ISTORIJSKO OPRAVDANJE

AUTOR: Aleksandar Jankov

- 2 -

SADRŽAJ

Revolucija

Karl Hajnrih Marks

Fridrih Engels

Fidel Kastro

Ernesto Če Gevara

Mao Ce Tung

Vladimir Ilji č Uljjanov Lenjin

Lav Davidovič Trocki

Josif Visarionovič Džugašvili – Staljin

Ugo Čaves

Aleksandar Ranković

Emilijano Zapata

Maksimilijan Robespjer

- 3 -

Revolucija

Revolucija je, u opštem slučaju, radikalna promena koja se dogodi u kratkom vremenu. U političkom smislu to znači korenitu promenu društvenog ureñenja. Reč revolucija znači preobrat. U nekim revolucijama učestvuje veliki broj ljudi, ili čak većina neke socijalne grupacije ili naroda, dok u neke revolucije vodi samo mala grupa revolucionara.

Političke revolucije često prati nasilje, i velike promene u strukturama moći koje često rezultuju novim institucionalizovanim nasiljem, kao što je bio slučaj sa ruskim i francuskim revolucijama (koje su pratile "čistke" i "Teror"). Politička revolucija je nasilna zamena jednog skupa vladalaca drugim (kao što se dogodilo u Francuskoj i Rusiji), dok je socijalna revolucija fundamentalna promena u socijalnoj strukturi društva, kao što su bile Protestantska reformacija ili Renesansa. Meñutim, ovo razgraničenje je retko jasno, jer većina političkih revolucija teži da iznese i socijalne revolucije, i imaju osnovne filozofske ili socijalne motive koji ih predvode. Najpoznatije revolucije sa ovakvim motivima u modernom svetu su bile liberalne revolucije i komunističke revolucije, kao i povremene nacionalističke revolucije. Za razliku od revolucija, pučevi često ne teže promenama izuzev promene trenutnog voñe.

Neki politički filozofi smatraju revolucije sredstvima za postizanje svojih ciljeva. Većina anarhista se zalaže za socijalnu revoluciju kao sretstvo slamanja struktura vlasti, i zamenjivanja ih ne-hijerarhijskim institucijama.

Socijalne i socijalno-političke revolucije često spadaju u najradikalnije socijalne pokrete. One utiču na sve društvene komponente, uvode novi socijalni poredak i(li) teže da unište sve ili skoro sve starije strukture.

Meñu marksističkim komunistima postoji podela na one koji su podržavali Sovjetski Savez i ostale takozvane komunističke države, i na one koji su kritički nastrojeni prema ovim državama (neki ih čak odbacujući kao ne-komunističke), na primer trockisti i ortodoksni marksisti.

Socijalne i političke revolucije često bivaju "institucionalizovane" kada ideje, slogani, i li čnosti koje učestvuju u revolucijama nastave da igraju važnu ulogu u društvu, dugo nakon što je revolucija okončana. Komunističke države su često institucionalizovale svoje revolucije kako bi dale legitimitet svojim vladama. Neke ne-komunističke države, kao što su SAD, Francuska ili Meksiko su takoñe institucionalizovale revolucije, i nastavljaju da slave sećanje na svoje revolucionarne prošlosti kroz praznike, pesme, i na druge načine.

• Renesansa • Protestantska revolucija • Naučna revolucija

- 4 -

• Seksualna revolucija • Tiha revolucija • nenasilna revolucija • Kulturna revolucija

Tehnološke revolucije obično dovode do transformacija u društvu, kulturi i filozofiji.

• Poljoprivredna revolucija • Digitalna revolucija • Neolitska revolucija • Revolucija cena • Industrijska revolucija

Karl Hajnrih Marks

Karl Hajnrih Marks (5. maj 1818, Trir u Nemačkoj - 14. mart 1883, London u Engleskoj) je bio uticajan nemački filozof i sociološki teoretičar. Iako je imao dosta uspeha kao novinar i kao filozof, poznat je po istorijskim analizama meñuklasnih odnosa i konflikata. Tvrdio je da je "jedini interes kapitalista da što lakše i jeftinije iskoriste jeftinu radnu snagu i da se bogate sve više i više...".

Najznačajnija dela su mu Kapital, u kojem praktično uspostavlja političku ekonomiju kao nauku, i Komunistički manifest koji je završio Fridrih Engels). Komunistički manifest se smatra biblijom komunističkih pokreta u svetu i imao je dramatičan uticaj na projekte stvaranja komunizma u XX veku.

Marks se smatra ideološkim tvorcem društvenog poretka - marksizma. Ipak poznato je da je Marks izjavio: "Ja nisam marksist". Marks je isticao klasne probleme i potrebu za samoorganizovanjem radničke klase, ali teorije "pravičnih" društvenih sistema, kao alternativa kapitalizmu, često su zloupotrebljavale kako Marksovo učenje tako i istu tu radničku klasu u čije ime su i nastajale.

Marks je bio Nemac, iz bogate jevrejske porodice. Njegov otac, koji je bio advokat, poslao ga je da studira pravo, meñutim Karl je nakon prve godine napustio pravo i prešao na filozofiju.

Fridrih Engels Fridrih Engels (Barmen, 28. septembar 1820. - London, 5. avgust 1895.) je bio nemački sociolog, filozof i revolucionar. Engels je sa Karlom Marksom napisao Manifest komunističke partije. Nakon Marksove smrti, Engels je ureñivao drugu i treću knjigu Kapitala.

- 5 -

Engels je roñen 28. septembra 1820. u mestu Barmen (zapadno od Kelna). Poreklom je bio iz izrazito religiozne (pa je kao tako i odgojen) i bogate trgovačke porodice. Gimnaziju je završio u rodnom mestu, nakon čega je otišao u Bremen 1838. godine, gde se posvetio trgovini. Humanističke i slobodarske ideje u Nemačkoj krče put i ostavljaju dubok trag na njemu. Engels je tada štampao prve pesme, feljtone i kritičke prikaze o raznim nemačkim piscima u hamburškom časopisu Telegraf koje objavljuje pod pseudonimom Fridrih Osvald. Na njega naročito deluje Štrausovo delo Život Isusov. U jesen 1841. Engels je otišao u Berlin na odsluženje vojnog roka, gde se upoznaje s mladohegelijancima i postaje njihov oduševljeni pristlica. Krajem 1842. upozaje se sa komunizmom. Ka komunizmu će se usmeriti u Engleskoj gde je radio (zahvaljujući očevim vezama) u preduzeću Erment i Engels. Na putu za Mančester, Engels je posetio kancelariju Rajnskih novina i prvi put sreo Karla Marksa. Tokom boravka u Mančesteru, Engels je zapazio teške uslove rada britanskih radnika. Ova zapažanja, uz iskustvo koje je imao radeći u očevoj firmi, su činila osnovu za njegovu prvu knjigu Položaj radničke klase u Engleskoj 1844. Dok je pisao knjigu, Engels je nastavio svoje angažovanje u novinarstvu i politici. Posetio je neke članove engleskog radničkog i čartističkog pokreta i pisao za nekoliko novina, uključujući Nortern Star, Nju Moral Vorld Roberta Ovena i Demokratik Revju. Nakon boravka u Engleskoj, Engels je 1844. odlučio da se vrati u Nemačku. Dok je putovao za Nemačku, zaustavio se u Parizu da bi sreo Karla Marksa, sa kim se ranije dopisivao. Engels je na kraju ostao u Parizu da bi pomogao Marksu da napiše Svetu porodicu, koja je bila napad na Mlade Hegelovce i braću Bauer. Engelsov najraniji doprinos Marksovo radu je bilo pisanje za novine Deutsch-französische Jahrbücher, koje su ureñivali Mark i Arnold Ruž. U razdoblju od 1845. do 1849. godine Engels se najviše zadržava u Briselu (kuda je Marks morao emigrirati iz Pariza) i Parizu te s Marxom osniva komunističke dopsiničke komitete i agitira meñu radnicima šireći socijalističke ideje. Nakon izbijanja revolucije u Nemačkoj (1848.) Engels se vraća u domovinu, gde zajedno s Karl Marxom stoji na krajnje levom krilu revolucionarnih snaga i učestvuje u osnivanju lista Nove rajnske novine. Gušenjem revolucije, kao i prestankom izlaženja Novih rajnskih novina 19. maja 1849. Engels se pridružuje ustanku u Falačkoj i kao añutant vilihovskog dobrovoljačkog odreda, nakon sloma ustanka i revolucije, emigrira u Švajcarsku, a odatle u London. Posle propasti revolucije dolazi do sukoba u nemačkom komunističkom pokretu u kojem Engels i Marks izvlače deblji kraj. Marks se odlučio završiti ekonomske studije, a Engels je ponovo počeo raditi u preduzeću svog oca u Mančesteru i materijalno pomagati Marksa kako bi ovaj mogao završiti svoju knjigu Kapital. Kako je Marx početkom 1850-ih još uvek slabo vladao engelskim jezikom, Engels je za njega pisao članke za časopis Njujork Tribjun, a kasnije (1857. - 1858.) pomaže mu

- 6 -

i u saradnji sa jednom američkom enciklopedijom. Engels je boravak u Mančesteru iskoristio i za učenje prirodnih i društevenih znanosti. Krajem 1870. godine Engels se defnitivno preselio u London i odmah se uključio u rad Internacionale (čiji je jedan od osnivača) i postao član njenog Generalnog saveta. U okviru Internacionale bio je oštar kritičar anarhiste Bakunjina i tražio je da se on isključi iz te organizacije. Nakon Marxove smrti 1883. godine Engels je intezivno radio na izdanju drugog i trećeg knjige Kapitala. Drugu knjigu je završio 1884, a treću 1894. godine. Preminuo je 5. avgusta 1895. godine u Londonu.

Fidel Kastro

Dr. Fidel Alehandro Kastro Ruz (Majari, Kuba 13. avgust 1926. - ), kubanski revolucionar, generalni sekretar Komunističke partije Kube i predsednik Kube do 24 februara 2008(39 godina).

Fidel Kastro roñen je 13. avgusta 1926. (prema nekim izvorima - 1927) u mjestu Majari na porodičnoj plantaži šećerne trske u blizini mjesta Biran u provinciji Orijente. Kastrov otac bio je vlasnik plantaže od 23.000 ari na kojoj je kao mladić radio i Fidel. U mladosti je Fidel pohañao dvije jezuitske škole - Lasale i Dolores, obje u Santiagu. Godine 1942. upisao se u jeziutisku školu Belen u Havani i uspešno je završio 1945. godine.

Fidel Kastro je 1950. godine doktorirao pravo na Univerzitetu u Havani. Nakon završenog fakulteta Kastro je planirao da se kandiduje za mesto zastupnika u kubanskom parlamentu na izborima zakazanim za 1952. godinu, ali je general Fulgensio Batista u državnom udaru zbacio vladu i predsednika Karlosa Prio Sokarasa i otkazao izbore. Kastro je stoga protiv Batiste uložio tužbu sudu zbog kršenja ustava, ali je sud tužbu odbacio. Kastro je zato sa grupom istomišljenika 26. jula 1953. godine napao kasarnu u mestu Monakada. Meñutim taj napad je bio neuspešan i Kastro je zatvoren. U zatvoru je ostao sve do 1955. godine. U to doba njegove političke ideje bile su: nacionalizam, antiimperijalizam i reformacija i nije bio član Komunističke stranke. Nakon puštanja iz zatvora Kastro je otputovao prvo u Sjedinjene Države, a potom u Meksiko gde je organizovao revolucionarni pokret nazvan 26. jul zajedno sa svojim istomišljenicima meñu kojima je bio i Če Gevara.

Fidel Kastro je dolaskom na vlast bio veoma neprijateljski raspoložen prema Sjedinjenim Državama, a koje su se prijateljski odnosile spram Batiste i često se mešale u unutrašnje poslove Kube dok je on bio na vlasti. Nakon što je Kastrova vlada nacionalizovala rafinerije nafte, šećerane i pogone za proizvodnju električne energije 1960. godine Sjedinjenje Države su prestale da kupuju kubanski šećer i uvele su ekonomski embargo prema Kubi. Sjedinjene Države neuspješno su pokušale uz pomoć kubanskih izbjeglica da zbace Kastra s vlasti 1961. godine u tzv. invaziji na Zaliv svinja.

Možda i kao posledica te invazije slijedila je Kastrova izjava u decembru 1961. godine: „Ja sam marksista-lenjinsta i ostaću to do svoje smrti“. Ranih 1960-ih Kastro

- 7 -

je otvoreno prigrlio komunizam i uspostavio bliske veze sa SSSR-om primajući sve veću sovjetsku vojnu i ekonomsku pomoć. U doba 1960-ih i 1970-ih Kastrova vlada je učinila značajna poboljšanja u kubanskom obrazovnom sistemu i organizaciji zdravstvene zaštite time prikazujući kubansku revoluciju kao primjer drugim narodima. Meñutim, američko-kubanski odnosi su nastavili da se pogoršavaju kada su Amerikanci 1962. otkrili da je Sovjetski Savez na Kubi postavio svoje balističke projektile dalekog dometa i time praktično imao cijele Sjedinjene Države „na dlanu“. Predsednik DŽon Kenedi je tada uveo pomorsku blokadu Kube kako bi prisilio sovjetskog lidera Nikitu Hruščova na povlačenje sovjetskih projektila s Kube. Kastro je takoñe aktivno pomagao revolucionarne pokrete u Latinskoj Americi, a u 1970-ih i 1980-ih i u Africi (Angola, Etiopija). Godine 1979. izabran je za voñu Pokreta nesvrstanih, poziciju koja mu je dala meñunarodni ugled. Nakon što je kasnih 1980-ih SSSR počeo da sprovodi niz socijalnih i ekonomskih reformi Kastro je oštro kritikovao takve eksperimente s kapitalizmom i tvrdio kako na Kubi nema potrebe za sličnim reformama.

Raspad Sovjetskog Saveza 1991. godine prekinuo je dotok pomoć Kubi izazivajući time još veće propadanje posrnule kubanske ekonomije. Kastro je na takav razvoj dogañaja odgovorio 1993. godine kada je dopustio ograničeni niz ekonomskih reformi i djelimičnu legalizaciju privatnog preduzetništva. Kastro je u decembru 1995. posjetio Kinu i izrazio svoje divljenje domaćinima u njihovom uspješnom kombinovanju ograničenih ekonomskih reformi i socijalističke privrede. Po povratku na Kubu Kastro je ipak kritikovao eksperimente s privatnim preduzetništvom koji su se ukazivali na Kubi. Tvrdio je kako je jedini način da se postigne ekonomski rast očuvanje jednopartijske države, ograničavanje privatnog preduzetništva i brzo utišavanje političkih protivnika. U februaru 1996. kubanski ratni avioni su oborili dva civilna aviona za koja su kubanske vlasti tvrdile da su narušile kubanski vazdušni prostor. Ovi avioni su pripadali organizaciji kubanskih izbjeglica Brothers of the Rescue koji su se posvetili pomaganju kubanskih izbjeglica. Američka vlada odgovorila je na ovaj incident daljnjim jačanjem ekonomskog embarga što je uključivalo i kažnjavanje stranih firmi koje investiraju na Kubi.

Jednom prilikom upitan kada će obrijati bradu i skinuti vojnu odoru (po tome i s cigaretom u ustima postao je prepoznatljiv lik u cijelom svijetu) odgovorio je: „Kada se okonča revolucija!“

Godine 1948. oženio se Mirtom Diaz-Balar, ali je brak završen razvodom 1954. godine.

Kastrov sin Fidel Kastro Diaz-Balar, koji je potekao iz tog braka, roñen je 1949. godine. Dolaskom oca na vlast najmlañi Kastro vršiće dužnost šefa kubanske komisije za atomsku energiju. Meñutim, Kastro se još ženio. Trenutno je oženjen Daliom Soto Del Valeom i s njom ima pet sinova čija imena redom počinju na slovo A.

Ernesto Če Gevara

- 8 -

Dr Ernesto Gevara de la Serna, poznatiji kao Če Gevara ili el Če (14. jun 1928 - 9. oktobar 1967), roñen u Argentini, marksistički revolucionar i kubanski gerilski voña. Bio je bitna figura u revoluciji Fidela Kastra na Kubi (1956–1959) kao član pokreta „26. juli“.

Ernesto Gevara de la Serna roñen je 14. juna 1928. u mestu Rozario, jednom od većih argentinskih gradova, u dobrostojećoj familiji. Iako je familija bila aristokratskog porekla preferirala je socijalističke ideje. Godine 1947. Ernesto susreće mladu devojku po imenu Berta Gilda Infante, poznatu pod imenom Tita. Tita je bila članica argentinske komunističke omladine i njih dvoje će kasnije postati nerazdvojni prijatelji. Zajedno će čitati marksističke tekstove i raspravljati o aktuelnim pitanjima. Godine 1948. Ernestu je 20 godina i upisuje se na studije medicine na univerzitetu u Buenos Airesu. Do marta položio je sve ispite iz prve godine medicinskog fakulteta, u junu polaže sve ispite iz druge godine, a u decembru sve ispite s treće godine. Dana 1. januara 1950. Ernesto kreće na putovanje severnim argentinskim provincijama i to na biciklu koju je preradio u mali motor. Tako stiže u San Francisko del Čahar, blizu Kordobe, gde njegov prijatelj Alberto Granado upravlja centrom za obolele od lepre. Po povratku s tog putovanja nastavlja studije s velikim interesom za alergije, astmu i lepru.

Za vreme studija radio je kao bolničar na trgovačkim brodovima argentinske nacionalne trgovačke pomorske kompanije. Na tim putovanjima obilazi južne obale Argentine, Brazil, Venecuelu i Trinidad. U oktobru odlučuje da krene na putovanje kroz Latinsku Ameriku, zajedno s Albertom Grandadom na starom Norton motociklu od 500 cc. Na tom putovanju 1. maja stiže u Limu. Tu upoznaje doktora Huga Peskea, peruanskog naučnika i direktora nacionalnog programa za lepru te istaknutog marksistu. Oni nekoliko noći do ranih jutarnjih sati vode razgovore. Če će te razgovore kasnije istaći kao veoma važne u promeni njegovog stava prema životu i društvu. Tada odlučuje da se vrati u Buenos Aires kako bi dovršio studije. Putuje teretnim avionom preko Majamija, gde dolazi do tehničkih poteškoća što odlaže let za mesec dana. Kako bi preživeo radi kao kelner i perač posuña u jednom baru. U redovnoj proceduri provere stranaca ispituje ga policija i izmeñu ostalog ga pitaju da li su njegovi roditelji komunisti.

Vraća se u Buenos Aires 31. avgusta, a studije završava početkom 1953. godine. Nakon lekarskog pregleda za regrutaciju proglašen je nesposobnim. Potom odlazi u Boliviju, da bi se nakon promene nekoliko zemalja skrasio u Gvatemali. Dana 7. jula ponovo odlazi na putovanje po Latinskoj Americi. S tog putovanja piše svojoj tetki Beatris: "Na slici našeg voljenog druga Staljina zakleo sam se da neću predahnuti pre nego ta kapitalistička hobotnica bude uništena". Godine 1954. učestvuje u borbama protiv gvatemalske vlade, gde se prijavio u sanitet pobunjenika i naučio svoje prve vojničke veštine. Početkom 1955. godine Če radi kao doktor u bolnici u Meksiku. U junu susreće brata Fidela Kastra – Raula Kastra, s kojim će se sprijateljiti.

Dana 24. juna 1956. meksička policija hapsi Čea zajedno sa njegovim kubanskim prijateljima (meñu kojima je bio i Fidel Kastro), a 3. jula novinska agencija UPI objavljuje: "Argentinski doktor Gevara biće deportovan u domovinu zbog pretpostavke

- 9 -

da je učestvovao u neuspeloj zaveri protiv kubanske vlade Fulgensija Batiste". Bivši meksički predsednik Lazaro Kardenas umešaće se u rad policije kako bi odbranio kubanske revolucionare pa su krajem jula Če Gevara i braća Kastro pušteni na slobodu. Na slobodi su u tajnosti nastavili sa svojim revolucionarnim aktivnostima. Dana 2. decembra grupa od 82 ljudi iskrcava se na istočnoj obali Kube kod mesta Los Kayelos. Meñutim njihov dolazak je primećen i vladine snage kreću u poteru za njima. Revolucionari se dele u manje grupe.

Dana 5. decembra kod mesta Alegñija del Pino Če upada u zasedu, biva ranjen u vrat ali uz pomoć saboraca uspeva pobeći u polja šećerne trske, da bi 21. decembra Čeova grupa stigla na plantažu kafe gde ih je Fidel već čekao nekoliko dana.

U januaru 1957. napadaju kasarnu u mestu La Plata. Bila je to prva pobeda revolucionara. U osvit zore prvog dana nove godine diktator Batista pobegao je iz zemlje. Nakon pobede revolucije Če 9. februara dobija kubansko državljanstvo. Od jula do avgusta je na putu sa službenom kubanskom delegacijom, prvo u Ujedinjene Arapske Emirate i Egipat, gdje susreće Nasera. Potom odlazi u Indiju, Tajland, Japan, Indoneziju i Pakistan. Povodom incidenta u Zalivu svinja kada su izbegli Kubanci uz pomoć Amerikanaca pokušali srušiti vlast na Kubi izjavljuje: "Mi imamo sastanak s istorijom i jednostavno si ne možemo dopustiti da budemo uplašeni! Moramo zadržati entuzijazam s kojim smo krenuli u borbu. Moramo graditi fabrike levom rukom, u desnoj ruci držati pušku, a s obe noge zgaziti crve".

Nakon ubistva kongoanskog predsednika Patrisa Lumube i dolaska na vlast diktatora Čombea Če u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija u NJujorku izjavljuje: "Svi slobodni ljudi sveta moraju biti spremni na osvetu za kongoanski zločin". Godine 1965. Če odlazi u Kongo s grupom kubanskih suboraca kako bi učestvovao u tamošnjim borbama. Godinu dana kasnije (1966.) Če u najvećoj tajnosti putuje u Havanu gde se priprema za novu misiju u Boliviji. Preko Moskve, Praga, Beča i Brazila Če stiže u Boliviju 3. novembra.

8. oktobra 1967. kod sela La Higera Čea i njegova dva saborca zarobila je bolivijska vojska. Na mesto gde su zarobljeni uskoro dolazi pukovnik bolivijske vojske, Kubanac koji radi za CIA-u. On sprovodi nareñenje sa više instance i na licu mjesta ubija Čea i njegove saborce Vilija Kubu i Huana Pabla Čanga. Bolivijski vojnik je izvršio nareñenje, ali nije mogao gledati dok je pucao u njih.

Nakon Čeove smrti vodeći svetski listovi ponudili su 125.000 američkih dolara za njegov dnevnik. Dana 1. jula 1968. dnevnik je objavljen na Kubi i distribuiran je besplatno. Sadržaj dnevnika izazvao je meñunarodni skandal zbog načina na koji su bolivijska vojska i Amerikanci tretirali ratne zarobljenike.

Zbog svoje mučeničke smrti Če je postao planetarni uzor mnogim mladima, posebno 1960.-ih i 1970.-ih godina XX veka. Ernesto Gevara de la Serna, ili kraće – Če, autor je i dve knjige:

• Gerilsko ratovanje (1960.) i

- 10 -

• Epizode iz revolucionarnog rata (1963.).

Mao Ce-tung

Mao Ce-tung ili Mao Zedong (26.12. 1893. - 9.9. 1976.) je kineski političar,vojskovoña, revolucionarno voña ili državnik koji se smatra najvažnijom ličnošću u modernoj kineskoj istoriji i jodnom od najvažnijih li čnosti 20. veka. Kao dete imućnih seljaka se tokom školovanja uključio u radikalnu politiku, da bi godine 1921. postao član KP Kine. Kao jedan od voña KP Kine izbegao je beli teror godine 1927. U planinama jugoistočnr Kine je započeo ustanak i stvorio kinesku sovejtsku republiku i razvio sopstvenu marksističko-lenjinističku doktrinu i nazavao je maoizam. NJegovo imsistiranjena seljacima kao bazi revolucinarnog pokreta i gerilskoj strategiji je dovelo do sukoba sa dogmatima koji su insistirali na oslanjanju na radničku klasu i borbu u gradovima. Mao je taj sukob izgubio, pa su kineski komunisti, odbacivši njegovu strategiju poraženi u sukobu sa nacionalističkom vojskom ČangKai-Šeka i prisiljeni na dugi marš u Jenan. Tamo se Mao ponovo nametnuo kao voña i iz te baze rukovodio borbom protiv Čanga i japanskih osvajača koji su napali Kinu godine 1937. Nakon japanskog poraza u drugom svetskom ratu komunisti i nacionalisti su nastavili rat, da bi krajem 1949 komunisti odneli pobedu. 1 oktobra 1949. je proglašena NR Kina, a preživeli nacionalisti su pobegli na ostrvo Tajvan, koji se danas smatra otpadnutom kineskom provincijom. Mao Ce-tung je tako nakon više od jednog veka po prvi put uspeo sve kineske teritorije staviti pod jednu vlast i okončati grañanske ratove, ustanke i revolucije. Godinu dana kasnije je uspešna kineska intervencija u korejskom ratu povećala prestiž mlade države. Prvih devet godina pod Mao Ce-tungom su takoñe zapamćene po uvoñenju niza reformi- Pojednostavljenju kineske abecede u svfhu povećanja pismenosti, zaustavljanja inflacije i agrarnoj reformi. No sva su ta dostignuća sasenjena ekonomskom katastrofom u koju se pretvotio Veleki korak napred. Nešto kasnije se NR Kina odmetnula od svog tradicionalnog saveznika SSSR-a i postala jednom od najizoliranijih država sveta. Pod Mao Ce-tungom Kina je stvorila i testirala niklearano oružije i tako je postala velika svetska sila. U nastojanju da suzbije opoziciju svojoj vlasti, Mao je godine 1966. pokrenuo kulturnu revoluciju koja je dovela do opšteg ekonomskog i društvenog haosa. Haos je zaustavljen nekoliko godina kasnije. Kult li čnosti koji je započeo za Maovog života u NR Kini je nastavljen i nakon njegove smrti. Dok se u Kini smatra najvećim nacionalnim junakom, dotle ga u ostatku svrta pogotovo meñu antikomunističkom javnošću, smatraju jednim od najvećih zlotvora 20. veka. S druge strane, mnogi njegovu revolucionarnu strategiju smatraju jednom od najblistavijih primera vojne teorije.

Vladimir Ilji č Uljjanov Lenjin

- 11 -

Vladimir Ilji č Uljjanov Lenjin (Simbirsk, 22. april 1870. - Gorki kraj Moskve, 21. januar 1924.), ruski revolucionar, državnik, filozof i publicista; predvodnik Oktobarske revolucije 1917. u Rusiji; osnivač prve Komunističke partije i Kominterne; utemeljivač Ruske Socijalističke Federacije Sovjetskih Republika i Sovjetskog saveza.

Porodično prezime Uljjanov, publicistički i revolucionarni pseudonim Lenjin (u početku Volgin, Nikolaj Lenjin, kasnije V.I. Lenjin) po sibirskoj reci Leni. Lenjin potiče iz ugledne porodice - otac Ilja Nikolajevič je bio upravnik školskog odbora u Simbirsku, nosilac Reda Stanislava prve klase i plemić (sa dobijenim pravom nasleña) četvrtog od četrnaest redova ruskog plemstva. Majka Marija Aleksandrovna Blank obrazovana žena, kći lekara. Imao je dva brata i tri sestre, i svi su, osim jedne sestre, postali profesionalni revolucionari.

Godine 1886. Lenjinov otac umire, a 1887. stariji brat Aleksandar, kome je dečiji san bio da postane sovjetski voña, biva obešen zbog učestvovanja u neuspešnom pokušaju atentata na cara Aleksandra II. Porodica Uljjanov napušta mesto prebivališta i seli se u Kazan, gde Lenjin iste godine upisuje studije prava na Kazanjskom univerzitetu. Nakon učestvovanja u studentskim demonstracijama biva (premda je istraga pokazala da su njegova uloga i značaj u organizaciji i toku demonstracija nepostojeći) izbačen sa univerziteta (što su vlasti eksplicitno obrazložile činjenicom da se radi o bratu pogubljenog Uljjanova) i proteran u selo Kokuškino, gde je proveo oko godinu dana.

1889. godine porodica Uljanovih preselila se u Samaru, gde je Vladimir proveo oko četiri godine. U proleće 1890. dobio je dozvolu za privatno polaganje prava na Sanktpeterburškom univerzitetu, a već u jesen 1891. diplomirao je kao najbolji student. U jesen 1893. nastanio se u Sankt Peterburgu, gde je 1895. učestvovao u ujedinjavanju sanktpeterburških marksista u jedinstvenu organizaciju - Savez borbe za oslobañanje radničke klase. Organizacija je bila razbijena krajem 1895. godine, a uhapšeni Lenjin proveo je godinu dana u zatvoru, a potom osuñen na trogodišnje progonstvo u sibirsko selo Šušenskoe u Minusinskom okrugu. Tada je napisao poznatu studiju "Razvoj kapitalizma u Rusiji", u kojoj pokušava da dokaže da kapitalizam ubrzano uništava seosku opštinu i stvara seoski proletarijat koji može postati saveznik malobrojnog industrijskog radništva u Rusiji.

Pušten u januaru 1900, Lenjin je emigrirao u Švajcarsku. Tamo je izdavao nedeljnik Iskra zajedno sa Georgijem Plehanovom i Julijem Martovom. Osnivače ruske socijademokratije, marksističke ortodokse Georgija Plehanova i Pavela Akselroda, Lenjin je sreo još 1895. u Ženevi.

Po dostupnim podacima, iako se slagao s njima u glavnim teorijskim i strateškim pitanjima (tada je bila aktuelna borba s revizionizmom Edvarda Bernstajna, nemačkog socijaldemokrate i izvršioca Engelsove poruke, koji je savetovao socijalistima orijentaciju na sindikalnu borbu i poboljšanje opštih životnih uslova radničke klase kroz postepene društvene reforme, i stvaranje širokog saveza radničke klase s grañanskom liberalnom demokratijom, svi vodeći predstavnici tadašnje

- 12 -

socijaldemokratije, koja je Marksovu kritiku političke ekonomije, kao i opštu društveno-istorijsku filozofiju, smatrala teorijskim temeljem svog delovanja (Roza Luksemburg, Georgij Plehanov, Antonio Labriola, Avgust Bebel, Klara Cetkin,..) su se okomili na Bernstajnovu revizionističku tezu koja je postala izvor buduće umerene zapadnoevropske socijaldemokraciže koja se odmakla od Marksove teorije), teško je, preko volje, prihvatio zacrtanu strategiju saradnje sa liberalnim strankama.

Iskru je ureñivao zajedno sa veteranima ruskog socijaldemokratskog pokreta (Georgij Plehanov, Pavel Akselrod, Vera Zasulič) i mlañim kolegama, od kojih je najznačajniji bio Julij Martov, budući voña menševika i, po mišljenju mnogih, možda jedini prijatelj koga je Lenjin ikada imao. Novine su krijumčarene u zemlju, meñutim, njihov uticaj nije bio velik: najveći društveni lom pre I svetskog rata, ruska revolucija 1905, zatekao je emigrantske ideologe nespremne.

Meñu marksistima dugo su trajali sporovi o naravi lenjinizma. Po sovjetskoj službenoj doktrini je to bio marksizam par ehcellence. Lenjinovi protivnici su pak naglašavali rusku tradiciju – prema tim stavovima je Lenjin u ruhu marksizma oživeo rusku voluntarističko-terorističku tradiciju epitomiziranu u Tkačevu. Uzmu li se Marksovi tekstovi, dela najistaknutijih marksističkih ortodoksa iz doba II Internacionale i sporovi izmeñu Lenjina i ideoloških protivnika, vidno je sledeće: Lenjinova verzija marksizma dobrim je delom utemeljena u Marksovoj misli i (ako ne u celosti, posve sigurno u delovima) čini jednu od legitimnih varijanti marksizma. Ona nije jedina ni jedino nužna; "kreativna" je u velikoj meri, i to ponajviše u tačkama u kojima se revolucionarni aktivist Lenjinovog kova nije mogao zadovoljiti opštom i u detaljima nedovoljno preciziranom obradom praktičnih pitanja u delu osnivača. Budući da Marksovi tekstovi ne daju odgovore na mnoga konkretna pitanja revolucionarne borbe - Lenjin je inovirao doktrinu uzimajući elemente iz ruske predmarksističke revolucionarne tradicije. Meñutim, nije time prihvatio nijednu glavnu ideju Herzena, Černjiševskog, NJečajeva, Mihajlovskog ili Bakunjina: domorodna ruska buntovnička tradicija upregnuta je u marksizam u kojem nije bilo idealizacije seljaštva, želje da se sačuva patrijarhalna seoska opština, izvedu društvene promene preko akata individualnog terora ili "preskoči" kapitalizam (za koji je sam Lenjin ionako tvrdio da je već uvukao Rusko carstvo u svoj društveno-ekonomski sastav). Većina istoričara marksizma (Leszek Kolakovski, DŽon Plamenac, Robert Taker,..) se slaže u tvrdnji da je Lenjin u razdoblju od 1901. do 1903. oblikovao sopstvenu verziju marksizma, koja se u trima tačkama razlikuje od glavne teorijske struje u doba II Internacionale i koja se pokazala izuzetno uspešnom u borbi za vlast.

Prvi značajniji otklon od standardne marksističke teorije onoga doba je Lenjinova teorija partije. U knjizi "Šta da se radi?" (Čto delat', 1902.) Lenjin je napao doktrinu "ekonomizma" - rusku varijantu britanskog sindikalizma koja je radnički pokret poistovetila sa pokretom radnika. Naravno, takva formulacija nije ostavljala prostora za avangardnu ulogu partije (komunističke - onda se još zvala socijaldemokratska), niti za svesno preoblikovanje društva prema revolucionarnom obrascu Marksove i Engelsove teorije. Lenjin je dobro uočio da radnička klasa ne haje za grandiozne ideje socijalističkih vizionara, nego je orijentirana pre svega na poboljšanje životnih uslova. Ili, po frazeologiji onoga vremena: "radnička klasa može proizvoditi samo buržoasku

- 13 -

svijest". Sam je Lenjin u više navrata tako ustrojenu avangardu partijskih aktivista uporedio sa isusovcima ("Mi smo mladoturci komunističke revolucije s nečim jezuitskim u sebi..."), najagilnijim redom katoličkog prozelitizma. Istorijske okolnosti koje su dovele do tih formulacija su: na II kongresu Partije 1903. došlo je do raskola na radikalnu levicu ili boljševike, i na demokratskiji orijentisanu srednju struju ili menjševike. Glavna tačka spora je bila upravo uloga Partije i njen uticaj. Dok su menjševici željeli masovniju, demokratsku, ideološki heterogeniju i šire zasnovanu socijaldemokratsku stranku, nalik već postojećima u zapadnoj Evropi - Lenjin je zamislio socijalističku partiju kao organizaciju profesionalnih revolucionara: ideološki monolitnog posednika "ispravne" doktrine i teorijske svesti. Po njemu, budući da je vlasnik i nosilac autentične proleterske svesti, partija je faktički nezavisna u raspoloženju i idejnim previranjima u stvarnom proletarijatu. Tako zasnovana partija je, po Lenjinovom mišljenju, najbolji i adekvatni tumač autentičnih interesa proletarijata - šta god empirijski proletarijat o tom mislio. Štaviše: lenjinistička partija ne samo da "ispravno" tumači prave interese proletarijata nego ih, tako reći, stvara i implantira u konfliktnu društvenu stvarnost.

Meñu duhovnim strujanjima na prelazu iz 19. u 20. vek, a koja su izazvala odjek u ruskoj- najviše boljševičkoj- sredini, važan je bio empriokriticizam austrijskih filozofa i fizi čara Riharda Avenariusa i, u nešto modifikovanom obliku, Ernesta Maha. Dok je ovaj drugi važniji u istoriji nauke kao teorijski uticaj na Ajnštajna i neke druge fizičare, Avenarius je snažnije (i kratkotrajnije) obležio rusku duhovnu kulturu na početku 20. veka. Osnovni pogled na svet obojice filozofa bio je scijentizam, radikalni antimetafizički stav i odbojnost prema tada snažnom neokantizmu koji se koncentrisao oko analize meñuigre odnosa pojmova ljudskog iskustva kao skupa psihičkih sadržaja i «stvarnoga» substrata empirijske stvarnosti. Taj polaritet je empiriokriticizam odbacivao kao pseudoproblem. Meñutim, zbog više činitelja meñu kojima su nezanemarivi bili protivrečja i dvosmislenosti u formulacijama osnivača empiriokriticizma, u ruskoj verziji empiriokriticizam je poprimio neobične oblike. NJegovi glavni protagonisti su bili Aleksandar Bogdanov i Anatolij Lunačarski, obojica istaknuti boljševički funkcioneri. Bogdanov (koji je bio jedan od nekolicine najvažnijih boljševika) je objavio izmeñu 1904. i 1906. veoma opsežnu knjigu «Empiriomonizam», dok je Lunačarski 1908. učestvovao u projektu «bogograditeljstva»- esencijalno radikalno humanističkog pokreta s primesama ničeanstva. U ruskoj emigraciji, osuñenoj na političku paralizu poslije poraza revolucije 1905, došlo je do raznih eklektičkih ideoloških strujanja i bujanja spisateljske djelatnosti koja je smjerala upotpuniti filozofsku stranu marksizma- zapravo, poznate tekstove Fridriha Engelsa- onda popularnim i trendovskim misaonim pokretima i idejama. Lenjin je žestoko reagovao na takve pokušaje, a rezultat je bila njegova knjiga «Materijalizam i empiriokriticizam», 1909. On, koji nije imao pravih interesa ni vremena za filozofska pitanja, prihvatio se čitanja stručne literature i pisanja polemičke knjige uglavnom zbog dva razloga: glavni trend boljševičke ideologije je bila rastuća idejna uniformnost koja nije dopuštala nikakvo koketiranje s religijom niti provokativnim, potencijalno skliskim spekulacijama; meñutim, još je važnije bilo poimanje marksizma kao sveobuhvatnog i samodovoljnog pogleda na svet, kome na društvenim, filozofskim, ekonomskim i političkim poljima ne trebaju

- 14 -

nikakve dopune ni «usavršavanja». Lenjin je napao ruske empiriokritičare i njihove nemačko-austrijske prethodnike kao protagoniste opskurantizma i ideološke kolaboracioniste s buržoazijom; postavio je princip «partijnosti u filozofiji» (tj, tražio je monolitnost u pogledu na svet i tvrdio da su filozofska propitivanja znak idejno-političke nepouzdanosti i kompromiserstva); podijelio je cijelu zapadnu filozofiju na «materijalizam» i «idealizam»- materijaliste je proglasio društveno naprednima, a idealiste nazadnima. Uz to je išlo mnoštvo drugih pojednostavljenja, pokazatelja piščeve nezainteresiranosti za filozofsku problematiku kao takvu. «Materijalizam i empiriokriticizam» je, sudeći po eminentno stručnim kriterijumima, bezvrijedno amatersko djelo. Meñutim, ono je u istoriji ne samo filozofije, nego duhovne kulture uopšte, veoma važan tekst. U sovjetskoj državi je ta knjiga imala kanonski status konačnog filozofskoga izraza u istoriji, s daleko zlokobnijim naslednikom u legendarnom «Kratkom kursu SKP-B» (kolektivnom djelu nastalom pod Staljinovim nadzorom). Sam Lenjin nije mario za sudbinu svoga filozofskog obračuna: budući da je empiriokriticizam nestao još prije početka 1. svjetskoga rata, Bogdanov napustio politiku, a Lunačarski se vratio u okrilje ortodoksije- za Lenjina je cijela zavrzlama, čim više nije imala političke reperkusije, prestala da bude interesantna. Doduše, tokom 1914. - 1915, u razdoblju smanjenog političkog manevarskog prostora, Lenjin se prihvatio čitanja Hegela i zapisivao marginalije uz njegovu «Logiku». Te zabelške su kasnije objavljene pod naslovom «Filozofske sveske». U «Sveskama» se ne radi o razrañenoj filozofskoj doktrini, već je u nizu intrigantnih aforističkih zapažanja i komentara Lenjin revidirao veliki dio svojih grubih i pojednostavljenih stavova iz prethodnog razdoblja; to delimično svjedoči i o svojevrsnoj fascinaciji hegelovskom dijalektikom. Meñutim, iako je u Sovjetskom Savezu ta knjiga imala izvesnu ulogu u razdoblju poslije Lenjinove smrti, nije mogla da poništi razorni uticaj «Materijalizma i empiriokriticizma» koji je dobio status sume filozofije.

Izbijanje 1 svjetskog rata dovelo je do kraha mnogih iluzija o anacionalnosti proletarijata, što je bila jedna od glavnih Marksovih ideja i socijaldemokratskih dogmi. Zbilja je pokazala ne samo da radnici imaju domovinu, nego da je štaviše radništvo industrijaliziranih zemalja najdelotvornija vojna grupacija u vojskama zaraćenih zemalja. Meñutim, Lenjin je odbio da se svrsta u nacionalni tabor, kao što je učinila većina socijalista (npr. Plehanov). Vodio je politiku tzv. «revolucionarnoga defetizma» ili čekanja povoljne situacije da se ratni zanos istroši u ratnom zamoru, što bi po njemu moglo biti uzročnik socijalnih revolucija. Prekinuo je veze s voñama Druge internacionale i pokušao da okupi socijaliste-internacionaliste na konferencijama u švajcarskim gradovima Cimervaldu 1915. i Kinthalu 1916. Tokom rata Lenjin je napisao i jedan od svojih najvažnijih tekstova, «Imperijalizam kao najviši stadijum kapitalizma», 1917. U toj studiji, utemeljenoj na velikom djelu nemačkog ekonomiste i političara Rudolfa Hilferdinga, Lenjin ističe ulogu monopolizacije i globalizacije finansijskog kapitala i postavlja strategiju revolucionarne borbe u za marksiste novonastalim okolnostima: umjesto standardnog oslonca na proletarijat razvijenih zemalja, ruski marksista je ukazao to da je komunistička revolucija vjerovatnija u dijelom proleterizovanim zemljama u kojima je eksploatacija izuzetno žestoka, i da se revolucija mora temeljiti na vezi proletarijata i seljaštva i iskoristiti eksplozivnu smjesu niza protivrečja, od nacionalnih do socijalnih: sam je proletarijat, posebno

- 15 -

zapadnih industrijalizovanih zemalja, iako i dalje (bar u teoriji) glavna nada marksističkih pravovjernika, u Lenjinovoj vizuri bio nesposoban i za početak revolucije, i za njenu pobjedu. Lenjin je velik dio vremena do ruske revolucije u februaru 1917. proveo u ideološkim nadmetanjima, a katkad i saradnji u pojedinim pitanjima sa starim političkim poznanicima, menjševicima. U samoj carskoj Rusiji su niz poraza u ratu, veliki gubici u ljudstvu, privredna kriza i osiromašenje, pad autoriteta vladajućih klasa i opšti kolaps sastava doveli do masovnih štrajkova (9. marta preko 200.000 štrajkača u Petrogradu) i stvaranja radničkih vijeća («sovjeta») u martu 1917. (ili u februaru po starom, julijanskom kalendaru). Car Nikolaj II abdicirao je 15. marta, i obrazovana je demokratska vlada kneza Georgija LJvova pod glavnim uticajem liberalne stranke, kadeta (konstitucionalne demokrate). U zemlji su vladali nestabilnost, politička radikalizacija i previranje jer su različite društvene, nacionalne i političke struje konačno došle do slobode izražaja.

Lenjin je došao u Petrograd u specijalnom, zapečaćenom vozu. Naime, nemačke vlasti su želele da izbace Rusiju iz rata, a bilo im je dobro poznato da se Lenjin, kao i njegove pristalice, bori za izlazak iz rata. Tu su nemačke imperijalne vlasti imale svoju računicu u okončanju rata na istoku, da bi prebacili snage na zapadno bojište. Lenjin je znao za njihove kalkulacije i iskoristio ih: uspio je da isposluje da zajedno sa nekoliko desetina pristalica (meñu njima su bili i budući boljševički prvaci Zinovjev i Radek) dobije prolaz ekstrateritorijalnoga voza, posebne kompozicije koja se, pošavši iz Švajcarske, smjela u Nemačkoj zaustaviti samo zbog nabavke namirnica- voz su pratila dva nemačka oficira i nekoliko vojnika. Stigli su na Finsku stanicu u Petrogradu za manje od dva dana. Kao što je napisao austrijski romanopiac i biograf Stefan Cvajg: «Milijoni ubilačke tanadi ispaljeni su u svjetskom ratu...Ali nijedan metak nije bio dalekometniji i nije odlučnije djelovao na sudbinu novije istorije nego taj voz koji je nabijen najodlučnijim revolucionarima veka, u tom času jurnuo od švajcarske granice preko čitave Nemačke da bi stigao u Petrograd i ondje razbio poredak vremena».

Lenjin je 17. IV, dan nakon dolaska u zemlju, pred vodećim partijskim službenicima pročitao referat poznat pod nazivom «Aprilske teze». Osnovne teme tog slavnog političkog programa su sledeće: odbijanje podrške privremenoj vladi, traženje da Rusija izañe iz rata, projekt vlasti sovjeta i uništenja parlamentarizma, ukinuće vojske i policije, obnova Internacionale, promjena naziva Socijaldemokratske partije u komunističku, konfiskacija zemlje veleposjednika. Osim vidno utopijskih dijelova, taj program je u glavnini pogodio želju većine naroda- posebno u dvije tačke: izlazak iz rata i podjela zemlje. Većina menjševika (a i boljševika) se protivila većini teza koje je intepretirala kao Lenjinov radikalizam, voluntarizam i avanturizam. Meñutim, u julu je Lenjin povukao poziv za sovjetskom vlašću: u sovjetima su menjševici i eseri imali premoć, pa bi vlast sovjeta bila, esencijalno, neboljševička. Kasnije su komunisti tvrdili da su u sovjetima imali «dubinsku većinu»- što je, orvelovskim jezikom, priznanje da su bili u manjini. U julu dolazi, pod krinkom demonstracija, do prvog neuspjelog boljševičkog puča. Pod prijetnjom hapšenja, Lenjin bježi iz Petrograda i skriva se na selu, emigrira u Finsku, vodi Partiju iz ilegale i piše jedan od svojih najpoznatijih tekstova: «Država i revolucija», utopijski anarhoidni spis u kojem ocrtava državu budućnosti kojom neposredno upravljaju mase i naoružani narod- u

- 16 -

snažnoj suprotnosti sa svim što je napisao o toj temi i prije i poslije (sam je Lenjin ubrzo odbacio «Državu i revoluciju» kao posebno anarho-sindikalističko zastranjenje). Vlada liberala Aleksandra Kerenskoga, nesposobna da donese odluku o izlasku iz rata i izložena pritiscima lijevih i desnih, carističkih radikala, tonula je u haos zajedno s cijelom zemljom, čemu je doprinio i neuspeli puč carističkog generala Kornjilova. U uktobru 1917, Lenjin je procijenio da je dozrelo vrijeme za odlučujući udar: boljševici su imali većinu u sovjetima (posebno u najvažnijem, Petrogradskom), njihov uticaj u mornarici i vojsci je rastao tako da su imali efektivnu kontrolu nad značajnim dijelom oružane sile; nasuprot tome, liberalna, menjševička i eserska opcija su slabile u vrtlogu dezorijenacije i neodlučnosti. Pod Lenjinovim vodstvom boljševici 25. oktobra po starom, julijanskom kalendaru (7. novembra po novom, gregorijanskom) izvode puč u Petrogradu i preuzimaju vlast uz minimalne žrtve. Nešto snažniji otpor nije spriječio da i Moskva doñe pod komunističku kontrolu 15. novembra. Relativno lak način preuzimanja vlasti kao da je potvrdio Lenjinova predviñanja o tom kako se «vlast kotrlja ulicama, samo je treba uzeti». Drugi sveruski kongres sovjeta sazvan je 8. oktobra 1917. Boljševici, koji su upravljali radom kongresa i odreñivali njegov tok, ustanovili su Vijeće narodnih komesara kao vrhovno državno tijelo, a Lenjin je imanovan za predsednika Vijeća - postavši tako poglavar nove države u nastajanju. Prvi Lenjinovi potezi bili su predlozi o tromjesečnom primirju s Nemačkom i ukidanju privatnog vlasništva nad zemljom. Oba su usvojena, i boljševici su počeli nacionalizaciju i pregovore s carskom Nemačkom. Meñutim, raspad ruske vojske, prodor Nemaca, i okupljanje protivkomunističkih snaga uvukli su ih u vrtlog grañanskog rata koji su, nemalim dijelom, i sami izazvali uzurpacijom vlasti. Lenjin je naumio da sklopi mir s Nemcima pod svaku cijenu: trebao mu je manevarski prostor kako bi konsolidovao boljševičku vlast, dok su nacionalni i internacionalno-revolucionarni interesi morali da budu, privremeno, stavljeni u drugi plan. Tome se žestoko protivila većina u komunističkom voñstvu (Buharin, Trocki, Zinovjev,..), koji su u tome vidjeli kako izdaju ruskih nacionalnih, tako i meñunarodnih proleterskih interesa. Ipak, niz vojnih poraza je pokazao da je Lenjin bio u pravu: sovjetski je voña na kraju uspeo da slomi otpor većine u partiji i prisili ih na, za Ruse, ponižavajući mir u Brest-Litovsku 3. marta 1918, po kojem je Nemačkoj ustupljena kontrola nad Finskom, Poljskom, Ukrajinom, i baltičkim zemljama-Letonijom, Litvanijom i Estonijom. Nemačka vojna sila je stala, a Lenjin se usredsredio na učvršćenje boljševičke vlasti u Rusiji. Sam Brest-Litovski sporazum je postao bezvrijedan nakon poraza carske Nemačke u 1. svjetskom ratu, u novembru 1918.

U samoj zemlji se sukob zahuktavao. Lenjin je već u novembru 1917. sazvao izbore za Zakonodavnu skuštinu na kojima su boljševici dobili tek 25% glasova. To su bili u dotadašnjoj ruskoj istoriji jedini neposredni, opšti i regularni izbori, i to u trenutku kada su boljševici bili na vrhuncu popularnosti koja još nije bila totalitaristički kontrolisana. Ipak, budući da ta slika stvarnosti, a pogotovo posledice koje bi morale slijediti da se poštovala demokratska praksa, nisu odgovarali komunistima, naoružani mornari u boljševičkoj službi su rastjerali skupštinu i tako okončali rusku parlamentarnu demokratiju. To je savršeno odgovaralo Lenjinovim idejama, formulisanim bar deceniju ranije, o tome kako partija bolje od naroda zna što su «pravi» narodni interesi-nezavisno od toga kakav je stav naroda, i sviñalo mu se to ili

- 17 -

ne. Ipak, to ne znači da su boljševici imali politički artikulisanu većinu protiv sebe. Političke analize pokazuju da su, vjerovatno, tokom 1917. i u sledećim godinama, imali podršku aktivne i politički agresivne, relativno brojne manjine, pa su tu podršku maksimalno iskoristili u slamanju otpora atomizovanih protivnika na celom spektru, od carističkih generala do levičarskih anarhista i umjerenijih socijalista. Takoñe, Lenjinove predstave o naravi vlasti mijenjale su se tokom rata i revolucije: od početne zamisli o savezu seljaštva i radništva, preko prebacivanja težišta na radništvo, obeleženoga aluzijama na podreñivanje seljaštva industrijskom radništvu («diktatura proletarijata»), do fokusa na Partiju kao jedinu pouzdanu političku silu nezavisnu i od radnika i od seljaka. I na planu strategije internacionalne revolucionarne borbe praksa je donijela otrježnjenje: prvobitno su glavne nade polagane u izbijanje komunističkih revolucija u zapadnoj Evropi (posebno Nemačkoj), meñutim, slom nekoliko pokušaja komunističkih pučeva (Mañarska, Nemačka), i poraz u invaziji na Poljsku, je prisilio boljševike da se skoncentrišu na situaciju u sopstvenoj zemlji. Narav vlasti je bila jasna: u decembru 1917, Lenjin je potpisao dekret o uspostavljanju Čeke («Črezvičajnaja komissija» - Vanredna komisija), političke policije izuzetno širokih ovlašćenja koja je postala glavni instrument terora nad stvarnim i zamišljenim protivnicima. U deportacijama u konclogore, strijeljanjima talaca i odmazdama, rekvizicijama i sl. stradali su pripadnici svih slojeva ruskog društva: aristokrate, inteligencija, radništvo, seljaštvo. Po različitim procjenama Čeka je pogubila od 100.000 do 250.000 ljudi.

Grañanski se rat razmahao od 1918, i u tom haotičnom sukobu su se izdvojile dvije snage: «Crveni» ili boljševici i «Bijeli», heterogenoga sastava u kojem su dominirali caristički ruski nacionalisti, ali sudjelovali su i socijalistički antiboljševički revolucionari. «Crveni» su bili organizovani u «Crvenu armiju», ideologizovanu komunističku vojsku uspostavljenu u januaru 1918. godine. Razjedinjenost i relativno slaba podrška intervencionista iz redova sila pobjedničke Antante dovele su do poraza «Bijelih» do 1920. Tokom tog razdoblja, kao i neposredno poslije, došlo je do velikih razaranja i žrtava: masovna smrt od gladi, stradanje u bitkama i represalijama, teror i protivteror odnijeli su oko 9 miliona života. Meñu poznatijim posebnim dogañajima ističu se pogubljenje cijele ruske carske porodice u julu 1918. (motiv je bila želja boljševika da obezglave «bijele» protivnike - smaknuće dinastije učinilo je borbu za ponovnu uspostavu dinastije besmislenom) i atentat na Lenjina 30. avgusta 1918. Lenjina je gañala Dora Kaplan, pripadnica stranke Socijalista-revolucionara. Atentatorka je smaknuta praktično odmah sledećeg dana unutar zidina Kremlja; Lenjin, pogoñen sa dva metka u glavu, se oporavio nakon operacije, ali se smatra da je to ranjavanje ubrzalo njegovo tjelesno propadanje i doprinijelo pojavi paralize.

Nekoliko pojava je snažno obežilo slom grañanskog društva i uspostavljanje sve snažnijeg totalitarnog komunističkog režima: ironijom sudbine, Lenjin, koji je na vlast došao obećavajući mir, izlazak iz rata i prestanak krvarenja, bio je uzrok (ili - najvažniji izmeñu više uzroka) daleko većeg prolivanja krvi i nerazmjerno snažnijih patnji - broj smrti u periodu njegove vlasti višestruko je premašio gubitke carske Rusije u 1. svjetskom ratu; boljševici su uveli tzv. «ratni komunizam», ili nasilni ideologizovani ekonomski sistem koji se svodio na terorističku rekviziciju žita i hrane,

- 18 -

organizaciju socijalističke privrede kao potpuno centralizovanog sistema bez tržišta i razmjene dobara - taj «eksperiment» je doveo do velikih gladi (od 3 do 5 miliona mrtvih), nasilja u eksploataciji seljaštva, i kolapsa društva koji bi vjerovatno oduvao i boljševike s vlasti da Lenjin nije uspio u proleću 1921. da napravi zaokret i uvede tzv. «NEP» ili Novu ekonomsku politiku, koja je dopustila ograničenu razmjenu dobara i dovela do kakvog-takvog oporavka zemlje: predstavljala je i priznanje poraza «socijalističke privrede» koja je u svom radikalnom obliku otjerala u smrt milione ljudi; iz zemlje je pobjeglo i protjerano oko 2 miliona ljudi, od autentičnih protivnika boljševičkoga režima do imaginarnih sumnjivaca; komunisti su okupirali neruske zemlje u kojima su na vlasti bile neboljševičke stranke i snage (Gruziju, Ukrajinu, ..) opravdavajući to potrebama «proleterske revolucije» - iako se njihova vlast u pogledu nacionalnoga pitanja nije, početkom 1920-ih, mogla redukovati na puki produžetak carskog ugnjetavanja, nije sporno da je totalitarni karakter boljševičke vlasti zanemario pravo nacija na samoopredeljenje - u državi u kojoj nije bilo sloboda za pojedince ili političke stranke, iluzorno je bilo govoriti o istinskim nacionalnim slobodama; glavna karakteristika nove države bila je ideološka totalitarna vlast komunističke partije (boljševika) koja se predstavljala kao «diktatura proletarijata» - ali, eksplozija koja je razorila stari poredak stvorila je u mnogim pojedincima, najzad u krugovima umjetničke avangarde, skoro milenaristički zanos koji se nerijetko iskazivao u fantazijama o izgradnji potuno novoga društva i agresivnoj promociji svih oblika kulture koji su imali neodreñeno «avangardnu» i «revolucionarnu» auru.

Sovjetska država je bila novost političkoj karti sveta: ideološka diktatura temeljena na Lenjinovoj interpretaciji Marksovih postavki o društvenom sistemu. Budući da su, u prošlosti, svi pokušaji programatskog uspostavljanja bitno drugačijeg socijalnog poretka od već postojećih, ili propali, ili bili geografski vrlo ograničeni ili kratkotrajni - sovjetska država, kao pobjednička utopija, nije imala pravog prethodnika u istoriji. Uprkos pozivanju na baštinu preñašnjih revolucionarnih pokreta, od antičkog Spartakovog do Francuske revolucije i Parsške komune, sličnost je bila prividna: prvi put u zabeleženoj istoriji čovječanstva lijevi radikali su pobijedili i održali vlast.

Lenjin i boljševici su preduzeli niz mjera za učvršćenje vlasti, deo kojih je bio pragmatičke naravi, a nemali broj je poticao iz ideološkog okvira komunističkog pogleda na svet. U Rusiji, boljševička partija je preimenovana u komunističku, pod imenom «Ruska komunistička partija (Boljševika)», što je nedugo potom razultovalo oštrom terminološkom diferencijacijom izmeñu lenjinističkih «komunista» i ostalih lijevih stranaka marksističke orijentacije. Godine 1919. osnovana je Kominterna, što je skraćenica za Komunističku Internacionalu koja je trebalo da zameni, u očima komunista, diskreditovanu II Internacionalu. Po viñenju boljševika, komunistička revolucija je trebalo da se proširi i pobijedi u industrijalizovanim zemljama zapadne Evrope, a Kominterna je bila uspostavljena kao baza revolucije.

Lav Davidovič Trocki

Lav Davidovič Trocki (7. novembar 1879 - 21. avgust 1940) bio je ruski revolucionar i političar koji je imao istaknutu ulogu u Oktobarskoj revoluciji.

- 19 -

Bio je jedan od organizatora Crvene armije.

Razvio je koncept „permanentne revolucije“.

Bio je istaknuti član Politbiroa i CK.

Bio je u sukobu sa Staljinom i nakon Lenjinove smrti proteran je iz Sovjetskog Saveza. U emigraciji nastavlja borbu protiv Staljina i ta borba polako prerasta u borbu protiv komunizma.

Pristalice Trockog su osnovale četvrtu Internacionalu.

Autor je više dela kao što su:

• „Izdana revolucija“, • „Terorizam i komunizam“, • „Moj život“ itd.

Ubijen je u Meksiku 1940. godine. Postoje indicije da je jedan od organizatora ubistva bio Mustafa Golubić.

Josif Visarionovič Džugašvili – Staljin

Josif Visarionovič DŽugašvili - Staljin rodom iz Gruzije (2. decembar 1879 - 5. mart 1953) bio je boljševički revolucionar i lider SSSR-a. Staljin je 1922. godine postao generalni sekretar Sovjetske Komunističke partije; nakon smrti Vladimira Iljiča Lenjina istisnuo je svog suparnika Lava Trockog sa političke scene i prisvojio vlast koju će konsolidovati kroz veliku čistku, period jake represije koji će trajati sve do 1937. godine. Na funkciji generalnog sekretara Sovjetske Komunističke partije ostaće sve do svoje smrti 1953. godine. Za vreme njegove vladavine stvoreni su okviri koji će predstavljati glavne karakteristike budućeg sovjetskog režima; njegova politika bazirana na marksističko-lenjinističkoj ideologiji koja je imala posebna politička i ekonomska obeležja naziva se staljinizmom.

Po dolasku na vlast Staljin je odustao od dotadašnje nove ekonomske politike da bi 1928. godine započeo sa realizacijom prvog petodogišnjeg plana praćenog masovnom kolektivizacijom na selu i na taj način uspeo da do kraja tridesetih godina dvadesetog veka transformiše Sovjetski savez iz seljačke države u jednu od glavnih industrijskih sila u svetu. Meñutim, sovjetska poljoprivreda koja je iskorišćena kao osnova za finansiranje industrijskog razvoja nastavila je da daje slabe rezultate. Kolektivizacija sela naišla je na veliko protivljenje seljaka koji su koristili svaku povoljnu priliku da je sabotiraju.

Teško ostvarena pobeda u Drugom svetskom ratu (Veliki Patriotski rat 1941-1945.) koja je delimično omogućena ogromnim proizvodnim kapacitetima sovjetske ratne industrije popločala je put stvaranju Varšavskog pakta i ustoličavanju SSSR-a na

- 20 -

poziciji jedne od dve najveće svetske sile na kojoj će ostati skoro četiri decenije nakon Staljinove smrti 1953. godine.

Naredne generacije sovjetski lidera odrekle su se Staljinizma. Staljinov naslednik na mestu prvog sekretara partije Nikita Hruščov zvanično se odrekao upotrebe masovne represije i staljinovog kulta ličnosti 1956. godine.

Staljin je roñen u Gruziji u mestu Gori. NJegov otac Visarion DŽugašvili bio je obućar po zanimanju. NJegova majka Ekatarina Geladze bila je kmet od roñenja. NJihovo troje dece umrlo je mlado: Josif, zvani „Soso“ (na gruziskom jeziku Josif od milošte) bio je jedinac. Visarion Ivanovič DŽugašvili je takoñe bio kmet ali je osloboñen i postao je obućar. Imao je svoju obućarsku radnju ali je ubrzo bankrotirao zbog čega je bio prinuñen da radi u fabrici obuće u Tiflisu. U rektim trenutcima kada je pijan dolazio kući najčešće je tukao svog sina i suprugu. Jedan od Staljinovih prijatelja iz detinjstva je napisao: „Te nezaslužene i strahotne batine učinile su da dečak postane težak i bezdušan kao i njegov otac.“. Isti prijatelj je takoñe napisao da ga nikada nije video da plače. Još jedan od njegovih prijatelja iz ovog perioda Iremašvili smatrao je da su batine koje je dobijao od oca u Staljinu stvorile mržnju prema autoritetu. Takoñe je izjavio da je svako ko je imao moć nad drugima Staljina podsećao na njegovog oca.

Jedan od ljudi za koje je Ekatarina prala veš i čistila kuću bio je jevrej iz Gorija, David Papismedov. Papismedov je malom Jozefu koji je pomagao majci u ovim poslovima davao novac i knjige na čitanje i pružao mu podršku. Decenijama kasnije Papismedov je došao u Kremljin da bi se lično uverio u šta se razvio mali Soso. Na iznenañenje njegovih saradnika Staljin ne samo da je primio u posetu starijeg jevrejskog gospodina nego se i zadržao u srdačnom razgovoru sa njim.

1888. godine staljinov otac ostavio je porodicu bez podrške i otišao da živi u Tiflisu. Po nekim glasinama nastradao je u kafanskoj tuči dok su drugi tvrdili da su ga videli živog i zdravog još 1931. godine u Gruziji. Sa osam godina Staljin je započeo svoje školovanje u crkvenoj školi u Goriju. Staljin i njegovi vršnjaci koji su pohañali ovu školu bili su uglavnom grzijci i govorili su na jednom od sedam narečja kavkaskog jezika. Meñutim u školi su bili obavezni da govore ruski jezik. Čak i kad su govorili ruski učitelji u školi podsmevali su se Staljinu i njegovim drugovima iz odeljenja na gruzijskom akcentu. NJegovi školski drugovi, koji su uglavnom bili deca bogatih sveštenika, državnih službenika i trgovaca su ga takoñe ismevali. Šalili su se na račun njegove ofucane odeće i rošavog lica. Mladi Soso naučio je da se suprotstavi svojim mučiteljima tako što ih je zastrašivao. Iskorišćavao je slabosti svojih drugova iz razreda i izlagao ih surovom podsmehu. Da bi izbegao fizičku konfrontaciju potencijalne napadače je odvraćao od sukoba tako što bi im jasno stavio do znanja da fizičku silu koriste kao zamenu za mozak. Ovakvom taktikom vrlo brzo je preuzeo ulogu voñe meñu svojim vršnjacima.

Iako se kasnije trudio da prikrije svoje gruzijsko poreklo Staljin je tokom svog detinjstva bio fascinirani gruzijskim folklorom. Priče koje je čitao govorile su o gruzijskim brñanima koji su se hrabro borili za gruzijsku nezavisnost. Staljinov ominjeni junak iz ovih priča bio je legendarni brñanin po imenu Koba. Zbog toga je

- 21 -

nagovorio sve svoje drugove iz razreda da ga zovu Koba, a ovaj nadimak će postati i njegovo prvi revolucionarni nadimak. Bio je odličan ñak i završio je školu kao prvi u klasi zbog čega je se četrnest godina dobio stipendiju za nastavak školovanja u Tiflisu na Teološkom seminaru, obrazovnoj instituciji ruske pravoslavne crkve koju je pohañao od 1894. godine. Izdržavao se tako što je pored male stipendije koju je dobijao takoñe pevao u crkvenom horu za šta je dobijao platu. Iako je njegova majka želela da bude sveštenik (čak i nakon što je postao lider Sovjetskog saveza) seminar je pohañao ne zato što je bio religiozno opredeljen već iz razloga što je to bila jedna od retkih mogućnosti za obrazovanje u Gruziji zato što su predstavnici vlasti bili nevoljni da dozvole formiranje gruzijskog univerziteta.

Staljinovo angažovanje u socijalističkom pokretu (ili preciznije u njegovom ogranku koji će kasnije prerasti u komunistički pokret) počelo je još dok je pohñao seminar. Tokom školskih godina Staljin je pristupio gruzijskoj Socijal-demokratskoj organizaciji u okviru koje je počeo sa propagiranjem Marksizma. Zbog svog političkog angažovanja Staljin je 1899. godine izbačen sa seminara. Svoje aktivnosti nastavio je u političkom podzemlju Kavkaza suočivši se sa stalnim hapšenjima i dvostrukim progonstvom u Sibir izmeñu 1902. i 1917. godine. U ovom periodu bio je snažno naklonjen doktrini koju je postavio Vladimir Iljič Lenjin a koja je zagovarala formiranje jake centralizovane partije „profesionalnih revolucionara“. NJegovo praktično iskustvo učinilo ga je korisnim za lenjinovu Boljševičku partiju osiguravši mu mesto u Centralnom komitetu u januaru 1912. godine. Neki istoričari su kasnije tvrdili da je u ovom periodu svog života Staljin zapravio bio carski špijun koji je imao zadatak da se infiltrira u Boljševičku partiju ali do danas nisu otkriveni bilo kakvi objektivni dokazi koji bi to potvrdili. 1913. godine uzeo je ime Staljin što na ruskom znači „ čovek od čelika“.

NJegov jedini značajan doprinos razvoju marksističke teorije tog doba bila je teza Marksizam i nacionalno pitanje koju je napisao za vreme progonstva u Beču, a koja je zauzimala ortodoksni marksistički stav prema ovom važnom pitanju. Ova teza je najverovatnije doprinela njegovom imenovanju za Narodnog komesara za nacionalna pitanja po završetku revolucije.

Staljinova prva žena bila je Ekatarina Svanidze koja je umrla posle samo tri godine braka 1907.god. Na njenoj sahrani Staljin je izjavio da su sa njom nestala i sva topla ljudska osećanja prema drugim ljudima jer je samo ona umela da zaleči njegovo srce. Sa njom je imao jednog sina Jakova DŽugašvilija sa kojim se nije najbolje slagao. Jakov je služio u Crvenoj armiji i bio je zarobljen od strane Nemaca. Nemci su ponudili da ga razmene sa visokog nemačkog oficira ali je Staljin odbio ponudu rekavši „Ja nemam sinam po imenu Jakov“. Jakov je poginuo u nemačkom zarobljeništvu tako što je natrčao na ogradu pod naponom. Meñutim, ni do dan danas se ne zna pravi uzrok njegove smrti. Mnogi veruju da je on izvršio samoubistvo.

Staljinova druga žena Nadežda Alilujeva umrla je 1932.god.; veruje se da je izvršila samoubistvo pucajući u sebe nakon jedne žučne rasprave sa Staljinom. Prema tvrdnji njene ćerke Nadežda je napisala oproštajnu poruku čiji sadržaj je bio delom politički, a delom lične prirode. Prema zvaničnoj verziji umrla je od bolesti ali mnogi i danas

- 22 -

veruju da ju je Staljin ubio. Po nekim izvorima Staljin je na njenoj sahrani izjavio: „Umrla je kao neprijatelj“. Sa njom je imao dvoje dece; sina Vasilija i ćerku Svetlanu. Vasilij je bio vazduhoplovac i brzo je napredovao u službi ali je 1962. god. umro od posledica alkoholizma. Staljin je jedino bio blizak sa ćerkom Svetlanom ali je i ona kada je porasla emigrirala iz Sovjetskog saveza 1967. god.

Staljinova majka umrla je 1937. god. Staljin nije prisustvovao pogrebu. Smatra se da je Staljin do njene smrti bio kivan na svoju majku zato što ga je naterala da se prijavi na Tifliški teološki seminar zbog čega ju je često nazivao „matorom kurvom“.

Marta 2001. god. Ruska nezavisna televizija NTV otkrila je u Novokuznjecku do tada nepoznatog staljinovog unuka. Juri Davidov rekao je za NTV da mu je otac rekao za njegovo poreklo ali da mu je zbog tada aktuelne kampanje protiv staljinovog kulta ličnosti rečeno da ćuti. Nekoliko istoričara, uključujući i Aleksandra Solženjicina ustanovili su da je Staljin dobio sina sa svojom suprugom iz grañanskog braka Lidom tokom izgnanstva u severnom Sibiru 1918.god.

1912. godine Staljin je na partijskoj konferenciji u Pragu izabran u boljševički Centralni komitet. 1917. god. bio je urednik lista Pravda dok su Lenjin i najveći deo boljševičkog rukovodstva bili u izgnanstvu. Nakon Februarske revolucije Staljin i odbor urednika Pravde pružili su podršku privremenoj vladi Kerenjskog i navodno odbili da objave Lenjinov članak u kome je pozivao na njeno rušenje. Kada se Lenjin vratio iz izgnanstva objavio je Aprilske teze koje su dodatno učrvstile njegov položaj.

U aprilu 1917. godine Staljin je izabran za člana Centralnog komiteta kao treći po redu po broju glasova partije, da bi u maju iste godine bio izabran za člana Politbiroa Centralnog komiteta; na ovoj funkciji ostao je do kraja života.

Prema svedočenjima mnogih očevidaca Staljin je imao minornu ulogu u revoluciji od 7. novembra koju je uveličao po dolasku na vlast. Meñutim, mnogi pisci kao što je Adam Ulam naglašavaju da je svaki čovek u Centralnom komitetu imao svoje zaduženje.

Tokom grañanskog rata u Rusiji i Poljsko-Sovjetskog rata Staljin je bio politički komesar u Crvenoj armiji. NJegov prvi položaj u vladi bila je funkcija Narodnog komesara za nacionalna pitanja (1917-23). Takoñe, bio je Narodni komesar za radničku i seljačku inspekciju (1920-23) i član Centralnog izvršnog komiteta Skupštine Sovjeta (1917).

U aprilu 1922. god. Staljin je postao generalni sekretar vladajuće Komunističke partije, funkcija koja će vremenom postati najznačajnija u zemlji. Ova pozicija nije bila previše omiljena u partiji ali je Staljin u njoj video odličnu osnovu za sticanje uticaja i moći. Ova funkcija imala je značajnog uticaja na donošenje odluke ko sme da pristupi partiji što mu je omogućilo da partijske redove popuni svojim pristalicama. Sticanje širokih ovlašćenja u Staljinovim rukama izazvalo je zabrinutost kod umirućeg Lenjina koji je u svom političkom testamentu pozvao na njegovo uklanjanje. Meñutim, ovaj

- 23 -

dokument je ostao u tajnosti zahvaljujući članovima Centralnog komiteta od kojih su mnogi takoñe bili kritikovani u testamentu.

Posle Lenjinove smrti u januaru 1924. god. Staljin, Kamenjev i Zinovjev su zajedno preuzeli upravljanje partijom ideološki se pozicionirajući izmeñu Trockog (predstavnika levog krila partije) i Bukharina (na desnom krilu partije).

Tokom ovog perioda Staljin se odrekao tradicionalne boljševičke doktrine o sprovoñenju internacionalne revolucije u korist politike izgradnje socijalizma u jednoj zemlji što je bilo u direktnoj suprotnosti sa teorijom Permanentne revolucije čiji je tvorac bio Trocki. Staljin će uskoro promeniti stranu i prikloniti se Bukharinu. Zajedno su se suprotstavili opoziciji koju su činili Trocki, Kamenjev i Zinovjev. Do 1928. god. (prva godina petogodišnjeg plana) Staljin je postao vrhovni voña, a Trocki je sledeće godine prognan. Uspevši da izmanevriše Buharinovo desno krilo partije Staljin je zagovarao kolektivizaciju i industrijalizaciju i može se reći da je u potpunosti preuzeo kontrolu nad partijom i državom. Ipak popularnosti pojedinih lidera kao što su Sergej Kirov i tzv. Ruitin Afer onemogućavala je Staljinu da ostvari potpunu vlast sve do velike čistke koja je sprovedena u periodu od 1936. do 1938. god.

Staljinov režim pokrenuo je prisilnu kolektivizaciju poljoprivrede. Teorija na osnovu koje je kolektivizacija sprovedena smatrala je da će se proizvodnja prehrambenih proizvoda poboljšati ukoliko se male i neefikasne farme zamene velikim farmama za čiju obradu bi se obezbedila moderna mehanizacija.

Kolektivizacija je značila i značajne društvene promene u obimu koji nije višen još od ukidanja feudalizma u Rusiji 1861. god. i odvajanja države od vršenja direktne kontrole nad zemljom i njenim proizvodima. Kolektivizacija je takoñe prouzrokovala i značajan pad životnog standarda seljaštva (ali ne svog; standard najsiromašnijeg sloja seljaštva se popravio), što je prouzrokovalo žestog otpor ovog sloja stanovništva koji je poprimao i nasilne elemente.

U prvoj godini kolektivizacije poljoprivredna proizvodnja je opala. Staljin je krivicu za loše rezultate svalio na „kulake“ (bogate seljake) koji su se opirali kolektivizaciji. Zbog toga je kulake, njihove pomagače i nekadašnje kulake trebalo streljati, zatvoriti u gulage ili proterati u udaljene krajeve zemlje, u zavisnosti od težine njihove krivice.

Mnogi istoričari se slažu u stavu da su poremećaji u društvu koje je izazvala prisilna kolektivizacija bili glavni uzrok velike gladi zbog koje je samo u Ukrajini i oblasti donje Volge tokom 1932-33. god. umrlo pet miliona ljudi.

Nauka u Sovjetskom savezu je kao i umetnost, književnost i sve ostalo, bila pod striktnom ideološkom kontrolom. Pozitivni efekti ovakvog sistema doveli su do značajnog napretka u ideološki sigurnim naučnim oblastima zahvaljujući besplatnom obrazovnom sistemu i državnom finansiranju istraživačkih poduhvata. Ipak, u pojedinim slučajevima posledice ideološkog pritiska bile su dramatične što se najbolje vidi u oblastima tzv. „buržoaske pseudonauke“, genetike i kibernetike.

- 24 -

Krajem četrdesetih godina dvadesetog veka postojali su pokušaji da se posebne i opšte teorije relativiteta kao i kvantna mehanika izopšte iz procesa obrazovanja zbog ideološke nepodobnosti. Meñutim, najbolji sovjetski fizičari jasno su stavili do znanja političkom vrhu da bez upotrebe ovih teorija neće biti u mogućnosti da razviju nuklearnu bombu.

Lingvistika je bila jedina akademska oblast u kojoj je Staljin dao lični doprinost. Na početku Staljinove vladavine dominantna figura u sovjetskoj lingvistici bio je Nikolaj Jakovljevič Mar, koji je zastupao stanovište da je jezik klasna konstrukcija i da je njegova struktura u direktnoj vezi sa ekonomskom strukturom stanovništva. Staljin, koji je u prethodnom periodu kao Narodni komesar za nacionalnosti pisao o jezičkoj politici, smatrao je da je dovoljno ovladao materijom da bi mogao da se suprotstavi Marovom prostom marksističkom shvatanju jezika i na taj način okonča njegovu dominaciju u sovjetskoj lingvistici. Staljinovo najznačajnije delo iz oblasti lingvistike bilo je mali esej pod nazivom „Marksizam i problemi lingvistike“. Iako ovaj esej nije značajno doprineo teorijskom shvatanju lingvistike, Staljin je relativno korektno i bez grešaka obradio ovu temu uspevši da svojim uticajem, oslobodi sovjetsku lingvistiku ideološkog predznaka koji je u velikoj meri dominirao i drugim oblastima kao što je genetika.

Naučno-istraživački rad u skoro svim oblastima bio je ometen činjenicom da je veliki broj naučnika poslat u logore (uključujući i Leva Landaua, kasnije dobitnika Nobelove nagrade, koji je od 1938. do 1939. god. proveo godinu dana u zatvoru) ili su pogubljeni (kao Lev Šubnikov, koji je streljan 1937. god.). Oni su bili progonjeni zbog svojih (stvarnih ili fabrikovanih) disidenstkih stavova i politički neispravnog istraživanja.

Uprkos svemu pod Staljinovom vlašću su postignuti značajni pomaci u oblasti nauke i tehnologije koji će kasnije tokom pedesetih godina dvadesetog veka predstavljati osnovu za čuvena dostignuća kao što su konstruisanje prvog kompjutera BESM-1 ili lansiranje svemirskog broda Sputnjik 1957. god. Zaista, mnogi političari u SAD su nakon tzv. „Sputnjik krize“ smatrali da je SSSR daleko nadmašio njihovu zemlju u oblasti nauke i javnog obrazovanja.

Staljinova vlada je glavno težište svojih socijalnih delatnosti usmerila na uspostavljanje sistema besplatne zdravstvene zaštite. Sprovedene su obimne kampanje suzbijanja zaraznih bolesti kao što su tifus, kolera i malarija; broj doktora je rapidno povećavan brzinom kojom je to dozvoljavao postojeći obrazovni sistem; ukupan procenat smrtnosti kao i smrtnost odojčadi je bio u stalnom opadanju. Celokupno obrazovanje je bilo besplatno i dostupno svim slojevima stanovništva. Sprovoñeno je masovno opismenjavanje. Obrazovni sistem je značajno proširen i otvoreni su brojni novi univerziteti. Generacija koja je rasla pod Staljinom bila je svedok otvaranja novih poslovnih mogućnosti naročito za žene.

Za vreme staljinove vladavine zvanični životni stil nazvan Real-socijalizam dobio je svoj izraz i u umetnosti kroz umetničko slikarstvo, vajarstvo, muziku, dramu i književnost. Do tada popularni pravci u umetnosti kao što su revolucionarni

- 25 -

ekspresionizam, abstraktna umetnost i ekeperimentalna avangarda bili su obeshrabrivani i odbačeni kao formalistički.

Staljinov odnos prema značajnim ruskim umetnicima razlikovao se od slučaja do slučaja. Neki su pogubljeni ili poslati u radne logore, dok su drugi uprkos stalnim pritiscima i proganjanjima nastavili da stvaraju. U ovom periodu u SSSR se vraća i veliki broj umetnika iz emigracije, kao što su to bili Aleksej Tolstoj, koji se vratio 1925. god., Aleksandar Kuprin 1936. god. i Aleksandar Vertinski 1943. god. Slučaj Ane Ahmatove je bio vrlo specifičan. Iako je njen prvi muž, pesnik Nikolaj Gumilev streljan 1921. god., a njen sin Lev Gumilev proveo 20 godina u radnom logoru, ona je prošla kroz nekoliko ciklusa represije i rehabilitovanja i nikada nije uhapšena.

Staljinovo lično uplitanje u sve oblasti društvenog života, uključujući i kulturu, različito se ocenjuje. Meñutim, njegovo ime se često pojavljivalo u raznim kulturološkim raspravama toga vremena, a u pojedinim spornim slučajevima njegovo mišljenje je bilo presudno.

NJegov povremeni pokroviteljski odnos prema pojedinim umetnicima manifestovao se na najčudnije načine. Npr. Mihail Bulgakov je bio doteran na granicu siromaštva i očaja, ali je posle ličnog obraćanja Staljinu dobio dozvolu da nastavi sa radom. NJegova drama „Dani previranja“, u kojem je ispoljio naklonjen odnos prema anti-boljševičkoj porodici koja se našla u vihoru grañanskog rada, konačno je postavljena na scenu, navodno na staljinovo insistiranje i zadržala se decenijama na sceni Moskovskog teatra.

U arhitekturi, Staljinov imperijalistički stil (u osnovi osavremenjeni neoklasicizam primenjen na izgradnju grandioznih grañevina, kao što je to slučaj sa sedam oblakodera u Moskvi) zamenio je konstruktivizam dvadesetih godina prošlog veka. Za ovaj period u arhitekturi vezana je zanimljiva anegdota koja se odnosi na različita krila Hotela Moskva u Moskvi. Prema nekim tvrdnjama Staljin je greškom potpisao oba predložena projekta za izgradnju hotela. Arhitekta koji je rukovodio izgradnjom bio je previše uplašen da bi razjasni zabunu sa Staljinom zbog čega je do odreñene mere ispoštovao oba projekta. (Ova anegdota je zapravo najobičjnija šala, a hotel je nesimetričan zato što su na njegovoj izgradnji radila dva tima arhitekata koja su imala različite stavove o tome kako zgrada treba da izgleda.).

Staljinova uloga u sudbini Ruske pravoslavne crkve je vrlo složena. Konstantni progoni tokom tridesetih godina skoro su doveli do njenog istrebljenja; do 1939. god. broj aktivnih parohija sveo se na nekoliko stotina (u odnosu na 54.000 koliko ih je bilo 1917. god.), mnoge crkve su sravnjene sa zemljom, a na desetine hiljada sveštenika, monaha i sestara je pogubljeno ili odvedeno u radne logore. Tokom Drugog svetskog rata crkvi je kao patriotskoj organizaciji dozvoljeno delimično obnavljanje: na hiljade parohija je ponovo uspostavljeno sve do novog talasa represije za vreme hruščovljeve vladavine. Priznanje sovjetske vlade i staljinove ličnosti od strane Crkvenog sinoda dovelo je do šizme sa Ruskom pravoslavnom crkvom izvan Rusije.

- 26 -

Ugo Čavez

Ugo Čavez (roñen 28. jula 1954. u gradu Sabaneta, pokrajina Barina, Venecuela) je predsednik Venecuele od 1999. godine. Oficir venecuelanske armije (padobranac).

4. februara 1992. godine Čavez je predvodio pokušaj preuzimanja vlasti u Venecuali vojnim udarom. Nekoliko stotina ljudi je poginulo, puč je propao a Čavez je zatvoren. Posle 2 godine zatvora pomilovan je od strane tadašnjeg predsednika Venecuele Rafaela Kaldere.

Izlaskom iz zatvora osnovao je partiju Pokret za petu republiku. Na predsedničkim izborima 6. decembra 1998. dobio je 56,2% glasova i postao predsednik zahvaljujući glasovima siromašnih grañana kod kojih ima jaku podršku. NJegovi politički neprijatelji su srednja i viša klasa, sindikati, kao i skoro svi privatni mediji u zemlji. Takva situacija je dovela do političke polarizacije u Venecueli, a kao rezultat toga 12. aprila 2002. je izvršen vojni udar na kome je opozicija preuzela vlast, ali samo nakratko. Zbog velike podrške meñu vojnicima Čavez je vraćen na predsedničku fotelju dva dana kasnije, 14. aprila. U decembru iste godine počeo je veliki štrajk u naftnoj industriji koji je trajao dva meseca, izazvan Čavezovim pokušajima da promeni vodstvo u naftnim kompanijama i otpusti 18.000 radnika.

15. augusta 2004. pobedio je referendum čije je pitanje bilo da li Čavez treba da podnese ostavku.

Čavezovi odnosi sa SAD-om su vrlo loši, a više puta je pretio prestankom izvoza nafte u tu zemlju zbog mešanja u unutrašnje stvari Venecuele. SAD je navodno podržavao vojni udar protiv Čaveza u 2002. godini. Nasuprot tome, odnosi sa Kubom i Fidelom Kastrom su jako dobri, a njihove dve zemlje dobro sarañuju i razmenjuju usluge.

U decembru 2006 godine dobio poverenja grañana na izborima za lidera Venecuele i tako ušao u treći mandat.

Aleksandar Ranković

Aleksandar Ranković - Leka (1909-1983), bio je vodeći jugoslovenski komunista srpskog porekla.

Aleksandar Ranković je roñen 28. novembra 1909. u selu Draževcu kod Obrenovca. Potiče iz siromašne porodice. Rano je ostao bez oca. Osnovnu školu je završio u rodnom mestu. Kao i mnogi drugi siromašni dečaci iz njegovog kraja, pošao je i on 1922. u Beograd na zanat. Teški životni uslovi pod kojima je živeo umnogome su uticali da vrlo mlad stupi u redove radničkog pokreta. Tome su doprineli i neki radnici koji su radili u istoj radionici s njim, a koji su, u vreme kada je Komunistička partija bila ilegalna, donosili i skrivali u radnji naprednu političku literaturu i publikacije koje

- 27 -

je Ranković krišom čitao. Kao petnaestogodišnji mladić upisao se 1924. godine u članstvo sindikata. Početkom 1925. godine, kada je postao kalfa, aktivno je sarañivao u upravi sekcije abadžijskih radnika. Dve godine kasnije, 1927, bio je član prodružnice svih krojačkih i tekstilnih radnika. Tu je upoznao svoju buduću suprugu, Anñu, koja je isto bila aktivna u radničkom pokretu. Iste godine, Aleksandar Ranković je primljen u članstvo Saveza komunističke omladine Jugoslavije, a ubrzo posle toga je postao sekretar Mesnog komiteta SKOJ-a za Beograd.

Godine 1928, kada je primljen u KP, Ranković je postao sekretar Pokrajinskog komiteta SKOJ-a za Srbiju. Šestojanuarska diktatura nije zaustavila njegovu revolucionarnu delatnost. Kao rukovodilac PK SKOJ-a izdao je letak koji je rasturan po Beogradu i Zemunu. U vreme kada su leci štampani, uhvaćen je jedan od saradnika, koji je pod batinama priznao policiji i odao aktiviste, meñu njima i Rankovića. Tada je policija počela da ga traži. Uhvaćen je u Beogradu jednom ilegalanom stanu. To je bilo njegovo prvo hapšenje.

Proces Rankoviću bio je jedan od prvih procesa protiv političkih neistomišljenika za vreme šestojanuarske diktature. U Glavnjači, u koju je odveden, kažu da je batinan i mučen najsvirepijim metodama. Njegovo držanje pred policijom je, kažu, sačuvalo skojevsku organizaciju u Srbiji od daljih provala. Sud za zaštitu države ga je osudio na 6 godina robije koju je izdržavao u zatvorima u Sremskoj Mitrovici i Lepoglavi. U Mitrovačkoj tamnici i Lepoglavi Ranković je radio na obrazovanju mladih komunista i na širenju revolucionarnih ideja. Učestvovao u organizovanju borbe političkih osuñenika protiv policijskog režima u zatvoru.

Sa robije se vratio početkom 1935. godine. Iste godine otišao je na otsluženje vojnog roka. Potom je došao u Beograd i radio u radničkom pokretu Srbije. Preko sindikalnih organizacija oživeo je rad partije u preduzećima.

Godine 1936. postao je član Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju, a 1937. član Politbiroa CK KPJ. Stalno pod prismotrom policije, januara 1939. godine prelazi u ilegalnost. U ilegalnosti je radio pod imenom "Marko". Maja iste godine Ranković je učestvovao na Zemaljskom savetovanju komunista Jugoslavije u Sloveniji ispod Šmartne Gorea nešto kasnije učestvovao je i na Petoj zemaljskoj konferenciji KPJ u Zagrebu. Tada je izabran u najviši organ KPJ - Politbiro Centralnog komiteta.

Po formiranju Odeljenja za zaštitu naroda (OZNA) na Visu, 13. maja 1944, postavljen je za načelnika OZNE za Jugoslaviju. Na zasedanju Velike antifašističke skupštine narodnog osloboñenja Srbije, iz novembra 1944 godine u Beogradu, izabran je za narodnog poslanika i za prvog potpredsednika Narodne skupštine NR Srbije prvog i drugog saziva. Kao prvi zamenik maršala Tita, u njegovom odsustvu izdao nareñenje za proboj Sremskog fronta 1945. koji je posledicu imao najveće gubitke srpske omladine.

Posle donošenja ustava početkom 1946. godine, postao ministar unutrašnjih poslova FNRJ. Ovu dužnost je vršio sve do smene sa tog mesta u julu 1966.

- 28 -

Kao ministar unutrašnjih poslova, u svom ekspozeu o radu Odeljenja za zaštitu naroda, pred Narodnom skupštinom 24.marta 1946, obznanio je da je uhvaćen Draža Mihailović. Aleksandar Ranković je bitno doprineo na jačanju bezbednosti posleratne Jugoslavije. Veoma mnogo je doprineo jačanju i razvijanju organa državne represije, koji su uspešno i brzo likvidirali preostale političke neprijatelje (četnike, ustaše, rupnikovce...).

Za vreme početka borbe sa Informbiroom, Ranković ostaje veran svojoj partiji i Titu. Na Petom kongresu KPJ, Aleksandar Ranković je podneo "Izveštaj o organizacionom radu" gde je najvažniji deo Rankovićevog izlaganja bio vezan za rad partijske organizacije u jugoslovenskoj armiji. Pre nego što je završio svoje izlaganje, Ranković se osvrnuo na antipartijski rad Sretena Žujovića i Andrije Hebranga. Napomenuo da su obojica pokušala da razbiju KPJ, pa su zato isključeni iz Partije i protiv njih je povedena istraga.

Aleksandar Ranković i službe kojima je rukovodio su imale pune ruke posla u vreme borbe sa Informbiroom. U borbi za izolaciju simpatizera Informbiroa učinjene su se velike greške, jer su hapšenja bila masovna, bez kriterijuma, dokaza, suda. Dovoljno je bilo pokazati prstom. Na glasine da se u zatvorima postupa zverski, Ranković je krenuo u obilazak zatvora da se uveri kakvo stanje vlada u zatvorima za političke zatvorenike. Prethodno je Rankoviću stigao izveštaj Dobrice Ćosića o Golom otoku. Ranković je posetio Goli Otok avgusta 1951. gde su ga Golootočani sačekali sa povicima „Marko-Tito!“. Naravno, ovo nije bilo spontano. Posle Rankovićeve posete stanje se donekle poboljšalo.

Kasnije je bio potpredsednik Savezne vlade. Na svim izborima za saveznu narodnu skupštinu biran je za narodnog poslanika. Na partijskim kongresima, Petom (1948) i Šestom (1952), ponovo je biran za člana Politbiroa, odnosno člana Izvršnog komiteta CK Saveza komunista Jugoslavije.

Od 1956. postaje potpredsednik Saveznog izvršnog veća i predsednik Odbora za unutrašnju politiku, član Sekretarijata Izvršnog komiteta CK SKJ, član Saveza komunista Srbije, član Predsedništva Saveznog odbora Socijalističkog saveza radnih naroda Jugoslavije.

Sve vreme do 1966. godine bio je šef svih policijskih i tajnih službi, zadužen za borbu protiv svih koji su smatrani protivnicima režima i države Jugoslavije. U tome je bio dosta uspešan, ali nije primetio da se u okvirima njegove partije okupljaju glavni protivnici Jugoslavije kakva je bila u njegovo vreme i za kakvu je on bio.

1963. je pustio u rad autoput „Bratstvo-Jedinstvo“ koji je vodio od Slovenije preko Hrvatske i Srbije do Makedonije. Iako se zvao autoput, dobrim delom taj put nije ispunjavao kriterijume za autoput. No, u to vreme to je bio veliki napredak. Autoput su gradile omladinske brigade iz cele Jugoslavije.

Posle Brionskog plenuma nastupila je "seča" (smena, prevremeno penzionisanje pa i hapšenje) ljudi za koje se sumnjalo da su simpatizeri Rankovića. Tako su u istoriju

- 29 -

otišli: Svetislav Stefanović Ćeća, Vojin Lukić, Slobodan Krstić, general Milan Žeželj, general Miloje Milojević i mnogi drugi simpatizeri Rankovića. Najviše se "čistka" odnosila na službenike srpske nacionalnosti, te se razne službe bezbednosti, koje je objedinjavao Ranković, godinama nisu povratile od te akcije.

Posle Brionskog plenuma Aleksandar Ranković se definitivno povukao iz javnog života. Živeći daleko od nekadašnjih drugova u svojoj vili u Dubrovniku, posvetio se svojim "dnevničkim zabeleškama", koje su posle njegove smrti bile objavljene. Zbog lošeg zdravstvenog stanja Rankoviću je preporučen oporavak na moru.

U noći izmeñu 19 i 20. avgusta 1983. godine, Rankoviću je naglo pozlilo. Nalazio se na hotelskoj terasi kada je imao novi srčani udar. Kada je doktor stigao posle ponoći, konstatovao je trenutnu smrt.

Kada se dočulo za Lekinu smrt, mnoštvo naroda je počeo da se okuplja oko njegove starinske kuće u Draževcima. Prvobitno je bilo planirano da se sahrana obavi na ovom mestu po prenosu kovčega iz Dubrovnika u Beograd. Tome se energično suprostavio genaral Sreten Kostić i rekao je da je Rankoviću mesto u "Aleji velikana" na Novom groblju u Beogradu. Meñutim, kada se organizovala sahrana na Novom groblju u Beogradu, izostao je počasni vod. Na sahrani Aleksandra Rankovića spontano je prisustvovalo oko 100.000 ljudi, što govori o njegovom ugledu i popularnosti.

Aleksandar Ranković je odlikovan ordenima:

• Junaka socijalističkog rada, • Narodnog osloboñenja, • Partizanske zvezde, • Zasluge za narod, • Bratstva i jedinstva I reda i • Orden za hrabrost. • Orden zlatne lente • Za narodnog heroja je proglašen 4. jula 1945.

Posle tragične smrti svoje prve žene Anñe Ranković, posle rata se po drugi put oženio Slavkom Ranković. Imao je dva sina:Slobodana i Miroslava. Njegova unuka Anja Ranković je ugledni novinar i voditelj na televiziji.

Emilijano Zapata

Emilijano Zapata (8. avgust 1879 - 10. april 1919), bio je voña meksičkog seljačkog pokreta za agrarnu reformu u meksičkoj revoluciji (1910 - 1917).

Emilijano Zapata roñen je 8. avgusta 1879. u mestu San Migel Anenekuilko, a koje se danas zove Anenekuilko de los Zapata u saveznoj državi Morelos. Njegovi roditelji bili su mešavina indijanskog i belačkog porekla. Zapata je bio nepismeni seljak skoro čiste domorodačke krvi. Okupio je vojsku domorodaca iz sela i hacijendi Morelosa i

- 30 -

pod krilaticom Zemlja i sloboda pridružio se meksičkom revolucionaru Francisku Maderi 1910. godine u ustanku protiv diktatora Porfirija Dijaza. Zapata je formulisao svoj plan agrarne reforme pod imenom Plan Ajala u kojem je tražio preraspodelu zemlje za domorodačko stanovništvo. Razočaran što Madero ne provodi agrarne reforme, a traži raspuštanje seljačkih partizanskih odreda i razoružanje seljaka Zapata odbija da se pokori novoj vladi. On zajedno sa svojim istomišljenicima zahteva neodložno provoñenje agrarne reforme i konfiskaciju one zemlje koja pripada neprijateljima revolucije.

I nakon Maderovog pada 1913. godine i dolaska na vlast diktatora Viktorijano Huerta, i kasnije kada je to mesto preuzeo Venustijano Karanca, Zapata je nastavio da se bori protiv aktuelnih vlasti udružen s Pančom Viljom. Oni zajedničkim snagama krajem 1914. uspevaju na kratko osvojiti glavni meksički grad Meksiko. Nakon povlačenja iz glavnog grada u januaru 1915. godine Zapata godinama uspešno ratuje protiv bolje naoružanog i opremljenog neprijatelja u severnom području Meksika. Na teritoriji koja je bila pod njegovom vlašću seljacima daje zemlju, u skladu sa planom Ajala i obnavlja revoluciju pod krilaticom Zemlja i sloboda. To je bio akt revolucionarno-antifeudalnog karaktera koji je imao velikog odjeka kako u Meksiku tako i u drugim zemljama Latinske Amerike. Emilijano Zapata s nadom je pozdravio Oktobarsku revoluciju u Rusiji. Zapata je ostao u opoziciji, boreći se protiv stravične represije, do 1919.

Emilijano Zapata je, namamljen na sastanak sa vladinim trupama, ubijen 10. aprila 1919. iz zasede u mestu Čnameka.

Iako su pobunjenici nastavili borbu, konzervativci su pobedili i zapatine ideje o pravednoj distribuciji zemlje su ostale ignorisane do predsednikovanja Lazara Kardenasa kasnih tridesetih. U Meksiku njegovo ime još uvek je simbol antifeudalne borbe i legendarnog junaka meksičke revolucije. Njegov život je inspiracija za bezbroj legendi i balada. Tokom celog 20. veka, ljudi širom sveta su ustajali protiv ugnjetavanja sa zapatinim pokličem:

"Bolje je umreti na nogama nego živeti na kolenima!!!"

1994. godine izbija ustanak seoskog stanovništva indijanskog porekla (naslednici maja indijanaca), u meksičkoj oblasti Čjapas. Ustanici sebe nazivaju zapatistima i smatraju se nastavljačima njegove borbe.

Maksimilijan Robespjer

Maksimilijan Robespjer (6. maj 1758.-28. jul 1794.) je jedan od najpoznatijih voña Francuske revolucije. Njegovi sledbenici znali su ga kao "nepotkupljivog", zbog njegove moralne posvećenosti revoluciji. Bio je istaknuti član Komiteta javne bezbednosti (Komitet javnog spasa) i jedan od pokretača Vladavine terora, koja je okončana njegovim hapšenjem i pogubljenjem. Politički je bio voñen idejama Žan-Žaka Rusoa i prosvetiteljstva.

- 31 -

Roñen je 6. maja 1758. u Arasu u Francuskoj. Porodica mu je irskog porekla, a iz Irske su izbegli u doba protestantske reformacije oko 1607. Drugi tvde da mu je porodica od srednjeg veka u severnoj Francuskoj. Otac mu je bio advokat, a Maksimilijan je najstariji od četvoro dece. Majka mu je umrla 1767. Otac mu je lutao Evropom do smrti u Minhenu 1777. Deca su odrasla kod maminog dede i ujaka. Maksimilijen je pohañao koledž u Arasu, a 1770. je na preporuku biskupa dobio školarinu za gimnaziju Luj Veliki u Parizu. Tu je naučen idealizovanoj slici Rimske Republike i njenih velikih govornika Cicerona i Katona. Kada je gimnaziju posetio kralj Luj XVI Robespjer je održao pozdravni govor.

Završio je studije prava sa odličnim uspehom i primljen je u advokatsku komoru 1781, pa se vratio u Aras. Bio je cenjen, pa ga je biskup od Arasa postavio da bude sudija za kriminal u Arasu u martu 1782. Bio je sudija do 1788. Izabran je 1783. u akademiju u Arasu, a 1784. je dobio odlikovanje od akademije u Mecu za esej o tome da li roñaci osuñenog kriminalca trebaju snositi posledice sramote. Postao je poznat tokom 1788. kada sudeluje u diskusijama o načinu kako se treba birati Skupština staleža. Uspeo je da bude izabran kao poslanik trećeg staleža u skupštinu staleža. Kada se sastala Skupština staleža 5. maja 1789. Robespjer je bio jedan od vodećih radikala. Robespjer je bio vatreni sledbenih ideja Žan-Žaka Rusoa i počeo ih je oblikovati u svoju viziju. Kada je Ustavotvorna skupština provincijskih pravnika i bogate buržoazije počela sa nacrtom ustava, Robespjer se okrenuo narodu Pariza. Bio je čest govornik na Ustavotvornoj skupštini. Govorio je preko 150 puta do 1791. Kada je Robespjer shvatio da njegove ideje nisu popularne u skupštini, okrenuo se Društvu prijatelja ustava, poznatom kao klub jakobinaca. U početku su oni predstavljali samo delegate iz Bretanje, ali kad je skupština došla u Pariz primali su različite voñe pariske buržoazije. Prišlo im je mnogo malih trgovaca i zanatlija. Robespjer je našao publiku i sledbenike. Kada su se bogati buržuji Pariza i umereni deputati odvojili u poseban klub, smanjio se uticaj starih voña jakobinaca. Grupa jakobinaca se odvojila 1791. zalažući se za ustavnu monarhiju. Posle toga Robespjerovi sledbenici su počeli dominirati jakobincima. Smrt Miraboa je ojačala uticaj Robespjera u skupštini. Robespjer je 15. maja 1791. predložio da oni deputati koji su u ustavotvornoj skupštini ne trebaju da budu u sledećoj skupštini. Posle neuspelog pokušaja bega i hapšenja kralja Luja XVI Robespjer je rekao da on nije ni monarhista ni republikanac.

Francuska je novim ustavom iz 1791. postala ustavna monarhija. Kralj je delio vlast sa zakonodavnom skupštinom. U Zakonodavnoj skupštini (Nacionalnom konventu) Žak Briso iz partije Žirodinaca zahtevao je da Francuska objavi rat Austriji. Žan Pol Mara i Robespjer su se suprostavljali jer su se bojali mogućega militarizma, koji bi mogao ići u prilog reakcionarnim silama. Za rat su se zalagali kralj, desnica i žirodinci. Kralj se nadao da će se ratom povećati njegova popularnost, a žirodinci su se nadali da će ratom proširiti revoluciju po Evropi. Žirodinci su bili razočarani tim otporom od očekivanih saveznika i zbog toga se meñu njima javlja neprijateljstvo. Rat Austriji je objavljen 20. aprila 1792.

Tokom ljeta 1792. ni žirodinci ni Robespjer nisu aktivno učestvovali u rušenju monarhije. Bilo Varen i Žorž Danton uz pomoć pariske komune su predvodili pobunu 10. avgusta 1792. i zauzeli su krljev zamak Tiljerije. Kralj i kraljica su bili zarobljeni.

- 32 -

Robespjer se tada priključio Pariškoj komuni. Voñe komune su bile zadovoljne da imaju Robespjerovu pomoć. Već 16. avgusta Robespjer je tražio od Zakonodavne skupštine da uspostave revolucionarni tribunal i da sazovu Konvent. Krnja Zakonodavna skupština sa samo trećinom delegata suspendovala je monarhiju. U njoj su bili samo jakobinci. Robespjer nije uspeo da spreči septembarski masakr i to je pokazalo da komuna više veruje Bilou nego njemu. Kada je sazvan Nacionalni konvent 20. septembra 1792. Robespjer je ponovo izabran kao prvi delegat Pariza. Robespjer i njegovi saveznici su bili u klupama koje su bile odotraga, pa su bile uzvišene. Zbog toga su dobili naziv montanjari. Ispod njih su bili žirodinci pomešani sa nezavisnima.

Na Konventu žirodinci su odmah napali Robespjera da je želio diktaturu. Robespjer je odgovorio na optužbe.

U Parizu je 11. marta 1793. osnovan revolucionarni tribunal. Jakobinci su državnim udarom 31. maja 1793. preuzeli vlast uz pomoć podrške javnosti i najsiromašnijih radnika. Komitet javne bezbednosti je osnovan 6. aprila. Imao je devet članova. Nacionalni konvent je 27. jula 1793. izabrao Robespjera u komitet, iako ovaj to nije tražio . Komitet opšte bezbednosti je bio zadužen za unutrašnju policiju.

Istoričari se ne slažu o Robespjerovoj ulozi u teroru. Jedni tvrde da je on imao manju ulogu u komitetu javne bezbednosti. Ipak jasna je uloga Robespjera kao voñe, govornika i najavljivača terora. Robespjer se uobičajeno smatra dominantnom silom u komitetu javne bezbednosti. Bio je jedan od najpopularnijih govornika u Konventu i njegovi pažljivo pripremljeni govori ostavljali su duboki utisak. Njegove pohvale revolucionarne vlade i vrlina pokazivale su njegovo verovanje da je teror bio nužan i neizbežan. Robespjerovo uverenje je bilo da su vrline i politički teror bile povezani i nužni. Iako nije imao diktatorskih ovlasti davao je smer jakobinskoj diktaturi. Tokom zime 1793-1794 dolazi do sukoba članova komiteta sa hebertistima, koji su bili radikalniji,. Bili su ateisti i odlikovali su se zalaganjem za uništenje neprijatelja revolucije. Od 13. februara do 13. marta 1794. Robespjer se zbog bolesti povukao iz Komiteta. Tada je zaključio da bi kraj terora značio i kraj političke moći. Raskinuo je sa Dantonom i herbertistima. Optužio je protivnike za potpomaganje stranih sila. Optužbe protiv Dantona su bile da je korumpiran, da je špijun i da je kovao zaveru za uspostavljanje monarhije. Te optužbe su i po revolucionarnim merilima bile jako neuverljive. Robespjer se 15. marta ponovo pojavljuje na Konventu, a 19. marta se hapse Herbert i 19 njegovih sledbenika. Pogubljeni su 24. marta 1794. na giljotini. Žorž Danton i njegovi prijatelji su uhapšeni 30. marta. Suñeno im je 2. aprila, a 5. aprila su pogubljeni na giljotini.

Posle pogubljenja Dantona Robespjer je koristio uticaj na jakobinski klub da bi dominirao pariškom komunom preko svojih sledbenika. Dva njegova sledbenika su izabrana za gradonačelnika i zamenika. Pokušao je da utiče i na vojsku preko svoga sledbenika Antoana Sen-Žista, koga je poslao na misiju na granicu. U Parizu je Robespjer ojačao teror. Nadao se da Konvent može izglasati svaku odluku, koju bi on diktirao. Da bi se osigurao za takvu mogućnost njegov prijatelj u komitetu Žorž Kuton 10. juna uveo drastični zakon po kome je tribunal postao sud, koji je osuñivao, a da

- 33 -

nisu bili potrebni svedoci. Zbog toga je do Robespjerove smrti na giljotini pogubljeno 1285 ljudi.

Robespjerova potreba za revolucionarnom promenom nije bila ograničena samo na politiku. On je inzistirao i na duhovnoj promeni francuske nacije na deističkim verovanjima. Na Robespjerovo inzistiranje je 7. maja 1794. Konvent donio dekret kojim je ustanovljeno Vrhunsko biće. Žan Žak Ruso je ideju Vrhunskog bića izložio u delu Društveni ugovor. U čast Vrhunskog bića održana je proslava 8. juna 1794. Tada je Robespjer održao govor u kome je naglasio da se Vrhunsko biće razlikuje od tradicionalnog boga u hrišćanstvu. Tvrdio je da je Vrhunsko biće radikalni demokrata, kao jakobinci. Tvrdio je da je njegova besmrtna ruka ucrtala u srca svih ljudi pravo i jednakost i da je naredio da svi ljudi trebaju biti slobodni i živeti u pravdi. Govorio je da nije stvorio kraljeve i popove da zauzdaju ljudsku rasu.

Krajem juna 1794. Robespjer je izašao iz Konventa i planirao je sledeće poteze. Ponovo se pojavio 26. jula 1794. i držao je dva sata dug govor upozoravajući na urote protiv republike. Optužio je neke poslanike za nepravde i za preterani teror i naglasio je da se komitet javne bezbednosti treba reformisati. U početku se konvent složio sa njim, ali posle govora protivnika konvent je odbio da prihvati Robespjerove ideje, nego su ih dali komitetu na razmatranje. Sledećega dana 27. jula 1794., koji se zvao 9. termidor po revolucionarnom kalendaru, Antoan Sen Žist je počeo da govori u korist Robespjera. Meñutim protivnici su ustali i uzviknuli "Dole sa tiranom". Oko 17:00 nareñeno je hapšenje Robespjera, Sen Žista, Kutona i dva mlaña poslanika. Vojska komune odvela ih je u gradsku skupštinu, ali Robespjerovi sledbenici su ga oslobodili. Vojska Nacionalne garde ih je ponovo uhapsila. Pri tome je Robespjer bio ranjen. Robespjer je 28. jula 1794. izveden pred tribunal i pogubljen je na giljotini bez suñenja. Pogubljeni su i Kuton, Sen Žist i devetnaest sledbenika.