Istorija Vizantijskog Carstva-di Sarl

7/30/2019 Istorija Vizantijskog Carstva-di Sarl

1/70

1arl DilISTORIJA VIZANTIJSKOG CARSTVAPREDGOVORIstorija vizantiskog carstva, i pored radova koji su je za poslednjih pedesetgodina skoro preporodili, ipak je jo uvek, naroito na Zapadu, predmetupornih predrasuda. Mnogi od naih sa vremenika je i danas smatraju, poputMonteskjea i Gibona, produenjem i opadanjem rimskoga carstva. Pod uticajem

nesvesnih posledica vekovne mrnje i tamnog seanja na prohujale verskestrasti mi i danas sudimo o srednjevekovnim Grcima kao to su o njimasudili krstai koji ih nisu razumeli i pape koje su ih iskljuile iz crkve.Isto tako, vizantiska se umetnost jo suvie esto smatra okamenjenomumetnou, - "hijeratinom", kako se vrlo rado govori, - nesposobnom za obnovui koja je, pod strogim nadzorom crkve, ograniila svoj hiljadugodinji naporna beskrajno umnoavanje dela nekolicine genijalnih umetnika.U stvari, Vizantija je bila neto sasvim drugo. Ma da se ona dragovoljno

proglasila naslednicom i nastavljaicom Rima, ma da su se njeni carevi, doposlednjeg dana, nazivali "vasileusima Romeja", ma da se oni nikada nisuodrekli prava koja su polagali na staru i slavnu prestonicu carstva, ipak je

Vizantija postala vrlo brzo i bila u sutini istona carevina. Ne treba onjoj donositi sud u poreenju sa blistavim spomenom koji je ostavio Rim: po

jednom od ljudi koji su najbolje shvatili njenu prirodu i nazreli njen praviizgled ona je bila "srednjevekovna drava smetena na krajnjim granicamaEvrope prema varvarskim narodima Azije".1 Ta drava je imala svojenedostatke i svoje poroke koje bi bilo detinjasto hteti sakriti. U njoj su sevrlo esto deavali dvorski prevrati i vojnike bune; ona je pomamno volelacirkuske igre, a jo vie bogoslovske raspre; pored gospodstvenosti njene1 A. Rambaud, L' empire grec au He sicle, str. VII.2civilizacije naravi su joj esto bile surove i svirepe; i ona je proizvela,

najzad, u velikom izobilju, ljude osrednjih karaktera i niskih dua. Ali,pored svih ovih mana, ta drava je bila velika.No treba, zaista, kao to se obino ini, zamiljati da je, u toku hiljadugodina koliko je nadivela pad rimskog carstva, Vizantija neprekidno srljalau propast. Posle kriza u kojima umalo nije podlegla nastupala su vrlo estovremena jedinstvenog sjaja, neoekivanih preporoda, kada se, prema reima

jednog hroniara, "carstvo, ta stara ena, pojavljuje kao mlada devojkaiskiena zlatom i dragim kamenjem". U VI veku, pod Justinijanom, carstvo se,

poslednji put, obnavlja kao u sjajno doba Rima, a Sredozemno More, ponovopostaje rimsko jezero. U VIII veku isavrijanski carevi slamaju nalet islama uisto doba kada Karlo Martel spasava hrianski svet kod Poatjea. U X vekumakedonski carevi stvaraju od Vizantije veliku istonu silu, dopirui ak doSirije sa svojim pobednikim orujem, satirui Ruse na Dunavu, uguujui ukrvi dravu koju su stvorili bugarski carevi. U XII veku, pod Komninima, grkocarstvo jo uiva lep ugled u svetu, a Carigrad je jedno od glavnih sreditaevropske politike.Tako, preko hiljadu godina, Vizantija je postojala, i to ne samo zahvaljujuikakvom srenom sluaju; ona je trajala slavno i zbog toga je morala sadravatiu sebi drugo to osim mana. Ona je imala za voenje svojih poslova velikecareve, uvene dravnike, vete diplomate, pobedonosne vojskovoe; pomounjih ona je izvrila veliko delo u svetu. Ona je bila, pre krstakih ratova,

zatonik hrianstva na Istoku protiv nevernika i svojom vojnikomvrednou spasla je u nekoliko mahova Evropu. Ona je bila, licem premavarvarima, sredite divne civilizacije, najprefinjenije, najotmenije, dugovremena jedine u srednjem veku. Ona je bila vaspitaica slovenskog i aziskog

1


2/70

Istoka, iji joj narodi duguju svoju veru, svoj knjievni jezik, svoju umetnost,svoj oblik vladavine; njen svemoni uticaj bio je se rairio ak do Zapadakoji je primio od nje neprocenjiva duhovna i umetnika blaga. Od nje

proizilaze narodi koji nastanjuju danas evropski Istok, a savremena Grka,3naroito, mnogo vie duguje hrianskoj Vizantiji nego Atini iz doba Periklaili Fidije.Zbog svega, dakle, to je izvrila u prolosti i to je pripremila za

budunost Vizantija jo uvek zasluuje panju i zanimanje. Ma koliko dalekaizgledala njena istorija, ma koliko je malo poznavali mnogi ljudi, ta istorijanije mrtva i dostojna zaborava. Dikan je to dobro znao kada je svojimizdanjima vizantiskih istoriara, tumaenjima kojima ih je propratio,tolikim divnim radovima postavljao temelje naunoj istoriji Vizantije ikrio u toj jo neispitanoj oblasti iroke i svetle brazde. Ima ve pedesetgodina kako se, u Dikanovoj otadbini, obnovila tradicija prouavanja iji jeon bio osniva; i, ne odriui vrednost onome to se radi u drugim zemljama,u Rusiji i Grkoj, Engleskoj i Nemakoj, moda je ipak dozvoljeno rei da, akosu istraivanja iz oblasti vizantiske istorije ponovo zadobila pravograanstva u naunom svetu, ona to u prvom redu duguju Francuskoj.

Traeno je od mene, sa ljubaznim navaljivanjem, da napiem knjigu, - koja je,kod nas, nedostajala, - prirunik, kratak i saet, iz vizantiske istorije. Nijemi izgledalo da bi to bio izlian posao. Pokuao sam nedavno, u drugom

jednom delu koje je upravo izilo, da izloim sintetinu sliku onoga to jebila Vizantija, da objasnim duboke uzroke njene veliine i njene propasti, dapokaem vanredne usluge koje je uinila civilizaciji.2 Ova knjiica pruieitaocu vie analitino izlaganje hiljadugodinje istorije vizantiekogcarstva. Potrudio sam se da u njoj istaknem glavne ideje koje su vladalerazvojem te istorije i da iznesem bitne injenice, ne toliko zadravanjem nasitnim hronolokim pojedinostima koliko njihovim grupisanjem u dosta

prostrane vremenske otseke koji e biti razumljiviji i koji e, moda, uiniti

shvatljivijim smisao i vanost pojava. Tablice stavljene na kraju knjigedopustie itaocu da lako nae hronoloku podudarnost najznatnijih dogaaja.Ali mi je izgledalo da e biti korisnije, za sve one koji ele da steknu opti

pojam o ovom iezlom svetu, ako podvuem u ovoj knjizi, ne proputajui2 Vyzance, grandeur et dcadence (Flammarion, 1919)4nita od potrebne jasnoe pojedinosti, glavne linije, znaajne crte i idejevodilje vizantiske istorije i civilizacije.Smatram za dunost da se zahvalim knjiari Aet koja mi je dozvolila dauzajmim iz raderovog Atlas de gographie historique dve od tri karte koje su

priloene uz ovu knjigu. Slike koje e pomoi da se dobije izvestan pojam ovizantiskom ivotu i nonji i vizantiskim umetnikim spomenicima uzete suiz mog Manuel d' art byzantin (Picard, 1910). Na kraju se nalazi kratka

bibliografija glavnih dela.Juli 1919. DilGLAVA I.Osnivanje Carigrada i postanak istonog rimskog carstva (330-518 g.)Osnivanje Carigrada i obeleje novoga carstva11 maja 330 g., na obalama Bosfora, Konstantin je izvrio sveano osveenjesvoje nove prestonice, Konstantinopolja (Carigrad).

Zato je car, naputajui starodrevni Rim, preneo na Istok seditemonarhije? Osim toga to je imao malo line naklonosti premamnogoboakom i veito nezadovoljnom gradu Cezara, Konstantin ga jesmatrao, ne bez razloga, ravo smetenim da bi mogao odgovoriti novim

2


3/70

potrebama koje su se nametale carstvu. Opasnost od Gota pretila je sa Dunava,a od Persijanaca iz Azije; mnogobrojno stanovnitvo Ilirika pretstavljalo jeu pogledu odbrane dragocenu pomo, ali za organizovanje te odbrane Rim je

bio suvie daleko. Dioklecijan je to ve bio uvideo, i on je takoe bio osetioprivlanu silu Istoka. U svakom sluaju, onoga dana kada je Konstantinosnovao Novi Rim zaelo se vizantisko carstvo.Zbog svog geografskog poloaja (na taki gde se Evropa dodiruje sa Azijom),zbog vojne i ekonomske vanosti koja je odatle proizilazila, Carigrad je bio

5prirodno sredite oko koga su se mogli okupiti istoni narodi. S drugestrane, zbog jelinskog obeleja koje je dobila jo u samom zaetku, a naroitozbog osobina koje je primila od hrianstva, nova prestonica se dubokorazlikovala od stare i dosta verno je simbolizovala nove tenje istremljenja istonog sveta. Jo prilino davno pre toga pripremalo se urimskom carstvu novo shvatanje drave. U poetku IV veka, u dodiru sa bliskimIstokom, preobraaj je bio dovren. Konstantin se trudio da od carske vlastinaini apsolutnu vlast sa boanskim pravom. On je okrui svim moguimsjajem odela, diademe i purpura, svim moguim bleskom etikete, svom moguomraskoi dvora i carske svite. Smatrajui sebe bojim pretstavnikom na

zemlji, verujui da se u njegovom razumu ogleda vrhovni razum, on je nastojaoda i u najsitnijim stvarima istakne neprikosnovenu prirodu vladarevu, da gaizdvoji od ostalih ljudi sveanim ceremonijama, da stvori, jednom reju, odzemaljskog carstva sliku carstva nebeskog.Isto tako, da bi uveao ugled i mo krune, on je hteo da monarhija budeureena na administrativnoj osnovi, strogo izdeljena po stareinstvu,savesno nadgledana, i u kojoj bi sva vlast bila usretsreena u carevimrukama. Najzad, stvarajui od hrianstva dravnu veru, umnoavajui unjegovu korist razne povlastice, branei ga od jeresi, ukazujui mu u svima

prilikama svoju zatitu, Konstantin je dao jo jedno obeleje carskoj vlasti.Zasedavajui meu episkopima, "kao da je bio jedan od njih", istiui sebe kao

postavljenog uvara dogme i verskog poretka, meajui se u sve poslove crkve,donosei zakone za nju i sudei u njeno ime, ureujui je i upravljajui njome,saziva|ui crkvene sabore i pretsedavajui im, izdajui verske propise,Konstantin, a za njim svi njegovi naslednici, bili oni pravoslavni iliarijevci, uredie na osnovu istog naela odnose izmeu crkve i drave. To biono to e se docnije nazvati cezaropapizmom, neograniena vlast carevanad crkvom; a istono svetenstvo, dvorjansko, slavoljubivo ivelikodrutveno, posluno i savitljivo, primi ne bunei se ovo nasilniko

postupanje.6Sve je to bilo duboko zadahnuto shvatanjima o vlasti istonih monarhija, izahvaljujui svemu tome, ma da je rimsko carstvo postojalo jo oko jednog veka,do 476 g., ma da je, do kraja VI veka, rimska tradicija ostala ilava i mona ina samom Istoku, oko Konstantinove prestonice se okupio istoni deomonarhije i doao na neki nain do svesti o samom sebi. Jo od IV veka, mimo

prividnog i naelnog odravanja rimskog jedinstva, dve polovine carstvabile su se u nekoliko mahova razdvajale i njima su vladali razliiti carevi;a kada je 395 g. Teodosije Veliki umro, ostavljajui svojim sinovima Arkadijui Honoriju nasledstvo podeljeno na dva carstva, davno pripremano odvajanje

bi odreenije i konano. Tada je postalo istono rimsko carstvo.Kriza usled varvarske najezde

U toku dugog istoriskog otseka, koji je trajao od 330 do 518 g., dve ozbiljnekrize bile su uzdrmale carstvo, i ono je tek zahvaljujui njima najzad dobilosvoj osobeni izraz. Prva kriza je nastala usled varvarske najezde.Poevi od III veka, preko svih graninih taaka, na Dunavu kao i na Rajni,

3


4/70

germanski varvari postepeno su prodirali na rimsko zemljite. Jedni su, umalim gomilama, dolazili kao vojnici ili se nastanjivali kao zemljoradnici;drugi su, sa celim plemenima, privueni bezbednou i blagostanjemmonarhije, traili povlastice na zemlju koje im je carska vlada rado davala.Velika komeanja, koja su neprekidno bila na dnevnom redu kod veomanestalnih germanskih naroda, ubrzae nadiranje varvara i uinie gaopasnim. Pod njihovim naletom, u V veku, zapadno rimsko carstvo podlee, imoglo se u poetku verovati da ni Vizantija nee odoleti bolje od Rima

njihovom strahovitom udaru.376 g., beei ispred Huna, Zapadni Goti zatraie od carstva utoite izemlju. Dve stotine hiljada od njih bie smeteni juno od Dunava, u Meziji.Oni se uskoro pobunie; car Valens bi ubijen kada je pokuao da ih zaustaviispred Adrijanopolja (Jedrene, 378 g.); da se ukrote, potrebne su bile vetinai odlunost Teodosija I. Ali, po njegovoj smrti (395 g.), opasnost se opet pojavi.7Alarih, kralj Zapadnih Gota, napade Makedoniju; on opustoi Tesaliju isrednju Grku i prodre ak do Peloponeza, a da slabi Arkadije (395-408 g.) -

poto se sva istona vojska nalazila na Zapadu - nije uspeo ni da ga zadri; akada je Stilihon, pozvat sa Zapada u pomo carstvu, opseo Gote kod Foloje, u

Arkadiji (396 g.), on je vie voleo da ih pusti da umaknu i da se nagodi sanjihovim poglavicom. Otada, punih nekoliko godina, Zapadni Goti su bilisvemoni u istonom carstvu, obarajui Arkadijeve doglavnike, naturajuivladaocu svoju volju, ponaajui se kao gospodari u prestonici, naruavajuidravni poredak svojim pobunama. Ali slavoljubivost Alarihova vie ga jevukla ka Zapadu; 402 g. on upade u Italiju; 410 g. opet se povrati, zauzeviRim; i, konanim utvrivanjem Zapadnih Gota u Galiji i paniji, opasnost koja

je pretila istonom carstvu bi otklonjena.Trideset godina docnije pojavie se Huni. Atila, osniva prostranog carstvakoje se prualo od Dona do Panonije, pree 441 g. Dunav, zauze Viminacij (kodKostoca), Singidun (Beograd), Sirmij (Sremska Mitrovica), Nais (Ni), i

zagrozi Carigradu. Carstvo, nemono, morade pristati na plaanje danka. Ipored toga, Huni se 447 g. opet pojavie juno od Dunava. Pregovori ponovootpoee. Ali opasnost je i dalje bila velika i mogla se oekivati bliska

propast kada, 450 g., car Markijan (450-457 g.) odvano odbi plaanje danka.Jo jedanput srea se osmehnu na istono carstvo. Atila se krete na Zapad;otuda se vrati pobeen, oslabljen, i uskoro, posle njegove smrti, raspade sedrava koju je bio osnovao (453 g.).U drugoj polovini V veka i Istoni Goti se uhvatie u kotac sa carstvom,koje bi primorano da ih uzme u slubu, da im ustupi pojedine delove zemlje(462 g.), da obaspe njihove poglavice poastima i novcem. Posledica toga je

bila da su se, 474 g., meali ak i u unutranje poslove monarhije: po smrticara Lava I (457-474 g.) Teodorih je osigurao pobedu Zenonu nad njegovimsuparnikom u borbi oko prestola. Ubudue, varvari e postati nasrtljivijinego ikada. Svi pokuaji da se njihove poglavice meusobno zavade ostaeuzaludni (479 g.): Teodorih opljaka Makedoniju, zagrozi Solunu, zahtevajui8sve pie, dobivajui 484 g. titulu konzula, pretei Carigradu 487 g. Ali injega je takoe mamila privlana mo Italije, gde je, 476 g., zapadno carstvo

bilo srueno i koje mu je Zenon na vet nain predlagao da nanovo osvoji.Jo jedanput opasnost je bila izbegnuta.Prema tome, varvarska najezda je bila skliznula du granica istonog carstva

ili ga se samo uzgred bila dotakla, tako da je Novi Rim ostao nepobeen, kaouvelian zbog propasti u koju je tonuo stari Rim, i, samim tim, jo vieupuen na Istok.Verska kriza

4


5/70

Druga kriza bila je verska.Danas je dosta teko pojmiti vaLjlost ksju su, u IV i V veku, imale velike

jeresi, arijevstvo, nestorijevstvo, monofizitstvo, koje su veoma ozbiljnopotresale crkvu i istono carstvo. One se veinom shvataju kao obineprepirke bogoslova koji su se strasno zaletali u zamrena raspravljanja oteko razumljivim i izlinim pitanjima. U stvari, one su imale sasvimdrukiji smisao i znaaj. Iza njih su se, vrlo esto, skrivali politikiinteresi i suprotnosti koji su bili od nedoglednih posledica po sudbinu

carstva. Osim toga, te jeresi su odigrale glavnu ulogu u utvrivanju odnosaizmeu crkve i drave na Istoku, kao i u odreivanju veza izmeu Vizantije iZapada; i zbog svega toga one zasluuju da budu paljivo prouene.

Na prvom vaseljenskom saboru u Nikeji (325 g.) osueno je Arijevo uenje iproglaeno da su Bog-otac i Bog-sin "jedinosutni". Ali iskljuenje iz crkvenije pokolebalo Arijeve pristalice, i IV vek bio je ispunjen estokom borbom- u kojoj su i sami carevi uzimali uea - izmeu protivnika i branilaca

pravoslavlja. Arijevo uenje izvojevalo je pobedu za vreme Konstancijevevlade na crkvenom saboru u Riminiu (359 g.), ali ga je Teodosije I odbacio nadrugom vaseljenskom saboru u Carigradu (381 g.), i od toga trenutka jasno je

bila obeleena razlika izmeu grkog duha, zanetog tananom metafizikom, i

9zapadnog latinskog duha, zaljubljenog u jasnost, suprotnost izmeu istonihepiskopa, pokornih vladarevoj volji, i odlune i ohole nepomirljivostirimskih papa. Raspra koja se, u V veku, zapoela o spoju dveju priroda - ljudskei boanske - u Hristovoj linosti jo vie je pootrila ta razilaenja i utoliko ozbiljnije uzdrmala carstvo to se i politika umeala u verskerazmirice. Zaista, kao to su pape, na Zapadu, za vreme Lava Velikog (440-462g.), osnovale papsku monarhiju, tako su i aleksandriski patrijarsi, za vremeKirila (412-444 g.) i Dioskora (444-451 g.), pokuali da ustanovealeksandrisko papstvo. Osim toga, zahvaljujui tim nemirima, starenacionalne protivnosti i uvek ivahne tenje za otcepljenjem nalazile su, u

borbi protiv pravoslavlja, zgodnu priliku da se ispolje i na taj nain uskovezivale verski sukob za politike interese i ciljeve.428 g., ve dvadeset godina, Vizantijom je vladao Teodosije II (408-450 g.) podtutorstvom svoje sestre Pulherije. Veiti maloletnik, on je provodio vreme uslikanju, bojenju ili prepisivanju rukopisa, usled ega je dobio nadimakKrasnopisac. Ako se njegovo ime ipak spominje u istoriji, to je stoga to je

podigao jak pojas utvrenja koja su, kroz tolike vekove, zatiavala Carigrad istoga to je, u Teodosijevom Zakoniku, skupio carske zakone obnarodovane

posle Konstantina. Ali, zbog svojih osobina, on se morao pokazati veoma slabi nemoan prema crkvenim rasprama.

Nestorije, carigradski patrijarh, uio je da su u Hristu spojene dve prirode,ljudska i boanska, i da je Isus obian ovek koji je postao Bog, i on je,dosledno tome, odricao Devi Mariji naziv Teotokos (Bogorodica). KiriloAleksandriski odmah ugrabi ovu priliku da unizi prestonikog episkopa i,

podravan od papstva, izradi da se na treem vaseljenskom saboru u Efesu(431 g.) sveano osudi Nestorijevo uenje, posle ega je, nametnuvi svojuvolju caru, neogranieno vladao nad istonom crkvom. Kada je Evtihije,nekoliko godina docnije, oteravi u krajnost Kirilovo uenje, propovedao daIsus ima samo jednu prirodu, boansku (to je bilo monofizitstvo), naiao jetakoe na potporu aleksandriskog patrijarha Dioskora, i na crkvenom saboru u10

Efesu, poznatom pod nazivom efesko razbojnitvo (449 g.), izgledalo je da jepobeda aleksandriske crkve osigurana.Protiv tih sve veih tenji carstvo i papstvo, podjednako uznemireni,udruie se. etvrti vaseljenski sabor u Halkedonu (451 g.) utvrdi, shodno

5


6/70

propisu Lava Velikog, pravoslavno uenje o spoju dveju priroda i obeleiistovremeno propast aleksandriskog sna i pobedu drave, koja je kao gospodarupravljala saborom i uvrstila jae nego ikada svoju vlast nad istonomcrkvom.Ali se osueni monofiziti ne pokorie: oni produie dugo vremena, uMisiru i Siriji, da osnivaju crkve sa otpadnikim tenjama, to je

pretstavljalo ozbiljnu opasnost po jedinstvo monarhije. Rim, osim toga, poredsvoje pobede u dogmatskom pogledu, morao je da primi sa izvesnom bojazni

proirenje vlasti carigradskog patrijarha koji postade, pod carevomzatitom, pravi papa na Istoku. U tome je leala klica zamanih sukoba.Prema papstvu, svemonom na Zapadu i koje je teilo da se oslobodi carskevlasti, istona crkva postajae dravna crkva, podlona vladarevoj volji, ikoja je, sve vie i vie, zbog grkog jezika kojim se sluila, zbog svojihmistinih sklonosti suprotnih rimskoj teologiji, zbog svoje stare mrnje naRim, nastojala da se obrazuje kao nezavisno telo. I na taj nain jo istonorimsko carstvo dobivalo je svoj osobeni izraz. Na Istoku su odravani velikisabori, tamo su se pojavile velike jeresi; i istona crkva, najzad, gorda zbogslave svojih velikih crkvenih otaca, Svetog Vasilija, Grigorija Niskog,Grigorija Nazijanskog, Jovana Zlatoustog, ubeena u svoju duhovnu premo nad

Zapadom, sve je vie naginjala odvajanju od Rima.Istono rimsko carstvo krajem V i na poetku VI vekaTako, u vreme careva Zenona (474-491 g.) i Anastasija (491-518), javljalo seshvatanje isto istone monarhije.11Posle propasti zapadnog carstva (476 g.), istono carstvo ostalo je jedinorimsko carstvo. I ma da je sauvalo, u tom svojstvu, veliki ugled u oimavarvarskih vladalaca koji bejahu osnovali kraljevine u Galiji, paniji,Africi, Italiji, ma da je stalno polagalo na njih nekakva neodreenasuzerenska prava, u stvari, s obzirom na oblasti koje je zauzimalo, to carstvo

je bilo prvenstveno istono. Ono je obuhvatalo celo Balkansko Poluostrva

osim severozapadnog dela, Malu Aziju do jermenskih planina, Siriju do iznadEufrata, Misir i Kirenaika. Te su zemlje sainjavale 64 provincije ilieparhije , koje su bile podeljene na dve pretorske prefekture : Orijent(dijeceze : Trakija, Azija, Pont, Orijent, Misir), i Ilirik (dijecezaMakedonija). Ma da je uprava carstva i dalje bila ureena po rimskom uzoru iosnovana na podvojenosti graanske i vojne vlasti, careva vlast je postajalasve neogranienija, kao u istonim monarhija; a od 450 g. dobila je jo veiugled zbog sveanog obreda miropomazanja koji je inu stupanja na prestodavao boansko obeleje. Razumno staranje cara Anastasija osiguralo jecarstvu odlino branjene granice, dobre finansije, potenijuadministraciju. Politiki smisao vladalaca trudio se da povrati monarhijimoralno jedinstvo, pokuavajui, ma i po cenu raskida sa Rimom, da obratimonofizitske jeretike. To je bila svrha unijonistikog ukaza (Henotikon) koji

je 482 g. obnarodovao Zenon i ija je prva posledica bila stvaranje rascepaizmeu Vizantije i Rima: preko trideset godina (484-518 g.) pape i carevi,naroito Anastasije, ubeeni i strastveni monofizita, borili su se ogorenoi nepomirljivo; i u toku tih razmirica dovreno je obrazovanje istonogcarstva u zasebno telo.

Najzad, i civilizacija carstva dobivala je sve vie istonjako obeleje. aki za vreme rimske vladavine jelinizam je, na celom grkom Istoku, bio ostaoduboko ukorenjen. Velike i napredne varoi, Aleksandrija, Antiohija, Efes,

bile su sredita znatne duhovne i umetnike kulture. Pod njihovim uticajemrazvila se, u Misiru, Siriji, Maloj Aziji, civilizacija sva proetapredanjima i obiajima nasleenim od stare Grke. Carigrad, koji je njegovosniva obogatio remek-delima grkog sveta i koji je tako postao najdivniji

6


7/70

12muzej, gajio je takoe spomen na jelinsku starinu. Osim toga, u dodiru saPersijom, istoni svet se bee probudio i ponovo doao do svesti o svojimdrevnim predanjima; u Misiru, Siriji, Mesopotamiji, Maloj Aziji, Jermenskoj,stara tradicionalna naslaga opet se pojavila i istoni duh opet je vrio svojupliv na zemlje nekada jelinizovane. Iz mrnje prema neznaboakoj Grkojhrianstvo je podupiralo te nacionalne tenje. A iz meavine tih oprenih

predanja raala se, u celom istonom svetu, mona i plodna delatnost. U

ekonomskom, duhovnom i umetnikom pogledu imale su, u IV i V veku, Sirija,Misir i Anatolija naroitu vanost u carstvu: tu je hrianska umetnostpripremala, itavim nizom pokuaja i uenih istraivanja, velianstvenivrhunac koji e obeleiti remek dela VI veka; i od tog trenutka ona se javilakao isto istonjaka umetnost. Ali dok su se, u provincijama, budila na tajnain stara domaa predanja i neizleiva ud za otcepljenjem, Carigrad setakoe pripremao za svoju buduu ulogu, primajui i spajajui razlinesastojke koji su bili naneseni od razlinih civilizacija, dovodei u skladsuprotne duhovne smerove i raznolike umetnike postupke i metode, tako da izsvega toga stvori jednu izvornu civilizaciju.

Na taj nain je izgledalo da se dovrava pokret koji je Vizantiju vukao ka

Istoku; i moglo se verovati da e se uskoro ostvariti shvatanje Jednog istoistonog carstva kojim e se despotski vladati, u kome e upravni postupakbiti dobar, koje e biti vrsto branjeno, koje se nee zanimati Zapadom upolitikom pogledu da bi moglo voditi brigu o samom sebi, i koje neeoklevati, radi uspostavljanja svog verskog jedinstva, da raskine sa Rimom ida stvori, pod okriljem drave, crkvu skoro nezavisnu od Rima. Na nesreu pouspeh toga sna carstvo se nalazilo, krajem V i na poetku VI veka, u strahovitojkrizi. Od 502 g. Persijanci su nastavili da ratuju na Istoku; u Evropi Slovenii Avari su otpoeli sa svojim upadima juno od Dunava. U zemlji razdor je biona vrhuncu. Prestonica je bila uskolebana kavgama cirkuskih stranaka,Zelenih i Plavih; provincije, nezadovoljne, upropaene ratom, satrvene

porezima, iskoriavale su svaku priliku da trae svoja nacionalna prava;vlada je bila neomiljena u narodu; jedna mona protivnika stranka borila se13

protiv njene politike i pruala zgodan izgovor pobunama slavoljubivaca, odkojih je najozbiljnija bila buna Vitalijanova 514 g.; najzad, neizgladivoseanje na rimsko doba koje je odravalo misao o neophodnom jedinstvurimskog sveta, Romanije, stalno je privlailo duhove prema Zapadu. Da bi seizilo iz te nepostojanosti potrebna je bila snana ruka i jasna politika saodreenim i vrstim pogledima. Justinijanova vlada je to donela.GLAVA II.Justinijanova vladavina i grko carstvo u VI veku (518-610 g.)Stupanje na presto Justinove dinastije518 g., po Anastasijevoj smrti, jedna do sta mrana spletka uzdie na prestoJustina, glavnog zapovednika gardiskih trupa. On je bio seljak iz Makedonije idoao je oko pedeset godina ranije u Carigrad da potrai sreu, dobar vojnik,ali veoma neobrazovan i bez ikakvog iskustva u poslovima. Tako bi tomeskorojeviu, koji je, u poznoj starosti od skoro 70 godina, postao osnivadinastije, prilino teko padala vlast do koje je uzdignut da nije imao poredsebe, kao savetodavca, svoga sestria Justinijana.Poreklom, kao i Justin, iz Makedonije, - romantino predanje koje je od njeganapravilo Slovena postalo je docnije i nema nikakve istoriske vrednosti -

Justinijan je rano doao u Carigrad, na poziv svoga ujaka, u tu je bio vaspitanpotpuno u rimskom i hrianskom duhu. On je imao smisla za poslove, zreoduh, izraen karakter, sve to je bilo potrebno da postane pomonik novoggospodara. I on je, u stvari, vladao od 518 do 527 g. mesto Justina, oekujui

7


8/70

da vlada sam u svoje ime od 527 od 565 g. Tako, skoro pola veka, Justinijan jeupravljao sudbinom istonog-rimskog carstva i utisnuo je dobu, nad kojim seuzdie njegov moni lik, tako dubok peat da je samo njegova volja biladovoljna da prekine prirodni razvoj koji je vukao carstvo ka Istoku.Pod njegovim uticajem, od samog poetka Justinove vladavine, javio se nov

politiki pravac. Prva briga carigradske vlade bila je da se izmiri sa14Rimom i da uini kraj izmi, i Justinijan, da bi potvrdio savez i pruio papi

zalogu svoje verske revnosti, pune tri godine (518-521 g.) strahovito jeprogonio monofizite po celom Istoku. Usled priblienja Rimu novadinastija je bila osnaena. Osim toga, Justinijan je umeo, vrlo veto, da

preduzme potrebne mere da bi vladi osigurao trajnost. On ukloni iz njeVitalijana, svoga najopasnijeg protivnika; naroito je uini omiljenom

pomou poklona i sjaja kojim je okrui. Ali, od tog trenutka, Justinijan jematao o neem mnogo veem: on je uviao vanost koju je mogao imati zanjegove budue ciljeve obnovljeni sporazum sa papstvom; zbog toga je papiJovanu - prvom papi koji je posetio Novi Rim - priredio 525 g. velianstvendoek u prestonici; on je oseao koliko e se takvo dranje dopasti Zapadu ina kakvo e neizbeno poreenje navesti izmeu pobonih careva koji vladaju

u Carigradu i varvarskih gospodara arijevaca koji vladaju u Africi iItaliji. Na taj nain on je pripremao velike planove koje e ostvariti kada,po Justinovoj smrti 527 g., bude dobio svu vlast u svoje ruke.Justinijanov karakter, njegova politika i njegova okolinaJustinijan ni u emu ne lii na vladaoce iz V veka koji su mu prethodili. Ovajskorojevi, popevi se na presto Cezara, hteo je da bude rimski car, i on je

bio, zaista, poslednji po redu od velikih rimskih careva. Ipak, i poredneospornih njegovih osobina, kao to su vrednoa i ljubav prema radu, - jedandvoranin nazivao ga je "carem koji nikada ne spava" - i pored stvarne brigeoko poretka i iskrenog staranja oko dobre administracije, Justinijan bi, zbogsvoga zazirueg i surevnjivog despotizma, zbog svoje detinjaste tatine, zbog

svoje zbunjene delatnosti, zbog svoje esto neodlune i slabe volje, posmatranu celini, izgledao prilino osrednji i neuravnoteen vladalac da duh unjemu nije bio veliki. Ovaj seljak iz Makedonije bio je istaknuti pretstavnikdveju znaajnih ideja: carske i hrianske; i poto je imao te dve idejenjegovo ime ostaje besmrtno u istoriji.Sav proet spomenima na rimsku veliinu, Justinijan je matao da obnovirimsko carstvo onakvo kakvo je ono bilo nekada, da povrati valjanost15nezastarimim pravima koja je Vizantija, kao naslednica Rima, zadrala nadzapadnim varvarskim kraljevinama, da uspostavi jedinstvo rimskog sveta.

Naslednik Cezara, on je hteo da bude, kao to su oni bili, ivi zakon,najpotpunije ovaploenje neograniene vlasti, a tako isto i nepogrenizakonodavac i novotar koji se brine o dobrom poretku u monarhiji. Najzad, izgordosti koju mu je ulivao njegov carski poloaj, on je hteo da ga ulepa svimmoguim sjajem i velelepnou; velianstvenou graevina, dvorskomraskoi, malo detinjastim nainom kojim je nazvao, po svome imenu,Justinijanovim tvrave koje je sagradio, varoi koje je iznova podigao, sudovekoje je ustanovio, on je hteo da ovekovei slavu svoje vladavine i da pokae,kako je on govorio, svojim podanicima koliko su nesravnjivo sreni to su serodili u njegovo doba. On je matao jo vie. Boji izabranik, njegovzemaljski pretstavnik i naslednik, on stavi sebi u zadatak da bude pobornik

pravoslavlja, bilo u ratovima koje je preduzimao i ije je versko obelejeneosporno, bilo u velikom naporu koji je uloio da rairi po celom svetupravoslavnu veru, bilo u nainu kojim je upravljao crkvom i suzbijao jeres.Celog svog ivota on je radio na ostvarenju toga slavoljubivog i

8


9/70

velianstvenog sna, i imao je sreu da za pomagae na tom poslu nae veteministre kao to su bili pravnik Tribonijan ili pretorski prefekt JovanKapadoanin, dobre vojskovoe kao Velizara i Narzesa, a naroito izvrsnogsavetnika u licu "vrlo preasne supruge koju mu je Bog podario", one koju jevoleo da naziva "svojom najmilijom drai", carice Teodore.Teodora je takoe bila skorojevika. erka jednog uvara medveda uHipodromu, ona je, ako treba verovati Prokopijevim ogovaranjima u njegovojTajnoj istoriji, sablanjavala savremenike svojim ivotom poznate glumice i

svojim sramnim pustolovinama, a jo vie kada je osvojila Justinijanovosrce, uspela da je on uzme za enu i zajedno sa njim se popela na presto.Izvesno je da je ona sve do svoje smrti - umrla je 548 g. - imala svemoan uticajna cara i da je upravljala carstvom koliko i on, a moda i vie. To jedolazilo usled toga to je ova velika slavoljubivica, pored svojih mana, -volela je novac, vlast, i, da bi sauvala presto, bila je esto verolomna,surova, neumoljiva u svojoj mrnji, - imala izvanrednih osobina, energiju,16odlunost, jaku i odvanu volju, mudar i pronicljiv politiki duh i moda

pravilniji pogled na stvari nego njen carski suprug. Dok je Justinijan mataoda nanovo osvoji Zapad i da osnuje na savezu sa papstvom obnovljeno rimsko

carstvo, dotle je ona, kao prava orijentalka, upravljala pogled prema Istokusa tanijim oseanjem stvarnosti i neophodnosti. Ona je htela da stiaverske raspre koje su bile tetne po spokojstvo i mo carstva, da podesnimustupcima i znatnom trpeljivou pridobije otpadnike narodnosti, kao tosu bile one u Siriji i Misiru, i da, po cenu raskida sa Rimom, povrati snano

jedinstvo istone monarhije. Moda bi carstvo kakvo je ona zamiljala,zbijenije, jednorodnije, monije, bolje odolelo napadima Persijanaca iArabljana. U svakom sluaju njena se ruka oseala svuda, u upravi zemlje, uspoljnim odnosima, u verskoj politici; i danas jo, u Sv. Vitalu u Raveni, namozaicima koji krase zadnji polukruni deo crkve, njen lik, u svem sjajuvladalake velianstvenosti, dostojno stoji prema liku Justinijanovom.

Justinijanova spoljna politikaU doba kada je Justinijan stupio na vlast carstvo se jo nije bilo oporavilood ozbiljne krize u kojoj se nalazilo od kraja V veka. Za vreme poslednjihmeseci Justinove vladavine Persijanci, nezadovoljni prodiranjem carske

politike na Kavkaz, u Jermensku, na granicama Sirije, bejahu nanovo otpoelirat, i usled toga najbolji deo vizantiske vojske nije se micao sa Istoka. Uzemlji borbe izmeu Zelenih i Plavih odravale su opasno politiko vreekoje je jo vie pogoravala alosna podmitljivost dravne administracijei nezadovoljstvo koje je otuda proizilazilo. Justinijan se na prvom mestu

brinuo da otkloni ove tekoe koje su usporavale izvrenje njegovihslavoljubivih snova u pogledu Zapada. Ne uviajui, ili ne elei da uvidi,veliinu opasnosti koja mu je pretila sa Istoka, on potpisa sa persiskimkraljem, po cenu irokih ustupaka, mir 532 g., posle koga je mogao potpuno daraspolae svojom vojnom snagom. S druge strane, on otro ugui unutranjenemire kada, u januaru 532 g., strana buna, koja je - prema lozinci pobunjenika- sauvala ime Nika ("pobeda"), ispuni Carigrad za vreme itave jedne nedelje17

plamenom i krvlju. U tim burnim danima, kada mu umalo ne propade presto,Justinijan ima da zahvali za svoj spas naroito hrabrosti Teodorinoj ienergiji Velizarevoj. Ali, u svakom sluaju, surovost kojom je uguena buna(tle Hipodroma bilo je prekriveno sa 30,000 leeva) imala je za posledicu da

za dugo vremena povrati red u prestonici i da naini carsku vlastneogranienijom nego ikada. 532 g. Justinijan je imao odreene ruke.Obnavljanje carske moi na Zapadu. - Stanje na Zapadu bilo je povoljno ponjegove planove. U Africi kao i u Italiji stanovnitvo, nad kojim su vladali

9


10/70

varvarski i jeretiki gospodari, eljno je iekivalo obnavljanje carskevlasti; a ugled carstva bio je toliki da su i sami vandalski i istonogotskikraljevi priznavali zakonitost vizantiskih potraivanja. Iz tih razloganaglo opadanje varvarskih kraljevina ostavljalo ih je nemonim premaJustinijanovim napadima, a njihove meusobne razmirice spreavale su ih dase udrue protiv zajednikog neprijatelja Kada je, 531 g., nasilniko

postupanje Gelimerovo pruilo vizantiskoj diplomatiji priliku da posredujeu Africi, Justinijan, pouzdajui se u opasno ratno orue koje je pretstavljala

njegova izvrsna vojska, nije nimalo oklevao, eljan da istovremeno oslobodiafrike katolike od "arijevskog suanjstva" i da povrati vandalskukraljevinu pod skut carskog jedinstva. 533 g., sa vojskom od 10 000 peaka i od5 do 6.000 konjanika, Velizar se ukrca u Carigradu: rat je bio isto tolikokratak koliko pobedonosan. Potuen kod Decima i Trikamara, Gelimer,opkoljen pri likom svog povlaenja u planinu Papuu, bi primoran da se preda(534 g.). Za nekoliko meseci nekoliko konjikih pukova - jer su oni odigrali

presudnu ulogu - unitie, protiv svakog oekivanja, Genzerihovu kraljevinu.Pobedniku Velizaru bi prireen u Carigradu triumfalan doek. Meutim,iako je bilo potrebno jo petnaest godina (534-548.) da se savladaju ustanciBerbera i pobune najamnikih i razuzdanih carskih trupa, Justinijan je ipak

mogao da se ponosi da je povratio najvei deo Afrike i da gordo uzme nadimke"Vandalski" i "Afrikanski".Istoni Goti iz Italije mirno su posmatrali unitavanje vandalskekraljevine. Uskoro je i na njih doao red. Ubistvo Amalasvinte, Teodorihoveerke, od strane njenog mua Teodaha (534 g.) pruilo je Justinijanu priliku18da se umea; ali ovoga puta rat je bio tetki i dui. Velizar je uspeo da pokoriSiciliju (535 g.), da zauzme Napulj, zatim Rim, gde je izdrao protiv vojskenovoga kralja Istonih Gota, Vitigesa, uvenu opsadu koja je trajala celu jednugodinu (od marta 537 g. do marta 538 g.); uspeo je zatim da osvoji Ravenu (540 g.)i da pred carske noge dovede Vitigesa kao sunja. Goti se pribrae tek pod,

vostvom okretnog i odlunog Totile. Velizar, ponovo poslat u Italiju sanedovoljnim snagama, pretrpe bedan neuspeh (544-548 g.); bila je potrebnaenergija Narzesa da se slomi kod Tagine (552 g., otpor Istonih Gota, da sesatru u Kampaniji poslednje varvarske gomile (553 g.), da se Poluostrvooisti od franakih rulja Leutarisa i Butilina (554 g.). Moralo je proteidvadeset godina dok Italija nije nanovo osvojena. I ovoga puta Justinijan je

bio prerano poverovao da je osvojenje dovreno; zbog toga moda nije navreme uinio potreban veliki napor da jednim udarcem razbije snaguIstonih Gota; preduzeto je pomou malog broja vojske - jedva dvadeset pet ilitrideset hiljada vojnika - da se Italija ponovo stavi pod carsku vlast, i ratse prema tome bedno razvlaio.I u paniji Justinijan je iskoristio okolnosti da se umea u borbe oko

prestola kraljevine Zapadnih Gota (554 g.) i da osvoji jugoistoni deo.Zahvaljujui tim srenim ratovima Justinijan je mogao laskati sebi da jeostvario svoj san. Zbog njegovog upornog slavoljublja Dalmacija, Italija, celaistona Afrika, juna panija, ostrva u zapadnom delu Sredozemnog Mora,Sicilija, Korzika, Sardinija, Balearska Ostrva, bejahu ponovo uli u skloprimskog jedinstva; prostranstvo monarhije bilo je skoro udvostrueno.Zauzeem Septema careva vlast se prostirala ak do Herkulovih Stubova, i,ako se izuzme deo primorja koji su drali Zapadni Goti u paniji iSeptimaniji i Franci u Provansi, Sredozemno More je opet bilo postalo

rimsko jezero. Razume se da ni Afrika ni Italija nisu ule celim svojimnekadanjim prostranstvom u sklop carevine; pored toga, one su bileiscrpene i opustoene dugogodinjim ratovima. Ipak, ta su osvojenjaneosporno uveala ugled i slavu carstva, i Justinijan je sve inio da ih

10


11/70

odri. Od osvojene Afrike i Italije obrazovane su, kao nekada, dve pretorskeprefekture , a car se trudio da prui stanovnitvu tanu sliku carstva19onakvog kakvo je ono ranije bilo. Sredstva preduzeta za popravku stanja u timkrajevima ublaie delimino nevolje stvorene ratom. Odranbene mere

predostronosti - osnivanje velikih vojnih zapovednitava, ustrojstvo vojnihpograninih oblasti (limites) koje posedoe naroite, graniarske,trupe(limitanei), podizanje mone mree tvrava, - osigurae bezbednost

zemlje. Justinijan se mogao pohvaliti da je uspostavio na Zapadu onajsavreni mir, onaj "savreni poredak", koji mu se inio kao obeleje jedne upravom smislu prosveene drave.Ratovi na Istoku. - Na nesreu, ta velika preduzea behu iscrpla carstvo iodvratila panju od Istoka. Istok se osveti na najstrahovitiji nain.Prvi persiski rat (527-532 g.) bio je samo navetenje opasnosti koja je

pretila. Poto nijedan od dvojice protivnika nije hteo potpuno da zagazi,bitka je ostala nereena; Velizareva pobeda kod Dare (530 g.) bila jeizravnana njegovim porazom kod Kalinika (531 g.), i s obe strane su se

pourili da zakljue jedan nesiguran mir (532 g.). Ali novi persiski kraljHozroje Anuirvan (531-579 g.), preduzimljiv i slavoljubiv, nije bio ovek

koji bi se zadovoljio takvim ishodom. Videi Vizantiju zauzetu na Zapadu,uznemiren naroito namerama o svetskom zavojevanju koje Justinijan nije krio,on, 540 g., upade u Siriju i opljaka Antiohiju; 541 g. osvoji Laziku i zauzePetru; 542 g. porobi Komaginu; 543 g. potue Grke u Jermenskoj; 544 g. opustoiMesopotamiju. Sam Velizar bio je nemoan da ga pobedi. 545 g. moralo je bitisklopljeno primirje, koje je bilo nekoliko puta obnavljano, a 562 g. potpisanmir na pedeset godina, kojim se Justinijan obavezao da e plaati danak

persiskom kralju i da nee vriti nikakvu versku propagandu na persiskomzemljitu. Ma da je po tu cenu sauvao zemlju Laza, staru Kolhidu, persiskaopasnost, posle ovog dugog i kobnog rata, nije bila nimalo umanjena.Za to vreme, u Evropi, granica na Dunavu poputala je pod navalama Huna koji

su, 540 g., pustoili po Trakiji, Iliriku, Grkoj do korintskog zemljouza, idopirali skoro do samog Carigrada; Slovena koji su, 547 g. i 551 g" pljakali

po Iliriku, a 552 g. zagrozili Solunu; ponovo Huna koja su se, 559 g., pojavilipred Carigradom koji spase s velikom mukom hrabrost starog Velizara. Osimnjih poeli su se pojavljivati i Avari, drski i opasni. Istina je da se nijedan20od ovih upada nije zavrio trajnim naseljenjem kakvog stranog naroda ucarstvu, ali je Balkansko Poluostrvo zbog njih ipak mnogo propatilo. Carstvo

je skupo plaalo na Istoku pobede koje je Justinijan odnosio na Zapadu.Odbranbene mere i diplomatija. - Justinijan se, meutim, na Istoku kao i naZapadu, trudio da osigura odbranu i bezbednost zemlje. Osnivanjem velikihvojnih zapovednitava koje je poverio magistri militum - ima (vrhovni vojnizapovednici) i stvaranjem, na svima granicama, vojnih pograninih oblasti(limites) koje su zaposele naroite trupe (limitanei), on obnovi prema varvarimaono to se ranije zvalo "pretstraa monarhije" (praetentura imperii). Ali jenaroito podigao na svima granicama neprekidan lanac utvrenja kojazauzee sve strategiske take i obrazovae nekoliko uzastopnih brana protivupada; iza njih, radi vee sigurnosti, celo zemljite bi pokrivenotvravicama. I danas jo nalaze se na mnogim mestima ruevine tih gradiakoji se uzdizahu na stotine u svima provincijama carstva, i one izvrsnosvedoe o veliini napora kojim je, prema Prokopiju, Justinijan stvarno

"spasao monarhiju".Najzad, vizantiska diplomatija, dopunjujui vojnu delatnost, trudila se daosigura, u celom svetu, ugled i uticaj carstva. Vetim deljenjem novca inaklonosti, velikom umenou da meusobno zavadi neprijatelje carstva,

11


12/70

ona je dovodila pod vizantisku vlast i inila bezopasnim varvarske narodekoji su bili u stalnom pokretu na granicama monarhije. Pomou verske

propagande ona ih je uvodila u krug vizantiskog uticaja. Verski propovednici,koji su prenosili hrianstvo sa obala Crnoga Mora na abisinske visoravnii u saharske oaze, bili su jedna od najznaajnijih crta grke politike usrednjem veku. Na taj nain carstvo je postalo pokrovitelj ovih podlonihnaroda: Arabljana iz Sirije i Jemena, Berbera iz severne Afrike, Laza iCana na granicama Jermenske, Herula, Gepida, Langobarda, Huna na Dunavu,

ak i franakih vladara iz daleke Galije gde se, po crkvama, molilo zarimskog cara. Carigrad, u kome je Justinijan raskono doekivao varvarskevlaodaoce, inio se kao prestonica sveta. I ma da je, za vreme poslednjihgodina svoje vladavine, ostareli car pustio da se unese rasulo u vojneustanove i nalazio veliko zadovoljstvo u smicalicama preskupe diplomatije21koja je, razdajui novac varvarima, istovremeno izazivala u njih opasnu

pohlepu, istina je i to da su, dokle je god carstvo bilo dovoljno jako da sebrani, njegovu diplomatiju, potpomaganu vojnom silom, savremenici smatraliudom od smotrenosti, lukavosti i promuurnosti; uprkos ogromnim rtvamakoje je monarhija podnela zbog preteranog slavoljublja Justinijanovog, sami

njegovi opadai priznali su da je "prirodna uloga svakog vladara plemenitogduha da tei da uvea carstvo i da ga uini slavnijim" (Prokopije).Justinijanova unutranja vladavinaUnutranja uprava carstva zadavala je Justinijanu isto toliko brige kao iodbrana zemlje. Hitno administrativno preustrojstvo nametalo se njegovoj

panji. Opasna verska kriza zahtevala je njegovo staranje.Zakonodavno i administrativno preustrojstvo. - Poredak u monarhiji bio je unajveem stepenu poremeen. inovnitvo je bilo podmitljivo i iskvareno;nered i beda vladali su u provincijama; sudovi, zahvaljujui nejasnostizakona, bili su samovlasni i pristrani,; a jedna od najozbiljnijih posledicaovakvih prilika bila je u tome to su se porezi veoma slabo uterivali.

Justinijan je isuvie voleo red, eleo administrativnu centralizaciju, atakoe se i brinuo o javnom dobru, da bi mogao da trpi ovakvo stanje.On preduze, dakle, dvostruko preustrojstvo. Da bi dao carstvu "odreene iutvrene zakone", on poveri svome ministru Tribonijanu veliki zakonodavni

posao. Odbor, koji se sastao 528 g. radi izmene Zakonika, skupi i sredi ujednom zborniku najvanije carske zakone koji su obnarodovani od vremenacara Adrijana. Tako je postao Justinijanov Zakonik, koji je objavljen 529 g. iije je novo izdanje izilo 534 g. Zatim su nastale Digeste ili Pandekte, ukojima je druga jedna komisija, imenovana 530 g., prikupila i sredilamiljenja povaena iz spisa velikih pravnika iz drugog i treeg veka, ogromnodelo koje bi dovreno 533 g. U Institucijama bie ukratko izloeni u vidu

prirunika, namenjenog potrebama studenata, osnovi novoga prava. Najzad,zbornik novih odluka (Novele) koje je izdao Justinijan izmeu 534 g. i 565 g.dopuni velianstveni spomenik poznat pod imenom Corpus juris civilis.22Justinijan je bio toliko ponosan na ovo veliko zakonodavno delo da jezabranio da se u nj ubudue dirne ili da se ono menja ma kakvimobjanjenjima, i naredio je da, u preureenim pravnikim kolama uCarigradu, Bejrutu, Rimu, ono bude stalna osnova pravnike obuke. I zaista,

pored nesumnjivih nedostataka, pored urbe u radu ije su posledice bileponavljanja i protivrenosti, pored toga to su najlepi spomenici rimskog

prava bili u njemu alosno raskomadani, to je bilo jedno veoma veliko delo,jedno od najplodnijih po napredak oveanstva. Ako je Justinijanovo pravoudarilo temelje neogranienoj vlasti carevoj, ono je takoe, usrednjevekovnom svetu, sauvalo na Zapadu pojam o dravi i naela

12


13/70

drutvenog ureenja. Ono je, osim toga, proimajui novim duhom hrianstvasurovost starog rimskog prava, unelo u zakon dotada nepoznato staranje odrutvenoj pravdi, o javnoj moralnosti i o ovenosti.Da bi popravio administraciju i pravosue Justinijan je, 535 g., obnarodovaodve velike uredbe u kojima je ocrtao inovnicima nove dunosti koje im jenametnuo, preporuujui im iznad svega najveu ispravnost u upravljanju

podanicima. Istovremeno, car je ukinuo kupovanje poloaja u slubi, povisioje plate, izbacio je nepotrebna znanja i ustanove, sjedinio je, u itavom nizu

provincija, da bi poredak u njima bio bolje osiguran, graansku i vojnu vlast:ovo je pretstavljalo pripremu za preobraaj koji je bio od znaajnihposledica po administrativnu istoriju carstva. On je preuredio sudskuadministraciju i prestoniku policiju; dao je velikog poleta u celom carstvu

javnim radovima, gradio je putove, mostove, vodovode, kupatila, pozorita,crkve, i sa neuvenom raskoi nanovo podizao Carigrad koji je delimino biorazoren za vreme pobune iz 532 g. Najzad, smotrenom ekonomskom politikom,Justinijan se trudio da razvije industrisko bogatstvo i trgovaku radinostcarstva1) i, po navici, hvalio se "da je drava, zahvaljujui njegovimvelianstvenim zamislima, ponovo procvetala". U stvari, i pored carevedobre volje, administrativno preustrojstvo nije uspelo. Ogromni rashodi i

stalna potreba za novcem koja je otuda proizilazila prouzrokovaestrahovito poresko optereenje koje sroza carstvo u bedu i iscrpe ga. Jedina23dobra stvar toga velikog napora za preobraajem bilo je ukidanje 541 g.konzulskog zvanja radi tednje.Verska politika. - Kao i svi carevi koji su, posle Konstantina, doli na

presto, i Justinijan se zanimao crkvom, koliko iz naklonosti premabogoslovskim rasprama toliko i iz dravnih razloga. On se, da bi istakaosvoju pobonu revnost, estoko borio protiv jeretika, 529 g. naredio je da sezatvori atinski univerzitet na kome se potajno nalazilo nekoliko profesoraneznaboaca, ozbiljno je progonio otpadnike. On je hteo, osim toga, da

upravlja crkvom kao gospodar, i u zamenu za zatitu i dobroinstva kojima juje obasipao nametnuo joj je samovlasno i grubo svoju volju, proglasivi seotvoreno "carem i svetenikom". Ipak, vie puta nije umeo da se snae. Da biostvario svoje namere na Zapadu bilo mu je potrebno da ouva usposvetljenuslogu sa papstvom; da bi obnovio na Istoku politiko i moralno jedinstvomorao je da tedi monofizite, jo uvek mnogobrojne i mone u Misiru, Siriji,Mesopotamiji, Jermenskoj. Nalazei se izmeu Rima, koji je zahtevao osudu

jeretika, i Teodore, koja je savetovala povratak politici unije Zenona iAnastasija, car, vie puta, nije umeo da se odlui; njegova kolebljiva voljatrudila se, u itavom nizu protivrenosti, da u ovoj dilemi pronae

pomirljivo reenje. Da bi uinio po volji Rimu, on, jedno za drugim, dozvolida crkveni sabor u Carigradu 536 g. iskljui iz crkve otpadnike, izazva

protiv njih proganjanja (537-538 g.), udari na tvravu koju je za njihpretstavljao Misir; a da bi uinio po volji Teodori, dopusti monofizitimada obnove svoju crkvu (543 g.) i upe se da dobije od pape, na petom vaseljenskomsaboru u Carigradu 553 g., zaobilaznu osudu odluka donetih na etvrtomvaseljenskom saboru u Halkedonu. To je bio spor o Trima poglavljima2) koji je,

preko dvadeset godina (543-565 g.), drao carstvo u uzrujanom stanju i izazvaoizmu u zapadnoj crkvi, ne povrativi mir na Istoku. I pored velikesurovosti i samovolje koje js upotrebio protiv svojih protivnika, od kojih je

papa Vigilije bio najznamenitija rtpa, Justinijan nije postigao nikakav

uspeh. Politika unije i trpeljivosti koju je preporuivala Teodora bila je,bez sumnje, promiljena i mudra; zbog neodlunosti Justinijanove da seotvoreno opredeli, i pored njegovih dobrih namera, pogorale su se jedino24

13


14/70

otpadnike tenje Misira i Sirije i uveala se njihova narodna mrnjaprotiv carstva.1) Za vreme Justinijanove vlade dva kaluera donee iz Kine, oko 557 g., tajnuo gajenju svilene bube, koja, dozvoljavajui sirskoj industriji da proizvodisvilu, oslobodi delom Vizantiju od inostranog uvoza.2) Ovo ime dolazi otuda to se raspra odnosila na izvode iz dela triju

bogoslova, Teodora Mopsvestiskog, Teodorita Kirskog i Ive Edeskog, ije jeuenje sabor u Halkedonu odobrio i protiv koga je Justinijan izdejstvovao

osudu da bi ugodio monofizitima.Vizantiska civilizacija u VI vekuU istoriji vizantiske civilizacije Justinijanova vladavina obeleava

presudno doba. Daroviti pisci, istoriari kao Prokopije i Agatija, LovanEfeski ili Evagrije, pesnici kao Pavle Silenciar, bogoslovi kao LeontijeVizantiski, nastavili su, ne bez sjaja, grku klasinu knjievnost, a u osvit VIveka Roman, "knez meloda", stvorio je pobono pesnitvo, moda najlepi inajosobeniji izraz vizantiskog duha. Sjaj umetnosti bio je jo divniji. To jedoba kada se dovravao u Carigradu lagani razvoj koji su pripremale ve dvaveka razne mesne kole na Istoku, a kako je Justinijan voleo velike graevine,kako je imao sreu da nae odline umetnike koji e izvriti njegove namere i

kako je bio u mogunosti da im stavi na raspoloenje neiscrpna novanasredstva, spomenici iz toga doba, prava uda od nauke, smelosti i raskoi,obeleie u konanim delima vrhunac vizantiske umetnosti.

Nikada umetnost nije bila raznovrsnija. plodnija, slobodnija; svi nainigraenja, svi obrasci zgrada sretaju se tada, bazilike kao Sv. Apolinarija

Nuovo u Raveni ili Sv. Dimitrija u Solunu, crkve sa poligonalnom osnovomkao Sv. Sergija i Vakha u Carigradu ili Sv. Vitala u Raveni, graevine uobliku krsta sa pet kubeta kao crkva Sv. Apostola ili mnogi neimarski radoviod kojih je Sv. Sofija, koju su sazidali izmeu 532 g. i 537 g. Antimije Tralskii Isidor Miletski, neosporno remek-delo po osobenosti plana, lakosti25

sklopa, majstorskoj smelosti rasporeda, vetini postignute ravnotee,skladnoj lepoti razmera. Duhovita mnogobojnost mramora, tanano izraenivajarski radovi, mozaiki ukrasi na plavoj i zlatnoj osnovi dali suunutranjosti ovih graevina jedinstveni sjaj o kome se jo i danas, unedostatku unitenih mozaika u crkvi Sv. Apostola ili jedva vidljivih podturskim premazivanjem u Sv. Sofiji, moe dobiti izvestan pojam u crkvama uParencu i Raveni i na osnovu onoga to je ostalo od divnih ukrasa u crkvi Sv.Dimitrija u Solunu. Svuda, u izraevinama od zlata, tkanine, slonove kosti, urukopisima, pojavljuje se isto obeleje blistave raskoi i sveaneuzvienosti koje oznauje stvaranje novog stila. Pod sjedinjenim uticajemIstoka i staroga veka vizantiska umetnost, za vreme Justinijana, doivela jesvoje prvo zlatno doba.Kraj Justinijanovog dela (565-610 g.)Ako se Justinijanova vladavina posmatra u celini, ne mnoe joj se odreineosporna veliina ni ogromni ugled koji je monarhija trenutno pod njimuivala. Pitanje je ipak da li ta veliina nije bila vie prividna negostvarna i da li taj velianstveni zavojevaki napor, zaustavljajui prirodnirazvoj istonog carstva, iscrpljujui ga radi preteranih tenji, nije muuinio, ukupno uzev, vie zla nego dobra. U svima Justinijanovim preduzeimauvek je bilo velike nesrazmere izmeu cilja koji je hteo da ostvari isredstava kojima je raspolagao za njegovo ostvarenje; nemanje novca bilo je

veito zlo koje je usporavalo najlepe planove i koje je kvarilo najpohvalnijenamere. Da bi se to zlo otklonilo morali su biti uveani poreski nameti dotake kada postaju nepodnoljivi; a kako je, osim toga, za vreme poslednjihgodina svoje vladavine, ostareli Justinijan sve vie zanemarivao

14


15/70

upravljanje poslovima, poloaj monarhije, kada je on umro 565 g. u 87 godinistarosti, bio je potpuno oajan. U finansiskom i vojnom pogledu carstvo je

bilo iscrpeno; na svima granicama ukazivale su se velike opasnosti; uunutranjosti zemlje ugled vlasti bio je oslabljen: u provincijama zbograzvitka velikih feudalnih poseda, u prestonici zbog neprestanih sukoba26izmeu Zelenih i Plavih; u borbi za ivot ljudi su pribegavali krajnjimsredstvima; duboka beda vladala je svuda; i savremenici su se sa

zaprepaenjem pitali "kuda su iezla bogatstva Romeja (Grka)".Preiavanje se nametalo: ono je bilo teko i porazno. To su izvriliJustinijanovi naslednici: njegov sestri Justin II (565-578 g.) Tiberije II (578-582 g.) i Mavrikije (582-602 g.).Oni odluno zapoee novu politiku. Odvraajui se od Zapada, gde su,uostalom, Langobardi svojom najezdom (568 g.) oduzeli od carstva polovinuItalije, Justinijanovi naslednici ograniie se da tamo stvore vrstuodbranu osnivanjem afrikog i ravenskog egzarhata. Po tu cenu mogli su dasvrate svoju paljnju na Istok i da zauzmu prema neprijateljima monarhijeodluniji stav. Zahvaljujui preduzetim merama o preustrojstvu vojske,

persiski rat, koji je nastavljen 572 g. i koji je trajao do 591 g., zavren je

povoljnim ugovorom po kome je Vizantija dobila persiski deo Jermenske. UEvropi, iako su Avari i Sloveni svirepo pustoili Balkansko Poluostrvo,osvajajui utvrenja na Dunavu, opsedajui Solun, pretei Carigradu (591 g.) i

poinjui ak da se trajno nastanjuju, sreni uspesi prenesoe konano ratpreko granice i donesoe do Tise vizantisko oruje (601 g.).Na nesreu, unutranja kriza pokvari sve. Justinijan je vladao krajnjeapsolutistiki; po njegovoj smrti plemstvo se osili, tenje provincija zaodvajanjem ponova oivee, u cirkuskim strankama opet otpoe vrenje. A kako

je vlada bila nemona da popravi finansiski poloaj, nezadovoljstvo seuvea, pogorano jo i administrativnim rasulom i vojnikim pobunama.Verska politika jo vie zaotri opte ravo stanje. Posle jednog

kratkotrajnog pokuaja trpeljivosti zapoe pravo proganjanje jeretika; iako jeMavrikije uinio tome kraj, s druge strane, nezgodni sukob koji je dopustio daizbije izmeu carigradskog patrijarha, koji je polagao pravo na vaseljenskutitulu, i pape Grgura Velikog povea staru mrnju izmeu Istoka i Zapada. I

pored svojih stvarnih dobrih osobina Mavrikije je, zbog preterane tednje,bio veoma neomiljen. Slabljenje politike vlasti omoguilo je uspeh vojnikepobune koja pope na presto Foku (602 g.).27Surovi vojnik, novi vladalac je mogao da se odri samo pomou nasilja (602-610 g.); na taj nain je postigao da sasvim upropasti monarhiju. Hozroje II,istupajui kao osvetnik Mavrikijev, nastavi rat; Persijanci osvojieMesopotamiju, Siriju, Malu Aziju. 608 g. bili su u Halkedonu, premaCarigradu. U zemlji su se reale pobune, zavere, metei; celo carstvo vapilo

je za spasiocem. On doe iz Afrike. Iraklije, sin kartaginskog egzarha, obori610 g. Foku i zasnova novu dinastiju. Posle skoro pola veka potresa Vizantija

je bila nala vou da upravlja njenom sudbinom. Ali isto tako, za to polaveka, Vizantija se bila postepeno vratila ka Istoku. Preobraaj u smisluvraanja ka Istoku, prekinut dugom Justinijanovim vladavinom, sada se svevie bliio svome potpunom ostvarenju.GLAVA III.Iraklijeva dinastija. Arabljanska opasnost i preobraaj carstva u VI veku

(610-717 g.)U istoriji Vizantije VII vek pretstavlja jedno od najmranijih doba. To jevreme ozbiljne krize, odluan trenutak kada je izgledalo da je i sam opstanakcarstva bio u pitanju. Spolja, velika opasnost, prvo od Persijanaca, zatim jo

15


16/70

stranija od Arabljana, sruila se na iscrpeno carstvo. U zemlji sedovravao dubok preobraaj koji je vizantiskoj dravi i vizantiskom svetudao nov izgled. Dotada je monarhija uglavnom bila rimsko carstvo svetskogobeleja; latinski je bio zvanini jezik, rimska tradicija je sauvala prava iokvire koje je Rim bio utvrdio. U poetku VIII veka, naprotiv, bilo jeobrazovano jedno isto vizantisko carstvo, ije se sve sile usretsreuju okoCarigrada i ije je obeleje sve vie istonjako.Obnova carstva u doba Iraklija

U trenutku kada se Iraklije (610-641 g.) popeo na presto poloaj monarhijeizgledao je skoro oajan. Persijanci su svake godine sve vie napredovali:28612 g. zauzeli su Antiohiju, Apameju, Kesariju; 614 g. Damask; 615 g. Jerusalimodakle su odneli u Ktesifon asni krst i ostale najvee hrianske svetinje;617 g. osvojili su Misir, a u Aziji su doprli do Halkedona. Za to vreme Avarisu se pojavili ispred Carigrada (619 g.); Langobardi su napredovali uItaliji, a u paniji je carstvo izgubilo i poslednje svoje posede.Obeshrabren tolikim porazima, Iraklije je hteo u jednom trenutku da napustiCarigrad i da prestonicu prenese u Afriku. Patrijarh Sergije, iji je uticaj

bio moan na celokupnu politiku za sve vreme Iraklijeve vladavine, vrati mu

pouzdanje svojom nesavladljivom energijom. I Iraklije, upeatljiv i osetljiv,sposoban za velika oduevljenja i za nagle utuenosti, pun arkog verskogzanosa i gorei da osveti hrianstvo od uvreda koje su mu naneliPersijanci, hrabar vojnik, dobar administrator i veliki vojskovoa, pribrase. Patrijarh mu stavi na raspoloenje crkveno blago; on sam, neumornimtrudom, obnovi vojsku. 622 g. bio je spreman za borbu. Punih est godina, nedoputajui da ga ma ta odvrati od namere, ak ni strahoviti napad koji suudrueni Persijanci i Avari priredili na Carigrad (626 g.), on je odnosio

pobedu za pobedom nad vojskom Velikog Kralja, prenosei rat naneprijateljsko zemljite, u Aderbejdan (623 g.) i persisku Jermensku (625 g.),

pobednik kod Ninive (627 g.), pobednik na vratima Ktesifona (628 g.) i

ulazei u legendu kao prvi krsta. Smrt Hozroja II (628 g.) i buna koja izbinaterae Persijance na poniavajui mir, po kome su povratili sva svoja

preanja osvojenja, a naroito asni krst koji Iraklije pobedniki donesenatrag u Jerusalim (629 g.).Posle tih velikih vojnikih uspeha Iraklije se trudio da pomou verske

politike povrati moralno jedinstvo carstva i, da bi nanovo pridobiomonofizite u Siriji i Misiru, nastojao je da nae, u saglasnosti sa

patrijarhom Sergijem i Kirom Aleksandriskim, pomirljivo reenje koje biprivelo jeretike u krilo pravoslavlja. Tako je postalo monotelitstvo, koje jecar izneo u tumaenju vere poznatom pod imenom Ekteza (638 g.) i koje setrudio da nametne i monofizitima i rimskoj crkvi.Carstvo je, zahvaljujui tim naporima, izgledalo obnovljeno: njegov ugled naIstoku bio je ponovo usposgavljen; njegov se uticaj, pokrtenjem Hrvata i29Srba, opet protegao na severozapad Balkanskog Poluostrva. Ali ta sjajnaspoljanjost ravo je prikrivala stvarnu iscrpljenost. Stanje finansija je

bilo oajno; tenje za otcepljenjem, koje su toliko doprinele uspehuPersijanaca, nisu bile otklonjene. Za nekoliko godina arabljanska najezda jeunitila sve rezultate Iraklijevih pobeda, dok je istovremeno njegova verska

politika pripremala klicu dugotrajnih razdora i ozbiljnih sukoba.Arabljanska opasnost

Poetak VII veka bio je obeleen jednim velikim dogaajem, pojavom islama. Ukratkom vremenskom razmaku od dvadeset godina nova vera, neverovatnimirenjem, osvojila je najvei deo istonog sveta i rasprostrla se, na raunPersije i Vizantije, od obala Oksa do obala Velikog Sirta.

16


17/70

634 g. vojska kalifa Omara napade na Siriju. Vizantiske trupe bie potuenekod Adnadaina (634 g.); Damask pade u muslimanske ruke (635 g.); poraz naJarmuku (636 g.) odlui Iraklija da Siriju zauvek napusti. Na taj nainstanovnitvo, neprijateljski raspoloeno prema Grcima, pohita da prie

pobediocu. Jerusalim se predade 637 g.; Antiohija bi zauzeta 638 g. Zatimdoe red na Mesopotamiju (639 g.) i Misir koji Amru osvoji za dve godine (640-642 g.) ne nailazei na veliki otpor; i Iraklije, ostareo, bolestan, umreoajan. Pod njegovim naslednikom Konstantom II (642-668 g.) Arabljani

produie da napreduju. Kirenaika i Tripolis padoe u njihove ruke (642-643g.); 647 g. prvi put prodree u severnu Afriku. Zatim opustoie Malu Aziju(651 g.) i potinie Jermensku (653 g.). Stvaranjem flote, najzad, onizagrozie nadmonosti koju je Vizantija imala dotada u istonim morima.Osvojili su Kipar (649 g.), opljakali Rodos (654 g,) i priredili grkomubojnom brodovlju, kojim je zapovedao sam car, uveni poraz na obalama Likije(655 g.). Carigrad je takoe bio u opasnosti, i Konstant II, smatrajui da jeIstok izgubljen, ode na Zapad da tamo provede poslednje godine svoga ivota(663668 g.).To je znailo olakati preduzea omejadskih kalifa koji su, od 660 g.,vladali u Damasku. Otada, svake godine, Arabljani su pravili upade u Malu

30Aziju; 668 g., doprli su do Halkedona. Istovremeno su produili ratovanje naZapadu i utvrdili se u severnoj Africi, gde su osnovali Kajruan (669 g.) izapretili Siciliji. Najzad, 673 g., oni su preduzeli krajnji pothvat: napali suna Carigrad. Ali je novi car, Konstantin IV (668-685 g.), bio energianvladalac. Uzalud su juriali Arabljani punih pet godina (673-678 g.) navizantisku prestonicu i sa suva i sa mora; nisu uspeli da je osvoje. Grkaflota, kojoj je nedavni pronalazak grke vatre osiguravao neospornunadmonost, natera muslimanske lae na povlaenje i strahovito ih porazi usilejskim vodama. Na kopnu, kalifova vojska bila je potuena u Aziji. Moavija

bi prinuen da potpie mir (678 g.). To je bio prvi zastoj islama. Konstantin

IV mogao se ponositi svojim delom. Ugled carstva bio je tako visoko podignutda su se svi neprijatelji monarhije priklonili pred njom: "I veliki mir, kaehroniar Teofan, vladae na Istoku i na Zapadu".Verska politika i ZapadCar je istovremeno povratio mir i u crkvi.Verska politika Iraklijeva imala je ozbiljnih posledica. Monotelitstvo je, iu Africi i u Italiji, izazvalo veliko nezadovoljstvo koje se ispoljilo u

pobuni kartaginskog (646 g.) i ravenskog (650 g.) egzarha protiv carske vlasti,sve veom nenaklonou italijanskog stanovnitva, estokim otporomrimskih papa. Uzalud je Konstant II, da bi umirio duhove, izdao ukaz nazvan Tip("obrazac", 648 g.); uzalud je zatvorio i osudio papu Martina I (653 g.); uzalud jelino otiao na Zapad. Rim je morao da popusti; ali, zahvaljujui ovimokolnostima, Langobardi behu izvrili nova osvojenja. Konstantin IV shvatida se nametala drukija politika. Gubitak Misira i Sirije uinio jeizlinim traenje sloge sa monofizitima; uvrstivi pomou sporazuma saRimom verski mir, vladalac se nadao da e u isti mah jae privezati zacarstvo preostale delove Italije i nai slobodnog vremena da se potpuno

posveti politikim i vojnikim poslovima monarhije. esti vaseljenskisabor u Carigradu (680-681 g.) imao je, prema tome, za zadatak da obnovi31versko jedinstvo, i on, u punoj saglasnosti sa papom, osudi monotelitsku jeres

i ponovo zavede pravoslavlje.To je bio veliki uspeh. Kada je, 685 g., Konstantin IV umro, izgledalo je da jecarstvo prebrodilo krizu u kojoj umalo nije propalo. Nesumnjivo, ono jeizilo iz nje veoma umanjeno; nesumnjivo, njegovo ekonomsko blagostanje bilo

17


18/70

je ozbiljno pogoeno gubitkom Misira ije je ito bilo jedan od izvoracarstva. Sirije ija je napredna industrija pretstavljala jedno od njegovih

bogatstava, pristanita kao Aleksandrije, Gaze, Berita, Antiohije, sreditaizvanredne trgovake delatnosti. Nesumnjivo, jedna crna mrlja se ukazivalana vidiku: Bugari, preavi Dunav, behu se nastanili 679 g. izmeu reke i

planine Balkana. Ali, ukupno uzev, monarhija je bila odolela besnom naletuislama; odbrana zemlje je bila obezbeena velikim administrativnim

preobraaj ima; i carstvo, zbijenije, jednorodnije, osloboeno opasnosti od

istonih tenja za otcepljenjem i tereta Zapada (ono e 698 g. izgubitiAfriku, kao to je ve bilo izgubilo paniju i polovinu Italije), inilo seda je, u novom i sasvim istonjakom obliku koji je dobilo u VII veku, vrstorganizam sasvim sposoban za ivot.Preobraaj carstva u VII vekuU carstvu je bio izvren, u stvari, dubok preobraaj.Prvo etnografski. Na Balkanskom Poluostrvu, opustoenom i raseljenom,novi narodi se behu postepeno nastanili. Na severozapadu Iraklije je moraoda dopusti naseljavanje Hrvata i Srba pod uslovom da prime hrianstvo ida priznaju vrhovnu vizantisku vlast. Sloveni su bili prodrli i u drugeoblasti. Bilo je slovenskih naselja, sklavinija, u Meziji i Makedoniji, sve do

samog Soluna koji su varvari napali i umalo nisu osvojili. Bilo je Slovena uTesaliji, srednjoj Grkoj, ak i na Peloponezu i ostrvlju; i ma da je preteranoverovati, kao to je tvrdio Falmerajer, u potpuno poslovenjavanje tihoblasti, ipak ostaje injenica da su se mnogobrojni strani elementi

pomeali sa jelinskim stanovnitvom i da su ovi napadai zadavali mnogomuke carevima VII veka koji su jedva uspeli da ih pokore i asimiliu. Posle32njih, na severoistoku Poluostrva, behu se naselili u velikim gomilamaBugari, i oni se, u dodiru sa slovenskim stanovnitvom nastanjenim u zemlji,

behu potepeno poslovenili i osnovali jaku dravu. Iz svega toga su

proizilaze svakako veoma ozbiljne opasnosti po carstvo; ali ta meavinarasa bila mu je i od koristi; prilivom nove krvi ono se podmlaivalo.Skoro u isto vreme bio je izvren i administrativni preobraaj od ogromnevanosti.Jo od Justinijanove vladavine upravni sistem u izvesnim provincijama, kojisu bili zaveli Rimljani, izmenjen je sjedinjenjem u istim rukama graanske ivojne vlasti. Posle njega, da bi odbrana granica bila bolje osigurana, ovaj

postupak je uopten. U tom je cilju, krajem VI veka, Mavrikije osnovao afrikiegzarhat protiv Berbera i ravenskim egzarhat protiv Langobarda. U VII neku,najzad, protiv opasnosti od Arabljana i Bugara preduzete su sline mere i naIstoku. Iraklijevi naslednici ustanovie vojne okruge ili teme, tako nazvane

po rei koja je prvobitno oznaavala vojno odeljenje i kojom se ubrzo nazvaoblast u kojoj se nalazilo to vojno odeljenje; u tim oblastima vlast je bila

poverena jednom vojnom stareini, strategu, pod kojim je graanskaadministracija ostala, ali u podreenom poloaju. Tako postadoe u Azijiteme Armenijaka (jermenskih vojnika), Anatolika i Opsikion, a u Evropi temaTrakija. Na isti su nain ustrojene i primorske oblasti i ostrva; oniobrazovae pomorsku temu. Krajem VII veka, mesto da bude, kao u rimsko doba,

podeljeno na eparhije, carstvo se delilo na sedam do osam tema znatneveliine. Dopunjeno i uopteno od strane careva u VII veku, ustrojstvo tematrajalo je koliko i samo carstvo, i ono oznauje razvoj u vojnikom smislu koji

je osobena crta svih srednjevekovnih drava.Ali najvanije je to to se, u VII veku, carstvo jelinizovalo. U doba Iraklija,627 g., prvi put se pojavio u carevom protokolu, mesto stare rimsketitulature, grki naziv "vasileus veran u Bogu" koji e otada oznaavati sve

18


19/70

vizantiske careve. Grki je, u isto vreme, postao zvanini jezik. JoJustinijan, ma da smatrajui latinski narodnim jezikom carstva, bejae

pristao da obznani veinu svojih novela, da bi ih uinio razumljivijim, na"optem jeziku koji je grki". U VII veku sve su carske zapovesti bile pisane na33grkom, a tako isto i sva vladina akta. U administraciji stari latinskinazivi iezavaju ili se jelinizuju, a novi zauzimaju njihova mesta, logotet,eparh, strateg, droigar. U vojsci, koja je bila sastavljena mahom od Azijata i

Jermena, naredbe se izdaju na grkom. I ma da se je vizantisko carstvo, doposlednjeg dana, nazivalo "carstvom Rimljana", u njemu se latinski jezik nijevie razumevao, a re Rimljani (Romeji) oznaavala je Grke. Najzad, mestootmenog i donekle izvetaenog jezika kojim su se sluili pisci u V i VI vekui ime su nastavili tradiciju klasine knjievnosti, pojavljuje se vulgarnigrki i postaje govorni jezik velikog dela stanovnitva monarhije.U isto vreme kada se carstvo jelinizovalo i verski uticaj, pod kojim je onouvek bilo, postajao je sve dublji zbog sve veeg mesta koje je crkva zauzimala u

javnom ivotu i drutvu. U dravi su verska pitanja bila od glavnog znaaja;Iraklijevi ratovi su u isti mah i krstaki ratovi, a bogoslovska pitanjastrasno zanimaju sve careve. Pravoslavlje se, od tog trenutka, mea u

Vizantiji sa narodnou. Osim toga, carigradski patrijarh, koji je postaootkako su Arabljani osvojili aleksandrisku, antiohisku i jerusalimskupatrijariju jedini stareina vizantiske crkve, pojavljuje se kao vrlo krupnalinost iji je uticaj u upravljanju zemljom esto svemoan. irenjemonatva, veliki broj i bogatstvo manastira, uticaj koji vre kalueri naljudske savesti, duboko potovanje koje se odaje njihovim osobama imanastirskim ikonama, nisu nimalo manje znaajne injenice. Od kraja VI veka,najzad, neznabotvo je bilo iezlo, a sa njim zajedno i antiki duh; od

poetka VII veka vizantiska knjievnost postaje skoro iskljuivo crkvena inarodna; u duhovnom i umetnikom pogledu ovo doba je jedno odnajsiromanijih u vizantijskoj istoriji. Ali, zahvaljujui svemu tome, grki

jezik, koji je na Istoku uvek bio u crkveno; upotrebi, potpuno je preovladao ucarstvu; a slavoljublje carigradskih patrijaraha koje je vrealo papskuosetljivost, verska politika careva koji su se borili protiv papa i surovo

postupali sa njima, sve vea nesloga i neprijateljstvo izmeu Istoka iZapada, pripremali su raskid izmeu ova dva sveta i doprineli da sevizantisko carstvo okrene zauvek prema Istoku. Toga trenutka monarhija je34

bila nala dva mona oslonca koji e joj osigurati opstanak i davati joj zaitave vekove njeno osobeno obeleje: jelinizam i pravoslavlje.Kraj Iraklijeve dinastije i opadanje carstva (685-717 g.)Dovoljna je bila jedna snana ruka da pod njom procveta ovako preobraenocarstvo. Na nesreu, nesmotrenosti i ludosti Justinijana II (685-695 g.)dovele su u pitanje sav uspeh koji je postigao njegov otac. Rat sa Bugarima (689g.) i Slovenima nastavljen je; produen je i sa Arabljanima, i bio porazan(692 g.); verska politika dovela je, osim toga, do raskida sa Rimom i izazvala

bune u Italiji. 695 g. u jednom prevratu svrgnuta je Iraklijeva dinastija icarstvo baeno u anarhiju koja je trajala preko dvadeset godina (695-717 g.).est careva, posle isto toliko vojnikih dravnih udara, smenie se na

prestolu; a vizantiska Afrika, zahvaljujui tim nemirima, pade konano umuslimanske ruke (693-698 g.). Na Istoku, uprkos naporima i trenutnimuspesima Tiberija III (698-705 g.), Arabljani opustoie Malu Aziju, upadoe

u Jermensku, koja se bila pobunila protiv Vizantije (703 g.), i Kilikiju (711 g.),zauzee Amasiju (712 g.) i Antiohiju pisidisku (713 g.), opustoie Galatiju(714 g.), opsedoe Amorij (716 g.) i osvojie Pergam. Za to vreme, u Evropi,Bugari, iji je kan Tervel bio povratio 705 g. Justinijana II na presto,

19


20/70

navalie na carstvo (708 g.) i pojavie se ak ispred Carigrada (712 g.).Monarhija je bila u oajnom poloaju.Unutranje stanje nije bilo mnogo bolje. U drutvenom ivotu se oseaopasno duhovno i moralno opadanje. Za vreme graanskih borbi prodro jesvuda dah divljatva, svireposti, izdajstva; neprestane pobune, razuzdanostslavoljublja, ustanci ko)i izbijaju na svima stranama, u Italiji kao i naHersonu, svedoe o sve veem otsustvu vernosti i odanosti. Sujeverje je uzeloogroman mah: oboavanje raznih svetinja, verovanje u udotvorne moi ikona,

vera u udesa i u natprirodno, - treba se samo setiti uloge pripisaneBogorodici prilikom opsade Carigrada 626 g. i posredovanja pripisanog Sv.Dimitriju u odbrani Soluna, - sklonost prema fatalizmu, gospodare duhovimatoga doba; a ono to je poznato o nainu ivota i crkvenih ljudi i graana35govori o jednom neverovatnom razvratu. Uticaj koji su vrili kalueri, vrenjekoje su podravali, bili su takoe jedan od uzroka nemira. I sve je to mnogeljude opravdano i duboko zabrinjavalo i sablanjavalo.Carstvo je oekivalo, zvalo spasioca i vou. To bi Lav Isavrijanac. Kada se,717 g., strateg Anatolika, u dogovoru sa strategom Armenijaka, pobuni protivcara koga su izvikale opsikiske trupe i poe na Carigrad, svi, senat i narod,

patrijarh i vojska, opredelie se za njega. Isavrijanska dinastija, koja se sanjime popela na presto, povratila je carstvu bezbednost i poredak i znatno gapreuredila.GLAVA IV.Isavrijanski (sirski) carevi i ikonoborstvo (717-867 g.)Obnova carstva pod prvom dvojicom isavrijanskih careva (717-775 g.)

Novi car Lav III (717-740 g.) bio je znaajna linost: odlian vojskovoa, on je,ne bez uspeha, pokuao da odbrani Aziju od muslimana; vet diplomata, dobarorganizator, on je imao sve osobine jednog dravnika. Njegov sin Konstantin V(740-775 g.), sa kojim je rano podelio vlast da bi uvrstio dinastiju, bio jetakoe, uprkos pogrdama i klevetama kojima su ga obasipali njegovi

neprijatelji, uprkos nadimcima Kopronim ("ubreimeni") i Kavalinos("konjuar") kojima su ga sa uivanjem prljali, jedan odlian vladalac. On je

bio uman, energian, veliki ratnik i veliki organizator; i ma da je bio, jovie nego njegov otac, svojevoljan, prek, strog i estok, ipak su oba prvaIsavrijanca bili vrlo veliki carevi iji je slavni spomen dugo vremenaostao drag vizantiskoj vojsci i narodu i kojima ni sami njihovi protivnicinisu mogli da ne odadu pravdu. I crkveni oci na sedmom vaseljenskom saboruu Nikeji (787 g.), otro osuujui versku politiku Lava III i Konstantina V,odali su im priznanje zbog njihove hrabrosti, mudrih mera koje su preduzeliza dobro svojih podanika, zakona koje su obnarodovali, njihovih graanskih36ustanova, svega onoga ime su zasluili priznanje svoga naroda. Oba prvaIsavrijanca su zaista bili slavni poslenici na preureenju carstva.Spoljna politika. - Nekoliko meseci po stupanju na presto Lava III Arabljanise pojavie ispred Carigrada i napadoe ga sa kopna i sa mora; ni sama zima,koja je bila veoma otra, nije prekinula borbu. Ali muslimanske lae bie

potuene u nekoliko susreta; vojska na kopnu, iscrpena glau, pretrpe ozbiljanporaz. Posle cele jedne godine uzaludnih napora (od avgusta 717 do avgusta718 g.) Arabljani digoe opsadu. To je pretstavljalo za Lava III slavan poetakvladavine, za islam veliki slom, i to je bio dogaaj sasvim drugog znaaja nego

pobeda koju je odneo petnaest godina kasnije (732 g) Karlo Martel kod Poatjea.

Arabljanski nalet bio je konano slomljen, i poboni Vizantinci mogli su spravom da se ponose to Bog i Bogorodica uvek verno tite hrianski Gradi carstvo.Ipak, i pored poraza, Arabljani su i dalje bili opasni. Posle nekoliko

20


21/70

godina odmora oni nastavie rat, i ponovo, skoro svake godine, Mala Azija jestradala od njihovih upada. Ali poraz kod Akroina (739 g.) bio im je surova

pouka. Konstantin V iskoristi priliku da preduzme napad na Siriju (745 g.), daosvoji Kipar (746 g.), da pree sa vojskom na Eufrat i u Jermensku (751 g.)- Istotako i unutranji sukobi koji su potresali arabljansku dravu, stupanje na

presto Abasida (750 g.) koji prenesoe prestonicu kalifa iz Damaska u dalekiBagdad, veoma mnogo doprinee vizantiskom uspehu. Za sve vreme vladavineKonstantina V ratna srea je bila na strani Grka; i posle njega, njegov sin Lav

IV mogao je da 778 g. sa vojskom od 100.000 ljudi upadne u Siriju i da 779 g. savelikim uspehom odbije muslimane u Maloj Aziji. Arabljanska opasnost, takostrahovita u VII veku, nije vie pretila carstvu.Konstantin V se isto tako trudio da otkloni bugarsku opasnost. 755 g. on je

preduzeo napad i, u toku devet uzastopnih ratova, priredio je varvarima kodMarkele (759 g.) i kod Anhijala (762 g.) tako krvave poraze da 764 g., uplaeni,oni nisu ni pokuali da se odupru i primili su mir. Rat koji je nastavljen 772g. i koji je trajao do kraja vladavine nije bio manje pobedonosan; i ma daKonstantin V nije uspeo da uniti bugarsku dravu, ipak je na BalkanskomPoluostrvu povratio ugled vizantiskom oruju. Osim toga, uguio je ustanke37

trakih i makedonskih Slovena (758 g.) i, po ugledu na Justinijana II, prebaciou Malu Aziju, u temu Opsikion, jedan deo njihovih plemena (762 g.).Unutranje ureenje. - U isto vreme kada su neprijateljima monarhije biliulili potovanje prema carstvu, oba prva Isavrijanca prionue da ga iiznutra preurede. To je bilo veliko delo administrativnog, ekonomskog idrutvenog preustrojstva.Da bi osigurali odbranu granica Lav III i njegov sin poee da uoptavajuustrojstvo tema, delei velike vojne oblasti VII veka na mnogobrojnije vojneokruge, manje po prostoru i pogodnije za odbranu; osim toga, ova nova podela

pruala im je politiku korist, jer je na taj nain opala mo koju je stratezimadavalo upravljanje nad veoma prostranim pokrajinama i jer je umanjena

opasnost pobuna koja je otuda proizilazila. I dok je Vojni zakon obnavljaodisciplinu u vojsci, dravna blagajna se punila novanim sredstvimazahvaljujui paljivoj, esto bezobzirnoj, finansiskoj administraciji.Zemljodelski zakon trudio se da ogranii uznemirujui razvoj velikih poseda,da zaustavi propadanje male slobodne svojine, da osigura seljacima boljeivotne uslove. Pomorski zakon potpomagao je razvitak trgovake mornarice.Ali, iznad svega, veliko zakonodavno preustrojstvo, koje obeleavaobjavljivanje graanskog zakonika nazvanog Ekloga ("izbor", 739 g.), popravilo

je sudsku administraciju i unelo u zakon, sa vie jasnosti, jedan sasvim nov ivie hrianski duh ovenosti i jednakosti. Posle pola veka vladanja dva

prva Isavrijanca uinila su carstvo bogatim i naprednim, pored kuge koja gaje opustoila 747 g. i pored uzbune koju je izazvalo ikonoborstvo .Ikonoborstvo (726-780 g.)Da bi svoje delo na oporavljenju drave izveli do kraja, Lav III i Konstantin V

pokuae da izvre veliki verski preobraaj. Oni ukinue ikone, progoniekaluere koji su ih branili, i prema ozbiljnom sukobu koji su izazvali i kojidobi ime ikonoborstvo sauvae u istoriji naziv ikonoborci.Mnogi su esto ravo shvatili prirodu verske politike isavrijanskih carevai ravo razumeli njen cilj i znaaj. Razlozi koji su je izazvali bili su38istovremeno verski i politiki. Na mnoge pobone ljude, poetkom VIII veka,

neprijatno je delovalo preterano sujeverje, a naroito veliko oboavanjeikona, uda koja su se iekivala od njih, nain na koji su one bile upletane usve ljudske radnje, i mnogi ispravni duhovi s pravom su bili zabrinuti raditete koju su ovakvi obiaji mogli da nanesu veri. U Aziji naroito postojalo

21


22/70

je jako neraspoloenje protiv ikona: Lav III, Azijat poreklom, delio ga je. Ni onni njegov sin nisu bili, kao to se katkad smatra, slobodni mislioci,racionalisti, pretee reformacije ili francuske revolucije; to su bililjudi svoga doba, poboni, vernici, bogoslovi ak, iskreno se trudei da

poprave veru, istei je od svega onoga to im se inilo idolopoklonstvom.Ali to su bili tako isto i dravnici koji su se brinuli o veliini ispokojstvu carstva. Meutim, veliki broj manastira i neprestani porastmanastirskog bogatstva pretstavljali su za dravu ozbiljnu opasnost.

Osloboenje od poreza koje su uivala crkvena dobra smanjivalo je prihodedravne blagajne; mnotvo ljudi koji su se kaluerili bili su izgubljeni zazemljoradnju, vojsku, inovniku slubu. Ali naroito uticaj koji su kaluerivrili na duhove i mo koju su na taj nain zadobivali stvarali su od njihopasne inioce nereda. Takvom stanju stvari oba Isavrijanca pokuae da seodupru: ukidajui ikone, oni su ciljali na kaluere koji su nalazili u njima iu njihovom oboavanju jedno od svojih najmonijih sredstava u sukobima.

Nesumnjivo, borbom koju su tako zapoeli isavrijanski carevi su izazvalidugotrajne nemire; nesumnjivo, iz tog sukoba su proizile veoma ozbiljne

politike posledice. Ne treba zaboraviti, meutim, ako hoe da se donesepravian sud o ikonoborakim vladaocima, da su oni u svojoj borbi naili na

veliku potporu kod visokog svetenstva, zavidljivog na uticaj kaluera, uvojsci sastavljenoj veinom od azijatskih narodnosti, ak i u jednom delunaroda, i da njihov pokuaj nije bio ni bez razloga ni bez veliine.726 g. Lav III je obnarodavao prvi ukaz protiv ikona kojim, kako izgleda, nijetoliko naredio da se unite koliko da se vie obese da bi se sklonile odoboavanja gomile. Ta mera je prouzrokovala ogromno vrenje: bilo je estokihsukoba u Carigradu, jedna pobuna, uostalom brzo uguena, u Grkoj (727 g.),opti ustanak u Italiji (727 g.); i ma da se papa Grgur II zadovoljio da uloi39otar protest protiv ikonoborake jeresi, njegov naslednik Grgur III zapoeuskoro smeliju politiku i, ne zadovoljavajui se samo bacanjem prokletstva na

protivnike ikona (731 g.), potrai, u jednom trenutku, savez Langobarda protivcara. U Siriji Jovan Damaskin je isto tako grmeo protiv Lava III. Izgleda ipakda je ukaz veoma blago primenjen; protiv branilaca ikona nije preduzetonikakvo sistematsko proganjanje; i ma da je patrijarh German bio smenjen, a nanjegovo mesto postavljen jedan pristalica nove verske politike (729 g.), ma dasu bile preduzete mere protiv duhovnikih kola, pobuna u Grkoj bila je

blago uguena.Ali zaotravanje borbe bilo je neizbeno. Naelna pitanja su ubrzo bila

postavljena u sporu u kome su se sukobili carski upliv u verskim stvarima ielja crkve da se oslobodi meanja drave. Osim toga, Konstantin V, vie

bogoslovski raspoloen od svoga oca, uneo je u borbu lina shvatanja,protivna ne samo ikonama ve i oboavanju Bogorodice i posredovanjusvetaca; a kako je bio strastveniji takoe, vodio je borbu sa veomzanesenjakom revnou, sa doslednijom i neumoljivijom estinom.im je, desetogodinjom slavom i blagostanjem, uvrstio presto, koji je jednogtrenutka bio poljuljan Artavazdovom bunom (740-742 g.), on sazva u Ijerijicrkveni sabor (753 g.) koji sveano osudi ikone. Otada je vladalac mogao dakanjava protivnike ne samo kao odmetnike od cara, ve i kao pobunjenike

protiv samog Boga. Ipak se u poetku nadao da e ih ubediti. Tek 765 g. suotpoela gonjenja. Ikone bie unitene, manastiri zatvoreni ili pretvoreniu javna i dravna dobra, kasarne i krme; manastirska imanja bie oduzeta,

kalueri hapeni, zlostavljani, proterivani iz zemlje; neki, kao sv. Stefanmlai, bie osueni na smrt; drugi, u smenim sprovodima, bie izloeniruglu naroda sakupljenog u Hipodromu. Nekoliko visokih carskihdostojanstvenika bie pogubljeni ili prognani. Patrijarh Konstantin, prvo

22


23/70

prognan, bi osuen na smrt (767 g.). itavih pet godina gonjenje je besnelocarstvom, manje strano, moda, nego to su to pretstavili carevi

protivnici, - smrtne kazne izgleda da su bile uglavnom retke, - ali ipak veomaestoko. inilo se, kae jedan savremenik, "da je vladina namera bila da

potpuno iskoreni kaluerski red". Kalueri su se ogoreno opirali; oni su40hrabro stradali "za pravdu i istinu". Ipak mnogi popustie, mnogi pobegoe,naroito u Italiju: tako da je, kao to kae, sa neto preterivanja, uostalom,

jedan savremenik, "izgledalo da u Vizantiji nema vie kaluera".Neosporno je da je borba dala povoda neuvenim nasiljima, neverovatnimsvirepostima i zverstvima, i da je izazvala u monarhiji duboko vrenje. Ona jeimala, osim toga, veoma ozbiljnih posledica. Jo Lav V, trudei se da putemsile savlada otpor papstva, oduzimajui od Rima i stavljajui u zavisnost odcarigradskog patrijarha Kalabriju, Siciliju, Krit i zapadni Ilirik (732 g.),

bejae pootrio nezadovoljstvo papa i nenaklonost Italije. Kada je 751 g.ravenski egzarhat podlegao pod udarcima Langobarda, Stefan II nije se mnogokolebao da se odvoji od jeretikog carstva i, budui nemoan da braniPoluostrvo, da potrai kod Franaka uspeniju i manje tegobnu zatitu; on

primi od pobedioca Pipina oblasti koje su ranije pripadale Vizantiji i koje

su otada sainjavale papsko svetovno gospodstvo (754 g.). To je bio raskidizmeu carstva i Rima. Konstantin V je sve mogue inio da bi kaznio papukoga je smatrao jednim obinim izdajnikim i verlomnim podanikom koji jenezakonito prisvojio ono to pripada njegovim gospodarima. Svi ti napori

bie uzaludni. Karlo Veliki, koji se 774 g. ponovo bee umeao u politikeprilike na Poluostrvu, sveano potvrdi Pipinov dar. Vizantija je sauvala uItaliji samo Mletke i nekoliko gradova na jugu. I ma da je, na taj nain,smanjeno carstvo jo vie bilo upueno prema Istoku, ovim raskidom

pripremala se takoe klica strahovitih zapleta i ozbiljnih opasnosti ubudunosti.Irina i uspostavljanje ikona (780-802 g.)

Svojom verskom politikom prvi Isavrijanci su posejali mnoge klice razdora,nezadovoljstva, nemira. Posle smrti Konstantina V to je odmah bilo jasno.Za vreme svoje kratke vladavine Lav IV (775-780 g.) je nastavio politiku svojih

prethodnika; im je umro, njegova udovica Irina, vladajui mesto maloletnogKonstantina VI, smatrala je korisnijim za svoje tenje da se osloni na

pravoslavce i da obnovi oboavanje ikona. Da bi se sva posvetila svom41velikom cilju, ona zanemari borbu sa muslimanima koji se povratie 782 g. doHrisopolja, prema Carigradu, i zakljui sa kalifom dosta uniavajui mir(783 g.); ona se priblii, osim toga, papi i stupi sa franakom kraljevinom usrdane odnose; to se tie unutranje politike, naroito se trudila daotstrani iz vlade protivnike ikona i udalji svoje devere, sinove KonstantinaV; izvrivi tako sve pripreme, ona, uz sudelovanje patrijarha Tarasija,sveano osudi na sedmom vaseljenskom saboru u Nikeji (787 g.) ikonoboraku

jeres i obnovi oboavanje ikona, na veliku radost stranke bogomoljaca koji suu ovoj pobedi videli jemstvo bliske i potpune nezavisnosti crkve od drave.Opijena pobedom, ohrabrena omiljenou u narodu koju je zadobila svojom

pobonom revnou, Irina se nije ustezala da stupi u borbu sa svojim sinom,koji je postao punoletan, i da mu spori presto. Prvog puta, prednezadovoljstvom vojske koja je ostala verna uspomeni Konstantina V, a osimtoga razdraena zbog neuspeha koje su carske trupe trpele u bojevima sa

Arabljanima, Bugarima, Langobardima, ona se morala odluiti na povlaenje(790 g.). Ali je sa upornom vetinom pripremala povratak na vlast: 797 g.oborila je sina i bez kolebanja mu iskopala oi. Tada je zavladala kao pravicar (797-802 g.) i bila prva ena koja je u svoje ime upravljala monarhijom.

23


24/70

Ali ma da je crkva, osnaena, obnovljena u borbi, ponovo zauzela uvizantiskom drutvu, zahvaljujui njoj, svoje pravo mesto, ma da je kaluerskai pobona stranka, predvoena ljudima kao to je bio Teodor Studit, postalamonija i smelija nego ikada, iskljuiva panja koju je Irina posvetila verskoj

politici imala je za carstvo teke posledice. Uprkos privremenim uspesimakoje je Konstantin VI postigao nad Arabljanima i Bugarima (791-795 g.),

bagdadski kalifat, za vreme vlade Harun-al-Raida, uspeno je preao unapad i primorao Vizantince na plaanje danka (798 g.). Na Zapadu grka

vlada je pokazivala istu slabost prema Karlu Velikom, i dogaaj iz 800 g., kojije obnovio zapadno rimsko carstvo u korist franakog kralja, znaio je zavizantiski dvor osetno ponienje.Umanjena spolja, monarhija je bila oslabljena iznutra usled preterane

popustljivosti koju je vlada pokazivala prema crkvi, usled dubokih razdorakoji su nastali kao posledica ikonoborstva, usled munog primera, najzad, koji42

je pruila Irina zapoinjui ponovo eru dinastikih revolucija.Ikonoborako doba je nesumnjivo bilo obeleeno velikim duhovnim iumetnikim poletom; isavrijanski carevi nisu bili puritanci; iako suzabranili ikone, oni su voleli rasko, svetski sjaj dvorskog ivota, i, da bi

ukrasili svoje graevine, pomagali su svetovnu umetnost koja je bilanadahnuta antikom tradicijom kao i arabljanskim obrascima; te okolnosti,kao i mesto koje zauzimaju Azijati u VIII veku, doprinele su da se vizantiskocarstvo sasvim poistonjai. Ali ma koliko veliku ulogu da je sauvalamonarhija kao zatonik hrianstva protiv islama, kao uvarka civilizacije

protiv varvarstva, njoj su, krajem VIII veka, pretile velike opasnosti sa svihstrana i ona je bila veoma slaba, Padom Irine, koju je pomou dravnog udarasruio Nikifor I (802 g.), bio je otvoren put nedaama i anarhiji.Drugo doba ikonoborstva (802-842 g.)

Nikifor I (802-811 g.) je bio uman vladalac, vet finansijer; on se brinuo dapopravi oajno stanje u kome se nalazila dravna blagajna, makar to bilo na

tetu crkvenih dobara. On je bio umeren duh i nije voleo nasiljaikonoboraca; ali je, s druge strane, hteo da ouva njihove reforme, i naroito

Documents

Istorija Vizantijskog Carstva-di Sarl