2

Gijom Muso

U jednom trenu

Prevela Biljana Kukoleča Naziv originala: Guillaume Musso - L’instant présent Copyright © XO Editions 2015. All rights reserved. Translation Copyright © 2015 za srpsko izdanje Vulkan izdavaštvo

ISBN 978-86-10-01433-4

Beograd, 2015.

3

Mome sinu. Mome ocu.

Ljubav ima oštre zube i ljubavne rane nikada ne zarastu.

Stiven King

4

Isuorija natih surahowa

Naša ţivotna istorija jeste istorija naših strahova. Pablo de Santis

1971. - Ne boj se, Arture. Samo skoči! Uhvatiću te! - Da li si... da li si siguran u to, tata? Imam pet godina. Klatim nogama po vazduhu, a sedim na

vrhu gomile dušeka na krevetu koji delim sa bratom. Otac me blagonaklono gleda, stojeći ispod mene raširenih ruku.

- Hajde, veliki dečko! - Ali plašim se... - Uhvatiću te! Valjda veruješ ocu, matorko? - Pa, da... - Onda lepo skoči, šampiončiću! Još nekoliko sekundi nepoverljivo klimam glavom. Zatim

se, sa osmehom, bacam u naručje čoveka koga volim najviše na svetu.

No u poslednjem času moj otac, Frenk Kostelo, povlači se unatrag i ja se neočekivano opruţim celom duţinom po podu. Osećam bol u glavi i vilici, jer sam gadno tresnuo o parket. Sav sam ošamućen i treba mi malo vremena da se priberem i ustanem. Vrti mi se u glavi, a imam i masnicu na jagodici.

- U ţivotu ne smeš verovati nikome ţivom, shvataš li, Arture?

Zurim u njega sav uţasnut. - Nikome ţivom! - ponavlja on, a u glasu mu se oseća

mešavina tuge i gneva na sebe samog. - Ĉak ni sopstvenom ocu! - ponovo mi napominje.

5

PRVI DEO

Svetionik 24 vetra

6

Svetionik

Pitam se šta još prošlost čuva za nas. Fransoaz Sagan

1.

Boston Proleće 1991. Prve junske subote te godine otac je upao kod mene u

deset sati ujutro. Doneo mi je đenovski hleb i kanolije s limunom koje je njegova ţena napravila za mene.

- Znaš šta, Arture? Mogli bismo provesti ovaj dan zajedno - predlaţe on paleći šibicu i sipajući vodu u moj aparat za espreso kao da je kod svoje kuće.

Nisam ga video još od Boţića. Nalakćen na kuhinjski sto, posmatram svoj odraz u hromiranoj površini tostera. Zarastao sam u bradu i sav sam raščupan, s velikim podočnjacima zbog nedovoljno sna i sinoćnog preterivanja s martinijima od jabuke.

Na sebi imam staru plavu majicu s natpisom Blu ojster kalt, koja potiče iz gimnazijskih dana. Sinoć sam, posle četrdeset osam sati deţurstva, popio nekoliko pića više u baru Zanzibar u društvu Veronike Jelenski, najprijatnije i najprivlačnije bolničarke u Opštoj bolnici Masačusetsa.

Lepa Poljakinja provela je sa mnom deo prošle noći, ali je posle došla na pohvalnu misao da ipak ode kući dva sata ranije, odnevši pritom torbicu s travom i cigaret-papir za zavijanje dţointa, što je značilo da sam uspešno izbegao roditeljsku ljutnju i prepirku sa ocem, jednim od šefova na odeljenju za hirurgiju u bolnici u kojoj, inače, radimo i nas dvoje.

- Dupli espreso najbolji je stimulans za uspešan početak dana - kaţe Frenk Kostelo i stavlja šoljicu jake kafe pred mene.

Zatim otvara prozore da se soba provetri jer se u njoj oseća zadah kanalizacije, ali otac se uzdrţava od ma kakvog komentara. Ja grickam pecivo i motrim ispod oka na njega. Pre dva meseca proslavio je pedeseti rođendan, ali s obzirom na bore

7

i potpuno sedu kosu, moglo bi mu se dati pet do deset godina više. No svakako je sačuvao lep stas, pravilne crte i taj plavi sjaj u očima koji podseća na Pola Njumana. Ovoga jutra ne nosi nijedno od svojih firmiranih odela ni cipele pravljene po meri, već na sebi ima stare pantalone kaki boje, istegnut kamiondţijski dţemper i grube duboke cipele od čvrste koţe, kakve nose građevinski radnici.

- Štapovi i udice su u kamionetu - kaţe on, srčući kafu. - Ako odmah krenemo, stići ćemo do svetionika malo pre podneva. Ješćemo tamo, a zatim celo popodne moţemo posvetiti ribolovu i moţda upecati koju oradu. Ako nešto upecamo, svratićemo u povratku mojoj kući. Spremićemo ribu u papijoti s paradajzom, belim lukom i maslinovim uljem.

Govori mi sve to kao da smo se sinoć rastali. Zvuči pomalo izveštačeno, ali nije mi neprijatno. Dok lagano srčem kafu, pitam se šta li je podstaklo tu njegovu neočekivanu ţelju da provede neko vreme sa mnom.

Poslednjih godina naši odnosi bili su takoreći nepostojeći. Ja, naime, uskoro punim 25 godina.

Imam i brata i sestru. Uz očevu saglasnost, njih dvoje preuzeli su porodično preduzeće koje je osnovao moj deda - skromnu agenciju za oglašavanje smeštenu na Menhetnu - i prilično su je uspešno vodili, te se upravo sada nadaju da će je, u toku narednih nekoliko sedmica, prodati jednoj većoj grupaciji za komunikacije.

Uvek sam se drţao što dalje od njihovih poslova. Bio sam član porodice na daljinu, pomalo sličan nekakvom ujaku boemu koji ţivi u inostranstvu i koga viđate samo na Dan zahvalnosti, što nije uvek neprijatno. Istinu govoreći, čim mi se ukazala prilika, otišao sam na studije što dalje od Bostona: osnovne pripreme za medicinu završio sam na Djuku u Severnoj Karolini, zatim sam četiri godine studirao na Berkliju i godinu dana proveo u internatu u Ĉikagu. U Boston sam se vratio tek pre nekoliko meseci, da bih završio drugu godinu specijalizacije urgentne medicine. Imao sam dosta deţurstava od po četrdeset osam časova, ali mi se dopadao taj posao, a i sve one

8

adrenalinske reakcije koje je podsticao. Dopadali su mi se i ljudi s kojima sam radio - voleo sam

svoj posao i svu tu brutalnu stvarnost koju je on donosio. Slobodno vreme provodio sam po barovima na Nort Endu, pušio sam travu i kresao nimalo sentimentalne devojke poput Veronike Jelenski.

Otac već odavno nije odobravao moj način ţivota, ali mu nisam davao prilike da me napadne: sam sam finansirao svoje studije i nisam mu nikada traţio ni pare. Sa osamnaest godina, odmah posle majčine smrti, prikupio sam snagu da odem od kuće i da nikada ništa ne zatraţim od njega. Ĉinilo se da mu to nije teško palo. Ubrzo se oţenio jednom od svojih ljubavnica - šarmantnom i pametnom ţenom koja je zasluţila njegovu podršku. Posećivao sam ih dva do tri puta godišnje i izgledalo mi je da ta situacija svima odgovara.

Zato sam jutros bio više nego začuđen kada sam spazio oca na vratima. Kao čupoglavac iz kutije, otac se sada naglo ponovo pojavio u mom ţivotu i vukao me je za rukav ka putu pomirenja, što svakako nisam očekivao od njega.

- Dakle, reci mi, Arture, da li ti se ta priča o ribolovu dopada, ili objasni koji ti je vrag - navaljivao je Frenk Kostelo, nesposoban da i dalje prikriva nervozu zbog mog ćutanja.

- Vaţi, tata. Samo mi daj malo vremena da se istuširam i presvučem.

Zadovoljno je izvukao iz dţepa paklicu cigareta i pripalio jednu od njih starim srebrnim upaljačem koji mi je bio dobro poznat. Morao sam, ipak, da pokaţem da sam zapanjen.

- Mislio sam da si, posle remisije raka grla, konačno prestao...

Presekao me je ledenim pogledom. - Ĉekaću te u kombiju - odgovori on, ustajući sa stolice i

izbacujući uvis veliki oblak plavičastog dima. 2.

Voţnja od Bostona ka istoku, do Kejp Koda, trajala je

9

manje od sat i po. Bio je lep dan poznog proleća. Nebo je bilo vedro i blistavo, a sunce je osvetljavalo vetrobransko staklo i činilo da komandna tabla izgleda prepuna zlatnih čestica. Otac je ostao veran svojoj navici da se u voţnji ne upušta u razgovor, ali tišina u kolima nije mi bila neprijatna. Voleo je da vikendima vozi svoj ševrolet kombi i sluša uvek iste kasete na radiju u kolima: Frenka Sinatru i koncert Dina Martina s nekog bednog albuma koji su snimili Everli braders na kraju svoje karijere. Na zadnjem automobilskom staklu kočoperila se nalepnica s promotivnim tekstom za kandidaturu Teda Kenedija za senatora iz 1970. godine. Otac je povremeno voleo da izigrava nekakvog robusnog seljaka, mada je bio jedan od najčuvenijih hirurga u Bostonu i imao akcije u firmi koja je vredela više desetina miliona dolara. U poslovima je često koristio taj svoj poluseljački imidţ, naravno, na štetu svih onih koji bi na to naseli.

Prešli smo preko Sagamorskog mosta i prevalili još četrdesetak kilometara pre nego što smo stali u Semovom restoranu morske hrane i kupili rolnice od jastoga, prţene krompiriće i pakovanje limenki svetlog piva.

Bilo je tek prošlo podne kada je naš kombi skrenuo na pošljunčani put za Vinčester Bej.

Tu je vladala prilična divljina - s jedne strane bio je okean, a s druge stenje, i vetar je skoro uvek besomučno duvao. Tu, na tom izolovanom zemljištu oivičenom grebenima, uzdizao se Svetionik 24 vetra.

Stari svetionik bio je osmougaona građevina od drveta, visoka moţda dvanaestak metara. Stajao je pored bele drvene kuće sa šiljatim krovom. Po sunčanom vremenu bilo je to lepo mesto za izlete, ali kada bi se naoblačilo ili kada bi pao mrak, ceo taj predeo postajao je nalik na oniričke slike Alberta Pinkama Rajdera. Te zgrade bile su vlasništvo naše porodice već tri generacije. Moj deda Salivan Kostelo kupio je svetionik i kuću 1954. godine od udovice jednog aeronautičkog inţenjera, koji ih je i sam kupio 1947, po povoljnoj ceni, na licitaciji američke vlade.

Naime, pošto te godine drţava nije imala dovoljno

10

sredstava u fondovima, odredila je za prodaju nekoliko desetina sličnih nekretnina koje više nisu imale strateški značaj. Tako je Svetionik 24 vetra, koji je postao izlišan kada je izgrađen novi moderni svetionik na brdu Langford oko 15 kilometara juţnije, takođe dospeo na listu za prodaju.

Moj deda veoma se ponosio ovom kupovinom i obnovio je svetionik i kuću, pretvorivši ih u zgodnu vikendicu. U toku renoviranja tajanstveno je nestao početkom jeseni 1954. godine.

Njegov ševrolet kupe pronađen je parkiran ispred kuće, s ključevima u bravi. Salivan je u vreme podnevnog odmora obično sedeo sam na stenama i jeo uţinu na sveţem vazduhu. Zaključili su, i to veoma brzo, da se moj deda svakako slučajno udavio. Mada more nikada nije izbacilo njegovo telo, dedu su proglasili mrtvim - udavio se uz obalu drţave Mejn.

Pošto ga nisam lično upoznao, oslanjao sam se na reči onih koji su ga poznavali i opisivali kao originalnu i ţivopisnu osobu. Dobio sam njegovo ime kao drugo krsno ime, a pošto moj stariji brat nije hteo da ga uzme, dobio sam i njegov sat, lep tank luj kartje s početka pedesetih godina, sa četvrtastim brojčanikom i plavičastim čeličnim kazaljkama.

3.

- Uzmi tu papirnu kesu i pivo, pa ćemo jesti napolju - rekao je otac.

Zalupio je vratima kombija. Video sam da pod pazuhom nosi torbu za spise od presovane koţe koju mu je majka poklonila za neku godišnjicu braka, još kada sam ja bio dete.

Stavio sam mali ručni friţider na drveni sto kraj roštilja od cigle, dvanaestak metara od ulaza u kuću. Tu su stajale i dve adirondak baštenske stolice, koje su već dve decenije, ko zna kako, odolevale svim vremenskim nepogodama. Sunce je još bilo visoko, ali je vazduh bio prilično sveţ. Povukao sam rajsferšlus na dukserici pre nego što sam razmotao rolnice od jastoga. Otac je iz dţepa izvadio švajcarski perorez, otvorio nam dva badvajzera i seo na jednu od dve stolice od crvene kedrovine.

11

- U tvoje zdravlje - reče on i pruţi mi bocu. Uzeo sam je i seo kraj njega. Kada sam povukao prvi

gutljaj, opazio sam neki briţan sjaj u njegovim očima. I dalje je vladala tišina. Pojeo je nekoliko zalogaja sendviča i zapalio novu cigaretu. Napetost se mogla opipati i ja sam shvatio da me nije doveo ovamo da bismo proveli mirno popodne kao otac i sin, i da neće biti ni pecanja, ni lupanja po ramenu, ni orade u masnoj hartiji na italijanski način.

- Imam nešto vaţno da ti kaţem - započe on otvarajući torbu za spise i vadeći nekoliko fascikli s dokumentima.

Na svakoj fascikli prepoznao sam pečat Advokatske kancelarije Veksler i Delamiko koja nas je zastupala već decenijama. Povukao je dobar dim pre nego što je nastavio.

- Ţelim da sredim sve svoje poslove pre nego što odem. - A kuda ideš? Gornja usna mu se na brzinu zgrčila, pa sam pokušao da

ga izazovem: - Misliš, pre nego što umreš? - Pa, da. No ne raduj se prebrzo, to neće biti sutra, mada se

čini da se taj dan opasno bliţi. Zaţmirio je i pokušao da uhvati moj pogled pre nego što je

mirno kazao: - Ţao mi je, Arture, no ti nećeš dobiti ni dolara od prodaje

našeg preduzeća. Nećeš dobiti pare ni od mog ţivotnog osiguranja, niti od nekretnina.

Nije mi bilo lako da prikrijem zaprepašćenje, ali sam osetio da ga nadjačava bes.

- Ako si me pozvao ovamo da mi to kaţeš, mogao si da uštediš trud. Zabole me za tvoj novac, trebalo bi da to već znaš...

On mi pokretom glave pokaza papire na stolu, praveći se kao da nisam ništa kazao.

- Preduzeo sam sve prave mere da tvoj brat i tvoja sestra dobiju celo nasleđe...

Stisnuo sam pesnice. Ĉemu li je vodila ta nastrana igra? Ako moj otac ţeli da me liši nasleđa, zašto li je organizovao celu tu predstavu da bi mi to saopštio?

12

Opet je povukao dim. - Tvoje jedino nasleđe... Ugasio je pikavac petom i nekoliko sekundi ta rečenica

lebdela je u vazduhu, kao da je hteo da stvori neku nezdravu napetost.

- Tvoje jedino nasleđe biće Svetionik 24 vetra - reče on, pokazujući mi dve zgrade. - Taj plac, svetionik, kuća...

Vetar je naglo podigao veliki oblak prašine. Bio sam potpuno zgranut i trebalo mi je nekoliko sekundi da reagujem.

- A šta bi hteo da uradim s tim kršem? Kada je otvorio usta da mi odgovori, spopao ga je napad

neprijatnog kašlja. Gledao sam ga kako se guši i ţalio što sam uopšte došao ovamo.

- To ti je uzmi ili ostavi, Arture - odgovorio mi je kada je najzad povratio dah. - Ako prihvatiš, treba da ispuniš dva uslova. O tome nećemo pregovarati.

Načinio sam pokret da ustanem, kada on mirno nastavi: - Prvo, treba da se postaraš da ga ne prodaš. Ĉuješ li me?

Nikada. Svetionik mora ostati u našoj porodici. Zauvek. Ja se na to uzvrteh: - A šta je drugi uslov? Dugo je trljao očne kapke, a zatim je duboko uzdahnuo. - Pođi za mnom - reče mi ustajući. Pošao sam za njim veoma nerado. Odvukao me je u

nekadašnje sobe čuvara svetionika. To je, zapravo, bila mala zgrada koja je dugo stajala zatvorena, pa je u njoj bilo vrlo zagušljivo. Zidovi su bili ukrašeni ribarskim mreţama, lakiranom drvenom brodskom krmom i nekakvim lokalnim pejzaţima koje su izradili ovdašnji umetnici. Na okviru kamina stajali su petrolejka i mali brod u boci.

Otac otvori vrata hodnika - desetak metara dugog koridora s prelakiranim drvenim zidovima koji je povezivao svetionik i kuću - ali umesto da krene stepenicama koje su vodile ka vrhu svetionika, pode naniţe u podrum.

- Dođi ovamo! - naredi mi otac i izvuče baterijsku lampu iz jakne.

13

Silazio sam, sav povijen, zavojitim stepenicama koje su škripale i stigli smo u jednu podzemnu prostoriju.

Dok je on traţio prekidač da upali svetlo, ja sam se osvrtao po pravougaonoj prostoriji s niskom tavanicom i zidovima od crvenkaste cigle. U njoj su bila neka burad i sanduci prekriveni paučinom, koji su tu stajali još od Metuzalemovih vremena. Na plafonu se videla čitava mreţa cevi. Mada nam je to bilo strogo zabranjeno, jednom smo, kao deca, brat i ja došli ovamo da istraţujemo. Otac nas je tada tako kaznio da nam više nije palo na um da dolazimo u podrum.

- Tata, kakva je ovo igra? Umesto odgovora izvukao je veliku belu kredu iz dţepa i

nacrtao na zidu poveliki krst. Zatim mi ga je pokazao prstom. - Otprilike na ovoj visini, iza tog zida nalaze se metalna

vrata. - Vrata? - To je prolaz koji sam zazidao pre trideset godina. Namrštih se. - Prolaz do čega? Otac izbegnu odgovor, jer ga je spopao novi napad kašlja. - To je moj drugi uslov, Arture - reče kada je došao do

daha. - Ne smeš nikada pokušati da otvoriš ta vrata. Za trenutak sam pomislio da je sasvim posenilio. Imao sam

ţelju da ga još nešto upitam, ali on poţuri da ugasi svetlo, pa brzo izađosmo napolje.

14

Nasleđe

Prošlost je nepredvidiva. Ţan Groţan

1.

Morski vazduh sa okeana delovao je okrepljujuće, iako je bio i pomalo neprijatan.

Opet smo sedeli u bašti, jedan preko puta drugoga, za istim drvenim stolom. Otac mi dade nekakvo starinsko nalivpero od čelika.

- Sada znaš dva glavna uslova, Arture. Sve to piše u ovom dokumentu. Na tebi je da prihvatiš ili da odbiješ. Dajem ti pet minuta da odlučiš.

Otvorio je drugo pivo i opet mi je delovao narogušeno. Dugo sam ga posmatrao. Nisam nikada uspeo da ga dobro

proučim, da ga shvatim i doznam šta zaista misli o meni. Godinama sam pokušavao i da ga volim, uprkos svemu i svima.

Frenk Kostelo nije bio moj biološki otac. Nismo o tome nikada razgovarali, ali smo to obojica znali. On je to svakako znao još od mog rođenja; ja sam saznao tek kao adolescent. Dan posle mog četrnaestog rođendana majka mi je priznala da je u toku zime 1965. Godine imala višemesečnu vezu s našim porodičnim lekarom. Taj čovek, izvesni Adrijan Langloa, otputovao je u Kvebek uskoro posle mog rođenja. Ja sam stoički primio tu vest. Kao i mnoge druge porodične tajne, i ta je bila dugo čuvana. To otkriće donelo mi je čak i neko olakšanje: time je bar bilo razjašnjeno povremeno čudno ponašanje mog oca prema meni.

Moţda to neobično zvuči, ali nikada nisam ni pokušao da pronađem svog biološkog oca. Potisnuo sam taj podatak u neki ugao svesti i tamo ga ostavio sve dok nisam skoro zaboravio na sve to. Ne čine jednu porodicu samo krvne veze, a ja sam u srcu bio Kostelo, a ne Langloa.

- Pa dobro, Arture, šta si odlučio? - povika odjednom otac.

15

- Ţeliš li tu kućicu ili ne? Pognuo sam glavu. Zapravo sam samo ţeleo da se cela ta

maskarada završi i da se vratim u Boston. Skinuo sam poklopac s nalivpera, ali sam, pre nego što sam potpisao dokument, još jednom pokušao da nastavim razgovor.

- Tata, zaista mislim da bi trebalo da mi kaţeš nešto više. - Rekao sam ti sve što treba da znaš! - poče on da se

nervira. No ja sam terao svoje. - Ne, nisi! Ako nisi sasvim izgubio razum, i sam znaš da

sve to uopšte ne štima! - Pokušavam da te zaštitim! Te reči me štrecnuše. Bile su neočekivane, intrigantne i

imale su prizvuk iskrenosti. Dok sam začuđeno zurio u njega, zapazio sam da mu ruke

drhte. - Od čega da me zaštitiš? Pripalio je još jednu cigaretu da bi se malo smirio i činilo se

da se pokolebao. - Pa dobro... nešto ću ti priznati - započe on poverljivim

tonom. - Reći ću ti nešto što još nikome nisam kazao. Nastade tišina, koja je potrajala oko jednog minuta. I ja sam

uzeo jednu cigaretu iz njegove kutije, ostavljajući mu vremena da pretraţi svoje uspomene.

- U decembru 1958. godine, četiri i po godine posle nestanka, moj otac mi je telefonirao.

- Šališ se, zar ne? Povukao je dobar dim i nervoznim pokretom bacio pikavac

na šljunak. - Kazao mi je da je u Njujorku i da ţeli da se vidimo što

pre. Zamolio me je da ne govorim nikome ţivom o tome i zakazao mi sastanak za sledeći dan na aerodromu Kenedi.

Grozničavo je ukrštao svoje čvornovate prste. Dok je pričao, zabadao je nokte u meso.

- Uhvatio sam prvi voz i došao na aerodrom. Nikada neću zaboraviti taj naš susret. Bila je subota uveče, poslednje veče pre

16

Boţića. Padao je sneg. Mnogi letovi su kasnili ili su bili otkazani. Otac je sedeo za jednim stolom u aerodromskom kafeu i pijuckao martini. Izgledao je iznureno i oronulo. Zagrlili smo se, i tada sam ga prvi put u ţivotu video da plače.

- I šta je potom bilo? - Kazao mi je da ţuri na avion i da ima malo vremena.

Zatim mi je kazao da nas je napustio jer je bio prisiljen na to. Rekao je da je u velikoj nevolji, ali mi nije objasnio kakvoj. Ja sam ga pitao kako mogu da mu pomognem, ali je kazao da se sam uvalio u nevolju, pa će se sam nekako i izvući iz nje.

Bio sam zaprepašćen. - I šta je bilo zatim? - Zatraţio je da mu se zakunem da ću uraditi nešto za

njega. Kao prvo, da nikome ne kaţem da je on još ţiv, da nikada ne prodam Svetionik 24 vetra, da nikada ne otvaram metalna vrata u podrumu i da ih što pre zazidam. Naravno, izbegao je da mi odgovori na ma koje pitanje. Pitao sam ga kada ćemo se ponovo videti. Stavio mi je ruku na rame i rekao: „Moţda sutra, a moţda nikada.” Zabranio mi je da plačem, rekao je da sam sada ja glava porodice i da treba tako da se ponašam u njegovom odsustvu. U toku sledećih pet minuta ispio je martini i rekao mi da krenem kući i poslušam njegove savete. „To je pitanje ţivota i smrti, Frenk”, bile su njegove poslednje reči.

Potpuno zgranut ovim zakasnelim priznanjem, upitao sam ga:

- I šta si ti tada uradio? - Pa, sledio sam njegova uputstva, i to doslovno. Vratio

sam se u Boston te iste večeri, otišao u svetionik i zazidao vrata u podrumu.

- I nisi nikada otvorio ta vrata? - Nikada. Malo sam poćutao. - Ne mogu da verujem da nikada nisi pokušao da saznaš

nešto više. On nemoćno raširi ruke. - Ali obećao sam mu, Arture... a ako baš hoćeš da znaš,

17

mislim da se iza tih vrata mogu naći samo nevolje. - Na šta, zapravo, misliš? - Dao bih ne znam šta da to saznam, ali ću se do smrti

drţati onoga što sam mu obećao. Ja sam malo razmislio o svemu, pa sam mu zatim rekao: - Ĉekaj, nešto mi tu nije jasno. Kada je Salivan nestao u

jesen 1954. godine, svetionik je bio detaljno pretraţen, zar ne? - Da. Od vrha do dna, i to detaljno. Prvo ga je pretraţila

tvoja baka, zatim ja, a na kraju i lokalni šerif i njegov pomoćnik. - To znači da ste tada otvarali i ona vrata? - Jesmo. Dobro se sećam da je prostorija bila prazna, imala

je moţda desetak kvadratnih metara i pod od naboja. - Nije, dakle, bilo nikakvih zamki niti skrivenih prolaza? - Ne, nije. To bih svakako primetio. Počešah se po glavi. Sve to nije imalo nikakvog smisla. - Pa, budimo realni - rekoh. - Šta moţe biti tamo, mislim, u

najgorem slučaju? Jedan ili više leševa? - Naravno, to je i meni palo na um... - U svakom slučaju, ti si 1958. godine zazidao ta vrata, i čak

i ako je reč o ubistvu, ono je odavno zastarelo. Frenk je ćutao nekoliko trenutaka, pa onda reče nekim

čudnim glasom: - Mislim da se iza tih vrata nalazi nešto mnogo gore od ma

kakvog leša. 2.

Nebo se zacrnelo. Začuo se udar groma. Nekoliko kapi kiše pade na dokumenta na stolu. Uzeh nalivpero i potpisah se na obema poslednjim stranama.

- Ĉini mi se da nije vreme za ribolov - ispali moj otac, pokušavajući da se zaštiti od kiše. - Ţeliš li da te vratim kući?

- Ali ja sam već kod kuće - rekoh vraćajući mu potpisani primerak ugovora.

On se nervozno nasmeja i stavi papir u svoju aktovku. Ispratio sam ga ćuteći do kombija. Seo je za volan i stavio ključ u

18

kontakt-bravu, a pre nego što je krenuo, kucnuh mu po staklu. - A zašto si uopšte sve ovo traţio od mene? Ja nisam tvoje

najstarije dete. Nisam ni sin s kojim se najbolje slaţeš. Dakle, zašto baš ja?

On slegnu ramenima ne nalazeći pravi odgovor. - Ti, zapravo, ţeliš da zaštitiš njih, zar ne? Tvoju pravu

decu? - Uh, ne budali! - iznervira se on. Zatim bučno uzdahnu. - U početku sam mrzeo tvoju majku zato što me je

prevarila - priznade najzad. - Mrzeo sam i tebe, jer si me svakodnevno podsećao na njenu prevaru. No s godinama sam shvatio da, zapravo, mrzim samog sebe...

Mahnuo je glavom prema silueti svetionika koja se ocrtavala na kiši i povikao glasno da bi nadjačao oluju.

- Istina je da me ta tajna opseda već trideset godina. Mislim da si samo ti u stanju da to razjasniš.

- A kako misliš da to izvedem ako ne otvorim ta vrata? - E, to je sada tvoj problem! - izjavi on i upali motor. Ubacio

je u brzinu i naglo krenuo, te je u toku od nekoliko sekundi nestao u oluji.

3.

Potrčao sam prema kući da se sklonim s kiše. U salonu i kuhinji uzalud sam traţio viski ili votku, ali u

prokletom svetioniku nije bilo ni kapi nikakvog alkohola. U jednom plakaru pronašao sam nekakav stari moka lonac i ostatak mlevene kafe. Sipao sam vodu i pustio je da provri, ubacio kafu u filter i pripremio veliku šolju kafe, nadajući se da će me okrepiti. U roku od nekoliko minuta prostoriju je ispunio prijatan miris. Kafa je bila gorka i bez pene, ali mi je obodrila duh. Ostao sam da sedim za pultom od trešnjevog drveta u kuhinji i srkutao sam kafu. U toku narednog sata, dok je napolju i dalje pljuštalo, paţljivo sam proučio dokumenta koja mi je otac ostavio. Tu su bile foto-kopije raznih dokumenata iz ranijih transakcija, na osnovu kojih sam upoznao istorijat svetionika.

19

Bio je izgrađen 1852. godine. U početku je to bila kamena kućica s kulom u kojoj se nalazila svetiljka načinjena od dvanaestak jakih petrolejki, koju je zatim zamenio Frenelov far. Krajem XIX veka zgradica je nastradala u nevremenu i poţaru. Sadašnje zdanje - drvena kula i kuća pored nje - izgrađeno je 1899, a deset godina kasnije svetionik je snabdeven modernom kerozinskom svetiljkom. Struja je uvedena 1925. godine. Američka vlada je 1947. zaključila da taj svetionik više nema strateški značaj, pa je iznesen na javnu prodaju sa još nekoliko sličnih građevina.

Prema dokumentima koja sam drţao u ruci, prvi vlasnik svetionika bio je izvesni Marko Horovic, rođen 1906. u Bruklinu, koji je umro 1949. godine. Njegova udovica Marta, rođena 1920, prodala je svetionik i kuću mom dedi Salivanu Kostelu 1954. godine.

Počeo sam da računam u glavi: ta Marta sada bi imala 71 godinu. Vrlo je verovatno da je još ţiva. Uzeo sam nalivpero i podvukao njenu adresu iz dokumenta: Talahasi, Preston drajv 26, Florida. Dohvatio sam telefon sa zida i od centrale zatraţio da mi nađe broj Marte Horovic u Talahasiju, ali mi je operaterka pronašla samo neku Abigejl Horovic u tom istom gradu. Ipak sam zamolio operaterku da me poveţe s tim brojem.

Abigejl se odmah javila. Predstavio sam se i objasnio joj zašto zovem. Ona mi reče da je ćerka Marka i Marte Horovic i da se njena majka dva puta ponovo udavala od 1954. godine. Nosila je prezime sadašnjeg muţa i ţivela je u Kaliforniji. Upitao sam Abigejl da li se seća Svetionika 24 vetra i spremno mi je odgovorila:

- Naravno. Imala sam dvanaest godina kada mi je otac nestao!

Nestao... namrštio sam se zureći u dokumente pred sobom. - Prema ugovoru o kupoprodaji koji upravo gledam, vaš

otac preminuo je 1949. godine, zar ne? - Moj otac je tada proglašen mrtvim, ali je, zapravo, nestao

dve godine pre toga. - Kako to mislite: nestao?

20

- Pa, to je bilo krajem 1947. godine, tri meseca pošto je kupio taj svetionik i kućicu. Tata i mama oboţavali su taj kraj i ţeleli su da srede kuću tako da je moţemo koristiti kao vikendicu. Tada smo ţiveli u Olbaniju. Jedne subote ujutro ocu se javio šerif Okruga Barnstabl i rekao mu da je neko drvo, srušeno u oluji prethodne noći, palo na električni vod u blizini naše kuće. Kazao mu je i da je krov naše kućice oštećen. Otac je seo u auto i otišao u Svetionik 24 vetra da vidi kolika je šteta. Više se nikada nije pojavio.

- Šta to znači? - Pa, dva dana kasnije pronađen je njegov oldsmobil ispred

svetionika, ali ocu nigde nije bilo ni traga. Policajci su pretraţili svetionik i okolinu, i to vrlo detaljno, ali nisu našli nikakav trag niti indiciju koja bi objasnila očev nestanak. Moja majka se i dalje nadala i čekala. Prolazili su dani, sedmice i godine... tek početkom 1949. godine sudija je proglasio oca mrtvim, da bismo konačno odrţali ostavinsku raspravu.

Sve jedno iznenađenje za drugim. A ja do sada nisam znao ništa o toj priči.

- Vaša mama je, dakle, čekala pet godina pre nego što je prodala svetionik?

- Pa, majka, zapravo, nije htela ni da čuje za tu kuću. No bio joj je potreban novac. Stoga je angaţovala neku agenciju za nekretnine iz Njujorka i zamolila ih da nikako ne pričaju potencijalnim kupcima o očevom nestanku, jer se plašila da će se to mesto smatrati baksuznim...

- I od tada niste više ništa saznali o ocu? - Ne, nismo - potvrdi ona. No odmah zatim dodade: - Osim u jednoj prilici. Ćutao sam, čekajući da ona nastavi da priča. - U septembru 1954. godine u Njujorku je došlo do velike

ţelezničke nesreće između stanica Ričmond Hil i Jamajka. Bila je to prava klanica: u doba najgušćeg saobraćaja jedan voz se punom brzinom zaleteo u drugi. Bilo je preko 90 poginulih i skoro 400 povređenih. Bila je to jedna od najgorih ţelezničkih nesreća svih vremena...

21

- Za nesreću sam čuo, no kakve to ima veze s vašim ocem? - U jednom od vagona bio je i neki očev kolega. Bio je

ranjen, ali je preţiveo. Posle te drame došao je k mojoj majci, i navraćao je još nekoliko puta tvrdeći da je bio u istom vagonu s mojim ocem kada se ta nesreća desila.

Dok je ona pričala, ja sam brzo hvatao beleške. Sličnost sa onim što se desilo mome dedi bila je zapanjujuća.

- Naravno, očevo telo nije pronađeno, ali ja sam tada bila adolescentkinja i ta priča veoma me je potresla. Ĉovek je bio sasvim siguran u to što je tvrdio.

Kada je Abigejl završila priču, srdačno sam joj zahvalio za informacije.

Kad sam spustio slušalicu, pomislio sam na njenog oca i na mog dedu: njih dvojica bili su uvučeni u misteriju svetionika u razmaku od nekoliko godina - stiglo ih je neko prokletstvo koje je lebdelo nad ovim mestom.

A ja sam sada bio jedini vlasnik ove uklete građevine.

22

Dwadeseu čeuiri weura

Sunce je bilo tamo, umirući u ambisu. Viktor Igo

1.

Osetih da mi se krv ledi u venama. Obrisah izmaglicu s prozora rukavom pulovera. Nije još

bilo ni četiri sata po podne, a već se skoro sasvim smrklo. Iz natuštenog neba i dalje je pljuštalo i krupne kapi dobovale su po oknima. Vetar je zavijao. Sve se treslo na vetru: vrhovi drveća su se povijali, električni kablovi njihali, a prozorski okviri zveketali. Metalna konstrukcija ljuljaške glasno je škripala, i u tom tuţnom zvuku kao da sam čuo dečji plač.

Bilo mi je potrebno da se zagrejem. Pored kamina je bilo malo drva. Pripalio sam vatru i pripremio sebi još jednu kafu. Sve ovo što sam otkrio veoma me je zbunjivalo. Moj deda se, dakle, nije udavio kraj obale Mejna. Nije ni napustio ţenu i sina da bi otišao u neke avanture. Ali zbog čega je nestao? Niko nije imun na nalete ludila niti na iznenadno zaljubljivanje, no to mi nije nimalo ličilo na ono što sam znao o Salivanu Kostelu.

Bio je sin irskog doseljenika i veoma vredan radnik, koji je naporno rintao da zaradi svoj deo američkog sna. Zašto bi, jednog jesenjeg dana, prosto nestao i napustio sve ono što je do tada činilo njegov ţivot? Kakve su se to strašne i neizrecive tajne krile u njegovoj duši? Šta je radio između jeseni 1954. i kraja 1958. godine? Takođe, zapitao sam se postoji li ma kakva šansa da je deda još ţiv.

Odjednom sam pomislio da sva ta pitanja ne mogu nikako ostati bez odgovora.

2.

Hrabro sam istrčao na kišu i otišao u šupu pored kuće. Među zarđalim alatkama ugledao sam potpuno nov malj s

23

natpisom robne kuće Houm depo. To je bio veliki malj sa drvenom drškom i metalnim delom od bakra i berilijuma - sjajna alatka nemačke proizvodnje. Svakako ga je otac nedavno kupio. Vrlo skoro... svakako, s namerom da ga ostavi meni u nasleđe. Osetio sam da se klopka zatvara.

Bez razmišljanja sam zgrabio malj, a i neku staru burgiju i polugu koje su se vukle u ostavi. Izašao sam napolje, vratio se u kućicu i ušao u hodnik koji je vodio do svetionika. Vrata za podrum ostala su otvorena. Sišao sam u podrum sa alatom u ruci i uzvrteo se da nađem prekidač za svetlo.

Tada sam još mogao da se okrenem i lepo vratim natrag. Mogao sam da pozovem taksi da me odveze do stanice, pa da se vozom vratim u Boston. Mogao sam da nađem nekog agenta za nekretnine i poverim mu da mi nađe zakupca za svetionik. Leti su takve kuće u Novoj Engleskoj bile vrlo traţene i mogao sam dobiti zakupninu od nekoliko hiljada dolara mesečno. Imao bih lep redovan prihod i mogao bih mirno da nastavim svoj ţivot. Ali kakav bi mi pa to bio ţivot?

Osim posla, u njemu je postojala samo praznina. Bez posebnih ličnih veza. Bez ikoga do koga bi mi bilo stalo.

Zatreptao sam. Pred očima mi se stvorila jedna slika. Imao sam pet godina i moja plava glavica bila je okrenuta prema ocu koji me je pustio da tresnem na parket u sobi. Bio sam prosto skamenjen.

- Ne smeš nikome verovati u ţivotu, Arture, shvataš li? Nikome! Ĉak ni sopstvenom ocu!

Ovo nasleđe bilo je zatrovani poklon meni od Frenka. Moj otac nije imao hrabrosti da sam otvori ta vrata. Nije smeo da prekrši jedno davno dato obećanje. No ipak je ţeleo da, pre njegove smrti, neko to učini umesto njega.

A taj neko bio sam ja. 3.

Obrisao sam kapi znoja sa čela. U tom delu kuće vladala je čudna vrućina. Vazduh je bio zagušljiv kao u mašinskom

24

odeljenju nekog broda. Zavrnuo sam rukave i podigao malj obema rukama, pa

sam zamahnuo njime iznad glave, da dobijem najbolji zamah, i raspalio po sredini nacrtanog krsta.

Ţmirkao sam da se zaštitim od komadića cigle i prašine, a zatim sam udario po drugi i treći put.

Pri četvrtom udarcu zamahnuo sam malo snaţnije i zakačio dve cevi na tavanici - baš pravi maler. Na mene se sručiše mlazevi hladne vode pre nego što sam stigao da zavrnem ventil vodomera i sprečim poplavu. Uh, sranje!

Bio sam mokar od glave do pete. Voda je bila ledena, ţućkasta i osećao se miris buđi. Skinuo sam košulju i pantalone. Zdrav razum govorio mi je da se vratim gore i da se presvučem, ali su me toplota u prostoriji i ţelja da saznam šta je iza tajanstvenih vrata naterale da se vratim na posao.

Go do pojasa i samo u gaćama s ruţičastim tufnama, nastavio sam da lupam iz sve snage, besno lomeći cigle. Reči moga oca odzvanjale su mi u ušima: Mislim da se iza tih vrata nalazi nešto mnogo gore od ma kakvog leša.

Posle desetak udaraca osetio sam metalnu površinu ispod cigle. Posle petnaestak minuta oslobodio sam vrata: bila su niska i uska, a gvoţđe je bilo prilično izjedeno rđom. Brisao sam znoj nadlanicom i, dok mi je lio po prsima, pribliţio sam se vratima. Na sredini bakarne ploče zapazio sam urezanu ruţu vetrova.

Taj dijagram već sam negde video: potpuno isti crteţ bio je urezan na zidiću koji je opasivao svetionik. To je bio potpuni spisak svih vetrova poznatih u antičko doba.

25

Ispod ruţe vetrova bilo je ispisano upozorenje na latinskom:

Postquam viginti quattuor venti flaverint, nihiljam erit1

Svakako je svetionik po njima i dobio ime - mada zaista

nisam imao pojma zbog čega. Onako uzbuđen, navalio sam na kvaku u ţelji da silom otvorim vrata, ali je brava bila sasvim slepljena rđom. Cimao sam je jako, ali se kvaka odlomila i ostala mi je u ruci. Tada sam se setio poluge, pa sam je uglavio u spoj vrata i dovratka i zapeo svom snagom. Brava je najzad popustila.

4.

Upalio sam baterijsku lampu. Dok mi je srce glasno lupalo, gurnuo sam metalnu ploču, koja oštro zaškripa po podu. Uvukao sam ruku s lampom u prostoriju. Snop svetla osvetlio je sobicu koju mi je otac opisao: desetak kvadratnih metara sa zidovima od tesanog kamena. Krv mi je tutnjala u ušima. Oprezno sam ušao i osvetlio svaki ugao. Prostorija je, na prvi pogled, bila sasvim prazna. Pod je bio od naboja, ali prilično mekan. Imao sam osećaj kao da gazim po blatu. Paţljivo sam pogledao zidove, ali nije bilo nikakvih natpisa.

Zar je sve ovo bilo ni zbog čega? Frenk mi je, dakle, napričao kojekakve pričice? Da li se

zaista sreo sa ocem na aerodromu, ili je sve to sanjao? Zašto je oko svetionika ispleo mit koji je postojao samo u njegovom košmaru?

Sve mi se to motalo po glavi kada sam iznenada osetio nekakvu snaţnu hladnu vazdušnu struju. Od iznenađenja sam ispustio baterijsku lampu. Dok sam se saginjao da je podignem, vrata su se zalupila za mnom.

U potpunoj tami, ispruţio sam ruku da otvorim vrata, ali mi se telo ukočilo poput ledene statue. Krv mi je dobovala u

1 Kad produvaju dvadeset četiri vetra, ne ostaje ništa. (Prim. prev.)

26

ušima. Zaurlao sam iz sveg glasa. Nekakav zvuk usisavanja

zatreštao mi je u ušima i tlo mi je nestalo ispod nogu.

27

DRUGI DEO Na nepoznatim mestima

28

1992. Gradska svetla

Put ka paklu je tako dobro popločan da ga ne treba odrţavati.

Rut Rendel 0.

Osećao sam mirisni dah mirte i lakiranog drveta. Zatim sam osetio miris tamjana i topljenog voska. U glavi mi je udarao čekić.

Pokušao sam da otvorim oči, ali su mi kapci bili zalepljeni. Leţao sam na nekom tvrdom i hladnom podu. Pod obrazom sam osetio kamen. Osećao sam groznicu i drhtao sam. U grudima me je bolelo i teško sam disao. Grlo mi je bilo suvo, a osećao sam i ukus cementa. Leţao sam tako još nekoliko sekundi, nesposoban da se pomerim.

1.

Malo-pomalo tišina oko mene pretvorila se u ţamor velike mase ljudi. Zvučali su ljutito. No zbog čega?

Nadljudskim naprezanjem uspeo sam da se uspravim i otvorim oči. Mutilo mi se pred očima, pa mi je bilo teško da razaznam okolinu.

Video sam zasenjeno svetlo, raspeće, svećnjake sa svećama, bronzani baldahin i mermerni oltar. Načinio sam nekoliko nesigurnih koraka. Koliko sam mogao da vidim, bio sam usred neke crkve. To je, zapravo, bila katedrala: crkvena lađa zapremala je nekoliko stotina kvadratnih metara, a video sam i dva reda rezbarenih drvenih klupa. Podigoh glavu: nekoliko desetina raznobojnih vitraţa stvaralo je šareno svetlo unutar crkve. Od gotskih stubova, visokih preko 30 metara, spopade me vrtoglavica.

Na suprotnoj strani lađe ugledah ogromne orgulje, smeštene ispod kiklopskog oka rozete od vitraţa koja se

29

prelivala u plavim bojama. - Zovite policiju! Taj povik dospeo je iz gomile. Desetine pari očiju zurile su

u mene: turisti, vernici na kolenima u jeku molitve, sveštenici koji su izronili iz ispovedaonica. Odjednom, na svoj uţas, shvatih da se ono gunđanje odnosilo na mene, jer sam bio skoro go, odnosno, bio sam samo u gaćama s ruţičastim tufnama i patikama sten smit.

Šta ja radim na ovom mestu, dovraga? Na ruci mi je bio dedin sat. Brzo pogledah - 17.12 - a onda

se sve zavrte oko mene. Setih se razgovora sa ocem, istraţivanja po svetioniku, razvaljivanja vrata na ulazu u podrumsku prostoriju u kojoj je bilo nesnosno toplo i naglog zatvaranja metalnih vrata za mnom.

Ali šta se potom dogodilo? Noge me nisu drţale. Da ne bih pao na pod, pridrţah se za

predikaonicu na kojoj je stajala teška Biblija s reljefnim koricama. Obrisah s vrata kapi hladnog znoja koje su mi se slivale niz kičmu. Treba da se kupim odavde. Što brţe to bolje.

Prekasno! - Policija! Ne mrdaj! Ruke uvis! Dva uniformisana policajca ušla su u crkvu i potrčala

prema lađi. Nisam hteo da me uhapse pre nego što shvatim šta se

događa. Sakupio sam svu snagu i pojurio ka mermernim stepenicama. No ti prvi koraci bili su vrlo bolni. Ĉinilo mi se da su mi kosti od kristala i da će mi se noge polomiti pri ma kom sledećem koraku. Trčao sam stisnutih zuba kraj bočnih kapelica, gurajući ljude i prevrnuvši pritom jedan cvetni aranţman, svećnjak i nekoliko redova molitvenika s neke police.

- Hej ti! Stani! Trčao sam i dalje po klizavom podu, ne okrećući se. Imao

sam samo još desetak metara do vrata, a zatim sam ih gurnuo i našao se napolju.

Strčao sam niz mermerne stepenice, zaneo se na trotoaru i...

30

2.

... pravi koncert automobilskih sirena razneo mi je bubne opne. Stubovi belog dima dizali su se sa asfalta prema natuštenom nebu na kome je zujao helikopter. Vazduh je bio vlaţan, naelektrisan i vruć kao u peći.

Potpuno dezorijentisan, mučio sam se da odrţim ravnoteţu. Pokušavao sam da pobegnem, ali se jedan od policajaca bacio na mene i zgrabio me za vrat. To mi je izmamilo glasan krik. Bez obzira na stisak, nekako sam se okrenuo i šutnuo napadača posred lica.

Ĉim me je pustio, nastavio sam da trčim, ali je za mnom sada trčala policajčeva partnerka - sitna obla ţenica - za koju sam smatrao da je lako mogu prestići. No precenio sam svoju snagu. Noge su mi i dalje klecale i jedva sam dolazio do daha. Pokušao sam da pretrčim ulicu ne osvrćući se na saobraćaj, kad me devojka saplete i baci se na mene svom teţinom, obarajući me na pločnik. Pre nego što sam uspeo da se izmigoljim, osetih da mi stavlja lisice i vezuje mi ruke iza leđa, guleći mi koţu na zglobovima.

Pred očima mi se zavrte kaleidoskop svakakvih prizora: ţuti taksiji vozili su slalom kroz betonske kanjone, a pruge i zvezde pritom su se njihale na vetru; video sam siluetu neke stare crkve stisnute usred šume oblakodera, a zatim sam ugledao i bronzanu statuu Atlanta koji pridrţava vazdušastu kuglu...

Glave pritisnute na pločnik, leţao sam sasvim oduzet od straha. Osećao sam vatru u telu i kiselinu u jednjaku. Odvukli su me po asfaltu onako skoro golog, dok sam se pitao kako sam se uopšte našao na Petoj aveniji u Njujorku i u Katedrali Svetog Patrika.

3.

20.00 U zatvoru. Lica uronjenog u šake masirao sam slepoočnice i maštao o

tri tablete aspirina i nekom napitku protiv gripa.

31

Policija me je posle hapšenja odvela u 17. policijsku stanicu, pravu tvrđavu od tamnih cigala na uglu Avenije Leksington i Pedeset druge ulice. Ĉim smo stigli u komesarijat, zatvorili su me u zajedničku ćeliju s pravom faunom narkomana, dilera i skitnica.

Ćelija se nalazila u podrumskom delu zgrade i bila je prava rupa. Nije bilo nikakve klimatizacije, niti daška vazduha. Zimi je tu svakako bilo ledeno; leti se ćelija pretvarala u pravu saunu. Seo sam na klupu pričvršćenu za zid i čekao dobra tri sata da se neko seti i donese mi ma kakvu odeću. Onako go do pasa i samo u gaćama, morao sam da otrpim sva moguća zafrkavanja ćelijskih drugova.

Kada li će se ovaj košmar završiti? - Izgleda da te uzbuđuje da lutaš tako polugo, je li, curice? Već ceo sat neki klošar koji je sedeo kraj mene zamajavao

me je takvim primedbama. Bio je mršav kao ulični pas, a crvenkasto lice bilo mu je prekriveno korom prljavštine. Pošto mu je bilo dosadno, zabavljao se dajući mi opscene predloge i češući do krvi svoju gustu ţućkastu bradu. U Bostonu su nam u urgentni centar u kome sam radio svake nedelje dovodili ponekog sličnog nesrećnika: stvorenja koja je ţivot na ulici slomio, potpuno odvojena od stvarnosti, koja smo obično izvlačili iz alkoholne kome i spašavali od hipotermije ili lečili na psihijatriji.

- Ta odeća ti je baš praktična za posao, zar ne, faćkalice? Bilo mi ga je ţao, ali mi je i ulivao strah. Okrenuo sam

glavu od njega, trudeći se da ne obraćam paţnju; no on odmah ustade i zgrabi me za ruku.

- A hoćeš li moţda malo maţenja ispod tih bokserica? Malo igre sakrivanja kobasice?

Lagano ga odgurnuh. I pored velike vrućine bio je umotan u debeo štofani kaput, sav štrokav. No kada se sručio natrag na klupu, odjednom ugledah neke novine u njegovom dţepu.

Pijanac se opruţi po klupi i okrenu prema zidu. Dok je nastavljao da lupeta koješta, polako izvukoh one novine iz njegovog dţepa i grozničavo ih rastvorih. To je bio Njujork tajms

32

s velikim naslovom na prvoj strani:

DEMOKRATE SU U PREDSEDNIĈKOJ TRCI KANDIDOVALE BILA KLINTONA.

NOVI GLAS ZA NOVU AMERIKU. Pod tim naslovom kočoperila se velika fotografija

kandidata, njegove ţene Hilari, ćerke Ĉelsi i mase glasača. Na novinama je bio i datum: 16. jul 1992. godine.

Ponovo uronih glavu u šake. Ali to je nemoguće... Ma koliko da sam lupao glavu, nije mi ništa vredelo: moje

poslednje sećanje bilo je vezano za početak juna 1991. godine. Bio sam izbezumljen. Posle jednog minuta neki prozor u meni se otvori i srce mi zaigra. Da bih se smirio, nastojao sam da dišem duboko i da se urazumim. Kako objasniti taj prekid u sećanju? Cerebralna povreda? Trauma? Uzimanje droge?

Bio sam lekar. Mada mi neurologija nije bila struka, dovoljno sam staţirao po raznim bolnicama da bih znao da su slučajevi amnezije često prave zagonetke.

Po svemu sudeći, patio sam od retrogradne amnezije: nisam se sećao ničega što je usledilo posle mog ulaska u onu zabranjenu sobu u svetioniku. Počev od tog dana nešto je izazvalo blokadu u mom mozgu. Nestao sam iz sopstvenog ţivota na godinu dana.

Zbog čega? Razmišljao sam. Video sam već pacijente koji nisu mogli da

se sete događaja koji su usledili posle velikog traumatskog šoka: to je bila odbrambena reakcija organizma protiv ludila. No obično bi se ta sećanja vratila u roku od nekoliko dana, a u mom slučaju prošlo je više od godinu dana.

Uh, sranje... - Artur Kostelo? Jedan uniformisani policajac izvikivao je moje ime ispred

ćelije. - To sam ja - rekoh ustajući.

33

On otvori rešetku i zgrabi me za mišicu, pa me izvede napolje. Prošli smo kroz pravi lavirint hodnika i stigli do sobe za ispitivanje: dvadesetak kvadratnih metara, veliko ogledalo, metalni sto fiksiran za pod i tri različite stolice.

Prepoznah odmah onog prvog policajca koga sam šutnuo. Imao je zavoj preko arkade i pogledao me je popreko pogledom koji je govorio: „Bitango jedna.” Ja mu namignuh, što je trebalo da znači: „Nema ljutnje, drugar!” Uz njega je bila i jedna latino cura sa crnom kosom prikupljenom u punđu. Ona mi, s podrugljivim izrazom lica, pruţi neke pantalone od izbledelog dţinsa i sivu pamučnu majicu. Dok sam ih navlačio, ona se predstavi kao nadleţna sluţbenica za prijem i reče da je zaduţena za moj slučaj i da ne treba da se glupiram s njom.

Pošto mi je zatraţila podatke, kazah kako se zovem i navedoh svoju adresu i zanimanje. Navela mi je sve ono za šta sam bio optuţen - egzibicionizam na svetom mestu, nereagovanje na policijsku komandu, šutiranje i povreda predstavnika zakona - a zatim me je upitala da li priznajem. Pošto sam na sve to ćutao, upitala me je da li imam zdravstveni karton na psihijatriji. Pozvali se na svoje zakonsko pravo da ne odgovaram bez prisustva advokata.

- Moţete li da platite advokata, ili ţelite da vam ga sud dodeli?

- Ţelim da me brani Dţefri Veksler iz Bostona. Pandurka nije dalje navaljivala: dala mi je da potpišem

izjavu i kazala mi da ću sutra pre podne biti izveden pred sudiju, a zatim je pozvala jednog sluţbenika da me odvede u sobu za identifikaciju, gde su mi uzeli otiske prstiju i fotografisali me. Pre nego što je naredila da me vrate u ćeliju, dozvolila mi je da obavim jedan telefonski poziv.

4.

Mada bez naročitog oduševljenja, okrenuo sam broj moga oca Frenka Kostela. Bojao sam se njegove reakcije, ali sam znao i da moţe brzo da me izvuče iz nezgodne situacije u kojoj sam se

34

našao. Pozvao sam Polinu, njegovu odanu sekretaricu, koja mu je u nekom periodu bila i ljubavnica. Začudila se kad je čula moj glas i kazala mi da je Frenk na raspustu sa suprugom i da je otišao na jezero Komo u Italiji.

- Ma šta to pričate, Polin? Otac nikada ne ide na odmor, a naročito ne u mesto udaljeno šest hiljada kilometara.

- Pa, eto, sve se menja - odgovori ona zlovoljno. - Slušajte, nemam sad vremena da vam sve objašnjavam,

ali je neophodno da odmah govorim sa Frenkom. Ona uzdahnu, reče mi da sačekam, i uskoro začuh očev

promukli glas: - Dovraga, zar si to zbilja ti, Arture? - Zdravo, tata. - Pa zašto već godinu dana nemamo vesti od tebe? Zar je

mastilo toliko skupo? U tri reči oslikah mu moju nezavidnu situaciju. - Ali gde si, zaboga, bio sve to vreme? Ĉuo sam kako se guši od besa na drugom kraju linije. Glas

mu je zvučao šuplje, kao da mi se obraćao iz groba. - Zamisli, nemam pojma! Poslednje čega se sećam jeste onaj

dan kada si mi dao da potpišem papire o nasleđivanju svetionika.

- Kad već govorimo o svetioniku, video sam da si razbio zid od cigala! Zar ti nisam zabranio da to radiš?

Taj odgovor me je razbesneo. - Ĉuj, ne foliraj, samo si to i čekao! Ĉak si mi i alat

nabavio... Nije me demantovao. Iza prigodnog besa koji je smatrao da

treba da ispolji, osećao sam da gori od radoznalosti. Nastavak razgovora je to potvrdio.

- Dakle... i šta si to pronašao iza onih vrata? - Sobicu punu sranja - rekoh izbegavajući direktan

odgovor. - Ama šta si tamo našao? - ponovo me upita pretećim

tonom. - Ako ţeliš to da saznaš, pošalji mi advokata da me izvuče

35

iz ovog zatvora. Začuo sam dug kašalj, a zatim mi je obećao da će to učiniti. - Pozvaću odmah Dţefrija. Izvući će te odatle. - Hvala ti. I, tata, da li si siguran da si mi rekao sve o tom

svetioniku? - Naravno da jesam! Zašto bih ti nešto skrivao? Ali

verovatno bi bilo bolje da sam ćutao, jer me očigledno nisi poslušao.

Nisam hteo da se zadovoljim tim odgovorom. - Mislim, pre svega, na ono što si mi rekao o dedi. - Šta pričaš? Sve sam ti rekao. Kunem se decom. Spopade me nervozan smeh. Proveo je vek kunući se majci

da je ne vara, a obično se zaklinjao u ţivot svoje dece... - Frenk, reci mi istinu, dovraga! Ĉuo sam ga kako s druge strane kašlje kao da će mu pući

pluća. Odjednom sam shvatio. S obzirom na to kako ga je Polin lako našla, shvatio sam da uopšte nije bio u Italiji, već u nekoj bolnici gde se bori protiv raka koji se vratio, a pritom je vodio računa da se to ne sazna, nadajući se da će se opet izvući.

- Pa, dobro - pristade on na kraju. - Postoji nešto što ti nisam kazao, a što moţda treba da znaš.

Očekivao sam da čujem svašta... a moţda i ništa. - Tvoj deda nije mrtav. Toliko sam se zgranuo da sam pomislio da mi se ruga. - Naţalost, nije mrtav. - Zašto naţalost? Začuo sam dubok uzdah. - Salivan je u Njujorku. Nalazi se u jednoj psihijatrijskoj

bolnici na Ruzvelt Ajlandu. Dok sam pokušavao da svarim taj podatak, neko me lupnu

po ramenu: bila je to ona latino pandurka koja je htela da mi objasni da ipak ne mogu da razgovaram u beskraj. Zamolih je, mahanjem ruke, za još jedan minut.

- A od kada znaš da je deda ţiv? - Znam to već trinaest godina. - Trinaest godina! Ponovo začuh tuţan uzdah.

36

- Jedne večeri 1979. godine pozvao me je telefonom deţurni lekar s Menhetna koji se bavio slučajevima pacijenata bez doma i prebivališta. Rekao je da su Salivana našli kako luta po Centralnoj stanici. Bio je agresivan, sasvim dezorijentisan i nije znao ni gde je, a ni koja je godina.

- I ti, njegov sin, dao si da ga zatvore? - Pa, nemoj misliti da mi je bilo lako! - razljuti se Frenk. -

Nestao je dvadeset četiri godine pre toga. Bio je bolestan, nasilan, van kontrole... Pričao je koještarije! Krivio je sebe za smrt neke ţene... Nisam ja to sam odlučio. Bilo je tu više psihijatrijskih stručnjaka i svi su se saglasili u dijagnozi: manija gonjenja, psihoza, senilna demencija...

- Ali kako si mogao toliko dugo da čuvaš tu tajnu? Pa imao sam valjda prava da to znam! Lišio si me mog dede. Mogao sam da ga obilazim, mogao sam da...

- Gluposti! Ne bi ti se dopalo to u šta se pretvorio. A i čemu bi ti sluţile posete povrću? Osim da te rastuţe!

Nisam hteo da prihvatim takvo razmišljanje. - I ko je još to znao? Mama? Moja sestra? Moj brat? - Samo tvoja majka. Ma šta ti misliš? Sve sam učinio da se

to ne sazna. Ţeleo sam da zaštitim porodicu, naše preduzeće... - Da, hteo si da spaseš spoljašnji utisak, kao i uvek. To ti je

uvek bilo najvaţnije, zar ne? - Baš si naporan, Arture! Hteo sam da mu odgovorim, ali je već bio spustio

slušalicu. 5.

Sutradan, 5.00 - Znaš šta kaţu, momče: nikada ti se ne pruţa druga šansa

da ostaviš dobar utisak. Dok smo čekali po sudskim hodnicima, Dţefri Veksler

pomagao mi je da popravim čvor na kravati; njegova asistentkinja drţala je u ruci torbicu za šminku i pokušavala da kamuflira moje podočnjake i bedan izgled tečnim puderom i da

37

me nekako malo dotera. Imali smo samo nekoliko minuta da razradimo strategiju koje ćemo se drţati pred sudijom, ali Dţefri se drţao filozofije moga oca da je izgled vaţniji od onoga što je u dosijeu.

- To nije pravo, ali tako ti je to - nastavi stari advokat. - Ako uspeš da daš prave odgovore i ostaviš dobar utisak, ostatak moţeš mirno prepustiti meni.

Poznavao sam ga od detinjstva i, mada nisam znao zbog čega, veoma sam ga voleo. Moram reći da se, kao čovek od zakona, odlično snalazio. Doneo mi je odelo, novčanik, kreditne kartice i sva dokumenta - ličnu kartu, vozačku dozvolu i pasoš - da bi pred sudom potvrdio moj identitet. Ne znam kako, ali postigao je da se moj slučaj rešava prvi.

To prvo saslušanje trajalo je manje od deset minuta. Drţeći se ugodne rutine, jedva probuđeni sudija nabrojao je sve tačke optuţnice, a zatim dao reč optuţbi i odbrani. Dţefri je onda odrţao svoj govor. Ubedljivo je koristio dvosmislene silogizme i pokazao da je sve to jedan nesrećni nesporazum i traţio da me oslobode optuţbe. Tuţilac je, bez mnogo uvijanja, prihvatio da odustane od tuţbe za egzibicionizam, ali ni posle ţestokog preganjanja sa Dţefrijem nije hteo da odustane od tuţbe za napad na predstavnika zakona. Dţefri je rekao da se ja izjašnjavam kao nevin. Zatraţena je kaucija od dvadeset hiljada dolara, koja je zatim smanjena na pet hiljada dolara. Sudija je zatim rekao da ću dobiti poziv za suđenje i podigao čekić.

Naredni slučaj! 6.

Ĉim se saslušanje završilo, shvatio sam da je Dţefri dobio zadatak da me odvede u Boston. Navaljivao je da se svakako vratim s njim, a ja sam hteo da zadrţim svoju slobodu kretanja.

- Frenk neće biti nimalo zadovoljan - progunđao je. - Pa, ako neko moţe da izađe na kraj s njim, to si svakako

ti, zar ne? Kapitulirao je, i čak mi je dao četiri novčanice od po 50

38

dolara koje mi je brzo gurnuo u dţep. Najzad slobodan! Izašao sam iz suda i pešice prešao nekoliko blokova. Bilo je

oko deset sati pre podne, ali je još bilo prilično sveţe. Ţamor velikog grada zvučao mi je umirujuće. Nisam oka sklopio u toku prethodne noći, ali sam osećao da sam se oslobodio tereta i da se polako vraćam u fizičku formu. Bolje sam artikulisao kretnje, bolje sam disao, a i ona strašna glavobolja je nestala. Samo me je stomak mučio i uporno je krčao. Zaustavio sam se u baru Dankin donats i uzeo veliku šolju kafe i jednu perecu pre nego što sam nastavio da hodam: cilj mi je bio Park avenija br. 5, Medison. Poslednji put bio sam u Njujorku na momačkoj večeri jednog mog drugara doktora, ali smo posle toga svi otišli u Atlantik Siti. Sećam se da smo kod Herca iznajmili auto kojim smo se odvezli do hotela Mariot Markiz, čuvenog po svom okretnom baru, koji se stalno vrteo praveći pun krug, tako da se mogao sagledati ceo Menhetn.

Kada sam stigao na Tajms skver, spopala me je ista ona zebnja koju bih uvek osetio na tom mestu. Noću su neonske kaskade kamuflirale upadljive znake propadanja, a usred dana nije bilo moguće zaobići taj neprijatni utisak: unaokolo su se nizali opskurni pip-šou lokali i porno-bioskopi, a na sve strane mogli su se videti klošari, narkosi s licima zombija i premorene prostitutke. Nekoliko turista motalo se po radnjama s kojekakvim suvenirima. Neki bezubi tip prosio je drţeći karton s natpisom HIVpozitivan, koji mu je visio na konopcu oko vrata. Dvorište čuda na Raskrsnici sveta (Tajms skver često zovu i Raskrsnica sveta).

Prešao sam Brodvej i ušao u podzemni prolaz koji je vodio do hotelskog predvorja. Lako sam pronašao štand agencije koja je iznajmljivala automobile. Sluţbenik je pogledao u kompjuter i utvrdio da su moji podaci još tu. Da ne bih gubio vreme, uzeo sam prvo raspoloţivo vozilo koje su mi ponudili: jednu mazdu navaho pravougaonih linija i sa dvoja vrata. Kada je trebalo platiti, sa olakšanjem sam ustanovio da moja kreditna kartica još vaţi. Seo sam za volan i odvezao se s Menhetna Ruzveltovim bulevarom, usmerivši se ka zapadu.

39

Da bih povratio pamćenje, bilo je vaţno da se setim događaja koji je izazvao traumu. To je sve počelo u podrumu Svetionika 24 vetra.

Dok sam vozio ka Kejp Kodu, što je trajalo oko četiri sata, prelazio sam s jedne radiostanice na drugu da bih popunio prazninu od preko godinu dana. Ocenjivao sam popularnost Bila Klintona, o kome godinu dana ranije nisam znao ništa; pojavila se i neka nova alternativna grupa Nirvana, i zvuk njihovih gitara odjekivao je preko radio-talasa. Ĉuo sam da su tog proleća bile velike demonstracije u Los Anđelesu zbog toga što su oslobođena četiri policajca koja su prebila Rodnija Kinga. Jedan spiker najavio je pesmu Ţivim za sebe i shvatio sam da je Fredi Merkjuri sa desnice prešao na levicu. Na jednom programu posvećenom filmu čuo sam rasprave o meni nepoznatim filmskim ostvarenjima: Niske strasti, Posvećenost, Moj privatni Ajdaho...

7.

Bilo je više od dva sata po podne kada sam skrenuo na pošljunčani put koji je vodio prema Svetioniku 24 vetra. Nepromenjena i očaravajuća silueta svetionika uzdizala se među stenjem, izlaţući svoje drvene strane blistavom suncu. Kada sam izašao iz kola, prineo sam ruku licu da se zaštitim od oblaka prašine koju je uzvitlao vetar duvajući preko hridi.

Trkom sam se popeo uz kamene stepenice koje su vodile do kuće. Vrata kuće bila su zaključana, ali sam ih otvorio jakim udarcem ramenom.

Za proteklih trinaest meseci ovde se ništa nije promenilo. Zatekao sam isti rustični nameštaj i iste izbledele ukrase. U sudoperi u kuhinji još su stajali moka lonac i šolja iz koje sam pio pre više od godinu dana. U kaminu je bilo pepela - očito ga niko nije čistio u međuvremenu.

Otvorio sam vrata hodnika koji je spajao kućicu sa svetionikom. Na kraju hodnika otvorio sam vratanca koja su vodila u podrum i pretrčao sve stepenike do dole.

40

Pritisnuo sam prekidač. Pravougaona prostorija bila je ista onakva kakvu sam je ostavio godinu dana ranije. Samo što je, ovoga puta, ona vlaţna vrelina nestala i vazduh je bio sveţ. Pored buradi i drvenih sanduka video sam i moj alat: budak, bušilicu i polugu, skroz prekrivene paučinom.

Iza zidića od cigle bila su vrata od kovanog gvoţđa. Zaboravio sam da zatvorim vratanca na dnu stepenica. Vazdušna struja ljuljala je vrata koja su škripala na zarđalim šarkama. Prišao sam bez straha, nadajući se da će me sve to podsetiti na prošle događaje i da ću sve sagledati jasnije. Treba da shvatim šta se desilo. Pokušao sam da ponovim sve svoje ranije pokrete, a rukom sam obrisao prašinu koja je prekrivala latinski natpis koji kao da mi se rugao:

Postquam viginti quattuor venti flaverint, nihiljam erit. Postajalo je sve hladnije. Mesto na kome sam se nalazio nije

bilo prijatno, ali nisam dozvolio da to utiče na moju odluku. Drhteći od hladnoće, ušao sam u malu prostoriju nalik na zatvor. Ovoga puta nisam imao baterijsku lampu. Prostorija je bila potpuno utonula u tamu. Duboko sam udahnuo da se ohrabrim i pruţio ruku da zatvorim vrata. Dok sam pruţao ruku ka kvaci, nagli nalet hladnog vetra zalupi mi vrata ispred nosa. Poskočio sam i ukočio se u mestu, a onda sam neko vreme nepomično stajao, očekujući suočavanje s tajanstvenim neprijateljem.

No... ništa se nije desilo. Nije bilo grčeva, ni cvokotanja zubima, niti bubnjanja u ušima.

8.

Otišao sam iz svetionika donekle umiren, ali i delimično frustriran, imajući utisak da sam ipak nešto propustio.

Bili su mi neophodni odgovori, ali se činilo da treba da ih potraţim negde drugde. Moţda u ordinaciji nekog psihijatra ili na konsultacijama kod neurologa.

Seo sam za volan SUV-a i zaputio se u moj stan u Bostonu.

41

Voţnja trajektom od sat i po činila mi se beskrajno duga. Za volanom sam skoro zadremao. Premor je delovao na mene, vrtelo mi se u glavi i jedva sam drţao oči otvorene. Osećao sam se vrlo prljavo i bio sam iznuren. Bilo mi je potrebno da se istuširam i da odspavam, da nadoknadim nedostatak sna. Stomak mi se grčio i zavijao od gladi.

Parkirao sam na prvom slobodnom mestu ispred zgrade na Nort Endu, u kojoj sam stanovao. U kakvom li je stanju moj stan? Šta li je u mom odsustvu bilo s mojom mačkom?

Usput sam se zaustavio u prodavnici hrane Kod Dţoa i snabdeo se osnovnom hranom: testo, pesto sos, jogurt; sredstvo za pranje posuđa, hrana za mačku... Izašao sam iz radnje sa dve velike papirne kese u rukama. Krenuo sam pešice stepenicama pored kojih su rasle glicinije, od Avenije Hanover prema mojoj zgradi, koja se nalazila na vrhu stepenica, noseći dve papirne kese u rukama. Ušao sam u mali lift u kome se osećao miris pomorandţinog cveta i ispruţio ruku da pritisnem dugme za poslednji sprat.

Tada sam slučajno pogledao na brojčanik sata, misleći na ono što mi je otac kazao. Bilo je 17 sati. U isto ovo doba juče došao sam svesti u Katedrali Svetog Patrika.

Pre dvadeset četiri sata... Broj 24 čudno mi je odjekivao u glavi. Prvo Svetionik 24

vetra... a zatim i Salivanov nestanak koji je trajao 24 godine. Ta koincidencija delovala mi je čudno, ali nisam imao

vremena da dobro promislim o tome. Osetih kako mi trnu vrhovi prstiju, a mučnina podiţe ţeludac. Zadrhtah celim telom. Ono se ukruti i shvatih da sam izgubio kontrolu nad njim. Kao da sam bio uključen u struju i da mi hiljadu volti potresa mozak.

Ispustih kese s namirnicama. A zatim, kao da me nalet vihora istrţe iz sadašnjeg

vremena.

42

1993. Salivan

Znajte da lako mogu poverovati u sve to, baš zato što je potpuno neverovatno.

Oskar Vajld 0.

Nekakav vreli pljusak sruči se na mene. Bio je tako snaţan da sam osećao kao da mi se ekseri zabadaju u

lobanju. Vazduh je bio zasićen pravom ekvatorskom vrelinom koja je vitlala oko mene i pekla mi očne kapke. Nos mi je bio zapušen, gušio sam se. Pokušah da se uspravim, ali sam bio kao hipnotisan. Noge su mi se tresle i osećao sam da ću se uskoro srušiti. Odjednom mi grozan krik zapara uši.

Otvorih oči i poskočih. Bio sam u... nekakvoj tuš-kabini pod jakim mlazom vruće vode.

1.

Pored mene je stajala gola mlada ţena prekrivena sapunom i šamponom i urlala iz sveg glasa. Lice joj je bilo izobličeno od zaprepašćenja i straha. Spustih joj ruku na rame da je umirim, ali pre nego što sam stigao da joj ma šta kaţem, ona me raspali pesnicom posred nosa. Zateturah se i prineh ruke licu da se odbranim. Dok sam pokušavao da povratim dah, stiţe me drugi udarac posred grudi i ja se sručih u ugao kabine. Pokušah da se uhvatim za zavese oko tuša, ali skliznuh po pločicama i udarih glavom u lavabo.

43

Prestravljena mlada ţena zgrabi peškir, omota se njime i izlete iz kabine.

Leţeći na mokrom podu kabine, nejasno sam je čuo kako uzbunjuje susede. Reči su mi zvučale nerazgovetno i nejasno, ali sam ipak čuo „silovatelj”... ,,u mom kupatilu”... „pozvati policiju”...

Još sav presamićen, zaglušen i nesposoban da se pokrenem, pokušavao sam da obrišem vodu iz očiju. Nos mi je krvario i bio sam bez daha, kao da sam upravo istrčao maraton.

Mozak mi naredi da se uspravim i krenem, ali me udovi nisu slušali. Znao sam da sam u velikoj opasnosti. Naučio sam tu lekciju u Katedrali Svetog Patrika. Morao sam da, po svaku cenu, nekako izbegnem zatvor. Zato prikupih svu snagu i s naporom se uspravih, pogledah po sobi i priđoh prozorskom oknu. Otvorih prozor koji je gledao na uličicu između zgrada. Pognuh glavu i ugledah veliku pravolinijsku aveniju sa četiri saobraćajne trake, koja se spuštala nizbrdo.

Ţute siluete taksija isticale su se na pozadini tamnih cigala zgrada, a na krovovima sam video rezervoare za vodu: nije bilo nikakve sumnje, opet sam se zatekao u Njujorku.

Gde sam? I, naravno... u kome se vremenu nalazim? Pošto sam čuo kako se glasovi bliţe vratima stana, zajahao

sam prozorsku dasku i potegao uvis metalne poţarne stepenice. Nekako sam se spustio do ulice i nasumično krenuo jednom ulicom onoliko brzo koliko su mi ukočeni mišići dozvoljavali. Zagledao sam se u plave table s belim slovima i shvatio da sam na raskršću Avenije Amsterdam i Sto devete ulice. Dakle, bio sam na severozapadu Menhetna, u studentskom kvartu Morningsajd Hajts. Začuo sam policijsku sirenu koja se bliţila. U panici naglo skrenuh levo da bih se sklonio sa avenije i uđoh u jednu uličicu oivičenu zelenilom.

Zavukoh se između dve zgrade i pokušah da malo povratim snagu. Obrisah krv s lica rukavom košulje. Odelo mi je bilo skroz mokro. Bio sam u istom onom odelu koje mi je doneo Dţefri Veksler. Mahinalno sam pogledao na ruku i video da je

44

dedin sat, elegantni tank, još tu i da pokazuje da je prošlo devet sati ujutro.

Ali koji je danas dan? Pokušah da se saberem. Upamtio sam samo da sam bio u

liftu kojim sam krenuo u moj stan, da sam ispustio kese sa hranom i dobio nalet nesvestice i grčeva, isti kao i u prvom slučaju, onda u podrumu svetionika...

Pretrnuh. Vazduh je bio topao, nebo plavo, a sunce je već prijatno grejalo. No ja sam se, i pored svega toga, tresao i cvokotao.

Treba mi druga odeća. Podigoh pogled: između prozora su bili razapeti konopci s

rubljem koje se sušilo. Svakako da to nije bila odeća mojih snova, ali nisam mogao da biram. Popeh se na kontejner za đubre i nekako se uspentrah uz donji deo fasade da bih dohvatio nešto od odeće s konopca. Zgrabih ono što je bilo pri ruci: platnene pantalone, prugastu majicu s natpisom Jenki i nekakvu jaknicu od dţinsa. Ništa od toga nije bilo baš moj broj - pantalone su mi padale na cipele, a jakna je bila preuska - ali sam bar imao suvu odeću. Pokupih novac iz mog dţepa i bacih mokro odelo u kontejner.

Izašao sam na aveniju i umešao se u gomilu. Opet sam osećao vrtoglavicu, a stomak mi se grčio i glava me je bolela. Ako ţelim da budem sposoban da mislim, treba nešto da pojedem. Videh zgodan restorančić na drugoj strani ulice i ubacih dve četvrtine dolara u automat za novine. Pogledah datum na vrhu naslovne strane, sav u strahu od onoga što ću otkriti.

Bio je utorak, 14. septembar 1993. godine... 2.

- Izvolite vaša jaja, tost i kafu, gospodine. Servirka je stavila tanjir sa hranom i šolju s kafom na sto od

veštačkog kamena i osmehnula mi se pre nego što se vratila za šank. Gutajući doručak, s velikom paţnjom preleteo sam

45

pogledom preko glavnih naslova u Njujork tajmsu:

JICAK RABIN I JASER ARAFAT POTPISUJU MIROVNI SPORAZUM.

PREDSEDNIK KLINTON POZDRAVLJA „ODLUĈNOG KOLEGU".

Uz članak su bile i fotografije, veoma začuđujuće i

neočekivane: stojeći ispred Bele kuće, predsednik Bil Klinton je, sa osmehom na licu i raširenih ruku, pozdravljao izraelskog premijera, a s njegove leve strane stajao je lider PLO-a.

Taj simbolični gest i izjave učesnika ukazivali su na nadu u skori mir između zaraćenih naroda. Da li je to bilo stvarno, ili sam ja negde u četvrtoj dimenziji?

Razmotrih svoju situaciju. Od mojih poslednjih sećanja delilo me je četrnaest meseci. Opet je došlo do naglog i neobjašnjivog skoka kroz vreme.

Za ime sveta, šta mi se to dešava? Osetih da mi se ruke tresu. Bio sam uplašen. Bio sam,

zapravo, prestravljen, baš kao neko dete kome su rekli da se ispod njegovog kreveta krije čudovište. Znao sam da mi se dešava nešto ozbiljno i da je moj ţivot skrenuo iz svog uobičajenog toka.

Duboko sam disao da se smirim - to sam ponekad savetovao i pacijentima. Ne smem da klonem, moram da se suočim s tim. No kome da se obratim? Od koga mogu zatraţiti pomoć?

Odgovor mi se sam nametnuo: svakako ne mogu da se obratim ocu koji me je stalno lagao. No jedan drugi lik pomoli se na mom horizontu: jedini ţivi čovek kome se, izgleda, desilo isto što i meni - moj deda, Salivan Kostelo.

Servirka je obilazila sve stolove dopunjavajući šolje s kafom. Iskoristio sam njen prolazak da joj zatraţim plan grada i obećao sam joj dobru napojnicu.

Posrkah nekoliko gutljaja tople kafe, prisećajući se onoga što mi je otac rekao. Tvoj deda nije mrtav. Salivan je u Njujorku.

46

Smešten je u psihijatrijsku ustanovu na Ruzvelt Ajlandu. Kada mi je servirka donela kartu, uočio sam na njoj tanku

liniju kopna usred Ist Rivera: Ruzvelt Ajland, ostrvo sasvim nelogično uglavljeno između Menhetna i Kvinsa. Dugo je tri kilometra, a široko oko dvesta metara, i nikada ranije nisam kročio na njega. Sećam se da sam negde pročitao da na ostrvu postoji stara bolnica za psihijatrijske slučajeve, ali sam mislio da je odavno zatvorena. Ali moţda i nije tako. Naime, kada sam radio kao internista, čuo sam da na ostrvu sada postoje tri bolnice i da je jedina psihijatrijska klinika, nazvana bolnica Blekvel, u ţalosnom stanju; svi su je, zbog njenog petougaonog oblika, zvali „Pentagon”. Svakako je Salivan bio tu smešten.

Mogućnost da upoznam dedu postala mi je ne samo cilj već me je malo i ohrabrila. Treba odmah da odem tamo. Međutim, da li će me pustiti da uđem? Mislim da hoće, ako mogu dokaţem da sam mu rod i direktan potomak.

Odjednom sav pretrnuh. A gde mi je novčanik? Kada sam naglo ispraznio dţepove svog mokrog odela,

pokupio sam iz njih novac, ali nisam uzeo novčanik sa dokumentima.

Sav u panici, platih obrok i potrčah nazad u uličicu. Kontejner nije bio ispraţnjen. Nađoh kesu sa svojim odelom i detaljno pretraţih dţepove pantalona.

Nije ga bilo... Dovraga! Ako je u ovom mom potpuno iracionalnom ţivotnom toku

bilo neke logike, novčanik bi svakako trebalo da bude u odelu. Nisam mislio da su mi ga ukrali: lopov bi uzeo i sav novac koji se nalazio u dţepovima.

Znači, izgubio sam ga... Načinih nekoliko koraka prema Aveniji Amsterdam.

Mozak mi je grozničavo radio. Svakako sam ga izgubio u onom kupatilu. Noge me same ponese prema ulazu u zgradu iz koje sam

pre jedan sat panično pobegao. Mesto je bilo tiho, skoro

47

napušteno. Nije bilo nikakvog traga policije niti ma kakve uzbune. Vrteo sam se ukrug oko zgrade, rešen da okušam sreću. Poţarne stepenice bile su podignute, ali sam ih ipak dohvatio, popevši se na neki zidić. Uspentrao sam se do poznatog prozora na trećem spratu. Staklo je bilo počišćeno i umesto razbijenog okna zalepljen je komad debelog kartona. Lako sam ga uklonio i podigao prozor, pa sam ušao.

Nije se ništa čulo. Nije bilo odbora za doček. Devojka je nečim na brzinu očistila mrlje od krvi i sakupila otpatke. Šunjao sam se unaokolo na vrhovima prstiju. Na prvi pogled, nigde nije bilo ni traga od mog novčanika. Veoma zabrinut, najzad sam čučnuo i pogledao pod jednu klimavu komodicu, a zatim i ispod police od belog drveta na kojoj su bili poredani lekovi, kozmetika, fen i razni toaletni pribor.

Tu, u prašini, najzad ugledah svoj novčanik od presovane koţe, koji mi je svakako ispao kada sam jutros skliznuo pod lavabo.

Pruţih ruku i dohvatih ga, proverih moja dokumenta i ispustih prvi uzdah olakšanja posle duţeg vremena. Znao sam da bi bilo mudro da što brţe odmaglim odatle, ali mi je ta mala pobeda ulila samopouzdanje, a u kući je vladala potpuna tišina, pa sam izašao iz kupatila i krenuo kroz stan.

3.

Stan je bio prazan. Bio je to mali i prilično neuredan stan, ali lepo uređen. Na

šanku u maleckoj kuhinji stajala je kutija ţitarica i jogurt, koje stanarka, verovatno u ţurbi pri polasku, nije stigla da vrati na mesto.

Gricnuo sam nekoliko suvih ţitaričnih pahuljica, a zatim sam vratio kutiju u friţider. Nešto me je zadrţavalo na tom mestu: ţeleo sam da shvatim zašto sam se osvestio baš tu.

Odšunjah se u salon. Tu su stajale dve uske police s knjigama. Uz plejer su stajale desetine VHS traka: epizode serija Sajnfeld i Tvin Piks, kao i autorski filmovi: Pariz, Teksas Vima

48

Vendersa, Seks, laţi i video-trake Stivena Soderberga, Opasne ulice Martina Skorsezea, Izuzetan dan Etorea Skole, Lift za gubilište Luja Mala i serija filmova Meril Strip: Sofijin izbor, Ţena francuskog poručnika, Moja Afrika...

Na zidu sam opazio reprodukcije radova čuvenih slikara - Endija Vorhola, Kita Heringa i Ţan Mišela Baskijata.

Na niskom stočiću stajala je paklica mentol cigareta i ploča s natpisom I LOVE NY. Seo sam na kanabe koje je pritom malo zaškripalo i pripalio jednu cigaretu. Kad sam izduvao prvi oblačić dima, pomislio sam na mladu ţenu koja je jutros urlala pod tušem. Strah koji sam na njoj opazio nije ostavljao mesta sumnji: prestravila se jer se iznenadila. Uostalom, nismo se poznavali. Svakako sam se samo pojavio pred njom, poput nekakvog ošamućenog Doktora Hua.

Mjaukanje me je nateralo da se osvrnem. Tigrasta mačka riđe dlake sa okruglim očima upravo je skočila na rukohvat kanabeta. Uspeo sam da ţmirkajući pročitam ime na njenoj pločici oko vrata: „Remington”.

- Hej, zdravo! Kada sam pokušao da je pomazim, mačka skoči i nestade

isto tako brzo kao što se i pojavila. Podigoh se da pogledam i poslednju preostalu prostoriju u

stanu. Na podu je bio parket od grubo obrađenog drveta, a u sobi se nalazio vrlo raznorodan nameštaj: bio je tu stari krevet sa okvirom od kovanog gvoţđa, moderni, lakirani crni pisaći sto i lep kristalni luster iz nekog prošlog veka. Na komodici kraj kreveta stajao je časopis Plejbil s kritikama i ilustracijama iz najnovijih muzičkih komedija (maska i ruţa Fantoma iz opere, mačje oči iz mjuzikla Mačke, red plesača iz Korus lajna...), a i nekoliko ukoričenih romana (Molitva za Ovena, Voljeni, Rafael, poslednji dani).

Na zidu su bile zalepljene razne fotografije moje neznanke - neke snimljene u večernjim haljinama, a neke u donjem rublju. Kada je pozirala za crnobele fotografije, imala je neobične frizure: razdeljak na sredini, stepenastu punđu, konjski rep, četvrtasto ošišanu kovrdţavu frizuru i vazdušaste lokne rasute

49

po obnaţenim ramenima. Devojka svakako nije bila profesionalna manekenka, ali je očigledno napravila album koji je mogla da pokazuje po agencijama.

Iznad radnog stola stajao je, prikačen na zid, raspored časova u školi Dţulijard, čuvenoj pozorišnoj akademiji. Pored toga bilo je ispisano ime: Elizabet Ejms. Devojka je imala dvadeset godina i bila je na prvoj godini studija na dramskom odseku.

Otvorio sam i fioke komode, pa sam bez ustručavanja pretresao sve što sam dohvatio: pakete ljubavnih pisama upućenih nekom Dejvidu, polaroidske snimke potpuno gole Elizabet - izazovne poze koje su moţda prvo bile namenjene tom Dejvidu, ali je ona, na kraju, ipak rešila da ih ne pošalje; zatim je tu bio i nekakav raspored radnih dana u baru Frentik na Ist Sajdu. Na jednoj zidnoj tabli od plute našao sam zakačene razne račune i bankarske izvode koji su ukazivali na minuse na računu i neplaćenu stanarinu.

Ostao sam u toj sobi nekoliko minuta zureći u fotografije na zidu. Zapazio sam jednu koja je bila priličan kliše: Elizabet sedi u Central parku, zavaljena na naslon klupe, snimljena nekog sneţnog dana. Ima na glavi vunenu beretku, preveliki kaput i čizme od prevrnute koţe. Ta fotografija bila je najmanje seksi, ali je bila i jedina na kojoj se osmehivala.

Kada sam krenuo napolje, uzeo sam tu fotografiju i ubacio je u dţep.

4.

Dva sata kasnije. - Ostaviću vas nasamo s njim - reče mi bolničar. - A priori

nema vidnog razloga da se ponaša agresivno, ali, pošto ste lekar, znate i sami da s takvim pacijentima nema pravila...

Nalazio sam se na sedmom spratu bolnice Blekvel, čuvenog „Pentagona”, ispred vrata sobe u kojoj je boravio moj deda. Kada sam izašao iz stana Elizabet Ejms, uzeo sam taksi do ugla Druge avenije i Šezdesete ulice. Odatle sam se vozio

50

metroom, pa zatim ţičarom preko Ist Rivera, sve do Tramvaj plaze u centru Ruzvelt Ajlanda. Zatim sam pešice došao do zgrade „Pentagona”, na juţnom kraju ostrva. Bolnica je imala lošu reputaciju. Izgrađena je sredinom XIX veka za bolesnike obolele od variole, koje su građani Njujorka ţeleli da stave u karantin. Zatim je pretvorena u azil i na nju su se sručile sve tipične nevolje ovakvih institucija: bilo je previše pacijenata, bolesnici su loše tretirani, psihijatrijski tretmani često su bili na ivici zakona. Šezdesetih godina dosta se pisalo o toj bolnici: otkrivene su razne nezakonitosti, a jedan deo osoblja bio je podvrgnut istragama i sudilo im se. U međuvremenu se situacija malo popravila, ali bolnica nikako nije mogla da se otrese loše reputacije. Kada sam počeo da studiram medicinu, skoro svake godine najavljivali su da će je zatvoriti, ali je trebalo imati u vidu sledeće: „Pentagon” je i dalje nekako opstajao, a ja sam se sada nadao da ću u njemu naći rešenje svog problema.

- Moram da vas upozorim - reče bolničar. - Dugme za hitne pozive iz sobe ne radi.

Bilo mi je teško da ga pogledam u lice. Baš kao i jedan lik iz stripa, nazvan Dvolični, i on je imao jednu polovinu lica unakaţenu opekotinom.

- Dakle, ako dođe do makar i najmanjeg problema, slobodno vičite na sav glas - nastavi on. - Nije sigurno da će vas neko čuti, ali to je najbolji način da se ti starci prepadnu i smire.

- Pripazite malo, govorite o mome dedi! - Pa, ako čovek više ne sme ni da se našali... - promumla

on, sleţući ramenima. Dvolični otvori vrata sobe, pusti me da uđem i paţljivo ih

zaključa za mnom. Bila je to mala prostorija, prava spartanska ćelija s krevetom gvozdenog okvira, plastičnom stolicom i stolom pričvršćenim za pod. Na dušeku je leţao neki čovek razdrljenih grudi i naslonjen na jastuk. Bio je to tajanstveni stranac sa srebrnkastom bradom i proređenom sedom kosom koja mu je padala na ramena. Pogled mu je bio staklast i nepomičan, i činilo se da se nalazi negde drugde, zanesen u sanjarenje i nepomičan poput statue. Neka vrsta drogiranog

51

Gandalfa. - Zdravo, Salivane - rekoh prilazeći mu pomalo zbunjeno. -

Zovem se Artur Kostelo. Nismo se sreli, ali ja sam sin vašeg sina Frenka. Vi ste moj deda.

Pa, nije ni tako loše, za početak... Salivan je ostao da leţi kao okamenjen i činilo se da uopšte

ne zapaţa moje prisustvo. - Ja, sve donedavno, nisam znao za vas - objasnih mu,

sedajući pored kreveta. - Nisam znao ni da ste ţivi, niti da ste smešteni ovde. Da sam znao, svakako bih došao i ranije.

U sebi sam, na osnovu informacija koje sam dobio od oca, sračunavao njegove godine. Ako se nisam prevario, deda je imao sedamdeset godina. No i pored očitih znakova proticanja vremena i brade koja mu je prekrivala deo lica, mogao sam da uočim njegove pravilne crte, visoko čelo, skladan ali izrazit nos i isturenu odlučnu bradu. Prisetih se, bez muke, nekih njegovih fotografija od pre trideset godina: odlučni direktor preduzeća u odelima skrojenim po meri, sa ukrasnom dugmadi na manţetnama i fedora šeširima na glavi. Setio sam se i jedne njegove posebne fotografije: deda sedi sa cigarom u zubima, i nogama na radnom stolu u svojoj kancelariji u Aveniji Medison. Drugo doba i sasvim drugi čovek... Pribliţih stolicu krevetu i pokušah da uhvatim njegov pogled.

- Danas sam došao ovamo da zatraţim vašu pomoć. Nije ni trepnuo.

- Nasledio sam vaš Svetionik 24 vetra i... Pustio sam da ta rečenica ostane nedovršena, nadajući se

reakciji koja nije usledila. Uzdahnuo sam. Izgleda da sam pogrešio što sam došao

ovamo. Mi smo jedan drugome bili potpuno strani. A Salivan je očigledno bio utonuo u potpuno ćutanje i ništa nije navodilo na pomisao da bi i poţeleo da izađe odatle.

Ustao sam, prišao prozoru i zagledao se u oblake slične gomilicama vate, posmatrajući ih kako plove prema Astoriji. Bez obzira na godišnje doba, sve je ovde delovalo ledeno. Ĉuo sam šum vode u radijatoru, ali on nije odavao nikakvu toplotu.

52

Vratio sam i i seo, rešen da pokušam još jednom. - Frenk mi je ispričao da ste, četiri godine posle nestanka,

došli u vezu s njim i da ste mu zatraţili da zazida metalna vrata u podrumu svetionika.

Starac je i dalje nepomično leţao ruku skrštenih na stomaku, ukočen i hladan poput nadgrobnog spomenika, ja nastavih priču.

- Sišao sam u taj podrum. Razbio sam zidić od cigle i... Mačjom brzinom, Salivan odjednom ispruţi ruku i zgrabi

me za vrat. Bio sam uhvaćen na prepad. Potpuno sam zanemario

opreznost, imajući u vidu njegovu letargiju, i sada mi je njegova čelična šaka stezala grlo. Nisam mogao da dišem, pa sam samo uplašeno zurio u njega. Podsećanje na ona vrata delovalo je na njega poput elektrošoka i oči su mu odjednom zasijale nekim strašnim metalnim sjajem.

- Zašto si to učinio, mali magarče? - huknuo mi je u uvo. Pokušao sam da se oslobodim stiska, ali on me nije puštao.

Odakle mu samo tolika snaga? Osećao sam kako njegovi prsti tonu u moj vrat i steţu mi dušnik. Pa taj krelac će, na kraju, još i da me udavi!

- Otvorio si metalna vrata? Ušao si u prostoriju? Klimnuo sam glavom. Moj odgovor bacio ga je u vidljivo

očajanje. Odjednom me je pustio, pa sam počeo glasno da kašljem.

- Vi ste skroz ćaknuti! - povikao sam i ustao sa stolice. - Moţda i jesam - priznade on - ali ti si se, dečko moj,

uvalio u potpuno sranje. Nastalo je poduţe ćutanje. Više od minuta samo smo se

gledali, baš kao dva ukrasna psetanceta od porcelana. Salivan se odjednom preobrazio. Bio je ozbiljan i usredsređen, i činilo mi se da se prenuo iz svog košmara. Kao putnik koji se vratio s putovanja punog peripetija. Pogled mu je bio ţivahan i pronicljiv, i odmerio me je od glave do pete.

- Šta reče, kako se ono zoveš? - Artur. Artur Salivan Kostelo.

53

Kada je čuo moje drugo ime, slab osmeh ozari mu lice i na njemu se javiše dve bore.

- A što si zdipio moj sat, Arture Salivane Kostelo? - upita pokazujući tank na mojoj ruci.

- Ţelite li da vam ga vratim? Potapša me rukom po ramenu. - Ne ţelim, drugar. Veruj mi, biće ti potreban više nego

meni. Ustade krčkajući zglobovima, kao da mu je bilo pomalo

neudobno u sopstvenom telu. - Dakle, otvorio si ona vrata od podruma i sada se pitaš šta

ti se dešava... - Pa da, imam mnogo pitanja za vas. Trebalo bi da... Podiţe brzo ruku da me prekine. - Koja je ovo sada godina? - Rugate li mi se? - Da, šalim se. Znam da je danas 14. septembar 1993.

godine. Video sam da se malo zamislio pre nego što mi je postavio

sledeće pitanje: - A šta ono, beše, radiš u ţivotu, dečko? - Lekar sam, a zašto pitate? - Onako, nema posebnog razloga. Radiš li u bolnici? Dok sam razmišljao šta da kaţem, njegov mozak je veoma

grozničavo radio, a oči su mu sijale na način koji ne mogu da opišem.

- Imaš li, moţda, kod sebe koju cigaretu? - Ĉini mi se da ovde ne sme da se puši - rekoh, pokazujući

na detektor dima. - Zar još nisi shvatio? U ovoj buvari ništa ne funkcioniše. Uzdahnuh, pretraţih dţepove i izvukoh paklicu mentol

cigareta koje sam našao kod Elizabet Ejms. - Uh, kakvo je ovo sranje? Ličim li ti ja na neku curicu? Zar

nemaš laki strajk? Ne čekajući na moj odgovor, on tiho opsova, ali na kraju

ipak pripali cigaretu i povuče dobar dim.

54

- A kada si, zapravo, otvorio ta vrata? - upita me uozbiljivši se odjednom.

- U junu 1991. godine. - Dakle, ovo ti je tek drugo putovanje... A kada si se

poslednji put probudio? - Jutros u devet sati. A šta vam, zapravo, znači taj izraz

putovanje? - Dobičeš odgovore na sva svoja pitanja, mali. No treba

nešto da mi učiniš, jednu uslugu. - Kakvu uslugu? - Pomozi mi da zbrišem iz ove pacovske rupe. I to danas. Odmahnuh glavom. - Šalite se? Pa to nikako nije moguće, a nije ni poţeljno,

Salivane - rekoh ubedljivim tonom lekara kakvim sam se nekada obraćao pacijentima. - U vašem stanju to bi bilo vrlo nerazumno i...

On se podrugljivo nasmeja i uperi kaţiprstom u moje grudi:

- Ali ti to nećeš učiniti zbog mene, mališa. To ćeš uraditi zbog sebe. Slušaj me paţljivo, imamo vrlo malo vremena.

Zatim se nagnu ka meni i prošaputa mi na uvo niz neobičnih uputstava. Svaki put kada bih otvorio usta da nešto kaţem, ućutkao bi me naglo podiţući glas. Ĉim je završio, iznenada se oglasi alarm protiv dima.

Posle nekoliko sekundi Dvolični se stvori u sobi. Ugledavši paklicu cigareta i opušak, naglo se razbesne. - E pa, gospodine, dosta je bilo. Molim vas da odmah

odete! 5.

Vratih se na Menhetn ţičarom. Mozak mi je ključao, a ideje su mi se sudarale po glavi. Bio

sam zatečen brzinom razvoja događaja. Salivan je imao razrađen plan, ali nisam verovao da sam u stanju da mu zaista pomognem u bekstvu. Sigurno to nisam mogao da izvedem sasvim sam.

55

Pokušah da podignem nešto novca sa bankomata, ali mi je ovog puta kartica bila odbijena. Verovatno zato što je nisam koristio već dve godine. Prebrojao sam svoja skromna sredstva. Imao sam oko sedamdeset pet dolara. Dovoljno za kartu do Bostona, ali nedovoljno za ma šta drugo. Pogledao sam na sat: jutro je bilo pri kraju.

Hitrim korakom utrčah na stanicu Pen i uzeh kartu za Boston u jednom pravcu. Pogledah na tablu s redom voţnje i videh da naredni voz polazi u 13.03. Poţurih na peron i uskočih u vagon.

U toku voţnje premetao sam po mislima neka bitna pitanja. Prvo je bilo: kako zaustaviti to prokletstvo koje me je snašlo i vratiti se ranijem ţivotu? Na um mi je padalo jedno jedino rešenje: Salivan. No u tom slučaju postavljalo se i drugo ozbiljno pitanje koje je mučilo moju savest: kako pomoći psihijatrijskom bolesniku da pobegne iz bolnice? Osobi o čijem zdravstvenom stanju nisam imao mnogo pojma. Nekome ko je pokazao da ume da bude nasilan. Nekontrolisanoj osobi koja je u stanju da napada neduţne ljude, a moţda i učini nešto gore?

Odgovor je glasio: to nikako ne treba činiti. Treće pitanje bilo je: imam li ja izbora? I tu je odgovor bio sasvim jasan... 6.

Stanica Boston saut 16.40 Kada sam stigao na stanicu, pravo iz voza potrčao sam

prema bankarskoj četvrti. Imao sam malo vremena, jer su sve banke radile samo do pet sati po podne.

Moja banka nalazila se u prizemlju jedne poslovne zgrade pored Fanej hola. Na ulazu naleteh na staklena ulazna vrata koja je neki portir upravo zatvarao. Lupnuh tri puta po staklu; on se okrenu i pogleda me ljutito. Prstom lupnuh po brojčaniku sata i pokazah mu da je 16.59. On odlučno odmahnu bradom i posprdno mi pokaza na zidni sat na kome je bilo 17.01.

Uzdahnuh i ljutito raspalih pesnicom po vratima. Izazvan

56

mojim postupkom, portir je svakako premišljao o tome da li da reaguje ili ne, ali je opreznost nadvladala, pa odluči da pozove nekog odgovornijeg. Uskoro se preda mnom stvori Peter Lenge, bankar koji se već godinama bavio računima moje porodice. On mi lično otvori vrata.

- Arture, veoma dugo se nismo videli! - Bio sam na putu po Evropi - slagah. - Znam da je prilično

kasno, ali mi je neophodna vaša pomoć. - Uđite, molim vas. Na brzinu mu zahvalih, ali nisam gajio nikakve iluzije: bio

je tako predusretljiv samo zbog toga što je godinama bio očev bankar. Pođoh za Lengeom u njegovu kancelariju, objasnih da mi je kreditna kartica nevaţeća i upitah ga za moje finansijsko stanje. On uključi kompjuter da pogleda poslednje transakcije. U toku poslednje dve godine moga „odsustva” finansijske transakcije su se nastavljale. I to, naţalost, samo u smislu skidanja novca s računa. Moja stanarina, osiguranje i rate studentskog kredita odbijane su s metronomskom preciznošću. Pošto je bolnica prestala da uplaćuje moju malu platu, u banci su odbijali sve te sume od malog nasleđa koje mi je majka ostavila, te je do sada na mom računu ostalo samo oko devet hiljada dolara.

- Ţeleo bih da podignem celu tu sumu. - Pa, to se moţe učiniti - odgovori Lenge uz malu grimasu -

ali treba da dođete sutra, a i da na računu ostavite bar hiljadu dolara.

Navaljivao sam i pokušao da mu objasnim da večeras moram da otputujem iz Bostona, a da mi je taj novac, koji mi je majka ostavila, neophodan. Nisam očekivao da ću ga dirnuti, ali me je ipak saslušao i pokušao da mi izađe u susret. Posle pola sata izašao sam sa osam hiljada dolara gotovine u dţepu. Kada smo se rastajali, taj tip mi čak „izrazi saučešće”, kao da mi je majka tek nedavno preminula.

Načinih tuţno lice i zatim odoh, ne postavljajući više nikakva pitanja, te uskočih u prvi taksi koji se kretao ka juţnom Dorčesteru.

57

7.

U Opštoj bolnici Masačusetsa staţisti na urgentnoj medicini tri puta mesečno imaju specifičnu radnu obavezu: idu ambulantnim kolima u najgore delove grada i nude besplatnu medicinsku pomoć njihovim stanovnicima. Teorijski, to je dobra zamisao. U praksi se to često pretvara u pravi košmar. U toku nekoliko meseci takve prakse saznao sam da je naše vozilo najčešće bilo meta napada lokalnih dilerskih bandi koje su smatrale da im kvarimo posao. To je dostiglo takve razmere da smo doţiveli obijanja, napade, pljačke, prebijanja, sve dok vozači ambulantnih kola nisu zatraţili od sindikata da ih oslobodi ovakvih obaveza. Ali opštinske vlasti insistirale su da se ta praksa nastavi, pa su od tada u tim pohodima učestvovali samo dobrovoljci. U nekoliko takvih prilika lično sam vozio ambulantna kola, po koja sam odlazio u periferne delove grada i uzimao ih iz nekakvih garaţa koje su više ličile na šupe.

To je sve bilo prilično skoro, mada mi se sada činilo da se dešavalo vrlo davno, ali sam se prisetio Ficpatrikovog auto-servisa, jednog od najvećih u gradu, koji se specijalizovao za popravke pogrebnih kola, školskih autobusa i vozila prve pomoći.

U tom servisu osećao se vrlo jak miris goriva i gume. Ĉim sam se pojavio na ulazu, jedan beli bul-terijer agresivno se zaleteo na mene lajući na sav glas.

Oduvek sam se plašio pasa. Od ovog sam se prosto prestravio i on je to osećao. Međutim, trudio sam se da ga ignorišem i pošao sam prema deţurnom mehaničaru.

- Zdravo, Deni. - Zdravo, mali, baš lepo što si naišao! Ne boj se moje Zorije,

to je vrlo zgodna curica, da znaš! Brdo sala, visoko metar i devedeset centimetara, odeveno u

nekakvu lovačku košulju i ulepljen radnički kombinezon, krenu ka meni. Deni Ficpatrik delovao je još opasnije od keruše. Iza leđa su ga svi zvali Dţaba Hat, ali se niko nije odvaţio da mu to

58

kaţe u lice. - Konrad me šalje po ambulantna kola za večeras - ispalih

ja kao da smo se sinoć rastali. - Ma šta to pričaš? Pa nisam dobio nikakav zahtev. - Konrad će ti poslati faks - spremno odgovorih. - Znaš

kako je, odluče takvo nešto u poslednjem trenutku. Večeras treba ići u Matapan i Roksberi. Moţda će biti potrebno prevesti jednog ili dva pacijenta, no svakako nam treba neki manji auto. Imaš li neka laka bolnička kola?

- Pa, imam jedan ford E - pokaza on neodređeno bradom - ali...

Zaputih se prema malom kombiju pretvorenom u kola hitne pomoći.

- E pa ovaj je baš dobar. Ne brini za faks. Potpiši ga umesto mene kada ti bude stigao. To si već radio.

No tada se Deni namesti tako da mi je preprečio ulazak u vozilo.

- Samo malo, momče. Vrlo bih se začudio da dobijem ma kakav faks od Konrada.

- O, a zbog čega? - Pa zato što on već šest meseci ne radi u bolnici. Ja se uprepodobih i krenuh na sve ili ništa. - Ĉuj, Deni, zar misliš da mi je drago što su mi uvalili ovu

turu? Već dve godine nisam imao nikakve veze s tim. Kaţem ti da ćeš dobiti faks iz bolnice. A šta misliš da bih mogao da radim sa ambulantnim kolima? Nisu baš zgodna za odlazak u provod, zar ne? godinenisamimao nikakve veze s tim. Kaţem ti da ćeš dobiti faks iz bolnice. A šta misliš da bih mogao da

Deni Ficpatrik počeša se po glavi. Trebalo je, dakle, da mu naglasim poentu i ne ostavim mu previše vremena za razmišljanje. Morao sam da mu obećam bilo šta. Jedna vest iz novina odjednom mi dade ideju:

- U subotu Red soksi igraju protiv Jenkija, dođi da gledaš utakmicu kod mene. Znam da ti se sviđa naša Veronika. Biće tu i njene drugarice Olivija i Patriša, znaš, ona mala riđokosa sa hirurgije. Te devojke nisu nimalo odbojne, naročito kada malo popiju, shvataš šta mislim, zar ne?

59

U mislima sam se izvinjavao Veroniki, ali sam se tešio da to ne činim iz zabave već radi ostvarenja jednog dobrog cilja...

- Dobro, vaţi za subotu - reče Deni dajući mi ključeve. - Gde sada stanuješ?

Posle pet minuta izvezao sam ambulantna kola iz garaţe sa osmehom na usnama.

Prošao sam kroz Dorčester i nameravao da izađem na put za Njujork. Taj kvart bio je ogroman i pun crvenkastih kućica, industrijskih pogona i ograda ispisanih grafitima. To je bio Boston koji sam voleo: vrelo je kao u loncu - bilo je tu ograđenih terena za košarku i malih radnji u vrlo originalnom okruţenju.

Stao sam na semaforu, uključio radio i pronašao neku stanicu s pesmom koja mi nije bila poznata, ali sam počeo da zviţdućem refren. Malo-pomalo, moj plan se ostvarivao, mada je ostalo još dosta toga da se uradi. Na semaforu je i dalje bilo crveno svetlo, a s radija se čula neka nova pesma. Nestrpljivo sam se osvrtao unaokolo. S leve strane opazio sam veliki pano koji je bio sav išaran. Tri velika slova Z prekrivala su putokaz prema groblju Forest Hils kao da je neko ţeleo da ga prikrije. Znao sam to groblje: na njemu mi je bila sahranjena majka, a i moja baka po ocu.

Kada se upalilo zeleno svetlo, sedeo sam i dalje nepomično, ne osvrćući se na automobilske sirene vozila iza mene. Primite moje saučešće. Odjednom me naglo saznanje pogodi poput groma: naš bankar nije mi izjavio saučešće povodom davne smrti moje majke.

On je mislio na smrt moga oca. 8.

Groblje se prostiralo na preko sto hektara i više je ličilo na neki engleski park. Pošto sam ostavio auto na parkingu, krenuo sam stazom preko breţuljkastog terena, između mermernih česmica i kapela sa gracioznim i vazdušastim statuama.

Nisam ni kročio ovde od dana majčine sahrane - jednog kišnog letnjeg dana 1984. godine - a groblje se od tada dosta

60

promenilo. Međutim, kada sam prešao jedan breţuljak, ugledah jezerce sa stenovitim masivom u pozadini, koji je celom predelu davalo izgled nekog gotskog pejzaţa.

Nastavio sam da hodam stazom oivičenom drvećem, s kamenim zidovima sa obe strane. Sunce se spuštalo ka zapadu i bacalo je prijatno svetlo. U bujnom zelenilu zapazio sam i nekoliko posetilaca koji su očigledno malo produţili svoju posetu groblju uţivajući u lepom vremenu, a povetarac je lako njihao grančice ţbunja i cveće u lejama.

Hodao sam pošljunčanom stazom u senci stogodišnjih stabala, koja je vodila između grobnica i grobova. I ja sam uţivao u tom prijatnom danu sve dok ne ugledah nadgrobni spomenik na očevom grobu.

Frenk Kostelo

2. januar 1942. 6.septembar 1993.

Bio sam kao ti, Bićeš kao ja.

Otac mi je, dakle, preminuo prošle nedelje. To znači da je

nedavno sahranjen, verovatno tek pre tri-četiri dana. Raţalostih se. Ne, nisam ţalio njega, već sam tugovao za

svim onim trenucima koje nismo delili. Pokušavao sam da se setim bar jedne lepe uspomene vezane za oca, ali mi ništa nije padalo na um, što me je dodatno rastuţilo. Sve do samog kraja nadao sam se nekom znaku njegove ljubavi. Video sam ga onakvog kakav je bio one subote ujutro kada je došao kod mene i nastojao da me šarmira: obećao mi je pecanje orade i zanimljivo popodne koje bi otac i sin mogli ugodno da provedu zajedno... A sve je to smislio samo da bi me uvukao u zamku i odvukao do svetionika - uhvatio me je na sentimentalnost. A ja sam bio dovoljno blesav da nasednem na to.

Poslednji put razgovarali smo pre godinu dana, i to telefonom. Njegove poslednje reči upućene meni bile su: „Baš si naporan, Arture!”

61

Baš si naporan, Arture! Kratak rezime našeg odnosa. Obrisah suzu sa obraza i nisam mogao da se ne upitam

hoću li jednog dana i sam imati dete. S obzirom na moju nemoguću situaciju, to nije bilo mnogo verovatno, ali sam pokušavao da zamislim sebe kako s detetom igram bejzbol ili idem po njega u školu. Nisam mogao ni u mislima da stvorim jasnu sliku takvog prizora. Nikakvo čudo: glava mi je bila puna crnih misli. A i činjenica je da sada svakako nisam bio u stanju da nekome pruţim baš mnogo ljubavi.

Priđoh kamenoj ploči, smešeći se i protiv volje epitafu na njoj.

Ne, Frenk, nadam se da nikako neću biti kao ti. Gledaj u kakvo si me sranje uvalio...

Ĉinilo mi se da u hučanju vetra čujem njegov smeh i prigušen glas. „Pa, rekao sam ti, Arture, da ne treba nikome verovati, pa ni sopstvenom ocu...”

Najgore je bilo to što je bio u pravu. Taj dripac me je upozorio, ali sam mislio da sam lukaviji od njega i otvorio sam ona prokleta vrata! Bio sam toliko besan da sam počeo glasno da govorim sam sa sobom:

- Uvek sam se snalazio bez tebe, Frenk! I sada ću se nekako snaći sam.

Raširio sam ruke, okrenuo licem prema suncu i u znak izazova uputio ocu poslednje reči:

- Vidiš, ja sam ţiv, a ti si mrtav. Sada više ne moţeš da mi naškodiš.

No, kao i uvek, on je imao poslednju reč: „Da li si siguran u to, Arture?”

9.

23.58 Bila je već skoro ponoć kada sam stigao u Njujork.

Zaustavio sam se usput da bih uzeo neku odeću odgovarajuće veličine u prodavnici Gap u Ulici Bojlston: pantalone od debelog

62

platna, belu košulju i platnenu jaknu. To nije bila koketerija: trebalo je da izgledam pristojno da bih uspeo u ostvarenju svog plana.

Parkirao sam bolnička kola u jednoj uličici u Ist Vilidţu, negde između Druge avenije i Treće ulice, a zatim sam otišao do Trga Sent Marks.

U večernje doba ovo nije bilo baš najmirnije mesto na Menhetnu. U vazduhu se osećalo nekakvo naelektrisanje. Po trotoarima su se vukli otpaci, kuće su delovale oronulo, u mnoge od njih upadali su skvoteri i oštećivali ih. Na stepenicama od smeđeg kamena leţale su opruţene ljudske prilike, nepomične i sklopljenih očiju.

Ispod drveća koje je oivičavalo ulice bilo je dosta upotrebljenih špriceva i prezervativa. Opsceni grafiti mogli su se videti na svim ulazima u diskoteke i u ateljee za tetovaţu. Naravno, svuda je bilo droge: dileri su lutali po kraju nudeći krek, heroin i pilule. Bilo je tu i raznovrsne „faune”: matori pankeri, japiji, narkosi s jednom nogom u grobu - a svi su dolazili ovamo da trguju narkoticima pre nego što bi se vratili kući ili otišli u provod u neki obliţnji klub. U Njujorku je na ovakvim mestima zaista bilo sve moguće.

Naročito ono najgore. 0.16 Na uglu Trga Sent Marks i Avenije A zastao sam ispred

kluba Frentik, nadajući se da ću u njemu zateći Elizabet Ejms. Unutra je vladala zagušljiva vrućina, a mesto je bilo krcato

gostima. Nekakav duo gitara masakrirao je jednu poznatu melodiju Vana Morisona. Alkohol je tekao potocima. Igrači na podijumu sudarali su se ramenima. Znojave kose mešale su se i preplitale. No prava predstava bila je za šankom. Mikrošortsevi od dţinsa, duboki dekoltei, stetson šeširi: kelnerice su dopunjavale taj utisak, ţonglirajući flašama i češući se usput o mušterije, da bi ih navele da naruče još nešto. Povremeno bi se pele i na šank i zauzimale smele poze, koje nisu ostavljale mesta sumnji: za rad u ovom baru obim grudi bio je mnogo bitniji od znanja pripremanja koktela margarita ili daikirija.

63

Laktovima sam nekako prokrčio pristup šanku i naručio dţek danijels od jedne pozamašne devojke, vrata tetoviranog u raznim bojama sve do samog početka dojki. Bila je najstarija i najdeblja među konobaricama. Imala je okruglu punđu navrh glave, što me je podsetilo na Tuluz Lotrekovu sliku: La Guli stiţe u Mulen ruţ.

- Dobro veče, da li je Elizabet došla večeras? - Ona je na drugom kraju bara, dušo. No ti mi deluješ

suviše fino da bi imao šanse kod Lize... - Hvala na savetu. Zaţmirio sam i ugledao onu koju sam traţio. - Lizo! Mahnuo sam joj rukom kao da smo stari prijatelji. Bio sam

prilično siguran da me neće prepoznati. Bar sam se nadao da neće. Naš tajanstveni jutrošnji susret potrajao je samo nekoliko sekundi. Elizabet me je jutros naglo tresnula pesnicom i ja sam odmah prineo ruke licu da se zaštitim.

Mlada ţena namršti se i priđe. Moţda me se ipak seća... Prilično zabrinut, nagnuh se ka njoj.

- Dobro veče, vi studirate na Dţulijardu, zar ne? Ĉinilo se da ju je to pominjanje njene škole smirilo.

Odjednom više nije bila kelnerica u sumnjivom baru, angaţovana zbog izazovnih oblina, već studentkinja prestiţne škole dramskih umetnosti.

- Znamo li se? Odmahnuh glavom i uputih joj svoj najlepši osmeh. - Ne, ali mi je neko savetovao da vas potraţim. - Ko to, da nije Dejvid? Setih se da je to ime mladića kome je slala ona ljubavna

pisma. Posle kratkog oklevanja odlučih da zagrizem i potvrdim. - Da. Dejvid je rekao da ste sjajna glumica. A to je baš

dobro, jer imam ulogu za vas. Ona slegnu ramenima. - Stanite, ne zanima me vaš predlog... Videh da se bori s radoznalošću i nepoverenjem. Svakako

je to već čula mnogo puta...

64

- Sačekajte, ne šalim se! - Večeras ima mnogo gostiju, moram da radim. Nisam je puštao da ode. - Ali zaista imam ulogu za vas. Ona podiţe oči ka nebu. - A kakvu to ulogu? - Vrlo posebnu - napomenuh joj. - Manite tu priču, ne snimam porniće - uzdahnu ona. - Niste pogodili! Ova uloga igra se u kompletnoj odeći. To

je uloga bolničarke. - Bolničarke koja se kreše s pacijentima? Muzika je bila vrlo glasna. Trebalo je vikati iz sveg glasa da

bismo se čuli. - Ne, nije ništa slično! - Onda je to moţda bolničarka koja se kreše s doktorom? - Ma nije, nema nikakvog kresanja. Na časnu reč, baš ste

opsednuti! - Ama, vi ste opsednuti! - Zar ja? - Mislim vi, muškarci! Pognuh glavu i potrudih se da delujem tuţno i smerno.

Ona se i protiv volje osmehnu. - Ţao mi je, imala sam grozan dan. Neki ludak upao mi je u

stan dok sam se tuširala... Idite vi i lepo se zabavite - napomenu ona potom.

Pokušah da je zadrţim, ali se u tren oka našla s druge strane šanka; gosti su je dozivali i naručivali piće, pa je odnela novu turu tekile nekim budţama iz Vol strita koji su došli da se uroljaju na Ist Sajdu.

La Guli mi priđe i upita me ţelim li još jedan viski. - Kazala sam ti ja, momče. Liza nije cura za tebe. - Pa, nisam ni hteo da je muvam. - To kaţi nekom drugom, mali! Lizu svi muvaju. Izvukoh cigaretu, a ona mi je pripali šibicom. - Hvala. Ko je taj Dejvid? Njen dečko? - Da, on je slikar.

65

Načini pokret koji je izraţavao sumnju i odvratnost i dodade:

- Zapravo, ako se to što radi zove slikanje... No mogu sigurno reći da je ona luda za njim. A taj dripac uglavnom je lud za heroinom...

Odmah se setih onih minusa na računima iz banke. - A ona mu daje novac za to, zar ne? - Kako ti to znaš? Izbegoh odgovor na to pitanje povlačeći novi dim. Zatim

priđoh baru, pokušavajući da ponovo privučem Lizinu paţnju, ali je guţva oko šanka bila sve veća.

La Guli je otišla da sipa piće drugim gostima. No pre toga dade mi jedan dobar savet:

- Ona ovde radi još jedan sat. Ako ţeliš da je vidiš posle toga, idi u Damato.

- Damato? - To je obliţnja picerija koja radi cele noći, na uglu Desete

ulice i Ulice Stajvesant. - Sigurni ste da će doći tamo? Ona odmahnu rukom da me potera. - Samo idi tamo, kad ti kaţem. 1.36 Svet se potpuno promenio od 1931. godine, samo su naše

pice ostale iste. Iznad kase je stajao reklamni poster picerije Damato na

kome se isticala starost i autentičnost lokala, koji je spadao u poslednje preostale picerije u tom kraju s pravom peći na drva.

Bio je to mali lokal sa starinski uređenim i pomalo pohabanim enterijerom - crveno-beli karirani stolnjaci, drvene stolice nalik na one u tratorijama, lampe sa ispucalim abaţurima - ali je atmosfera bila prijatna. Miris paradajza i bosiljka izazivao je apetit čim biste prekoračili prag. Prošao je već ceo sat kako sam smazao vrlo lepu krckavu picu, koju sam zalio s nekoliko čaša valpoličele. Pošto je prostorija bila vrlo mala, gazdarica je podsticala goste da krenu odatle čim završe jelo, pa sam naručio i bocu piva. Gazdarica mi je upravo donosila pivo kad je Liza

66

ušla u restoran. Očigledno je ovde bila stalna gošća. Pozdravila je gazdaricu i dvojicu momaka koji su pravili pice, obraćajući im se po imenu.

- A šta vi radite ovde? - upita čim me je opazila. - Zar me pratite?

- Pa, ako dozvolite, vi pratite mene, jer sam ja ovde već ceo sat - pokušah da se našalim i stvorim pravu atmosferu.

- Mislite da ste vrlo lukavi, zar ne? - reče ona, sedajući preko puta mene.

Promenila je odeću i sada je na sebi imala hulahopke ispod šortsa od teksas platna i malu jaknu od prevrnute koţe ukrašenu brojnim broševima s mrtvačkim glavama i ukrštenim kostima. Na rukama je imala bele čipkane rukavice bez prstiju, a na zglavcima višestruke narukvice od kaučuka; oko vrata je vezala nekakve brojanice, a uši su joj krasile minđuše u obliku raspeća. Bila je nalik na ljupki klon Madone iz vremena kada joj je stilistkinja bila Maripol.

Naručila je biljno pivo od šafranovog korena i komadiće pica-hleba, posute začinskim travama. Prepustio sam joj inicijativu da započne razgovor.

- Ne znam čak ni kako se zovete. - Artur Kostelo. Ja sam lekar u urgentnom centru u

Bostonu. - A ta priča o nekakvoj ulozi bila je samo štos, zar ne? - Naprotiv, to sam sasvim ozbiljno mislio, ali morate mi

odmah odgovoriti. - Da li je reč o filmu ili o pozorištu? - O pozorištu. No ova predstava davaće se samo jednom. - A ko ju je napisao? - Zapravo, niko određen. Treba da improvizujete i da se

prilagodite situaciji. - Vi se to zezate sa mnom? - Pa, verujem da ste u toj vašoj školi učili i da

improvizujete? Ona pognu glavu. - A ja, opet, volim lepe tekstove, dobro napisane dijaloge,

67

autorove reči... Kada glumac improvizuje, to često uopšte ne uspe.

- Ponekad je i tako, ali nije uvek. Neke od najlepših filmskih scena nastale su kao improvizacije: monolog Roberta de Nira pred ogledalom u Taksisti, potresna scena sa sladoledom u filmu Krejmer protiv Krejmera. Znate ono, kada Dastin Hofman kaţe sinu: „Bili, ako prineseš tu kašičicu sa sladoledom ustima...”

- „... imaćeš veoma velikih problema.” Znam taj film napamet. Ta scena svakako nije improvizovana.

Završila je rečenicu i zagledala se u mene, a intenzitet tog pogleda nije me ostavio ravnodušnim.

- Ja sam siguran da jeste - rekoh najzad. - Pa dobro - slegnu ona ramenima. - A u kom bi se

pozorištu to igralo? - U pozorištu ţivota. „Ceo svet je pozorište, a...” - „... svi muškarci i ţene su glumci.” Pa i ja sam se malo

preslišala pre nego što sam došla ovamo. No nemojte više vrdati: kakav je vaš plan?

- U pravu ste, treba da budem iskren. Zapravo, pokušavam da izvučem dedu iz psihijatrijske bolnice.

Ona podiţe pogled ka nebu, ali ne pokuša da me prekine. - Ako vas zanima plan, on je sledeći: sutra ujutro u sedam

sati ući ćete sa mnom u bolnicu Blekvel u odeći bolničarke. Moj deda odglumiće srčani napad. Stavićemo ga na nosila i ubaciti u kola hitne pomoći što brţe moţemo. Vratićete se kući već za pola sata. Dobićete novac i više nećete čuti za mene.

Ona poćuta nekoliko sekundi, gucnu malo biljnog piva i zatim prasnu u smeh.

- Vi svakako konzumirate neke čudne materije. Ozbiljno je pogledah. - Vrlo sam ozbiljan i potpuno trezan. Ona prestade da se smeje. Plava kosa padala joj je na lice,

pa je zabaci unazad i pričvrsti nekom tamnom trakom. - A postoji li zaista taj vaš deda? Klimnuh glavom. - Zove se Salivan Kostelo.

68

- Zbog čega organizujete to bekstvo? - Iz jedinog pravog razloga. - Mislite, on, zapravo, nije lud - pogodi ona. - Sve ste shvatili. - A zašto ste odabrali baš mene? Ne poznajemo se. Zar ne

moţete zamoliti neku vašu prijateljicu? - Treba mi prava glumica. A i nemam baš neke bliske

prijateljice. Svakako ne takve. - Mislite, takve koje moţete da pozovete u tri sata ujutro i

traţite da vam pomognu da se otarasite leša? Ovog puta ja se osmehnuh. - Ţao mi je, ali ne ide mi se u zatvor - reče ona grickajući

komadić pica-hleba. Pruţih joj koverat sa osam hiljada dolara. - Ovo je sve što imam - rekoh joj, svesno izbacujući

poslednji adut. Ona otvori koverat i pogleda debeo sveţanj novčanica od

po pedeset dolara. Oči joj zasijaše, ali ne od pohlepe. Znao sam da joj je to delovalo kao doza kiseonika: mogla bi da plati zaostalu stanarinu i da reguliše svoj račun u banci. Ne bi morala redovno da robija po barovima kao Frentik niti da izigrava go-go devojku kojekakvim polupijanim dripcima. Mogla bi više vremena da posveti čitanju drama Sema Šeparda i romana Dţona Irvinga, opruţena na svom kanabetu s Remingtonom kraj nogu i šoljom erl grej čaja nadohvat ruke.

Dugo je oklevala i gledala me sjajnim umornim očima, pitajući se ko sam ja zapravo i pokušavajući da pogodi da se iza svega toga ne krije neka zamka. Imala je dvadeset godina i bila je pomalo razmetljiva, pomalo sujetna, a i pomalo izgubljena. Načas mi se u glavi stvori slika nešto starije Elizabet, sigurnije u sebe i meni bliskije, ali izmučene nekim drugim problemima. Zatim se ta vizija rasplinu i nestade.

- Sve je to previše rizično - promrsi ona i gurnu koverat natrag ka meni.

- Pa, ne traţim vam da obijete banku. - Ipak je to rizično, kaţem vam.

69

- Nije rizičnije od ţivota s narkomanom. Moj odgovor bio je nagao, brutalan, neprikladan. Elizabet

me prostreli pogledom. - A ko ste vi da sudite ljudima? - Samo kaţem da nije baš najmudrije da plaćate drogu tom

vašem momku. - Vi to ne razumete. Potrebna mu je da bi slikao. On... - To je dobar izgovor. Ja sam lekar i mogu vam reći da

najbolje što moţe da se desi vašem umetniku jeste da se predozira. Zaista, zašto ste se vezali za njega?

- Zato što ga volim - odgovori ona s najvećim mogućim prezirom koji je mogla da pokaţe.

Bila je na ivici suza. Brada joj zadrhta od besa koji nije mogla da zadrţi.

- A tebe neka vrag nosi, seronjo! - viknu ona odjednom i prosu mi ostatak svog biljnog piva u lice.

Zatim ustade, prevrnu pritom stolicu i izađe iz restorana. Pa, ne moţe se uvek uspeti.

2.21 Kada sam nešto kasnije pronašao svoje vozilo, oba

spoljašnja retrovizora bila su razbijena. Neki narkos pokušao je da obije auto da bi došao do lekova, ali nije bio dovoljno pri sebi da bi u tome uspeo, jer je auto očigledno odoleo napadu. U besu je rešio da se iskali na retrovizorima. Uobičajeno u tom kvartu...

Seo sam za volan mog „bolida” i napustio taj kvart, krenuvši iz Ist Vilidţa ka Gramersiju, Mari Hilu i Midtaunu. Da bi se kolima stiglo na Ruzvelt Ajland, trebalo je napraviti dug zaokret preko Kvinsa, okrenuti se i izaći na put koji vodi ka Mostu Ruzvelt Ajland, jer je to jedini most za automobile kojim se stiţe na ostrvo. Stigao sam do mosta oko tri sata ujutro.

Prešao sam preko njega i parkirao blizu bolnice, na jednom otvorenom parkingu na ivici ostrva. Na radiju su puštali neke stare dţez melodije. Spustio sam prozor. Uljuljkan tuţnim zvucima saksofona Stena Geca, pripalio sam cigaretu i zagledao se u siluete oblakodera s druge strane rukavca. I to je bio Menhetn, ali je sve bilo različito. Vibracije, ţamor, svetla

70

velegrada bili su na nekoliko desetina metara od mene, ali su delovali vrlo daleko.

Tako daleko, a tako blizu... U tom pogledu na grad video sam odjek onoga što mi se

dešavalo: bio sam istovremeno u svom ţivotu i van njega. Bio sam svestan sebe, ali i izvan sebe.

Bacih pikavac na asfalt, oslonih se glavom na naslon i sklopih oči, ugrabivši nekoliko trenutaka nemirnog sna.

10.

Kuc, kuc, kuc! Poskočih od iznenađenja. Prvi zraci sunca padali su mi na

lice. Zatim ugledah Elizabet Ejms kako kucka na staklo automobilskog prozora.

Sav sluđen, pogledah na sat. Dovraga! Šest sati i pedeset pet minuta. Otvorih joj vrata. - Šta vas je navelo da ipak dođete? - Pa lova, šta bi drugo? - odgovori ona dok sam pokretao

vozilo. - I još nešto, da znate, plaćanje je unapred. Gurnuh ruku u unutrašnji dţep i dadoh joj koverat,

prekorevajući pritom sebe što to činim. - Ţao mi je, ali sada nemamo vremena za probu - rekoh,

istovremeno paleći rotaciono svetlo na krovu i sirenu. - Pa, za takvog improvizatora kao vi to i nije neki problem.

Da, a da li ste poneli naše kostime? - Stavio sam sve te stvari pozadi. Dodajte mi lekarsku

bluzu i stetoskop. Ubrzah voţnju bez obzira na dţombast put, nadajući se da

se na sedmom spratu bolnice Blekvel sve odvija po planu. Ako se Salivan drţi plana, biće valjda u stanju da odglumi infarkt. Zamišljao sam jutarnju bolničarku koja počinje da obilazi pacijente po sobama i zatiče dedu kako se iskolačenih očiju drţi za levu stranu grudi i pravi se da trpi neviđene bolove. Kao da sam video Salivana kako se, nekoliko minuta pre toga, osmehuje

71

i sipa sebi vodu na lice da bi izgledalo kao da se preznojava, a zatim radi nekoliko desetina zgibova, da se dovoljno zadiše i podigne telesnu temperaturu. Ako je još onako pribran kao juče, to će biti sasvim izvodljivo. Ako vidi da mu je loše, bolničar če svakako pozvati bolnička ambulantna kola.

- Evo stiţe hitna pomoć! - povikah glasno i na parkingu pustih sirenu da zavija.

Parkirao sam kola pred samim ulazom, prešavši točkovima na trotoar. Zatim zajedno sa svojom „asistentkinjom” utrčah u hol.

- Hitna pomoć za pacijenta sa sedmog sprata! - razvikah se i potrčah ka liftovima.

Jedan lift upravo se spuštao. Uletesmo u njega i Elizabet pritisnu dugme. Dok je lift kretao naviše, proverih pribor - lekarska torba, defibrilator, kardiološka oprema - zatim duboko udahnuh da rasteram tremu i učinim atmosferu prijatnijom.

- Ta bluzica za osoblje hitne pomoći baš vam lepo stoji. Na to, umesto odgovora, dobih samo podignut srednji

prst. Vrata se otvoriše i ugledasmo dug hodnik. - Dole, u dnu hodnika. Kada uletesmo u sobu 712, ugledah Salivana opruţenog po

postelji i bolničarku kraj njegovog uzglavlja. Lice mu je bilo bledo i izmučeno, a desnom rukom pritiskao je grudi.

- Mi ćemo se njime pozabaviti - rekoh bolničarki i stavih torbu i opremu na pokretni sto.

- Ali... ko ste vi? - promuca ona. - Doktorka Hejz, doktor Adison. Počeh da pregledam „bolesnika”: brzo preslušah disanje,

izmerih mu puls i pritisak, i stavih mu elektrode za EKG. Elizabet se zagleda u ekran i reče prilično ubedljivo:

- Zar ne vidite da je to infarkt? Prenećemo ga u Urgentni centar Maunt Sinaj.

Strpasmo Salivana na nosila. Dok smo hodali hodnikom, stavih mu na lice masku s kiseonikom. Bolničarka uđe s nama u lift, što dade Elizabet priliku da nastavi da igra svoju ulogu vičući:

72

- Doktore Adison, stavite mu kanilu i dajte mu infuziju aspirina.

Vrata se otvoriše i mi u četvrtoj brzini pojurismo ka ambulantnim kolima. Najteţe je prošlo.

Strpah Salivana pozadi. Videh kako se ceri ispod maske. Ĉak je podigao palac uvis i kao da sam ga čuo da kaţe: „Dobro izvedeno, dečko!” Osmeh mi se razli po licu, okrenuh se i...

11.

Bez ikakvog upozorenja, po glavi dobih udarac pendrekom bolničkog čuvara, koji mi preseče dah. Drugi udarac, pravo u grudi, baci me na zemlju.

Dok sam leţao u blatu na tlu, slika ambulantnih kola naglo mi zaigra pred očima. Nalepnica Opšte bolnice Masačusets svakako je privukla paţnju čuvara koji me je napao. Ĉuh glas Dvoličnog, onog bolničara sa opečenim licem, kako mi viče iza leđa.

- Pazi, Greg, nije sam! Dok je ovaj ţurio da stane ispred ambulantnih kola i

zaustavi ih, ona naglo krenuše sa uključenom sirenom. Njih dvojica pokušaše da potrče za kolima i trčali su pedesetak metara, ali nisu imali šanse pored snaţnog motora V8.

Zato se okrenuše i pođoše natrag, a ja shvatih da će na meni iskaliti sav svoj bes.

- Uh, ti, čim sam te video, znao sam da tu nešto smrdi! - razvika se Dvolični i raspali me nogom u rebra.

- Smiri se, strpaćemo ga u izolaciju dok ne dođu panduri. Smaknuše mi lekarsku bluzu i dohvatiše me za košulju, pa

me odvukoše u bolnicu. Ponovo sam bio u liftu, ali u njihovoj pratnji, i vozili smo se u suteren. Na ulazu u hodnik ugledah natpis „Izolacija” i zatim me njih dvojica ubaciše u malecku tapaciranu sobu.

Vrata se zalupiše i ostadoh sam, zatvoren u tom sarkofagu, pokušavajući da se oduprem klaustrofobiji.

A šta sada?

73

Tešilo me je to što sam znao da je Salivan konačno slobodan. Imao sam razloga da se dičim. Moj plan bio je sproveden - sve što sam naumio uspešno sam izveo.

Pa, skoro sve. Oko četvrt sata kasnije načuh odlomke nekog razgovora i

glasove koji su mi se bliţili. Zatim čuh snaţni glas čuvara: - Tu je unutra, poručniče. - U redu, Greg, ja ću ga izvesti. Dok su oni otvarali vrata, teţak i slatkast miris

pomorandţinog cveta proširi se po sobici i ja se uzbudih. Istovremeno me glava naglo zabole, tako da pomislih da će mi pući lobanja. Ostadoh bez vazduha, osetih da me peku oči i usledi ono već poznato osećanje da mi tlo nestaje pod nogama, te se odjednom survah nekud u prazninu.

Škripa otvaranja vrata stiţe mi do ušiju, ali zapravo više nisam bio tu.

Začuh samo zgranuti uzvik Dvoličnog: - Sranje, pa kuda je taj dripac mogao da nestane?

74

1994. Elizabet

Ljubav je avantura bez karte i kompasa, te samo oprez pomaţe.

Romen Gari 0.

Daleki ţamor glasova, koji dopire s radija ili televizije. Lepljiva zavesa pred očima. Teški, potmuli šumovi. Neprijatan osećaj, ali već vrlo poznat: slepljeni očni kapci, koji kao da su zaliveni kilogramima olova. Teškoće s disanjem. Strašan umor, blizak nesvestici.

Otvaram oči. Leţim na nekom drvenom podu. Oseća se miris voska za parkete. Toplo je kao da je neko ostavio radijatore odvrnute na maksimum u toku više časova. Uspravljam se pokušavajući da shvatim gde sam. Zglobovi mi krckaju i imam utisak da mi se sve kosti lome. Trljam oči i osvrćem se unaokolo.

Ja sam... u nekom stanu u kome vlada polutama. Unaokolo je nered koji podseća na atelje nekog umetnika. Tu su štafelaji, neka apstraktna platna, tube i posude s bojama vuku se po podu, a na stolu se nalazi ostatak pice, zajedno s kartonskim omotom.

1.

Na polici vidim radio-budilnik koji pokazuje da je tri sata ujutro. Prilazim prozorima koji se proteţu duţ celog jednog zida. Gledam odozgo - stan je svakako na trećem ili četvrtom spratu. Ulica je lepo osvetljena. Arhitektura ukazuje na to da sam u nekom boljem kvartu - zgrade od crvene cigle imaju čelične okvire prozora i ukrašene arkade. Ţmirkam i vidim neke

75

umetničke radnje i ateljee koji gledaju na ulicu. Na jednom uglu vidim veliku tablu na kojoj piše: Ulica Merser 18. Ja sam, dakle, u Sohou.

U ateljeu je uključen televizor: daje se neka emisija na CNN-u, zapravo, neprekidni niz vesti. Uzimam daljinski upravljač koji stoji pored kanabeta. Pošto sam se uverio da u prostoriji nema nikoga, pojačavam ton i na ekranu vidim crvenu traku s natpisom Najvaţnije vesti. Vidim i Nelsona Mandelu, koji je upravo izabran za predsednika Juţnoafričke Republike, kako drţi govor masi svojih pristalica u Pretoriji:

Došlo je vreme da vidamo naše rane. Došao je trenutak da

premostimo jaz koji nas razdvaja. Bliţi se vreme obnove i izgradnje. U dnu ekrana jasno vidim današnji datum: 10. maj 1994.

godine. Moje poslednje sećanje je iz septembra 1993. godine - preskočio sam, dakle, osam meseci.

Pošto sam isključio televizor, načuljio sam uši i začuo nekakav zvuk, pa se nervozno osvrnuh unaokolo. Začuh neki šum i njegov odjek, koji mi zazvučaše kao da negde u stanu teče voda. Uđoh u mračan hodnik koji je vodio do kupatila. Na vratima je bila pločica u raznim bojama, koja je ukazivala na namenu prostorije: Kupatilo. Gurnuh vrata, udoh i u kupatilu zatekoh...

2.

... pravi uţas. Toplo svetlo treperilo je u prostoriji. Naime, bilo je

upaljeno dvadesetak sveća, lepo raspoređenih po celom kupatilu. Na crno-belim pločicama videli su se tragovi tamne krvi koji su vodili do kade u retro stilu, postavljene na bakarne noţice u obliku orlovih kandţi.

Priđoh kadi drhtavim hodom. Videh u njoj telo neke mlade ţene uronjeno u ruţičastu vodu. Nepomična je, oči su joj sklopljene, a glava oslonjena na ivicu kade: oba ručna zgloba su

76

joj presečena. Voda joj dopire skoro do nozdrva, duga kosa prekriva joj lice i samo što se nije udavila.

O, dovraga! Prikupivši svu snagu, povukoh devojku, nastojeći da je

izvadim iz vode. Spustih je na pod i obrisah prvim peškirom. Zatim stavih prste na njenu vratnu arteriju, pokušavajući

da utvrdim da li se oseća puls: osetih vrlo slabe otkucaje, koji su ukazivali na znatan gubitak krvi.

Smiri se, Arture! Srce mi je uznemireno tuklo u grudima. Jedno srce za dva

tela. Klečeći kraj nje, pokušah da ustanovim devojčino stanje svesti na osnovu onoga što sam naučio u hitnoj pomoći. Pričao sam joj nešto, ali nije bilo razgovetnog odgovora. Reagovala je na bol, mada tek na jači nadraţaj, ali nikako nije otvarala oči. Glazgov test: 8 od 9, što je ukazivalo na prilično izmenjeno stanje svesti. Razmisli malo!

Osvrnuh se unaokolo. Na podu je bila boca dţim bima, a i druga, od burbona four rouzis. Kod kante za otpatke videh dve plastične bočice od lekova. Pokušah da otvorim oči dovoljno da mogu pročitati šta piše na etiketama: Lunesta (hipnotički somnifer) i Lorazepam (benzodijazepinski anksiolitik).

Majku mu... Bočice su bile prazne, što je značilo da je devojka popila

sve tablete. Nije davala nikakve znake svesti. U toj količini, u kombinaciji s burbonom, ovakve doze narkotika mogle bi biti fatalne.

Podigoh joj ruke uvis, da joj stimulišem krvotok. Disala je veoma sporo, pritisak joj je bio nizak, zenice raširene, a udovi cijanotični.

Trebalo mi je nekoliko sekundi da postavim dijagnozu. Hemoragija, somniferi, anksiolitici, alkohol: razoran koktel koji ju je doveo u kritično stanje. Bila je na ivici srčanog zastoja i potpunog prekida disanja.

Podigoh se i oteturah u salon da pronađem telefon. Okrenuh 911, da bih pozvao hitnu pomoć. U kuhinjskom plakaru nađoh dve čiste krpe, a u garderobi neke dve zgodne

77

ešarpe, i njima napravih komprese za njene zglobove. Umotavši devojci obe ruke, prvi put sam joj jasno sagledao

lice. To je bila Elizabet Ejms. 3.

Bolničari su se uzmuvali oko Lize, sledeći klasičnu proceduru za slučajeve pokušaja samoubistva: stavili su joj po jednu kanilu za intravenske injekcije na pregib oba lakta, intubirali je da joj olakšaju disanje, pregledali je stetoskopom, uradili EKG i dali joj injekcije flumazenila.

Mogao sam da predvidim svaki njihov potez i odluku. Goreo sam od ţelje da im pomognem, ali nisam imao nikakvog prava da to uradim, a uostalom, i oni su znali svoj posao isto tako dobro kao i ja. U spavaćoj sobi pronašao sam neku domaću haljinu, papuče i torbicu od veštačke koţe sa dokumentima, ključem od stana, dve novčanice od po 20 dolara i platnom karticom. Uzeo sam ključ i novac, a ostalo sam ubacio u torbu jednog bolničara, da bi kasnije u bolnici mogli da je identifikuju.

- Treba odmah da krenemo! - povika jedan bolničar. - Krvarenje je veoma ozbiljno.

Stavili su Lizu na nosila. Ja sam sišao s njima do ulice. - Kuda je nosite? - U bolnicu Belvju - odgovori mi jedan bolničar, zatvarajući

vrata vozila. Zajedno s jednom susetkom, starijom damom koja je, čuvši

buku, izašla u hodnik, posmatrao sam kako ambulantna kola odlaze.

- Ĉiji je ovo stan? - upitah je, mada sam već slutio odgovor. - Pa, bio ga je iznajmio neki slikar, Dejvid Foks, ali je on pre

nekoliko dana umro odpredoziranja. Ova mala jadnica... Preturajući po dţepovima, pronađoh poslednju mentol

cigaretu i karton s natpisom I LOVE NY. - Poznajete li dobro Lizu? - upitah paleći cigaretu. - Pa, često smo se sretale. Bila je skoro stalno kod tog tipa.

Ona je tako ljupka, uvek je bila vrlo ljubazna... Ako mene pitate,

78

taj tip ne zasluţuje da neko umre zbog njega. Stara dama se udalji, mrmljajući kao za sebe: - Sirotica, strašno je to kada neko u tim godinama ţeli da

umre! Zaustavih prvi taksi koji je prolazio ulicom. Dok sam

ulazio, pogledah staru gospođu koja je pritezala svoju domaću haljinu mrmljajući:

- Ja bih dala sve na svetu za još koju godinu... 4.

5.00 Ĉim sam otvorio vrata Lizinog stana, mačak Remington

srdačno me je dočekao. Kada sam ušao u hodnik, počeo je da se češe o moju nogu i da očajnički mjauče.

- O, pa kako si mi ti? - upitah, češkajući ga pritom po glavi. U kuhinjskom plakaru pronađoh kesicu keksića za mačke.

Sipah ih u neku poveću činiju i nasuh mu sveţe vode u drugu. Veoma mi se pila kafa, ali je kutija za kafu bila prazna, a jedinom mleku u friţideru bio je istekao rok.

Na pultu su stajale razne stare novine. Bili su to primerci lista Ju-Es-Ej tudej od prethodnih nekoliko dana. Imao sam i prečeg posla, ali sam ipak bio veoma radoznao. Poslednje sedmice bile su ubitačne: 5. aprila ubio se Kurt Kobejn; 1. maja Ajrton Sena imao je smrtonosni udes. Na baru sam ugledao primerak Njujorkera sa crnobelom fotografijom Nirvane i upitnim naslovom:

SAMOUBISTVO: ZBOG ĈEGA SE LJUDI UBIJAJU?

Ostavih časopis i pođoh u potragu za onim zbog čega sam

i došao ovamo - za odgovorom na pitanje gde je sada Salivan. Pretraţio sam dve prostorije, pokušavajući da pronađem

neki trag. Šta li se desilo u toku prethodnih osam meseci pošto je Elizabet uspela da odvede mog dedu? Gde ga je uopšte odvela? Da li su ostali u vezi? U to sam nekako sumnjao. Salivan nije

79

imao novac niti sopstveni smeštaj, kao ni ma kakva lična dokumenta, a koliko sam znao, nije imao ni prijatelje kojima bi se mogao obratiti. Zaista, bila je sasvim realna mogućnost da su ga vratili u Blekvel. Moţda je u međuvremenu i umro. Odagnah tu pomisao i uhvatih se za poslednju sliku koju sam sačuvao o njemu: čovek koji je delovao oronulo, ali je imao dovoljno duha da razradi plan bekstva i ponovo stekne slobodu.

Motao sam se po celom stanu, ali nisam našao nikakav trag koji bi mi ukazivao na dedu. Već sam hteo da krenem, kada mi se Remington uplete u noge i povede me ka spavaćoj sobi njegove gazdarice. Pokušavajući da ga izbegnem, zapeh za tepih i opruţih se celom duţinom po parketu.

Kakav napasnik... Da bih se pridigao, oslonih se na komodu i u tom času je

opazih: kameja je visila na srebrnom lancu koji je bio zakačen za postolje starinske kancelarijske lampe na izvlačenje. Taj nakit nije bio tu prilikom mog poslednjeg boravka. Uzeh medaljon u ruku i oduševljeno se zagledah u fini lik ljupke devojke izrezbaren u profilu na plavičastom agatu. Okrenuh naličje priveska i ugledah ugraviran natpis:

Za Ivon Seui se da imamo dwa žiwoua

Konor; 12. januar 1901. Srce mi naglo poskoči: Konor i Ivon bila su imena mojih

pradede i prabake. Kako je Elizabet dobila taj nakit? Odgovor se sam nametnuo:

Salivan joj ga je dao. Sav uzbuđen, počeh da otvaram fioke, ormane i plakare.

Znao sam tačno šta traţim: Elizabetinu torbu. U onom ateljeu pronašao sam samo njenu malu večernju torbicu. Nigde nije bilo traga velikoj torbi kakvu današnje ţene obično nose i u njoj vuku

80

pola stvari iz stana. Uskoro pronađoh tu veliku Lizinu torbu od grube koţe i u njoj pudrijeru, pribor za šminku, naočari, pakovanje ţvakaće gume, hemijsku olovku, tablete aspirina, rokovnik i... telefonski imenik.

Preleteh ga pogledom, dok mi je srce tuklo kao ludo. Nisam ništa našao pod K, ali sam potom pogledao i slovo S i pronašao ime Salivan ispisano lepim rukopisom, kao i telefonski broj s pozivnim brojem 212, što je ukazivalo na Njujork.

Uzeh olovku pa prepisah broj na ruku, a zatim pođoh u kuhinju i okrenuh ga na zidnom fiksnom telefonu. Zvonilo je više puta, ali se niko nije javio, pa sam mogao samo da ostavim poruku na sekretarici.

Dovraga! U noćnoj tišini buljio sam u zelenkasti brojčanik

mikrotalasne rerne, na kome je pisalo: 5.34. Iznenadna zvonjava telefona natera me da poskočim. - Halo? - rekoh čim sam dohvatio slušalicu. - Ove sekretarice baš su praktične, automatski se javiš na

poziv. - Boga mu, jeste li to vi, Salivane? - Zar si se već vratio, mališa? Pa to je zaista dobra vest!

Nisam te očekivao pre leta. - A gde ste vi, zaboga? - Pa kod svoje kuće, gde bi ti hteo da budem? 5.

Taksi me je ostavio ispred zgrade na adresi koju mi je deda izdiktirao: to je bila mala popločana ulica iza Vašington skvera. Na pločici na ulazu u ulicu pisalo je: Makdugalov prolaz, i tu su se nekada nalazile štale za konje koje su pripadale burţoaskim zgradama raspoređenim oko parka.

Upravo je svitalo. Laka izmaglica lebdela je iznad trotoara: pramenje magle motalo se oko podnoţja starih uličnih fenjera. Gurnuo sam kapiju i ušao u malu dvospratnu zgradu sa ţutocrvenkastom fasadom. Pokucao sam na vrata lepim

81

zvekirom od ukrasnog mesinga u obliku lava koji reţi. - Zdravo, mali - dočeka me Salivan proturivši glavu kroz

vrata. Kada je širom otvorio vrata, počeh da ga zagledam od glave do pete. Njegov izgled se spektakularno promenio. Videlo se da je u međuvremenu radio na njemu. Kosa mu je bila začešljana na stranu, malo duţa i lepo oblikovana. Brada mu je bila skraćena i fino fazonirana. Mada je bilo rano jutro, na sebi je imao pulover s rol-kragnom i elegantni sako od velura. Bio sam zapanjen: letargični starac iz bolnice Blekvel ustupio je mesto pravom seoskom dţentlmenu, koji je delovao desetak godina mlađe od svog stvarnog ţivotnog doba.

- Imaš krvi svuda po sebi - zabrinu se on. - Ne sekirajte se, nije moja. - Brzo uđi! Smrznuće nam se dupe napolju. Ja sam malo oklevao, ali me on povede u prijatan i zagrejan

salon koji je ličio na neki engleski pab, s parketom boje meda, česterfild kanabetom i bilijarskim stolom.

U dnu te sobe ugledah ogromno ogledalo okačeno iznad bara od mahagonija, na kome su bile poređane čaše od debelog kristala i niz boca viskija raznih vrsta. Preko celog jednog zida pruţala se biblioteka puna knjiga u koţnim povezima, a tu je bio i bife sa intarzijama od slonovače na kome je stajao starinski gramofon sa dţez pločama na 33 obrtaja. Video sam imena nekih muzičara koje sam i ja voleo: Telonijus Monk, Dţon Koltrejn, Majls Dejvis, Frenk Morgan...

- Priđi kaminu - pozva me Salivan, trljajući šake ispred vatre koja je ţivo pucketala. - Kada si se danas osvestio?

- U tri sata ujutro. - I gde si tada bio? - U jednom studiju u Sohou. U nekoliko reči ispričah mu kako je Liza pokušala da se

ubije i kako sam sve uradio da je spasem. Ĉinilo se da ga je ta priča veoma potresla. U toku nekoliko sekundi lice mu se smračilo, a zatim je pokušao da se malo smiri, vadeći paklicu laki strajka - ista ona marka koju je Frenk celog veka pušio, što je svakako doprinelo njegovoj prevremenoj smrti. Ponudi mi

82

cigaretu, pa i sam pripali jednu. - Ubeđen sam da će se ona nekako izvući - potvrdi mi on i

zavali se u klupsku koţnu fotelju. - Ţeliš li moţda da se istuširaš?

- Ĉekajte, Salivane, a gde smo mi sada? - Pa kod mene, već sam ti to kazao. - Ne mogu da poverujem. Ne znam ni kako ste mogli da

kupite ili iznajmite ovakav stan: kada sam vas izvukao iz bolnice kao dugogodišnjeg psihijatrijskog pacijenta, niste imali novac ni račun u banci, niti ma kakva dokumenta kod sebe...

- A eto, ipak smo sada kod mene - odgovori on s malicioznim sjajem u očima. - Ovaj stan kupio sam 1954. godine. To je bila moja garsonjera, moje tajno skrovište. Mesto gde sam se nekada povlačio posle posla da malo slušam muziku, popijem koju čašicu i odmorim se...

- I da dovodite ljubavnice za koje ţena nije znala - dovrših umesto njega.

Kroz duvanski dim, zapazih njegov osmeh. - Da, slaţem se da je bilo i toga. Ukratko, da bi ovo mesto i

dalje bilo tajno, razradio sam sloţen sistem koriščenja tuđih imena i dugoročnog finansiranja. Novac je bio moj, ali se moj tadašnji ortak, Rej Makmilan, vodio kao vlasnik.

- I on vam je sve to vratio posle uspelog bekstva iz bolnice. - Vidim da brzo shvataš, dečko. Sada mi je sve bilo malo jasnije. Kada je Salivan pedesetih

godina proglašen mrtvim, započela je ostavinska rasprava oko njegovog nasleđa, ali ovaj njujorški stan nije bio obuhvaćen njom, jer niko nije ni znao za njega - provukao se kroz iglene uši.

- I od čega se sada, zapravo, izdrţavate? Kao da je predvideo moje pitanje, on ustade iz fotelje i

poput mađioničara pomeri jedan panel, pa se pred našim očima ukaza starinski sef. On okrenu ručicu i otvori ga, te ugledah tri zlatne poluge srednje veličine koje su bacale iskre na sve strane.

- Od svih saveta koje ti mogu dati, ovaj je moţda najdragoceniji: mali moj, ma šta da se dešava, sačuvaj neku rezervu za crne dane. Tako ćeš se odbraniti od udaraca sudbine

83

koji nikada u ţivotu ne izostaju. Zurio sam netremice u tri zlatne šipke. Na kraju ga upitah: - A odakle je to zlato? Oči mu ponovo zasijaše. - Početkom pedesetih godina jedan od vaţnih klijenata me

je, zbog fiskalnih razloga, plaćao polugama koje je nasledio od majke. Tako sam stekao četiri poluge koje sam smestio u ovaj sef. Jednu sam prodao prošle godine. Neverovatno je koliko je današnji ţivot skup, zar ne?

Nisam se ni potrudio da mu odgovorim na to. - Znači, ovde ste ţiveli proteklih osam meseci. - Tako je. - I kako ste provodili dane? On ugasi pikavac u pepeljari od duvanog stakla. - Pa, čekajući tebe, dečko. - Kako to: čekajući mene? On me je posmatrao ne trepćući i na kraju ozbiljno reče: - Znam da se stalno pitaš šta ti se događa. Znam i da si vrlo

uplašen. Dakle, imam jednu vest za tebe: istina je da je sve to gore nego što moţeš da zamisliš.

Odvratih pogled. - A kakva je, zapravo, ta istina? - To je sloţena priča koju je teško prihvatiti. Ja ću ti je,

naravno, ispričati, ali prvo se istuširaj i presvuci u čistu odeću. - A gde ću je naći? - Gore, na spratu. Tu su dve sobe. Prva je moja, a drugu

smatraj svojom. Tu ćeš, u jednom plakaru, naći sve što ti treba. Pošto nisam bio siguran koji broj nosiš, sve sam kupio u dve veličine.

Zapaţajući moje sve veće čuđenje, on zadovoljno dodade: - Pa, kaţem ti ja, dečko, da te čekam već mesecima. 6.

Tuširanje mi je veoma prijalo. Nisam se oprao već tri dana. Ili je bolje da kaţem već tri godine. Nisam više znao kako da

84

odredim vreme. Pokušavajući da shvatim neshvatljivo, moj mozak se ispraznio i nisam više bio sposoban za logično razmišljanje.

Pola sata kasnije, kada sam sišao u kuhinju da se pridruţim dedi, bio sam sveţe obrijan i na sebi sam imao polo košulju i jaknu od tvida, a i širio sam oko sebe prijatan miris Salivanove kolonjske vode s primesom lavande i limuna.

- Baš si prava koketa - zadirkivao me je Salivan, sipajući mi šolju kafe koja se pušila.

Takođe mi je napravio palačinke sa sirupom od javora i nasuo mi je sok od pomorandţe. I pored stresa, glad me je veoma mučila i osećao sam se kao da nisam ništa jeo nedelju dana. Bacio sam se na palačinke i smazao ih u nekoliko zalogaja.

- Poznata mi je ta vučja glad koja se oseća prilikom svakog buđenja, ali ipak jedi sporije, jer će te boleti stomak - reče mi deda kao da imam šest godina.

Poput buntovnog adolescenta, sručih u grlo šolju kafe u dva gutljaja. Pošto sam se delimično zasitio, zatraţih od Salivana da mi sve objasni.

On nakrivi glavu, nagnu se ka meni i duboko uzdahnu. - Da bi uopšte shvatio šta ti se događa, treba da se vratimo

tridesetak godina unazad, u 1954. godinu. U to vreme sve mi je nekako išlo od ruke. Oglasna agencija koju sam osnovao šest godina ranije radila je punom parom. Bili smo u modi i dolazili su nam klijenti sa svih strana zemlje. Imao sam trideset dve godine. Radio sam po šesnaest sati dnevno i naizgled sam imao sve ono što jedan čovek moţe da poţeli: privrţenu ţenu, dete, lepu kuću, nekoliko automobila... Imao sam, zapravo, sve osim onog najbitnijeg. Istina je da sam se prilično dosađivao u ţivotu. Nisam imao s kim da podelim svoje uspehe. Nisam imao srodnu dušu, saučesnika, partnera...

Pomalo nervozno ustade sa stolice i pođe prema masivnom štednjaku da sebi naspe šolju kafe.

- Te godine imao sam neke loše periode - priznade, oslanjajući se na ivicu rerne. - Shvatio sam da sam nešto propustio u ţivotu: nisam blagovremeno razumeo koliko je

85

vaţno imati decu sa ţenom koju zaista volim. Bivao sam sve usamljeniji i koristio sam svaku moguću priliku da beţim od kuće. U toku radne sedmice ovo utočište bilo mi je vrlo zgodno mesto za bekstvo, a vikende sam provodio pokušavajući da sredim staru zgradu Svetionika 24 vetra, koju sam kupio za bagatelu neposredno pre toga.

Potegnu dobar gutljaj kafe, pa nastavi ozbiljnim tonom: - Moj ţivot potpuno se promenio u noći 18. septembra

1954. godine. Bilo je skoro deset uveče. Celog dana uređivao sam svetionik. Bio sam umoran i rešen da rano legnem. Napolju je vetar jako duvao. Kao i u drugim prilikama kada je besnelo nevreme, telefonske linije bile su u prekidu. Tako sam, s bocom piva u ruci, slušao radio-prenos nekakve utakmice kada ga prekinuše najnovijim vestima i saopštiše da je došlo do velike ţelezničke nesreće u Njujorku. Bio sam pojačao radio na maksimum, pa svakako zbog toga nisam čuo zvuke iz podruma. Odjednom sam, mada sam bio siguran da sam sasvim sam u kući, ugledao kako se u salonu pojavljuje neki okrvavljen čovek, koji se zateturao i srušio na pod.

Ĉim sam čuo za ţelezničku nesreću, povezao sam događaje.

- A taj čovek bio je Horovic, prvi vlasnik svetionika, zar ne? Pogledao me je i u njegovim očima videh mešavinu

čuđenja i odobravanja. - Mudar si ti. U pravu si, to je bio Horovic. Video sam ga

na mnogim slikama iz arhive materijala koji mi je dostavio advokat njegove ţene. Bio je, doduše, nešto stariji, ali sam ga odmah prepoznao. Nagnuo sam se nad njega. Jadnik je imao više teških povreda: rane po stomaku i grudima... baš kao da je bio na bojnom polju. Obojici je bilo jasno da će ubrzo umreti. Ščepao me je i šapnuo mi na uho: „Ona vrata dole. Ne otvarajte nikako ta vrata.”

Salivan se sa ozbiljnim izrazom na licu vrati i sede preko puta mene za sto od hrastovine.

- Potpuno šokiran, neko vreme samo sam klečao pored njega, čak i kada sam shvatio da je izdahnuo. Bio sam prosto

86

paralisan i nesposoban da poveţem ma šta od tih događaja. Kako je telefonska linija bila u prekidu, najrazumnije mi je izgledalo da se kolima odvezem do trajekta, odem u komesarijat u Barnstablu i sve im ispričam, ali...

- Ali to niste učinili. - Nisam, jer se tu nešto nikako nije uklapalo. Postojao je

samo jedan način da se uđe u svetionik i u kuću: kroz ulazna vrata. A ja sam ih lično dva puta zaključao početkom večeri i ključ je i dalje bio u vratima. Svi prozori bili su zatvoreni. Odakle se onda stvorio Horovic? Da bih to saznao, pratio sam trag krvi do podruma. Hemoglobinska staza dovela me je do čuvenih metalnih vrata. Te večeri nisam učinio ništa više, jer sam bio rešio da ne traţim đavola. Zadovoljio sam se time da očistim sve tragove krvi.

Prekinuh ga. - A zašto niste otišli pandurima? - Pa, to je razumljivo: zato što sam ih dobro poznavao.

Znao sam ja tadašnje pandure. Scenario bi bio sledeći: optuţili bi me za ubistvo Horovica.

- Ali ne mora da znači. Svakako bi se povela istraga. - Ma kakva istraga? Ceo taj slučaj ličio je na Tajnu ţute

sobe: leš u zaključanoj kući. A da i ne pominjem da sam tada već imao sudski dosije: nedavnu optuţbu zbog izbegavanja poreza, a i jednu raniju osudu zbog tuče u baru, iz vremena kada sam imao osamnaest godina.

- Pa šta ste uradili? On napravi pauzu i opet krenu zglobovima prstiju. - Horovic je zvanično bio već godinama mrtav. Sačekao

sam da se oluja smiri, pa sam ga sahranio u jednom uglu vrta našeg imanja.

7.

Bio sam veoma potresen. Napeto Salivanovo lice pokazivalo je da u mislima ponovo preţivljava sve to.

- Time sam se bavio celog narednog prepodneva. Zatim

87

sam se vratio u svetionik. Bilo mi je neophodno da razumem šta se desilo. Sišao sam u podrum, u kome je bilo vlaţno i neobično toplo, jer je jutro bilo hladno a vazduh veoma suv. Otvorio sam ona metalna vrata i osmotrio podrumsku prostoriju. Ulazio sam u nju desetak puta do tada. Koristio sam je kao spremište, ostavljao u nju alat i razmišljao o tome da je pretvorim u vinski podrum. Načinio sam nekoliko koraka i ušao. Bilo je vrelo, baš kao u loncu koji vri. Hteo sam da izađem napolje, kada je jaka vazdušna struja zalupila vrata iza mene. Ostatak znaš: teţina u nogama, oteţano disanje, osećaj pada u prazninu bez kraja...

Salivan napravi pauzu i iznervirano uzdahnu. - Probudio sam se na krovu neke kuće u Mitpaking

distriktu, pored rezervoara za vodu. Nisam znao šta kog vraga radim u Njujorku. Padao je sneg i bilo je strahovito hladno. Mišići su mi bili napeti i sav sam se tresao od napora, baš kao da sam upravo istrčao maraton. Sišao sam na ulicu poţarnim stepenicama i sklonio se u neki bar. Iza šanka je bio crnobeli televizor i čuo sam vesti dana: bio je decembar 1955. i pričalo se o aferi Roze Parks.

- Znači, preskočili ste više od jedne godine... On klimnu glavom.

- Kao i ti, bio sam zgranut i dezorijentisan. Celog dana lutao sam po Menhetnu i pokušavao da shvatim šta mi se to desilo. Otišao sam čak i na urgentnu psihijatriju da se uverim da nisam poludeo. No dvadeset četiri sata kasnije opet sam „ispario”. Kada sam se osvestio, bio sam na zadnjem sedištu nekog taksija, a putnica kraj mene glasno je vrištala. Drţala je novine i video sam datum: oktobar 1956. godine.

Tada mu postavih pitanje koje mi je prosto prţilo usne: - I koliko dugo je sve to trajalo? On me pogleda u oči. - To je trajalo dobre dvadeset četiri godine, dečko moj. 8.

Salivan ustade i poče da šeta gore-dole.

88

- Ţeliš li da znaš istinu? Pa evo je: kada si prošao kroz ta vrata, upao si neku vrstu paklenog lavirinta. Proţivećeš dvadeset četiri godine svoga ţivota u samo dvadeset četiri dana.

Pustio me je da pokušam da u tišini svarim tu informaciju. Nisam bio siguran da sam dobro razumeo njegovo objašnjenje.

- Ţelite li da mi kaţete da ću ubuduće ţiveti samo po jedan dan godišnje?

- Shvatio si. To će trajati ukupno 24 godine. Nisam mogao da savladam osećanja koja su se uzburkala u

meni. Dvadeset četiri godine... - Da li se to vama desilo? - Da, baš mi se to desilo, dečko. To su bile godine od 1955.

do 1979. Proveo sam skoro četvrtinu veka u nečemu što sam nazvao „putovanjima”: to je to prokletstvo svetionika i to se sada i tebi događa. Putovaćeš sve do 2015. godine.

- Ali to je nemoguće... Deda duboko uzdahnu i ostade ćuteći još ceo jedan minut.

Sunce je bilo već dosta visoko i njegov odsjaj video se na drvenoj oblozi kuhinjskih zidova. Salivan mahinalno pruţi ruku i ugasi svetlo.

- S godinama sam sve bolje shvatao kako funkcioniše mehanika svetionika. Najvaţnije je sledeće: dokle god ima nekoga u tom lavirintu, podrumska prostorija nije opasna za druge. Nemoj me pitati zbog čega je tako, jer to ne znam, ali dok je Horovic bio u toj vremenskoj spirali, ja sam mirno ulazio u tu prostoriju i izlazio iz nje bez ikakvog rizika.

- I u toku dvadeset četiri godine vaših putovanja... - ... svetionik je verovatno bio neaktivan, a i sada je, otkako

si ti uskočio u začarani krug. Salivan izvuče cigaretu iz paklice, lupnu vrhom o sto da

rastrese duvan i tuţno dodade: - Jedina prednost tog „sistema” jeste što ne moţe zarobiti

više od jedne osobe odjednom... Deda zatim kresnu svoj benzinski upaljač i plavičasti

plamen blesnu ispred njegovih očiju i dodirnu vrh cigarete. - U toku svih tih putovanja činio sam sve što sam mogao

89

da zaštitim moju porodicu od te klopke. Prilikom četvrtog povratka pozvao sam sina Frenka i sreo se s njim na aerodromu Kenedi. Moţda ti je to i ispričao: zahtevao sam od njega da što pre zazida vrata u podrumu.

Klimnuo sam glavom bez reči. Onda sam upitao: - A šta je bilo zatim? Salivan je očekivao to pitanje i po njegovom ţalosnom

izrazu lica shvatio sam da nimalo ne ţeli da mi odgovori na njega. Ustade sa stolice i otvori poluzastakljena vrata prema sunčanoj terasici sa cvećem.

Stajao je tu neko vreme, usred ljutića i geranijuma. - Salivane, šta se dešava posle tog dvadeset četvrtog

putovanja? On ugasi pikavac u saksiji sa cvećem. - Biće prilike da popričamo i o tome. Trenutno mislim da

treba da se raspitaš za Lizu. Nisam dalje navaljivao. Moţda nisam ni ţeleo da čujem

njegov odgovor... - Hoćete li i vi poći sa mnom? Ona je u bolnici Belvju. - Neću odmah, ali ću ti se pridruţiti kasnije. 9.

Izađoh iz kuće i zalupih vrata za sobom. Ako je Liza prenesena u bolnicu Belvju, kao što mi je kazao onaj bolničar, mogu lako otići pešice do tamo. Pošao sam Petom avenijom do Flat ajrona i zatim se zaputio prema Ist Riveru. Posle manje od pola sata hoda ugledao sam monumentalnu fasadu najstarije bolnice u gradu.

Posete su bile dozvoljene tek od jedanaest sati, ali sam ja, s obzirom na to da sam radio u hitnoj pomoći, znao kako da izbegnem bolničko obezbeđenje. Pretvarao sam se da sam Elizabetin brat i rekao da sam upravo stigao avionom iz Bostona i da ludim od brige. Povedoše me na sprat bez mnogo priče. Promuvao sam se po hodnicima da pronađem internistu koji ju je primio. Predstavih se kao kolega iz druge bolnice. U

90

razgovoru otkrismo da smo istih godina i da smo obojica bili na staţu u bolnici Nort-vestern memorijal u Ĉikagu. On me lično odvede u Elizabetinu sobu, oprezno se izraţavajući o njenom stanju.

- Ĉim je primljena, počeli smo intenzivni tretman. Najzad, znaš i sam kako to ide: flumazenil za brzo čišćenje od benzodijazepina, ali alkohol i veliki gubitak krvi komplikuju situaciju i oteţavaju vraćanje svesti. Pazićemo na nju još tridesetak sati u intenzivnoj nezi. Dođi do mene ako imaš neka pitanja.

Zahvalih mu i otvorih vrata njene sobe. Prostorija se kupala u blagom svetlu. Lizino lice virilo je iz

vodenozelenog čaršava. Bilo je bledo i modro, donekle prekriveno slojem gaze. Usne su joj bile ljubičaste, a slepljeni pramenovi kose delimično su ih zaklanjali.

Po profesionalnoj navici priđoh i proverih igle koje su joj bile u rukama, pogledah poloţaj elektroda i monitor koji je pokazivao rad srca, a zatim pogledah i istoriju bolesti na kartonu u dnu kreveta.

Zatim dohvatih stolicu i sedoh kraj nje. U toj bolničkoj sobi sam, začudo, bio kao kod kuće: pomalo

bolničar koji pazi na bolesnicu, a pomalo i njen anđeo čuvar. Soba je delovala poput neke prijatne čaure - zaštitne

kapsule – u kojoj sam mogao da se odmorim i priberem. Bio sam iznuren, blizu fizičkog i psihičkog sloma. Svakako

sam bio veoma uplašen i zbunjen događajima koji su me prevazilazili i protiv kojih nisam mogao da se borim. Ono što mi je Salivan ispričao bila je priča bez glave i repa, ali to je bilo jedino objašnjenje za sve što mi se dešava. Opisao je sve ono što sam preţiveo. Objašnjenja nisu imala mnogo smisla, ali nisam imao drugih. Mada mi je mozak nalagao da ne verujem u sve to, intuicija mi je govorila da je to istina.

Bavio sam se studiranjem jedne prirodne nauke i sve odluke donosio sam krajnje racionalno. Nikada nisam verovao u boga i kao kugu sam izbegavao sve ezoterične i pseudospiritualne krugove. A evo me sada gde sam, i to protiv

91

svoje volje, zarobljenik nekakvog prokletstva, glavni junak nemogućih i fantastičnih događaja kakve sam samo gledao u serijama kao Doktor Hu, Priče iz kripte, Kripšou i sličnim.

Dan mi je proleteo u jednom dahu, u ritmu poseta lekara, plesa bolničarki i sestara, ravnomernog zujanja holtera i aparata za veštačko disanje.

Uveče sam Lizi napisao pismo na papiru s bolničkim zaglavljem. Upravo sam ga pakovao u koverat kada jedno poznato lice upade u sobu.

- Salivane, stigli ste na vreme! On ne obrati paţnju na moje reči, već se raspita za Lizino

stanje, i najzad reče tuţnim glasom: - Došao sam da se pozdravim s tobom. Odmahnuh glavom u neverici. - Dakle, samo ću tek tako nestati, tu ispred vas? On klimnu glavom. - Sećam se svega što sam ja tada osećao - priznade mi

glasom punim neke tuţne nostalgije. - Onog pulsiranja, mirisa pomorandţinog cveta, mučnine koja ti steţe srce svakog puta kada odlaziš...

- A kada ćemo se videti? - pokušah da upitam, skrivajući strah.

- Ne znam. Otprilike za godinu dana, u proseku. To moţe biti i za osam meseci ili za petnaest. To mi je bilo najmučnije: nemogućnost da ugovorim ma kakav sastanak.

- Pa, pretpostavljam da ste probali da ovladate vremenom misleći intenzivno na neki datum ili na neku osobu...

- E to se obično tako opisuje u naučnofantastičnim romanima, ali u ţivotu nije tako, naţalost. Da li si zapisao moj broj telefona?

Pokazah mu ruku sa zapisanim brojem. - Zapamti ga napamet, to je najsigurnije. Kada se vratiš,

pozovi me čim budeš mogao. Zatim izvuče svoju paklicu cigareta iz dţepa i ja se

razbesneh. - Zaboga, pa ovde se ne sme pušiti! Šta mislite gde ste? Zar

92

mislite da je ovo 1954. godina? On zbunjeno zadenu cigaretu za uvo i upita: - A kako si me uopšte pronašao? Izvukoh iz dţepa jakne onu plavkastu kameju na srebrnom

lancu koju sam našao u Lizinom stanu. Salivan se osmehnu. - To je nakit koji je moj otac dao mojoj majci kada me je

rodila. Pronašao sam ga u mojoj garsonjeri i dao ga maloj. - Vaši roditelji su se zaista voleli, zar ne? - Da, bili su te sreće - odgovori mi on. Pošto nisam hteo da insistiram na toj temi, vratih se na

priču o medaljonu i upitah ga: - A šta znači taj natpis: „Seti se da imamo dva ţivota”? - To je stara kineska poslovica: svi imamo dva ţivota, a

drugi počinje kada shvatimo da je ţivot samo jedan. Ja klimnuh glavom. - Napisao sam pismo Lizi - rekoh i dadoh mu koverat. -

Moţete li joj ga predati? - Računaj na mene - reče on i načini nekoliko koraka ka

prozoru. - A šta si joj napisao? Dok sam otvarao usta da odgovorim, osetih laki drhtaj i

počeše da mi trnu prsti. Pustih kameju iz ruke. Zatim telo poče da mi se razlaţe.

Dok mi se vid mutio, ugledah Salivana kako cepa pismo koje sam mu upravo bio uručio.

- Šta to radite? Bitango stara... Pokušah da ustanem iz stolice i da ga sprečim u tome, ali

čim sam to učinio, osetih da mi noge klecaju i kao da tonu u ţivi pesak.

- Do iduće godine - reče Salivan i prinese ustima cigaretu zadenutu za uvo.

Prava električna oluja zahvati mi mozak, a zatim se začu onaj zvuk usisavanja i osetih da mi pucaju bubne opne. Potom nestadoh.

93

1995. Granata umesto srca

... mislio sam onda da nasilno nije vreme koje prolazi, već brisanje osećanja.

Kao da nikada nisu ni postojala. Lorens Tardije

0.

Ĉuo sam kratko i napadno zavijanje sirena. Zatim začuh i neki čudan zvuk - kao kotrljanje i listanje gume

koje se izduvava. Ĉuo sam i zveketanje gvoţđurije. Bila je to buka ţeleznice.

Leţao sam na tvrdom tlu, ali sam osećao da ono treperi. Telo mi je bilo malaksalo i opušteno, a osećao sam i nekakvo duvanje, kao iz ventilatora. Zubi su mi cvokotali. Lice mi je bilo zaţareno od groznice, a slepoočnice oblivene znojem. Umirao sam od ţeđi, a utroba mi je gorela.

Kao što mi se i ranije dešavalo, oči su mi bile suve, a kapci slepljeni. Bilo mi je vrlo teško da ih razdvojim - kao da su bili premazani mešavinom peska i lepka. Mutilo mi se pred očima. Prvo sam ugledao neku gvozdenu šipku postavljenu od poda do plafona. Ščepao sam je i pokušao da uspravim izmoţdeno telo.

Malo-pomalo vid mi se izoštrio. Video sam sedišta, grafite i klizna vrata.

Bio sam u njujorškom metrou. 1.

- Otkud ti ovde, daso?

94

Vagon je bio prazan, osim jednog beskućnika zavaljenog na sedištu i tri mala dripca: crnog, belog i latino tipa koji su nešto cugali iz papirnih kesa. Izgledali su kao ţive karikature: zatureni kačketi, bandane, zubi s pozlatom, duksevi s kapuljačama, kilogrami ogrlica oko vrata, majice u stilu Tupaka, sve u svemu, geto imidţ neke reperske grupe.

- Reci, taj tvoj sat svakako dosta vredi! Skočiše na mene u roku od dve sekunde. Drţao sam se i

dalje za onu šipku. Bio sam sav najeţen, potiljak mi je brideo i ţeleo sam da se što pre nađem u krevetu ispod tri pokrivača i sa grogom pri ruci.

- Daj ovamo jaknu i novčanik! Latino klinac bio je najbrţi da me napadne: nagli šamar

zateče me nespremnog i dovede me u poniţavajuću situaciju. Mada uopšte nisam bio u formi, nisam ţeleo ni da se tek

tako prepustim, pa podigoh ruku da uzvratim šamar. No nisam bio dovoljno brz. Osetih jak udarac pesnicom u stomak, a zatim mi udarac kolenom oduze dah i baci me na pod. Potom dobih i novi udarac u vrat. Nisam bio u stanju da se uspravim, te pretrpeh niz udaraca nogom, uvreda i psovki. Osetih i nekakvo sečivo na vratu. Sa suzama besa u očima gledao sam kako mi otimaju novčanik, novac, dedin sat i jaknu.

To je sve trajalo manje od dva minuta. Ĉim voz uđe u stanicu, tri dripca izleteše iz vagona i ostaviše me samoga s klošarom, kojeg se nije ticala moja sudbina.

Leţao sam na podu, dahtao kao pas i pokušavao da razbistrim misli. Arkada mi je krvarila, gornja usna se nadula, a kapci su me boleli.

Ovo svakako nije bilo moje najlepše buđenje... Propustio sam jednu stanicu pre nego što sam smogao

snage da sednem na sedište. Podigoh pogled da vidim natpis. Bio sam na „plavoj liniji”, odnosno na liniji A njujorškog metroa koja je povezivala Kvins i severni deo Menhetna. Oni mali pljačkaši sišli su na uglu Sto dvadeset pete ulice, a sada smo već prošli i Sto šesnaestu. Ĉim se vrata vagona otvoriše, odvukoh se na peron stanice Katidral parkvej. Platforma je bila skoro pusta.

95

Prođoh kroz izlaznu rampu i popeh se uz stepenice, pa se nađoh u Sto desetoj ulici. Bio sam samo nekoliko blokova udaljen od stana Elizabet Ejms. Previše upadljivo da bi bilo slučajno.

Bilo je hladno i još je bila noć. Na trotoaru je jedan prodavac novina punio automat novinama. Upitah ga koliko je sati i saznadoh da je šest sati ujutro - pa onda pogledah datum na novinama. Bio je 5. novembar 1995. godine. Na naslovnoj strani novina kočoperio se veliki naslov:

JICAK RABIN UBIJEN U TEL AVIVU

ZA VREME MIROVNE MANIFESTACIJE. Preleteh brzo pogledom preko tog teksta. Pripadnik

ekstremne desnice, nezadovoljan Sporazumom iz Osla, ispalio je dva fatalna metka u izraelskog premijera. Rabin je odmah prebačen u bolnicu, ali je izdahnuo posle nekoliko sati. Ton članka nije bio nimalo optimističan u pogledu budućnosti mirovnog procesa. Bilo je predobro da bi dugo potrajalo...

2.

Pošto sam proverio ime na poštanskom sandučetu, zazvonio sam na Lizinim vratima.

Mlada ţena otvori mi vrata sva blistava i izmenjena. Ostavio sam je u komi, polumrtvu u bolničkom krevetu. Zatekao sam je razdraganu, sveţu i vedru. U ruci je drţala četkicu za zube, a imala je na sebi neku domaću košulju i bokserice koje su ostavljale otkrivene njene lepe noge.

- Baš se radujem što te vidim! - pozdravi me ona kao da smo stari drugari.

U stanu je mirisalo na dobru kafu. - Uh, pa ti si gadno izubijan! - povika ona čim opazi moje

modro lice. - Napali su me i dobro izmlatili u metrou. Tri tipa gadno su

me sredila. - Uh, zaboga! Dođi ovamo da ti to dezinfikujem.

96

Pođoh za njom u kupatilo, dok mi je čelo i dalje krvarilo. Dok je ona izigravala bolničarku, ja sam udisao njen miris i divio se bezbrojnim plavim nijansama njene kose i pokretima malih grudi koje su ritmično poskakivale ispod košulje.

- Salivan mi je rekao da si otišao u Ruandu s Lekarima bez granica. Strašno je to što se tamo događa.

Oborih pogled, ali ne rekoh ništa, bar dok ne budem uspeo da saznam nešto više o svemu tome.

- A kada si se vratio? - Pa, zapravo, noćas. - Baš se radujem što si došao - reče ona, bacajući vatu u

kantu. - Ţelim da ti zahvalim što si me spasao, a i za ono tvoje lepo pismo.

Nisam mogao da sakrijem čuđenje. - Zar ti je Salivan dao moje pismo? - Da, naravno - odgovori ona podiţući pogled svetlih očiju

ka meni. - Ono mi je mnogo značilo, i često ga čitam. Imala je malo paste za zube u uglu usana. U jednoj

sekundi, uza sve to treperenje svetla i blistanje njenog lica, zamislih kako spuštam usne na njene.

- Ĉuj - reče Liza ţureći u sobu da se obuče - danas imam nemoguć dan: imam časove na Dţulijardu, zatim fotografisanje za kasting kod Kalvina Klajna, ali moţemo da se vidimo uveče, ako ti to odgovara?

- Da... naravno. Ostavila je vrata otvorena. Kroz igru svetla i senke u

ogledalima ugledah njenu gracioznu obnaţenu siluetu. Gospođica Ejms očito nije bila stidljiva i to njeno smelo ponašanje izazva u meni čudnu rekciju: kao da sam bio ljubomoran na samoga sebe.

- Znaš li šta bih volela za večeru? Pačje grudi u medu! - obliznu se ona ţureći u hodnik s torbom u ruci i vunenom beretkom na glavi.

- Pa, ovaj... - Mnogo bih volela da mi ti to spremiš! - dobaci mi,

vezujući šal. - Dakle, vidimo se ovde oko osam sati?

97

- Dobro. - Ostavljam duplikat ključa ispod brisača. Budi zlatan pa

nahrani mačku i zalupi vrata kad pođeš. - Dobro... hoću. - U redu, do večeras! - povika ona i dobaci mi poljubac na

odlasku. Zatim nestade na stepeništu. Naravno, to je bila samo stilska figura. Ja ostadoh sam u stanu, pomalo ošamućen i zbunjen tim

srdačnim prijemom i smenjivanjem dveju suprotnih situacija u kojima sam se našao. U roku od nekoliko minuta, posle hladnog i brutalnog nasilja u metrou, doţiveo sam topao prijem kod ove nepredvidive devojke.

Kao da sam bio kod kuće, otvorih plakar da nađem keksiće za mačku.

- Tvoja gazdarica je prava atomska bomba, znaš li, Remingtone? Ima li ona sada nekog momka?

On mi odgovori mjaukanjem koje nisam mogao da dešifrujem.

Napravih sebi kafu, uključih radio i počeh da se motam po kući. Kad sam ušao u Lizinu sobu, pronašao sam ono pismo koje sam joj napisao prošlog puta. Bilo je zakačeno na tablu od plute, pocepano na četiri dela i zalepljeno lepljivom trakom.

Bolnica Belvju 10. maj 1994. godine Znam da se ne poznajemo dobro, ali su nam se putevi već dva

puta ukrstili. U prvoj prilici sasula si mi u lice neko biljno pivo i izvređala me.

Posle nekoliko sati hrabro si mi pomogla da otmemo mog dedu. Mada si tvrdila da to činiš samo zbog novca, više volim da verujem da si to učinila zato što si bila ganuta.

Naš drugi susret odigrao se prošle noći. Tada mi nisi prosula čašu u lice. Bio je to uţasan prizor kada sam te našao sa presečenim venama i stomakom punim lekova kako krvariš u kadi.

Ne očekuj da ću ti se izvinjavati zbog toga što sam ti omeo planove, mada mislim da si sigurno mnogo prepatila kad si poţelela da

98

učiniš takvo nešto. Neću ti drţati lekcije. Znam da svi imamo neku vrstu bombe u

grudima. Neki je nikada ne aktiviraju, a drugi se upuste u rizik i izazovu potrese koji mogu da im unište ţivot.

U bolnici sam posmatrao kako se svaki pacijent bori za ţivot i opire se bolesti koja ga izjeda. Ljudi se obično hvataju za ţivot i dali bi sve da poţive neki dan duţe. Svako ima neke razloge zbog kojih ţeli da poţivi još malo, svako odredi sebi neki cilj: da vidi rođenje unuka, da još jednom doţivi proleće i cvetanje trešanja, da se u poslednjem času pomiri s nekim dragim koga je povredio. Ponekad ljudima to uspe. No mnogo češće to se ne desi i ljudi ne dočekaju to za čim ţude.

Znam da ljubav moţe biti smrtonosna. Znam da su osećanja ponekad ubitačna. No previše cenim ţivot da bih odobrio to što neko ţeli sve da okonča zato što trenutno ne vidi svetlo na horizontu.

Brini o sebi, Lizo, Uhvati se ukoštac sa ţivotom. Reci sebi da se kolo sreće okreće. Artur 3.

Bilo je oko jedanaest sati pre podne kada sam stigao pred Salivanova vrata. Kod Lize sam se dugo zadrţao. Istuširao sam se, prikupio snagu, smazao pola paketa kornflejksa i pretraţio njen plakar sa odećom da nađem zamenu za ukradenu jaknu. Jedina odeća pribliţno moje veličine koju sam našao bio je nekakav ruţičasti štepovani kaput, u kome sam delovao totalno blesavo: ličio sam na čoveka s Mišlenove reklame koji je pao u bure malina - crvene boje. Pošto nisam imao ni dolara u dţepu, švercovao sam se linijom 1 njujorškog metroa. Ĉinilo mi se da voţnja traje beskrajno dugo, ali sam na kraju stigao u Morningsajd Hajts do ugla Ulice Kristofer i Šeridan skvera.

- Otvaraj, Salivane! - razvikao sam se, udarajući zvekirom po lavljoj glavi.

No nije bilo nikakvog odgovora, osim što se susetka pojavila na prozoru.

- Zar morate toliko da urlate?

99

- Izvinite, gospođo. Traţim dedu. Zar nije kod kuće? - Ĉula sam da je izašao pre jedan sat. Ĉesto ujutro ide u

park. Zahvalih joj i pođoh na Vašington skver. Vrteo sam se

neko vreme oko mermernog slavoluka i fontane, obišao sam sve klupe, ali nigde nisam video Salivana.

Najzad sam ga pronašao u zadnjem delu parka, u delu sa gustim ţbunjem i igračima šaha. Imao je na sebi debeo kaput od prevrnute koţe i kačket od tvida, a sedeo je za kamenim stolom, igrajući brzopoteznu partiju šaha u pet dolara s nekim azijskim studentom.

- Pusti me da dovršim partiju, dečko - dobaci mi on, ne podigavši pogled do mog lica.

Besno priđoh tabli, jednim pokretom bacih je na zemlju i isprevrtah sve figure. Student iskoristi priliku i dohvati dve novčanice koje su stajale na stolu pa mudro pobeţe.

- Eto, izgubih zbog tebe pet dolara - uzdahnu deda i najzad me pogleda.

- Pa, zabole me za to - rekoh i sedoh naspram njega. Lak osmeh razli mu se po licu.

- Nije ti loš taj kaput... Lepo ti stoji ruţičasto. Tog puta mu, svečanim pokretom, pokazah srednji prst. - I ja se radujem što te vidim - odgovori Salivan i počeša se

po bradi. Pokušah da se smirim. - Probudio sam se u pet sati u metrou, gde su me napali,

izmlatili, ukrali mi sva dokumenta, moj sat i... - Misliš, moj sat - preseče me on. - Ţelite li udarac pesnicom u nos? - Pa, zar čovek ne sme ni da se našali... Mahnu rukom da pozove jednog uličnog prodavca s

kolicima i naruči nam dve kafe. - E, to ti je sastavni deo putovanja - objasni mi dodajući mi

šoljicu. - Mesto na kome se probudiš uvek predstavlja iznenađenje, bilo ono dobro ili loše. Jednog jutra to je u metrou, a drugoga u krevetu Dţejn Rasel.

100

- Dţejn Rasel? Pa ona sada mora imati najmanje osamdeset godina...

- Siguran sam da je i sada lepa. Tuţno slegnuh ramenima. - Pa, o tome ćemo drugom prilikom, ako nemate ništa

protiv. Trenutno ţelim neke odgovore. - A kako glasi tvoje pitanje? - Imam ih više. Prvo je ovo: šta ste radili za vreme te

dvadeset četiri godine putovanja? Šta ste radili od 1954. do 1978. godine?

4.

Salivan huknu u ruke da ih zagreje i namršti se. - Kada smo ono nas dvojica poslednji put razgovarali,

dokle sam stigao s pričom? - Do 1956. godine. Rekli ste da ste se odjednom zatekli u

taksiju pored neke ţene. On pognu glavu, pretraţi unutrašnji dţep kaputa i izvuče

novčanik, pa izvadi neku poţutelu i izlizanu fotografiju. - Ta ţena zvala se Sara Stjuart. Imala je dvadeset šest

godina. Bila je nedavno završila studije medicine i radila je kao epidemiolog u njujorškom ogranku Svetske zdravstvene organizacije.

Pokaza mi fotografiju mlade ţene u beloj bluzi koja je pozirala u nekakvoj laboratoriji. Imala je blistavo lice, lep oštar nos i sjajan pogled, delimično zaklonjen pramenom kose u stilu Veronike Lejk: imala je šarma, lepo drţanje i delovala je kao priznati stručnjak.

Deda dohvati cigaretu koju je drţao za uvom i pripali je svojim zipo upaljačem.

- Sudbina je surova, zar ne? - poţali se on. - Najzad me je dovela do srodne duše, ali sam bio u situaciji da ne mogu da je volim.

- Pa šta ste uradili? - Ipak smo se voleli.

101

Izbaci kolut dima koji je nekoliko trenutaka lebdeo u hladnom vazduhu pre nego što se raspao.

- I pored svih prepreka, voleli smo se više od dvadeset godina. Godine 1965. dobili smo i dete, malu Anu.

Kao da je anđeo preleteo preko malog trga. Salivan je sjajnih očiju zurio preko mog ramena u decu koja su jurcala oko tobogana. Pošto je i dalje ćutao, ja ga upitah:

- Kako se moţe biti u vezi s nekom osobom koju viđate samo jedan dan godišnje?

- Pa, ne tvrdim da nam je bilo lako, naprotiv, bilo je pakleno teško i vrlo bolno: za mene, za nju, za našu ćerku. Bilo je strašno, a istovremeno i čarobno. Sara je bila ta koju sam čekao i traţio još otkako sam dospeo u godine za ljubav.

U čudu se počešah po glavi. - A ona? Kako je mogla da prihvati takvu situaciju? - Pa, moţe se reći da je Sara bila borben tip. Pripadala je

grupi od dvadesetak lekarki koje su šezdesetih godina osnovale organizaciju Vejv kolektiv i radile nedozvoljene abortuse po celoj zemlji. Divio sam im se. Bilo je to drugo doba: mnoge ranjive ţene smatrale su da će im neţeljena trudnoća uništiti ţivot.

Ponovo povuče dobar dim i zagleda se u decu iza mojih leđa. Zatim mi, očiju punih nostalgije, poveri:

- Te dvadeset četiri godine prošle su kao treptaj oka. Ĉetvrt veka svedeno na nekoliko dana - najintenzivnijih u mom ţivotu. Bio sam srećan. Ĉak i ako mi je bilo teško što sam znao da se nećemo viđati češće od jednog dana godišnje, Sara i Ana činile su me ţivljim nego bilo šta drugo u ţivotu.

- A zašto uvek pričate o njima u prošlom vremenu? Videh kako mu se crte lica opustiše. Nadvladan

osećanjima, on reče prigušenim glasom: - Zato što su obe mrtve. 5.

Vetar se naglo podigao, čisteći mali trg, diţući prave oblake prašine i vitlajući suvo lišće koje su neki savesni čistači

102

pokušavali da prikupe. Salivan ustade od betonskog stola. Dok sam sakupljao

šahovske figure po stazi i ređao ih na tablu, videh kako se nekuda odlučno zaputio.

- Hej, pa sačekajte me, zaboga! Reših da ga pratim na rastojanju. Mislio sam da je krenuo kući, ali on pođe Makdugalovom

ulicom, pređe Američku aveniju i uđe u Ulicu Kornelija - usku uličicu tipičnu za Grinič Vilidţ i oivičenu drvećem bez lišća - koja je vodila prema obliţnjim zgradama od cigle i malim restoranima.

Kada smo došli do raskrsnice sa Ulicom Bliker, Salivan uđe u Kornelija ojster bar, mali lokal u kome su se jele školjke i koji je ličio na desetine sličnih u Novoj Engleskoj, ali kakvi se inače retko nalaze na Menhetnu.

Pođoh za njim do restorančića. Ušavši u salu, zatekoh ga kako sedi na jednom tabureu. On me opazi i mahnu mi rukom da sednem kraj njega.

- Ţao mi je - rekoh. On samo slegnu ramenima. - Nisi ti kriv, dečko. Naţalost, sada si i ti upao u taj cirkus. Zatim se zadubi u jelovnik i odlučno naruči za obojicu po

jednu veliku porciju ostriga i bocu vina. Kelner koji je bio za šankom stručno nam nasu po čašu

belog vina. Salivan popi svoju čašu u jednom gutljaju i zatraţi da mu naspe ponovo. Sačekah da srkne još jedan gutljaj, pa ga upitah:

- A šta se događa posle dvadeset četvrtog putovanja? On me rezignirano pogleda. - Najbolje i najgore od svega. Doneše nam tanjire pune otvorenih mesnatih ostriga.

Salivan iscedi pola limuna na svoje, proguta jednu školjku, pa nastavi priču:

- Najbolje je to što se na kraju vreme vraća u normalu. Ne skačeš više od godine do godine. Vraćaš se u svoj svet i sve je isto kao i pre. To je dobra vest - reče on i dohvati drugu ostrigu.

103

Pripade mi muka. - A šta je ta loša vest? - navalih ja. - Sećaš li se one bakarne ploče u podrumu svetionika? - Mislite na onu s latinskim natpisom? On klimnu glavom. - Postquam viginti quattuor venti flaverint, nihil jam erit -

izrecitova mi on. Pošto prohuje 24 vetra, ništa neće ostati. - Da, i šta je s tim? - Pa, to je, zapravo, pravo prokletstvo svetionika: sve se

nastavlja kao da te protekle godine nisu nikada ni postojale. Niko od onih koje si u međuvremenu upoznao neće te se setiti. Sve što si u međuvremenu radio nestaće, biće poništeno.

Salivan uvide da ja ne razumem njegovo objašnjenje, pa poče precizno da mi tumači:

- Dakle, posle dvadeset četvrtog putovanja probudio sam se u 1978. godini. Geografski gledano, vratio sam se na polaznu tačku: bio sam u istoj onoj maloj prostoriji u podrumu svetionika.

- Samo što su vrata bila zazidana - prekinuh ga ja. On potvrdi.

- Bilo mi je potrebno malo vremena da shvatim gde sam, a onda sam pomislio kako ću tu i ostati. No, srećom, tlo je bilo meko i vlaţno. Imao sam i alat pri ruci. Dohvatio sam nekakvu motiku i počeo sam da kopam. Ne znam koliko je to trajalo, moţda desetak sati, ali sam na kraju uspeo da se izvučem iz svetionika. Oprao sam se na bunaru i otišao na stanicu u Bornu, gde sam uhvatio prvi voz za Njujork.

On spusti viljušku i opet napravi malu pauzu. Bilo mu je očito vrlo teško i bolno da oţivljava sve te uspomene.

- U to vreme uredi SZO-a nalazili su se u kvartu Tartl Bej, blizu Palate Ujedinjenih nacija. Bilo je sedam sati uveče. Ĉekao sam da Sara izađe iz zgrade, ali, umesto da mi se baci u naručje, što je obično činila uvek kada bismo se ponovo našli, prošla je pored mene kao da me ne poznaje.

Pogled mu se zamrači. Glas mu dobi drugačiji prizvuk. - Započeh razgovor, ali Sara nastavi svojim putem,

ozbiljnog lica i ponašajući se kao da me ne poznaje. To je bilo

104

vrlo zabrinjavajuće, jer sam shvatio da se ne pretvara. Navaljivao sam, pričao joj o našoj Ani i o svemu što smo doţiveli tokom godina. Mislim da me je u tom času veoma ţalila, jer je zastala na trotoaru i saslušala me. No nije me slušala kao ljubavnika već kao neuravnoteţenog bolesnika...

Stisnuo je pesnicu koja je leţala na stolu. - Pokazala mi je neke fotografije iz novčanika. To su bile

slike njenog muţa - afroameričkog doktora, i njene dece - ljupkih meleza i desetogodišnjih blizanaca. Bio sam zapanjen, ali i više besan nego očajan.

Dograbio me je za rame i prodrmao. - Nisam to nikako mogao da prihvatim, razumeš li?

Pokušavao sam da objasnim Sari da je sve to obmana. Pokušala je da pobegne, ali sam je stigao. Ĉvrsto sam je drţao rukom nastojeći da je nateram da me sasluša. Rekao sam da je volim i da ţelim da nađem Anu. Ona je vikala i otimala se. Potrčala je preko ulice da bi pobegla od mene... Iz suprotnog smera dolazio je auto koji je vozio punom brzinom. I Sara je... umrla na licu mesta od udarca tog automobila. Mojom krivicom...

Salivan je sada plakao. Krupne suzne slivale su mu se niz obraze pravo na školjke. Dok se tresao od tuge, promrsio je:

- Ne sećam se šta se potom događalo. Nesnosan šok i pomisao da sam ubio onu koju sam toliko voleo gurnuli su me u pravo ludilo. Kada sam se osvestio, bio sam u bolnici Blekvel, u ludačkoj košulji i drogiran lekovima.

Dodadoh dedi čašu hladne vode koju su nam doneli čim smo ušli, ali je on i ne pogleda, već popi još malo vina. Kada je iskapio čašu, opet me zgrabi za ruku.

- Sve što uradiš u narednih dvadeset godina biće samo zamak na pesku koji će talasi odmah uništiti.

- Zbog toga ste iscepali ono moje pismo Lizi? On potvrdi. - Pa, imao sam dobre razloge za to. No na kraju sam joj ga

ipak dao, jer je bila toliko demoralisana da sam pomislio da će joj to dobro činiti. To je bila slabost kakvu više neću ispoljiti.

Ruke su mu drhtale. Pogledao me je pravo u oči. - No, na nesreću, ta paklena spirala sada je usisala tebe. Ne

105

ponavljaj moje greške, dečko! Nemoj povući druge sa sobom! - Pa, moţda se istorija neće ponoviti - pokušah da ubedim

sebe više nego njega. Salivan ustade, natuče kačket na glavu i reče mi hladnim

tonom: - Moţeš mi verovati da će biti slično. Boriš se protiv

sudbine. To je neravnopravna borba koju si već unapred izgubio. 6.

19.00 Na Njujork se sručio pravi potop. Zaputio sam se Avenijom Amsterdam, s papirnim kesama

punim namirnica u rukama i kaputom prebačenim preko glave da bih se bar malo zaštitio od kiše. Na uglu Sto devete ulice uleteh u hol Lizine zgrade. Popeh se na poslednji sprat, potraţih ključ ispod otirača i uđoh kao u svoju kuću.

- Zdravo, Remingtone! Upalih lampu u predsoblju i pođoh u kuhinju. Liza će doći

tek za jedan sat. Imao sam vremena da joj spremim obećanu večeru.

Posle Salivanove ispovesti otpratio sam ga do kuće. Presvukao sam se, uzeo nešto novca i, po dedinom savetu, proveo jedan sat kod Stena Kopirača, poznatog falsifikatom iz Alfabet Sitija, kome sam dao fotografiju da bi mi izradio laţni pasoš umesto onog koji su mi ukrali.

Zatim sam, sav pokunjen, malo lutao po Menhetnu. Osećao sam se vrlo usamljeno. Ako je tačno to što mi je Salivan ispričao, za mene nije bilo nikakve nade ni budućnosti. Nije bilo ničega na horizontu. Bio sam igračka u rukama pakosnog lutkara koji će mi, u roku od samo tri sedmice, oteti najlepše časove ţivota.

Da ne bih pao u očajanje, odlučio sam da se pozabavim običnim stvarima. Nabavio sam knjigu recepata u nekoj knjiţari u Sohou i otišao do radnje s namirnicama Din i De Luka da nabavim sve što treba za Lizin friţider.

106

- Imam jedno iznenađenje za tebe, maco! - izjavio sam i izvukao limenku iz torbe.

Sipao sam tri kašike hrane mačku u neku posudu za ribu i poređao ono što sam kupio po stolu: dva ananasa viktorija, štapić vanile, štapić cimeta, dva zelena limuna, nekoliko zvezdica anisa, pačje grudi, krompir, teglicu meda, crveni luk, beli luk i vezicu peršuna.

Paţljivo sam posmatrao sve te sastojke. Bio sam dete ere mikrotalasnih pećnica i pakovanih salata. Kad bolje razmislim, mislim da nikada ranije nisam ništa kuvao. Otvorio sam knjigu recepata i našao „pačje grudi sa začinjenim krompirom”, a zatim i recept za „karpačo od ananasa”. U toku narednog sata dao sam sve od sebe. Uključio sam radio i ţudno slušao obaveštenja o stvarnosti koja mi je izmicala (atentat u Oklahoma Sitiju, neočekivano oslobađanje O. Dţ. Simpsona, neuspeh Bila Klintona u reformi zdravstva...).

Prelazeći s jedne stanice na drugu, otkrio sam i neke meni nepoznate grupe (Oejzis koji pevaju Whatever), kao i neke nove kompozicije mojih omiljenih umetnika (Streets of Philadelphia Brusa Springstina, High Hopes Pink Flojda...).

- Ovde nešto lepo miriše! - povika Liza s vrata. Počešala je Remingtona po glavi i došla u kuhinju da mi se

pridruţi. Sa osmehom na usnama i blistavim čarobnim očima,

pričala mi je veselim tonom šta je sve radila u toku dana dok sam ja spremao patku u medu.

Kao da smo oduvek ţiveli zajedno. Nisam znao šta joj je Salivan tačno ispričao o meni, ali sam

tu očito zaradio neke poene. Njena leţernost, mladost i bezbriţnost olakšavale su nam komunikaciju. Posle nekoliko minuta provedenih s njom potisnuo sam sve svoje brige i prepustio se trenutku.

Sva blistava i razigrana, Liza se zaputi u kupatilo, a zatim se vrati u salon s peškirom oko glave.

- Uzela sam jednu kasetu u video-klubu - reče vadeći neku VHS kasetu iz torbe: Ĉetiri venčanja i sahrana. - Moţemo je

107

pogledati posle večere. Izgleda da je zabavna. Dok je brisala kosu, video sam da me fiksira pogledom:

dva sjajna plava draga kamena sijala su u tami sobe. Zatim mi je prišla i brzim i neočekivanim pokretom spustila ruku na moj obraz. Uklonio sam joj nekoliko mokrih pramenova kose s lica. Moje usne spustiše se na njene. Ona mi raskopča opasač, a ja otkopčah dugmad na njenoj košulji. Koţa joj je bila sveţa, a grudi su joj treperile.

- Dođi... Pošto je naš zagrljaj ubrzo postao nešto strasniji, sručili

smo se na kanabe i nastavili da se mazimo, dok je moja patka u medu gorela u rerni.

7.

Već tri četvrti sata prevrtao sam se po krevetu i bezuspešno pokušavao da uskladim disanje s Lizinim; ona je mirno spavala kraj mene.

Još sam bio tu. Moj digitalni časovnik pokazivao je 6.32. A ipak sam još

bio tu! Juče sam se osvestio u metrou u 5.45. Dakle, prešao sam

granicu od dvadeset četiri časa. Ustadoh u tami, navukoh pantalone, povukoh pokrivač

preko Lizinog ramena i išunjah se iz sobe. Remington me je čekao pred vratima. U kuhinji je bilo neprijatno hladno. Proverih vreme na

brojčaniku mikrotalasne pećnice i zagrejah sebi šolju kafe. Napolju je besnela oluja, a gusta kišna zavesa tresla je prozorska okna.

Otvorih prozor i nalaktih se na dasku, pa počeh da posmatram dan koji se rađao. Pljuštalo je, nebo je bilo mutno, a horizont olovne boje.

Kiša mi je lila pravo u lice. Na uglu Sto desete ulice i Avenije Amsterdam ugledah uličnog prodavca viršli kako vuče kolica po pljusku. Odjednom sve zatreperi i zamagli mi se pred

108

očima. Neke neprijatne mušice ispuniše mi vidno polje: tamne mrlje lebdele su mi pred očima.

Srce mi poskoči kada sam prepoznao onaj slatkasti miris pomorandţinog cveta - podsetio me je na kolačiće s pomorandţom koje mi je majka spremala kad sam bio dete.

Električni udar me potrese. Ispustih šoljicu kafe koja se razbi pri padu. Remington besno mjauknu. Telo mi se ukoči, a zatim kao da se rasplinu. Sasvim se rastočih.

109

UREĆI DEO Čovek koji nestaje

110

1996. Tekspir v parkv

Iskustvo nije ono što se čoveku dešava, već ono što čovek učini s tim što mu se dešava.

Oldos Haksli 0.

Neprijatna zagušljiva atmosfera. Ĉujem zvuke kuhinje, osećam miris prţenja i čujem zvuke pranja

posuđa. Leţim na vlaţnom podu, go do pojasa, u nekoj prostoriji koja se

kupa u svetlu. Osećam kako mi znoj curi niz vrat i leđa. Oči mi suze od svetla kao da neko ljušti luk na nekoliko centimetara od njih.

Rukom teram mušice koje mi lete oko lica. Počinjem da prepoznajem simptome: naduvene očne kapke, ukočeno i iskrivljeno telo, migrenu koja mi rastura glavu, brujanje, osećaj da nemam noge...

Otvaram oči i vidim da leţim na nekim masnim pločicama. Kad se uspravim, zapahne me miris kuvanog kupusa, od kojeg mi pripadne muka. Sam sam, a nalazim se u nekoj velikoj prostoriji obasjanoj olovnim sunčevim svetlom.

1.

Nadlakticama brišem znoj koji mi curi niz lice. Oko mene je pribor za kuvanje, ogroman slivnik sa šest sudopera, šank, dţinovska tava i lonci od sto litara, roštilj, traka za dostavu hrane. Uza zidove su ormani od nerđajućeg čelika, na plafonu vidim velike aspiratore.

111

Ĉini se da sam u nekoj vrsti centralne kuhinje. To je nekakva zajednička kuhinja - od onih kakve su se mogle videti po kantinama, fabrikama i menzama u preduzećima.

O, dovraga, šta ja radim tu? Na polici vidim starinski bakelitski sat koji pokazuje jedan

sat po podne. Odvlačim se nekako do najbliţeg prozora da udahnem

malo vazduha i osmotrim okolinu. Jedno mi je jasno: ovoga puta nisam na Menhetnu. Svuda vidim samo skladišta i magacine, kao i fabričke dimnjake. Nalazim se u nekoj industrijskoj zoni okruţenoj auto-putem i nekim vodenim tokom. Otvaram prozor na suprotnom zidu. Kroz njega vidim siluete oblakodera na Menhetnu. Ţmirkam i prepoznajem Empajer stejt bilding, Krajslerov oblakoder i metalnu strukturu Mosta Kvinsboro.

Malo zastajem da razmislim. Mislim da znam gde sam: negde na jugu Bronksa. Verovatno sam na poluostrvu Hants point, gde su nekada bile najveće njujorške trţnice voća, povrća i mesa.

Okrećem se i idem do jedinih vrata u prostoriji: to su pocinkovana čelična vrata koja su... zaključana.

- Hej! Ima li koga? Niko mi ne odgovara. Traţim nešto čime bih zazvonio umesto zvona, ali ne

nalazim ništa prikladno. „povuci samo u slučaju poţara!” Ugledam taj natpis na protivpoţarnom alarmu i nešto mi

padne na um. Spuštam ručku, ali ništa se ne dešava: nema ni zvuka ni svetlosnog alarma.

Očajan, vraćam se do prozora. Vidim da do tla ima oko dvadeset metara. Ne mogu nikako izaći tuda, a da pritom ne slomim vrat.

I pored vazdušne struje, u prostoriji je vrelo kao u peći, a osećam i neprijatne mirise hemikalija. Na istok se, pored reke Bronks, kilometrima pruţaju kejovi za istovar robe. Nekoliko teretnjaka i hladnjača vrte se po saobraćajnoj petlji, ali u celoj zoni nema mnogo aktivnosti.

Unaokolo vidim samo prazne parkinge i prozore očigledno

112

praznih zgrada. Mogu da se kladim da je sada vikend. Kakav sam ja baksuz... - Hej! Oj! Halo! - derem se iz sveg glasa. No to je uzaludan trud. Postepeno shvatam gde se

nalazim, kao i da niko ne moţe da me čuje ni vidi. Lutam po prostoriji, pokušavajući da nešto smislim. Na

zidu je okačen kalendar s pinap devojkama. Mis avgusta 1996. odevena u mali monokini, lepa smeđokosa cura sa šiljatim grudima, smeška mi se s njega. Nalakćena na bar na nekoj plaţi, pijucka koktel ukrašen kriškom ananasa.

Ne treba mi mnogo vremena da sračunam - ako je sada sredina leta, moja pauza trajala je više od devet meseci.

Brzo pogledom inventarišem nameštaj u prostoriji: pločaste police, kolica za transport, veliki orman od nerđajućeg čelika - nalik na sef - s nekakvom bravom sa šifrom na vratima.

U toku narednog sata pokušavam da smislim kako da izađem iz ovog zatvora. Skidam ploče s tavanice, ispitujem izlaze za slučaj opasnosti, proučavam cevi uređaja za bacanje đubreta, pokušavam da obijem metalna vrata velikom posudom za prţenje i hvataljkom za špagete.

Bez uspeha. Iznuren sam i grlo mi je suvo. U jednom friţideru

pronalazim neki odvratan sok sa ukusom ţvakaće gume i jedan sumnjiv komad čizkejka. Oprezno ga njuškam, ali sam toliko gladan da ne pravim pitanje.

U uglu je nekakav stari televizor zakačen na zid. Pronalazim daljinski upravljač i uključujem ga. Na ekranu se smenjuju vesti o sportskim događajima: atletika, plivanje i tenis. Prepoznajem Karla Luisa, Majkla Dţonsona i Andrea Agasija. Rasejano gledam vesti i jedem kolač, a zatim se na ekranu pojavljuje komentator s mikrofonom u ruci.

Ovo je bila retrospektiva događaja sa Dvadeset šestih

olimpijskih igara koje su odrţane u Atlanti od 19. jula do 4. avgusta. Igre će se okončati završnom ceremonijom koju ćemo večeras gledati na NBC-ju u direktnom prenosu sa stadiona...

113

Datum me natera da poskočim. Dakle, danas je 4. avgust

1996. godine. To je moj rođendan. Danas punim trideset godina. Prošlo je već pet godina od onog kobnog jutra 1991. Od

jutra kada je moj otac došao i poveo me na izlet da mi uruči moje otrovno nasleđe nazvano Svetionik 24 vetra.

Pet godina proteklo mi je u pet dana. Gledam svoj odraz u ogledalu iznad jednog lavaboa. To je bio prvi put da sam se pogledao u ogledalu otkako je

ovaj moj košmar započeo. Malo sam ostario: lice mi izgleda umorno, a ten mi je usahnuo. Zenice su mi proširene i imam kese ispod očiju kao da sam bančio cele noći. Zasad nemam bore i faca mi je još prilično zgodna, ali su mi crte nekako tvrđe i grublje. Oči su mi potamnele, a kosa mi je izgubila one zlataste prelive. Svaki trag adolescencije nestao je s mog lica i to me najviše zapanji. Nema više one zaobljenosti, sveţine, ţivahnosti...

Sretan rođendan, Arture... 2.

15.00, 16.00, I7.oo... ponoć, 1.00, 2.00, 3.00, 4.oo... Očajan i premoren, vrteo sam se ukrug poput lava u

kavezu. Sve sam ţivo pokušao da bih se izvukao iz ovog zatvora. Pošto sam shvatio da ne mogu da otvorim vrata, okomio sam se na metalni orman koji sam oborio na pod. Vrteo sam stotine kombinacija na brojčaniku, ali bilo ih je stotine hiljada i bila je vrlo mala verovatnoća da ću ga otvoriti - vrata su i dalje bila zaključana.

U očajanju sam probao i da obijem bravu koristeći alatke koje sam imao pri ruci: velike kutlače, tiganje, čelične rešetke.

- O, dovraga! Zaurlao sam i u besu bacio kutlaču na drugi kraj prostorije,

pa sam raspalio pesnicama po metalnoj površini. To je bio pravi košmar u košmaru! Kako da se pomirim s

114

tim da jedina dvadeset četiri sata koja imam u ovoj godini treba da provedem zarobljen u ovoj prokletoj rupi?

Glasno sam zajecao. Briznuo sam u neočekivani plač koji nisam mogao da zadrţim i koji je značio da ne mogu više trpeti ovu patnju. Strah me je gušio. Prokletstvo svetionika bilo je na putu da me dokrajči. Poslednjih pet dana - ili pet godina - proţiveo sam kao pod vodom, pasivno, nesposoban da shvatim i da delam, i nisam našao ni najmanji nagoveštaj mogućnosti da se izvučem iz ovog haosa.

Ponovo sam prišao prozoru. Zurio sam u dvadesetak metara praznine koji su me odvajali od tla. Ako skočim, sve će biti završeno. Neće više biti ni straha koji mi steţe ţeludac, niti prokletstva.

No neće biti ni ma čega drugog... Bog zna zašto sam se setio onoga što mi je Frenk kazao

kada smo se rastali one subote: Ta misterija opseda me već trideset godina. Mislim da si ti jedini koji moţe da je razjasni.

Obrisah suze. Bilo je jadno da traţim utehu u rečima osobe koja me je oduvek lagala, ali sam se ipak drţao njegovih reči. Nisam imao ništa drugo.

Okrenuh se prema metalnom ormanu. Ponovo dohvatih prvu alatku koju ugledah - nekakav strugač za daske - pa navalih na orman, nastojeći da pretočim bes u pozitivnu energiju. Posle pola sata prva šarka popusti. Ugurah u međuprostor metalnu šipku za oštrenje noţeva. Poteţući više puta, razvalih i preostale dve šarke.

Najzad! Počeh da proučavam sadrţaj ormana, ali mu se ne

obradovali: tu su bile velike baterijske lampe, kecelje, odeća za kuvare, majice. Nađoh neku polo košulju pa je obukoh, a navukoh i kuvarsku uniformu i stari par dubokih cipela koje su mi skoro sasvim odgovarale.

Zatim počeh da upredam nekakav čudan konopac od sve odeće koju sam našao. Kada sam ocenio da je dovoljno dug i čvrst, zakačih ga za okvir prozora i, ne gledajući dole, počeh da klizim niza zid. Drhtao sam kao prut. Nisam gledao u tlo i

115

naslanjao sam se nogama na zid, upirući stopalima o fasadu. Polako se spustih pet, deset, petnaest metara.

Nešto krenu... Moj konopac, koji je delovao vrlo čvrsto, počeo je da se

cepa. Pošto je najzad pukao, padoh s visine od nekoliko metara i otkotrljah se po pločniku. Više sam se prepao, nego što sam bio povređen. Pridigoh se i pođoh prema mestu za utovar kamiona. Izađoh na auto-put i pokušah da stopiram. Najzad mi neko stade: bio je to kamion sa dva brata crnca koji su vozili voće i povrće u Španski Harlem. Bili su simpatični. Slušali su rege na radiju i zadovoljno vukli dimove neke nedefinisane materije. Ja odbih ponuđeni dim, ali rado prihvatih bocu vode i nekoliko nektarina. Kada smo stigli u severni deo Menhetna, oni skrenuše u Morningsajd Hajts da me ostave ispred zgrade u Aveniji Amsterdam 109.

Bilo je sedam sati ujutro. 3.

- Kako se usuđuješ da se pojaviš ovde, gade? Nosi se! Ne ţelim više da te vidim! - razvika se Liza i zalupi mi vrata ispred nosa. Naš susret potrajao je manje od deset sekundi.

Dojurio sam do nje sa srcem koje je glasno tuklo, bio sam na ivici nesvesti, ali ona nije htela da me vidi. Načuljio sam uho i jasno čuo neki muški glas iz njenog stana, što me je gadno štrecnulo.

A šta si, zapravo, očekivao, mali moj Arture? Kada se konačno smilovala da mi otvori vrata, laknulo mi

je čim ugledah da Liza sva sija. Na sebi je imala svetloplavi svileni kombinezon, a promenila je i frizuru i nosila je lepo podrezane šiške. Duga kosa bila joj je upletena u pletenice koje su podsećale na bagete. Njene tirkizne oči sijale su u tamnim tonovima, pune prezira ali i ţivota. Pokušah da kaţem kako se radujem što je vidim, a ona me napade kao najveću bitangu.

Ne odustajući, opet pritisnuh zvonce iz sve snage. - Hoćeš li da se smiriš, momče!

116

Jedan ogroman tip, go do pasa, pojavi se na vratima. - Moţda ti slabo shvataš, ali Liza ti je rekla da se gubiš -

reče s podrugljivim osmehom, koji se svakako odnosio na moju kuvarsku uniformu.

Bio je zgodan, baš kao oni tipovi iz modnih časopisa, a i bio je i bar dve glave viši od mene. Imao je na sebi samo tesne gaćice koje su isticale njegove muške atribute, a pločice na stomaku podsećale su na table čokolade.

- Ti se ne mešaj! - odvratih, ne pokazujući da je ostavio naročit utisak na mene.

Htedoh na silu da se uguram, ali me on zgrabi za vrat i baci me na stepenice, pa onda zalupi vrata za sobom.

Ovo mi nije trebalo, rastuţih se sedajući na stepenice. U padu sam povredio ruku. Masirao sam zglob, stojeći

naslonjen na ogradu, i tada opazih Remingtona koji mi uskoči u naručje.

- Zdravo, stari druţe! Dok je mačak pruţao glavu da ga pomazim, nešto mi pade

na um. - Elizabet, drţim tvog mačora kao taoca! - razvikah se

dovoljno glasno da me čuje. - Ako ga ţeliš natrag, dođi do mene dole na ulicu!

Načuljih uši i čuh odlomke nekog razgovora, što mi dade izvesnu nadu. „Kazala sam ti da paziš na mačku!”, vikala je Liza svom razbijaču, koji joj odgovori nekim gunđanjem.

- Ako ti je stalo do jadnog Remingtona, ne šalji mi tvog telohranitelja! - povikah i siđoh niz stepenice.

Nije prošao ni minut, a Liza se stvori na trotoaru. Bila je navukla neke farmerke s prorezima, stare patike i nekakav korset.

- Vrati mi mog mačora! - Hoću, ali ćeš me prvo saslušati. - Neću, ne zasluţuješ to. Pre godinu dana izvukao si se

rano ujutro kao lopov, nisi mi ostavio nikakvu poruku i uopšte mi se nisi javljao.

- To je sve tačno, ali postoji dobar razlog za to.

117

Nije me pitala koji je to razlog. Umesto toga nastavila je da besni:

- Ĉini mi se da si ti to zaboravio, ali mi smo te noći pričali o mnogo čemu. Ti si mi spasao ţivot, pa sam ti poverila mnoge svoje intimne tajne. Imala sam poverenja u tebe. Mislila sam da si drugačiji.

- Pa, u nekom smislu zaista sam sasvim drugačiji... - Da, još si gori od drugih. Šta ti uopšte misliš o meni? Da

se bacam o vrat svakome ko prođe? - Pa, nije ti trebalo mnogo vremena da nađeš zamenu! - Kakav bezobrazluk! - pomami se ona. - Pa ti si taj koji se

nije vratio! Podiţe ruku da me ošamari, ali je ja na vreme zaustavili.

Remington to iskoristi i skoči na trotoar. Liza ga uze u naručje, okrenu se i pođe u kuću.

- Sačekaj malo! Pusti me da ti objasnim! - povikah, pošavši za njom.

- Ne trudi se, Arture! Salivan mi je već sve ispričao. Sustigoh je. - Kako to? Šta ti je ispričao? - Pa, sve ono što je trebalo da mi kaţe ranije: da se tako

ponašaš sa svim ţenama, da si oţenjen i da imaš decu i da... Svinja matora. Preprečih joj put rukom, nastojeći da je sprečim da uđe u

zgradu. - Pusti me da prođem! - Kunem ti se da sve to nije istina. - A zbog čega bi mi tvoj deda to kazao? - Zato što je lud. Ona odmahnu glavom. - E pa nećeš me sada ubediti u to. Bila sam sve ovo vreme u

kontaktu sa Salivanom. Viđam ga dva puta nedeljno i, veruj mi, sasvim je pri svesti.

- Ĉuj, Lizo, to je vrlo duga priča... - Moţda jeste, ali nemam ni vremena ni ţelje da je slušam.

118

4.

Makdugalova ulica 9.00 - Zdravo, dečko - pozdravi me Salivan na pragu svoje kuće. - Prestani s tim! Nisam ja dečko. On raširi ruke da me zagrli, ali ja nisam bio raspoloţen za

to. Odbih njegove izlive srdačnosti i uđoh u predsoblje bez pozdrava.

- Osećaj se kao kod kuće - uzdahnu on. To sam i učinio. Otišao sam u kupatilo i rešio se moje

smešne odeće. Bilo mi je neophodno jedno dobro tuširanje. Smrdeo sam na znoj i kupus, jer sam predugo bio u onoj prostoriji. Ispraznio sam pola bočice gela za tuširanje i stajao pod vrelim mlazom vode da bih osveţio svoje izmučeno telo i sprao mirise one kuhinje u Bronksu. Zatim sam se dobro naprskao Salivanovom kolonjskom vodom s mirisom lavande.

Najzad sam otišao u „moju sobu” i navukao pamučne pantalone, košulju s kratkim rukavima i laneni sako. Na komodi sam našao četiri novčanice od po 50 dolara koje mi je deda verovatno namenski ostavio.

Stavih novac u dţep i siđoh u prizemlje. Začuh sa gramofona zvuk glasa Bila Evansa: Moraš verovati u proleće, čuvena kompozicija Mišela Legrana.

Salivan je, sa cigarom u zubima, sedeo za stolom u salonu ispred laptopa. Na nosu je imao male naočari i paţljivo je proučavao berzanske izveštaje na ekranu.

- Šta ti je to? - upitah pokazujući na ekran. - Da li je to CD-ROM?

- To je berzanski veb-sajt. Izbečih se na njega. - Berzanski veb-sajt? - Povezan sam sa informatičkim servisom, ako ti je to

jasnije. Zahvaljujući internetu, moţeš od kuće davati dileru instrukcije za sve berzanske aktivnosti.

- A šta je to internet? Nije mogao da suzbije osmeh.

119

- Pa, ja sada imam sedamdeset pet godina i treba da ti objašnjavam šta je mreţa...

- Poštedi me tih tvojih ironisanja. - Uh, ala si osetljiv! Pa eto, internet je svetska informatička

mreţa koja omogućava da pristupiš raznim servisima kao što su...

Tu ga prekinuh. - Zar se sada baviš berzanskim transakcijama? - Pa, imao sam nekoliko uspešnih transakcija početkom

pedesetih godina - odgovori on laţno skromno. Zatim okrenu ekran prema meni i pokaza mi niz nekakvih

grafičkih prikaza. - Upravo smo na početku jednog neverovatnog perioda:

akcije firmi koje se bave tehnologijom rastu, i to je samo početak. U toku godinu dana, otkako se pomalo bavim ovim, udvostručio sam kapital, zamisli samo to! Nisam ni pomišljao da bi se tako lako moglo doći do novca!

Zaobiđoh bar i stavih jaknu na naslon visoke stolice. Osim boca viskija ugledah i stari italijanski aparat za espreso. Da bih se malo smirio, pripremih sebi dupli espreso i dopunih ga s nekoliko kapi brendija.

- A kako kupuješ i prodaješ te akcije ako nemaš račun u banci? On samo slegnu ramenima.

- Zahvaljujući laţnom imenu, bar to je prava dečja igra. Koristim Lizine bankarske podatke i dajem joj procenat od svega što zaradim.

Ja samo što ne pobesneh. - Hajde da malo porazgovaramo o Lizi! Zašto si joj

napričao onoliku gomilu laţi o meni? - Pa, zato što dobra laţ vredi mnogo više od loše istine.

Zaista, šta sam drugo mogao da joj kaţem? Salivan zaobiđe aparat za kafu i nasu sebi čist konjak. - Nastaviću to da radim - upozori me on. - Dovraga, a zašto? Zar ne misliš da mi je i ovako dosta

muka? - Ne treba više da viđaš Lizu, u tome je poenta. Ako ţeliš

120

da se ispucaš, uzmi petsto dolara iz sefa: barovi su puni kolgerli. - Zar baš ţeliš da dobiješ pesnicom po nosu? Salivan gucnu

malo pića. - Pa, to je samo zato što joj ţelim dobro. A i tebi. - Onda se lepo bavi svojim poslom. Ja sam dovoljno

odrastao da znam šta je dobro za mene. On odmahnu glavom. - U ovom slučaju nisi. Ne zaboravi da sam ja prošao kroz

sve to što ti se dešava... - Pa, upravo zato sam i očekivao da ćeš mi pomoći. - To i činim kada te odvraćam od te devojke. Samo ćeš joj

naneti zlo, a i sebi. Spusti mi ruku na rame i ozbiljno reče: - Video si gde je mene sve to odvelo: ubio sam ţenu koju

sam voleo i proveo preko deset godina na psihijatriji. - Hvala ti za savet, ali to ti ne daje pravo da se mešaš u

moje stvari! Najzad, zbog tebe sam se i našao u ovoj situaciji! On se trţe: - Pa ne moţeš mene kriviti za sve svoje greške. To bi bilo

previše lako. - Ali ja nisam ništa traţio ni od koga! Vodio sam miran

ţivot. Frenk je došao kod mene, on je to učinio! Frenk, tvoj sin! On je u međuvremenu postao gadan tip zato što si ga napustio i otišao da ţiviš s tom Sarom. To je prava istina!

On me zgrabi za košulju. Bez obzira na godine, bio je jak kao bik.

- Pazi šta pričaš, mali! - Ne bojim se ja tebe - odgovorih mu i odgurnuh ga ka

zidu, pa ga potom prikleštih. - Ne zaboravi da to što si u tom stanu, slušaš dţez, pijuckaš viski, pušiš cigare i igraš na berzi preko ekrana... sve to činiš zahvaljujući meni. Ja sam došao da te izvučem iz one bolnice. Ja! Nije to uradio ni tvoj sin ni tvoji prijatelji, ni moji brat i sestra! Već ja!

On spusti pogled i ja ga pustih. - Ne ţelim više da te vidim, Salivane - rekoh, navlačeći

jaknu. - Pokušaću da stupim u vezu s Lizom, i da se nisi usudio

121

da joj pričaš koješta o meni. Bio sam već u predvorju. Pre nego što sam izašao, morao

sam još da mu dobacim i ovo: - Ako mi se i dalje budeš protivio, sledećeg puta vratiću te

u bolnicu! 5.

- Lizo, ako si tu, otvori mi! Odvezao sam se taksijem do Avenije Amsterdam. Minut

kasnije već sam lupao na vrata, ali je u stanu vladala tišina, osim što sam čuo mačka kako povremeno mjauče.

Bilo je skoro podne. Gde li je mogla biti usred leta, i to prve nedelje u avgustu? Svakako nije bila na Dţulijardu, niti u baru u Ist Vilidţu.

Ponovo sidoh niz stepenice. Vozač mog taksija - sik s turbanom - parkirao je svoj ford kraun u naspramnoj ulici i uţivao ispod stabla ginka. Naslonjen na auto, grizao je ogromne zalogaje pogačice.

Ja sam se zbunjeno osvrtao na sve strane, traţeći inspiraciju za dalju akciju i očekujući neki znak. Sanduče za pisma...

Postavljeni na početku stepeništa, svi sandučići za pisma imali su neke ruţičaste letke ugurane u otvore. Tih prospekata nije bilo jutros, prilikom mog prvog dolaska, jer bih to svakako primetio, a taj ko ih je delio namerno ih je stavio tako da privuku paţnju.

Uzeh jedan letak i prepoznah siluetu Šekspira, s tipičnom ćelom, brkovima i šiljatom bradicom. Kratak tekst sadrţao je poziv:

Povodom 34. festivala „Šekspir u parku", studenti poslednje

godine Dramske škole Dţulijard izvešće posebnu predstavu komedije Vilijama Šekspira:

San letnje noći u nedelju 4. avgusta u 13.30 u Teatru Delakorte Ulaz slobodan

Blagoslovih nebesa: tamo ću svakako pronaći Lizu! Moj šofer upravo je pojeo sendvič, pa mu pokazah

122

prospekt i on odmah uključi motor. Atmosfera je početkom popodneva bila zagušljiva. Trotoare Menhetna kao da je razmekšalo sunce i za manje od deset minuta provezli smo se potezom Central park vest, sve do Prirodnjačkog muzeja. Sik me ostavi na uglu Sedamdeset devete ulice i objasni mi kako da stignem do pozornice. Platih mu, zahvalih i krenuh u avanturu u Central parku.

Nekoliko transparenata najavljivalo je predstavu San letnje noći. Dobro sam poznavao taj komad, jer sam u gimnaziji igrao u njemu. Sledeći šoferova uputstva, uskoro se nađoh ispred otvorene pozornice okruţene drvećem, postavljene ispred Belvedere kasla. Na tom mestu svakog leta, već trideset godina, pozorišne trupe igrale su besplatne predstave po delima velikana iz Stratforda.

Promuvao sam se oko pozornice. U parku je bila prilična guţva: turisti, ljubitelji drame, deca koja su spopadala prodavce grickalica s kolicima i kupovala sladoled i sodu.

Ugledah Lizu u društvu nekih glumaca iz njene trupe kako stoji ispod velikog šatora koji je sluţio kao zajednička garderoba. Prepoznah i siluetu onog modnog lepotana - gospodina sa čokoladnim tablama - koji me je zavrljačio niz stepenice. Nije više bio u gaćama, već u kompletnom kostimu Demetrijusa. Liza je graciozno nosila svoju dijademu i haljinu očaravajuće Titanije, vilinske kraljice. Ta uloga savršeno joj je pristajala.

Bio bi pravi eufemizam reći da se nije nimalo obradovala kada me je ugledala. Onaj Ĉokoladni hteo je da se umeša, ali sam ovoga puta bio na oprezu, pa sam mu uputio dobro plasiran udarac kolenom u pravo mesto, koji ga je bacio na zemlju.

Pošto je bio napadnut jedan od njihovih, Tezej, Egej i Lisander hteli su da se bace na mene, ali ih vilinska kraljica zaustavi.

- Arture! Pa šta sam ti učinila? Zašto si rešio da mi uništiš ţivot?

U tim rečima bilo je toliko gneva da se načas zapitah zašto sam toliko zapeo za tu devojku.

- Lizo, moraš da me saslušaš.

123

- Ali ja sada imam druga posla! Treba da se pojavim na sceni za nekoliko minuta. Veţbam ovu ulogu već šest meseci. Veoma mi je vaţna!

- Znam to, ali ovo ne moţe da čeka. Predlaţem ti sledeće: saslušaj me narednih petnaestak minuta, a ako potom rešiš da ne ţeliš više da me vidiš, nećeš više čuti ništa o meni.

- Dobro - uzdahnu ona posle nekoliko sekundi. - Imaš desetak minuta.

Odmakla se od prijatelja da bismo razgovarali na miru. Imala je na sebi dugu haljinu sa anđeoskim krilima na leđima, pa nismo mogli daleko da odemo. Seli smo na klupu iz parka koja se nalazila na desetak metara od šatora.

Pored nas je neki klinac s naočarima, koji je imao pet do šest godina, lizao italijanski sladoled i zurio u Lizu dok je njegova majka bila potpuno udubljena u roman Dţona le Karea.

- Dobro, pa šta je to tako vaţno što ţeliš da mi kaţeš? - poče ona da se nervira.

- Nećeš mi nikako poverovati. To što se meni događa sasvim je nezamislivo, a ipak je stvarno...

- Hajde, reci mi već jednom šta je to, hoćeš li? Udahnuh duboko kao da ću zaroniti i u toku narednih

desetak minuta, ne dajući joj priliku da me prekine, ispričah joj celu priču: o mom ocu, o svetioniku, o metalnim vratima u podrumu, o tome kako sam se zatekao u Katedrali Svetog Patrika, kako sam se iznebuha stvorio ispod njenog tuša, kako sam je spasao kada sam se probudio u ateljeu njenog bivšeg dečka, objasnih joj Salivanovu dramu i prokletstvo Svetionika 24 vetra...

Kada sam došao do kraja tunela sa svim tim objašnjenjima, paţljivo sam motrio njenu reakciju.

- Dakle, ako sam te dobro razumela, tvoje opravdanje za to što se nisi javio jeste ta priča da ţiviš samo jedan dan u godini? - upita ona mirno.

- Tako je. S moje tačke gledišta, mi smo se videli juče, a za tebe je prošla skoro cela godina.

- A gde si ti to kada nisi ovde?

124

- Nisam, zapravo, nigde. Ne postojim. - A kako se to događa, zar samo ispariš? - upita ona

ironično. - Nešto kao u Zvezdanim stazama? - Pa, ja zaista prosto isparim i to je sve. Nije to nekakva

moć superjunaka niti magija Dejvida Koperfilda. Nervozno se nasmeja. - Dakle, izvukao si dedu iz psihijatrijske bolnice, ali ti je

jasno da je, zapravo, tebi tamo mesto, zar ne? Ignorisao sam njen sarkazam, ali sam osetio da je i

radoznala. Kao i da je bila zabrinuta. - I tako ćeš ti prosto da ispariš? Tu, preda mnom? - Bojim se da hoću. Bio sam sasvim siguran u to. Već nekoliko sekundi osećao

sam ţmarce u svim udovima, pred očima su mi letele crne mrlje, a osećao sam i blagi miris pomorandţinog cveta. Svim snagama odupirao sam se tome, odbacivao ga i nastojao da sve to poništim. Trebalo je izdrţati još malo.

Liza je, sva zamišljena, sedela kraj mene. Video sam u njenom pogledu da je nešto muči. Logično bi bilo da se prepala i pobegla, ali ju je nešto ipak zadrţavalo.

- Pa, moram nešto da ti kaţem - započe ona. - Moţda i nije naročito vaţno...

Moja radoznalost se probudi, ali ona naglo zaćuta. Osetih da sav drhtim, i to nekontrolisano. Osvrnuh se oko

sebe, plašeći se šta će biti ako neko to vidi. No niko nije obraćao paţnju na mene osim onog klinca s naočarima.

- Lizo, molim te, nastavi, šta si htela da mi kaţeš? No mlada ţena i dalje je ćutala, sva zgranuta prizorom

kome je prisustvovala. U ušima mi je tutnjalo. Ĉuo sam poznati zvuk usisavanja i

onaj neprijatni osećaj da se rastapam. - Arture! - vrisnu ona. Telo mi je već bilo nestalo. Dok se to događalo, shvatio sam da mi je duh bio i dalje

prisutan na tom mestu narednih nekoliko sekundi. Tako sam ipak imao dovoljno vremena da vidim Lizu u

njenoj lepoj haljini kako pada onesvešćena na travnjak.

125

Na klupi kraj nje, onaj crvenokosi dečačić ostavi sladoled i poče da drmusa majku.

- Mama, da li si i ti to videla? Vilinska kraljica začarala je svog momka, i on je nestao!

126

1997. Izuzetan dan

Gde moje srce moţe pobeći od sebe? Gde ja mogu pobeći od sebe?

Sveti Avgustin 0.

Ovoga puta buđenje je bilo prijatnije. Skoro neosetno. Osvestio sam se okruţen mirisom sveţeg hleba. Kada sam otvorio

oči, video sam da leţim na stomaku na nekim starinskim pločicama od terakote. Boleli su me svi zglobovi i osećao sam laku glavobolju, ali sam ipak lakše disao. Lagano ustadoh i osvrnuh se unaokolo.

Ugledah mehaničke naćve, posude za fermentaciju, hlebnu peć u kojoj se peče bečko pecivo. Videh i jutene vreće i papirne kese na kojima je pisalo: Topli kroasani - francusko pecivo iz 1974.

Otresoh brašno sa jakne i pantalona: bio sam u pekari koja je pravila francusko pecivo.

1.

Ĉuo sam glasove i kretanje na spratu. Na brzinu napunih kesu kroasanima i hlepčićima sa čokoladom, pa pođoh kamenim stepenicama koje me odvedoše na ulicu.

Nađoh se u uskom popločanom prolazu koji izlazi na Boveri, graničnu ulicu između Italijanske četvrti i Nolite. Upravo je svitalo. Srebrnkasto svetlo provlačilo se između zgrada. U jednom izlogu videh na svetlećem brojčaniku nekog sata da je 6.25.

Sada sam već imao svoj ritual i nastojao sam da ga se drţim: ubacio sam novčić u automat za novine i pogledao prvu stranu Njujork tajmsa. Datum je bio... 31. avgust 1997. godine.

Od mog prošlog dolaska prošlo je trinaest meseci. Mada sam to očekivao, šok je svakog puta bio vrlo snaţan: teško je

127

otvoriti oči i naći se u tren oka u narednoj godini. Jutros je na naslovnoj strani novina bila fotografija princeze

Dajane.

DAJANA POGINULA U SAOBRAĆAJNOJ NESREĆI U PARIZU

Zaustavih taksi, a pritom pogledah prve redove članka: Dajana, princeza od Velsa, izdahnula je prošle noći, malo

posle ponoći, pošto je doţivela saobraćanju nesreću u tunelu pored Sene, u Parizu. (...)

Više francuskih radio-stanica prenosi izjavu portparola

britanske kraljevske porodice, koja izraţava gnev povodom pretpostavke da je ta nesreća bila predvidiva, jer je princeza beţala od foto-reportera koji su je jurili ma kuda bi se zaputila.

Dok sam stigao do Avenije Amsterdam, doneo sam odluku da ću se drţati onoga što sam obećao. Ako Liza ne ţeli da me vidi, više nikada neću navaljivati.

Proverih da li njeno ime i dalje stoji na poštanskom sandučetu, popeh se pešice uz stepenice i nalegoh na zvono. Posle nekoliko sekundi začuh zvuke koraka koji se bliţe i shvatih da me neko gleda kroz špijunku. Kada su vrata zaškripala, bio sam spreman na sve, pa čak i na novi aperkat onog tipa, Ĉokoladnog, ili na udarac oklagijom (mada Liza nije bila tip osobe koja bi imala oklagiju u kući...).

Otvorila mi je Liza. U jednom trenutku njeno lepo lice bilo je sasvim bezizraţajno. Mahnuh papirnom kesom.

- Nisam znao da li više voliš kroasane ili čokoladne hlepčiće, pa sam uzeo i jedno i drugo.

Posle nekoliko trenutaka zabune Liza mi se baci u naručje. Stisnula se uz mene i obavila mi noge oko struka. Ja pustih bečko pecivo, zgrabih je za bokove i zatvorih vrata nogom.

128

2.

Leţao sam drţeći glavu na njenom golom stomaku. Prošao je jedan sat otkako sam stigao u Lizin stan. Kada smo konačno došli do daha, Liza poče da prevlači

rukom preko mog potiljka i da mi mrsi kosu. - Znaš, ono kada smo prošlog puta razgovarali baš pre

nego što si nestao... - Da, htela si nešto da mi kaţeš? - Arture, mislim da sam bila u Katedrali Svetog Patrika

prilikom tvog prvog putovanja. U skoku se uspravih i sedoh u krevetu. - Ozbiljno govoriš? Ona navuče čaršav preko grudi. - To je bio 16. jul 1992. godine, zar ne? Klimnuh glavom. - Tada sam se tek bila doselila u Njujork, u jedan prilično

ofucan stan u Ulici Mot. Tog dana predveče izašla sam sa cimerkom da malo prošetamo, a ona je inače bila vrlo revnosna katolikinja, ne moţeš ni da zamisliš koliko!

Zatim se nagnu da dohvati bocu mineralne vode koja je stajala na podu.

- U to vreme crkve me nikako nisu zanimale, ali je preko puta Svetog Patrika bio jedan divan butik u Ulici Viktorija... Dok sam ja probala neko rublje, ona je navalila da uđe u katedralu, a kako se nikako nije pojavljivala, i ja sam ušla za njom da je potraţim. Izdaleka sam videla veliku guţvu nasred crkve. Baš kada sam ušla u centralni prolaz, videla sam dvoje policajaca kako jure nekog tipa odevenog samo u gaće s ruţičastim tufnama: to si bio ti!

Bio sam potpuno zgranut tom pričom. No činilo se da je Liza oduševljena.

- To je baš čudno, zar ne? - rekla je sa osmehom. - Bila sam vrlo nestrpljiva da ti to ispričam!

- E pa to je previše za koincidenciju - odgovorih joj. - To svakako nije koincidencija! Hoću da ti kaţem da sam,

izgleda, i ja deo te tvoje priče! Kao da nas je svetionik spojio, baš

129

kao Salivana i Saru! Izgleda da joj se ta ideja dopala. No ja sam se prepao. - Salivan ti je ispričao i tragični epilog njegovog slučaja? - Jeste, ali mi ćemo razbiti to prokletstvo! - odgovori mi

ona, sasvim sigurna u sebe. Odjednom počeše da me muče sumnje i pomislih da

Salivan nije pogrešio kada mi je predlagao sve one mere predostroţnosti.

No Liza podiţe čaršav i ponudi se mom pogledu. Opruţi se i pomilova mi poprsje, pa me privuče sebi. Usne joj se spustiše na moj vrat i grudi. Prstima mi je prevlačila preko leđa, opipavala je moje pršljenove, milovala mi je bokove i zadnjicu i pozivala me da je ponovo uzmem.

U trenutku kada sam to učinio, zaboravio sam na sva Salivanova upozorenja.

3.

I bez posebnog dogovora shvatih da se u jednom slaţemo: treba ţiveti u sadašnjosti.

Ne treba dozvoliti da nam draţ sadašnjeg trenutka zagadi mučna prošlost ili neizvesna budućnost.

Sve drugo činilo nam se kao gubljenje vremena (a bog zna da ga nismo ni imali), pa se naš dan završi tako što smo činili jedino što smo i mogli: voleli smo se.

Pripijeni jedno uz drugo, nismo ni ustajali iz kreveta. 9.00 Pripremio sam nam doručak. Dve šolje bele kafe i fino

pecivo, pokupljeno kod Francuskog kroasana. Mrvili smo pecivo po čaršavima. Sunce je sijalo na naša jaja na oko.

10.00 Liza je prikupila sve svoje CD-ove na krevet i puštala mi

njene omiljene pesme na malom zvučnom stubu na noćnom stočiću.

Tada sam prvi put slušao gitaru u pesmi No Surprises, reprizu Killing me softly i uporni refren u Bitter Sweet Symphony.

130

11.00 Otkrivao sam nove TV serije: smešnu epizodu Sajnfelda,

dve vesele pričice iz Prijatelja i epizodu iz serije Urgentni centar, što je podstaklo moja lepa i nostalgična sećanja na nekadašnji posao.

14.00 Preslišao sam Lizu neke delove teksta iz pozorišnog

komada koji je trebalo uskoro da se daje u Linkolnovom centru. „Ljubav je dim iznenađenja; kad se raspali, blista kao plamen u očima zaljubljenih, a kada je potisnuta, pretvara se u more suza.” Romeo i Julija, čin 1, scena 1.

16.00 Na kuhinjskoj polici sam, s velikom radošću, pronašao

svoju knjigu recepata. To je bila moja verna saveznica koja mi je omogućila da skoro savršeno pripremim pačje grudi u medu. Pitao sam Lizu šta bi ţelela za ručak, a zatim sam uloţio nadljudski napor da se izvučem iz naše čaure i sišao u prodavnicu na uglu da nabavim hranu. Kada sam se vratio u kuhinju, počeo sam da spremam gratinirane lazanje bolonjeze. Moram priznati da su bile samo napola uspele, ali ljubav je slepa i Liza me je ubeđivala da su to najbolje lazanje koje je u ţivotu pojela.

18.00 Kada na noţicama bila je premala za nas dvoje. No zalepili

smo se jedno za drugo, pa smo bili kao jedno. Na radiju smo slušali Teksas, Alanis Moriset i grupu Kranberiz. Sva u vlaţnoj peni, Liza je prelistavala poslednji broj Voga, a ja sam pregledao Njuzvik i Tajms magazin, sakupljajući mrvice novosti iz poslednjih meseci - opsesivni uzorak raznih aktivnosti savremenih junaka: Bila Gejtsa, novog gospodara sveta, brigu zbog globalnog zagrevanja, čudni novi univerzum interneta, smrt Tupaka Šakura u pucnjavi u Las Vegasu, ponovni izbor Bila Klintona za predsednika, uticaj virusa intel na ekonomiju, povratak veri i sve veće socijalne nejednakosti.

20.00 Vreme je za domaće zadatke. Ja sam spremio zeleni čaj.

131

Liza je navukla moju košulju. Legli smo jedno kraj drugog u postelju sa olovkama u ruci i dali se na različite poslove.

Ona je pravila spisak vezan za simboliku broja 24, u nastojanju da se pribliţi tajni svetionika (24 časa u danu, 24-karatno čisto zlato, 24 slike u sekundi u bioskopskom filmu, 24 Hristova čuda u Bibliji, 24 elementa u ljudskom telu...).

Ja sam se bavio odgovorima na Prustov upitnik koji mi je Liza utrapila da bi me bolje upoznala.

23.00 Smešten na dva bloka od Lizine zgrade, bar Empanada

papas bio je bučno mesto u kome se moglo dobiti piće, meze i sjajno meso pečeno u peći. Sedeo sam za stolom i posmatrao Lizu koja se gurala kroz masu sa dve boce piva korona u rukama.

Posmatrao sam njen osmeh, gracioznost, blistavu pojavu. Zašto se nismo ranije sreli? Zašto nemamo pravo na normalan ţivot? U prigušenom svetlu bara, karamelni prelivi njene koţne jaknice mešali su se s bojom meda njene kose. Liza spusti boce na sto pa sede kraj mene.

U toku celog dana bio sam zadivljen slaganjem naših pokreta, dopunjavanjem našeg smeha i činjenicom da nam umovi rade na istoj talasnoj duţini.

No odjednom na zidu ugledah meksički sat u obliku mrtvačke glave koji je otkucavao sekunde i setih se da se bliţi vreme mog odlaska.

Seti se da je vreme lakomi igrač Koji dobija bez varke i po svaku cenu! To je pravilo. S nekog pradavnog časa francuskog odjednom iskočiše

Bodlerovi stihovi, koji mi nikada pre toga nisu zvučali tako prikladno.

Kako je sudbina mogla biti tako surova da mi dodeli ovakvu kaznu?

5.00 Soba se kupala u bledoj mesečini. Bacih očajnički pogled na

132

sat. Sa osećajem straha u ţelucu ustadoh bez buke. Tu mi je bila košulja, jakna, pantalone, obuća. Bilo bi bolje

da sve to navučem na sebe i da budem spreman. Osetio sam Lizu iza sebe; verovao sam da još spava.

Spustila mi je ruku na stomak. Počela je da me ljubi po ramenima i potiljku.

- Ne mogu da verujem da ćeš zaista otići - reče i gurnu me ka stolici na okretanje koja je stajala za malim radnim stolom.

Sede mi u krilo i odbaci kombinezon. Milovao sam joj grudi dok se dan lagano uvlačio u

polutamu. Milovala mi je kosu, potraţila moje usne i na kraju iskoristila moju erekciju. Počela je da se njiše u pravilnom ritmu.

Grčevito se drţeći za moje grudi, zabacila je glavu, sklopila oči, a usta su joj bila poluotvorena.

Moji prsti klizili su preko njenih usana i grudi. Gušio sam se. Osećao sam ono poznato peckanje koje mi je ometalo kretnje. Počeh da vidim sve dvostruko i osetih miris pomorandţe u nozdrvama.

Uh, ne sada! Ona ubrza kretnje, ja je zgrabih za bokove i pokušah da se

što čvršće drţim za nju, za njeno ječanje i miris njene napuderisane koţe.

Dao bih sve za nekoliko dodatnih minuta. Sada i ovde. Liza uhvati moj pogled. Osetih da drhti. Talas zadovoljstva

je zahvati i preplavi. U trenutku vrhunca ona viknu moje ime. No mene više nije

bilo tu. Kakav li sam zločin počinio da plaćam tako visoku cenu?

Koju to neoprostivu grešku ispaštam?

133

1998. Čowek koji nesuaje

Na puteve bez rizika zapućuju se samo slabi. Herman Hese

0.

Bilo je mučnih buđenja, bar koliko i onih drugih. Ovoga puta sve je teklo sasvim glatko. Osećao sam grčeve, vrelinu i nanjušio miris ruţa. Kada sam se osvestio, našao sam se na nekom lepo ošišanom travnjaku.

Protrljao sam oči, ustao, izmasirao ramena. Bio je dan i bilo je pomalo hladno. Novac je bio tu, u dţepu moje jakne, ali su mi pantalone bile raskopčane i srozane do članaka. Brzo sam ih vratio na mesto. Sunce još nije odskočilo visoko. Jesen je obojila drveće plamenim bojama. Bio sam u vrtu neke lepe gradske vile.

Na trotoaru ispred kuće dočepao sam prve novine umotane u plastiku koje je kolporter verovatno tu ostavio neki minut ranije. Pogledah adresu - bio sam blizu Gramersi parka - a kada pogledah datum, videh da je 31. oktobar 1998. godine. Noć veštica je, dakle, danas.

Idilična slika nije dugo potrajala. Odjednom tišinu oko mene razbi gromoglasan laveţ dveju nakostrešenih doga. Ovi ogromni psi behu mi za petama, pa pojurih kao lud ka rešetkastoj ogradi. Nekako izbegoh pse, ali u preskakanju ograde uganuh članak.

1.

Uhvatih taksi do Avenije Amsterdam. Popeh se uz stepenice. Dugo sam zvonio na vratima. Videh Lizin začuđen pogled kad mi je otvorila vrata. Silno mi laknu kada sam shvatio da u stanu nema drugog muškarca. Nije nam bilo lako da premostimo jaz - prazninu koja nas je delila i nasilje sudbine koje smo trpeli. Svakog puta bilo mi je sve teţe da pronađem svoje mesto u njenom ţivotu. Trebalo bi da pustim da vreme ublaţi

134

šok, ali naše percepcije kao da nikada neće moći da budu usklađene: ona me nije videla duţe od godinu dana, a ja sam imao osećaj da smo se rastali pre nekoliko sati...

Naime, ja sam čovek koji nestaje. Ĉovek bez budućnosti. Ĉovek pod prinudom. Neko ko ţudi za ţivotom, ali ne moţe nikome ništa da obeća. Neko ko mora vrlo brzo da ţivi. Ĉovek koji svakoga dana treba da savlada po jednu planinu. Neko ko mora da razvlači vreme da bi u njega smestio sve svoje uspomene pre svakog novog odlaska.

2.

Ja sam, dakle, čovek koji nestaje, ali se pritom i seća svega. Kao i svi prethodni dani, i ovaj mi je proleteo u trenu. U

tuzi, ţurbi, nagoveštajima propuštanja, što nas je oboje bacalo u očaj.

Sećam se iskeţenih bundeva sa svećama spremljenih za Noć veštica koje su mi namigivale iz prozora i vrtova.

Sećam se i knjiţare blizu Junion skvera u kojoj smo čitali pesme Emili Dikinson.

Sećam se i saksofoniste koji je svirao Zbogom, crna ptico ispred fontane Betezda.

Sećam se reda u Medison parku u koji smo stali da kupimo hamburgere kod Šejk Šaka.

Na nekom ograđenom terenu u Ulici Malberi malo sam igrao košarku s nekim adolescentom koji je bio viši od mene bar dvadeset centimetara.

Sećam se i nekog para koji se ţučno svađao u vazdušnom metrou za Bruklin, a ipak su mi delovali kao ljudi koji se vole.

Sećam se Lizinog smeha na velikom panoramskom točku na Koni Ajlandu.

Sećam se i kako sam joj zadenuo ispali pramen kose za uho.

Sećam se naleta vetra na drvenom molu na morskoj plaţi. Sećam se sladoledţije koji je sladoled od vanile prelivao

toplom čokoladom.

135

Sećam se cigareta koje smo pušili na Brajton biču dok je sunce zalazilo.

Sećam se i našeg povratka na Menhetn. Sećam se prerušene dece koja lupaju na vrata i viču: „Poklon ili kazna!”

Sećam se delikatesne radnje blizu Univerziteta Kolambija u kojoj su se prodavali najbolji sendviči sa suvim mesom u gradu.

Sećam se i starog bioskopa na Aper Vest Sajdu u kome su se prikazivali Ĉaplinovi nemi filmovi.

Sećam se kako smo s naporom istrajavali kroz taj dan, nastojeći da se pretvaramo da mu nema kraja.

U ranu zoru bio sam nemilosrdno otrgnut od nje i, dok je elektricitet pucketao u mom mozgu izazivajući bolno praţnjenje, sećam se da sam pomislio da moj ţivot ne moţe i dalje tako da se nastavlja.

A ni njen.

136

1999. Fantomski brodovi

(...) Svi oni koji umeju da rasuđuju znaju da se (ljubav) menja tokom vremena.

Zavisno od energije koja joj se posveti, ona raste, ostaje ista ili slabi.

Kolum Maken 0.

Prvo osetih hladnoću. Polarni vetar ujedao me je za lice i ledio mi udove. Veliki ledeni

talas prodirao mi je kroz odeću i koţu i ledio me sve do kostiju. Zatim osetih miris. Mirisalo je na sušenu ribu, alge i plin. Taj miris bio je toliko jak

da mi se grlo steglo i osetio sam ţelju da povraćam. Potresao me je takav grč mučnine da sam povratio malo ţuči. Kašljao sam, gušio se i najzad uspeo da se uspravim. Spopade me nesvestica. Prilikom svakog buđenja bilo je isto - umirao sam od istog straha da ne znam gde se nalazim ni kakvoj sam opasnosti izloţen.

Uspeh nekako da razlepim očne kapke i ugledah veličanstven i tuţan prizor.

Bila je i dalje noć, ali je nebo počinjalo da se osvetljava. Dokle god mi je pogled dopirao, video sam samo olupine. Bilo je tu svakakvih brodova pokrivenih rđom: starih parobroda, teretnjaka, šalupa, vodenih taksija, barki, pa čak i jedan ledolomac.

Bile su tu stotine, a moţda i hiljade brodskih olupina u različitom stepenu raspadanja. Bio sam na groblju brodova.

1.

Ipak nisam mogao tačno da kaţem gde sam. U daljini nisam nazirao nikakve poznate siluete

oblakodera: nazirao sam samo neke kranove, fabričke dimnjake i

137

svetleću baklju dimnjaka neke rafinerije. Nije to bilo baš najgostoljubivije mesto na svetu, a takođe

nigde nije bilo ni najmanjeg traga ljudskog prisustva. Vladala je potpuna tišina u kojoj se moglo čuti samo tiho pljuskanje vode, škripa lanaca i konopaca - nemi krici lebdeli su prema plavom noćnom nebu.

Drhtao sam i zubi su mi cvokotali. Hladnoća je bila nesnosna. Imao sam na sebi samo platnene pantalone, polo košulju i tanku jaknu, što nije bila odeća za ovako niske temperature. Zimska hladnoća ujedala me je za lice. Suze mi potekoše niz obraze.

Da bih se malo zagrejao, izmasirah ramena i dunuh u ruke, ali to nije bilo dovoljno.

Ako ostanem nepokretan na tom mestu, rizikujem da se načisto smrznem.

Posrtao sam po dţombastom terenu. Nije bilo nikakvog pločnika ni keja. Nije to bilo brodogradilište, već neka otpadna marina u kojoj su olupine trunule u ustajaloj vodi.

Pejzaţ je podsećao na kraj sveta - bio je apokaliptičan i zastrašujući.

Jedini način da odem odatle bio je da krenem pešice duţ plaţe. Ostavih za sobom fantomske brodove i pređoh nekoliko stotina metara po blatu, sve dok ne dođoh do jedinog betonskog mostića, kojim se zatim nekako dovukoh do peščanog dela obale.

Sav smrznut, pognuh glavu da zaštitim lice od vetra koji mi je duvao pravo u glavu i na kraju me naterao da potrčim.

Posle nekoliko stotina metara bio sam potpuno iznuren i nisam osećao svoje telo. Pluća su mi gorela, a i grlo me je peklo od hladnoće. Taj bol bio je toliko jak da sam osećao peckanje u svim delovima tela.

Trčao sam dvadesetak minuta što sam brţe mogao i stigao do nekakvog naselja kućica na dva sprata, načinjenih od obojenog drveta. Zastadoh ispred prve od njih. Ugledah nekog starca, dobro umotanog u parku, kako spaljuje suvo lišće na svom travnjaku.

- Ste se ‘zgubili? - promumla on čim me je opazio.

138

Na glavi je imao kaubojski stetson šešir i nosio je duge brkove, poţutele od duvana.

Nagnuh se napred, s rukama oslonjenim o kolena, i dobro se iskašljah. Srce mi je glasno lupalo i vrtelo mi se u glavi.

- Gde smo mi? - prodahtah između dva udisaja. Starac se počeša po glavi i pijunu zalogaj duvana koji je

ţvakao, baš kao u vesternima. - Gde smo? Pa na groblju brodova u marini Vit. - A gde je to tačno? - Pa u Rosvilu, na Staten Ajlandu. - Da li je Menhetn daleko? - Veliki grad? Treba vam dobar sat autobusom samo do

feribota. Zatim vam je potrebno i neko vreme za prevoz brodom i onda ste tamo.

Ja sam se, vrlo razočaran, bukvalno sledio u mestu. - Nisi baš u formi, momče - reče on. - Hoćeš li malo da se

zagreješ uz kuvano vino? - Hvala, gospodine. - Zovem se Zakari, ali moţeš me zvati Ţvakač, kao i ostali. - Artur Kostelo... Zatim pođoh za njim u kuću i on mi predloţi: - Mogu ti naći i neku odeću po meri. Imam pun orman

odeće, a pripadala je mom sinu. Radio je u Crvenom krstu. Pre dve godine stradao je u saobraćajki na motoru. Pomalo ličiš na njega.

Ja mu ponovo zahvalih. - A koji je danas dan? - Petak. - Koji je datum? On opet pljunu i slegnu ramenima. - Pa, ako je po onome što pišu po novinama, čini se da je

poslednji dan pre kraja sveta. Ja se namrštih, a on nastavi: - Kaţu da će sve te mašine poludeti u ponoć. Greška u

datiranju, kaţu. No ja mislim da je sve to koještarija. Teško sam shvatao šta mi to govori. Uđoh u salon, gde je

139

bio uključen televizor. Zureći u traku s najavom, odjednom shvatih o čemu je reč.

Bio je 31. decembar 1999. godine. Dan uoči „kraja sveta”. 2.

Stigavši do Lize, naiđoh na zaključana vrata. Trebalo mi je prilično vremena da se izvučem sa Staten Ajlanda i da preko Menhetna stignem na Morningsajd Hajts. Kao i svake godine, oko Nove godine horde turista opsedale su Njujork. Milenijumske proslave bile su zakazane za 31. decembar, što nije nimalo olakšavalo situaciju. Ulice oko Tajms skvera bile su zatvorene za saobraćaj i nastala su mnoga uska grla, jer su se svi bili zaputili ka Midtaunu.

A ţena koju volim nije bila kod kuće. Zapravo, mogla se videti svuda. Na kraju 1999. godine

Lizina slika - njena crnobela fotografija u odeći Kalvina Klajna - mogla se videti na bezbroj javnih mesta u Njujorku. Video sam je na panoima od pleksiglasa, na telefonskim govornicama, na bočnim stranama autobusa i krovovima taksija. Fotografija je bila minimalistička i estetski savršena: mokre kose i obnaţenih grudi, delimično prekrivenih rukom u pokretu laţnog stida, Liza je prikazivala svoju vitku figuru na plaţi u Hemptonsu.

Načuljih uši da čujem da li Remington mjauče. No činilo se da ni mačka nema u stanu.

Da bih bio siguran, zalupah po vratima iz sve snage. - Nema potrebe da toliko navaljujete. Vidite da gospođica

nije kod kuće! To mi reče Lena Markovic, stara komšinica s papilotnama

na glavi, koja se upravo pojavila na svojim vratima. Remington isturi glavicu iz njenog stana i priđe da se očeše o moje noge.

- Dobar dan, gospođo Markovic. Vi, dakle, čuvate Lizinog mačka?

- Baš ste pronicljivi, mladiću! - Znate li moţda gde je ona? - upitah uzimajući mačka u

140

naručje. - Pa, imala je tu sreću da ode na odmor. Ja s mojom

penzijom ne bih... - A kuda je otišla? - prekinuh je i stadoh pred nju. Stara

dama odmahnu rukom. - Otišla je na ostrva. - A na koja ostrva? - Pa, otkud bih ja to znala? Ta ţena me je nervirala. Bila je kao neki zlobni ţenski

antipod onog Zakarija sa groblja brodova koji se nije libio da mi pomogne.

- Ali svakako vam je ostavila neki broj, zar ne? - navalih ja. Gospođa Markovic odmahnu glavom, ali sam bio siguran

da laţe. Odlučno je gurnuh u stranu i upadoh u njen stan. Pokušala je da me spreči, ali sam je brzo odgurnuo, zatvorio vrata i ostavio je da zvoca na pragu, stojeći i dalje tamo u šlafroku i papučama.

Stan se sastojao od dve zagušljive prostorije. Oko pedeset kvadratnih metara uređenih u stilu sedamdesetih godina: podne ploče od poţutelog linoleuma, tapete s geometrijskim motivima, nameštaj od panela, kanabe prevučen skajem. Telefon je stajao na braon poličici u predsoblju. Pored njega je bio kalendar, blok za beleške, sveska s brojevima i nekoliko razglednica. Ispod jednog samolepljivog leptirića ugledah ono što sam traţio: Elizabet Ejms, Plava Laguna, Murea, i zatim dvanaestocifreni broj.

Murea. Zurio sam neko vreme u ime tog ostrva dok na kraju ne shvatih da je Liza u Francuskoj Polineziji i da je ove godine neću videti.

O, ne! Dohvatih slušalicu i okrenuh broj. - Plava laguna, šta moţemo učiniti za vas? - upita me neki

glas na francuskom. - Ţeleo bih da razgovaram sa gospođicom Elizabet Ejms. - Naravno, gospodine. No vi zovete iz Njujorka, zar ne... a

ovde je, s obzirom na drugu vremensku zonu, sada pet sati ujutro...

141

- Molim vas da je probudite, veoma je vaţno. Recite da je zove Artur Kostelo.

Dok sam čekao da je pozovu s recepcije, videh da se ulazna vrata tresu od udaraca pesnicama. Pogledah kroz špijunku i videh da se desilo ono čega sam se plašio. Gospođa Markovic uzbunila je pola zgrade i sada su svi ti ljudi stajali pred vratima. Načuljio sam uši i čuo samo ove reči: „Pozovite policiju!”

- Arture? Da li si na Menhetnu? Sklopih oči. Istovremeno me je tešilo a i zadavalo mi je bol

da čujem Lizin glas. - Kod tebe sam, odnosno kod tvoje šarmantne komšinice.

Probudio sam se pre nekoliko sati u jednom od najčudnijih delova grada Njujorka. Toliko sam ţeleo da te vidim. Veoma sam razočaran.

- Ĉuj, ja... Odjednom shvatih da njen glas ima neki čudan prizvuk.

Nije u njemu bilo ni entuzijazma ni uzbuđenja. Nije delila moja osećanja, u to sam bio skoro sasvim siguran. Osetih kako me spopada bes.

- A mogu li znati šta radiš u Polineziji? - Pa, došla sam ovamo s jednim delom naše trupe. Ţeleli

smo da na suncu dočekamo Novu godinu. U meni je sve ključalo: ona provodi odmor na drugom

kraju sveta, a zna da se ja mogu pojaviti ovde u svakom trenutku? Znači, namerno je nastojala da se ne sretnemo. To me je izluđivalo.

- Zaista ne shvatam. Otišla si da se sunčaš znajući da svakog časa mogu da se pojavim? Mogla si baš i da me sačekaš.

Sada i ona podiţe glas. - A šta bi ti, zapravo, hteo? Da ţivim u zgradi? Da nemam

nikakav društveni ţivot? Da se zatvorim u kuću i čekam jedini dan u godini kada moţemo da budemo zajedno? Ĉekam te već četrnaest meseci, Arture! Ĉetrnaest meseci!

Duboko uzdahnuh. Moj mozak odlično je shvatao njeno rezonovanje, ali mi se srce cepalo.

Odjednom začuh - ili mi se učini da čujem - neki muški

142

glas u pozadini. - Nisi sama u sobi? Tu je i neki tip s tobom? - Mislim da to nije tvoja stvar. Ţestoka ljubomora bila mi je do tada nepoznato osećanje.

Nisam nikada bio posesivan. No sada prasnuh: - Kako to: nije moja stvar? Mislio sam da smo zajedno.

Mislio sam da me voliš! Liza je poduţe ćutala. - Nisam ti nikada rekla da te volim Arture. A i da je tako,

ne vidim da naša priča ima smisla. Voleti tebe znači samo patiti. To je gore nego biti ţena zatvorenika - njemu bih bar mogla da odem u posetu. Gore je i nego biti ţena vojnika - za njih se bar zna kada dolaze na odsustvo!

Policijska sirena poče da zavija ispod prozora. Nagnuh se napolje i ugledah dvoja policijska kola kako se parkiraju na trotoaru. Nekoliko pandura u uniformama istrča iz njih i jurnu u predvorje zgrade.

Sav van sebe, ponovih Lizi reči koje je izgovorila nekoliko meseci ranije.

- Ali ti si sama tvrdila da nas je svetionik povezao i da i ti činiš deo moje priče!

Ona poče da očajava. - Izgleda da sam se prevarila... šta ţeliš da ti kaţem? Ovo

nije prvi put da me naklonost prema nekom momku dovede do ludila. Jednom me je to zamalo ubilo, a ti si tada bio u prilici da me spaseš.

Buka na vratima natera me da podignem pogled. Dok su panduri lupali i naređivali mi da otvorim, Liza mi zadade poslednji udarac.

- Arture, ne moţeš očekivati da zaustavim ceo svoj ţivot i da te čekam. Ne ţelim da se više vidimo. Nikada. Ne mogu da ti pomognem i ne ţelim da i dalje patim - reče ona i prekinu vezu.

Od besa tresnuh plastični telefon o policu. U istom času vrata se otvoriše i dva njujorška policajca baciše se na mene.

Pustih da me odvuku, ne pruţajući nikakav otpor. Pošto su mi stavili lisice, povukoše me na stepenice, a zatim i na trotoar.

143

- Evo još jednoga koji će dočekati novi milenijum u zatvoru - povika jedan pandur, gurajući me u zadnji deo policijskog ford krauna.

Nije pogrešio: za ovu godinu, moja igra bila je završena.

144

2000. Rusko kupatilo

On obuhvati more jednim pogledom i shvati da je sam u beskraju.

Ipak nastavi da posmatra prelamanja prizmi u mračnim dubinama.

Ernest Hemingvej 0.

Opet mi je bilo hladno. Ledeni vazduh me je proţimao, obuhvatao sa svih strana i

paralisao. Drhtao sam od glave do pete. Dah mi se presecao, usne ledile,

kosa mi je bila mokra, a lice prekriveno ledenim prahom. S mukom otvorih oči i pokušah da se uspravim, ali se okliznuh i

padoh na nos... u pravi sneţni tepih. Opet se uspravih i, hvatajući se za ogradu nekog stepeništa,

zaţmirih da vidim tablu s nazivom ulice. Bio sam na trotoaru neke puste ulice, na uglu Avenije A i

Tomkins skver parka na Ist Sajdu. Zbunila me je potpuna tišina, veoma retka na Menhetnu. Oko

mene grad je bio prekriven sneţnom izmaglicom. Iznad debelog sneţnog pokrivača videlo se sivo nebo iz koga su i dalje lepršale retke pahuljice.

1.

Srećom, bio sam dobro odeven. Imao sam na sebi debelu parku iz zaliha Crvenog krsta, vuneni pulover i čizme postavljene krznom koje mi je dao Zakari, čuvar groblja brodova. Moje poslednje sećanje nije bilo veselo: proveo sam dobar deo milenijumske noći u ćeliji 24. policijske stanice, u društvu klošara, dţeparoša i narkomana. Nisam pio šampanjac, ali sam osećao mučninu i glavobolju kao posle ozbiljne pijanke.

145

Načinih nekoliko opreznih koraka i pođoh jednom manjom bočnom ulicom. Neki frizer je, s lopatom u ruci, pokušavao da očisti ulaz u svoju radnju. Načuljih uši da čujem vesti s malog radija koji je frizer nosio sa sobom.

Mećava koja je zahvatila severoistočni deo zemlje najgora je u poslednjih pet godina. U Njujorku je, samo u toku ovog jutra, napadalo trideset pet centimetara snega, a čistači snega počinju da raščišćavaju glavne saobraćajnice.

Gradonačelnik Njujorka Rudolf Dţulijani najavio je ponovno otvaranje tri glavna gradska aerodroma, ali stanovnici Kvinsa i Bruklina i dalje nemaju električnu energiju.

Strahuje se da će sneg koji i dalje pada poremetiti sutrašnje novogodišnje svečanosti...

Od jednom opazih neki pokret na ulici. Na trotoaru je, preko puta mene, stajao neki čovek, sav umotan u ogroman debeli kaput, i mahao mi je. Nisam ga prepoznao. Imao je šapku na glavi i veliki šal koji mu je dopirao do očiju, te je izgledao kao bandit. No on mi glasno doviknu:

- Zdravo, mali, baš se radujem što te opet vidim! 2.

Grlili smo se bar dva minuta. Bilo je divno ovako sresti Salivana. U toku poslednje tri godine deda mi je nedostajao više nego što sam hteo da priznam.

- Kada si stigao? - upita on drţeći mi ruke na ramenima. Sada je već bio prevalio osamdesetu, ali mi se činilo da je i dalje u formi: imao je lepu liniju, sportsku figuru, jasan i bistar pogled, i fino oblikovanu bradicu.

- Ovoga časa - odgovorih mu. - Upravo sam se osvestio na trotoaru na uglu ulice.

- Vidiš, ništa nije slučajno! - reče on zadovoljno kao da citira neku izreku. - Hajdemo odavde, ovde je veoma hladno!

- A kuda ćemo? - Na jedino mesto u Njujorku gde po ovakvom danu moţeš

biti siguran da ti se neće smrznuti dupe!

146

Pođoh za njim do jedne neupadljive oznake na uglu Sto desete ulice: Rusko i tursko kupatilo.

Bila je to renomirana ustanova stara oko sto godina, koja se nalazila na donjem delu Ist Sajda. Ĉuo sam za nju, ali mi nikada nije palo na um da dođem ovamo. No, za razliku od mene, Salivan je, izgleda, imao svoje navike i bio je ovde redovan gost. Pozdravio je recepcionera Igora na ruskom - bio je to pravi div od čoveka, visok dva metra i sav uglast i koščat. Odeven u tradicionalnu lanenu vezenu rubašku, deljao je neku skulpturu u komadu drveta oštricom dugom 20 centimetara. Ugledavši dedu, ostavi noţ i priđe do pulta da nas pozdravi.

Dade svakome od nas po jedan ogrtač za tuširanje, peškir i nanule i odvede nas do svlačionice. S obzirom na nevreme, kupatila su bila skoro prazna. Presvukavši se, pođoh za Salivanom kroz pravi lavirint hodnika i stepenica. Prošli smo pored hamama, dţakuzija, sale za preznojavanje i sobe za fizioterapiju i najzad stigli do prostorije poznate kao „ruska sauna”. To je bila velika prostorija sa ogromnom peći punom usijanog kamenja. Ĉim uđosmo, napadna i ţestoka vrelina vrati me u ţivot. Osetih kako mi se pore na vrućini šire, a krv mi prostruja kroz telo novom snagom.

Salivan sede na najviši nivo kamenih klupa na kome je bilo i najtoplije.

- Više volim da ti to odmah kaţem - poče on pošto mi je mahnuo rukom da se smestim kraj njega. - Liza sada nije u Njujorku.

Nisam ni pokušao da sakrijem svoje razočaranje. - Na snimanju je u Veneciji, pozira za neke proizvođače

nakita. Venecija... Ĉak i ako Liza nije ţelela da bude deo mog ţivota, saznanje

da je udaljena sedam hiljada kilometara bacilo me je u potpuni očaj. Dok sam masirao slepoočnice, deda mi objasni:

- Sve mi je ispričala. Veruj mi, doneli ste pametnu odluku. - Pa, ne mogu reći da sam imao izbora... U prostoriji je bivalo sve toplije. Pogledah termometar na

zidu: pokazivao je 48 stepeni Celzijusa.

147

- Ta devojka dopala mi se na prvi pogled - nastavih trljajući oči. - Prevrtljiva, ćudljiva, kapriciozna, silovita...

Salivan, koji ju je poznavao bolje nego ja, nije mogao da zadrţi osmeh. No ja iznenada briznuh u neočekivani plač.

- Boga mu, ne mogu da verujem da je više neću videti! Deda me pogleda pomalo zbunjeno i pruţi mi peškir. - Okreni novi list, Arture. - E pa to je baš teško - rekoh brišući lice. - Znam, ali razmisli malo: ne moţeš od nje traţiti da te

čeka. Ne moţeš od nje traţiti vernost. To ne bi bilo humano očekivati ni od koga.

Prvi put poloţih oruţje. - Pa, svakako si u pravu. Sklopih oči na nekoliko minuta i prepustih se prijatnoj

atmosferi u sauni. - No ti si ipak očuvao svoju ljubav prema Sari -

napomenuh mu. Salivan slegnu ramenima i duboko uzdahnu. Kao i uvek

kada smo govorili o njegovoj prošlosti, oči mu zablistaše, a lice mu se zategnu.

- Znaš, to je bila sasvim drugačija ţena, drugo doba i druga generacija. A vidiš i sam gde me je sve to dovelo. Ubio sam onu koju sam voleo i nisam mogao ništa da uradim da spasem našu ćerku.

Znao sam tu priču napamet, kao i njen tragični kraj, no odjednom mi nešto pade na um:

- A kako si ubedio Saru da treba da te čeka? Kako to da te je ipak volela, iako ste se tako retko viđali?

On ustade i zamaha rukama. Pomislih da ţeli da mi odgovori, ali on dohvati malo drveno vedro s ledenom vodom i poli me njom.

- Osveţavajuće, zar ne? Glasno zaurlah, a on se nasmeja i nikako ne prestajaše da

se smeje. Ja ga prostrelih besnim pogledom, a utom i neka dva

kolosa upadoše u prostoriju. To su bila dva Rusa obrijane glave,

148

tetovirani od glave do pete i odeveni samo u šortseve i majice s tregerima.

- Vreme je za masaţu - najavi mi Salivan. Ja se, mada prilično nepoverljivo, poslušno podvrgnuh

ritualu. Ta masaţa sastojala se u polivanju maslinovim uljem i mlaćenju hrastovim i brezovim grančicama. U početku sam bio sumnjičav, ali se potom podvrgnuh tom bičevanju, uţivajući u sveţem mirisu biljne smole, i nastavih razgovor sa dedom koji je leţao na stolu pored moga.

- A šta si ti radio u toku ove poslednje tri godine? - Pa, zaradio sam gomilu novca. - Zaista? I sve si to zaradio na berzi? On tiho promumla nešto u znak saglasnosti. - Znaš, prodao sam one tri poluge 1995. godine i ubacio

sam celu tu sumu na trţište. U toku pet narednih godina vrednost NASDAQ akcija se upetostručila. Sve sam ih prodao početkom ove godine, kada su cene počele da padaju.

- Zar je zavladala ekonomska kriza? - Nije, to je prosto jedan tehnološki mehur koji se polako

izduvava. Sve se to moglo predvideti. Znaš li šta je rekao Kejns: „Drveće ne moţe da izraste do neba.” To će se nastaviti neko vreme i za mnoge nespretne ulagače sve će se uskoro pretvoriti u dim.

Zatim se malo ljutnu: - To su sve budale! Ni pet godina nije im bilo dovoljno da

shvate da kupuju i prodaju vetar! Početna ulaganja nisu im se isplatila, mnogo lepih obećanja koja...

- A ti si bio lukaviji od svih njih? - Naravno - reče on veoma zadovoljnim tonom. - A šta si učinio sa svim tim novcem? - Ĉuvam ga za tebe. Tuţno se osmehnuh. - Pa neću baš biti u prilici da ga potrošim. - Ne pljuj na novac, Arture. To je termometar kojim se meri

sloboda. Tvoj ţivot daleko je od završetka i treba da se osloniš na moje iskustvo: uvek u ţivotu dođe trenutak kada ti ušteđen novac pomaţe da ostvariš neki vaţan cilj.

149

3.

- Ovo je za tebe - reče deda i pruţi mi nekakav pasoš. Otvorivši ga, ugledah svoju fotografiju i setih se Stena

Kopirača, falsifikatora iz Alfabet Sitija. - To je, dakle, pravi laţni pasoš, zar ne? - Baš tako - nastavi Salivan. - Vrlo dobar rad. Skoro je isti

kao pravi. Bilo je šest po podne. Stali smo u red ispred jevrejske

radnje Ras i ćerka u Ulici Ist Hjuston, jer mi je Salivan kazao da imaju najbolje perece u gradu.

Posle kupanja vratili smo se „kući”. Proveo sam popodne ispred kamina i televizora, listajući stare novine. Saznao sam da su umrli: Frenk Sinatra, Stenli Kjubrik, Dţo Dimadţo i Jehudi Menjuhin. Uţasnuto sam pročitao članak o pucnjavi u gimnaziji u Kolumbajnu. Shvatio sam da je Klinton uspeo da izbegne smenjivanje s predsedničkog poloţaja zbog afere Levinski i da je, posle ponovnog prebrojavanja glasova, naša zemlja dobila novog predsednika: Dţordţa V. Buša, sina...

- Sledeći, molim! Priđoh šanku. Bilo mi je teško da zakamufliram krčanje

creva, jer sam bio mrtav gladan. Naručih dve perece sa susamom, lososom, kaprom, lukom i krem sirom i sedoh sa Salivanom za jedan od stočića kod ulaza.

Ĉim smo seli, on rasprostre po stolu stari plan Svetionika 24 vetra.

- Ovih poslednjih nekoliko godina istraţivao sam istorijat svetionika, njegovu gradnju i arhitekturu. Učinio sam sve da razjasnim prokletstvo koje nas proganja.

- I da li si pronašao nešto vaţno? - Pa, ništa konkretno, naţalost. To samo potvrđuje ono što

sam već znao: ništa ne moţe razbiti tu kletvu. - Ja ipak ne ţelim da se tek tako predam - rekoh i zagrizoh

perecu. - Ĉini kako hoćeš, ali ta je bitka unapred izgubljena i

mislim da je najbolje što se moţe učiniti jeste da se ne gubi vreme.

150

Pojeo je haringu u sirćetu, a potom je nastavio: - Mislim da je taj svetionik nekakva metafora ţivota. Ili,

tačnije, metafora sudbine. A protiv sudbine se ne vredi boriti. Upravo sam završavao prvu perecu i sakupljao zrnca

susama po tanjiru, pre nego što pređoh na sledeću. - Pa, ja ne verujem u sudbinu. - Ja ti, zapravo, govorim o nekom utvrđenom poretku

stvari. Znaš li kako su antički filozofi definisali sudbinu? Odmahnuh glavom. No on nastavi: - „Večni uzroci stvari, zbog kojih su se stvari događale u

prošlosti, događaju se danas i događaće se u budućnosti.” - Ali ja nikako ne verujem da je u ţivotu sve zapisano

unapred. To bi bilo previše jednostavno: nema individualne odgovornosti, nema podsticaja za delanje...

Salivan nastavi da mudruje: - Neke stvari događaju se zato što moraju da se dese, a

jedini način da im se odupremo jeste da ih prihvatimo i da se prilagodimo.

Ja sam i dalje bio prilično skeptičan. Imao sam utisak da je svim tim lepim izrekama Salivan hteo da ublaţi moju gorčinu. Zato mu na kraju pomenuh jednu drugu zamisao.

- Zar ti nikada nije palo na um da je sve to što nam se događa neka vrsta kazne?

- Kazne? - Pa da, kazna za neku grešku koju treba da ispaštamo. On se zagleda kroz prozor u beli grad pod snegom,

zaustavljen u aktivnostima i zarobljen ispod sneţnog pokrivača. - Ali kakvu to grešku mi ispaštamo? - upita moj deda u

čudu. Nisam imao pojma. 4.

Kad smo se vratili kući, Salivan ubaci veliki panj u kamin, nasu nam malo šerija i pripali cigaru.

U toku cele te večeri pokušavao je da mi predoči čari

151

interneta. Na kompjuteru u boji s plastičnim štitnikom jajastog oblika učio me je da surfujem i da šaljem elektronska pisma.

Zatim nasu sebi još jednu čašu pića i zavali se u svoju fotelju. Ja sam, sa šlemom na glavi, cele noći istraţivao sajberspejs. Otvorio sam sebi imejl-adresu, slušao popularne hitove (recimo, Santaninu Maria Maria, Beautiful Day grupe U2 i pesmu Stan repera po imenu Eminem), a zatim sam pretraţivao sajtove raznih novina i učestvovao u forumima u kojima se govorilo o fenomenu Harija Potera, a pročitao sam i neke naučne članke o dekodiranju ljudskog genoma. Baš sam stigao do sajta Red soksa, mog omiljenog tima, kada opazih da je sunce izašlo.

Salivan se probudi. Imao sam dovoljno vremena da doručkujem s njim. Zatim sam se istuširao i uzeo čistu odeću, navukavši one jake cokule i veliku parku Crvenog krsta preko svega.

- Ne zaboravi novac! Nikada se ne zna gde ćeš aterirati - posavetova me deda otvarajući sef i gurajući mi u dţep sveţanj novčanica od po 50 dolara.

Bio sam spreman za odlazak i sedeo sam na kanabetu poput istraţivača koji se sprema za veliki avanturistički poduhvat.

- Videćemo se naredne godine. U mojim godinama čoveku je svaki dan dragocen - promrmlja Salivan.

- Svakako - obećah mu. - U mom slučaju, opet, vreme prebrzo odmiče.

- Baš ţeliš da nosiš tu crvenu parku - zadirkivao me je Salivan da bi sprečio da nas osećaj tuge zbog rastanka preplavi.

- Pa, zaista mi se dopada... Osetih u nozdrvama miris pomorandţinog cveta i stomak

mi se uzburka. Osetih i tugu, kao prilikom svakog odlaska, a i nemir zbog toga što ne znam gde ću se probuditi.

- Koje je bilo najneprijatnije mesto na kome si se probudio? - upitah Salivana.

Počeša se po glavi pa mi odgovori: - To je bilo 1964. godine. Našao sam se među nekim

dripcima u Harlemu. Jedna pandurska baraba odalamila me je

152

pendrekom i još imam taj oţiljak. Dok mi se celo telo treslo, začuh ga kako mi prigovara: - Ali ti, Arture, izgledaš kao da si se češljao petardom.

Znaš, borba s vremenom ne znači da čovek treba da se liši svake elegancije...

153

2001. Dva kruga

(...) Retko se događa da dve osobe u istom trenutku poţele baš potpuno istu stvar.

Ponekad je baš to onaj najteţi aspekt ljudskog postojanja.

Kler Kigan 1.

Probudila me je gorušica koja mi je palila jednjak. Prokleta gorušica!

Otvorih oči i pogledah na sat. Bilo je prošlo pola sedam. Sunce je bacalo prve zrake koji su prodirali kroz venecijanere. Ĉula sam glasno hrkanje tipa pored mene.

Mislim da se zove Filip... a moţda je i Dejmijan. Bila mi je muka i mučila me je migrena. Misli su mi lutale.

Oprezno se izvukoh iz kreveta, pokupih prsluče, farmerke, bluzu, jaknu. Išunjah se iz sobe i pođoh do kupatila. Stadoh pod skoro sasvim hladan tuš: bila je to kao neka zamena za elektrošokove, koja je trebalo da mi povrati prisustvo duha.

Dobro sam nasapunjala lice. Treba da obnovim energiju. Naročito mi je potrebno da razbistrim misli. Ja lutam, ludujem, radim sve i svašta. Trošim previše alkohola, previše izlazim, previše se tucam s raznim momcima, sve blesavijim jednim od drugih.

Izlazim iz kupatila i umotavam se u čist penjoar koji sam našla u plakaru. Oblačim se u četvrtoj brzini i vraćam se u sobu na vrhovima prstiju. Nemam ni najmanju ţelju da vodim jutarnje razgovore s tipom koji, na svu sreću, i dalje hrče.

U salonu prilazim prozoru i ugledam obojenu reklamu restorana Odeon. Ja sam, dakle, na Tribeki, na uglu Ulice Tomas i Brodveja. Dok traţim moju torbicu, pomalo se prisećam sinoćne večeri: bila sam na svečanosti u nekoj galeriji, na večeri kod

154

Nobua i zatim sam popila ko zna koliko koktela po obliţnjim barovima.

U liftu vadim mobilni telefon da pročitam SMS poruke. Srećan rođendan, draga Lizo! Mislim stalno na tebe. Mama Dovraga, sasvim sam zaboravila: danas punim dvadeset

osam godina. 2.

Nikada nebesko plavetnilo nije bilo tako blistavo. Sa čašom kapučina u ruci silazim niz Ulicu Ĉerč.

Doterujem frizuru ogledajući se u izlozima. Jutros imam zakazano snimanje u Bateri parku za neki ţenski časopis. Ako nastavim da igram u pozorištu i istovremeno jurim na snimanja, zarađivaću uglavnom od tih snimanja. Znam da sve to neće trajati doveka, a i rođendan me podseća na to. Ove poslednje godine telefon mi nešto ređe zvoni: u modnoj industriji stalno se traţe nova lica, a ja se opasno bliţim kritičnoj starosnoj granici.

Sada je vreme špica i trotoari su prepuni sveta: hiljade ljudi hrle na posao. Ima tu muškaraca, ţena, belaca, crnaca, Azijata, Latinosa. Prava reka, guţva, mnogo energije.

Načuljim uši i hvatam odlomke razgovora. Pričaju o poslu, deci, porodici, ljubavnim romansama, problemima sa seksom. U osam sati ujutro svaki ţivot nosi priču za jedan roman.

Dolazim na ugovoreno mesto malo pre vremena. Metalnoplavo nebo i laki vetrić daju juţnom Menhetnu neverovatno lep izgled od koga vam staje dah.

- Zdravo, Lizo! Prepoznajem Odri Svon, fotografkinju koja treba da vodi

snimanje. Tu devojku veoma volim. Znam da gajimo istu vrstu mirne rezignacije. Sa dvadeset godina maštala je da bude ratni izveštač, a ja sam htela da budem druga Meril Strip. Danas obe snimamo fotografije za Ralfa Lorena.

Ţurimo jedna prema drugoj i grlimo se.

155

- Zar si pala s kreveta? - pita me ona. - Cure će stići tek za pola sata!

Idemo prema šatoru za šminkanje koji je njena ekipa namestila usred parka. Uzima moje stvari i nudi me kafom.

I sama uzima kafu, pa sedamo na jednu klupu na stazi da je popijemo, dok kraj nas promiču prolaznici i dţogeri.

Nekoliko trenutaka uţivamo na suncu, dok u pozadini promiču feriboti, vide se Kip slobode i Elis Ajland.

Naši ljubavni problemi, razni problemi u vezi sa seksom. Naši ţivoti.

Odjednom jedan mladić na rolerima zastaje pokraj nas. Drţi ruku nad očima da ga sunce ne zaslepi, okreće se ka severu i čudno se zagleda u nebo.

Ubrzo se i mi okrećemo na istu stranu. Jedna od kula Svetskog trgovinskog centra bukti u

plamenu. 3.

- Nije to ništa. Svakako se neki mali turistički avion zaleteo u zgradu - tvrdi neki biciklista.

Sledećih četvrt sata niko ne čini ništa drugo već zuri u stub crnog dima koji se uzdiţe u nebo. Odri je dohvatila svoj foto-aparat i rafalno snima vrh kule koji se nalazi na oko dvesta metara iznad nas. Neka dţogerka priseća se atentata iz 1993. godine u kome su ubijene dve osobe, a većina sveta ipak misli da je reč o nekakvom nesrećnom slučaju.

Zatim se na nebu pojavljuje silueta drugog aviona. To je avion kome tu nije mesto niti bi trebalo da leti tako nisko. Taj avion izvodi pravi viraţ i leti neverovatnom putanjom, a zatim udara u drugu kulu.

Očajnički povici odjekuju po šetalištu. Katastrofa kojoj prisustvujemo toliko je nadrealna da trenutno ne verujemo u nju. Ali u roku od jednog minuta shvatamo da nismo samo posmatrači već i glumci u drami koja se odigrava pred našim očima. Savest se budi, a zatim se javlja i panika.

156

Većina sveta počinje da trči ka istoku, u pravcu Bruklinskog mosta, ali ja sledim Odri prema mestu atentata.

Naoruţana objektivom, usred rotacionih farova i sirena, ona ovekovečuje zaprepašćenje, uţas, strah. Oseća se strah ljudi koji hrle da pruţe prvu pomoć, vide se izgubljeni pogledi, gomila bez kompasa, koja se koleba i vrluda levo-desno, beţeći od zone poţara.

Na trotoarima i na sredini ulice vrti se pravi kaleidoskop straha: vide se okrvavljena tela, izgoreli leševi iskrivljeni od bola. Brutalne scene deluju kao prizori iz rata. To je Bejrut usred Menhetna.

Sa svih strana odjekuje prštanje stakla, lete srča i razni metalni komadići. Hiljade listova papira kovitla se u vazduhu. Svuda je dim, haos, prava apokalipsa. Sa svih strana čuje se urlanje, očajni povici, pozivi upućeni bogu.

Zatim se glas proneo kroz masu: treći avion zaleteo se u Pentagon. Potpuno sluđeni ovom neviđenom situacijom, policajci nas podstiču da se krećemo ka severu.

Traţim Odri pogledom, ali je ona odjednom nestala. Zovem je po imenu, ali mi ne odgovara. Kada shvatim da je nema, spopada me strah. Trčim Ulicom Ĉerč sve dok ne začujem neki strašan urlik. To je Levijatanovo zavijanje, gnevni urlik zmaja.

Okrećem se i vidim nezamisliv prizor: jedna od kula ruši se kao da je gromom pogođena, oblakoder se rastače i nestaje u tlu u oblaku polomljenog betona i prašine.

Sleđena sam od uţasa. Prestravljena. Oko mene ljudi vrište, trče, dahću, traţe ma kakav način da se spasu i izbegnu lavinu pepela i čelika koja im preprečuje put.

Raspadanje kule se nastavlja. Vidim pravi oblak otpadaka i odlomljenih delova, metalnog krša koji se obrušava uz uţasne zvuke.

Znam da ću umreti. Dovraga, zar je samo ovo malo bilo moj ţivot...

157

4.

Ipak nisam mrtva. Sada je osam sati uveče fatalnog 11. septembra. Sedim za

šankom bara Empanada papas koji se nalazi na dva bloka od mog stana.

Kada se vihor obrušio na mene, osetila sam Odrinu ruku koja hvata moju i izvlači me iz guţve, vukući me u neku bakalnicu. Pobegle smo iza zamrzivača i, skupljenih kolena i s rukama na glavama, sklupčale se u uglu, čekajući da ciklon protutnji. Kao orahovu ljusku u oluji, i tu radnju pretresao je vihor otpadaka i zatrpao je gomilom krša. Kada sam se uspravila, videla sam da se nalazim usred prave nuklearne noći. Vazduh je bio siv, crn, olovan. Telo mi je bilo prekriveno debelim slojem pepela.

Mašem kelneru da obnovim porudţbinu. Ovde, na severu Menhetna, daleko sam od Svetskog trgovinskog centra, ali je večeras ceo grad u znaku opsadnog stanja i policijskog časa.

Obično pun veselog i razdraganog sveta, bar je večeras najvećim delom prazan. Retke mušterije zure u razne ekrane: one na svojim mobilnim telefonima da bi dobili i poslali poruke, a i one televizijske, gde novinari i razni eksperti počinju da daju svakakva objašnjenja atentata.

Srčem gutljaj alkohola. Kao i većina Njujorčana, danas zamalo nisam sve izgubila.

No šta sam, zapravo, i mogla da izgubim? Kakav ţivot? Kakvu ljubav?

Da sam poginula, kome bih večeras zaista nedostajala? Moţda roditeljima? I kome još?

Jedno čudno sećanje stalno me opseda. Jutros, kada se talas polomljenog betona rušio na mene, u trenutku u kome sam bila sigurna da ću nastradati, u mislima sam ugledala njegov lik.

Videla sam lice Artura Kostela. Nisam videla lik majke ni oca. Niti ma kog drugog

muškarca. A zašto baš njega? Ne viđamo se već tri godine, ali sećanje

na njega muči me i dalje u mislima.

158

Bilo mi je dobro s njim. Imala sam samopouzdanje, stabilizovala sam se, pribrala.

Kada bi se zagledao u mene, imala sam utisak da sam baš na pravom mestu. Postajala sam devojka i ţena kakva sam uvek ţelela da budem.

No kako se moţe ţiveti sa čovekom kojeg viđaš samo jedan dan godišnje?

Sa čovekom koga ne moţeš da upoznaš sa roditeljima. Sa čovekom s kojim ne moţeš baš ništa da planiraš. Sa čovekom kome se ne moţeš obratiti u večerima kad te

muči samoća. O, kakvo sranje! Iskapih čašu u jednom gutljaju. Večeras mi je tako potreban, da bih dala ne znam šta da se

opet pojavi u mom ţivotu. Na potpuno detinjast način ukrstih prste, sklopih oči i

počeh da se molim kao kada sam imala deset godina: Moj boţe, molim te, vrati mi Artura Kostela! Moj boţe, molim te, vrati mi Artura Kostela!

Naravno, ništa se nije desilo. Rezignirano mahnuh rukom da naručim još jedan koktel.

Odjednom se iz kuhinje začu zvuk lomljenja stakla i ceo restoran poskoči. Kao da je neko srušio celu gomilu tanjira. Zatim se začu krik koji preseče sve razgovore. Briţni pogledi uperiše se iza bara. Zatim se kuhinjska vrata bučno otvoriše i neki čovek pojavi se niotkuda.

Ĉovek potpuno zamršene kose sa čudnom crvenom parkom Crvenog krsta na sebi.

159

ČEUVRUI DEO Klan Kostelo

160

2002 Ureće dvwanje

Bitno je to da nismo u stanju da predviđamo. Svako od nas ponekad je naišao na radost

koju ništa nije nagoveštavalo. To nam ostavlja takav osećaj nostalgije

da ţalimo za danima tuge, ukoliko nam tuga to dopusti.

Antoan de Sent Egziperi 0.

Poznati zvuci kretanja. Laka vazdušna struja, kao prolećni vetrić. Prilično prijatno

buđenje. Otvaram oči. Ĉini mi se da je rano jutro. Leţim na nekoj zelenoj

klupi od drveta i metala. Ona se nalazi na trotoaru široke avenije oivičene platanima.

I pored toplog vazduha i prijatne okoline, osećam da je tu nešto vrlo čudno.

Odjednom me spopada briga, zagledam registarske tablice na kolima i zurim u naziv restorana u zelenilu: La Klozeri de Lila. Posmatram reklamni stub pored klupe i vidim da se na njemu reklamira film „Španska krčma", a zatim pogledom traţim tablu s nazivom ulice i vidim da piše: Bulevar Monparnas.

Ĉuljim uši i shvatam da svi oko mene govore francuski. Prvi put nisam se probudio u Njujorku. Nalazim se u Parizu. 1.

Trčeći sam se popeo uz bulevar, traţeći neku telefonsku govornicu da se javim Salivanu. Pronašao sam jednu pred Bogorodičinom crkvom, ali je nekakav klošar spavao u njoj.

161

Bacivši pogled na aparat, shvatam da nemam telefonsku karticu. Odustajem od telefona i pokušavam da zaustavim neki taksi. Objašnjavam prvom taksisti da kod sebe imam samo dolare, ali da ću mu preračunati cenu voţnje po kursu ako me odveze do aerodroma. Šofer ubaci u brzinu i odjuri a da mi nije ništa odgovorio. Srećom, sledeći taksista imao je više razumevanja i prihvatio je moje uslove.

Gledam na sat u taksiju: bilo je 7.30. Na poličici je stajao primerak Monda. Na njemu je bio datum, 12. jun 2002. godine. Ispod krupnog naslova kočoperila se fotografija fudbalera Zinedina Zidana.

MUNDIJAL: FRANCUSKA ELIMINISANA IZ DALJEG

TAKMIĈENJA. SVETSKI ŠAMPIONI IZ 1998. GODINE, PLAVI, PRETRPELI SU PORAZ OD REPREZENTACIJE

DANSKE OD 2 : 0. Ovoga puta nisam samo preskočio devet meseci već sam se

i probudio na drugom kontinentu. Kroz prozor se zagledah u panoe koji su se ređali kraj puta

i na kojima su pisali nazivi nekih mesta za koja nisam čuo nikada u ţivotu: Port Banjole, Noazi le Sek, Bondi, Olne su Boa, Vilpent... Saobraćaj nije bio preterano gust. Za manje od tri četvrti sata stigli smo do aerodroma Šarl de Gol. Vozač mi je savetovao da izađem pred terminalom 2E i odem na šalter Delta erlajnza. Zahvaljujući Salivanovoj predostroţnosti, imao sam dţepove pune dolara i (nadao sam se) vaţeći pasoš.

Bilo je mesta na letu u 10.30. Kupih kartu i platih je gotovinom, pa bez problema prođoh kroz pasošku kontrolu. U čekaonici uzeh kafu i kiflicu sa suvim groţđem. Zatim promenih nešto dolara u evre, da bih kupio telefonsku karticu. Bilo je pametno uveriti se da li je Liza u Njujorku pre nego što se ukrcam u avion. Nekoliko puta okretao sam Salivanov broj, ali mi se nije odazvao. To je bilo čudno, jer se uvek drţao svoje satnice, a u Njujorku je sada bilo tri sata ujutro. Ili je veoma čvrsto spavao, ili nije bio kod kuće.

162

Na jednom kiosku kupih neke američke časopise: mogao sam da čitam o „ratu protiv terorizma” Dţordţa Buša i o njegovoj „metodi sekire”, koje su bile pune novine. Zatim pozvaše putnike za Njujork da se ukrcaju. Ubrzo se nađoh na svom sedištu, pritešnjen između jedne mlade majke koja je smirivala svoje čedo i adolescenta koji je smrdeo na znoj i pustio svoj MP3 da trešti iz sveg glasa.

Dobar deo puta proveo sam prisećajući se jučerašnjih događaja. Najzad, prošle godine...

Tog groznog 11. septembra 2001. godine osvestio sam se u kuhinji bara Empanada papas i video Lizu kako sedi za šankom kao da me čeka. Ĉim me je ugledala, zagrlila me je, sva u suzama. Atentat joj je dao novu ţeđ za ţivotom. Bez obzira na sav haos koji je vladao tog dana, mi smo se ponovo sreli i voleli smo se. Grčevito, bez zadrške, bez obećanja za budućnost.

Kada sam ponovo „otišao”, ona je mirno spavala u krevetu, a da prethodno nismo ni pomenuli našu budućnost. Šta sam sada uopšte mogao da očekujem? Da li će me Liza dočekati sa osmehom ili šamarima?

Ĉinilo mi se da let traje beskrajno dugo. Kada je naš erbas sleteo na aerodrom Kenedi, uskočih u taksi i dadoh vozaču Lizinu adresu na Morningsajd Hajtsu.

Bilo je već skoro podne kada sam stigao na ugao njene ulice. Zamolio sam šofera da me sačeka i odšunjao se stepenicama. Nalegao na zvonce, ali mi niko ne otvori vrata. I pored svih mojih mera predostroţnosti, susetka Lena Markovic, ona matora spletkašica, pojavi se na vratima sa suzavcem u spreju. Pokuša da me poprska njime, ali sam ja zbrisao bez objašnjenja. Nije bio trenutak da se ganjam s pandurima. Ponovo sam ušao u taksi i odvezoh se na Vašington skver. Zalupao sam na Salivanova vrata, ali ni tu nisam imao više uspeha nego kod Lize. Hteo sam već da krenem, kada sam ugledao koverat s mojim imenom zadenut za zvekir u obliku lavlje glave.

Zdravo, dečko, Nikada nisam verovao u boga.

163

No sasvim je moguće da sam se prevario. Mislim da je moguće da postoji neki Veliki Arhitekta koji

odlučuje o našim sudbinama. Moguće je i da mu nekada padne na um i da bude milostiv.

Mnogo bih voleo kada bi se ti danas pojavio... Ţeleo bih da se nađeš ovde kao što sam se i ja našao u sličnoj

situaciji pre četrdesetak godina. Iako ne verujem u boga, već nekoliko nedelja molim se sam u

svom ćošku. Bez drugih vernika, ne znajući koje reči da upotrebim, ne znajući čak ni šta da obećam zauzvrat.

Dakle, ako na ovoj prokletoj planeti ima boga i ako se zaista pojaviš danas, ne gubi ni minuta! Dođi do nas u porodilište bolnice Belvju.

Poţuri! Postaćeš tata! 2.

Pojurih kao lud. Trčao sam kao bez duše bolničkim hodnicima u pratnji

jedne bolničarke. Poslednji put bio sam ovde pre osam godina. Liza je tada

popila koktel uspavljujućih sredstava i presekla vene. Ţelela je da umre. Danas će ona nekome dati ţivot.

Točak ţivota se okreće. Treba znati podnositi udarce. Treba biti izdrţljiv. Treba savijati kičmu i pustiti da najgore prođe. Treba preţiveti potop. U najvećem broju slučajeva na kraju pretegne druga strana klackalice. Ne događa se uvek, ali ipak se dešava često.

To se obično dešava onda kada se tome najmanje nadamo. Otvaram vrata sobe 810. Liza leţi na stolu za porođaje. Kraj nje su Salivan i jedna

babica. Ona je sva zaokrugljena, divna, blistava. Sasvim se preobrazila. Ugledavši me, krikne i brizne u plač.

- Toliko sam se ovome nadala - kaţe ona dok se grlimo. Zatim padam u naručje Salivanu.

- Dobri boţe, znao sam - kaţe on i snaţno me steţe.

164

I njemu su oči pune suza. Nikada ga nisam video tako srećnog.

- Odakle dolaziš? - Iz Pariza. Ispričaću ti. Zurim u Lizin ogromni stomak. Ne mogu da verujem da se

ovo zaista dešava. Ne mogu da verujem da ćemo sada postati roditelji.

- Ja sam lekar - kaţem babici. - Kako se sve odvija? - Kontrakcije su počele u deset sati. Vašoj ţeni pukao je

vodenjak pre jedan sat. Otvorena je šest centimetara. - Da li joj je anestetičar dao epiduralnu anesteziju? - Jeste, ali sam, izgleda, dobila jaču dozu, pa su kontrakcije

malo usporene - kaţe mi Liza. - Ne osećam noge. - Ne brini, dušo. Sačekaćemo da prođe to dejstvo, a zatim

ćeš dobiti malo slabiju dozu. Zatim nas babica Beti ostavlja nasamo, a Liza mi pokazuje

snimke s pregleda ultrazvukom. - Dečak je - kaţe ona ponosno. - I ti si baš zgodno stigao

danas, jer sam te čekala da izaberemo ime! Zatim provedosmo ceo sat smišljajući ime. Salivan je,

takođe, nabacio neke predloge i na kraju se dogovorismo da bude Bendţamin.

- Zapravo, kada me sledećeg puta potraţiš, nemoj pogrešiti adresu - upozori me Liza.

- Ne shvatam šta to pričaš... - Pa ne misliš valjda da bih gajila tvog sina u onom

majušnom stanu? Preselila sam se! Ovoga puta Salivan izvuče neke polaroid snimke iz dţepa.

Pokaza mi sliku lepe kuće od cigle u Grinič Vilidţu. Prepoznah ugao Ulice Kornelija i Bliker, blizu onog Ojster bara gde me je deda 1995. godine vodio na ostrige. Na snimcima videh i lepo opremljenu dečju sobu; krevet, stočić za presvlačenje, komodicu, dubak, ogradicu, leţaljku...

Pregledajući fotografije, shvatih gde je uloţena ona zarada sa berze.

Termometar slobode.

165

- Doktor dolazi - reče mi Beti. - Pa i ja sam doktor. - Moţda, gospodine, ali nećete vi porađati vašu ţenu. - I ne pomišljaj na to - frknu Liza. Dok smo čekali ginekologa, babica je namestila Lizine noge

u drţače i davala joj savete kako da kontroliše kontrakcije i uskladi disanje. Kada je Liza uskladila disanje i malo se uveţbala, shvatila je da je porođaj počeo.

- Hajdete, koristite svaku kontrakciju da gurate bebu - reče ginekolog, upadajući u prostoriju u stilu gostujuće zvezde.

Narednih desetak minuta drţao sam Lizinu ruku i hrabrio je pogledima, klimanjem glavom i šalama.

Prema mom lekarskom iskustvu, sve je dobro teklo. Ubrzo se ukaza bebina glava.

U bolnici sam svojevremeno obavio nekoliko porođaja i znao sam da su poslednjih nekoliko napona obično i najbolniji. Liza pusti moju ruku i vrisnu. Zatim ostade bez daha, pa je samo huktala i dahtala, gušila se kao da odustaje, a zatim bi prikupila preostalu snagu i vraćala se u bitku.

Odjednom beba izađe. Nastupi olakšanje. Pauza u vremenu.

Dobro je, izašla je, i sada naša beba guče i urla na Lizinim grudima. Sva je ljubičasta, vrlo naborana i puna ţivota.

Presecam pupčanu vrpcu i naginjem se nad sina. Liza me posmatra. Emocije me guše. Suze, znoj i krv. Ovo je bojno polje na kome smo pobedili.

Sada nas ima troje. 3.

Pod budnim okom babice i moga dede prvi put kupam sina. Imam vremena da ga dobro osmotrim. Visok je i vitak, torzo mu je snaţan, a prstići sasvim sitni, ali dugi i elegantni. Već ima lepu crnu kosicu i divne zagasite oči.

- Hvala ti za kuću - kaţem Salivanu, brišući bebu. - Nema na čemu - odgovara mi on. - Ne brini, staraću se o

166

tvojoj porodici dok ti nisi tu. - A kako si ti? Sluţi li te zdravlje? On odjednom prasne u smeh. - Ne sekiraj se za mene, dečko. Ova beba daće mi novu

mladost. Dok se Beti i deda vrte unaokolo, stavljam malog Bena na

grudi i sedam u fotelju pokraj kreveta, te posmatram suncem obasjane krovove grada.

Osećam njegovu koţu na svojoj. I tiho plačem. Ostajem jedan dugi trenutak sam sa sinom - tim

mališanom začetim u danu najvećeg haosa, u danu punom pepela i straha.

Kakav će biti njegov karakter? Kako će se snalaziti u svem punom opasnosti? Kako mogu da ga volim i štitim ako nikada nisam tu?

Brišem suze nadlanicom. Osećam teret odgovornosti koji se meša sa osećanjem sreće.

Znam da za nekoliko sati moram da odem. Prvi put osećam u sebi neku izuzetnu čvrstinu i snagu. Gledam mališana koji je zaspao i dobijam novu snagu od

samog pogleda na njega, pa se na kraju osmehnem. Zaboga, kakva je ovo avantura! Pomišljam na sve kroza šta sam prošao da bih stigao do

ovoga. Treba i dalje trpeti udarce sudbine. Makar samo zbog njega. Jednoga dana ovaj pakleni krug će se zatvoriti. Danas sam prošao kroz jednu etapu. Predstoji mi duga borba, ali sam dobio vaţnu bitku.

Ništa više neće biti isto kao pre. Uţivam u tom saznanju još koji trenutak. Započinje jedan novi ţivot.

167

2003-2010. Vreme prouiče

Bio je previše mlad da zna da srce potiskuje ruţna sećanja a ulepšava prijatna i da,

zahvaljujući toj veštini, rado prihvatamo prošlost.

Gabrijel Garsija Markes 1.

Vreme je teklo svojim tokom. Nastavio sam da se budim jednom godišnje, uvek na

Menhetnu ili u drţavi Njujork. Ponekad sam se budio na lepim mestima (cvetna pijaca u Dvadeset osmoj ulici; udobno kanabe u Kembel apartmanu; Rokvej bič u letnje jutro...), a ponekad i na nekim neprijatnim (Hart Ajland, zajednička kloaka Njujorka; izgaţen masom pešaka na Petoj aveniji u defileu na Dan Svetog Patrika; na mestu zločina u bednoj hotelskoj sobi u Bedford Stajvesantu, kraj sveţeg leša iz kojeg još teče krv...).

No stvorio sam i neku vrstu rutine. Vodio sam računa da uvek na sebi imam toplu odeću, solidne cipele, sat i dovoljno novca. Kad god je to bilo moguće, čim bih se probudio, uleteo bih u prvi taksi i pojurio da vidim porodicu.

Bendţamin je brzo rastao. Zapravo, prebrzo. Liza je cele godine prikupljala fotografije i pravila debele

albume, tako da sam pri svakom novom dolasku mogao da nadoknadim bar malo izgubljenog vremena. Kada bih bacio pogled na njih, mogao sam, sav uzbuđen, da vidim prve osmehe mog sina. Ĉuo sam i njegove prve reči: „tata”, „bravo”, „kuku”, „doviđenja”. Video sam i kako izgledaju njegova prva dva zuba, zbog kojih je ličio na Duška Dugouška, njegove prve nesigurne korake, njegove slikovnice, plišane igračke, slagalice, njegove kaprice i ljutnje, kao i njegovo razneţeno treperenje dok je slušao muziku.

168

Kasnije sam mogao da preslušam njegove prve reči, da vidim prvo šutiranje lopte, njegove prve crteţe čiča Gliše ili kućice, prvo odevanje u kaubojsku odeću, prvi tricikl.

Nisam bio tu kada se vraćao iz škole, niti kada je imao školske priredbe za kraj godine. Nisam mu ja objašnjavao kako se zovu boje, niti sam ga učio računu. Nisam ga preslišavao abecedu, niti sam podešavao točkove njegovog bicikla ili leptiriće za plivanje.

Kad god bih došao kući, činio sam sve što sam mogao da se uţivim u ulogu oca. Ja sam bio nestalni otac koji se pojavljivao uvek u neočekivanom trenutku, ponekad i nezgodnom, i koji je nestajao isto tako brzo kao što se i pojavio.

2.

Bilo je i srećnih dana. U takvim danima bili smo ono što smo ţeleli najviše na svetu - porodica kao i sve ostale.

* * * Godine 2006. na Koni Ajlandu slavio se Dan nezavisnosti.

Ben je tada imao četiri godine. Nosio sam ga na ramenima. Sunce je bilo u zenitu. Drţao sam Lizu za ruku i šetali smo duţ aleje pored plaţe oivičene drvećem i prisećali se kako smo pre devet godina bili na ovom mestu usred zime. Otišli smo da se zajedno okupamo, da pojedemo viršle kod Nejtana, da se provozamo na panoramskom točku i na ruskom ringišpilu. Uveče smo otišli kod Salivana da odatle posmatramo vatromet nad Ist Riverom.

Jedne nedelje u oktobru 2007. godine osvestio sam se na desetak metara od kuće, pod uličnom svetiljkom u Ulici Kristofer. Bilo je tek prošlo podne kada sam zazvonio na vrata. Deda mi je otvorio. Kao i uvek, srdačno se zagrlismo.

- Dobro je da si stigao! - reče mi on. Dok sam se upitno mrštio, povede me u trpezariju. Za

stolom sam prvi put ugledao Lizinu porodicu. - Rekla sam vam da on zaista postoji - povika ona i baci mi

se u naručje. - Mama, tata, predstavljam vam „čoveka koji nestaje”.

169

Taj dan provedosmo s mojom taštom i tastom kao da smo se oduvek poznavali.

Bio je kraj maja 2008. godine i osam sati uveče. To je veče „solsticija Menhetna”. Narod se dva puta godišnje gura po ulicama da vidi taj posebni zalazak sunca, redajući se u pravcu istok-zapad po najvećim gradskim saobraćajnicama.

Liza i Ben stoje pred kućom. Moj sin je na biciklu, a njegova majka okrenuta je leđima i ne vidi me.

- To je tata! - prodra se moj sin čim me ugleda. - Tata! Dok on okreće pedale kao mahnit i ţuri ka meni, vidim da se i Liza okreće. Trudna je svakako već oko osam meseci.

- Devojčica je - kaţe mi i spušta bradu u pregib mog ramena.

- Ali sada sam stigao prerano da bih mogao da prisustvujem porođaju...

Ona širi ruke da mi objasni kako to i nije tako bitno. - Ĉekala sam te da se dogovorimo o imenu, ali već imam

ideju. Šta misliš o imenu Sofija? Jedne letnje subote 2009. nalazim se zaštićen u okrilju

našeg doma. Dok Liza uţiva u dekadentnoj kombinaciji slane pogačice premazane nutelom, ja uzimam gitaru i sviram nekoliko akorda pesme Leonarda Koena. Zbogom, Marijan.

Sofija, moja lepa princeza, sedi na visokoj stoličici i lupa u taktu kašičicom po plastičnom tanjiru. Odeven kao Indijanac, Bendţamin igra kišni ples oko kuhinjskog pulta.

Na radnoj površini stoji Tajm magazin na čijoj se naslovnoj strani moţe videti fotografija bengalskog tigra, a iznad nje je zabrinjavajući naslov:

KLIMATSKE PROMENE:

PREDSTOJI NESTANAK NEKIH ŢIVOTINJSKIH VRSTA. Gledam svoju decu i mislim kako su divna. Nekako

izdrţavam sve ovo uglavnom zahvaljujući njima. Pomaţu mi da ne klonem i da sačuvam veru u budućnost. Ali svaki put kada ih pogledam, setim se natpisa na onoj bakarnoj ploči: „Kad

170

produvaju 24 vetra, ne ostaje više ništa.” I neki unutrašnji glasić podseća me na Salivanovo upozorenje: Smatraj da gradiš zamak na pesku i da će ga talasi odneti. To je pravo prokletstvo svetionika. U jutro dvadeset četvrtog dana sve će nestati. Nijedna osoba koju si u međuvremenu upoznao neće te se sećati.

Ja to ne zaboravljam, ali sam odlučio da se ponašam kao da se istorija ne ponavlja. Poput zatvorenika koji broji dane do izlaska iz zatvora, ja brojim dane koji su mi preostali do dvadeset četvrtog putovanja. Ono će biti moj strašni sud.

Jedne večeri 2010. godine poneo sam Bena u naručju u postelju. Uspavao se gledajući Avatar - zajedno smo ga gledali sedeći na kanabetu u salonu.

Stavljam ga u krevet, ušuškavam ga i snaţno ga grlim. Uţivam u njegovom mirisu koji treba da mi potraje do naredne godine. Kada pođem napolje, on me uhvati za rukav.

- Zar ideš, tata? - Idem, veliki moj dečko - kaţem mu i sedam na krevet. - A kuda to ideš? - Ne idem nikuda, Bene. To već znaš. Pričali smo o tome. Moj sin se pridiţe u krevetu i namešta jastuk uspravno. - Zar ne ideš da vidiš tvoju drugu porodicu? - pita me

zabrinutim glasom. - Ne, Bene, nemam drugu porodicu! Imam samo vas:

mamu, dedu, Sofiju i tebe. Ne postoji niko drugi. Malo mu razbarušim kosu. On skoro ljutito navaljuje: - Ali dok nisi s nama, moraš biti negde drugde! Ne moţe

biti drugačije! Spuštam mu ruku na rame. - Znam da je to teško razumeti, ali za mene vreme teče

drugačije. Mama ti je to već nekoliko puta objašnjavala. On uzdiše i pita: - Hoće li se jednog dana stvari normalizovati? - Nadam se da hoće. - A kada to? - Za pet godina, 2015 - kaţem mu. On počinje da računa u

glavi.

171

- Te godine ja ću imati trinaest godina. - Tako je, to je još daleko... Hajde, sada lepo lezi. - Mogu li da posmatram kako nestaješ? - Ne, ne moţeš. To nije igra niti mađioničarski trik. A i ne

odlazim odmah. Ostaću još malo s mamom. Ponovo ga ušuškavam i grlim. - No dok nisam tu, računam na tebe da paziš na sestru i

mamu. On klima glavom i potvrđuje. - Dobro, dok tebe nema, ja sam gazda. - Ne, Bene, mama je gazda, a ti si čuvar kuće. Slaţeš li se? - Slaţem se. 3.

Vreme brzo protiče. Prva decenija XXI veka se okončava. Amerika je završila sa Bušovima i u Beloj kući pojavio se

Obama. Pri svakom novom povratku zapaţam promene u svetu.

Internet je sve osvojio i progutao: muziku, knjige, bioskop. Ljudi ţive s mobilnim telefonom u ruci i svaka tri minuta bacaju na njega zabrinut pogled. Tu je ajfon, Fejsbuk, Gugl, Amazon... sve je virtuelno, numeričko, nematerijalno: korespondencija, razmena, prijatelji, zabava.

Mnoge kulturne reference iz razgovora nisu mi jasne. Ne znam te nove glumce, nove rok grupe, nove zvezde, a često mi nije jasno ni zbog čega su neke osobe slavne.

Sećam se komentara mog oca s početka osamdesetih godina, kada sam satima slušao treštanje vokmena i muziku sa kaseta: „Taj aparat samo će stvoriti blesave i zaostale generacije”, ,,Madona je kurva, Dejvid Boui transvestit, a Erik Klepton narkoman.” Sada mi se čini da i sam postajem reakcionarni matorac, jedan od onih kakve sam mrzeo kada sam bio adolsecent.

Ja sam putnik kroz epohu u kojoj zaista ne ţivim. Nemam više reči, a ne umem ni da dešifrujem svet. Zbunjen sam, premešten, prevaziđen, i ovaj svet sve manje

172

je moj i sve više me plaši. Jedina kotva mi je porodica. A i moj jedini horizont.

173

2011. Slomljena srca

Ne remeti nam ţivot ljubav, već nesigurnost u ljubav.

Fransoa Trifo 0.

Osećam toplotu dobro zagrejane prostorije. Osećam dodir somota na obrazu. U udobnoj sam fotelji. Mek naslon pridrţava mi potiljak. Ĉujem muziku i neki jasan glas koji peva baladu o rastanku

jednog para, punu melankolije izgubljene ljubavi. Nekoliko sekundi uţivam u ritmu te muzike. Znam tu pesmu: ABBA - „The winner takes it all".

Otvaram oči. Sedim u fotelji usred neke pozorišne sale. Oko mene nekoliko stotina ljudi zaneseno posmatra predstavu - mjuzikl„Mama mija"!

Okrećem glavu i podiţem pogled. Scena je veoma velika, plafoni visoki, a i mezanin je po obliku... ma ja sam nekada davno bio ovde.

Nalazim se na Brodveju u pozorištu Vinter garden. Majka me je svojevremeno dovela ovamo da gledamo mjuzikl „Mačke", i to kratko vreme pre nego što je umrla.

Ustajem usred aplauza, guram susede i izvlačim se iz reda. Prolazim kroz prolaz u parteru, silazim niz stepenice i odlazim iz pozorišta.

1.

Brodvej uveče. Načinio sam nekoliko koraka i upao u frenetičnu guţvu na

Tajms skveru - okruţen sam masom ljudi, autobusima, kolicima s viršlama. Na reklamnim video-ekranima prikazuju se neki romantični spotovi za nakit. Na trotoarima ulični prodavci drţe snopove helijumskih balona u obliku srca i bukete već pomalo

174

uvenulog cveća. Sada je tek prošlo sedam uveče. Ovo je 14. februar 2011. godine, Dan Svetog Valentina.

Zaustavljam taksi i prisećam se onog jutra 1992. godine kada me je Dţefri Veksler oslobodio iz zatvora. Tada sam iznajmio neki auto u ovom kraju i od tada se nisam ovde ponovo pojavio. U toku ovih dvadeset godina cela zona pretvorila se u kvart za zabavu pod vedrim nebom. Radnje sa Diznijevim likovima i porodične prodavnice zamenili su razni pip-šou lokali i porno-bioskopi. Klošari, narkomani i prostitutke prepustili su ovaj kvart turistima.

Pored mene se zaustavi neki ford eskejp hibrid. Uskočih u taksi i desetak minuta kasnije uđoh u cvećaru u Ulici Bliker, te kupih Lizi fini buket - kombinaciju orhideja i ruţa.

S buketom u ruci pokucah na vrata, sav uzbuđen što ću konačno videti ţenu i decu.

No nije Liza bila ta koja mi je otvorila vrata. - Dobro veče, šta mogu da učinim za vas? - upita me

plavušica od nepunih dvadeset godina u prevelikoj majici s natpisom neke stokholmske ekonomske škole.

- Gde je moja ţena? - A ko ste vi, gospodine? - O, a ko ste vi? - rekoh povišenim tonom. Devojka se

prepade i pokuša da zatvori vrata. - Ja sam bebisiterka. Ĉuvam Bendţamina i Sofiju dok je

gospođa... - Tata, tata! - razvika se Ben i baci mi se u naručje. Ja ga

podigoh uvis i zavrteh ukrug. - Zdravo, veliki dečko! Pa, šta si ti u međuvremenu radio,

hajde, ispričaj mi! Ignorišući Šveđanku, na silu uđoh u kuću. Sofija nije bila u

salonu. Spustih buket na sto i popeh se u njenu sobu. Moja curica čvrsto je spavala u svom krevetu.

- Zar je već legla? - začudih se šapatom. - Sofija je danas bila malo bolesna - objasni mi bebisiterka

nekako protiv volje. - A šta joj konkretno fali?

175

- Ima bronhitis, kijavicu i otitis. Sve zajedno. Ne budeći je, spustih ruku ćerki na čelo.

- Mislim da ima i povišenu temperaturu - rekoh. - Da, znam, ali nisam htela da je budim. Kasnije ću joj dati

paracetamol. Siđoh u kuhinju. - Bene, znaš li gde je mama? - Pa, izašla je. - To vidim i sam, ali gde je? Moj sin samo odmahnu

glavom. - Gde je moja ţena? - upitah tada devojku. - Ni ja to ne znam. Nisam znala ni da Liza ima muţa, a

svakako mi ne govori kuda izlazi... No ja je više nisam ni slušao. Liza je sigurno ostavila neku

adresu za svaki slučaj. Pogledah oko telefona, na poličicu gde su se spuštale

cedulje izvađene iz dţepova, na friţider. Videh jedan listić istrgnut iz bloka i pričvršćen magnetom na kome je bilo rukom ispisano: Restoran Buli, Ulica Dvejn 163, a zatim je tu bio napisan i neki telefonski broj.

Restoran. Veče Svetog Valentina... - Da li je tamo otišla na večeru? - Pa kaţem vam da ne znam! - Majku mu! - promumlah i prostrelih je pogledom. Sin me

zgrabi za rukav. - Tata, ne treba da psuješ! Kleknuh da bih bio na njegovoj visini. - U pravu si. Slušaj, idem da potraţim mamu pa ću se

vratiti, u redu? - A mogu li i ja s tobom? - Nema svrhe, vraćam se za pola sata. Ako budeš dobar,

napraviću ti lazanje. - Ali već sam jeo. - Onda nešto slatko? Lep sladoled s prelivom od karamela i

pečenim bademima. - Mama ne voli da jedem mnogo sladoleda. Kaţe da je pun

176

masnoća i šećera. Ja uzdahnuh i razbaruših mu kosu. - Brzo se vraćam, mili moj. 2.

Nisam hteo da uzmem taksi. Saobraćaj je bio pregust, Tribeka nije bila daleko, a malo brzog hoda dobro će mi doći da razradim noge.

Pođoh na jug do ugla Ulice Makdugal i Šeste avenije, pa Brodvejom nastavih do Ulice Dvejn.

- Imate li rezervaciju, gospodine? Zadihan i preznojen, upadoh u restoran kao pas u

kuglanu. Moja crvena parka i farmerke odudarali su od svih tih večernjih odela i haljina.

- Samo ţelim da vidim da li je moja ţena tu. - Pa mogu da je potraţim, gospodine - odgovori mi

recepcioner gledajući u kompjuterski ekran. - Na koje ime je bila rezervacija?

- Hvala, radije ću je sam potraţiti. - Ali, gospodine, vi ne... Ja pojurih hodnikom i uleteh u glavnu salu. Na Dan Svetog Valentina publiku su uglavnom činili

parovi. Buli je bio ekskluzivan romantični restoran: ambijent je bio

veoma šik i prijatan: svećnjaci na sve strane, plafon u gipsu i platna s motivima iz Provanse na zidovima.

Ugledah Lizu za jednim stolom kraj kamenog kamina u sredini prostorije. Bila je doterana, elegantna i prilično razgolićena i sedela je naspram nekog tipa koji mi je bio okrenut leđima.

Ĉim me ugleda, izraz lica joj se izmeni. Savi salvetu, ustade i pođe ţurno prema meni pre nego što sam stigao do stola.

- Arture, šta ti radiš ovde? - To bih i ja tebe morao da upitam. - Ja radim. Pokušavam da zaradim novac za našu

177

porodicu. - Uz večeru sa svećama na Dan Svetog Valentina?

Zavitlavaš me? Razgovori utihnuše i više pari očiju uperi se prekorno u

nas. Šef sale nam priđe i zamoli nas da dovršimo raspravu u holu.

- Ĉuj, Arture, nikada u ţivotu nisam bila na proslavi Dana Svetog Valentina. Došla sam ovamo na poslovnu večeru. Nemoj da mi praviš scene, molim te.

- Zar misliš da sam idiot? Ko je taj tip? - Noel Vakaro, poznati pisac i scenarista. Ţeli da mi da

ulogu u TV seriji koju sprema za AMC. - Dakle, dosta je da ti neko ponudi ulogu, pa da potrčiš u

restoran odevena kao kurva? - Zabranjujem ti da me vređaš! Sav besan, zasuh je prekorima što izlazi dok joj trogodišnja

ćerka leţi bolesna. No Liza nije dopustila da joj se prebaci da je loša majka.

- Ali sada je februar. Sofija ima nazeb, kao i devedeset odsto dece u gradu. To je zimi sasvim normalno. No ti to ne moţeš znati, pošto nikada nisi ovde!

- Pa ti dobro znaš da ja tu ne mogu ništa! Znaš i koliko patim zbog toga. Znaš da ţivim u stalnom košmaru!

- Zar misliš da to nije i košmar za mene? Dok smo se tako prepirali, osetih miris vanile i ljubičica.

Liza je blistala. Njena ravna glatka kosa bila je puštena i padala joj je po nagim ramenima i grudima prekrivenim crnom čipkom. Dve emajlirane narukvice zveckale su joj na zglobovima. Svakako se nekoliko sati doterivala da bi bila lepa nekome drugome. Niko ne bira u koga će se zaljubiti. Liza je očigledno imala potrebu da proveri svoju moć nad muškarcima, kao i svoju zavodljivost. Bio je to nekakav barometar ţenstvenosti. Od početka sam znao da je to s vremenom neće proći. To me je rastuţivalo. To me je, takode, izluđivalo.

Trudio sam se da prikrijem bes. Provešću ovde samo dvadeset četiri časa. Sve još moţe da se sredi, naivno sam

178

pomišljao. Veoma sam se varao. - Hajdemo kući, Lizo. Vratimo se našoj deci. - Ne pre nego što završim ovaj sastanak. Zaista ţelim tu

ulogu. Znam da mogu da je dobijem. Tada ja izgubih strpljenje. - Mi moţemo da se viđamo samo jedan dan godišnje, a ti

mi sada kaţeš da više voliš da završiš večeru sa drugim muškarcem umesto da provedeš veče sa mnom?

- Ali daj mi samo dva sata i naći ćemo se kod kuće. Samo da ovo okončam na pravi način.

- Ne, nećeš se vratiti tom tipu! Ja je zgrabih za ruku, ali se ona otrgnu i povika: - Ĉuj, prestani da praviš cirkus! Nisam ti traţila dozvolu!

Nisam ja nikakva stvar! Nisam tvoja svojina! - Lizo, vrati se sa mnom, inače... - Šta inače? Udarićeš me? Odvući ćeš me kući drţeći me za

kosu? Napustićeš me? Pa to stalno činiš, Arture, stalno me ostavljaš!

Okrenu se i vrati se za sto. - Prokleti tipe koji nestaješ! - dobaci mi dok se vraćala u

salu. 3.

Izađoh iz restorana sav besan, ali i vrlo tuţan. Na trotoaru je momak s parkinga upravo primao ključeve

od neke nove mušterije - tipa s dugom, retkom kosom i koţnim i metalnim koturićima na pletenicama. Ovaj je upravo otvarao vrata roudstar kabrioleta svojoj saputnici.

Sve se odigralo vrlo brzo. Ja se odjednom bacih ka njima i zgrabih ključeve koje je vlasnik pruţao momku.

- Hej! Koristeći guţvu, bacih se za volan i krenuh uz škripu

guma. Izašao sam s Menhetna, skrenuo pored Hadsona i izbio na

drţavni auto-put za Boston.

179

Drţeći nogu na papučici, jurcao sam drumovima puna četiri sata, zanemarujući sva pravila opreznosti. Bio sam begunac, grozničav, izgubljen, zbunjen reakcijom ţene koju sam voleo. Osećao sam kako se neka brana u meni upravo ruši. Bio sam umoran, iskorišćen, nesposoban da uspostavim kontrolu nad svojim ţivotom. Kakav uticaj ja imam na događaje? Baš nikakav. Moram sve da otrpim. Već dvadeset godina moj ţivot beţi od mene. Ja sam samo prolaznik u njemu. Borio sam se, pokušavao da učinim sve što mogu. Nisam odustao od borbe, ali kako se boriti ako ne znate ni ko vam je neprijatelj?

Kad sam stigao u Boston, svi stari košmari su mi se vratili. Parkirao sam auto u uličici u Ĉarlstaunu i ušao u Makilan, irski pab u koji sam nekada svraćao.

Najzad sam došao u jedan lokal koji se nije promenio! Taj bar postojao je još krajem XIX veka. Imao je potpuno isti izgled i atmosferu kao i pre dvadeset godina: isti šank u obliku potkovice i istu tamnu drvenu zidnu oblogu od poda do plafona.

Na zidovima su bile fotografije u boji sepije koje su podsećale na prošlost ovog lokala. Pod je bio prekriven piljevinom, baš kao u salonima Divljeg zapada. U čašama su uglavnom bili viski i pivo, koje je teklo potocima.

Sedoh na nisku stolicu i naručih prvu kriglu. U ovaj bar nekad me je doveo Frenk i u njega su preteţno

svraćali muškarci. Redovna klijentela nije dolazila ovamo da bleji i upoznaje se sa svetom, niti su se tu sluţile fine grickalice uz piće: svi su naručivali čisto piće. Ljudi su ovamo dolazili da bi zaboravili na teţak protekli dan, na mučan posao, na probleme, na ţene, na ljubavnice, na decu i rođake. Dolazili su uglavnom s namerom da se ţestoko napiju. Da se onesveste od pića. To sam i ja učinio, kombinujući velike doze viskija i krigle piva. Pio sam do besvesti. Sve dok nisam dospeo u stanje da nisam mogao da izgovorim više ni reč. Najzad nisam više mogao ni da ustanem. Kad se bar konačno zatvorio, odvukao sam se do mojih novostečenih kola.

180

4.

Vario sam, dremajući, sav taj popijeni alkohol sve do zore, ali me je polarna hladnoća najzad ipak probudila. Usta su mi bila suva, tresao sam se od hladnoće, pa okrenuh kontaktni ključ da bih aktivirao grejanje. Zaputio sam se ka jugu, prešao Harvardski most i odvezao se na Jamajka Plejn. Bilo je sedam sati ujutro kada sam stigao do groblja Forest Hils.

U to doba rešetkasta kapija groblja bila je još zamandaljena, i ja, bez obzira na sav mamurluk, ipak nekako preskočih zid na najniţem delu.

Stotinu hektara parka bilo je prekriveno ledenom korom. Beli sloj prekrio je i ivice staza, pa se nisu jasno ocrtavale. Sva vegetacija bila je zamrznuta, kao i voda u česmicama. Statue su delovale kao ţiva bića koja je polarni dah zaledio u mestu.

Još bazdeći na alkohol i teške glave, udisao sam ledeni vazduh koji mi je štipao pluća. Zureći ka drugoj strani groblja, ugledah površinu zaleđenog jezera u kome se ogledalo obliţnje rastinje i plavo nebo.

Siđoh alejom oivičenom drvećem sve do pošljunčanih staza između grobova i grobnica. Nad nadgrobnim spomenikom moga oca lebdela je laka zimska izmaglica.

Frenk Kostelo

2. januar 1942. 6. septembar 1993.

Bio sam kao ti, Bićeš kao ja.

- Zdravo, Frenk. Nije baš najtoplije, zar ne? Ĉudno sam se osećao. Više no ikada ljutio sam se na njega

što mi je upropastio ţivot. No neki deo mene ţeleo je da porazgovara s njim.

- Lepo ti je ovde, ali to je lepota smrti - rekoh sedajući na obliţnji zidić. - Dani su ti svakako dugi. Sigurno ti je dosadno, zar ne?

Pronađoh u dţepu paklicu cigareta i šibice koje mi je

181

ostavila konobarica iz Makilana. Pripalih jednu i povukoh dim sa uţivanjem.

- Ĉak nemaš ni ovo, u pravu si. Ipak, to te je ubilo, pa... Izbacih kolut dima, koji se dugo zadrţa u sleđenom vazduhu, a potom nestade.

- Najzad, ti si bio potpuno u pravu: u ţivotu ne treba nikome verovati. Hvala ti što si me tako rano upozorio na to, mada nisam baš dobro naučio tu lekciju.

Neka ptica polete sa obliţnje grane, stresajući malo snega koji je juče napadao.

- Hej, čuj, nisam ti ovo još kazao: postao si deda. Da, da, to je istina. Imam devetogodišnjeg sina i trogodišnju ćerku. Nisam najbolji otac, ali imam dobro opravdanje. Za razliku od tebe.

Ustao sam sa zidića i prišao mermernom spomeniku. Grob je bio ogoljen. Nije bilo nikakvih buketa cveća, bilja niti komemorativne ploče.

- Sve mi se nešto čini da te deca baš ne obilaze često, zar ne? Zapravo, čini mi se da nikome ne nedostaješ. Uvek sam mislio da ne osećaš ništa samo prema meni, ali sam, izgleda, pogrešio: ni njih dvoje nisi mnogo voleo.

Povukoh još jedan dobar dim koji mi se učini gorči od prethodnog, pa ugasih pikavac potpeticom.

- Zašto nas nisi voleo, Frenk? Zatim se još više pribliţih spomeniku i udarih nogom u

postolje. - Znaš, u poslednje vreme mnogo sam razmišljao o tome i

verujem da nazirem nekakav odgovor. Ti nas nisi voleo zato što ljubav čini čoveka ranjivim. To je činjenica: ako imaš dete, strepiš da ga ne izgubiš. Ĉim imaš dete, uzdrman si iz temelja. Razoruţan si i osetljiv. Ako neko ţeli da ti naškodi, ne mora da napada tebe lično. Tako postaješ lak plen.

Magla se razilazila. Prvi zraci sunca pojaviše se iza grobnica.

- A ti si - nastavih svoju besedu - uvek odbijao da budeš slab. Hteo si da budeš neranjiv,slobodan, prepušten sebi. Bilo je pomalo od svega toga, zar ne? Nisi nas voleo da ne bi pokazao

182

slabost. Nisi nas voleo zato što si štitio sebe. Vetar poče da duva. Još čitav minut proveo sam čekajući

odgovor kojeg nije bilo. Zatim mi jutarnji vetrić donese topao prolećni miris koji

me odvoji od te zimske atmosfere. Bio je to miris cveta pomorandţe. Udovi mi zadrhtaše, a noge zaklecaše, te pokušah da

shvatim šta se dešava. Bilo je tek nešto manje od sedam sati ujutro. Pojavio sam se tek pre dvanaest sati.

Pa ne mogu valjda sada da nestanem! No odjednom osetih u mozgu poznato električno

praţnjenje. Zaleđeno tlo nestade mi ispod nogu. Iščeznuh.

183

2012. Jedno bez drugog

Navikao sam na samoću, ali je od nje gora mrţnja koju osećam prema sebi.

Dţon Irving 0.

Osećam sveţ i oštar miris lavande. Mogu da nanjušim i slabe primese mirisa borovine. U pozadini

čujem melodiju sa stare ploče koja škripi: to je pesma „Volare" u izvođenju Dina Martina.

Srce mi lupa i znojim se. Veoma teško razdvajam slepljene očne kapke. Grlo mi je suvo, čini mi se da su mi usta puna peska, a glava mi puca od gadne migrene.

U stomaku mi se komeša i krči. Pokušavam da se pokrenem, ali su mi mišići zgrčeni.

No strašna ţeđ ipak me na kraju prisiljava da otvorim oči. Dan je. Polako dolazim sebi. Gledam na sat i vidim da je prošlo četiri po podne.

Sedim upola zavaljen na nekom starom česterfild kanabetu, a nalazim se u toploj radnji uređenoj u stilu pedesetih godina. Osvrćem se oko sebe i vidim posude s kremama, losione, komade sapuna, četke, stari gramofon. Ustajem, posrćem i uspevam da pročitam natpis iznad ulaza.

Nalazim se u starinskoj berbernici u Istočnom Harlemu. 1.

- A da se ipak smestiš malo udobnije, dečko? - obrati mi se nečiji glas iza leđa.

Poskočih uvis, okrenuh se i videh da glas pripada nekom starom crncu s prosedom bradom i borsalinom na glavi, odevenom u košulju, prsluk i pantalone s tregerima.

On mi mahnu da se smestim u nagnutu berbersku foteljicu

184

od crvene koţe. - Nisam čuo kada si ušao, ali ja sam, zapravo, gluv kao top!

- dobaci mi on i prasnu u smeh. - Izvinite, gospodine, ali... - Moţeš me zvati Dţibril. - Dţibrile, strahovito sam ţedan. Moţete li mi doneti čašu

vode i aspirin? - Pa, to ću ti već negde pronaći - obeća on i nestade u

pozadini. U uglu radnje ugledah hrpu časopisa na staroj komodici od

mahagonija koja se presijavala na suncu. Najnoviji časopis bio je Entertejnment vikli od 24. februara

2012. godine. Na naslovnoj strani ugledah plavušu kratke kose i odlučnog pogleda, a iznad te fotografije naslov:

LIZA EJMS RAZGOVOR SA JUNAKINJOM „PROŠLE

BUDUĆNOSTI", NOVE POPULARNE SERIJE Bila je to nešto mršavija i izazovnija Liza, a delovala mi je i

znatno hladnije od one koju sam poznavao. Prelistah časopis i pročitah taj članak. Dakle, uspela je da dobije tu ulogu o kojoj je sanjala. Treba li da se radujem ili da ţalim zbog toga?

- Evo ti, momče! - doviknu mi Dţibril koji se upravo vratio sa sifonom sode i tabletama paracetamola.

Popih dve tablete i sasuh u grlo tri čaše sode, pa se odmah osetih malo bolje, mada sam i dalje osećao posledice mamurluka.

Pogledah se zbunjeno u ogledalo. Imao sam četrdeset šest godina i to se već jasno videlo. Oči su mi zgasnule i bile su okruţene tamnim kolutovima, utonule u očne duplje i omeđene lepezastim borama sa spoljne strane. Moja crna kosa bila je malo progrušana sedim vlasima, a na čelu sam imao nekoliko bora. Imao sam ih i na vratu, a ten mi je bio bledunjav. Crte lica su mi se izmenile. Nisu više bile onako čiste i izrazite. Imao sam dve jasno usečene brazde od nozdrva do uglova usana, što mi je davalo umoran izraz.

Sav iznuren, zavalih se u stolicu. Dţibril mi prebaci topao

185

peškir preko lica i osetih miris nane. Dok sam se ja tako opuštao, čuh ga kako oštri brijač o koţni kaiš. Nanese mi sapunicu četkom na lice, pa pređe oštricom preko mojih obraza i gornjeg dela vrata. Ja se prepustih njegovoj sigurnoj ruci i pokušah da prikupim sećanja na „jučerašnje” događaje.

Prepirka s Lizom iznervirala me je i odvukla u nekontrolisano lutanje, i sada me je mučilo osećanje krivice. Uništio sam jedan dragoceni dan koji sam mogao da provedem sa decom.

Berberin mi ispra lice toplom vodom i stavi mi malo stipse na jednu posekotinu. Zatim dovrši posao i stavi mi novi topao peškirić s mirisom mentola na lice i očne kapke. Oči su mi bile sklopljene, ali sam čuo zvonce na vratima koje je najavilo dolazak nove mušterije. Bio sam nepomičan i nastojao sam da prikupim snagu, kad odjednom začuh poznati glas:

- Dakle, dečko, ţeliš da ti koţa omekša? Poskočih i smaknuh peškirić s lica, te ugledah Salivana

kako seda u stolicu kraj moje. Deda je bio oslabio. Bore na licu su mu se produbile.

Delovao je prilično umorno, ali mu je pogled i dalje bio blistav i zajedljiv.

- Lepo je videti te - rekoh srdačno ga grleći. - Ţao mi je što sam to propustio prošlog puta.

- Znam, Liza mi je kazala. Baš si zabrljao. - Pa, krivica je do oboje - branio sam se. Salivan nešto promumla i okrenu se Dţibrilu da me

predstavi. - Ovo je moj unuk, Artur. Pričao sam ti o njemu. Stari crnac prasnu u smeh. - Je li on taj što nestaje? - Da, baš on. Brica mi spusti ruku na rame. - Znaš li da sam brijao tvog dedu još 1950. godine? Salivan

i ja znamo se dobrih šezdeset godina. - Tako je, stara rago! A da bismo to proslavili, potraţi neku

bocu viskija iz tvoje tajne rezerve.

186

- Imam jedan bušmils star dvadeset godina. Reći ćeš mi kako ti se sviđa - obeća berberin i opet ode nekuda.

Salivan izvuče iz dţepa mobilni telefon i okrenu neki broj. - Zovem Lizu. Ona je na turneji po Kaliforniji. Ta me informacija oţalosti. Pošto sam doneo odluku da ne

gubim nijedan dodatni dan i da spašavam brak, perspektiva da neću videti Lizu ni ove godine sasvim me je razočarala.

- Sofija je s njom, ali sin ti je u Njujorku - reče on ţeleći da me malo uteši.

Pošto je razmenio nekoliko reči s Lizom, dodade mi slušalicu.

- Dobar dan, Arture. Bilo je lepo čuti sveţ i zvonak Lizin glas. - Zdravo, Lizo. Ţao mi je zbog prošlog puta. - Pa i treba da ti bude. Ĉekala sam te cele noći, a i tvoj sin. S mobilnim telefonom na uhu izađoh na trotoar da je bolje

čujem. Nešto mi pade na um. - Moţda bih mogao da dođem u Kaliforniju da se vidimo?

Ako bih odmah krenuo na aerodrom... - A čemu bi to posluţilo, osim da nas rastuţi? - odseče ona

odlučno. - No ako bi proveo malo vremena s Benom, to bi moglo biti korisno.

- Da li je on dobro? - upitah je zabrinuto. - Ben uopšte nije dobro - reče mi ona tonom punim

skrivene tuge i prebacivanja. - Trenutno je nemoguć. U školi ne uči ništa, tuče se sa svima redom, a ni kod kuće nije nimalo bolji. Nemoguće je usmeriti ga na nešto. Reći da neće da sarađuje samo je eufemizam. Ponekad je i nasilan. Pradeda je jedini koji moţe da ga urazumi, bar povremeno.

Tuga u njenom glasu zaledi me u mestu. - Pa, moţda treba porazgovarati sa psihologom. - Kao da smo tebe čekali da to kaţeš. Već nekoliko meseci

ide na te seanse. Po preporuci iz škole. - Moţda je to njegovo ponašanje, zapravo, poziv za pomoć.

Nije potreban psihijatar da se shvati da Benu teško pada naša situacija. Mislim, cela situacija...

187

- Pa, nije valjda i to moja greška! Misliš li da mu prija to što si četiri hiljade kilometara daleko od njega?

- Ja ga viđam svake nedelje. A ja svakako nisam nikakva Penelopa. Ne mogu da sedim kod kuće i strpljivo te čekam, gutajući pilule za spavanje i antidepresive.

Pogledah ljude koji su hodali trotoarom. Za dvadeset godina su se i harlemske ulice veoma promenile. Mešavina rasa, kompletne porodice, dečji smeh.

- Ĉuj, Lizo, za tri godine sve ovo će se završiti - rekoh joj što sam ubedljivije mogao.

- Ne, niko, zapravo, ne zna šta će biti za tri godine. - Lizo, ne trošimo ovo malo vremena na prepirku. Volimo

se i... - Ne, ti me ne voliš - ljutito odseče ona. - Svakako me

nikada nisi ni voleo ovakvu kakva jesam. Ti voliš neku svoju neodređenu predstavu o meni, ali ona ne odgovara stvarnosti.

Ţeleo sam da to opovrgnem, ali mi ona ne ostavi vremena. - Moram da idem - reče suvo i prekinu vezu. 2.

- Popij ovo, dečko - reče mi Salivan i pruţi mi čašu viskija. Odbih tu njegovu ponudu, ali je on i dalje navaljivao:

- Hajde, ne brukaj svoju irsku krv! Znaš onu izreku: u Irskoj se viski pije samo u dve prilike - kada ste ţedni i kada niste ţedni.

Okrenuh se prema Dţibrilu. - Imate li moţda negde malo kafe? - O, momče, pa zar ne vidiš da iznad vrata piše „Berberin”,

a ne „Bar”? - odgovori mi on, lupajući se rukom po boku. Salivan poče da pretura po dţepu i izvadi neke dve karte,

pa ih stavi pred sebe. - Večeras Niksi igraju protiv Klivlanda u Medison skver

gardenu. Uzeo sam ove karte za Dţibrila i sebe, ali će biti bolje da ti pođeš sa sinom.

- Pa, ako ste planirali da idete zajedno, ja ne ţelim da vas...

188

- Ne sekiraj se ti za nas - reče Dţibril. - Idi s tim tvojim klincem na utakmicu. Ja i Salivan lepo ćemo otići na pileći kari ili jagnjeće kotlete kod Red rustera. A moţda ćemo svratiti i na piće u striptiz-bar u Sto dvadeset četvrtoj ulici. I znaš šta? Napraviću ti tu tvoju kafu!

Ostavši sam sa Salivanom, iskoristih priliku da mu se poţalim na ono što me je mučilo.

- Od mog poslednjeg povratka pojavio se jedan novi problem. I to veliki.

On duboko uzdahnu, potraţi svoje cigarete i zadenu jednu za uho.

- Putovanje je bilo kraće nego što sam očekivao - rekoh. - Mnogo kraće: recimo, dvanaest sati umesto dvadeset četiri.

Salivan kresnu upaljač i ukaza se ţuti plamen. - Pa, toga sam se i plašio - reče on, paleći cigaretu. - I meni

se desilo to isto. Ĉetiri poslednja putovanja bila su znatno kraća. - Kako to? - Svako putovanje trajalo je upola kraće od prethodnog:

prvo dvanaest sati, zatim šest, pa samo tri. - A poslednje? - Ono je trajalo jedva jedan sat. U prostoriji zavlada tišina. Nisam mogao da poverujem u

to što mi je kazao. Zatim me spopade bes. - A zašto mi to nisi rekao? - razvikah se, lupajući šakom po

konzoli. Salivan umorno protrlja oči. - Zato što to ne bi ničemu posluţilo, Arture. Samo bi ti

podrilo moral. Dograbih one karte sa stola i izleteh napolje. Košmar se

nastavljao. 3.

Osnovna škola mog sina bila je na uglu ulica Grin i Vašington plejs u jednoj ciglenoj zgradi boje okera, odmah pored Njujorškog univerziteta.

189

Oslonjen leđima na zid, posmatrao sam učenike koji izlaze i odmiču trotoarom ili skreću u obliţnje ulice. Deca koja nisu imala ni deset godina već su se ponašala kao adolescenti: devojčice su bile doterane kao odrasle devojke, a dečaci su izigravali mlade šmekere.

Bendţamina sam prepoznao bez problema. Bio je neverovatno porastao. Narasla je i njegova divna plava kosa. Na sebi je imao tamne farmerke, pamučnu jaknicu s malim krznenim okovratnikom i iste stensmitovke kakve sam ja nosio kada sam bio njegovih godina.

- A zašto si ti došao po mene? - upita me preklapajući svoj trotinet.

- Obuzdaj malo tu preteranu radost! - rekoh i zagrlih ga. On se izvuče iz mog zagrljaja i poveze se prema parku. - Večeras izlazimo zajedno - rekoh mu hodajući za njim. -

Imam dve karte za utakmicu s Niksima. - Baš mi se i ne ide. Ne volim košarku - promumla on i

ubrza voţnju. - E pa, ipak ćemo ići - povikah ja dok je on brzo odmicao.

Nije još sve izgubljeno... No ja, zapravo, nisam shvatao situaciju. Ĉitave večeri u

Medison skver gardenu posmatrao sam sina s knedlom u grlu. Ponašao se prema meni kao prema strancu, izbegavao je moje saučesničke poglede i na sva moja pitanja odgovarao je jednosloţnim rečima.

Ja sam bio odsutni otac i on mi je podnosio račun koji treba da platim zbog toga. Ĉak i kada sam, u retkim prilikama, bio tu, bio sam toliko briţan i prezauzet da mu se nikada nisam potpuno posvetio. Deo mene bio je negde drugde: već okrenut ka sutrašnjici, u panici zbog sledećeg buđenja. Nikada nisam imao vremena - baš nikada ga nisam našao - da mu nešto vaţno saopštim i da ga nečemu poučim. Nije bilo nikakve prave osnove, vrednosnog sistema niti pridika koje bi nam sada olakšale da premostimo prepreku. A i šta sam mogao da mu dam ja koji sam od oca nasledio samo negativno viđenje sveta i čiji je ţivot bio stalna, unapred izgubljena borba protiv vremena?

190

- Da li bi voleo da odemo na rolnice od jastoga? On podiţe prema meni svoje lepo lice i pogleda me

pogledom koji nisam prepoznavao. Zenice su mu blistale ţivim i uznemirujućim plamenom.

- Znaš li šta bih zaista voleo? Očekivao sam da čujem najgore, i to se i desilo. Bendţamin

otvori usta i ja ga čuh kako ljutito izgovara: - Voleo bih da te više nikada ne vidim! Da nestaneš zauvek

iz naših ţivota! Načini malu pauzu pa nastavi: - Ostavi nas na miru! Zaboravi nas! Nemoj više da nanosiš

zlo mami! Samo to i znaš, da zadaješ bol ljudima. Te reči parale su mi srce poput udaraca noţem. - Nepravedan si, Bene. Znaš vrlo dobro da to nije moja

greška... - Prestani stalno da tvrdiš kako to nije tvoja greška! Koga je

briga čija je greška! Nisi tu i to je sve! I reči ću ti još nešto: da se Sofija ne bi traumirala, mama joj nikada nije kazala da si joj ti otac! Nisi ni primetio da te ona nikada ne zove tata!

Sve je to bilo tačno i bilo mi je nepodnošljivo. - Slušaj, Bene. Znam da je situacija koju proţivljavaš vrlo

teška i neshvatljiva, ali znaj da neće večno trajati. Još tri godine, pa će se sve vratiti u normalu.

- Neće. - Zašto neće? Sada su mu krupne suze tekle niz obraze. Ja ga zagrlih. - Za tri godine Sofija i ja bićemo mrtvi - zajeca mi on na

uho. - Ama nećete, dečko moj! Ko ti je to kazao? - Salivan... Jedva sam obuzdavao gnev koji me je spopao i odveo sam

sina u Ojster bar. Tri četvrtine lokala zvrjalo je prazno. Sedosmo za jedan povučen sto u dnu sale i ja naručih dva sendviča i dve koka-kole.

- Reci mi šta ti je tačno Salivan ispričao. On protrlja oči, povuče gutljaj koka-kole i jecajući poče da

191

mi objašnjava: - Dedi već nekoliko meseci nije baš dobro. Mnogo kašlje, a

mnogo i pije. Jedne večeri mama je napravila palačinke i zamolila me je da mu ih odnesem. Otišao sam kod njega i lupao na vrata, ali mi nije otvorio. Hteo sam već i da se vratim, kada zapazih da mu vrata uopšte nisu zaključana. Ušao sam i našao ga kako leţi na podu usred salona. Bio je potpuno pijan.

- A kada se to desilo? On podiţe pogled i malo se zamisli. - Pa, ima jedno tri meseca. Pomogao sam mu da se

pridigne. Ostao sam s njim neko vreme i upitao ga zašto toliko pije. Rekao je da to čini da zaboravi na strah. Onda sam ga pitao čega se plaši. Tada mi je ispričao svoju priču i kazao mi da se boji da se i nama ne dogodi isto to. Kada se završi tvoje dvadeset četvrto putovanje, ničega više neće biti. Mama te neće prepoznati i biće kao da ja i Sofija nikada nismo ni rođeni.

Obrisao sam mu suze papirnom salvetom i pokušao da ga umirim.

- To se zaista dogodilo Salivanu, ali ne znači da će se desiti i nama.

- A zašto bismo mi to izbegli? - Zato što se volimo. Nas četvoro smo porodica. Klan

Kostelo. Znaš li šta kaţe Šekspir? „Ljubav puzi ako već ne moţe da hoda.” Znaš li šta to znači?

- Da je ljubav uvek jača od svega. - Tačno to. Zbog toga nemoj ničega da se plašiš. Šekspirove reči delovale su nekoliko sekundi, ali je

stvarnost ubrzo nadvladala. - Zar misliš da te mama još voli? - upita me Ben, grickajući

rolnicu. - Meni se čini da ona voli tog tipa, Noela. Ja priguših svoj bol i zatraţih mu objašnjenje. - Misliš na Noela Vakara, pisca? Moj sin zbunjeno klimnu glavom. - Da, to je taj pisac. Ona se smeje kad god on dođe i čuo

sam kada je preko telefona kazala nekome kako on lepo brine o njoj.

192

Pogledah sina pravo u oči i rekoh što sam ubedljivije mogao:

- Slušaj dobro, Bene, i ne sumnjaj u moje reči. Ĉovek kojeg mama zaista voli jesam ja. Zato što sam vaš otac, Sofijin i tvoj. A kada se budem konačno vratio, i ja ću umeti da je nasmejem i brinuću o njoj.

Videh da sam ga donekle ubedio. Ĉinilo se i da mu se vratio apetit. Pošto smo smazali rolnice sa jastogom, vratili smo se kući, gde nas je čekala devojka koje se starala o njoj.

Kao što smo uvek činili još od njegovog ranog detinjstva, zajedno smo oprali zube u kupatilu, a zatim sam ga ušuškao i poţeleo mu laku noć.

- Treba da preguramo još tri teške godine, slaţeš li se, Bene? To moţemo učiniti samo ako budemo pravi tim i ako imamo poverenja jedni u druge. Stoga treba da budemo mudri, pa zato prekini s tim svojim ludovanjem, vaţi?

- Vaţi. Ja ću od sada biti pravi domaćin. - Baš tako. - A ti ćeš i dalje biti čovek koji nestaje. Mama te uvek tako

zove. - To je istina - priznadoh. - Ja sam čovek koji nestaje. I na tu pomisao počeh da drhtim. - Laku noć, veliki moj dečko - rekoh, gaseći svetlo, da on ne

vidi kako se grčim. - Laku noć, tata. Sa suzama u očima odvukoh se do vrata i nestadoh pre

nego što sam stupio na prvi stepenik. Kakav sam zločin počinio da plaćam ovakvu cenu? Koju

neoprostivu grešku ispaštam?

193

2013. Kitna sezona

Ţivot je niz povezanih rastanaka. Ĉarls Dikens

0.

Nekakvo šuškanje. Miris koţe i starih knjiga. Napeta tišina koju remeti samo zvuk okretanja stranica. Tiho

nakašljavanje. Prigušen zvuk lupkanja po tastaturi. Glava mi je naslonjena na neku drvenu površinu i osećam miris

voska. Otvaram oči i poskočim. Ruke mi vise niz rukohvate. Oko mene su hiljade knjiga poredane na kilometrima polica s rezbarenim figurama na ivicama; vidim i monumentalne lustere, patinirane radne stolove, mesingane lampe sa abaţurima od zelenkastog stakla.

Nalazim se u čitaonici Njujorške gradske biblioteke. 1.

Još sav unezveren od šoka, ustajem iz fotelje i polazim u istraţivanje mesta na kojem sam se zatekao.

Iznad glavnih ulaznih vrata nalazi se veliki zidni sat koji pokazuje 12.10. To je vreme ručka. Zaista, vidim mnogo praznih mesta. Prolazim pored police sa štampom i gledam neke dnevne novine: Humanitarna akcija u Siriji; Posle pucnjave u Njutaunu vrši se pritisak na Senat da se uvedu mere za kontrolu posedovanja vatrenog oruţja... Bacam pogled na datum i vidim da je ponedeljak, 15. april 2013. godine.

Rok se bliţi kraju. Imam još samo dva putovanja do kraja priče. Jedna ideja rađa mi se u glavi. Sedam za jedan kompjuter i povezujem se na internet. Naţalost, traţi mi neku šifru - rezervisan je za one koji imaju člansku karticu biblioteke.

Ĉekam nekoliko minuta i posmatram radna mesta oko sebe. Odjednom počinje da zvoni mobilni telefon jedne moje

194

susetke. Ona ustaje s namerom da izađe i odgovori na poziv bez ometanja. Kliznem na njeno mesto i otvaram novu stranicu. U nekoliko poteza pronalazim Vikipediju i traţim podatke o ljubavniku moje ţene.

Nema fotografija, samo sledeća beleška: Noel Vakaro Noel Lui Vakaro, američki pisac i scenarista, rođen je u

Bostonu 4. avgusta 1966. godine. Diplomirao je na Univerzitetu Djuk i predaje knjiţevnost na

Berkliju i Ĉikaškom univerzitetu. Od 1991. do 2009. godine objavio je trilogiju Ronjenje i

postigao uspeh i svetsku slavu. Godine 2011. napisao je tekst za čuvenu TV seriju Prošla

budućnost koja je emitovana na AMC-ju, za koju je on bio i producent i scenarista.

Hteo sam da potraţim i neke druge podatke, kada začuh

glas: - Hej, šta radite na mom mestu? Ona studentkinja vratila se u čitaonicu. Pošto sam uhvaćen

na delu, ja joj se izvinih i šmugnuh napolje iz biblioteke stepenicama koje me odvedoše pravo do izlaza na Brajant park.

Bio sam na poznatom terenu - Midtaun između Pete i Šeste avenije. Metroom sam za petnaestak minuta stigao do Grinič Vilidţa i poţurio preko Vašington skvera. Pre povratka kući odlučio sam da svratim do Salivana.

Ali kada sam došao do ulaznih vrata, zatekao sam novi koverat zadenut za zvekir.

Poslednji put to sam doţiveo onda kada sam našao pismo sa obaveštenjem da mi se rađa sin. Ovoga puta vesti su bile lošije.

Dečko moj, Nisam te dugo video i prokleto mi nedostaješ. Ako ţeliš da vidiš dedu jednog od ovih dana, dođi u bolnicu

Belvju.

195

Nemoj mnogo kasniti! Moje staro telo počinje da popušta. 2.

On je na odeljenju palijativne nege. Odatle se pacijenti ispraćaju iz ţivota.

U svim bolnicama koje znam to odeljenje odvojeno je od ostalih. Lekari se tu bave „utešnim lečenjem” i pokušavaju da ublaţe sumnje i strahove pacijenata i da usliše njihovu poslednju volju.

U pratnji bolničarke uđoh u sobu. Bila je svetla, mirna, pogodna za razmišljanje i introspekciju. Bila je okupana prijatnim svetlom, a medicinski aparati bili su svedeni na minimum da bi se obezbedio pristojan i bezbolan kraj ţivota.

Deda je leţao na sredini kreveta. Bio je sasvim neprepoznatljiv. Lice mu je bilo upalo, sivkasto i pomalo oznojeno. Bio je strahovito oslabio i, pošto je nestalo mišićne mase, činilo mi se da se nekako sav smanjio.

Rak pluća u terminalnoj fazi: ta ista svinjarija odnela je pre vremena i mog oca.

Ĉudna vrsta porodičnog kontinuiteta. Salivan otvori jedno oko i pogleda me. - Sećaš li se kako smo se svojevremeno upoznali u jednoj

bolničkoj sobi? - upita me sasvim prigušenim glasom. - Sada ćemo se oprostiti u drugoj sličnoj sobi...

Osetih knedlu u grlu i suze mi naglo navreše na oči. Nisam ni pokušao da mu protivrečim. Obojica smo shvatali da je to kraj.

Hteo je još nešto da mi kaţe, ali ga spopade beskrajni napad kašlja. Pošto mu je gurnula jastuče iza leđa, bolničarka izađe, ne opraštajući se od nas.

- Bilo je krajnje vreme da se pojaviš, mali - nastavi on zadihano. - Trudio sam se da se maksimalno štedim da ne bih otišao bez pozdrava.

Ja sam već poznavao taj fenomen, ali me je oduvek fascinirao. U poslednjim trenucima ţivota veliki broj pacijenata

196

naglo bi ţivnuo: da li zbog toga što su očekivali da „tamo” ponovo sretnu nekog bliskog, ili zato što su ţeleli da iskaţu svoju poslednju volju?

Salivan proguta knedlu u grlu i nastavi promuklim glasom:

- Ţelim da se oprostim od tebe, ali i da ti zahvalim. Hvala ti što si me izvukao iz pakla. Odvodeći me iz Blekvela, poklonio si mi dve decenije ţivota na koje nisam računao. To je pravi prokleti bonus, zar ne?

Suze su mi uveliko tekle niz obraze. Salivan me dohvati za ruku i reče ubedljivim glasom:

- Nemoj da plačeš. Lepo sam poţiveo, i to zahvaljujući tebi. Upoznali smo se pre dvadeset godina i tada sam bio skoro mrtav. Ti si me oţiveo! Gurnuo si me u novi period uzbudljivog ţivota u kome sam bio srećan. Upoznao si me s Lizom. Dao si mi priliku da upoznam moje praunuke...

Sada je i on plakao. Suze su mu se slivale niz bore. Uhvati se za moju ruku da bi se malo uspravio.

- Sada brinem samo zbog tebe, Arture. Pripremi se za strašne događaje.

Pogledah u njegove grozničave i zakrvavljene oči koje su veoma brzo treptale. Ĉinilo mi se da mi proriče kraj sveta.

- Kada produvaju svi vetrovi, neće ti ostati ništa - nastavi on svoju mantru. - Znam da nisi nikada verovao u to, ali to će se ipak dogoditi. Ujutro dvadeset četvrtog dana, kada se budeš osvestio, niko od tvojih neće te se sećati.

Ja se malo sagnuh i pokušah da ga ubedim da nije tako: - Ne, ne verujem da će se to dogoditi. Frenk se sećao vašeg

susreta na aerodromu. Sećao se i da si mu rekao da zazida podrumska vrata. Vidiš, nisu svi tragovi tvojih postupaka nestali.

No bilo je potrebno nešto ubedljivije od toga da bi mi Salivan poverovao.

- Ali rasturiće se sve što si stvorio. Ţena te neće poznati, deca će nestati i...

Opet se prekinu usred rečenice pod naletom novog napada

197

kašlja, te mi se učinilo da će se ugušiti. Kada se malo oporavio, izreče mi poslednje upozorenje:

- Veruj mi, nema većeg bola. A kada je bol prejak i kada osećaš da ti je nanesena prevelika nepravda, učinićeš sve da to prestane.

Malo zastade da udahne, pa nastavi: - Ja sam prošao kroz sve to i uveravam te da te takav bol

tera da se ubiješ ili poludiš. Obećaj mi da se nećeš poneti kao ja, Arture! Ne dozvoli da te bol nadvlada i odupri se tami!

Sasvim zadihan, on opet zgrabi moju ruku. - Nemoj ostati sam, Arture. Kada si sam u ţivotu... Zastao

je, prikupljajući poslednju snagu da nastavi: - ... kada si sam, onda si, zapravo, mrtav. To su mu bile poslednje reči. Ubrzo osetih poznato

podrhtavanje udova. Pre odlaska ugledah fotografiju na njegovom noćnom stočiću. Ja sam je snimio jednog lepog letnjeg dana 2009. godine.

Na njoj smo snimljeni nas petoro, pribijeni jedni uz druge: Liza je blistala, Ben se ludirao u svojoj tigrastoj pidţami, Sofija je pokazivala svoja jedina dva gornja zuba, a Salivan je, poput dobrog patrijarha, ponosno naslanjao ruku na moje rame. To je bio divan trenutak, zabeleţen zauvek. Mi kao porodica. Naš klan Kostelo.

Kada osetih malo jače grčeve, gurnuh tu fotografiju u dţep jakne.

Pre nego što sam nestao, uputih dedi poslednji pozdrav. On me je jedini uvek podrţavao. On me jedini nije nikada razočarao. On me jedini nije izneverio.

198

2014. Stvaran je onaj drugi

U svakom čoveku ţive dve osobe; prava je ona druga.

Horhe Luis Borhes 0.

Osetih eksploziju. Zatim začuh ţamor gomile. Treštali su doboši, fanfare, gongovi i praštale su petarde. Gušio

me je miris ustajale prţene ribe. Osećao sam i miris nekih egzotičnih začina, kao i prţenog i pečenog mesa.

Lagano dolazim sebi. Telo mi je nečim pritisnuto. Osećam da mi neka šipka leţi preko lica, a druga mi pritiska grudi. Ĉini mi se i da visim u nekom praznom prostoru i da ne mogu da uspostavim ravnoteţu. Odjednom osetih da padam!

O, gospode! Ovo je baš gadno buđenje. Nespretno se hvatam za nekakvu

gvozdenu ogradu. Drţim se koliko mogu ukočenim rukama i polako se zaustavljam.

Pošto se moj pad okončao, polako otvaram oči i ugledam... ogromnu preteću glavu crvenog zmaja.

1.

Vidim pred sobom zmaja. Zatim još jednog. Ĉitava vojska zmajeva, lavova i konja treperi mi pred

očima, a pokreću ih ljudi skriveni ispod maski. Visim naglavačke nekoliko metara iznad tla i mašem

rukama oko sebe. Ispravljam se i polako ustajem na noge. Nalazim se na platformi nekih poţarnih stepenica koje pripadaju jednoj od okolnih zgrada od cigle.

Na ulici je neviđena guţva: njom prolazi neka karnevalska povorka. Šarena kola sa zastavama raznih boja, akrobati, plesači,

199

ogromne papirne ţivotinje. Poznata mi je ta uska ulica s pomalo oronulim tamnim

zgradama, neonskim natpisima i ideogramima. Ja sam, dakle, u Kineskoj četvrti, u Ulici Mot. Tuda, prilikom proslave kineske Nove godine, svake godine prolazi karnevalska povorka. Zaista, atmosfera je baš praznična: trake lepršaju na vetru, konfete lete u nebo, petarde eksplodiraju na svakom koraku da bi se oterali zli duhovi.

Silazim na ulicu niz poţarne stepenice. Na plakatu na jednom stubu vidim datum - 2. februar 2014. godine - a vidim i ispisanu maršrutu povorke: Ulica Vort, Istočni Brodvej i na kraju Ruzvelt park. Guram se kroz gustu gomilu da bih se nekako izvukao iz povorke.

Stigavši do Ulice Malberi, videh nekoliko taksija izlepljenih plakatima koji kao da su mi se rugali:

S-T-R-A-S-T, novi roman Noela Vakara.

Malo zastadoh u Kolambas parku u centru Kineske četvrti.

Tu je več bilo znatno mirnije. Bilo je lepo zimsko popodne: prilično toplo, nebo vedro, prijatan vetrić i sunce u zenitu koje je blistalo kroz granje.

Oko kamenih stolova sedeli su stari Kinezi koji su igrali mahdţong, ljubitelji taj čija su veţbali, a tu su bili i muzičari i mladi parovi koji su došli sa decom na piknik.

- Tata! Taj uzvik natera me da poskočim. Okrenuh se ka klupi na

kojoj je sedela neka meni sasvim nepoznata curica sa sveskom na krilu i crtala. No ona mi se ljupko osmehnu i srce mi zalupa. To je bila moja Sofija!

Postojala je šansa od jedan u milion da je slučajno sretnem na ovom mestu. Salivan je bio u pravu: nijedno moje putovanje nije bilo sasvim slučajno. Sva ona sledila su nekakvu posebnu logiku.

- Kako si, lepojko? - rekoh sedajući kraj nje. Nisam je posmatrao kako raste.

200

Nikada taj kliše, koji su roditelji vrlo često koristili, nije bio toliko prikladan.

Ostavio sam je kao veliku bebu, a zatekao sam devojčicu duge zlataste kose prihvaćene šnalama, odevenu u elegantnu haljinicu s bubi kragnicom.

Osvrnuh se unaokolo. Na desetak metara od nas sedela je na klupi švedska bebisiterka koja nije skidala pogled sa ekrana svog mobilnog telefona.

- Zar si me poznala, Sofija? - Naravno, mama mi često pokazuje tvoje slike. S mukom zadrţah suze. - Da samo znaš kako se radujem što te vidim! - rekoh i

uzeh je u naručje. Zatim je uhvatih za ruku i pođosmo na suprotnu stranu od

dadilje. - Dođi, bubice, da ti uzmem nešto za uţinu. Prođosmo pored raznih tezgi uličnih prodavača i ja kupih

kapučino, oranţadu i ponešto od lokanih specijaliteta: ušećeren đumbir, suvo voće, čips od lotosovog korena i hongkonške galete.

- Pa, jesu li svi kod kuće dobro? - upitah zabrinuto spuštajući kupljenu hranu na jedan gvozdeni stočić.

- Nisu loše - reče ona grickajući galetu. Zatim otvori svesku, pa nastavi da crta.

- A kako ti je brat? Slaţete li se lepo? - Da, Ben je dobar prema meni. - A mama? - Ona je često na poslu. Srknuh gutljaj kafe. - A viđa li često Noela? - Da, naravno, pa sada stanujemo kod njega - reče ona

podiţući pogled. To me natera da poskočim. Zamolih je da ponovi tu

rečenicu, da bih bio siguran da sam je dobro razumeo. - Znaš, imam sopstvenu sobu - objasni mi ona. - A od kada ste kod njega?

201

- Ima tome nekoliko meseci. Preselili smo se malo pre Dana zahvalnosti.

Ja uzdahnuh i uhvatih se za glavu. - Ne ţalosti se, tata. Dovrših kafu. - Da li je mama još ljuta na mene? Sofija me pogleda kao da joj je neprijatno. - Mislim da jeste - reče mućkajući oranţadu. Pruţi mi bocu

da je otvorim, pa dodade: - Ali mama zna da nije tvoja krivica i da ti tu ništa ne

moţeš. Pomilovah je po kosi. - Slušaj, dušice, uskoro će se i to srediti. Od naredne godine

moći ćemo stalno da se viđamo. Svakog dana! No moja curica na to odmahnu glavom. - Mislim da nećemo. - A zašto to kaţeš? - Ben mi je rekao da ćemo umreti. To mu je Salivan

objasnio. Ja se naglo uspravih. - Ali nije tako, dušo, to je sve sranje! - Sada si kazao ruţnu reč. - Jesam, i ostajem pri tome! Niko neće umreti, vaţi? - Vaţi - odgovori ona, više da mi ugodi, a ne zato što je

zaista poverovala u to. Sipah joj malo oranţade u kartonsku čašu. - Misliš li da me mama još voli? - To ne znam - odgovori mi pomalo zbunjeno. - A voli li Nikolasa Hala? - Tata, pa otkud ja znam, imam samo šest godina! Začuh glas koji je vikao: „Sofija!” Osvrnuh se i na drugom

kraju parka ugledah dadilju koja je konačno zapazila Sofijin nestanak. Nisam imao mnogo vremena.

- A gde Noel stanuje? - Ne znam, zaboravila sam našu adresu. - Mačkice, napregni se da se setiš.

202

Ona se duboko zamisli i posle nekoliko sekundi reče: - Znam da u liftu pritiskamo broj 33 za sprat. - Dobro, a u kom je to kvartu? - E, to već ne znam. Ne znam imena kvartova. - Dobro... kaţi mi kuda idete pešice kada izađete iz zgrade? - Hm... pa ponekad idemo na hamburgere u neki restoran

koji se zove Odeon. - Dobro, znam gde je - to je u Tribeki. A kako izgleda ta

zgrada u kojoj ţivite? - Sasvim je nova! Neki ljudi je zovu Kula Dţenga2. - U redu, pronaći ću je! - rekoh, mrseći joj kosu. - Sila si,

kćeri! - Sofija! Ovog puta bebisiterka nas je uočila. Ja ustadoh i zagrlih

ćerku. - Zbogom, bubice. Videćemo se dogodine! Imaću mnogo

vremena i moći ćemo svašta da radimo, slaţeš li se? - Dobro - odgovori ona i divno mi se osmehnu. - Drţi, ovo

je crteţ za tebe. Uzeh list koji mi je pruţila i strpah ga u dţep, pa pođoh ka

severnom izlazu iz parka. 2.

Ugledah pravu staklenu skulpturu visoku dvesta pedeset metara.

Bila je smeštena na raskrsnici Ulice Vort i Brodveja, u delu grada nazvanom Tribeka C4 i spadala je u moderne luksuzne kule koje su, poput pečurki, nicale po Menhetnu posle 2000. godine.

Kula je bila čudna arhitektonska konstrukcija od više spojenih staklenih kuća poslaganih jedne na druge. Svaki sprat bio je drugačiji od ostalih, pa je iz daljine cela zgrada delovala kao visoka hrpa knjiga koje samo što se nisu obrušile. Verovatno

2 Dţenga je igra slaganja drvenih delića u kojoj svaki igrač stavlja svoj komadić drveta na ostale, sve dok se kula konačno ne sruši. (Prim. prev.)

203

je izgradnja bila naporna, ali je zgrada bila originalna i odudarala je od starih zgrada u kraju.

Kako upasti u takvu zgradu? - zapitah se kada se moj taksi zaustavi ispred nje.

Jedan od dvojice vratara u livreji poţuri da mi otvori vrata. Izađoh iz kola prilično nesiguran u sebe, ali bezbolno uđoh unutra a da me niko nije ništa upitao. Hol je bio visok desetak metara i podsećao je na kombinaciju predvorja neke aerodromske zgrade i sale muzeja moderne umetnosti: stakleni zidovi, minimalistička apstraktna platna i čitava šumica bonsaj drvaca duţ jednog pravog biljnog zida.

Prozirna pasarela vodila je do grupe liftova koji su išli do stanova. Ušavši u kabinu lifta, shvatih da je potreban kod ili otisak prsta da bi se lift pokrenuo. Već htedoh da odustanem, kada uđe neki dostavljač s rukama punim paketa, pozdravi me i otkuca nekakav broj na mestu za šifru. Zatim pritisnu broj stana u potkrovlju i upita me:

- Koji sprat, gospodine? - Trideset treći. Pustih ga da pritisne dugme i posle nekoliko sekundi

nađoh se pred vratima Noela Vakara. Vrata su bila odškrinuta. Nema slučajnosti, učini mi se da čujem Salivanov glas. Uđoh bez buke u predsoblje i produţih u moderno uređen

i topao salon. Popodnevno sunce osvetljavalo je stan sa svih strana i davalo mu neki nadrealistički izgled. Blago svetlo delovalo je kao ţivo i igralo je oko mene kao nekakav udav sačinjen od prašine, koji ţeli da me proguta.

Odoh do velikih francuskih prozora, otvorih jedan pa izađoh na balkon sa staklenom ogradom. Video se Ist River, Bruklinski most, zlatna kupola Gradske većnice i novi jedinstveni toranj Svetskog trgovinskog centra.

Pogled je bio prosto čaroban. Stan je bio privlačan, ali mi je ipak nešto smetalo. Taj staklenac delovao je kao nekakav bezlični zatvor, kao da me je odvajao od svega što volim: ljudi, ulične vreve, ljudskih odnosa, ţivota.

Vratih se u stan. Na zidovima sam prepoznao slike Lize i

204

naše dece: smeh, zaverenički pogledi, trenuci sreće zabeleţeni na filmu. To je bio dokaz da se njihov ţivot nastavljao i bez mene.

Bio je to i dokaz da im nisam bio neophodan. Zastadoh pred divnim portretom moje ćerke u tonovima

sepije. Bio sam potresen malopređašnjim susretom s njom i već mi je mnogo nedostajala! Nastavih da lutam po salonu i potraţih u dţepu onaj crteţ koji mi je Sofija dala.

U uglu sobe bio je veliki pisaći sto od orahovine i na njemu su stajale gomile knjiga koje su čekale na čitaoca. Bilo je tu poslednjih izdanja iz raznih knjiţara, veliki roman s reprodukcijom jedne Magritove slike na naslovnoj strani: na njoj su bili prikazani muškarac i ţena koji se ljube, ali su im lica bila prekrivena belim čaršavom. Na tamnoj pozadini je srebrnim slovima bilo ispisano ime autora i naslov:

S-T-R-A-S-T Noel Lui Vakaro Izvukoh konačno onaj Sofijin papirić iz dţepa i umesto

crteţa ugledah poruku ispisanu velikim štampanim slovima.

Ţeliš li da saznaš jednu tajnu, tata?

Osetih da mi srce treperi. Okrenuh list i pročitah:

Taj pisac si ti. Nisam odmah shvatio šta je Sofija htela da mi kaţe. Opet se

zablenuh u naslovnu stranu romana. S-T-R-A-S-T Noel Lui Vakaro

Odjednom mi se jako zavrte u glavi, a slova zaigraše, formirajući anagram koji me obori s nogu:

ARTUR SALIVAN KOSTELO

Potpuno sluđen, zgrabih jednu knjigu i na četvrtoj strani

pronađoh portret Noela Luija Vakara. To je bila moja fotografija.

205

3.

- Nemoj mi reći da si iznenađen! Neko je ušao u stan. Okrenuh se i videh moju pljunutu

sliku. Sopstveni klon. Neki drugi ja, malo arogantniji, malo mršaviji, manje ozbiljan i zabrinut, bez onog osećanja potištenosti koje me je mučilo svih ovih godina.

Sledih se u mestu od iznenađenja i straha. - A ko si ti? - jedva promucah najzad. - Pa ja sam ti, naravno - reče taj drugi i pođe prema meni. -

Zar ti za ove dvadeset četiri godine to rešenje uopšte nije palo na um?

- Koje rešenje? On se podrugljivo nasmeja i dohvati paklicu laki strajka s

radnog stola. - Tvoj otac se varao: nije najveći problem u ţivotu to što ne

smeš verovati nikome... Zatim kresnu šibicu i pripali cigaretu, pa nastavi: - Ne, glavni problem je u tome što imamo samo jednog

pravog neprijatelja, a to smo mi sami. Priđe bifeu i nasu sebi neki japanski viski. - Ţeliš li da čuješ istinu o svetioniku? Pošto sam samo

zgranuto ćutao, on nastavi: - Istina je da su neke stvari nepovratne. Ne moţeš se suočiti

s njima ako pripadaju prošlosti. Ne moţeš se vratiti. Ne moţeš dobiti oproštaj. Moraš naučiti da ţiviš s tim i ne praviti još veću zbrku. To je sve.

Kapi znoja izbiše mi po čelu. Osetih kako u meni raste preteći talas besa.

- A kakva je tu veza sa svetionikom? On ţudno povuče dobar dim. - Da, zaista, ti očigledno misliš da sam budala - pobuni se

on. - Istina je da ti i ne ţeliš da znaš istinu. Bilo mi je dosta svega. Zagledah se u sekač papira koji je stajao na pisaćem stolu.

Bila je to lepa stvarčica - nalik na malu katanu sa drškom u intarzijama od slonovače. Lud od besa, priđoh mom drugom ja,

206

koje se tako slobodno poigravalo mojim ţivotom, drţeći mali bodeţ u ruci.

- A zašto pokušavaš da mi ukradeš ţivot? Neću ti to dopustiti! Ţelim natrag moju ţenu i decu! Ne ţelim da ih izgubim!

Usta mu se iskriviše i on prasnu u smeh: - Budalo jedna, pa već si ih izgubio! Ţeleći da ga ućutkam, počeh da ga udaram u stomak i on

pade na svetli parket sav obliven krvlju. Ja ostadoh nekoliko sekundi potpuno nepomičan,

pokušavajući da shvatim situaciju koja je prevazilazila sve granice razuma.

Zatim mi se, po poslednji put, sve zamuti pred očima i zatreperi kao na nekom starom televizoru. Telom mi prostrujaše ţmarci, počeh naglo da se grčim i da pravim

nekontrolisane kretnje. Telo mi se rastoči, izgubi čvrstinu i odvoji se od stvarnosti praćeno mirisom preprţenog šećera.

Zatim začuh nekakav tihi pucanj - kao da je neko opalio iz oruţja s prigušivačem. Dok sam nestajao, pred očima mi zatreperiše slike moje ţene i dece.

Tada mi ono što je bilo sasvim očigledno konačno dopre do mozga.

Suprotno onome u šta sam dugo verovao, nisam ja bio taj koji je nestajao. To su bili oni.

207

2015. Dwadeseu čeuwrui dan

Noć. Nema ničega. To beše njegov horizont. Samo je jedan sinonim: smrt.

Viktor Igo 0.

Otvaram oči. Ja...

208

PETI DEO Nedowrteni roman

209

Isečci iz tuampe (2012-2014)

Fikcija je istina sakrivena u laţi. Stiven King

ARTUR KOSTELO OPROBAVA SE U

DEĈJOJ KNJIŢEVNOSTI (Pablišers vikli - 8. oktobar 2012)

Poznati pisac trilera i fantastičnih romana i autor

nekolicine bestselera objaviće naredne nedelje roman Devojčica iz Ulice Malberi, svoje prvo delo namenjeno mladim čitaocima.

To je knjiga od jedva dvesta strana, ali će zauzeti značajno mesto u bibliografiji Artura Kostela u izdanju njegovog stalnog izdavača Dabldej. Knjiga će se naći u knjiţarama od ponedeljka, 15. oktobra. „Za deseti rođendan mog sina Bendţamina ţeleo sam da mu dam neki poseban poklon, pa sam zato napisao ovu knjigu”, izjavio je autor na konferenciji za štampu. Roman je narativna bajka iz ţivota adolescentkinje Ofelije, koja, pretraţujući tavan u bakinoj kući, otkriva vratanca koja joj omogućavaju putovanje kroz vreme. To je vodi „na drugu stranu ogledala” i ona otkriva paralelni magični svet. To je kombinacija dela Luisa Kerola i Povratka u budućnost i ovaj roman svakako mogu čitati desetogodišnjaci, ali nagađamo da će podsticajna bajka osvojiti i starije čitaoce.

Artur Kostelo rođen je 1966. godine, a počeo je da piše veoma mlad da bi plaćao svoje studije medicine: napisao je dva krimića i jedan naučnofantastični roman od 1986. i 1989. godine i objavio ih je pod pseudonimom. Godine 1991. staţirao je kao lekar urgentne medicine i tada je objavio prvi deo svoje trilogije Ronjenje, kojom je ubrzo stekao svetsku slavu. Kostelo je tada

210

napustio bavljenje medicinom da bi se potpuno posvetio pisanju. U toku narednih dvadeset godina oprobao se u svim ţanrovima: fantastici, hororu, krimićima, tehno-trilerima. Najpoznatija dela su mu: Izgubljeni i pronađeni (nagrada Edgar za najbolji roman 2001. godine), Prokletstvo (nagrada Lokus za 2003. godinu), Grad koji nikada ne spava i Blizanci, u saradnji s Tomasom Bojdom.

Njegova dela prevođena su i prodavana u četrdeset zemalja, u ukupnom tiraţu od preko sedamdeset miliona primeraka, a mnoge njegove knjige adaptirane su za film i televiziju, pri čemu se Kostelo lično pozabavio pisanjem odgovarajućih scenarija.

ARTUR KOSTELO DOBIO NAGRADU IGO ZA ROMAN

DEVOJĈICA IZ ULICE MALBERI (Kirkus rivju - 9. avgust 2013)

Laureat nagrade Brem Stoker, pisac najboljeg romana za

decu, Artur Kostelo dobio je još jedno priznanje za svoj najnoviji roman koji već nedeljama ne silazi sa vrha top-lista.

Upitan da li je to njegov jedinstveni izlet u knjiţevnost za mlade, Kostelo je odgovorio: „Napisao sam taj roman za deseti rođendan moga sina, jer sam shvatio da ostale moje knjige nisu za njega, s obzirom na brojne scene nasilja i uţasa. Sofija, moja petogodišnja ćerka, tek uči da čita i vrlo je ljubomorna na brata. Ona mi je već zatraţila da napišem jedan roman i za nju. Stoga mislim da me se još niste otarasili u ulozi dečjeg pisca!”

PISAC ARTUR KOSTELO PRIPREMA TV SERIJU

(Variety.com - 9. novembar 2013) Poznati pisac potpisao je ugovor s kablovskom televizijom

za scenario nove serije, čiji će biti i producent. Mreţa AMC u petak je najavila da će to biti originalna

kriminalistička i fantastična serija, na kojoj Kostelo radi već nekoliko godina. Pod naslovom Prošla budućnost biće prikazano

211

nekoliko generacija jedne porodice, a prva sezona obuhvatiće osam epizoda na koje gledaoci već nestrpljivo čekaju.

LIZA EJMS IGRA U SERIJI PROŠLA BUDUĆNOST

(Deadline.com - 2. mart 2014) Uz Vilema Defoa i Brajsa Dalasa Hauarda, i Liza Ejms

učestvovaće u snimanju nove serije za AMC, a imaće ulogu koja još nije predstavljena.

Studentkinja Dramske škole Dţulijard i bivša manekenka Kalvina Klajna, Liza Ejms poznata je po svojim pozorišnim ulogama, naročito u muzičkim komedijama na Brodveju. Udata je za pisca Artura Kostela, koji je producent i scenarista ove serije.

DRAMA NA SAGAMORSKOM MOSTU (Veb-sajtBorn dejlinjuza -11. jun 2014)

U sredu oko tri časa po podne dogodila se teška

saobraćajna nesreća - automobil koji se brzo kretao u pravcu Kejp Koda naglo je izleteo sa Sagamorskog mosta, udarivši jako u zaštitnu ogradu. Pošto je ograda popustila, automobil se survao u kanal.

Iz kancelarije mesnog šerifa i od vatrogasaca koji su dojurili na lice mesta saznajemo da su se ronioci odmah angaţovali za izvlačenje automobila. Prvo je objavljena informacija o smrti dvoje putnika: jednog dvanaestogodišnjeg dečaka i nešto mlađe devojčice. Vozač je bila ţena četrdesetih godina, koja je zasada još u ţivotu. Prebačena je u bolnicu Born, doduše nesvesna, ali ţiva.

Vesti u 16.00. Iz policijskih izvora saznajemo da je za volanom automobila bila glumica Liza Ejms, supruga pisca bestselera Artura Kostela.

Pisac i glumica ţive u Njujorku, a tog popodneva ona se sa decom zaputila prema Kejp Kodu, gde ova porodica obično provodi odmor.

212

Tela dece, izvađena nešto ranije iz kanala, identifikovana su kao njihovo dvoje dece: Bendţamin, dvanaest godina, i Sofija, šest godina.

Prema našem saznanju, pisac nije bio u tom automobilu. Vesti u 23.30. Lekari su saopštili da Liza Ejms nije u

ţivotnoj opasnosti.

GLUMICA LIZA EJMS JEDVA SPASENA POSLE POKUŠAJA SAMOUBISTVA

(ABC njuz - 3. jul 2014) Tri sedmice posle tragične pogibije njene dece u

saobraćajnoj nesreći, poznata glumica i manekenka pokušala je samoubistvo presekavši vene, pošto je prethodno progutala veliku dozu narkotičnih medikamenata.

Njen suprug Artur Kostelo pronašao je Lizu u kadi u njihovoj kući u Grinič Vilidţu. Pošto je svojevremeno završio medicinu, poznati autor bestselera pruţio je supruzi prvu pomoć, a potom je prebačena u bolnicu Belvju na Menhetnu.

Prema lekarskom saopštenju, zdravstveno stanje poznate glumice je ozbiljno, ali se smatra da više nije u ţivotnoj opasnosti.

ARTUR KOSTELO UHAPŠEN

POSLE ŢESTOKE SVAĐE (Njujorkpost - 17. novembar 2014)

Incident se odigrao sinoć na peronu stanice metroa na uglu

Ĉetvrte zapadne ulice i Vašington skvera. Vidno potresen, poznati pisac zadao je više udaraca jednom sluţbeniku podzemne ţeleznice. Prema video-snimcima kontrolnih kamera, pisac je pokušao da se baci pod metro koji je upravo ulazio u stanicu, ali ga je mladi kontrolor, Mark Irving, blagovremeno opazio i sprečio u tome. Nezadovoljan što je sprečen u pokušaju samoubistva, Kostelo je ţestoko napao svog spasioca pre nego što je policija stigla da interveniše.

213

I pored navaljivanja sindikata radnika metroa, mladi kontrolor izjavio je da ne namerava da podnese tuţbu protiv pisca.

PISAC ARTUR KOSTELO SMEŠTEN U BOLNICU (Njujork post - 21. novembar 2014)

Posle prošlonedeljnog pokušaja samoubistva, poznati pisac

bestselera smešten je na psihijatrijsko odeljenje bolnice Blekvel na Staten Ajlandu, izjavila je njegova agentkinja Kejt Vud.

„Posle pogibije dece i odvajanja od ţene, Artur je imao veoma teţak period”, izjavila je gospođica Vud. „No ne sumnjam da će on postepeno prikupiti snagu da se suoči s tragedijom i da se oporavi.”

PISAC ARTUR KOSTELO IZAŠAO IZ BOLNICE

(Metro Njujork - 5. januar 2015) Uspešni pisac Artur Kostelo jutros je pušten iz bolnice

Blekvel u kojoj je proveo nešto više od mesec dana posle teške depresije i pokušaja samoubistva koji je usledio iza nedavne pogibije njegove dece u saobraćajnoj nesreći.

Njegova agentkinja Kejt Vud izjavila je da pisac namerava da započne rad na novom romanu, što ovaj nije potvrdio.

Agencija KejtVud©Kvud agencija. 12. februar Novi roman Artura Kostela biće objavljen u proleće! Zvaće

se Ĉovek koji nestaje. #Dobra vest! #Kejt

NOVI ROMAN ARTURA KOSTELA USKORO U KNJIŢARAMA?

(Njujork tajmsbukrivju - 12. februar 2015) Već neko vreme pronose se glasovi, a sada su izdavač

Dabldej i agentkinja Kejt Vud potvrdili ovu novost, koju su prenele sve društvene mreţe. Pisac Artur Kostelo će, verovatno narednog proleća, objaviti novi roman - prvi posle tragične smrti

214

njegove dece. „Roman će se zvati Ĉovek koji nestaje", izjavila je njegova agentkinja, ali nije htela da otkrije o čemu će u njemu biti reči, već je samo napomenula da priča započinje „na Kejp Kodu, na stenovitom masivu s tajanstvenim svetionikom”.

Međutim, najbolji piščev prijatelj Tomas Bojd večeras je demantovao ovu vest: „Ĉuo sam se po podne sa Arturom i zamolio me je da demantujem tu najavu”, rekao je kalifornijski pisac. „Tačno je da je Artur počeo ponovo da piše, ali je prerano govoriti o objavljivanju. On svakako nije preuzeo nikakvu obavezu te vrste. A ako ţelite moje mišljenje, mislim da ovakvim poţurivanjem njegov izdavač i agentkinja rade protiv sopstvenih interesa”, izjavio je proročkim tonom pisac Trilogije anđela.

215

Lek i bolest

Moţda najbolji deo našeg ţivota već pripada prošlosti.

Dţejms Salis Bolnica Blekvel, Staten Ajland 20. decembar 2014. Vrata lifta otvorila su se na sedmom spratu. Utegnuta u belu bluzu, doktorka Ester Hazijel izađe iz

lifta. To je bila sitna, energična, kratko ošišana plavuša. Nosila je naočari sa okruglim okvirima koje su isticale sjaj njenih zelenih očiju, blistavih od radoznalosti i inteligencije. Pod rukom je nosila debeo dosije i zaputila se ka dnu hodnika, u sobu 712.

Tu se srela s bolničarom koji je deţurao na tom spratu: bio je to ogroman bodi-bilder, koga su neki zvali i Dvolični, zbog toga što mu je polovina lica bila izgorela.

- Otvorite mi vrata, molim! - Dobro, doktorka - odgovori bolničar. - Zasad je miran kao

jagnje, ali vi znate bolje od mene da s tom vrstom pacijenata nema pravila. Moram i da vas upozorim da alarmno dugme u sobi ne radi. Dakle, ako bude ma kakvih problema, čak i ako niste sigurni da će vas neko čuti, pošto uvek kaţete da nas obično nigde nema, ne ustručavajte se i vičite iz sveg glasa.

Ester ga zgromi pogledom i Dvolični se brzo povuče. - Uh, ne sme čovek ni da se našali - promrmlja on, sleţući

ramenima. Bolničar otključa vrata piščeve sobe i odmah ih zaključa za

njom. Ester uđe u sobu. Bila je to vrlo mala prostorija - spartanska ćelija sa gvozdenim krevetom, stolicom od plastike i stolom pričvršćenim za pod.

Artur Kostelo leţao je na dušeku razdrljenih grudi i oslonjen na jastuk. Iako je dobro prevalio četrdesetu, bio je lep

216

čovek: visok i tamnokos, sa oštrim crtama, odeven u preširoke pantalone i majicu od ţerseja.

Leţao je nepomično, staklastog pogleda, sav zanesen u neka svoja sanjarenja.

- Zdravo, gospodine Kostelo, zovem se Ester Hazijel. Ja sam šefica odeljenja za psihijatriju u ovoj bolnici.

Kostelo je leţao kao okamenjen i činilo se da uopšte ne zapaţa njeno prisustvo.

- Ja sam zaduţena da dam odobrenje za vaš izlazak. Pre nego što napustite ovu ustanovu, treba da se uverim da ne predstavljate opasnost ni za sebe ni za druge.

Artur se naglo prenu iz svoje letargije. - Ali, gospođo, ja nemam ni najmanju ţelju da izađem iz

bolnice. Ester privuče stolicu i sede kraj kreveta. - Gospodine Kostelo, ne znam vas niti sam čitala vaše

knjige. No zato sam pročitala vaš dosije - uveri ga ona i spusti fasciklu na sto.

Sačekala je nekoliko trenutaka pa pokuša da razjasni: - Volela bih da mi vi sopstvenim rečima ispričate šta se

desilo. Artur je prvi put zainteresovano pogleda. - Imate li moţda koju cigaretu? - Vrlo dobro znate da ovde ne sme da se puši - reče ona

pokazujući na detektor dima. - Onda se gubite! Ona popusti, uzdahnu, pretraţi dţepove i nađe paklicu

finih mentol cigareta, pa zatim ponovi pitanje. - Ispričajte mi šta se desilo, gospodine Kostelo. Šta se

dogodilo tog dana kada su vaša deca poginula? Artur zadenu cigaretu za uvo. - To sam već više puta pričao vašim kolegama. - Znam da jeste, ali vas molim da sada ispričate i meni. Artur protrlja slepoočnice, duboko uzdahnu i započe priču: - Bendţamin i Sofija poginuli su 11. juna 2014. godine. To je

za mene i inače bio teţak period, i već mesecima nisam bio

217

napisao ni retka. Smrt moga dede početkom godine potpuno me je satrla. On me je prvi usmerio na čitanje i pisanje. Prvu pisaću mašinu dobio sam od njega i na njoj sam napisao prve radove. Uvek sam se dobro slagao sa dedom - sa ocem se često nisam razumeo. Salivan je bio jedina osoba koja me je uvek podrţavala. I jedini čovek koji me nikada nije izneverio.

- A u kakvim ste odnosima bili tada sa ţenom? - upita ga Ester.

- Pa, kao i svi parovi, imali smo uspone i padove. Liza mi je, kao i mnoge druge ţene pisaca, prebacivala da ne provodim dovoljno vremena s njom i decom. Mislila je da previše radim i da moj izmišljeni svet uništava naše stvarne ţivote. Zbog toga me je prozvala „čovek koji nestaje”.

- A zašto „čovek koji nestaje”? - Zato što bih često nestajao u svom kabinetu i druţio se

samo sa svojim papirnim likovima. Govorila mi je da sam dezerter i da zanemarujem porodicu. Tačno je da nisam išao na roditeljske sastanke, fudbalske utakmice i školske priredbe. Tada mi je sve to izgledalo nevaţno. Mislio sam da imam dosta vremena. Ljudi obično veruju da će nadoknaditi izgubljeno vreme, ali se u tome varaju.

Posle kratkog ćutanja Ester nastavi da ga ispituje. - Dakle, u vreme udesa vas dvoje ste se bili udaljili? - I više od toga. Uobrazio sam da me Liza vara. - A na osnovu čega ste to zaključili? Artur neodređeno odmahnu rukom. - Uglavnom na osnovu nekih telefonskih razgovora koji su

se prekidali kada bih ja ušao u sobu, a i zbog njenih nasumičnih i neobjašnjivih odsustvovanja, kao i zbog nagle promene njenog telefonskog broja...

- Da li je to bilo sve? - Mislio sam da je to sasvim dovoljno da angaţujem

privatnog detektiva. - I to ste i učinili? - Da, pozvao sam Zakarija Dankana zvanog Ţvakač, bivšeg

pandura koji se bavio obezbeđenjem i s kojim sam se

218

konsultovao kada sam pisao krimiće. On je večito hodao po gradu u nekakvoj crvenoj parki iz zaliha odeće Crvenog krsta, sa starim stetsonom na glavi, te verovatno nije delovao bogzna kako ugledno, ali je bio jedan od najboljih njujorških tragača. Počeo je da prati Lizu i posle nekoliko sedmica pokazao mi je razne snimke i dokaze koji su mi se činili ubedljivi.

- Recimo? - Uglavnom su to bile fotografije na kojima se videla moja

ţena u pratnji nekog čoveka, Nikolasa Horovica, kako ulazi u jedan hotel u centru Bostona. Sastali su se tri puta u toku jedne sedmice. Ti susreti nisu nikada trajali duţe od dva sata. Zakari mi je govorio da sačekam kraj njegove istrage pa da onda popričam sa ţenom, ali se meni činilo da nema nikakve sumnje da je taj tip njen ljubavnik.

Artur ustade iz kreveta i priđe prozoru, zureći napolje u oblake slične vati koji su klizili nebom prema Astoriji.

- Narednog dana porazgovarao sam s Lizom - nastavi on. - To je bila subota. Bili smo isplanirali da odemo na mesto koje sam mnogo voleo: Svetionik 24 vetra u regionu Kejp Koda, koji smo iznajmljivali leti skoro svake godine. Mislio sam da je ta zgrada puna nekog posebnog šarma i da emituje pozitivne talase. Kad god bih otišao tamo, samo to mesto me je inspirisalo. Dobro sam pisao uvek kada sam tamo boravio. No tog jutra nisam sačekao naš polazak da bih ispoljio bes. Već u vreme doručka pokazao sam Lizi fotografije i zatraţio joj objašnjenje.

- I kako je reagovala? - Razbesnela se što sam unajmio detektiva da je prati i nije

htela da mi da nikakvo objašnjenje. Nikada je nisam video tako ljutu. Najzad je kazala deci da uđu u auto, pa su krenuli u Kejp Kod bez mene. Na putu je došlo do te nesreće.

Kostelov glas se prelomi. U njemu se osećao prizvuk plača. Napravio je poduţu pauzu.

- A šta ste vi učinili kada je ona otišla? - Baš ništa. Sedeo sam ukočeno, nesposoban da reagujem,

sav natopljen mirisom njenog parfema koji je podsećao na cvet pomorandţe.

219

- A ţena vas, zapravo, nije prevarila, zar ne? - nagađala je doktorka.

- Ne, baš naprotiv. Bila je zabrinuta za mene i htela je da me iznenadi. Bila je upravo naplatila poveliku sumu za neku TV seriju i kasnije sam saznao da je tim novcem kupila Svetionik 24 vetra.

- To je bio poklon za vas? Artur klimnu glavom. - Znala je koliko sam se vezao za to mesto. Mislila je da će

mi, posle dedine smrti, to vratiti ţelju za pisanjem. - A taj čovek, Nikolas Horovic? - Nije uopšte bio njen ljubavnik. On je poslovan čovek koji

je posedovao lanac hotela u Bostonu i širom Nove Engleske. On je nasledio pomenuti svetionik od svoje porodice i nije ţeleo da proda tu istorijsku zgradu. Liza se nalazila s njim da bi ga ubedila da ga ipak proda, i to je trajalo nekoliko sedmica. Liza se više puta srela s njim i razmenili su telefonske brojeve.

Artur zaćuta i pripali cigaretu. Ester Hazijel takođe je ćutala neko vreme, a zatim protrlja ramena da se zagreje. Ĉuo se šum vode iz radijatora, ali se nije osećalo nikakvo zračenje toplote.

- I šta nameravate da radite u budućnosti? - upita ona pokušavajući da ulovi njegov pogled.

- U budućnosti? U kakvoj to budućnosti? - iznervira se on. - Zar mislite da postoji budućnost za nekoga ko je ubio svoju decu? Zar mislite da...

Doktorka ga odlučno prekinu. - Ne smete da koristite tu prečicu za bekstvo. Niste vi ubili

decu, i to vrlo dobro znate! Artur je ignorisao njene reči. Nervozno je vukao dimove

ţureći i dalje kroz prozor. - Gospodine Kostelo, pa vi ste u bolnici, a ne u hotelu. Dirnut u ţivac, okrenu se ka njoj radoznalo je gledajući.

Hazijel mu objasni: - Mnogi bolesnici koji se ovde leče pate od raznih

patoloških poremećaja ponašanja koje ne moţemo da izlečimo.

220

To nije vaš slučaj. Vi imate razne mogućnosti. Ne dozvolite da vas bol savlada! Učinite nešto!

Artur ustade, ţacnut njenim rečima. - Ali, zaboga, pa šta ţelite da uradim? - Ono što najbolje znate: pišite! - A o čemu? - O svemu tome što vas muči. Pokušajte da se preispitate,

pretočite bol u reči, prebacite vaš teret na papir. U vašem slučaju pisanje moţe biti lek za bol.

Pisac pognu glavu. - To nije moja koncepcija romana. Ne ţelim da iznosim

pred čitaoce moja duševna stanja. Pisanje nije terapija. Ono je nešto sasvim drugo.

- A šta to drugo? Artur ţivnu. - To je puštanje mašti na volju. To je ţivljenje drugog ţivota

- ţivota u zamišljenom svetu. To je rad na rečima, na doterivanju rečenica, na nalaţenju ritma. Pisanje ne sluţi ozdravljenju. Ono muči, glođe, opseda pisca. Ţao mi je, ali naši poslovi se ne preklapaju.

Ona mu odlučno odgovori na sve te njegove tvrdnje: - Ja mislim baš suprotno od toga. Mi imamo posla sa istim

materijalom, gospodine Kostelo: očajanje, strah, bol, priviđenja. - Zar mislite da se pisanjem moţe tek tako okrenuti novi

list? - A ko vam govori o okretanju novog lista? Ja vam samo

savetujem da prenesete vaš bol na papir i da se distancirate od njega, da ga pretvorite u fikciju. Moţete u romanu učiniti prihvatljivim ono što ne prihvatate u ţivotu.

- Ţao mi je, ali ja nisam u stanju da to izvedem. Ester Hazijel dohvati energičnim pokretom njegov

ukoričeni dosije sa stola i izvadi iz njega nekoliko fotokopiranih listova.

- Pronašala sam intervju koji ste dali Dejli telegrafu 2011. godine povodom objavljivanja vaših romana u Londonu. Da vas citiram:

221

„Iza himeričke fikcije krije se uvek i jedan deo istine. Romani su skoro uvek donekle i autobiografski, jer autor prelama svoju priču kroz prizmu svojih osećanja i sopstvenog senzibiliteta.” Zatim malo dalje kaţete: „Da bih stvorio zanimljive likove, moram gajiti izvesnu empatiju prema njima. Kao što bela svetlost prolazi kroz staklenu čašu i razlaţe se, tako se i ja razlaţem kroz moje likove.” Ţelite li da nastavim?

Artur Kostelo nije mogao da izdrţi doktorkin pogled, već samo slegnu ramenima.

- Ja svakako nisam prvi koji je svašta izjavljivao u intervjuima.

- Naravno, ali ovde je reč o nečemu što zaista mislite. To je...

Ester htede da kaţe još nešto, ali se u tom času naglo uključi alarm protiv dima.

Posle nekoliko sekundi Dvolični se stvori u sobi. Ugledavši paklicu cigareta i opušak, naglo se razbesne.

- E pa, doktorka, dosta je bilo. Molim vas da odmah odete!

222

Ljubav je svetionik

Ljubav (...)je svetionik izgrađen za večnost koji je video uragane i nikad nije zadrhtao.

Vilijam Šekspir Danas Subota, 4. april 2015. Sunce se lagano rađalo i palilo donju ivicu horizonta. Starinski ševrolet kombi sa zaobljenom karoserijom i

hromiranim ukrasnim detaljima skrenu na stari put za Vinčester Bej. To mesto bilo je pusto, divlje, šibano vetrom, oivičeno okeanom i hridima.

Liza Ejms parkirala je vozilo na pošljunčanom prilazu kući. Veliki zlatni retriver izlete iz kola i veselo zalaja.

- Polako, Remingtone! - doviknu mu Liza zatvarajući vrata kombija.

Zatim podiţe pogled i osmotri grubu siluetu osmougaonog svetionika koji se uzdizao odmah pored kućice sa šiljatim krovom.

Pomalo oklevajući, Liza se zaputi uza stepenice koje su vodile do kuće. Izvuče sveţanj ključeva iz dţepa jakne, otvori vrata i uđe u glavnu prostoriju: prostran salon s velikim prozorima koji su gledali na okean.

U prostoriji se nalazila biblioteka, orman i nekoliko stalaţa od trešnjevog drveta. Uza zid su bile poredane police s ribarskim priborom, konopcima, lampama za svetionik svih veličina, sanducima za jastoge od lakiranog drveta, morskim zvezdama i jednim jedrenjakom u boci.

Utvrdila je da se njen muţ nalazi na kanabetu pored kamina i da je u dubokom snu. Kraj njega je bila za tri četvrtine ispraţnjena boca viskija.

Lizi suze grunuše na oči. Nije ga videla od Bendţaminove i Sofijine smrti. Bio je oslabio desetak kilograma i delovao je neprepoznatljivo s tom dugom zamršenom kosom, licem upola

223

prekrivenim bradom i velikim crnim kolutovima oko očiju. Na radnom stolu od grubo tesanog drveta ugledala je i

prepoznala staru pisaću mašinu koju mu je, za njegov petnaesti rođendan, svojevremeno kupio deda Salivan: to je bila oliveti letera s kućištem od svetloplavog aluminij uma.

Začudila se, jer Artur već odavno nije kucao na mašini. Okrenu valjak da pogleda list papira koji je bio na njemu. Pisalo je:

224

2015. Dwadeseu čeuwrui dan

Noć. Nema ničega. To beše njegov horizont. Samo je jedan sinonim: smrt.

Viktor Igo 0.

Otvaram oči. Ja... Tekst je tu prestajao. Nije shvatila njegov smisao. Zatim

ugleda debeo sveţanj otkucanih listova pokraj mašine. Zgrabi rukopis dok su joj ruke drhtale i poče da preleće pogledom prve redove.

Istorija naših strahova 1971. - Ne boj se, Arture. Samo skoči! Uhvatiću te! - Da li si... da li si siguran u to, tata? Imam pet godina. Klatim nogama po vazduhu, a sedim na vrhu

gomile dušeka na krevetu koji delim sa bratom. Otac me blagonaklono gleda, stojeći ispod mene raširenih ruku.

- Hajde, veliki dečko! - Ali plašim se... Posle prvih desetak redova Liza je već počela da plače.

Sede u foteljicu na okretanje koja je stajala za pisaćim stolom i nastavi da čita.

Nekoliko sati kasnije, kada je stigla do poslednjih redova, Lizine oči bile su crvene, a u grlu joj je stajala knedla. Na tih trista stranica nizala se njihova ţivotna istorija i film njenog ţivota. Susret sa Arturom u Njujorku početkom devedesetih godina, njeno studiranje na Dţulijardu dok je radila u nekom andergraund baru da bi platila školarinu. Zatim su se nizale

225

njihove radosti i ţalosti, prerađene, izmenjene i prerušene u fikciju, njihovo svadbeno putovanje u Pariz, rođenje Bendţamina i Sofije, stvarna ljubav, često zakomplikovana, ali vaţna za njih četvoro, nostalgija za prošlim vremenima.

Liza obrisa jednu suzu sa obraza. Dok je čitala, stalno ju je mučilo osećanje krivice i kajanje koje je Artur tako ţivo prikazao, otkrivajući da su i njega mučile muke slične njenim.

Na tim stranicama ponavljao se jedan refren i ona se sada veoma kajala što ga je ikada optuţivala za nesreću.

Kada je podigla pogled, sunčevi zraci sijali su kroz prozorska stakla i ceo salon bio je osvetljen blagom svetlošću. I dalje opruţen na kanabetu, Artur duboko uzdahnu i otvori oči.

Zatim se pridiţe i ugleda svoju ţenu za pisaćim stolom, te onako grogi i pospan pomisli da je to priviđenje ili njegova pusta ţelja.

- Zdravo - reče mu Liza. - Da li si već dugo tu? - Nekoliko sati. - Zašto me nisi probudila? - Zato što sam čitala tvoj roman. Kada je mahnuo glavom, Remington pojuri ka njemu i

poče da mu liţe ruke. - Ali nedostaje mu kraj - reče ona. Artur rezignirano raširi

ruke. - Pa kraj ti je poznat. Sudbina se ne moţe izbeći. Ne moţe

se popraviti nepopravljivo. Ne moţemo se vratiti unatrag. Ona zakorači prema njemu. - Nemoj da završavaš taj roman, Arture! - zamoli ga ona s

navaljivanjem u glasu. - Nemoj da ubijaš našu decu po drugi put!

- Ali to je samo fikcija - branio se on neubedljivo. - Ti znaš bolje od ma koga drugog kakvu moć ima fikcija!

Na svim tim stranicama oţiveo si Bena i Sofiju. Sve si nas oţiveo. Terao si nas da se borimo. Nemoj nas sada ponovo skrhati. Nemoj sve da uništiš u nekoliko poslednjih redova. Ako završiš taj roman, onda si nas konačno izgubio. Ne oţivljavaj krivicu. Ne

226

optuţuj više nikoga zbog naše ţivotne drame. Zatim priđe još bliţe i stade pored njega ispred prozora. - Tu knjigu čine naše muke i tajne. Ne otkrivaj ih svetu.

Ljudi samo to i čekaju. Niko tu knjigu neće čitati kao običan roman. Ĉitaće je kao što to čine voajeri i davaće svoj smisao svakom detalju. Praviće svoje prečice u zaključivanju. Naša priča zasluţuje nešto bolje.

Artur otvori veliko okno francuskog prozora i izađe na kamenu terasu koja se nadnosila nad more. Liza mu se pridruţi drţeći rukopis romana u rukama, a za njom dođe i retriver, koji hitro otrča niz stepenice pravo na plaţu.

Liza spusti rukopis na drveni sto s koga su mnoge oluje oljuštile farbu.

- Dođi - reče ona i pruţi muţu ruke. On je zgrabi u naručje i steţe je snagom za koju je verovao

da je više nikada neće imati. Njena topla koţa i prsti koji su ga milovali davali su mu novu snagu za koju je verovao da ju je zauvek izgubio.

Dok su zurili u okean, ona mu reče: - Arture, neće nas više nikada biti četvoro, ali bar nas dvoje

moţemo da budemo par. Već smo mnogo toga pregrmeli. Ovo što se desilo svakako je nešto najstrašnije što smo do sada i jedno i drugo doţiveli. Ko zna, moţda moţemo dobiti još jedno dete. To smo oduvek ţeleli, zar ne?

Artur je neko vreme samo ćutao. Hodao je kraj ţene pustom obalom koja se kilometrima pruţala pred njima. Počeo je da duva vetar koji im je prijatno hladio lice i uzvitlao srebrnastu penu talasa koja im je povremeno zapljuskivala noge. I on i Liza voleli su taj sumorni pejzaţ. Njegovu divljinu i bezvremenost koja im je, danas više nego ikada, davala osećaj da su ţivi.

Uskoro bura uzvitla pesak. Artur se okrenu i stavi ruku iznad očiju da bi sagledao terasu iznad hridi.

Ponesene vetrom, stranice njegovog rukopisa zalepršaše prema nebu. Stotine stranica razleteše se unaokolo; lebdele su nekoliko trenutaka u vazduhu, da bi ih vetar potom odneo dalje, okrećući ih u vrtlogu iznad mokrog peska.

227

Artur i Liza se zgledaše. Legenda o svetioniku bila je istinita: posle dvadeset četiri

vetra zaista nije ostalo ništa, a moţda je tako i bilo najbolje. Vaţan je bio nastavak njihove priče. Sloţili su se da će ga zajedno ispisati.

228

Zahvalnice Ingrid, Editi Leblon, Bernaru Fiksou i Alenu Kuku, Silviji Anţel i

Aleksandri Labros. Brunu Barbetu, Ţan Polu Kamposu, Izabel de Šaron, Katrin

de Laruzijer, Stefani le Fol, Karolin Ripol, Virţini Plantar, Valeri Tajfer.

Ţaku Bartoletiju, Pjeru Kolanţu, Nadji Volf, Ţilijenu Musou i Karolini Lepe.