Др ИВАНКА ЋУКОВИЋ КОВАЧЕВИЋ

ИСТОРИЈА ЕНГЛЕСКЕ— Кратак преглед —

Научна књигаБЕОГРАД, 1971.

За издавачаДрагослав Јоковић

УредникГордана Николић

Технички уредникМихаило Јозић

КоректорЂорђе Добрић

Штампа „Привредни преглед“ Београд, Маршала Бирјузова 3—5

САДРЖАЈ

Глава I: Преисторијско добаПалеолит. — Мезолит. — Неолит. — Бронзано доба. — Стонхенџ. — Гвоздено доба. — Келти. — Друиди.

Глава II: Британија под РимљанимаРимско освајање Британије. — Живот у римско доба. — Религија. — Хришћанство. — Ширење хришћанства. — Покрштавање Бритона.

Глава III: Најезде ГерманаАнгли, Саси и Јути. — Англосаксонско друштво. — Примање хришћанства. — Култура у VII и VIII веку.

Глава IV: Најезде СкандинавацаВесекс. — Викинзи. — Алфред. — Алфредови наследници. — Англосаксонски језик и књижевност.

Глава V: После норманског освајањаВиљемово освајање. — Виљемови наследници. — Хенри II. — Ричард I. — Краљ Џон. — Хенри III. — Едвард I. — Крсташки ратови.

Глава VI: Енглеска освајањаШкотски ратови за независност. — Едвард III. — Стогодишњи рат. — Јованка Орлеанка. — Сељачки рат.

Глава VII: Касни средњи векЛоларди. — Енглески језик. — Живот градова. — Село. — Витештво. — Дворски живот. — Правосуђе. — Рат црвене и беле руже. — Крај средњег века. — Средњовековна уметност.

1

Глава VIII: Рана ренесансаХуманизам. — Ренесанса. — Реформација. — (Тјудорски владари): Хенри VII, Хенри VIII, Едвард VI, Мери Марија Тјудор, Елизабета I. — Живот у тјудорско време.

Глава IX: Зрела ренесансаПуританци. — Џемс I. — Чарлс I. — Република. — Рестаурација. — Чарлс II. — Џемс II. — Славна револуција. — Почетак империјализма. — Ренесанса у уметности.

Глава X: Британија постаје велика силаКраљица Ана. — Династија Хановер. — Џорџ I. — Џорџ II. — Методисти. — Џорџ III. — Седмогодишњи рат. — Америчке колоније. — Америчка борба за независност. — Амерички устав. — Мислиоци. — Сликарство.

Глава XI: Одјек велике француске револуције и Наполеонових ратоваВелика француска револуција. — Одјек француске револуције. — Наполеонови ратови. — Наполеон и Енглези. — После Наполеона. — Регентско доба. — Џорџ IV. — Виљем IV. — Краљица Викторија (рани период).

Глава XII: Индустријска револуцијаИндустријска револуција. — Индустријска револуција се наставља. — Реформа парламента. — Радно законодавство. — Тредјуниони. — Чартизам. — Маркс и Енгелс у Енглеској. — Социјалистички покрет.

Глава XIII: Прва светска силаВикторијанско доба (средњи период). — Позно викторијанско доба. — Индија. — Остале колоније. — Британија и Балкан. — Врхунац британског просперитета. — Ирска. — Религија и наука. — Либерализам. — Викторијанска уметност.

Глава XIV: Двадесети векСтадијум империјализма. — Империја. — Уочи I светског рата. — Балкански ратови. — I светски рат. — Криза светског капитализма.

Библиографија

Хронолошке таблицеУпоредна хронологија историјских догађаја у свету и у Великој Британији, са освртом на југословенску националну историју

Списак илустрација

2

I. ПРЕИСТОРИЈСКО ДОБА

Палеолит. — Мезолит. — Неолит. — Бронзано доба. — Стонхенџ. — Гвоздено доба. — Келти. — Друиди.

Уобичајена расправа о томе када престаје преисторија а када почиње историја Енглеске заобиђена је у овом прегледу, који једноставно почиње од најранијих података о прошлости Британије. Они пак прегледи историје који изостављају све што је претходило доласку Англосаксона, или чак Нормана на Британска острва, чине неправду небројеним поколењима енглеских предака који су овамо пристизали током многих тисућлета и с бескрајним напором уздизали себе у стање људско. И овде, као и на целој планети, управо је тај рани развој човечанства био пресудан, јер да наши далеки преци нису испољили генијалност када су се доселили да би се могли испомоћи оруђем, те су га измислили и начинили од камена, ми ни до данас не бисмо одмакли од примата. Немамо, према томе, право да заобиђемо ни праљуде који су живели на енглеском тлу, а још мање каснија варварска племена која су у таласима пристизала са Европског континента, стварајући етничку основицу данашњег становништва Велике Британије. Уосталом, један летимичан осврт на живот у камено доба неће нам одузети много простора јер су, као што је познато, сведочанства из тог најранијег времена врло оскудна. Овде, археолог и историчар морају имати стваралачку машту да би на основу немих ископина дочарали представу о стварности минулих епоха. Међутим, историјско нагађање из неписаног летописа има своју драж јер је повест о борби прачовека за своје очовечење равна јуначкој епској поезији.

Палеолит. — Човек је насељавао данашњу Енглеску још од онда када је она била саставни део европског копна. Он се морао прилагођавати променама климе током стотина хиљада година, колико је трајало старије камено доба, звано палеолит. Четири ледена доба смењивала су се са раздобљима умерене или топле климе. Извесно време Енглеска је заједно са осталом Европом била прекривена леденим покривачем. У то време снежним пределима Британије лутали су мамути, северни медведи, јелени и друге изумрле животиње. Напротив, за време топлих периода у истим пределима живеле су тропске животиње, пећински лавови, жирафе, носорози и други становници жарког поднебља. Када је у току огромне дужине трајања палеолита прачовек постао човеком, остаје, разуме се, отворено питање.

Окружен суровом природом, зависећи за опстанак од дивљих животиња које је ловио, човек палеолита није се могао особито множити и напредовати. Тако се процењује да је у време када су Британска острва сачињавала полуострво на крајњем западу Европе, на том простору живело свега око две стотине педесет људи. Њихов живот био је таворење на ивици животињске борбе за опстанак; они нису имали одређеног станишта већ су се кретали за стадима од којих је зависила њихова исхрана. Оруђе им је било од необрађеног камена. Међутим, за време последњег леденог доба израда оруђа почела се усавршавати. Подстицај за ово усавршавање нису биле боље прилике. Напротив, ледени покривач који се спустио јужније и захватио пашњаке дивљих коња, говеда и јелена учинио је људима живот још тежим. Па ипак, камено оруђе из тог доба показује напредак. Како изгледа, управо су тешкоће опстанка биле онај подстицај који је човека натерао да развије своју умну способност и вештину. Други подстицај за еволуцију био је додир са другим људским скупинама, односно утицај размене. У палеолиту размена искустава сводила се на случајне сусрете лутајућих ловаца који би једни другима спонтано преносили своје скромне изуме. Но маколико скромни изгледали, ти изуми омогућили су даљу еволуцију оруђа. Човек је с почетка употребљавао онај камен који му је био на дохвату руке; потом је ударањем камена о камен успео да уобличи нешто као алатку; из ње се развио камени нож за сечење меса и гуљење коже убијене дивљачи. Човек је затим научио да користи као алатке рогове и кости великих сисара. Чак је и за ватру знао, по чему се увелико издигао над животињама које се боје пламена.

3

Ватра му је служила да се огреје и да на њој испече комад меса од дивљачи. А када је настало последње ледено доба, људска врста била је суочена са оним истим тешкоћама које су јој за време ранијих ледених доба претиле уништењем. Но и овог пута, човек је својом дурашном и прилагодљивом природом успешно пркосио недаћама, док су далеко снажнији и крупнији сисари око њега изумирали јер се нису могли привићи новонасталим условима живота.

Претпоставља се (мада постоје и другачија мишљења) да су људи за време последњег леденог доба развили свој начин споразумевања до оног степена када се ово споразумевање може назвати говором. На основу нагађања историчара, које се заснива на поређењу са развојем говора у најпримитивнијим племенима Аустралије и острва у Пацифику, мисли се да у палеолиту није могао постојати ниједан развијен језик којим би се говорило на ширем подручју. Сматра се да је свака група, и то не већа од братства, имала свој језик. Овај је, разуме се, био сиромашан и у почетном ступњу развоја. Али, и као такав, језик је био огромно достигнуће људског ума, јер је омогућио преношење мисли. А да је остао издвојен од других јединки своје врсте, прачовек не би ни постао човеком зато што је предуслов умног развоја управо живот у заједници. Према томе, стварање језика један је од видова човековог умног развоја у заједници.

Оно што нас данас највећма задивљује јесте палеолитска уметност. Чувени су пећински цртежи из млађег палеолита који са необичним реализмом приказују призоре из ловачког живота. Изванредни су обојени цртежи нађени у пећинама који представљају ловце, мамуте, бизоне, коње, говеда и јелене. Такође су веома лепе резбарије на дршкама оруђа. Претпоставља се да су ови цртежи и резбарије служили у магијске и ритуалне сврхе. Висока вредност палеолитске уметности насупрот оној у следећем периоду праисторије не може се објаснити. Како се чини, уметнички израз није у непосредној вези са ступњем развоја оног друштва из кога је и потекла, јер како бисмо иначе протумачили појаву ремекдела у најранијој преисторији. Но када је реч о Британији, не може се говорити о велелепним примерцима палеолитске уметности, као што су они који постоје у пећинама Шпаније и Француске. У Енглеској су нађени само украшени предмети, а и ови у малом броју примерака.

Мезолит. — Кад се лед повукао из северне Европе, па и из Енглеске, настале су нешто повољније прилике за историјског човека, те се број становништва почео постепено повећавати. Начин живота такође се мењао под утицајем који се ширио из развијенијих цивилизација у Средоземљу и југозападној Азији, (ове области предњачиле су још у праисторији). По много чему ипак је још увек трајало негдашње стање из палеолита, док су се појаве које ће бити карактеристичне за неолит, млађе камено доба, тек понегде усталиле. Зато је овај период назван мезолитом, што значи средње камено доба.

Напредак се огледао у већој вештини којом је прављено камено оруђе. Секира постаје главни алат мезолићана. Праве је од тврдог камена и утврђују за дрвену или рожнату држаљу. Такође праве копља са врхом од кремена, а за риболов харпуне са врхом од кости. Секиром обарају дрво и уче се простим тесарским пословима. У мезолиту је саграђен чун нађен у муљу реке Теј (Tay) у Шкотској. Био је начињен од огромног једловог трупца; весла уз њега била су лоптастог облика. Изум чамца био је врло значајан за одржавање веза са другим скупинама ловаца, са којима се могло нешто разменити или од њих научити. Кретање чамцем било је поготово значајно јер је сувоземни саобраћај био врло тежак због непроходних шума и мочвара.

Сматра се да је отприлике пре 8.000 година енглеској копно раздвојено морем од Европског континента. Ово је учинило да клима изгуби своје континентално обележје и да постане онаква каквом је знамо: влажна и блага (сразмерно географској ширини). Обиље падавина утицало је на промену биљног покривача, те су зимзелене честе уступиле место влажним храстовим шумама, а мочварни предели у речним долинама проширили су се на велике просторе. Југоисточни, претежно равничарски део Енглеске, који је најприступачнији

4

са европског копна, будући прекривен горостасним шумама и мочварама, није био насељен. Оно мало становништва на Острву живело је на брежуљкастом земљишту југозападне Енглеске, покривеним травом и ситним растињем. Човек је био приморан да обитава на овим оцедитим бреговима јер својом каменом секиром није могао искрчити џиновско дрвеће у равници, која је често била и мочварна.

Иако је клима постала блажа, људима насељеним у Енглеској за време мезолита није било једноставно прибављати храну, те су и даље живели номадским животом. Уколико нису становали у пећинама, градили су заклоне. Из тог времена потичу први остаци земуница и чатрља од блата, прућа и маховине. Доказано је да је човек умео одржавати ватру. С почетка су људи били способни само да чувају нађену ватру; али управо за време мезолита човек је на разним странама света дошао до сазнања да ватру може запалити трењем, и тако је настало огњило.

Мушкарци су и даље ловили дивљач, птице и рибе, организујући хајке или појединачним ловом. А жене и деца сакупљали су плодове дивљег воћа, хранљиво корење и семење; а из мора и река вадили су шкољке и ракове. Из мезолита потичу први костури паса нађени у насељима, што показује да је пас постао прва човекова домаћа животиња. Био је он пријатељ и енглеским мезолићанима.

Археолози су закључили да се мезолитска Британија може поделити на више племенских подручја. Но у основи њихов начин живота био је веома сличан — тегобан али пун промене. Они се нису стално задржавали на једном месту, нити су имали сталног занимања. Подела посла зависила је од снаге појединца, односно од пола и старости. Између мушкарца и жене није било утврђеног старешинства. Ужа породица није била особито чврста, нити веза између родитеља и деце трајна. Положај појединца у групи у којој је живео зависила је од његове властите природе и способности, а никако од наслеђених права или од пола. Било је група којима је предводник била жена, као што је било група које је предводио мушкарац. Такође је било жена на положају врача. Пошто није било развијених облика власништва, друштво није било организовано да га штити, нити је било класно раслојено. Братством или кланом, управљао је бирани старешина. Унутар братства постепено су се изградиле моралне норме понашања. Но те норме нису важиле у односу на људе ван сопственог братства. Напротив, било је похвално нанети зло туђинцу, преотети му улов, натерати га у бекство, чак и убити. Из тог примитивног схватања да је само човек сродне крви ближњи, а сваки странац непријатељ, развила се идеологија освајачких ратова. Али о томе ће касније бити реч. У камено доба није постојала граница између удружене пљачке и ратног похода; њу су измислиле развијеније цивилизације да би родољубљем прикрили отимачину.

Током више хиљада година мезолита, човек је осим побољшања свог начина живота усавршио и говор као средство општења. Развој говора показује да је свест дивљака каменог доба добијала све више обележје разума. Развијајући способност уочавања, поређења и закључивања, језик сведочи о развоју саме способности мишљења. Додуше, мисао мезолићана била је у приличном мраку и збуњена. То се огледа у њиховој маштовитој али логички неодрживој космогонији. Примитиван човек осећа страх немоћног пред тајном природе и смрти. Желећи да докучи њихову мистерију и да их умилостиви, примитиван човек их замишља као људска бића, те им се тако и обраћа. Наспрам уништавајуће смрти он измишља женско божанство плодности — тек много касније населио је небеса боговима. Одбијајући да прими смрт као свој коначни нестанак, човек је прибегао вери у загробни живот. С ону страну гроба чекају умрли преци који могу помоћи, мисли он, зато их треба умилостивити поштујући њихову успомену. А када неко умре треба га опскрбити за његов далеки пут. Тако је настао опште распрострањен култ мртвих, захваљујући коме су се сачували многи предмети за личну употребу, које су археолози налазили и још увек налазе у праисторијским гробовима. По тим предметима видимо да су мезолићани у Енглеској волели

5

да се украшавају накитом, да су правили огрлице од шкољки, од зуба разних животиња, чак и од скупоценог ћилибара. Држаље својих ножева такође су волели да украшавају резбаријама које представљају дивље животиње и ловце. Цртеж на оружју имао је магијски значај, насликана животиња требало је да донесе срећу у лову. Но поред тога треба подвући настојање резбара да што лепше изведе свој цртеж. Та жеља да се дело боље уради остала је својствена уметницима свих времена.

Неолит. — Сматра се да су први људи готово један милион година живели као ловци пре него што се појављују први трагови земљорадње у млађе камено доба звано иеолит. Поред пољопривреде развијају се извесне вештине, као што су израда оруђа од глачаног камена, грнчарство, корпарство и ткачка вештина. Неолит није равномерно настао на свим континентима. Изгледа да се прво појавио у источном Средоземљу и у области на југу од Каспијског језера. Пре него што је култура неолита доспела у Британију, која је већ морем била одвојена од Континента, она је цвала у плодним пределима Азије, Африке и Европе. Па и кад се појавила у Британији око 2400. године пре наше ере, неолитска култура није била потпуна (нема доказа да су знали за ткачку вештину).

Талас ширења неолитске културе ишао је од Егејског басена правцем Моравско-Вардарске долине до Подунавља, а одатле све до крајњих граница западне Европе. Носиоци ове културе били су примитивни ратари и сточари. Они су обрађивали земљу каменом мотиком и зашиљеним коцем, а сејали су неке врсте нискородне пшенице. Земља би при томе брзо губила плодност, зато се нису могли задржати на једном земљишту дуже од једне генерације, већ су се постепено кретали према још необрађеним долинама које су крчили и насељавали. Гајење стоке, лов и риболов била су им допунска занимања. Етнички је тај први сељачки свет Европе припадао средоземном типу, о чему сведоче њихови костури, затим грнчарија и четвртасте чврсте куће и начин сахрањивања мртвих који је био исти на целом подручју Европе, од Средоземља до Скандинавије.

Најважније новине које је неолит донео човечанству биле су: својина и дисциплина. Својина није додуше била у правом смислу приватна, већ задружна или породична. Па ипак, постојање својине знатно је променило менталитет човека. Другу важну промену његовог менталитета изазвала је одређена дисциплина живота. Док ловац номад живи слободно и једва, зна шта то значи рад, сељак је везан за одређено место, а његови усеви и домаће животиње приморавају га да дисциплиновано обавља одређене послове у одређено време. Поред тога, у пределима крај великих река развој пољопривреде наметнуо је потребу наводњавања. А тај посао може се изводити само уз учешће бројне радне снаге, која се покорава одређеној дисциплини. Без чврсте власти то се није могло постићи, зато су цроцвале само оне неолитске цивилизације у којима се извршило класно раслојавање друштва, па су краљ и владајућа класа принудом терали сељачку масу да учествује у великим радовима наводњавања (Месопотамија, Египат). На тај начин настале су прве државе.

Живот у породици морао се такође саобразити дисциплини. Ауторитет домаћина који управља пословима породичне задруге мора бити чврст да би се сви ратарски послови ваљано обавили. Тако су створени патријархална породица и патријархални морал. Старешинство мушкарца свуда је преовладало; а жена, за коју се држи да је прва приступила гајењу биљака и тиме започела нову еру човечанства, потиснута је у сељачким цивилизацијама на подређен положај.

Пошто у Енглеској не постоје плодне алувијалне долине, као у Месопотамији или у Египту, то се и живот њених првих земљорадника одвијао у много скромнијим облицима него у овим колевкама цивилизације старога света. Неолитска Британија прима неколико таласа миграције са Иберског полуострва и са ушћа Рајне. Досељеници су чамцима прелазили канал Ламанш (тада много ужи) и насељавали Острво на коме је било врло мало становника, те су без сметње превозили своје породице и покретну имовину, која се састојала од стоке, семена за сетву и ситне грађе. Трагове тих тамнопутих, мирних земљорадника

6

наилазимо и данас у етничком типу оних црномањастих доликокефалних Енглеза, за које се погрешно говори да су келтског порекла.

Секира од глачаног камена, пијук, брадва и срп налазе се већ у рукама неолитских становника Британије. Лук и стрела допуњавају његово убојно оружје. За израду свог оруђа и оружја они се нису задовољавали каменом вађеним на површини земље, већ су копали горње слојеве како би у дубини открили чврсту стену. Кремен (кварц) је био на највишој цени због своје тврдоће. А тамо где би га нашли у већим наслагама настајали су мајдани из којих је кремен вађен за потребе великих територија. Најпознатији преисторијски мајдан кремена налази се у источној Енглеској, у Грајмсовим пећинама (Grimes Caves). Овде постоје остаци више стотина подземних галерија, одакле је кремен вађен у великим количинама. Секире начињене од кремена из Грајмсових пећина нађене су приликом археолошких ископавања на разним местима широм целог острва Велике Британије. Овај податак указује на извесне нове појаве у животу британских неолићана. Грајмске секире нису биле производ само за личну употребу; они који су овде радили у каменолому имали су у виду размену свог производа за неку другу робу. Трампа је, разуме се, још увек била уобичајени начин размене добара. Други важни податак на који нам указују мајдаии у Грајмсовој пећини јесте чињеница да се појавио специјализовани рад. Наиме, клесари кремених секира извештили су се у овом послу, те су вероватно живели на тај начин што би све потребне ствари добављали у замену за тај свој специјализовани производ. Тако је секира, као најважнији човеков алат, рађена са посебном бригом и постала предметом трговине, која се још увек одвијала претежно воденим путевима.

Насеља из неолитског времена била су саграђена од тако трошног материјала да су, осим чврстих камених предмета, сви трагови ондашњег живота временом пропали. Изузетно је, на крајњем северозападу Британије, откривено једно добро очувано неолитско село од камена, које је неколико хиљада година лежало затрпано песком. На мало острво Скара Бре (Skara Brae), из групе Оркнејских острва (Orkney), доспели су неолићани чамцима. Ко зна чиме су се руководили када су се одлучили да се населе на овом неплодном острву. Испитивања су доказала да су се овде дуже задржали и да је насеље служило током неколико генерација. Обрадиве земље, како се чини, било је мало; на оскудним пашњацима становници Скара Бреа напасали су своја стада. Шума овде не расте јер је острво изложено јаким ветровима, и у недостатку дрвене грађе људи су зидали своје мале четвртасте куће од шкриљца, а покривали их китовом кости. На средини куће било је огњиште, са кога је дим излазио кроз отвор на средини крова. Око огњишта биле су начињене камене клупе, а такође и остали намештај у кући био је од камених плоча: скриња, полица са посуђем и ногари од лежишта. Кућице у насељу биле су ушорене, а уличице су биле степенасто распоређене на падинама једног брежуљка. Да би се заклонили од силине ветра становници су затварали врата својих домова каменим плочама, и што је још занимљиво, истим таквим плочама покривали су своје уске улице да би се сачували од невремена.

Све што још знамо о животу неолитских становника Енглеске то је да су правили посуђе од глине, да су млели брашно ручним жрвњем и да су вероватно варили пиво од јечма. Све те послове обављале су жене уз велики труд и веома несавршеним начином. Тако су посуђе правиле руком, јер грнчарски точак још није био измишљен, а да би скувале кашу у земљаном лонцу, морале су претходио сатима да окрећу жрвањ те жито самељу у грубо брашно. Жене су такође шиле одећу и обућу за све укућане. Игла им је била од кости а конац од ремена; са тим прибором шиле су примитивно штављене животињске коже које су људима каменог доба служиле као одело.

Остаци монументалних гробница говоре о томе да је култ мртвих био развијен и у Британији као и у осталој Европи. Трагови им се назиру на фотографијама снимљеним из авиона, и то већином недалеко од морске обале. У тим хумкама нађене су камене плоче са магијским цртежима. Друге, пак, гробнице биле су од камена, са или без трагова резбарије.

7

На основу тих различитих типова гробница закључено је да у време неолита Британија није имала јединствену културу.

Бронзано доба. — Сматра се да је бронзано доба Британије почело око 1900. године пре наша ере. Међутим, много пре тог времена у другим деловима света увелико се знало за обраду метала. То знање донео је у Велику Британију један народ који се овамо доселио са европског копна. Археолози су овај народ назвали Бикер Фолк (Beaker Folk) према карактеристичном облику једне њихове посуде (beaker). То су била ратоборна племена која су покорила мирољубиве Иберце и ускоро се са њима стопила. Заслуга Бикер Фолка била је у томе што су они собом донели знање о топљењу, обради и употреби метала. Као што је познато, метали који су први ушли у употребу били су бакар и калај, јер се они прилично просто могу излучити из руде. Одмах је примећено да стопљена ова два метала дају легуру — бронзу — која је веома погодна за обраду. Дошавши у Британију већ упознати са употребом бронзе, Бикер Фолк племена су убрзо открила да њихова нова домовина има богата налазишта бакра и калаја. (Данас су она скоро исцрпљена.) Посао око топљења руде и ливења метала нису могли обављати сви људи у племену. Ти послови захтевали су посебну вештину, познавање заната. И тако се из сељачке масе издвојио посебан слој људи, ковачи. Њихова производња вије била намењена само за домаћу употребу, већ и за продају на далеким пијацама. Велика Британија имала је већ успостављене трговачке везе са Ирском, Грчком, Египтом и Балтиком, камо су се извозили скупоцени метали: бакар и калај. Трагови ових веза сачувани су у виду разних предмета нађених у гробовима у Британији, а који потичу из поменутих земаља.

У домаћем животу бронзано оруђе такође је одиграло велику улогу јер је побољшан начин обраде земље; а у рату је бронзано оружје давало премоћ ономе ко га је поседовао. Посредним путем, бронза је извршила благотворни утицај на целокупни живот народа. Грнчарска вештина видно је узнапредовала. Појављује се златни накит. Оружје показује не само убојитост већ и фину израду. Али од свих трагова које су за собом оставили Британци бронзаног доба најзначајнији су остаци њихових храмова који сведоче о једној заиста развијеној цивилизацији. Ови споменици налазе се на више места у Енглеској, Шкотској и Ирској, али су од свих највеличанственији они подигнути у данашњој покрајини Вилшеру (Wiltshire) која је још позната и под старим називом Весекс (Wessex). Око 1500. године пре наше ере Весекс је био средиште једне добро организоване и цватуће цивилизације. Највеличанственији од поменутих споменика, Стонхенџ (Stonehenge) претворен је у национални парк. Остаци овог, међу најзнаменитијим преисторијским светилиштима у Европи, заслужују да се на њих посебно осврнемо.

Стонхенџ. — У југозападној Енглеској, недалеко од града Солсберија (Salisbury) стоје и данас остаци градње праисторијских људи који својим џиновским, тајанственим облицима задивљују модерног човека. Они говоре о великом напору да се створе дела достојна богова. Та човекова тежња да овековечи своје поколење и предузме потхвате који наизглед превазилазе његове моћи, била је покретачка сила у развоју људског друштва од праисторије до данашњих дана. Међутим, трагови многих огромних напора неповратно су избрисани, али ови у Стонхенџу и његовој околини дугују своју трајност чврстини градње која одолева разарању столећа.

Стонхенџ се састоји од два концентрична круга камених блокова у чијем се средишту налази олтарски камен. У зору најдужег дана у години сунчани зраци падају на тај камен пролазећи између стубова улазних врата. Сматра се да је ово било светилиште бога сунца. Монолити од којих је светилиште израђено грубо су оклесани и на њима су изведена грађевинска уобличавања (испусти и жљебови). По својој конструкцији и обради камена Стонхенџ има сличности са преисторијским остацима у древној Микени на Пелопонезу и са онима у Миноеу на острву Криту. Зато се претпоставља да је градитељ Стонхенџа био упознат са цивилизацијом Средоземља.

8

Стонхенџ је грађен и дограђиван током три стотине година. Први трагови светилишта потичу из времена око 1800. године пре наше ере. Сто педесет година касније извршена је његова реконструкција. Том приликом довлачене су велике громаде стена са велике удаљености. Затим је око 1500. године пре наше ере вршена још једна реконструкција и тад су још већи монолити довлачени са још веће удаљености и постављени у истом кружном облику око жртвеног камена. Из непознатог разлога зидање је обустављено; шездесет камених блокова остало је необрађено. После неког времена ти неотесани блокови постављени су усправно и укопани на одређена места. Споменик је довршен негде око 1400. године пре наше ере. Током многих столећа ово светилиште одолевало је зубу времена. И људи су га упорно разарали користећи џиновске стубове од тврдог камена као мајдан за своје грађевинске потребе. Па ипак је остало довољно од првобитне конструкције да изазове дивљење човека атомског века.

Светилиште Стонхенџ налази се близу града Солзберија у југоисточном делу Енглеске.Споменик је саграђен од громадних монолита, између 1800. и 1400. године пре наше ере.

Од Стонхенџа према реци Авону води један пут који је са обе стране био такође обележен каменим громадама. Од тога пута остао је неприметан траг; а исто тако сравњени су други трагови земљаних радова у облику шанца око светилишта. Две миље на североистоку од Стонхенџа откривени су 1928. године трагови једног другог споменика, коме је дат назив Вуденхенџ (Woodenhenge). То је био велики кружни трем од дрвета подигнут на једном платоу опасаним шанцем. Средина грађевине била је откривена. Археолози су нашли гроб трогодишњег детета узидан у темељ; лобања му је била размрскана приликом жртвене свечаности. Не зна се да ли је Вуденхенџ био храм или скупштинска зграда. Поред овог споменика у непосредној близини нађене су бројне погребне хумке.

На северу од Стонхенџа налази се Авербери (Averbury). Остаци овог споменика мање су познати јер су мање видни од Стонхенџа. Али у своје време, Авербери је морао бити још величанственији са својим кружним бедемом и шанцем око платоа широког три стотине метара. Овде су била постављена четири круга од камених блокова. У једном кругу било је сто монолита тешких до 40 тона; камење у другим круговима било је нешто мање. Од четири излаза кров бедеме, који су скоро сравњени са земљом, један је изводио на главни пут који је на дужини од једног и по километра био обележен огромним усправним блоковима. Вандалско разарање овог споменика извршили су земљопоседници у XVIII веку. То није био лак посао, али је изведен систематски распрскавањем ових вештачки постављених стена. Циљ је, разуме се, био да се оранице прошире.

9

У околини Аверберија налазе се и други споменици праисторијске Британије, као велика заједничка гробница (West Kennet Long Barrow), затим кружно светилиште од дрвета (Overton Hill) и зцаменито брдо Силбури (Silbury), највећи вештачки брег у Европи. Висок је око 48 метра, купастог облика, са заравни на врху. Земља од које је подигнута ова џиновска хумка потиче из шанца који ју је опасавао. Кад је брдо подигнуто и у коју сврху — остала је тајна. Ископавања која су овде вршена нису била плодна. Све што се зна јесте да Силбури потиче из времена пре него што су Римљани саградили свој пут, који прави лук да би обишао Силбури.

Природно питање које се поставља јесте: којом су техником преисторијски људи предузимали ове замашне градње. Писаних података о томе, разуме се, нема. Међутим, алат око ових споменика нађен приликом ископавања која су тамо вршена, довољно је сам собом речит. Пијуцима начињеним од рогова црвеног јелена ломили су кречњак, а скупљали га грабуљама такође од јеленских рогова. Плећна кост од јелена служила им је као лопата којом су товарили издробљени кречњак у котарице од прућа. Са пуним котарицама пели су се градитељи један по један у дугим поворкама да би свој товар изручили на врху брда, које је полако расло у висину да би на крају достигло огромне размере. Израчунато је да је за изградњу Силбурија било потребно изручити близу педесет милиона корпи кречњака, сваку од петнаест килограма тежине.

Још веће дивљење изазивају градитељи Стонхенџа који су доносили монолите из каменолома у јужном Велсу, удаљеном око 240 миља, односно близу 400 километара. Превоз су обављали сплавовима до најближег места на обали, а одатле су морали свој џиновски товар пребацити копном до градилишта. За то су им олужили балвани које су уместо точкова подметали под стену и уз учешће стотине радника веома споро котрљали по неравном терену. Тај мукотрпни посао морао је трајати много година и захтевати труд небројених руку. Најтежи део посла очекивао је градитеље на месту где је камење требало усправити, утврдити и поврх њега поставити огромне блокове горњег каменог венца. Напори које је изискивао такав подухват говоре о постојању неког снажног верског осећања које је инспирисало градитеље. Поред тога, Стонхенџ и остали весешки споменици сведоче о смислу за организовани рад у друштву које је себе на овај начин овековечило.

Гвоздено доба. — Уочи преласка на културу гвозденог доба, око 1000. г. пре наше ере, јужна Енглеска била је прилично насељева. Где год је било земљишта повољног за земљорадњу, постојала су сеоска насеља у којима се становништво бавило обрадом земље и сточарством. При том је употреба бронзе била увелико распрострањена, мада не свеопшта. Упоредо са бронзаним оруђем још увек је био у употреби камени алат, јер је овај био свима приступачан. Тек је гвожђе истиснуло из употребе камено оруђе пошто је било јефтиније од бронзе. У томе и јесте предност гвожђа над бронзом. Његова примена није иначе била тако осетна као проналазак првог метала — бронзе. Гвожђе нити је много чвршће од бронзе, нити је на изглед лепше. Напротив, предмети од бронзе могу се финије израдити него гвоздени. Међутим, гвоздена руда је доступнија од руде бакра и калаја; гвоздене руде има скоро свуда у Британији. И када је процес топљења гвоздене руде савладан, гвожђе је потиснуло бронзу из употребе. Сваковрсни предмети од гвожђа постали су власништво чак и сиромашнијих људи, чиме се моћ човека наспрам природе знатно појачала у његову корист. Са гвозденом секиром у руци човек је могао почети да крчи дотада несавладљиву шуму која му је ограничавала животни простор на Острву. Помоћу гвоздене мотике могао је да побољша обраду земље и да добије већи род са својих њива. Захваљујући гвозденом алату био је у стању да гради веће и сигурније чунове, те да се у њима отискује на даље пловидбе.

Знање о томе како се гвожђе добија није једноставно, а чињеница да је то знање било распрострањено у Британији у првом миленијуму пре наше ере потврђује нашу представу о постојању развијеног преисторијског друштва. За топљење гвоздене руде потребне су пећи у којима се може произвести прилично велика температура. Уз то ове пећи имају сложени

10

уређај за довод ваздуха, при чему се употребљавају мехови. Разлучивање гвожђа из руде био је мучан посао; а тек онда је настајао исто тако тежак задатак ковања појединих предмета од сировог гвожђа.

Келти. — Досељавање Келта у Британију трајало је више стотина година. Први малобројни досељеници прешли су Ламанш око хиљадите године пре наше ере. Они су долазили овамо зато што су их друга племена потискивала према западу, те су почели да насељавају Британију у својој потрази нових простора. Средином осмог века пре наше ере Келти су у великим масама стали долазити на јужне и источне обале Острва. Прва освајачка племена Келта звали су се Гали (Goidel, Gael). Њихово име сачувало се у називу келтског дијалекта — гелик — (Gaelic) којим говори становништво на крајњем северу Шкотске и у западној Ирској. Касније су наишла племена Бритона (Brythons) која су Острву дала његово име. Последњи су се доселили Белги (Belgae), према којима је Белгија добила свој назив. Сви су они долазили да се стално населе у Британији, те су заједно са ратницима пристизале и њихове породице, домаће животиње и покућство.

Долазећи из Галије, данашње Француске, келтска племена била су већ донекле упозната са тековинама римске културе. Они су се, додуше, жестоко опирали романизацији, међутим, додир са Римом ипак је утицао на њих и они су под тим утицајем унапредили свој варварски начин живота. Према томе, Келти су донели у Британију корисне новине. Па ипак, староседеоци, које историчари називају једним заједничким именом, Иберци, нису пресретали Келте добродошлицом. Штавише, покушавали су да се заштите од њихових упада. Градили су бедеме и утврђења око својих села, или су се повлачили у непроходне пределе. Тако је, на пример, страх од келтске најезде навео становнике једног места код Гластонберија (Glastonbury) да се склоне усред мочваре, где су подигли вештачко острво, величине близу једног хектара. Насуто земљиште опасали су високом оградом од коља. На том острвцу било је подигнуто око шездесет округлих колиба, које су биле међусобно повезане шљунковитим стазама. Може се рећи да је живот у овом преисторијском селу био богат, јер је овде нађен, поред многих лепих украсних предмета, и први новац у облику металних шипки.

Покушаји староседелаца да спрече долазак Келта били су безуспешни. Ови су били ратоборнији и боље наоружани од староседелаца, Ибераца. Осим тога, као што је већ речено, они су морали да се крећу у правцу запада јер су их потискивали други народи, Германи и Илири.

Келти су били крупни, високи људи, риђокоси, светлих очију и беле пути, насупрот омањим, црномањастим Иберцима, средоземног порекла. Келтски етнички тип често се среће међу Британцима, (мада га је тешко разлучити од германског типа са сличним особинама). Разлике у цивилизацији између оне коју су Келти донели и оне коју су затекли биле су знатне. Због тога, а и због етничке разлике Келти и Иберци задуго се нису стопили у један народ. Живели су једни поред других, у издвојеним насељима, при чему су се Келти наметали Иберцима као господари, изнуђујући од ових неку врсту данка. На тај начин ојачала је моћ ионако силног ратничког сталежа Келта.

Келти су имали племенско-ратничку друштвену организацију. Прости пук бавио се мешовитим ратарством; а изнад њега издизао се поменути слој ратника. Ови су имали богатство и углед, који су расли упоредо са њиховим ратним победама. У њиховом интересу било је да ратно стање не престаје. И заиста, борбе су била келтска свакидашњица; у њима су се огледали ратници надмећући се јунаштвом. Управо такво стање погодовало је још већем јачању ратничког слоја. Пошто је одасвуд претила опасност од обести ових силника, обични земљорадник се радо стављао под заштиту оног ратника који је обећавао да ће га штитити од самовоље суседних велможа. Заштиту од пљачке могао је пружити само јак господар, и тако је сам народ допринео да се његове војсковође оснаже. У томе је историја Келта слична повести других варвара у ово доба европске прошлости.

11

Друштвена свест превазилази породицу и братство те се изједначује са племеном. Додуше, и племе је засновано на негдашњем сродству јер је настало ширењем једног рода, у коме су се током већег броја генерација породице множиле и све више удаљавале једна од друге. У племену и даље братство остаје основном производном јединицом друштва. Појединац идентификује себе са својим братством, те своје личне интересе њему потчињава. Са своје стране братство стоји као један човек и брани појединца, који као члан братства добија потребну сигурност. Веза између братственика сматра се светињом. У варварском друштву, па и келтском, крвна освета јесте главни извршилац правде.

На челу свих братстава од којих се сачињавало једно племе налазио се поглавар, који је себе често називао краљем. Много је у Британији тога времена било краљева, који су били у сталној међусобној завади око превласти. Краљ је био не само најмоћнији већ и најбогатији човек у племену, јер је главнина ратног плена доспевала у његову ризницу. Ризницу су такође допуњавали покорени суседи својим данком, који се састојао од металних шипки и других металних предмета. Покорена племена морала су још и друге ствари прилагати краљу победнику. Могла је то бити стока, дивљач, барске птице, рибе, жито и мед. Краљ је такође убирао приходе идући по народу и делећи правду. Осим тога, кад није био у војном походу, краљ је проводио у лову и на гозбама. Омиљена краљевска забава био је лов на јелене и дивље свиње, којих је била сва сила у непроходним храстовим шумама. Краљевски ловци ловили су и животиње са скупоценим крзнима, као што су даброви и куне. У лову су учествовали чопори паса и соколари са дресираним соколима.

Богатство краљевске трпезе сведочило је о владаревој моћи и угледу. Главна храна било је месо, а од пића медовина. Њу су дворске слуге справљале од превреле мешавине меда и воде, те су овим алкохолним пићем гостили краљевску дружину. Сам краљевски двор била је повелика грађевина од грубо тесаних греда, покривена кровом од прућа или трске. Дворско здање састојало се од једне једине просторије, а насред куће налазило се огњиште. Храна се справљала у котлу на отвореној ватри, а пиће се служило у пехарима од рога. Намештај краљевског дома није био много бољи од онога у сеоским колибама. Спавало се на дрвеним лежајима, застртим сламом или сеном и покривеним вуненим губерима и кожама. Одело се чувало у скрињама. Гломазни сто и клупе употпуњавали су покућство. Раскошно је било само оружје на зидовима. У задимљеној просторији, при светлости ватре са огњишта блистала су оштра сечива и украшени балчаци мачева.

С вечери, а нарочито у зимска доба, око огњишта би се окупила краљевска дружина. Њихова омиљена забава било је слушање јуначких песама. Многи ратници су и сами знали бугарити, али је за трпезом угледнијих краљева певао дворски певач. Његова улога није била само да забавља; својим стихованим хроникама о племенским јунацима, певач је утицао на одржавање борбеног духа међу ратницима. Уочи битке певач је бодрио присутне да покажу своје јунаштво у предстојећем окршају. Делија, кога је певач прославио у јуначком спеву био је сигуран да ће му се сачувати успомена у народу. Певач је највише славио подвиге самог краља, свог заштитника. А краљ га је за узврат даривао поклонима. Сличан положај на двору имао је и лекар који је видао ране лековитим травама и уз то се бавио враџбином. Поклони које је краљ давао састојали су се од разних металних предмета, а највреднији поклон био је златан прстен. За верну службу добијали су и ратници златан накит и украсе.

Келтска обрада злата, и других метала, заслужује посебни осврт. Келтски смисао за уметничко обликовање утиснут је у сваки предмет њихове производње, чије се израде не би застидео ниједан златар. Ту су дивне копче, огрлице, украшени дизгини, штитови, балчаци, кациге, чија се орнаментика заснива на правилним геометријским шарама, врло прецизно изведеним.

Златари, разуме се, нису биле једине занатлије у келтским заједницама. Особити углед имали су ковачи зато што су Келти ценили метално оруђе и оружје. Ткачи су правили ваљано сукно у јарким бојама, које су добијали од корена или коре биљака. Такође је био важан занат

12

произвођача соли, која је била неопходна да би се сачувало месо од убијених животиња. Со се добијала исушивањем морске воде, а исто тако из рудника соли на копну. Оружари, колари, грнчари и тесари употпуњавали су снабдевање келтских заједница, а предмети које су израђивали носе обележје велике вештине.

Култ мртвих био је веома развијен међу Келтима, и захваљујући томе нађене су многе ствари за свакодневну употребу које су они стављали у гробове умрлих. Најугледније ратнике сахрањивали су чак заједно са њиховим борним колима. Ти посмртни поклони говоре о томе колико су Келти полагали на свој изглед и опрему. Римски писци веле да су волели јарке боје и да су се чак тетовирали. Негована дуга коса и брада били су знак високог рода, док су прости људи носили кратко подшишану носу. Волели су да носе крзно и да се ките огрлицама и наруквицама. Но ти нагиздани охоли ратници били су, како сведоче римски писци, примитивни и нечисти у домаћем животу, због чега су их ови презирали.

Приликом освајања Британије, Римљанима је највише муке задало племе Белги. Иако су се опирали романизацији они су били примили највише од римског утицаја. Када су се Белги населили у југоисточним областима Острва, они су пренели са Континента извесне значајне тековине коде су сами претходно усвојили. И ранија келтска племена знала су за употребу плуга. Тако су ранији келтски досељеници већ орали своје њиве. Но, њихов плуг био је мали и кратак и могао је обрађивати само горњи слој земље. Белги су, међутим, донели тежак плуг, који су вукла два пара волова, а некад и четири. На тај начин проширене су површине зиратне земље, а жита им је претицало и за извоз. Нарочито су биле развијене јужне области које су трговале са Галијом. Живљи промет дао је подстицај за ковање властитог новца. На златницима једног племена Белга биле су утиснуте на једној страни слика македонског владара, а на другој страни ратна борна кола. Но са сваким новим ковањем новца ове слике биле су све мање сличне свом узору. Келтским варварима су очигледно биле туђе те фино израђене реалистичке фигуре, те су их иајпосле свели на некакве шаре у којима се оригинални цртеж не може распознати. Овај пример са новцем показује у ствари колики је био јаз између римског узора и његовог келтског подражавања. Исто се може рећи и за прве градове на Острву, Колчестру (Colchester) и Сент Албанс (St. Albans). То су биле само велике селендре, опасане шанчевима и палисадом.

Државице које су Белги основали биле су у сталном међусобном рату који су водили њихови краљеви за превласт. Но превласт нико није успео остварити. Келти се нису објединили под јединственом државном влашћу која би их учинила јаким наспрам римског продирања. Управо је неслога између келтских краљева и кнезова помогла Римљанима да се учврсте у Британији. До стварања јединствене државе на Острву свакако је морало проћи још много времена, чак и да Римљани нису дошли овамо. Британија је још увек била неравномерно развијена. На крајњем северу и западу острва владало је камено доба; затим етничко стапање становништва није било извршено; везе између покрајина биле су слабе и тешко су се одржавале. Планински ланци, иако не високи, мочваре и пустаре делиле су једне од других етничке и културне групе племена. А тамо где су она била тешње повезана, владало је, као што смо видели, ратно стање. Такву Британију нашао је Цезар када се са својим легијама по први пут искрцао на њено копно у лето 55. године пре наше ере.

Друиди. — Келти у Британији, као и они у Ирској и Галији, развили су своју многобожачку религију из култа природе. Оно што је карактеристично за паганске религије уопште било је типично и за Келте; они су обожавали природу придајући природним силама људске особине (персонификација). Пишући о Келтима у Британији, Јулије Цезар је нашао сличности између римских и њихових богова и богиња. Поред ових Бритони су веровали и у нижа божанства, као што су виле, вилењаци, демони и вештице, а и друга чаробна бића.

Оно што је одликовало многобожачку веру Келта у Британији и Галији била је организација њиховог свештенства — друида (deru - храст). Друиди су имали врло бројну и јаку организацију, они су били ослобођени било каквих давања и обавезе да учествују у рату.

13

Њихова морална власт над народом чинила је снажан утисак на странце, те су их многи путници описивали, мада нису могли продрети ни у суштину њиховог култа, а још мање у све обредне тајне. Тако су друиди остали обавијени велом тајанствености пошто су и сва каснија настојања историчара остала углавном у области нагађања. Оно што се поуздано зна јесте да су друиди имали строгу организацију и да су руководили духовним животом народа који их је огромно поштовао. Њихова организација није била кастинска, свако је могао ступити у редове друида. Због њиховог угледа и повластица које су уживали, родитељи су радо доводили своју мушку децу и предавали их свештеницима, да би се после припреме придружила друидским редовима. Припрема је трајала веома дуго, и до двадесет година, а састојала се из учења напамет свеколике мудрости и религије ових посвећених људи. Шта је био садржај тог учења, остала је тајна, јер се оно преносило искључиво усменим путем.

Организација друида била је подељена у неколико редова, који су имали посебне задатке. Једни су обављали верске обреде и делили правду, бавили се филозофијом и астрологијом; други су били певачи уз харфу, који су знали хиљаде стихова и сами састављали нове песме кодима су хвалили храброст јунака и подстицали борбени дух народа, они су такође били и васпитачи омладине; трећи су били видари и врачи, чија је дужност била да проричу будућност. Поред ових, постојали су и искушеници, а можда и ред за жене друиде. Према томе, друиди су обављали све оне послове који су били изнад физичког рада и ратовања; они су били и свештеници и судије и лекари чаробњаци и васпитачи.

На челу њихове организације налазио се врховни друид. На овај положај долазио је један од чланова старешинства кога је скуп бирао да доживотно обавља ову дужност. Скуп се одржавао у шуми, јер друиди нису градили храмове и нису одобравали подизање кипова својим боговима.

Карактеристичан за друиде био је њихов култ једне зимзелене биљке која расте као паразит високо у крошњама дрвећа. Ми је познајемо под именом имела, а Енглези је зову mistletoe (lat. Viscum album). Када би открили лоптасти џбун имеле на храстовом стаблу, друиди су приређивали народну свечаност. Један од свештеника свечано обучен у белу одежду, попео би се на дрво и златним српом одсекао имелу. Њу би прихватила два свештеника у белом чаршаву који су међу собом држала. При том су два бела бика приношена на жртву боговима. Понекад су боговима приношене и људске жртве. То се дешавало када је богове требало посебно умилостивити, као на пример за време поплаве, глади, рата, болештине. Обично су жртвовани осуђеници. Ти несрећници спаљивани су живи у великим кавезима од прућа, које су приликом обреда стављали на ломачу. Још страшнија је била судбина оних жртвованих које су убијали ножем да би врач прегледао њихову утробу, тражећи овде знаке на основу којих је прорицао вољу богова и будућност.

Када су у своје време Римљани дошли у Британију, показали су се непријатељски расположени према друидима. Римљани нису били противници саме њихове религије, већ управо друидске организације пошто су друиди подстицали дух отпора против римског продирања. Морална снага и јединство друида сметали су Римљанима јер су давали моралну снагу варварима, који би без друидске организације били разједињени и слаби наспрам римске моћи. Зато су Римљани предузели снажан напад на седиште друида на острву Англесиу (Anglesey) код велшке обале. Године 59. римска војска продрла је на острво, посекла свете шуме у којима су друиди имали верски центар, а њих су без милости побили. Ипак се успомена на друиде још задуго чувала у народу, а неки од њихових обичаја прешли су у британски фолклор. Тако и данас постоји обичај да се о Божићу кућа окити имелом.

14

II. БРИТАНИЈА ПОД РИМЉАНИМА

Римско освајање Британије. — Живот у римско доба. — Религија. — Хришћанство. — Ширење хришћанства. — Покрштавање Бритона.

Римско освајање Британије. — Када су се границе Римског царства помериле на запад до Атлантског океана, дошао је ред на Британију да и она постане пленом римског освајања. Римљани су за Британију знали као за острво на самом рубу познатог света, покривеног густим шумама и обавијено маглом; али су такође знали да у дубинама земље крије налазишта обојених метала и гвожђа. Британија је била позната Римљанима и као земља у којој се гаје житарице. Ипак, ова земља није била довољно богата да привуче римске освајаче лакоме на плен, све до пред крај наше ере када су се римске легије први пут искрцале на њене обале. Тај корак предузео је прослављени војсковођа Јулије Цезар, следећи устаљену римску политику освајања.

Римска држава која је била окружена варварима, морала их је одбијати са својих граница војничком силом. А најбољи начин заштите, било је покоравање граничних области. Примењујући овај принцип током неколико столећа, Римљани су огромно проширили границе царства и удаљили их од матичне земље на Апенинском полуострву. Међутим, прави разлог римске експанзије није била само одбрана. Рим је тежио за новим територијама, због њихових природних богатстава, као и због прилива робова из новоосвојених земаља. Као што је познато, робови су били неопходно потребни римској држави јер се њена привреда темељила на раду робова. Рим је био највећа робовласничка држава света, у којој су све физичке, па и многе интелектуалне послове обављали робови. Зато су Римљани ценили Британију као могући извор нове робовске радне снаге. Штавише, лепо развијени, плавокоси Келти из Британије имали су високу цену на тржишту робова.

Цезар је кренуо на Британију делом зато да би се домогао нових заробљеника које ће продати на римским пијацама, а делом и због тога што је знао да Британија поседује руде бакра и калаја. Но, поред тога, постојао је још један разлог који га је подстакао да крене на Британију. Наиме, келтско племе Белги, са југа Острва, ометало је његово ратовање у Галији. Белги су помагали сродна племена у северној Галији, која су била под римском влашћу. Шаљући им жито, Белги су омогућавали својим суседима да се успешно одупиру Цезаровим легијама. Да би коначно покорио Галију, Цезар је наумио да покори Британију и тиме онемогући снабдевање северне Галије. Последњи, али можда не најмање значајан разлог Цезаровог похода на Британију, било је његово велико ратничко славољубље.

Пошто је сакупио извесне податке од извидница које је послао да испита британске обале, Цезар се искрцао овамо са војском. Његова намера била је да упозна стање на Острву, јер како вели у свом делу De Bello Gallico, вести о овој земљи биле су оскудне и непоуздане. То је било у лето 55. године пре наше ере. Ступивши на тле Британије, Цезар се могао уверити да међу домаћим племенима постоји велика неслога. Она су се непрестано гложила око превласти. После три седмице, Цезар се повукао преко Ламанша, да би већ идућег лета поновио свој поход на Британију. Пошто се искрцао на јужној страни Острва, Цезар је са војском кренуо према средишту земље. Овде се сукобио са владаром најмоћнијег племена, Касивелаунусом (Cassivelaunus). Пошто је повео собом таоце, и добио обећање да ће му Брити редовно плаћати данак, Цезар се вратио у Галију, где је његово присуство било потребно због тамошњих нереда. Цезар се није више враћао у Британију. Као што је познато, он је преузео сву власт у самом Риму, када је 49. пре наше ере ступио у престоницу са својим јединицама. Пошто је променио устав, Цезар је завладао Римом као апсолутни господар. У Сенату, кога је свео на саветодавни орган, било је великог незадовољства Цезаровом диктатуром. Коначно су његови непријатељи сковали заверу и убили га у самом Сенату. Међутим, Рим се није повратио на републиканску власт, већ су Цезарови наследници владали

15

Империјом као Јулијански цареви. Један од потомака Јулија Цезара, император Клаудије, организовао је нови поход на Британију.

Цело једно столеће после Цезаровог похода, .Британија је наставила да живи својим старим животом. Нема података о томе да ли је уопштте исплаћиван данак на кога се Касивелаунус био обавезао Цезару. Па ипак, везе између Британије и Рима постојале су све живље и романизација се вршила, иако земља није још била у саставу Империје. У јужној Британији било је више трговачких колонија у којима се говорило латински.

Цар Клаудије, бронза (50.—61. године наше ере).Нађено у кориту једне речице у Сафоку, јужна Енглеска.

Године 43, император Клаудије послао је четири легије, са око 50.000 људи, да покоре и поседну Британију. Пред оволиком силом, домороци су се повукли у своје мочварне шуме, желећи. да непријатеља онемогуће природним препрекама. Римљани су се, међутим, послужили домаћим издајницима који су им показали пут кроз мочвару. На тај начин, жестоки отпор Брита био је савладан. Када је победа била већ осигурана, сам Император дошао је и преузео команду. Но, после кратког боравка, Клаудије се врати у Рим, а легије остадоше на Острву. Задуго су још келтска племена пружала отпор окупаторима, али је њихов отпор био необједињен и осуђен на пораз. Племенска војска није се могла мерити са савршено дисциплинованим римским легијама.

У овој неједнакој борби са освајачем прочула се краљица племена Исени (Iceni.), по имену Боудиси (Boadicea). Њен народ био је изложен безобзирној пљачки, а она сама и њене кћери претрпеле су тешку увреду од стране Римљана. Тада се ова храбра жена ставила на чело свог народа и подигла устанак, у коме су три римска града тешко страдала. Гневни Брити побили су много људи, жена и деце у Колчестеру, Верулануму и Лондону. Према непотврђеним вестима страдало је око 70.000 душа. Ускоро затим уследила је римска одмазда. Главнина легија налазила се тада у походу на друидски центар на острву Англесију

16

у Ирском мору. Одатле су легије усиљеним маршем стигле у југоисточну Енглеску, где су се без милости обрачунале са побуњеним Исенима. Године 61, видевши да је битка изгубљена, храбра краљица одузела је себи живот.

Римљани су се сад позабавили освајањем нових области на северу и на западу Острва, где су се у планинама налазила чврста упоришта ратоборних племена. Међутим, ни ови борбени варвари нису могли одолети римском надирању. Иако су домороци били бројнији од римске војске, а уз то много одушевљенији у борби, ипак су подлегли пред римском војном силом. Римљани су своје походе одлично припремали. Јединице које су наступале у непријатељску територију утврђивале су се где год су се заустављале. Уз то се одмах приступало изградњи пута који је повезивао истурени део војске са њеном главнином. Дуж пута, на одређеном одстојању, мање јединице су обезбеђивале позадину фронта. А чим би једна покрајина пала у римске руке, овде су грађене тврђаве са сталном посадом. Савршенство римске војне организације и њена ефикасност могу се схватити када се упореде са каснијим освајањима Англосаксона и Нормана. Римљани су, на пример, покорили планинску покрајину Велс за свега 35 година од свога искрцавања у Британију. Међутим, Англосаксонима уопште није пошло за руком да покоре Велс; а Нормани који су завладали Енглеском после њих, успели су да наметну своју власт Велшанима тек након више од две стотине година после свог доласка у Британију.

Највише тешкоће имали су Римљани приликом свог покушаја да покоре Шкотску. Тамо су живела номадска племена, које очевици описују као врло жилаве и отпорне људе навикле на сурову природу свог завичаја. Становали су у шаторима, облачили се у животињске коже и боси ходали по кршевитој земљи. У другој половини првог века, римски војсковођа Агрикола продро је далеко на север у Високо Шкотско Горје, а његова флота опловила је цело Острво. Међутим, за римске легије опстанак у Шкотској био је сувише тежак, а напади ратоборних Шкота и Пикта тако упорни, да су се Римљани одлучили на повлачење. Но, да би се заштитила Енглеска од варварских продора из Шкотске, цар Хадријан решио је у другом веку да подигне велики зид, од обале Северног мора до Атлантика, на месту где је Британско острво најуже. Сам тај зид, који је делимично сачуван до данас, сведочи о грандиозној размери римске моћи. Он је представљао систем утврђења, који се састојао од паралелних шанчева и бедема и низа стражарница, кула и тврђава, које су биле повезане високим и дебелим зидом. Хадријанов зид није могао бити завршен за његове владавине, већ је касније дозиђиван. Стална војска боравила је у поменутим тврђавама и стражарницама, чувајући јужни део Острва од његових северних становника. Нешто северније започета је изградња још једног зида, али је прекинута кад је војна сила Империје почела давати знаке слабљења.

У време свог највећег процвата Римска империја већ је давала знаке тешког унутрашњег обољења које је касније проузроковало њену пропаст. Проширивши своје границе на све четири стране света, тако да их је било тешко одбранити, Рим је уз то патио због сталних грађанских ратова, у којима су се водиле непоштедне борбе за власт. У тим борбама за врховну власт учествовала је и Британија, одакле су претенденти на царски престо у два маха одводили војску у Италију, да се тамо туче за њихов рачун. Године 407. један од претендената одвео је легије преко Ламанша да се више никада не врате у Британију. Савременици нису били свесни судбоносног значаја овог одласка; у Британији је живот привидно наставио тећи старим током, док су се у далеком Риму одигравали кобни догађаји.

У току петог столећа, за време велике сеобе народа, варвари су све упорније наваљивали на границе Империје и почели продирати у римске провинције, па су чак упали и у сам град Рим. Године 410, Аларих, вођ Визигота, упао је у престоницу; а године 455. Вандали су опустошили Рим. (Израз вандализам потиче од њиховог безобзирног разарања културних споменика.) Трећи упад варвара, 476, био је судбоносан за Рим. Године 476. један германски војсковођа збацио је са престола малолетног цара и тиме учинио крај Западном

17

римском царству. Од велике Империје остала је једна половина, Источно римско царство са престоницом у Цариграду (Constantnopolis). Оно се осамостаљује под именом Византијско царство, које је за следећих хиљаду година преузело и наставило традицију античког Рима, а Цариград је постао центар цивилизованог света Европе и Средоземља.

Живот у римско доба. — Претпоставља се да је у римско доба Британија имала свега један милион становника. У исто време, окупаторска војска могла је имати 50.000 до 60.000 људи под оружјем. Армија се састојала од три редовне легије професионалне војске и од око 70 одреда такозваних помоћних јединица, у којима су служили присилно регрутовани младићи из покорених области царства. У тим, јединицама нису служили Брити, већ странци са Рајне и из Подунавља, док су Брити слати у разне земље Империје, далеко од домовине. На тај начин Римљани су могли бити сигурни у послушност своје војске и држати провинције у покорности. Улогорена у многобројним тврђавама, не само на копну већ и дуж морске обале, римска војска наметнула је варварској Британији Pax Romana, што ће рећи римски мир, са преимућствима и недостацима римске цивилизације.

Дошавши на Британско острво, Римљани су затекли староседеоце на ступњу живота касног варварства, разједињене, међусобним борбама ослабљене, примитивне у обради земље и коришћењу својих природних богатстава. Највећа насеља Бритона била су на крчевинама, усред шума, опасана палисадом и шанчевима. Земља је била ретко насељена. Највећи део низија био је под непроходним шумама и мочварама. Бујне шуме привлачиле су кишне облаке, ионако влажне климе, те су се реке често изливале из својих корита. Са доласком Римљана почео се мењати не само живот људи већ и сама природа. Ропским радом и културом, Римљани су подигли прве насипе дуж река да спрече поплаве, саградили су мостове и стали крчити шуму дуж друмова. Мрежа путева коју су Римљани саградили у овој далекој провинцији управо је задивљујућа. Трасе неких њихових путева користе се и данас, као Ermine Street, и Watling Street. Повезујући средишта појединих области, ови путеви секли су природне препреке у правој линији, зашто је било потребно изградити многе насипе, усеке и мостове. А њихови градитељи као да су их правили да вечно трају; и они би постојали до данашњих дана, да их људи нису током векова упорно разграђивали.

Тамо где су се сачували делови римских путева, разликујемо оне првог реда од споредних путева. Главни путеви имали су веома чврсту подлогу од камених громада, преко које се простирао слој крупног камена помешан са кречом и шљунком, од чега се стварао бетон. Поврх тога, наношен је слој туцаника добро утабан и на крају површински слој од ситно туцаног камена. Профил пута био је засвођен ради отицања воде. На одређеним размацима биле су подигнуте станице за промену коња и одмор путника.

Све је то грађено за потребе окупаторске силе, па ипак је огромно користило и домороцима. Римским путевима потекао је саобраћај повезујући и зближујући раштркане британске покрајине. Путевима је цивилизација продирала у дубину Острва и у забачене крајеве. У близини путева мењао се начин живота јер су овде власници пољопривредних имања обрађивали земљу по узору на римске велепоседнике.

Зиратна земља била је у власништву крупних поседника, већином романизираних Бритона или самих Римљана. Земљу су обрађивали робови или колони. Они су живели у кућерцима и уџерицама, од којих није остало ни трага сем понеки гвоздени предмет. Међутим, остаци римских вила (villa) у којима су живели земљопоседници говоре о високом степену материјалне културе. То су биле велике грађевине од тврдог материјала удобне, чак и луксузне, са бројним просторијама за господаре и за послугу. Многе виле биле су подигнуте на спрат, а све су грађене у четвороугаоном облику са затвореним двориштем у средини куће. Ово унутрашње двориште било је пуно цвећа, а у богатијим вилама имало је и базен са водом од мозаика, или фонтану. У богатијим вилама постојао је и водовод, и што још више задивљује, централно грејање, које се ложило из подрума и загревало просторије помоћу топлог ваздуха који је струјао кроз керамичке цеви постављене испод подова и дуж зидова

18

стамбених просторија. Римљани су држали до личне хигијене, па су своје навике пренели и на Бритоне. Тако су у вилама нађени остаци парних купатила. За љубитеље уметности најзанимљивији су делови мозаика из свечаних просторија и fresco живопис на зидовима, као и статуете од бронзе и кипови од мермера којима су биле украшене просторије и паркови римских вила.

За време Римљана добила је Британија своје прве градове, који су били саграђени као узору на римске, са централним форумом око кога су били подигнути храмови и јавне зграде. Градови су такође имали своја отворена позоришта, јавна купатила и спортске стадионе. Поплочане улице секле су се под правим углом, а реке су биле премошћене с подзиданих обала. Од свих тадашњих градова био је најраскошнији данашњи Бат (Bath) у римско доба назван Aqua Sole, по изворима лековите минералне воде. Судећи по овој бањи, очигледно је да је Британија у ово време поседовала бројну класу богаташа који су могли уживати у бањском лечењу и разоноди.

Извори богатства били су: пољопривреда, рударство и трговина робовима. Како су Римљани проширили површине засејане житарицама, то је извоз жита постао један од важних извора прихода. У рударству су Римљани такође увели интензивнију експлоатацију бакра, калаја и олова. Сви рудници били су под државним монополом. У окнима су радили робови са примитивним алатом и под очајним условима. Много касније наилазили су људи на остатке римских рудника, са ниским галеријама, корпама у којима је руда извлачена и пијуцима којима је стена ломљена.

Трговачки центар био је град Лондон (lat. Londinium) на реци Темзи, чијим су ушћем пристизали морски бродови са товаром за римске колонисте. Највише су се увозили: вино, стакларија, боље врсте грнчарије и други луксузни предмети. Из Британије су одлазили бродови натоварени транспортима робова, металима и житом.

Романизација живота није била свуда подједнако успешна. У планинским крајевима и далеко од саобраћајних артерија, живот је текао на стари начин, скучено као у камено и бронзано доба. Конзервативни брђани похранили су своје племенско уређење, које не само да је одолело римском утицају, већ се одржало више од хиљаду година после одласка Римљана. У Шкотској су кланови опстали све до осамнаестог века, а трагови племенске традиције чувају се до данашњег дана.

У градовима и варошицама говорило се латински, мада је већина становништва била домаћа. Латински језик је сам себи крчио пут упоредо са римским утицајем, потискујући локалне дијалекте. Предност латинског језика била је огромна. Са латинским језиком човек је могао да се споразуме са људима суседних племена, као и са онима на Континенту. Човек који је знао латински језик могао се осећати као код своје куће у ма којој провинцији Империје, чак до Мале Азије. Брити, уосталом, нису имали свог језика; постојало је велико шаренило дијалеката, што је отежавало међусобно споразумевање. Осим тога, ни један од ових домаћих дијалеката није имао своју писану форму, само је латински био књижевни језик. Ширење латинског језика у западној Европи, било је само један од видова римске културне експанзије. Управо овим ширењем своде културе Рим је вршио романизацију покорених народа. Утицајем своје надмоћне културе и цивилизације, Римљани су од побеђених народа стварали своје грађане који су се са поносом називали Романима. Овај процес занимљиво је приказао историчар Тацит, зет Агриколе, гувернера Британије из првог века наше ере:

Тај народ који је живео раштркано и био неписмен био је упркос томе ратоборан. Да би их научио на мир и ред, он (Агрикола) је давао државну помоћ да се граде храмови, тржнице и куће. При томе је подстицао појединце, хвалећи предузимљиве и кудећи лене. Уместо да примењује принуду, он је подстицао међу њима утакмицу за почасти. Осим тога, пружао је образовање синовима поглавара, дајући предност природној

19

обдарености Брита наспрам радиности Гала. Тако је овај народ, који је до недавна презирао латински језик, зажелео да учи реторику. Затим, наш начин одевања постао је цењен међу њима; тоге постадоше уобичајене. Постепено, Брите је завео деморализаторски утицај раскоши: колонаде, јавна купатила и отмени пријеми. Простодушни су то називали цивилизацијом — у ствари, то је био вид империјалистичке доминације (Tacitus: De vita et moribus Iulii Agricolae).

Додајмо к томе да су домаћа племена преко својих вођа имала удела у локалној власти, да су Римљани својим присуством онемогућавали међусобне сукобе племена, те да је живот под Римљанима имао одређене предности. Једна од тековина коју су Брити добили од окупатора било је правосуђе. Римски закон био је суров, али је био несумњиво хуманији од племенског разрачунавања и крвне освете. По римском закону нико није могао бити осуђен без саслушања и судске пресуде. Римљани су затим искоренили неке рђаве традиције, као на пример, приношење људске жртве. Pax romana одузео је самовољним кнезовима право да располажу животима својих поданика.

Набројана су само нека преимућства римског начина живота, о којима би се могло још доста говорити. Међутим, римска окупација имала је и своје мрачне стране. Долазећи у ову далеку колонију, Римљани су грабили да се што пре обогате. Већина римских службеника били су подмитљиви и безобзирни према домороцима. Њихова осионост давала је повода многим незадовољствима. Бритима је такође било тешко плаћати високи порез и царину. Приликом сакупљања пореза дешавале су се грубе злоупотребе. Плаћање пореза било је у натури; порезници су натеривали обвезнике да од њих купе жито по високој цени; исто то жито морали су потом обвезници предавати порезнику на име пореза. Још теже је Бритима падао годишњи данак у крви. У име те обавезе, Римљани су регрутовали известан број младића у војску и слали их далеко од њиховог завичаја. Регрутовани младићи били су изгубљени за своје родитеље, јер се мало који од њих икада вратио кући.

Због свега овога, у Британији је било прилично незадовољства, што објашњава повремене побуне које су се дешавале у току три и по столећа римске окупације.

Религија. — Када су први пут ступили на тле Велике Британије, Римљани су, дабогме, били незнабошци, јер хришћанска религија није још постојала у првом веку наше ере. Заправо, нова ера почиње од године рођења Исуса Христа, а то је било тридесете године Августове владавине. Према томе, када се цар Клаудије искрцао у Британију, 43. године, Исус Христос већ је био проживео свој кратки век. Међутим, његово учење још није било уобличено у нову веру и Римљани тад још нису знали за хришћанство. Они су стога пренели у Британију своје богове, на челу са Јупитером. Али пошто су Римљани у погледу религије били широкогруди према покореним народима, они су Бритима дозволили да у посвећени круг олимпијских богова унесу своја божанства, онако како су то чинили и у другим провинцијама. На тај начин државна религија Империје постајала је прихватљива за домороце. Касније, поред државне религије из Рима се почело ширити и хришћанство, где је ова нова религија, упркос прогонима, узимала маха. Касније, хришћанство је толерисано, све док није постало државном вером за владавине цара Константина, у првој половини IV века. Ускоро је хришћанство допрло и до Британских обала.

Због изузетне важности коде је хришћанство имало за целокупни живот средњовековне Европе, подсетићемо се на основне чињенице у вези са настанком и ширењем хришћанства.

Хришћанство. — Оснивач хришћанске вере био је Исус Христос, Јеврејин родом из Витлејема. Исуо је био син простих људи, Марије и Јосифа столара из места Назарета у Палестини. Првих тридесет година свога живота провео је Исус у једном селу Галилеје, бавећи се као и његов отац, столарским занатом. Иако је добио скромно образовање, Христос је још као дечак почео изучавати јеврејске свете књиге (Стари завет). Легенда каже да су се

20

учени људи у Јерусалиму дивили мудрости малога дечака. Када му је било двадесет и осам година, Христос се прочуо међу јеврејским народом као проповедник. Људи су га радо слушали и одушевљавали се његовим учењем. Раширило се веровање да је он син Божји, о чијем доласку међу људе учи јеврејска религија. Јевреји су тад били под римском управом, која им је тешко падала, и утолико је била већа њихова нада у месију који ће им доћи од Бога и повести их бољем животу. Управо је о томе проповедао млади Христос. Он је ишао међу народ и говорио да долази једно ново доба које ће збрисати неправду и неједнакост међу људима.

Основна премиса Христовог учења јесте љубав. Он је говорио: „Љуби ближњега свог као себе самога“. Величао је скрушеност и одрицао се световне славе. Говорио је да су сви људи браћа и да им је дужност пред Богом помагати једно другоме. Против зла у друштву треба се борити благошћу, учио је Христос. Силу, богатство и моћ је одбацивао. Жигосао је грамзивост богатих и силних. Осуђивао је притворност јеврејских свештеника, фарисеја, али је поштовао јеврејску религију.

Одричући се личне користи у име богоугодног живота, Христос је прокрстарио пешке велики део свог завичаја. Око њега су се окупили његови ученици, апостоли, такође људи незнатни и сиромашни. О Христу је народ говорио са великим поштовањем, дивећи се његовој скромности и заносећи се његовом речитошћу. Приче су се шириле у народу да је он посвећени човек и да је кадар изводити чуда. Приповедало се да болесне и кљасте може исцелити, да мртвог може дићи са одра. У свему томе народ је видео божански знак. Када је дошао у Јерусалим да са осталим Јеврејима светкује празник Пасху, дочекала га је раздрагана маса и обасула га цвећем. Народ је у Христу видео оног месију који ће повести Јевреје до победе над омрзнутим Римљанима.

Међутим, Христос није имао за циљ стварање овоземаљског царства. Он није био присталица употребе силе ни у личном ни у јавном животу. Оно, пак, царство о коме је Исус Христос говорио сводим следбеницима било је духовно царство. Свако може доспети у то царство, учио је Христос, ако очисти срце од грешних жеља и достигне блажено стање праведника. А за своје трпљење биће награђен после смрти на другом свету.

Иако је Христово учење било безопасно за друштвени поредак и за римску власт, оптужили су га да угрожава државу. То су учинили они које је вређао својим говорима. Напали су га трговци из храма, које је он ружио због њихове грамзивости; окомили су се на њега јеврејски свештеници зато што је придобијмо за себе њихове вернике; чувари реда оптужили су га да поткопава темеље друштвеног поретка. Напротив, масе су биле на страни Исуса Христа; па ипак га нису могле одбранити од бројних непријатеља. Легенда каже да га је један од његових ученика, Јуда Искариотски, издао за тридесет сребрњака. Прво је Христу судио јеврејски суд, а затим га је предао римском грађанском суду. Судија пред кога је изведен оптужени Христос звао се Понтије Пилат. С почетка овај није био склон да га осуди, јер Христос није био учинио никакав преступ против закона. Међутим, јеврејски свештеници вршили су притисак на Пилата и он је пристао да огласи Христа кривим и да му изрекне смртну казну разапињањем на крст. Са двојицом разбојника Христа су повели на брдо Голготу. Многи од оних који су му се раније дивили, стали су га ружити и исмевати га. А он је ишао погурен под теретом крста на коме ће га разапети. У међувремену његови апостоли су се разбежали и прикрили у страху пред казном. Тако је Христос издахнуо на крсту, такорећи напуштен од свих.

Ширење хришћанства. — Са одласком Исуса Христа изгледало је да се његов покрет угасио. Међутим, ускоро су се почеле ширити гласине о томе да је Христос виђен, да је васкрсао из мртвих, да је окупио своје следбенике и оставио им у аманет да шире његово учење о небеском царству. Ускоро затим, у Јерусалиму су се сакупили његови најоданији ученици са намером да припремају свет за Христов други долазак. Тако су се образовале

21

дружине најранијих хришћана у средини самих Јевреја. Али је у то време значај нове религије био мали, пошто ова није прерасла локалне оквире јеврејског света.

Најзаслужнији за формирање хришћанства као религије био је апостол Павле из Тарза, који је хришћанству дао организациони темељ. Свети Павле је био Јеврејин-хеленист, имућног рода и знатног образовања. Имао је римско држављанство и учествовао је у прогонима хришћана. Међутим, када се упознао са Христовом вером, она је на њега учинила снажан утисак, и од негдашњег непријатеља хришћанства, Павле се преобратио у једног од његових најусрднијих поштовалаца. Он није лично познавао Христа, али су му његове идеје и његово страдање постали путоказ у животу. Он је створио култ Христа. Апостол Павле је тврдио да је Христос син Божји коди је сишао са неба међу људе да искупи човеков првобитни грех пред Богом. Првородни грех учинили су Адам и Ева, први људи које је Бог створио. Они су у рају кушали забрањени плод са дрвета сазнања. Због њихове непослушности Бог их је истерао из раја и досудио њиховим потомцима да испаштају тај грех. Павле је проповедао да је Христос дошао на земљу да својим страдањем на Голготи искупи људе од тог греха. Ово схватање о Христовом страдању не само да је добило многе присталице, већ је постало угаони камен хришћанске доктрине. Жалосни крај надахнутог проповедника објашњен је као божански предумишљај, те су га мртвог почели славити и обожавати.

У многим градовима источног Средоземља образовале су се дружине првобитних хришћана који су живели према Христовом учењу, одбацујући личну својину и амбицију. За образовање тих првих хришћанских колонија опет је заслужан свети Павле, који је непрестано путовао од колоније до колоније, обилазећи Атину, Солун, Антиохију, Коринт и Рим. У међувремену је написао велики број писама овим заједницама, која су позната под називом „Посланице светог Павла“ и налазе се у Новом завету Светог писма. Приликом својих путовања, Павле је био изложен многим недаћама, чак и прогонима. Пред крај живота проповедао је хришћанско учење у самом Риму, због чега је изведен пред суд. Заједно са апостолом Петром осуђен је на смрт. Будући римски грађанин Павле је погубљен, а Петар је разапет на крст. То се догодило 67. године наше ере, односно после Христовог рођења.

Уколико је време одмицало, утолико је ширење хришћанства узимало више маха у земљама источног Средоземља. Само Христово учење преносило се усменим путем, а тек неколико деценија после Христове смрти појављују се списи о животу и учењу његовом. Од свих ових написа црква је касније признала четири књиге, које се зову „Јеванђеља“ и спадају у новозаветне књиге Светог писма. У овим књигама описан је Христов живот и дато је његово учење. Оне су по предању дело четворице апостола јеванђелиста: Матеје, Марка, Луке и Јована. Први рукописи јеванђеља нису сачувани. Најстарији потичу из IV века и писани су на грчком језику. Поред четири јеванђеља у Новом Завету има двадесет и седам књига, на којима се заснива учење хришћанства. Међутим, велики број хришћанских дела из првих столећа хришћанства није канонизиран, што значи да их црква не признаје. Та религиозна дела која црква не признаје зову се апокрифи.

Хришћанство се незадрживо ширило на територији хеленско-римске културе, а за његов успех треба тражити објашњење у приликама које су владале у римском друштву. У II веку наше ере Рим је био преплављен многобожачким колтовима. Римљани су толерисали богове освојених народа и признавали право опстанка разним облицима паганских религија. Ова верска раздробљеност стварала је погодно тле за ширење једне нове религије која би могла бити прихваћена од свих и која би повезала цео римски свет. То су увиђали римски цареви, почев од Августа, и они су настојали да нађу једну такву религију која би послужила као кохезиона снага римском друштву. Цар Август замислио је да у центар државне религије стави култ Рима и самог цара. Но тај култ је био празан и није се уврежио у свест људи. У међувремену римски цареви су вршили прогон хришћана јер су у њиховом учењу видели опасност за царевину. Хришћанство проповеда једнакост међу људима, а цела римска

22

организација заснивала се на неједнакости — без робова не би могло бити Рима. Међутим, хришћанство је током првих векова наше ере еволуирало и изгубило своју револуционарну оштрицу те је постало прихватљиво за државну власт. У Светом писму се каже: „Дај Богу Божје, а цару царево“. Ово и слична места у Светом писму дају владајућима могућност да у хришћанству нађу савезника. Видевши огромну привлачну моћ хришћанства за широке народне масе, римски цар Константин одлучио је да га учини државном вером Римске царевине. Позната је легенда о томе како је Константин придобијен за ову религију. За време рата са варварима угледао је на небу светлећи знак крста и речи: »In hoc signo vinces« (Са овим знаком ћеш победити). Када је хришћанство спојено са римском државом 325. године оно је као званична религија постало изванредно организовано. Константин је дао цркви на поклон све паганске храмове. И следећи цареви даривали су цркву великим поседима, те је она у V веку постала веома богата, а римски архиепископ, папа, један од најмоћнијих људи у царству. Поставши државном вером, хришћанство је много изгубило од своје првобитне чистоте. Више није било једнакости као међу првобитним хришћанима. Црквени великодостојници водили су политику и мешали се у државне послове, а славољубље и жудња за богатством постали су уобичајени међу њима. Да би проширили свој утицај, предузимали су покрштавање варвара.

Хришћанство је брзо победило многобројне незнабожачке култове варвара. Велике масе народа хришћанство је привлачило својим учењем о једнакости људи пред лицем Господа. Исто тако, било је примамљиво учење о искупљењу грехова и награди после смрти. Помисао на постојање једног другог света било је утешно у оним временима када је овоземаљски живот био чемеран. Тешити се надом у загробни живот помогло је људима да трпе своје невоље. Поред хришћанског учења о спасењу од грехова кроз страдање Исуса Христа, сви многобожачки митови су бледели. У својим култовима пагани нису поклањали никакву бригу људској души, како то чини хришћанство. Пагане је одушевљавао ритуал нове вере, а нарочито света тајна причешћа. Верник на причести пије вино и једе хлеб уверен да у себе прима кап Христове крви и делић његовог тела.

Ниједна вера није се могла мерити са организационим устројством хришћанске цркве, која је у себе примила традицију римске државне организације. Јер када је пропало Западно римско царство 476. године, једини наследник некада силне државе постала је црква. Отуда је била њена велика моћ током целога средњег века, када је једино црква била организационо чврста, а младе европске државе неискусне у пословима управе и хијерархије власти. Црква је осим тога једина неговала писану реч, а манастири су били центри писмености. И то је било наслеђе римске државе која је преко цркве завештала будућности богате тековине античке културе. Будући религија једног високо развијеног света, црква је продрла у све поре неразвијеног друштва раног средњег века. Хришћанска мисао преовладала је и у политичком и у културном животу; она је инспирисала својим духом све врсте уметности.

Иако је хришћанство имало тако велику моћ над варварима који су долазили у додир са њим, покрштавање није текло спонтано, нити се нова вера ширила сама од себе. То је било дело! мисионара, који су развили своју стратегију за освајање незнабожачких маса. Обазриво су прилазили неуком пуку; старе незнабожачке култове нису одбацивали већ су настојали да их стопе са хришћанским учењем. Знајући да је народ привржен својим обичајима, мисионари нису наступали против тих обичаја, већ су радили на томе да их помире са новом вером. Устаљене празнике су задржали само су им променили садржај. Тако је настао Божић, негдашња прослава у циклусу вегетације, сада дан рождества Христовог, или Ускрс празник пролећа, сада дан његовог васкрсења на небо. Мисионари исто тако нису хтели рушити старе храмове ни скрнавити паганска светилишта, већ су их претварали у хришћанске богомоље, којима је народ наставио долазити као и пре покрштавања.

Покрштавање Бритона. — Римске легије и римски колонисти увели су хришћанску веру у оне делове Британије у којима су трајније боравили. За романизираним хришћанима у

23

Енглеској остали су бледи трагови, док се више зна о ширењу нове вере у Ирској. У петом веку овде се прочуо архиепископ Патрик (Patrick). Његовом заслугом хришћанство је узело дубоког корена на овом острву.

Несређене прилике у Британији, због слабљења римске власти, и племенска крвопролића у Ирској, нагонили су многе људе и жене да се са гађењем окрену од светског метежа и потраже уточиште у монашком животу. Њихов верски занос био је силан. Калуђери у манастиру светог Патрика били су тако велики аскети да су сами себе упрезали у плуг место волова; пост им је био тако строг да су само једном на дан јели хлеб са сољу. И не само да нису имали личне својине, већ нису примали прилог ни за манастир. Ирски монаси нису се само молили Богу, они су развили интерес за образовање, тако да су ирски манастири били међу ретким жариштима културе западне Европе, за време најмрачнијег средњег века. Постепено су прерасли у велика насеља, која су бројала и до хиљаду душа. Но, поред калуђера који су живели у манастирским обитељима, било је лутајућих монаха и усамљених испосника.

И у западној Британији био је развијен монашки живот. Тако је, према Биду (Bede) манастир Баногор, близу Честера имао братство од преко две хиљаде калуђера. Овај податак односи се на крај VI века, у доба када су почеле германске инвазије. Долазак Германа у Британију значио је праву катаклизму у којој је поред осталог уништена и хришћанска црква. Једино је ирска црква наставила постојати пошто су освајачи мање силовито надирали на ово острво. Као што ћемо видети касније, ирско хришћанство било је снажно у следећим столећима и оно је одиграло важну улогу, поред мисионара из Рима, у покрштавању пристиглих германских племена.

24

III. НАЈЕЗДА ГЕРМАНА

Англи, Саси и Јути. — Англосаксонско друштво. — Примање хришћанства. — Култура.

Англи, Саси и Јути. — У позно римско доба Британија је била изложена нападима са све четири стране света: са запада и севера од келтских, а са истока и југа од германских племена. Ови германски напади учестали су и постали све масовнији после трећег столећа, када их римски писци први пут помињу. Германи су повремено наилазили на британске обале ради пљачке; а да би се заштитиле од њих Римљани су подигли низ утврђења при мору.

Била су то сродна племена, сличног језика и обичаја, због чега је историчарима тешко утврдити са сигурношћу где је које од тих племена живело. Англи (Angle) су наводно насељавали јужни део Јутландског полуострва у данашњој Данској, а Саси (Saxon) у Фризију и области око ушћа реке Елбе. Јути (Jute) су првобитно потицали са Јутланда, одакле су се иселили пре упада у Британију. Углавном се може сматрати да је постојбина старих Енглеза била у пределима између Шлезвига и ушћа реке Рајне. Овамо су доспели током велике сеобе народа, вероватно потискивани надирањем Хуна и Авара. Оскудан живот у завичају приморао их је да траже нову домовину. Њихова земља била је песковита и мочварна, а клима хладна и влажна. Сатерани у ове неплодне пределе, у равници поред Северног мора, Англи, Саси и Јути отискивали су се на пучину. Иако нису имали, ни карте, ни бусоле, ни честитих бродова, они су ипак успевали да доплове до Британског острва. Спочетка су долазили само ради пљачке, али већ у петом веку почели су се пресељавати заједно са породицама. Долазили су у већим скупинама.

Легенда каже да су сами Брити навукли на себе невољу када је њихов краљ Вортигерн (Vortigern), позвао Јуте као најамнике да бране Кент од упада келтских племена, Пикта и Скота. Јуте су предводили два брата, Хенгист и Хорса (Hengist, Horsa), који се нису задовољили победом над непријатељем својих домаћина. Они су се окренули против господара, освојили Кент и почели да насељавају ову покрајину својим земљацима. Ускоро затим уследило је масовно досељавање Јута, Англа и Саса у области јужне и источне Британије. При томе је добар део староседелаца страдао, док, се преостало британско становништво повукло у планине на западној страни Острва. Њихови потомци су Велшани.

Историчар Гилдас (Gildas) написао је у првој половини VI века дело на латинском језику (De Excidio et Conquestu Britanniae) у коме описује мрачно доба англосаксонских инвазија:

Сазван је савет да одлучи шта се најбоље и најуспешније може предузети како би се одолело тако честим и тако погибељним упадима и пљачки горе поменутих племена (Пикта и Скота).

Том приликом, сви саветници заједно са оним охолим тиранином Вортигерном, британским краљем, били су тако заслепљени да су наместо да заштите отаџбину запечатили њену судбину, позвавши у своју средину (као вуке у тор оваца) жестоке незнабошце Саксоне, племе мрско и Богу и људима, да сузбију нападе северних народа. Никада ништа не беше тако опасно по нашу земљу, ништа тако злокобно... Прво се искрцаше на источној обали острва, на позив злосрећног краља, и ту забише своје оштре канџе, наизглед да би се борили у корист острва, али авај: у ствари против њега. Њихова отаџбина, видевши успех свог првог накота, упути за њима велико мноштво тог вучјег рода. Они су допловили и спојили се са својим друговима, том копилади. Од тог времена, семе неправде и корен раздора усадише свој отров међу нас, као што смо и заслуживали, те разви своје гране и лишће. Пошто су на тај начин доведени на острво као војници да се супротставе, како су лажно говорили, опасности која је претила њиховим господарима, домаћинима, њихова пасја уста зачепило је издашно давање

25

намирница које су примали. Упркос томе, они су се жалили да им месечно следовање није довољно обилно, трудећи се да погоршају сваки повод за свађу, говорећи да ће, уколико се не буде издашније поступало са њима, прекршити споразум и опљачкати цело острво. За кратко време њиховим претњама уследила су дела. Тако се пламен освете, праведно подстакнут ранијим греховима (Бритона пред Богом), рашири од једне до друге обале. Потхрањивали су га наши непријатељи са истока и нису престајали док пламен, разарајући суседне градове и поља, не стиже до друге стране острва и замочи свој гнусни црвени језик у Западни океан... Сви стубови су сравњени са земљом услед честих насртаја „ована“ (ратна справа за рушење), сви земљорадници растерани заједно са својим владиком, свештеницима и чељади, док је мач блистао и пламен буктао свуда око њих. Жалосно је било видети како насред улице леже обурдани врхови величанствених кула, камење од високих зидова, освећени олтари, делови људских тела прекривени помодрелим грудвама усирене крви, као да су били под неком пресом. Није било изгледа да ће бити сахрањени сем под рушевинама кућа или у похлепним утробама зверова и грабљивих птица... Неки од оних бедника који преживеше били су сатерани у планине и побијени у великом броју. Други, приморани глађу, приђоше и предадоше се у доживотно ропство својим непријатељима, стављајући себе у опасност да буду сместа погубљени, што је у ствари била највећа милост која им се могла учинити.1

Они који су описивали страдање староседелаца били су и сами жртве дошљака, па је њихова слика можда исувише мрачна. Али судећи по неким утврђеним чињеницама њихов песимизам био је оправдан. На пример, утврђено је да је келтски језик уступио место англосаксонском; пред многобожачком вером досељеника хришћанство је ишчезло; бежећи пред германским хордама Бритони су се повукли у Велс, а други су прешли Ламанш и населили полуострво Бретању, по њима тако названом. Друге околности о германским најездама остају у сфери нагађања.

Мада су вести о дошљацима и њиховој инвазији Британије збркане у савременим и каснијим записима, из њих се добија утисак о једном добу разарања, пожара и уништавања. Староседеоци нису били кадри да се одупру освајачима. Римске војске није било да их штити, а они сами били су без чврсте и јединствене организације. Њихов ранији племенски начин живота био је заувек разорен; повратка на старо није могло бити. С друге стране, римска цивилизација била је преслабог корена, и чим су Римљани препустили Британију њеној судбини, нестале су без трага одлике римског начина живота. Још и пре германске инвазије градови су почели опадати, јавне грађевине су напуштене, виле су страдале од разбојника који су се намножили. Оно што је било најгоре, била је обнова старих племенских непријатељстава. Келти су били несложни, без духовне кохезије, у стању општег расула и тако их је затекла опасност од упада Германа на њихово Острво. Као што је већ речено, нападачи су били без милости, градови су падали, цркве и храмови су рушени, а незаштићен народ је листом страдао. Било је додуше пролазних покушаја да се Британија уједини и одупре освајачу, али су ови покушаји били кратког века и завршавали се сломом. Легендарна личност Британског оружја био је краљ Артур, који је наводно живео у VI веку и о коме су много касније испевани бројни витешки спевови.

Неки историчари сматрају да су романизирани Бритони под утицајем луксуза изгубили способност да воде оружану борбу са неустрашивим варварима. Свакако да и у томе има истине. Међутим, чак и под претпоставком да су били одлично организовани, Бритони би тешко могли одолети притиску Германа; јер Бритона је било релативно мало, а притисак Германа био је упоран и дуготрајан.

Нови становници Острва делимично су се стопили са староседеоцима, а већим делом

1 Из збирке оригиналних докумената, уредник W. O. Hassel: They Saw it Happen, I, Oxford 1957.

26

су их уништили или потиснули у неплодне планинске пределе. Од материјалне културе из римског времена остало је мало трагова сем у рушевинама. Градови су разорени и опустошени. Путеви су, додуше, преживели катаклизму, не само германске, већ и следеће најезде Скандинаваца и Нормана, и остали у употреби кроз средњи век. Тековине римске цивилизације биле су заборављене. Водовод и канализацију градови неће имати све до модерног доба, а парна купатила никад више. Плански урбанизам, каменом поплочане улице, позоришта, стадионе, свега тога неће бити у Британији за следећих хиљаду и више година. Чак је и латински језик ишчезао; остало је у употреби свега неколико речи, као chester од латинског castrum, логор, и street од strata. Сама чињеница да је латински језик ишчезао из употребе показује да је утицај Рима био површан, насупрот неких других провинција. На пример, латински језик прихваћен је од варвара после њихове инвазије, у Галији, Шпанији и Дакији, и тако су настали француски, шпански и румунски језик.

Англосаксонско друштво. — Ратовање је за Германе било природно занимање, напоредо са обрадом земље. Дошавши у Британију они су наставили свој живот на стари начин. Били су организовани у братства и племена и заједнички су оснивали села. Племенска организација, међутим, била је у преображају још у старој постојбини. Постепено се изграђивала свест о припадништву широј заједници од племена и сазревала потреба уједињавања у краљевине. То су биле заиста мале краљевине, једва да бисмо им могли дати тај назив. Па ипак, устројство краљевске власти било је важан чинилац у обједињавању народа и стварању великих народних групација. Наравно, те су краљевине међу собом ратовале упркос сродном пореклу.

Шаренило, и расно, и културно и топографско, условило је огромне разлике у друштвеном животу Британије оног времена. И због тога историчари не дају синтезу која би важила за целу њену територију. Нас, пак, не занимају регионалне особености, те ћемо се задовољити са неколико општих података.

Варварско друштво Англооаксона, односно Германских племена уопште, имало је ове оне одлике које карактеришу облике друштвеног живота развијеног варварства, Некадашњу једнакост свих чланова племена заменила је структура у којој се људи деле на породице вишег и нижег рода. А изнад свих стоји краљ. Једна од битних прерогатива краљевства јесте припадништво краљевској лози. Овде уочавамо спој патријархалног схватања по коме је старешина породице њен господар коме се сви остали безусловно покоравају, са организацијом много широм од породице јер обухвата цело племе. Па ипак и само племе јесте настало ширењем и размножавање породичних веза. Племе идентификује своју моћ и углед са личношћу свог краља; оно повезује краља са својим боговима и доводи га са њима у сродство. После краљеве смрти престо по правилу наслеђује један од мушких чланова краљевске куће. Али то не мора бити најстарији краљев син. Пошто право наслеђа међу онима који су могли очекивати да постану краљеви није било утврђено, после краљеве смрти могле су настати борбе за престо између његове браће и синова. Тога је и било, уколико краљ није за живота одредио себи наследника, како дознајемо да су многи англосаксонски краљеви чинили.

Почетком седмог века било је дванаест краљевина у Енглеској. У току следећа два столећа број краљевина се смањивао јер је развој ишао у правцу обједињавања мањих краљевина у веће целине. Уједињавање није било драговољно, већ су мање краљевине бивале покорене а њихови краљеви признајући врховну власт освајача постајали су вазали својих моћнијих суседа.

Друштвени идеали англосаксонског двора имали су ове оне карактеристике које је римски историчар уочио описујући Германска племена на Континенту. Краљ је сматран најмудријим и најјачим међу својим пратиоцима. Краљ је био сродник богова и виши по свему од осталих људи. Краљевску дружину сачињавали су његови ратници чији је главни задатак био да буду верни своме краљу до смрти. Ако би краљ погинуо на бојном пољу

27

сматрало се срамотним да га његови верни пратиоци преживе; и они су се морали борити све до погибије. У епској пеоми „Биртнот“, која је забележена у англосаксонској хроници, описује се пораз једнога краља и оданост његових ратника који свесно чекају своју погибију у бици која је већ изгубљена. У другој епској песми „Битка код Малдона“ приказују се храбро и кукавичко држање ратника као централна тема. Издајник је жигосан, а његовим потомцима предсказује се вечита срамота. За верну службу чланови краљевске дружине очекивали су награду. После победе краљ им је делио новозадобијену земљу и плен. Осим тога краљева дружина живела је стално о краљевом трошку.

Постојале су углавном следеће класе: краљ и његови сродници, ратници које је краљ награђивао већим поседима приликом освајања нових територија, земљорадници који су били власници мањих поседа и коначно робови. Привидно се та подела чинила статичном; међутим друштвени односи су се мењали, мада веома споро. Карактеристична промена била је постепено ишчезавање племенских односа, у којима су класне разлике само наговештаване, и све веће продубљавање друштвене неједнакости и формирање феудалног друштва. О феудализму ће бити опширније речи када буде говора о његовом пуном процвату после Норманског освојења. Међутим, ради јасноће, подсетићемо се већ сада на основне карактеристике феудалног друштвеног поретка, да бисмо утврдили у којој су мери ти односи захватили англосаксонску Енглеску.

Основна материјална подлога феудализма јесте власништво на земљу. Поседовање земље даје политичку власт. У теорији, сва земља и све воде и њихова богатства припадају краљу. Феудална држава тежи да осваја нове земље, и уколико се државна територија шири, утолико је краљу теже да својом влашћу свуда досегне. Зато он поклања целе покрајине својим великашима да њима владају као наследни господари, с тим да признају његову врховну власт. Главна обавеза великаша јесте да са својом војском буде спреман ступити у рат под краљевом заставом. Према краљу великаш се налази у вазалном положају. Посед који је од краља примио зове се лено. Изневери ли вазал краља, овај му може одузети посед и другоме га поклонити. С друге стране, краљев вазал може другима дати делове свога лена под истим условима под којима је сам примио земљу. Феудална деоба могућа је и даље, све тако до оног најситнијег племића са малим имањем, који у рат креће са једним слугом. Сви они, од сиромашног витеза до краља, представљају феудалну класу која поседује земљу — али је не обрађује. Обрађују је кметови који немају право власништва. Кметови признају властелина за овог господара јер им даје земљу на уживање под условима да за њега раде и предају му део летине. Феудални односи су наследни; кмет и његови потомци вечити су аргати и дужници. Заједно са земљом могу прећи у власништво другог феудалца. Феудалац их представља пред осталим светом; он им суди, он је надлежан да сакупи војску која ће их бранити за време рата.

Пошто је феудални начин обраде земље примитиван и производња ниска, а феудална давања замашна, земљорадник живи бедно. Он од своје сиротиње издржава целу феудалну хијерархију.

Поставља се питање шта је Англосаксоне, као и остале варваре раног средњег века, нагонило да уместо раније друштвене једнакости стварају феудалне односе. Врло је вероватно да су им се ови односи наметали као излаз из метежа створеног великом сеобом народа. Када је под ударцима варвара Западно римско царство пропало, завладао је општи хаос. Народи су се селили, једни друге потискивали, поробљавали, уништавали. Нико није био сигуран од насиља. Појединци су тражили заштитника, покрајине су тражиле браниоца, и зато су били спремни да признају за господара оног ратника који је био кадар да их заштити од пљачке и ратног пустоша. Тако је од земљорадника постао кмет, а од ратника феудалац; јер човек није могао опстати ако није имао господара. Али, пошто је феудално друштво почивало на праву јачег, оно је и само стварало сукобе између феудалаца. Старо зло локалних сукоба наставља се, али је учињен корак напред утолико што феудализам даје друштву

28

организациону структуру која ће га одвести даље но што је могуће у родовском друштву.У рату су некад учествовали сви мушкарци племена, то јест ратници и сељаци.

(Ратник се звао thegn а сељак ceorl). Постепено ратник је престао да обрађује земљу, чак и за време затишја; а сељак је престао да ратује, уколико се ставио под заштиту ратника и примио кметске обавезе. Мимо једне и друге класе остао је још велики број слободних сељака, којима ће у следећим вековима и световни и црквени феудалци настојати да наметну зависност.

Писмене вести о домаћем животу Англосаксона не постоје. Археолошки налази сведоче о томе да су им куће биле од дрвене грађе и набоја, неправилног облика, ниске, без прозора и са земљаним подом. Остаје нам да замишљамо грубу стварност њихове свакидашњице на Британском острву, где је најплодније земљиште требало крчити од столетне шуме из које су их вребале звери, где је земља шкрта, сунце ћудљиво, а хладна киша најчешће сипи из натуштеног неба. Болештине наилазе на људе и на стоку. Повремено ратно пустошење односи животе и тешко стечену имовину. И док завађени краљеви битке воде, погурени ратари ору, сеју, жању, из године у годину, из столећа у столеће.

О животу краљева и њихових ратника знамо нешто више из савремене поезије, а највише из јуначког спева Беовулф (Beowulf). Овде се, додуше, описује време пре досељења у Британију; али пошто се током раног средњег века материјални живот споро мењао, можемо веровати да су бар у прво време сличне сцене могле бити енглеска стварност. Спев описује двор као високу грађевину у којој гори велико огњиште. Док је напољу хладна ноћ, у загрејаној просторији весели се дворска дружина уз пехар медовине и звуке харфе. Присутне су краљица и краљева кћер, које саме доливају ратницима пехаре. Заслужни јунаци добијају од краља златно прстење. Херојске песме о ратним подвизима њихова је забава и поука. У песми се величају врлине ових мрких ратника: верност вођи, храброст пред опасношћу и мржња према туђинцу. Родбинске везе неприкосновене су, и у Беовулфу важи она изрека из „Женидбе цара Душана“ — нигде ништа своме без својега. Стихови ове јуначке поезије нису ведри, Англосаксонци често мисле на смрт и тешкоће.

Примање хришћанства. — Пред најездом германских освајача хришћани из времена римске окупације као да су нестали из највећег дела Британије. Покрштавање нових становника није предузето од стране домаћих мисионара, већ из Рима. Један од највећих организатора цркве, папа Гргур I, створио је план како ће Британију вратити у окриље Рима. При том се није ослонио на оне хришћане у Британији који су се са другим избеглицама повукли у брдовите пределе Велса, већ је за тај задатак опремио посебно посланство из самог Рима. Припремио је групу мисионара, на челу са светим Августином, прикључио им тумаче, снабдео их светим моштима и теолошким књигама, сребрним крстовима и сјајним одорама. Поучио је проповеднике хришћанства како ће придобити за своју веру незнабожачке Германе. Саветовао им је да постепено уливају хришћански дух у варваре, да при том поштују њихове обичаје и светилишта. Тако опремљено црквено посланство искрцало се године 597. на обале полуострва Кента. Овде су се проповедници надали добром пријему јер је краљица Кента, пореклом Францускиња, била хришћанка. И заиста, краљ Етелберт (Ethelbert), њен супруг, указао им је гостопримство. Ускоро после Августиновог доласка међу њих, становници Кента на челу са краљем, примили су хришћанство. Пошто су Германи у Британији поштовали краљеве изнад свега, то су и нову веру прихватили следећи примеру својих владара. После Етелберта покрстио се краљ Есекса и са њим његов народ. Године 625. вал покрштавања захватио је Нортамбрију. Едвин, (Edwin), тамошњи краљ, оженио се кентском принцезом у чијој је пратњи био епископ Паулинус, један од мисионара папе Гргура. Под утицајем Паулинуса и своје жене, краљ Едвин прихватио је нову веру. Био је то изванредан човек и добар владар, те је његов пример дао подстрек за ширење хришћанства. На југоистоку, у Источној Англији, нову веру увео је такође краљ када се вратио из изгнанства у покрштеној Галији. И тако редом, један за другим енглески краљеви почеше примати

29

хришћанетво, а поред њих и хиљаде њихових поданика. У првој генерацији покрштавање је био само привидан чин, јер су новопечени хришћани и даље живели према својим паганским схватањима. Примање хришћанства састојало се у томе што су међу остале своје богове уврстили и Исуса Христа. Поред тога било је много становништва које се није ни покрстило.

Потпуно покрштавање изведено је уз помоћ мисионара из Ирске и Шкотске. Занимљиво је да су овде манастири доживљавали свој пуни процват, упркос упадима Германа, који су и до њих допирали. У почетку келтски мисионари нису се освртали на Германе да их покрштавају. Међутим, у VII веку успостављена је веза између домаћег, келтског, хришћанства и онога које су досељени Германи примали од римских мисионара. Та веза успостављена је у северној Енглеској, када су овде почели проповедати монаси из манастира Јоне (Iona).

Манастир Јона налазио се на једном малом острву у Ирском мору, недалеко од шкотске обале. У овом манастиру налазио се центар келтског хришћанства. Његови калуђери били су ношени верским заносом што им беше завештао оснивач манастира, свети Колумба (Columba, 521—597). Колумба је био потомак ирске краљевске лозе, али док су његови преци учествовали у разарању Рима, он се сав посветио ширењу Христове вере. Био је необично предузимљив и упоран, те је најзаслужнији за ширење нове религије међу Пиктима и Шкотима, због чега је подједнако слављен у Шкотској и у Ирској.

У манастиру Јона, који је основао Ирац Колумба, провела су два нортамбријска краљевића своје дугогодишње изгнанство. Овде су се и покрстили. Када је један од њих ступио на нортамбријски престо и довео собом дванаест витезова једноверника, ширење хришћанства у Нортамбрији добило је новог маха. Овај краљ, по имену Освалд (Oswald), позвао је калуђере из Јоне и дао им острво Линдисфарн (Lindisfarne) да на њему заснују нов манастир. Линдисфарн се налази у Северном мору, (на супротној страни острва Велике Британије у односу на манастир Јову). Сада је, уствари, уследило масовно покрштавање становника Нортамбрије, јер су проповедници крстарили целом земљом и преобраћали преостале незнабошце у нову веру. То је било дело шкотских мисионара коди су допирали чак и до средишне и јужне Енглеске. Према томе, коначно покрштавање Англосаксона заједничко је дело мисионара из Рима и оних из Јоне.

Средином VII вена Англосаксони су били покрштени; више није било двојбе између хришћанства и многобожачке вере. Хришћанство је, међутим, било нејединствено и одражавало је политичку раздробљеност земље. За једне је центар цркве био у Кентерберију (Canterbury), а за друге у Јони. Поред тога, појавиле су се несугласице о томе кад треба празновати Ускрс и нека друга формална питања. У Нортамбрији се највише. осећала незгода због двојства црквене организације, и размимоилажења између римског и келтског хришћанства. Због тога, нортамбријски краљ Осви (Oswy) сазове велики црквени сабор у манастиру Витбију (Whitby) 664. године. Циљ сабора било је усаглашавање ставова између две постојеће варијанте хришћанства. Било је овде много речи и о споредним стварима, као што је свештеничка тонзура, датуми празника и друго, али је свакако главно питање било: како организовати цркву, по келтском или по римском узору.

Келтска црква била је много старија од англосаксонске и од давнине повезана са Римом, Али откако је Римско царство било у опадању те везе знатно су ослабиле. Затим је дошао пад Западног римског царства, 476, због чега су ове везе такорећи покидане. Немајући контакта са метрополом у Риму, келтски хришћани све више су упијали у своју организацију наслеђене облике племенског живота и друидску традицију из паганског доба. Што ће рећи да су хришћански монаси следили не само велико поштовање народа према калуђерима, већ су наследили нешто и од друидске организације. Црквено уређење прилагодило се родовском начину живота. Свако племе имало је свој манастир у коме је звање игумана било наследно, а свештеници су имали неку врсту кастинске организације. С друге стране, црква није држала земљу у поседу. Манастири нису обрађивали пољопривредна имања. Самостани су били

30

обитељи испосника који су живели веома скромно и нису имали својине. Племенски епископи и свештеници нису имали одређену епархију, већ су једноставно ишли по народу и проповедали своју веру. Хранили су се и појили као путници намерници. Њихова преданост својим идеалима, одрицање од световних задовољстава и мистицизам чинили су келтске свештенике блиско раним следбеницима хришћанства на Средњем Истоку.

Насупрот томе, римско хришћанство, попут римске државе у прошлости, заснивало се на чврстој централној власти и строгој хијерархији. Будући једини наследник Западног римског царства, римска црква у раним столећима средњег века сачувала је организацију и интернационални дух негдашње империје. У расцепканој западној Европи па и у Британији, римска црква је помагала јачање државности наспрам племенске раздробљености која је била својствена варварским срединама. Римска црква је многим народима и племенима Западне Европе дала јединствени језик и писмо који су им омогућили да се међусобно споразумевају.

Римама црква разликовала се од келтске још и у погледу материјалног богатства. Келтска црква није имала поседе нити је тежила за богатством; римска црква је, напротив, настојала да у свом поседу држи што више земље и другог блага. Управо је иметак римске цркве био важан чинилац у стварању моћи и угледа њезиног. Она је тежила да увећа своје поседе, те је потпомагала учвршћивање феудалних односа. Насупрот келтским духовницима, који су живели у великој скромности, римски црквени великодостојници уживали су у раскоши и то им је на сваки начин подизало углед међу простим пуком.

Природно је било да су се ова два опречна схватања о карактеру цркве морала сукобити; једно поред другог није могло опстати. Зато је на сабору у Витбију, поред других формалних питања, дискусија требало да једном од ова два схватања да предност. Већина у сабору, на челу са краљем, определила се за римску цркву. Увређени Шкоти и Ирци напустише Витби. Ускоро за тим њихови монаси повукли су се из Енглеске у свој манастир на острву у Ирском мору. У енглеској град Кентербери постаде седиште архиепископије, а из Рима стиже нов архиепископ, Теодор из Тарза, са којим почиње ново поглавље у историји енглеске цркве.

Победа римске варијанте хришћанства имала је огромног значаја за даљи развој друштвеног живота земље. Овим почиње савез између владајуће класе и цркве. С једне стране црква је помогла монархији да учвршћује своју власт; с друге стране, краљ је омогућио цркви да постане свемоћна. Њихов савез био је спонтан. Краљ је поклонима задужио цркву, а она му је узвратила својом помоћи да законом учврсти државу. Савет црквених људи био је цењен у свим слојевима друштва, од двора до сеоске скупштине. Свуда су се људи цркве залагали за поштовање хијерархије, а то је помогло да се остаци родовске једнакости превазиђу. Деловање цркве такође је припомогло да Енглеска превазиђе племенску расцепканост; црква је припремала њено уједињење у једну нацију и једну велику државу. Али то је била ствар будућности.

Поменути архиепископ, Теодор из Тарза, поставио је темеље црквеном утицају у англосаксонским државицама. Овај Грк, школован у Атини, био је права европска фигура свог времена. Он је са истока донео ширину схватања и државничку мудрост, којој неписмени англосаксонски краљеви: нису били вични. Зато историчари сматрају да је архиепископ Теодор био први велики државник Британије. Како вели Бид, Теодор је био „први архиепископ кога је слушала цела енглеска црква“. Теодор је сазвао епископе из свих енглеских државица на сабор у Кентербери; а то ни једна световна сила не би била кадра учинити у то време међуплеменских борби. Одлуке овог сабора постале су први закон важећи за целу Британију. На тај начин Теодор је утирао пут јединству будуће свеенглеске краљевине. Сам канон, који је Тодорово дело, показује толерантност и резултат је спајања западних и источних (Рим—Цариград) схватања о цркви.

Када је архиепископ умро, 609. године, црква са својим седиштем у Кентерберију дизала се изнад државне власти, још увек подељене на мала краљевства.

31

Култура у VII и VIII веку. — У Кентерберију је Теодор основао богословију, у којој су се, поред изучавања Светог писма, предавали и световни предмети: версификација, астрономија, аритметика и музика, и свакако латински и грчки језик.

Међу првим ученицима школе у Кентерберију налазио се Алдхелм (Aldehelm c. 639—709), родом од краљевске куће Весекса. Његова жеђ за знањем учинила га је великим учењаком свога времена. На китњастом латинском језику раног средњег века писао је књиге за потребе цркве. Поред тога био је добар организатор и оснивач манастира. У њему су се стекле добре особине келтске, саксонске и римске традиције. Алдхелмови ученици постали су мисионари хришћанства у германским земљама на Континенту.

У краљевини Мерсији (Mercia) није било учених људи; али је Мерсија дала једног од првих домаћих светаца, Гутлака (Guthlac, 673 —714). Пошто је био предметом каснијих англосаксонских спевова, а и зато што се кроз људе његовога кова манифестовао свеколики духовни живот тог времена, упознаћемо се са његовом личношћу. Гутлак је био од краљевске лозе. У младости је био осион; сакупио је дружину ратника са којом је нападао људе и села ради пљачке. Пошто је девет година био предводник разбојничке дружине, Гутлак је неочекивано напустио старо друштво и дотадашњи живот. Предао се сад сав служби Исусу Христу. Неко време био је калуђер, а онда се као испосник повукао на усамљено острво усред мочваре. У његовом пустињачком животу једини пријатељи били су му животиње. Ходочасници су га посећивали. Са ових страна слали су му поклоне јер га је народ сматрао светим човеком.

На северу, у брдима одакле извире река Твид, родио се такође један од првих енглеских светаца, Катберт (Cuthbert, 634—709). Био је чобанче, а затим војник. Када се одлучио да се одрекне световног живота, ступио је у манастир Монтроз (Montrose). Овде је одлазио међу своје брђане да их учврсти у Христовој вери, јер су они упркос покрштавању у души остали многобошци. Потом је годинама био игуман у Линдисфарну. Одатле се повукао на једно острвце близу овог манастира. Својим рукама саградио је себи колибу и опасао је високим зидом да би се потпуно оградио од света. Прича се да је поседовао натчовечанску снагу и издржљивост. Својеручно је подизао громаде камена, које би једва четворица подигла. Ноћу би загазио у студено море, да би се потом до зоре молио на обали. Мучио је своје тело, као и други верски фанатици овог доба верског заноса, зато да би тиме одао пошту своме Творцу. Успомена на Катберта остала је жива у народу.

Најзнаменитија личност англосаксонског монаштва био је пречасни Бид (Bede, 673—735) који је за свог живота постао појам учености у целом западном хришћанству. У свом класичном делу, Црквена историја Англа (Historia Ecclesiastica Gentis Anglorum) Бид говори о свом врло смиреном животу. Од своје седме године непрестано је провео у чувеном нортамбријском манастиру Џероу (ЈJarrow). Поред свог редовног учешћа у свакодневним дужностима монашког живота, Бид је проучавао Свето писмо, латински и грчки језик, античке филозофе. Поред тога био је задужен да друге подучава, и неке од његових књига су започете као уџбеници. Писао је врло много и са лакоћом. За њим је остало тридесет и шест дела, већином теолошких. Међутим, Бид је писао и о другим предметима који су допуњавали образовање теолога. Бидова слава почива на поменутој Црквеној историји, коју је завршио тек 731. године, а у којој даје потпуни преглед покрштавања Англосаксона. По методу којим је ова историја писана Бид се издваја од свих историчара раног средњег века. Он је испољио за његово време неуобичајену савесност приликом сакупљања података. Затим, Бид је био непристрасан, што је такође ретко срести у његових савременика. Његов стил у латинском језику издваја се, исто тако, од китњастог латинског који је тад био у моди. Бид пише изврсним, јасним и непосредним језиком. Кроз тај лепи стил, непристрасност и истинољубивост огледа се сама Бидова личност. Занимљиво је да он, као ни Теодор, нису проглашени свецима. Међутим та двојица, а нарочито Бид, разумљиви су модерном човеку. Бид је први Енглез чије дело говори не само савременицима, већ одјекује и у садашњости.

32

33

IV. НАЈЕЗДА СКАНДИНАВАЦА

Весекс. — Викинзи. — Алфред. — Алфредови наследници. — Англосаксонски језик и књижевност.

Весекс. — Британију ћемо одсад звати Енглеском. Тај назив потиче од имена Angle, како се звало племе из Холштајна у северној Немачкој, које је населило британске покрајине: Нортамбрију, Мерсију и Источну Англију. Временом се овај назив проширио на цео народ и тако смо добили English и England.

Првих столећа средњег века2 политичка историја Енглеске и даље је испуњена међусобним борбама малих краљевина на територији Острва за превласт над осталима. У седмом столећу на чело је избила краљевина Нортамбрија (Northumbria), са седиштем у граду Јорку. Нортамбријски манастири, а поглавито Џароу, били су на гласу у целој западној Европи. Превласт Нортамбрије угрожавала је Мерсија (Mercia-mašia), чији је оснивач, краљ Панда водио успешне борбе са Нортамбријом, Весексом (Wessex) и Кентом. У VIII веку, за владавине Етелберта (Ethelbert) и Офе (Offa), краљевина Мерсија преузела је вођство и потчинила својој власти скоро целу Енглеску.

Краљ Офа издао је прве писане законе и почео ковати новац. Пошто се оснажио и огромно проширио територију под својом влашћу, Офа је почео делити својим рођацима делове новоосвојених крајева. Он је на тај начин стварао класу феудалаца, носиоце новог поретка. И цркви је дао право да убира феудална давања са имања којима ју је даривао, чиме је цркву чврсто везао за феудални поредак. Али у ово време када је држава у многоме зависила од личности краља, Офина смрт значила је и опадање његове краљевине. Сада је на место Мерсије вођство преузео Весекс. Тако су зараћене енглеске краљевине огњем и мачем оспоравале једна другој превласт. Али то није било особено само за Енглеску, већ је то било стање које је владало у целој Европи за време раног средњег века, па и доцније. Државе и нације биле су тек у стању настајања, а њихово рађање пратиле су крваве и непрестане борбе за власт између краљева и велможа. Народ је страдао од ратног пустошења и од насиља великаша, али тамо где није био непосредно угрожен настављао је да унапређује свој живот и полако креће напред. Домаћи ратови у Енглеској нису били једино и највеће зло; горе од тога биле су најезде туђих народа.

Прошла су око два столећа од последњих германских најезда када су се над Британска острва наднели нови црни облаци у виду нових инвазија из Скандинавије. Први талас нових освајача запљуснуо је северну Енглеску 793, када су, према Англосаксонској хроници, норвешки пирати упали на „свето острво“ Линдисфарн, крај нортамбријске обале, и побили калуђере, одвели у ропство искушенике и опљачкали манастирску ризницу. Следеће године опет су дошли преко Северног мора и опустошил манастир Џароу, а још годину дана касније манастир Јону. Потом су уследили напади из Скандинавије, све чешћи и дрскији, а потрајали су, са дужим прекидима, више од два и по столећа. Спочетка су Скандинавци долазили првенствено ради пљачке, али су с временом пристизали у све већем броју заједно са породицама и остајали да живе у Британији као досељеници.

Викинзи. — Од IX до XI века Енглеска је била изложена инвазији Скандинаваца, који су били познати као људи са Севера — Northmen. Они су у то време угрожавали обале западне Европе све до Средоземља, па су допирали чак и у Јадранско море. Савременици су их звали Викинзима, по чему је тај период добио назив: доба Викинга. Етимологија назива Викинг није расветљена, но она и није важна. Оно што се поуздано зна јесте да је појам Викинг означавао пирата из Скандинавије. Разуме се да сви Скандинавци нису били гусари,

2 За почетак средњег века обично се узима година пропасти Западног римског царства, 476. Крај средњег века обележава пад Источног римског царства пред Турцима, 1453. Неки рачунају крај средњег века од године 1492. када је откривена Америка.

34

нису били Викинзи, али су ови најчешће долазили у додир са светом ван Скандинавије, те се викиншки назив проширио и обухвата цео скандинавски свет у деветом, десетом и једанаестом веку.

Скандинавци су били германског порекла, као и Англосаксонци. Али њих нису протерала суседна племена; њих нису најезде туђинаца приморале да напусте своја огњишта, као што је то био случај са Англосаксонцима када су се отиснули преко Северног мора и освојили Британију. Скандинавија није била привлачна за освајача јер је живот овде био тегобан. Зиме су врло дуге, поларна ноћ захвата северну Скандинавију, а у јужном делу познате су беле ноћи и дуги зимски сумраци. Дуж норвешких фјордова има мало зиратне земље; данске пешчаре и равнице у Шведској добијају исувише мало сунца да би се могле гајити племените врсте житарица. Па ипак, Скандинавија има своја природна богатства, гвоздену руду, шуме, дивљач и ћилибар. Исхрана становништва умногоме зависи од мора. Изложено Голфској струји море је мање под ледом но што би се претпостављало према географском положају земље, и богато је рибом. Обале су му веома разуђене. Осим тога, копно је пуно језера. То је становништво ових крајева упутило на морепловство. и трговину. Захваљујући богатству и квалитету гвоздене руде, Скандинавци су рано научили да праве гвоздено оруђе и оружје чија је каквоћа била на гласу.

Изврстан алат и оштра сечива омогућавали су успешну обраду дрвене грађе, а ње је било у изобиљу. Све је то био предуслов за бродоградњу, којом су се Скандинавци прославили. Бродови и чамци служили су им као неопходно превозно средство између острва, у заливима и по језерима. Услед сталне потребе за бродовима Скандинавци су се веома извештили овоме послу. Њихова далека путовања по узбурканим морима захтевала су чврсте лађе, које ће усто моћи да приме већи терет, што је захтевала трговина. Тако су Скандинавци научили да праве спретне бродове, средње величине, који су могли одолевати стихији северних мора. Дуга традиција учинила их је такође одличним морнарима.

Викинзи су имали неколико врста бродова прилагођених за разне потребе. Покретали су се на једра и на весла. Једра су била направљена од вунене тканине. Кљун брода био је украшен карактеристичном фигуром изрезбареном у дрвету, која је представљала неко митско симболично биће. Тамо где су се Викинзи појављивали са својим галијама, становништво је стрепело од стравичног њиховог изгледа због оне фигуре на прамцу. Ова је обично била обојена живим бојама. Примерци викиншких бродова сачувани су веома добро захваљујући скандинавском обичају да своје краљеве сахрањују заједао са бродом у који су стављали све драгоцености што су припадале умрлом владару. Мање славни људи сахрањивани су у чамцу. Оно што задивљује данас, то није само изванредна израда тог бродовља, већ и још више њихово обликовање. Грађени су тако да поседују одређени степен гипкости да би могли издржати притисак великих таласа и пловити такорећи уз ветар. Уколико није било повољног ветра брод су покретали веслачи. Просечан ратни брод, имао је посаду од тридесет до четрдесет момака.

Скандинавце је трговина довела у додир са римским провинцијама, где су продавали робове, а поред тога трговали су скупоценим крзнима, крупном и ситном стоком, кожама од коња и коза, зубима од рибе, воском и медом. Највише је било тражено скандинавско убојно оружје, мачеви, штитови, оклопи. Ћилибар је такође био предмет трговине још од праисторије. На далека путовања возили су само робове и луксузну робу.

Норвежани и Данци били су углавном окренути западној Европи, а Швеђани данашњој Русији. Караванским путевима долазили су у додир са исламским светом у области Волге и Каспијског мора. Циљ ове караванске трговине било је стицање новца, јер су стари Скандинавци били велики среброљупци. Да би дошли до сребрњака бавили су се не само трговином већ и пљачком — како им се кад пружала прилика.

Увидевши да многи богати градови леже незаштићени дуж западних обала Европе и на ушћима великих река, Скандинавци су се усмерили у том правцу. Све већи број дружина

35

отискивао се на пучину с намером да пљачка туђе благо. Норвежани су извршили прве нападе на Енглеску под крај VIII века. Ускоро су им се придружили и Данци. Али у IX веку њихове жртве постали су многи градови на Континенту. Опљачкали су поред Лондона, Париз, Хамбург, Антверп, Бордо, Севиљу итд. У истом столећу француски краљ им је допустио да се населе у области северне Француске, која се по њима и данас зове Нормандија. Кроз Гибралтар, Викинзи су допрли у Средоземно море и населили се у јужној Италији и на Сицилији. А на истоку су преко Финске и Русије допрли до византијских земаља.

У западној Европи појава викиншких бродова изазивала је велики страх. Њихови препади и злодела много пута су описивани од стране савременика. У тим записима Викинзи се приказују као свирепи разбојници, бич Божји за грешне хришћане. Хроничари који су ово записивали били су калуђери, који су имали разлога да се жале на суровост Скандинаваца. Ови су били многобошци и нису имали поштовања за хришћанске светиње. Напротив, радо су нападали манастире где су знали да постоје ризнице — лак плен за похлепне Викинге. Они су знали да манастири нису били приправни за оружану борбу, па су их зато често уцењивали великим откупом. Манастирски оци су им га давали да се бар за извесио време заштите од напасника. Занимљиво је напоменути да у ово време једино манастири нису били спремни да прихвате борбу, зато што се нико није усуђивао да нападне Божју кућу, ни осиони великаши, ни разбојници. Али Викинзи нису за то хајали; од њиховог мача гинули су подједнако монаси као и други људи, па и жене и деца. Такође је занимљиво напоменути да Викинзи нису наступали у бројним групама; највећа група коју хроничари помињу бројала је до хиљаду људи, а обично су долазили у скупини од три до четири стотине ратника. Према томе, они нису били тако страшни због своје бројности, већ због свог изненадног и силовитог наступања.

Пошто су упознали гостољубивија поднебља од скандинавског, Викинзи су се постепено почели исељавати. На то их је приморавала оскудица у њиховој земљи и вероватно пренасељеност. Кад су се одомаћили на обалама Атлантика, све чешће су остајали да овде зимују. Потражили би какво заклоњено место где би се могли повући са бродовима, и обично би се утврђивали на некој ади, близу речног ушћа у океан. Њихови зимски станови постепено су се претварали у сталне насеобине, камо су доводили своје породице и покућство. Викинзи су се лако прилагођавали у новом завичају. Ускоро би ступили у везу са суседним. становништвом и убрзо се стапали са њим. Уколико су домаћини били културнији од дошљака, ови други примали су њихову веру и језик. Тако су се Викинзи у Нормандији покрстили и претворили у Французе за мање од сто година. А Викинзи из Шведске претопили су се у Словене, пошто су се са њима помешали у Русији.

Викинзи који су основали своје колоније дуж источних обала Енглеске убрзо су примили хришћанство и ородили се са Англосаксонима. Овом процесу није било препреке јер су и Англосаксони као и Викинзи били германског порекла и уз то су говорили сличним језиком. Разуме се да то стапање није ишло без борбе, и то врло жестоке. У IX веку вођен је дуготрајан рат између Енглеза и дошљака из Скандинавије, све док Енглези, односно краљевина Весекс, нису приморали Викинге да признају њихову власт. Затим је уследило релативно мирно X столеће, да би крајем истог века један нов вал Скандинаваца са жестином навалио на Британију. Учестали напади из Норвешке и Данске, потпуно су пољуљали Енглеску. Узалуд је краљ Весекса давао огромне суме да умилостиви Викинге. Године 1016. Енглеска је потпала под власт данског краља Кнута (Knud, Kanut) чија је династија владала до 1042, када се на енглески престо вратила енглеска краљевска династија Весекса. Међутим, скандинавске претње нису престале све до после норманског освајања, 1066, када су Енглеску покорили Нормани из Француске, који су уосталом и сами били скандинавског порекла. У међувремену, крајем XI века престали су викиншки походи на западу Европе, јер су се до тог времена и сами Викинзи укључили у токове живота христијанизиране Европе.

36

** *

Савременици су непотпуно описали и Викинге и њихову земљу. На основу писаних извора мало се зна о њиховим обичајима. Овде је неопходна помоћ археологије, а нарочито нумизматике. Извесну представу добијамо из старе јуначке поезије. Но све је то оскудно и дозвољава игру маште, зато о Викинзима постоји доста некритичног писања у коме се они романтично приказују. Та домишљања вероватно су и тачна, али не спадају у историју. Боље је, уосталом, да свако својом маштом дочара стварност Викинга на основу непобитних материјалних чињеница. А те чињенице прилично говоре.

Археолози су открили преко хиљаду лежишта закопаног блага у самој Скандинавији, не рачунајући викиншка блага нађена другде. Кад се има у виду да је сигурно много скривеног блага откривено у столећима када археолози нису били присутни да га сачувају за музејске збирке, да се сваке године откривају нова скровишта, што значи да их је још прилично под земљом, може се добити приближна представа о количини блага које су Скандинавци нагомилали. Известан део тог блага представља сребрни накит, а нешто и златан; остало сребрњаци разног порекла, и сребро у шипкама. Нађено је око 85.000 сребрњака из муслиманских земаља, који су на север доспели сувоземним путем преко Русије. Нађено је много новца из западне Европе, од чега преко 40.000 енглеских сребрњака.3

Други материјални докази о викиншкој цивилизацији јесу остаци горепоменутих бродова, затим алат и оружје. Уобразиљу лако'| покрећу ти једрењаци складног облика, витких јарбола са четвороугаоним једром, који су доносили немир где год би се за њих чуло. А убојити мачеви украшених балчака подсећају на срчане морепловце којима је пустоловина била главни смисао живота.

Скандинавци су имали и неку врсту писма. То је било гласовно писмо, односно сваки глас имао је свој знак — рун (гune), што на старогерманском значи тајна. Тајанствено је било то што је сваки рун имао симболично значење за неки појам или предмет. Према томе рунско писмо имало је магијски карактер. Тим писмом, нажалост, није ништа забележено да се сачува од заборава, већ да се нечему дадне волшебна моћ. Рунске натписе налазимо на каменим споменицима, на пехарима, мачевима, прстењу и др. Мада је принцип писма био исти међу свим Германима, постојале су различите верзије, од којих је англосаксонска била једна, а норвешка друга, данска трећа итд. Сва та писма одгонетнута су, али не пружају више података но што би их било да није рунских записа.

Алфред. — Као што је већ речено, у IX веку пиратски походи Викинга на Енглеску прерасли су у масовне најезде ради насељавања Британије. Скандинавци су се досељавали у Нортамбрију, Источну Англију и добар део Мерсије. Дошао је био ред и на Весекс, највећу и најмоћнију британску државу. Скандинавци су напали Весекс са неколико страна. Из Ирске су се појавили Викинзи који су већ били опустошили ову земљу. У исто време пристизале су нове групе Викинга из старе постојбине у Данској. Са треће стране из Француске долазили су Викинзи да потпомогну борбу својих једноплеменика у југоисточној Енглеској. Требало је имати велике оружане снаге за обрачун са овим овим нападачима. Требало је имати и срце у јунака. Тај тешки задатак пао је у део краљу Алфреду (Alfred). Он је имао потребну моралну снагу за ту борбу. Што се тиче војничке силе, њу није спочетка имао већ ју је морао изградити.

Алфред (849—899) био је најмлађи син весешког краља, кога је наследио на престолу, пошто су његова старија три брата погинула или умрла. Када је Алфред 871. године ступио на престо Весекса, затекао је веома лоше прилике. И суседне државице биле су у опадању услед учесталих скандинавских упада. Но, да је својевремено Весекс овим притекао у помоћ, не би ни сам био у таком окружењу у каквом се нашао.

3 P. H. Sawyer: The Age of the Viking, London 1962, chapter V.

37

Чим је постао краљ Весекса, Алфред је морао платити Данцима велику суму новаца. То је била њихова уцена и услов да се повуку иза граница Алфредове државе. Није Весекс био једини који је морао плаћати Данцима да их се ослободи. Данци су тражили од појединих британских владара да им плаћају редован данак, а у противном су претили да ће их уништити. Да би се овај данак могао исплатити, народ је морао давати посебан порез који се звао денгелд (Danegeld).

Иако је Алфред положио тражену суму новаца, он није веровао у трајан мир са Скандинавцима, јер је било очигледно да се спремају да на разним странама Енглеске приграбе територије у које још нису били доспели. И заиста, седам година касније Викинзи, који су већ били заузели северну, средњу и источну Енглеску, изненадно су упали у Весекс. То је 6ило у зиму године 878. Краљ је био тако притешњен да се повукао на једно острво усред мочваре, где је презимио са малом групом верних витезова. Овде га непријатељ није могао наћи, а он је могао пратити непријатељско кретање. Када је грануло пролеће, Алфред је одважно кренуо из свог скровишта и позвао под краљевску заставу великаше и народ. Напредујући у правцу непријатељског логора, сакупљао је војску која му се радо одазивала јер је уживао поверење својих поданика. После двонедељне опсаде и одлучујуће битке Данци су били приморани да напусте Весекс. Према уговору, дански вођ (Guthrum) и његови ратници примили су хришћанство и повукли са весешког тла натраг у источну Англију. Уговор је касније тачно утврдио поделу Енглеске. Повучена је гранична црта иза које су на источној обали остале три скандинавске краљевине у којима је владао дански закон — Danelaw. Алфреду су остали Весекс, Кент, део Мерсије и Лондон са околином.

Нагодба са Данцима није могла бити дугог века. Краљ Алфред је то знао, и због тога је предузео кораке да ојача одбрамбену снагу Весекса. Саградио је флоту од бродова већих и бржих но што су били викиншки и веле сам је за њих дао нацрте. Изградио је низ утврђења и снабдео их посадама. Образовао је сталну војску. Основао је коњицу. Алфредове припреме нису биле узалудне. Последњих седам година његове владавине поново су обележене ратовањем са Викинзима.

Са близу три стотине бродова Викинзи из Француске упловили су у ушће реке Темзе и придружили се Данцима из Источне Англије са којима су заједнички ударили на Алфреда. И опет су настале борбе на живот и смрт. Захваљујући својој бојној готовости краљ Алфред је успео да коначно сломије Викинге. Ови су се делом повукли из Британије, а делом су се примирили вративши се својим кућама у Источној Англији и Нортамбрији. Последње три године живота Алфред је проживео у миру. Умро је у педесетој години живота, 899. године. (У неким историјама наводи се 901. као година његове смрти.)

Алфред је био велики човек и велики краљ. Из даљине векова његова личност зрачи привлачношћу; био је живог духа, храбар, предузимљив али благ и саосећајан. Иако околности његове владавине нису погодовале размаху краљевских способности, он је за собом оставио успомену на узоран владарски лик. Он је извршио историјски задатак учвршћивања државне власти и стварања националног осећања. Али овај краљ није био само војник и политичар. Легенда каже, а то се може закључити и из његових написа, да је Алфред био многоструко обдарен. Њега је живо занимало еве што је људско, волео је ученост и књижевност.

Као што је речено, Алфред је прво морао обезбедити земљу од освајача из Скандинавије. У том процесу јачала је класна подела друштва, заснована на већој подели рада. Из сељачке масе Алфред је одлучно издвојио ратнике и дао им положај властеле. Јер је само властелин могао да се одазове позиву и да се стави под краљеву заставу у ма које доба године, независно од сетве и жетве. Само је властелин имао довољно средстава да држи јахаћег коња и да набави оружје, оклоп и другу опрему. Алфред је установио обавезе и права властелинске класе. Властелин је краљевом милошћу држао земљу коју су за њега радили кметови. Али је за узврат морао испуњавати одређене обавезе према краљу. За време рата био

38

је дужан да се стави под краљеву заставу и да за њега ратује, а за време мира био је обавезан да проводи сваки трећи месец на краљевом двору. Алфред је властели дао право да држе властелинске судове и да од њих убирају приход. Са свим тим феудална класа је добијала све више значаја. Међутим, за неиспуњавање обавеза према краљу овај је могао властелину одузети земљу. Јер у целом овом друштвеном систему краљ је представљао жижу у којој су се стицале све нити власти. И како кажу историчари, Алфред је владао као искључиви аутократа, иако је лично био скроман човек. Саме околности су захтевале од њега да чврсто држи сву власт у својим рукама јер би у противном у земљи завладало расуло. И закон је ишао на то да државу постави изнад појединца и да краља поистовети са државом. Закон је потиснуо племенско правосуђе засновано на обичајном праву. Закон је забранио личну освету. У свему томе Алфредов законик вије био оригиналан, већ је представљао неку врсту извода раније постојећих законика Кента, Мерсије и Весекса.

Краљ Алфред имао је пред собом узоре владара за које историја каже да су успешно владали својом земљом и желео је следити њиховим примерима. Желео је да поврати оно што је некада постојало у Британији, а што су варварски налети срушили. Жалио је што се његов народ вратио полуварварском стању и што је писменост занемарена. Хтео га је вратити токовима европске културе. А за тај посао требало је почети испочетка. Прво је морао да се и сам описмени. Краљ је то постигао као средовечан човек, а затим је латински довољно научио да може преводити са тог језика. Видевши жалосно стање просвете, наумио је да обезбеди образовање свим дечацима слободних родитеља. Ове школе биле су у саставу црквених установа. Једну школу основао је краљ на своме двору за синове дворана. Учитеље је морао тражити ван Енглеске, углавном из Француске. Најтеже је било са књигама; на англосаксонском их уопште није било. Све што је на том језику постојало били су записи старије усмене поезије и почеци манастирских хроника. Увидевши да националне културе не може бити без националне писане речи, Алфред је са својим сарадницима прилегао на посао и за почетак превео са латинског неколико дела која су сматрана од прворазредне важности. По том свом ставу Алфред је један од пионира књижевности на народном језику у средњовековној Европи. Алфред и његови помагачи превели су следећа теолошко-филозофска дела: Cura Pastoralis од папе Гргура I, Historia universalis од Орозија (Orosius), De consolatione Philosophiae од Боеција (Boethius) и најважнији његов превод Бидове Црквене историје Англа. По обичају који је у оно доба владао, Алфред се није верно придржавао оригинала већ је местимично сажимао, а другде проширивао текст својим тумачењима и религиозним коментарима. Најживљи и најзанимљивији одломци Алфредове прозе представљају неколики путописни умеци Орисијусовом делу. Познат је, на пример, онај одломак који је Алфред унео на основу причања двојице морнара који су путовали на крајњи север Европе и донели вести о животу тамошњих народа.

Алфредовом утицају приписује се оживљавање интереса за националну историју. И пре њега вођени су записи по манастирима о најважнијим збивањима која су се догађала током године. Те хронике биле су врло оскудне подацима и штуро писане. Напротив, хронике из Алфредовог доба показују видан напредак. То није више неповезано низање истргнутих догађаја, већ су то повести које дају сложену представу о догађајима Алфредове владавине. Нема података да је сам Алфред учествовао у писању хроника нити да је организовао вођење хроника. Али је несумњиво да је општи пораст писмености утицао и на њихово побољшање. Ових хроника било је више, јер је сваки манастир водио своју хронику догађаја. Укупно постоји седам рукописа, различитог садржаја и неједнаке вредности, познатих под заједничким називом Англосаксонска хроника (Anglo-saxon Chronicle). Записивачи су углавном престали да бележе догађаје судбоносне године Норманског освајања Енглеске, 1066. Једино је Петербуршка хроника вођена и даље до средине XII века.

Алфредови наследници. — У X веку Алфредови наследници са успехом продужавају његово дело. Алфредов син, Едвард, а затим унуци Етелстан, Едмунд и Едред, и праунук

39

Едгар (Aedward, Aethelstan, Aeadmund, Eadgar, Eadred, Eadmund), проширили су државу Весекс на уштрб својих суседа Скандинаваца. Алфредови наследници успели су да поврате већину територија које су у IX веку приграбили Викинзи (Danelaw). Њихов успех био је исход дугогодишњих дипломатских потеза, сплетки, женидби и удаја, али и војних сукоба. У таквој грчевитој напрегнутости, вештином и борбеношћу стварана је јединствена Енглеска. Наспрам Алфредових наследника стајали су ратоборни непријатељи у источној Англији, Нортамбрији, Шкотској, Ирској и Велсу. Коначно су владари најближих суседних земаља признали весешку круну.

Рат је наметао високе трошкове, а да би се од народа покупила за рат потребна средства, морале су јачати државна власт и администрација. Крајем X века Енглеска је углавном била подељена на данашње територијалне јединице зване шајер (shire). За сваки шајер одговарао је краљев намесник, шериф (sheriff од shire reeve). Његова је дужност била да убира порез, да руководи месном полицијом, да надгледа рад суда и убира црквени десетак. Два пута годишње састајао се суд шајера под председништвом шерифа, а уз присуство властеле и сељачких представника.

Напоредо са постојањем шајера постојала је подела на покрајине под влашћу феудалаца. Преведено на модерни језик могло би се рећи да је шериф био представник државног унитаризма, а феудалац био је представник сепаратизма. Ова дихотомија (двојство) власти својствена је феудалној држави, у којој се непрестано води борба између монархије и великаша. Карактеристично је за феудални друштвени поредак то што сам владар ствара ову противуречну ситуацију. Околности га приморавају да се ослања на феудалце, чиме јача њихов положај. Али он без феудалаца није у стању да влада јер не може да буде присутан свугде где треба, а његова извршна власт је мала. У колико је држава већа, утолико је краљ зависнији од сарадње феудалаца, и у толико су они више склони самовољи.

У X веку феудализам у Енглеској није био дограђен. Опстајали су још стари облици друштвеног схватања, било у виду заосталог законодавства, било у обичајном праву. Тако је, на пример, правосуђе почивало на Божјем суду; још увек су постојали робови као бесправна класа; племенска етика супротстављала се закону; а банде пљачкаша реметиле су „краљев мир“ (термин којим се означавала безбедност краља и његових поданика).

Вођ једне пљачкашке дружине убио је самог краља у његовом двору (978). Наследник овога био је Етелред Неспремни (Aehelred the Unready), чији надимак говори о његовој владарској способности. За његове владавине Викинзи су предузели нов низ напада на Енглеску, где су наишли на слаб отвор. Док се у претходном столећу краљ Алфред жестоко борио са Викинзима, његов неславни потомак „доцкан је стигао на Косово“. Првих година XI века Енглеска одбрана стално је била у закашњењу. Године 1010. хроничар је записао: „Када је непријатељ био на истоку, ваша војска била је на западу; а када је непријатељ био на југу, наша војска била је на северу.“4 Насупрот енглеској млитавости, Скандинавци су испољавали сличну одлучност. Они су поседовали увежбану војску професионалних ратника који су живели у великим касарнама, увек приправни за војни поход. Према рушевинама једне такве утврђене касарне која се налази у Данској, процењује се да су Викинзи овде држали око три хиљаде ратника. Оваквих тврђава било је више. Са својом дисциплинованом и убојитом армијом Скандинавци су представљали страховиту претњу. Они су додуше, обично само претили не би ли извукли велики откуп. Да би их Викинзи поштедели напада, енглески краљеви подизали су од народа порез да сакупе довољне суме за Danegeld. Било је краљева који су пружали жилав отпор обновљеним скандинавским навалама на њихово Острво. Јуначка погибија краља Бертнота (Birthnote) у бици код Малдона (Maldon) опеванма је у јуначкој песми која се налази записана у Англосаксонској хроници. Биртнот је одбио скандинавску уцену. У неједнакој борби која је уследила храбри Биртнот је пао, а пре него што је издахнуо изговорио је оне чуване речи којима је бодрио војску пред пораз: „Будимо у

4 P. H. Blair: An Introduction to Anglosaxon England, Cambridge 1959.

40

нашој одлучности све упорнији, у одважности све срчанији и у храбрости све смелији уколико наша снага буде опадала.“ После његове погибије, Данци су ипак добили тражени новац. Преко двадесет година трајало је ово срамно откупљивање Енглеза од насилника из Данске. Постепено али неизбежно Енглеска је пропадала. Краљ је био неспособан, великаши, су ступали у дослух са непријатељем, а народ је грцао оптерећен феудалним давањима и порезом за Данце (Danegeld).

Коначно се сам дански краљ Свен (Sveyn) ставио на чело похода против Енглеске. Покорио је једну покрајину за другом и најзад заузео Лондон 1013. године. Енглески краљ напусти земљу и потражи уточиште у Нормандији (Француска). За краља Енглеске прогласио се Свен. Но уокоро су оба краља умрла. После смрти својих очева, два млада краљевића наставили су борбу за Енглеску. На једној страни био је Етелредов син Едмунд Гвоздени (Ironside), одлучнији и способнији од свог оца. На челу Данаца био је Свенов син Кнут (Knud, Kanute). Обојица су били млади и борбени. Срећа је послужила освајача. Кнут је до ногу потукао Едмунда, који је месец дана после тога умро под прилично тајанственим околностима. Можда га је Кнут мучки уклонио, када је 1016. завладао Енглеском.

Пошто је успео да обезбеди престо Данске и Норвешке, Кнут је завладао трима краљевинама. При томе је за њега Енглеска била само једна од његове три провинције. Из Енглеске је морао често одлазити да сређује прилике у Скандинавији. Па ипак, Кнутово време обележено је као доба повратка реда и сигурности. Што је било најважније престало је стално ратовање са Скандинавцима. Према цркви је Кнут био широке руке, и она му је узвратила свесрдном сарадњом.

Начин на који је Кнут хтео обезбедити енглеску круну за своје наследнике био је карактеристичан за оно време. Зато ћемо овде изнети, ради илустрације, како су главе падале за љубав престола. Кнут се развео од своје жене а синове из првог брака лишио је права наслеђа. Сина и унуке краља Етелреда је побио, а неке прогнао. Затим се оженио Етелредовом удовицом, краљицом Емом, која је такође лишила права наслеђа своју децу у корист оне коју ће изродити са Кнутом.

Кнутова уједињена држава није имала изгледа на будућност зато што су Норвешка и Данска биле исувише прожете племенским сепаратизмом, да би биле спремне да се уклоне у једну већу државну заједницу. Норвешка се отцепила за Кнутова живота, а када је Кнут умро, пре своје четрдесете године, дошао је крај уједињеном краљевству. Хартакнут (Harthacnut) син Кнута и енглеске краљице Еме, био је престолонаследник, али он није могао преузети престо јер је био одсутан због рата са Норвешком. За то време његов полубрат Харолд прогласио се енглеским краљем, али је врло брзо после тога умро. Тек сада је Хартакнут завладао Енглеском. Он је био порочан и врло зао. Извадио је из гроба тело свог полубрата, краља Харолда, и бацио га у Темзу. Али Хартакнут је и сам ускоро умро, веле од пијанства. Хартакнут није био још ни сахрањен када је његов други полубрат Едвард, потомак Алфредов, проглашен краљем. Едвард је био чудан младић, пре времена оседео, занет вером и врло слаб као владар. Он је све послове препустио великашу Годвину (Godwin), који је владао Енглеском, док је Едвард Исповедник (Confessor), како су га прозвали, само седео на престолу. Он, штавише, није имао: наследника, што је довело до нових тешкоћа после његове смрти 1066. године. Један већи број великаша изабрао је Годвиновог сина, Харолда, за краља. Али овај није био краљевског рода и због тога су многи племићи били незадовољни Харолдовим крунисањем.

Настала је крвава отимачина за енглески престо у којој су учествовали, краљев рођени брат Тостиг, норвешки краљ Харолд, нормандијски војвода Виљем и нејаки Едгар од лозе Алфредове. То се догађало зато што није постојао чврст закон о праву наслеђа на престо. На круну су могли претендовати не само рођаци умрлог краља, по мушкој и женској лози, већ се као претендент могао јавити сваки онај племић кога је изабрао савет великаша. То је управо био случај који се десио после смрти Едварда Исповедника, када су племићи изабрали за

41

краља Годвиновог сина. Овим избором Харолд је преотео престо од династије краља Алфреда. У оно време, сличне борбе водиле су се око свих европских престола, а то је било једно велико зло. У овом случају борба за престо била је фатална за енглеску самосталност, јер је један од претендената на енглески престо, Виљем Нормандијски (William of Normandy) учинио крај њеној самосталности године 1066.

Англосаксонски језик и књижевност. — Језик којим се таворило у Енглеској током раног средњег века називали су латински писци двојако lingua Anglica или lingua Saxonica. Отуда је настао назив англосаксонски језик, који се још некад зове и староенглески. Овај језик припадао је германској групи језика, или још шире: индоевропској заједници језика. Али овај језик којим су говорили становници Енглеске у раном средњем веку није био јединствен, већ се употребљавао у великом обиљу дијалеката. У исто време и келтски дијалекти били су у употреби међу домородачким становништвом планинских крајева. Трећим језиком, староскандинавским (Old Norse), говорили су Викинзи. На овом језику није ништа писано, па се не зна колико дуго времена је остао у употреби. Временом се он изгубио. Задржале су се само неке речи у енглеском језику које воде порекло од Скандинаваца.

Најраније енглеске школе основала је црква у првој половини VII века, у Кентерберију, Рочестру и Лондону. Циљ ових школа био је да образује свештенички подмладак. Међу осталим становништвом, па и међу владарима, писменост је била врло ретка појава. Уколико је неки младић племенитог рода зажелео да се образује, обично би одлазио у Ирску, где се неговала ученост и где су постојали чувени манастири са великим братствима калуђера. Временом почели су и енглески владари градити манастире и манастирске школе, прво у северној Енглеској, у Јоркширу, а затим и у осталим покрајинама.

Књиге су биле велика реткост. Високи црквени достојанственици доносили су собом по неку књигу са путовања у Рим. Оне су сматране великом скупоценошћу јер су биле писане руком на пергаменту или кожи и увезане у кадифи, сребру или злату. Од књига које су ходочасници доносили са својих путовања изграђене су прве манастирске библиотеке. Од Беда сазнајемо да је у Џароу било неких осамдесет књига којима се он служио. И други манастири имали су своје збирке. Фонд донесених књига увећали су калуђери преписивачи, који су неуморно радили на овом веома спором послу. Монаси су били не само преписивачи већ и илустратори рукописа, сликали су вињете, арабеске и минијатуре. На почетку текста прво слово увек је било претворено у читаву слику. Слике су рађене у боји и улепшаване позлатом. Корице најлуксузнијих књига украшавали су златари драгим камењем.

Све су то биле црквене књиге, а од свих њих највише је цењено Јеванђеље, које је због тога било најраскошније опремљено. Иако су књиге биле скупоцене и ретке знамо да их је било много више него што се сачувало до нашег времена. Рукописи су нестајали за време ратних разарања, у пламену пожара, а највише су страдале у манастирским библиотекама за време реформације у XVI веку. Поред обредних књига сачувала су се књижевна дела, такође религиозног карактера и свега неколико примера старе англосаксонске световне поезије. Такорећи све што је од англосаксонске књижевности сачувано до данашњих дана налази се сакупљено у четири рукописне књиге стихова: Беовулф, Егзцтерска књига, Јунијусов рукопис и Верчелијски рукопис (Beowulf Manuscript, Exeter Book, Junius Manuscript, Vercelli Book). Књиге су анонимне, као и скоро целокупна литература раног средњег века. Написане су око године хиљадите. Не зна се ко је био њихов поручилац. Судећи по дијалекту, писане су у јужној Енглеској. Јасно је да садржај ових књига потиче из неког ранијег времена од онога када су књиге писане, односно преписане према неком изгубљеном оригиналу. Додајмо да поред поменуте четири збирке постоје још неки сачувани одломци.

Англосаксонска проза везана је за име краља Алфреда.

42

V. ПОСЛЕ НОРМАНСКОГ ОСВАЈАЊА

Виљемово освајање. — Виљемови наследници. — Хенри II. — Ричард I. — Краљ Џон. — Хенри III. — Едвард I. — Крсташки ратови.

Виљемово освајање. — Краљ Харолд имао је много супарника који су му оспоравали право на престо, јер он није био од Алфредове краљевске лозе. Најопаснији Харолдов супарник био је Виљем, војвода Нормандијски, који је тврдио да му је покојни краљ Едвард Исповедник обећао енглеску круну после своје смрти, јер су њих двојица били сродници по женској линији. Виљемов захтев да понесе енглеску круну није био поткрепљен убедљивим правом ка престо. По енглеском закону краља је бирао скуп великаша. Но мада Виљем није имао право, он је имао силу да свој захтев претвори у дело. Штавише и папа је био ка његовој страни и дао му свој благослов. А то је значило много, јер у то време верске занесености благослов или проклетство папе могли су да одлуче у сличним приликама.

Виљем се темељито припремио за напад преко Ламанша. Саградио је флоту од преко шест стотина бродова да њима пребаци не само војску, већ коње, оружје и провијант. А то ни данас не би био лак задатак. Спреман да изврши десант, Виљем је на обали чекао повољан ветар који ће његове једрењаке кренути пут енглеских обала. За то време непријатељ нападне Енглеску са севера. Краљев брат Тостиг и норвешки краљ искрцали су војску на ушћу реке Хамбер у Јоркширу. Краљ Харолд похита им у сусрет са својим трупама и потуче их. У тој борби погинули су и Тостиг и норвешки краљ. Док је краљ Харолд сређивао прилике на северу Екглеске, Виљем Нормандијски искористио је прилику да изврши упад у Енглеску са југа. Он се са војском искрцао и учврстио код места Хестингса (Hastings). На ову вест краљ Харолд похита са севера у сусрет непријатељу, али није сачекао да се цела његова војска прикупи већ прими борбу са непотпуним снагама. Сматра се да је под Харолдовом заставом било 7.000 људи, док је Виљем командовао војском од 3.000 ратника и 2.000 коњаника. Виљем је имао више изгледа на победу јер је његова војска била боље опремљена и ратовању вичнија. Иако је Харолд имао бројнију војску она није била толико убојита, а ни довољно дисциплинована. Харолд је имао мало коњаника, много ратника било је без прописног оружја, које се састојало од округлог штита, кратког мача и секире. Уместо тога међу Енглезима неки су били наоружани само тољагама и вилама. Нико од енглеске војске није био заштићен добрим оклопом. Напротив, Нормани су имали одела нашивена токама, што их је штитило од непријатељских удараца. Носили су ромбоидне штитове, а на глави кациге са продужним делом преко лица који им је штитио нос. Од оружја су још имали копља, мачеве, стреле и лукове.

Харолд је одлучио да прими битку на врху једног брега, где је распоредио војску за одбрану. По старом англосаксонском обичају ратници су се сабили раме уз раме и начинили заштитни зид од својих штитова. Целога дана одбијали су један за другим норманске јурише, рачунајући да ће на тај начин исцрпети непријатеља и победити га на крају. Виљем је, међутим, уочио да је Харолдова војска недисциплинована, па је то искористио. Енглези су имали наређење да штите брдо и да га не напуштају приликом гоњења непријатеља, али су то ови ипак чинили. Лукави Виљем је изазивао Енглезе ла јуришају за њим кад се он тобоже повлачио. Пошто би одмакао од енглеске главнине, Виљем се нагло окретао против својих гонитеља, лако их окружавао и секао. На тај начин проредио је енглеске снаге. Уз то је Енглезе задесила несрећа — краљ Харолд је погинуо погођен стрелом. Армија је остала обезглављена. Спуштала се ноћ. Војска која је целога дана држала брег разишла се у помрчини.

Пред Виљемом није било препреке до енглеског престола. Ни један од племића који су оспоравали Харолдово право да влада Енглеском није се у овој прилици ставио на чело земље да је одбрани од нападача. Виљему су дошли гласници од престрашених великаша са

43

позивом да дође у Лондон и преузме престо. Освајач уђе у град и крунише се за краља у Вестминстерској цркви, на Божић 1066. године.

Нормани прелазе Ламанш у својим бродовима викиншког типа, са главом аждаје на прамцу и вишебојним једрима.

Фрагмент таписерије Bayeux приказује Виљемово освајање 1066.

Виљем је био врло предузимљив али и окрутан владар. Прво је одузео земљу свима онима који су се борили против њега под Харолдовом заставом. Конфисковану земљу разделио је својим норманским племићима. Али ни њима није он дозволио да превише ојачају, и због тога им није давао велике поседе у једном комплексу, већ је њихове феуде раштркао широм Енглеске. Само у Велсу и у Шкотској дозволио је формирање великих поседа, да би се његови вазали могли успешно бранити од. Велшана и Шкота. За самог себе, односно за круну, Виљем је задржао највише земље и тако створио основу за јаку краљевску моћ. Отприлике једна петина земље задржана је за круну, једна половина раздељена је међу великашима, а једна четвртина дата је на уживање цркви.

Нормански великаши започели су градити утврђене куле и замкове, што им је омогућило да као незнатна мањина владају далеко бројнијим домаћим становништвом. И они, као и њихов краљ, одржали су се употребом окрутне силе. Где год би се појавила каква буна, кривци су по кратком поступку кажњавани смрћу. Многи недужни људи страдали су и без кривице. Виљем је наредио да се поруши шездесет села да би на том месту начинио себи ловиште. Становници тих села просто су растерани. А онај несрећник који је био ухваћен да лови краљеву дивљач могао је очекивати да му за казну одсеку уво, или прст, или да га ослепе.

Једна од добрих страна Виљемове владавине био је ред и закон што их је он силом увео. Када је средио прилике у новоосвојеној земљи, Виљем је одлучио да изврши попис свих вредности у својој краљевини. Пописивачи су се размилели по целој земљи године 1086. Стигавши у одређени шајер, пописивач је сазивао представнике из сваког села, и ови су морали положити заклетву да ће говорити истину. Краљев изасланик, пописивач, бележио је име села, име његовог власника за време краља Едварда и његовог садашњег власника. Из записа дознајемо да се већина власника променила. Даље је записивано тачно колико има обрадиве површине и колико ливада, пашњака и забрана; затим колико има плугова, колико воденица, колико рибњака; број крупне и ситне стоке. За становништво села тачно се бележило колико има слободних сељака, колико кметова, а колико робова. (Занимљиво је приметити да је у XI веку још увек било робова.)

44

Огромна маса ових података поднета је краљу на увид. А када је он идуће године умро (1087) све је то сакупљено и записано у једну књигу. Та књига зове се The Doomsday Book, а чува се у Државном архиву у Лондону. Задуго се ова користила као најпоузданија земљишна књига. Дешава се чак и данас да правници користе овај јединствени докуменат. Његова вредност је огромна за детаљно упознавање социјалне структуре феудалне Енглеске, и уопште западне Европе, јер је мало докумената овакве врсте; а ни један се не може мерити са њом по свом обиму и обухватности. Doomsday Book најбоље показује велику Виљемову организациону способност.

Виљемови наследници. — После Виљемове смрти 1087. владала су један за другим његова два сина. Али они нису имали онолики ауторитет колики је имао њихов отац и чешће су се сукобљавали са великашима. Права невоља за Енглеску настала је када је умро најмлађи Виљемов син, за којим је остала само кћер Матилда, (Maud). Племићи се нису могли сложити да ли да власт преузме Матилда, иако жена, или да се на енглески престо доведе њен брат од тетке Стефан од Блоа (Stephen of Blois) чија је мајка била ћерка Виљема Освајача. Ривалство између њих двоје трајало је скоро двадесет година — можда најцрњих у историји енглеског феудализма. Великаши су се поделили на две партије; уз то су се умешали и Шкоти. У земљи је владало право безакоње. Осиони феудалци пљачкали су једни друге, отимали од грађана њихову имовину. Сељаци су били изложени најгорој тлаки. Туђа најамна војска зараћених великаша харала је земљу. Варварска племена са крајњег севера Острва упадала су у Енглеску и са дивљачком свирепошћу пустошила питоме крајеве. Из овог хаотичног стања Енглеску је спасло посредништво цркве ноја је после деветнаест година безвлашћа успела да оствари споразум између Матилдиног и Стефановог табора. Споразумели су се да сва власт припадне Стефану, али да га на престолу наследи Матилдин син Хенри Анжујски. Свега годину дана доцније Стефан је умро, и Хенри постаде енглески краљ. Раслоложење у народу било му је наклоњено; сви су очекивали краља јаке руке моји ће бити кадар да заведе ред. У таквим приликама грађанска класа која се тек формирала била је природни савезник краља, а међу градовима предњачио је Лондон.

Хенри II (1154—1189). — Према споразуму племићког савета после смрти Стефана од Блоа на енглески престо доведен је двадесетједногодишњи француски племић, Хенри Анжујски, оснивач династије Плантагенета (Henry Anjou Plantagenet). Ово име добили су Плантагенети према цвету из њиховог породичног грба. Хенри је после очеве смрти већ био наследио велике земље у Француској, покрајине Нормандију и Анжу. Осим тога био је ожењен војвоткињом од Поатуа (Poitou) која му је донела у мираз Аквитанију (Acquitane). Са овим огромним поседима Хенри је био најутицајнији вазал француског краља. Уосталом, и сам Хенри био је Француз који никад није научио говорити енглески. Иако краљ Енглеске, он је више времена проводио на својим француским поседима. Хенри и његова краљица окупљали су на свом двору углађено друштво племића који су се по свом образовању и по својим навикама веома много разликовали од англосаксонског грубог племства. Дворска етикета постала је отмена и живот племића сјајан. На двору се неговала уметност и књижевност. Краљ је волео да разговара са ученим људима. Особито је ценио друштво правника. И сам је много читао.

Хенри је несумњиво био један од најјачих владара које је Енглеска имала у средњем веку. Био је то човек живе интелигенције и радозналог духа. Његове продорне сиве очи пратиле су будно све што се око њега догађало. Био је увек активан и у свим пословима желео је да лично учествује. Тешко је било Хенрија служити, јер је био ћудљив и у наступима срџбе страшан. Стално у покрету, краљ је обилазио своје поседе у Француској и Енглеској, водећи са собом целу дворску свиту. Веома је волео лов. Али су за њега ипак били најважнији државни послови. У томе је радо слушао предлоге својих саветника, мада је одлучивао сам.

Иако је Хенрија срце вукло у Француску и тамо је проводио највише времена, Хенри је успео да обави важне послове и у Енглеској. Први му је задатак био да потчини себи

45

феудалце који су се били осилили за време Стефаново. Према вазалима био је чврст и неумољив. Наредио је да се имају порушити утврђени замкови које су непокорни барони бесправно подигли. Да то спроведе, Хенри је морао и војску слати против неких великаша. Тада је разорено преко 300 утврђених замкова. У будућности краљ је дозвољавао да се граде само неутврђени замкови, без бедема и шанчева. Осим тога Хенри је распустио феудалне најамнике које је Стефан био довео, а који су чинили чуда од насиља по Енглеској.

Немајући поверење у феудалце и њихову спремност да ратују за краљев интерес, Хенри је одлучио да изгради професионалну војску. Да би добио потребна средства, тражио је да му феудалци у новцу плаћају за одржавање војске, уместо да доведу своје ратнике. То се звао „новац за набавку штитова“, и са њиме је Хенри најмио слободне сељаке и стране ратнике. Али саме феудалце Хенри није ослободио војне обавезе: на краљев позив феудалац лично морао је ступити под краљеву заставу. Ту обавезу Хенри је проширио и на средњу класу. Сваки слободни сељак и занатлија морао је имати своје оружје и оклоп, што није смео продати, већ га у наслеђе оставити своме сину. У случају рата сваки слободан човек морао се одазвати позиву у краљеву војску. Овај Хенријев преображај војне силе од феудалне на народу представља један од зачетака националних армија у Европи. Тим потезом краљ је одузео феудалној класи њену ударну снагу. Пошто им је њихово главно занимање стављено у питање, феудалци су се стали окретати другим занимањима. Почели су обраћати више пажње обради земље, трговини и занатима. Од тога је земља имала користи, јер се енергија једног дела паразитске феудалне класе усмерила корисним активностима. За даљи економски развој Енглеске особитог значаја имао је Хенријев закон примогенитуре. По том закону имање се после очеве смрти не дели међу његовим наследницима већ га у целости наслеђује најстарији син. Овим је краљ хтео спречити распарчавање имовине. На тај начин стварани су крупни земљишни поседи; захваљујући том закону, створени су почетни крупни капитали уопште. Лишени права наслеђа, млађи великашки синови морали су се сами сналазити. Они су тражили своју будућност у трговини, цркви, морнарици и другим слободним професијама. Овим је успостављена веза између зачетака грађанства и феудалаца, који у Енглеској нису били потпуно издвојени од других друштвених класа, као на пример у Француској.

Хенри је извршио реформу правосуђа. До тада су судили властелински судови по обичајном праву. Суд није испитивао сведоке да утврди чињенице, већ се ослањао на Божји суд. Наиме оптуженога би ставили на муке, а према његовом понашању закључивали су је ли крив или невин. У Енглеској су постојала два начина испитивања помоћу искушења. Овим процедурама присуствовао је свештеник. Један начин састојао се у томе што би свезаног кривца бацали у дубоку воду; ако би потонуо то би значило да је невин. Други начин био је да се окривљеном стави усијано гвожђе у шаку. Изгорену руку превио би свештеник. После три дана скидао се завој, па ако се покаже да је рана загнојена то се тумачило као Божји знак да је оптужени крив; зацељена рана била је знак да је оптужени невин. Нормани су увели још једну врсту искушавања. Завађене странке су делиле мегдан. Онај ко победи био је у праву. Завађене странке могле су довести заступнике да се за њих боре. Овакав начин дељења правде био је за владара Хенријевог образовања варварски обичај. Он је кренуо да оснује краљевске судове. Поред тога што су такви судови били правно засновани, они су за Хенрија имали и материјалну вредност. Сви судски трошкови одлазили су у краљеву благајну. Хенријеви судови пресуђивали су на основу утврђених чињеница. Коначну пресуду доносила је порота. Сматра се да је установа пороте била одлучујућа за даљи развој енглеског правосуђа. Занимљиво је приметити да иако су енглески правници тражили ослонац у Јустинијановом праву, у свом даљем развоју енглеско правосуђе није следило римски узор. Од осталог европског правосуђа оно се разликује по томе што почива на принципу преседана. Судски спорови се не решавају према утврђеном законику, већ према угледању на раније пресуде сличних парница, отуд „принцип преседана“.

46

Хенри, тај силни аутократа, морао се покорити пред силом већом од себе, а то је био римски папа. Хенри је дошао у сукоб са папом поводом црквених судова. Краљ је хтео да реформише и црквене судове. Ови су штитили не само свештена лица, већ и све оне који су били у служби цркве. Недела или злочине које су извршила свештена лица као и световна у служби цркве кажњавана су исувише благо. Хенри је захтевао да црквени судови предају краљевским судовима лица окривљена за теже преступе. Краљевом настојању супротстављао се Кентерберијски архиепископ. Када је овај умро, Хенри науми да на његово место постави свога човека који ће му помоћи да овај план спроведе у дело. Изабрао је Томаса Бекета (Thomas Becket), свог главног саветника и личног пријатеља. Томас Бекет био је син једног богатог лондонског трговца. Одрастао је на двору једног великаша, где је научио правила племићког понашања и стекао лепо образовање. Даровитог дечака, пријатне спољашности и углађеног држања, уочио је кентерберијски архиепископ који га је узео к себи. Младог свештеника препоручили су краљу и тако је Томас постао краљевски канцелар. Хенри је ценио Бекетову интелигенцију и поклонио му пуно поверење. Зато је био веома изненађен када је Бекет поставши архиепископ променио своје држање. Раније је био предан световним забавама, а сад се бацио на свакодневно проучавање Светог писма, стално је живео на строгом посту, а до тела је носио кошуљу од кострети. Краљеве жеље није више хтео испуњавати и ускоро се завадио са њим. Некада два најбоља пријатеља, Хенри и Бекет, посташе љути непријатељи. Бекет је морао напустити земљу и отићи у изгнанство. Кад су се привидно помирили Бекет се вратио у Енглеску. Но убрзо је избио нов сукоб због тога што је архиепископ Бекет изопштио из цркве једног барона, краљевог пријатеља. Чувши за ово Хенри поче да праска и у гневу рече да би волео када би се неко нашао да смакне Бекета. Четири племића чувши ово сместа крену за Кентербери и ту, у самој катедрали, за време службе, убију архиепископа. Негодовање против овог убиства било је општенародно. Папа прогласи Бекета свецем. Масе народа ишле су у поворкама са свих страна да се поклоне гробу мученика у Кентерберију. Говорило се да ће краља стићи Божја казна за његово недело. И заиста су се невоље гомилале на Хенријеву главу јер су неки барони на северу искористили ову прилику да се одметну. Шкотски краљ објавио је Хенрију рат. А његова четири сина побунише се против њега, нестрпљиви да се сами докопају власти. Цело јавно мњење било је наоштрено против Хенрија. То га је на крају приморало да се јавно покаје. Кренуо је у Кентербери и раскаљаним улицама града прошао је пешке до катедрале, док га је маса посматрала како иде сам, босоног и одевен само у кошуљу и груби огртач. Стигавши до гроба Бекетовог, Хенри је клекао и примио по голим леђима казну бичевања. Ударали су га сакупљени свештеници.

Случај је хтео да су Хенријеве тешкоће одмах после јавног покајања биле решене, што је народ протумачио као знак божанског опроштаја. Шкоти су одбачени натраг у своју земљу, непокорни барони су се примирили, а Хенријеви синови су му се покорили.

Поред свих успеха Хенријеве владавине, која је била крунисана и присаједињењем Ирске, о чему ће доцније бити речи, овај владар имао је несрећан крај. Два сина су му умрла, а преостала двојица почели у му радити о глави. Највећи ударац за старог и болесног краља било је откриће да је и његов најмлађи син љубимац, Џон, умешан у заверу. Потпуно разочаран, Хенри је умро приликом свог последњег боравка у Француској.

Ричард I. — После смрти краља Хенрија П, 1189, на престо је ступио његов син Ричард, звани Лавово Срце (Richard Coeur de Lion), (1189—1199). Био је то узор витештва, и својом појавом и храброшћу. Веома лепо грађен и наочит, ведре варави и пријатног понашања, Ричард се свидео сводим поданицима када је дошао у Лондон на крунисање. Многи су га том приликом први пут видели, јер је Ричард живео углавном на сводим француским поседима. Његова појава начинила је на све снажан утисак. Био је заогрнут ружичастим плаштом извезеним срмом, на глави је носио скрлетну капу, а о бедру мач са златним балчаком, на чизмама златне мамузе. Његово црвено седло било је украшено златом.

47

Многе су приче кружиле о Ричардовом јунаштву и о његовој снази. Но он је своје витештво прославио свугде више него у Енглеској, где се врло мало задржавао за време своје десетогодишње владавине. Енглеска му је углавном служила као база за ратне походе. Одмах по преузимању власти кренуо је у трећи крсташки рат. Заједно са немачким царем и француским краљем организовао је поход на Палестину. Да би опремио војску, Ричард је навалио висок порез на своје енглеске поданике. Пошто је опремио креташе, Ричард је прошавши кроз Француску укрцао војску на сто бродова који су га чекали у Марсељској луци. Рат у Палестини био је променљиве среће; Сарацени су били врло жестоки у одбрани своје земље. Уз то су се француски и енглески краљ тешко разболели од маларије, јер је један од највећих непријатеља крсташа била тешка клима и опасне болештине у источном Средоземљу. Приликом опсаде једног града Ричард је показао своју праву природу, иза његове витешке отмености, крио се човек охол и бездушан. На веру је приволео посаду опседнутог града да се преда, а онда је наредио да се 27.000 заробљеника побије. Пошто крсташи нису успели заузети Јерусалим, склопили су мир са Сараценима и кренули кућама. Враћајући се у Енглеску преко Јадранског мора, Ричард је заробљен у Аустрији и ту је проборавио у сужањству док му није стигао високи откуп из Енглеске. Земљом је у међувремену владао Кентерберијски архиепископ, који је оптеретио народ новим порезом да би сакупио тражени откуп којим је Ричард ослобођен из аустријске тамнице. За ову нову жртву краљ је наградио свој народ новим наметима. Јер чим се вратио у Енглеску, Ричард се почео припремати за нов поход. Овога пута у питању су били поседи у Француској и сукоб са француским краљем, чији је Ричард био вазал. Пуних пет година Ричард је провео у Француској стварајући савез провинција против француског краља. Многе феудалне битке и чарке испуњавају историју његовог боравка у том неславном ратовању. Краљ је погинуо исто тако неславно. Кретао се без оклопа на домаку непријатеља. Једна стрела га је погодила. Од задобијене ране Ричард је умро, 1199. године.

Краљ Џон. — Најмлађи син Хенријев, Џон звани Без-Земље (John Lack-land), (1199—1216), веома се разликовао од свога брата. Био је то омањи дежмекаст човек, лукав и злобан. Прво се постарао да уклони краљевића Артура, свога синовца, кога је ухапсио и, како се претпоставља, наредио да се убије. Потом је наставио рат са француским краљем Филипом. Али у томе није имао среће; од свих поседа у Француској изгубио је све осим провинција Гаскоње и Поатијеа. Отуда је Џону дат надимак Без-Земље. У међувремену краљ није престајао подизати порезе и оптерећивати народ и феудалце све новим и тежим давањима. Због тога, а и због своје лукавости Џон је постао омражен међу великашима.

Многобројни краљеви непријатељи искористили су прилику да се обрачунају са њим онда када је дошао у сукоб са папом. Овај сукоб избио је поводом наименовања новог Кентерберијског архиепископа. Папа је себи задржавао право да он одреди свештено лице које ће подићи на то високо звање; Џон је, међутим, хтео устоличити свога човека. Борба на две стране, са баронима и са папом, била је погрешка у Џоновој стратегији. Његовој подлој оштроумности недостајало је извесне ширине која је потребна за испуњавање државничких планова. Приликом дуготрајног сукоба са папом, Џон је навукао мржњу целог народа. Папа је ставио интердикт на енглеску цркву, што значи да се нису смели обављати никакви црквени обреди. Кад то није помогло папа је изопштио Џона из цркве. Тиме је у очима својих поданика изгубио право да очекује њихову послушност. У међувремену краљу је претила опасност од незадовољних барона. Због тога је попустио пред Римом, признавши Кентерберијског надбискупа кога је папа поставио. Цркви је вратио отета имања. Јавно се покорио папи као свом врховном господару уз обећање да ће му бити веран вазал.

Незадовољство барона није се тиме стишало. Они су сувише дуго трпели Џонову самовољу да би одустали од своје намере да томе стану на пут. Свима је било додијало непрестано давање за војску, која је уз све то изгубила главнину енглеских поседа у Француској. Целом народу је постало јасно да краљевске судије поступају увек у прилог

48

краљевој благајни, јер су шерифи и судије били подмитљиви људи које је Џон поставио. Због свих ових поступака и других недела, Џон је окренуо целу феудалну класу против себе. Најутицајнији великаши, уз подршку новог Кентерберијског архиепископа, саставили су једну повељу којом су набројали сва своја права и посебно нагласили ограничења краљевске власти. Барони су захтевали од Џона да потпише ову повељу и да се тиме обавеже. Међутим, овај је то са срџбом одбио. На то великаши крену са војском према Лондону. Краљ се склонио у Винзор, али видевши да нема куд, пристане да се састане са представницима великаша. Ови су му донели свитак повеље на латинском језику. Преговори су трајали само један дан, после чега је Џон потписао докуменат познат у историји као Велика повеља слободе, или на латинском Magna charta liberatum, 1215. Иста се чува у Британском музеју. Повеља је састављена са циљем да се ограничи краљева власт. Међу осталим у повељи је стајало да краљ нема право да сакупља порез пре него што његови вазали на то даду пристанак. Краљ је затим обећао да ће за судије постављати само Енглезе, а не странце, како је до тада чинио; обећао је да неће присвајати имања малолетних племића под његовим старатељством. Посебно важна тачка повеље предвиђала је оснивање Савета племића који ће се бринути о спровођењу краљевих обавеза.

У популарном тумачењу сматра се да Magna Carta коју је Џон потписао представља темељ парламентаризма и демократије. У ствари, Magna Carta је прави феудални докуменат. Најпознатија тачка повеље гласи:

„Ниједан слободан човек не сме бити заробљен, затворен, лишен имовине или прогнан, или било на који начин упропашћен, нити ћемо (краљ говори за себе) поћи против њега, или упутити силу против њега, осим после законског суђења од стране њему равних и по закону ове земље.“

Реч „слободан човек“ на почетку одредбе указује на то да закон није обухватао велику већину народа — кметове. Џонови барони нису тражили ништа ново, већ су желели да свој сукоб са краљем реше у своју корист помоћу устава. У томе је права вредност повеље. Занимљиво је да Шекспир у својој драми „Краљ Џон“ и не помиње овај докуменат. Тек у XVII веку, за време борбе грађанске класе са краљем, протумачена је повеља на нов начин, са нагласком на слободи краљевих поданика. Па ипак повеља је била врло важан докуменат зато што је некадашње обичајно право једне класе регулисала законом.

Краљ Џон потписао је Повељу слободе, али он није намеравао да се ње придржава, већ је исте године сакупио војску да се обрачуна са великашима. Вероватно да би дошло до унутрашњих борби да краљ није изненада умро 1216. године.

Хенри III. — Нови краљ био је још дете, и док су владали његови намесници земља је била мирна. Међутим, кад је преузво краљевску власт Хенри (1216—1272) је изазвао нова незадовољства. Мада у сваком случају пријатнији од свог оца — био је покровитељ уметности и сам радо састављао стихове — Хенри је имао такву оријентацију у политици која није одговарала ни баронима ни грађанима. Трошио је много новаца на своје комбинације како да поврати изгубљене земље у Француској. Осим тога, замерио се великашима тиме што је њима претпостављао француске саветнике који су држали све послове у својим рукама. Штавише, Хенри им је давао енглеске земље и племићке титуле. Ни његово попустљиво држање према папи није се свиђало баронима. Хенри је дозвољавао папи да на свештеничка места у Енглеској поставља странце који су од тога убирали високе приходе, а да нису никада ни посетили Енглеску. Свештеничку дужност обављали су уместо њих њихови заменици. Осим тога, Папа је односио грдне суме новаца на име црквеног пореза. Са тим средствима Папа је водио рат против немачког цара, од чега Енглеска није имала баш никакве користи. Услед тога је незадовољство против Хенрија узело велике размере.

49

Краљ је био притешњен да попусти пред баронима који су му поднели једну нову повељу да је потпише и на тај начин себе обавеже. Тај докуменат потписан је 1258. у Оксфорду, по чему се и зове Оксфордски статут. Краљ је обећао да убудуће неће владати сам већ у сагласности са Великим већем (парламентом). Том приликом се први пут помиње термин парламент, што долази од француске речи „parler“ = говорити, и означава тело у коме се дискутује о државним пословима. Бароне је предводио Симон де Монфор (Simon de Montfort) племић француског порекла. Он је био ожењен краљевом сестром, али су се њих двојица посвађали, и сад се Монфор налазио на челу непријатељског табора, који је започео такозвани рат барона.

Хенри је морао пристати на ограничења која му је Оксфордски статут наметао, али је искористио прву прилику да погази своју обавезу. Папа га је ослободио дате заклетве, и Хенри заједно са престолонаследником Едвардом, поведе рат против барона. У борби су победили барони на челу са Монфором, а краљ и престолонаследник пали су у ропство. Тако је 1264. Симон де Монфор постао господар Енглеске; али не за дуго јер је суревњивост великаша била велика. Да би учврстио свој положај овај је два пута сазивао парламент у року од године дана. Заседање од 1265. има посебну важност јер означава стварање представничког тела у коме су се поред племства нашли и заступници градова и округа. Симон се надао да ће му представници грађанства и ниже племство из шајера дати подршку и зато их је позивао. У оно време слати представнике у парламент није значило стицаше политичког утицаја за средњу класу. Њих су позивали само зато да би добили пристанак на давање нових пореза. Слање представника у парламент није било почаст или привилегија, већ ново оптерећење. Па ипак, преседан који је увео Монфор био је важан за даљи развој представничког дома.

Краљевић Едвард ослободио се сужањства, и са племићима који су се око њега сакупили, поразио је Монфорову војску. А сам Монфор погинуо је на бојном пољу 1265. године. Хенри је остао да формално влада Енглееком, међутим све краљевске послове вршио је Краљевић Едвард, који је за следећих седам година до очеве смрти показао изразите владарске способности.

Едвард I. — Поучен примером оца и деде, Едвард (1272—1307) је поштовао Велики савет, односно парламент. Сазивао га је у свим важнијим приликама, и то не само племиће већ и представнике градова и шајера. Млади краљ био је добар администратор. Чим је ступио на престо послао је своје људе да испитају стање у земљи, онако како је некад учинио његов предак, Виљем Освајач. Пошто се упознао са чињеницама, Едвард је започео низ мера како би поправио прилике у својој краљевини. Најважније Едвардове реформе тицале су се правосуђа; он је народу дао неколико важних грађанских закона који су имали за циљ да живот учине сигурнијим и имовину безбеднијом.

У спољној политици Едвард није следио традиционалну тежњу Плантагенета да шире своје поседе у Француској. Он је сву своју способност усредсредио на Острво. Прва му је брига била да непокорни Велс присаједини Енглеској. Велс је остао свет за себе, и у доба Англосаксона и после освајања. Етнички различити од својих суседа, живећи као сточари на својим планинским пашњацима, они су дуго сачували самосталност. У пограничном појасу између Енглеске и Велса налазили су се феуди тројице великаша којима је Виљем Освајач подарио ове земље да чувају Енглеску од велшких брђана. Из ових пограничних области Енглези су постепено продирали у долине Велса, али су планине и висоравни остали непокорени. Конфигурација земљишта омогућила је Велшанима да се одупру енглеској пенетрацији, али им је она у исто време спречила уједињавање. Живећи и даље племенским животом, Велшани су трошили своје снаге у међусобним борбама. Тек у XIII веку, у оно време када је Едвард владао Енглеском, једна домаћа племићка породица ојачала је и чинило се да ће успети да уједини Велс у једну државу. Едвард је то осујетио. Кад је кнез Луелин (Llewellyn) коди је држао најбрдовитији део Велса, одбио да дође на Едвардово крунисање,

50

овај је начинио план да уништи велшку самосталност. Опсадом је сатерао Велшане у стеновите планине око Снодона (Snowdon). Глад их је приморала на предају. Луелин је признао Едварда за врховног господара. Пет година касније Луелин и његов брат Давид побунили су се с намером да поврате самосталност. У борбама које су уследиле оба брата су погинули, а Велс ја постао саставни део енглеске државе. Едвард је желео да покорени Велс свакако задржи у енглеском поседу, зато је започео градњу неколико великих тврђава и поставио у њих бројне гарнизоне. Последњег члана велшке краљевске лозе, тек рођену девојчицу, посмрче кнеза Луелина, Едвард је предао у манастир у источној Англији. Овим је хтео онемогућити сваки покушај Велшана да обнове своју борбу за независност.

Године 1284. Едвард је донео закон по коме је све велшке војводе лишио права, а њихове земље ставио непосредно под краљевску власт. Да би симболично везао Велс за своју династију, краљ је свом првенцу дао титулу принц од Велса. Од онда је сваки престолонаследник добијао то звање.

Едвард је имао сличне намере и према Шкотској која је била независна краљевина. Пуних двадесет година ратовао је са њом не постигавши жељени циљ. Приликом једне од својих експедиција према северном суседу, Едвард је и умро близу града Карлајла (Carlisle). О борби Шкотске за независност биће опширније речи у следећем поглављу.

Крсташки ратови. — Мада је Енглеска била један од споредних учесника у крсташким ратовима који су трајали од XI до XIII века, они су посредно утицали на њен друштвени развој.

Крсташким ратовима називају се организовани походи из западне Европе, а за наводно ослобођење Христовог гроба и града Јерусалима од муслимана који су већ столећима овде владали. Главни организатор крсташких похода била је католичка црква, која је овим желела да оствари превласт над православном црквом са седиштем у Цариграду. Ове две цркве биле су се тек недавно поделиле, године 1054. Међутим, непосредно после раскида између Цариграда и Рима, Византијсно царство нашло се у великој опасности. С једне стране Византију су нападали Турци Селџуци, а с друге стране угрожавали су је Нормани и Печењези. Нашавши се пред тако великом опасношћу византијски цар се обратио Риму за помоћ. Папа је у томе видео прилику за себе, иако је сукоб изазван ривалством изгледао непремостив. Поновљени позив византијског цара потакао је папу да покрене једну широку акцију за помоћ Византији, односно за борбу против муслимана који су држали власт у Палестини. Хришћанска светилишта, Јерусалим, где је Христос проповедао, и Голгота, брдо на коме је разапет на крст, налазили су се под влашћу Турака. Ови су ометали долазак поклоника на Христов гроб и на сваки начин спречавали хришћанима посету Палестини, камо су одлазили многи побожни верници из западне Европе.

Папа Урбан II је сазвао савет црквених великодостојника у француском граду Клермону (Clermont) 1095. У овој прилици Папа је видео могућност да коначно извојује предност римске цркве у целом хришћанском свету. Сабору су присуствовали и феудалци, па чак и богати трговци. Његов говор упућен сакупљенима био је усмерен на то да покрене цео западни свет за поход на Палестину. Он је позивао све слојеве друштва да прекину међусобне сукобе и да се окрену новоме задатку, ослобођењу Христовог гроба од неверника. Сам позив показује да је духовна доминација цркве била заиста велика; папа је очекивао да ће несложни народи одложити оружје и кренути здружено истоме циљу. Још више задивљује чињеница да је Папин позив имао огромног одјека. Цела западна Европа заталасала се и покренула у правцу Блиског Истока. Прави разлог популарности ове идеје да се ослободи од муслимана Христов гроб ипак није био тако једноставан. Упоредо са религиозним заносом, деловали су и други чиниоци. Пришивајући на своја одела црвене крстове, по чему су добили назив крсташи, учесници у походу били су различито мотивисани. Витезови су били жељни славе и прилике да се истакну; њих је такође привлачила могућност да на Истоку стекну нове земље и плен. Трговце је привлачио Исток са својим богатим тржиштима и скупоценом робом до

51

које су мислили доћи на лак начин. Италијански бродовласници радовали су се изгледу на добре послове. И коначно народ се дигао масовно, нарочито у Немачкој и Француској, зато што им је био додијао њихов бедан живот, а папа им је обећао ослобођење од кметских обавеза. На све стране свештеници су позивали народ да пође у крсташки рат. Заказан је први скуп крсташа код Цариграда, августа месеца 1095.

Током једанаестог, дванаестог и тринаестог века било је много похода. Обично се ти походи групишу у осам крсташких ратова, мада се сваки од њих састојао од више експедиција. Први крсташки рат је можда покренуо највеће масе обичног народа, поглавито из Француске. Прво се помиње Петар Испосник са својих 15.000 ратника. У пролеће 1095. они су кренули копненим. путем и прво се зауставили у Келну у Немачкој, где су настојали да повуку нове крсташе. Журећи се наставили су долином Рајне и Дунава, затим су се спустили долином Мораве до Цариграда. Успут су много зла чинили. А и сами су страдали, јер нису имали снабдевање, а земље кроз које су пролазили нису биле вољне да их приме. Истим путем ускоро је кренуо други вођ крсташа са још већом групом. И они су се с муком пробијали и злопатили јер су на пут кренули без представе о даљини пута. И једна и друга група крсташа пљачкале су успут. Забележено је да је и Београд страдао од њих. Следеће три групе биле су састављене од Немаца који су почели поход крвавим погромом на Јевреје. Но кад су ушли у Мађарску и стали пљачкати, краљ Коломан их пресретне и уништи. Са своје стране кренули су витезови под вођством млађег сина француског краља, који је прошао кроз Рим и Драч. Поменуте групе су само први таласи крсташа који су сувоземним путем кренули правцем ка Цариграду.

Византијски цар није био вољан да прихвати толике масе недисциплинованих крсташа и допустио ја да они буду десетковани у борбама са Селџуцима. Људи су пропадали због несташице воде, због несносне врућине и епидемија. Ипак су крсташи успели да освоје утврђени град Антиохију и да дођу до великог плена. Све муслимане у граду су побили. Године 1099. на јуриш је освојен Јерусалим и све муслиманско и јеврејско становништво у њему је побијено — људи, жене и деца. Основана је Јерусалимска краљевина крсташа, која је била организована по узору на европске феудалне државе. Ова краљевина била је у сталној опасности од муслиманских држава које су је окружавале. У следећем XIII веку појавио се међу муслиманима један способан вођ, Саладин, који их је све повео у свети рат против крсташа. Године 1187. Саладин је заузео Јерусалим.

Пад Јерусалима у руке муслимана био је повод за трећи крсташки рат. У том походу учествовали су немачки цар Фридрих Барбароса, француски краљ Филип II, и енглески краљ Ричард I Лавово Срце. Немци су тада прошли преко Балканског полуострва, и Барбароса се у Нишу састао са Немањом. Енглески и француски краљ имали су извесне успехе у борби с муслиманима према којима су показали велику свирепост. Међутим Јерусалим нису успели повратити.

Четврти крсташки поход у тринаестом веку разоткрио је најпрљавије побуде крсташа. Они су презимили у Задру и опљачкали га, затим су као савезници једног византијског претендента на престо, освојили Цариград. Најбогатији град света страховито је страдао од хришћана који су га немилосрдно пљачкали и уништавали његове драгоцености. Потом је 1204. године основано Латинско царетво. Западноевропски феудалци похрлили су у ново царство жељни лаког плена. Венеција је отргла од Византије Далмацију и острва. Године 1261. Византинци су протерали из Цариграда дошљаке и повратили Византијско царство. Али се оно никада није повратило од пустошења које је Цариград претрпео за време четвртог крсташког рата.

За време петог крсташког рата десило се једно необично регрутовање. У рат су кренула фанатизована деца из Немачке и Француске. Завладало је, наиме, уверење да крсташи не могу да поврате Јерусалим зато што су грешни, а да ће то успети невиној деци. Једна велика група стигла је десеткована од премора и глади у град Марсељ. Одатле су

52

несрећну децу повезли на море тобож у Свету земљу, а у ствари у ропство у муслиманске земље Средњег Истока. Многа деца су успут страдала. Друга група деце пошла је кров Италију и ту су их трговци робљем прихватили; но превара је откривена, те су деца заустављена. Само један мали део доспео је натраг у завичај, већина је пропала по путу. Било је још неколико крсташких ратова који су сви били без успеха, а однели су много живота. Овде су поменуте само неке чињенице и само мали број крсташких група које су током три века непрестано стремиле на исток. Крсташи су при томе испољили свирепост и дивљаштво коме нису била равна злодела „неверника“.

Поред све своје бесциљне разорности и улудог расипања људских живота, крсташки ратови имали су и свог позитивног значаја. Енглеска, као и остале западноевропске земље, отворила се према богатој култури Византије и арапског света. У додиру са древном ученошћу старог света мисао западне Европе ширила је своје видике. Филозофија, уметност и наука источног Средоземља давали су подстрека најбољим умовима полуразвијене Енглеске да крену стазама до тада не крченим. Крсташки ратови дали су такође великог подстрека трговини између старих цивилизација на истоку и Британских острва. Стакло и свила, који су дотада били велика реткост, почели су се употребљавати у богатијим домаћинствима. Племићи су зажелели да и сами поседују дивно оружје, богато украшене књиге, разне предмете за унутрашњу декорацију домова какве су виђали у источном Средоземљу. То је давало подстицаја домаћим занатлијама да се усавршавају у својим вештинама. На својим путовањима крсташи су стекли нове појмове у удобности и хигијени које су преносили у завичај. Они су тамо упознали неке нове биљке које су пренели у Енглеску, док су друге постале предмет сталног увоза. По први пут су кушали плодове биљака као што су: цитрусно воће (лимуни, поморанџе, мандарине), пиринач, кукуруз, хељда и друго.

53

VI. ЕНГЛЕСКА ОСВАЈАЊА

Шкотски ратови за независност. — Едвард III. — Стогодишњи рат. — Јованка Орлеанка. — Сељачки рат.

Шкотски ратови за независност. — У неколико реченица осврнућемо се на историју Шкотске пре XIII столећа. Преисторијски становници Шкотске, Ирске и острва Ман били су Пикти. Овај назив дали су им римски писци, а он значи „шарени, обојени“, на латинском „pictus“, „picti“. Тај назив дали су им свакако зато што су се по обичају многих примитивних племена појављивали пред Римљанима ишарани бојама по лицу. Највеће њихово племе били су Каледонци, по којима се данас зову Каледонске планине и Каледонски канал. Имали су своје писмо, такозвано огамско, чији се трагови могу наћи на надгробним плочама у Шкотској, Велсу и Ирској. Научници још нису успели да дешифрују то писмо.

Приликом келтских најезда, Пикти су били потиснути у крајње брдовите пределе свог завичаја. Потиснули су их Шкоти, најбројније келтско племе. Шкоти су први примили хришћанство, а затим су га пренели Пиктима са којима су се постепено стопили.

Римљани су Шкотску звали Каледонијом. Они су у два маха продирали овамо, али Шкотску нису успели задржати под својом влашћу, зато што је ова провинција била веома удаљена од центра царевине, а сиромашна. Да су Римљани хтели држати Шкотску у својој власти морали би више трошити за одржавање окупационих легија него што је та сиромашна земља сама вредела. Међутим, Пикти и Шкоти узнемиравали су римску Британију, због чега је цар Хадријан одлучио да подигне одбрамбени зид којим би Енглеска била заштићена од непожељних упада из Шкотске. Изградња зида започета је 123. године, али је зид завршен тек за владе цара Северуса 210. Зид се протезао од залива Солвеја (Solway) до ушћа реке Тајн (Tyne). Касније је започета изградња још једног зида северније од Хадријановог, али је напуштена јер Римска царевина није више могла да одолева притиску варвара на свим својим границама, те је одустала од најудаљенијих провинција, а међу њима је била и Британија.

Шкотска је имала исту судбину као и Енглеска за време германских, а касније и за време викиншких најезда на Велику Британију. Мешавина прастарог пиктског становништва са каснијим келтским придошлицама и још касније са освајачима из Фризије (Германи) и Скандинавије (Викинзи) дала је током времена шкотску нацију. Али је тај процес ишао споро и подвојеност шкотских племена трајала је до краја средњег века. Племена су осетила извесну потребу за уједињењем када су Викинзи угрозили њихову самосталност. У IX веку кнез Мак Алпајн (Kenneth Mac Alpine) успео је да завлада сједињеним Пиктима и Шкотима. У XI веку присаједињене су и области насељене Бритима и Англима. Први шкотски краљ био је Данкан (Duncan), познат највише по томе што је Шекспир написао своју трагедију Магбет према легенди о његовој погибији. У XII веку шкотски краљ Давид учврстио је феудални поредак по узору на Енглеску. Ипак Шкотска није напустила родовску и племенску традицију, већ је на известан начин спојила обележја ове две различите друштвене формације.

Крајем XIII века, енглески краљ Едвард I посегао је за шкотском круном. Овим се манифестовала тежња да се енглеска доминација прошири на цело острво Велику Британију. Развој догађаја у правцу стварања једне државе на целом Острву био је неминован; слични процеси одигравали су се у целој Европи. Између многих сродних државица једна би се истакла као најмоћнија и она би приморавала остале да јој се покоре. Тамо где је отпор био мали, где етничке разлике нису биле знатне, ово сажимање вршило се са мање потреса. У другим пак случајевима тежња моћније државе да припоји себи слабијег суседа изазивала је дуготрајне ратове. Такав је био сукоб између Енглеске и Шкотске у XIII и XIV веку. Шкоти су и данас поносни на тадашњу жилаву борбу за очување независности.

54

Непосредни повод за енглески освајачки рат у Шкотској био је упражњени шкотски престо. Краљ Александар III погинуо је несрећним случајем када се стропоштао са коња низ морску литицу. Његов једини преживели наследник била је принцеза Маргарита. Али према шкотским обичајима жена није могла постати владар. Енглески краљ Едвард искористи ову прилику да предложи брак између свог сина, принца од Велса и принцезе Маргарите. Тиме би обе краљевине биле уједињене под истом круном, мада би државе наставиле постојати као засебне целине. Веће шкотских племића прихватило је овај предлог. Принцеза Маргарита, која је живела у Норвешкој, запловила је Северним морем у правцу своје будуће домовине. Али до ње није стигла јер се успут разболела и умрла у својој шеснаестој години. Њеном смрћу започела је мучна историја борби за шкотски престо. Дванаестак краљевих сродника претендовали су на круну. Енглески краљ искористи и ову прилику да утиче на догађаје у Шкотској. Он се понуди племићком савету да буде пресудитељ у овом спору, што је савет и прихватио. Међу претендентима двојица су имала више основе да буду изабрани. Едвард је као арбитер дао предност Џону Белиолу (John Balliol) наспрам Роберта Бруса (Robert Bruce), 1291. Том приликом Едвард је захтевао да га нови шкотски краљ призна за свог врховног господара. Захтев се заснивао на пракси која је владала од Виљема Освајача да сваки шкотски краљ формално признаје енглеског краља као свог сизерена (у феудализму властелин или владар коме се признаје виша власт). Пошто је такав обичај постојао, то је Џон Белиол потписао своју обавезу према Едварду. Невоља је настала када је Едвард своје формално право врховног господара хтео спровести у дело. Он је са увредљиво заповедничким понашањем према Белиолу одбио од себе кандидата кога је сам довео на шкотски престо. У народу је такође расло незадовољство зато што је Едвард слао своје људе на одговорне положаје у Шкотској.

Представници енглеске власти у Шкотској били су омражени. Горди Шкоти нису могли поднети туђу окупаторску војску. Отворени сукоб избио је 1295. године када је Белиол позвао шкотско племство да се одупре Едвардовом насиљу. Међутим, шкотски великаши нису показали одлучност у одбрани самосталности. Већином су то били барони англо-норманског порекла чији су преци за време краља Давида добили поседе у Шкотској. У исто време њихове породице задржале су своје земље и у Енглеској. Тако је ово највише шкотско племство било подељено у својој лојалности између енглеског и шкотског краља. Против оваквог непријатеља Едварду се није било тешко борити. Већ 1296. покорио је целу Шкотску јер није наишао на чврсту одбрану. Белиола је заробио и бацио у тамницу. Едвард је као победник обишао новосвојену земљу и однео престони камен (the Stone of Scone) на коме су се до тада шкотски краљеви крунисали. Овај камен Едвард је поставио испод свог престола у Вестминстерској катедрали, где се и данас налази.

Краљ Едвард мислио је да је успешно завршио присаједињавање Шкотске, међутим тек је предстојала борба у којој су Шкоти успели да одбране самосталност. Суровост окупатора изазвала је општенародни устанак, у коме су учествовали сељаци и грађани. На чело устаника стао је народни вођ Виљем Валас (William Wallace), сиромашни витез о коме историја мало зна. Валас није имао поседе у Енглеској, нити је говорио француски, свим срцем био је везан за родну земљу. Он је повео народне масе против страног завојевача, чије је присуство народ осећао као терет и понижење. Валасова војска разликовала се у многоме од Едвардове феудалне армије. Ево како ју је описао један француски писац:

Војска се састојала од четири хиљаде оклопника; то су били витезови и властела на добрим коњима. Поред тога било је двадесет хиљада храбрих и одважних људи, наоружаних по обичају своје земље; они су јахали коњиће које никада не везују нити тимаре, већ их одмах после дневног марша пусте да пасу на ледини или пољу ... Они не возе собом кола, нити залихе хлеба и вина, јер је њихова скромност за време рата таква да могу дуго времена живети без хлеба, на упола покварену месу и пијући речну воду

55

уместо вина. Зато њима нису потребни лонци и тигањи, јер они кувају месо животиња у самој кожи пошто је претходно одеру. Знајући да ће наћи доста стоке у крајевима које освоје, они не воде са собом животиње. Сваки од њих носи под седлом овећу металну плочу, а иза себе врећицу овсеног брашна. Једући дуже времена оно полупокварено месо, желудац их заболи и чини им се празан, тад поставе ону плочу на ватру, замесе тесто са водом и пошто се плоча загреје ставе од оног теста на њу за танку погачу, коју потом поједу да загреју желудац. Зато се не треба чудити што су они кадри прећи већа растојања од других војника. (J. R. Green: A Short History of the English People, London, 1878, p. 208).

У овом рату показала се вредност обичног пешака насупрот оклопљеног витеза. Валас је, штавише, показао војничку способност и смеоност. Сачекао је силнију и боље опремљену енглеску војску на југу Шкотске, код утврђеног замка Стерлинга (Sterling), и овде је септембра 1297. извојевана убедљива шкотска победа. Идуће године кренуо је сам краљ Едвард на челу своје војске да казни Шкоћане. Са собом је водио најамнике Велшане који су били чувени са својих дугих лукова и моћних стрела којима оклоп није могао одолети. Главна Едвардова ударна снага била је његова коњица. У бици код Фолкирка (Falkirk) 1298. Шкоти који су се спочетка лавовски борили били су савладани, јер је Едвард помоћу кише стрела припремио јуриш коњице и пореметио бојни поредак Валасове војске, коју је затим феудална коњица без милости секла. Валас је успео да се повуче у неприступачне гудуре.

Иако је Шкотска народна војска претрпела пораз њена појава обележава почетак рађања националног осећања, које се манифестовало у разним слојевима средње класе. Што се национални устанак догодио управо у Шкотској треба приписати постојању живе племенске традиције коју феудализам још није био сломио. У племенском друштву постоји јаче осећање за заједницу и спремност на жртву за опште добро него што се може наћи у феудалном друштву. Феудална класа не познаје родољубиво осећање, она је привржена само феудалним идеалима; а класа кметова не само да је потлачена, она је и морално деградирана, те нема поноса нити борбености. У Валасовој војсци било је много слободних сељака и сиромашних племића који су били спремни да подносе жртве за очување своје независности. Безброј пута палили су властитом руком своје убоге куће и летину да не падне у непријатељске руке.

После битке код Фолкирка Едвард је опет обишао Шкотску као победник. Рачунајући да ће боље успети попустљивошћу, објавио је помиловање за све учеснике побуне. Локалну управу препустио је шкотским великашима. Али се Шкотска није могла умирити, герила је настављала своје акције, све док Едвард није успео да зароби самог Валаса, кога је осудио на смрт као велеиздајника. Верујући да је коначно средио прилике у Шкотској, Едвард се вратио у Енглеску.

Други партизански покрет повео је Роберт Брус, унук негдашњег претендента на престо. Брусова је породица неколико пута вером превртала и заклињала се Едварду на оданост. Сам Роберт који је васпитан на енглеском двору, био је краљев миљеник. Међутим Роберт је учествовао у једној завери против краља, а за преузимање власти у Шкотској. Када је Едвард дознао за Робертову дволичност, млади шкотски племић морао је да побегне испред краљевог гнева да би сачувао главу. Тако су догађаји бацили Бруса у наручје устаника, што га је довело и до крунисања за краља Шкотске. На те вести краљ је био ван себе од срџбе, клео се да ће све непокорне Шкоте уништити. Послао је оружане снаге да сломију Бруса, што му је и успело. Краљ је осудио на вешала све оне племиће који су се били приклонили Брусу, није поштедео ни свештенике. Брусову жену и ћерку бацио је у тамницу. Најзад се сам дигао из болесничке постеље и пошао у Шкотску, али није успео донде доћи. Стари краљ издахнуо је на домаку шкотске границе (1307).

56

У међувремену Роберт Брус живео је као хајдук, кријући се по кланцима и беспућима. Против њега није био само енглески краљ, имао је он многе непријатеље међу шкотским племством. Ипак је Брус истрајао и после седам година успео је да савлада своје шкотске непријатеље и да буде прихваћен од народа као вођ новога устанка против енглеске власти. Ово је мотао постићи зато што је нови енглески краљ, Едвард II, (1307—1327) поклањао мало пажње губицима у Шкотској. Едвард II био је један од најслабијих владара из династије Плантагенета. Ипак је био приморан да нешто предузме против побуњеника Шкотске. Године 1314. сакупио је велику војску и повео је на север. Брус га је сачекао на једној речици и приморао га да прими битку на неповољном земљишту. Едвардова војска била је притешњена уским простором и шумом која је коњици отежавала маневрисање. Јуришао је против шкотских копљаника, а да претходно није пољуљао њихове редове помоћу својих стрелаца, како је то некада чинио његов отац. Едвард није умео командовати својом великом војском, те се енглеска бројна надмоћ окренула против њих самих. Настао је метеж на бојном пољу и на крају се претворио у панику. Енглези су се окренули и почели бежати. При том су многи племићи страдали јер су заједно са својим коњима пропадали у јаме што су их Шкоти ископали и камуфлирали. Даље су страдали у мочвари из које се нису знали извући. Њихови гониоци нису имали самилости, те се битка код Банок Берна (Bannock Burn) 1314. претворила у страховити покољ Енглеза. Краљ се пробио и успео повући са малим делом војске која се спасла. Остатак своје владавине Едвард није више ништа предузимао против Шкотске. Али до мира није дошло јер су Шкоти из године у годину упадали у северну Енглеску и пљачкали пограничне области. Шкотска је ојачала и постала огорчени непријатељ Енглеске. Стално је држала везу са Француском, која ју је радо помагала из сопствених рачуна. Последњи датум ове борбе за независност била је година 1328. када је потписан мир између Енглеске и Шкотске, којим је Брус признат законитим краљем. Овај споразум потписао је са Енглеске стране млади краљ Едвард III. Он је дошао на престо после свог неспособног оца, кога су барони натерали да се одрекне престола и затим га убили.

Едвард III (1327—1377). — Едвард Ш обновио је енглеске експанзионистичке тежње у правцу традиционалног непријатеља на Континенту. Он је гајио наду да ће повратити земље које је краљ Џон некада изгубио. Није малу улогу играла Едвардова жеља да се у рату лично истакне. Био је то човек жељан славе и почасти. Витешке идеале подигао је он на свом двору до правог култа. Турнири, лов, узбуђења ратних похода били су младом Едварду веома омиљени. Уза се је имао свиту племића исто тако одушевљених и спремних на освајачки рат. Пошто се енглеско ратовање са Шкотима није завршило повољно за Едварда и пошто се слава његовог оружја није могла похвалити шкотским победама, Едвард III предузео је припреме за рат са Француском, где се надао бољој срећи. Тако је 1337. почео стогодишњи рат са Француском, који је са прекидима трајао све до 1453.

Стогодишњи рат. — Као и већина ратова стогодишњи рат имао је више узрока. Ратоборност Едварда III била је у складу са другим тенденцијама које су довеле до стогодишњег рата између Енглеске и Француске. На првом месту били су у питању трговачки интереси двеју земаља, које су током претходних столећа биле достигле висок степен економског развоја. Њихови интереси сукобили су се у Фландрији. Енглеска је била главни снабдевач Фландрије вуном, зато су Енглези били живо заинтересовани за пријатељске везе са Фландријом. Ова мала али богата земља, у којој је ткачка радиност била високо развијена, тражила је енглески савез да би се одбранила од Француских агресивних тежњи. Француска је тежила да покори Фландрију и домогне се њених великих богатстава. Друго жариште сукоба била је Шкотска. Само је однос снага био управо обрнут. Енглеска је имала освајачке намере према Шкотској, а Француска се јављала као савезник шкотске борбе за независност. Антагонизму који је постојао између Енглеске и Француске, Едвард III додао је и своје претензије на француски престо. Едвард је по мајци био у блиском сродству са француском краљевском кућом, и то му је био изговор да себе прогласи претендентом на француску

57

круну, коју је тад наследио члан француске краљевске куће. Едвардова претензија била је, разуме се, само изговор да може тражити од парламента нова додатна средства за опремање војске. Парламент је раније врло нерадо одобравао својим краљевима новац за вођење рата у Француској. Међутим, овог пута представнички дом радо је изгласао нове порезе за опрему краљевске војске. То потврђује чињеница да је стогодишњи рат почео као израз експанзионистичке тежње ширих слојева енглеског друштва. Не само феудалци, већ и трговци и други богатији слојеви били су заинтересовани за добит коју су очекивали од будућег рата у Француској. У питању су била тржишта вуне у Фландрији и тржиште вина у Гаскоњи. Свакако су очекивали и богат плен, јер је Француска била далеко богатија земља од Енглеске, са многим градовима и луксузно уређеним замковима.

Едвард је кренуо преко Ламанша са две стотине бродова. Војска је носила хладно оружје, али је била снабдевена и неким справама за опсаду градова. То су били катапулти за бацање кугли од камена или од запаљене смоле, дуге мердевине за пењање уз зидине тврђава и маљ за разбијање окованих капија („ован“). Најважнија новина били су први топови који су се тек појавили, али који су били сасвим несавршени и зато мало убојити.

Едвард је после једне одлучујуће победе на каналу Ламаншу, започео низ похода на француске покрајине дуж Канала. Енглески војници били су немилосрдни освајачи; где би прошла енглеска војска остајала је пустош. Становништво француских села много је страдало. Оно што освајачи нису запалили, пленили су и односили бродовима у Енглеску. Највише је страдала Нормандија из које су Едвардови витезови и ратници извукли много плена, намештаја, накита, таписерија, одела и свега осталог што им је пало шака. Богатили су се не само племићи већ и обични војници, и зато је одушевљење енглеске војске расло упоредо са успесима. Са ратним успехом растао је и национални понос. Услед присуства страног завојевача, ускоро су и Французи почели осећати нешто као национални понос. Зато се сматра да је стогодишњи рат допринео рађању родољубивог осећања и националне свести у западној Европи.

Прошло је неколико година пре него што је у стогодишњем рату дошло до већег боја. Под вођством престолонаследника, званог Црни принц, Енглези су несметано пустошили северозападну Француску. Несрећни француски сељаци не само да су сами страдали, већ су морали давати велике новце Енглезима за откуп својих племића. Француско племство показало се неспособно да одбрани свој народ од нападача; оно је тиме изгубило у очима широких маса оправдање свог постојања и привилегија које је уживало на рачун нижих класа друштва.

Прва већа битка у стогодишњем рату одиграла се код места Кресија (Crécy), 1346. године. Тек тад су се француски феудалци прибрали да приме битку. Било је то једног спарног летњег дана усред мочварног терена. Францззи су имали веће снаге и били су уверени у своју победу. Међутим, гломазна феудална коњица показала се слабија од народске војске енглеских стрелаца пешака. Киша од стрела десетковала је цвет француског племства, које је било неспособно да маневрише услед своде тешке опреме. Када је ноћ пала, победа је била у енглеским рукама. Штавише, Енглези су имали несразмерно мање губитке и одмах су кренули у правцу града Калеа. Овај је одавно био мета Едвардове мржње, јер је у овом обалском граду била база француских пиратских похода против јужне Енглеске. Едвард је опколио Кале и сломио отпор његових становника изнуравајућим заокружењем и глађу. На крају, после једне тешке зиме лишавања, грађани Калеа морали су да попусте. Едвард је обећао слободу заробљеницима под условом да шест најугледнијих грађана донесу кључеве града; у знак покорности тражио је да ови носе око врата конопац, којим ће их краљ обесити за одмазду. Нашла су се шесторица добровољаца који су тако поступили и у знак понизности пришли Едварду одевени само у грубе кошуље, гологлави и босоноги. Краљ их ипак није погубио. (Споменик родољубима Калеа израдио је у XIX веку француски вајар Огист Роден

58

— Auguste Rodin, — и он представља једно од ремекдела вајарства.) Град Кале остао је у енглеским рукама следећих две стотине педесет година.

Наредну велику победу извојевали су Енглези код места Поатије (Poitiers) 1356. године. Победа је постигнута на исти начин као и у бици код Кресија, јер Французи нису умели извући поуку из свог пораза. Опет су се појавили на бојном пољу у истом поретку и са истим наоружањем; са стрелцима чије стреле нису могле да добаце до непријатеља и коњицом преоптерећеном оклопима (не само јахачи већ и коњи су били под тешким оклопима). Французи не само што су били потучени, већ су морали скупљати велику откупнину за свог краља који је допао енглеског ропства.

Поред војних неуспеха које су Французи трпели, дошли су и унутрашњи немири изазвани великим незадовољством француског народа. Феудални систем показао се неспособан да једну богату и развијену земљу као што је била Француска организује за борбу против спољног непријатеља. Као што је већ поменуто, феудална класа изгубила је у очима народа смисао свог постојања. Незадовољство је прерасло у побуну због великих недаћа које су притискивале француско село за време стогодишњег рата. У Француској су класне разлике између највиших и најнижих слојева друштва биле огромне; није било средњих слојева да то ублаже. Француска није имала ситне поседнике и слободне сељаке као Енглеска. Ионако паћенички живот француских кметова постао је неподношљив када су поред њихових домаћих тешкоћа стигли Енглези и стали пустошити житородне крајеве. На крају је криза француског феудализма прерасла у прави сељачки рат, познат у историји под називом жакерија (jacquerie). Исте године када је избио, 1358, овај рат је у крви угушен.

Године 1360. Французи су морали пристати на мир под неповољним. условима. Француски краљ је морао уступити Едварду велики део својих земаља. Али до правог мира није дошло. Француски племићи у земљама уступљеним Енглезима нису хтели да се покоре Едварду. Са своје стране, Црни принц продужио је да се окрутно обрачунава са француским становништвом. Постепено се срећа окретала на француску страну. Енглески главнокомандујући, Црни принц смртно се разболео и умро 1376, а већ идуће године умро је његов отац, Едвард III. На престо је ступио краљ-дечак, Ричард II.

У Француској су у то време наступиле повољне промене. Одбрана је дошла у руке способног стратега који је место феудалне војске сакупио професионалну армију. Избегавао је отворене сукобе, већ је користио прилику да нападне Енглезе онда када се не надају. Тако је повратио град за градом, употребивши артиљерију први пут са успехом. Постепено продирање ватреног оружја означило је лагано одумирање феудалног ратовања. Помоћу топова и најјача феудална утврда могла је бити освојена.

Захваљујући француским успесима Енглезима су остали само један узани обалски појас и град Кале. Енглези су се морали мирити са овим обртом ратне среће јер је у њиховој земљи стање било крајње озбиљно. Француско бојиште остало је мирно пуних четрдесет година. Краљ Ричард још није постао пунолетан, а већ је имао да решава крупне државничке проблеме. Кад му је било четрнаест година избио је сељачки рат, 1381. Затим су настале борбе око престола јер је Ричард изазвао многе бароне против себе. Један краљев рођак, Хенри од Гонта, војвода од Ланкастера, (Henry of Gaunt Duke Of Lancaster) коме је Ричард конфисковао поседе за време његовог изгнанства, вратио се у Енглеску и дигао буну против Ричардове деспотије. Краљ је свргнут и убијен, а на енглески престо ступио је војвода од Ланкастера, под именом Хенри IV. (1399—1413) Његово право на круну било је спорно, и зато је Хенри имао великих тешкоћа да се одржи на власти. У таквим приликама није могао мислити на обнављање рата против Француске.

Његов син, Хенри V (1413—1422) био је млад када је ступио на престо, али је показао мудрост зрелог владара. Да би одвратио пажњу великаша од питања свог законитог права на круну, Хенри их је забавио другим стварима. Он им је пружио оно што су највише желели — нов поход на Француску. Однос снага био је неједнак; Француска је имала становништво

59

неколико пута бројније од енглеског; била је уз то развијенија и богатија од Енглеске. Међутим, Хенри је изабрао тренутак да нападне Француску, када је ова имала најмање изгледа да се успешно брани. На престолу је био Шарл VI (Charles), владар малоуман, који је због тога прозван Шарл Луди. Земљом су владале две групе завађених великаша, једна око војводе Бургундијског, друга око војводе Орлеанског. Мржња и свађа између ова два табора сасвим су ослабиле француску одбрамбену моћ. Хенри је то знао и зато се усудио да пређе Ламанш и опседне неке градове на ушћу реке Сене. Али Хенри није дозволио својим трупама да пљачка и злоставља становништво. Онај део француских снага који је био под командом војводе Орлеанског пошла је Хенрију у сусрет и приморала га да прими борбу код места Аженкура (Agincourt) године 1415. И овог пута Французи су били бројно надмоћни и одлично опремљени; па ипак и овог пута су покретни енглески пешаци извојевали победу над оклопљеном коњицом. (О славној победи Хенријевој писао је Шекспир у својој истоименој драми Хенри V.) Хенри је наставио да осваја Француску, док је француско племство расипало своје снаге у међусобним распрама, године 1420. Французи су морали пристати на понижавајући мир у граду Троа (Troyes). Уговор је у име малоумног краља потписала краљица. Она је дала Хенрију за жену краљевску принцезу и обећала му да ће наследити француски престо после смрти краља Шарла. Овим је француски престолонаследник искључен из права наслеђа, Хенрију су уз то уступљене све француске области које је био освојио. Победоносни Хенри вратио се у Енглеску. Али мало затим разболи се и умре, оставивши за собом синчића од непуне године дана. Одмах за Хенријем умро је и Шарл Луди. Мали Хенри VI буде проглашен краљем Француске и Енглеске.

Јованка Орлеанка. — Француско племство није било вољно да призна Хенрија VI за свог краља. Великаши су се уздали у свргнутог престолонаследника, деветнаестогодишњег Шарла, који је био изузетно болешљив и слаб младић. Шарл никако није желео ни власт ни круну, али су прилике биле јаче од слабе воље краљевића. Године 1428. појавио се један национални вођ који је успео да пробуди родољубље француског народа и да га поведе у победу. Тај вођ била је необична личност — једна седамнаестогодишња сељанчица по имену Јованка (Jeanne d’ Arc). Ова неписмена девојка имала је необично јаку веру и вољу. Од детињства имала је религиозне визије, и сад је била уверена да ју је Бог послао Французима да их поведе у победу. Први њен подвиг било је ослобођење опседнутог града Орлеана. Продрла је овде са врло малим снагама, али су јој се придружила ослобођена посада Орлеана. Затим следи низ Јованкиних победа на бојном пољу. Њен успех одјекнуо је целом Француском и повратио народу пољуљану веру. Одлучна и самопоуздана Јованка охрабрила је престрашеног краљевића Шарла да се крунише за краља.

Око њеног имена почела се стварати легенда. Енглези су се прибојевали одушевљења које је она унела у француску војску, а француско племство било је забринуто покретом масе коју је Јованка предводила и љубоморно на њене успехе. Људи војводе Бургоњског су је заробили и предали је Енглезима за награду од десет хиљада златних франака. Енглези јој нису хтели судити већ су је извели пред француски црквени суд. Јованка је пуна три месеца провела у тамници и за све то време је саслушавана. Осуђена је да као јеретик и вештица буде жива спаљена на ломачи. Казна те извршена 1431. године у Руану. За време њеног сужањства краљ Шарл VII није учинио ништа да спасе девојку која га је довела на престо. Енглези, пак, који су уништили Девицу Орлеанску нису тиме угушили дух који је она пробудила у француским масама. Постепено Французи су потиснули Енглезе из своје земље. Рат је трајао све до 1453. године, када је закључен мир по коме су Енглези задржали само град Кале.

Освајачки подухват на Европском континенту није донео Енглезима оно што су они очекивали. Поред људских и материјалних жртава, Енглеска је у току стогодишњег рата доживела тешке друштвене потресе. Показало се и у једној и у другој земљи да феудални систем није више у стању да одржава друштвену организацију. Ипак су обе земље извукле и

60

нека корисна искуства. Стогодишњи рат пробудио је француско и енглеско национално осећање које у доба процвата феудализма није могло постојати услед феудалног локализма. У обе земље јавиш се осећање о припадности националној заједници што је учинило крај бесмисленим сукобима између покрајина.

Две минијатуре из псалтира око 1300. године приказују „јомана“ на својој њиви и групу стрелаца који се вежбају да погоде мету.

Сељачки рат. — Поред редовног темпа преображаја који је лагано мењао живот у Енглеској после Норманског освајања, за време XIV столећа било је догађаја који су поспешили промене у друштвеним односима.

Године 1348. на Енглеску је наишла епидемија куге, Black Death, (црна смрт) која је била страшнија од многих сличних епидемија што су харале Европом током средњег века. За цигло две године опака болештина доспела је до свих кутова на Острву и преполовила његово становништво. У градовима је кроз калдрму расла трава, а на пољима је летина пропадала јер није имало то да је покупи. Пустошење куге смањило је број радне снаге, па је то подигло цену најамнине пољопривредних радника. Они сељаци који су били у кметским односима тежили су да искористе постојећу прилику и да добро зараде. Због тога су масовно бежали са имања својих господара и тражили запослење на удаљеним поседима где су могли добити посао као надничари. У оваквој ситуацији када су наднице биле високе феудалци су одбијали да приме новчану накнаду од својих кметова. Они су настојали да приморају кметове да им кулуче. И законодавац се умешао, настојећи да заустави скок надница. Донет је пропис да наднице не смеју бити веће него што су биле пре епидемије куге, и да кметови морају обављати пољске радове за своде господаре. Такође су залеђене цене свих производа. Због свега тога у народу је расло незадовољство, које се некако трпело док је рат у Француској био успешан. Међутим када су стале долазити лоше вести са ратишта, незадовољство је почело узимати забрињавајуће размере. Расположење је било наелектрисано; свуда су се скупљали и припремали оружје.

Варница која је изазвала сељачки рат био је сукоб са порезницима у једном селу покрајине Есекс. Сељаци наоружани; кукама и мотикама отерали су порезнике из свог села. Као пламен гоњен јаким ветром побуна се проширила јужном Енглеском. Са три стране

61

похрлиле су колоне побуњеника правцем за Лондон; а када су стигли на домак града зауставили су се и улогорили. У Лондону су побуњеници имали много присталица међу тешком сиротињом, коју се сачињавали одбегли кметови и многи незапослени. Но и два градска одборника били су на страни побуњеника и њиховим посредством отворене су градске капије. Побуњени сељаци продрли су у варош без препреке и ту су запалили дворац једног омраженог великаша, као и куће неких богаташа. За то време четрнаестогодишњи краљ Ричард II заседао је са својим саветницима у Тврђави. Ови су му саветовали да преговара са сељацима и да се држи попустљиво не би ли их приволео да се разиђу. Да би удовољио сељачким вођама, краљ је на лицу места издао наредбу којом се кметови ослобађају свих других обавеза сем новчане закупнине. Краљ је затим обећао да ће свима опростити учешће у побуни ако се мирно врате својим селима. Једна велика група сељака послуша краља и напусти Лондон. Тиме је знатно отежан положај оних који су се задржали у граду, али они тога тада нису били свесни.

Побуњеници су упали у Тврђаву и извукли оданде Кентерберијског архиепископа и краљевог министра финансија и обојицу убили. За то време краљ се био склонио и тек сутрадан позвао је вођу побуњеника, Вата Тајлера (Wat Tyler) на преговоре. Са својим људима Тајлер се договорио да ће побити све оне око краља, али да ће Ричарду поклонити живот. Тајлер је пришао краљевој свити, док су побуњеници чекали да им се да знак кад ће извршити препад. Међутим ствари су се другачије одиграле. На лицу места лондонски градоначелник пробо је Тајлера мачем и овај је пао с коња. Кад су побуњеници видели шта се догодило, упере стреле на краљеву дружину, и свакако би их побили јер су побуњеници били далеко бројчано надмоћнији. Међутим, Ричард крене према сељацима са позивом да се умире, да ће их он заштитити и предводити. Краљ-дечак био је веома лукав. Целог дана провео је са побуњеницима, делећи им повеље и обећања. Тек увече се овај састанак завршио. То је био и крај сељачког рата.

62

VII. КАСНИ СРЕДЊИ ВЕК

Лоларди. — Енглески језик. — Живот градова. — Село. — Витештво. — Дворски живот. — Правосуђе. — Рат црвене и беле руже. — Крај средњег века. — Средњовековна уметност.

Лоларди. — Нерасположење против римске цркве и њених злоупотреба дали су повода многим покретима у средњем веку за побољшање стања унутар саме цркве. Носиоци тих покрета били су свештеници и монаси. Ови покрети могу се сматрати претечама црквене реформације и појаве протестантизма у XVI веку. У Енглеској је деловао један од најутицајнијих претеча реформације, Џон Виклиф (John Wycliff, с. 1320—1384). Виклиф је био професор теологије у Оксфорду и од њега је била далека помисао о друштвеној побуни, па ипак је његово учење подстакло сељачки рат. Он се прочуо са својих списа, у којима је нападао цркву због одступања од идеала хришћанства. Залагао се за скромност свештенства и пребацивао је папи што глоби Енглеску великим црквеним дажбинама. Он је такође нападао црквену хијерархију и сматрао је да црквеној организацији треба одузети њену велику моћ над људима. Да би умањио власт цркве вад духовима, желео је да Свето писмо приближи свакоме, и зато је дао да се оно преведе са латинског на енглески језик. Због Виклифовог става и деловања папа га је прогласио јеретиком. Међутим, Виклиф је имао моћне заштитнике на двору. И краљ и више племство били су на страни Виклифа јер су од раније били у сукобу са црквом. Феудална класа била је суревњива на римску цркву јер је ова држала огромне земљишне поседе и убирала баснословне црквене порезе. Зато је Виклиф нашао заштитнике у високом племству и провео је свој век без прогона. Али је семе његовог учења клијало и то је цркву подстакло да после смрти осуди Виклифа, на сабору у Констанцу 1415; тело му је извађено из гроба, спаљено и пепео бачен у реку. То ипак није спречило Виклифовом учењу да стиче присталице. Те присталице звали су се лоларди и већином су припадали нижем свештенству. Њихове идеје биле су бунтовне и погађале су како цркву тако и друштвено уређење. Зато су лоларди били повремено прогањани, али су они и током следећег столећа деловали и стицали присталице, тако да Енглеска није била неприпремљена за идеје реформације.

Енглески језик. — Прва три века после Виљемовог освајања у Енглеској се говорило на три језика: енглески у народу, француски међу феудалцима и латински у црквеним круговима. Док су француски и латински били у употреби међу одређеним друштвеним слојевима, сви су знали говорити енглеским језиком. Због тога је у XIV веку енглески језик заменио француски у школама и у правосуђу. Краљ Едвард III наредио је 1362. године да се и дискусије у парламенту воде на енглеском језику. Међутим записник је и даље вођен на латинском.

Превласт енглеског језика обележава у исто време превласт домаће средње класе над француско-норманским племством. Са економским просперитетом средње класе растао је и њен друштвени значај, што, међу осталим, обележава и победу пучког језика над племићким.

Живот градова. — Пораст енглеских градова ишао је напоредо са развојем заната и трговине. Највећи број заната био је везан за прераду вуне. Енглеска је у XIV веку била највећи европски произвођач вуне. У вези са извозом те сировине у северну Италију и Фландрију подигнута су многа пристаништа и изграђени лучки градови.

Краљ Едвард III наумио је да унапреди домаћу ткачку вештину, па је позвао веште фламанске ткаче који су израђивали финије тканине. Досељавао их је у енглеске градове и давао им повластице. Од њих су домаћи ткачи научили како се производи фино сукно и постали познати у свету по својим штофовима.

Пораст градова зависио је и од других заната и од процвата трговине. Богатство занатлија и трговаца утицало је да се појаве разне слободне професије и да средња класа у градовима ојача. Потребама богатих варошана служили су адвокати, лекари, учитељи,

63

бележници и други. Али је у градовима било и много сиротиње у крајњој беди. Већином су то били одбегли кметови који су се надали запослењу, али су га тешко налазили. У средњовековним градовима било је такође и земљорадника. Штавише у ранијим столећима град се мало разликовао од села; главна разлика била је у томе што су градови били гушће насељени од села. Иначе су грађани имали своја имања на којима су гајили пољопривредне културе. Нека имања била су чак у самом граду, док се већина налазила у непосредној околини града. Међутим, са порастом броја становника, пољопривреда је потиснута ван градских зидина. Унутар зидина постајало је тескобно, те су улице биле уске и обично кривудаве, а куће високе да би се уштедело у простору. У развијеним градовима занатлије и трговци подизали су вишеспратне куће, које су биле удобно намештене и могле су се мерити са домовима племића. У домаћинствима занатлија било је много чељади, јер су са породицом становале слуге и шегрти. А у приземљу су биле радионице и продавнице. У град се улазило кроз градске капије, које су ноћу затваране. Временом су са спољне стране градских зидина почела ницати предграђа у којима је живела највећа сиротиња.

Дању је град био место пуно живота. Сељаци из целе околине долазили су овамо да се снабдеју потрепштинама. Особито живо било је пазарним даном када су купци врвели чаршијом, где је сваки занат држао по неку улицу са много дућана. Тако је постојала кожарска улица, обућарска улица, пекарска, кројачка, седларска, ткачка, рибарска и друге улице. На вашарима који су се одржавали једном годишње окупљала се маса света. Долазили су трговци из удаљених крајева. Фламанци су доносили сукно, Французи вино, Скандинавци крзно, Италијани свилу; трговци из Средоземља довозили су скупоцено оружје, бисер и драго камење.

Будући да су градови израстали у покрајинама које су биле у поседу краља, епископа, или великаша, налазили су се под феудалном обавезом. Сваки град тежио је да се што пре ослободи те обавезе. Богати градови нису имали тешкоћа да то постигну пошто су њихови господари, којима је увек недостајало новаца, радо продавали повеље о слободи. Но то је грађане ослобађало само од кулука, али не и од плаћања новчане накнаде за коришћење земљишта. Та обавеза траје до дана данашњег. На пример, лондонска територија припада неколицини високих аристократа којима сви кућевласници плаћају закупнину.

Градске општине у средњем веку изградиле су самоуправу. Имућни грађани бирали су међу собом одборнике и председника општине, који су обављали јавне послове. Највећи утицај на градску управу имали су еснафи занатлија (guild). Сваки занат имао је свој еснаф у коме су били окупљени занатлије исте струке. Сви заједно чинили су они корпорацију. Унутрашња организација била је устаљена и сви су јој се покоравали. Ако је неко желео да му дете научи какав занат морао је наћи газду који ће га примити за шегрта. Потписиван је уговор по коме је шегрт био дужан да седам година учи занат и у исто време бесплатно служи своме газди. Овај је пак имао обавезу да шегрта храни и облачи. Мајстор занатлија држао је обично неколико шегрта који су били чланови његовог домаћинства. Разуме се да је мајстор имао право да их кажњава — чувене су батине шегртске. После истека седам година, шегрт је полагао испит за калфу, а после неколико година за мајстора. Да. би мајстор отворио своју радњу морао је платити висок порез у еснафску касу. Многе занатлије нису имале за то довољно новаца, те су остајали код својих газда као надничари. Док су појединци били на врхунцу угледа и богатства, многима је било немогуће да се уздигну. Уколико је привредни развој био већи утолико су разлике између занатлија постојале изразитије. Међу мајсторима надничарима било је много незадовољних. У касном средњем веку они су формирали посебне еснафе надничара. Сукоб између „гилда“ у којима су били окупљени самостални мајстори и „гилда“ надничара избијали су оштри сукоби. Ова непријатељства имала су карактер класне борбе.

Еснаф је водио бригу о каквоћи занатских производа. Слао је контролоре да прегледају робу и проверавају тачност кантара. То су чинили да сачувају стандард израде. Чланови

64

еснафа нису се томе противили јер су сматрали да је то у њиховом интересу. Осим тога еснаф их је штитио од нелојалне конкуренције занатлија ван њиховог града, јер нико није могао држати дућан ко није био учлањен у еснаф. Корисну активност обављали су еснафи и на културном пољу. Они су били покровитељи црквених приказања о великим хришћанским празницима. Сваки еснаф улагао је новац за опрему ових приказанија, а његови чланови су глумили у сценама из Светог писма. Овакве представе биле су веома омиљене, и еснафи су се утркивали ко ће боље опремити своју покретну бину на колима, на којима се изводила представа.

Село. — Села су била мала, не већа од педесетак кућа. У средишту је био трг на коме се налазио властелинов дом, црква, свештеникова кућа и понека занатска радња. Сва земља припадала је властелину или краљу, као и поља, шмге и пустаре. Дивљач у шуми, птице у ваздуху и рибе у води, све је било власништво феудалца — сељак није имао право лова. Зиратна земља која је увек припадала феудалцу, била је подељена на три до четири велика комплекса, а сваки од ових био је издељен на дугачке а узане парцеле. О редоследу култура одлучивао је властелински савет. Један део земље увек је наизменично лежао под угаром, зато што је стоке било мало и ђубрење њива није било довољно да поврати земљи плодност. Мада сељаци нису имали своје земље они су према обичајном праву имали њиве које су обрађивали. Али сељак није имао право да сеје оно што он хоће, већ оно што му надзорник заповеди. Дани сетве, жетве и орања такође су били одређени. Сељак је становао у бедној кућици око које је била окућница где је садио шта је хтео. Сељак је такође имао право да напаса своје домаће животиње на заједничком земљишту, такозваном „комуну“ (common). Дрва је по одобрењу секао у властелинском забрану. Према устаљеном обичају, који је варирао од села до села, сељак, односно кмет, је предавао властелину одређени део летине. Поред тога морао је кулучити известан број дана на властелиновој земљи. У одређене дане био је дужан да властелиновој кући донесе меса, живине, дивљачи, рибе, воска, меда итд.

Кмет није смео напустити свог господара и земљу за коју је био везан. Он није могао оженити сина ни удати ћерку без властелинове сагласности. Без одобрења, кметски син није могао постати чак ни свештеник. Кметови су природно желели да се ослободе уза којима су били везани за господара. Радили су без воље, и надзорници су их морали гонити. Услед тога је производња била ниска.

Живећи на ивици глади у примитивним условима, неписмен и безвољан кмет је таворио у свом сујеверју и незнању. А они који су били независнијег духа свакако су настојали да се ишчупају из услова који ни њима ни њиховој деци нису пружали наде у неки бољитак. Постојала су два начина на који се кмет могао ослободити феудалне тлаке. Једна могућност била је бекство, а друга откуп. Но и једна и друга тражиле су велико одрицање. Бегунац је био у опасности да буде ухваћен и кажњен. Према томе онај ко се одлучио на бекство био је за навек одвојен од завичаја и породице. Значи да су од господара бежали у свет само одважни и смели. За откуп од феудалних обавеза, требало је имати новаца, а тога је било мало у кметским обитељима. Цена откупа била је висока, а могућност зараде сасвим мале или никакве. Откупом је мало који кмет могао доћи до слободе.

Међутим, кметски положај имао је и нека преимућства. Кмет је био сигуран за своју кућицу и њивицу. Према обичају кога су се сви држали, кмет и његови потомци имали су право да бораве на сном огњишту. Друга његова привилегија била је да не мора ићи у војску. Велики део године био је слободан од обавеза. Радио је много у доба пољских радова, али је зато имао много времена за одмор и забаву преко зиме. На селу се много празновало. После жетве и после Божића одржавале су се велике народне свечаности. Постојали су, затим, вашари, посела, покајања и све друге сличне прилике када се сељачки свет среће и весели.

Зло живота није било само у томе што кмет није имао слободу. И друге су га недаће притискивале. Он је живео у сталном страху од ратног пустошења, од гладних година због поплаве или суше, у страху од помора стоке. Осим тога народ је био изложен грозним,

65

епидемијама, куге, колере, великих богиња и других болештина које су одонда искорењене у Европи. Смртност деце била је велика, а просечан људски век кратак. Сељак је живео крајње примитивно, без икакве удобности. Кућа му је била од набоја, покривена трском или сламом. Прозори на кући били су сасвим мали и без стакла. Насред куће, која се састојала од једне просторије, било је огњиште, са кога се ширио дим јер оџака није било. Намештај од грубо' тесаног дрвета био је најскромнији, спавало се на сламарицама и покривало губерима. Јело се из земљаног посуђа и са дрвеним кашикама (виљушке нису постојале). У кући су поред чељади ноћивале кокоши и ситна стока. У понекој кући постојале су две просторије, једна са огњиштем, а друга спаваћа соба.

И поред настојања виших класа да све земљораднике сведу на положај кмета, у Енглеској се одржао приличан број слободних сељака, малих поседника, (yeoman, freeman). Мада слободни сељак није био много имућнији од кмета, ипак је постојање таквог слоја на селу одиграло крупну улогу у развоју енглеског друштва. „Јомани“ су изнад свега љубили своју слободу, били су одлични ратници. Њихова самосталност и гордост, значила је доста за одржање извесног поносног духа на селу, без њих оно би пружало тужну слику потиштености. Слободни сељаци били су сталан резервоар из кога су се попуњавале и средња и феудална класа, јер су они својом предузимљивошћу и продорношћу често постизали велики успех и напредовање на друштвеним лествицама.

Витештво. — Витештво се на енглеском језику каже „шивалри“, од француске речи „chevalier“, што значи коњаник. Витештво се развило у свим европским феудалним друштвима као израз префињеног феудалног идеала. У Енглеској витештво је достигло свој зенит у XIV веку, мада је тада увелико показивало знаке пропадања. Оно подразумева једну одређену етику, која се развила спајањем идеализације феудализма и хришћанског морала. Закон витешког понашања био је строго утврђен и био је искључиво усмерен потребама феудалне класе. Највиши идеали витештва јесу верност феудалном господару и оданост цркви. Под утицајем хришћанске етике витез се јавља као заштитник жене, деце и немоћних — али углавном оних из своје класе. Особито је било истакнуто поштовање Богородице, што је утицало да се створи култ жене. Али не жене, уопште, већ феудалне господарице; сваки млади витез има даму свога срца, своју изабраницу због које чини разне храбре подвиге. Изабрана дама може бити само идеализована супруга барона коме витез служи. Његова љубав је платонска и конвенционална, те не вређа мужа. Витешка љубав и однос према дами дају печат љубавној лирици касног средњег века и ренесансе.

Као феудални сталеж у ужем смислу речи витештво су сачињавали ситни и средњи феудални земљопоседници. Они су чинили основу феудалне војске. Ради учвршћивања ауторитета витешког сталежа уведена је свечана церемонија примања у витештво, за коју се требало припремити.

Дечаци из великашких и властелинских породица, а касније и из богатих грађанских кућа, одлазили су на дворове пријатеља својих родитеља да се тамо припреме за звање витеза. У седмој или осмој години дечачић је био у звању пажа. Дужност му је била да буде на услузи свом господару или господарици. Понекад су га учили да чита и пише, али је то био пре изузетак него правило. За младог племића било је важно да научи дворске манире и етикету. Уколико је знао да пева и свира утолико је био више цењен међу дамама. Паж је морао научити правила витешког турнира, управљати коњем, хртом и соколом; како носити оклоп и баратати оружјем. Кад би напунио четрнаест година паж је постајао штитоноша (squire), а када би напунио двадесет и једну годину пролазио је кроз церемонију којом је добијао звање витеза (knight). Симболична припрема за свечаност састојала се од купања ради очишћења од грехова. Потом је кандидат проводио целу ноћ на бдењу у цркви, а сутрадан је на служби у цркви његов мач благосиљан. Потом би младић клекао пред оним ко је имао обавити церемонијал. Овај би га јако ударио мачем пљоштимице по рамену и уз

66

одређене речи производио га за витеза. Овај би тад устао, примио оклоп и златне мамузе као знак своје будуће службе претпостављеном феудалцу коме се заклињао на верност.

Упоредо са култом витештва развило се и поштовање племићких грбова, који су били насликани на штиту. Грбови су постепено постајали наследни и трајни ликовно формулисани знаци појединих племићких породица. На грбовима се највише појављују као симболи: крст, лав, аждаја, једнорог, цвет и многи други предмети. (Наука о грбовима зове се хералдика) Обичај истицања грба највише се развио за време крсташких ратова. Грб је био знак распознавања витеза који је био сакривена лица испод гвоздене кациге. Витезови су били горди на свој грб као и на славу свог оружја.

Витешко понашање често је било невитешко. Витезови су били више жељни славе и почасти нега што им је било стало до правде коју су наводно бранили. Тако су за време крсташких ратова испољили ретку свирепост према недужном муслиманском становништву Блиског Истока. Похлепно су опљачкали Задар и уништили непроцењиво благо Цариграда. Са опадањем феудализма као друштвеног система витешки морал потпуно је дегенерисан.

Илустрација фламанског мајстора у „Роману о ружи“, крај XV века.Овде је приказано уживање племића у једном уређеном врту међу зидинама замка; на средини врта је шедрван око кога седе и музицирају госпе и њихови витезови;

у позадини се види неговано дрвеће пуно воћа и цвеће.

Дворски живот. — Средњовековни краљеви имали су обичај да заједно са целим својим двором путују из покрајине у покрајину, и највећи део времена проводе ван престонице. Овај обичај сеобе из двора у двор, из замка у замак имао је свог практичног смисла. Краљ је на та начин трошио благо својих вазала које му је припадало. Уместо да му се доносе производи, краљ је ишао на она места где ће их са својим дворанима искористити.

67

Кад би залихе нестале код једног феудалца, краљ је одлазио другоме. Где год је краљ ишао пратила га је бројна свита. Ту су били краљеви телохранитељи, као и великаши из његовог ужег савета, са породицама и својим пратњама. Организација ових покрета није била једноставна. Морали су се предвидети смештај и опскрба за бродно људство и коње. Послове око дворског снабдевања и покрета приликом путовања обављали су за то одређени племићи. Њихова дужност била је почасна. Краљевски коначар звао се „стјуард“ (steward). Чемберлен (chamberlain) се бринуо за намештај, постељину, огрев и осветљење. Његови помоћници бити су младе штитоноше, који су се старали о краљевом оделу; они су глачали краљев оклоп и оружје да се увек сјаје као нови. Дужност маршала двора (marshal) била је да врши распоред и даје обезбеђење на путу. Дворској поворци у покрету претходио је вод трубача који су оглашавали краљев долазак; стрелци су штитили пролазак колоне. Пошто је краљ тако често одсуствовао из престонице, он је и на путу обављао државне послове. Са њим је путовала дворска канцеларија. И краљевска благајна је спочетка пратила владара на његовим путовањима, но касније се увидело да за то нема потребе, а и да је опасно, те је благајна трајно смештена у Вестминстеру.

Канцелар (chancellor) је био свештено лице. Под њим су били краљев капелан и министранти. Он се бринуо о црквеним пословима на двору. Канцелар је имао и једну важну државничку функцију да руководи краљевском канцеларијом. Под њим су били писари који су преписивали службену пошту, краљевске повеље и прогласе. У ранијим столећима канцелар и његови писари били су једини писмени људи на двору. Због тога је положај канцелара постао најугледнији међу свим осталим око краља. Временом канцелар је постао председник владе.

У XIV веку када је феудално друштво достигло свој највећи процват, двор је био читав мали свет за себе. Краљ Едвард III имао је у својој пратњи пет стотина племића, који су сваки имали уза се своје слуге и пажеве. Краљица мајка имала је шездесет дворских дама. Од свих Едвардових дворјана највише нас занима млади штитоноша Џефри Чосер (Geoffrey Chaucer) који ће постати највећи писац столећа. Занимљив је податак да Џефри није био племенитог рода, отац му је био винарски трговац у Лондону. Он је прво служио код једног племића, а затим је примљен у дворску службу када му је било око тридесет година. На ту дужност вероватно је доспео због свог дара за свирање и рецитацију стихова. Умео је лепо да прича и забавља друштво, а то му је била и главна дужност. Осим тога он је за време обеда служио за краљевском трпезом; свако јело морао је пробати пре него што га изнесе пред краља да би проверио да није отровано. За овај посао био је плаћен, а примао је и два пара одела годишње, поред стана, хране и пића. Смештај му је био више него скроман, но било је штитоноша који нису уопште имали постеље већ су спавали на клупи у предворју краљеве собе. У собици где је Чосер становао следовала су му зими два нарамка дрва и две свеће дневно.

Правосуђе. — Краљев двор је био и највиша правосудна инстанца у земљи. Парничари су морали путовати за краљем и данима чекати згоду кад са својим предметом могу изаћи пред њега. То се показало непрактично, па је краљ оставио стални краљевски суд да заседа у Вестминстеру. Уместо краља пресуђивале су судије које је он именовао. Понеке процесе судио је сам краљ. За судство се нарочито занимао Хенри II, који је разумевао правне науке. Он је схватио корист коју би имала и краљева благајна и заинтересована лица када би краљев суд био приступачнији онима који су живели далеко од Лондона. Зато је смислио да у редовним интервалима шаље своје судије у одређене покрајине. Тада би се обавило заседање суда (The King’s Assize) и овај би решавао спорове који су се у међувремену од прошлог заседања накупили. Овај систем суђења и данас је на снази. Но у средњем веку и великаши су имали своје судове. Међутим, сами они нису подлегали правосуђу. Тек је краљ Хенри VII установио „Суд дворане звезда“ који је био предвиђен управо за суђење лицима из највиших друштвених слојева.

68

Ни у средњем веку ни данас енглеско правосуђе нема кодифициран законик, већ суди по принципу преседана.

Рат црвене и веле руже. — Две године после завршетка стогодишњег рата, 1455. године почео је низ сукоба енглеских вели-каша познат у историји под називом рата између црвене и беле руже. Две зараћене стране биле су племићке породице Јорк и Ланкастер, обе у сродству са краљевском кућом. Грб породице Јорк био је црвена ружа, док је породица Ланкастер имала белу ружу у свом грбу, отуда и назив „рат ружа“. И једни и други желели су да се домогну круне, а уз њихову ствар везивале су се сателитске породице других племића, коди су такође рачунали да учешћем у овом династичком рату могу подићи свој углед и стећи богатство. У питању нису били ни класни интереси, нити идеолошка борба; ни једну ни другу страну нису покретали принципи. Због тога је у овом грађанском рату било честих случајева преласка са једне стране на другу, било је много завера и подмуклих убистава. Рат се водио до истребљења. Према непријатељу није било милости. У овом међусобном крвопролићу изгинуо је цвет старог енглеског племства. Од смртоносног ударца који је феудална класа сама себи задала није било опоравка; феудализам као друштвени систем сам је себе покопао у том фамозном рату. Феудалне традиције, па и многе привилегије наставиле су своје постојање до наших дана, али су друштвени односи и организација привреде феудализма превазиђени крајем XV века. На место феудалне организације ступа свемоћна робноновчана привреда капитализма.

Борба јоркиста и ланкестероваца захватила је и енглески престо. Насилним путем смењивали су се владари. Крвава хроника отимачине о престо трајала је неколико деценија. Брат је брата убијао, стриц синовца. Од свих насилника по злу се највише прочуо Ричард III који је наредио да се убију његов брат и два синовца, од којих је један био малолетни краљ Едвард V. Мрачни портрет овог злочинца са круном на глави насликао је Шекспир у истоименој историјској драми. Но Ричард је дочекао и казну за своја недела када је изгубио и круну и живот. Један млади рођак краљевске породице који је живео у изгнанству опремио је у Француској малу војску и са њом се искрцао у Велсу где је имао посед. Тај млади племић припадао је лози Ланкастерових и звао се Хенри Тјудор (Tudor). Њему су се придружили други племићи који су мрзели Ричарда. Његова и Ричардова војска сукобиле су се у јужној Енглеској на Босвортском пољу (Bosworth) године 1485. Оружане снаге и једне и друге стране нису биле велике. У боју је Ричардов коњ пао и краљ је остао без коња. На то су га непријатељи сколили и убили, а круна са његове главе откотрљала се у траву. Победници су је однели свом команданту Хенрију који ју је сам ставио себи на главу. Тако је завршен рат црвене и беле руже, а на енглески престо ступила је нова династија Тјудора.

За време династичког рата, док су се завађени феудалци међусобно обрачунавали, у земљи је живот текао даље мимо тих сукоба. Градови и села настојали су да остану по страни јер се њих рат није тицао. Трговина је цветала и привреда је чак напредовала за време тих несређених деценија. Енглеска би у то време још и више напредовала да у земљи није владало безакоње. Приватно власништво било је угрожено јер је правосуђе било подмитљиво. Све се могло постићи грубом силом или митом, јер је државна власт била пољуљана услед династичког рата. Зато је нови млади краљ дочекан са надом да ће завести ред. Сви слојеви народа били су спремни да подрже јаку централистичку власт која би обезбедила земљи ред и мир.

Крај средњег века. — У источној Европи средњи век се завршава падом Цариграда под турску власт, а то је било 1453. У западној Европи откриће Америчког континента, 1492, сматра се годином када престаје средњи, а почиње нови век. Разуме се, да су и једна и друга година условне, што ће рећи да су се историчари о томе договорили. Међутим ништа се није нагло променило ни 1453, ни 1492. године. Уопштено говорећи, нови век европске историје почиње негде пред крај XV века. Напомињемо да у неким најновијим периодизацијама

69

сматрају да треба средњим веком сматрати време чак до француске револуције 1739. године. Но ми ћемо се држати старије периодизације, кода се среће у већини уџбеника.

Неколике су значајне промене наступиле у животу свих слојева и класа које значе прелазак на модерно доба. Међу њима могу се сматрати за најзначајније: развој робноновчане уместо натуралне привреде, ослобођење од феудалних стега; размах заната и трговине; развој градова и јачање грађанске класе; појава националних држава; откриће компаса; проналазак барута; примена вештине производње хартије и штампе и тако даље. У сфери културног живота велику улогу одиграо је додир са Средњим Истоком и обновљени интерес за културно благо старе Грчке и Рима. Сви ти чиниоци скупа стварали су једну нову климу. Човечанство Европе као да се пробило из неког сумрака и кренуло са одушевљењем у правцу нових обала и новог живота. Светли видици који су се отворили европској мисли добили су назив ренесанса, што значи препород, а односи се на општи духовни полет под утицајем обновљеног интереса за културно благо античког света.

Средњовековна уметност. — Средњовековни уметник није имао наше модерно схватање о томе да мора бити оригинални стваралац. Његов циљ био је практичан — желео је да својим истоверницима пренесе хришћанско учење, да их учврсти у вери. Јер као што знамо, хришћанство је било свеприсутно у култури средњег века. Имајући религиозни циљ пред собом, средњовековни уметник желео је да буде јасан и да на тај начин подстакне побожно осећање оних за које је стварао своде дело. Пошто је његова главна брига била усредсређена на религиозну тему, он није тежио да буде творац лепог, нити да подржава природу. И они за које је своје дело радио имали су исти став; њих је првенствено занимало да од уметника чују реч или виде икону који ће их приближити Богу.

Сва већа уметничка дела израђивана су по поруџбини саме цркве. Ако погледамо на средњовековне вароши и села видећемо да их и данас надвисују средњовековне цркве; све остале грађевине из оног доба подлегле су зубу времена, само су црквена здања остала да сведоче о побожности људи тих столећа.

Цркве које су током XI и XII века грађене у западној Европи припадају такозваном романском стилу, који се у Енглеској зове још и нормански. Тадашњи градитељи имали су пред очима старе римске узоре, али они нису умели да зидају као Римљани, јер су многа техничка знања била занемарена, и коначно заборављена. Због тога романске цркве немају елеганције, оне су грађене гломазно, са малим прозорима и са огромним каменим сводовима. За неимаре романских цркава најтеже је било подићи кров. Дрвени кров их није задовољавао јер се могао лако запалити од свећа, а камени кров им је задавао велике муке. Градили су га како су умели, а то ће рећи да су брод цркве градили са врло дебелим зидовима и масивним сводовима — налик на конструкцију моста. Само таква црква могла је поднети терет каменог крова. (У нашој земљи, међу осталим, романском стилу, припадају базилика св. Доната у Задру и црква св. Софије на Охриду.)

Крајем XII века у Француској су неки градитељи покушавали да тешку камену таваницу учине лакшом. Неимари су дошли на помисао да не зидају цео кров од камена, већ да дијагоналним луковима повежу стубове носаче, а да остали простор попуне лаким опекама. Пошто је на тај начин кровна конструкција постала много лакша, и сами зидови цркве могли су бити виши, а унутрашњи зидови, који су раније придржавали огромни терет камених плоча, нису били више потребни. Уместо њих остали су само витки стубови на које су се наслањали ребрасти лукови од камена који су држали таваницу, цркве. У поређењу са ранијим романским црквама, готске цркве, како су оне назване, биле су много више и елегантније. Пошто готској цркви нису потребни дебели зидови, уместо њих постављени су огромни прозори са сликама од обојеног стакла које су представљале сцене из Христовог живота. Такви прозори називају се витражи (од француске речи vitrage). Овакве цркве ипак нису могле да се ослањају само на лаку камену конструкцију својих витких стубова. Због тога су са спољне стране цркве грађени потпорни зидови у виду полулукова, са богатим

70

вајарским украсима (buttres). У готском стилу појављује се нов тип лука који није заобљен већ шиљат, што је боље одговарало засводњавању врло високих, а уских отвора.

Готска катедрала ствара узвишен утисак, она својом монументалношћу дочарава духовни свет. У њој влада мистична полутама од светлости која се прелама кроз обојене прозоре и чипкасте розете од клесаног камена. Склад камена и стакла ствара одличну акустику за црквену музику која се овде изводи. Гледана споља готска катедрала највише задивљује својим високим танким звоницима који као да се дотичу неба. И портал и остале фасаде и унутрашњост готске цркве украшена је каменим скулптурама, које су живље и изражајније него што су биле скулптуре романских цркава.

У XIV и XV веку готски стил постаје врло китњаст (The Decorated Style), и он достиже свој врхунац крајем такозваног готског периода (The Perpendicular Style). Овим стилом високе готике грађене су не само цркве већ и краљевски дворови и колеџи у Оксфорду и Кембриџу.

На пољу сликарства у XIV веку се већ осећа један нови дух; уметници желе да сцене из Светог писма прикажу што љупкије, а људске ликове обликују према савременом животу — ту су на иконама витезови и елегантне госпе и природа приказана кроз дивне неговане вртове.

71

VIII. РАНА РЕНЕСАНСА

Хуманизам. — Ренесанса. — Реформација. — (Тјудорски владари): Хенри VII, Хенри VIII, Едвард VI, Мери Марија Тјудор, Елизабета I. — Живот у тјудорско време.

Хуманизам. — Пред крај средњег века јавио се појачан интерес за античко културно наслеђе. Истина је да грчка и римска филозофија и књижевност нису биле потпуно занемарене ни током најмрачнијих година средњег века. Међутим у XIV и XV столећу изучавање класичне старине добија нови замах. Учени људи нису више задовољни проучавањем теологије, науке о Богу, већ желе да упознају мисао и уметност Грка и Римљана. Пошто је предмет њиховог интересовања било студирање творевине људског духа, а не „божанска реч“, овај покрет је добио назив хуманизам, од латинске речи „humanus = човечански. Окретање од религиозног мистицизма према оптимизму античког културног наслеђа допринело је да се пробуди једно ново живо интересовање за материјални свет који човека окружује. У том интересовању препознајемо дух ренесансе, тог свеобухватног препорода европског човечанства који је наступио између XIV и XVI столећа.

Ренесанса. — Израз ренесанса долази од француске речи „renaissance“ што значи препород, обнова. Термин су почели употребљавати тек историчари XIX века да означе онај период европске историје који је обележен великим процватом материјалне и духовне културе. Ренесансу је припремио економски просперитет градова. Прво у Италији, а затим у низу европских земаља, грађанска класа ствара један нов однос према постојећим вредностима. Она тргује и богати се. Није задовољна крутим оквирима феудалног друштва, већ тражи нове земље и нове могућности да развије своју предузимљивост. Настаје доба великих прекоокеанских путовања и открића нових земаља. Грађанска класа буди у масама националну свест и подстиче у њима тежњу за овоземаљском правдом. Под утицајем новог духа који је потицао из грађанске класе људи су све мање били расположени да трпе друштвену неправду и нису се хтели тешити вером у срећу после смрти, у такозваној „божанској држави“ на небу.

Ослобођена верске стеге, мисао креће у истраживање интелектуалних хоризоната. Развија се наука заснована на експерименту. Све гране уметности прослављају човека и природу. Тај период даје европској култури велике ствараоце, писце као што је Шекспир, вајаре као што је Микеланђело, сликаре као Леонардо да Винчи, музичаре као Бах.

Ренесансни човек је самосвесни грађанин, универзално развијен; њега све занима, пун је радозналости и стваралачког жара. Он одбацује аскетизам (угађање Богу до крајњег самоодрицања), и тежи за овоземаљским уживањем. Међутим човек ренесансе остаје побожан хришћанин, иако није више слепо покоран цркви. Ренесансни човек тражи слободу личности и у религији; он није спреман да без поговора прихвата било чији ауторитет, па ни ауторитет папе у Риму. Штавише у крилу саме црквене организације јавља се тежња за променама у односима између свештеника и верника. Велики духови реформације потекли су из црквених редова; Џон Виклиф (John Wycliffe), Јан Хус и Мартин Лутер (Luther) били су свештеници.

Реформација. — Велике злоупотребе свемоћне римске цркве стварале су трајно незадовољство међу верницима у католичким земљама. То незадовољство претворило се у отворену побуну у XVI веку. Почетак реформације везан је за немачки град Виртенберг, где је свештеник Мартин Лутер истакао своје противпапске тезе на вратима саме цркве, године 1517. Због тога је Лутер изопштен из цркве и анатемисан. Упркос томе његове идеје покренуле су велике масе незадовољних верника да му се придруже и да траже отцепљење од Рима. Ускоро затим у Швајцарској су идеје реформације прихватили Калвин и Цвингли.

Присталице реформације католичке цркве зову се једним именом протестанти (од француске речи „protestant“ — онај који протествује). Протестанти не признају ауторитет

72

римског папе, ни посредничку улогу свештеника између верника и Бога. Сматрали су да свако има право да упозна реч божју, односно да сâм чита Свето писмо, што католицима није дозвољено. Тек за време реформације преведено је Свето писмо са латинског језика на разне домаће језике. У Енглеској је први покушај превода Библије извршен у XIV веку иницијативом Виклифа, великог претече реформације.

Римска црква на челу са папом осећала се веома угроженом због ширења протестантизма у Европи, јер су протестанти порицали не само духовну већ и феудалну власт цркве. Због тога је католичка црква предузела борбу против протестаната познату у историји као контрареформација. Нешто милом, али више силом враћала је католичка црква отпаднике од Рима својој организацији. Најактивнији у тој борби католичке цркве за очување своје превласти били су припадници језуитског реда. Ред је основан у Шпанији у XVI веку и убрзо је стекао великог утицаја на јавни живот у многим земљама, па и Енглеској. Овде су постали омражени због политичких сплетки и прикривеног деловања. Постоји веровање да језуитски морал допушта и оно што је морално недопустиво, јер наводно — циљ оправдава средство.

Хенри VII (1485—1509). — Основаност Хенријевог права на енглески престо била је спорно питање, јер је било више лица која су по праву наслеђа била ближа круни. Његова власт заснивала се, према томе, највише на чињеници да ју је он приграбио. Завере против Хенријеве личности, којих је било неколико, ипак нису изазвале веће нереде јер је земља била сита династичких борби и спремна да прихвати новог владара који се чинио мудар и енергичан. Он је свој положај учврстио помоћу брачних веза са најутицајнијим племићким кућама. Пошто је био у сродству са Ланкастеровцима, дао је обећање својим присталицама да ће се оженити принцезом из супротног табора династије Јорк. Обећање је и испунио и оженио се ћерком Едварда IV, сестром она два краљевића које је Ричард III подло убио у Лондонској тврђави. Обе руже из грбова зараћених породица Хенри је спојио у један цвет, који је постао грб династије Тјудора. Хенри је помоћу брачних веза припремио будуће савезнике и у иностранству ородио се преко своје деце са краљевским кућама Шпаније и Шкотске.

Хенри је све своје способности усредсредио на два задатка: да себи и својим потомцима осигура енглески престо и да успостави ред у земљи која је већ деценијама била навикла на самовољу, безакоње и насиље. Један венецијански дипломата писао је, како наводи историчар Травелиан (Travelyan), да „нема на свету земље где има тако много лопова и разбојника; толико их је да се мало ко усуди путовати сам усред подне, а још се мање усуђује кретати градовима преконоћ, а најмање кроз Лондон.“ У шумама су се криле разбојничке дружине које су нападале путнике на друмовима, а у замковима великаша чекале су своју прилику банде плаћеника из пратње већих и мањих феудалаца. Судови су били под утицајем моћних људи, а порота застрашена. Наспрам таквог стања у земљи, Хенри би био немоћан да није одмах предузео све што је знао и умео да стање у земљи промени у своју корист, а тиме и у корист народа уопште, коме је несређено стање било додијало.

Требало је ојачати стајаћу војску под непосредном краљевом командом. Њу су сачињавали већином странци најамници. Војску ојачати и наоружати савременим ватреним оружјем, могао је само краљ који је располагао богатом благајном. Хенријева краљевска ризница с почетка није била дубока. Али је он поклонио велику пажњу проблему својих финансија, тако да је накупио велико богатство. Круна је конфисковала земље и сву имовину побеђених великаша који су се борили на страни супротној Хенријевој. Хенри се није тиме задовољавао, он је свим богатим људима, племићима и грађанима, изнуђивао „поклоне“ за краљевску благајну. С друге стране приходи су пристизали од трговине, царине и трошарине.

Док је краљ јачао своју сопствену оружану снагу, он је у исто време наметао ограничења великашима. Прво је забранио да било који племић сме држати најамнике. Затим, једини краљ имао је на располагању артиљерију, наспрам које је и најјача феудална тврђава

73

слаба, чиме су феудалци изгубили део своје војне снаге. Ватрено оружје, уопште, докрајчило је феудалну војну моћ, јер је оклопљени витез на коњу немоћан пред пешаком наоружаним ватреним оружјем.

Хенри је искључио из краљевског савета све оне великаше који му нису били по вољи. Већину у савету представљали су, не племићи, већ људи грађанског порекла: црквени великодостојници који су обављали послове највише државне администрације и правници школовани на универзитету. То су били врло способни људи које је сам краљ уздигао и који су му због тога били одани. Наследници Хенрија VII наставили су да изграђују државни апарат на овом принципу. У редовима високе бирократије срећемо имена грађана као што су Томас Мор (Sir Thomas More) и Франсис Бекон (Frances Bacon). Чланови краљевског савета били су у исто време и чланови парламента у који су уносили свој стил рада и спроводили краљевску вољу. Корист од сарадње чланова краљевског савета и посланика у парламенту била је у томе што су се ови други постепено учили мудрости руковођења јавним пословима од људи високо образованих и спремних за своју дужност. Додуше краљевски савет је био оружје владара, али је упркос томе установа парламента сазревала у представничко тело које је преузимало на себе државне послове, управо под руководством краљевских канцелара. Као награду за њихов рад краљ им је додељивао племићке титуле. Старо племство је било љубоморно на ове скоројевиће, али је с временом тјудорско племство изједначило своја права и углед са породицама „плаве крви“.

Хенри је био реформатор судства. Он је основао један високи суд коме су подлегали и највиши племићи, што су до тада успевали да избегну закон. Тај суд назван је „Суд дворане звезда“ (Star Chamber) по називу судске дворане где је заседао. Овај суд разликовао се од других судова по томе што су судски колегијум сачињавали људи са највишим ауторитетом, који нису били подложни притисцима са стране. Овај суд је исправљао грешке других судова јер је у име краљевог ауторитета обнављао процесе када би се неко тужио на неправичну пресуду каквог другог суда. Нови суд је био популаран јер је штитио сиромашне и обичне људе. Тако су многи повратили своја имања или се ослободили неправичне казне. Штавише овај суд брзо је обављао послове, а судски трошкови су били мањи но у другим судовима.

Средња класа била је уз Хенрија, јер је у његовој унутрашњој и спољној политици видела јемство својих интереса. Нарочито су му били привржени лондонски бродовласници јер им је он обезбедио велике послове са италијанским и балтичким лукама. До тог времена жива трговина између Енглеске и Континента одвијала се посредством страних флота. Немачки градови Ханзе и венецијански трговци превозили су највећи део робе у Енглеску и из Енглеске у друге земље. Хенри је увео државну помоћ за градњу бродова, те је ударио темељ домаћој трговачкој морнарици. Не само бродовласници већ и други слојеви грађанске класе подржавали су Хенрија. Трговци вуном, занатлије и све слободне професије видели су своје интересе у владару чврсте руке који ће осујетити самовољу великаша. Исто тако резоновала је и земљопоседничка буржоазија која је све више потискивала феудалне односе на селу. И из редова тих људи Хенри је такође стварао ново, такозвано тјудорско племство. Док су некада ратници, завојевачи бивали награђени од краља титулама и поседима, сад су трговци и други угледни људи из средње класе могли бити почаствовани титулом за заслуге у мирнодопском животу.

Пред крај свог живота Хенри је изгубио своју првашњу популарност због тога што је испољио такав тврдичлук и грамзивост на рачун својих богатих поданика да нико није био сигуран неће ли га оптужити због неке наводне неправилности и тешко га оглобити. Јер сад је Хенри пунио своје благајне бројним новчаним казнама које су његови министри извлачили од недужних грађана. И када је умро у својој педесет и другој години давио су за њим били дани Босфорта када су га Енглези радосно дочекали као свог новог краља; током времена Хенри је променио ћуд и постао исувише самовољан владар. Али је свом сину оставио препуне касе готовог новца.

74

Хенри VIII (1509—1547). — Престолонаследник Артур умро је у младости, тако да је престо наследио његов млађи брат Хенри, коме је било свега осамнаест година кад је постао краљ Енглеске. Био је то младић веома обдарен, интелигентан и оштроуман, обожавалац музике и лепе књижевности. Наочите спољашности, добар спортиста и пријатног понашања, млади владар је имао услова да постане популаран. Оженио се, после три месеца, својом снахом, принцезом Катарином Арагонском, удовицом престолонаследника Артура. Овај брак био је склопљен уз посебну дозволу од папе. Свадбене свечаности спојене су са крунисањем, што је дало прилику за масовне забаве народа. То је Хенрију створило популарност у маси коју је он задржао и онда када ју је изгубио међу великашима.

М+лади краљ уживао је у поморству и разумевао се у бродове и потребе морнарице. Од свога оца краљ је наследио неколико бродова, којима је он додао још приличан број. Наоружао их је топовима, што је изменило тактику ратовања на мору. (Од кад се знало за поморске битке, увек би се два непријатељска брода приближила тик један уз други и посаде би се тукле прса у прса.) Хенријево наоружање бродова артиљеријом, представља почетак новог начина ратовања на пучини. Хенри је такође опремио и велику сувоземну војску. Благо које је његов штедљиви отац накупио, трошио је млади краљ издашно; али се ускоро показало да новац није улудо потрошен. Захваљујући краљевској морнарици Енглеска је успела да се одбрани од покушаја француске инвазије.

Хенри је владао земљом преко својих верних канцелара. То су били људи пучког порекла, чувени кардинал Вузли (Thomas Wosley) био је син месара, а његов наследник, Томас Кромвел (Thomas Cromwell), син ковача. Ови људи обављали су послове у духу краљевих наредби. Сам Хенри није био онако предан раду као што је био његов отац; више је волео да се бави ловом и музиком, а највише да води љубав. Заљубио се у једну дворкињу, Ану Болен (Anne Boleyn) због које је зажелео да се разведе од краљице Катарине Арагонске. Као изговор наводио је да му је краљица родила само једну кћер и да је земљи потребан престолонаследник. Његов разлог био је убедљив за многе после свих оних династичких борби које су потресале земљу у претходном столећу. Папа, међутим, није хтео пристати да удовољи Хенријевом захтеву, највише због тога да се не би замерио шпанском краљу Карлосу V, најмоћнијем владару Европе тога времена, а коме је краљица Катарина била блиска рођака. Самовољна Хенријева природа није била спремна да се покори папској вољи, и тако је почео сукоб између Лондона и Рима који се завршио отцепљењем енглеске цркве од папе. Поводом овог развода пао је у немилост свемоћни кардинал Вузли. Народ је Вузлиа мрзео због његове охолости и раскоши којом је волео да се размеће. Нерасположење народа против кардинала и римске цркве уопште желео је краљ да искористи у сукобу са папом. Мада до тада није користио парламент, као уосталом ни његов отац, сем повремено и за небитна питања, Хенри се сад ослонио на подршку парламента. Године 1529, сазвао је такозвани парламент реформације који је заседао седам година, и до 1536. изгласао 137 статута којим је из основе промењен однос између државе и цркве. Најважнији од свих статута је онај којим се краљ проглашава поглаварем енглеске цркве на место папе.

Хенри је извршио велики притисак на кентерберијског архиепископа, који је на крају пристао да прогласи Хенријев брак са Катарином неважећим и да тајни брак између Хенрија и Ане Болен призна као законити. Црква је на тај начин дошла у зависан положај од краља и парламента. Ови краљеви потези били су добро примљени у народу јер је Хенри у исто време ослободио своје поданике високих пореза које су дотад плаћали Риму, а такође је снизио сва давања цркви. Као крајњу меру против цркве, Хенри је преузео напад, на монашке редове. Калуђери нису били популарни и народ се углавном радовао њиховој пропасти. У новом ренесансном друштву монаси и монахиње изгубили су свој ранији смисао постојања; манастири нису више били једини чувари писмености, овде се нису више производиле књиге. Напротив, манастирски живот био је, по мишљењу народа, дембелски и раскалашан. Врло богата и бројна манастирска имања навела су Хенрија да уништи монашке редове и приграби

75

њихово богатство. Живећи раскошно Хенри је остао скоро без новаца, зато је између 1536. и 1539, краљев канцелар уз помоћ парламента развластио калуђере њихове огромне имовине, кода је постала краљево власништво. Близу седам хиљада калуђера и калуђерица из преко пет стотина манастира натерано је да напусти своје обитељи. Они који су се опирали конфискацији били су кажњени смрћу вешањем. Приликом обрачуна са манастирима страдало је нажалост много културног блага, књига и рукописа. Експроприсану земљу Хенри је продавао на лицитацији својим службеницима, великашима и богатим грађанима. На тај начин је образована нова моћна земљопоседничка класа. (Манастири су држали осмину целокупне обрадиве површине.) Неке зграде су сачуване јер су их нови власници прилагодили за своје потребе, али су многа дивна манастирска здања срушена да би се дошло до грађевинског материјала.

Мада је својим поступцима започео реформацију цркве, Хенри није био тога свестан. Он је до краја живота сматрао себе правоверним католиком и наставио да прогања присталице нове Лутерове вере. Једини уступак новом духу времена био је превод Библије на енглески језик (Tindal’s Bible) којим је замењена дотадашња искључиво латинска верзија Библије.

Хенри је постао сумњичав и захтевао је од сваког виђеног човека да се закуне у верност њему као поглавару цркве и у право наслеђа деце од Ане Болен. Ко се том захтеву успротивио, бивао је бачен у тамницу Лондонске тврђаве. Завладао је прави терор, али се он односио само на највише и најугледније људе, те Хенријева популарност у маси није од тога много трпела. Међу најславнијим жртвама био је краљев лични пријатељ и једно време његов канцелар, Томас Мор (Thomas More), писац Утопије. Мор је био чувени хуманиста кога је знала културна Европа. Али ни краљево раније пријатељство ни углед Томаса Мора нису га спасли. Хенри га је бацио у тамницу и после суђења, на коме се Мор, као правник, одлично бранио, осуђен је на смрт и погубљен 6. јула 1535.

У међувремену краљ је већ и Ану Болен напустио и довео нову љубавницу на двор. Против друге жене износио је исте разлоге као и против прве — родила му је само ћерку. Затим је инсценирао процес у коме је краљицу Ану оптужио за блуд. Погубио је и њу и њених пет „љубавника“, који су упркос мучењу сви сем једног, др краја порицали кривицу. Анину ћерку — будућу краљицу Елизабету — отац је прогласио незаконитом и лишио је права наслеђа. Једва месец дана после Аниног погубљења Хенри се оженио трећи пут. Трећа Хенријева жена родила му је сина, али је ускоро затим умрла. Две године касније оженио се краљ из политичких разлога и по четврти пут једном француском принцезом. Брак је био само формалан; Хенри се развео и од ове жене и дао јој велику отпремнину. Она је наставила да живи неузнемиравана. Потом се Хенри оженио и по пети пут. И ова жена је завршила на губилишту као Ана Болен, под истом оптужбом да је блудница. Шеста Хенријева жена преживела је мужа. Хенри је умро у педесет и петој години живота. Пред смрт је постао врло зао човек; све своје верне дворане послао је једног по једног на губилиште.

После смрти Хенрија VIII од његових шест бракова преживело је само троје деце, две ћерке и најмлађи син. Све троје су једно за другим владали Енглеском као Едвард VI, Мери Тјудор и Елизабета I.

Едвард VI (1547—1553). — Едвард VI био је малолетан кад је постао краљ Енглеске. Уместо њега земљом су владали његови намесници, два моћна великаша. Њихов циљ је био да прошире протестантски утицај у земљи; при чему су показали да им је то само добар изговор да приграбе што више црквених богатстава за себе и за своје присталице. Због тога је народ остајао по страни и држао се вере својих предака. Реформација која је долазила одозго, од стране подмитљивих велможа, није имала ону популарност коју је имала на Континенту, где је маса била за реформацију, а владари за Рим. Овде у Енглеској ствари су стајале обрнуто.

76

Мери Тјудор (1553—1558). — Хенријева ћерка из брака са шпанском принцезом Катарином Арагонском била је васпитана у строгом католичком духу. Мери је веровала да је њена дужност пред Богом да заблуделу Енглеску врати у крило мајке, римске цркве. У свом верском фанатизму она је потписала смртне пресуде за три стотине особа. Ови протестанти спаљени су живи на ломачи, међу којима и архиепископ и три епископа, као и много обичних људи и жена, мученика за своју веру. Овакви прогони и масовно спаљивање били су нечувени у Енглеској. Било је, додуше, и раније спаљивање јеретика, али у много мањем броју. За време од сто педесет година, од Виклифовог времена до почетка Мерине владавине, спаљено је упола мање јеретика но за цигло три и по године њене власти. Утицај тих прогона био је супротан од оног који је краљица желела постићи; велике жртве које су протестанти дали за своју веру подигао им је углед у народу.

Мери је била врло непопуларна и због свог брака са шпанским принцом, који је постао краљ Филип II, Шпански. У народу, који је почео да осећа известан национални понос, овај брак сматран је понижавајућим за Енглеску јер ју је стављао у потчињен положај према Шпанији. Да је Мерина владавина потрајала дуже, из тог незадовољства могле су настати и врло лоше последице. Међутим, она је ускоро умрла. У народу јој је остао надимак Марија Крвава (Bloody Mary).

Елизабета I (1558—1603). — Елизабета је била ћерка Хенрија VIII из његовог брака са Аном Болен, коју је погубио под оптужбом велеиздаје. Елизабета, којој је тад било свега три године, искључена је из права наслеђа. Касније јој је отац ипак вратио то право и васпитавао је на свом двору. Девојка је добила највише образовање, читала је грчки и латински у оригиналу, говорила француски и италијански. Много је читала. Као и њен отац, уживала је у лепом друштву, луксузу и забави. Ликом је била наочита, риђокоса жена, продорних очију које су одавале одлучност и интелигенцију.

Адмиралиски брод који је служио у борби против Армаде.Саградио га је Валтер Рели, који је у себи спајао личност дворанина,

морепловца-истраживача и песника.

Елизабети је било двадесет и пет година кад је постала краљица Енглеске. За собом је имала богато искуство живота на двору, где је била упућена у све сплетке. Многи су желели да је искористе за своје политичке планове, али је она успевала да избегне замке које су јој подметане. Поучена својим дотадашњим животом, Елизабета се одлично снашла на престолу. Њена разборитост и лукавост прибавили су јој ауторитет међу племићима. Чак су је се и бојали. Елизабета се окружила способним сарадницима, а и сама је била способан државник

77

и велики прегалац. Еластичност њене интелигенције омогућавала јој је да учествује у решавању различитих државничких питања. Са разумевањем се уносила у сложену проблематику економије, унутрашње и спољње политике, војске, морнарице, цркве, правосуђа итд. За такав рад требало је много енергије и оданости, а то је Елизабета поседовала у највећој мери. При том се одликовала мушком одлучношћу. Своје самопоуздање преносила је на друге, те су сви веровали у њену срећну звезду. Њен лични утицај на развој Енглеске био је заиста велики, те је заслужила да се њеним именом обележава друга половина XVI века као елизабетинско доба.

Краљица Елизабета била је изразити рационалиста, говоре да није знала за осећања. Остала је усамљена због своје чудне природе, неспособна да воли, али и да мрзи. Није била сумњичава нити осветољубива. У телесним задовољствима уживала је као њен отац и није имала уобичајену женску суздржаност. Јавно је мењала љубавнике. Међутим није се удавала. Своје многобројне иностране просце и њихове дипломате волела је да заварава и да им даје наду у свој пристанак. Управо је уживала у дипломатској игри.

Један од првих корака који је млада краљица предузела односио се на сређивање краљевске благајне, јер су јој њени претходници завештали огромне дугове; напротив када је краљица Елизабета умрла, њен наследник примио је стабилне финансије. Иако је уживала у лепим стварима и луксузу, Елизабета није расипала новац, завела је штедљиво газдовање и на двору и у државној управи.

Друга краљичина велика брига била је како да сачува енглеску самосталност и да одбрани земљу од освајачких намера два традиционална непријатеља: Француске и Шпаније. Француска је угрожавала Енглеску на тај начин што је подупирала Шкотску краљевску породицу у њеним претензијама да се домогне енглеске круне. Претендент на енглески престо била је шкотска краљица Мери Стјуарт, унука Хенрија VII. Присталице Мери Стјуарт тврдиле су да Елизабета незаконито влада јер није рођена у законитом браку. (Католици нису признавали други брак Хенрија VIII.) Мери је била васпитана у католичком духу и није напуштала замисао да Енглеску врати у крило римске цркве. Она је унела смутњу на шкотски двор распирујући мржњу између супарничких породица високог племства. Била је то жена чудесно лепа и привлачна. Многи су желели да се ожене њоме. Мери је пошла за свог рођака. Из овог брака родио се Џемс Стјуарт, будући наследник краљице Елизабете. Краљица Мери Стјуарт владала се неприлично, њен љубоморни муж убио је њеног љубавника. Мери је нашла новог љубавника и са њим организовала убиство мужа, а потом се удала за убицу. Народ је био огорчен због разврата у краљевском дому. Незадовољници су дигли буну и затворили Мери у Единбуршку тврђаву. Због саучесништва у убиству мужа, била је приморана да се одрекне престола у корист свог нејаког сина. Но, Мери је успела да побегне из заточеништва, да окупи своје присталице и да још једном покуша да се врати на престо. Међутим, у тој борби победили су краљичини непријатељи. Њој није остало ништа друго него да пребегне преко границе у Енглеску и да затражи заштиту своје рођаке Елизабете. Ова јој је указала гостопримство, али јој није дала слободу кретања. Доделила јој је један замак и слуге да у њему живи далеко од Лондона. Упркос томе Мери је непрестано ковала завере како би преотела престо од Елизабете. Те завере потпомагале су Шпанија и донекле Француска. У земљи су се католици определили за Мери Стјуарт. Особито су били активни језуитски свештеници. За све то време она је имала могућности да се дописује са својим присталицама и да учествује у заверама против краљице. Елизабета би редовно предухитрила те завере, у којима су многи изгубили животе; међутим Елизабета је штедела живот своје рођаке, иако је знала за њено саучесништво. На крају, после скоро двадесет година Мериног заточеништва одржано јој је суђење због издаје. Елизабета се и тад колебала да потпише смртну пресуду, и учинила је то тек на захтев парламента (1587). Мери Стјуарт достојанствено се држала на губилишту, а своје наводно право на енглеску круну завештала је шпанском краљу. Судбина

78

ове лепе краљице и њен трагични крај надахнули су више књижевних дела, међу којима се истичу трагедија од Алфијерија и од Шилера.

Шпански краљ Филип II био је најмоћнији владар Европе. За његове владавине протестантизам је сурово прогањан у земљама под његовом влашћу. Испред протона инквизиције многи протестанти успели су да побегну у Енглеску, где су добијали заштиту. То је био један од разлога Филиповог незадовољства према Енглеској. Други разлог био је тај што су енглески трговачки бродови угрожавали шпанске морепловце, нападајући их и отимајући њихов скупоцени товар што су га превозили из Јужне Америке. Филип је осим тога имао разлога да се љути на Елизабету зато што је она дозвољавала Филиповим непокорним поданицима из Низоземске да се склањају у енглеске луке и да овде продају своју кријумчарену робу. Сви ти разлози за непријатељство Шпаније према Енглеској указивали су на то да ће морати доћи до оружаног обрачуна међу њима. Но Шпанци нису могли олако да се одлуче на рат због тога што су имали и друге велике проблеме; на Средоземном мору Турци су озбиљно угрожавали њихову превласт, а у Холандији су стално претиле побуне против врховне шпанске власти.

У то време Шпанија је била највећа светска сила. Остале државе су јој завиделе на огромном богатству које је поседовала. Зато су тадашњи владари ћутке одобравали пиратске нападе својих трговаца и гусара на шпанске галије које су довозиле златни и сребрни товар из Перуа и Мексика. У томе су предњачили енглески морепловци који су пресретали шпанске лађе и преотимали им товар. Краљица Елизабета не само што није била противна таквим пиратским подухватима, већ је штавише подстицала енглеске морепловце на гусарење. Сама она учествовала је као акционар у пословима трговачке морнарице, те је била заинтересована за њихову добит и није питала за поштење или непоштење својих морепловаца.

Чувени енглески морепловци који су прославили енглеску заставу на океанима била су два рођака, Џон Хокинс и Франсис Дрејк (Hawkins, Drake). Дрејк се највише истакао својом пловидбом преко Тихог океана. Са пет једрењака пошао је он до крајњег југа Америчког континента, и кроз Магеланов мореуз упловио у Тихи океан. Шпанци су на пацифичкој обали Јужне Америке имали неколико великих лука, али оне нису биле осигуране од могућег напада непријатеља, јер су Шпанци веровали да их нико не може овде угрозити. На перуанској обали Дрејк је опљачкао богате градове Валпарејзо и Лиму. Са великим товаром злата и сребра Дрејк је кренуо натраг у Енглеску, али се није смео упутити онамо одакле је дошао јер су га тамо чекали таласи у Магелановом мореузу. Зато се одлучио да оплови Америку са северне стране, те је запловио пут данашње Калифорније. Била је то у оно време ненасељена земља. Пошто је видео да се копно протеже према северу без прекида, Дрејк одлучи да промени свој правац и да се врати у Енглеску путем око света. Препловио је огромно растојање Тихог океана до Индијског океана и око Африке вратио се у домовину. Дрејкова пловидба око света трајала је скоро три године. На путу је изгубио две трећине своје посаде, али је допремио драгоцен товар. Краљ Филип је захтевао да се опљачкано благо врати Шпанији, али се Елизабета није ни осврнула на тај захтев. Штавише, лично је дошла да посети Дрејков брод, а њега је произвела у племића. Пошто се опоравио и опремио нове бродове, Дрејк је поново кренуо пут Мексика, озбиљно угрожавајући безбедност шпанске пловидбе. Пошто је увидео да неће имати мира од Енглеза, краљ Филип се одлучи на коначни обрачун са њима.

За борбу против Енглеске краљ Филип је изградио велику флоту којој је дао назив „Непобедива армада“. У међувремену Елизабета се такође спремала и сама је преузела команду над одбраном Енглеске. Извршила је мобилизацију у јужним покрајинама, а највише пажње посветила је припремама морнарице. У току тих припрема Дрејк је испловио са шест бродова и упао у шпанску луку Кадиз. Овде је изазвао велику пометњу пошто је запалио и потопио осамнаест бродова.

79

Године 1588. краљ Филип је послао 130 бродова који су сачињавали „Непобедиву армаду“ у правцу Ламанша. Овде су се водиле поморске битке током петнаест дана, при чему ни једна страна није успела однети победу. Шпански адмирал увео је већину своје флоте у луку Кале. Видевши то, Дрејк смисли једно ратно лукавство. Жртвовао је шест својих старих лађа, запалио их и отиснуо међу шпанско бродовље. Шпанци су се побојали пожара, те су испловили из заклона у канал Ламанш. Овде их је подухватио неповољан ветар који их је прво набацио на плићаке дуж белгијске обале; затим је ветар променио правац те их је изгонио на пучину Северног мора. Бура је била тако јака да се Шпанци нису могли вратити натраг, већ су се кроз неколико дана обрели крај обала северне Шкотске. Довде су их Енглези гонили али су се ту морали зауставити јер нису више имали ни хране ни муниције. У истом положају су били и Шпанци, којима није друго преостајало већ да се врате кући. Пловећи дуж западних обала Британских острва, бродови Армаде нису успели да сачувају свој поредак јер их је стално гонила жестока бура на мору. Многи бродови разбили су се о хриди Шкотске и Ирске. Велики део посаде потопио се, а преживели који су се домогли обале били су овде посечени од стране сувоземне војске која их је дочекивала на копну. Свега шездесет и четири шпанске галије вратиле су се у домовину, са посадама изгладнелим и измученим од вишеседмичне пловидбе узбурканим океаном. На другој страни, у Енглеској су прослављали велику победу над моћним непријатељем. Додуше, енглеској победи у многоме је допринела стихија. Али од ове одлучујуће победе над дотада највећом поморском силом, Шпанијом, почиње енглеска надмоћ на мору. Међутим непосредно после 1588. године Енглези нису успели да постигну нове победе над Шпанцима, који су још увек били велика поморска сила. Следећа Хокинсова и Дрејкова експедиција у Панаму завршила се поразом и погибијом њена два најславнија морепловца.

Поред поморског рата Елизабета је водила и борбе на копну. Помагала је војском шпанске непријатеље у Низоземској и Француској. Најкрвавије борбе вођене су у Ирској где је избила побуна против енглеске власти. Краљица је послала војну експедицију на челу са својим љубимцем, грофом од Есекса, са задатком да угуши побуну. Есекс је био много млађи од краљице, леп и охол. Веровао је да ће му успех похода у Ирској прибавити још већи утицај на краљицу. Међутим, рат у Ирској није се одвијао према предвиђању. Пошто је претрпео више неуспеха, Есекс је био приморан .да потпише примирје и да се врати у Лондон не победивши побуњенике у Ирској. Краљица је због тога била врло незадовољна, и у знак негодовања није хтела примити Есекса на двор. На то овај лакомислени племић одлучи да силом приграби власт. Знао је за своју популарност, и у војсци и међу лондонским грађанима, те стане окупљати присталице. Међутим, краљица је преко својих ухода одмах сазнала за Есексову заверу. Она нареди да га ухвате и затворе у Лондонску тврђаву. Ускоро је Есекс изведен пред суд који је доказао његову издају. Увређена краљица није се двоумила да казни свог дотадашњег љубимца и послала га је на губилиште. На чело војске поставила је новог команданта који је предузео нов поход на Ирску, те су овог пута Енглези са успехом савладали побуњенике. Од тог времена Енглеска је јачала своју власт у Ирској, коју је држала у потчињености све до после I светског рата.

Године 1603. остарела краљица почела је побољевати. Њена околина са нестрпљењем је очекивала да она одреди ко ће јој бити наследник. Коначно је Елизабета именовала себи за наследника шкотског краља Џемса VI, сина Мери Стујарт.

Живот у тјудорско време. — За време владавине династије Тјудор Енглеска је доживела нагли привредни успон, а исто тако добила је видног утицаја у западноевропској политици. Ова некада периферна земља уврстила се у развијене државе. Нарочито је порастао њен значај на морима. Поменути развој утицао је на промену друштвене структуре и на знатна класна померања унутар енглеског друштва. На једној страни гомилала су се велика богатства, али је на другој страни положај нижих слојева друштва бивао све тежи. И на селу и у граду мењали су се обичаји и начин живота.

80

Капиталистички начин производње продирао је и у занате и у пољопривреду. Најкрупнији капиталисти били су трговци и бродовласници. Али је капитал прожео и саму аристократску класу, привилеговану у ондашњем друштву. Аристокрација је формално била наследник феудалне класе. Међутим од феудалних друштвених односа остали су углавном: титуле, грбови, привилегије. Феудални облици друштвеног живота били су превазиђени. Аристократски кругови добијали су своје приходе као капиталистички профит на уложени новац или у виду земљишне ренте. Робноновчани односи помагали су приближавање племства и крупних капиталиста. Племићи су се везивали за богате трговце, бродовласнике, адвокате. Њихово приближавање вршило се путем женидбених или пословних веза. На тај начин се граница између буржоазије и аристокрације ублажавала. Племство је попуњавало своје редове придошлицама из грађанске средине. Томе су припомагали тјудорски владари који су великодушно делили племићке титуле истакнутим грађанима. На овај специфично енглески начин преброђена је криза преласка феудалне друштвене организације у капиталистичку. Овај процес одвијао се и на селу где су се племићи зближили са крупним земљопоседницима. На сличан начин ублажена је разлика између кмета и слободног сељака која је постојала у средњем веку.

Робноновчани односи на селу помогли су укидање последњих остатака феудалних односа. Упркос укорењених класних предрасуда и привржености традицијама енглеско друштво је испољило велику прилагодљивост наспрам капитализма. Мада је класна подела била јако изражена, унутар постојеће друштвене организације био је могућ прелаз појединаца из једне друштвене класе у другу. У томе су успевали не најзаслужнији и најспособнији, већ они који су били најбоље прилагођени капиталистичкој конкурентској борби.

Привредни живот за време Тјудора кретао се у оном правцу у ком се почео кретати од краја средњег века. Известан пораст становништва и знатан пораст цена подстицали су производњу животних намирница. Порасла је и цена вуне, и то још више него цена намирницама. Због тога су многи власници земље радо претварали своја имања у пашњаке, уместо да на њима гаје житарице. Тако су велике површине ораница претворене у испаше за овце. Власници су своје пашњаке ограђивали — док су њиве биле неограђене — због тога се овај покрет претварања зиратне земље у пашњаке зове „ограђивање“. Та промена тешко је погодила сиромашно сеоско становништво а највише беземљаше. Многе газде су одлучивали да сруше сељачке кућице, које су биле њихово власништво, и да сељаке натерају да се иселе јер им нису више били потребни. Масе обесправљених сељака лутале су са својим породицама тражећи зараду. Међутим било је много више понуда радне снаге него потражње за њом. Глад је приморавала људе на крађу. Власти нису тражиле узрок због кога је порастао криминал, већ су драстично пооштриле законодавство. Експроприсане сељаке закон је третирао као беспосличаре и сваког оног ко је био ухваћен у ситној крађи закон је осуђивао на оштру казну, често и смрћу. Због таквог стања ствари Томас Мор је писао у својој Утопији да су „овце прождирале људе“. Међутим пред крај владавине краљице Елизабете поправиле су се прилике произвођача житарица, тако да су пољопривредни радници опет налазили посла на њиви.

Гајење ситне стоке била је најважнија привредна грана у доба Тјудора. Енглеска је не само извозила вуну као сировину за ткачнице у Низоземској и Италији, већ је развила и домаћу прераду вуне у врло великим размерама. У многим областима ткачки занат био је главни или допунски извор прихода сеоског становништва. Мушкарци су ткали за разбојем а жене и деца су припремали пређу. Може се рећи да је већ у Елизабетино време прерада вуне била организована на капиталистичкој основи. Ткачи нису гајили овце нити су готове тканине износили на пијацу. Подела посла била је извршена на следећи начин. Богати трговац откупљивао је вуну од одгајивача оваца на велико, затим је вуну делио сеоским ткачима на прераду. Ткач је био плаћен за рад по комаду. Он је зависио од трговца, јер овај не

81

само да му је доносио вуну, већ је бринуо и за продају готове тканине. Ткач је био капиталистички најамник.

Капитализам је продирао и у занате по градовима. Велике газде држали су десетине надничара занатлија у својим радионицама. То су биле такозване мануфактурне радионице, од латинског израза manu facere — радити руком. Наиме у великим мануфактурама посао је био организован на начин сличан ономе који постоји у фабрици — само се рад није обављао машином већ руком. У Лондону и другим великим градовима било је мануфактурних радионица за израду бродске опреме, кола, чеза, фијакера, намештаја, кожних предмета итд.

Највећи град био је Лондон са својих 150.000 становника; сви други градови били су далеко мањи од њега. Тако су на пример Бристол и Единбург имали до 6000 становника. Сви градови били су опасани зидинама и због недостатка простора, улице у граду биле су уске и кривудаве. Ноћу није било осветљења. Снабдевање водом било је оскудно, а чистоћа у граду занемарена. На периферији, са спољне стране градских зидина, живела је највећа сиротиња у чатрљама и уџерицама. Но живот у тадашњим градовима имао је и својих привлачности. За време празника приређивани су вашари, прославе, литије. Становништво је тих дана узимало живог учешћа у јавним приредбама и веселило се врло бучно. Нарочито је било занимљиво живети у Лондону, где су се одигравале дворске церемоније. Лондон је имао и своја позоришта, која су посећивали и скромни грађани, чак и шегрти. У позоришту се прославио и највећи драмски писац, Виљем Шекспир, који је био не само писац комада, већ и глумац и власник позоришта.

У Лондону је увек било много странаца који су долазили са својим бродовима, међу осталима и дубровачки једрењаци. Жива трговина са прекоморским земљама доносила је престоници велике приходе. Овде је било седиште главних поморских компанија које су имале монопол за трговину са одређеним деловима света. Тако је 1600. године основана Источно индијска компанија (East Indian Company), која ће доцније одиграти важну улогу у продирању Британије на Индијски потконтинент.

Али док су се на једној страни гомилала богатства, на другој страни као што је већ речено, продубљивао се јаз између богатих и сиромашних, и у граду и на селу. Безбројни бескућници тумарали су друмовима и стварали нерешив социјални проблем. Узалуд су их кажњавали, тукли, утискивали жиг од усијаног гвожђа, они су све више угрожавали поредак. Било је очигледно да се овом друштвеном злу мора тражити друштвени лек. Због тога је пред крај Елизабетине владавине, 1598, донесен један закон у парламенту — први закон о сиротињи — којим је држава преузела на себе старање о незбринутим лицима. Стари, изнемогли и болесни, као и деца сиромаха, добијали су смештај у сиротињским домовима. Материјално обезбеђење за издржавање сиротињских домова потицало је од новоуведеног пореза за сиротињу (poor rates). Месним судијама пало је у део да се старају о сакупљању овог пореза међу свим грађанима изнад одређеног имовинског стања. Сакупљеним фондом руководио је управни одбор на челу са судијом. Овај посао сматран је почасном дужношћу и није био плаћен.

82

IX. ЗРЕЛА РЕНЕСАНСА

Пуританци. — Џемс I. — Чарлс I. — Република. — Рестаурација. — Чарлс II. — Џемс II. — Славна револуција. — Почетак империјализма. — Ренесанса у уметности.

Пуританци. — Термин пуританци појављује се у XVI веку и одонда га често срећемо у свакој студији енглеске или америчке историје. Па и до данашњих дана, у свим земљама британске културне заједнице наилазимо на присуство пуританског наслеђа. Сам термин настао је од латинске речи puritas, што значи чистота, у смислу јеванђељског учења. Пуританци су били одушевљене присталице црквене реформације и захтевали су да се Енглеска одлучније одвоји од римокатоличких начела. Они су желели строжију примену принципа црквене реформације и доследније придржавање Христовог учења. Њихова побожност иде до фанатизма, а њихови морални принципи веома су строги. Међутим, с временом је термин „пуританац“ добио негативан призвук, и данас значи више лажну моралну строгост а мање праву врлину. До тог померања значења дошло је због тога што су пуританци од самог почетка били у једном моралном процепу: хтели су водити идеално чист живот, а у исто време остати активно ангажовани у пословном свету — а то није било остварљиво. Пракса их је нагонила да заобилазе своја морална начела и да свој морални опортунизам прикривају још већом спољашњом побожношћу; због тога их окривљују за лицемерје.

Пуритански покрет има социјално-историјске корене, и далеко превазилази појаву религијског карактера. Пуритански покрет није захватио класе енглеског ренесансног друштва. Двор и племство били су сасвим задовољни умереним протестантизмом. С друге стране, најнижи слојеви били су прилично незаинтересовани. Црна сиротиња у граду и на селу била је тако угњетена да је њихов политички став био одраз њихове деградираности. Ти најнижи слојеви често су се поводили за аристокрацијом, кода их је употребљавала за своје циљеве. Модерни пролетаријат у то време није постојао. Средња класа, ситни поседници на селу (јомани), занатлије и трговци у граду, били су најпрогресивнији и најборбенији део друштва. Та класа изграђивала је своју идеологију на темељу протестантске религије. Уосталом, заинтересованост средње класе за реформацију није се ограничавала на Енглеску. Као што је познато, реформација је потекла из Немачке и Швајцарске, и то управо из истих оних средина у којима је нешто касније нашла присталице у Енглеској. Млада немачка буржоазија у цватућим градовима на обали Рајне била је огорчена притиском који је на њу вршила феудална класа и њен савезник римокатоличка црква. У жељи да се ишчупају од тог утицаја грађани су повели борбу за реформацију цркве, што је у исто време значило и борбу за еманципацију од феудализма, јер су црква и феудални друштвени поредак били нераздвојни савезници. У свести ренесансних грађана друштвена еманципација ишла је упоредо са религијском еманципацијом. Отуда су одушевљено прихваћене идеје Лутера, Калвина и Цвинглија, јер су они борбеној буржоазији дали идеологију око које се ова могла окупити. Исту такву борбу против двоструке стеге католичанства и аристократије водили су енглески грађани. Но, не треба заборавити да је у Енглеској одвајање од римског папе извршио двор, и да је краљ извукао највише материјалне користи од тог расцепа. Због тога су ватрени енглески протестанти захтевали да се иде корак даље, те су тражили укидање хијерархије у англиканској цркви која је била наследник привилегија из времена пре реформације. Отуда захтев пуританаца да се укину епископи, отуда одбијање да се приме молитвеници што је верницима натурао кентерберијски архиепископ

За победу на друштвеном и на верском пољу младој буржоазији био је потребан известан програм и нека врста организације. И једно и друго спонтано је настало управо у виду пуританског идеала и пуританске солидарности. Према томе пуритански покрет је настао као одраз класне борбе између старог друштва са његовим привилегијама и на другој

83

страни виталне буржоазије која је негирала те привилегије у име слободе савести, слободе вероисповести, слободе трговине, слободе за размах капитализма. Пуритански покрет одражава дух капитализма који подстиче личну иницијативу и индивидуалност, насупрот средњовековне статичности и анонимности. Колективна свест на овим основама изградила је одговарајуће стандарде друштвеног понашања. Пуританци су створили култ рада, јер само радом могао је појединац акумулирати капитал, а капитал је био полазна тачка целокупног система вредности ових, озбиљних, марљивих и штедљивих људи. Пуританске врлине биле су уздржљивост, упорност, побожност. „Били су то мисаони, трезвени и стрпљиви људи, који су веровали да је њихова, дужност пред Богом да раде и да буду вредни“, писао је економиста XVII века, Виљем Пети (Petty). У име тог убеђења пуританци су ценили само оно што је корисно, што доноси профит, а одбацивали су уметност као лакомислену забаву. Они су наметали строго поштовање недеље, молитве и читање побожних књига у слободно време. Чак је и деци било забрањено да се играју недељом, а младићима и девојкама биле су забрањене невине забаве. Строги пуританци. одбацивали су читање белетристике, а позориште је у њиховим очима било кућа Сатане. Оно што је највише сметало њиховим непријатељима била је врло јако изражена самоувереност пуританаца у то да су они далеко изнад сваког другог и да их чека сигурно место у рају. Пуританци су заиста сами себе идеализирали, што им је давало велику моралну снагу. Али, као што смо већ напоменули, било је нечег противречног у бази пуританске идеологије, због чега су настајале моралне деформације самих пуританаца. Спрег између младог борбеног капитализма и хришћанства морао је на неком месту показати колико су у суштини та два принципа неспојиви. О капитализму је недавно писао енглески економски теоретичар Џ. М. Кејнз (Keynes): „Модерни капитализам је потпуно безвернички, без унутрашње повезаности, без много смисла за заједницу и често, мада не увек, представља обичну гомилу поседника и купаца“. Насупрот капитализму који подстиче себичност имамо учење формулисано у Јеванђељу: „Љуби ближњег свог као себе самог“. Како је онда уопште могла настати симбиоза између два тако непомирљива принципа? То питање можда мора остати без објашњења, као и многи други парадокси у историји људског друштва.

Лондон почетком XVII века.На слици је обележено Шекспирово позориште „Глобе“.

Џемс I (1603—1625). — Краљица Елизабета, која се није удавала, одредила је себи за наследника свог нећака Џемса Стјуарта, шкотског краља. Он је био шести владар тог имена у Шкотској, а ступио је на енглески престо као Џемс I (James I). Његова владавина обележена је озбиљном кризом енглеског друштва, која се испољила још пред крај Елизабетине владавине.

84

Доба краљице Елизабете било је столеће великих подухвата и успеха. Међутим, друштво је морало платити за свој процват током XVI столећа. Нагомилале су се неправде и велике неједнакости. Неки слојеви друштва били су погођени више од осталих, а то су били надничари на селу, ситни земљопоседници и мале занатлије. На другој страни бројни слојеви средње класе стекли су велико благо. То је овде људе подстицало да се занимају за политику и да траже утицајније место у државним пословима него што им је то обезбеђивало устројство тјудорског друштва. Тјудори су били подигли улогу и значај владареве личности на највиши степен. Они су то могли постићи захваљујући пропасти феудалног система за време ратова црвене и беле руже; Тјудори су створили национално осећање и централизовану власт, али они нису стигли да новој грађанској класи обезбеде онај политички утицај који јој је припадао. Због тога је владавина првог Стјуарта била испуњена прикривеним сукобима између представника грађанске класе и представника апсолутне монархије. Њихов сукоб одражавао се у свим областима живота, јер су то била два света са различитим животним филозофијама које су се међусобно искључивале. Богати грађани, чији је животни циљ био рад и пословни успех нису имали никаквих симпатија за дворски живот и доконе забаве дворана. Због тога су грађани почели мрзети и све оне облике културе који су били везани за аристократске мецене и њихове луксузне забаве. Отуда пуританска предрасуда против уметности.

Нови владар показао је мало владарске вештине у пословима са парламентом и са пуританцима, коди су овде били знатно заступљени. У међувремену католичка странка спремала се да убије краља и његове сараднике. Но, завера је откривена; неко је обавестио власти да су у подрумима парламента постављени сандуци са барутом којим су завереници намеравали да изврше вишеструко политичко убиство. (5. новембар се и данас слави као успомена на откривену заверу — Gunpowder plot).

Оно чега се Џемс још више бојао но католичке странке, били су пуританци, који су по угледу на шкотску цркву, желели да укину хијерархију англиканске цркве. Краљ је схватао да црквена хијерархија представља стуб друштвене хијерархије и да је главни савезник привилегисаних класа. Због тога се одлучно супротставио пуританском захтеву да се укине звање епископа. У једном говору пред епископима Џемс је рекао „Ако не буде епископа, неће бити ни краља!“ Једна корисна одлука ипак је донета на том скупу епископа, а то је да се приреди ауторизована верзија Светог писма на енглеском језику. Она је објављена 1611. године и представља важан датум у историји енглеске културе, јер је језик овог превода постао узор књижевног језика који је утицао и на широке слојеве народа и на књижевнике.

Они англикански свештеници који су били и даље упорни у свом опредељењу за презбитеријанску организацију (без епископа) били су отпуштени из службе. Незадовољници због прогона пуританаца исељавали су се у малим групама у Северну Америку, чиме почињу миграције из Велике Британије у Америчке колоније.

На економском пољу краљ Џемс је такође дошао у сукоб са утицајним грађанима. Још за време краљице Елизабете било је незадовољстава међу представницима трговачког капитала. Краљица је давала монополе (на извоз, увоз и производњу појединих врста робе) сводим штићеницима, углавном припадницима високог племства. Међутим, Елизабета је знала да попусти кад треба и да поново задобије поверење лондонских трговаца. Зато до отвореног сукоба није ни дошло. Њен наследник, међутим, имао је амбицију да влада као савршени апсолутиста. Због тога је изазвао многа незадовољства против се6е. Он је терет пореза навалио на пословне људе и стално га повећавао. Пошто су потребе државне управе стално расле са порастом апарата, расле су и потребе за већим приходима државне благајне, која је била недовољна да подмири велике издатке. Краљ је тражио од парламента да му изгласа нове порезе, али је парламент започео дискусију и о другим јавним пословима. Краљ није хтео дозволити да се ико меша у његову надлежност, те је распустио парламент и пуних

85

десет година владао је не сазивајући посланике. А кад је ипак био приморан да сазове парламент, поновиле су се немиле дискусије.

Тако је овај високо образовани, али не мудри, владар оставио свом сину у наслеђе сукоб са парламентом. Ти сукоби су се водили око сталних захтева круне за повећањем пореза, краљевог настојања да спроведе апсолутистичку власт и питања цркве.

Чарлс I (1625—1649). — Као и његов отац и Чарлс (Charles) није умео да нађе заједнички језик са парламентом. Био је то високо образован човек и љубитељ уметности. Давао је огромне суме новца за куповину уметничких дела и за подстицај уметничког стваралаштва. Тиме се замерао .пуританцима који су на уметност гледали као на лакомислену делатност од које нема користи. (Будући пословни људи, пуританци су ценили само оно што је било корисно и уносно.) Други разлог Чарлсове непопуларности била је његова супруга, католкиња, француска принцеза. Пуританци су знали да се у двору одржавају католичке мисе, те су страховали да се католички утицај не поврати.

Као и његов отац и Чарлс се заносио амбицијом да влада као апсолутни краљ, па је као и он дошао у сукоб са парламентом. Због тога је одлучио да парламент не сазива (од 1629—1640). У међувремену краљ је убирао приходе на своју руку и повећавао незадовољство против себе.

Чарлс се сукобио и са својим Шкотима око цркве. Наумио је да им наметне молитвенике састављене у Лондону и да их потчини англиканској цркви. За шкотски народ који је био везан за свој борбени пуритански облик реформације, потчињавање енглеској цркви било је неприхватљиво. Шкоти су се дигли на оружје да бране своју веру. Да Чарлс није дошао у сукоб са Шкотима, можда би још дуго владао не сазивајући парламент, јер није било закона који би захтевао од краља да га сазива у одређено време. Међутим, Чарлс је сад био приморан да сазове парламент због тога што му је требало много новаца за рат са Шкотима. (Bishops’ War).

Године 1640. Чарлс је сазвао „кратки парламент“, тако назван по томе што га је краљ врло брзо распустио, кад је схватио да му посланици неће одобрити повишење пореза пре него што буду стављене на дневни ред бројне петиције које су биле упућене парламенту са разних страна.

Шкотска победа на северу приморала је Чарлса да исте године опет сазове парламент, који је познат под називом „дуги парламент“. За енглеску историју тај парламент има највећи значај. Нови сазив парламента прво је одлучио да се парламент неће растурати, сем по сопственој одлуци, и да ће заседати бар једном у три године. Парламент је одузео Чарлсу I и његове главне ослонце, а то су били Суд дворана звезда и право да разрезује нове порезе. Потом је парламент лишио слободе два краљева озлоглашена саветника, један је био архиепископ, а други војсковођа. Обојици је суђено и обојица су погубљени, уз велико одобравање лондонске масе која их је мрзела због њихове самовоље.

Пошто је видео да ће парламент ограничити краљевску власт, Чарлс одлучи да се обрачуна са најутицајнијим људима у парламенту и да представничко тело опет потчини себи. Упутио је наоружане људе у парламент с наредбом за хапшење петорице посланика. Али су ови на време били обавештени о краљевим намерама, те су се склонили. Неколико дана после овог неуспелог удара, краљ оде у град Јорк и тамо позове под краљевску заставу све своје присталице. Желео је да се оружаном борбом обрачуна са парламентом. Тако је 1642. године почео грађански рат који је трајао десетак година на територији Енглеске, Ирске и Шкотске, и који је поделио британске грађане у два табора. Краљу су остали верни они крајеви који нису били захваћени трговачким просперитетом и где су се још задржали стари патријархални и феудални односи, а то су биле забачене покрајине на северу и западу Енглеске. Уз краља су такође остали грађани из седишта епископија, у којима је англиканска црква била моћна. На супрот њима, за парламент су се определиле све оне области које су биле гушће насељене и богатије, као и пристанишни градови са живом трговином. Лондон,

86

као главни привредни центар земље, од почетка је био на страни парламента. Савезништво градова донело је парламентарној странци економску надмоћ.

С почетка су ројалисти (присталице краља) имали предност зато што су на краљеву страну стали племићи и официри, вични војничком занату. Због тога је краљ у првим борбама имао више успеха него парламент. Стање се изменило у корист парламента кад је вођство поверено Оливеру Кромвелу (Oliver Cromwell). Пре грађанског рата Кромвел је био средњи земљопоседник, међутим у току револуционарних година Кромвел је испољио велику војничку способност и избио је на чело војске као један од неколико револуционарних генерала. Успеси које је извојевао у борбама са ројалистима донели су му популарност. Сам он био је убеђени пуританац и одушевљени борац за ствар парламента. Када му је 1645. године поверен задатак да реорганизује и учврсти армију он је започео формирање нове узорне армије (New Model Army). Оно што је дотада постигао у својој јединици хтео је пренети на целу војску. Његови војници имали су надимак „гвоздени“ (ironsides), а ударну снагу давао им је њихов чврст морал. Кромвел је први модерни војсковођа који је схватио значај моралног лика борца. Настојао је да негује другарске односе између војника и официра и да у своје редове прима само убеђене борце; али је захтевао гвоздену дисциплину. Војску је редовно плаћао.

Кромвел је постигао неколико значајних победа над краљевом војском у средишној Енглеској. То је уплашило неке чланове парламента који су до тада учествовали у борби против краља. Били су то представници крупне буржоазије; њихова странка називала се презвитеријанском, према протестантској секти са чијим начелима су се идентификовали. Највећи број парламентараца остао је уз Кромвела, а они су себе називали индепендентима. На крајњој левици тадашњег револуционарног покрета налазили су се такозвани левелери, присталице радикалних друштвених промена. Кромвел је угушио једну побуну левелера зато што је сâм био присталица средњег курса и није се слагао са њиховим настојањем да свргну капиталистички поредак у земљи.

Иако су Кромвелове победе биле убедљиве, ројалисти су окупљали нове снаге за наставак борбе. Краљу су се придружиле Шкотска и Ирска, две земље у којима је владао изразито нерасположење према Енглеској. Овде су били још живи не само феудални већ и родовски облици друштвеног уређења; Шкоте и Ирце је било лако привући на краљеву страну, јер они нису разумевали суштину текуће борбе. Знали су само за мржњу против Енглеске.

После убедљивих Кромвелових победа презвитеријанци су отворено заступали помирљиву политику према краљу. Кромвел се одлучио на брзу акцију. Увео је своје наоружане људе у парламент и избацио одавде сто и четрдесет посланика презвитеријанаца и са свега шездесет преосталих индепендената наставио је са радом. Због тога што је радио у непуном саставу овај парламент се зоне крњи парламент (Rump). Потом је Кромвелова војска окружила краљево упориште и заробила и самог краља. Чарлс је изведен пред суд који га је окривио због недела према народу. Суђење је трајало пет дана, после чега је објављено да се краљ Чарлс I осуђује на смрт због тога што је тиранин, издајица, убица и непријатељ народа. Казна јавног погубљења извршена је јануара 1649. године пред великом масом окупљеног света. Овај догађај прилично је уздрмао позиције индепендената, јер је ројалистички мит био жив у народу; „краљеубиство“ поколебао је један део Кромвелових присталица.

Република. — Енглеска је проглашена републиком која је добила назив „Commonwealth“. Млада република била је опседнута унутрашњим и спољним опасностима. Ултралеви левелери захтевали су корените промене, али се Кромвел драстично обрачунао са њима. Шкотска и Ирска прогласиле су принца од Велса краљем Чарлсом II. Кромвел се лично ставио на чело трупа које су прешле у Ирску да угуше побуну. Његов тамошњи боравак забележен је крвавим словима у аналима Ирске. Кромвел је ирски народ сматрао

87

полуварварским и јеретичким, зато што је остао веран католичанству. Енглеска казнена експедиција никога није поштедела ножа и пламена. Из Ирске је Кромвел пошао на Шкотску, где га је чекао на челу војске млади Чарлс II. Одлучна Кромвелова победа приморала је претендента да по други пут емигрира у Француску.

У парламенту, пак, ствари нису ишле глатко. Посланици су се бојали превелике власти; коју је задобила армија. Кромвел је интервенисао у парламенту и сазивао своје присталице; па ипак је стално искрсавало питање смањења власти армије. Иако није чезнуо за апсолутном влашћу, Кромвел је постепено завео личну диктатуру. Један му је парламент чак понудио краљевску круну, коју је он одбио. Године 1653. прогласио се Лордом протектором и у том звању је владао до своје смрти 1658. Његов савет сачињавали су војни руководиоци, а војска је била главни ослонац његове власти.

Војска је самовољно наметала народу пуританске мере, тако је укинуто позориште, забрањене су прославе 1. маја, и све друге светковине, затим коцка, пиће, борба петлова, па чак и псовке. Пуританци су силом хтели да натерају народ на свој калуп, желели су да буду судије свима, и спутавали су личну слободу у име Божјег закона. То је у приличној мери допринело да ствар револуције изгуби привлачност у очима широке масе народа.

Кромвел је у енглеској историји остао као једна изузетна и необична фигура. Он је несумњиво поседовао способност да управља људима и војнички дар. Али он није имао одређени политички програм нити је гледао далеко у будућност. Проблеме је решавао прагматички. Све што је чинио било је са дубоким уверењем да поступа по жељи Божјој; био је убеђен да га је сам Бог послао енглеском народу. Време и околности у којима је живео учиниле су га диктатором, па чак и суровим деспотом у Ирској. Међутим, у приватном животу Кромвел је био човек благе нарави и исправног карактера. У политици је, додуше, био самодржац и није поштовао парламент, али је у свакодневној пракси испољавао велику толеранцију. Дозвољавао је слободу исповедања свих облика протестантске религије. Дозволио је Јеврејима, које је Едвард I прогнао, да се населе у Енглеској. Шкотима је омогућио да уживају сва права као и Енглези и да не буду више сматрани странцима. Осим тога, Кромвел је завео важне новине у администрацији, установио је обавезно вођење матичних књига, установио је могућност склапања грађанског брака, итд. Он је проширио право гласа на нове слојеве грађанске класе који су до тада били без тог права. Живо се занимао за питања просвете.

Занимљиво је да је за све време ових бурних година револуције Енглеска просперирала, упркос непрестаном ратовању и нередима. То је, разуме се, било могуће због самог начина тадашњег ратовања. Цивилно становништво било је по страни од борби. Док су зараћене војске ратовале, дотле су пословни људи настављали да се баве својим пословима.

Рестаурација. — Рестаурација монархије извршена је 1660. године. Тад је на енглески престо ступио Чарлс II (Charles 1660—1685). Позвао га је генерал Монк (Monk), најбољи Кромвелов војсковођа, због тога што је после Кромвелове смрти било наступило несређено стање. Кромвелов син, кога је овај наименовао себи за наследника, био је неспособан да води државу. Он штавише није хтео ни да се прими дужности, јер га јавни послови нису занимали. Несређено стање је прекинуто на тај начин што је позван краљевић Чарлс из изгнанства да преузме власт. Он је то и учинио уз одобравање једног већег дела грађанства, које је било засићено строгошћу републиканаца. Народне масе су биле збуњене и нису се супротставиле укидању републике.

Чарлс II. — Чарлс II имао је тридесет година када је постао краљ. За собом је имао тешка искуства из година које је провео у изгнанству на француском двору. Он и његови дворани били су жељни сјаја и раскоши. Одмах су похитали да земљу врате негдашњим ројалистичким принципима; насупрот пуританске скромности и суздржаности, на двору су раскалашност и луксуз постали правило. Позоришта су поново отворена. Конфискована имовина стјуартских присталица враћена је њиховим власницима. Свештеници пуританци

88

отпуштени су из службе. А тело Кромвелово извађено је из гроба и подигнуто на вешала. Међутим, краљева одмазда према пуританцима није била масовна. Но, пораз пуританаца био је тренутно потпун и они су се повукли из јавног живота. На место пуританаца на чело друштва избила је аристократија здружена са имућним грађанством, које је своје интересе видело у уставној монархији.

Пошто га је парламент довео на власт, Чарлс II је водио рачуна да са њима буде у добрим односима. Уважавао је све оне одредбе које је његов отац под притиском потписао. Сазивао је парламент једном у три године; није скупљао порез без овлашћења; није угрожавао слободу ни имовину својих поданика.

Безбрижно расположење рестаурације прекинуле су две елементарне несреће. Године 1665. избила је епидемија куге великих размера. Живи су једва стизали да сахране мртве, тако велика смртност косила је Енглеском. Тек што се народ опоравио од ове страшне епидемије, десио се пожар Лондона, 1666. године. Ватра се ширила градом пуна три дана и гутала улицу за улицом. Изгорело је осамдесет и осам цркава и две трећине града. После пожара трговина је скоро потпуно замрла. У земљи се почело говорити да су несреће дошле као казна Божја због покварености и подмитљивости енглеског друштва.

Краљ Чарлс није имао снаге да се отворено сукоби са парламентом. Зато је намеравао да надмудри парламент лукавством. Склопио је тајни споразум са својим рођаком и заштитником француским краљем Лујом XIV, који је у то време подигао углед Француске изнад свих западноевропских држава. Новац који парламент није био вољан да изгласа краљу, добио је овај тајно од Луја XIV. Требало је за узврат да помогне Французе у рату. Међутим, тај се рат звршио поразом, а добивен новац је потрошен, тако да се Чарлс нашао беспомоћан наспрам парламента. Због тога је морао да попусти и да донесе закон којим је католицима забрањена служба у државној управи. Овим је краљев брат Џемс будући да је био католик искључен из наследства. У народу се почело говорити да је и сам краљ католик и да у његовој служби раде многи прикривени католици. Настале су године разрачунавања у самој владајућој класи, оформиле су се у парламенту групе виговаца и торијеваца (Whig — Tory), које су наредних столећа створиле двопартијски систем власти. Чарлс је успевао да упркос многим тешкоћама сачува престо за свог брата, јер сам он није имао законитих наследника.

Џемс II (1685—1688). — Џемс II (James) је водио отворену прокатоличку политику, која је била врло лоше примљена у народу. Постављао је католике на високе положаје у државној управи и војсци, што је било противно закону. Страх од повратка католичке власти био је велики у овим годинама велике католичке офанзиве против протестантизма у целој западној Европи. Тај покрет, познат под називом католичка реакција, био је предвођен новооснованим редом исусоваца, односно језуита. Џемс је био у савезу са њима, што је било познато и врло непопуларно у Енглеској. Управо тих година су пристизале у Енглеску масе протестантских избеглица које су овамо долазиле да се спасу протона код куће. Како је у Француској настао нов вал прогона хугенота и ови су затражили азил у Енглеској. Било их је око 50.000 — 60.000, већином занатлија. Њихово страдање још више је ширио страх од католичке реакције међу Енглезима.

Три године је Џемс успео да се одржи на престолу у условима непријатељства и сукоба са парламентом и већином народа. А онда су водећи људи парламента ступили у преговоре са Џемсовом ћерком и зетом. Између Џемсове ћерке Мери и њеног мужа холандског принца Виљема Оранског, с једне стране, и енглеског парламента, с друге стране, склопљен је споразум о преузимању престола. Парламенту је било важно што су и Мери и Виљем протестанти. (Виљем је био Џемсов далеки рођак, и у исто време зет.)

Славна револуција. — Године 1688. Виљемова војска се искрцала на Острво и кренула пут Лондона. У међувремену већи број краљевских команданата прешао је на Виљемову страну. Џемс се уплашио и заједно са краљицом и престолонаследником напустио земљу и склонио се у Француску. Упражњени престо законски је припао његовој најстаријој

89

ћерки и њеном мужу. Њих двоје су проглашени заједнички владарима Енглеске, пошто су претходно без опирања потписали споразум са парламентом, коме су се обавезали, обнародујући „декларацију права“ (Bill of Rights). Овим споразумом, крупна буржоазија обезбедила је себи контролу власти. Краљ је постао потчињен парламенту, односно крупном капиталу који је био најмоћнија сила енглеског друштва. Краљ је изгубио контролу над војском и над судовима. Он је изгубио право да доноси законе или да их укида. Изгубио је право да располаже државним буџетом. Предвиђено је да се парламент сазива сваке три године, том приликом је такође предвиђено да се спроведу избори за народне посланике. Овим се хтело спречити да краљ влада дуже времена помоћу једног истог сазива парламента. По декларацији која је потписана, парламент је добио право да дискутује и одлучује о свим пословима од интереса за земљу. Потврђена је слобода вероисповести свих варијанти протестантизма (разне секте зване једним именом nonconformists што значи они који се не потчињавају званичној цркви). Католицима и члановима протестантских секти и даље је било немогуће да заузимају положај у јавној управи и војсци. Ово су самој неке од тачака које је Виљем потписао приликом ступања на престо. Будући да је парламент овим постигао велику победу без крвопролића, ова мирољубива револуција позната је у историји под називом „славна револуција“ (Glorious Revolution).

Виљем је пристао на све ове услове само да би добио одрешене руке у спољној политици. Као владајући кнез Холандије Виљем, је желео да се обрачуна са Французима, који су били највећи непријатељи Холандије у оно време. Он се спремао да нападне Француску која је имала експанзионистичке тежње и која је хтела да приграби територије шпанске империје у опадању, а једна од бивших територија Шпаније била је и Холандија. Због поменутог разлога Виљем је предузео два ратна сукоба против Луја XIV. Он је такође водио борбу и са француским штићеником, својим тастом, свргнутим краљем Џемсом II. Уз Џемса је пристала Ирска која га је подржавала због тога што је био католик. Међутим, Џемс је доживео велики пораз на реци Бојни 1690 (Boyne). И Шкотска је била привржена Стјуартима, но и овде је Виљем победио стјуартске присталице.

Почетак империјализма. — Колонизирање новог континента, Северне Америке, трајало је током целог XVII века, а није се зауставило ни касније. Политички и верски разлози подстицали су многе грађанске породице да напусте Домовину и да траже већу слободу у Новом свету. Преносили су собом свој начин живота и организацију. Већином су то били људи, средње класе, навикли на упоран рад и пуни предузимљивости. У пуританској религији био је оваплоћен независтан и продоран дух овог елемента, који је ударио темеље Нове Енглеској. У свом пионирском продирању на тлу Америке наилазили су на многе тешкоће, али су их преодолевали. Околности под којима су морали живети нису биле нимало повољне. Клима Нове Енглеске сурова је, а земљиште мршаво и на каменитој подлози. Шума се спуштала до саме обале Атлантског океана, и морала је бити крчена педаљ по педаљ. Староседеоци, Црвенокошци, нису драговољно уступали своју земљу; крваве су борбе вођене између колониста и њих. Челичени многим искушењима ови први исељеници постали су тако чврсти и стамени да су наметали досељеницима из других земаља и свој језик и своје обичаје и своја схватања. Утицај првих досељеника и њихове традиције осећа се у Америци до дана данашњег.

У Енглеској нису прављене сметње онима коди су желели .да се иселе. Њих су помагали верски једномишљеници. Дошавши у нову домовину пуританци су основали друштво коте је потпуно било подређено црквеној власти. Политичко право имали су само чланови пуританске цркве. Иако су побегли од верске нетрпељивости, пуританци су и сами били верски нетрпељиви; ко се није слагао са њиховом варијантом протестантизма, морао је тражити себи хлеба ван Нове Енглеске. Исељеници су се љубоморно држали своје самоуправе. Још тада се могло слутити да ће доћи до раскида између метрополе и колоније.

90

На југу Континента била је друга енглеска колонија, Вирџинија, основана још за владе краљице Елизабете. Године 1664. Енглеска је анектирала земље између Нове Енглеске и Вирџиније на јуту, а град који се до тада, звао Нови Амстердам, назван је Нови Јорк — Њујорк. Тако су северноамеричке земље на обали Атлантског океана дошле под управу енглеске круне. Услед природних препрека (планина), првим насељеницима био је препречен пут до средишта Континента где су се налазила велика пространства врло плодне црнице. Тамо су тек следеће генерације продрле у свом полаганом надирању у правцу запада.

Једна секта протестаната по називу квекери (Queker) добили су сагласност Лондона да могу основати своју колонију, западно од постојеће територије. Тој области дат је назив Пенсилванија, по имену вође квекера Виљема Пена (Penn). Квекери су се одликовали човечнијим ставом према Црвенокошцима, које су сматрали такође својим ближњима, док су их побожни пуританци без гриже савести истребљивали. Квекери су касније били поборници за укидање црначког ропства у Америци.

Слобода од феудалног наслеђа и других облика спутавања личне слободе привлачила је из Европе све оне који су због неких разлога били незадовољни у својој домовини. Изглед на брзо богаћење такође је привлачио одважне људе да насељавају нови континент. Тако су се у америчкој колонији нашли многи Холанђани, Швеђани, Немци, Французи, Шкоти и други. Временом они су се неосетно претапали и прихватили језик већине колониста — Енглеза. Најборбенији елеменат били су крајишници, то су били сиромашни одважни људи, немирна духа. Они су стално померали границу колоније према средишту Континента. Ови освајачи дивљег запада били су одани демократском принципу, а у исто време сумњичави према власти. Њихов закон лежао је у пушци.

Године 1700. америчка колонија имала је око четврт милиона становника и представљала је важно тржиште за готову робу из метрополе, а исто тако и њеног снабдевача сировинама.

Продирање на Исток и оснивање Индијске колоније почиње са оснивањем Источно Индијске компаније 1600. године. Тадашњи трговци и власници трговачке флоте нису могли рачунати на безбедну пловидбу морима, те су своје бродове морали наоружавати. Сукобљавали су се са конкурентима из Португалије, Француске и Холандије. Поморска вештина је напредовала, а такође и бродоградилишна. У стјуартско доба, Источно Индијска компанија имала је тридесет великих бродова који су пловили око Африке, поред рта Добре Наде. Поред тога имали су велики број мањих лађа. После рестаурације монархије, трговина са истоком снабдевала је Енглеску чајем и кафом, порцеланом и свилом. Ове робе биле су раније привилегија само најбогатијих. У ово време, међутим, чај и кафа продиру у народ, а такође и порцелан из Кине. То је утицало на стварање нових навика у начину живота Енглеза.

Мада краљ није ништа предузимао да заштити интересе енглеских трговаца на далеким пловидбама, он је захтевао огромне добити на име монополских такса.

Ирска је колонизирана од стране Енглеза током више стотина година. Тјудорски владари започели су у XVI веку политику покоравања Ирске, посредством домаћег племства. Енглези су подмићивали ирске племиће, давали им титуле, делили им земљу, која је по ирском обичајном праву била својина целог племена. Елизабета је спроводила непосреднију политику потчињавања подстичући енглеску колонизацију на овом острву. Нови земљопоседници дерали су кожу домаћем становништву. Гладне године, конфискација, протони десетковали су становништво. У знак отпора према енглеском освајању Ирци су за време реформације остали верни Риму. За време пуританске револуције настало је најтеже искушење за Ирску, где је избио устанак за ослобођење. Енглези су предузели казнене мере и извршили прави покољ становништва. Кромвел је лично предводио енглеску војску и наређивао да се становништво сурово кажњава. Борба се водила до истребљења. Становништво које је 1641. године бројало 1,500.000, опало је за десет година на 850.000. Ирски сељаци протерани су на запад острва, а многи су одвучени у Америку да раде на

91

плантажама. Виши слојеви ирског друштва пребегли су у Европу. Ирска је постала јефтини извор радне снаге и сировине. Њен пољопривредни и индустријски развој свесно је кочен.

Нада Ираца да ће после Кромвелове смрти повратити старо стање није се остварила. Штавише, северни део острва, покрајина Алстер, постала је претежно протестантска јер су овде насељавани енглески ветерани из ратова. Последице политике употребе грубе силе створиле су трајни отпор Ираца према Енглезима, који се осећа и данас.

Године 1690. одиграла се значајна битка на реци Бојн (Boyne) између Енглеза и Ираца. Ове друге су подржавали Французи, а предводио их је свргнути краљ Џемс II, коме је био одузет енглески престо зато што је католик. У тој бици Ирци су коначно поражени. Уследили су нови прогони становништва и католичког свештенства. У следећем столећу заосталост и сиромаштво Ирске приморавали су народ да се масовно исељава, и то претежно у Америчке колоније.

Ренесанса у уметности. — Препород је захватио енглеску уметност са закашњењем у односу на Италију, одакле је овај покрет зрачио кроз Европу. У Италији већ у XIV веку примећује се продор класицистичких начела у облике готске уметности.

Друга значајна новина јесте ново место уметника у друштву. Средњовековни неимар, клесар и живописац третирани су као занатлије; њихова дела остајала су углавном анонимна. За време ренесансе у градовима Италије уметник постаје цењена личност; вајар, архитекта или сликар добијају место међу научницима и песницима. Великаши нису само покровитељи уметника, они су и њихови пријатељи. Многи ренесансни уметници били су универзално образовани људи, тако је Леонардо да Винчи (Vinci 1452—1519) у исто време био научник, инжењер, вајар и сликар, а Микеланђело (Michelangelo Buonarroti 1475—1564) био је вајар, сликар и песник.

Основна одлика ренесансног стремљења у ликовним уметностима јесте тежња да се људско тело обликује у пластичној форми и покрету по узору на природу, односно по узору на уметнике античке Грчке и Рима, који су се држали овог начела. Сликари ренесансе поклањају велику пажњу перспективи свог цртежа и контрастима између осветљених и неосветљених површина приликом употребе боје у сликарству.

После Италије путевима ренесансе кренули су сликари Француске, Немачке, Фландрије; али у Енглеској сликарство ренесансе није дало велика домаћа дела. У XVI веку на двору Хенрија VIII стварао је немачки сликар Холбајн (Hans Holbein, млађи). Чувени су Холбајнови портрети самог Хенрија VIII и сер Томаса Мора, који је био сликарев лични пријатељ. У XVII веку прославио се дворски сликар, Фламанац, Ван Дајк (Anthonis van Dyck) коме дугујемо чувени портрет „Чарлс I у лову“.

У архитектури су Италијани такође били учитељи неимарима Европе. У XV веку изграђује се нов ренесансни стил који потискује принципе готског неимарства. Архитекти овог времена такође су се инспирисали узорима старогрчких и староримских грађевинара. Било је природно да колевка ренесансног стила у архитектури буде управо Италија, која је била препуна остатака Римске материјалне културе. Проучавајући рушевине старих храмова и јавних здања и тражећи тајну њиховог велелепног склада, италијански архитекти су „открили“ да се класичне грађевине темеље на строгој пропорционалним размерама. Они су дошли до сазнања да аритметичке пропорције које производе хармонију у музици морају бити поштоване и у грађевинарству, због тога што су пропорције присутне у свету који човека окружава. Са геометријским принципима преузетим из антике повратили су се и други облици класичне архитектуре: грчки стубови, римски кружни лукови итд. Но, ренесансне грађевине које су подигнуте на овим принципима нису биле обично подражавање класичних узора; на основу оживљених принципа из старог века, италијански неимари створили су један нови стил. Из Италије овај се ширио кроз Европу и потискивао готски стил. У Енглеску је ренесансни стил стигао тек у XVII веку, а до тог времена, дворови, цркве и колеџи зидани су у стилу такозване високе готике. Па чак и кад је у XVIII веку готски стил

92

потиснут, он у Енглеској није потпуно напуштен, и као што ћемо видети, поново је оживљен у доба романтизма које се одушевљавало средњовековљем.

Зачетак енглеског класицизма био је архитект Иниго Џонс (Indigo Jones, 1572—-1652) који је остао узором својим следбеницима. Највећи енглески архитекта доба препорода био је чувени Кристофер Рен (Christopher Wren, 1632—1723) прави представник ренесансне универзалности — студирао је анатомију, физику, математику и астрономију. После великог лондонског пожара 1666. године, Рен је наименован чланом краљевске комисије за обнову престонице. Пројектовао је катедралу св. Павла, на месту раније готске цркве која је изгорела. Узори су му били црква св. Петра у Риму и дворац Лувр у Паризу. Својим делом хтео је показати свету да и Британија припада породици великих народа. Поред цркве св. Павла Рен је подигао равно педесет и две цркве у самом Лондону и још неколико знаменитих јавних грађевина у Лондону, Оксфорду и Кембриџу.

Катедрала св. Павла у Лондону, дело Кристофера Рена.Црква је грађена од 1675—1710.

Ренов млађи савременик, Џон Ванбру (Vanbrugh, 1664—1726) био је архитекта и драматичар, (Ванбруове комедије заузимају одређено место у књижевности рестаурације). Међу његовим остварењима најпознатији је дворац Бленем (Blenheim Palace) у Оксфородширу. Овај величанствени двор саграђен је за Џона Черчила, војводу од Малбороа у доба краљице Ане. У овом дворцу родио се и сер Винстон Черчил.

93

Узгред можемо напоменути да пластичне и ликовне уметности неговане у Енглеској за време ренесансе не могу бити упоређене са оним што је овде постигнуто на пољу књижевности. Као што је познато, Енглеска је дала огроман допринос светској литератури у овом периоду, на челу са Шекспиром и Милтоном, својим највећим песницима.

94

X. БРИТАНИЈА ПОСТАЈЕ ВЕЛИКА СИЛА

Краљица Ана. — Династија Хановер. — Џорџ I. — Џорџ II. — Методисти. — Џорџ III. — Седмогодишњи рат. — Америчке колоније. — Америчка борба за независност. — Амерички устав. — Мислиоци. — Сликарство.

Краљица Ана. — Мери и Виљем од Оранжа рано су умрли, а за њима је на престо ступила Мерина млађа сестра Ана. Ова краљица и њен супруг били су врло просечни људи. Главну реч за време Анине владавине водио је истакнути политичар, један предак Винстона Черчила, Џон Черчил, војвода од Малбороа (Churchill Duke of Marlborough), муж краљичине омиљене дворкиње. Он је био истакнути војсковођа и предводио је енглеске трупе у борбама које су вођене на Континенту.

Почетком XVIII века водио се рат у Европи у коме је узела учешћа и Енглеска. Формални повод овоме рату била је борба за шпанско наслеђе; наиме после смрти једног од шпанских краљева, требало је да га наследи француски краљ, као најближи рођак. То је Француској требало да донесе још већу превласт у западној Европи, што није ишло у рачун Енглезима. Зато су Енглези годинама учествовали у рату који се водио око шпанског наслеђа. У тим борбама прославио се војвода од Малбороа. Мир у Утрехту, 1713, учинио је крај непријатељствима. По уговору одлучено је да на шпански престо ступи унук француског краља Луја XIV, али је уговор такође утврдио да наследник шпанског престола не може бити у исто време и краљ Француске. На тај начин је осујећено уједињење Шпаније и Француске, што би династији Бурбона донело нечувену моћ. Миром у Утрехту Енглези су добили од Француске велике територије у Северној Америци: Њуфаундленд, Нову Скотију и област око ушћа реке Хадзон. У Европи, Енглеској је припао Гибралтар и острво Минорка из групе острва у Средоземном мору, ннна истоку од Шпаније. У каснијим столећима ова места служила су као упоришта британске колонијалне експанзије.

За време владавине краљице Ане главни догађај било је уједињење Енглеске и Шкотске 1707. године. Раније је постојала унија између ове две земље, која је наступила после смрти Елизабете кад је шкотски краљ Џемс постао краљ обе земље. Међутим, Енглеска и Шкотска наставиле су да постоје као две независне државе које су имале заједничког владара. При том су односи између двеју краљевина били прилично затегнути. Међутим, упркос шкотском национализму, интереси обеју страна наметали су потребу за чвршћом везом, која би обема донела велике економске користи. Због тога је морало доћи до чвршћег повезивања између ове две земље упркос њиховим старим непријатељствима. Оба парламента одлучила су да се изврши уједињење под заједничким именом Уједињена краљевина Велике Британије (The United Kingdom of Great Britain). Јединствен парламент имао је седиште у Весминстеру. У доњем дому Шкоти су добили 45 места, а у горњем дому 16. Шкотска је задржала право да сачува своју презвитеријанску цркву, а такође је сачувала свој систем правосуђа. Ако је у политичком животу Шкотска изгубила, она је уједињењем на другој страни много добила. Све царинске препреке су укинуте. Предузимљиви и врло радни Шкоти добили су право да слободно долазе у Енглеску или да одлазе у Америку, те је шкотска привреда веома оживела после уније. Са своје стране Енглеска се ослободила сталног ратовања и непотребних издатака због непријатељстава са Шкотском.

Династија Хановер. — После смрти краљице Ане, која није имала директног наследника, на престо је ступила једна побочна грана краљевске лозе и основала династију Хановера, која и данас влада Беликом Британијом (усвојивши касније име династије Виндзор). Први краљ из ове породице био је немачки кнез Георг, који је ступио на престо Уједињене краљевине као Џорџ I. После њега смењивали су се још три владара истог имена, тако да је период између 1714. и 1811. означен као џорџијанско доба (Georgian period).

95

Џорџ I. — Нови краљ имао је четрдесет и четири године нада је први пут угледао своју нову домовину. Са њим је допутовао и његов одрасли син. Краљ Џорџ I није знао енглески језик нити га је икад научио. Он није био одушевљен Енглеском; сви његови интереси били су везани за град Хановер у Немачкој, где је оставио све оно што га је до тада занимало. У Лондон је довео велику пратњу својих немачких пријатеља, којима је издашно делио поклоне. За државне бриге Велике Британије није марио, што га није могло чинити популарним. Међутим, парламент му је давао подршку из страха да се Стјуартовци не поврате на престо, а са њима католички утицај. Парламенту је управо одговарало то што се краљ не меша у државне послове. То је овој установи као изборном телу дало могућност да суверено влада земљом. Виговци, који су били на власти за све време, донели су нов закон којим се сазив парламента продужује од три на седам година (ово је важило до 1911). Истакнути вођ Виговаца био је министар Волпол (Walpole) који је двадесет и једну годину био на челу политичког живота земље. Био је то човек старог рода али скромне прошлости, син „сквајера“, сеоског властелина, са великим искуством у пословима на свом имању. Волпол је унео пословни дух у парламент. Његова главна брига била је како да унапреди економију и да подстакне привреду. Спољну политику препустио је другима. Каже се да је Волпол ударио темеље Енглеском привредном напретку у XVIII веку.

Џорџ II (1727—1760). — За време следећег краља Волполов утицај није слабио, већ напротив све је више добијао надмоћност. Обе парламентарне странке биле су врло активне, с тим што је виговска партија задржала и даље вођство. Иако су обе странке биле заступници интереса капиталистичке класе, а у обема странкама најутицајнији људи припадали су аристокрацији, њихови интереси били су довољно различити да их по свим питањима спољне и унутрашње политике поделе у две групе које су се непрестано спориле. Торијевци су били наследници „каваљера“ из доба грађанског рата. Њихова парола је била верност краљу и англиканској цркви. У спољној политици торијевци су желели да се избегну ратови у Европи; они су били присталице затварања Енглеске у њене острвске оквире. Бојали су се ратова зато што би тад јачао утицај војске. Они су се такође бојали да би за време рата неки од генерала могао задобити сувише велику власт. Ширење империје није било од особитог интереса за земљопоседнички капитал, који је био углавном заступљен у торијевској партији. Насупрот торијевцима, виговци су били наследници пуританаца. Главну подршку виговцима давали су банкари, трговци и мануфактористи. За њих је ширење Енглеске империје био један од услова њиховог просперитета; зато су се виговци залагали за освајачке ратове и задобијање нових тржишта. Виговци су у питањима религије тражили једнака права за припаднике свих протестантских секти (nonconformists).

За време Џорџа I и Џорџа II (1714—1760) виговци су непрестано били на власти. У то време енглески парламентарни систем добио је свој данашњи облик; не као исход једне унапред смишљене поделе власти, већ као резултат практичног развоја односа између краља и парламента. Прво је дошао владар који није знао енглески језик, а после његов син, који, мада је говорио енглески, није имао жеље да председава кабинету министара. Уместо краља, кабинетом министара председавао је министар председник, или данашњом, терминологијом речено — председник владе (Prime minister). Председник кабинета обављао је послове извршне власти и извештавао владара о мерама које влада предузима и одлукама које доноси. Током времена улога председника владе постала је врло велика, он је добио право да бира и смењује министре у влади. У ово доба настао је обичај да председник уводи у свој кабинет министре из оне партије која има већину у парламенту.

Торијевци задуго нису успели да добију већину у парламенту због тога што су давали подршку присталицама династије Стјуарт, што их је чинило непопуларним. Присталице Стјуартоваца звали су се јакобити по имену претендента Џемса, односно Јакова (Jacob). У два маха јакобити су покушали да помоћу оружане борбе свргну Хановерце са енглеског престола. Оба покушаја пропала су. Први устанак јакобита одиграо се 1715. године, када се

96

принц Џемс искрцао у Шкотској и прогласио се краљем под именом Џемс III. Њему су се придружиле неке грофовије у северној Енглеској. Устанак је врло брзо савладан, пошто је

Шкотска кућа из XVIII века.У десном углу је постеља у виду сандука. На сред просторије је

отворено огњиште. Кућа нема таваницу. Живина дели просторију са укућанима.

влада имала на расположењу целокупну војску. Други покушај Стјуароваца да преотму престо био је много опаснији јер је задесио Енглеску усред ратних операција на Континенту. Млади претендент, син претходног, дошао је међу Шкоте и одмах стекао популарност. Из милоште су га назвали Bonnie Prince Charlie. Овај двадесетогодишњи младић био је веома лепе спољашности, мужеван, отворен, великодушан. Дошао је из Француске са пратњом од свега седморице, имао је врло мало новаца и оружја. Но Чарлс је убрзо окупио око себе шкотске племенске главаре који нису били задовољни уједињењем са Енглеском. Као и сви брђани, Шкоти су били привржени својим традицијама и неповерљиви према новинама које су им наметали њихови јужни суседи. Они су с правом предвиђали да ће у будућности њихово племенско уређење бити срушено. Незадовољници су због тога радо пристали уз младог претендента. У том тренутку околности су Чарлсу ишле на руку. Енглеске трупе биле су заузете ратовањем у Фландрији. Чарлс је очекивао скору помоћ из Француске, зато одлучи да учини један брзи продор из Шкотске до Лондона и да смени

97

тадашњег краља. Шкоти су без тешкоће дошли до централне Енглеске. Међутим, енглеско становништво није им се хтело успут придружити. Постојала је велика разлика у схватањима имућних енглеских фармера и грађана и ових ратоборних горштака. Енглези су Шкоте сматрали силеџијама и авантуристима. Присуство Шкоћана ујединило је Енглезе којима је очување мира било у интересу јер су се само у миру могли несметано богатити. Променом на престолу енглеска грађанска класа могла је само изгубити, а не добити. Зато Чарлс није добио подршку у Енглеској.

Романтична авантура „лепог принца Чарлија“ неславно се завршила. Шкотске вође оклевале су да наставе марш према Лондону, кад су дознали да су се краљеве трупе вратиле из Фландрије и да се спремају на окршај. У међувремену Лондоном је владала паника, која се показала неоснованом јер се принц Чарли повукао натраг у Шкотску. За њим су похитали Енглези. У пролеће 1746. године војвода од Камберланда до ногу је потукао шкотске устанике и наставио да их прогони. Свирепо се обрачунавао са издвојеним групицама Чарлијеве војске. Спасли су се само они које је домаће становништво успело сакрити. Тако се спасао и принц Чарли чија је глава била уцењена на велику суму златника. Сиромашни брђани нису га хтели издати, већ су му помогли да се пребаци у Француску.

Борбу Шкотске у XVIII веку обрадио је Валтер Скот у својим романима.Методисти. — Англиканска црква у XVIII веку изгубила је свако обележје

реформисане цркве. Њена организација није била ништа мање корумпирана него што је била римска црква уочи реформације. Англикански свештеници били су огрезли у световне пороке. Епископи су били у родбинском сродству са аристокрацијом за чије су се интересе везивали. Помоћу утицајних веза на двору делили су висока црквена звања људима чији лик није одговарао идеалу свештеника. Ови су се забављали ловом, и разним другим световним забавама. Често је исто лице вукло приходе од неколико парохија. Велики број свештеника није уопште одлазио у своје парохије. Примали су велике приходе које су трошили у Лондону са својим друштвом, а за службу у својој парохији најмили би каквог скромног заменика (vicar). Са своје стране, протестантске секте биле су изгубиле свој религиозни жар ранијих времена. Ни званична црква ни секте нису се посебно бринули за ширење верског учења међу народом. Одсуство вере сеоске и градске сиротиње било је широко распрострањено из простог незнања. Особито је у новим градовима, где је број становништва растао, стање било забрињавајуће за цркву.

У првој половини XVIII века појавио се један покрет за препород англиканске цркве. На челу тог покрета била је група студената теологије из Оксфорда. Водеће личности овог покрета били су браћа Џон и Чарс Везлеј (Wesley). Назив методисти дат им је са подсмехом због методичности са којом су спроводили чврсту дисциплину у личном животу. Пуних педесет и три године Џон Везлеј проповедао је хришћанство енглеском пуку. Браћа се нису одвојили од званичне цркве, али их је сама црква осуђивала, осећајући прекор у њиховој активности. Методизам се невероватно брзо ширио, нарочито међу радницима. Везлејево учење постало је религија експлоатисаних. За патњу и горчину живота обесправљени пролетаријат је налазио утеху у учењу о награди на „другом свету“. Методисти су учили сиромаха да се мири са својом судбином и да своју немаштину схвати као искушење које му Бог шаље, управо зато што га воли. Са оваквим учењем Везлеј је скретао пажњу радника са социјалних питања. Велике масе су се скупљале под отвореним небом да слушају Везлијеве проповеди које су их будиле из учмалости и уливале им неке наде, макар на оном „другом свету“. Џон Везлеј је одржао око четрдесет хиљада проповеди, којима је присуствовало на десетине хиљада слушалаца. Његов брат Чарлс писао је и компоновао музику за побожне химне. Њихова активност испуњавала је празнину у духовном животу најнижих слојева друштва.

Методисти су, као и многи други покрети за реформу хришћанске цркве пре њих, поставили себи за циљ високе моралне идеале. У личном животу методисти су били скромни,

98

пожртвовани, уздржљиви у јелу. Алкохолна пића нису трошили. Одбацивали су све што је личило на површну забаву, па су зато осуђивали уметност и позориште.

Мада је Везлеј био свештеник англиканске цркве, непријатељство свештенства било је све огорченије према методистима. Везлијеви следбеници били су приморани да се одвоје од англиканске цркве и да оснују посебну секту. Њихов утицај у том и у следећем столећу био је врло значајан. Методисти су на политичком пољу деловали антиреволуционарно, учећи раднике да трпе невоље свог живота у тешким годинама почетком индустријске револуције. С друге стране, васпитавајући раднике у духу самопомоћи, методизам је садржавао клицу класне организације. Кроз демократске дискусије у својим верским друштвима методисти су учили раднике да воде послове од заједничког интереса. Учили су их како се треба класно организовати. Из тог разлога су методисти били нерадо виђени, а често и прогањани.

Џорџ III (1760—1820). — Био је веома заинтересован за јавне послове и живо је учествовао у политичком животу земље. На власти су сад били торијевци, после четири деценије непрекидне власти виговаца у првој половини столећа. Краљ је користио несугласице међу члановима обе политичке партије и учврстио је своју власт преко групе политичара који су били лично њему привржени.

На челу парламента налазио се од 1757. Виљем Пит, старији, политичар који је одиграо и у спољној и у унутрашњој политици изузетно важну улогу у свом времену. Он је успешно водио британску империјалну стратегију. Повео је Енглеску у савез са Пруском и ступио у европски империјалистички обрачун између држава познат под називом Седмогодишњи рат.

Седмогодишњи рат (1756—1763). — Такорећи све европске велике државе учествовале су у седмогодишњем рату, сврставајући се према сводим интересима у два табора: на једној страни биле су Пруска, Велика Британија и Португалија, а на другој страни Аустрија, Француска, Русија, Шведска, Пољска и већина немачких кнежевина. Циљ Велике Британије у овом рату био је да сузбије француску превласт на мору. Показало се да је британска флота надмоћна. Уопште из целог рата Британија је извукла највећу корист. Добила је бивше француске колоније у Америци: Канаду и Луизијану, долину реке Охаја, пределе источно од реке Мисисипи. Признати су јој, осим тога, сви њени поседи у Индији, око којих је водила жестоке оружане борбе са Французима. На тај начин миром, у Паризу 1763. Велика Британија потврђена је као велика колонијална сила.

Седмогодишњи рат је био само један у низу оружаних сукоба између такозваних великих сила. Ти сукоби настављали су се и следећег столећа, па су се продужили и у XX веку. У XVIII дипломатске игре и оружане борбе вођене су највише за територије европског континента; касније је поприште сукоба била цела земљина кугла.

Сам појам велика сила био је новог датума. Овај термин употребљавао се да означи моћну буржоаску државу која своју економску политику, односно интересе своје буржоазије, агресивно заступа у спољној политици. Оно природно осећање љубави према завичају које постоји у свих људи, с планом је подстицано и проширивано у једно осећање искључивог родољубља, које је често прерастало у шовинизам, (што ће рећи истицање своје нације изнад свих осталих и потцењивање других нација). Ослањајући се на родољубив занос својих маса окупљених око идеала отаџбине, буржоаске класе великих нација биле су у могућности да мобилишу моћне снаге за вођење низа ратова током XVIII, XIX и XX века. При свем свом идеализирању нације, велике државе нису водиле рачуна о националном осећању малих нација чије су територије држале под својом влашћу. (Типичан пример велике силе која је занемаривала национално осећање свих народа којима је владала, сем аустријског, била је Аустријска царевина.)

Америчке колоније. — Први колонизатори новооткривеног Америчког континента били су Шпанци и Португалци. Прошло је цело једно столеће од Колумбовог открића пре

99

него што су овамо почели пристизати први исељеници из Велике Британије. (Види горе: „Почетак империјализма“ стр. 119.)

Прву британску колонију основао је Валтер Ралеј (Raleigh) морепловац и државник, за време краљице Елизабете, по којој је колонија добила име Вирџинија (virgin = девица). Нешто живља емиграција преко Атлантског океана настала је за време Елизабетиног наследника Џемса I. Он је својим крутим ставом допринео да се исели из Енглеске знатан број пуританаца. Прва група пуританаца отиснула се на броду Mayflower. Успут их је бура занела према северу, тако да су се искрцали северно од Вирџиније у пределу неплодном и стеновитом. Штавише, морали су са домороцима водити дуге истребљујуће борбе. Своју колонију назвали су Нова Енглеска (New England). Током целог XVII века наставило се исељавање у Америку припадника разних протестантских секти, који су напуштали завичај зато да би у Новом свету, они и њихови потомци, уживали право слободног исповедања своје вере. На тај начин основано је још неколико енглеских колонија на обалама Атлантика. Оне су се простирале на уском појасу између пучине Атлантика и планинског ланца који их је одвајао од унутрашњости Америчког континента. На северу од енглеских колонија простирала се француска Канада; а на југу, око ушћа реке Мисисипи, такође су били француски поседи. Међутим, 1763, миром у Паризу, успело је Енглеској да преотме Канаду од Француске. У то време Британија је имала већ тринаест колонија у Северној Америци. Становништво у колонијама било је претежно британског порекла и протестантско. Међутим било је међу њима и приличан број досељеника из других европских земаља па и католика. Сви они су били под јаким утицајем англосаксонске већине и ускоро су се стопиле са њом. Једино су досељеници из Африке остајали по страни. То су били робови, црнци, који су присилно довођени и који нису имали личне слободе.

Од самог почетка јужне колоније су зависиле од робовског рада на плантажама памука и дувана. У северним колонијама рад робова није био потребан, па ни пожељан. Једно дуго расно питање постављало се у односу на домаће Црвенокошце. Иако Индијанци нису били многобројни, они су колонизаторима задавали велике муке. Опасност од Индијанаца била би још већа да су они сами били сложни; али захваљујући њиховој неслози бели колонизатори успевали су да их постепено потискују и да коначно сломе њихов отпор.

Америчка борба за независност. — Амерички колонисти били су незадовољни политиком Велике Британије према њима. У Лондону се није водило рачуна о интересима фармера и малих људи код кућа, па није било разлога да се друга политика усвоји према истим слојевима у Америци. Једном речи, владајућа класа настојала је да извуче што више користи из рада њој потчињених класа; само су Американци били у бољем положају од Енглеза да се одупру том тлачењу. На првом месту, постојала је велика раздаљина која их је чинила смелијим у односу на државну управу, те је у Америци врло рано почео да се осећа дух отпора према метрополи са центром у Лондону.

Американци нису имали својих представника у парламенту, те су били немоћни да се боре против пореског система који им је Лондон наметао. С друге стране Енглеска се није ни мало бринула о напретку колонија; она је штавише кочила њихов привредни развој. Енглези нису желели да се у Америци развија индустрија; више су волели да Америку задрже као тржиште за своју робу. Зато су и сву трговину држали у својим рукама, а колонијама нису дозвољавали да увозе робу из других земаља сем Енглеске. Такав став био је у складу са такозваним „старим колонијалним системом“. Према том схватању колоније постоје зато да допуњавају економику метрополе; колоније треба да шаљу земљи матици оне сировине које су овој потребне, а да у замену купује тржишне вишкове од матичне земље; са другим земљама колоније могу трговати само по одобрењу матичне земље и ако је то у њеном интересу. Свака веза колоније са светом има се потчинити захтевима метрополе; поморска трговина може се одвијати само енглеским бродовима и проћи кроз енглеске луке. Спровођење у живот ових принципа изазвало је велико незадовољство међу америчким

100

трговцима и фармерима. То незадовољство повећавали су гувернери колонија својим држањем. Они су на свој положај долазили преко утицајних веза, а не по личној заслузи, и највише их је занимало како ће се обогатити.

У другој половини XVIII века тринаест америчких колонија имало је већ око два и по милиона становника. Били су то људи посебног кова; једне је борбеност и љубав према слободи покренула да напусте домовину; друге је покретао авантуристички дух и жеља да се обогате у Новом свету. Услови у новој домовини нису били лаки, морали су се борити са суровом природом; уз то су их Индијанци стално узнемиравали. Све те неповољне околности чиниле су типичног америчког исељеника упорним, предузимљивим и самосвесним. Међу њима рано је почело сазревати уверење да се морају осамосталити од Лондона. Овде, пак, политичари нису били свесни да у колонијама тиња опасно незадовољство. Они су и даље спроводили своду круту и непопуларну политику, тако да је незадовољство међу колонистима прерасло у жељу за отцепљењем од Уједињене краљевине.

Непосредни повод за оружани сукоб био је наизглед безначајан. Године 1765. Енглези су завели у Америци порез на потрошњу. Средства сакупљена тим порезом била су преко потребна за одржавање војске у колонијама, а и за потребе администрације. Међутим, тај порез изазвао је толико незадовољство међу америчким колонистима да је морао бити укинут. Уместо пореза Енглези су завели царину на увезену робу, јер су свакако морали доћи до финансијских средстава за потребе јавних служби у Америци. Ни ова мера није била боље примљена. Вал незадовољства био је толики да су Енглези морали укинути и царинске дажбине да би смирили духове непокорних колониста. На снази је остала само царина на увоз чаја. И управо због чаја догодио се први оружани сукоб између Енглеза и Американаца. Крајем 1773. године приспеле су велике количине чаја у неколико америчких лука. Чај су могли продавати само енглески трговци Источно индијске компаније, којима је енглеска влада продала тај монопол. Поводом поменуте пошиљке чаја приредили су Американци чувену „бостонску чајанку“. Том приликом једна група младића обукла се у одело Индијанаца и упала на бродове натоварене чајем, који су стајали усидрени у Бостонској луци. Побуњеници су разбили сандуке и чај просули у море, а затим се повукли. Енглези су тражили да Бостонска лука плати одштету за уништену робу, али су се грађани Бостона оглушили на тај захтев. Глас о овом догађају брзо је прострујао кроз све колоније. Тим поводом састали су се први пут представници свих колонија у граду Филаделфији. Њихов договор сматра се зачетком Америчког конгреса. Тако је сарадња америчких колонија настала у њиховом заједничком сукобу са Лондоном. До тада су колоније свака водиле своју политику и нису имале жељу да се уједине.

На обе стране прикупљале су се снаге. После првих оружаних чарки, Конгрес је именовао Џорџа Вашингтона (Washington) за главнокомандујућег америчких оружаних снага. Одзив народа је био велики, мада су се америчке трупе споро организовале у дисциплиновану војску. Међутим, Американци су били добри стрелци, на шта их је научила борба са Индијанцима и лов. Њихов тежак живот у неприступачној природи учинио их је издржљивим војницима. Насупрот борбеним Американцима, Енглези су упутили војску која се добрим делом састојала од немачких плаћеника, јер у Енглеској није било расположења за ратовање против Америчких колонија.

У међувремену, Конгрес се састао и издао Проглас независности. Важност овог документа није само у томе што је проглашавао отцепљење колонија од Уједињене краљевине, већ је то у исто време био и докуменат о демократским слободама. Саставио га је Томас Џеферсон (Jefferson). Он је у свом нацрту унео оштар напад на трговину робљем, али је Конгрес ту тачку одбацио из Декларације.

У лето 1777. Енглези су кренули са већим снагама из два правца према Новој Енглеској. Један део војске долазио је из Канаде, а други из Њујорка. Американци су том приликом однели велику победу код места Саратоге, 1777. После овог успеха притекли су им

101

у помоћ Французи. Млади војсковођа Лафајет (Lafayette) командовао је француском флотом и сувоземним трупама. Француска помоћ је била одлучујућа јер је америчкој војсци било понестало новаца, те је организација почела попуштати и порази су се ређали један за другим. Захваљујући француској интервенцији Вашингтон је извојевао велику победу код Јорктауна (Yorktown) у Вирџинији, 1781. Две године касније у Паризу је потписан мир 1783, по коме је Британија признала Америци потпуну независност. Западна граница нове државе била је омеђена реком Мисисипи.

Амерички устав. — Ослобођене колоније биле су још увек слабо повезане; Конгрес у Филаделфији имао је задатак само да усклађује заједничко дејствовање, али не и да доноси законе. Међутим, после стицања независности осетила се потреба за чвршћом везом. Одлучено је да се створи заједничка држава, те је 1787. створена Конфедерација колонија. Исте године донесен је и први устав о оснивању Сједињених Америчких Држава. Проглашена је република на челу са представничким, телом — Конгресом. Џорџ Вашингтон изабран је за првог председника САД, 1789. године.

Амерички устав донет је после дуготрајног већања, насупрот уставу Уједињене краљевине, који је наставио еволутивним путем током дугих столећа спонтаног развоја државности. Амерички устав поделио је државну власт на три дела: Конгрес, Председник и Врховни суд. Конгрес је законодавна власт која доноси законе за све државе чланице САД; Председник је највиши орган извршне власти, он је председник кабинета министара и врховни командант оружаних снага; Врховни суд брине се о поштовању устава САД и контролише друга два органа: Конгрес и Председника. Конгрес се састоји од два дома: представничког дома и сената; у представнички дом бирају се посланици сразмерно одређеном броју становника; у сенат свака држава шаље по два представника, без обзира на број становника појединих држава. Тиме се желело да и мале државе имају једнаке изгледе да се њихови интереси поштују. Председника бирају сви бирачи непосредним гласањем. Чланове Врховног суда предлаже сенат, а поставља их председник. Њихов мандат је доживотан, док су сва друга изборна звања у представничким телима временска. Сваки од поменута три органа државне власти — конгрес, председник и врховни суд — повезани су у свом раду и зависни један од другог. Ни једно тело не може да донесе одлуку са важношћу закона без сагласности друга два тела. Циљ твораца устава био је да обезбеди што већу демократичност и да осујети самовољу било кога од поменута три тела. Чињеница да се тај устав са мањим допунама задржао на снази скоро два столећа указује на то да су његови творци били државотворни људи. Међутим, не сме се заборавити да је овај устав, ма колико значио напредак у односу на уставе европских монархија, правио велике разлике међу грађанима и није свима давао иста права. За добијање бирачког права било је потребно имати неку својину, било земљу било капитал. Жене нису имале бирачко право. Црнци и Индијанци нису добили бирачко право. Штавише, црнци су остали робови.

Пошто је Америка добила свој устав она је одбацила многе традиционалне класне привилегије које јој је до тада наметала Енглеска. Укинуте су све племићке титуле, укинуто је право најстаријег сина да наслеђује целокупну имовину, укинуто је ропство белаца. Експроприсана је земља енглеских велепоседника, а они су прогнани. Укинуте су све раније забране краљевске власти из Лондона које су кочиле развој трговине и индустрије. Настало је доба наглог економског развоја.

Да је амерички рат за независност био напредан потврђује и чињеница да су се европски реакционарни кругови плашили америчког утицаја на сопствене масе. Многи политички незадовољници из диктаторских режима у Европи одлазили су у Америку да нађу слободу. Слобода, међутим, има своје замке. У одсуству свесно усмеравајућег државног фактора, а под искључивим дејством принципа приватне иницијативе, родила се у САД нова тиранија — тиранија капитала.

102

Мислиоци. — У историји филозофије XVIII век представља праву прекретницу. Тад су многи мислиоци западне Европе смело кренули новим правцима. Допринос енглеских теоретичара у разним областима друштвене филозофије није био мали. Међу многим именима поменућемо она чији је утицај био пресудан, а то су били Давид Хјум и Адам Смит.

Давид Хјум (David Hume 1711—1776) био је најзначајнији британски филозоф овог столећа, настављач емпиријског правца у филозофији што су га зацртали ренесансни филозофи Франсис Бекон (Francis Bacon 1561—1626) и Томас Хобз (Hobbes, 1588—1679), а затим га развио Џон Лок (Locke, 1632—1704). Међутим, разматрање њихове филозофске мисли сувише је сложено да бисмо се могли на њему зауставити. Економска теорија ближа је историјском прегледу, те ћемо се на њој нешто задржати. У овој области водеће име, не само у Британији већ у тадашњем модерном свету уопште, јесте Адам Смит (Smith, 1723—1790). Адам Смит је био професор универзитета, човек велике ерудиције. Поред других запажених радова објавио је 1776. своје капитално дело О богатству народа — An Inquiry into the Nature and Couses of the Wealth of Nations. На овој опсежној студији Смит је радио двадесетак година, она представља дело енциклопедијског значаја и у њој су обрађени разни економски појмови и развој европске економије од пропасти Римског царства до Смитових дана. Неколике Смитове мисли биле су веома смеле у његово време и представљају почетак економске науке, без примесе теологије и морализирања. Смит је објавио да човек као економско биће делује према закону личног интереса. По Смитовој оцени, која је супротна хришћанском учењу, себичност не треба осуђивати, јер збир појединачних себичности доноси целој заједници општу корист. Управо деловањем тог принципа људи су унапредили начин производње, извршили поделу рада и створили капитал. За будући прогрес друштва потребно је да економски закони несметано делују. Смитов аксиом о „слободној трговини“ често се назива француским термином „laissez-faire“ (lese fer). По Смиту, мешање државе и законодавца у питања привреде није пожељно, оно може бити само штетно јер кочи спонтано деловање тржишних закона. Смисао Смитовог инсистирања на слободној економици постаје јасан тек кад се поведе рачуна о историјским околностима оног времена кад се појавила његова књига О богатству народа. У Смитово доба економску експанзију Британије свесно је кочила држава, односно парламент са својим законима који су штитили интересе велепоседника, а не интересе индустрије. Разне царине, монополи, уредбе — све је ишло на руку великим земљопоседницима у чијим је рукама била концентрисана политичка власт. Млади индустријски капитал водио је тешку борбу да се ослободи разних државних мера које су гушиле његов спонтани развој. Смитова теорија о неограниченој приватној иницијативи била је теоретски уобличена тежња те нове друштвене класе, наспрам привилегија оних који су држали власт у својим рукама. Касније су његове слободоумне мисли искривљене од стране оних којима је користио принцип „слободне трговине“. Позивајући се на Смита, магнати индустрије тражили су одрешене руке у односу са радницима у својим предузећима. Они су у име Смита бранили парламенту да доноси радно законодавство, за које су веровали да ће шкодити њиховим интересима. Из Смитових списа, међутим, можемо се уверити да је он водио рачуна о интересима не само индустријалаца, већ и радника.

Карл Маркс је сматрао да је најзначајнија теоретска поставка Смитовог учења она која се односи на људски рад као на извор свих вредности. Нашој генерацији изгледа необично да се тек у XVIII веку дошло до тог сазнања, што међу осталим, потврђује изузетну и трајну вредност овог Смитовог „открића“.

„Само рад, који никад не мења своју вредност, јесте то једино и коначно мерило на основу кога се вредност свих роба може, ма кад и ма где, проценити и упоредити. Рад је стварна цена; новац је само номинална цена“.

Сликарство. — Прва енглеска сликарска школа која је превазишла локални значај појавила се у XVIII веку. У то време престоница ликовних уметности није више био Рим већ

103

Париз. Владајући стил још од XVII века био је барок, који се сматра завршном фазом ренесансе. Барокна уметност цветала је у многим државама Европе и у свакој се развијала на посебан начин; због тога је тешко дати једну општеважећу дефиницију термина барок. Оно што се може рећи то је да барок представља у извесном смислу дегенерацију ренесансне уметности. Уместо једноставности правих линија и чистих облика, уметници барока се опредељују за извијене линије и китњасте украсе. Извесно пренаглашавање савршенства форме такође је карактеристично за барок.

„Улица пијанаца“ (Gin Lane), графика Виљема Хогарта.Детаљи указују на уметников дидактични циљ: болесна и од пића испијена

лица, бедници који доносе своје ствари у залагаоницу, у даљини неког стављају у мртвачки сандук, а један несрећник се обесио.

У Енглеској услови за развој уметности озбиљно су поремећени под утицајем пуританаца који су били сумњичави према „доколичарским“ задовољствима које наводно пружају уметници. Међутим, с временом имућни грађани, пуританци, ублажили су свој став и радо су прихватали портретисте од којих су на првом месту захтевали сличност моделу. Но, портретисти су већином били странци, као Холбајн или Ван Дајк и тек у XVIII веку домаћи сликари добијају поруџбине да портретирају племиће и богате грађане. Колекционари, пак, још увек су најрадије куповали скупоцена дела страних мајстора.

Знајући да неће имати прођу на домаћем тржишту, млади сликар Виљем Хогарт (Hogarth, 1697—1764) који је био уверен у властити таленат, одлучио је да створи сликарски стил који ће одговарати укусу публике васпитане на пуританским начелима. Насликао је

104

неколико циклуса слика, већином графике, са садржајем за који је веровао да ће побудити занимање савременика. Хогартов морализаторски циљ изражен је у насловима тих циклуса: „Живот блуднице“, „Живот развратника“, „Женидба по моди“, „Парламент и избори“. Захваљујући овим серијама слика Хогарт је стекао велику популарност. Његов критички хумор и актуелност заслужили су му место родоначелника енглеског жанросликарства (од франц. genre; жанр-слика приказује призор из свакодневног живота). Оно што задивљује у Хогартовом сликарству није тема, већ складан спој литерарног садржаја и изврсне ликовне обраде која се темељи на принципима италијанског сликарства.

Први председник Краљевске уметничке академије (Royal Academy of Art) био је сликар Џошуа Рејнолдс (Jochua Rejnolds, 1723— 1792) који је подигао углед своје професије у Енглеској. Дружио се са племићима, глумцима, писцима; међу осталима пријатељи су му били Др. Џонсон и Оливер Голдсмит. Рејнолдс је насликао око две хиљаде портрета у којима је настојао да задовољи укус својих клијената и своје властите назоре о уметничкој хармонији. Његови модели желели су да виде себе улепшанима — Рејнолдс их је задовољавао. Али је он са своје стране компоновао портрете као слике у којима се огледа и нешто више од сличности насликане особе; њега је интересовала психологија личности коју је портретирао. При свем том код Рејнолдса је врло уочљив утицај тадашње моде у уметности која је наметала извесну извештаченост и усиљену отменост. Рејнолдсов млађи колега Томас Геинсборо (Gainsborough, 1727—1788) желео је да буде спонтанији, њега је интересовао сеоски пејзаж и радо је правио слике са темом из природе. Међутим, он за њих није налазио купце и морао је сликати конвенционалне портрете господе и дама у китњастим оделима оног времена. Његови портрети одликују се префињеном елеганцијом.

105

XI. ОДЈЕК ВЕЛИКЕ ФРАНЦУСКЕ РЕВОЛУЦИЈЕ И НАПОЛЕОНОВИХ РАТОВА

Велика француска револуција. — Одјек француске револуције. — Наполеонови ратови. — Наполеон и Енглези. — После Наполеона. — Регентско доба. — Џорџ IV. — Виљем IV. — Краљица Викторија (рани период).

Велика француска револуција. — Француска буржоаска револуција отвара нову епоху светске историје, те утиче битно и на политички живот Велике Британије.

Француска је уочи револуције имала око двадесет и пет милиона становника (три пута више него Енглеска). Била је то земља великих привредних богатстава, врло развијене индустрије и пољопривреде. Међутим, крути социјални систем кочио је даљи развој ове земље. Монархија и племство били су у савезу и на тај начин су за дуго продужавали век старог режима, у коме грађанска класа није имала одговарајуће учешће у расподели националног дохотка. Због тога је стање у земљи достигло револуционарну напетост која се могла ослободити само путем социјалне револуције. Француско друштво није давало одушке демократским притисцима одоздо зато је и дочекало да нагомилано незадовољство сруши цео друштвени систем.

Француски народ био је подељен у три сталежа: свештенички, племићки и трећи сталеж. Далеко највећи део народа припадао је трећем сталежу: сељаци, радници, занатлије, буржоазија и интелигенција. Трећи сталеж сносио је све трошкове за одржавање апарата, те је незадовољство постојећим стањем ствари било велико и међу сељацима и међу грађанима. Иако су феудални облици привређивања били давно превазиђени, француско племство уживало је многе феудалне привилегије. Племство се није ни мало старало да унапреди земљорадњу, већ је као паразитска класа одузимало од сељака велике дажбине и богатило се на њихов рачун. У градовима су разне старе уредбе представљале препреку бржем индустријском развоју. Капитализам је подстицао мануфактурну производњу, али су услови за капиталистичку утакмицу били ометани од стране монархије и феудалаца. Земља је била богата али су намети које је трећи сталеж плаћао двору, племству и свештенству били исувише тешки, тако да су народне масе живеле у правој беди. Свим људима трећег сталежа било је тешко да подносе стање у коме су се налазили. Крупна буржоазија, која је такође припадала трећем сталежу, сматрала је свој положај понижавајућим. У својим пословима крупна буржоазија је на сваком кораку наилазила на сметње. Повластице које су уживали племићи и високо свештенство кршили су њихове добити које су извлачили из својих банака, мануфактура или извозне трговине. Зато је крупна буржоазија била на истој страни на којој су биле сељачке масе и сиромашно градско становништво.

Из буржоаских редова потекли су и велики слободоумни мислиоци које је Француска дала свету у другој половини XVIII века. Филозофи, научници, песници слободоумних идеја подвргли су критици идеологију апсолутне монархије и њену праксу. Филозофи су насупрот конзервативне традиције истицали идеал рационализма (од латинске речи ratio — разум). Велики филозоф средине XVIII века био је Волтер (Voltaire) који је био поборник слободе личних уверења и који је веровао у прогрес друштва. Умро је једанаест година пре избијања револуције. Волтеров савременик Монтескије (Montesquieu) сматрао је да је најбољи облик државног уређења уставна монархија по енглеском обрасцу. Најпопуларнији претеча француске револуционарне мисли био је Жан Жак Русо (Rousseau). Он је идеализирао природно стање човеково и сматрао је да је приватна својина искварила човечанство. Али је веровао да се правилним начином расподеле богатства може постићи оздрављење друштва. Русоове идеје о образовању и васпитању младих имале су великог утицаја на његове савременике и на будуће генерације. Једна група мислилаца покренула је излажење „Енциклопедије, или речника с тумачењима из области науке, уметности и заната“. Слободоумне материјалистичке идеје енциклопедиста изазвале су реакцију власти која их је

106

прогонила и на крају забранила излажење њихових списа. Најутицајнији филозоф ове групе био је Дидро (Diderot), материјалиста и атеиста.

Почетком лета 1789. године посланици трећег сталежа, (представници 96°/о народа) дошли су у сукоб са краљем Лујом XVI, који је ценио само свештенички и племићки сталеж. Трећи сталеж је због тога своје заседање прогласио уставотворном скупштином. Краљ је на то окупио војску око Париза да би застрашио народ и непокорне посланике. Припреме за оружану борбу вршене су на обе стране. Бунтовни грађани Париза продрли су у складиште оружја и наоружали се пушкама. Дана 14. јула маса је опсадом и јуришем заузела чувену тамницу Бастиљу. Гнев народа био је тако велики да ју је маса разнела циглу по циглу; а на месту где је стајала Бастиља подигнут је касније парк. Овај дан којим се обележава почетак француске револуције, слави Француска као свој национални празник.

Краљ је био преплашен и пристао је на све услове које му је поднела уставотворна скупштина. Међутим, следећи пример Париза и други градови Француске дигли су се на оружје. У свим местима су образоване месне самоуправе, а на њихово чело дошла је буржоазија. И сељаци су се подигли против племића. Скупштина је укинула феудални поредак и донела многе друге законе које је народ тражио. Затим је издата декларација о правима грађана, којом су сви сталежи изједначени пред законом, али је у исто време објавила да је приватна својина неприкосновена. Ове одлуке краљ није хтео да потпише, већ је скупљао војску да би растурио уставотворну скупштину. У међувремену револуционарно расположење масе је расло због тога што је у граду настала велика несташица животних намирница. Краљевска породица покушала је да побегне из Париза и да се споји са ројалистичким снагама на истоку Француске. Бекство је успело све до једне варошице у источној Француској где је крчмар познао Луја XVI и обавестио о томе месне револуционаре, и тако су краљ Луј, краљица Марија-Антоанета и њихово двоје деце враћени у Париз. То је запечатило судбину монархије у Француској. Лево крило револуционара, на челу са Робеспјером, Дантоном и Мараом (Robespierre, Danton, Marat) добило је много присталица. Напетост између републиканаца и ројалиста била је све већа. Свуда у Француској било је наелектрисано расположење, јер се дознало да ројалисти припремају поновно бекство краља. Јакобинци (по месту где су се састајали, манастиру св. Јакова у Паризу, названи чланови политичког удружења са најреволуционарнијим захтевима за слободом и једнакошћу) су преузели власт у Паризу и затворили краља. Усред тих догађаја непријатељи француске револуције из иностранства упадају преко границе. Реакционарне силе су образовале коалицију против опасног противника, који их је изненадио својом убојитошћу. Револуционарне трупе су биле много борбеније од било које монархистичке, плаћеничке војске у Европи. Међутим, револуционарна војска потуче Прусе и ускоро за тим Французи прелазе у офанзиву. Револуционарни дух давао је војсци велику борбеност; одушевљење за Француску и за ствар револуције изражени су у агресивној политици према свим опортунистима у земљи и према свим тиранским режимима у иностранству. Револуционари су хтели да идеје свог покрета прошире на сав свет. Тад је настала чувена песма „Марсељеза“, која је постала француска химна.

У Паризу су јакобинци спроводили терор над правим и набеђеним ројалистима. Гиљотина је радила без престанка. Међу револуционарима формирале су се антагонистичке групе коју су заступале разне интересе. Пошто су погубљени ројалисти, револуционари су почели сами себе да изводе на суд, оптужујући појединце за скретање од пута револуције. Тако су саме вође терора и на крају Робеспјер доспели под гиљотину — после Робеспјера, и његове присталице нашле су смрт на губилишту. Контрареволуција је победила, али не и монархија. Буржоазија је стала на чело новог поретка. Године 1795. изабран је Директориј од пет чланова који је представљао извршну власт. Многе револуционарне законе и прописе Директориј је ублажио или укинуо. Завладао је „бели терор“, али тековине револуције нису пропале, као што ћемо касније видети.

107

Одјек француске револуције. — У Енглеској идеје о слободи, једнакости и братству наилазиле су на велико одобравање у редовима радикала, углавном скромних грађана, а донекле и у радничкој класи. Они су образовали друштва, пријатеља француске револуције. Створено је прво радничко удружење револуционара под називом Дописно друштво. Њихов идејни вођ био је радикал Томас Пејн (Thomas Paine) који је био прослављени инспиратор америчке „Декларације о праву човека“. Присталице француске револуције били су углавном људи из Лондона и градова на југу Енглеске; међу фабричким радницима нису имали утицаја. Мада су енглески симпатизери француске револуције били ватрени поборници слободарских идеја, домаћа реакција их је лако савладала и ућуткала јер су били малобројни. Пејн је морао кришом да напусти земљу, а остали радикали су изведени на суд. У Шкотској су симпатизери француске револуције били бројнији и јачи, али је зато притисак државне власти био немилосрднији, те су и они ућуткани.

Бес властодржаца био је утолико већи уколико су трупе револуционарне Француске односиле победу на бојном пољу. Против Француске ујединиле су се две реакционарне силе, Аустрија и Пруска као иницијатори прве коалиције против Француске, којој се међу осталим државама придружила и Британија; одушевљена војска младе републике побеђивала је професионалне армије својих непријатеља.

Наполеонови ратови. — За време Директоријума у Француској се истакао један млади Корзиканац, Наполеон Бонапарта. Имао |е великог успеха у борбама у Ломбардији (северна Италија). Двадесетседмогодишњи генерал убедио је Директоријум у Паризу да Француска република треба да крене у освајање на исток. Тако је Наполеон преотео Египат од Турске. Овде је, међутим, Наполеон доживео и један од својих ретких неуспеха. Енглески адмирал Нелсон победио је његову флоту и одсекао му везу са Француском. Вративши се у Француску, Наполеон се умешао у заверу против Директоријума, који се показао неспособним да се снађе између револуционарних јакобинаца, с једне стране, и реакционарних ројалиста с друге. Крупна буржоазија тражила је човека који би био кадар да заведе власт чврсте руке и изабрала је за то младог војсковођу, Наполеона, који је већ стекао огромну популарност. Извршен је државни удар и донет нови устав којим је установљена нова извршна власт Конзулат, са три конзула на челу. Наполеон је постао први конзул са врло великим овлашћењима, док су друга два конзула била само саветодавна лица. Наполеон је учврстио државну власт и ојачао полицију. Године 1804. плебисцитом је изабран за цара и крунисан. Како је Лењин писао „Бонапартизам је облик управе који израста из против-револуционарности буржоазије и под околношћу демократских преображаја и демократске револуције“. Наполеон је крчио пут рестаурацији легитимне монархије. Наполеонов изборни систем био је тако режиран да је постао карикатура демократије. Наполеон је у ствари владао као диктатор; он је постављао префекте департмана, (окружне начелнике) и све друге важније службенике у државној управи, све до помоћника општине. Наполеон је образовао министарство полиције, која је имала своју мрежу у целој Европи. Бившу револуционарну војску Наполеон је претворио у професионалну армију, царску гарду. Наполеон је затим склопио конкордат са папом у Риму и прогласио католичку веру државном. Наполеон није био религиозан човек, његово савезништво са Римом било је политичке природе; он је у цркви видео савезника за борбу против револуционарних идеја.

Главне полуге Наполеонове диктатуре биле су: војска, полиција, бирократија и црква. Радничкој класи везао је руке својим реакционарним законима. Жене је ставио у потпуно завистан положај наспрам мушкараца; жена није могла имати никакво власништво на своје име. Просвету за широке масе је занемарио, али је форсирао техничку интелигенцију. Дозволио је политичким емигрантима да се врате у земљу под условом да подржавају његов режим. А он сам, заносио се да ће васкрснути славу античког Рима. Зато се и крунисао за цара, зато је спровео у живот величанствен план реконструкције Париза, са пространим трговима, окруженим неокласичним здањима, са булеварима и чувеном капијом победе у

108

центру „Звезде“ (Étoile) у којој се стичу велелепни булевари.Велики замах индустријске производње и јачање француског капитализма обележавају

доба Наполеонове владавине. То је време кад крупни капитал води главну реч. Од тога је имала велике користи и ситна буржоазија. Отуда велика Наполеонова популарност и родољубив занос масе коју је он водио у освајачке ратове. Наполеонова војска полазила је у рат са одушевљењем, препуна гордости и уверена да угњетеним масама у монархистичким режимима доноси своје велике идеале слободе, једнакости и братства. Наполеонов законик (Code) који је он заводио у освојеним земљама био је заиста велики напредак за те државе, јер су у њима принципи француске револуције донекле сачувани, бар што се тиче грађанске класе. Наполеонов закон рушио је остатке феудализма кроз Европу и јачао је буржоазију и националне покрете.

Наполеонова агресивна политика изазвала је стварање савеза разних држава против Француске. Било је више таквих савеза, јер је Наполеонова владавина испуњена сталним ратовањем. Енглеска је учествовала у свим коалицијама против Наполеона. Кад је овај освојио Берлин 1806. прогласио је Континенталну блокаду, којом је Енглеској затворено европско тржиште, што је у Британију довело до велике економске кризе. Врхунац своје моћи достигао је Наполеон између 1809—1812. године; он је тад владао Италијом, Шпанијом, Немачком, деловима Аустрије, Пољске, итд. Наполеонова амбиција била је да постане господар света. На путу су му стајале Енглеска и Русија. Енглеску је мислио сломити помоћу економске блокаде, а на Русију је организовао велики војни поход 1812. године. Наполеон је упао у Русију без објаве рата. И на једној и на другој страни биле су ангажоване велике снаге. И једна и друга војска имала је огромне губитке. Руси су се морали повући из Москве. Међутим, приближавала се зима, и Наполеон је био приморан да се врати. На путу је његова војска десеткована. Уништавали су их партизани и још више сурова континентална зима. Наполеонов пораз у Русији био је почетак његове пропасти. Шеста коалиција европских држава против њега успела је да га убедљиво потуче код Лајпцига, у „бици народа“. Непријатељ га је прогонио до Париза, и он је морао абдицирати 1814. године. Прогнан је на острво Елбу у Средоземном мору. На француски престо вратили су се Бурбони (Луј XVIII). Силе коалиције састале су се 1815. у Бечу и предузеле су енергичне мере да укину позитивне новине што их је Наполеон собом донео у друге земље. Европски цареви и краљеви који су се састали у Бечу желели су пре свега да зауставе демократизацију која је претила њиховим традиционалним привилегијама. Французи су у њиховим очима били сејачи опасних слободарских идеја.

У самој Француској повратак монархије био је крајње непопуларан. Зато је народ одушевљено дочекао Наполеонов повратак са Елбе, одакле се неочекивано вратио са малом пратњом. У Паризу је без препреке преузео власт с пролећа 1815. и задржао се на власти три месеца. То раздобље је познато под називом „сто дана“. Овога пута Наполеон је обећао Французима више демократског учешћа у власти, али није стигао да то спроведе у дело. Образована је седма коалиција против Наполеона. Он је проглашен узурпатором. Рат се водио у Белгији. Јуна месеца одиграла се одлучујућа битка код Ватерлоа близу града Брисла, у којој су Енглези и Пруси заједнички потукли малобројнију Наполеонову војску. Французи су били исцрпени дугогодишњим ратовањем и нису могли зауставити непријатеља који је ушао у Париз. Са страним трупама вратио се и Луј XVIII, а Наполеон се предао Енглезима који су га прогнали на далеко острво Св. Јелену. Овде је последњих шест година свог живота Наполеон провео диктирајући своје мемоаре.

Наполеон и Енглези. — Као што је речено, Наполеонови ратови имали су великог одјека на британску политику и на живот њеног народа. Од првог савеза против Француске (First Coalition) 1793. до Наполеоновог пада 1815, Британија је са малим прекидом била стално у рату са Француском. Друге учеснице тог савеза повремено су напуштале савез, склапале мир, чак су неке прилазиле Наполеоновој страни и са њим заједнички ратовале.

109

Једина је Британија непоколебљиво стајала на супротној страни. То је наметало велики финансијски терет на плећа широких маса које су плаћале посредне и непосредне порезе и чији је животни стандард због тога знатно опао. У међувремену Наполеон је рачунао да ће се докопати британских колонија на истоку, те је предузео освајање Египта. У чувеној бици на Нилу Британци су показали своју надмоћ на мору. Ту надмоћ су сачували и потврдили у бици код Трафалгара 1805, у којој се прославио енглески адмирал Нелсон (Nelson). Овом победом Британија се спасла од француске инвазије Острва, јер се Наполеон уверио да за то не располаже довољно јаком флотом.

Следеће 1806. године Наполеон је извршио тежак удар на енглеску привреду; он је у Берлину објавио блокаду Енглеске, чиме је забранио свим лукама Европе да тргују са Британијом, под претњом да ће енглески бродови бити заплењени. Блокада је спровођена врло строго помоћу полиције и војске. Ова мера била је економски неподношљива за Британију која је одједном нашла сва европска тржишта затворена за своју робу. Услед тога настала |е у Енглеској тешка економска криза.

На разним странама Европе избијале су мање или веће побуне против наметнуте француске власти. Енглези су издашно помагали борбу Шпаније против Наполеона. Енглески генерал Велингтон (Wellington) упућен је 1808. године на Иберско полуострво да подупре шпански партизански рат који је трајао шест година. Кад је Наполеон морао повући велике снаге из Шпаније да би их послао на Русију, Велингтон је у етапама отерао Французе из Шпаније.

Истакнуту улогу у борби против Наполеона одиграо је генерал Велингтон и на Ватерлоу, 1815. Заједно са пруским главнокомандујућим, Велингтон је после ове победе умарширао у Француску, све до капитулације Париза. (Прослављени војсковођа Велингтон био је у питањима унутрашње политике врло реакционаран. Истакао се у борбама против реформе енглеског парламента и касније у гушењу чартистичког покрета.)

Исход исцрпљујућих ратова против Наполеона био је ипак користан за Енглеску. Док су се енглески савезници погађали око територија на европском континенту, Британија је задобила низ стратешких положаја ван Европе. Тиме је Британија ударила чврсте темеље свом стратешком плану за стварање велике прекоморске империје. Британска застава пободена је на Малти, на Маурицијусу (острво у Индијском океану), на Цејлону, на Хелиголанду (острво у Северном мору), на Рту Добре Наде (крајњи југ Африке).

После Наполеона. — После коначног француског пораза код Ватерлоа, сазван је велики Конгрес краљева и дипломата који су се састали у Бечу, где је Аустрија играла улогу гостопримног домаћина. У Бечу су организовани пријеми, балови, концерти и други облици забаве за учеснике у мировном уговору; Бечки конгрес прославио се по царском проводу и раскошним пријемима. Док су краљеви, племићи, амбасадори, министри и њихове супруге плесали и уживали у Бечу, политички разговори вођени су углавном на тајним састанцима. Главне велике силе које су диктирале политички живот у Европи и прекрајале њену карту биле су: Британија, Аустрија, Русија и Пруска. Савезнице су сматрале да је Наполеонов пораз у исто време и пораз француске револуције. Њихов савез учвршћен је под називом Света алијанса, која је имала за циљ да брани монархију од оних друштвених снага које су хтеле да успоставе демократски и републикански поредак. Њихово дејство било је усмерено на то да сузбија и угуши демократске и ослободилачке покрете широм Европе; њихов принцип је био да учврсте старе династије на њиховим традиционалним престолима и да им обезбеде владавину над оним земљама које су им раније припадале. Држећи се тог основног принципа, савезнице су се међусобно споразумеле да изврше извесне измене европских граница у корист великих сила. (Међу осталим територијалним променама, Аустрији је „поклоњена“ Далмација.) Света алијанса грубо је нарушавала принцип националног суверенитета: Пољска и Финска су припојене Русији; Норвешка је припојена Шведској, Белгија је дата Холандији итд.

110

Француска је сведена на своје границе из доба пре револуције, а на чело земље доведен је краљ Луј XVIII Бурбонски, те је и Француска примљена у Свету алијансу.

Бечки конгрес и Света алијанса одредили су ток политичких догађаја током XIX века. Пошто су велике силе грубо нарушавале принцип националног суверенитета имале су доста тешкоћа да сачувају карту Европе у оном облику у коме су је оне исцртале. Осим тога, гушећи демократске покрете силе Алијансе изазвале су револуционарне покрете 1830—1831. и 1848. Супротности између великих сила на крају су растуриле овај савез.

Победа уједињених монархија над Наполеоном осигурала је Великој Британији нов углед светске силе. У решавању европских спорова после Бечког конгреса Британија је настојала да дипломатским путем постигне оно што се може постићи, без учешћа британских трупа у евентуалним европским сукобима. Основни задатак британске дипломатије био је не дозволити ни једној европској држави да се оснажи више од осталих. Што се тиче британских територијалних добитака после Наполеоновог пораза, о томе је било речи у претходном поглављу.

Регентско доба. — Џорџ III је више година пред крај живота био неспособан да влада због менталног обољења. Уместо њега владао је његов син као принц регент, 1811—1820. Отуда назив регентско доба (Regency Period). У том периоду владала је оштра економска криза проузрокована ратом са Наполеоном; потом је дошла велика победа код Ватерлоа, 1815, у којој је сломљен овај освајач Европе, и после победе Бечки конгрес. У међувремену индустријска револуција развијала се својим током. На политичком плану у земљи је јачао покрет за реформу парламента. Отпор реакције довео је до врло напетог стања у земљи, при чему се влада обилато служила методом шпијунаже и подривањем радикалних редова.

Џорџ IV. — Године 1820. Регент је ступио на престо као Џорџ IV. Био је то немио човек, раскалашан и расипан, лаком на јело и пиће. С друге стране био је велики љубитељ и покровитељ уметника, нарочито сликара и архитеката. У приватном животу био је безочан, у исто време ожењен двема женама. Краљ је изазвао јавни скандал поводом свог развода од краљице Каролине коју је јавно оптужио за блуд, док је сам водио неприкривено блудан живот. Мада Џорџ IV није имао удела у политичком животу земље, можемо на овом месту поменути два три значајнија догађаја из времена његове владавине.

Под притиском врло јаке агитације у Ирској торијевска влада је морала попустити и донети закон о католичкој еманципацији, 1829. Све до тад Ирци нису могли имати своје заступнике у парламенту због тога што је законом било забрањено католицима да учествују у јавном животу, а велика већина Ираца били су католици. Новим законом ово ограничење је укинуто, те су католици могли заузимати сва звања, осим владарског и осим положаја председника владе и намесника Ирске.

Торијевци су извршили још једну важну реформу у унутрашњој политици организујући снаге јавне безбедности. У страху од нереда и побуна министар унутрашњих дела, Роберт Пил, образовао је полицију. Популарна фигура енглеског „бобија“ у тамноплавој униформи са шлемом у облику полуцилиндра датира из тог времена, а надимак боби изведен је од скраћенице имена Роберт (Peel).

Виљем IV. — После смрти Порџа IV, на престо је ступио његов брат Виљем IV. После годину и по дана изузетно живе политичке агитације, донет је 1832. године значајан закон о реформи парламента. Следећих година донети су важни закони о заштити дечјег рада у текстилним фабрикама; затим Нови закон о сиротињи; закон о укидању ропства, закон о устројству комуна. У међувремену јачао је раднички покрет и пред крај Виљемове владавине почела је чартистичка агитација.

Краљица Викторија. — Године 1837. на енглески престо ступила је даљња рођака краљевске породице, принцеза Викторија, која је владала до 1901. године. Период владавине краљице Викторије трајао је шездесет и четири године, те се због своје изузетне дужине обично дели на рано, средње и позно викторијанско доба. Краљица Викторија удала се за

111

немачког принца Алберта (Saxe Cobourg Gotha), који је био јача личност од своје супруге, али, није уживао популарност због своје немачке крутости и приличне самоуверености. Алберт је умро већ 1861, а Викторија је наставила да влада још пуних четрдесет година. Била је то просечно обдарена, али прилично мудра жена. Политичко устројство и парламентарни систем нису јој омогућавали да се много уплиће у политичка питања. Па ипак је Викторија имала своју реч и утицај на државне послове и спољну политику.

После једног столећа хановерске уставне монархије, а особито после реформе 1832, парламент добија значај који никада до тада није имао. Парламент непрестано доноси законе којима се регулишу односи у разним областима националног живота. Доношењу закона претходи рад парламентарних комисија које испитују стање, сакупљају податке и после исцрпних дискусија предлажу потребне мере. У вези са радом у парламентарним комисијама, временом се јављају посланици заинтересовани за одређену проблематику и на известан начин постају специјалисти. Поменућемо само важније законе који су ступили на снагу средином XIX века (рад законодавног тела продужио се, дабогме, и касније у истом правцу). Године 1842. законом су регулисани услови рада деце, омладине и жена у рудницима. Године 1846, после дуге агитације, коначно су укинути злогласни житни закони који су тешко погађали радничку касу (овим законима забрањен је увоз жита да би се заштитио интерес велепоседничког капитала). Идуће 1847. године донет је, такође после дуге агитације, закон о десеточасовном радном дану у фабрикама (само за децу, омладину и жене). Закон о народном здрављу донет је 1848. године. Горе набројани и други мање важни закони донети у рано викторијанско доба и касније имају велики историјски значај. Њима је друштво преко свог представничког тела, парламента, настојало да унесе свесно-усмеравајући чинилац у дотада стихијни развој друштва. Као што ћемо видети, четрдесетих година прошлог века Британија је била стављена у велико искушење; многобројни социјални проблеми које је створила индустријска револуција довели су до велике класне затегнутости, због чега је изгледало да ће у Енглеској доћи до револуције. Међутим, упркос снажном чартистичком покрету, до револуције није дошло. Један од разлога због којих је револуционарно расположење стишано лежи управо у томе што је Велика Британија имала прилагодљив парламентарни систем, који је омогућавао да се најгоре злоупотребе привилегисане класе донекле ограниче и да се експлоатисани слојеви друштва донекле заштите од самовоље и насиља моћних. Горе наведени закони нису били особито ефикасна средства за заштиту интереса малог човека, па ипак је њихов значај био огроман. Доносећи низ социјалних закона парламент је отварао врата за реформу друштва. Принцип попуштања пред притиском масе и давање одушке нагомиланом незадовољству осујетио је побуну револуционарних снага.

Поред позитивних законских интервенција још један чинилац утицао је на смиривање социјалног незадовољства, а то је била установа приватног доброчинства која је узела широког маха. Као што је познато, „приватна иницијатива“ је створила велики економски просперитет али је изазвала и велику друштвену неправду; та иста „приватна иницијатива“ прихватила се решавања најтежих случајева социјалне беде. Богати људи оснивали су разна добротворна — филантропска — друштва, као што су домови за нахочад, школе за сиромашну децу, прихватилишта за старе и изнемогле, болнице, културне установе, фондове за стипендирање итд. Постојао је велики број сличних установа које су се издржавале искључиво од приватних задужбина. Побуде дародаваца биле су двојаке: извесни богати људи били су побуђени да се старају о невољницима из чисто хуманих разлога, други су то чинили под притиском јавног мњења, трећи су тиме желели да подигну свој друштвени углед. Но, посматран као социолошка појава, тај бујни филантропски покрет имао је за циљ да ублажи друштвену неправду и на тај начин спасе постојећи поредак од побуне гладних. Занимљиво је приметити да су англиканска црква и нонконформистичке секте живо учествовале у разним добротворним акцијама.

За смиривање класног непријатељства унутар земље биле су заслужне и колоније.

112

Постојање колонијалног царства давао је домаћем капиталу могућност да побољша животне услове британског радништва. Производи британске тешке индустрије налазили су купце на свим странама света где се вршила индустријализација. Тај процес почео је, као што знамо, у Енглеској и достигао је свој врхунац управо средином XIX века. Велику улогу одиграла је при том изградња железничке мреже. Прва железничка пруга изграђена је 1825. године у Ланкаширу. Већ у идућој деценији почела је грозничава изградња железничке мреже широм Острва. Постојање железничког саобраћаја огромно је допринело још бржем развоју свих грана индустрије. Рудници угља и гвожђа радили су пуном паром, затим металуршка и бродоградилишна индустрија. Производи ових грана: опреме за постављање железничких пруга, композиције возова, бродови, машине алатљике налазили су тржиште на разним континентима. При том је извлачен највећи профит из колонија.

Није чудо онда што су викторијанци били поносни на свој просперитет. Термин „викторијански“ употребљава се управо да означи самозадовољство британске грађанске класе, које се испољило већ у првим деценијама краљичине владавине. Британски буржуј био је уверен да његов народ стоји испред свих других народа. Осећање надмоћи пружали су му велико богатство и поморска сила Велике Британије. На апсолутистичке монархије у Европи британски грађанин гледао је са висине, јер док су се у Европи одигравале побуне и револуције, британски грађанин поносио се миром и редом у својој земљи. Он је то приписивао трезвеном духу своје нације и њеном парламентарном систему.

Додуше, краљичина владавина почела је не баш у околностима класне слоге; она је ступила на престо управо кад су почели чартистички нереди. Но за британског грађанина било је битно то што су чартистичке године преброђене а да није дошло до револуције. У име тог задовољства принц Алберт је дао идеју да се 1851. приреди прва светска изложба у Лондону којом је обележена победа индустријског капитализма. Велики део народа био је испуњен поносом гледајући Кристалну палату и у њој изложена достигнућа британске технике. Британци су постали свесни да су носиоци индустријализације у целом свету.

Мада се сматра да је средином XIX века Велика Британија од аграрне постала изразито индустријска земља, не треба ипак веровати да је земљорадња потпуно потиснута. Многи су веровали да ће укидање житних закона упропастити енглеске фармере. Али кад су ови закони укинути 1846. године и кад се слободно почело увозити жито, испоставило се да енглеско село не само што није пропало, већ да напротив напредује. Некако у исто време порасла је куповна моћ домаћег становништва; боље плаћени радници могли су трошити више за јело. Фармери су се бацили на интензивнију обраду и савршеније агротехничке мере. Село је за кратко време процветало. Али не за дуго.

Већ средином викторијанског периода село је почело да опада и од онда се није могло опоравити. Због тога ће овде још у неколико речи бити говора о пољопривредном развоју све до нашег времена. Седамдесетих година америчка конкуренција задала је непоправљив ударац енглеској земљорадњи и сточарству. Тих година је Америка добила своју железничку мрежу којом је допремано жито из непрегледне житородне равнице Средњег Запада. Из лука на Атлантику бродови су превозили америчко жито и друге пољопривредне производе по много јефтинијој цени од европске. Касније су и саме британске колоније гушиле британску пољопривреду својом конкуренцијом (данас Канада). Да пољопривредни произвођач не ужива регрес од државе, данас би се пољопривреда нашла у безизлазном положају.

Занимљиво је осврнути се на постојеће облике власништва над земљом. Радну снагу у пољопривреди сачињавају беземљаши. Они који поседују земљу су крупни поседници. Између класе надничара и класе велепоседника постоје фармери. Велика већина фармера су закупци пољопривредних имања. Они не могу сами да обраде земљу већ изнајмљују надничаре уз чију помоћ, а са високом механизацијом, обављају ратарске послове. Пољопривредни радници су данас потпуно организовани, али у рано викторијанско доба они су били најобесправљенији део радничке класе.

113

Овде смо се овлаш дотакли модерног доба, међутим, биће потребно да се вратимо знатно унатраг. После општег увода у викторијанско доба, осврнућемо се на појаве које су вукле свој корен из деценија које су претходиле Викторијиној владавини. Наиме, историја индустријализације захтева нешто опширнију обраду, а исто тако и развој радничког покрета заслужује већу пажњу, утолико пре што је Британија била пионир индустријализације и што је њен пролетаријат створио моћну класну организацију још у првој половини XIX века.

114

XII. ИНДУСТРИЈСКА РЕВОЛУЦИЈА

Индустријска револуција. — Индустријска револуција се наставља. — Реформа парламента. — Радно законодавство. — Тредјуниони. — Чартизам. — Маркс и Енгелс у Енглеској. — Социјалистички покрет.

Индустријска револуција. — Енглеска је прва земља која је извршила индустријску револуцију; у Енглеској су прорадиле прве машине у индустрији и подигнуте прве фабрике. На тај начин је производња разних врста робе огромно повећана. Последице те епохалне новине биле су огромне. Под утицајем новог начина производње променио се из темеља живот свих друштвених слојева. Те промене нису се ограничиле само на Велику Британију; ускоро је процес индустријализације захватио многе државе западне Европе. Промене које су се тад зачеле нису се ни до данас завршиле, јер у многим заосталим земљама на свим крајевима земљине кугле предвиђа се индустријализација, док је у некима она данас у току.

Тешко је набројати све последице које индустријска револуција доноси собом у све области живота. Од XVIII века, кад је направљена прва парна машина до дана данашњег, технологија производње непрестано се усавршава и то све бржим темпом. Напротив, пре употребе парне машине, док је основа у производњи био ручни рад, технологија се није мењала столећима, а у неким областима хиљадама година. Тако, на пример, узмимо прераду гвожђа које је од праисторије ковано чекићем на наковњу, а од кад су машине замениле ковача усавршавање процеса производње гвоздених предмета никако не престаје. Али као што је речено, промене се не ограничавају само на процес производње, под утицајем индустријализације мења се друштвена структура, класни односи се мењају. Изглед градова је друкчији, железнице скраћују растојања, темпо живота се убрзава. Широким масама потрошача постају приступачне такве врсте робе које су у средњем веку биле недостижне и племићима. Исхрана се побољшава јер машине повећавају пољопривредне приносе; становништво се множи; борба против болести напредује; просвета се шири.

Осим тога, индустријска револуција створила је услове да човечанство превазиђе историјску фазу у којој је друштво подељено на класу експлоататора и класу експлоатисаних. Захваљујући развоју крупне индустрије у капиталистичком друштву се организују пролетерске снаге које имају за циљ да средства за производњу преузму од приватних капиталиста и учине их друштвеном својином. Пролетерске револуције руше капиталистички друштвени поредак и почињу изградњу социјалистичког друштва. Међутим, иако је Енглеска прва закорачила на пут индустријализације, она, као што је познато, није прва земља пролетерске револуције — у њој влада капиталистички поредак. Но, вратимо се неких две стотине година унатраг.

Индустријска револуција у Енглеској почела је као један постепени процес још поткрај седамнаестог века, али се као почетак праве индустријске револуције узима време негде средином осамнаестог века, а сматра се да је завршена сто година касније. Наиме, половином деветнаестог века Енглеска је постала претежно индустријска, а не као раније пољопривредна земља. Према томе револуционарне промене у начину привређивања извршене су за свега једно столеће, што је, с обзиром на суштинску промену коју је донела модерна технологија, ипак релативно кратак период времена.

Оно што битно разликује индустријализацију Енглеске од сличних процеса у другим земљама јесте спонтаност. Овде индустријализацију нико није планирао; индустријализација је дошла еволутивним путем као кулминација једног процеса који је трајао већ неколико столећа. Наслеђени економски потенцијал водио је природно путем даљег усавршавања технологије, а то је довело до епохалних техничких изума. Значи да почетни узрок индустријске револуције не треба тражити у једном чиниоцу Требало је да се неколико повољних фактора споје да би друштво без свесног плана закорачило путем

115

индустријализације. Ти фактори били су следећи: на првом месту Енглеска има природна богатства потребна за развој базичне индустрије, а то су гвожђе и угаљ. Затим она лежи у повољном географском положају, врло близу Европског континента, па ипак окружена морима која су је штитила од непожељних упада из суседних земаља. Осим тога Енглеска се налази на раскрсници важних поморских путева и у сталном је додиру са великим бројем земаља. То су били природни повољни услови које је Енглеска одувек имала. На то су се надовезали неки чиниоци који су били резултат економског успона за време Тјудора и Стјуартоваца, односно током шеснаестог и седамнаестог века. У тим столећима Енглеска је економски нагло узнапредовала, њена трговина је ојачала. Захваљујући томе у Енглеској су постојале велике количине новца. Чувена Енглеска банка (Bank of England) основана је још 1694, што је увелико олакшало трговачке послове. Знатан део великог енглеског капитала потицао је од профита из колонија. Сав тај расположиви новац, од приватних крупних и ситних улагача, и од средстава што их је убирала држава путем пореза и царина, није ни тренутка мировао већ су банке тежиле да га уложе у рентабилне послове и да извуку што веће камату; и тако је капитал сам гурао друштво на усавршавање производње, што ће рећи на савременију технологију.

Пословна грозничавост је захватила све оне духове који су у себи носили извесне способности за техничке изуме. Настало је доба великих изума. Не само физичари и техничари, већ и људи разних занимања бавили су се покушајима да патентирају неку нову справу или машину која ће донети велике профите у индустрији. Најпознатији међу изумитељима осамнаестог века био је Џемс Ват (Watt) који је усавршио парну машину и учинио је употребљивом за коришћење у индустрији. Но његов је изум само један у низу епохалних технолошких изума овог столећа. Најважнији су они који су унели револуцију у ткачку индустрију и претворили ткачку производњу од ручне радиности у индустријску грану привреде. Ништа мање важни нису били изуми у металургији, као процес коксирања угља и добијање челика. Захукталост градње и производње широм земље дала је подстрека изградњи путева и низа других индустријских грана.

До сада је било речи о основним средствима индустријализације. Остаје нам да видимо како је стајало са кадровима, ко су били први фабриканти, а ко први фабрички радници. Традиција масовне производње није настала за време индустријске револуције, масовна производња била је у Енглеској позната још за време Хенрија VIII, у првој половини XVI века. Но тадашњи произвођачи на велико нису имали фабрике, јер парна машина није била позната. Рад се обављао у великим радионицама — али ручно. Та врста производње зове се мануфактура (од латинског manu facere = радити руком). Крупни капиталисти пре индустријског периода улагали су новац у своја мануфактурна предузећа и снабдевали су тржиште робом на велико. На тај начин су радиле мануфактуре текстила, опреме за бродове, грнчарије итд. Овде су послодавци и њихови надзорници стицали искуство о организовању послова на велико. Радници, пак, који су радили за крупне капиталисте у њиховим мануфактурним радионицама били су зачетници пролетерске класе фабричке индустрије. Управо постојање рентабилних мануфактурних предузећа и њихова утакмица подстицали су предузимљиве људе да модернизују своја предузећа, да уносе новине и тако су их претварали од мануфактурних радионица у модерне фабрике. У једној фази фабрике су подизане на речним токовима, чија је снага коришћена да покреће машинерију у фабрици. Касније, кад је парна машина освојила индустрију, капиталисти прелазе на модернизацију предузећа и уводе парне машине. На изглед та разлика не чини се велика. Међутим она је квалитативно, а не квантитативно, огромна. Голема производња робе сваке врсте по знатно јефтинијој цени утицала је да се карактер саме цивилизације промени. Тај процес наставио се и у XIX веку, кад је заправо парна машина тек дошла до пуног израза.

Индустријска револуција се наставља. — Први пароброд поринут је код Глазгова 1803. године. Прва железница саграђена је у Енглеској 1825, а прва телеграфска линија

116

постављена је 1846. Први машински разбој на парни погон постављен је у Манчестру 1806. а петнаестак година касније било их је близу 100 000 у истом граду. Пораст производње био је највећи у текстилној индустрији. Године 1701. вредност извоза била је 24.000 фунти стерлинга, а сто година каније близу 6,000.000. Слична сразмера постојала је и у производњи гвожђа.

Под утицајем индустријализације мењао се живот нарочито у северним покрајинама. Некада су Ланкашир и Јоркшир сматрани забаченим сточарским крајевима. Међутим, богатство Пенинског венца угљем и гвозденом рудом привукли су капитал на север. Поред угљенокопа, и тешке индустрије, овде се развила и текстилна индустрија. Прерада вуне била је концентрисана у Јоркширу, а прерада памука у Ланкаширу. У овој другој покрајини клима је повољна за прераду памучне пређе, која тражи одређени степен влажности. Близу велике извозне и увозне луке Ливерпул, камо је пристизала сировина за памучну индустрију из Индије и САД, никли су многи индустријски градови. Најчувенији међу њима био је Манчестер, који је пре индустријске револуције био мирно месташце. Становници нових индустријских градова били су они који су у потрази за бољим условима живота долазили са села у град, или из пољопривредних у индустријализоване области, да траже запослење.

Стивенсонова локомотива и железничка композиција на прузиизмеђу Ливерпула и Манчестера, 1830. године.

Било је у овим деценијама бурног развоја много страдања. Јер иако је Енглеска избила на чело великих сила, њен властити народ морао је скупо платити за ту славу. Посредством нове индустрије на једној страни гомилала су се баснословна богатства и сливала у касе крупних капиталиста; а на другој страни народ је западао у беду, због тога што је расподела националног дохотка била неправедна. Ситуација коју је створила индустрија превазилазила је способност државног механизма да регулише друштвене односе. Штавише у овој првој фази индустријализације преовлађивала је идеологија неограничене приватне иницијативе која је оспоравала држави право да се меша у друштвене проблеме. А проблема је било исувише много.

Индустријске машине огромно су повећавале производност рада, али су у исто време повећавале незапосленост. Посао који је раније обављало неколико стотина радника, могао је сад помоћу машине да обавља један човек. Остали су представљали вишак радне снаге. Они су се морали селити у друге градове и покрајине где је постојала већа потражња радне снаге.

117

То сељакање становништва стварало је велике невоље. Друго велико зло било је продужење радног времена у фабрикама. Пошто су машине биле скупе, фабриканти су гледали да из њих извуку што већи профит, те су продужавали трајање радног дана. Тако се дешавало да они радници који су имали запослење раде необично дуго, до границе своје физичке издржљивости, од дванаест до четрнаест сати дневно; а у исто време многи њихови другови нису могли да нађу било каквог посла. Још је жалосније било кад су родитељи седели код куће без посла, док су их издржавала њихова деца запослена у фабрици. А децу су фабриканти радо узимали на рад због тога што је њихова надница била далеко нижа од наднице одраслог мушкарца. Пошто су и жене јефтиније плаћене од мушкараца, то су и оне пре налазиле посла од својих мужева. Према томе експлоатација радне снаге од стране капитала најтеже је погађала децу, омладину и жене запослене у фабрикама, топионицама и рудницима.

Преморена „фабричка деца“ дошла су у недељну школу.Илустрација потиче из једног социјалног романа објављеног 1840. године.

Услови рада били су рђави, техничка заштита никаква, наднице ниске. Због свега тога страдало је здравље радничке класе. Додајмо к томе да су услови становања радничке класе били рђави и одевање исто тако. У предграђима индустријских градова зидана су радничка насеља. Подизали су их људи који су хтели брзо и много да зараде; зато су раднички станови били траљаво грађени, без потребних санитарних уређаја и пренатрпани на малом простору. Дим из оближњих фабрика засипао их је обилно чађу. Зато су радничка деца била бледа и слабачка; усто су била подхрањена. Рад у фабрици ометао је њихово правилно рашћење, те је раднички подмладак закржљао, а смртност међу радничком омладином била је врло висока. Исте невоље које су притисле младеж, загорчавале су живот и одраслих радника. Најраспрострањеније професионалне болести биле су туберкулоза и астма, у зависности од посла који су радници обављали. Стотине хиљада деце у фабрикама и рудницима, и још више

118

одраслих радника, постављали су пред друштво сложене задатке о чијем ће решавању бити још речи.

Реформа парламента. — Велику улогу коју је имао парламент у животу нације давала је незадовољнима повода да се постојећи изборни закон оштро критикује. Парламент је решавао о свим важним питањима — али је парламент представљао само један мали део грађана. Највећи део народа био је без права гласа. Од четрнаест милиона становника, колико је имала Енглеска и Велс заједно, ни пола милиона нису имали бирачко право пре реформе изборног закона од 1832. године. Нови индустријски градови на северу Енглеске нису имали своје представнике у парламенту због тога што је изборни принцип потицао из много ранијих времена кад је северна Енглеска била ретко насељена. Напротив, на југу Енглеске било је безначајних месташаца која су имала по два посланика. Осим тога владала је велика подмитљивост приликом избора, гласачи су потплаћивани, кандидати су бесплатно делили пиће бирачима, итд.

Највише су били огорчени крупни капиталисти који нису имали своје представнике у законодавном телу земље. На власти је била земљопоседничка партија — торијевци — која је упорно бранила застарели изборни систем, бојећи се сваке промене. Торијевци су говорили да је и француска револуција почела умереном реформом; чинило им се да би улазак у парламент представника индустријске буржоазије пољуљао равнотежу интереса на њихову штету. Виговци, који су били у опозицији, покренули су велику агитацију за реформу парламента. Они су веровали да ће у буржоазији добити чврстог савезника ако јој обезбеде политичка права. Радикално расположена буржоазија организовала је радничке масе за политичку борбу. Било је нереда, митинга, пуцњаве. У парламенту се у међувремену водила дуга борба за победу реформе; отпор конзервативаца био је јак, али су они ипак савладани и године 1832. Енглеска је добила нов изборни закон (The Reform Act) којим је извршена нова расподела посланичких мандата; велики градови су добили своје представнике, а такозвани „трули градови“ (расељене варошице) изгубиле су своје представнике. Право гласа дато је мушкарцима који су поседовали непокретно имање одређене вредности. Овим је задовољена буржоазија, али не и радништво које није добило право гласа. У следећем одељку видећемо како се манифестовало њихово незадовољство. Но, иако је реформа парламента била незадовољавајућа она је ипак отворила нове могућности будуће реформе.

Реформисани парламент узео је у поступак извесне горуће проблеме да их решава. После испитивања стања у фабрикама донет је 1833. ефикасан закон о заштити дечјег рада у фабрикама. Значај овога је у томе што је предвидео инструменте за његово доследно спровођење у живот. Затим је парламент донео Нов закон о сиротињи, 1834. Овај закон је био у интересу буржоазије и тешко је погодио управо сиротињу. Тим законом укинута је помоћ незапосленима и њиховим породицама ван сиротишта. На помоћ су полагали право само они који су пристајали да живе у самом сиротишту, где је заведен скоро робијашки поредак. Затим је парламент донео Закон о здравству, који је такође имао својих лоших страна. Но, упркос томе што су мере које је парламент доносио за решавање социјалних проблема биле редовно срачунате у интересу буржоазије, сама чињеница да је парламент преузео бригу о проблемима који се до тада никога нису тицали, показује велики напредак. Највећи успех парламента био је закон о локалним органима власти организованим на принципу самоуправе.

Радно законодавство. — Услови рада у фабрикама за време прве фазе индустријске револуције нису били регулисани. Понуда и потражња радне снаге утицале су на висину наднице. И радно време је било произвољно одређивано сходно интересима послодаваца. А пошто је капиталистичка утакмица била неометана, капиталисти су због конкурентске борбе са другим предузећима настојали да продуже радни дан својих радника и тиме појефтине производе. Будући да су женске и дечје наднице биле ниже од надница одраслих мушкараца, то су се модерне фабрике напуниле женском и дечјом радном снагом. Деца су обично ступала

119

на посао у фабрику у седмој години и морала су се потчинити истој дисциплини као и одрасли радници. За све време док је радила једна смена, а то је бивало од дванаест до четрнаест часова дневно, деца су морала бити на ногама и пажљиво мотрити рад стројева. Њихов посао није био сложен и није сам по себи био напоран. Али су фабричка деца страдала због предугог радног времена, због недостатка чистог ваздуха и строгости надзорника који су им претили батинама, а некад и тукли корбачем да их приморају да извршавају постављени задатак. Њихови одмори били су кратки. Због тога су фабричка деца по исказима парламентарних сведока, била закржљала и бледа, често су побољевала, а смртност међу њима била је висока. Неки послови изазивали су деформације кичменог стуба и кривљење ногу. Били су чести несрећни случајеви, при чему би машина захватила и осакатила несмотрено дете.

Многи послодавци били су сами незадовољни овим стањем ствари, али су били немоћни да појединачно било шта измене. Међутим, далеко највећи број фабриканата није хтео признати да постоји било шта рђаво у фабрикама и упорно су одбијали критике. Ипак је јавно мнење приморало парламент да донесе позитивне законе о регулисању радних односа у фабрикама. Први такав закон донет је 1802. године. Он је значајан по томе што је први пут парламент преузео на себе задатак да заштити експлоатисане. Тај први закон, међутим био је од врло мале практичне користи. Он се односио само на парохијску сирочад запослену у „памучним“ фабрикама, и уопште није предвиђао контролу над спровођењем законских прописа. Због тога се ова дискусија наставила 1815. и у њој је узео живог учешћа Роберт Овен. Комисија коју је одредио парламент обишла је многе фабрике и саслушала десетине лица. Извештаји ове комисије који су објављени међу парламентарним списима пуни су конкретних података о нечувеној експлоатацији која се спроводила над децом запосленом у енглеским фабрикама за прераду памука. Но, све те чињенице нису могле да убеде крупне капиталисте у то да парламент треба да регулише услове рада у њиховим предузећима. И због упорног отпора индустријалаца закон о заштити деце запослене у фабрикама памука није могао бити донет све до 1819.

Уредбе фабричког закона од 1819. биле су, према нашим данашњим мерилима, још увек сурове према деци. Закон није дозвољавао запослење деци испод девет година старости. Њихово радно време „ограничено“ је на тринаест и по часова. Деци испод шеснаест година забрањен је рад у ноћним сменама. Али је и овај закон изиграван јер није било инспекције рада. Тек закон од 1833. узима у заштиту ову децу и омладину у текстилним фабрикама свих врста (вуна, лан, свила). Важност овог закона била је у томе што је предвиђена инспекција рада и кажњавање за кршење законских прописа. После бурне агитације донет је 1847. године општи закон о десеточасовном радном времену у свим фабрикама (закон се није односио на одрасле мушкарце). Деца запослена у рудницима стављена су под заштиту закона од 1842, којим је забрањен рад у окну женама и девојчицама и дечацима млађим од десет година. Тек 1878. стављене су све фабрике под уредбе фабричких закона, при чему су жене запослене у индустрији и рударству третирани као малолетна лица.

У многобројним дугим дискусијама вођеним у парламенту поводом доношења фабричких закона истакли су се многи борци за радно законодавство. Занимљиво је приметити да су то већином били конзервативно расположени земљопоседници, политичари и јавни радници. Њихови интереси нису били везани за профите од индустрије и због тога су могли себи да дозволе човекољубље на рачун фабриканата, према којима су осећали љубомору.

Историја радног законодавства у енглеском парламенту важна је због тога што је Енглеска међу првим земљама предузела мере да заштити радника од неограничене експлоатације капиталиста. Побуде политичара биле су не само хумане, већ изнад свега практичне. Врло рђав положај радничке класе утицао је и на расположење и заоштравање

120

класне мржње. Због тога су предузете мере да се највећа зла фабричког система — злоупотреба дечјег рада — сведе на разумну меру.

Тредјуниони. — Енглези свој синдикат називају тредјунион (Trade Union). Сваки струковни савез имао је свој тредјунион радника запослених у тој грани заната или индустрије. Још за време краљице Елизабете послодавци су настојали да спрече удруживање радника, а за време индустријске револуције послодавци су водили прави рат против тредјуниона, јер су ове организације давале радницима могућност да заједнички иступају против капиталиста и да се боре за своје интересе. Да би то осујетили, послодавци су успели да издејствују доношење закона о забрани тредјуниона, године 1799. и 1800. За време рата са Наполеоном тредјуниони су наставили своју активност кроз илегални рад. Услед економске кризе проузроковане ратом било је великог страдања међу индустријским радништвом у средишној и северној Енглеској. Радници су веровали да су машине криве за њихове невоље, па су организовали ломљење и уништавање машина. Масовно разарање машина почело је 1812. године у Нотнгамширу (Nottinghamshire), где су групе наоружаних радника упале ноћу у фабрику и уништавале постројења. Учесници ових акција били су добро организовани и дисциплиновани. Не зна се ко је руководио тим покретом. Помиње се име неког Неда Лада (Ned Lud), који је наводно био њихов вођ, и по њему је овај покрет добио назив лудистски покрет. Влада је послала војску да умири лудите и донела закон о изванредним мерама. Али чак ни смртна казна није могла да застраши лудите и они су наставили да уливају страх влади у Лондону и индустријалцима у провинцијама. Лудитске побуне описала је Шарлота Бронте у свом роману Ширли (Charlotte Brontë, Shirley 1849).

Тредјуниони су наставили своју илегалну активност до 1825. године кад је укинут закон о њиховој забрани. Пошто су времена била врло тешка за раднике, покрет тредјуниона је огромно ојачао и укључио се у општи либерални покрет који је предводила буржоазија са циљем да оствари реформу парламента. Године 1830. приступило се први пут стварању савеза синдиката, што је радничком покрету дало прву националну организацију. Додуше, она нити те била чврсто организована нити је могла да држи на окупу велике радничке масе, због тога што је самој организацији недостајало искуство. Локалне вође тредјуниона су разбијали јединство покрета јер су били љубоморни једни на друге.

Роберт Овен (Owen) унео је нов дух у синдикални покрет. Роберт Овен је био и сам фабрикант и сопственик великог предузећа за прераду памука, али је по својим идејама и свом раду припадао радничкој класи. Роберт Овен био је оснивач утопијског социјализма. Појам социјализам појављује се први пут у вези са његовим радом. Овен је био врло успешан пословни човек, али он није хтео да прихвати као природан поредак ствари оно стање у фабрикама које је тада владало. Сматрао је да лоши услови у фабрикама утичу неповољно на раднике. Зато је неуморно и дуго година водио агитацију за реформу фабричког система. Пошто је постао познат као поборник за радно законодавство, руководиоци тредјуниона и задружних друштава окупили су се око њега и основали Велики национални тредјунион, 1834. Но тај савез није био дугог века, као ни онај претходни. Овен се није слагао са борбеним ставом радничке класе и објавио је да растура Савез. Тако је опет разбијена класна организација пролетаријата, али су њена искуства ипак била драгоцена. Идеја о промени друштвеног система и о смени коју ће извршити социјалистичке снаге, од оног времена имају своје присталице у Великој Британији.

Чартизам. — Чартистички покрет надовезује се на класну борбу пролетаријата која је трајала од почетка XIX столећа. Чартистички покрет за разлику од тредјуниона не ставља нагласак акције за побољшање животних услова радничке класе, већ тражи политичка права за пролетаријат. Покрет је поникао у Лондону, али се убрзо проширио на целу земљу, а нарочито је био снажан у северној Енглеској. Може се сматрати да је почео 1836. кад је у Лондону основано „радничко удружење“. Окупљени радници, занатлије и радикални интелектуалци саставили су једну повељу коју су хтели поднети парламенту. По тој повељи

121

— чарти — дошао је назив чартизам. У повељи су били изнети захтеви за нову много темељитију реформу парламента: прво су тражили опште право гласа (остварено тек 1918.), тајно гласање (уведено 1872.); укидање имовинског ограничења за народне посланике (укинуто 1858.); плате за чланове Доњег дрма (уведено 1911.); једнак број гласача у сваком изборном округу и годишњи избори (сад важе петогодишњи). Чартисти су у три маха састављали своју повељу и сакупљали милионе потписа, 1839, 1842. и 1848. Цела нација бивала је уздрмана тим великим масовним протестима. Било је и штрајкова, нереда, прогона. Парламент ни један пут није прихватио повељу и није хтео да о њој дискутује. У народу је било зрело расположење за преврат. Нарочито су се усталасале енглеске масе 1848. под утицајем револуционарних покрета у низу европских држава. Међутим, главна слабост овог масовног покрета била је рђава организација. На чело покрета избили су демагози и опортунисти. Истински борци за радничка права нису имали јасан програм акције, ни њима самим није био јасан циљ борбе. Уз то су их власти хапсиле, убацивале међу њих шпијуне. Услед свега тога чартистички покрет почео је да јењава после трећег пораза 1848.

Чартистички покрет завршио се неуспехом, али је ипак донео драгоцена искуства пролетаријату, који је морао проћи кроз ову тешку школу пораза. Чартисти су били недовољно уједињени, у њиховим редовима налазили су се представници и радничке класе и малограђана чији интереси нису били исти; зато се нису ни могли споразумети. Осим тога, чартисти нису имали разрађен програм са којим би наступили у реформисаном парламенту — да је њихов покушај реформе успео. Уствари, чартисти нису имали изгледа да дођу на власт, јер је енглеска буржоазија тада била на врхунцу свог економског утицаја и чврсто је држала власт. Према моћној буржоазији пролетаријат је био недовољно организован да би могао преузети власт. Историјски тренутак није још био дошао за укидање капиталистичког поретка.

После средине XIX столећа положај радничке класе се знатно поправио, те се њена револуционарност постепено утишала. Пошто је Енглеска постала метропола огромног колонијалног царства, могла је и свом пролетаријату осигурати основне животне услове и придобити га за сарадњу.

О борби радничке класе у току прве половине XIX века писали су истакнути социјални романописци, Елизабета Гаскел (Gaskell), Дизраели Бенџамин (Disraeli), Чарлс Кингсли (Kingsley) један од оснивача хришћанског социјализма, и други.

Маркс и Енгелс у Енглеској. — Маркс и Енгелс били су Немци пореклом из Рајнске области у којој је била развијена индустрија. Обојица су били из имућних грађанских породица. Енгелс је дошао у Лондон да онде ради за фирму овог оца. Приликом боравка у Енглеској почео је писати књигу „Положај радничке класе у Енглеској“ и завршио је 1844. Исте године Енгелс се упознао са Марксом у Паризу, који је овде проучавао енглеску политичку економију. Оба млада човека имали су исте погледе на политику и склопили су доживотно пријатељство. Они су били врло активни у савезу Комуниста који је основан 1847, и 1848. написали су чувени „Комунистички манифест“ у коме је дата анализа капиталистичког друштвеног поретка и програм активности комуниста. Маркс и Енгелс су наставили да развијају теорију о класној борби и пролетерској револуцији. Од 1850. до своје смрти 1881. Маркс је са породицом живео у Лондону као политички емигрант. Овде је у Британском музеју радио на свом главном делу Капитал, чија је прва свеска изашла 1867. Своју студију капиталистичког друштвеног система Маркс је засновао на проучавању енглеске стварности. Међутим, присуство Карла Маркса у Лондону није у своје време било запажено; његов утицај на британску радничку класу био је мали. Тек много доцније почео се осећати уплив Марксових идеја на британску филозофску и економску мисао. Његова теорија о класној борби и о револуционарном свргавању буржоазије у име радничке класе у данашњој Енглеској није широко прихваћена; док је Марксов дијалектички метод прилажења проблемима друштва и историје углавном прихваћен. Њиме се служе, или, су под његовим

122

утицајем, енглески мислиоци; исто онолико колико и мислиоци других земаља модерног света.

Фридрих Енгелс материјално је помагао Маркса, како би овај могао завршити прву свеску Капитала. Крајем 1870. и Енгелс се дефинитивно населио у Лондону. Кад је 1883. године умро Маркс, на Енгелса је пао велики посао, он је из бележака завршио и објавио II и III свеску Капитала. Енгелс је осим тога написао врло значајна дела из области дијалектике природе и друштва. Он је нарочито велику пажњу посветио положају и развоју радничке класе у Енглеској.

Социјалистички покрет. — Иако је прва Интернационала основана 1864, у Лондону, енглески раднички покрет није прихватио позив Интернационале да поведе пролетаријат у класну борбу против капитализма, јер је у суштини енглеска пролетерска организација била наклоњена компромису са владајућом класом.

Синдикални покрет био је добро организован и утицајан, али није био ни мало борбен. Тредјуниони су били прожети ситносопственичким идеалима и вазда спремни на компромис. Просперитет Британије уљуљкивао је и пролетаријат у нади на добар живот у оквирима постојећег друштвеног система. Али кад је Енглеска почела губити своје првенство у свету, осетили су се знаци економске кризе и то се одразило на политичко расположење радништва; почео се поново будити револуционарни дух. Осамдесетих година почело је обнављање социјалистичког покрета, у чијем је вођству, међу осталима, био и познати књижевник Виљем Морис (Morris). Деловање социјалиста није било утицајно јер сами они нису били сложни. (Морис је био склон анархизму).

У редовима либералних интелектуалаца зачео се такође покрет за социјалну реформу у коме се налазио драматичар Бернард Шо (Shaw). Они су себе назвали фабијанцима, по римском војсковођи Фабију кога су звали „оклевалом“. Овај надимак указује на тактички принцип фабијанаца; они су одбацивали употребу силе у класној борби.

Међу самим радништвом никли су нови синдикални савези, (тредјуниони) који су за разлику од старих опортунистичких савеза, истицали револуционарне захтеве; њихов циљ је било успостављање колективног власништва над средствима за производњу. Но, постепено су и ови нови тредјуниони запали у исту онакву опортунистичку политику као и стари.

123

XIII. ПРВА СВЕТСКА СИЛА

Викторијанско доба (средњи период). — Позно викторијанско доба. — Индија. — Остале колоније. — Британија и Балкан. — Врхунац британског просперитета. — Ирска. — Религија и наука. — Либерализам. — Викторијанска уметност.

Викторијанско доба (средњи период). — У другој половини XIX века настало је доба највећег британског просперитета; Уједињена краљевина била је без такмаца највећа светска сила. Њена моћ лежала је у огромном капиталу, у јакој морнарици и у вештој дипломатији. У Европи, Енглеска је избегавала да узме учешће у оружаним сукобима; дипломатском игром настојала је и успевала да онемогући било којој европској држави да стекне водећи утицај.

У домаћем политичком, животу на власти су се смењивале владе конзервативаца и либерала, који су били директни наследници некадашње торијевске и виговске партије. Не само либерали, већ и конзервативци су настојали да се прилагоде духу свог времена. Тако је конзервативни премијер Дизраели спровео другу реформу парламента године 1867, чиме је проширио право гласа и на ситну буржоазију. У супротном табору, међу либералима најистакнутија фигура био је В. Е. Гледстон (Gladstone). Преко педесет година Гледстон је био на самом врху политичког живота викторијанске Енглеске, делимично на власти а делимично у опозицији, као министар у разним владама и као председник владе у четири наврата. Његовом заслугом извршене су многе реформе. На првом месту он је завео праксу да се влада обраћа широкој јавности тражећи подршку за своју политику, чиме је допринео јачању грађанске демократије. Гледстон се заузима за укидање злогласних Житних закона, уводи тајно гласање на изборима, подиже темељ систему обавезног школовања, проширује изборно право и на пољопривредне раднике, укида верске препреке за студирање на универзитетима, подржава захтеве Ирске за самоуправом итд. Гледстоново дело је и унапређење државне администрације; он је завео установу јавног конкурса за службу у државној управи.

Устајући против туркофилске политике торијевског првака Дизраелија, Гледстон се потврдио као пријатељ балканских народа у њиховој борби за ослобођење од отоманског ропства. Познат је његов похвални чланак о Црногорцима (1877). Он је такође издашно помагао Кавура, италијанског борца за ослобођење и уједињење Италије. Иза Гледстонове симпатије за балканске народе и за италијански народ постојала је, дабогме, сложена политичка игра, у коју немамо потреба да овде улазимо.

Позно викторијанско доба. — У току последње две деценије XIX века Британија је успела да сачува свој положај „дивне изолованости“. Била је у наводном пријатељству са Немачком, која се била тек недавно ујединила у царевину 1871. год. Чувени њен канцелар, Бизмарк, био је стуб политичке реакције на Континенту. Британија је са стране посматрала како Бизмарк гради флоту и кује агресивне планове, како се европске силе групишу у савезе уочи великих сукоба који су припремани и који су избили у следећем столећу.

Ових деценија пред крај XIX столећа унутрашње прилике су се сређивале, а јавне и социјалне службе отклањале су непожељне последице индустријске револуције. Средствима сакупљеним од пореза, општине су градиле хигијенска насеља за радничку класу. Градови су добили музеје, паркове, библиотеке, купатила, перионице итд. Електрична енергија и гасне инсталације уведени су у све домове. Живот се рапидно мењао под утицајем модерне технологије, тако да је менталитет људи крајем XIX века већ био ближи нашем времену него периоду који је претходио реформи парламента од 1832. године.

Краљица Викторија умрла је 1901. године после тако дуге владавине да се веома мали број људи сећао времена кад она није била на престолу. Веле да ју је народ искрено ожалио, јер с њеним одласком као да је нестало извесне сигурности. За широке масе она је била

124

симбол величине Британске империје. Њеној популарности очигледно није нашкодила демократизација политичког живота која је спровођена у току њене владавине. Напротив, мада није имала одлучујућу реч у државним пословима, а можда управо због тога, краљица је својом једноставношћу одговарала идеалима малограђанске масе својих поданика, чиме је трајно везала њихове симпатије за краљевску кућу.

Челичана у Шефилду осамдесетих година XIX века.

Индија. — Тежиште Британске експанзије било је усмерено према Далеком Истоку, а најважнија од свих колонија била је за њу Индија. Британија је увозила памук из Индије, а извозила је у Индију памучне тканине. Појава фабричких тканина угрозила је ткачку радиност у Индији. Стотине хиљада ручних ткача који су снабдевали индијско тржиште нашли су се без посла, јер они нису могли конкурисати јефтиној фабричкој роби. Али нису само ткачи били жртве британског продора у Индију. Традиционални начин обраде земље потпуно је разорен; села су страдала и сељаци осиромашили под утицајем капиталистичког продора. Британски колонизатори нису при том уводили корисне новине капиталистичке обраде земље; агротехника је потпуно занемарена, иригациони системи су напуштени. Тако су огромна пространства зиратних површина, која су некада давала богате жетве, постала сушна и потпуно исцрпена. Као последица пропадања индијског села, у земљи је зацарила хронична глад. Необуздана британска експлоатација Индије нагло је осиромашила све провинције ове некада врло богате земље.

Освајање Индије вршено је у етапама, нешто силом а нешто подмићивањем. Британија је држала врло мало војске; она се ослањала на махараџе (домаће кнезове) и на њихове трупе. Ови великаши добијали су подршку од Британаца, помоћу које су могли сачувати своје привилегије. Са своје стране домаћи великаши помогли су Британцима да подјарме једну за другом индијске државице и државе. Међутим, Британци су грубо вређали национално осећање војника плаћеника — „Сипоја“ (sepoys) — те су се они ставили на чело велике побуне.

Године 1857. избио је оружани устанак „сипоја“. У више провинција вал незадовољства захватио је и шире масе угњетеног народа. Међутим, руководство устанка је оклевало и чинило грубе тактичке грешке. Па иако су „сипоји“ били бројно далеко надмоћни, Британци су их врло брзим реаговањем савладали. У томе је Британцима помогла верска неслога Индуса. Хиндуси и муслимани дозволили су да их Британци заваде и крваво угуше устанак (Indian Mutiny). Британске казнене експедиције показале су грозну свирепост према становништву, одмазда није штедела ни жене ни нејач.

Пошто је устанак угушен, Индија је непосредно стављена под управу Британске владе,

125

1857. Број припадника британских трупа знатно је појачан, а број индијских најамника смањен. Но главни ослонац британске управе остале су индијске махараџе. Другачије се није могло владати овом многомилионском земљом, помоћу трупа које су бројале око 65.000 „белих“ војника. Махараџе су били извршиоци британске колонијалне политике, за шта су их њихови господари врло дарежљиво обасипали поклонима и привилегијама на рачун обесправљених индијских маса.

Да би лакше и сигурније управљали Индијом, Британци су изградили железничку и телеграфску мрежу. Али нису хтели подизати индустрију, јер им је циљ био да Индију држе као своју сировинску базу. Међутим, упркос британским жељама, самим тим што је добила железницу, Индија је усмерена путем индустријализације. Пошто је Индија богата угљем и гвозденом рудом, имала је услове за развој властите индустрије. Дуж пруга су ницале фабрике, ширили су се градови, развијао се домаћи капитализам. Унутар индијског друштва појавиле су се класа капиталиста и класа индустријског пролетаријата. Млада индијска буржоазија била је задојена националним осећањем које је кастинској Индији недостајало. Економско јединство под британском управом такође је поспешило настанак националног осећања које је покренуло и потхрањивало борбу за независност.

Док се међу Индусима зачињала идеја о слободној Индији, у Великој Британији придавала се велика важност овој колонији. У Индију се извозила британска индустријска роба, и што је било још важније, британски капитал. Извоз капитала у Индију доносио је брзо велике профите, али је у исто време убрзавао економски развој Индије и њену вољу за самосталношћу. Као симбол потпуног освајања године 1877. краљица Викторија проглашена је царицом Индије.

Остале колоније. — Пошто су се оснажили и учврстили у Индији, Британци су кренули у даља освајања. Први већи пораз задали су им Авганистанци који су успели да одбране своју независност. Међутим, Британија је лако покорила Бурму и Малајско полуострво. Са Кином, међутим, није ишло без борбе. Кина је била велика царевина са древном културом. Али је крајем XVIII века почела опадати и у првој половини XIX века није имала снаге да се одупре притиску империјалистичких сила које су се отимале за огромно кинеско тржиште. Кина је тад патила и од једне тешке друштвене болести, а то је било масовно узимање дрога. Цар се узалудно борио против трговине опојних дрога, три његова сина су постале жртве тог зла. Закон је бранио трговину опијумом, али су га ипак масовно кријумчарили у Кину. Један од главних произвођача афиона, биљке од које се добија морфијум, била је јужна Индија, Британци су, према томе, били живо заинтересовани за увоз опијума у Кину. Осим тога, Британија је желела да продре у Кину са својом текстилном и другом индустријском робом. Кад је Кина предузела оштре мере против кријумчара, то је највише погодило британске трговце, те је Британија послала своју флоту да се обрачуна са царевином која је затворила своје луке за стране бродове.

Такозвани Опијумски рат трајао је од 1840—1842. и завршио се британском победом и миром у Нанкингу, према коме је Британија добила Хонг-Конг и право уласка у пет кинеских лука. Кина је почела да се претвара у полуколонијалну земљу, јер су се њеним поразом користиле и друге велике силе на Западу. Но, Британија није била задовољна Нанкиншким уговором већ је тражила много веће повластице за своје трговце по целој територији Кине. Британци су 1856. почели други опијумски рат, коме су се придружили и Французи. Кина је приморана да капитулира и миром у Тјенцину 1860. обавезала се на велике уступке. Пољуљано царство било је врло слабо, те су се и друге велике силе појавиле са територијалним захтевима. Кина је стављена у положај завистан према Западу. Од тада је почела мржња Кинеза према Европи и Америци, јер су се и САД обилно користиле слабошћу Кине. Штавише, европски освајачи показали су вандалско непоштовање за културно благо ове старе царевине. Кад је пао Пекинг, енглеска и француска војска дивљачки су уништиле царски летњи дворац, један од ретко вредних споменика културе.

126

Истих година Велика Британија водила је успешан рат са Персијом, где је такође издејствовала велике повластице за британски капитал.

Осамдесетих година XIX века Британска империја се знатно проширила у Африци. Завршено је освајање Нигерије у западној Африци, а право експлоатације њених големих и врло богатих територија дато је једном акционарском друштву. Следеће деценије освојене су Кенија и Уганда, земље у пределу горњег тока реке Нила, Египат (1882) и Судан. На крајњем југу афричког континента Британска власт није се учврстила без отпора. Овде је још из XVII века постојала колонија холандских исељеника, који су љубоморно чували своју независност. Они су се звали Бурима од речи boer што значи сељак на холандском језику. Бавили су се ловом и сточарством. После 1814. године кад су европске силе извршиле нову поделу колонија и европских територија, предели у области рта Добре Наде припали су Британији. Нова власт није се свиђала Бурима и они су кренули дубље у унутрашњост Афричког континента, где су могли да наставе свој независни живот. Три групе исељеника основале су три нове бурске колоније: Натал, Трансвал и Оранж. Њихова самосталност није дуго потрајала, јер кад је овде пронађено злато и дијаманти, Британци су зажелели да протегну своју власт и на самосталне бурске колоније, те су заратили са бурским државицама. Бурски рат је трајао три године, од 1899 до 1902. Британци су имали велику војну надмоћ, па ипак су имали велике муке да савладају слободољубиве Буре. Ово је био јединствен пример да се један мали народ супротстави најмоћнијој империји и да се успешно одупире завојевачу. Разуме се, на крају су Британци ипак сломили бурски отпор и припојили њихове слободне државе Јужноафричкој унији. У овом рату први пут се енглеска јавност поделила по питању империјалне политике. Либерална и слободоумна јавност осуђивала је агресију своје земље. У целом свету британска демократија се озбиљно компромитовала, јер је угрозила независност народа који је пореклом био европски. Према положају „обојених“ народа који су били жртве британског империјализма европска демократска јавност била је равнодушна.

Британским политичарима било је потпуно природно да се према колонијама са претежно белим становништвом односе другачије него према колонијама у којима су већину сачињавали домороци. Претежно беле колоније биле су Аустралија, Канада и Нови Зеланд. Домаће становништво које су бели досељеници затекли у овим земљама било је на врло ниском ступњу културе и сасвим малобројно. Оно није истребљивано онако како су некад Шпанци, Енглези и Французи истребљивали Црвенокошце у двема Америкама. За то није било потребе. Урођеници су се сами повлачили у непроходне пределе, а они који су остајали да живе са досељеницима убрзо су се стапали с њима, или, што је био чешћи случај, подлегли су болестима које су Европљани донели, а које су њима до тада биле непознате. Једном речи, у поменутим колонијама Аустралији, Канади и Новом Зеланду живели су већином бели досељеници. Њихово исељавање из Британије било је организовано од стране владе, која је сматрала да ће одливањем незапослених у колоније олакшати социјалне проблеме у земљи метрополи. Кад је у Аустралији пронађено злато, многи су долазили на тај континент у нади да ће се брзо обогатити. Осим Британаца долазили су овамо исељеници и из других европских земаља, али су прихватали енглески језик и изједначавали се са британским колонистима. Временом су се ове колоније, које су поседовале велика природна богатства, економски оснажиле. Аустралија је постала велики произвођач вуне, Канада произвођач пшенице, Нови Зеланд живе стоке итд. Поучена својим искуством из XVIII века, кад је због круте политике дошло до сукоба са Америчким колонијама, Велика Британија водила је једну обзирнију политику према Канади, где је постојао и проблем националне нетрпељивости између француских и енглеских колониста. Британци су бринули да се канадске колоније не изјасне за припајање Сједињеним државама. међутим, канадске колоније су се ујединиле у федерацију, која је у оквиру Британске империје добила самоуправу, односно статус доминиона (1867). У Аустралији није било националног проблема, па ипак су тамошње колоније биле прилично слабо међу собом повезане и то

127

углавном због великих пустиња које су их раздвајале. Кад је изграђена железница, удаљеност која их је раздвајала била је преброђена. Аустралија се организовала у федерацију (1901) и такође добила статус доминиона. Аустралијски унутрашњи развој обележава закон по коме је забрањено усељавање било које друге расе осим беле. Сличан је случај и са Новим Зеландом, у коме живе још увек прилично бројни урођеници Маори, али је другим „обојеним“ народима забрањено да се овде населе.

Британија и Балкан. — Борбу балканских народа за ослобођење од турске власти помагала је Русија, која је у томе видела и свој интерес. Због тога су британски политичари штитили турску власт у Европи; они су се бојали јачања руског утицаја међу балканским народима. Уколико би Турска била потиснута са Балканског полуострва, свакако би се проширио утицај Русије у овом делу света. Да до тога не би дошло, Британија је мртву турску руку држала под грлом несрећних балканских народа — како се метафорично изразио Његош. Руси су предлагали великим силама да истерају Турке из Европе и ослободе народе који су много векова провели у турском ропству. Велике силе нису на то пристале. Руси су онда сами напали Турке у граничним покрајинама Влашкој и Молдавији (1853). Цела енглеска јавност била је на страни Турске и тражила је од своје владе да заштите Отоманско царство. Турску војску предводио је Латас Омер-паша, али без успеха. Видевши да ће Русија бити победоносна у рату са Турском, велике силе Француска и Британија предале су Русији ултиматум да се повуче из покрајина које је преотела од Турака. Пошто Руси нису прихватили ултиматум, Француска и Енглеска су склопиле савез са Турском и објавиле рат Русији. У борбама је учествовала и Аустрија помажући такође Турску. Тако је почео Кримски рат 1854. који је трајао до 1856. године. Савезници су се одлучили да изврше десант на полуострво Крим у Црном мору. Овде су се ушанчили око утврђеног града Севастопоља. Позициони рат који се одужио много месеци био је први рат такве врсте у модерној историји. И једна и друга страна имала је огромне губитке у људству, а територијални успеси при томе су били безначајни. Француска и енглеска војска на Криму страдале су од мочварног терена и од болештина. Кримски рат није вођен само на овом фронту, већ и на морима. После две године Русија је морала пристати на неповољан мир, којим се одрекла интервенције против Турске у корист балканских народа. Овим је животарење Отоманског царства на Балкану продужено читавих двадесет година.

Босанско-херцеговачки устанак 1875—1878. године поново је ставио на дневни ред такозвано источно питање. У овим покрајинама дуго је тињала мржња према турској власти, која је била све окрутнија у колико је Турска царевина бивала слабија. Прваци Босне и Херцеговине договорили су се да подигну народ на устанак. Помоћ су затражили од Црне Горе и од Србије. Црна Гора упутила је војну помоћ и трупе. Године 1876. ступила је Србија у рат са Турском. У многим југословенским градовима у Аустро-Угарској образовани су комитети за помоћ устаницима. Рат је трајао три године, уз учешће великих маса сељака у овим покрајинама, као и српске и црногорске војске. Међутим, Босанско-Херцеговачки устанак завршио се неуспехом; неповољне спољнополитичке прилике допринеле су поразу. Од устанка је корист имала Аустро-Угарска јер су велике силе, а међу њима и Британија, биле на страни Турске, а против јачања руског утицаја на Балкану, те су споразумно доделиле Босну и Херцеговину Аустро-Угарској, само да се оне не би припојиле Србији и Црној Гори које су биле под непосредном заштитом Русије. Велике силе споразумеле су се на Берлинском конгресу 1878. и дозволиле су да Аустро-Угарска разоружа устанике и окупира Босну и Херцеговину. Главни актер на Берлинском конгресу био је британски министар спољних послова. У међувремену британски председник владе. Дизраели, потписао је споразум са Портом, којим се Енглеска обавезала да брани Турску територију, а за узврат је добила острво Кипар.

Врхунац британског просперитета. — Трећа четвртина XIX века била је период највеће британске економске и политичке моћи. Године 1851. организована је у Лондону прва

128

светска изложба, на којој је свету приказан успех Британије у свим областима живота. Био је то и сајам технике и преглед колонијалних достигнућа који је сваког Британца испунио поносом. Чак је и радничка класа, која је била разочарана после неуспеха чартистичког покрета, делимично учествовала у задовољству што је Британија прва светска сила и господарица огромног империјалног царства. Разуме се да је управо постојање колонија, из којих је извлачена велика добит, омогућило подизање стандарда и извесно задовољење материјалних потреба и најнижих слојева друштва. Осим тога, постојање колонија мамило је све оне људе који у земљи нису имали изгледа да се у животу добро снађу, да окушају срећу у некој прекоморској земљи. Приватна иницијатива била је гесло тог времена. Капитализам је доживео свој највећи процват, а буржоаска класа давала је печат целом друштву, у које је унела дух капиталистичке утакмице.

Било је више чинилаца који су допринели британском процвату. На првом месту, Британија је била прва земља која је извршила индустријску револуцију; и док је нису сустигле остале западноевропске земље, она је била у вођству и уживала је највише благодети од општег просперитета западне Европе. Колонијално тржиште могло је да прихвати индустријску робу произведену у Британији, тако да су економске кризе у овом периоду биле благе. Кад је откривено злато у Калифорнији и Аустралији прилив злата повећао је куповну моћ потрошача, што је дало новог полета индустрији. Сваковрсна британска роба отпремана је из енглеских лука на разне стране света. Поред индустријске робе, извожене су и саме машине, затим опрема за железнице, мостови, лучка постројења, угаљ. Британска трговина премашила је трговину трију земаља заједно: Француске, Италије и Немачке. Лондон је био највећи берзански центар света а и највеће увозно-извозно пристаниште.

Спољнополитичка ситуација ишла је на руку Британији. У Европи су вођени ратови поводом уједињења Немачке. У Америци је био грађански рат од 1861. до 1865. Осим тога обе ове земље биле су још увек претежно пољопривредне; Русија и Аустрија исто тако.

Временом, односи међу великим силама почели су се мењати. Друге земље појавиле су се као британски конкуренти на светским тржиштима. Железнице које је Британија изградила у другим државама, бродови које је продала страним трговачким морнарицама, машине које је монтирала у иностраним фабрикама постепено су оснажиле привреду тих земаља. Оне су се појавиле као конкуренти Британије, и угрожавали су њен положај као највеће индустријске силе света. Још пре краја XIX века Америка и Немачка, некад заостале пољопривредне земље, избиле су међу водеће индустријске земље. Стопа пораста њихове производње расла је брже него британска. Но, захваљујући ранијем старту, Британија је још увек била већи произвођач индустријске робе; али се још онда могло предвидети да ће је ове две државе стићи и престићи.

Ирска. — Од времена првог Тјудора, Хенрија VII, Ирска је била под енглеском влашћу. Енглеским племићима подељена је земља, и од тад почиње вековна ирска мржња против Енглеза. Мржња се учврстила за време реформације због тога што су Енглези хтели силом да наметну протестантизам покореној Ирској. Узалуд су се Ирци неколико пута дизали против енглеске власти, и за време краљице Елизабете, и за време Кромвела, и за време Виљема Оранжа, сви покушаји Ираца да збаце енглеску власт остали су без успеха. Штавише, вршио се све већи економски притисак на Ирце, те су се они масовно исељавали са свог острва. У току XIX века дошло је до нових неуспелих побуна илегалних ослободилачких покрета. Председник британске владе покушавао је да ситним уступцима умири постојеће незадовољство. Његове мере нису побољшале стање у Ирској, где су се почели јављати терористички атентати на поједине представнике британске власти. Лондонска реакција налагала је оштре казнене мере. Парламент је одбацио предлог да се Ирској да самоуправа (Home Rule). Предлог је поновљен, те опет одбијен. Ирско питање остало је отворено.

129

Религија и наука. — У XIX веку јавља се прво препород религије, а одмах затим период агностицизма и потпуног неверовања.

У XVIII веку преовлађивало је световно расположење; виши друштвени кругови били су углавном равнодушни према вери, а широке масе народа су остављене без хришћанске поуке. Међутим, браћа Безлеј оснивају Методистичку секту, што обележава почетак новог утицаја религије у Енглеској. Непосредни повод за оживљавање религиозног утицаја била је француска револуција. Опасне идеје о слободи и једнакости узеле су маха и у Енглеској, што је забрињавало владајућу класу. Она је страховала од широких маса које се не боје Бога и заносе се републиканским идејама. Из те несигурности владајуће класе потекао је нов покрет за враћање енглеског народа вери. У самом парламенту почело се говорити о политичком значају религије за сузбијање револуционарних идеја. Утврђено је да је утицај цркве слаб у областима у којима је постојала највећа концентрација пролетаријата, а нарочито у индустријским градовима на северу Енглеске. Парламент је одобрио велике своте новаца за градњу храмова тамо где их није било довољно. У образложењу је речено да ће црква одвратити радничку класу од њене мржње према постојећем друштвеном поретку. Хришћанско учење схваћено је као политичка пропаганда којом се народ васпитава у духу послушности према властима. У XIX веку, проповедање религије спојено је са новим масовним средствима пропаганде — штампом и јефтином књигом. Појавила су се многобројна издања религиозних поучних књижица које су бесплатно дељене народу; њихов тираж пео се на милионе. Религиозни утицај вршен је и преко школе, јер је просветни рад за сиромашну децу био под руководством цркве. Дародавци ових подухвата били су богати побожни људи. Активност филантропа била је уопште велика у викторијанско доба; разна добротворна друштва лечила су највећа зла индустријског друштва и тиме су ублажавала класну затегнутост. Побожни богаташи били су добровољни активисти филантропских друштава која су се старала о политичком утицају на масу, као и о њеном материјалном положају, о образовању, бризи о болесним и старим лицима итд.

Упркос настојању да шире дух покорности према властима, проповедници хришћанства давали су неким чартистима подстрек да воде класну борбу, јер у Светом писму не пише само „дај цару царево, а Богу Божје“, већ се ту говори и о једнакости и друштвеној правди. Под утицајем чартистичког покрета једна група свештеника организовала је нови покрет: хришћански социјализам. У том покрету било је социјализма само у наслову; у пракси су хришћански социјалисти желели да утицајем хришћанства умире бунтовну масу. Међутим, они су имали и позитиван програм друштвене реформе, те су се залагали за оне захтеве радничке класе који нису били политичке природе.

Религија је несумњиво имала врло чврсто упориште у викторијанској Енглеској. Међутим, њена власт је почела да слаби пред аргументима науке. Познато је да је у XIX столећу дошло до врло великих научних открића која су променила начин мишљења и поткопала предрасуде наслеђене из прошлости. Задржаћемо се само на доприносу британских научника. Михаел Фарадеј (Faradey), син лондонског ковача, открио је принципе електромагнетске индукције, од чега почиње развој електронике и касније примена електричне енергије у најразличитије сврхе. Млади ботаничар Чарлс Дарвин (Darwin) разрадио је теорију о развоју биљних и животињских врста, коју је објавио у познатом делу Порекло врста, 1859. Основне хипотезе Дарвинове теорије јесу, да све биљне и животињске врсте потичу од раније постојећих простих организама; да свака врста производи много већи број потомака но што ће сазрети; у борби за опстанак преживеће оне јединке које су способније за живот. Религиозна јавност тешко се мирила са Дарвиновом теоријом; њени противници су се ругали представи о томе да човек и мајмун имају заједничког претка. При том је прича о Адаму и Еви ипак изгубила уверљивост. На другој страни геолог Чарлс Лајел (Lyell) утврдио је да је земљина кора стара неколико милиона година и то је пољуљало веровање о постанку света за шест дана. Лекари су пронашли дотад непознати свет микро-

130

организама; хемичари и физичари продрли су у тајну материјалног света. Један за другим откривала је природа своје законе; а религиозна мистика уступила је место чињеницама.

Либерализам. — У викторијанској Енглеској владајућа идеологија била је грађански либерализам. Године 1832. основана је либерална партија која је наследила некадашњу виговску партију. Класична либерална начела односе се на економију, политику и законитост. Либерализам је заступао принцип „laissez-faire“, односно слободно деловање економских законитости, а противи се свесно усмеравајућем фактору државе. Либерали заступају начело слободе трговине, слободног формирања цена. Но, пред крај XIX века, са појавом монопола и картела, чиста либерална доктрина у економици није се више могла одржати. Уосталом, чиста либерална доктрина морала је и раније бити окрњена разним интервенцијама парламента, у питање радног законодавства, здравства, просвете итд. Управо ова појава кршења либералних начела типична је за викторијански период.

Политички идеално схваћен либерализам појављује се као заштитник националног суверенитета и поборник националних покрета малих народа (Италија, Немачка) и покрета за национално ослобођење (народа под влашћу Аустро-Угарске и Турске). Либерали су, наводно, против колонијализма и против мешања у послове других држава. У пракси је британски либерализам био недоследан овом начелу. Како је један историчар писао, британски либерализам шепурио се иза наперених топова Краљевске морнарице. Британци су волели да проповедају народима света демократска начела и да их поучавају како треба да живе. Они су самозадовољно спајали корисно са витешким и представљали се као поборници поробљених народа. Што ће рећи, били су пријатељи поробљених народа у туђим државама; а они које су Британци покорили били су, по мишљењу либерала, срећни јер их је уздизала најслободоумнија нација света. Лицемерна теорија о „терету белог човека“ у колонијама, британски је изум. (Либерали се лако уљуљкују у самообману ако то одговара њиховим интересима — чак и данас). Ратови које је Британија водила негде далеко преко седам мора, приказивани су у Лондону као оправдани. А кад је стара краљица славила „дијамантски јубилеј“ (1897), либералној Енглеској годило је да види славље Империје са представницима „обојених“ народа у њиховим живописним ношњама како парадирају кроз центар Лондона.

Противречност између либералних идеала и праксе испољавала се и у области законитости. Хумано начело да су сви људи једнаки пред законом било је демантовано праксом. Онај ко је био сиромах није могао бити једнак са богатим; тврдити да јесте, значило је запоставити интересе малог човека. Због тога су сами либерали били принуђени да крше властите принципе и да се залажу за интервенцију државе у питањима друштвених односа. Држава је морала преузети бригу о школству из приватних руку. Иначе је енглеска традиција сматрала школство бригом родитеља, а не друштва. Држава није обезбеђивала бесплатно школство ни у основној школи. Међутим, показало се да Енглеска због тога заостаје у просвети иза свих западно-европских земаља и да јој прети опасност да ће заостати на пољу технике због тога што се не брине о школству. Године 1870. донет је Закон о образовању. Арбитража државе у односима између капиталиста и радника победила је принцип немешања знатно раније. Затим је право гласа проширено на већи круг грађана, 1867, што је било у складу са либералним начелом, али не и са приватним убеђењем појединаца, прослављених либерала, који су се бојали политичког утицаја широких маса.

Лењинова дефиниција либерализма указује управо на ту карактеристичну недоследност. „Либерали се разликују од конзервативаца тиме што представљају интерес буржоазије, којој је неопходно потребан напредак и колико толико нормализован правни поредак, поштовање законитости, устава, осигурање извесне политичке слободе. Али та прогресивна буржоазија још се више боји демократије маса него реакције. Отуд вечна тежња либерала ка уступцима старом, ка споразуму са њим, ка заштити многих институција старог поретка“. И заиста, британски либерализам постепено се претварао у политичку реакцију; те је данас либерална партија остала са врло малим бројем присталица.

131

Међутим, не треба потценити позитивне тековине либералне традиције; а то су идеали слободе личности, политичког опредељења, штампе и јавне речи, а такође строго поштовање законитости. Вредност ових начела уочљива је нарочито кад се она упореде са корумпираним стањем у престарелим феудалним државама у тадашњој Европи. Под утицајем либералне традиције васпитавала се млада генерација Енглеза у духу устаљених моралних норми. Млади џентлмен морао је бити добар радник, племенит према слабијем, поносит са себи равним, суздржан, истинољубив и највише човек од речи. Додуше, врлина либералног џентлмена била је резервисана за властити друштвени круг; према људима из „ниже класе“ и према колонијалним народима, џентлмен је најчешће окретао једно друго лице.

Викторијанска уметност. — Уметност раног викторијанског доба показује постојање супротности између уметника који су изражавали пословни дух свог времена и оних који су се отимали притиску буржоаске публике. У грађанској публици преовладао је утилитаристички став према уметности, што ће рећи да је публика тражила од уметника да прикаже нешто корисно. Била је то претежно публика нових богаташа који нису имали ликовно образовање и који су од ликовних дела тражила да им „причају“ неку причу. Очекивали су да уметникова „прича“ испричана бојом и цртежом буде и поучна. Отуда енглеско сликарство запада у кризу и постаје претежно илустративно, пуно појединости као фотографија. Но, као што су се романтичарски песници бунили против ћифтинског укуса и тражили одушке у природи тако су и неки сликари одступали од конвенционалних захтева својих савременика и претежно се оријентисали на сликање пејсажа. Родоначелник енглеских пејсажиста био је Џон Констабле (Constable, 1776—1837) на чијим сликама, по речима историчара уметности Јансона, „и земља и небо изгледају као да су постали органи осећања, који трепере у ритму уметникове сензибилности“. Његов савременик Виљем Турнер (Turner, 1775—1851) такође се прославио као пејзажист. Он је са одушевљењем романтичара бирао такве пределе и природне призоре који су му давали могућност да постигне утисак узвишеног. Снагом своје маште приказао је врло упечатљиво призоре на мору, бродове захваћене тајфуном, „ваздушасте визије обојене паром“ како је Констабле писао.

Економски просперитет дао је великог замаха грађевинарству. У свим градовима ницале су нове јавне грађевине, већином у такозваном класично грчком стилу. За лаика овај стил веома је сличан џорџијанском (XVIII), са својим складним пропорцијама, отменом једноставношћу и смиреном лепотом. Негде средином XIX века, међутим, обновљени готски стил потиснуо је класицизам. Тешко је објаснити разлоге који су енглеске архитекте и њихове поручиоце определили за „лажну готику“. Од многобројних јавних грађевина и цркава подигнутих у лажно готском стилу најчувенија је зграда парламента у Весминстеру, Лондон. Године 1834. овде је изгорео стари комплекс парламентарних зграда, те је пала одлука да се подигне велелепна палата на обали Темзе. Архитекти којима је поверен овај посао одлучили су се за готски стил који је, мора се рећи, овом приликом успешно примењен. Зграда парламента постала је симбол лондонског пејзажа, и неупућеном чини се аутентично средњовековна. У Лондону и другим градовима саграђене су још неколике изванредне зграде у истом стилу. Међутим, „готска“ мода често је злоупотребљавана и заиста је тешко замислити већу бесмислицу од железничке станице са средњовековним шиљатим луковима и украсима од камене чипке. У пројектовању обичних стамбених зграда такође је присутан „готски“ укус током целог XIX века, па и касније. У новим индустријским насељима на северу Енглеске ницале су као печурке ново-готске цркве. Богати скоројевићи градили су своје виле подражавајући архитектуру средњовековних замкова. Моду лажне готике подржавали су скоројевићи, имућни грађани без отменог порекла и породичног стабла, управо због тога ценећи све што је старо и племићко, па међу осталим и стил који је подражавао отменост минулих времена. Црква је са своје стране подржавала готику из природне жеље да свој савремени утицај заснује на ауторитету средњовековне цркве. Готски стил за црквену архитектуру чинио се црквеним људима побожнији од класицистичког који

132

је вукао корене из паганске антике.Општи утисак који се добија ретроспективом уметности XIX века јесте да уметност

заостаје за достигнућима до којих су досезали уметници ранијих столећа, (што се углавном односи на енглеско средњовековно и ренесансно грађевинарство). У XIX веку обиље слика, скулптура и грађевине које су остале из тог времена не одају ни један генијални дух. Очигледно, процват технологије није био праћен одговарајућим процватом пластичних и ликовних уметности. Модерни индустријализовани свет Енглеске није нашао свој прави израз у уметности, онако како га је нашао у литератури.

Мада у садашњем тренутку постоји велико интересовање за обнову викторијанске унутрашње декорације, не може се порећи да. је ова најизразитије скоројевићка. Начин на који су викторијанци уређивали своје куће, њихов намештај и украсни предмети одају жељу за разметањем. Њихове собе биле су претрпане намештајем, тапети на зидовима и завесе од тамних богато декорисаних материја чинили су просторије луксузним али и загушљивим. Собне биљке и безброј ситних украса допуњавали су тај утисак луксуза али и претрпаности. Све је то био одраз жеље да се покаже властито богатство. А тамо где је богатство било танко, привидан луксуз. стваран је предметима од простог материјала који је имитирао злато, порцелан, емајл, брокат, мермер. Све те имитације у скромним домовима које су стварале утисак привидног богатства нису имале никакве везе са уметничким укусом. Пометња укуса била је последица великих класних померања, којом приликом су изгубљена мерила о уметничкој вредности старих заната, а прихваћен је псеудо-уметнички кич. Ову болест није превазишло лако ни једно друштво које је прошло кроз индустријску револуцију, јер истанчан укус за уметност не долази са новцем већ са општим нивоом културе.

Оно што још пада у очи посматрачу викторијанске примењене уметности то је жеља да се усвоје и репродукују индустријским путем, значи јефтино, уметности свих епоха и свих народа овог света. Необична разноликост и обилна мешавина стилова дали су у крајњем исходу велики уметнички промашај.

133

XIV. ДВАДЕСЕТИ ВЕК

Стадијум империјализма. — Империја. — Уочи I светског рата. — Балкански ратови. — I светски рат. — Криза светског капитализма.

Стадијум империјализма. — Едвард VII (1901—1910) био је шездесет година стар кад је ступио на престо после смрти своје мајке, краљице Викторије. Његова владавина трајала је свега девет година; наследио га је син, Џорџ V. Међутим, иако се цео кратки период од Викторијине смрти до почетка I светског рата 1914, назива едвардовско доба (Edwardian Age), Едвард је значајан само по томе што је једно доба названо његовим именом.

За едвардовско време каже се да је било затишје пред велику буру. Виша и средња класа уживале су у удобном животу и изобиљу. Постојао је утисак једног општег просперитета, мада је Британија изгубила своје водеће место највећег индустријског произвођача. Но, иако су је конкурентске земље сустигле, Британија је још увек имала највеће колонијално царство, била је светски банковни центар и највећи превозник робе. Све је то грађанима Британије доносило велике приходе. Имућни Енглез био је не само индустријалац и велепоседник, већ и рентијер. Рентијери су живели од капитала који је уложен у банку доносио камату свом власнику. Помоћу енглеског капитала грађене су железнице, луке, индустрија итд. у разним крајевима света. Профит од ових великих инвестиција уживали су власници вредносних папира од чијег је улога био састављен големи капиталистички потенцијал Велике Британије. Сви они који су имали било какве користи од велике империје и од њеног просперитета, били су чврсти браниоци капитализма.

Речником економиста овај период дефинише се као доба зрелог империјализма, који је у том стадијуму добијао типична обележја. Империјализам карактерише таква концентрација крупног капитала који се уједињује у монополе. Ови настају кад се капиталисти из одређене привредне гране споразумеју о начину производње и продаје своје робе, чиме постижу највећу корист за себе. Монополи су свемоћни у односу на други капитал, коме онемогућавају да се бави њиховом граном производње, и у односу на потрошаче, које приморавају да купују робу по цени коју монопол диктира. Друга карактеристика империјализма јесте спајање индустријског и банкарског капитала и стварање монопола великих банака. Постојање финансијске олигархије омогућава неколицини власника крупног капитала да утиче на политику; разним притисцима и поткупљивањем они потчињавају себи министре, посланике, штампу. У овој фази капитализма постаје карактеристичан још и извоз капитала. Вишак капитала извози се у мање развијене земље, које су почеле да граде железнице и индустрију. Крупни капитал има интереса да „помаже“ изградњу тих земаља због тога што је овде радна снага јефтина, те је профит од уложеног капитала виши него у земљи. Због тога је Британија, као највећи поседник капитала, била особито заинтересована за колоније, а то је диктирало и њену спољну политику. Државна сила коришћена је да обезбеди пласман британског капитала широм света.

С друге стране, домаћа индустрија почиње видно да опада. Томе је било више узрока, али је главни био тај што те власник капитала имао више рачуна да га инвестира у индустрију ван Британије. Пратилац те појаве била је растућа незапосленост британских радника, која се кретала око једног милиона незапослених годишње уочи I светског рата.

Пролетерске снаге развиле су током ових година врло живу активност за обарање или бар за ограничавање приватног капитала. Радничка класа борила се кроз тредјунионе за побољшање свог материјалног положаја. Али се она није тиме задовољавала, већ је радила на томе да створи своју политичку партију.

Године 1900. сазвана је у Лондону конференција представника тредјуниона, независне радничке партије, фабијанаца и социјал-демократске федерације. На конференцији су се чули револуционарни предлози, али су преовладали они чији су захтеви били умерени и

134

компромисни. Конференција је донела резолуцију о свесрдној акцији за потпомагање радничких посланичких кандидата за Доњи дом. Од 1906. Комитет се почео називати лабуристичком партијом (Labour Party = радничка партија). Ова је од самог почетка обједињавала радничке и ситнобуржоаске снаге, при чему је превагнуо став управо ових других. Врхушка тредјуниона, либерална интелигенција и малограђански интереси диктирали су политику лабуриста, који су се залагали за миран споразум са владајућом класом.

Али ма колико се лабуристичко вођство трудило да укроти револуционарно расположење пролетаријата, талас штрајкова се ширио уочи I светског рата и сваке године добијао веће размере. Штрајковали су рудари у угљенокопима, радници у бродоградилиштима, железничари, текстилци. Капиталистичку класу је највише забрињавало то што је у знак солидарности сваки штрајк претио да захвати целу земљу и да паралише привреду. „Штрајкови солидарности“ били су мета најжешће критике.

Године 1911. извојевана је једна значајна победа, кад је донет закон о платама за народне посланике. Тиме је омогућено већем броју радничких представника да се посвете политичкој борби и да уђу у парламент.

Империја. — Британске колоније у којима је управа била у рукама белаца поставиле су захтев за већом самосталношћу. Тако су доминиони Канада и Аустралија решили да створе сопствену морнарицу. Нови Зеланд је добио статус доминиона. На југу афричког континента ујединиле су се четири колоније у Јужноафричку унију, која је такође постала британски доминион. На другој страни, колоније са управом састављеном од домородаца нису ништа могле постићи без борбе. Ослободилачки покрет био је најснажнији у Индији. Млада индијска буржоазија, са интелигенцијом школованом у западној Европи, налазила се на челу покрета. Активност индијских родољуба донела је извесне реформе британске управе у Индији, али је слобода била још далеко од ове велике земље са древном културом. Британски метод за потчињавање домаћег становништва био је распиривање мржње на верској основи; Британци су подстицали непријатељство између хиндуса и муслимана.

Индија је у периоду после рата 1918. покренула своје масе за ослобођење од британске доминације. На челу тог покрета налазио се Махатма Ганди, популарни вођ индијских народа. Ганди је био присталица мирољубиве борбе, односно пасивне резистенције. Па ипак су га власти затвориле и осудиле на тамницу. Преговори, побуне, нереди и репресалије испуњавају историју односа са Индијом између два рата. Тек 1948. Индија добија самосталност, а у исто време и Пакистан, муслимански део индијског подконтинента.

Ирска је наставила своју борбу за самоуправу (Home Rule), коју је започела у претходном столећу. Конзервативна британска влада није хтела да чује за било какву самоуправу, већ је упорно спроводила унитаристичку политику. Узалуд су конзервативци настојали, да побољшају материјални положај ирских сељака, мржња Ираца против Енглеза није тиме ублажена. Стање на овом острву било је утолико сложеније што Ирска није била једнодушна: на северу, у покрајини Алстер (Ulster), живела је велика протестантска мањина коју су сачињавали већином досељеници из Енглеске. Они су се осећали угрожени при самој помисли на ирску независност, чиме би изгубили свој повлашћени положај. Задрти протестанти у Алстеру формирали су илегалну војску за борбу против самоуправе. На југу Острва, међу католицима, такође су се образовале оружане снаге за устанак. У међувремену либерали, који су 1906. дошли на власт, поднели су поново предлог за давање самоуправе Ирској. Три пута је Доњи дом изгласао овај предлог, али га је Дом лордова три пута одбацио. Пошто је три пута изгласан предлог је отишао краљу на потпис, и тако је Ирска 1912. формално добила самоуправу. Међутим, иста је одложена за следећих шест година због тога што је у земљи било тако наелектрисано расположење, да је грађански рат могао почети сваког часа. У том је почео I светски рат, што је ирско питање ставило у споредни план.

135

У Ирској су се ствари лоше развијале за време рата. Националисти су се повезали са Немцима, што је откривено. Вођ побуњених Ираца, Де Валера, успео је да подигне устанак, 1916. али је овај већ после пет дана угушен. Грубост репресалија још више је подстакао ирске националисте. Терор и убијање окончани су 1920. Године 1921. Јужној Ирској гарантована је самоуправа; под великим притиском националиста Британци су морали пристати да јужној Ирској даду статут доминиона. Кад је 1939. избио II светски рат, Јужна Ирска је остала неутрална. Године 1940. Ирска је прекинула све везе са Британском заједницом народа (Commonwealth), прогласила се републиком 1949. и 1955. примљена је у Уједињене нације као самостална држава. Јужна Ирска није се одрекла тежње да влада и Алстером.

Нереди у Ирској

Године 1931. изгласан је закон о новим односима у Британској заједници (Комонвелту), према коме су доминиони постали потпуно самостални, везани за метрополу само заједничким владаром и економском сарадњом.

Уочи Првог светског рата. — После Берлинске конференције 1878. у Европи је владао период релативно дугог, али несигурног мира. У односима великих сила било је присутно непријатељство, те су се оне ужурбано наоружавале. Империјалистичке супротности међу њима стварале су конфликтну ситуацију. На једној страни, старе империјалне силе држале су у свом поседу огроман део колонија; док су на другој страни нове империјалне силе располагале врло малим колонијалним поседима, или их уопште нису имале. Тако је 1914. Велика Британија владала колонијалним царством са близу 400 милиона становника, Француска са 55 милиона, Немачка са 12, САД са 9 и Јапан са 19 милиона.

Немачка је била војнички најјача земља после победе над Французима и стварања уједињене Немачке царевине 1871. Пруски милитаризам захватио је целу нацију и надахнуо је освајачким тежњама. Омладина је васпитавана ратоборно; учили су је да је рат „најплеменитија људска активност“. Школа је младим Немцима пунила главу уображењем да је германска раса највиша, да је обдарена, да су Немци најспособнији народ на свету. Учили су их да су Немци предодређени да под руководством свог цара завладају светом и остваре велико немачко царство над покореним нижим расама. На првом месту потцењивали су Словене и сматрали себе позваним да их потчине себи. Тадашњи немачки цар, Вилхелм II, био је отелотворење немачке охолости и насртљивости; он је систематски опијао народ освајачким тежњама. Циљ му је био да продре на Блиски Исток преко Балканског полуострва. Тако је настала немачка парола „продор на исток“ — Drang nach Osten. Овој тежњи супротстављала се Русија, која је имала давнашњу жељу да завлада Дарданелским мореузом, који спаја Црно са Средоземним морем. Русија је такође рачунала да ће проширити свој утицај у слободним балканским земљама, као и оним под турском влашћу.

136

Зато је чврсто стајала уз ослободилачке покрете балканских народа. Италија је желела такође да се прошири на рачун балканских народа, дуж обале Јадранског мора (Далмација, Албанија). Аустро-Угарска је везивала своје интересе за немачку спољну политику. Француска је била испуњена реваншистичким расположењем; желела је да поврати Алзас и Лорену, две области које је морала уступити Немачкој после пораза 1871. године.

Антагонизам између великих сила упућивао их је на стварање савеза држава са заједничким интересима. Тако је створен Тројни савез Немачке, Аустро-Угарске и Италије (Централне силе), који је склопљен пред крај XIX века. Ово је подстакло Француску и Русију да склопе Двојни савез, Алијансу. Енглеска није желела да се придружи ни једном од ова два блока, већ је остала спољни посматрач.

Раднички покрети у поменутим државама били су активни и водили су антиратну пропаганду. Међутим, вођство Интернационале определило се за једну опортунистичку политику наспрам припремања рата, и још изразитије опортунистичку кад је I светски рат избио. Лењин је нарочито оштро критиковао немачку радничку партију због тога што је погрешан став лидера социјал-демократа користио империјалистима. Узалуд су се радничке масе листом определиле за своју партију — године 1912. за социјал-демократе гласало је у Немачкој четири и по милиона гласача, а сама партија имала је око милион чланова — кад је она објективно користила плановима милитариста. И Француска социјалистичка партија постала је изразито опортунистичка партија, која се борила за освајање власти кроз парламент. Најжешћу борбу кроз дискусију са руководствима ових партија водила је бољшевичка партија, која се залагала за некомпромисне ставове. Лењин је позивао међународни пролетаријат у борбу против капиталистичких влада.

Балкански ратови. — Интересне сфере два блока великих сила сукобљавале су се нарочито оштро на Балкану. Као што је речено, Немачка је имала план за продирање у овај део света. Аустрија је са своје стране настојала да сузбије утицај Србије и Русије на словенске народе у оквиру Монархије. Уколико би делови аустријске територије били отргнути од Беча, постојала је опасност да национални покрети народа у Аустро-Угарској потпуно сруше Царевину. Зато је Беч разрађивао планове у сузбијању панславизма, који је дејствовао као покрет за уједињење Босне и Херцеговине са Србијом. Да би предухитрила развој у том правцу, Аустро-Угарска је 1908. године извршила анексију Босне и Херцеговине, Да не би дошло до светског сукоба, Русија је приволела Србију да призна анексију ових до тада турских провинција, којима је Беч управљао после устанка 1878. године.

Други пут светски рат замало није избио у вези са Балканским ратовима 1912. и 1913. Године 1912. Србија, Црна Гора, Грчка и Бугарска склопиле су савез против Турске, са намером да је протерају из Европе. Турска је нашла савезнике у Немачкој и Аустроугарској. Аустрији је нарочито сметала Србија, која је својом самосталношћу охрабривала наде Срба у Аустро-Угарској да ће и сами стећи слободу. А Немци су и овог пута били заинтересовани за Балкан због својих империјалистичких тежњи према Средњем Истоку.

Државе балканског савеза брзо су потукле Турску, којој је остала само мала територија око Цариграда. Велике силе су сазвале конференцију у Лондону, којој је председавао британски министар спољних послова, и ту је одлучено о подели бивших турских земаља међу балканским савезницима. Али је Турска одбацила те услове мира и наставила те рат 1913, који се зове други балкански рат. У овом рату Турци су потпуно потиснути из спорних покрајина, упркос неслози земаља Балканског савеза. Као што је познато, Бугарска је желела да приграби највећи део ослобођених крајева, па је зато заратила против Србије, Грчке, Црне Горе и Румуније. Углавном балканским ратовима извршено је ослобођење балканских народа од турске власти. Сад је било на реду ослобођење подјармљених народа у Аустро-Угарској монархији.

I светски рат. — Из године у годину изгледало је да ће конфликти интереса великих сила изазвати општи сукоб. Неколико пута хладни рат је преброђен, али је 1914. сукоб био

137

неминован. Родољуби из Младе Босне организовали су успешни атентат на аустријског престолонаследника Франца Фердинанда у Сарајеву. Аустрија се саветовала са Немачком о томе да ли да ову прилику искористе за инвазију Србије, коју је оптужила за атентат. Немачка је подстакла Аустрију да свакако крене на Србију. Немачки цар је веровао да ће Британија остати неутрална и то га је охрабрило да изазове светски сукоб. Рачунао је да ће муњевитим ударом савладати Француску, а исто тако и Русију.

На дан 28. јула 1914. Аустро-Угарска и Србија су биле у рату. У свим великим европским земљама почела је мобилизација. Немачка је стала уз Аустрију; Русија и Француска уз Србију. Немци су објавили рат Француској и кренули преко неутралне Белгије. Насиље према малој неутралној Белгији определило је Британију да не оклева и сама објави рат Немачкој. Свега неколико дана после почетка непријатељства против Србије, 4. августа, Британија је ушла у рат на страни савезника.

Немачки план био је да се брзим дејством сломије отпор Француске, пре него што Русија успе да отвори други фронт. Са великом силом Немци су преко Белгије надирали према Паризу. Француска и британска армија нису успеле да их задрже, упркос огромним губицима у људству. Савезници су са тешкоћом задржали непријатеља на реци Марни. Но ускоро су кренули у противнапад и са великим успехом одбацили Немце, у бици која је била од огромног значаја за ток I светског рата и позната је под називом битка на Марни. Образован ј|е огромно дугачак западни фронт (700 км), од белгијске обале до границе Швајцарске. Уследио је четворогодишњи позициони рат који је коштао много хиљада живота. Сложен систем подземних утврђења и ровова, и на једној и на другој страни, онемогућавали су продор било једне било друге војске. У тим борбама Британија је изгубила врло много људства.

Друго велико ратиште налазило се у Источној Пруској. Овде су се сукобиле две армије од по неколико стотина хиљада војника — Руска и Немачка. Руси су имали већу живу силу, а Немци боље наоружање и боље увежбане јединице. С почетка су Руси имали известан успех, али су их Немци разбили и заробили преко деведесет хиљада војника. Бројна надмоћ руске војске и борбеност обичних бораца биле су предности које руска врховна команда није умела да искористи. Официрски кадар је био нехатан и спор. Заповести штабова доспевали су редовно у руке Немаца, који су користили добивена обавештења да парирају сваки руски тактички потез.

Треће бојиште било је у Србији. Почетком августа 1914. аустро-угарска војска, под командом генерала Поћорека, прешла је Дрину. Српске снаге дочекале су их на планини Церу, где се одржала четвородневна битка у којој су Аустријанци потучени. Битка на Церу сматра се важним историјским догађајем, јер је овде извојевана прва победа савезника у I светском рату. Церска битка је олакшала операције савезника и донела велико признање српској војсци. У народу и у јединицама порасла је вера у сопствене снаге. Непријатељ је исте године још два пута прелазио у Србију преко Дрине, али је оба пута уз велике напоре враћен натраг. Српска војска се особито прославила у Колубарској бици и бици на Дрини.

Један од значајних догађаја 1914. био је улазак Турске у рат на страни Централних сила. На крају те године Централне силе су се нашле у великом окружењу, на три фронта су морале водити позициони рат. Лака победа над савезницима коју су очекивали била је осујећена.

Године 1915. Италија је ступила у рат на страни савезника, иако је била чланица Тројног пакта. Источни фронт се огромно проширио. Руси су ратовали против Турака чак на Кавказу. Показало се да руска војска нема ни издалека довољно наоружања, а нарочито јој је недостајала муниција на фонтовима у Пруској, Галицији, Карпатима. Немци су продирали на исток и заузели Пољску и Балтичке земље. Руси су се повлачили. Више од 1,200.000 војника је погинуло или избачено из строја; 900.000 је пало у заробљеништво. Главни узрок њиховог

138

пораза била је очајна организација позадине, недостатак муниције, санитетског материјала и следовања. Осим тога, шпијунажа је подривала руске планове.

На западном фронту Немци су те године први пут употребили отровне гасове. Битка у којој је употребљен гас одиграла се код Ипра у Француској, отуд је дошао назив „иперит“ за отровни гас. Узалудни напади Француза и Енглеза на немачке ровове донели су савезницима врло мало успеха, а огромне губитке у људству. Италијани су на фронту код Соче такође трпели огромне губитке.

У најтежем положају нашла се Србија, јер су је напале са севера немачке трупе, а са истока бугарске. У међувремену Бугарска се придружила Централним силама које су јој обећале Македонију и Источну Србију до Мораве. Општој офанзиви на Србију придружила се и Аустрија из Босне. Бројно и технички надмоћни непријатељ са свих страна је притискивао српску војску која се покушавала пробити према Солуну; али су јој Бугари пресекли одступницу. Остатак војске и велике масе избеглица морали су се пробити преко Албаније на Јадранско море. Страдање српске војске и народа легендарно је. Да би могли проћи кроз планинске клисуре и гудуре, српски пукови су сами уништили своје наоружање и са врло мало резерва, кренули су зими кроз негостољубиве албанске врлети. Велики број војника и цивила помро је успут од глади и зиме. Они који су стигли у Драч, у логор на обали мора, постали су жртве бомбардовања. Савезници су остатке српске војске пребацили на острво Крф, где су се војници лечили и опорављали, да би били послани на Солунски фронт, 1916.

Године 1916. савезници су отворили Солунски фронт. Заједно са Французима Срби су извојевали важну Кајмакчаланску битку. На западном фронту Немци су покушали да пробију одбрану савезника код Вердена. Неколико месеци вођена је највећа битка у I светском рату; пало је на обема странама стотине хиљада војника. Надчовечанским подвизима Французи су успели да одбране Верден, који је постао симбол француске несавладљивости. Потом је уследила савезничка противофанзива на реци Соми, која је такође донела страховите губитке обема странама. У исто време Руси су прешли у противнапад на свом сектору; успешним продором заробили су 300.000 Аустријанаца. Ово је приволело Румунију да напусти Централне силе и да се придружи савезницима. Али од њеног учешћа није било користи, јер је румунска војска била врло слаба и претрпела је потпуни пораз.

Година 1917. донела је два крупна догађаја. 1. фебруара САД су ушле у рат на страни савезника, а марта месеца почела је руска револуција. Савезници су у почетку били присталице преврата у Русији, јер се одавно говорило да је царски деспотизам преживео и да Русија треба да добије демократску власт. Међутим, кад је 7. новембра 1917. победила бољшевичка револуција, савезничке државе су се ускомешале. Совјетски Савез потписао је сепаратни мир са Централним силама у пролеће 1918.

Американци су желели да остану по страни од рата у Европи. Али је њихову неутралност угрозила нова немачка справа — подморница. Американци су се побојали да ће Немци извојевати светско господство на морима и то их је определило за улазак у рат.

Пошто није више било источног фронта, Немци су кренули свим силама до пробију западни фронт. Неколико тешких битки није им ипак донело победу, јер су се Французима и Енглезима придружили Американци.

1918. године било је јасно да ће Централне силе изгубити рат. На западном фронту немачке снаге морале су да измичу пред офанзивом савезника. Аустрија је била у још већој кризи, јер су се многи народи Монархије подигли са надом да ће се после рата ослободити.

На иницијативу српске врховне команде извршен је пробој Солунског фронта. Операцијом је руководио француски генерал Франше д'Епере. Француза је било нешто више од Срба, затим Грка, Британаца и Италијана. Ускоро је Бугарска приморана на капитулацију. Аустроугарске снаге су се прикупиле за одбрану на линији Дунав — Сава. Али је Аустро-Угарска монархија већ била у распадању. 29. октобра Хрватски сабор је прогласио

139

независност Хрватске, Далмације и Славоније. У Београду Мађари су потписали примирје. Српска војска ушла је у Темишвар и Арад, у Скадар, Цетиње, Сарајево и Загреб. После пораза на Солунском фронту, а затим и на Италијанском фронту, Аустро-Угарска је престала да постоји као држава. Аустријанци су тражили примирје; у Бечу је проглашена република; Мађарска се такође прогласила републиком; Чешка је прокламовала независност.

Немачка је остала сама наспрам уједињених савезника који су надирали жестоко и притискивали фронт према Немачкој. У Немачкој је расло велико незадовољство које се завршило револуцијом. Цар је абдицирао и побегао из земље. Немачка је капитулирала 11. новембра 1918. године и морала се повући из свих земаља које је окупирала. Тиме је завршен I светски рат у коме је учествовало 36 држава. Сматра се да је на свим фронтовима било око 70 милиона мобилисаних, а да је 9 милиона погинуло, 10 милиона умрло од болести. Године 1919. потписан је Версаљски мир.

Октобарска револуција. — за време I светског рата избила је у царској Русији револуција, те је Русија иступила из рата пре но што се овај завршио. Револуција је избила због тога што су унутрашње противречности у царској Русији биле заоштрене више него игде. Царско самодржавље, привилегије које је уживала аристокрација и општа економска заосталост кочили су развој ове големе земље са изванредним природним могућностима за напредовање. У току рата непоправљиве слабости постојећег режима биле су разголићене. Војска је имала огромне губитке у људству због лоше организације и шпијунаже; у позадини народ је патио од опште друштвене кризе. Године 1917, фебруара месеца, избила је револуција против царске власти, те је цар морао абдицирати и проглашена је република. Фебруарску револуцију извела је буржоазија, која је образовала привремену владу и обећала народу побољшања услова живота и мир. У опозицији се налазила пролетерска партија, звана бољшевичка, на челу са Владимиром Иличем Лењином. Бољшевици су позвали народ у борбу за преузимање власти од буржоазије; њихова парола била је „сва власт совјетима“. Привремена влада издала је налог да се Лењин и други руководиоци бољшевичке партије ухапсе; али су се ови склонили и наставили да руководе покретом из илегалности. Исте године, 25. октобра (односно 7. новембра по новом календару), Лењин руководи бољшевичком револуцијом за преузимање власти. Те ноћи освојен је царски Зимски дворац у Петрограду (данас Лењинград), објављен је проглас о миру и образовању совјетске власти. Ускоро су и у другим великим градовима образовани први совјети, ударени су темељи социјалистичким друштвеним односима и федеративном уређењу земље. Међутим, настао је дугогодишњи грађански рат са непријатељима револуције (бели). Контрареволуцију у Русији издашно су помагали непријатељи споља. Отворену војну интервенцију против младе Совјетске републике повели су: Велика Британија, Француска, САД, Чехословачка и друге државе. Коитрареволуционари су наносили велико зло Русији, кроз коју су сејали смрт и глад. После вишегодишње борбе, Црвена армија (црвени) успела је да победи своје непријатеље на свим фронтовима, и у европском делу Русије и у Сибиру. Совјетска власт је учвршћена и настао је период мирне али мукотрпне изградње новог друштва. Године 1924. Лењин је умро од последица атентата извршеног на њега у току грађанског рата.

Криза светског капитализма. — Прве године после рата биле су године изобиља. Свет као да је поверовао у трајност мира. Организована је Лига народа, или Друштво народа, са седиштем у Женеви. Но, време је показало да многобројна заседања овог међународног тела нису успели ни једног агресора да одврате од његових освајачких намера. Исто тако после привидног просперитета, настало је велико разочарање у послератни свет. Тржишта су се брзо препунила непродатом робом, послови су почели да јењавају, јавила се незапосленост. Рат је убрзао опадање енглеске економије, која је видно губила у поређењу са САД-ом. Производност рада била је већа у Америци него у Британији; поред тога, природна богатства САД и модернизована индустрија давали су овој премоћ. У исто време енглеска постројења почела су застаревати, а такође и технологија.

140

Кад је економска криза која је притискала Европу захватила и Америку, избила је велика светска криза 1929. која је уздрмала цео капиталистички свет. Енглеска је врло осетно поднела кризу, која се највише осетила у металургији, производњи угља, текстилу и пољопривреди. Незапосленост је расла из године у годину док није 1933. достигла цифру од три милиона. Незадовољство британских радника јавно се манифестовало на протесним митинзима и маршевима, као и штрајковима. Често је долазило и до правих сукоба са послодавцима. Лабуристичка партија добила је многе присталице, али она није ни једном приликом истицала паролу о свргавању капитализма. Штавише, лабуристи су постали скоро конзервативни.

У светским пословним круговима настала је права пометња; велике имовине су пропадале, милионери су преконоћ банкротирали, новац је девалвирао као никад до тада, број незапослених у високо развијеним државама био је застрашујући. Капиталистички свет био је беспомоћан пред овом највећом економском кризом у својој историји. Утицај револуционарних покрета добио је великог маха. Истицане су негативне стране капитализма: у овом систему економика се развија по одређеним законима који доводе до цикличких криза; у капитализму стално постоји већи или мањи број незапослених; економска моћ концентрисана је у неколико свемоћних руку, расподела богатства врши се неправедно; класна борба је стално присутна.

Под утицајем велике економске кризе и јачања револуционарних покрета, капитализам је тражио заштиту у власти чврсте руке — у диктатури. У многим државама демократски режими смењени су и завладале су диктатуре. Тако су и државе на Балканском полуострву скренуле од свог демократског развоја у правцу личне диктатуре (Александар, Борис, Карол итд.). У Шпанији су десничарски елементи почели грађански рат против законите републиканске владе 1936. године. Шпански фашисти добијали су помоћ од Хитлера и Мусолинија. Француска и Велика Британија држале су се неутрално и гледале како фашизам побеђује у Шпанији. Мадрид је пао у руке Франка 1939.

Исто тако пасивно посматрали су западни савезници уздизање Хитлера у Немачкој. Бивши савезници који су победили у I светском рату имали су сваки своје рачуне и тајне планове како да надмудре своје савезнике. У таквој атмосфери побеђена Немачка могла је да маневрише. Још пре доласка Хитлера на власт, немачки политичари су плашили Запад претњама да ће у Немачкој избити револуција ако савезници не буду умањили своје захтеве за ратну одштету. Немачка привреда је грцала под теретом репарација које је морала да плаћа победницима. Да би „спасли“ Немачку од револуције, савезници су попустили немачким захтевима, а затим јој дозволили да се наоружа, што јој је мировним уговором било забрањено.

Адолф Хитлер дошао је на власт 1933. године. Његова друштвена схватања изражена су. у аутобиографском делу Mein Kampf. Међу осталим ту су изражене следеће идеје: Историју стварају велике расе, највећа раса је Аријевска, а њен изабрани представник немачки народ. Немци су предодређени да владају светом. Мешавина са нижим расама, нарочито Јеврејима и Словенима, квари немачку расу, због тога ове треба истребити или прогнати. Хитлер презире и демократију и комунизам. По Хитлеру комунисти и Јевреји највећи су непријатељи Немачке. Он нема поверења у народне масе, сем кад су под руководством одабраних лидера. Немачка мора осветити свој пораз у I светском рату и проширити се на рачун источне Европе, а нарочито Украјине. Главни савезници Немачке треба да буду фашистичка Италија и Велика Британија. Но, ово друго није му се остварило.

Чим је дошао на власт, и то парламентарним путем, Хитлер је одмах кренуо да укине сваки траг демократије, и да себе прогласи диктатором. Као вођ немачког народа он је помоћу своје национал-социјалистичке партије предузео преваспитавање омладине и радничке класе. Подигнути су концентрациони логори у које су затворени сви они који су раније говорили против национал-социјалиста. Хиљаде људи умрло је „из непознатих разлога“. Настали су

141

прогони Јевреја. Синдикати су укинути. Национал-социјалисти потчинили су себи целу нацију. Путем упорне пропаганде и помоћу обећања велики део немачког народа био је заведен, те је масовно следио свог Führer-а.

Осовина Рим—Берлин основана је 1936. за борбу против комунизма. Исте године овом пакту придружио се и Јапан, и тако је настала осовина Берлин—Рим—Токио. Из страха од комунизма реакционарне владе западних сила допуштале су овим агресивним државама да се наоружавају и отворено припремају за рат.

Године 1938. Хитлерове трупе умарширале су у Аустрију и прогласиле уједињење двеју немачких држава под истом заставом са кукастим крстом. Совјетски Савез је алармирао западне савезнике и предлагао хитно саветовање — али без успеха. Исте године Хитлер је почео кампању за преотимање Судетске области од Чехословачке. Уследили су историјски разговори и споразум у Минхену. Енглески министар спољних послова, Чемберлен (A. N. Chamberlain) и француски министар спољних послова потписали су фатални споразум којим су савезници такорећи одобрили Хитлерову освајачку политику. Они су се надали да ће тиме Хитлера гурнути у рат против СССР-а, који су сматрали својим великим непријатељем и расадником револуционарних идеја. Одлуком у Минхену наложено је Чехословачкој да попусти и преда Судете Хитлеру. Већ десет дана после Минхенског споразума, Хитлер је одржао говор преко радија у коме је запретио онима који се буду мешали у послове III Рајха. У пролеће 1939, нацистичке трупе прешле су чехословачку границу и ускоро је пета колана допринела брзој капитулацији Прага. Чехословачка је раскомадана, створена је тобож Независна Словачка, а Чешка је стављена под немачку „заштиту“.

Други светски рат је почео.

142

БИБЛИОГРАФИЈА

Овде је наведен избор студија којима се аутор служио приликом састављања Историје Енглеске.

О п ш т а и с т о р и ј а. Historija čovječanstva, kulturni i naučni razvoj (6 томова) дело групе аутора под покровитељством UNSCO-a 1963.—1966, (превод с енглеског), Загреб 1966.—1969; Војна енциклопедија (10 томова), Београд 1958.—1969; Е. А. Космински (уредник): Историја средњег века, од V до XVIII века, 1943. (превод с руског) Београд 1947; Ј. В. Тарле (уредник): Историја новог века 1798—1918, (превод с руског) Београд 1948; Т. W. Wallbank and A. M. Taylor: Civilisation — Past and Present, New York 1942; H. G. Wells: The Outlines of History, revised by R. Postgate, London 1961.

О п ш т а и с т о р и ј а Е н гл е с к е. T. K. Berry, С. Н. С. Blount, T. L. Jarman: Great Britain, its history from eairlist times to the present day, Oxford University Press 1962; Keith Felling: A History of England, London 1950; J. R. Green: A Short History of the English People, London 1873; F. E. Halliday: A Concise History of England, London 1964; A. L. Morton: A People's History of England, London 1938; H. D. Traill and J. S. Mann, eds: Socail England, London 1901; G. M. Travelyan: History of England, London 1926; G. M. Trevelyan: Social History of England, 4 volumes illustrated, London 1949—1952; R. J. White: A Short History of England, Cambridge 1967; E. L. Woodward: A History of England, London 1947.

Е н гл е с к а у п р е и с т о р и ј с ко д о б а. R. J. C. Atkinson: Stonehenge and Averbury, London 1959; Graham Clark: Prehistoric England, London 1940; Jacqetta and Christopher Hawkes: Prehistoric Britain, London 1953.

П о д Р и м љ а н и м а. Geoffrey Ashe: From Ceasar to Arthur, London 1960; Ian Richmond: Roman Britain, London 1947;

А н гл о с а к с о н с ко д о б а. P. H. Blair: An Introduction to Anglosaxon England, London 1956; Eleanor Duokett: Alfred the Great and his England, London 1957; R. H. Hodgkin: A History of the Anglosaxons, Oxford 1935; P. H. Sawyer: The Age of the Vikings, London 1962; Dorothy Whitecock: The Beginnings of English Society, London 1952.

С р е д њ и в е к. J. J. Bagley: Life in Medieval England, London 1960; Marion Gibbs: Feudal Order, London 1949; Mary R. Price: A Portrait of Britain, Oxford 1951; A. L. Rowse: Bosworth Field and the War of the Roses, London 1966.

Т ј уд о р и. Mary R. Price and C. E. L. Mather: A Portrait of Britain under Tudors and Stuarts, Oxford 1954; A. L. Rowse: The England of Elizabeth, London 1967; Penry Villiams: Life in Tudor England, London 1964; James Williamson: The Tudor Age, London 1953.

Гр а ђ а н с к а р е в о л у ц и ј а. Christopher Hill: The Century of Revotion, 1603—1414, London 1961; R. H. Tawney: Religion and the Rise of Capitalism, London 1926; G. M. Young: Charles I and Cromwell, London 1935.

О с а м н а е с т и в е к. Dorothy M. George: England in Transition, London 1931; Dorothy M. George: English Social Life in the Eighteenth Century, London 1923; Ivanka Kovačević: Industrijska revolucija u Engleskoj, Beograd 1965; Paul Mantoux: The Industrial Revolution in the Eighteenth Century (превод са француског) London 1928; Dorothy Marshall: English People in the Eighteenth Century, London 1956.

Д е в е т н а е с т и в е к. J. A. Clapham: An Economic History of Modern Britain, Cambridge 1926; G. D. H. Dole: The Common People, London 1938; C. R. Fay: Life and Labour in the Nineteenth Century, Cambridge 1947; Elie Halevy: Histoire du peuple anglais, Paris, 1912; J. L. and B. Hammond: The Rise of Modern Industry, London 1925; Фридрих Енгелс: Положај радничке класе у Енглеској (превод с немачког) 1845; В. L. Hatching and A. Harrison: A History of the Factory Legislation. London 1911; G. M. Young (ed), Early Victorian England, London 1934.

Д в а д е с е т и в е к. Peter Manger and Leslie Smith: The British People 1902.—1968.,

143

London 1969; G. M. Trevelyan: British History in the Nineteenth Century and After, London 1937.Ум e т н o c т. E. H. Gombrich: The Story of Art, London 1950; H. W. Janson: Istorija

umetnosti, (превод с енглеског 1965) Београд 1966; R. H. Wilenski: English Painting, London 1933.

144

ХРОНОЛОШКЕ ТАБЛИЦЕ

ОД ПРАИСТОРИЈЕ ДО КРАЈА АНТИКЕ, 476 ГОДИНЕ

Догађаји у свету Догађаји у Великој Британији— 5.000 год. развијена неолитска цивилизација у Египту— 4.000. год. развијена неолитска цивилизација у Вавилону— 4.000 год. развијена неолитска цивилизација у Индији—3.000. год. развијена неолитска цивилизација у Кини

— 2.500. неолит у Британији

— 1800–1400. Стонехенџ— 1600–1400. год. процват Критске културе— 1200–337. год. хеленско доба Грчке — 1000. гвоздено доба— IX век Хомерово доба („Илијада“; „Одисеја“) — 800–700. келтске најезде— 560–480 Гаутама Буда оснивач будизма— 521–425. персијски цар Дарије I— 510. основан Рим као република— 492–431. грчка демократија— 460–429. Периклово доба у Грчкој— 401–404. пелопонески ратови између Атине и Спарте— 337–146. хеленистичко доба у Грчкој— 334–323. освајања Александра великог— 275. Александрово царство се распада— 264–146. Пунски ратови између Рима и Картагине— 146. Грчка постаје римска провинција— 49–44. Јулије Цезар постао је диктатор Рима — 45. Цезар посећује Британију— 31. до 14. император Август1. година наше вре, родио се Исус Христос35. године св. Павле из Тарза почиње проповедање хришћанства14–69. доба Јулијанских царева (Тиберије, Калигула, Клаудије, Нерон)

43. цар Клаудије осваја Британију

69–96. доба Флавијанских царева (Веспазијан)96–180. доба Антонинских царевина (Трајан, Хадријан, Марко Аурелије)

123. цар Хадријан почиње да гради зид према Шкотској

284–305. цар Диоклецијан303–311. велики прогони хришћана306–337. цар Константин Велики330. Константин оснива Цариград (Визант, Константинополис)325. хришћанство постаје државна вера Римске царевине395. Римско царство се дели на Источно (Византија) и Западно царство (Рим)

407. римске легије напуштају Британију

476. пад Западног римског царства, крај периода

145

антике570. (?) – 632. Мухамед оснива исламску веру VI век англосаксонска племена

освајају Британију

VI век долазак Словена на Балканско полуострво

623. кнез Само оснива савез словенских племена у Карантанији

597. св. Августин доводи мисионаре из Рима

VII ислам уједињује Арабљане 664. сабор у Витбију800. Шарлемањ (Карло Велики) се крунише за цара Западног римског царства

VII превласт краљевине Нортамбрије

VIII–X век Арабљани шире своју власт кроз северну Африку до Шпаније и на исток преко Персије до Индије

VIII превласт краљевине Мерсије

IX век св. Ћирило и Методије шире хришћанство међу Словенима

IX превласт краљевине Весекс

850–860. Властимир, први српски кнез 871–899. краљ Алфред879–892. Бранимир, први хрватски кнез XI века најезде Скандинаваца

(Викинга)882. кнез Олег ујединио Кијевску и Новгородскуруску државу914. Симеон се проглашава бугарским царем925. Томислав крунисан за краља Хрватске962. немачки краљ Ото постаје римски цар976–1014. Самуилово царство у Македонији 1016. Кнут осваја Енглеску1036–1050. Војислав оснива другу српску државу у Зети1054. расцеп хришћанске цркве на источне (православне) цркве и западну (католичку) цркву

ПОСЛЕ НОРМАНСКОГ ОСВАЈАЊА

Догађаји у свету и код нас Догађаји у Великој Британији Владари

1075. Звонимир се крунише за краља Хрватске

1066. битка код Хестингса 1066–1087, Виљем Освајач

1095. сабором у Клермону почињу крсташки ратови

1086. први попис 1086–1100. Виљем II

1102. хрватски сабор одлучује да призна угарског краља Коломана

феудална неслога; у земљи влада насиље

1110–1135. Хенри I

1135–1154. Стефан од Блоа1155–1227. Џингис Кан проширио монголско царство од Јапанског до Црног мора

сукоб краља са кентерберијским архиепископом Томасом Бекетом

1154–1189. Хенри II Плантагенет

1170. Стеван Немања се прогласио великим жупаном Рашке1194–1250. немачки цар III крсташки рат 1189–1199. Ричард I Лавово

146

Фридрих II Срце1204. крсташи основали Латинско царство у Цариграду

1216. Велика повеља слободе

1199–1216. Џон, Без Земље

1219. св. Сава основао самосталну српску цркву

рат барона 1216–1272. Хенри III

1258. Оксфордски статут1265. Симон де Монфор ствара нов парламент

1282–1321. краљ Милутин 1284. покорен Велс 1272–1307. Едвард I1295. устанак у Шкотској1297. битка код Стерлинга

1321–1331. краљ Стефан Дечански

1314. битка код Банокберна 1307–1327. Едвард II

1331–1355. цар Душан 1337–1453. стогодишњи рат 1327–1377. Едвард III1338–1391. краљ Твртко 1346. битка код Кресија

1356. битка код Поатијеа1371. маричка битка 1358. сељачки рат у

Француској1389. косовска битка 1381. сељачки рат у

Енглеској1377–1399. Ричард II

Тимур Лангова освајања 1399–1413. Хенри IV1415. спаљен Јан Хус 1415. битка код Аженкура 1413–1422. Хенри V1453. пад Цариграда 1455–1485. рат црвене и

беле руже1422–1461. Хенри VI

1459. пад Српске деспотовине1463. пад Босне наставља се рат двеју ружа 1461–1483. Едвард IV1482. пад Херцеговине

Краљ убија свог брата и синовца Едварда и његовог млађег братабитка на Босфорском пољу 1483–1485. Ричард Ш

1492. Колумбо открива Америку

На престо ступа династија Тјудор

1485–1509. Хенри VII

1499. пад Црне Горе1516.–1556. шпански цар Карлос V

Ранa ренесанса у Енглеској 1509–1547. Хенри VIII

1517. Мартин Лутер почиње реформацију цркве

1529–1536. заседа парламент реформације

1521. пад Београда 1535. погубљен Томас Мор1526. обновљена Пећка патријаршија1520–1566. турски султан Сулејман Величанствени1529. прва опсада Беча1534. основан језуитски ред1547. Иван IV, Грозни, прогласио се царем Русије

1547–1553. Едвард VI

прогони протестаната 1553–1558. Мери Тјудор

147

1567. борба Низоземске занезависност

1588. победа над шпанском Армадом

1558–1603. Елизабета

1573. погубљен Матија Губец

1598. први закон о сиротињи

контрарефромација 1600. основана Источно-индијска компанија1577–1580. Франсис Дрејк опловио земаљску куглу

1618–1648. тридесетогодишњи рат у Немачкој

Долазак династије Стјуарт 1603–1625. Џемс I

1643–1715. француски краљ Луј XIV

1639. први епископски рат 1625–1649. Чарлс I

1648. Холандија и Швајцарска постају независне републике

1640. заседање кратког парламента и почетак дугог парламента

1642. почетак грађанског рата1645. Оливер Кромвел организује Нову узорну армију1694. суђење и погубљење краља Чарлса I1658. умро Оливер Кромвел 1649–1660. Република

1670. завера Зрињског и Франкопана

1688. „славна револуција“ 1685–1688. Џемс II

1683. победе пољског краља Јана Собјејског код Беча

рестаурација монархије 1660–1685. Чарлс II

1665. велика епидемија куге1666. лондонски пожар

1689–1725. руски цар Петар Велики

1689. декларација о правима

1688–1702. Виљем III и Мери

1690. сеоба Срба под Арсенијем Чарнојевићем

1690. победа на реци Бојни

1694. основана Енглеска банка

1713. мир у Утрехту 1707. уједињење Енглеске и Шкотске

1702–1714. Ана

1717–1780. аустријска царица Марија-Терезија Хабзбург

Долазак династије Хановера

1714–1727. Џорџ I

1715. устанак јакобита1718. пожаревачки мир1739–1748. рат за аустријско наслеђе

1745. последњи шкотски устанак

1727–1760. Џорџ II

1756–1763. седмогодишњи парламентарни живот се

148

рат развија кроз партије виговаца и торијеваца

1740–1786. пруски краљ Фридрих Велики

почиње индустријска револуција

1776. америчка декларација независности

1763. Канада постаје британска колонија

1760–1820. Џорџ III

1783. париским уговором Америчке колоније стичу независност

1769. Џемс Ват патентирао своју парну машину

1784–1830. црногорски владика Петар I Петровић, св. Петар

1775–1783. борба Америчких колонија за независност

1787. први устав САД 1805. победа код Трафалгара

1789. избија велика француска револуција

1815. Наполеон потучен код Ватерлоа

1793–1815. Наполеонови ратови

британска власт учвршћује се у Индији

1804. Наполеон крунисан за цара

индустријска револуција се наставља

1804. први српски устанак 1812. почињу лудитске побуне

1812. Наполеон се повлачи из Москве1815. други српски устанак 1811–1820. влада регент,

будући краљ Џорџ IV1815. бечки конгрес1821. устанак у Грчкој 1825. саграђена прва

железница у Ланкаширу1820–1830. Џорџ IV

1830. Србија добија самосталну управу

1832. прва реформа парламента

1830–1837. Виљем IV

1833. укинуто ропство у Британској империји1833. први ефикасан фабрички1834. нови закон о сиротињи1836. почетак чартистичког покрета

1839. првии опијумски рат са Кином

1839. прва чартистичка повеља

1837–1901. Викторија

1848. година револуције у Европи

1842. друга чартистичка повеља

1848. основано Српско војводство у Карловцима

1846. укидање житних закона

1848. комунистички манифест

1847. закон о десеточасовном радном дану

1854 — 1856. кримски рат

1848. трећа чартистичка повеља

149

1859–60. уједињење Италије

1851. прва светска изложба у Лондону

1861–1865. амерички грађански рат

1867. друга реформа парламента

1857. устанак у Индији 1870. први закон о образовању

1864. основана I интернационала

1877. краљица Викторија проглашена царицом Индије

1871. париска комуна 1884. трећа реформапарламента

1871. уједињење Немачке 1884. основано фабијанско друштво

1878. берлински конгрес потврђује независност Србије и Црне Горе

доба највеће империјалне моћи

1881. и 1899–1902. бурски ратови1903. илинденски устанак 1906. основана

лабуристичка партија1901–1910. Едвард VII

1908. Бугарска постаје независна1912. и 1913. балкански ратови

1911. велики раднички штрајкови

1910–1936. Џорџ V

1914–1918. први светски рат

1913–1920. борбе у Ирској

1917. велика октобарска револуција у Русији

1918. жене добијају право гласа

1918. стварање Југославије 1921. настанак Ирске слободне државе

1922. Мусолини узима власт у Италији1924. умро Лењин 1924. образована прва

лабуристичка влада1929. светска економска криза

1931. укида се назив Британска империја и замењује називом Комонвелт

1933. Хитлер узима власт у Немачкој

1936. почиње грађански рат у Шпанији

Краљ абдицирао у корист свог брата

1936. Едвард VIII

1937. ствара се осовина Берлин, Рим, Токио

Британија учествује у II светском рату против сила осовине

1936–1952. Џорџ VI

1938. Хитлер анектира Аустрију

1947. Бурма постаје независна

1938. Минхенски споразум 1948. Индија, Пакистан и Цејлон постају независни

1939. Хитлер покорава 1947. национализовани

150

Чехословачку, а МусолиниАлбанију

рудници и железнице

1939–1945. други светски рат

1948. Ирска се одваја од Велике Британије

1941. Хитлер напада Југославију

1949. Ирска постаје република

1943. основана Нова Југославија1945. поражене силе осовине, крај рата

1949. Кина постаје социјалистичка република

1952– Елизабета II

151

СПИСАК ИЛУСТРАЦИЈАСтонхенџ, паганско светилиште 9Цар Клаудије, бронза 16Брод норманских освајача 44Средњовековни слободни сељак и вежба стрелаца 61Дворски врт 67Адмиралски брод Елизабетине флоте 77Шекспирово позориште „Глоб“ 84Катедрала св. Павла у Лондону 93Шкотска кућа у XVIII веку 97Хогартова жанр-слика о пијаницама 104Стивенсонова локомотива 117„Фабричка деца“ 118Челичана у Шефилду 125Нереди у Ирској 136

152