke počinju da polažu jaja.

Usled ovih faktora ovipozicija se uglavnom dešava u toku dana. Međutim, u nekoliko studija

je pokazano da se ovipozicija može odvijati i noću. Ženke u toku noći uvek polože veoma

mali broj jaja, ali ovu mogućnost svakako treba uzeti u obzir prilikom svake istrage.

3) Vremenski uslovi u značajnoj meri utiču na aktivnost muva ove familije.

Calliphoridae ne lete po kiši. Brzina vetra takođe može uticati na njihovu aktivnost i to tako

što je optimalna brina vetra za njihov let 0,7 m/s, dok ga veće brzine mogu ometati.

Temperatura takođe ima veliki uticaj na aktivnost ovih muva. Optimalna temperatura za

njihovu aktivnost je 12-30oC dok temperature ispod i iznad ovih vrednosti smanjuju njihovu

aktivnost.

4) Calliphoridae prezimljuju u stadijumu lutke zakopane u površinski sloj zemlje.

Neke vrste imaju materinski programiranu diapauzu, dok neke vrste ulaze u diapauzu samo u

hladnijim delovima svog areala, dok u toplijim ne.

Sve navedeno je veoma generalizovano i uvek treba imati u vidu da sve vrste imaju različitu

biologiju, ekologiju i različito ponašanje, čak i populacije iste vrste imaju svoje osobenosti

zavisno od geografske lokacije. Prilikom svakog istraživanja treba imati u vidu i to da

klimatske promene i povećanje mobilnosti (transporta) ljudi u mnogome utiču na geografsko

rasprostranjenje mnogih vrsta. Klimatske promene mogu dvojako uticati na vrste:

omogućavajući im širenje areala ili smanjenjem njihovog areala, dok transport uglavnom

povećava areal nekih vrsta.

Načešće nalažene vrste na leševima u Evropi su: Calliphora vomitoria, Calliphora

vicina, Lucilia (Phaenicia) sericata, Lucilia illustris, Lucilia caesar, Lucilia richardsi, Lucilia

ampullacea, Phormia regina, Protophormia terraenovae, Cynomya mortuorum, Chrysomya

albiceps, Chrysomya megacephala.

Familia Sarcophagidae

Sarcophagidae su velika familija muva (Calyptrate) sa kosmopolitskim

rasprostranjenjem. Do sada je opisano oko 2600 vrsta. Ime familije (σάρκο sarco- = meso,

φάγε phage = jesti) govori da su to vrste koje se hrane mesom (kako živim tako i leševima) to

ipak nije odlika svih vrsta ove familije. Pored vrsta koje se hrane i razvijaju na leševima

kičmenjaka u familiju su klasifikovane i vrste koje su kleptoparaziti raznih Hymenoptera

(pčele, ose, bumbari), parazitoidi većeg broja insekatskih grupa (muve, leptiri...), inkvilinisti

gnezda raznih osa, vrste koje se hrane na eksrementima raznih životinja (čak i slepih

miševa)... Različiti autori dele Sarcophagidae na 3-5 familija.

Značaj ove familije za ljude je višestruk. Sa medicinskog aspekta najinteresantnije i

najbitnije su neke vrste koje mogu izazvati mijazu (kako kod ljudi tako i kod životinja), i vrste

koje mogu biti vektori mikroorganizama (mogu preneti i Micobacterium leprae koja izaziva

kugu ili lepru). Vrste koje parazitiraju insekte poseduju potencijal za upotrebu u biološkoj

kontroli mada on još uvek nije iskorišćen.


20

Vrste koje se hrane i razvijaju na sisarskim leševima su od najvećeg značaja i one

uglavnom spadaju u potfamiliju Sarcophaginae (kod svih autora). Dalji tekst se odnosi

isključivo na vrste koje se hrane na leševima.

Sarcophaginae su muve srednje veličine (2-14mm) koje se najčešće odlikuju

specifičnom obojenošću. Karakteristična obojenost većine vrsta se ogleda u posedovanju tri

sive ili crne longitudinalne pruge na toraksu i obojenošću abdomena u vidu šahovske table.

Opštim izgledom tela i veličinom podsećaju na familiju Calliphoridae ali nikada nemaju

metalni odsjaj. Identifikacija familije je relativno jednostavna ali identifikacija vrsta je

izuzetno teška i bazira se na upotrebi muških genitalija. Kako je identifikacija preteška i u

adultnom stupnju larve je uvek neophodno odgajiti do adultnog stupnja.

Ekološki ova grupa se veoma razlikuje od prethodne familije. Najuočljivija razlika je

to što su vrste potfamilije Sarcophaginae uglavnom viviparne (larvipozicija) tj. ženke ne

polažu jaja već larve u prvom stadijumu. Aktivnost ovih muva je skoro nezavisna od

meteoroloških uslova jer je zabeleženo da lete bez obzira na kišu, osunčanost i sl. što ih često

čini prvim kolonizatorima leševa. Sreću kako na otvorenim staništima tako i unutar građevina

(kuće, stanovi...) gde se hrane skoro svakom materijom životinjskog porekla u raspadanju.

Zbog ove osobine predstavljaju najčešće vrste nalažene u slučajevima smrtnih slučajeva u

zatvorenim objektima. Vrste ove familije se mogu pronaći na leševima u početnim fazama

raspadanja ali i u kasnijim. Upotreba ove grupe muva u forenzičkim istragama je relativno

ograničena usled veoma teške identifikacije.

Načešće nalažene vrste na leševima u Evropi su vrste roda Sarcophaga: S.

caerulescens, S. variegata.

Familia Muscidae (obične muve)

U okviru familije Muscidae do sada je opisano preko 4000 vrsta klasifikovanih u

preko 100 rodova. To su male do srednje velike muve koje naseljavaju sve kontinente. U

okviru ove familije nalaze se neke poznate vrste kao što su: kućna muva (Musca domestica),

muva pecara (Stomoxys calcitrans), CeCe muva (Glossina palpalis). Biološke osobine kao i

staništa vrsta ove familije su veoma raznolike. Adulti se hrane biljnim ili životinjskim

materijalom u raspadanju, ekskrementima, polenom, predatorski ili sisanjem krvi. Prema

biologiji larvi vrste se mogu podeliti u 3 velike grupe:

1) Vrste sa monomorfnim larvama koje napuštaju jaje u trećem larvalnom stupnju i

isključivo su predatorske. Ovde spadaju vrste rodova Phaonia, Helina i druge.

2) Vrste sa dimorfnim larvama. Njihove larve se izležu iz jaja u drugom larvalnom

stupnju. Odmah nakon izleganja hrane se saprofagno, nakon presvlačenja i prelaska u treći

larvalni stupanj prelaze na predatorski način ishrane. U ovu grupu spadaju vrste rodova

Hebecnema, Gymnodia i neke vrste rodova Hydrotaea i Mydaea.

3) Vrste sa trimorfnim larvama koje napuštaju jaja u prvom larvalnom stupnju i mogu

završtiti svoje razviće bez prelaska na predatorski način ishrane (što nije slučaj za prve dve

grupe). Ovde spadaju vrste potfamilija Muscinae, Stomoxyne, i neke vrste potfamilije

Phaonninae.

Familija Muscidae je veoma značajna za medicinsku entomologiju, jer su mnoge vrste

vektori bolesti kao što su: tifus, dizenterija, antraks, bolest spavanja i dr.


21

Obične muve su od izuzetnog značaja za forenzičke istrage usled njihovog širokog

rasprostranjenja, sveprisutnosti i bliske povezanosti sa ljudima (sinantropne vrste). One

obično kolonizuju leševe nešto kasnije u odnosu na Calliphoridae i Sarcophagidae. Ženke

najčešće polažu jaja u prirodne otvore na telu ili rane mada mogu polagati jaja i u odeću koja

je natopljena tečnostima. Neke larve ovih muva su trimorfne i hrane se direktno na lešu,

međutim neke larve su monomorfe a neke dimorfne i hrane se predatorski na ostalim vrstama

koje nastanjuju leš. Ovakvom aktivnošću Muscidae mogu uticati na sastav faune leša.

Načešće nalažene vrste na leševima u Evropi su vrste rodova: Musca, Helina,

Hydrotaea, Muscina, Phaonia, Mydea...

Familia Fannidae

Familija Fannidae se još uvek ponekada razmatra kao potfamilija familije Muscidae,

ali se vrste ove familije mogu jednostavno razlikovati po nervaturi krila, hetotaksiji nogu i

nekim drugim karakterima. U okviru ove familije se nalazi oko 240 vrsta svrstanih u samo 4

roda. Najpoznatija vrsta je mala kućna muva (Fannia canicularis). vrste roda Fannia su od

najvećeg značaja za forenzičku entomologiju. Korišćene su i za dokazivanje slučajeva

zlostavljanja.

Familia Scatophagidae

Scatophagidae je familija sa skoro isključivo holarktičkim rasprostranjenjem. Samo 5

od ukupno 500 vrsta je zabeleženo na južnoj hemisferi. Najčešće vrste ove familije su žuto do

crvenkasto obojene, a telo im je gusto prekriveno dlakama. Njihove larve se hrane organskom

materijom u raspadanju. Druge vrste su uglavnom tamne kao adulti a njihove larve se hrane

kao mineri lišća, boreri stabljika ili semenjem biljaka. Smatraju se familijom Diptera sa

najsevernijim rasprostranjenjem.

Mogu se pronaći na leševima, kada ima ekskremenata (pražnjenje creva nakon

relaksacije sfinktera) ili kada sadržaj creva postane lako dostupan.

Najznačajnija vrsta je Scatophaga stercoraria.

Familia Sepsidae

Sepsidae su male, sjajno crne, purpurne ili crvene muve. Do sada je opisano oko 250

vrsta koje su uglavnom manje od 4mm. Telo im je veoma karakterističnog oblika sa skoro

potpuno loptastom glavom i suženjem između toraksa i abdomena. Veoma su prepoznatiljive

po specifičnom mahanju krilima dok hodaju, kao i po crnim poljima na krilima.

Larve vrsta ove familije se hrane i razvijaju na različitim materijama u raspadanju pa i

na leševima. Mogu sa javiti u veoma velikim populacijama na lešu.

Najznačajnije su vrste roda Sepsis.


22

Familia Sphaeroceridae

Familija Sphaeroceridae je svrstana u grupu Acalyptrate. Ima kosmopolitskoo

rasprostranjenje i čini je oko 1300 vrsta čija se veličina krće od 1,5-5 mm. Larve ovih muva se

hrane mikroorganizmima i mogu se pronaći u populacijama velike brojnosti gde god ima

organskog raspada. Većina vrsta se hrani na biljkama i gljivama u raspadanju, neke vrste

(naročito pećinske) su polisaprofagne, dok se veliki broj vrsta hrani izmetom raznih životinja.

Nekoliko vrsta se može pronaći i na leševima životinja naročito ukoliko su prisutni i

ekskrementi ili prljava odeća. I pored njihove brojnosti i sveprisutnosti jako malo istraživanja

o njihovom razviću je do sada urađeno tako da je njihova upotreba u proceni PMI veoma

ograničena. Najpoznatija vrsta koja može biti pronađena na ljudskim leševima Poecilosomella

angulata (zapadna hemisfera i Kanarska ostrva u Evropi).

Familia Stratiomyidae

Familije je dobila ime Stratiomyidae (u prevodu muve vojnici) po kutikularnim

trnovima nekih vrsta kojima su naoružane kao vojnici i po obojenosti tela nekih vrsta koja

podseća na vojne uniforme.. U okviru ove familije opisano je oko 1500 vrsta svrstanih u 400

rodova. Stratiomyidae su jedna od najvarijabilnijih familija u okviru Diptera. Telo adulata je

veličine od 2 do 28 mm. Mogu biti metalik obojene ili da imaju mimikriju kojom oponašuju

ose. Adulti se najčešće nalaze u blizini staništa koje nastanjuju njihove larve. Često se sreću

na cvetovima. Larve naseljavaju veoma raznovrsna staništa. Neke vrste imaju potpuno

akvatične larve, neke se hrane organskom materijom u raspadanju, a neke su predatorske.

Za forenzičku entomologiju značajne mogu biti kako vrste koje se hrane materijom u

raspadanju tako i vrste sa predatorskim larvama koje se takođe mogu pronaći na leševima.

Najviše proučavana vrsta je Hermetia illucens koja se u Evropi sreće uglavnom na

jugu. Kada je u asocijaciji sa ljudskim ostacima uglavnom se može naći u fazi raspada i fazi

post raspada.

Familia Phoridae

Phoridae su izuzetno velika familija sa preko 3500 vrsta u svetu, pri čemu je skoro

polovina svrstana u rod Megaselia. Samo u Evropi je registrovano 400 vrsta ovog roda. U ovu

familiju su svrstane male muve (1,5 – 6 mm) koje se lako prepoznaju po proširenim femurima

zadnjih nogu, specifičnoj krilnoj nervaturi, kao i po veoma specifičnom ponašanju. Pripadnici

ove familije se veoma često kreću tako što trče i skaču, a mnogo ređe se vide u letu. Nazivaju

se još i grbave muve (eng. Humpbacked Flies) jer gledano iz profila izgleda kao da imaju

grbu na toraksu. Adulti su obično crne, braon ili žute boje i naseljavaju veoma različita

staništa kao i njihove larve. Larve većine vrsta se hrane organskom materijom u raspadanju

bilo da je biljnog ili životinjskog porekla. Neke vrste se hrane gljivama, neke su komensali u

gnezdima mrava i termita, neke su predatori dok su neke parazitoidi.

Najveći potencijalni značaj za čoveka imaju vrste rodova Pseudacteon i Apocephalus

koje parazitiraju na vatrenim mravima i to tako što ženka položi ajaj u toraks iz koga se


23

razvija larva koja se premešta u glavu, gde se hrani. Vremenom mrav gubi kontrolu nad

svojim telom a zatim i ugine usled dekapitacije.

Vrste koje se hrane saprofagno na leševima su značajne za forenzičke istrage. Kako

Phoridae dolaze na leš u kasnijim fazama raspada smatra se da imaju sekundarni značaj u

forenzičkim istragama. Međutim, u specifičnim slučajevima one mogu biti veoma značajne

kao što je to slučaj sa zakopanim telima.

Megaselia scalaris i Megaselia abdita su dve forenzički najznačajnije vrste ove

familije.

Familia Psychodidae (papatači)

Familija Psychodidae je relativno velika sa oko 3000 opisanih vrsta. Adulti se

karakterišu dugim antenama i krilima oblika lista. Telo i krila su im prekriveni dlačicama tako

da podsećaju na moljce. Dele se na veći broj potfamilija od kojim samo dve imaju medicinski

značaj. Potfamilija Phlebotominae obuhvata vrste sa terestričnim larvama i adultima koji u

mirovanju ne drže krila krovoliko iznad tela. Ženke se hrane sišući krv i predstavljaju vektore

većeg broja mikroorganizama kao što su kinetoplastida (Leishmania uzročnik leišmanioza),

bakterije (Bartonella uzročnik bartoneloza) i virusa (Phlebovirus uzročnik papatači groznice).

Druga značajna potfamilija je Psychodinae koja obuhvata vrste sa akvatičnim i

semiakvatičnim larvama čiji adulti u mirovanju drže krila krovoliko iznad tela. Uglavnom

žive na vlažnim mestima kao što je kanalizacija, ačesto se sreću i kućama kada nastanjuju

kupatila. Ne hrane se krvlju ali se smatraju štetočinama jer kada se prenamnože mogu ometati

život ljudi u kući.

Vrste ove familje retko kada čine značajnu komponentu insekata na lešu, ali mogu biti

od značaja naročito na leševima pronađenim u zatvorenim prostorijama.

Na leševima se sreću vrste roda Psychoda.


24

Coleoptera

Regnum Animalia Subregnum Eumetazoa Phylum Arthropoda Subphylum Hexapoda Classis Insecta Ordo Coleoptera Tvrdokrilci su sa oko 350 000 vrsta najbrojniji insekatski i životinjski red uopšte.

Većina vrsta živi u tropima, i prema nekim procenama, realan broj vrsta tvrdokrilaca koje

danas žive na zemlji je fantastičnih 5 miliona. Veliki broj tvrdokrilaca živi u ili na zemljištu;

naseljavaju sve vrste organskog otpada, biljnog ili životinjskog porekla, humus, korenje

stabala, gljive; u preko 20 familija većina vrsta su kompletno akvatični insekti a mnoge vrste

su poluakvatične; bube iz superfamilija Chrysomeloidea i Curculinoidea su fitofagne i vezane

za određene zeljaste, žbunaste ili drvenaste biljke; nekoliko vrsta su marinske. Mnoge vrste su

vezane za ljudska staništa i proizvode, kao što su drveni i odevni predmeti, skladišta

namirnica i sl. Najkrupniji tvrdokrilci su veličine oko 15 cm, na primer Dynastes hercules,

dok su neke najsitnije, veličine oko 0.5 mm.

Usni aparat je prilagođen za grickanje. Oči su dobro razvijene kod većine vrsta, s tim

da su često redukovane kod mnogih pećinskih i zemljišnih vrsta. Antene su najčešće sa 11

segmenata, mada je taj broj veoma varijabilan. Imaju dva para krila, od kojih su prednji par

sklerotizovane elitre koje pokrivaju drugi par membranoznih krila, koja služe za letenje; česte

su redukcije ili potpuna nerazvijenost drugog para krila. Noge su prilagođene za hodanje i

trčanje, mada su prednje noge mnogih zemljišnih vrsta adaptirane za kopanje; vodeni

tvrdokrilci imaju najčešće zadnji par nogu proširen i prilagođen za plivanje; vrste iz

potfamilije Halticinae imaju proširene zadnje femure koji su adaptirani za skakanje. Protoraks

je po pravilu širok i veoma pokretan. Broj vidljivih trbušnih segmenata varira od 8-10.

Razviće je holometabolno; larve su oligopodne ili apodne (kod mnogih surlaša); većina ima

slobodne lutke, a manji broj vrsta pokrivene (pupa obtecta).

Mnoge vrste imaju sposobnost proizvođenja zvuka i to na različite načine; zvuk se

najčešće proizvodi tarenjem zadnjih nogu o elitre. Posebna adaptacija tvrdokrilaca je položaj

trahejnih otvora dorzalno ispod elitri, tako da to predstavlja dodatnu zaštitu od gubljenja

tečnosti preko stigmi.

Tvrdokrilci se klasifikuju na podredove Archostemata, Myxophaga, Adephaga i

Polyphaga.


25

Subordo Archostemata je sa 42 opisane vrste najmanji podred u okviru Coleoptera.

Smatra se najstarijim podredom jer su recentne vrste veoma slične najstarijim pronađenim

fosilima Coleoptera. U ovaj podred su klasifikovani veoma sitni tvrdokrilci od 1,7 do 20mm,

koji se karakterišu specifičnom skulptuiranošću elitri i morfologijom zadnjih krila.

Subordo Myxophaga obuhvata oko 65 sitnih vrsta tvrdokrilaca koje su uglavnom

vezane za vodena i vlažna staništa.

Subordo Adephaga. Kokse zadnjih nogu nepokretno spojene za metasternum,

pokrivaju ceo prvi trbušni sternit i polovinu drugog. Tarzusi su petočlani. Antene končaste.

Skoro sve vrste podreda su predatorske, dok su samo manji broj sekundarno fitofagnih. Imaju

4 Malpigijeve cevčice.

Subordo Polyphaga. Kokse zadnjih nogu pokretno zglobljene za metasternum, ne

pokrivaju ceo prvi abdominalni sternit. Tarzusi i antene su veoma varijabilni. Većina vrsta su

fitofagne, dok je znatno manje predatora. Imaju 4-6 Malpigijevih cevčica. Većina familija

koja može biti od koristi u forenzičkim istragama pripada ovom podredu.

Coleoptera u forenzičkoj entomologiji

Tvrdokrilci su druga grupa po značaju za forenzičku entomologiju. I pored toga što se

na raznim mestima zločina može naći, u najmanju ruku, jednak broj vrsta tvrdokrilaca i muva,

oni su veoma zapostavljena grupa. Osnovni razlog ovakvog tretmana prema tvrdokrilcima je

taj što muve brže pronalaze i kolonizuju leš pa samim tim omogućavaju i preciznije

izračunavanje postmortem intervala. Međutim, novije studije su pokazale da i neke vrste

Coleoptera mogu kolonizovati leš u prva 24 časa od smrti (npr. Thanatophilus micans) što

omogućava veoma precizno utvrđivanje PMI.

Red Coleoptra je biološki i ekološki najraznovrsnija grupa insekata koji se hrane

leševima pa može pružiti najrazličitije dokaze u forenzičkim istragama, što još uvek nije ni

približno dovoljno iskorišćeno.

Insekti se u forenzičkim istragama najčešće koriste za utvrđivanje minimalnog PMI-a i

u tu svrhu se mogu koristiti dva tipa informacija: 1) biologija razvića - trajanje preadultnih

stadijuma (larva, lutka) insekata pronađenih na lešu i 2) sastav faune insekata na lešu.

1) Biologija razvića

Generalno gledano kod Coleoptera stadijumi larve i lutke traju duže nego kod Diptera,

pa se mogu koristiti za procenu PMI i u ranim i u kasnim fazama raspadanja tela. Usled

nedovoljne istraženosti, biologija razvića tvrdokrilca se znatno manje koristi od biologije

razvića muva. Postoje dva pristupa u proceni PMI na osnovu razvića insekata. Prvi pristup

koristi veličinu larve kao meru starosti, a drugi fiziološku starost koja se određuje na osnovu

identifikacije razvojnih obeležja. Drugi pristup je znatno precizniji i objektivniji jer koristi

pravu starost, a ne veličinu koja može varirati zavisno od mnogih faktora. Ovakav pristup kod

tvrdokrilaca se skoro uopšte ne koristi jer nedostaju istraživanja kojima bi se utvrdili


26

statistički modeli njihovog razvića. Jedina vrsta Coleoptera za koju je napravljen statistički

model je Thanatophilus mecans. Upotrebom razvojnih obeležja iz ovog modela moguće je

utvrditi stadijum razvoja T. mecans sa praciznošću od 98%, a samim tim i veoma precizno

proceniti PMI. Prednosti upotrebe Coleoptera u odnosu na Diptera su u tome što njihove larve

uglavno žive solitarno (larve muva žive u velikim agregacijama koje svojom aktivnošću

podižu temperaturu) i u potpunosti su razvićem vezane za ambijentalnu temperaturu. Ovakva

povezaost larvi tvrdokrilaca i temperature okolne sredine može omogućiti preciznije

utvrđivanje PMIa. Pored nekrofagnih vrsta za utvrđivanje PMIa je moguće koristiti i

tvrdokrilace koji su predatori i parazitoidi pošto je i njihovo razviće obligatno vezano za

leševe. Najveći potencijal imaju vrste roda Aleochara (Staphylinidae) koje parazitiraju lutke

različitih vrsta nekrofagnih muva. Neophodna su detaljnija istraživanja vrsta Coleoptera, kako

bi se povećala mogućnost njihove upotrebe u ovom aspektu forenzičke entomologije.

2) Sastav faune insekata na lešu

Mnoge vrste tvrdokrilaca kolonizuju leš tek u kasnijim fazama raspada i predstavljaju

ključnu grupu za određivanje PMI na osnovu analize sastava faune, jer su tada mnoge vrste

muva već napustile leš. Ekološke sukcesije su kvalitativno predvidljive tj. moguće je

predvideti koje vrste će se naći u kom stadijumu raspada. Međutim, kvantitativna struktura

ekološke zajednice je skoro u potpunosti nepredvidljiva pa je neophodno biti veoma pažljiv u

sakupljanju insekatskog materijala (idealno bi bilo kada bi to mogao da uradi profesionalni

entomolog). Prilikom analize sastava faune neophodno je uvek analizirati kompletnu faunu

zajedno sa svim poznatim informacijama o razvojnoj biologiji pojedinih vrsta i njihovoj

ekologiji.

Upotreba tvrdokrilaca u forenzičkoj entomologiji je zapostavljena delimično i usled

otežane identifikacije vrsta. Vrste reda Coleoptera koje se sreću na leševima su znatno ređe

kosmopolitske vrste i veoma često su karakterištične za usko geografsko područje što zahteva

taksonomska (a kasnije i ekološka) istraživanja većeg broja vrsta lokalinh fauna. Znanja

stečena na jednom području se veoma često ne mogu primeniti na nekom drugom usled

karakteristika lokalne faune.


27

Familije reda Coleoptera značajne za forenzičku istragu

Familia Silphidae

Familija Silphidae ima kosmopolitsko rasprostranjenje sa centrom diverziteta na

Palearktiku. Obuhvata 183 vrste svrstane u 15 rodova. To su insekti srednje veličine (7-

45mm) mada ona varira kako u stadijumu larve tako i u adultnom stadijumu. Telo im je

uglavnom dorzo-ventralno spljošteno sa izbočenim očima. Najveći broj vrsta je tamno obojen

mada neke vrste mogu imati i aposematsku obojenost (žute ili crvene šare na tamnoj

pozadini). Elitre su obično kraće od tela tako da je nekoliko (1-5) poslednjih abdominalnih

segmenata vidljivo sa dorzalne strane. Antene su sastavljene od 11 članaka. Kod nekih vrsta

(potfamilija Nicrophorinae) dolazi do redukcije pedicullus-a i on srasta sa scapusom pa

izgleda da imaju 10 članaka. Po obliku su glavičaste i postavljene su lateralno na glavi.

Skutelum je dobro razvijen i širok skoro koliko i glava. Tarzusi svih nogu su sastavljeni od 5

segmenata (tarzalna formula: 5-5-5). Larve ove familije se odlikuju setom karaktera po

kojima se mogu razlikovati od ostalih familija: mandibule bez malaranog režnja, maksile u

apikalnom delu podeljene i sa jakim setama na spoljašnjem režnju, urogomphi (izraštaji na

kraju abdomena) dvočlankoviti i pokretno zglobljeni za telo.

Familija je podeljena na dve potfamilije Nicrophorinae i Silphinae, koje se razlikuju

po obliku tela, skulptuiranosti i obliku elitri... Najuočljivija razlika je postojanje

frontoklipealne suture kod potfamilije Nicrophorinae dok kod potfamilije Silphinae ne postoji.

Larve ovih potfamilija se takođe jasno razlikuju morfološki. Larve vrsta iz potfamilije

Silphinae na bokovima glave imaju po 6 ocela (stemmata) i veoma su dobro sklerotizovane

dok larve vrsta potfamilije Nicrophorinae imaju samo po jednu ocelu (stemma) i telo im je

slabo sklerotizovano.

Većina vrsta ove familije su strvinari (nekrofagne vrste), neke vrste su predatori jaja i

larvi nekrofagnih vrsta kako muva tako i tvrdokrilaca (nazivaju se nekrofilne vrste). Unutar

familije postoje i vrste koje su predatori zemljišnih beskičmenjaka, fitofagne vrste, vrste koje

se hrane gljivama i biljkama u raspadanju. Karakteristika ekologije ove familije je smanjenje

interspecijska kompeticije diferencijacijom niša različitih vrsta. Vrste se razlikuju po

sezonskoj i dnevnoj aktivnosti, po staništima koje naseljavaju, po veličini leševa koje

preferiraju (Siplhinae preferiraju leševe velikih životinja, a Nicrophorinae malih) i sl.

Kako se većina vrsta familije Silphidae hrani i razvija na leševima ova familija ima

groman potencijal za upotrebu u forenzičkim istragama. Međutim ovi strvinari su poprilično

zapostavljeni i nedostaju znanja o njihovoj biologiji i ekologiji pa je tako i njihova praktična

upotreba ograničena. Kao što je ranije naglašeno, jedino za vrstu Thanatophilus mecans

(Silphinae) postoji statistički model razvića koji se može direktno primeniti za utvrđivanje

PMI. Za evropske vrste ovakvi modeli još uvek ne postoje. Neke vrste ove potfamilije se

javaljaju u ranim fazama raspada leša (T. mecans) dok se većina vrsta javlja u kasnijim

fazama. Silphidae na različite načine utiču na brzinu raspadanja leša i faunu insekata na

njemu. Poznato je da neke vrste (Nicrophorus spp.) mogu usporiti raspad antibakterijskim

dejstvom svoje pljuvačke. Predatorske vrste mogu bitno uticati na sastav faune tela u

raspadanju.


28

Najčešće vrste koje se mogu pronaći na ljudskim leševima u Evropi su: Silpha spp.,

Thanatophilus spp., Nicrophorus spp., Necrodes littoralis, Oiceoptoma thoracicum.

Familia Staphylinidae (kratkokrilci)

Familija Staphylinidae je sa preko 55500 opisanih vrsta druga po veličini familija u

životinjskom carstvu. Najčešće se deli na 31 potfamiliju i oko 3200 rodova. Ovako velika

familija odlikuje se velikom varijabilnošću po pitanju morfologije, anatomije i ekologije vrsta.

Veličina tela se kreće od 1-35mm mada je najčešće od 2-8mm. Osnovana odlika familije je

posedovanje kratkih elitri tako da je 7 ili 8 abdominalnih tergita vidljivo. Antene su im obično

sastavljene od 11 segmenata i filiformne, dok kod manjeg broja vrsta mogu biti batinaste ili

glavičaste. Naseljavaju sve tipove staništa od šumske stelje do morskih obala (neke vrste

mogu biti i potopljene nadolaskom plime). Hrane se na najrazličitije načine. Većina vrsta su

predatori beskičmenjaka, neke vrste žive kao inkvilinisti u mravinjacima i termitnjacima, dok

manji broj vrsta parazitira na lutkama muva (rod Aleochara).

Staphylinidae su najčešći predatori na leševima i po broju vrsta predstavljaju

najdominantniju grupu. Broj vrsta kratkorilaca na jednom lešu često prevazilazi broj vrsta

svih Diptera. U Evropi je, zavisno od obima studije, pronalaženo od 15 do preko 50 vrsta ove

familije na jednom lešu. Neke vrste se pojavljuju u ranim fazama raspadanja tela dok se neke

javljaju u kasnijim. Većina vrsta su predatori i kao larve i kao adulti i uglavnom se hrane

jajima i larvama muva. Larve nekih vrsta iz roda Aleochara su parazitoidi lutki muva dok su

adulti predatori. Iako su veoma značajna komponenta faune leševa njihova upotreba u

forenzičkim istragama je ograničena. Istraživanja koja su sprovedena u poslednjih par godina

izdvojila su neke vrste kao veoma korisne za utvrđivanje PMI-a na osnovu sastava faune

insekata (Omalium spp., Philonthus sp., i Creophilus maxillosus).

Na leševima u Evropi sreću se vrste rodova: Aleochara, Atheta, Creophilus,

Gyrohypnus, Omalium, Philonthus, Tachinus...

Familia Dermestidae (slaninari)

Slaninari su familija sitnih tvrdokrilaca veličine od 1 do 12mm. Familiju čini oko 1300

vrsta svrstanih u 50 rodova. To su insekti ovalnog ili izduženog tela koje je prekriveno

ljuspicama ili setama. Karakterišu se glavičastim antenama izgrađenim od 5-11 članaka i

femurima zadnjih nogu koji se mogu uvući u udubljenje na koksama. Larve su im braon ili

crne boje i sa dorzalne strane su prekrivene dugim setama.

U ovu familiju su klasifikovane neke od ekonomski najznačajnijih vrsta tvrdokrilaca.

Vrsta Attagenus unicolor je veoma destruktivna „štetočina“ koja se hrani svim materijama

koje u sebi sadrže keratin i nanosi velike štete na odeći, tepisima pa čak i nameštaju.

Trogoderma granarium se hrani uskladištenim žitaricama i nanosi izuzetno velike gubitke u

silosima i mlinovima. Vrste roda Dermestes takođe nanose “štete” hraneći se namirnicama

životinjskog porekla (suvo, meso, suva koža, sirevi…), vrste roda Anthrenus su poznate kao


29

muzejske bube i nanose neprocenjive štete hraneći se muzejskim eksponatima životinja

(prvenstveno zglavkara).

Vrste koje su značajne za forenzičke istrage pripadaju rodu Dermestes. Dermestidae se

pojavljuju na leševima u kasnijim fazama raspada. U eksperimentalnim uslovima, na lešu

svinje prve jedinke se pojavljuju nakon 23-50 dana od smrti zavisno od atmosferskih prilika.

Vrste ove familije su karakteristične za faze postraspada i početak skeletonizacije.

Zabeleženo je da ukoliko se nađu u dovoljno velikom broju mogu ljudski leš očistiti do

skeleta za samo 24 dana. Njihova aktivnost je usko povezana sa atmosferskim i klimatskim

prilikama, jer ne tolerišu povećanu vlažnost. Vrste ove familije se koriste za utvrđivanje PMI

kada se leš pronađe u kasnijim fazama raspada. Mogu se čak pronaći i na leševima starim i 10

godina. Prilikom sakupljanja entomoloških dokaza sa ovakvih leševa treba imati u vidu da su i

adulti i larve negativno fototropni i da se ulutkavaju na bilo kom skrivenom mestu. U slučaju

kada je leš u kasnim fazama skeletonizacije i na njemu nema živih insekata, frass (izmet)

slaninara (koji je prepoznatljivog uvrnutog izgleda i omotan membranom) može poslužiti kao

dokaz njihove aktivnosti.

Najčešće vrste pronalažene na leševima su ujedno i najčešće skladišne štetočine:

Dermestes lardarius i Dermestes murinus.

Familia Histeridae

Familija Histeridae obuhvata 3900 vrsta sitnih, sjajnih tvrdokrilaca. To su insekti

uglavnom ovalnog oblika koji se mogu razlikovati od vrsta drugih familija po tome što: imaju

kolenaste antene koje su na vrhu zadebljale (kolenasto-glavičaste); elitre su im kraće od

abdomena tako da ne pokrivaju poslednja dva tergita; glavu mogu potpuno da uvuku u

protoraks. Većina vrsta se hrani organiskim materijama u raspadanju (biljnog i životnjiskog

porekla) ili predatorski. Neke vrste žive u gnezdima i jazbinama kičmenjaka, dok neke žive

kao inkvilinisti u mravinjacima.

Histeridae koje naseljavaju leševe kičmenjaka su predatorske vrste tako da kolonizuju

leševe u različitim fazama raspadanja zavisno od tipa staništa i biologije vrste. Najčešće se

mogu pronaći na lešu od faze naduvenosti pa do faze post raspada. Adulti i larve se hrane

uglavnom jajima i larvama muva mada neke vrste mogu biti i predatori drugih Histerida.

Uglavnom su aktivne noću tako da se tokom dana nalaze skrivene ispod leša ili u okolnom

zemljištu. Bitna odlika njihovog ponašanja je tanatozis („prave se mrtve“ kada su u

opasnosti). Ova njihova osobina dovodi do toga da se prilikom sakupljanja insekata sa leša

one često ne sakupe. Za vrste Saprinus planiusculus, Saprinus semistriatus i Margarinotus

spp. je pokazano da mogu biti veoma korisne u proceni PMI na osnovu sastava faune.

Neophodna su intenzivnija istraživanja biologije vrsta ove familije kako bi se učinile boljim

forenzičkim indikatorima postmortem intervala.

Vrste rodova Margarinotus, Saprinus i Hister su najčešći predstavnici ove familije

asocirani sa mrtvim telima.


30

Familia Trogidae

Familija Trogidae obuhvata 3 roda sa oko 300 opisanih vrsta od čega u Evropi žive 23

vrste iz 2 roda. To su tvrdokrilci koji su ranije svrstavani kao potfamilija familije

Scarabaeidae. Telo im je ovalno do malo izduženo i zavisno od vrste veličina varira od 2,5 do

20 mm. Najčešće su braon, sive ili crne boje. Elitre (koje prekrivaju ceo abdomen) su im

hrapave (sa grebenima i bodljama) i ponekad prekrivene gustim kratkim setama. Imaju

glavičaste antene izgrađene od 10 segmenata, glava im je delimično prekrivena protoraksom.

Sve vrste ove familije su strvinari i kao larve i kao adulti.

Vrste ove familije su poslednji insekti koji kolonizuju leš i to u fazi kasnog

postraspada. Hrane se sasušenim tkivom (kožom, krznom i perjem), mada je eksperimentalno

pokazano da mogu jesti sva životinjska tkiva i tako u potpunosti očistiti leš do kostiju. Znanja

o biologiji (pre svega o životnom ciklusu) ovih vrsta skoro da ne postoje, usled čega su od

marginalnog značaja u forenzičkim istragama.

Evropski rodovi su Trox i Omorgus.

Familia Cleridae

Familija Cleridae naseljava sve kontinente osim Antartika. Do sada je opisano oko

3500 vrsta koje naseljavaju razne tipove staništa i imaju veoma različite tipove ishrane.

Većina vrsta su predatori ali ima i vrsta koje su strvinari kao i onih koje se hrane polenom.

Larve vrste Trichodes apiarius žive u košnicama pčela (solitarnih i socijalnih) i hrane se

njihovim larvama.

Ekonomski značajne vrste ove familije su predatori „štetočina“ iz familije Scolytidae

(po nekim autorima potfamilija Scolytinae u okviru Curculionidae).

Značaj familije Cleridae za forenzičke istrage je veoma mali, i pored toga što se vrste

roda Necrobia veoma čestu sreću na leševima u kasnijim fazama raspada tela. Novija

istraživanja su pokazala da vrsta Necrobia violacea ima veliki potencijal u utvrđivanju PMI

na osnovu sastava faune leša (barem u centralnoj Evropi).

Familia Scarabaeidae (balegari, kotrljani)

Familiju Scarabaeidae čini između 27800 i 30000 vrsta zavisno od autora. U Srbiji je

do sada registrovano 178 vrsta. Mnoge vrste ove familije su poznate zbog svoje veličine i

intenzivne obojenosti, kao što je npr. najteža vrsta insekata Goliathus goliathus. Usled velikog

broja vrsta morfološki je teško definisati Scarabaeidae. Telo je dužine od 2 do 180mm i može

biti veoma razlitih oblika: okruglo, ovalno, cinindrično, kvadratno… Antene su izgrađene od

10 segmenata i najčešće su glavičaste ili lamelaste. Prednje noge većine vrsta su prilagođene

za kopanje a zadnja krila se odlikuju redukovanom nervaturom i specifičnim mehanizmom

savijanja. Životne istorije balegara su neverovatno raznovrsne. Adulti se hrane izmetom,

leševima, polenom, zelenim delovima biljke, voćem, biljnim materijalom u raspadanju,

gljivama. Neke vrste žive u gnezdima mrava, termita, glodara i ptica. Među njima postoje

kako dnevne tako i noćne vrste. Nekoliko vrsta su “štetočine” u poljoprivredi usled defoliacije

biljaka ili ishrane na korenju, dok su sa druge strane neke vrste veoma korisne kao polinatori.


31

Vrste ove familije se sporadično sreću na leševima i ne predstavljaju značajne

forenzičke inidikatore pošto njihovo prisustvo na lešu zavisi više od dostupnih ekskremenata

nego do faze raspada leša. Predstavnici još dve familije iz superfamilije Scarabaeoidea se

relativno često sreću na leševima u Evropi: Geotrupidae i Aphodiidae.

Na leševima u Evropi se najčešće mogu pronaći: Aphodius spp., Anoplotrupes

stercorosus, Geotrupes spiniger, Trypocopris vernalis, Onthophagus coenobita.

Familia Nitidulidae

Nitidulidae su sitni tvrdokrilci (1.5-12 mm) bično tamno obojeni sa žutim ili crvenim

šarama. U svetu je do sada opisano oko 2500 vrsta. To su insekti uglavnom ovalnog oblika sa

glavičastim antenama (11 članaka) i skraćenim elitrama (najviše 3 abdominalna segmenta

vidljiva sa dorzalne strane). Većina vrsta se hrani organskom materijom u raspadanju mada

ima vrsta koje se hrane nekarom, trulim voćem, fermentisanim voćnim sokovima, leševima...

Neke vrste predstavljaju „štetočine“ uskladištenih proizvoda. Tako se vrsta

Carpophilus hemipterus hrani suvim voćem, lekovitim biljem i vlažnim žitom. Vrsta Aethina

tumida živi u pčelinjim košnicama i predstavlja najznačajniju “štetočinu” iz ove familije.

Ženke polažu jaja u pukotine u košnici i iz njih se nakon samo 2-3 dana izležu larve koje se

intenzivno hrane polenom i medom pri čemu oštećuju saće, dovode do fermentacije meda i

ukoliko su u velikoj brojnosti mogu za kratko vreme uništiti pčelinje društvo.

Nekrofagne vrste ove familije naseljavaju leševe u kasnim fazama raspada. Često se

mogu pronaći u isto vreme kada i Dermestidae, ali preferiraju vlažniju sredinu. Za sada ne

postoje istraživanja koja bi utvrdila da li su vrste ove familije pogodne za utvrđivanje PMI.

Najčešće su vrste iz roda Omosita.

Familia Leiodidae

Leiodidae su familija malih tvrdokrilaca loptastog tela (dužina tela < 10mm). Imaju

kosmopolitsko rasprostranjenje i do sada je opisano oko 3800 vrsta. Mogu se razlikovati od

ostalih familija po 8. antenalnom segmentu koji je uvek značajno manji od okolnih

segmenata. Vrste ove familije uglavnom naseljavaju vlažna i tamna staništa (npr. šumska

stelja). Najveći broj vrsta se hrani gljivama i kvascima. Mnoge vrste su troglobionti i kod

nekih od njih dolazi do redukcije očiju. Takođe, su poznate i vrste koje žive u podzemnim

jazbinama sisara.

Sporadično se sreću na leševima gde se hrane gljivama, ali su trenutno beznačajne za

forenzičke istrage jer nedostaju istraživanja o njihovoj eventualnoj pogodnosti za ovaj tip

istraga. Preliminarna istraživanja su pokazala da vrsta Catops grandicollis koja se nalazi na

leševima u šumskim ekosistemima nije korisna za forenzičke istrage. Ali za vrste rodova

Nargus, Ptomaphagus i Sciodrepoides, koje su takođe deo faune leševa, ovakva istraživanja

nisu urađena.


32

Ostali zglavkari značajni za forenzičku istragu

U forenzičkim istragama insekti se skoro isključivo koriste za utvrđivanje postmortem

intervala pa se veoma često zapostavlja njihova uloga u pružanju dokaza o nekim povredama

(kako na leševima tako i na živim osobama) ili u očuvanju DNK dokaza. Čak se veoma često

zaboravlja da razni zglavkari mogu biti i uzrok smrti. Ove grupe insekata i zglavkara se grubo

mogu podeliti u 3 grupe:

1) Strvinari

Mnoge vrste insekata, koje u svom razviću nemaju interakciju sa kičmenjačkim telom

u raspadanju, se mogu hraniti njime kada im se nađe dostupno. Tako se vrste osa iz

potfamilija Polistinae i Vespinae mogu videti kako se hrane direktno na lešu. Takođe, mogu

otkinuti male delove tkiva i odneti na neko drugo mesto (gde će ih pojesti). Količina tkiva

koje ishranom uklone ove vrste je obično veoma mala (čak i kada se ove vrste jave u velikoj

brojnosti) ali svojom ishranom mogu ostaviti veoma zbunjujući tragove. Razne vrste mrava

često posećuju leševe i svojom ishranom ostavljaju tragove koji izgledaju kao opekotine

nastale pre smrti. Predatorske vrste mrava mogu u značajnoj meri uticati na sastav faune leša.

Mravi se uglavnom na leševima mogu pronaći na otvorenim staništima dok ih u zatvorenim

prostorima zamenjuju neke sinantropne vrste. Bubašvabe (Blattodea) su insekti koji

naseljavaju ljudske građevine širom sveta i hrane se skoro svim vrstama otpada i prljavštine,

pa se mogu pronaći i na leševima. Izazivaju povrede slične onima koje prave mravi. Pored

insekata na leševima se mogu pronaći i kopneni rakovi (mokrice, Isopoda). Mokrice se

prirodno hrane organskom materijom u raspadu, najčešće u šumskoj stelji, pa se veoma često

mogu sresti i na leševima. Ponekada se mogu pronaći u veoma velikoj brojnosti. Stonoge

klase Diplopoda se takođe mogu hraniti na leševima zavisno od tipa staništa. Najčešće se kriju

ispod samog leša.

2) Zglavkari koji se hrane krvlju

Zglavkari koji se hrane ljudskom krvlju mogu biti od neprocenjivog značaja za

forenzičke istrage. Svojom ishranom unose ljudsku krv u svoj sistem organa za varenje odakle

se ona može izolovati. Iz ovako dobijene krvi moguće je napraviti DNK profil žrtve ili

osumljičenog, zavisno na kome se ova artropoda hranila. Izolacija DNK iz sadržaja creva nije

uvek moguća, ali usled dostupnosti molekularnih metoda danas je to vredno pokušaja u

svakom slučaju u kome su sakupljeni ovi zglavkari. Do sada je ljudska DNK uspešno

izolovana iz sadržaja creva larvi muva, larvi tvrdokrilaca, komaraca, vaši i krpelja. Larve

muva se hrane tkivom i zbog prozirnog tela moguće je vizuelno utvrditi prisustvo tkiva u

njihovim crevima. Pošto imaju veoma brz metabolizam neophodno je odmah (na mestu

zločina) konzervirati larve u 80-96% alkoholu. Metabolizam larvi tvrdokrilaca je znatno

sporiji i ljudsku DNK je iz njihovih creva moguće izolovati znatno nakon hranjenja, pa čak i

iz frasa. Krpelji imaju još sporiji metabolizam od tvrdokrilaca. Neke vrste krpelja su slabo

vagilne, a kako unose velike količine krvi u svoj organizam to ih čini idealnim objektima za

izolaciju ljudske DNK kada god se pronađu na nekom mestu zločina. Komarci i vaši su


33

veoma često asocirani sa ljudima i DNK izolovana iz sadržaja njihovih creva je idealna za

povezivanje osumljičenog i žrtve, jer se u njihovim crevima često može naći krv više osoba.

2) Otrovni zglavkari

Mali procenat zglavkara je otrovan (imaju razvijene otrovne žlezde i sl.), a izuzetno

mali broj vrsta može da naudi čoveku. Ipak postoje vrste koje mogu izazvati smrt kod ljudi. I

ako je broj ovakvih smrtnih slučajeva izuzetno mali (naročito na severnoj hemisferi) otrovni

zglavkari su predmet forenzičke entomologije.

Razne vrste paukova imaju otrov koji je dovoljno jak da izazove probleme ljudima

mada veoma mali broj vrsta može biti smrtonosan (uglavnom vrste roda Latrodectus).

Škorpije takođe svojim otrovom mogu naškoditi ljudima ali samo je oko 25 vrsta smrtonosno.

Neke vrste stonoga (Chilopoda) imaju jak otrov. Dokumentovani slučajevi smrti usled

njihovog ujeda su izuzetno retki (samo 1 u SAD, a oni imaju najbolju statistiku). Od insekata

potencijalnu pretnju za čoveka predstavljaju neke vrste reda Hymenoptera. Njihov otrov nije

dovoljan da usmrti čoveka. Međutim, ukoliko osobu ujede veliki broj jedinki može doći do

smrti. Ovo je naročito važno jer su neke od ovih vrsta socijalne i agresivno brane svoja

gnezda.

Najveći broj smrti uzrokovan otrovnim zglavkarima nastaje usled anafilaktičkog šoka.


34

Metode sakupljanja insekata sa mesta zločina

U poslednjih nekoliko godina forenzička entomologija sve više dobija na značaju i u

mnogim zemljama sveta je u različitim forenzičkim istragama raširena upotreba insekata.

Ključni značaj u primeni forenzičke entomologije imaju: ispravno sakuljanje, dokumentacija i

slanje entomoloških dokaza sa mesta zločina. U idealnim situacijama sakupljanje insekatskog

materijala sa mesta zločina vrši forenzički entomolog. Međutim, u većini slučajeva forenzički

entomolog počinje istraživanje u laboratoriji, dok entomološke dokaze sakupljaju

kriminalistički tehničari. Osnovni razlog zbog kojeg forenzički entomolog ugavnom ne

sakuplja entomološke dokaze je užurbano delovanje na mestu zločina, pri čemu se ne može

uvek sačekati dolazak entomologa. Tu situaciju dodatno komplikuje činjenica da forenzički

entomolog treba da bude jedna od prvih osoba koje će pregledati mesto zločina dok je ono još

uvek netaknuto. Bilo da sakupljanje entomoloških dokaza vrši forenzički entomolog ili

kriminalističar neophodno je da poseduju odgovarajuću opremu i pribor za sakupljanje. Danas

postoje komercijalno dostupni kompleti opreme za sakupljanje insekata sa mesta zločina.

Ovakve komplete najčešće koriste kriminalistički tehničari dok entomolozi uglavnom sami

sastavljaju svoju opremu u skladu sa svojim potrebama i navikama. Svi kompleti opreme

uobičajeno sadrže sledeće komponente:

entomološka mrežica

entomološki aspirator (ekshaustor)

pipeta

razne vrste pinceta

četkica

morilka

lepljiva traka

bočice za pakovanje mrvtih insekata (larve, lutke, egzuvije ili adulti)

posude za sakupljanje živih insekata (jaja, larve, lutke ili adulti)

posude (ili kese) za uzorke zemlje

vata

samolepljive etikete za obeležavanje uzoraka

etikete za obeležavanje uzoraka

grafitna olovka

lupa

bočica sa etil-alkoholom

bočica sa etil-acetatom

boca sa vodom (termos sa vrućom vodom)

papirni ubrusi

aluminijumska folija

baštenska lopatica

rukavice za jednokratnu upotrebu

plastične kese sa zip zatvaračem


35

plastične kese (za zamrzivač)

fotoaparat

merna skala za fotografije

termometar

formular za sakupljanje entomoloških dokaza

notes

Takođe bi bilo poželjno imati na raspolaganju prenosivi poljski frižider za transport

živog insekatskog materijala (kao alternativa može se koristiti i plastična posuda u kojoj se

nalazi hemijski čist led).

Početak svake kriminalističke istrage predstavlja tzv. statički deo u kome se vrši

posmatranje i dokumentovanje zatečenog stanja i okoline. Ovaj deo istrage je, od ključnog

značaja za forenzičku entomologiju, i sastoji se od detaljnog opisa i fotografija samog mesta

zločina ali i okoline. Nakon detaljnog opisa i pravljenja foto-dokumentacije pristupa se

sakupljanju entomoloških dokaza. Prilikom sakupljanja ovog tipa neophodno je blisko

sarađivati sa kriminalističkim tehničarima i patologom, da sakupljanje slučajno ne bi ugrozilo

druge dokaze. Neposredno pre početka sakupljanja neophodno je ukratko obavestiti osobe

prisutne na mestu zločina o načinu i mestu sakupljanja insekata. Takođe je neophodno da se

forenzički entomolog informiše o svim poznatim činjenicama vazanim za zločin (kako je telo

pronađeno, kakve su prve pretpostavke, da li postoji sumnja da je uključena upotreba droge i

sl.). Zarad dobre koordinacije sa ostalim istražiteljima i najmanjeg narušavanja dokaza

najčešće je neophodno sprovesti trostepeno sakupljanje entomoloških dokaza. Ovo

podrazumeva sakupljanje insekata sa površine tela i iz neposredne okoline (pri tome ne

pomerati telo) u prvoj fazi. U drugoj fazi vrši se sakupljanje insekata koji se nalaze na ili u

zemljištu ispod leša i na kraju se u mrtvačnici sakupe insekti koji se nalaze u samom lešu. Pri

postupanju sa entomološkim dokazima (kao i sa svim drugim) neophodno je voditi računa o

neprekinutosti dokaznog lanca kako bi se sačuvao integritet i identitet dokaza.

Sakupljanje i dokumentacija entomoloških dokaza se može podeliti na nekoliko faza:

1) Fotografski i pisani opis opših karakteristika mesta zločina i okolnog staništa

2) Fotografski i pisani opis insektske aktivnosti na lešu i u njegovoj okolini

3) Prikupljanje meteoroloških podataka

4) Sakupljanje letećih insekata

5) Sakupljanje ostalih adultnih insekata

6) Sakupljanje jaja, larvi i lutki sa leša

7) Sakupljanje jedinki iz neposrednog okruženja leša (oblast do 6m oko leša)

8) Sakupljanje jedinki ispod leša nakon njegovog uklanjanja sa mesta zločina

9) Sakupljanje entomoloških dokaza tokom autopsije


36

1) Fotografski i pisani opis opših karakteristika mesta zločina i okolnog staništa

Prvi korak u sakupljanju insekata sa nekog mesta zločina je posmatranje i beleženje

karakteristika staništa. Ovo beleženje se vrši pisanim putem i fotografijama. Podaci o staništu

u kome je pronađeno telo mogu olakšati identifikaciju pronađenih vrsta insekata. Kako se

svako stanište karakteriše nekim specifičnim vrstama, insekti pronađeni na lešu bi trebalo da

pripadaju vrstama koje se mogu naći na tom staništu. Ukoliko vrste koje su pronađene na lešu

ekološki ne pripadaju staništu na kome je telo pronađeno to može ukazati na pomeranje tela

nakon smrti.

Dokumentacija ove faze treba da sadrži popunjen formular o staništu sa svim

beleškama kao i kompletnu fotodokumentaciju staništa. Fotografijama je neophodno

dokumentovati stanište tako da se pokrije kompletna okolina tela (360o). Neophodno je

napraviti dva seta ovakvih fotografija: prvi – gde su fotografije slikane ka telu i drugi-gde se

fotografije prave od tela. Ovakve fotografije mogu pokazati u kom stepenu je telo bilo

izloženo direktnoj sunčevoj svetlosti ili hladu, a takođe mogu pokazati i vremenske uslove u

vreme pravljenja fotografija.

2) Fotografski i pisani opis insektske aktivnosti na lešu i u njegovoj okolini

Nakon detaljnog opisa staništa pristupa se opisu insekatske aktivnosti na lešu i u

njegovoj neposrednoj okolini. Uvek je dobro zabeležiti što veći broj činjenica, ali treba biti

fokusiran pre svega na poziciju i relativnu brojnost insekata. Ukoliko je moguće treba

zabeležiti i odokativni broj vrsta ili grupa uočenih insekata. Sva zapažanja je neophodno

propratiti fotodokumentacijom. U ovoj fazi istrage neophodno je paziti da naša aktivnost ne

uznemiri insekte na lešu ili u njegovoj okolini. Stoga, posmatranje i fotografisanje treba

započeti sa sigurne udaljenosti od leša. Takođe, uvek treba imati u vidu položaj sunca ili

veštačkog izvora svetlosti kako bi se izbegao prelazak senke preko leša, jer promene

svetlosnog režima mogu uzrokovati da neki leteći insekti napuste telo. Sve fotografije treba da

sadrže mernu skalu, jer to umnogome može olakšati procenu njihove starosti bazirane na

veličini.

3) Prikupljanje meteoroloških podataka

Pravilno prikupljeni meteorološki podaci su od ključnog značaja za analizu

prikupljenih uzoraka insekata. Tačne metereološke informacije su izuzetno važne prilikom

procene vremena kolonizacije tela insektima, kao i procene minimalne insekatske aktivnosti.

Obe ove vrednosti mogu biti ekvivalenti minimalnom post mortem intervalu. Životni ciklus

većine vrsta insekata zavisi od temperature i relativne vlažnosti tako da ova dve meteorološka

parametra imaju najveći uticaj na procenu PMI. Međutim, i drugi meteorološki podaci mogu

biti izuzetno značajni (kao što su podaci o padavinama, magli i sl.) jer mogu uticati kako na

sam životni ciklus tako i na neke karateristike ponašanja insekata. U slučajevima kada je

hrana dostupna u izobilju (kao što je slučaj sa vrstama koje se hrane na leševima) glavni


37

faktor koji utiče na brzinu razvića insekata je temperatura. Prilikom obrade mesta zločina

neophodno je izmeriti sledeće temperature:

1. Temperaturu vazduha na visinama od 30cm i 130cm u neposrednoj bliziini tela

2. Temperaturu površine zemljišta

3. Temperaturu površine tela

4. Temperaturu ispod samog tela (termometar staviti između tela i površine zemlje)

5. Temperaturu larvalne mase (mase larvi muva)

6. Temperaturu zemljišta neposredno nakon uklanjanja tela

Prilikom merenja temperature termometar nikada ne treba izlagati direktnoj sunčevoj

svetlosti, niti svojoj telesnoj temperaturi, jer može doći do očitavanja netačnih informacija.

Osim temperature poželjno je zapisati koliko vremena u toku dana je telo bilo izloženo

direktnoj sunčevoj svetlosti, a koliko hladu pošto se temperature mogu znatno razlikovati.

Ovo se vrši slobodnom procenom u odnosu na okolinu tela i orijentacije tela u prostoru.

Ukoliko je nemoguće proceniti, ovi podaci se mogu dobiti i naknadnim izlaskom na teren

kada se mogu izvršiti i precizna merenja. Koristeći psihrometar moguće je zabeležiti i

relativnu vlažnost vazduha u neposrednoj okolini tela.

Osim ovih podataka nekada je neophodno izvršiti monitoring meteoroloških uslova

nekoliko dana nakon uklanjanja tela.

4) Sakupljanje letećih insekata

Pre bilo kakvog ručnog sakupljanja insekata direktno sa tela potrebno je sakupiti leteće

insekte neposredno iznad i oko tela. Sakupljanje insekata se vrši pomoću entomološke mreže.

Mahanjem entomološkom mrežom (pokreti slični metodi košenja) uhvatiti što veći broj

letećih insekata. Sakupljeni insekti se usmrćuju u morilci sa etil-acetatom ili direktno u etil-

alkoholu. Ukoliko se insekti usmrćuju etil-acetatom neophodno ih je odmah nakon ugibanja

prebaciti u tube sa alkoholom. Nakon sakupljanja insekata iznad leša, metodom košenja se

sakupljaju insekti sa okolne vegetacije, jer se tako mogu sakupiti adulti mnogih vrsta insekata

čije se larve hrane na lešu, a adulti su npr. polinatori. Insekte treba sakupiti sa vegetacije u

krugu prečnika od oko 6m od tela. Ovako sakupljeni insekti se usmrćuju etil-acetatom ili

alkoholom i odlažu u posednu teglicu sa 80-96% alkoholom. Sakupljanje kako iznad samog

tela tako i sa vegetacije treba ponoviti onoliko puta koliko je potrebno da se sakupi

reprezentativan broj jedinki. Nakon svakog prikupljanja treba detaljno pregledati mrežu i

aspiratorom sakupiti eventualno zaostale sitne insekte. Insekti sakupljeni aspiratorom se mogu

usmrtiti na više načina: direktnim prebacivanjem u alkohol (veoma komplikovano pošto su to

obično sitni, a veoma pokretni insekti), izlaganjem aspiratora direktnoj sunčevoj svetlosti na

nekoliko minuta (samo ako je vreme toplo i sunčano), stavljanjem aspiratora u zamrzivač,

uduvavanjem duvanskog dima u aspirator... Leteći insekti se mogu sakupiti i korišćenjem

raznih vrsta lepljivih klopki.

Svi sakupljeni entomološki dokazi moraju biti pravilno obeleženi. Entomološki dokazi

se označavaju duplim etiketama i to tako što se etiketa koja je napisana grafitnom olovkom na

običnom papiru stavlja u tubicu (teglicu) sa uzorcima. Etikete obavezno popunjavati


38

grafitnom olovkom, jer alkohol spira mastilo. Etiketa na samolepljivom papiru, koja je

ispisana hemijskom olovkom, se lepi sa spoljašnje strane tube. Obe etikete na jednoj tubi

moraju sadržati istovetne informacije. Minimum informacija koje jedna etiketa mora sadržati

su: evidencioni broj krivičnog dela, datum, vreme (hh:mm), broj uzorka i inicijale osobe koja

ih je sakupila. Upotreba duplih etiketa je veoma praktična iz nekoliko razloga. Prvi razlog je

taj što može doći do oštećenja spoljašnje etikete prilikom rukovanja i transporta uzoraka.

Druga vrlo bitna stvar je da su duple etikete veoma praktične prilikom pregledanja uzoraka u

laboratoriji i to tako što se etiketa iz tube uvek prenese sa jedinkom koju posmatramo dok

ostale jedinke ostaju ispravno obeležene čime se smanjuje mogućnost zamene uzoraka.

Svaki uzorak je neophodno upisati u listu uzoraka i popuniti sve dodatne informacije o

uzorku. Ukoliko bilo koji uzorak nije pravilno sakupljen ili obeležen može biti ugrožena cela

istraga.

5) Sakupljanje ostalih adultnih insekata

Za sakupljanje adultnih insekata vrsta koje ne lete ili su slabi letači direktno sa tela i iz

njegove neposredne okoline koriste se pincete ili se sakupljaju rukom. Usmrćivanje i čuvanje

ovih insekata vrši se na isti način kao i kod prethodne grupe. Pre početka sakupljanja insekata

direktno sa leša neophodno je za to dobiti odobrenje osobe odgovorne za dati krivični slučaj.

6) Sakupljanje jaja, larvi i lutki sa leša

Jaja i larve insekata (pre svega muva) se obično nalaze na telu u velikoj brojnosti.

Preporučuje se da veličina uzorka jaja i larvi bude između 50 i 100 jedinki mada je uvek bolje

sakupiti više. Bez obzira na veličinu uzorka potrebno je sakupiti najmanje i najveće jedinke

radi procene vremena kolonizacije.

Uzorci jaja i larvi se sakupljaju odvojeno sa svakog mesta kolonizacije pri čemu se

beleži i temperatura svakog mesta sakupljanja. Jaja muva se nalaze u grupama i kako su sitna

mogu se pomešati sa prašinom i tako prevideti, a jaja tvrdokrilaca je još lakše prevideti pošto

se nalaze pojedinačno. Jaja muva treba tražiti na mestima primarne kolonizacije tela (to su

najčešće prirodni otvori na telu) i treba ih sakupiti mekanom navlaženom četkicom. Larve su

mnogo uočljivije i veoma ih je lako sakupiti rukom, pincetom, kašičicom ili četkicom. I jaja i

larve se fiksiraju specijalizovanim fiksativima ili kratkim potapanjem u ključalu vodu. Nakon

oba ova načina prebacuju se u 80% alkohol. Najčešće korišćeni fiksativ je KAA koji se pravi

od 80ml 95% etanola, 20ml glacijalne sirćetne kiseline i 10ml kerozina. U ovom fiksativu se

larve ne smeju držati duže od 12h jer dolazi do njihovog raspadanja. Larve i jaja se ne

usmrćuju direktinm potapanjem u alkohol jer tako dolazi do značajnih promena u njihovoj

veličini.

Paralelno sa sakupljanjem i fiksiranjem vrši se i sakupljanje živih jaja i larvi koje će

biti prenete u laboratoriju na gajenje. Živi insekti se sakupljaju jer je često nemoguće

identifikovati vrstu insekta na osnovu njene larve. Žive jedinke se sakupljaju sa istog mesta

kao i fiksirane i obeležavaju se tako da je veoma uočljiva njihova veza sa fiksiranim

materijalom. Metodologija sakupljanja i transport živih larvi zavisi od udaljenosti mesta na

koje se transportuju. Ukoliko je mesto relativno blizu (na sat vremena vožnje) dovoljno je


39

larve staviti u plastičnu posudu sa otvorom prekrivenim gazom. U posudu treba staviti vatu

natopljenu vodom da ne bi došlo do uginuća larvi usled dehidratacije. Međutim, ukoliko je

mesto zločina udaljenije od laboratorije neophodno je napraviti prenosive kontejnere za

gajanje. Ovakvi kontejneri se sastoje od plastične kutije sa poklopcem koji dobro dihtuje. Na

poklopcu se nalazi otvor prekriven markizetom ili nekim drugim platnom. U kutiju se sipa

zemlja u sloju debljine oko 1,5cm. U foliju se stavi parče svinjske ili goveđe jetre, zatim se na

njega stave larve (umesto jetre može se koristiti i meso). Folija se uvije, da ne bi došlo do

odvajanja larvi od hrane prilikom transporta, i stavi u kutiju sa zemljom. Sa jajima se postupa

isto kao i sa larvama. Ukoliko se pored larvi muva, sakupe i larve tvrdokrilaca njih treba

staviti u odvojene kontejnere jer su larve tvrdokrilaca veoma često predatori. Kao hrana za

larve tvrdokrilaca se mogu koristiti larve muva sakupljene direktno sa leša ili takođe svinjska

jetra. Sa sakupljenim lutkama se postupa malo drugačije jer njima nije potrebna hrana tokom

transporta. Lutke se direktno stave u zemljani supstrat u kontejneru i tako transportuju.

7) Sakupljanje jedinki iz neposrednog okruženja leša (oblast do 6m oko leša)

Mnoge vrste insekata kada završe sa hranjenjem napuštaju leš i mogu se pronaći u

njegovom neposrednom okruženju. Larve skoro svih muva napuštaju leš pre ulutkavanja i

zakopavaju se u zemlju gde se ulutkavaju. Ove jedinke su skoro uvek starije od jedinki koje se

mogu pronaći na lešu pa je njihovo pronalaženje od izuzetno velikog značaja za PMI. Daljina

do koje će insekti migrirati kada napuste telo može varirati, ali skoro sve jedinke se mogu

pronaći u krugu od 6m. Ovo zavisi pre svega od konfiguracije terena i sastava zemljišta.

Larve se skoro po pravilu ulutkavaju neposredno ispod površine zemljišta ili u samoj stelji

ukoliko je prisutna. Potragu treba fokusirati na delove terena sa rastresitom zemljom jer je tu

najveća šansa za pronalazak jedinki. Takođe, treba detaljno pretražiti delove ispod kamenja,

grana i lišća. Nakon pronalaska larvi ili lutki njihovo sakupljanje je identično kao i

sakupljanje insekata sa samog leša. I u ovom slučaju uzimaju se dva skoro identična uzorka

od kojih se jedan fiksira a drugi prenosi u laboratoriju na gajenje. Prilikom sakupljanja ovih

uzoraka uvek treba zapisati udaljenost od tela kao i orijentaciju uzorka u odnosu na telo.

Jedinke pre sakupljanja treba fotografisati kako bi bilo jednostavnije utvrditi njihovu što

tačniju starost.

8) Sakupljanje jedinki ispod leša nakon njegovog uklanjanja sa mesta zločina

Sakupljanje entomoloških uzoraka nakon uklanjanja leša sa mesta zločina može se

razlikovati od faze raspadanja u kojoj se leš nalazi. Tako npr. ukoliko se radi o telu u fazi

raspada koje se nalazi na otvorenom nakon njegovog uklanjanja na zemlji će ostati veliki broj

larvi, lutki i adultnih insekata. Ove insekte treba sakupiti na isti način kao što je ranije

opisano, uzimajući uvek dva uzorka (jedan fiksiran i jedan za gajenje). Nakon ovakvog

sakupljanja treba pregledati svaki kamen, granu, list i sl. ispod čega se mogu nalaziti

negativno fototropni insekti. Po završetku sakupljanja neophodno je uzeti uzorke zemljišta sa

površina koje su bile u kontaktu sa telom. Uvek se uzima nekoliko uzoraka zemljišta i to sa

mesta koja su bila u kontaktu sa glavom, grudima i abdomenom leša. Uzorci se uzimaju

baštenskom lopaticom. Ukoliko forenzički entomolog u opremi ima sita, prosejavanje se


40

može izvršiti na licu mesta. U suprotnom uzorci zemlje se prenose u laboratoriju (upakovani u

plastične posude ili kese za zipper zatvaračem i pravilno obeležene) gde se onda vrši njihovo

prosejavanje ili se jedinke sakupljaju iz zemljišta pomoću Tulgren-Berlezovog aparata. Na

etiketi koja prati svaki uzorak zemlje treba zapisati tačnu lokaciju tog uzorka i sa kojim delom

tela je bio u kontaktu.

9) Sakupljanje entomoloških dokaza tokom autopsije

Završno sakupljanje insekata sa mrtvog tela se vrši u mrtvačnici tokom autopsije.

Najbolje bi bilo da to sakupljanje izvrši osoba koja je sakupljala insekte i na mestu zločina

mada i patolog može biti jednako precizan ukoliko prati protokol.

Tela se u mrtvačnicu najčešće transportuju u plastičnim vrećama. Tokom transporta

neki insekti će usled uznemiravanja i promena temperature pokušati da napuste telo tako da je

u mrtvačnici potrebno prvo pregledati unutrašnjost vreće i sakupiti insekte sa nje. Zatim u

saradnji i dogovoru sa patalogom treba sistematski sakupljati insekte tokom autopsije. Prvo

treba pregledati odeću žrtve, naročito delove odeće koji su vlažni ili koji su natopljeni

ekskrementima pošto je tu najveća verovatnoća da se nalaze insekti. Takođe treba detaljno

pregledati sve džepove i pregibe odeće pošto su pogodno mesto i za ulutkavanje nekih vrsta.

Prilikom same obdukcije treba naročito obratiti pažnju na telesne otvore ili rane na telu pošto

se tu dešava inicijalna kolonizacija tela.

Insekti se tokom obdukcije sakupljaju i konzerviraju na isti načina kao i na mestu

zločina, takođe teba sakupiti i žive insekte za gajenje.

Nakon završenog sakupljanja entomoloških dokaza potrebno je još pribaviti sve

dostupne meteorološke podatke. Ovaj tip podataka za period neposredno pre smrti (ili period

od poslednjeg trenutka kada je osoba viđena živa pa do pronalaska tela) se može dobiti od

hidrometeorološkog zavoda. Osim ovih podataka neophodno je meriti temperaturu na mestu

zločina još nekoliko dana nakon uklanjanja tela. Temperaturu treba meriti barem 3 puta

dnevno sa tim da tako budu obuhvaćeni dnevni minimumi i maksimumi. Za ovu svrhu se

mogu koristi digitalni data-logeri koji se ostave na mestu zločina i mere temperaturu i

vlažnost.

Na sakupljanje entomoloških dokaza mogu uticati specifičnosti mesta na kome je telo

pronađeno pa je shodno tome potrebno malo modifikovti protokole. Takve specifičnosti se

javljaju npr. kada su tela pronađena u vodi, u zatvorenim objektima, kod zakopanih tela i sl.

Bez obzira na specifičnosti mesta pronalaska tela neophodno je sakupiti sve dostupne

entomološke dokaze uz što detaljniju pisanu i fotodokumentaciju i pri tome voditi računa da

svaki uzorak bude pravilno obeležen i zaveden.


41

Postmortem interval (PMI) – izračunavanje vremena koje je proteklo od

smrti do trenutka pronalaska tela

Medicinsko-pravna entomologija je skoro u potpunosti angažovana na rešavanju

smrtnih slučajeva. Svaka istraga smrtnog slučaja se oslanja pre svega na što preciznije

utvrđivanje vremena kada je smrt nastupila. Utvrđivanje vremena koje je proteklo od trenutka

smrti do trenutka kada je telo pronađeno je ključno u svakoj istrazi i naziva se postmortem

interval (PMI). PMI, odnosno utvrđivanje njegovog trajanja, je veoma bitno u forenzičkim

istragama sa više aspekata i to pre svega za:

a) utvrđivanje događaja i okolnosti pod kojima je smrt nastupila

b) povezivanje osumnjičenih i žrtve

c) davanje potpore svedočenjima svedoka...

Osim u krivičnim slučajevima, utvrđivanje PMI može biti veoma značajno i u

slučajevima prirodne smrti, smrti usled neke nesreće ili kod samoubistava, prilikom sudskih

rasprava oko osiguranja ili nasledstva.

Postoje brojne metode za utvrđivanje PMI. Tako, na primer, patolozi mogu utvrditi

PMI na osnovu znakova smrti ili lešnih promena. PMI se može utvrditi i na osnovu hemijskih

analiza telesnih tečnosti. Sve ove metode, međutim, zavise od velikog broja parametara koji

utiču na telo nakon smrti. Ti parametri se mogu podeliti u dve velike grupe: oni koji su

povezani sa samim lešem (godine živote, konstitucija, uzrok smrti, prisustvo droga ili toksina

u telu...) i parametri okolne sredine (temperatura, vlažnost vazduha, odevenost, pristupačnost

tela životinjama...). I pored postojanja matematičkih modela koji u procenu PMI uključuju

većinu ovih parametara njihova upotrebljivost se svodi samo na slučajeve gde je leš pronađen

u periodu 48-80h nakon smrti. Nakon ovog perioda upotreba ovih metoda za procenu PMI

postaje krajnje nepouzdana i što je PMI duži to je i nepreciznost veća. Nakon perioda od 1-3

dana nakon smrti najprecizniju procenu PMI može dati forenzička entomologija.

Kao što je već naglašeno, forenzička entomologija se oslanja na ekološke zakonitosti i

činjenicu da prisustvo mrtvog tela dramatično menja sastav i učestalost vrsta insekata na

nekom staništu. Prvi insekatski kolonizatori leša su vrste familije Calliphoridae i one imaju

najveći značaj u proceni PMI, jer mogu obezbediti najpreciznije informacije o vremenu smrti.

Podaci o vremenu kolonizacije i stopi razvoja insekata su ključni za utvrđivanje perioda

insekatske aktivnosti (PIA) na lešu. PIA zavisi od mnogih faktora sredine, ali najviše od

ambijetalne temperature. Period insekatske aktivnosti može odgovarati PMI ali se može i

bitno razlikovati od njega. PIA može biti kraći od PMI u slučajevima kada je insektima otežan

pristup telu kao u slučajevima kada je telo odmah sahranjeno, sakriveno u frižider ili neki

drugi zapečaćeni objekat, ili kada je umotano u nešto (npr. u plastičnu foliju). Nasuprot

ovome PIA može biti i duži od PMI u slučajevima kada je žrtva pre smrti bolovala od mijaze

pa su larve muva već bile prisutne na telu u trenutku smrti. Ovakvi slučajevi su retki ali treba

imati u vidu i tu mogućnost. U svakom slučaju, utvrđivanje perioda insekatske aktivnosti

može obezbediti veoma bitne informacije za kriminalistišku istragu, jer PIA najčešće

predstavlja minimalni postmortem interval (PMImin). Sa druge strane za maksimalni

postmortem interval (PMImax) može se uzeti vreme od trenutka kada je osoba poslednji put


42

viđena živa do trenutka pronalaska tela. PMImax se može utvrditi samo u slučajevima kada je

identitet žrtve poznat.

U forenzičkoj entomologiji postoje dve metode kojima se može utvrditi PMI:

1) Metoda zasnovana na razviću (životnom ciklusu) insekata

2) Metoda zasnovana na predvidivosti sukcesije životnih zajednica insekata na lešu.

1) Metoda zasnovana na razviću (životnom ciklusu) insekata

Ova metoda se zasniva na direktnoj proceni starosti najstarijih primeraka insekata koji

su pronađeni na nekom lešu. Koristi se za utvrđivanje kraćih postmortem intervala tj. koristi

se u slučajevima kada je telo pronađeno u nekoj od početnih faza raspada.

Glavni objekti koji se koriste u ovoj metodi su jedinke vrsta iz familije Calliphoridae

(mnogo ređe Sarcophagidae), jer one prve kolonizuju telo. Životni ciklus ovih muva se, kao i

kod svih holometabola, sastoji iz 4 stadijuma (jaje, larva, lutka i imago). Pod optimalnim

uslovima razviće neke vrste od jaja do adulta traje određeno vreme, pri čemu svaki stadijum

razvića traje tačno određeno vreme (Slika 8).

Slika 8. Ciklus razvića muva iz familije Calliphoridae

Na osnovu ove osobine razvića moguće je na osnovu utvrđivanja stadijuma i/ili

stupnja (stadijum larve ima tri stupnja koji se obeležavaju kao L1, L2, L3) u kome se jedinka

nalazi izračunati njenu starost. Minimalan PIA je jednak starosti najstarije jedinke na lešu.

Međutim, razviće bilo koje vrste u prirodi se skoro nikada ne dešava pod optimalnim

uslovima, a kako zavisi od većeg broja faktora i oni se moraju uračunati prilikom određivanja

starosti neke jedinke. U uslovima izobilja hrane (kao što je to slučaj na leševima) razviće


43

poikilotermnih organizama uglavnom zavisi od temperature. Razviće bilo koje dve vrste se

skoro uvek razlikuje čak i ako se dešava pod identičnim uslovima, tako da je pre bilo kakvog

daljeg rada neophodno tačno identifikovati vrstu.

Određivanje starosti se vrši poređenjem stadijuma najstarije preadultne jedinke

sakupljene sa leša (sa svim poznatim sredinskim faktorima kojima je bila izložena) sa

poznatim podacima o stopi rasta, koji su dobijeni eksperimentalno (gajenjem jedinki na

poznatim temperaturama). Adulti se ne mogu koristiti, jer je nemoguće utvrditi da li se taj

adult razvio na lešu ili je došao iz okolnog staništa. Izuzetak su adulti odmah nakon eklozije,

jer se po nedovoljnoj hitinizovnosti njihovog tela može zaključiti da su se razvili na lešu.

Kako stopa rasta (tj. razvića) zavisi od genetičkih karakteristika i geografskih adaptacija

unutar same vrste kao i sredinskih faktora koji vladaju na datom staništu idealno bi bilo za

poređenje koristiti podatke dobijene gajenjem jedinki iste te vrste (koja je pronađena na lešu)

sa geografskog prostora na kome je leš pronađen. Alternativno se mogu koristiti podaci nekih

blisko srodnih vrsta sa što bliže geografske lokacije, ali tada treba biti veoma oprezan u

tumačenju rezultata.

Kao mera starosti nekog larvalnog stupnja najčešće se koristi veličina tela (dužina ili

težina) jer se progresivno povećava vremenom. Osim veličine kao mera starosti mogu se

koristiti i razvojna obeležja. Kod muva familije Calliphoridae razvojna obeležja su

mikroskopske strukture delova usnog aparata i posteriornih spirakuluma. Na osnovu ovih

struktura se sa velikom sigurnošću može utvrditi kom larvalnom stupnju neka jedinka pripada.

Karakteristična osobina L3 larvi muva je da nakon što se nahrane dovoljno za metamorfozu

prestaju sa ishranom ali se ne ulutkavaju odmah, već lutaju tražeći pogodno mesto za

ulutkavanje. Na osnovu merenja veličine voljke moguće je utvrditi da li se određena L3 larva

hrani ili je prestala sa hranjenjem, a ta informacija može biti veoma značajna u određivanju

njene starosti.

Kako je već više puta naglašeno razviće insekata na lešu direktno zavisi od

ambijetalne temperature. U odnosu temperature i razvića postoje dva razvojna praga tj.

vrednosti temperatura ispod i iznad kojih se razviće zaustavlja ili značajno usporava (Slika 9).

Slika 9. Rast insektskih larvi u odnosu na temperaturu.

Šrafirana oblast predstavlja zonu rasta.


44

Između ovih razvojnih pragova (temperaturnih ekstrema) razviće larvi je skoro linearna

funkcija temperature. Temperaturni ekstremi variraju od vrste do vrste a mogu varirati i među

geografski odvojenim populacija iste vrste. Gornji razvojni prag (temperaturni maksimum)

može puno da varira i uglavnom se kreće iznad 40oC i u praksi se retko može sresti, jer je

neophodno da dugo vremena insekti budu izloženi ovakvoj temperaturi da bi se njihovo

razviće usporilo ili zaustavilo. Donji razvojni prag (temperaturni minimum) je temperatura

ispod koje u potpunosti prestaje razviće i nazive se još i bazalna temperatura. Bazalna

temperatura takođe varira kako među vrstama tako i unutar vrsta. Bazalna temperatura se

može grafički izračunati metodom procene linearne aproksimacije. Ovaj metod je zasnovan

na eksperimentalnim podacima gajenja insekata na različitim temperaturama i pod

pretpostavkom da se razviće usporava sa snižavanjem temperature. Kada se grafički predstavi

zavisnost stope rasta (predstavljena sa 1/broj dana do potpunog razvića) od temperature, tačka

u kojoj prava seče x osu je bazalna temperatura (Slika 10).

Slika 10. Metod procene linearne aproksimacije

Danas se načešće koriste dva pristupa u određivanju starosti preadultnih stupnjeva

muva:

a) izomeglani (isomegalen) i izomorfni (isomorphen) dijagrami

Izomegalni i izomorfni dijagrami su grafički prikazi eksperimentalnih podataka

dobijenih gajenjem insekata na konstantnim temperaturama sa kojih se direktno može očitati

starost jedinke ukoliko je poznata njena veličina (dužina ili težina) ili stadijum/stupanj razvoja

u kom se jedinka nalazi.

Izomegalni dijagrami predstavljaju grafički prikaz razvića insekata određene veličine u

zavisnosti od temperature u funkciji vremena (Slika 11).


45

Slika 11. Izomegalni dijagram za vrstu Lucilia sericata. Svaka linija (3-16,5)

predstavlja identičnu dužinu larve u mm. Mali grafik prikazuje analogne periode u

razvoju jaja u temperaturnom opsegu 25-40 oC (iz Grassberger i Reiter 2001).

Ovakvi dijagrami su veoma pogodni u situacijama kada se telo nalazilo na relativno

konstatnoj temperaturi (u nekim zatvorenim prostorijama). U većini slučajeva telo se nalazi na

mestima sa promenjivom temperaturom. Tada se izomegalni dijagrami takođe mogu koristiti

ali će starost jedinke biti procenjena u vremenskom intervalu koji se nalazi između vrednosti

vremena utvrđenog za minimalnu i maksimalnu temperaturu.

Izomorfni dijagrami su veoma slični prethodnim sa tom razlikom da su na njima

umesto veličine jedinki predstavljeni razvojni stadijumi i stupnjevi (Slika 12).


46

Slika 11. Izomorfni dijagram za vrstu Lucilia sericata. Površine između

linija predstavljaju identične razvojne stadijume/stupnjeve. a - jaje, b -

L1 larva, c – L2 larva, d – L3 larva, e – L3 larva koja se ne hrani

(prepupa), f – lutka (pupa), g - adult (iz Grassberger i Reiter 2001).

Upotreba ovih dijagrama je vrlo jednostavna. Kada se utvrde temperatura pod kojom

se jedinka razvijala i njena veličina ili stadijum, onda se direktno sa grafika očita vreme koje

je potrebno da jedinka dostigne traženu veličinu ili stadijum.

Prednost izomegalnih i izomorfnih dijagrama je u tome što se veoma brzo može

utvrditi starost jedinke. Njihova mana je što nisu dovoljno precizni u slučajevima u kojima je

leš izložen varijabilnoj spoljašnjoj temperaturi. Do sada su napravljeni izomegalni i izomorfni

dijagrami za neke od najčešćih vrsta kao što su: Calliphora vicina, Lucilia sericata,

Chrysomya albiceps, Protophormia terraenovae i Liopygia argyrostoma.

b) suma efektivnih temperatura (accumulated degree data)

Kako su insekti pikilotermne životinje njihov rast je u pozitivnoj korelaciji sa

ukupnom toplotnom energijom koju akumuliraju tokom razvića. Termalna istorija svake

jedinke može biti predstavljena sumom efektivnih temperatura koja se izražava kao ADD

(accumulated dergee days) ili ADH (accumulated degree hours). Polazna pretostavka i u ovoj

metodi je ta da je stopa razvoja između temperaturnih ekstrema linearno pozitivno korelisana

sa temperaturom. Može se predstaviti kao površina ispod krive za svaku temperaturu iznad

bazalne i za svaki period od 24 časa (Slika 12). Ovaj model koristi srednju temperaturu u

jedinici vremena (dani ili sati) što može biti diskutabilno pošto temperature variraju u toku

jednog sata i naročito dana. Međutim sa grafika (Slika 12) se jasno može videti da su ove

varijacije nadomeštene time što je na nekim mestima temperatura „podcenjena“ (viša je od


47

prosečne, a računa se kao prosečna) dok je na drugim ona „precenjena“ (niža od prosečne a

računa se kao prosečna). Pretpostavka je da su vrednosti ova dva odstupanja u toku jedne

jedinice vremena iste.

Slika 12. Grafički prikaz opravdanosti upotrebe ADH/ADD. A- „podcenjene“

vrednosti, B - „precenjene“ vrednosti

ADH ili ADD oslikavaju vreme koje je potrebno da insekt u razviću dođe do

stadijuma u kojem je pronađen na lešu. Formula za izračunavanje ADH/ADD je:

Vreme (u satima)x(temperatura-bazalna temperatura)=ADH

Vreme (u danima)x(temperatura-bazalna temperatura)=ADD

Informacije o vremenu koje je potrebno da se insekt razvije do određenog

stadijuma/stupnja se dobijaju eksperimentalno, gajenjem insekata na konstantnim ili

promenljivim temperaturama. Ovi podaci su izračunati za relativnno veliki broj vrsta i mogu

se pronaći u literaturi. Međutim, treba biti vrlo obazriv prilikom njihove upotrebe zbog već

pominjanih intraspecijskih varijabilnosti. Pre nego što se temperatura pomnoži sa vremenom

(kako bi se dobili ADH ili ADD) neophodno je od nje oduzeti bazalnu temperaturu jer ispod

nje se razviće zaustavlja.

Nakon što su vrste identifikovane i eksperimentalno ili iz literature utvrđena njihova

suma efektivnih temperatura neophodno je ta znanja primeniti na podatke dobijene sa mesta

određenog zločina da bi se izračunao minimalni period insekatske aktivnosti. Zapravo,

neophodno je izračunati vreme potrebno da jedinka dostigne razvojni stadijum (ili stupanj) u

kome je pronađena na telu pod uslovima sredine koji su vladali na tom mestu pre pronalaska

tela. Vrednosti temperature za period pre pronalaska tela se dobijaju od najbliže meteorološke

stanice. U zavisnosti u kom su formatu dobijeni podaci izračunavaju se ADH ili ADD od

trenutka pronalaska tela unazad do dostizanja eksperimentalnih vrednosti. U slučajevima kada

je moguće dobiti vremenska očitavanja u obliku srednjih temperatura za svaki sat računa se

ADH. U većini slučajeva moguće je dobiti samo mainimalne i maksimalne (eventualno

srednje) dnevne temperature i tada se računa ADD. ADH se mogu pretvoriti u ADD

jednostavnim deljenjem sa 24, ali ADD se ne mogu precizno prevesti u ADH. Uobičajena je

praksa da se za osobe koje su nestale pre manje od mesec dana izračunava ADH, a za one

koje su nestale pre više od mesec dana ADD.


48

Mogući izvori grešaka pri izračunavanju PMI na osnovu životnog ciklusa

Svaki kriminalistički slučaj se odlikuje specifičnostima koje se moraju uzeti u obzir

prilikom izračunavanja PMI, da bi se mogućnost greške svela na najmanju moguću meru.

Neki od najčešćih izvora grešaka su:

1) Brzina kolonizacije

Brzina kolonizacije usled različitih faktora može biti veoma različita. Može biti

odložena usled neke fizičke barijere (zakopano, zatvoreno ili umotano telo...) a usled mijaze

muve mogu kolonizovati i osobu dok je još živa.

2) Prevremeni razvoj

Vrste familije Calliphoridae polažu jaja iz kojih se nakon nekog vremena

izležu larve, dok vrste familije Sarcophagidae uglavnom vrše larvipoziciju. Kod nekoliko

vrsta iz familije Calliphoridae, takođe je zabeležena larvipozicija, tačnije, zabeleženo je

polaganje jaja iz kojih se odmah izležu larve. Vrste kod kojih je zabeležena ova pojava su:

Aldrichina grahami, Calliphora terraenovae, Calliphora nigribarbis, C. vicina i možda

Lucilia sericata. Ova pojava može značajno uticati na pogrešnu procenu PMI i čak može

lažno produžiti PMI za 0,5 do čak 13 dana. Ovo se može izbeći time što se za računanje neće

uzeti najstarije jedinke u uzorku već jedinke čija uzrasna kategorija (stadijum ili stupanj) je u

najvećoj brojnosti na lešu.

3) Određivanje starosti preadultnog stupnja

Važnost tačnog određivanja starosti, kao što je do sada već naglašeno, je od

ključne važnosti za određivanje PMI, i svaka greška može dovesti do značajnog odstupanja

utvrđenog PMI od stvarne slike.

4) Temperatura larvalne mase

Toplota koju produkuje larve muva kada se nađu u velikoj brojnosti utiče na to

da se većina larvi ne razvija pod direktnim uticajem ambijentalne temperature. U

izračunavanje PMI neophodno je uvrstiti i temperaturu larvalne mase tj. neophodno je

korigovati ambijentalnu temperaturu sa njom.

5) Ishrana

U zavisnosti kojim tkivom se hrane larve mogu imati različitu stopu razvoja.

Različita tkiva imaju različitu hranljivu vrednost i potrebna je različita količina tkiva da bi

larva dostigla određeni stadijum razvoja, a za konzumaciju veće količine tkiva potrebno je

duže vreme. Ovo bitno može uticati na preciznost procene PMImin (čak 12 – 43%). Takođe

treba imati u vidu da se različite vrste muva različito razvijaju na istom tkivu, tako da ono

tkivo koje je najbolje za razvoj jedne vrste može biti veoma nepovoljno za razvoj druge vrste.

6) Droge i lekovi

Različite psihoaktivne supstance i lekovi mogu uticati na stopu razvića muva.

Njihov uticaj je species specifičan i može biti pozitivan (ubrzavaju razviće) ili negativan


49

(usporavaju razviće). Tako heroin ubrzava rast larvi vrste Sarcophaga peregrina, dok morfin

usporava rast larvi vrsta Lucilia sericata i Calliphora vicina. Različiti lekovi i droge mogu

uticati na preciznost utvrđivanja PMImin u različitoj meri. U ekstremnim situacijama PMImin

može biti omašen za čak 109 časova mada je u najvećem broju slučajeva uticaj droga i lekova

znatno manji.

7) Intra- i interspecijska kompeticija

Oba tipa kompeticije mogu uticati na preciznost procene PMImin i to tako što se

sa povećanjem broja jedinki (bilo konspecifičnih, bilo različitih vrsta) povećava kompeticija i

uzrokuje razvoj manjih jedinki. Ovo može uticati na greške prilikom izračunavanja PMImin na

osnovu veličine jedinki.

8) Dijapauza

Ukoliko se previdi dijapauza može dovesti do grešaka u proceni PMI koje se

mere mesecima.

9) Traženje mesta za ulutkavanje (faza lutanja)

Nakon što završe sa ishranom L3 larve napuštaju leš i počinju da traže

pogodno mesto za ulutkavanje. Ova faza može trajati i nekoliko dana. Generalno gledano

larve ili lutke koje se nađu najdalje od tela su najstarije. Izvor greške može biti to što se usled

njihove veličine (koja je obično manja, jer tokom lutanja dolazi do postepene dehidratacije i

pražnjenja, tj. smanjenja voljke) često pogrešno proceni njihova starost – misli se da su mlađe

nego što stvarno jesu.

10) Cirkadijalni ritmovi

Cirkadijalni ritmovi kod Calliphoridae utiču na ovipoziciju, razviće larvi,

ekloziju... Zavisno od odnosa svetla i mraka kao i od temperatura spoljašnje sredine

cirkadijalni ritmovi mogu uticati na greške prilikom procene PMI. Njihov uticaj najčešće nije

veliki pa se stoga i zanemaruje. Drugi razlog za zanemarivanje cirkadijalnih ritmova je taj što

je za sada nemoguće poboljšati procenu PMI čak i kada se sumnja da cirkadijalni ritmovi

imaju uticaja.

Pored pobrojanih izvora grešaka postoje još mnogi kao što su greške u uzorkovanju,

greške samih modela za izračunavanje PMI, greške u primeni modela i td.


50

2) Metoda zasnovana na predvidivosti sukcesije životnih zajednica insekata

Proučavanje sukcesija životnih zajednica na jednom lešu daje mogućnost asocijacije

određene vrste sa određenom fazom raspada leša. Predvidivost sukcesija ovih životnih

zajednica omogućava grubu procenu dugih PMI (kada je leš pronađen nakon faze raspada).

Za ovakve procene neophodno je poznavanje sukcesija nekrofagnih insekata u oblasti gde je

leš pronađen, što samo po sebi zahteva dobro poznavanje insekatske faune neke oblasti. Za

utvrđivanje PMI ovom metodom postoje razni modeli, ali samo za veoma mali broj oblasti.

Modeli se mogu bitno razlikovati po tipu podataka koje sadrže ali svi se sastoje u

upoređivanju matrica podataka. Upoređuju se podaci koji su sakupljeni na nekom lešu sa

prethodno poznatim podacima (poznato je vreme u kome su pronađene određene vrste u

određenoj brojnosti i sl.).

Ovo polje forenzičke entomologije je praktično još u povoju, jer pravljenje modela za

određeno područje zahteva veliku entomološku stručnost kao i veliki utrošak sredstava (pre

svega vremena).

Prilikom pravljenja jednog modela sukcesije za neko stanište na određenom području

neophodno je dati odgovore na dva pitanja:

1) Koje vrste pronađene na lešu treba uključiti u model?

Na jednom lešu zavisno od staništa na kome se nalazi može se pronaći i do nekoliko

stotina različitih vrsta insekata. Većina vrsta insekata pronađenih na lešu nemaju nikakav

forenzički značaj usled njihove male brojnosti, nepredvidljivosti u vremenu pojavljivanja ili

prisutnosti na lešu u veoma dugom vremenskom periodu. Imajući ovo u vidu kao prvi korak u

pravljenju modela sukcesije nameće se izbor onih vrsta koje su značajne. Značaj neke vrste se

utvrđuje na osnovu njenih osobina kao što su brojnost jedinki, predvidljivost vremena

pojavljivanja na lešu, dužina perioda u kome su jedinke prisutne i sl. Osim ovih vrsta u

modele se uključuju i vrste koje su značajne za utvrđivanje PMI na osnovu njihovog ciklusa

razvića.

2) Koje podatke o tim vrstama treba uključiti u model?

Svi korisni modeli sadrže informacije o periodima prisutnosti vrsta na lešu. Osim ovih

podataka neki modeli sadrže informacije o prekidima u periodima prisutnosti, ponovljenim

kolonizacijama, promenama u brojnosti i stanjima raspada leša.

Na Slici 13. je prikazan letnji model sukcesije vrsta značajnih za forenzičke istrage u

šumama Centralne Evrope. U modelu su korišćene informacije o dnevnoj prisutnosti vrsta kao

i informacije o broju prekida u prisustvu određene vrste.


51

Slika 13. Letnji model sukcesije insekata na lešu svinje u šumama Centralne Evrope (iz

Matuszewski et al. 2011)


52

Molekularne metode u forenzičkoj entomologiji

Metode molekularne biologije su nezaobilazan deo istraživanja skoro svake biološke

discipline. Forenzička entomologija sve više i sve češće uključuje ove metode u različite

svrhe kao što su identifikacija vrsta, detektovanje geografske varijabilnosti unutar vrsta,

utvrđivanje srodnosti dve jedinke, analiza sadržaja creva insekata i sl.

Sve molekularne metode koje se koriste u forenzičkoj entomologiji su zasnovane na

analizi DNK. Bez obzira na metode koje će dalje biti korišćene (što zavisi od problema koji

treba rešiti) DNK je neophodno izolovati (ekstrahovati).

Ekstrakcija DNK.

Ekstrakcija DNK predstavlja proceduru izolovanja i prečišćavanja DNK iz bilo koje

ćelije ili virusa koji ima DNK. Postoje brojne metode kojima se DNK može izolovati iz ćelije

(ili virusa) i njihovo korišćenje uglavnom zavisi od potreba, mogućnosti i navika osoblja koje

radi u laboratoriji. Nezavisno od metode koja se koristi cilj svake ekstrakcije je izolovati što

čisitju DNK sa što manje inhibitornih materija i nukleaza.

Ekstrakcija DNK se sastoji iz:

1. Liziranje ćelija – Pošto se DNK nalazi u ćelijama (jedru ili organelama kod

eukariota) neophodno je izazvati pucanje ćelijske membrane kao i membrana

organela da bi DNK postala dostupna. Liza ćelija se može izvršiti mehanički

(drobljenjem tkiva koje je prethodno zamrznuto ili ne), a može se izvršiti i

hemijskim jedinjenjima.Upotrebom deterdženata se istovremeno može izvršiti

i liza ćelije i uklanjanje lipida membrane i liposolubilnih proteina.

2. Odstranjivanje makromolekula (koji nisu DNK) – Kada su ćelije lizirane DNK

se nalazi u smeši velikog broja različitih makromolekula (proteini, ugljeni

hidrati, RNK). Neophodno je ukloniti što više ovih „nečistoća“, a od ključne

važnosti je otkloniti ili inaktivirati DNKaze (eng. DNAaze - enzimi koji

hidrolizuju DNK do nuklotida).

Nakon izolacije DNK koriste se različite motode za rešavanje različitih problema:

1. Identifikacija vrsta

Ispravna identifikacija vrsta insekata je od suštinskog značaja u forenzičkoj

entomologiji. Međutim, postoje brojne okolnosti u kojima identifikacija može biti veoma

otežana, kao što su: identifikacija preadultnih stadijuma mnogih grupa; identifikacija

oštećenih jedinki; pa čak i identifikacija adulata pojedinih grupa (npr. Sarcophagidae). U

ovim slučajevima primena molekularnih metoda može poslužiti kao nadogradnja metodama

klasične identifikacije. Identifikacija vrsta na osnovu molekularnih metoda se svodi na

upoređivanje genotipa dobijenog iz nepoznate jedinke sa referentim genotipovima (genotipovi

vrsta koje su prethodno identifikovane).

Skoro sve metode za identifikaciju vrsta na osnovu DNK su zasnovane na lančanoj

reakciji polimeraze (PCR - Polymerase Chain reaction).


53

PCR

PCR je selektivna amplifikacija specifičnog fragmenta DNK u in vitro uslovima, pri

čemu se od male početne količine DNK dobije veliki broj kopija specifičnog fragmenta. To je

revolucionarna metoda koja je zamenila dugotrajan i komplikovan proces kloniranja (pre

PCR svaki fragment DNK je umnožavan tako što je kloniran u bakterijskim kulturama). PCR,

koji je 1984. godine razvio dr Kary Mullis, oponaša prirodne procese replikacije i

transkripcije uz korišćenje specifičnih oligonukleotida (prajmera) komplementarnih

krajevima DNK fragmenta od interesa. Replikaciju DNK u nekom organizmu obavlja enzim

DNK polimeraza koja, kada se veže za jedan lanac DNK, sintetiše njemu komplementaran.

Ova osobina DNK polimeraze je iskorišćena i za PCR. Za replikaciju DNK u in vitro

uslovima neophodne su sledeće komponente:

pufer (obezbeđuje odgovarajuću hemijsku sredinu za aktivnost i stabilnost

DNK polimeraze)

Mg2+ joni (slobodni joni neophodni za aktivnost Taq polimeraze, vezuju se za

nukleotide koji se ugrađuju u rastući lanac DNK, vezuju se za prajmere i utiču

na njihovu hibridizaciju, vezuju se za dvolančanu DNK i utiču na njenu tačku

topljenja)

prajmeri (oligonukleotidni lanci koji su komplementarni sa početkom i krajem

ciljnog DNK fragmenta; oni određuju granice fragmenta koji će biti umnožen)

dNTP (dezoksinukleotid-trifosfati; nukleotidi koji su neophodni za sintezu

komplementarnog DNK lanca)

DNK polimeraza (koristi se DNK polimeraza koja je stabilna na viskoim

temperaturama, a koja je dobijena iz termofilne bakterije Thermus aquaticus)

DNK uzorak (prethodno izolovana DNK)

Sam PCR se sastoji iz serije ciklusa koji su sastavljeni od:

denaturacije – zagrevanjem PCR smeše na temperaturu od 94-96°С dolazi do

raskidanja vodoničnih veza u dvolančanom molekulu DNK, pa se on razdvaja

na jednolančane;

vezivanja (hibridizacija) prajmera (eng. annealing) – snižavanjem temperature

na 45-60°С dolazi do stvaranja vodoničnih veza između prajmera i njima

komplementarih regiona na DNK; i

sinteze komplementarnog lanca (eng. elongation) – DNK polimeraza se vezuje

za DNK lanac i sintetiše komplementaran.

Ovim procesom se nakon 30 ciklusa od jednog molekula DNK dobija preko milijardu

kopija željenog fragmenta.

Izbor gena koji će biti korišćen za molekularnu identifikaciju vrsta je veoma značajan

jer izbor neodogovarajućeg gena može dovesti do pogrešne identifikacije. U molekularnoj

sistematici insekata mitohondrijska DNK (mtDNK) se mnogo više koristi od jedarne.

Prednosti mtDNK u odnosu na jedarnu su: haploidna je, nalazi se u mnogo većem broju

kopija po ćeliji i u njenoj sekvenci postoje veoma konzervativna prajmerska mesta


54

neposredno uz polimorfne regione. Činjenica da su univerzalni prajmeri za mtDNK gene

otkriveni još početkom 90-ih samo je olakšala njenu upotrebu.

U većini istraživanja molekularne identifikacije vrsta značajnih za forenzičke istrage

korišćeni su delovi gena za subjedinice 1 i 2 citohorm oksidaze c (COI+II). 5’ kraj gena za

COI je predložen i za univerzalni DNK barkod životinjskih vrsta. Trenutno ne postoji

univerzalni genski lokus koji se koristi za identifikaciju insekata u forenzičkoj entomologiji,

tako da pored gena za COI i COII neki autori predlažu i upotrebu gena za 28sRNK,

ribozomalni interni transkribovani spejser (ITS), gen za subjedinicu 5 NADH dehidrogenaze,

kao i RAPD (randomly amplified polymorphic DNA). U molekularnoj sistematici insekata

predlog je da treba uvek koristiti više od jednog molekularnog markera.

Osim ovih metoda koje se baziruja na sekvenciranju PCR produkata koristi se i PCR-

RFLP (analiza polimorfizma dužine restrikcionih fragmenata; eng. restriction fragment length

polymorphism) metoda.

RFLP

Ovom metodom se umnoženi fragment DNK iseče restrikcionim enzimima, a zatim se

njihovi fragmenti razdvoje elektroforetski na gelu. Na osnovu razlika u restrikcionim mestima

DNK fragmenti različitih entiteta će biti isečeni na različit broj fragmenata različite dužine.

Upoređivanjem obrazaca (eng. pattern) može se zaključiti kojoj grupi pripada ispitivani

uzorak. Kako je sekvenciranje mnogo egzaktnija metoda, a i sve je jeftinija, PCR-RFLP sve

više izlazi iz upotrebe.

Ubrzani razvoj tehnologije je omogućio i ubrzan razvoj molekularne biologije tako da

sve više metoda nalazi primenu u drugim granama biologije. Metode koje će u bliskoj

budućnosti verovatno imati značajnu ulogu u forenzičkoj entomologiji su pirosekvenciranje

(eng. pyrosequencing), analiza heterodupleksa (eng. heteroduplex analysis), real-time PCR i

microarrays analiza.

Greške koje se javljaju pri identifikaciji vrsta upotrebom molekularnih metoda

Da bi mogla da se izvrši pravilna identifikacija vrsta na osnovu molekularnih metoda

neophodno je da osoba koja vrši identifikaciju veoma dobro poznaje grupu organizama sa

kojom radi. Pre svega je neophodno poznavati taksonomiju i biologiju grupe.

Najčešća greška prilikom molekularne identifikacije vrsta je nekritička upotreba

sekvenci iz velikih baza kao što je GenBank. U ovim bazama je moguće uporediti sekvencu

koju ste dobili sa milionima sekvenci raznih gena i organizama. Kao rezultat pretrage dobijaju

se sekvence sa najvećim procentom sličnosti sa ispitivanom sekvencom. To može biti

pouzdan pokazatelj šta bi ispitivana sekvenca mogla biti, ali nikako nije pouzdana metoda

zbog velikog broja grešaka i manjkavosti unutar samih baza. Baze su osmišljene tako da

istraživači sami deponuju sekvence svojih istraživanja u bazu i na njihovoj savesti je

ispravnost podataka koje su uneli (naravno velike greške primećuju i operateri samih baza i

takve sekvence isključuju). Usled toga baze su pune sekvenci organizama koji su pogrešno

identifikovani. Osim ovih sekvenci sa greškom, baza obično ne obuhvata sve vrste koje su

srodne ispitivanom uzorku tako da se ne možete sa sigurnošću tvrditi kojoj vrsti uzorak


55

pripada. Ovakve situacije se mogu izbeći korišćenjem samo sekvenci iz publikacija koje su

(opet po vašem mišljenju) dovoljno sveobuhvatne da se u njima nalaze sve vrste relevantne za

identifikaciju nepoznatog uzorka.

Neki istraživači koriste svoje lične setove podataka za molekularnu identifikaciju

vrsta. Međutim, i tom prilikom treba biti veoma oprezan u pogledu sveobuhvatnosti takve

baze sekvenci. Tako se u literaturi mogu pronaći istraživanja u kojima se jasno navodi

mogućnost razlikovanja insekata značajnih za forenziku primenom sekvence nekog gena ili

RFLP paterna, a da pritom nisu testirane sve srodne vrste koje se takođe mogu pronaći na

leševima zajedno sa analiziranim vrstama. Ovakav pristup može biti izvor grešaka u

identifikaciji koji može značajno uticati na kriminalističku istragu.

Drugi veliki izvor grešaka su pseudogeni. Pseudogen je deo DNK koji sekvencom

podseća na neki funkcionalan gen ali je izgubio mogućnost transkripcije. Pseudogeni postoje

u jedarnom genomu mnogih vrsta (često se u jedru nalaze pseudogeni mitohondrijskih gena) i

u nekim reakcijama umnožavanja DNK (PCR) je moguće pored ciljnog gena umnožiti i

pseudogen i tako dobiti lažnu sliku o identitetu analizirane jedinke.

2. Metode populacione genetike

U forenzičkoj entomologiji postoji veoma malo istraživanja intraspecijske

varijabilnosti, a još manje o uticaju geografske udaljenosti na genetičku varijabilnost. Čak su i

osnovne biološke informacije, kao što je zavisnost stope rasta u odnosu na temperaturu,

dobijene sa malog broja geografskih lokacija. Postojanje intraspecijske genetičke

varijabilnosti uzrokovane geograskom udaljenošću može biti od velikog značaja za forenzičku

entomologiju iz najmanje dva razloga. Ukoliko međupopulaciona varijabilnost postoji kod

neke vrste, onda je neophodno utvrditi da li se te populacije razlikuju i u biološkim odlikama

(npr. zavisnost stope rasta od temperature). Drugi razlog je da nam geografsko-genetički

struktuirane populacije mogu omogućiti utvrđivanje postojanja postmortem pomeranja tela

ukoliko se na telu pronađe jedinka čiji genotip ne odgovara lokalnoj populaciji.

Vrste muva, koje su najčešće korišćene u forenzičkim istagama, su izuzetno pokretne i

u jednom danu mogu da prelete nekoliko kilometara. I pored toga što su, naizgled, vrlo slabi

kandidati za genetičku izolaciju na osnovu razdaljine, kod nekih grupa je utvrđeno postojanje

adaptacija na lokalne uslove sredine. Tako npr. postoje bitne razlike u ulasku u dijapauzu

uzrokovane geografskom širinom kod nekih široko rasprostranjenih vrsta familije

Sarcophagidae. Ispitivanja profila kutikulrnih ugljovodonika (fenotipska karakteristika skoro

u potpunosti determinisana genotipom) kod vrste Phormia regina pokazala su veoma finu

genetičku struktuiranost populacija, i to tako da je moguće razlikovati populacije koje su

udaljene samo 70km. Istraživanja populacione genetike vrsta familije Calliphoridae na osnovu

mtDNK su dala potpuno suprotne rezultate. Naime, utvrđeno je da je protok gena moguć (i

postoji) i među populacijama koje su udaljene hiljadama kilometara. Ovi rezultati mogu biti i

posledica upotrebe mtDNK koja je suviše konzervativna za detekciju intraspecijske

varijabilnosti. Upotreba osetljivih molekularnih markera još nije praktično zaživela u

forenzičkoj entomologiji, ali zasigurno će ući u širu upotrebu u vrlo bliskoj budućnosti.


56

Metode kao što su analiza mikrosatelitskih markera, RAPD, AFLP i SNPs su već u upotrebi u

primenjenim oblastima biologije kao što su ribarstvo, kontrola štetočina i konzervaciona

biologija.

Mikrosateliti

Mikrosateliti (eng. Microsatellite, Simple Sequence Repeats - SSRs, short tandem

repeats – STRs ili variable number of tandem repeats - VNTRs) su kratki segmenti DNK čija

sekvenca se sastoji iz ponavljanja 2-6 baznih parova (npr. (CA)n). Mikrosateliti se nalaze u

nekodirajućim delovima DNK i različiti aleli ovih genskih markera se razlikuju po dužini tj.

po broju ponovaka. Na osnovu analize alela više ovakvih markera veoma je jednostavno

utvrditi srodnost analiziranih jedinki, tako da su oni veoma korisno oruđe u populacionoj

genetici i forenzici.

AFLP

Analiza polimorfizma dužine umnoženih fragmenata ili AFLP (eng. Amplified

Fragment Length Polymorphism) je metoda kojom se umnožavaju delovi genoma prethodno

isečenog restrikcionim endonukleazama. Umnožavanje se vrši PCR metodom uz pomoć

adaptera koji omogućavaju vezivanje prajmera. Nakon umnožavanja analizira se dužina i

broj dobijenih fragmenata (elektroforezom se razdoje fragmenti) i na osnovu dobijenih

profila (obrazaca) se vrši genotipizacija.

RAPD

RAPD (eng. Randomly amplified polymorphic DNA) je PCR metoda kojom se pomoću

kratkih prajmera (8-12 nukleotida) nasumice umnožavaju fragmenti genoma i na osnovu njh

se vrši genotipizacija. RAPD je metoda koja izuzetno zavisi od uslova reakcija tako da ju je

gotovo nemoguće ponoviti u nekoj drugoj laboratoriji pa se zbog toga veoma retko koristi.

SNP

Polimorfizam pojedinačnih nukleotida (eng. single-nucleotide polymorphism) je takva

varijabilnost DNK sekvence gde se dve individue razlikuju u jednom nukleotidu unutar

sekvence. Ukoliko dve individue imaju sekvence nekog dela DNK AATTGCA i AAATGCA, za

njih se kaže da se razlikuju u jednom nukleotidu tj, da su ove sekvence različiti aleli. SNP se

mogu javiti kako u kodirajućim tako i u nekodirajućim delovima genoma. Učestalost alela

različitih SNP može biti karakteristična za populaciju i na osnovu toga se mogu vršiti procene

kojoj populaciji pripada koja jedinka.

Na osnovu rezultata analiza ovih markera može se, sa određenom verovatnoćom,

utvrditi kojoj populaciji pripada koja jedinka. Istraživanja forenzičke entomologije mogu biti

značajno unapređena upotrebom ovih metoda. Naime na osnovu testova kojim se testira

pripadnost neke jedinke određenoj populaciji moguće je sa velikom verovatnoćom utvrditi da

li ili ne jedinka pripada baš toj populaciji. Ono što je veoma bitno za forenzičku entomologiju

to je da se ovim testovima može utvrditi i da jedinka ne pripada nekoj populaciji čak i kada se

ne zna kojoj populaciji tačno pripada.


57

Mikorsatelitski markeri su prvi našli upotrebu u forenzičkoj entomologiji i razvijeni su

za vrste Lucilia sericata i Lucilia illustris, međutim još puno istraživanja je neophodno da bi

ove metode ušle u rutinsku praksu i da bi, kao takve, bile prihvaćene kao dokaz. Neophodna

su istraživanja koja će odrediti veličinu uzorka neke populacije koja bi obuhvatila skoro svu

varijabilnost unutar nje, a samim tim i omogućila pridruživanje nepoznate jedinke nekoj

populaciji. Upotreba većeg broja mikrosatelitskih markera omogućava lakše definisanje

genotipova unutar neke populacije i povećava verovatnoću pravilnog pridruživanja nepoznate

jedinke tačno određenoj populaciji. U radu sa mikrosatelitima zglavkara utvrđeno je da se

njihov genom odlikuje mnogo manjim brojem mikrosatelitskih markera nego što je to slučaj

sa kičmenjacima (mikrosateliti se rutinski koriste u forenzici za utvrđivanje identita i

srodničkih odnosa). Mali broj markera otežava uvođenje ove metode kao rutinske i

prihvatljive na sudu.

Među metode populacione genetike ubraja se i utvrđivanje srodstva među jedinkama.

Blisko srodne jedinke će imati veliki broj identičnih lokusa npr. mikrosatelitskih. Ove motode

se rutinski koriste u forenzici, a mogu imati primenu i u forenzičkoj entomologiji. Primena se

ogleda u tome da ukoliko se telo pomeri sa prvobitnog mesta zločina a na njemu ostanu larve

upoređivanjem larvi sa prvobitnog mesta zločina i larvi sa tela (koje je pronađeno na nekom

drugom mestu) može nam ukazati da je telo premeštano između ove dve lokacije. Izvođenje

ovakvog zaključka moguće je samo u slučaju da su na obe lokacije pronađene larve koje

potiču od istih roditelja (ženka muve obično nakon parenja položi sva jaja u roku od nekoliko

minuta).

3. Analiza sadržaja creva insekata

Genetička analiza sardžaja creva insekata može imati višestruku primenu u forenzičkoj

entomologiji. Na osnovu ove analize moguće je utvrditi identitet nestalog tela analizirajući

larve muva koje su ostale na prvobitnom mestu zločina. Takođe je na osnovu analize crevnog

sadržaja stidne vaši moguće utvrditi identitet silovatelja koji je tu stidnu vaš preneo žrtvi.

Analizirajući sadržaj creva komarca moguće je povezati osumnjičenog sa mestom zločina... U

ovakvim slučajevima koriste se rutinski laboratorijski protokoli za genotipizaciju kičmenjaka

(pre svega ljudi). Za anlizu crevnog sadržaja nekrofagnih insekata i insekata koji se hrane

krvlju najbitnije je primerke odmah usmrtiti u alkoholu kako bi se zaustavio proces varenja

hrane. Smatra se da se u roku od 24h nakon ishrane insekta iz creva može izolovati ljudska

DNK, dok je nakon ovog vremena izolacija skoro nemoguća.


58

Zahtevi koje je neophodno ispuniti prilikom primene molekularnih metoda u

forenzičkoj entomologiji

Prilikom primene molekularnih metoda u forenzičkoj entomologiji veoma je bitno

imati u vidu posebne zahteve koje kriminalistika i sudstvo neke zemlje ima u pogledu

primene molekularnih metoda kao dokaznog materijala.

Validacija (potvrda)

Validacija (potvrda ili potvrđivanje) neke metode je proces kojim se utvrđuje

mogućnost metode da sa određenom sigurnošću da željeni rezultat pri čemu se utvrđuju uslovi

pod kojim metoda daje taj rezultat kao i njena ograničenja. Validacija predstavlja empirijsko

dokazivanje preciznosti analitičke procedure pod definisanim uslovima. Neka metoda je

validna (odnosno njena upotreba je opravdana) onda kada ju je moguće ponoviti pod zadatim

uslovima od strane različitih osoba u različitim laboratorijama i dobiti željene rezultate.

U većini zemalja postoje jasno definisani standardi i procedure za rad sa ljudskom

DNK. Pre bilo kakve primene molekularnih metoda u forenzičkoj entomologiji neophodno je

upoznati se sa ovim standardima jer postoji mogućnost da se oni zahtevaju i od forenzičkog

entomologa. Takođe, treba imati u vidu i to da nije uvek ni moguće, a ni potrebno uskladiti

metode forenzičke entomologije sa standardima za ljudsku DNK.

Kontrola kvaliteta

Sa entomološkim dokazima je neophodno postupati kao i sa svim ostalim dokazima

što podrazumeva pravilno čuvanje i obezbeđivanje dokaza, dokumentovanje dokaznog lanca i

pravilnu interpretaciju dokaza. Neophodno je i kontrolisati kvalitet metoda koje se koriste.

Prilikom ekstrakcije neophodno je koristiti negativnu kontrolu, dok je prilikom PCR

neophodno koristiti i negativnu i pozitivnu kontrolu. Ukoliko je moguće potrebno je i sačuvati

uzorak originalnog tkiva za eventualno nezavisno testiranje.

Molekularne metode u forenzičkoj entomologiji sve više dobijaju na značaju čime se

otvara prostor za uključivanje u kriminalističke istrage i istraživača koji ranije nisu imali

udela u njima. Pored uključivanja većeg broja ljudi molekularne metode predstavljaju i

mogućnost obezbeđivanja većih fondova za istraživanja u oblasti forenzičke entomologije.

Documents

Forenzicka entomologija_skripta