Uvod u predmet Primenjena muzika

Primenjena muzika (Incidental music) je muzika koja se koristi u formama koje nisu primarno muzičke, kao što su pozorište, film, televizija, radio programi, video igrice... Za film se koristi i izraz "film score" ili "soundtrack". Primenjena muzika se često koristi kao muzika u pozadini, kao podloga ("background" music), dodaje atmosferu dogadjanjima. Primenjena muzika može biti nešto jednostavno, kao jedan ton, a mogu biti i kompletni komadi, kao što su uvertire, ili može biti svirana za vreme promene scene, ili na kraju čina direktno ispred interludija, kao što je bio slučaj u pozorištu 19.veka. Takodje je moguće da muzičari sviraju na sceni. Upotreba specifične primenjene scenske muzike datira od vremena drame antičke Grčke, tokom cele istorije pozorišta bila je organski povezana sa glumom i sa scenom, u početku sa religijom i sakralnim obredima.

Praistorijski orgijastički misterij posvećen plodnosti zemlje prožet je muzikom, na koju se grupišu gestovi, simboli i pokreti, kao osnova za razvoj budućih scenskih igara. Plemenske svečanosti prvobitne zajednice održavale su se na odredjenim svetim mestima u centru naseobine ili svetilištima. Muzika je bila osnova ritmičkih pokreta i igre, spajala delove rituala, monotonim ponavljanjima (lajtmotiv?) označavala trajanje i promenu kretanja, karakter svečanosti. Dekor su bile maske, boje na telu, elementi odeće (perje, lišće, životinjske kože). Publike nije bilo, jer su svi bili učesnici.

Stare civilizacije (Egipat, Kina, Japan, Indija, Mesopotamija, Palestina) zadržavaju povezanost muzike sa ritualom, misterijom i običajnim igrama. Muzika predstavlja sliku sveta, kretanje zvezda, godišnja doba ili život bogova, vezujući se sa igrom u „pozorišnu predstavu“. Azija: sakralne svečanosti, magijski simboli, muzika, pantomima, simbolično izražavanje pokretom, zvukom, mimikom. Java i Bali razvili su dramske veštine i pozorište senki, kao i plesnu dramu „Vajang-vong“. Kina: pozorište sa sakralnim i dvorskim baletom vekovima je nepromenjeno. Pesma i igra su obavezan pratilac religioznih rituala, narodnih svečanosti i dvorskih ceremonijala. Filozofi Kine smatrali su da je muzika neophodna u formiranju nacije, jer stvara pozitivne ljude, harmonične i uravnotežene. Kinesko pozorište, klasično i narodno, nije govorno sve do 20.veka, nego se tekstovi pevaju ili tumače pokretom, mimikom, akrobatikom... Kineska opera, koja nema veze sa zapadnom operom, stara je preko 2000. godina. Postoji 317 tipova kineske opere, od kojih je Pekinška najvažnija i najviše poznata. Učesnici moraju biti atletski spremni, u vrhunskoj fizičkoj formi da bi odgovorili strogim i napornim kanonima izvodjenja. Mnogi izvodjači počinju da se pripremaju u detinjstvu. (Džeki Čen je počeo da trenira u Pekinškoj operi kao dete). U klasičnom kineskom pozorištu postoji veoma cenjeni pojam „San-yue“, koji odgovara pojmu scenske muzike. Kinesko pozorište je složeni spektakl: opera, balet, igre, akrobatika, pevanje, recitovanje pripovedača, deklamovanje, gluma, scenski pokret, teatar senki i marioneta... U osmom veku se otvaraju škole za glumce i dvorske muzičare. Marionetsko pozorište. Kinesko pozorište, sa sakralnim i dvorskim baletom, ostalo je tokom vekova nepromenjeno u svom savršenstvu i virtuozitetu. Japan: No teatar, koji postoji od 14. veka, je japanska pevana muzička drama, sa pesmom i stilizovanom igrom - to je poema koja se izvodi pevanjem, glumom i pantomimom sa umetnutim baletskim tačkama koje prati orkestar. Pevanje je tonalno ograničeno, sa dugačkih repetitivnim i monotonim pasažima, kojima se publika dovodi u stanje transa. Glumci su najčešće pod maskama koje imaju simboličke funkcije. Predstavu prati hor i hajaši ( hayashi ) ansambl, koji se sastoji od 4 muzičara: tri bubnjara ( 3 vrste bubnja, bubanj shime-

1

daiko, ōtsuzumi -bubanj koji se drži na kuku, kotsuzumi-bubanj na ramenu i šinobue (shinobue)flautista. Uloga orkestra je funkcionalna i važna – on stvara zvučnu atmosferu, ritmove, prati radnju i pevanje glumaca i hora i njihovu igru. No pozorište je uticalo na Bertolda Brehta, Pitera Bruka, Eugenia Barbu, Grotovskog, i na savremene kompozitore poput Britna, Mesijena, Ksenakisa, Štokhauzena. Kabuki teatar nastao je 1603. godine, u njemu se peva i igra, vrlo često se koriste elementi bizarnosti. U početku su samo žene glumile i muškarce, u komičnim dramoletima iz svakodnevnog života. Kasnije su uloge preuzeli samo muškarci, koji su glumili i žene. Kabuki zahteva posebnu scenu, sa mostom na kome nailaze glavni likovi... Kabuki se danas citira u mangama i animama (anime). Indija. Pozorište i muzika se razvijaju kao sakralni i narodni, postoji klasni karakter i podela na kaste. Narodni: najava velikim dobošima: akrobati, iluzionisti, dreseri životinja, muzičari, pevači, plesači, od instrumenata se koriste udaraljke i duvački instrumenti. Na dvoru su bili baleti ili muzički koncerti, muzika je pratila igrače-mimičare. Početak je označavan sa tri udarca u bubanj. Pre predstave je svirao orkestar, sedeći na podu: 2 svirača udaraljki, pevač sa žičanim instrumentima, vine i flaute, i horska grupa sa pesmom dorodošlice. Komadi su sastavljeni od recitacija, pantomime, muzike i baleta, deluju snažno na publiku, da ih dovedu u stanje „razu“. U plesu koji se neguje i danas u hinduističkim hramovima ima najmanje 4000 mudri (slikovitih pokreta ruku), zbog toga plesač mora da razvije kontrolu pokreta svakog prsta. Postoje i specijalni pokreti drugih delova tela:10 položaja glave, 8 položaja očiju i 4 vrata. U Bengalu – narodna opera „Jatra“, traje oko četiri sata, sa epskom, religioznom, herojskom, ljubavnom tematikom: pre početka predstave maskirani hor van scene pevanjem privlači publiku( dovodi do transa). Mesopotamija: Raznovrsni instrumenti svirani su još pre 5000 godina, u okviru izvodjenja misterija iz života pojedinih božanstava, sa akcentom na pogibiji i uskrsnuću. Raskošan dvorski život uslovio je i raskošnu dvorsku muziku Pojavljuju se po prvi put profesionalni muzičari koje izdržavaju plemići u svojim dvorcima. Postoji podatak da je neki vavilonski velikaš na svom dvoru imao ansambl od 150 pevača i svirača! Na tlu Palestine, u Judeji, religiozni muzičko-scenski spektakl je u početku sinkretički, ali individualan. Sveštenici su u početku pevali i igrali. Centralizacijom kulta, kraljevi postaju i vrhovni sveštenici, uz obredno učestvovanje ogromnog profesionalnog aparata. Podataka: četiri hiljade muzičara podeljeno u 24 ansambla, vodilo je dvanaest »dirigenata«, uz pratnju velikih instrumentalnih sastava.

Antička Grčka. Grčka poezija i drama povezana je sa muzikom, grčki pesnici su često i autori muzike, a grčki filozofi se bave teorijom i estetikom muzike(Platon, Aristotel, Pitagora, Ptolomej). U antičkoj Grčkoj stihovi su se pevali (lirika), ili deklamovali uz pratnju muzike (melodrama), a muzičar i pesnik su bili jedna ličnost (Homer). Muzika je bila nerazdvojna od poezije (ritam –deklamovanje, skandiranje), plesa i pokreta/mimike. U strogoj vezanosti za izgovorenu reč, značajnu ulogu igrao je ritam, kao direktna posledica uticaja metrike pesničkog teksta. Ovakvo bavljenje muzikom se zadržalo i u poeziji ranog hrišćanstva, trubadurskoj poeziji, kao i u našim narodnim pesmama (gusle). U grčkom pozorištu muzika je jedan od osnovnih način izražavanja. Iz dionizijskog kulta razvija se ditiramb (hor i igrači)- dionizijsko pozorište. Ditiramb je vrsta lirske drame, sa mitološko-istorijskom sadržinom, ali za razliku od tragedije nema glumaca, nema maski i kostima. Glavni izvodjač je hor od 50 članova, koji se kreće i peva u ritmičkim, šematskim figurama, ispred gledališta, »orchestrae«-»mesta za igru«. Hor je glavni glumac, komentator i podsmevač, slično scenskom oratorijumu. Postojao je i dečji hor. Satirska drama smatra se već zrelijim oblikom pozorišta u Staroj Grčkoj. Horisti su bili maskirani i kostimirani u jarce, a

2

njihove igre imale su groteskni karakter. Uloga hora u antičkoj tragediji kasnije se gubi i nestaje. Tragedija: razvija se iz satirske drame(u prevodu znači „pesma jarca“) i ditiramba, kao sinteza poezije, muzike i igre. Poezija u tragediji je govorni monolog ili dijalog. Muzika je monodijsko pevanje, praćena na aulosu ili diaulosu. Ritam je podredjen ritmu poezije. Kod Euripida već postoji profesionalni muzičar. Koriste se starogčrki modusi i obavezno ples. Horski nastupi su pevani, a vodja hora – korifej – dijalogizira sa glumcima. Od Euripida nadalje svi igraju - pesme se pevaju uz plesne pokrete. Hor je imao 12 - 15 članova u tragedijama i dvaput više u komedijama (naziv povorke orgijaša u Dionisijskim igrama, comus, dovodi do naziva komedija). Ples se nazivao mimesis,“podražavanje“, odatle kasnije naziv za mim, mimički, pantomima. Najznačajniji grčki pisci tragedija su Eshil, Sofokle,Euripid. Komedije: Aristofan.

Rim. Uloga muzike u Rimskom pozorištu je velika, ali ne tako funkcionalna kao u Grčkoj. Hor se skoro gubi. Instrumentalna muzika je važna u intermecima i predigri, pratila je pevanje, igru i pantomimu glumaca između govornih i deklamovanih delova. Komedije koriste muziku : kod Plauta se integriše pevanje u dramsku radnju –nešto slično vodvilju sa baletskim numerama. Uzimao je roba-muzičara, kompozitora scenske muzike, koji je pripremao muziku za dramu. Odvaja se gluma od pantomime. Žanrovi predstava u arenama su različite scenske igre: popularne predstave, takmičenja u govorništvu, borbe gladijatora u areni sa ceremonijom defilea, ceremonije trijumfa imperatora posle pobede....Spektakl sa obaveznom muzikom, muzičkim i baletskim numerama. Imperator Neron je pevao i pratio se na liri, čak je učestvovao i na Olimpijskim igrama...

Srednji vek i renesansa (Religiozni sinkretički karakter, integrisanje umetnosti u bogosluženje i liturgiju)

Religija i muzika su oduvek bili tesno povezane. Mise i liturgije verski su obredi sa elementima scenske umetnosti. Liturgijska drama razvila se iz tropa na Gregorijanske melodije, predstavlja kompleksni ritual sa pozorišnim elementima(u hrišćanskoj tradiciji religiozna drama proizilazi iz liturgije). Javila se pri bogosluženju krajem 10.veka, a procvat doživela u 12-13.veku. U liturgijskoj drami na duhovne teme, po prvi put posle stare Grčke, povezani su muzika, pokret, mizanscen, dijalog, kostim. Veza muzike i teksta već najavljuje elemente muzičko-scenskog dela. Srednjevekovne komade verske sadržine (Misterije i Mirakuli), u kojima se uvodi muzika i gluma u ilustracijama glavnih dogadjaja liturgijske godine, izvode amateri i putujuće družine glumaca i muzičara. To su najranije formalno razvijene pozorišne forme u srednjevekovnoj Evropi, fokusirane na prezentaciju biblijskih priča u crkvama - kao pokretne slike sa dodatom antifonalnom muzikom. Razvijaju se od 10-16.veka i dostižu najveću popularnost u 15.veku pre nego što padnu u zaborav zbog razvoja profesionalnog pozorišta. Često se izvode na narodnom jeziku. Ime dolazi od misterije, shvaćene kao čudo(miracle), ali može biti i da znači veština – komad koji izvodi odredjeni esnaf, ceh ili gilda(craft, a play performed by the craft guilds.) U pojedinim slučajevima glumci se regrutuju iz strukovnih udruženja – gildi - pa je, naprimer u Engleskoj, svaka gilda odgovorna za prikazivanje određene biblijske epizode.1 Muzika je jednoglasna, vokalna = trope. Kasnije polifona i vokalno-instrumentalna. U Španiji se neguju procesije koje se i danas održavaju, a drame imaju i delove folklornih igara.

1 Majkl Bejdžent, Ričard Li: Hram i Loža(Bata,Beograd,1995),str.115

3

Gregorijanska Pasija (13.vek), sa dramatizovanim temama iz Hristovog života i smrti, uvodi dijaloge medju ulogama, karakterizaciju glavnih likova, nosilaca dramskog zapleta, pojavljuje se pripovedač. Kada kombinacija liturgijske drame i svečane smotre postaje svetovna, premešta se iz crkve napolje, na otvoreni prostor. Laudi, crkvene pesme sa uticajem narodne muzike, vezane su za pojavu Franje Asiškog. To su narodni komentari života svetaca, u kojima se kroz dijaloge opisuju dogadjaji iz Hristovog života. Melodija odslikava karakter ličnosti, a veza muzike i teksta je tešnja. Scena na trgovima nije statična, pokretna je, a publika se kreće od jedne do druge tačke, ili samo posmatra sa balkona. Na tim predstavama se jede, pije i zabavlja, bez obzira na sadržaj. Novi žanrovi svetovne tematike zahtevaju profesionalne izvodjače, koji nastupaju i u zatvorenom prostoru, po kućama bogataša, dvorovima, dok amaterske »misterije« i pastorale opčinjavaju publiku u srednjevekovnim gradovima, na otvorenom, sve do kraja 17.veka.2 Svetovno pozorište – na otvorenom, povezano sa religijom ali slobodnije. Adam de la Al – pastorala „Igra Robera i Marione“(13.vek) ima i baletske numere. U renesansi se prelazi na narodni jezik, pojavljuju se žongleri i zabavljači, putujući svirači, trubaduri, truveri, minstreli i minezengeri, kao jedini predstavnici svetovne, narodne muzike, mutimedijalisti renesanse, lutaju po Evropi pišu poeziju, pevaju je, sviraju, igraju. Oni su i pevači i pesnici, dramski pisci i glumci i klovnovi i akrobate i žongleri i vodiči medveda.

Spektakli srednjeg veka: Kod nas, na prostorima Vizantije i pravoslavlja, karneval i cirkus nemaju veliku tradiciju. Katolička crkva je svojevremeno na svojim osvojenim teritorijama milostivo dopustila narodu da se raduje, pije i veseli deset dana u godini, pre početka Uskršnjeg posta. Ne znači da se plebs nije radovao i pre tih famoznih deset dana ludila, o kojima pesnik Majnar kaže:“U raskalašnosti Karnevala gubimo zdrav razum i čini mi se, da je u to vreme Rim najlepše mesto za život na selu“. Medju zamaskiranim stanovnicima gradova gubile su se razlike u društvenom i materijalnom statusu, gubilo se poštovanje i ograničenja, svi su bili slobodni da se ponašaju kako žele. Katolička crkva je pokušala da odvrati narod od ovakve raskalašnosti, pa je organizovala u Vatikanu kontroisane procesije i ceremonije neopisivog bogatstva. Da bi sprečili totalno ludilo, a verovatno i zagadjivanje gradova, zakoni Karnevala zabranjivali su bacanje opasnih materija („jaja i drugih gadosti, trulih narandži, keksa, vretena, bundeva, jabuka, snega, blata brašna, mekinja, ugljene prašine, pepela, piljevine, vode“), kao i „korišćenje meha za vatru, pištaljki ili drugih instrumenata“, pod pretnjom „kazne od tri udarca bičem i 25 talira, slanja na galiju ili smrti“.3 Komedija dell’ arte sa tradicionalnim komičnim likovima i zapletima traje u Italiji sve do pojave prve opere 1594. godine. Grade se pozorišta sa dobrom akustikom.

Englesko elizabetansko pozorište

Vilijam Šekspir (William Shakespeare, 1564-1616)

U vreme njegovog rodjenja nije bilo javnih pozorišta, predstave su izvodili amateri ili profesionalne trupe koje su pripadale aristokratama, nastupali su u dvoranama

2 Dejana Prnjat:Pozorište i publika(http://www.komunikacija.org.yu/komunikacija/časopisi/ovdje)3 Smiljka Isaković:Zubati osmeh Maksa Grafa, Prometej, 2007

4

velikih kuća, esnafskim zajednicama, gostionicama, ponekad u crkvama. Prvo pozorište u Londonu „Crveni lav“ podignuto je 1567, radilo je samo nekoliko meseci. Izgradnja pozorišta dozvoljena je samo izvan gradskih zidina, pa je 1576. „Pozorište“, izgradjeno severno od zidova grada Londona(sagradili braća Burbanks, kasnije povezani sa nastankom Globe teatra 1599). Šekspir je kasno počeo da piše, za njega se čulo tek kada je imao 28 godina. Tada je postojala oštra konkurencija među talentovanim piscima: Ben Džonson, Čapman, Tomas Deker...Šekspir je počeo kao glumac, i kasnije je ponekad glumio, da bi blisko saradjivao i sa kolegama glumcima – nijedan drugi dramatičar tog doba nije tako dugo i blisko saradjivao sa samo jednom glumačkom družinom, koja je počela 1594. kao Glumačka družina lorda komornika, a zatim bila imenovana kao Kraljeva glumačka družina kada je kralj James nasledio Elizabetu I. Smatrana je najboljom u Evropi, glumci su bili zvezde. Iako su glumci u zakonu iz 1572. godine spadali u „lupeže, skitnice i agresivne prosjake“, oni koji su bili pod pokroviteljstvom nekog plemića, nisu spadali u tu kategoriju. I Elizabeta I je 1583. bila pokrovitelj grupe glumaca. London je u Šekspirovo vreme imao oko 200.000 stanovnika, svaka deseta osoba išla je u pozorište redovno. (Podatak o nama iz 1958. godine: Pred II svetski rat u Jugoslaviji su postojala 24 profesionalna pozorišta sa 20.000 sedišta. Po završetku rata, oslanjajući se na repertoar pozorišta osnovanih u NOB, osnivaju se nova. Već u sezoni 1957/8 bilo je 58 profesionalnih pozorišta sa 29.513 mesta. U toj sezoni prof. Pozorišta su imala 1428 gostovanja u zemlji sa 2.258 predstava, i preko milion gledalaca. Ukupno, pozorišta je u toj protekloj sezoni posetilo 4,285.000 ljudi, što znači da je svaki peti Jugosloven gledao po jednu dramsku, opersku ili baletsku predstavu.)

Šekspir: Podizanje zastave(tragedija-crna, komedija- bela, istorijska drama – crvena) označavalo je početak predstave, a pred sam početak trubač se oglašavao tri puta. Kada je bilo popunjeno do poslednjeg mesta, na galerijama je moglo stati 3000 ljudi, a u otkrivenom prostoru ispred scene oko 1000. To je bilo pravo javno, demokratsko pozorište. Šekspirova glumačka trupa koristila je zimi privatno »Blekfrajrs« pozorište, za manji, elitni krug publike (oko 300). Moto Globe teatra je bio Totus mundus agit histrionem („ceo svet je scena“, ili „ceo svet glumi“, ili „glumac igra na sceni sveta“), prevod na latinski jednog od čuvenih Šekspirovih rečenica iz komada „Kako vam drago“. U prevodu, svet oko nas je scena, ljudski život je komad na toj sceni, a svi mi smo glumci u svojim životima...

Poseta u Globe teatru je bila pretežno socijalnog karaktera. Jelo se i pilo. sumnjivog Okruženje oko teatra bilo je prilično sumnjivo, bilo je tu i secikesa, prostitutki, ozbiljnih nereda, ali i aristokratije, dramskih pisaca, glumaca, turista...Ako je lopov uhvaćen za vreme predstave, kažnjavan je tako što je vezan za stub na pozornici, da ga svi vide. Najskuplja su bila mesta za publiku na samoj pozornici, gde su mladići obučeni po poslednjoj modi gledali, ali i njih su gledali odozdo, iz najbednijih mesta, u otvorenom dvorištu, kao i sa tri galerije. Predstave su se izvodile bez pauze, za vreme dana(nije bilo scenskog osvetljenja, a i da bi se publika bezbedno vratila kući), jelo se i pilo u toku - anegdota o požaru, u kome se tip ugasio bocom piva!, glumci su bili odeveni savremeno i elegantno, bez obzira na istorijski period u kome se radnja odigravala. Kraljevska kuća nije išla u pozorište, nego je pozorište dolazilo na dvor.

5

Glumačke družine su radile po principu saradnje: najvećima je trebalo 15-20 stalnih izvodjača, ako je bilo više uloga, mnogi glumci su igrali dve ili više uloga. Glumci su bili muškarci, ili dečaci koji su glumili žene. Kao deoničari u pozorištu bili su glumci i pisci, jedan je bio menadžer, a bilo je i pomoćno osoblje: muzičari, jedan ili više pisara, neko zadužen za rekvizite, čuvari garderobe vratari i deca-pomoćnici. Turneje su bile naporne, a opasnosti mnoge – protesti, loše vreme, pojava epidemije (kuga). Tekstovi su se menjali u odnosu na scenski prostor – izvan Londona nije bilo namenski izgradjenih pozorišta.4 Hiperprodukcija pisanja i izvodjenja drama je bila neophodna radi preživljavanja, ali je Šekspir pisao samo za svoju glumačku trupu sve do kraja karijere, što mnogi drugi pisci nisu mogli sebi da priušte. Zarade pisca su bile male, nije bilo autorskih prava, rok za pisanje drame je bio 4-6 nedelja, ponekad i kraće, pa je zato često više pisaca pisalo zajedno, dok je Šekspir mogao sebi da dozvoli luksuz da piše samo dve drame godišnje, naizmenično tragedije i komedije. . Muzika u Elizabetanskom pozorištu je važna zbog nedostatka prave scene i scenografije. Bila je sastavni deo Šekspirovih komada, i tragedija i komedija, sastavni deo predstave, kao instrumentalna (označavajući rat, bitku, banket, serenadu, po potrebi uvodeći u emotivna stanja), vokalno-instrumentalna (glas, po pravilu kontra-tenor, dečački ili kastrat, praćen instrumentom – lauta ili citra), ili kao podloga za ples (žiga, pantomima, improvizacija). Muzičari iz trupe su morali svirati jedan sat pre početka predstave. Scenska muzika je služila kao zvučni efekat. Šekspir je prvi uspeo da i muziku i tekst ugradi u dramski zaplet svojih komada. On je kreirao novu umetničku formu „dramu sa muzikom“, umesto dotadašnje „muzika u drami“ (‘song in plays‘), postavši nešto posebno medju svojim savremenicima. »Presecajući« radnju ili je samo prateći, muzika je u Šekspirovom pozorištu zauzela ravnopravan položaj sa tekstom. »Otelo«, »Hamlet«,«Romeo i Julija«, »Henri IV«, »Mera za meru«, »Vesele žene Vindzorske«, »San letnje noći«, »Bura«, »Antonije i Kleopatra«, »Dva plemića iz Verone«, »Magbet«, »Julije Cezar«, »Zimska priča«...svi su izvodjeni sa muzikom, koju su komponovali veliki kompozitori tog vremena (Tomas Morli, Džon Daulend, Robert Džonson...).5 Sam Šekspir verovao je u veliku moć muzike, koja je u njegovim delima bila neodvojiva od teksta, što se može videti u citatu iz »Mletačkog trgovca«. 6

Šekspir piše u „Mletačkom trgovcu“:"Čovek koji u sebi nema muziku, niti ga pokreću saglasnosti slatkih zvuka, sposoban je za izdaju, spletke i svaku štetu; Njegov duh je taman kao noć, a njegove sklonosti mračne kao Erebus. U takvog čoveka nemajte poverenja”.

BAROK: primenjena i opersko/baletska muzika se mešaju.

Engleska

Georg Fridrih Hendl(1685-1759) Alhemičar (The Alchemist, HWV 43) je pozorišna muzika za Ben Džonsonov komad “Alhemičar”, izveden 14.januara 1710. Ono što je sačuvano do danas je aranžman Hendlove muzike koju je komponovao anonimni kompozitor,

4 Stenli Vels, Šekspir i družina, Clio, 2010.5 Frederick W.Sternfeld:Songs in Shakespeare' s Plays(LP Archiv Produktion, 1978)6 Isaković Smiljka, Menadžment muzičke umetnosti, Megatrend 2010

6

skoro svi stavovi su uzeti iz proširene uvertire Hendlove prve Italijanske opere „Rodrigo“. Uvertira uvodi u komad, a ostali stavovi su popunjavali pauze izmedju činova. Muzika je štampana nekoliko meseci iza premijere, ali se misli da Hendl za to nije dobio nikakav honorar. Najverovatnije je ovo prvo Hendlovo delo izvedeno u Engleskoj. Izvodjenje traje oko 15 minuta. Alčest /Alceste Pozorišna muzika za „maske“ komponovana izmedju 1749-1750. za dramu Tobijasa Smoleta (Tobias Smollett) Alčest imala je misterioznu sudbinu. Tekst komada „ Vrsta tragedije na priču o Alčestu“, kako ga je autor Tobias Smollett nazvao, nikad nije nadjen, a predstave su naglo otkazane već 1750, bez obzira na mnogo novca koliko je dato da se obezbede najbolja scenografija, kostimi i glumci. Partitura Alčesta pruža uvid u originalnu ulogu muzike u pozorištu: slično Perslu, glavni likovi ne pevaju, muzika služi da utvrdi naraciju ili pojača glavne emocije. ''Gentle Morpheus'' je najpoznatija arija, koju peva muza Kaliopa - model arije predstavlja usvojeni francuski, Lilijev model, u katarzičnom snu u kome se muza pojavljuje Alčestovoj ženi.

Henry Purcell (1659-1695) Radio je u Vestminsteru za tri različita engleska kralja u periodu od 25 godina, a pored toga je pisao opere(muzičke drame) i pozorišnu muziku, najveći deo napisan je izmedju 1690- 1695 (godina smrti) i za taj kratak period napisao je muziku za preko 40 komada. Instrumentalna muzika je štampana 1697, kada je njegova udovica napravila kompilaciju A Collection of Ayres, Compos'd for the Theatre, and upon Other Occasions. Ova zbirka pokazuje da je Persl dao pozorištu neke od svojih najsrećnijih melodija, izmedju dostojanstvenih uvertira, veselih ili patetičnih airova, i prekrasnih igara svakakvih mogućih vrsta Francuska

Žan Filip Ramo (Rameau, 1683-1764): scenska muzika za preko 30 predstava opere comique. Počeo je skromno sa pozorišnom muzikom za Pironovu komediju (Alexis Piron)L'Endriague 1723. Posle muzike za još dve Pironove komedije, Ramo 1726. postaje profesor muzike ženi jednog uvaženog dvoranina, koji je nabavio Volterov libreto za „Samsona“ (francuski filozof François-Marie Voltaire), za koji je Ramo napisao muziku, ali je komad odbijen zbog biblijskog sadržaja, muzika je izgubljena. Scenska muzika opéras comiques, od koje je najveći deo izgubljen:L'endriague (3 čina, 1723), L'enrôlement d'Arlequin ( 1 čin, 1726),La robe de dissension or Le faux prodige ( 2 čina, 1726), La rose or Les jardins de l'Hymen (prolog i 1 čin, 1744)...

Molijer / Lili : Gradjanin - plemić (oksimoron!)

Molijer (Jean-Baptiste Poquelin, 1622-1673): Gradjanin-plemić(Le Bourgeois gentilhomme, The Bourgeois Gentleman - The Middle-Class Aristocrat or The Would-Be Noble)je komedija-balet u 5 činova (comédie-ballet)— pozorišni komad u kome se tekst smenjuje sa muzikom, plesom i pevanjem. Prvi put je francuskom kralju Luju XIV predstavila Molijerova pozorišna trupa 14. oktobra 1670. u dvorcu Šambor

7

(Château de Chambord). Muziku je pisao Žan Batist Lili(Jean-Baptiste Lully), a koreograf je bio Pierre Beauchamp.

Originalna produkcija je ujedinila najbolje glumce i muzičare tog vremena. Molijer je igrao ulogu G. Žurdana (Monsieur Jourdain), obučen u kostim svetlih boja ukrašen srebrnom čipkom i perjem u raznim bojama. Lili (Jean-Baptiste Lully, 1632-1687) je plesao ulogu muftija u poslednjem činu, Turskoj ceremoniji. Gradjanin- plemić je odražavao tadašnji pomodni trend „turkerija“ i svega što se ticalo Otomanske imperije. Ovo je proizašlo iz skandala koji se dogodio kada je turski ambasador Suleiman Aga prilikom posete dvoru Luja XIV 1669. godine održao govor o superiornosti Otomanskog dvora prema dvoru Kralja Sunca. U preko polovine Molijerovih komada muzika je manje-više povezana sa zapletom i vrlo je važna. Preko deset godina su Molijer i Lili, omiljeni muzičar Luja XIV, tesno saradjivali da bi izmišljali zabavu sa Kralja Sunca. “Dva Batista”, kako ih je zvala Madame de Sévigné (obojica imaju ime Batista), kreirala su nekoliko komediografskih remekdela, a onda su stvorili balet - komediju(comédie-ballet), vrstu totalnog pozorišta. U Građaninu plemiću njihov najveći uspeh je bilo čvrsto upletanje muzike u dramsku strukturu. Pošto je Lili napustio Molijera da bi upravljao Kraljevskom muzičkom akademijom(Académie royale de Musique)i osnovao francusku operu, Molijer je, dve godine pre smrti, saradjivao na “Uobraženom bolesniku” sa mladim muzičarem koji se upravo vratio iz Italije, Šarpentjeom(Marc-Antoine Charpentier). U saradnji sa Lilijem bilo je sukoba, koji je kulminirao u Lilijevom dobijanju apsolutnih prava na svu muziku koja se izvodila u Molijerovim komadima, što je bio strašan finansijski udarac za glumačku trupu…..Gradjanin – plemić XX vek Premijera Der Bürger als Edelmann, nemačke verzije ”Gradjanina plemića”, bila je u Štutgartu 25.10.1912, adaptirao je Hugo von Hofmannsthal, a muziku je komponovao Rihard Štraus (Richard Strauss). ”Turkerije” su zamenjene dodatom operskom zabavom, operom Arijadna na Naksosu(Ariadne auf Naxo)s, koju je Štraus komponovao na Hofmanštalov libreto, gde su Žurdanove ekscentričnosti dovele do odvodjenja Arijadne na pusto ostrvo, na kome se baš zadesila trupa commedia dell'arte. Režiser je bio Max Reinhardt. Kombinacija komada i opere ispala je problematična, suviše dugačka i suviše skupa za produkciju, takodje su kantomani bili nezainteresovani za komad, i obratno. Hofmannsthal i Štraus su odvojili dva dela. Sama opera je imala premijeru 1916, a komad je preradjen, Štraus je opet komponovao muziku, uključio je i neke aranžmane Lilijeve muzike, vratio turkerije. Orkestarsku svitu op. 60 istog naziva objavio je 1917, a premijera svite bila je u Beču 1920, dirigovao je autor. Svita traje oko pola sata. Na Štrausovu muziku tog komada Žorž Balanšin (George Balanchine) je 1979. napravio modernu koreografiju za Nju Jork Operu ( New York City Opera). Igrali su Jean-Pierre Bonnefoux, Patricia McBride, Rudolf Nureyev, Darla Hoover, Michael Puleo i studenti Škole Američkog baleta ( School of American Ballet).

KLASIKA I ROMANTIZAM

Ludvig van Betoven (1770-1827) Egmont, Op. 84, predstavlja niz komada primenjene muzike za Geteov komad iz 1787. Sastoji se od uvertire i devet komada za sopran, muškog naratora i simfonijski orkestar. Tema drame i muzike je život i heroizam u borbi za oslobodjenje zemlje

8

holandskog plemića iz 16. veka, grofa Egmonta. Betoven je komponovao 1809/10, a premijera je bila 15. juna 1810. Komponovana je za vreme Napoleonovih ratova, u vreme kada je francuska imperija zavladala većinom Evrope. Čuven je postupak Betovena, koji je bio ogorčen Bonapartinom odlukom da se kruniše za cara 1804. godine, besno precrtao njegovo ime sa posvete III Simfoniji„Eroiki“, a tako je postpuio i sa Egmontom. U muzici za Egmonta Betoven je izrazio svoja politička uverenja kroz divljenje prema herojskom žrtvovanju čoveka osuđenog na smrt, u borbi protiv ugnjetavanja. Uvertira je kasnije postala nezvanična himna Mađarske revolucije 1956.

Romantizam:

Franc Šubert ( Franz Schubert, 1797-1828) Šekspir: Dva plemića iz Verone Pozorišnu muziku za“Rozamundu, Kiparsku princezu“(Rosamunde, Fürstin von

Zypern), nesrećnu dramu Wilhelmine von Chézy, Šubert je velikom brzinom komponovao novembra i decembra 1823. Muzika i drama imale su premijeru 20.12.1823. i samo jednu reprizu. Šubert nije imao vremena da napiše originalnu uvertiru, ali je imao nekoliko gotovih uvertira napisanih za pozorišne komade koji još nisu izvedeni (neće ni biti izvedeni za vreme Šubertovog kratkog života). Muzika je već imala svoj život. Od 10 muzičkih numera četiri su štampane posle tri meseca kao op.26, a 1827. pojavljuje se štampani izvod za klavir 4-ručno “Uvertire za dramu Rozamunda”. To nije bila uvertira sa premijere, nego muzika za “Magičnu harfu” koja je izvedena u Beču 1820.

Feliks Mendelson(1809/1847): muzika za Šekspira - čuveni svadbeni marš iz komada San letnje noći (Midsummer night dream). Još muzike za: Sophocles' Antigone, Edipus, Jean Racine's Athalie…..

Edvard Grig(1843/1907): Ibsen –Per Gynt

Peer Gynt, Op. 23, Grig je napisao 1875. na tekst Henrika Ibzena. Premijera je bila 24.02. 1876 u Kristijaniji( Christiania, sada Oslo). Kasnije, 1888 i 1891, Grig je odvojio 8 stavova u dve svite. Suite No. 1, Op. 46:

1. Jutro 2.Aseova smrt 3.Anitrin ples 4.U dvoru planinskog kraljaSuite No. 2, Op. 55: 1.Otmica neveste.2. Lament Ingrid, Arapski ples, 3.Per Gint dolazi kući. Burno veče na moru, 4. Solveigina pesma

Žorž Bize(1838-1875): Arlezijanka (Dode)Pozorišna muzika na komad Alfonsa Dodea (Alphonse Daudet) Arlezijanka (L'Arlésienne) komponovana je za premijeru 1872. Sastoji se od 27 numera- neke imaju samo nekoliko taktova – za glas, hor i mali orkestar, od kratkih sola do velikih intermeca ( entr'actes.) Bize je napisalo nekoliko tema koje su ličile na folklorne, ali je ubacio i tri postojeće narodne melodije( iz kolekcije folklorne muzike koju je izdao Vidal of Aix in 1864: the Marcho dei Rei, the Danse dei Chivau-Frus, and Er dou Guet). Partitura je postigla moćne dramske efekte sa veoma ekonomičnim sredstvima. Doživela je loše kritike i danas se ne izvodi u originalnom obliku, nego u formi dve svite za orkestar.

9