GLOBALNA EKONOMIJA - · PDF filetumačenja u osnovi pažnju usmerava prema detaljima na osnovu kojih se ne ... u kojem se nalazi tržišni kapitalizam naziva ekonomija zasnovana na

Prof. dr Danilo Ž. MarkovićProf. dr Bogdan B. IlićProf. dr Žarko L. Ristić

GLOBALNA EKONOMIJA

- Globalizacija- Nova ekonomija

- Geofi nansije

Beograd, 2012.

GLOBALNA EKONOMIJA

Autori:Prof. dr Danilo Ž. MarkovićProf. dr Bogdan B. Ilić Prof. dr Žarko L. Ristić

Izdavač:EtnoSTIL

Recenzenti:Akademik prof. dr Mihajlo MarkovićAkademik prof. dr Ivan Maksimović

Priprema za štampu:Aleksandar Kostić

Tiraž: 100

Štampa:EtnoStil, Beograd, 2012.

„Ekonomija se proučava radi svetlosti, kojom ona predmet obasjava... lice koje nikada nije na sistematičan način proučavalo ekonomiju hendikepirano je čak i kada samo o tim pitanjima misli i takav čovek liči na gluvog koji pokušava da uživa u simfoniji...“

(P.A. Samuelson)

5

SADRŽAJ

PREDGOVOR ...............................................................................................................................7

Knjiga prva - GLOBALNA EKONOMIJA

1. GLOBALIZACIJA I PROCESI INTEGRACIJE U EVROPI .............................................................132. GLOBALIZACIJA I EKONOMSKA DELATNOST ......................................................................243. EVROINTEGRACIONI PROCESI I EKOLOGIZACIJA POLJOPRIVREDNE PROIZVODNJE ....................344. STRUKTURALNE PROMENE I ODRŽIV RAZVOJ U ZEMLJAMA JUŽNE EVROPE ............................405. TRANZICIJA I EVROINTEGRACIONI PROCESI .......................................................................456. NOBE CIVILIZACIJSKE PARADIGME U PROMIŠLJANJU REGIONALNOG RAZVOJA

BALKANSKIH ZEMALJA ...................................................................................................537. SOCIJALNO-EKOLOŠKI KONTEKST BALKANSKE SARADNJE U ZAŠTITI ŽIVOTNE SREDINE ..........578. DRUŠTVENA ELITA I INTEGRACIJA BALKANA .....................................................................639. GLOBALIZACIJA I PATRIOTIZAM .......................................................................................6910. OSNOVNA POLAZIŠTA U SOCIOLOŠKOM PROMIŠLJANJU GLOBALNE EKONOMIJE ......................77

Knjiga druga - EKONOMSKA GLOBALIZACIJA I NOVA EKONOMIJA

GLAVA PRVA - EKONOMSKA GLOBALIZACIJA I NOVA EKONOMIJA .............851 . GLOBALIZACIJA – POJAM I TEORIJSKA SHVATANJA .............................................................852. GLOBALIZACIJA SVETSKE PRIVREDE I MEĐUNARODNI MONOPOLI .........................................903. NOVI SVETSKI POREDAK .................................................................................................964. POVEZANOST PROCESA TRANZICIJE I GLOBALIZACIJE .......................................................1015. PERSPEKTIVE GLOBALIZACIJE ........................................................................................106GLAVA DRUGA - RAZVOJ INFORMATIČKOG DRUŠTVA ................................... 1101. NASTANAK INFORMATIČKOG DRUŠTVA ........................................................................... 1102. BAZIČNE TEORIJE INFORMATIČKOG DRUŠTVA .................................................................. 1143. BUDUĆNOST КОЈA JE POČELA ........................................................................................ 1184. PRETPOSTAVKE I TOKOVI DOSADAŠNJEG RAZVOJA INFORMATIČKOG DRUŠTVA U

EVROPSKOJ UNIJI .........................................................................................................1225. INFORMATIČKO PREDUZETNIŠTVO I PREDUZETNIK ............................................................1256. SAVREMENA NAUČNO-TEHNOLOŠKA REVOLUCIJA I DRUŠTVENE PROMENE ..........................132

6

GLAVA TREĆA - NASTANAK I RAZVOJ NOVE EKONOMIJE .............................1441. POJMOVNO ODREĐENJE NOVE EKONOMIJE ......................................................................1442. TRANSFORMACIJA TRADICIONALNE U NOVU EKONOMIJU ..................................................1503. DIGITALIZACIJA -EVOLUCIJA ČETVRTOG (INFORMATIČKOG) SEKTORA ................................1534. UZAJAMNOST NOVE EKONOMIJE I INFORMATIČKOG DRUŠTVA ............................................1565. SUŠTINA I ZNAČAJ PRIMENE IKT U OBLASTI EKONOMIJE ...................................................1616. NOVA EKONOMIJA I VIRTUELNA TRGOVINA .....................................................................1657. NOVO - INFORMATIČKO DRUŠTVO I NOVA EKONOMIJA U FUNKCIJI UBRZANOG RAZVOJA .......1678. OSNOVNE KARAKTERISTIKE NOVE EKONOMIJE ................................................................1709. NOVA EKONOMIJA I GLOBALIZACIJA ..............................................................................173

Knjiga treća - GLOBALNA EKONOMIJA TRAŽNJE I FINALNE POTROŠNJE

GLAVA PRVA - GLOBALNA EKONOMIJA TRAŽNJE I FINALNE POTROŠNJE ........................................................................................181

1. MONETARIZAM I MONETARNA POLITIKA .........................................................................1812. KEJNZIJANIZAM I FISKALNA POLITIKA ............................................................................1943. GLOBALNI MONETARIZAM ............................................................................................2024. STABILIZACIONA POLITIKA I DRŽAVNA INTERVENCIJA .......................................................2105. POLITIKA CENA ...........................................................................................................226GLAVA DRUGA - EKONOMIJA PONUDE I PROIZVODNJE ................................2451. STRUKTURALIZAM I “SUPPLY-SIDE” EKONOMIKA ............................................................2452. STRUKTURALISTIČKA STABILIZACIONA POLITIKA .............................................................2513. IZBOR IZMEĐU INFLACIJE I NEZAPOSLENOSTI ..................................................................2614. TEORIJA DEVIZNOG KURSA ...........................................................................................2715. SVETSKI DUG ..............................................................................................................278

7

PREDGOVOR

Ova knjiga nastala je kao rezultat autorovog interesovanja za probleme globalizacije i nastojanja da doprinese njenim istraživanjima i promišljanjima, ukaže na uzroke njenog nastanka, pojavne oblike i socijalne posledice. Sa nastankom i širenjem globalizacije, povećavao se broj empirijskih i teorijskih radova o njoj, u kojima je hvaljena i osporavana, a autori se prisećaju ukazivanja krajem pedesetih i početkom šezdesetih godina prošlog (dvadesetog) veka da se čovečanstvo ujedinjuje sa mnogim protivurečnostima, i da je istovremeno ujedinjeno i razjedinjeno. U to vreme reč globalizacija skoro da nije spominjana, ili ako je pominjana, ne u kasnijem i današnjem njenom značenju za označavanje procesa stvaranja jedinstvenog (ekonomskog, političkog i kulturnog) prostranstva na zemlji, tj. „svetskog”, „planetarnog”, „globalnog” društva. Međutim, čini se, kao da se zaboravilo na ukazivanje da čovečanstvo postaje ujedinjeno — razjedinjeno, sa mnogim protivurečnostima, a što je vrlo važno za razumevanje globalizacije i njenih socijaliih posledica.

Razvojem i širenjem globalizacije kao sveobuhvatnijeg društvenog procesa, koji dobija planetarne razmere, u poslednjem kvartalu prošlog veka javljaju se brojni radovi o njoj, u kojima se ona pretežno pozitivno ocenjuje kao sveobuhvatni društveni proces kojim se ostvaruju pretpostavke za oformljenje svetske (planetarne) civilizacije, u kojoj će nestajati (i nestati) sukobi i nastati opšteprihvaćen kategorijalni sistem vrednosti - planetarni humanizam. Međutim, kako je globalizacija postajala cve sveobuhvatnija, cve češće je ukazivano, pored pozitivnih, i na negativne njene posledice. Naime, ukazuje se da ona daje suprotne rezultate od onih koji su najavljivani u vreme njenog nastanka. Svetska banka i Međunarodni monetarni fond, preko kojih i pomoću kojih je nadnacionalna svetska elita upravljala moćnim transnacionalnim korporacijama doprinele su osiromašenju mnogih zemalja, i posebno zemalja u razvoju. Postajala je sve očiglednija neprihvatljivost shvatanja da globalizacija dovodi do stvaranja monopolarnog sveta sa dominacijom SAD, a svet postaje sve više višepolaran. Uz to pokazala se nerealna očekivanja da će nacionalne države nestati ili makar njihove granice. O ovim i mnogim drugim aspektima globalizacije organizovan je veći broj nacionalnih i međunarodnih naučnih skupova.

Osnovnu temu u knjizi čini razmatranje o globalnoj ekonomiji i ekonomskoj delatnosti uz ukazivanje na suštinu globalizacije i u tom kontekstu na integracije u Evropi. U dva priloga se čini osvrt na neke ekološke probleme u Evropi, što je pružilo mogućnost da se ukaže i na suštinu ekoloških problema, mogućnosti i načiie njihovog rešavanja. U posebnom prilogu razmatraju se problemi patriotizma u uslovima globalizacije, budući da gobalizacija ne samo da nije dovela do nestanka uticaja nacionalnih država na ekonomski život, već je povećalo njihov uticaj i na rad internacionalnih i multinacionalnih korporacija. U poslednjem (desetom) prilogu ukazuje se na osnovna polazišta u sociologikom proučavanju globalizacije i globalne

8

ekonomije. Na kraju knjige dat je izbor odabrane literature koja može poslužiti za bliže upoznavanje i šire proučavanje problema koji su predmet razmatranja u knjizi.

Celokupna društveno-ekonomska struktura koja nastaje sve većim uplivom informacione i komunikacione tehnologije (ИКТ) u sve domene ljudskog života, naziva se informatičko društvo. Ekonomski sistem koji se razvija pod uticajem navedene tehnologije u okviru informatičkog društva, u literaturi se defi niše kao „nova ekonomija“ (new econоmу). Pojam „nova ekonomija” se počeo upotrebljavati pre nekoliko godina kako bi se objasnio čitav niz novih ekonomskih, socijalnih i kulturnih promena podstaknutih razvojem informatičke tehnologije. Uobičajeno se ovaj termin koristi za sve ono što ima veze sa informatičkom i komunikacionom tehnologijom, odnosno sa pojavom i upotrebom Interneta. Nova ekonomija, kao privredni segment tzv. Informatičkog društva, nastaje kao rezultat dva savremena procesa koji se istovremeno odvijaju. Sa jedne strane, nova ekonomija proizilazi iz procesa globalizacije pod kojim podrazumevamo deregulaciju i međusobnu integraciju tržišta rada, kapitala, proizvoda i usluga na svetskom nivou, a samim tim i sve veću konkurenciju. Sa druge strane, nova ekonomija kao poslovni ekonomski sistem nastaje, pre svega, kao rezultat tehnološke revolucije, koja se najviše zasniva na informatičkim i komunikacionim tehnologijama čija upotreba na mikro nivou (promena modela poslovanja u preduzećima, odnosno promena celokupnog poslovnog okruženja) utiče na makroekonomske pojave i procese, a samim tim i na privredu kao celinu. Tehnološka revolucija, kao okosnica razvoja nove ekonomije, karakteriše se istovremenim ubrzanim porastom kvaliteta i broja IKT proizvoda i usluga, sa jedne strane, i padom njihovih cena, sa druge strane. Takođe, dolazi do međusobne konvergencije informacione i komunikacione tehnologije, što je najuočljivije na primeru Interneta.

Nova ekonomija je nastala i razvila se uglavnom u institucionalno i tehnološki najrazvijenijim tržišnim privredama. Nove tehnologije koje su se razvile tokom četvrte tehnološke revolucije, odnosno tokom internet revolucije, kao i novi metodi menadžmenta koji prate takav tehnološki progres, povećali su produktivnost rada i na mikro i na makro nivou. To su osnovni faktori koji su doprineli brzom i održivom rastu tokom proteklih godina u najrazvijenijim zemljama u svetu. Istovremeno, veoma značajne promene su se dogodile i na mnogo široj osnovi, odnosno ne samo u sferi privrednog života. Internet nije doneo samo promene u načinu poslovanja i domenu menadžmenta, već, takođe, i u sferama obrazovanja, istraživanja i razvoja, kao i u domenu upravljanja državom.

Informatičko društvo i nova ekonomija su pojedinačno obrađeni u velikom broju naučnih radova, ali je veoma mali broj njih posvećen međusobnom odnosu ova dva entiteta, odnosno institucionalnim specifi čnostima ekonomskog sistema koji se razvija na osnovu IKT u okvirima samog informatičkog društva, što upravo i predstavlja predmet naučne analize iznete u ovoj knjizi. To naročito dolazi do izražaja u domaćoj literaturi, u kojoj se veći značaj pridaje sociološkim i kulturološkim, a manje (tj. nedovoljno) ekonomskim aspektima društva, kao i načinu njegove izgradnje.

9

Knjiga, koju predstavljamo javnosti, nastala je kao rezultat našeg dugogodišnjeg istraživanja kompleksnosti svetske informatičke revolucije. Postojeća objašnjenja karakteristika, dometa i posledica nastanka i razvoja infomatičke revolucije su dosta ograničena kada je u pitanju sagledavanje takvih ekonomskih i multidisciplinarnih fenomena kao što su nova ekonomija i informatičko društvo. Najveći deo naučnih tumačenja u osnovi pažnju usmerava prema detaljima na osnovu kojih se ne može sagledati opšta slika, niti se mogu uočiti osnovne tendencije u razvoju društveno-ekonomskih sistema pod uticajem informacione i komunikacione tehnologije. Sa druge strane, postoji veliki broj ekonomskih i socioloških teorija koje veliku pažnju posvećuju opštim karakteristikama, ali nam ne pružaju dovoljno jasnu, preciznu i detaljnu sliku o makro i mikroekonomskim aspektima nove ekonomije i informatičkog društva. Naročito su prisutna tehnološko-intenzivna objašnjenja koja savremenu informatičku revoluciju vezuju isključivo za razvoj informacione i komunikacione tehnologije, isključujući mogućnost bilo kakve promene u delovanju ekonomskih zakona i zadržavajući status quo u njihovom ispoljavanju.

Ovom knjigom pokušavamo da kreiramo teorijski okvir kojim se mogu prevazići postojeći nedostaci u ekonomskoj analizi informatičko-tehnološke revolucije, nove ekonomije, globalizacije i informatičkog društva. Knjiga bi trebalo da pruži jasnu i konzistentnu analizu glavnih trendova i društveno-ekonomskih transformacija koje sa sobom nosi informatička revolucija, pri tome implementirajući takva objašnjenja u nacionalnu i internacionalnu privrednu strukturu i dinamiku društveno-ekonomskih promena.

Jedno od aktuelnih pitanja koje će uvek biti prisutno, i u sadašnjosti i u budućnosti, jeste pitanje karaktera društveno-ekonomskog sistema. U literaturi se često navodi da je kapitalizam kraj ljudske istorije, da je time društvo dostiglo svoj kraj, jer se ovaj sistem može razvijati, ali se ne može menjati. Autori takvo stanovište smatraju neutemeljenim, te zato i neprihvatljivim. Praksa demantuje navedena shvatanja, jer su visokorazvijene zemlje već sedamdesetih godina XX veka zakoračile u razvoj informatičkog društva (ostvarivanje III naučno-tehnološke revolucije i prelaz u IV naučno-tehnološku revoluciju).

Autori smatraju da je u savremenom periodu razvoja najznačajniji resurs ljudsko znanje, jer se menjaju ljudi i prilike, te da uspešnom razvoju privrede i društva mora da prethodi razvoj nove teorije razvoja. Znanje predstavlja ključni ekonomski resurs u novoj ekonomiji i informatičkom društvu, te se zbog toga trenutni stadijum u kojem se nalazi tržišni kapitalizam naziva ekonomija zasnovana na znanju. Stvaranje i difuzija znanja prestavljaju ključne faktore dugoročnog ekonomskog rasta i osnovu globalne konkurentnosti privrede neke zemlje. Dinamične promene u novoj ekonomiji, koja se tek razvija, uslovile su da se sve više investira u znanje, a sve manje u fi zički kapital, zbog čega ovom pitanju posvećujemo posebnu pažnju.

Značaj ove knjige jeste u tome što autori dolaze do zaključka da razvoj informatičkog društva i nove ekonomije imaju veliki uticaj na demokratizaciju društva, jer danas informacije postaju svima dostupne i do njih se sve lakše dolazi. Informacije i znanje više nisu isključivo dostupne za „privilegovane” zemlje, već i za zemlje u razvoju, zahvaljujući informacionoj i komunikacionoj tehnologiji, pri čemu ubira koristi i pozitivne rezultate od njihove upotrebe. Samim tim svet

10

postaje homogenizovan, socijalizacija društva se odvija na jednom višem nivou, menjaju se društveni odnosi u smeru izgradnje humanijeg društva. Zemlje u razvoju i zemlje u tranziciji ne moraju se kretati istim stazama kao i razvijene zemlje, rešavati iste probleme razvoja na iste načine. Nova ekonomija im upravo pruža šansu da preskoče najbolnije faze surovog kapitalističkog razvoja, i da primenom savremene tehnologije brže dostignu razvijene zemlje (primeri Japana i „malih azijskih tigrova”, Kine i sl.). Samim tim informatičko društvo i nova ekonomija nose sa sobom sve velike vrednosti novog, budućeg ljudskog društva.

Prof. Danilo Ž. Marković

K N J I G A P R V A

GLOBALNA EKONOMIJA

13

1. GLOBALIZACIJA I PROCESI INTEGRACIJE U EVROPI

1. Globalizacija, evropska integracija, tranzicija su termini koji su sve više u upotrebi u svakodnevnom životu bilo da se raspravlja o ekonomiji, politici, državnoj organizaciji, kvalitetu života ili o budućnosti čovečanstva. Njihova česta upotreba stvara utisak kao da se zna o čemu se radi, šta ovi termini označavaju. Takvom utisku kod ljudi doprinosi i relativno veliki broj radova o društvenim procesima koje označavaju ovi termini. U najvećem broju ti radovi su usmereni ne objašnjenju ovih procesa, ne njihovom razumevanju, već su sračunati na pridobijanju mase naroda da prihvate ove procese kao pozitivne, kao nešto što treba prihvatiti kao progresivan društveni razvoj. Naime, to su radovi koji imaju ideološki karakter i imaju za cilj formiranje ljudske svesti i manipulisanje ljudskim ponašanjem putem delovanja. Oni to ostaju čak i kad koriste naučne rezultate jer ih podvrgavaju obradi koja ih prilagođava efi kasnijem delovanju na ljudski um i osećanja, za kakvo su zainteresovane neke grupe ljudi, organizacije, klase pa i celi narodi. Time se stvara utisak kod ljudi da znaju šta znače ovi procesi i kakav je njihov uticaj na društveni razvoj pojedinih zemalja i pojedinaca. Praksa ovakvog pristupa kazivala je da je pomoću savremenih sredstava ideološke obrade i manipulacije moguće obmanjivati narod i na duže vreme, stvaranjem utiska kod ljudi da znaju suštinu ovih procesa. Ali, „znati nešto o društvu i razumeti ga, dve su sasvim različite stvari. Može se mnogo znati, a pri tome malo razumeti”.1 Da bi se ovi procesi razumeli potrebno je njihovo naučno istraživanje i promišljanje koje se znatno razlikuje od njihovog ideološkog interpretiranja.

Nauka ima za cilj saznavanje sveta, dosezanje ljudskog znanja o njemu, i u proučavanju društvenih procesa globalizacije, evropskih integracija i tranzicije, teži njihovom istinskom saznavanju. Rezultati njenih proučavanja korespondiraju sa realnošću i vrednuju se na osnovu kriterijuma istinitosti. Naučno proučavanje ovih procesa treba da bude osnova za određivanje odnosa ljudi prema tim procesima, ne na osnovu osećanja da znaju šta su ti procesi, i osećanja šta oni trenutno znače, već na osnovu razumevanja šta ti procesi znače kako za evaluaciju društva i civilizacije, tako i za istoriju i sudbinu društvenih grupa i naroda kojima pojedinci pripadaju, za kako ljudski rod uopšte tako i njihovo konkretno potomstvo. U stvari, „od časa kada nauka može doprineti rešavanju problema koji prevazilaze nacionalne procese, oni koji odlučuju moraju uzeti u obzir čitav niz novih činjenica”, jer problemi su sve složeniji, sadrže veću nepredvidljivost2 i naučnici treba „da razne pojave smeste u njihov geografski, istorijski i sociološki okvir da vide pravce razvoja smerove kojima idu događaji”.3 A naučno istraživanje i razumevanje društvenih pojava, pa 1 Aleksandar Zinovjev, Zapad-fenomen zapadnjaštva, Beograd,“Naš dom”, 2002, str. 11.2 Federiko Major, Sećanje na budućnost, Beograd, Zavod za međunarodnu naučnu, prosvetnu, kulturnu i

tehničku saradnju i Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 1996, str. 50-60.3 Dragoljub Jovanović, Vedrine, Beograd, piščevo izdanje, 1970, str. 285.

14

DANILO Ž. MARKOVIĆ

i pojava koje razmatramo u ovom radu zahteva visok nivo obrazovanja i gipkost intelekta, a to je retko „i loše nagrađeno (tj. ako ne služi ideo logiji i politici) nije u saglasnosti s uobičajenim predstavama, loše je zaštićeno od agresivnosti ljudske gluposti i lažnog uverenja da je tobože svaki životno iskusan čovek samim tim kompetentan da sudi o činjenicama društvenog života”.4 Međutim, stvarni naučnik je, svestan katakombi znanja i izazova stvarnosti, neumorni tragalac za novim odgovorima i pitanjima.5 U stvari, neophodan je „odgovoran zajednički napor najboljih umova jedne nacije da bi se postojeća društvena stvarnost preobrazila i uzdigla do nivoa svojih optimalnih istorijskih mogućnosti. Bez takvog napora, ili u slučaju neodgovornog... ili konformizma njenih vodećih naučnika, jedna nacija ili klasa verovatno neće dostići svoj najveći stepen razvoja i završiće u stanju stagnacije i opadanja”.6

Naučno proučavanje globalizacije evropskih integracija, i u tom kontekstu i tranzicije kao preteće pojave ovih procesa treba da omogući njihovo razumevanje, i pre svega da ukaže da li postoji potrebna saglasnost između značenja termina i sadržaja procesa za čije označavanje se koriste. Drugo, važno pitanje njihovog naučnog istraživanja i promišljanja tiče se da i ti procesi predstavljaju neminovnost, ili čak zakonitost u socijalnoj evoluciji društva, ili su samo određeni oblici ispoljavanja evolucije društva u datim istorijskim okolnostima. Uz to u kritičkom promišljanju ovih procesa treba imati u vidu da oni predstavljaju, tj. zahvataju ukupnost socijalnih promena i izražavaju svu složenost socijalnog života. Zato se u njihovom proučavanju i objašnjavanju treba čuvati zapadanja u zamke kako ekonomizma i psihologizma tako i sociologizma. Njihovo naučno proučavanje traži da se sve komponente socijalnog života sagledaju u njihovim specifi čnostima i njihovoj međusobnoj povezanosti, uz sagledavanje njihovih funkcionalnih i uzročno-posledičnih veza.7 Otkrivena naučna saznanja treba da se iskazuju kao smislena, određena sa jednoznačnom terminologijom, a ne da se iskazuju nejasno i višesmisleno kao što se to čini ideološkoj interpretaciji ovih procesa. Jer, dok nauka saznaje istinito realnost, ideologija ima za rezultate principijelno nerazumevanje koje tek ima prividnu iluziju i imitaciju razumevanja. „Nerazumevanje u ovom slučaju nije samo odsustvo razumevanja. Ono je naličje suprotne sposobnosti koja se povećava, poprima izoštravanje forme, specijalno se kultiviše i snažno utiče na umove i osećanja ljudi. Ono ih potpuno okupira. Ono guši razumevanje, potiskuje ga iz svesti, uzurpira njene funkcije, izdaje se za istinsko razumevanje.8 Naučno proučavanje treba da bude odbrana od ovakvog „razumevanja” i omogući da ljudi na osnovu istinitih saznanja odrede svoj odnos prema globalizaciji, tranziciji i evropskim integracijama. Rukovođeni ovakvim pristupom, nastojimo da ukažemo na suštinu globalizacije i evropskih integracija u savremenom (sve više globalnom „svetskom” društvu).

4 Aleksandar Zinovjev, cit. delo, str. 214.5 Federiko Major, Sutra je uvek kasno, Beograd, «Jugoslovenska revija», 1991, str. 217.6 Mihailo Marković, Beograd, Izabrana dela, tom. 4, BIGZ i dr., 1994, str. 299.7 Danilo Ž. Marković, Kontraverze tranzicije i evrointegracijski procesi, u knjizi «Balkan u

evrointegracijskim procesima», Niš, 2005, str. 15-30.8 Aleksandar Zinovjev, cit. delo, str. 214.

15

KNJIGA PRVA - Globalna ekonomija

2. Globalizacija je savremeni planetarni društveni proces koji se različito defi niše. Tako se defi niše kao društveni proces koji dovodi do povećanja međunarodnog udela u trgovini robom, rasta transnacionalnih kompanija, porasta direktnih inostranih investicija, porasta brzine i obima fi nansijskih transakcija.9 Na određen način je slična i defi nicija po kojoj globalizacija kao društveni proces dovodi do intenzifi kacije društvenih odnosa na svetskom planu i povezuje udaljena mesta na takav način da lokalna zbivanja uobličavaju događaje koji su se odigrali kilometrima daleko i obrnuto.10 Postoji još defi nicija globalizacije koje se u nekim elementima i razlikuju čime se ukazuje na potrebu svestranijeg proučavanja globalizacije i na osnovu tih proučavanja formulisala njena potpunija (i opšteprihvaćena) defi nicija. Potreba za ovakvim proučavanjima globalizacije dovela je i do oformljenja posebne nauke o globalizaciji - Globalistike. Ova nauka za predmet svog proučavanja ima opšte zakonomernosti razvitka čovečanstva na osnovu tri osnovne globalne sfere čovekove delatnosti ekološke, socijalne i ekonomske koje se nalaze u međudejstvu.11 U kontekstu ovakvog pristupa kao bitna obeležja globalizacije kao društvenog procesa navode se: ujedinjavanje nacionalnih ekonomija u jedan - opštesvetski sistem koji se zasniva na brzom premeštanju kapitala; informacijskoj otvorenosti sveta; tehnološkoj revoluciji, privrženosti industrijski razvijenih zemalja liberalizaciji i pokretljivosti roba i kapitala; komunikacionom zbližavanju i novim vidovima transporta i komunikacionih tehnologija.12 To je proces koji je omogućen razvojem visoke tehnologije koja je u komuniciranju omogućila „sažimanje” prostora i vremena i nastanak jednog opštečovečanskog fi nansijsko-informacijskog prostranstva na osnovu kompjutersko-informacijskih tehnologija.13

Polazeći od ovih obeležja globalizacije kao društvenog procesa, smatramo da se globalizacija sa sociološkog aspekta može defi nisati kao proces povezivanja, na osnovu ekonomske povezanosti posebnih društava (sa mnogim protivurečnostima) u odnose međuzavisnosti i kulturne povezanosti, na osnovu novih informacijskih tehnologija i sredstava komunikacija, tako da nastaje jedinstveno „svetsko društvo” na planeti Zemlji, i svest o pripadnosti tom društvu kako pojedinih društava tako i njihovih članova - pripadiika.14 Ali, ovu defi niciju ne treba shvatiti kao savršenu, jer se iz nje ne vidi koji je činilac odlučujući u nastanku globalizacije i šta globalizacija konkretnije znači u socijalnoj evoluciji društva, do kakvih kvalitativnih promena dovodi u socijalnoj organizaciji društva. Međutim, smatramo da ona, na određen način, kao radna defi nicija, pruža osnove za formulisanje potpunije defi nicije globalizacije naučno zasnovane i logički ustrojene. U kontekstu ovakvog pristupa dajemo osvrt na nastanak globalizacije, a potom ukazujemo na njenu socijalnu „anatomiju” i „patologiju”.

9 Macler E., Monopolarni svetski poredak, Beograd, «Dosije», 2003, str. 152.10 10 Gidens E., Posledice modernizacije, Beograd, «Filip Višnjić», 1998, str. 69.11 Fedotov, A. P., Globalistika - načela nauki o savremenom mire, Moskva, Aspekt - Prese, 2002, str. 18-

19.12 Mazur, I. K. Čumakov, A. N. (sastavljačiiredaktori), Globalistika-znciklopedil, Moskva, Dialog, OAO

izdatelstvo»Raduga», 2003, str. 181.13 Marković Ž. D., Informacijska tehnologija i civilizacijske promene, Beograd, «Obrazovna tehnologija»,

4/2004, str. 1-10.14 Marković Ž. D., Izabrana dela, knjiga VI; Sociologija i globalizacija, Niš, «Prosveta», Beograd,

«Savremena administracija», 2001, str. 20.

16


Globalizacija je dovela do stvaranja globalnog „svetskog društva, a čovečanstvo razbacano po planeti oseća se kao da živi u jedinstvenoj - svetskoj zajednici. Međutim, nastanak globalnog društva nije rezultat želje različitih naroda da se ujedine i žive u „svetskom društvu”, već rezultat potrebe i želje kapitalističkih snaga zapada da organizuju čovečanstvo u funkciji ostvarivanja svojih konkretnih interesa. „Svetska ekonomija predstavlja osvajanje planete od strane transnacionalnih kompanija Zapada, i to u interesu ovih kompanija, a ne u interesu ostalih naroda planete”.15 Kapitalizam oblikovan u zapadnim zemljama ima sopstvene faze evolucije, i u jednoj od tih faza posle Drugog svetskog rata, rodila se ideja o globalizaciji, kao izraz snažne tendencije na obrazovanju globalnog društva na osnovu zapadnjaštva, i na čelu sa zapadom.16 Pokretačka snaga stvaranja „svetskog društva” bio je novac koji nije mogao da se umnoži pritešnjen ivicom sopstvenog terena, i globalizacija predstavlja smisleni način da se stvori prostor mirnim putem za umnožavanje (oplođavanje) novca. To je bilo prvi put u istoriji čovečanstva da je novac odlučio da se širi, „ali ne uz pomoć rata, već uz pomoć mira”.17 Novac je postao glavni regulator celokupne životne delatnosti, osnovni pokretački motiv, a velike teritorijalne jedinice i cele zemlje preobraćaju se u socijalne skupine koje funkcionišu po zakonima ogromnih novčanih sistema i ogromnih kapitala.18 Uz to dolazi do uključivanja mase stanovništva u novčane operacije po zakonima kapitala i do povećanja takvih operacija, i na toj osnovi dolazi do preobražaja bankarskog sistema u novčani totalitarizam.19 Uspostavljanje globalnog „svetskog društva predstavlja životnu nužnost zapadnih (kapitalističkih) zemalja, to jest mogućnost da preživi u složenim istorijskim okolnostima. Njima su potrebni „prirodni resursi, tržišta roba, sfere za ulaganje kapitala, jevtina radna snaga, izvori energija i to u sve većem stepenu. A mogućnosti za ovo nisu bezgranične. Za ovo je potrebna cela planeta”.20

Uporedo sa ekonomskom globalizacijom, koja u najširem smislu označava sve oblike ekonomskog povezivanja nacionalnih privreda preko svetskog tržišta i stranih direktnih investicija,21 teče uporedo i prožimajući se sa njom i politička globalizacija, tj. Stvaranje na određen način, jedinstvenog političkog prostranstva sa mnogim protivurečnostima između država. U stvari, „novo trojstvo” tržište - konkurentnost -novac, pojavljuje se na svetskoj sceni s namerom da se uzdigne u vrhovnu vlast, koja će vladati poslovima planete, nameće svoja pravila državama i svoje ujednačavajuće norme narodima uprkos kulturnim vrednostima i identitetu”.22 Naime, u globalizovanom svetu, „svetskom društvu” megaintegracija nije mogla opstati bez uticaja na pojedine nacije, države i vlade tih zemalja na zemaljskoj kugli. Osobeni vid političke globalizacije i dominacije predstavlja rasprostiranje (često nametanje) određenih oblika političkih organizacija i demokratije od strane zapadnih

15 Zinovjev, A., cit. delo, str. 306.16 Zinovjev, A., cit. delo, str. 25.17 Bariko, A., NEXT-mala knjiga o globalizaciji i svetu budućnosti, Beograd, «Narodna knjiga - Alfa»,

2002, str. 23.18 Zinovjev, A., cit. delo, str. 94.19 Ibid, str. 95.20 Ibid, str. 312.21 Babić, B., Ekonomski osnov «Novog svetskog poretka», Beograd, «Smisao», 7/1999, str. 151-152.22 Major, F., Sećanja na budućpost, cit. izdanje, str. 53.

17


zemalja, posebno SAD posle okončanja „hladnog rata” i nestanka bipolarne podele sveta. „U bipolarnom svetu, kakav je ranije postojao, bila su dva tabora: Istok i Zapad, demokratija i komunizam ili socijalizam. Sada je sve to daleka prošlost. Postoji nešto što se još uvek zove demokratski svet, ali pod skutom jedne jedine velike sile Amerike”.23 U stvari, „pojam globalizacije podrazumeva sjedinjavanje društveno-ekonomskih promena u svetu kao celini, odbacujući državu i državne granice kao relevantne činioce u rešavanju globalnih problema.24 Ovu ideološku i metodološku orijentaciju i njeno praktikovanje (praktičnu primenu) treba promišljati u kontekstu ideoloških priprema za početak „hladnog rata”, njegovo trajanje (1946-1990) i njegov završetak. Koncepcija „hladnog rata” bila je inicirana i ostvarivana od strane zapadnih (kapitalističkih) zemalja kao odbrana od širenja uticaja Sovjetskog Saveza u svetu, a pre svega u Evropi, tj. od sovjetskog totalitarizma. „Glavno oružje u „hladnom” ratu su bila ideološka sredstva, propaganda i psihologija.25 U toj propagandi sugerisano je narodima da im se želi pomoći da postanu bogati, slobodni i srećni, samo je potrebno da prihvate put evolucije koji vodi njegovom pozapadnačavanju.26 Kako se ukazuje u literaturi o globalizaciji, „hladni” rat je bilo prva, zajednička operacija zapada globalnih razmera. To je u suštini bila borba za dominaciju na planeti, a komunizam je bio objekat napada od strane zapada, zato što je svet koji se suprotstavljao, i delimično ga napadao, poprimio komunističku formu. „Hladni” rat je bio rat konkretnih naroda i zemalja, a ne apstraktnih socijalnih sistema, i zato se i ne može prihvatiti gledište da je on označio pobedu kapitalizma nad komunizmom (socijalizmom) 27.

Politička globalizacija, kako smo već istakli, predstavlja proces stvaranja jedinstvenog političkog prostranstva na planeti Zemlji, uz njeno povezivanje i prožimanje sa ekonomskom globalizacijom. Njeno potpunije naučno razmatranje uključuje u sebi i razmatranje sudbine nacionalnih država u procesu globalizacije i u vezi s tim i pitanje izgradnje novog svetskog poretka, u smislu političkog organizovanja globalnog svetskog društva. O ovim pitanjima postoje različita gledišta. Mnoga od tih gledišta su neprihvatljiva, a neka od njih ne samo da ne kriju već javno propagiraju (i najavljuju) težnje za vladavinom i monopolskim položajem u savremenim političkim tokovima, tj. u uspostavljanju novog svetskog poretka. Tako je na primer u dokumentu Strategija nacionalne bezbednosti koji je usvojen 2002. godine u SAD, rečeno da će snage te države biti tako jake da će potencijalne neprijatelje odvraćati od razvijanja vojne moći kojoj je cilj nadomeštati ili dostići moć sjedinjenih država. Uz ovo se dodaje da su temeljni zadaci globalnog upravljanja preživeli rano posleratno razdoblje i održali se do danas, a među njima su: zadržavanje drugih sedišta globalne moći unutar „zadanog poretka” kojim upravljaju Sjedinjene države; održavanje nadzora nad svetskim izvorima energije; sprečavanje neprihvatljivih oblika nezavisnog nacionalizma; nadgledanje „krize demokratije” na domaćim neprijateljskim područjima”.28 Ovakvo shvatanje uloge 23 Đurić, M., Vreme otvorenog nihilizma, Beograd, «Politika», 3166/2001.24 Avramov, S. Trilateralna komisija, Veternik, 1998, str. 16.25 Zinovjev, A., citirano delo, str. 282.26 Ibid, str. 308.27 Isto, str. 28-29.28 Čomski, N., Hegemonija ili opstanak — američke čežnje za globalnom dominacijom, Zagreb, Nakladni

ljevak, 2004, str. 24.

18


jedne države u globalnom „svetskom društvu” izraz je shvatanja da globalizovano čovečanstvo treba „urediti” stvaranjem novog svetskog poretka u kome bi odlučujuću ulogu imale privredno najrazvijenije i politički najmoćnije države na čelu sa najrazvijenijom, odnosno ekonomski najmoćnijom od njih. Ovakvo „uređivanje” sveta zahvaćenog globalizacijom, bez poštovanja suvereniteta pojedinih država i identiteta pojedinih naroda ukazuje da „novi svetski poredak koji nastaje globalizacijom, predstavlja u osnovi dominaciju jedne super sile, što je neprihvatljivo sa civilizacijskog stanovišta.29 Globalizacija nije neprihvatljiva sa civilizacijskog stanovišta, ali je neprihvatljivo uređivanje sveta kao monopolarnog. Naime, stvaranje novog međunarodnog poretka predstavlja potrebu koja proizlazi iz globalizacije sveta, ali njegovo stvaranje ne treba da dovodi u pitanje očuvanje nacionalnog i kulturnog identiteta pojedinih naroda zahvaćenih globalizacijom, pa i opstanak nacionalnih država. Države kao oblici političkog organizovanja pojedinih naroda, nisu samo organizacije u kojima se ostvaruje vlast. One su i društvene grupe u kojima se ostvaruju, u većoj ili manjoj meri, određene socijalne funkcije, čije ostvarivanje najčešće izražava i specifi čnost razvoja pojedinih naroda, a ljudi ih doživljavaju kao socijalnu sredinu u kojoj imaju određenu sigurnost izražavajući posebnost svojih kultura i svojih ličnosti. Njihovo ukidanje vodilo bi obezličavanju kulturne baštine pojedinih naroda, brisanju njihove tradicije u društvenom životu i ograničavanju mogućnosti za ispoljavanje posebnosti i integriteta njihovih građana.30 Zato se u ukazivanju na potrebu stvaranja novog međunarodnog poretka, ističe da se ne radi samo o novom ekonomskom poretku, već i o novom naučnom i kulturnom poretku. Rečju, radi se o takvom novom poretku u kome zavisnost treba da se zameni nezavisnošću, ili bolje međuzavisnošću, u kome će vlada manjine biti zamenjena solidarnošću među ljudima i narodima.31

Globalizacijom se čovečanstvo brzo preobražavalo u jedinstvenu celinu, čiji se delovi sukobljavaju ili bratime, što se prenosi s kraja na kraj sveta i izvor je opasnosti ili poverenja.32 Ona je, kako smo već ukazali ideja zapadnog (kapitalističkog) društva u kome je ideja o globalizaciji i globalnom društvu nastala iz potrebe da sačuva postignuto i preživi u složenim istorijskim okolnostima. „Celim istorijskim tokom svog razvoja, zapad je prinuđen da uspostavi svetski poredak koji odgovara njegovim interesima”.33 U tom smislu globalizacija ima korene i svoj razvojni put. I kako se ukazuje njene korene i tokove treba tražiti u decenijama pre Prvog svetskog rata, i istraživanja će pokazati da integracija predstavlja nezaustavljeni tok savremene istorije civilizacije i „crvenu nit” u razvoju svetske istorije. Ona je podrazumevala ne samo povezivanje privrede, robnih, fi nansijskih i drugih materijalnih tokova u velike multinacionalne sisteme, i sve življu društvenu, kulturnu pa i političku komunikaciju i prožimanje među zemljama, narodima, regijama i kontinentima.34 Globalizacija nastaje povezivanjem posebnih društava, 29 Marković, M., Uzroci i posledice NATO agresije pa Jugoslaviju, Beograd, «Sociološki pregled»

1-2/1999, str. 18-19.30 Marković Ž. D., Sociologija i globalizacija, cit. izdanje, str. 30-31.31 Major, F., Sutra je uvek kasno, cit. izd. str. 58.32 Isto, str. 52.33 Zinovjev, A., cit. delo, str. 311.34 Popov, Č., Novi svetski poredak - prethodnica istorijske epohe, Beograd, «Smisao», 7/1999, str. 60,

62.

19


koja pripadaju različitim civilizacijama i razlikuju po mnogim osobenostima i protivurečnostima nalazeći se u odnose međuzavisnosti, u kojima se odvijaju mnogi procesi koji predstavljaju civilizacijske promene, tako da se radi ne samo o preobražaju društava već i civilizacije.35 Procesi ujedinjavanja posebnih društava, ujedinjavanje čovečanstva, dobijaju takav intenzitet i razmere da se mogu označiti kao zakonitost u razvoju savremenog društva.36 Međutim, ako proces povezivanja, prožimanja i objedinjavanja čovečanstva predstavlja zakonitost u razvoju društva, ne znači da to objedinjavanje treba da vodi jednoobraznosti.37 Razumevanje ove zakonitosti u razvoju ljudskog društva zahteva naučno proučavanje globalizacionih procesa u cilju pružanja odgovora na pitanja: zašto se naš svet menja; šta je posebnim društvima zajedničko a po čemu se razlikuju; da i zajednička obeležja približuju posebna društva i omogućavaju saradnju, a razlike ih udaljuju i dovode u suprotstavljene pozicije koje su moguće posledice jednog i drugog odnosa. Odgovor na ova pitanja, i druga koja su na neki način povezana sa njima, zahteva univerzalni pristup globalnim problemima. Jer, skučenim pogledima „ne može da se vidi ceo svet, i pruži odgovor na velike izazove.38 Isto tako globalne probleme treba istraživati i sagledavati u kontekstu postojanja pluralizma civilizacija i njihovom odnosu u savremenom svetu.” Ljudska istorija je istorija civilizacija. Nemoguće je misliti o razvoju čovečanstva u bilo kojim drugim pojmovima”, a u savremenom svetu postoji sukob civilizacija, pa se čak smatra da je „suparništvo supersila zamenjeno sukobom civilizacija”.39 Uz sve to treba imati u vidu da su ocene o globalizaciji različite i oštro suprotstavljene. Po jednim ona je objektivan spontan planetarni proces moćan proces rasprostiranja velikih inovacija: informatičke revolucije i superiornijih socijalnih formi (modernog tržišta, kosmopolitske kulture i demokratije), po drugim ona je projekat dominacije zapada amerikanizacije sveta,40 praćen fragmentacijom i stvaranjem sve dubljeg jaza između svetova i civilizacija. Uz to prisustvujemo „prelasku od globalizacije sa nacionalnim državama, kao akterima, na globalizaciju sa ustaljenim akterima iz velikih kompaktnih grupacija, saveza država, pravnih, političkih, ekonomskih i vojnih blokova.41

3. Evropa, pre svega zapadna, predstavlja jednu od takvih grupacija država, kao akter globalizacije, ali i kao istočnik i začetak globalizacije, sa mnogim složenim procesima. Integracija Evrope predstavlja složen i protivurečan proces, u početku ograničen pre svega, na Zapadnu Evropu (do devedesetih godina prošlog, dvadesetog veka) a potom na određen način, i u određenoj meri proširen i na njen istočni deo. Te specifi čnosti treba imati u vidu u istraživanju i promišljanju tih procesa. Pre svega, treba imati u vidu da postoje razlike u poimanju granica Evrope. U tom smislu se ukazuje da „fi zički prostor Evrope nije moguće premeriti i omeđiti ne vodeći računa o njenom duhovnom prostoru, to jest nezavisno od idealnih težnji i nastojanja u kojima je sama Evropa videla svoje najviše određenje i na 35 Forester, V., Doživljavamo preobražaj društva pa čak i civilizacije, Beograd, Unesko glasnik, 1997/98,

str. 47.36 Popov, Č., cit. rad, str. 58.37 Bofa, Đ., Poslednja iluzija, Niš, «Prosveta», 1999, str. 168.38 Major, F., Sutra je uvek kasno, cit. izd. str. 55.39 Hantington, S, Sukob civilizacije, Podgorica, CID, Banja Luka, «Romanov», 2000, str. 28,43.40 Pečujlić, M., Globalizacija - dva lika sveta, Beograd, «Gutenbergova galaksija», 2002, str. 1,7.41 Ilijesku, J., Integracija i globalizacija — rumunsko viđenje, Pančevo, «Libertitea», 2003, str. 30.

20


čijem je, uobličavanju, razvijanju i širenju vekovima predano radila i neštedimice istrajavala”.42 U ovom smislu treba shvatiti da osnov Evrope čini koegzistencija različitih identiteta a život u Evropi širi u prostorima različitih dimenzija od kojih se neke mogu opisati kao administrativne teritorije dobro defi nisane, a neke lične, društvene i ekonomske odvijaju van dohvata ovakve administracije. U svim ovim prostorima odvijaju se određeni integracioni procesi na uobičajenim nivoima integracija u društvu. „Uobičajeno je da se pravi razlika između tri nivoa interakcije u društvu. Prvo, to je lični nivo, na kojem deluju pojedinci. Drugo, društveni nivo, na kojem deluju građani (uglavnom) u sklopu nacije. Treći je internacionalni nivo, na kojem deluju države”.43 Najznačajniji internacionalni nivo integracije u Evropi u kome deluju države jeste ostvarivanje „Evropskog doma”, to jest ujedinjenih država Evrope. Prvi je tu ideju pomenuo uoči Prvog svetskog rata, Lav Trocki, a detaljnije izložio Vinston Čerčil u jednom govoru 1946. godine. On je izneo ideju o obrazovanju federacije evropskih država sa zajedničkim parlamentom, zajedničkim evropskim partijama, jedinstvenim zakonodavstvom, jedinstvenim sudskim sistemom, zajedničkom armijom i policijom, zajedničkom valutom. Ova ideja o „Evropskom domu” postala je naročito aktuelna u drugoj polovini prošlog veka kad je nastala žestoka borba za sirovine i energiju, za tržište, za sferu uticaja kapitala, za životni prostor i jevtinu radnu snagu. To je u isto vreme period u kome su zemlje zapadne Evrope formirale snage za koje su granice nacionalnih država postale uske. „To su preduzeća i ustanove čija je sfera delovanja cela Evropa, i koje u odnosu na vanevropski svet nastupaju kao nadnacionalne pojave, opšteevropske.“44 U isto vreme dolazi do društvenih promena u Sovjetskom Savezu i srednjoevropskim i istočno-evropskim zemljama koje su slovile kao socijalističke koje su označile povratak na socijalne sisteme tržišne privrede i višestranačkog političkog sistema, što je u suštini predstavljalo njihovo pozapadnačavanje - njihovo upodobnačavanje socijalnom uređenju, ekonomiji, političkom sistemu, ideologiji, psihologiji i kulturi zapadnih zemalja. To je bila i njihova priprema za uključivanje u integracije zapadne Evrope, sada Evrope,45 i ostvarivanje osnova za ostvarivanje ideje „Evropskog doma”. Naime, otpočeo je proces njihovog uključivanja u evorpske integracije kao što su Savet Evrope i evropski parlament pa i Evropska Unija. Međutim, ostvarivanje integracije Evrope, posebno u formi „Evropskog doma” kao nadnacioialne tvorevine ima i ograničavajuće faktore. Tako npr. Udruživanje zapadnih (i uopšte evropskih) zemalja u blokove i saveze, tj. otvaranje „Evropskog doma” izbacuje i problem izgradnje jednog sistema vlasti koji su kompleksniji od nacionalnih država. Naime, sistem koji je formiran na nivou „nacionalne države ne može se mehanički proširiti na zajednicu od više takvih država, sa njihovim posebnostima. Isto tako dobrovoljno stupanje u evropske integracije ne znači da celokupno stanovništvo prihvata procese integracije. Unutar pojedinih zemalja odvija se borba među različitim kategorijama građana za i protiv pojedinih oblika evropske integracije. Upravo zato i pored jake tendencije za objedinjavanje evropskih država, ona ipak (makar za 42 Đurić, M., Poreklo i budućnost Evrope, Beograd, Plato i Srpska Akademija nauka i umetnosti, 2001, str.

14.43 Macler, E., cit. delo, str. 19.44 Zinovjev, A., cit. delo, str. 304.45 Genov, N., Managining transforčtations in eastern Europe, Sofi a, Regional and Glabal dekelpotent,

1999, str. 7-37.

21


sada) ostaju suverene države, a ne delovi neke naddržave, npr. Evropske Unije. U stvari, proces integracije Evrope je vrlo složen sa dalekosežnim civilizacijskim promenama, u okviru procesa globalizacije.46 Uz to ne postoji harmonija među njegovim učesnicima. Njihovi interesi tu harmoniju ne omogućavaju. Po jednom shvatanju (koje zaslužuje kritičko promišljanje) hijerarhija „Evropskog doma” bila bi sledeća. „Na vrhu „doma” stoji ujedinjena Nemačka. Jedan rang ispod Francuska, Italija i Engleska. Još niže su Austrija, Belgija, Holandija i druge. Na još nižem nivou su takve zemlje kao što su Španija, Portugalija, Grčka i druge. Na samom dnu ove hijerarhije su bivše komunističke zemlje, to jest trećerazredni člangtovi „porodice” koji se hrane dobačenim komadima sa stola za kojim piruju važniji članovi „porodice”.47

Međutim, ne samo da postoje razlike u položaju i statusu država koje se integrišu u Evropu, već proces integracije u Evropi nije izolovan od šireg procesa integracije - procesa svetske integracije. Rečju, integracija Evrope je segment globalizacije kao planetarnog procesa. Integracija i integrisana Evropa u tom kontekstu ima ograničenu „autonomiju”, i procesi integracije Evrope često se sukobljavaju sa procesima globalne integracije iako su njen deo. U ovom smislu Evropa se sukobljava sa interesima takvih ekonomskih giganata kao što su SAD i Japan, a ideja ujedinjene Evrope, na neki način izražava težnju i za preraspodelom tržišta i uticaja u svetu. U ovom kontekstu se u novom vidu javlja i problem spoljne identifi kacije Evrope, uz postojanje problema i njene unutrašnje identifi kacije. Naime, unutrašnja identifi kacija zapadne Evrope, otpočela tek posle Drugog svetskog rata, odvijala se u znaku straha od navodne opasnosti komunizma koji je predvodio Sovjetski Savez. Ali, od devedesetih godina prošlog veka nema Sovjetskog Saveza i bloka država koji je on predvodio. Skoro sve te države su aktivni subjekti savremenih integracija, a neke i članice Evropske Unije. Zato, između ostalog, unutrašnja identifi kacija nije postala tako jaka da bi se Francuzi, Englezi, Nemci, Italijani osećali, pre svega kao pripadnici Ujedinjene Evrope, a tek potom pripadnicima svojih zemalja.48 Uz to, na sadržaj unutrašnje identifi kacije Evrope utiče i proces integracije bivših socijalističkih zemalja u Evropu, kroz proces tranzicije praćen mnogim ekonomskim i socijalnim problemima.49 Ti problemi, u dobroj meri, nastali su i iz izvora i toka promena društveno-ekonomskih odnosa u tim zemljama. „Osamdesetih godina u zemljama istočne Evrope i u Sovjetskom Savezu započeo je proces prodiranja zapadne demokratije i tržišne ekonomije. Ali, ovo se nije dogodilo na osnovu imanentnog razvoja komunizma, već kao posledica razvijanja ovih zemalja u „hladnom” ratu i njihovog nasilnog pozapadnjivanja”.50 U stvari, pri razmatranju problema unutrašnje identifi kacije u Evropi treba uzeti u obzir „karakter naroda koji naseljavaju Evropu. Da li može svest o pripadnosti zajednici evropskih naroda postati jača od svesti o pripadnosti datom narodu. Da li je moguće da će neki evropski karakter postati isto takva realnost kao karakter Francuza, 46 Marković, Ž. D., Prilog sociološkom promišljanju evrointegracionih procesa, Banja Luka, Zbornik

društveno-humanističkih nauka, kulturno - prosvetne zajednice, 2003, str. 197-203.47 Zinovjev, A., cit. delo, str. 34.48 Isto,str. 18.49 Marković, Ž. D., Socijalne posledice tranzicije postsocijalističkih privreda, Niš, «Ekonomske teme»,

str. 12, 23.50 Zinovjev, A., cit. delo, str. 196.

22


Italijana, Nemaca i drugih evropskih naroda?51 Uključivanje bivših socijalističkih zemalja u evropske integracije, čije je stanovništvo više decenija živelo u uslovima kategorijalnog sistema vrednosti različitog su vrednosnog sistema zapada) u kome je značajno mesto imala ideja egalitarnosti (a ne konkurentnosti) praćenja mnogim oblicima zajedničke potrošnje i socijalne sigurnosti (iako u okviru totalitarnog sistema), onda problem unutrašnje identifi kacije Evrope postaje još složeniji. Na tu složenost ukazuju i najnovija istraživanja (sredinom 2005. godine) o smanjivanju podrške evropskim integracijama ne samo novoprimljenih država u Evropsku Uniju, već i u državama njenih osnivača, na šta posebno ukazuje neusvajanje ustava Unije na referendumima u Francuskoj i Holandiji.

Odnos globalizacije i integracionih procesa u Evropi, ako se želi njegovo naučno saznavanje a to znači istinito, a ne ideološko objašnjenje, potrebno je razmotriti, sa tri osnovna aspekta. Prvo, sa stanovišta shvatanja globalizacije i njenog vrednovanja sa stanovišta civilizacijskog razvoja čovečanstva i stvaranja svetskog planetarnog društva. A upravo sa ovog stanovišta globalizacija se različito shvata i vrednuje. Za jedne je globalizacija „objektivan i spontan planetarni proces (otelotvorenje istorijske nužnosti). Za druge ona je isključivo projekt dominacije Zapada, amerikanizacija sveta”, dobitnici u njoj vide civilizacijski napredak i nove blagodeti za čovečanstvo, za gubitnike ona je samo destruktivna sila i novo prokletstvo”52 i za mnoge ljude „karakteristično je žarko osećanje suprotstavljati se tom procesu i ostati spokojan u uslovima nacionalizma, fundamentalizma i drugih „izmova”.53 U ovom kontekstu treba empirijski istraživati i promisliti da li globalizacija kao opšti planetarni proces određuje negativna obeležja integracionih procesa u Evropi, ili negativna obeležja tih procesa određujuće utiču na karakter globalizacije i odbojan negativan odnos prema njoj dela (većine) stanovništva. Istraživanje ovog odnosa pretpostavlja ne samo primarnu teorijsko-metodološku osnovu već i visoku kompetentnost istraživača za multidisciplinarna empirijska istraživanja i teorijsko promišljanje. Drugo, odnos globalizacije i evropskih integracija treba istraživati i promišljati i sa stanovišta civilizacijskih promena. Jer, živimo, kako se ukazuje ne samo u preobražaju društva, „već i civilizacije”.54 U uslovima multiusmerenih interakcija među unikalnim civilizacijama55 koje mogu poprimiti, i poprimaju njihov sukob, tj. sukob između zapadne, islamske, konfučijanske, japanske, indijske, itd.56 Ti sukobi unikalnih civilizacija u globalirujućem svetu mogu poprimiti različite oblike, do prerastanja u međudržavne sukobe. Međutim, ... sukob unikalnih civilizacija na integracione procese u Evropi je vrlo specifi čan. Ti sukobi se ne ispoljavaju kao međudržavni, ili ne pre svega kao takvi, već kao sukobi socijalnih, tačnije etničkih grupa, kao pripadnika različitih konfesija u multietničkim državama, uz prisustvo „gostujućih” terorista iz država različitih konfesija, u kojima ti teroristi pripadaju brojnijoj konfesiji. Razume se da i takvi „odnosi” mogu uticati na međudržavne odnose. Treće, ne samo da ujedinjena Evropa - „Evropski dom” predstavljaju

51 Isto, str. 305.52 Pečujlić, M, cit. delo, str. 7-8.53 Aнан, K., Независмая газета, Moskva, 31.12.1999.54 Foreste, V., cit. rad, str. 47.55 Hentington, S, cit. delo, str. 15.56 Fukujama, F., Sudar kultura, Beograd, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 1999, str. 15.

23


segment globalizacije, već u okviru Evrope kao globalizacije kao opšte integrisane celine, postoje i uže grupe država kao što su grupe centralno-evropske države, jugoistočne države, balkanske države i još uže zapadno-balkanske države. Neke od ovih grupacija nastaju dogovorom, na osnovu zajedničkih obeležja i interesa, a druge na osnovu usmerene ili uslovljene „dobrovoljnosti”, kao npr. Pristupanje Evropskoj Uniji i vojno-političkom savezu NATO paktu. Za pristupanje ovim organizacijama države moraju ispuniti određene uslove, čije ispunjenje najčešće ograničenje njihovog suvereniteta, npr. određenu ekonomsku i monetarnu politiku, ili reorganizovanje i prekvalifi kaciju vojnih i policijskih snaga. Ispunjavanje tih uslova predstavlja velike fi nansijske izdatke, tako da se rađa sumnja o cilju tih integracija, u smislu da li se radi o pomoći ekonomskom razvoju ili osvajanju tržišta država koja treba da uđe u sastav neke organizacije država. U ovom smislu treba shvatiti i opasku da je potrebno „biti poptuni idiot da bi se poverovalo da će se na Zapadu rastopiti od miline ukoliko se na svetskom tržištu pojave moćni konkurenti iz Rusije i počnu da istiskuju američke i trgovinske preduzetnike”.57 Četvrto, u istraživanju i promišljanju odnosa globalizacije i integracionih procesa u Evropi, ostvarivanja „Evropskog doma”, treba imati u vidu i druge grupe država izvan Evrope, koje su subjekti globalizacije, posebno onih koje su i geografskim činiocem u kontaktu sa Evropom. Takvu grupu država koja još nije pravno inaugurisana, ali faktički postoji, čine Rusija, Kina, Indija, Kazahstan i još neke azijske države, bivše sovjetske republike. Njihovo uzimanje u obzir u ovim razmatranjima je neophodno budući da je Rusija evropska država i bez njenog uključivanja u ujedinjenu Evropu nema poptunog „Evropskog doma”. Pored toga radi se o grupi država na koje se prostorno-geografski „oslanjaju evropske integracije. Ovo je tim pre potrebno budući da su evropskim integracijama, na jedan ili drugi način, obuhvaćene Kanada i SAD iako nisu evropske države. Peto, globalizacija objektivno dovodi do više faze u razvoju društva, integrišući u celinu ono što je čovek stvarao i stvara, a čiji geografski prostor čini planeta Zemlja.58 Time su stvoreni uslovi za stvaranje planetarne civilizacije59 čiji je nastanak omogućen razvojem proizvodnih snaga zasnovan na integraciji naučnih i tehničkih dostignuća koja je pokazala nadmoć naučnog nad empirijskim utemeljenjem tehnologije.60 Zato „oglušiti se o imperativ globalizacije, preduzeti iluzorne bedeme izolacije, znači pretvaranje u geto društva”.61 Međutim, nastanak i razvoj planetarne civilizacije, ne znači ukidanje unikalnih civilizacija i njihovih kultura, koja predstavljaju njihovo samoodređenje. Različitost kultura je veran izraz čoveka i stvaraoca, homo sapiensa, i svaki narod ima pravo da sačuva i unapredi svoju kulturu.62 Zato adaptacija globalnom poretku ne treba da se svodi na mehaničko kopiranje inostranog i poništavanje vlastitog integriteta. Ali, zaštita svoje kulture „ne znači odsustvo evolucije ili prilagođavanja

57 Zinovjev, A., cit. delo, str. 17.58 Popov, Č., cit. rad, str. 62.59 Opširnije o ovome autor je pisao u radu: Globalizacija i planetarni humanizam, Vranje, Zbornik radova

učiteljskog fakulteta, 1H/2000, str. 15-19.60 Toщченко, Ж. T., Авангардне технологии: социальние проблемьі, качетство рабочей скли, Moсква,

«Социальная инженерия», MГСУ, 1996, str. 109-111.61 Pečujlić, M., cit. delo, str. 1.62 Major, F., Sutra je uvek kasno, cit. izdanje, str. 70.

24


dinamici, kulturi „planetarnog sveta”.63 Stvaranje planetarne civilizacije zato treba da bude u znaku očuvanja obogaćivanja i širenja kulturnih dobara prošlosti i prihvatanje najvrednijih doprinosa drugih kultura.64 U ovom smislu treba shvatiti i ukazivanje da je jedan od ključnih problema u dvadesetprvom veku „očuvanje različitosti od kulturne jednoobraznosti”.65 Sa stanovišta ovih razmatranja i stavova o globalizaciji i civilizacijskim promenama treba kritički promisliti i probleme i odnose globalizacije i evropskih integracija.

2. GLOBALIZACIJA I EKONOMSKA DELATNOST

1. Globalizacija je relativno nov termin. Upotrebljava se od pedesetih, a češće i od devedesetih, godina prošlog (20. veka) i pridaju mu se razna značenja.66 U javnim debatama jedni termin „globalizacija” odbijaju kao besmislenu reč dok ga drugi naprotiv, uzimaju na razinu nove sudbine kojoj se čovečanstvo mora pokoriti”.67 Naime „dok jedni u globalizaciji vide otelotvorenje gvozdene istorijske nužnosti, za druge je ona samo jedan veliki mit-stepen međusobne povezanosti zemalja ispod je nivoa koji je pre Prvog svetskog rata. Ako je globalizacija za jedne objektivan i spontan planetarni proces, za druge ona je isključivo projekt dominacije Zapada, amerikanizacija sveta.68 Međutim, proučavanjem globalizacije kao društvenog procesa sve više se dolazilo do saznanja da je to mnogoaspektni proces ustanovljavanja univerzalnih veza, uključujući i novo poimanje odnosa prirode i društva koji obuhvata praktično sve osnovne aspekte društvenog života od ekonomske do duhovne sfere, uključujući kulturu, obrazovanje, jezik, ideologiju i vrednosti koji u svojoj sveukupnosti predstavljaju osnovne atribute globalne civilizacije pa se svet pokazuje kao globalno „svetsko” društvo.69 U stvari, procesi ujedinjavanja čovečanstva dobijaju takav intenzitet i razmere da se može označiti kao zakonitost našeg vremena povezivanje, prožimanje pa i objedinjavanje sveta uprkos „celokupnoj njegovoj materijalnoj, duhovnoj, egzistencijalnoj raznovrsnosti i raznolikosti.70

Višeslojnost procesa globalizacije izražava se u njegovim komponentama koje su uočljive kao posebne, iako se međusobno prožimaju. Te komponente su tehnološka, ekonomska, politička i kulturna globalizacija, pa se i defi nišu kao

63 Ibid, str. 87.64 Ibid, str. 88.65 Major, F. Sećanje na budućnost, cit. izd., str. 47. 3266 Dr Danilo Ž. Marković, Izabrana dela, knjiga VI Sociologija u globalizacija, Niš-Beograd, Prosveta –

Savremena administracija, 2000, s. 1-v.67 U. Bek, Moć protiv moći u doba globalizacija, Zagreb, Školska knjiga, 2004, s.9.68 Miroslav Pečujlić, Globalizacija - dva lika sveta, Beograd, Gutenbergova galaksija, 2002, s.7.69 A. N. Čumakov, Globalistika, Moskva, Prospekt, 2005, str. 75, 158-166.70 Č. Popov, Novi svtski poredak - prethodnica istorijske epohe, Beograd, «Smisao», 1/1999, str. 58.

25


tehnološka, ekonomska, politička i kulturna globalizacija.71 Ali, to ne isključuje naprotiv, pretpostavlja i najopštiju - sociološku defi niciju globalizacije. Međutim, ne bi se moglo reći, s obzirom na uticaj ovog procesa na sve sfere društvenog života ljudskog roda, da postoji veći broj socioloških defi nicija globalizacije. A upravo, takva, sociološka defi nicija globalizacije predstavlja odbranu od jednostranog vrednovanja pojedinih njenih komponenti pa i ekonomske. Upravo zato pre prelaska na izlaganje o ekonomskoj komponenti globalizacije i njene defi nicije, činimo osvrt na sociološku defi iiciju globalizacije kao društvenog procesa. U ruskoj sociološkoj enciklopediji globalizacija se određuje kao stalno rastući (razvijajući) proces međusobnog povezivanja različitih faktora međunarodnog značaja (npr. tesnih ekonomskih i političkih veza, kulturnih i informacionih promena) u društvenoj delatnosti različitih država. Jedan od najznačajnijih faktora globalizacije je ekonomski koji se ispoljava kroz trans nacionalne korporacije dejstvujući istovremeno u mnogim državama, stvarajući nove istorijske uslove za ostvarivanje svojih interesa. U stvari, ovo i nije sociološka defi nicija globalizacije, već ukazivanje na elemente koje ta defi nicija treba da sadrži.72 I u nas je ukazivano na četiri suštinska obeležja globalizacije, koja bi njena sociološka defi nicija morala da sadrži. Ta obeležja su: sve šira i dublja povezanost i međuzavisnost sve većeg broja društava; Nadmoć transnacionalnih sila i institucija - sve veći uticaj zbivanja sa distance na život individue i zemalja; ekspanzija modernih formi tehnologije, ekonomskog i političkog života na gotovo celokupnom prostoru sveta i polarizacija sveta, podela sveta - više svetova u globalnom svetu, u „svetskom društvu”. U kontekstu ovih i ovakvih pristupa, sociološka defi nicija globalizacije glasila bi: Globalizacija je društveni proces povezivanja, na osnovu tehnološke i ekonomske povezanosti, konkretnih društava, sa mnogim protivurečiostima, u odnose međuzavisnosti i kulturne povezanosti, na osnovu novih informatičkih tehnologija i sredstava komunikacije, tako da nastaje jedinstveno svetsko društvo na planeti Zemlji, i svest o pripadnosti tom društvu kako pojediiih društava tako i njihovih članova (pripadnika).73

2. Predmet naših razmatranja je ekonomska komponenta globalizacije - ekonomska globalizacija. Ona je uslovljena tehnološkom globalizacijom koju sa svoje strane podstiče i omogućava, tako da se one na neki način prožimaju i određujuće utiču na ostale komponente globalizacije kao jedinstvenog procesa. Sa ekonomskog aspekta globalizacija se shvata u širem i užem smislu. U širem smislu ona podrazumeva povezivanje nacionalnih privreda u svetsku privredu preko svetskog tržišta. U užem smislu ona predstavlja mikroekonomski proces čiji su nosioci preduzeća kroz prekograničnu kooperaciju, koja se ostvaruje kroz nematerijalni kapital (fi nansije, tehnologiju, znanje, svojinu ili kontrolu aktive). Ekonomska globalizacija sveta, shvaćena u širem ili užem smislu predstavlja, na svojevrstan način, ostvarivanje bitnih ekonomskih procesa univerzalizacije sveta.74

71 D. Ž. Marković, Izabrana dela, knjiga VI Socilogija i globalizacija, Niš-Beograd, Prosveta - Savremena administracija, 2002, str. 58.

72 Русская социологическая енциклопедия, Moсквa, Норма, 1998, str. 95.73 D. Ž. Marković, cit. delo, str. 20.74 B. S. Babić, Ekonomski osnov, «Novog svetskog varvarstva», Beograd, «Smisao», 4/1999, str. 151-

152.

26


Ona se ostvaruje kao posledica uvećanja kapitala i njegove koncentracije i bez mogućnosti da se umnoži pritešnjen ivicom sopstvenog terena. I globalizacija kapitala nastaje u evoluciji kapitala, tj. u trećoj fazi njegove evolucije posle Drugog svetskog rata. U prvoj fazi (1947-1960) proizvodnja je uglavnom namenjena domaćem tržištu, a međunarodni ekonomski odnosi sastoje se iz uvoza i izvoza roba. U drugoj fazi od 1960. godine proizvodnja počinje da se internacionalizuje na inicijativu nacionalnih korporacija i njihovom ekspanzijom na tržišta trećih zemalja, pod upravom kompanije osnivača. U trećoj fazi koja otpočinje 70-ih godina uspostavlja se transnacionalizam, a potom se naziv transformiše u „globalizaciju”. Korporacije u plasmanu kapitala nastoje da „preskoče” nacionalne vlade i ne poštuju njihove pravne propise.75 Naime, u ovoj, trećoj, fazi evolucije kapitalizma rodila se ideja o globalizaciji, kao izraz tendencije obrazovanja globalnog društva na osnovama zapadnjaštva, i na čelu sa zapadom.76 Globalizacija predstavlja smislen način da se stvori prostor mirnim putem za oplođavanje novca. To je prvi put u istoriji čovečanstva da je novac odlučio da se širi „ali ne uz pomoć rata, već uz pomoć mira”.77 Novac je postao glavni regulator celokupne životne delatnosti, osnovni pokretački motiv, a velike teritorijalne jedinice i cele zemlje preobraćaju se u socijalne skupine koje funkcionišu po zakonima ogromnih novčanih sistema i ogromnih kapitala.78 U stvari, uspotavljanje globalnog svetskog društva, predstavlja životnu potrebu, zapadnih (kapitalističkih) zemalja, tj. stvaranje uslova da prežive u složenim istorijskim okolnostima. Njima su potrebni „prirodni resursi, tržišta roba, sfere za ulaganje kapitala, jevtina radna snaga, izvori energije i to sve u većem stepenu. A mogućnosti za ovo nisu bezgranične. Za ovo je potrebna cela planeta.79

Najveći broj defi nicija globalizacije, na jedan ili drugi način izražava ovako shvaćenu ekonomsku globalizaciju. Tako se kaže da globalizacija u osnovi izražava čvršću integraciju zemalja i naroda sveta do koje dolazi smanjenjem troškova transporta i komunikacija, kao i rušenjem veštačkih barijera za protok robe, usluga, kapitala, znanja (u manjoj meri) ljudi preko granica”.80 Ili se kaže da ona predstavlja razvoj globalnih fi nansijskih tržišta, rast transnacionalnih korporacija i njihovu sve veću dominaciju nad nacionalnim ekonomijama”.81 U stvari, suština globalizacije je u tome da omogući slobodno kretanje fi nansijskog kapitala uz ograničeno kretanje ljudi. A pošto je kapital suštinski sastojak proizvodnje, pojedine zemlje se nadmeću da ga privuku, što ih ograničava da plasman kapitala regulišu i oporezuju. Međutim, kad se govori o globalizaciji kao zakonitosti u razvoju društva, i prihvati stanovište, da ona nije, kako možda to izgleda događaj prirodnog porekla, već proces koji je stvorio čovek, oni koji donose pravila su najčešće igrači ili institucije naklonjeni SAD ili sponzorisani od strane ove zemlje a podržani i od različitih saveznika”.82 U ovom pogledu najilustrativnije je donošenje Vašingtonskog konsenzusa.

75 E. Macler, Monopaparti svetski poredak, Beograd, Dosije, 2003, str. 150.76 A. Zinovjev, Zapad - fenomen zapadnjaštva, Beograd, «Naš dom», 2002, str. 25.77 A. Boriko, NEHT, mala kljiga o globalizaciji i svetu budućnosti, Beograd, «Narodna knjiga - Alfa, 2002,

str. 23.78 A. Zinovjev, cit. delo, str. 94.79 Ibid, str. 312.80 J. E. Stiglic, Protivurečnosti globalizacije, Beograd, Samizdat 92, str. 23.81 DŽ. Soroš, O globalizaciji, Beograd, Samizdat 92, str. 13.82 E. Macler, cit. delo, str. 8.

27


Početkom osamdesetih godina prošlog veka, vodeći članovi vlade SAD, MMF-a, Svetske banke i nekih drugih uticajnih institucija osnovali su Vašingtonski konsenzus. Od tada se ovaj neformalni konsenzus, neformalni sporazum, defi niše kroz nekoliko paketa principa kojima se nadgledaju i kontrolišu vlade država kao i međunarodne i međudržavne organizacije kao što su OECD, STO ili EU. Taj konsenzus utiče na dodelu kredita zemljama koje već imaju dugove. Konsenzus postavlja uslove i njihovo ispunjenje određuje da li će se kredit dobiti ili ne. Najvažnija su tri uslova: stabilizacija valute prema monetarističkom uzoru, tj. stroga kontrola izvora novca, smanjenje nacionalnog budžetskog defi cita, izbalansirana razmena roba i usluga; deregulacija i oslobođenje od svih tržišnih ograničenja, posebno cena i smanjenje fi nansijske pomoći i hitna privatizacija preduzeća kao i javnih ustanova i fi rmi koje obezbeđuju proizvodnju i usluge. Ovaj program primenjen je u vreme vladavine Regana i Tačerove, prvo u SAD, a potom u Velikoj Britaniji. Njegov osnovni aspekt je kasnije preuzet od strane EU i drugih zemalja zapadne Evrope, Australije i Novog Zelanda. Program je primenjivan i u nekim postsocijalističkim zemljama.83

Vašingtonski konsenzus predstavlja realizaciju neoliberalne ideje koja se zasniva na shvatanju da će privatne fi rme koje se takmiče na tržištu doneti najviše moguće dobrobiti i dalekosežnu društvenu harmoniju.84 U stvari, globalizaciju uspostavljaju moćni (vlasnici fi nansijskog kapitala) protiv siromašnih na principima neoliberalizma. Neoliberalni program je pokušaj institucionalnog učvršćivanja trenutnih istorijskih dobitaka svetskopolitičkog mobilnog kapitala. Neoliberalni program je do kraja promišljena perspektiva tog kapitala, koji se postavlja apsolutno i autonomno, razvijajući strateški prostor moći i mogućnosti klasične ekonomije kao subpolitičkog, svetsko-političkog delovanja kojim upravlja moć. „Prema tome ono što je dobro za kapital jeste dobrobit za sve. Obećanje glasi: Svi će postati bogatiji, pa će, konačno, profi tirati i siromašni”.85 Međutim, ovo je utopistička vizija posledica globalizacije. Ona, ne samo da nije praćena povećanjem dobrobiti već je u mnogim zemljama, naročito manje razvijenim, povredila mnoge ljude koji nisu bili pokriveni mrežom socijalne zaštite, a trka za profi tom ugrožavala je i ugrožava i uslove ekološkog opstanka ljudskog života na individualnom i rodnom planu. Uz to globalizacija je praćena i krizama na globalnom planu.86 Upravo zato se i moglo zaključiti da „naziv globalizacija označava savremeni rat kapitalizma” koji širi uništenje i zaborav. Taj neoliberalizam na mesto humanosti stavlja indekse tržišta akcije, na mesto dostojanstva, stavlja globalizaciju bede, na mesto nade prazninu, a na mesto života internacionalni terorizam.87 Ovakav neoliberalizam ne doprinosi stvaranju harmoničnih i pravičnih odnosa u „svetskom društvu” koje nastaje globalizacijom. Međutim, u interesu je svih zemalja i naroda da učestvuju u razvoju da mu doprinose i koriste rezultate tog razvoja u uslovima pravde i pravičnosti. „Jer nepravda rađa frustraciju i pobunu i na kraju ih okreće protiv onih koji su preko mere koristili prednosti razvoja na tuđ račun”.88

83 Ibid, str. 107.84 Ibid, str. 109.85 U. Bek, Moć protiv moći u doba globalizacije, Zagreb, Školska knjiga, 2004, str. 25.86 DŽ. Soroš, cit. delo, str. 15.87 U. Bek, cit. delo, str. 360.88 F. Major, UNESKO: ideal i akcija, Beograd, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 1997, str. 60.

28


Krajem prošlog (20) i početkom novog (21) veka globalizacija je označila značajnu integraciju čovečanstva. Svet nije postao jedna kuća, ali se sve više integriše. Integracija postaje trend ovog perioda.89 Uporedo sa ovim procesom dramatično se povećava nemaština u siromašnim zonama sveta. „Svet je postao opasno nejednak prostor - pa i za bogate u metropolama zapada.90 Multinacionalne korporacije (MNK) učvrstile su svoje pozicije i osnovale kontrolu nad čitavim svetom. U suštini došlo je do pomeranja središta moći. Moć je prešla iz ruke nacionalnih država i demokratskih vlada u ruke MNK i banaka.91 U stvari, sa globalizacijom nastaju i ostvaruju se novi uslovi za odvijanje ekonomske delatnosti. Tri su osnovne komponente društvenog miljea u kome se ostvaruje ekonomska aktivnost: smanjena uloga i značaj nacionalne države, širenje virtualnog kapitala i promene u socijalnom položaju zaposlenih.

3. Smanjenje uloge i značaja nacionalne države u sferi ekonomskog života sa globalizacijom (ili u globalizaciji) treba shvatiti i razmatrati kao izraz nastojanja kapitalizma, posebno sa ekonomskom neoliberalnom globalizacijom za deregulativom ekonomske aktivnosti, tj. za ukidanje svih ograničenja slobodnom kretanju kapitala. Naime, kapital je uvek nastojao da izbegne oporezivanje i regulativu te se savremeni trend deregulacije u uslovima globalizacije, može shvatiti, kao ispoljavanje opštih i večnih ekonomskih zakona, kako to smatraju pristalice tržišnog fundamentalizma. Predstavnici i pristalice ovog fundamentalizma smatraju da je najbolje da se alokacija sredstava reguliše mehanizmom tržišnih zakonitosti, jer svako uplitanje države u te mehanizme i zakonitosti tržišta smanjuje efi kasnost kao takvu”.92 U stvari, sposobnost neoliberalnog kapitala da ode i u druge zemlje potkopava sposobnost države da obavlja nadzor nad ekonomijom, tj. zahteva od nje da stvaranjem uslova za slobodan plasman kapitala, samo na osnovu izgleda za ostvarivanjem profi ta ne vodi računa i o socijalnim potrebama pojedinih kategorija stanovništva. Naime, globalizacija fi nansijskog tržišta obesmislila je državu blagostanja koja se pojavila posle Drugog svetskog rata. U toj državi su državnim propisima štićeni interesi radnika, nezaposlenih, siromašnih. „Tvrdokornim biznismenima ovi propisi su predstavljali samo povećanje troškova a smanjenje konkurentnosti i sposobnosti. Svuda je narastao pritisak da se ovi propisi ukinu što je brže moguće. Termin koji se koristi da bi se postigao ovaj kratkovidiv cilj jeste deregulacija, koja je od nedavno postala dnevna zapovest”.93 Međutim, kako se sa globalizacijom smanjuje regulativna uloga nacionalnih država u sferi ekonomskih odnosa, kako bi se ostvarili skoro planetarni uslovi za slobodno kretanje fi nansijskog kapitala, globalizacija je ipak „igranje globalne igre” po američkim pravilima. Naime, ono što u toj igri karakteriše globalne okvire ili globalne namere pokazuje svoje poreklo iz SAD. Većina globalno aktivnih preduzeća, tj. MNK je iz SAD-a. Sjedinjene Američke Države kontrolišu tela UN i ostavljaju ih bez podrške ako ne uzimaju dovoljno u obzir interese SAD. Isto tako SAD dominira u NAT-ou i 89 S. P. Hantington, Treći talas - demokritija na kraju dvadesetog veka, Beograd, Stubovi kulture, 2004, str.

36.90 U. Bek, cit. delo, str. 50.91 Mender, DŽ. - E. Goldsmit (priređivači), Globalizacija (argumenti protiv), Beograd, Klio, 2003, str.

119.92 DŽ. Soroš, cit. delo, str. 14.93 DŽ. Mender i E. Goldsmit, cit. delo, str. 119.

29


Evropskoj Uniji ili njime manipuliše. Evropska Unija koja je nastala da oblikuje i predstavlja evropske interese, prihvatila je manje ili više dobrovoljno, američka pravila igre, čak ih i kodifi kovala.” Načelo „najbolje prakse” tako popularno u Briselu, često se svodi na imitiranje onog što se smatra dobrim u Severnoj Americi”.94 U stvari, u globalizirajućem svetskom društvu SAD dominiraju u tri značajne oblasti: monetarno-industrijskoj, vojno-tehnološkoj i ideološko-medijskoj. I dok u tom društvu nacionalne države većine (ili čak svih) zemalja gube moć uticaja na privredni život, nacionalna vlada SAD deluje globalno. „To međutim; ne znači da SAD uvek postižu svoje (javno) objavljivanje ciljeva. Kao primeri za ovo mogu da posluže promašaji u politici prema nekim državama „državama otpadnicima” (rogue states) koje se sada nazivaju novim imenom „problematičnim državama (states of concern).95 Ovakvo stanje uslove i značaja države u savremenom „Globalnom”, „Svetskom društvu” u kome samo jedna država (SAD) ima mogućnost uticaja na globalnu ekonomsku politiku i odnose u svetskoj zajednici, koja se shvata kao globalni sistem koji se formira u toku globalizacije,96 praćeno je mnogoznačnim državno-pravnim i kulturološkim konsekvencama, rečju civilizacijskim promenama. Upravo zato potrebno je svestranije naučno proučavanje odnosa na relaciji ekonomska globalizacija - država - ostvarene i očekivane civilizacijske promene.

Pored potiskivanja, tačnije skoro nestanka regulative ekonomskog života od strane nacionalne države sa globalizacijom, u njoj nastaje virtualni oblik fi nansijskog katipala. I jedno i drugo bitno utiče na oblikovanje društvenog miljea ekonomske aktivnosti u uslovima globalizacije. Virtualni oblik kapitala nastaje kao posledica specifi čnosti integracija u procesu globalizacije. Te integracije se razlikuju od integracija koje su ostvarene u ranijim periodima razvoja kapitalističkog sistema. Naime, integracije su svojstvene kapitalističkom sistemu i snažnije počele da se ostvaruju u poslednjoj deceniji 19. veka. Ovu fazu u razvoju kapitalizma V. I. Lenjin označio je kao imperijalizam, i smatrao da označava kraj kapitalizma (što se nije desilo). Motiv integracije bilo je uvećanje profi ta koji nastaje iz procesa rada koji ostvaruje proizvodnjom povećanog broja zaposlenih, tj. porastom stope zaposlenosti integracijom kompanija. Međutim, sa globalizacijom fenomen integrisanja ispoljava se u nešto drugačijem obliku. Integracionim procesima ne nastaju korporacije, već sistemi u kojima se ne širi polje rada, već se ujedinjuju kapitalisti. To ima za posledicu uvećanje knjigovodstvenog obračuna i područja upravljanja - menadžmenta - čije se delovanje ne iscrpljuje više u iznalaženju efi kasnih oblika organizacije rada i povećanje profi ta, već u manipulisanju novcem i sagledavanju viška zaposlenih. U stvari, moćni štabovi fi nansijskih eksperata svoju stručnost i napor delovanja usmeravaju na manipulisanje novcem i na planiranje otpuštanja viška zaposlenih. Znači, ove integracije ne samo da ne dovode do porasta stope zaposlenosti, već su praćene njenim smanjenjem. Manipulisanje novcem nastaje oblik trgovine u globalzaciji u kojoj se trguje i onim što ne postoji. „Tu se razmenjuju ne stvarne aktive, već se kupuju i prodaju, na primer, rizici ugovora koje treba tek zaključiti ili su tek u fazi projekata; gde se ustupaju dugovi oko kojih se opet pregovara,

94 E. Masner, cit. delo, str. 145.95 Ibid,str. 153.96 I. M. Mazur i A. N. Čumakov, Глобалистика - энциклопедия, Moсквa, ЦИПП «Диалог», OAO

издательство «Радуга», 2003, str. 613.

30


preprodaju se i ponovo kupuju dugovi u nedogled; gde se zaključuju, najčešće sporazumno, ugovori koji se odnose na virtuelne ali već zajemčene vrednosti; ovi će izazvati druge ugovore, koji će se odnositi na pregovore oko tih ugovora! Ta pijaca rizika i dugova dozvoljava upuštanje, uz svu složenu sigurnost, u sopstvene male ludosti. Špekuliše se na špekulaciji. To je nepostojeće tržište zasnovano na prividima”.97 U stvari, s ukidanjem čvrstih odnosa valuta i kontrole podsticanja kapitala u međunarodnoj ravni, fi nansijska delatnost je uspela da se osamostali od privredne delatnosti. Tako osamostaljena usmerena je na traženje maksimalne novčane dobiti, putem čisto fi nansijskih operacija, ničim povezanim s proizvodnjom dobara i usluga. „Stotine miliona dolara mogu preći tako iz jednog fi nansijskog centra u drugi za vrlo kratko vreme. Prema nekim podacima, iznosi koji pređu iz ruke u ruku u toku jednog dana dostižu oko 1000 milijardi dolara. Pojava nosi u sebi opasnost od ozbiljnih fi nansijskih poremećaja s ozbiljnim posledicama za nacionalne ekonomije i nepredvidivim društvenim pojavama posebno u oblastima zaposlenosti, gde je stanje već zabrinjavajuće”.98 Sa terminom virtualni kapital, povezani su i novi termini u nauci (posebno ekonomskoj) kao što su: kazino ekonomija, novac beskućnik, i elektronski novac. Sve ove termine, pojmove i pojave koje izražavaju potrebno je naučno istražiti u kritičnom promišljanju procesa globalizacije i ekonomskoj delatnosti u tom procesu.99

Sa globalizacijom nastaju značajne promene u svetu rada, koje imaju globalni karakter i koje se tiču kako mogućnosti zapošljavanja (ostvarivanja prava na rad kao civilizacijsko-humanističkog imperativa) tako i društveno-ekonomskog položaja zaposlenih. „Svet rada preživljava radikalan preobražaj. On se ispoljava u globalizaciji preuzimanja i fuzije, zajedničkim ulaganjima, relokaciji, deregulaciji, privatizaciji, kompjuterizaciji, širenju novih tehnologija, strukturnom prilagođavanju, smanjivanju kapaciteta, smanjivanju rezervi i preokretu sa komandne ka tržišnoj ekonomiji. Ove promene i sveobuhvatni inžinjering izmenile su gabarite, prirodu, geografski položaj, sredstva i proces proizvodnje i komunikacije, kako u organizaciji rada tako i u društvene odnose na mestima rada”. Prvi put u istoriji može se govoriti ne samo o globalnoj proizvodnji već i globalnom radnom mestu. Multinacionalne korporacije, preko telekomunikacijske mreže povezuju radna mesta u čitavom svetu bez obzira na geografske ili političke granice. Noćne smene u Severnoj Americi komuniciraju na licu mesta sa jutarnjim smenama u Evropi i podnevnim u Aziji. U stvari, u savremenom globalizovanom društvu, mnogo miliona ljudi živi kao deo ogromne integrisane svetske ekonomije. „Radnici u jednom delu sveta proizvode robu koju konzumiraju radnici iz drugih delova sveta. A pošto su proizvodni pogoni pokretljivi, ti radnici takođe, mogu biti u konkurenciji za iste poslove”.100 Ovakva međuzavisnost sa širenjem globalizacije stalno raste. Pažnja za što većim profi tom i nižim troškovima proizvodnje, pre svega snižavanjem najamnine, dovodi do seljenja kapitala, tj. tehnologije iz razvijenih u manje razvijene zemlje.101 Težnja za 97 V. Forester, Doživljavamo preobražaj društva, pa čak i civilizacije, Beograd, UNESKO glasnik, 1/1997,

str. 48.98 F. Major, cit. delo, str. 53.99 DŽ. Mender - E. Goldemit, cit. delo, str. 364-382.100 Hadson, R. Sillivan, T. A.: The Social organization of Work, California, 1990.101 B. Vukmirica, Svetska trgovinska politika i tržišta, Beograd, «Grmeč», «Privredni pregled», 2000, str.

45-54.

31


potčinjavanje ekonomije samo zakonima tržišta „traži po svaku cenu komercijalnu konkurentnost, koja se smatra uslovom kolektivnog preživljavanja, ciljem po sebi. Tehnološki napredak i inovacija su tako potčinjeni prevashodno cilju smanjenja proizvodnih troškova - dakle razvoju tehnologije koje sve više smanjuje potrebu za radnom snagom. U tim uslovima privredni rast sve manje postaje stvaralac zaposlenja, a nezaposlenost sve više strukturalna, s težnjom da se ustali kao hronična i da se širi”.102 Nezaposlenost, iako u pojedinim zemljama ima specifi čne uzroke, globalno posmatrano, ima tri osnovna, najčešće međusobno povezana uzroka. Prvo, karakter integracije privrednih subjekata (korporacija) u uslovima globalizacije. Integracijama nastaju sistemi u kojima se ne širi polje rada, već se ujedinjuju kapitalisti u cilju povećanja profi ta putem manipulisanja novcem i sagledavanja viška zaposlenih i smanjenja njihovog broja. Drugo, razvoj proizvodnih snaga omogućio je (i učinio rentabilnim, u smislu jevtinijih) da se rad čoveka zameni radom mašine na većini poslova koji ne zahtevaju sposobnost koje samo čovek ima. Zbog toga se više misli „na mašinu nego na čoveka, na ekonomsku korist umesto na socijalne posledice, ono što je bilo dobro i neizbežno, preobrazilo se u uzrok nezaposlenosti i društvenih nevolja.103 Treće, seljenje proizvodnih preduzeća i (ili) proizvodnih programa iz industrijski razvjenih zemalja, sa visokim troškovima proizvodnje usled skupih sirovina i visokih najamnina, u zemlje jevtinih sirovina i nižih najamnina, sa izgledom ostvarivanja većeg profi ta, takođe, dovodi do nezaposlenosti.104 Povezanošću delovanja ovih faktora na početku dvadesetprvog veka nezaposlenost dobija globalni karakter sa više negativnih posledica, od kojih su dve naglašenije. Naime, nezaposlenost lišava čoveka ne samo mogućnosti da svojom radnom delatnošću obezbedi uslove materijalne egzistencije već i iskaže kao slobodno i stvaralačko biće. A lišavanje čoveka ovih mogućnosti ima anticivilizacijski karakter i baca senku i na pozitivne posledice globalizacije. Međutim, i kad uspe da ostvari pravo na rad i uključi se u radni proces sa novim „visokim” „avangardnim” tehnologijama sa kojima nastaju značajne promene u sadržaju i karakteru rada koje se negativno odražavaju na položaj čoveka u radnoj sredini.105 Naime, nove „avangardne” tehnologije dovele su do prevođenja radnog, pre svega proizvodnog, procesa rada na prirodno-tehnički proces. U tom procesu mnoge operacije, uključujući i misaone, umesto čoveka obavljaju mašine, a rad čoveka se svodi na rutinske radnje nadgledanja rada mašina.106 U ovom smislu ukazuje se na opasnost od mehanizacije čoveka, tj. od opasnosti da se čovek pretvori u deo ogromnog mehanizma. Naime, tehnički napredak, pored ostalog, „obezličava pojedinca i svodi ga na rezultat kolektivnog rada. Ukoliko se ova tendencija ne promeni, čovek će sve više poprimati karakteristike delića mašinerije, čije dimenzije onemogućavaju bilo kakvu mogućnost da se stekne globalna vizija položaja u kome čovek živi, radi i odlučuje, i to prema uputstvima i potrebama koje mu nameće unutrašnja priroda zajedništva. U takvom položaju čovek ne može

102 F. Major, cit. delo, str. 52.103 F. Major, Sutra je uvek kasno, Beograd, «Jugoslovenska revija», 1991, str. 302.104 D. Ž. Marković, cit. delo, str. 68.105 Toщченко, Ж. T., Авангардне технологии: социальние проблемьі, качетство рабочей скли, Moсква,

«Социальная инженерия», MГСУ, 1996, str. 109106 D. Ž. Marković, Sociologija rada, Beograd, «Savremena administracija», 1999, str. 269-273.

32


da misli svojom glavom, da se izdvaja, nego je sapet i potčinjen funkcionalizmu. U stvari „tehnicizam zajednice podređuje individualnost funkcionalnoj savršenosti koja sve više omamljuje, apsorbuje i dehumanizuje.107 Naime, nadgledanje rada mašina ukida maskularne radove čoveka, ali zahteva njegovo znatno intelektualno-emocionalno naprezanje koje dovodi do raznih psihofi zičkih promena kod učesnika u radnom procesu, koje mogu dovesti i do narušavanja psihičkog integriteta čoveka. Ove promene zahtevaju i nov pristup u ostvarivanju bezbednih uslova rada u radnoj sredini.108

Promene u sadržaju i karakteru rada povezane su i sa promenama u položaju čoveka izvan radne sredine, u široj društvenoj zajednici. Tako npr. savremeno društvo vrlo često ignoriše mesto pojedinca, negirajući činjenicu da bez slobodnog i zadovoljnog pojedinca nema slobodnog društva.109 U ovom smislu treba shvatiti i ukazivanje da je život prestao da bude privlačan u njemu nema više ničeg neobičnog, nema tajni i u svetu je zavladao suštinski zamor, a u svetu koji je postao „masovan”, koji se kreće u zajednicama, budućim naraštajima kao da se ne otvaraju svetli horizonti.110 Pored toga u savremenom društvu, postoji visoka zavisnost od neodređenog broja ljudi što kod ljudi dovodi do potištenosti „neobjašnjivog i nejasnog nezadovoljstva životom.111 Čovek, pritisnut nuždom i spoljašnjom svrsishodnošću, samo donekle poznaje svoje mogućnosti i naslućuje svoja ograničenja. Zbunjuje ga moralna konfuzija društvene sredine, licemerstvo i cinizam u međuljudskim odnosima, nepravda i diskriminacija u društvenim odnosima i atakovanje na dostojanstvo ljudi i nasilje nad slobodom i pravom čoveka.” Zato se čovek ponaša po logici unutrašnje i spoljašnje nužde, postaje igračka sila koje nije u stanju da kontroliše, situaciono se ponaša, neadekvatno reaguje, dolazi u sukob sa okolinom i samim sobom”.112

Uz virtualni kapital, nezaposlenost (koja ima globalni karakter) i promena položaja čoveka u radnoj sredini i široj društvenoj zajednici, spektru pojava koje se međusobno prožimaju i obrazuju društveni milje u okviru kog se odvija ekonomska delatnost u uslovima globalizacije, treba dodati i probleme koji nastaju u vezi sa ograničavanjem suvereniteta država pojedinih naroda i njihovog kulturnog identiteta.113 Problem očuvanja kulturnog identiteta u savremenom globalizirajućem društvu dobija na značaju ne samo zato što se kultura na različite načine širi, već zato što uporedo sa globalizacijom, sa stvaranjem jedinstvenog ekonomskog i političkog prostranstva, nastaje i proces nivelacije kultura, u kome jedna kultura potiskuje skoro sve nacionalne kulture.114 Nivelirajuće klatno sve žešće prelazi preko osobenosti, karakteristika, običaja nacionalnih kultura i nacionalne svesti i, koliko je moguće, usklađuje sve individualne osobine sa svetskim (američkim, anglosaksonskim) standardima. „Delovanje tog klatna preti da pogasi sve brojne 107 F. Major, Sutra je uvek kasno, cit. izd. str. 52.108 D. Ž. Marković, Sociologija pada, cit. izd. str. 285.109 LJ. Rakić, Nauka i budućnost, Beograd, «Revija rada», 269/1994, str. 11.110 F. Major, Sutra je uvek kasno, cit. izdanje, str. 54.111 R. Lukić, Hoće li razum pobediti, Beograd, «Čovek i životna sredina», 1/1976, str. 34-36.112 P. D. Mandić, Čovjek svedočenje o veličini i padu, Beograd, «Naučna knjiga», 1995, str. 86.113 D. Ž. Marković, Globalizacija i problem očuvanja nacionalnog kulturnog identiteta, Niš, «Teme», 2000,

Univerzitet u Nišu.114 F. Major, Sutra je uvek kasno, cit. izd, str. 70.

33


raznovrsnosti čovečanstva, svu njegovu duhovnu složenost i izrazitost. To je proces duhovne standardizacije i, u suštini, predstavlja entropiju... No, još u mnogim narodima šikljaju različiti impulsi da se preživi i u tim novim uslovima, sačuva dubina sopstvene duhovne i kulturne tradicije, svoje lice koje ne liči ni na koga drugog”.115 U stvari, suprostavljanje nivelaciji kultura i težnji za očuvanje svog kulturnog identiteta ima uporište u kolektivnom pamćenju pripadnika jednog naroda o pripadnosti svojoj kulturi, kao izrazu stvaralaštva naroda kome se pripada, na osnovu subjektivnog verovanja u zajedničke pretke, odnosno zajedničkom poreklu. Naime, „kao i u slučaju pojedinca, tako i kad je reč o etničkoj grupi, pamćenje pred-stavlja neodvojivi deo njenog identiteta”.116 U kontekstu ovakvog pristupa treba razmatrati shvatati i razliku između „mi” i „oni”. „Mi” je saznanje o svojoj etničkoj zajednici (društvu) kojoj svako od nas pripada. „Oni” su ljudi koji pripadaju drugoj etničkoj zajednici, kojoj ne pripadaju „Mi”. Distanca između „Mi” i „Oni” je distanca između kultura.117

Ovo razlikovanje „Mi” i „Oni” ostaje i u uslovima globalizacije, jer ima svoje korene u posebnim kulturama, i mora se imati u vidu u razmatranju i razvijanju ekonomske delatnosti, ma koliko se činilo da je tržišno ponašanje u uslovima globalizacije određeno samo razlozima ekonomske efi kasnosti, tj. težnjom za ostvarivanjem što većeg profi ta. Naprotiv, i u ostvarivanju ekonomske delatnosti i u globalizaciji treba uzeti u obzir i motivaciju za rad koja ima i kulturološku determinantu. Jer, razni ljudi u istoj situaciji, u istom vremenu i okruženju različito procenjuju svoju delatnost u tom vremenu, različito se odnose. Međutim, to ne znači da ljubav prema nacionalnom nasleđu i osećaj pripadnosti posebnim kulturama i kulture samosvojnosti, predstavljaju smetnju da se bude otvoren prema tekovinama (i vrednostima) savremene civilizacije u koje svakako spada informaciona tehnologija - tehničko-tehnološka osnova globalizacije.118 U stvari, usaglašavanje uslova rada u radnoj sredini informacijske tehnologije sa osobenostima čoveka i zaštitom njegovog integriteta, u uslovima njenog korišćenja u jedinstvenom ekonomskom i političkom prostranstvu i planetarne kulture koja nastaje u tom prostranstvu sa unikalnim kulturama, predstavlja civilizacijski imperativ. Ostvarivanje tog imperativa treba da omogući potrebnu homogenizaciju savremenog globalizirajućeg društva, kako bi se izbegli konfl ikti koji mogu dovesti i do uništenja savremene planetarne civilizacije. Za ovo usaglašavanje potrebna je mudrost onih koji odlučuju o usmeravanju društvenog razvoja i uspostavljanju društveno-ekonomskih odnosa i institucionalizovanim oblicima organizovanja ekonomskog života na globalnom i nacionalnom planu.

115 A. Solženjicin, Rusija u provaliji, Beograd, «Pandea», 1999, str. 94.116 B. Stojković, Evropski kulturni idnetitet, Niš-Beograd, «Prosveta» - Zavod za proučavanje kulturnog

razvitka, 1993, str. 105.117 В. A. Садовничий, Знание и мудрост в глобализающенся мире, фундаментальная взамиосвязь

науки и философии, Moсква, «Вьісщеися образовние сегодня», Москва, 2005, str. 20.118 D. Ž. Marković, Informaciona tehnologija i civilizacijske promene, Beograd, «Obrazovana tehnologija»

2004, str. 1-16.

34


3. EVROINTEGRACIONI PROCESI I EKOLOGIZACIJA POLJOPRIVREDNE PROIZVODNJE

1. U razmatranjima o poljoprivredi i ruralnom razvoju u Evropskim integracijama značajno mesto treba da zauzmu i razmatranja o potrebi ekologizacije poljoprivredne proizvodnje. Razmatranje ovog pitanja aktuelno je iz tri razloga. Prvo, jedan od najznačajnijih globalnih problema savremenog društva je nedostatak hrane i njena neravnomerna i nepravilna raspodela na globalnom planu, a manje na regionalnom i lokalnom. Tako je prema nekim (izvesno tačnim) podacima 1987. godine u svetu 750 miliona ljudi bilo neishranjeno,119 a deset godina kasnije taj broj je povećan na 800 miliona ljudi koji nisu imali dovoljnu ishranu.120 „Neishranjenost je sramota, ljudska sramota koja se tiče svih nas”.121 Međutim, ovaj problem nije isti u svim delovima sveta.122 „Na jednom delu zemljine kugle ljudi umiru od gladi, dok u drugom problemi, koji nastaju kao posledica prekomerne ishrane, postaju glavni faktor troškova.”123 Tako npr. u SAD-a oformljena je cela grana ekonomije koja se bavi kontrolisanjem ljudske težine, koja je 1992. godine imala obrt od 43 milijardi dolara. U Nemačkoj se proizvodilo više od 200 aparata za spremanje kokošijih jaja.124 Međutim, problem gladi i neuhranjenosti u savremenom (globalnom) društvu može se rešiti ne samo usklađivanjem između proizvodnje hrane i populacije stanovništva (posebno u zemljama u razvoju), prevazilaženjem nepravične raspodele bogatstva između socijalnih slojeva, već i prevazilaženjem, tj. napuštanjem profi terske motivacije privredne aktivnosti. Drugo, problem ishrane može se rešavati i rešiti, povećanjem poljoprivredne proizvodnje, njenom modernizacijom savremenim na nauci razvijenim proizvodnim snagama i tehnološkim procesima i pravednijom raspodelom proizvedene hrane. Međutim mehanizacija i hemizacija poljoprivredne proizvodnje praćena je rizikom od narušavanja ekološke ravnoteže i proizvodnjom ekološki nezdrave hrane.“U centru se nalaze rizici i posledice modernizacije, koji se održavaju u ireverzibilnom ugrožavanju života biljaka i životinja i ljudi”,125 tako

119 Federiko Major, Sutra je uvek kasno, Beograd, «Jugoslovenska revija», 1991, str. 37.120 Federiko Major, UNESKO: Ideal i akcija, Beograd, Zavod za međunarodnu naučnu, prosvetnu, kulturnu

i tehničku saradnju Srbije i Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 1996, str. 51.121 Federiko Major, Sutra je uvek kasno, cit. izd., str. 37.122 Međutim, iako nije isti u svim zemljama, ipak glad i neuhranjenost stanovništva predstavljaju dosta

masovnu, pa može se reći i problem, iako u različitom itenzitetu postoji kako u zemljama u razvoju tako i u razvijenim zemljama. Prema podacima FAO-a u svetu glađu je pogođeno 826 miliona ljudi (792 miliona u zemljama u razvoju, a u razvijenim zemljama 34 miliona). (Opširnije videti: I.I. Mazir, A. N. Čumakov, Глобалистика - энциклопедия, Moсквa, ЦИПП «Диалог», OAO издательство «Радуга», 2003, str 271

123 Urlih Bek, Rizično društvo, Beograd, «Filip Višnjić», 2001.124 Produktivnost rada u ovoj sferi može biti visoka, ali to nije pokazatelj ekonomske efi kasnosti, već

svojevrsne gojaznosti društva. Stepen gojaznosti zapadnog društva neobičnoje visok i ispoljava težnju ka uvećanju. (Opširnije videti: A. Zinovjev, Zapad - fenomen zapadnjaštva, Beograd, Naš dom - Ade D’homme, 2002, str. 113.

125 Urlih Bek, cit. delo, str. 23.

35


da“proizvodnju dobara sistematski prati društvena proizvodnja rizika.”126 U ovakvim uslovima postoje tri vrste rizika: rizik narušavanja ekološke ravnoteže u životnoj sredini,127 rizik narušavanja integriteta čoveka u radnoj sredini128 i rizik naru šavanja zdravlja konzumiranjem ekološki neispravnih poljoprivrednih proizvoda.129

Regionalna saradnja u Evropi suočavaće se sa ovim rizicima i njihovo rešavanje biće obuhvaćeno i integracionim procesima. Međutim, njihovo rešavanje u okviru evrointegracionih procesa, mora uvažavati činjenicu da se evropska regionalna saradnja odvija u uslovima globalizacije sveta. Globalizacija je proces nastao zahvaljujući tehnološkom, ekonomskom i političkom objedinjavanju sveta,130 tj. to je“objektivan planetarni proces stvaranja sve gušće mreže povezanosti, međuzavisnosti sve šireg kruga društva” tako da se može govoriti i o nastajanju“svetskog društva” ili“megadruštva.”131 Ali, pored tog planetarnog povezivanja društva (tačnije država) globalizacija ima i regionalne oblike ispoljavanja. Ekonomska globalizacija ne isključuje ekonomsku saradnju u užim područjima, na kontinentima i u regionima. U ovom smislu treba shvatiti i ukazivanje da se na“evropskom kontinentu ostvaruju neki vidovi saradnje regionalnog tipa koje pomaže zvanična evropska politika. Prema odlukama te politike, proces regionalne saradnje ovih zemalja treba podržati kako bi u budućnosti ostali deo zajedničkog evropskog prostora.132

Za razmatranja o potrebi ekologizacije poljoprivredne proizvodnje u evropskim integracijama, potrebno je jasnije odrediti i šta čini prostor u kome se integracija ostvaruje i u čemu je suština i smisao te integracije.“Evropa”, je poodavno prestala da služi kao oznaka jednog kontinentalnog područja, tj. jednog određenog od prirode datog jedinstva teritorije, i uveliko postala moćan simbol jednog kulturnog obrasca.”133 Prema tome, ako integracija predstavlja povezivanje ljudi, institucija, grupa i zajednica u funkcionalno jedinstvo društvene sredine, to se evrointegracijski proces ne može shvatiti samo kao integracija geografskog prostora, već kao proces integracije, najkraće rečeno, kulturnih obrazaca zemalja koje ostvaruju ekonomsku saradnju sa evropskim kulturnim obrascem. Jer“fi zički prostor Evrope nije moguće premeriti i omeđiti ne vodeći računa o njenom duhovnom prostoru, tj. nezavisno od idealnih težnji i nastojanja u kojim je sama Evropa videla svoje najviše određenje i na čijem je uobličavanju, razvijanju i širenju vekovima predano radila i neštedimice istrajavala”.134 U ovom smislu je i ukazivanje da evropski identitet u sebi sadrži

126 Ibid, str. 31.127 Opširnije o ovome videti: dr Danilo Ž. Marković, Socijalna ekologija, Izabrana dela, tom 4, Niš,

«Prosveta», Beograd, «Savremena administracija», 2001.128 Opširnije videti: dr Danilo Ž. Marković, Sociologija bezbednog rada, Izabrana dela, tom 3, Niš,

«Prosveta», Beograd, «Savremena administracija», 2001.129 Opširnije o ovome autor je pisao u radu Problemi humanizacije rada i ekološka bezbednost u

poljoprivredi, Beograd, «Ekonomika poljpoprivrede», 3-4/1988, str. 189-201.130 Opširnije o globalizaciji videti: dr Danilo Ž. Marković, Sociologija i globalizacija, Centar za obrazovanje

rukovodilaca u obrazovanju, 2000.131 Miroslav Pečujlić, Globalizacija - dva lika sveta, Beograd, «Gutenbergova galaksija», 2002, str. 17.132 Dr Filip Turčinović, Ekonomske integracije i trgovinski blokovi - institucionalni okviri, Beograd,

Univerzitet Megatrend, 2000, str. 12.133 Mihailo Đurić, Poreklo i budućnost Evrope, Beograd, SANU i Plato, 2001, str. 12-13.134 Ibid, str. 15.

36


naučno-tehnološku i humanističku komponentu.135 Međutim, ukazivanje na evropski identitet savremene Evrope bilo bi nepotpuno bez ukazivanja na tokove ekonomskih i političkih integracija u Evropi otpočeo osnivanjem Evropske zajednice za ugalj i čelik (1952. god.) i kulminirao stvaranjem Evropske Unije potpisivanjem ugovora o Ustavu za Evropu (2005. god.). Iako ima različitih shvatanja, sa ustavno-pravnog stanovišta, o karakteru Evropske Unije, ne može se osporiti o integraciji jasno formulisanim ciljevima. Značajan od tih ciljeva je uravnotežen i trajan privredni i društveni razvitak Unije i država njenih članica.136 Taj razvitak pretpostavlja i omogućava, ekologizaciju proizvodnje u evrointegracionim procesima, koja će predstavljati humanističke komponente evropskog identiteta.

2. Razmatranja o potrebi ekologizacije poljoprivredne proizvodnje u okviru evropskih integracija, otpočinjemo ukazivanjem na specifi čnost ove proizvodnje sa ekološkog aspekta. Poljoprivreda, kao najstarija privredna grana, prošla je dug put od primitivne obrade zemlje do šire mehanizacije i hemizacije pre svega, u razvijenim zemljama savremenog društva. Međutim, bez obzira na to, da li i u kojoj meri se u poljoprivrednoj proizvodnji koriste mašine i hemijska sredstva, poljoprivreda je uvek privredna delatnost u kojoj čovek iskorišćava zemljišta i gajenjem biljaka i životinja stvara primarne proizvode biljnog i životinjskog porekla i vrši njihovu preradu radi zadovoljavanja ličnih i društvenih potreba. U ovom smislu se poljoprivreda kratko defi niše „kao oblast materijalne proizvodnje, koja se bavi gajenjem određenih vrsta biljaka i odgojem stoke u cilju neposrednog ili posrednog zadovoljavanja određenih ljudskih potreba.137 Proces proizvodnje u poljoprivredi, u određenom smislu je i biološki proces“u kojem čovek svojim radom svesno deluje na gotovo čitav proces reprodukcije, naročito selekcijom sorti i pasmina, plodoredom, primenom agrotehičkih i organizacijsko-ekonomskih mera, pripremajući i stvarajući preduslove za proizvodnju.”138 U stvari, poljoprivredna delatnost, zbog organskog karaktera i poljoprivredne proizvodnje, ima više specifi čnosti od kojih su dve, sa stanovišta ekologije (i ekologizacije) posebno značajne: prvo, ona je kao delatnost vezana za prirodne faktore - zemljište, reljef, konfi guraciju tla, klimu; drugo, zemljište na koje čovek neposredno utiče poljoprivrednom proizvodnjom, iscrpljuje se gubljenjem hemijskih sastojaka i radi očuvanja njegovog potrebnog sastava, traži primenu raznih mera i sredstava.139 Uz to, od sedamdesetih godina prošlog (dvadesetog) veka, sa trećom tehnološkom revolucijom nastaju značajne promene u poljoprivrednoj prizvodnji ne samo zbog pojačane tehnizacije rada, već i zbog razvoja biotehnologije i genetskog inženjerstva. Razvoj biotehike, bioloških i genetskih istraživanja omogućio je stvaranje novih biljnih sorti i novih rasa životinja.140 Uz mehanizaciju rada sve je masovnija upotreba veštačkih đubriva, u cilju nadoknađivanja hemijskih sastojaka zemljišta (čije gubljenje usled eksploatacije

135 Opširnije o ovome autor je pisao u radu: Prilog sociološkom promišljanju evrointegracionih procesa, Banja Luka, Zbornik društveno-humanističkih nauka, br. 1-2/2003, str. 197-209.

136 Budimir Košutić, Uvod u Evropsko pravo, Beograd, Zavod za udžbenike. 2006, str. 48-49.137 Vidan Ranđelović, Ekonomika poljoprivrede, Beograd-Zemun, Poljoprivredni fakultet, 1998, str. 10.138 Ekonomska enciklopedija, II, Beograd, «Savremena admiiistracija», 1984.139 Opširnije o karakteristikama poljoprivredne radne sredine sa ovog stanovišta videti: dr Danilo Ž.

Marković, Sociologija bezbednog rada, cit. izd. str. 321-327.140 Opširnije videti: Neka razmišljanja o biorevoluciji, Niš, «MOR informacije», MIN institut, 1/1986, str.

1719.

37


zemlje znači i smanjenje njene plodnosti). Pored toga za zaštitu biljaka i životinja od raznih bolesti, kao i za njihovu“ubrzanu proizvodnju” sve masovnije koriste se razni hemijski preparati. U stvari, pored mehanizacije, ili uz mehanizaciju nastaje i proces hemizacije poljoprivredne proizvodnje, što sve dovodi do narušavanja ekološke ravnoteže, tj. degradacije čovekove životne sredine.

Mehanizacijom, i posebno hemizacijom poljoprivredne proizvodnje, doprinosi se nastajanju ekološke krize, kako iscrpljivanjem prirodnih resursa, tako i zagađivanjem čovekove životne sredine: zagađivanjem vode koja nije za piće i izumiranjem bioloških vrsta. U stvari, mehanizovana i hemizacijom zahvaćena poljoprivredna proizvodnja dovodi do remećenja ciklusa kruženja materije, oslobađanjem velikog broja supstanci, za koje se smatra da su neutralne, ali koje u povećanoj količini remete usklađenu prirodnu ravnotežu, ispuštanjem ograničene količine materije na osetljivom mestu koja se u prirodi nalazi u prirodnom stanju, što može dovesti do negativnih posledica i dovođenja opasne supstance, čak na mesto njene prirodne koncentracije.141 Međutim, ne sme se zaboraviti da je čovek deo strukture života - zavistan u svojoj egzistenciji od celokupne strukture. Kao najviše razvijena životinja, koja se služi alatkom, on mora da shvati da treba poštovati nepoznate evolucijske sudbine drugih oblika života, i postupa kao nežan upravnik zemljine zajednice bića.”142 Ali, degradacija (zagađivanja) životne sredine ne utiče samo na oblike života, već i na genetsku osnovu čoveka kao biološkog bića. Čovek „zagađivanjem životne sredine (fi zičkim, hemijskim i biološkim mutagenim agensima) izaziva u biosferi, po čovekov dalji opstanak, opasne promene - mutacije i rekonbinacije genetskog materijala... Naime, međutim, nije i ne sme da bude svejedno da li će se budući živi svet dalje razvijati sa oplemenjenim čovekom ili sa čovekom koji će u negativnom smislu imati izmenjene genetske promene ili čak dovesti do izumiranja ljudske vrste.143

Ekološke posledice mehanizaicije i hemizacije procesa poljoprivredne proizvodnje treba sagledavati i razmatrati u kontekstu modaliteta izražavanja ekološke krize koja ima globalni karakter. Ekološka kriza nastaje sa modernizacijom proizvodnje industrijskim razvojem koji prate i rizici. „U centru se nalaze rizici i posledice modernizacije, koje se održavaju u ireverzibilnom ugrožavanju života biljaka, života i ljudi. Oni se više ne mogu ograničiti na određene lokalitete ili grupe - ... već više pokazuju tendenciju ka globalizaciji koja prevazilazi proizvodnju i reprodukciju isto toliko koliko i nacionalne granice....”144 U stvari univerzalna opasnost prati industrijsku proizvodnju, nezavisno od mesta gde se ona produkuje. Lanci ishrane povezuju svakog sa svakim na zemlji. „Oni se provlače ispred granica. Sadržaj kiseline u vazduhu ne nagriza samo skulpture i umetnička blaga, nego je već odavno dezintegrisao savremene carinske barijere.”145 Mehanizacijom i hemizacijom poljoprivredna proizvodnja postaje na određen način industrijska proizvodnja. Ona kao industrijska proizvodnja višestruko podriva svoju prirodnu bazu. Opada plodnost zemljišta uprkos korišćenju agrohemijskih sredstava. Vitalno

141 E. M. Бабасов, Катастрофьi: социологический анализ, Минск, «Nauka-tehnika», 1995, str. 133.142 Geri Šnajder, Niš, Četiri promene, «Gradina», 5-6/198, str. 173-174.143 Nikola Pantić, Priroda i čovek, Beograd, u publikaciji «Čovek i priroda», SANU, 1984, str. 17-18.144 Urlih Bek, Rizično društvo, Beograd, «Filip Višnjić», 2001, str. 32.145 Ibid, str. 55.

38


važne životinje i biljke nestaju. Nastaju opasnosti od erozije zemljišta. Istraživanja pokazuju da sa porastom upotrebe poljoprivrednih hemikalija, prinosi po hektaru rastu, ali ni približno tako brzo kao potrošnja đubriva i pesticida. Disproporcionalno malo povećanje prinosa u odnosu na korišćenje đubriva i hemikalija u suprotnosti je sa disproporcionalno velikim povećanjem oštećenja u pri rodi. Između ostalog dolazi do smanjenja broja mnogih divljih biljnih i životinjskih vrsta. Ugrožene su ptice koje legu na zemlji, životinje koje su u vrhu lanca ishrane. Životne namirnice sve više sadrže hemijske supstance koje ugrožavaju zdravlje i život ljudi, koje se prenose kroz lanac ishrane. Tako je, npr. Nemački savet za ekologiju u jednom svom izveštaju objavio da se u majčinom mleku često nalaze otrovne materije koje se sadrže u sredstvima za zaštitu biljaka.146

3. Rešenja ekoloških problema koji nastaju industrijskom poljoprivrednom proizvodnjom treba tražiti u kontekstu rešavanja ekoloških problema koji nastaju sa razvojem na naučnim saznanjima tehnologije, tj. kontekstu rešavanja tehnološkog rizika. Naime, u takvom pristupu treba imati u vidu da se u poljoprivrednoj proi-zvodnji, iako na specifi čan način, ispoljavaju dve, međusobno povezane, osnovne negativne posledice tehnogenog rizika: ugrožavanje i narušavanje prirodnog okvira života čoveka kao biološke vrste (narušavanjem ekološke ravnoteže) i ugrožavanje i narušavanje integriteta čoveka u radnoj sredini. Zato se u prošlom (dvadesetom) veku pristupilo traženju rešenja za otklanjanje negativnih posledica razvoja nauka i tehnologije na čovekovu životnu sredinu, koja u širem smislu uključuje u sebe i njihovu radnu sredinu,147 i spreči degradacija životne sredine čoveka i ugrožavanje njegovog integriteta. Pokazalo se da su nam potrebne ideje i teorije „koje će nam dopustiti da novo koje se spustilo na na nas, shvatimo na nov način i da sa njim živimo i radimo.”148 U traganju za takvim idejama, nastala je i ideja o potrebi ekologizacije industrijske proizvodnje, posebno kad se radi o novim tehnologijama i hemizaciji proizvodnje.149

Ekologizacijom, u najopštijem smislu reči označava se harmonizacija proizvdnih procesa sa ekološkim faktorima sredine. Ona predstavlja objedinjavanje znanja o zakonitostima prirodnih sistema i socijalnih procesa u socioprivredni sistem. Sa njom pojam „ekološki” se postepeno oslobađa biološkog smisla i puni se sadržajima sveukupnosti odnosa čoveka prirodnim, kulturnim i socijalnim uslovima sredine označavajući meru „upisanosti” u univerzum. Ona predstavlja i novi pogled čovečanstva na svet, koji se zasniva na potrebi koevolucije društva i prirode putem usaglašavanja razvoja čovečanstva sa granicama postojanosti biosfere?150 Koevolucija prirode i društva procesom ekologizacije, izražava shvatanje da ekološke probleme ne treba rešavati stvaranjem veštačkih biohemijskih ciklusa, što bi značilo stvaranje veštačke biosfere, i u krajnjoj liniji stvaranje alternativne civilizacije.151 Međutim, ekologizacija bilo koje pojave i procesa ne predstavlja ni vraćanje u prvobitno stanje.

146 Ibid, str. 56.147 Opširnije o ovome videti: dr Danilo Ž. Marković, Savremena shvatanja odnosa životne i radne sredine,

Niš, «Jugoslovenska i inostrana dokumnetacija zaštite na radu», 2-4/1994, str. 11-21.148 Urlih Bek, Rizično društvo, cit. izd. str. 21.149 Opširnije o ovome videti: dr Danilo Ž. Marković, Nove tehnologije i tehnološki rizik, Niš, Zbornik

radova «Nove tehnologije i bezbedan rad», 1996, str. 5-15.150 N. N. Mafofenin, Ekologil i gumanizm, u knjizi «Rosin v okružatccem mire», Moskva, MNPU, 2000,

str. 38.151 Opširnije o ovome videti: I. V. Bestužev - Lada, Alipernativnan civilizacip, Moskva, «Voldos», 1998.

39


Harmonizovanje odnosa ekologizacijom u „sistemu priroda - društvo” omogućava se konstantan razvoj, u čijem središtu se nalazi i zahtev za koordinirane promene „svih osnovnih vrsta delatnosti čovečanstva, samog čoveka, promenu njegovih saznanja i izgradnju novog društva152 omogućavajući održiv razvoj kao osnovne komponente nove nastupajuće pla netarne civilizacije.153 U ovakvom pristupu ekologizaciji poljoprivredne proizvodnje, ako ona treba da predstavlja usaglašavanje proizvodnih (mahanizovanih i heminizovanih) procesa sa ekološkim faktorima sredine, onda se u projektovanju i realizovanju poljoprivrednih proizvodnih procesa mora polaziti od saznanja da postoji ograničenost i konačnost prirodno-resurskog (ekološkog) potencijala zemlje koji nije moguće veštački proširivati iznad prirodno-sistemskih ograničenja.154 Zato mehanizacija i hemizacija procesa poljoprivredne proizvodnje ne treba da dovede do destabilizacije prirodno-klimatskih uslova i naruši životnu pogodnost biosfere i čoveka155 a njeni proizvodi, kao predmeti ishrane, ne ugrožavaju zdravlje njihovih korisnika i njihovog potomstva. U stvari, usaglašavanje procesa poljoprivredne proizvodnje sa faktorima ekološke sredine, mora se zasnivati na kritičkom promišljanju upotrebe naučnih saznanja i tehnoloških rešenja „sa ciljem da se utvrde razlike između onog što je tehnički moguće i onog što je društveno poželjno, ili, u krajnjoj meri prihvatljivo, ima danas mnogo stvari koje su moguće, ali ne i poželjne, koje su zapravo društveno nepoželjne i etički nedopustive.156

Potrebu za ekologizacijom poljoprivredne proizvodnje u okviru integracinih procesa u Evropi, treba razmatrati polazeći od činjenice da su učesnici (države) u tim procesima, geografski povezani, da pripadaju zajedničkom geografskom prostoru i da su lancima ishrane „koji se provlače ispod granica” (U. Bek) svaki sa svakim povezan. U uslovima takve povezanosti promene u biosferi (koje nastaju i mutacijama i rekonbinacijom genetskog materijala) mogu dovesti, i dovode, u pitanje ne samo kvalitet životne sredine u svakom od subjekata ovih integracija, već i opstanak čoveka. Zato zajedničkom akcijom svih subjekata ovih integracija (koju treba i pravno regulisati) treba ostvariti kontrolu tehnološke primene naučnih saznanja. Jer, „ako je proizvodnju znanja teško kontrolisati, treba kontrolisati primenu znanja.”157 Međutim, za očuvanje životno podobnih prirodnih uslova u integrisanoj Evropi, u čemu značajno mesto pripada i ekologizaciji poljoprivredne proizvodnje, nije dovoljno samo pravno regulisanje upotrebe tehnologije. Potrebno je razvijati i ekološku kulturu, kao značajnu komponentu kulturnih obrazaca Evrope i osnove za razvijanje etičke odgovornosti za primenu novih, i sve novijih tehnologija.158 U ovom pogledu značajnu ulogu treba da odigraju obrazovne institucije, posebno univerzitet kao rodno mesto ne samo naučnih i tehnoloških saznanja, već i moralnosti, tj. etičke odgovornosti.152 A. D. Ursul, Perehod Rossii kustopčivomu razvitšo, Noosfernap strateit, Moskva, «Noosfera», 1998.153 Opširnije o održivom razvoju videti: V. I. Danilov - Danilmln, K. С. Лосов, Экологический врезов и

устоичиове развитие, Moсквa, Прогрес - Традиция, 2000.154 Н. Ф. Реимерс, Надежуьi на выионивание человечества: концептуаная эколошя, Moсква, Экология,

I. Д. «Россия молодая, 1992, str. 367.155 С. M. Сухорукова, Экологическая култура и экологоекономическе образование, Москва, књига,

Екологическая и образование: России и Юугославии, 1998, str. 214.156 Federiko Major, Sutra je uvek kasno, cit. izd. str. 52.157 Federiko Major, Sutra jeuvek kasno, cit. izd. str. 57.158 Opširnije o ovome autor je pisao u radu: Этический аспект экологизации новыџ технологий, Moskva,

збор. трудов «Савремение проблемы цивилизации», МНЭПУ, 2001, str. 109-116.

40


4. STRUKTURALNE PROMENE I ODRŽIV RAZVOJ U ZEMLJAMA JUŽNE EVROPE

1. Istraživanje i promišljanje savremenih strukturalnih promena i demografskih kretanja u zemljama Južne Evrope predstavlja kompleksan problem. Njihovo istraživanje i promišljanje zahteva kompleksan pristup u kome treba poći od shvatanja šta je Evropa kao socijalna zajednica, jer time se ukazuje i na odlike država Južne Evrope, njihove odnose i promene u njima, i od pojmovnog određivanja strukturalnih promena i njihove identifi kacije u zemljama Južne Evrope. Odgovori na ova pitanja predstavljaju, može se slobodno reći, teorijsko-metodološku osnovu u proučavanju složenih pojavnih oblika strukturalnih promena i u tom kontekstu i za ukazivanje na mesto i značaj održivog razvoja u tim promenama.

U istraživanju i promišljanju društvenih promena u savremenom svetu, mesta i značaja Evrope u tim promenama, kao i promena u samoj njoj, i odnosa država koje u njoj egzistiraju, postoje razlike u shvatanju Evrope. „Ime ‘Evropa’ već poodavno prestalo je da služi samo kao puka oznakajednog kontinentalnog područja, to jest jednog određenog od prirode datog jedinstva teritorije i uveliko postalo moćan simbol jednog kulturnog obrasca”.159 U stvari, Evropske granice su veoma kolebljive i promenljive, već prema tome kako je sama Evropa sebe shvatala u različitim periodima svoje istorije.160 Upravo zato fi zički prostor Evrope nije moguće premeriti i omeđiti ne vodeći računa o njenom duhovnom prostoru, to jest nezavisno od idealnih težnji i nastojanja u kojima je sama Evropa videla svoje najviše određenje i na čijem uobličavanju, razvijanju i širenju vekovima predano radila i neštedimice istrajavala. Jer, je upravo fi lozofi ja odigrala izvanredno važnu ulogu u objedinjavanju evropskog prostora, pošto je već samim njenim rođenjem u Staroj Grčkoj započeo veličanstveni proces suštinskog preporoda Evrope koji je doveo do uspostavljanja evropskog identiteta.161 Evropski identitet nastao je određivanjem jedne zemlje naspram druge i jedne naspram drugih, razvijajući tako vlastiti identitet i zajednički evropski identitet, a međusobni odnos evropskih zemalja konstituiše Evropu162 u kojoj nastaje svest o zajedničkom (evropskom) identitetu. Taj identitet se ispoljava posredstvom postojanja zajedničkog načina života, zajed-ničkih vrednosti, zajedničkih simbola. Podele u Evropi na izgled su imale u osnovi čisto doktrinarno teološke sporove, ali one su se prevodile u međudržavne sukobe koji su se završavali ratovima i međusobnim osvajanjima. Međutim, „taj niz međusobno suprotstavljenih, istovremeno divergentnih i konvergentnih činilaca predstavlja superstrukturnu, kulturološku pretpostavku za početne oblike nastajanja evropskog

159 Đurić, M., Budućnost i poreklo Evrope, Beograd, SANU i Plato, 2001, str. 13.160 Ibid.161 Ibid, str. 15.162 Stojković, B., Evropski kulturni identitet, Niš, «Prosveta», Beograd, Zavod za proučavanje kulturnog

razvitka, 1999, str. 7.

41


društva shvaćenog kao socio-ekonomska struktura”.163 Međutim, „Evropsko društvo” (Evropa) danas je deo zapadnog društva, složene socijalne formacije sa višim nivoom socijalne organizacije.

Ona uključuje u sebi, u svojstvu osnove i strukturalne „nacionalne države” zapadnog sveta, ali se ne svodi na njih. To je mlada ljudska zajednica koja se nalazi u formiranju i nije idilična, harmonična celina bratstva naroda. U njoj iako dominiraju integracioni procesi i „nacionalne države” njeno formiranje se odvija i u borbi najrazličitijih slojeva i interesa.164 U ovakvoj socijalnoj zajednici „Zapadu” Evropa kao da gubi svoj identitet. „Ona je zaštita za postojanje i razvoj različitosti u istorijskom, jezičkom, religijskom i drugim specifi čnim oblicima kulture. Ova Evropa nema jedinstven identitet. Naprotiv, osnov Evrope je koegzistencija različitih identiteta, u svemu slična onoj višeslojnosti koja karakteriše svako moderno društvo.”165

Razmatranja o strukturalnim promenama i demografskim kretanjima u zemljama Južne Evrope moraju uvažiti ne samo Zapad, koji ne postoji kao celovita socijalna zajednica „već postoji mnoštvo nepovezanih država koje se uslovno objedinjavaju rečju „Zapad”,166 već i postojanja regiona u Evropskom prostranstvu. Region označava jedno geografsko prostranstvo u okviru jedne države ili geografsko prostranstvo više država.167 Međutim, region nije samo fi zička (geografska) činjenica već tokom vremena počinje da biva i kolektivna svest. Naime, „zbog toga što žive na određenom području, ljudi počinju da razvijaju pojam o sebi, stiču svest o međusobnoj povezanosti i pripadanju, poistovećujući sebe sa interesima tog područja i raspolažu sa više materijalnih i duhovnih simbola koji izražavaju te interese i taj smisao zajedničke pripadnosti”.168 Region se može situirati unutar okvira jedne države kao sindrom različitosti i srodnosti evolucijskog nasledstva i tradicije, kao izraz procesa integracije, ali i kao faktor dezintegracije koji iznutra rastače centralizaciju moderne nacionalne države. U ovom slučaju region predstavlja najširu ljudsku zajednicu unutar granica jedne države koja se odlikuje istorijom, kulturom i socio-ekonomskim osobenostima, što kod stanovništva regiona stvara osećaj bliskosti i doprinosi ostvarivanju zajedničkih ciljeva. Ali, region može obuhvatiti i delove više država. Ovi regioni nastaju iz potrebe ostvarivanja srodnih etničkih grupa koje pripadaju različitim državama, a na osnovu geografsko-prostorne i socijalno-kulturne povezanosti imaju, ili smatraju da imaju zajedničke interese čijem ostvarivanju teže. Ovi i ovakvi regioni nastaju, i postoje, da bi se prevazišle suprotnosti i posledice činjenice da skoro ni jedna država ne odgovara nekom prirodnom regionu ili nekom homogenom jedinstvu populacije. Države su nastale u raznim dogovorima, aneksijama i ratovima i nose u sebi različite geografske, etničke, ekonomske i socijalne različitosti. Najzad, region može činiti i više država koje imaju slične, odnosno zajedničke političke institucije i interese. Svi oblici regiona, 163 Isto, str. 47-80.164 Zinovjev, A., Velika prekretnica, Beograd, «Naš dom», 1999, str. 9.165 Macner, E., Monopolarni svetski poredak, Beograd, «Dosije», 2003, str. 143.166 Zinovjev, A., cit. delo, str. 10.167 Opširnije o ovome videti u radu autora: Uloga sociologije regiona u usmeravanju regionaliog razvoja i

demografskih tokova balkanskih zemalja, Niš, Zbornik radova «Regionalni razvoj i demografski tokovi balkanskih zemalja», 2003, str. 11-18.

168 Stojković, B., cit. rad, str. 143.

42


tj. regionalizama mogu uticati, i utiču na društvene promene u najširem smislu reči, pa i na one koje izražavaju strukturalne promene u pojedinim državama. Upravo zato poznavanje problematike regionalizma, i eventualno njihovu povezanost, posebno kad se radi o supernacionalnim političko-ekonomskim regionima koji obuhvataju više država, predstavlja značajnu pretpostavku za naučno proučavanje sturkturalnih promena u pojedinim državama, pa i državama Južne Evrope i njihove integracije u Evropu posebno u uslovima globalizacije. U ovom smislu promišljati i pitanje da li zemlje/države Južne Evrope predstavljaju međudržavni region, i ako to jesu, šta ih čini tim regionom i koje su njegove karakteristike. Međutim, pritom treba imati u vidu da je svaki region dinamički organizam koji nastaje u vremenu i da predstavlja složeno međudejstvo različitih: političkih, ekonomskih, ekoloških, kulturnih i mnogo drugih činilaca.

2. U istraživanju i razmatranju strukturalnih promena u zemljama (državama) Južne Evrope treba poći i od toga šta se podrazumeva pod strukturom i strukturalnim promenama. Najopštije rečeno termin struktura se koristi da označi neku pojavu koja ima svoj sopstveni okvir, koja ima svoju celinu koja je povezana. To može biti materijalna ili duhovna kategorija, makro ili mikro stvarnost. U ovom smislu se termin koristi i u društvenim naukama pa se govori o političkoj ili/i ekonomskoj strukturi društva/države, pri čemu se neretko izjednačavaju sistem i struktura. Savremena socijalna antropologija pod strukturom podrazumeva načii na koji se razmena organizuje u jednom društvenom okviru ili u društvu kad celini, ukazujući da društvene činjenice nisu ni ideje ni stvari već struktura. U ovom smislu se ističe da je svako istorijsko društvo jedna struktura, ili bolje reći ‘struktura pojedinačnih struktura’ ekonomske, političke, porodične, duhovne i slično. „Svaka struktura organizuje elemente koji je čine prema jednom principu koji joj daje smisao i sam je smisao. Ali ma koliko savršeno izražena i koncipirana, utvrđena, struktura kao model ne može sama da doprinese objašnjenju i dopuni shvatanje jednog društva.”169 Rečju: komponente ovako shvaćene strukture su elementi koji ječine i njihova organizovanost prema principu koji daje smisao toj strukturi.

Termin strukturne promene u najširem smislu se upotrebljava da označi zahteve i programe koje imaju za cilj promene u elementima strukture i njihovom organizovanju. Ovako shvaćen ovaj termin u društvenim naukama se koristi da označi zahteve i programe koji imaju za cilj promene u socijalnim, ekonomskim, političkim i drugim strukturama (institucijama, sistemima, odnosima i vrednostima kao elementima strukture i njihovom organizovanju u okviru date strukture. Razlike koje se daju ovom izrazu/terminu su dosta velike „naročito u pogledu karaktera i dubine promena kojima se teži, ipak se može konstatovati da se najčešće imaju u vidu promene koje dublje zadiru u postojeće strukturne (odnose i institucije)”.170

U kontekstu ovakvog pridavanja značenju terminima struktura i strukturalne promene u društvenim naukama, polazeći od pojmovnog određenja strukture i strukturalnih promena u državi kao socijalnoj zajednici, moguće je bliže defi nisati strukturalne promene u zemljama/državama Južne Evrope. Jer ako su osnovne komponente strukture države privredna, politička i kulturna/duhovna delatnost

169 Politička enciklopedija, Beograd, «Savremena administracija», 1975, str. 1035.170 Ibid, str. 1036.

43


koje čine međusobno povezanu celinu onda strukturalne promene označavaju kako promene u odnosima između komponenti ove celine, tako i promene između elemenata u okviru svake ove komponente. Budući da struktura društva/države egzistira u „sistemu priroda-društvo” to promene u odnosima elemenata ovog sistema utiču na promene u odnosima komponenti strukture društva/ države, ali i promene u odnosima ovih komponenti utiču na odnose u „sistemu društvo-priroda”, posebno prirode kao biološkog okvira postojanja društva i života čoveka. U ovom kontekstu strukturalne promene u zemljama Južne Evrope treba da budu na liniji rešavanja i globalnih ekoloških probelam, kao značajnih civilizacijskih problema savremenog društva171 prihvatajući u svojim uslovima i ostvarujući koncept društvenog razvoja - održiv razvoj. Taj koncept se zasniva na neophodnosti poboljšanja kvaliteta života čoveka, dovoljnog bilansa samoodrživim razvojem progresa ljudske zajednice.172

3. Međunarodno prihvaćena koncepcija društvenog razvoja kao održiv razvoj, tj. razvoj kojim se vrši usaglašavanje ekonomskih (pre svega organizovanih) ciljeva sa potrebama očuvanja ekološkog bilansa potrebnog za očuvanje života, pa i života čoveka, zasniva se na međusobnoj uslovljenosti i povezanosti zaštite ekološke životne sredine i zaštite čoveka i njegovog dostojanstva. Život čoveka je složen „i tajanstven u nekim od njegovih faza da se našem razumu predstavlja kao divan i od više sile nametnut prizor van domašaja rasuđivanja. Ipak u svetu golih činjenica, on je samo prirodni rezultat kretanja planete i neprekidnog prilagođavanja od Sunca pokrenutog njegovog okruženja”.173 U kontekstu ovakvog pristupa postaje razumljivo i širenje interesovanja za ekološke probleme i njihovo proučavanje: od zaštite ekološkog bilansa, preko njegove zaštite u cilju očuvanja uslova života ljudskog roda do zaštite svakog čoveka i njegovog ljudskog dostojanstava. Naime, horizonti ekološkog znanja išli su od biološke ekologije prema socijalnoj ekologiji.174

Promišljaju povezanost zaštite prirode i čoveka, socijalna ekologija, najopštije rečeno kao nauka (sociološka) o odnosu prirode i društva, doprinosi prevazilaženju diskusija i ekologizaciji u kojima dominiraju kategorije prirodnih nauka. Jer, „postoji opasnost da diskusija o zaštiti čovekove okoline, koja se vodi u hemijsko-biološkim-tehničkim kategorijama, nesmotreno usredsredi pažnju na ljudska bića, ali samo kao organsku aparaturu. Stoga ovoj diskusiji preti opasnost da načini onu istu grešku, koja je s pravom zamerila dugo vremena preovlađujućem optimizmu u pogledu istorijskog progresa: opasnost od atrofi ranja u diskusiji o prirodi bez ljudi ne pitajući se za stvari društvenog i kulturnog značaja”.175

Socijalna ekologija u proučavanju odnosa priroda i društvo i problema zaštite životne sredine, vodi računa i o pitanjima od društvenog i kulturnog razvoja i ukazuje na značaj povezivanja u održivom razvoju očuvanja biološkog bilansa neophodnog za život ljudi na planeti sa ostvarivanjem uslova za poštovanje dostojanstva čoveka. A ti uslovi predstavljaju mogućnost zadovoljavanja osnovnih

171 Marković, Ž. D., Izabrana dela, knj. VI Sociogija n globalnzacija, Niš, «Prosveta», Beograd, «Savremena administracija», 2001, str. 155-174.

172 Капто, A., Энциклопедия мира, Moсква, «Книга и бизнис», 2005, str. 1540.173 Tesla, N., Članci, Beograd, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 1995, str. 394.174 Мамедов, Н. M., Основы социалньнои экологии, Москва, «Ступени», 2003, str. 10-30.175 Bek, U., Rizično društvo, Beograd, «Filip Višnjić», 2001, str. 56.

44


fi zioloških potreba čoveka za hranom, vodom i stanovanjem, I, kao što ostvarivanje biološkog bilansa ima globalan karakter, tako i ostvarivanje ovih uslova treba da se razmatra i rešava na globalnom planu. Naime, poslednjih godina formiralo se novo shvatanje o ekološkoj bezbednosti, sadržavajući u sebi ekološku bezbednost društva i ekološku bezbednost čoveka u degradiranoj životnoj sredini, utičući na zdravlje i genofon kako društva, tako i svakog posebnog čoveka.176

Međutim, ovako shvaćena ekološka bezbednost ne može se ostvariti samo pravnim propisima (iako su i oni potrebni), ni tehničkim rešenjima (na naučnim saznanjima zasnovanih). Njeno uspešno ostvarivanje pretpostavlja i razvijenu etičku ekološku odgovornost, kao značajan faktor utvrđivanja novih etičkih principa postojanja zasnovanih na iskustvu humanističke paradigme. U stvari, uloga humanizma se postepeno transformiše, on postaje vodeći u rešavanju ekoloških problema, i ljudi treba da nauče da žive prema novim moralnim načelima koja su u skladu sa logičkim produžavanjem evolucije humanizma, u kome svoje mesto imaju vrednosti održivog razvoja i koji postaje ekološki planetarni humanizam. Taj humanizam treba da doprinese zaštiti životne sredine u smislu da ekološki bilans na planeti zemlji omogućava uslove života ljudskog roda i ostvarivanje uslova života svakog pojedinca kao pripadnika i „svetskog društva” uz mogućnost za njegov razvoj i poštovanje njegovog dostojanstva.

Države Južne Evrope obezbeđujući strukturalnim promenama, pre svega promenama u odnosu prema zahtevima za očuvanje ekološkog bilansa, vodeći računa o svojim geografskim, geopolitičkim i društvenim specifi čnostima, svoj razvoj treba da usmeravaju na rešavanje ekoloških problema kao socijalnih problema. Pritom moraju imati u vidu da se ti problemi rešavaju kao globalni problemi u uslovima globalizacije kao protivurečnog procesa koji ih i sam na neki način prouzrokuje i potencira.177 U takvom pristupu svoj doprinos rešavanju ekoloških problema na regionalnom nivou treba da shvate kao doprinos njihovom rešavanju na globalnom planu. Uz to moraju imati u vidu da geografske sredine unutar kojih su se ucrtavale strukture i fundamentalni istorijski događaji, nisu u principu bile nacionalne države, pa ni države Južne Evrope, već niz raznovrsnih drugih društvenih procesa. U ovakvom osmišljavanju strukturalnih promena u zemljama Južne Evrope u cilju prihvatanja i ostvarivanja koncepta održiv razvoj kao koncepta društvenog razvoja, u okviru koga značajno mesto pripada i ekonomskom (održivom) razvoju, značajnu ulogu treba da ima nauka svojim kompleksnim pristupom u istraživanju i kritičkom njegovom promišljanju i osmišljavanju.

176 Хуманцев, Ю. Л., Экология и экологическая безопасность, Москва, Академия, 2004, str. 11.177 Уткин, A. И., Глобализация: процес и осмисление, Москва, «Логос», 2002, str. 55, 107.

45


5. TRANZICIJA I EVROINTEGRACIONI PROCESI

1. Od početka druge polovine prošlog (dvadesetog) veka, najčešće se pored reči globalizacija u političkom životu i društvenim naukama, upotrebljava (koristi) reč tranzicija. U najopštijem smislu ona označava promene u društvu „prevođenje, prelazak iz jednog u drugo društveno stanje”. Međutim, ako se pristupi (ili kad se pristupi) analizi njene upotrebe, za koja se sve „prevođenja iz jednog u drugo društveno stanje” koristi (upotrebljava), onda se može zaključiti, da se ona koristila, i koristi za tri takva „prevođenja” (prelaska). Prvo, za označavanje promena u društvima koje su imale za cilj unapređivanje tehničko-tehnološke osnove rada i tržišne ekonomije zemalja uz demokratizaciju njihovog političkog sistema, bez suštinske promene njihovog društveno-političkog uređenja. Ovako shvaćena tranzicija, na neki način poistovećuje se sa modernizacijom - kojom se označava trajno usvajanje kompleksnih sociokulturnih i tehničko-ekonomskih karakteristika savremenih kapitalističkih industrijskih zemalja. Ovako shvaćena modernizacija ne mora protivurečiti tranziciji država koje se modernizuju. Naprotiv, tranzicija tih država može i pospešivati tu modernizaciju, kao što je pokazalo iskustvo zemalja Azijsko-tihookeanskog regiona.178 Drugo, termin tranzicija je upotrebljavan za označavanje promena u nekim državama Južne Evrope i Južne Amerike. Tako je u Grčkoj tranzicijom označavana zamena autoritarnog režima demokratskim, izvedena tzv. „nehijerarhijskim vojnim pučem. Portugalski preobražaj društva označavan kao tranzicija, iniciran je od strane pripadnika vojske pojedinačno i izrada ustava bila izložena nedemokratskim pritiscima.179 Treće, tranzicijom se označava proces napuštanja socijalističkog koncepta razvoja srednjoevropskih i istočno-evropskih zemalja koje su slovile kao socijalističke. Međutim, ima i shvatanja da je potrebno za ovaj proces bolje koristiti termin preobražaj („transformacija”) a ne „tranzicija”. Jer, „tranzicija” je ideološki obojen pojam i znači prelaz u liberalni kapitalizam (sistem zasnovan na privatnoj svojini i neregulisanoj tržišnoj privredi). Oni koji se služe ovim pojmom sugerišu neminovnost prelaza u jedan tip društva koji je zastareo, koji je na zapadu napušten i koji više ne postoji u razvijenim društvima”.180 U ruskoj političkoj i uopšte naučnoj literaturi za označavanje promena socijalističke planske privrede u tržišnu privredu i politički pluralizam koristi se termin „prelazni period”.

Termin tranzicija koristi se za označavanje promena u društvima. Ali te promene nemaju zajednički imenitelj. U nekim zemljama ovim terminom se označavaju „popravke” već postojećeg i ustaljenog sistema svojinskih i socijalnih odnosa i društvenih institucija (u zemljama Južne Evrope i Južne Amerike), 178 Глобалистика - энциклопедия, Moсквa, ЦИПП «Диалог», OAO издательство «Радуга», 2003, str.

633-635.179 Huan Linc i Alfred Stepan, Demokratska tranzicija i konsopidacija, Beograd, „Filip Višnjić», 1998, str.

143-162.180 Mihailo Marković, Mogućnosti preobražaja istočno-evropskih društava, zbornik radova „Promene

postsocijalističkih društava iz sociološke perspektive», Institut društvenih nauka, 1997, str. 33.

46


u drugim zemljama ovim terminom se označavaju promene kako svojinskih i socijalnih odnosa tako i društvenih insti tucija (u zemljama Centralne i Istočne Evrope i Južne Amerike na tranziciju imali su uticaj unutrašnji činioci, dok je u bivšim socijalističkim zemljama na ove promene (procese) dominantniji bio međunarodni uticaj (ovo ukazivanje uzećemo u obzir u daljim razmatranjima). Međutim, ispravno je ukazivanje da bi svođenje faktora uticaja na tranziciju ovih društava na samo jedan činilac bilo krajnje pojednostavljeno. „Struktura svakog od ovih pojedinačnih društava izuzetno je kompleksna i ona je svojom celinom preovlađujući momenat u nastajanju nove društvene promene, a pogotovu tako velike kao što je tranzicija”.181

Naša pažnja je u ovom radu usredsređena na promišljanje protivurečnosti tranzicije u postsocijalističkim zemljama. Međutim, te protivurečnosti uslovljene su većim brojem faktora, a ne samo promenama svojinskih odnosa, budući da je i uspostavljanje socijalističkih odnosa u njima imalo dosta specifi čnosti koje su proizilazile iz istorijskog razvitka pojedinih od njih. Te iste okolnosti su uticale u većini slučajeva na njihovo prihvatanje tranzicije i usvajanje „novih” starih institucija. U nemogućnosti da svu složenost ovih odnosa i procesa izloži u jednom ovakvom radu, to će pažnja autora biti usredsređena na objašnjenje samog termina tranzicija, vremena u kome nastaje i sadržaja procesa koga izražava, nastojeći da sva razmatranja stavi u širi kontekst globalizacije i civilizacijskih promena.

2. U promišljanju termina tranzicija i njegove upotrebe da označi društvene promene u postsocijalističkim zemljama, polazimo od odnosa u svetu koji su postojali u vremenu kada dolazi do promena u njima, i koje su karakteristike i cilj tih promena koje je trebalo izraziti terminom tranzicija. Taj period, kraj osamdesetih i početak devedesetih godina prošlog (dvadesetog) veka obeležila su dva procesa koja su imala globalni (planetarni) karakter. Prvo, bipolarna podela sveta, u vremenu koje mu je prethodilo dovela je do kulminacije „hladnog rata”. Dva suprotstavljena vojna bloka, nastala, u osnovi na ideološkoj razlici između kapitalizma i socijalizma, NATO pakt i Varšavski pakt, naoružani, zahvaljujući naučno-tehničkom razvoju, naoružanjem čija bi eventualna upotreba u međusobnom sukobu mogla da dovede u pitanje opstanak civilizacije na Zemlji kao planeti. Čovečanststvo je bilo uplašeno i zabrinuto pred ovakvom mogućnošću. Preduzimane su razne akcije u cilju izbegavanja sukoba vojnih blokova u okviru i izvan organizacije ujedinjenih nacija. Najveći umovi, intelektualci humanističke provejancije ustajali su u odbranu mira. U nastojanju da se spreči izbijanje ratnog sukoba (ratnih sukoba) razvija se živa politička aktivnost na bilateralnom i internacionalnom nivou. U takvom nastojanju održava se sastanak šefova država ili vlada evropskih država uz učešće SAD i Kanade (1978. godine). Na tom sastanku formira se KEBS Konferencija (organizacija) za evropsku bezbednost, usvaja dokument o nepovredivosti i nepromenljivosti državnih granica i „korpa” ljudskih prava, uz prihvatanje načela da je zaštita ljudskih prava predmet međunarodne zaštite, tj. da se njihovom međunarodnom zaštitom na određen način ograničava suverenost, u tom pogledu, pojedinih država. Ova organizacija kasnije se preimenuje u OEBS (Organizaciju evropsku bezbednost i saradnju.) Drugo, u ovom periodu dobija na intenzitetu proces globalizacije - ujedinjavanja konkretnih 181 Srđan Vukadinović, Heterogeni karakter segmenata postsocijalističke traizicije, Niš „Ekonomske teme»,

2/2000, str. 45.

47


društava u jedno „svetsko društvo”, „megadruštvo”, ili kako je prozaično govoreno, svet postaje „globalno selo”.182 U okviru globalizacije, kao sveobuhvatnog procesa, mogu se uslovno razlikovati njeni posebni vidovi: tehnološka, ekonomska, politička i kulturna. Naglašavajući ekonomski aspekt globalizacije, ona se određuje kao ujedinjavanje nacionalnih ekonomija i jedan, opštesvetski sistem, koji se zasniva na brzom premeštanju kapitala, novoj informacionoj otvorenosti sveta, tehnološkoj evoluciji i privrženosti industrijski razvijenih zemalja liberalizaciji ekonomskog života. Na ovoj osnovi postepeno zbližavanje država i kontinenata pokriva celu našu planetu.183 To je proces pokrenut tržišnim, a ne državnim silama.184 To je proces koji je pokrenut novcem, koji traži prostranije tržište, jer pritešnjen granicama sopstvenog terena, guši se i umire.185 Da bi se osvojile nove teritorije, nova tržišta, stvorio prostor za oplodnju kapitala ranije se vodio rat. Globalizacijom se stvara mogućnost da novac dobije“zamah” mirnim putem. To je značajan preokret, novac je odlučio da se širi, ali ne uz pomoć rata. „Kapital koristi mir da bi mogao da dopre do tržišta koja su mu do tada bila nedostupna.”186 „Oni koji danas prodaju globalizaciju za uzvrat traže slobodu delovanja za koju važi samo jedno pravilo: pravilo jačeg. Globalizaciji je potrebno oštro, odlučno i nemilosrdno takmičenje, potrebne su joj velike zarade i velika ulaganja, potrebna joj je oštra selekcija, jer vodi grubu igru u kojoj nema mesta za slabiće. Jasno i glasno: potrebno joj je igralište na kojem je jedino pravilo da jači pobeđuje.”187 U ovakvim uslovima nastaje svetsko fi nansijsko tržište omogućeno fondovima berzi industrijski razvijenih država. Na tom tržištu se vrši prodaja i kupovina hartija od vrednosti, uglavnom akcijama vodećih transnacionalnih korporacija i fi rmi, a države su dužne da obezbede tržišni protok i otvorenost za investicije.188 Ovakva suština globalizacije određuje osnovna obeležja savremenog društva i dovodi do promena u njemu.189Uz to ona ima za posledicu kako pozitivne tako i negativne promene.190

U ovakvim svetskim okolnostima, krajem osamdesetih i početkom devede-setih godina prošlog (dvadesetog) veka, svetom počinje da kruži „bauk tranzicije”, tj. da se zagovaraju promene u socijalističkim zemljama u cilju ubrzavanja njihovog tehnološkog i ekonomskog razvoja „popravkom”, reformama njihovog društveno-ekonomskog sistema, pa do njegovog ukidanja, tj. zamenom sistemom privatne

182 Oširnije o globalizaiiji videgi: Dr Danilo Ž Marković, Izborna dela, tom 6, Sociolognja u globalizacnja, Niš ,Prosveta», Beograd,„Savremena administra-

183 Глобалистика - энциклопедия, cit. izdanje, str. 181.184 Isto, str. 182.185 Aleksandar Boriko, NEHT mala knjiga o globalizaciji i svetu budućnosti Beograd, „Narodna knjiga-

Alfa», 2002, str. 22-23.186 Isto, str. 24-26187 Isto str. 35.188 „Da bi privukle potreban kapital, pre svega na tekovinama savremene i buduće tehnologije države su

dužne da obezbede izbalansiran budžet, privatizaciju ekonomije, otvorenost za investicije, otvorenost tržišta i stabilnu valutu» (Globalispška-zncilopedil, cit. izdanje, str. 182).

189 Opširnije o globalizaciji i savremenom svetu i globalizaciji videti: В. A. Тураев, Глобальные вызовы человеченству, Москва, „Логос», 2002, str. 26-53.

190 Postoje oprečna shvatanja o posledicama globalizacije. Pojedinim shvatanjima ona dovodi do pozitivnih posledica: rasprostiranje velikih inovacija, informaciona revolucija, superiorni oblici socijalnog života (moderno tržište, kosmička kultura i demokratija). Po drugom shvatanju njene negativne posledice su: dominacija zapada, tj. amerikanizacija sveta, stvaranje dubljeg socijalnog jaza između raznih civilizacija, regiona i država.

48


svojine, tržišne privrede i demokatskim odnosima koji postoje u građanskom društvu. Ova zagovaranja dolazila su iz inostranstva, tj. van „socijalističkog tabora”, i predstavljala su svojevrsno mešanje u unutrašnje poslove suverenih država, koje se nije zadržavalo samo na iniciranju promena u njima. Ali takva zagovaranja postojala su i u samim socijalističkim zemljama, npr. reforme koje je predlagao i preduzimao Mihajlo Gorbačov u Sovjetskom Savezu, nazvane kao Perestrojka. U stvari, zagovarala se „popravka”, reforma socijalističkog sistema kojim bi se iznašlo rešenje da se državna (društvena) svojina učini ekonomski efi kasnijom i privreda profi tabilnijom, uz povećanje životnog standarda stanovništva, poboljšanje zaštite sloboda i prava građanima, demokratizacija političkih odnosa i rešavanje drugih socijalnih i političkih problema u tim zemljama, tj. u socijalističkom sistemu. Ali, nije isticano da socijalistički sistem treba zameniti kapitalističkim, tj. društvom sa privatnom svojinom, socijalnim razlikama i pratećim pojavama tog sistema. Za označavanje tih promeia upotrebljavan je termin tranzicija ili prelazni period, bez naznake u kom pravcu tranzicija i prelazni period, u šta, u koji sistem, bez pominjanja povratka u kapitalizam, a uz nagoveštavanje (da ne kažem obećavanje) da će promene dovesti do porasta životnog standarda, povećanja društvene (socijalne) sigurnosti i povoljnijih političkih demokratskih odnosa. Ovako nagoveštavane promene podržane su ne samo od raznih „reformatora” već i od širokih, pre svega, radnih masa.191 U ovakvoj društveno-političkoj atmosferi, nastaju i promene na političkoj karti sveta. Nastaje raspad SSSR i SFRJ i državno osamostaljivanje njihovih dotadašnjih federalnih jedinica, ruši se Berlinski zid i ujedinjuje Nemačka, Čehoslovačka deli na Češku i Slovačku, nestaje Varšavski vojni pakt.192 U novonastalim državama na staju promene političkog i ekonomskog sistema koje označavaju kraj njihovog socijalističkog razvoja. U svim centralno-evropskim i istočno-evropskim državama koje su slovile kao socijalističke, otpočela je promena društveno-ekonomskog uređenja, ukidanjem državno-planske privrede i jednopartijskog političkog sistema, ali bez jasnog i transparentno saopštenog stava kakvom se sistemu teži, tj. koji treba uspostaviti, i sa kakvim socijalnim posledicama. Ta nejasnoća ispoljavala se i u merama za ostvarivanje tih promena i u njihovom pojmovnom iskazivanju, pa i teorijskom promišljanju. Detaljnija analiza ove problematike zahteva ozbiljan naučno-istraživački napor. Naša razmatranja u ovom radu treba shvatiti kao prilog ostvarivanju takvog pristupa.

U Jugoslaviji se za proces uspostavljanja privatne svojine, tržišne privrede i političkog pluralizma, najčešće upotrebljavao, i upotrebljava, termin tranzicija, bez ukazivanja da taj proces predstavlja obnovu kapitalizma. Tako je isticano da tranzicija označava zamenu „ranije tržišno-planske privrede i vladavine jedne političke partije, sistemom potpune tržišne ekonomije oslonjene na privatnu svojinu nad najvećim delom privrednih resursa i uspostavljanje pluralističkog sistema političkih institucija.193 Slična ovoj defi niciji tranzicije je i određivanje tranzicije kao

191 Potrebno je istražiti sve faktore, posebno inostrane koji su uticali na proces promena u socijalističkim zemljama.

192 Ovim je došlo ne samo do promena granica suverenih država, već do njihovog nestanka, a nestanak i samostalnost novih država priznale su države koje su se inače helsinškom deklaracijom obavezale na poštovanje državnih granica, tj. njihove nepromenljivosti.

193 Dr Milosav Janićijević, Toerija društvenih sukoba i postsocijalistička transformacija istočno-evropskih društava, Beograd, zbornik radova „Socijalni sukobi u zemljama tranzicije», 1996, str. 16.

49


dugovremenskog složenog procesa koji treba da omogući efi kasnije privređivanje u postsocijalističkim zemljama i iznalaženje optimalnog odnosa između ekonomskih i socijalnih interesa, državnog i privatnog sektora, pluralističkog sistema svojinskih odnosa, demokratije, privatnog preduzetništva i tržišne priv rede.194 I ovde se ne pominje eksplicitno povratak kapitalizmu, tj. uspostavljanje kapitalizma kao cilj procesa tranzicije.195 Ali, relativno brzo u pojmovnom određivanju tranzicije nalazi svoje mesto i reč kapitalizam. U ovom pogledu najjasniji je stav da „srce” tranzicije čini privatizacija, tj. ukidanje društvene svojine „kao izvora neefi kasnosti socijalizma, i tranzicije ka kapitalizmu.196 U stvari, kako je ukazivano, kad se skinu ideološke maske i otklone razne mistifi kacije s pojma tranzicije, postaje vidljivo da se pod njom podrazumeva obnova kapitalizma.197 Međutim, kad je prihvaćeno ovakvo shvatanje tranzicije, kao obnova kapitalizma, onda se postavilo pitanje kako izbeći teške posledice prvobitne akumulacije kapitala i onemogućiti društvene sukobe za njega karakteristične i društveni regres ispod nivoa realsocijalizma i povratak na neki njegov vid.

Međutim, u procesu tranzicije nisu izbegnute teškoće koje prate akumulaciju (prvobitnu) kapitala, niti su njome rešeni problemi koji su postojali u socijalizmu (a čije rešavanje je obećavano tranzicijom) kao što su nezadovoljavajući standard života, nepostojanje demokratije i pravne države. Ne samo da ovi problemi nisu rešeni, već su nastajali i novi sa procesom tranzicije. Stanje u zemljama tranzicije rekapitulirano je sledećim rečima: „U prvim godinama prelaska sa planske na tržišnu privredu zemlje istočne i srednje

Evrope suočile su se sa drastičnim padom društvenog proizvoda koji je uslovio izrazitu socijalnu diferencijaciju stanovništva. Zaostajanje proizvodnje, visoka stopa nezaposlenosti, neadekvatni sistemi socijalne sigurnosti, povećanje socijalnih razlika, porast kriminala i opšte siromaštvo, samo su neke od karakteristika procesa tranzicije. I pored zapaženih uspeha u izgradnji demokratskih institucija i pretvaranja planske privrede u neke oblike tržišne, u gotovo svim socijalističkim zemljama došlo je do pada životnog standarda stanovništva i porasta siromaštva.198 U stvari, kako je iskustvo pokazalo, tranzicija je dovela do niza negativnih socijalnih posledica, kao što su: nezaposlenost, siromaštvo, smanjena mogućnost zadovoljavanja potreba za obrazovanjem, zdravstvenom zaštitom, pad najamnina i porast kriminala,199 koje se sporo otklanjaju, što može dovesti, i dovodi, do raznih konfl ikata.

Ovakvo stanje, obeleženo mnogim socijalnim i političkim problemima u postsocijalističkim zemljama njihovo stanovništvo doživljava kao iznevereno 194 Veselin Drašković, Tranzicija i mješovita privreda, Beograd, „Ekonomika», 1995, str. 58.195 Da su promene u socijalističkim zemljama, koje su kasnije označene kao tranzicija ka kapitalizmu,

pitanje je da li bi bile prihvaćene od širokih masa, s obzirom na kolektivno pamćenje u tim zemljama kakav je ranije bio kapitalizam.

196 D. Đuričin, Privreda u traiziciji: privatizacija i povezane teme, Gornji Milanovac, „Dečje novine», 1994, str. 2-5.

197 Blagoje Babić, Prelaz u tranziciju, Beograd, „Prometej», 1996, str. 89.198 Dr Drenka Vuković, Sistemi socijalne sigurnosti, Beograd, Fakultet političkih nauka, 1998, str. 301. O

ovome videti: G. V. Osipov, Socijalno-politička situacija u Rusiji, Fakultet političkih nauka, Beograd, 1995.

199 O ovome videti i rad autora: Socijalne posledice tranzicije postsocijalističkih država, Niš, „Ekonomske teme», 2/2000, str. 17-81.

50


obećanje (i očekivanje), obećano promenom socijalističkih odnosa. Izneverena su očekivanja ljudi u zemljama tranzicije da će ona dovesti do povećanja obima proizvodnje, ekonomskog prosperiteta i poboljšanja životnog standarda uz porast socijalne sigurnosti. Pošto su ta očekivanja izostala „svi istočni narodi su ožalošćeni i unesrećeni na isti način”. Svima je sudbina navukla crno runo. „Ne oplakuju oni samo svoje izgubljene iluzije, već nadasve, tuguju za zlatnim runom, za koje su ludo verovali da je skriveno tamo negde na zapadu i da će jednom, kao sunce na uranku, pozlatiti i njihovu stranu globusa.”200 Ovakvo osećanje određuje odnos stanovništva koji nije pozitivan prema društvenom sistemu, društvenim institucijama i vrednostima koje se uspostavljaju tranzicijom, koje nije uvek pozitivno, ili nije primereno značaju promena. A bez prihvatanja i pozitivnog odnosa većine stanovnika prema sistemu, ekonomskom i političkom, koji se uspostavlja, taj sistem nema demokratski kredibilitet. Zato postoji potreba da se objasne protivurečnosti koje nastaju u tranziciji, i sa tranzicijom, da bi bili rešavani, i rešeni na način koji obezbeđuje ekonomski prosperitet, demokratske političke odnose i bolje uslove života ljudi. U želji da doprinesemo ovakvom pristupu u sagledavanju tranzicije kao društvenog procesa, činimo osvrt na neke pojave u tranziciji i njihov protivurečan karakter.

3. Kad se prihvati da tranzicija predstavlja prelazak od socijalističkog sistema ka kapitalizmu (što je nesumnjivo) onda se postavlja pitanje, budući da je kapitalizam imao nekoliko faza u razvoju, sa kojom fazom se kapitalizam vraća, da li sa obeležjima iz neke faze koje su „iživljene”, i sa kojim obeležjima on danas ne postoji u kapitalističkim zemljama, ili se uspostavlja sa obeležjima u kojima postoji u savremenom svetu. Neki istraživači i teoretičari smatraju da socijalni problemi postoje u zemljama tranzicije zato što se kapitalizam uspostavlja sa obeležjima prvobitne akumulacije kapitala. Kad bi se on uspostavljao sa obeležjima savremenog kapitalizma onda ti problemi ne bi postojali, povratak kapitalizmu bio bi „bezbolniji”. Međutim, pri tom se ne ukazuje zašto se kapitalizam ne uspostavlja kakav postoji u najrazvijenijim zemljama, kakav je obećavan i priželjkivan pri napuštanju socijalističkog koncepta razvoja društva, i na koji se mislilo pri prih vatanju, tj. pri pristajanju na obnovu kapitalizma. U razmatranju ovih pitanja treba poći od obeležja savremenog zapadnog (kapitalističkog) društva. To društvo se zasniva na dva temelja. Jedan njegov pol zahvata ceo mikrokosmos sila: tržište i konkurenciju, preduzetništvo i privatnu svojinu, produktivizam i profi t, individualizam i posesivnost. Drugi pol čini demokratski socijalni intervencionizam - mreža socijalnih prava i socijalne zaštite, rasprostiranje plodova razvoja na šire slojeve, moć demokratije i sindikata, dakle jedna mera solidarnosti.201 Ovakva društvena dvopolnost omogućena je visokim stepenom ekonomskog razvoja. Visoka produktivnost i profi tabilnost omogućavaju demokratski socijalni intervencionizam, koji ne ugrožava dinamičnu ekonomsku racionalnost privređivanja u tržišnim uslovima. Međutim, u zemljama tranzicije, sa niskom produktivnošću i zbog toga nepovoljnim njihovim položajem na međunarodnom tržištu, već zahvatanja iz privrede u cilju obezbeđivanja sredstava za socijalni intervencionizam nije moguće. Veće zahvatanje dovelo bi u nepovoljan

200 Gojko Ćogo, Crveno p crnorupo, Beograd, „Politika», 13/12,2003, str. 64.201 Mirosav Pečujlić, O prirodi postsocijalističkih društava, Beograd, zbornik radova „Promene

postsocijaističkih društava iz sociološke perspektive», 1997, str. 33.

51


ekonomski položaj ekonomske subjekte smanjivši mogućnost njihove tehnološke modernizacije u cilju povećanja, produktivnosti rada i poboljšanja njihovog položaja na tržištu pre svega međunarodnom. Na taj način, u ovakvim uslovima u zemljama tranzicije dolazi do protivurečnosti između zahteva za povećanje produktivnosti rada (tehnološkom modernizacijom) i zahteva (i očekivanja) da se merama socijalnog intervencionizma doprinese rešavanju socijalnih problema i podizanju kvaliteta života.202

Druga protivurečnost u zemljama tranzicije je sociološko-psihološkog (ili psihološko-sociološkog karaktera. Naime, u periodu koji je prethodio tranziciji, postojao je osećaj socijalne sigurnosti koji se zasnivao na egalitarizmu (što je uslovljavalo i izgrađivanje i prihvatanje određenog sistema vrednosti), ljudi su sticali i stekli, u tom sistemu određene navike i oblike ponašanja koje nisu primerene vrednosnom sistemu i oblicima ponašanja koje zahteva društvo privatne svojine i tržišne privrede. Iskustvo komunističkih zemalja - kaže Fukujama - svedoči o tome da je komunizam stvorio mnoge navike - preteranu zavisnost od države koja vodi radikalnoj redukciji preduzetničke energije, nesposobnosti za kompromise i nesklonost ka dobrovoljnoj saradnji u grupama kao što su kompanije i političke partije - što će usporiti proces učvršćivanja demokratije i tržišne ekonomije. „Ljudi u ovim društvima su možda dali svoj intelektualni pristanak na to da se komunizam zameni demokratijom i kapitalizmom glasajući za „demokratske” reforme, ali oni nemaju društvene navike da bi i jedno i drugo funkcionisalo”203. Kao limitirajući faktor preduzetničkog duha u zemljama tranzicije, javlja se nedovoljno preferiranje privatne svojine (ili negativni odnos prema privatnoj svojini), koja je nužan uslov tržišne ekonomije i preduzetničkog duha. Kako su istraživanja pokazala u zemljama tranzicije preferiranje privatne svojine je znatno niže (35% i četvrto mesto u rangu vrednosti) od njenog mesta u razvijenim zemljam204 (u kojima njeno preferiranje ima visok procenat - 51% i drugo mesto u rangu vrednosti). Ovakvo preferiranje privatne svojine u zemljama tranzicije, pored ostalog, je i rezultat privatizacije u tim zemljama, koja nije uvek doživljena kao ekonomski opravdana (racionalna) i pravična. Privatizovana su (otkupljivana), pre svega, najprofi tabilnija preduzeća koja su potom bila i zatvarana iz konkurentskih razloga i velike trgovine koje su potom bile preplavljene uvezenom robom, što je dovelo do daljeg pada domaće proizvodnje. Uz to privatizacija je često vršena i kapitalom sumnjivog porekla (tj. kriminalnog porekla) u postupku koji su pratile mnoge pravne nepravilnosti, što je imalo za posledicu osećanje da se ona vrši na granici zakonitosti i sa osećanjem prisutnosti mafi ozne prakse.”205

Treća protivurečnost koja postoji u zemljama tranzicije tiče se menadžmenta. U razvijenim zemljama tržišne privrede menadžment je odvojen od svojine (tj. vlasnici ne vode menadžment, već menadžeri od njih iznajmljeni, ali visokokvalifi kovani za tu funkciju) što omogućava stručno, najčešće na naučnim 202 Opširnije o ovome autor je pisao i u radu: Društveno-ekonomske promene i kvalitet života u zemljama

tranzicije, Niš, zbornik radova, Dvadesetog međunarodnog savetovanja o zaštiti životne i radne sredine, 1995, str. 5-13.

203 Fransis Fukujama, Sudar kultura, Beograd, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 1997, str. 50.204 Opširnije videti: dr Dragomir Pantić, Promene vrednosti i razvoj demokratije u zemljama tranzicije,

Beograd, zbornik radova, „Procesi demokratizacije u zemljama tranzicije» 2000, str. 103.205 Mihailo Marković, citirani rad, str. 34.

52


saznanjima zasnovano rukovođenje (upravljanje) ekonomijom. Međutim, u zemljama tranzicije, prvih dana obnavljanja (uvođenja) kapitalizma (tranzicije) menadžment nije odvojen od svojine, a i kasnije proces njihovog odvajanja sporo teče. Novi vlasnici nisu bili voljni da se odreknu upravljanja onim čiji su vlasnici, ne toliko iz ekonomskih koliko iz psiholoških razlika, što je dovodilo do konfl iktnih situacija206 posebno zbog nestručnosti, neobrazovanosti i vlasničke arogantnosti novih vlasnika. Oni su hteli da budu privredna, i ne samo privredna, već i društvena elita, a da to nisu najčešće bili ni po svom obrazovanju ni društvenom ugledu.207 Takva situacija je bila nepovoljna ponekad za razvoj privrednih subjekata čiji su vlasnici vodili menadžment, a uvek za ukupan ekonomski razvoj, posebno razvoj moderne profi tabilne privrede. Upravo zato postoji potreba kritičnog promišljanja menadžmenta u zemljama tranzicije i njegovo osmišljavanje primereno specifi čnim uslovima njihovog razvoja.

Ovakva društvena situacija u postsocijalističkim državama odražava se na odnos stanovništva prema tranziciji i usporava uključivanje ovih društava u evrointegracione procese. Otežana je migracija, posebno radna, stanovništva u zemlje Zapadne Evrope. Tako npr. za građane postsocijalističkih država i kad te države postanu članice Evropske Unije ne postoji mogućnost odmah stalnog zapošljavanja u zemljama Unije. Uz to postoje razne vizne prepreke za ulazak i povremen kratkotrajan boravak ovih građana u te zemlje. Razume se ovim se ne iscrpljuje spisak teškoća za uključivanjem postsocijalističkih država u evrointegracije, ali se ukazuje na dve od tih teškoća koje najviše pogađaju građane postsocijalističkih društava. U kontekstu razmatranja ovih teškoća, moguće je i potrebno, razmotriti i odnos globalizacije i tranzicije kao i odgovor na pitanje da li tranzicija predstavlja zakoniti proces u razvoju društva (a mi smatramo da nije) kao što je to skoro opšteprihvaćeno za globalizaciju.

Tri protivurečnosti na koje smo ukazali su osnovne protivurečnosti u zemljama tranzicije, jer se odnose na samu suštinu ekonomskog sistema koji se tranzicijom uspostavlja, i koje utiču, najčešće određujuće, na ostale protivurečnosti u ostalim oblastima društvenog, a pre svega političkog, života. Njihovo rešavanje mora voditi računa o specifi čnostima svake zemlje u tranziciji. Razume se da treba koristiti i iskustva razvijenijih zemalja, čije se društveno-političko uređenje uzima kao uzor u izgrađivanju tržišne privrede i političkih demokratskih institucija, ali se ne treba prepuštati samo inostranom uticaju208. Treba tražiti rešenja za rešavanje, ovih i drugih, protivurečnosti uz uzimanja u obzir niz činjenica i stručno ih promišljati i koristiti u iznalaženju odgovarajućih rešenja. U stvari, oni koji odlučuju o usmeravanju društvenog razvoja u zemljama u tranziciji, rešenja moraju zasnovati na stručnim znanjima. Naime, složenost odnosa u globalizovanom svetu sa više ekonomsko-političkih, tačnije civilizacijskih centara, zahteva produbljeno naučno razmatranje složenih odnosa i procesa, posebno kad se radi o zemljama u tranziciji. Jer, skučenim pogledima ne može se videti ceo svet, niti suočiti sa problemima a još

206 Opširnije o ovome autor je pisao u radu: Prilog diskusiji o konfl iktima u zemljama tranzicije, Beograd, „Direktor škole», 3/1997, str. 1-5

207 O ovome videti i rad autora: Tranzicioni menadžment i privredpa elita», Beograd, „Menadžment», 3/2005.

208 Federiko Major, Sutra je uvek kasno, Beograd, „Jugoslovenska revija», 1991, str. 58.

53


manje pružiti odgovore na velike izazove.209 Zato, oni koji odlučuju o usmeravanju društvenog razvoja u zemljama tranzicije, odgovore na izazove moraju potražiti na rezultate naučnog istraživanja društvenih odnosa. U ovom kontekstu potrebno je kritičko promišljanje kako ekonomskog tako i političkog života, njihovih institucija i privredne i političke elite koje ih koncipiraju i ostvaruju.

6. NOBE CIVILIZACIJSKE PARADIGME U PROMIŠLJANJU REGIONALNOG RAZVOJA BALKANSKIH ZEMALJA

1. Balkan je deo Evrope koji u geografskom i društvenom smislu ima obeležja regiona, u kome postoji stalno i neprekidno dejstvo geografske sredine na ljude i njihove grupe i društvenih tvorevina na geografsku sredinu, tako da se „istorijski i društveni faktori, na najraznovrsnije načine prepliću sa uticajima reljefa i prirodne sredine.210 Odnosi saradnje i integracije u ovom geografskom i kulturno-istorijskom prostoru (u kome postoji učestalost određenih osobina, njihova sveprisutnost i vremenska trajnost) čini ovaj region specifi čnim u meri da se moglo govoriti i o posebnoj Balkanskoj civilizaciji.211 Balkan je, zbog svog specifi čnog geografskog položaja i društveno-istorijskih osobenosti, predstavljao (i predstavlja) predmet interesovanja i delovanja velikih sila, tj. centara njihovih moći. Njihovo interesovanje i njihov odnos prema Balkanu, ili pojedinim njegovim zemljama, odražavalo se na odnose na Balkanu i na položaj pojedinih od tih zemalja. To je dovodilo, najčešće do toga da je Balkan „pun protivurečnosti etničkih i verskih, teritorijalnih, i istorijskih i drugih - tako da predstavlja jednu opasnu eksplozivnu smesu koja može „proraditi” bezmalo u svakom trenutku, naročito prilikom nekih širih, oštrijih potresa”.212

Dosadašnja istraživanja odnosa na Balkanu i razvoj, ekonomski i demografski, njegovih zemalja vršen je, uglavnom, u kontekstu ovih opštih zapažanja o Balkanu kao regionu, i može se rezimirati u tri stava. Prvo, u istraživanju i analiziranju stanja u pojedinim zemljama, ukazivano je na pojave koje su mogle uticati na konkretnu povezanost pojedinih od tih pojava sa pojavama i događajima u sferama ekonomskog, političkog i kulturnog života. Drugo, u analizi i procenjivanju savremenih, posebno dnevno-političkih događanja, često je izostajao ili potcenjivan istorijski pristup i njegov značaj. A istorijski pristup je neophodan

209 Isto, str. 54-55.210 Jovan Cvijić, Balkansko poluostrvo i južnoslovenske zemlje, Beograd, Srpska Akademija nauka i

umetnosti i Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 2000, str. 183.211 Trajan Stojanović, Balkanska civilizacnja, Beograd, Centar za geopolitiku, 1995, str. 4.212 Andreja Mitrović, Iskušenja geopolitičkog zemljotresa, Beograd, zbornik radova „Tajna Balkana»,

Studentski kulturni centar 1994, str. 86.

54


upravo baš za istraživanje dnevno-političkog događanja i razumevanje odnosa na Balkanu, između pojedinih etničkih zajednica i država, i odnosa ne samo između država već i u državama. Treće, u istraživanju i promišljanju odnosa na Balkanu i suviše se naglašava značaj ekonomskog faktora, i to ne toliko u objašnjavanju odnosa u prošlosti koliko u projektovanju načina rešavanja konfl ikata na Balkanu, tačnije u usaglašavanju interesa etničkih zajednica u pojedinim državama, između država. Ovakvim pristupom kao da se, na izvestan način reafi rmiše vulgarno-ekonomistički pristup u istraživanju društvenih pojava i projektovanju rešenja društvenih sukoba.213

Ovakvi pristupi nisu dovoljni u istraživanju i promišljanju savremenih odnosa na Balkanu, i teorijskom osmišljavanju regionalnog razvoja balkanskih zemalja. Savremena proučavanja Balkana, balkanskih zemalja i njihovog razvoja polazeći od savremene političke karte Balkana, mora polaziti od brzih promena u svetu koje imaju globalni karakter i nove paradigme organizovanja savremenog „globalnog“, 2megadruštva“. Jer, u tom društvu odnosi na Balkanu i prevredno-politički razvoj balkanskih država ne može se shvatiti izvan konteksta ovih promena i novih odnosa u globalizirajućem svetskom društvu.

2. na početku dvedesetprvog veka, najkraće rečeno, politička karta Balkana je sledeća. Turska je članica NATO pakta, ali nije članica Evropske Unije. Jugoslavija, koja je kao država, na jedan ili drugi način (kraljevina Srba, Hrvata i SLovenaca, Kraljevina Jugoslavija, FHRJ, SFRJ i SRJ) postojala više od sedamdeset godina, više je nema. Uz mnoge nesporazume i teškoće iz nje su nastale, kao posebne države: Slovenija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Makedonija, Srbija i Crna Gora. Pored ovih država, u procesu tranzicije su još i Rumunija, Bugarska, Albanija, tj. u procesu uspostavljanja tržišne privrede i pluralističkog demokratskog sistema. Sve one teže, a neke su i ostvarile, izvesne oblike integracije sa Evropom, od članstva u „partnerstvu za mir“ do članstva u Evropskoj Uniji. Grčka je kapitalistička država, članica NATO pakta i Evropske Unije.

Pored ove opšte slike u svakoj od balkanskih država, odvijaju se za nju specifi čni procesi, koji mogu, neposredno ili posredno, uticati na balkansku saradnjz, na balkanske integracije i ekonomski razvoj celog regiona. Najsloženija i najspecifi čnija je situacija u državama koje su nastale iz SFRJ, u kojima su postojali i oružani sukobi, najčešće zbog religijske netrpeljivosti, ali i zbog nasrtaja na državni teritorijalni integritet. Ta zbivanja su samo na prvi pogled protivrečna integracionim globalnim procesima u stvari su predstavljala manifestacije nove podele u „svetskom društvu” koje je nastajalo globalizacijom, ali im se ne može osporiti i istorijska uslovljenost odnosima koji su postojali na Balkanu.214

Savremeno istraživanje i promišljanje Balkana i regionalnog razvoja balkanskih zemalja pretpostavlja globalni pristup, tj. njihovo istraživanje u kontekstu globalnih promena u svetu i njihov uticaj na društvene procese na Balkanu i regionalni razvoj balkanskih država. Ta stanovišta su: sadržaj, karakter i

213 Opširnije o ovome autor je pisao u svojoj knjizi: Sociologija i balkanske teme, Niš, Centar za balkanska istraživanja, 2005.

214 Uz to velike sile, i to ne samo evropske (Nemačka, Francuska, Italija) i Velika Britanija, već i vanevropske, posebno SAD ispoljavaju svoje ekonomske i političke ciljeve na Balkanu, u senci raspada SSSR-a i reafi rmaciju Ruske federacije kao velike sile.

55


tendencija globalizacije i odnosa globalizacije i regionalizacije na primeru Balkana; koncepcije novog poimanja bezbednosti u savremenom društvu i paradigme kulture mira u izgradnji i razvijanju svetske zajednice u cilju očuvanja mira kao jedne od osnovne vrednosti savremene civilizacije.

3. Istraživanje i promišljanje stanja na Balkanu, odnosa balkanskih zemalja i njihovog regionalnog razvoja treba vršiti sa stanovišta globalizacije i njenog uticaja na ovaj region i pojedine države u njemu.215 Globalizacija se u najopštijem smislu defi niše kao proces objedinjavanja konkretnih društava u jedno „Svetsko društvo” „megadruštvo”, a u okviru tog procesa razlikuju se iako međusobno povezane, ekonomska, politička i kulturna globalizacija. Ponekad se prenaglašava značaj tih posebnih globalizacija, pa se njihovim sadržajem određuje globalizacija uopšte, kao planetaran i zakonomeran proces u razvoju društva. Tako se ukazuje da globalizacija predstavlja proces ujedinjavanja nacionalnih ekonomija u jedan opštesvetski sistem koji se zasniva na brzom premeštanju kapitala, novoj informacijskoj otvorenosti sveta, tehnološkoj revoluciji, privrženosti industrijski razvijenih zemalja liberalizaciji pokretljivosti roba i kapitala, komunikacionom zbližavanju, planetarnoj naučnoj revoluciji...216 „proces određen tržišnim a ne državnim silama”217. Pokretačka snaga tog procesa je novac, koji traži prostranije tržište, jer pritešnjen ivicama sopstvenog terena on se guši i umire218. Ranije rat se vodio da bi se osvojile nove teritorije, nova tržišta, stvorio prostor za zamah, oplodnju kapitala. Globalizacija predstavlja mogućnost da „novac dobije zamah mirnim putem, ne samo da nema koristi od rata, nego joj je mir neophodan.219 U ovakvim uslovima nastaje svetsko fi nansijsko tržište omogućeno fondovima berzi industrijski razvijenih država na kojima se vrši prodaja i kupovina hartija od vrednosti uglavnom akcijama vodećih transnacionalnih korporacija i fi rmi.220 Države su samo dužne da obezbede tržišni prostor i otvorenost za investicije.221 Ovakva suština globalizacije (ekonomske) određuje osnovne karakteristike i promene savremenog društva.222U stvari, postoji saglasnost da globalizacija predstavlja zakonit i planetarni proces, ali su podeljena mišljenja o njenim posledicama. Po jednim shvatanjima to je proces sa pozitivnim posledicama: rasprostiranja velikih inovacija, informacione revolucije i superiornih oblika socijalnog života (modernog tržišta, kosmičke kulture i demokratije). Po drugim shvatanjima ona ima negativne posledice, dovodi do dominacije zapada, tj. amerikanizacije sveta, stvara dublji socijalni jaz između raznih civilizacija, regiona i država, ugrožavajući suverenitet nacionalnih država i samobitnost nacionalnih kultura. Zato je svet ujedinjen globalizacijom, i ukidanjem njegove bipolarne

215 Opširnije o globalizaciji videti: dr Danilo Ž. Marković, Izabrana dela, knjiga VI Sociologija i globalizacija, Niš, „Prosveta», Beograd, „Savremena administracija» 2001.

216 Глобалистика - энциклопедия, Moсквa, ЦИПП «Диалог», OAO издательство «Радуга», 2003, str. 181.

217 8Ibid, str. 182.218 Aleksandar Bariko, NEHT mala knjiga o globalizaciji i svetu budućnosti, Beograd, „Narodna knjiga» -

Alfa, 2002, str. 22-23. 219 „Ne želim da kažem da je novac odjednom postao dobar i odlučio da se odrekne korišćenja rata, hoću

da kažem da mu u ovom trenutku izgleda tehnički lakše upotrebiti mir. (Isto, str. 23).220 Глобалистика - энциклопедия, cit. izdanje, str. 265.221 Isto, str. 182.222 Opširnije o ovome videti: В. A. Тураев, Глобальные вызовы человеченству, Москва, „Логос», 2002,

str. 26-53.

56


podele, razjedinjen, a „hladni rat” pretvoren u „hladni mir”223. Balkan i balkanske zemlje žive u takvom svetu. One se ne mogu suprotstaviti globalizaciji, kao nužnom planetarnom procesu, ali polazeći od saznanja o njenim pozitivnim i negativnim posledicama, mogu (i moraju) nastojati da iskoriste pozitivne, i izbegnu negativne posledice globalizacije, čuvajući suverenost svojih država, i samobitnost svojih kultura. U ovakvom odnosu prema globalizaciji balkanske države treba da pođu i od saznanja da se prelazi od globalizacije sa nacionalnim državama, na globalizaciju sa ustaljenim akterima iz velikih kompaktnih grupacija država.224 U ovom pogledu regionalizam kao prateća forma globalizacije može imati pozitivnu ulogu uspostavljajući podelu rada u regionu, ostvarujući veće tržište (od nacionalnih)225. Uz očuvanje kulturnog identiteta etničkih zajednica i suvereniteta posebnih država. U ovom kontekstu balkanske države svojim povezanim regionalnim razvojem treba Balkan da učine subjektom globalizacije i zaštitnikom svoje suverenosti.

Regionalni razvoj balkanskih zemalja i njihove međusobne odnose treba promišljati i sa stanovišta novog poimanja bezbednosti kao društvene pojave. Naime, u savremenom društvu došlo je do proširivanja sadržaja pojma bezbednosti i do svojevrsne globalizacije te pojave. Naime, klasično shvatanje bezbednosti odnosilo se na zaštitu države od spoljne, pre svega vojne, opasnosti. Međutim, došlo je, rekao bih uporedo sa globalizacijom, do proširenja skale bezbednosti, tako da pored bezbednosti od spoljne (vojne) opasnosti, postoji bezbednost od tehnogene, industrijske, ekološke pa i „kulturne” opasnosti. U isto vreme došlo je i do svojevrsne globalizacije bezbednosti od svih ovih opasnosti, posebno od terorizma i naročito međunarodnog terorizma. U kojoj meri je izvršena globalizacija bezbednosti ukazuje i podatak da je o bezbednosti usvojeno više od dvadeset međunarodnih dokumenata. Dva su značajnija od tih dokumenata: Deklaracija o merama za likvidaciju međunarodnog terorizma (doneta od Generalne skupšine OUN, 9.XII. 1996. godine) i Rezolucija Saveta bezbednosti OUN (doneta 28.9.2001.). Znači, u istraživanju i promišljanju regionalnog razvoja balkanskih država, njihovih međusobnih odnosa i njihovog položaja u globalizirajućem „svetskom društvu”, treba polaziti i od ovog poimanja bezbednosti u savremenom društvu. A ta saznanja na sistematizovan način izložena su u novoj sociološkoj nauci - Sociologija bezbednosti koja za svoj predmet ima teorijsko i empirijsko istraživanje strukture i dinamike ostvarivanja bezbednosti čoveka, naroda, društva, država i savremene civilizacije.226

Svojim rezultatima ova nauka doprinosi izgrađivanju kulture bezbednosti (bezbednosne kulture) koja sa kulturom mira predstavlja osnovu nove bezbednosti u 21. veku.

Kultura mira predstavlja deo opšte kulture koji obuhvata vrednosti, uverenja, stavove, simbole, sklonosti i obrasce ponašanja u odnosu na mir kao uslov zajedničkog života, tj. ostvarivanje sveopšte planetarne bezbednosti, kao

223 Upravo zato milioni ljudi u celom svetu - kako ukazuje Kofi Anan - globalizaciju ne doživljavaju kao instrument progresa, već kao silu koja ubija život i ruši tradiciju. [Nezavisitap gazeta, Moskva, 31.HII. 1999.)

224 Jon Ilijesku, Integracija i globalizacija - rumunsko viđenje, Pančevo, „Libertatea», 2003, str. 13.225 Ibidem, 30.226 В. K. Кузнецов, Социология безопасности, Москва, „Книга и бизнес», 2003, str. 293.

57


uslova opstanka i razvoja globalnog društva, regiona, pojedinih država i pojedinaca na planeti Zemlji. Ovako određena kultura mira treba da doprinese ostvarivanju sledećih ciljeva. Prvo, da eliminiše kulturne i etničke korene nasilja, konfl ikata, terora i ratnih dejstava. Drugo, da doprinese izgrađivanju harmoničnih mostova kulture, razumevanja i uvažavanja među ljudima, etnosima i državama. Treći, da omogući stvaranje i razvitak globalne kulture mira na nacionalnom i globalnom planu. Četvrto, da doprinese propagiranju i razumevanju instituta „globalnog građanina” i globalnog građanstva pomoću pluralističke globalne kulture. Peto, da doprinese propagandi „novosti u kulturi” bez faktografskog materijala o nasilju.227 U razvijanju kulture mira država, kao subjekt kulturne politike, ima značajnu ulogu. Ta njena uloga proizilazi iz odgovornosti za obezbeđivanje i uvažavanje slobode i prava čoveka kao osnove za razvoj humanističkih i demokratskih prava.228 Ne samo da treba sa stanovišta kulture mira promišljati regionalni razvoj balkanskih zemalja, već taj razvoj treba da sadrži i razvoj regionalne kulture mira - kulture mira na Balkanu.229

7. SOCIJALNO-EKOLOŠKI KONTEKST BALKANSKE SARADNJE U ZAŠTITI ŽIVOTNE SREDINE

1. Saradnja balkanskih zemalja, budući da one u geografskom pogledu predstavljaju jedinstveno prostranstvo, što se odrazilo na njihov istrorijsko-kulturološki razvoj i uobličenje njihovog geostrategijskog položaja, upućene su i na saradnju u okviru evrointegracionih procesa i u zaštiti životne sredine. Njihova saradnja u ovom pogledu ostvaruje se u okviru savremenog poimanja zaštite životne sredine kroz model društvenog razvoja nazvan održiv razvoj. Ovaj model društvenog razvoja uključuje u sebi ne samo usaglašavanje ekonomskih aktivnosti sa ekološkim zakonitostima na način da se ne narušava ekološki balans (tj. ekološka ravnoteža) u prirodnoj sredini. Upravo zato saradnja balkanskih zemalja1230 u zaštiti životne sredine, tj. očuvanja ekološkog balansa na Balkanu, treba razmotriti u kontekstu socijalno-ekološkog aspekta održivog razvoja kao modla društvenog razvoja.

Globalizujuće čovečanstvo, u određenom smislu, postaje „svetsko društvo” suočeno sa realnim globalnim problemima, među kojima značajno mesto zauzima narušavanje ekološkog balansa na planeti Zemlji koje ugrožava opstajanje uslova 227 A. Aharoni, Kultura mira, u knjizi: Глобалистика - энциклопедия, Moсквa, ЦИПП «Диалог», OAO

издательство «Радуга», 2003, str. 499.228 Александар Копто, Дипамикамиратворческого потенциала человечества, Москва, „Безопасносљ

Евроазии”, 3(9)/2002, стр. 106.229 О ovome videti i rad autora: Kulturna politika i kultura mira u uslovima multikulturnog društva na

Balkanu, Niš, Zbornik radova „Modeli kulturne politike u uslovima multikulturnih društava na Balkanu i evrointegracionih procesa», 2004, str. 11-17.

230 Opširnije o ovome autor je pisao u knjizi Sociologija i balkanske teme, Niš, Centar za balkanske studije, 2005.

58


života i uslova života čoveka na njoj, u meri da se može govoriti o globalnoj ekološkoj krizi”231. U takvoj situaciji postalo je jasno da ljudima nije i ne sme da bude svejedno „da li će se budući živi svet razvijati sa oplemenjenim čovekom ili sa čovekom koji će u negativnom smislu imati izmenjene genetske programe i dovesti do izumiranja ljudske vrste”.232 Globalna ekološka kriza nastala je kao posledica snažnog razvoja nauke i tehnologije u do sada neslućenim razmerama. Ali, razvoj nije doprineo samo poboljšanju uslova života ljudske vrste, već je imao i štetne posledice za čovekovu okolinu i kvalitet života.233 Krizu je prouzrokovalo narušavanje ekološke ravnoteže koje se ispoljavalo „u prekomernom uticaju na prirodnu okolinu usled čega dolazi do stanja u njoj, koje ne dozvoljava postojanje čovečanstva u datim količinskim i kvalitativnim pokazateljima. To je pretnja društvu i njegovom postojanju i preživljavanju234. Narušavanje ekološke ravnoteže je raslo, i raste, po meri industrijskog razvoja privredno najrazvijenijih zemalja i uvećanja broja stanovnika. Jer, narušavanje ekološke ravnoteže nije samo posledica iskorišćavanja prirode, kako je to bilo u prošlosti. Ono je sada „rizik modernizacije”, paušalni proizvod industrijskog razvoja, koji se sistematski pojačava njegovim razvojem. „Proces modernizacije postaje „refl eksivan”, postaje sopstvena tema i problem.235 On ima sklonost ka globalizaciji, a „univerzalnost opasnosti prati industrijsku proizvodnju, nezavisno od mesta gde se ona produkuje: lanci ishrane praktično povezuju svakog sa svakim na Zemlji. Oni se provlače ispod granica. Sadržaj kiselina u vazduhu ... je već odavno dezintegrisao savremene carinske barijere”236. Ispoljavanja ekološke krize su višestrana i dodiruju sve biotičke i abiotičke strukture, društvene odnose, duhovni život ljudi, tj. sve karike sociosfere - biotehnosferu i antroposferu.237

Ovako shvaćena ekološka kriza predstavlja narušavanje uravnoteženosti uslova i uticaja u čovekovoj životnoj sredini, u jedinstvu njene prirodne i društvene komponente i izražava se u ugroženosti stabilnog funkcionisanja kako biosfere tako i društva, dovodeći u pitanje egzistenciju čoveka kao prirodno-društvenog bića. Ona u svom iskazivanju ima određene modalitete, a njeni sigurni znaci (ili predznaci) su problemi ishrane, demografska eksplozija i iscrpljivanje prirodnih resursa (izvora sirovina i energije) i zagađenost vode i vazduha.238 Narušavanje ekološke ravnoteže u savremenom svetu poprima razmere narušavanja ravnoteže između prirodnih sistema nužnih za održavanje života (živih bića i čoveka) i industrijskih, tehnoloških i demografskih potreba čovečanstva.239 Saznanja o ekološkoj krizi i

231 Opširnije videti: A. V. Turaev, Globalćnie vizovi čelovečestvu, Moskva, „Logos», 2002.232 Nikola Pantić, Priroda i čovek, zbor. radova „Čovek i priroda», Beograd, SANU, 1984, str. 17-18.233 Federiko Major, UNESKO: ideal i akcija, Beograd, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva i Zavod za

međunarodnu naučnu, prosvetnu, kulturnu i tehničku saradnju Srbije, 1997, str. 105.234 А.А. Тер-Акопова (от. ред), Проблеми триднческого обеспеченип жоло-гическоп безопасности,

Москва, издател«;тво МНЗЕПУ, 2001, стр. 30235 Urlih Bek, Rizično društvo, Beograd, „Filip Višnjić», 2001, str. 32.236 Urlih Bek, Rizično društvo, Beograd, „Filip Višnjić», 2001, str. 52.237 И. Н. Ремузов, Ю. M. Перов, На путу к ноосферному обществу, Краснодар, „Экоинвест», 2000,

str. 25.238 O razmerama ekološke ugroženosti opširnije videti: В. И. Данилов - Данилиян, К. С. Лосов,

Экологической вызов и устоичавае развите, Москва, „Прогрес-Традиция“; 2000, str. 25-39.239 Opširnije o ovome autor je pisao u radu: Globalizacija i opasnost globalne ekološke krize, Niš „Teme»,

3/2002, str. 13-20.

59


mogućnosti nastupanja ekološko-ekonomske katastrofe ukazala su na neophodnost iznalaženja metoda upravljanja sistemskim vezama u „sistemu društvo-priroda” izmeću životno pogodne prirodne sredine i društvene proizvodnje, kako bi se sprečilo narastanje negativnih posledica privredne delatnostn na prirodu. „Priroda sama po sebi van njene veze sa društvom ne može biti postavljena u „opasno stanje”, niti joj može biti naneta šteta. Ona se razvija po svojim zakonima, na koje ne deluju ljudske uobičajenosti i vrednosti, ono što je karakteristično za čoveka, za prirodu je normalan proces”.240

Međutim, ako i kad, čovek svojom aktivnošću deluje na prirodu narušavajući njene zakonitosti on je može dovesti u „opasno stanje” koje se defi niše kao degradacija prirodne sredine. Ta degradacija utiče negativno ne samo na genetsku osnovu čoveka kao biološkog bića, već i na sve oblike života i predstavlja opasnost po opstanak civilizcije. Jer, civilizcija predstavlja ukupnost prirodnih uslova života sa objektivno -istorijskim pretpostavkama, koje određuju nivo razvitka čovečanstva, izražavajući se u načinu života individua u njihovoj sposobnosti opštenja sa prirodom međusobno.241 Ona predstavlja „najviše kulturno grupisanje ljudi i najširi nivo kulturnog identiteta koji ih razlikuje od drugih vrsta.242 Zato čovek da bi sačuvao svoju civilizaciju, ukupnost materijalnih i duhovnih tvorevina stvorenih od niza generacija, u rešavanju ekoloških problema, mora poštovati evolutivne sudbine drugih oblika života, odnoseći se prema prirodnom poretku „kao nežan upravnik”.243 Jer, istorija ljudskog društva je jedinstven istorijski proces, čija je jedinstvenost data u jednoj fi zičkoj i jednoj biološkoj polaznoj tački, to je pre svega jedinstvo zemljine kugle, pozornica na kojoj su se društveni proces i ljudska istorija odigravali. U stvari, kao ličnosti i ljudski rod, živimo u celovitoj prirodi zemaljske kugle, u masi kulturne različitosti svetskog društva, na podeljenoj, ali ne deljivoj Zemlji244. Zato je briga o prirodi pitanje života ili smrti svih živih bića i budućnost svih vrsta.

2. U kontekstu ovakvog pristupa razmatranju i rešavanju ekoloških problema bilo je potrebno, i potrebno je, izgraditi nov pogled na svet čiju će osnovu činiti saznanja: čovečanstvo je deo i sastavni deo prirode i zavisno od nje; postoji ograničenost i konačnost prirodno-sistemskog (ekološkog) potencijala zemlje; zajednički je interes ljudi u planetarnom „svetskom društvu” da se očuvaju atmosfera, voda i zemljišta i da je jedna vrsta živih bića preuzela na sebe odgovornost za očuvanje „pravila sigurnosti na planeti, za očuvanje konstantne ravnoteže energetskih materijalnih tokova”245. Obezbeđivanje ove konstantne ravnoteže zahteva usaglašavanje proizvodnje sa ekološkim faktorima sredine zasnovano na naučnim saznanjima. To usaglašavanje potrebno je na globalnom i regionalnom (u našem slučaju balkanskom) planu (s obzirom na jedinstvo biosfere kao opšteg okvira života) i na lokalnom nivou (kao konkretnom obliku ispoljavanja života čoveka) uz uvažavanje saznanja o povezanosti globalnog regionalnog, i lokalnog246. U takvom 240 A. A. Tep-Akopova (ot. red), cit. delo, str. 17.241 E. Б. Черняк, Цивилография, Москва„Международние отношения», 1996, str. 7.242 V. Hantington, Sukob civilizacija, Podgorica, CID, Banja Luka „Romanov», 2000, str. 46.243 G. Šnajder, Četiri promene, Niš, „Gradina», 5-6/1983, str. 173-174.244 A. Vajs, Razvitak globalizacije, Beograd, „Narodna knjiga», 1965, str. 35.245 Н. Н. Морфенин, Экология и гуманизм, москва, u knjizi „Россия в окружающем мире»,

Издательство МНПУ, 2000, str. 38.246 Federiko Major, Sutra je uvek kasno, Beograd, „Jugoslovenska revija», 1991, str. 52.

60


pristupu treba voditi računa i o razlici između onoga što je tehnički moguće i onog što je društveno poželjno, ili u krajnjoj liniji prihvatljivo. Jer, „ima danas mnogo stvari koje su moguće, ali ne i poželjne, koje su zapravo društveno nepoželjne i etički nedopustive.”247

Da bi društvo ostvarilo ekološku bezbednost, kompleks stanja pojava i delovanja, koje obezbeđuju ekološki balans na Zemlji na nivou, prema kojem se bez ozbiljnih gubitaka čovečanstvo može adaptirati248, potrebna je preorijentacija kako u proizvodnji tako i u primeni nauke, uz vođenje računa o planetarnim potrebama kao objektivnoj realnosti razvoja uključujući i iskustvo humanističke paradigme.249 Jer, ekološke pretnje koje se odnose na društvo na kraju se odnose na čoveka. Čovek direktno ili indirektno trpi negativne posledice ekološke opasnosti, koje nastaju od njegovog sopstvenog rada (nerada) ili od rada (nerada) pojedinih socijalnih grupa, organizacija ili društva u celini. A pretnje pojedinom čoveku, sa ekološkog stanovišta, tiču se celog društva. U ovom smislu treba imati u vidu da je objedinjavanje (ujedinjavanje) čovečanstva praćeno i osećanjem ljudi, da pored pripadnosti konkretnim društvima pripadaju i opšteljudskoj zajednici „svetskom društvu”. Zato obezbeđivanje ekološke bezbednosti na planeti Zemlji, treba shvatiti kako kao ostvarivanje ekološke bezbednosti ljudskog roda tako i kao ostvarivanje ekološke bezbednosti svakog pripadnika tog roda. U težnji za iznalaženjem, u kontekstu ovih činjenica, koncepta društvenog razvoja, nastao je i model održiv razvoj. Njegovu suštinu čini zahtev za usaglašavanjem ekonomskih delatnosti sa ekološkim mogućnostima, tj. sa potrebom očuvanja ekološkog balansa u cilju očuvanja uslova života ljudskog roda uz poštovanje ljudskog dostojanstva svakog pripadnika tog roda.250

U ovom kontekstu treba razmatrati i promišljati i međunarodnu saradnju (od sedamdesetih godina prošlog veka) u zaštiti životne sredine, posebno u promišljanju dva značajna dokumenta koja su usvojena u okviru te saradnje. Deklaraciju o održivom razvoju (1992) i milenijumsku deklarciju (2000). Naime, na konferenciji Ujedinjenih nacija o čovekovoj sredini u Rio de Žaneiru 1992. godine usvojena je Rio deklaracija o životnoj sredini i razvoju kojom je promovisan koncept održivog razvoja. U Deklaraciji je ukazano na potrebu ostvarivanja ciljeva zaštite životne sredine i razvoja u njihovoj povezanosti i podsticanja održivog razvoja makroekonosmkom politikom, omogućavanje ekonomski prihvatljivog načina života svim ljudima uz iskorenjivanje siromaštva i iznalaženja obrazaca proizvodnje i potrošnje koji smanjuju opterećenost prirodne sredine, uz zadovoljavanje osnovnih potreba ljudi.251 U stvari, prihvatanje koncepta održivog razvoja trebalo je da doprinese otklanjanju negativnih posledica dotadašnjeg razvoja nauke i tehnologije na životnu sredinu čoveka i njenu dalju degradaciju. Ostvarivanje ovog koncepta

247 Isto.248 A.A. Tep-Akopova, cit. delo, str. 15.249 N. N. Morfenin, cit.rad, str. 48.250 Opširnije o ovome videti i: Н. Н. Морфенин, Koncepciя ustoяčivogo razvitiя v razvitii, москва, u

knjizi „Россия в окружающем мире», Издательство МНПУ, , 2002, str. 139-152 i A. Д. Урсул, Глобализация в стртегии истоичивого развития, Москва, u knjizi: „Эпоха глобальних перемен (опит философского осмисления), ot. red. T.I Kosina, 2004, str. 216-226.

251 Dr Danilo Ž. Marković, Soccjalna ekologija, 5. izdanje, Beograd, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 2005, str. 339-405.

61


u suštini je zahtevalo ekologizaciju proizvodnje. Ekologizacija, najopštije rečeno, predstavlja harmonizaciju proizvodnih procesa sa ekološkim faktorima sredine.252 Ona predstavlja objedinjavanje znanja o zakonitostima prirodnih sistema i socijalnih procesa u socioprirodni sistem. Na milenijskom samitu (191-og) šefa država i vlada u Johanesburgu (2002. godine) prihvaćena je Milenijumska deklaracija, koju je ranije (2000. godine usvojila Generalna skupština OUN) sa osam milenijumskih ciljeva koje treba ostvariti do 2015. godine. U stvari, to je bio samit o održivom razvoju na početku Trećeg milenijuma (Rio+10) na kome je koncepcija održivog razvoja razmatrana u kontekstu povezanosti siromaštva, životne sredine i korišćenja prirodnih resursa. Deklaracijom su učesnici potvrdili svoju privrženost održivom razvoju i obavezali se na građenje prijatnog, željenog i pravednog globalnog društva. U tom smislu učesnici Samita izrazili su i spremnost da se angažuju na iznalaženju novih modela održivog razvoja, uzimajući u obzir globalizaciju i liberalizaciju tržišta kapitala i široku rasprostranjenost informacionih tehnologija. Učesnici Samita polazeći od stanovišta da su osnovni problemi savremenog sveta porast stanovništva i siromaštva, smanjenje prirodnih resursa i kvaliteta života, kao glavne pretnje savremenom miru označili su, između ostalog, podelu ljudskog društva na bogate i siromašne i sve veći jaz između razvijenih zemalja i zemalja u razvoju. Za rešavanje ovih problema, u Deklaraciji naznačeni su: promene obrazaca proizvodnje i potrošnje, iskorenjivanje siromaštva, zaštita i upravljanje bazama prirodnih resursa za ekonomski i socijalni razvoj, uz permanentnu zaštitu životne sredine i nedeljivost ljudskog dostojanstva u zaštiti čoveka kao biološkog i društvenog bića. U kontekstu ovakvog pristupa u Deklaraciji je iskazana potreba da razvijene zemlje učine konkretne napore u pružanju pomoći zemljama u razvoju radi ostvarivanja milenijumskih razvojnih ciljeva. Na kraju rada Samita pored Deklaracije usvojen je i plan implementacije milenijumskih ciljeva, u kome je oročeno ostvarivanje pojedinih od njih do 2015. godine.253

3. Međunarodno prihvaćena koncepcija društvenog razvoja kao održiv razvoj, tj. razvoj kojim se vrši usaglašavanje ekonomskih (pre svega proizvodnih) ciljeva sa potrebama očuvanja ekološkog balansa potrebnog za očuvanje života, pa i život čoveka, zasniva se na međusobnoj uslovljenosti i povezanosti zaštite ekološke životne sredine i zaštite čoveka i njegovog dostojanstva. Život čoveka je složen „i tajanstven u nekim od njegovih faza da se našem razumu predstavlja kao divan i od više sile nametnut prizor van domašaja rasuđivanja. Ipak u svetu golih činjenica, on je samo prirodni rezultat kretanja planete i neprekidnog prilagođavanja od Sunca pokrenutog njegovog okruženja”.254 U kontekstu ovakvog pristupa postaje razumljivo i širenje interesovanja za ekološke probleme i njihovo proučavanje: od zaštite ekološkog balansa, preko njegove zaštite u cilju očuvanja uslova života ljudskog roda do zaštite svakog čoveka i njegovog ljudskog dostojanstva. Naime, horizonti ekološkog znanja išli su od biolške ekologije prema socijalnoj ekologiji.255

252 Opširnije o ovome autor je pisao u radu: Etički aspekt novih tehnologija, Beograd, „Ekologika», 24/2004, str. 36-42.

253 Dr Danilo Ž. Marković, Socijalna ekologija, cit. izdanje, str. 261-262.254 Nikola Tesla, Članci, Beograd, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 1995, str. 394.255 Н. M. Мамедов, Основи социальной экологии, Москва, издательство Ступени, 2003, str. 10-30.

62


Promišljanju povezanosti zaštite prirode i čoveka, socijalna ekologija, najopštije rečeno kao nauka (sociološka) o odnosu prirode i društva, doprinosi prevazilaženju diskusija o ekologizaciji u kojima dominiraju kategorije prirodnih nauka. Jer, „postoji opasnost da diskusija o zaštiti čovekove okoline, koja se vodi u hemijsko-biološkim-tehničkim kategorijama, nesmotreno usredsredi pažnju na ljudska bića, ali samo kao organsku aparaturu. Stoga ovoj diskusiji preti opasnost da načini onu istu grešku, koja je s pravom zamerila dugo vremena prevladajućem optimizmu u pogledu istorijskog progresa: opasnost od atrofi ranja u diskusiji o prirodi bez ljudi ne pitajući se za stvari društvenog i kulturnog značaja”.256

Socijalna ekologija u proučavanju odnosa priroda i društvo i problema zaštite životne sredine, vodi računa i o pitanjima od društvenog i kulturnog razvoja i ukazuje na značaj povezivanja u održivom razvoju očuvanja biološkog balansa neophodnog za život ljudi na planeti sa ostvarivanjem uslova za poštovanje dostojanstva čoveka. A ti uslovi pretpostavljaju mogućnost zadovoljavanja osnovnih fi zioloških potreba čoveka za hranom, vodom i stanovanjem. I kao što ostvarivanje biološkog bilansa ima globalan karakter, tako i ostvarivanje ovih uslova treba da se razmatra i rešava na globalnom planu. Naime, poslednjih godina formiralo se novo shvatanje o ekološkoj bezbednosti, sadržavajući u sebi ekološku bezbednost društva i ekološku bezbednost čoveka u degradiranoj životnoj sredini utičući na zdravlje i genofon kako društva, tako i svakog posebnog čoveka.257

Međutim, ovako shvaćena ekološka bezbednost ne može se ostvariti samo pravnim propisima (iako su i oni potrebni) ni tehničkim rešenjima (na naučnim saznanjima zasnovanim). Njeno uspešno ostvarivanje pretpostavlja i razvijenu etičku ekološku odgovornost, kao značajan faktor utvrđivanja novih etičkih principa postojanja zasnovanih na iskustvu humanističke paradigme. U stvari, uloga humanizma se postepeno transformiše, on postaje vodeći u rešavanju ekoloških problema, i ljudi treba da nauče da žive prema novim moralnim načelima koji su u sklopu sa logičkim produžavanjem evolucije humanizma, u kome svoje mesto imaju vrednosti održivog razvoja258, i koji postaje ekološki planetarni humanizam.259 Budući da ljudski rod živi u celovitoj prirodi zemaljske kugle i da postoji uzajamna zavisnost, svet se suočava sa globalnim problemima čije rešavanje traži globalna, često i regionalna ali ne i nepovezana i neusklađena i parcijalna rešenja. U ovom smislu u Povelji planete Zemlje, globalna etika je tako formulisana, kako bi mogla poslužiti kao vodič za ponašanje i akcije u odnosu na globalne probleme i izazove globalizacije260.

Socijalno-ekološki kontekst održivog razvoja treba da predstavlja teorijsko polazište koncipiranja i ostvarivanja saradnje balkanskih zemalja u zaštiti i

256 Urlih Bek, cit. delo, str. 56.257 Ю. Л. Хотунцев, Экология и экологическая безопасность, Москва, „Асадема», 2004, str. 11.258 О овоме опширније видети и: Ибрагимова, М. Янк, К. Ценностпне основатя устопчивого развитин,

Москва, књига: Глобалазация, устопчивоерзвитие образование: философско-педагогические аспекти, (от. редактор T. И Костина) 2004, ср. 341-345.

259 Opširnije videti rad autora: Экология и планетарнии гуманизм, Moskva, zbor. trudov, „Российско общество и социология XXI веке: социальные вызовы и алтернативы, T.2. 2003, str. 53-66.

260 Rund Lubbers i Jolanda Kolanda Koorevaal, Uvod u povelju planete Zemnje, zbornik Mondologija (odabrani prilozi u redakciji prof. dr Yves-Rastimira Nedeljkovića, Beograd, Evropski centar za mir i razvoj (ECDR) Univerziteta za mir Ujedinjenih nacija, 2003, str. 30.

63


u napređivanju životne sredine. Jer, ispod njihovih granica se“provlače lanci isshrane”, sadržaj kiselina u vazduhu“dezintegrisao je njihove carinske barijere”, njihove biotičke i abiotičke strukture su povezane, tako da se jedinstvo zemljine kugle, kao i u ostalim njenim regionima, na Balkanu ispoljava u zaštiti životne sredine. Naime, zaštita atmosfere, vode i zemljišta, tj. održavanje biološkog balansa, predstavlja zajednički interes svih ljudi naroda koji na njemu žive i država koje na njemu postoje.261 Ostvarivanje tog zajedničkog interesa, zahteva naučno osmišljen koncept društvenog razvoja kao održiv razvoj za Balkan kao region262, uz uvažavanje evrointegracionih procesa u oblasti ekonomske saradnje i zaštiti životne sredine. U ostvarivanju ove saradnje na regionalnom Balkanskom nivou, kao i na globalnom značajnu ulogu treba da imaju naučnici i nosioci političke vlasti koji odlučuju o usmeravanju društvenog razvoja.

Zato je potrebno da oni ne samo imaju određeno obrazovanje za održiv razvoj, već da u toj socijalnoj grupi budu i pripadnici naučne elite263, posebno one koja se bavi i fundamentalnim istraživanjima, kako bi u ostvarivanju održivog razvoja došlo do povezivanja znanja i mudrosti264. U stvari, ostvarivanje održivog razvoja zahteva ne samo novo profi lisanje kao društvenog procesa, već i nov odnos političara, pa i onih na najvišim državnim funkcijama, kako bi te funkcije vršili manje kao vlastodršci a više kao državnici, u interesu društvenog blagostanja. U stvari balkanske države u koncipiranju i ostvarivanju održivog razvoja kao modela razvoja za Balkan kao region treba da polaze ne samo od Deklaracije o održivom razvoju, već i od Milenijumske deklaracije i oročenih milenijumskih ciljeva koje treba ostvarivati i ostvariti.

8. DRUŠTVENA ELITA I INTEGRACIJA BALKANA

1. Procesi integracije na Balkanu, shvaćeni kao izraz njegove regionalizacije u okviru globalizacije, kao oblik regionalne subglobalizacije, ne nastaju spontano i najčešće ne autohtono265. Oni su rezultat usmeravanja društvenog razvoja balkanskih država, i ne predstavljaju samo izraz težnje za modernizacijom, kako se ne retko smatra, već i kao izraz nalaženja i određivanja mesta balkanskih 261 Opširnije o ovome autor je pisao u radu: Nove civilizacijske paradigme u promišljanju regionalnog

razvoja Balkanskih zemalja, zbor. radova «Regionalni razvoj i demografski tokovi, balkanskih zemalja», Niš, 2005, str. 13-19.

262 O ovome videti rad autora: Uloga sociologije regiona u usmeravanju regionalnog razvoja i demografskih tokova balkanskih zemalja, Niš, zbor. radova «Regionalni razvoj i demografski tokovi, balkanskih zemalja», Niš, 2003, str. 11-18.

263 O ovome videti i: K. Г. Барбакова, Место интелигенции в общетве XXI века, Тюмен, zbor. trudov «Росия выбор пути», 2000, str. 10-17.

264 Opširnije o ovome videti: В. A. Садовичий, Знание и мудрост в глобализирующемся мире, Москва, «Высщее ибразование сегодня», 8/2005.

265 Opširnije o ovome videti u studiji autora: Sociologija i balkanske teme, Niš, Centar za balkanska istraživanja, 2005.

64


država, i Balkana kao regiona, u novoj svetskoj konfi guraciji političke strukture na početku 21. veka u uslovima globalizacije i težnje za stvaranje monipolarnog sveta. Ti procesi se odvijaju u složenim uslovima razvoja pojedinih balkanskih država koji su u mnogo čemu i različiti. U nekim od tih država (Srbiji, Crnoj gori, Makedoniji, Bosni i Hercegovini, Bugarskoj, Rumuniji, Albaniji) odvija se proces tranzicije (napuštanje socijalističkog koncepta razvoja), tj. uspostavljanje privatne svojine, tržišne privrede i pravne države, dok su druge (Grčka, Turska) sa dugogodišnjim sistemom kapitalističkih odnosa. Uz to odnosi između mnogih od njih opterećeni su odnosima neprijteljstva u prošlosti. Pored toga skoro ni jedna od njih (osim Albanije) nije monoreligiozna već više religiozna. U ovako složenoj, komplikovanoj i kompleksnoj društvenoj situaciji subjektivne snage samostalno, ili u savezu i oslanjanje na inostrane faktore vrše usmeravanje društvenog razvoja balkanskih država. To usmeravanje može imati i ima, za cilj njihovu regionalnu (Balkansku) međunarodnu (pre svega Evropsku) integraciju, koja se kruniše integracijom u Evropsku uniju i učlanjenjem u NATO. Upravo zato istraživanje i razmatranje integracionih procesa na Balkanu, pa i pitanja (i probleme) kulturnog i etničkog identiteta u tim procesima treba istraživati, analizirati i promišljati i sa stanovišta subjekata tog usmeravanja, kako unutrašnjih tako i spoljašnjih. Jer, kako se ispravno ukazuje u uslovima globalizacije niko nije izolovan, i ne može se razumeti izvan opšteg konteksta društvenih odnosa i odnosa političkih snaga u savremenom svetu.266

Uslovi za integraciju Balkana nisu isti u balkanskim državama. Različitost tih uslova ima korene u njihovom istorijskom razvoju, političkoj emancipaciji stvaranjem balkanskih država razvoju tih država između dva svetska rata, njihovom položaju u Drugom svetskom ratu i njihovom razvoju posle tog rata. Sve je to uslovilo razlike u njihovom privrednom razvoju, njihovoj socijalnoj strukturi, pa i njihov odnos prema balkanskim, evropskim i međunarodnim integracijama. Zato smatramo da su isuviše pojednostavljena i neprihvatljiva shvatanja da su integracije na Balkanu samo izraz nastojanja za modernizacijom balkanskih država, pa da u tom kontekstu treba razmatrati pitanja njihovog kulturnog i nacionalnog identiteta u procesima balkanske i evropske integracije. Naprotiv, pravce usmeravanja društvenog razvoja balkanskih država, njihov odnos i učešće prema raznim oblicima integracija, treba istrživati mnogo kompleksnije. U tom kompleksnom pristupu svoje mesto mora naći i istraživanje koje društveni slojevi i društvene snage (verske i političke organizacije i sve više organizacije koje se označavaju kao nevladine) učestvuju u artikulaciji odnosa prema tim procesima. Takav pristup u istraživanju vodi i do potrebe istraživanja ko stoji na čelu ovih organizacija, ko ih organizuje, osmišljava njihove programe i usmerava njihove aktivnosti pa i odnos prema integracijama. Time dolazimo do pitanja društvene elite i njene uloge i njenog uticaja na usmeravanje društvenog razvoja pa i na procese integracija na Balkanu.

Međutim, i u istraživanju društvene elite u savremenim balkanskim državama i njenog uticaja na društvene promene i procese integracije, treba uvažiti različite uslove njenog nastanka u pojedinim od tih država, uzroke njene diferencijacije i mogućnosti uticaja na društveni razvoj. U ovakvom pristupu treba 266 Čedomir Popov, Novi svetski poredak» — prekretnica istorijske epohe, Beograd, „Smisao», 7/1999, str.

62.

65


poći od teorijskih postavki o društvenoj eliti, od prošlosti u kojoj je nastajala, i nije potrebno poći od daleke prošlosti, već od „neposredne” prošlosti, tj. od prošlosti koja je ispunila drugu polovinu prošlog (dvadesetog) veka. U ovim godinama desile su se značajne društvene promene koje su određujuće uslovile nastanak i karakteristike društvene elite. U ovom periodu, po svojim ekonomskim i socijalno-političkim karakteristikama, balkanske države su se svrstavale u dve grupe: kapitalističke (Turska i Grčka) i socijalističke, sa nekim posebnostima (Albanija, Rumunija, Bugarska i Jugoslavija, iz koje su krajem veka nastale Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Makedonija i SR Jugoslavija, odnosno SCG kao zajednica država Srbije i Crne Gore). U svim ovim državama postojala je, i postoji, društvena elita, koja je uticala i utiče na njihov razvoj i njihove međusobne odnose, što se danas odražava i na procese balkanskih integracija. Međutim, značajne promene nastale su u društvenoj eliti država koje su slovile kao socijalističke, u postsocijalističkom njihovom razvoju, što je uticalo i na njihov odnos prema procesima balkanske, evropske i svetske integracije. Razumevanje njihovog odnosa prema ovim procesima može se zasnivati na analizi njihovog nastanka, razvoja i uloge elite u savremenim društvenim promenama.

2. Elitom se označava najčešće odabran sloj ljudi po prirodnim ili iskazanim sposobnostima. To su društvene grupe koje potiču iz jednog ili više društvenih slojeva, i pripadaju elitama na osnovu uloge u privredi, državi ili prema znanju i bogatstvu.267 U stvari, ovakva sfera društvene delatnosti ima svoju elitu. U sociološkom smislu elite se vezuju za pojavu društvene stratifi kacije.268 Termin elita u sociologiju uveo je Vilford Pareto.269 Danas se veliki broj sociologa i politokologa bavi proučavanjem elita, a nastala je i posebna nauka o elitama - elitologija. Ona za predmet proučavanja ima osnove i kriterijume socijalne diferencijacije u društvima u kojima nastaju elite. To je složena nauka koja ima složenu strukturu i uključuje u sebi fi lozofi ju elitologije, sociologiju elite, političku elitologiju, elitilističku psihologiju, kulturološku elitologiju i uporednu elitologiju.270 Naime, postoji više pristupa proučavanju i objašnjenju elita. Svi ti pristupi mogu se svrstati u dva osnovna pristupa: vrednosni (moralizatorski) i funkcionalni. Pristalice prvog pristupa postojanje elite objašnjavaju prevashodno intelektualnim, moralnim odnosom jednih ljudi prema drugima. Pristalice drugog pristupa objašnjavaju nastanak i neophodnost elite važnošću funkcije upravljanja za društvo. Po tom shvatanju, ispunjavajući tu funkciju ljudi postaju kvalifi kovana manjina, tj. elita. Oba pristupa imaju, kako se ukazuje, suštinske nedostatke. Polarizatorski pristup naginje ka misuitizmu, a funkcionalni se svodi na tautologiju.271 Zato oba pristupa treba razmatrati kritički i prema njima se u takvom odnosu odnositi u poimanju elite i njenih vrsta.

267 Vojislav Stanovčić, Elita, Beograd, Enciklopedija političke kulture, „Savremena administracija», 1993, str. 290, 291-292.

268 Termin elita počeo se upotrebljavati u francuskom jeziku u 14. veku, a kasnije i u engleskom jeziku za označavanje „izabranih» ljudi, u početku u vojničkoj, a kasnije i u socijalnoj hijerarhiji. Služio je kao sinonim za aristokratiju, a u političkom kontekstu za označavanje političke elite.

269 On je za određivanje pripadnosti eliti predložio statistički metod. U svim oblastima ljudske delatnosti individualno daje se indeks koji izražava njegove sposobnosti.

270 Opširnije videti: Г. К. Ашин, Елитологија. Становления. Основие направления, Москва, 1995.271 Социологическая энциклопедия, Москва, „Мысль», 2003, str. 801.

66


Budući da svaka sfera čovekove delatnosti ima svoju elitu, razlikuje se i više elita. Najčešće se kao posebne elite navode: vladajuća, naučna, ekonomska i politička elita: Vladajuću elitu čini savez industrijalaca, političara i vojno-birokratske elite. Naučnu elitu čini skup ljudi koji zauzimaju najviši nivo u informativno-saznajnoj sferi, u oblasti naučnih istraživanja i znanja. Nju čine naučni radnici i naučnici čiji profesionalni rezultati imaju veliki značaj u nauci. U stvari, postoje dva tipa naučne elite: stvaralačka i administrativno-upravljačka. Stvaralačka naučna elita razrađuje nove pojmove, teorije, metode, nove puteve mišljenja nove paradigme. Postojanim znakom ove elitnosti javlja se originalnost ličnosti i nestandardnost mišljenja naučnika.272 Stvaralačka naučna elita nastaje iz mase naučnih radnika koji prolaze kroz fi lter normi naučnog etnosa, gde se stiče „ulaznica za nauku, a samo za neke i ulazak u naučnu stvaralačku elitu.273 Političkom elitom, u širem smislu reči, označava se izabrani deo društva koji opredeljuje državnu politiku. To je, u određenom smislu, viši socijalni sloj društva koji vrši političke funkcije monopolišući vlast koristeći sva preimućstva koja ona pruža.274 Ekonomsku elintu (privrednu, biznis elitu) čine pojedinci koji kontrolišu osnovne fi nansijsko-ekonomske strukture države. Njen sastav i struktura menja se sa promenom društveno-ekonomskih odnosa i oblik organizovanja privrednih subjekata. Tako se ekonomska elita u zemljama tranzicije, u predtranzicionom periodu delila, uslovno rečeno, na dve osnovne grupe: rukovodioce državnih preduzeća (direktori) i rukovodioci (vlasnici i menadžeri) nedržavnih preduzeća - „biznis elita”. Međutim, sa tranzicijom i privatizacijom gubi se ova razlika, ali nastaju novi problemi sa novom privrednom elitom.275

Dvadesetprvi vek, vek naučno-tehničkog progresa, vek nauke i obrazovanja, u kome znanja dovode ne samo do promena u sadržaju rada, već i u društvenoj infrastrukturi, sistemu vrednosti i stilu života i do promena u socijalnoj strukturi. „Znanje nije samo puka kognicija, intimni psihički fenomen, nego se sve više shvata kao socijalna realnost”276 i postaje osnovni razvojni resurs. U ovom kontekstu postoji potreba svestranog razmatranja pitanja koja se tiču društvene, posebno intelektualne elite i njenog mesta u političkoj i vladajućoj eliti. Jer, „posebnost upravljanja svetom, koga karakteriše porast dinamike složenosti i sve veći broj nepredviđenih zbivanja, pretvara se u ključni problem koji traži maštovitost za reorganizaciju”277, a takvu posebnost ima intelektualna elita. U ovom smislu je i ukazivanje „da od svih činilaca koji određuju uravnoteženi razvitak, najvažniji je intelektualni. Vlastodršci to ne priznaju. Državnici to priznaju uvek”.278 Osnov pripadnosti intelektualnoj eliti su znanje i sposobnost njenih pripadnika kao visoko-moralnih i odgovornih ličnosti za socijalne posledice svojih znanja i njihove primene. To nije vladajuća elita, u 272 Ibid, 802.273 А. Д. Савабмев, Идентификацш и формирование научноп елити Москва, Социолгическая

исследования, 2/1995274 Е.В. Охомскии, Политическсш елита: суишост, структура, проблеми стаиовленин, Москва, 1995275 Opširnije o ovome videti rad autora: Menadžment u privrdna elita u zemljama tranzicije, Niš, zbornik

radova „Regionalni razvoj i integracija Balkana u strukture EU - Balkanska raskršća i alternative», 2004, str. 202-211.

276 Grozdanka Gojkov, Daroviti studenti u konstruktivističkoj perspektivi visokoškolske didaktike, Vršac, Zbornik - 8/2000, str. 413.

277 Federiko Major, Sutra je uvek kasno, Beograd, „Jugoslovenska revija», 1991, str. 46.278 Isto, str. 33.

67


smislu Poretove podele elite na vladajuću i nevladajuću elitu.279 Ali, vladajuća elita (politička i privredna) treba da se regrutuje iz njenih redova, i što je možda još važnije, da koristi njena naučna znanja za koncipiranje i ostvarivanje programa društvenog razvoja. Autoritet, društveni ugled i značaj pripadnika intelektualne elite se zasniva na činjenici da je stvaranje (sticanje) naučnog znanja, unikalan stvaralački proces, u kome se analizira mnoštvo činjenica, istražuju i utvrđuju njihove veze za šta je pored profesionalnog znanja i titanskog napornog rada potreban i talenat.280

U kontekstu ovakvog razmatranja o društvenoj eliti, postavlja se i pitanje ko čini društvenu elitu u državama Balkana, kakav je odnos, u smislu „prožimanja” između pojedinih elita, posebno kad se radi o njihovom uticaju na usmeravanje društvenog razvoja, pa i odnosa prema balkanskim i evropskim integracijama. Pitanje je složeno a odgovor težak, budući da takva kompleksna istraživanja nisu vršena i da je situacija u ovom pogledu različita u pojedinim balkanskim državama, posebno u onima koji su u procesu tranzicije, pa svojevrsnu „tranziciju” doživljavaju i elite u njima. Upravo zato svesni svih ograničenosti naših razmatranja, ukazujemo na neka pitanja u vezi sa elitama u postsocijalističkim državama Balkana, pa i u našoj državi.

U predtranzicionom periodu, tj. u periodu socijalističkog uređenja, društvena elita u ovim zemljama, u svim sferama društvenog života, osim delimično u intelektualnoj, bila je određena karakterom društveno-ekonomskih i političkih odnosa jednopartijskog političkog sistema i partijskom državom. Političku elitu činili su oni koji su prihvatali ideologiju vladajuće partije i borili se na razne načine za njeno „pretakanje” u programe društvenog razvoja i njihovo ostvarivanje. U ovu elitu ulazili su i neki pripadnici intelektualne elite, ali retko stvaralačke. Ovako sazdata politička elita sa privrednom i vojno-birokratskom, činila je vladajuću elitu. Međutim, deo intelektualne elite, i to stvaralačke, sa pripadnicima nekih socijalnih slojeva, okupljao se u razne oblike organizovanja u cilju osporavanja socijalističkog društvenog uređenja i vladajuće elite i njenog uklanjanja sa trona upravljanja društvom i uspostavljanja društvenog uređenja zasnovanog na privatnoj svojini, slobodnoj inicijativi, tržišnoj privredi i pravnoj državi. U tom procesu opozicionog delovanja nastajala je nova pozicioia elita, iz raznih socijalnih slojeva, ne na osnovu i pre svega uspešnosti u sferama delatnosti u kojima su radili, već na osnovu doprinosa opozicionom delovanju. Kad je opoziciono delovanje dovelo do društvenih promena, nastale su promene u strukturi političke i vladajuće elite. Prvo je došlo do promena u političkoj eliti koja opredeljuje državnu politiku, pa potom (i samim tim) i u vladajućoj eliti. U ove elite uključuju se predstavnici dojučerašnje opozicione elite na osnovu svog „opozicionog kapitala” stečenog u rušenju, tačnije ukidanju prethodnog društvenog uređenja, a veličinu tog „kapitala”, određuju njihove političke stranke. Istina u opozicionoj eliti koja postaje politička i vladajuća ima i onih koji pripadaju elitama u društvenim sferama u kojima su radili (nauci, privredi, obrazovanju) i koji svojim znanjem i iskustvom kao pripadnici vladajuće elite mogu da sagledaju pravce društvenog razvoja, osmišljavaju i realizuju projekte tog razvoja pa i integracione procese na Balkanu i šire, sagledavajući u tom kontekstu 279 Vojislav Stanovčić, cit. rad, str. 291.280 Г. В. Осипов, Академия наук - великое национальное достояние России, Москва, Институт

социально - политических исселедований, 2000, str. 14.

68


nacionalne interese i probleme očuvanja kulturnog identiteta. U isto vreme neki predstavnici privatnog kapitala, koji su ga stekli ne na osnovu svojih preduzetničkih sposobnosti, već raznim mahinacijama na ivici zakonitosti, samoproglašavanjem sebe privrednom elitom nastoje da se uključe, radi zaštite svojih interesa u političku i vladajuću elitu.281

Budući da se u pravnoj državi, sa podelom vlasti, upravljanje državom vrši preko zakonodavne, upravne i sudske vlasti, onda se vladajuća elita, bez obzira iz koje sfere društvene delatnosti dolazi, pa iz opozicione, uključuje u organe pojedinih od ovih grana vlasti. Zakonodavno, parlamentarna, vlast se obrazuje demokratski, putem izbora. Uključivanje u ovu granu vlasti vrši izborno, biračko, telo, procenjujući pripadnike pojedinih elita, da im se poveri, ili ne poveri zakonodavna vlast. Slična je situacija i kod izbora u organe sudske vlasti. I u jednom, i u drugom, slučaju, pri izboru, tj. uključivanju u vladajuću elitu, uzima se u obzir uspešnost „izabranost” u sferi društvene delatnosti, a ne samo u političkoj, ranije opozicionoj delatnosti. Međutim, takav slučaj nije, ili najčešće nije, kada se radi o formiranju upravne vlasti. Ovde se, s obzirom na karakter ove vlasti, manje uzima u obzir uspešnost „iz bornost” u društvenoj sferi delatnosti, a više uspešnost u opozicionoj delatnosti, aktivnost u rušenju prethodnog starog društvenog sistema i uspostavljanju novog. Međutim, kako se radi o funkcijama koje su operativne, i koje pored „političke podobnosti” traže i stručne sposobnoti, to predstavnici, tačnije nosioci ove vlasti često nisu u mogućnosti da na kreativan i društveno prihvatljiv način vrše svoje uloge i ostvaruju zakonodavna rešenja.

Nastaje jedan sloj „političara opšte prakse” koji se smatraju sposobnim i pozvanim za vršenje različitih državnih funkcija, proglašavajući sebe za „menadžere promena”, slično postojanju, ranije u socijalističkom sistemu, zvanja „revolucionar” ili „politički radnik”, koji su prihvatali svaku državnu funkciju bez obzira na stručnu podobnost, na osnovu „političke podobnosti”. U sklopu ovog ukazivanja na kanale stvaranja nove političke i vladajuće elite, može se postaviti i pitanje, da li ovako oformljena vladajuća elita može uspešno vršiti usmeravanje razvoja države (i društva) i njeno uključivanje u balkanske i evropske integracije u uslovima kad je za rešavanje složenih problema potrebno i odgovarajuće znanje. Pripadnici vladajuće elite ne moraju biti naučnici. Ali, među njima iako se nađe po koji naučnik, oni moraju za osmišljavanje koncepata razvoja društva da koriste saznanja stvaralačke inteligencije, čuvajući se da im se kao takvi ne prodaju oni intelektualci, koji joj ne pripadaju pa zdravorazumski (možda) svoja saznanja prodaju kao naučna. U svakom slučaju, složenost situacije u savremenom svetu, pa i u zemljama tranzicije, prati novo promišljanje o društvenoj eliti, i posebno odnosa vladajuće i intelektualne elite. Za usmeravanje društvenog razvoja neophodno je znanje, stvarno znanje, a ne umišljeno znanje nekih intelektualaca koje se prodaje kao znanje intelektualne elite.

281 Opširnije o ovome autor je pisao u radu: Tranzicioni menadžment i privredna elita, Beograd, „Menadžment», 2/2005, str. 1-6.

69


9. GLOBALIZACIJA I PATRIOTIZAM

1. Razmatranja o globalizaciji u kontekstu savremenih društvenih promena, s obzirom da se procesom globalizacije ostvaruje neoliberalna ideja kapitalizma uz smanjenje državne regulacije ekonomskog života, ne mogu zaobići i razmatranje problema patriotizma. Sa globalizacijom nastaju promene ne samo u ulozi nacionalne države u ekonomskoj, već i u ostalim sferama društvenog života, posebno u političkoj sferi „svetskog”, „globalnog” društva koje nastaje. „Globalizacija se shvata kao istorijska transformacija: prema tome se u jednom još neodređenom prostoru svetske unutrašnje politike ukida razlika između nacionalnog i“internacionalnog koja je bila bitna za dosadašnje gledanje na svet”282, pa i na patriotizam kao osećanju i ponašanju povezanom sa pripadnošću i odgovornošću prema državi kojoj se pripada.

U dosadašnjem „gledanju na svet”, patriotizam je shvatan kao ljubav prema domovini, zemlji i narodu zasnovan „na istorijskim uslovima iz kojih se formira svest o pripadnosti određenoj zajednici”283. To je snažno osećanje pripadnosti svom narodu i domovini i spremnost da se svoja delatnost uskladi s interesima domovine, i da se intеresi domovine stave, ako bude potrebno, i iznad sopstvenih ličnih interesa”284. U ovom smislu je i shvatanje patriotizma po kome je on socijalno politički i moralni princip koji izražava osećaj ljubavi prema otadžbini, uvažavajući njene interese i istorijsku prošlost svog naroda, odnoseći se pažljivo prema spomenicima i nacionalno kulturnim tradicijama. Sa etičko-humanističke tačke gledišta, patriotizam se javlja kao jedna od formi usaglašavanja ličnih i društvenih interesa, na određen način predstavlja sjedinjavanje čoveka i otadžbine, praćeno osećanjem gordosti zbog pripadanja otadžbini i spremnošću da se za nju žrtvuje285. Iskazivanje patriotizma se najčešće očekuje, i traži, u trenucima opasnosti za nacionalni identitet i suverenitet nacionalne države, i predstavlja jednu od najznačajnijih etičkih osobina svakog građanina.286 U ovom smislu patriotizam je i značajan element političke kulture, koja se stiče u procesu političke socijalizacije, i prenosi s jedne na drugu generaciju, transformišući se u skladu sa izmenjenim socijalno-političkim uslovima u određenim istorijskim situacijama.287 Polazeći od izloženih shvatanja patriotizma, njegove vezanosti kao osećanja za otadžbinu, nacionalnu državu i nacionalnu kulturu, postavlja se pitanje, da li on ima smisla u uslovima kad „nacionalna perspektiva puca u onoj meri u kojoj rastu

282 Bek, U. Moć protiv moći u doba globalizackje, Zagreb, «Školska knjiga», 2004, str. 9.283 Politička eiciklopedija, Beograd, «Savremena administracija», 1975, str. 723.284 Enciklopedija obrazovanja, Beograd, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 1989, str. 172.285 Российская педагогическая энциклопедия, Москва, Научные издательство «Большая

ецниклопедия», 1999, str. 109-110.286 Politička enciklopedija, cit. izd. str. 723.287 Podunavac, M. Socijalizacija (čolitička), u knjizi «Enciklopedija političke kulture», Beograd,


70


mobilnost komunikacija, informacije, tokovi novca i rizici proizvoda i usluga288, vrši postepena politička globalizacija kojom se ograničava ili ukida suverenost nacionalnih država, iako je ona bila „prostor i noseći stub svih integrativnih procesa koji su dostignuti do danas.289 Ovakav pristup ukazuje da savremeno promišljanje patriotizma treba vršiti u kontekstu odnosa: nacionalna država - globalizacija i nacionalna država - odnosi u „savremenom” „globalnom” društvu koje nastaje političkom globalizacijom. Uzgred, ali ne od manjeg značaja, ovi pristupi predstavljaju društveni okvir i za promišljanje koncepcije i prakse kulture mira u savremenim uslovoma.

U sagledavanju i razumevanju odnosa globalizacija - država, polazimo od činjenice da ekonomska globalizacija izražena kroz koncentraciju kapitala u velikim transnacionalnim korporacijama i bankama, uz razvoj globalnog komunikacionog sistema izvan kontrole pojedinih država i njihovih vlada i postojanje međunarodnih institucija i sporazuma vodi, pored ostalog, i ograničavanju suvereniteta pojedinih država. Naime, „događa se kreativno samouništavanje „legalnog” ustrojstva sveta kojim vladaju nacionalne države”.290 U stvari, sa ekonomskom nastaje i politička globalizacija (njih dve se na određen način i prožimaju) koja se iskazuje nastankom (svojevrsnog) jedinstvenog političkog prostranstva sa mnogim protivrečnostima između država, njihovih saveza i regiona kojima pripadaju. Dolazi do potiskivanja tržišnih odnosa korporativnim merkantilizmom, privatne institucije i njihovi predstavnici upravljaju društvenim razvojem uz oslonac na moćnu državu koja štiti njihove interese.291 U stvari, „nacionalno se gledište dovodi u pitanje i procesima unutrašnje globalizacije nacionalno-državnih iskustvenih prostora. U tome ulogu imaju sledeće razvojne pojave: ljudska se prava odvajaju od statusa građanina jedne države; karijere koje su posledica nejednakosti odvajaju se od nacionalnih komponenti.292 U ovakvoj situaciji države, čiji privredni su bjekti nisu nosioci koncentracije kapitala („periferni kapitalizam”) u globalnim razmerama, postaju ekonomski zavisne od transnacionalnih korporacija i politički podređene državama, centralnog kapitalizma.293

2. Globalizacija, ekonomska i politička, dovodi do ograničavanja suvereniteta pojedinih nacionalnih država, ali ne treba (ili bar u skorijoj budućnosti) očekivati njihovo ukidanje i stvaranje neke nadnacionalne države. Države nisu samo oblici političkog organizovanja u kojima se ostvaruje vlast. One su i društvene grupe u kojima se, u manjoj ili većoj meri, ostvaruju i određene socijalne funkcije, čije ostarivanje često izražava specifi čnost razvoja naroda koji u njoj žive. Ljudi ih doživljavaju kao socijalnu sredinu u kojoj osećaju određenu sigurnost, iskazujući posebnost svoje kulture i svoje ličnosti. Tako država ostaje mesto identiteta većine ljudi, bez obzira ko im je poslodavac: nacionalna ili transnacionalna kompanija. Oni plaćaju porez u toj državi, putuju sa njenim pasošima, i ono što je još važnije, oni u njenim granicama razvijaju svoju kulturu i iskazuju svoj kulturni identitet.

288 Bek, U. cit. delo, str. 57.289 Macner, E. Monopolarni svetski poredak, Beograd, «Dosije», 2003. str. 84.290 Bek, U. cit. delo, str. 14.291 Čomski, N. Svetski poredak-stari i novi, Beograd, SKC, 1998, str. 273.292 Bek, U. cit. delo, str. 57.293 Čomski, N. cit. delo, str. 273.

71


„Nacionalne države imaju granice. Državljanstvo podrazumeva uključivanje i isključivanje. Bez obzira na sve veću globalnu povezanost savremenog života, mi i dalje dajemo prednost svojim sugrađanima u odnosu na državljane drugih zemalja”.294 To ne treba shvatiti kao da se svoj narod smatra moralno superiornim u odnosu na druge narode, već kao izraz solidarnosti prema sugrađanima sa kojima se, na osnovu pripadnosti istoj državi, a najčešće i istoj etničkoj grupi identifi kujemo.

U ujedinjenom čovečanstvu, u „svetskom društvu” koje nastaje, opstaju (za sada) i postoje nacionalne države, istina većina sa ograničenim suverenitetom. Njihov suverenitet ograničavaju transnacionalne korporacije države u kojima se nalaze njihove centrale i razne međunarodne organizacije i institucije, promotori i zaštitnici globalnog neoliberalnog kapitalizma. Opstajanje i postojanje nacionalnih država i u uslovima globalizacije, uređivanje njihovih odnosa i rešavanje sukoba njihovih interesa na principima kulture mira, traži i iovo promiišanje patriotizma. To promišljanje mora poći od saznanja da je patriotizam trpeo transformacije i da predstavlja moderniji izraz praiskonske vezanosti čoveka za zajednicu. „To je po pravilu zajednica etičkog porekla, ali može biti i zajednica stvarnog života s ljudima druge etničke grupe koja se prihvata kao svoja „nova domovina”.295 U ovom smislu treba shvatiti i ukazivanje na razliku između „mi” i „oni”. „Mi” je saznanje o svojoj etničkoj zajednici, državi kojoj svako od nas pripada. „Oni” - to su ljudi koji pripadaju drugoj etničkoj zajednici, kojoj ne pripadaju „mi”. Distanca između „mi” i „oni” je distancna razlika među kulturama.296

U kontekstu ovakvog pristupa u promišljanju patriotizma i razvijanja kulture mira treba uvažiti i činjenicu da u uslovima globalizacije ljudi žive u svojoj državi, koja se može označiti kao njihova „primarna domovina” i u isto vreme i u nastajućem „svetskom društvu”, koje se može označiti kao njihova „sekundarna domovina”. Međutim, življenje u „svetskom društvu” ne može poslužiti kao argument za nepostojanje patriotizma prema „primarnoj domovini”. Ovo tim pre ako ljudi „svetsko društvo” ne osećaju kao zajednicu u kojoj mogu ostvariti, tj. ostvaruju neke svoje potrebe čije ostvarivanje doprinosi ostvarivanju njihovog identiteta i poštovanju njihovog dostojanstva. Međutim, da bi građani svetsko društvo osećali kao svoju zajednicu, kao „sekundarnu domovinu” potrebno je da u njemu u uslovima demokratskih odnosa ostvare uslove života koji doprinose da je ljudi osećaju kao svoju zajednicu. U ovom smislu je ukazivanje da „sadašnja slika sveta traži globalnost. Humanistički koncept razvoja podrazumeva strogu primenu načela pravednosti za sve stanovnike zemlje.297 Ostvarivanje tog koncepta zahteva posvećivanje veće pažnje ne samo ekonomskom već i socijalnom razvoju, jer ekonomski razvoj ne vodi uvek socijalnom. Socijalni razvoj može da smanji siromaštvo i doprinese zdravlju i blagostanju.298 U ovom kontekstu razmatranje pitanja patriotizma treba povezati sa razmatranjima o osnovnim putevima i mogućnostima korišćenja kulture mira u ostvarivanju nacionalne i svetske bezbednosti sa stanovišta

294 Gudkart, D. «Progresivni iacionalizam»- nada za budućnost, Beograd, Nin, 17/08/06.295 Politička enciklopedija, cit. izd. str. 723.296 Садовничний, В. A. Знание и мудрост в глобализирющемся мире, фундаментальная взаимосвязь

науки и философии, Москва, «Висщее образование сегодня», 12/2004, str. 20.297 Major, F. Sutrajeuvek kasio, Beograd, Jugoslovenska revija, 191, str. 68.298 Kurc, P. Humanistički manifest 2000, Beograd, «Filip Višnjić», 2000, str. 18.

72


objektivnog i zakonitog razvoja civilizacije299. Jer, „patriotizam se ne gradi na oduzimanju vrednosti drugima. Nacionalni identitet, nacionalne vrednosti i nasleđe mogu da se vrednuju samo kroz stalni dijalog i kontakt sa drugim kulturama”300.

3. U rasmatranju odnosa globalizacija - patriotizam - kultura mira treba poći od odgovora na pitanje da li globalizacijom nastaje „svetsko”, „globalno” društvo, koje ljudi doživljavaju kao svoju „sekundarnu domovinu” i prema njoj osećaju ljubav koja se zasniva „na istorijskim uslovima iz kojih se formira svest o pripadnosti određenoj zajednici”, kao što je to kod njih kad se radi o patriotizmu prema njihovoj „primarnoj domovini” - nacionalnoj državi. U odgovoru na ovo pitanje treba poći od ukazivanja da globalizacija ne samo da nije događaj prirodnog porekla, već je uspostavljaju ljudi - vlasnici fi nansijskog kapitala na principu neoliberalizma. Neoliberalni program je pokušaj institucionalnog učvršćivanja trenutnih istorijskih dobitnika svetsko-političkog mobilnog kapitala. To je do kraja promišljena perspektiva tog kapitala, koja se postavlja apsolutno i autonomno, razvijajući strateški prostor moći i mogućnosti klasične ekonomije kao subpolitičkog, svetsko-političkog delovanja kojim upravlja moć. „Prema tome ono što je dobro za kapital jeste dobrobit za sve. Obećanje glasi: svi će postati bogatiji, pa će konačno, profi tirati i siromašni301. U ovakvom pristupu propagira se i hvali globalizacijom uspostavljanje svetskog tržišta kao okvira i pretpostavka ošteg blagostanja na planeti. „Na oltarima svemogućega Boga tržišta stalno se obnavlja obećanje da će svi ljudi koji se podvrgavaju zahtevima svetskog tržišta, biti blagosloveni zemaljskim bogatstvima”302.

Međutim, ovo je utopistička vizija posledica globalizacije i viđenja novog „svetskog”, „globalnog” društva. Globalzacija ne samo da nije praćena povećanjem dobrobiti već je u mogim zemljama, naročito manje razvijenim, povredila mnoge ljude koji nisu pokriveni mrežom socijalne zaštite, a trka za profi tom ugrožavala je, i ugrožava i uslove opstanka ljudskog oicueoma na individualnom i rodnom planu. Uz to globalizacija je praćena i krizama na globalnom planu303. Upravo zato se i moglo zaključiti da „globalizacija označava savremeni rat kapitalizma, koji širi uništenje i zaborav. Taj neoliberalizam na mesto humanosti stavlja indekse tržišta deonica, na mesto dostojanstva stavlja globalizaciju bede, na mesto nade prazninu, a na mesto života internacionalni terorizam304. I zato dok je za jedne globalizacija objektivan i spontan planetarni proces (otelotvorenje istorijske nužnosti) za druge je ona isključivo projekat dominacije Zapada, amerikanizacije sveta, koja dovodi do fragmentacije i stvara sve dublji socijalni jaz između svetova, dovodi do sukoba civilizacija.305 Milioni ljudi, kaže Kofi Anan, u celom svetu doživljavaju globalizaciju ne kao instrument progresa, već kao rušilačku silu, sličnu uraganu i sposobnu ubiti život, rad, tradicije. Za mnoge ljude karakteristično je žarko

299 Яновский Р. Глобальные измения и социальная безопасност, Москва, Akademija, 1999, str. 48.300 Ilijesku, J. Integracija i globalizacija — rumunsko viđenje, Pančevo, «Libertatea», 2003, str. 30.301 Bek, U. cit. delo, str. 25.302 Isto, str. 117.303 Soroš, G. O globalizaciji, Beograd, «Samizdat 92», 1993, str. 15.304 Bek, U. cit. delo, str. 360.305 Pečujlić, M. Globalizacija — dva lika sveta, Beograd, «Gutenbergova galaksija», 2002, str. 7.

73


osećanje suprostavljati se tom procesu i ostati spokojan u uslovima nacionalizma, fundamentalizma i drugih „izmova”.

Svetsko, globalno, društvo koje nastaje globalizacijom je ujedinjeno razjedinjeno čovečanstvo sa mnogim protivurečnostima. Te protivurečnosti ispoljavaju se kao posledice kako ekonomske i političke tako i kulturne globalizacije. Politička globalizacija se iskazuje ne samo u smanjenju uloge nacionalnih država, tj. većeg broja slabih država već jačanjem uloge velikih snažnih država, pre svega SAD, pa se u tom smislu ukazuje da je globalizacija „igranje globalne igre po američkim pravilima.306 Kao poseban vid političke globalizacije predstavlja rasprostiranje sličnih političkih formi - demokratije i ljudskih prava na prostranstvima sveta u kojima do tada nisu postojali.307 Rasprostiranje tih formi vrši se često nametanjem pritiscima raznih oblika i bez vođenja ili nedovoljnog vođenja računa o specifi čnostima razvoja pojedinih država, njihovoj tradiciji i kategorijalnom sistemu vrednosti. U stvari, u odnosima u politički globalizovanom svetu kao da se zaboravlja, da je napredak „koji je učinjen u „procesu civilizacije” u oštroj suprotnosti sa zakonima džungle, tj. fi zičkom silom ili vlašću nad međunarodnim odnosima preko monetarnih i drugih poluga”308. Ali, značajne promene i protivurečnosti u „svetskom”, „globalnom” društvu nastaju i kao posledice globalizacije kulture. Ona nastaje razvojem nauke i tehnike u prošlom (dvadesetom) veku naročito u njegovoj drugoj polovini, koji je omogućio „sažimanje prostora” i postepeno poništavanje udaljenosti i dovođenje ljudskih bića u bliži dodir i usklađivanje njihovih pogleda.309 U stvari, snažan razvoj informatičke tehnologije, razvoj računarske tehnike, optičkih kablova, satelitske komunikacije i mobilne telefonije omogućio je ne samo geografsku razuđenost kompanija (tačnije ekonomsku i političku globalizaciju) već i „dodir” različitih kultura i civilizacija. Taj „dodir” postaje intenzivan, nacionalne kulture se sukobljavaju i prožimaju, pa se može govoriti i o nastanku planetarne kulture i univerzalne planetarne civilizacije.310 Međutim, nastanak planetarne kulture i civilizacije ne bi trebalo da bude u znaku ukidanja posebnih (nacionalnih) kultura i nametanju svima jedne posebne kulture, makar da se to vrši i u formi i pod izgovorom modernizacije, već ugrađivanjem u tu planetarnu kulturu vrednosti posebnih kultura. U tom smislu globalizacija ne treba nužno da vodi ukidanju posebnih kultura, pod pretpostavkom nastajanja i svetske, planetarne, kulture i civilizacije. Različitost kultura predstavlja ima pravo da razvija i sačuva svaku kulturu311, kao izraz svoje samobitnosti i svog identiteta. Zato osporavanje i poništavanje njegove kulture, njegove samobitnosti, uz to dramatično povećane nemaštine u siromašnim zonama sveta i siromaštva i u metropolama zapada312 ne doprinosi stvaranju harmoničnih i pravičnih odnosa u „svetskom dru štvu” koje bi ljudi doživljavali kao svoju „sekundarnu domovinu” i prema njemu imali osećanja koja čine patriotizam prema „primarnoj domovini”. U

306 Macner, E. Monopolarni svetski poredak, Beograd, «Dosije», 2003, str. 145.307 Marković, Ž. D. Sociologija i globalizacija, Niš, Prosveta, Beograd, «Savremena administracija», 2002,

str. 16-17.308 Macner, E. cit. delo, str. 78.309 Tesla, N. Članci, Beograd, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 1995, str. 410.310 Autor je o ovome pisao u radu: Globalizacija i planetarna kultura, Vranje, zbornik radova Učiteljskog

fakulteta, 1H/2000, str. 13-22.311 Major, F. Sutra je uvek kasno, cit. izd., str. 70.312 Bek, U. cit. delo, str. 50.

74


„svetskom društvu” koje nastaje globalizacijom, u interesu je svih zemalja i naroda da učestvuju u razvoju, da doprinose i koriste rezultate tog razvoja u uslovima pravde i pravičnosti. „Jer nepravda rađa frustracije i pobunu i na kraju ih okreće protiv onih koji su preko mere koristili prednosti razvoja na tuđ račun”313.

4. Za označavanje strukture globalizirajućem čovečanstvu, u „svetskom”, „globalnom društvu” koje nastaje globalizacijom koriste se dva termina: „međunarodna zajednica” i „svetska zajednica”. „Međunarodna zajednica” se defi niše kao globalni politički sistem čije elemente čine države, tj. sistem ima međudržavni karakter. Termin „svetska zajednica” označava globalni socijalno-ekonomski sistem”. Između međunarodne i svetske zajednice postoji uska povezanost. Međunarodna zajednica obavlja funkciju upravnog sistema u odnosu na svetsku zajednicu, a ova poslednja čini njenu socijalno-ekonomsku osnovu. Međunarodna zajednica zaostaje za potrebama globanog ekonomskog i fi nansijskog sistema (sastavnih elemenata svetske zajednice) koji su već postigli vrlo visok stepen ujedinjavanja.314 Ovako profi lisano „globalno”, „svetsko” društvo ispunjeno je raznim protivurečnostima kako u međunarodnoj tako i u svetskoj zajednici. Međunarodna zajednica čiji su elementi države, formalno-pravni ustrojena je na principima jednakosti i ravnopravnosti država, njenih članica (npr. Ujedinjene nacije). Međutim, ona se kao takva ne ostvaruje. U njoj se često nameću, raznim postupcima i sredstvima, interesi pojedinih njenih članica - država, uz odstupanja od načela jednakosti i ravnopravnosti što praktično predstavlja ograničavanje suvereniteta onih država kojima se rešenja nameću. Ali, ograničavanje suvereniteta, do nestajanja granica, ne odnosi se na sve države, već na one koje imaju podređen položaj u globalnom ekonomskom i fi nansijskom sistemu. Zato građani ograničavanje suvereniteta svojih država, u kojima su ostvarivali i ostvaruju svoju samobitnost, svoj kulturni identitet, doživljavaju ka ugrožavanje svog nacionalnog identiteta i osećaju potrebu da zaštite integritet svojih država i očuvanjem i razvijanjem patriotizma prema svojoj „primarnoj domovini”. U stvari, građanin je „razapet” između pripadnosti državi čiji je državljanin i pripadnosti „globalnom” društvu u kome u okviru međunardne zajednice je ta država ugrožena. Ta „razapetost građanina”, kao i odnosi u „međunarodnoj” i „svetskoj” zajednici utiču i na mogućnost korišćenja metoda kulture mira u rešavanju različitih, i često u raznim oblicima, suprotstavljenih interesa. Postojeća situacija u globalnom „svetskom društvu” traži sagledavanje uzajamnog dejstva različitih faktora, traži interdisciplinarni pristup. U tom cilju „neophodan je ogroman zajednički napor najboljih umova jedne nacije da bi se postojeća društvena stvarnost preobratila i uzdigla do nivoa svojih optimalnih istorijskih mogućnosti.315 U tom smislu potrebno je usaglasiti ukazivanje da „početkom trećeg mile-nijuma moramo zameniti maksimu nacionalne realne države - nacionalne interese valja braniti na nacionalnoj razini, maksimumom kosmo-politike realne politike”. Naša je politika to nacionalnija i uspešnija što je više kosmopolitičkija316, sa ukazivanjem

313 Major, F. UNESKO: ideal i akcija, Beograd, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva i Republički zavod za međunarodnu naučnu, kulturnu, prosvetnu i tehničku saradnju Srbije, 1997, str. 60.

314 Мазур, И. И., Чумаков, А. Х. Глобалистика - энциклопедия, Москва, ЦНПП, «Диалог», OAO издательство «Радуга», 2003 str. 613.

315 Marković, M. Kritička društveča nauka, izabrana dela, 4, Beograd, BIGZ, 1994, str. 299.316 Bek, U. cit. delo, str. 14.

75


na potrebu da se u dvadeset-prvom veku očuva raznovrsnost i različitost kultura, kako ljudski rod ne bi bio lišen jednog od neophodnih uslova uspeha i usavršavanja - elemenata raznovrsnosti”317.

Odbrana kulturnog nacionalnog identiteta ostvaruje se čuvanjem i razvijanjem onih njihovih elemenata koji određuju sadržaj patriotizma kao osećanja ljubavi prema „primarnoj domovini”, nacionalnoj državi. Od tih elemenata u ovom pogledu, dva su posebno značajna: tradicija i jezik. Tradicija se, u najširem smislu određuje kao ustaljena ponašanja koja se ponavljaju i obnavljaju. Preciznije rečeno, tradicija je proces „prenošenja, predavanja i održavanja ideja, vrednosti načela obrazaca modela, usmeno i pismeno s generacije na generaciju”.318 U ovom smislu je i ukazivanje „da je to istorijski oblik ponašanja ljudi koji je široko rasprostranjen”319, ali to nije samo prošlost to je i sadašnjost u kojoj je živa, prisutna prošlost. Ona je oslonac odakle se nastavlja svakodnevni život i u isto vreme je i „deo tog života, način njegovog ukupnog ostvarivanja pa i dovršavanja”320. U ovom smislu se i ukazuje da tradicija „nije samo ono što je izdržalo promenu na vekovnim iskustvima ljudi već u određenoj meri predstavlja i ljudsku potrebu koja krči sebi put do ljudskih srca time što ih u isti mah oslobađa i zarobljava”.321 Jezik nije samo sredstvo međusobnog opštenja među ljudima već i izraz razvoja kulture jednog naroda, njegovog umeća i stanja duha. Kao što postoji biološka raznovrsnost, tako postoji i jezička koja se ispoljava u mnoštvu jezika. I kao što bi biološka istovetnost bila pogubna za život, tako bi i jezička isto vetnost bila pogubna za ljudsku vrstu, vodila bi ne samo jezičkoj jedinstvenosti već i psihološkoj i kulturnoj jednolikosti.322 U stvari različitost jezika (i kultura) ima svoj osnov u mislećem i stvaralačkom biću, a različitost njihova predstavlja veran izraz čoveka stvaraoca - homo sapiensa, i „radni jezik kojim se vodi razgovor o vrednosti života, to je unutrašnja muzika”.323 Zato svaki narod ima pravo i dužnost da sačuva svoju kulturu i jezik, čuvajući svoju posebnost, svoj identitet.324 Međutim, globalizacijom dolazi ne samo do ekonomske i političke, već i do kulturne globalizacije. Ta globalizacija se ispoljava u globalizaciji jezika, u potiskivanju jezika pojedinih naroda i nacija u korist favorizovanja tzv. velikih jezika, posebno engleskog. Može se slobodno reći da se čak radi o osmišljenom i organizovanom rasprostiranju engleskog jezika radi širenja i ostvarivanja ekonomskih i političkih ciljeva. Rasprostiranje američkog biznisa preko transnacionalnih korporacija sa većinskim američkim kapitalom, produkcija holivuda, internet, prelaz vojno-vazdušnih sila država na standarde NATO, doprinosi rasprostiranju engleskog jezika i angloamerikanizma u reči.325 Međutim, ukazivanje na negativne posledice rasprostiranja engleskog jezika, na 317 Major, F. Sećanje na budućnost, Beograd, Zavod za međunarodnu naučnu, prosvetnu, kulturnu i tehničku

saradnju Srbije i Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 1996, str. 47.318 Ilić, V. Tradicija, u «Enciklopedija političke kulture», Beograd, «Savremena administracija», 1993, str.

1204.319 Koković, D. Kultura i umetnost, Novi Sad, Akademija umetnosti, 2000, str. 118.320 Ćokić, R. Vidovi kulturne komunikacije, Beograd, Fakultet dramskih umetnosti, 1992, str. 117.321 Đurić, M. Stihija savremenosti, Beograd, SKZ, 1972, str. 114.322 Veselinović, V. S„Zagađivanje jezika kao dela životne sredine, Beograd, Zbor. radova «Ekološki

problemi radova», 2004, str. 480-491.323 Садовничий, В. A. cit. rad, str. 20.324 Major, F. Sutra je uvek kasno, cit. izd, str. 70.325 Mazur, I. I., Čumakov, A. X., cit. delo, str. 1304-1305.

76


račun drugih jezika, ne treba shvatiti kao protivljenje učenju tog jezika, već kao protivljenje potiskivanju jezika drugih naroda kao značajne komponente njihove kulture i njihovih posebnosti. Jezici tih naroda su jezgro njihovih kultura, njihovih nacionalnih identiteta kao preduslova demokratskih odnosa u međunarodnoj zajednici i ratovanja sveukupnih suprotstavljenih interesa u duhu kulture mira. Kultura mira kao metod rešavanja neusaglašenih i protivrečnih interesa može pružiti željene rezultate samo uz poštovanje posebnosti subjekata, a to će reći i bitnih komponenti njihove kulture kao što su tradicija i jezik.

5. Tradicija i jezik su dva najznačajnija elementa nacionalne kulture i najugroženiji globalizacijom (kulture). Kao srž patriotizma (osećanja ljubavi prema otadžbini oni treba da budu očuvani i u uslovima globalizacije. Bez patriotizma prema svojoj, nacionalnoj državi „primarnoj domovini”, čije opstajanje i postojanje garantuje opstajanje i poštovanje posebnosti pojedinih naroda i razvoj pojedinaca u njoj kao ličnosti u duhu tradicije i vrednosti tih naroda. Ali, zaštita i očuvanje svoje kulture ne treba da znači i odsustvo evolucije i prilagođavanja dinamici kulture „planetarnog društva”.326 „Ljubav prema nacionalnom nasleđu - običajima, umotvorinama, religiji, istoriji, junacima, mitovima, jeziku, muzici - nije smetnja da se otvorimo prema vrednostima savremene civilizacije i kulture”327.

Očuvanje tradicije i jezika u uslovima globalizacije kao raznovrsnosti civilizacijskih tvorevina treba shvatiti kao očuvanje vlastite samobitnosti i razvijanje osećanja uvažavanja prema drugim posebnostima, tj. raznovrsnosti u globalizirajućem društvu. U tom smislu razvijanje patriotizma ne protivureči globalizaciji, ali je svojevrsna odbrana od jednoobraznosti i može predstavljati doprinos rešavanju nesuglasica u svetskoj i međunarodnoj zajednici na civilizacijski način u smislu kulture mira.328 Razvoj patriotizma i njegovog odnosa sa kulturom mira treba razmatrati i sa stanovišta potrebe suprotstavljanja shvatanjima globalista (mondijalista) i „instruktora demokratije” koji propovedaju da su nacionalni mitovi laž i opsena koje se treba osloboditi po svaku cenu. Jer, kako je ukazivao Ivo Andrić: „Narod pamti i prepričava ono što može da pretvori u legendu, sve ostalo prolazi mimo njega i bez traga.329

Iz ovakvog pristupa razmatranju odnosa patriotizma i kulture mira proizlazi da ne treba zahtevati odricanje od nacioialnog identiteta i patriotizma u cilju razvijanja kulture mira. Neprihvatljivo je, i nehumano da se negira pravo na očuvanje i odbranu svog identiteta radi nekih, viših planetarnih ciljeva, pa makar to bila i kultura mira. Čovek i njegovo društvo sa humanističkim obeležjima su najviši cilj čoveka i ljudske civilizacije. Zahtev za razvoj kulture mira ne može, i ne treba, da se suprotstavlja ovom cilju. Naprotiv, ostvarivanje ovog cilja je pretpostavka razvijanja i kulture mira.

326 Major, F. Sutrajeuvek kasno, cit. izd. str. 87.327 Babić, D. Vrednost minulih vekova, Beograd, «Politika», br. 43 (4.2.2006), str. 3.328 Opširnije o ovome autor je pisao i u radu: Глобализация и планетарный гуманизм (социологичекий

аспект), Москва, Zbor. trudov «Росийско общество и социология в XXI веке: цосиальние вызовы и алтернативы».

329 Babić, D. cit. rad., str. 4.

77


10. OSNOVNA POLAZIŠTA U SOCIOLOŠKOM PROMIŠLJANJU GLOBALNE EKONOMIJE

1. Kraj 20. i početak 21. veka su u znaku ujedinjavanja čovečanstva, stvaranja u određenom smislu „svetskog”, „globalnog” društva procesom globalizacije. U sklopu tih promena nastaju novi društveni fenomeni i pojmovi (nastojeći da izraze te promene) kao što su: globalizacija, globalno društvo, globalni kapitalizam, globalna ekonomija, itd. Ovi pojmovi su u upotrebi, često i sve češće, pa se ima utisak kod običnih ljudi i kod istraživača društvenih pojava da oni znaju šta ti pojmovi znače, šta izražavaju. Ne ulazeći u ocenu kakvo je to znanje, zdravorazumsko ili naučno (i u kojoj meri naučno verifi kovano), podsećamo na ukazivanje za razliku između znanja i razumevanja, što je uopšte značajno, a posebno kad se razmatraju fenomeni i pojmovi koji su predmet ovog priloga. „Znati nešto o društvu i razumeti ga, dve su sasvim različite stvari. Može se mnogo znati, a pri tom malo razumeti”.330 Uz to treba imati u vidu, s obzirom na zainteresovanost za probleme globalizacije i njenih posledica, da u njenom proučavanju dolazi do izražaja, pored naučnog, i ideološki pristup, pa su takvi i rezultati istraživanja. „Nauka ima za cilj saznanje sveta, dostizanje ljudskog znanja o njemu. Ona teži istini. Ideologija ima za cilj formiranje ljudske svesti i manipulisanje ljudskim ponašanjem putem delovanja na njihovu svest, a ne na dostizanje objektivne istine”.331 U ovom smislu naučni pristup, a to važi i kad se ima sociološki pristup u proučavanju globalnih problema, treba da pruži naučnu istinu o njima i doprinese suzbijanju ideologizovanim shvatanjima o njima kao osnove za manipulisanje ljudima u njihovom odnosu prema ovim problemima.

Sociologija, najopštije rečeno, proučava društvene pojave u njihovoj ukupno-sti, tj. društvo kao ukupnost društvenih pojava, u njihovoj povezanosti, društvo kao celinu, pa u tom kontekstu i globalizaciju, posebno nastajanje „svetskog”, „glo bal-nog” društva i odnose u njemu. Naime, od pedesetih godina prošlog, dvadesetog veka, otpočeo je proces ujedinjavanja čovečanstva, međusobnog povezivanja skoro svih ljudskih zajednica (konkretnih društava u kojima ljudi žive) u „svetsko” društvo sa dosta protivurečnosti, ali i stvaranja mogućnosti (a reklo bi se i potrebe) da se sva kon kre tna društva još više i još čvršće povezuju, zahvaljujući novim tehnologijama, novim sredstvima veze i mas medija. Taj proces, posebno nastajanje „svetskog” društva veliki je izazov za sociologiju kao nauku. Polazeći od svoje predmetne određenosti ona treba da prouči nastanak tog „svetskog” društva, osnovne elemente njegove strukture u njihovoj povezanosti i opšte uslove njihovog harmoničnog odnosa.332 Globalizacija, shvaćena, kao proces stvaranja jedinstvenog ekonomskog, političkog i kulturnog prostranstva na planeti Zemlji, time postaje predmet istraživanja i razmatranja u sociologiji. To razma tranje je otpočelo u okviru istraživanja globalnih društvenih problema uz ukazivanje na potrebu i mogućnosti zasnivanja čak globalne 330 Zinovjev, A., Zapad - fenomen zapadnjaštva, Beograd, «Naš dom -Ade d’homme, 2002, str. 11.331 Ibid, str. 213.332 Marković, Ž. D., Izabrana dela, knjiga VI Sociologija i globalizacija, Niš, «Prosveta — Beograd


78


sociologije.333 Takva sociologija bi povezivala, s jedne strane „specijalno i tzv. Interdisciplinarno istraživanje dok bi sa druge strane, predstavljala osnovu za nove sinteze o našoj civilizaciji, za jednu novu fi lozofi ju razvoja.334

U stvari, dolazi do širenja predmeta proučavanja sociologije, tačnije njegovog primerivanja promenama u društvu i njegovoj složenosti, uključujući i probleme bezbednosti u „svetskom” društvu. Bezbednost nije više bezbednost države i naroda, već i bezbednost globalnog svetskog društva i čoveka u tom društvu. U ovakvom pristupu u sociologiji se razmatraju i nove paradigme socijalne bezbednosti u kontekstu obezbeđivanja ne samo ekonomske i političke već i ekološke bezbednosti i ukazivanja na neophodnost ostvarivanja održivog (trajnog) razvoja u cilju obezbeđivanja blagostanja čoveka.335 Time nastaje nova faza u razvoju sociologije u kojoj opstaju i dve uloge njene angažovanosti kao nauka, u svim fazama svog razvoja: kritička i apologetska. „Dve uloge angažovanosti: kritička i apologetska stalno su se smenjivale u njenoj istoriji, ali se ni jedna nije izgubila već su se obnavljale sa novim snagama i nosiocima”.336 Dosadašnja proučavanja globalizacije i pojedinih njenih društvenih tvorevina nisu uvek praćena naučno fundiranim zaključivanjima, koja bi predstavljala kako njihovo saznavanje tako i njihovo razumevanje. Ne retko „naučnici” su imali direktivu (uputstva) šta se želi istraživanjem, pa su pod nju podvodili svoje tobože naučno zaključivanje. Sociološko istraživanje i promišljanje ovih društvenih fenomena treba da bude zaštićeno od ovakvih „naučnih“ zaključivanja i omogući njihovo saznavanje i razumevanje, u duhu pravog naučnog zaključivanja, oslobođenog ideolškog pristupa. Jer, „nauka saznaje realnost, a ideologija za rezultat ima principijelno nerazumevanje koje tek ima privid razumevanja. Nerazumevanje u ovom slučaju nije samo odsustvo razumevanja. Ono je naličje suprotne sposobnosti koja se povećava, poprima izoštrene forme, specijalno se kultiviše i snažno utiče na umove i osećanja ljudi... Ona guši razumevanje, potiskuje ga iz svesti, uzurpira njegove funkcije, izdaje se za istinsko razumevanje”.337 Imajući naučan, a ne ideološki pristup u sociološkom proučavanju fenomena globalizacije, polazeći od saznanja da globalni društveni sistemi imaju sadržaj (uzroke nastanka i razvoj) i oblike (osnovne delove ili jedinice celine), smatramo da u tom proučavanju treba poći od kritičkog promišljanja nastanka i suštine globalizacije, njene povezanosti sa neoliberalnim konceptom kapitalizama, i u tom kontekstu istraživati i kritički promišljati globalnu ekonomiju, njene poslovne performanse i socijalne posledice.

2. Kraj 20. i početak 21. veka su u znaku globalizacije kao društvenog procesa, s toga je i razumljiva potreba da se taj proces što potpunije sazna. U saznavanju globalizacije i nastojanju da se ona razume postoji pet etapa. U prvoj etapi je tendencija saznavanja svetskih veza, u drugoj saznavanje jedinstva sveta, treću otkrivanje globalnih problema, četvrtu saznavanje globalizacije i petu zaključivanje, po analogiji sa prethodnim etapama, razmatranja postglobalizacije.338 Proučavanje (saznavanje) globalizacije praćeno je nastankom više njenih defi nicija. Ali, termin globalizacnja u 333 Arčer, M., Sociologija za jedan svet: jedinstvo i različitost, Beograd, «Sociologija», 3/1998.334 Ranković, M., Sociologija i futurologija, Beograd, Institut za sociologiju fi lozofskog fakulteta u

Beogradu, 1995, str. 53.335 Opširnije o ovome videti: Lnovskii, R. Global^nie izmenenš i sociolmšn bezopasnost, Moskva,

Akademiia, 1999.336 Pečujlić, M. - Milić, V., Sociologija, Beograd, «Službeni glasnik», 2005, str. 6.337 Zinovjev, A., cit. delo, str. 214.338 Čumakov, A. N., Globalizacš, Moskva, Prospekt, 2005, str. 368-369.

79


najširem smislu reči upotrebljava se, za označavanje procesa stvaranja jedinstvenog ekonomskog i političkog prostranstva na našoj planeti, tj. za označavanje procesa povezivanja i objedinjavanja savremenih društava sa mnogim protivrečnostima, na neki način u „svetsko društvo”.339 Na ovoj liniji su i defi nicije globalizacije po kojima ona predstavlja ujedinjavanje nacionalnih ekonomija u jedan opštesvetski sistem, koji se zasniva na brzom premeštanju kapitala, novoj informacionoj otvorenosti sveta, tehnološkoj revoluciji, privrženosti razvijenih industrijskih zemalja liberalizaciji pokretljivosti roba i kapitala, komunikacionom zbližavanju, planetarnoj naučnoj revoluciji..., „proces određen tržišnim a ne državnim snagama”.340 Globalizacija je proces uspostavljanja jedinstvenog povezanog sveta u kome narodi nisu odvojeni jedni od drugih protekcionističkim barijerama i granicama341, to je i proces brzog formiranja jedinstvenog opštečovečanskog fi nansijskog - informacionog prostranstva na osnovu novih kompjuterskih tehnologija...”342. Ove, i slične, defi nicije globalizacije prenaglašavaju njen ekonomski aspekt. Međutim, globalizacija je višedimenzionalan i složen proces, koji sadrži u sebi spektar društvenih promena i posledica. Sociologija imajući za predmet proučavanja globalnu (planetarnu) ekonomiju, ne ispuštajući iz vida njenu ekonomsku suštinu i strukturu, treba, pored ostalog, da formuliše sociološke defi nicije globalizacije i globalne ekonomije, i ukaže na potrebu, i mogućnosti stvaranja planetarne civilizacije i planetarnog humanizma koji treba da preporuči dugoročne dostižne ciljeve. „Ovo je globalna razlika između humanizma i predmodernih moralista zasnovanih na veri. Humanizam smelo formuliše nove predstave budućnosti i stvara pouzdanje i sposobnost ljudske vrste da reši svoje probleme racionalnim sredstvima i jasnim gledištem.343

Globalizacija kao društveni proces nastaje u evolutivnom razvoju ljudskog društva. Ona je tvorevina koju je stvorio čovek, a ne prirodni događaj, kako to često izgleda.344 Ideja globalizacije i globalnog društva potiče sa kapitalističkog zapada. U njenoj osnovi ne leži toliko želja različitih naroda da se ujedine - ovakva ideja se pojavljuje krajnje retko - koliko želja određenih snaga na zapadu da zauzmu vladajući položaj na planeti, da organizuju čovečanstvo u funkciji svojih konkretnih interesa, a ne u interesu nekog apstraktnog čovečanstva... Svetska ekonomija predstavlja osvajanje planete od strane transnacionalnih kompanija zapada, i to u interesu ovih kompanija, a ne u interesu ostalih naroda planete”.345 Pokretač globalizacije je novac. Globalizacija ogoljena, lišena svog lažnog sjaja „svodi se na rabotu s novcem. To je promet novca. To je novac koji traži prostranije tržište, zato što kad je pritešnjen ivicom sopstvenog terena, ne može da se umnožava izvan tih granica, guši se i umire.346 Za oplodnju kapitala - novca, Zapadu su potrebni „prirodni resursi, tržište roba, sfere za ulaganje kapitala, jevtina radna snaga, izvori energije i to u sve većem

339 Marković, Ž. D., Izabrana dela, knjiga VI: Sociologija i globalizacija, Niš, «Prosveta», Beograd, «Savremena administracija», 2002, str. 10.

340 Уткин, A. M., Глобализация, у Глобалистика - энциклопедия, Moсквa, ЦИПП «Диалог», OAO издательство «Радуга», 2003, str 181-182.

341 Панорин, A. С, Глобалистика - энциклопедия, , cit. izdanje, str. 183.342 Деллгин, M. Г., Глобализация, у Глобалистика - энциклопедия, , cit. izd., str. 185.343 Major, F. Sutra je uvek kasno, cit. izdanje, str. 21.344 Macner, E., Monopolarni svetski poredak, Beograd, «Dosije», 2003, str. 8.345 Zinovjev, A., cit. delo, str. 306.346 Bariko, A., NEXT mala knjiga o globalizaciji i svetu budućnosti, Beograd, «Narodna knjiga- Alfa»,

2002, str. 22-23.

80


stepenu. A mogućnosti za ovo nisu bezgranične. Za ovo je potrebna cela planeta”.347 Rat se oduvek vodio da se osvoje nova tržišta, prisvojila tuđa prirodna bogatstva i stvorila mogućnost za oplodnju novca. Ali, prvi put u istoriji globalizacija predstavlja i način osvajanja ne samo drugih, tuđih, tržišta, već svetskog tržišta bez upotrebe sile, tj. da novac dobije „zamah” mirnim putem, da se tržišta i prirodna bogatstva osvajaju putem novca. Naime, kapital je pristao „da koristi mir da bi mogao da dopre do tržišta koja su mu do tada bila nedostupna, srušio ograde koje su gušile tržište novca, predvodio internet-revoluciju, uvećao mogućnost potrošnje, upustio se u rizik ulažući ogromna sredstva za izgradnju širom sveta”.348 Globalizacija i kretanje ka globalnom društvu „nije ispoljavanje koristoljublja, taštine, bezumlja, egoizma, humanizma, čovekoljublja i drugih pozitivnih i negativnih ljudskih svojstava”. To je životna nužnost za zapadne kapitalističke zemlje „to je prirodno sredstvo da se sačuva postignuto, i da se preživi u složenim i pretećim istorijskim okolnostima. Celim istorijskim tokom svog razvoja, zapad je prinuđen da uspostavi svetski poredak koji odgovara njegovim interesima”.349 Zato uspostavljanje svetske ekonomije, osvajanjem planete od strane transnacionalnih kompanija nije u interesu naroda planete, već u interesu tih kompanija. Upravo zato nemoguće je analizirati i razumeti globalnu ekonomiju izvan procesa razvoja ekonomske delatnosti. Ali, nije dovoljno da globalna (planetarna) ekonomija bude razmatrana samo u procesu razvoja ekonomske delatnosti. Ona predstavlja gigantski socijalni sistem, nastao u toku istorijske evolucije i ekonomske oblasti društvenog života i određujuće utiče na složenu i protivurečnu strukturu „svetskog” nastajućeg društva.

Globalna ekonomija nastaje evolucijom svetske privrede i može se izučavati i razumeti u sklopu evolucije svetske privrede, koja predstavlja celovit svetski ekonomski sistem, nastao razvojem međunarodnih ekonomskih odnosa.350 Uspostavljanje svetske privrede otpočinje sa industrijskom revolucijom i nastankom, tj. razvojem kapitalizma u 18. i 19. veku. U početku obuhvata mali broj zemalja koje su preko trgovine i privrede bile povezane sa Engleskom i drugim pionirima industrijalizacije zapadne i istočne Evrope, Severnom Amerikom i pojedinim zemljama Azije, Južne Amerike i Afrike. U to vreme veći deo svetske zajednice nalazio se na stadijumu naturalne ili polunaturalne proizvodnje i skoro da nije učestvovao u međunarodnoj podeli rada. Postepeno se širio sve veći broj zemalja, dok sredinom 20. veka svetska privreda nije obuhvatila približno celu planetu i na taj način stigla do svoje prostorne granice. Međutim, nije moglo biti reči o globalizaciji. Istina krajem 19. i početkom 20. veka svetska privreda je postojala, ali ne u globalnim dimenzijama i sa karakteristikama globalne ekonomije. Sa globalizacijom svetska privreda poprima niz novih karakteristika koje se razlikuju od prethodnih etapa internacionalizacije privrednog života. One su bile uslovljene time da je stepen ekonomske, naučno-tehničke i informacione međusobne zavisnosti stigao do tog stadijuma da je omogućio tri pojave. Prvo, svetska privreda je počela da se pretvara iz manje više celovitog ekonomskog sistema u jedinstven svetski privredni organizam, koji spaja ne samo jedinstvena međunarodna podela rada, nego džinovska, ponekad svetska, proizvodno-prodajna struktura, globalni fi nansijski sistem i planetarna

347 Zinovjev, A., cit. delo, str. 312.348 Bariko, A., cit. delo, str. 26.349 Zinovjev, A., cit. delo, str. 311.350 Šiškov, J. A., Глобалистика-энциклопедия, cit. izd., str. 613.

81


informaciona mreža. Svetski ekonomski prostor postaje jedinstveno polje za poslovne igre krupnog biznisa, kada geografi ju razmeštanje proizvodnih snaga, gransku strukturu investicija, proizvodnje i prodaje određuju subjekti privrednog života uzimajući u obzir globalnu konjukturu, a privredni padovi imaju svetske dimenzije. Drugo, nacionalni i svetski odnosi zamenjuju uloge. U prošlosti su vodeću ulogu igrali prvi. U jednom ili drugom periodu najrazvijenije nacionalne države su određivale karakter, forme i mehanizme međunarodnih odnosa, namećući drugim zemljama i svetskoj zajednici u celini načine privredne saradnje. Unutrašnji ekonomski odnosi su bili glavni, međunarodni - drugostepeni. Treće, globalizacija je dovela do podrivanja regulišućih funkcija nacionalne države, koja već ne može kao ranije da štiti nacionalnu privredu od nepoželjnih spoljašnjih uticaja. Ona nije u stanju da reguliše ekonomske, socijalne i kulturne procese koji su izašli van okvira nacionalnih granica, osamostalili se i postali samorazvojni i neupravni.

3. Globalnu ekonomiju treba istraživati i promišljati u kontekstu nastanka, razvoja i karakteristika globalizacije kao društvenog procesa koji raznim oblicima integracija dovodi do nastanka jedinstvenog ekonomskog, političkog i kulturnog prostranstva na našoj planeti. Na taj način nastaje u određenom smislu „svetsko”, „globalno” društvo kao globalni socijalno-ekonomski sistem351, koji se ponekad označava i kao „svetska zajednica”. U tom jedinstvenom prostranstvu postoji i „međunarodna zajednica” koja se defi niše kao globalni politički sistem čiji su elementi države, pa taj sistem ima međudržavni karakter. Između svetske zajednice (svetskog društva) i međunarodne zajednice postoji uska povezanost. U istraživanju i promišljanju globalne ekonomije treba imati u vidu da je ona prožeta neoliberalnim konceptom privrednog razvoja, da je u sve većoj meri neliberalna, i kao takva utiče na odnose u kako u „svetskoj” tako i u „međunarodnoj” zajednici. Ona je „postala” ne samo uticajna i odlučujuća normativna i politička snaga u svetskoj politici.352 Propovedajući i afi mišući tržište kao pokretača progresivnog ekonomskog (i društvenog) razvoja, neoliberalizam se na određen način etablirao, kao kvazisvetska stranka koja nameće ovaj svoj uticaj unutar najrazličitijih nacionalnih stranaka i političkih arena, ali pri tome tvrdi da ne zastupa i ne brani ekonomske interese, već globalne vrednosti.353 Međutim, neoliberalni režim bori se za viziju sveta bez granica - ne za rad, već za kapital.354 Ovu višeznačnu povezanost globalne ekonomije sa odnosima u „svetskoj zajednici” i „međunarodnoj zajednici” treba istraživati i promišljati u njenoj razvojnosti, uporedo sa proučavanjem karakteristika ovih zajednica sa stanovišta civilizacijskih promena u savremenom svetu. U ovom kontekstu posebno treba kritički promisliti težnju za stvaranjem monopolarnog svetskog sistema.

U kontekstu ovakvog pristupa treba sagledavati kako pozitivne (razvoj informatičke revolucije, prožimanje kultura, itd.)355 tako i negativne strane globalizacije, a pre svega time što plasira neoliberalni ekonomski i politički koncept koji je doprineo da siromašni budu još sirmašniji, a bogati još bogatiji, uz globalnu nestabilnost i nemogućnosti da savremena globalna ekonomija obezbedi socijalnu

351 Konovalov, V. N., Глобалистика-энциклопедия, cit. izd., str. 613.352 Bek, U. Moć protiv moći u doba globalizacije, Zagreb, školska knjiga, 2004. str. 117.353 Ibid, str. 117.354 Ibid, str. 121.355 Pečujlić, M. Globalizacija – dva lika sveta, Beograd, Gutenbergova galaksija, 2002, str. 49-51.

82


pravdu.356 Razvoj globalnih tržišta rast transnacionalnih korporacija i njihova sve veća dominacija nad nacionalnim ekonomijama, omogućili su slobodno kretanje kapitala, ograničeno kretanje ljudi i potkopali nadležnost države da obavlja nadzor nad ekonomijom.357 „Globalizacija fi nansijskih tržišta obesmislila je državu blagostanja”358, i sa uporednim stvaranjem globalnog tržišta rada, dovodi do nepovoljnog položaja zaposlenih koji se iskazuje na više načina i koji izražavaju ne samo njihov nepovoljan socijalni položaj već i povećanje njihove socijane nesigurnosti. Neki istraživači savremenog društva čak smatraju da savremeni neoliberalni kapitalizam sve više liči na kapitalizam Marksovog vremena, tj. na kapitalizam 19. veka. To svoje viđenje zasnivaju na više činjenica. Tako, npr. procenat sa kojim plate učestvuju u bruto domaćem proizvodu razvijenih zemlja sve je niži dok su profi ti sve veći. Uz to u težnji za većom produktivnošću (kao uslovu većeg profi ta) korporacije prisiljavaju (raznim postupcima) zaposlene da prihvataju niske i stagnirajuće plate, neplaćeni prekovremeni rad i stavljanje interesa korporacije iznad intresa porodice pa i samog života. Tako se od zaposlenih traži da u toku radnog dana vrše različite poslove, bez obzira što to nije u skladu sa njihovom radnom sposobnošću i profesinalnom obučenošću, uz uzdržavanje od komunikacije sa ostalim učesnicima u procesu rada. Pored toga postepeno nestaje stalnost zaposlenja i puno zaposlenje u jednoj kompaniju. Sve češće se zaposlenost ostvaruje u više kompanija sa kraćim trajanjem rada u različitim smenama. Na sve ove i druge nepovoljne uslove rada zaposleni pristaju bojeći se gubljenja zaposlenja. Naime, postalo je skoro pravilo da je prva mera u popravljanju profi tabilnosti kompanija otpuštanje zaposlenih, od kojih se očekuje da otkaze mirno primaju. Često postoje godišnje kvote otpuštanja zaposlenih, bez obzira na njihovo zalaganje i pozitivni i poslovni uspeh korporacije. Ta praksa se naziva „provetravanjem fi rme”.

Sve ove pojave ukazuju na složenost i višedimenzionalnost globalizacije i globalne ekonomije koja sa njom nastaje i promene u položaju čoveka u radnoj i životnoj sredini. Zato istraživanje globalizacije i globalne ekonomije i kritičko promišljanje dometa njihovog razvoja, zahteva da budu proučene ne samo sa aspekta ekonomskog razvoja i efektivnosti i produktivnosti rada i stvaranja jedinstvenog ekonomskog, političkog i kulturnog prostranstva na planeti Zemlji, već rekao bih, ne samo pre svega, već u prvom redu, sa stanovišta razvoja čoveka, mogućnosti razvoja njegovog ljudskog potencijala i uvažavanja njegovog dostojanstva. Takav pristup predstavlja veliki izazov za sociologiju kao najopštiju i sintetičku nauku o društvu i značaja njenih naučnih saznanja za usmeravanje društvenog planetarnog razvoja u pravcu ostvarivanja globalnog humanog društva na našoj jedinoj planeti.

356 DŽ. Soroš, O globalizaciji, Beograd, Samizdat 92, 1993, str. 13.357 Institucije koje ostvaruju međunarodnu saradnju i globalno fi nansijska tržišta relativno su jake, a ono što

karakteriše globalne okvire i globalne mere, najčešće svoje poreklo pokazuju iz SAD. To proizilazi iz sledećih činjenica: većina globalno aktivnih preduzeća je iz SAD: OUN i njena tla kontroliše SAD, ili ih ostavljaju bez podrške; SAD dominiraju NATO-om i EU, dominirajući u tri oblasti: vojno-tehnološkoj; monetarno-industrijskoj i ideološko-medijskoj. (Macner, E. Monetarni svetski poredak, Beograd, «Dosije», 2003, str. 197).

358 Soroš, DŽ. Cit. delo, str. 13.

K N J I G A D R U G A

EKONOMSKA GLOBALIZACIJA

I NOVA EKONOMIJA

85

Glava prva

EKONOMSKA GLOBALIZACIJA I NOVA EKONOMIJA

1 . GLOBALIZACIJA – POJAM I TEORIJSKA SHVATANJA

Globalizacija predstavlja veoma aktuelnu temu o kojoj se dosta govori i piše1 još od početka sedamdesetih godina XX veka i čija je popularnost daleko nadmašila oblast naučnog interesovanja. S obzirom da se ovim savremenim fenomenom bavi veliki broj ljudi van naučnih krugova, u domaćoj i stranoj literaturi je prisutno dosta pojednostavljeno objašnjenje suštine globalizacije.2 Takvo shvatanje pojma globalizacije zasniva se na pretpostavkama: (a) da globalizacija predstavlja homogenizaciju i unifi kaciju sveta, što sa sobom nosi izjednačavanje svih regionalnih i kulturnih razlika, i (b) da se globalizacija poistovećuje sa intenzifi kacijom odnosa između različitih nacionalnih država. Međutim, problem globalizacije je u ekonomskoj, sociološkoj i fi lozofskoj teoriji veoma bogato i detaljno razrađen, sa velikim brojem različitih ideja i objašnjenja, te bismo, ukoliko se zadržimo na prethodnim pretpostavkama, u velikoj meri ostali uskraćeni za jedno održivo naučno poimanje i sagledavanje ovog fenomena. Pre nego što se osvrnemo na različite teorije o globalizaciji, potrebno je istaći šta im je zajedničko, odnosno koja su to ključna pitanja na koja su ove teorije pokušale da daju odgovor.

Prvo pitanje jeste defi nicija pojma globalizacije. U vezi s tim, sva teorijska objašnjenja mogu se grupisati oko dva stava. Prvi stav glasi da je globalizacija permanentan proces integracije kultura i tržišta različitih država.3 Prema drugom 1 U poslednjim decenijama (od sredine 80-ih godina XX veka) pojam globalizacije je jedan od najcitiranijih

pojmova u Social Science Citation Indexu (Indeks citata u društvenim naukama)2 Termin „globalizacija” prvi put se javlja u Websterovom rečniku American En-glish, 1961. god.

Inače, etimološki, ovaj izraz potiče od latinske reči „globus,” što znači celokupan, ukupan, zaokružen, a u rečniku Matice srpske navodi se pojam „globalno” kao sinonim za okruglo, celovito, ukupno, zaokruženo, te da potiče iz francuskog jezika, od reči „global,” što znači sveukupan, celokupan, ukupan, pri-bližno tačan, ali i prosečan, u glavnim crtama, zaokružen.

3 G. W. Kolodko: Globalization and Transformation - Illusions and Reality, TI-GER Working Paper 01, Warsaw, Јапиагу 2001, str. 1.

86

BOGDAN B. ILIĆ

stavu, globalizacija dobija ideološku dimenziju, odnosno ona predstavlja projekat svetskih interesnih grupa kojim se želi postići liberalizacija sa ciljem dalje ekspanzije liberalne ekonomije i svetskog tržišta.4

Kako se vidi, globalizacija je višedimenzionalan i veoma složen pojam. Otuda teorijska razmatranja problematike globalizacije ne nude jedinstvenu i opšteprihvaćenu defi niciju ovog inače kompleksnog fe-nomena, a od brojnih pokušaja konciznijeg i obuhvatnijeg defi nisanja globalizacije, izdvajamo sledeće:

Globalizacija je širenje granica koje omogućuje slobodno kretanje -ljudi, roba, informacija, normi i institucija, uz delovanje integrativnih snaga“.5 „Globalizacija je proces povezivanja industrijskih i fi nansijskih -aktivnosti na svjetskom tržištu, a na osnovama naučno-tehnološke i informacijsko-komunikacijske revolucije koja je uvela globalnu privredu u proces globalizacije. Globalna privreda je, dakle, osnova, a globalizacija je nadgradnja, jer je šira od privrednih odnosa“.6

„Ekonomska globalizacija je proces koji se širi horizontalno i u -dubinu, a koja obuhvata međunarodno kretanje trgovine, fi nansija i informacija na jedinstvenom, integrisanom globalnom tržištu”.7

„Globalizacija je proces ekonomskog, socijalnog, kulturnog, i -političkog delovanja koje nadmašuje granice nacionalnih država”8

,,Globalizacija nije niti fenomen, niti prolazni trend. Ona je -internacionalni sklop koji nadsvođuje i oblikuje unutrašnju i vanjsku politiku gotove svake zemlje“.9

Razmatrajući suštinu i aspekte obuhvatnosti pojma globalizacija, M. Steger navodi sledećih pet defi nicija:10

,,Globalizacija se..., može defi nirati као jačanje svjetskih društvenih -odnosa koji povezuju udaljena mjesta na takav način da lokalna dešavanja bivaju oblikovana događajima koji se odvijaju kilometrima daleko i obratno“. (Anthony Giddens, direktor London School of Economics).,,Koncept globalizacije odražava osjećaj velikog širenja svjetske -komunikacije kao i horizonta svjetskog tržišta, od kojih oba izgledaju mnogo više opipljivi i neposredni nego što je to bio slučaj u ranijim fazama modernosti”. (Frederic Jameson, profesor književnosti na univerzitetu Duke).„O globalizaciji se moze misliti kao o procesu (ili nizu procesa) koji -utjelovljuje transformaciju u prostornoj organizaciji društvenih odnosa i transakcija - ocijenjenih po njihovoj rasprostranjenosti, intenzitetu, brzini i uticaju - koji stvaraju transkontinentalne ili međuregionalne

4 S. Amin: Imperialism and Globalization, Monthly Review, Vol. 53, 02. June 2001, str. 20.5 D. Held: Democracy and the Global Order, Stanford, 1995 str. 20-21.6 A. Milardović; Đ. Njavro: Globalizacija, zbornik radova „Globalizacija”, Pan Liber, Osijek, 1999, str.

10.7 Prema: Godišnji izvještaj, UNPD8 T. Friedma: The Lexus and the Olive tree, http:/globalizacija.about.com/library/ weekly/ aa080701a.

htm9 Lj. Jurčić: Globalizacija, Ekonomist, br. 9-10, 2000, str. 2-5.10 M. B. Steger: Globalizacija, Šahinpašić, Sarajevo, 2005. str. 10.

87

KNJIGA DRUGA - Ekonomska globalizacija i nova ekonomija

tokove i mreže aktivnosti, uzajamnog djelovanja i iskazivanja moći”. (David Held, profesor političkih nauka, London School of Economics).„Globalizacija kao koncept odnosi se i na sažimanje svijeta i na jačanje -svijesti o svijetu kao cjelini.“ (Ronald Robertson, profesor sociologije, Univerzitet u Picburgu).„Globalizacija sažima vremenske i prostorne aspekte društvenih -odnosa”. (James Mittelman, profesor na predmetu Međunarodni odnosi, American University).

Analizirajući sadržinu navedenih defmicija, Steger zaključuje da srž globalizacije čine sledeće četiri karakteristike:11

Prvo, globalizacija podrazumeva stvaranje novih i umnožavanje postojećih društvenih mreža i aktivnosti koje sve više prevazilaze tradicionalne političke, ekonomske, kulturne i geografske granice.

Druga osobina globalizacije ogleda se u širenju i protezanju društvenih odnosa, aktivnosti i međuovisnosti. (Na primer, današnja fi nansijska tržišta protežu se preko cele planete a elektronska trgovina odvija se danonoćno; gigantske robne kuće pojavile su se na svim kontinentima, nudeći potrošačima artikle iz svih delova sveta - uključujući i proizvode čiji su pojedini delovi proizvedeni u različitim zemljama).

Treće, globalizacija podrazumeva intenziviranje i ubrzavanje društvenih promena i delovanja; Internet prenosi informacije na velike udaljenosti za tili čas, a sateliti direktno prenose slike udaljenih događaja, tako da, kao što Gidens navodi, jačanje svetskih draštvenih odnosa podrazumeva da događaji koji se odvijaju prilično daleko oblikuju lokalna dešavanja, i obrnuto.

Četvrto, stvaranje, širenje i jačanje društvenih uzajamnih veza i međuovisnosti ne dešava se samo na objektivnom, materijalnom nivou. Kao što Robertson navodi u svojoj defi niciji, procesi globalizacije uključuju i subjektivnu ravan ljudske svesti. Stoga ne smemo zaboraviti da se globalizacija odnosi i na ljude koji su sve više svesni sve očitijih manifestacija društvene međuovisnosti i ogromnog ubrzanja društvenih interakcija. Njihova svest o sve manjoj važnosti geografskih granica i udaljenosti pothranjuje snažan osećaj postajanja delom globalne celine. Iz dana u dan, sve intenzivnija, ova iskustva globalne međuzavisnosti postupno menjaju pojedinačne i kolektivne identitete ljudi, i tako dramatično utiču na način na koji oni deluju u svetu.

Nakon što ističe prednje, Steger zaključuje da se „globalizacija odnosi na multidimenzionalni skup društvenih procesa koji stvaraju, umnožavaju, proširuju i pojačavaju međuovisnost i razmjenu širom svijeta dok istovremeno kod ljudi njeguju sve veću svijest o sve dubljim vezama između lokalnog i udaljenog”.12

Drugo pitanje koje se postavlja u literaturi jeste: da li je globalizacija potpuno nova pojava koja dovodi do stvaranja jedinstvenog svetskog prostora u kojem svi ljudi žive sličnim životom, dele iste vrednosti i stiču ista iskustva? Ili, sa druge strane, da li je globalizacija proces širenja kapitalizma kao svetskog

11 M. B. Steger: citirano delo, str. 9-12.12 M.B. Steger: citirano delo, str. 13.

88

BOGDAN B. ILIĆ

društvenoekonomskog sistema, koji traje više stotina godina i koji sada dolazi u završnufazu?13

U vezi sa ovim istaknimo da odgovor na prednje, u najkraćem,14 zavisi od toga „koliko daleko smo spremni proširiti lanac uzročnosti, koji je rezultirao onim nedavnim tennologijama i društvenim uređenjima koje većina ljudi povezuje sa ovom pomodarskom poštapalicom”.15 Naime, pojedini autori svesno ograničavaju istorijsko sezanje globalizacije na posljednjih nekoliko decenija postindustrijalizacije, kako bi obuhvatili, odnosno istakli njene savremene značajke i osobenosti. Drugi proširuju ovaj vremenski okvir kako bi obuhvatili i pionirska dešavanja tokom XIX stoleća. Treći pak, tvrde da globalizacija predstavlja nastavak, odnosno produžetak složenih procesa započetih pojavom modernosti i kapitalističkog sistema pre nekoliko vekova; dok četvrti globalizaciju ne žele ograničiti na vremenske periode merene dekadama ili stolećima, navodeći pri tom na zaključak da se ovi procesi odvijaju tokom hiljada proteklih godina16.

Nesumnjivo da svako od navedenih gledišta polazi od odgovarajućih (različitih) stajališta. Tako protagonisti prvog pristupa navode upečatljive dokaze dramatičnog širenja globalne razmene od početka sedamdesetih godina XX stoleća, što je radikalno uzrokovalo jačanje i širenje globalizacijskih procesa. Zagovornici drugog stanovišta s pravom ističu tesnu vezu između savremenih oblika globalizacije i ekspanzije tehnologije, tj. nove industrijske revolucije. Pristalice trećeg stajališta s pravom ukazuju na značaj sažimanja vremena i prostora, koje se desilo tokom XVI stoleća. Napokon, pobornici četvrtog stanovišta ističu razuman argument „kada insistiraju da svaki istinski sveobuhvatan prikaz globalizacije beznadežno pada u vodu bez uključivanja drevnih dešavanja i trajne dinamike u istoriji naše planete”.17

Shodno prednjem, (bez namere da ovde ulazimo u detaljniju elaboraciju istorijskog nastajanja i razvoja globalizacije), možemo zaključiti da začeci globalizacijskih procesa sežu u daleku prošlost; dok se sa ra-zvojem kapitalizma, a posebno nakon osamdesetih godina XX stoleća (tj. sa novom industrijskom revolucijom i razvojem informatičkog društva), ovi procesi značajnije intenziviraju i sve obuhvatnije šire.

Treće što treba istaći jeste da posebno mesto i značaj u literaturi ima pitanje dometa i posledica globalizacije. Pri ovom, sa jedne strane, posebno se ističu pozitivni efekti globalizacije u smislu transfera tehnologije povećavanja zaposlenosti, otvorenosti tržišta i proširivanja ljudskih sloboda, dok se, sa drage strane, upozorava na opasnosti i ograničenja koje globalizacija nosi sa sobom (ekologija, izvoz „prljavih” tehnologija, sukob multinacionalnih kompanija (MNK) sa nacionalnim državama, bespoštedno iscrpljivanje nacionalnih resursa, iskorišćavanje radne snage). Uz ovo, posebna pažnja posvećuje se različitim

13 P. Sweezy: More (or Less) on Globalization, Monthly Review, Vol. 49,04, September, 1997, str. 13.14 Opširnije o ovome vidjeti, M. B. Steger: citirano delo, str. 17-35.15 M.B. Steger: citirano delo, str. 18.16 Prema, M.B. Steger: citirano delo, srr. 18.17 M.B. Steger: citirano delo, str. 18-19.

89


antiglobalizacijskim pokretima, bez obzira na to kakvi interesi stvarno inspirišu i motivišu nastajanje i delovanje tih pokreta.18

Objašnjenja procesa globalizacije, u okviru postojećih teorijskih pravaca, izazivaju različite, mada ne uvek i suprotstavljene stavove. Sa jedne strane se tvrdi da je globalizacija nastala kao rezultat materijalnih interesa najrazvijenijih zemalja i multinacionalnih kompanija koje, na taj način, pokušavaju da prošire svoj uticaj nad čitavim svetom. Sa drage strane se smatra da globalizacija predstavlja spontani proces, koji proizlazi iz stalnog proširenja interakcije između ljudi i nacionalnih država.

Kada su u pitanju posledice globalizacije u oblasti kulture, takođe imamo veliki broj različitih tumačenja koja se grapišu oko dva osnovna stava. Prema jednom stavu, globalizacija predstavlja kulturnu homoge-nizaciju, koja se ogleda u nametanju kultumih vrednosti najrazvijenijih zemalja, pre svega SAD, ostalim delovima sveta (neka vrsta kultumog imperijalizma). U stvari, globalizacija se ispoljava kroz slobodan i tre-nutan prenos informacija, pretnju tradicionalnim kulturnim i društvenim vrednostima kroz homogenizaciju kulture ili „mekdonalizaciju”, odnosno proces individualizacije i tendencije stvaranja marketinga dobara i usluga kao „globalnih proizvoda”.19 Sa druge strane, globalizacija predstavlja povezivanje različitih kultura, što doprinosi heterogenizaciji savremenog sveta.

Sa sociološkog stanovišta, globalizacija se proučava kroz dve grape promena: (a) straktume promene koje se manifestuju kroz veću složenost društva i unutrašnju diferencijaciju;20 dok (b) druga grupa promena podrazumeva novu vrstu draštvenih odnosa i kultumu unifi kaciju. Naime, kako smo videli, Gidens globalizaciju defi niše kao proces intenziviranja draštvenih odnosa širom sveta, koje udaljena mesta povezuje tako da lokalne događaje oblikuju dešavanja koja se odvijaju hiljadama kilometara daleko.

U literaturi su najviše istraživane političke posledice globalizacije na postojeći svetski poredak, a pre svega na budućnost nacionalne države. Sa jedne strane se tvrdi da sve izraženija pokretljivost kapitala, rastući značaj i uticaj MNK i harmonizacija zakonskih normi u velikom broju delatnosti društvenog života dovode do smanjivanja značaja i uticaja nacionalnih država i samim tim je čini suvišnom. Sa drage strane se javlja stav da globalizacija stvara prostor za sve veću i značajniju ulogu nacionalnih država, jer one postaju ključni subjekti u rešavanju svetskih problema koji nastaju sa odvijanjem procesa globalizacije. Odnosno, na političkom planu, globalizacija podrazumeva nekoliko pojava, između ostalih slabljenje nacionalnih država po pitanju političke i uopšte draštvene nezavisnosti, procesa decentralizacije unutar nacionalnih država, kao i pokušaje da se ožive stare i/ili kreiraju nove međunarodne političke institucije. Ukratko: politolozi se bave pitanjima kako globalizacija, kao ekonomska pojava, utiče na demokratiju

18 P. Marcuse: The Language of globalization, Monthlv Review, Vol. 52, No 3, July-August, 2000, str. 21.

19 Z. Vidojević; Globalizacija kao neminovnost, potčinjavanje i šansa u „Tranzicija i globalizacija”, (red. V. Vukotić), Institut dmštvenih nauka, Beograd, 2001, str. 101-114.

20 K. Malešević: O protivrečnim obeležjima procesa globalizacije i demokratske tranzicije u „Tranzicija i globalizacija”, (red. V. Vukotić), Institut dmštvenih nauka, Beograd,2001, str. 149-160.

90

BOGDAN B. ILIĆ

kao politički fenomen, i uz to se bave problemima suverenosti i autonomije, kao i pitanjima nužnosti svetskog vođstva.

2. GLOBALIZACIJA SVETSKE PRIVREDE I MEĐUNARODNI MONOPOLI

Nova naučno-tehnološka revolucija (informatička tehnologija) jača međunarodnu podelu rada i sve veću međuzavisnost pojedinih zemalja, što uslovljava da svetska trgovina, kao i međunarodno kretanje kapitala i radne snage postanu sve važniji faktori privrednog razvoja. Savremenu svetsku privredu karakteriše internacionalizacija kapitala i proizvodnje (dominacija transnacionalnih i multinacionalnih kompanija), snažno prisustvo države u privredi, te globalizacija svetske privrede. Naime, ocenjuje se da ranije procese međunarodne ekonomske integracije danas zamenjuje proces globalizacije svetskeprivrede.21

Taj proces čini formiranje Severno-američke unije (SAD, Kanada i Meksiko), koja teži da se proširi na zemlje Latinske Amerike i Afrike, zatim Evropske unije (Zapadno-evropske unije), koja teži da se proširi na zemlje Istočne Evrope i Severne Afrike i Istočno-azijske unije (Japan i tzv. „mali azijski tigrovi”), koja nastoji da se proširi na zemlje Azije. Između moćnika ove „Trijade” (SAD, Japan, EU) odvija se proces svestrane utrke u pravcu ostvarivanja prestiža i dominacije u svetskoj privredi i na svetskom tržištu. Sve to podstiče proces internacionalizacije kapitala i proizvodnje, što je u logici oplodnje kapitala. Jer, u prirodi je kapitala širenje, prevazilaženje nacionalnih okvira i težnja ka svetskoj dominaciji. Ovi procesi su naročito intenzivirani počev od 70-ih godina prošlog veka. Tako fi nansijski kapital vodećih kapitalističkih zemalja postaje doista transnacionalan, spreman i sposoban da poveže svaku tačku na zemaljskoj kugli („svet postaje globalno selo”).

Klasična međunarodna podela rada doživljava bitnu transformaciju. Ona se danas odvija kroz intrakompanijsku interakcijsku međunarodnu podelu rada transnacionalnih kompanija (TNK), kao i kroz industrijsku kooperaciju, fi ziju i sl., što pretežno ostvaraju same коrpоracije. Ti procesi dovode i do novih odnosa u svetskoj privredi.22 Oni, na jednoj strani, dovode do stvaranja i jačanja razvijenih „centara », a - na dragoj strani, dovode do nerazvijene „periferije« u svetskoj privredi. Time je kapital, iako nosi nacionalno obeležje, po mnogo čemu integrisan u svetski reprodukcioni lanac kapitala preko transnacionalnih kompanija.23 Glavne tendencije u savremenoj svetskoj privredi su: dalje produbljavanje međunarodne 21 Ekonomska globalizacija, kao svetski trend, predstavlja uklapanje nacionalnih ekonomija u jedinstven

svetski ekonomski prostor u kojem nestaju veštačke baiijere izazvane raznim, ali prvenstveno političkim intervencijarna.(Videti, R. Paniam: Informacijska ekonomija..., objavljeno u zbomiku: Razvitak ekonomske misli..., Ekonomski fakultet, Zagreb, 2001).

22 S. Arnin: Akumulacija je u svetskim razmerama, Beograd, 1979, str. 52.23 M. Svetličić: Zlatne niti transnacionalnih preduzeća, Beograd, 1986, str. 77.

91


podele rada; rastuća međunarodna specijalizacija i kooperacija; snažni procesi spoljnotrgovinske razmene (ona raste brže od rasta svetske proizvodnje); ubrzano kretanje kapitala; transfer znanja i telmologije; snažna međunarodna ekspanzija banaka; prodor transnacionalnog kapitala u nove sektore vanmaterijalne proizvodnje, gde se ostvaraju visoki profi ti (naučnoistraživačke delatnosti i sl.). Suštinu funkcionisanja savremene svetske privrede čini sledeće: nacionalne privrede se ponašaju u skladu sa logikom svojeg uspešnog teritorijalnog funkcionisanja i razvoja (horizontalni tip globalizacije), dok se, sa druge strane, transnacionalne коrpоrасijе ponašaju po logici težnje za dominacijom i potčinjenošću ostalih na svetskom tržištu (funkcionalni tip globalizacije). Na osnovu prve logike, svetska privreda integriše se približavanjem, to jeste uklanjanjem institucionalnih prepreka među nacionalnim privredama po teritorijalnom preseku. Funkcionalni tip svetske integracije dezintegrativno deluje na većinu nacionalnih privreda, naročito na one koje nisu matične privrede transnacionalnih korporacija.

Takva integracija deluje suprotao tendencijama jačanja autonomije, samorazvijenosti i identiteta nacionalnih privreda, pa time sužava manevarski prostor kretanja i realizuje autentičnost društveno-ekonomskog razvoja širih društvenih zajednica. To, svakako, ima uticaja na nacionalni suverenitet, ne samo u ekonomskom, nego i u društvenom i političkom smislu.24 Naime postoji čvrsta veza između transnacionalnih kompanija i kapitalističke države. Nacionalna država, u osnovi, podržava interes transnacionalnog kapitala u njegovom globalnom nastupanju. Međutim, moguće je da dode i do sukoba interesa između transnacionalne kompanije i matične zemlje, jer transnacionalne kompanije nastoje da zadrže i očuvaju svoju autonomnost. Otuda postoje veoma protivrečni stavovi o ulozi transnacionalnih kompanija u privrednom razvoju nacionalne ekonomije, od onih da predstavljaju „lokomotive razvoja”, do onih o „izuzetno dramatičnim posledicama njihovog poslovanja“:

Težište interesovanja gotovo svih zemalja sveta prebacuje se sa ideološko-političkog i vojnog kompleksa na ekonomsko-tehnoloski razvoj. Zavisnost u svetskoj privredi sve više se uspostavlja preko novih tehnologija i fi nansija (izvoz kapitala i proizvodnje), na osnovu čega se i uspostavlja nova matrica zavisnosti i dominacije. Imperativ napretka čini razvoj nauke i tehnologije (informatička tehnologija, telekomunikacija, biotehnologija, genetski inženjering i sl.). Tako dostignuća nove naučno-tehnološke revolucije ubrzavaju proces globalizacije svetske privrede i dovode do jačanja međuzavisnosti u svetskoj privredi i na svetskom tržištu. Naravno, ova međuzavisnost se različito odražava na pojedine zemlje. Razvijene zemlje, koje su se izdvojile snagom svojih tehnoloških dostignuća i raspoloživog fi nansijskog kapitala, faktički upravljaju ukupnim razvojnim procesima u svetu, čime određuju tempo i procese društveno-ekonomskog razvoja zemalja u razvoju i zemalja u tranziciji (bivših socijalističkih zemalja). Pri tome, razvijene zemlje različito preferiraju saradnju sa ostalim zemljama, tako da je saradnja sa nekim od njih intenzivnija (snabdevanje sirovinama i energentima, jeftinom radnom snagom, korišćenje apsorpcionih mogućnosti tržišta nerazvijenih zemalja i sl.). Sve to ima za posledicu povećanje jaza u stepenu razvijenosti zemalja u svetskoj privredi (pre

24 Jugoslavija u svjetskoj privredi na pragu XXI vijeka, (makroprojekat), Zagreb, 1986, str. 376.

92

BOGDAN B. ILIĆ

100 godina raspon između najbogatijih i najsiromašnijih zemalja iznosio je 6:1; pedesetih godina prošlog veka povećao se na 18:1; 1992. iznosio je 72:1);25 uz prezaduženost zemalja u razvoju, demografsku eksploziju i veliku nezaposlenost u tim zemljama, kao i nagomilavanje ekoloških problema (izvoz prljave tehnologije i nuklearnog otpada u nerazvijene zemlje).26

No, bez obzira na navedene protivrečnosti, na delu je globalizacija svetske privrede i na toj osnovi stvaranje pluralističke ekonomije, gde ni jedna država zasebno ne predstavlja jedinstven (zatvoren) sistem vrednosti. Nacionalne države postaju regije unutar globalne ekonomije, a građani radnici i potrošači na globalnom tržištu. Trend globalizacije ostvaruje se uporedo s trendom regionalizacije i lokalizacije, što razvija pluralizam vrednosti lokalnih, regionalnih i globalnih zajednica. Uloga države u globalnoj ekonomiji sastoji se u tome da svojim građanima - potrošačima omogući najbolje i najjeftinije proizvode i usluge, kao i da obezbedi uslove za lociranje pogona globalnih kompanija koje će unutar nacionalne ekonomije poslovati i plaćati porez. Država ne treba da odlučuje ko će biti vlasnik određenog preduzeća. Ako neka kompanija ne plaća državi porez, ne izdvaja za potrebe „društvenog standarda” i sl., ona će biti sankcionisana; ako je pak njeno poslovanje loše, ako ne vodi računa o zaposlenima ili potrošačima, ona će ekonomski propasti. Stoga se uloga države u ekonomiji bez granica svodi na to da štiti interese svojih građana i da im pruža mogućnost izbora.

Proizvodi globalnih kompanija su zasnovani na različitim znanjima, istraživanjima i tehnologijama. Niti jedna globalna kompanija ne koncentriše naučni, istraživački i tehnološki razvoj oslanjanjem isključivo na sopstvene potencijale, niti pak proizvodi sve tehnologije samostalno. Zato je osnovno razvojno pitanje globalizacije - strategija saveza i razvoja zajedno sa partnerima. Globalizacija saveza i partnerstva među kompanijama su odlučujući za njihovu razvojnu strategiju.

Navedene tendencije ukazuju ne samo na besperspektivnost iluzije o samodovoljnosti razvoja nacionalne ekonomije, nego ukazuju i na to da su mnoga tradicionalna ekonomska znanja kao i tradicionalne ekonomske politike zasnovane na statističkim pokazateljima kao osnovama privređivanja i razvoja postali neupotrebljivi. Tako, na primer, tradicionalna kejnzijanska i neokejnzijanska ekonomija uče nas da stopa rasta nacionalne ekonomije raste kada je ona u ekspanziji. Globalna ekonomija pokazuje da ne mora biti tako. Zaposlenost se, na primer, može povećavati u inostranstvu, iako ne u datoj zemlji. Podaci o spoljnotrgovinskoj razmeni nemaju više onu statističku važnost koju su tradicionalno imali (vrši se razmena između transnacionalnih kompanija).27 Globalne korporacije sve manje učestvuju u međunarodnoj trgovini, jer pretežno trguju međusobno, a tradicionalna statistika ne prikazuje te aktivnosti. Kompanije licenciraju tehnologiju, zajednički ulažu kapital, stvaraju strateške saveze u proizvodnji u zemljama gde su locirane

25 S. Aleksandrić: Posao bogatih da se bogate, „Politika”, Beograd, 28. 1.2000, str. 4.26 „Trojica najbogatijih ljudi na svetu imaju bogatstvo koje je veće od nacionalnog bmto proizvoda 26

najsiromašnijili zemalja sveta, uzetih zajedno”. (M. Ranković; Sociologija ifuturologija, Institut za sociološka istraživanja Filozofskog fakulteta uBeogradu, 1998, str. 34.).

27 Najveći broj američkih kompanija je prešao iz izvome faze u fazu lokalne (na-cionalne) pripadnosti. Zato statistički izgleda da je američki izvoz, smanjen. Proi-zvodi koje te kompanije isporučuju u SAD prikazuju se kao uvoz u SAD, IBM i XEROX iz SAD proizvode najveću količinu svojih proizvoda u Japanu i Evropi. (Videti, M. Dragičević: Ekonomija i novi razvoj, Zagreb, 1996, str. 64-65.).

93


njihove organizaciono-proizvodne jedinice, postaju delovi lokalnog tržišta, poseduju imovinu i prisvajaju dividende. Dakle, globalizacija svetske privrede bitno menja ekonomske trendove u svetu, a time menja i klasične teorijske postavke, obrasce i paradigme.

Produbljavanjem i razvojem međunarodne podele rada na novoj osnovi, nastankom svetskog tržišta i svetske privrede, nastaju i međunarodni monopoli. Oni su rezultat jačanja monopola unutar nacionalnih (državnih) granica, kao i pojave izvoza kapitala. U težnji da ostvare što veći monopolski ekstra profi t, nacionalni monopoli nastoje proširiti svoju delatnost i van nacionalnih granica. U tome im naročito pogoduje izvoz kapitala, jer se tako lakše „preskaču” državne barijere (carine, kontingenti, dozvole, zabrane i sl.). Time dolazi do procesa internacionalizacije kapitala, tj. plasmana kapitala van nacionalnih granica, odnosno u međunarodnim razmerama. Težnja krapnih monopola da ostvare što veći monopolski ekstraprofi t, zaposednu izvore jeftinih sirovina, energije, radne snage i sl. putem podele svetskog tržišta, s jedne strane, i oštre konkurencije, s drage strane, dovelo je do uspostavljanja sporazuma među njima, odnosno do nastanka međunarodnih monopola. Međunarodni monopoli predstavljaju savez krupnih nacionalnih preduzeća koja se udružuju radi monopolisanja proizvodnje i prodaje određene robe, eksploatacije sirovina, energenata i uvećanja kapitala na globalnom nivou.

Ostvarivanje naučno-tehnološke revolucije, širenje svetskog tržišta, uvećanje kapitala i sl, doveli su do toga da međunarodni monopoli kartelnog tipa, dominantni u prvoj polovini XX veka, prerastaju u međunarodne koncerne, u drugoj polovini XX veka, pri čemu nastoje da svoju dominaciju prošire na što veći deo sveta.28 Tako međunarodni monopoli prerastaju u multinacionalne kompanije (dominacija nacionalnog kapitala i upravljanja) i transnacionalne kompanije (bez dominacije nacionalnog kapitala i upravljanja). Pojavom transnacionalnih kompanija vrši se proces transnacionalizacije svetskog tržišta i svetske privrede. Procesi intemacionalizacije i transnacionalizacije odvijaju se istovremeno, ponekad kao supstituti, a ponekad kao komplementarne pojave.

Udeo transnacionalnih kompanija neprekidno raste i jača u svetskoj privredi, tako da se ona još naziva i privredom transnacionalnih kompanija. Pod kontrolom transnacionalnih kompanija nalazi se 4/5 svetske trgovine, 4/5 patenata za novu tehniku i tehnologiju, i preko 1/2 svetske industrijske proizvodnje i sl. Jačanjem TNK ostvaruje se proces sve veće međuzavisnosti u svetskoj privredi, pri čemu ponekad dolazi i do sukoba interesa TNK i nacionalne države.

TNK prolaze kroz pet faza razvoja.29 Рrvu fazu čine izvozne aktivnosti pretežno domaćih preduzeća, čime se osvajaju nova tržišta u svetu povezivanjem sa lokalnim dilerima i distributerima. U drugoj fazi sama kompanija preuzima te aktivnosti. U trećoj fazi kompanija počinje obavljati poslove marketinga, prodaje i ostalih funkcija na inostranom tržištu. U četvrtoj fazi kompanija dominira na

28 Na primer, američka korporacija IBM posluje u 124 zemlje; naftna kompanija „Ekson” ima preduzeća u 100 zemalja; „Pepsi Cola” proizvodi u preko 500 po-gona smeštenih u preko 100 zemalja; holandska fi rma „Philips” ima 225.000 zaposlenih, od kojih 167.000 izvan Holandije; švajcarska fi rma „Nestle Choco-late” 97% dohotka ostvamje izvan Švajcarske, i sl.

29 K. Ohmae: The Borderless World, London, 1992.

94

BOGDAN B. ILIĆ

stranom tržištu, s potpunim poslovnim sistemom, uključujući istraživanje, razvoj i inženjering. U petoj fazi svi su u kompaniji zaposleni lokalno, funkcije kompanije nisu više vezane za zemlju porekla, anacionalne su i stvaraju novi sistem vrednosti čiji su nosioci menadžeri kompanije koji posluju u celom svetu, što menja raniji sistem vrednosti usmeren na domaću privredu. Kompanije povezuju mrežni sistem organizacije poslovanja, a ne autoritet centrale. Delovi kompanije povezani su putem podelje nog skupa pravila. Proizvodi ili usluge kompanije postaju anacionalni, a globalni potrošači sveta prihvataju ih ili odbacuju. Zbog toga one moraju dobro poznavati poslovnu kulturu zemlje i lokalno tržište na kojem posluju (navike, tradicija, vrsta proizvoda, oblik investiranja, vek trajanja proizvoda ili usluge i tome slično).

Predmet svetske trgovine sve više postaje specijalizovano zna-nje, rešavanje nekog ekonomskog problema i sl, a sve manje klasična prodaja robe i usluga. Zato TNK sve više prerastaju u globalne kompanije, stvaraju međuzavisnu ekonomiju, stvaraju slobodne tokove kapitala, roba, usluga, znanja, informacija, veština i slično, te ne poznaju granice nacionalnih država i nacionalni ekonomski interes. Budući da razvijaju ekonomiju bez granica, sve teže je predvideti gde su stvarni nacionalni interesi. Sve važniji postaju interesi regija, gradskih centara i slično (Podunavska regija, Mediteranska regija i sl.). Globalne korporacije nisu vezane za nacionalne države, a i za potrošače postaje sve bitnije da li je proizvod ili usluga kvalitetan i jeftin, te da što primerenije zadovoljava njihove potrebe.

TNK se javljaju u tri osnovna organizaciona oblika, i to:Vertikalno integrisane, koje se sreću u radarstvu, u industriji nafte (uključena

je i faza distribucije), u prerađivačkoj industriji (proizvodne komponente u različitim zemljama);

Horizontalno integrisane - su one kada kompanija ima iste vrste pogona u različitim zemljama;

Konglomerati su kompanije koje imaju diversifi kovane poslove u različitim delatnostima i granama proizvodnje.

Sa stanovišta internacionalizma, korporacija može biti „аnаcionalna”, „supranacionalna” i „kosmopolitska”.

Veoma su različite ocene uloge TNK u savremenoj privredi i draštvu. One se kreću od izrazito pozitivnih ocena: širenje tržišta, povećanje ekonomske efi kasnosti, povećanje zaposlenosti i sl., do izrazito negativnih uticaja: premeštanje „prljavih” tehnologija i nuldearnog otpada u nerazvijene zemlje, smanjenje autonomije nacionalnog razvoja, povećanje ekonomske nejednakosti, negiranje ekonomskog suvereniteta i sl.

TNK se javljaju kao najznačajniji sudionici savremenih svetskih privrednih tokova, te kao najvažniji nosioci procesa globalizacije (uz Svetsku banku, Međunarodni monetarni fond - MMF i Svetsku trgovinsku organizaciju - STO), a kao ilustraciju njihove ekonomske snage i moći navodimo podatke sadržane u slici 1—1.

95


Slika 1—1: Grafi čki uporedni prikaz godišnjegprihoda nelah TNKi bruto domaćeg proizvoda pojedinih zemalja - u milijardama US$ (za određene parove država - korporacija podaci su iz 1999, a za neke od njih ovi podaci su iz 2000. godine)30

Moć TNK је nesumnjivo velika i ona prelazi nacionalne granice. Investicione odluke donese se na globalnom nivou, pomerajući tako kapital i druge resurse iz jedne zemlje u drugu. Time utiču na zaposlenost ili nezaposlenost miliona ljudi, kao i na stepen ekonomske aktivnosti u pojedinim zemljama. TNK imaju privilegovan status i u Svetskoj banci i Međunarodnom monetaraom fondu, a uz to ostvaraju i različite oblike strukturalne moći, jer utiču na međunarodnu poslovnu klimu, međunarodnu konkurenciju, međunarodnu mobilnost kapitala, kretanje cena na pojedinim tržištima, odnose rada i kapitala, veličinu i rast tržišta, političku stabilnost, fmansijske koncesije pojedinih zemalja i tome slično. TNK ostvaruju sopstveni razvoj i moć upravo zahvaljujući ra zličitoj mreži uslova poslovanja u pojedinim zemljama. Tako, na primer, ako se u nekoj zemlji pogoršaju uslovi investiranja, TNK zatvaraju tamošnje pogone i realociraju ih u druge zemlje gde su ti uslovi povoljniji.

Navedeni i slični trendovi su deo globalizacije svetske privrede koju razvijaju transnacionalne globalne korporacije. Ovi trendovi podrazumevaju i globalizaciju svetskog razvoja. Zadatak nacionalne ekonomije, u takvim uslovima, jeste ,,da više od povećanja profi tabilnosti korporacija, podizanja zastava..., poboljšaju životni standard građana i razvijaju vrednosti koje pridonose svetskoj ekonomiji”.31

30 Preuzeto, F. Turek: Globalizacija i globalna sigumost, Interland d.o.o., Varaž-din, 1999, str. 29.; Der Spiegel 30/23.07. 2001, str. 25.

31 R.B. Reich: The World ofNations, New York, 1992, str. 301.

96

BOGDAN B. ILIĆ

3. NOVI SVETSKI POREDAK

Brojne protivrečnosti u današnjoj svetskoj privredi (neravnoteža u međunarodnoj ekonomskoj razmeni, prezaduženost, nemogućnost povrata dugova, monetarni problemi, nezaposlenost, međunarodni terorizam, militarizam i sl.) nalažu potrebu izmene postojeće ekonomske situacije u svetu i stvaranje novog svetskog poretka, odnosno svetskog ekonomskog jedinstva na novoj, uravnoteženijoj (skladnijoj) osnovi. Stvaranje novog svetskog poretka, odnosno novog ekonomskog jedinstva sveta, zahteva pre svega ubrzani industrijski razvoj nerazvijenih zemalja i prilagođavanje privrednih struktura razvijenih i nerazvijenih zemalja novoj međunarodnoj podeli rada. To podrazumeva stvaranje takvih uslova u svetskoj privredi i na svetskom tržištu u kojima će zemlje moći da pođu onim putevima privrednog razvoja koji najbolje odgovaraju njihovim ekonomskim mogućnostima i širim društvenim potrebama. Ekonomski razvoj nerazvijenih zemalja doprinosiće daljem razvoju industrijski razvijenih zemalja. Nova međunarodna podela rada podrazumeva da nerazvijene zemlje proizvode i fi nalne industrijske proizvode, radi supstitucije uvoza, kao i proizvodnju za izvoz, izvoz primarnih proizvoda, sve u odgovarajućoj kombinaciji, vodeći računa o specifi čnostima i potrebama svake zemlje. Da bi se nerazvijene zemlje osposobile za ovakav razvoj i transfer rezultata nauke i tehnologije iz razvijenih u nerazvijene zemlje, velika odgovornost pada, kako na ra zvijene zemlje, tako i na svetsku zajednicu kao celinu, pri čemu politika oslanjanja na sopstvene snage treba da ima prioritetni značaj.

Novi međunarodni tokovi na svetskom tržištu moraće se zasnivati na selektivnom i kompleksnom načinu uključivanja u međunarodnu podelu rada, posebno nerazvijenih zemalja. Ovakva podela rada i konstituisanje svetskog tržišta na novim osnovama, podrazumeva aktivnu ulogu i pomoć razvijenih zemalja i svetske zajednice u ispravljanju negativnih posledica današnje međunarodne podele rada i svetskog tržišta. Svetska zajednica treba da bude inicijator, pokretač i koordinator svih akcija koje će obezbediti izgradnju novog ekonomskog jedinstva sveta, tj. svetskog tržišta međunarodne razmene na novim, pravednijim osnovama. To podrazumeva stvaranje ravnoteže u svetskoj privredi i na svetskom tržištu, kako u pogledu privredne razvijenosti (stopa produktivnosti i intenzivnosti nacionalnih radova), tako i u pogledu ekonomske strukture (uklanjanje podele na sirovinske i industrijske zemlje i slično), te u pogledu veće mogućnosti korišćenja svetskog kapitala za ubrzaniji ekonomski razvoj nerazvijenih zemalja.32

Neravnomemi ekonomski i složeni politički odnosi u drugoj polovini XX veka (politika hladnog rata), verovatno su uticali na to da se promoviše uspostavljanje novog svetskog poretka33 pod patronatom SAD, čime su one zauzele vodeće mesto u svetskoj privredi, koje je u ХIХ veku držala Velika Britanija. Protagonisti 32 Detaljnije videti, B. Ilić: Zakon vrednosti, Beograd, 1979.33 Idejnim tvorcem termina novi svetski poredak smatra se bivši američki predsednik Džordž Buš

(stariji).

97


navedenog poretka nastoje da svugde u svetu realizuju građanski politički sistem i otvorenu tržišnu privredu. Ovo treba ostvariti svestranijom primenom nove tehnologije (informaciona telmologija) u proizvodnji, širenjem integracionih procesa nacionalnih ekonomija i formulisanjem odgovarajuće ekonomske i razvojne politike, tj. ostvarivanjem procesa globalizacije. Pri tome se ispoljavaju i protivrečne tendencije, tako da, sa jedne strane, jačaju procesi uzajamne zavisnosti zemalja, integracija i podruštvljavanja kapitala u međunarodnim razmerama, a sa druge strane javljaju se disproporcije i protivrečnosti u odnosima međunarodnih ekonomskih subjekata: nacionalnih ekonomija i TNK. Dolazi do promene na vodećim mestima, kako krupnih kompanija, tako i nacionalnih ekonomija. U svetu se (kako smo već naveli) konstituišu tri moćna ekonomska centra, i to: Severnoamerički blok, pod nazivom NAFTA (SAD, Kana da i Meksiko), Evropska unija i Azijsko-pacifi čka grapacija na čelu sa Japanom. Članovi navedenih globalnih celina međusobno sarađuju i sporazumevaju se, ali često i međusobno konkurišu i otvoreno se sukobljavaju.

Posle raspada SSSR-a i Varšavskog ugovora, na međunarodnoj sceni je ostala samo jedna supersila - SAD, koje, uz podršku zemalja Severao-atlantske alijanse i nekih međunarodnih institucija, žele da svet urede po sopstvenom modelu. Otuda težnja da se uspostavi novi svetski sistem i da se proširi u planetarnim relacijama, i to na tri oslonca: SAD, EU i Japan, s tim što liderska pozicija pripada SAD. Najmoćnije zemlje sveta i TNK smatraju da neograničeno mogu da potčinjavaju teritorije dragih zemalja i da koriste tuđa prirodna bogatstva i radno sposobno stanovništvo.34

Sedamdesetih godina XX veka dolazi do izrazitog pogoršanja međunarodnih ekonomskih odnosa. To se, pre svega, ogleda u otvorenoj konfrontaciji bogatog Severa i siromašnog Juga, porastu dugova nerazvijenih zemalja (od 1.000 milijardi dolara, 80-ih godina XX veka, na preko 2.000 milijardi, pred kraj XX veka), povećanju raspona u nivou razvijenosti zemalja (on je pre 100 godina iznosio 6:1, a danas iznosi 100:1), tako da 30% stanovništva najrazvijenijih zemalja raspolaže sa 83% svetskog društvenog proizvoda, a 70% stanovništva nerazvijenih zemalja raspolaže sa 17% svetskog draštvenog proizvoda, i tome slično.35

Zbog toga su nesvrstane, odnosno tzv. nerazvijene i zemlje u razvoju preduzele određene aktivnosti radi reformisanja postojećeg međunarodnog ekonomskog sistema i uspostavljanja novog međunarodnog ekonomskog poretka. Taj poredak treba da obezbedi ravnopravnije odnose u međunarodnoj ekonomiji i adekvatan - preferencijalan tretman ovih zemalja u međunarodnoj robnoj razmeni. Novi poredak treba da omogući veću mobilnost fi nansijskih sredstava i tehničkih inovacija iz razvijenih u nerazvijene zemlje, unapređenje proizvodno-tehničke i ekonomske saradnje svih subjekata međunarodne ekonomije i sl.

Iako su SAD danas jedina supersila u svetu, već se javljaju nagoveštaji bipolarizma i multipolarizma, pre svega u vidu jačanja Evropske unije i

34 „Novi svetski poredak se zasniva na moralnim principima. Lako se može uočiti da njegovi protagonisti nastoje da, u interesu uskog kniga monopolista, osvajaju tuđe teritorije, koriste strana prirodna blaga i potčinjavaju druge narode. Zato ši-roki slojevi naroda žele da ginu za takve, sebične ciljeve.” (V. Jovašević: Smisao preobražaja privrede, Beograd, 1999, str. 113.).

35 World Debt Talles, Edition, The World bank, Washington DC, 1988. i 2000.

98

BOGDAN B. ILIĆ

azijskopacifi čkog regiona, između kojih već dolazi do izvesnih suprotnosti (agrami protekcionizam Evrope, japanska elektronika i sl.), što će se ubuduće sve više produbljivati. Poseban značaj sve više zauzima NR Kina, koja beleži najveće stope privrednog rasta i razvoja u savremenom svetu i koju već smatraju trećom ekonomskom silom sveta, te Indija, Brazil i posebno Rusija, sa ogromnim prirodnim resursima i proizvodnim potencijalima.

Zbog svega toga moguće je očekivati progresivne promene u međunarodnoj ekonomiji, koje će se verovatno postepeno ostvarivati, iako uz znatne otpore i teškoće.

Naime, dostignuti stepen ekonomskog i društvenog razvoja u svetu nameće potrebu ubrzanijeg razvoja i revolucionisanja proizvodnih snaga (osvajanje kosmosa, istraživanje novog oblika energije, povećanje proizvodnje hrane, borba za prestiž i sl.), što vodi daljem podruštvljavanju rada i kapitala u svetskim razmerama. Podruštvljavanje proizvodnje, društvena podela rada, razvoj nauke i tehnike postaju beskonačni. Tako se razvoj svetske privrede i stvaranje novog međunarodnog ekonomskog jedinstva javlja kao objektivna posledica zakonitosti stalnog razvoja proizvodnih snaga i odnosa proizvodnje (ostvarivanje naučno-tehničkog progresa). Još je Marks davno upozoravao da ,,u onoj meri u kojoj se razvija velika industrija stvaranje pravog bogatstva sve manje zavisi od radnog vremena i kvantuma upotrebljenog rada..., a mnogo više zavisi od opšteg stanja nauke i napretka tehnologije, ili od primene nauke u proizvodnji”. Time naučno-tehnički progres uspostavlja određeno jedinstvo sveta, ne samo razvijenih kapitalističkih zemalja, već teži uspostavljanju novog ekonomskog jedinstva sveta u celini. Ovo se, danas, naročito ogleda kroz problem snabdevanja sirovinama, energijom, proizvodnjom hrane i slično. Stoga se javlja dvostrani oblik zavisnosti između pojedinih zemalja, tj. između razvijenih i nerazvijenih zemalja. Zemlje u razvoju se od golih snabdevača sirovinama razvijenih regiona pretvaraju u ekonomskog partnera, a troškovi proizvodnje sirovina, energije, hrane itd. predstavljaju deo cene proširene reprodukcije u razvijenim zemljama. Te cene imaju takvu ekonomsku funkciju da stvore ,,novapolja rada” (Marks) u zaostalim zemljama. Umesto da uzimaju zajmove, pa i da traže pomoć za razvoj, veliki deo nerazvijenih zemalja može bazirati svoj razvoj na drugim, novim odnosima cena sirovina i energije, kooperaciji i specijalizaciji sa razvijenim zemlja ma, zajedničkom ulaganju kapitala, zajedničkom nastupanju na trećim tržištima i sl. Tako će se dosadašnja jednostrana zavisnost postepeno pretvoriti u obostranu zavisnost, u određeno partnerstvo, što čini „novi poredak” u svetskoj ekonomiji i sa svoje strane predstavlja uslov za razvoj svetske ekonomije nauzajamno korisnom jedinstvu sveta.

Zemlje u razvoju se nalaze pred problemom smanjenja „tehnološkog jaza”. Glavni uslov za to su prikupljanje dodatnih sredstava akumulacije, podizanje kadrova i transfer tehnologije. Pri tome se traži njihov aktivni odnos. Naučno-tehnološka revolucija, kao i druge pojave, protivrečna je: ona zemljama u razvoju praža velike šanse (korišćenje ljudskog, energetskog i sl. potencijala), ali nameće i određene probleme (prezaduženost, tehnološka i ekonomska zavisnost i sl). Zato se javlja kao veliki izazov subjektivnim snagama nerazvijenih i ostalih zemalja u razvoju.

99


Suština novog ekonomskog jedinstva sveta trebalo bi da bude intenziviranje ekonomskog razvoja nerazvijenih zemalja, a time i svetske privrede u celini. Ovi procesi bi u znatnoj meri doprineli internacionalizaciji svetske privrede, a takođe i njenoj institucionalizaciji. To bi menjalo koncepciju i funkciju svetskog tržišta u pravcu podsticanja bržeg razvoja proizvodnih snaga i unapređenja međunarodnih ekonomskih i društvenih odnosa u celini. Otuda je konstituisanje svetske privrede i svetskog tržišta na novim osnovama uslov budućeg razvoja i zadatak čovečanstva na sadašnjoj etapi privrednog i draštvenog razvoja.

Savremena etapa ekonomskog razvoja karakteriše se ostvarivanjem treće naučno-tehnološle revolucije i prelazom u četvrtu naučno-tehnološku revoluciju.36 Dostignuti stepen u razvoju informatike, robotike, biotehnologije i sl. nužno menja način proizvodnje, odnose rada i kapitala i utiče na prilagođavanje ljudi novoj tehnološkoj osnovi.37 To utiče i na međusobne ekonomske i drage odnose nacionalnih ekonomija, na promene samog svetskog tržišta i dovodi do formiranja novog međunarodnog ekonomskog jedinstva (poretka). Na svetskoj sceni je tehnološki determinizam. On još više produkuje jaz između razvijenih i nerazvijenih zemalja sveta, ali dovodi i do globalizacije svetske privrede i svetskog tržišta. Svetski poredak postaje fl eksibilniji, dinamičniji i sl., što se naročito ogleda u strategiji prilagođavanja vodećih ekonomskih subjekata: transnacionalnih kompanija i nacionalnih ekonomija. Dinamično globalno, svetsko tržište postaje mesto njihove sve snažnije i uticajnije konkurencije, pri čemu se bore za prestiž u međusobnim odnosima na svetskom tržištu, kao i za što veći udeo u iskorišćavanju svetske informatičke periferije (nerazvijene zemlje). U takvim uslovima menjaju se odnosi na svetskom tržištu. Kao prvo, menjaju se „lideri” (fi rme koje imaju dominantan uticaj na tržištu) u svetskoj privredi i započinje proces formiranja multipolarnog međunarodnog ekonomskog poretka. Ekonomske veze se sve više počinju odvijati između trgovinskih blokova, umesto između nacionalnih ekonomija. U tom smislu dolazi do fonniranja tri velika svetska ekonomska bloka, koji su u nastajanju i međusobnom nadmetanju: to su, kako smo već istakli, Severna Amerika (SAD i Kanada kojima se približava i Meksiko); Evropska unija (zemlje Zapadne Evrope kojima teže da se približe zemlje Centralne i Istočne Evrope) i razvijene istočno-azijske zemlje (Japan i tzv. novoindustrijalizovane zemlje Azije: Južna Koreja, Tajvan, Hong Kong, Singapur i Tajland). Tako će se ekonomski odnosi ubuduće sve više odvijati unutar bilateralnih i trilateralnih sporazuma.

Drugu značajnu karakteristiku novog svetskog poretka čini integracija nacionalnih ekonomija putem savezništva: participacije, zajednička ulaganja, istraživački i marketinški konzorcijumi, partnerstvo u specijalnim projektima (vojna industrija, nove tehnologije i sl.), ukrštene licence i sl. Glavne „pogonske sile“ novog svetskog poretka postaju nova tehnologija i tržište.

Treću karakteristiku novog svetskog poretka čini radikalno prestrukturiranje i preoblikovanje privrednih preduzeća. Informaciona tehnologija će zahtevati

36 Prvu naučno-telmološku revoluciju čini pronalazak vodene pare i mašine radilice krajem 18. veka, dmgu pronalazak električne energije i motora sa unufa’ašnjim sago-revanjem krajem 19. veka, tteću pronalazak elekttonike, robotike, informatike te nuklearne energije u 20. veku, a četvrtu, koja je u toku, pronalazak fotonike, ko-rišćenja sunčeve energije i sl.

37 Videti, A. Dragičević: Uvod u političku ekonomiju, Zagreb, 1992, str. 357.

100

BOGDAN B. ILIĆ

manje rukovodećeg kadra, proizvodnja će se premeštati tamo gde ima više ljudskih potencijala, odnosno radne snage, a sporedne aktivnosti će se prenositi na spoljne kooperante.

Četvrtu značajnu karakteristiku čini promena vlasničke strukture i s time povezane upravljačke funkcije. Naime, danas osiguravajuća draštva, penzioni fondovi, fondovi za dobrotvorne svrhe i slične institucije, sve više preuzimaju kontrolni paket akcija коrpоrасijе ili postaju njeni vlasnici, te na taj način zaposleni radnici postaju suvlasnici коrpоrасcijе u kojoj rade. Time se menja karakter vlasništva, rakovođenja, odgovornosti, rizika i sl. Profi t više nije jedini motiv poslovanja, već i razvoj preduzeća, plate zaposlenih, dividende i sl.

Petu karakteristiku čine radikalne promene međunarodne ekonomske i druge politike, kao i ponašanje subjekata svetskog ekonomskog sistema, javljaju se novi problemi koji zahtevaju urgentna rešenja, kao na primer zagađenost prirodne sredine; međunarodni terorizam; integrisanje nerazvijenih zemalja u svetsku privredu; kontrola i uklanjanje nuklearnog, hemijskog i biološkog oružja i sl. Problemi su takve prirode da se njihovo rešenje može obezbediti jedino zajedničkom akcijom čitave svetske zajednice. Dakle, devedesete godine XX veka postaju doba globalne svetske ekonomije, tj. svetska privreda se javlja kao proizvodnja u svetskim razmerama uz svetsko saobraćanje ljudi, kapitala i robe. Stoga možemo zaključiti: razvoj svetske privrede na uzajamno korisnim osnovama nacionalnih ekonomija predstavlja istorijsku nužnost, označenu razvojem novog međunarodnog ekonomskog poretka. To će biti jedna faza dugog procesa interakcije razvoja proizvodnih snaga i proizvodnih odnosa. Kako će nastajati promene u tom pravcu, tako će da bledi i konačno da nestane i pojam „novog” poretka. Naime, to će za buduće prilike biti normalan, novim stvarnostima prilagođen sistem ekonomskih odnosa, koji će po svojim obeležjima, odnosno svojim delovanjem, olakšavati i ubrzavati evoluciju u tom sutrašnjem svetu.

Poučeni istorijskim iskustvom, znamo da će iza toga nastajati nova kretanja, pa će i taj „novi” poredak u jednoj budućoj epohi predstavljati kočnicu razvoja proizvodnih snaga i odnosa. Tada će uslediti daljnje transformacije; one će uvek da izrastaju iz starih i postepeno prevladavanih, a nositi u sebi klice novih - progresivnijih odnosa proizvodnje38, dakle, ostvaraje se „novo buduće društvo“.39

38 Videti, R. Štajner: Kriza II, Privredni pregled, Beograd, 1980, str. 373, i P. Draker: Postkapitalističko društvo, Beograd, 1995, str. 10, gde kaže: „АН, kao draštvo, razvijene zemlje su se već pokrenule u postkapitalizam. On brzo postaje „Dru-štvo novih klasa” s jednim novim središnjim resursom u svom jezgru”.

39 Novo, buduće društvo označava se različitim nazivima. Najčešće se označava izra-zom „postindustrijsko draštvo”. Dragi upotrebljavaju naziv „tehnotronsko društvo” (Bžežinski), zatim „superindustrijsko draštvo” (Tofl er), „programsko draštvo” (Turen), „menadžersko draštvo” (Bmham), „digitalno draštvo” (Tapskot), „informa-tičko društvo” (Masuda) i sl. (Videti, Ž. Marković; S.Pokrajac, Drušh’o u prome-nama, Beograd, 1997. i A. Tofl er, Šok budućnosti, Beograd, 1997.).

101


4. POVEZANOST PROCESA TRANZICIJE I GLOBALIZACIJE

Poslednjih decenija XX veka došlo je do velikih promena u svetskoj privredi. Nova faza tehnološke revolucije, te internacionalizacija kapitala i proizvodnje izmenili su ekonomske efi kasnosti. Svestrana liberalizacija trgovine, liberalizacija fi nansijskog tržišta i brži protok kapitala u svetskim razmerama doneli su nove izazove u svetskoj privredi. Te izazove mora da prihvati svaka nacionalna ekonomija i proizvodno poslovni subjekt kao robni proizvođač ukoliko želi da opstanu na domaćoj i međunarodnoj sceni u XXI veku. To je od posebnog značaja i predstavlja poseban izazov za bivše socijalističke zemlje Centralne i Istočne Evrope i bivšeg SSSR-a.

Ocenjuje se da se centralno-planski sistem upravo morao raspasti zbog nesposobnosti prilagođavanja izazovima tehnološkog progresa. Tvrdi, nefl eksibilni centralno-planski sistem bio je trom, neprilagodljiv novim izazovima i zbog toga nekonkurentan. Globalizacija je upravo postala pretnja za sve zemlje koje se nisu mogle prilagoditi izazovima tehnološke revolucije, odnosno rastućoj internacionalizaciji ekonomskih veza i velikim promenama. To je upravo uslovilo neminovnost tranzicije.40 Bivše socijalističke zemlje u tranziciji moraju da se prilagode novonastalim razvojnim izazovima i da iskoriste prednosti za dugoročnu ekspanziju u procesu globalizacije.

Institucionalna izgradnja tržišne strukture i tržišna alokacija resursa zemalja u tranziciji takođe je povezana sa globalizacijom, kao na primer trgovinska liberalizacija dogovorena u okvim Svetske trgovinske organizacije, zaštita prirodne sredine i slično. Sastavni deo globalizacije je proces regionalne integracije, kao što je slučaj sa proširenjem Evropske unije ili stvaranjem Zajednice nezavisnih država na tlu bivšeg SSSR-a. Tokom globalizacije institucionalno uređenje nacionalnih ekonomija postaje sve sličnije, a što su sličnija uređenja, to je lakši proces integracije i globalizacije.

Reforme zemalja u tranziciji dovode do mikroekonomskog restrukturiranja postojećih industrijskih kapaciteta, što se najčešće odvija istovremeno s pojačanim uključivanjem multinacionalnih kompanija. To takođe, predstavlja frakciju globalne ekonomije. Povećanje direktnih stranih ulaganja ovih kompanija značajno doprinosi ubrzanju procesa globalizacije, a ova ulaganja treba da doprinesu dugoročnom povećanju konkurentnosti privreda zemalja u tranziciji.

Međutim, preobražaj bivših socijalističkih zemalja komandne ekonomije u tržišnu ekonomiju trajao je (i traje) mnogo duže nego što se predviđalo. Naime, umesto brzog oporavka i snažnog privrednog rasta ovih zemalja došlo je do produžene recesije, velike tranzicione depresije, koja se u nekim zemljama nastavila kroz čitavu

40 G. W. Kolodko: „Bez tranzicije, globalizaciji bi bila uskraćena njezina puna di-menzija i dinamika nastajanja”, Globalizacija i catching-up: Od recesije do rasta u tranzicijskim gospodarstvima, „Ekonomist”, br. 7-8, Zagreb, 2000. str. 3.

102

BOGDAN B. ILIĆ

deceniju 90-ih godina XX veka. Tako je posle prve tranzicione decenije, od 1990. do 1999. godine, indeks prosečnog BDP-a za 25 zemalja Istočne Evrope i bivšeg SSSR-a iznosio oko 65% predtranzicione proizvodnje, u zemljama bivšeg SSSR-a pao je čak na 54%, a u zemljama istočne Evrope još je ispod nivoa iz 1989. godine. Ovakav pad proizvodnje nije bio očekivan na početku tranzicionog perioda, što je izazvalo različite interpretacije nastalog stanja.

Dubina recesije bila je u svakoj zemlji dragačija zbog početnih grešaka povezanih sa centralnoplanskom privredom, s jedne strane, i primenjenih politika prilagođavanja, s druge strane. Što su iskrivljenja bila teža (spoljnotrgovinski dug, stopa infl acije, nestašice pojedinih proizvoda, broj neefi kasnih velikih državnih preduzeća, itd.), to je bio dublji i ekonomski pad. Praksa pokazuje da je tokom prvih godina tranzicije stepen ekonomskog pada bio veći u zemljama koje su pokušale da izvrše preradikalnu političku liberalizaciju.

4.1. Izlazak iz tranzicije i ostvarivanje razvoja

Razmeđe milenijuma karakteristično je za svetsku zajednicu po dubokim sistemskim promenama u draštveno-ekonomskim odnosima. Pre svega, to su globalne tendencije koje se najjasnije ispoljavaju u razvijenim zemljama i koje su povezane sa formiranjem novog postindustrijskog stadijuma: socijalizacija i hiunanizacija ekonomije, rastući značaj ekoloških problema u razvoju, neprestano povećanje uloge sociokulturne stvaralačke sfere, kada osnovnim postaje stvaralački konstraktivni potencijal radnika (,,rad glave zamenjuje rad ruke”). Menja se „anatomija” mnogih nedovoljno razvijenih zemalja, njihove pretežno agrame privrede transformišu se u industrijsko-agrarne strukture, da i ne govorimo o fenomenu novoindustrijalizovanih zemalja.

Posebni procesi su se razvili u značajnom delu zajednice bivših socijalističkih zemalja. Pod uticajem globalnih tendencija, one (bivše socijalističke zemlje) treba da reše specifi čne probleme korenite reorganizacije sistema koji u njima postoji, što po svojoj spoljnoj formi predstavlja prelazak na tržišnu privredu i demokratsko, otvoreno draštvo.41 Svi ovi procesi - mada različiti po sadržaju, ali isti po karakteru -predstavljaju prelazna stanja draštva. U najopštijem vidu, tranzitivnost karakteriše proces kvalitativnih i kvantitativnih promena u osnovama društva, njegovo kretanje ka novom društveno ekonomskom sistemu.42

Upravo u takvom, širokom smislu treba posmatrati tranzitivnost kao karakterističnu crtu savremene svetske zajednice (svetski proces). U takvim uslovima insistiranje na samo jednom jedinom tipu tranzicije postaje neprihvatljivo. Različiti uslovi zahtevaju različita rešenja. Jer, tranzicija u svakoj zemlji dobija konkretne forme i karakteristike. U ovom slučaju radi se o promenama koje znače odumiranje određenog ekonomskog sistema koji se transformiše takođe u određeni sistem novog tipa. Ekonomija zemlje koju karakteriše stanje prelaska od jednog sistema na drugi, jeste ekonomija u tranziciji.

41 Videti, S. Bolčić: Tegobe prelaza u preduzetničko društvo, Beograd, 1994.42 „Tranzicija kao izlaženje iz tog „urušenog drašrva” postaje nužnost, makar bio neuobličen i sporan

dugoročni smer trenutnili kretanja ka novom tipu društva”, (S. Bolčić: Kontroverze o franziciji, Ciljevi iputevi društva u tranziciji, Zbomik, IDN, Beograd, 1996, str. 354).

103


Tako savremeni prelazni, odnosno tranzicioni period predstavlja period ostvarivanja treće naučno-tehnološke revolucije (biotehnologija, robotika...), koja menja i proizvodne snage i odnose proizvodnje. Sve to dovodi do nove organizacije proizvodnje, novog tipa nosilaca upravljanja proizvodnjom, menja značaj i ulogu svojine, faktora proizvodnje, prirodu raspodele i socijalizacije, humanizacije, nove integracije, razvijaju se nove tehnologije, ali i novi kvalitet života. On se ogleda u transformaciji kapitalističkog i realsocijalističkog načina privređivanja u novi način proizvodnje.43 Iz navedenog je uočljivo da postoji povezanost i međusobna uslovljenost franzicije i globalizacije. Glavnim subjektima globalizacije smatraju se transnacionalne korporacije, krupni kapital i najmoćnije zapadne države (zajedno sa Japanom). Navedeni subjekti globalizacije kao i međunarodne organizacije: Međunarodni monetarni fond (MMF), Svetska banka, Svetska trgovinska organizacija (STO), Konferencija Ujedinjenih nacija o trgovini i razvoju (UNCTAD), Svetska radnička organizacija i sl. nastoje da ceo svet oblikuju po jedinstvenim kriterijumima. Bilans desetogodišnje tranzicije je, u osnovi, nepovoljan, a ponegde i u ponečem katastrofalan. Zbog toga je neophodno tražiti „izlaz iz tranzicije”. Ako se nastavi preobražaj unutar u ekonomsko-socijalnim kretanjima mnogih od tih zemalja, one će doživeti još veći civilizacijski pad od sadašnjeg, a to što se imenuje „tranzicijom” biće za njih još jedna slepa ulica istorije. Zato je neophodno veoma brzo utvrditi altemativnu strategiju razvoja tih zemalja, koja neće slediti sadašnji put društvenog (anti) razvoja, ali neće pasti ni u iskušenje obnove pređašnjeg sistema. Danas se s pravom postavljapitanje završetka procesa tranzicionog (prelaznog) perioda i otpočinjanja faze razvoja tzv. zemalja u tranziciji (bivše socijalističke zemlje Centralne i Jugoistočne Evrope i bivšeg SSSR-a). Tu se daju različiti odgovori. Neki zapadnoevropski „tranzitolozi” daju na to pitanje jednostavan, ali neprihvatljiv odgovor. Po njima proces tranzicije se završava onda kada navedene zemlje ostvare veći društveni bruto proizvod (ili obim industrijske proizvodnje) u odnosu na predtranzicioni period.44 Prema mišljenju nekih teoretičara u zemljama u tranziciji, tranzicioni period se završava onda kada se u osnovi završi fonniranje novih tržišnih institucija.45 Prema mišljenju zapadnog ekonomiste D. Norta, prelazna društva su ona koja se nalaze u stanju institucionalne neravnoteže, a pronalaženje nove ravnotežne tačke u tržišnom institucionalnom prostora označava završetak „tranzita”.46

Dakle, tek nakon više od jedne decenije ostvarivanja tranzicije u navedenim zemljama, shvatilo se da se proces konstituisanja tržišne privrede i demokratskog draštva ne može izvesti preko noći (zemljama razvijene tržišne privrede bili su neophodni vekovi). Postalo je jasno da se novi draštveno-ekonomski sistem uspešno može samo postepeno razvijati i da su za to neophodne odgovarajuće institucije (tržišna infrastraktura). Institucionalne promene sistema moraju dati podsticaj tržišnom preobražaju privrede i demokratskom oblikovanju društva. U takve institucionalne promene spadaju: pravna garancija svojine, ugovorno pravo i njegovo poštovanje, antimonopolsko zakonodavstvo, radno pravo, ograničenje sfere prirodnih monopola, 43 „Sve što čovek može da pokuša - a samo to je i pokušaj ove knjige - jeste da opiše društvo i državno

ustrojstvo sada kada ulazimo u tranziciju iz ere kapitalizma (takođe, naravno iz ere socijalizma).” (P. Draker, Postkapitalističko društvo, citira-no delo, str. 217).

44 Videti, R. Kapeljušnikov: Gdje je početak tog b’aja, Bonpocbi зкономики, br. 1/2001, Moskva, str. 38.45 A. Nestrenko: Prelazni period je završen. Šta dalje?, Вопроси зкономики , br. 6/2000, Moskva, str.

4-17.46 D. Nort: Institucije, institucionalne promene i funkcionisanje ekonomike, Moskva, 1997.

104

BOGDAN B. ILIĆ

uključivanje državnih preduzeća u tržišnu utakmicu, zaštita slobodne trgovine, podsticaj formiranju novih fi rmi i sl. „Samo kada te institucionalne barijere budu savladane, može se smatrati da je prelazni period završen i tada se slobodno može reći: Šta dalje?”47 To ,,dalje” znači ostvarivanje rasta i razvoja navedenih zemalja na novoj, informatičkoj osnovi i njihovo uklapanje u svet razvijenih zemalja koje ulaze u informatičko društvo i informatičku (novu) ekonomiju.

Osnovna pozitivna očekivanja od tranzicije čini to da će prelaz na tržišnu privredu u postsocijalističkim zemljama obezbediti bolju alokativnu efi kasnost i povećanu konkurentnost ovih zemalja na svetskom tržištu. To mora obezbediti rast proizvodnje i veći životni standard stanovništva. Tek tada će postojati mogućnost sustizanja i trajnog procesa smanjenja razvojnog jaza između zemalja u tranziciji i razvijenih industrijskih zemalja. Danas je realno očekivati da će se proces sustizanja razvijenih zemalja ubrzano odvijati. Prvi argument je da će ostvarivanje tehnološkog progresa doprineti ukupnom rastu i razvoju ovih zemalja. Transfer novih telmologija iz razvijenih zemalja u ove zemlje znatno će doprineti porastu konkurentnosti ovih tržišta u nastajanju. Tehnološki progres daje glavno ubrzanje stopi rasta. Drugi argument je povezan sa procesom uklapanja tranzicije u globalnu ekonomiju. Tranzicija je nezaobilazan deo globalizacije. To najbolje pokazuje uklapanje zemalja Centralne i Istočne Evrope u Evropsku uniju, što će ubrzati uspostavljanje institucionalnog tržišnog uređenja ovih zemalja i veći priliv stranog kapitala. Treći argument je vezan za akumulaciju znanja i bolje razumevanje savremenih ekonomskih i fi nansijskih tokova, jer mikro i makroekonomski menadžment postaju sve složeniji izazovi. Četvrti argument predstavlja napredak institucionalne tržišne infrastrakture, što doprinosi oslobađanju od sistemskih uskih grla i strukturnih poremećaja nasleđenih iz prošlosti, ili učinjenih u početnim fazama tranzicije.48

Danas postoje argumentovani stavovi da će se zemlje u tranziciji razvijati brže od globalne ekonomije i razvijenih industrijslah zemalja, te da će u određenom periodu moći da sa njima uhvate korak. Za ostvarivanje ovog cilja neophodni su različiti ekonomski, politički, kultumi i institucionalni faktori, odnosno moraju se ispuniti odgovarajući uslovi.

Uz ovo logično je pretpostaviti da će se u budućnosti menjati razvojni modeli i da će se razvijati i nove razvojne mere, pri čemu će na značaju sve više dobijati kvalitet ljudskog kapitala, standardi prirodne sredine, dostupnost kulturi i prirodi, sudbina urbanih područja i dr.

Zemlje u tranziciji moraju pronaći svoj put rasta i razvoja (izrada strategije razvoja za XXI vek), što će im omogućiti ubrzano sustizanje razvijenih zemalja i uklapanje u savremene razvojne tokove (ne imitacija, nego inovacija razvoja visokorazvijenih zemalja). Jedino to u celoj tranziciji ima smisla i može konačno sve preokrenuti u željeni uspeh. No, takav uspeh zavisi od znanja, sposobnosti, strpljenja, razumne razvojne i ostale politike i godina teškog rada u duhu poznate Čerčilove izreke ,,znoj, krv i suze”.

Nakon višegodišnjeg trajanja procesa tranzicije u bivšim socijalističkim zemljama, u domaćoj i stranoj literaturi s pravom se postavlja pitanje: Kada će

47 Videti, M. Derjabina: Institucionalni aspekti postsocijalističkog prelaznog pe-rioda, Bonpocbi зкономики, br. 2/2001, Moskva, str. 124.

48 Videti, G. W. Kolodko: citirano delo, str. 15-56.

105


tranzicija biti završena? Odnosno, potrebno je sagledati uslove i faktore koji određuju da li je neka zemlja završila proces tranzicije i kada će iz nje izaći. Odgovor na jedno ovakvo pitanje zavisi, pre svega, od toga kako defi nišemo završnu vremensku tačku posle koje možemo reći da je neka zemlja okončala prelaz ka tržišnoj privredi.

Tako, na primer, J. Kornai smatra da je kraj tranzicije situacija u kojoj su komunističke partije izgubile monopol političke moći, privatni sektor ima većinsko učešće u GDP-u, dok je tržište dominantan koordinator ekonomske aktivnosti.49 Prema ovakvom shvatanju, tranzicija je u većini zemalja već završena, ili će biti okončana u narednih nekoliko godina.

Sa druge strane, A. Gelb smatra da kraj tranzicije predstavlja stanje u kojem su problemi sa kojima se suočavaju kreatori ekonomske politike u zemljama u tranziciji sličnim onima sa kojima se suočavaju drage zemlje na sličnom nivou razvoja.50 I prema ovoj defi niciji možemo reći da je tranzicija završena bar za one naprednije zemlje u tranziciji (koje, uzgred rečeno, neld zapadni ekonomski časopisi, poput „The Economist”-a, i Agencije za ocenu kreditnog rizika svrstavaju u grapu „tržišnih privreda u razvoju”).

Jan Svejnar smatra da je tranzicija završena onda kada bivše socijalističke zemlje u potpunosti zamene centralno planiranje tržišnim sistemom i kada počnu da ostvaraju brz i održiv ekonomski rast koji će im omogućiti da sarađuju sa najrazvijenijim tržišnim privredama, bez postojanja bilo kakvih oblika zaštite. On smatra da će zemlje poput Estonije, Poljske, Češke Republike, Mađarske, Slovenije i možda Slovačke dostići takvo stanje u svojim privredama od trenutka kada postanu članice Evropske unije51 (a što su ove zemlje u međuvremenu postale).

Neki autori, poput Kolodka, smatraju da, iako je tranzicija proces koji sigurno ima kraj, nije moguće na jednostavan način odrediti trenutak ili stanje jedne privrede koje se sa sigurnošću može označiti kao kraj (tj. okončanje) tranzicijskih procesa.52 Tako, on navodi primer Turske za koju niko neće reći da je zemlja u tranziciji, jer je članica OECD-a i NATO-a, i ima tržišno orijentisanu privredu. Međutim, smatra Kolodko, ova zemlja ima dosta karakteristika privreda u tranziciji. On odbacuje prethodno naveden Kornaiev stav, tvrdeći da neke tržišne privrede imaju mnogo veće učešće javnog sektora u GDP-u u odnosu na zemlje u tranziciji. Takođe, postoje tržišne zemlje koje imaju GDP per capita manji od 500$, kao i zemlje u tranziciji sa GDP per capita koji prelazi 10.000$. Samim tim, on odbacuje i Svejnarov stav, jer smatra da su kriterijumi za određivanje činjenice da li je neka zemlja tržišna ili ne veoma fl uidni. Prema Kolodku, priključenje OECD-u ili Evropskoj uniji nije precizan signal da je neka zemlja izašla iz tranzicije. Dakle, prema njemu, ne postoji neki formalan kriterijum, već je jedino bitno da li neka zemlja beleži konstantan progres ka trajnom i održivom privrednom rastu.

49 J. Komai: Reforming the Welfare State in Postsocialist Economies in A. Brown (ed.), When is Transition Over?, Kalamazoo, MI Upjohn Institute for Emplov-ment Research, 1999.

50 A. Gelb: The End of Transition? In A. Brown (ed.): WJien is Transition Over?, Kalamazoo, MI, Upjohn Institute for Emplovment Research, 1999.

51 J. Svejnar: Transition Economies: Perfomance and Challenges, WDI Working Paper,№415, 2001. str. 33.

52 G. W. Kolodko: From Shock to Тегару - The Political Есопоту of Postsocialist transformation, Oxford Universitv Press, 2000, str. 346-347.

106

BOGDAN B. ILIĆ

Teoretičari institucionalnog pravca u ekonomskoj teoriji smatraju da se tranzicioni period završava onda kada se u bivšim socijalističkim zemljama završi formiranje novih tržišnih institucija.53 Tako, D. Nort smatra da su društva u tranziciji ona koja se nalaze u stanju institucionalne neravnoteže i da pronalaženje nove ravnotežne tačke u tržišnom institucionalnom prostora označava završetak prelaza. Institucionalne promene sistema moraju dati podsticaj tržišnom preobražaju privrede i demokratskom oblikovanju draštva. Prema takvom shvatanju, samo kada određene institucionalne prepreke budu savladane, može se tražiti odgovor na pitanje šta i kako dalje? Prema nekim autorima, odgovor na ovo pitanje leži u ostvarivanju rasta i razvoja zemalja u tranziciji na novoj, informatičkoj osnovi i njihovo uklapanje u svet razvijenih zemalja koje uspešno razvijaju informatičko društvo i informatičku (novu) ekonomiju.54

5. PERSPEKTIVE GLOBALIZACIJE

„Velika, ali s obzirom na prirodu neoliberalnog kapitalizma neizbežna, greška upravljačkih elita najmoćnijih zapadnih država, pre svega Amerike, jeste u tome što globalizaciju shvataju i ostvaruju kao planetarizaciju svojih interesa i svog modela društva, svoje slike vrednosti, vlastitog obrasca života, što posežu i za najgrubljim nasiijem da bi ih svetu nametnule. Ta strategija, u čijoj je osnovi arogancija moći i istorijsko slepilo, veoma je rizična po ceo svet, a u krajnjoj liniji, dugoročno će biti porazna i po interese najmoćnijih zemalja Zapada. Zato bez demokratizacije svetskih odnosa i takve raspodele svetske moći, koja podrazumeva novu ravnotežu odgovornosti, ali i sile, nije moguće da globalizacija gubi svoja (neo) imperijalna obeležja.”

Z. Vidojević: Kuda vodi globalizacija

Na osnovu dosadašnje prakse i teorijskih objašnjenja globalizacije (publikovani su brojni teorijski radovi), mogli bismo savremenu globalizaciju svetske privrede i društva posmatrati kao novu etapu razvoja svojstvenu XXI veku i novom milenijumu. U stvari, na dostignutom stepenu razvoj a dolazi do transformacije 53 A. Nesterenko: citirano delo, stt. 4-17.54 B. Ilić: Teorijske osnove tranzicije u bivšim socijalističkim zemljama, u: D. Dragišić, B. Ilić, B.

Medojević, M. Pavlović, Politička ekonomija, Ekonomski fakultet, Beograd, 2001, str. 654-655.

107


internacionalizacije kapitala u njegovu nadnacionalizaciju. Paralelno s tim, jačaju i tendencije nadnacionalne moći, te stvaranje planetamih, međusobno povezanih, ali i konkurentnih centara moći, kao neke vrste decentralizovane „svetske vlade”. Tu spada „Grupa 7” najmoćnijih zemalja sveta, Bildesberg grupe, „Komitet 300”, pa sve do najznačajnijih svetskih ekonomskih centara: Svetska banka za obnovu i razvoj, Međunarodni monetarni fond i Svetska trgovinska organizacija. U nadnacionalnom kapitalu (TNK) i planetarnim centrima ekonomske i političke moći (osvajanje Kosmosa) najveći uticaj imaju SAD. Iz toga proizilazi da nadnacionalne fi rme i interesi, u stvari, prikrivaju samo nacionalne interese danas najmoćnije zemlje sveta i da njeni interesi određuju glavni sadržaj strateških odluka tih tela (međunarodnih institucija i organizacija). Stoga se često globalizacija označava kao „vesternizacija” ili „amerikanizacija” savremenog sveta. To sve možemo posmatrati kao određeni sled istorijskog razvoja svetske privrede i društva, što je dovodilo i dovodi do promene odnosa snaga u svetu. Tako su dominantne nacije u svetu bile Holandija, Španija i Portugalija u XV, XVI i XVII veku, Francuska u XVIII veku, Velika Britanija u XIX, te SAD u XX veku, a ocenjuje se da će to postati Kina u dogledno vreme.

Savremeni proces globalizacije uslovljen je informatičko-komunikacionom tehnologijom i ekonomskom racionalnošću. Sa tog stanovišta, ona se javlja kao objektivni proces, ali i kao subjektivni interes krupnog kapitala i najmoćnijih zemalja sveta, pre svega SAD. Zemlje i narodi koji se ne bi uključili u savremenu informatičku revoluciju i ekonomsko povezivanje u savremenom svetu, naravno, ostvarujući pri tome i svoje vitalne interese, bili bi osuđeni na određeni proces istorijskog odumiranja. Naravno, ni ova etapa razvoja neće biti večita, kao ni sve one koje su joj prethodile (uslovljene pojavom prethodne tri naučno-tehnološke revolucije). Njen razvoj i promena zavisiće, pre svega, od znanja, spremnosti, sposobnosti i racionalnosti vodećih subjektivnih snaga u svetu, pre svega najrazvijenijih zemalja sveta, posebno SAD.

Dosadašnji proces globalizacije dovodi do veoma neravnomernog razvoja u svetu. Prema podacima OUN, u 1973. godini odnos prihoda između najbogatijih i najsiromašnijih država iznosio je 44:1, a 25 godina posle toga povećao se na 74:1. U periodu posle Hladnog rata, broj stanovnika u svetu koji žive ispod linije siromaštva povećao se od 1,2 milijarde, u 1987. godini, na preko 1,5 milijardi danas, a ako se ovaj proces nastavi do 2015. godine, dostići će cifra od 1,9 milijardi (odnosno 1/3 svetskog stanovništva). To znači da na početku XXI veka 25% čovečanstva živi sa manje od 140 dolara po glavi stanovnika godišnje, sa tendencijom povećavanja tog procenta. Nasuprot tome, imovina tri najveća svetska milijardera danas iznosi više od ukupnog brato nacionalnog proizvoda svih najnerazvijenijih zemalja i njihovih 600 miliona stanovnika.55

Navedeni podaci nedvosmisleno govore da savremeni proces globalizacije dovodi do velike neravnoteže između zemalja sveta, ali i između pojedinaca u okviru pojedinačne zemlje. To je dovelo do stvaranja dobitnika i gubitnika globalizacije, do pojave globalista i antiglobalista, do nasilnog suprotstavljanja procesu globalizacije (napad na Svetski trgovinski centar i Pentagon u SAD), pojave svetskog terorizma (Al-Kaida) i sl.

55 Videti, M.B. Steger: citirano delo, str. 102-107.

108

BOGDAN B. ILIĆ

Uspešna savremena globalizacija mora da vodi ka jedinstvu sveta u razlikama i takvih razlika koje se ne antagonizuju. Bez toga globalizacija vodi ka nekoj vrsti totalitarizma, odnosno prisilnom jedinstvu sveta. Najopasnija karakteristika sadašnje globalizacije jeste težnja danas najmoćnije sile sveta SAD da se jedinstvo sveta ostvaraje na prinudni način (Avganistan, Irak, Kosovo, približavanje granicama Rusije i Kine, uz težnju ka njihovom razdrobljavanju i sl.). Ali, s prividnim i „mrtvim“ razlikama i svet bi postao istorijski privid i svojevrsni „živi leš”. Savremeni proces globalizacije „... po svojim preovlađujućim učincima, vodi pre svega duboko nepravednom, rizičnom i opasnom svetu u kome se produbljuje i širi jaz između bogatih i siromašnih zemalja, pri čemu sve oštriji sukobi, uključujući i ratne, za centre razvoja i za nadmoć, kao i pustošenje ljudske životne sredine - spadaju u njena bitna obeležja. To će, najverovatnije, biti njene ključne odlike i u neposrednoj budućnosti”,56 a mi tome dodajemo, ako se ne preduzmu odgovarajuće mere u svetskoj zajednici - OUN i sl.

Da bi se otklonile katastrofi čne crte globalizacije, moraju se preduzimati mere za njenu radikalnu transformaciju. U tom smislu se predlaže da svetske vođe moraju kreirati, izraditi i sprovesti sveobuhvatan „globalni nju dil”, koji bi, pored ostalog, trebalo da sadrži57:

„Maršalov plan” za globalni Jug, koji uključuje paušalni otpis dugova -zemljama Trećeg sveta, porez na međunarodne fi nansijske transakcije, -ukidanje prekomorskih fi nansijskih centara koji nude slobodne poreske -zone za bogate pojedince i korporacije, provođenje striktnih globalnih ekoloških sporazuma, -provođenje ravnopravnijeg programa globalnog razvoja, -uspostavljanje nove svetske razvojne institucije, koju većim delom -fi nansira globalni Sever putem takvih mera kao što su porez na fi nansijske transakcije i kojima uveliko treba da upravlja globalni Jug, uspostavljanje međunarodnih standarda zaštite rada, možda kao -klauzula duboko reformisanog STO, veća transparentnost i odgovornost državnih vlada i međunarodnih -institucija prema građanima, učiniti sve da rukovođenje globalizacijom bude eksplicitno osetljivo -po pitanju ravnopravnosti polova.

Dakle, ovi transformativni draštveni procesi moraju osporiti trenutnu ugnjetavačku straktura globalnog aparthejda koji deli svet na privilegovani Sever i siromašni Jug, za koji globalizacija ne sme da bude „podrum za mučenje”.58 „Ako se to desi, globalizacija će uvesti istinski demokratski i ravnopravni svetski poredak”.59 Zato je neophodno da se informatička i komunikaciona tehnologija iskoristi za transformaciju ekonomije kapitala i profi ta u ekonomiju celovitih ljudskih potreba; za solidarnost i bolji kvalitet života (ekologija); za socijalnu pravdu; demokratski

56 Z. Vidojević: citirano delo, str. 396.57 Prema, B. M. Steger: citirano delo, str. 133.58 Vodeća levičarka Amerike Naomi Klajn, preuzeto: NIN, br. 2960, 2007. str. 34.59 M. B. Steger: citirano delo, str. 133.

109


poredak; za takve moralne vrednosti u čijem su središtu sloboda, autonomija i dostojanstvo svakog čoveka na zemaljskoj kugli. Naime, kako ističe B. R. Barber, „kapitalizam je tigar pun snage koji se može iskoristiti za oživljavanje privrede, ali samo ako njegove snage kontroliraju državne i političke institucije. Globalizacija je ispustila ovog tigra iz kaveza i oslobodila „divlji” kapitalizam, koji je kao i oslobođeni tigar, počeo pokazivati svoje sklonosti divlje zveri“.60 Stoga je neophodno efi kasno „krotiti” slabosti „tigra globalizacije”, u čijem pravcu treba da bude usmereno delovanje svih (naročito najrazvijenijih) zemalja sveta i svih globalnih institucija, a čemu bi posebno trebalo da doprinese projekat budućeg tzv. dobrog društva i bolja alternativa sadašnjem procesu globalizacije.

60 Preuzeto: htp://bs. Wikipedia.org/wiki/Globalizacija.

110

Glava druga

RAZVOJ INFORMATIČKOG DRUŠTVA

1. NASTANAK INFORMATIČKOG DRUŠTVA

„Doba viteštva je prošlo, doba naučnika, ekono-mista i kompjutera je usledilo“.

Edmund Burke

Iz jedinstva suprotnosti rađaju se i razvijaju progresivni društveni tokovi, u isto vreme, isto tako zakonito, i njihovi „negativni saputnici” - koji nose u sebi velike opasnosti.61 Do konačnog cilja dolazi se postepeno i uz pomoć sredstava, metoda, načina, odnosa i oblika života koji neretko izgledaju ponešto različiti, pa i suprotni onome čemu se teži. Nije to karakteristično samo za sredine u kojima se novo probija stihijskim putem, mimo volje i namera vladajućih kragova, već i za prilike u kojima se nakon uspešne političke revolucije svesno i planski razvija novi draštveni sistem.

Utoliko veća postaje opasnost od dve krajnosti: prihvatanja postignutog kao konačnog rešenja koje, u daljim kretanjima, podleže samo prepravkama i usavršavanjima, ili odbacivanja svega postojećeg kao zablude, nedovoljno revolucionarne prakse, pa čak i izdaje interesa naroda.

Kolektivistička i informatička draštvena transformacija trajan je proces socijalnog revolucionisanja i zato je promena najmarkantnija karakteristika tog istorijskog razdoblja - iz kojeg, upravo, izlazi savremena ljudska zajednica. Pri tome se sam izraz društvena revolucija dvojako shvata: u „širem” smislu, kao kvalitativna promena društvene strukture, i u „užem” smislu - kao način dovođenja tako shvaćene revolucije do ostvarenja.

61 Na bazi studije, A. Dragičević: Politička ekonomija informacijskog društva, Zagreb, 1994.

111


To se postiže na dva osnovna načina - nasilnim ili mirnim, odnosno skokovitim ili evolutivnim putem. Nov kvalitet se, u prvom slučaju, postiže fi zičkim sukobom, a u drugom tako što se raznim uticajima korenite promene postepeno akumuliraju.

Draštvena revolucija, šire shvaćena, posmatra se pre svega kao svetsko-istorijski zaokret kojim se usklađuju načini i odnosi društvene proizvodnje s proizvodnim snagama koje su ih prerasle. U pitanju je temeljni zakon društvenog razvoja, koji se tako ostvaruje u epohi klasnog društva, a kako se savremenim prelaznim razdobljem tek izlazi iz te epohe, to su mu svojstvene donekle i njene zakonitosti, pa tako i društveno napredovanje zastarevanjem ekonomske strukture.

To i danas potvrđuje praksa svih zemalja, bez obzira na to kako su stigle do kolektivizma i koliko su daleko odmakle u razvijanju njegovih odnosa. U svima su podjednako izraženi principi i zakoni revolucionisanja društvenog života pod pritiskom nabujalih informatičkih proizvodnih sila kojima su potrebni širi okviri funkcionisanja i razvoja.62

Informatičke proizvodne snage ne podnose organizacione okvire i oblike elektromehaničkog doba. Samo se njihovim stvaralačkim razgrađivanjem ide dalje u privrednoj ekspanziji i oslobodilačkoj akciji. Bremenitost kolektivističkog, pa i započetog informatičkog društva starim sadržajima i metodama razvoja ogleda se i u tome što se još uvek radikalan pomak postiže zastarevanjem odnosa proizvodnje. U njihovim se okvirima razvija nova materijalna osnova, informatička tehnologija, što svetsku zajednicu dovodi u krizu koja podjednako zagorčava život gospodarima i slugama, eksploatatorima i eksploatisanim, privilegovanim i obespravljenim, monopolistima i isključenima, upravljačima i izvršiocima, razvijenim i nerazvijenim. Takva je sada već permanentna svetska recesija koja je započela početkom sedamdesetih godina XX veka. Prema tome, da bi se oni koji u takvoj društvenoj polarizaciji zauzimaju podređen položaj i u korišćenju draštvenih tekovina izvlače deblji kraj mogli osloboditi, mora biti postignut onaj stepen materijalnog razvoja na kojem vladajući društveni odnosi dolaze u drastičan sukob s novim proizvodnim snagama.

To je onaj osnovni zakon revolucije koji se najbolje potvrđuje u svim sredinama koje su zahvatile korenite društvene promene. Formi raju se nove ljudske potrebe pa teorija i politika koje teže promenama imaju izgleda za svoje ostvarenje samo ako su usmerene na zadovoljenje tih potreba. U tom smislu i svaka kolektivistička i individualistička revolucija može biti samo revolucija radikalnih potreba, čije se pretpostavke rađaju u prethodnom razvojnom procesu.

U tom svetlu treba posmatrati sve što se dogodilo i što se sada događa u savremenom svetu i svakom njegovom delu, od sredine prošloga veka, kada

62 ,,U ovom pogledu društva će biti informacijska, ne zato što odgovaraju određenom modelu draštvene strukture, nego zato što organiziraju svoj proizvodni su-stav na načelu povećanja produktivnosti zasnovanog na znanju u smislu razvoja i širenja informacijskih tehnologija, te ispunjavanja preduvjeta za njihovu upone-bu (prvenstveno ljudskih resursa i komunikacijskih infrastruktivra). Drugi kriterij postindustrijalističke teorije kojom se društvo smatra postindustrijskim odnosi se na premještanje uslužnih djelatnosti i istiskivanje proizvodnje. Jasna je činjenica da se veći dio zaposlenosti u naprednim gospodarstvima nalazi u uslugama, te da na uslužni sektor otpada najveći doprinos ukupnom nacionalnom proizvodu... Treće veliko predviđanje originalne teorije postindustrijalizma odnosi se na šire-nje zanimanja bogatih informacijama, kao što su menadžerski, stmčni i tehnički poslovi, kao jezgra nove strakture zanimanja..” (M. Castells: Uspon umreženog društva, Zagreb, 2000, str. 235-237.)

112

BOGDAN B. ILIĆ

omasovljavanjem i socijalizacijom počinje uspon kolektivističkog društva. Njegovo zlatao doba je u razdoblju koje počinje velikom svetskom krizom tridesetih, i završava velikom svetskom recesijom sedamdesetih godina prošlog stoleća.

Nakon toga, s informatičkim tehnološkim razvojem kolektivističko zajedništvo otpočinje uzmicati pred procesom odmasovljavanja draštva.

Potpuniju sliku tog zaokreta daje poznati američki futurolog John Naisbitt. Slavu je stekao kada je 1982. godine objavio naučni bestseler Megatrendovi63 (u nas preveden 1985). Knjiga pokazuje kako savremeni svet krči put prema univerzalnoj individualnosti (postindustrijsko ili informatičko društvo).

Zaokret jasno pokazuje da savremeno društvo proživljava grandiozan svetsko-istorijski prevrat kakav, po dimenzijama i bogatstvu sadržaja, ne pamti dosadašnji razvoj čovečanstva. Svetska zajednica sada prelazi iz masovnog društva u društvo slobodne individualnosti, odnosno, kako sledi u tabeli 2-1.

Svojom analizom u tabeli 2-1 navedenih spektakularnih promena u funkcionisanju modernog društva, Naisbit dolazi do zaključka da živimo u „međuvremenu”, u vremenu između dva doba. Jednom nogom i dalje u staroj industrijskoj eri koja nas je tako fantastično služila, a još nismo potpuno ušli u novo informatičko doba, doba neograničenih mogućnosti... Arthur Clarke ističe da se uspešni ekonomski rast Amerike može protumačiti sa dva velika otkrića: telegrafom (kasnije telefon) i železnicom. Slično tome, dva velika otkrića koja nas čine „globalnim ekonomskim selom“ jesu mlazni avioni i komunikacijski sateliti... Svet je sada zaista jedna svetska ekonomija zbog informacija koje svi istovremeno delimo.

Tabela 2-1: Prikaz procesa prelaska svetske zajednice iz masovnog, u društvo slobodne individualnosti

Iz Uindustrijskog društva informatičko društvo

centralizovanog decentralizovano društvoSevera Jug

nacionalne ekonomije deo integrisane globalne ekonomijenarimtte tehnologije visoku tehnologiju/humanu komunikaciju

ili-ili višestrukog izborafi zike biologiju VP

ekonomije dimenzije podesnu dimenzijudruštva kojim se rukovodi preduzetničko društvo

levog mozga desni mozakinstitucionalne medicine ličnu odgovornost za zdravlje

usmerenost na bolest usmerenost na dobro zdravljehijerarhije umrežavanje

reprezentativne demokratije demokratiju u kojoj se učestvujekratkog roka dugi rok

štampanja (na papiru) telekomunikacije

63 J. Naisbitt: Megatrends: Ten New Direction Transforming Our Lives, New York, 1982.

113


RTVza sve RTVpo izborulanaca prodavnica butike

porodice kao temeljne jedinice pojedinca kao temeljnu jedinicustranačke politike politiku zadataka

društva preterano muškog društvo muško-ženske ravnotežefederalne pomoći lokalno preduzetništvo

m akro ekononi ije mikroekonomijubrojčane informacije kvalitativno znanje

mita o talionici (nacija) slavlje kidturnih raznovrsnostimaterijalne proizvodnje proizvodnju znanja

unajmljenog rada rad po ugovoruinstitucionalne pomoći samopomoć

leve i desne politike politiku radikalnog centraosvajača prirode udruživanje (partnerstvo) s prirodom

vertikalnog društva horizontalno društvodruštva od vrha do baze društvo od baze do vrha

U ovom se procesu sve razvijene zemlje dezindustrijaliziraju. Cak i Japan napušta čeličnu i brodograđevinsku industriju, jer zna da će ga na tim tržištima (koja su inače na svetskom nivou dobrano zasi-ćena) Južna Koreja nadmašiti u čeličnoj industriji, a da će brodovi novih brodogradilišnih zemalja, Brazila i Španije, biti ekonomičnije sagrađeni. SAD i ostale razvijene zemlje su na putu da izgube industrije: čeličnu, automobilsku, železničke opreme, mašinsku, tekstila i pribora. Moramo očekivati nove tehnološke avanture: elektroniku, biotehnologiju, alternativne izvore energije, fi nansijske usluge, putovanja za odmor, kopanje morskog dna. Moramo pripremiti politiku za prelaz iz starog u novo.

U prelazu iz industrijskog u informatičko društvo važno je uočiti da je strategijsla izvor (resurs) u industrijskom društvu bio kapital, dok je to u post-industrijskom, tj. informatičkom društvu znanje (koje ne samo da se obnavlja, već se i samo iz sebe razvija). To i objašnjava eksploziju preduzetničke aktivnosti.

Strategijski je izvor sada ono što je u našim glavama, pa je zato pristup ekonomskom sistemu mnogo lakši. Ne samo da ćemo biti svedoci impresivnog porasta malih preduzeća, već će se i velika preduzeća, da bi mogla opstati, morati prestruktuirati podstičući preduzetničku aktivnost unutar svojih institucija. Dugim predistorijskim razvojem formira se zrelo informatičko društvo, kao draštveno suštinsko jedinstvo čoveka s prirodom, povratak prirode čoveku i u tom smislu provedeni naturalizam čoveka i provedeni humanizam prirode. Svako veliko istorijsko razdoblje ima dve materijalne osnove: jednu dok je u usponu, koja je svojstvena samo njemu, i dragu dok je u padu. Elektromehaničke proizvodne snage čine prirodan temelj svakom kolektivističkom draštvu dok se rađa i uspešno razvija. Ni na kojoj dragoj tehnološkoj podlozi ne može se masovno društvo graditi. Ali, ta njegova specifi čna materijalna osnova, elektromehanička tehnologija, ujedno je i podloga odumiranja kapitalizma - isto kao što je informatička tehnologija materijalna osnova poslednje etape opstanka kolektivizma, etape umirućeg kolektivizma, i prirodna podloga nižeg stepena univerzalnog samodelatnog razvoja.

114

BOGDAN B. ILIĆ

Sve se iz korena menja i toliko nadomešta samodelatnim ustanovama i odnosima da se slobodno može reći kako nastupa doba u kojem razvoj čovečanstva nije nikakvo nastavljanje prošlosti. Sve je novo, originalno i stoga neviđeno - pa mu utoliko trebaju novi pogledi i spoznajni zahvati.

2. BAZIČNE TEORIJE INFORMATIČKOG DRUŠTVA

Pojam informatičko društvo (ID), nastao je početkom 60-ih godina XX veka, kako bi se označila transformacija od proizvodnih ka uslužnim delatnostima, kao vodećim snagama privrednog razvoja u kapitalističkim zemljama. Prvi teoretičar koji se bavio ovim fenomenom bio je ekonomista Fric Mahlup, koji je 1962. godine svojom studijom „Proizvodnja i distribucija znanja u SAD” udario temelje analizi informatičkog društva.64 On je u pomenutom radu okarakterisao SAD kao prvu zemlju koja je početkom 60-ih godina XX veka već bila prešla put od industrijske privrede ka ekonomiji zasnovanoj na znanju. Od tada do danas, u manjoj ili većoj meri, ovaj koncept se razrađuje, a da pri tome nije osmišljeno jedno univerzalno rešenje koje bi bilo opšteprihvaćeno. Najveći broj dilema se odnosi na pitanje da li informatičko društvo predstavlja potpuno novu razvojnu fazu, ili samo naredni korak u razvoju industrijskog društva. Uglavnom se navodi da se pojmom informatičko društvo označava društvo u kojem stvaranje, distribucija i manipulacija informacijama postaje najznačajnija ekonomska aktivnost. IKT je integrisana u industrijsku proizvodnju i raspodelu informacija u svim oblastima. Tehnologija nameće nove pristupe proizvodnji, di-stribuciji i upotrebi informacija koje postaju glavni generator prihoda, dok se zaposlenost najviše ostvaraje u infonnatičkom sektora. Kako bismo tačno odredili šta se to podrazumeva pod pojmom informatičkog društva, razmotrićemo nekoliko najznačajnijih naučnih teorija iz ovog domena. Naime, u literaturi se mogu jasno identifi kovati tri perioda analize informatičkog društva, i to:

period između 1962. i sredine 70-ih godina XX veka, kada je analiza -usmerena isključivo na SAD; period između kraja 70-ih i početka 90-ih godina XX veka, kada dolazi -do ekstenzivnog razvoja IKT u razvijenim zemljama;period od početka 90-ih godina XX veka pa do danas, u kojem je analiza -usmerena na potencijal i domete upotrebe interneta, što je dovelo do povećanog interesovanja za globalno informatičko društvo.65

Veoma koristan okvir za dalju analizu različitih teorija o informatičkom društvu dao je Frenk Vebster koji je sve teorije i defi nicije grapisao u pet različitih

64 A.S. Kendra, Global Measures of development and the information society, New Library World, 2005, 106, 7/8, str. 320-331.

65 C. Мау: 77ie Information Society - a sceptical view, Polity, Cambridge, 2003, str. 4.

115


grupa zavisno od perspektive i kriterijuma analize koji su u njima naglašeni - tehnološka, ekonomska, profesionalna, prostorna i kultuma.66

Tehnološka teorija predstavlja najopštiju defi niciju ID koja naglašava velike inovacije u tehnologiji. Ona je zasnovana na pretpostavci da su društvene promene rezultat novih tehnologija u stvaranju, prenosu i skladištenju informacija. To se, pre svega, odnosi na kompjutersku i telekomunikacionu tehnologiju, koja je u potpunosti izmenila društveno-ekonomski milje savremenog sveta, omogućavajući međusobno povezivanje svih subjekata u mnogo većoj razmeri nego što je ikada ranije bilo moguće. Tranziciju ka informatičkom društvu karakteriše sve veća upotreba kompjuterskih sistema i komunikacione tehnologije, naročito na svetskom nivou, što je dalo daljeg podstreka razvoju globalizacije, olakšavajući razvoj i ekspanziju multinacionanih kompanija.

Prve analize informatičkog društva nastale su u okvim onih teorija koje F. Vebster naziva ekonomskim teorijama ID, a koje su prisutne u radovima pomenutog F. Mahlupa67, zatim M. Porata68 i D. Bela69. U okviru ekonomskih teorija naglašava se uloga i značaj informatičkog sektora u privredi jedne zemlje, te se pokušava da se on obuhvati i analizira. Ekonomski pristup informatičkom društvu polazi od toga da informatički sektor daje najveći doprinos u kreiranju draštvenog proizvoda jedne zemlje i ekonomskom napretku nacije. Ekonomska perspektiva takođe polazi od toga da ID dobija jedan globalni izraz u kojem se infomiatičke privrede međusobno sve više povezuju, odnosno da takve promene u strukturi društva dele zajedničke karakteristike i počivaju na sličnim konceptima kao i sam proces globalizacije.

F. Mahlup je prvi autor koji je sa teorijskog stanovišta razdvojio poslove zasnovane na znanju i informacijama od „uobičajenih” industrijskih i društvenih aktivnosti. Sa tog stanovišta Mahlup razlikuje pet grapa informatičkih grana, i to: (a) obrazovne (biblioteke, škole, fakulteti...), (b) sredstva javnog informisanja (radio i televizija), (c) informatička oprema (kompjuterska oprema, muzički instrumenti), (d) informatičke usluge (pravo, osiguranje, medicina) i (e) ostale informatičke aktivnosti (istraživanje i razvoj i sl).

Bez Mahlupovog rada, Piter Draker ne bi mogao nekoliko godina kasnije ustvrditi da se privreda nakon Drugog svetskog rata oslanja na poslovne aktivnosti zasnovane na znanju, a ne na manualnom delanju, a da su društveni troškovi sve više usmereni na znanje, a ne na fi zička dobra.70 Koristeći ideju koja će kasnije zauzimati centralno mesto u radovima Danijela Bela, Draker ukazuje na to da dok je ekonomski progres u prošlosti bio zasnovan na sticanju iskustva, sada je sistematična, svrsishodna i organizovana informacija resurs koji bi trebalo da bude iskorišćen u cilju daljeg napretka draštva.71

66 York, 2002, str. 8-21.67 F. Machlup: Production and Distribution of Knowledge in the United States, Princeton Universitv, Press,

Princeton, 1962.68 M. U. Porat: Information Есопоту. US Department of Commerce, Ojfi ce of Tele-communications,

Washigton D.C., 1997.69 D. Bell: The Coming of Post-industrial Society. Harmondsworth, Pengiun; A. S. Duff: Daniel Bell’s

theorv of the information society, Journal of Information Sci-ence, 24 (6) 1998, str. 373-393.70 P. Drucker: The Age of Discontinuity: Guidelines to our Changing Society, New York, 1968, Harper and

Row, 1968.71 P. Dracker: Post-capitalist Society, New York, 1993, Harper Business, 1993.

116

BOGDAN B. ILIĆ

Proširujući dalje na datim osnovama statističko istraživanje info-rmatičkog draštva, Mark Porat sugeriše podelu informatičkog sektora naprimarni i sekundarni. U primarnom sektoru, u proizvodnji se koriste znanje i informacije kako bi proizvele nove proizvode i usluge zasnovane na znanju. U sekundarnom sektoru, znanje i infomiacija su deo procesa materijahie proizvodnje, gde se informacije koriste u proizvodnji i prodaji materijalnih outputa i pražanju usluga. Poratovu podelu informatičkog sektora kasnije je redefi nisao Vilson Dizar, konceptualno ih preobrativši u tri faze kroz koje je američko draštvo (a samim tim i društvo bilo koje razvijene zemlje) prošlo ka stvaranju informatičkog društva.72 U stvari, to su faze kroz koje se postepeno sve više uvodi, primenjuje i dalje razvija nova IKT, koja ima sve veći uticaj na proces prenošenja informacija u društvu.

Skoro naporedo sa Poratom, Danijel Bel zapaža u vezi sa nastankom novog društva sledeće tri promene: (a) teorijsko znanje postaje od sve većeg značaja; (b) očekivanja u vezi sa budućnošću su zasnovana na tehnologiji, kontroli njene upotrebe i njenom potencijalu za promenu sadašnjice; (c) pojava novog procesa donošenja odluka. Prema Belu, metodi organizovanja društvenih aktivnosti se mogu posmatrati kao „intelektualne tehnologije” koje se dalje prenose na osnovu iskustva - uspešne tehnike kopiraju ostali učesnici i grape u društvu. Zatim, glavna strakturalna promena u društvu je promena karaktera znanja, koja, u prvi plan, ističe ulogu eksperata ili tehnokrata.

U skladu sa tim, usko povezan sa ekonomskom perspektivom jeste i profesionalni aspekt, koji obuhvata promenu strukture zaposlenosti stanovništva u okviru infonnatičkog društva u kojem sve više radnika prelazi iz „plavih” u ,,bele kragne”. Skup teorija koje informatičko društvo objašnjavaju sa aspekta profesionalnog opredeljenja ljudi i njihovog zanimanja su veoma prisutne u sociologiji. Bel, sa stanovišta oblika privređivanja, razlikuje tri tipa draštva - predindustrijsko, industrijsko i postindustrijsko. Postindustrijsko društvo karakteriše smanjenje učešća onih koji rade u proizvodnom sektoru u odnosu na učešće zaposlenih radnika u uslužnom sektora. Prema Belu, draštvo je postalo informatičko onda kada je najveći deo ljudi (radne snage) zaposlen u uslužnom, odnosno informatičkom sektoru. Pojam informatičko društvo Bel je koristio kao sinonim za postindustrijsko draštvo, u kojem je došlo do promene strakture zaposlenosti stanovništva u odnosu na prethodno industrijsko draštvo.73

Slično je i shvatanje Joneja Masude koji smatra da informatičko društvo predstavlja novi tip ljudskog društva u kojem proizvodnja informatičkih vrednosti, (a ne materijalnih) predstavlja polugu razvoja društva.74 Međutim, za razliku od Bela, on smatra: iako je informatičko draštvo novi tip draštva, ono će se razvijati potpimo analogno kao i prethodno industrijsko društvo, odnosno razvojni obrazac industrijskog društva je potpuno primenljiv i na informatičko društvo.

72 W. P. Dizard: The Coming Information Age: An Overview of Technology. Economics and Politics, New York, Longman, 1982.

73 D. Bell: The Coming of’ Post-industrial Society, Hannondsworth, Penguin, 1973, str. 126-164; F. Webster: Theories of the Information Society, Routledge, London and New York, str. 30-58.

74 Y. Masuda: Managing in the Information Society: Releasing Synergy Japanese Style, Oxford, Blackwell, 1990, str. 10.

117


Prostorni aspekt naglašava ulogu i značaj informatičkih mreža, koje povezuju lokacije i posledično utiču na organizaciju prostora i vremena. Efekti takvih mreža se mogu uočiti kroz četiri međusobno povezana elementa tokom tranzicije ka informatičkom društvu, a to su: (a) informacija postaje ključni strategijski resurs od kojeg je zavisna svetska privreda; (b) IKT obezbeđuje infrastraktura za procesiranje i distribuciju informacija; (c) sve više se razvija trgovinski informatički sektor u privredi (video, satelitsko emitovanje...); rastuća informatizacija privrede naglašava integraciju nacionalnih i regionalnih privreda.75

Kulturni pristup analizira kako informatizacija društva utiče na obrasce našeg svakodnevnog života. IKT olakšava širenje novih ideja prema stanovništvu, što ima za rezultat određene promene u kulturi (npr. promene u jeziku, ulozi određenih grapa u društvu i sl.). S obzirom da je razvoj informatičkog društva usko povezan sa procesom globalizacije, u okvira ovih teorija prisutna je bojazan da će moguća homogenizacija kultura, do koje može doći, dovesti do nestanka jedinstvenih kultumih karakteristika, koje su specifi čne za svaku zemlju ponaosob i samim tim do nestajanja njihovog jedinstvenog identiteta.76

Iako postoji veliki broj različitih teorija koje objašnjavaju nastanak, razvoj, karakteristike i pretpostavke informatičkog društva, A.S. Daf smatra da u suštini postoje samo tri izvorne škole čije se pretpostavke međusobno razlikuju.77 Prva grupa teorija zasniva se na tezi da savremenu privredu karakteriše ekspanzija informatičkog sektora. Ovo shvatanje polazi od toga da porast društvenog proizvoda najvećim delom proizilazi iz „proizvodnje zasnovane na znanju« ili, dragačije rečeno, da radnici u razvijenim zemljama ne koriste više fi zičke stvari i predmete kao ključni resurs (što je bilo karakteristično za industrijsko društvo), već informacije. Ovakav metodološki pristup objašnjavanju informatičkog društva Daf naziva američkom verzijom kojoj pripadaju radovi pomenutih Mahlupa, Porata i Bela.

Druga verzija tumačenja pojma informatičkog društva je fokusirana na razvoj i primenu informatičke i komunikacione tehnologije. Informatičko društvo je takav oblik razvoja društva koji je povezan sa razvojem, prihvatanjem i primenom IKT, ali ne u smislu tehnološkog determinizma, kakav susrećemo u američkoj verziji. Teorije koje spadaju u ovu metodološku grapu Daf naziva evropskom verzijom informatičkog društva, koja je zasnovana na istraživanjima za razvoj inforjmatičke tehnologije. Za razliku od prethodne verzije koja je u prvi plan isticala broj radnika koji je zaposlen u informatičkom sektoru kao merilo razvijenosti ID, evropska verzija uzima kao merilo broj stanovnika koji koristi proizvode zasnovane na informatičkoj tehnologiji (kompjuteri, mobilni telefoni...).78

Treći pristup je vezan za istraživanje Japanca Johoka Šakai koji je, u stvari, prvi pokušao da izmeri u kojem je stepenu neko društvo informatizovano. Ovaj pristup uvodi u analizu pojam „informatizovano društvo » i u stvari predstavlja japansku verziju izučavanja informatičkog društva koja se vezuje za ono što se u

75 J. ТЈггу: „Mobile Sociology”, British Joumal of Sociologv, 51 (1), 2000, str. 185- 203.76 Više o tome videti nekoliko tekstova datih u F. Webster, The Information Society Reader, Routledge,

London and New York, 2004.77 A. S. Duff: ,,On the present state of information society studies”, Education for Information, 2001, str.

231-244.78 A. S. Duff: citirano delo, str. 233.

118

BOGDAN B. ILIĆ

literaturi naziva „informatička eksplozija«. Šakai je u svojim radovima postavio okvir za merenje ukupne količine informacija koja protiče kroz sve medije u jednom društvu, što, u suštini, predstavlja meru informatizacije društva, а samim tim i stepena razvijenosti informatičkog društva.79

Na osnovu izloženih osnovnih teorijskih postavki, možemo zaključiti da ID predstavlja društvo koje intenzivno i sveobuhvatno upotrebljava informatičku tehnologiju, u kojem preovlađuje mrežna struktura kao osnova međusobnog povezivanja privrednih subjekata i zemalja, koje, najvećim delom, proizvodi informatičke proizvode i čiji je najveći deo stanovništva zaposlen u informatičkom sektoru. S obzirom da je za našu dalju analizu bitna ekonomska strana informatičkog društva, posmatraćemo ga kao društvo čija privredna struktura ima sve karakteristike „nove ekonomije«, o kojoj se detaljnije govori u trećem delu ove knjige.

3. BUDUĆNOST КОЈA JE POČELA

Budućnost je oduvek interesovala čoveka, a posebno je to slučaj danas u uslovima ostvarivanja ID naučno-tehnološke revolucije, i prelaska u IV naučno-tehnološku revoluciju. Od nastanka industrijske ere civilizacijskog razvoja, budućnost sve više postaje sastavni deo naučnih istraživanja. U tome se posebno ističu Tirgo, Sen Simon Furije, Marks Valeri, Rostov, Berger, Bel i dr. Razvila se i posebna nauka pod nazivom futurologija koja se bavi budućnošću razvoja ljudskog društva. Jedni smatraju da je budućnost produkt prirodne nužnosti, dok dragi govore o alternativnoj budućnosti, koja se može ostvariti zavisno od ljudske volje i kreativne sposobnosti.

Međutim, 70-ih godina XX veka mikroelekronička tehnologija nametnula je svima pravac razvoja informatičkog društva. Mnogi naučnici su prihvatili ovu neminovnost i pristupili proučavanju informatičkog ili postkapitalističkog društva, a među njima su najpoznatiji Servan-Srajber, Tofl er, Masuda, Nesbit i dr. Jer, kao što je pisaća mašina uvela svet u industrijsko društvo, tako danas kompjuter uvodi čovečanstvo u informatičko društvo. Iznedrila ga je nova (III) naučno-tehnološka re volucija, čiju osnovu čini biotehnologija, mikročipovi, novi materijali, genetika, atomska i hidrogenska energija i sl.80

Jedan od najvećih autoriteta u oblasti futurologije Džon Nesbit, u pomenutoj knjizi Megatrendovi, navodi deset ključnih megatrendova, tj. Karakteristika civilizacijskog razvoja društva u prvoj polovini XXI veka, i to:81

79 Prema, A.S Duff: citirano delo, str. 233.80 „Kažu da je u doba dinosaurasa izumirala jedna vrsta svakih 100 godina, u indu-strijsko doba svakih

10 godina, dok se danas to događa svaka tri sata.” (A. Dragiče-vić: Znanstvena revolucija u funkciji tehnoloških, ekonomskih i društvenih pro-mjena, Zbomik radova: Uvjeti i izgledi ekonomskog razvoja Hrvatske početkom XXIstoljeća, Zagreb, 2000, str. 175.)

81 J. Naisbitt: Megatrends Asia, The Eight Asian Megatrends that are Changing the World, London, 1997.

119


od industrijskog, ka informatičkom društvu, -od klasične, ka visokoj tehnologiji, -od nacionalnih, ka svetskoj (globalnoj) privredi, -od kratkoročnih, ka dugoročnim ciljevima, -od centralizacije, ka decentralizaciji, -od institucija, ka samopomoći, -od predstavničke, ka participativnoj demokratiji, -od hijerarhijske, ka mrežnoj organizaciji, -od Severa, ka Jugu, -od ili-ili, ka višestrukim opcijama. -

Krajem XX veka Nesbit je, u koautorstvu sa svojom suprugom P. Aburdene, utvrdio još deset novih megatrendova:82

ekonomski prosperitet je planetarni fenomen, -umetnost smenjuje sport kao najvažniji sadržaj slobodnog vremena, -razvija se tržišni socijalizam (Kina), -globalizacija stila života, uz jačanje kulturnog nacionalizma, -privatizacija države blagostanja, -region Pacifi ka postaje ekonomski centar sveta, -jačanje uloge žena u biznisu i politici sveta, -nastupa vek „biologije“ koji smenjuje vek „fi zike“, -uspon novih vrednosti kao što su etičnost, odgovornost, inicijativa i -kreativnost, trijumf individualnosti i personalnosti. -

U navedenim megatrendovima, Nesbit možda iznosi najradikalnije stavove koji će dugo određivati globalne procese, a to su azijatizacija Azije, ekonomsko-tehnološko buđenje Istoka i slabljenje uticaja Zapada, nastup Kine kao vodeće svetske sile, jačanje uticaja žena i sl. U skladu sa navedenim, Nesbit ističe „osam azijskih megatrendova“:

od nacionalnih država, ka umreženim državama, -od izvozno vodenih, ka potrošačima, -od zapadnog uticaja, ka azijskom putu, -od vlade kontrolisanih, ka tržišno vodenim, -od sela, ka supergradovima, -od radnointenzivnih, ka visokim tehnologijama, -od dominacije muškaraca, ka usponu žena, -od Zapada, ka Istoku. -

Od posebnog značaja je pretposlednji megatrend, u kojem se objašnjava transformacija društvene uloge žene ka njenoj dominaciji u svetu. Zena je većinska populacija svuda u svem. Stoga Nesbit ovde ukazuje i na sledeće pravce te transformacije:83

udaja - od „kada“ ka „zašto?“ -izbor partnera - od izbora od strane porodice prema vlastitom izboru, -

82 J. Naisbitt, P. Aburdene: Megatrends 2000, New York, 1990.83 Izloženo u posebnoj knjizi pod naslovom „Women Megatrends“, publikovanoj 1998.

120

BOGDAN B. ILIĆ

deca - od „koliko“ ka „zašto imati decu ?“ -odnosi - od primata muža i porodice ka pitanju „šta je sa mnom?”, -opcije - od „ne udaja“ ka ,, da materinstvu.“ -

Navedeni trendovi predstavljaju prekretnicu u ljudskom razvoju i većina se tačno ispoljavala tokom burnog XX veka, neki se još uvek odvijaju, a neki tek treba da se intenziviraju kako bi postali prepoznatljivo obeležje ove epohe.

Najznačajniji megatrend ostvaruje se u ekonomskoj sferi, pri čemu pojedini autori različito tretiraju te promene. Tako, npr. Don Tapskot koristi izraz digitalna ekonomija, čime želi da naglasi značaj informatičkog znanja (u digitalnoj formi - bitovi), kompjutera, kompjuterske mreže, Interneta i slično. Nova ekonomija, po njemu, treba da se zasniva na:84

znanju (najvažnija imovina je u glavama zaposlenih i menadžera), -virtualizaciji (kao što informacije prelaze iz analognog u digitalni -oblik, fi zičke stvari mogu da postanu virtuelne, menjajuči metabolizam ekonomije i vrste institucije),molekularizaciji (stare korporacije se rastaču, a zamenjuju ih dinamične -molekule i klasteri pojedinaca i entiteta koji oblikuju nove osnove ekonomske aktivnosti),integracije/umrežavanje (nova ekonomija je umrežena ekonomija која -integriše molekule u klastere i mreže za proizvodnju bogatstva),ukidanju posredovanja (funkcije posredovanja između proizvođača i -potrošača ukidaju se pomoću digitalnih mreža), konvergenciji (dominantan sektor u novoj ekonomiji postaju novi -mediji, koji su proizvod konvergencije kompjutera, komunikacija i industrije zadovoljstva), inovacijama (nova ekonomija se zasniva na zastarevanju sopstvenih -proizvoda), neposrednosti (u novoj ekonomiji preduzeća napuštaju masovnu -proizvodnju i velike magacine i prelaze na just-in-time snabdevanje i isporuke), globalizaciji (nova ekonomija postaje globalna ekonomija, jer znanje -ne poznaje granice), neskladu (nova ekonomija potencijalno izaziva masovne traume i -konfl ikte, posebno između onih koji imaju i koji nemaju, te onih koji znaju i onih koji ne znaju).

Navedeni megatrendovi će, najverovatnije, određivati budućnost makar u nekoliko narednih decenija. Ostaje jedino problem kako će nerazvijene zemlje moći da prate ritam nametnutih tehnoloških i društveno-ekonomskih promena, ukoliko se ne preduzmu neke revolucionarnije mere za ubrzanje njihovog razvoja. Otuda ostaje otvoreno pitanje da li će u narednom periodu globalizacija za nerazvijene zemlje značiti potpunu periferizaciju, kolonizaciju, asimilaciju i gubitak nacionalnog identiteta državnog subjektiviteta, ili pak ubrzani razvoj i ulazak u krug razvijenog sveta.

84 D. Tapscott: The Digital Есопоту. Promise and Perilndonezijal in the Age of Networked Intelligence, New York, 1995.

121


Međunarodne institucije kao što su Međunarodni monetarni fond, Svetska banka, Svetska trgovinska organizacija i sl., prave različite prognoze i projekcije razvoja nacionalne i svetske privrede. Tako, na primer, Svetska banka daje rang-listu deset najvećih privreda sveta (prema vrednosti brato nacionalnog proizvoda) u sadašnjem i budućem periodu:

Prema nekim drugim studijama, Kina će 2024. godine imati isti ekonomski output kao i SAD, a 2030. godine, Kina će imati najveću nacionalnu ekonomiju na svetu. Navedena projekcija Svetske banke ukazuje na niz zanimljivih promena u koje spada silazak sa liste deset najvećih svetskih privreda u 2020. g. takvih džinova danas, kao što su Velika Britanija, Rusija i Italija (članice grape G 7+1) i Brazila. I obrnuto, u 2020. godini u najrazvijenije privrede sveta treba da se uvrste Koreja, Indonezija, Tajland i Tajvan. Ove promene moraju imati u vidu male, posebno nerazvijene zemlje, jer je ubrzanim razvojem, za kraći vremenski period, moguće ući u krug razvijenih zemalja (slučaj pojedinih azijskih zemalja).

Tabela 2-2: Deset najvećih privreda sveta

2000. g. 2020. g.1. SAD Kina2. Japan SAD3. Kina Japan4. Nemačka Indija5. Francuska Indonezija6. Indija Nemačka7. Italija Koreja8. Velika Britanija Tajland9. Rusija Francuska10. Brazil Tajvan

Teorija megatrendova dovela je i do nastanka pojma nova ekonomija, kao važnog megatrenda u razvoju savremene civilizacije. Jedno od najznačajnijih tumačenja ovog pojma dao je C. K. Prahlad85 ističući osam nepovezanosti ili praznina koje karakterišu novu ekonomiju. Te karakteristike su:

Globalizacija, u kojoj vidi velike šanse za ubrzanje razvoja nerazvijenih -zemalja (Kina i Indija imaju niz godina stopu rasta bruto nacionalnog proizvoda 7-10% godišnje, a razvijene zemlje oko 2% i manje);Oslobađanje državne kontrole i privatizacija, što će ubrzati priliv -inostranog kapitala i moderne tehnologije, tako da će mnoge domaće fi rme postajati regionalne, nacionalne i globalne;Nestalnost, koja je posledica takvog razvoja (brza promena proizvodnih -programa); To dovodi do konvergencije različitih tehnologija (novi materijali, -elektronika, veštački materijali, tradicionalno mašinstvo uproizvodnji automobila, npr.); Javljaju se neodređene granice industrije (prožima se konkurencija); -

85 C.K Prahlad: Managing Discoutinnuties: The Emerging Challenge, članak obja-vljen u časopisu: Research - Technology - Management, maj-juni, 1998.

122

BOGDAN B. ILIĆ

Standarde u proizvodnji ne odreduje vlada, već se formiraju kroz -tržišnu konkurenciju; Ukidanjem posredovanja u razmeni relativno se smanjuje udaljenost -između prodavca i kupca; Značajno se povećava osetljivost na ekološko zagađivanje prirodne -sredine.

Osnovni problem nove ekonomije u nastajanju postaje uspešno upravljanje navedenim nepovezanostima, i to sa svima istovremeno i usaglašeno. To zahteva promenu postojećeg funkcionisanja i organizacije preduzeća (fi rme) i njihovu tranziciju u novi tip učećih fi rmi (fi rmi koje misle i stalno osvajaju nova znanja). Povezivanjem fi rmi nastaju globalne megaintegracije koje se nazivaju strateske alijanse, koje postaju prave poslovne imperije u celom svetu.

Proces megaintegracije odvija se i između država (nacionalnih ekonomija). Tako se formira Evropska unija, Istočnoazijska unija (ASEAN), Severnoamerička unija (NAFTA), Asocijacija arapskih izvoznika nafte (OPEC) i dr.86

4. PRETPOSTAVKE I TOKOVI DOSADAŠNJEG RAZVOJA INFORMATIČKOG DRUŠTVA U EVROPSKOJ UNIJI

Shvatanje da ekonomski rast i razvoj, povećavanje zaposlenosti i makroekonomska stabilnost u jednoj zemlji, kao i njena konkurentska prednost i položaj na globalnom tržištu zavise od IKT i razvijenosti informatičkog sektora, dovelo je do pokretanja i usvajanja određenog broja inicijativa i akcionih planova kojima je Evropska unija (EU) defi nisala način izgradnje informatičkog društva. Pored toga, tokom poslednje decenije XX veka, uočeno je zaostajanje privrede EU za privredama SAD i Japana, koje su čak i za vreme recesije uspevale da ostvare zavidan nivo produktivnosti rada, a sve to zahvaljujući novim informacionim tehnologijama, internetu i novim znanjima i veštinama. Zbog toga je na sastanku, koji je održan u Lisabonu u martu 2000. godine, Evropski savet postavio set ciljeva, poznat kao Lisabonska strategija, koje bi zemlje članice trebalo da ostvare, kako bi privreda EU u narednoj, (tj. tekućoj), deceniji postala „najkonkurentnija i najdinamičriija - na znanju zasnovana privreda u svetu, sposobna da ostvari održiv ekonomski rast sa većim brojem radnih mesta i većom društvenom kohezijom”. To znači da su četiri osnovna domena u kojima svaka država treba da se angažuje kako bi se ostvarili postavljeni ciljevi, a to su: (a) zaposlenost, (b) inovacije, (c) ekonomske reforme i (d) društvena kohezija. U Lisabonu je u stvari donet program koji defi niše način na koji Evropska unija treba da ostvari tranziciju ka društvu

86 Detaljnije videti, S. Pokrajac: Tehnologizacija i globalizacija, Beograd, 2002.

123


zasnovanom na znanju. Osnova ovog programa i strategije sadržane u njemu jeste da EU treba da poveća investiranje u informacionu i komunikacionu tehnologiju, da poveća korišćenje interneta u poslovanju i državnoj upravi, da više investira u razvoj ljudskih resursa, odnosno njihovo znanje i veštine (sistem obrazovanja).

Kako bi se podigao nivo primene informacione tehnologije u svim evropskim zemljama i obezbedilo da svi Evropljani imaju potrebna znanja i veštine za upotrebu ove tehnologije, odnosno kako bi se ostvarili ciljevi Lisabonske inicijative, na Evropskom savetu 2000. godine usvojen je eEurope 2002 Akcioni plan. U ovom planu su defi nisane sve aktivnosti koje treba preduzeti u cilju bržeg i svestranijeg razvoja informatičkog društva u EU. One su usmerene na ostvarenje tri cilja: (a) jeftiniji i brži internet; (b) investiranje u ljude, tj. njihova znanja i spo sobnosti, tako da svi građani imaju mogućnosti da koriste digitalnu tehnologiju i učestvuju u izgradnji ekonomije zasnovane na znanju i (c) stimulisanje upotrebe interneta u trgovini, državnoj administraciji, zdravstvu, transportu i sl. To bi se ostvarilo kroz kreiranje odgovarajućeg pravnog okvira koji bi bio usklađen s potrebama novih digitalnih veza, komunikacija i prenosa podataka, zatim kroz razvoj nove infrastrastrukture i usluga širom Evropske unije, uz otvorenu saradnju i razmenu iskustava između svih zemalja članica.

Na konferenciji održanoj u Varšavi, u maju 2000. godine, uočen je značaj ovog akcionog plana i za zemlje Centralne i Istočne Evrope koje su u to vreme bile kandidati za prijem u članstvo EU. Tada je izrađen još jedan prošireni akcioni plan pod nazivom ,,eEurope+” koji je u obzir uzimao i aktivnosti koje moraju da sprovedu kandidati medu zemljama u tranziciji za prijem u EU u cilju postepenog razvoja informatičkog društva. U februaru 2001. godine, Evropska komisija je pozvala Kipar, Maltu i Tursku da se pridruže pomenutom akcionom planu. Na osnovu ovog plana pojedinačne zemlje u tranziciji su pravile i razrađivale sopstvene akcione planove koji su prilagođeni njihovim potrebama i koji uzimaju u obzir njihove specifi čnosti s obzirom na stepen razvijenosti ovih zemalja. Razlika između planova eEurope i eEurope+, osim u broju zemalja na koje se plan odnosi, jeste u tome što ovaj drugi, pored prethodno navedena tri cilja, ima i tzv. nulti cilj koji zemlje u tranziciji moraju ispuniti pre nego što krenu na ostvarivanje ciljeva iz eEurope akcionog plana. Nulti cilj podrazumeva izgradnju bazičnih elemenata informatičkog društva koji nisu postojali u bivšim socijalističkim zemljama, a čine pretpostavku i osnovu za ostvarivanje naredna tri cilja. To se, pre svega, odnosi na obezbeđivanje komunikacionih servisa i primenu zakona i pravnih propisa EU koji su od značaja za razvoj informatičkog društva. Ciljevi koji su defi nisani ovim akcionim planom predviđeno je da budu dostignuti 2003. godine, a koliko se u tome uspelo, analizirano je na Evropskoj ministarskoj konferenciji, koja je održana u februara 2004. godine u Budimpešti pod nazivom „Nove mogućnosti u proširenoj Evropi”.

Kada su u pitanju zemlje Jugoistočne Evrope, razvoj informatičkog društva na nivou ovog regiona pokrenut je Inicijativom elektronska Jugoistočna Evropa - Pakta za stabilnost u Jugoistočnoj Evropi (Electronic South East Europe - eSEE). Ova inicijativa je usmerena na širenje i prihvatanje informacionih tehnologija u regionu Jugoistočne Evrope koji nastoji da, poput EU, osmisli svoj plan razvoja informa tičkog društva, usklađen sa potrebama i karakteristikama zemalja ovog

124

BOGDAN B. ILIĆ

dela Evrope. Izgradnja informatičkog društva na prostoru ovog regiona je dosta specifi čna u odnosu na drage zemlje u tranziciji zbog dugog perioda političke nestabilnosti u regionu. Na Evropskoj ministarskoj konferenciji, koja je održana u Ljubljani u junu 2002. godine, ministri iz zemalja ovog regiona (Albanija, BiH, Hrvatska, Makedonija, Moldavija, Cma Gora i Srbija) potpisali su pismo o namerama kojim su zemlje Jugoistočne Evrope izrazile spremnost da razvijaju informatičko društvo na sličan način kako je to sadržano u planovima eEurope i eEurope+. Na konferenciji Telekomunikacije za razvoj, koja je održana u Beogradu oktobra 2002. godine, zemlje Jugoistočne Evrope su prihvatile i potpisale međunarodni sporazum „Agenda e-JIE za razvoj informatičkog društva” (Agenda е-ЈIЕ), kao osnovni dokument za razvoj informatičkog društva u ovom regionu. Mere koje će zemlje Jugoistočne Evrope preduzeti prema ovoj agendi, uz uvažavanje lokalnih ograničavajućih faktora, sprovodiće se u sledećim oblastima (a) usvajanje politike rada i strategije za informatičko društvo; (b) usvajanje i primena zakonske infrastrakture za informatičko društvo u skladu sa pravnim okvirima postavljenim u zemljama Evropske unije; (c) uspostavljanje regionalne saradnje i državnih mehanizama za sprovođenje aktivnosti iz Agende i promovisanje informatičkog društva za razvoj.

U junu 2002. godine, na zasedanju Evropskog saveta u Sevilji, predstavljen je novi Akcioni plan eEurope+2005. Ovaj plan treba da „obezbedi povoljno okraženje za privatne investicije i otvaranje novih radnih mesta, povećanje produktivnosti, modernizovanje javnih službi i da praži svakome priliku da uzme udela u globalnom informatičkom društvu«. Ovaj akcioni plan se sastoji iz dve grape aktivnosti - na strani tražnje za informacionim uslugama i na strani ponude. Aktivnosti na strani tražnje treba da podstiču razvoj novih informacionih usluga u obrazovanju, zdravstvu, poslovanju preduzeća, državnoj upravi. Kako bi se omogućilo korišćenje takvih usluga potrebna je i odgovarajuća infrastruktura, pa se zato aktivnosti na strani ponude odnose na razvoj širokopojasne infrastrukture i obezbeđivanje njene sigurnosti. O ovim aktivnostima i načinu njihovog merenja više govorimo u sklopu razmatranja problematike merenja stepena razvijenosti informatičkog društva.

Evropska komisija je u junu 2005. godine, pokrenula novu strategiju razvoja informatičkog društva u EU pod nazivom ,,i2010: Evropsko informatičko društvo 2010« (i2010: European Information Societf), sa ciljem podsticanja rasta i otvaranja radnih mesta u oblasti informatičkog društva i industrije medija. Nova inicijativa za razvoj informatičkog društva je sveobuhvatna strategija za modernizaciju i postavljanje svih instrumenata poslovne politike zemalja EU u cilju podsticanja razvoja digitalne privrede od kojih su najvažniji pravni instrumenti, istraživanja i partnerstvo s industrijom. U ovoj strategiji posebna pažnja je usmerena na promovisanje širokopojasne i sigurne mreže velike brzine (high-speed and secure broadband networks), koja nudi bogat i raznovrstan sadržaj u Evropi.

Aktivnosti koje su predviđene strategijom i2010 su usmerene u cilju ostvarenja sledeća tri prioriteta:

(a) Stvaranje jedinstvenog evropskog informatičkog prostora koji promoviše otvoreno i konkurentno tržište za informatičko društvo i medijske usluge u EU. U ovom domenu Evropska komisija je predložila uvođenje efi kasne

125


politike upravljanja frekventnim spektrom u Evropi (2005), modemizaciju pravila o uslugama audiovizuelnih medija (krajem 2005), ažuriranje zakonskog okvira za elektronske komunikacije (2006), strategiju za sigumo informatičko društvo (2006), i sveobuhvatni pristup za efektivno i među-operativno upravljanje digitalnim pravima (2006-2007).

Utvrđivanje mera za podsticanje ulaganja u istraživanja u oblasti IKT, kako bi se ubrzao ekonomski rast, povećala dobit preduzeća i otvorila nova i bolja radna mesta (npr. transevropski demonstracioni projekti kojima se testiraju predviđeni rezultati istraživanja i bolja integracija malih i srednjih preduzeća u istraživačke projekte EU).

Promovisanje sveobuhvatnog evropskog informatičkog društva, koje podstiče ekonomski rast i otvaranje novih i boljih radnih mesta na način, koji je konzistentan sa održivim razvojem i koji, u prvi plan, stavlja poboljšanje javnih usluga i kvaliteta života (npr. prevazilaženje digitalne podele i sl.). U ovom domenu Evropska komisija je predložila akcioni plan o uslugama e-uprave usredsređene na građane (2006), tri vodeće inicijative IКТ za kvalitet života: tehnologija za starije osobe, inteligentna vozila koja su pametnija, sigurnija i čistija, i digitalne biblioteke koje će omogućiti da multimedijska i višejezička evropska kultura bude dostupna svima (2007), kao i aktivnosti na prevazilaženju geografske i društvene digitalne podele, što je najviše zastupljeno u evropskoj inicijativi o e-sveobuhvatnosti (2008).

Kada su u pitanju zemlje Jugoistočne Evrope, na Regionahioj ministarskoj konferenciji o informatičkom društvu, održanoj u Solunu u julu 2005. godine, analizirani su dosadašnji rezultati ostvarivanja ciljeva defi nisanih Agendom e-SEE i postavljeni novi vremenski okviri za njihovo dalje ostvarivanje (u domenu usvajanja nacionalnih strategija razvoja informatičkog društva, zakonodavnim okvirima za e-potpisi, e-trgovinu, donošenje zakona o sajber-kriminalu, elektronskim komunikacijama i zaštiti podataka o ličnosti). Na ovoj konferenciji je, takođe, potpisan i Memorandum o razumevanju o pokretanju Inicijative za razvoj širokopojasnih mreža u Jugoistočnoj Evropi (b-SEE).

5. INFORMATIČKO PREDUZETNIŠTVO I PREDUZETNIK

Dosadašnja saznanja pokazuju da se samo tehnološkim napretkom osigurava civilizacijsko življenje i permanentni prosperitet zajednice. U toj viziji i perspektivi preduzetništvo će se sve više omasovljavati, postajati kolektivnom funkcijom sa sve većim brojem učesnika i najzad završiti formiranjem neke vrste „industrijske republike”, koja će se svesno temeljiti na logici tehnološke ekspanzije.87

87 Tekst na bazi knjige: A. Dragičević, Politička ekonomija informacionog društva, Zagreb, 1994.

126

BOGDAN B. ILIĆ

U prethodno doba elektromehanička tehnologija je sabijala sve veće mase rutinskih radnika i činovnika u rastuće industrijske pogone, što je, samo po sebi, jasno upućivalo da je „odzvonilo” individualnom preduzetništvu. Tehnološki progres odvaja vlasništvo od upravljanja, što im podjednako omogućuje podruštvljavanje imovine i funkcija. Vlasništvo deoničarstvom prerasta u suvlasništvo, a upravljanje privredom prerasta u kolektivno preduzetništvo.

U celosti se menja ambijent privređivanja - povezanost ekonomskih subjekata, zahtevnost tržišta, prostranstvo nastupa, brzina oplodnje, intenzitet neizvesnosti i opasnost rizika - a u skladu s time takođe se menja organizacija i struktura preduzeća. Pravovremeni protok informacija postaje ključna karika svakog poslovnog zahvata i uspeha, a kad su tehnološka rešenja već uhodana, tada ponajviše sve zavisi od sposobnosti i veštine preduzetnika.

U tom smislu i zaokupljenost preduzetništvom u novije doba treba prvo posmatrati kao prirodan rezultat visokog elektronskog, kompjuterskog i robotičkog revolucionisanja, ali i sa stanovišta potrebe da se znanjem i delovanjem kompetentnog preduzetnika svrsishodno iskoristi novi vodeći resurs privređivanja - informacija. Nastupile su promene od kojih treba poći u svakoj raspravi o modernoj preduzetničkoj funkciji, a najvažnije su:

visoke, u prvom redu generičke tehnologije postaju osnovnovog -društva i njegovog uspešnog privređivanja, naučna informacija, lako dostupna svima, postaje dominantan resurs -privređivanja, decentralizacija i dekolektivizacija trajno su obeležje svakog -privrednog sistema kojije zahvatila naučno-tehnološka revolucija,svojstvena mu je fl eksibilna organizacija i laka promenljivost svih -oblika privrednog života i delovanja,povlači se i nestaje socijalna država koja ispunjenjem svog istorijskog -zadatka postaje - produženim življenjem, blagajnik za nesposobne gubitnike i zaštitnik onih radničkih prava koja su suprotna interesima visokotehnološkog revolucionisanja,odmasovljavanje i (s tim povezano) napuštanje uniformisanosti i -oponašanja velikih uzora rađa težnju prema originalnosti i ličnoj afi rmisanosti,razmah tržišnog privređivanja i nastup sofi sticiranih kupaca podstiču -industrijsko i trgovačko takmičenje, s oblicima konkurencije koji drastično kažnjavaju neuspehe i munjevito obogaćuju izuzetne uspehe,od upravljanja odlučivanjem i, u najboljem slučaju, demokratskim -nadglašavanjem, prelazi se na upravljanje pripremanjem odluka u organima dobro povezanih specijalizovanih stručnjaka koji preferiraju participaciju i konsenzus,rađa se društvo kome pogoduje neizvesnost, promenljivost i -neponovljivost,preduzetništvu - oslobođenom tutorstva i državnih stega, odgovara -velika doza nesigurnosti i rizika u svakoj poslovnoj akciji; povezivanje ekonomskih subjekata prati njihovo udruživanje prema

127


obostranim interesima i izgledima uspešnog života i prosperiteta, bez pokroviteljstva i pokrića promašaja,sve to zajedno zahteva privrednika, i naročito preduzetnika, koji se -uključuje u permanentno obrazovanje, te menja svoje ponašanje sa svakim stepenom razvoja.

Za razliku od vremena kada su se radne veštine potvrđivale i usavršavale dodirom, zvukom i osećajima, sada, u informatičkom zamahu i miljeu, one postaju apstraktne, simbolične i eterične - što u prvo vreme izaziva mnogobrojne organizacione krize i frustracije. Novo se gotovo uvek s teškoćama i rezervom prima, a kada je u pitanju ovako dalekosežan zaokret od fi zičkog prema duhovnom, otpori i negodovanja dolaze još više do izražaja.

Time se upoznaje celina proizvodnog procesa i zadatka, ostvaruje demokratizacija upravljanja preko participacije širokog udela u pripremanju odluka i neposrednog nastupa pojedinaca - transformišući i potiskujući tako hijerarhijski sistem i njegove čelnike. Naglo se širi izgradnja i afi rmacija znanja kao novog moćnog faktora visokokompjuterizovane sredine samostalnih i informatički povezanih proizvođača.

Prepliću se i zamagljuju tradicionalne razlike između radnog i slobodnog vremena, te izvršnih i rukovodećih funkcija. Slabi materijalna dimenzija moći, tj. mogućnosti da se korišćenjem tehnologije povećava kontrola nad proizvođačem. Visoka tehnologija menja položaj i angažman proizvođača, donoseći i osiguravajući proces kristalizacije odnosa između radnika na demokratskim i objektivnim osnovama.

Nestaju frustracije i sumnje u ono što se dešava i time stalno jača racionalizacija ljudske energije i akcije, bez tutorstva i nasilja. Smanjuje se broj vodećih mesta i menja odnos vođenih i vođa. Elektronski mediji potiskuju osećaj ličnog stila u nastupu rukovodilaca, proširuju težnju i mogućnost inicijative pojedinaca, što oduzima vodećim funkcijama onu dozu upošljavanja koja je mnoge držala po strani.

Čvrsta povezanost i međuzavisnost moderne transfonnacije znanja, autoriteta i tehnologije nameće svakom ekonomskom subjektu opsežnu informatičku strategiju, što je lako prepoznati i razlikovati od svake tradicionalne autoritativne i hijerarhijske organizacije.

Tradicionalni sistem imperativne kontrole imao je strogo ograničeni hijerarhijski pristup znanju, s monopolom obrazovanja i privilegijom specijalizovanog duhovnog nastupa. Naprotiv, u informatičkoj organizaciji svestrano se podstiče učenje svega što jača odnose jednakosti. Umesto konfrontacije znanja i neznanja, svojstvene elektromehaničkoj eri, konfrontuju se sada bogatstva saznanja i novih mogućnosti na visokoj informatičkoj podlozi.

Savremena informatička tehnologija se temelji na pojedincu - njegovom znanju, njegovoj motivisanosti i njegovoj povezanosti sa drugima bez prisile i osećaja prikraćenosti u zajedničkoj akciji. Buđenje pojedinca, prema tome i individualnog preduzetnika, jeste najveća novost našeg doba i najznačajniji činilac budućeg društvenog razvoja.

Fleksibilnost postaje slogan ovog prelaznog perioda u kojem se brzim prestrukturiranjima i promenama formira globalna privreda. Posebnu važnost ima

128

BOGDAN B. ILIĆ

razlika između statičke i dinamičke fl eksibilnosti, a to razlikovanje ogleda se u sledećem:

statička fl eksibilnost je sposobnost preduzeća da prilagodi svoje -delovanje u svakom času promenjenim prilikama na tržištu,dinamička fl eksibilnost je sposobnost da se uz to stalno povećava -produktivnost inovacijom proizvoda i poboljšavanjem proizvodnih procesa.

U konstelaciji i viziji prednjeg nešto je širi i pojam inovacija koji se ne odnosi samo na nauku i tehnologiju, već i na sveukupni ekonomski i društveni kontekst. Odnosi se tako i na čitav sistem preduzetničkog upravljanja. Tako kon cep cija upravljanja nije puki meta-ekonomski događaj koji na neki način utiče na ekonomski sistem, već je parametar koji je nastao i obnavlja se u okvira tog sistema.

Dakle, nauka, informacija i znanje su novi i najvažniji88 resurs razvoja, investicija budućnosti i instrament informatičkog društva i nove ekonomije od neprocenjivog značaja na današnjoj svetskoj sceni i u konstelaciji međunarodnih ekonomskih, fi nansijskih i političkih odnosa. Stoga, investiranje u nauku, znanje i sticanje informacija ne reprezentuje potrošnju, već novu investiciju budućnosti, koja se dugoročno efektuira bez dodatnih ulaganja. Ljudski resursi sa menadžmentom znanja, kadrovskim i tehnološkim menadžmentom jesu eminentni ekonomski resursi XXI veka sa dugoročno programiranim privrednim, fi nansijskim i socijalnim efektima, što je od posebne važnosti za razvoj globalnog biznisa i elektronskog poslovanja međunarodnih i regionalnih ekonomskih integracija, kao i ekonomske, razvojne i socijalne politike svake nacionalne ekonomije danas i u budućnosti.

5.1. Delatnost informatičkog preduzetnika

Uspešnost preduzetništva poprima prvorazredni značaj u informatičkom društvu i novoj ekonomiji. Njegova delatnost je značajna za celokupnu privredu, ali se prevashodno odnosi na preduzeće.89 Ona mora biti prisutna kod osnivanja, organizovanja i funkcionisanja preduzeća u stvaranju i oplodnji vrednosti. Cilj je da se sa što manje troškova ostvare što veći ekonomski efekti (minimum troškova - maksimum rezultata). Time se preduzeće može održati kao uspešna koalicija interesa vlasnika, preduzetnika, menadžera, radnika i fi nansijera.

Preduzetnik je u tome centralna fi gura. Stvaralac je poslovnih projekcija (programa), poznavalac ambijenta u kojem preduzeće posluje, upravlja proizvodnjom, ima svoj ugled i imidž i kontinuirano prati i usmerava privredna kretanja. On određuje ko, zašto, kako i koliko treba da proizvodi.

88 „Nekada je odlučujući faktor proizvodnje bila zemlja, a nešto kasnije, to je bio kapital... Danas je odlučujući faktor sam čovjek, odnosno njegovo znanje. Da bi ste uspjeli u poslu, danas je neophodno da okupite stado mozgova.” (Jonas Rid-erstrale; Kjel Nordstrom Fanky business - Kapital igra kako talenat svira, Beo-grad, 2004, str. 31).

89 „Рге bi se moglo reći da je mkovođenje postalo odlučujući faktor proizvodnje. A cilj rukovođenja, jednim transnacionahiim preduzećem koje posluje u jednom jedinstvenom svetskom tržištu, jeste maksimalizacija učešća na tom tržištu, a ne tradicionalna kratkoročna maksimizacija prožita starovremenskih korporacija... I, naravno, u savremenoj ekonomskoj teoriji nema mesta za tehnologiju i inovacije. Ipak, preduzetništvo, pronalazaštvo i inovatorstvo mogu mnogo da izmene privredu u veoma kratkom roku.” (P. Draker, Menadžmentza budućnost, Beograd, 1995, str. 16 i 18.)

129


Međutim, još uvek se vode rasprave o tome koliki uticaj na poslovnu politiku preduzeća treba da ima tržište (tržišna stihija), a koliki plan (državna regulativa). Pri ovom, treba istaći: idealnog privređivanja nema, te da krajnosti i isključivosti nikad ne donose dobro. Stoga se mora tražiti sredina, odnosno optimalna kombinacija, kao na primer:

naučna predviđanja smišljene koordinacije

tržišna konkurencija neophodna deregulacija

slobodne inicijative ekonomske politike

planske projekcije privatne kreacije

državne regulative neizvesne akcije

Uloga preduzetnika se menja sa razvojem proizvodnih snaga. Stoga se njegova uloga razlikuje u uslovima manufakturne i industrijske proizvodnje i danas u uslovima informatičke privrede.90 Preduzetnik je ličnost koja se svojim sposobnostima i obrazovanjem specijalizuje za donošenje odluka i preuzimanje odgovomosti za alokaciju retkih resursa i efekte njihove upotrebe kada je ishod proizvodnje neizvestan. On mora da bude okrenut budućnosti, da predviđa i planira, upušta se u rizik uz odgovarajuću nadoknadu, upušta se u nesigurnost kalkulišući nepoznato na osnovu poznatog i sl.

Iako se izraz „preduzetnik” pojavio u XVII veku, njegovo savremeno shvatanje potiče iz XX veka i vezuje se za ime Jozefa Sumpetera. Naime, Šumpeter u delu „Teorija privrednog razvoja“ (1912) objašnjava dinamički karakter i rast i razvoj industrijskog društva uspešnim razvojem preduzetništva. Po njemu, preduzetnik je inovator, kreator novih proizvoda i usluga, tvorac novih proizvodnih modela organizacionih sistema, tehnoloških rešenja, upravljačkih sistema, istraživač i osvajač novih tržišta, novih sirovina, povoljnijih kombinacija ponude i tražnje, nove marke proizvoda, novih oblika reklame i sl.

Osamdesetih godina XX veka govori se o novom preduzetništvu. Tako, Džon Nesbit u pomenutom delu Megatrendovi posebno poglavlje posvećuje „eksploziji preduzetništva“ i prelazu ,,od društva menadžera u društvo preduzetnika”.

Slične stavove zastupaju Piter Draker (Menadžment za budućnost), Džordž Gilder i drugi. Moderni preduzetnik se ne potčinjava tržištu, već želi da to tržište menja i prilagođava ga svojim potrebama i interesima. On koristi informatičku tehnologiju i iznalazi nove metode proizvodnje, nove proizvode i (sl.), koje iznosi na tržište uz korišćenje novih oblika konkurencije (reklama, diferenciranje i inoviranje proizvoda, diferenciranje uslova prodaje, digitalna trgovina i sl.). Time se razdvajaju funkcije: vlasništvo-preduzetništvo-menadžerstvo. Navedene funkcije se bitno razlikuju, tako da:

Preduzetnik mora stalno težiti novom i ne sme se miriti sa postojećim. On teži postizanju najboljeg od mogućeg. To je lider koji prvi uvodi novu tehnologiju, nove proizvode, nove sirovine, osvaja nova tržišta i si. Za njega sve što se koristi 90 „Općenito uzevši, etimološki poduzetništvo znači sposobnost da se pokrene neka akcija; da se nešto

poduzme radi postizanja određenog cilja, uz spremnost prihva-ćanja pratećeg rizika i suprotstavljanja svim preprekama i nepredvidivim teškoćama i nedaćama.” (A. Dragičević: Politička ekonomija informacionog društva, Zagreb, 1994. sfr. 305.)

130

BOGDAN B. ILIĆ

danas, nije dobro za sutra. On ne ponavlja tuđe poslovanje, već drugima nameće svoje i zato teži da bude uvek iznad i ispred drugih.

Menadžer ima zadatak da realizuje ideje i kreacije preduzetnika, da ostvaruje njegov poslovni projekt, tj. proces proizvodnje i oplodnje vrednosti u datim uslovima. On treba da obezbedi racionalnost i efi kasnost procesa koji je u toku, tj. rukovodi proizvodnjom i prodajom proizvoda, organizuje i usklađuje delatnost raznih subjekata i upravlja tekućim poslovanjem.

Iz navedenog proizlazi da se preduzetnik nalazi između vlasnika i menadžera s posebnim funkcijama, a da se menadžer nalazi izmedu preduzetnika i radnika. Preduzetnik često preuzima poslove vlasnika (rizik poslovanja), a svojim poslovanjem ponekad zadire i u delokrug poslova menadžera (pomaže i usmerava menadžera, otklanja promašeno i nadoknađuje propušteno). Teorija preduzetništva razlikuje izvornog i izvedenog preduzetnika. Izvorni preduzetnik je vlasnik ili dominantni upravljač proizvodnog procesa. On određuje temeljne zahteve i ciljeve preduzeća. Izvedeni preduzetnik je bliži menadžeru, jer mu poslovi zadiru i u ovlašćenja menadžera. Međutim, on mora posedovati sposobnost i slobodu da strateški i operativno može delovati kao pravi preduzetnik, te mora posedovati inovativnu sposobnost i spremnost da deluje kao vođa. Otuda su najbitaije osobine preduzetnika: inicijativnost, inovativnost, dinamičnost, smelost.

Dakle, preduzetnik je, pre svega, inicijator, vizionar i praktičar. Inovativnost je njegova glavna osobina, a njene su karakteristike: neizvesnost, istraživanje, fi nansijski rizik, eksperimentisanje i otkriće. Tako bi osnovne odrednice uspešnog preduzetnika bile:

potreba za dostignućima i uspehom, -kreativnost i inicijativa, -preuzimanje rizika, -samopoverenje i smelost, -nezavisnost i autonomnost, -motivacija, energija i angažovanost. -

U informatičkom društvu, preduzetnik postaje ključni ekonomski faktor, jer brže tehnološke promene prati neizvesnost u svakom pogledu, a naročito na području cena, proizvodnje, dizajna, organizacije, distribucije, izbora tržišta, partnera i sl. To zahteva brzu prilagodljivost velikoj poslovnoj dinamici, visoku inovativnost i permanentno prilagođavanje sve bržim promenama. Vreme postaje ključni faktor i naročito važan element konkurentske borbe na nacionalnom i svetskom tržištu. Neizvesnost zahteva brzinu, fl eksibilnost, adaptibilnost na osnovu informatičkih tehnoloških promena i sl.

Tržište postaje fragmentirano i veoma sklono promenama. Zato se teži proizvodnji za poznatog kupca, kojem se mora prilagoditi i njegova očekivanja brzo zadovoljiti. To zahteva kompjuterski dizajn, fl eksibilni poslovni sistem, elektronsku obradu podataka i distribuciju. Sve to zahteva restrukturiranje velikih preduzeća, osamostaljivanjem pojedinih delova kao zasebnih celina i kreiranje novih autonomnih ekonomskih subjekata. Mala i srednja preduzeća su jedino sposobna za brze promene koje uslovljava informatička tehnologija i nova ekonomija.

131


U skladu sa navedenim i sličnim promenama, preduzetništvo se razvija u dva pravca. Na jednoj strani je individualno preduzetništvo, čiju osnovu čini tržišna konkurencija malih i srednjih preduzeća, a na dragoj strani je korporacijsko preduzetništvo, koje je povezano sa ograničenom konkurencijom i participacijom u svojinskim, posedovnim, upravljačkim i drugim poslovima i aktivnostima.

Veliki broj autora danas smatra da uspešan preduzetnik mora biti i uspešan menadžer, te se u tom smislu govori o preduzetničkom menadžeru i preduzetničkom menadžmentu. Međutim, preovlađuje mišljenje da, ipak, treba jasno razlikovati preduzetništvo i menadžerstvo, tj. ulogu lidera i ulogu rakovodioca u preduzeću modernog tipa, bile te funkcije u nadležnosti različitih ljudi ili u nadležnosti jedne te iste osobe. Dakle, uvažava se stav koji kaže da je uloga preduzetnika da bude lider promena postojećeg stanja.

Zadatak savremenog preduzetnika je da putem tehnološke konkurencije i kreacije razvija proizvodne snage do univerzalne kompjuterski integrisane proizvodnje, tj. proizvodnje u kojoj umesto ljudi posao obavljaju kompjuteri, roboti i fi eksibilni automati. To je proizvodnja bez neposrednih proizvođača i bilo kakvog raštrkanog, rascepkanog, neinventivnog i monotonog rutinskog rada (robotizacija proizvodnje). Motiv proizvodnje (profi t, dobit, dohodak i sl.) ostvaruje se kreativnim radom preduzetnika koji moraju uspešno razrešavati probleme organizacije, koordinacije, razvoja i sl, da bi pronašli optimalna rešenja za maksimizaciju zarade date fi rme. Zato preduzetnik mora posedovati urođeni talenat, ogromnu volju i izuzetno dobro obrazovanje i permanentno školovanje, fotuda usporedba preduzetnika sa glavom, a menadžera sa rukom).

Savremeni preduzetnik mora polaziti od kupca (istraživanja tržišta, a ne od proizvodnje, kao ranije). Ubrzani razvoj tehnologije uslovljava ubrzanu koncentraciju i centralizaciju kapitala, što uslovljava proizvodnju za poznatog kupca, od kojeg se mora polaziti pri preduzimanju svih poslovnih aktivnosti, pa i pri planiranju proizvodnje. Dakle, moderni preduzetnik polazi od kupca, te od njega natrag do proizvodnje. Kupac se smatra najvećom imovinom preduzeća (P. Draker smatra kupca stvaraocem vrednosti, jer ako se roba ne realizuje, nema ni proizvedene vrednosti iste).

Shodno prednjem, savremeni preduzetnik mora kombinovati sledeće elemente:

Marketing Inovacija Proizvodnja Stručnost PlasmanIz ovoga proizilazi da su osnovni zadaci savremenog (novog) preduzetnika

sledeći:kompjutersko integrisanje robotičke i automatizovane proizvodnje, -globalizacija svetske privrede, -robotička eksploatacija prirodnih resursa, -integrisanje i ujedinjavanje čovečanstva, -stvaranje univerzalnog samodelatnog individualizma, -demokratsko povezivanje i ophođenje svih stanovnika sveta. - 91

91 ,,Od savremenog preduzetnika očekuje se da ostvari prelaz iz indusrrijskog u post-industrijski svet” (Envin Laslo, jedan od osnivača „Rimskog kluba”).

132

BOGDAN B. ILIĆ

Konkurentska prednost nacionalne ekonomije ne zasniva se više na fi nansijskoj kontroli ili troškovima proizvodnje, nego na prednosti u znanju i naučnoj moći („egzodus mozgova”). / dok je industrijski preduzetnik tragao za što boljom kombinacijom zemlje, rada, licipitala, informatički preduzetnik se koncentriše na informacije, znanje i naučno delovanje. To vodi upravljanju promenama, što podrazumeva:

trajno usavršavanje svega postoječeg, -maksimalno korišćenje znanja, -sposobnost i navika stalnog inoviranja. -

6. SAVREMENA NAUČNO-TEHNOLOŠKA REVOLUCIJA I DRUŠTVENE PROMENE

Od sredine XX veka, tehnički progres obuhvata sve elemente reprodukcije: sredstva za rad, predmete rada, radnu snagu, pokretačku energiju, tehnologiju proizvodnje, organizaciju i sl. To označava nastup ere naučno-tehnološke revolucije (NTR), koju možemo posmatrati sa tri uzajamno povezana aspekta:

Prvo, NTR karakteriše dubok proces integracije i implementacije nauke u proizvodnju, tako da nauka postaje osnovna proizvodna snaga društva, a tehnologija ,,materijalizovana sila znanja”. Formira se jedinstven proces: od naučne ideje, preko naučno-tehničke razrade i eksperimenta, do novih tehnologija i masovne primene. Uporedo s tim odvija se proces inovacija, pojava novih procesa i njihova masovna primena. Ovo prati proces usavršavanja (dokvalifi kacija, prekvalifi kacija, sticanje novih znanja) radne snage. Nova tehnologija i novi proizvodi rezultat su savremenih dostignuća nauke i tehnike. To dovodi do radikalnih promena faktora proizvodnje, novih izvora ekonomskog razvoja, izmenjene strukture proizvodnje i njene dinamike. Dakle, radi se o procesu integracije nauke i proizvodnje.

Drugo, NTR podrazumeva revoluciju u osposobljavanju kadrova i u sistemu obrazovanja i znanja u celini. Za nauku i obrazovanje izdvaja se sve veći deo bruto nacionalnog proizvoda u razvijenim zemljama (preko 20%). Naime, kako P. Draker ističe92 „Znanje je postalo ključni resurs za sav rad... Jedina dugoročna politika koja razvijenim zemljama obećava uspeh je da pretvaraju proizvodnju od delatnosti zasnovane na radnoj snazi u delatnost koja se zasniva na znanju... Sve je prisutnija činjenica da se sve manje zarade izvlače iz tradicionalnih resursa: radne snage, zemljišta i (novčanog) kapitala. Glavni proizvođači bogatstva postali su informacije i znanje... Do znanja se ne dolazi jeftino. Sve razvijene zemlje troše oko petine svog bruto nacionalnog proizvoda na proizvodnju i širenje znanja. Formalno školovanje mladog sveta pre nego što uđe u kategoriju radne snage - odnosi otprilike jednu desetinu brato nacionalnog proizvoda. Organizacije koje su poslodavci troše dodatnih 92 P. Draker: Postkapitalističko društvo, Beograd, 1995, str. 79, 183. i 186

133


5% brato nacionalnog proizvoda na permanentno obrazovanje svojih zaposlenih; možda je u pitanju još i veća cifra. Formacija znanja, dakle, već predstavlja najveću investiciju u svakoj razvijenoj zemlji... Produktivnost znanja će sve više odlučivati po pitanju privrednog i društvenog uspeha, i kad je reč o sveukupnom ekonomskom funkcionisanju”.

Nova tehnologija zahteva i novog radnika: obrazovanijeg i kulturnijeg, sposobnog da se prilagođava tehničkim novinama u proizvodnji, radno discipli no-vanog i osposobljenog za kolektivni rad. Obrazovanje postaje neprekidno u toku celog radnog veka, jer se svakih 6-7 godina menjaju poslovi i radni zadaci uslovljeni novom tehnikom i tehnologijom. Umesto obrazovanja za rad razvija se sistem obrazovanja za život (permanentno obrazovanje).

Treće, važan aspekt NTR predstavlja revoluciju u organizaciji rada proizvodnje, te u sistemu upravljanja proizvodnjom. Naime, nova tehnologija zahteva novu organizaciju rada i proizvodnje. Savremeni tehnološki sistemi zasnivaju se na uzajamno uslovljenom i povezanom lancu sredstava za proizvodnju, na kojima radi i koje opslužuje raznolik radni kolektiv. Zato se javlja potreba za naučnom organizacijom rada i proizvodnje. Pošto su proces istraživanja, konstruisanja, projektovanja i proizvodnje međusobno povezani, isprepleteni i proizilaze jedan iz drugog, pred upravljanjem proizvodnjom nalazi se složen zadatak - povezati i objediniti sve te etape i faze produkcije. Zato se i upravljanje proizvodnjom mora zasnivati na naučnoj osnovi i na novoj tehnologiji koju čine savremena elektronika, komunikaciona i organizaciona tehnika (robotika i informatika).

Dakle, NTR označava skok u razvoju proizvodnih snaga, njihov prelaz u kvalitativno novo stanje na osnovu radikalnih promena i dostignuća nauke.

Pod uticajem NTR ostvarena su mnoga dostignuća u raznim oblastima. Zato se NTR identifi kuje sa nastankom atomske ere, ere informatike, bio-tehnologije, „elektronske”, „kosmičke” epohe i sl. Međutim, najveći značaj NTR je u njenoj univerzalnosti. Ona preobražava čitav tehnološki proces proizvodnje i vrši ogroman uticaj i na samog čoveka, kao glavnu proizvodnu snagu društva. Ona obuhvata sve sfere i delatnosti čoveka, odnosno postaje opšta naučno-tehnološka revolucija.

Velika dostignuća NTR u vidu informacione tehnologije prodira i u one sfere, gde su ljudi vekovima delovali s minimalnim tehničkim sredstvima i u osnovi se oslanjali na svoju intuiciju. Nastupa proces industrijalizacije i automatizacije u zdravstvu, državnoj upravi, obrazovanju, domaćinstvu, bibliotekarstvu, mnogim uslužnim delatnostima. Na nove naučno-tehnološke procese proizvodnje prelaze i tradicionalne grane, kao na primer: proizvodnja sirovina i energije, metalurgija, obrada metala, proizvodnja u tekstilnoj industriji i sl. S drage strane, niču nove delatnosti i grane proizvodnje, kao na primer atomska i solarna energija, raketao-kosmička grana proizvodnje, biotelmologija, informatika, i mnoge drage.

Univerzalnost, sistematičnost i kompleksnost savremene NTR ogleda se i u tome što ona preobražava čitav proces proizvodnje datog proizvoda: od početka do kraja, uključujući i pomoćne operacije. Proizvodni proces se transformiše u celovit tehnološki sistem, zasnovan na sistemu povezanih mašina, opreme i sirovina, tj. na povezanosti odvojenih tehnologija i tehnoloških procesa. Stapanje novih industrijskih tehnologija s mikroelektronikom i kompjuterskom tehnikom predstavlja glavnu karakteristiku savremene etape NTR.

134

BOGDAN B. ILIĆ

Zahvaljujući elektronskom upravljanju nove tehnologije su postale fi eksibilne, tj. omogućavaju razvoj fl eksibilnih proizvodnih sistema, što stvara uslove da se na istoj tehnološkoj traci mogu proizvoditi robe različitih dimenzija, oblika i sl. To povećava efi kasnost proizvodnje, obezbeđuje raznovrsnost ponude i mogućnost prilagođavanja zahtevima kupca.

Kompjuterizacija menja informacione funkcije, transformiše informatiku u novi resurs i u elemente tehnološkog procesa, te ostaje najznačajniji faktor povećanja produktivnosti rada. Ona široko prodire u neproizvodnu sferu i unosi radikalne promene u upravljanju društveno-ekonomskim sistemom u celini (Internet, personalni kompjuteri i sl.).

Najvažnija karakteristika NTR jeste to što ona dovodi do promene uloge čoveka u procesu proizvodnje, postavljajući mu kvalitativno nove, više zahteve. Radnik koji je ranije bio neposredno uključen u proces proizvodnje kao dodatak mašini, sada izlazi iz neposrednog procesa proizvodnje, staje naporedo s njim i vrši funkciju kontrolora i upravljača. To je radnik novog tipa - obrazovaniji, sa novim profesionalnim navikama, odnosom prema radu, prema kolektivu, i sl. Sve to vodi ka nastanku novog načina proizvodnje, tj. informatičkog ili postindustrijskog društva.

Novom društvu odgovara neizvesnost, promenljivost i neponovljivost. Preduzetništvo se oslobađa tutorstva državnih stega, te je suočeno sa nesigurnošću, neizvesnošću i rizikom u svakoj poslovnoj akciji. Nastupa proces povezivanja i udraživanja ekonomskih subjekata prema ekonomskim interesima i izgledima uspešnog razvoja (prosperiteta) bez paternalizma države i pokrića poslovnih promašaja.

Informatička tehnologija dovodi do odvajanja: kapitala od proizvodnje; proizvodnje od prirodnih sirovina; čoveka od neposrednog proizvodnog procesa; životne egzistencije od fi zičkog rada i sl.

U ovim okolnostima, kako smo već naglasili, osnovni proizvodni resursi postaju informacija, znanje i nauka. Radnika je u vodećoj ulozi zamenio stručnjak, njega u toj funkciji potiskuje informatičar, a čovečanstvo je na putu da sve to zajedno zameni i sve preuzme samostalni naučnik.93 Radnik nije više onaj koji između sebe i predmeta rada stavlja sredstva za rad kao središnji član, već on prirodni proces pretvara u industrijski, tj. pretvara ga u posrednika između sebe i anorganske prirode kojom ovladava. On stupa „pored” procesa proizvodnje, umesto da bude njegov glavni nosilac.94 Robotika omogućava odvijanje materijalne proizvodnje bez neposrednog uključivanja čoveka u radni proces („roboti zamenjuju robove”), odnosno pojavu fabrika bez raclnika. Time se proces proizvodnje pretvara u naučni proces, odnosno u ovladavanje prirodnim silama pomoću nauke.

U proizvodnom procesu između vlasnika sredstava za proizvodnju i radnika ubacuju se preduzetnici i menadžeri koji upravljaju procesom proizvodnje. Njihov osnovni zadatak je da vrše redistribuciju investicija od manje rentabilnih ka više profi tabilnim i da vrše stratešku kontrolu privredne konjunkture pomoću znanja i udruživanja s poslovnim ljudima. Time se ostvamje proces podruštvljavanja funkcije upravljanja, jer se u upravljačke poslove uvode mase specijalizovanih stručnjaka koji raspolažu modernim informacionim tehnologijama (kompjuterski sistemi i sl.).93 A. Dragičević: citirano delo, Zagreb, 1994, str. 30.94 A. Dragičević: citirano delo, str. 54.

135


Menadžersko upravljanje preduzećem transformiše se u upravljanje tehnostrukture (Galbrajt), koja se oslanja na državnu regulativu i poklanja veću pažnju planiranju i ekspanzivnijem privređivanju. Tako se od privređivanja u kojem se upravljalo donošenjem odluka, stiglo do privređivanja u kojem se upravlja pripremanjem tih odluka. Proces upravljanja proizvodnjom ima tri važne funkcije i to: (a) pripremanje odluka, (b) donošenje odluka i (c) kontrola njihovog izvršavanja. Težište je na pripremanju odluka, što se sastoji iz sledeće četiri faze:

prikupljanje informacija, -selekcija podataka, -sagledavanje alternativnih mogućnosti i -izbor optimalnog rešenja. -

Razvojem visoke tehnologije menjaju se faktori proizvodnje (radnika zamenjuje robot), menja se struktura proizvodnje (dominira udeo prenete vrednosti), menjaju se motivi poslovanja (maksimizacija tržišta). Ovde brzo nestaju fi zički radnici i rutinski službenici, a oni koji ostaju sve više se bave informatičkom i naučno-istraživačkom delatnošću (samo 10% zaposlenih nosi ime radnika). Sve to vodi menjanju načina proizvodnje, jer uslovljava razvoj proizvodnih snaga. Nekada je to bila stvaralačka sposobnost ljudi u proizvodnji, zatim mašina radilica, voda i vodena para (I tehnološka revolucija), njih zamenjuje pokretna traka, električna energija, dalekovod, automobil, avion itd. (II tehnološka revolucija), a potom robot, kompjuter, nuklearna energija i sl. (III tehnološka revolucija).

Savremeno društvo je dostiglo onaj stepen materijalnog i društvenog razvoja na kojem se ekonomski i društveni problemi mogu rešavati i društvo dalje razvijati samo na novoj tehničko-tehnološkoj i društvenoj osnovici (informatička tehnologija). Ona zahteva razvoj novog načina proizvodnje,95 što počinje revolucionisanjem sredstava za rad -pronalaženjem, usavršavanjem i masovnom primenom kibernetičkih i bioniziranih mašina s ugrađenim samousmeravajućim i samoregulišućim mikroprocesorima. Na taj način se jedino može izaći iz agroindustrijskog i preći u informatičko društvo. Predviđa se da će tada više od polovine zaposlenih raditi na poslovima vezanim za prikupljanje i obradu podataka, obrazovanju za obavljanje te proizvodnje i unapređenju sredstava koja su zato neophodna. Time se ljudska aktivnost u sferi materijalne proizvodnje prenosi na područje prikupljanja, obrade i stvaralačkog primenjivanja informacija i znanja, a industrijska sredina se preobražava u informatičku zajednicu slobodnih i svestrano delotvornih ljudi.96

Čovek napušta neposredni proces proizvodnje, jer ga u tome zamenjuju „mehanizirani strojevi i robotizirani mehanizmi”, a on se „роvlači” u one sfere koje zahtevaju njegovu sposobnost kreativnog iznalaženja i primenjivanja boljih postupaka i rešenja uz pomoć kompjuterizovanih informacija i „bioniziranih” mašina (znanje i kreacija).

95 Naime, kao nikada pre, dolazi do promena načina proizvodnje, tj. radnikovog od-nosa prema radu i stvaralačkom delovanju, tako što isčezava neposredni fi zički rad u procesu proizvodnje materijalnih dobara. Pri ovom, osposobljeni i oslobo-đeni čovek ima mogućnost da „udruženo sa dmgima stvara u svim oblastima ži-vota i da sve podredi razvoju svojih ljudskih snaga, tom istinskom draštvenom bogatstvu...” (A. Dragicević: Politička ekonomija prelaznog društva, Zagreb, 1991. str. 289)

96 Videti, A. Dragičević: citirano delo, str. 289.

136

BOGDAN B. ILIĆ

Robotizacija je već postala značajno obeležje savremenog procesa proizvodnje. Roboti („čelični okovratnici”) „zaposedaju” sve više radna mesta u fabričkim halama i lokalnim radionicama, pretvarajući ih tako u mesta „pseudoljudi” kojima ugrađeni senzori, razrađeni programi i povratne sprege ugrađuju neke osobine čoveka, pri čemu moć i domet robota raste geometrijskom progresijom.

Dalji razvoj informatičke tehnologije revolucioniše način proizvodnje tako da se danas organizovano znanje transformiše u udruženo znanje ravnopravnih učesnika kompjuterski integrisanog proizvodnog procesa. To vodi ka mrežnoj organizaciji proizvodnje i slobodnom udruživanju stručnjaka koji, po određenim grupama (timovima), deluju u njenom sastavu i skladno se međusobno povezuju i nadograđuju.

Nova organizaciona struktura proizvodnje naziva se: umrežavanje, mrežna organizacija ili mrežna struktura proizvoclnje. Prelaz na ovaj sistem organizacije dovodi i do promena samog načina proizvodnje, što se može uočiti i po osnovu sledećih pokazatelja:

Tabela 2-3: Prikaz funkcionisanja informatičkog, naspram industrijskog preduzeća

Informatičko preduzeće Industrijsko preduzeće* Međuljudski odnosi * Odnosi prema stvarima

* Namenska informacija * Prirodni resursi* Ekonomski razvoj * Ekonomski rast

* Svetski/globaini kriterijumi * Nacionalni (regionalni) kriterijumi* Mrežna organizacija * Hijerarhijska organizacija* Motiv je uspešnost * Motivzarada

* Saradnja međuzavisnih * Konkurencija suprotstavljenih

Treba istaći da mrežna organizacija za osnovu ima odnose među ljudima. Zato je mrežna organizacija proizvodnje proces u koji ulaze svi oblici prenosa i korišćenja informacija - što predstavlja određene tačke u međusobnoj interakciji. Povezivanje tih tačaka dovodi do mrežne organizacije, što pokazuje naredna slika:

Slika 2-1: Prikaz mrežne organizacije proizvodnje

137


Napred prezentovani šematski prikaz mrežne organizacije proizvodnje ukazuje na sledeće:

da su razvojni ciklusi proizvoda sve kraći i kraći, -da uticaji na tehnološke inovacije ne dolaze samo iz proizvodnog -područja, već sve više i iz drugih sfera rada i života, da znanje, informisanje i naučnoistraživačko delovanje imaju u -svakom pogledu ključnu ulogu i značaj.

Krugovi u šemi predstavljaju timove stručnjaka okupljenih oko određenih proizvodnih zadataka i međusobno povezanih razvijenim informacionim vezama i obaveštenjima. Vertikalnu hijerarhiju donošenja odluka (nadređenost - podređenost) zamenjuje horizontalna hijerarhija ravnopravnih učesnika (kooperacija) u čijim redovima i vođe nastupaju samo kao prvi među jednakima. Time se piramidalna naredbodavna organizacija proizvodnje i upravljanja u industrijskom društvu transformiše u mrežnu, saradničku organizaciju i razvija tehnološka konkurencija u informatičkom društvu. U novom načinu proizvodnje tradicionalni proizvodni rad nije više ni jedini ni osnovni tvorac vrednosti.

Za oplodnju vrednosti postaje značajan čitav horizontalno organizovani po-slov ni sastav: od sirovina, tehnologije, proizvodnje i marketinga, pa do prodaje robe i usluga. Iznad toga, nalaze se tehnološke inovacije, projekcije razvoja, tržišna kre-ta nja i sl. Takođe je neophodno fl eksibilno planiranje prema potrebama izbirljivih ku paca i neizvesnosti tržišta.

Dakle, u informatičkom društvu proces proizvodnje se transformiše iz jedno-stav nog procesa rada u naučni proces proizvodnje, koji prirodne sile potčinjava svojoj potrebi i primorava ih da deluju u službi čoveka. Tako će osnovu postkapitalističkog društva činiti intenzivno širenje informatičke tehnologije, dominacija umnog rada i znanja i razvoj sinergične privrede (preduzetnička ekonomija) u kojoj će dominirati tzv. intelektualne industrije organizovane po modelu matrične strukture. Osnovni cilj njenog poslovanja biće maksimizacija bruto društvenog zadovoljstva. Upravljanje novim društvom zasnivalo bi se na principima participativne demokratije, klase bi bile zamenjene tzv. funkcionalnim grupama, a pokretači društvenih promena bili bi različiti gradanski pokreti, umesto klasne borbe. Novo društvo trebalo bi da bude naprednije, ali i pravednije od industrijskog drustva.97

Glavninu zaposlenih činiće radnici u uslužnim delatnostima i radnici u nauci. Nauka krči put prema svetu u kojem će čovek biti osnovno bogatstvo zajednice, te

97 Kao osnovne karakteristike (različitosti) industrijskog i infonnatičkog društva mogu se navesti: Industrijsko društvo Informatičko društvoTehnocentrizam AntropocentrizamKonkurencija Kooperacija, uzajamnostHijerarhija Zajednišh’o, timski rad, sinergijaVlastvećine Ravnopravnost manjinaLiderstvo vođe Participativno upravljanjeHomogenost PluralizamNacionalizam MondijalizamRutina InvencijaKoličina KvalitetMasovnost IndividualnostJednoobraznost RaznovrsnostEfi kasnost Efektivnost (M. Магаутае.1 Toward Cultural Symbiosis, Addison-Wesley, Reading, 1976).

138

BOGDAN B. ILIĆ

će razvitak njegovih stvaralačkih mogućnosti i unapređenje njegovih komunikacija biti jedini oblik individualnog i društvenog bogaćenja.

Svakom pojedincu treba omogućiti da podjednako i ravnopravno, s drugim ljudima, učestvuje u stvaranju tog bogatstva, da s univerzalnim proizvodnim snagama univerzalno postupa i da ih koristi u stvaranju uslova za podmirenje sopstvenih i zajedničkih potreba. U tako svestranoj samodelatnosti potvrđivaće se i afi rmisati pojedinac kao totalni čovek istinske zajednice koja će predstavljati naučnu civilizaciju. Naučni radnici time postaju društvena snaga pred kojom je istorijski zadatak da razori sve bedeme čovekove ograničenosti i otuđenosti, da čoveka vrati samom sebi, svojoj ljudskoj prirodi i svojoj univerzalnosti.

Za buduću privredu već se upotrebljava naziv preduzetnička ili mozgovna ekonomija (ekonomija znanja), a novo društvo označava se kao društvo znanja. Međutim, zbog različitog nivoa tehnološkog i ekonomskog razvoja pojedinih zemalja narodi savremenog sveta žive danas u različitim epohama, tako da je:

5% u budućnosti, -25% u sadašnjosti, -70%) u prošlosti. -

Zbog toga postoje i mišljenja da na putu razvoja informatičkog društva postoje velike prepreke i teškoće. Tako se ukazuje na ekonomsko siromaštvo velikog dela sveta, nizak nivo obrazovanja (procenat nepismenih i u najrazvijenijim zemljama kreće se i do 20%), nepoznavanje info-nnacione tehnologije, velika prezaduženost nerazvijenih zemalja, militarizam, ekološki problemi i sl.

Materijalno-tehnološka osnova je samo jedna strana društvenog razvoja i ona se relativno brže i lakše razvija od društvene strane koju čini svekolika čovekova emancipacija i osvajanje novih sloboda. U svakom slučaju budući razvoj je neizvestan (despotizam ili humanizam). On ne garantuje ni srećan, ni željeni ishod, niti je pak moguće krah ljudske istorije - ljudi, ipak, stvaraju svoju istorijsku perspektivu.

Dakle, nastanak novog društva je samo istorijska mogućnost, ali ne i automatski istorijska neminovnost. Za njegov nastanak neophodni su materijalni i društveni preduslovi, objektivni i subjektivni faktori. Novo društvo bi predstavljalo društveni sistem postkapitalističke alternative, društvo u kojem treba da se obezbedi veće materijalno bogatstvo, više socijalne pravde, solidarnosti i uzajamnosti, više slobode i demokratije i sl.

Taj sistem treba da obezbeđuje stalno rastuće materijalno i duhovno bogatstvo, socijalnu pravdu, političku demokratiju i političke slobode. Smatra se da je na prag ovog ostvarenja stiglo visokorazvijeno ljudsko društvo na kraju XX veka, da će XXI vek biti vek novog društva i da su njegove centralne dve dimenzije: (a) razvoj ljudskih sposobnosti, proširivanje znanja i iskustva i (b) formiranje novih ljudskih potreba i aspiracija novih vrednosnih orijentacija.98

98 „Ekonomski sistem u dobrom društvu mora da funkcioniše dobro i da radi u ko-rist svih. Tek pod tim uslovima mogućnosti koje se pmžaju moći će da odgovore težnjama, bez obzira da li se one kreću u malim ili velikim okvirima...Potrebno je da se naglasi da dobro draštvo mora da ostvaraje stalni i značajni ekonomski rast, značajno povećanje proizvodnje i zapošljavanja iz godine u godinu. To je realan odraz potreba i želja ljudi čiji je cilj da osete povoljne rezultate ekonomskog pro-speriteta.” (J. K. Galbraith: Dobro društvo, Beograd, 1997, str. 27.).

139


6.1. Despotizam ili demokratizam novog društva

Nasuprot navedenim, u osnovi prihvaćenim shvatanjima (Bel, Masuda, Poper, Hantington i dr.), još uvek su prisutni stavovi o kapitalizmu kao večitom ili najzad pronađenom društvenom sistemu koji omogućava uspešan razvoj privrede i društva. Najeksplicitniji predstavnik takvog shvatanja je Amerikanac japanskog porekla Frensis Fukujama, koji kapitalizam označava kao „кгај istorije”. On smatra da će se eliminisati društveni konfl ikti pobedom globalne liberalne demokratije i racionalnog ponašanja.99 Ovakvi stavovi su dobili velike zagovomike u bivšim socijalističkim zemljama nakon sloma „realnog socijalizma”, što je J.K. Galbrajt nazvao „begom u kapitalizam”. Ali, Galbrajt tom prilikom upozorava da „ekonomski sistem koji zemlje Srednje i Istočne Evrope vide na Zapadu i u Japanu nije kapitalizam u njegovom prastarom i primitivnom obliku. To je sistem radikalno modifi kovan i poboljšan socijalnim merama, subvencioniran prihodima i društvenom kontrolom. Zahvaljujući tome taj je sistem opstao... Ono što Istočna strana negdašnjeg Zida vidi na Zapadu nije tradicionalni kapitalizam. To je jedan, još uvek nezavršeni vid socijalne demokratije. U suštini, i Istok i Zapad imaju isti zadatak: pronaći sistem koji će kombinovati najbolje na planu tržišno i društveno orijentisanih i motivisanih akcija. Upotrazi za tim, nema sveobuhvatnih gotovih pravila kojima bismo se vodili”.100

„Beg u kapitalizam” je dobio snažnu podršku i u našim ekonomsko-političkim, a delom i praktičnim stavovima i potezima. O tome se detaljnije piše u monografi jama: Aktuelna pitanja savremene političke ekonomije i Mešovita privreda u tranziciji,101 kao i mnogim drugim radovima.102 Tako se 1998. godine pojavio hvale vredan članak Milana Eremića pod naslovom Tera-kapital radničko akcionarstvo. To je veoma ozbiljan naučni rad kojeg smo sa velikim zadovoljstvom i znatiželjom proučili. Ono što je posebno u tom radu značajno je to što je prihvatljiva gotovo celokupna analiza i argumentacija, ali se iz toga mogu izvesti sasvim suprotni zaključci u odnosu na Eremića. Pri tome je posebno zanimljiv i u današnje vreme hrabar njegov eksplicitan stav, da pitanja”... tretira(m) u sklopu Marksovog razvijanja dijalektike kapitala i zbog toga veoma često referirani na njegove stavove”. Ovome dodaje sledeće. „Međutim, smatram da i danas njegove analize i razmatranja imaju puno svoje značenje i kao da upravo u kontekstu nastalih istorijskih promena postaju aktuelnija i verodostojnija nego u vreme kada su vršena”.103

M. Eremić dalje, smatra da: „Razvojem akcionarskih društava i akcionarskog vlasništva ne samo da nisu prekoračene granice kapitalizma, već je on osnažen i učvršćen u svetskim razmerama”. Ovome doduše, dodaje: „barem tako izgleda”. On dalje ističe da su kreditni sistem i kamatonosni kapital i kapitalistička akcionarska draštva nastali, „nadalje ostali i veoma se snažno razvili kao najčvršća i najdublja

99 Videti, F. Fukujama: Kraj istorije iposlednji čovek, Podgorica, 1997.100 J.K. Galbraith: The New York Review ofBooks, New York, 1990.101 Izdavač: Savremena administracija, Beograd, 1995. i 1996.102 Videti: Reforme, tranzicija iprivatizacija..., Zbornik 2, Centar za društvenu teori-ju, Beograd, 1996.103 M. Eremić: Tera-kapital i radničko akcionarstvo, Ekonomski anali, br. 137, Eko-nomski fakultet,

Beograd, 1998, str. 17.

140

BOGDAN B. ILIĆ

osnova samog kapitalizma, kapitalizma koji je danas, po uverenju, u punom naponu svojih snaga i penetracije na širokoj svetskoj sceni”104. Iako Eremić kaže da navedena pitanja „tretira u sklopu Marksovog razvijanja dijalektike kapitala...”, Marksovo shvatanje tih problema je sasvim suprotno i glasi: „U akcionarskim društvima funkcija je rastavljena od svojine na kapital, pa je dakle i rad potpuno rastavljen od svojine na sredstvima za proizvodnju i na višku rada. Ovaj rezultat najvišeg razvitka kapitalističke proizvodnje predstavlja nužnu prolaznu tačku za ponovno pretvaranje kapitala u svojinu proizvođača, ali ne više kao privatnu svojinu izdvojenih proizvođača”.

Ovo je ukidanje kapitalističkog načina proizvodnje u okvira samog kapitalističkog produkcionog odnosa, a stoga i protivrečnost koja samu sebe ukida, i koja se očigledno predstavlja jednostavno kao ta čka prelaza u jedan nov oblik proizvodnje. Marks dalje još eksplicitaije kaže: „Kooperativne fabrike samih radnika jesu, u okviru starog oblika, prvi proboj starog oblika, mada one svugde, u svojoj stvamoj organizaciji, naravno reprodukuju i moraju reprodukovati sve nedostatke postojećeg sistema. Ali je u njihovom okviru ukinuta suprotnost između rada i kapitala, iako isprva samo u tom obliku da su radnici kao asocijacija svoj sopstveni kapitalista, tj. primenjuju sredstva za proizvodnju radi oplođavanja vrednosti svog sopstvenog rada”.105

M. Eremić, međutim, dalje smatra da: „Protivrečnost rada i kapitala, na taj način, ponovo jača, mada ona stvamo nikada nije ni slabila. Privid radnikovog učešća u upravljanju sada otpada, a uverenost mase zaposlenih deoničara, koji za svoj rad primaju najamninu kao glavni prihod, da učestvuju u upravljanju podruštvljenim sredstvima za rad bledi pred njihovim straliom od otpuštanja sa posla”.106 Naime teško bi se moglo razumeti da u uslovima informatičke revolucije gde radnik kontroliše proizvodnju, vrši inovacije, postaje po osnovu akcionarstva suvlasnik preduzeća i sl., da jača protivrečnost rada i kapitala. Praksa razvoja visokorazvijenih zemalja demantuje takva shvatanja. Participacija radnika u upravljanju, opšti i pojedinačni ugovori o radu, učešće radnika u prisvajanju profi ta, formiranje komisija za prijem i otpuštanje radnika, komisija za uvođenje tehnološkog progresa, pojava menadžerske klase itd., u kojima učestvuju i radnici dovoljno govore o sve većoj podudarnosti (kooperacija) interesa rada i kapitala. A što se tiče straha radnika od otpuštanja sa posla on nije ništa veći od straha kapitaliste od bankrotstva i gubitka kapitala (štrajkovi, sabotaže, ucene i dr.). Otuda se u razvijenim zemljama sve više ističe da postoji „istovetnost interesa rada i kapitala”, da je i radnička klasa podjednako odgovorna za sudbinu društva, rešavanje njegovih problema i sl. Tu treba imati u vidu socijalnu politiku države, penziono, zdravstveno i socijalno osiguranje radnika i sl., što u velikoj meri odstupa od osnova na kojima se zasnivao kapitalizam XVIII i XIX veka.

Otuda, veoma je inspirativno sledeće upozorenje i stav J.K. Galbrajta: „Međutim, ono što se izbjegava, jeste razmatranje o posledicama što nastupaju kad se svi ti faktori uzmu zajedno, kad se shvati kao da su se sve grede i potpornji

104 Videti, M. Eremić: citirano delo, sh’. 16-17.105 K. Marks: Kapital, llltom, Beograd, 1948, str. 369, 371 i 372.106 Videti, M. Eremić: citirano delo, str. 32.

141


industrijskog sistema promenili, a da je građevina ipak ona stara. Ako su se promenili dijelovi, promenila se i celina. Ako to znači neraskidivo povezivanje zrele korporacije s državom, onda tu činjenicu ne možemo odagnati odbijanjem da je priznamo”.107

Savremeni i budući razvoj nedvosmisleno pokazuju da je „apsurdno i krajnje neznanstveno verovanje i propovedanje o kapitalizmu kao poretku koji je u bitnim osobinama tokom dvadesetog veka ostao isti kao i u doba svoga procvata u prvoj polovini prošlog veka. Malo je takva kapitalizma preostalo. Promenilo se i u najtipičnijim današnjim „kapitalističkim” zemljama vlasništvo na sredstvima za proizvodnju, upravljanje dobrima i delovanjima, državno uređenje, odnosi klasnih snaga, struktura radničke klase, njeno društveno biće, ciljevi privređivanja, poduzetnička funkcija itd. U poslednjih stotinak godina, odigrala su se tri radikalna zaokreta u razvoju materijalnih proizvodnih snaga. Paru je potisnula električna iskra i već potkraj prošlog veka široki zamah uzima naučna organizacija rada. Sredinom našeg (dvadesetog - naša opaska) veka dominantnom postaje znanstveno-tehnološka revolucija. Poslednjih desetak godina pak svet potresa „japanska znanstvena bomba“: prodire ona u sve pore života i mikro-elektronična ga revolucija temeljito menja. Promene se ponajprije, kao nikad do sada, zbivaju u samom načinu proizvodnje, dakle u temeljnome odnosu svekolike ljudske zajednice - odnos ljudi prema proizvodnji i pogotovo važan odnos proizvođača prema radu u samom aktu proizvodnje”.108

Danas mnogi i u kapitalističkim zemljama upozoravaju da se „brak kapitalizma i demokratije nasukao“ i da su ta dva sistema već dospela do tačke „nа kojoj im seputevi razilaze”.109 Profi tnom interesu sve više smeta demokratija na savremenom nivou razvoja proizvodnih snaga: zahtevi za povećanje najamnina i poboljšanje položaja radnika, štrajkovi, jačanje uloge sindikata, socijalni, humanitarni, ekološld i slični izdaci i dr. Sve to upućuje da je neophodno osmišljavati i tragati za nekim novim društvenim sistemom koji će biti ekonomski efi kasniji, ali i socijalno pravedniji i koji će omogućiti ostvarivanje kvalitetnijeg načina življenja.

Nosilac borbe za ostvarenje novog, demokratskog društva ne može biti samo jedna klasa ili jedan subjekt. To može biti samo savezsvih društvenih snaga zainteresovanih za promene u pravcu prevazilaženja klasnih razlika, klasnih podela i sukoba, ali to može ostvariti samo savez ravnopravnih u kojem ni jedna klasa ili socijalna grupacija ili sl. neće imati ni vodeći, ni rakovodeći, ni avangardni položaj.

Naravno, ni novo društvo ne može biti harmonično, beskonfl iktno društvo i društvo u kojem će se automatski moći zadovoljiti sve ljudske potrebe. Naprotiv, novo društvo podrazumeva takođe postojanje protivurečnosti koje će uticati na njegov dalji razvoj, što podrazumeva izbor ciljeva, određivanje prioriteta i sl. U sistemu zadovoljenja potreba novo društvo mora afi rmisati novi sistem potreba i novi sistem društvenih vrednosti koji neće imati za cilj uništenje čovekove životne sredine, raubovanje raspoloživih resursa, tj. koji bi time odgovarao ne samo

107 Videti, J.K Galbraith: Nova industrijska država, Zagreb, 1970, str. 358.108 A. Dragičević: Vizija izbilja, Zagreb, 1986, str. 164.109 S. Bouls i R. Edvards: Razumijevanje kapitalizma, Zagreb, 1991, str. 367.

142

BOGDAN B. ILIĆ

interesima današnjih, već i budućih generacija. U svemu tome znanje, inicijativnost, preduzimljivost, inventivnost, motivisanost, zainteresovanost i sl., kako pojedinca, tako i društva u celini, pretpostavka je nastanka i razvoja svakog novog, pa i demokratskog društva. Zato je neophodno razviti novi projekt novog društva sa ugradnjom novih elemenata, ali i transformacijom postojećih.

Navedene procese snažno pokreće ostvarivanje treće i prelaz u četvrtu naučrio-tehnološku revoluciju.110 To dovodi do globalizacije svetske privrede, do neposredne proizvodnje „bez ljudi” (roboti) i nastupa pojedinca oslobođenog od otuđenog rada motivisanog razvojem proizvodnih snaga i oblika saobraćanja sa svim ljudima sveta. Razvoj vodi ka komunikacijskom čoveku kojeg je kompjuterski integrisana proizvodnja oslobodila od svakog prirodno potrebnog rada. Sa svetske scene nestaće proizvodni radnik, a s njim i tejloristički model hijerarhijske organizacije rada, sa čvrstim odnosom gospodstva i potčinjenosti, nadređenosti i podređenosti, bezgranične moći i slepe poslušnosti. Tejlorističku organizaciju rada zamenjuje mnogo efi kasnija i pogodnija „mrežna” organizacija proizvodnje, gde su vođe samo „prvi među jednakima”. Time će „ekonomiju obima“ sasvim potisnuti i zameniti „ekonomija raznolikosti”. Učenje će predstavljati novi oblik rada, a do većeg učinka se neće dolaziti podelom rada, nego „kombinacijom podeljenih znanja”.111

Za nastanak kapitalizma kao svetskog sistema i svetske privrede bila je značajna podela rada raku, a za nastanak globalne svetske privrede i novog društva od najvećeg je značaja podela rada glava (uma i znanja). Težište se prenosi sa fi zičke podele rada na umnu podelu rada, koja pretpostavlja kreativnost, inventivnost i originalnost svakog učesnika u visoko razvijenoj globalnoj svetskoj privredi i novom društvu. „Ljudi se tako visokim znanstveno-tehnološkim revolucioniranjem i totalnim globaliziranjem svoga delovanja i svog života - vraćaju sebi, svojoj čovečnosti, svojoj univerzalnoj samodelatnosti, neponovljivoj kreativnosti i bogatoj svestranoj individualnost”.112

Međutim, navedeni procesi nisu ni autonomni, ni automatski, ni unapred predodređeni. Svestrana informatizacija ljudskog rada i proizvodnje, mada na dramatičan način menja karakter i prirodu proizvodnje, ne samo da ne ugrožava dominantnu ulogu čoveka i njegove stvaralačke energije, već, naprotiv, predstavlja najsnažniju potvrdu njegove neiscrpne, kreativne i nezamenljive moći koja postaje izvor i zaloga njegove budućnosti. Tehnika i tehnologija samo pomažu čoveku u procesu njegove kreativne transformacije materije i energije, u procesu oslobađanja novih prostora stvaralaštva i iznalaženja novih vrednosti življenja.

Svoju superiornost u prirodi čovek će sačuvati samo onda, ako neprestano bude usavršavao ne samo tehnologiju i organizaciju proizvodnje materijalnih uslova svog života, nego sve više i svoje sposobnosti zajedničkog života s drugim ljudima (razvoj novog - boljeg društva). Za to mu je neophodno ne samo znanje nego i

110 „Опо što je u tome najvažnije jeste radikalna promjena načina proizvodnje, epohalni proces transformacije prirode ljudskog rada u uvjetima totalnog globaliziranog privređivanja na supervisokim infonnatičkim temeljima. Ljudska djelatnost po-staje apstraktnija i intelektualnija.” (A. Dragičević, Uvod u političku ekonomiju, Zagreb, 1992, str. 370.)

111 A. Dragičević: citirano delo, str. 369-370.112 A. Dragičević: citirano delo, str. 372.

143


spremnost, strpljenje, htenje i poštenje. Stoga se tehnologija, prevashodno, mora izvoditi iz ljudskih potreba i mogućnosti, želja, htenja i aspiracija, a ne obrnuto.113 Umesto tehnološkog, poželjniji je humanistički determinizam, a umesto despotizma (pa i kapitalističkog - novi svetski poredak, sankcije, kontakt grape, dvostraki standardi, izazivanje regionalnih ratova i kriza i tome sl.), ljudsko društvo želi i teži sveopštem demokratizmu (dobro društvo - Galbrajt).

113 Ž. Marković, S. Pokrajac: Društvo u promenama, Beograd, 1997, str. 350.

144

Glava treća

NASTANAK I RAZVOJ NOVE EKONOMIJE

1. POJMOVNO ODREĐENJE NOVE EKONOMIJE

Osnovne i ključne karakteristike informatičkog društva (ID) i nove ekononuje (NE) date su u brojnim različitim naučnim i akademskim radovima, naučnim konferencijama, državnim dokumentima, kao i u okviru nekoliko regionalnih, međunarodnih i svetskih organizacija. Prilikom defi nisanja pojmova ID i NE, uvek se uzima u obzir da njihovu osnovu čini informatička revolucija i primena IКТ. Koncept informatičkog društva se defi niše sa različitih aspekata, ali prevashodno sa ekonomskog i sociološkog. Ono što je zajedničko svim objašnjenjima koncepta ID i NE jeste akcenat na različitim aspektima odnosa čoveka prema informaciji kao ključnom resursu savremenog društva.

Najopštija defi nicija koja preovlađuje u literaturi jeste da informatičko društvo predstavlja novi tip društva u kojem centralnu ulogu u privredi ima informatička tehnologija. Ono predstavlja neposrednog naslednika industrijskog društva. U skladu sa tim, teorijski koncepti bliski ovom shvatanju jesu postindustrijsko društvo, postfordizam, post-moderno društvo, društvo znanja i informatička revolucija, dok se ekonomija koja je zasnovana naprimeni JKT defi niše kao „nova ekonomija” (new есоnomy)114 „digitalna ekonomija” (digital есоnomу), „mrežna ekonomija” (network есоnomу), „informatička ekonomija” (information есоnomу), „virtuelna ekonomija” (virtual economiy), „internet ekonomija” (internet есоnomу) ili „ekonomija znanja” (knowledge based есоnomу).115 Međutim, samo značenje pojma nova ekonomija još uvek je dvosmisleno i podložno različitim tumačenjima, odnosno u literaturi nije formiran jedinstven stav o tome da li postoji nova ekonomija u potpunosti, ili samo novi obrasci daljeg razvoja već postojeće ekonomije.

114 M. Kastels: Uspon umreženog društva, Zagreb, 2000. 115 P. W. Walter, K. Snellman: The Knowledge Есопоту, Annual Review of Socio-logy, 30:199-220, 2004.

145


Autori se uglavnom slažu oko toga da „nova ekonomija” ima različito značenje za različite ekonomiste.116 Potraga za jednom opšteprihvaćenom defi nicijom vodi nas ka užim ili širim opisima glavnih karakteristika nove ekonomije. U većini slučajeva, ti opisi nisu ništa više od običnog opisa makroekonomskih performansi SAD tokom poslednjih decenija XX veka. Neke od defi nicija mešaju statističke indikatore i bazične pretpostavke, dok neke nude isključivo tehnički pristup i jednostavno izjednačavaju novu ekonomiju sa informatičkom i komunikacionom tehnologijom ili informatičkom industrijom. Opšte defi nicije nove ekonomije koje ćemo izložiti u daljem tekstu su preuzete iz nekoliko različitih izvora, kao što su razne državne agencije ili istraživačke institucije u razvijenim tržišnim privredama.

Jedna od opštih defi nicija, koju su dali B.Bosvort i J.Triplet, opisuje novu ekonomiju kao ubrzan razvoj američke privrede krajem XX veka, čije su osobine bile dugotrajnost, brz rast realnog GDP-a i GDP-a per capita, visoke stope investicija, kao i niska stopa infl acije i nezaposlenosti.117

Autori pomenute defi nicije smatraju da je nova ekonomija nastala pod uticajem globalizacije, intenzivne međunarodne konkurencije, kao i pod uticajem tehnoloških inovacija ostvarenih krajem XX veka. Prema pomenutim autorima, najvažniji problem prilikom defi nisanja nove ekonomije jeste njeno statističko praćenje. Naime, samo statistika može dati odgovor na pitanje da li je nova ekonomija statistička činjenica, ciklična pojava, niz pozitivnih promena na strani ponude ili suštinska promena privredne strukture i aktivnosti.

Za razliku od prethodne defi nicije, B. Fraumen i S. Landfeld ističu pristup novoj ekonomiji kao „novoj paradigmi” koja proizilazi iz poboljšanja performansi američke privrede poslednjih godina.118 Kao vodeći faktori nove paradigme navode se tehnički progres, globalizacija i strukturne promene na tržištu dobara i usluga i tržišta rada. Tri ključne karakteristike nove ekonomije, prema ovim autorima, jesu (a) veća stabilnost GDP-a, (b) potencijalni pad NAIRU (stopa nezaposlenosti koja ne ubrzava infl aciju) i (c) mogući dobici kroz dugoročan porast produktivnosti. Autori smatraju d a j e nova ekonomija počela 1995. godine i da je karakteriše „značajno poboljšanje rasta GDP-a, do kojeg je došlo uglavnom dugoročnim rastom produktivnosti i u manjem stepenu padom NAIRU”. Međutim, pomenuti autori ne daju odgovor na pitanješta će se desiti sa dobicima od veće produktivnosti kada poslovni ciklus opet bude u silaznoj fazi.

Slično shvatanje nove ekonomije kao nove paradigme se javlja i u izveštaju Evropske komisije. 119 Objašnjenja koja su u skladu sa tim nam predstavljaju novu ekonomiju kao informatičku revoluciju koja je obeležila ulazak privrede razvijenih zemalja u jednu novu fazu rasta, koju možemo posmatrati kao početak Kondratjevog

116 B. Bosworth, and J. Triplett: What’s New About the New Есопоту? IT, Economic Growth and Produ-ctivity, Paper, Brookings Economic Papers, October 20, 2000. http://www. brook. edu/views/papers/bosworth/2000102.htm.

117 B. Fraumeni, and S. Landefeld: Measuring the New Есопоту, Paper, Мау 2000, www.bea.doc.gov/-/bea/papers/newec.pdf, str.l.

118 G. Davies, M. Brookes and N. Williams: Techology the Internet and the New Global Есопоту, Goldman Saechs Global Economic Paper, March, 2000.

119 Commission Europeenne; The EUEconomic 2000 Review, Ch 3 „Economic Growth in the EU: is a ,,new”pattern Emerging?“, European Есопоту, № 71, 2000.

146

BOGDAN B. ILIĆ

ciklusa.120 Naime, razvoj svetske privrede stalno prolazi kroz kontinuirano smenjivanje „novih ekonomija”121.

Takav pedesetogodišnji ritam promene ciklusa se može videti iz naredne tabele.

Tabela 3—1: Dugi talasi i nova ekonomija

Industrijska revolucija (1787 - 1842) pamučni tekstil, čelik, vodena paraBuržoaski Kondratjev ciklus (1842-1897) železnička infrastruktura

Neomerkantilistički Kondratjev ciklus (1897-1939) električna energija, automobiliHladnoratovski Kondratjev ciklus (1939-1989) vojna industrija, televizija

Informatičko doba (1989. do danas) kompjuteri, telekomunikacije, industrija zabave

Za razliku od navedene defi nicije, u literaturi se nekoliko godina ranije javilo mišljenje da se nova ekonomija jedino može opisati skupom kvantitativnih i kvalitativnih promena koje su proteklih dvadesetak godina transformisale strukturu, funkciju i ulogu američke privrede. Autori analiziraju transformaciju u „ekonomiju zasnovanu na znanju i idejama”, u kojoj su inovativne ideje i tehnologija ključne za ekonomski rast. Rizik, neizvesnost i konstantne promene predstavljaju pravi-lnost ovakvog tipa ekonomije. R. Atldson i R. Kurt prave razliku između „nove” i „stare” ekonomije,122 a karakteristike koje su ključne za razlikovanje ove dve ekonomije su svrstali u četiri kategorije: (a) opšte privredne karakteristike, (b) karakteristike pojedinačnih privrednih grana, (c) radne snage i (d) države. U novoj ekonomiji tržišta karakteriše dinamičnost, a preduzeća su permanentno suočena sa konkurencijom na svetskom nivou. Opšti organizacioni model preduzeća, koji odslikava ovakvo privredno okruženje, jeste mrežna organizacija. Suprotno od toga, „stara” ekonomija je zasnovana na stabilnosti tržišta i preduzećima koja su uglavnom suočena sa konkurencijom na nacionalnom nivou i imaju birokratsku hijerarhijsku strukturu.

G. Kolodko smatra da bi pojam „nova ekonomija” uvek trebalo pisati pod znacima navoda, jer ona kao takva ne postoji.123 Prema njemu, postoje samo nove tehnologije proizvodnje i distribucije koje svaki put imaju kvalitativno dragačiji uticaj na način odvijanja poslovanja. R.J. Gordon indirektno podržava prethodni stav dokazujući da brži ekonomski rast u SAD, krajem 90-ih godina XX veka, nije rezultat „nove ekonomije”, već porasta produktivnosti u sektora informacione i komunikacione tehnologije, dopunjenog cikličnim efektima visokog nivoa investiranja.124 On defi niše novu ekonomiju kao pojavu koja objedinjuje „nagli pad cena kompjuterske opreme, softvera i telefonskih usluga sredinom 90-ih godina XX veka, kao posledice ubrzavanja eksponencijalne stope rasta brzine računarskih 120 A. Brender, et F. Pisini: Le nouvel age de L’economie americane, Economica, Paris, 2001, P. Arthus: La

nouvelle economie, ed Repere, La Decouverte, Paris, 2001.121 R. D. Norton: „The Regional Origins of the New Есопоту”, in Derek C. Jones (ed.), New Есопоту

Handbook Elsevier Academic Press, 2003, str. 666-667.122 R. Atkinson, and R. Court.: citirano delo, str. 7.123 G.W. Kolodko: The ,,New Есопоту « and the OldProblems — Prospects for Fast Growth in Post-

Socialist Countries, International Review of Economics and Bu-siness, Vol. 4, №2, Zagreb, 2001, str. 71-90.

124 RJ. Gordon: Does the ,,New Есопоту» Measure Up to the Great Inventions of the Past? NBER Working Paper № W7833, August 2000, str. 5.

147


procesora i telekomunikacionih mogućnosti, i velike brzine razvoja Interneta”125. Za razliku od stavova napred pomenutih autora, A. Greenspan smatra da je, osim jednog broja izuzetaka, malo ostalo od „stare ekonomije”. Prema njemu, svaki deo savremene ekonomske strukture je, u većem ili manjem stepenu, pod uticajem najnovijih inovacija - nijedna staromodna fabrika ili preduzeće ne bi mogli da opstanu u savremenom okraženju bez uvođenja tehnologije koja se do pre desetak godina nije mogla u većini slučajeva ni zamisliti.126

Manuel Kastels smatra da je nova ekonomija u stvari ekonomija u kojoj kompanije, preduzeća ili preduzetnici rade u celom svetu uz podršku Intemeta i u kojoj je njihova organizaciona i inovativna logika uključena u Internet ili neku srodnu informatičku tehnologiju.127 Nova ekonomija, prema Kastelsu, nije samo internet ekonomija, kao što ni industrijska ekonomija nije bila ekonomija koja samo proizvodi električnu energiju, već ekonomija koja koristi ovu energiju. Samim tim i nova ekonomija predstavlja ekonomiju čije se funkcionisanje zasniva na Internetu. Kastels smatra da je nova ekonomija zasnovana na tri osnovne karakteristike. Prva se tiče produktivnosti i predstavlja sposobnost privrede da se razvija kroz primenu IKT, odnosno kroz porast produktivnosti zasnovan na inovacijama. Druga karakteristika jeste da je konkurentnost sada prisutna u celokupnom globalnom okraženju. Treče, performanse nove ekonomije su zasnovane na novoj organizacionoj formi, koju Kastels defi niše kao „umrežavanje” ili „mrežu” (networldng). Umrežavanje predstavlja sposobnost da se prikupe resursi na veoma fl eksibilan način koji je prilagodljiv svakoj situaciji u kojoj se može naći preduzeće, a zatim i sposobnost da se ti resursi najefi kasnije upotrebe prilikom obavljanja različitih zadataka. U svom istraživanju Bosfort i Triplet daju pored opšte i jednu dosta usku defi niciju nove ekonomije, prema kojoj nova ekonomija obuhvata informatičku tehnologiju, odnosno kompjutere, kompjutersku periferiju, kompjuterski softver, komunikacione uređaje i ostalu opremu.128 Oni objašnjavaju da je velika prisutnost novih tehnologija očigledna na strani tražnje (u vidu porasta lične potrošnje i investicija preduzeća), gde je najveći porast obe veličine uzrokovan troškovima i investicijama u nabavku informatičke tehnologije. Međutim, difuzija informatičke tehnologije je podjednako prisutna i na strani ponude. Ovde je to izraženo kroz ubrzan porast produktivnosti rada i niskoj infl aciji uprkos porastu zaposlenosti. U suštini, pomenuti autori smatraju da je u novoj ekonomiji ključna uloga informatičke tehnologije kao akceleratora privrednog rasta i porasta produktivnosti u dragoj polovini poslednje decenije XX veka. R. Kling i R. Lamb predlažu da se pod pojmom „informatička ekonomija” podrazumevaju sva informatička dobra i usluge kao što su izdavaštvo, istra živanje, zaštita patenata, fi lmska, muzička i ostala zabavna industrija, obrazovanje u svim njegovim vidovima i sl.129 Sa drage strane, pojam „digitalne ekonomije” bi trebalo

125 R.J. Gordon: citirano delo, str. 2.126 A. Greenspan: Challenges for Monetary Leaders. Speech, October 2000, http://www.federalre-serve.

gov/boarddocs/speeches/2000/2000I0J92.htm.127 M. Castells: „The Information City, the New Есопоту and the Network Society”, in Anti Kasvio et al.

(ed.J, People Cities and the New Information Есопоту, Helsinki, Palmenia, str. 22-37.128 Videti, B. Bosworth, and J. Triplett: citirano delo.129 R. King, and R. Lamb: ,,IT and Organizational Change in Digital Economies: A Sociotehnical Approach

«, in Erik Brynjolfsson and Brian Kahin (ed.): Under-standing the Digital Есопоту, Data Tools and Research, MIT Press, Cambridge, Massachusetts, 2000.

148

BOGDAN B. ILIĆ

da obuhvata samo ona dobra i usluge čiji razvoj, proizvodnja, prodaja ili distribucija su zavisni od digitalnih tehnologija. Pojam „nova ekonomija” se u ovom kontekstu upotrebljava kao okvir u kojem se sagledavaju moguće posledice informatičke i digitalne ekonomije, kao što su npr. ubrzani privredni rast, niska infi acija i mala nezaposlenost.

U najvećem delu literature preovlađuje defi nicija po kojoj se nova ekonomija opisuje kao ekonomija u kojoj se i fnalni autput i međufazni inputi najvećim delom sastoje od informacija i u kojoj moderna IKT obezbeđuje svuda u svem pristup skoro svakoj informaciji. Ta moderna IКТ može dovesti do povećanja produktivnosti tradicionalne poslovne prakse, ali isto tako dovodi i do stvaranja novih proizvoda i procesa. Samim tim, razvoj nove ekonomije ne bi trebalo posmatrati ograničeno samo na informatički sektor, već kao dalekosežan proces koji može izmeniti i stvoriti nove proizvode i proizvodne procese u celoj privredi.130

Slično shvatanje nalazimo i kod H. J. Engelbrehta. Prema njemu, nova ekonomija se odnosi na ekonomski, organizacioni, socijalni i geografski uticaj modeme IКТ, uključujući tu i uticaj mrežne tehnologije (Interneta). Digitalna ekonomija, internet ekonomija, virtualna ekonomija i e-ekonomija su uži pojmovi od nove ekonomije. U suštini, u okvim svih pomenutih koncepata naglasak je na digitalnim fi nalnim i međufaznim proizvodima i uslugama, koji imaju drugačije ekonomske karakteristike u odnosu na proizvode „stare ekonomije”. U budućnosti, kada IКТ postane nešto što je uobičajeno, nova ekonomija će jednostavno postati „ekonomija”. No, bez obzira na to, takva ekonomija će u svakom slučaju biti ekonomija zasnovana na znanju.

W. Nordhaus posmatra novu ekonomiju kroz određene privredne sektore koji obuhvataju „mašinsku i elektro opremu, telefon i telegraf,i softver”131. U navedenim sektorima je došlo do značajnog porasta produktivnosti, što je doprinelo sveukupnom porastu produktivnosti u privredi razvijenih zemalja u drugoj polovini 90-ih godina XX veka. Ovakvom defi nicijom nove ekonomije, Nordhaus izjednačava celu savremenu privredu sa sektorom, pa čak i granom. Jednom rečju: svaka privredna grana koja ne pripada gore pomenutim se defi niše kao „stara ekonomija” i isključuje iz svake dalje analize.

Prema M. Pjatkovskom, odgovor na pitanje da li postoji nova ekonomija zavisi od defi nicije i kriterijuma koje koristimo tokom analize.132 Ukoliko se složimo sa činjenicom da se ekonomski rast još uvek u velikoj meri zasniva na tradicionalnoj ekonomiji, onda možemo reći da nova ekonomija u pravom smislu te reči i ne postoji. Međutim, ukoliko, sa druge strane, posmatramo „novu ekonomiju” kao skup ekonomskih pojava i međusobno uslovljenih procesa zasnovanih na informatičkoj tehnologiji koji podrazumevaju nove načine poslovanja i daljeg privrednog razvoja, onda možemo reći da postoji kvalitativno dragačiji obrazac ekonomskog razvoja. U stvari, ovakva defi nicija povezuje „staru” i „novu ekonomiju”, u smislu d a j e „nova

130 D. Piazolo: The New Есопоту and the International Regulatory Framework, Kiel Working Paper №1030, Kiel Institute of World Economics, 2001.

131 W.D. Nordhaus: Productivitv Growth and the New Есопоту, Paper, Nov. 2000, http://www.econ.yale.edu/~iiordhaus/homepage/prod_growjxew_econI12000.pdf srr. 2.

132 M.Piatkowski: The Institutional Infrastructure of the ,,New есопоту” and Cat-ching-up Potential of Post-Socialist Countiies, TIGER Working Paper No 16, Warsaw, March 2002, str. 4-5.

149


ekonomija” samo još jedan oblik ispoljavanja beskrajnog procesa tehnološkog i ekonomskog razvoja.

Shodno našem prethodnom izlaganju uočavamo da pojedini autori u prvi plan ističu pitanje razlikovanja „nove” i „stare” ekonomije. Istovremeno, određeni autori se pitaju da li je uopšte potrebno govoriti o novoj ekonomiji,133dok, sa druge strane, postoje autori koji ne da ne sumnjaju u postojanje nove ekonomije, već i govore o „povratku nove ekonomije“.134

Međutim, veoma je teško napraviti jasnu granicu između „stare” i „nove” ekonomije. Ukoliko pođemo od toga da bi „novu” ekonomiju trebalo da karakterišu tehnološke inovacije, uočićemo da je u prošlosti svakom tehnološkom razvoju prethodila neka inovacija. Telegraf je bio prethodnik telefona, dok mikroprocesor nije ništa više od usavršenog tranzistora koji je izmišljen još 1947. godine. Samim tim bismo mogli zaključiti da ne postoji ekonomija koja je zaista „nova” u pravom smislu te reči. Međutim, postoje izvesni tehnološki pomaci koji bi se mogli označiti kao „novi” (iako su i oni takođe bazirani na nekim prethodnim inovacijama), zato što se jedino i mogu uočiti tokom 90-ih godina prošlog stoleća. Ovde mislimo na međusobnu povezanost kompjutera putem Interneta na svetskom nivou.

Ovakav tehnološki napredak je omogućio revoluciju u povezivanju ljudi i kreiranju, analizi i distribuciji ogromne količine informacija na međunarodnom nivou u stepenu koji nije zabeležen pre 90-ih godina XX veka. U stvari, revolucija u informatičkoj tehnologiji je dovela do revolucije u pristupu i dostupnosti informacija, te sa tog aspekta možemo govoriti o „novoj” ekonomiji.

Otklanjajući na taj način ključnu nedoumicu prilikom defi nisanja pojma „nova” ekonomija, dolazimo do još dva bitna momenta za defi nisanje ovog pojma, a koja se nameću na osnovu defi nicija datih u literaturi. Prvi aspekt je vezan za predmet defi nicije (da li je u pitanju cela privreda ili specifi čna grana), dok drugi aspekt se odnosi na vremensku obuhvatnost defi nicije (da li je to ceo period tokom 90-ih godina XX veka, ili period 1995-1999). Po našem mišljenju vremenski period ne bi trebalo da bude sadržan u defi niciji, jer se nova ekonomija u različitim zemljama razvija u različito vreme. Defi nicija nove ekonomije mora da bude kvantitativna, u smislu da obezbedi tačno merenje raznih veličina koje bi bile od koristi za analizu drugih privreda. To znači da jedna takva defi nicija mora obuhvatati kvantitativne indikatore koji će omogućiti da se uoči i analizira razvoj nove ekonomije nezavisno od vremena i zemlje. Mi ćemo se ovde opredeliti za sledeću radnu defi niciju nove ekonomije: „Nova ekonomija je bilo koja ekonomija koju karakterišu sledeće tri centralne karakteristike: (a) informatički sektor u privredi učestvuje sa više od 25% u stopi rasta GDP-a; (b) cilj u okviru poslovnog sektora: internet je kao infrastrukturu za poslovne transakcije prihvatilo više od 25% svih preduzeća; (c) najmanje 25% svih domaćinstava imaju kompjuter i pristup internetu.“ Ova defi nicija je dosta tehnocentrična, ali nam omogućava dobru polaznu osnovu za empirijsko istraživanje nove ekonomije. Njene sastavne delove, indikatore i ostalo detaljnije obrazlažemo

133 P. Dockes: „Nouvelle economie et theorie economique” in Le cercles des eco-nomistes (ed), Esperances et menaces de la nouvelle economie, Descartes et Cie, Paris, 2000, str. 138-152; R. Воуег: La croissance debut de siecle: de l’octet au gene, Albin Michel, Paris, 2002.C

134 B. Bellon, A. B. Youssef, A. Rallet, (ed): La nouvelle economie en perspective, ECONOMICA, Paris, 2003..

150

BOGDAN B. ILIĆ

u delovima knjige koji se odnose na „merenje” i kvantitativno istraživanje nove ekonomije.

2. TRANSFORMACIJA TRADICIONALNE U NOVU EKONOMIJU

Nastanak i razvoj nove ekonomije predstavlja, nezavisno od njene defi nicije i suštinskog poimanja, izgradnju novog ekonomskog sistema. Celokupna interakcija između ekonomskih institucija i subjekata (preduzeća, potrošača, tržišta...) na kojoj je zasnovan ekonomski sistem ne samo na nivou pojedinačne privrede, već i na globalnom nivou, konstantao se menja i u različitim periodima razvoja ljudskog društva poprima drugačije karakteristike. Promena ekonomskog sistema je uslovljena konstantnim razvojem pojedinačnih privrednih sektora i povećavanjem ili smanjivanjem njihovog relativnog značaja i udela u ukupnom privrednom razvoju jedne zemlje. Najjednostavniji analitički okvir za ovakvo praćenje razvoja nove ekonomije jeste posmatranje promene učešća i značaja primamog, sekundarnog i tercijarnog sektora u privredi.135

Poslednjih decenija XX veka glavnu ulogu u privrednoj strukturi svake zemlje dobija sektor usluga, naročito u razvijemm zemljama. Zbog toga zastupljenost ovog sektora predstavlja jedan od načina komparativne analize ekonomske razvijenosti zemalja. U nerazvijenim zemljama uglavnom preovlađuje poljoprivreda kao osnovna delatnost i osnova njihovog ekonomskog razvoja, dok u zemljama u razvoju dominantnu ulogu ima industrija. Promene u privrednoj strukturi zemlje u smislu sve većeg učešća uslužnog sektora predstavljaju kontinuiranu transformaciju hijerarhijskog, centralizovanog industrijskog društva u decentralizovano, mrežno informatičko društvo (u kojem je prva faza razvoja postindustrijsko ili postkapitalističko društvo), ili društvo zasnovano na znanju. Međutim, neretko je veoma teško napraviti jasnu razliku između toga da li je neka zemlja industrijska ili postindustrijska, jer je sektor usluga najčešće u funkciji razvoja industrijskih grana privrede. Transformacija ekonomskog sistema, do koje je došlo u jednom takvom društvu, predstavlja nastanak nove ekonomije ili ekonomije zasnovane na znanju.

Principe i karakteristike prelaza ili tranzicije od industrijskog preko postindustrijskog ka informatičkom društvu, od kojih ćemo u daljem tekstu polaziti, dao je na pregledan i sistematičan način Joneja Masuda.136 On je u svom radu naveo sedamnaest karakteristika izgradnje informatičkog društva, a mi ćemo ovde navesti samo one koje direktno ukazuju na značaj i način razvoja nove ekonomije,

135 Ovakvu podelu sektora dao je N. Kaldor: Strategic Factors in Economic Devel-opment, New York State School, 1967.

136 Y. Masuda: Managing in the Information Societv: Releasing Synergy Japanese Style, Oxford, Blackwell, 1990, str. 3-10.

151


odnosno ekonomije zasnovane na znanju. Prvo, osnovna uloga tehnologije (i tehnoloških inovacija) koja je razvijena u okvim industrijskog društva se sastojala u zameni fi zičkog ljudskog rada delovanjem mašina u sferi proizvodnje (parna mašina, elektromotori, benzinski i dizel motori i sl.). U okviru infomiatičkog društva tehnološke inovacije imaju za cilj stvaranje i upotrebu onih tehnologija čija je fundamentalna funkcija supstituisanje i pojačavanje čovekovog mentalnog rada, odnosno kognitivnih sposobnosti. Drugo, u industrijskom društvu vodeći motiv tehnološkog razvoja bio je povećavanje produktivnosti rada putem masovne proizvodnje dobara i usluga i njihovog bržeg transporta. U informatičkom društvu motiv razvoja kompjuterske tehnologije jeste povećanje mogućnosti kreiranja, prenošenja i distribucije informacija, odnosno masovna proizvodnja razumljivih, sistematizovanih informacija, veština i znanja. Treće, osnovni ekonomski simbol industrijskog društva jesu fabrička postrojenja kao proizvodni centri dobara. U informatičkom društvu tu ulogu preuzima javna infrastruktura, zasnovana na kompjuterskoj tehnologiji koja se sastoji iz informacionih mreža i baza podataka kao proizvodnih i distributivnih centara informacija. Cetvrto, povećavanje tržišnog učešća u industrijskom društvu jeste rezultat povećavanja kupovne moći potrošača. Ekspanzija informatičkog tržišta je zasnovana na povećavanju sposobnosti rešavanja problema i iskorišćavanju mogućnosti u jednom dinamičkom i stalno promenljivom okruženju. Peto, u industrijskom društvu vodeća je mašinska i hemijska industrija, dok strukturu privrede čine primarni, sekundarni i tercijarni sektor. U informatičkom društvu vodeća industrija je „intelektualna industrija” koja čini kvartarni sektor. Šesto, ekonomsku strukturu industrijskog društva čini: (a) privreda orijentisana na prodaju dobara; (b) specijalizacija proizvodnje zasnovana na podeli rada, i (c) jasna granica između proizvodnih aktivnosti preduzeća i funkcije potrošnje domaćinstava. U informatičkom društvu, pak: (a) informaciju, kao osnovu društveno-ekonomskog razvoja, stvara kompjuterska infrastruktura; (b) proizvodnja informacija od strane samih korisnika se povećava i tako neprestano stvara njihovo akumuliranje; (c) tako akumulirane informacije se dalje šire kroz njihovu obradu i upotrebu, i (d) sama privreda menja svoju strukturu od ekonomije zasnovane na razmeni, ka ekonomiji zasnovanoj na sinergiji. Sedmo, u industrijskom društvu osnovni ekonomski zakon je „nevidljiva ruka tržišta” koja odražava ravnotežu između ponude i tražnje. Naime, u informatičkom društvu fundamentalni ekonomski i društveni princip jeste princip „cilja i sredstva” koji, u stvari, označava težnju i usmerenost društva ka jednom zajedničkom stremijenju.

Ovde smo se zadržali na osnovnim ekonomskim karakteristikama koje razlikuju informatičko od industrijskog društva. Naravno, drugi autori imaju drugačiji pristup klasifi kovanju i poređenju specifi čnosti svakog od ova dva društveno-ekonomska principa. Međutim, smatramo da je pomenuti pregled najsveobuhvatniji i veoma pogodan za našu dalju analizu informatičkog društva i nove ekonomije. Iako je Masuda veoma analitički razradio suštinu informatičkog društva i sa ekonomskog i sa sociološkog stanovišta, smatramo da je njegovo sociološko viđenje ovog društvenog sistema (pomenute karakteristike nismo navodili i analizirali, jer to izlazi iz domena našeg interesovanja), dosta utopijsko i kao takvo teško dostižno u praksi. Naime, Masuda smatra da je krajnji stadijum razvoja informatičkog društva „globalizam kao simbioza čoveka i prirode” u kojem

152

BOGDAN B. ILIĆ

čovek i priroda „žive” u harmoniji, a da osnovni standard vrednosti predstavlja zadovoljstvo zbog ostvarenja postavljenih globalnih ciljeva, a ne materijalne vrednosti kojima čovek pokušava da zadovolji svoje želje i potrebe. Uz opasku da će zadovoljenje čovekovih potreba od onih najosnovnijih pa do složenijih uvek biti cilj čovekove ekonomske aktivnosti (samim tim i u informatičkom društvu), a ne prvo neki viši globalni i za pojedinca „magloviti” ciljevi, završavamo analizu osnovnih karakteristika tranzicije od industrijskog ka informatičkom društvu. Naime, svaka dalja analiza bi nas odvela sa ekonomskog na sociološki aspekt i komplikovaniju multidisciplinarnu analizu, što nama ovde nije cilj.

Međutim, ukoliko sam fenomen ekonomskog razvoja posmatramo sa jednog „makroistorijskog” aspekta, uočićemo d a j e razvoj uslužnog sektora, kao bitne karakteristike postindustrijskog društva, davno otpočeo u razvijenim zemljama i da njegova zastupljenost samo u tim zemljama ne može biti adekvatna mera razvijenosti nove ekonomije.

Naime, postojanje i razvoj uslužnog sektora jeste potreban, ali ne i dovoljan uslov prisutnosti nove ekonomije u privredi neke zemlje. Trenutak kada uslužni sektor postaje dominantan u ekonomskoj strukturi zemlje jeste nastanak postindustrijskog ili postkapitalističkog društva u drakerovskom smislu. Takav stepen razvoja draštva bio je karakterističan za razvijene zemlje još 70-ih godina XX veka, a osnovni pokretač i preduslov daljeg ubrzanog ekonomskog razvoja u razvijenim zemljama jesu promene u samom uslužnom sektora i njegova dalja evolucija i ekspanzija.

Nova ekonomija nastaje i razvija se transformacijom uslužnog sektora, odnosno promenama u samoj njegovoj strakturi. Razmena informacija (podataka, znanja) u okvira uslužnog sektora se sve više povećava i samim tim raste potreba za sve sofi sticiranijim načinima njihovog kreiranja, usmeravanja, prenosa, distribucije i obrade. Pored toga, i u industrijskom sektora dolazi do sve veće razmene informacija, koje na globalnom tržištu postaju strateški mnogo značajniji faktor u odnosu na tradicionalne (rad, zemlju i kapital). Nije dovoljno samo proizvesti proizvod, već to treba uraditi pre nego što konkurencija ponudi na datom tržištu svoju verziju istoga. Na fi nansijskim tržištima informacija takođe dobija posebno na značaju, jer velika konkurencija dovodi do toga da „delovi sekunde“ mogu odlučiti o tome ko će uložiti kapital u najprofi tabilnij’u delatnost. Zbog toga je neophodan razvoj i upotreba novih tehnologija (informacionih i komunikacionih) koje dovode do daljih promena u okviru uslužnog sektora i cele privredne strukture. S obzirom da sve razvijene zemlje imaju znatno učešće uslužnog sektora, njihov budući ekonomski razvoj može se pratiti po stepenu u kojem primenjuju ГКТ ne samo u ekonomskoj sferi, već u svim domenima društva.

153


3. DIGITALIZACIJA -EVOLUCIJA ČETVRTOG (INFORMATIČKOG) SEKTORA

Upotrebom IКТ se razvija novi, digitalni sektor koji neki autori nazivaju četvrtim informatičkim sektorom.137 Cetvrti sektor se naziva digitalnim, jer se informacije, s obzirom na značaj vremena kao kri tičnog faktora, moraju uvek prenositi digitalnim putem.138 Skraćivanjem vremena ubrzavaju se ekonomski procesi, a to dovodi do značajnog smanjenja troškova. Upravo razvijenost ovog digitalnog sektora razlikuje ona društva koja su napravila pomak od postkapitalističkog društva ka društvu zasnovanom na znanju, ili društvu čija je ekonomska struktura zasnovana na novoj ekonomiji.

Informatički ili digitalni sektor je, u stvari, sektor u kojem se stvaraju neopipljiva dobra (intangible goods), odnosno dobra koja u sebi imaju veliku količinu informatičkog sadržaja. Informatičke aktivnosti su, kako smo ranije naveli, najvažniji element moderne naučne i tehničke revolucije. Sve delatnosti koje u manjoj ili većoj meri stvaraju informacije (što zavisi od tehnologije koja se upotrebljava i tipa proizvoda i usluga koji se proizvode), imaju za cilj proizvodnju, upotrebu, zaštitu i distribuciju informacija i sve one su u stvari povezane oko informatičkih aktivnosti koje čine suštinu informatičkog sektora.

Digitalni (informatički) sektor predstavlja osnovno obeležje nove ekonomije, njen način ispoljavanja u privredi i njenu „materijalnu osnovu”. Ako posmatramo novu ekonomiju kao poslednji, savremeni stadijum u razvoju ekonomskog sistema u razvijenim zemljama, onda digitalni sektor predstavlja njenu najvidljiviju manifestaciju, ne samo naučnicima već i običnim ljudima. Sadašnji stepen razvijenosti digitalnog sektora odslikava rastuće učešće usluga i industrije zasnovane na visokoj tehnologiji, upotrebi interneta, mobilnih telefona, onlajn fi nansijskih transakcija, elektronskog novca i sl. Kapital, rad i zemlja nisu više kritični faktori proizvodnje, već to postaje znanje čijom upotrebom se pokreću pomenuti tradicionalni faktori proizvodnje. Iako neki autori smatraju da je znanje oduvek bilo bitan faktor proizvodnje i da na taj način posmatrano, oduvek je postojala na znanju zasnovana ekonomija, moramo istaći da su u svim prethodnim periodima (feudalizam, industrijski kapitalizam, socijalizam i sl.), obim i tokovi informacija potrebnih za uspostavljanje ekonomske aktivnosti bili mali, te se stoga nisu javljali kao kritičan faktor. Međutim, savremeno društvo, usled brzih i naglih promena, mora da usvaja, obrađuje i distribuira ogroman broj 137 Koncept infonnatičkog sektora u ekonomska istraživanja prvi je uveo Mark Porat (Videti, M.U. Porat:

Information Есопоту. US Department of Commerce, Offi ce ofTelecommunications, Washington, D.C. 1997.). Pored toga, digitalni sektor se tako naziva, jer se celokupna savremena tehnolo-gija zasniva na binamoj numeričkoj formi u kojoj se upotrebljavaju samo dva broja (engl. Digit): 0 i 1. U jednom delu literature se smatra da se dalji ekonomski razvoj ne može zamisliti bez biname notacije, jer se pisane reči mogu prevesti i kodirati na niz brojeva 0 i 1, što pojednostavljuje i ubrzava komunikaciju i prenos informa-cija.

138 D. Dziuba: Information Sector in the New Есопоту. Paper presented at the Con-ference ,, The New Есопоту and Old Problems: Prospects for Fast Growth in Transition Economies”, March 14-15, Warsaw, 2002, http://www.tiger.edu.pl

154

BOGDAN B. ILIĆ

informacija, što tera sve ekonomske subjekte na konstantno učenje i spremnost da se ranije naučeno po potrebi što pre odbaci i usvoji novo.139

Kao što smo već spomenuli, da bi se obradio veliki broj informacija, kao i da bi se imao brz pristup njima, potrebno je sve znanje pretočiti u digitalnu formu. Digitalna forma postaje osnova savremenog ekonomskog razvoja i pokretačka snaga dalje evolucije ekonomskog sistema. Međutim, digitalizacija ekonomije ima i svoju negativnu stranu koja se ogleda u pojavi „digitalne podele”, o kojoj ćemo kasnije detaljnije govoriti. Ona se odnosi na pojavu sve većeg međusobnog udaljavanja razvijenih i nerazvijenih zemalja sa razvojem i upotrebom novih tehnologija, pre svega informacione i komunikacione tehnologije. Pojam digitalne podele se odnosi na jaz koji se javlja između pojedinaca, domaćinstava, preduzeća i geografskih područja na različitim društveno-ekonomskim nivoima kada su u pitanju njihove mogućnosti pristupa informacionoj i komunikacionoj tehnologiji i upotrebi interneta za različite aktivnosti. Na taj način se pojačava podela zemalja na one razvijene koje su tehnološki naprednije i nerazvijene zemlje.

Sve ovo proizilazi iz činjenice da je ekonomski razvoj složen proces koji obuhvata ekonomsku, sociološku i političku sferu. Postoji mnogo faktora koji podstiču ekonomski rast, ali je u savremenom dobu najveći uticaj informacione tehnologije (investiranje u telekomunikacije, kompjutersku industriju i sl.), razvoj i usavršavanje sistema obrazovanja i saobraćajne infrastrukture. Informatički sektor bi imao, naročito u zemljama u razvoju, snažnu razvojnu perspektivu i značajan uticaj na ekonomski rast ovih zemalja iz dva razloga. Prvo, informatički sektor je direktno povezan sa novim informacionim tehnologijama i njihovom upotrebom u privredi, i drugo, informatički sektor je sastavni deo koncepta informatičkog društva i nove ekonomije.

Ako ekonomsku analizu prenesemo na nivo neoklasične teorije, možemo uočiti da se značaj informatičkog sektora ogleda u tome što ukupni ekonomski višak (kao zbir proizvođačevog i potrošačevog viška), koji je neophodan za ekonomski razvoj, nastaje upravo u ovom sektoru. U razvijenim zemljama informatički sektor je dominantan sektoru u privredi. Naime, efi kasnost funkcionisanja ostalih sektora, delatnosti i grana privrede uslovljena je veličinom, izgrađenošću i aktivnošću ovog sektora, jer on, u najvećoj meri, obezbeđuje sposobnost privredi da se razvija i bude konkurentna na globalnom tržištu, kao i tehničko i ekonomsko liderstvo. Informatički sektor ima ključnu ulogu u transformaciji privrede zbog toga što se u njegovom okrilju nalazi sektor za istraživanje i razvoj preko kojeg se generišu inovacije i nove tehnologije. Zbog toga informatički ili digitalni sektor određuje, u savremenim uslovima, stepen razvijenosti i ekonomski položaj zemlje u svetu i kao takav zaslužuje posebnu pažnju svih koji kreiraju i provo-de nacionalnu ekonomsku politiku, kako bi se osigurao uspešan privredni i opštedraštveni prosperitet.

Način na koji se kvantitativno izražava zastupljenost i razvijenost digitalnog sektora u ukupnoj privrednoj strakturi daćemo u delu u kojem govorimo o statističkom praćenju nove ekonomije140. Ovde naglašavamo da u digitalni ili informatički sektor

139 D. Dziuba: Information Sector in the New Есопоту. Paper presented at the Con-ference ,, The New Есопоту and Old Problems: Prospects for Fast Growth in Transition Economies”, March 14-15, Warsaw, 2002, http://www.tiger.edu.pl

140 Napomenimo da novo draštvo koje se fomiira pojedini autori različito označava-ju, tako da umesto termina „nova ekonomija» upotrebljavaju termin „ekonomika zasnovana na znanju», („ekonomija

155


ulazi sve veći broj različitih grana koje je nekada veoma teško upoređivati. Veliki broj faktora je nemerljiv ili njihovo merenje i iskazivanje prate određene poteškoće. Sa statističkog gledišta, pojedinačne oblasti informatičkog sektora se u suštini analiziraju odvojeno. Statistički godišnjaci državnih statističkih zavoda su do skoro obezbeđivali informacije o poljoprivredi, industriji, trgovini i uslugama, ali ne i o informatičkom sektoru. Podaci o informatičkom sektoru, odnosno delatnostima koje u njega spadaju, mogli su se pronaći jedino u publikacijama specijalizovanih institucija ili organizacija, kao što je, na primer, Međunarodna telekomunikaciona unija (ITU - Intemational Telecommunications Union).

Osim prednjeg, ovde dajemo šematski prikaz evolucije ekonomskih sistema kroz istoriju prema nekim osnovnim karakteristikama, kako bismo jasnije uočili, odnosno istakli glavne razlike između novog ekonomskog sistema ili nove ekonomije u odnosu na prethodne modele i oblike ispoljavanja ekonomske aktivnosti u draštvu, što pokazuje slika 3-1.

Slika 3—1: Šematski prikaz evolucije ekonomskih sistema i njiho-vih karakteristika

Sistem Tip privrede (društva)

Faktori proizvodnje

Osnovna tehnologija Period

- - Rad “mišići” Antika - Srednji vek

Feudalizam poljoprivreda zemlja i rad poljoprivredne alatke Antika -18. vek

Kapitalizam industrija (proizvodnja) kapital, zemlja rad tekstilne mašine Druga polovina

18. veka

Socijalizamrad, zemlja,

kapital

pama mašina Prva polovina 19. veka

transport (železnica)

Druga polovina 19. veka

električna energija,

automobili, telefon

Prva polovina 20. veka

1950-1989Kapitalizam sa socijalnim elementima

uslugekapital, know-

how, obrazovana radna snaga

radio i televizija Druga polovina 20. veka

Sistem zasnovan na digitalnom

sektoru

zasnovan na znanju

(informacijama)znanje, rad,

kapitalpersonalni

kompjuteri i internet

1980. pa do danas

znanja») ili „mozgovna ekonomija», (P. Dra-ker); „Dmšrvo nauke» (R. Krajbit); „Megadruštvo» (V. Kuraldin); „Društvo informatike i komunikacija» (I. Niniluto); „Tehnodraštvo» (B. Gejts); „Elekteonsko-bro-jčano diTištvo” (D. Tapskot), i sl. Zajedihčko svim ovim odredihcama je nastojanje da se ukaže na globalnost telaićih procesa i pri tom istakne ključna uloga informa-cionih tehnologija. Tako, npr. D. Tapskot ističe da su društvo novog tipa, novo preduzeće i nova tehnologija neraskidivo povezani pojmovi. (Prema, B. Ilić: Nova ekonomija i informatičko društvo, SD Publik, Beograd, str. 136.)

156

BOGDAN B. ILIĆ

4. UZAJAMNOST NOVE EKONOMIJE I INFORMATIČKOG DRUŠTVA

Proces formiranja postindustrijskog društva uobičajeno podrazumeva sledeće tri osnovne faze:

početak prve etape povezuje se sa naftnim šokom 1973. godine, a kraj -početkom osamdesetih godina XX veka, početak 80-ih godina XX veka do 1989. godine je druga etapa -kada nastaje antagonizam između postindustrijskih zemalja i novih industrijskih zemalja, treća etapa počela je 1992. godine i traje još uvek, budući da je u -vezi sa informacijskom revolucijom koja se ostvaruje u zapadnim zemljama.

Ruski teoretičar V. Inozemcev izdvaja tri osnovne crte savremenog postindustrijskog društva:141

uklanjanje resursnih ograničenja ekonomskog rasta i preovlađivanje u -strukturi potrošnje informacionih bogatstava,uključivanje sve većeg dela stanovništva u proizvodnju -visokotehnološke robe i usluga i kao posledicu - smanjenje zavisnosti od zemalja -proizvođača industrijskih proizvoda,novi kvalitet ekonomskog rasta, u kome najefektivniji oblik -akumulacije postaje razvijanje sopstvenih sposobnosti kod ljudi, a najunosnija investicija — investicija u čoveka.

Američki ekonomista V. Martin navodi sledećih pet kriterijuma informatičkog društva:142

ekonomski: V. Martin informatički sektor razmatra, pre svega, kao -kretanje ka informatičkom drustvu, a kao drugo - razmatra ga kao sastavni deo savremenog ekonomskog života, tehnoloski: ovaj kriterijum pokazuje koliko tehnologija prodire u sve -sfere delatnosti pojedinaca, socijalni: socijalno ponašanje pojedinca se menja pod uticajem -informatičkih tehnologija,politički: formira se svojevrstan globalni forum, u kome prosečni -građani mogu na neposredan način učestvovati u upravljanju,kulturni: dolazi do međusobnog uticaja i prožimanja kultura u -globalnim razmerama.

Protagonisti teorije informatičkog društva povezuju njegovo uspostavljanje sa dominacijom četvrtog sektora ekonomike, koji dolazi posle poljoprivrede, industrije i sektora usluga, a kapital i rad - osnove industrijskog društva, ustupaju mesto informaciji - osnovi informatičkog društva. U skladu sa teorijom informatičkog 141 V.L. Inozemcev.- Предел догонлтцеворазвитш, Moskva, 2000.142 W.J.Martin: The Global Information societv, Gower (SAD), 1995.

157


društva, ovo društvo se principijelno razlilmje od industrijskog. Pre svega, menja se oblik organizacije proizvodnje. Nije više neophodna tako jaka konkurencija proizvodnje, kako je to bilo u industrijskom društvu. Covek sada može punopravno učestvovati u proizvodnim procesima, iako se nalazi daleko od krapnih ekonomskih centara. O. Tofl er iznosi tezu, da se mi možemo sasvim približiti novom obliku „domaće radinosti”, zasnovane na supersavremenoj tehnologiji.

U informatičkom društvu se smanjuje značaj birokratskog upravljanja. Radnici u izvršavanju svojih osnovnih funkcija postaju samostalniji, a svaka organizaciona jedinica predstavlja poseban modul, usmeren na rešavanje konkretnog zadatka ili zadataka. Menja se sistem vrednosti, kad društvo zahteva od kompanija rešavanje ne samo ekonomskih, već i socijalnih problema: nastaju i aktiviraju se društva za zaštitu prava potrošača i slične organizacije, pri čemu njihova delatnost postaje sve raznovrsnija, uzimajući u obzir interese najrazličitijih proizvođača. Konačno, raste isprepletenost i uzajamni uticaj ekonomskih procesa u svetskim razmerama i u skladu sa tim raste uloga nadnacionalne regulative i nadnacionalnih institucija. Sve manje proizvedenih bogatstava ima strogo nacionalno obeležje. Roba može da se proizvodi u raznim zemljama i regionima, a zatim da se formira u vidu nekog konačnog proizvoda sa fi nalnom realizacijom na raznim tačkama zemaljske kugle. Transnacionalne kompanije se modifi kuju u toliko globalne strakture, da je često teško odrediti nacionalnu pripadnost, kako sa tačke gledišta fi nansijskih izvora, tako i sa stanovišta proizvodnog procesa. Na isti način se u internacionalnom pravcu menja i sastav akcionara, koji se pretvaraju u neku neodređenu internacionalnu masu.

Navedene i slične posledice savremenih informatičkih procesa dozvoljavaju da se govori o principijelno novoj etapi razvoja u pore-+đenju sa industrijskim društvom.

Sama informacija postaje najznačajnija odrednica nove ekonomije i informatičkog društva. Informacija predstavlja poseban, specifi čan resurs, koji se od svih dragih resursa razlikuje po nizu unikatnih karakteristika. Pre svega treba imati u vidu da kroz strukture mreže, što čini:

komplementarnost i standardnost, -suštinska ekonomija u razmeri proizvodnje, -spoljni efekti mreže (Internet), -efekti klopke (zamke), -

informacija postaje nezavisna od prostora, tj. ona se istovremeno može nalaziti na različitim mestima, što nije prepreka za njeno korišćenje.

Prodaja informacije je jednosmerna: informacija se ne može povratiti nazad, ne može se otkupiti, ali se jedna ista informacija može prodati više puta, ako to nije u suprotnosti sa zakonom. I više od toga, prodata informacija ostaje i u vlasništvu prodavca, tj. očigledno je da prodaja informacije nije običan čin kupovina - prodaja, jer ne dolazi do uobičajenog otuđenja robe. Na taj način, informacija se ne privatizuje tako jednostavno, kao obična imovina. Istovremeno, informaciju lako obescenjuje vreme; informacijski proizvod, za razliku od materijalnog proizvoda, podleže samo jednoj vrsti istrošenosti - moralnoj istrošenosti. U epohi globalizacije svetske ekonomije informatičke tehnologije dobijaju suštinslai ulogu, takvu ulogu

158

BOGDAN B. ILIĆ

da se pojavljuje tendencija označavanja informatičkih tehnologija (informacije) kao petog faktora proizvodnje uporedo sa radom, kapitalom, prirodnim resursima i preduzetništvom. Proizvodna funkcija, u mnogim naučnim istraživanjima, počinje da uključuje i ovaj faktor proizvodnje, što se odražava u modelima ekonomskog rasta i u zaključcima do kojih oni dovode. U najprostijem vidu matematička ideja, endogenosti tehnologije može se izraziti na sledeći način:

W = PTn;

gde je: W - bogatstvo, P - prirodni resursi (zemlja, radna snaga, radna bogatstva, itd.), T - tehnologija, n - stepen uticaja tehničkih dostignuća.

Napomenimo da postoje i složeniji modeli, sa više faktora, koji, takođe, podvlače rastući značaj tehnološkog i informatičkog elementa u ostvarivanju procesa proizvodnje.

Američki ekonomisti M. Boskin i L. Lau143 na osnovu ovakvih istraživanja dolaze do zaključka da tehnički progres u razvijenim industrijskim zemljama čini u proseku 40% ekonomskog rasta, a ostalih 60% odlazi na rad i kapital, pri čemu se pod tehničkim progresom podrazumeva, pre svega, uvođenje novih informatičkih tehnologija. Posebno treba obratiti pažnju na to, da je za informatički resurs karakteristična ogromna brzina razvoja.144 Informatičke tehnologije su postale moćna grana svetske ekonomije, koja se intenzivno razvija. Udeo grana koje su neposredno povezane sa proizvodnjom i korišćenjem znanja, krajem 90-ih godina XX veka, u unutrašnjoj proizvodnji SAD, činio je više od 60%. Politički sistemi razvijenih zemalja ubrzano se transformišu pod uticajem informatičkih procesa. Svojevremeno je, pri uspostavljanju demokratskih sistema u „zapadnim zemljama”, važnu ulogu imala pojava i širenje sredstava masovne informacije: periodika, knjige, kasnije radio i televizija. Informatička sredstva komunikacije smanjuju transakcione izdatke dobijanja informacije i omogućavaju svesno učešće širokih slojeva stanovništva u političkom životu društva. To je dovelo do stvaranja demokratske nacionalne države.

Uobičajeni model demokratije počinje postepeno da se menja. Pojavom i širenjem Interneta nastaje mogućnost operativnog prismpa praktično neograničenog broja ljudi ogromnom obimu informacija. Svaki građanin, koji aktivno koristi Internet, može se, uz minimalne troškove, obratiti neograničenom gledalištu. Pojavljuju se koncepcije „teledemokratije“ i „kiber-demokratije“, te stvaranje onlajn društvenih prostranstava radi omogućavanja uzajamnog dejstva između građana i državnih organa. U procesu realizacije ovih ideja, u praksi, širi se krug pitanja koja se dobijaju putem referenduma, uz minimiziranje populističkih efekata „plebiscit demokratije“.

Može se reći da ideja stvaranja punopravnog građanskog društva nalaže neophodnu materijalnu bazu zahvaljujući savremenoj tehnologiji. Pri tome proces „elektronske demokratije” prevazilazi nacionalne granice i postaje sveobuhvatan.

143 M.J. Boskin, L.J. Lau: Contributions of Research & Development to Economic Growth and Technolog)>, R i R., and the Есопоту, Washigton, 1996, str. 75-113.

144 Prvi programirani elektronski kompjuter napravljen je 1946. godine, a mikro-procesor 1971. godine, i do sada su višesh’uko usavršeni. U osnovi razvoja i šire-nja informatičkih tehnologija leži znameniti zakon Mura (Murov zakon).

159


Političke promene, koje se događaju u razvijenim zemljama, određuju dalji ekonomski razvoj tih zemalja. Sledeću važnu oblast na planu uticaja informatičkih procesa na globalizaciju svetske ekonomije čini širenje, uz njihovu pomoć, ekonomske i fi nansijske informacije. Posredstvom sistema Intemeta i pratećih sistema i tehnologija, informacija o tržištima i cenama, u globalnim razmerama, postaje sve više dostupna za potencijabie kupce i prodavce. Svetsko tržište se iz, u određenom smislu, apstraktne kategorije, pretvara u realno postojeću stvarnost. Svetski ekonomski sistem postaje transparentniji, a kapital izvomo ima globalni karakter ili postaje globalan u uslovima postojanja ekonomije, koja se stvara na osnovu novih informatičkih tehnologija.

Globalizacija ekonomske delatnosti vrši se u oblasti međunarodne trgovine, međunarodnog kretanja faktora proizvodnje, međunarodnih fi nansijskih operacija, zatim međunarodnog kretanja kapitala u obliku direktnih investicija, i konačno - međunarodne trgovine. Prvi put je nastalo globalno tržište kapitala, koje deluje u realnom vremenu: brzina transakcije je takva, da se tokovi kapitala premeštaju praktično u trenutku. M. Kaštele145 naziva ovu globahiu ekonomsku pojavu elektronski „kazino”, u kome su predstavljeni najrazličitiji igrači: nepoznati spekulanti, vodeće investicione banke, penzijski fondovi, multinacionalne korporacije, osiguravajući fondovi. U takvim uslovima vreme postaje izuzetno važan faktor pri oceni profi tabimosti čitavog sistema. U oblasti fi nansija najdinamičnije se šire valuhie operacije: trgovina vreariosnim papirima, uključujući i proizvodne fi nansijske instrumente. U oblasti međunarodne trgovine najbrže dolazi do rasta trgovine uslugama, tehnlogijama, objektima intelektualne svojine.

Sve navedene tendencije imaju odraz u informatičkom prostora globalizovane ekonomije. Razvoj interent tehnologija olakšava ovaj proces, stvara pretpostavke za podizanje operativnosti prenosa fi nansijske informacije. Realizacija informatičkog potencijala može biti iskorišćena sa maksimalnom efektivnošću, zahvaljujući tome što se izgrađuju komunikacijske strakture koje odgovaraju novim sredstvima veze i omogućavaju optimalno raspoređivanje informatičkih tokova. Na taj način, informatičke tehnologije” vrše transportnu funkciju i pojednostavljuju procese komunikacija. U meri razvoja globalne ekonomije, izuzetno važno postaje brzo i pouzdano kretanje informacije. I više od toga - tele komunikacije su značajan proizvodni element u mnogim oblastima. Kao primer može poslužiti bankarska sfera, gde telekomunikacije suštinski utiču na pružanje raznih vrsta fi nansijskih usluga. Telekomunikacija se široko koristi i u cilju objedinjavanja međusobno udaljenih radnika i preduzeća, a telemarketing se pretvorio u posebnu oblast.

Internet, koji je nastao kao jedan od najvažnijih naučnih instrumenata, danas se pretvorio u sferu međunarodne saradnje u oblasti naučnih istraživanja i razmene informacija. U prostom Interneta pojavljuju se i uspešno funkcionišu čitava virtuelna društva, koja su u stanju da stimulišu razradu i donošenje konstruktivnih odluka.

Jedna od najvažnijih posledica informatičkih uticaja na proces globalizacije je širenje kulturnih veza između ljudi raznih regiona i nacionalnih tradicija. Savremena sredstva komunikacije (internet, satelitska televizija), pružaju mogućnost ostvarivanja svakodnevnih kontakata među pojedincima, nezavisno od udaljenosti.

145 M. Kaštele: Информационап зпоха: Зкономика, обгцество и кулмпура, Moskva, 2000.

160

BOGDAN B. ILIĆ

Ove mogućnosti stvaraju pretpostavke za formiranje opštih kulturnih vrednosti i stereotipa razumljivih u svetskim razmerama. Savremenom čoveku je dostupno mnoštvo informacija o modelima ponašanja, kulture i načina života koje se razlikuju od onih svojstvenih njegovoj sredini. Dolazi do preplitanja i međusobnog uticaja različitih kultura, a ovaj proces je svakim danom sve izraženiji.

Dakle, može se konstatovati opšta pozitivna tendencija uticaja informatičkih procesa na globalizaciju svetske ekonomije, koja se svodi na prevazilaženje asimetričnosti informacija ili ublažavanje date pojave, povećanje obima informacija koje su dostupne širokom krugu lica. U tom kontekstu dolazi do sniženja cena kompjutera i tarifa usluga komunikacije u celom svetu. Pretpostavlja se da će se u bližoj budućnosti ova tendencija nastaviti, a po nekim prognozama, očekuje se i radikalno pojeftinjenje tarife za usluge komunikacije.

Uporedo sa ovim, kao što je poznato, često pozitivna pojava rađa i svoju suprotnost u vidu nekih negativnih posledica. To u potpunosti važi i za informatizaciju društva. Postoji čitav niz faktora koji deluju u suprotnom pravcu i na kraju dovode do gubitaka na planu svetskog blagostanja. Naime, obim informacija je narastao, tako da je informacija dostupna širokom krugu lica, no taj kolosalno povećani obim informacija stvara i određene teškoće. Neizbežna protivrečnost izvora informacija stvara protivrečnost same informacije. U takvoj informaciji teško se snalaze ponekad i stručnjaci, a da ne govorimo o običnim ljudima, koji pokušavaju da je „konzumiraju”.

U svom članku „Racionalnost kao proces i produkt mišljenja” američki ekonomista G. Sajmon146 zapaža da je informacija nesumnjivo bogatstvo samo tamo gde je ima malo, a u uslovima kada se nudi velika količina raznih informacija, ona često dobija negativnu ulogu, odvlačeći nas od suštinskog, i stvarno bogatstvo: redak resurs, postaje ne informacija, već pažnja.

K. Šapiro i H. Verian147 takođe dele ovo mišljenje i pozivajući se na Sajmona, kažu da se njegov odnos prema informaciji slaže sa njihovim. Američki ekonomista K. Keli148 izražava ovu misao plastičnije: „Čovek ima samo 24 sata dnevno da rasporedi svoju pažnju na milione novih pojava i mogućnosti, koje se obrušavaju na njega”. Nastaje pojava, koja je dobila naziv „informatički šumovi” situacija kada je otežano donošenje racionalne odluke usled povećanja obima suvišne, pogrešne informacije, što smanjuje potencijalni rast efektivnosti proizvodnje. Problem postaje, ne činjenica dobijanja informacije, nego mogućnost njene kvalitetne obrade.

Sasvim je očigledno da je ispunjenje ovih zahteva otežano u mnogim zemljama. Zato je danas problematično govoriti o istinskoj realizaciji demokratskih ideja postavljenih u osnovi stvaranja Interneta. Ako se prisetimo da polovina stanovnika zemlje ni jednom u životu nije koristila telefonski aparat, problem intelektualnih barijera postaje još vidljiviji. U narednoj tabeli se pokazuje koliko se razlikuju mogućnosti pristupa Internetu u zavisnosti od regiona (tabela 3-2).

Smanjenje cena pristupa i rast broja programa obuke ne može, verovatno sasvim rešiti ovaj problem. Kao prvo, ljudi starije generacije po pravilu nisu sprenmi

146 G.A. Sajmon: Рационалћост как npocecc u продукт мшсленш, Москва, 1993.147 C. Shapiro, H. Varian: Infovmation Rules: A. Stvategic Guide to the Netwovk Econo- ту, Boston, 1999.148 K. Kelly; Ridesfov the New Есопоту..., Penguin Books, 1998, sfr. 59.

161


na prelazak na virtuelne oblike komunikacije. Drugo, potrebno je stalno pronalaziti načine stimulisanja građana za korišćenje Interneta. Treće, fi nansijske mogućnosti, koje su uslov aktivnog korišćenja Interneta, za mnoge građane Planete još uvek su ograničavajući faktor.

Tabela 3—2: Prikaz različitosti u mogućnostima pristupa Internetu (1999)

Region Lica која imaju pristup (milioni)

% od opšteg broja Veza

% od svetskog stanovništva

SAD i Kanada 97,0 56,6 5,1Evropa 40,1 23,4 13,7

ATP 27,0 15,8 56,2Latinska Amerika 5,3 3,1 8,4

Afrika 1,1 0,6 12,9BliskiIstok 0,9 0,5 3,6

5. SUŠTINA I ZNAČAJ PRIMENE IKT U OBLASTI EKONOMIJE

Osnovna karakteristika četvrte naučno-tehnološke revolucije, koja čini suštinu nove ekonomije, jeste ubrzana primena informatičke tehnologije u skoro svim sferama ljudske aktivnosti.149 Tehnologija je jedan od najznačajnijih pokretača ekonomskog rasta i promena u društvu, a njena uloga se neprestano povećava. Najveći značaj i uticaj na civilizaciju imali su momenti poput onih kao kada je čovek uspeo da ovlada vatrom, izmislio plug koji je doveo do ogromnih promena u poljoprivrednoj proizvodnji u srednjem veku, ili kada je izmišljena parna mašina koja je dovela do industrijske revolucije i promenila način na koji se dobra proizvode, distribuiraju i troše.150

Ali sada, informaciona tehnologija ne samo da transformiše način na koji se informacije proizvode, distribuiraju i upotrebljavaju, već i zahteva nove

149 U periodu između 1970. i 2000. godine troškovi proizvodnje jednog kompjute-rskog čipa su opali za skoro 50.000 puta. Tako, na primer, troškovi proizvodnje kompjuterskih čipova po jednom megahercu su za trideset godina opali sa 7.600$ na manje od 15 centi. Troškovi proizvodnje RAM memorije su opali za skoro 30.000 puta, posmatrano po jednom megabajtu. Kada je u pitanju prenos podata-ka, danas je slanje jednog gigabajta podataka 1.250.000 puta jeftinije nego pre trideset godina.

150 „Mada se obično misli da u „eri znanja” najdublje promene nastaju u fazi proi-zvodnje (nove proizvodne tehnologije, nove metode upravljanja, novi načini orga-nizovanja itd.), ništa manje nisu zahvaćene i ostale faze ekonomske reprodukcije, a posebno faza razmene (elektronsko ftgovanje, virtuelne frgovine, virtualna distri-bucija i sl.) i pre svega faza potrošnje. Dovoljno je samo podsetiti da se npr. u fazi potrošnje dešavaju i takve promene koje utiču na ukupne obrasce ponašanja veli-kih određenili društvenih grapa (omladine, penzionera, određenih profesija, re kreativaca itd.), jer one postaju pažljivo odabrane ciljne grape potencijalnih po-trošača određenih proizvoda ili usluga i „meta” medijskih agresivnih promocija.” (S. ~Pokra.jac:Tranzicija i tehnologija, Beograd, str. 160.)

162

BOGDAN B. ILIĆ

fundamentalne forme ekonomije, i to kako na makro, tako i na mikronivou. Naime, makroekonomska teorija pokušava da u prvi plan stavi ulogu tehnologije u dugoročnom ekonomskom rastu, a ne fi skalnu politiku i kratkoročne ekonomske cikluse. Sa drage strane, na mikroekonomskom nivou je potreban jedan sasvim nov poslovan (business) model odlučivanja. Informaciona tehnologija operiše sa bitovima, koji su potpuno drugačiji od atoma: oni se mogu proizvoditi bez troškova i distribuirati širom sveta velikom brzinom, a da se pri tome nikad ne amortizuju, dok materijalna dobra, sačinjena od atoma, nemaju nijednu od ovih osobina.

Moguće je da informaciona tehnologija, kao i druge tehnologije, ne izaziva samo inkrementalne inovacije, radikalne inovacije ili promene tehnoloških sistema, već, takođe, i promene u tehnoekonomskoj strukturi: „Neke promene u tehnološkom sistemu su tako dalekosežne da imaju ogromnog uticaja na ponašanje celokupne privrede. Promene te vrste nose sa sobom mnoge radikalne i inkrementalne inovacije i mogu eve-niualno stvoriti veliki broj novih tehnoloških sistema. Osnovna karakteristika tog četvrtog tipa tehnoloških promena jeste ta da one imaju prožimajućeg uticaja na privredu, tj. da ne dovode samo do stvaranja novih proizvoda, usluga, sistema i grana, već da, takođe, utiču direktno ili indirektno na skoro sve ostale oblasti u privredi: to je „metaparadigma“. Mi koristimo izraz „tehnoekonomski” pre nego tehnološka paradigma zato što uključene promene idu van inženjerskih putanja za specifi čne proizvode ili tehnološke procese i utiču na troškovnu strukturu inputa i uslove proizvodnje i distribucije kroz sistem... Evidentno je da Šumpeterov dugi ciklus i kreativnu destrukciju posmatramo kao nasleđe tehnoekonomske paradigme zajedno sa karakteristikama institucionalnog okvira, koji se, međutim, može proširiti jedino posle bolnih procesa strakturalnih refomii”151.

Prema M. Kastelsu, informaciona tehnologija ispunjava sledeće uslove:ona obezbeđuje niske relativne troškove koji imaju tendenciju brzog -opadanja,ona pruža skoro neograničenu mogućnost snabclevanja ključnim -faktorima proizvodnje tokom dužeg vremenskog perioda, što predstavlja osnovni uslov za donošenje investicionih odluka od kojih zavisi dugoročni ekonomski razvoj,informaciona tehnologija kroz ekonomski sistem pruža veliki potencijal -za korišćenje ili uključivanje novih faktora u mnoge proizvocle ili procese, bilo direktno bilo kroz set povezanih inovacija, što redukuje troškove i menja kvalitet kapitalne opreme, radnog i drugih inputa prisutnih u sistemu.152

Danas imamo kompjutere, telekomunikacione sisteme i mikroprocesore koji se skoro svuda primenjuju (naplatne kase, automobili, medicinska oprema, kućni aparati itd.). Ali, postavlja se pitanje: zašlo je trebalo tako mnogo vremena da se sjedine telekomunikacije, koje su stare više od 100 godina, i kompjuteri, koji su nastali pre 50 godina?

151 C. Freeman, C. Perez: Structural Crises of Adjustment, Business Investment Bu-siness Cycles and Investment Behaviour in: Dosi. G., C. Freeman, R. Elson, G. Silverberg, L.L.G. Soete (ed.), Technical Change and Economic Theorv, Frances Pinter, London, 1988. str. 38-61.

152 M. Kastels: Uspon umreženog društva, Zagreb, 2000, str. 94-95.

163


Iako je mišljenje da svaka od ovih tehnologija ubrzava ekonomski rast i razvoj postojalo nmogo pre nego što se razvila nova paradigma 80-ih godina XX veka, snažni ekonomski i društveni faktori su prvo postavljali ograničenja, da bi se tek kasnije pojavili kao pokretačke snage. Tek kada je proizvodnja duž starih putanja postavila ograničenja rastu i budućim profi tima, visoki rizik i troškovi uvođenja nove tehnologije su postali opravdani. Strukturna kriza 80-ih godina XX veka je udarila temelje opštoj upotrebi informacione tehnologije.

Prethodni tehnološki režim, koji još uvek funkcioniše, bio je zasnovan na jeftinoj nafti i energijom intenzivnim materijalima (naročito petrohemijskim i sintetičkim). Ovakva tehnološka osnova je bila prisutna (i još uvek je ponegde prisutna) kod velikih naftnih, hemijskih, automobilskih i drugih proizvođača trajnih potrošnih dobara. Idealan tip proizvodne organizacije na nivou fabrike je bila kontinuelna montažna proizvodnja koja je za rezultat imala velike količine identičnih proizvoda. Idealan tip fi rme je bila korporacija sa odvojenom kompleksnom hijerarhijskom menadžerskom i administrativnom strukturom, uključujući istraživanje i razvoj (R&D) u okviru same fi rme. Trebalo je poslovati na oligopolističkim tržištima na kojima su marketing akti vnosti igrale ključne uloge. Sve to je zahtevalo veoma širok spektar veština i kod „plavih” i kod „belih” kragni, što je vodilo stvaranju karakterističnog obrasca zanimanja, i na tome zasnovanoj distribuciji dohotka. Masovna ekspanzija tržišta trajnih potrošnih dobara je bila olakšana ovim obrascem, kao i društvenim promenama i rastućom raspoloživošću potrošačkih kredita. U ovoj paradigmi, proizvodnja zaliteva veliku mrežu autoputeva, železničkih pruga, servisne stanice, aerodrome i sisteme za distribuciju nafte. Na različite načine u različitim zemljama, civilni i vojni rashodi vlada su odigrali veoma bitnu ulogu u stimulisanju agregatne tražnje i predstavljali su specifi čan obrazac tražnje za automobilima, oružjem, potrošnim dobrima, sintetičkim materijalima i naftnim derivatima.

Danas je informaciona tehnologija promenila sve napred navedeno. Nova paradigma, idealne, informacijama intenzivne proizvodne organizacije, sve više povezuje dizajn, menadžment, proizvodnju i marketing u jedan integrisan sistem. Firme su organizovane na novoj bazi, nezavisno od toga da li su u kompjuterskoj industriji kao što je IBM, ili u modnoj industriji kao što je Benneton. One mogu da proizvode fl eksibilan i brzo promenljiv niz proizvoda i usluga. Rast će sve više biti vođen elektronskim i informatičkim sektorima, pri čemu se sve više ispoljavaju rastuće pozitivne eksternalije koje obezbeđuje telekomunikaciona infrastruktura, koja je naglo spustila troškove pristupa sistemu i za proizvođače i za korisnike informacija.153

U uslovima informacione tehnologije dolazi i do promene obrazovnog profi la koji se najviše haži: umesto osoblja sa srednjim obrazovanjem, sve više se ukazuje potreba za kadrovima sa visokim obrazovanjem. Umesto uske specijalizacije, akcenat se stavlja na višenamenske bazične veštine za rukovanje informacijama. Diversifi kovanost i fi eksibilnost na svim nivoima zamenjuju homogenost i usku usmerenost postojećih sistema.154

153 Videti, D.W. Jorgenson, C.W. Wessner: Measuring and Sustaining tlie New Eco-поту, National Academv Press, Washington D. C, 2002.

154 B. Ilić: citirano delo, str. 149-151.

164

BOGDAN B. ILIĆ

Promene koje nastaju u profi lu kapitalne opreme usled informacione tehnologije nisu ništa manje radikalne. Kompjuteri se sve više sjedinjavaju sa svim tipovima proizvodne opreme,155 kao što je uvođenje numerički i kompjuterski kontrolisanih mašina alatljika (CNC – Computer Numerical Control), robota, instrumenata za kontrolu raznih procesa, zatim čitavog niza novih proizvodnih koncepata (CAD - Computer-Aided Design and Draughting, CAE - Computer-Aided Engineering, CAM - Computer-Aided Manufacturing), kao i sa administrativnim funkcijama kroz sistem za procesiranje podataka, što sve zajedno daje jedan integrativan sistem za prenos podataka.156

Informaciona tehnologija dovodi do određenih promena i u načinu funkcionisanja privrede. Pre svega, u sektorima u kojima dominira visoka tehnologija došlo je do koncentrisanja malog broja krupnih, oligopolističkih korporacija. Grane sa visokom tehnologijom sve više uspevaju da promene uslove konkurencije u svoju korist, što sve vodi ka potpunoj novoj međuzavisnosti preduzeća, tržišta i proizvoda. Uz to, s obzirom da se ove grane veoma brzo razvijaju, neophodni su visoki izdaci za istraživanje i razvoj, koji će se kasnije, sa povećanjem obima proizvodnje novih proizvoda, višestrako isplatiti.157

Informaciona tehnologija je sa svim svojim već nabrojanim ekonomskim implikacijama znatno uticala na promene kulturne, političke, moralne, zakonske i drugih sfera života u ovim zemljama.158 Koncepcije ekonomskog rasta i razvoja su sasvim promenjene, zasnovane na potpuno novim osnovama. Umesto materijalnog dobra ključriu ulogu u proizvodnji poprima informacija. Ništa nije teško proizvesti, ali je teško proceniti kada, gde, kako i za koga proizvesti. Pored samog autputa koji sve više poprima fl uidni oblik (software), umesto starog „opipljivog” oblika (hardware), menja se i struktura, značaj i pojavni oblik inputa. Naime, informacije sada igraju dvostruku ulogu. One nisu samo input ili autput - one su oboje. Pored informacija, menja se i ljudsko znanje i veštine (brainware), kao osnovni inicijalni impuls njihovog kretanja. Znanje kao savremeni proizvodni input se može podeliti u četiri kategorije: (a) znati šta (know-what) - skup informacija o određenim činjenicama; (b) znati zašto (know-why) - poznavanje uzroka i pravila odvijanja određeirih procesa i aktivnosti; (c) znati kako (know-how) - ovo znanje podrazumeva veštine i sposobnosti i (d) znati ko (know-who) - poznavanje izvora informacija i sposobnost da se uspostave kontakti kako bise dobila neophodna ekspertiza.159 Sve više na značaju dobija tzv. Primenjeno znanje, odnosno ono koje se može primeniti u svakom trenutku i na svakom mestu. Takvo znanje uvek poseduje sposobnost da od drugih „besramno krade” sve ono što je novo, genijalno i što je mogući katalizator društveno-ekonomskih promena. Bitno je znati gde se i šta može „ukrasti”, a zatim to i primeniti u konkretnoj situaciji, pri suočavanju sa poznatim problemima koje treba rešiti na jedan nov, dosad nepoznat i efi kasniji način, ili primeniti na nepoznate probleme, sa kojima se prvi put suočavamo. Samo tako dolazi do „grmljavine ideja“ 155 P. Mirowski: Machine Dreams - Economics becomes a cyborg science, Cambridge Universitv Press,

2002, str. 45-49.156 V. Vasiljević: Naučni i tehnološki progres, Ekonomski fakultet, Beograd, 1996, str. 1-20.157 B. Ilić: citirano delo, str. 134.158 Videti, J. Jalava, M. Pohjola: Paper № 2001/5, United University, 2001.159 J. Woroniecki: New Есопоту: lllusion or Reality? Doctrine, Practice and the OECD, Perspective,

TIGER Working Paper № 5, Warsaw, Marz 2001, srr. 30.

165


(brain storming) koja društveno-ekonomsku zajednicu, odnosno ljudsku civilizaciju uzdiže na viši, pravedniji i efi kasniji način ostvarivanja ciljeva. U svim dragim slučajevima društvena zajednica može proizvoditi samo prepoznatljive autpute koji ne mogu da se uklope u savremeno okraženje. U takvom slučaju, društvena zajednica radi pogrešne stvari na pravi način, odnosno primenjuje efi kasnu, ali neefektivnu tehnologiju. „Staviše, istorija je prepuna primera da su tehnički najefi kasnije bile upravo one tehnologije koje su ljudima nanosile najveće štete i zla, verovatno zato što ljudi nisu imali interes, znanje i volju da njihov tehnički potencijal iskoriste za progresivne ljudske ciljeve”160.

6. NOVA EKONOMIJA I VIRTUELNA TRGOVINA

Virtuelnu ekonomiju često nazivaju Nova ekonomija da bi istakli njenu razliku od „stare”, tradicionalne ekonomije. Njenu osnovnu odrednicu čini informacija i Internet. Kada se govori o komercijalnom korišćenju mogućnosti Intemeta od strane raznih ekonomskih subjekata, u strakturi elektronske komercijale, po pravilu, se izdvaja nekoliko oblasti: -

reklama i predstavljanje proizvoda, -ostvarivanje kupovine - prodaje preko kanala mreže, -usluge klijentima posle prodaje, -uspostavljanje kontakata sa klijentima. -

Reklama na Internetu ima ogroman značaj, pri čemu se internet reklama razlikuje od tradicionalnih oblika reklame. To je, pre svega, smeštanje reklamne informacije na najposećenije servere. Razlika nije samo tehnička - daleko je važniji ekonomski smisao, budući da su troškovi ulaska u mrežu zanemarljivo mali u odnosu na cenu tradicionalne reklame. Menja se model vođenja reklamnog biznisa i sl. Firme koje se reklamiraju mogu se neposredno obraćati potencijalnim klijentima na elektronskom tržištu; informacije postaju univerzalne, budući da su upućene ogromnom auditorijumu. Agent se od posrednika pretvara u partnera za istraživanje marketinga i pomaže klijentima da stvore svoje reklamne informacije. Za merenje efektivnosti reklame u mreži može se koristiti metod brojanja posetioca i kasnijih narudžbina proizvoda. Rasprostranjenost reklame preko Interneta ide paralelno sa širenjem raznih oblika elektronske komercijale. Po procenama prihodi od Internet reklama u 2002. godini iznosili su približno 13.000.000.000$, a 2003. godine na reklamu u Internetu potrošeno je u celom svetu oko 15.000.000.000 $, od toga u SAD oko 10.500.000.000 $, u Evropi 2.800.000.000 $, u Aziji 1.250.000.000 $. Neka istraživanja govore da je 2005. godine obim internet reklame u SAD premašio obim TV reklame.

160 S. Pokrajac: citirano delo, str. 20.

166

BOGDAN B. ILIĆ

Predstavljanje robe logički proističe iz njene reklame. Budući da se u mreži roba prihvata u neopipljivom vidu, predstavljanje pomaže potencijalnom klijentu da dobije potpuniju informaciju i da zamisli robu koju namerava da kupi. To je jedan od najboljih primera preplitanja virtuelnog i empirijskog prostora u komercijalnoj oblasti; od toga kako je predstavljen proizvod u virtuelnom obliku, zavisi formiranje našeg mišljenja o njegovim realnim karakteristikama.

Uporedo sa ovim razvija se elektronsko tržište nepokretnosti, a osim prodaje robe i usluga, mnoge kompanije koriste Internet za prijem personala, što je pogodno za kompaniju i smanjuje njene transakcione izdatke. Kupci u Internet prostom dele se na dve kategorije: one koji traže konkretnu robu i one koji, zahvaljujući korišćenju Interneta za traženje konkretne robe, nabavljaju komplementamu ili čak slučajno, u toku pretraživanja, otkrivenu robu, i na taj način doprinose razvoju prodaje u tom segmentu elektronske komercijale.

Bez obzira na popularizaciju kupovine robe svakodnevne namene preko Interneta, ona za sada ne čini bitan udeo u ukupnom obimu prodaje takve robe. U elektronskoj komercijali važna je logistika: Inte rnet daje mogućnost brzog povećanja obima prodaje. Zato za profi tabilnost elektronskog biznisa kompanija mora biti dovoljno krupna. Pri organizaciji prodaje preko elektronskog tržišta treba imati u vidu da su najvažniji pokazatelji - varijabilni troškovi fi rme. Zbog toga je neophodno pravilno odrediti momenat kada se sveukupni izdaci stabilizuju, pri povećanju obima prodaje, i u skladu sa tim nastupa period povećanja dobiti, što je u praksi često teško učiniti.

Elektronska komercijala dugoročno utiče na tržište rada, strukturno menjajući sastav radne snage, za kojom se iskazuje povećana tražnja. Prema procenama, 2006. godine, oko polovine radne snage SAD bilo je zaposleno ili u granama koje proizvode ili intenzivno primenjuju informatičke tehnologije. Prema mišljenju R. Kraforda161 ova tendencija će se nastaviti. On izdvaja tri osnovne karakteristike razvoja tržišta rada pod uticajem informatičke tehnologije:

rast broja zaposlenih u informatičkoj sferi, -rast investicija u radne resurse, -rastpotreba za obrazovnim nivoom zaposlenih. -

Trgovina na malo preko Interneta snižava intenzitet rada osoblja zaposlenog u tradicionalnoj prodaji robe i usluga, ali povećava zahteve za kompjuterskom pismenošću zaposlenih.

Pojavljuju se relativno nove vrste profesionalne aktivnosti, kao kompjuterski dizajn, neophodan za elektronsku komercijalu. Broj radnih mesta u vezi sa organizacijom i održavanjem sajtova na Internetu raste u SAD više od 30% godišnje, posebno brzo se pojavljuju nova radna mesta u infrastrukturi mreže, „intelektualni radnici” sada zauzimaju 8 od 10 novih radnih mesta. U SAD je od 1990. godine, dohodak kompjuterskih programera porastao za 12% za muškarce i 21% za žene u poređenju sa srednjim pokazateljem od 6% za muškarce i 13% za žene. Smanjuju se potrebe za profesionalnim posrednicima u tradicionalnom shvatanju trgovine, ali raste potreba za posrednicima čiji je zadatak da pomažu kupcu da se orijentiše u lavini

161 R. Craford.- In the Eva of Human Capital: The Emergence ofTalent, Intelligence,... NewYork, 1991, str. 26-35.

167


informacija i da nađe sebi neophodnu robu po najnižoj ceni. Prema prognozama, u XXI veku procenat onih koji rade sa informacijom biće 59%. Sa povećanjem složenosti operacija menjaju se i uslovi za prijem radnika: neophodna je visoka prilagodljivost na promene, a to znači da je potrebna i intenzivnija obuka koja treba da olakša radniku prelazak na razne vrste delatnosti u socio-ekonomskom prostoru koji se menja. Raste potreba za radnicima sa raznovrsnim umećima. Počinje proces destandardizacije radnih mesta, pod čim se podrazumeva povećanje raznovrsnih profesija u strukturi radne snage. To sa svoje strane, znači odustajanje od tipske proizvodnje koja traži ista umeća od zaposlenih. Neprekidna prekvalifi kacija i permanentno obrazovanje postaju imanentni informatičkom društvu i novoj ekonomiji.

Menja se tržište drugog važnog faktora proizvodnje - kapitala. Formira se globalno tržište kapitala, gde globalne fi nansijske mreže postaju ekonomski centri informatičkog društva. Kapital gubi svoju nacionalnu pripadnost, postaje mobilniji i sve brže se premešta u međunarodnom ekonomskom prostom. U uslovima mobilnosti kapitala padaju pod sumnju postulati neoklasične teorije, zasnovani na odsustvu mobilnosti faktora proizvodnje, odnosno izjednačavanju dohodaka faktora proizvodnje između država.

Asimetričnost raspoređenosti prava vlasništva kapitala je priprema za ovo. Dalje sledi da će u epohi globalizacije diferencijacija u prihodima rada i kapitala u različitim zemljama najverovatnije rasti, a ne smanjivati. Ispravljanje takvih razlika biće moguće tek tada, kada pojedine države ne budu prosto privlačile multinacionalne kompanije kao objekte za direktne investicije, nego kad njihove fi rme počnu ostvarivati dobitna investiciona ulaganja u dmgim zemljama, što može biti sasvim realno u dugoročnom periodu razvoja.

7. NOVO - INFORMATIČKO DRUŠTVO I NOVA EKONOMIJA U FUNKCIJI UBRZANOG RAZVOJA

Savremeni svet je doživeo toliko radikalne promene da se opravdano može govoriti o novom društvu, a jedan od najvećih poznavalaca tih korenitih promena P. Draker, naziva to novo društvo postkapitalističkim društvom ili informatičkim društvom. To je pomak od društva u kojem je poslovno preduzeće bilo glavni osnov napredovanja, prema društvu u kojem je poslovno preduzeće samo jedna od mogućnosti - i to sve manje i manje uticajna na život čoveka. Najdalje su u tome otišli SAD i Japan, a ubrzano im se približavaju i zemlje Evropske unije.

U ovom izmenjenom društvu primarau ulogu ima znanje - i za pojedinca i za ukupnu privredu - dok zemlja, rad i kapital postaju sekundani. Znanje je specijalizirano i zato mora biti udraženo s drugim znanjima. Nastaje tako društvo organizacija koje integriše mnoga specijalna znanja u zajednički zadatak.

168

BOGDAN B. ILIĆ

Prema tome, novo, postkapitalističko društvo počiva na znanju i organizaciji, što treba shvatiti kao istorijski proces, aktuelnu nacionalnu i globalnu transformaciju koja će, po Drakeru, biti dovršena do 2010. ili 2020. godine. Do tada ćemo proživljavati velike napetosti i sudare iz suprotnih nastojanja - težnje države, društva, zajednice i porodice da održe stabilnost te spreče ili uspore promene, i težnje organizacija za nezavisnošću koja im osigurava mogućnost da inoviranjem destabilizuju postojeće i da znanjem postižu stalne promene. Zato se znanje mora stalno obnavljati, dopunjavati i širiti.

Novo, informatičko ili postkapitalističko, društvo počiva na organizacijama koje se razvijaju uporedo s informatičkim zaokretom i napretkom, te preuzimaju brigu o „opštem dobru“ i zadovoljavaju potrebe svojih članova bolje nego što to čini država. Draker u to ubraja škole, bolnice, naučne, stračne, strakovne i kulturne organizacije, razna udruženja s određenom svrhom kao što je, na primer, zaštita životne sredine, itd.

Da bi uspešno delovale, organizacije te vrste i namene moraju biti nezavisne od države. One su autonomne i jednim precizno formulisanim ciljem zaokupljene. Rađa se na taj način novi pluralizam koji društvene interese i potrebe ljudi znatno bolje zadovoljava od autoritarno vođene višedimenzionalne unitarne savremene države. Ona je, nema sumnje, koncentracijom političke moći odigrala veliku ulogu u društvenom životu i razvoju, što u doba industrijskog i mehaničkog razvoja ne bi mogao ostvariti srednjovekovni pluralistički feudalizam. Sada, naprotiv, postindustrijskoj, informatičkoj praksi treba novi pluralizam slobodnih i na znanju zasnovanih organizacija.

Centralizovanoj državnoj političkoj moći suprotstavlja se demokratski pluralizam funkcija, s ljudima koji svoje znanje stalno obnavljaju i proširaju. Zbog toga živimo u vremenu u kojem kulturu društva nadvladava i potiskuje kultura organizacije, kultura tržišnog informisanja - kultura naučnog predviđanja.

Naučno proučavanje informatičke ekonomije još je u začetku i malo je radova posvećenih tim problemima. Zadatak je savremene nauke da na globalnom planu i u lokalnom značenju formuliše i razradi načelo civilizacije koje se rađa, te da podstiče one sile i procese koji se ne zadovoljavaju postojećim, već prisiljavaju svoje sredine na stalno napredovanje — menjanjem čoveka - njegovog stvaralačkog delovanja i njegovog života. U tome nauka uspeva toliko koliko kritikom postojećeg sagledava klice i začetke budućeg, te na temelju toga i uz pomoć iskustva najrazvijenijih sredina projektuje i programira dalji napredak svoga društva.

Prema tome, puko projektovanje postojećeg kao budućeg malo vredi i malo kome koristi. Projekcija je naučno utemeljena toliko, koliko uvažava dostignuta i očekivana otkrića na području mikroelektronike, fotonike, informatike, biotehnologije, novih materijala, veštačke inteligencije, robotike, telematike, genetike, itd. Na tome izrasla budućnost biće sasvim različita od svega što je karakteristika sveta izraslog na elektromehaničkim osnovama.

Očigledno je da se čovečanstvo nalazi na istorijskom raskršću koje donosi radikalnu promenu svakom čovekovom delovanju i sveukupnom društvenom živom. Porođajne bolove može smanjiti, beskrajna lutanja izbeći i traganje skratiti, samo zajednica kojoj u tome stoje na raspolaganju dragocena naučna predviđanja.

169


U visokorazvijenim zemljama prihvaćeno je pravilo da su fundamentalna naučna istraživanja toliko savremena koliko su ispunjena naučnim predviđanjima i kreiranjem tehnoloških i društvenih promena. Takvim su istraživačkim nastojanjima zaokupljena sva poznatija svetska naučna središta, mnogi instituti i najpriznatiji istraživači na području prirodnih, tehničkih, društvenih i humanističkih nauka.

Transnacionalne i globalne svetske kompanije vezuju svoje programe i investicione zahvate za naučna predviđanja, a stranačke i državne vođe sve češće imaju savetnike istraživače koje je proslavilo naučno predviđanje.

Put u informatičko društvo nije praćen zanemarivanjem problema kojima je zaokupljen deo društva kojem je ostala na brizi ekonomska sfera. Naprotiv, što je manje stanovništva neposredno zaokupljeno proizvodnjom dobara, to složeniji postaje materijalni život društva i proces iskorišćavanja i razvoja proizvodnih faktora.

Teškoće i potrebe napretka, s više ili manje uspeha, rešava odgovarajuća kombinacija tržišne stihije i ekonomske politike - odnosa ponude i tražnje, saradnje i saveza ekonomskih subjekata, te državne regulative i usmeravanja razvoja. Ukoliko više informacija, tj. podataka s važnošću i svrhom postaje resurs privređivanja, utoliko se više javlja potreba za informatičkom ekonomijom, teorijom i praksom visoko informatizovanog privređivanja.162

Ono što posebno odlikuje razvoj informatičke, globalne ekonomije jeste njen nastanak i razvoj u veoma različitim kultumim i nacionalnim sredinama: u Sevemoj Americi, Zapadnoj Evropi, Japanu, Kini, Rusiji i Latinskoj Americi, kao i njen planetarni okvir. Ona utiče na sve zemlje i dovodi do multikulturnog, globalnog okvira.

Raznolikost svetskih kultura u kojima informatička (nova) ekonomija nastaje i razvija se, ne isključuje mogućnost postojanja zajedničke matrice organizacionih oblika u procesima proizvodnje, raspodele i potrošnje. Bez takvih organizacionih oblika ni informatička tehnologija, ni državna politika, ni strategija transnacionalnih kompanija i sl., ne bi mogla povezati nacionalne ekonomije u jedinstveni globalni sistem. To se obezbeđuje odgovarajućim organizacijama i institucijama, koje predstavljaju specifi čne sisteme sredstava usmerenih na ostvarivanje specifi čnih ciljeva. Institucije podrazumevaju organizacije s autoritetom potrebnim za obavljanje posebnih zadataka u ime društva kao celine.163

Uspon informatičke ekonomije obeležen je, dakle, razvojem nove organizacione logike koja je povezana tekućim procesom tehnoloških promena. Interakcija između nove tehnološke paradigme i nove organizacione logike predstavlja istorijsku okosnicu informatičke (nove) ekonomije.164

Različitost između „stare” i „nove” ekonomije šematski se može predstaviti na sledeći način:165

162 Detaljnije videti, A. Dragičević: Politička ekonomija informacijskog društva, Za-greb, 1994.163 Videti, B. Ilić: citirano delo, str. 147.164 Videti, M. Castells: Uspon umreženog društva, Zagreb, 2000, str. 184-234.165 Izvor: Atkinson i Court (1998); N. Renko i dragi (2000).

170

BOGDAN B. ILIĆ

Tabela 3-3: Šematski prikaz razlika između ,,stare” i „nove” ekonomije

OKOLINA:„Stara ekonomija“ „Nova ekonomija“

*Tržišna dinamika: Niska Visoka*Nivo konkurencije: Nacionalna konkurencija Globalna konkurencija*Izvori konkurentske prednosti:

Niski troškovi, diferencijacija fokusiranja

Inovacija, kvalitet i brzina isporuke „totalne usluge“

*Ključni pokretači rasta: Jeftina radna snaga i kapital (proizvodni činioci)

Znanje, ideje, inovacije tehnološka infrastruktura

*Ključni tehnološki trendovi: Mehanizacija i automatizacija Digitalna komunikacija i virtualizacija

PREDUZEĆE:„Stara ekonomija” „Nova ekonomija”

* Preovladavajući oblik organizacije: Hijerarhijska, birokratska Preduzetnička, umrežena

* Organizacija proizvodnje: Masovna proizvodnjaFleksibilna proizvodnja, prilagođena specifi čnim zahtevima kupaca

* Značaj istraživanja i upravljanja znanjem: Nizak do srednji Jedan od ključnih izvora

konkurentske sposobnosti* Odnosi sa drugim preduzećima: Konkurencija Saradnja kroz strateška

partnerstva

8. OSNOVNE KARAKTERISTIKE NOVE EKONOMIJE

Pod nazivom nova ili infonnatička ekonomija podrazumevaju se unutrašnje suštinske promene u savremenoj ekonomiji, a pojavni oblik takvih promena je eko-nom ska globalizacija, koja neprekidno poprima sve veće razmere. Ekonomska glo ba-lizacija dovodi do prerastanja na cionalnih ekonomija u jedinstven svetski eko nom ski prostor u kojem postepeno nestaju veštačke barijere izazvane raznovrsnim, prven-stveno političkim intervencijama. To nameće nove, ali jedinstvene opšte standarde ponašanja u privredi, što podstiče tehnološku, a zatim i civilizacijsku globalizaciju. I obrnuto - civilizacijska globalizacija podstiče dalji tehnološki razvoj društva.

Informatička i komunikacijska tehnologija utiču na promenu ekonomske strakture nacionalnih ekonomija i svetske privrede u celini. One deluju na sve sfere ekonomskog života, zadržavajući osnovne standarde razvijene u eri industrijske ekonomije, ostavljaju mogućnost za izražavanje individualnih, kolektivnih i nacionalnih specifi čnosti. Sve to dovodi do nove, digitalne podele rada, tj. podele na one zemlje koje mogu iskoristiti konkurentske prednosti savremene informatičke i komunikacione tehnologije i one koje to nisu u mogućnosti.

171


Novu ekonomiju karakteriše „seljenje” proizvodne aktivnosti iz materijalne u nematerijalnu sfera (područje usluga), a informacija postaje osnovni poslovni resurs. Krajem XX veka Internet je proglašen ,,opštim dobrom čovečanstva”, što je dovelo do osmišljavanja i implementacije koncepta elektronskog poslovanja. Ovaj koncept dovodi do drugačijeg poimanja tradicionalnog lanca vrednosti, odnosno dovodi do njegove transformacije u mrežnu vrednost, što se ogleda u mnogobrojnim interakcijama i međuzavisnošću poslovnih subjekata.

Nova (informatička) ekonomija zasniva se na tri principa:166

kompleksnost, -haos i -sinergija. -

Kompleksnost u ekonomskoj nauci predstavlja novi, veoma značajan pojam. Njega odlikuje visok stepen individualnosti. Kompleksni sistemi, po pravilu, nisu rezultat sukcesivnog sleda događaja, uključuju veliki broj komponenti, otvoreni su prema okolini i njenim uticajima, nisu linearni, pa se njihovo ponašanje ne može objašnjavati linearnim odnosima i analitički, već samo holistički.

Haos, u ovom slučaju, ne predstavlja negativnu i destruktivnu pojavu. On predstavlja posebnu formu kompleksnosti, tako da ovde izraz haos predstavlja klicu stvaralačke komponente, jer vodi u nove oblike organizacije i kompleksnosti, otvara nove horizonte slobode i daje mogućnost ispitivanja novih tipova odnosa unutar datog sistema. Neki autori167 smatraju da u osnovi haosa postoji i određeni red, jer proces prelaženja sistema u haos sadrži neke zajedničke karakteristike, bez obzira napojedine specifi čnosti sistema (Sumpeter: ,,Stvaralačka destrukcija”).

Sinergija je treći element nove ekonomije. Ona ne znači prisilu, zabranu, niti se ostvaruje svesnim putem. Svaki element sistema deluje u skladu sa sopstvenim, naizgled krajnje egoističkim ciljem, tako da su njihovi ciljevi najčešće vrlo različiti. Međutim, sistemi funkcionišu tako da spontano pomažu jedni druge. Krajnji je rezultat nepostojanje unutrašnjih konfl ikata u sistemu. Termin sinergija ovde označava činjenicu da je celina više od mehaničkog zbira njenih delova, odnosno da se njena funkcija u kvalitativnom smislu ne može objasniti na kvantitativan način. To znači da u sinergijskom sistemu elementi se uzajamno pomažu i podstiču, čime istovremeno doprinose povećanju kvaliteta celine.

Sva tri navedena elementa predstavljaju samoorganizirajući sistem u novoj ekonomiji. Takvi sistemi predstavljaju dinamičke strukture, jer poseduju sposobnost prelaza iz postojećih u nove oblike na nepredvidiv način, budući da imaju više transformacionih opcija. Nakon transformacije, sistemi poprimaju sasvim drage osobine.

Posebno bitan element nove ekonomije jeste informacija. Značaj informacije u novom sistemu objašnjava se shvatanjem organizacije kao kvaliteta odnosa. Naime, organizacija u novom sistemu predstavlja način uspostavljanja veza unutar same nje. Te veze su u toliko kvalitetnije, što je brži protok informacija između elemenata organizacione strukture sistema.

166 D. Meadows: et al. Limits to Growth, New York, Universe Books, 1972.167 M. Frigenbram: The Theoij of Chaos, New York Metropolitan Book, 1974.

172

BOGDAN B. ILIĆ

Dakle, u novoj ekonomiji nema čvrstog temelja ili statičkog oslonca, jer ekonomski sistem predstavlja mrežu dinamičkih i teško predvidivih odnosa. Jednostavnost zamenjuje kompleksnost, nije bitna fi zička organizacija sistema, već kvalitet odnosa u njemu. Osnovu opstanka poslovnih sistema u dinamičkim uslovima čine procesi generisanja razmene i adekvatno korišćenje informacija.

Napomenimo da su ostvareni mnogi uslovi za nastanak i razvoj nove ekonomije. To se ogleda u tome, što prestaju biti važni neki osnovni elementi industrijske („fordističke”) ekonomije, kao na primer: ekskluzivnost kvalifi kovanog rada, neinteligentne proizvodne mašine, odnosno pogoni i prirodne sirovine; kao i negativne nuspojave industrijske ekonomije: masovna unifi cirana proizvodnja, uska specijalizacija i birokratizacija društva.

Kao značajnije manifestacije koje karakterišu novu ekonomiju ističemo sledeće:

materijalna proizvodnja zahteva sve manji broj zaposlenih ljudi, -razvija se nova, globalna i kvalitetnija komunikaciona infrastruktura, -proizvode se novi, inteligentni radni i proizvodni alati, primenjivi u -humanijim radnim uslovima i sredinama, slobodnog kapitala ima u izobilju i on nesmetano kruži svetom, -razvija se preduzetnički duh. -

Sve najznačajnije karakteristike nove ekonomije P. Draker svrstava u sledeće tri grupe:

industrijska proizvodnja se u troškovnom smislu osamostaljuje od -sirovina i povezuje se pretežno sa uslugama — dokaz je kontinuirani pad cena sirovina i porast udela troškova usluga u ceni proizvoda, od 1977. naovamo,industrijska se proizvodnja ostvanije i povećava uz konstantno -smanjenje broja neposredno zaposlenih proizvodnih radnika -težište zapošljavanja neprestano se ,,seli” iz materijalne proizvodne u uslužnu (informatičku) sferu,transformacija svetske privrede vrši se od realne prema simboličkoj --pod роjmom simbolička privreda podrazumeva se to da količina raspoloživog kapitala uveliko nadmašuje vrednost ukupnog prometa robe.

Navedene karakteristike nove ekonomije, odnosno njene specifi čnosti u odnosu na industrijsku ekonomiju, ilustruje i tabela 3 - 4 .

U novoj ekonomiji konkurentska prednost zavisi prvenstveno od znanja, umeća i veštine ljudi. Zbog toga, jedna od ključnih pretpostavki prelaza u era nove (informatičke) ekonomije jeste fl eksibilan obrazovni sistem, koji će moći da odgovori na promenljive i sve zahtevnije potrebe informatičko-komunikacijskih industrija i njihovih korisnika. U takvim uslovima nacije prerastaju u „pametnu populaciju“, a zemlje (države) u „mudre zemlje”.168

168 Detaljnije videti, Ž. Panian: Informacijska ekonomija - izazov ekonomskoj zna-nosti u 21. stoljeću, Zbornik: „Razvitak ekonomske misli”, Ekonomski fakultet, Zagreb, 2001, str. 269-281.

173

KNJIGA DRUGA - Ekonomska globalizacija i nova ekonomijaTabela 3-4: Karakteristike industrijske i nove (informatičke) ekonomije

Industrijska ekonomija Nova (informaticka) ekonomija* Energentski intenzivna * Industrijski intenzivna

* Standardizovana * Prilagođena meri* Stabilan proizvod * Brze promene proizvoda

* Fiksirani pogoni i oprema * Fleksibilniproizvodni sistemi* Automatizacija * Sistematizacija

* Pojedinačna kompanija * Mrežna virtuelna organizacija* Hijerarhijska struktura upravlj. * Kooperativno upravljanje* Segmentacija u radne jedinice * Integracija* Proizvodi su praćeni uslugama * Usluge su praćene proizvodima

* Centralizacija moći i znanja * Distribucija moći / Podela znanja* Specijalizacija veština i znanja * Generalizacija veština i znanja* Državno vlasništvo i kontrola * Državna koordinacija i regulacija

9. NOVA EKONOMIJA I GLOBALIZACIJA

Savremeni razvoj informatičke tehnologije vodi ka naglim i radikalnim promenama u privredi i društvu kao celini, tako da se danas izvrši više promena za jednu deceniju, nego ranije za čitav vek. Ta evolucija dovodi do nove etape razvoja, do novog tipa ekonomije i društva, uključujući tu i globalizaciju, koja modifi kuje naše odnose u vremenu, prostoru, društvu.169 S kompjuterom i uspostavljanjem Internet mreže nematerijalni faktor - informacija, poprima glavnu ulogu u proizvodnji. Ona zamenjuje energiju kao dosadašnjeg motora razvoja, promene zahvataju sve sfere ljudskog života.

Globalizacija (mondijalizacija) sveta krajem XX veka duboko je promenila okolinu čoveka, kao i njegove geopolitičke i geoekonomske odnose. Nastaje nova ekonomija koja iz temelja menja sisteme privređivanja i načine proizvodnje. Formiraju se novi temelji ekonomije, novi modeli ekonomskog rasta i razvoja koje treba istražiti objasniti, što u stvari, odražava sintagmu nova ekonomija.

169 „Ključna je novina pobjeda emocionalnog nad racionalnim. Moć se seli iz ruku vlasnika kapitala, eksploatatora koje zanima prvenstveno profi t, k pojedincima i ulagačima znanja i sposobnosti koji će sve preuzeti. Nestaje neobrazovani, skromni i pokomi zaposlenik, ali nestaje ujedno i halapljivi bahati poslodavac. Oslobođeni radnik postaje cijenjeni softveraš, koji kreativno koristi svoj mozak i upravlja svojim znanjem. Obrazovanje, znanje, intelekt i nadarenost pojedinca dolazi u prvi plan i postaje najvažniji čimbenik digitalizirane proizvodnje i elektroničnog poslovanja. Znanje postaje moć i novo bojno polje na kojem obrazovani i nadareni individuum dobiva prednost pred privatnim, masovnim i društvenim... Pojedinci, njihova inteligencija i neopipljive stvari sada su najvažniji. Imaginacija, inovacija i mvencija srž su nove kompjuterski integrisane proizvodnje i novog e-poslovanja”. (A. Dragičević: Znanost, obrazovanje iznanje, „Ekonomija”, br. 10, Zagreb, 2003, str. 262-263.).

174

BOGDAN B. ILIĆ

U uslovima globalizacije dolazi do približavanja „makroekonomije” novom izrazu „nova ekonomija” u teorijskom i istorijskom smislu, a naročito u kontekstu nerazdvojivosti globalizacije od svih promena: uslovi rasta i razvoja, međunarodni odnosi, princip delovanja centralnih banaka, nova ekonomska karta sveta koja pokazuje diferencirane potencijale rasta u svetu, itd. Sa jedne strane, ljudi su međusobno sve bliži u prostom i vremenu, ali su sve više udaljeni rastućom nejednakošću. Zamena rada mašinom i kapitalom stvara nezaposlenost, zabrinutost, siromaštvo i socijalnu isključenost. Priroda se zagađuje, katastrofe prirode se multiplikuju, sve, pa čak i život, postaje predmet trgovine (belo roblje, prodaja organa ljudskog organizma i sl.).

Prema mnogim teoretičarima, nova ekonomija će u svemu biti nova, tako da će ona predstavljati raskid sa dosadašnjom tradicionalnom ekonomijom. Razlikovaće se po karaktem i značaju faktora proizvodnje, strukturi proizvedene vrednosti, motivima i ciljevima poslovanja, klasnoj društvenoj strakturi i sl. Međutim, i ona će imati svoje prednosti i nedostatke. Nedostaci će se posebno odnositi na manje obrazovane ljude, tradicionalne institucije, na zemlje koje razvojno zaostaju ili koje nemaju strategiju razvoja i socijalnu koheziju. U preunosti koje se očekuju od nove ekonomije spadaju: brži privredni rast, pojava novih proizvoda i usluga, privredna stabilizacija, odsustvo infl acije i čvrsta monetarna politika.

Nova ekonomija se neće razvijati na pretežno nacionalnoj osnovi, kao tradicionalna ekonomija, već u svetskim globalnim razmerama, jer to uslovljava nova informatička i komunikaciona tehnologija. Stoga će se ubuduće dinamika globalizacije pojavljivati kao nekontrolisana.170 U konceptu nove ekonomije globalizacija ima prvorazredni značaj i ona se odvija na neoliberalističkoj doktrini. S tim u vezi nastaje i novi model vladavine svetom, kao i pojava novih zemalja koje dobijaju sve značajniju ulogu (Kina). To implicira novu spoznaju, tj. da se sadašnji ekonomski odnosi neće mehanički projektovati na budućnost. Svet se nalazi u dubokim i svestranim promenama.

Nova ekonomija uslovljava nove komunikacije i konvergencije, što se posebno odnosi na telekomunikacije i ostale sisteme koji povezuju svet u jednu celinu. S novom ekonomijom nastaju i nove industrijske strukture, koje su zasnovane na konceptu održivog razvoja. To dovodi i do novih mreža koje funkcionišu na nivou cele planete (zemlje i svemira).

Nova ekonomija omogućava pojavu elektronske trgovine i elektronskog novca. Finansijski sistem i njegovi elementi: tržišne i fi nansijske institucije, fi nansijska tržišta i fi nansijski instrumenti, odigrali su presudnu ulogu u stvaranju informatičke (nove) ekonomije i informatičkog društva. Pri tom poseban značaj dobija inovacija, jer su sva moderna i visokorazvijena društva inovativna društva. U procesu globalizacije i nastanka nove ekonomije javljaju se i novi akteri, a najznačajniji su transnacionalne kompanije koje zauzimaju položaj nacionalnih država i svetskih institucija. Time se smanjuje značaj državnih granica, carina i sličnih protekcionističkih mera.

170 „Jedan svijet koji je stvarao stoljećima, na pragu 21. stoljeća odumire i nastaje novi svijet, dominanmo vezan za procese globalizacije i nove ekonomije.” (V. Veselica, Globalizacija i nova ekonomija, „Ekonomija”, br. 10, Zagreb, 2003. str. 27-28.).

175


Mesto i uloga država u svetskoj privredi i na svetskom tržištu zavisiće prevashodno od njihove ekonomske moći, konkurentnosti njihovih proizvoda i mesta koje zauzimaju u svetskoj trgovini, a ne od njihovih vojnih kapaciteta. To stvara proces nove ere koja se naziva geoekonomija i geopolitika, а to sve poprima novi sadržaj u procesu globalizacije i nove ekonomije. Tržište sve više funkcioniše transnacionalno, odnosno kao svetsko. Time ono doživljava novi trijumf, što bi se moglo smatrati novom globalizacijom i objedinjuje tri međusobno povezana fenomena: transnacionalizacija preduzeća, slabljenje državne regulative na Zapadu (razvijene zemlje) i krah planiranja na Istoku (bivše socijalističke zemlje). Kretanje svetskih tokova robe, kapitala i rada uglavnom regulišu Međunarodni monetarni fond, Svetska banka, Svetska trgovinska organizacija, Međunarodna trgovačka komora, zemlje G7. Slabljenje nacionalno-državne regulative istovremeno je uzrok i posledica globalizacije. Tako se dinamika tržišta koja otklanja lokalne i regionalne prepreke ne zaustavlja više na nacionalnom području, već se širi na svetsku privredu. Globalizacija postaje neizbežan proces koji implicira tri ,,D”: deregulacija, desintermedijacija i delokalizacija. Time se termin „međunarodna ekonomija” sve više zamenjuje terminom „multinacionalna ekonomija“.

Danas se na svetskom tržištu dnevno izvrši promet fi nansijskog kapitala od preko 1.500 milijardi dolara, što je više od bruto proizvoda Francuske. S druge strane, kretanje špekulativnog kapitala i rašenje špekulativnih balona povremeno potresa ceo svet, kao što je bio slučaj sa „Azijskom krizom”, „Meksičkom krizom” i sl.171 Sve to vodi stvaranju „nove ekonomije” koja nastaje zamenom bretonvudskih institucija, formiranih posle Drugog svetskog rata (MMF, SB, GATT i sl.), i vašingtonskim i postvašingtonskim institucijama nastalim devedesetih godina XX veka (Svetska trgovinska organizacija, Međunarodna trgovačka komora, zemlje G7 i sl.). Istovremeno, to ne znači da se uspostavlja jedan novi, stabilni sistem svetske ekonomije, već naprotiv.

Naime, osnovni problemi savremenog sveta postaju ekološka zagađenost prirodne sredine, fi nansijska nestabilnost i krize, produbljivanje jaza u nivou razvijenosti, kako na globalnom, tako i na nacionalnom nivou, nezaposlenost, infl acija i sl. Nezaposlenost je, pre svega, globalna, što se ogleda u sintetičkom pokazatelju da 20% najbogatijih zemalja u svetu raspolaže sa 85% svetskog dohotka, dok istovremeno 20% najsiromašnijih raspolaže sa svega 1,4% tog dohotka, s tendencijom daljeg pogoršavanja. Broj ljudi koji živi na pragu apsolutnog siromaštva, tj. sa dohotkom manjim od 1 dolara dnevno, povećao se od 1,2 milijarde na 1,5 milijardi, dok 3 milijarde ljudi (svaki drugi stanovnik zemaljske kugle) živi danas sa manje od 2 dolara dnevno. Tako polovina svetskog stanovništva nema mogućnosti da zadovolji svoje elementarne životne potrebe.

Problemi nejednakosti impliciraju i probleme prezaduženosti nerazvijenog sveta, ali i pojedinaca. Zbog navedenih kretanja u svetskoj privredi i njihovih nepovoljnih uticaja na ceo svet, ponovo se sve više odbacuje neoliberalizam kao ekonomska fi lozofi ja i predlaže jedan novi ekvilibrij između dva dobra, tj. kontinuirana infl acija i visoka stopa zaposlenosti. To bi bio prihvatljiv ekonomski model: od jednog „dobra” protiv drugog ,,zla”. Neke relevantne pokazatelje kretanja

171 Videti, V.Veselica: citirano delo, str. 34.

176

BOGDAN B. ILIĆ

savremene svetske privrede i svetskog stanovništva ilustruju podaci sadržani u sledećim tabelama:172

Tabela 3-5: Svetska populacija po regijama i zemljama (u % od totala 6,1 milijarda stanovnika sveta)

Razvijene zemlje 15,4G7 11,5EU(15) 6,2AZIJA (a) 52,0Latinska Amerika 8,5Istočna Evropa (b) 6,7Srednji Istok i Evropa (c) 5,1Afrika 12,2

(a) isključeni Hongkong, Japan, Singapur, Južna Koreja i Tajvan, (b) računajući Rusiju i druge zemlje ZND-a, (c) računajući Tursku,

(broj zemalja, prema defi niciji Medunarodnog monetarnog fonda).

Tabela 3-6: Društveni bruto proizvod po regionima u milijardama dolara, 1999.)

Svet 30.610Razvijene zemlje 24.560G7 20.290EU(15) 8.500Azija (a) 2.040Latinska Amerika 1.990Istočna Evropa (b) 910Srednji Istok i Evropa (c) 680Afrika 420

(a) isključeni Hongkong, Japan, Singapur, Južna Koreja i Tajvan, (b) računajući Rusiju i druge zemlje ZND-a, (c) računajući Tursku.

Tabela 3-7: Kupovna moć po regionima sveta (u PPP, % od totala)

Svet 100,00Razvijene zemlje 57,1G7 45,4EU (15) 20,0Azija (a) 21,6Latinska Amerika 8,4Istočna Evropa (b) 5,9Srednji Istok i Evropa (c) 3,9Afrika 3,2

172 Preuzeto: The Economist, World in Fignres, 2002 Edition, str. 25.

177


(u PPP dolarima - po glavi stanovnika)Svet 8.190Razvijene zemlje 25.320G7 26.980EU(15) 22.210Azija (a) 3.680Latinska Amerika 6.870Istočna Evropa (b) 6.230Srednji Istok i Evropa (c) 5.240Afrika 1.790

(a) isključeni Hongkong, Japan, Singapur, Južna Koreja i Tajvan, (b) računajući Rusiju i druge zemlje ZND-a, (c) računajući Tursku.

Tabela 3-8: Najveće privede sveta (društveni bruto proizvod u milijardama dolara)

1. SAD 9.152,1 26. Poljska 155,22. Japan 4.346,9 27. Norveška 152,93. Nemačka 2.111,9 28. Indonezija 142,54. Velika Britanija 1.441,8 29. Saudijska Arabija 139,45. Francuska(a) 1.432,3 30. Јužnа Afrika 131,16. Italija 1.171,0 31. Finska 129,77. Kina 989,5 32. Grčka 125,18. Brazil 751,5 33. Tajland 124,49. Kanada 634,9 34. Portugalija 113,710. Španija 595.9 35. Iran 110.811. Meksiko 483.7 36. Venecuela 102.212. Indija 447.3 37. Izrael 100.213. Južna Koreja 406.9 38. Irska 93.414. Australija 404.0 39. Egipat 89.115. Rusija 401.4 40. Kolumbija 86.616. Holandija 393.7 41. Singapur 74.917. Tajvan 288.7 42. Malezija 79.018. Argentina 283.2 43. Filipini 76.619. Švajcarska 258.6 44.Čile 67.520. Belgija 248.4 45. Pakistan 58.221. Švedska 238.7 46. Novi Zeland 54.722. Austrija 208.2 47. Češka 53.123. Turska 185.7 48. Peru 51.924. Danska 174.3 49. Mađarska 48.425. Hongkong 158.9 50. Alžir 47.9

(a) računajući prekomorske departmane

K N J I G A T R E Ć A

GLOBALIZACIJA FINALNE EKONOMIJE

- GEOFINANSIJE -

181

Glava prva

GLOBALNA EKONOMIJA TRAŽNJE I FINALNE POTROŠNJE

1. MONETARIZAM I MONETARNA POLITIKA

1.1. MONETARIZAM I NJEGOVA STRUKTURA

Termin “monetarizam” prvi je kreirao i lansirao Bruner,1 Fend2 je najviše koristio i širio dati izraz. Majer3 je prvi izložio, obrazložio i defi nisao strukturu monetarizma i teorijski obrazložio konstitutivne elemente novog monetarizma, koji su čitave poslednje decenije, dopunjavali i modifi kovali monetaristi, i osporavali i prenebregavali kejnzijanci,4 a u poslednje vreme i strukturalisti. Strukturu monetarizma po Majeru5 komponuju sledeće postavke:

1 Karl Brunner, The Role of Maney and Monetary Policy, Federal Rcserve Bank of St. Louis, Review, Vol. 50., jul 1968, st. 8-24

2 David Fend, Monetarism and Fiscalism, Banca Nazionale del Lavoro, Quarterly Review, br. 94., septembar 1970, st. 334. i Ein monetaristisches Modell des Geldwirkungsprozesses, Kredit und Kapital, Vol. 3, 1970, st. 361-385.

3 Thomas Mauer, The Structure of Monetarism, Kredit und Kapital 2/75, st. 190218 i 3/75, st. 293-316, Die Struktur des Monetarismus, Bcihette zu Kredit und Kapital, Die Monetarismus – kontraverse, Duncher und Humblot, 1977, st. 18-59. Monetary Trends in the United States and United Kingdom: A Review Articcle, Journal of Economic Literature, decembar 1982., Multipler and Veiocity Analysis: An Evaluation, Journal of Polltical Economy, decembar 1964, st. 563574. i T. Mauer i dr., Moneu, Banking and the Economy, W. N. Norton and Co, N. York, 1981., T. Mauer i dr., Monetarism, W. W. Norton and Co., N. York, 1978., T. Mauer, J. S. Duesenbcrry i R. Z. Aliber, Moneu, Banking and the Economy, W. W. Norton, London, 1981.

4 Oiširnije o tome videti: Prikaz radova Brunera, Meltzera, Tobina, Fridmana, Patinkina i Davidsona sa “Sim-po zijuma o Fridmanovom teorijskom okviru” iz 1972. god. (Journal of Political Economy 5/72), Prikaz radova Modigliani – Andoa, Di Pranomeltzera i Friedmana Meiseimana na Konferenciji o osporavanju u pogledu brzine opticaja (The American Economic Review, septembar 1965), Prikaz objavljenih radova o Monegarnoj teoriji i privrednog razvoja (Journal of Moneu, Credit and Banking, maj 1969), Diskusije sa opšte rasprave na seminaru o novcu u Sheffi eldu iz 1970. god., Zbornik radova sa Konferencije o

“Monetary Theogu and Monetary Policy” u Konstanci iz 1970, Zbornik radova sa Konferencije o “IdeoIogy and Analvsis” u Interlakenu iz 1976. i Zbornik radova sa Konferencije o monetarizmu u Braunu iz 1974.

5 Thomas Mauer, The Structure of Monetarism, Kredit and Kapital, No. 2, 1975, st. 190-218 i No. 3, 1975, st. 293-316, T. Mauer i dr., The Struclure of Monetarism, W. W. Norton and Co., N. York, 1978.

182

ŽARKO L. RISTIĆ

Kvantitativna teorija novca (u smislu da monetarni faktori imaju odlučujuće 1. dejstvo na nominalni dohodak),Monetaristički model procesa transmisije;2. Gledište da je privatni sektor u suštini stabilan;3. Irelevantnost pojedinačnih pojava za objašnjenje kratkoročnih promena 4. nominalnog dohotka i uverenje da je tržište kapitala fl uidno,Stavljanje težišta na opšti nivo cena, a ne na pojedinačne cene;5. Korišćenje malih, a ne velikih ekonometrijskih modela;6. Korišćenje iznosa primarnog novca, ili neke slične mere, kao pokazatelja 7. monetarne politike;Korišćenje novčane mase kao najpovoljnijeg cilja monetarne poli tike;8. Usvajanje pravila o stopi rasta novčane mase;9. Negiranje mogućnosti izbora između nezaposlenosti i infl acije i prihvatanje 10. realne Filipsove krive,Pridavanje relativno većeg značaja infl aciji nego zaposlenosti u poređenju 11. sa ostalim ekonomistima iNeslaganje sa vladinom intervencijom.12.

Majer je, u osnovi, razmotrio različite postavke, koje sačinjavaju monetarizam, i pokazao da dotične hipoteze čine koherentnu celinu i prezentirao međusobne odnose između različitih monetarističkih postavki u svom dijagramu, poznatom u literaturi kao grof Majerove strukture monetarizma6 Prezentirana lista postavki monetarizma u ekspoziciji Majera teži da monetarizam predstavi kao logičnu i koherentnu celinu, kao pogled na svet, bez obzira da li ekonomisti prihvataju ili odbacuju monetarističku doktrinu ili pak dopunjuju, modifi kuju i skraćuju validnost postavki monetarizma u najširem smislu. Majerova lista postavki monetarizma naslanja se na Brunnerovu (postavke pod br. 1, 2, 3, i 4) i Fandovu (postavke pod br. 2, 7, 8, i 9) klasifi kaciju,7 uz nadopunu sa postavkama pod br. 5, 6, 10,11, i 12, i uz odbacivanje Fandove postavke o uverenosti monetarista u zakašnjavanje dejstva monetarne politike (jer i kejnzijanci tvrde da monetarna politika deluje sa velikim zakašnjenjem) i Brunerove postavke o mogućnosti monetarne vlasti da kontroliše novčanu masu (jer su kejnzijanci davno prihvatili ovo gledište s tendencijom bližeg opredeljenja). Postavka pod br. 10 (realna Filipsova kriva) preuzeta je od Andersena,8 a postavke pod br. 8. i 9. uzete su iz polemike između bankarske i siggepsu škole. Postavka pod br. 5 je u osnovi Hicksova postavka o složenim dobrima (po Meltzeru) iako Majer njome stavlja težište na opšti nivo cena (što je tipično u monetarističkim

i D. Tucker, Maver’s tet of Keynesiansim: A Correction, Journal of Political Economy, avgust 1965, st. 394-395.

6 Oiširnije o tome konsultovati materijale sa Konferencije o monetarizmu na Braun Univerzi tetu iz 1974. godine.

7 K. Brunner, The Monetarist Revolution Monetary Theogu, Welwirtschaftliches Archiv 1/70, st. 1-30. i D. Fend, Ein monetaristisches Modell des Geldwirkungsprozesses, Kredit und Capital, Vol. 3., 1970. st. 361-385.

8 Lionall Andersen, The State of the Monetarist Debate, Federal Reserve Bank of St. Louis, Vol. 56., septembar 1973, st. 56., W. R Anderson, Financing Modern Government: The Political Economy of Public Sector, Houghton Mifl in, Boston, 1973. i L. E. Andersen i J. L. Jordan, Monetary and Fiscal Actions: A Test of Ttheir Relative Importance in Economic Stabilization, Federal Reserve Bank of St. Louis, Review, novembar, 1968, st. 11-24.

183

KNJIGA TREĆA - Globalizacija fi nalne ekonomije - geofi nansije

diskusijama o infl aciji i odbacivanju troškovne infl acije. Majer je, po Johnsonu, izostavio međunarodni aspekt monetarizma,9 tj. postavku da u uslovima fi ksnih deviznih kurseva novčana masa i nivo cena u jednoj zemlji ne zavise od njene monetarne politike već od monetarne politike celog sveta. Isto tako, Majer je, po Frischu, zanemario stvaranje infl atornih predviđanja sa stanovišta hipoteze o nacionalnim predviđanjimaJer monetarni impuls proizvodi samo infl atorne, a ne realne efekte.10 Majer je zanemario još jednu postavku monetarizma: uverenost monetarista da je zakašnjenje dejstva monetarne politike veliko i promenljivo – veli Fand.11

Majerove postavke monetarizma od 1 do 4 su osnovne, a postavke od 5 do 11 su izvedene – tvrdi Brunner.12 Naime, postavke 5 i 6 su samo specijalni aspekti obuhvaćeni postavkom 4, a postavke 7 i 8 (tj. problem pokazatelja ili interpretacija i problem cilja ili strategije) proističu iz osnovnih postavki. Postavka 9 reprezentuje samo specijalni oblik pitanja strategije, a postavke 10 i 11 predstavljaju, u suštini, isti problem. James Tobin13 je smatrao karakterističnim postavkama samo postavke 1, 7, 8, 9 i 10, s tim što u okviru postavke 7. pominje novčanu masu, a ne ukupne rezerve. Paul Samuelson navodi kvantitativnu teoriju i pravilo o monetarnoj ekspanziji kao dve osnovne postavke monetarizma, mada pominje i gledište dasu nadnice i cene elastične, da su kamatne stope osetljive na infl aciju i da postoji Filipsova kriva u realnom izrazu i prirodna stopa nezaposlenosti.14

Majerov koncept “strukture monetarizma” reprezentuje, po Bronfeun-brenneru,15 opširnu analizu prirode međusobne povezanosti dvanaest postavki, koje defi nišu savremeni monetarizam.16 Prve četiri postavke (kvantitativna teorija novca, monetaristički mehanizam transmisije između monetarnih promena i promena dohotka, stabilnost privrednog sektora i beznačajnost distributivne dezagregacije za objašnjenje kratko roč nih makroekonomskih efekata) smatraju se obaveznim postavkama mone ta ri zma, dok ostale postavke (usvajanje pravila o stabilnoj stopi rasta novčane mase, sumnja u Filipsovu krivu i politiku dohodaka, osuđivanje infl acionog fi nansiranja i nepridavanje značaja punoj zaposlenosti idr.) ne moraju da

9 H. G. Johnson i A. R. Nobay (Red.), Issues in Monetary Economics, Oxford University Press, London, 1974, st. 50. i H. G. Johnson, Furlher Essavs in Monetary Economics, G. Allen and Unwin, London, 1972, st. 16-32.

10 Čini ce, ipak, da je teorema akceleracije pre kompatibilna sa empirijskim podacima nego model racionalnih predviđanja.

11 Majer je zapostavio ovu Fandovu postavku monetarista iz razloga što i kejnzijanci smatraju da monetarna politika deluje sa velikim zakašljenjem (D. I. Fand, Keynesian Monetary Theories, Stabilization Policy and the Recent Infl ation, Review Banking and Monetary Economies, oktobar 1969, st. 556-599 i Some Issues in Monetary Economics, Banca Nazionale dei Lavoro, Querterly Review, septembar 1969, st. 215-247).

12 K. Brunncr, The Monelarist Revolution in Monetary Theory Weltwirtschaftliches Archiv, 1970. i A. Surey of Selecled Issues in Monetary TĆeogu, Schweizerische Zeilschrift fl lr Volkswirlschaft und Statistik, 1971., K. Brunner i A. Meltzer, An Aggregative Tćeogu for a Closed Economy: Reply-Monetarism: The principales issues, areas of aagreement and the work remaining, u J. L. Stein (Ed.), Monetarism, North-Holland, Amsterdam, 1976, st. 17-42 i 150-182.

13 J, Tobin, The New Economics One Decade Older, Princeton, N. York, 1971, st. 58-59. 14 P. Samueison, Refl ections on the Merits and Demerits of Monetarism, u J. Diamond, Issues in Fiscal and

Monetary Policy, Illionois, Chicago, 1971, st. 7-21. 15 M. Bronfcnbrenner i T. Mauer, Liquidity Functions in the American Economy, Econometrica, april

1960, st. 810-834. 16 U tome se, dakle, sastoji Bronfenbrennerovo verovalje u gledišta Majera o monetarizmu, kao i Laidlerovo

tumačenje Majerovog shvatanja monetarizma.

184

ŽARKO L. RISTIĆ

prihvate svi monetaristi. Ako se teži jednoj opštoj, generalnoj koncepciji ekonomske politike, onda se moramo složiti sa Bronfenbrenerovim označavanjem monetarizma, pa, i sa njegovim pomeranjem Majerove teze 9. (vezivanje rasta novčane mase za pravila, kao konstitutivno pravilo ponašanja monetarističke novčane politike) na prvo mesto kataloga pretpostavki, Majerove teze 8. (korišćenje novčane mase kao privremenog cilja monetarne politike) na drugu poziciju, Majerove teze 11. (tolerisanje nezaposlenosti kao cena za antiinfl acionu politiku) zajedno sa tezom 10. (odbacivanje Filipsove krive kas tradeoff indikatora) na treće mesto, i Majerove teze 12. (odsutnost državne intervencije) zajedno.sa Bronfebrennerovom dodatnom (trinaestom) tezom (moć centralnih banaka za regulisanje novčane ponude) na četvrtu poziciju hipoteza monetarizma.17

Od ukupno dvanaest postavki novog monetarizma Mauera, Bronfen brennei bira četiri: pravilo o stopi rasta novčane mase (kao putokaz monetarne politike), korišćenje novčane mase, kao cilja monetarne politike (a ne nivs kamatne stope), tolerancija nezaposlenosti (radi dezinfl acije cena) uz odbacivanje Filipsove krive (kao pouzdanog kriterijuma za opticanje između infl acije i nezaposlenosti) i mere neposredne kontrole (politike dohodaka i raspodele), i dodaje trinaestu, prilično spornu, postavku, po kojoj federalni rezervni sistem u SAD nema zadatak da reguliše novčanu masu (jej je upravljanje monetarnim stvarima osnovni uzrok velikih padova i uspong privredne aktivnosti u prošlosti i sadašnjosti).18 Doduše, Bronfenbrenerovu novu postavku osporava sa tri aspekta. Naime, ako je M = S + D (M novčana masa, S – gotov novac, D – depoziti kod banaka) i V = S + R (V primarni novac, R – rezerve banaka), onda je:

M

B

C D

C R

C

M

D

MC

M

R

M

C

M

R

D

D

M

C

M

R

D

C

M

MB

C

M

R

D

= ++

=+

+=

+ ⋅=

+ −⎛⎝⎜

⎞⎠⎟

=+ −

1 1

1

1

i

CC

M

⎛⎝⎜

⎞⎠⎟

gde je R

D – koefi cijent rezervi komercijalnih banaka i

C

M – koefi cijent gotovog

novca nefi nansijskš sektora prema ukupnoj količini novca.19 To sa svoje strane znači da je kontrola primarnog novca od strane Federalne rezerve u SAD nedovoljna za regulisanje novčane mase u uslovima naizmenične smene cikličnih uspona i padova konjunkture (Gurly i Shaw). Druga zamerka je nemogućnost ograničavanja antiinfl acionog delovanja Federalnog rezervnog sistema posredstvom limitiranja

17 M. Bronfenbrenner, or. cit., st. 477. 18 Opširnije o ovim aspektima konsultovati: R. A. Samuelson i R. M. Solow, Analytical Aspects of

Antilnfl ation Policy, American Economic Policy, maj 1960. i M. Friedman, What Price Guidepost?, u G. P. Schullz i R. F. Aliber (Ed.), Guidelines: Informal Controls and the Market Place University of Chicago Press, Chicago, 1966, st. 17-39.

19 Ph. Cagan, Determinants and Effects of Changes on the Stock of Moneu, 1987-1960, Columbia University Press, N. York, 1965, st. 12.

185


metoda koji indukuju politiku skupog novca (tj. metoda koji impliciraju povećanje kamatnih stopa, pooštravanje kriterijuma kreditne sposobnosti, kreditna ograničenja kompanija koje zavise od uzajmljenih sredstava i pritisak na štedne ustanove usled smanjenja uloge fi nansijskog posredovanja u procesu povlačenja depozita radi ostvarivanja većih prihoda od kamate). Najzad, u uslovima neregularnih kretanja kratkoročnih kapitala i režima fi ksnih deviznih kurseva limitira se moć monetarne vlasti, jer se stvara tendencija međunarodnog izjednačavanja kamatnih stopa. Time se monetarni ekspanzionizam, sa stanovišta smanjenja kratkoročnih stopa, neutrališe odlivom kapitala i vice versa.20 Što se tiče transmisionog mehanizma između monetarnih promena i realne privredne sfere, odnosno tzv. crne kutije, Bronfenbrener smatra da svako objašnjenje mora biti zasnovano na Pigouovom i Kejnzovom efektu, po kome promene u oblasti novca utiču na realne varijabile preko promena nivoa cena nezavisno i preko dejstava promena nominalnih i realnih kamatnih stopa. Pri tome je od značaja da li se analiza formuliše u odnosu na M ili R, zato što se njihova dejstva međusobno razlikuju.

U prostoru između Friedman-Shawovog pravila o konstantnoj stopi rasta novčane mase i diskrecionog odlučivanja o politici, koje traži Federalna rezerva, Bronfenbrenner ubacuje kompromisnu postavku da se stopa rasta novčane mase (Gm = Gn 4 Gn – Gv) utvrđuje za svaku godinu kao procenjena stopa rasta radne snage (Gn), plus procenjena stopa povećanja produktivnosti rada po času (Gjt), minus procenjena brzina opticaja novca (Gv) po realnim kamatnim stopama predviđenim za narednu godinu, uz pretpostavku da se održava stabilnost nivoa cena (Gp = 0),21 Po Johnsonovom komentaru Majerovog monetarizma, Majer posmatra

“monetarne faktore”, u konkretnom smislu ponude novca i stabilne tražnje novca, što monetarizam distancira od klasične kvantitativne teorije, kejnzijanskog rivala fi skalizma i tzv. mešavine protivrečnih monetarnokejnzijanskih postavki.22

Klasična kvantitativna teorija je, preko formulacije jednačine razmene, imala za cilj da odvoji teoriju realne ravnoteže od determinisanja nominalnih nadnica i cena i da utvrdi neutralnost novca ili tzv. postulat homogenosti, iako je mehanizam uspostavljanja stanja monetarne neutralnosti i potrebnog perioda za njegovo uspostavljanje ostalo nerazjašnjeno. Novi mehanizam “željenih gotovinskih sredstava” Wairasa i kembridžske škole i mehanizam rashoda i dohodaka Wicksela i Keyncsa doprineli su suštinskim razlikama između monetarističke i kejnzijanske škole, koji istovremeno uključuju ravnotežu tržišta količina i tržišta tokova (Johnson). Razlika je samo u tome što se mehanizam željenih gotovinskih sredstava usredsređuje na neravnotežu između željenih i stvarnih količina (pri čemu se promene tokova slučajno pojavljuju), a mehanizam rashoda i dohodaka na efekte neravnoteže količine kod određivanja relativnih cena i nivoa kamatne stope, koje indukuju neravnotežu između tokova rashoda i dohotka (pri čemu se menjaju tokovi automatski). U stvari, težište interesovanja monetarne teorije prenelo se

20 J. Wanniski, The Mundall-Laffer Hypothesis – A New View of the World Esonomu, Public Interest, mart-april 1975, st. 28. i D. Kemp, A Monetary View of the Baiance of Payments, Federal Reserve Bank of St. Louis, Review, april 1975.

21 M. Bronfenbrenner, Monetary Rules: A New Look, Journal of Lecture Economic, oktobar 1965, 22 Po ovim gledištima (hibridom), ponuda novca od strane privatiog sektora je savršeno elastična na

tražnju, pri čemu monetarne vlasti, da bi kontrolisale kamatne stope, čine ponudu novca elastičnom na tražnju.

186

ŽARKO L. RISTIĆ

sa tzv. dugoročnog dokazivanja monetarne neutralnosti na tzv. kratkoročnije probleme “uslova” monetarne ravnoteže (Wicksel, Roberlson, Keyncs, Nausk i tzv. stokholmska škola). Monetarna ravnoteža sada implicira jednakost između realne štednje iz tekućeg dohotka i realnih investicija, s jedne strane, i jednakost između promene tražnje količine novca i promene ponude količine, s druge strane.23Prema tome, dinamička neutralnost novca sada se može objasniti promenama bilo kojeg faktora, kao što su: tražnja novca, ponuda novca, sklonost ka štednji ili trošnju i sklonost ka investiranju. Raniji monetarni teoretičari promene novčane mase indukovane monetarnom politikom nisu smatrali osnovnim uzrokom monetarnih poremećaja, već su realne i monetarne poremećaje tražnje smatrali glavnim izvorima nestabilnosti24 ranija monetarna teorija nije inkorporisala teoriju tražnje količine na koju utiču očekivanja. Stoga je mogućnost promena tražnje u cilju tezaurisanja bivala izražavana nestabilnošću tražnje novca ili nestabilnošću brzine opticaja, a ne stabilnom funkcijom vrednosti očekivanih nezavisnih varijabila. Kejnzijanci su, uzimajući odnos multiplikatora i sklonosti ka potrošnji za povezivanje promena ukupnih izdataka sa promenama investicija, koje se mogu kontrolisti delovanjem monetarne politike na kamatnu stopu, iskoristili trenutak da dotadašnja monetarna rezonovanja i verovanja podvrgnu podrugljivom ismejavanju. Međutim, monetaristička škola, odstupajući od neoklasične kvantitativne teorije, uvodi pravilo o stabilnoj stopi rasta novčane mase za postizanje stabilnosti cena (eliminušići diskrecionu monetarnu politiku) i, kao rekacija na kejnzijanstvo, eksplicitno ugrađuje u funkciju tražnje novca očekivane stope promena nivoa cena, kao determinante relativnog prinosa od novca, koja čini osnovu za razlikovanje realnih i nominalnih kamatnih stopa i promena realne i nominalne količine gotovinskih sredstava (Johnson).25

U okviru B. Fridmanovog26 shvatanja teorije i empiricizma Majerove taksionomije i “nepostojeće” rasprave o monetarizmu, ovaj autor tvrdi da je u Majerovoj ekspoziciji monetarizma prenebregnuta razlika između empirijskih i teorijskih hipoteza, pri čemu je sadržaj monetarizma sveden na niz empirijskih hipoteza, odnosno na pouke koje se odnose na praktična pitanja. No, i empirijska pitanja (upoređivanje varijansi i elastičnosti, razlika između efekata prvog i efekata n-tog reda i dr.) nisu do kraja raspravljena u nadmetanjima monetarista i fi skalista. Sa teorijskog aspekta, rasprava je, dostigla status nepostojeće debate. Uostalom, ni Majerov skup od dvanaest teza u osnovi se ne zasniva na teorijskom modelu.

Kvantitativna teorija novca (preovladavanje uticaja monetarnih faktora na nominalni dohodak) kao prva teza monetarizma u Majerovoj ekspoziciji, je empirijsko pitanje, koje ne isključuje uticaje nemonetarnih faktora (već ih podređuje monetarnim faktorima). Stabilnost privrednog sektora je, isto tako, empirijsko 23 Majer je, stoga, u pravu što Patinkinovu monetarnu teoriju ne svrstava u monetarističku školu mišljenja

iz razloga što se Patinkinovi stavovi ne odnose na sprovođenje kratkoročne stabilnosti kao cilja već na dugoročnu monetarnu neutralnost.

24 R. A. Nobay i H. G. Johnson, Monetarism: A Historic-Theoretic Perspective, Journal of Economic Literature, juni 1977, st. 470-485. i G. S. Tavlas i J. Aschheim, On Monetarism and Ideology, Banca Nazionale del Lavoro, Quarterly Review, juni 1979, st. 167-186.

25 H. Johnson, Moneu, Balance of Pavments Theogu, and the International Monetary Problem, Princeton, 1977, st. 108-117. i Infl ation and the Monetarist Controversv, North-Holland, Amsterdam, 1972.

26 V. M. Friedman, Crowding Oul of Crowding In? Economic Conscquences of Financing Government Defi cits, Brookings papers on Economic Activitv, No. 3, 1978.

187


pitanje (Majerova teza 3) mada su Clower, Leijonhufvund, Tobin i Cagan razmatrali ovo pitanje sa teorijskog stanovišta nezavisno od potrebe za njegovim povezivanjem sa monetarizmom.27 Verovanje u promenljivo tržište kapitala i osporavanje značaja alokativnog elementa (Majerova teza br. 4) u suštini su empirijska pitanja koja izdvajaju efekte prvog reda od sekundarnih efekata. Majer je identifi kovao monetaristički pristup kao razmatranje potrošnje determinisane neto viškom tražnje jedine vrste aktive (realna sredstva), iako Fridman pokazuje da neto višak tražnje drugih vrsta aktive (proizvodni kapital, zalihe, zgrade, trajna potrošna dobra) teorijski može biti veoma značajan.

Koncentrisanje na opšti nivo cena (umesto na cene pojedinačnih sektora) i korišćenje malih (a ne velikih) ekonometrijskih modela – Majerova teza 5 i 6

– proističe iz empirijskogodbacivanja značaja aloka tiv nog elementa Korišćenje kreditnog potencijala kao instrumenta monetarne politike (teza 7) i korišćenje količine novca kao međucilja (teza 8) reprezentuju samo metode monetarne politike pod uslovom poznavanja vrednosti parametara28 (iako B. Fridman smatra da pitanje pokazatelja nije od značaja za monetarnu politiku, ukoliko pokazatelj nije identičan sa instrumentom koji određuje centralna banka).29 Pravilo konstantnog rasta novčane mase (teza 9) reprezentuje optimalnu monetarnu politiku, ako, i samo ako, je varijansa određenog parametra neodređena.30 Verovanje u odsustvo alternative između infl acije i nezaposlenosti (teza 10) predstavlja empirijsku hipotezu koja se odnosi na iluziju nominalne nadnice poput stavova Pheipsa, Fridmana i Tobina o Filipsovoj krivoj.31 Konačno, veća zabrinutost zbog infl acije nego zbog nezaposlenosti (teza 11) i averzija na državnu intervenciju (teza 12), kao lične Mejerove preferencije (B. Fridman), održavaju empirijske zaključke o tome da se privreda brzo vraća u ravnotežu potpune zaposlenosti, posle poremećaja koji utiču na opadanje privredne aktivnosti.

U okviru svojih pogleda na monetarističku, kejnzijansku i kvanti-tativnu teoriju novca, A. Meltzer32 ističe da postavke Thomasa Majera, koje čine monetarizam u formi uspele kontrarevolucije u razvoju ekonomskog misaonog sistema, su u dosadašnjim raspravama prihvatane, modifi kovane, kombinovane 27 Roberl W. CIower, The Keynesian Counter – Revolulion: A Theoretical Appraisal, u Hahn Brechling

(Ed.), The Theogu of Interesl Rates, Macmillan, London, 1965, Axel Leijonhulfvud, On Keupsian Economics and the Economics of Kcynes, Oxford University Press, London, 1968., James Tobin, Keynesian Models of Reccession and Depression, American Economic Review, maj 1975, st. 195-202. i Phillip Cagan, The Monetary Dynamics of Hiperinfl ation, u M. Friedman (Ed.), Studies in the Quantity Tćeogu of Moneu, University of Chicago Press, Chicago, 1956.

28 W. Poole, Optimal Choice of Monetary Policy Instruments in a Simple Stohastic Macro Model, Quarterly Journal of Economics, maj 1970, st. 197-216 i J. Pierce i T. Thomson, Some Isues in Controlling the Moneu Stock, Federal Reserve Bank of Boston, 1972.

29 B. M. Friedman, Targets, Instruments, and Indicators of Monetary Policy, Journal of Monetary Econo-mics, oktobar 1975, st. 443-473.

30 W. C Brainard, Uncertainty and the Effectiveness of Rolisu, American Economic Review, maj 1967, st. 411-425.

31 M. Friedman, The Role of Monetary Rolisu, American Economic Review, mart 1968, st. 1-17, E. S. Phelps, Phillips Curves, Expectations of Infl ation, and Optimal Uneployment Over Time, Economića, avgust 1967, st. 254-281 i J. Tobin, Infl ation and Unemplovment, American Economic Review, mart 1972, st. 1-18.

32 A. H. Meltzer, The Demand for Moneu: The Evidence from The Time Series. Journal of Political Economy, juni 1963, st. 219246., K. Brunner i A. H. Meltzer, Moneu, Debt and Economy Activitv, Journal of Political Economy, Vol. 80, 1972, st. 951-977., A. Meltzer, Moneu, Intermedion and Growth, Joumal of Economic Literature, mart 1969.

188

ŽARKO L. RISTIĆ

i relativizirane (M. Bronfenbrcnner, K. Brunner, Ph. Kagan, V.M. Friedman, H.G. Johnson i D. Laidier),33 osporavane (J. Tobin. F. Modigliani, P. Samuelson, R. Gordon i A. Andro)34 i dopunjavane (postavkama koje se odnose na devizne kurseve, stanje platnog bilansa, determinisanje količine novca i stope infl acije u otvorenoj privredi).35 U tom pravcu, i Tobin (koji analizira uslove “istiskivanja” privatnih izdataka usled fi nansiranja duga) i Stein (koji ističe da kejnzijanac sada može biti i monetarista), te Cagan i Bronfenbrenner (koji razmatraju pravilo o stabilnoj stopi rasta novčane mase). B. Fridman (koji napominje da monetarizam karakteriše skup empirijskih postavki), pa Brunner, Johnson i Laidler (koji navode primere empirijskih neslaganja u pogledu dejstva politike) se uglavnom saglašavaju da razlike u mišljenju postoje još samo u pogledu empirijskih pitanja (ali ne i u pogledu analitičkih pitanja) i da brojne postavke monetarizma prihvataju mnogi nemonetaristi.36 No, ukoliko se mišljenja o monetarnoj politici nekada i razlikuju ona su uglavnom rezultat različitih procena vrednosti parametara u jednačinama (modelima) i ekonomskih efekata vladine politike, mada Tobin tvrdi da se preporuke monetarista u domenu vođenja monetarne politike manje baziraju na teorijskim i empirijskim zaključcima nego na različitim ocenama vrednosti.37 Melizer se, svakako, protivi ovim mišljenjima, budući da zapostavljaju empirijska i analitička pitanja u polemici monetarista i fi skalista

Monetarizam, smatra Meltzer, nije ni ponovno otkrivanje kvantita tivne jednačine niti oživljavanje nekadašnje kvantitativne teorije. Maje ro vo poređenje kvantitativne i kejnzijanske teorije pokazuje da između kvanti ta tivne teorije i monetarizma postoji veza (Brunner i Johnson) ili tradicija (M.Friedman) iako je reč o relativno “različitim” teorijama (Meltzer). Izuzetak je, Kagan, koji kaže da monetarizam predstavlja povratak na “neku vrstu” kvantitativne teorije zasnovane na principima 20-tih godina. U monetarističkofi skalističkoj polemici,38 rešenje

33 D. Laidier, Monetarism: An Interpretation and on Assessment, Economic Journal, Vol. 91, 1981, st. 1-28, R. Lucasa, Rules, Discretion and the Role of the Economic Advisor, u S. Fischer, Rational Expectations and Economic Policy, Chicago University Press, Chicago, 1980,

34 A. Robinson, Keynes and his Cambridge CoLleagues, u D. Patinkin i J. C. Leith (Ed,), Keynes, Cambridge and the General Theogu, 1978, st. 25-38. i D. Patinkin i J. C. Leith (Ed.), Keynes, Cambridge and the General Theory, University of Toronto Press, Toronto, 1978.

35 Jerome L. Stein, A Keynesian Can be a Monetarist, u J. L, Stein (Ed.), Monetarism, NorthHoiland, Amsterdam, 1976, st. 253-272, James TobinWilliam Buiter, LongRun Effectes of Fiscal and Monetary Policy on Aggregate Demand, u J. L. Stein (Ed.), Monetarism, NorhtHolland, Amsterdam, 1976, st. 296., Benjamin M. Friedman, The Theoretical NonDebate About Monetarism, Kredit un Kapital 9/77, st. 347-367., A. Meitzer, Keynes’s General Theory: A Different Perspective, Economic Literature, mart 1981, st. 34-36., R. J. Gordon, Macroeconomics, Rostan, Liffl e Brown, 1978., J. L. Stein, Monetarist, Keynesian and New Classical Economics, Basil Blackwell, Oxford, 1982., R. Lukas, Expectations and the Neutraliry of Moneu, Journal of Economic Theogu, april 1972., st. 103-124., J. Hicks, The Crisis in Keynesian Economics, Basil Blackwell, Oxford, 1979., L. R. Klein, The Keynesian Revolution, Macmillan, London, 1968., A. Leijonhufvud, On Keynesian Economics and the Economics of Keynes, Oxford University Press, Oxford, 1970. i P. Minford i dr., Is Monetarism Enough?, The Institut on Economic Affaires, London, 1980.

36 T. Humphrev, Role of NonChicago Economists in the Evolution of the Quantity Theory in America: 1930-1950, Southern Economic Journal, juli 1971, st. 12-18. i On the Monetary Economics of Chicagoans and Non-Chicagoans: Reply, Southern Economic Journal, januar 1973, st. 460-463.

37 J. Tobin, Is Friedman a Monetarist?, u “Monetarism” (J. Stein), North-Holland, Amsterdam, 1976, st. 336.

38 K. Brunner i A. H. Meltzer, Some Further Investigations of Demand and Suppiy Functions of Moneu, Journal of Finance, No. 2, 1964, st. 240-283., E. G. Corrigan, The Measurement and Importance of Fiscal Policy Changes, Federal Reserve Bank of New York, Monthly Review, juni 1970, st. 113-145.

189


problema, koji se odnose na politiku stabilizacije, ne zavisi samo od nagiba krivih ISLM u kejnzijanskoj i neokejnzijanskoj teoriji i od tačnosti tradicionalnog tumačenja kvantitativne i neokvantitativneteorije, već i od razlika između kvantitativne, kejnzijanske i monetarističke teorije prilagođavanja ekonomske aktivnosti i cena nominalnim i realnim poremećajima, tumačenja nezaposlenosti, gledanja na javni sektor, izbora između nezaposlenosti i infl acije i jednačina državnog budžeta u modelima.39

U okviru teorijskog aspekta rasprave o monetarizmu, Elrlicher, u svom osvrtu na datu raspravu, da Majer u teorijskoj kontroverzi oštro istupa protiv pokušaja da se monetarizam nominuje kao “ideološka doktrina” koja iznalazi tehničke razloge za jedan “unfellered capitalism” i protiv podmetanja ideološki zasnovane preference za intervenciju države fi skalizmu.40 Ali, monetarističko uverenje u regulativne snage tržišta i kejnzijansko ubeđenje u nužnost društvene korekture nepovoljnih ekonomskih kretanja u osnovi ocrtavaju njihove polarizovane stavove u razvoju ekonomske misli (Ehrlicher). Svakako, svaki pokušaj sistematizovanja oprečnih stavova monetarista i fi skalista nije u skladu sa pokušajem Majera41 da prebrodi šematsku podelu u škole i nesrećnu podelu ekonomista,42 i da pokaže kako to nisu antagonističke pozicije koje se uzajamno isključuju, već suprotnosti koje su motivisane različitim konceptima o empirijskim činjenicama (Ehriicher). Majer, nadalje, pokušava da pokaže kako je kvantitativna teorija, u stvari, jedina origenerna i primarna teza, postavka monetarističke doktrine i da ostale teze, koje nisu, ipak, prezentirane s ciljem konstrukcije relativno zatvorenog teorijskog sistema, svaki monetarista, da bi bio monetarista, ne mora da prihvati (jer može da zadrži uobičajenu kejnzijansku poziciju) i svaki kejnzijanac da bi ostao to, ne mora da odbaci (jer može da primi uobičajenu monetarističku poziciju). Ova dva teorijska sistema, dakle, ne isključuju jedan drugoga, već divergiraju sa stanovišta dugoročne analize i konvergiraju sa stanovišta kratkoročne analize. Doduše, divergirajuće teze, sa gledišta monetarne teorije, uslovljene su, pre svega, različitim pretpostavkama u empirijskim faktima, koje nisu odlučujuće u odnosu na teorijski značaj različitih pretpostavki o vrednostima parametara u modelima i različitih rezultata empirijskih istraživanja, koji u perspektivi treba da doprinesu premošćavanju razlika između monetarita i fi skalista u smislu jedne “theorctical nondebate” (Benjamin Fricdmah).43

i F. De. Leeuw i E. M. Gramlich. The Channels of Monetary Policy: A Further Report on the Federal Reserve – MIT Econometric Model, Federal Reserve Bulletin, juni 1969, st. 472-491.

39 AS. Blinder i R. Solow, Does Fiscal Policy Matter?, Journal of Public Economics, No. 2, 1973, st. 319-337., K. Brunner i A Meltzer, topeu, Debt and Economic Activitv, Journal of Political Economy, Vol. 80, 1972, st. 951977 i An Aggregative Tćeogu for a Closed Esopošu, u J. L. Stein (Ed.), Monetarism. Noth – Holland, Amsterdam, 1976, st. 69-103, C. Christ, A Simple Macroeconomic Model with a Government Budget Restraint, Journal of Political Economy, Vol. 76, 1968, st. 52-67., J. L. Stein, Unemployment, Infl ation and Monetarism, American Economic Review, Vol. 64, 1974, st. 861-889. i J. Tobin i W. Buitter, LongRun Effects of Fiscal and Monetary Policy on Aggregate Demand, u J. L. Stein (Ed.), Monetarism, op. cit., st. 273-309.

40 T. Majer, Or. cit., st. 307. 41 T. Majer, or. cit., st. 191 i 310. 42 T. Mauer, Der Einfl uss der Modern Geldtheorie auf die USGeldpolitik, Kredit und Kapital 3/82., st.

365-385., A. Coddington, Keynesian Economics, Journal of Literature, Vol. 14, 1976, st. 1258-1273. i M. Bronfenbrenner i T. Mauer, Liquidity Functions in the American Economy, Econometrica, oktobar 1960, st. 810-834.

43 B. Friedman, Optimal Expectations and the Extreme Information Assumptions of Rational Expectations Macromodels, Journal of Monetary Economics, januar 1979.

190

ŽARKO L. RISTIĆ

Majep je, svojim katalogom teza, pokušao samo da izloži strukturu monetarizma i da monetarističke postavke konfrontira odgovarajućim stavovima kejnzijanaca. Majer, dakle, nije imao nameru da monetarizam predstavi u vidu teorijski zatvorenog sistema niti da kejnzijansku teoriju prikaže na identičan način,44 tj. u vidu kataloga postavki fi skalizma (koji već reprezentuje i teorijski i empirijski i logički zatvoreni sistem) već da poređa pojedinačne monetarističke teze jednu pored druge i da negativno označi kejnzijanske pozicije bez formulisanja ključne teze fi skalizma analogne kvantitativnoj teoriji (Ehrlicher).45 Stoga, VgopGspđgeppeg smatra da su shvatanja manjeviše podjednako razbacana u jednom spektru, koji se proteže od čistih fi skalista od čistih monetarista s tendencijom nezaposedanja krajnjih tačaka, a da se pri takvoj raspodeli osnovna klasifi kacija ekonomista čini beskorisnom. Sa stanovišta spornih teorijskih pitanja, adekvatnije je govoriti o kontroverzi između pozicija neokvantitativne teorije i pozicija teorije dohotka ili kejnzijanske pozicije, dok je sa stanovišta divergirajućih ekonomskih koncepata pravilnije govoriti o razlikama između monetarističke i fi skalističke pozicije.

Neokvantitativni koncept monetarne politike, veli Neubauer u svojoj tezi o nemogućnosti monetarističke politike, pati od besmislica, koje su imanentne teoriji; ali koje, na žalost, nisu odstranjene ni nakon višegodišnjih žučnih rasprava monetarista i kejnzijanaca. Fatalna nesigurnost ispoljava se, naročito, pri defi nisanju novčane mase, budući da ostaje nejasno šta je efi kasni agens: kategorija fi nansijska aktiva, kao kontrapart realnoj aktivi, ili likvidnost privatnog sektora. Teorija ponude novca u verziji neokvantitativne teorije, tvrdi Neubauer, ne može učiniti verovatnim da centralna banka može u dovoljnoj meri da pouzdano kontroliše novčanu masu; jer, iznos primarnog novca (zavisno od defi nicije), kao neophodna i dovoljna instrumentalna varijabila, ili nije instrumentalna varijabila (nije egzogena) ili nije u odnosu dejstva sa novčanom masom. U zapadnoj Nemačkoj, koncept iznosa primarnog novca, u neokvantitativnoj verziji, nije relevantan niti je multiplikator dovoljno konstantan (a nije ni moguće kontrolisati njegove promene za neokvantitativno orijentisanu monetarnu politiku). Uska kauzalna veza između promena novčane mase i društvenog proizvoda u zapadnoj Nemačkoj nije mogla biti dokazana. A, ukoliko monetarna politika nema zadovoljavajuću kontrolu novčane mase, utoliko zastupani transmisioni mehanizam (M *Y) pada na ispitu, tim pre ako su kolebanja brzine opticaja novca velika i ne mogu da se kontrolišu. Stoga, Neubauer sumnja da teorija prilagođavanja strukture imovine opisuje transmisioni mehanizam.46 Poli tika centralne banke u Zapadnoj Nemačkoj pažnju mora da usmeri na ekspanziju bankarskih kredita, jer se pomoću politike likvidnosti, odnosno kamatne politike, može kontrolisati kreditna ekspanzija i izdaci za robu, koji su fi nansirani iz kredita. To proističe zbog neverovanja u mogućnost kontrolisanja novčane mase i poverenja u mnogo moćnije dejstvo monetarne i kreditne politike u poređenju sa dejstvom koje proističe iz promena ukupne količine gotovog novca. Finansiranje investicija, u odnosu na fi nansiranje željenog držanja novca u

44 Jedino je Fridmanova (Benjamin) provera Majerovih teza reprezentanta poređenja dva teoretska sistema, koja su simultano i divergirgenta i konvergenta.

45 M. Borchert, Geld und Kredit; Verlag W. Kohihammcr, Stuttgart, 1982, J. Denizet, Monnaie et fi nancement dans lcs annecs 80, Dunod, Paris, 1982., A. Chaineau, Mecanismes et politique monetaires, P. U. F., Paris, 198L, M. Aglietta i A. Orlean, La violence de la monnaie, P. U. F., Paris, 1982.

46 R. B. McKenzie, The Limits of Economic Science, KJumer, Boston, 1982. i M. K. Bunkina i V. V. Motvlev, Protivorečja i konfl ikt savremenog kapitalističeskogo hozjajstva, Moskva, Misl, 1982.

191


obliku gotovine, znatno ranije zapada u usko grlo, ali supsidiJerna politika strukture kamata, KOja je oriJentisana na korišćenje likvidnosti nebankarskog sektora (i koji utiče na novčanu masu), pokazuje tada svu svoju efi kasnost i korisnost – zaključuje Neubauer.47

Po Meltzeru, dva su međusobno povezana pitanja ostala u pozadini monetarističke i fi skalističke polemike, i to: (1) karakter i značenje nezaposlenosti i (2) institucionalni okviri. Naime, kejnzijanci su tvrdili da je svaka ciklična nezaposlenost “nevoljna” i da predstavlja smanjenje proizvodnje za društvenu zajednicu i smanjenje dohotka nezaposlenima. Kejnzijanci, po pravilu, zanemaruju razliku između dohotka i tekućih pitanja koja se nalaze u osnovi modela vremenske preferencije (Brunner i Meltzer). Monetaristi, suprotno od kejnzijanaca, prave razliku između tekućih primanja i dohotka, te zabeleženu nezaposlenost u periodu blagih ciklusa smatraju uglavnom, posledicom fl uktuiranja primanja, Ciklična nezaposlenost, po mišljenju monetarista, utiče na primenu tokova stalnog ili predviđenog dohotka i potrošnje, pod uslovom da fl uktuacije primanja dovedu do ponovne ocene prosečnih primanja ili fl uktuacija primanja u strukturi zanimanja i u celokupnoj privredi.48 S druge strane, institucionalni okviri, povećavaju ili smanjuju rizik. Društvena politika, menjajući odnos između rizika i prinosa i smanjujući fl uktuacije kolebanja, u osnovi modifi kuje predviđeni nivo dohotka i varijabilnost tokova dohotka i podruštvljuje ili socijalizuje rizik.49 Empirijsko i analitičko pitanje, tj. pravilo o stabilnoj stopi rasta novčane mase, odnosno diskreciona monetarna politika postavlja se kao pitanje do koje mere makro politika deluje na smanjenje fl uktuacija i rizika bez umanjivanja prinosa, i kakve su implikacije teorije koja sadrži racionalna očekivanja za politiku (Lukas, Prescott, Phelps i Taulor).50 Na kraju, najvažnije postavke novogmonetarizama možemo sumirati i prezentirati u sledećih nekoliko tačaka:

Novac je jednakovredni oblik aktive čija je vrednost jednaka inverznoj 1. vrednosti opšteg nivoa cena (1/R) pri čemu je kamatna stopa cena kredita;Opšti nivo cena može se promeniti u kratkom roku usled čega je potrebno 2. praviti razliku između nominalnih i realnih vrednosti;Promena u količini novca u opticaju direktno utiče na rashode i prihode (pa, 3. prema tome, i na nacionalni dohodak), a ekonomski subjekti prilagođavaju strukturu aktive svoje imovine željenoj strukturi (neposredan transmisioni mehanizam);Ponuda novca je u najvećoj meri nezavisna od njegove tražnje i nastupa 4. kao egzogena promenljiva, mada promena u ponudi novca može u kratkom roku prouzrokovati promenu brzine opticaja novca u istom smeru;

47 N. Pentzlin, Das Gled, Ulistein, Berlin – Frankfurt/M, 1982. 48 K. Brunner i A. Meltzer, An Aggregative Tćeogu for a Closed Economy, u J. L. Stein (Ed.), Monetarism,

North-Holland, Amsterdam, 1976, st. 69-103. 49 KL Brunner, A Survey of Seiected Issues in Monetary Theogu, Schweizerische Zeitschrift fl lr

Volkswirtschaft und Statistik, No. 1, 1971, st. 1-46. i K. Brunner A. Meltzer (Ed.), The Economics of Price and Wage Controls, Amsterdam, 1976.

50 Should Control Theory be Used for Economic Stabilization?, Carnegie – Rochester Conference Series, Journal of Monetary Economics, dodatak, No 7, 1977, st. 13-38., R. Lucas i T. Sargent (Ed.)5 Rational Expectations and Econometric Practice, Minneapolls, 1981., R, Lucas, Stubies in Busieness Cycle Theory, Cambridge-London, MIT Press, 1981. i T. J. Sargent, Macroeconomic Theory, Academic Press, N. York, 1979.

192

ŽARKO L. RISTIĆ

Tražnja realne količine novca (Md/P) je stabilna funkcija ograničenog 5. broja promenljivih, tako da je brzina opticaja stabilna funkcija određenih promenljivih;Određivanje kretanja opticajne brzine novca je u potpunosti moguće, 6. kao i određivanje promena u nominalnom nacionalnom dohotku uz date promene količine novca u opticaju;Promena stope rasta količine novca u opticaju je važan faktor, koji 7. kratkoročno utiče na stopu rasta realnog nacionalnog dohotka, a dugoročno na rast opšteg nivoa cena, pri čemu dugoročnu stopu rasta realnog nacionalnog dohotka određuju realni faktori;Ekonomija (privreda) je inherentno stabilna sa prijemljivom stopom 8. nezaposlenosti pod uslovom da je stabilan rast količine novca u opticaju (preduslov), a ukoliko dođe do poremećaja, privreda se može brzo prilagoditi iznalaženjem dugoročnog monetarnog nivoa, iAgregati su samo značajni, dok su alokacioni faktori beznačajni, kao i 9. zbivanja u pojedinačnim sektorima.51Dejstvo na nacionalni dohodak je uvek isto, bez obzira ko dobija dodatnu količinu novca i u koje namene odlaze dodatni državni rashodi. Zato su mali ekonometrijski modeli pogodniji.52

1.2. TEORIJSKI MODELI MONETARIZMA

Pedesetih godina u okviru razvojnog procesa monetarne teorije došlo je do diferenciranja na dve osnovne grupe monetarnih shvatanja: (1) grupa protagonista stavova tzv. čikaške škole, na čelu sa Fridmanom, i (2) grupa pristalica shvatanja jelske škole, na čelu sa Tobinom. Čikaška škola je, u genezi svojih shvatanja, okupila eminentne autoritete: J. Klein, Ph Cagan, E. Lerner, R. Selden, G. Haberler, G. Macesich, D. Meiselman, G. Kaufman, A. Schwartz, L. Andersen, A. Burns, M. Keran, G. Morrison, L. Yeager; dok je jelska škola okupila eminentne akademske ekonomiste: D. Hester, W. Brainard i dr.

Danas, međutim, monetaristički pravac monetarne ekonomije okuplja i druge ekonomiste i van tzv. čikaške škole.53 Može se, stoga, izvući generalni zaključak (1) da je monetaristička škola više izdiferencirana i (2) da je kejnzijanska škola homogenija. Dakako, moguća je i drugačija specifi kacija (koja je dosta izražena) u savremenoj literaturi: (1) kejnzijanci (Harrod, Shackle, Weinraub, Davidson, Minski, Wels, Vickers i dr.), (2) neokejnzijanci (Robinson, Kaldor, Sraffa, Kregel, Harcourt, Pasineui, Eichner i dr.), (3) pobornici kejnzijanske i neoklasične sinteze

51 Uporedi: Vane N. R. i J. T. Thompson, Monetarism: Tćeogu, evidence and Policy, Oxford, Martin Robertson, 1980, R. J. Gordon (Ur.), Mihon’s Friedman Monetary Framework, Chicago, The University of Chicago Press, 1974. i G. Clayton, J. C GHbert i R. Sedqwick, Monetary Theory and Monetary Policy in the 1970s, London, Oxford University Press, 1971.

52 K. Lahiri, The Econometrics of Infl ationary Expectations, North-Holland, 1981. 53 Uporedi: J. Kohnen, Special Bibllography in Monetary Economics and Finance, Gordon and Breach, N.

York, 1976. J. A. Cochran, Mopsu, Banking and the Economy, Macmillan N. York, 1983., G. Maresich i H. L. Tsai, Moneu in Economic Systems, Preagcr, N. York, 1982. i G. Macesich, Monetarism. Theory and Policy, Praeger, N. York, 1983.

193


(Solow, Samuelson, Tobin, Clower, Hicks, Leijonhufvud i dr.), (4) monetaristi i monetaristineoklasičari (Friedman, Brunner, Meltzer, Patinkin, Laidler,H dr.), (5) radikalni ekonomisti, marksisti i socijalisti (Galbrailh, Biwles, Gordon,comija^ncTH i marksisti), (6) teoretičari tzv. ekonomije ponude (S. Thore, L. S. Thurow, A. Laffer, A. Greespan i dr.), (7) pristalice monetarizma i teorije ponude (Greespan, Wannisky, Kaufman, Sprinkel, Volckcr, Wallich, Rutledge i dr.) i (8) teoretičari tzv. Rateks škole ili racionalnih anticipacija (R. Lucas, T. Sargent, Wallace, J. Routledge i dr.), koju je, donekle, šematski prikazao J. S. Milleron, doduše u komprimiranoj formi.

Revidirana kvantitativna monetarna teorija Fridmana nastavlja tradiciju klasične kvantitativne teorije novca, koja je samo sada obogaćena kejnzijanskom analitičkom aparaturom i prilagođena savremenoj strukturi privrednih mehanizama, doduše uz postepeno napuštanje kejnzijanske analitičke aparature u sklopu diferenciranja monetarističkih stavova i kreiranja novog monetarizma sa stanovišta njegove strukture (Mauer, Brunner, Meltzer, Cagan, Bronfenbrcnner, Fand i Laidler), graduelizma (Fridman i dr.), racionalnih očekivanja (Lukas, Sargent, Wallace, Muth i Rutiedge) i raznih psiholoških teorija, koje sintetizuju psihološke, soci-ološke i društveno-ekonomske komponente infl acije.54 Kejnzijansku tradiciju sada sledi dohodna varijanta monetarne ekonomije u oblasti operativne moderne poli-tike (Modigliani, Solow, Samuelson, Heller i dr.), varijanta monetarne teorije imo-vinskog pristupa (Tobin i njegovi sledbenici i saradnici), varijanta monetarne teorije Radoliffeovog izveštaja (koja pledira na zamenu koncepta novca širom koncepcijom likvidnosti i odriče svaki značaj kretanja količine novca, s obzirom da nema granica u promenama brzine opticaja novca) i varijanta teorije infl atornog jaza (švedskih ekonomista) i teorija nemonetarnih fi nansijskih institucija (Guerly i Show).55

Monetarizam, dakle, nije homogena doktrina, kao što se obično misli. Novija istorija monetarizma, u stvari, je markirana trima etapama, koje upravo potvrđuju egzistenciju varijantnih modaliteta. Prvi empirijski radovi iz 50-tih godina M. Fridmana pokazuju stabilnost tražnje novca protiv tradicionalne kejnzijanske nestabilnosti i dominantnu ulogu varijacija novčane mase u ekonomskim fl uktuacijama bez detalja transmisionog mehanizma. Drugi radovi iz 60-tih godina, koji tendiraju da objasne transmisioni mehanizam, idu u dva pravca. U okviru prvog pravca, M. Fridman, s jedne strane, i Tobin , Modigliani, Patinkin i Stein, s druge strane, diskutovali su o ulozi monetarne politikeu okviru modela ISLM.56 Debata je bila centrirana na ulogu elastičnosti kamate na tražnju novca i na investicije (Tobin

– Modigliani), ulogu efekta realnog novca (Patinkin)57 ulogu anticipacija i relacije 54 J. J. Sijben, Moneu and Economic Growth, Leiden, Martinus Nijahoff Social Science Division, 1977.,

S. B. Gupta, Monetary Economics, New Delhi, Chand, 1982. iT. M. 1 Iavrilesky i J. T. Boorman (Ed.), Curent Issues in Monetary Thcorv and Policy, Arlington Meights, ALlM Publishing Corporation, 1976.

55 Pri tome, svakako ce izdvaja Marksova monetarna teorija i marksistička teorija novca, koje uglavnom dominiraju u istočnoevropskim socijalističkim zemljama, mada su zastupljene i kod vepine zapadnih marksis i ičkih teoretičara i socijalista.

56 Modsl ISLM, kao simplifi kovana formalizacija i rsdukovana kejnzijanska misao, dozvoljana deduiranje nivoa proizvodnje u obimu kada su pozmati fundamentalni parametri u kejnzijaiskoj optici u datoj ekonomiji: (1) sklonost potropš. i (multiplikator). (2) veza između investicija i anticipirane tražnje (akcelerator) i troškova upotrebe kapitala (senzibilitet investicija na kamatnu stopu), (3) veza između tražn. e, likvidnosti i kamatne stope, tj. preferencija likvidnosti i (4) javii rashodi i monetarna masa, kao varijabile ekonomske politike.

57 Efekat realnog novca oziačava efekat ipfl acije na potrošnju kroz efekat realne imovine i pretpostavlja da potrošači rekompenzuju gubi tke monetarne imovine (likvidnost) izazvane infl acijom i inferiorniju

194

ŽARKO L. RISTIĆ

cenenadnice (Fridman). Drugi pravac u okviru ove iste strukture radova (Brunncr i Meltzer) predložio je alternativni model prema ISLM šemi stavljanjem naglaska na ulogu troškova informacija u teoriji cena, ulogu efekta bogatstva (imovine) i adjustiranje portfelja u transmisionom mehanizmu. Konačno, treći radovi iz 70-tih godina (treća etapa) već refl ektuju osnaženi monetarizam koji se razvio iz ove hipoteze prirodne stope nezaposlenosti i uloge racionalnih anticipacija za razumevanje nominalnih i realnih efekata monetarne politike.

2. KEJNZIJANIZAM I FISKALNA POLITIKA

2.1. FISKALIZAM I NjEGOVA STRUKTURA

Za razliku od monetaristnčkog sistema, kejnzijanski sistem je veoma teško predstaviti u vidu kataloga relativno prihvaćenih teza, jer je spektar kejnzijanske doktrine širok, dosta izdiferenciran i više rasprostranjen u ekonomskoj teoriji i praksi. No, i pored toga, Werner Ehrilicher je pokušao da kejnzijanski sistem okarakteriše kroz četiri fundamentalne teze:

Vrednost novca je determinisana mikroekonomski (budući da promene 1. opšteg nivoa cena proističu iz nagomilavanja nemonetarno prouzrokovanih promena pojedinačnih cena),Nominalna novčana masa je u većoj meri određena endogeno nego 2. egzogeno (pri čemu je snabdevanje privrede novcem vrlo elastično),Tražnja privrednog sektora je tendencijski nestabilna (jer mehanizmi 3. multiplikacije i akceleracije pojačavaju egzogene impulse) iNivo proizvodnje i zaposlenosti determinisani su makroekonom ski.4.

Za razliku od monetaraca, koji u promenama novčane mase vide najvažniju determinantu promena nominalnog dohotka, u kejnzijanskoj doktrini se ne može naći nijedna dominirajuća makroekonomska veličina za određivanje opšteg nivoa cena. Ali, većina kejnzijanaca ne misli da je novčana masa bez značaja za kretanje opšteg nivoa cena, isto kao što i većina monetarista ne ocenjuje da je novčana masa samo jedina determinanta promena nominalnog dohotka, odnosno vrednosti novca. Ključna razlika između monetarista i kejnzijanaca postoji, ipak, u tome što monetaristi tvrde da je opšti nivo cena makroekonomski određena veličina, dok kejnzijanci tvrde da se ukupni nivo cena izvodi iz pojedinačnih cena, koje su determinisane visinom nadnica, povećanjem dobiti, visinom poreza, napretkom u proizvodnji i cenama uvoznih dobara. Formiranje i korišćenje dohotka zauzimaju ključnu poziciju u procesu derivisanja opšteg nivoa cena iz pojedinačnih cena, jer

potrošnju u odnosu na potrošnju koja je povezana sa tekućim dohotkom.

195


su dohoci osnova novčane tražnje i komponenta koja ulazi u cene ponude kao faktor troškova ili povećanja dobiti. Povećanje dobiti je, po pravilu, u funkciji povećanja dodatnih investicija, pa, prema tome, i povećanja tražnje; dok je povećanje nadnica u funkciji veće tražnje potrošnih dobara. Napredak u proizvodnji teži reprodukciji troškova i povećanju produktivnosti, a promene poreskih stopa u korelaciji su sa programiranim izdacima javnog sektora (čiji je smer često kontraciklično orijentisan). Kejnzijanska teza o mikroekonomskoj određenosti opšteg nivoa cena inkorporiše pretpostavku o nekompenzovanju promena pojedina čnih cena u dejstvu na nivo cena suprotnim kretanjima. Kejnzijanci u, ovom kontekstu, pretpostavljaju (1) da je novčana masa elastična (tj. da ne pred stavlja faktor restrikcije u privredi) i (2) da se restriktivni karakter u slučaju nedovoljne elastičnosti novčane mase primarno reperkutuje u pravcu opadanja proizvodnje i zaposlenosti, što je u skladu sa Ehrlicherovom drugom i četvrtom tezom kejnzijanske teorije, kao i sa proporcijom da je vrednost novca nemonetarnomikroekonomski određena (prva teza).58

Teza o endogenosti novčane mase, koju zastupaju kejnzijanci, potiče od banking-teorije. Međutim, savremene novčane privrede u svojim mehanizmima kreiranja novca oslanjaju se na više komponenata (komponenta refi nansiranja, spoljnoekonomska komponenta i fi skalna komponenta), u kojima učestvuju centralna banka, poslovne banke i nebankarski sektori (Ehrlicher i Neubauer). Kreiranje primarnog novca i žiralnog novca ne mora uvek da pođe od centralnog emisionog instituta, budući da inicijativu mogu pokrenuti i poslovne banke i nebankarski sektori.59 Teza o endogenom karakteru novčane mase po pravilu dolazi do izražaja u sistemima u kojima centralne banke nisu u mogućnosti da utiču na povećanja nadnica, koje, prevazilazeći povećanje produktivnosti rada, indukuju porast cena. Poslovne banke prinuđene su da privrednim subjektima stavljaju na raspolaganje dodatne kredite za fi nansiranje povećanja nadnica. Isto tako, iskustva govore, da su centralne banke u uslovima stagnante ekonomskog rasta ili recesije bile prinuđene da za poslovne banke i ekonomske subjekte pribave likvidnost radi stvaranja preduslova za obnovu privrednog rasta. Monetaristi interpretiraju stabilnost tražnje novca kao “stabilnu funkciju ograničenog broja varijabila koje to ilustruju”, dok se kejnzijanci, usled verovanja u nestabilnost tražnje novca, orijentišu na kolebanja brzine opticaja novca koja su primetna u konjunkturnim trendovima, Kejnzijanci, iz svog koncepta o nestabilnosti tražnje novca u konjunkturi, deriviraju potrebu za anticikličnom monetarnom politikom. Monetaristi, pak, iz svog koncepta o stabilnosti tražnje novca, izvode monetarističko “verovanje” u vezivanje novčane mase za “pravila igre” radi ublažavanja konjunkturnih kolebanja.60 S druge strane, monetaristi veruju u stabilnost privatnog sektora i, stoga, smatraju da su autonomna kolebanja tražnje privrednog sektora zanemarljiva, i da su samokontrolni mehanizmi privrede sposobni za apsorbovanje poremećaja. Suprotno od monetarista, 58 R. Dombusch hS. Fisher, Macroeconomics, Mc GrowHill, N. York, 1981., R. Portait i P. Poncet,

Macroćconomie fi nancićre, Bruyant, Bruxelles, 1980., J. D. Neu, Economics in Diesequilibium, M. Robertson, Oxford, 1981., H. Neuman, Traitć cTćconomie fi nanciere, P. U. F. Paris, 1980. i B. M. Mitnick, The Political Economy of Regulalion, National and Multinational Monetary Concerns, 1982.

59 To je Neubaueru poslužilo kao osnov da izvede apiument za nemogupnost jedne monetarističke novčane politike.

60 G. R. Feiwei. Samuelson and Neoclassical Economics. CluwerNijhoff, BostonHagueLondon, 1981. i J. Arrons, Keynes et les probabllitćs: un aspect du “fondamentalisme” Kevnćsien, Revue ćconomique 5/82 i P. Delfaud, Keynes et la kevnćsianisme, P. U. F., Paris, 1982.

196

ŽARKO L. RISTIĆ

kejnzijanci ističu da je tražnja privrednog sektora podložna kolebanjima, usled tendencijske nestabilnosti marginalne efi kasnosti kapitala, te da se impulsi preko multiplikatora i akceleratora pojačavaju i preko pretpostavljene elastičnosti novčane mase održavaju. U pravilu, monetaristi svoju tezu o stabilnosti privatnog sektora obrazlažu empirijskim istraživanjima novčane mase, cena, proizvodnje i dohotka, čiji rezultati pokazuju paralelizam između kretanja novčane mase i nominalnog dohotka. No, postoje i argumenti, koji objašnjavaju određenost novčane mase iz vremenski kasnijih promena dohotka,61 tako da Mayerova treća teza postaje više pitanje plauzibilnosti teorijskih argumenata nego vrednosti parametara. Prema tome, monetaristička teza stabilnosti, odnosno kejnzijanska teza o nestabilnosti, ima dva aspekta: (1) aspekt stabilnosti, odnosno nestabilnosti tražnje novca, koji se razmatra u okviru transmisionog procesa, i (2) aspekt stabilnosti, odnosno nestabilnosti privrednog sektora, koji se razmatra sa stanovišta tražnje. Kejnzijanci, u tom kontekstu, nemaju povoda da empirijski dokazuju tendencijsku nestabilnost ekonomskih procesa, odnosno tražnje privrednog sektora (naročito investicione tražnje) i tražnje novca,62 budući da istorija ekonomskih trendova dovoljno jasno i egzaktno potvrđuje kejnzijanske pozicije.

Ehrlicherove četiri teze kejnzijanskog sistema reprezentuju protiv težu paralelnim Maverovim tezama (četiri) monetarističkog sistema: (1) nemonetarna mikroekonomska određenost vrednosti novca naspram kvantita tivne teorije novca, (2) endogena određenost novčane mase nasuprot monetarističkog procesa transmisije,63 (3) nestabilnost privrednog sektora nasuprot stabilnosti privatnog sektora i (4) makroekonomska određenost zaposlenosti i proizvodnje naspram mikroekonomske određenosti. Pošto je kriza 30-tih godina podstakla Kejnza da iznađe rešenje za probleme određivanja nivoa realne privredne aktivnosti, odnosno nivo zaposlenosti i proizvodnje, to je njegova ideja o dokazivanju mogućnosti ravnoteže pri nedovoljnoj nezaposlenosti, koja je izvedena iz analize procesa formiranja i korišćenja dohotka, u aktuelnim uslovima, mogla da doprinese prikladnijem katalogizovanju postavki kejnzijanske teorije po obrnutom redosledu: (1) makroekonomska određenost nivoa realne privredne aktivnosti, kao prve teza, (2) ubeđenost u nestabilnost privrednog sektora, kao druga teza, (3) endogenost novčane mase, kao treća teza, i (4) mikroekonomska određenost nivoa cena, kao četvrta teza (Ehrlicher).64

U kejnzijanskom konceptu, zaposlenost i proizvodnja su makroekonomski određeni efektivnom agregatnom tražnjom na koju deluju monetarna i fi skalna politika usled tendencijske nestabilnosti tražnje privatnog sektora. Kejnzijansko centralno pitanje determinanti zaposlenosti važilo je za sekundarni problem od klasične teorije do monetarizma. Pri tome je samo klasična ideja o automatskom 61 J. Tobin, Moneu and Income, Quarterly Journal of Economics, Vol. 84, 1970, str. 301-304. 62 M, Beek, Government Spending: Trendsand Issues, Praeger, N. York, 1981., G. von Furstenburg (Ed.),

The Government and Capital Formation, Bailinger, N. York, 1980., L. Pliatzky, Getling and Spending – Public Expenditure, Emplovment and Infl ation, Basil Blackweli, Oxford, 1982. i N. F. Keiser, Macroeconomics, Fiscal Rolisu and Economic Growth, John Wiley and Sons, 1967.

63 Ehrlicherova druga teza o endogenosti novčane mase dopun. uje nrvu tezu o nemonetarnomikroeko-nomskoj određenosti novčane mase utoliko što se mikroekonomsko određivanje nivoa cena može zamisliti samo ukodiko novčana masa ne predstavlja faktor restrikcije na makroekonomskom planu.

64 K. Kuhne, Evolution soekonomie, Stutgart, Gustav Fischer Vcrlag, 1982., R. T. Froven, Macroeconomic, Macmillan, N. York, 1983. i F. Poulon, Economie gćnćrale, Dunod, Paris, 1982.

197


tendiranju ekonomskog sistema ka potpunoj zaposlenosti zamenjena monetarističkom idejom o prirodnoj stopi nedovoljne zaposlenosti ili prirodnom nivou proizvodnje. Prirodna stopa nezaposlenosti i prirodni nivo proizvodnje se mikroekonomski objašnjavaju graničnom produktivnošću, visinom realnih nadnica, stanjem na tržištu rada, troškovima migracije radne snage, mobilnošću rada i drugim nemonetarnim faktorima. Kejnzijanci, za razliku od monetarista, suprotstavljaju gledište, po kome visinu efektivne tražnje određuje nivo ekonomske aktivnosti, objašnjenju nivoa privredne aktivnosti sa stanovišta ponude. U Kejnzijanskom sistemu komponenata ukupne tražnje dominantno mesto pripada autonomnim investicijama i tražnji javnog sektora, koje, kao egzogene određene veličine, determinišu nivo ravnoteže sistema pri datom nivou zaposlenosti.65 U tom sklopu, monetarna politika utiče na investicionu aktivnost posredstvom dejstva na nivo kamata i marginalne efi kasnosti kapitala, i u sadejstvu sa fi skalnom politikom deluje na nivo zaposlenosti i proizvodnje.66 No, mi smo, na kraju, spremni da Ehrlicherovu listu propozicija kejnzijanskog sistema proširimo novim postavkama na bazi teorijskih stavova Modigliania, Samuelsona, Tobina, Duesenberrva, Hanscna, Musgravea, Johansena, Hellera, Hicksa, Barrćrea, Solowa, Blindera, Kleina, Leijonhufvuda, Andoa, Phillipsa, Ecksteina, Gordona i Feldsteina, uprkos tvrdnji Mauera da ne postoji merodavna lista kejnzijanskih postavki. To činimo zato što smo na isti način postupili i pri sintetizovanju postavki monetarizma. Te postavke su, po našem mišljenju, sledeće:

Opšti nivo cena na kratak rok se ne menja,1. Ponuda novca uglavnom zavisi od tražnje novca koja se u modelu opservira 2. kao endogena promenljiva,Substitut novca je uglavnom fi nansijska aktiva, a cena novca je kamatna 3. stopa, pošto se novac pozajmljuje,Promena, koja je rezultat nesrazmere između ponude i tražnje novca, utiče 4. na promenu kamatne stope, koja, preko promene u investicionim rashodima, utiče na nominalni dohodak (tzv. indirektni transmisioni mehanizam),Funkcije tražnje novca i brzine opticaja novca su nestabilne (Keunes),5. 67 odnosno tražnja novca je mnogo manje stabilna funkcija nego što smatraju monetaristi (kejnzijanci),Tačnost predviđanja promena u nacionalnom dohotku na osnovu promena 6. u količini novca u opticaju nije sigurna i pouzdana,Promene u količini novca nisu neznačajne, ali nisu ni najznačajnije za 7. promene nacionalnog dohotka, koji, pre svega, zavisi od autonomnih rashoda, iako se dopušta mogućnost da su date promene (u količini novca na nacionalni dohodak) najznačajnije na dugi rok,

65 Potrošnja ce, pri tome, smatra fupkcijom dohotka i nezavisnom varijabilom. 66 A. Peacock i F. Forte, The Political Economy of Taxation, Martin’s Press, N. York, 1981., J. A. Pechman

(Ed.), Comprehensive Income Taxation, Brookings Institutions, Washington, 1977., J. Tobin, The Negative Income Tah, u P. Samuelson i dr. (Red.), Readings in Economics, McGraw-Hill, N. York, 1967., R. A. Musgrave, The Economic of Taxalion, Brookings Institutions, Washington, 1980. i W. J. Keller, Tah Incidence, NorthLlolland, Amsterdam, 1980.

67 U uslovima apsolutne preferencije likvidnosti čak i promene u brzini ontinaja novca kompenzuju u notnunosti promene u količini novca u oiticaju.

198

ŽARKO L. RISTIĆ

Ekonomija je inherentno nestabilna, što je posledica nestabilne granične 8. efi kasnosti investicija usled promena u preduzetništvu; potrebna je, stoga, kratkoročna ekonomska stabilizacija pomoću fi skalne politike, pri čemu je proces uravnoteženja vrlo dug iAlokacioni faktor je vrlo važan za kratkoročno delovanje na nacionalni 9. dohodak, a različiti motivi rashoda su odlučujući za kratkoročno delovanje na dohodak te se, stoga, operiše sa velikim ekonometrijskim modelima

Svrha ovog katalogizovanja kejnzijanskog sistema, čije su postavke ek splicirane u sklopu oponentne diskusije i kontroverze monetarista i fi skalista, ogleda se u potrebi za paralelnom prezentacijom monetarizma i fi skalizma na istodoban način. Pored toga, naš cilj u ovom radu nije da učinimo sintezu monetarizma i fi skalizma već da reinterpretiramo mone tarizam i fi skalizam onakav kakav jeste i onako kako ga glavni protagonisti u svojim radovima predstavljaju, s jedne strane, i da istražimo konvergira juće i divergirajuće stavove u kejnzijanskoj i monetarističkoj teoriji,68 s druge strane. U tom kontekstu, valja podvući razlike između monetarizma i kejnzijanstva u Mayerovirn rezonancama. Kvantitativna teorija je, po Maueri, jednostavnija od kejnzijanske, jer operiše sa manje varijabila u okviru tzv. redukovanih modela. Fridmanova empirijska proverena tesna veza između promena novca i promena nominalnog dohotka uprošćava “komplikovani” transmisioni proces.69 Davanjem centralnog mesta opštem nivou cena u odnosu na cene u pOJedinim sektorima i prednosti malim u odnosu na velike modele monetaristi pojednostavljuju makroekonomiju. Smatrajući privredni sektor stabilnim, monetaristi oslobađaju ekonomiste potrebe da vode sada računa o fl uktuacijama podsticaja za trošenjem i potreba za analizama potrošnje i investicija i poznavanja teorija privrednih ciklusa Upotrebom ukupne rezerve (a ne kombinacije kratkoročnih kamatnih stopa) i stabilne stope monetarnog rasta, uprošćava se analiza i sprovođenje monetarne politike. Uvođenjem realne Filipsove krive u analizu monetaristi vešto izbegavaju teško pitanje izbora između nezaposlenosti i infl acije.70

Međutim, pored divergirajućih stavova monetarista i nemonetarista, u višegodišnjoj oštro polarizovanoj debati o kontroverznim teorijskim i empiričkim pitanjima iskristalisale su se konvergirajuće tendencije monetarističkih i kejnzijanskih teza, u Nivolletovom stilu.

Borba protiv infl acije u savremenom svetu postala je ključni kriterij diferenciranja između različitih koncepcija ekonomske politike – kejnzijanaca, monetarista i strukturalista,71 iako je tzv, kejnzijanizam već dva puta prevaziđen:

68 J. Valier, Une Criticjue de I’economie politique, F. Maspero, Paris, 1982., R. Courbis, Competitivitć et Croissance cn ćconomie concurrencće, tom I i Ll, Dunod, Parts, 1975. i L. Stoleru, L’equilibre et la croissance ćconomique, Paris, 1971.

69 M. Friedman i L. Schwartz, Moneu and Business Cycles, Review of Economics and Stalistics, februar 1963, st. 59.

70 K. Brunner, Commentary of the State of the Monetary Debate, Feđerale Reserve Bank of St. Louis, Review, septembar 1973, et. 14. i Assumptions and the Cognitive Quality of Theories, Svnthese, Vol. 20, 1969, st. 501-525, K. Brunncr i A. Meltzer, Some General features of the Federal Reserves Approach to Policy, U. S. Congress, House, Committe on Banking and Siggepsu, Subcommittee on Domestic Finance, 88th Congress, 2nd Session, Washington, 1964. I C. Gordon, Riddles in History, N. York, 1974, st. 156.

71 J. Huston McCulloch, Moneu and Intlation, A Monetarist Approach, Academic Press, N. York, 1982, st. 63-65.

199


prvi put monetarizmom, drugi put teorijom “Supply-Side Economics”, koji je, opet u trećem krugu ili “prevazišao” monetarizam ili se, pak sa njim integrisao.72 Poslednji bastion kejnzijanstva srušen je u SAD i V. Britaniji izuzev Francuske, Španije, Grčke i, donekle, Zapadne Nemačke i Japana, a njegov teorijski rival – monetarizam – provizorni pobednik u toku 1979/80. god. faktički se pretočio u tzv. praktični monetarizam,73 mada je već 70-tih godina, monetarizam zauzeo značajno mesto u javnoj debati. U aktuelnom trenutku, monetarizam je postao centralni problem makroekonomije.74 Kejnzijanska politika, ili diskreciona ekonomska politika – oslanjajući se na fi skalnu politiku u suprotstavljanju fl uktuacijama u nivou cena, zaposlenosti i nacionalnog dohotka – ustupila je, dakle, mesto monetarističkoj ekonomskoj politici, shodno višegodišnjoj težnji Fridmana da rehabilituje ulogu novca.75 Pojedini protagonisti keJnziJanizma išli su toliko daleko da su tvrdili da je monetarna politika neefi kasna i u uslovima pune zaposlenosti i infl acije, budući da je investiciona tražnja neelastična u odnosu na kamatnu stopu. Na osno vu toga, oni su čak tvrdili da je i efekat istiskivanja nemoguć. Supstancu doskorašnjeg kejnzijanskog intervencionizma činila je ekspanzivna fi skalna politika, tj. kombinovana politika redukcije poreza i povećanja javnih rashoda. No, u sadašnjim stagfl acioniranim ekonomijama hipoteza o nedovoljnom nivou agregatne potrošnje nije tačna isto onako kao što je netačna i hipoteza da je nedovoljna tražnja uzrok nezaposlenosti. Čak i u transformisanoj Phillipsovoj krivoj, empirički podaci pokazuju da je za re dukciju nezaposlenosti potrebno platiti daleko veću cenu u povećanju infl acije.76

Laidler je, stoga, istakao da su pedesete i šezdesete godine bile vreme pogrešne kratkoročne makroekonomske postkejnzijanske teorije vezane za Hicks-Hansenov analitički okvir, koji polazi od šeme ISLM i kome je cilj determinisanje nivoa dohotka i zaposlenosti. Ovaj pristup se mogao kori stiti samo za analizu uzroka depresije i načina njihovog otklanjanja, ali ne i za rešavanje problema infl acije.77 Savremeni pristup ne postavlja više težište na infl aciju nadnica nego na infl aciju cena. Uz to, mone tarističke analize infl acije povezane su i sa tezama

“nove mikroekonomi ke”.78 Međutim, izvesni eminentni kejnzijanci, kao što su Tobin u SAD i Kaldor u V. Britaniji, potvrđuju da nova doktrina počiva na jednom prostom krugu reči: monetarizam je istina, samo ako je monetarizam istina. Zato, Tobin monetarističku školu i novu klasičnu školu naziva moneta rizmom I i monetarizmom II, iako smatra da, u osnovi, one i ne čine dve različite škole. Leontief, pak, odbacujući Reogonov monetaristički pri stup ekonomskoj politici, teoretske konstrukcije Filipsove i Laffenove krive, teoreme o nacionalnom očekivanju i 72 R. C. Fair, An Analvsis of the Assigasu of four Macroeconometric Models, Journal of Political Economy,

avgust 1979. I M. Ll. Peston, Whatever Happened to Macroeconomies?, Manchester University Press, Manchester, 1980.

73 Budžetaristička fi lozofi ja je, po Fridmanu, pala na ispitu (M. Fridman i W. W. Heller, Politique monetaire of fi scale?, Mame, Paris, 1969).

74 P. Samuelson, Thc Role of Moneu in National Economic Policy, u “Controling Monetary Aggregates”, Federal Reserve Bank of Boston, Boston, 1969, st. 7. i Les fondaments de lanalvse economique, Dunod, Paris, 1971.

75 Thierry Naudin, L’ćvolution de la politique monetaire amćricaine, l’Agence ćconomique et fi nanciere, novembar 1982.

76 M. Feldstein, The Rctreat from Keynesian Economies, The Public Interest, 64/8177 D. E. W. Laidler, Essays on Moneu and Infl ation, University of Chicago, Press, Chicago, 1975. 78 K. Brunner and A. H. Meltzer (Red.), Stabilization of Domestic and International Economy, North-

Holland, Amsterdam, 1977.

200

ŽARKO L. RISTIĆ

kejnzijanske poglede, nastoji da politiku kombinacije monetarnih i fi skalnih mera nadopuni politikom dohotka79 i sintezom tržišta i planiranja na bazi socijalnog sporazuma radnika, poslodavaca i vlade. Leijonhufvud,80 međutim, ističe da se danas u odnosu na Kcynesa i kejnzijance mogu uočiti dve struje: “revolucionarna ortodoksija” i “neoklasična obnova”, koje se, i pored značajnih razlika, uveliko slažu da je Keynesova “opšta teorija” samo “posebni slučaj” kla sične teorije, te da je Keynesova makroekonomska teorija rezultat restrik tivnih pretpostavki. A pošto odbacuje ocenu diskusije Keynesklasici, Leijonhufvud pokušava da uspostavi vezu između neovalnasijanske mikro eko nomije i kejnzijanske makroekonomije, koju je moguće uspostaviti posred stvom tzv. “3 teorije”, po kojoj samo na nivou pune zaposlenosti postoji pritisak u smislu korigovanja “neprirodne kamatne stope” i samo na “prirodnom nivou” kamatne stope moguće je i nezaposlenost dovesti na prirodni nivo.

Analizirajući razvoj makroekonomske teorije preko razvoja teorije ka mate, Leijonhufvud ističe da je princip štednja – investicije dominirao sve dok Fridman nije oživeo kvantitativnu teoriju novca. Stoga je i razlika između kejnzijanaca i monetarista isključivo u oceni da li kamatna stopa može da koordinira štednju i investicije, a time i nivo privredne aktiv nosti. Ovu svoju “3 teoriju”, koja povezuje kejnzijansku koncepciju pune zapo slenosti i monetarističku koncepciju kamatne stope Leijonhufvud objašnjava pomoću tzv. modela A (štednja – investicije) i tzv. modela T (ponuda novca – tražnja novca). U modelu A, pad investicija, koji stvara višak ponude robe, dovodi do poremećaja, U modelu T, smanjenje ponude novca uslovljava višak tražnje za novcem, te izaziva iste poremećaje. U stvari, model povezuje dve koncepcije preko kamatne stope i refl ektuje preplitanje realnih i novčanih fenomena. Tzv. “3 teorija” predstavlja, dakle, pokušaj neoklasične sinteze u Samuelsonovom smislu i zasniva se na Wicksellovoj koncepciji ra zlike prirodne i tržišne kamatne stope, koja na taj način postaje ključna za stabilizaciju. U tom smislu, Leijonhufvud se približava monetaristima, jer pobija zanemarivanje monetarne politike i odbacuje kejnzijansko isključivo opredeljenje za fi skalnu politiku. Pogrešno je, međutim, fi skal nu politiku smatrati neefi kasnim instrumentom makroekonomske politi ke. Pre se može smatrati da je fi skalna politika bila pogrešno usmeravana. I, doista, fi skalna politika je bila pogrešno usmerena, a kada je smer i bio pravilan, doza je bila ili suviše jaka (kao u 1973. god.) ili suviše slaba (kao u 1975. god.).81

Tobin i Malinvaud,82 sledeći neokejnzijanska shvatanja, istakli su da se osnovni uzrok opadanja proizvodnje, produktivnosti i zaposlenosti, stagfl acije i infl acije nalazi u smanjenoj privlačnosti ulaganja. Elokventni Tobin,83 kao teoretičar novca, konjunkture, proizvodnje, zaposlenosti, cena, fi nansijskog tržišta i transmisionog mehanizma, razara slabe tačke monetarizma, tj. tezu o inherentnoj

79 G. Tullock, Economics of Income Redistribution, KJuwer, Bonston, 1983., R. G. Leipscy i J. M. Parkin, Income Policy: A ReAppraisal, E:conomica, april 1970. i J. C Koeune, J. L. Kruseman i P. Mandy, La politique des revenus a une politiquc de rćpartion, Louvain, Paris 1967.

80 A. Leijonhufvud, Information and Coordination, Oxford University Prcs, Oxford, 1981. 81 A. S. Blinder, Economic Policy and ihe Greal Stagfl alion, Academic Press, N. York, 1979. 82 The Special Issue on Uncmployment, The Review of Economic Studies 159/82 i E. Malinvaud, Lćcons

de theorie microeeonomique, Dunod. Paris 1982. i Theorie macroeconomique, Dunod, Paris, 1981. 83 J. Tobin, The Monetarisl Counter: Revolution – An Appraisal, Economic Journal, marg 1981.

201


stabilnosti privrednog sektora (koji se i posle svakog poremećaja, spolja ili iznutra, sam po sebi, vraća u ravnotežu uz punu zaposlenost), tezu o isključivom monetarnom fenomenu infl acije (čiji su uzroci uvek prekomerno umnožavanje novca) i tezu o striktnoj kontroli rasta novčane mase (koja kada se ustali automatski doprinosi stabilizovanju cena) sa stanovišta katastrofalnih ekonomskosocijalnih posledica jednostrane monetarističke antiinfl acione politike. Tobin se, stoga, zalaže za formulisanje moderne politike konjunkture, koja bi, uz monetarno suzbijanje infl acije i politiku dohotka, razvoj dohotka, uporedo sa ukupnom tražnjom (infl atorno naduvanom), dosledno i sistematski obuzdavala, Suština usklađenog programa ogleda se u istovremenom suzbijanju infl acije i nezaposlenosti i promovisanju rasta.84 Desaj i Mekluri, iznoseći suprotna tumačenja poznate debate Srafe i Nauska o teoriji novca, koja je važna za današnje sporove o novčanoj teoriji između monetarista i kejnzijanaca,85 smatraju da je Nauek u “Prices and Production” pokušao da objasni poslovne cikluse odstupanjem nominalne kamatne stope od “prirodne” kamatne stope. Nominalna kamatna stopa može da odstupa od prirodne, samo ukoliko se količina novca uveća toliko da se poremeti njegova “neutralnost”. Po Naueki za takva kretanja su odgovorne banke, jer ako je nominalna kamatna stopa ispod prirodne, dolazi do suvišnih ulaganja koja kasnije mogu da se namire jedino umanjenjem nivoa proizvodnje i zaposlenosti sve dok se ne izjednače prirodna i nominalna kamatna stopa. No, ukoliko se prirodna kamatna stopa izražava u robi, a ne u novcu, kako misli SraiTa, utoliko će biti onoliko prirodnih kamatnih stopa koliko ima robe. A ukoliko pak, ne postoji prirodni nivo kamatnih stopa, neće postojati ni neutralna količina novca, što znači da je Nauekova teorija poslovnih ciklusa, po Sraffi , bila pogrešna. Weintraub,86 razmatrajući monetarizam sa teorijskog i empiričkog aspekta, ukazuje pak na nejasan koncept novčane mase, nesigurne tvrdnje o brzini opticaja novca, pogrešan stav o odnosu između nivoa novca i nivoa cena, zanemarivanje odnosa između povećanja nadnica i povećanja cena, striktna promašenost politike novčane mase i pogrešno odbacivanje diskrecione politike emisione banke u okviru međuzavisne svetske privrede u kojoj se avanturistička monetarna politika i politika kamatnih stopa SAD prenosi na druge privrede. Stagfl acija i slampfl acija su neobična iskustva prouzrokovana doktrinarnim monetarizmom, koji ignoriše implikacije permanentne eskalacije nadnica, politiku dohotka, devizni kurs i dr. U sadašnjim uslovima pogrešno je, dakle, davati prioritet monetarnoj (ili fi skalnoj) politici, jer ukoliko su nominalne nadnice umereno stabilne, monetarna i fi skalna politika se mogu ponovo kombinovati za obnavljanje visokih stopa proizvodnje i zaposlenosti bez opasnosti od nepodnošljive i nepredvidljive infl acije. Ograničeno delovanje monetarne i fi skalne politike u infl atornim uslovima prestaje da postoji u uslovima nedovoljne zaposlenosti, kada je ona očišćena od infl acije. U tim okolnostima stabilnost nominalnih nadnica predstavlja primarni uslov.87 Krajem 60-

84 William R. Clin i S. Weintraub, Economic Stabilization in Developing Countries, Brookings Insti tution, NVashington, 1981., J. Williamson, ThcFailureof Word Monetarv Reform, 1971-1974., Nelson, Loidon, 1977., J. J. Butlin (Ed.), Economic and Resources Policy, London, Longiuan, 1981. i R. Caves i L. Krause, Britain’s Economic Performance, The Brookings Institution, Washington, 1980.

85 M. Baranzini, Advances in Economic Theory, Basil Blackwell, 1982. 86 S. Weintraub, Monetarism’s Muddles, Kredit und Kapital 4/81, st. 463-493. 87 A, Cairnacross, The Relationship Between Fiscal and Monetary Rolisu, Banca Nationale del Lavoro,

Quarterly Review, decembar 1981, sg. 375-393.

202

ŽARKO L. RISTIĆ

tih i početkom 70-tih godina ekspanzija monetarizma istovremeno je označavala i defi nitivan raskid sa kejnzijanizmom. Krajem 70-tih godina raskol u fi skalnoj ekonomiji, odnosno fi skalizmu otvorio je pozornicu renesansi tzv. “SupplySide Economics” koja teži totalnoj preorijentaciji ekonomske politike sa tražnje na proizvodnju, pošto se koreni savremene stagfl acije ne nalaze u potrošnji već u ponudi. Po novim teoretičarima, preporuke monetarista nemaju teorijski fundament niti solidna empirička rešenja u pogledu makroekonomske politike; dok ekonometrijski modeli kejnzijanske inspiracije zapravo ništa ne govore o poželjnoj monetarnoj politici. No, i novi monetarizam “novog monterizma”, koji se konstituiše oko slogana anticipiranih racionalnih očekivanja, već refl ektuje da je teorija racionalnih anticipacija statična.88 Davidson, u tom kontekstu, ističe da je logički protivrečna teza monetarističke teorije racionalnih očekivanja da iznenadni opšti porast infl atornih očekivanja dovodi do odgovarajućeg rasta nominalne kamatne stope, pri čemu realna kamatna stopa ostaje konstantna i može da se uporedi sa nultim infl atornim očekivanjima. Davidson89 dokazuje da se pri iznenadnom opštem porastu infl acionih očekivanja povećava marginalni prinos kapitala. Trebalo bi zastupnici teorije ekonomije ponude i monetaristi, koji traže logično održivu politiku stimulisanja investicione delatnosti i štednje, da ohrabruju očekivanja većih stopa infl acije i istovremeno podstiču emisione banke da preko operacija na otvorenom tržištu snize kurseve hartija od vrednosti (nominalne kamatne stope). Verzija nove neoklasične ekonomije, koja se predstavlja u ekstremnoj verziji monetarističkih pozicija,90 inače, trpela bi posledice praktične neinoperativnosti.

3. GLOBALNI MONETARIZAM

Globalni monetarizam je počeo da se razvija krajem 60-tih godina na trasi ekonomskih specijalista za međunarodnu ekonomiju (R. A. Mundell, N. G. Johnson i A. K. Swooboda) koji su analizirali infl aciju u svetskoj perspektivi u okviru sistema fi ksne razmene. Ova varijanta monetarizma, u osnovi, implikuje dve fundamentalne teze. Prvo, svetska ekonomija je postala relativno integrisana sa stanovišta tržišta robe i tržišta kapitala, i kooordinisana sa stanovišta cena. Drugo, režim fi ksne stope razmene funkcionisao je kao međunarodni ekvivalenat zajedničke devize, pri čemu je stopa svetske infl acije determinisana stopa rasta svetske monetarne mase.

88 V, Nivollet, Lcs modćles macroćconomiques francais contre le monćtarisme?, Cahiers de recherche de l’Ecole Nationale supćreieure de l’enseigncment technique, 1981,

89 P. Davidson, A Critical Analvsis of Monctarist – Rational Expectation – Supply Side (Incentive) Eco no-mics Approach to Accumulalion During a period of Infl ationarv Expectations, Kredit und kapital 4/81, st. 496-503.

90 J. P. Fitoussi, Politique monetaire et regulation de l’aclivitć ćconomique, Komunikacija na kolokvijumu “Les expćriences monćtaristes”, AixenProvence, 1981.

203


Globalni monetarizam Mundella i Johnsona zalaže se za razumevanje infl acije u svetskoj perspektivi jednog fi ksiranog sistema razmene, što je suprotno modelu zatvorene ekonomije fridmanovskog tipa, pošto kauzalnost u analizi globalnog monetarizma funkcioiiše u obrnutom smeru (svetska infl acij a utiče prvobitno na nominalni dohod ak, a potom na monetarnu masu). Verzija globalnog monetarizma pledira za fl eksibilnost razmene i nacionalnu zavisnost u monetarnoj politici.

U tom sklopu, teorija infl acije imala je tendenciju da posmatra infl aciju u unutrašnjoj perspektivi, a svetsku infl aciju kao nezavisnu, nacionalnu infl acionu rezultantu. U manjim ekonomijama, otvorenim, u režimu fi ksne razmene, do 1972/73. god., unutrašnja stopa infl acije je bila egzogena varijabla determinisana stopom svetske infl acije, dok je unutrašnja novčana masa odgovarala varijacijama nominalnog nacionalnog dohotka, kao endogena. U optici međunarodnog monetarizma, relacija kauzaliteta između novca i dohotka je različita od ekspozicije Fridmana. Analiza globalnog monetarizma operiše sa ovom relacijom kauzaliteta u obrnutom smislu: svetska infl acija utiče, prvo, na nominalni nacionalni dohodak, kao endogena. U suštini međunarodnog monetarizma, relacija kauzaliteta između novca i dohotka je različita od ekspozicije Fridmana. Analiza globalnog monetarizma operiše sa ovom relacijom kauzaliteta u obrnutom smislu: svetska infl acija utiče, prvo, na nominalni nacionalni dohodak, a, zatim, na novčanu masu.

U režimu fl ontantne razmene, analiza globalnog monetarizma predviđa da će unutrašnja infl acija biti determinisana monetarnim snagama domaćeg porekla. Ovaj pristup fl eksibilnoj stopi razmene predstavlja uslov za kontrolu unutrašnje infl acije posredstvom upravljanja unutrašnjom novčanom masom. Slobodna fl uktuacija stope razmene daje mogućnost monetarnim autoritetima da čine divergenciju stope unutrašnje infl acije od infl acionističkih tendencija u ostatku sveta, jer unutrašnja infl acija nije parametar determinisan egzogeno. Ekspanzivna politika novčane mase, u jednoj zemlji, koja je mnogo brža u poređenju sa drugim zemljama sveta, ubrzava stopu infl acije brže od ostalih zemalja.

Monetarna dejstva većih razmera i pravila monetarne politike, koja se izvode iz monetarne teorije platnog bilansa i teorije pariteta kupovne moći, ne verifi kuju teoriju pariteta kupovne moći u odnosu evropskih valuta prema dolaru, s obzirom da promene deviznih kurseva nisu “nezavisne” (G. Cas&el).91 Generalno posmatrano, važi monetarni pristup teoriji platnog bilansa i postoji direktan međunarodni uzajamni odnos kamatnih stopa. Zemlje sa uporedivno niskim nivoom kamatnih stopa i relativno niskom stopom infl acije postaju u dvostrukom pogledu zemlje izvoznice kapitala: kao privilegovane zemlje poverioci za strane zajmotražioce i težnjom domaćih ulagača da svoja sredstva plasiraju u zemlje sa relativno visokim nivoom nominalnih kamatnih stopa. Pri tome su od posebnog značaja procene posledica poslovne politike banaka koje rezultiraju iz supstitucije rizika deviznog kursa rizikom promene kamatnih stopa.

91 A. K. Swoboda, Monetary Approaches to Worldwide Innfl ation, u L. B. Krause - W. S. Salant (Ed.), Worlwide Infl ation, Brookings Institution, Washington, 1977., S. Weintraub, Monetarism’s Mudles, Kredit und Kapital, 4/81, st. 463-493., R. Mundell, Infl ation and Real Interest, Journal of PoliticalEconomy, juli 1963, st. 280-283.

204

ŽARKO L. RISTIĆ

Razmatranje altarnativnih opcija monetarne politike i uvođenje regresivnih očekivanja (koja se pojačavaju infl atornim kretanjima) u modelu92 ravnoteže otvorene privrede sa fl eksibilnim deviznim kursevima i infl acijom, i sa četiri pasivna monetarna pravila, koja se kombinuju sa aktivnom politikom intervencije zasnovane na dinamičkom paritetu kupovne moći, dovodi do povećanja monetarne ekspanzije, koja dovodi do neproporcionalnog povećanja domaće stope infl acije. Povećanje utvrđene stope devalvacije i, ekvivalentno tome, stope nominalne kamate u sistemu, u kome je devalvacija stabilizovana, implikuje ubrzanje domaće proizvodnje, monetarne ekspanzije i domaće infl acije.

Globalni monetarizam (global monetarism) predstavlja ekpsanziju monetarizma a la Fridman u međunarodnim razmenama (R. McKinnon). “Currency substitution”, kao dijagnoza situacije, i “global monetarism”, kao terapija,93 međutim ne daju odgovor na pitanje da li precenjen dolar i suviše visoke međunarodne kamate prete da pregaze ekonomiju zemalja u razvoju sa retroaktivnim udarom na privrede razvijenih zemalja. Pogrešno je, stoga, tvrdi McKinnon, što i monetaristi i kejnzijanci ignorišu uticaj međunarodne ekonomije na unutrašnju ekonomiju. Na planu ekonomske politike monetaristička i kejnzijanska škola formulišu ciljeve u terminima stope rasta monetarnih agregata (monetaristi) ili u terminima kamatne stope (kejnzijanci). A ono što se događa sa punudom novca ili kamatnom stopom u drugim zemljama nije bez posledica na vođenje ekonomske, odnosno monetarne politike.

Jedan od bazičnih postulata na kojima počiva fridmanovski monetarizam jeste da je potražnja za nacionalnom valutom stabilna. Ovaj tip monetarizma, dakle, ne uzima u obzir međusobnu zamenljivost nacionalnih valuta deset najvećih industrijskih zemalja. Međutim, zamenljivost ovih valuta na međunarodnom nivou destabilizuje potražnju za pojedinim nacionalnim valutama i ovu tražnju čini osetljivom na očekivane promene u kursu razmene. Potvrda ove Ms Kinnonove tvrdnje je da godišnja variranja ponude novca ne objašnjavaju kretanja infl acije u pojedinim zemljama. Usled toga, monetarističke koncepcije, onakve kakve jesu, nemaju nikakvog značaja, jer, umesto da razaraju infl aciju, one rizikuju da izazovu samo uspone i padove u ekonomskoj aktivnosti već prema tome kako se kreće potražnja za novcem. No, ako je tražnja za internacionalnom valutom vrlo stabilna, onda je tražnja za nacionalnom valutom nestabilna. Na tome se, dakle, zasniva globalni monetarizam, budući da kretanje ponude svetskog novca objašnjava infl acione eksplozije 70-tih godina i recesiju sa početka 80-tih godina. Kretanje ponude svetske valute od početka 70-tih godina objašnjava dinamiku prihoda i cena u SAD mnogo bolje nego unugrašnji tokovi (McKinnon). Razvoj događaja u SAD, promena ekonomske politike i politike “tour court” u poslednje tri godine odredila su očekivana kretanja vrednosti dolara koja su kasnije dovela do pomeranja svetske tražnje za novcem prema dolaru. Prisustvo brojne restriktivne monetarne politike podstaklo je kamatne stope do neuobičajenog nivoa, hraneći tako kasnije očekivanja revalorizacije dolara, a, time, i nova pomeranja tražnje za novcem.

92 W. D. Becker, Einige auswirkungen der wiihrungspolitik auf den fi nanziellen sektor, Kredit und Kapital 1/82, st. 47-62.

93 J. S. Blandari - S. J. Turaovsky, Alternative Monetary Policies in an infl ationarv equilibrium modcl oG the open Esonomu, Weltwirtschaftliches Archiv 1/82, st. 1-16.

205


Potrebna je, prema tome koordinacija monetarnih politika na međunarodnom nivou, kao jedan od uslova za smanjenje međunarodnih kamata i ublažavanje problema dugova zemalja u razvoju. Suprotno od onoga što tvrde monetaristi, Fed bi trebalo da podstakne monetarnu ekspanziju, dok bi ostale industrijski razvijene zemlje bile prinuđene da održavaju umerene stope rasta novčane mase.

3.1. BUDžETSKI MONETARIZAM

Budžetski monetarizam Brunnera i Meitzera prebacuje Fridmanu da je u makroekonomskoj analizi zanemario budžetske varijabile, pogotovu što je imperativno afi rmisati politiku limitiranja budžetskog defi cita, ukoliko se želi da se zadrži rast novčane mase.

Ova varijanta monetarizma podrazumeva, u stvari, teorijski model cena i teži da otkrije interakcije između tržišta aktiva, tržišta proizvoda i budžetskog defi cita. Brunner-Meltzerova analiza budžetskog monetarizma94 bazira se na aplikaciji teorije cena u makroekonomskoj analizi, pošto fridmanovski monetarizam nije pridavao nikakvu formalnu ulogu relativnim cenama u procesu makroekonomskih usklađivanja i pošto je Fridman ignorisao efekte varijacija javnih rashoda i fi skalnih prihoda u makroekonomskoj analizi (odnosno fi skalne i budžetske varijabile)

Protagonisti budžetskog monetarizma odbacuju ideju “samo novac je važan”, budući da u njihovoj analizi budžetski defi cit ima uticaj na nivo Kroizvodnje i cena. Osim toga, struktura budžetskog defi cita određuje poziciju Filipsove krive na kratak rok. Relacija infl acija – nezaposlenost je izražajnija, kada se defi cit fi nansira novcem, a trajnija, kada se fi nansira drugom (M. Fratiani). U optici budžetskog monetarizma, novčana masa je determinisana u procesu budžetskog defi cita, a budžetski defi cit nije indiferentan u borbi protiv infl acije. Rast javnog defi cita, u principu alimentira infl aciju. Međutim, pristalice budžetskog monetarizma se slažu sa Fridmanom, kada kaže da je infl acija, uglavnom, monetarni fenomen, ali dodaju da je limitiranje budžetskog defi cita neophodno. To je potvrdio i Minford u okviru Liverpulskog makroekonomskog modela.

Višegodišnje praktikovana fi skalna stimulacija privredne aktivnosti u SAD, Zapadnoj Nemačkoj i Japanu (period 197579. god.) vodila je smanjivanju oporezivanja i povećanju budžetskih rashoda u funkciji generisanja agregatne tražnje i pokretanja privredne aktivnosti iz recesionog stanja.95 Smatralo se, naime, da potrošači generišu recesiju na taj način što su smanjivali potrošnju u odnosu na formiranje dohotka i time povećali štednju, koja nije mogla biti, u uslovima neizvesnosti u recesionisanoj privredi, prebačena u tokove fi nansiranja investicija u cilju povećanja proizvodnje i zaposlenosti. Aktiviranje stimulativnih fi skalnih programa u pravcu oživljavanja konjukture i ublažavanja nezaposlenosti imalo je

94 J. A. Frenkel i H. G. Johnson, The Monetary Approach to the Balance of Pavmcnts, Allcn and Unwin, London, 1976. . R. Dornbush, Open Esonomu Macroeconomics, BasicBooks, N. York, 1980. i M. Mussa, A Model of Exchange Ratc Dynamics, Journal of Polilical Esonomu, februar 1982. st. 74-104.

95 K. Bnmner- A. N. Meltzer, Moneu, Debt. and Economic Activity, Journal of Political Esonomu, Vol. 80, 1972. i An Aggregative Theoru for an Closed Esonomu, u J. L. Stein (Ed.), Monetarism, North Holland, Amsterdam, 1976. st. 80-103.

206

ŽARKO L. RISTIĆ

svoj raison d’etre u kratkom roku u uslovima postojanja neiskorišćenih kapaciteta,96 Dakako, u dugom roku stimulativni fi skalni programi koji vode povećanju obima defi citarnog fi nansiranja države, u krajnjoj liniji, deluju na smanjivanje akumulativne i reproduktivne sposobnosti privrede i na povećanje stope infl acije.

Koncepcija koja kritički istupa u odnosu na korišćenje defi citarnog budžetskog fi nansiranja kao sredstva za oživljavanje privredne aktivnosti polazi od uopštavanja istorijskih iskustava primenom tzv. ekspanzivne fi skalne politike. Po ovoj tezi, politika povećanja budžetskih rashoda bez odgovarajućeg povećanja budžetskih prihoda, preko stvaranja fi nansijskih defi cita javnog sektora, deluje na kratki rok u pravcu akceleracije stope rasta realnog društvenog proizvoda u uslovima recesiJe i u pravcu jačanja reproduktivne sposobnostiprivrede. No, ukoliko se fi skalni defi citi ne poništavaju budžetskim sufi citima, onda sistem defi citarnog fi nansiranja deluje asimetrično u smislu kreiranja fi nansijskih defi cita države koji zahtevaju pokriće u emisiji novog kvantuma novca sa udarom na selektivne kredite i kredite za likvidnost. A ukoliko seu politici budžetskog pokrića pribegava učešću države na tržištu kapitala, utoliko se redukuje obim sredstava akumulacije za fi nansiranje investicija. Problem je utoliko teži, ukoliko se simultano javlja rast dodatne tražnje privrednih subjekata i države za akumulacijom na tržištu kapitala u odnosu na tekući priliv akumulacionih potencijala na tržištu kapitala, jer dolazi do porasta kamatnih stopa u cilju uravnoteženja ponude i tražnje fi naisijskih resursa na tržištu. Porast nivoa kamatnih stopa simultano odražava defi cit fi nansijskih sredstava na tržištu kapitala i smanjenje fi ksnih investicija u privredi. U lančanoj reakciji, centralna banka upumpava dodatnu infl atornu količinu novca u funkciji osiguranja ravnoteže između ponude i tražnje fi nansijskih sredstava i sprečavanja porasta kamatnih stopa na fi nansijskom tržištu u kratkom roku. U krajnjoj instanci, neminovno dolazi do skoka stope infl acije i do prilagođavanja dugoročnih kamatnih stopa na višem nivou usled ukalkulisavanja stope infl acije u kamatne stope. Zadržavanje normalne stope monetarne ekspanzije od strane centralne banke, nezavisno od stanja na fi nansijskom tržištu, simultano bi redukovalo infl atorne napetosti i apsorpciju sredstava na tržištu kapitala od strane privrede usled ekspanzivnog defi citarnog fi nansiranja države, koja potiskuje irivredu sa tržišta kapitala. A to je suprotno, logici produbljenog defi citarnog fi nansiranja budžeta, budući da ne obezbeđuje povišenu stopu privrednog rasta i izvlačenje privrede iz stanja recesije. Jer, smanjivanje investicione tražnje privrede na račun rasta budžetske tražnje države nema neutralne efekte na privredna kretanja, s obzirom na rastuće učešće budžetskih rashoda i fi skalnih prihoda u raspodeli društvenog proizvoda. Iako tzv. programi fi skalnog stimulisanja privredne aktivnosti (u formi ekspanzivne fi skalne politike, odnosno defi citariog budžetskog fi naisiranja) mogu doprinositi oživljavanju konjunkture (u uslovima egzsitencije nsiskorišćenih kapaciteta) efi kasnije od monetarne politike (u uslovima delovanja fi nansijskog tržišta i iostojanja ravnoteže kamatne stope),97 defi citarno fi nansiranje dražve se, ipak, ne može prekinuti u momentu oživljavanja privrede, kada je privrednim subjektima potreban povećan kvantum akumulacije sa tržišta kapitala. Državni programi javnih rashoda ne mogu se svakodnevno prilagođavati

96 K. Brunner - A. N. Meltzer, Friedman’s Monetary Theoru, Journal of Political Esonomu, juni 1972. st. 842.

97 R. Minford, Monetarizm, Infl ation and Economic, Policy, Liverpool Occasional Papers, 1/80.

207


tekućim privrednim kretanjima niti se potreban obim defi citarnog fi nansiranja države, kao inicijativni faktor pokretanja ekonomskih tokova, može punktualno predvideti. U tom smislu, monetarna politika ima potencijalno veće mogućnosti za fl eksibilio korigovanje u skladu sa tekućim kretanjem konjukture, pogotovu u sistemima kojima ne egzistira stihijsko fi nansijsko tržište i tržišno formirana kamatna stopa (jer u takvim sistemima centralna banka može putem ekspanzivne monetarne politike više ne deluje u pravcu ekspanzije proizvodnje).98 U teorijskim raspravama u pogledu kombinovanja fi skalne i monetarne politike, pristalice fi skalne politike ukazuju da je defi citarno budžetsko fi nansiranje jedini način da se poveća stopa rasta realnog društvenog proizvoda i ublaži nezaposlenost (bez povećanja stope infl acije, dokle god postoje neiskorišćeni kapaciteti), dok pristalice monetarne politike ukazuju da ekspanzija agregatne tražnje generisane javnom potrošnjom deluje na akceleraciju infl acije u uslovima nedovoljnog korišćenja kapaciteta.99 Monetaristi, dakle, smatraju da trajno korišćenje budžetskih defi cita ne održava povoljnu konjunkturu i da defi citarno fi nansiranje generiše infl acione trendove. Stoga, insistiraju na održavanju ravnoteže državnih budžeta i na vođenju čvršće monetarne politike. No, i monetaristi i fi skalisti “nisu u pravu”, budući da se dinamička privredna ravnoteža jedino može održati simultanim kombinovanjem relativno stabilnog monetarnog rasta i optimalnih proporcija u raspodeli društvenog proizvoda.100 Time je fi skalna politika, u alternativnim konceptima stabilizacione politike, značajna dopuna monetarnoj politici.101

3.2. GRADUELISTIČKI MONETARIZAM

Monetaristički graduelizam u osnovi je identičan Fridmanovom monetarizmu, budući da je deriviran iz reformulisane kvantitativne teorije novca. U postfridmanovom periodu graduelistički monetarizam je usavršavan i dopunjavan, ali je ostao vrlo blizak fridmanovskom monetarizmu i, stoga, podvrgavan kritici. I, pošto nije uputno ponavljati ranije prezentirani tekst, opredeljujemo se za kritičku analizu.

U novije vreme smatra se da politika monetarnog graduelizma ne može da “odbaci” dobre stabilizacione performanse. Isuviše je dug put sprovođenja takve politike da bi se čvrsto do kraja mogla soprvesti.102 Stoga se predlaže monetarna restrikcija sa oštrim udarom na promene ponašanja ekonomskih subjekata i na promene očekivanja, iako je politika monetarnih šokova riskantna sa stanovišta involviranja recesionih efekata i njihovog transmitovanja preko platnobilansnih usklađivanja na ostale zemlje.103

98 Dr. M. Ćirović, Privredna kretanja i stabilizaciona politika, Jugoslovensko baikarstvo, novembar 1974. god. i Novac i stabilizacija, Savremena admššstracija, Beograd, 1982. god. st. 26i27.

99 K. Brunner (Ed.), Keynesian Policies, the Drift into Permanent Defi cits and the Growth of Government, Journal of Monetary Economics, avgust 1978, st. 567-636, B. Hilier, Does Fiscal Policy Matter% Public Finance, juni 1977, st. 374-389. i S. J. Turnovsky, Macroecnomic Analysis, Cambridge University Press, Cambridge, 1977.

100 Dr M. Ćirović, Novac i stabilizacija, Savremena administracija, Beograd, 1982, str. 67-68. 101 DrM. Ćirović, op. cit., st. 68-69.102 Dr M. Ćirović, Novac i stabilizacija, Savremena administracija, Beograd, 1982, st. 69.103 Ibidem, str. 69-70.

208

ŽARKO L. RISTIĆ

Suština antiinfl acione politike sastoji se u iznalaženju pravog stimulansa za zaustavljanje infl acije. Nova monetarna politika u tu svrhu koristi “glad” kao stimulans. Međutim, takva politika ne može biti efi kasna, jer “glad”, kao stimulans, nije podesan za zaustavljanje infl acije. Taj stimulans može se jedino ugraditi u društvene odnose uvođenjem pla ni ranja na bazi antiinfl acionog stimulisanja poput Lernerovog pred loga MAP-a (market antiinfl ation plan), odnosno TIP-a (tax basedincomes Rolisu).104

Pokazalo ce, naime, da se preko previsoke emisije novca dolazi neposredno do aktiviranja transmisionog mehaiizma infl acije105 – infl acija troškova, i do depresijacije devinog kursa, strukturne neravnoteže i defi cita, i slabljenja izvoza i efi kasnosti privređivanja itd. U tom kontekstu, strategijska monetarna politika reprezentuje determinističku politiku konzistentnu sa graduelističkom strategijom ekonomske politike u programiranom dezinfl acionom procesu sa umerenim stopama rasta; dok stohastička monetarna politika, obarajući infl aciju monetarnim šokovima i restriktivnom terapijom, redukuje stopu privrednog rasta i involvira pokret nezaposlenosti.106 I, dok, kratkoročna monetarna politika deluje samo u kratkim vremenskim horizontima u korektivnom smislu ia privredia kretanja, koja odstupaju od programiranih stopa i veličiia, strateška monterna politika dobija funkciju planskog eh ante formiranja, moietarnih okvira.

Uobičajeno je, stoga, da se strateškoj monetarnoj politici daju prednosti u odnosu na kratkoročnu monetarnu politiku iz razloga što ona osigurava graduelističko delovanje monetarnih agregata u procesu redukcije infl acije i usklađivanja na fl eksibilan način, što omogućava projektovanje monetarnih targeta i eliminisanje oscilatornosti stopa rasta monetarnih agregata i što pomaže savlađivanju anticipiranih infl atornih ciklusa oštrinom monetarnih restrikcija.107 Međutim, suviše rastegljivo doziranje monetarnih mera i instrumenata sa kratkoročnim šokteragagjama ne udovoljava efi kasnom dezinfl acioniranju. Stoga se bira srednjoročno orijentisana monetarna antiinfl aciona politika sa šokantnom monetarnom terapijom, odnosno monetarnim udarima, koja brzo obara stopu infl acije i sužaća infl acione anticipacije, doduše iz involvisane recesije.

Monetaristi smatraju da je tražnja novca stabilna funkcija stope rasta outputa, stope infl acije i stope opticaja novca. Na dugi rok, koefi cijent opticaja novca je stabilna veličina, dok je stoparasta outputa determinisana realnim varijabilama. Na kratak rok, varijacije u stopama opticaja novca, anticipirani infl acioni trendovi i varijacije kamatnih stopa deluju na tražnju novca (koja, u dugom roku, izgleda, zavisi isključivo od tekuće i očekivanja više naslanjaJu na promene ključnih agregata i parametara monetarne politike nego na infl aciju u tekućem i prošlom periodu. Monetaristi, isto tako, smatraju da se trajnim korišćenjem budžet skog defi cita ne može održati povoljna konjunktura,108 već da takva poli tika vodi u pravcu

104 Dr M. Ćirović, Novac i stabilizacija, Savremena administracija, Beograd 1982, str. 69.105 Dr M. Ćirović, op. cit.106 Dr M. Ćirović, Koncepti infl acije i stabilizacione politike, Ekonomist 1-2/67 i Novaci stabilizacija,

Savremena administracija, Beograd, 1982, st. 17-18.107 Dr M. Ćirović, Novac i stabilizacija, Savremena administracija, Beograd, 1982. st. 115.108 Ibidem. st. 115-116.

209


jačanja infl acije. Međutim, doajen neoklasičnih ameri čkih ekonomista Solow109 pokazuje da je ideja konzervativna da infl acija proističe iz budžetskog defi cita lažna, jer su federalni budžetski defi citi u društvenom proizvodu u periodu 1972-1979. god. (1,5% u 1972., 0,5% u 1973., 0,8% u 1974., 4,6% u 1975., 3,1% u 1976., 2,4% u 1977., 1,3% u 1978. i 0,6% u 1979.), imali relativno opadajuću tendenciju naspram rastuće infl a cije, Čak i kada postoje mogućnosti da fl argantni budžetski defi citi provo ci raju infl acioni proces, Sollow kao i Klein, tvrdi da je potrebna bolja ravnoteža monetarne i fi skalne politike.110

3.3. INTEGRALNI MONETARIZAM

Sve do pojave i ekspanzije Supply-Side economica, na tim osnovama, izgrađenog strukturalističkog monetarizma, tzv. integralni monetarizam simultano je reprezentovao i tzv. strukturni monetarizam, koji je, u osnovi, težio da eksplicira strukturu monetarizma. No, da bi se izbegao paralelizam između tzv. strukturnog monetarizma i monetarizma ekonomije ponude ili strukturalističkog monetarizma i monetarizma ekonomije ponude ili strukturalističkog monetarizma, termin

“strukturni monetarizam” je supstituisan terminom “intetralni monetarizam”. Integralni monetarizam, onako kako ga shvataju i izlažu Mauer, Brunner,

Cagan, Bronfenbrenner, Frend, Johnson, Laidler i Thomposon, anglobi ra ključne postavke savremene monetarističke teorije:111 (a) kvantitativna teorija novca, (b) monetaristički model procesa transmisije (u smislu da monetarni faktori imaju odlučujuće dejstvo na nominalni dohodak), (c) privatni sektor je u suštini stabilan, (d) irelevantnost pojedinačnih pojava za objašnjenje kratkoročnih promena nominalnog dohotka i uverenje da je tržište kapitala fl uidno, (e) stavljanja težišta na opšti nivo cena, a ne pojedinačne cene, (f) korišćenje malih, a ne velikih ekonometrijskih modela, (g) upotreba iznosa primarnog novca ili neke druge ili slične mere kao pokazatelja moietarne politike, (h) usvajanje pravila o stopi rasta novčane mase, (i) negiranje mogućnosti izbora između infl acije i nezaposlenosti, i prihvatanje realne Filipsove krive, (j) pridavanje relativno većeg značaja infl aciji nego zaposlenosti, (k) neslaganja sa državnom intervencijom i makroekonomskom stabilizacionom politikom zasnovane na fi skalnoj politici.

Integralni monetarizam danas, u osnovi, reprezentuje okosnicu savremene monetarističke teorije i jezgro savremenog monetarizma, budući da se egzistirajuće varijante monetarizma u teoriji i praksi po pravilu naslanjaju na tzv. integralni monetarizam sa ciljem “pozajmljivanja” ključnih postavki. Integralni monetarizam istovremeno reprezentuje fundamentalnu teorijskoempiričku snagu protiv kejnzijanstva i kejnzijanaca, koji ga najozbiljnije shvataju u odnosu na ostale varijante monetarizma. Integralni monetarizam je toliko uspeo u poslednjoj deceniji razvoja monetarne teorije da je prosto naterao kejnzijance da ozbiljno o njemu

109 A. Lerner i D. Colander, Anti-infl ation incentives, Kvclos 1/82, st. 39/50.110 Dr M. Ćirović, Problemi antiinfl acione politike, u Dr M. Ćirović (Red.), Problemi i metode sprovođenja

antiinfl acionog programa, Marksistički ceptar OSK u Beogradu i NIO “Poslovna politika”, Beograd, 1983, st. 10.

111 T. J. Courchene, The Strategy of Graduelism: An Analysis of Bankof Canada Policy frommid-1974 to mid-1977, Howe Research Institute, Montreal, 1977.

210

ŽARKO L. RISTIĆ

razmišljaju bilo da mu modifi kuju sadržinu. Mnogi kejnzijanci su čak bili prinuđeni da razmišljaju “šta uopšte sadrži monetarizam”. U tom smislu, i Tobin, kao “teški” kejnzijanac, razmišljajući o monetarizmu, došao je do neumitnog zaključka da integralni monetarizam obuhvata sledećih nekoliko ključnih elemenata:112 (1) ranija povećanja stopa novca glavna su determinanta – praktično jedine sistematične i neslučajne – rasta nominalnog dohotka, (b) fi skalna politika ne može bitno delovati na društveni proizvod, iako može izmeniti njegov sastav i delovati na kamatne stope, (c) celokupno delovanje monetarne i fi nansijske politike na nominalni dohodak i na privredna kretanja praktično se rezimira u ponašanju jedne jedine varijable – količina novca, pri čemu se monetarna politika mora ravnati isključivo po toj varijabli, a ne po kamatnim stopama, fl uktuacijama kredita, slobodnim rezervama i drugim indikatorima, (d) nominalne kamatne stope usklađuju se prema infl acionističkim prognozama, odnosno sa infl acijom, iako se to događa sa zakašnjenjem, (e) centralna banka može i mora neprestano povećavati količinu novca i to tempom koji mora da bude usklađen sa tempom rasta potencijalnog društvenog proizvoda uvećanog za pretpostavljenu stopu infl acije, (f) ne postoji trajna i čvrsta veza između nezaposleiosti koja omogućava strukturalne promene radne snage i njenu mobilnost, (g) državna politika izaziva sve bržu infl aciju, ukoliko uporno nastoji da smanji nezaposlenost ispod njenog prirodnog nivoa, odnosno da ubrza defl aciju, ukoliko nastoji da postigne veću stopu zaposlenosti od prirodne. Time je, u osnovi, priznat monetarizam kao značajna teorijska snaga u monetarnoj teoriji, koji se, poslednjih godina, i empirijski verifi kuje, naročito u SAD i V. Britaniji.

4. STABILIZACIONA POLITIKA I DRŽAVNA INTERVENCIJA

Monetaristi su protivnici državne intervencije i pristalice slobodnog tržišnog procesa. Kejnzijanci su, obrnuto, pristalice i pobornici državne intervencije i protivnici stihijnog delovanja tržišnog mehanizma. Kao protivnici državne intervencije, monetaristi se ne slažu da treba voditi kontracikličnu fi skalnu politiku; jer, kako veli Majer, kontraciklična fi skalna politika može da izazove veći rast rashoda javnog sektora u periodu recesije nego smanjenje rashoda u periodu ekspanzije i da se, usled toga, javni rashodi kontinuirano povećavaju.113 Doduše, Tobin, ukazujući na negativni odnos, tvrdi da infl acija ne može biti korišćena kao razlog za smanjenje budžeta, ukoliko fi skalna politika ima malo ili nikakvo dejstvo na dohodak.

112 Dr M. Ćirović, op. cit. st. 10-11.113 J. Tobin. The New Economics One Decade Older, Princeton, N. York, 1971, st. 63. Moneu and Economic

Growth, Econometrica, Vol. 33, 1965, st. 67-684; A General Equilibrium Approach to Monetary Policy; Journal of Moneu, Credit and Banking, februar 1969, st. 15-29 i J. Tobin i W. Buiter, Fiscal and Monetary Policies, Capital Formation, and Economic Activity, u G. M. Von Furstenberg (Ed.), The Government and Capital Formation, Massachusetls, Cambridge, 1978, st. 73-151.

211


Nepoželjnost kontraciklične fi skalne politike je logična posledica monetarističkog shvatanja o stabilnosti privrednog sektora i boljim performansama slobodnog tržišta od državne intervencije u društvenoj reprodukciji. Pravilo o konstantnoj stopi monetarne ekspanzije isključuje potrebu za vođenjem diskrecione politike, jer ranije defi nisana Filipsova kriva ne omogućava optimalnu kombinaciju infl acije i nezaposlenosti. Stoga, upotreba novčane mase (a ne kamatne stope i bankarskih kredita), kao cilja monetarne politike, omogućava kreatorima ekonomske politike da se koncentrišu na upravljanje varijabilom (tj. posvete novčanoj masi) koja je van domena delovanja tržišta, s jedne strane, i da prepuste utvrđivanje kamatne stope i bankarskih kredita slobodnom tržištu, s druge strane.114 Najzad, monetariste izuzetno zabrinjava višestruka veza između infl acije i ekspanzije javnog sektora, iz tri razloga: prvo, infl acija povećava učešće javnog sektora (i iznuđuje porast javnih rashoda), ukoliko funkcioniše progresivan poreski sistem; drugo, suzbijanje infl acije može samo posredno da ograniči rashode javnog sektora, budući da se državni rashodi delimično povećavaju infl acionim fi nansiranjem, i, treće, fi nansiranje budžetskog defi cita primarnom emisijom u pravilu involvira infl aciono dejstvo, koje, ako duže potraje, pokreće proces kontrole cena i nadnica.115

Ako pod čistim fi skalizmom podrazumevamo učenje, po kome “novac nema značaja”, onda su (1) ekonomska dejstva fi skalnih mera nezavisna od načina fi nansiranja i (2) promene količine novca bez uticaja na nivo i dinamiku privredne aktivnosti (pod uslovom da fi skalne mere ne implikuju, bilo ubacivanje novog novca u privredne tokove, bilo povlačenje novca iz privrednih sekgora). S druge strane, ako se pod čistim monetarizmom naaiva učenje, po kome “samo novac je važan”, onda su (1) ekonomska dejstva promene kolggčine novca u značajnoj meri nezavisna od načina na koji se povećanje ubacuje (ili povlači) u privredi i (2) zanemarljiva dejstva mera fi skalne politike na privredu, ako se izuzmu njihove monetarne posledice (Bronfenbrenner).116 Ako je jedna ekspanzivna fi skalna mera (ekspanzija) praćena monetarnom ekspanzijom radi zaržavanja porasta kamatnih stopa i sprečavanja slabljenja multiplikatora, da li je – pita se Bronfcnbrenner – posledično povećanje dohotka rezultat pomeranja krive IS ili pomeranja krive LM, odnosno fi skalne i monetarne ekspanzije. Odgovor zavisi od elastičnosti 114 R. Dornhusch i S, Fisher, Macroeconomics, Mc GrawITill, 1978; M. S. Goodfriend, an Allernate Method

of Estimaling the Cagan Moneu Demand Function in Hvperinfl ation Under Rational Expectations, Journal of Monetary Economics, januar 1982, st. 43-58., Y. C. Park, The Role of Moneu in Stabilization Policy in Developing Countries, Staff papers, juli 1973., E. Feige i D. K. Pearcc, The Substitutability of Moneu and NearMonies: A Survey of the TimeSeries Evidence, Journal of Economic Literature, juni 1977, st. 439-469; G. Gurley, Financial Structures in Dcveloping Economics, u “Fiscal and Monetary Problems in Developing States: Procedings of the Third Rehovoth Conference, D. Krivine, N. York, 1967, st. 99 i Ph. Cagan. The Monetary Dvnamics of Hyperinfl ation, u M. Friedman (Ed.), Studies in the Quanlity Theogu of Moneu, University of Chicago Press, Chicago, 1965, st. 25-117.

115 C. Atkinson, Economics: The Science of Choice, R. D. Irwin, Homewood, 1983; S. Vgeueg, Regulation and Its Reform, CambridgeMassachusets, Harvard University Press, 1982., D. F, Greer, Business, Government and Societv, Macmlllan, N. York, 1983., Ch. Kindleberger i J. P. Laffargue (Ed.), Financial Crisis, Cambridge, Cambridge University Press, 1982. i T. Wllson i D. J. Wilson, The Political Economy of the Welfare State, G. Allen and Unwin, Londoi, 1982.

116 A. Blinder, Inventories in the Kcvnesian MacroModel, Kvklos, decembar 1980, st. 585-614. i Inventorie and Stickv Prices: More on the Microfoundations of Macroeconomics, MIMEO, juli 1980, A. Blinder i S. Fisher, Invcntories, Rational lixpectations, and thc Business SusJe, Mime, septembar 1980., B. Klein, Our new monetary standard: The reassessmcnt and effects of price uncertaintv, 1880-1973, Economic Inquiry, Vol. HŠ, 1975, st. 461-484. i The Social Cost of the reccnt infl ation: The mirage of steady anticipated infl ation, Journal of Monetary Economics, 2/76, 185-212.

212

ŽARKO L. RISTIĆ

datih funkcija prema kamatnoj stopi. Neelastično 1S i/ili beskonačno elastično LM daje fi skalističke odgovore, a beskonačno elastično IS i/ili neelastično LM daje monetarističke odgovore.117 No, zadržavanjem porasta nominalnih kamatnih stopa, monetarna politika treba da potvrdi vrednost ekspanzivne fi skalne politike. Defi nicija budžeta, priroda politike izdataka, stecen reagovanja poreskih prihoda i pretpostavke o međusobnoj zamenljivosti različitih vrsta aktive utiču na formulisanje različitih teza (Brunner): Monetaristi, po Kaganu, tvrde da davanje prednosti fi skalnoj politici, kao instrumentu ekonomske politike, za ublažavanje ekonomskih fl uktuacija, predstavlja grešku, ali ne tvrde da fi skalna politika nema nikakvog efekta. Fridman je svojevremeno (1948. god.) istakao značaj automatskih efekata budžetske politike na kratkoročnu stabilizaciju, jer pojedine fi skalne mere (npr. rashodi) mogu efi kasno da posluže u pojedinim fazama ekonomskog ciklusa, pogotovu, ako se uzmu u obzir zakašnjenja dejstava monetarne politike. Zalaganje Fridmana za tzv. nediskrecionu fi skalnu politiku je sasvim nešto drugo, što ne sme da znači totalno negiranje potencija aktivne diskrecione fi skalne politike. Monetaristi se, dakle zalažu samo za promenu redosleda prioriteta primene monetarne politike u odnosu na fi skalnu politiku. S druge strane, monetaristi su skeptični u pogledu rezultata primenjene fi skalne politike, koji fi skalisti često glorifi kuju. Promene nivoa javnih rashoda, koji, u pravilu, kasne, usled administrativnog limelagsa, i promene poreskih stopa, na koje se fi skalna stabilizacija prenaglašeno koncentriše, u praksi se neizvesno reperkutuju na rashode i potrošnju. S druge strane, promene poreskih stopa (koje vlada često povećava ili smanjuje) ne mogu se uvek kontrolisati usled njihovih efekata na raspodelu dohotka Nije moguće isto tako, kontrolisati i budžetske defi cite usled nemogućnosti čvrstog povezivanja promena u javnim rashodima i fi skalnim prihodima, promena u fi skalnim i ekonomskim tokovima i promena u neinfl atornom fi nansiranju fi skalnih mera Usled toga, monetaristi smatraju da diskrecione fi skalne promene nisu potrebne kao instrument ekonomske stabilizacije u toku višegodišnje primene stabilnog monetarnog rasta.118

Da li je stabilna novčana masa uticala na stabilizaciju privrede, pitanje je od esencijalnog značaja za monetariste, koji su uvek spremni da tvrde da politiku stabilizacije treba izbegavati, čak i kada ravnomerno povećanje novčane mase ne doprinosi stvaranju stabilnih uslova u privredi.119 Ova tvrdnja proističe iz činjenice da nepredvidljivo promen ljiva odgođena dejstva i nepredvidljivo budući poremećaji

117 Mundelova podela instrumenata prema ciljevima (fi skalna politika za internu ravnotežu, monetarna molitika za eksternu raviotežu) nije dovoljna za argumentovano distanciranje monetarizma i fi skalizma (R. A. Mundell, The Appropriate use of Monetary and Fiscal Policy for Internal and External Stability, Statt Papers, mart 1962.).

118 E. F. Fama, ShortTerm Interest Rales as Predictors Infl ation, American Economic Review, juni 1975. i Siock Returns, Reai Aclivitv, Infl ation and Moneu, American Economic Review, septembar 1981; J. Hicks, Moneu, Interest and Wages Collected Essavs on Economic Thcory, Oxford, Basil Blackwell, 1982., D. Patinkin, Keynes and Econometrics: On the Inleraction Between thc Macroeconomic Revolution of the Intcnvar Period, Econometrica, povembar 1976, st. 1041-1124; J. Tobin, Moneu and Economic Growth, Econometrica, oktobar 1965, st. 671684., Bancjue des rćglements internationaux, Cinquante deuxieme rapport annuel, Bale, juni 1982. i B. Friedman, Stability and Rationality in Models of Hipe rinfl ation, International Economic Review, februar 1978, st. 45-64. i Price Infl ation, Portfolio Choice, and Nominal Inlerest Rates, American Economic Review, mart 1980, st. 32-48.

119 F. Modigliani, The Eife Cycle Hipothesis of Saving Twenty Years Eater, u M. Parkin i A. R. Nobay (Ed.), Contemporary Issucs in Economic, Manchester University Pcss, 1975. i Monetary Policy and Consumption: Linkages via Interest Rate and Wcalth Effects in the FMP Modcl, u “Consumcr Spending and Monetary Policy”: The Linkages, Federal Reserve Bank of Boston, juni 1971; F. Modigliani i A.

213


onemogućavaju formulisanje odgovarajuće politike stabilizacije. Usled toga, politika stabilizacije u praksi deluje destabilizirajuće. Mnogi monetaristi, ističe Melcer, smatraju da u praksi ekspanzivna fi skalna politika istiskuje realni kapital, smanjuje dugoročnu vrednost proizvodnje po radniku, podstiče razvoj javnog sektora i ograničava ekonomsku slobodu. Melcerova proučavanja kontraciklične politike refl ektuju razlike u empirijskoj proceni kako dugoročnih tako i kraktoročnih kejnzijanskih dejstava Naime, monetaristi i kejnzijanci različito ekspliciraju nezaposlenost, različito značenje pridaju nezaposlenosti i različito ocenjuju ulogu vladinih mera u njenom otklanjanju, različito objašnjavaju fl uktuacije zaposlenosti i funkcionisanja tržišta radne snage, različito gledaju na ekonomsku politiku i stabilizaciju.120 Savremeni monetarizam, smatra Melcer, u osnovi ne negira kratkoročna realna dejstva fi skalne politike na relativne cene i realnu tražnju, ali dovode u pitanje trajnost i pouzdanost fi skalnih dejstava i dugoročnu cenu postizanja kratkoročnog povećanja proizvodnje putem fi skalne ekspanzije.121

U pojedinim modelima (npr. MPS ili FRBMIT) čak pokazuju da se realna dejstva fi skalne politike iscrpljuju posle relativno kratkog perioda Konferencija o monetarizmu na Braun Univerzitetu 1974. god. (čije je materijale i komentare Stcin sistematizovao u svom delu “Monetarism” 1976. god.) nije osporila značaj novca, iako su fi skalisti istakli da glavni ekonometrijski modeli pokazuju značajan efekat promena javnih rashoda i fi skalnih stopa (Kagan), Doduše, uz konstantnu novčanu masu, fi skalna dejstva na teorijskom planu zavise od elatičnosti tražnje u vezi sa promenama kamatnih stopa (pošto je dejstvo javnog defi cita na kamatne stope potrebno radi podržavanja rasta rashoda) i od respektovanja budućih poreskih stopa u pogledu kamate na obveznice (s obzirom da se zaduženost javnog sektora može rekompenzovati povećanjem štednje poreskih obveznika).122 No, i pored toga, sve to čini veličinu dugoročnog dejstva fi skalne politike neizvesnim (Kagan), jer su različiti fi skalni efekti u pogledu imovine potpuno neizvesni.123 Naime, početni uticaj promena javnih rashoda javlja se pre kompenzacije (vezane za fi nansiranje date fi skalne mere) kod potrošnje. Stoga se efekat, kratkoročno posmatran, čini mnogo većim. Ali, kratkoročni efekat poreskog sniženja usled svoje privremenosti je neizvestan usledefekata multiplikatora javnihrashoda u kratkom roku, brzine kompenzacije i timelagsa.

Ando, Impact of Fiscal Aclions in Aggregate income and the Monetarist Controversv, u J. L. Stein (Ed.), Monetarism, North-Holland, Amsterdam, 1976, st. 17-42.

120 M. J. Hamburgcr i R. Reisch, Infl ation, Unemplovment and Macrocconomic Rolisu in Open Economics: Al Empirical Analysis, CamegieRochester Conference, Series 4. Journal of Monetary Economics, Suplement, 1976, st. 311-339; D. Laidler, Infl ationAlternative Explonations and Polictes: Tests on Data Drewn from Six Countries, CarnegieRochester Conference, Series 4, Journal of Monetary Economics, Suplement, 1976. cr. 251-307. i A. Coddington, Keynesian Economics: The Search for First Principles, journai of Economic Literature, Vol. 14, 1976, st. 1258-1273.

121 AS. BJinder i R. M. Solow, Does Fiscal Policy Mattcr? A Reply, Journal of Monetary Economics, No. 2, 1976. st. 501-510. i Does Fiscal Policy Matter?. Journal of Public liamonlles, No. 2, 1973, st. 319-337. i A. S. Blinder i R. M. Solow i dr., Jlie Economic of Pubtic Finance, ‘Hie Brookings Institution, NVashingon, 1973, st. 3-119.

122 Levis A. Kochin, Are Future Taxes Anticipated by Consumers? Journal of Mepu, Credit and Banking, avgust 1974, st. 385-394.

123 Lawrence Ll. MyerWilliam R. Hart, On the Effects of Fiscal and Monetary Rolisu: CompJeting be Taxotiomy, American Economic Review, sspgembar J975, st. 762-767.

214

ŽARKO L. RISTIĆ

Monetaristički stavovi, koji ne zavise od efekata imovine, plediraju na suprotnu sliku vremenskog rasporeda dejstava, koji se kumu lišu u dugoročan efekat (iako kratkoročno zakašnjavaju). Dugoročno posma tra no, promene novčane mase izazivaju tendenciju stvaranja sraz merne promene ukupnih rashoda bez većih kompenzacija monetarnih efekata na tražnju.124 Promene tražnje novca usled promene kamatne stope reprezentuju samo kratkoročnu kompenzaciju. Eventualni endogeni karakter novca monetaristi ne poriču, iako tvrde da samo pravilno kontrolisani novac može kontrolisati agregatnu tražnju. I, po zaključcima tandema Friedman’Schwartz, novac i dalje može biti potencijalni izvor poremećaja u privredi SAD, ukoliko se pravilno ne kontrolnše, Brunner-Meltzerova analiza pripisuje različite uloge fi skalnoj politici na kratki i dugi rok.125 Ona ne spori uticaj fi skalne politike na proizvodnju i nivo cena, već ukazuje na različito i varirajujuće dejstvo fi skalnih mera u posmatranom periodu. U kratkom roku, povećanje izdataka javnog sektora povećava proizvodnju privrednog sektora obrnuto srazmerno reagovanju cena na promene proizvodnje, koje zavise od izmena predviđanja uzrokovanih fi skalnim ekspanzionizmom. Ako su predviđanja cena i nadnica usklađena sa fi skalnom politikom, onda nivo cena neutrališe povećanje tražnje proizvoda i radne snage od strane javnogsektora, bez provociranja promena nivoa proizvodnje privrednog sektora. Ali, porast tražnje javnog sektora indukuje tzv. istiskivanje tražnje privatnog (privrednog) sektora i redukuje apsorpciju proizvodnje privrednog sektora. Brunner-Meltzerova analiza je, prema tome, u suprotnosti sa sistemom ISLM u kome je položaj krive LM dovoljan uslov za kratkoročno istiskivanje tražnje. Analiza naglašava značaj nagiba krive tražnje robe u reagovanju predviđanja nominalnih nadnica i cena na fi skalne mere, a ne značaj nagiba krive LM koja nominuje pravce kretanja tražnje novca Dejstvo fi skalne politike na proizvodnju u kratkom roku implikuje relativno malu elastičnost formiranja cena u odnosu na proizvodnju (tj. ravnu krivu ponude proizvodnje). Negativno istiskivanje tražnje privrednog sektora i efekat multiplikatora pojavljuju se samo u slučaju ravnih krivih tražnje i povratnog dejstva preko fi nansijskog tržišta, dok se pozitivno istiskivanje tražnje datog sektora javlja samo u slučaju poremećenih uslova.

U srednjoročnim opservacijama, povratno dejstvo preko budžetskih odnosa povezuje posledice sa merama fi skalne politike, pri čemu se kratkoročno dejstvo fi skalnih mera dopunjuje dejstvom porasta fi nansijskih resursa (Brunner).126 Ukupno fi skalno dejstvo, prema tome, jednako je kratkoročnom dejstvu fi skalnih mera i fi nansijskom dejstvu. Faktori kratkoročnog dejstva fi skalnih mera na nivo proizvodnje i nivo cena, određuju stepen srednjoročnog reagovanja fi skalne 124 W. E. Gibson, Demand and Suppfy Functions for Moneu. A Comment, Econometrica, Vol. 44, 1976.,

R. L Geret, Demand and Supply Functions for Moneu: Another Look at Theogu and measurement, Econometrica, Vol. I, 1976. i E. Burmeister i S J. Turnovskv, The Specifi cation of Adaptive Expectations in Continuous Time Dvnamic Sconomic Models, Econometrica, Vol. 44., 1976., J. Niehans, The Theogu of Moneu, Baltimore, 1978.

125 K. Brunner i H. Meltzer, An aggregative Theogu for closed Economy, u J, L. Stein (Ed.), Monetaism, North-Holland, Amsterdam, 1976, st. 69103., L. C. Anderson and K. M. Carlson, A Monetarist vlodel for Economic Stabilization, Federal Reserve Bank of St. Louis, Review, juii 1970. i J. L. Stein nside the Monetarist Black Voh, u J. L. Stein (Ed.), Monetarism, North-Holland, Amsterdam, 1976, st. 83-232.

126 K. Brunner i A. Meltzer, ReplyMonetarism: The principles issues areas of agreement and the work remainign, u J. L. Stein (Ed.) Monetarism, North-Holland, Ameterdam, 1976, st. 150-182. i M. Friedman, Comments on the Critics, u R. J. Gordon (Ed.), Milton Friedman’s Monetary Framework, the University of Chicago Press, Chicago, 1974, st. 140.

215


politike. U srednjoročnom periodu dolazi do usklađivanja fi nansijskih sredstava za stanjem fi skalne politike. Ali, idući ka dugoročnijem periodu, povećava se neravnoteža istiskivanja tražnje privrednog sektora u zavisnosti od toga da li je postojeći nivo proizvodnje ispod ili iznad nivoa normalne proizvodnje. Jer, u slučaju odstupanja proizvodnje ispod, odnosno iznad normalne proizvodnje, fi skalna ekspanzija akceleriše proces približavanja tački normalne proizvodnje, odnosno izaziva samo privremeno povećanje obima proizvodnje; jer, fi skalne mere deluju samo na kratkoročni i srednjoročni obim proizvodnje privatnog sektora. Međutim, savremena fi skalna analiza pokazuje da se problem ne postavlja samo u kratkoročnom istiskivanju tražnje privatnog sektora. Naime, Brunner i Meltzer su analitički pokazali da za svaku kombinaciju fi skalnih mera postoji dugoročna koli^ina fi nansijskih sredstava i dugoročni nivo cena, s tim što je sa svakom mogućom kombinacijom fi skalnih mera povezan nivo nominalne proizvodnje, koji je opredeljen dugoročnim intenzitetom kapitala, normalnom stopom nezaposlenosti i normalnom ponudom radne snage u privatnom sektoru. Fiskalne mere, u tom kontekstu, deluju na determinante normalne proizvodnje, budući da povećanje realnih izdataka fi skalnog sektora redukuje nivo normalne proizvodnje. Izdaci javnog sektora, dakle, obaraju nivo normalne proizvodnje, s obzirom da izazivaju dugoročno istiskivanje tražnje privatnog sektora.127 Problem dugoročnog istiskivanja tražnje privatnog sektora javlja se u uslovima dominacije budžetske politike, pa čak i kada egzistira realni kratkoročni efekat multiplikatora. Suprotno od Brunner-Meltzerove analize, Tobin, Buitter, Modigliani i Ando negiraju kratkoročno i dugoročno istiskivanje tražnje privatnog sektora i pokazuju da porast realnih izdataka javnog sektora povećava dugoročnu proizvodnju i dugoročne zalihe realnog kapitala.128 Mauer, po Frischu, zanemaruje tzv. “crowdingout” efekat (tj. efekat istiskivanja tražnje privatnog sektora), koji Stein smatra za glavnu razliku između monetarista i neokejnzijanaca. Crowdingout efekat pokazuje da izdaci javnog sektora koji se ne fi nansiraju stvaranjem novca nego povećanjem poreza i/ili porastom zaduživanja imaju za posledicu smanjenje izdataka privatnog sektora, koji delimično ili u potpunosti kompenziraju povećane izdatke javnog sektora. Zanemarivanje crowdingout efekta izražava optimizam u odnosu na stabilizacionu politiku javnog sektora, dok njegovo isticanje povlači suprotnost. Sem toga, ovaj efekat je kriterijum za razlikovanje između monetarista i neokejnzijanaca.129

127 K. Brunner i A. Meltzer, or. cit., st. 150-182. 128 J. Tobin and W. Buitler, Longrun effects of fi scal and monetary Rolisu on aggregate demande, u J.

L. Stein (Ed.), Monetarism, North-Holland, Amsterdam, 1976, st. 273309, W. Buitter, The LongRun Effects of Fiscal Policy, Econometric Reserach Program, Research Memorandum, No. 187, oktobar 1975. i J. Tobin, Repply – Is Friedman a monetarist, u R. L. Stein (Ed.), Monetarism, op. cit., st. 332-336. i F. Modigliani i A. Ando, Impacts of fi scal actions on aggregate income and the monetarist controversy: theory and evidence, u J. L. Stein (Ed.), op, cit, st. 17-42.

129 Opširnije o tome videti: W. H. Buitter, “Crowding Out” and the Effectiveness of Fiscal Policy, Journal of Public Economics, juni 1977, st. 309-328; G. Tulio, fi scal Defi cits, Monetary Growth and Under FIexible Exchange Rates: The Italien Experience, Economic Notes by Monte dei Paxchi di Siena, 3/81, st. 37-57., E. K. Browning, Public Finance and the Price Svstem, Macmillan, N. York, 1983., J. C, Van Home, Gestion et politique fi nanciere, tom I i Ll, Dunod, Paris, 1981., OECD, Financement du dćfucut budgetaire et controle monćtarie, Paris, mart 1982., La gestion de la dette publique. Instruments de la dette et techniques de placement, tom Ll, Paris, maj 1983. i La gestion de la dette publique. Objectifs et techniques, tom I, Paris, mart 1982. i D. R. Stephenson, Fiscal Infl uence in the Canadian Economy, u

“Public Sector Defi cits: Current Problems and Policies”, Banque des Reglements internationaux, Bale, 1977.

216

ŽARKO L. RISTIĆ

Crowdingout, kao relativno nov fenomen, označava efekat istiskivanja privatnih investicija iz fi nansijskih tokova u uslovima rastućih javnih dugova i kamatnih stopa na tržištima kapitala.130 Ovaj tzv. crowdingout efekat nastupa usled ekspanzije javnog sektora, pošto udeo novca namenjen transakcijama, koji raste uporedo sa dohotkom, dovodi do smanjenja udela novca namenjenog očuvanju likvidnosti, pa, prema tome, i do povećanja kamatne stope, koja obara nivo privatnih investicija.131 Efekat istiskivanja može biti izbegnut samo u uslovima kada je tražnja novca za transakcije niska, funkcija preferencije likvidnosti elastična i investiciona funkcija neelastična Drugim rečima, eliminisanje negativnih efekata budžetskog defi cita na rast nacionalnog dohotka posredstzvom rastuće kamatne stope, koja istiskuje privredni sektor na tržištu kapitala, zahteva komplementarnu fi skalnu politiku sa ekspanzivnom monetarnom politikom koja sprečava povećanje kamatne stope.132 Međutim, ekspanzivna monetarna politika u koegzistenciji sa budžetskim defi citima pojačala bi samo infl atorne tenzije,133 dok bi rastuća stopa infl acije uvela rastući trend nominalne kamatne stope. U celini posmatrano, porast javnog zaduživanja prati visok porast kamatne stope, tako da između ovih fenomena postoji uska veza na kratak rok.134 Akceleracija javnog zaduživanja na fi nansijskim tržištima praćena restriktivnom monetarnom politikom podržava relativno visok nivo realne kamatne stope.135 No, neophodni resursi za fi nansiranje bucetskih defi cita pritiskaju fi nansijska tržišta, budući da restriktivne monetarne politike136 onemogućavaju upotrebu primarne emisije umesto javnog duga. Država u načelu može da izbegne tzv. efekat istiskivanja (l’effet d’eviction ili crowding out effect) na dva načina: (a) pribegavanjem monetarnim kreacijama i/ili (b) pribegavanjem eksternom zaduživanju.137 Na taj način država koči rast kamatne stope. Italija se obično ističe po korišćenju primarne emisije za pokriće budžetskog defi cita nezavisno od rastuće infl acije, dok se Danska ističe po korišćenju stranih zajmova. No, u uslovima restriktivnog kursa i, ostale zemlje OECD sve više pribegavaju stranom zaduženju za fi nansiranje bucetskog defi cita, naročito od 1981. god. (kada 130 Hellen Baumer, Crowdingout: une menace pour les investissements prives, Le Mois ćconomique et

fi nancićre, novembar 1982. i W. H. Buitter, Crowdingout and the Effectiveness of Fiscal Policy, Journal of Public Economics, juni 1977.

131 S. T. taylor, Crowdingout: its Meaning and Signifi cante, u S. T. Cook i P. M. Jackson, Current Issues in Fiscal Policy, M. Robertson, Oxford, 1979, st. 84-104. i P. Burrows, The Government Budget Constraint and the Monetarist Keynesian Debate, u S. T. Cook i P. M. Jackson, Current Issues in Fiscal Po{icy, M. Robertson, (Mord, 1979, st. 62-66.

132 R. A. Musgrave and P. B. Musgrave, Public Finance in Theogu and Practice, McGraw-Hill, Tokuo, 1980, st. 605-608.

133 R. Eisner, FiscaS and Monetary Policy Reconsidered, American Economic Review, decembar 1969. i A. S. Blinder and R. M. Solow, Does Fiscal Policy Matler?, Journal of Public Economics, novembar 1973.

134 A. Verde, Crowding out once more: an attempe to astimate its size in Italy, 1974-1977, Banco di Roma, Review of economic conditions in Italy, No. 2, 1979. i R. A. Mundele i A. K. Swoboda, Monetary Problems of the International Economy, ChicagoLondon, the University of Chicago Pres, 1970.

135 L’ effet d’ evietion des emprunts d’Etat sur les marchćs fi nanciers, Problemes economiques, No. 1800, decembar 1982.

136 K. M. Carlson i R. W. Spencer, Growding Out and its Critics, Federal Reserve Bank of St. Louis, Review, Vol. 47, 1975, st. 217., C. Christ, A Simple Macroeconomic Model with a Government Budget Restraint, Journal of Political Economy, Vol. 76, 1968, st. 5367., J. Stein, Moneu and Capacity Growth, Journal of Political Economy, vol. 74, 1966, st. 451-465.

137 F. Brechling i J. N. Wolfe, The End of Stopgo, Llovds Bank Review, januar 1965, P. J. Cebula, An Empirical Analvsis of the “Crowdingout, r Effect of Fiscal policy in the United States and Canada, Kyclos 4/78, st. 442-4436.

217


3. Nemačka i Japan izbijaju u prvi plan). Tokovi pozajmljivanja međunarodnog kapitala doprinose stabilizovanju kamatnih stopa na domaćim tržištima kapitala, jer se povećava ponuda novca preko konverzije stranog novca u domaći novac.

Da li fi skalna politika predstavlja eredstvo ekonomske politike za pozitivno delovanje na nivo zaposlenosti je esencijalno pitanje koje je obogaćeno raspravom o istiskivanju tražnje privatnog sektora (crowdingout). No, u raspravi o crowdingoutu mora se praviti razlika između realnog crowdingouta i fi nansijskih efekata crowclinga, jer u raspravama o potiskivanju sredstava za transakcione svrhe i efektima potiskivanja portfelja značaj bucetske restrikcije stupa u prvi plan iako je moguć i tzv. crowdingin (tj. unapređenje tražnje privatnog sektora).138 Pri tome, fi skalni multiplikator mora biti dugoročno pozitivan, iako stabilnost ekonomskog fenomena nužno ne dovodi do pozitivnog fi skalnog multiplikatora kao u teoriji BlinderSolowa. Ali, realni crowdingout je relevantniji od fi nansijskog crowdingouta, jer u realnom modelu državna restrikcija budžeta ne igra više važnu ulogu. Sada se investicioni multiplikator povećanja državnih izdataka razvija kao važan faktor. I, ukoliko je pozitivan, utoliko dolazi do povećanja cena koje garantuju realni rast. No, veća izdvajanja države uz simultano suzbijanje infl acije deluju prigušujuće na nivo zaposlenosti i čak mogu dovesti do opadanja realnog dohotka, a time i do povećanja nezaposlenosti.139 Majer, u svojoj ekspoziciji privremenog bilansa karakterističnih postavki savremenog monetarizma, nije obratio pažnju na tzv. crowdingout efekat, koji refl ektujući dejstvo različitih metoda fi nansiranja bucetskog defi cita, dovodi do ekstremnih polarizacija monetarista i neokejnzijanaca (Frisch). Metodi fi nansiranja bucetskog defi cita u pravilu indukuju infl atorno ili neinfl atorno alimentiranje javnofi nansijskih defi cita. Naime, fi nansiranje budžetskog defi cita kreiranjem novca po prirodi stvari egzersira infl atorni pritisak, dok fi nansiranje defi cita javnog sektora kreditima nefi nansijskih sektora ima prntisak na povećanje kamatne stope.140 SvoJ*evremeno su tvorci ekonometrijskog modela St. Louis (Anderson i Carlson),141 naglašavajući crowdingout efekat, istakli činjenicu da izdaci javnog sektora, koji nisu fi nansirani povećanjem poreza i državnih zajmova, i koje ne prati povećanje novčane mase, uzrokuju istiskivanje izdataka privatnogsektora. Naime, ukoliko država smanjuje poreze i alimentira,budžetski defi cit prodajom državnih obveznica, utoliko se povećava struktura fi nansijske aktive i koefi cijent obveznice/novčana masa. Tržište obveznica, u tom slučaju može biti u ravnoteži samo ukoliko se povećava tržišna kamata.142 Povećana tržišna kamata na robnom tržištu involvira suprotne efekte, i to: pozitivan efekat imovine na funkciju izdvajanja [(dE/dØ) >

138 W. Lachmann, Crowdingout und die BudgeleSlriktion des Staates: Eine Kritik, Kredit unđ Kapitall/82, st. 113-131.

139 MN. Baily, Infl ation and Social Security Financing, Brookings Institution, Washington, 1980., A Bain, The Economics of the Financial System, M. Robertson, Oxford, 1981., RJ. Barro, The Impact of Social Security on Private Savings, American Entcrprise Institute, Washington, 1978. i B. R. Daffl on, L’anaiyse macroćconomique de la delte publiques, Ed. Universitaires, Fribourg, 1973.

140 M. Friedman, Comments on the Critics, u RJ. Gordon, “Milton Friedman’s Monetary Framework, The University of Chicago Press, Chicago, 1974, st. 140.

141 L. C. Anderson i K. M. Carlson, A Monetarist Model for Economic Stabilization, Federal Reserve Bank, St. Louis, 1970.

142 M. W. Keran, Monetary and Fiscal Infl uences on Economic Activity. The Historical Evidence, Federal Reserve Bank St. Louis, Review, novembar 1969, st. 5-24., A. S. Blinder i S. Fischer, Inventories, Rationai Expectations, and the Business Cycle, Journal of Monetary Economics, novembar 1981, st. 277-304.

218

ŽARKO L. RISTIĆ

0 ] i negativan crowdingout efekat [ (dE/dn). (dp/dØ) < 0 ].143 U ovom kontekstu, crowdingout efekat može biti veći ili manji od efekta imovine, i, eventualno, da bude kompenzovan. No, suprotni efekti su bitni za formulisanje razlika između monetarističke i neokejnzijanske škole, jer prihvatanje ili neprihvatanje crowdingoul efekta distancira monetariste od fi skalista (smatra Stein): dπ/dØ < 0 (monetaristi) i dπ/dØ > 0 (fi skalisti),144 I, doista, ukoliko se efekat budžetskog defi cita (fi nansiranog zajmovima nefi nansijskih sektora) ne pokaže pozitivnim, onda se dati model ima smatrati monetarističkim i, obrnuto, ukoliko se pokaže pozitivnim, onda se mora smatrati fi skalističkim (kejnzijanskim).

Nedavno su Modigliani i Ando pokušali da procene dejstvo crowding out efekta U sklopu empirijske provere i simulacionom modelu, ovi autori su pokazali da je crowdingout efekat, kao posledica monetarnog impulsa, samo jedan od mnogih efekata, koji se javljaju u procesu fi nansiranja porasta izdataka javnog sektora plasiranjem obveznica:145 direktno dejstvo na realni dohodak, indukovani efekat potrošnje, efekat akceleracije, efekat cena, efekat imovine, crowdingout efekat i efekat realne količine novca (PigouPatinkinov efekat). Modigliani i Ando su, u tom sklopu, posebno dokazali da crowdingout efekat deluje restriktivno, tako da se realni dohodak, koji se u početku povećava pod dejstvom monetarnog impulsa, vraća ka polaznoj situaciji. Iz tih razloga, neokejnzijanci su skloni zanemarivanju crowdingout efekta radi optimističkog gledanja na politiku stabilizacije javnog sektora s ciljem suprotstavljanja Mayerovoj monetarističkoj postavci o odbacivanju vladinog intervencionizma u ekonomskoj politici. U kontroverzi monetarista i fi skalista teorijske pozicije su u poslednjoj deceniji toliko konvergovale u procesu tretiranja pojedinih problema tako da je teško identifi kovati šta je više monetarističko, a šta više kejnzijansko.146 Gledišta su izuzetno približena u okviru analize dejstava na kratki rok, jer kratkoročno orijentisane mere stabilizacione politike koncepcijski bitno ne divergiraju. U uslovima visoke stope infl acije i visoke stope nezaposlenosti, problem redukcije nezaposlenosti bez intervencionističke pomoći javnog sektora zahteva duže vreme, a problem brze redukcije stope smanjenja preko vezivanja novčane mase za monetaristička pravila indukuje dalji porast nezaposlenosti. Iz tih razloga, monetaristi smatraju da je fi skalistički orijentisana politika stabilizacije efi kasnija, pa, stoga, i prihvatljivija i poželjnija. Za razliku od teorijskih pozicija, koncepcije ekonomske politike monetarista i fi skalista su mnogo oštrije skicirane i polarizovane. Divergirajuća shvatanja u ekonomskim koncepcijama naročito dolaze do izražaja u domenu ekonomske politike regulisanja prioriteta stabilizacione

143 Veličina bp/60 meri efekat promene koefi cijenta obvezkice/novčana masa na tržišnu kamatu (J. L. Stein, Inside the Moneiarist Black Voh, u J. L. Stein (Red.), Monetarism, Studies in Monetary Economics, Vol. I, North-Holland, Amsterdam, 1976., st. 193.

144 Simbol l reprezentuje stopu infl acije. 145 F. Modigliani i A. Ando, Impacts of Ftscal Actions on Aggregate Income and the Monetarist Controversy:

Theory and Evidence, u J. L. Stein, Monetarism, NorthI lolland, Amsterdam, 1976, st. 25; T. F. Pogue i L. G. Sgontz, Govemment and Economic Choice, Boston, Houghton Miffl in, 1978., R. W. Tresch, Public Finance, Plano, Texas, Business Publications, 1981, P. Erdos, Wages, Profi t and Taxation, Akademiqi Kiado, Budapest, 1982. i A. Atkinson i J. Stiglitz, The Structure of Indirect Taxatin and Economic Effi ciency, Joumal of Public Economics, 1/72, st. 97-119.

146 R. Mueller i W. Roeck, Konjunktura and Stabilisie mngspolitik, Stuttgart, Kohlhammer, 1976., D. F. Green, Business, Government, and Society, N. York, Macmillan, 1983. i F. Girault i R. Zisswlller, Finances modernes theorie et pretique, tom I i H, Dunod, Paris, 1973.

219


politike i sprovođenja monetarne politike.147 U pogledu politike regulacije, monetaristi se razlikuju od fi skalista, upravo po tome što prvi nisu naklonjeni državnoj intervenciji (već slobodnom tržištu i privatnom sektoru koji je prepušten sam sebi), dok drugi veruju u neophodnost globalne politike stabilizacije kojom se ekonomski proces kontroliše radi postizanja određenih ciljeva. Sa stanovišta prioriteta u stabilizacionim ciljevima monetaristi pridaju veći značaj infl aciji nego zaposlenosti, pošto ih štetne posledice neanticipirane infl acije u odnosu na negativna dejstva nezaposlenosti više zabrinjava nego kejnzijance. Između dva zla (dakle, između infl acije i nezaposlenosti) monetaristi biraju infl aciju za prioritet u stabilizacionoj politici konsekventnim aktiviranjem pravila rasta novčane mase uz mirenje sa rastućom stopom nezaposlenosti (usled pretpostavke realne Filipsove krive o nemogućnosti smanjenja nezaposlenosti na štetu infl acije). Suprotno od monetarista, kejnzijanci, zabrinuti rastućom nezaposlenošću, odbacuju regulisanje novčane mase na osnovu monetaristJ4čkog pravila, zalažu se za intervencionističku fi skalnu politiku (radi stabilizacije nivoa zaposlenosti) i mire se sa povećanjem cena; dakle, za prioritet u stabilizacionoj ekonomskoj politici biraju nezaposlenost, a ne infl aciju. Možda su, stoga, biratnski monetaristi i fi skalisti više u pravu, s obzirom da infalciju, odnosno nezaposlenost smatraju ciljem makroekonomske, odnosno mikroekonomske politike (monetaristi) i, obrnuto, infl aciju, odnosno nezaposlenost mikroekonomskim, odnosno makroekonomskim ciljem politike (fi skalisti).148 Sa stanovišta pravila sprovođenja monetarne politike, fi skalisti odbacuju vezivanje novčane mase za utvrđena pravila, ali ne poriču uticaj monetarne politike na tražnju preko kontrole kamatnih stopa kejnzijanci zapravo smatraju da je ekonomski proces tendencijski nestabilan i da se diskrecionom ekonomskom politikom može postići veći stepen stabilnosti. Pripisujući veći značaj fi skalnoj politici, kejnzijanci kažu da nju treba koristiti radi neposrednog delovanja na tražnju preko varijacija izdataka i posrednog delovanja na tražnju preko varijacija kamatnih stopa.

Monetaristi se, u pravilu, ne izjašnjavaju u prilog kontrolisanja kreiranja novca od strane centralne banke, mada pojedini monetaristički zahtevi u Bronfenbrenerovoj interpretaciji tendiraju regulisanju snabdevanja privrede novcem instrumentima centralne banke. Čak je, svojevremeno, Nausk s pravom postavio pitanje: da li je moguće postići neinfl atorno snabdevanje privrede novcem u okviru bankarskog sistema organizovanog na bazi konkurencije, bez centralne institucije.149 Međutim, iz Majerove teze 9. (vezivanje porasta novčane mase za monetaristička pravila) proističe zahtev za korišćenje iznosa primarnog novca kao indikatora monetarne politike i novčane mase kao privremenog parametra. I, pošto kreiranje novca Federalnog rezervnog sistema u SAD počiva skoro isključivo na fi skalnoj komponenti koju emisiona banka može kontrolisati relativno lako

147 R. W. Goidsmith, Financial Structure and Development, Yale University Press, 1969, st. 93, J. C. Di Tata, Credibility Gaps and Persistent Disequilibria: Some Intriguing Ideas, Banco Central de la Republica Argenlina, 1983., A Curierman, Relative Price Variability, In fl ation and the Allocative Effi ciensy of the Price System, Journal of Monetary Economics, mart 1982, st. 131-162., Y. Amihud i H. Mendelson, The Output Infl ation Relationship: An lventoryAdjustment Approach, Journal of Monetary Economics, mart 1982., st. 163-184.

148 D. Laidler, op. cit., st. 60., K. Brunner (Ed.), The Great Depression Revisited, University of Rochester, N. York, 1981. i E. Malinvaud, L’économetrieet les besoins de la politique macroéconomique, Problèmes économiques 1782/82, st. 21-27.

149 F. A. Von I Iayck, Choice in Siggepsu – A Way to Stop Infl ation, London, 1976.

220

ŽARKO L. RISTIĆ

preko politike otvorenog tržišta (za razliku od dominirajuće spoljnoekonomske komponente i komponente refi nansiranja u mehanizmu kreiranja novca u 3. Nemačkoj), teško je pretpostaviti da se monetarna politika planski ne kontroliše u skladu sa monetarističkim propozicijama.150 Kejnzijanci samo nisu za kontrolu snabdevanja privrede novcem, usled njihove endogene određenosti novčane mase, ali se zalažu za uticanje na kretanje kamata. Kejnz je svojevremeno istakao potrebu za politikom stabilizacije, dok su njegovi sledbenici (Hicks, Modigliani i Hansen) empirijski proverili datu neophodnost na osnovu sadejstva preferencije likvidnosti i neelastičnosti nadnica nadole. Promena agregatne tražnje, usled preferencije likvidnosti, koja utiče na promenu ravnotežne cene i ravnotežne kamatne stope, izaziva odgovarajuću lromenu realne tražnje novca i/ili brzinu opticaja, i stvarne količine novca koja je potrebna u perIodu pune zaposlenosti. Pri konstantnoj nominalnoj ponudi, puna zaposlenost mogla bi se održati promenom nadnica i cena (koja treba da provocira potrebnu promenu novčane mase u realnom izrazu), pod uslovom da su nadnice sasvim elastične. Ali, i tada bi stabilnost nivoa cena zahtevala anticikličnu monetarnu politiku. U slučaju kejnzijanske pretpostavke u pogledu nadnica – smatra Modigliani – klasično usklađivanje pomoću cena ostvaruje se jedino u uslovima povećane tražnje. Međutim, u uslovima redukovanja tražnje neelastičnost nadnica upravo sprečava potrebno povećanje novčane mase u realnom izrazu i smanjenje kamatnih stopa, Prema tome, ako je novčana masa u nominalnom izrazu konstantna početna ravnoteža, treba da ustupi mesto novoj stabilnoj ravnoteži, koja se karakteriše smanjenom proizvodnjom i iznuđenim smanjenjem zaposlenosti, koja ne potiče od promena šema ponude i tražnje, nego od nedovoljne novčane mase u realnom izrazu i koja je elegantno zarobljena JHicksovim modelom ISLM zaključuje Modigliani.151

Nepromenljivost novčane mase ne obezbeđuje stabilnost cena i proizvodnje, kao što su smatrali klasičari. Redukovanje nestabilnosti uglavnom zavisi od egzogenih poremećaja tražnje i uticaja promena IS (u interakciji sa KM) na smanjenje kamatnih stopa, pa, sledstveno tome, i na promene dohotka. Privreda je u pravilu nestabilnija, ukoliko je veća elastičnost tražnje novca u odnosu na kamatu, ukoliko je manja reakcija tražnje na kamatu i ukoliko je veći multiplikator. U tom kontekstu, nestabilnost se može neutralisati monetarnom i fi skalnom politikom ekonomske stabilizacije. Fiskalna politika može (putem potrošnje i poreza) da neutrališe poremećaje dovođenjem pune zaposlenosti u sklad sa početnom količinom novca u nominalnom izrazu, dok monetarna politika može delovati na promene realne ponude novca u pravcu njenog prilagođavanja promenama realne tražnje koja je indukovana poremećajima agregatne tražnje.152 No, neizvesnosti sa

150 J. Marczewski, Theorie de la stagfl ation et experience comparée de la France et de l’Allemagne, 1971-1979, Economie Appllquee 4/81, st. 667-696., H. Arndt, On the Gap Betwen Economic Theogu and the Problems of Reality, Economic appliquee 34/80, st. 577-600. i J. Frenkel, The Coliappsse of Purchasing Power Parities During the 1970’s, European Economic Review 1/81, st. 145-175.

151 S. Fischer i F. Modigliani, Towards an Understanding of the Real Effects and Costs of Infl ation, Review of World Economics, Vol. 114, 1978, st. 810-833. i A. Ando i F. Modigliani, Tests of the LifeCycle Hipothesis of Saving: Commcnts and Suggestions, Bulletin of the Oxford University Institute of Economics and Statistics, Vol. 19, 1957, st. 99-124.

152 A Barrère i H. Aili, Controverses sur le systeme Keynesien, Economica, Paris, 1976., P. Delfound, Keynes et le keynesionisme, P. U. F., Paris, 1982., F. A. I Jauek (Ed.), The Crisis of Keynesian Economics, New Rochelle, N. York, 1977. i K. Mjuller, Neokejnesijanstvo, Progres, Moskva, 1977.

221


stanovišta reakcije tražnje na promene kamatnih stopa i promena kamatnih stopa koje se odnose na tzv. zamku likvidnosti dovele su do davanja prednosti fi skalnoj politici u odnosu na monetarnu politiku. Rane pristalice kejnzijanske revolucije smatrale su da je tražnja novca veoma elastična u odnosu na kamatu, da kamatne stope utiču na tražnju dugoročnih ulaganja u osnovna sredstva, da je elastičnost kamata mala i da je investiciona tražnja značajan izvor poremećaja. Ne praveći razliku između kratkoročne i dugoročne marginalne sklonosti štednji dovelo je navedene pristalice do precenjivanja dugoročne stope štednje, do potcenjivanja kratkoročne sklonosti štednji i do opravdavanja zahteva za aktivnom politikom stabilizacije u čijem je središtu pažnja, koncentrisana na fi skalnu politiku (kao glavni instrument za održavanje privrede u blizini pune zaposlenosti), a ne na monetrnu politiku.153 Najzad, zahtev monetarista na kejnzijansku teoriju, po Modiglianiu, nije bio isključivo usmeren na sam kejnzijanski model već na pobijanje činjenice da dati model inkorporira potrebu za stabilizacijom. Eksplicitno monetaristički zahtev išao je u pravcu redukovanja praktičnog značaja kejnzijanskog modela nezavisno od njegove analitičke vrednosti. Drugačija empirijska ocena vrednosti parametara i trajanja reakcija ne poremećaje u uslovima konstantnog rasta novčane mase, imala je za funkciju da smanji stabilizacionu moć hiksijanskog mehanizma. Po monetaristima, preferencija likvidnosti reprezentovala je skroman doprinos monetarnoj teoriji; reakcija tražnje novca i brzine opticaja novca u odnosu na kamatne stope nisu mogle empirijski da se otkriju, a uticaj kamatnih stopa na tražnju bio je u pravilu štetan.154 Međutim, po kejnzijancima, uticaj kamatnih stopa na tražnju bio je značajno veliki (iako nije samo bio ograničen na uobičajena ulaganja u osnovna sredstva), dok je reakcija tražnje novca (i brzine opticaja novca) u odnosu na kamatne stope bila mala u praksi. Friedmanov doprinos teoriji funkcije potrošnje i Modigliani – Brumbergova hipoteza o životnom ciklusu obuhvatili su veliku marginalnu sklonost štednji u odnosu na kratkotrajne poremećaje u pogledu dohotka i mali kratkoročni multiplikator.155

To je upravo vodilo Modigliania sledećem zaključku: (1) poremećaji tražnje mogu kvalitativno da deluju na načine koje je Kejnz detaljno opisao, (2) Hicksov mehanizam je kvanitativno toliko efi kasan da uticaji poremećaja tražnje postaju mali i kratkotrajni (pod uslovom uvek istog povećanja novčane mase), (3) mere fi skalne politike imaju kratkotrajni uticaj na tražnju u odnosu na dugotrajni uticaj promena novčane mase na nominalne nadnice, (4) nestabilnost privrede je najverovatnije posledica nestabilnog porasta novčane mase (usled pogrešnog usmeravanja

153 A. Atkinson i J. Stiglitz, lectires on public economics, McGraw-Hili, N. York, 1980., M. S. Feldstein, On the theory of tax reform, Journal of Publfi c Economics 6/1976 i Personal Taxation and Portfolio Composition: An Econometric Analysis, Econometrika, Vol. 44, 1976, M. Feldstein i A. Taylor, The Income Tax and Charitable Contributions, Econometrica, Vol. 44, 1976. i H. S. Rosen, Taxes in a Labor Suppty Model with Joint Wage Hours Determination, Econometrica, Vol. 44, 1976.

154 M. Firedman, The Demand for Moneu. Some Theoretical and Empirical Results, u The Optimum Quantity of Money and Other Essays, Chicago, 1969.

155 M. Friedman, A Theogu of the Consumption Function, Prinston, 1957. i F. Modigliani i R. Brumberg, Utility Analysis and the Consumption Function: Interpretation of CrossSection Dala, u K. Kurihara, Post-Keyncsian Economics, New Brunswic, 1954. i F. Modigliani, The Life Cycle Hipothesis of Saving Theory Years Later, u M. Parkin, Contemporary Issues in Economics, Mančester, 1975.

222

ŽARKO L. RISTIĆ

napora za stabilizaciju dohotka ili ostvarivanja ciljeva platnog bilansa.156 Međutim, montaristi su uvek spremni da tvrde da je potrebno izbegavati politiku stabilizacije, čak i kada ravnomerno povećanje novčane mase ne doprinosi stabilnosti privrednog sektora. Monetaristička tvrdnja zasnovana je na činjenici da u procesu formulacija politike stabilizacije nije moguće uzeti u obzir nepredvidljivost budućih poremećaja i nepredvidljivo promenljivih odloženih dejstava niti je moguće koncipirati adekvatnu stabilizacionu politiku i njeno blagovremeno sprovođenje.157 Usled toga, monetaristi smatraju da politika stabilizacije deluje destabilizaciono. Monetaristi zapravo tvrde da je nestabilnost u prošlosti posledica pogrešno usmerenih akcija stabilizacione politike,158 prvenstveno monetarne politike usled previšeg oslanjanja na kejnzijansku politiku stabilizacije. Problem uspeha ili neuspeha stabilizacione politike je dakako izuzetno teško empirijski proveriti. Čak i testovi Ardya (koji se zasnivaju na upoređivanju promenljivosti dohotka sa promenljivošću brzine oticaja novca), StarleatFloyda (o efi kasnosti stabilizacije upoređivanjem stabilnosti monetarnog rasta sa stabilnošću porasta dohotka) i Modigliania i Temina ne idu u potpunosti u prilog kejnzijanske politike stabilizacije, ali ne potvrđuju ni impresivne rezultate monetarne politike.159 Očigledno je da državna politika može biti izvor destabilnosti. Neosporno je, dakle, da je ona u određenim uslovima i delovala destabilizaciono. Ali, neodrživa je, ipak, teza monetarista da je državna politika jedini izvor udara protiv inherentno stabilnog mehanizma privatne privrede.160 Budući da je kejnzijanska analiza bila u stvari analiza nezaposlenosti, savremena postkejnzijanska ekonomska analiza proširuje ravan istraživanja sadržajima nivoa proizvodnje, dok se nivo zaposlenosti posmatra kao druga strana istog procesa, prnoseći težište na anal izu infl acije, dakle na drugu stranu cikličnog kretanja Međutim, Galbraith, došavši do saznanja da su neoklasični i kejnzijanski model nepodesni, okrenuo se politici kontrole cena i nadnica, kao J”edinog rešenja koji može stabilizovati opšti nivo cena a da to nema za posledicu smanjenje nivoa proizvodnje i zaposlenosti.161 No, i ova politika, u sastavu kejnzijanskog koncepta, pokazala se neefi kasnom. Ukazujući da je kejnzijanska politika pre

156 L. Weber, L’analyse économique des dépences publiques, P. U. F., Paris, 1978, J. Creedy i N. Gemme, The Builtin F1exibility of Progressive Income Taxes: A Simple Model, Public Finance 3/82, st. 361-370., J. Kau i M. A. King, The British Tah System, Oxford University Press, 1980., B. P. Herber, Modern Public Finance, R. D. Irwin, Homewood, 1983. i A. Lewis, The Psychology of Taxation, St. Martin’s Press, N. York, 1982.

157 J. Denizet, Monnaie et fi nancement dans les années 80, Dunod, Paris, 1982., D. Gale, Money: In Equilibrium, Cambridge, Cambridige University Press, 1982, H. G. Johnson, Readings in British Monetary Economics, London, 1972., K Brunner i A. H. Mellzcr, Liquidily Traps for Money, Bank Credit and Interest Rates, Journal of Political Economy, januar-februar 1968, st. 137., A.Parguez, Monnaie et macroćconomie, Paris, Economica, 1975., J. J. Sijben, Moneu and Economic Growth, Leiden, Martinus Nijhoff Social Sciences Division, 1977. i E. F. Fama, In fl ation, Output and Money, Journal of Business, april 1982.

158 M. Friedman i A. Schwartz, A Monetary History of the United States, 1967-1960, Princeton, 1963. 159 F. Modigliani, Some Empirical Tests of Monetary Management and of Rules versus Discretion, Journal

of Political Economy, juni 1964, st. 211-245, V. Argy, Rules, Discretion in Monetary Management and Short Term Stability, Journal of Money, Credit and Banking, februar 1971, st. 102-122, D. Starleat i R. Floyd, Some Evidence with Respect to the Effi ciency of Friedmans Monetary Policy Rgorosals, Journal of Money, Credit and Banking, avgust 1972., st. 713-722. i P. Temin, Did Monetary Forces Couse the Great Depression?, N. York, 1976.

160 J. Tobin, Akumulacija imovine i ekonomska aktivnost, Centar za kulturnu djelatnost, Zagreb, 1983, st. 60.

161 J. K. Galbraith, Economics and the Public Purpose, Abdre Deutsch, 1973.

223


pogoršala nego što je ublažila nezaposlenost, neoliberali su počeli da forsiraju Swithove ideje i izvorne principe povratka tržištu. Pri tome, vraćanje na Smitha skopčano je sa traganjem za novim teorijskim argumentima neokonzervativaca i doktrine novogrealizma sa imperativom smanjenja državne intervencije u privredi, smanjenja javnih rashoda i poreskih prihoda, i uravnoteženja budžeta na štetu socijalnih programa Neefi kasnost kejnzijanske terapije, zaoštravanje problema nezaposlenosti i infl acije, pogodovali su istupanjima neoliberala i neomonetarista s ciljem da se “osvete” kejnzijancima u pogledu preporuke makroekonomske politike.162 No, i neokejnzijanizam, neoliberalizam i neomonetarizam, kao glavni tokovi i koncepcije savremenih ekonomista na kojima se teorijski bazira ekonomska politika u sadašnjim stagfl acioniranim ekonomiJama, ne pokazuJu svoju empirijsku superiornost u međusobnim konfrontacijama. Da li je kombinacija stagnacije, infl acije i nezaposlenosti rezultat pogrešnog korišćenja ili nekorišćenja monetarne i fi skalne politike u periodu 1973/76. i 197982. god.? Događaji iz 197376. god. i 197982. reprezentuju poremećaje, ne u tražnji, već u ponudi za čije neutralisanje je potrebna drugačija makroekonomska politika stabilizacije – tvrdi Modigliani.163 Šta onda može da učini makroekonomska politika stabilizacije i na koji način u ovim epizodnim poremećajima?

Makroekonomska politika, po teoretičarima tzv. rateks škole,164 morala bi nastojati da stabilizuje očekivanja u pogledu kreta nja ekonomske aktivnostnj To iz razloga što su se stabilizacione poli tike pokazale neefi kasnim i nekorisnim u procesu poboljšanja efi ka sno sti funkcionisanja ekonomije, jer važi hipoteza da su cene perfektno fl eksibilne i da ekonomski agenti formiraju racionalno svoje anticipacije.165 Monetaristi, pak, smatraju da je samo pravilo o rastu novčane mase važno za obaranje infalcije i uspeh makroekonomske stabilizacione politike. Kejnzijanci i fi skalisti misle suprotno, tvrdeći da su fi skalna politika i politika dohotka ključni instrumenti politike stabilizacije, koja simultano treba da redukuje infl aciju i nezaposlenost. Konačno, strukturalisti razočarani u politiku tražnje, smatraju da je samo nova politika ponuda pravi recept za razbijanje sadašnjih stagfl acionih trendova. Međutim, u periodu poremećaja ponude, veli Modigliani, ne postoji makroekonomska politika koja bi podržavala stabilan nivo cena i zaposlenost zadržala na njenoj prirodnoj stopi. Ukoliko dođe do poremećaja cena (npr. usled egzogenih faktora), u uslovima poremećene ponude, cene je moguće vratiti na prvobitni položaj ravnoteže tek posle izuzetno tegobnog perioda nezaposlenosti 162 O. Morgenstern, Thirteen Critical Points in Contemporary Economic Theory: An Interpretation, Journal

of Economic literature, decembar, 1972, st. 4. 163 V. Tanzi, Fiscal Policy, Keynesian Economics and the Mobilization of Savings in Developing Countries,

World Development, Vol. 10, 1976, st. 907-917. Taxation and Price Slabllization, Intrnational Monetary Fund, oktobar 1981. i Fiscal Discequilibrium in Developing Countries, MMF, juni 1982.

164 R. J. Barro i M. I. Grossman, L' General Disequilibrium Model of Income and EmpIoyment, American Economic Review, Vol. 61, 1971. st. 82-93., R. J. Barro, Le Government Ponds Net Wealth?, Journal of Political Economy, Vol.82, 1974, cr. 1095-1117, J.M. Buchanan, Barro on the Ricardian Equilivalence Theorem, Journal of Political Economy, Vol. 84, 1976, st. 337-342., R. J. Barro, Reply to Feldstein and Buchanan, Journal of Political Economy, Vol.84, 1976, str. 343-349. i The Impact of Social Security on Private Saving, The American Enterprise Institute Studies, Llo. 199, 1978. i R. E. Lucas, Rational Expectations and the Theory of Economic Policy, Journal of Political Economy, april 1976.

165 Meltzer je nedavno objasnio glavnu ulogu očekivanja u okviru “Opšte teorije”, uporedio Kejnzova gledišta o teoriji očekivanja sa trenutno zapaženim gledištem poznatim kao racionalna očekivanja i pokazao prednost novijih shvatanja u politici stabilizacije (L. N. Meltzer, Keynes’s General Theory: L Different Perspective, Journal of Economic Literature 1/81, st. 34-64)

224

ŽARKO L. RISTIĆ

veće od ravnotežne nezaposlenosti i infl acije. Verovatno da postoji, pored politike regulisanja tražnje, neka druga politika koja bi pomogla da se razreši dilema o izboru mogućih putanja infl acije i kombinovanih pitanja nezaposlenosti.166 Ali, politika kontrole nadnica i cena, to nije (jer je najviše izneverila očekivanja). To nije, međutim, ni politika konstantne stope rasta novčane mase, koja razočaravajuće reaguje na infl atorne poremećaje i nezaposlenost. Nova politika stbilizacije je, prema tome, izazov, tvrdi Modigliani.

Savremena ekonomija, u celini posmatrano, izgubila se, dakle, u okeanu praznih tautologija vodećih ekonomskih škola167 – monetarizma, kejnzijanizma, neokejnzijanizma, racionalnih očekivanja, Supply-Sidersa u izmenjenom institucionalnom pejsažu, ekonomskom okruženju, socijalnom ambijentu i fi nansijskom položaju, pošto su maltene sve politike kontrole pale na ispitu tvrdokorne stagfl acije, I, kao što je poznato, u okviru dosadašnje teorije optimalne kontrole iskristalisala su se tri karakteristična modela politike stbilizacije:168 (1) preventivna politika koja uzima u obzir anticipirane perturbacije, (2) retroaktivna politika koja odgovara nepredviđenim perturbacijama i (3) politika funkcija – cilj koji omogućava komparaciju različitih politika i merenje efekata sleđene politike. U makroekonomskoj teoriji kontrole, dakle, ideje su išle od (1) ekonomske politike reglaže (ilne luning), koja, ekspanzivnom ili restriktivnom monetarnom politikom, podržava nivo tražnje U zaposlenosti (Dow) u kejnzijanskom tradicionalnom smislu /tzv. gap infl ationiste i defl ationiste), preko (2) makroekonomske politike (Frish), koja podržava stabilnost tražnje i zaposlenosti i redukuje fl uktuacije ekonomske aktivnosti stabilizacionim mehanizmom varijacija relativnih cena, realnog monetarnog “encaissesa”, bogatstva, kamatne stope i stope razmene,169 (3) empirijske relacije između stope rasta nadnica i nivoa nezaposlenosti (Filipsova kriva) i (4) tradicionalnih instrumenata regulacije tražnje (fi skalna politika i politika dohodaka), do (5) monetarističke politike i politike ponude.170 Izlažući analitička i empirijska istraživanja efekata koje prouzrokuju programi monetarne stabilizacije u oblasti cena, proizvodnje i deviznog kursa industrijski razvijenih zemalja, Artis171 se koncentriše na analizu gledišta zasnovanog na racionalnim predviđanjima da monetarne vlasti mogu brzo zaustaviti infl aciju, a da ne moraju platiti visoku cenu zbog izgubljene proizvodnje i zaposlenosti, ako smanje monetarnu ekspanziju i istovremeno ubede učesnike na privatnom tržištu da će smanjenje monetarnog rasta duže potrajati, s jedne strane, i na analizu gledišta zasnovanog na tržištu

166 W. N. Gordon, Taxation, Real Wage Rigidity and Employment, Economic Journal, Vol. 91, 1981, st. 309-330., J. E. Meade, The Structure and Reform of Direct Taxation, G. LIep and Unwin, London, 1978. i L. S. Blinder i R. M. Solow, Does Fiscal Policy Mattcr?, Journal of Public Economtcs 2/73, st. 319-337. i Journal of Monetary Economics 2/76, 501-510.

167 L. S. Thurow, Dangerous Currents: The State of Economics, Random House, 1983. 168 A. Sherman, Stagfl ation, Harper and Row, 1983. i Meade, Stagfl ation, Wage Fixed, Vol. I, London, Allen

and Unwin, 1981. 169 Sean Hoily, Control Theory and Macroeconomic Policy, Economic Outlook, februar 1982. 170 A. S. Blinder, Tetrogagu Income Taxes and consumer Spending, Journal of Political Economy, februar

1981, st. 26-52., M. L. Boskin, Taxation, Saving and the Rate of Interest, Journal of Political Economy, april 1978., st. 327., R. J. Gordon, Infl ation in Recession and Recovery, Brooking Papers on Economic Activity, No. 1, 1971, st. 106-166. i C. Wright, saving and the Rate of Interest, u A. C. Harberger i M. J. Bailey (Ed.), The Taxation of Income from Capital, Washington, 1969.

171 J. R. Artus, Monetary Stabilization, with and Without Government Credibilily, Staff papers 3/81, st. 495-533. i OECD, Fiscai Policy fora Balanced Economy, Paris, 1968, st. 18-39.

225


fi nansijskih sredstava prema kome program monetarne stabilizacije teži da poveća realni devizni kurs koji ubrzava prilagođavanje cena na tržištu rada i robnim tržištima, putem smanjenja cena uvezenih dobara, ali pogoršava stanje spoljne trgovine zemlje, s druge strane. U analizi se koristi prost monetaristički model u kome se pretpostavlja da su dugoročna infl atorna očekivanja učesnika na privatnom tržištu refl eks monetarke politike i da su kamatna stopa i devizni kurs kratkoročne varijabile određene od strane fi nansijskog tržitša. Ekonometrijska procenjivanja parametara u modelu daju rezervisane zaključke o značaju za vođenje monetarne politike. Do istih poražavajućih rezultata došli su i mnogi drugi autori u oblasti empirijskih istraživanja stabilizacionih efekata fi skalne politike i politike dohotka. Moguće je da ista sudbina zadesi i “mladu” politiku ponude.

Razočaravajući rezultati empirijskih istraživanja stabilizaci onih efekata tradicionalnih mera i instrumenata monetarne i fi skalne politike i politike dohodaka, kao ključnih segmenata makroekonomske politike, u stagfl acioniranim ekonomijama izbacili su orbitu tzv. ekspanzivnu ekonomsku politiku za slamanje jezgara simultane koegzistencije ekspanzije infl acije, eksplozije nezaposlenosti i deceleracije rasta.172 U inicijalnoj fazi, ekspanzivna makroekonomska politika u recesiji imala bi za zadatak da simultano obara nezaposlenost i infl aciju i da pripremi uslove za stabilan, optimalan, harmoničan i humanizovan rast (Reggoih)173

u narednoj etapi. U tom kontekstu, po Fitoussiu, potrebno je determinisati rast realnog dohotka na dugi rok, smanjiti presiju fi skalnih i parafi skalnih prihoda i ekonomskosocijalnih transfera, anticipirati buduću tražnju i troškove proizvodnje, prebaciti (proporcionalno) socijalne terete sa preduzeća na nadnice i smanjiti kamatne stope (kako bi se akcije osetile na nivou troškova rada i kapitala), povećati produktivnost rada koja generiše ekspanziju rasta i redukuje infl acionu presiju,174 poboljšati alokaciju resursa i ameliorisati politiku raspodele.175 U tom svetlu, politika javnih investicija mora igrati ulogu motora čije su eksternalije maksimalne za privatni sektor sa stanovišta redukovanja troškova funkcionisanja ovog sektora.176 Politika dohotka bi trebalo da redukuje infl acione anticipacije i da determiniše poželjnu evoluciju realnih najamnina i štednje. Budžetska politika bi trebalo da formira tolerantne i neinfl atorne defi cite bez pritiska na kamatu i tzv. istiskivanje (“ćviclion”).177 Samuelson je, pak, u sklopu antiinfl atorne politike, kao predstavnik škole makromikro sinteze ekonomske analize i pobornik kejnzijanskog gledanja na infl aciju i nezaposlenost, posebno podvukao da svaki mešoviti privredni sistem

172 W. E. Weber, The Effects of Interest Rates on Aggregate Consumption, American Economic Review, septembar 1970, st. 591-600., Interest Rates and the ShortRun Consumption Function, American Economic Review, juni 1971, st. 421-425 i Interest Rates, Infl ation and Consumer Expenditure5 American Economic Review, decembar 1975, st. 843-871.

173 K. E. Bouling, Ecodvnamics, Sage Publications, Beverlv Mills, 1978. 174 O. Eckstein, The Great Recession, North-Holland, Amstrdam, 1978. i M. Feldstein, Government defi cits

and aggregate demand, Journal of Monetarv Economics, januar 1982, st. 120. 175 P. P. A. Bruni, Allocazione delle Risorsee in fl azione: La caso dei mercati fi nanziari, Economia

Internazionale 23/81, st. 261-321. 176 M. H. Miller i M. S. Scholes, Dividends and Taxes, Journal of Financial Economics, decembar 1978,

st. 333-364. i Dividends and Taxes: Some Empirical Evidence, Journal of Political Economy, decembar 1982, st. 1118-1141.

177 U pojedinim ekonometrijskim modelima (iir. ekonometrijski model u Francuskoj za period 1970-1980. god.) čak se potvrđuje čiljenica da dodajni javni rashodi od 1 FF generiraju rast nacionalnog dohotka za 2 FF (multiplikator) u stagfl aciji.

226

ŽARKO L. RISTIĆ

mora voditi politiku dohodaka uporedo sa fi skalnom i monetarnom politikom, ako želi da obezbedi stabilnost cena uz visok stepen zaposlenosti.

5. POLITIKA CENA

1. Kejnzijanci u osnovi smatraju da je privredni sektor nestabilan, dok monetaristi smatraju da je privredni sektor stabilan (pod uslovom da nestabilna stopa rasta novčane mase ne provocira poremećaje).178 Nestabilnost privatnog sektora po kejnzijancima je uglavnom izazvana promenama marginalne efi kasnosti investicija, mada u suštini egzistiraju mnogi faktori koji izazivaju promene agregatne tražnje. Monetaristi, međutim, smatraju ukupnu tražnju rezultantom stabilne tražnje novca i nestabilne ponude novca. Po njima, privredni sektor je stabilan iz razloga što je tražnja novca u datom sektoru stabilna. Stoga, nestabilnost uglavnom ekspliciraju fl uktuacijama novčane mase. Prema tome, polemike monetarista i fi skalista o stabilnosti privrednog sektora uglavnom zavise od toga, da li se promene efektivne tražnje ekspliciraju promenama novčane mase ili promenama marginalne efi kasnosti investicija (Mauer)179 i da li se respektuje vremenski period koji je potreban da se u uslovima privrednih poremećaja uspostavi stabilitet privrednog sektora (Andersen).180 Veza između stabilnosti privrednog sektora i kvantitativne teorije novca nije potpuna niti čvrsta.181

Naime, fi skalista bi mogao da smatra da je privredni sektor stabilniji nego što pokazuju analize oscilacija društvenog proizvoda i da, stoga, zaključi da mere fi skalne politike u poremećenim uslovima beleže destabilizacione efekte isto onako kao što i monetarna politika u datim uslovima ne vodi stabilizaciji. Takav stav u osnovi nije u suprotnosti sa osnovnim postavkama fi skalizma, odnosno

178 U celini, svi kejnzijanci ne poriču stabilnost privatnog sektora. Čak i vodeći kejnzijanski ekonometrijski modeli pokazuju da reagovanje privrede na stohastičke poremećaje nije nestabilno (Lawrence Klein, The State of the Monetarist Debate: Comment, Federal Reserve Bank of St. Louis, Monthly Review, vol. 55, septembar 1973, st. 11).

179 U stvari, polemika o stabilnosti prinrednog sektora vezana je za osnovnu polemiku o kvantitativnoj teoriji novca, odnosno za pitanje do koje mere se promene ukupne tražlje ekspliciraju promenama novčane mase, a ne promenama marginalne efi kasiosti investicija.

180 L. Andersen, The State of the Monetarist Debate, Federal Reserve Bank of St. Louis, Monthly Review, Vol. 55, septembar 1972. st. 28.

181 E. S. Phelps i J. B. Taylor, Stabilizing Powers of Monetary Policy Under Rational Expectations, Journal of Political Economy, Vol. 85, 1977, st. 163-140., S. Turnovskv, The Choice of Monetary Instrument under Alternative Forms of Price Expectations, The Manchester School, Vol. 48, 1980, st. 39-62., D. Cohen i S. McMenamin, The Rof of Fiscal Polisy in a Financially Disaggregated Macroeconomic Model, Journal of Money, Credit and Banking, avgust 1978, st. 322-336., Y. C. Park, Some Current Issues of the Transmission Process of Monetary Policy, Staff Papers, mart 1972, st. 145, P. Samuelson, Complementarity An Essay on the 40th anniversary of the Hicks Allan Revolution in Demand Theory, Journal of Economic Literature, decembar 1974, st. 1255-1289., J. Tobin i W. C. Brainard, Financial Intermedianies and the Effectiveness of Monetary Controls, American Economic Review, maj 1963, st. 583-400 i B. Friedman, Crowding out on Crowding in? Economic Consequences of Financing Government Defi cits, Brookings Papers on Economic Activity, No. 3, 1978, st. 593-641.

227


kejnzijanskom teorijom. U tom slučaju, ekonomista može da veruje u postavku da je privredni sektor stabilniji, ^ako po ubeđenju nije monetarista Monetaristu je, doduše, prosto nemoguće ubediti u postavku kejnzijanaca o nestabilnosti privrednog sektora Kejnzijanski modeli, po Brunneru,182 naglašavaju nestabilnost privrednog sektora i odbacuju hipotezu o prirodnoj stopi. Implmkacije o fundamentalnoj nestabilnosti privrednog sektora određuju aktivistički i intervencionistički koncept fi skalne politike, budući da je javni sektor neminovno “krajnji stabilizator”. Stoga se u raznim udžbeničkim verzijama kejnzijanske analize tvrdi, da procene ekonomskih kretanja u kratkom roku najviše zavise od kretanja i promena fi skalnih varijabila i dominantna uloga pridaje fi skalnoj politici (Feldslein).183

U ekonometrijskim modelima monetarista nepodržava se kejnzijanska teza o nestabilnosti privatnog sektora, već se empirijski opisuje njegova stabilnost i sposobnost da sam apsorbuje poremećaje i da se sam po sebi i za sebe stabilizuje. Nestabilnost privatnog sektora prouzrokuju uglavnom mere javnogsektora Pristalice hipoteze o prirodnoj stopi i hipoteze o stabilnosti po pravilu negiraju gledišta iz ugla

“javnog interesa” da stabilizaciju obavlja javni sektor i ističu da fl uktuacije realnih varijabila zavise od monetarnih impulsa Međutim, hipoteza o “dominantnom impulsu” već se osporava i negira isticanjem sistematskog kombinovanja alternativnih impulsa Brunner – Meitzcrova analiza kombinovane monetarne i fi skalne politike upravo naglašava ulogu fi skalne politike i ponašanja javnog sektora Tobin je izneo tvrdnju da autonomne promene tražnje i ponude različitih oblika fi nansijske aktive ograničavaju impulse koji utiču na nivo proizvodnje i nivo cena No, Tobinov zaključak o mogućnosti nestabilne tražnje novca, koja je, kao doktrina, zamenila koncepciju slobodnih rezervi, negiraju empirijski radovi monetarista, koji negiraju tezu o nestabilnosti. Sa stanovišta uključivanja “infl acnje troškova” u analizu, problem impulsa i stabilnosti se komplikuje, budući da, različita stanovišta, vode alternativnom tumačenju kretanja cena i nadnica. U tom kontekstu, kretanje cena i nadnica zavisi od stanja na tržištu (stanovište teorije cena), odnosno od delovanja autonomnih sila (stanovište institucionalnih okvira i socioloških faktora). Po prvom stanovištu, kretanje cena i nadnica je pod uticajem transmisionog mehanizma, pri čemu usporavanja u uslovima nasleđene infl acije dovode simultano do porasta cena, povećanja nezaposlenosti i zakašnjenja proizvodnje (Brunner).

Po drugom stanovištu, kretanje cena i nadnica ne reaguje na uslove tržišta već na promene institucionalnih okvira i socioloških faktora, koji su van okvira obrazaca reagovanja datih u teoriji cena sa stanovišta infl acije troškova. Gordon184 je, formulišući teoriju infl acije i nezaposlenosti na bazi troškova, empirijski dokazao

182 K. Brunner, Econometric Models of the SusPsal Behavior, B. Hickman (Ed.), Columbia University Press, prikaz I i II toma, Journal of Economic Literature, No. 3, 1973.

183 M. Feldstein, Tax Incentives, Corporate Saving, and Capital Accumulation, Journal of Public Ecoomic, Vol. 2, 1973. i Infl ation, Specifi ction Bias, and the Impact of Interest Rates, Journal of Political Economy, Vol. 78, 1970. st, 1325-1339. i Infl ation, Income Taxe, and the Rate of Interest: A Theoretical Analysis, American Economic Review, decembar 1976, st. 809-820.

184 R. Gordon, Recent Development, in the Theory of Infl ation arid Unemployment, The Journal of Monetary Economics, april 1976. Macroeconomics, Little, Brown, Boston, 1981., Infl ation, Flexible Exchange Rates, and the Natural Rate of Unemployment, u M. Vasu, Workers, Jobs, and Infl ation, Brookings Institution, Washington, 1982. i R. J. Gordon i J. A. Wilcox, Monetarist Interpretations of the Great Depression: Evaluation ond Critique, u K. Brunner, Thc Great Depression: Evaluation and Critique, Nijhoff, Hague, 1981.

228

ŽARKO L. RISTIĆ

da troškovi deluju nezavisno od promena uslova na tržištu i od očekivanog kursa politike. Faktor troškova potpuno autonomno određuje nadnice, nezaposlenost i cene, iako cene i nadnice sistematski reaguju.185

Hipoteza o stabilnosti privatnog sektora, po Frischu, bitnaje odrednica monetarizma, koju rado prihvataju svi monetaristi (Mauer, Friedman, Brunner, Meltzer i Laidler),186 budući da monetaristi uopšte veruju u inherentnu stabilnost privrednog sektora, pod uslovima da je prepušten samom sebi i da je zaštićen od nepravilnog monetarnog rasta.187 Monetaristička teorija principijelno se razlikuje od kejnzijanizma upravo po tome što monetaristi veruju da ekonomski sistem pokazuje tendenciju da konvergira ka ravnoteži svojih realnih varijabila. Međutim, hipoteza o stabilnossti, tvrdi Leijonhufvud,188 pre spada u iskaze o pretpostavkama na kojima se bazira teorija, nego u iskaze na kojima se bazira model. S druge strane, tendencijsko konvergovanje privrednog sektora ka tački ravnoteže ne inkorporira stabilnost procesa prilagođavanja i strukturu odgođenosti sistemskih varijabila karakterističnih za teoriju konjunkture Hicksa i Samuclsona. Čak i tipično monetaristički model Laidlera, koji uključuje strukturu odgođenosti (preko adaptivnog procesa predviđanja infl acije), jednačinu novčanog tržišta i jednačinu proširene Filipsove krive (parametrima predviđanja), pokazuje da promena stope ekspanzije novčane mase ili predviđene stope rasta realnog bruto nacionalnog dohotka pri punoj zaposlenosti prouzrokuju ciklična kolebanja. I, ako promene egzogenih varijabila u monetarističkom modelu indukuju ciklične fl uktuacije, otkud onda verovanje savremenih monetarista u inherentnu stabilnost privrednog sektora i ubeđenje u nepoželjnost kontraciklične politike u odnosu na tzv. koncepciju

“kumulativnog procesa” starije monetarističke škole Wickselfa, Myrdala i Naueka.189

U Wicksellovom modelu, tzv. kumulativni proces može biti stabilan samo ukoliko sadrži mehanizam autokorekture; u protivnom, poremećaj između tržišne kamate i prirodne kamatne stope inicira seriju povećanja izdataka i infl acije, koja dovodi do stagnacije usled novonastalih razlika u kamatama.190 U Hejekovoj teoriji konjunkture kumulativni proces je nestabilan usled čega nastupaju promene u realnom sektoru privrede i infl atorni procesi. Ekspanzija kredita, koja indukuje porast novčane mase, utiče na smanjenje tržišne kamatne stope u odnosu na prirodnu kamatnu stopu pri datoj ravnoteži između dobrovoljne štednje i planiranih investicija. Kreiranje novca preko emitovanih kredita za kupovinu investicionih dobara indukuje infl atorne

185 K. Brunner, The Demand and Supply of Infl ation, Journal of Law and Economics, Septembar 1971, st. 18.

186 M. Friedman, The Role of Monetary Policy, American Economic Review, Vol 58, 1968, st. 1-17., K. Brunner i A. Meltzer, An aggregative theory for a closed Economy, u J. L. Stein, Monetarism, NorthHolland, Amsterdam, 1976, st. 69-103. i D. Laidler, An Elementary Monetarist Model of simultaneous Fluctuations in Prices and Output, H. Frisch, Infl ation in Small Countries, Lecture Notes in Economics and Mathematical Systems, Springer Verlag, 1976, st. 76.

187 T. Mauer, The Structure of Monetarism, Kredit und Kapitai, No. 2, 1975, st. 204. 188 A. Lijonhufvud, Schools, revolutions and research programmcs in economic Theory, u S. J. Latsis,

Methods and Appraisal in Economics, London, 1976, st. 65-99. 189 K. Wicksell, G. Myrdal i F. A. Nauek su umesto hipoteze o stabilnosti koristili termin “kumulativni

proces”, koji počiva na pretpostavci da je monetarni sektor privrede nestabilan, jer se sistem udaljava od ravnoteže pri postojalju razlike između realne i tržišne kamatne stope usled serije promena izdataka i promena cena.

190 T. M. Humphrey, Interest Rates, Expectations, and the Wicksellian Policy Rule, Atlantic Economic Journal, Vol. IV, 1976, st. 9-20.

229

KNJIGA TREĆA - Globalizacija finalne ekonomije - geofinansije

efekte i promene realnog sektora (preko porasta relativnih cena investicionih dobara u odnosu na potrošna dobra, pojave prekomerne tražnje na tržištu rada, opadanje proizvodnje potrošnih dobara i porasta novčanih nadnica).191 I, ako sklonost štednji u tački ekspanzivnog procesa (u kojoj tržišna kamatna stopa počinje da se povećava) ne pokazuje tendenciju rasta onda je potrebno dodatno kreiranje novca (ubrzanje ekspanzije novčane ponude), odnosno permanentno kreiranje novca po rastućoj stopi da bi se kumulativni proces održavao (Frisch). Bronfenbrermer insistira na pravljenju razlike između stabilnosti i nestabilnosti u procesu opisivanja funkcija. I da bi pokazao datu razliku, Hicksov model ISLM u prostoru (Y, r) sa parametrima pomeranja (et i Et) ispisuje na sledeći način:

Kriva IS: 1. p = a – bYt + et, za a, b > 0Kriva LM: n = 2. a+ /3Yt + Et, za a < a, fi > 0

Rešavanjem po Yt i po Rt. Branfenbrenner je dobio makrostatički stabilno rešenje:

Ya e E

b

i ra e b E

b

tt t

tt t

=−( ) + −( )

+

=+( ) + +( )

+

αβ

β αβ

,

iako su vrednosti Yt i rt za stabilnu ravnotežu nestalne, pogotovu ako su članovi greške (et i Et) u negativnoj, odnosno pozitivnoj korelaciji. Monetaristi u osnovi smatraju da se uočena nestabilnost privrede može uglavnom pripisati promenljivosti novčane mase. Međutim, Modigliani iako ne tvrdi da je stabilnost novčane mase bila glavni uzrok ekonomske nestabilnosti, pokazuju da ne postoji osnova za primedbu monetarista da se posleratna nestabilnost u SAD može pripisati monetarnoj nestabilnosti, jer se periodi najveće nestabilnosti poklapaju sa periodima relativne monetarne stabilnosti.192 Stabilnost novčane mase, nije dovoljna da bi se smatrala izvorom stabilne privrede, upravo iz razloga postojanja egzogenih poremećaja

Monetaristi u pravilu sumnjaju u kejnzijanske dokaze o nesta bil nosti privrednog sektora i obrazloženje o potrebi dugotrajnog delo va nja fiskalne politike, i zato su, pomoću testova, koji se odnose na beznačajnost multiplikatora i nepromenljivost brzine opticaja novca, krenuli u protivnapad na fiskaliste, koji su Modigliani i Ando ubrzo pokazali bezvrednim.193 U pomoć priskaču Andersen, Karlson i Džordan koji izračunavaju multiplikator pomoću jednačina “redukovanog oblika modela”, uspotavljanjem odnosa između promene dohotka i tekućih i kasnijih

191 Ph. Cagan, The Monetary Dynamics of Hyperinflation, u M. Friedman (Ed.), Studies in the Quantity Theory of Moneu, Chicago, 1956., Changes in the Cyclical Behavior of Interes Rates, Review of Economics and Slalistics, avgust 1966, The NonNeutrality of Money in the Long Run: A Discussion of the Critical Assumptions and Some Evidence, Journal of Money, Credit and Banking, juli 1969.

192 F. Modigliani i L. Papademos, Targets for Monetary Policy in the Coming Years, Brookings papers 1/75, st. 141-165 i Monetary Policy for the Cowing Ouarters: The Conflicting Views, New England Economic Review, martapril 1976, st. 2-35.

193 F. Modigliani i A. Ando, The Relative Stability of Monetary Velocity and the Investment Multiplier, American Economic Review, septembar 1965, st. 693-728.

230

ŽARKO L. RISTIĆ

promena “neke” odgovarajuće veličine novčane mase i budžetskih stimulansa.194 Napušta se, dakle, izračunavanje multiplikatora iz analitičkog ili numeričkog rešenja ekonometrijskog modela, koji obuhvata relativno mnogo jednačina. I, doista, rezultati testa, u kome se vrednosti novčane mase (Mi) i budžetskih rashoda pri punoj zaposlenosti koriste kao merilo monetarnih i fi skalnih stimulansa, ispunili su srca monetarista, jer je uticaj promena novca bio veliki, a uticaj fi skalnih varijabila mali. Dobijeni rezultati delovali su deprimirajuće na fi skaliste, koji su se odmah okrenuli protiv redukovanih oblika modela s ciljem dokazivanja da su autori koristili “pogrešnu” veličinu monetarnih i fi skalnih mera.195 Pokušaji usklađivanja sada različitih procena monetarista i kejnzijanaca vodili su novim simulacijama. U prvom redu, Modigliani i Ando196 su pokazali da metod redukovaranog oblika St. Luis modela daje promenljive i nepouzdane procene stvarne strukture sistema čim je dohodak izložen značajnijim poremećajima, koji potiču iz više izvora, a ne samo iz uticaja monetarnih i fi skalnih mera, s jedne strane i pokazali da monetarne i fi skalne varijabile u malom opsegu objašnjavaju promene dohotka, s druge strane. Kritiku nepouzdanosti i promenljivosti procena nastavio je O’Neil i dokazao da različiti metodi procene očigledno precenjuju potrošnju i potcenjuju monetarne multiplikatore, budući da je nepouzdanost procena rezultat multikodinearnosti i velike rezidualne varijanse. Koristeći koefi cijente, iz modela MPS, kao odgovarajuće koefi cijente reakcije, Modigliani je, u uobičajenom statističkom testu, pokazao da dve različite procene multiplikatora potrošnje nisu protivrečne. Upoređivanjem jednačine redukuvanog oblika modela (prilagođenu prvobitno upotrebljenom u St. Luis modelu) sa jednačinom u kojoj su koefi cijenti budžetskih rashoda i izvoza ograničeni na izračunate koefi cijente pomoću modela MPS (upotrebljenog u okviru pomenutog testa F), Modigliani je došao do sledećeg razultata i zaključka: (1) manje su greške pri korišćenju koefi cijenata redukovanog oblika modela, ali, u proseku, one su, ipak, veće od grešaka pri korišćenju multiplikatora modelaMRZ; (2) jednačine redukovanogoblika modela, koje zavise samo od dve egzogene varijabile, nepouzdane su za ocenjivanje strukture i vršenje predviđanja, i, (3) upotreba modela St. Luis za predviđanje treba da implicira obaveznu konsultaciju modela MPS radi dobijanja adekvatnog odgovora na pitanje koje koefi cijente valja koristiti za budžetske rashode. Sve u svemu, na osnovu teorijskih principa i empirijskih dokaza, može se zaključiti da opredeljenje za konstantnu stopu rasta novčane mase u nominalnom izrazu, u odsustvu egzogenih poremećaja, u osnovi, vodi stabilnosti privrednog sektora.197 Pri tome, treba imati u vidu da su generatori poremećaja

194 L. C. Andersen i K. M. Carlson, A Monetarist Model for Economic Slabilization, Federale Reserve Bank St. Louis, Review, alril 1970., st. 7-25. i L. C. Andersen i J. L. Jordan, Monetary and Fiscai Action: A Test of Their Relative Importance in Economic Stabilization, Federal Reserve Bank St. Louis, Review, novembar 1968, st. 11-23.

195 Novodobijeni rezultati bitno se ne razlikuju, iako su buietski izdaci na punu Japoslenost zameljeni varijabilom budžetski rashodi za robu i usluge, uključujući i izvoz.

196 F. Modigliani i A.Ando, Impacts of Fiscal Action on Aggregate Income and the Monetarist controversy: Theory and Evidence, u J. L. Stein, Monetarism, North-Holland, Amsterdam, 1976, st. 17-42.

197 D. Levhari i D. Patinkin, The Role of Money in a Simple Growth Model, American Economic Review, septembar 1968, st. 713-753., R. Lucas, Equilibrium in a Pure Siggepsu Economy, Economy Inquiry, april 1980, st. 203-220, Th. Sargent, Macrocconomic Theory, Academic Press, N. York, 1979., M. Sidrarski, Rational Choice and Patterns of Growth in a Monetary Economy, American Economic Review, maj 1967, st. 534-544, i N. Walace, A. Modigliani – Miller Theorem for Open Market Operations, American Economic Review, juni 1981, st. 267-274.

231


u privredi mnogobrojni (spoljnotrgovinska razmena, budžetska potrošnja, investiciona potrošnja, lična potrošnja, tehničkotehnološki progres, itd.). Novije ideje o privrednoj neravnoteži, kao trajnoj pojavi (Leijonhufvud i Crower), govore o tome da se privreda nalazi u s¥anju permanentne neravnoteže i da se procesi uravnotežavanja nikada ne završavaju. To znači napuštanje neoklasične sinteze kejnzijanske i klasične ekonomske teorije i vraćanje originalnim idejama Kejnza. U osnovi ovih ideja leže postavke da neoklasična ekonomska teorija, defi nisana ISLM paradigmom, sadrži iluziju postojanja Walrasovog idealizovanogsvemogućeg usklađivača koji ekonomske procese vodi uspostavljanju privredne ravnoteže.198

2. Kejnzijanci u procesu determinacije kratkoročnih promena dohotka izuzetnu pažnju posvećuju zbivanjima u pojedinim privrednim sektorima. Nemonetaristi – kejnzijanci objašnjavaju kretanje dohotka razmatranjem podsticaja za trošenje (izdatke) u svakom sektoru pojedinačno, jer fl uktuacije mogu biti inicirane u različitim sektorima, samo ukoliko je privredni sektor nestabilan. Porast kamatne stope, npr., ima različite efekte na stambenu izgradnju, pa, sledstveno tome, i na proizvodnju kako u vremenu, kada hipotekarne ustanove nemaju dovoljno likvidnih sredstava (Mauer). Monetaristi, za razliku od kejnzijanaca, obično smatraju da su izdaci determinisani prekomernom ponudom, odnosno tražnjom realne količine novca. Stoga, oni posmatraju ponašanje samo tržišta realne količine novca, kao jedinstvenog tržišta (uz nezanemarivanje svih institucionalnih pretpostavki pri analizi procesa ponude novca). U tome je, dakle, bitna razlika između monetarista i fi skalista.199 Kejnzijanci obično smatraju da je tržište kapitala nesavršeno i da je pri utvrđivanju ukupne tražnje bitno poznavanje ukupnog iznosa likvidnih sredstava u svim privrednim sektorima. Pri analizi uticaja monetarnih faktora na nominalni dohodak kejnzijanci teže da spoznaju sve relevantne informacije o kamatnim stopama i fi nansijskim tržištima iz razloga što tvrde da su uslovi dobijanja zajmova jedini kanal delovanja monetarne politike (Mauer). Kejnzijanci plediraju na racionisanja kapitala (zbog nesavršenosti tržišta kapitala) i na analizu novčanih tokova mnogo više nego monetaristi (iako ovi poslednji veći značaj pridaju novcu). Zato je u kejnzijanskom Federal Reserve – MIT – Penn modelu limitiranje kredita jedan od ključnih kanala delovanja monetarne politike na dohodak, jer su troškovi zaduživanja jedini kanal dejstva, iako u razvijenom modelu egzistira nekoliko kanala. S druge strane, kejnzijanci pridaju podjednak značaj pojavama u svim sektorima usled neophodnosti državne intervencije u privredi i usled verovanja u činjenicu da infl acija može biti posledica kretanja u pojedinim sektorima (kao sektorska i strukturna infl acija), a ne jednog opšteg faktora, kako to pišu monetaristi. U procesu izučavanja kratkoročnih promena dohotka monetaristi nisu mnogo zainteresovani za pojedinačne pojave (osim ako ne žele da podvrgnu kritici državne intervencije na fi nansijskom tržištu, jer se protive ograničenju kamatne stope na depozite kod banaka). Monetaristi nedvosmisleno prave razliku između opšteg nivoa cena (pod

198 O prsgledu savremenih teorija neravnoteže vidi: S. Fisher, Recent Development in Monetary Theory, American Economic Review, maj 1975, sg. 15-35.

199 J. R. Tanner, Fiscal Policy, and Consamer Behavior, Review of Economics and Statistics, avgust 1979., J.B. Yawitz i L.H. Meyer, An Empirical test of the Extent of Tah Discounting, Journal of Money, Credit and Banking, maj 1976, L. Boskiri, Taxation, Saving and the Rate of Interest, Journal of Political Economy, april 1978. i L. Kochin, Are Taxes Anticipated by Consumers?, Journal of Money, Credit and banking, No. 6, 1974.

232

ŽARKO L. RISTIĆ

uticajem količine novca) od relativnih cena (pod uticajem kretanja u sektorima) i procenjuju ukupne izdatke na bazi promene novčane mase. Jer, povećanje novčane mase mora imati uvek isto dejstvo na ukupni dohodak nezavisno od pretpostavke o fl uidnom tržištu kapitala Samo ukoliko se brzina opticaja novca razlikuje tio sektorima, monetaristi su zainteresovani za analizu distribucije novca između sektora (R. Selden),200 ali ne i za analizu dejstava povećanja novčane mase i na relativni dohodak pojedinačnih sektora. To proističe iz ubeđenja što monetaristi veruju u (1) stabilnost privrednog sektora, (2) nepotrebnost državne intervencije i (3) nenastojanju u utvrđivanju kanala delovanja monetarnih faktora na različite sektore.

Tvorci velikih ekonometrijskih modela po pravilu ukazuju na povezanost makroekonomskih kretanja sa pojavama u pojedinim sektorima privrede u smislu da ukupne fl uktuacije proističu iz kumulativnih efekata promena i poremećaja u svim pojedinačnim sektorima. Pri tome, problem impulsa po pravilu se koristi za argumentovanje zavisnosti makroekodžomskih kretanja od pojedinačnih sektorskih procesa Nasuprot tome, pristalice manjih modela odbacuju ove eklektične stavove, odnosno implicitno deskriptivističku koncepciju i instrumentalistički pristup (Brunner, Lukas, Klein i Hickman) kejnzijanaca.201 Ovakav stav monetarista proističe iz dominantnog uticaja promene novčane mase na nominalni dohodak, kao osnovnog postulata kvantitativne teorije, shvatanja transmisionog procesa i neuvažavanja ili odbacivanja podsticaja za trošenje, specifi čnosti pojedinih sektora i cene kredita, kao merila uticaja monetarnih faktora.202 To, međutim, ne znači da monetaristi, prilikom predviđanja fl uktuacija dohotka, ne mogu uzeti u obzir pojedinačne pojave i da smatraju da je racioniranje kapitala potrebno usled nesavršenog tržišta kapitala i da povoljno gledaju na državnu intervenciju, usled neverovanja u stabilnost privrednog sektora

3. Alternativa nivo cena pojedinačne cene reprezentuje bitnu razliku u stavovima monetarista i fi skalista. Razlika između opšteg nivoa cena i relativnih cena, zavisi od toga da li se nivo cena, kao agregatna pojava, određuje delovanjem ukupne tražnje i ukupne proizvodnje, ili se posmatra kao ponderisani zbir pojedinačnih cena U prvom slučaju, razlika je evidentna, jer se zbivanja u određenim sektorima (npr. monopolizacija) odražavaju na relativne cene. Ali, ako se cene povećaju u sektoru h, bez povećanja ukupne tražnje, onda se porast cena prati smanjenjem proizvodnje ili smanjenjem proseka ostalih cena (Mauer). Prema tome, događaji u pojedinim sektorima utiču na nivo cena u onom iznosu, u kome utiču na ukupnu tražnju, ili na ukupnu proizvodnju. U drugom slučaju, cene se objašnjavaju interakcionim uticajem ponude i tražnje, i politikom cena u pojedinim

200 R. Selden, The Postwar Rise tn the Velocily of Money, Journal of Finance, decembar 1961, st. 483-545.

201 R. Basman, The Brookings Quarterly Econometric Model: Science or Number Mysticism? u K. Brunner (Ed.), Problems and Issues in Current Econometric Practice, Columbus, Ohio, 1972. i R. Lukas, Econometric Policy Evaluation: A Critique, CarnegieRochester Conference Series, tom I, North-Holland, Amsterdam, 1976.

202 F. Hahn, Moneu and Infl ation, Basil Blackwell, Oxford, 1982., R. Jackman, The Economics of Infl ation, M. Robertson, Oxford, 1981, K. Lahiri, The Econometrics of Infl ationary Expectations, North-Holland, Amsterdam, 1981., J. Hudson, In fl ation – A Theoretical Survey and Synthesis, G. Allen and Unvin, London, 1982. i TJ. Doughertv, Controling the New In fl ation, Heath, Lexington, Books, Toronto, 1981.

233


sektorima bez zanemarivanja promena ukupne tražnje, koje utiču na krivu tražnju u pojedinačnim sektorima privrede. Fiskalisti, u tom kontekstu, koriste relativne cene, dok monetaristi koriste agregatni pristup nivou cena Za ove druge, pojedinačne cene po sektorima ne utiču na opšti nivo cena, osim na relativne cene. Monetaristi, doduše, analiziraju promene količine novca radi utvrđivanja njihovoguticaja na promene efektivne tražnje i razlažu promene ukupne tražnje na promene proizvodnje i promene cena (Carson).203

Monetaristi u osnovi ne prihvataju postavku o infl aciji generisanoj porastom troškova iz razloga što smatraju da je privredni sektor stabilan i da su pojedinačne pojave beznačajne.204 Jer, kada je u pitanju infl acija tražnje porast cena u jednom sektoru treba da izazove smanjenje cena u drugom sektoru kako bi privredni sektor ostao stabilan. Stoga, po makroekonomskim monetaristima ponašanja cena u pojedinim sektorima su bez uticaja na opšti nivo cena, što značajno odstupa od kejnzijanskih shvatanja o nivou cena.205 U kejnzijanskom modelu nivo cena je determinisan ukupnom ponudom i ukupnom tražnjom, koja nije data veličina.206 Za fi skaliste je ukupna tražnja varijabilna, dok je za monetariste ukupna tražnja determinisana količinom novca. Porast cena u sektoru h ne menja ukupnu tražnju, jer ona zavisi od novčane mase. Doduše, porast nivoa cena, povećavajući kamatnu stopu, povećava brzinu opticaja novca. Ali, monetaristi to zanemaruju, jer smatraju da je elastičnost tražnje novca u odnosu na kamatu, niska. Za kejnzijance je novčana masa samo jedan od mnogih faktora koji uplivišu na tražnju, i stoga, porast cena u sektoru h izaziva smanjenje realne novčane mase, ali utiče na povećanje marginalne efi kasnosti investicija u datom sektoru. U osnovi, kejnzijanci zanemaruju dejstva porasta cene dobra h na ukupnu tražnju (O. Eckstein i G. Fromm), budući da je Keynes smatrao da su cene determinisane stopom nadnica i marginalnom realnom produktivnošću, a ne makroekonomskim faktorima (kao što su količina novca i brzina opticaja.207 Međutim, u poslednjim godinama kejnzijanci uglavnom procenjuju cene na bazi kretanja troškova, (a ne na bazi kretanja tražnje) usled dihotomičnosti krive ponude u uslovima pune zaposlenosti (ili usled verovatnog stapanja kejnzijanske i institucionalističke škole)208 iako promene troškova mogu biti uzrokovane promenama tražnje (Sagan).209 No, i pored toga, u polemici između

203 Keith Carson, A Monetarist Model for Economic Stabilization, Federal Reserve Banc of St. Louis, Review, Vol. 52, april 1970, st. 7-25.

204 L. S. Davidson, Infl ation, Misinformation and Monetary Policy, Federal Reserve Bank of St. Louis, Review, 6/82, st. 15-26., L. Colmfors, Output, Infl ation and The Terms of Trade in a Small Open Economy, Kyclos 1/83, st. 40-64. i P. A. Vostrikov, In fl acia idei ob infl acll, Politizdat, Moskva, 1982., st. 1947, A. N. Phillips, Emplovment, Infl ation and Growih, Economica, februar 1962. i RJ. Gordon, Recent Developments in the Theory of In fl ation and Unemployment, Journal of Monetary Economics, april 1976, st. 185-219.

205 K. Carlson, Money, In fl ation and Economic Growth, Federal Reserve Bank St. Louis, Review, april, 1980, st. 13-19., J. P. Fitoussi, In fl ation, équilibre et chémage, Cujas, Paris, 1973. i S. Weintraub, Capitalism, Infl ation and Unemployment Crisis, Addison Wesley, 1978., O. Eckstein i R. Brunner, The Infl ation Process in the United States, u O. Eckstein, Parameters and Policies in the U. S. Economy, Amsterdam, 1976. i A Montesano, La nazione di Illusione monetaria, Rivista di politica economica 11/81, st. 1107-1115.

206 Sidney Weintraub, Keynes and the Monetarists, New Brunwick, N. York, 1973, st. 36-41. 207 Densi Karnosky, A Primer on the Consumer Price Index, Federal Reserve Bank of St. Louis, Review,

Vol, 56., juni 1974., st. 78. 208 W. Nordhous, Pricing in the Trade Cycle, Economic Journal, septembar 1972, st. 853-884. 209 Ph. Kagan, Infl ation: The Hydra Headed Monster, Washington, 1974, st. 20-25.

234

ŽARKO L. RISTIĆ

monetarizma i kejnzijanizma, ortodoksni monetaristi ne moraju da prihvate tipičan monetaristički stav, jer mogu da tvrde (iako porast cena proizvoda X u krajnjoj liniji smanjee cene drugih proizvoda, kratkoročno) da će porast cena delovati na smanjenje njihove proizvodnje, a ne na njihove cene; dok kejnzijanci, isto tako, mogu da prihvate tipično monetarističko gledište, a da ne odstupe od osnovnog kejnzijanskog stava (Mauer).210 Prema tome, razlika između postavke monetarističke teorije u kratkoročnom aspektu (jer sadrži kejnzijanske elemente) u dugoročnom aspektu (pošto usvzja postavke klasične kvantitativne teorije novca) unekoliko vodi konvergirajućim stavovima monetarista i kejnzijanaca.211

U klasičnoj kvantitativnoj teoriji novca cene robe su određene ukupnom količinom novca, tako da ukoliko se količina novca povećava cene robe rastu, s tim što se vrednost novca smanjuje pod uslovom da je količina robe nepromenjena.212 Nastojanje infl atornog procesa objašnjava se, dakle, porastom količine novca u opticaju. Iz poznate jednačine razmene ili proširene varijante kvantitativne jednačine proističe da su cene više, ukoliko je veća količina novca u opticaju i/ili ukoliko je veća brzina opticaja novca pri nepromenjenom obimu dobara na tržištu. Prema tome, novac multiplikovan brzinom svog opticaja identičan je opštem indeksu cena multiplikovan obimom transakcija (Friedman), pri čemu se brzina opticaja opservira kao konstantna (kratkoročno). Promene količine novca odražavaju se ili u cenama ili/i u količinama proizvoda. Nivo cena je određen monetarnim faktorima, a realni dohodak, realnim faktorima Generalni stav monetarista ogleda se u tome što oni smatraju i veruju da su promene novčane mase bazična i primarna determinanta promene ukupne tražnje.213 Stoga se infl acija može kontrolisati isključivo regulisanjem novčane mase, jer je samo relativno stabilan monetarni rast reprezentanta fundamentalne instrumentalne varijabile u politici ekonomske stabilizacije.214

Novčana masa reprezentuje faktor koji presudno utiče na nivo cena, jer između količine novca i promene nivoa cena postoji stabilna empirijska veza. Međutim, potrebno je praviti razliku između delovanja monetarnog rasta na promene u cenama i proizvodnji na kratak i dugi rok. U uslovima nedovoljnog korišćenja proizvodnih faktora povećanje novca na kraći rok izaziva prvo povećanje

210 OECD, Le role de la politique monètaire dans la regulation. L'experance de six grands pays de l’OECD, Paris, 1975. u La mesure des effets de l’infl ation sur le revenu, L’epargue et le partimoine, Paris 1983. i A. S. Courakis (Ed.), In fl ation, Depression and Economic Policy in the West, Mansel – Alexandrine Press, Oxford, 1981.

211 E. Fama i W. G. Schwert, In fl ation, Intercst and Relative Prices, Journal of Business, juni 1979, st. 183-209., B. T. McCallum, Rational Expectation and Macroeconomic Stabilization Policy, Journal of Money, Credit and Banking, novembar 1980., st. 716-746., R. C. Fair, ’An Analvsis of the Assigapsu of four Macroeconometric Models, Journal of Political Economy, avgust 1979, st. 701-718. i R. Lucas, Understanding Business Cycles, u K. Brunner i A. H. Meltzer (Ed.), Stabilization of the Domestic and the International Economy, N. York, 1977.

212 F. Hahnn, Money and In fl ation, Oxford, Basil Blackweil, 1982., J. Hicks, Money, Interest and Wages, Oxford, Basil Blackwell, 1982., J. Hudson, Infl ation – A Theoretical Survey and Synthesis, London, G. Allen and Unwin, 1982.

213 L. C. Andersen i K. M. CarIson, A Monetarist Model for Economic Stabilization, Federal Reserve Bank of St. Louis, Review, april 1970. sg. 79.

214 Za razliku od klasične kvantitativne teorije (koja je uticaje novca vezivala samo za cene), monetaristi opserviraju (teorijski i empirijski) uticaj novca na kratak i dugi rok iz razloga što se pedantno bave ispitivanjem ponašanja agregatnog nivoa cena i na dugi rok.

235


realne proizvodnje, a potom povećanje cena.215 Na dugi rok, povećanje količine novca indukuje povećanje opšteg nivoa cena sa skromnim efektom na realni rast,216 budući da rast proizvodnje na duži rok ne zavisi od stope monetarnog rasta već od realnih faktora.217 Promene u količini novca na dugi rok, dakle, deluju na privrednu aktivnost (društveni proizvod) uticajem na cene ili/i uticajem na realne parametre proizvodnje. Prema tome, imperativno je potrebno da količina novca raste u skladu sa rastom proizvodnje i stanovništva uvećane za prihvatljivu stopu infl acije kako bi se sprečilo da monetarne promene postanu izvor poremećaja u privredi (budući da jako fl uktuiranje cena nepovoljno deluje na stabilnost i privredni rast).218 Privreda, po Fridmanu,219 ima ugrađene mehanizme uravnoteženja u dugoročnom trendu. Državna intervencija, u tom ambijentu, samo pogoršava proces uravnoteženja. I, da ne bi toga bilo, potrebno je državnu intervenciju u potpunosti supstituisati dugoročnim pravilom o kretanju novčane mase u smislu opiranja stabilnog rasta koji treba da supstituiše i diskreciono pravo monetarnih vlasti da odlučuju o promenama količine novca. Međutim, dosta kontroverzno pitanje korelacije infl acije u stope rasta, odnosno zaposlenosti izgleda da dobija defi nitivan odgovor u smislu da infl acija blokira rast i indukuje disproporcije u razvoju.220 Iz tih razloga, sve se više napuštaju stavovi o cf imulativnom dejstvu infl acije na privredni rast u korist stavova koji dokazuju da infl acija vodi privrednoj retardaciji usled posledica slabog vođenja ekonomske politike i nemogućnosti efi kasne kontrole cena i nadnica. Prednost, stoga, valja dati privrednom rastu, a ne monetarnoj stabilnosti, budući da se u uslovima uravnoteženog razvoja javlja reverzibilan uticaj stope rasta na cene. Samo visoka stopa rasta dovodi do slabljenja infl acionih pritisaka i smirivanja cena, odnosno samo privredna ekspanzija postaje faktor apsorbovanja infl atornih poremećaja i blokiranja rasta cena (strukturalisti i fi skalisti).221

U zemljama u razvoju dugo se smatralo da infl acija dovodi do povećanja akumulacije (kroz sistem preraspodele nominalnih, infl acioniranih dohodaka), povećanja investicione potrošnje (uzajamnim delovanjem principa multiplikacije i akceleracije), preraspodele realne kupovne snage u korist štednje i defi citarnog fi nansiranja razvoja (sredstvima tzv. prisilne štednje), s tim što visoki novčani dohoci (profi t, akumulacija), koji idu sa infl acijom, dovode do rasta investicija, zaposlenosti i proizvodnje.222 Međutim, infl acija redovno vodi opadanju i slabljenju novčanih stimulansa za produktivniji rad, involviranju pritisaka na rast realnih 215 Smanjenje količine novca na kraći rok provocira opadanje realnog proizvoda. 216 Smanjenje količine novca na dugi rok izaziva ili opadanje ili stabilizaciju cena. 217 K. Levalski, Der neue Monetarismus, Wirtschaftsberichte, Creditanstalt Bankverein 3/76218 A. Curierman, The Relationship between Relative Prices ancj the General Price Level. A Suggested

Interpretation, American Economic Review, juni, 1979, st. 444-447., Z. Herkowitz, Moneu and the Dispersion of Relative Price, Journal of Political Economy, april 1981., st. 328-356., R. W. Parks, Infl ation and Relative Price Variability, Journal of Political Economy, februar 1978., st. 79-96 i K. Brunner, A. Cukierman i A. N. Meltzer, Stagfl ation, Persistent Unemplovment and the Permanence of Economic Shocks, Journal of Monetary Economics, oktobar 1980., st. 467-492.

219 M. Friedman, A Theoretical Framework for Monetary Analysis, Journal of Political Economy, mart-april 1970. i A Monetary Theory of Nominal Income, Journal of Political Economy, mart-april 1971.

220 Dr C. Komazec, Strategija stabilizacije ekonomskog sistema, “Štampa”, Šibenik 1978., st. 285-344. 221 E. K. Browning i J. M. Browning, Public Finance and the Price Sysstem, Macmillan, London, 1979., C.

Gouriero, J. J. Laffont i A. Monfort, Rational Expectations Model, Analysis of the Solutions, INSEE, maj 1979., i L. Prosperitetti, A Phillips Curve for the Italian Economy? A Comment on Modigliani and Tarantelli, Banca Nazionale del Lavoro, Quarterly Review, decembar 1981, st. 447-454.

222 Dr C. Komazec, Infl atorni mehanizam i defi citno fi nansiranje razvoja, Direktor 10/83 st. 51-58.

236

ŽARKO L. RISTIĆ

nadnica, eliminisanju tzv. monetarne iluzije (računanjem sa realnim, a ne sa nominalnim dohocima), generisanju investicione tražnje iznad akumulacije (praćenje neracionalne potrebe kapitala, neefi kasnih investicija i strukturnih disproporcija), indukovanju rasta lične tražnje i neracionalne potrošnje, omogućavanju eskalatornog retransfera nominalnog (infl atorno naduvenog) dohotka u javnu potrošnju, slabljenju izvoza, jačanju uvoznih apetita, podgrejavanju ekspanzije bankarskog kreditiranja i defi citarnog fi nansiranja potrošnje i razvoja i platnog bilansa, eksternog zaduživanja, i do širenja kumulativnog infl acionog procesa i derogiranja autentičnih tokova novčane akumulacije.223 Rast infl acije tako postaje sve više nezavisan od stope rasta i cikličnih kretanja, odnosno sve više autonoman proces samoreprodukujućeg tipa. Pri tome, teško je napraviti dinstikciju između bruto infl acije (koja simultano deluje na rast proizvodnje, zaposlenosti) i neto infl acije (koja se svodi na čist rast cena bez rasta proizvodnje i zaposlenosti).224 Uticaj međunarodne infl acije na nacionalnu privredu, koja zavisi od spoljnih činilaca u međudejstvu sa domaćim strukturnim faktorima, uglavnom se odvija sledećim kanalima prenošenja:225 (1) direktan uticaj cena robe koja je predmet trgovine, (2) promene u tražnji za izvozom zemalja u razvoju po osnovu promene u nivou dohotka trgovinskih partnera i (3) monetarni uticaj na spoljnu likvidnost.

Porast globalne tražnje u razvijenim zemljama dovodi do odgovarajućeg porasta tražnje za izvozom primarnih proizvoda iz zemalja u razvoju i, preko toga, do podsticanja rasta zarada i izdataka u privredi zemlje izvoznice, što, uz datu neelastičnost u ponudi, dovodi do porasta nivoa domaćih cena. Pored toga, cene robe koja je predmet međunarodne razmene u značajnoj meri su određene spolja, tako da porast cena mora direktno da prenosi infl aciju. Povećanje cena uvezenih fi nalnih proizvoda i reprodukcionog materijala utiče na indeks potrošačkih cena i porast domaćih troškova proizvodnje, pri čemu povećanje domaćih cena dovodi do većeg platnog defi cita, iznuđuje depresiranje nacionalne valute i poskupljuje iznova uvozne sadržaje.226 Troškovi javnog sektora pri snabdevanju dobrima i uslugama teže da se povećavaju po istoj stopi kao i nivo cena, dok odgovarajući rast poreskih proizvoda zavisi od elastičnosti poreskog sistema prema promenama u nominalnom dohotku koji se znatno razlikuje po niskosti u većini zemalja u razvoju. Poreski prihodi prate promene u dohocima koji se oporezuju sa relativno dugim vremenskim pomakom.227 Na taj način, defi citi budžeta teže porastu u periodu ubrzane infl acije, pri čemu dodatna javna zaduživanja povratno pojačavaju domaće posledice infl acije. A to, u

223 J. A. Trevitick i M. Charles, The Economics of Infaltion, Martin Robertson, London, 1975., H. Leibenslein, The Infl atton Proeess: A MicroBehavioral Analysis, American Economic Review 2/81, st. 368-373. i M. Eichenbaum, A Rational Expectations Equilibrium Model of Inventories of Finished Goods and Employment, Joumal of Monetary Economics, avgust 1983, st. 259-277.

224 D. Jaffee i E. Kleiman, The Welfare Implicalions of Univen Infl ation, u E. Lundberg (Ed.), Infl ation Theory and Antiilnfl ation Theory, Macmillan, London 1977, st. 285-307. i A. Cukierman i P. Wachtel, Differential Infl ationary Expectations and the Variability of the Rate of Infl ation: Theory and Evidence, American Economic Review, septembar 1979, st. 595-609.

225 Posledice infl acije u svetu na zemlje u razvoju (prevod), Finansije 12/83, st. 77. 226 R. Lucas, Some International Evidence on Output In fl ation Tradeoffs, American Economic Review,

juni 1973, st. 326-334., A. M. Okun, The Mirage of Steady Anticipated Infl ation, Brookings Papers on Economic Activity, No. 2, 1971., st. 485-498. i E. Foster, The Variability of Infl ation, Review of Economics and statistics, avgust 1978., st. 346-350.

227 P. S. Heller, Uticaj infl acije na fi skalnu politiku zemalja u razvoju, Staff papers, decembar 1980., i V. Tanzi, Infl acija, zastoji u prikupljanju i realna vrednost poreskih prihoda, Staff papers, mart 1977.

237


krajnjoj instanci, dovodi ili do stezanja domaćih fi nansijskih sredstava raspoloživih za privatno investiranje uz intenziviranje pomenutih problema koji nastaju zbog promena u strukturi proizvodnje kao reakcija na infl aciju, ili do povećanja domaće novčane mase, davanjem novog vida ispoljavanja domaće infl acije. U pokušaju da objasni infl aciju u zemljama u razvoju, konvencionalna georija naglašava ulogu stvaranja novčane mase. Monetaristi dokazuju da infl acija dovodi do previsoke ponude kreiranog novca radi fi nansiranja budžetskog defi cita.228 Infl acija teži samoobnavljanju, jer je budžetski defi cit sam po sebi u funkciji stope infl acije: izdaci države rastu sa infl acijom, dok prihodi zaostaju zbog zakašnjenja u ubiranju poreza. Pristalice teorije strukturne infalcije, pak, dokazuju da monetaristički pristup ne uzima u obzir prirodu strukturnih promena svojstvenih procesa razvoja.

Kada se infl acija u poljoprivrednom i industrijskom inputu prenosi putem uvoznih cena, konačan efekat na raspodelu dohotka zavisi od elasticiteta cena tražnje potrošača za raznim kategorijama uvezenih fi nalnih proizvoda i za domaćom robom sa visokim uvoznim sadržajem.229 I, pošto je cenovni elasticitet nizak, uvoznici prenose više uvozne cene na krajnje potrošače, obezvređujući njihove realne nadnice i čuvajući sopstvene profi te. No, i pozitivni efekti investiranja u sektor izvoza i supstituciju uvoza su ograničeni. S druge straNe, kada vrednost uvoza raste više od izvoza, realni gubitak od neto pogoršanja trgovinskog bilansa je u velikoj meri prebačen na račun dohodaka sa realnim nadnicama. Uticaj neposrednog prikopčavanja međunarodnih cena na infl aciju u zemljama u razvoju povezan je i sa sistemom deviznih kurseva. U sadašnjem hibridnom sistemu deviznih kurseva, zemlje u razvoju su prihvatile aranžmane po kojima su njihove valute vezane ili za dolar ili za valute njihovih trgovinskih partnera ili za specijalna prava vučenja ili na korpu valuta. Pri tome, svaka promena u deviznom kursu pogađa zemlje u razvoju, mada su “teži” uticaji promena u cenama prenetim iz zemlje za čiju valutu je vezana njihova valuta. No, i monetarni kanal prenošenja infl acije funkcioniše putem uticaja koji spoljna likvidnost ima na privredu zemalja urazvoju, budući da rast deviznih rezervi dovodi do porasta domaće monetarne baze. Svetska infl acija i politika koju slede razvijene zemlje za obaranje infl acije rađaju posledice na tekućim računima zemalja u razvoju, usled porasta cena njihovog uvoza, nedovoljno kompenzovanog odgovarajućim porastom izvoznih cena, zbog smanjenja obima izvoza i u novije vreme zbog znatnog porasta plaćanja po kamatama proisteklim iz rasta svetskih kamatnih stopa. Nekada se govorilo da infl acija erodira vrednost spoljnog duga i da stoga predstavlja srećan dobitak za dužnike. Taj zaključak je, međutim, važio sve do trenutka kada kreditori u potpunosi ne anticipiraju infl aciju pri određivanju kamatnih stopa. No, sa rastućom praksom garantovanja revolving kredita, koji pružaju permanentnu mogućnost adjustiranja kamatnih stopa, kreditori brzo prilagođavaju kamatne stope promenama u stopi infl acije. Nominalne kamatne

228 BLB. Aghevli i M. S. KJian, Vladini defi citi i infl acioni procesi u zemljama u razvoju, Staff papers, septembar 1978.

229 D. F. Gordon i AJIynes, On the Theory of Price Dynamics, u E. S. Phelps i dr., Microeconomic Foundations of Employment and In fl ation Theory, Norton, N. York, 1970., st. 369-396. 1 R. E. Lucas, An Equilibrium Model of the Business Cycle, Journal of Political Economy, Vol. 83, 1975., st. 1113-1144. i M. Blejer i L. Leiderman, On the Real Effects of In fl ation and Relative Price Variability: Some Empirical Evidence, Review of Economics and Statistics, novembar 1980.

238

ŽARKO L. RISTIĆ

stope adjustirane za infl aciju,230 odnosno realne kamatne stope su znatno povećane i prouzrokovale su značajan porast plaćanja po kamatama za sve zemlje u razvoju. Kreditori su na taj način rekompenzovali svako moguće smanjenje realne vrednosti preostalog duga. Frapantan porast kamata obeshrabrio je dugoročno pozajmljivanje u tzv. krizi povećanja i uticao na skraćenje dospeća duga, kao i na povećanje tereta njegovog servisiranja.

230 A. Cukierman, Rational Expectations and the Role of Monetary Policy – A Generalization Journal of Monetary Economics, april 1979., st. 213-229., B. Friedman, Optimal Expectations and the Extreme Information Assumptions of Rational Expectations Macromodels, Journal of Monetary Economics, januar 1979., st. 23-42. i R. J. Shiller, Rational Expectations and the Dynamic Structure of Macroeconomic Models: A Critical Review, Journal of Monetary Economics, januar 1978., st. 144.

239


5.1. AGREGATNI NIVO CENA I RELATIVNE CENE

Alternativa nivo cena – pojedinačne cene reprezentuje bitnu razliku u stavovima monetarista i fi skalista. Razlika između opšteg nivoa cena i relativnih cena zavisi od toga da li se nivo cena, kao agregatna pojava, određuje delovanjem ukupne tražnje i ukupne proizvodnje, ili se posmatra kao ponderisani zbir pojedinačnih cena. U prvom slučaju, razlika je evidentna, jer se zbivanja u određenim sektorima (npr. monopolizacija) održavaju ia relativne cene. Ali, ako se cene povećaju u sektoru h, bez povećanja ukupne tražnje, onda se porast cena prati smanjenjem proizvodnje ili smanjenjem proseka ostalih cena (Mauer). Prema tome, događaji u pojedinim sektorima utiču na nivo cena u oiom iznosu u kome utiču na ukupnu tražnju ili na ukupnu proizvodnju. U drugom slučaju, cene se objašnjavaju interakcionim uticajem ponude i tražnje, i politike cena u pojedinim sektorima bez zanemarivanja promena ukupne tražnje, koje utiču na krivu tražnje u pojedinačnim sektorima privrede. Fiskalisti, u tom kontekstu, koriste relativne cene, dok monetaristi koriste agregatni pristup nivou cena. Za ove druge, pojedinačne cene po sektorima ne utiču na opšti nivo cena, osim na relativne cene. Monetaristi, doduše, analiziraju promene količine novca radi utvrđivanja njihovog uticaja na promene efektivne tražnje i razlažu promene ukupne tražnje na promene proizvodnje i promene cena Carson).1

Monetaristi u osnovi ne prihvataju postavku o infl aciji generisanoj porastom troškova jer smatraju da je privredni sektor stabilan i da su pojedinačne pojave beznačajne.2 Jer, kada je u pitanju infl acija tražnje, porast cena u jednom sektoru treba da izazove smanjenje cena u drugom sektoru kako bi privredni sektor ostao stabilan. Stoga, po makroekonomskim monetaristima, ponašanje cena u pojedinim sektorima je bez uticaja na opšti nivo cena, što značajno odstupa od kejnzijanskih shvatanja o nivou cena.3

U kejnzijanskom modelu nivo cena je determinisan ukupnom ponudom i ukupnom tražnjom, koja nije data veličina.4 Za fi skaliste je ukupna tražnja varijabila, dok je za monetariste ukupna tražnja determinisana količina novca. Porast cena u sektoru h ne menja ukupnu tražnju, jer ona zavisi od novčane mase. Doduše, porast nivoa cena, povećavajući kamatnu stopu, povećava brzinu opticaja novca. Ali, monetaristi to zanemaruju, jer smatraju da je elastičnost tražnje novca u odnosu na kamatu niska. Za kejnzijance je novčana masa samo jedan od mnogih faktora koji uplivišu na tražnju i, stoga, porast cena u sektoru h izaziva smanjenje realne novčane

1 Keith Carson, A Monetarist Model for Economic Stabilization, Federal Reserve Banc of St. Louis, Review, Vol. 52 april, 1970, st. 7-25.

2 L. S. Davidson, Infl ation, Misinformation and Monetary Policy, Federal reserve Bank of St. Louis Review, 6/82, st. 15-26., L. Colmfors, Output, Infl ation and The Terms of Trade in a Small Open Esonomy, Kyclos 1/83, st. 40-64. i P. A. Vostrikov, Infl acia idei ob infl acii, Politizdat, Moskva, 1982., st. 19-47, A. H. GThillips, Emplodžment, Infl ation and Gronjth, Economica, februar 1962. i R. J. Gordon, Recent Developments in the Theory of In fl ation and Unemployment, Journal of Monetary Economics, april 1976, st. 185-219.

3 K. Carlson, Money, In fl ation and Economic Growth, Federal Reserve Bank St. Louis, Review, april, 1980, st. 13-19., J. P. Fitoussi, In fl ation, équilibre et chomage, Cujas, Paris, 1973. i S. Weintraub, Capitalism, Infl ation and Unemployment Crisis, Addison Wesley, 1978., O. Eckstein i R. Brunner, The Infl ation Process in the United States, u O. Eckstein, Parameters and Policies in the U. S. Economy, Amsterdam, 1976. i A. Momesano, La nazione di lllusione monetaria, Rivista di politica economica 11/81, st. 1107-1115.

4 Sidney Weintraub, Keynes and the Montarists, New Brunwick, N. York, 1973, st. 36-41.

240

ŽARKO L. RISTIĆ

mase, ali utiče na povećanje marginalne efi kasnosti investicija u datom sektoru. U osnovi, kejnzijanci zanemaruju dejstva porasta cene dobra h na ukupnu tražnju (O. Eckstein i G. Fromm), budući da je Keynes smatrao da su cene determinisane stopom nadnica i marginalnom realnom produktivnošću, a ne mak~ roekonomskim faktorima (kao što su količina novca i brzina opticaja.)5 Međutim, u poslednjim godinama kejnzijanci, uglavnom; procenjuju cene na bazi kretanja troškova (a ne na bazi kretanja tražnje) usled dihotomičnosti krive ponude u uslovima pune zaposlenosti (ili usled verovatnog stapanja kejnzijanske i institucionalističke škole).6 iako promene troškova mogu biti uzrokovane promenama tražnje (Cagan).7 No, i pored toga, u polemici između monetarizma i kejnzijanizma, ortodoksni monetaristi ne moraju da prihvate tipičan monetaristički stav, jer mogu da tvrde (iako porast cena proizvoda X u krajnjoj liniji smanjuje cene drugih proizvoda, kratkoročno) da će porast cena delovati na smanjenje njihove proizvodnje, a ne na njihove cene; dok kejnzijanci, isto tako, mogu da prihvate tipično monetarističko gledište, a da ie odstupe od osnovnog kejnzijanskog stava.8 Prema tome, razlika između postavke monetarističke teorije u kratkoročnom aspektu (jer sadrži kejnzijanske elemente) i dugoročnom aspektu (jer usvaja postavke klasične kvantitativne teorije novca) donekle vodi konvergirajućim stavovima monetarista i kejnzijanaca.9

U klasičnoj kvantitativnoj teoriji novca cene robe su određene ukupnom količinom novca tako da ukoliko se količina novca povećava cene robe rastu, s tim što se vrednost novca smanjuje pod uslovom da je količina robe nepromenjena.10 Nastajanje infl atornog irocesa objašnjava se, dakle, porastom količine novca u opticaju. Iz poznate jednačine razmene ili proširene varijante kvantitativne jednačine proističe da su cene više ukoliko je veća količina novca u opticaju i/ili ukoliko je veća brzina opticaja novca pri nepromenjenom obimu dobara na tržištu. Prema tome, novac multiplikovan brzinom svog opticaja identičan je opštem indeksu cena multiplikovan obimom transakcija (Fridman), pri čemu se brzina oiticaja opservira kao konstanta (kratkoročno). Promene količine novca održavaju se ili u cenama ili/i u količinama proizvoda. Nivo cena je određen monetarnim faktorima, a realni dohodak realnim faktorima.

5 Densi Kamosky, A Primer on the Consumer Price Index, Federal Reserve Bank of St. Louis. Review, Vo1. 56., juni 1974., st. 7-8.

6 W. Nordhous, Pricing in the Trade Cycle, Economic Journal, septembar 1972, st. 853-884.7 Ph. Kagan. Infl ation: The Hydra-Headed Monster, Washington, 1974, st. 20-25.8 OECD, Le role de la politque monètaire dans la regulation. L’experience de six grands pays de GOS

Paris, 1975. i La mesure des effets de l’infl ation sur le revenu, l’éparague et le patrimoine, Paris, 1983. i A. S. Courakis (Ed.), Infl ation, Depression and Ecconomic Policy in the West, Mansel - Alexandrine Press, Oxford, 1981

9 E. Fama i W. G. Schert, Infl ation, Interest and Relative Prices, Journal of Busines, juni 1979, st. 183-209. ., B. T. McCallum, Rational Expection and Macroeconomic Stabilization Policy, Journal of Money, Credit na Banking, novembar 1980., st. 716-746., R. C. Fair, An Analysis of the Assigapsu of four Macroeconometric Models, Journal of Political Economy, avgust 1979, st. 701-718. i R. Lucas, Understanding Business Cycles, u K. Brunneri A. H. Meltzer (Ed.), Stabilization of the Domestic and the International Economy, N. York, 1977.

10 F. Hahnn, Money and Infl ation, Oxford, Basil Blackwell, 1982., J. Hicks, Money, Interest and Wages, Oxford, Basil Blackwell, 1982., J. Hudson, Infl aton - Theoretical Survey and Synthesis, London, G. Allen and Unwin, 1982.

241


Generalni stav monetarista ogleda se u tome što oni smatraju i vezuju da su promene novčane mase bazična i primarna determinanta promene ukupne tražnje.11 Stoga se infl acija može kontrolisati isključivo regulisanjem novčane mase, jer je samo relativno stabilan monetarni rast reprezentanta fundamentalne instrumentalne varijabile u politici ekonomske stabilizacije.12

Novčana masa reprezentuje faktor koji presudno utiče na nivo cena, jer između količine novca i promene nivoa cena postoji stabilna empirijska veza. Međutim, potrebno je praviti razliku između delovanja monetarnog rasta na promene u cenama i proizvodnji na kratak i dugi rok. U uslovima nedovoljnog korišćenja proizvodnih faktora povećanje cena,13 na dugi rok, povećanje količine novca indukuje povećanje opšteg nivoa cena sa skromnim efektom na realni rast,14 budući da rast proizvodnje na duži rok ne zavisi od stope monetarnog rasta već od realnih faktora.15 Promene u količini novca na dugi rok, dakle, deluju na privrednu aktivnost (društveni proizvod) uticajem na cene ili/i uticajem na realne parametre proizvodnje. Prema tome, imperativno je potrebno da količina novca raste u skladu sa rastom proizvodnje i stanovništva uvećane za prihvatljivu stopu infl acije kako bi se sprečio da monetarne promene postanu izvor poremećaja u privredi (budući da jaka fl uktuacija cena nepovoljno deluje na stabilnost i privredni rast).16

Privreda, po Fridmanu,17 ima ugrađene mehanizme uravnoteženja u dugo ročnom trendu. Državna intervencija, u tom ambijentu, samo pogoršava proces uravnoteženja. I, da ne bi toga bilo, potrebno je državnu intervenciju u potpunosti supstituisati dugoročnim pravilom o kretanju novčane mase u smislu optiranja stabilnog rasta koji treba da supstituiše i diskreciono pravo monetarnih vlasti da odlučuju o promenama količine novca. Međutim, dosta kontraverzno pitanje korelacije infl acije i stope rasta, odnosno zaposlenosti, izgleda da dobija defi nitivan odgovor u smislu da infl acija blokira rast i indukuje disproporcije u razvoju.18 Iz tih razloga, sve se više napuštaju stavovi o stimulativnom dejstvu infl acije na privredni rast u korist stavova koji dokazuju da infl acija vodi privrednoj retardaciji usled posledica slabog vođenja ekonomske politike i nemogućnosti efi kasne kontrole cena i nadnica. Prednost, stoga, valja dati privrednom rastu, a ne monetarnoj stabilnosti, budući da se uslovima uravnoteženog razvoja javlja reverzibilan uticaj stope rasta na cene. Samo visoka stopa rasta dovodi do slabljenja infl acionih pritisaka i smirivanja

11 L. C. Andersen i K. M. Carlson, A Monetarist model for Economic Stabilization, Federal Reserve Bank of St. Louis, Review, april 1970. st. 7-9.

12 Za razliku od klasične kvantitativne teorije (koja je uticaje novca vezivala samo za cene), Monetaristi opserviraju (teorijski i empirijski) uticaj novca na kratak i dugi rok iz razloga što se pedantno bave ispitivanjem ponašanja agregatnog nivoa cena i na dugi rok.

13 Smanjenje količine novca na kraći rok provocira opadanje realnog proizvoda.14 Smanjenje količine novca na dugi rok izaziva ili opadanje ili stabilizaciju cena.15 K. Levalski, Der neue Monetarismus, Wirtschaftsberichte, Creditanstalt - Bankverein 3/76.16 A. Carierman, Relationship between Relative Prices and the General Price Level. A Suggested

Interpretion, American Economic Review, juni 1979, st. 444-447., Z. Herkowitz, Money and the Dispersion of Relative Price, Journal of Political Esonomy, april 1981., st. 328-356., R. w. Parks, Infl ation and Relative Price Variability, Journal of Political Esonomy, februar 1978., st. 79-96 i K. Brunner, A. Cukierman i A. N. Heltzer, Stagfl ation, Persistent Unemployment and the Permanence of Economice Shocke, Journal of Monetary Economics, oktobar 1980., st. 467-492.

17 M. Friedman, A Theoretical Framework for Monetary Analysis, Journal of Political Economy, mart-april 1970. i A Monetary Theory of Nominal Income, Journal of Political Economy, mart-april 1971.

18 Dr c. Komazec, Strategija stabilizacije ekonomskog sistema, “Štampa” Šibenik 1978., st. 285-344.

242

ŽARKO L. RISTIĆ

cena, odnosno samo privredna ekspanzija postaje faktor apsorbovanja infl atornih poremećaja i blokiranja rasta cena (strukturalisti i fi skalisti).19

U zemljama u razvoju dugo se smatralo da infl acija dovodi do povećanja akumulacije (kroz sistem preraspodele nominalnih, infl acirnih dohodaka), povećanja investicione potrošnje (uzajamnim delovanjem principa multiplikacije i akceleracije), preraspodele realne kupovne snage u korist štednje i defi citarnog fi nansiranja razvoja (sredstvima tzv. prisilne štednje), s tim što visoki novčani dohoci (profi t, akumulacija), koji idu sa infl acijom, dovode do rasta investicija, zaposlenosti i proizvodnje.20 Međutim, infl acija redovno vodi opadanju i slabljenju novčanih stimulansa za produktivniji rad, involiviranju pritiska na rast realnih nadnica, eliminisanju tzv. monetarne iluzije (računanjem sa realnim, a ne sa nominalnim dohocima), generisanju investicione tražnje iznad akumulacije (što je propraćeno neracionalnom upotrebom kapitala, neefi kasnim investicijama i strukturnim disproporcijama), indukovanju rasta lične tražnje i neracionalne potrošnje, omogućavanju eskalatornog retransfera nominalnog (infl atorno naduvanog) dohotka u javnu potrošnju, slabljenju izvoza, jačanju uvoznih apetita, podgrejavanju ekspanzije bankarskog kreditiranja i defi citarnog fi nansiranja potrošnje i razvoja i platnog bilansa, ekstremnom zaduživanju, i do širenja kumulativnog infl acionog procesa i derogiranja autentičnih tokova novčane akumulacije.21 Rast infl acije tako postaje sve više nezavisan od stope rasta i cikličnih kretanja, odnosno sve više autonoman proces samoreprodukujućeg tipa. Pri tome, teško je napraviti dinstinkciju između bruto infl acije (koja simultano deluje ia rast proizvodnje, zaposlenosti) i neto infl acije (koja se svodi na na čist rast cena, bez rasta proizvodnje i zaposlenosti).22

Uticaj međunarodne infl acije na nacionalnu privredu, koja zavisi od spoljnih činilaca u međudejstvu sa domaćim strukturnim faktorima, uglavnom se odvija sledećim kanalima prenošenja:23 (1) direktan uticaj cena robe koja je predmet trgovine, (2) promene u tražnji za izvozom zemalja u razvoju po osnovu promene u nivou dohotka trgovinskih partnera i (3) monetarni uticaji na spoljnu likvidnost.

Porast globalne tražnje u razvijenim zemljama dovodi do odgovaraju ćeg porasta tražnje za izvozom primarnih proizvoda iz zemalja u razvoju i, preko toga, do podsticanja rasta zarada i izdataka u privredi zemlje izvoznice, što, uz datu neelastičnost u ponudi, dovodi do porasta nivoa domaćih cena. Pored toga, cene robe koje su predmet međunarodne razmene u značajnoj meri su određene spolja, tako da porast cena mora direktno da prenosi infl aciju. Povećanje cena uvezenih fi nalnih proizvoda i reprodukcionog materijala utiče na indeks potrošačkih cena i 19 E. K. Browing i J. M Browing, Public Finance and the Price System, Macmillan, London, 1979., C.

Gourieroux, J. J. Laffont i A. Monfort, Rational Expectations Model Analysis of the Solutions, INSEE, maj 1979. i L. Prosperetti, A Philips Curve for the Italian Economy? A Comment on Modigliani and Tartantelli, Banca Nazionale del Lavoro, Quarterly Reveiw, decembar 1981, st. 447-454.

20 Dr C. Komazec, Infl atorni mehanizam i defi citno fi nansiranje razvoja, Direktor 10/83 st. 51-58.21 J. A. Trevitick i M. Charles, The Economics of Infl ation, Martin Robertson, London, 1975., H.

Leibenstein, The Infi ation Process: A Micro-Behavioral Analysis, American Economic Review 2/81, st. 368-373. i M. Eichenbaum, A Rational Expectations Equilibirum Model of Inventories of Finished Goods and Employment, Journal of Monetary Economics, avgust 1983, st. 259-277.

22 D. Jafée i E. Kleiman, The Welfare Implications of Uneven In fl ation, u E. Lundberg (Ed.), Infl ation Theory and Anti-lnfl ation Theory, Macmillan, London, 1977, st. 285-307. i A. Cukierman i P. Wachtel, Differential Infaltionary Expectations and the Variability of the Rate of Infl ation: Theory and Evidence, American Economic Review, septembar 1979, str. 595-609.

23 Posledica infl acije u svetu na zemlje u razvoju (prevod), Finansije 1-2/83, st. 77.

243


porast domaćih troškova proizvodnje, pri čemu povećanje domaćih cena dovodi do većeg platnog defi cita, iznuđuje, depresirane nacionalne valute i poskupljuje iznova uvozne sadržaJe.24

Troškovi javnog sektora pri snabdevanju dobrima i uslugama teže da se povećavaju po istoj stopi kao i nivo cena, dok odgovarajući rast poreskih prihoda zavisi od elastičnosti poreskog sistema prema promenama u nomilanom dohotku koji se znatno razlikuje po niskosti u većini zemalja u razvoju. Poreski prihodi prate promene u dohocima koji se oporezuju sa relativno dugim vremenskim pomakom.25 Na taj način, defi citi budžeta teže porastu u periodu ubrzane infl acije, pri čemu dodatna javna zaduživanja povratno pojačavaju domaće posledice infl acije. A to, u krajnjoj instanci, dovodi ili do stezanja domaćih fi nansijskih sredstava raspoloživih za privatno investiranje uz intenziviranje pomenutih problema koji nastaju zbog promena u strukturi proizvodnje kao reakcija na infl aciju, ili do povećanja domaće novčane mase, davanjem novog vida ispoljavanja domaće infl acije.

U pokušaji da objasni infl aciju u zemljama u razvoju, konvencionalna teorija naglašava ulogu stvaranja novčane mase. Monetaristi dokazuju da infl acija dovodi do previsoke ponude kreiranog novca radi fi nansiranja budžetskog defi cita.26 Infl acija teži samoobnavljanju, jer je budžetski defi cit sam po sebi u funkciji stope infl acije: izdaci rastu sa infl acijom, dok prihodi zaostaju zbog zakašnjenja u ubiranju poreza. Pristalice teorije strukturne infl acije, pak, dokazuju da monetaristički pristup ne uzima u obzir prirodu strukturnih promena svojstvenih procesu razvoja.

Kada se infl acija u poljoprivrednom i industrijskom inputu prenosi putem uvoznih cena konačan efekat na raspodelu dohotka zavisi od elasticiteta cena tražnje potrošača za raznim kategorijama uvezenih fi nalnih proizvoda i za domaćom robom sa visokim uvoznim sadržajem.27 I, pošto je cenovni elasticitet nizak, uvoznici prenose više uvozne cene na krajnje potrošače, obezvređujući njihove realne nadnice i čuvajući sopstvene profi te. Io, i pozitivni efekti investiranja u sektor izvoza i supstituciju uvoza su ograničeni. S druge strane, kada vrednost uvoza raste više od izvoza, realni gubitak od neto pogoršanja trgovinskog bilansa je u velikoj meri prebačen na račun dohodaka sa realnim nadnicama.

Uticaj ieposrednost prikopčavanja međunarodnih cena na infl aciju u zemljama u razvoju povezan je i sa sistemom deviznih kurseva. U sadašnjem hibridnom sistemu deviznih kurseva zemlje u razvoju su prihvatile aranžmane io kojima su njihove valute vezane ili za dolar ili za valute njihovih trgovinskih partnera ili za specijalna prava vučenja ili za korpu valuta. Pri tome, svaka promena

24 R. Lucas, Some International Evidence on Output In fl ation on Output Infl ation Trade offs, American Economic Review, juni 1973, st. 326-334., A. M. Okun, The Mirage of Steady Anticipated Infl ation, Brookings Papers on Economic Activity, No. 2, 1971., st. 485-498. i E. Foster, The variabilitv of the Rate of Infl ation: Theory and Evidence, American Economic Review, septembar 1979, st. 595-609.

25 P. S. Helier, Uticaj infl acije na fi skalnu politiku zemalja u razvoju, Staf papers, decembar 1980. i V. Tanzi, Infl acija, zastoji u prikupljanju i realna vrednost poreskih prihoda, Staff papers, mart 1977.

26 V. V. Aghevli i M. S. Khan, Vladini defi citi i infl acioni procesi u zemljama u razvoju, Staff papers, septembar 1978.

27 D. F. Gordon i A. Hynes, On the Theory of Price Dynamics, u E. S. Phelps i dr., Microecnomic Foundations of Employment and Infl ation Theory, Norton, N. York, 1970., st. 369-396. i R. E. Lucas, An Equilibrium Model of the Business Cycle, Journal of Political Esonomy, Vol. 83, 1975. st. 1113-1144. i M. Blejer i L. Leiderman, On the Real Effects of infl ation and Relative Price Variability: Some Empirical Evidence, Review of Economics and Statistics, novembar 1980.

244

ŽARKO L. RISTIĆ

u deviznom kursu pogađa zemlje u razvoju mada su “teži” uticaji promena u cenama prenetim iz zemlje za čiju valutu je vezana njihova valuta. No, i monetarni kanal prenošenja infl acije funkcioniše putem uticaja koji spoljna likvidnost ima na privredu zemalja u razvoju, budući da rast deviznih rezervi dovodi do porasta domaće monetarne baze.

Svetska infl acija i politika koju slede razvijene zemlje za obaranje infl acije rađaju posledice na tekući račun zemalja u razvoju, usled porasta cena njihovog uvoza nedovoljno kompenzovanog odgovarajućim porastom izvoznih cena zbog smanjenja obima izvoza i u novije vreme zbog znatnog porasta plaćanja po kamatama proisteklog iz rasta svetskih kamatnih stopa. Nekada se govorilo d a infl acij a ero dira vrednost spoljnog duga i da stoga pred stav lja srećan dobitak za dužnike. Taj zaključak je međutim važio sve do trenutka kada kreditori u potpunosti ne anticipiraju infl aciju pri određivanju kamatnih stopa. No, sa rastućom praksom garantovanja revolving kredita, koji pružaju permanentnu mogućnost adjustiranja kamatnih stopa, kreditori brzo prilagođavaju kamatne stope promenama u stopi infl acije. Nominalne kamatne stope adjustirane za infl aciju.28 odnosno realne kamatne stope su znatno povećane i prouzrokovale su značajan porast plaćanja po kamatama za sve zemlje u razvoju. Kreditori su na taj način rekompenzovali svako moguće smanjenje realne vrednosti preostalog duga. Frapantan porast kamata obeshrabrio je dugoročno pozajmljivanje u tzv. krizi povećanja i uticao na skraćenje dospeća duga, i na povećanje tereta njegovog servisiranja.

28 A. Cukierman, Rational Expectations and the Role of Monetary Policy - A Generalization Journal of Monetary Economics, april 1979., st. 213-229., B. Friedman, Optimal Expectations and the Extrème Information A ssumptions of Rational Expectations Macromodels, Journal of Monetary Economics, januar 1979., st. 23-42. i p. J. Shiller, Rational Expectations and the Dynamic Structure of Macroeconomic Models: A Critical Review, Journal of Monetary Economics, januar 1978., st. 1-44.

245

Glava druga

EKONOMIJA PONUDE I PROIZVODNJE

1. STRUKTURALIZAM I “SUPPLY-SIDE” EKONOMIKA

Oživljavanje neoliberalizma, narastanje monetarizma i kriza države blagostanja doveli su do pojave svojevrsne sinteze neokejnzijanske doktrine i monetarističke paradigme u tzv. strukturalizam (i nove industrijske države) čije liberalističkokonzervativne mere odgovaraju kapitalu i kapitalodnosu.29 Teorija tzv. ekonomije ponude, po svojim konstitutivnim elementima, bliža je monetarističkoj teoriji nego kejnzijanskoj, mada inkorporiše i određene fi skalističke elemente.30 Teorija “Supply-Side esonomicsa” javlja se kao rekacija na tradicionalnu makroekonomsku politiku, naslonjenu na tražnju. Razočaranost u dilemu teoretičara tražnje: manje infl acije više nezaposlenosti (monetaristi) ili manje nezaposlenosti

– više infl acije (kejnzijanci) doprinela je ubrzanom vaskrsavanju teorije ponude i eksponiranju strukturalista. U uslovima stagfl acionih trendova, strukturne promene destinisane povećanju realne ponudesu potrebnije od prostog redukovanja tražnje. Stimulisanje rada, štednje i investicija (politikom poreske redukcije), poboljšanje efi kasnosti privređivanja i alokacije resursa (ukidanjem subvencija, kresanjem socijalnih rashoda i stopiranjem rasta nadnica), forsiranje tehničkotehnološkog progresa i formiranje kadrova, nalaze svoje ishodište u povećanju robnih fondova.31

Strukturalisti se, u načelu, slažu sa monetaristima da je infl acija urgentan zadatak ekonomske politike, (ali ne i prioritetan). Ali, sa monetaristima se ne saglašavaju u pogledu tretiranja infl acije kao monetarnog fenomena. Strukturalisti

29 Neokonzervatizam, neoliberalizam i neoinstitucpionalizam inklinišu svojevrsnoj sintezi monetarizma i fi skalizma (Dr S. Komazec, Monetarna i fi nansijska ekonomija, “Štampa”, Šibenik, 1981, st. 162-163.).

30 K. R. Jameson i J. Philips, Supply-Side Economics, Economic Forum 12/81, st. 81-88., S. Thore, Supply Stude Programming – A Survey, The Institute fo Constructive Capitalisme, Austin, 1981, st. 3-21.

31 X. Zolotas, Economic Growth and Declining Social Welfare, New York University Press N. York, 1982., S. Wolfson, Public Finance and Development Strategy, The John Hopkins University Press, Baltimore

– London, 1979., E. Rossier, Economie Structurele, Economica, Paris, 1980.

246

ŽARKO L. RISTIĆ

smatraju monetarističko shvatanje infl acije jednostranim. Iz tog razloga, teoretičari ekonomije ponude se suprotstavljaju primeni ortodoksnih mera preoštrih monetarnih i fi skalnih stega, jer se na taj način produbljuje recesija i blokira privredni rast. Protiv infl acije valja se boriti povećanjem robne ponude, a ne smanjenjem novčane mase u opticaju (monetaristi) i povećanjem poreza i smanjenjem javnih rashoda (kejnzijanci). Teorija ponude bazirana na mirkoekonomskom pristupu pledira na porast profi ta, štednje i investicija (u uslovima eliminisanja nekontrolisane socijalizacije dohotka i naturene državne regulative), kao i na smanjenje nezaposlenosti metodom rasta proizvodnje.

U sniženju poreza ekonomisti ponude vide značajan podsticaj proizvodnji, a preko toga i ponude robe na tržištu. Ponuda je ta koja treba da dostigne tražnju na koju se već restriktivno deluje, Sredstva za ostvarivanje politike izlaska iz stagfl acije su, prema tome, deregulacija privrede, smanjenje uloge države u regulisanju ekonomskih tokova, oživljavanje inicijative posredstvom tržišta oslobođenog korektura XX veka, potiskivanje uloge sindikata (eliminisanjem kliznih skala i indeksacije), politika redukcije poreza i socijalnih rashoda, politike smanjenja količine novca u opticaju itd. Pri tome, sredstva oslobođena iz državnog budžeta neracionalno usmeravana ostavljala bi se biznisu i potrošačima čiji bi produktivni udari na ponudu izveli privredu iz recesije na stazu ubrzanog i stabilnog rasta. Samo u kratkom roku treba osigurati realne preduslove za ekonomski rast otklanjanjem instalisanih infl atornih poremećaja, a u dugom roku treba da teži povećanju proizvodnje i smanjenju nezaposlenosti. Restriktivna monetarna politika, u tom sklopu, imala bi za cilj samo da obori stopu infl acije. Monetarna stega (određujući rastući trend kamatnih stopa) mora dati očekivane rezultate na planu deceleracije stope rasta opšteg nivoa cena, čak i uz relativno visoku cenu recesije. Jer, jedino recesiona prečišćavanja može razbiti rigidnost nadnica nadole i izmeniti funkcionisanje tržišta rada

Redukcija poreza treba da smanji troškove proizvodnje i da, na taj način, sapne troškovnu infl aciju. I tek onda kada se redukuje infl acija, treba smanjiti kamatne stope i stvoriti realne uslove ekonomskom rastu, jer se tek u drugoj fazi pokretačke snage nalaze u stimulama na strani ponude. Indukovani porast nacionalnog dohotka metodom poreske redukcije u drugoj fazi obezbeđuje dodatni priliv fi skalnih prihoda za ekvilibrisanje budžeta u narednom periodu (naravno, uz simultanu redukciju javnih rashoda u prethodnom periodu). Fiskalna relaksacija, dakle, reprezentuje okosnicu strategije Supply-Side ekonomije, odnosno stimulativni doping rad, štednje i investicija u promovisanju rasta ponude. Na osnovu hipoteza Supply-Side ekonomike, strukturu tzv. strukturalizma komponuju sledeće postavke:

novac je jednakovredni oblik aktive, a kamata je cena kapitala,1. ponuda novca je egzogena promenljiva i nezavisna od tražnje novca,2. tražnja realne količine novca je stabilna funkcija,3. realni faktori određuju stope rasta realnog nacionalnog dohotka,4. privredni sektor je inherentno stabilan,5. cene su perfektno fl eksibilne, a agregatni nivo cena menja se samo u 6. kratkom roku,alokacioni faktori su značajni, kao i zbivanja u pojedinačnim sektorima i 7. mikroekonomski kriterijumi efi kasnosti,

247


promene u količini novca u opticaju neposredno utiču na rashode i 8. prihode,nivo proizvodnje i zaposlenosti su mikroekonomski određeni,9. redukcija kamatnih stopa je u funkciji rasta investicija,10. prioritet se daje ponudi u odnosu na tražnju,11. program redukcije poreza i javnih rashoda je u funkciji rasta proizvodnje,12. infl acija ima prioritet u odnosu na nezaposlenost samo u kratkom roku,13. neinfl atoran ekonomski rast je dugoročni cilj, i14. fi ksiranje stope razmene i etabliranje zlatne podloge je novi cilj kome treba 15. težiti,

Evidentno je, prema tome, da struktura “strukturalizma” reprezentuje skup monetarističkih i fi skalističkih postavki na koji je nakalemljen novi skup postavki i hipoteza teoretičara ekonomije ponude.

Razmatrajući u osnovi bitne varijante monetarizma, čiji zajednički elementi daju koherentnost ovoj doktrini i čiji različiti elementi portretišu diferencijaciju monetarizma, Burton je pokazao da monetarizam nije monolitna doktrina, već skup multiplikovanih analiza monetarističkih modela, koji implikuju različite implikacije u procesu vođenja ekonomske politike u skladu sa evolucijom monetarističkih ideja u skoro svim makroekonomskim modelima, izuzev modela Cambriclge Economic Policy Group,32 Monetarizam, dakle, nije monolitni i homogen blok već škola sa konvergirajućim i divergirajućim stavovima i zajedničkim fundamentalnim ingredijentima. Naime, zajednički ingredijenti monetarističkih propozicija sastoje se u sledećem:33 (1) monetarni faktori vrše determinišući uticaj, odnosno varijacije monetarne mase imaju predominantni uticaj na evoluciju nivoa nominalnog nacionalnog dohotka, (2) privatni sektor je inherentno stabilan, a perturbacije u nivou privredne aktivnosti rezultiraju iz šokova pod dejstvom rasta monetarne mase, i (3) relacija između infl acije i nezaposlenosti u dugom roku ne postoji (kao što pokazuje dugoročna vertikalna Filipsova kriva), jer perfektno anticipirana infl acija nema nikakav efekat na nivo nezaposlenosti, koja se već “smestila” u ravnotežni položaj pod hipotezom tzv. stope prirodne nezaposlenosti. Izvan ovih propozicija razotkrivaju se značajne razlike između varijanata monetarizma sa različitim implikacijama za ekonomsku politiku (Burton) iako Brunner, Mauer, Vanne, Thompson i Friedman smatraju da postoji i drugi zajednički elementi u monetarističkim varijantama.34 Kredo monetarista počiva u osnovi na dvema hipotezama: prva – infl acija rezultira iz nekontrolisane ekspanzije i fl uktuacije novčane mase, i, druga, ekspanzija novčane mase se može kontrolisati podizanjem nivoa kamatnih stopa, otežavanjem uslova pozajmljivanja i upravljanjem rezervama. Pošto postoji uska veza između rezervi

32 R, Minford, The Nature and Purpose of UK Macroeconomic Models, Three Banks Review, No. 125, 1980, st. 3-26.

33 J. Burton, The Varieties of Monetarism and Their Policy Implication, Three Banks Review, jun 1982. i Les differentes varietés de monétarisme et leurs implications pour la politique économiques, Problémes économiques, No. 1807, januar 1983, st. 2-9.

34 K. Brunner. The Monetarist Revolution in Monetary Theory, Weltwirtschaftliches Archiv 1/76, H. R. Vanne – J. L. Thompson, Monetarism: Theory, Evidence and Policy, Marlin Robinson, London, 1979, T. Mauer, the Structure of Monetarism, Kredit and Kapital, Voi 8, 1976. i M. Friedman, The Counter Revolution in Monetary Theory, Institute of Economic Affairs, London, 1978.

248

ŽARKO L. RISTIĆ

i monetarnog stoka, u procesu funkcionisanja pravila konstantnog rasta novčane mase, rezerve reprezentuju esencijalni instrument monetarne politike. Međutim, posmatrajući monetarnu politiku SAD, Thomas35 tvrdi da je pogrešno pripisati njen neuspeh kolebanju monetarnih vlasti između ostvarivanja kvantitativnih ciljeva u pogledu primarne emisije i ostvarivanja ciljeva u pogledu kamatnih stopg U prilog toga, Thomas navodi da u savremenim uslovima, centralne vlasti nemaju apsolutnu kontrolu nad emisijom primarnog novca i da su kolebanja između iznosa primarnog novca i novčane mase obratna od one koju propovedaju monetaristi. U okviru ispitivanja funkcija reagovanja novčane mase u ISLM modelu36 rezultati pokazuju da se skorašnji veliki porast iznosa primarnog novca može velikim delom objasniti povećanjem državnog duga, dok je porast iznosa primarnog novca posledica većih infl atornih očekivanja i ranijih povećanja iznosa primarnog novca. Prema tome, mišljenje, prema kome se izvršni uticaj novca na nominalni dohodak odnosi na realni dohodak, a ne na komponentu cena, konstitutiše kejnzijansku alterantivu u poziciji monetarizma. Međutim Bronfenbrenncr, suprotno od toga, ističe da među zaključcima treba istaći da su efekti fi skalnog impulsa na realnu proizvodnju jedva značajniji nego na nivo cena, dok dejstva promena novčane mase pre pogađaju realnu proizvodnju nego nivo cena.37

Doktrina ekonomike ponude bazira se na sniženju poreza (tj. programu poreske redukcije), limitiranju budžetskog defi cita i redukciju kamatne stope u funkciji eliminisanja recesionih trendova i akceleracije privrednog rasta. No, na ekonomskom planu, Anderson zagovara veće oporezivanje profi ta za (tim sredstvima) stimulisanje otvaranja novih radnih mesta, pre svega u industrijama, koje, na bazi novih tehnologija, ubrzavaju transformaciju ka postindustrijskom društvu. Monetaristi – strukturalisti u Reganovoj administraciji V. Sprinkel, M. Weindenbaum, J. Jordan, R. Volcker, D. Stockman, Wanniskcy, Kaufman, Wallich i dr.) zagovaraju pak politiku poreske redukcije u korist biznisa u funkciji tzv. teorije

“osemenjavanja rasta”. Međutim, usled mnogih kontradikcija, relacija redukcija poreza – ekonomski uspon – porast fi skalnih prihoda – smanjenje budžetskog defi cita se preokrenula u relaciju redukcija poreza – rast budžetskog defi cita – rast kamatne stope recesija, što je fundamentalna kontradikcija monetarista i teoretičara ekonomije ponude (strukturalista). Interne kontradikcije u ekonomiji ponude, prema tome, sastoje se u tome (1) što repriza rada, štednje i investicija ne može rezultirati samo iz entuzijanstva i optimizma teoretičara – savetnika, (2) što egzistira dilema između socijale i ekonomske efi kasnosti i (3) što visoke kamatne stope pri ekspanziji budžetskog defi cita dekuražiraju investicije i graviraju recesiju.

Skoro je isti slučaj i sa internim kontradikcijama, koje se ogledaju u sledećem: (1) monetaristička politika udara zaposlene pre nego što pogađa rast cena i nadnica, (2) kombinacija restriktivne monetarne politike i ekspanzivnog budžetskog defi citarnog fi nansiranja gura rast kamatne stope i, na taj način, dekuražira investicije i gravira recesiju, i (3) čvrsta kontrola monetarnog rasta 35 J. G. Thomas, Illusion Monetaire et illusion monetaristes, Revue d’économie politique 6/81, st. 947-

965.)36 M. D. Levy, Factors Affecting Monetarv Policy in an Era of Infl ation, Journal of Monetary Economics,

novembar 1981, st. 351-373. 37 M. Bronfenbrenner, Price Change and Output Change: A. Short – Run Three Equation analysis, Kredit

und Kapital 4/81, st. 505-518.

249


politikom bankarskih rezervi ostavlja prostor liberalističkom ponašanju kamatnih stopa i indiferenciji prema međunarodnim posledicama (precenjen dolar, visoke kamate, protekcionizam). Šta na duže staze može da planira investitor, kada je u svojim kalkulacijama siguran samo u dobit iz svojih novčanih uloga, a ne iz svojih materijalnih ulaganja. Investitor sada ulaže u fi nansijske visokoukamatljive papire od vrednosti, a ne u mašine, postrojenja, fabrike i nova radna mesta. Nauek je, stoga, u pravu, kada ističe da prosperitet slabi zbog oskudice kapitala, a ne zbog rizika vezanog za ulaganje kapitala. Kriza 80-tih godina već pokazuje da rizik kapitala, u stvari, prouzrokuje nestašicu kapitala (defi citnost). Ekonomska politika, po Kaldoru,38 mora, međutim, dati primat ralnim faktorima (proizvodnja, zaposlenosti rast) u odnosu na monetarne ciljeve (infl acija i uravnoteženje platnog bilansa), a i pored nedovoljnih investicija treba da stimuliše izvoz.

Ukoliko je politika novca, koja pokušava da “uguši” infl atornu groznicu, rigoroznija ili monetarističkija, utoliko je klima zapošljavanja fatalnija, jer nezaposlenost preko recesije povećava budžetski defi cit posredstvom borbe protiv nezaposlenosti, Monetaristička teorija racionalnih anticipacija podrazumeva implicitno postulat da su cene i nadnice perfektno fl eksibilne,39 iako različiti troškovi usklađivanja rađaju relativnu rigidnost nadnica i cena, čak i kada su predvidljive racionalne anticipacije (jer su usklađivanja retardivna i spora).40 Monetaristi veruju da program redukcije poreza u kontekstu recesije ne uvodi budžetski defi cit, kao generator infl acije, i dodatni rast kamatne stope zbog potreba povećanog fi nansiranja trezora i dekuražiranja investicija u korist potrošnje, ali stavljaju pod sumnju optimističke predikcije ekonomista “teorije ponude” da se može simultano dobiti deceleracija infl acije i repriza jakog ekonomskog uspona. Ekonometrijski modeli (1. Kudlow i J. Rutledge) empirijski verifi kuju da se ekonomska ponašanja preduzeća i domaćinstava modifi kuju da se ekonomska ponašanja preduzeća i domaćinstava modifi kuju anticipacijom redukcije poreza i striktnom kontrolom novčane mase, iako pojedini teoretičari ekonomije ponude veruju da izrazito restriktivna monetarna politika anulira efekte redukcije poreza i kompromituje reprizu rasta (D. Reagan, N. Ture, A. Laffer i J. Kemp). Ekonomski teoretičari ponude, replicirajući monetaristima, ističu da je faktor vreme neophodan uslov za uspeh programa. U prvo vreme, doista, redukcija poreza rizikuje od budžetskog defi cita, ali treba očekivati efekte ove redukcije poreza na štednju i perspektivu.41 Monetaristi, pak, smatraju da “fi scal overkill” samo produžava recesiju i dovodi do povećanja poreskih stopa. Oportunitet “tax cut” je, isto tako podelio ekonomiste. Monetaristi znaju da redukcija poreza u početku otvara budžetski defi cit i da su potrebe zajmova trezora glavni signal senzibiliteta fi nansijskih operacija. Stoga su protiv politike obaranja kamatne stope i dezinfl acije na taj način. Monetaristi su

38 N. Kaldor, The Scourge of Monetarism, Oxford University Press, Oxford, 1982, st. 26-49. i Fallacies of Monetarism, Kredit und Kapitai 4/81, st. 451-459.

39 J. Tobin, Assets Accumulation and Economic Activitv, Basil Blackwel, Oxford, 1980. i Refl exions sur la Theorie macroéconomique contèmporaire, Economica, Paris, 1982.

40 S. Salop, A Model of ihe Natural Rate of Unemployment, American Economic Review, Vol. 69, 1979, st. 117-125, J. E. Stiglitz, Equilibrium in Product Markets with Imperfect Infl ation, American Economic Review, Vol. 69, 1979, st. 339-345. i J. Rotemberg, Monopolistic Pric Adjustment and the Effectiveness of Monetary Policy, MIT, 1980.

41 D. Coulbois, La politique conjoncturelle, Cujas, Paris, 1977, st. 295-324.

250

ŽARKO L. RISTIĆ

spremni da pretpostave da socijalni trošak dezinfl acije može biti veći, ali osuđuju ciljeve gradualističke deceleracije novčane mase. Teoretičari ponude, inverzno, misle da infl acija može biti redukovana brzo sa limitiranim socijalnim troškovima u meri u kojoj se promene anticilacije agenata čine brzim u odgovoru na novu politiku.

Teoretičari ekonomije ponude, suprotstavljajući se monetarističkoj dogmi da Federalna rezerva može efi kasno kontrolisati novčanu masu (iz razloga što se javlja problem izbora monetarnih agregata u multipliciranoj meri novčane mase od Ml do MZ), smatraju da fl uktuacije kamatne stope nagore sapinju i penalizuju investicije privrednog sektora. U teoriji ultraracionaliosti čak se smatra da javni bonovi ne konstituišu često dodatno neto bogatstvo za privatni sektor, jer se anticipira fi skalni teret povezan sa isplatama interesa na dodajni dug.42 Prolongirani budžetski defi cit, koji nije praćen ekspanzijom monetarne mase, imaće, dakle, tendenciju povećanja kamatne stope. Anticipacija potreba zaduživanja javnog trezora za fi nansiranje budžetskog defi cita doprinela je podržavanju rastućeg trenda kamatne stope (Kaufman). U stvari, budžetski defi cit doprinosi tenziji monetarnog rasta koji se kombinuje sa redukcijom štednje pojedinaca i obaranjem profi ta preduzeća i indukuje efekat istiskivanja (crowding out) i krizu likvidnosti (ili crcdit crunch). Komponente Reganomije – monetarizam i ekonomika ponude – čine jedinstvenu celinu, ali samo u borbi protiv kejnzijanskih nasrtaja u politici regulisanja tražnje i stabilizacije. No, na relaciji infl acija – rast, oni se razilaze: monetarieti daju prioritet infl aciji, a strukturalisti ponudi.43 Kejnzijanci (Tobin, Modigliani, Galbraith, Kaldor i Leijonhufvud) zameraju monetaristima i strukturalistima što neopravdano zanemaruju značaj fi skalne politike, bilo u okviru politike obaranja infl acije bilo u okviru politike stimulisanja ponude.44 Monetaristi smatraju da su visoke kamatne stope cena za redukciju rasta novčane mase u procesu obaranja infl acije. Strukturalisti se, pak, zalažu za smanjenje kamatne stope u funkciji favorizovanja investicija. Teoretičari ekonomike ponude zalažu se za fi ksiranje stope razmene45 i za stabliranje zlatne podloge (Lewis L. Lehrman), budući da zlatna podloga obara kamatnu stopu na dugi rok, smanjuje budžetski teret javnog duga, ankuražira pozajmljivače za privatne investicije i briše infl acione anticipacije. Monetaristi se tome protive. Monetaristi i strukturalisti se, međutim, ne razlikuju samo na teorijskom planu već i po onome što je u pozadini Reganovog programa: fi nansijeri (tzv. fi nansijska zajednica) su privrženi dezinfl aciji, a industrijalci (tzv. ekonomska zajednica) za realnu proizvodnju i investicije. Predstavnicima fi nansijske zajednice, davanjem prioriteta dezinfl aciji metodom monetarističke stege, konveniraju

42 R. J. Barro, Are Government Bonds Net Weallh, Journal of Political Economy, Vol. 82, 1974, st. 1095-1117.

43 Hamburger je, ispitujući fuikcionisanje tzv. Lukasovog efekta (R. Lukas, Some International Evidence on Output – In fl ation Trade offs, American Ecnomic Review, juni 1973.) u vezi izbora između infl acije i proizvodnje, empirijski verifi kovao gore navedenu divergenciju između monetarista i strukturalista (M. Mamburger, In fl ation, Unemployment and Macroeconomic Policy in Open Economics: An Empirical Analysis, Carnegie – Rochester Confcrence Series, Tom VI, N. York, 1976.

44 N. Kaldor, The New Monetarism, Lloyds Bank Review, juli 1970, st. 18. 45 (R. Dornbusch Exchange Rate Dynamics, Journal of Political Economy, Vol. 84, 1976, st. 1161-1176.

i Exchange Rate Economics: Where Do We Stand?, Brookings Papers on Economic Activity, 1980, st. 143-205. i R. Dornbusch i S. Fisher, Exchange Rates and Current Account, American Economic Review, Voi, 70, 1980

251


visoke kamate (jer im fi nansijska ulaganja više donose od realnih plasmana); dok predstavnicima ekonomske zajednice, davanjem prioriteta ponudi i proizvodnji, metodom poreske redukcije, odgovaraju niže kamate, (jer im nove investicije u perspektivi donose više profi ta). Izgleda da su ovi drugi više u pravu, s obzirom da su promene u strukturi proizvodnje ojačale pomeranja od grana koje zahtevaju velike količine energije, sirovina i reprodukcionog materijala ka granama koje iziskuju sve manje ovih količina, a sve više ugrađenog znanja i nove tehnologije u funkciji promene privredne strukture i stvaranja nove industrijske politike sa izvoznom orijentacijom, apsorbovanjem radne snage i promovisanjem dugoročnog neinfl atornog privrednog rasta u postindustrijskom društvu. No, i pored toga, valja podvući da su i monetarizam i strukturalizam samo dva kraka jedne te iste celine

– reganomizma. Vreme će verovatno pokazati koji će od ovih pravaca dati više efekata, mada smo skloni pre da poverujemo u mogućnost i perspektivu njihove reintegracije u smislu stvaranja nove makroekonomske teorije mikroekonomije i nove mikroekonomske teorije makroekonomije, doduše uz sadejstvo reintegrišućeg fi skalizma.

2. STRUKTURALISTIČKA STABILIZACIONA POLITIKA

U koncipiranju stabilizacionih programa određene zemlje optiraju tzv. strategiju “inward looking” (zaštita bilansa plaćanja supstitucijom i ograničavanjem uvoza, kontrola cena i nadnica, održavanje potcenjene domaće valute itd.), dok se druge zemlje orijentišu na tzv. strategiju “outward looking” (vođenje aktivne politike deviznog kursa, podsticanje izvoznih sektora, izbegavanje administrativne kontrole cena i nadnica, itd.). Dilema između strategije okrenute prema unutra i strategije okrenute prema spolja, nadopunjena je dilemom između politike tražnje i politike ponude, i teoriJskim i empiriJskim kontroverzama monetarista, kejnzijanaca i strukturalista.46

U sadašnjim uslovima, strukturne promene destinirane povećanju realne ponude su potrebnije od prostog redukovanja tražnje. Jednostrana politika regulisanja tražnje (tzv. “demand – side policies”), koja stopira i apsorbuje agregatnu tražnju tradicionalnim makroekonomskim instrumentima monetarne i fi skalne politike sada se supstituiše “Supply-Side policies” u pravcu minimiziranja defl atornih efekata monetarne i fi skalne politike na gubitak u nacionalnom dohotku i zaposlenosti, eliminisanja distorzija rigidnom politikom cena i deviznog kurea, poboljšanja efi kasnosti privređivanja i alokacije resursa, (ukidanjem subvencija i skraćenjem

46 J. L. Stein, Monctarist, Keynesian and New Classical Economics, Basil Blacwell, Oxford, 1982. B. Morgan, Monetarism and Keynesians. Their Contrihution to Monetary Theory, The Macmillan Press London 1980. i A. Coddington, Keynesian Economics, G. Allen and Unwin, London, 1983.

252

ŽARKO L. RISTIĆ

socijalnih transfera), forsiranja tehničkotehnološkog progresa i formiranja kadrova u funkciji povećanja realne ponude. U načelu, strukturalisti se slažu sa monetaristima da infl acija potkopava temelje efi kasnog privređivanja, obara privredni rast, sputava mikroekonomsku fl eksibilnost, degradira ekonomski racionalnu alokaciju resursa, derogira pravednu raspodelu dohotka, akcelerira anticipirani rast potrošnje, nadnica i socijalnih transfera i uvodi čitavu seriju negativnih implikacija u začaranom krugu nestabilnosti i rigidnosti. No, strukturalisti upozoravaju monetariste da je shvatanje infl acije isključivo kao monetarnog fenomena jednostrano, da infl acija ima dobre korene i mnoge uzroke, da politika regulisanja tražnje koncentrisana na kontroli monetarnih agregata restriktivnom monetarnom politikom nije potvrđena plodotvornom, da ograničenja slabe i neutrališu efi kasnost monetarne politike (neadekvatna politika dohotka, kontrola cena i nadnica, indeksacija, depresijacija valute, subvencije, bucetski defi citi i dr.).47 Po svom bazičnom konceptu stabilizacije, strukturalisti se suprotstavljaju primeni ortodoksnih mera devalvacije i preoštrih monetarnih i fi skalnih stega, s obzirom da se time ne doprinosi obaranju infl acije i uspostavljanju eksterne ravnoteže. Strukturalisti, smatraju da se na taj način samo produbljuje recesija, pogoršava životni standard i sapinje ekonomski rast.48 Strukturalisti se ne saglašavaju sa stabilizacionom strategijom Međunarodnog monetarnog fonda, smatrajući je suviše kratkoročnom i preterano oslonjenom na regulisanje tražnje. Kritikujući koncepciju platnobilansnog prilagođavanja MMF, strukturalisti, kao i predstavnici zemalja u razvoju, zameraju nefl eksibilnu primenu tzv. principa uslovljenosti standby aranžman, mehaničko utvrđivanje kvantitativnih ciljeva rigoroznih monetarnih i fi skalnih restrikcija, uslovljenu korekciju deviznog kursa (tzv. adjustiranje), ubitačnu redukciju potrošnje, kontrolu cena i nadnica. Strukturalisti kritikuju koncentrisanje MMF na monetarističku analizu bilansa plaćanja i infl acije, kontrolu tražnje i devalvaciju iz razloga što preporučene mere minimiziraju efkte politike ponude i prenebregavaju značaj strukturnih pomeranja u narušenoj ravnoteži i perforisanom rastu. Prilagođavanje ne ide sa kontrakcijom, već samo sa rastom – vele strukturalisti, iako Fond insistira na uspostavljanje interne i eksterne ravnoteže, kao preduslov.za stabilan rast, suzbijanjem labavog regulisanja tražnje, predimenzionisanih budžetskih defi cita i nekontrolisane monetarne ekspanzije, koji pojačavaju infl atorne pritiske. Pogrešno je, porema tome, program prilagođavanja bazirati naupravljanju tražnjom.

Politika realnog kursa simultano inkorporiše elemente politike tražnje i politike ponude, budući da jednovremeno deluje na smanjenje domaće potrošnje i na povećanje proizvodnje za izvoz. Mišljenja o devalvaciji su, međutim, podeljena, iako doprinosi smanjenju potrošnje i platnobilansnog defi cita, jer realno postoji opasnost da devalvacija izaziva, kratkoročno, defl atorne efekte, tj. pod proizvodnjom smanjenjem uvoza. Strukturalisti se, u načelu, ne slažu sa devalvacijom i smatraju da je neefi kasna u korigovanju eksternih debalansa (usled slabe rasponzivnosti spoljnoekonomskih tokova na promene deviznog kursa), da je po posledicama infl atornog karaktera i da 47 Dr K. Bogoev, Stabilizaciona politika savremenih zemalja, Finansije, 78/83, st. 339-357. 48 Koristepi tzv. “pristup sa gdedišta elastičnosti” u analizi efekta devalvacije na odnose razmene i

trgovinski bilans, Islam je, uvođenjem “Hiršmanovog efekta” u kejnzijanski model male zemlje sa elastičnim cenama, utvrdio da postoji razlika između neto deviznog priliva i neto strane tražnje i da devalvacija izaziva recesione efekte u zemljama u razvoju (S. Islam, Devaluation, Trade Balance and Aggregate Demande, Economica Internazionale 2/82, st 186-210.

253


je često kontracikličnog dejstva. Iako doprinosi povećanju motivacije za izvoznu ekspanziju, devalvacija, u uslovima vezanih proizvodnih troškova za uvozne cene (npr. u zemljama u razvoju), generiše troškovnu infl acionu spiralu, pri čemu dolazi do kumulativne interakcije infl acije i devalvacije.49 A to znači da se pri korekturi deviznog kursa moraju uzeti u obzir relevantne konsideracije o paritetu kupovnih snaga.50

Teorija tražnje je čist promašaj, pa, prema tome, i ekonomska politika oslonjena na tražnju za koju se izjašnjavaju i monetaristi i kejnzijanci (jer po njihovom shvatanju, proizvodnja i zaposlenost zavise od ukupne tražnje). Kontroverze među teoretičarima tražnje, odnosno među zavedenim monetaristima i kejnzijancima odnose se na pitanje regulisanja tražnje bucetskom i poreskom politikom (kejnzijanci); ili politikom kontrole novčane mase (monetaristi).51 Međutim, strukturalisti ističu da podsticanje konjunkture prema kejnzijanskom ili monetarističkom receptu krije u sebi opasnost “infl acije po sebi”. I, ukoliko se više privreda približava stanju pune zaposlenosti, utoliko je opasnost od infl acije veća – jednoglasno tvrde kejnzijanci i monetaristi. Postoji, dakle, uzajamno delovanje između infl acije i pune zaposlenosti (Filipsova kriva). Kada vlada puna zaposlenost tada povećanje tražnje ne može ni u kom slučaju da dovede do poboljšanja zaposlenosti, jer povećan pritisak koji ima tražnja, dovodi neminovno do povećanja cena i infl acije. Po ekonomskim teoretičarima tražnje, nezaposlenost se može redukovati samo po cenu povećanja infl acije i, obrnuto, infl acija se može suzbiti samo po cenu povećanja nezaposlenosti. Da bi se izašlo iz dileme infl acija ili nezaposlenost, pronađena je politika dohotka čija je krajnja konsekvenca kontrola cena i nadnica, odnosno neposredna državna intervencija u proizvodnji i formiranju cena. Razočaranost u dilemu teoretičara tražnje: “manje infl acije – više nezaposlenosti” (monetaristi) i “manje nezaposlenosti – više infl acije” (kejnzijanci) je doprinela vaskrsavanju teorije ponude i eksponiranju strukturalista. Sa stanovišta ekonomije ponude (sa stabilnijom vrednošću novca), “infl acija je stanje kada mnogo novca stoji prema malo robe i usluga.52 Pobediti infl aciju (tj. obezvređenje novca) može se ostvariti samo izbalansiranjem neravnoteže između ponude i tražnje na taj način što će se povećati proizvodnja, odnosno ponuda. Ponuda je, dakle, ta koja treba da dostigne tražnju na koju se već restriktivno deluje. U tom sklopu, novac predstavlja, simultano, sredstvo razmene i sredstvo čuvanja vrednosti. I, ukoliko je novac više osposobljen za obavljanje ovih funkcija, utoliko je njegova vrednost stabilnija. Sada se veština antiinfl acione politike sastoji u tome da se povećava tražnja novca, tako da cena novca raste i da se, na taj način, suzbija infl acija, odnosno zaustavlja obezvređivanje novca. Razvoj novčane mase sada treba da zavisi od datog stanja privrede. I, ukoliko se kapaciteti privrede u potpunosti koriste, utoliko se proizvodnja unutar prihvatljivih troškova ne može više povećavati da bi se suvišan 49 W. Cline and S. Weintraub, Economic Stabilization in Developing Countries, the Brookings Institutions,

Washington, 1981, st. 3436 i 151-153. 50 J. A. Frenkel, T. Gylfason i J. F. Hellivell, A Synthesis of Monetary and Keynesian Approach to Shortrun

Balance of Payment Theory, The Economic Journal, Vol. 90, 1981. 51 H. R. Vane i J. L. Thompson, Monetarism Theory, Evidence and Policy, Martin Robertson, Oxford,

1979. i A. S. Eichner, A Guide to Post Keynesian Economics, Macmillan, London, 1979. 52 E. R. Weintraub, Uncertainty and the Keynesian Revolution, History of Political Economy 7/75, et,

230-548. i A Lamfaiussy, Rules Versus Discretion: An Essays on Monetary Policy in a Infl ationary Environment, Bank for International Settlements, Monetary and Economic Department, Basel, 1981, st. 50.

254

ŽARKO L. RISTIĆ

novac zamenio za robu. Tek tada antiinfl aciona politika mora da misli na redukciju novčane mase. No, ovu je pretpostavku teško obezbediti u savremenom svetu, jer proizvodnja raste sasvim sporo, investira se malo, a i nezaposlenost je visoka. Novčana politika u SAD može imati uspeha tek kada novčana masa nađe svoj izraz u snažnom rastu. Spretno rukovanje novčanom masom može dovesti do naglog rasta proizvodnje i do značajnog povećanja tražnje dolara čija će brzina opticaja biti smanjena. Tada dolari neće više biti brzo izdavani i trošeni, jer će se deponenti novca vraćati dolaru. Veća tražnja novca dovela bi do povećanja njegove cene, što bi bilo ravno pobedi nad infl acijom. I, ako bi dolar bio dobar kao i zlato, onda bi ulagači prodavali i svoje zlato da bi kupovali dolare. Dolar bi, na taj način, povratio svoju poziciju međunarodnog sredstva p laćanja uz simultano potiskivanje drugih valuta, kao sredstva ulaganja. Efi kasna politika novca bi, nadalje, pomerila tražnju na novčanim tržištima u korist dolara čime bi došlo do potrebe ekspanzivnijeg snabdevanja novcem. Uvođenjem zlatnog standarda, centralna banka bi mogla da doprinese stvaranju stabilnog novca i dugoročnijem obezbeđenju vrednosti novca. Pad cena zlata i rast snage dolara jasno pokazuju da povratak na dolarsku konvertibilnost u zlato nije isključena alternativa (LalTcr).

Infl acija je – veli Laffer – stanje kada u odnosu na previše novca ima premalo robe i usluga na tržištu i zato ekonomisti žele da se bore protiv infl acije smanjivanjem novčane mase u opticaju. No, nekadašnji ekonomski savetnik Regana, kao protagonista tzv. ekonomije ponude, smatra da se u suzbijanju infl acije valja boriti povećanjem robne ponude. Monetaristi tvrde da je suzbijanje infl acije moguće samo ako se drastično zaustavi povećanje novčane mase, odnOsno samo ako se akcije usmere na ponudu novca (kao i kejnzijanci). Strukturalisti, pak, glavnu pažnju posvećuju tražnji novca (Laffcr). Pristalice ekonomije ponude teže redukciji poreza, a kejnzijanci povećanju poreza za suzbijanje infl acije. U sniženju poreza ekonomisti ponude vide značajan podsticaj proizvodnji, a preko toga i ponude robe i usluga na tržištu. Pridavanjem značaja niskim poreskim stopama, strukturalisti smatraju da redukcija poreza predstavlja ključni instrument za suzbijanje infl acije i smanjenje bucetskih defi cita. Suprotno od toga, pristalice ekonomije ponude potvrđuju da su budžetski defi citi povezani sa infl acijom i porastom kamatne stope, i da, stoga, provociraju efekat istiskivanja sa negativnim implikacijama na investicionu aktivnost i budući rast. Najnovija politika izlaska privrede iz recesije više se ne bazira na monetarističkoj restrikciji tražnje u infl aciji ili na kejnzijanskoj ekspanziji tražnje u depresiji, već na regulisanju ponude čije povećanje u uslovima istovremene infl acije i nezaposlenosti treba da otkloni oba ova žarišta nestabilnosti.53 Sredstva za ostvarivanje ove politike su “deregulacija” privrede, smanjenje uloge države u regulisanju ekonomskih tokova, oživljavanje inicijative posredstvom tržišta, potiskivanje uloge sindikata, monetaristička restriktivna politika obuzdavanja infl acije i fi skalna politika redukcije poreza i javnih rashoda. Pri tome, sredstva oslobođena iz državnog budžeta neracionalno usmeravana, bila bi ostavljena biznisu i potrošačima čiji bi produktivni udari na ponudu izveli privredu iz recesije. Strukturalisti tako rezonuju iz razloga što veruju

53 F. Ackerman, Reagonomics, Rhetoric us Reality, Pluto Press, London, 1982.

255


da su tržišne ekonomije prirodno efi kasne, ali ne proizvode prirodni rast,54 dovoljan za suzbijanje infl acije i za smanjenje nezaposlenosti. Stoga smatraju da će porastom profi ta štednje i investicija u uslovima eliminisanja nekontrolisane socijalizacije dohotka i naturene državne regulative nezaposlenost “sama po sebi” opadati sa rastom proizvodnje.

Ekonomska politika ponude utemeljena na ideološkim premisama omogućava prevaljivanje tereta krize na radničku klasu i siromašne, na taj način što se pod pritiskom nezaposlenosti krešu pritisci na porast nadnica, ukidaju izdaci za socijalnu zaštitu države blagostanja i prividno smanjuju porezi siromašnijim (jer redukcija poreza za 23% ostavlja veće dohotke bo gatijim). 55 Time se menja struktura budžetskih prihoda povećanjem poreza eiromašnijih i smanjenjem poreza bogatijih. Smanjenje fi skalnih prihoda u budžetu uz simultano umanjenje socijalnih davanja i neviđeni porast vojnih izdataka (koji se vraćaju vojnoindustrijskom kompleksu kroz uvećane narudž bine) utrlo je put rastućim budžetskim defi citima, koji ,se pokrivaju za duživanjem na tržištu kapitala sa indukovanim povećanjem prihoda vlasni ka kapitala. Upravo, iz tih razloga, uravnoteženje infl acije i nezaposleno sti je sve teže ostvarivo, iako je elegentno razrađen novi mehanizam preba civanja tereta krize sa kapitala na rad.56 Teoretičari “supplyside economicsa” smatraju da je obaranje infl acije urgentan zadatak ekonomske politike, iako infl aciju ne ocenjuju najvažnijim problemom.57 U kratkom roku, po njima, treba osigurati realne preduslove za ekonomski rast otklanjanjem infl ator nih poremećaja, a potom težiti smanjenju nezaposlenosti i povećanju ekonom skog rasta na dugi rok. U tom kontekstu, restriktivna monetarna politika imala bi prvenstveno za funkciju da obori stopu rasta infl acije (na meru tzv. puzeće infl acije), ali bez primena mera administrativne kontrole cena i neposredne državne intervencije u privredi. Monegarna stega, određujući rastući trend kamatnih stopa, mora dati očekivane rezultate na planu dece leracije stope rasta opšteg nivoa cena, pa makar to bilo uz relativno visoku cenu recesije, jer, jedino recesiono prečišćavanje može razbiti rigidnost nadnica nadole i izmeniti funkcionisanje tržišta rada.58 Uz to, reduk cija poreza treba da smanji troškove proizvodnje i, na taj način, da sapne troškovnu infl aciju. I, tek onda kada se redukuje infl acija, treba smanjiti kamatne stope i stvoriti realne uslove ekonomskom rastu, što znači da se u drugoj fazi pokretačke snage nalaze upravo u stimulama na strani pokude, a ne na strani tražnje.

Problem budžetskog defi cita u osnovi razrešavao bi se simultano kresanjem javnih rashoda i sniženjem poreskih randmana. A ako nije moguće razbiti rigidnost

54 M. Olson, The Rise and Decline of Nations: Economic Growth, Stagfl ation and Social Rigidities. Yale University Press, 1983.

55 Krupnom biznisu ponuđene su i mnoge druge olakšice koje smanjuju poreze kroz ubrzanu amortizaciju, oslobođenja poreza na nove investicije i opremu, tzv, poreski kredit (tax credit), premiranje kapitala, investicione primove, itd.

56 Pojedini ekstremni strukturalisti, u tom kontekstu, idu dalje i predlažu porez na izvore kapitala i porez na resurse od štednje radi socijalnog mira (tj. podjednakog oporezivanja i bogatih i siromašnih) i solidarnog zapošljavanja, mada bi se zamaskiranim putem (refundacijama poreza i poreskim koncesijama i bonifi kacijama) prihodi od kapitala i štednje “oslobodili”, u krajnjoj instanci, poreskog tereta.

57 G. Harcourt (Ed.), The Macroeconomic Foundations of Macroeconomics, Macmlllan, London, 1977. i J. O. N, Perkins Unemployment, Infi ation and New Macroeconimic Policy, St. Martin’s Press, N. York, 1982.

58 J. Tobin, Reagonomics and Economics, the New York, Review of Books 19/81, st. 13-14.

256

ŽARKO L. RISTIĆ

budžetskog defi cita u prvoj etapi, indukovani porast nacionalnog dohotka, usled poreske redukcije, sigurno će obezbediti dodatni priliv fi skalnih prihoda za ekvilibriranje budžeta u navedenom periodu. Problem rasta proizvodnje, odnosno ponude, teoretičari Supply-Side eko nomije vide u čitavom spektru stimulansa rada, štednje i investicija, pri čemu fi skalna relaksacija reprezentuje okosnicu strategije rasta ponude.59 Reč je, dakle, o imperativnoj prealokaciji resursa iz neproduktivnih punktova, neproizvodnih džepova, potrošnje i dokolice u korist rada, štednje i investicija u funkciji promovisanja ekonomskog rasta Prema tome, zanemaruje se redistributivna fi skalna funkcija u korist alokativne funkcije destinisanjem resursa biznisu, pošto poboljšanje ekonomskog položaja bogatih u dugom roku treba da dovede do povećanja životnog standarda siromašnijim60 (iako Tobin sumnjičavo gleda na moguć uspeh Supply-Sidersa). Tobin, zapravo, sumnja u “sposobnost” da se proizvedu efekti saglasno rezultatima naivne prognoze protagonista Supply-Side politike.61 Teoretičari ekonomije ponude okrenuli su se problemu defi nisanja nivoa poreskog limita u formi apsolutnog i relativnog poreskog opterećenja društvenog proizvoda.62 Pri tome, apsolutni poreski limit reprezentuje nivo fi skalnog opterećenja društvenog proizvoda, koji, rastom poreskog opterećenja, ne omogućava porast poreskih prihoda, dok relativni poreski limit nominuje nivo fi skalnog opterećenja, koji, sa daljom eskalacijom poreskih prihoda, dovodi do redukcije akumulacionog potencijala i povećanja troškova proizvodnje. U Lafferovoj krivi, poreski prihodi ne idu od tačke a do tačke/3, već od tačke a prema tački u, jer bi povećanje poreske stope od 0% na 100% bilo praćeno potpunim apsorbovanjem nacionalnog dohotka od strane javnog sektora.63 Nivo poreskog opterećenja u tački Z predstavlja nivo apsolutnog poreskog limita iznad koga nastupa faza smanjivanja poreskih prihoda. Samim tim, poreska stopa mora biti ispod 100% kako bi se poreski prihod usmerio prema tački u umesto tačke /?. Sem toga, kriva ilustruje kombinaciju više (Y) i niže (X) poreske stope za formiranje određenog nivoa poreskih prihoda (R), a da se ne remeti ekonomska aktivnost i ne destimuliše akumulacija kapitala i ponuda rada.64 Predikcija na sniženje poreza u formi pokretanja ekonomskog rasta preko stimulacija rada, štednje i investicija implikuje potpunu slobodu tržišnim zakonima komplementarnu sa smanjivanjem uloge državne intervencije.65 U tom sklopu, teoretičari ekonomije ponude smatraju (1) da se budžetska sredstva manjeviše neracionalno troše, (2) da društvena korist od različitih oblika javnih izdataka nije ekvilibrisana a društvenim troškovima, (3) da jačanje državnog intervencionizma vodi ekspanziju administrativnog aparata i neracionalnom zapošljavanju i supstituciji ekonomske logike, (4) da javni sektor,

59 I. Kristol. Ideoiogy and Supply-Side Economics, Magazine Reprint 9/81, st. 4-6. 60 J. W. Middendorf, Supply Side: A Bigger Econimic Pie, Magazine Reprint 9/81, st, 4-5. 61 Jean – Lue Gaffard, Equilibres keynesiens et theorie des crises fi nancières, Economic appliquée 4/82,

643-680. 62 R. Goode, Limits to Taxation, Finance and Development, mart 1980, st. 11-12. 63 W. Eltis, The Need to Cut Public Expenditure and Taxation, u “Is Monetarism Enough?, The Institute

of Economic Affairs, London, 1980, st. 85-87. i F. Barnes, The Story of Supply Side, A Revolution in Economic Thinkings, The Baltimor Sun, 1981.

64 Lafferova kriva, nalik na Gaussovu krivu, reprezentuje krivulju poreskog randmana, oslanjajući se na teoriju Reggua. U pozadini Lafferove krive stoji formula ekonomije ponude, koju je Giersch respektovao u modelu RFA, jer je, po Cristolu, akcenat stavljen na rast, a ne na raspodelu.

65 T. D. Willett, The Case for Reducing Government’s Role in the U. S. Economy, Byliner 9/81, st. 14.

257


usled odsustva tržišnih zakonitosti, redukuje produktivnost i vodi socijalizaciji gubitaka javnih preduzeća, i (5) da predimenzionisana javna potrošnja generiše infl acione impulse, redukuJe ekonomski rast i smanjuje produktivnu zaposlenost. Međutim, kejnzijanci osporavaju neokonzervativne teoretičare, “SuppySide” ekonomije da ekspanzivni rast javnog sektora negativno deluje na cene? zaposlenost i rast, smatrajući da javni ektor ne indukuje stagfl aciju, s obzirom da egzistira nesignifi kativna korelacija između učešća javnih rashoda u društvenom proizvodu i stope rasta realnog društvenog proizvoda.66 Kejnzijanci negiraju čak i hipotezu o delovanju rasta javnog sektora na infl aciju, pošto se monokauzalni pristup infl aciji ne priznaje sindromom stagfl acije.67

Fridman je svojevremeno smatrao da bucetski parametri moraju biti fi ksirani u funkciji ciljeva na dugi rok, da budžetski defi cit mora biti egal tendencijskom nivou neto štednje privatnog sektora kada je dostignuta puna zaposlenost, da diskreciona budžetska politika mora biti izbegnuta, da fi nansiranje budžetskog defi cita monetarnom kreacijom nije korisno i da su varijacije novčane mase automatski posledica budžeta.68 S druge strane, skorašnji monetaristi (i pojedini strukturalisti), koji predlažu kombinaciju budžetskih stabilizaJS^ra i monetarističkog pravila, rizikuju da indukuju ekstremnu nestabilnost kamatne stope i proizvodnje u odnosu ili prema fl uktuacijama (temporalnim) globalne tražnje. Ovaj rizik je utoliko veći, ukoliko novac igra ulogu amortizera, budući da će privatni sektor želeti da drži značajan deo temporalnog rasta imovine u formi novca Da li upravljanje monetarnim rastom limitira upotrebu budžetske politike i da li pokušaji kočenja ekspanzije novčane mase uz simultano liberalizovanje rastućih budžetskih defi cita doprinosi uspehu monetarističkog pravila? Kejnzijanci se protive monetarističkom zapostavljanju budžet ske politike forsiranjem monetarističke stege i monetarističkom zanemarivanju hroničnih i strukturnih budžetskih defi cita. Zapostavljanje značaja fi skalne politike u korist odvažne monetarne politike je već tradicionalni poligon oštrih rasprava monetarista i fi skalista.69 No, kejnzijanci se, zajedno sa strukturalistima, oštro protive zanemarivanju budžetskih defi cita zbog toga što doprinose povećanju kamatne stope (kejnzijanci), odnosno produbljivanju tzv. crowdingouta (strukturalisti). Iz tih razloga je savremena debata o defi citarnom fi nansiranju izbacila na površinu tri teze:70 (1) budžetski defi cit utiče na evoluciju cena i kamatne stope (monetaristi), (2) budžetski defi cit izaziva efekat istiskivanja (strukturalisti) i (3) budžetski defi cit ne utiče na infl aciju i kamatnu stopu ukoliko se optira neutralno fi nansiranje (kejnzijanci). Međutim, novije analize defi citarnog fi nansiranja pokazuju nešto drugo. Naime, pokazalo se da fi nansiranje sve većeg 66 Naime, porast javnih izdataka u zemljama OECD u periodu 1960-1980. za 1% provocira pad stope rasta

realnog društvenog proizvoda za svega 0, 05% (D. R. Cameron, On the Limits of the Public Economy,) u X R. Hollingsworth (Ed.), Government and Economic Performance, The Annals of the American Academy of Political and Social Science, januar 1982, st. 49-52.

67 A. T. Peacock i M. Ricketts, The Growth of the Public Sector and Infl ation, u F. Hircsh i J. H. . Goldthorpe, The Political Economy of Infl ation, M. Robertson, London, 1978, st. 127-139.

68 David Currie, The Monetarist Policy Rule: A Critique, Banca Nazionale del Lavoro, Quarterly Review, septembar 1982.

69 A. Budd, Dé fi cits budgétaires et politique monétaire, L’Observateur de i’OECD, maj 1982. i La politique monetaire limitètelie Putilisation de la politique budgètaire?, Problèmes économiques 1785/83, st. 9-12.

70 Les rapports entre politique budgétaire et politique monetaire aux Etats Unis, Problèmes économiques 175-982.

258

ŽARKO L. RISTIĆ

defi cita javnog sektora stalnim emisijama hartija od vrednosti od strane državne blagajne podstiče izrazitiji infl atorni proces nego u slučaju da se defi cit pokriva kreiranjem primarnog novca71 Pokriće sve većeg defi cita, koji potiče od povećanih otplata kamata na sve veći dug javnog sektora, stvara multiplikovan mehanizam. Politika zaduživanja javnog sektora uslovljava povećanje troškova fi nansiranja proizvodnih delatnosti, dok povećanje kamatnih stopa na javni dug, koje je neophodno da bi se privukla štednja, koja se obično plasira u depozite, dovodi do značajnijeg efekta imovine kod potrošača, tj. do širenja sklonosti ka trošenju i, time, do ekspanzije infl atornih podsticaja. Potrebno je, stoga, povećati ili emisiju primarnog novca ili, pak, emisiju izvesne kombinacije primarnog novca i blagajničkih bonova, što bi dovelo do sporijeg rasta fi nansijske aktive, a, tako, i do slabljenja tzv. “efekta imovine”.

Opozicija između dveju škola (monetarističke i kejnzijaneke) u pogledu preporuke ekonomske politike72 već se duboko usadila u glavama savremenih, jer tzv. slogan”monetarizam versus kejnzijannzam” prati razvoj makroekonomske politike više od dvadesetak godina.73 Sada se u igru ubacuje radikalna retorika pristalica ekonomije ponude. Novoinstalisana polemika između pristalica monetarizma i pobornika strukturalizma74 vodila je svojevrsnoj mešavini monetarizma i strukturalizma75 u determinisanju nove makroekonomske politike čime su postkejnzijanci i neokejnzijanci praktično potisnuti.76 Evoluciju teorijske monetarističke argumentacije u pogledu preporuke politike podrazumeva (1) kontrolu ponude novca preko “le biais” monetarne baze, (2) apsolutan prioritet borbi protiv infl acije bez obzira na troškove nezaposlenosti koja se može smatrati tranzitornom i (3) pravilo automatskog ponašanja bez obzira na efekte fl uktuirajućih kamatnih stopa i deviznog kursa.

Kredo monetarista polazi od toga da je za željeni monetarni rast dovoljno kontrolisati obim novčane mase M1 posredstvom rezervi fi nansijskih ustanova i institucija deponovanih kod FRS.77 Kredo kejnzijanaca je suprotan: dovoljno je kontrolisati agregatnu tražnju mehanizmima fi skalne politike (diskrecione i selektivne), uz eventualnu dopunu politikom dohotka. Monetaristi ističu da je tražnja novca stabilnija nego funkcija potrošnje, prebacujući Kejnzu da nije u

“opštoj teoriji”78 uspostavio dobro determinisanu relaciju između investicija i kamate. Kejnzijanci misle suprotno. Po monetaristima je indiferentno kontrolisati kamatnu stopu ili ponudu novca ukoliko su krive IS i LM stabilne. Kontrolisati kamatnu stopu poželjno je samo onda kada je jednačina IS jedino stabilna. Kontrolisati monetarni

71 G. Franco – G. Mengazelli, Debito Pubblico, Base Monetaria e Infl azione, Bancaria 11/81, st. 114-115. i A. Montensano, In fl azione e fi nanziamento del defi cit pubblico, Bancaria 11/81, st. 1146-1152.

72 B. Blanville, Monétaristes et keynésiens: audela des partis pris politiques, quelles divergences theoriques?, Critique de l’économie politique, januar-mart 1982.

73 J. A. Trevithick, Infl alion A Guide to the Crisis in Economics, Harmondsworth, Penguin Books, 1977. 74 Lioi V. Carlo, Infl ation in Developing Contries, North-Holland, Amsterdam, 1974. 75 Alan Coddington, Defl cient Foresight: A Troublesome Theme in Keynesian Economics, American

Economic Review, juni 1982. 76 G. L. S. Shackle, Keynesian Kaleidics, Edinburgh University Press, Edinburgh, 1974. 77 Rast novčane mase je, na taj način, postao kompatibilan sa dugoročnom tendencijom borbe protiv

infl acije, jer je stopa rasta M13 od 8% u 1978. god. (preko 7% u 1979. god. i 6% u 1980. god.) svedena na 3% u 1981. god. u SAD.

78 J. M. Keynes, Théorie général de Pemploi, de l’interet et de la monnaie, Payot, Paris, 1975.

259


agregat valja činiti samo onda kada je LM stabilna (model Poolea). Budući da je funkcija potrošnje stabilna, kejnzijanci smatraju da je nestabilnost IS kontradiktorna sa monetarističkim tezama i koherentna sa Kejnzovim. Hipoteza o egzogenosti ponude novca implikuje da je problem stabilnosti krive LM samo postojana kroz tražnju novca. Monetarni multiplikatori su nestabilni, a ponuda novca zavisi od kamatne stope. Ako egzistira stabilna relacija između krive 1S i dugoročnih realnih kamatnih stopa i ako one nisu osetljive na fl uktuacije kratkoročnih nominalnih kamatnih stopa, onda važi kejnzijansko pravilo, a ne monetarističko. Kejnzijanske teze (ponuda novca je egzogena, tražnja novca je endogena u modelu) pokazivale su da je tražnja novca ekstremno senzibilna na fl uktuacije kamatne stope i da se rast ponude novca prevodi posredstvom pada kamatne stope.79 I ako pretpostavimo da centralna banka želi da redukuje stopu nezaposlenosti od 5% na 3% i da lansira ekspanzivnu monetarnu politiku čiji će se efekat osetiti na cene, onda od tog trenutka preduzeća i pojedinci mogu da anticipiraju infl aciju koja proističe iz prihvaćenih mera centralne banke. U očekivanju infl acije između 3% i 7%, preduzeća anticipiraju rast cena svojih proizvoda, recimo za 5%, a radnici u skladu sa anticipiranim rastom cena očekuju i zahtevaju porast najamnina za, recimo, prosečnih 5%. Rast anticipiranih cena posredstvom nadnica osciliraće između 3% i 7%. Prosečna vrednost anticipacija od 5% pokazuje simultano da je prosečni efekat monetarne politike nikakav, što znači da, po kejnzijancima, ekspanzivna monetarna politika nema uticaja na proizvodnju i zaposlenost.80 Monetaristička paradigma, kao što smo ranije izneli, smatra sasvim drukčije – totalno suprotno od fi skalističkih propozicija.

S druge strane, strukturalisti, u osnovi, plediraju, pored iznetog, na liberalizaciju režima amortizacije i poreskog kredita za investicije, kontrakciju socijalnih programa i javnih usluga, redukciju bucetske po moći nižim nivoima organizovanja javne potrošnje, reanimaciju depri miranih regiona (pomoć regionima pogođenim krizom industrije), konci piranje nove industrijske politike, instituisanje tzv. “les rabais fi scoux” u korist krupnog kapitala i biznisa, smanjenje poreza bogatijim u alterna ciji povećanja poreza siromašnijim, radikalizaciju ekonomike ponude, klizanje prema konzervativizmu itd. Kejnzijanci, naravno, iritirani bez obzirnom prodornošću teorije “Supply-Side” ekonomije ustaju protiv poje dinih stavova strukturalista, smatrajući (1) da kontrakcija socijalnih programa i programa javnih usluga rizikuje da izazove redukciju aktivno sti i zaposlenosti, (2) da je redukcija budžetske pomoći inkompatibilna sa socijalnim transferima, jer egzistira tradicionalna dilema između so cijalne strane medalje i ekonomske efi kasnosti, koja, ako se pravilno ne shvati, izaziva socijalnu regresiju i regionalne distorzije, (3) da su budžetski defi citi, visoke kamate, recesija i nezaposlenost teži od infl a cije (što se kao prigovor odnosi i na monetariste), (4) da je nova politika dezinfl acije izazvala erupciju spirale nadnice – cene i konfl ikte raspo dela sa nepovoljnim implikacijama na produktivnost i motivaciju rada, (5) da su principi novog federalizma i politika redukcije pomoći fede ralnog budžeta budžetima država i lokaliteta uveli inegalnu fi skalnu pre siju (od 15% do 20%) u manje razvijenim

79 A. Barrere, Désequilibres et contre révolution Keynesienne, Economica, Paris 1979. i M. Lavoie, Les postkevnésiens et la monnaie endogene, Université d’Otawa, Otawa, 1981.

80 I. Filatočev, Monetaristskie teorie “otkrvtoi ekonomiki”, MEMO 1/83, st. 73-83.

260

ŽARKO L. RISTIĆ

regionima, koja je, pored toga, i teža za 5 – 10% nego u razvijenim područjima, (6) da kontradikcije u ekono miji ponude (kao i u monetarizmu) teže da indukuju recesionističku spi ralu (pravdanjem imperativom recesionog prečišćavanja privrede za njenu revitalizaciju) i (7) da se uvodi čudna strategija “stop and go stagfl ation” u rešavanju problema strukturne krize. Konačno, i Martin Feldštajn, koji je na čelu predsednikovih ekonomskih savetnika u SAD zamenio “SupplySid dera” Vajdenbauma, kritički se izrazio o ekstremnim monetaristima i sup plysidersima, koji su zastupali “euforična predviđanja autofi nansira jućih poreskih kresanja i bezbolni prelazak na rast bez infl acije”, mada je Barro, u svojoj tzv. “ravnotežnoj teoriji”, pokušao da pokaže da ni zamena monetarne politike fi skalnom politikom ne dovodi obavezno do očekiva nih anticikličnih rezultata i da se politika javnog duga, u sadašnjim uslovima fi nansiranja budžetskog defi cita, može tumačiti kao prinudna štednja koja će se ispoljiti kasnije u većim poreskim stopama.81 Ponovno oživljavanje neoliberalizma, narastanje monetarizma i kriza države bla gostanja, međutim, svesno ili slučajno, dovode do pojave svojevrsne sinteze neokejnzijanske doktrine i monetarizma u tzv. strukturalizam i do pojave nove industrijske države čije liberalne mere odgovaraju kapitalu i kapi talodnosu.82 Samim tim, rađaju se novi pravci u građanskoj teoriji kao svojevrsna sinteza politekonomiJe i sociologije, Teopnje sociJalne transformacije kapitalizma, menadžerske teorije konvergencije ekonomskih sistema i teorije demokratizacije kapitala.83 Logično je, stoga, pretpostaviti da bi politika tražnje sa makroekonomskim obeležjiada i politika ponude sa mikroekonomskim pristupom84 verovatno dale optimalnije rezultate, ukoliko bi se kombinovale u stabilizacionim programima Međutim, zabrinjava činjenica da ekonomisti, laureati Nobelove nagrade, koji projektuju oštroumne modele transakcija privrednog procesa (Frisch,Tinbergen, Kiein), analiziraju zakonitosti svetskog privrednograsta i razvojnog procesa (Kuznets, Leontief, Myrdal), utvrđuju optimalno korišćenje resursa (Kantorowisch, Koopmans), dokazivanjem globalne ekonomske ravnoteže (Hicks, Arrow i Debrcu), projektuju metode razvoja zemalja u razvoju (Lewis i Schultz), osporavaju Samuelsonovu sintezu mikro i makro ekonomije (Simon i Stigler), posmatraju svetsku privredu kao proces razmene ili kretanje kapitala i faktora proizvodnje (Meade i Ohlin) i pobijaju kejnzijansku koncepciju kongrakejnzijanskim tezama (Nuek i Friedman), ne doprinose integralnom razvoju monetarizma, fi skalizma i strukturalizma niti pomažu svetskoj privredi (u koju su integrisane nacionalne i regionalne ekonomije) u rešavanju akutnih problema današnjice, tj. razbijanju stagfl acionog karcinoma (Hankel). Da li je novac faktor poremećaja pomoću famozne pretpostavke

“konstantnih cena”, koliki je uticaj troškova novca i psihoze novca na procese alokacije, da li procesu kretanja kapitala priznati sopstvenu egzistencijalnu snagu

81 R. J. Barro, Money, Expectations and Bussiness Cycles, Academic Press, N. York, 1981. 82 L. Johansen, Interaction in Economic Theory, Economie appllquée, No. 23, 1981, st. 229-267 i

S. Fischer, KeynesWicksell and Neo-Classical Models of Moneu and Growth, American Economic Review, decembar 1972.

83 Dr S. Komazsc, Strukturalne krize kapitalističke ekonomije i iovi konzervativizam ekonomske teorije, Pogledi 1/83.

84 S. Wells, Optimal Fiscal and Monetary Policy, CWK Gllerup, Lund, 1978, i M. S. Sawyer, Macroeconomics in Question: The Keynesian monetarst Grthodoxies and the Kaleckian Aiternative, Sharpe, N. York, 1982.

261


kretanja, da li novac smatrati kao internacionalno dispoziciono sredstvo, itd. pitanja su koja permanentno ostaju otvorena.

3. IZBOR IZMEĐU INFLACIJE I NEZAPOSLENOSTI

U sklopu izbora između infl acije i nezaposlenosti monetaristi smatraju i ukazuju na (samo) ograničenu mogućnost opcije kreatora ekonomske politike ukoliko postoji tzv. Filipsova kriva u realnom izrazu, koja je u korelaciji sa kvantitativnom teorijom novca, stabilnošću privrednog sektora i stabilnom stopom rasta novčane mase.85 U takvim uslovima postojanja realne Filipsove krive, porast količine novca utiče samo na cene, ali ne i na realni dohodak; jer i promene fi skalne politike nemaju trajno dejstvo na realni dohodak.86 Kejnzijanci, svakako, ne prihvataju realnu Filiisovu krivu,87 s obzirom na to da u modelima za utvrđivanje nivoa cena koriste Filipsovu krivu u nominalnom izrazu. Čak i kada bi prihvatili realnu Filipsovu krivu, kejnzijanci za objašnjenje kratkoročnih fl uktuacija realnog dohotka ne bi koristili promene stope rasta novčane mare, već promene marginalne efi kasnosti investicija, jer su ubeđeni u nestabilnost privrednog sektora u kome se nominalne nadnice sporije prilagođavaju promeiama. Pored toga, kejnzij anac ne može da prihvati realnu Filipsovu krivu zato što je ona u vezi sa pravilom o stopi rasta novčane mase, koja “vezuje ruke” centralnoj banci da interveniše kada je stopa nezaposlenosti relativno visoka. Ovaj nedostatak i Monetaristi priznaju, ali dodaju da u kratkom roku mogućnost za izbor između infl acije i nezaposlenosti daje prednost pravilu o stopi rasta novčane mase u odnosu na nekorisnu intervenciju centralne banke.88

No, izbor između infl acije i zaposlenosti u Filipsovoj krivoj (koji Johnson smatra postkejnzovim, a samo periferno kejnzijanskim mehanizmom, koji je bitan za određenu fazu analize kejnzijanske pretpostavke o neelastičnim ili egzogeno determinisanim nadnicama) nije presudan za polemiku između monetarista i

85 Izuzetak je, svakako, kratak rok.86 J. Stein, Unemployment, Infl ation and Monetarism, American Economic review, decembar 1974, st.

867-887.87 Kejnzijanci ne prihvataju Pigouovu pretpostavku da radnici pregovaraju za realne nadnice i,

stoga, isključivo tvrde da radiici pregovaraju za nominalne nadnice. S druge strane, kejnzijanci u neokejnzijaiskom modelu ne mogu da zamene nominalnu za realnu Filipsovu krivu, jer onda ne mogu da utvrde ravnotežni nivo cena. I, pošto je realna Filipsova kriva u skladu sa kvantitativnom teorijom novca, samim tim je ona protivurečena kejnzijanskoj teoriji, pošto kejnzijanac za utvrđivanje nivoa cena koristi Filipsovu krivu u nominalnom izrazu.

88 R. Dornbusch i S. Fisher, Macroeconomics, N. York, 1978., S. M. Goldfeld, The Demand tbr Money Revisites, Brooking Papers on Economic Activity 3/73, K. Lahiri, Infl ationary Expectations: Their Formation and Interest Rate Effects, American Economic Review, mart 1976. i L. Andersen i J. Jordan, Monetary and Fiscal Action: A Test of Their Relative Importance in Economic Stabilization, Federal Reserve Bank of St. Louis, Review. novembar 1968.

262

ŽARKO L. RISTIĆ

fi skalista.89 Zapravo, iolemika između monetarista i fi skalista o realnoj i nominalnoj Filipsovoj krivoj u suštini se svodi na empirijska istraživanja tržišta rada i iezavisna je od polemike između monetarista i fi skalista (Mauer).

Za razliku od SAD, u V. Britaniji, po Laidleru, egzistiraju bar dva pitanja monetarizma koji imaju veći značaj u raspravama o makroekonomskoj politici, i to: izbor između infl acije i nezaposlenosti, kao suprotni ciljevi stabilizacione politike, i sprovođenje politike u uslovima otvorene privrede. U britanskom ekonomskom životu izuzetna pažnja se tradicionalno poklanja politici održavanja visoke stope zaposlenosti (kao strateškom cilju ekonomske politike) i spoljnoj trgovini. Britanski monetaristi pokazuju istu zainteresovanost za održavanje visoke stope zaposlenosti koliko i sledbenici kejnzijanske doktrine. Kao pobornici održavanja fi ksnog deviznog kursa, britanski fi skalisti, poput monetarista, ne potcenjuju ozbiljnost infl acije sa ekonomskog stanovišta. Razlika između monetarista i kejnzijanaca sastoji se samo u tome što monetaristi na iifl aciju gledaju kao na makroekonomski problem, koji se rešava makroekonomskim instrumentima, i na nezaposlenost, u uslovima prikl adne makroekonomske politike, kao na problem mikroekonomske politike; dok kejnzijanci imaju suprotne stavove (Laidler). Argumenti monetarista proističu, po prirodi stvari, iz verovanja u kvantitativnu teoriju novca, realnu Filipsovu krivu i stabilnost privrednog sektora pod pretpostavkom sprovođenja adekvatne monetarne politike (tj. praktikovanja unapred utvrđene stope monetarnog rasta). Nestabilnost privrednog sektora javlja se samo u slučaju vođenja monetarne politike koja teži ograničavanju nivoa nominalnih kamatnih stopa. Nesporazum između monetarista i fi skalista javljao se samo u slučaju rasprave o “određenoj” monetarnoj politici, jer su, u tom kontekstu, prvi mislili na održavanje novčane mase u predviđenim kretanjima, a drugi na održavalje određenog nivoa nominalnih kamatnih stopa.90 S druge strane, doktrina o realnoj Filipsovoj krivi skvivalentna je stavu po kome u privredi egzistira tzv. prirodna stoia nezaposlenosti. Svaki pokušaj zadržavanja stvarne stope nezaposlenosti ispod prirodne stope nezaposlenosti, neizbežno akceleriše infl aciju. Pri tome, stabilna funkcija tražnje novca, ukoliko postoji, podrazumeva nemogućnost za ubrzanje infl acije, ako ne egzistira ubrzana monetarna ekspanzija. Stoga je za monetariste bitno održavanje stabilne stope infl acije, koje zahteva napuštanje uticaja na ravnotežnu stopu nezaposlenosti. Stabilna stopa infl acije implikuje stabilan rast novčane mase, što, sa verovanjem u stabilnost sektora, stvara pretpostavke da se privreda stvarno približi prirodnoj stopi nezaposlenosti. No, kada novčana masa raste po stabilnoj stopi, onda funkcija tražnje novca mora biti stabilna i neelastična prema kamatnim stopama, kako bi oscilacije marginalne efi kasnosti investicija dovele do kolebanja kamatnih stopa, a ne do poremećaja proizvodnje i zaposlenosti. Monetarističko mišljenje ili shvatanje o stabilnosti privrednog sektora, smatra Laidler, sasvim je u skladu sa kejnzijanskom pretpostavkom o relativnoj nestabilnosti marginalne efi kasnosti investicija, a ne kako misli Mauer, o stabilnosti marginalne efi kasnosti investicionog programa.

89 J. R. Hicks, The Crisis in Keynesian Economics, Clarendon Press, Oxford, 1974, st. 116-168. i What is Wiong with Monetarism, Lloyds Bank Review, oktobar 1975, st. 1-18. i N. Kaldor, The New Monetarism, Lloyds Bank Review Juli 1970, st. 1-18.

90 D. E. W. Laidler, Monetarist Policy Prescriptions and their Background, Manchester School, mart 1973, st. 59-91.

263


Stopa nezaposlenosti, po prirodi stvari, ne može biti van domašaja uticaja makroekonomske politike. Stoga monetaristi ne mogu da porekinu koherentnost programa politike koji prognozira aktivno sprovođenje prirodne stope nezaposlenosti (kao cilj) primenom diskrecionih monetarnih i fi skalnih mera. Jer, potcenjivanje nivoa prirodne stope nezaposlenosti dovodi do akceleracije infl acije. Monetaristi se zato zalažu za usmeravanje monetarne politike u pravcu ostvarivanja stabilne stope infl acije. Međutim, rel ativna nezavisnost monetarne i fi skalne politike u američkom modelu kontrolisanja ukupie tražnje nije karakteristična za britanske monetariste iz razloga što potrebe državnog budžeta nameću međuzavisnost monetarne i fi skalne politiks i što su fi nansijske potrebe države značajan izvor monetarne ekspanzije. U V. Britaniji je monetarizam povezan sa politikom smanjenja prirodne stope nezaposlenosti, tj. sa pomeranjem Filipsove krive ulevo.91 Britanski monetarizam je zainteresovan za rešavanje problema nezaposlenosti, iako je politika nezapolsenosti za razliku od ortodoksnog kejnzijanskog shvatanja, problem mikroekonomije. Politika zaposleiosti, po britanskim monetaristima, treba da utiče na strukturu tržišta radne snage i na iznalaženje mera za povećanje mobilnosti radne snage (kao što su, npr., subvencionisanje zapošljavanja u nedovoljno razvijenim područjima ili programi prekvalifi kacija budžetski fi nansirani).

Težnja je, međutim, kejnzijanskog ortodoksnog shvatanja da stopu nezaposlenosti proglasi glavnim ciljem politike u odnosu na ukupnu tražnju, mada nije jasno da li kejnzijanci stoje na stanovištu da promene ukupne tražnje, koje su izazvane radi uticaja na stopu nezaposlenosti, utiču na stopu infl acije ili na stanovištu po kome su kretanja nadnica i cena determinisana sociološkim faktorima.92 Izgledno je, ipak, smatrati da kejnzijanci plediraju na izbor prikladne politike prema infl aciji koja implikuje kontrolu nadnica i cena. Prema tome, može se zaključiti da britanski monetaristi ističu stopu infl acije kao cilj makroekonomske politike, a kejnzijanci stopu nezaposlenosti.

Kejnzijanski model je, smatra Modigliani, permanentno usavršavan u dvetri decenije od pojave “Opšte teorije zaposlenosti, kamate i novca”, uključivanjem prednosti poreza u odnosu na potrošnju i multiplikatora ekvilibrisanog budžeta, ekonometrijskih modela za određivanje parametara i stabilnog statističkog odnosa između stope promene nadiica i stope nezaposlenosti u formi tzv. Filipsove krive (koja je, sa stanovišta njenog napuštanja i uzimanja u obzir buduće infl acije, poslužila za okončanje jalove diskusije o infl aciji, troškova i infl aciji tražnje).93 Kejnzijanski model je, donekle, modifi kovan uzimanjem u obzir odnosa Filipsove krive. Ravnomerno smanjivanje stopa promena nadnica sa stopom nezaposlenosti produkovalo je čitav skup mogućih ravnopravnih stopa koje su skopčane sa različitim stopama infl acije. Smanjenje tražnje može da izazove početno povećanje nezaposlenosti. Sa smanjenjem porasta nadnica povećanje nezaposlenosti utiče na

91 S. Brittain, Second Thoughts on Full Employment Policy, Centre for Policy Studies, London 1975.92 R. F. Harrod, The Issues: Five Views, u “Infl ation as a Global Problem (R. Hinshaw), John Hopkins

Press, London 1972. i P. Wiles, Cost In fl ation and the State of Economic Theory, Economic Journal, jun J 973, st. 377-398.

93 R. G. Lipsey, The Relation Between Unemployment and the Rate of Change of Money Wage Rates in the United Kingdom, 1862-1957: A Further Analysis, Economic, februar 1960, st. 1-31 i E. S. Phelps, Money-Wage Dynamics and Labor-Market Equilibrium, Journal of Political Economy, juli-avgust 1968, st. 678-711.

264

ŽARKO L. RISTIĆ

povećanje novčane mase u realnom izrazu s tendencijom da nezaposlenost vrati na ravnotežnu stopu koja korespondira dugoročnom porastu novčane mase. Međutim, time nije oslabio argument u prilog neutralisalja dugotrajiih poremećaja tražnje pomoću politike stabilizacije, niti je ojačao proces spornog usklađivanja nadnica sa izvršavanjem skupova ioslova na radnom mestu na teret dugotrajne nezaposlenosti i nestabilnosti cena (Modigliani). Međuzavisnost promeia nadnica i infl acije u prošlosti doprinela je utvrđivanju razlike između kratkotoročne i dugoročne Filipsove krive. Dugoročna opredeljenja između infl acije i nezaposlenosti pokazala su se nepovoljnijim od kratkoročnih opredeljenja, budući da dugoročno Filipsova kriva pokazuje dugoročnu ravnotežnu stopu infl acije, koju implikuje održavana stopa nezaposlenosti.94

U sklopu napuštanja pretpostavke u pogledu neelastičnosti nadnica i vertikalne Filipsove krive, Modigliani je istakao da je Fridmanov izazov u 1968. god. (“Presidential Address”),95 zasnovan na idejama Phelpsa,96 pokazao da su nadnice bile potpuno elastične i da u svakom periodu postoji jedinstvena stopa pune zaposlenosti, koja se naziva “prirodna stopa nezaposlenosti”.97 Neočekivano opadanje tražnje u Fridmanovom modelu deluje na smanjenje cena, pa, sledstveno tome, i na proizvodnju i nezaposlenost u skladu sa kratkoročnom krivuljom marginalnih troškova i pod pretpostavkom da se nominalne nadnice istovremeno ne smanjuju sa cenama. No, smanjenje proizvodnje nije rezultat smanjenja tražnje, već smanjenja ponude rada usled pretpostavljene funkcije ponude sa pozitivnim nagibom i pogrešie procene smanjenja nominalnih nadnica (koje se shvata kao smanjenje realnih nadnica). Isti mehanizam je karakterističan i za slučaj povećanja tražnje s tim što je reagovanje nadnica i cena isto sa obe strane prirodne stope.

Fridmanov model implikuje odnos (Filipsovog tipa) između infl acije, zaposlenosti (ili nezaposlenosti) i infl acije u prošlosti, i uslov po kome se ranija infl acija tumači kao odgovarajuća zamena za očekivanu infl aciju. Koefi cijent očekivanja cena, po Fridmanu, treba da bude jednak jedinici, što znači da dugoročna Filipsova kriva mora biti vertikalna bez obzira na oblik kratkoročne krive (koji se određuje pomoću odnosa između očekivane i stvarne promene cena i elastičnosti ponude radne snage u odnosu na realne nadnice). Fridmai je time, u osnovi, pokušao da dokaže kako politika stabilizacije nije potrebna; jer, u uslovima elastičnih nadnica, hiksijanski mehanizam dobij a podršku promenom novčane mase.98 U sled toga, monetaristi tvrde da je politika stabilizacije predodređena da destabilizaciono deluje u privredi.

Uključivanjem tzv. hipoteze o racionalnom očekivanju (tj. REH ili MREH), koja je prvobitno potekla od Mutha, a kasnije od Lukasa, Sargenta i Wallecea, u 94 R. S. Fair, On Controling the Economy to Win Elections, Cowles Fundation 1975. i W. D. Nordhaus,

The Political Business Cycle, Review of Economic Studies, april 1975, st. 169-190.95 Friedman, The Role of Monetary Policy, American Economic Review, mart 1968, st. 1-17. i E. S.

Phelps, Money-Wage Dynamics and Labor-Market Equilibrium, Journal of Political Economy Juli-avgust 1968, st. 678-711.

96 U suštini, realne nadnice se povećavaju do tačke u kojoj nastalo smanjenje tražnje radne snage odgovara smanjenojponudi.

97 F. Modigliani, The Monetarist Controvery of Should we Forsake Stabilization Policies, American Economic Review, Vol. 67, 1977. st. 1-19.

98 J. R. Shackleton i G. Locksley, Twelve Contemporary Economists, Macmillan, London, 1981, R. M. Solow, On Theories of Unemployment, American Economic Review, mart 1980.

265


Fridmanov model, trebalo je da usledi smrtni udarac na mnogo napadani kejnzijanski stav (Modigliani), s obzirom na to da racionalni ekonomski subjekti nastoje da iskoriste sve relevantne informacije za formiranje očekivanja odgovarajućih budućih varijabila.99 Racionalna očekivanja, kao glavna komponenta MREH, pokazuju (1) da su greške u pogledu očekivanja cena kratkotrajne i povremene (jer ne postoji dugotrajna nezaposlenost iznad prirodne stope), (2) da su svi pokušaji stabilizacije monetarnom i fi skalnom politikom predodređeni na promašaj usled racionalnih očekivanja koja smanjuju njihov efekat) i (3) da se ne mogu sprovoditi as hoc mere za neutralisanje poremećaja (jer politika stabilizacije, usled akceptiranja očekivanih poremećaja od strane privatnog sektora, izaziva veće destabilizacione poremećaje). Očigledno je, tvrdi Modigliani, da ovi zaključci, derivisani iz uvedenog MREH u Fridmanov model reprezentuju ponovno otkriće, koje je Kejnz saopštio pre više od 40 god.100 Iz tog razloga, Modigliani tvrdnji da tzv. revolucija makroekonomskih racionalnih očekivanja i nije revolucija u sklopu monetarističkih nasrtaja na kejnzijance.

Kejnz je, naime, isticao da kada bi radnici uvek mogli da preduzmu akciju, kad zaposlenost nije potpuna, da smanje svoje zahteve u novcu na onaj iznos koji je potreban da bi novac postao obilan u odnosu na jednicu najamnine, da kamatna stopa padne na nivo koji odgovara punoj zaposlenosti, onda bismo bili u situaciji da monetarno regulisanje, usmereno na postizanje pune zaposlenosti, prepustimo radničkim sindikatima umesto bankarskom sistemu. U pravu je, stoga, Modigliani kada u kritici makroekonomskog mode la raci onalnih očekivanja kaže da je jedina novina MREHy zameni kejnzove re či “kad” sa rečju “pošto” iako B. Fridman, ispravljajući nedostatak modela u okviru MREHa, dokazuje se on može tumačiti samo kao objašnjenje dugoročne, a ne kratkoročne ravnoteže. Meltzer je, s tim u vezi, pokušao da objasni glavnu ulogu očekivanja u okviru

“oište teorije” i da uporedi Kejnzova gledišta o teoriji verovatnoće i očekivanja sa zapaženim gledištima poznatim kao racionalna očekivanja,101 verifi kujući značaj monetarističkih racionalnih očekivanja naspram Currieovoj102 tvrdi da nestabilnost anticipacija produkuje šok. Lukas je, pak, u svojoj “ravnotežnoj teoriji poslovnih ciklusa”, izložio kritiku poznate Filipsove krive, koja treba da pokaže kako povećanje infl acije vodi povećanju zaposlenosti. Pošto se iz Filipsove krive postulira relacija između stope nezaposlenosti (ili nivoa nacionalnog dohotka) i rast cena (ili infl acije), Lukas103 tvrdi da se visoka stopa nezaposlenosti održava uprkos

99 J. F. Muth, Rational Expectations and the Theory of Price Movements, Econometrica, juli 1961, st. 315-335, R. E. Lucas, Econometric Policy Evalutaion: A Critique, Journal of Monetary Economics, 1/76, st. 19-46, T. J. Sargent, A Classical macroeconomic Model for the United States, Journal of Political Esonomu, april 1976, st. 207-237. i T. J. Sargent i N. Wallece, Rational Expectations, the Optimal Monetary Instrument, and the Optimal Money Supply Rule, Journal of Political Economy, april 1975, st. 241-257.

100 F. Modigliani i A. Ando, Impact of fi scal actions on aggregate income and the monetarist controvery: Theory and evidence, u J. L. Stein, Monetarism, North-Holland, Amstcrdam, 1976, st. 17-42. i J. M. Keynes, The General Theory of Employment, Interest and Money, N. York, 1935, st. 267.

101 A. H. Meltzer, Keynes’s General Theory: A Different Pcrspective, Journal of Economic Literature 1/81, st. 34-64.

102 D. A. Currie, Money Supply Rules, Government Financing and the Design of Automatic Policy Responses, Department of Economics Discussion Papers, Queen Magu College, No. 66, 1980. i Monetarist Policies and Neo-Kejnesian Altenratives, Thames Papers in Political Economy, 1981.

103 R. E. Lucas, Studies in Business Cycle Theory, Basil Blackwell, Oxford, 1981.

266

ŽARKO L. RISTIĆ

visokoj i rastućoj infl aciji iz razloga što ni iracionalnost radnika (njihova sklonost na kojoj je insistirao Kejnz da bude pod novčanom iluzijom, tj. da se rukovode novčanom, a ne stvarnom najamninom) niti “slobodni parametri” (stopa povećanja infl acije), ne mogu da objasne poslovne cikluse iz poslednje decenije. Iako je moguće da nadnice budu ridigne u padu. Kejnz, ipak, potvrđuje tezu da individue ne interesuje apsolutni nivo realnih nadnica već njihove relativne najamnine, što znači da je kejnzijanska politika zaposlenosti i danas u potpunosti primenljiva.104 Međutim, ukoliko su iomina lne naj amnine rigidne nadole utoliko dodatna ponuda na tržištu rada ne može biti aisorbovana, pogotovu u uslovima kada infl acija potkopava temelje budućeg rasta. Stoga, Minford tvrdi da je makroekonomska politika nesposobna da redukuje nivo zaposlenosti.105

Majer je, po Frišu, zapostavio pravilo endogenog predviđanja u procesu eksplikacije teoreme akceleracije i monetarističkog mehanizma transmisije, iako Fridman, Bruner i Lidler eksplicitno ili implicitno smatraju teoremu akceleracije kompatibilnom sa modelom adaptivnog formiranja predviđanja (pošto se promenom stope povećanja novčane mase usled nepredviđanja infl acije može delovati na realne varijabile, tj. proizvodnju i cene).106

Polazeći od ravnoteže tržišta rada u kome se stopa rasta nominalnih nadnica (W) određuje rastom granične produktivnosti (g) i predviđenom stopom infl acije (π*): w = g+π*), Frisch dokazuje da stopa rasta realne tržišne nadnice proističe iz razlike W-π = g + π* – π) tj. iz razlike između stope rasta nominalnih nadnica (w) i stvarne stope infl acije (π). Nastupanje nepredviđene infl acije dovodi do opadanja stopa rasta realne tržišne nadnice ispod stope granične produktivnosti rada i do obaranja stope nezaposlenosti ispod “prirodnog nivoa” (u*), koji korespondira stanju ravnoteže u kome je π=π*. U stanju, formalizovanom jednačinom procesa prilagođavanja dN/dt = N · u [g (N) – (w-π) ], porast zaposlenosti je, po Frischu, proporcionalan razlici rentabilnosti g – (w – π), pri čemu nominalne nadnice mogu da rastu sve dok egzistira pozitivna razlika π-π* i dok stopa nezaposlenosti ne dođe na u*. Ali, svako novo insistiranje na spuštanje stope nezaposlenosti ispod tzv. prirodnog nivoa (u*) implikuje ubrzanje rasta novčane mase.

Međutim, za razliku od Fridmana, Laidlera, Brunnera i Steina, koji operišu sa adaptivnim modelom prilagođavanja predviđanja, Lukas, Sargent i Wallace operišu modelom “racionalnih predviđanja” (MREH) baziranom na pretiostavci da predviđanje ekonomskih varijabila određuju datu varijabilu u stvarnosti.107 Barroova ekonometrijska analiza REHa potvrđuje teoremu akceleracije, budući da 104 A. H. Meltzer, Keynes’s General Theory: A Different Perspecitve, Journal of Economic Literature 1/81,

st. 34-64.105 Minford ide toliko daleko kada smatra da je redukcija prestacija za socijalno osiguranje za 15%,

uključujući i ukidanje tzv. primova na nadnice i indeksacije najamnina, dovoljna za smanjenje ezaposlenosti za tri godine (R. Minford i D. Peel Is the Government’s Economic Strategy on Course?, Llods Bank Review, april 1981).

106 Pojedini monetaristi, doduše, zanemaruju tržište rada (E. Claassen, Short-Period Fluctuations in Nominal and Real Income: A Monetarist Model, u E. Claassen i P. Salin (Ed.), Stabilization Policies in Interdependent Economies, North-Holland, Amsterdam, 1972.

107 J. L. Stein, Inside the monetarist black box, u J. L. Stein (Ed.), Monetarism, North-Holland, Amsterdam, 1976, st. 183-232., R. E. Lucas, Econometric Tesling of the Natural Rate Hypothesis, u O. Eckstein (Ed.), The Econometrics of Price Determination, N. York, 1972, st. 50-59, Th. J. Sargent, Rational Expectations, the Real Rate of Interest, and the Natural rate of Unemployment, Brookings Papers on Economic Activity, No 2, 1973. i Th. J. Sargent i N. Wallace, Rationale Expectations, the Optimal

267


samo nepredviđene promene novčane mase utiču na realne varij abile. U projekciji predvđene stope rasta novčane mase, povećanje novčane mase objašnjava se izdacima javnog sektora, odgođenom stopom povećanja novčaie mase i odgođenom stopom nezaposlenosti. Razlika između stvarne i prognozirane stope povećanja novčane mase (mt – mt*) reprezentuje nepredviđenu komponentu povećanja novčane mase. Empirijski dokazi Barroa idu u prilog teoreme akceleracije (a ie u prilog REH) jer je akceleracija stope rasta novčane ponude u SAD u periodu 196575. god. dovodila do promena zaposlenosti i proizvodnje.108

Pored razlika u pogledu dovođenja ukupne potrošnje, proizvodnje i nivoa cena u novu ravnotežu, Meltzer naglašava i razlike u polemici između monetarista i kejnzijanaca u pogledu nezaposlenosti i tumačenja iezaposlenosti. Svaku cikličnu nezaposlenost kejnzijanci ocenjuju posledicom nedovoljne potrošnje irivrednog sektora, čak i kada nezaposleni dobijaju naknadu ekvivalentnu nominalnim nadnicama (s obzirom da društvo gubi onaj obim proizvodnje, koju bi mogao imati u periodu potpune zaposlenosti). Međutim, smanjivanjem nominalnih nadnica sami radnici nisu u mogućnoshi da redukuju nezaposlenost, iz razloga što neelastičnost nominalnih nadnica nadole objašnjava na kejnzijanski način ponudu radne snage.109 Usled toga je javna politika eliminisanja nezaposlenosti poželjna sa gledišta društveie koristi. Samim tim, i socijalna politika bazira se na kejnzijanskim propozicijama (Feldstein).

Kejnzijanci tumače cikličnu nezaposlenost kao nevoljnu nezaposlenost pod uslovom da porast iivoa cena, koji obara nivo realnih nadnica, utiče na povećanje zaposlenosti.110 U klasičnoj kvantitativnoj teoriji negira se ciklična nezaposlenost, budući da su ciklične fl uktuacije zaposlenosti i proizvodnje posledica poremećaja u realnom sektoru, koji utiču na ponudu, i posledica poremećaja u monetarioj sferi, koji utiču na potrošnju. Promene ukupne potrošnje i ukupne poiude indikuju znatno veća kolebanja cene u poređenju s kolebanjem nominalnih nadnica. Promene realnih nadnica su obrnuto srazmerne promenama nivoa cena, kada potrošnja raste, odnosno nezaposlenost i realne nadnice su obrnuto srazmerne, kada ponuda opada. Nezaposlenost i realne nadnice su upravo srazmerne posle smanjenja potrošnje, odnosno promene realnih nadnica su upravo srazmerne nivou cena kada ponuda raste (Meltzer i Thornton).111 Doduše, Thornton, opisujući nezaposlenost kao privremene nedaće, pada na kejnzijanske pozicije: nominalne nadnice su manje elastične nadole nego cene; a da bi se, donekle, razlikovao od kejnzijanca unosi stav da su nominalne nadnice neelastične i nagore, ukoliko se predviđena infl acija ne menja.

Monetary Instrument, and the optimal Money Supply Role, Journal of Political Economy, Vol. 83, 1975, st. 251-254.

108 R. J. Barro, Unanticipated Moneu Growth and Uneployment in the United States, American Economic Review, No. 2, 1977, st. 101-115. i W. Poole, Rational Expectations in the Macro Model, Brookings Papers on Economic Activity, No. 2, 1976, st. 484-487.

109 Sporije usklađivanje nadnica nego nivoa cena kejnzijamska teorija objašnjava pravilo rasta realnih nadnica u uslovima recesije.

110 U ovom kontekstu je zanemarena razlika između predviđenih i nepredviđenih promena cena i nadnica, s jedne strane, i razlika između predviđenog dohotka i tekućih primanja, s druge strane.

111 N. Thornton, An Enquiry into the Nature and Effects of the Paper Credit of Great Britain, Kelley, N. York, 1965, st. 237-239.

268

ŽARKO L. RISTIĆ

Prema tome, klasična, kao i monetaristička, tumačenja nezaposlenosti razlikuju se od kenzijanskog tumačenja, budući da zaposlenost u toku ciklusa smatraju prolaznom i privremenom pojavom. Monetarističko tumačenje u teoriji zaposlenosti i fl uktuacije, veli Meltzer, počinje Fridmanovim razgraničavanjem stalnog i privremenog dohotka (koji, isti autor, defi niše kao očekivani tok i tekućih primanja).112 Radnik, u biti, smatra se nezaposlenim, tek kada revidira naniže svoj stalni dohodak i kada predviđa revidiranje svoje buduće zarade u skladu sa planom potrošnje. Radnik tada bira opciju smanjivanja dohotka i potrošnje na osnovu redukovanja tekuće realne nadnice, pošto se već smatra nezaposlenim. Predviđeno smanjenje dohotka smatra se merilom smanjenja proizvodnje sa društvenog stanovništva. U suprotnom smislu, period privremene nezaposlenosti, ukoliko je u skladu sa hipotezom o stalnom dohotku, ne vodi predviđanju revidiranja dohotka. Jer, privremeno otpuštanje radnika, usled cikličnih kretanja ne dovodi do menjanja stalnog dohotka, tako da radnik, prema teoriji zaposlenosti sa gledišta stalnog dohotka, nije zaposlen u ekonomskom smislu, a i ukupna proizvodnja se ne smanjuje sa društvenog stanovišta. U stvari, Fridmanova koncepcija polazi od razlike između tekućih primanja i dohotka, pri čemu je predviđeni dohodak poznat, a vremenski raspored primanja neizvestan (jer primanja fl uktuiraju oko predviđenog dohotka). I, ukoliko se sadašnja vrednost negativnih odstupanja neutrališu predviđenim pozitivnim odstupanjima, radnici se smatraju zaposlenim u ekonomskom smislu i obrnuto. Fridman je, međutim, docnije više naglašavao razliku između predviđenih i nepredviđenih promena nadnica ili nominalnog dohotka, umesto razlike između stalnog i privremenog dohotka.113 Novouvedena razlika u teoriji zaposlenosti reprezentuje uticaj na realne nadnice (jer inkorporiše razliku između sadašnjih i ranijih ili budućih efekata infl acije), dok prethodna razlika refl ektuje dejstva fl uktuacije privredne aktivnosti na tekuća primanja i zaposlenost. Novija tumačenja Beilya, Lukasa, Azariadisa, Phelpsa i Taylora reprezentuju inoviranu osnovu za monetaristička tumačenja u oblasti teorije zaposlenosti i fl uktuacija.114 Međutim, i nadalje egzistiraju dva osnovna uzroka neizvesnosti u domenu vremenskog rasporeda primanja u vidu realnih i monetarnih poremećaja, koje je Meltzer uveo i izrazio u klasičnoj kvantitativnoj jednačini. Po Meltzeru, oba poremećaja modifi kuju tekuću proizvodnju (Y) u odnosu na predviđenu proizvodnju, tj. u F (K, L). Realni poremećaji menjaju tekuću proizvodnju za iznos E, dok monetarni faktori modifi kuju nivo cena u odnosu na nominalne nadnice. I, ukoliko zabeležena kolebanja tekuće proizvodnje ne predstavljaju odstupanje tekuće proizvodnje od Yo

= F (K, L), utoliko predviđeii dohodak društva ne odstupa od proizvodnih mogućnosti (Yo). Jasno je, pri tome, da se dohodak razlikuje od tekućih primanja i da su koristi od novca i koristi od duga i kapitala deo dohotka, koji služi za potrošnju, iako ne ulazi u tržišnu vrednost proizvodnog dohotka (Meltzer). 112 M. Friedman, A Theory of the Consumption Function, Princeton, 1957.113 M. Friedman, The Role of Monetary Policy, American Economic Review, mart 1968, st. 1-17.114 M. N. Baily, Wages and cmployment under Uncertain Demand, Review of Economic Studies, Vol. 41,

1974, st. 37-50, C. Azariadis, Implict Contracts and Undetemployments equilibria, Journal of Political Economy, Vol. 83, 1975, st. 1183-1202., R. E. Lukas, Understanding Business Cvcles, Carnegie-Rochester Conference Series, Journal of Monetary Economics, dodatak, No. 5, 1977, st. 7-29, E. S. Phelps, Microeconomic Foundat on of Employment and Infl ation Theory, W. W. Norton, N. York, 1970. i E. S. Phelps i J. B. Taylor, Stabilizing Powers of Monetary Policy under Rational Expecations, Journal of Political Economy, Vol. 85, 1977, st. 163-190.

269


Teorija zaposlenosti sa stanovišta stalnog dohotka, odnosno realnih i monetarnih poremećaja implikuje sniženje realne nadnice u periodu recesije radi održavanja nivoa zaposlenosti i uvodi varijabilitet u dohodak u funkciji smanjenja kolebanja tekućih primanja. Ali, ukoliko nezaposleni nisu sigurni u proces smanjenja dohotka, koji je izazvan smanjenjem sadašnjih realnih nadnica, i proces njegovog neutralisanja povećanjem budućih realnih nadnica i dohotka, utoliko se potrošnja neminovno smanjuje u celom životiom ciklusu. U Meltzerovoj grafi čkoj interpretaciji dejstva promena izdataka na proizvodnju i cene, predviđeni dohodak ostaje nepromenjen u uslovima pune zaposlenosti (Yo), iako tekuća proizvodnja i tekuća primanja fl uktuiraju. Sa nominalnim poremećajima, smanjuje se potrošnja (na Ei Ei) tekuća proizvodnja (na Yi) i nivo cena (na pi) tako da se privreda nalazi u privremenoj, kratkoročnoj ravnoteži (p>Yy). Ponuda radne snage, u zavisnosti od kretanja r, raste, a tražnja radne snage opada. Nominalne nadnice (w) se smanjuju. Zaposlenost je manje od nivoa zaposlenosti (Lo) pri proizvodnji i Yo. Javlja se privremena nezaposlenost, pri čemu predviđena primanja ostaju nepromenjena (ukoliko se predviđeni dohodak zadržava u Yo), tako da razlika između tekućih primanja i predviđenih primanja daje privremeni dohodak.

Sa stanovišta stalnog dohotka, zabeležena nezaposlenost menja se ciklično, jer je zaposlenost (u poziciji YiPi) manja od pune zaposlenosti (Lo) i veća, usled smanjenja nadnica (w), od tzv. kejnzijanske zaposlenosti. Po teoriji zaposlenosti sa gledišta stalnog dohotka radnici ie teže smanjenju realnih nadnica obaranjem nominalnih nadnica u periodu recesije, ukoliko se predviđeni dohodak ne menja, niti očekuju održavanje nominalnih nadnica u periodu recesije na nivou nominalnih nadnica u uslovima pune zaposlenosti (Wo), jep to ne odgovara njihovim planovima u životnom ciklusu i tekućim predviđanjima (usled mogućeg smanjenja zaposlenosti radi zadržavanja nivoa Wo). Suprotno tome, po kejnzijanskoj teoriji nominalne nadnice potpuno su neelastične, a kriva ponude radne snage ima oblik obrnutog toka L pri nadnicama u uslovima pune zaposlenosti. Sa stanovišta teorije stalnog dohotka, nominalne nadnice su neelastične i nadole i nagore usled nemenjanja predviđanja budućih cena i stalnog dohotka. U uslovima visoke potrošnje (E2E2), proizvodnje (Y2) i nivo cena (Rg) na liniji preseka YY i E2E2 pokazuju da se zaposlenost i nominalne nadnice povećavaju. Nominalne nadnice se povećavaju sporije od nivoa cena (Thorntonova pretpostavka), tako da se realne iadnice efektivno smanjuju. Smanjenje realnih nadnica i povećanje zaposlenosti, kao rešenje, isključuje postavku

“veće realne nadnice i manja zaposlenost” u uslovima monetarnih poremećaja, koji izazivaju recesiju, niže realne nadnice i manju zaposlenost posle negativnih realnih poremećaja, i veće realne nadnice u veću zaposlenost posle pozitivnih realnih poremećaja. “Ukoliko sadašnja vrednost povećanja i smanjenja realnog dohotka bude u skl adu sa predviđenim dohotkom celog života, nema razloga da se kriva ponude radne snage kao funkcija realne nadnice promeni” (Meltzer); stoga je stvarna i predviđena nezaposlenost privremena pojava (Feldstein).115

115 M. S. Feldstein, The Importance of Tetrogagu Layoffs: An Empirical Analysis, Brookings Papers on Economic Activity, maj 1975, st. 725-745. i A. H. Meltzer, Anticipated Infl ation and Unanticipated Price Change: A Test of the Price Specie Flow Theory and the Philips Curve, Journal of Money, Credit and Banking, No. 9, 1977, st. 182-203.

270

ŽARKO L. RISTIĆ

Teorija zaposlenosti sa stanovišta stalnog dohotka implikuje rast realnih nadnica u uslovima recesije koja je izazvana monetarnim poremećajima, odnosno pad realnih nadnica u uslovima recesije koja je izazvana realnim poremećajima. Modiglianijeva jednostavna korelacija između realnih nadnica i nezaposlenosti ne sadrži nijednu informaciju o teoriji zaposlenosti sa gledišta stalnog dohotka ukoliko istovremeno nije izložen glavni uzrok recesije i konjunkture.116 Samo pozitivna veza između realnih nadnica i nezaposlenosti u toku recesije, smatra Meltzer, podržava hipoteza o stalnom dohotku, pod uslovom da je recesija najvećim delom posledica promena ukupne tražnje.

U monetarističkim privredama radnici ne mogu očekivati konzistentan skup odredaba kolektivnih utovora koji simultano održavaju zaposlenost i realne nadnice na nepromenjenom nivou u periodu nepredviđenih realnih i monetarnih poremećaja, koji deluju na promene relativnih cena i strukturu potrošnje i proizvodnje. U takvim uslovima, radnici jedino mogu smanjiti troškove fl uktuiranja primanja na minimalne troškove, koji su posledica rizika, jer kolektivni ugovori raspoređuju troškove rizika na radnu snagu. Odredbe formalnih i neformalnih ugovora omogućavaju radnicima da smanje varijabilnost zaposlenosti, prihvatajući varijabilnost realnih nadnica. U grafi čkoj interpretaciji Meltzera sporo usklađivanje nominalnih nadnica i fl uktuacije ukupnih izdataka implikuju kontraciklične fl uktuacije realnih nadnica zaposlenih. Veća primanja zaposlenih od dohotka u periodu recesije, rekompenzuju se manjim primanjima od dohotka u periodu eksianzije. Situacija je, međutim, sasvim obrnuta za slučaj nezaposlenosti.117

Indeksacija kolektivnih ugovora redukuje troškove, koji su posledica promena nominalnih cena. No, indeksacija ne redukuje troškove nametnute promenama relativnih cena. Stoga, monetaristička teorija znatno veći značaj pridaje fl uktuacijama relativnih cena aktive i proizvodnje u odnosu na kejnzijansku i klasičnu teoriju, ali ne objašnjava retroaktivno usklađivanje realnih nadnica radi nadoknade gubitaka izazvanih nepovećanim poremećajima u realnom i monetarnom sektoru. Po Azariadisovoj, Baillyovoj, Phelpsovoj i Taylorovoj teoriji o tržištu radne snage, fl uktuirajuća primanja zaposlenih zahtevaju dopunsku naknadu po osnovu rizika od fl uktuiranja primanja. Iznos naknade utiče na strukturu nadnica, ali pravilno predviđanje fl uktuacije primanja čini predviđeni dohodak poznatim. U takvim uslovima, zabeležena nezaposlenost utiče na potrošnju tokom životnog ciklusa samo pod uslovom izazivanja promena vrednosti stalnog, odnosno predviđenog dohotka. Mere ekonomske politike koje deluju na redukciju zabeležene nezaposlenosti u periodu recesije, provociraju povećanje ostvarenog realnog dohotka, pod uslovom da radnici zamenjuju nezaposlenost u sadašnjem i budućem periodu sa radom u tekućem periodu. Politika zaposlenosti, ukoliko ne utiče na stalni dohodak, ne deluje ni na dugoročnu ponudu radne snage. Ponuda radne snage, sa gledišta stalnog dohotka u teoriji zaposlenosti, zavisi od realnih nadnica i predviđenog dohotka, pošto su nominalne nadnice neelastične naviše i naniže u uslovima kada je stopa predviđene infl acije konstantna (Modigliani). Jer, “radnici moraju da predvide

116 F. Modigliani, The Monetarist Controversy og, Should we Forsake Stabilization Policies, American Economic Review, Vol. 67, 1977, st. 1-19.

117 R. J. Gordon, Structural Uneployment and the Productivity of Women, Carnegie-Rochester Conference Servis, Journal of Monetary economics, dodatak, No. 5, 1977, st. 181-229.

271


ponudu radne snage uz realne nadnice koje im dozvoljavaju da zarade dohodak koji im je potreban za njihovu predviđenu potrošnju” (Meltzer). Dugotrajna depresija ili recesija verovatno smanjuje predviđeni dohodak i stopu rasta realnih nadnica, dok dugotrajna ekspanzija povećava predviđeni dohodak i stopu rasta realnih nadnica.

Poznato je, u teoriji i praksi, da fl uktuacije ekonomske aktivnosti i zaposlenosti modifi kuju iznos primanja. Kejnzijanska teorija, sve ciklične promene primanja smatra i tretira kao nevoljnu nezaposlenost, dok klasična teorija zaposlenosti ciklične fl uktuacije tretira sa stanovišta njihovog uticaj a na promene primanja u od nosu na d ohod ak. Monetaristička teorij a, koj a je bliža klasičnoj nego kejnzijanskoj teoriji, stavlja težište na realne nadnice i prirodnu stopu nezaposlenosti, te pobija tvrdnju da su promene zaposlenosti i proizvodnje nezavisne od cena u privrednom ciklusu (Mauer).118

4. TEORIJA DEVIZNOG KURSA

Protiv infl acije zapadne zemlje se u sadašnje vreme oslanjaju prvenstveno na monetarnu politiku, što povlači ozbiljnije probleme u vezi sa kratkoročnim dejstvom monetarnih ograničenja na tržnju, nivo privredne aktivnosti i zaposlenost, s jedne strane, i na kamatne stope i devizne kurseve, s druge strane.119 Novu monetarnu politiku, stoga kritikuju i monetaristi i kejnzijanci usled ekstremnih kolebanja kamatnih stopa, stopa rasta različitih agregata novčane mase i deviznih kurseva. Jer, povećanje monetarne ekspanzije dovodi do neproporcionalnog povećanja domaće stope infl acije u uslovima primene aktivne politike intervencije koja se bazira na dinamičkom paritetu kupovne moći; dok povećanje utvrđene stope devalvacije i, ekvivalentno tome, stope nominalne kamate u sistemu u kome je devalvacija stabilizovana implicira ubrzanje domaće proizvodnje, monetarne ekspanzije i domaće infl acije.120 No, da li bi ciljevi u pogledu deviznog kursa predstavljali tako dobar način za kontrolu infl acije kao monetarni ciljevi i kojim mehanizmom bi se mogao smanjiti nesklad između primene pravila o stabilnoj stopi rasta novčane mase i održavanja konkurentnog deviznog kursa, pogotovu kada se odnosi između kamatne stope i stope razmene, između kamatne stope i stope rasta, te između

118 T. Mauer, The Structure of Monetarism, Kredit und Kapital 2 i 3, 1975, st. 190-218 i 293-310. i Der Einfl uss der Modern Geidtheorie auf die US-Geldpolitik, Kredit und Kapital 3/82, st. 365-385., G. Macesich, Monetarism, Theoru and Rolisu, Praeger, N. York, 1983. i N. A. Makaševa Sovremennyi monetarism: Nekotorve vorposy teorii i ekonomicheski politiki, Ekonomika i matematicheskie metody 5/82, st. 765-780.

119 Les inconvenients d’un recours preponderant a la politique monetaire dans la lutte contre l’infl ation, Banaue, br. 408, 1981., str. 813-816.

120 J. S. Bhandari i S. J. Turnovsky, Alternative Monetary Policies in an Infl ationary Equilibrium Model of the Open Economy, Welwirtschaftliches Archiv 1/82, str. 1-16.

272

ŽARKO L. RISTIĆ

kamatne stope i rasta cena različito posmatraju i tretiraju, teorijski obrazlažu i argumentuju, i empirijski verifi kuju.121

Prilagođavanje deviznog kursa da bi se postigla dugoročna ravnoteža (Driskill) jeste u skladu sa nacionalnim očekivanjima, koja u kratkom roku mogu da dovedu do preterano velikih fl uktuacija deviznog kursa.122 Pojedina poređenja ciljeva čak pokazuju da za otvorenu privredu stabilizacija nominalnog deviznog kursa omogućuje bolje izglede za stabilnost cena nego monetarni ciljevi. Drugi, pak, tvrde da su fl eksibilni devizni kursevi korisni sa gledišta kontrole infl acije, jer omogućavaju da se odredi novčana masa (Meiselman) i proveri efi kasnost monetarne politike u uslovima fl uktuirajućih kurseva (Mundel). Smatra se, naime, da je efi kasnost monetarne politike mnogo povećana fl eksibilnim kursevima123 i da je efekatdate promene novčane mase na nivo privredne aktivnosti veći u uslovima fl ukturajućih kurseva (Minford), a naročito na cene u kratkom periodu (Argy).124 Fluktuirajući devizni kursevi su, pored toga, očistili devizna tržišta bez tradicionalne krize platnog bilansa i olakšali razlikovanje stopa infl acije od zemlje do zemlje, iako su kratkoročne promenljivosti kurseva stvorile averziju prema sistemu fl eksibilnog kursa (Artus i Young).125 Međutim, fl eksibilnost nije jedini uslov potreban i dovoljan za postizanje veće stabilnosti jako fl uktuirajućih deviznih kurseva,126 jer monetarni i fi nansijski faktori igraju značajnu ulogu u kratkoročnom određivanju kurseva, a kretanja deviznog tržišta su izuzetno značajna pri odlučivanju o monetarnoj politici.127 Centralne banke u sistemu fl eksibilnih kurseva intervenišu na deviznim tržištima, samo da bi sprečile oscilacije deviznih kurseva (Ćirović), mada sistem kurseva podražavanih intervencijama može da

121 J. M. Servet, Les taux d’interet, boucs-emisaires de la crise, Economie et Humanisme, septembar-oktobar 1982. i J. L. Levin, The Dynamic of Stabilization policy Under Flexible Exchange Rates. A Synthesis of Asset and Neo-Keynesian Approach, Oxford Economic Papers, Vol. XI, 1980.

122 G. D. N. Worswick, The Moneu Supply and the Exchange Rate, Oxford Economic Papers, juli 1981, str. 9-22. i J. Frenkel, The Fonvard Exchange Rate, Expectation, and the Demand for Money: The German Hyperinfl ation, Americal Economic Review, septembar 1977, str. 653-670.

123 M. J. Artis i D. A. Currie, Monetary Targets and the Exchange rate: A Case for Condional Targcts, Oxford Economic Papers, juli 1981, str. 176-200, R. Dornbush, Exchange Rate and Curent Account, American Economic Review, vol. XII, 1980. i J. A. Frenkel, Flexible Exchange Rates, Prices and the Role of “News”: Lessons from the 1970., Journal of Political Economy 4/81, str. 665-705.

124 M. C. Beenstock i A. P. L. Minford, A Quarterly Econometric Model of Trade and Price 1955-1972, u J. M. Parkin i G. Zis, Infl ation in Open Economies, University of Manchester, Manchester, 1976.

125 S. Fisher, Long-Term Contracting, Sticky Prices, and Monetary Policy: A Comment, Journal of Monetary Economics, juli 1977, str. 317-323. i D. F. Gordon, A Neo-Classical Theory of Keynesian Unemployment, Economic Inquiry, decembar 1974., str. 431-459. i P. Hooper i S. W. Kohllagen, The Effect of Exchange Rate Uncertainty on the Prices and Volume of Inlernational Trade, Journal of International Economics, novembar 1978, str. 483-511.

126 R. Raymond i A. Chaussard, Les relations economiques et monetaires internationales, La revue Banque, Paris, 1983., H. Ulbrich, International Trade and Finance. Theory nad Policy, Prentice-Hall, Englewood Cliffs, 1983., F. Stewart Work. Income and Inequality, St. Martin’s Press, N. York, 1983. i E. A. Brett, International Money and Capitalist Crisis. The Anatomy of Global Disintegration, Neinemann, London, 1983.

127 J. Kareken i N. Wallace, International Monetary Reform: The Reasible Alternatives, Federal Reserve Bank of Minneapolis, Quarterly Review, 1978, str. 2-7., i B. Krovis i R. E. Lipsey, Export and Domestic Prices Under Infl ation and Exchange Rate Movements, Working Papers 176/77., M. Mussa, The Exchange Rate, the Balance of Payments and Monetary and Fiscal Policy Under a Regime of Controlled Floating, Scandinavian Journal of Economics 2/76, str. 229-248. i R. I. McKinnon, Exchange-Rate Instability, Trade Balances and Monetary Policies in Japan and the United States, Stanford University, 1978. i Money in International Exchange: The Convertible Currency System, Oxford University Press, Oxford, 1979.

273


ima jedino uspeha u smislu smanjenja kratkoročne nestabilnosti deviznog kursa u aranžmanima “zmije u tunelu”.128 U postojećim modelima uravnoteženja platnog bilansa (pristup sa gledišta elastičnosti, pristup sa gledišta apsorpcije i pristup sa monetarističkog gledišta),129 monetaristički model ima prvenstveno u vidu promene izdataka izazvane promenama realnog nivoa novčanih sredstava i uravnotežavanje putem kretanja kapitala.130 Pored toga, monetaristi imaju oštre zamerke na analizu sa gledišta elastičnosti, analizu sa gledišta apsorpcije i analizu sa gledišta ireverzibilnosti promena cena (Kindleberger).

Najčešće korišćeno merilo cenovne i troškovne konkurentnosti jesu indeksi relativnih troškova rada po jedinici korigovani deviznim kursom, koji izjednačavaju stepen uticaja promena deviznih kurseva, zarada i produktivnosti. Do promene u troškovnoj konkurentnosti može doći usled izmene stope rasta zarada i stope rasta produktivnosti, i promene deviznog kursa. Pad deviznog kursa popravlja troškovnu konkurentnost (pod uslovom da rast domaćih troškova ne neutrališe dato poboljšanje). No, ovo poboljšanje konkurentne pozicije ostvaruje se na višem nivou cena nego u slučaju smanjenja relativnih troškova rada po jedinici.131 Infl acija je, dakle, viša, iako se u oba slučaja realne zarade smanjuju u odnosu na produktivnost: (a) u prvom slučaju do toga dolazi zbog toga što rast cena, kao posledica devalvacije, nije neutralisan rastom nominalnih zarada; (b) u drugom slučaju dolazi do smanjenja domaćih troškova bez odgovarajućeg porasta deviznog kursa.

Promene deviznog kursa, nadnica i produktivnosti dovode do promene troškovne konkurentnosti na kratak rok, iako naknadna prilagođavanja privrede mogu da neutrališu početni efekat. I, ukoliko usled smanjenja deviznog kursa dođe do neutrališućeg porasta nadnica, utoliko se početno poboljšanje konkurentnosti tokom vremena gubi, a infl acija, za izvesno vreme, povećava.132 Do trajnijih promena troškovne konkurentnosti uglavnom dolazi zbog promena koje su potrebne da bi se na duži rok održala ravnoteža platnog bilansa. A, ukoliko se necenovna

128 P. Coulbois, Finance internationale, tom I, Cujas, Paris, 1979. i D. Stojanov, Monetaristička interpretacija teorije platnog bilansa i teorije deviznih kurseva od klasika do danas, Ekonomski pregled 1-2/82, str. 27-38.

129 J. Salop, A Note on the Monetary Approach to the Balance of Payments, Conference on the Effects of Exchange Rate Adjustements, Washington, april, 1974., M. Friedman, The Case for Flesible Rates, u “Readings in Intemational Economics”, Homewood, R. Inwin, 1968, str. 427, H. G. Johnson, The Problems of Central Bankers, Economic Notes 3/73, str. 8 i R. I. McKinnon, A New Tripartite Monetary Agreement of a Limping Dollar Standard?, u “Essays in International Finance”, Princeton University Press, Princeton, 1974.

130 Elasticitetni pristup u prvi plan stavlja pitanje cena, pošto je neravnoteža platnog bilansa posledica disparitsta domaćih i stranih cena (J. Robinson). Dispariteti cena koriguju se devalvacijom u uslovima kada cene i nadnice iisu fl eksibilne nadole. Devalvacija uspostavlja paritete cena, ravnotežu apsorpcije i dohotka, ravnotežu ponude i tražnje novca i ravnotežu platnog bilansa. Uspeh devalvacije u osnovi zavisi od tzv. Marshal-Lernerovih uslova budući da se elasticitetii pristup bazira na iostavkama Maršalove parcijalne ravnoteže. Pri tome, valutni kurs ispostavlja se kao funkcija relativnih cena i u suštini održava osnovne postavke teorije pariteta kupovnih snaga. Za razliku od elasticitetnog pristupa, apsorpcioni pristup teoriji platnog bilansa smatra da je defi cit platnog bilansa posledica viška agregatne tražnje u odnosu na raspoloživu proizvodnju i da devalvacija izaziva efekte redistribucije potrošnje i monetarne efekte defl acioniranje moietarne ponude u uslovima prisutie infl acije (Alexander). Devalvacija, u tom kontekstu, hladi domaće tržište, potrošnju svodi u realne okvire, koriguje disparitete cena, olakšava izvornu orijentaciju rezidenata. Korekcijom kursa devalvacijom postiže se efekat redukovanja monetarne ponude kroz porast cena i efekat usklaćivanja relativnih cena.

131 F. Machlup, Međunarodna trgovina i multiplikator nacionalnog dohotka, Svjetlost, Sarajevo, 1977, str. 36-55.

132 Ć. P. Kindlberger, Međunarodna ekonomija, Vuk Karadžić, Beograd, 1974.

274

ŽARKO L. RISTIĆ

konkurentnost popravi, relativni troškovi rada mogu da se povećavaju bez negativnih posledica po platni bilans. No, i strukturne promene u privredi popravljaju tekući račun bilansa plaćanja na bilo kom nivou troškovne konkurentnosti. Naravno, na dugi rok, permanentno poboljšanje troškovne konkurentnosti popravlja platni bilans, jer;se kratkoročne fl uktuacije deviznog kursa, kao reakcije na različite stope infl acije izazvane troškovima rada mogu neutralisati. Bitno je, pri tome, da poboljšanje necenovne konkurentnosti, koje tendencijski gura devizni kurs naviše, ne izazove neutrališuće kretanje troškovne konkurentnosti.

Sistem fl eksibilnih deviznih kurseva znatno otežava međunarodno prenošenje infl acije iz zemlje u zemlju u odnosu na sistem fi ksnih kurseva (Ćirović), iako fl eksibilni devizni kursevi obezbeđuju samo delimično izolaciju od povećanja stranih cena.133 U osnovi, kretanje deviznih kurseva je veoma značajno za merenje transmisije infl acije sa međunarodnih tržišta na domaću privredu. Jer, veza spoljni faktor – domaća infl acija nije neelastična, pošto relativna kretanja efektivnih deviznih kurseva igraju značajnu ulogu u prerasporedu spoljnih dejstava. Od fl eksibilnih deviznih kurseva se, međutim, očekivalo da izoluju zemlje od monetarnih poremećaja iz inostranstva, da potpomognu usklađivanje različitih stopa monetarnog rasta zemalja, da dovedu do nesmetanog funkcionisanja procesa spoljnjeg prilagođavanja bez potrebe za restrikcijama kretanja razmene i kapitala, da omogućavaju postizanje stabilnosti ekonomskog sistema verovanjem da postoji dugoročai izbor između zaposlenosti i infl acije i mogućnost pojedinih zemalja da prihvate ciljeve u pogledu cena i zaposlenosti po sopstvenom izboru. Smatralo se da fl eksibilni devizni kursevi, u uslovima postojanja dugoročnog izbora između infl acije i nezaposlenosti, omogućavaju svakoj zemlji koja teži kombinaciji ciljeva u pogledu nezaposlenosti i cena (koje preferira) i koja je u skladu sa međunarodnom ravnotežom, ravnotežom koja se obezbeđuje apresijacijom valuta zemalja sa stabilnim cenama u odnosu na valute zemalja sa punom zaposlenošću (Johnson).134

Pristalice fi ksnih deviznih kurseva (Mundell, Machlup, Hansen, Duesenberry, Hicks, Claasen, Tobin, Roosa, Modigliani i ostali kejnzijanci) i pristalice fl uktuirajućih deviznih kurseva (Fridman, Kindleberger, Johnson, Meltzer, Kareken, Gordon i ostali monetaristi) svojevremeno su predlagali kompromisno rešenje između fi ksnih i fl uktuirajućih deviznih kurseva, tako što bi kursevi u okviru pojedinih regiona bili fi ksni, a između blokova fl uktuirajući.135 Međusobni kursevi dolara, jena i evropske 133 S.J.Turnovsky, Monetary Policy and foreign Price Disturbances under Flexible Exchange Rates, Journal

of Money, Credit and Banking 2/81, str. 135-155.134 H. G. Johnson, the Case for Flexible Exchange Rates, Federal Reserve Bank of St. Louis, Review,

juni 1969, str. 12-24, J. F. O. Bilson, Recent Developments in Monetary Models of Exchange Rate Determination, Staff Papers, juni 1979, str. 201-203., R. Dornbusch, Expectations and Exchange Rate Dynamics, Journal of Political Economy, decembar 1976, str. 1161-1176. i S. Schadler, Sources of Exchange Rate Variability: Theory and Empirical Evidence, Staff Papers, juli 1977, str. 253-296.

135 L. B. Krause i W. S. Salant (Ed.), European Monetary Uni fi cation and its Meaning for the United States, The Brookings lnstitution, Washington, 1973, str. 159-184, F. Machlup, Exchange-Rate Flexibility, Banca Nazionale del Lavoro, Quarterly Review, septembar 1973, E. M. Classen, World lnfl ation Under Exchange rates, Scandinavian Journal of Economics 2/76, str. 346-365, J. Tobin, A Proporsal for International Monetary Reform, Discussion Papers, oktobar 1978. i J. C. Artus, Methods of Assessing the Long-Run Equilibrium Value of an Exchange Rate, Journal of Interaational Economics, maj 1978, str. 277-299, J. Burtle i M. Sean, International Trade and Investment under Floating Rates: The Reaction of Proceedings of a Conference on Exchange Rate Flesibiiitv and the lnternational Monetary Svstem, Washington, 1976., P. J. K. Kouri, TheExchange Rate and the Balance of Payments in the Short Run and the Long Run: A Monetary Approach, Scandinavian Journal of Economics, 2/76, str. 280-304, R.

275


valutne jedinice kretali bi se potpuno slobodno, dok bi ostale zemlje utvrđivale svoj devizni kurs i monetarnu politiku u odnosu na jednu od fl uktuirajućih valuta. Čak se i prof. Niehans zalaže za stvaranje valutnog područja sa čvrstim kursevima, u čijem centru bi stajao dolar, pošto u neinfl atornom svetu prednost treba dati fi ksnim valutnim kursevima, (jer su se fl eksibilni devizni kursevi pokazali samo podesnim za svet Phillipsovih iluzija, odnosno za infl atorni rast). Stavljen pred dilemu: stabilne cene i fi ksni kursevi ili dugoročna infl acija i fl eksibilni kursevi, Niehans optira prvu varijantu iz razloga što politika novca bez Filipsove iluzije (u uslovima obaranja infl acije na ispod 34% u razvijenim zemljama) mora biti takva da dugoročni treid napajanja novcem, usmerava u pravcu izbegavanja infl acije.136

Pošto u literaturi postoje tri teorije deviznih kurseva:137 (1) teorija pariteta kupovne snage sa relativnom (i apsolutnom) verzijom (koja pokazuje da devizni kurs treba da se formira tako da neutrališe razliku u dinamici opšteg nivoa proizvođačkih cena u zemlji i inostranstvu, i, da, na taj način, održi željeni nivo konkurentnosti), (2) platnobilansna teorija deviznog kursa (koja pokazuje da prihodna i rashodna struktura ili strana platnog bilansa predstavlja ponudu i tražnju na deviznom tržištu, i određuje devizni kurs koji je neophodan za izravnjanje platnog bilansa) i (3) monetaristička teorija, koja implikuje teoriju pariteta kamatnih stopa (koja opredeljuje promene deviznog kursa i dispariteta kamatnih stopa u zemlji i inostranstvu) i portfolio teoriju deviznih kurseva (koja gradi teoriju kursa na razuđenoj strukturi ili portfelj fi nansijske strukture, na prinosima pojedinih oblika fi nansijske aktive i na racionalnim očekivanjima),138 nameće se pitanje efektivnosti i prednosti ovih teorijskih pristupa. Korisnost teorije pariteta kupovne moći, koja se smatra najpogodnijom, je u tome što ona predstavlja putokaz za opšti trend deviznih

I. McKinnon, Floating Foreign Exchange Rates: The Emperors New Clothes, u K. Brunner i A. H. Meltzer (Ed.), Institutonal Arrangements and the In fl ation Problem, Carnegie-Rochester Conference on Public Policy, Amsterdam, 1976, str. 79-114, R. V. Roosa, Sector Lecture, u M. Friedman i R. V. Roosa, The Balance of Payments: Free Versus Fixed Exchange Rates, American Enterprise for Public Policy Research, Washington, 1967, str. 25-67, J. J. Polak, Monetary Analysis of Income formation and Payments Problems, u “Monetary Approach to the Balance of Payments”, International Monetary Fund, Washington, 1977, str. 15-64, R. R. Phomberg i H. R. Heller, lntroductory Survey, u “The Monetary Approach to the Balance of Payments”, MMF, Washington, 1977, str. 1-14. i D. M. Ripley, The Transmission of Fluctuations in Economic Activity: Some Recent Evidence, u “Managet Exchange

- Rate Flexibility: The Recent Experience”, Federal Reserve Bank of Boston, oktobar 1978, str. 1-21.136 Dr O. Kovač, Antiinfl acioni program i politika deviznog kursa, u Dr M. Ćirović (Red.), Problemi i

metodi sprovođenja antiinfl acionog programa, op. cit., str. 92-93.137 Frenkel i Aizenman tvrde da izbor optimalnog režima deviznog kursa zavisi od slučajnih poremećaja

koji utiču na privredu: što je veća varijanta stvarnih poremećaja veća je poželjnost da devizni kursevi budu fi ksni, odnosno što je veća poželjnost fl eksibilnosti deviznog kursa, veće su varijanse poremećaja za tražnju novca, za ponudu novca, za strane cene i za paritete kupovne moći (J. Frenkel i J. Aizenman, Aspects of the Optimal Management of Exchange Rates, Journal of International Economics 3-4/82, str. 231-256.

138 Relacija monetarne tražnje i ionude refl ektuje srž monetarnog pristupa platnog bilansu i monetarističke teorije deviznog kursa, a alternativni plasmani imovine odražavaju bazu portfolio teorije. Monetarna teorija platnog bilansa zasniva se na postavkama tzv. globalnog monetarizma. Pri tome je ionuda novca promenljiva, a tražnja novca stabilna ia dugi rok. Na kratak rok defi cit platiog bilansa provocira depresijaciju valute koja defl acionira pomiialnu monetarnu ponudu. Valutni kurs je funkcija ponude novca i u prvi plai stavlja odnos na tržištu novca i tržištu kapitala, i ulogu kamatne stope u procesu međunarodnog kretanja kapitala. Stanje platnog bilansa i valutni kurs opredeljeni su stanjima na robnom tržištu, tržištu novca i tržištu kapitala (N. Johnson, Money, Balance of Payments Theory, and the International Monetary Problem, Princeton, 1977, M. Kreinin, The Monetary Approach to the Balance of Payments, Princeton, 1978, W. Branson, Asset Markets and Relative Prices in Echange Rate Determination, Princeton, 1980. i R. Dornbush, Exchange Rate and Current Account, The American Economic Review, Vol. XII, 1980.

276

ŽARKO L. RISTIĆ

kurseva, naročito kada su glavni poremećaji monetarnog porekla (kako smatraju monetaristi) u razvijenim zemljama.139 Međutim, razmatrajući monetarna dejstva važećih propisa monetarne politike koja se izvode iz monetarne teorije platnog bilansa i teorije pariteta kupovne moći, Becker140 zaključuje da se teorija pariteta kupovne moći ne može verifi kovati u odnosu evropskih valuta prema dolaru, (jer promene deviznih kurseva nisu nezavisne – G. Cassel) i da monetarni pristup teoriji platnog bilansa generalno važi, s obzirom da postoji direktan međunarodni uzajamni odnos kamatnih stopa.141 Pri tome, zemlje sa neuporedivo niskim nivoom kamatnih stopa i relativno niskom stopom infl acije postaju u dvostrukom pogledu zemlje izvoznice kapitala: zemljepoverioci za strane zajmotražioce postaju privilegovane, a domaći ulagači svoja sredstva plasiraju u zemlje sa relativno visokim nivoom nominalnih kamatnih stopa.

U teoriji uravnoteženja platnog bilansa (klasična, neoklasična, kejnzijanska i monetaristička),142 klasična i neoklasična teorija u osnovi je poznavala samo jedan odnos između interne i eksterne neravnoteže – domaću infl aciju sa defi citom platnog bilansa, koji je isključivo vezan za infl atorne poremećaje monetarne ravnoteže.143 Smatrajući da promene u količini novca automatski dovode do promena u nivou cena, klasična koncepcija smatra da je infl acija uzrok defi cita u platnom bilansu i da je kretanje međunarodne razmene uslovljeno samo faktorom cene. Stoga se ova koncepcija zal aže za otklanjanje infl acije kao uzroka dezekvilibrijuma platnog bilansa smanjenjem količine novca.

Savremena građanska teorija uravnoteženja platnog bilansa, polazeći od Kejnzove teorije,144 tvrdi da je neravnoteža platnog bilansa posledica narušavanja odnosa između dohotka i vrednosti robne proizvodnje. Defi cit platnog bilansa, po ovoj koncepciji, može se ukloniti restriktivnom monetarnokreditnom politikom, a u prvom redu povećanjem kamatne stope i prodajom hartija od vrednosti centralne banke radi smanjenja nivoa dohotka i privredne aktivnosti. Smanjenje dohotka i domaće tražnje dovodi do smanjenja uvoza i do uspostavljanja ravnoteže na

139 J. Frenkel, The Collapse of Purchasing Power Pawrities During the 1970’s European Economic Review 1/81, str. 145-175.

140 W. D. Becker, Einige Huswirkungen der Wahrungspolitik auf den Finanziellen Sector, Kredit und Kapital 1/82, str. 47-62.

141 Boghton je analizirao meru u kojoj monetarni organi mogu da biraju operativnu strategiju, kojom se poboljšava stabilnost monetarnog rasta i deviznog kursa. Stabilnost se postiže odgovarajućim izborom pravila intervencije kad god je ponuda novca manje stabilia od tražnje novca. Bez promena tražnje novca, primaran uticaj na monetarnu bazu odvija se putem elastičnosti ponude novca u odnosu na kamatu. Strategija koncentrisana na monetarnu bazu preferira se kad postoji poremećaj koji utiče na strukturu domaćih kamatnih stopa. Nadležni organi mogu da utvrde doslednu strategiju kada se menja tražnja novca. No, pravilo intervencije kojim se pokušavaju stabilizovati kamatne stope dovodi do većeg monetarnog rasta i utiče na depresijaciju deviznog kursa. Uostalom, kad je tražnja novca nestabilna ili kada poremećaji fi skalne politike utiču na promenu tražnje novca, stabilnost deviznog kursa može se postići samo, ako monetarni organi dozvole promene monetarnog rasta u odnosu na date poremećaje (J. M. Boughton, Stable Monetary Growth and Exchange Rates as Policy Targets, Staff Papers 4/82, str. 495-526.)

142 V. Argy, Monetary Policy and Internal and External Balance, Staff papers, novembar 1971, str. 2-4, R. Heller, International Monetary Economics, Prentice-Hall, New Jersy, 1974, str. 92-96, Ch. Kindelberger n P. Lindert, International Economics, R. Illinois, 1978, str. 529-539 i Dr Ž. Mrkšić, Teorija međunarodnih fi nansija, Privredno-fi nansijski vodič, Beograd, 1978, str. 216-221.

143 Dr M. Ćirović, Teorija uravnoteženja platnog bilansa, Beograd, 1982.144 J. R. Artus i J. N. Young, Fixed and Flexible Rates, Staff papers, decembar 1979. i N. Thugesen, Infl ation

and Exchange Rates, Journal of International Economics, maj 1979.

277


nižem stepenu zaposlenosti proizvodnih faktora. U tom sklopu, Harrod se zalaže za regulisanje volumena investicija od strane države radi umanjenja cikličnih fl uktuacija i nestajanja neravnoteže, odnosno za ekspanzivnu ekonomsku politiku i promenu deviznog kursa za regulisanje defi cita platnog bilansa. Međutim, novije koncepcije platnobilansnog uravnoteženja više se oslanjaju na monetarnu i fi skalnu politiku (Mundel),145 a manje na protekcionizam, promenu deviznih kurseva i uvođenje zlatnodeviznog standarda.

U savremenim uslovima, simultano podržavanje interne i eksterne neravioteže, ipak, zahteva nova pravila. Jer, davanje prednosti internom ekvilibrijumu pri sufi citu platnog bilansa implicira kontrolu stope infl acije regulisanjem obima novčane mase, iako efekti sufi cita platnog bilansa ne mogu biti u potpunosti neutralisani na domaću likvidnost.146

Sufi cit platnog bilansa deluje kao autonomni faktor u procesu stvaranja novčane mase, a kontrola likvidnosti povećanjem kamatnih stopa ne daje željene rezultate, s obzirom da povećana kamatna stopa stimuliše priliv kapitala i blokira rast kredita. Stoga bi, prema dominantnim koncepcijama,147 platnobilansna usklađivanja u sufi citarnim zemljama išla putem apresijacije deviznih kurseva na bazi platnobilansnih sufi cita, dok bi se platnobilansna usklađivanja u defi citarnim zeMljama obavljala putem depresijacije deviznih kurseva i smanjenja stope rasta agregatne tražnje.

145 Iako nije povezao međunarodno kretanje kapitala sa tržištem novca, Mundel je, ipak, postavio osnovu za razvoj portfolio pristupa platnom bilansu i deviznom kursu. Meade je, za razliku od Mundela, postavio fi nansijsku politiku i devalvaciju za uspostavljanje interne i eksterne ravnoteže, povezujući efekat izdataka (dohotka) i elasticitetni pristup. Konačno, Tinbergen je u teoriji prilagođavanja platnog bilansa predložio uvođenje “onoliko iistrumenata koliko ima postavljenihciljeva” (R. Kenen i R. Allen, The Balance of Payments, Exchange Rates, and Economic Policy, Princeton, 1979. i J. Levin, The Dynamic of Stabilization RoIsu Under Flexible Exchange Rates: A Synthesis of Asset and Neo-Keynesian Approach, Oxford Economic Papers, vol. XI, 1980).

146 Mp B. Dragaš, Devizno tržište i kurs dinara, “Potrošački informator”, Beograd, 1983.147 M. N. Boutchet, Dette des pays en developpment - Risques de defaut et defaut d’analyse, Banque,

septembar 1982, str. 1035-1042, Quelle est la gravite de l’endettement des pays en developpement, L’observateur de L’OCDE, januar 1983, str. 12-16, P. Manes, International Indebtedness, Interest Rates and Infl ation, Banca Nazionale del Lavoro, Quarterly Review, mart 1982, str. 109-114, L. G. Franco i M. J. Seiber (Ed.), Developing Countrv Debt, Pergamon Press, N. York, 1979, M. Mose, H. D. Wenzel i W. Wiegard, Optimal Finanzpolitik, Gustav Fischer Verlag, Stutgard, 1981, C. A. Aguirre, Taxation in Subsaharan Africa, MMF, Washington, 198. 1.

278

ŽARKO L. RISTIĆ

5. SVETSKI DUG

U fi nansijskoj teoriji iskristalisali su se sledeći tipični (pet) teorijski pristupi dugu sa stanovišta stepena zaduženosti (tradicionalni, funkcionalni i bankarski pristup) i sa stanovišta prirode zaduženosti (marksistički i strukturalistički pristup).148 Tradicionalni fi nansijski pristup spoljnom dugu povezan je sa tzv. ortodoksnom teorijom usklađivanja defi cita u spoljnim plaćanjima i prihvaćen je od strane supranacionalnih fi nansijskih organizacija i međunarodne bankarske zajednice. Po ovom pristupu, osnovna opravdanost spoljnog duga je opredeljena time što spoljna sredstva kompenzuju nedostajući kvantum domaćeg kapitala, što strana sredstva proporcionalno rastu sa rastom domaće proizvodnje i izvoza i što zaduženost teče paralelno uz privredni rast. Osnovni princip sastoji se u tome što spoljna sredstva valja investirati, pošto rentabilnost treba da opravda zaduživanje. Maksimiranje neto transfera resursa, kao cilj, implicira da stopa rasta duga treba da premaši prosečnu kamatnu stopu na pozajmljena sredstva i da marginalni trošak na pozajmljena sredstva (koja se investiraju) bude niži od marginalnog porasta nacionalnog dohotka koji se pozajmljenim resursima, ostvaruje. Ovaj mikroekonomski princip simultano refl ektuje da zemlja dužnik svoj spoljni dug treba da otplati primanjima od izvoza, koji determinišu servisiranje duga, te da uravnoteži investicije i potrošnju, uključujući i uravnoteženost u spoljnim plaćanjima. U tom kontekstu od posebnog su značaja koefi cijenti službe duga, koji mere relativnu opterećenost dugom (likvidnost dužnika) i solventnost dužnika u sklopu problema platnog bilansa. Prema tome, statistički indikatori upravljanja dugom mere performanse njenih rezervi, društvenog proizvoda, izvoza, akumulacije itd. Racionalno upravljanje dugom implikuje striktne kriterijume vezane za alokaciju resursa, odnosno investicione projekte u oblasti izvoznih sektora i supstituciju uvoza, koje se valorizuju sa stanovišta kapaciteta vraćanja zajmova i servisiranja duga deviznim primanjima.

Tradicionalni pristup u osnovi implikuje intervenciju MmF u slučaju krize plaćanja tzv. planom stabilizacije, koji uključuje korektivne mere i usklađivanja ekonomskih varijabila (stopa rasta, uvozna tražnja” raspodela, poreski sistem, javni rashodi, devizni kurs, kamatna stopa, kredit i novčana masa) i usklađivanje makroekonomskih ciljeva rasta i zahteva u vezi sa spoljnim plaćanjem. Međutim, nemoć monetarističke politike da trajno uspostavi ravnotežu javnih i spoljnih fi nansija bez žrtvovanja ekonomskih okvira razvoja, odražava raskorak između ciljeva i metoda ostvarenja projektovanih ciljeva, jer fundamentalna neravnoteža bilansa plaćanja, odražava strukturne slabosti privrede i probleme alokacije resursa. S druge strane, analiza duga vezuje se za spoljno fi nansiranje i zanemaruje domaću strukturu, uticaj spoljnjeg duga i uticaj na privredni razvoj. Isto tako, preciznost 148 Karacaoglu je dokazao da je inkompatibilnost u osnovnim pretpostavkama izvor mogućih protivrečnosti

u predviđanjima koja proističu iz “monetarnog” pristupa i pristupa “komponenata” (kejnzijanskog pristupa) u procesu uravnoteženja platiog bilansa (G. Karacaoglu “Parlial” Approach to Balance-of-Pyments Adjustment Yield Consistent Predictions under Identical Assumptions, Weltwirtschaftliches Archiv 2/83, 226-244).

279


merenja troškova i rentabilnosti ne obezbeđuje costbenefi t analiza, jer se u tržišnoj privredi, u kojoj mehanizmi cena odražavaju oportunitetne troškove, ne mogu precizno kvantifi kovati. Rizično je, pored toga, i kompariranje efekata uzimanja zajmova i efekata sukcesivnog vraćanja zajmova, pošto je pogrešno poistovećivati razvoj i porast stope investiranja. Konačno, koefi cijent službe duga pokazuje samo prenapregnutost kratkoročne likvidnosti, ali ne defi niše i ne anticipira kritičnu zonu, koja bi bila stabilna uz respektovanje konjunkturnih razloga.

Funkcionalni pristup dugu polazi od makroekonomske analize rasta i tzv. teorije raskoraka između potrebnih i raspoloživih sredstava (GapTheoru Approach) i implikuje razliku između količine potrebnih sredstava i obezbeđenih sredstava u procesu rasta, koincidenciju ciklusa duga i stope rasta i spontanu ravnotežu traženog i ponuđenog kapitala. Pošto je nerazvijenost rezultat i nedovoljnog obima kapitala, pribegavanje spoljnim resursima treba da rekompenzuje nedovoljnu domaću akumulaciju i nedostatak deviza. Uvozni kapital treba da omogući bolje korišćenje proizvodnih kapaciteta i akceleracije stope rasta uz komplementarnost domaće i strane akumulacije, kao osnovne hipoteze, koja treba da osigura proporcionalnost tokova kapitala, uvoza opreme i rasta bruto formiranja osnovnog kapitala. Spoljni dug, stoga, treba da se u celini “prenese” na proizvodne investicione programe, kao preduslov za ubrzani rast društvenog proizvoda.

Konačno, koincidencija ciklusa duga i stope rasta u osnovi osvetljava kako uvezeni kapital preuzima funkciju koja mu se diktira stepenom rasta koju je dostigla zemlja dužnik; dok spontana ravnoteža količine traženog i ponuđenog kapitala osvetljava fi nansijsko posredovanje međunarodnih tržišta. Poput tradicionalnog pristupa, i funkcionalni pristup dugu trpi od određenih prigovora i nedostataka.149 Naime, teorijska i empirijska istraživanja, ne samo da ne potvrđuju tezu o savršenoj komplementarnosti domaće (interne) i strane (eksterne) akumulacije, već pokazuju da tok uvezenog kapitala negativno utiče na domaću akumulaciju. Strukturni poremećaji u platnom bilansu dovode čak do začaranog kruga – zajmoprimalac obezbeđuje službu dugu uzimanjem novih zajmova, što*neminovno povlači tzv. reprogramiranje dugova. Inherentan rizik transformacije u bankama radi usklađivanja depozita i zajmova po ročnosti u stvari svodi se na rizik refi nansiranja vezan za likvidnost i kamatne stope.

Bankarski pristup dugu polazi od koncentrisanja odobravanja kredita na relativno malo zemalja – dužnika i banaka - zajmodavalaca, razrade pravila opreznog upravljanja zajmovnim fi nansiranjem, postavljanja plafona na kredite diversifi kacije portfelja i raspodele rizika, te rangiranja zemalja na osnovu sposobnosti za obezbeđenje fi nansijske službe u devizama (tj. procena rizika sa stanovišta solventnosti zemalja – dužnika).150 Rizik se procenjuje počevši od mogućnosti neplaćanja obaveza na ime službe duga, preko reprogramiranja duga, do odbijanja izvršavanja obaveza po dugu. Kvantitativna metodologija polazi 149 R. Lieffi nck, External Debt and Debt-Bearing Sarasku of LDC’s, u “Essays in International Finance”,

Princeton, 1966., H. B. Sćepegu i A. M. Strout, Foreign Assistance and Economic Development, American Economic Review, septembar 1966. i K. Areskoug, External Public Borrowing - Its Role in Economic Development, Praeger, 1969.

150 N. J. Peterson, Debt Crisis of LDS-A Pragmatic Approach to an Early Warning Svstcm, Kowunkturpolitik 7/76, st. 95-103 i J. Hewson, Liqudity Creation and Distributon in the Eurocurrency Markets, Levington Books, 1975.

280

ŽARKO L. RISTIĆ

od koefi cijenta zaduženosti, društvenog proizvoda po stanovniku, monetarnih rezervi, deviznog priliva i infl acije (uključujući i tzv. alarmne indikatore) da bi se sačinila “insgrumenttabla” koja se prati prilikom donošenja odluka o fi nansiranju. Makroekonomska analiza omogućava da se predvide tzv. kritične tačke vezane za rast, solventnost, spoljnu razmenu i stabilnost. Finansijska analiza se usredsređuje na teret duga sa stanovišta obima duga, strukture duga, roka plaćanja kamata, kretanja kamata i marži na tržištima. Monetarna analiza procenjuje devizni kurs u funkciji razvojnog toka u domenu novca i kredita, kamatne stope i razlike u kamatnim stopama i stopama infl acije, elastičnost uvoza i izvoza, te koefi cijenata rezervi; dok analiza kapaciteta transfera ocenjuje sektorsku alokaciju resursa, diversifi kaciju izvoza i odnose razmene. Celokupan scenario dovodi, dakle, do razrade matrice odluka i strategiju u odnosu na zajmove.

Međutim, sve procene rizika nisu zasnovane na temeljnom poznavanju razvoja zemlje – dužnika niti na kombinaciji sa tehnikama upravljanja portfeljom i preciznoj ravnoteži rizik/profi t. S druge strane, složeni pristup koji koristi ukrštene varijabile nedovoljan je za predviđanje kriznih tačaka; jer, npr., neravnoteža u spoljnim plaćanjima može da ima svoj dublji koren u budžetskoj krizi koja je posledica institucionalne slabosti poreskog režima. Isti je slučaj i sa izvozom, deviznim kursom, direktnim investicijama i maržom iznad LIBORa. Konačno, i selekcija indikatora je vrlo problematična. Stoga se predl aže (Nagy) indikator kvaliteta portfelja međunarodnih zajmova koji se iskazuje prosekom marže na nove kredite, ponderisanim obimom i rokovima dospeća kredita, i adjustiranim u funkciji stepsna rizičnosti zemlje.

Strukturalistički pristup151 dugu polazi od činjenice da je nivo nedovoljne razvijenosti rezultat razvoja industrijskih zemalja i podvrgavanja drastičnim programima stabilizacije. Spoljna prezaduženost teži da zemljama Trećeg sveta oduzme kontrolu pad sopstvenim razvojem i da nametne tzv. “zavisni razvoj”. Regulativna funkcija međunarodnih fi nansijskih institucija već odražava ekonomsku nadmoć razvijenih zemalja. Naime, monetaristički pristup MMF neravnoteži u spoljnim plaćanjima ne uzima u obzir strukturne probleme zemalja – dužnika, programi usklađivanja ne rešavaju problem dubokih korena neravnoteže i oštre restrikcije produkuju ekonomske i socijalne posledice. Rastuće učešće komercijalnih banaka u zaduženosti rađa nove posledice na cenu i strukturu duga, tako da privatizacija duga i fi nansijska prinuda uslovljavaju sve veće potrebe za zaduživanjem. Novi zajmovi, u tom kontekstu, koriste se za fi nansiranje tereta rambursiranja. Diversifi kacija izvoza kapitala povećava maržu izbora zemaljadužnika iako uslovljenosti multilateralnih zajmova odbij aju zajmotražioce.

Marksistički pristup, konačno, sa stanovišta fi nansijskog kapi tala, iri analizi zaduženosti, polazi od sistema eksploatacije na bazi inter na cionalizacije fi nansijskog kapitala (Marks, Lenjin, Luksemburg i Filherding).152 Akumulacija i koncentracija

151 J. Sheahan, Market-Oriented Economic Policies and Political Repression in Latin America, Economic Development and Social Change januar 1980., R. Pringle, Reagonomics Enters the Fund, Banker, septembar 1981. i M. Bouchet, Internationalisation des Banques et des Groupes Financiers - L’Endettement des Pays en Developpment et la Privatisation de la Dette, Coloque CEREM, Edit. CNRS, Paris, 1981.

152 C. Raueg, The Debt Trap - The IMF and the Third World, 1974.

281


kapitala stimulišu izvoz kapitala prema zonama van centara, gde je viša stopa profi ta. Transfuzija kapitala od razvijenih centara ka nerazvijenoj periferiji praćena je transferom bogatstva, procesom subordinacije i fi nansijskom zavisnošću.

Dosadašnja teorijska analiza pet različitih pristupa dugu svrstanih u dve grupe različite po metodologiji (stepen i prirodna zaduženosti) pokazala je prednost i nedostatke dotičnih pristupa. U principu, spoljni dug je tretiran kao specifi čan oblik fi nansiranja razvoja, transfer spoljnih fi nansijskih sredstava i odnos poverilaca i dužnika. Pošto zemlje u razvoju karakteriše niska stopa štednje i slaba sklonost štednji, pribegavanje spoljnjem dugu, imalo je uvek za cilj fi nansiranje defi cita, tj. neravnoteže resursa i potrebe. Uslov je, svakako, poznat ekonomski: pozajmljena sredstva treba da “oslobode” iznos likvidnih sredstava dovoljan za rambursiranje zajmova. Problem pretvaranja domaćeg proizvoda u konvertibilne devize, međutim, vezan je za devizni kurs, domaću tražnju, elastičnost uvoza i izvoza, spoljnu tražnju, odnose razmene, protekcionizam i sl. To iz razloga što je procena ukupnog tereta otplaćivanja duga otežana kod zajmova sa fl uktuirajućom stopom indeksiranom uz LIBOR ili američku “prime rate”. Jer, interakcija zaduženosti i razvoja pokazuje da uticaj pozajmljenih resursa prevazilazi vreme korišćenja i rok dospeća duga. Zaduženost je, stoga, dugoročni strateški izbor, pri čemu kratkoročni fi nansijski indikatori, ne mogu da zamene indekse dugoročnog razvoja.

“Hod krize” međunarodnog duga odvijao se, postepeno, po sledećim etapama: (1) skok kamatnih stopa na svetskoj skali povećao je ukupan iznos duga, (2) rezerve (primarna likvidnost) prestale su da rastu i počele da opadaju, (3) neravnoteža između ulaza i izlaza, tj. neto odliv kapitala može se još fi nansirati pribegavanjem novim kreditima (sekundarna likvidnost), (4) kratkoročni krediti za spasavanje povećavaju teret duga, (5) likvidnost tzv. druge linije se sužava i (6) neravnoteža je postala jača od bilo kog izvora, koji bi mogao da je pokrije (R. O’Brian i J. Clavery).

U krizi zaduženosti zemalja u razvoju i krizi međunarodnog bankarstva postavlja se problem odražavanja poverenja na relaciji dužnikkreditori i poverenja u međunarodni bankarski sistem, budući da na strani zaduženih zemalja stoji stalna beznadežna alternativa da proglase nemogućnost otplate dugova, a da na strani kreditora stoji alternativa davanja manjih kredita za premošćavanje jaza u međunarodnim plaćanjima.153 Rastuća piramida dugova već primorava dužnike i zajmodavaoce na koordinaciju akcija rukovođenja otplate dugova, jer se teret duga uvećava sa opadanjem stope privrednog rasta, uporedo sa topljenjem fi nansijskih rezultata u periodu dezinfl acije.154

Uspostavljanje trajnijeg poverenja u fi nansijskim krugovima, po mišljenju Haberera,155 implikuje: (1) obezbeđenje preko specijalnog amortizacionog fonda dugoročno konsolidovanje dela međunarodnog duga (najneizvesnijeg) čije bi se fi nansiranje osiguralo, bilo porezom na trgovinu naftom, bilo kotizacijama koje

153 The LDC debt Crisis: How it could be resolved, Business Week, april 1983. i S. Brittan, A World lender of last resort, Financial Times, septembar 1983.

154 M. Fratianni, International debt crisis: policy isses, The Banker, avgust 1983. i R. J. Samuelson, The World’s Bankers Fiddle While the Debts Keep Growing, International Herald Tribune, oktobar 1983.

155 I. Y. Haberer, Les Banques Internationales et les Nouvelles Donnes Financiers de 1983., Banque, juni 1983., st. 677-684.

282

ŽARKO L. RISTIĆ

bi države uplatile srazmerno njihovoj kvoti u međunarodnim organizacijama, (2) predviđanje međunarodnog mehanizma osiguranja fi nansijskih kredita, koji nisu vezani za izvoz, već za prioritet razvoja svetske privrede, posebno najsiromašnijih zemalja, (3) razvijanje zajedničkih operacija međunarodnih banaka, MMF i Svetske banke pooštravanjem procedure nadzora nad korišćenim sredstvima i odobravanjem većih zajmova za projekte, a manje za platnobilansne svrhe, (4) smanjenje kamatnih stopa zajednički preduzetom međunarodnom akcijom, kako bi se smanjio teret realnih kamata, koji sprečava oporavak velikih dužnika, i (5) stabilizovanje deviznih kurseva u okviru razumnih marži fl uktuacija, kako bi se obezbedila podrška investicijama i međunarodnoj trgovini.

Kriza međunarodnog bankarstva i, posebno, kriza zaduženosti pokrenula je mnoge predloge za njihovo razrešenje, i to:156 predlozi Rohatyna, Brittana, Kenena, Birda, Laulana, Sandderga, Gutha, Magnifi coa, Silka, Ilfa itd. Naime, Rohatyov plan implikuje osnivanje institucije, koja bi bila dodatni kreditor bankama i zemljama, koje su u teškoj fi nansijskoj situaciji, povećanje sredstava MMF, reorganizovanje dugova (dugoročno sa niskim kamatnih stopama), liberalniju spoljnotrgovinsku politiku, stabilniji međunarodni monetarni sistem (sa koordiniranom i agresivnom politikom privrednog rasta razvij enih zemalja) i dugoročno refi nansiranje po niskim kamatnim stopama većeg dela duga zemalja u razvoju.157 Brittanov model subvencionisanja kamatnih stopa inicira predlog pokretanja olakšica kompenzatorskog fi nansiranja kamatnih stopa i rasterećenja obaveza plaćanja po dospelim kamatama (oko 40 mlrd. $ godišnje), i subvencionisanja kamatnih stopa u smislu kompenzacije dela i celine povećanja vrednosti dolara, pri čemu bi se subvencije dodeljivale u vidu direktnih subvencija, u vidu subvencionisanja kroz alokaciju SPV, u vidu subvencija kao pomoć bankarskim i fi nansijskim kanalima i u vidu subvencij a kroz dugoročne koncesionalne kredite MMF. Nasuprot tome, Bailly se zalaže za tzv. exchange participation note (beleška o udelu u deviznim prihodima), kao novi fi nansijski instrument u sklopu

“sigurnosne mreže za inostrana zaduženja”, koji bi vezivao otplate za buduće izvozne prihode dužnika, osiguravao mogućnost za otplatu dugova i likvidnost sistema, i koji bi doprineo da se zvanična pomoć skoncentriše na održavanje isplata po dospelim obavezama na kamate. Uporedo s tim, Belli se zalaže za olakšice međunarodnog kreditiranja (mternational ending facilitv), koje bi alimentirale banke dok bi MMF, svojim mehanizmima, fi nansirao zemlječlanice.

Kenen i Rohatyn se, pak, zalažu za pokretanje sekundarnog tržišta za konvertovanje dugova banaka i za olakšice kompenzatorskog fi nansiranja kamatnih stopa. Predlog inkorporiše konvertovanje zajmova banaka u hartije od vrednosti

156 F. Rohatvn, Plan for stretching out global debt, Business Wekk, februar 1983., S. Brittan, World, World debt: A Suggestion, Financial Times, septembar 1983., N. A. Valleu, A Safety net for foreing lending, Business Week, januar 1983., P. Kennen, A Debt partnership, The Economist, april 1983., L. Silk, Danger of Lending Culs is Breakdown in International Credit Trade Slump, International Herald Tribune, novembar 1983., Ch. Grant, Those debt propasals: Radical or just wrong?, EigoMoney, juli 1983., G. Bird, Developing Soitgu lnierests in Proposals for International Monetary Reform, u T. Killick (Ed.). Adjustment and Financing in the Developing World: The Role of the lnternational Monetary Fund, MMF, Washington, 1982. i The Banks and the IMF- Division of Labor, Lloyds Bank Review, oktobar 1983., W. Guth, International debt crisis: Next phase, The Banker, juli 1983., M. Sandberg, Stop breast-beating on LDC debt, Euromonev, oktobar 1983. i G. Magnitico, Una proposta per evitare i crack fi nanziario internacionale, II Sole - 24 Ore, decembar 1982.

157 D. C. Komazec, dr Ž. Ristić i dr S. Vučičević, Bankarski menadžment, ABC Glas, Beograd, 1993.

283


(obveznice sa nižim kamatama i dužim rokom dospeća), koje bi otkupljivale međunarodne fi nansijske organizacije sa popustom i postepenim vraćanjem sredstava za otplatu dugova od strane dužnika, s jedne strane, i olakšice kompenzatorskog fi nansiranja kamatnih stopa, koje treba da zamene jedan od fi nansijskih mehanizama MMF sa zadržavanjem principa uslovljenosti, s druge strane. Uporedo s tim, Magnifi co predlaže zajedničke hartije od vrednosti MMF i Svetske banke za prikupljanje sredstava za fi nansiranje otplata dospelih dugova nerazvijenih visoko zaduženih zemalja, koji, poput predloga o eskontovanju problematičnih zajmova komercijalnih banaka preko centralnih banaka (tj. skidanje problematičnih dugova sa bilansa komercijalnih banaka i otkupljivanje zajmova od strane centralnih banaka uz obavezu odobravanja novih kredita dužnicima od strane komercijalnih banaka), u osnovi, treba da doprinese olakšanju tereta duga ovih zemalja.

Birdov predlog podela rada između banaka u MMF anglobira u suštini direktnu formalnu saradnju, koja na bazi protoka informacija na relaciji MMF – banke omogućava saradnju u procesu reorganizacije dugova, dobavljanje garancija MMF za refi nansiranje i/ili reeskontovanje komercijalnih zajmova, ” precizno defi nisanje odgovornosti banaka u MMF u oblasti specijalizacije (indirektna neformalna saradnja) i pravljenje razlike između fi nansiranja i adjustiranja (stim da banke pozajmljuju kreditno sposobnijim zemljama, a da MMF zajmi od banaka i da fi nansira najsiromašnije). Laulan, poput Birda, zalaže se za uspostavljanje funkcionalne informativne osnove u vidu konsultacije i podele rizika između banaka, MMF i Svetske banke po principu

“zemlja po zemlja”, primene klauzule unakrsne odgovornosti (crossdefault clause) i kofi nansiranja, te otvaranja novog šaltera MMF.

Sandberg se, pak, zalaže za fi nansijsko jačanje međunarodnih fi nansijskih organizacija kako bi se odolelo iznenadnim krizama; jer smatra da povećanje kvota od 47, 5% (MMF) nije dovoljno, budući da je 90 mlrd. $ “malo” u odnosu na 636 mlrd. $ duga. Sanddergovi predlozi idu u pravcu očuvanja kreditne sposobnosti nerazvijenih zemalja za uvoz novog kapitala za fi nansiranje razvoja, konvertovanja srednjoročnih pozajmica sa međunarodnog tržišta kapitala u dugoročne zajmove, korišćenja izvoznih kredita sa povoljnijim uslovima, poboljšanja međunarodne likvidnosti i međunarodnih trgovinskih odnosa (snižavanjem kamatnih stopa i povećanjem uloge ovih zemalja na međunarodnom tržištu kapitala), te odvijanja spoljnotrgovinske razmene u valutama koje nisu dolar. Gut se, u tom kontekstu, zalaže za veći napredak u međunarodnoj saradnji između kreditora iz javnih i privatnih izvora, za tešnje povezivanje sudbina kreditora i dužnika, za veće korišćenje konfi nansiranja sa regionalnim razvojnim bankama (npr. Azijska razvojna banka i Interamerička razvojna banka) i Svetskom bankom, i za veće odobravanje kredita za platnobilansne i budžetske potrebe dužnika od strane privatnih komercijalnih banaka (pored već pokazanog interesovanja za fi nansiranje izvoza kapitalnih dobara i projekata). Konačno, IIF, odnosno Institute of International Finance (Institut za međunarodne fi nansije), koji, iako nije ekvivalent Pariskom klubu, kao kvaziinstitucionalne forme reorganizacije dugova, ima za funkciju da prikuplja informacije o zemljamadužnicima za manje i srednje banke, da razmatra planove razvoja zemalja, da ocenjuje njihove potrebe za stranim fi nansiranjem, da vrednuje rizike stranog kreditiranja i da kontaktira sa zajmotražiocima na dobrovoljnoj osnovi.

285

LITERATURA

A. Aslund, 1. Building Capitalism - The Transformation of the Fоrтеr Soviet Bloc, Cambridge University Press, 2002.A. Atkeson, P. J. Kehoe, 2. The Transition to a New Есопоту After the Second Industrial Revolution, NBER Working Paper No. 8676, Cambridge, 2001.A. Bassanini, S. Scarpetta, I. Visco, 3. Knowledge, Technology and Economic Growth: Recent Evidence from OECD Countries, OECD Economics Deparment Working Papers № 259, Paris, 2000.A. Bogunović, 4. Ekonomske integracije i regionalna politika, Ekonomski fakultet, Zagreb, Fakultet ekonomije i turizma, Pula, Mikrorad, Zagreb, 2001.A. Dragičević, 5. Politička ekonomija informacijskog društva, Zagreb, 1994.A. Jovanović, Lj. Madžar, 6. Osnovi teorije razvoja i planiranja, Savremena administracija, Beograd, 2001.A. Milardović, Đ. Njavro, 7. Globalizacija, Pan Liber, Osijek, 1999.A. S. Duff, 8. On the present state of information society studies, Education for Information, 19, 2001.B. Bellon, Ben Yousself, A. Rallet (ed), 9. La nouvelle economie en perspective, ECONOMICA, Paris, 2003.B. Bosworth and Jack Triplett, 10. What’s New About the New Есо поту? IT, Economic Growth and Productivity. Paper, Brookings Economic Papers, 2000. http://www.brook.edu/views-/papers/ bosworth/20001020. htmB. Golić, 11. Principi ekonomije I, Pravni fakultet, Sarajevo, 2002.В. Golić, 12. Ekologija i ekološko pravo, Pravni fakultet, Sarajevo, 2005.В. Ilić, 13. Aktuelna pitanja savremene političke ekonomije, Beograd, 1995.В. Ilić, Lj. Prvulović, 14. Teorijske osnove i praksa razvoja socijalizma и Sovjetskom Savezu i zemljama Istočne Evrope, Beograd, 1982.B. Ilić, 15. Nova ekonomija i informatičko društvo, SD Publik, Beograd, 2003.B.M. Hoekman, M. M. Kostecki, 16. The Political Есопоту of the World Trading System - The WTO and Beyond, Oxford University Press, 2001.C. Benner, 17. Work in the New Есопоту - Flexible Labor Markets in Silicon Valley, Blackwell Publishing, 2002.C. Shapiro, H. Varian, 18. Information Rules: A strategic Guide to the Network Есопоту, Harvard Business School Press, 1999.Д. Африн, 19. Нас всех посчитают. Утопии и антиутопии сво бодного информационного общества, Эксперт, №18, 2001.D. Baker, G. Epstein and R. Pollin, 20. Globalization and Progressive Economic Policy, Cambridge University Press, 1998.Д. Белл, 21. Градущее постиндустриалное общество, Академија наука, Москва, 1999.D. С. North, 22. Economic Perfomance Through Time, The American Economic Review, Vol.84, Issue 3, 1994.

286

D. Dziuba, 23. Information Sector in the New Есопоту. Paper presented at the Conference „The New Есопоту and Old Problems: Prospects for Fast Growth in Transition Economies“, № 14-15, Warsaw, http://www.tiger.edu.pl, 2002.D. Held, 24. Democracy and the Global Order, Stanford, 1995.D. N. Balaam and Michael Veseth, 25. Introduction to International Political Есопоту, Prentice Hall, 2001.D. Nadić, 26. Ekologizam i ekološke stranke, Službeni glasnik, Beograd, 2007.Đ. Mitrović, 27. Zemlje и tranziciji i globalizacija - Institucionalni i ekonomski aspekti, Beograd, 2006.Đ. Mitrović, 28. Transition to the knowledge-based есопоту in Serbia: Opportunities and problems, paper presented at the International Scientifi c conference Contemporary Challenges of Theory and Practice in Economics, held at the Faculty of Economics, University of Belgrade, September 26-29, 2007.Đ. Mitrović, 29. Nova ekonomija г informatičko društvo - karakteristike i specifi čnosti statističkog praćenja, rad prezentovan na XXXIV Simpozi jumu о operacionim istraživanjima - SYM-OP-IS 2007, Zlatibor, 16-19. septembar, 2007.Đ. Slijepčević, 30. Procesi formiranja Evropske unije i nužnost evropskog integrisanja Bosne i Hercegovine, „Finrar“, br. 9/10, Banja Luka, 2003.EBRD, 31. Challenging America’s New Есопоту Supremacy, UBS Warburg New Economic Perspectives, No. 3, 2000.E. J. Wilson Ш, 32. The Information Revolution and Developing Countries, Cambridge, MA: MIT Press, 2004.E. S. Goodstein, 33. Ekonomika i okoliš, Mate, Zagreb, 2003.E. S. Reinert, 34. Globalna ekonomija, Čigoja, Beograd, 2006.F. J. Radermacher, 35. Ravnoteža ili razaranje, Eko-socijalno-tržišno gospo dar stvo kao ključ svjetskog održivog razvoja, INTERCON - Nakladni zavod GLOBUS, Zagreb, 2003.F. Machlup, 36. Production and Distribution of Knowledge in the United States, Princeton University Press, Princeton, NJ, 1962.F. Webster, 37. The Information Society Reader, Routledge, London and New York, 2004.F. Webster, 38. Theories of the Information Society, Routledge, London and New York, 2004.G. Kirkman, P. Cornelius, J. Sachs and K. Schwab, (ed.), 39. The Global Information Technology Report 2001-2002: Readiness for the Networked World. New York: Oxford University Press, 2002.G. W. Kolodko, 40. From Shock to Тћегару - The Political Есопоту of Postsocialist Tranformation Technology Report 2001-2002: Readiness for the Networked World, New York: Oxford University Press.G. W. Kolodko, 41. Globalization and Transformation — Illusions and Reality, TIGER Working Paper № 1, Warsaw, January, 2001.G. W. Kolodko, 42. The ,,New Есопоту“ and the Old Problems - Prospects for Fast Growth in Post-Socialist Countries, International Review of Economics and Business, Vol. 4, No2. Zagreb, 2001.H. James, 43. The End of Globalization - Lessons from the Great Depression, Harvard University Press, 2001.

287

И. А. Стрелец, 44. Новая экономика и информационные техно логии, Москва, 2003.IMF, 45. World Economic Outlook. The Information Technology Revolution, Washigton DC, 2001.И. С. Меюхин, 46. Информационное общество: истоки, проблемы, тенденции развития, Москва, МГУ, 1999.Ј. А. Freiden, 47. International Political Есопоту - Perspectives оп Global Power and Wealth, Routledge Press, 2000.J. A. Scholte, 48. Globalization: A critical introduction, Macmillan, 2000.J. E. Stiglitz, 49. Globalization and Its Discontents, W. W. Norton & Company, New York, 2002.J. Naisbitt, 50. Megatrends: Ten New Direction Transforming Our Lives, New York, 1982.J. Van Dijk, K. Hacker, 51. The Digital Divide as a Complex and Dynamic Phenomenon, The Infoimation Society, 2003.J. Woroniecki, 52. New Есопоту: Illusion or Reality? Doctrine, Practice and the OECD Perspective, TIGER Working Paper, No 5, Warsaw, 2001.I. Sijaković, Đ. Slijepčević, 53. Globalization - the Road Towards the Global Society or to Nowher, ASECU - Ekonomski fakultet, Beograd, 2003.K. S. Albright, 54. Global Measures of development and the information society, New Library World, 106, 7/8, 2005.L. Kraemer, J. Dedrick, 55. Information Technology and Economic Development: Results and Policy Implications of Cross-Country Studies in M. Pohjola (ed.), Information Technology, Productivity and Economic Growth, Oxford University Press, 2001.L. Т. Olowski (ed.), 56. Transition and Growth in Post-communist Countries - The Теп-уеаг Ехрепепсе, Edward Elgar, 2001.L. Thurow, 57. Budućnost kapitalizma, Zagreb, 1997.M. A. Orenstein, 58. Out of the Red - Building Capitalism and Deтосгасу in Postcommunist Europe, The University of Michigan Press, 2001.M. В. Steger, 59. Globalizacija, Šahinpašić, Sarajevo, 2005.M. Carnoy, M. Castells, S. Cohen, F. Cardoso, 60. The New Global Есопоту in the Information Age: Refl ections on our Changing World, The Pennsylvania State University Press, 1993.M. Castells, 61. The Internet Galaxy: Refl ections on the Internet, Business and Society, Oxford University Press, 2001.M. Desai, S. Fukuda-Parr, C. Johansson, and F. Sagasti, 62. Measuring the Technology Achievement of Nations and the Capacity to Participate in the Network Age, Journal of Human Development, Vol. 3, No. 1, 2002.M. Kastells, 63. Uspon umreženog društva, Zagreb, 2000.M. Meštrović (red.), 64. Globalizacija i njene refl eksije и Hrvatskoj, Ekonomski institut, Zagreb, 2001.M. N. Jovanović, 65. Evropska ekonomska integracija, Ekonomski fakultet, Beograd, 2006.M. N. Baily, R.Z. Lawrence, 66. Do We Have New Есопоту?, NBER Working Paper №8243, 2001.

288

M. Piatkowski, 67. The Institutional Infrastructure of the ,,New Есо поту” and Catching-up Potential of Post-Socialist Countries, TIGER Working Paper No 16, Warsaw, March, 2002.M. Р. Todaro, S.C. Smith, 68. Ekonomski razvoj, Šahinpašić, Sarajevo, 2006.M. Weisbrot, D. Baker, E. Kraev, J. Chen, 69. The Scorecard on Globalization 1980-2000 - Twenty years of diminished progress, CEPR, Washington, 2001.H. А. Иванов, 70. Конценщия информационного общества в со временной философии, Москва, 1995.О. Blanchard, 71. The Economics of Post-Communist Transition, Clarendon Press, Oxford, 1997.OECD, 72. The New Есопоту? The Changing Role of Innovation and Information Technology in Growth, Paris, 2000.OECD, 73. The New Есопоту: Beyond the Норе, Paris, 2001.O. Shy, 74. The Economics of Network Industries, Cambridge University Press, 2001.P. Boone, S. Gomulka, R. Layard (ed.), 75. Emerging from Communism - Lessons from Russia, China, and Eastern Europe, The MIT Press, 1998.P. De Masi, M. Estevao, L. Kordes, 76. Who Has a New Есопоту, Finance & Development, Volume 39, Number 2, 2001.P. Dockes, 77. „Nouvelle economie et theorie economigue” in Le cercle des ćconomistes (ed), Esperances et menaces de la nouvelle economie, Descartes et Cie, Paris, 2000.P. Draker, 78. Inovacije i preduzetništvo, Beograd, 1991.P. Hirst, G. Thompson: 79. Globalizacija, Liberate, Zagreb, 2001.P. Marcuse, 80. The Language of Globalization, Monthly Review, Vol. 52, № 3, July-August, 2000.P. Mirowski, 81. Machine Dreams - Economics becomes a Cyborg Science, Cambridge University Press, 2002.P. Murrel, 82. The Transition According to Cambridge, Mass, Journal of Economic Literature, Volume 33, Issue 1, 1995.P. Norris, 83. Digital Divide: Civil Engagement, Information Poverty and the Internet in Democratic Societes, Cambridge University Press, New York, 2001.P. Sweezy, 84. More (or Less) on Globalization, Monthly Review, Vol 49, №4, 1997.R. Воуег, D. Drache (ed.), 85. States against Markets - The limits of globalization, Routledge, 2000.R. Воуег, 86. La croissance, debut de siecle: de l'octet au gćne, Albin Michel, Paris, 2002.R. D. Norton, ,,The Regional Origins of the New Есопоту“, in Derek C. Jones 87. (ed.), New Economy Handbook, Elsevier Academic Press, 2003.R. Gilpin, 88. Global Political Есопоту - Understanding the International Economic Order, Princeton University Press, 2001.R. J Gordon, 89. ,,Does the New Есопоту“ Measure Up to the Great Inventions of the Past?, NBER Working Paper, № W7833, 2000.R. Sykes, B. Palier and Р. M. Prior 90. (ed.), Globalization and European Welfare States-Challenges and Change, Palgrave, 2001.S. Amin, 91. Imperialism and Globalization, Monthly Review, Vol. 53, № 2, 2001.

289

S. Amin, 92. The Political Есопоту of the Twentieth Сепtury, Monthly Review, Volume 52, Number 2, 2000.S. Dowrick and J. B. Delong, 93. Globalisation and Convergence, www.nber.org/books/-global/jonesl2-13-01.pdf, 2001.S. Dutta, B. Lanvin and F. Paua (ed.) 94. The Global Information Technology Report 2002-2003: Readiness for the Networked World, New York, Oxford University Press, 2003.S. P. Hantihgton, 95. Sukob civilizacija, CID, Podgorica - Romanov, Banjaluka, 2000.S. Pokrajac, 96. Tehnologija, tranzicija i globalizacija, Beograd, 2002.S. R. Stahl, 97. An Evolutionary Perspective in Transition Thгеоrу, Мах-Planck-Institute for Research into Economic Systems, Working Paper No. 9804, Jena, 1999.Т. Сакайя, 98. Стоимость, создаваемая знанием или Историь будущего у В. Л. Иноземгрва, Новая постиндустриальная Ан тология, Москва, 1999.Т. Стоунюер, 99. Информационное богатство: профиль постинду стриальной экономики, Новая технократическая волна на Западе, Прогресс, Москва, 1986.Т. Стюарт, 100. Интеллектуалны капитал. Новуый источник бо гатства организации, у В. Л. Иноземцова (ред.), Новая пост индустриальная волна на Западе: Антология, Москва, 1999.UN, 101. Economic Survey ofEurope 2001 No. 1, United Nations, Geneve, 2001.UNCTAD, 102. World Investment Report 2002, Washington, 2003.V. Pavlović, 103. Civilno društvo i demokratija, Službeni glasnik, Beograd, 2006.V. Veselica, 104. Globalizacija i nova ekonomija, Ekonomski fakultet (i drugi izdavači), Zagreb, 2007.В. Л. Иноземцев, 105. Парадоксы постиндустриалъноу экономики (инвестиции, производительность и хозяйственный рост в 90-е годы, Мировая экономика международные отношения, № 3, 2000.В. Л. Иноземцев, 106. Расколатая цивилизация, Академјиа наука, Москва, 1999.В. Л. Иноземцев, 107. Современное постиндустриальное общество, природа, противречия, перспективы, Логос, Москва, 2000.В. Мельнцев, 108. Информационная революия - феномен „новой экономики“, Мировая экономика международные отноше ния, № 18,2001.World Bank, 109. Globalization growth and poverty: building an inclusive world Есопоту, World Bank nad Oxford University Press, 2002.World Banlc, 110. Transition - The First Ten Years: Analysis and Lessons for Eastern Europe and the Former Soviet Union, World Bank, Washington, 2002.Z. Mršić, 111. Globalizacija i gospodarski nacionalizam, Zagreb, 2007.Z. Vidojević, 112. Tranzicija, restauracija i neototalitarizam, Institut društvenih nauka, Beograd, 1997.Z. Vidojević, 113. Kuda vodi globalizacija, Beograd, 2005.Ю. В. Яковец, 114. Формирование постиндустриальной парадигмы: истоки и перспективы, Вопросы философии, №1, Москва, 1997.

290

Avramov, S. 115. Trileteralia komisija, Veternik, 1998.Babić, B. 116. Prelazak u tranziciju, Beograd, 1996. Бальцерович, Л. 117. Социализм, капитализм, Трйнсфомщт, Москва, 1999. Bamet, R. J., Covanagh, J. 118. Global Drams: Imperial Corporations and the New World Order, New York, 1994.Beck, U. 119. Moć protiv moći u doba globalizacije, Zagreb, 2004. Bek, U. 120. Rizično društvo, Beograd, 2001. Bžežinski, 3. 121. Velika šahovska tabla, Podgorica, 2001. Boriko, A. 122. NEXT mala knjiga o globalizaciji i svetu budućnosti, Beograd, 2002. Bofe, Ć. 123. Poslednja iluzija, Niš, 1999. Burdije, P. 124. Signalna svetla, Beograd, 1999. Burton-Jones, A. 125. Khowledge capitalist, New York, 1999. Бибаков, В.Д., Иванов, Е.Ф, Свечников, А.Л, Чанилиский, СП. 126. Современий глобальный капитализм, Москва, 2003.Василенко, И. В. 127. Политическая глобалистика, Москква, 2000Vukmirica, V. 128. Svetska trgovinska politika i tržišta, Beograd, 2000. Vuković, V. 129. Sistemu socijalne siguriosti, Beograd, 1998.Vukadinović, R. D. 130. Pravo evropske unije, Kragujevac, 2006.Genov, N. 131. Managing transfonnations in Eastern Europe, Sofi a, 1999.Gidens, E. 132. Posledice modernizacije, Beograd, 1998.Drašković, V. 133. Tradicija i mješovita privreda, Beograd, 1995.Đokić, R. 134. Vidovi kulturne komunikacije, Beograd, 1992. Ćuričin, D. 135. Privreda u tranziciji: privatizacija i povezane teme, Gornji Milanovac, 1994. Đurić, Ž. 136. Modernizacija i društvene promene, Beograd, 2004.Đurić, M. 137. Poreklo i budućnost Evrope, Beograd, 2001. Đurić, M. 138. Stihija savremenosti, Beograd, 1972.Zinovjev, A. 139. Velika prekretnica, Beograd, 1999. Zinovjev, A. 140. Zapad - fenomen zapadnjaštva, Beograd, 2002. Zjuganov, G. 141. Ruska geopolitika, Beograd, 1999.Ilijesku, J. 142. Integracija i globalizacija -rumunsko viđenje, Pančevo, 2003. Imanuel, V. 143. Posle liberalizma, Beograd, 2005.Яановский, Р. 144. Глобальные изменения и социальная безопасност, Москва, 1999. Jovanović, D. 145. Vedrine, Beograd, 1970.Капто, А. 146. Энциклопедия мира, Москва, 2005. Kenedi, P. 147. Pripreme za dvadesetprvi vek, Beograd, 1997. Kin, DŽ. 148. Civilno društvo, Beograd, 2003. Košutić, B. 149. Uvod u evropsko pravo, Beograd, 2006. Кузнецов, В. К. 150. Социология безопасности, Москва, 2003. Kurc, P. i drugi, 151. Humanistički manifest 2000, Beograd, 2000.Lesli, S. 152. Globalization, Capitalist its alternatives, New York, 2002. Lopandić, D. Osnivački ugovori Evropske Unije, Beograd, 2003.153.

291

Мазур, И. И., Чумаков, А. Н. (саст. и редактори): 154. Глобалистика — энциклопедия, Москва, 2003. Major, F. 155. Sutra je uvek kasno, Beograd, 1991.Major, F. 156. Cećanje na budućnost, Beograd, 1996. Major, F. 157. UNESKO: ideal i akcija, Beograd, 1997. Мамедов, Н. М. Основы социальной экологии, Москва, 2003. 158. Marković, Ž. D. 159. Sociologija bezbednog rada, Niš, 1998. Marković, Ž. D. 160. Sogiologija u globalizacija, Beograd, 1999. Marković, Ž. D. 161. Sociologija i balkanske teme, Niš, 2005. Macler, E. 162. Monopolarni svetski poredak, Beograd, 2003. Mender, DŽ. - Goldsmit, E. (priređivači): 163. Globalizacija (argumenta protiv), Beograd, 2003. Milaradović, A. 164. Pod globalnim šeširom: društva i države u tranziciji i globalizaciji, Zagreb, 2004. Milačić, V. 165. Ipdustrija znanja, Novi Sad, 2006. Milanović, B. 166. Odvojenu svetovi—merenje međunarodne Globalne nejednakosti, Beograd, 2006.Osipov, G. V. 167. Socijalno-politička situacija u Rusiji, Beograd, 1995.Охомский, Е. В. 168. Политическая элита: сушност, структури, проблеми становления, Москва, 1995.Pečujlić, M. 169. Globalizacija - dva lika sveta, Beograd, 2002.Ranković, M. 170. Sociologija i futorologija, Beograd, 1995. Rizer, G. 171. Makdonalizacija društva: istraživanje menjajućeg karaktera savremenog društvenog života, Zagreb, 1999.Solženjicin, A. 172. Rusija u provaliji, Beograd, 1999. Soroš, G. 173. O globalizaciji, Beograd, 1993. Spybey, T. 174. Clobalization and World Society, Combridge, 1996. Stojanović, R. 175. Spoljna politika Evropske unije, Beograd, 1998.Stojanović, T. 176. Balkanska civilizacija, Beograd, 1995. Stojković, B. 177. Evropski kulturni identitet, Beograd, Niš, 1993.Stiglic, J. E. 178. Protivurečnost globalizacije, Beograd, 2003. Tesla, N. 179. Članci, Beograd, 1995.Тураев, В. А. 180. Глобальные вызовы человечанству, Москва, 2000.Thurow, L. 181. The future of capitalism, New York, 1996.Утикин, А. И. 182. Глобализация: проще и осмысление, Москва, 2000.Федотов, А. П. 183. Глобалистика - начела науки о савременом мире, Москва, 2002. Fukujama, F. 184. Sudar kultura, Beograd, 1997.Hantington, S. 185. Sukob civilizacija, Podgorica, 2000. Hantington, S. P. 186. Treći talas — demokratija na kraju dvadesetog veka, Beograd, 2004. Hedson, R, Sillivan, T. A. 187. The social organization of work, California, 1990. Herman, E. Mekčesni, S. Robert, V. 188. Globalni mediji: novi misionari korporativnog kapitalizma, Beograd, 2004.Хомунцев, Ю. Л. 189. Экология и экологическая безопасность, Москва, 2004.

292

Huan, L., Alfred, S. 190. Demokratska traizicija i konsolidacija, Beograd, 1998. Humtington, S. R. 191. The clash of Civilizations and the Remoking of World Order, New York, 1996.Chomsku, H., 192. Hegemoiija ili opstanak — američke težnje za globalnom dominacijom, Zagreb, 2004.Čomski, U. 193. Svetski poredak - stari i novi, Beograd, 1998. Чумаков, А. Н. 194. Глобализация, Москва, 2005.Šmale, V. 195. Istorija evropske unije, Beograd, 2003.

Aranđelović, U. 196. Evropski i nacionatš idnetitet (u hibridnom idnetitetu), Kruševac, Zbornik kruševačke fi lozofsko-književne škole, 2005. Arčer, I. 197. Sociologi]a za jedan svet: jedinstvo i različitost, Beograd, “Sociologija”, 3/1990. Ахарони, А. 198. Кул тура мира, Москва, књига Глобализация энци клопедия, ЦНПП «Диалог», ОАО издателство «Радуга», 2003.Babić, B. 199. Ekonomski osnov “Novog svetskog varvarstva”, Beograd, “Smisao”, 7/1999.Veselinović, V. S. 200. Zagađivanje jezika kao dela životne sredine, Beograd, zbor. radova “Ekološki problemi gradova”, 2004.Vukadinović, S. 201. Heterogeni karakter segmenta postsocijalističke tranzicije, Niš, “Ekonomske teme”, 2/2000.Делягин, И. Г. 202. Глобализация у књизи «Глобалистика-энциклопедия», ЦНПП «Диалог», ОАО издательство «Радуга», Москва, 2003.Đogo, G. 203. Crveno i crno runo, Beograd, “Politika”, 13/12. 2003 Đurić, M. 204. Vreme otvorenog nihilizma, Beograd, “Politika”, 3166/2001.Ilić, V. 205. Tradicija, u Enciklopedija političke kulture, Beo grad, “Savremena administracija”, 1993.Janićiević, M. 206. Teorija društvenih sukoba i postsocijalistička transformacija istočno-evropskih društava, Beograd, Zbornik radova, “Socijalni sukobi u zemljama tranzicije, 1996.Капто, А. 207. Динамика миротвореческого потенциала челове чества, Москва, «Безопасность Евроазии», 3 (9) 2002.Komnenić, B. 208. Intelektualni kapital kao faktor Tranzicione politike, Beograd,

“Ekonomski anali”Krivokapić, B. 209. Međuparodpo pravo na početku XXI veka, Beograd, Srpska politička misao, 3-4/2005.Lejšner, D. 210. Obrazovii sistem u Evropi, Beograd, Direktor škole, 3/1998.Marković, Ž. D. 211. Društveno-ekonomske promene i kvalitet žllvota u zemljama tranzicije, Niš, Zbornik radova “Dvadeseto međunarodno savetovanje o zaštiti životne i radne sredine”, 1995.Marković, Ž. D. 212. Prilog diskusiji o konfl iktima u zemljama tranzicije, Beograd,

“Direktor škole”, 3/1997.Marković, Ž. D. 213. Univerzalizacija ljudskih prava i očuvanje kulturnog identiteta, Beograd, “Direktor škole”, 1/1999.Marković, Ž. D. 214. Globalizacija i planetarii humanizam, Vranje, Zbornik radova učiteljskog fakulteta, Š2000.

293

Marković, Ž. D. 215. Globalizacija i problem očuvanja nacionalnog kulturnog integriteta, Niš, “Teme”, 2000.Marković, Ž. D. 216. Novo promišljanje predmeta sociologije, Beograd, “Inovacije u obrazovanju”, 1/2000. Marković, Ž. D. 217. Socijalie posledice tranzicije postsocijalističkih privreda, Niš,

“Ekonomske teme”, 2/2000 Marković, Ž. D. 218. Globalizacija i menadžment, Niš, “Ekonomske teme”, 1-2/2001. Marković, Ž. D. 219. Globalizacija i nezaposleiost, Beograd, “Direktor”, 10/2001. Marković, Ž. D. 220. Integracioni procesi u Evropi i Ekologizacija poljoprivredne proizvodnje, Beograd, Zbornik radova “Poljoprivreda i ruralni razvoj u Evropskim itegracijama”, 2003.Marković, Ž. D. 221. Prilog sociološkom promišljanju evrointegracionih procesa, Banja Luka, Zbornik društveno-humanističkih nauka, 2003. Marković, Ž. D. 222. Uloga sociologije regiona u usmeravanju regionalnog razvoja i demografskih tokova balkanskih zemaglja, Niš, Zbornik radova “Regionalni razvoj i demografski tokovi balkanskih zemalja”, 2003. Marković, Ž. D. 223. Informacijska tehnologija i Civilizacijske promene, Beograd,

“Obrazovna tehnologija”, 4/2004. Marković, Ž. D. 224. Kulturna politika i kultura mira u uslovima multikulturnog društva na Balkanu, Niš, Zbornik radova “Modeli kulturne politike u uslovima multikulturnih društava na Balkanu i evrointegracionih procesa”, 2004. Marković, Ž. D. 225. Menadžment i privredna elita u zemljama tranzicije, Niš, Zbornik radova “Regionalni razvoj i integracija Balkana u strukture EU - Balkanska raskršća i alternative”, 2004. Marković, Ž. D. 226. Globalizacija i procesi integracije u Evropi, Niš, “Ekonomske teme”, knj. 2 /2005. Marković, Ž. D. 227. Kontroverze tranzicije i evrointegracijski procesi, Niš u “Balkan u evrointegracijskim procesima”, 2005. Marković, Ž. D. 228. Tranzicioni menadžment i privredna elita, Beograd, “Menadžment”, 3/2005. Marković, Ž. D. 229. Globalizacija i patriotsko obrazovanje, Beograd, Srpska politička misao, 1-2/2006. Марковић, Ж. Д. 230. Этический аспект экологических Последствий военных действий НАТО в Югославии, Ниш - Москва, у «Экологическая культура и образование: опиит России и Сербии, 2006. Marković, Ž. D. 231. Kritičko promšiljanje globalizacije i evrointegracionih procesa kao bitno polazšite naučnog proučavanja kulturemira i međuetnnčkih odnosa, Niš, zbor. radova “Kultura mira i gokultura razvoja Balkana”, 2006, str. 160-164. Marković, Ž. D. 232. Kultura mira i patritizom, Niš, zbor. Radova “Geokultura razvoja i kultura mira na Balkanu”, 2006, str. 355-366. Marković, Ž. D. 233. Prilog istraživanju društvenog konteksta ostvarivanja kulture mira, Niš, zbor. radova “Kultura mira, pojam i funkcije”, 2006, str. 89-99. Marković, Ž. D. 234. Strukturalne promene i održiv razvoju zemljama Južne Evrope, Niš, zbor. radova “Strukturalne promene i demografska kretanja u zemljama Južne Evrope”, 2006. Marković, Ž. D. 235. Globalizacija obrazovanja, Beograd, zbor. radova “Osnovna polazišta kritičkog razmatranja razvoja obrazovanja u Srbiji”, 2007, str. 5-136.

294

Marković, M. 236. Smisao globalnzaщuje, Beograd, u knjizi Evropa Na raskršću, 1999. Marković, M. 237. Uzroci i poslednie NATO agresije na Jugoslaviju, Beograd,

“Sociološki pregled”, 1-2/1999. Matić, P. 238. Politička modernizacijau eri gpobalizacije, Beograd, Srpska politička misao, 2005. Matić, P. 239. Globalizacija i nacionalni identitet, Beograd, Srpska poltička misao, 1-2/2006. Milosavljević, P. 240. Korpus srpskog naroda i multikonfesionalnost, Beograd, Nacionalni interes, 1/2006. Milošević, U. - Đorđević, 241. Shvatanja nacionalnog identiteta u Srbiji, Beograd, Nacionalni interes, 1/2005. Mitrović, A. 242. Iskušenja geopolitičkog zemljotresa, Beograd, Zbornik radova “Tajna Balkana”, 1994.Obrenović, Z. 243. Nacionalne države i izazovi globalizaiije, Beograd, zbornik radova

“Filozofi ja i društvo”, 2002.Pantić, D. 244. Promene vrednosti i razvoj demokratije u zemljama tranzicije, Beograd, Zbornik radova “Procesi demokratizacije u zemljama tranzicije”, 2000.Petrović, 3. 245. Gde je prevladala entropija, nema geopolitike, Srpska politička misao, 1-2/2006.Pečujlić, M. 246. O prirodi postsocijalističkih društava, Beograd, Zbornik radova

“Promene postsocijalističkih društava iz sociološke perspektive”, 1997.Podunavac, M. 247. Socijalizacija (politička), Beograd, Politička enciklopedija,

“Savremena administracii a”, 1975. Popov, Č. 248. Novi svetski poredak - predhodnica istorijske epohe, Beograd, “Smisao”, 7/1999. Popov, Č. 249. Ujedinjavanje sveta - demokratski ili nasilno, Beograd, knjiga Evropa na raskršću, 1999.Rakić, LJ. 250. Nauka i budućnost, Beograd, “Revija rada”, 269/1994.Savić, A. 251. Globalna bezbednost i terorizam, Beograd, Srpska politična misao, 3-4/2005Садовничий, В. А. 252. Знание и мудрост в глобализарющемся мире, фундаментальная взаимосвязь науки и философии, Москва, «Вьющее образование сегодня», 1/2005.Тощенко, Ж. Т. 253. Авангардне технологии: социальние проблемы сила кочества рабочейсия, у «Социольная инженерия, Москва, МГСУ, 1996.Tripković, S. 254. Rat protiv terora: koncept, praksa i slabost, Beograd, Srpska politička misao, 3-4/2005.Утикин, А. М. 255. Глобапизащш у Глобалистика —энциклопедия, Москва, ЦНПП «Диалог», ОАО издамельство «Радуга», 2003.Forestor, V. 256. Doživljavamo preobražaj drutšva, pa čak i civilizacije, Beograd,

“Unesko glasnik”, 1/1997.Džatros, DŽ. 257. Razumevanje nerazumljivog: američka politika na Balkanu 1991-2005, Beograd, Srpska politička misao, 3-4/2005.Šuljagić, S. 258. Usmeravanje država u tranziciji u svetske privredne tokove, Beograd, Srpska politička misao, 1-2/2006.

Documents

GLOBALNA EKONOMIJA - · PDF filetumačenja u osnovi pažnju usmerava prema detaljima na osnovu kojih se ne ... u kojem se nalazi tržišni kapitalizam naziva ekonomija zasnovana na