POZNO RIMSKO CARSTVO I NJEGOVA PROPAST Srednji vek u zapadnoj Evropi nastaje od dve komponente: 1. rimske 2. varvarske (germanske). I jedni i drugi uneli su elemente svoje kulture, ali su Germani bili na niem stupnju razvoja i vie primili od rimske civilizacije nego Rimljani od njih. Germani su primili latinski jezik i kulturu (ak i za obrazovanje). Oni su se tako utopili u rimsku civilizaciju, ali su doneli i uvali svoje tekovine. Rimsko carstvo dolo je u ekonomsku krizu u 3. veku (doba vojnikih careva). To je doba politike nestabilnosti, kada su legije svoje komandante proglaavali za careve, koji su se brzo menjali i kratko vladali. Takva situacija slabila je carstvo na politikom i privrednom planu: - smanjenje broja stanovnitva - opadanje gradskog ivota i privrede ( mnogo su se otrije osetili na zapadu ) - nedostatak radne snage - nazadovanje trgovine i zanatstva - stalni porast latifundija (opte pojave u itavom carstvu, ali je istok pokazao veu otpornost, to je i opredelilo dalji razvoj imperije) Glavno zanimljane bila je poljoprivreda zasnovana na latifundijama. Dovodjeni su robovi, ali je njihov rad postajao sve vie neunosan, pa oni nisu hteli da rade. Stoga se veliki posedi dele, a robovi postaju koloni i dobijaju deo zemlje na obradu, ali su za tu zemlju vezani i ne mogu sa nje da odu. Rim je bio izloen napadima varvara, pa se stoga morao dobro uvati Limes. Na severu Limes je bio du Rajne i Dunava. Rimljani utvrdjuju tu granicu i dre tu brojnu vojsku, to iscrpljuje carstvo, pa drava sve manje garantuje zatitu obinom oveku. Stoga neki Rimljani organizuju privatne vojske (magnati) tzv. bukcelarije, pa oni odlaze na svoje posede i tamo su okrueni svojim odredima i poslugom (kao feudalci u srednjem veku). Sve vie dolazi do izraaja porast privatne vlasti, i za te magnate se radi zatite vezuju mali ljudi. Na odredjen nain zapaa se i pojava naputanja gradova, preseljavanja u sela, to vodi naturalizaciji privrede. Jedan od glavnih prihoda je ubiranje poreza koje vre kurijali, inovnici koji sede u kurijama pojedinih gradova (civitatis) na terenu. Zbog krize se porezi sve tee ubiru, a dravu ne zanima kako e to uiniti, a kurijali su morali ako ne zadovolje cifru da domire iz svoga depa. Oni su obino bili najbogatiji gradjani. Ali zbog krize oni nemaju vie elje da obavljaju tu dunost. Zato rimska drava donosi dekrete kojima kurijale vezuje za dunost i ne dozvoljava im da ostave tu funkciju, pa ta dunost ak postaje nasledna. Zbog napada varvara dolazi do nesigurnosti na putevima. Na moru je bilo puno gusara. To sve rezultira nesigurnost trgovine, pa ona opada i postaje sve vie lokalna. Naroito se trgovalo zanatliskim proizvodima, a zanatstvo opada sa procesom naturalizacije. Novac brzo gubi na vrednosti, ak drava eli neke prihode da dobije u naturi (prihode za ishranu vojske). Opadanjem trgovine zanatlije sve tee prodaju svoje proizvode. Dravi su medjutim potrebni i zanatski proizvodi naroito za vojsku, pa drava donosi dekrete koji zanatlije vezuje za zanatliske kolegije i ak otvara dravne radionice za proizvodnju neophodnih proizvoda (oruje, tekstil obua), i te radionice prodaju dravi tj. tako zanatlije proizvode prodaju dravi i vie nerade za trite. Tako se polako novac iskljuuje iz upotrebe. Privreda se naturalizuje, degenerie se. Srednjevekovna privreda je bila dobrim delom naturalna. Postojale su velike socijalne razlike u dravi. Rob je stvar (res). Dolazi do povremenih socijalnih potresa tj. ustanaka robova od 3. do 5. veka: Galija 3 vek 1

Panonija, Recija i Norik krajem 4. i kroz 5. vek severna Afrika (Africa Romana) u 4. i 5.v, ustanak agonistika / cirkumceliona - Ali svi ovi ustanci se razlikuju od onih raniji, jer su oni bili ne samo socijani ve i verski, religijski (zbog hrianstva koje se polako iri). Postojala je opozicija provincija prema centru. Rim i cela Italija su dugo bili povlaeni, ali krajem carstva svi stanovnici dobijaju rimsko gradjansko pravo.

Za pozno rimsku dravu veliko optereenje bilo je odravanje vojske na rajnsko-dunavskoj granici gde je opasnost od varvara bila najvea. - Rimska vojska je u 4. i 5. veku bila podeljena u nekoliko kategorija: 1. Limitanei trupe koje su bile na Limesu (od ua Rajne u Severno more do ua Dunava u Crno more) i uvale utvrdjenu granicu. Zbog pritiska varvara Limitanei moraju biti sve brojniji. I prema posrednim proraunima Limitanei su bili u 4. i 5. veku najbrojniji i stalno je bilo pod orujem 250 000 peaka i preko 100 000 konjanika. Zbog opasnosti od Germana u 4. i 5. veku mnogi carevi nisu carevali u Rimu, ve su vreme provodili na granici sa svojim trupama, i zato neki gradovi na limesu ili u blizini dobijaju znaaj u poznom carstvu (npr. Sirmijum je jedno vreme bio jedna od 4 prestonice carstva). 2. Vojska u unutranjosti bili zadueni da uvaju unutranji mir, i marirali iz jedne provincije u drugu, da smire potrese i pobune. Ova vojska imala je oko 150 000 peaka i 40 do 50 000 konjanika. 3. Federati (foederata od foedus = savez) vojska saveznika. To su obino bili rimski saveznici, razni germanski narodi koje su Rimljani naseljavali na Limesu ili blizu Limesa. Vodjama tih naroda (reges) Rimljani daju svoje vojne titule, sa zadatkom da uvaju rimsku granicu. Federati su uglavnom bili Germani, ali vremenom su se polako uvlaili i u rimsku vojsku (limitanei i vojsku u unutranjosti), i pojedini talentovani germanski komandanti dospeli su na najvie poloaje u rimskoj vojsci, a ak su neki od njih postali vrhovni komandanti vojske celog Zapadnog Rimskog carstva. Pozno rimsko carstvo su Germani branili od Germana, zato je ono i propalo. - Dva osnovna roda u vojsci bili su: 2. konjica glavna udarna snaga i na njenom elu bio je vrhovni komandant Magister equitum 1. peadija na elu je bio Magister pedinum. - Osnovno zanimanje cara, imperator, znai ustvari komandant vojske. Vojska je glavni oslonac njegove vlasti. - Vojna zvanja dobijaju sve vie na znaaju. Upravnici pojedinih oblasti postaju komandanti vojske tih oblasti (magister militum per Illyricum). Kada su pojedini germanski narodi probili na rimsku teritoriju (kralj Gota zauzeo je Ilirik), Rimljani su im da bi ih pridobili i da bi se odrala rimska vlast davali titule Magister militum per Illyricum.

REFORME DIOKLECIJANA I KONSTANTINA

2

Da bi se spaslo carstvo od propasti, dva velika poznorimska cara Dioklecijan (285-305.) i Konstantin (312324. sa Licinijem; 324-337. vlada sam) preduzeli su itav niz reformi u svim oblastima ivota. Pretnje carstvu su bile velike: unutranje i spoljanje (upadi varvara, tj. Germana na Zapadu). Trebalo je spreiti pobune komandanata legija i uvesti novi sistem uprave koji bi spreio raspad upravnog aparata. Carev autoritet bio je pokoleban u doba krize. Zato su reforme inspirisane eljom da se vrhovna vlast uvrsti, ojaa i uzdigne. Stoga se ograniava uticaj senata i tano se utvrdjuju kompetencije odredjenih vladinih organa, kako bi se spreila svaka vea koncentracija vlasti. Civilna-vojna i centralna-provincijska uprava su razgraniene, a vezu izmedju pojedinih upravnih organa predstavljao je sam Car. Neke od ovih reformi su ostavile tragove u politikom i crkvenom ivotu i posle propasti carstva, tj. u srednjem veku. 1. Reforme vrhovne vlasti Dioklecijan: Carstvo je bilo ogromno i prostiralo se od Atlantika do Persijskog zaliva, i od Rajne i Dunava do Sahare. Od obala Mediterana rimska vlast se protezala 300-400 km na sever i jug. Vremenom se pokazalo da je teko upravljati ogromnom dravom iz jednog centra, a zbog negativnog iskustva iz 3. veka elelo se uvesti malo reda u nasledjivanju prestola. Stoga je izvrena podela carstva na 2 dela, kojima vladaju dva avgusta i dva cezara. Avgusti su vrhovni carevi a cezari su njihovi pomonici. Kada umre jedan avgust, ne sme doi do unutranjih borbi ve njega nasledjuje njegov cezar, i tako se smena na prestolu izvodi bezbolno i bez rata. Ovaj sistem vladavine nazvan je tetrarhija. Jedan avgust je upravljao Istonim (Dioklecijan Nikomedija), a drugi Zapadnim delom (Maximilijan Milano) carstva. Jedan cezar je upravljao Istonim (Galerije Sirmijum), a drugi Zapadnim delom (Konstancije Hlor negde u Britaniji) carstva. Istono i zapadno carstvo su se sutinski razlikovali: Istok teritorija helenistike kulture. Privredno (zanati, trgovina itd) i kulturno je razvijeniji od Zapada. Zapad teritorija latinske kulture. Privredno i kulturno zaostaliji, manje urbanizovan i vie poljoprivredni od Istoka. Konstantin je na mestu male grke kolonije Vizantiona, a na strategijski znaajnom mestu (na moreuzu na obali Bosfora) sazidao Konstantinopolj. Zidan je od 324. do 330.g, kada je sveano inaugurisan. Od poetka je zidan kao hrianski centar, sa puno hramova. Kroz grad su prolazila 2 znaajna trgovaka i strategijska puta: 1. put iz Crnog mora kroz Bosfor i Dardanele u Mediteran i obratno. Na obalama Crnog mora bile su grke i rimske kolonije, i tu su stizali karavani iz prostrane Ruske nizije. 2. suvozemni put iz Ilirika u Malu Aziju tj. on je bio veza Evrope i Azije i obratno. Zapadna prestonica bila je Rim. On je bio Paganski grad. Tako je sa dva cara i dva dela carstva uveden makar teorijski red. Konstantin Veliki: Posledica isuvie logino iskombinovanog sistema bili su beskrajni nemiri i graanski ratovi, iz kojih je kaopobedilac izaao Konstntin Veliki, ujedinivi itavo carstvo. Pred kraj ivota on je ponovo izvrio podelu vlasti i dravne teritorije. Odustao je od sistema adopcije, podelivi carstvo lanovima porodice; ali je i vladavina Konstaninovih sinova dovela do tekih i krvnih zapleta.

2. Administativne reforme

3

Odvajanje civilne i vojne vlasti 1. Civilna vlast provincije nalazi se u rukama njenog namesnika, vikara 2. Vojna vlast provincije nalazi se u rukama duxa, koji stoji na elu vojske u jednoj ili vie provincija. 3. Pretorijska prefektura je jedini organ vlasti koji je pod Dioklecijanom zadrao obe nadlenosti, ali pod Konstantinom on gubi svoj vojni karakter i postaje isto civilna ustanova. Birokratija Velika centralizacija uprave. U Rimu i Carigradu stvara se centralna birokratija. Car je bio okruen telom koje se naziva consistorium principis. I ovo telo (termin consistorium) e usvojiti hrianska crkva kao veliko dostojanstvo. Consistorium principis sastojao se od vie linosti, sa razliitim zadacima: jedan za finansije, odnosi sa drugim narodima, itd. (kao neka ministarstva). Svaki od teh resora imao je ispod sebe inovnitvo. Pozno rimsko carstvo se birokratizovalo, a njen zadatak je bio da sauva upravni aparat rimske imperije. Car Ovim reformama uloga cara je uzdignuta. Od Dioklecijana drava je dominat, a car je dominus (dominus = gospodar) i ima odredjena boanska svojstva. Njemu se izraava opte potovanje, potinjavanje i moraju se prema njemu ispoljavati neki obredi kao prema boanstvu. Senat Po rimskom pravu izvor zakona bio je senat. Medjutim senat sada samo formalno postoji, a izvor zakona je dominus tj. o svemu je odluivala careva volja. Senat je uestvovao u zakonodavstvu savetima i predlozima kojima je car (ukoliko je to smatrao za dobro) davao zakonsku snagu. Stoga se rimsko pravo 4. i 5. veka svelo samo na carske propise (edikte). Dioklecijan: Prvi put u istoriji sve institucije se unificiraju, to je bio preduslov za autokratiju. Ukinuta je razlika izmedju carskih i senatskih provincija. Sve provincije bile su potinjene caru i morale su da plaaju porez. To je bio kraj i privilegovanom poloaju Italije koja je nekada gospodarila imperijom, a sada je i sama podeljena u provincije i kao svaka druga provincija morala je plaati porez. Vee provincije podeljene su na manje jedinice, pa se broj provincija znatno poveao (u Dioklecijanovo doba bilo ih je oko 100, a u 5. veku preko 120). Dioklecijan je podelio teritoriju carstva u 12 dijaceza ( pred kraj 4. veka njihov broj je porastao na 14). Konstantin Veliki: Pod Konstantinom, carstvo je podeljeno na prefekture diaceza (nekoliko; 12) provincija (vei broj). Obim i broj prefektura se menjao i one su se ustalile krajem 4. veka. Postojale su: I Istona prefektura ( praefectura praetorio per Orientem): Egipatska, Istona, Pontska, Azijska i Zraka dijaceza. Obuhvatale su provincije Egipat sa Libijom, prednju Aziju, Trakiju (istoni deo Balkana) - tri kontinenta. II Ilirska prefektura ( praefektura praetorio per Illyricum): Daka i Makedonska dijaceza. Obuhvatale su srednji deo Balkanskog poluostrva, od Grke ne jugu do Dunava na severu. III Italska Prefektura ( praefectura praetorio Galliarum): Obuhvatala je Apeninsko poluostrvao, severozapadni deo Balkana i severni deo Afrike, sem Egipta i Mauritanije na severozapadu. IV Galija Obuhvatala je Galiju, rimski deo Britanije, Iberijsko poluostrvo i zapadni deo Mauretanije (krajnji zapad Afrike). Prefektura Na elu prefekture bio je prefekt, najznaajnija linost posle cara. Prefekt istoka koji je rezidirao u Carigradu i prefekt Italije bili su najvii dostojanstvenici drave. - Prefekti, medjutim, tee da poveaju svoju mo i stupaju u suparnitvo sa organima centralne uprave. Stoga carska vlast nastoji da obuzda vlast prefekata podiui znaaj vikara i irei kompetencije centralne uprave. 4

- Rim i Carigrad su bili izuzeti iz nadlenosti prefekata pretorija i bili su potinjeni svojim gradskim prefektima. Gradski prefekt bio je najvii predstavnik senata i jedini dravni inovnik koji je nosio graansku rimsku togu, a ne uniformu. Carigradski prefekt zvao se eparh i imao je vodeu ulogu u ivotu prestonice (sudstvo, briga o odravanju reda i mira, snabdevanju, zanatstvu, trgovini i itavom privrednom ivotu grada). Diaceza Na elu diaceze bio je vikar. Ukupno je bilo 40-50 diaceza. Ova podela je znaajna jer ju je kasnija hrianska crkva uglavnom usvojila, s tim to tu diacezom upravlja episkop. Provincija Na elu provincije bio je rektor. Provincije su se sastojale od civitates (gradova), a osnovna administrativna upravna jedinica je grad sa okolinom (municipium). 3. Ekonomsko finansijske reforme Dolazi do propasti ekonomije, jer rimski novac kroz 4. i 5. vek postaje sve bezvredniji, pa natura uzima maha. Ljudi sve vie ele naplatu u naturi. Cene rastu. Da bi se to spreilo Dioklecijan donosi propise kojima on odredjuje cene, pre svega prehrambenih proizvoda (ito, ulje, vino i sl.). Odredjeno je da svaki tzv. iugum (lat.= plug, svaka obradiva povrina) mora imati svoju glavu (caput), tj. svaka obradiva povrina mora imati svog obradjivaa koji ima obaveze prema dravi (snosi poreske trokove ), ali one se sada daju ne u novcu ve sve vie u naturi. Tako se Rimsko carstvo naturalizuje. Opadanje kulture U toku 4. i 5. veka rimljani su se ve dobrim delom varvarizovali. Dolazi do opadanja kulture: knjievnosti (nema velikih pisaca), filozofije, istoriografije (poslednji vredan i veliki istoriar bio je Amijan Marcelin u 4. veku). Pitanje je zato se to deava? Hrianstvo se daje kao odgovor, jer se ono javlja kao novina u duhovnoj sferi. HRIANSTVO U rimskoj dravi se u istonom delu javilo novo versko uenje, hrianstvo koje se proirilo na Zapad. Hrianstvo e dati glavni peat srednjem veku, a ipak je nastalo u antikom svetu. Rimljani su do tada bili politeisti i imali mnogo raznovrsnih boanstava. Kako se rimska drava irila nametala je i svoju religiju i bogove. Rimska opta religija unitavala je lokalnu religiju tj. boanstva pokorenih naroda. U tom irenju relijije na Bliskom istoku, Rimljani su naili na vei otpor, jer su tu iveli stari narodi koji su imali svoje razvijene religije i kulture. Na poseban otpor naili su u Judeji (Palestini) kod Jevreja, koja je imala svoju istoriju i svoju monoteistiku religiju sa 1000 godinjom tradicijom (jehova- prorok Mojsije). Taj otpor jevreja je bio u krvi uguen. U prvom veku nove ere dizali su nekoliko ustanaka, a simbol njihovog najveeg otpora bio je tvrdjava Masada. To je utvrdjenje na bregu koje je dominiralo velikim prostorom. Opirui se vojsci branioci su se povukli u tvrdjavu a Rimljani su je opkolili, i presekli dovod namirnica. U tvrdjavu se povlae i vojnici i civili. U nemogunosti da se vie odupiru, doneli su odluku o kolektivnom samoubistvu, a da se ivi ne predaju. Kockom su izvukli 10 vojnika kpji su ubili sve, a onda jo jednog koji je ubio ostalu devetoricu, a maem na kraju i sebe. Ovakvih primera otpora bilo je vie. Tada su se u rimskom drutvu javljali razliiti propovednici koji su objavljivali dolazak Mesije. Jedan od takvih bio je i Isus iz Nazareta, rodjen u vreme rimskog progona (kada je porodica beala). Rodjen je u Vitlejemu u Palestini. Isus je propovedao celog ivota. Imao je puno pristalica. Zbog velike popularnosti reagovale su dve strane. Jedna su bili zvanini jevrejeski svetenici (fariseji), koji su ga potkazali Rimljanima jer im je bio konkurencija. Drugi su bili sami Rimljani. Oni su odrali sudjenje protiv Isusa koje je vodio Pontije Pilat, 5

namesnik Palestine, i osudio ga je na smrt na krstu. U 33 godini ivota razapet je na Golgoti (i poto se navodno izdavao za cara, stavili su mu venac na glavu, a sa njim su ubijena jo dva razbojnika). Za tri dana je vaskrsao. Ostavio je za sobom uenike, 12 apostola. etvorica uenika piu jevandjelja (Mateja, Marko, Jovan, Luka). On sam nije ostavio nikakve pisane tragove. Po verovanju, on je apostolima dao mo da govore vie stranih jezika da bi ili po svetu, irili veru i propovedali religiju drugim narodima. Ti uenici razlivaju se pre svega na Bliskom istoku, Mediteranu, ali su stigli i na Zapad sve do Italije, a na Istoku apostol Toma stigao je sve do Indije. To je bila i osnovna razlika izmedju hrianstva i judaizma, jer judejska religija je ostala u Judeji, a hrianstvo se irilo. Tako su apostoli sa Istoka stigli i u Rim (kao i neke druge religije npr. islam), ali su naili na otpor rimskke drave, jer su udarili na temelj rimske organizacije. U Rim su stigli i Petar (bio je ribar) i Pavle. Izuzetnu ulogu imao je apostol Pavle. U poetku je bio veliki gonitelj hriana, a posle se preobratio i odigrao vanu ulogu u irenju vere. On je tvorac simbola krsta. Novu religiju su naroito prihvatili nii slojevi, a propovednci su mrzeli bogatae (koji su stekli bogatstvo na neastan nain). Od 60-ih godina 1.v.ne, u vreme cara Nerona, su u izvorima zabeleili prvi progoni hriana (rulja koju narod naziva hrianima). Neron je sam zapalio Rim uz pomo jedne cirkuske igraice i za poar optuio hriane, koji su bili orijentalci pa su se prepoznavali po dugim bradama. Rimljani su hriane smatrali jevrejskom sektom. Medjutim ona nije bila ograniena samo na jevrejski narod, ve je obuhvatala sve narode. Hrianski ideolozi u to vreme stiu u Rim. Medju njima su bili Petar i Pavle. Veruje se da je zatvoreni Petar preobratio straare. On je traio da bude razapet na krstu sa glavom nadole, jer nije zasluio i nije dostojan da bude razapet isto kao i Hrist. U progonima su pomrli i svi ti prvi ideolozi. U poetku je hrianstvo primao samo obian narod, tzv. mali ljudi. Zbog progona oni su se sastajali tajno, nou u peinama i katakombama u ulici Via Appia (ta ulica bila je znaajan put kojim su kretali hodoasnici na putu za Palestinu; u Brindiziju oni su uzimali brodove i putovali u konvojima, zbog gusara, u svetu zemlju Palestinu), gde su crtali svoje simbole. Rimljani su nastojali da ih uhvate na delu dok obavljaju svoje verske obrede. Prvo bi ih hvatali i muili (peenje tela usijanim gvodjem, zakopavanje ivih, razapinjanje na krst), retko su ih odmah ubijali. Jedan od simbola paleohrianstva bila je riba, jer riba ne govori, dakle hriani nisu odavali svoje saveznike, ve su umirali u stranim mukama. Drava je progonila novo uenje jer su se podanici sastajali tajno, odbijali da potuju rimskog cara kao boanstvo, uili da su protiv svakog nasilja, propovedali da je ivot oveka dar boiji, bili protiv ubistva i smrtne kazne i odbijali da slue rimsku vojsku (Germani su pritiskali rimske granice). U novoj veri traila se uteha. Sve kasnije religije nastale su na Istoku. U 1. i 2. veku, na tim prvim skupovima hrianska teoloka nauka jo nije bila izgradjena i nisu bili formirani kanoni. Oni e se formirati tek na Vaseljenskim saborima. Vernici su se upuivali u smeran ivot, ljudi su iznosili svoje probleme i davali savete. Tokom 1. i 2. veka Rimska drava nije stalno progonila hriane, ve samo povremeno, kada bi hriani npr. postali brojniji u nekoj oblasti, kada bi se dogodio neki incident i sl. Poetkom 3. veka bilo ih je manje u odnosu na pagane, ali taj broj je postajao sve vei. Vie progona znaio je samo vei broj hriana.

6

Dioklecijan (285-305.) Rimsko carstvo je od principata evoluiralo u dominat u vreme Dioklecijana. U 3. veku kada je u Rimskoj dravi nastupila kriza politikog sistema (doba vojnikih careva), sazrela je ideja da se iskoreni novo versko uenje tj. hrianstvo. Egzekutor je bio Dioklecijan. On je preduzeo sistematske progone hriana na Istoku i na Zapadu, nadgledao ih, putovao u provincije i obilazio granice carstva. Puno hrianskih propovednika je stradalo u to vreme, i najvie muenika potie s kraja 3. i po. 4. veka. Crkva je te muenike kasnije najvie kanonizovala. Do kraja 3. veka hrianstvo je prodrlo i u rimsku vojsku i inovniki aparat, pa je Dioklecijan zaduivao vojne komandante da gone hriane, a oni su i sami bili hriani. U Istonom delu carstva Dioklecijanov komandant je bio hrianin, kasnije velikomuenik. Dolo je do razdora u porodici, jer roditelji su npr. bili pagani, a deca hriani. Dioklecijan se povukao sa vlasti u svoju palatu, gde je ostatak ivota gajio kupus. Gaj Galerije Car Gaj Galerije (Romulijana , Gamzigrad ) se istakao u progonima. Pobio je mnogo hriana u Istonom delu carstva. Konstantin Veliki (312-324. sa Licinijem; 324-337. vlada sam) Od Konstantinovog vremena hrianska cerkva izlazi iz ilegale. 313 g. Milanskim ediktom se doputa slobodno ispovedanje hrianske religije. U to vreme je jo uvek bilo vie hriana na Istoku (Palestina, Sirija, Egipat, Mala Azija), a duplo manje na Zapadu. Medjutim hrianstvo polako ulazi u sve pore Rimske drave, ak i na sam carski dvor. Konstantinova majka Jelena bila je hrianka i smatra se da jeona uticala na njega. Po predanju Konstantin Veliki je uoi bitke kod Milvijskog mosta video na nebu krst i uo rei ovim pobedjuj. Posle toga on se preobratio u hrianstvo. Konstantin je uoio da borba protiv hriana iscrpljuje Rimsku dravu i da se pretvara u borbu protiv sopstvenog naroda. Stoga je on poveo prohriansku politiku, stavio je hrianske simbole na svoj novac i titove vojnika. Prema hrianskoj tradiciji Konstantin se prekrstio na samrtnikoj postelji (papa Silvester I), mada to nije sigurno. Hrianska crkva kanonizovala je njega i njegovu majku. Organizacija crkve Hrianska crkva je bila organizovana po crkvenim optinama. Na elu crkvene optine bio je episkop (onaj koji nadgleda svoju pastvu), a postojali su i svetenici i djakoni. Tek se u 4. veku formirala jedinstvena hrianska crkva sa viom hijerarhijom. Organizacija crkve poklapa se sa rimskom dravniom organizacijom. Izgradjuje se i iri verski obredeni ritual, formira se hrianska sluba tzv. liturgija / misa i ona je simbolina, jer svetenik tokom slube hleb i vino pretvara u telo i krv hristovu. Kroz 4. vek pripadnici crkve dobijaju privilegije i bivaju oslobodjeni od plaanja poreza. Ograniavalo se putanje u verski poziv i zato su postojale specijalne dozvole. Hrianski episkopi dobijaju od rimske drave neka civilna prava, kao to su pravo da sude u parnicama (dovoljno je da je samo jedna strana hrianin). Hrianstvu pristupaju i rimska aristokratija i najobrazovaniji rimski krugovi, pre svega neoplatoniari. Tako se hrianska nauka izgradjuje prevashodno kroz 4. vek i to od strane ljudi koji su stekli staro, visoko, antiko i rimsko obrazovanje. Oni formiraju teoloku nauku. Povezuju hriansko uenje sa antikom idealistikom filozofijom, neoplatonizam sa hrianskom religijom. Formiranje crkvenog kanona je jako bitno. U izgradnji teologije odluujuu ulogu su imali tzv. crkveni oci : 7

1. Kliment aleksandrijski na Istoku 2. Origen na Istoku 3. Jeronim (poreklom iz provincije Dalmacije) na Zapadu. On je otiao u Palestinu, vratio se na Zapad i preveo Bibliju na latinski jezik (vulgata). 4. Ambrozije milanski na Zapadu. On je prvi od prvih velikih teologa i po njemu se biblioteka u Milanu zove Ambrozijanska . 5. Blaeni Avgustin na Zapadu. On je dobio antiko filozofsko obrazovanje. Kao mlad bio je paganin, a pod uticajem majke prihvata hrianstvo. Na kraju je obukao monako ruho i postao episkop u gradu Hiponu (sev. Afrika). Pie delo De civitate dei. To je teza o postojanju dve drave. Pomirio je antiku filozofiju sa hrianskim uenjem. Kroz 4. vek hrianstvo je dobilo masovne pristalice, a paganstvo se gubi. Od kraja 4. veka, od vremena Teodosija I hrianstvo postaje dravna religija, a poinje se goniti paganstvo. Hrianska crkva paktira sa rimskom dravom, pa i naputa neka svoja stara, paleohrianska uenja. Na scenu stupaju hrianski teoretiari. Amijan Marcelin je bio poslednji veliki paganski pisac. Teoretiari 4. i po. 5. veka, Avgustin i drugi, opravdavaju smrtne kazne koje donose rimski dravni organi. Jovan Zlatousti, jedan od najveih oratora i tvorac sveane liturgije kae: ...dok smo bili gonjeni, imali smo drvene putire i zlatne svetenike, a sada imamo zlatne putire i drvene svetenike. RAZVOJ HRIANSTVA Rim je u srednjem veku bio sredite crkve na Zapadu. Episkopi grada Rima, rimske pape, su se proglasili naslednicima sv. Petra. Prema uenju papske kurije, apostol Petar je bio prvi Papa i u Rimu mu je posveena glavna bazilika, koja e u srednjem veku biti centar hodoaa. Dolazi do sukoba medju hrianima oko raznih uenja unutar hrianske religije. Najvie se raspravljalo o prirodi Hrista, pa u 4. veku poinju tzv, hristoloke rasprave. Njihovi rodonaelnici su bili sa Istoka. Glavno pitanje da li je Hrist Bog ili ovek: - da li je on sin Boiji, a ovek? - da li je on sin Boiji, a u stvari Bog? Dva glavna uenja: 1. propagira Sv. Atanasije 2. propagira Arije, aleksandrijski prezviter Da bi se ova uenja pomirila 325.g. organizovan je I Vaseljenski sabor u Nikeji (Mala Azija). Na njemu je predsedavao lino car Konstantin Veliki. Razmatrana su razna teoloka i crkvena pitanja razliite prirode, npr. kada treba slaviti Uskrs i sl. Glavni sukob na saboru, bio je sukob sa Arijem. - Arije polazei od monoteistikih shvatanja, odbija da prihvati jednakost Oca i Sina, i stoga ne priznje Hrista za Boga. Hrist je bio samo sin Boiji, ali ne i Bog, a Marija je stoga samo hristorodica, ali ne i bogorodica. Arijeva nauka je osudjena - Atanasijevci su mislili obratno, tj. da je Hrist Bog. Usvojeno je da je Sin jedinosutan Ocu. Rasprave na saboru bile su une. Mevlikijski (Mala Azija) episkop Nikola (kasnije sv. Nikola), bio je poznat po dugim govorima koje je vodio protiv Arija. Ali Arije se svog stava ne odrie, pa mu je Nikola lupio amar. Na saboru pobedjuje uenje Sv. Atanasija. Tako je formulisana dogma, da je sin isto to i otac, tj. sin je jednosutan ocu. Ona sa dopunama II Vaseljenskog sabora u Carigradu 381.g, ini 'simbol vere' hrianske crkve. Ova dogma se kod Atanasijevaca na slubama stalno ponavljala. 8

Aarijanci ne prihvataju ovu dogmu. Borbe izmedju ove dve struje su trajale tokom celog 4. veka, naroito na Istoku. Borbe se ire i na oblast Mediterana. Misionari naputaju granice carstva, prelaze Dunav i ulaze u tzv. varvarski svet. Oni medju njima, npr. Germanima, propagiraju hrianstvo i veina germanskih naroda je prihvatila hrianstvo u obliku arijanstva. Tako je postojala verska suprotnost izmedju Germana i pravovrernih Rimljana. Poslednji rimski car paganin, bio je Julijan Apostata (otpadnik), koji je pokuao restauraciju paganstva. Kasnije e se na Vaseljenskim saborima raspravljaju se teoloka pitanja i formiraju se hrianska dogma i kanoni na kojima e poivati nova religija. II Vaseljenski sabor bio je u Carigradu 381.g. VII, poslednji Vaseljenski sabor bio je u Carigradu 787.g. Od 4. veka hrianska crkva postaje dravna crkva Rimskog carstva. Krajem 4. veka proglaeno za jedinu dozvoljenu religiju u rimskom carstvu. Tokom vremena formiralo se 5 velikih hrianskih centara, 5 "glava" (5 arhiepiskopija): 1. Jerusalim jerusalimski patrijarh sa jurisdikcijom u Palestini 2. Antijohija jurisdikcija u Siriji 3. Aleksandrija jurisdikcija u severnoj Africi i Egiptu - Ove tri su najstariji tzv. istorijski patrijarsi. hrianstvo je

4. Carigrad carigradski patrijarh sebi u 5. veku uz titulu, dodaje i da je Vaseljenski patrijarh iz celog hrianskog sveta. To mu od druge pol. 5. veka osporava Rim. 5. Rim episkop Rima tj. Rimski papa. Rimski crkveni poglavari su isto pretendovali da imaju duhovnu vlast nad celim carstvom. Tako rimske pape daju sebi za pravo da propovedaju kako treba regulisati hrianska pitanja. Npr. Papa Viktor I (druga pol. 2. veka ) propisuje kada i kako treba slaviti Uskrs. Od druge pol. 5. veka dolazi do prvih nesporazuma carigradskog patrijarha i rimskog pape. Nekada su ti odnosi bili skladni, a nekada krizni. Medjutim crkva je i dalje bila jedinstvena. U 7. veku kada je dolo do stvaranja i irenja islama koji je zahvatio Istok (oblasti istorijskih patrijarha), tri najstarije patrijarije su izgubile mnogo pastve, i u buduim stoleima postale su hrianske oaze u velikom muslimanskom Carstvu. Razvoj monatva Kroz 4. vek noeni hrianskim idealima (smeran ivot, skromnost) pripadnici nove religije, naroito na Bliskom istoku, smatraju da se pravi hrianski ivot nemoe voditi u poronim gradovima, punim nemorala. Mnogi odlaze u pustinjske predele Palestine, Sirije i naroito u Sinajsku pustinju. Tamo ive idioritmiki (skromno), svaki posebno, po peinama i sl. Tako se u 4. veku izdvajaju tzv. pustinjaci, pa e dobiti naziv monasi (monahos= onaj ko ivi sam). U poetku nisu imali odredjena pravila ivota, ali poto ih je bilo sve vie morala su se doneti pravila po kojima e oni iveti. U 4. veku glavni ideolozi tog monakog ivota bili su Sv. Antonije i Sv. Pahonije. Obojica se slau da: - askeza treba da karakterie ivot monaha, - da dan provode u fizikom radu, molitvi i razmiljanju, - da ive od svoga rada, - ako proizvedu viak proizvoda taj viak treba da dele sirotinji - iz njihovog ivota iskljuuje se novac Ipak se Sv. Antonije i Sv. Pahonije razlikuju u nekim stavovima: - Sv. Antonije se zalagao za beskrajno strogu askezu, sa dosta dana kada monah samo pije vodu, to dovodi do umrtvljenja njegovog tela. 9

- Sv. Pahonije je takodje bio za askezu, ali ne tako jaku, jer je smatrao da monasi treba da ive od svoga rada. Oko 360.g. Sv. Vasilije je prvi sastavio pravila monakog ivota. Ona su neka vrsta kompromisa izmedju Sv. Antonija i Sv. Pahonija: - monasi treba da provode dan u askezi, ali treba i da rade i stvaraju dobra od kojih e iveti - ti pustinjaci treba da obavljaju molitvu zajedniki, da zajedniki jedu i u toj zajednici svaki monah treba da dobije svoje zaduenje. To su bile pretee manastirskih pravila. Monasi u 4. veku sa Istoka odlaze na Zapad, ivei po pravilima Sv. Vasilija. U drugoj pol. 6. veka stvara se prvi monaki red na Zapadu. Stvorio ga je Sv. Benedikt iz Nursije, tzv. Benediktinski red. On je napisao tzv. ''Regule Sv. Benedikta'' (Regula Sancti Benedicti). Prvi i glavni lan bio je molitva i rad (ora et labora). Osnivanjem posebnog monakog reda na Zapadu dolazi do udaljavanja monaha sa Istoka i Zapada, mada je Sv. Benedikt uneo dosta toga iz Vasilijevih odredbi. Na Zapadu je Sv. Benedikt postavio temelje monake organizacije kasnije. Stvaraju se razne varijante ovog reda, ali i nove: franjevci, dominikanci, jezuiti. Cilj monaha sa Zapada jeste da ivi asketski i da ide medju ljude. Zato Sv. Dominik stvara monahe propovednike, koji idu okolo i propovedaju. Na Istoku nisu dugo stvarani monaki redovi. U biti ovih monaha bio je odlazak od ljudi, u samou. Letopisi, hronike, anali Nema hrianske liturgije bez pismenosti, pa su monasi u srednjem veku morali biti pismeni. Oni postaju najpismeniji i najobrazovaniji ljudi svoga vremena, a esto i jedini pismeni. Oni prepisuju jevandjelja i spise, to vodi postepeno do toga da oni postaju autori i drugih dela, poinju da vode letopise i anale. Anali Podaci u analima su esto nepovezani, ali su dragoceni poto drugih izvora nema. To su kratki, saeti opisi. Anali srednjeg veka obino nastaju iz uskrnjih tablica (tabulae paschales). Tada nije postojao kalendar, ve monasi u tablice upisuju ta se dogodilo odredjene godine. Zavisno od Uskrsa znalo se kada su ostali praznici (ponekad uz praznik dodaju i ta se zbilo). Hronike Monasi u manastirima poinju da neguju neku vrstu istoriografije. Poinju da piu hronike. Prva svetska hronika, nastala je na Istoku i pie je Eusebije iz Cezareje. Ve u 4 v. hronike su bile svojevrsna svetska istorija, i to istorija hrianskog sveta, sa hrianskog stanovita, koja uvek poinje od stvaranja sveta. Ti poeci svetskih hronika su isti i nemaju nikakvu istorijsku vrednost, jer ih svi prepisuju jedni od drugih. Ali kako hronika ide blie pievom vremenu, ona postaje i dragoceniji izvor. U manastirima poinju da se neguju i lokalne hronike: hronike manastira, oblasti, kraljevstva. Za razliku od anala, hronike imaju unutranju logiku vezu (povezuju dogadjaje), pa su stoga bolje od anala. U ranom srednjem veku manastiri su bili jedini kulturni centri. To je bitno za period posle Carstva, kada je formirano dosta varvarskih kraljevina. Ali hrianska crkva e i tada ostati sila. Ona e ostati glavni uvar i centar pismenosti i intelektualne batine, koji prepisuje i antika dela. Hrianska crkva i Rimska imperija srasli su u celinu. Papa je ve u 4. veku bio linost sa znaajnom ulogom u Carstvu. U 5. veku kada su poele invazije varvara, pape e predvoditi delegacije Carstva koje su ile na pregovore sa varvarima (npr. papa Lav I sa kraljem Huna).

10

Rimsko carstvo se potpuno preobrazilo, na svim nivoima, pre nego to je politiki propalo 476.g. U privredi, drutvu, kulturi i veri, udaljava se od prethodnog carstva. Tako preobraeno je propalo 476.g, pod naletom varvara.

GALI KELTI Rimljani sve vie utvrdjuju limes. Iza limesa su iveli varvari: Germani, Kelti, Sloveni. Kelt-Iberi su iveli na Pirinejskom poluostrvu, Helveti u vajcarskoj, Kelti na Britanskim ostrvima. Najvea skupina Kelta bila je u Galiji i Britaniji. Najdragoceniji izvori o Galiji su arheoloki podaci i rimski pisani izvori koji potiu od Julija Cezara Komentari o Galskom ratu (Comentarii de bello gallico). Julije Cezar je sredinom 1.v.pne. stigao u Galiju, gde su se medjusobno borila keltska plemena. Oni nisu imali dravu u rimskom smislu. Pleme Hedui su pozvali Rim, a Sekvanci su pozvali Germane. Rim je iskoristio priliku da Galiju osvoji za sebe. Cezar je u svom delu opisao ove dogadjaje, u kojima je sam uestvovao. Kelti u Galiji Oni se medjusobno razlikuju po drutvenom poloaju: 1. equites/vitezovi/konjanici via klasa 2. plebs/peadija nia klasa 3. tzv. ambakti poluslobodni, poloaj slian ropskom Bavili su se zemljoradnjom i stoarstvom. Imali su pagansku religiju, svetilita i svetenike, tzv. druide, koji su u drutvu imali znaajnu ulogu. Nemaju jedinstvenu dravu, ve su iveli po plemenima. Nisu imali gradove u rimskom smislu, ali Cezar pominje Oppida utvrdjenja. U njima je bilo nepoljoprivrednih zanimanja, okupljao se svet iz okoline i razmenjivao dobra. Oppida se stvaraju oko svetilita. To su bili centri privrednog, drutvenog i religijskog ivota. Cezar je pomogao Heduima u borbi protiv Sekvanaca i tako doao u dodir sa Germanima. Rim je potinio Galiju i u narednim stoleima to je bila romanizovana rimska provincija: Rim je doneo svoje institucije, uveo svoje pravo, jezik, doveli svoju vojsku itd. U poznom Rimskom carstvu i u ranom srednjem veku tamo su ostali samo ostaci stare keltske tradicije. Kelti u Britaniji Britanija je i u rimsko doba i u srednjem veku bila najudaljenija zemlja na zapadu, na kraju sveta. Zvali su je Kalajna ostrva zbog leita kalajne rude. Tamo je ivelo pleme Brita.

11

Iz Galije Cezar je preao Laman sa legijama i 55.g.pne poeo osvajati Britaniju. Zadrao se kratko i vratio se. 54.g.pne ponovio je pohod i osvojio je jugoistoni deo Britanije. Ovaj uspeh je u Rimu izazvao ushienje i Cezar je proslavio trijumf. Cezar je opisao i ta je video u Britaniji: tamo je zatekao plemensko drutvo. Kelti su tamo iveli po klanovima iji je osnov bila krvna veza. Matrijarhat je bio jak, ene su bile na elu pojedinih plemena i ak su i titulu kralja nosile ene. Bio je razvijen i obiaj poliandrije (vie mueva, a oni braa). Stanovnitvo se dosta bavilo stoarstvom i gajilo goveda, ovce, svinje. 55. i 54.g.pne Cezarova osvajanja su uspostavila granicu koja je oko 100 godina bila netaknuta. 43.g.ne car Klaudije je proirio osvajanja u Britaniji. Pomerio je granicu znatno na sever i obuhvatio je i srednju Englesku i ona je ula u sastav Rimskog Carstva . 60-ih godina 1.v. izbio je keltski ustanak, koji je predvodila keltska kraljica Boudika, ali jeustanak uguen. U vreme Hadrijana Rimljani su izmom gazili sve to se opiralo. Granica je ila do kotske, to je bio i najvei domet osvajanja. Oslonac Rimske vlasti u Britaniji su bile rimske trupe. Te trupe su logorovale (logor castrum), a oko logora dolazilo je stanovnitvo da rimskoj vojsci prodaje zanatlijske i poljoprivredne proizvode. Tako su se oko logora formirali prvi gradovi, koji e posle prei i u srednji vek. Od latinskog naziva castrum dolazi ester (npr. Manester i sl. ). Rimski trgovci s kopna i inovnici nisu toliko dosezali dotle kao u Galiji, a proces romanizacije je bio slabiji. Kelti su sauvali svoj jezik (npr. Velki. Tokom celog srednjeg veka). U 4. veku Rim je bio u nevoljama zbog germanskih osvajanja, pa je povukao trupe iz Britanije. 405.g. glavni komandant Zapadnog rimskog carstva Stilihon je povukao rimske trupe iz Britanije da brani Italiju od Germana. U 5. veku deava se keltski preporod u Britaniji. Keltsko drutvo se obnovilo, i Kelti, srazmerno miroljubivi, ili su u pravcu stvaranja svoje drave, posebno Irska koja je bila skoro netaknuta od Rimljana. U 6. veku dolaze, prvo pljakaju, pa se posle i naseljavaju Angli, Sasi, Jiti, Frizi, germanska plemena. Kelti su pruali vrlo jak otpor, ali su na kraju podlegli. Keltske naseobine bile su u planinama, naroito u Velsu. Deo Kelta pobegao je na kopno, nastanili su Armoriku, dananju Bretanju, doneli svoj jezik, i tokom celog srednjeg veka Bretanja ima svoj, ne-francuski jezik. Prinejsko poluostrvo Tu od poetka 5. veka prodiru germanski narodi, Vandali i Vizigoti. Oni su fiziki unitili Kelte. Srednji vek Kelti su tako imali neveliku ulogu u srednjem veku, ali njihova komponenta ipak postoji. SEOBA NARODA Poela je u prvoj pol. 4. veka i trajala je do druge pol. 6. veka. Neki istoriari smatraju da je seoba trajala do 8/9. veka, kada su se Madjari doselili u Panoniju. To je proces tokom koga su brojni germanski narodi nadirali u Rimsko carstvo, dok su se Sloveni sruili u Istoni deo carstva. Znaajno za seobu bilo je to to su se narodi kretali samo sa severa na jug i samo sa istoka na zapad, nikako obratno. Samo su se narodi iz Azije (Huni, Avari) selili u Evropu, a ne obratno. Oni su prorli kroz Vrata naroda koja se nalaze izmedju Kaspisjkog jezera i Urala.

12

GERMANI Mnogo znaajniji od Kelta. iveli su severno i istono od Rajne, na prostranoj teritoriji do Visle. To je bila provincija Germanija. Ona je imala nejedinstvenu teritoriju i nejedinstven narod. Poznorimski i rano srednjevekovni pisci obavetavaju: - na donjoj Rajni i obalama Severnog mora iveli su Angli, Sasi, Jiti, Frizi - ostrva na Severnom moru i junu Skandinaviju naseljavali su Gauti i Svioni - srednju Rajnu naseljavali su Hermunduri, Markomani i Langobardi - junije od njih iveli su Kimbri, Tevetonci, Bastarni Germani se dele na : 1. Istone Goti, Vandali, Burgundi 2. Zapadne Svevi, Gepidi, Angli, Sasi, Jiti, Frizi, Gauti, Svioni, Hermunduri, Markomani, Langobardi, Kimbri, Tevtonci i Bastarni Vesti o Germanima poinju da se pojavljuju rano, ali su fragmentarne: - 325.g.pne Tevtonci su pomenuti na ilibarskoj obali. - oko 180.g.pne Bastarni su se spustili na donji Dunav, prema rimskoj granici. - 104/105.g.pne. Kimbri i Tevtonci zapretili su da kroz alpske klance udju u severnu Italiju, ali ih je konzul Marije odbacio. Cezar se sukobio sa Svevima, iji je kralj bio Ariovist. Tako je ostavio podatke o Germanima, a najvie o Svevima. Germani se nisu trudili oko poljoprivrede. Svake godine menjali su stanite i obradive povrine. Najvie su se hranili mesom i mlekom, a stoarstvo je bilo glavno zanimanje. Ratom su se bavili kao privrednim zanimanjem, pa rano vebaju mladie u oruju, pa ih vode u rat po plen koji dele i menjaju po nekim svojim principima. Za vreme Oktavijana Avgusta rimljani su preli preko Rajne, zauzeli deo Germanije i osnovaili provinciju Germaniju. 9.g.ne Germani su upravnika provincije Vara, sa tri legije, uvukli u klopku u Teutoburkoj umi i sve ih unitili. U oblastima iza Rajne, Rim je drao vlast u 1.v.ne. Germani se polako sve vie pribliavaju granicama.

13

Tacit pie delo Germania, 150 godina posle Cezara, jer da bi Rim mogao da se nosi sa Germanima, morao ih je i poznavati. Pisao je o Germanima da menjaju stanita i obradive povrine svake 3 godine i da su se vie bavili poljoprivredom. Hranili su se mesom i mlakom i bavili stoarstvom. Pojedini reges (plamenske stareine) imali su svoje druine sa kojima su ili u rat radi plena. Kue su im bile male, sela razbacana, bili su gostoljubivi sa putnicima (gostoljubivost je odlika primitivnih naroda!). Opisuje moralna shvatanja. Daje taan razmetaj germanskih naroda koji su, potencijalni protivnici Rimskog carstva. Politika organizacija imali su jaku skuptinu, gde dolaze punoletni, naoruani mukarci i tu se iznose razni predlozi, razliitog karaktera. agor je znaio odbijanje, a lupanje o oruje odobravanje. Principes / prvaci pripremali su predloge.

Germani su u vreme Cezara i Tacita jo uvek imali rodovsko uredjenje, bez drave u rimskom smislu, bili su nejedinstveni i iveli su po plemenima gde je krvna veza bila jaka. Glavna zanimanja bila su im lov, ribolov, rat, stoarstvo i u manjoj meri poljoprivreda. Nisu svi Germani bili na istom stupnju razvoja: - narodi koji su iveli blie limesu, stupali su u vojsku (prvo kao federati), trgovali sa Rimljanima, Rimljani su u Germaniji podizali gradove, novac je stigao i tamo gde rimska noga nije, a trgovina je bila jaka. - narodi koji su iveli daleko na severu i istoku, npr. Hauci, nisu znali ni za obradu zemlje, ni za pripitomljene ivotinje, ve su iveli od lova i ribolova. U drugoj pol. 2.v. dolazi do bliih kontakata rimskog i germanskog sveta, a neki Germani su se ve spustili do limesa. To su bili Markomani, pa je 165-180.g. izbio markomanski rat. Tadanji car Marko Aurelije, nije bio u Rimu, ve na granici. Kroz itav 3. i 4.vek i njegovi naslednici su stalno na granici, i poinju direktne borbe. U vreme Avgusta Rim je bio u ofanzivi i napadao je germansku teritoriju, dok su u 3. i 4. veku Germani u ofanzivi, i ele da provale u Rimsko carstvo.

14

GOTI Izvori Za istoriju Gota znaajni su Kasiodor, Jordanes, Pavle Oroz i Izidor Seviljski. Kasiodor bio je u slubi ostrogotskog kralja Teodoriha i hteo je da proslavi rod Amala. Njegovo delo nije sauvano, ali su fragmenti sauvani u Jordanesovoj istoriji. Jordanes bio je u rodovskoj vezi sa ostrogotskom vladarskom porodicom Amala. Bio je notar ostrogotskom vladaru, a onda je preao u slubu crkve i postao episkop u Krotonu (Kalabrija), i iveo u Italiji. Vie je bio za Ostrogote nego za Vizigote. Pie: 1. De origine actibusque Getarum, delo se sastojalo iz 12 knjiga, o poreklu i delima Gota. Sluio se dosta Kasiodorovim delom. 2. De regnorum et temporum successiorum, legende i injenice. To je kratka istorija sveta koja lii na hriansku hroniku, a dopire do 522.g., bez uzora. Pavle Oroz iveo je u 5. veku, i bio je savremenik Gota i njihovog kretanja. Iz panije je 414.g preao u severnu Afriku i upoznao Blaenog Avgustina i Jeronima. kolovao se i obrazovao za borbu protiv jeretika (u 4. i 5. veku mnogo jeretika). 418.g napisao je svoje uveno delo Istorija protiv pagana (Historiarum aoversus paganum libres VII). Delo poinje od stvaranja sveta i zavrava se 410.g, padom Rima. Pria kako hriani nisu krivi za propast Rima i kako nisu krivi za ono to su Goti uinili Rimljanima, i u tom kontestu i pria o samim Gotima. Izidor Seviljski (560-636.) iveo je u drugoj polovini 6. i poetkom 7. veka. 603.g. postao je nadbiskup Sevilje. U svojim delima on se oslanjao na veliki autoritet Blaenog Avgustina. Antiki obrazovan, poznavao je stare antike pisce i koristio ono to je pogodovalo Hrianima: 1.Etimologije (Origine seu ethimologiarum libri nove) i Enciklopedije najznaajnije delo koje objanjava razne pojmove sa hrianskog stanovnita, neke legendarno. Zbog ovog dela korien je tokom celog sr. veka. 2. O prirodi stvari (De rerum natura) zbornik fiziko-geografsko-astronomskih pojmova. 3. Istorijska dela su: Hronika (hriansko stanovite) Delo o uvenim ljudima tj. De viris illustribus (uveni hriani) 4. Historia Gothorum, vandalorum et Svevorum najznaajnije delo , jer izlae istoriju ovih germanskih naroda po vladavini njihovih vladara. Posebno je znaajno za vladavinu Gota u paniji. Isto je znaajno i to je koristio stare pisce koji nisu sauvani ve su ostali fragmenti.

15

O Gotima Pripradaju istonim Germanima. Postojbina im je bila na severu Evrope, Nemaka, Poljska, ostrva Gottland, juna Skandinavija, donji tok Visle. U drugoj pol. 2. veka poinju da se kreu prema jugo - istoku i dolaze do obala Crnog mora. Po rimskim piscima dok su bili na severu nema podataka, a podrobniji podaci su iz 3. i od 4. veka. Tokom puta podelili su se na one koji su ili: 1. zapadno Vizigoti 2. istono Ostrogoti Goti se kreu na jugoistok, prelaze Prut, Dnjepar i Dnjestar i dolaze do Crnog mora. Razmestili su se u zaledju Crnog mora, gde su zatekli kultivisaniji kraj od svoje postojbine. Klima je bila toplija, a zemljoradnja razvijenija. Taj kraj je ustvari bio itnica antikog sveta, tu su prvo bile grke, a zatim rimske kolonije. Dotle su dolazili karavani iz ruske nizije. Tu su iveli Sarmati i Skiti, a Goti su ih pokorili. Takodje su pokorili i azijske narode Bastarna i Alana. Tu su iveli kroz 3. vek i odravali veze sa Rimom. Kada su se pribliili granici na Dunavu, Rim im je ustupio Dakiju. 337.g. sklopili su ugovor sa Konstantinom i dobili status rimskih federata. Konstantinu je bila potrebna vojska, pa su mu Goti obeali 40 000 vojnika. Prodor Huna 70-ih godina 4. veka kroz Vrata naroda prodiru Huni, toliko surov narod da su Goti u odnosu na njih bili blagi. Huni su unitavali sve pred sobom. Po Amijanu Marcelinu Huni su opisivani kao dvonoge ivotinje. Prvi na udaru su im bili Ostrogoti koji su im se 375.g. suprotstavili, ali su Huni pobedili, a umro je i Hermonarh (ostrogotski kralj). Najvei deo Gota je pokoren i ukljuen u hunski plemenski savez i Huni su ih poveli sa sobom. Vizigoti u Vizantiji Da ih ista sudbina ne bi snala, Vizigoti su molili istonorimskog cara Valensa da im dozvoli da predju Dunav, kako bi se sklonili od Huna. Car im je udovoljio, jer je raunao da e naseljavanjem uvati granicu Dunava. 376.g. Vizigoti su preli Dunav i naselili se najvie u Meziji Inferior (Bugarska i susedni krajevi). Tu su bili naseljeni pod uslovom da predaju oruje. Tako su se Vizigoti nali u organizovanoj dravi, u kojoj nisu iveli slobodno i teko podnosili vlast rimskog cara. Rimski inovnici su ih izrabljivali (prodavali im skupo namirnice i sl.). Tako su oni 378.g. digli ustanak protiv Rima, a na njegovoj teritoriji. Unitavali su sve rimsko, a napadali po Trakiji i Meziji (blizu Carigrada). Car Valens je skupio vojsku i krenuo da ugui ustanak. Dolo je 378.g. do bitke kod Jedrena (stari Hadrianopolis) u kojoj su Goti satrli Rimljane, upali u carev logor i zaklali Valensa. Od 378. do 382.g. nastavili su da haraju Rimskim carstvom tj. Balkanskim poluostrvom, do Egejskog mora. Zauzeli su najvei deo istonog dela Balkanskog poluostrva i tako presekli kopnenu vezu izmedju Rima i Carigrada. 379.g. car Teodosije I (profesionalni vojnik i diplomata) imao je kao primarni zadatak reavanje gotskog pitanja. On nije mogao da ih izbaci iz carstva, pa je poeo da pregovara sa njima. Za to vreme zauzet je Ilirik. 382.g. Teodosije I je sklopio sa Gotima ugovor, po kome ostaju na teritoriji carstva, na Balkanskom poluostrvu, a za uzvrat oni formalno priznaju vrhovnu rimsku vlast. Njihov kralj primio je visoku vojnu rimsku titulu i dobili su autonomiju na Balkanu, a Rim se nije mogao meati. ak je gotski kralj Alarih bio na dvoru Teodosija i uestvovao u pohodima. Goti su potovali ovj ugovor od 382. do 395.g, dok je Teodosije I bio iv. Teodosija su nasledili njegovi sinovi, Arkadije na Istoku i mladji Honorije na Zapadu. Kada je Teodosije umro Arkadije je imao 15, a Honorije 11 godina.

16

Pokrtavanje Gota U medjuvremenu Goti su hristijanizirani (stari antiki Rim se nije trudio da svoje tekovine prenosi paganima). Misionari u 4. veku prelaze Rajnu i Dunav i medju Germanima propovedaju hrianstvo. Medjutim Goti su hrianstvo primili u arijanskom obliku, jer je u doba arijanske prevlasti otpoelo njihovo pokrtavanje. Prilikom ovih pregovora o pokrtavanju postojala je i suprotnost u veri, jer su Rimljani bili pravoverni. Jedan zarobljeni Got, Ulufila, iz Male Azije hristijaniziran je i u 4. veku prevodio je Bibliju na gotski jezik, a zatim je rukopoloen za episkopa od arijanca Eusevija i postao episkop Gothorum. Jo dugo posle propasti arijanstva u Vizantiji, veina germanskih plemena drala se arijanske veroispovesti. Vizigoti u Italiji U poslednjoj deceniji 4. veka pomeraju se na zapad ka granicama Italije. To stvara paniku. 401.g. Alarih je proao oblast Trsta i uao u Italiju. 402.g. razorio je veliki rimski grad Akvileju preko koga je vodio najvaniji put za Ilirki (Emona, Siscia). Razaranje Akvileje znaajno je, jer su se stanovnici sklonili na ostrva gde je posle nikla Venecija.

405.g. sa severa nadiru razna germanska plemena, iji je vodja bio Radagajs. Glavni komandant vojske Zapadnog rimskog carstva bio je Stilihon (germanskog porekla), a rimska vojska je veim delom bila varvarska i germanizovana. Tako su se Germani branili od Germana. Zbog ove navale, Stilihon je 405.g. povukao rimske trupe iz Britanije i pregovarao sa Alarihom. Na kraju je uspeo i sklopili su tajni dogovor po kome je Rim dao Alarihu na otkup, a on je zaustavio vojsku ali se nije povlaio (ostao je u zapadnom delu Balkanskog poluostrva). U medjuvremenu zbog opasnosti od varvara stari rimski senatski krugovi okrivili su Stilihona. Nisu mu verovali, jer je bio German, i sklopili su zaveru protiv njega. Stilihon je otkrio zaveru, pobegao sa porodicom u Ravenu i zatvorio se u crkvu (crkva je od 5. veka bila mesto azila). Zaverenici su 408.g. upali u crkvu i ubili ga. Alarihov napad na Rim Alarih je pokrenuo trupe, uao u Italiju i unitio sve. Prvo je harao po severnoj Italiji, a zatim je zaokretao ka jugu jer mu je cilj bio Rim. Senatorski krugovi napravili su delegaciju za pregovore jer su shvatili da je velika tragedija da Alarih upadne u Rim. Alarih je smatrao da ukoliko je trava gua, bolje se kosi. Zadravao se i prezimio u srednjoj Italiji, a zatim se spustio junije, zauzeo Ostiju (pristanite kod Rima) i spreio dovod namirnica u Rim. Opet je dolo do poslanstva, ali njegovi uslovi bili su veliki: traio je svo srebro i zlato, otkup, danak, a njima ostavlja ivot. 410.g. sledei Via Solaria (put soli koji ide iz Rima na Jadransku obalu i dovodi so u Rim) upali su u Rim kroz severnu kapiju. To je bila jedna od najveih pustoi, jer Rim je bio Urbs eterna (veiti grad) i nikad na njegovu teritoriji nije doao neprijatelj. Tri dana je radio ta je hteo: ubijao, palio, pljakao. Neki su ak pobegli i krili se u vodovodu. Sruili su Forum Romanum, opljakali carske palate, zarobili Teodosijevu erku Placidiju. Car Honorije je bio u Milanu, a pad Rima doekao je u Raveni (?), jer su drugi vodili dravne poslove, a on se zabavljao borbom petlova. Petao se zvao Rom i kad mu je javljeno da je pao Rim, mislio je na petla, pa se rastuio. Paganski pisci osudjivali su pljaku Rima i bili su pesimisti ka budunosti. Hrianski pisci, npr. Avgustin Blaeni, u 4. i 5. veku mislili su drugaije. On nije odobravao zloine u Rimu , ali je smatrao da je to kazna Rimu za njegove grehe (paganske i zloine hriana). Blaeni Avgustin propagirao je dve drave: ovozemaljsku i boiju (crkva gde vlada pravda). Prodiranje dalje na jug Italije Po pljakanju Rima, on ih vie nije zanimao. Tako dolazi do novih osvajanja u junoj Italiji. Kroz junu Italiju Vizigoti su nosili plen i vodili zarobljenike (senatore i ene). 17

Alarih je hteo da krene na Siciliju, pa na severnu Afriku. Smrt Alariha (395-410.) Medjutim Alarih je umro kao relativno mlad ovek u junoj Italiji. Goti su ga oplakali, a najvea briga bila je gde da ga sahrane, a da Rimljani ne oskrnave grob. Tako su skrenuli tok reke, doveli senatore da u koritu reke iskopaju tok, a zatim ih pobili. Spustili su koveg i vratili reku. Grob je bio ispod vode i na taj nain dobro zatien, a postojalo je i gotsko staro verovanje da e voda proneti slavu svetu. Poto su bili arijanci (hriani) muilo ih je jedino to je Alarih umro sa 33 godine, isto kad i Hrist, pa su se bojali da to nije kazna za zlodela. Ataulf (410-415.) Vizigoti su u junoj Italiji za kralja izabrali Ataulfa, Alarihovog rodjaka. On je oko 2 godine ostao u Italiji (410-412), pustoio i pljaka po junoj Italiji. Onda je promenio odluku pokojnog Alariha da svoje Gote prebaci na Siciliju, pa u severnu Afriku brodovima. Goti nisu imali flotu. Reio je da se izvlai iz Italije i da ide dalje na zapad kroz Rimsko carstvo i pljaka provincije u kojima nisu bili. Doao je u severnu Italiju, i odatle nije krenuo na istok na Balkan gde je bilo Vizigota, ve je skrenuo na zapad i uao u junu Galiju (Provansa /Akvitanija). U Galiji on je bio dvolian. as je pljakao rimsko stanovnitvo, a as se izdavao za rimskog prijatelja. Pavle Oroz kae da je Ataulf hteo sruiti Rimsko carstvo i umesto njega stvoriti veliko gotsko carstvo (Gothia), ali videi da su njegovi Goti neobuzdani varvari koji nepotuju zakon, a bez zakona nema ni drave, shvatio je da nemoe zameniti Rimsko carstvo i poeo saradjivati sa Rimom. Osvojili su veliki rimski grad Narbonu, i tu se Ataulf uz sav rimski ceremonijal venao sa Placidijom Honorijevom sestrom, koju je vukao za sobom kao zarobljenicu. Tako je postao carev zet. Ataulf je poeo da prodire i na Pirinejsko poluostrvo. Tu su bili Vandali koji su harali po paniji. Rim nije mogao nita Vandalima i stoga je gurao Gote iz june Galije na jug protiv Vandala. On je poeo osvajati delove panije, ali ih nije preputao Rimu ve ih ostavljao sebi. U Barseloni je ubijen, verovatno od strane Gota, koji su mislili da saradjuje sa rimskim carem jer je oenio carevu sestru. Valija (415-418.) Novoizabrani kralj Valija vratio je Placidiju njenom bratu Honoriju, i nastavio da ratuje u paniji protiv Vandala. Rat je bio tako krvav da Vandali nisu mogli da opstanu tu, ve su otili dalje. U medjuvremenu i Valija je hteo saradnju i car mu je zvanino 419.g. ustupio junu Galiju, gde su Vizigoti osnovali svoju dravu, poznatu pod imenom Tolosanska kraljevina sa prestonicom u Tolosi (Tuluzu). Odnos Rimljana i Gota Rimljani i Goti su tako sklopili sporazum, i Rim je prepustio deo teritorije jer ih nisu mogli izbaciti. Titula gotskog kralja glasila je Magister militum. Rimsko stanovnitvo bavilo se mirnodopskim zanimanjima kao to su poljoprivreda, stoarstvo i zanatstvo. Goti su bili vojnici razmetani po domovima Rimljana i od svakog domainstva dobijali su 1/3 zemlje. Praktino su bili gospodari, a rimski stanovnici pokoreni podanici, pogotovu sto su Goti vremenom prisvojili 2/3 zemlje sebi, ostavljajui Rimljanima 1/3. Rimsko stanovnitvo teko je podnosilo jaram Gota. Hrianska crkva bila je jako neraspoloena. Rimsko stanovnitvo je bilo pravoverno (Hrist je sin boiji i bog), a Goti su zastupali arijansko uenje (Hrist je samo sin boiji i ovek). Sukob Gota i Franaka Krajem 5. i po. 6 veka zaotrila se situacija. Franci su oko Loare stvorili svju dravu i 496.g. primili hrianstvo u pravovernom obliku i sa severa pritiskali gotsku kraljevinu. Rimsko stanovnitvo i hrianska crkva bili su na strani Franaka. 507-510.g. franaki kralj Hlodoveh poveo je rat protiv gotskog kralja, u kome ga je hrianska crkva pomagala. Hlodoveh je zauzeo celu kraljevinu i unitio je. 18

Od 419. do 510.g. postojala je gotska Tolosanska kraljevina. Goti na Pirinejskom poluostrvu Vizigoti su kroz 5. vek zauzeli celo Pirinejsko poluostrvo, njihova drava ostala je na Pirinejskom poluostrvu i njihova prava sedelaka istorija je na Pirinejskom poluostrvu. Tu su vladali od prve pol. 5. veka kada su poeli da ga zauzimaju, do prve pol. 8. veka, ukupno oko 300 godina. I u ovoj dravi su se u poetku jasno oseala dva elementa: 1. Goti vladaju i vojnici su; bili su arijanci 2. Rimljani sa mirnodopskim zanimanjima; bili su pravoverni, sa jakom i izgradjenom crkvenom organizacijom.

Zakonici vizigotskih kraljeva Rimljani su se oslanjali na staro rimsko pravo, a Goti na strao gotsko obiajno pravo. Zakonici 6. i 7. veka bili su izvor za poznavanje unutranjih prilika u gotskoj dravi. Jo u Tolosanskoj kraljevini, u vreme kralja Eurika (466-484.) izvrena je kodifikacija prava i izdat Pravni zbornik na osnovu koga se vladalo. Taj zbornik zvao se Lex Romana Visigothorum. Eurik je prvi objavio da je njegova drava potpuno nezavisbna u odnosu na Rimsko carstvo. Eurikov naslednik Alarih II (484-507.) napisao je dopune ovog zbornika, Brevium Alarichi. U paniji prvi zakonici gotskih kraljeva takodje pravno razlikuju 2 elementa. Medjutim situacija se polako menja. Poto je rimska kultura bila jako velika, posotojala je opasnost od asimilacije. Goti su usvajali latinski jezik, kolovali decu na latinskom i usvajali rimsku kulturu. 587.g. Vizigoti su napustili arijanstvo i primili pravoverno hrianstvo i tako su uklopljeni u crkvenu organizaciju. Razlika izmedju Gota i Rimljana se tako polako gubi. Tokom vremena oni su se utopili u veliku rimsku kulturu. Zakonici iz sredine 7. veka ne prave razliku izmedju Gota i Rimljana. Kraj Vizigotske drave Vizigotska drava je ostala jedinstvena do druge pol. 7. veka. Feudalnih odnosa jo nije bilo. Goti su na kraju prihvatili sve velike tekovine rimske kulture, prava i civilizacije. Drava je poivala na rimskim institucijama, dodue izmenjenim. U medjuvremenu u blizini vizigotske panije rodila se mona sila, Arabljansko carstvo. Njegov osniva, kao i osniva islama bio je Muhamed (umro 632.g). Tako se u 7. veku stvara velika muslimanska imperija, Arabija, koja je obuhvatala Bliski Istok do Persijskog zaliva i celu severnu Afriku (jer su afriki narodi Berberi islamizirani). Medjutim dolo je do borbe za vlast u vladarskoj dinastiji, i pojedini delovi panije poeli su se ponaati kao samostalni. Vizigoti su zvali u pomo Arabljane iz severne Afrike, jer su ovi imali izvanrednu konjicu. 711.g. je veliki broj Arabljana sa konjicom preao Gibraltar i umeao se u medjusobne Vizigotske borbe u paniji. Oni nadiru sa juga iz Granade, osvajaju i teritoriju zadravaju za sebe, a ne ustupaju je saveznicima. 711-720.g. Arabljani su osvojili celo Pirinejsko poluostrvo i unitili Vizigotsku dravu. panija je bila prvi deo Evrope pod vlau muslimana. Oni su pokuali da se proire preko Pirineja i na Galiju, ali su ih u tome spreili franaki vladari. Oni su spasili Galiju od Arabljana, i to pre svega Karlo Martel. Tako su Vizigoti nestali sa istorijske pozornice. Najvei trag ostavilo je njihovo strahovito pustoenje i pljake u Trakiji, Meziji, Iliriku, Italiji, Galiji i Hispaniji gde su se i utopili. 19

FRANCI Izvori Glavni izvor za franaki istoriju je Grgur Turski (Gregorius Toronensis). Poticao je iz galo-rimske porodice i iveo u 6 veku. Od 573. do 594.g. bio je biskup Tura. Pie dela: 1. Septem libri miraculorum to je religiozno delo, sa malom istorijskom vrednou. 2. Historia eclesiastica Francorum to je njegovo glavno delo, koje je ne samo crkveno nego i opte istorijsko. Tu on pie o istoriji stvaranja sveta (hrianske hronike uvek idu od stvaranja sveta). Delo je znaajno od momenta kada prelazi na Franke. On opisuje njihovu postojbinu, seobe, dolazak u Galiju i stvaranje drave. Izlaganje tee hronoloki do 591.g. i tu se prekida. - delo je tipino za hrianskog autora jer ima legendi i bajki, ali i lepo opisanih istorijskih dogadjaja. - za Hlodoveha i njegove naslednike iz 6. veka je posebno znaajno, jer je to prvi izvor za taj period. - pie latinskim jezikom (skandaloznim). iveo je u 6. veku kada je dolo do velikog opadanja nivoa kulture i obrazovanja. Svestan toga, on se izvinjava. Kae da je u Galiji teko nai oveka koji zna da se potpie, a jo tee nekog ko ume sastaviti neki stih. On kao biskup bio je medju najobrazovanijim. - od opadanja rimske drave, opadala je i kultura, ali u vreme kada su Franci doli jo je bilo neto uenih Rimljana. Kada su i oni izumrli, Franci su poeli bivati birani za biskupe i talas opadanja zauzeo je sve slojeve. O Francima Franci su iveli u provinciji Germaniji, nedaleko od rimske granice, u dolini reke Rajne, sa desne, istone strane. Delili su se na: 1. Salijske donji tok Rajne, istona strana 2. Ripuaske srednji tok Rajne, istona strana Franci su jo u 3. veku poeli da se kreu i da napadaju rimsku granicu du Rajne, a povremeno su upadali i u Galiju. Medjutim u Galiju nisu mogli ui. U durgoj pol. 4. veka zauzeli su Toksandriju, ali ih je rimska vojska potukla i sklopljen je sporazum da Franci ostanu u dolini Rajne i kao federati da brane granicu. Takva situacija je trajala do prve pol. 5. veka, kada su Alemane i druge germanske narode Huni stali gurati na zapad. Franci tako ulaze u Galiju i poinju zajedniki dogovori s Rimom o odbrani od Huna. Sklapaju sporazum sa rimskim namesnikom Aecijem i 451.g. zajedno uestvuju u bici na Katalaunskim poljima. Franci su dobro upoznali Galiju i delimino se povukli u oblast Rajne, jer je Aecije 451.g. odmah raspustio savez. Tako su Franci ostali u dolini Rajne na samoj granici, razmeteni po plemenima. Sa onim linostima koje su bile na elu tih plemena Rim je pregovarao itd. i Rimljani su ih oslovljavali sa rex. Takvih linosti bilo je nekoliko. Jedan od njih, Hilderik, bio je na elu Franaka u Turneu, blizu same rimske granice. Sa njim Rimljani dolaze u dodir, pregovaraju i odravaju status federata. 20

Hlodoveh (481-511.) Posle Hilderika, njegov sin Hlodoveh dolazi na vlast. Odmah posle 481.g. poeo je okupljati okolne franake rexove, jer sam nije mogao, i spremao napad na rimsku Galiju, gde je rimska vlast bila u agoniji (tamo su naroito Alemani harali). Tako je Hlodoveh sklopio jedan opte franaki savez sa jo dva franaka kralja, Ragnahalom (gospodario u Kambreu) i Sigiberdom. Tako su oni navalili na Galiju. Posle Aecija, rimski namesnik Galije bio je Sijadrije koji je okupljao snage po Galiji, nastojei da se suprotstavi Francima (nadirali sa severoistoka). Tako je 486.g. dolo do krvave bitke kod Soasona, gde su se sudarila 2 saveza i Franci su satrli rimsku vojsku. Franci su zauzeli rimsku Galiju, gde se rimska vlast drala iako je Zapadno rimsko carstvo ve propalo pre 10 godina. Hlodoveh nije zauzeo celu Galiju, ve samo severozapadnu i severnu Galiju (tj. severnu i srednju) do malo ispod reke Loare. Zaposeo je i Pariz, a njihovi vojnici po ulasku u Pariz nosili su ga na titovima, kao Rimljani svoje careve posle neke pobede. Junu Galiju nije zauzeo i to je bila drava Vizigota. Do Rone su bili Burgundi. Protiv Alemana Najvei problem za Hlodoveha predstavljali su raznovrsni varvarski narodi koji su harali naokolo i onemoguavali ga da organizuje vlast. Naroito su po Galiji pljakali Alemani. Hlodoveh je morao da se sudari sa njima (zbog njih Francuzi kau les Alemands po Alemanima za Nemce). 496.g. dolo je do odluujue bitke izmedju Franaka i Alemana. Hlodoveh je tako svoju vrhovnu vlast nametnuo ostacima Alemana, koji su preiveli bitku 496.g. i sklonili se u istonu Galiju. Pokrtavanje Franaka Grgur Turski daje podatke o tome kako su Hlodoveh i Franci bili pokrteni, dok za druge varvarske narode nemamo podataka o pokrtavanju, a nekad se nezna ak ni datum. On kae da su Franci i Hlodoveh kada su zauzeli Galiju bili pagani, ali je hrianska crkva ve krajem 5. veka bila znaajan faktor. Ova bitka uticala je na primanje hrianstva Hlodoveha, a samim tim i Franaka. U medjuvremenu Hlodoveh se orodio sa burgundskim dvorom i oenio se Hlotildom, burgundskom princezom koja je bila hrianka, nearijanka, jer su Burgundi pre toga primili pravoverno hrianstvo. Hlotilda je tako, ubedjivala mua da postane hrianin. Hlodoveh je usred bitke sa Alemanima prizvao Hrista upomo i tada je poeo pobedjivati i zato se okrenuo hrianstvu i novoj veri. Do tog momenta je gubio, a molio se svojim bogovima koji mu nisu pomagali, i zato je upomo pozvao Hlotildinog boga. Hlotilda je pozvala episkopa Remigija, biskupa grada Remsa, da ih pokrsti. Prvo je pokrten Hlodoveh, a zatim i njegova vojska. Tada je Remigije rekao Hlodovehu potuj ono to si dosad palio, i pali ono to si dosad potovao. Tako je dolo do sporazuma izmedju Remigija i Hlodoveha, koji su se dogovorili da se Hlodoveh pokrsti, a onda e crkva stupiti s njim u savez, prihvatiti ga kao vladara i pomoi mu protiv njegovih neprijatelja. Tako je crkva prihvatila Hlodoveha i favorizovala ga. To je bio jedan od retkih varvara koji je hrianstvo primio odmah u pravovernom obliku. Uklanjanje preostala 2 franaka kralja Ostao je jedan problem, a to je bila podela vlasti s Ragnahaldom i Sigiberdom. Stoga ih se Hlodoveh morao osloboditi. Stupio je u vezu sa Ragnahaldovim ljudima, platio ih da ga ubiju, odnosno doveli su ga na dvor i Hlodoveh ga je ubio. Sigiberd je posle toga bio oprezan i zazirao od Hlodoveha, ali Hlodoveh je stupio u vezu sa njegovim nestrpljivim sinom i obeao mu deo vlasti, te je sin ubio oca, a Hlodoveh zatim sina. Tako je ostao jedan vladar Franaka i prvi put Franci su imali jednog kralja, ija je uloga jako dignuta. Naroito zahvaljujui svom savezu sa crkvom, Hlodoveh je mogao krenuti u dalja osvajanja. Protiv Vizigota Crkva mu je pomogla i protiv Vizigota. 21

507-510.g. dolo je do rata sa Vizigotskom dravom, iji je centar bio u Tolosi. Pojedine gradove su mu predstavnici crkve otvorili i predali, jer je crkva bila sa njim u savezu, dok su sa druge strane Vizigoti bili arijanci. Opiralo se jo neto stare, galo-rimske, aristokratije. U odsudnoj bitci kod Poatjea 510.g. Hlodoveh je pobedio i unitio Vizigotsku dravu. Juno od Narbone je samo jedan mali deo ostao van njegovog domaaja. Protiv Burgunda Ostala mu je jo Burgundijska drava, te je Hlodoveh tu vrio neke intrige, male vojne arke i sl. Medjutim njegova ena Hlotilda, spreila je zauzimanje Burgundijske drave. Hlodovehov kraj Posle uspeha u junoj Galiji, Hlodoveh je stekao jo vei ugled. On se jako uzdigao kao linost, a ne samo kao vojniki vodja. Zajedno sa Ostrogotskim kraljem Teodorihom bio je najznaajnija linost zapadne Evrope u 5. i 6. veku. Rimski car iz Carigrada dodelilo mu je titulu rimskog konzula (poslao je diplomu da mu dodeljuje tu titulu). Sam Hlodoveh je kao varvarin jako drao do toga, a rimski car i rimska civilizacija ga je jako zasenjivala. 511.g. Hlodoveh je umro. Hlodovehovi naslednici U tadanjim varvarskim kraljevstvima nije postojao princip nasledjivanja prestola. Drava se posmatrala kao privatna svojina vladara i sinovi su je obino po smrti oca delili. Kasnije u srednjem veku uvukao se princip primogeniture, a to je ulo iz privatno-pravnih odnosa, tek kad su se izgradili feudalni i vazalni odnosi. To je princip da kada umre vazal, njegov najstariji sin obnovi odnos sa seniorom, a najstariji sin seniora obnavlja odnos sa vazalima svoga oca. Kralj vodja vojnike druine i zato su Franci u poetku imali vie kraljeva. Kralj podie mukarce na oruje, vodi ih u rat i dele plen. Trust vojnika druina. Antrustiones lanovi vojnike druine, koji su verno sluili vodji, koji ih je vodio u rat i omoguavao im plen. Njegovi naslednici podelili su dravu na 3 dela: 1. Neustrija severozapadni deo Galije; preovladjuje krupni posed; crkva jaka. 2. Austrazija severoistoni deo Galije; preovladjuje sitan posed; mnogo vie germanskih sitnih posednika jer je blizu rajnska granica (razoren veliki rimski posed). 3. Burgundija blia Austraziji po svojoj sutini; tu su Burgundi osvojili vlast i razorili rimske ustanove i rimski veliki posed. Dalja osvajanja Franaka 534.g. naslednici Hlodoveha zauzeli su Burgundiju i izbili na Sredozemno more, proirujui osvajanja ka jugu. 536.g. Franci su iskoristili borbu u Italiji, izmedju Ostrogota i Vizantije, i te godine zauzeli Provansu. To je bio krajnji jug, do tada pod Teodorihovom vlau (umro 526.g.), koji nije dozvolio da se Hlodoveh iri u junu Galiju, prema Italiji (a Hlodoveh je bivao sve jai i mogao ih je ugroziti). Tako su Franci zauzimanjem Provanse izali na granice Italije. Vrhovna vlast nametnuta je i nad Bavarcima i Saksoncima na granicama Galije. Hlodoveh je od njih ubirao porez. Franaka drava Tako je stvorena solidna Franaka drava u Galiji. Izbijala je na Atlantik i Sredozemno more, obuhvatala je celu Galiju i izbila na granice Italije. 22

Plaala su joj danak gemranska plemena u susedstvu. Bili su u savezu sa hrianskom crkvom (delikatni odnosi), najveom unutranjom silom.

LANGOBARDI Izvori Pavle Djakon bio je Langobard iz ugledne porodice iz severoistone Italije. Rodjen je oko 720.g. i iveo je u 8. veku. Odgojen je na dvoru langobardskog kralja u Pavilji, prestonici langobardske drave. Kralj Deziderije mu je poverio da bude uitelj njegove erke. Kasnije je Pavle stupio u sveteniki red i dobiio in djakona. Delo Historia Romana je Pavle sastavio za Deziderijevu erku. To je ustvari bila prerada Eutropijeve istorije s dopunama Jeronima, Jordanesa i Oroza. Sastoji se od 6 knjiga i ide do smrti Justinijana I (565.g.). Ovo delo je stoga kompilacija i sadri malo originalnog. U medjuvremenu su se odigrale krupne promene u dravi. 774.g. Karlo Veliki pokorio je Langobarde. Zatim je 776.g. izbio langobardski ustanak protiv Franaka i to ba tamo gde su bila Pavlova porodina imanja. Njegov rodjeni brat bio je vodja ustanka. Medjutim Karlo Veliki je uputio vojsku protiv ustanika i skrio ih, a vodje je pobio ili zarobio. Tako je Pavlov brat dopao u zarobljenitvo. 781.g. Pavle se obratio Karlu Velikom, kada je bio u Italiji, pismenom molbom u stihu, traei da oslobodi njegovog brata. Karlo Veliki je shvatio da je on obrazovan ovek i stoga je traio da mu ga dovedu. Karlo je na svom dvoru okupljao najuenije ljude. Tako je Pavle postao lan dvorske aristokrstije Karla Velikog. Pisao je istoriju, stihove i neku vrstu pobonih hrianskih sastava. 784.g. pie delo Gesta episcoporom Metensium. To su dela biskupa Meca, a Mec je bio znaajni hrianski centar i biskupski grad. Ali i to mu je bilo sporednije delo. Najznaajnije delo mu je Historia Langobardorum, pisano u 6 knjiga, i otuda nam je poznata istorja Langobarda. On poinje da pie od prapostojbine Langobarda, izlae njihove seobe, boravak u Panoniji, dolazak u Italiju u drugoj pol. 6. veka i onda sve detaljnije istoriju Langobardske drave u Italiji (druga pol. 6. i 7. vek), a izlaganje se prekida 744.g. smru kralja Liufrada. Delo je pisano jednostavnim latinskim jezikom. Ima i legendarnih, naivnih objanjenja. Ima nekih podataka i o Slovenima u 6. i 7. veku, kako u Panoniji, tako i o njihovim napadima na Italiju nakon uspostavljanja Langobardske drave. Delo je objavljeno u Monumenta Germania historiae (Antiquissimi) i u Muratoria rerum italicarum scriptores (pisci ital. stvari). O Langobardima Langobardska drava postojala je od 568. do 774.g. Langobardi su germanski narod koji je iveo na severu Evrope, najvie u dolini reke Labe (donji tok i oko ua), uglavnom sa zapadne strane (leva obala).

23

Oni su narod koji se poeo seliti kasnije od ostalih (Gota, Burgunda i td.). Krenuli su na jug, sputajui se prema Panoniji. Pavle Djakon kae da su Langobardi iveli u Panoniji 42 godine. Tu su doli 526.g, gde su unaokolo zatekli razne narode (izmedju ostalih Gepide, narode neevropske, azijske i dosta Slovena) i odatle otili 568.g. Sloveni se pod tim imenom javljaju tek u 6. veka. Oni su ve upadali preko Save i Dunava na vizantijsku teritoriju, u prolee i leto, nekada dosta duboko, po dolinama Morave i Vardara, tamo pljakali a zatim se vraali nazad preko reke. Gepidi i Langobardi su se borili oko prevlasti 60-ih godina. Langobardi su pozvali u pomo Avare (azijski narod, sa brutalnom konjicom), koji su 567-568.g. doli. Tako su Avari i Langobardi satrli Gepide. Borili su se oko Sirmiuma. Gepidi su tada uniteni kao narod, ostali su samo ostaci.

Medjutim Langobardi nisu mogli podneti susedstvo Avara i 568.g. odlaze u Italiju. Tu su ratovali sa Vizantijom protiv Ostrogota. Langobardsko osvajanje Italije bilo je drugaije od Teodorihovog. Oni su vrili brutalne napade, s izrazitim antirimskim tendencijama. Zauzeli su severnu Italiju (dananju Lombardiju, koja se i naziva po njima) i dobar deo Toskane. Postojala su i dva vojvodstva, nevezana za ostatak teritorije: Benevent (juna Italija) i Spdeto? (severna Italija). Pavilja je bila njihov centar i prestonica. Tako su Ostrogoti su drali maltene celu Italiju, Langobardi deo, a ostatak Vizantija. Vizantiji je pripadao Ravenski egzerhat (administrativna jedinica Vizantije) koji je obuhvatao Ravenu, Veneciju i deo srednje Italije koja gleda na Jadran. Kontrolisali su rimski dukat (na elu je dux). Takodje je njihova bila i cela juna Italija. O ruilakom dejstvu langobardskih osvajanja ima dosta tragova u istoriji. Pobijeno je dosta rimskog stanovnitva, a dobar deo pretvoren je u roblje. Robove su su Langobardi posle osvajanja prodavali, a medju njima su bili ak i ugledni senatori. Stoga su roditelji mukoj deci sekli prste da ih vojnici ostave na miru. U poetku su se jasno razlikovala 2 elementa: langobardski i rimski (potinjeno i porobljeno stanovnitvo). Langobardi su se naselili u Italiji i razmestili dobrim delom po svojim rodovima. Langobardski rod zove se fara, pa otud taj prefiks ili sufiks na nekim lokalitetima (Ferara i sl.). To je s druge strane i dokaz o langobardskom prisustvu u tim krajevima. U drugoj pol. 6. veka Italija je podeljena. Langobardi su bili hriani, ali arijanci, a ostalo stanovnitvo je bilo tzv. pravoverno. Zategnutost je bila velika. Langobardi su pljakali i crkve. U Italiji je ve u 3. deceniji 6. veka, pre dolaska Langobarda, stvoren prvi monaki red tzv. Benediktanski. Benedikt je bio osniva, osnovao je manastir Monte Kasino u junoj Italiji i to je bio centar. Red se neobino brzo irio. Njihove manastire napadali su Langobardi. Krajem 6. veka Langobardi su upali u vizantijsku junu Italiju, zauzeli, spalili i opljakali Monte Kasino. Tako je unitena i Regula sancti Benedikti. Fratri su pobegli u Kapuu i to je bio tzv. kapuanski period. Posle su se vratili i obnovili manastir. Tokom vremena Langobardi su se irili van zauzete teritorije i osvajali i druge vizantijske teritorije u Italiji. Stoga je naroito strahovao papa, da ne krenu na Rim. Langobardi su krajem 6. i poetkom 7. veka pod uticajem crkvenih misionara u Italiji polako naputali arijanstvo. Misionari su bili uporni i ubedljivi. Na kraju se poetkom 7. veka arijanstvo iililo medju Langobardima. To je doprenelo otupljivanju langobardske otrice protiv Rima, pogotovo to su Langobardi rodjeni u Italiji kroz 7. i 8. vek poeli da se obrazuju na latinskom i da se utapaju u rimsku kulturu. Tek u 8. veku Langobardi su poeli osvajati vizantijske teritorije u Italiji. 24

U Vizantiji je tada dolo do preokreta i ona vie nije mogla odravati svoje daleke posede iz Carigrada. Papa je saradjivao sa Vizantijom i oekivao pomo od Carigrada protiv Langobarda. Medjutim od 726.g. u Vizantiji se javlja ikonoboraki pokret unutar crkve i drave (pokret protiv potovanja ikona, koje su palili i bacali). Ali veina stanovnitva i svetenstva bila je ipak za potovanje ikona, kao i sam papa na Zapadu. Tako je Vizantija bila zaokupljena unutranjim problemima. Langobardi su prvo napadali vizantijske inovnike, polako i teritorijalno. 751.g. osvojili su Ravenski egzarhat i poeli da se sputaju ka Rimu. Papa je poeo vapiti za pomo, koju sada nije mogao traiti od Carigrada, jer je prokleo i anatemisao i cara i patrijarha. Tako se on okree novoj sili koja se dizala na Zapadu, Francima. 751.g. papa Zaharije pristao je da se karolinki majordom Pipin Mali krunie za kralja i zbaci dotad zvaninu dinastiju Merovinga. 753.g. papa Stefan II trai pismom vojnu pomo od Pipina, a 754.g. papa je otiao Pipinu, kleknuo pred njim i molio da poalje vojnu pomo. 755.g. Pipin Mali imao je tekoa da krene u ekspediciju (aristokratija nije bila voljna), ali je bio papin dunik. Iste godine zauzeli su Ravenski egzarhat i predali ga papi (a ne Vizantiji). U zimu su se povukli u Franaku. Medjutim Langobardi su opet zauzeli Ravenski egzarhat, pa ga 756.g. ponovo osvaja Pipin Mali i predaje ga papi za veita vremena. 756.g. osnovana je Papska drava, izmedju Ravenskog egzarhata i Rimskog dukata. To je bila tampon drava izmedju Langobarda na severu i Vizantije na jugu. U toj novoosnovanoj dravi papa je, kao duhovni i svetovni vladar, ubirao dabine i poreze. U papskoj kancelariji napravljen je dokument Donatio Constantiniana tj. Konstantinova darovnica, u kojoj pie da je Papi dao vlast jo Konstantin Veliki, kada ga je papa Silvestar I pokrstio, a ovaj mu dao vlast u Rimu i Italiji. Na osnovu ovog falsifikata, pape su opravdavale svoju vlast. Tek je u 15. veku utvrdjeno da je to falsifikat. 756.g. langobardski kralj priznao je vrhovnu vlast Pipina Malog. 774.g. je njegov sin Karlo Veliki preduzeo pohod u Italiju, opseo i zauzeo Pavilju, i u svoju titulu dodao et rex Langobardorum.

25

SLOVENI U Panoniji se ispraznio prostor jer su Langobardi otili, a Gepidi su bili uniteni. Ostali su samo Sloveni i Avari. Sloveni su bili brojniji, ali su znaajniju ulogu odigrali Avari (koji su imali konjicu) i kao vihor harali po Balkanu. Posle 568.g. Sloveni i Avari zajedniki napadaju Balkan tj.Vizantiju. Posle Justinijanove smrti granica puca, tako da su Sloveni prezimili na carevoj teritoriji. 70-ih i 80-ih godina, ako ne i ranije Sloveni se u izolovanim ostrvima naseljavaju na Balkanu. Carigrad je sve tee izdravao trupe koje su bile u movarnim predelima na limesu na Dunavu. 602.g. vojska nije dobila platu, i nezadovoljna zbog toga proglasila je za novog cara Foku, ostavila limes i odmarirala do Carigrada. Tamo su sruili Mavrikija i za novog cara postavili Foku (nesposoban podoficir). Za vreme vladavine Foke (602-610.) granica je bila nebranjena, a Istono rimsko carstvo bilo je u agoniji. Na Blakanu (obe Mezije, Trakija, Makedonija, Grka do Soluna i obale Egeje) su se masovno naseljavali Sloveni, koji stiu s Avarima. Balkan je bio izgubljen za Vizantiju. Druga i trea decenija 7. veka bile su vrhunac. U ruke Avara i Slovena padaju najvei rimski gradovi na Balkanu. Oko 615.g. Salona (Solin kod Splita) bio je opkoljen i u beznadenom poloaju. Stanovnitvo Salone obratilo se Papi Grguru I Velikom (obrazovan; tvorac muzike gregoriane u Zapadnoj crkvi; kada je vladala kuga obilazio je bolesne a sam nije oboleo) traei pomo. Papa nije imao vojske i strahovao je od Langobarda. Stoga im je napisao pismo utehe i rei qui post nos vixerim, deteriona tempora viderunt, na kraju pisma. Stanovnitvo je delom uniteno, a delom prodato u roblje. 610 g. zbaen je Foka i vlast je uzeo sposoban vojnik Iraklije (610-641.), koji je 626.g. odbranio Carigrad i preporodio Istono rimsko carstvo izvevi mnoge reforme. 626 g. dolo je ak do opsade Carigrada. Ali mone Carigradske zidine su se odbranile. amci (monoxili) Slovena i Avara poraeni su. Posle toga Avari se povlae u Panoniju i osnivaju dravu. Nju je 796.g. unitio Karlo Veliki. Sloveni ostaju na Balkanu. U Vreme Iraklija, posle velike slavizacije, na Balkansko poluostrvo doselili su se Srbi i Hrvati (po Porfirogenitu) i od prve pol. 7. veka tu poinje njihova istorija. Sloveni su napadali i u Italiji. U severoistonu Italiju upadali su iz Ilirika (Furlanija?,Veneto). Doavi na Jadransku obalu i zauzevi rimske gradove, Sloveni su se prebacivali na drugu obalu (ostrvo Monte Gargano). Tu su naili na otpor, i vodili su borbe ili sa vizantijskim upravnicima ili sa langobardskim vodjama.

26

HUNI Mongolska rasa, azijski narod. 375.g. poinje najezda Huna. Kretali su se od Kavkaza na zapad i Kine na istok. Prodrli su kroz Vrata naroda (izmedju Kaspisjkog jezera i Urala) i uli u Evropu. Huni su dolazili sa istoka, dok su ostali beali na zapad. Bili su vrlo surovi i pred njima su beali ostali, uglavnomm germanski narodi. Gde prodju Huni, niti dete plae, niti petao peva. Prvo su udarili na Ostrogote. Doli su u zaledje Crnog mora i 375.g. prvo pokorili Ostrogote. Ostrogotski kralj Hermanarih je tom prilikom poginuo u krvavoj bici. Oni su zatim povukli Ostrogote u osvajanja sa sobom i ukljuili ih u svoj plemenski savez. U njihovom plemenskom savezu bili su pored Ostrogota jo i Heruli, Skiri, Tureilinzi i Hazari. Njihove vodje bile su svita hunskog kralja. 375.g. Vizigoti su beali preko Dunava i traili da udju u Rim. 376.g. oni su preli u Carstvo. Huni su kontrolisali oblast od Panonije do Kavkaza. Vukui sa sobom pokorene narode, Huni su se pomerali na zapad i doli u Panoniju koja je postala centar njihovog plemenskog saveza. Panonija je imala povoljan poloaj, jer je bila ravniarska zemlja i blizu Rima. Otuda su radi pljake upadali u Rimsko Carstvo, u Italiju i na zapad u Galiju. Poslednje 3 decenije 4. i prve pol. 5. veka Huni su bili najvea opasnost za Rim. Oni su bili spoljno-politiki problem broj jedan, za obe rimske imperije. Naroito su napadali delove Istonog Rimskog Carstva. Odnosi sa Rimom Sa Rimom su imali razliite odnose: - Rua, hunski kralj (ujak Atile) dobijao je neku vrstu danka od Rima - neki Huni ulazili su u rimsku vojsku da brane limes od drugih varvara - bilo je Rimljana koji su zalazili tu da trguju - neki Rimljani su ak i ulazili u slubu da obavljaju poslove koje Huni nisu znali (pisari, notari). Orest, rimski magnat (otac Romula Avgustula), bio je Atilin notar i iveo na njegovom dvoru. Izvori o Hunima Postoji vie svedoanstava o Hunima, a naroito su znaajni rimski pisci. Amijan Marcelin iveo je krajem 4. veka i doiveo dolazak Huna. Da bi upoznao Rim sa ovom velikom napau, u svojoj velikoj istoriji (Res gestae) dao je dosta podataka o Hunima: - runi i surovi - nemaju kue niti ita slino, ak ni kolibe - gotovo su srasli s konjima na kojima ive i spavaju - stalno su u pokretu i ne ive na jednom mestu 27

- ne bave se zemljoradnjom - bave se neprekidno ratom i nomadskim stoarstvom Vizantijski istoriar Prisk.

Atila Jedan je rod davao kraljeve, ali bez reda u nasledjivanju. Kada jedan umre, nastaje borba za vlast. Kada je Atila (433-454.) doao na njihovo elo, postali su posebno opasni. U poetku je Atila vladao sa bratom, pa ga je posle ubio. U to vreme Huni su inili veliki plemenski savez, sa mnogo naroda. Atila se u poetku usredsredio na pljakanje istonog dela Rimskog Carstva. Upadao je na Balkan u provincije Meziju Superior i Inferior, Makedoniju, Trakiju, Grku, sve do zaledja Carigrada. Mnogi rimski gradovi (Singidunum, Naisus i dr.) su stradali uglavnom u poarima. Uao je u Malu Aziju, oblast Sirije i dolazio do Persije. Posle toga Huni su se povlaili sa ogromnim plenom u Panoniju. Ugovor sa Vizantijom Za Istono rimsko carstvo, u prvoj pol. 5. veka, vladala je velika hunska opasnost, naroito 30-te i 40-te godine. 448.g. reili su da se nagode sa Atilom, pa mu je iz Carigrada upueno sveano poslanstvo. Medju njima je bio i Prisk, koji je opisao put i boravak kod Atile. To delo je do nas dospelo u fragmentima (uglavnom sauvano kod Konstantina Porfirogenita): - Putovali su iz Carigrada preko Serdike i Naisusa na sever. Taj deo Balkana bio je potpuno opustoen. Putovali su na konjima dan-dva nesretavi nita ivo, preli su Dunav i ili Panonijom do dvora Atile. - Njegov dvor sastojao se od atora (Huni su uglavnom iveli pod atorima) tzv. hrim. Glavni hrim bio je Atilin i moda je bio opasan zidovima. Postojali su koncentrini krugovi naselja, a u centru je bio Atilin dvor. Takav je raspored bio iz bezbednosti. - Dvor je sav trepereo u zlatu i srebru. Doglavnici su bili luksuno obueni, a odore su im bile tkane zlatnim icama (opljakano). Atila je bio obuen u skromno, grubo hunsko plato kako su tkale hunske ene jo u aziskoj postojbini. - Pregovori su zavreni veerom, i tu Prisk za Atilu kae da dok je serviran luksuzni pribpor za jelo, posebno je doneta Atili zemljana zdela iz koje je jeo drvenom kaikom. Sklopljen je ugovor kojim je Istono rimsko carstvo pristalo da Atili plaa veliki godinji danak, samo da bi se oslobodilo njegovih upada u Carigrad, haranja i pljaki. Poeli su da plaaju danak. Pohod na Galiju Atila i Huni nisu mogli sedeti skrtenih ruku, i sada su se okrenuli ka Zapadnom delu rimskog carstva. 451.g. Atila je poao sa celokupnom vojskom, vukui brojne narode (najbrojniji Ostrogoti) prema Galiji i Rajni. U susret su im poli predstavnici rimske vlasti u Galiji, govorei da je Galija urbana, da ima mnogo gradova, i nudili su mu ta je hteo. Atila je rekao da ide u Galiju da goni Germane, koji su mu doneli zla, i da nee dirati rimske gradove. Medjutim on je preao Rajnu i poeo napadati sve to je rimsko. Trijer i Mec sravnjeni su sa zemljom, a zauzeo je Orlean. Dotle je njegova komora jedva vukla opljakan plen.

28

Iz severne Galije se uputio ka jugu. Stanovnitvo Galije sklanjalo se po umama glavom bez obzira, na glas da dolaze Huni. Toliko su bili brutalni. Pred Atilu je izaao jedan hrianski monah i rekao mu da on nije Atila, da je on kazna, Bi Boiji, i da je doao da kazni grene ljude. Aecije komandant Galije skupljao je rimsku vojsku (to se mogla skupiti) i pozivao Germane koji su se tu sklonili pred Atilom, da stvore vojni savez i suprotstave se Hunima. Prili su mu Vizigoti, Burgundi i Franci. Aecije je bio na elu vojske sa ova tri velika germanska naroda. Opkolio je Atilin dvor i komoru u Orleanu. Atila se jedne noi izvukao sa komorom i u usiljenom maru iao na istok. Kod grada Troa u istonoj Galiji sustigli su ga Aecije i vojska, i na Katalaunskim poljima 451.g. odigrala se prva od najkrvavijih bitaka pozne antike i ranog srednjeg veka. Sukobili su se Atila i Ostrogoti protiv Aecija i Vizigota. Izvori kau da je bitka trajala tri dana i tri noi, da je neobino mnogo ratnika izginulo s obe strane. Atila nikad pre nije naiao na tako estok otpor, i izgubio je mnotvo svojih ratnika. Bitka je zavrena nereeno, pobednika nije bilo, ali je bilo strahovitih gubitaka na obe strane. Aecije je pourio da raspusti svoj plemenski savez, jer se ustvari bojao Vizigota, Burgunda i Franaka. Burgundi su traili teritoriju, i dobili oblast Savoje i oblast oko reke Rone, i tu su stvorili svoju Burgundsku dravu. Franci su uglavnom ostali u oblasti Rajne. Pohod na Rim Atila se vratio u Panoniju sa ogromnim plenom, prezimio 451/452.g. i 452.g. krenuo u nov pohod, ovoga puta u Italiju, tanije na Rim. Dotada oni su ulazili samo u severnu Italiju i pljkali je. 425.g. razorili su Ahvileju (blizu Venecije). Sada je on upao u Italiju i nije se zadrao na severu, ve je krenuo na Rim. Rim je 410.g. poslednji put bio opljakan. Uprava u Rimu na glas da dolaze Huni, probala je da se sporazume. U Rimu i na jugu bio je veliki broj izbeglica iz severne Italije. Atili u susret krenulo je poslanstvo predvodjeno papom (znai papstvo je ve bilo vrlo uzdignuto). Papa Lav I bio je izuzetno obrazovan ovek, rafiniran i talentovan diplomata. Poslanstvo se susrelo sa Atilom i neoekivano uspelo da napravi sporazum, po kome se Rim obavezao da plaa teak i ogroman danak Atili. I pored toga Rim je bio zadovoljan. Mnogi doglavnici i dalje su gonili Atilu da ide na Rim i mnoge je morao pobiti kada je odustao i sklopio sporazum. Atila je zazirao od krsta. Jednom je, na nekom pohodu, doao do crkve gde su se ljudi molili, uao na konju, oekujui da e nastati vrisak i beanje, ali se hriani nisu ni mrdnuli. Atila je povukao konja nazad i izaao iz crkve. Moda ga je pojava pape navela da odustane od pohoda. Smrt Atile Nije mnogo godina uivao u rimskom zlatu i srebru, jer je umro ve sledee godine 453/454.g. Neki izvori kau da je umro na dan svadbe, kada se po kozna koji put enio sa zarobljenom princezom. Huni su ga od srca oplakali. Za njegovu sahranu izradili su koveg od istog zlata, tu stavili telo, pa u jo vei od srebra i jo vei od gvodja. Bojei se da e grob biti oskrnavljen sahranili su ga tajno, toliko tajno da njegov grob jo uvek nije pronadjen. Atila je ostao da ivi u tradiciji, i u srednjem veku pisani su romani o njemu. Kraj Nastala je borba za vlast medju Hunima. Njegovi naslednici su se poeli ubijati. Za pokorene narode to je bio znak da dignu ustanak. Ostrogoti su podigli ustanak, pobili sve Hune i nastavili svoju sopstvenu istoriju. Hunska drava brzo se raspala, jer je glavni prihod bio danak od pokorenih naroda i Rima. Nisu uhvatili vrsto tlo na kome su bili. Bavili su se ratom i imali prihode dotle dok su pobedjivali. Drugi azijski narodi zvani Hunima, kao Avari.

29

EVROPSKI GRADOVI I NJIHOVA TRGOVINA Trgovaki putevi Dubrovnik je imao solidnu flotu, koja je dolazila i do panije, ali tek u 16. veku. Putevi i veze intenzivirani su tek u 14. i 15. veku. Put je iao morem do ua Rone, a odatle se stizalo do ampanje i dalje do Flandrije. Francuska i Engleska Imali su gradove, koji su poev od 11. i naroito u 12. i 13. veku podravali vlast kralja, jer se kralj borio protiv feudalaca. Francuska brojni ratovi. Engleska sve se reava putem legalnih institucija. Francuska Pod Kapetima je bilo sve vie gradova koji su pod kraljevom vlau. Vojvoda od Normandije