Francusko-Pruski rat

Šaljiva igra u jednome činu

OSOBE

PETROVIĆ, gruntaš

KATA, žena mu

MARIJA, kći im

POPOVIĆ, činovnik u miru

JECA, žena mu

MILAN, sin im

Zbiva se u Petrovićevoj kući u početku francusko-pruskoga

rata.

PRVA POJAVA

Soba kod Petrovića. Usred sobe stoji namešten sto.

PETROVIĆ, KATA I MARIJA

(Kata m Marija zabavljene su oko nameštanja stola. Petrović

sedi u ćošku, puši iz dugačke lule i čita novine).

KATA: Tako!... Sad je sve u redu! Srebrne kašike, šlifovane

čaše, porculanski tanjiri, — sve, ne mož' bolje biti. Samo da

nam je još kakvog ukrasa, da što lepše izgdeda.

MARIJA: Mamice, kako bi bilo da donesem ona dva crepa sa

peći?

KATA: To će sasvim dobro biti! Dobro kad si se setila. Donesi

ih samo.

MARIJA: Odmah, mamice! (Ode skakućući, u drugu sobu).

KATA: Kako je radosna! E, bogme, i treba da bude! Kad

danas neće, na dan svoga prstenovanja, da kada će?!... Al'

će to lep par ljudi biti, gospode moj! Sve će pucati od jeda dok

ih vide naše frajle i gospodičići!... E, što ću vam ja? — Ženite

se, uzimajte se, ima još dosta mladih ljudi i devojaka. Naravno

da nijedna nije tako lepa i dobra kao moja kći, i niko tako

pametan kao moj zet, al', bogme, i nije to za svakoga!

MARIJA (donosi crepove s cvećem): Evo, mamice, dve

krasne ružice! Kako će to lepo izgledati! (Metne ih na sto).

KATA: Zaista ledo izgleda! Vaso, pogledaj-der samo kako

nam izgleda sto.

PETROVIĆ (čita ne obzirući se).

KATA: Bože moj, bože moj, kakvog ti ja imam muža! Mi se svi

radujemo današnjem danu, a on zabô nos u novine, pa ga

nije ni brige! (Okreće se njemu). More, Vaso, čuješ li ti?

PETROVIĆ: Ha! Šta si kazala?

KATA: Pa zar ne vidiš kako smo lepo iskitili sto?

PETROVIĐ (čita dalje): Lepo, lepo!

KATA: „Lepo, lepo!" ... Tebi je sve lepo kad samo možeš

pušiti i novine čitati!

PETROVIĆ: Slušaj, ženo, Prusi su već do Meca prodrli! (čita

dalje).

KATA: E, je li to odgovor na moje pitanje?! Šta ja marim za

tvoje Ruse!

PETROVIĆ: Pruse, ženo, a ne Ruse!

KATA: Dakle Pruse! Meni je sasvim svejedno, a bolje bi bilo

da se i ti, bar na današnji dan, maneš politike. Je li ko to video

u svome veku! Kći mu se prstenuje s krasnim mladićem; koji

čas pa eto nam i gostiju na ručak, a on nema druga posla već

da se za Pruse brine. Kakvo je to srce u tebi? Ne, ti nemaš

srca! Ti si čovek bez srca, bez duše! Nisi vredan da imaš tako

krasnu ženicu kao što sam ja, i tako dobru kćer kao što je

naša Marija!

PETROVIĆ (skoči i baci novine hodajući žestoko po sobi):

Nečuveno! Od kako je povesnice, toga još nije bilo! Za osam

dana doći iz Berlina u Francusku! Kud god idu, svugde

pobeda za pobedom. Francusko levo krilo razbijeno, desno

krilo razbijeno, centrum razbijen, pedeset hiljada mrtvih!

Mitraljeza? — Šuviks! Mak Mahon? — Koješta! (Nasrne na

ženu). Ženo, ja ti kažem, za osam dana Prusi su u Parizu.

KATA: Bog s tobom, čoveče, šta je tebi?

PETROVIĆ: Šta mi je?... Misliš li ti da ja nemam mozga da

dobro rasudim stvar? More, znaš li ti šta će to reći: Prus?...

Prus! I ime mu je lepo! Pa kakvi su to generali?! — Moltke,

Fogel fon Falkenštajn, Štajmec, pa tek carević Fric! Od kako

je sveta i veka nije bilo takvih ljudi! Pa ti se još sumnjaš da

neće za osam dana biti u Parizu? Ti si, ženo, luda! (Hoda

dalje po sobi).

KATA (Mariji); Moja ćerko, tvome su ocu novine sasvim

zavrtele mozak!

MARIJA: Slatka mamice, pustite vi taticu. Vi znate da je on

zakleti Prus. Već da gledamo oko kujne da nam ne zagori

pečenje.

KATA; Šta, pečenje da zagori? Ni za koje novce! Onakav

krasan teleći čereg1... Hajdmo brzo u kujnu.

MARIJA: Stanite, mamice, evo idu gosti. Ako se ne varam,

čula sam Milanov glas.

KATA: Suviše ti je ljubak, a da bi ga zaboravila. Zaista su

gosti. Vaso, hajde pred goste.

DRUGA POJAVA

POPOVIĆ, JECA, MILAN i pređašnji

(Jeca ulazi s Milanom ispod ruke. Popović ide za njima,

čitajući novine; iz svakog džepa mu viri po koji list).

KATA: Dobro nam došli, dobro nam dopli!

JECA: Bolje našli, bolje našli!

MILAN (Mariji): Draga Marijo, jeste li zdravi i veseli?

MARIJA: I jedno i drugo! A vi?

MILAN: Ja sam najsretniji čovek na svetu! (Rukuju se).

KATA: More Vaso, evo su došli gosti! Zar se ti nećeš krenuti s

mesta?

JECA: More Ilija, zar se nećeš okanuti tih novina?

PETROVIĆ (trgne se): Ha! A, da, dobro došli! Servus, Ilija! A

šta veliš?

POPOVIĆ: Laž; berlinski telegrami!

PETROVIĆ: Šta, laž? — Evo ovde koliko god hoćeš

telegrama iz Pariza!

POPOVIĆ: No, pa šta stoji? — Ništa! Da su se Francuzi malo

povukli!

PETROVIĐ.: Ti to zoveš malo povukli, kad sam Palikao

ispoveda u zakonotvornom telu ...

KATA: Ali, ako boga znate, zar se vi ni danas nećete okanuti

rata?

JECA: Ko je to video, na ovakom svečanom danu jednako o

ratu razgovarati!

KATA: Jesi čuo, Vaso, sad je već dosta od novina!

JECA: Jesi čuo, Ilija, novine u džep, pa ni rečce više o ratu!

PETROVIĐ.: Žene imaju pravo. Danae je velika svetkovina —

prstenovanje dvoje mladenaca. To je veliko veselje.

POPOVIĆ: Tako je. Danas ćemo biti veseli. Ded, gde je taj

ručak, da se to počne.

KATA: Odmah će biti, izvolite se samo razuzuriti.

PETROVIĆ: Šta? Još nije gotov ručak? Šta veliš na to, Ilija?

POPOVIĆ: A jesi ti čitao šta kaže Peštanski Lojd?

PETROVIĆ: Kakav Lojd?! — Ja toga lista i ni čitam! Čitaj ti

Vanderera, p' onda ćeš znati pravu situaciju stvari.

POPOVIĆ: Naravno, kad nećeš da čitaš i protivnih listova,

onda nije ni čudo što sudiš jednostrano.

PETROVIĆ: A ti, zar ti čitaš Vanderera?

POPOVIĆ: Pa dobro! Daj ovamo tog tvog Vanderera.

PETROVIĆ: A ti daj Lojda.

POPOVIĆ: Sad ćemo videti! (Sedne i čita).

PETROVIĆ.: To i ja kažem! (Sedne i čita).

KATA: Eto nas opet gde smo bili!

JECA: Strašno! Čovek bi iskočio iz kože!

KATA: Ja to ne mogu gledati! Ja idem u kujnu da donesem

čorbu.

JECA: Idem i ja s tobom.

KATA: Al' molim te, gošći se ne priliči.

JECA: E nije nego još što! Ja sam ovde kod kuće. Zar nismo

svoji?

KATA: Draga Jeco, kako ne bismo bili! Pogledaj samo onaj

krasan par! Kad pomislim da je ona moja devojka, čisto ne

mogu sebi da verujem!

JECA: A ja kad gledam u moga sina, ne mogu dovoljno da se

načudim da je to moja krv. Tako je valjn i pametan!

KATA: Kako su sretni!

JECA: I zadovoljni!

KATA: Znaš Jeco, ja sam ti sretna mati! (Plače).

JECA: A zar ja nisam? (Plače).

KATA (kroz plač): Hajdmo, Jeco, u kujnu.

JECA (kroz plač): Hajdmo da donesemo čorbu. (Odu).

MARIJA: Al' sad već idem. Vi ste me dugo zadržali od posla.

MILAN: Nemojte još. Manite se posla kod ovakog prijatnog

razgovora.

MARIJA: A ne, moram da vidim da nisu pogačice izgorele. Ja

sam ih sama mesila, morate mnogo jesti.

MILAN: Sve ću pojesti, što ih god ima.

MARIJA: A meni nećete nijedne ostaviti! Tako vi mene volite?

MILAN: Sve ću vam ostaviti.

MARIJA: Lepo! Vi dakle nećete da jedete od pogačica što

sam ih ja mesila?

MILAN: Ne znam šta govorim, sasvim san zbunjen!

MARIJA: Tako! Dakle vaše misli nisu kod kuće?

MILAN: Kakvo pitanje?! — Moje su misli uvek kod vas. Ja za

vas dišem, živim i umreću za vas!

MARIJA: To poslednje možete izostaviti. Dosta je ako živite

za mene. Ali, sad zbogom! Moram ići, nemojte me zadržavati.

MILAN: Onda idem i ja.

MARIJA: A, to ne ide.

MILAN: Ide.

MARIJA: Ne ide.

MILAN: Videćemo!

MARIJA; Videćemo! (Istrči, Milan za njom).

TREĆA POJAVA

PETROVIĆ I POPOVIĆ

PETROVIĆ: Koješta! Francuski poslovi! Al' badava izvrću,

Francuzi ostaju te ostaju potučeni do noge! (Baci novine).

POPOVIĆ (baci novine): Bože moj, kako se sami hvale! Dižu

se u nebo, mislio bi čovek bolje vojske od pruske nema!

PETROVIĆ: Pa i nema! Evo šta kaže Vanderer. Stani, da ti

pročitam.

POPOVIĆ: Neću da čujem!

PETROVIĆ: Šta nećeš, moraš! (Uhvati ga za ruku i čita mu).

„Šo se hrabrosti Prusa tiče, samo jedno mnjenje vlada.

Hrabrost se njihova najsjajnijim načinom osvedočila. Silan

gubitak, koji se samo u bitci kod Verta na šest hiljada mrtvih i

ranjenih računa, jasni je dokaz kako Prusi umeju da preziru

smrt. Gubitak Francuza računa se na dvanaest hoiljada."

POPOVIĆ: Nije nego još što!

PETROVIĆ: Slušaj samo: „Šest hiljada Francuza je

zarobljeno, od kojih su polovica turkosi i zuavi." — Eto ti tvojih

turkosa i zuava!

POPOVIĆ: Pa i jesu prvi junaci na svetu!

PETROVIĆ: Junaci! Lepi junaci! Evo šta kaže Vanderer: „O

turkosima i zuavima pripoveda se mnogo gadnih stvari! Tako

je jedan zuav jednoga lekara, koji mu je rane zavijao, iz

pištolja ubio!" — Sram ga bilo!

POPOVIĆ: Šta sram ga bilo? To nije istina! A kakvi su Prusi,

kakvi su im to ljudi što se Bizmarku klanjaju?! Sad me pusti da

ja tebi čitam. (Otrgne se i izvadi novine). Čekaj, da ti pokažem

tog tvog slavnog Bizmarka!

PETROVIĆ: Neću da čujem kojekakve laži što Lojd iznosi.

POPOVIĆ: Šta nećeš, moraš! (Uhvati ga za ruku i čitam mu).

„Toga Bizmarka, toga Napoleonovog rivala treba čovek u

parlamentu da vidi i onda da oseti, kakva se sprdnja čini sa

narodnim zastupništvom. Taj ideal sviju crtalaca karikatura

dolazi u soldačkoj uniformi u parlamenat, i već time tuče u

glavu narodni suverenitet. U parlamentu nasloni glavu na ruke

i gleda preda se, kao da ga se ništa ne tiče što se oko njega

zbiva. Kad hoće da govori, ustane zevajući i tegleći se, kao da

je u svojoj sobi, a ne u parlamentu. Kad govori, govori kroz

nos, oteže reči i tako izgleda, kao da mu je žao trošiti reči u

parlamentu za te ljude, s kojima postupa kao sa đacima. A

poslanici sve to mirno snose i trpe, kao da drukčije ne bi ni

moglo biti." — Ha, jesi li sad čuo kakav ti je taj tvoj Bizmark, i

kakvi su oni koji ga slušaju?

PETROVIĆ: To su same klevete!

POPOVIĆ: To je čista istina!

PETROVIĆ: Tako što samo ti možeš verovati!

POPOVIĆ: Tako što ne veruju samo takvi ljudi koji ne vide

dalje od nosa!

PETROVIĆ: Šta ti hoćeš time da rekneš?

POPOVIĆ: Ja srpski govorim.

LETROVIĆ: Srpski, ali koješta!

POPOVIĆ: More, znaš li ti s kime govoriš? — Ja sam carski i

kraljevsžk činovnik u miru?

PETROVIĆ: Nisam ni ja mačji kašalj!

POPOVIĆ: Ti radiš zemlju, dakle si paor!

PETROVIĆ: Ti si gospodin — bez novaca!

POPOVIĆ: Ta da, takvi ljudi kao što si ti drže da je sve u

novcu?

PETROVIĆ.: Vidiš da ti drukčije misliš. Zato i išteš moju kćer

za tvoga sina!

POPOVIĆ: Moj je sin učen čovek!

PETROVIĆ: Moja je kći bogata partija!

POPOVIĆ: Moj se sin sa svojim znanjem može svude

proturiti!

PETROVIĆ.: Moja kći može dobiti hiljadu mladoženja!

POPOVIĆ: Tako?!

PETROVIĆ: Tako, da!

POPOVIĆ: Ti valjda misliš, da je meni mnogo stalo do tvoje

kćeri!

PETROVIĆ: Koliko i meni do tvoga sina!

POPOVIĆ: E, dobro! Od svatova neće biti ništa!

PETROVIĆ: Ja kažem da neće biti ništa od svatova!

POPOVIĆ: To kažem ja! (Hoda oštro po sobi).

PETROVIĆ: To kažem ja! (Hoda oštro po sobi).

ČETVRTA POJAVA

KATA, JECA, MILAN, MARIJA i pređašnji

(Svako nosi po štogod u ruci. Popović ščepa svoju ženu za

jednu, a svoga sina za drugu ruku i povuče ih na jednu stranu.

Isto tako i Petrović. Svi ispuste što su u rukama nosili).

PETROVIĆ (svojima): Da znate da od svatova neće biti ništa!

POPOVIĆ (svojima): Spremajte se kući, od svatova neće biti

ništa!

KATA: Šta je to, Vaso?!... Ode krasna čorba!

JECA: Kakve su to reči, Ilija?... Čorba fuč!

MARIJA (uplašeno): Otac, vi se valjda šalite?!

MILAN: Ja od celoga ne razumem ništa!

POPOVIĆ: Razumi dakle! Još jedanput velim: od svatova

neće biti ništa!

PETROVIĆ: To jest, to ja kažem!

POPOVIĆ: Molim lepo, to sam ja prvi kazao!

MILAN: Ali, ako boga znate, šta se dogodilo? — Eno, Marija

plače! (Hoće k njojzi).

POPOVIĆ (zadrži ga): Ni koraka!

MARIJA (padne materi na grudi): Ah, mamice, ja sam vrlo

nesretna!

JECA: Ali, hoćemo li već jedared čuti otkud te brze promene!

KATA: Hoćeš li već govoriti jedared?

PETROVIĆ: Meni on reče da sam paor!

SVI: Ko je to kazao?!

PETROVIĆ: Popović!

POPOVIĆ: Meni on reče da sam ja gospodin bez novaca!

SVI: Ko je to kazao?!

POPOVIĆ: Petrović!

SVI: Ali zašto?!

PETROVIĆ: Zato što je on jedan kratkovid čovek koji drži sa

Fraicuzima!... Ha, ha, ha!... Moram se smejati... Držati sa

Francuzima!

POPOVIĆ: Mnogo je smešniji onaj koji drži sa Prusima!

KATA: Pa je li to sve? Odmah sam mislila da je tome uzrok ta

vraška politika! Bože moj, baš ste vi ljudi šuplje drvo.

JECA (smeje se): Ako to nije smešno zbog take ludorije

posvađati se!

KATA: Dakako da je ludorija. Tvoj bi muž to trebalo da uvidi.

JECA: A zašto baš moj?

KATA: Zato što on nema pravo, jer čitav svet drži sa Prusima.

JECA: Oho, molim lepo! Čitav svet drži sa Francuzima, ako

hoćeš da znaš!

KATA: To mi je prvina da čujem! Ja nisam nkad čula hvaliti

Francuze.

JECA: A ko je izmislio krinoline, šinjone?... Gde je prva moda

nego u Parizu?

KATA: Ta da, za pomodarke je Pariz prvo mesto!

JECA: Šta je za koga, ono mu i priliči!

KATA: Šta ti hoćeš time da rekneš?!

JECA: Dobro si ti mene razumela!

KATA: Gledaj ti to velike gospoje!

JECA: Bogme i nisam paoruša!

KATA: Paoruša, al' da veliku gospoju zlatom zaspe!

JECA: Pa opet iz zlata viri prostota!

KATA: To je uvreda!

JECA: Kako se uzme!

KATA: Vi ste jedna bezobraznica! (Potrči Jeci; muž je zadrži).

JECA: Ravnim načinom! (Potrči i ona Kati; muž je zadrži).

PETROVIĐ; Mir, ženo!

POPOVIĆ: Hajde, ženo, kući.

JECA: Da, hajdmo kući! Neću ni časa više da ostanem ovde!

Milane, hajde kući, od svatova nema ništa!

MILAN: Marija, vi plačete?

MARIJA (plačući): Ko bi se tome nadao!

MILAN: Kako je dan veselo počeo!

MARIJA: A žalosno svršio!

JECA: Milane, hajde kući.

MARIJA: Eno vas zove mati.

KATA: Odi ovamo, devojko.

MILAN: Eno vas zove mati.

MARIJA: Vi me šiljete od sebe!

MILAN: Vi ste prvo mene šiljali!

MARIJA: Sad vidim da me ne volite, da me niste nikad ni

voleli!

MILAN: Ko kako tovori onako i misli. Vi mene niste nikad

voleli!

MARIJA: Da vi mene volite, vi biste vaše roditelje odgovarali

da toga ne čine!

MILAN: Vi biste to isto mogli činiti!

MARIJA: Prebacivanja?

MILAN: Od vas sam naučio!

POPOBIĆ: Jeste li gotovi već? (Spremaju se).

MILAN: Odmah, odmah! (Polagano). Marija, ta zar me više ne

volite?

MARIJA: A vi mene?

MILAN: I srcem i dušom.

MARIJA: Svom snagom svojom.

MILAN: Pa šta da radimo?

MARIJA: Ja ne znam.

MILAN: Jedna misao...

MARIJA: Kakva to?

MILAN: Kakvoj me je samo ljubav naša mogla naučiti.

(Šapuće joj na uvo).

POPOVIĆ: Ženo, jesi li gotova? Milane, ti hajde kući.

Zbogom, gospodar-Petroviću! (Pođe).

PETROVIĆ: Sluga sam ponizan, gospodin-Popoviću!

JECA: Klanjam se, gospođo Kato! (Pođe).

KATA: Službenica, gospođo Jeco!

MILAN: Jehorsamster Diener, Fräulein Marie! Marija, želim

vam svaku sreću!

MARIJA: Bonjour, monsieur Milan! Primite uverenje moga

visokog poštovanja!

MILAN: Ako bi vremenom kakav pruski dragoner zaprosio

vašu malu ručicu, nemojte mu reći da ju je Srbin već dobio!

MARIJA: To isto preporučujem i vama, ako bi od kakve

francuske mašamode košar dobili!

MILAN: Skorim ću vas o protivnom uveriti!

MARIJA: Valjda nameravate u Francusku? Nemojte, zimnje je

doba, mogli biste dobiti kijavicu?

MILAN: Biće mi samo od hasne: neću osećati smrad od

baruta!

MARIJA: Tako?!... Nameravate i pucati?

MILAN: I ubiti desetak simpatičnih mladoženja!

POPOVIĆ: (za sebe): Šta ovaj govori?!

MARIJA: Parbleu, monsieur Milan! Ovo vaše oduševljenje za

Francuze sasvim je nešto novo za mene!

MILAN: Janz jefehlt, gospođice! Ovo je oduševljenje još

odavna uhvatilo korena u mojim grudima! Istina da je u ovo

poslednje vreme vatra tek tinjala. Uzrok beše nestalna

ćudljivost, jer držah da sam zaljubljen!... Ha, ha, ha!... Sada,

hvala budi današnjem danu, sasvim sam izlečen i vatra

oduševljenja bolje gori nego ikada!

JECA: Ilija, bogati, razumeš li ti toga derana?!

POPOVIĆ: Bogami, ženo, nisam još načisto.

PETROVIĆ: (polagano): Ženo.

KATA: Ha.

PETROVIĆ: Biće komedije!

MILAN: A sad, zbogom gospođice! Za koji dan čućete više o

meni... (Ocu). Hajdmo, otac.

POPOVIĆ: Hajdmo, da. Ali upravo, kamo nameravaš ti?

JKCA: Da, da, kamo nameravaš?

MILAN: Još me pitate?... Zar bih ja bio sin vredan vas, kad još

ne bih znao kamo me zove poziv moj?! — Kamo na drugo

mesto, nego tamo gde junaci krv svoju prolivaju hpabro

braneći otadžbinu svoju, gde gorostasne lavove napadoše

krvožedne hijene, gde staru vojničku slavu hoće da pomrače

ljudi sa naočarima i Kantovom filozofijom! Kamo na drugo

mesto, ako ne u samu Fcancusku?!

POPOVIČ I JECA: U Francusku?!

PETROVIĆ (Popoviću i Jeci): Tako vam treba!

KATA: Bog da prosti!

MILAN: Da, otac, u Francusku, ili da si napletem lavorovih

venaca sa pobeda kojima će se ceo svet diviti, ili slavno da

poginem!

POPOVIĆ: Da pogineš?!... No, to bi mi trebalo!

PETROVIĆ (Popoviću i Jeci): Tako vam treba!

JECA (kroz plač): Milane dragi, zar bi ti nas ostavio?!

KATA: Bog da prosti!

MILAN: Da, otac, u Francusku, već sutra — još danas! Svaki

je trenutak skup. Rado polazim, jer će me vaš blagoslov

svuda pratiti.

POPOVIĆ: Ali, dragi sine! Ja kô velim da bi ti mogao ostatl i

kod kuće.

JECA: Dabogme da može.

PETROVIĆ: A gle, gle Francuza!

MILAN: Nikada, otac!... Zar nisu Francuzi prvi ljudi na svetu?

POPOVIĆ: To jest, kad se uzme...

MILAN: Zar ne drži čitav svet sa Francuzima?

POPOVIĆ: To jest... ima ljudi koji i ne drže.

MILAN: To su samo kratkovidi ljudi koji ne vide dalje od nosa.

PETROVIĆ (sveti se): Hoćeš, Ilija, da braniš Francuze?!

JECA: Zašto, dragi sine! Nisu ni Francuzi baš svu mudrost

kašikom popili.

MILAN: Tako?!... A ko je izmislio krinoline, šinjone? Gde je

prva moda nego u Parizu!

KATA: Sad ste naseli, gospođo Jeco!

MILAN: Zato nemojte me više zadržavati. S Francuzima

pobeda ili smrt, to jo moja lozinka. Pa sada zbogom,

gospođice Marija! Sedite lepo za furunu, pa čitajte ocu novine.

MARIJA: Vi se varate, gospodine, ako mislite da ste samo vi

vredan sin vaših roditelja, da samo u vašim grudima gori

plamen oduševljenja za pobedu i slavu! I ja sam vredna kći

svojih roditelja! Iako sam ženska, nisam ni ja kukavica!

PETROVIĆ (za sebe): Šta je sada ovoj?!

MARIJA: Da, gospodine Mnlane! I ako se neću boriti u

redovima hrabrih junaka, a ono ću da se nađem na drugom,

još slavnijem, mestu. Ranjeni, hrabri pruski vojnici naći će u

meni anđela hranitelja. Teške ću im rane zavijati, samrtnicima

pružati hlađana napitka, a mrtvima na grob cveće saditi i

vence plesti!

PETROVIĆ: Šga ti je?!... Šta ti to govoriš?!

KATA: More, Marija, šta je tebi?!

POPOVIĆ: Aha, brat-Vaso, hoćeš da braniš Pruse!

JECA: Bog da prosti!

MARIJA: Da, otac, idem i ja, idem u pruski tabor. Neće se reći

da je vaša kći za gospodinom Mnlanom zaostala, pa ako će

se gospodin Popović imati čime da ponosi, imaćete i vi!

PETROVIĆ: Pa zar nas da ostaviš? — Tvoga oca?!

KATA: Tvoju mater?!

POPOVIĆ: Hoćeš, Vaso, da braniš Pruse?!

JECA: Bog da prosti!

MARIJA: Rado polazim! Vaš će me blagoslov svuda pratiti, a

baš, ako kakvo francusko tane učini kraj mome mlađanom

životu, (kroz plač) a vi ćete potražiti moj grob i podići kamen

sa nadgrobnim natpisom: „Ovde leži Marija, koja nije trpela

Francuze"!

KATA (kroz plač): Slatko moje dete! {Mužu). Tome si sve ti

kriv sa tvojim prokletim novinama!

JECA: Tako je! Svemu tome su uzrok te proklete novine!

KATL: Koliko sam ti puta rekla da se maneš tih prokletih

novina, ali kome govorim — gluvom!

JECA: Pa zar ja nisam dosta govorila, al' moje reči behu glas

u pustinji!

KATA {ljutito): Eto ti sada tvojih Prusa!

JECAA (isto tako): Eto ti tvojih Francuza!

PETROVIĆ (šeta po sobi polagano): Hm, hm!

POPOVIĆ (isto tako): Hm! Šta veliš?

PETROVIĆ: Ja? ... Ništa!

POPOVIĆ: Hm!

PETROVIĆ: Šta si kazao?

POPOVIĆ: Ja? ... Ništa!

PETROVIĆ: Ovaj ...

POPOVIĐ.: Onaj ...

PETROVIĆ: Ja bih kô rekao...

POPOVIĆ: I meni se svidi...

PETROVIĐ.: Da je ova cela stvar od naše dece...

POPOVIĆ: Samo komedija.

PETROVIĆ: Tako je. Nego kad stvar dobro promotrimo...

POPOVIĐ.: I promislimo...

PETROVIĆ: Nije rđava komedija.

POPOVIĆ: Naprotiv, sasvim dobra.

PETROVIĆ: Sasvim nalik na onu šalu malopre.

POPOVIĆ: Koju smo ns dvoje predstavljali.

PETROVIĆ: Pa šta sada da radimo?

POPOVIĆ: Ja kô velim da si činimo nevešti.

PETROVIĆ: A ti se inače ne srdiš na mene?

POPOVIĆ: Bože sačuvaj! A ti?

PETROVIĆ: Nije mi ni na kraj pameti!

POPOVIĆ: A ti hodi ovamo. (Polete jedno drugom i zagrle

se).

PETROVIĆ: No, Kato, šta si stala?

POPOVIĆ: Ti, Jeco, šta zveraš?

KATA: Ta mi se upravo i nismo posvađale.

PETROVIĆ (Mariji): A, Pruskinjo?

POPOVITh: A ti, Francuzu, šta je s vama?

MILAN I MARIJA (koji su međutim klekli): Sklopili smo —

večiti mir!

PETROVIĆ: Hvala bogu te je sretno prošlo, a od sada neću

držati ni s kim.

POPOVIĆ: Do samo sa Srbima!

SVI: Živeli

PADA ZAVESA

PRVOBITNA VERZIJA KRAJA

PETROVIĆ: Fala bogu, te je srećno prošlo, a ja se zaklinjem

a ja se zaklinjem da nikad više neću čitati novina.

POPOVIĆ: I ja tako isto (Baca iz džepova novine).

PETROVIĆ: Pa sad veselo. Ženo daj čorbu.

KATA: Tu smo odavno pojeli. (Pokazuje na razbijene činije).

PETROVIĆ: A mi

SVI: Živeli!

PADA ZAVESA