Igor Perisic - Uliks Protiv Odiseja

8/21/2019 Igor Perisic - Uliks Protiv Odiseja

1/25

[19

И Г О Р П Е Р И Ш И ЋБиблид 0350-6428, 43 (2011) 143/144, с. 19–43

Научнa студија

У Д К 8 2 1 . 1 1 1 . 0

9 - 3 1 Џ о ј с Џ .

Игор ПЕРИШИЋ

(Београд, Институт за књижевност и уметност) [email protected]

УЛИКС ПРОТИВ ОДИСЕЈА

Комика геста, покрета и човековог физичког

обличја у роману Уликс Џејмса Џојса

кључне речи: Џејмс Џојс, Уликс, уликсологија, смех, теорије смеха, коми-ка геста и покрета, комика човековог физичког обличја, комика одеће.

Апстрат: У првом делу текста износи се нацрт идеје за читање романаУликс Џејмса Џојса које би било ослобођено преучене конструкције митоло-шке интертекстуалности, што углавном спречава да се уочи све богатство ви-дова комике и смеха у овом роману. На таквој основи, у другом делу се најпреиспитује комика геста и покрета како би се ступило у полемику са неким есте-тикама које овим облицима одричу могућност да зађу у област чисто естетског,сматрајући да се ту ради о ’нижој’ врсти комике. Затим се пажња усмерава на

стару комичку технику смеха усмереног на човеково физичко обличје, да бисе дошло и до специфичнијег случаја такве комике: комике одеће. Овај рад, да-кле, представља увод за читање романа Уликс у кључу теорија смеха.

Роман Уликс Џејмса Џојса објављен је 1922. године, на врхун-цу модернистичких експеримената, у добу када је за пристојногписца већ било непристојно да напише правоверни реалистички(комуникативни) роман. Наравно да ирски писац неће то ни поку-шати. Уместо тога, он је у Уликсу искушавао границу репрезента-

ције, испробавајући све технике које је било могуће употребитипри формирању фикционалног света а да тај остане још увек свет,а не експериментално разбијено огледало. И у том смислу, Уликс јесте врхунац модернизма, али и врхунац уметности (вештине)приповедања,1 јер даље од овог романа могуће је писати самонечитљиву, или још непрочитљиву, прозу – то најбоље показује’најексперименталнији’ роман европске књижевности, ЏојсовоФинеганово бдење.2 Уликс се још увек може са занимањем читати.Као доказ за ту тврдњу обично је узимана његова митска арматура,

1 „Ниједан писац наше епохе није даље од Џојса отишао у уметности анало-гије”, сматра Жан Пари. Џојсов смели романескни експеримент има револуцио-нарну снагу у уметности приповедања, као што је то имао Фројд у психологији,Маркс у економији, Ајнштајн у физици. (Жан Пари, Џејмс Џојс: њим самим,Београд, Савремена школа, 1963, превео Бора Глишић, стр. 137–138)

2 Заоштрена варијанта оваквог става јесте да је Финеганово бдење „један однајвећих промашаја у књижевности”. (Владимир Набоков, Уликс – Есеј о Џојсу,Београд, ННК Интернационал, 2004, превела Тања Булатовић, стр. 115)


2/25

20]

С Т У Д И Ј Е И

Ч Л А Н Ц И паралела са Хомеровом Одисејом, која би овом дисперзивном

роману требало да донесе какву-такву чврстину традиционалнефабуле. Међутим, теза овог текста јесте да је нешто друго бит-није за читљивост Уликса. То су смех и комика. Уликс би чак и

нефанатичном ученом читаоцу био досадан да није смешан. Иу том смислу се изводи конфронтирање Уликса и Одисеја, сукобкоји би требало да резултира ’Ослобођеним Уликсом’. Штавише,Џојсов роман би се могао читати и као најбољи пример како тзв.висока књижевност може да буде забавна и просечном и ученомчитаоцу, уколико сваки прави читалац није и просечан и учен уисто време. Међутим, недовољно упућени читалац можда унапредније свестан те занимљивости, јер га култура затрпава ученимстудијама које се утркују у тражењу што ситнијег цревца – што

обично значи и слепог црева уживања – у митолошкој интертек-стуалности овог романа. Наравно, да тај план значења не требау потпуности занемарити, али за тему овог текста од пресудног је интереса да се укаже како то није најважније.

Што се тиче глобалних оквира у читању Уликса, по ЏериЏонсон3, приређивачици и коментаторки једног од најпоузданијихиздања овог романа, постоје две школе критичког читања Џојсовогепохалног дела, које своје утемeљиваче имају у Езри Паунду и Т.С. Елиоту. Уликс је по првој школи најпре роман, а по другој сим-болички систем. Покретач прве школе, Езра Паунд, био је склонда занемари хомерске референце у Уликсу и да се усредсреди нањегову ширину захвата у људске емоције и стилску бриљантност уприказивању најтананијих особина ликова. А митолошке референ-це, по Паунду, јесу конструкција романа и утолико су оправдане,али роман у својој маестралној уметничкој остварености на концуту конструкцију чини непотребном. За разлику од њега, Елиот,који никад није претерано марио прозу, сматрао је да хомерскепаралеле у Уликсу имају значај научног открића, и да је за овај роман нужна не наративна, већ митска анализа.

У прву линију ће се касније убедљиво уписати Владимир На-боков, који (као и у тумачењима других књига, где се увек трудида каже нешто ’против струје’) о митској паралели Уликса говориследеће, али тиме ипак не износи нешто јако субверзивно, већ оношто је део једне традиције у тумачењу Џојсовог романа:

Очигледно је да постоји веома замагљен план и уопштен хо-меровски ехо у теми о лутањима, у Блумовом случају, што и на-слов романа сугерише, као и то да постоје класичне алузије међу

бројним алузијама у књизи, али било би потпуно губљење време-на тражити блиске паралеле у сваком лику, у сваком призору укњизи. Нема ништа досадније од отегнуте и пригушене алегоријезасноване на умногоме исцрпљеном миту; и, након што се роман

3 Jeri Johnson, Introduction, in: James Joyce, Ulysses: The 1922 text , Oxford/ New York, Oxford University Press, 2008, edited with an Introduction and Notes byJeri Johnson, p. XVII – XVIII.


3/25

[21

И Г О Р П Е Р И Ш И Ћпојавио у наставцима, Џојс је нагло избацио псеудохомеровске на-

слове својих поглавља, видевши ваљда шта су књишки и псеудо-књишки мољци наумили да учине.4

Десетак година после објављивања Џојсовог романа, надихотомији митско/ књижевнозабавно читање, настају и две пи-онирске књиге у објашњавању Уликса, објашњавању које ће се удругој половини двадесетог века развити у читаву академску ин-дустрију. Чувена књига Стјуарта Гилберта из 1930. године, James Joyce’s „Ulysses”, настала вероватно под командом самог Џојса(који је на тај начин можда хтео да удовољи љубитељима ученекњижевности, помажући им да уђу у траг застрашујуће непре-гледним интертекстуалним везама), управо наглашава митолошкепаралеле, износећи и ону познату схему која се обично штампа

као додатак роману, имајући да послужи сврси упознавања саЏојсовом конструкцијом на којој настаје Уликс. (Ова схема је сасигурношћу Џојсова. Свакој сцени у роману одговара одређеновреме, псеудонаслов, орган, уметност (вештина), боја, симбол итехника приповедања.) Успостављајући својеврсну равнотежуса Гилбертом, четири године касније изашла је књига ФренкаБаџена James Joyce and the Making of „Ulysses”, која постављаЛеополда Блума као централни лик у роману, чиме се истиче икомички аспект романа у целости. Значајно је додати још и то

да је и Баџенова књига, попут Гилбертове, настала са Џојсовимзнањем, охрабрењем и повременим саветима. Дакле, у најмању руку и једно и друго тумачење сам Џојс је ’одобрио’,5 настојећиможда да тако – ширењем благе конфузије – потпомогне форми- рању мита о ’генијалној вишезначности’ сопственог дела.6

У српској критичкој литератури о Уликсу, фигуру заобилаже-ња учености у, увек на један или други начин, ученим тумачењима(што јесте на концу резултат сваког образованог тумача, па иакосе ученост програмски заобилази) истиче и Светозар Кољевић,

један од најбољих српских писаца о феноменима повезаним сасмехом. (Џојс, по Кољевићу, баштини велику комичку традицијукоја почиње Сервантесом, а у енглеској књижевности наставља сеФилдингом и Стерном, Бернзом и Бајроном, Дикенсом, Џејмзом иФорстером.7) Са себи својственом духовитошћу, као ’тријумфоминтелигенције’, Кољевић се осврће на научењачке акробације којепрате Џојсов роман. Наравно да све то није некорисно у смислуобогаћивања архива илити секундарне литературе која је ипак

4 В. Набоков, Уликс – Есеј о Џојсу, нав. дело, стр. 8.5 J. Johnson, Introduction, op. cit, p. XVII–XVIII.6 Упоредити: Они који Џојса познају мало боље „знају да је мушичави

Ирац био склон мистификацијама и нетачним објашњењима готово сваки путкада је требало да проговори о исходиштима своје уметности”. (Зоран Пауно-вић, „Кажу да је Нора била пекарева кћи”, у: Историја, фикција, мит, Београд,Геопоетика, 2006, стр. 135)

7 Светозар Кољевић, Хумор и мит, Београд, Нолит, 1968, стр. 11.


4/25

22]


Ч Л А Н Ц И потребна овом роману, али, најпознатија од тих студија, она из

пера Стјуарта Гилберта, ниуколико није све што се о томе романуима рећи, заправо то је само почетак за право читање. Не треба сеслепо придржавати свих тих откривених аналогија, које су уоста-

лом и уочене захваљујући упутствима самог Џојса, јер то увеликостерилизује Уликса. Ако је Гилберт одредио тон приступа Џојсуза много година, Кољевић се нада да то неће трајати довека:

Својим педантним и поузданим инвестигацијама он је устано-вио толико ствари у вези с тим романом да то заправо више и нијенеки роман већ прави магични орман из којег се у бескрај могуизвлачити свакојаке тезе, интелигентна запажања, препознавањеучених алузија, унутарња симболика, генијалне топографске, ко-смографске и историјске оријентације, укратко, орман са толиким

обиљем суптилне паучине да је сви академски пауци света не могудовољно препрести. И најзад, створио се утисак да не само штоније реч о роману већ о орману, него ствар није ни у орману негоу паучини, у њеној суптилној неразрешивости. А што је још горе,свака реч господина Стјуарта Гилберта је сушта истина, и то исти-на до које је довео беспрекорни доказни поступак.8

Ма колико се Гилберт потрудио, и ма колико је на фактичко--наративном нивоу у праву, он нас није уверио, сматра Кољевић,да је структура овог романа остварена као уметнички склад, већ

да је пре реч о хаосу с предумишљајем.9 Оно што је у овом ро-ману највредније јесу истински проблесци комедије који настајуна симболичким и реалистичким исечцима из живота, а све је топоследица чињенице да интелектуални Стивен ипак није главни јунак овог романа, већ „смушени и патетични Блум, један од најза-нимљивијих и најсложенијих ликова у историји литературе”.10

Следећи ову традицију тумачења и читања Уликса, српскипреводилац Џојсовог романа, Зоран Пауновић, сматра да је Уликс једна од најзабавнијих књига икад написаних. Посматрати Џојсов

роман превасходно као пародију хомеровског мита која „циничномдеградацијом свих негдањих вредности слути ’пропаст Запада’значи видети само део, и то можда мање значајан, онога што ро-ман заиста јесте”.11 Дакако да паралела с Хомером није безначајнаали, сматра Пауновић, много је мање штетно занемарити је, него

8 Светозар Кољевић, „Уликс и уликсологија”, у: Тријумф интелигенције:Огледи о новијем англосаксонском роману, Београд, Просвета, 1963, стр. 182.

9 Исто, стр. 186.10 Исто, стр. 187.11 Зоран Пауновић, „Уликс Џејмса Џојса: Митска узвишеност тривијалног”,

у: Џејмс Џојс, Уликс, Београд, Геопоетика, 2003, стр. 775. Жан Пари пише у духу’цивилизацијског’ читања Уликса: „сликајући у неумољивом виделу буржоаскуцивилизацију свога доба, Џојс ју је показао неспособном да поднесе своју про-шлу величину, да обнови своје вредности и да, без издаје, следи своје идеале.Маркс је сматрао да драма која се понавља прелази у лакрдију: ако се Одисеја овде обнавља у деградираном облику, значи да наш свет нема снаге да створинову, и да је његова култура већ осуђена да се храни отпацима”. (Ж. Пари, Џејмс Џојс: њим самим, нав. дело, стр. 157)


5/25

[23

И Г О Р П Е Р И Ш И Ћучитавати у њу превише.12 Паралела с Хомером је средство, а ни-

пошто циљ Уликса. Уосталом, новом времену потребни су новимитови: „на вечност сме да се опклади само антихерој антимита,отелотворен у јунацима какви су Јозеф К, Ханс Касторп, Леополд

Блум”.13

Да се Џојсов роман не зове тако како се зове, закључујена другом месту Пауновић, „Уликса би било могуће читати без-мало као реалистички, прецизније натуралистички роман”.14 Умодернизму се за митом посеже пре свега у очајничкој потразиза причом. Стога, с друге стране, могло би се рећи да је Џојс ’не-праведан’ према миту: одбацује га кад га је употребио, и кад му јебио од велике помоћи пре свега да би уопште написао роман, даби имао на чему да експериментише са формом и да би исказаосвој понекад застрашујући таленат игре језика.

Што се тиче испитивања Уликсових сателита – тако некиаутори називају књиге које га тумаче – или помоћника у чита-њу страну-по-страну, бесконачних парафраза или коментара узУликс: при сусрету са свим тим обиљем истраживач може самода констатује да количина материјала многоструко превазила-зи његове прочитавалачке капацитете. Уосталом, као доказ тогобиља нека послужи информација да се већ развила посебнадисциплина, могла би се назвати метаџојсологијом, која се бавиизрадом библиографијâ библиографије, тј. помаже сналажењукроз библиографију радова о Џејмсу Џојсу.15 Ако се не би де-лимично занемарила референтна литература о свим питањимаповодом Џојса, и ако би се проучавалац подухватио још једногпреисписивања по библиографији и по неким мистериозним(интертекстуалним или раскошно алузивним) местима Уликса,онда би идеалан случај новог критичког читања Џојсовог ро-мана био заправо нови превод са коментарима. Овај роман битако био крунски доказ да је превођење ако не најбоља, а оносигурно прва озбиљна критика на језику на који се преводи.16 Уисто време, за онога ко је унапред тематски ограничио истражи-

вање библиографије, то значи и оправдање за ’деконтекстуално’читање, односно за оно читање које из Уликса узима ’материјал’за своју тезу, да би на основу тога и сам роман био реконтексту-ализован у новој референтној мрежи, у овом случају у мрежитеорија смеха.

12 З. Пауновић, „Уликс Џејмса Џојса”, нав. дело, стр. 776.13 Исто, стр. 782.14

Зоран Пауновић, „Уликс. Превод?”, Зборник Матице српске за књижев-ност и језик, Нови Сад, 2004, књ. 52, св. 2, стр. 437.15 Видети рецимо: Thomas F. Staley, An Annotated Critical Bibliography of

James Joyce, Harvester Wheatsheaf, 1989. На 182 странице у књизи је, како јој исамо име говори, изнесена критичка (пробрана) библиографија радова о ЏејмсуЏојсу са коментарима наведених јединица.

16 У српској култури то истрајно говори Александра Манчић, а понајви-ше у књизи: Превод и критика, Београд, Институт за књижевност и уметност,2010.


6/25

24]


Ч Л А Н Ц И Информације ради, ево ипак ’скичице’ могућег путовања кроз

библиографију. То би путовање, наравно, кренуло од истраживањамитолошке подлоге Уликса17 и преко испитивања Џојсовог одно-са према историји, при чему је тај његов однос пре антиисториј-

ски: историја је кошмар из ког се треба пробудити.18

Наставилоби се политичким читањима,19 међу којима су најпопуларнијаона која Џојса анализирају у кључу теорија рода20 или она којаиспитују репрезентацију националног идентитета.21 На концуби се све зачинило, како и доликује правом љубитељу Џојсовекњижевности и поштоваоцу његовог херојског књижевног житија,традиционалним биографијама: од капиталних, као што је она изпера Ричарда Елмана, први пут објављена 1959. године (издањеиз 1983. простире се на 887 страна22), која је одмах по изласку из

штампе постала скоро класична и незаобилазна студија, до онихкоје се баве краћим периодима у Џојсовом животу.23

Сва ова новија тумачења Уликса на енглеском говорном под- ручју, како је већ наглашено, за потребе овог текста (као и опшир-нијег читања Џојсовог романа у контексту теорија смеха) селектив-но су пробрана из два разлога. Први је немогућност свеобухватногпогледа на бесконачну џојсологију, а други је интенционалноограничавање на она читања која наглашавају и испитују смех уЏојсовом роману. Један од најпознатијих савремених џојсолога,Зек Бауен, експлицитно каже да га је одувек нервирало то што та-ко забавна књига каква је Уликс као по неком неписаном правилутреба да се чита као манифестација безнадежности, док за Бауенаона представља химну у славу живота. Уликс је par excellence ко-мична књига, а Леополд Блум је ултимативни комички херој.24 Завршно Молино Да у Џојсовом роману, које неки неинвентивни

17 R. J. Schork, Greek and Hellenic Culture in Joyce, University Press of Flo-rida, 1998.

18

Albert Wachtel, The Cracked Lookingglass: James Joyce and the Nightmareof History, Selinsgrove/ London & Toronto, Susquehanna University Press/ Associ-ated University Presses, 1992.

19 Trevor L. Williams, Reading Joyce Politically, University Press of Florida,1997.

20 Jolanta W. Wawrzycka & Marlena G. Corcoran (eds.), Gender in Joyce, Uni-versity Press of Florida, 1997.

21 За репрезентацију јеврејског идентитета преко лика Леополда Блума ви-дети: Neil R. Davison, Ulysses and the construction of Jewish identity, CambridgeUniversity Press, 1996.

22 Richard Ellman, James Joyce, New and Revised Edition, Oxford University

Press, 1983.23 Видети рецимо: John McCourt, The Years of Bloom: James Joyce in Trieste1904–1920, Dublin, The Lilliput Press, 2000. У овој књизи посебно су забавниделови који се баве Џојсовим пијанкама у Трсту, где се он смуцао по јефтинимкафанама и пио јефтина пића, међу којима и српску шљивовицу (“sligovic, aliquor like whisky, made with prune alcohol”).

24 Zack Bowen, “Ulysses as a comic novel”, in: Joyce’s Ulysses: The Larger Per- spective, eds. Robert D. Newman & Weldon Thornton, Newark/ London & Toronto,University of Delaware Press/ Associated University Presses, 1987, pp. 157–158.


7/25

[25

И Г О Р П Е Р И Ш И Ћи песимистични критичари претварају у Не, јесте „афирмација

комичке виталности бивствовања”.25

Занимљиво је да Дејвид Пирс (који сматра да је Џојс ако неписац за широке народне масе, а оно барем за све врсте унеколи-

ко образованих читалаца, а не само за оне који пате од идеалненесанице26) Леополда Блума пореди са Чарлијем Чаплином, итако изражава једну од опсесија савремених проучавања књижев-ности у кључу поетике културе: постављање Уликса у контекстшто ширег могућег спектра различитих културних означавања,при чему се, повратно, Џојсовом роману тако на још један начиндодаје ’аура’ занимљивости коју је захваљујући старијим теори- јама можда изгубио. У том смислу, Ден Шиф испитује зашто икако Џојс реферише на цртаће (cartoons): у другој деценији XX

века пре свега су били доступни у виду комичких стрипова (comiccartoons) које је Џојс обилато читао у Италији.27

Чак и енглески критичар и теолог Хари Блемајерс (који пише још један од водича кроз Уликс, с посебним интересом за теоло-шку потку овог романа) осећа потребу да упозори:

...поштено би било упозорити читаоца који први пут присту-па Џојсу о заблуди која је и неке учене критичаре одвела на погре-шан пут – то је претпоставка да писац у исто време не може битивеома забаван али и необично озбиљан. Оно што је Џојс називао

„jocoserious” јесте главна карактеристика његовог проседеа, изворсимултане дубине и комике.28

На страну то што се овде комика и нека претпостављена фи-лозофско-теолошка дубина раздвајају као нешто што ’по природиствари’ не иде једно са другим, ипак се у оваквом исказу види дасу у последње време они који су водили битку да докажу Џојсов расни уметнички таленат (за разлику од лошег гласа конструктив-ног писца који га је пратио) ту битку скоро и добили, с обзиром

на то да сада они који траже дубину, озбиљност, ученост осећајупотребу да се извињавају због тих својих накана.У сваком случају, постструктуралистичка читања Џојса као

да, у општем пориву ка деканонизацији, истичу оно што је у ре-цепцији Џојсовог романа у друге две четвртине двадесетог векабило занемарено, под утицајем, поред осталог, и обновљеног зани-мања за мит у тзв. митској критици – истичу дакле смех у Уликсу.

25 Исто, стр. 165.26

David Pierce, Reading Joyce, Pearson/ Longman, 2008, p. 339.27 Dan Schiff, “James Joyce and cartoons”, in: Joyce in context , eds. VincentJ. Cheng and Timothy Martin, Cambridge University Press, 1994, pp. 201–219.Занимљиво је да ово није, како би се очекивало, редак чланак о унеколико би-зарној теми, већ и о томе – како аутор наводи – постоји значајна библиографија радова.

28 Harry Blamires, The New Bloomsday Book: A guide through Ulysses, Revi-sed edition keyed to the corrected text, London & New York, Routledge, 1988², p.IX–X.


8/25

26]


Ч Л А Н Ц И Најкарактеристичнији текст тим поводом написаће Жак Дерида29,

о чему ће више речи бити неком другом приликом. За сада ваљапоменути да рецимо Дерек Етриџ, коуредник зборника Post-stru-cturalist Joyce,30 као и аутор још једне постструктуралистичке и

деконструктивистичке студије Peculiar Language: Literature as Difference from the Renaissance to James Joyce, закључује да је по-сле свих мука са читањем Џојса, једно од могућих оно које кодЏојса проналази чудне коинциденције, благе људске настраностии неочекиване објаве смешног које пружају бескрајну разоноду.Све то води до следећег амбивалентног осећања:

...ако повремено имате утисак да вам се Џојс смеје у истојмери у којој се ви смејете њему, почели сте да усвајате заносну иузнемирујућу снагу његове уметности.31

У складу са сада већ јасном постструктуралистичком потре-бом смејања с Џојсом и смејања Џојсу,32 Кристофер Батлер наводида би се преко анализе Џојсовог дела могла написати историјакњижевности од симболизма па све до постмодерне, коју је оннаговестио. Ипак, без обзира на све учене анализе, и без обзирана то који приступ његовом делу користили, сматра Батлер, усусрету са Уликсом схватићемо да је од свих двадесетовековнихписаца Џојс онај са најдоброћуднијим хумором којим нас непре-

стано забавља.33Дакле, у европском контексту, нарочито у последњој четврти-

ни XX века са процватом постструктуралистичких читања, увели-ко је раскрављена догма о Уликсу као ’тешкој’ књизи написаној зауниверзитетске професоре. Уликс је увелико ослобођен бременасвог досадњикавог архетипа Одисеја. У Србији велики део посла

29 Жак Дерида, Уликс грамофон: Да-говор код Џојса, Београд, Рад, 1997,превела Александра Манчић-Милић.

30

Post-structuralist Joyce: Essays from the French, eds. D. Attridge and D.Ferrer, Cambridge, Cambridge University Press, 1988.31 Derek Attridge, “Reading Joyce”, in: The Cambridge Companion to James

Joyce, ed. Derek Attridge, Cambridge, Cambridge University Press, 1990, p. 28.32 О критици ограничења постструктуралистичких читања Џојса, пре свега

о новој догми која се њима скоро успоставља, а то је да Џојс разара сваку мо-гућност репрезентације, видети текст Александра Стевића о Уликсу у којем јеизвршена деконструкција овакве деконструкције, при чему се чини да је неприја-тељство између постструктурализма и репрезентације ипак превише заоштренопостављено: „Очигледно је да постструктуралистичка читања Џојса прећутноидентификују репрезентацију са ограниченошћу и једнозначношћу, док просторигре остављају резервисаним искључиво за језик. Деконструкција, при том,

претпоставља првенство језика спрам мимезиса, сводећи сваку представљачкуактивност књижевности на њену секундарну улогу, везану мање-више за једанограничен период књижевне историје. Зато је за деконструкцију немогућ одго-вор да се књижевност поиграва властитом представљачком моћи, не одустајућиод представљања”. Александар Стевић, „ Is There a Bloom in This Text ? ЏојсовУликс и јерес рекуперације”, txt , Београд, 2004, бр. 3–4, стр. 34.

33 Christopher Butler, “Joyce, modernism and postmodernism”, in: The Cam-bridge Companion to James Joyce, ed. Derek Attridge, Cambridge University Press,1990, p. 279.


9/25

[27

И Г О Р П Е Р И Ш И Ћна ослобађању Уликса од Одисеја урадили су Светозар Кољевић

и, касније, Зоран Пауновић. Међутим, услед недостатка правогпревода Џојсовог романа на српски језик, то можда није ималодовољно одјека: није се баш могло убедљиво проверити на самом

тексту, уколико се није предузео подухват читања Уликса на енгле-ском језику. После појаве превода Зорана Пауновића, овај роман јенапросто ’продисао’ на српском језику, тек тада је заправо постаоправи део и српске културе, и у њему је сада могуће осетити свебогатство комике и смеха, а у академској заједници предузети једно ’антикњишкомољачко’ (из перспективе теорија смеха) чита-ње Џојсовог ремек-дела, при чему би се замајац за такво читањенашао у испитивању тзв. нижих видова комике и смеха.

* * *Велики руски проучавалац видова комике и смеха, Владимир

Проп, наводи да се у грађанским естетикама, посебно у спекула-тивним теоријама класичног немачког идеализма, тврди да постоједва облика комике: нижи и виши.

Теорија о двама облицима комичног – нижем и вишем – по- јавила се у XIX веку. У поетикама XIX века често се доказује даније свеукупно комично нешто ниско, већ да постоје два облика

у којима се оно испољава: један облик комике припада естетици,као науци о лепом, те се таква комика разврстава у појам лепог;али постоји и други облик комичног, што се не налази на разиниестетике и лепог – већ је то нешто сасвим ниско.34

Најчешће се овај тзв. нижи облик комике уопште не дефини-ше, већ се само наводе примери. Јоханес Фолкелт, на пример, тусврстава све оно што је повезано с човековим телом и његовомфизичком појавом, а Проп му замера што се никада није упитаокада је то истински комично а када није. Немачки неокантовски

филозоф је све то лаким потезом пера стрпао у простачки, народнихумор, не видевши да и код Шекспира има раскалашног, телесногсмеха. Други теоретичари пак ниску комику везују за жанровскеоблике испољавања: фарсу, лакрдију. Међутим, и ту је одговор једноставан. Оно што је истински комично нема везе са жанров-ском припадношћу: и код Аристофана и код Гогоља има многоелемената и фарсе и грубе комике, као и употребе псовки којеможда вређају лепо васпитане универзитетске професоре.35

На истом трагу размишља Анри Бергсон. На почетку списа

О смеху француски филозоф се пита:

Шта би се могло наћи заједничко између гримасе комедија-ша, игре речи, водвиљске замене, или каквог призора изграђене

34 Владимир Проп, Проблеми комике и смеха, Нови Сад, Дневник/ Књижев-на заједница Новог Сада, 1984, превео Богдан Косановић, стр. 22.

35 Исто, стр. 24.


10/25

28]


Ч Л А Н Ц И комедије? Каква ће нам дестилација дати увек исту есенцију од

које толико различитих производа имају час непријатан задах, часугодан мирис?36

Дакле, есенција је иста (смех као такав), али постоје разли-чите дестилације, различити облици смеха, а ти облици јесу и заБергсона подељиви на више облике (са пријатним мирисима) иниже, неугодно миришуће. И не само то, у теоријама о два обликакомике уводи се социјална диференцијација: „Суптилна комикапостоји ради образованих умова, духом и пореклом аристократа.Други облик припада плебсу, светини, гомили”.37 Опонирањемоваквој подели, може се кренути у правцу трансгресије епистем-ске ограничености смеха, јер се релативизацијом разлике измеђувиших и нижих облика комике (која се изводи испитивањем како

ти тзв. ниски облици комике доприносе естетској вредности књи-жевног дела) доводи у питање и оно што су неки теоретичарисматрали могућом ’класном’ или ’образовном’ разликом међусмеховима.38

Владимир Проп говори и о томе да је разлика вишег и нижегоблика комике увођена у естетику и преко категорија ’комичног’и ’смешног’. Комично би, према томе, био квалитет предметакоји доводи до више комике, а смешно, у складу с тим, квалитет је ниже комике. Руски теоретичар тврди да такво разликовање

треба проверити – у складу са емпиризмом структурализма – упракси и показати да ли је одрживо. У једном ранијем разматрањуаутора овог текста та разлика је одбачена,39 а термини смешно икомично не употребљавају се у вредносном смислу, већ само даби обележили разлику између квалитета (садржине) предметасмеха у свакодневним и уметничким формама.

Али, за разлику од тог дедуктивног, теоријског чина занема- ривања разлике тзв. ниже и више комике, када се пређе на теренконкретних уметничких дела следи се Пропов проверен, индук-

тивни пут. Наиме, будући да није баш лако довести у питање да је Уликс врхунско уметничко дело, онда је упадљива присутностниског у високом, или читавог арсенала употребе тзв. нижихсредстава комике у роману који на први поглед (рецимо за не-упућеног читаоца који мисли да је Џојс смртно озбиљан писац)с тим ’ниским’ жанровима нема ничег заједничког.

У неку руку, управо су тзв. нижи естетски поступци послужи-ли у модернизму за интенционалну трансгресију опште поделе на

36 Анри Бергсон, О смеху, Нови Сад, Vega media, 2004, превео СрећкоЏамоња, стр. 7.

37 Исто.38 О епистемској ограничености смеха видети: Игор Перишић, Увод у

теорије смеха: Кратак преглед теорија смеха од Платона до Пропа, Београд,Службени гласник, 2010, стр. 10–16.

39 Видети: Исто, стр. 24–43, поглавље „(Неуспешни) покушај разграничењапојма смех од сродних појмова”.


11/25

[29

И Г О Р П Е Р И Ш И Ћниже и више уметничке облике. Везујући модернистичке књижев-

не облике за фигуру хипербатона (чије је изворно значење: оношто прелази, прекорачење, преступ, трансгресија), Маја Херман--Секулић сматра да је то највидљивије у поступцима пародије која

јесте преступ са дејством продора и трансгресије. Модернистичкапародија је преступ као „начин надилажења људског и уметничкогбезизлаза”.40 И не само то, пародија код Џојса има и шире циљеве,она је својеврсни катализатор промене, како књижевноуметничке,тако и потенцијално друштвене, чиме се самооткрива као једанод утопијских поступака. Џојс је, дакле, свесно:

...преступио традицијом устаљене границе међу жанровима,границе које одвајају „књижевне” од „нижих” или некњижевнихоблика, те роман као форму од свега што стоји изван његовог тра-

диционалног домена, и на тај начин изазвао радикална померањау процесу читања и пријема књижевног дела.41

И како изгледа то Џојсово прекорачење хијерархије жанроваи хијерархије смехова? Најпре се примећује да у Уликсу постојиобилата употреба чаплиновске комике геста и покрета, о којој је убедљиво писао Владимир Проп. Када Леополд Блум излазина сцену Уликса, на почетку 4. поглавља,42 видимо га у јутар-њем обреду доручка како се расправља с мачком, мачком која

скоро оживља и као сабеседник, али и као предмет који својомсличношћу са човеком доприноси комичности Блумових крет-њи приликом ове сцене. (Мачка је час накострешена, час шетависоко уздигнутог репа, што је комично по механизму несвеснеерекције телесних атрибута, било длака било репа.) Мало даље – још је на делу упознавање са Блумом – он по мирису схвата даће му бубрег загорети ако не пожури до шпорета. Следи комичнателесна вратоломија:

Он наврат-нанос стрпа књигу у унутрашњи џеп па, ударившиножним прстима о напуклу комоду, похрли напоље ка том мирису,журно ступајући на степенице корацима усплахирене роде. (77)43

40 Маја Херман-Секулић, Књижевност преступа: Пародија у роману Белог, Џојса и Мана, Нови Сад, Матица српска, 1994, стр. 19.

41 Исто, стр. 75.42 Поглавља у Уликсу неће се називати – осим кад за то не постоји посе-

бан интерес – по схеми Стјуарта Гилберта, већ по броју поглавља. Или, што једруга варијанта, по броју поглавља, а у загради биће придружени Гилбертови

(Џојсови) наслови означени знацима навода.43 Сви цитати из Уликса дати су према првом српском преводу аутора Зорана

Пауновића који се појавио 2001. године. Наводи су обележени бројем стране узаградама у самом тексту и односе са на ово издање: Џејмс Џојс, Уликс, Београд,Геопоетика, 2003, превод, коментари и поговор Зоран Пауновић. Оригинални,енглески текст, наводи се само када је то нужно за разматрани проблем и на-лази се у угластим заградама у самом тексту. Издање које је коришћено јестеоно које се ’враћа’ оригиналном тексту из 1922. године, уз редакцију, увод иопширне коментаре Џери Џонсон: James Joyce, Ulysses: The 1922 text , Oxford/


12/25

30]


Ч Л А Н Ц И Уопште, како је приметио Владимир Проп, код ове врсте

комике, смејемо се „када спољашњи, физички облици испољава-ња човекових поступака и тежњи заклањају њихов унутрашњисмисао”.44 Или, како каже Бергсон, комично је свако испољавање

физичке сфере човекове личности, када се ради о њеној духовнојсфери.45 Код Леополда Блума таква комика је појачана чињеницомда се претпостављени духовни садржај не може баш лако открити.Његов духовни садржај је скоро управо у самим тим телеснимкомичким вратоломијама којима долази до својих највећих ду-ховних ужитака: корацима усплахирене роде дочепаће се хране,а у разговору с мачком постоји подводни ток који у замени мачкеженским сексуалним објектом46 омогућава Блуму уживање у још једном облику испољавања сопствене сексуалности. Дакле, Блу-

мова комика геста и покрета готово увек је у споју са извеснимфизиолошким задовољствима, она је у вези с натуралистичким,или, тачније, копрореалистичким смехом.

Ако се очигледно физички комични Леополд Блум оставипо страни, видеће се да у Уликсу има још ликова обележених ко-миком геста и покрета. У коментарима Уликса, чувена почетнасцена углавном се чита као пародија евхаристије. Ово би се мо-гло прецизирати у складу с темом овог текста: реч је о пародијиевхаристије помоћу комике геста и покрета. Јутарње бријањеБака Малигена – као јутро, освит, почетак самог романа – права је представа са плесним покретима комичке кореографије. Онсилази низа степенице, свечано носећи прибор за бријање, по-диже тај прибор увис, затим опет свечано [solemnly] пење се наокругло топовско постоље, које има послужити сврси позорницеза пародију евхаристије (11). Малиген се и надаље непрестанотелесно лудира, без наративне сврхе пародије било које симболи-ке, већ некад чисто распојасано, дионизијско-фалстафовски, а,будући гојазан, саме те његове плесне кретње додатно су смешнезбог несклада претпостављене ’класичне’ структуре и конкретне,

малко трапаве изведбе.Бак Малиген је, по наративном простору који запрема, четвр-

ти јунак Уликса и потребно му је посветити више пажње; он је,после Леополда Блума, споредни носилац смеха47 у роману. Баксе може посматрати и као нека врста кловна, или софистициране

New York, Oxford University Press, 2008, edited with an Introduction and Notes by Jeri Johnson.

44 В. Проп, Проблеми комике и смеха, нав. дело, стр. 41.45

А. Бергсон, О смеху, нав. дело, стр. 31.46 Блумов разговор са мачком (зове је и „pussens”) у вези је и са женским гени-талијама и сексуалном привлачношћу. (D. Pierce, Reading Joyce, op. cit, p. 192)

47 Зек Бауен сматра да је Стивенов биолошки отац, Сајмон Дедалус, когасрећемо неколико пута током сижеа Уликса, такође забаван човек, микоберов-ски карактер: „Његови афоризми, његове фразе, његов непоправљиво комичкиначин решавања сопствених трагичких дилема, његово бомбастично исмевањесопствених рођака, и његово непрестано кукумавчење зарад финансијске и мо- ралне подршке сопствене фамилије, само су неке од пикантерија које Сајмона


13/25

[31

И Г О Р П Е Р И Ш И Ћ романескне луде. Понекад је његов смех, као у 9. поглављу када

се каже да Малиген клати главом тамо-амо, заправо кловновскоклиберење. И не само то, од тога како се протумачи његова функ-ција унеколико зависи и то како ће се уопште схватити Џојсов

однос према смеху.У литератури о Уликсу, обично се Бак Малиген посматра каоСтивенов антагониста, па чак и непријатељ, а све у складу са за-вршном речју 1. поглавља – „Узурпатор”, што је део Стивеновогунутрашњег монолога. Ова квалификација митски се увезује саАнтинојем, једним од Пенелопиних просаца, кога Телемах истотако назива; паралела која се извлачи у Џојсовом роману јесте тада је у овом случају Бак Малиген тај који узурпира Стивеново бора-виште. Ако је могуће говорити о прецизности тумачења Џојсових

аналогија, онда се са великом сигурношћу може тврдити да то јесте тачно: „узурпатор” се односи на ову Малигенову функцију.Ипак, ако „узурпатор” и јесте намењено Баку, за шта има довољноаргумената (Стивен се помало инфантилно дури на Бака што ниjеучествовао у плаћању закупнине за кулу, с тим у вези постоји и’сукоб’ око кључа њиховог боравишта...), та квалификација (узур-патор) преломљена је кроз Стивенову свест, а Бак Малиген је уњеговој свести махом доживљен са одобравањем, без обзира насва зачикавања – Стивен схвата незлобиву функцију смеха. А и Ба-кова зачикавања су добродушна, он има осмех разумевања премаСтивеновим слабостима, а када у својој распојасаности понекадпретера, након тога се осврће на сопствене досетке и разматра дали је Стивена ипак њима на неки начин повредио.

Међутим, у складу са Џојсовом омиљеном работом вишестру-ког, понекад и противречног узначавања референци, ни тумачењеда се „узурпатор” односи и на Хејнса није без сувислог утицаја на разумевање Уликса, поглавито смеха у њему. У том првом погла-вљу, Хејнс је наиме трећи лик који се појављује као станар кулеМартело. По свему судећи, Малиген га је у свом ’опуштеном’

схватању живота позвао и сада се нехајно прави луд када Стивенпотегне питање откуд Хејнс у кули и колико ће ту остати. Стивен,национално обележени Ирац – па било то у смислу национализма,било одрицања од нације – циничног Енглеза свакако такође дожи-вљава као узурпатора, узурпатора и свог боравишта и сопственеземље. Уз то, у том истом поглављу, Стивен експлицитно изјављуједа ће напустити кулу уколико се Хејнс у њој задржи. „Узурпатор”се може схватити и као двогласна реч, двогласна погрда, упућенау исто време Баку, који својом дионизијском појавом узурпира све

око себе, и Хејнсу који по принципу стратегије ’тиха вода брег рони’ врши узурпацију која Стивену теже пада. (Непосредно претога „узурпатор”, Стивен, посматра Бака који се купа и који мупри томе заличи на фоку, што може да буде али и не мора бити

претварају у класичан комички карактер”. (Z. Bowen, “Ulysses as a comic novel”,op. cit, p. 161)


14/25

32]


Ч Л А Н Ц И ’окидач’ за квалификацију „узурпатор”. Само неколико редова

раније, у Стивеновом унутрашњем монологу појавиће се речи„Рог бика, коњско копито, осмех саксонца” (32), што су према ир-ској народној пословици три ствари којих се треба чувати, чиме

се можда уводи убедљивији ’окидач’ за оно „узурпатор”, јер сеХејнсов смех везује за нешто што у Стивеновој расној колектив-ној меморији постоји као потенцијално опасно.)

И један од првих тумача Уликса, Едмонд Вилсон, мисли да је Бак узурпатор: Малиген за себе сматра да дели Стивенов укуси интелектуалне склоности; у ствари га понижава јер га третираса висине и исмева његове способности и амбиције.48 То би билотако ако би се смех схватао у исмевачком смислу, што свакаконе може да буде Џојсова концепција, а није ни Стивенова кад се

мало боље погледа, јер се види да они јесу пријатељи само штоСтивена понекад нервирају неки Бакови конкретни потези, причему Бакове шале повремено не одговарају Стивеновој преосе-тљивости. Не ради се, дакле, о Баковом неумесном смеху, већ оСтивеновој тренутној неспремности, због скорашње смрти мајке,да такве шале у потпуности реализује. Уосталом, ко може, са има-ло соли у глави, да се озбиљно љути на неког ко има ’распричане руке’ [talking hands] (25), ко је толико активан у свим физичкимиспољавањима сопственог бића, да се, у лепој поетској катахрези,више симпатично не зна који му део тела за шта служи. Смех нијеискључиво исмевање, нарочито не код Малигена, па следственотоме онда ни Бак није негативни јунак, узурпатор, већ Стивеновпријатељ с којим он има топло-хладан однос, пријатељ коме се Сти-вен диви и кога мрзи због неких особина које он сам не поседује.Код њих је на делу пријатељство – као што уосталом велики деопријатељстава јесте – засновано на компликованој дијалектиципсихолошког садизма/мазохизма.

Однос Стивена и Малигена боље ће представити, много послеВилсона, Николас Фарњоли:

Мада се то никад не наводи јасно и у потпуности, изгледа даантагонизам који вреба на ивици њиховог разговора потиче од над-метања усмереног на уметничку амбициозност и посвећеност. ИСтивен и Бак су оштроумни и забавни и обојица имају веће амби-ције него да причају досетке у крчми. Међутим, њихови приступикреативном стварању и грађењу репутације су различити.

Стивен се потпуно посветио уметности и не хаје за јавно мње-ње или њихова очекивања. С друге стране, Малиген отворено тра-жи славу коју пружа популарна и приступачна уметност и не же-

ли да жртвује материјалну удобност и друштвено признање зарадуметничких принципа.49

48 Едмонд Вилсон, „Џемс Џојс”, у: Акселов замак или о симболизму, Бео-град, Култура, 1964, превела Олга Хумо, стр. 159–195.

49 Николас Фарњоли и Мишел Гилеспи, Џејмс Џојс од А до Ж , Зрењанин,Агора, 2006, превела Тамара Вељковић, стр. 282.


15/25

[33

И Г О Р П Е Р И Ш И ЋСтивенов и Баков сукоб је, дакле, најпре поетички. Бак јесте

позиван на књижевне церемоније Даблина тог доба, за разлику одСтивена у чијој поетици (и стварања и живота) нема места за зе-маљске тривијалности. Њихово пријатељство је двосмислено, баш

у складу са њиховим дипломатским поетикама. Малиген се башса тих поетичких разлога повремено спрда са Стивеновим умет-ничким амбицијама и гордо, самоуверено, себе представља каолакрдијаша који користи елементе грубог хумора. Права синтагмакоја описује њихов однос је „пријатељско супарништво”.50

Сада, када је мало релативизовано популарно мњење у џој-сологији о Малигену као узурпатору, Бак се може посматратии као онај који каталошки сажима разне смехове у Уликсу, и потоме постаје скоро лице смеха самог романа.51 На првом месту,

ту је Баков саосећајни смех. Малиген има симпатија за Стивена;у првом поглављу његова реакција на једну Стивенову реплику је следећа: „Усне му се извише у осмех разумевања” [A tolerantsmile curled his lips] (14). По свему како је представљен, смех Ба-ка Малигена као духовитог човека тешко да може да буде нештодруго до толерантан према свом предмету. Ту је и Баков радо-стан смех: смеје се са одушевљењем, уживањем [laughing withdelight] (12). И касније: „Лице Бака Малигена озари се радоснимосмехом” [Buck Mulligan’s face smiled with delight] (22). И у 9.поглављу, Баку „ведар смешак” [ying sunny smile] на тренутакозари „отромбољено лице”, а такав осмех он шири на све стране:„Осмехивао се на све стране подједнако” (213); око њега сталнолебди смех: „Смех је обузео читаво то снажно и мишићаво тело”(15), повија се од „необузданог смеха” [bending in loose laughter](27). И кад се на тренутак уозбиљи, у следећем се већ смеши „оза- рен новом радошћу” [smiling with new delight] (214). Кад се смејеи одећа се тресе заједно с њим (267). И док једе – смеје се (267).Захваљујући својим смеховима, који су на првом месту манифеста-

50 Исто, стр. 192.51 Уликс је права енциклопедија смехова. Глагол to laugh у разним облици-

ма помиње се 206 пута, са свим облицима тог глагола, именицом laughter и сл...За разлику од тога, глагол to mock , којим се пре свега изражава она Проповаподсмешљива врста смеха, појављује се у разним облицима само 34 пута. И овонека послужи као мала статистичка потпора дедуктивној тврдњи да је Џојсовосхватање смеха далеко од оног које у Хобзовој традицији теорија супериорно-сти смех схвата искључиво у смислу посредног испољавања моћи. Такав смехнаравно постоји и у Уликсу, али је карактеристичан за очигледно негативнеликове или за неке будаласте ситуације. У том смислу постоји и злобни смех.У другом поглављу Уликса, Стивен је као наставник на часу историје. На једаннедотупавни одговор неког ученика, сви се у разреду насмејаше. То је био: „Ре-ски злобни смех без имало радости” [Mirthless high malicious laughter] (34) и резултат је глупаве раздраганости коју ученици осећају у надмоћи (Хобз) надСтивеном јер он није претерано строг према ученицима којима очеви плаћајушколарину. А такав злобни, злуради смех, скоро поништава онај смех који јеизраз животне радости, чинећи да се његови практиканти скоро паралишу усвојој аморалној активности: у фарсичној сцени када Грађанин (Киклоп) кренеда гађа Блума, двојица присутних у кафани, који заправо сеире над – на некиуврнути начин – смешном несрећом Другог, јесу „зацењени од смеха” [paralysedwith the laughing] (361).


16/25

34]


Ч Л А Н Ц И ција животне радости и физичког задовољства бивствовања, Бак

заиста јесте четврти, тајни јунак Уликса, Џојсов мали Фалстаф,Дионис прерушен у дежмекастог студента медицине.

За разлику од Малигеновог, Хејнсов је смех суздржан, резерви-

сан, што је по карактерологији смехова на концу још један доказ оњеговом узурпаторству. Овакав ’половичан’ смех52 у Уликсу, како је већ речено, карактеристичан је за негативне ликове. Као правиполитичар који наступајући у реторици дискурса моћи одричебило какву конкретну одговорност сопственој позицији и то пре-бацује на апстрактне појмове, тако и Хејнс у политичкој расправиизмеђу њега и Стивена о односу Ирске и Енглеске, и потегнутапитања односâ потлачитеља и потлачених, кварно закључује: „Миу Енглеској осећамо да смо према вама прилично неправични.

Чини се да за то треба кривити историју”. А такав, par excellence историјом корумпиран човек, онда и према смеху има сумњичаводнос. На Малигенова дионизијска телесна лудирања, Хејнс сесмеје „некако као да се брани” [who had been laughing guardedly](28), и затим додаје да се томе не би требало смејати зато што јеМалиген прилично богохулан. Ипак, изражена бојажљивост сеи код Енглеза-узурпатора некако поништава тиме што је раздра-ганост коју Малиген собом носи добро по себи, тако да Хејнс,скоро декартовски53, налази средњу меру у послу смејања, којаможе бити допуштена од стране владајуће дискурсивне структуре – религије. Још једна иронија је у томе што Хејнс заправо нијеверник, а труди се да угоди и том дискурсу моћи. Све у свему,Хејнс као да не припушта смех да уђе у његово тело без цензуре разума, чиме и то тело постаје умртвљено тело без смеховнихоргана. Тело које више није способно ни за какву комику гестаи покрета.

У тесној вези са комиком геста и покрета јесте комика чове-ковог физичког обличја, тесној пре свега зато што се у традицијиобично сматра да је и тај облик комике један од ’нижих’. То ’ни-

ско’, са своје додељене му нискости, ниско ће и да удари. Ударацкоји смех упућује човековој самоуверености јесте онај који одлази’ниско’ по његовој несавршености, по његовом физичком облич- ју. Код комичких физиономија веза између ружног (карикатуре)и смешног је очигледна. Анри Бергсон говори о томе какав јепрелаз од наказног (ружног) до смешног. При том налази следећизакон када ружноћа постаје смешна: Може постати смешна сва-ка наказа коју би добро саздана особа могла вештачки да изведе.И додаје објашњење специјалног случаја, смешне физиономије,

у складу са основном својом мантром, о механичком навученомна живо: смешан израз лица је онај који нас подсећа на „нешто

52 Невољни смех, конвенционални смех, полуосмех: [with a half laugh](607), [a sort of a half laugh] (620).

53 О Декартовом схватању смеха видети: И. Перишић, Увод у теорије сме- ха, нав. дело, стр. 84–86.


17/25

[35

И Г О Р П Е Р И Ш И Ћукрућено, стиснуто да тако кажемо, у уобичајеној покретности

физиономије”.54 Преувеличавање тзв. физичких недостатака, или боље физио-

номијских необичности, честа је комичка техника у Уликсу. У

седмом поглављу романа, када Блум сврати на ручак у један паб,ту је и конобар, Носати Флин [Nosey Flynn], којем је име заправоепитет, а све је на њему комички преувеличано, у складу са тимпоглављем у којем се преувеличава Блумова физиолошка потребаза храном и његов гаргантуовски апетит: „Погледај му само уста.Могао би да звижди себи на уво. И сасвим прикладне клемпавеуши” (183). А при помињању неког Брина у кафанском, 12. по-глављу, каже се да му је глава толика да мора понекад да навлачишешир кашиком за ципеле (339).

У деветом поглављу, у којем се у библиотеци води филолошко-биографска расправа о Шекспиру, и које због тога, без обзира на токолико у њему било ироније коју Џојс усмерава ка биографскимтумачењима књижевности, читаоцу може деловати као досадноинтелектуално нагваждање, са тог разлога кроз њега се сталнопровлачи једно лице које је смешно на нивоу комичке физиономи- је. Ради се о библиотекару ирске националне библиотеке ТомасуВилијаму Листеру, који се стално назива „квекерским библиотека- ром” не само због вере, већ и због тога што квекерским шеширомскрива ћелавост. Поред тога што је смешан са своје ћелавости(исмевање те мане, аристотеловски, не изазива бол, јер то заправоније мана, већ се таквом испоставља за оног који је прикрива), Ли-стер постаје и – као да је његова ћелавост in the closet пренета накарактер – бојажљив, „сав устрептао” (196). Мало касније, овакоулази на сцену високоинтелектуалне распре: „Капије нових открићаотворише се да пропусте квекерског библиотекара, тихошкрипавихципела, ћелавог, клемпавог и приљежног” (204). Осим што му јеовог пута додата и клемпавост, ту је и џојсовска кованица „softcre-akfooted” којом се, језичким средствима, исмева његова опрезност

у ходу, па следствено томе и смешна карактерна плашљивост. Таплашљивост прелази наравно у зашећерену љубазност (што све још једном изазива комику геста и покрета):

Хитро поцупкујући, он крену и изађе. У ходнику се под днев-ном светлошћу распричао, сав усплахирен од ревности, обузетосећањем дужности, најуљуднији, најљубазнији, најчеститији кве-керко. (216)

У жељи да услужи, и његово тело је разапето између разно- разних дужности, толико да не може да се одлучи између две кон-кретне акције. Због тога се и глаголи који описују његове кретњестапају у један, који изражава ту немогућност бивања два тела,и две акције истовремено: „Квекерски библиотекар скочистаде[springhalted] ближе” (228). Сасвим је ’природно’ да Џој

Documents

Igor Perisic - Uliks Protiv Odiseja