Majska pesma je iz1771, a objavljena je 1775. pod naslovom Majski praznik. I jedna i druga su prolećne pesme, nastale posle zime 1970. provedene sa Herderom, ali to su i pesme proleća njegove ljubavi sa Frederike Brion. Majska pesma ima erotsku dimenziju, ali taj erotski nagon je univerzalizovan i gubi na strastvenosti. Ona je trebalo da bude ritmičko poistovećenje pesničkih osećanja sa majskom prirodom koja ga okružuje. U pesmama je opevano jedinstvo Božije ljubavi kroz ponovno prolećno stvaranje prirode i ljubavi čovekove. Ljubav je kreativna i u erotskom, ali i u spiritualnom smislu, i ta kreativnost je slična Božjoj. Svako proleće je neka vrsta vaskrsenja. Nasuprot dikciji narodne pesme, Gete ovde stvara složenice. Majska pesma je prilično pravilna. Sastavljena je od petosložnih katalektičkih i akataletičkih jampskih stihova. Gete je do Pindara došao preko Klopštoka. Pindarovu odu shvata kao liriku slobodnih stihova- što je zabluda usled proznih prevoda Pindara (kao i proznog Šekspira). Ove pesme se nazivaju obično himnama (Putnikova pesma u oluji, Prometej, Pesma o Muhamedu, Ganimed). Putnikova pesma u oluji (1772) pisana je u nepravilnim strofama. To je opet pesma o susretu, ali o susretu stvaralačkog u prirodi i pesnika. Teži objektivnosti, na kraju dolazi do objektivizacije subjektivnog dionisijskog nadahnuća. To je pesma o kratkotrajnosti šturm-und-drangovske insipracije. Dionisijsko nadahnuće je kratkotrajno, a apolonijsko je dugovečno i univerzalno. Oluja je zanos, podstiče pevanje i prenosi pesnika u božanski svet kreativnih sila. Taj prenos je kratkotrajan i Gete je svestan da se čovek ne može meriti sa Bogom. Velike himne, nazvane odama, predstavljaju, uz liriku subjektivnosti, drugi vrhunac geteove poezije ovog razdoblja. U njima nema tragova narodne poezije, ali su primetni uticaju Pindara. Pindar postaje drugi znacajni uzor pokreta SuD. Pindareve ode pisane su u strogom i bogatom metru. Gete je ovo preuzeo za svoje ode.Zivot u celini, priroda, ljubav , genijalnost, vreme i smrt su teme ovih himni. Prva medju njima je Putnikova pesma u oluji ( 1772 ), donela je karakteristicne komponente novog stila. Postovanje metrickih stopa je zanemareno, uvedene su neravnomerne strofe, ciju formu u pogledu duzine stiha i broja stihova, pesnik prilagodjava sadrzini. Esteski dozivlja se temelji na realizaciji pesnikovih asocijacija, ostvarenih, ne kao dotad racionalno-gramatickom strukturom recenice,

vec sugestivnim slikama, simbolima, smelim slozenicama i inverzijama.Posebno mestomedju himnama zauzimaju Pesma o Muhamedu, Promete i Ganimed. Pesma o Muhamedu (1772/3) opeva ovog muslimanskog proroka i osnivača islama kao moćan profetski tok reke i nosi kroz put jednog boga i njemu odgovarajuću monoteističku kulturu. Muhamed je onaj koji proročki odvodi ljude u svesmirujući okean jednog božanstva. Prometej (1774) je sasvim drugačija pesma. Prometej je izraz apsolutne čovekove autonomije, slobode koja može čak da vrhuni i u odvraćanju protiv boga. Njegovi jedini gospodari jesu vreme i sudbina. Pojavljuje se prometejski humanizam, jedan specifičan humanizma koji koristi ljudsku autonomiju koja je bogom dana. To je pesma o Prometejevom suprotstavljanju Zevsu. Ono je ovde opravdano u tolikoj meri da je posledica stvaranje čovečanstva, koje stvara sam Prometej, a to čovečanstvo je sposobno da izdrži sve patnje. Stvoren je čovek koji može da pretrpi i bol i sve radosti. Prometej pati kao čovek, njegova patnja nam je bliska, za razliku od patnje antičkih bogova koja je igra. Sasvim suprotna je himna Ganimed (1774, objavljena tek 1789. g. u zbirci u kojoj je stavlja odmah iza Prometeja). Figuri Prometeja je dodeljena uloga buntovnika, sina Zevsa koji je samosvesno i prkosno ustao protiv svemocnog oca. Izmedju njih je nemoguc mir. Prometej priznaje samo ,,vreme,, i ,,sudbinu,,, objektivne zakonitosti zivota, od kojih nije izuzeto ni najvise bozanstvo. Ova pesma predstavlja odgovor ovozemaljskom despotizmu.Gete je u ovom periodu pisao i drame. U svom govoru Povodom Sekspirovog dna 1771 osim sto velica Sekspira iznosi i svoja teorijska misljenja o drami. Gete smatra da se Sekspirovi komadi okrecu oko skrivene tacke, u kojoj se ono sto je svojstveno nasem ja, sloboda na koju pretenduje nasa volja, sudara sa neminovnim tokom celine. Njegovo najpoznatije dramsko delo napisano u ovom periodu je drama Gec. Ona ima preko pedeset prizora, kratkih scena. Ova drama je odlucno raskinula sa tri jedinstva grcke odnosno francuske tragedije. Glavni lik je Gec koji je grub i dobronameran,neustrasiv, posten i otvoren, odan caru i bogu. Ali on je prevelik za svoju sredinu, i mora da se ogresi o drustvo i tragicno podleze u borbi protiv intriga i lazi. Gec postaje simbol, generacije koja se zalagala za slobodu i prava nezasticenih i uniuzenih. Ovom dramom

gete utemeljuje istorijsku dramu u Nemackoj ( radnja je smestena u 16. vek ). Osim toga postize jos jedan cilj ovog zanra : tematizujuci proslost, govori o svom vremenu.Uspeh Geca od Berlihingena je bacio u senku uspeh romana Patnje mladog Vertera1774. Jos uvek je na snazi bila shema prema kojoj su negativno koncipirani literarni likovi sluzili kao opomena, dok su pozitivni, po pravilu bili zamisljeni kao uzor. U prosvetiteljstvu je moral trijumfovao nad porokom. Verter se nije uklapao u tradicionalne okvire. Verter je emancipovani gradjanski intelektualac, ali je nespreman na kompromise i tragicno zavrsava. Roman je epistolan, po ugledu na Rusoa i Ricardsona. Pisma su samo pisma glavnog protagoniste. Time je Gete uskratio objektivnu sliku dogadjaja i Verterovog kataktera, ali je prikazan intezivno njegov unutrasnji zivot.Gete je napisao i ramKlavigo, koja je radjena na strogom principu aristotelovsketragedije. Drama prikayuje privatnu sferu modernog yivota. Tema o tragicnom konfliktu velikog coveka sa sredinom, dotle za Getea u prvom planu, je potisnuta u pozadinu. Klavigo nije u stanju da se odluci izmedju devojke i karijere. On pada kao zrtva unutrasnje podvojenosti. Ovom dramom se Gete distancirao od pokerta SUD.