ГЛАЦИЈАЛНА ЕРОЗИЈА

Глацијална ерозија или егзарација представља

геоморфолошки процес изграђивања облика у рељефу

механичким радом ледника. Кретањем ледене масе преко

топографске површине ледници одадиру подлогу преко

које се крећу и стварају карактеристичне облике рељефа,

који се издвајају као глацијални облици.

Они могу бити ерозивни и акумулативни.

Ерозивни глацијални облици постају глацијалном

коразијом, а акумулативни нагомилавањем еродованог

стеновитог и растреситог материјала који се назива

моренски материјал.

• Области које се данас налазе под снежним и леденим

покривачем захватају око 17 мил. км2. Највеће

глацијалне области су на Антарктику (15,2 мил. км2) и

Гренланду (1,7 мил. км2). Под леденим покривачем у

Европи данас се налази 130.000 км2.

• Просторе развоја глацијалног процеса одређује снежна граница. То је висинска зона изнад које је биланс инсолације и радијације негативан, тј. количина топлоте коју Земља прима од Сунца је мања од количине топлоте коју Земља емитује. Због тога се све атмосферске падавине јављају у чврстом агрегатном стању. Снег и лед се задржавају током вишегодишњег, па и вишевековног, периода.

• Положај снежне границе зависи од више фактора. Основни фактор је географска ширина, тј. климатски појас. У оквиру истог климатског подручја постоје велика варирања висине снежне границе. Њен положај је условљен експозицијом падине, односно њеним положајем или изложеношћу ка северу или ка југу. Граница се мења и са сезонским колебањима температуре, с повећањем или смањењем влажности.

• Доња снежна граница је појас у коме се могу отопити све

количине снега које падну. Изнад ње, количине снега које

падају су веће од оних које могу да се отопе, а испод ње

мање од оних које би могле да се отопе. Дакле, изнад доње

снежне границе количина падавина у облику снега се стално

повећава, све до горње снежне границе.

• Појас између доње и горње снежне границе у коме се одвија

стално нагомилавање снега назива се хионосфера.

• Ово је посебно важно за питање генезе ледника. Под

притиском наслага дебелих од 30 до 50 m почиње

прекристализација доњих слојева снега и настаје зрнасти

снег. Прекристалисали зрнасти снег назива се снежаник. У

литератури се веома често користи и немачки термин фирн.

• Даљим повећавањем притиска, услед гомилања новог снега,

снежаник прелази у лед.

• Проучавања ерозивних процеса који су модификовали Земљину површину пружила су прве индикације промена климатских услова током времена. То посебно долази до изражаја у проучавању ледених доба на Земљи. На основу карактеристика изотопа кисеоника и концентрације СО2 који су анализирани у леденим наслагама Гренланда и Антарктика, одређене су температуре у анализираним природним условима и добијене веома значајне климатске информације о последњих 160.000 година

• Промене климатских услова могуће је утврдити и проучавањем еволуције биљних и животињских врста, а посебно на основу њихових остатака – фосила. Фосили биљака и животиња се користе у реконструкцији праеколошких услова, укључујући и климатске у којима су они живели. За ове анализе користи се метода угљеника С – 14.

• С обзиром на положај снежне границе и простор захваћен глацијалним процесом, издвајају се два главна подручја развоја глацијалног процеса: поларне области и подручја високих планина.

• 1837. год у Швајцарској у малом месту Нешател, Луј Агасиз је у природњаком друштву одржао предавање на коме је изнео мисљење да је велики део Европе некада био под леденим покривачем. Данас је та теорија позната као ‘’Нешателско предавање’’.

• У то време научници нису били спремни да прихвате ову теорију, иако су теорије о глацијацији биле изношене и раније. Како су поларна и високопланинска истраживања напредовала све више геолога и геоморфолога почело је да прихвата схватање да је Европа некада била под ледним покривачем. 60-их година прошлог века глацијална теорије је била опште прихваћена.

• Постоји велики број хипотеза о природним факторима промена климе у прошлости, али се све оне могу сврстати у неколико група: смањена количина енергије коју емитује Сунце, неједнака расподела честица космичке прашине у простору, промена концентрације СО2 у атмосфери, учестале и снажне вулканске ерупције, вертикална кретања Земљине коре.

• Најзначајнија је астрономска хипотеза која промене климе објашњава изменама елемената Земљине путање око Сунца и премештањем Земљине осе ротације (паралакса). На основу мерења ексцентрицитета еклиптике Јохана Кеплера, најпре Адемар, а затим Крол и Миланковић поставили су основе ове хипотезе. Миланковић је математички дошао до поузданих доказа да осунчаност Земље у основи зависи од три елемента: ексцентрицитета еклиптике, прецесије и нагиба Земљине осе. Ексцентрицитет еклиптике периодично се мења током 100.000 година, прецесионо кретање за 22.000 година, а промена нагиба Земљине осе ротације за 41.000 година.

• Дакле, Плеистоцено ледено доба наступило је као

последица општег захлађења на Земљи почетком

квартара, пре 1,8-2 милиона година. До тада влажна и

топла клима која је владала током плиоцена, смењена је

хадном и сувом. Просечне годишње температуре

снизиле су се за 5-6 степени.

• Међутим, хладна клима није владала током читавог

леденог доба. Осетна климатска колебања условила су

наизменично смењивање хладних глацијала и топлих

интерглацијала. И унутар самих глацијала постојала су

раздобња нешто хладније климе (стадијали) раздвојена

периодима топлије климе (интерстадијали).

• Морфолошка класификација ледника заснована је на њиховим спољашњим цртама-облику, величини, топографском положају. Постоје два основна типа глацијације: регионална и планинска. Регионална захвата области великих географских ширина у којима је снежна граница у нивоу мора или у његовој непосредној близини.

• Планинска глацијација се јавља на високим планинама изнад снежне границе. Под планинском глацијацијом налази се свега 1,5 % од укупне површине ледника на Земљи.

• Основни морфолошки тип ледника ове глацијације је долински ледник.

• Снежанички ледници су ледници у цирковима. Они су практично сведени на снежаничку масу и отапају се на излазу из циркова. То је последица близине снежне границе.

• Висећи ледници имају леднички језик, али је његова дужина мала. Они се завршавају на одсецима планинских страна где се отапају због близине снежне границе.

• Регенерирани ледници се јављају испод планинских одсека на којима се ломе и стропоштавају висећи ледници. Нагомилавањем ледницких маса у подножју одсека ствара се нови леднички језик који се креће кроз валов.

• Суподински ледници постају у подножју планинских венаца спајањем већег броја долинских ледника. Ледничке масе срастају у јединствен ледник велике ширине, који се пружа и шири дуж планинске суподине.

• Посебан тип ледника планинске глцијације су платоски

ледници.Они с јављају на високим платоима и висијама

Скандинавије и Норвешке. Ледене масе су овде

нагомилане у облику веома пространог јединственог

снежаника, који се назива Ајсфелд (ледено поље).

Појава различитих типова ледника и њихова

морфолошка разноликост последица је климатске

зоналности на Земљи.

• У класификацији ерозивних облика издвајају се микро и

макро облици. Микро облици су углачане стеновите

површине, стрије, комчићи… Макро облици су цирк и

валов. Цирк је пространо удубљење у облику

амфитеатра на планинским странама изнад снежне

границе.

• Валов је ледничка долина кроз коју се креће ледник.

• У акумулативне облике спадају бочне и чеоне морене,

терминални басени, озови, друмлини, зандри, ератични

блокови.

Ератички блок

Валови - фјордови

Матерхорн

Фосилни глацијални рељеф Србије

• Дуго се сматрало да Балканско полуострво није

било захваћено плеистоценом глацијацијом.

Међутим, Јован Цвијић је први утврдио трагове

глацијације на Шар-планини и Рили у Бугарској.

На основу тога је утврђено да је на Балканском

полуострву у току плеистоцена била изражена

локална планинска глацијација. Према

досадасњим проучавањима несигурни

глацијални трагови су пронађени на Старој

планини и Копаонику, док сасвим поуздани на

Проклетијама, Шари...

• Глацијација на Проклетијама је била најјача, биле су скоро потпуно прекривене снежаницама и ледницима. По количини плеистоценог снега и леда Проклетије су на Балканском полуострву на другом месту. Постојала су четири велика ледника: Плавски, у долини Лима, Пећки, у долини Пећке бистрице, Дечански, у долини Бистрице и Рожајски у долини Ибра. Највећи је био Плавски чија је дужина премашила 35 км, ширина 4 км, а дебљина 200 м.

• Фосилни глацијални трагови запажају се на Шари. Највећи део Шаре између Луботена и Враца био је под ледницима. Р. Николић је детаљније пручавао глацијацију Шаре и нашао 40 циркова и 16 циркних језера на висинама од 1950 до 2440 м. Највећи ледник на Шари био је Сиринићски, који се кретао долином Лепенца све до Штрпца. Његова дужина износила је 6-7 км, на основу морена у Сиринићској Жупи код Штрпца.

Проклетије

Шар планина