Mihail Bahtin odreuje hronotop kao ,,sutinsku uzajamnu vezu vremenskih i prostornih odnosa, umetniki osvojenih u knjievnosti i istie neraskidivost prostora i vremena ( Bahtin, 193

Mihail Bahtin odreuje hronotop kao ,,sutinsku uzajamnu vezu vremenskih i prostornih odnosa, umetniki osvojenih u knjievnosti i istie neraskidivost prostora i vremena (Bahtin, 193). ,,U knjievno-umetnikom hronotopu slivena su prostorna i vremenska obeleja u osmiljenu i konkretnu celinu (Bahtin, 193). Vremensko-prostorne odredbe su neodvojive, ali apstraktno miljenje moe operisati ovim terminima i pojavama izolovano. Bahtin govori i da svaki momenat, junak ili motiv dela mogu vezati uz sebe odreeni hronotop. Svaki veliki hronotop u sebe ukljuuje veliki broj malih, koji stupaju u meusobne odnose. Oni su dijaloki, tako da se hronotopi meusobno osvetljavaju, objanjavaju ili kontrastiraju. Stankovi u svom delu obrauje varoki hronotop, potencijalno blizak onome to Bahtin naziva provincijski hronotop. Osvajanje istorijskog vremena i prostora tee uz selekciju elemenata stvarnosti, njihovo preinaavanje, naglaavanje, intenziviranje, rasporeivanje. Sve to prilagoeno osobenostima pojedinih dela, pa tako u ,, Neistoj krvi sliku Vranja dobijamo prelomljenu kroz svest glavne junakinje Sofke. Jovan Dereti kae da ,,Vranje koje je prikazao u svojim delima malo lii na Vranje iz vremena kada ih je pisao, posredi je egzotini orijentalni gradi iz njegovih detinjskih uspomena (Dereti, 1029) . Jovan Dui slino primeuje da ,,Stankovi nije ni celo svoje Vranje dao sa svima onamonjim stranama ivota, ni sa celim brojem tipova njegove ulice... Rekli biste da u tom gradu nema ni pote, ni naelstva, ni kafane, ni telegrafa, ak ni druma koji ga vezuje za ma kakav drugi grad i drugaiji svet (Dui, 20). Za ,, Neistu krv je znaajniji njegov uvid da ,, ... grad Vranje izgleda ponekad, po tom izvanrednom duhovnom stanju njegovog ljudstva, kao neko ostrvo, koje nema nieg drugog ni pred sobom ni za sobom, nego koje stoji odvojeno od ostalog sveta, zatvoreno i nepristupano (Dui, 22) . I Novica Petkovi govori o tome da je stvarno, istorijsko Vranje graa na osnovu koje je stvoreno knjievno i da se likovi u Stankovievom delu mogu razumeti samo u kontekstu njihovog ,,uslovnog sveta . ,,Stvorena je knjievna varo, utopijska koliko i stvarna; svojim se granicama, unutranjim i spoljnjim, ona podudara sa prostorom po kome se likovi kreu i ive(Petkovi, 15) . Pominjanjem granica dolazimo do pitanja o pravilima, konvencijama, zakonitostima, koje je Stankovi smestio na razliite nivoe strukture svojih dela i uinio manje ili vie vidljivim, svojstvenih ovom modelu stare varoke kolture. Ponaanje likova odreeno je ogranienjima i njihovom tenjom da svoj ivot reguliu u granicama takve vrste determinisanosti. Nosilac propisa najee je porodica. Likovi su razapeti izmeu inhibiranja nagona i potreba i njihovog zadovoljavanja, koje donosi kaznu. Petkovi istie da su ovako raznovrsna i istanana pravila znak visokog stupnja razvoja varoke kulture koja se blii opadanju, ali se odlikuje kultivisanou i razraenim sistemom konvencija u kome je mogue devojci staviti do znanja da je isproena aljui je u komiluk. Igra sa zakonima je pokrenuta u trenucima u kojima Sofka stoji na kapiji i slobodno posmatra prolaznike. Dui ovu karakteristiku Stankovievog sveta naziva konvencionalnim moralom. ,,U ivotu njegovih palanana, ovi drutveni obziri su skoro verske ideje o odnosu oveke sa ovekom. (Dui, 27) Jurij Lotman u svom radu ,, Umetniki prostor u Gogoljevoj prozi kae: ,,Prostor u umetnikom delu modeluje razliite povezanosti slike sveta: vremenske, socijalne, etnike itd. To moe biti zbog toga to je u ovom ili u onom modelu sveta kategorija prostora izukrtano slivena sa ovim ili onim pojmovima koji su prisutni u naoj slici sveta bilo kao odvojeni ili protivstavljeni. Meutim, uzrok moe biti i u neem drugom: u umetnikom modelu sveta ,, prostor katkada metaforiki poprima izraz sasvim neprostornih odnosa u modelativnoj strukturi sveta. (Lotman, 264) Ako imamo u vidu da je najvei deo dogaanja u ,, Neistoj krvi posredovan Sofkinom sveu, poto je najee ona fokalizator, jasno je da se ogranienja varoke kulture manifestuju i u prikazivanju prostorno-vremenskih odnosa. Tako Sofka samo tri puta naputa kuu, svadba se odvija po tano utvrenom redosledu, a muki preci ne obilaze posede, kako se tokom poslovnih kontakata ne bi meali sa pukom i tako sputali sa svoje hadijske visine.

,,Neista krv poinje reenicom kojom se saima itav smisao romana, a sintaksikom konstrukcijom i distribucijom i oblikom zamenica ukazuje na Sofku kao osnovni predmet pripovedakog interesovanja. Ovakvim poetkom se manifestuju osobine pripovedakog postupka. U pitanju je retrospektivno pripovedanje u treem licu, pripoveda esto crpe znanje iz razliitih izvora, ovde iz prianja i glasina, lako menja fokalizatore, pa ponekad preuzima i spoljanju perspektivu, pri emu se poklapa linost onoga koji govori i onoga koji vidi (spoljanja ili nulta fokalizacija). Roman zapoinje iz odreene take u prolosti, iz koje se retrospektivno pripoveda o Sofkinim precima i istoriji njene porodice, kada narator koristi one injenice o kojima ,,se znalo i prialo. Odavde se pripovedanje stabilizuje i pria odvija do poslednjeg poglavlja u kojem se pripoveda sa minimalne distance od dogaanja. Sofka se prvi put pojavljuje kao fokalizator ve u prvom poglavlju, kada se ovaj hroniarski, uvodni deo javlja kao analepsa koja se koristi onim ega se ,,sama Sofka uvek sa jezom i strahom seala toga to je ili, jo kao i dete, od svoje babe, matere i ostalih tetaka i strina mogla da nauje, kad su one bile nasamo i mislile da ih niko nee uti, jo manje se bojale da e to Sofka, onako mala, razumeti, a kamoli upamtiti; ili to je i sama, kad je odrasla, svojim oima videla.(Stankovi, 14) Od ovog trenutka najvei deo dogaaja se daje prelomljen kroz Sofkinu svest, pri emu se Stankovi majstorski koristi mogunostima slobodnog indirektnog govora. U zavisnosti od potreba, narator ulazi i u svesti drugih likova i njih koristi kao fokalizatore. Na dan Uskrsa Todora stoji na sredini gornje sobe i mi kroz njene oi, na osnovu njenog poloaja i prostornih odnosa koji se uspostavljaju, sagledavamo enterijer. Kasnije, nakon prve posete Sofkinoj kui, Marko se polako kree ka svojoj, a mi preuzimamo njegovu taku gledita i prelazimo put od centra do periferije varoi, pri tom pratei i njegove misli. Stankovi esto pravi ovakve diskretne prelaze. Mita postaje fokalizator na kraju jedanaestog poglavlja, kratko, kako bi se efektnije prikazala promena njegovih nagomilanih oseanja, kojih se oslobaa pucnjima iz puke. Perspektiva varoi se ponovo zauzima u trinaestoj glavi, kada se iz kolektivnog znanja pravi analepsa o istoriji Marka i njegove porodice. Neki sporedni likovi ovako dolaze u centar panje: Simka, trljaica, u amamu ili Stana, prilikom upoznavanja sa prijateljem Mitom. U drugom sluaju mi bivamo zadrani sa Stanom i njenim smuenim mislima u kuhinji, dok Marko i Mita postiu ko zna kakve dogovore. Postoje primeri u kojima se promalja pripoveda sa svog ekstradijegetikog nivoa, koristei se spoljanjom (nultom) fokalizacijom. Tada zakljuujemo da postoji via narativna svest koja odabira dogaaje koje e prikazati, razmeta ih prema odreenoj zamisli, iako se ini da je pripoveda potpuno povuen i da se pria odvija sama od sebe. Ve na poetku, u prvoj reenici, vidimo tu instancu kako bira vrelo iz kojeg e crpeti znanja i kako nau panju usmerava na glavnu junakinju. U etvrtoj glavi pripoveda uspeva da verbalizuje Sofkin strah da e ostati usedelica, koji nikome, pa ni sebi, nije otkrivala i koji je bio zatrpan u njenoj podsvesti. Kada Tone zauzme podrum i donese kiriju, mi saznajemo da e kasnije zauzeti sve bave i itav podrum. Todora sa svojom ogranienom perspektivom ne moe imati ova znanja, pa je ova prolepsa ispoljavanje superiornije svesti. U desetom poglavlju pripoveda nam govori: ,,I Sofka zato docnije celog ivota nije mogla sebi da oprosti kako da ona to ne oseti, i to ona, Sofka, koja je oduvek sve znala, sve unapred oseala, a sad, ba sad, kad se ticalo njene glave, njenog ivota, tu se prevari!(Stankovi, 85) Pored oiglednog meanja dvaju glasova, u ovom primeru primeujemo i neprimereno irenje vremenskog zahvata. Neprimerenog, ako je Sofka fokalizator. Sveznajui pripoveda kratkim i irokim potezima prelazi preko itavog njenog ivota. Za odreivanje take iz koje se pripoveda, odnosa vremena prie i vremena pripovedanja, itave vremenske konstrukcije dela, time i kompozicije, vana je poslednja glava romana. Poinje iznoenjem podataka o raanju dece i Sofkinom refleksijom o kontinuitetu nesree koja poinje dalekim precima, nastavlja se njenim potomstvom, a iji je ona samo deo. Zvezdicom je obeleena elipsa, kojom se dogaaji pribliavaju nekom ,,sadanjem trenutku, iz kojeg se pripoveda, odnosno stvara se minimalna distanca izmeu vremenske take pripovedanja i ispripovedanih dogaaja. Zakljuak izvodimo iz potpunog konkretizovanja dogaaja, koji se kontinuirano iznose kao ilustracija obine brane noi i korienja prezenta i aorista. Poslednji pasus je pripovedaeva analepsa, kojom ispunjava vreme saeto prethodno pomenutom elipsom i opisuje Sofku, njen izgled, psihiko stanje i svakodnevicu. Zanimljivo je da u jednom trenutku narator koristi drugo lice, tj. obraa se implicitnim itaocima: ,, Neete je nikad videti da jede. (Stankovi, 195)

Na kompoziciju ,,Neiste krvi najvie utie vremenski aspekt teksta koji enet naziva redosled i odreuje kao odnos izmeu sleda dogaaja u prii i njihovog linearnog rasporeda u tekstu. Ve je reeno da roman zapoinje analepsom, i to eksternom, iz pozicije varoi kroz koju krue glasine. Ona traje do trenutka u kojem Sofka prvi put postaje fokalizator, a od koga se prenose seanja na bliske roake i prie o njima. U drugoj glavi se njena retrospekcija nastavlja i tako saznajemo detalje o babi i dedi, zatim o ocu, Miti. Ispripovedana je, kao deo seanja, poseta ivluku u Donjem Vranju. etvrto poglavlje je najvanije za praenje razvoja Sofkinog lika, ali je oigledno da se tek u petom delu pripovedanje stabilizuje, analepse prestaju, i to je trenutak na osnovu kojeg se prethodne analepse odreuju kao eksterne, odnosno trenutak iz kojeg pria poinje, dok je prethodno izreeno sluilo kao objanjenje radnje, ponaanja likova ili nekih dogaaja. Kasnije analepse su najee interne. Na poetku sedme glave saznajemo da su, nakon dolaska prvog oevog glasnika, Arnautina, stizali i drugi. U desetom delu Sofka, nakon saznanja da je isproena, samoj sebi razjanjava dogaaje, tako to se prisea i tumai Markovo ponaanje u vremenu u kome ga je drala za kupca kue. Na kraju dvanaestog poglavlja postoji Stanina eksterna analepsa kojom se stvara kontakt izmeu njene prve brane noi i sadanjeg trenutka i to tako da nam pripoveda neoekivano prua uvid u misli sporedne junakinje, pojaavajui sentimentalnost razgovora izmeu suprunika. Eksterna je i analepsa u trinaestom poglavlju, ijim se itavim tokom daje istorija Markove porodice. Pri kraju svadbenog slavlja u Markovoj kui Sofka se prisea neverovatnih pria o seljacima. Slino, Toma se u trideset prvoj glavi opominje susreta sa Sofkinim privienjem, a ve je pomenuta pripovedaeva analepsa sa kraja romana.

Suprotan tip anahronizama su prolepse, koje su mnogo ree. lomit Rimon-Kenan ih definie kao ,,pripovedanje dogaaja iz prie u trenutku kada raniji dogaaji jo nisu pomenuti. Pripovedanje, tako, pravi izlet u budunost prie.(Rimon-Kenan, 64) italac se suoava sa buduim dogaajem i pre nego to se on dogodio. Neki primeri prolepse su ve pomenuti, kao sluaj u kome nas pripoveda obavetava, nakon dogovora Todore i Toneta, o uvanju vina u podrumu: ,, Brzo ode, i po egrtu posla joj unapred za celu godinu kiriju za te dve bave, a docnije e on ve i sve bave da zauzme, pa i ceo podrum.(Stankovi, 46) U desetoj glavi se kae da Sofka kasnije celog ivota nije mogla da oprosti sebi to to nije predvidela da e biti isproena. U pitanju je eksterna prolepsa, jer se period na koji se odnosi smeta u budunost, van granica teksta, nakon kraja romana. Slino tome, neto kasnije, jasno joj je da odnosi sa Mitom vie nikada nee biti isti i da ga nikada nee potovati kao pre njihovog razgovora. Sofka predvia i ponaanje ena, starih i mladih, njenih roaka i susetki, tokom svadbe; njihovo opijanje, zagrejavanje, sve njihove ludosti. Rimon-Kenan kae da je smisao prolepsi u tome da skrenu penju na tok dogaanja, a ne na njegov ishod, odnosno pitanje: ,,ta e se sledee dogoditi?, zamenjuje se pitanjem: ,,Kako e se to dogoditi?.

Bora Stankovi na nekim mestima primenjuje postupak kojim se iz jedne take ire i analepse i prolepse, a odmah zatim se iste izreene injenice ekspliciraju i proiruju. U takvom odnosu je i prva reenica prema ostatku romana. Dobar primer je i poetak petnaestog poglavlja: ,, I za sve vreme otkako se isprosi, pa ni na sam ispit, kad prvi put vide mladoenju svog, Tomu, koga i ne zapamti, jer joj je jedva dopirao do ispod pazuha, nikako se Sofka ne zaplaka.

I tek uoi svadbe, u subotu, kada po obiaju sa svima devojkama i mladim enama iz rodbine i komiluka ode u amam, da se iskupa i spremi za sutranji dan, za venanje, prvi put to se tamo zaplaka.(Stankovi, 110)

Nakon navedenog poetka se opirno govori o poseti amamu i Sofkinom plau. Dakle, na poetku sznajemo da je proao ispit i da nije zapamtila Tomu, to je informacija iz prolosti, kao i da e se tek zaplakati prilikom posete amamu.

Veina istraivaa Stankovievog dela je isticala usporavanje proticanja vremena u sredinjem delu romana i njegovo ubrzavanje na rubnim delovima teksta. Ako imamo u vidu da se opirno pripovedaju dogaaji od petog do petnaestog poglavlja, nakon ega dolazi do ubrzavanja, jasna je hotiminost postupka i njegova uloga u konstrukciji celine. Njime se u centar panje stavlja Sofka, njena sudbina, naroito udaja kao presudni dogaaj u sistemu vrednosti varoke kulture, kojim se prelazi iz jednog sveta i naina ivota u drugi. Venanje je posebno obeleeno, pa se dogaaji nakon njega pojavljuju kao oekivana posledica. Ovaj vremenski aspekt dela enet naziva trajanje i definie kao odnos izmeu vremena koje je bilo potrebno da se dogaaji odigraju i koliine teksta posveene njihovom pripovedanju. Poto je u pitanju odnos vreme/prostor, mera kojom se on izraava je brzina i njena konstanta se odreuje posebno za svaki tekst. Tako bi se poetni, hroniarski deo romana, do pete glave, mogao nazvati izvetajem (summary), naravno sa variranjem raznih stepena ubrzanja. Ovakav nain pripovedanja se prekida povremenim usporavanjem, kao kada hadi-Trifun razgovara sa enom o sinovljevom kasnom dolaenju kui ili kada se govori o porodinoj poseti Donjem Vranju. Nita se ne menja u brzini pripovedanja ni kada Sofka postane fokalizator, sve do petog dela i reenice: ,,Bilo je to pred Uskrs. Izuzeci su povremena usporavanja u etvrtoj glavi, kada Sofka eksperimentie svojim ulima poigravajui se sa Vankom ili stoji na kapiji. Nemogue je prikazati sve dogaaje i kada doe do relativnog usporavanja, pa pripoveda bira grau, koristei se i elipsama, scenama i opisima. Tako se nakon posete glasnika Arnautina i nakon opisa Magdinog boravka u komiluku i varoi, elipsom vri prelaz na vee i vreme da se ide na groblje. Preskoen je jedan deo dana u kome nije bilo dogaaja koji bi uticali na tok radnje ili karakterizaciju likova. Stankovi ne opisuje podrobno obine, svakodnevne navike i aktivnosti, odnosno kod njega se ne aktivira bahtinovski provincijski hronotop, kojim bi se u prvi plan istakla monotonost i zamornost malograanskog ivota, ve je svaki postupak junaka ili prikazani razgovor funkcionalizovan. Do elidiranja delova teksta, do potpunog ubrzavanja, dolazi i na drugim mestima, pa tako kada Mita, posle dueg vremena, ponovo doe iz Turske, nakon kratkog opisa iz Sofkine perspektive i susreta sa Magdom, prosto se konstatuje: ,,Ujutru njega ve nije bilo.(Stankovi, 69) Na poetku osme glave vri se potpuna vremenska konkretizacija isticanjem da se radnja sada odvija na drugi dan Duhova, dakle, preskoen je odreeni vremenski period njihovog obinog, normalnog, svakodnevnog ivota. Zanimljivo je da se elidiraju i tako vani delovi prie kao to je prva proslava nakon Sofkinog pristanka, kada se sledee poglavlje zapoinje u zoru. Pripovedau su vane odreene faze stare svadbe i folklorna osnova vri jak pritisak na izbor grae. Kako bi se u sredinjem i glavnom delu romana postigla to vea gustina, koriste se mnogi opisi, od kojih se izdvaja opis kue na Uskrs, gde se, ve na nekim mestima prikazana, kua osvetljava sa novih strana, a njen poloaj pojanjava. Posebno uspeli su opisi Sofkinog oblaenja, koji se dinamizuju pokretima tela i nanoenjem delova odee, od kojih se svaki imenuje, pravei tako katalog odevnih predmeta varoke kulture kojoj Sofka pripada. Poto je glavna junakinja ujedno i fokalizator, dobijamo ulne impresije izazvane oblaenjem: ,,Oseala je dra od one lake, iste koulje, gotovo ute od mnoge svile; od onih dugakih, i kao sve nove, vie nego obino, tekih alvara nabranih u bore. Samo oko jeleka je imala mnogo posla. On joj je bio mnogo otvoren i mnogo tesan. Jedva ga bila zakopala, te je posle morala jednako da izvija pleima i bedrima, probajui da li joj od tesnoe nee gdegod pui...(Stankovic, 60) Razlika izmeu dva opisa je u tome to prilikom opisa kue vreme prie stoji, a zbog mnogih Sofkinih pokreta i utisaka, pri opisu nje i njene toalete, vreme prie protie usporeno.

U kritici je istaknuto i da u ,,Neistoj krvi ne postoje pravi dijalozi. U skladu sa tim nema ni onoga to se konvencionalno naziva scenom. Njoj se pribliavaju razgovor Sofke i Mite ili pla u amamu, ali se mnogo ee govor likova pretvara u objekt pripovedaevog poigravanja, tako da je veina pripovedaevih iskza dvoglasna, tj. zasiena tuim reima, mislima, intencijama. Tako dolazi do meuosvetljavanja ovih glasova ili ak do dvostrukog prelamanja, pri emu se glas, govor jednog lika prenosi glasom, govorom drugog, a sve to do itaoca dolazi posredovano naratorovim iskazima. Osobina prikazivanja dogaaja kao to su kupanje u amamu, venanje i kretanje do crkve ili slavlje u Markovoj kui je zakoeno illi mrtvo vreme. Pripovedanje se potpuno usporava, pa se Sofkinom izlasku iz donje sobe, prelasku praga i naputanju dvorita kroz kapiju, posveuje neoekivano veliki deo teksta, to poziva na pozornost u tumaenju isparcelisanosti prostora i obreda prelaza koji se vre. U crkvi se panja usmerava na oseanje i percipiranje enterijera od strane glavne junakinje, a naglasak je na njenom intenzivnom unutranjem ivotu, preivljavanju dugih trenutaka, formulisanih kroz njene misli, izraene slobodnim indirektnim govorom. Isto vai i za razne faze svadbenog slavlja, gde su njene misli ispunjene prepoznavanjem novog kulturnog modela. I prilikom najveeg usporavanja postoje naini selekcije i ubrzavanja, pa na poetku dvadesetetvrte glave dobijamo informaciju da je trei dan slavlja i da Marko ne puta, dakle, napravljena je elipsa od nekoliko asova ili itavog dana. U crkvi se brzina pripovedanja smanjuje kada preti opasnost da znojava mladoenjina ruka isklizne, a zatim poveava, poto Marko prepozna opasnost. Zatim se prelee preko ina venanja, koji se elidira reenicom: ,, Sofka, upijajui nokte u mladoenjine prste da bi ih odrala u svojoj ruci, izdra u obilaenje oko nalonja i jedva doeka da izie iz crkve.(Stankovi, 142) Onda se izvetajem u vidu jedne reenice konstatuje konano odvajanje od ,,njenih, kao da je to obian rastanak, a ne rastanak nakon kojeg Sofka vie nee posetiti porodinu kuu. Usporavanje se vri prenoenjem izdiferenciranog, nijansiranog Sofkinog unutranjeg ivota, estim i kratkim dijalozima, snovienjima i rastakanjima granica vremena i prostora, izazvanih ulnom prenadraenou fokalizatora i usvajanjem novog naina ponaanja, novog etosa, koje u krajnjoj instanci dovode do poraavajue svesti o znaenju itavog slavlja.

Do ponovnog ubrzanja narativnog ritma dolazi nakon Markovog samosavladavanja. Ova scena se odlikuje usporenim vremenom u kome je perspektiva vezana za Sofku, koju na kraju zatiemo u karakteristinom poloaju: izolovana je, zatvorena, osamljena u svojoj sobici, odakle posredno, na osnovu zvukova i glasova, prati rasplet situacije i sopstvene sudbine. Ve od dvadesetpetog poglavlja, od reenice: ,,Sofka se ne die iz postelje, brzina pripovedanja se poveava, preskau se dogaaji, opisuje se svakodnevni ivot mladih suprunika. Dva puta, u dva presudna dogaaja, opet dolazi do usporavanja i likovi se izvode na scenu prilikom Markove smrti i Mitine posete, pri kojoj Sofka ponovo boravi u sopetu i slua razgovor oca i mua. Poslednje usporavanje je realizovano u zavrnoj glavi romana u kojoj vidimo unitenu Sofku u obinoj noi, nakon ega sledi pripovedaeva retrospekcija kojom se zatvara roman. Temporalna komponenta uestalosti izraava odnos izmeu toga koliko se puta neki dogaaj pojavljuje u prii i koliko puta se o njemu pripoveda, ili se bar pominje, u tekstu. Strogo uzevi, nijedan dogaaj se ne moe ponoviti, poto i samo mesto utie na znaenje, pa se do broja ponavljanja dolazi apstrahovanjem, uvanjem samo onih osobina koje su zajednike za sva ispoljavanja. Singulativni odnos je onaj u kome se ono to se jednom dogodilo, jednom i pripoveda. Ovaj sluaj je najei, a primeri su Sofkino poigravanje sa Vankom, Tomino privienje, odlasci na groblje, gotovo sve etape svadbe... Repetitivni odnos podrazumeva da se vie puta pripoveda ono to se desilo samo jednom. Tako se niska dukata kojom je Marko darivao Sofku pominje jo nekoliko puta nakon poklanjanja, najee iz Sofkine ili pripovedaeve perspektive, zatim se o Sofkinom plau u amamu govori i pre i posle opisivanja samog dogaaja, kao i o Markovom pokuaju da prvu branu no provede sa Sofkom. Stankovi je najveu vetinu postigao u iskoriavanju iterativnog odnosa, kada se dogaaj koji se ponavlja pripoveda samo jednom. Ovakvo pripovedanje realizuje korienjem krnjeg perfekta, potencijala i perfekta. Tako se opisuje poseta ivluku u Donjem Vranju nakon slave: ,, I tamo, zatvoreni, u drutvu uvenih Grka, Cincara i prvih begova, Turaka, koje zbog vere nisu mogli primati kod kue, pravili itav lom. Dovodili oeke iz Skoplja, metere, zurlae iz Masurice i Ciganke, i to na prave, ove iz varoi, iz ciganske male, nego takozvane orgovke, naseljene po okolnim velikim selima i hanovima na drumu, a uvene sa svojih krtih, toplih tela i razbludnih oiju. I onda bi otuda, iz ivluka, gde su bili zatvoreni sa sviraima, koje nameste u drugu sobu, da ne bi mogli gledati ta oni rade, po nekoliko dana dopirao ovamo u varo pucanj puaka i videlo bacanje raketli.(Stankovi, 12) Slino se postupa i prilikom slikanja porodine idile, koja poinje Mitinim igranjem sa Sofkom, a zavrava posetom Donjem Vranju. Istom tehnikom se govori o Sofkinom liku u etvrtoj glavi, stajanju na kapiji i prozorima, posmatranju drugarica, njenom i materinom svakodnevnom ivotu u iekivanju Mite i podnoenju siromatva. Ovako se stvara vea gustina dogaaja i u relativno kraim vremenskim intervalima, kao kada Sofka, izmeu prosidbe i odlaska u amam, pada u groznicu i privia svog idealnog enika ili kada se govori o slavlju kod Markovih, gde Sofka dvori goste. Iterativno pripovedanje je pogodno za slikanje svakodnevnog ivota, kada se na malom prostoru prikazuje period bez znaajnijih dogaaja. Tako se opisuje ivot nakon Markove smrti, kojim prevladavaju obine brige i aktivnosti, poput grenja nove kapije, ureivanja kue, kuvanja, hranjenja stoke. Iterativno pripovedanje se koristi i u zavrnom pasusu romana. U skladu sa Duievim uvidima i onim to smo rekli za ograniavajue dejstvo drutvenih i porodinih konvencija, prostor u romanu odreujemo kao intiman, zatvoren, ogranien, isparcelisan. Junaci se kreu unutar domaeg, poznatog, a promena ambijenta aktivira sve ovekove snage ili donosi propast. Postoji vrednosna distinkcija izmeu bliskog, prijatnog, prijateljskog i stranog, neprijateljskog, otvorenog, irokog prostora u kome ive ljudi spremni da osuuju ili da ,,se site. Prisutna je dublja etnoloko-antropoloka razgranienost, pa se na granicama domaeg i tueg, kakve su prag ili kapija, Sofki deava da oseti miris imira koji uvodi simboliku groblja i smrti, ili joj se haljina, prilikom obreda vananja, zakai za prag kue. Druga strukturna odlika, koja utie na prikazivanje prostora, jeste zavisnost njegovog predstavljanja od fokalizatora i sa tim povezan odnos tela i prostora, bilo da se radi o ponaanju oveka u zavisnosti od mesta na kome se nalazi ili reprezantacija prostora na koje utiu ulne impresije i telesna aktivnost fokalizatora. Primer je Sofkino posmatranje varoi sa prozora: ,,I kao god to je tako slobodno, otkriveno i javno ila, stajala na kapiji, tako je isto i gore, na prozorima gornjeg sprata, to su gledali na ulicu i varo, ne skrivena nego sasvim presomiena i oslonjena gledala i sa ravnodunou sve posmatrala. Ceo dan videla bi se kako presedi gore, na prozoru, sa podboenim rukama o obraze, koji bi joj se nadmeli i jo vie porumeneli, sa sastavljenim plekama, sa nadnesenom celom gornjom polovinom, njihajui se polako i oseajui dra u toj svojoj izvijenoj polovini, u ipupenosti i razdvojenosti kukova, u dodiru prsa o pervaz prozorski.(Stankovi, 34) U daljem tekstu se opisuje njeno podsmeljivo i ravnoduno posmatranje devojaka, njenih drugarica. Poloaj na uzvienom i vidnom mestu ukazuje na prezir i slobodu koje je istovremeno oseala. Iz njene perspektive vidimo itavu varo, stiemo svest o poloaju kue, percipiramo prostorne odnose zahvaljujui koordinatama ,,dole, ,,tamo, ,,ovde, ,,u ariji. Privilegovan poloaj u odnosu na druge, domai ambijent, samouverenost, samoljublje, ine da posmatra bude oputen i ,,presomien, tako da moemo pratiti najsitnije ulne nadraaje i pokrete tela, poput porumenelih obraza, pleki koje se dodiruju, prsa koja dodiruju povrinu prozora. Prostorna udaljenost, raspoloenje i odnos fokalizatora prema prikazanom, omoguavaju karikiranje likova njenih drugarica. Nae vienje je zamueno pristrasnom Sofkinom sveu, koja dri da je dovoljno sposobna da sa odreene udaljenosti tumai misli i ponaanje drugih. Zanimljivo je i Markovo ponaanje u hadijskoj kui. Prilikom prvog dolaska on se ustruava, iznenaen raskoom. Nee da sedne na jastuke da ih ne bi uprljao, trai stolicu. S poveavanjem broja dolazaka menja mu se i raspoloenje, pa postaje oputen, raspasan, buan.

Nakon poetne reenice romana, sledei pasus zapoinje indikativnom tvrdnjom: ,,Njihova je kua bila stara. Izgleda da otkada je varo poela postojati, da je i ta njihova kua ve tada bila tu. Cela rodbina iz nje je proizila.U svesti porodice i varoi stvara se fantazija o venosti, pa se lako zakljuuje zato Mita pristaje i na propast porodice, ali ne i na prodaju kue. Kua je deo sutine svakog lana porodice, pa su mogua metonimijska zamenjivanja, kojima se pojedinci definiu kunim prostorom. Tako su svi iz nje proizali, u njihovoj kui se znalo samo za povuen i raskoan ivot ili se iz nje, tj. iz njihove familije nikada nisu uli znaci svae. ivot se vodio, po pravilima koja su tu otkada i kua, dakle oduvek, u ogranienom prostornom opsegu, u domu, crkvi ili na groblju. Ono to Sofka doivljava kao konstitutivni elemenat hronotopa sree, red, ureenost olienu u raskono opremljenim i s ukusom nametenim sobama, predstavlja deo hadi-Trifunove ostavtine i zahvata mali deo pretpostavljene venosti. Visoka kultivisanost, prostorna harmonija u kojoj svaka prostorija ima svoje znaenje i funkciju, a svaki predmet svoje mesto, u svesti glavne junakinje se javljaju kao obeleje polja sree, odvojenosti, izolovanosti, radosti. Zato ona pokuava da formira branu sreu i vaspostavi porodine odnose opremajui Markovu kuu. Od hadi-Trifunove smrti kuni prostor se transformie u polje greha, bluda, erupcija neukroenih ulnih provala. ivelo se u toplim, nametenim sobama, po dvoritu su utale enske haljine, a ene su imale da budu to strasnije, lepe, negovanije, ne obraajui panju ni na godine, ni na rod. U skladu sa tim je i proirivanje bate, zasaene najlepim drveem i odmicanje tala, kako se ne bi remetio kuni mir. Mukarci nisu uestvovali u poslovima i javnom ivotu, nisu obilazili magaze, ivluke ni vinograde. Kao mesto raskoi pojavljuje se ivluk u Donjem Vranju, u kojem su provoenje veeri u opijanju i kockanju. Za njega se vezuju i nijlepe Sofkine uspomene. Paradoksalno, na mestu na kome su preci krili brane i porodine obaveze, Mitina porodica pokuava da ih uspostavi. Kua kao mesto poricanja porodinih vrednosti formulie se i kroz Sofkino seanje, pa tako Kavarola dovodi ,,javno enskinje, a njegova supruga ih slui. Kroz promenu uloga i namena prostora pratimo izroavanje. Odstupanje se meri prema usvojenim pravilima, konvencijama u ijem je uspostavljanju najvaniju ulogu imala ova bogata porodica. Mukarci ne provode ivot u radu, ve u obesmiljenim hedonistikim nasladama, leei se po banjama, ne bi li obnovili snage za nova opijanja, a ene nisu majke ili supruge, ve objekti zadovoljavanja mukih elja ili njihove slukinje. Granice intimnog prostora su strogo naznaene. Ve je hadi-Trifun ,,sazidao kapiju na svod i jaku kao grad. Kada Sofka odraste, majka ne doputa da kapija stoji otvorena, niti da njena erka ,, bilo kakva naputa granice dvorita. Pripoveda postojanje granica dramatizuje postavljanjem Sofke na kapiju ili prozor, gde se postojanje granica potvruje njihovim krenjem, odnosno Sofka svoju slobodu definie prevazilaenjem istih. Fizika odvojenost od ostatka varoi se za Sofku javlja kao preduslov slobode. Stopljenost sa kunim prostorom se vidi i iz injenice da ga samo tri puta naputa. Prvi put, kada je isproena, odlazi u susedstvo. Drugi put odlazi u amam, na ritualno kupanje i trei put zauvek, za vreme svadbe. Nedovoljno je motivisano potpuno odvajanje od porodice, poto, nakon venanja, ne nailazimo ni na pominjanje posete oevoj kui. Stie se utisak da kada nevesta pree liniju koja odvaja dva sveta, kada kao da umire u prethodnom ivotu, to potvruje vizija kue u sopstvenom odsustvu, vie ni obina poseta nije mogua.

Najjasniju manifestaciju spojenosti glavne junakinje sa okruenjem Stankovi ostvaruje uvoenjem motiva prodaje kue, kojim se na simbolikoj ravni prodaja spaja sa udajom, koja se na kraju i prepoznaje kao trgovina. Pripoveda koristi injenicu da je Sofka fokalizator, da se najvei deo znanja crpe iz njene svesti, pa na podlozi te ograniene perspektive stvara lane pripreme. Sofka ve u svojim uspomenama iz detinjstva , u njenoj analepsi u treoj glavi, krizu u porodici povezuje sa prodajom kue: ,, Pa onda, isto tako je znala, kada bi oni mislili da ona uveliko spava, za ono njihovo, materino i oevo, dugo, nono, sedenje, cele noi, nemo, bez rei, a iz oiju im se vidi: kako sve ovo treba jednom svriti, ne moe se vie, treba beati, prodati kuu i sve...(Stankovi, 30) Dete, za koje roditelji misle da spava, iz njihovih oiju tumai dalje poteze i tako konstruie sopstvenu predstavu. Prodaja kue kao reenje je deija fantazija, nepotkopana od strane pripovedaa. Ova svest se ponovo aktivira kada promene u majinom ponaanju Sofka ita kao strah da je kua u Turskoj nekome prodata. Kasnije, nakon prvog oevog dolaska posle dueg vremena, glavna junakinja se utvruje u svojim uverenjima: ,,Sigurno, sigurno da je on kuu prodao i to joj javio. I sada ona zato jo ne moe sebi da doe. Ne moe nikako da se pomiri s tim da e morati kuu naputati i ii sa njim, i to tamo u Tursku, ili ko zna kuda.(Stankovi, 69) Sve dalje promene Sofka tumai u istom kljuu, zakljuke donosi na pogrenim premisama: teranje Magde u selo, svaa izmeu roditelja, ureivanje i nametanje kue, posete rodbine. I prvu Markovu posetu posmatramo iz Sofkine perspektive. Ona ga as odreuje kao gosta, as kao kupca, nijednom ispravno. Ovde se javlja i pripovedaevo prenoenje Sofkinih misli, koja zna da e otac uivati to je kua tako nametena, naroito to e kupac biti iznenaen bogatstvom, dakle svojevrsno trostruko odraavanje, obojeno porenom pretpostavkom. Nakon nagomilavanja Sofkinih misli, u desetoj glavi se promalja pripoveda, koji unosi svoju objektivnu perspektivu, gotovo neprimetno, blago-ironino osvetljavajui njen lik, uniavajui ga: ,, Ovamo, kod Sofke, sutra, ceo dan, bilo je tako dobro. I Sofka zato docnije celog ivota nije mogla sebi da oprosti: kako da ona to ne oseti, i to ona, Sofka, koja je oduvek sve znala, sve unapred oseala, a sad, ba sad, kad se ticalo njene glave, njenog ivota, tu se prevari! Malo dalje, u istom smislu: ,, Duboko u no, valjda ak oko pola noi, kada je bila ve lakosana, sea se docnije, ula je odozgo, kroz tavanicu, kako sigurno iz oeve sobe, jednako dolazi um, ak i glasovi, i neko dugo hodanje. Onda, kao nikada dotle, materin dosta jak glas, kao neko odupiranje, svaa, pla.(Stankovi, 80) U prvom iskazu prilog ,,docnije upotrebljava instanca superiornija od Sofkine svesti, otvarajui iroku vremensku ravan, koja prevazilazi kraj romana, a prostire se i do kraja njenog ivota. Ista instanca rasporeuje u blisko susedstvo tvrdnje da je Sofka sve unapred znala i da je ba sada, u najvanijem trenutku pogreila. U drugom iskazu se ponovo upotrebljava prilog ,,docnije, uz pomo kojeg saznajemo da e glavna junakinja nastaviti da preispituje svoje ponaanje u ovoj situaciji. Sve ovo se realizuje korienjem slobodnog indirektnog govora i pre nego to Sofka stvarno sazna da se udaje, pa se jasno razbija njena iluzija da je sve znala. Smisao postupka lane pripreme je u demonstriranju pripovedake umenosti, poigravanju sa oekivanjima italaca i rastu receptivne napetosti, a intervencija pripovedaa i otkrivanje ishoda pre nego nas tekst odvede do njega, tumaimo kao nainjanje Sofkinog lika, poetak njegove detronizacije. Kada tumaimo prostorni poloaj oca Mite i pri tome svet posmatramo iz Sofkine perspektive, odreujemo ga kao stalno odsustvo. Prve Sofkine uspomene o ocu govore o njegovom putovanju i uenju u Carigradu i Solunu, njegovoj izobraenosti i stranosti u odnosu na rodbinu. I pre i nakon roenja erke on vreme provodi ,,gore, na spratu, u gornjoj sobi, u kojoj ga slue i prilaze na poklonjenje, gde je i fiziki odvojen i nadreen ostalima. Na osnovu ovakvog poloaja pravimo analogiju izmeu njegovog i Sofkinog silaska. U sedamnaestom poglavlju, u kome ve poinje slavlje, kroz pripovedaeve iskaze naziremo Mitine misli: ,, Poe se oseati ona sloboda koja je tako nuna za veselja i svadbe. A da bi to jo vie bilo, efendi Mita rei se jo vie da se spusti, da sasvim sie i pomea se sa svima njima. I to sve ne radi sebe, ve radi njih, da bi oni bili veseliji.(Stankovi, 128) Pripoveda e ponovo govoriti o silasku kada Sofka odlui da dvori goste u Markovoj kui, a i fiziko kretanje od crkve do periferije varoi percipiramo kao silazak. I otac i ki druge posmatraju kao tue, strane, ,,njih, i silaze, ne zbog sebe, ve zbog razloga koji su izvan. Uz Mitino ime se u itaoevom i Sofkinom miljenju vezuje i boravak u Turskoj. Ova teritorija se za njegove pretke javlja kao plje rada, trgovine, dok za Mitu predstavlja beg od siromatva, obeanu zamlju u kojoj provodi dane svoje mladosti. ,, I to je Sofka bivala vea, on je sve ree dolazio; u godini dana jedanput, i to obino nou.(Stankovi, 24) Dani u kojima ih je on poseivao za nju su bili najgori. Svoju sliku oca ona gradina osnovu boravka u stranoj zemlji, nonih dolazaka, umornog izgleda, olinjalog odela. Tako Turska dobija negativnu konotaciju, unosi egzistencijalni nemir. S takvom predstavom spajamo i poreklo Markove porodice, o kome se pripoveda u trinaestoj glavi. Doseljenici iz Turske, oni ive u novom, irokom delu varoi, blizu granice. Blizina Turske, Arnautluka, pretnja krvnom osvetom, utie na Sofkino percipiranje seljake kulture, koju ispituje kao egzotinu, uporeujui je sa svojom, ne da bi upoznala karakteristike, ve da bi uestvovala u asimilaciji i potvrdila vrednost sopstvene, varoke.

etvrta glava je vana za konstituisanje hronotopa porodine kue u kome se Sofka osea sreno i slobodno, kao i za shvatanje celine njenog lika, pa ovde vidimo i prvi detaljan opis. Pripoveda nam prikazuje slike iz njenog intimnog ivota, brzo prelazei preko rane mladosti i zaustavljajui se na dobu od dvadestpet ili dvadesetest godina. Daje nam nekoliko prostorno-vremenskih konkretizacija kao ilustracija uoptenih tvrdnji. Govorei o slobodi, ili slobodi kako ju je ona shvatala, narator nam je predstavlja kako stoji na kapiji. ,, Nikada u kapiji, nikada u strani, ne krijui se, a osobito nita ne krijui od sebe, jo manje od svojih prsiju, koja bi, da ih druga neka ima takva, suvie puna i jedra, pokrivala boom, prebacivajui je na sebe do ispod lica. Ona to nikad nije radila. Ako bi stajala, stajala bi na sredi kapije, sa iza sebe prekrtenim rukama i lako naslonjena o zatvoreno krilo kapijsko, sa komotno ispruenim nogama, prebacivi jednu preko druge.(Stankovi, 32) Ona je fokalizator, pa vidimo da je potpuno svesna poloaja, svesna naina na koje ispoljava ravnodunost i sigurnost. Detalji kao to su ,,u strani ili ,,na sredi govore o Sofkinoj osetljivosti, senzibilnosti i suptilnoj moi opaanja. Isto se moe rei i za sve likove koje koristi kao fokalizatore. Kasnije Sofka osea kako pop Rista zaudara ,,na burmut, duvan, i na neki star ali i suv, osveavajui zadah. Kada otac dolazi iz Turske ona primeuje kako, izlazei iz kola, ispravlja akire. Marko, kada ode svojoj nakon prve posete hadijskoj kui, vidi eer sumnjive boje; pa zna da ga ne koristi niko sem njega. Ovakve pojedinane impresije stvaraju utisak ispunjenosti prostora. Pored kapije, i prozor se javlja kao mesto na kome kua svoju slobodu. Pripovedanje se zatim ubrzava i saznajemo da joj je zimi uvek bivalo lake. Razlog je usamljenost. Suprotno od toga, prolea joj uvek donose nemir. I peto poglavlje se dogaa u porodinoj kui, ali je vreme konkretizovano reenicom: ,,Bilo je to pred Uskrs. Zbivanja u ovom delu traju jedan dan. Glava poinje opisom dvorita. On je realizovan iz Sofkine perspektive tako to se u svakoj reenici panja posveuje drugom delu dvorita, dakle, u fokusu nije samo jedan predmet ije se mnoge strane otkrivaju, ve se estim pokretanjem pogleda opis dinamizuje i stvara utisak prostorne ekstenzivnosti. Pri tome se uvode i mnoge zvune senzacije. Pripoveda nas odmah obavetava o Sofkinom poloaju. Ona je na gornjem spratu, a itavu glavu obeleava njeno kretanje kao fokalizatora i promene u doivljaju prostora u skladu sa tim. Odatle posmatra majku kako sedi na dnu stepenica i trebi penicu, pa zatim, kreui se pored bunara ka kapiji, vidi Todoru kako krije tepsiju i isti metlom. Odavde prati i majinu reakciju na oevog glasnika, tako da dobijamo malu Todorinu karikaturu. Zatim e Sofka otii u kujnu , pa na sprat, ponovo u kujnu, pa do kapije... Naa vezanost uz nju nam omoguava da potpunije obuhvatimo itav prostor kue i dvorita. Ovde se kua javlja i kao znak, nosilac vrednosti, koje Arnautin tumai, ili, bolje reeno, njegovo tumaenje nam posreduje Sofka. Ona nam prenosi i detalj koji otkriva glasnikovo raspoloenje: odlazei ne ide sredinom kaldrme, ve krajem. Nakon povratka sa groblja Zainje se simbolika smrti, koja e se kasnije potpunije razviti, mada se veina elemenata sada pojavljuje: miris tamjana, voska i miris suvih imirovih venaca. Na samom kraju se iz jedne take, sa raznih strana, dovode u vezu zvune, olofaktorne, kinestetike i taktilne impresije. Sofka lei u donjoj sobi i osea kako majka pada u san, iz kovega sa posteljinom bije studen, iz gornje sobe ,,suvota, iz kujne vlaga i miris ugaenog ognjita, uju se zvukovi koje stvara kretanje mieva. Poto je ostvarila kontakt sa svim delovima kue, Sofkina svest nam prenosi i Magdine planove za sutra. Subota pred Uskrs i dan Uskrsa su vreme u kojem se odigrava radnja estog dela romana, u kojoj se, opisom kue obasjane suncem u nedeljno jutro, dovrava slika porodinog doma, njegove spoljanjosti i unutranjosti, dvorita i poloaja u varoi. Ovde je precizirano njeno mesto, a naroito injenica da se cela kua ne moe videti sa ulice. Ovo je i redak trenutak u kome kapiju zatiemo otvorenom. Pripoveda nas dri u nedoumici iz ije perspektive je kua sagledana. S jedne strane, pokazna zamenica ,,ono i sintagma ,,svet spolja nam govore da je fokalizator neko od ukuana, na primer Sofka, dok sintagma ,,tog njinog i pokazna zamenica ,,one ukazuju da se ponovo zauzima perspektiva varoi. U ovom poglavlju otkrivamo i vanu osobinu Stankovievog pripovedaa da prostor i ponaanje likova u prostoru koristi u njihovom karakterizovanju. Na poetku, Sofka posmatra kako Magda svog sina puta na kapiju, a njegovog konjia uvodi kroz batu. Dalje sluamo razgovor na ijem kraju Sofka pretpostavlja da se kriju kako im se ne bi smejali zbog seljake ljubavi. Sutradan, na Uskrs, ponovo prvi dolaze seljaci. Ulaze iz bate i tamo ostavljaju konje, s nestrpljenjem estitaju praznik Todori i odlaze u kujnu, gde se najbolje oseaju i odakle posmatraju varoane sa strahopotovanjem. U uspostavljenom polaritetu seljaci su jasno negativno oseneni. Nakon oeve posete, Sofka na osnovu izgleda sobe zakljuuje o dogaajima i majinom raspoloenju: ,,I Sofka je po tome znala da oca sigurno nije ni ispraala, jer da je izlazila za njim do kapije, sigurno bi, vraajui se, morala da oseti ovoliku zaguljivost, zadah, dim duvanski, te bi otvorila da provetri. Ali kad ga nije ispratila, onda je moralo neto strano i veliko izmeu nje i njega da se desi.(Stankovi, 68.)

Novica Petkovi kae: ,,... i u samo kompoziciono jezgro romana poloen obrazac stare svadbe, to je i razumljivo ako je predmet romana zapravo jedna udaja. S toga je svadbena i uopte folklorna podloga prilino jaka u ,,Neistoj krvi, mada na prvi pogled nije i dovoljno vidljiva.(Petkovi, 79) Dalje kae da su folklorni elementi ukljueni u kompozicionu strukturu romana, a Stankovi odatle izvlai i povezanost venanja i pogreba i to koristi za stvaranje uzviene atmosfere sudbinskog, presudnog. Sredinji deo romana, u kome se vreme usporava i Sofka je fokalizator, graen je na osnovi stare svadbe, pa je i hronotop oblikovan istim pritiskom. Manifestacija folklorno-mitskih predstava ja i Tomin susret sa vilom brodaricom. Toma je pre toga zapoeo proces identifikacije sa ocem, oblaenjem njegovog odela, a on se ispoljava i kao prostorna promena svetova, jer se vraa u Tursku, u mesto svog detinjstva, u kome se susreti sa vilama ne racionalizuju.

U Sofkinoj svesti se formiraju osobine prostora koje stvaraju strah od smrti i unose egzistencijalni nemir. To su mrak koji stee, vlaga, nered, hladnoa. Gotovo sve pobrojane osobine su aktivirane kada joj majka, visokokonvencionalizovanim nainom, saoptava da je isproena. Iako se Sofka nalazi u tekoj ivotnoj situaciji, uoava karakteristike prostora. Kujna je dole, zatvorena i mala, skoro poiena, sa vlanom zemljom i crnim gredama. Egzistencijalni ponor se otvara pretvaranjem utih tepsija u krvave oi. Psihika promena biva praena fizikom manifestacijom: ,,Sofka, oseajui kako joj se od uasa palci na nogama gre, pa joj se taj gr, bol uz kolena penje i probada joj utrobu, polovinu joj see kao no, prie materi.(Stankovi, 81) Lanac nagovetavanja smrti, zapoet jo sa Todorinim i Magdinim vraanjem sa groblja i donetim mirisom svea, voska i imira, nastavlja se kada se Sofka vraa iz tetkine kue, ne bi li se razraunala sa ocem. Prvo primeuje mrak, pomean sa ,,mrtvim padanjem vode, a kao suprotnost tome, vidi kuu obasjanu sveama, gde mirnou i osvetljenost povezuje sa svojom smru i odsustvom. Nakon razgovora s ocem, na povratku u tetkinu kuu, dosledno se stvara paralelizam slika: ,,Brzo pree esmu i fenjer, koji je mutno osvetljavao oko sebe. Voda je sa esme teko padala. Svuda je bilo mirno i mrakom pritisnuto, nigde se nije uo ni lave pasa, ni bat ijih koraka.(Stankovi, 88) Upravo istrajnost izvoenja simbolike smrti svedoi o nameri pripovedaa. Na povratku iz amama Sofka sagleda kuu i primeti dva fenjera i imir, zbog kojeg joj cela kua zamirie na pokojno, mrtvako. Na krovu vidi nove eramide za koje joj se ini da su od njenog mesa. Prilikom poslednjeg naputanja roditeljske kue, na dan svadbe, imirov venac, ve sparuen, dodirne je po kosi i licu i zaplahne ,,mirisom kao na tamjan i svee. Kao to se svetlost korist iza stvaranje punoe prostora, isto se ini i sa mirisima. Tako Sofka u komijskoj kui, u sobi u kojoj su spavale bebe, spava ,, udiui onaj miris kojim je bila soba ispunjena iz njinih, jo mlenih usta i plua, iz njinih stisnutih i uz obraze naslonjenih ruica, oznojenih glavica sa retkom kosicom i jo mekim temenjaama.(Stankovi, 130.) Nakon slavlja e se celo dvorite oseati na proliveno pie i jelo, a iz bate dopire ,,okvaen, ugaen dim, koji je ve mirisao na ubre. Kada se Sofka nalazi u tetkinoj kui pripoveda precizno odreuje njen poloaj i nabraja barijere koje njen pogled savladava: ,,kroz prozor i krot otvorenu kapiju sprou nje. Tako stiemo utisak o udaljenosti i poloaju glavnih referentnih taki. Kasnije, u komijskoj kui preko bate ,,sedela je u maloj sobici na krevetu do prozora, da bi mogla otuda, kroz bate, sve ovamo videti. Mi ostajemo sa fokalizatorom , pratimo njene unutranje promene, a o deavanjima u kui saznajemo posredno, zakljuujui na osnovu spoljnih pokreta.

Karakteristian Stankoviev postupak je i da prvo odreuje aktere i scenu njihovog delovanja, a ne opisuje ceo dogaaj, ve ga elidira, pa mi zakljuujemo iz ponuenih podataka. Tako je u esnaestoj glavi, gde Sofka odozgo posmatra dvorite i spremanja za slavlje. Sofka tumai misli zajapurenih ena i opisuje njihov izgled. Prodire u njihove namere, pokazujui svoju nadmonost. Sve one, bez obzira na godite, ponaae se kao da e biti sa drugima, a ne sa svojim muevima. ,,Trista e uda od besa i strasti initi.(Stankovi, 122) Kada ih zagreje pie, prema muevima e se odnositi kao da se ponovo zaljubljuju. ,,Svaka e gledati sebe, da to vie ugrabi od veselja, sree.(Stankovi, 123) Sofka zna da im je to jedina prilika da osete ivot, da se predaju jelu, piu i veselju. Postavljen dekor i njegovi sudionici se stavljaju u pokret, ali se veselje ne opisuje, posebno ne detaljno kako e se opisivati ono u Markovoj kui. Prilikom opisa kretanja ka amamu vreme se usporava. Pratimo razvoj Sofkinih misli izazvanih spoljnim impresijama i dolaenjem raznih stvari u njeno vidno polje. Stvara se iluzija pokreta, manjanja mesta, uz pomo glagola ,,ui, ,,iekivati, ,,zastajkivati, ,,ii, ,,penjui, ,,pribliavajui. Smenjuju se ulice kojima prolaze i ljudi koji ih posmatraju. Pripoveda slino postupa i u drugim situacijama. Tako se opisuje i Markov odlazak, kada je Sofka jo uvek mislila da je kupac. Opisuje se konj, alat, koji se veselo kree oseajui na sebi svoga gazdu, a zatim ambijent svitanja, tako to se perspektiva opisa iri na ravnice i brda, zatim, neto blie, njive i bate, pa, potpuno pribliavajui pogled, ulice u varoi. Marko na konju prolazi kroz ariju, i polako se kree ka domu sve do kapije. Potpun doivljaj kretanja dobijamo i kada se svatovi kreu ka crkvi na dan venanja. Iz Sofkine perspektive gradimo oseaj prostornih odnosa. Gleda ta se nalazi ispred nje, a za svest o onome to je iza, odgovarno je nadogrivanje njene mate. Ispred igraju oeci. Pored nje promiu prolaznici i posmatrai sa ograda. Iza nje je, takoe, guva. Sofka pretpostavlja da su njeni odvojeni. Na zaelju je Marko na konju. Sofka nam ak daje detalje njagovog poloaja, pokreta, naina sedenja, a njena svest nam posreduje i kratak dijalog. Prostor u amamu ispunjavaju jedra enska tela, para, zvukovi i pesma. Iz epova uti voda, uje se lupanje vrata i nanula, a devojke zapoinju pesmu, koja biva sve strasnija i jaa. Kulminaciju buka dostie kada devojka koja najjae peva, ne mogui da izdri sevdah, baca tas, koji se kotrlja zveei. Paralelno sa pesmom, Sofka je u kurni, dvostruko izolovana od spoljanjeg sveta. Kad pesma dostie vrhunac suoava se sa injenicom da joj nade umiru. Opisu amama posveena je velika panja. Zanimljivo je da se on antropomorfizuje. Pripoveda opisuje paru koja izlazi pri otvaranju vrata i poredi je sa neijim uzdahom, izazvanim mladim, enskim telima. Kada Sofka, na polasku u crkvu, izlazi iz donje sobe, veo joj se zakai za prag. ,,Spomenuemo ovde jo jedan hronotop proet visokim emocionalno-vrednosnim intenzitetom, to je prag; on se moe podudariti i sa motivom susreta, ali njegovo sutinsko ispunjenje je hronotop krize i ivotnog preokreta. .... Vreme u tom hronotopu, u sutini, predstavlja trenutak, koji kao da nema duine i kao da ispada iz normalnog toka biografskog vremena.(Bahtin, 378) U skladu sa ovim uvidima, smetnja sa velom se javlja kao sredstvo kojim se trenutak prelaska produava, vreme zaustavlja, tako da dobijamo sliku Sofke koja se uzdignutom rukom brani od svetla, sveta i graje, a njena nagomilana emocionalna napetost se oslobaa. U opisu dvorta crkve, kao i u opisu unutranjosti, javljaju se rei koje u Sofkinom svetu nose vrednosno negativnu konozaciju: iroko, mrano, mrtvo, hladno, crno. Nain na koji je izgraena crkva, neharmoninost, neujednaenost, nesrazmernost, potresno deluju na Sofku. Popovi stvaraju akustike, vizuelne, kinestetike i olfaktorne nadraaje. U crkvi ona naizmenino percipira ono to se nalazi ispred i ono to se nalazi iza, a drugi kontrast koji se javlj je irina, prostorna razobruenost, naspram uskosti i zbijenosti. ,,Tada prvi put u ivotu, tako pred dverima, u sredini crkve, oseti ona celu crkvu oko sebe, svu njenu visinu, irinu, osobito njene visoke svodove kao ak u nebo, sa poaavelim tamnim slikama, sve iz Stranoga suda.(Stankovi, 139) Nasuprot ovome stoji ikonostas odakle je gui miris bui, tamjana, svea, crvotoine. Prostorno irenje sugerie prostran pod iza nje. Ispred sebe vidi asnu trpezu, a iza svatove kako se zbijeni kreu. Reeno doprinosi oseanju sputanosti, histerinom ubrzavanju misli koje kulminira u bojazni da e znojava deja ruka iskliznuti i stvaranju oseanja straha, pa izlazak iz crkve deluje kao rastereenje. Akcenat je u ovoj sceni stavljen na problem s mladoenjinom rukom, dok je sam in venanja elidiran.

I Sofkin silazak ka periferiji varoi obeleen je terminima negativne konotacije: arija se tu irila, gubila, ,,sve je bilo prostrano, razbacano, sa ulica se vide ermovi i plastovi sena. Pripoveda nam daje i da osetimomirise mleka i plastova kudelje. Kapija je bila ,,velika, teka i jaka kao grad. Ranije smo saznali da je ona uvek ostajala otvorena kada Marko nije u kui. Kua je bila na neuobiajenoj udaljenosti od kapije. U njoj je postojala samo jedna okreena sobica. Svadbeno slavlje je trajalo tri dana, s tim da je prikazivano iz Sofkine perspektive koja je propustljiva za razlike u odnosu na ono kako je Sofka zamiljala sopstvenu kulturu. Kune prostorije, naroito velika soba i kuhinja, postaju polje greha, ispunjeno vrelinom, vriskom, bukom, mirisom hrane i pia. Sofka jedan deo proslave provodi u sopetu, posebno pripremljenom, dakle, ponovo izolovana. U njemu je bila gola zemlja, malo je i zaguljivo, ovla okreeno, a Marko ga ureuje svojim nerafiniranim pokretima, gomilajui bogatstvo preko slame. Dolazak seljaka u ariju obeleava njihovo kultivisanje i sublimisanje navika, koje e ispod bogate spoljanjosti provirivati kao slama ispod tepiha. Iz ove sobice e Sofka sticati prva znanja o sredini u koju je dovedena, posmatrajui kako seljaci poje konje, njihovo odelo, ponaanje, isprva samo nazirui ta se ispod hladnjaka dogaa. S proticanjem vremena su i oni bivali sve odeljeniji od ostatka varoi, dok konano Marko ne izda naredbu da se kapija zatvori. Takva vrsta izolovanosti omoguava i kljunu scenu izmeu Marka i Sofke, u kojoj se psiholoki tanano daje razvoj njihove ljubavi, a Marku se od snahe vraa vlastita poruka u svom obrnutom, ali istinskom smislu. Karakteristike hronotopa sree ija se slika obrazuje u Sofkinoj svesti su red, harmonija, svetlost, toplota, izolovanost. Izolovanost se javlja kao kljuna odlika. u etvrtoj glavi se govori o genezi Sofkinog lika i kae se: ,,Zato je ona tu samou uvek volela. ak, kad je sasvim sama kod kue, mati joj ode ili na groblje ili poslom, pa se duboko u no ve ne vraa, ona je i taj strah od mraka nekako rado podnosila. Uvek bi se tada povlaila gore i onda, zatvorena kapijom i zidovima, dakle osigurana, predavala bi se sama sebi.(Stankovi, 40) Zimi joj je bivalo lake, poto je ovek usamljeniji, izdvojeniji od sveta. Njeni snovi, autoerotski nagoni, samozadovoljavanje, vezani su za odeljenost od sveta. Nestrpljivo eka da doe no, a ona, sama u postelji, nastavi sanjarenje. Kada Magda i Todora odu na groblje, Sofka se utvruje u svojoj izdvojenosti ponovo zatvarajui kapiju. Izolovanost, ali s negativnim predznakom, javlja se u scenama slavlja u Markovoj kui i nakon Markove sahrane. Sofka ni svoj novi dom ne naputa, osim u poslednjoj glavi, kada dolazi do raspadanja kue i stvaranja nereda, kao to ni roditeljsku kuu nije naputala. Najee je zatiemo na prozorima, odakle posmatra ulice varoi, kada istiemo najpotpuniju sliku njene telesnosti. Po ugledu na red u porodinoj kui, Sofka pokuava da konstituie prostor sree preureivanjem Markove kue. Kua joj tada postaje topla, vie nije hladna i onako razgraena. Izvlai nagomilano bogatstvo i nadgrauje seljaku sirovost i otrinu, kao to je i njen hadi-Trifun uradio. Celu kuu kree, ,,osobito one njene crne, kurumima izreetane tavanice i grede. Dvorite iste i sreuju. Velika kapija, koja je kuu inila vlanom i mranom, ruila se. Na ravni govora preureivanje se javlja kao zamenjivanje termina koji u Sofkinoj svesti imaju negativnu konotaciju, terminima sa pozitivnom. Negativno konotirani su mrak, nered, hladno, vlano, razgraeno. Paralelno sa postojanjem hronotopa sree postoji i njegova suprotnost. Prostorne inverzije ulaze u nain karakterizacije ili se u Sofkinim mislima pretvaraju u negativna obeleja prostora. Tako Magda sinovljevog konjia vezuje u bati, daleko iza kue, a seljaci na Uskrs ulaze kroz batu. Posebno mesto u svesti glavne junakinje zauzima injenica da gosti u Markovoj kui sede ili lee sa spoljne strane zida, pod vedrim nebom. Ova slika e ui i u jednu od brojnih halucinacija. Kretanje i raspadanje prostora se javlja na slavlju u Sofkinoj kui, kada kua, puna ljuda i njihove toplote, poinje da se kree, kao eksteriorizacija njenih unutranjih stanja. Vizija kretanja kue e se javiti i nakon Markove smrti. Pre toga, za vreme slavlja u velikoj sobi, ini joj se ,,kao da pod nogama ne osea zamlju, odozgo nije zaklopljena kunim krovom, dimnjakom, ve kao da se sve to oko nje, zajedno s njom, kree, ide, i sve vee biva.(Stankovi, 156) Ovde se javlja motiv otvorenog krova, odnosna otvora iznad ognjita, koji stvara utisak nedovrenosti, nezatienosti, nemogunosti uspostavljanja harmoninih odnosa. Na kraju zatiemo Sofku na najniem stupnju egzistencije u najrazgraenijem prostoru u kome su ljudi budni usred noi, deca eprkaju po ognjitu i prljaju sobu, a kasnije se hrane nekultivisano, vukui hranu po itavoj kui, nasuprot obeda u staroj kui koji su dobijali visoko artificijelan i ritualni karakter. Sofka dovlai jastuke po podu i sedi kraj ognjita, a sluga se raskomouje bez imalo zazora ili potovanja. Sofkino kretanje izmeu dva kulturna modela, silazak sa njenom ,,hadijskom samosveu, praeno je uoavanjem udnih navika, ponaanja i odevanja. Neobinost seljakog prikazuje se na fonu varokog. ,,U odnosu na varoki red i obiaje, ponaanje seljaka izgleda ili kao nepoznavanje pravoga reda ili kao zbunjenost i pometenost pred viim svetom.(Petkovi, 138) Propustljivost Sofkine svesti samo za razlike ponekad dovodi do karikature: ,,I svi, ne ne mnogo razvijeni, veinom mali, kratki. A ko je opet od njih bio razvijen, taj je bio i suvie, suvie dugaak i krupan.(Stankovi, 148) Razumljivije su zamerke koje se tiu kue, dvorita, svakodnevnih navika ili naina oblaenja, poto je varoka kultura na viem stupnju onog razvoja koji se manifestuje kroz postojanje veeg broja umetnutih potreba i iznalaenje nijansiranih naina njihovog zadovoljavanja. Tako se formira svest o rafiniranoj, kultivisanoj i uglaenoj varokoj kulturi, naspram sirove i grube seljake. U trinaestoj glavi saznajemo istoriju Markove porodice, punu pobratimstava i njihovih krenja, ispoljavanja suprotnih oseanja, sukoba, ubijanja, krvnih osveta. Vrsta rodoskvrnua u kojoj svekar ivi sa snahom javlja se kao potpuno strana varokom oseanju u Sofki. Kada Sofka posmatra Mileniju vidimo nadmonost sudije koji u nekoliko reenica prelazi preko njenog fizikog izgleda, oseanja i razloga ivota i naina ivljenja u planinama. Na slavlju se ljudi ne raskomouju, ne oslobaaju odela, jer ga smatraju znakom gospodstva. Seljaci ne pevaju, ve se buka koju proizvode definie kao halalakanje, nadvikivanje i natpevavanje. Slavlje u velikoj sobi Markove kue zainjeno je ogromnim koliinama hrane i pia. Na ognju se peku itava telad, a gosti ne piju aama, ve buklijama. Kako svadba odmie, ljudi bivaju slobodniji, sve ograde nestaju i ona se pretvara u neogranieno orgijanje. ,,I sa uasom Sofka je gledala kako je sve to poelo da postaje, da se stapa u jedno. Svi muki pretvaraju se u jednog mukog, sve enske takoe opet u jednu optu ensku. Ni staro ni mlado, ena, snaja, strina, ili kakav rod.(Stankovi, 157) I hadijsku i seljaku kuu odlikuje sutinski isti odnos prema eni, koji dobija razliite manifestacije. ene retko delaju po sopstvenoj volji, a kada tako ine, prave prestupe. Todora i Sofka su udate bez sopstvenog pristanka, gotovo nasilno, diskretnim prinudama, jaim od fizikih. Stana i Todora ive bez svojih mueva, a Sofka i Stana su isproene i kupljene za svoje svekre. Kada se distanciramo od Sofkine take gledita i razmotrimo podatke o hadi-Trifunovoj familiji, dolazimo do saznanja koja potkopavaju sliku koju glavna junakinja ima o gradskoj kulturi. Iz Sofkinih seanja saznajemo da su u istoriji njene porodice postojala bar dva rodoskvrnua: Kavarolina ena je greila sa deverom, a Mitini roditelji su bili roaci. Iz seanja itave varoi saznajemo da je hadi-Trifun za ostvarivanje svojih politikih i poslovnih ciljeva koristio i ubistva, a da je njegov sin zapoeo obiaj neogranienog uivanja sa Turkinjama. Ve smo pomenuli da muki nisu radili, ve su vei deo vremena provodili u uivanju.. ak se i leksika kojom se opisuje ivot u Sofkinoj kui pribliava onoj kojom se govori o neobuzdanim izlivima ivotne energije Markovih seljaka. ,,I od tada, od smrti hadi-Trifunove, u njihovoj kui znalo se samo za onaj ivot, izobilan, uvuen i pun raskoi, sa lepim enama i raskonim odelima, a jo raskonijim jelima i slatkiima. .... enske su imale samo da se to lepe nose, kite, i da znaju to vie stranih jela da gotove, i to tee, zapletenije vezove da vezu. Ali, opet, ipak da im je jedino glavno da to vie svoju lepotu i snagu neguju, da su to bolje, to strasnije. I cilj ivota da im je taj.: koja e od njih, jednako negujui se i ulepavajui, moi svojom silnom lepotom sve ostale enske iza sebe baciti, a sve muke po kui-ne gledajui ni rod, ni doba-osvojiti i zaluditi.(Stankovi, 10) Za Conu, Kavarolu, alk Nazu i tetina Ristu vezuje se dug niz krenja svih vrsta zabrana. Za slavu se pripreme zapoinju dve nedelje ranije, a jedna furundinica se mogla izdravati od opsluivanja njihove kue. Uporednim posmatranjem obe kulture vidimo da Sofkinu panju privlai i uasava je ono to se formira kao unutranji antagonizam sopstvenog kulturnog modela, a to su tenje ka neogranienim ulnim uivanjima naspram jakih zabrana i pitanje porekla, odnosno, gotovo doslovno, ponavljanje porodine istorije u sirovom i neulepanom obliku. Najvea zapanjenost javlja se kada se primeuju udni naini na koji seljaci konstruiu svoja uivanja, iako smo pokazali da u pojavnim oblicima uivanja izmeu ova dva konteksta nema bitnijih razlika. Svoj identitet ona formira stalno imajui u vidu seljaki kulturni model ili, bolje reeno, imajui u vidu sve one koji su se nalazili ,,spolja, bili drugaiji i ne tako bogati i sofisticirani. U tom cilju ona iznova i iznova restruktuira fantazam o svom hadijskom poreklu, a slika Markove porodice joj se javlja kao krivo ogledalo koje podsea na ono to se eli potisnuti. Do ovog naprasnog suoavanja Sofka je seoski kulturni model koristila samo kako bi gradski utvrdila kao razliit, superioran, da bi ga osmislila. Kada Sofka nije, dolazi do promene fokalizatora, tako da se preuzima perspektiva nekog drugog lika; dakle, pripoveda se retko promalja, odnosno fokalizacija je retko spoljanja, tako da nema distanciranosti od prikazanog sveta.

Ovo zakljuujemo poreenjem konane verzije teksta, objavljenje 1910. , sa prethodnim verzijama.

Blisko prolepsama je pripremanje ili nagovetavanje buduih dogaaja, koje se kao takvo identifikuje samo u retrospekciji i koje nazivamo lanim pripremama ili zamkama. Stankovi ovo veto koristi u ironinom osvetljavanju Sofkinog lika, istiui da je ,,ona sve znala, tj. njenu svest o sopstvenoj lepoti, posebnosti , ivotu koji je eka, prirodi ljubavi rodbine prema njoj. Neke od tih stvari se ne ostvaruju i pored upadljivo estih tvrdnji da je junakinja sve znala ili zna. Tako ona ne ostaje baz poroda, niti uspeva da predvidi sopstveno venanje, mislei da se radi o prodaji kue.

Stankovi esto koristi svetlost kako bi stvorio iluziju realnosti, iluziju ispunjenosti prostora. Kasnije e Sofka ponovo posmatrati mnotvom fenjera obasjanu kuu, kada Mita pucnjavima objavljuje dogovor o venanju.

PAGE 23