Izlet u sreću.pdf

7/23/2019 Izlet u sreću.pdf

http://slidepdf.com/reader/full/izlet-u-srecupdf 1/58

Zvoncica&Foxy

~ 1 ~Bosnawarez



Zvoncica&Foxy

~ 2 ~Bosnawarez

Izlet u sreću



Zvoncica&Foxy

~ 3 ~Bosnawarez

U životu Maren Konrad sinonim za sreću predstavlja njentrogodišnji sin Maks.

Čitav njen život vrti se isključivo oko tog milog dečaka. Samo

ponekad noću, dok budna leži u svom krevetu, misli joj odlutaju uprošlost. U takvim trenucima čezne za Aleksandrom Bernhardom,Maksimiljianovim ocem, u koga je bila smrtno zaljubljena. Ipak, ako bibila sasvim iskrena prema sebi, priznala bi da ga i danas voli. Po njenomčvrstom uverenju njihova veza bila je bez budućnosti, jer Aleksandar nebi bio dobar otac malom Maksimilijanu. Upravo zato nije mu spomenulani da je trudna niti da je rodila njegovog sina... Aleksandar je sa osmehomna usnama posmatrao dečaka, koji je jabukama hranio divlje svinje uzoološkom vrtu, pa je pogledom pretražio okolinu u želji da ugleda majkumalenog radoznalca. Kad ju je kasnije, posle uzbudljive epizode puneadrenalina, konačno ugledao, za trenutak je pomislio da će mu srce stati.To je Maren! Pogledao je ponovo dečaka i onda je polako počeo dashvata...

Kada se prof. dr Luc Vajdner, direktor frankfurtske Sauerbrukklinike, posle pauze za ručak vratio u svoju kancelariju, bio je popriličnouzrujan. I ovoga puta je, umesto u bolničku kantinu, otišao u obližnjiitalijanski restoran udaljen od klinike svega nekoliko minuta hoda, kodLuiđija, koji ga je tretirao kao stalnog ali posebnog gosta, pa je mogao namiru da ruča. Međutim, izjalovila mu se želja da se malo osami i to mu je

pokvarilo raspoloženje. Naime, pročulo se da je kod Luiđija hrana uveksveže pripremljena i kvalitetna, i Luc Vajdner se danas suočio s prepunimrestoranom novih gostiju i kolega iz njegove i okolnih klinika. Dobrih polasata, ako ne i duže, profesor je bio prisiljen da se smeši i uljudnimklimanjem glave otpozdravlja poznatim licima i da ponekom od njihpoželi prijatan obrok. Potom je morao da odgovara na kurtoazna pitanja,da se osmehuje na nimalo smešne šale, ali i da odgovara na stručnapitanja kolega, koje su se tamo zatekle. Apsolutni vrhunac tog besmislabila je situacija koja se nametnula: zamoljen je da prokomentariše nečije

fotografije s godišnjeg odmora, na kojima se video žuti gumeni čamac ujezeru, pun dece mokre od vode, uz koju je bio i pas. Pritom mu je pogledpao na činiju salate na stolu, koja je od stajanja počela da vene, naosušenu testeninu koja se zalepila za viljušku, što je na kraju rezultiralogubitkom apetita iako je hrana bila veoma ukusna. Osetio je da mu se vratukočio od silnog izvijanja i klimanja glavom, kao i mišići lica od grimasa, agrlo mu se osušilo od silnih fraza koje je morao da izgovori poslednjihpola sata: „Hvala, dobro - I vama prijatno - Radujem se što vas vidim - Ah,da, ne mogu se požaliti - Hvala, i moja supruga je dobro - Veoma su lepe

fotografije - Da, baš je ukusno...”



Zvoncica&Foxy

~ 4 ~Bosnawarez

Onih nekoliko zalogaja, koje je uspeo da pojede u žurbi, zajedno svazduhom koji je progutao, stvorili su u njemu osećaj nadutosti, a nakraju je dobio napad štucanja. Hodajući lagano do klinike, počeo je dashvata šta generaciju današnjih mladih dovodi u takvo duševno stanje dana zidovima kuća jarkim bojama ispisuju uvredljive reči i simbole. Da sumu kojim slučajem sada pri ruci bili parče krede ili sprej u boji, dopisaobi, bez imalo ustručavanja, poneku grubu i uvredljivu reč, koja bi čak igospođu Semnic, a ona radi u toaletu na glavnoj železničkoj stanici inedavno ju je operisao, naterale da od nelagode pocrveni.

Kad je dr Vajdner ušao u kancelariju svoje sekretarice, gospođeHope, da bi prošao u svoje carstvo mira i tišine, primetio je da jenepoznata mlada žena hitro spustila noge s radnog stola.

Luc Vajdner je na prvi pogled pomislio da je sirotici na licu maska zakiseonik, međutim, kad je bolje pogledao, shvatio je da je red o roze opniod gume za žvakanje, a balon je od naglo ispuštenog vazduha izdevojčinih pluća nekontrolisano pukao zalepivši joj se po nosu i ustima.

- A vi ste...? - radoznalo je upitao načelnik klinike pre nego što jeprimetio da mu je pogled na mladu damu kratke, izbeljene kose ako ništadrugo, pomogao da prestane da štuca.

- Dženifer. - I još?

- Miler. - I još?

- Ništa više!Dženifer Miler je izgledala kao da ima namagnetisano lice, koje

nekontrolisano privlači metalne predmete iz okoline. Skinula jeraspadnute komadiće žvake s lica i nosa, pa je ponovo tu ižvakanu masuvratila u usta.

- Gde je gospođa Hope?

- Otišla je da ruča, dole u kantinu.

- Pa ko ste onda vi?

- Dženifer.- Da! - rekao je Luc Vajdner duboko uzdahnuvši. - To ste mi rekli, ali

baš bih voleo da znam šta radite ovde, da li ste možda rođaka gospođeHope?

- Ne!

- Nego? - direktor klinike podigao je visoko obrve gledajući kakoDženifer grubim pokretima prstiju pokušava da svuče ostatke žvake spirsinga u nosu, pa je za trenutak gotovo osetio snažan bol nasopstvenom nosu.

- Nismo u srodstvu.



Zvoncica&Foxy

~ 5 ~Bosnawarez

- Za ime božje!

Kao direktor najveće klinike u zemlji, prof. Vajdner je navikao da sesnalazi u različitim situacijama, pa i teškim, međutim, ovoj nije bio

dorastao i lakše mu je bilo predati se. Zato je odmahnuo glavom, prošao jepored devojke i otvorio vrata svoje kancelarije.

- Kad se gospođa Hope vrati s ručka, pošaljite je odmah kod mene,jasno? - rekao je osvrnuvši se na čas. - Kul!

- Molim?

- Hoću da kažem da ću to učiniti!

- Ah, da! Dobro.

- Ej! - Dženifer je pucnula prstima.

Luc Vajdner je ukočeno zastao pomislivši da bi ovakvimponašanjem trebalo da bude iznenađen, ali je odlučio da se preterano neunosi.

- Da, molim? - upitao je iznenađujuće učtivo.

- Ono nešto... ostavila sam na vašem pisaćem stolu.

- Ono... šta?

- Mapu sa... onom spravom... na kojoj je snimljen vaš govor -Dženifer je obišla oko stola i, utrčavši u doktorovu kancelariju, podigla jemali diktafon. - Gospođa Hope je rekla da to treba da prekucam.

- Ah, da, pisma koja sam izdiktirao! Ona danas moraju biti poslata -klimnuo je glavom. - Hvala vam!

Zatvorio je za sobom vrata kancelarije i, bukvalno se sručivši u svojuudobnu kožnu stolicu, uzeo je mapu sa stola.

Kad je Marijana Hope posle pet minuta otvorila vrata kancelarijesvog pretpostavljenog, zatekla ga je kako zuri u tekst pred sobom.

- Mogu li da pogledam? - nežno je izvukla pismo iz šefove ruke,letimično ga je pogledala i prasnula u smeh.

- Ko je ona, Marijana? - pokazao je prema zatvorenim vratima

kancelarije.

Uz dubok uzdah skinuo je poklopac s penkala da bi potpisao prvaprekucana pisma, ali je u tom momentu odlučio da ih, za svaki slučaj, jošjednom pročita. Čitao je: “Veoma poštovani kolega Somerider, Uznajdublje izvinjenje moram da vam saopštim da, na moju veliku žalost,

neću moći da učestvujem na seminaru, na koji ste me tako srdačnopozvali. Nažalost sam, bla, bla, bla... pronađite valjan izgovor, dragaMarijana, Itd, itd. S poštovanjem, Vajdner, sa svim dalje pripadajućimformalnostima.”



Zvoncica&Foxy

~ 6 ~Bosnawarez

- To je Dženifer Miler, devojka koja će me zameniti dok sam nagodišnjem odmoru - objasnila je sekretarica. - Do petka ću je uputiti uposao, a onda ću uveče otputovati na Grand Kanariju.

- Zašto? - smeteno je upitao profesor.- Idem na godišnji odmor, pa moram se i ja jednom godišnjeodmoriti, šefe. Sunce, plaža, tirkiznoplavo more, momci u tesnim kupaćimgaćicama... To je, naime, moja kontrateža za slomljeno srce... ili za slabenoge. Ili obrnutim redom, kako se uzme.

Na licu Luca Vajdnera pojavio se izraz osuđenika, pa je podigaopogled na svoju sekretaricu.

- Na nedelju dana, zar ne? - rekao je s nadom u glasu.

- Četiri!

- Jeste li vi sasvim poludeli? - pokušao je da se pobuni. - Četirinedelje?! To je previše! Niko nema toliko godišnjeg odmora!

- Kad bih tome dodala i prekovremene sate koje sam odradila, ne bibilo četiri nedelje, šefe, već četiri meseca - energično je odgovorilapedesetogodišnja Marijana.

- U redu! - Luc Vajdner je frustrirano odmahnuo rukom uzimajućisledeće pismo iz mape. Preleteo je pogledom sadržinu, pa je uzdahnuo ikažiprstom pokazao prema vratima. - Ona tamo mi ne treba! Pobrinite se

za to da nađete nekoga drugog! - Mnogo mi je žao, šefe, ali mala će morati da ostane!

- Kako, molim?

Marijana Hope je za trenutak bacila pogled prema vratima, pa sezaverenički nagnula prema Lucu Vajdneru.

- To je kćerka najbolje prijateljice Rormoserove sestre! -prošaputala je poverljivo.

- Rormoser! - to ime je prof. Vajdner izgovorio iz dubine duše, jer jeRormoser bio predsednik Upravnog odbora Sauerbruh klinike.

- Da! - Značajno je klimnula glavom Marijana Hope. - Lično ju je ondoveo kod nas. Oslovljava ga sa čika i on želi da od nje napravim dobrusekretaricu. Dženifer će uskoro napuniti dvadeset i tri godine, a ni najednom radnom mestu nije se zadržala duže od četiri meseca.

- I to treba nekoga da začudi? - slegnuo je ramenima Luc Vajdner.Potom je kažiprstom napravio nekoliko krugova blizu svoje leveslepoočnice. - Da li je malo... hm?

- Nije! - odgovorila je Marijana. - Ona je, za razliku od mene,

maturirala!



Zvoncica&Foxy

~ 7 ~Bosnawarez

- Ona?! - Doktor je u neverici još jednom bacio pogled na pisma, kojasu ležala pred njim. - Kako ono beše, et cetera, te cetera! Gde se za ovakonešto dobijaju ocene?

- Čika Rormoser očigledno je dobro pripomogao - uzvratila jegospođa Hope. - Naime, rekao je da... - sekretarica je zastala usredrečenice, jer su se bez ikakve najave otvorila vrata kancelarije.

- Molim vas, pre ulaska uvek prvo pokucajte, gospođo Miler! - besnoje upozorila Mirijana svoju štićenicu.

- Kul! - Ko?

- Tako se kaže, gospođo Hope - podučavao je Luc Vajdner svojusekretaricu - što bi značilo: super.

- Ah, tako? - rezignirano je Marijana frknula kroz nos. - Šta vam

treba, gospođo Miler? Dženifer je pokazala prstom profesora.

- On odmah mora kod čika Emila.

- Kod Rormosera? - glavni lekar se kiselo osmehnuo.

- Ej, zar nisam to rekla?

- Kul! - odgovorio je Luc Vajdner složivši neprijatnu grimasu.

- Ah... da, potom je nazvao neki tip, koji je rekao da vi nekom trebada se javite.

- Ko?- Hm... - Dženifer je zakolutala očima opustivši donju usnu, na kojoj

su visila tri metalna prstena između zuba, dok je napeto razmišljala. -Profesor Tra... la... la...

Ne! Možda Pi... - šarala je nogom po podu. - Eto ti ga sad! Baš mi jebilo navrh jezika, a sad je nestalo. Kao da imam Alchajmerovu bolest! Usvakom slučaju, rekao je da je veoma važno.

- Udahnite duboko, šefe, sve će biti u redu - Marijana je položila

ruku na rame svoga šefa da ga umiri. - Možda je njegov broj ostao nadispleju. Ako nije, zamoliću devojke s telefonske centrale da mi ga očitaju- uzela je mapu s pisaćeg stola. - A pisma ću ponovo prekucati.

Kad je sekretarica, prateći Dženifer, pošla iz kancelarije, profesorVajdner ju je povukao za rukav.

- Da? Treba li vam još nešto, šefe?

- Draga Marijana, ne znam da li ste čuli da je u poslednje vreme naGrand Kanariji zabeleženo nekoliko slučajeva hepatitisa...

- Meni to ne znači ništa, jer sam odrasla na selu sa svim mogućimživotinjama, pa sam stekla imunitet na mnoge bolesti.



Zvoncica&Foxy

~ 8 ~Bosnawarez

- Hmm... nadam se da ste čuli najnovije vesti o tome da avioninaprosto nestaju... Bolesne alge, pa ajkule i kitovi... ne bih se usudio ni daumočim mali prst u tu vodu!

- Radije odustanite - odgovorila je sekretarica uz osmeh - i požurite,da vas čika Emil ne čeka predugo.

Da je doktor naslutio šta ga očekuje u kancelariji predsedavajućeg,ne bi dopustio sebi da ga iznervira duvanje balona od žvakaće gume ilinevešto prekucana poslovna pisma...

Dok je prof. Luc Vajdner išao stepenicama na najviši sprat, gde sudirektorske kancelarije, razmišljajući o tome kako će preživeti narednečetiri nedelje sa Dženifer, na drugom kraju grada dr Peter Karsten je,pospano trljajući oči, krenuo stepeništem naniže. Vođa tima urgentnehirurgije imao je za sobom poprilično burnu noć dežurstva i prisećao sekako je, premoren, pre nekoliko sati pao u krevet s baldahinom poredsvoje prijateljice, dečjeg psihologa dr Lee Kenig, da se konačno naspava.

Lea je na periferiji Frankfurta imala staru vilu, u kojoj je Peter većdugo bio redovan gost, dok se u njegovom stanu u potkrovlju, ufrankfurtskom gradskom jezgru, polako skupljala prašina.

- Dobro jutro, srce - pozdravio je lekar zevajući, dok je prolaziosvetlom prostranom kuhinjom.

Bosonog je stao na hladne pločice, pa je rukama obgrlio svoju lepupartnerku duge plave kose, privukavši je sebi.

- Odavno nije jutro. Zar si se već naspavao, dragi? - Lea ga je nežnopoljubila u obraz provlačeći prste kroz njegovu tamnu, razbarušenu kosu,a onda je bacila pogled na kuhinjski sat. - Tek je pola tri, mogao si bar još

sat ili dva da spavaš.- Nisam više umoran - Peter se odvukao do kuhinjskog stola, spustio

se na stolicu i položio je glavu na ploču.

- Baš primećujem - rekla je Lea zatvarajući vrata mašine za pranjeposuda, koju je upravo napunila. - Kafu, ljubavi?

- Naravno, jaku i punu šolju - pridignuo je glavu njuškajući vazduh.U momentu se uspravio i uzviknuo: - Divno, moji najomiljeniji kolači!

Na stolu je stajala činija puna kolača različitih oblika i boja, izpekare gospodina Kremera, koji svoje specijalitete pravi isključivo odzdravih i prirodnih sastojaka, a namenjeni su pre svega deci. Lea je unekoliko krupnih koraka prišla stolu.



Zvoncica&Foxy

~ 9 ~Bosnawarez

- Ruke sebi, ovi nisu za tebe, dragi - uzela je veliku rolnu kuhinjskogubrusa i, otkinuvši poveći komad, položila je činiju na papir vezujući mukrajeve šarenim tračicama.

- Pa za koga su?- Za moju prijateljicu - Lea je pokazala otvorenu kutiju, u koju jeslagala sve ono što je poštom htela nekome da pošalje.

- Kojoj prijateljici?

- Jednoj.

- Zašto nećeš da mi kažeš kojoj?

- Zato što je najverovatnije ne poznaješ.

- Aha - Peter je ustao, pa je spustio poklopac kutije da pročita ime

primaoca: Maren Konrad.- Ona Maren? Ti znaš gde se krije Maren?

- Da - odgovorila je Lea borbeno, položivši šake na bokove. - I štaonda?

- Zašto mi ništa o tome nisi rekla? Aleks bezuspešno traži Maren većtri godine.

- I? - odgovorila je Lea. - Možda ona ne želi da je on pronađe.

- Slušaj me pažljivo - Peter ju je fiksirao pogledom da bi bio siguranu to da ga zaista sluša. - Njih dvoje trebalo je da se venčaju, već su poslali ipozivnice, a onda je ona preko noći jednostavno nestala.

- Pošto ju je pre toga Aleks istukao - dopunila je Lea.

- Istukao?! - zgranuo se Peter. - Nije je istukao, udario joj je šamar,jedan jedini put.

- Samo jedan šamar - oponašala je Lea Peterove reči. - Muka mi je odtoga! Kada, po tvom mišljenju, počinje nasilje: tek kada se pusti krv, uzpolomljene kosti?

- Ne daj bože da je tako! Dobro znaš šta ja mislim o nasilju, draga,

zar ne? Tući žene i decu... pa to je nešto najodvratnije što ljudski um možeda smisli.

- Vidiš, tako i ja gledam na to. Najverovatnije i Maren tako misliinače ne bi dve nedelje pre venčanja otišla - Lea je duboko uzdahnulahvatajući vazduh kojeg joj je ponestajalo - i potpuno mogu da...

- Sačekaj malo, draga - Peter je podigao ruku da zaustavi bujicuLeinih reči. - Ova mala omaška desila se Aleksu s veoma dobrim razlogom,naime...

- Znači, za primenu sile treba imati samo valjan razlog, zar ne? - Lease glasno nasmejala. - To je tako praktično u vašem muškom umu! Meni



Zvoncica&Foxy

~ 10 ~Bosnawarez

bi, u svakom slučaju, palo na pamet još mnogo toga da si samo jednompokušao podići ruku na mene...

- Dozvoli mi da ti prvo objasnim, važi? - konačno je Peter uspeo da

se ubaci.- Važi - Lea je duboko udahnula uspravivši se. - Pokušaj, molim te, toda mi objasniš! Daj mi samo jedan opravdan razlog za šamar, baš mezanima da ga čujem! Da li ga je Maren možda popreko pogledala? Ili jemožda želeo da je prevaspita? A možda je sve to bilo za njeno dobro? Da lije možda Aleks...

- Hej - Peter je podigao obe ruke - pruži mi priliku, molim te!

- Izvini, žao mi je.

- Dobro. Te noći se i sad sasvim dobro sećam - počeo je. - Aleks i ja

bili smo u noćnoj smeni. Mislim da je to bila najgora noć u mojojdosadašnjoj karijeri. Eksplodirala je plinska boca u jednoj višespratnici, aistovremeno se desila saobraćajna nesreća na lokalnom putu i kafanskatuča - Peteru se jeza spustila niz kičmu kad su u njegovim mislimaiskrsnule slike, koje su mu ostale urezane u sećanje na tu noć. - Čekaonicaje bila dupke puna, kao na glavnoj železničkoj stanici u špicu sezone.

- Mislim da se i ja toga prisećam - Lea je pogledala u plafon, kao dasu njena sećanja tamo sačuvana. - Bio si toliko iscrpljen da si spavaopetnaest sati bez prekida kad si posle dva dana i dve noći konačno došao

kući. - Tako je - potvrdio je Peter.

- Znači, smatraš da je Aleks bio toliko premoren da nije znao štaradi?

- Ne, mislim da umor nije dovoljno dobar izgovor za šamar.

- Upravo tako, pa šta je onda?

- Da li si nekad bila četrdeset osam sati na nogama, u pokretu, a da sipritom odradila i nekoliko veoma preciznih mikrohiruških operacija?

- Ne, to mi je apsolutno nezamislivo. To niko ne može.- E, vidiš, mi smo morali, Aleks i ja... U takvim prilikama uobičajeno

je da hirurzi u hitnoj službi posegnu za... - udario se Peter po grudima sgrimasom na licu - anfetaminima.

- Dakle, misliš da je Aleks tada bio pod uticajem droga?

- Da - klimnuo je glavom Peter Karsten. - Uostalom, kao i ja. Kad muje posle toga Maren napravila scenu, jer je mislila da se on dve noćizaredom zabavljao s nekom neznankom, on je prsnuo. A napad agresijejedna je od nuspojava korišćenja anfetamina.



Zvoncica&Foxy

~ 11 ~Bosnawarez

- Znam, sećam se. O, bože - uhvatila se Lea za srce. - Zašto joj to Aleks nije objasnio?

- Kako je mogao? Možda se još sećaš u kakvom sam i ja stanju bio?

- Naravno! - klimnula je Lea glavom. - Popeo si se stepenicama igotovo četvoronoške dopuzao do kreveta. Jedva si se držao na nogama.Kao da sad gledam na tebi onu znojavu i prljavu odeću, koja je mirisala nakrv, dezinfekciono sredstvo i znoj. Nisi imao snage ni da uđeš u kupatiloda se istuširaš.

- Eto vidiš, i Aleks je mogao samo da se sruši na krevet i da spava.Kad se probudio, Maren je već otišla. Od tada bezuspešno pokušava da jepronađe. Još je uvek voli i ne može daje zaboravi - Peter je uhvatio Leu zaramena, blago je pretresavši. - A ti si sve to vreme znala gde je ona i ništa

mi nisi rekla?- Ne, Petere, nije baš tako - počela je da se pravda - od pre otprilike

dva meseca ponovo sam u kontaktu s njom. Nazvala me je kad više nijeznala šta će.

- Dobro, šta joj se dešava?

- Ah, pusti sad to... - Lea zapravo nije znala šta može da mu ispriča, ašta treba da prećuti. - Nije baš najbolje, znaš, ima finansijskih problema.Radi pola radog vremena kao konobarica, a od toga se baš ne možepristojno živeti.

- Kao konobarica? Pa ona je obrazovana, dobra sekretarica.- Jeste, tako je... ali trenutno može da radi samo pola radnog

vremena, zbog... ah, molim te, nemoj me ispitivati! Morala sam da jojobećam da je neću odati. Ne mogu ti više ništa reći! Ne mogu, shvati me,dragi.

Peter je ustao izvukavši vrhovima prstiju iz paketa maleni šarenidžemperak, zatim košuljicu, male farmerke i jednu neodoljivu jesenjujaknicu.

- Dakle, sve je to za malenog dečačića. Verovatno Aleksovog sina - Peteru su te stvari ispale iz ruke.

- A njemu su sad dve godine.

- Tri - ispravila ga je Lea pognute glave. - Maren je onomad već bila upoodmakloj trudnoći. Dugo ništa nije primetila, jer je imala mnogostresnih situacija na poslu, a spoznala je istinu baš tog dana kad je... znašveć...

- Smem li da kažem Aleksu gde je sad Maren?

- Ne smeš! - Lea je odlučno odmahnula glavom. - Nazvaću je iispričaću joj ovo što si mi sad rekao, pa neka sama odluči šta će učiniti stim informacijama, važi?



Zvoncica&Foxy

~ 12 ~Bosnawarez

- kako Peter nije odmah odgovorio, ponovila je: - Važi, Petere?Obećala sam joj i volela bih da održim reč.

- Važi! - Peter je u međuvremenu otvorio kovertu, koja je takođe bila

u paketu, i prstima je prebirao po uredno složenim novčanicama. - Čekajmalo! - rekao je i na moment izašao iz kuhinje da bi se vratio noseći u rucinovčanik. Izvadio je sve novčanice koje su bile u njemu i ubacio ih je ukovertu sa ostalim novcem. - Pitaj je za broj računa, pa ću joj ondaprebaciti veću svotu.

- Hvala ti, dragi! - Lea ga je poljubila u obraz.

- Međutim, ipak mislim da Aleks ima pravo da zna da ima sina. Amaleni... kako mu je zapravo ime?

- Maksimilijan, Maks.

- I Maks ima pravo da upozna svog oca. Za početak mu ništa nećureći. Sačekaću još koju nedelju, pa ako se ništa ne desi, onda ću popričati snjim. Zapamtio sam Mareninu adresu, jer je ispisana na paketu.

- Važi, Petere.

- Kad porastem i budem veliki, postaću lekar, znaš li, mamice? U malenom selu stotinama kilometara udaljenom od Frankfurta,

lepa, mlada žena duge plave kose okačila je šareni dečji ruksak navešalicu u predsoblju iznajmljenog stana.

- Lekar? - Maren je progutala knedlu. - Zašto baš lekar, Makse? Jučesi hteo da budeš čistač ulica.

- Danas je kod nas u obdaništu bio jedan lekar - objasnio je dečak,čije je ljupko lice bilo uokvireno svetloplavim kovrdžama. - On nam je najednoj lutki pokazao kako treba uduvati vazduh. I ja hoću da budem jedanod njih, pa da naduvavam umrle ljude.

- Važi, zlato - nasmešila se Maren. - Da bi postao lekar, moraš mnogoda učiš i dugo, dugo da pohađaš školu - otišla je u tesnu kuhinju. - I dadobro jedeš - dodala je - da bi što pre porastao i postao pametan i jak.

- Hoću, mama - dečak je pošao za njom u kuhinju i popeo se na jednuod dve rasklimatane stolice ispred minijaturnog stola. - Šta ćemo danasručati?

- Špagete sa zelenim sosom i salatom.

- Mmm, to je dobro - udarao je Maks kašičicom po ivici tanjira. -Molim da mi sipaš mnogo, veoma sam gladan!



Zvoncica&Foxy

~ 13 ~Bosnawarez

Maren mu je napunila tanjir, a Maks je odmah punu kašiku ubacio uusta.

- Moram li posle opet kod gospođe Fruhvirt? - želeo je da zna.

- Da, nažalost, zlato moje, moraćeš - Maren je pognula glavu, jer ju jemučio osećaj krivice. - Danas opet radim u popodnevnoj smeni ugostionici od šest pa sve do ponoći. Ti ćeš se za to vreme igrati u baštigospođe Fruhvirt, a posle večere doći ćete ovamo da legneš u svoj krevet iona će ostati s tobom sve dok se ja ne vratim kući.

- Roditelji druge dece ne rade popodnevnu smenu, pa moje drugarine moraju uveče da idu kod gospođe Fruhvirt - požalio se Maks punihusta.

- O, najdraže moje! - duboko je uzdahnula Maren. - Da li ti je to baš

toliko strašno?- Ma nije, gospođa Fruhvirt ima mačku i papagaja koji ume da kaže

sranje - Maks je viljuškom ubacio salatu od krastavaca u usta. - Zašto jajoš uvek nemam tako nešto?

- Šta to nemaš, zlato moje? Papagaja koji ume da izgovara ružnereči?

- Ne, tatu - zakikotao se Maks. Maren je opet progutala knedlu.Plašila se ovog pitanja od trenutka kada se Maks rodio i zato je, često otome razmišljajući, pripremila najmanje stotinu odgovora, ali ipak je bilazatečena i ništa joj suvislo nije palo na pamet.

- Ni Leni nema tatu, zar ne? - podsetila je svog mališana da bi takoizbegla dirktan odgovor.

- Ima ga, ali je njen tata pobegao - objasnio je Maks. - On ima druguženu i s njom malu bebu. Leni ju je čak držala u rukama, dopustili su joj to,i nije joj se baš naročito sviđalo. Rekla je da je više neće uzeti u ruke, jer sebeba ukakila baš dok ju je ona držala, pa joj je to zasmetalo.

- O, dragi bože, nadam se da Leni to ne misli ozbiljno.

Kad je Maks završio s jelom, odgurnuo je tanjir i pohvalio majčinokulinarsko umeće.

- Ovo je zaista bilo veoma ukusno, mama. Ti si žena koja pravinajbolji zeleni sos na celom svetu. Ima li možda nešto slatko?

- Misliš, desert? - osmehnula se Maren. Laknulo joj je jer je malo-prenačeta tema o Maksovom ocu izgleda odložena... bar zasad. Skinula jekrpu s još toplog kolača sa jabukama koji je ispekla.

- E sad sam baš presrećan! Kolač s jabukama - Maks se dlanomudario po čelu, pa je zatim istom rukom protrljao stomak. - Sigurno sistavila mnogo jabuka.



Zvoncica&Foxy

~ 14 ~Bosnawarez

- Da, naravno - osmehnula se Maren dok je sekla parče kolača, pa gaje pažljivo spustila na tanjir. - Jeste li u obdaništu dobili jabuke?

- Da, poslužili su nam kompot od jabuka, jer je Lukas doneo pet

punih gajbi. Oni imaju stotine hiljada miliona stabala jabuka u bašti. Zaštoi mi nemamo baštu, mama? Jesmo li mi siromašni? Zato što ti nisi udata?

- Otkud ti takva ideja? - Maren se okrenula kao da je tražila nešto štojoj je baš neophodno u kuhinjskom ormaru osećajući da joj lice oblivarumenilo.

- Tetka Rosi je rekla da svaka žena koja ima porodicu mora bitiudata. Da li to onda znači da mi nismo porodica?

- I te kako smo porodica - Maren je klimnula glavom pitajući seistovremeno da li u obdaništu njenog sina razgovaraju o bilo čemu

drugom osim o porodici. I sve to još u današnje vreme kad se brakovi lakoraspadaju, a devojke odlučuju da rađaju decu isključivo za sebe. Doduše,selo Feliksdorf je i u ovome izuzetak, jer u njemu, naime, do Mareninogdolaska, nije bilo ni jedne jedine samohrane majke. Izuzetak je gospođaPlaške, Lenina majka. Ona je bar razvedena, pa je time u prednosti uodnosu na Maren. Međutim, primetila je nekoliko žena koje ponedeljkomdolaze u pekaru sa ogromnim sunčanim naočarama na licu da im se nevide podočnjaci i uplakane oči, ali čak se i one sašaptavaju ogovarajućineudatu majku čim Maren uđe u pekaru. To što ona uporno izbegava da

spomene svog bivšeg partnera ne nailazi na odobravanje ove seoskesredine, pa mnogi od nje okreću glavu uz podsmeh.

- Maks, smatram da smo mi prijatna i veoma srećna porodica. A štati o tome misliš?

- I ja isto to mislim - Maks je podigao parče kolača s tanjira, koje muje ispalo iz usta dok je govorio, pa ga je brzo ponovo strpao u usta. - Ali ti,nažalost, ne umeš da igraš fudbal, a baš bi mi prijalo s tobom da trčim zaloptom. Mihaelov tata ume čak da peca. Nedavno je u jezeru upecao ribudugu deset metara.

- Deset metara?! - Maren se gotovo zacenila od smeha. - Mora da jeto bio kit ili ajkula.

- Ma nije, bila je to sasvim obična riba. Mihael je rekao da se mame uto baš ne razumeju, jer nemaju strpljenja za pecanje i, naravno, uplašile bise riba koje se upecaju. Da li se možda može kupiti? Mislim, ukoliko nekoželi da ima...?

- Šta da ima? Ribu?

- Ma ne ribu, nego tat u. Ako negde može da se kupi, kupićemojednog koji ume da peca i da naduva mrtve, važi?

- Važi - Maren je uzdahnula i dodala: - Videćemo.



Zvoncica&Foxy

~ 15 ~Bosnawarez

Dakle, desilo se pre nego što je to očekivala! Maks više nije potpunozadovoljan svojom malom porodicom, što je dosad bio slučaj, jer je sadsmatra nekompletnom. Maks želi da ima oca. Maren je naslućivalasinovljevu želju da ima nekog muškarca pored sebe, koji bi mu bio uzor,jer trogodišnji dečak nije više beba da bi mu mama bila dovoljna. Iz danau dan bivale su sve izraženije dečakove muške osobine i bio mu jepotreban neko na koga će se ugledati. Pročitala je negde da se baš uMaksovom uzrastu drastično uvećava nivo testosterone u organizmu. Dopre nekoliko nedelja Maks bi se sav skupio kad bi ga neki iznenadni zvukuplašio, a dešavalo se i da se rasplače. Sada je istezao vrat kad porednjega prođe neki bučan motor, uz komentar:

- O, kako je divan!

A donedavno se igrao plišanim igračkama i malim automobilima napodu dnevne sobe... Prestao je da miriše cveće i počeo je da imitiraštektanje mitraljeza i pucanje na sve što se oko njega kreće. Počeo je da setakmiči s drugim dečacima iz vrtića i ponekad je bio poprilično iznerviranukoliko je neko bio bolji od njega.

- Na raspolaganju su mi još tri i po sata pre nego što pođem naposao. Šta misliš o tome da prošetamo do igrališta? - Maren se nadala daće ovom ponudom bar za danas okonačati razgovor o neprijatnoj temi.Čini se, međutim, da je previdela njegovu reakciju.

- Zamisli, Vanesa ima čak dva. To nije fer. - Dva... šta?

- Pa dva oca. Jednog starog i jednog novog. Njena mama zamenila jestarog za novog, jer joj se onaj prvi više nije sviđao, mada on i dalje dolazida se igra s Vanesom i da je vodi u šetnju i na kolače. Možda mi nemamonijednog zato što su njoj bila potrebna dvojica?

- Makse! - duboko uzdahnuvši, sela je pored dečaka milujući ga ponežnim plavim uvojcima. - To te mnogo zabrinjava, je li, zlato moje? Zartoliko silno želiš da imaš tatu?

Grickajući donju usnu, Maks je duboko razmišljao. - Pa nekako mislim da bih voleo - izgovorio je konačno. - Uglavnom,

najviše zbog pecanja. Ne bih voleo da imam takvog kakvog ima Beni. Nećutakvog.

- A kakvog to tatu ima Beni?

- Jednog od koga se, čim ga vidiš, uplašiš jer se brzo naljuti. A kad senaljuti, onda mu ruke budu klizave pa se okliznu, a kad se to desi, ondaume da zaboli, tako bar Beni kaže.

- O, siroti Beni! - Maren se ispravila. - Idem da spakujem tvojeigračke za pesak, pa možemo da krenemo.



Zvoncica&Foxy

~ 16 ~Bosnawarez

Izašavši u predsoblje, naslonila se na ormar i za trenutak je sklopilaoči. Maks ju je gotovo naveo na razmišljanje o tome da nazove Aleksa i damu kaže da ima sina, kao i da ga zamoli da se sastanu. Međutim, prisetilase razloga zbog kojeg ga je ostavila. I njegova je ruka u jednom trenutkupostala klizava, a baš je tog dana saznala da je u drugom stanju. Aleks nijedva dana dolazio kući, a nijednom je nije nazvao da objasni toliki svojizostanak. Kad se konačno pojavio, tet urao se i buncao, kao da je treštenpijan. Upitala ga je gde je bio, a on ju je jednostavno udario. Nije to bio jakudarac, ali sasvim dovoljan da joj se otvore oči. Potom se on sasvimmirno, u prljavoj odeći u kojoj je došao, sručio na krevet i zaspao je istogtrena. Maren nije bila u stanju da poređa činjenice i da razmisli o njima.Bila je toliko povređena njegovim šamarom da je iste noći spakovala svojestvari i napustila kuću. Za sva vremena.

I Maren je, kao i Beni, imala oca s poprilično klizavom rukom. I nisumu samo ruke bile klizave, sve češće koristio je i noge. To je potrajalo dotrenutka kada je Mareninoj majci prekipelo, pa je skupila hrabrost dapokrene brakorazvodnu parnicu. Dotad je Maren bila stalni pacijent ubolnici.

Čovek koga nikada nije mogla da nazove ocem, polomio joj je oberuke, a kad je udario njenom glavom o zid, potekla je krv. Nije prošao danda nije imala hematome ili uboje po telu, koje je vešto prikrivala dugomodećom. Čak joj je jednom prilikom otac slomio nos, dok su joj drugi put

ušivali ranu sa sedam šavova. U bolnici je uvek morala da laže: da je palaniza stepenice ili je naletela na vrata, saplela se na ulici, potukla se sdečacima, povredila se nožem... još iz tog vremena Maren je bila posebnoosetljiva na svaki oblik nasilja ili agresije.

Kad ju je Aleks udario, shvatila je da neće moći da zaštiti svoje deteod takvog oca. Nema tog ljudskog bića koje bi smelo da se usudi dapodigne ruku na njenog sina.

- Mama, jesi li zaspala? Mislio sam da idemo na igralište.

Kad je Maren otvorila oči, ugledala je svoga sina s rukama nabokovima dok su mu okice sijale.

- Nisam! - ispravila se u jednom pokretu vrativši se u sadašnjost. -Samo sam se nešto zamislila. Predlažem da ostavimo igračke za pesak uormaru.

- Zašto?

- Idemo kod Underbergerovih da nešto kupimo.

- A šta ćemo kupiti?

- Veliki štap za pecanje, pa će ti mama pokazati kako da uloviš ribudugu sto metara!



Zvoncica&Foxy

~ 17 ~Bosnawarez

- Auuu! Stvarno? Uraaa! - Maks je bio van sebe od sreće i uzbuđenjadok se Maren iskreno nadala da nijedna riba neće zagristi.

Maks je uhvatio mamu za ruku i povukao ju je do vrata.

- Brzo! Dođi! Štap za pecanje! Mamice, najbolja si na svetu, bolja odbilo kojeg tate!

Dok se Maren diskretno raspitivala u trgovini Alojza Unterbergerakako se koristi štap za pecanje, u istom trenutku, pedesetak kilometaradalje, prof. Luc Vajdner pripremao se da pokuca na vrata predsednikaUpravnog odbora frankfurtske Sauerbruch klinike Emila Rormosera.Nekoliko sekundi kasnije čulo se dugo, glasno i otegnuto:

- Daaa? - pa je ušao.

Kao i uvek, pogled na Rormosera bio je dovoljan profesoru da

proceni da čovek iza masivnog stola ima trideset ili čak četrdesetkilograma viška. Namrštio se preletevši pogledom po rasprostrtoj hranipo stolu i predsednikovim purpurnocrvenim obrazima i žućkastimbeonjačama pomislivši na garantovane povišene vrednosti holesterola ukrvi i na otežanu funkciju jetre.

- Čini se da neće izdržati još šest meseci - nehotice je promrmljaosebi u bradu, međutim, Rormoser ga je čuo.

- Kako, molim?

- Ah, ništa, čini se da sam počeo da razgovaram sam sa sobom -pravdao se glavni hirurg. Na pamet mu ja palo to da on već desetakgodina odbrojava vreme kad će pred sobom na operacionom stoluugledati Emila Rormosera.

- A tako! - izgovori predsedavajući ubacivši u usta poslednji komadkobasice s koje je kapala mast, a prst je obrisao o salvetu, uredno upasanuza kragnu košulje. Potom je energično otvorio fioku pisaćeg stola, pa jebacio novine pred Vajdnera. - Izvolite, pogledajte! Strana sedma! -izgovorivši to, izgužvao je i bacio papirni tanjir i salvetu u korpu za smeće,pa se svom težinom zavalio u udobnu kožnu fotelju, spreman da svari svutu hranu.

- Aha! - profesor Vajdner je radoznalo otvorio novine i na sedmojstrani pronašao šareni vikend-dodatak frankfurtskog jutarnjeg lista.Međutim, umesto uzbudljivog medicinskog izveštaja, ili fotografija nekesenzacionalne operacije, ili teksta o nekom univerzalnom, čudotvornompreparatu, ugledao je izletnički brod, na čijoj je palubi bilo mnoštvorazdraganih ljudi.

- I šta sa ovim?

- Tamo! Onaj tamo! - Emil Rormoser je najmanje pet puta zaredom,prstom zamazanim mašću kobasice, pokazao na čoveka u kratkim



Zvoncica&Foxy

~ 18 ~Bosnawarez

pantalonama i crvenoj polo majici, koji je u levoj ruci držao malo dete dokje drugu ležerno položio na rame čoveka koji je, takođe u kratkimpantalonama, stajao pored njega. Luc Vajdner se nagnuo da izblizapogleda fotografiju, međutim, nije mogao da prepozna čoveka u kratkimpantalonama, pošto je njegovo lice bilo natopljeno mašću iz Rormoserovekobasice.

- Da... i šta sad? - upitao je glavni hirurg mršteći se.

- To je Majner-Finkel! - izgovorio je optužujućim, gotovo plačnimglasom. - Majner-Finkel, predsednik Upravnog odbora Gradske klinike!

- Ah, da, zaista je to Majner-Finkel! - prof. Vajdner je sklopio novinebacivši ih nazad preko stola. - Baš lepo!

- Ali nemojte mi ih vraćati, Vajdnere! To trebate da pročitate!

- rekao je krupni čovek prenemažući se. - Oni su organizovali izlet! Ito kolektivni, sa suprugama i decom!

- Tako? Baš lepo! Pa da... brodom. Očaravajuće - Luc Vajdner zaistanije razumeo zašto bi to njega trebalo da zanima. Iz pristojnosti sepretvarao da čita tekst između šarenih fotografija, a posle nekog vremenaponovo je sklopio novine i bacio ih preko stola Rormoseru.

- Veoma lepo i interesantno! - rekao je opet, iz predostrožnosti.

- Šta sad kažete? - upitao je predsedavajući tvrdoglavo. - Kako sam

ja ovde predstavljen?- Hm... ne razumem, kako to mislite?

- Zar niste pročitali? Ovde piše da ovaj bezdušni Majner-Finkel imaveoma visoka socijalna načela i da brine o svojim zaposlenima i onjihovim porodicama. Mnogo vodi računa o svojim potčinjenima... to ovde stoji crno na belo, jasno je napisno - Emil Rormoser je nervozno dobovaoprstima po stolu.

- Predstavljen je kao osećajan čovek, kome su važna deca njegovihsaradnika, pa je tek onako, bez posebnog razloga, prebacio ruku preko

ramena svog glavnog lekara! Ovde piše da je on sve to platio, da je to bionezaboravan dan, da uvek razmišlja o tome kako da razgali svoje kolege ida im daje dovoljno slobodnog vremena da se oporave od stresnog posla.I sve u tom smislu...

- Pa zar to nije... nekako lepo?

- Ne mislim tako! - predsedavajući je udario pesnicom po pločiradnog stola. - Kako mi nikad nismo organizovali kolektivni izlet, je li,Vajdnere? A to bi bilo baš lepo!

- Paaa... - Lucu Vajdneru je polako bivalo sve jasnije u kojem smeruide ovaj razgovor. - Možda zato što je našu bolnicu nemoguće tek takozatvoriti na jedan dan da bismo svi otišli na izlet na more.



Zvoncica&Foxy

~ 19 ~Bosnawarez

- Kako je onda Majner-Finkel uspeo to da izvede? - ustobočio se EmilRormoser.

- Zaista mi to nije jasno, gospodine. Možda su na vrata okačili papir

na kojem je pisalo: Odmah se vraćamo. Ili: Na moru smo, ili: Privremenozatvoreno, ili Ključ je ispod saksije sa cvećem.

- Nemojte mi se podsmevati, molim vas - predsednik je pretećipodigao kažiprst, na šta je glavni lekar zapanjeno zaključio da izmeđuRormoserovog prsta i pređašnje kobasice postoji neverovatna sličnost. -Sledeće subote! Polazak u sedam ujutro, povratak u nedelju predveče!

- Kako, molim?!

- Kolektivni izlet! Gospođa Busvald je već sve organizovala. Nećemoploviti brodom, jer ne želim da neko pomisli da plagiram kolegu. Ići ćemo,

dakle, autobusom do Odenvalda i tamo ćemo se popeti na Kacenbukel(Mačja leđa)! Sve to možemo obaviti brzo i po prilično povoljnoj ceni!

- Šta?! - glavnom lekaru ostala su otvorena usta.

- Ka-cen-bu-kel! - spelovao je Rormoser. - To je brdo, jedva neštopreko šest stotina metara visoko, na koje se čak i ja lako mogu popeti. Navrhu je živopisna tvrđava s koje puca divan pogled, odakle ću sigurnosnimiti odlične fotografije, a znam da tamo ima i planinsko jezerce. Ublizini je i park prirode pun divljači, gde bih mogao, s detetom u naručju,da hranim jelena. Ljudi rado gledaju decu i životinje, jer ih takvi prizori

najčešće razneže. - Kakvo sad dete?

- Svejedno, bilo kakvo! Valjda od toliko zaposlenih neko ima dete. Ako mogu da biram, neka bude lepo! Ovoliko otprilike - pokazao jeRormoser rukom veličinu četvorogodišnjeg deteta - ne starije, jer ga inačemožda ne bih mogao podići.

Tek se sada zaukao, spreman na opširno i detaljno izlaganje:

- Penjanje na Kacenbukel započećemo s valdbrunske strane, a

spustićemo se na drugu stranu. U Feliksdorfu je gospođa Busvaldrezervisala sve slobodne sobe. Moguće je da ću se ja ranije vratiti,zapravo, čim budu snimljene sve potrebne fotografije. Naime, nedopuštam da mi bilo ko krade slobodno vreme.

- Kakve fotografije? - zbunjeno je zatreptao glavni lekar.

- Pratiće nas fotograf i novinar frankfurtskog “Večernjeg lista”.

- Dakle, iskreno govoreći, gospodine Rormoser... Ne verujem da biloko od mojih kolega i bolničkog osoblja ima volje da provede vikend...

- Prestanite, molim vas! - predsednik je opet udario šakom po stolu.- Zašto uvek morate sve da pokvarite? Pokazaće oni dobru volju, nebrinite, jer će sve biti besplatno. Vi samo treba da ih animirate.



Zvoncica&Foxy

~ 20 ~Bosnawarez

- Ja?

- Da, vi, uostalom, to je vaše osoblje. Ima ih tačno pedeset šestoro!

- Pedeset i šestoro... čega?

- Ljudi, a toliko mesta ima u autobusu koji je gospođa Busvaldnaručila. Želeo bih, naime, da je pun do poslednjeg mesta. Nemojtezaboraviti decu, ali s njima ne treba preterivati, jer deca umeju danaprave nered ili stalno moraju u toalet. Hvala vam, gospodine Vajdner, tobi bilo sve za sada!

- Ne! - odmahnuo je glavom glavni lekar. - Ovo ćete morati bezmene, gospodine Rormoser. Ionako nam stalno nedostaje osoblja, pa nijeumesno da još...

- Vajdnere - zašištao je predsedavajući savivši kažiprst kao zapetu,

pa je njime zamahnuo prema glavnom lekaru da bi ga ovaj ozbiljnoshvatio. - Najkasnije za dve nedelje potražićete me s molbom da vamobezbedim posebna sredstva za kupovinu bespotrebnog aparata ili biločega drugog. A sad kada ja... - podigao je visoko kažiprst povisivši glas - ...jedan jedini put kad spomenem nekakvu želju, vi mi jednostavno kažetene. U tom slučaju, i ja ću vama isto to reći kad budete tražili novac za bilošta.

- Ni dosad ništa nisam dobio čak ni kada sam tražio! - suprotstaviose Luc Vajdner. - Mesecima vas molim za još dve dodatne operacione sale,

naš aparat za kompjutersku tomografiju potiče iz kamenog doba, a nidanas nemamo sajber sečivo...

- O svemu tome popričaćemo posle kolektivnog izleta, Vajdnere - obećao je Emil Rormoser potpuno opuštenim tonom. - Ruka ruku mije,zar ne, i nemojte mi sad reći da ste bezgrešni i da s vaših ruku nema šta dase spere - Rormoser se od srca nasmejao sopstvenoj uspeloj šali. Toliko sesmejao da se taj smeh završio kašljem, koji se potom pretvorio ukrkljanje. Pokušao je da udahne vazduh tako što se desnom rukomsnažno udario po prsima.

- U ovakvom stanju planirate pentranje po brdima? - Luc Vajdner jepodigao žbunaste obrve odmahujući glavom.

- Hvala, prošlo je, opet sam dobro! - zašištao je predsednik.

- Gospođa Busvald je napravila spisak od tačno pedeset i šest polja,a kad ga popunute, predajte joj ga da bi se pobrinula za raspored posobama i da bi naručila hranu.

- I sve ovo radite da biste uzvratili svom dragom kolegi Majner-Finkelu?

- Koješta! Ovo je marketing, Vajdnere! Vidite, žrtvujem se za potrebenaše klinike. Ljudi radije odlaze u kliniku u kojoj je predsedavajući čovek



Zvoncica&Foxy

~ 21 ~Bosnawarez

veoma izraženih socijalnih, moralnih, društvenih načela i s mnogo ljubavibrine o dobrobiti svog osoblja.

- Može biti... ali otkud nama takav? - našalio se glavni lekar.

- Sad, Vajdnere, gledajte da se ovo što brže sredi - Rormoser jenamerno prečuo poslednju sagovornikovu primedbu.

- Dobro, gospodine, ako baš mora da se uradi... - nasmejao se LucVajdner. - Zadužiću najodgovorniju osobu da prošeta s listom u ruci ponašoj klinici.

- A ko je ta osoba ako se može znati?

- Pa gospođa Dženifer Miler, moja nova sekretarica.

- Da se niste usudili! - predsedavajući je hitro ustao sa stolice, kao daga je nešto ubolo u zadnjicu. - Ona je previše glupava da... - ućutao je isložio ružnu grimasu.

- Da? - profesor ga je upitno pogledao.

- Ništa! Dobra je ona, veoma je dobra! Veoma talentovana devojka,vredna i sposobna. Za nju uvek samo najbolje, Vajdnere. Ponadao sam seda ćete preuzeti sve u svoje ruke. Vama ljudi veruju - Rormoser je potomjednim pokretom dao do znanja da ima mnogo posla.

Kad je Luc Vajdner stisnutih vilica i šaka napustio kancelarijupredsedavajućeg, sekretarica, gospođa Busvald pognula je glavu kao da je

ona za sve kriva.- Žao mi je, gospodine profesore, zaista sam sve pokušala da ga

odgovorim od ovoga, ali...

- Ma sve je u redu, gospođo Busvald - Vajdner ju je ohrabrujućepotapšao po ramenu. - Već smo preživeli nekoliko prirodnih katastrofa,epidemije smo držali pod kontrolom, pa smo preživeli kolaps električneenergije. Preturićemo nekako i ovu situaciju.

Kad je pokušala da mu uvali spisak u ruku, on je vratio papire nanjen sto pokazavši prvu stavku na listi.

- Potpišite ovde!- Zar ja? - uplašeno je zavapila. - Nemojte, molim vas, to da mi

radite!

- O, moram! - podrugljivo se osmehnuo glavni lekar. - Možda će vašafotografija osvanuti unekim novinama i to ruku podruku s Rormoseromna Kacenbukelu.

- To... bi bilo previše. Prevelika je to čast. Nisam to zaslužila -pokušala je sekretarica da se izvuče, ali je glavni lekar ostao neumoljiv i

gurnuo joj je olovku u ruku. - Vožnja traje nešto duže od sat vremena,



Zvoncica&Foxy

~ 22 ~Bosnawarez

koliko znam. Spakujte svom šefu dovoljno grickalica inače će bitinepodnošljiv - rekao je napuštajući kancelariju.

Prvi put je Maren bila srećna što je Maks bio toliko radoznao da ni

minut nije mogao da sedi potpuno mirno. Sedeo je pored nje na obalijezera, na drvenom panju, i svakih nekoliko minuta nestrpljivo jeposkakivao da bi proverio da li se na udicu slučajno zakačila riba. Potomje ponovo zabacivao udicu i sve vreme nije prestajao da priča.

- Dobro - rekla je Maren umirujuće - toliko glupave i site ne mogubiti baš sve ribe, pa da se nijedna nije prevarila da zagrize ono što smo jojponudili.

- Drage ribice, nudim vam ukusne fine crviće, poslužite se! - vikao jeMaks, koji je bio toliko glasan da je rasterao i poslednjih nekoliko žaba,

koje su glavom bez obzira skočile s lokvanja u jezersku vodu. E pa, sad je inajgluplja riba upozorena, pomislila je Maren, radosno bacivši pogled nadečaka, čiji su se obrazi zarumeneli, a oči zasijale od oduševljenja.

- Riba! Upecao sam je! - povikao je Maks piskavim glasićem. - Osetiosam nešto na udici! Jedna je zagrizla! Ogromna je! Mama, moraćeš mipomoći da je izvučem, sigurno je duga najmanje sto metara!

- Ne verujem, zlato moje, da je to riba. Verovatno se udica zakačilaza nešto - Maren je povukla udicu dok je Maks oduševljeno okretaoblinker na štapu. - Kad je ovakva galama, ribe ne grizu, najdraže moje,

znaš li to? Ribolovci satima sede sasvim mirno i tiho da bi ulovili ribe, jersu one veoma lukave. Kad su ljudi blizu, one se sakriju.

- Ali ne i ova! Ova je baš zagrizla! Povuci jače, mama! - uzviknuo jeMaks, čiji su obrazi postali tamnocrveni od uzbuđenja. - Sigurno je riba!Sasvim sigurno! To je moja riba! Znam da je ogromna, mnogo veća odMihaelove!

- O, nadam se... Daj bože da nije! - Marenino srce sišlo je u pete kadje ugledala komad koji je upecala pokušavajući da ga izvuče iz mutnevode. - Ovo bi trebalo da je šaran!

Riba nije bila duga sto metara, ali je bila sasvim solidna.- Šaran! - urlao je Maks skačući uvis od sreće. - Šaran! Hiljadu

miliona metara dug prelepi šaran - na čelu su mu izbile graške hladnogznoja od prevelikog uzbuđenja. - Šta sad treba da radimo? - upitao jeMaks tapkajući nožicama po plićaku i ne primećujući da je potpunoskvasio i čarapice i patike. Riba se koprcala udarajući perajima takosnažno da se podigao mulj s dna jezerceta.

- Pa... sad bi ga trebalo po mogućnosti bezbolno i brzo ubiti, zlatomoje.



Zvoncica&Foxy

~ 23 ~Bosnawarez

- Šta? Zašto? - Maks je nepoverljivo pogledao majku. - Ubiti? Alizašto? Ovo je tako lep šaran! Pa on ni za šta nije kriv!

- To obično rade ribolovci kad ulove ribu. Ubiju je tako što joj udare

glavu o kamen, zatim joj preseku stomak, izvade sve napolje, očistekrljušt, pa je ispeku na roštilju ili u tiganju. I pojedu je. A šta si ti mislio?

- Mama! - razrogačenih očiju, iz kojih se svakog trenutka mogla izlitipoplava suza, gledajući u majku, dečačić je promucao: - Mislio sam... hteosam da ga malčice uhvatim, razgledam izbliza, da ga malo pomazim, ali neda ga ubijem! Pa on, jadničak, ništa nije skrivio!

- Dobro! - iz Mareninih grudi oteo se uzdah velikog olakšanja.

- Ni ja ne bih želela da umre. Šta misliš o tome da ga ponovo pustimona slobodu?

- Da! Pustićemo ga! - primetila je da je i Maksu laknulo. Nasmešio se,a oči i obrazi bili su mu još vlažni od suza. - I on sigurno ima mamu, kojase sad brine za njega - nagnuo se prema šaranu, koji se koprcao u plićakupokušavajući da diše na škrge van vode.

- Idi sad kući, dragi moj šarane, ništa loše ne želim da ti uradim,moraš mi verovati - izvinjavao se maleni dečak.

Maren je morala da prikupi svu hrabrost da bi ribi pažljivo izvuklaudicu iz usta. Uradila je to veoma nežno. Maks je još neko vreme šmrcao,pa je podigao glavu i dotakao prstićima sjajno ribino telo. Čim je Marenšarana oslobodila sa udice, uz glasno pljeskanje zaronio je u duboku vodudok ga je Maks zadovoljno pratio pogledom.

- Ćao, šarane! Sutra ću ti doneti svoju zemičku od doručaka, znam daće ti prijati.

Laknulo je i Maren. Pomilovala je Maksa sklonivši mu znojavekovrdže sa čela.

- I u ovome ima nečeg dobrog, zlato moje...

- A šta to?

- Ovaj šaran će ubuduće biti mnogo oprezniji, pogotovo kad budevideo debelog crva. Pažljivo će pogledati visi li on možda na nekoj udici isigurno se neće lako uhvatiti na ribarevu velikodušnu ponudu.

- Da! Sigurno nikada više neće - Maksovo lice sijalo je odzadovoljstva. - Moj šaran će doživeti duboku starost. Sigurno neće završitiu tiganju, nikada - izvukao je nogu iz mulja podigavši je visoko. - Mama,mokre su mi noge.

- I moje su, najdraži dečače - zaista, i Marenine patike bile su sasvimmokre i pune mulja. - Sad bar znam zašto svi ribolovci nose visokegumene čizme.

- Da im se noge ne bi skvasile!



Zvoncica&Foxy

~ 24 ~Bosnawarez

- Maks se nasmejao i još jednom je preko ramena doviknuo: - Ćao,ribice! - bio je spreman da krene u novu pustolovinu. - Moja mama jenajbolja žena ribolovac na celom svetu, ona ne ubija lepe šarane - čula gaje Maren kako mumla.

Taj kompliment značio joj je više nego sva moguća priznanja, koja jeu životu dobila. Još više se radovala činjenici da njen mali sin saoseća sdrugim živim bićima. Maren je često razmišlala o tome u kakvu će seličnost razviti dečak, čiji je otac nasilnik. Da li zaista čovekov karakterzavisi isključivo od gena, kao što tvrde naučnici?

Ne, sad je sve bolje razumela! Da je Maks odrastao uz oca koji, unedostatku argumenata, jedini izlaz vidi u primeni sile, ko zna u kakvu bise osobu razvio. I opet je bila sigurna u to da je svojevremeno donelapravu odluku kad je usred noći napustila Aleksa. Da, to je bila jedinaprava odluka!

U njegovom kupatilu još uvek je bio njen svetloplavi bademantil,kao i teglica kreme na polici ispod ogledala - uvek mu je bilo neprijatnokad bi neko primetio te Marenine tragove, kojih nije želeo da se reši - paje uzeo gotovo praznu bočicu njenog parfema, koji mu je nudio osećajsigurnosti i poverenja. Isti taj miris osetio je na jastuku pre nego je legaou krevet. Tridesetčetvorogodišnji lekar Hitne službe, kratko ošišanetamne kose, dr Aleksandar Bernhard naprosto je zavisio od onih nekolikositnica, koje je Maren zaboravila da ponese kad je otišla. Davale su muosećaj da rastanak nije konačan, da postoji mogućnost da se ona pojavipred njegovim vratima.

Kratko oproštajno pismo, koje mu je ostavila, više ne postoji: spalioga je u kaminu u dnevnoj sobi. U njemu mu je Maren hladno i kratkoobjasnila da nije spremna da toleriše ni najmanju naznaku nasilja, što gaje u dubuni duše zabolelo. Aleks je znao sve detalje iz Marenine prošlosti,pa zaista nikada ne bi dopustio bilo kome da joj naudi.

Po svom ubeđenju bio je veliki protivnik bilo kakvog nasilja nad

ljudima i smatrao je to nenormalnim ponašanjem. Konačno, postao jelekar da pomaže ljudima, a ne da ih povređuje. Aleks tada nije bio svestanonoga što je učinio. Tablete koje je tada popio imale su više nuspojava, ajedna od njih bila je iskrivljena slika stvarnosti. Ovo je najveći teret koji jenosio na duši. Udario je ženu koju je voleo i još uvek je voli, i zbog toga sesilno kajao i stideo. Kad je posle petnaest sati dubokog sna postao svestanonog što je uradio, bio je verovatno više šokiran nego Maren. Nije mogaoda poveruje u to da je bio sposoban to da učini, da je udari.

Duže od tri godine čekao je na nekakav znak od Maren mada je znao

da je to gotovo nemoguće i da se uzalud nada. Kad bi mu se samo ukazalaprilika da joj sve objasni!



Zvoncica&Foxy

~ 25 ~Bosnawarez

- Dobro! - promrmljao je podigavši kantu za smeće, koja je stajalaiza vrata, pa je, zatvorenih očiju, rukom sručio sve Marenine sitnice spolice. - Tri godine je dovoljno dug period da čovek raskrsti s prošlošću.

Potom se istuširao i obrijao, pa se na brzinu obukao i popio je kafu ukuhinji.

- Krajnje je vreme! - izgovorio je odlučno, pogledavši na sat. Bilo jepet i dvadeset.

Napustio je kuću, koju je pre četiri godine kupio da bi Maren, sebi izajedničkoj deci obezbedio prijatan dom, seo je u automobil i odvezao setri ulice dalje. Zaustavio se pred vilom Lee Kenig, triput je kratkopritisnuo zvono, pa se vratio za volan da sačeka prijatelja.

- Kasniš, Alekse? Izgleda da si se uspavao - nasmešio se Peter

Karsten, njegov šef i prijatelj, skliznuvši na sedište. Pošto ne stanujudaleko jedan od drugog i obično rade u istim smenama, jedne nedelje naposao vozi Aleks, a druge Peter.

- Ne, malo sam pospremao - Aleks je prijatelju odgovorio osmehom,pa je startovao motor. - Tih nekoliko minuta lako ću nadoknaditi -uključio se u saobraćaj skrenuvši iz sporedne na glavnu ulicu. - Kod tebeje sve u redu, Petere? - iskosa je pogledao svog prijatelja. - Nešto si danasprilično tih, obično ne prestaješ da pričaš na putu do bolnice.

- Ah! - Peter je odmahnuo rukom. - Umoran sam, dugo nisam mogao

da zaspim. Kad napolju sija sunce, jednostavno mi neće san na oči -ispravio je ramena. - Kako se radujem vikendu! Još samo četiri noćnesmene, a onda imamo celu subotu i nedelju slobodnu! Posle više od dvameseca prvi slobodan vikend!

- Ah, da, tačno! - nasmejao se Aleks bolno. Previše slobodnogvremena nije bilo dobro za njega, jer je tonuo u melanholiju i nije znao štabi sa sobom. Međutim, sad je čvrsto odlučio da promeni to jadno stanje i otome je hteo da obavesti svog prijatelja. – Odlučio sam, Petere, daposlušam tvoj savet.

- Koji savet?- Konačno da raskrstim s prošlošću. Malopre sam pobacao sve št o je

još u kući ostalo posle Mareninog odlaska. Ovaj slobodan vikendiskoristiću za sklapanje novih poznanstava.

- Kakvih poznanstava? - radoznalo se uspravio Peter na sedištu.

- Pa znaš, toliko si mi puta rekao da je posle tri godine krajnje vremeda upoznam neku ženu.

- Ah... Kad bolje razmislim, sačekaj još malčice! - uplašeno je

uzvratio Peter.



Zvoncica&Foxy

~ 26 ~Bosnawarez

- Slušaj ga sad! - začuđeno je Aleks pogledao prijatelja. - Duže od dvegodine trubiš mi da moram da raskrstim s prošlošću, da prestanem dacmizdrim za Maren i da nađem novu ljubav. A sad mi kažeš da još malosačekam. Šta da sačekam za ime božje?

- Ah, ne znam ni sam, to je samo nek akav osećaj. Sačekaj još barčetiri nedelje, to ionako ništa neće promeniti. Ako se osećaš usamljeno ovikendima, pođi s nama. Lea i ja planiramo da odemo nekud u prirodu naodmor, možda u neku banju ili velnes centar.

- Lepo je što mi to nudiš, Petere, ali radije ne bih. Nemam volje dabudem peti točak - Aleks je skrenuo prema Sauerbruk klinici uputivši sedo ulaza u podzemne garaže. - Baci mi, molim te, kartu za parking, šefe!

Peter je uzeo kartu, koja je skliznula iza vetrobranskog stakla s

njegove strane, pa ju je dodao Aleksu.- Da nemaš, možda, određenu ženu u planu? - oprezno je upitao

Peter.

- Pa znaš... može biti - tajanstveno se osmehnuo Aleks.

- Reci već jednom! - navaljivao je Peter.

- Ona lepa nova doktorka na dečjem odeljenju Karla Somer je ,naime, u kantini glasno prokomentarisala da ne bi imala ništa protiv daizađe sa mnom - objasnio je Aleks dok je parkirao automobil na drugomnivou garaže, gde je imao rezervisano mesto. - Znaš ona visoka, lepa,crvenkasto-smeđe kovrdžave kose? - dodao je.

- Ah, da, devojka baš dobro izgleda - potvrdio je Peter - ali ni upolatako dobro kao Maren.

- Hvala ti na tome, to znam i sam! - uzviknuo je Aleks izlazeći izautomobila. - Šta zapravo hoćeš od mene? - upitao je Petera, koji jepritisnuo dugme da pozove lift. - Prvo mi kažeš da sam beznadežan slučaj,jer još uvek volim Maren, a sad smatraš da mi ne treba ona lepotica spedijatrije. Da nisi ti možda zainteresovan za nju?

- Mora da si načisto poludeo! Čoveče, nijedna me ne zanima, zbiljasam srećan s Leom. Mislio sam samo... - Peter je iznervirano zaćutao. - Ah,znaš šta, radi šta hoćeš... - uplašeno se trgnuo kad su se vrata lifta otvorilana spratu hitnog prijema, a pred njima se pojavila sestra Trudi.

- Stigla nam je smena! Izgubila sam svaku nadu da će novi dankonačno osvanuti i da će se smena završiti.

- Šta se desilo, Trudi? - upitao je Peter Karsten premorenunegovateljicu. Njena bela kecelja bila je umrljana krvlju, crna kovrdžavakosa štrčala joj je jače nego obično, a preko paperja iznad gornje usne

presijavale su se sitne graške znoja.



Zvoncica&Foxy

~ 27 ~Bosnawarez

- Kad bismo sve sabrali, istrčala sam maraton, dragi moj šefe -požalila se ova dobrodržeća pedesetogodišnjakinja. - Čekaonica je jošuvek puna. Možete slobodno pljunuti u dlan i zasukati rukave. Danas jesigurno pun mesec ili nešto slično. U svakom slučaju, od rane zoreopsedaju kliniku.

- Da li sam dobro čuo neke glasine o smeni? - upitao je dr Tomas,vođa jutarnje smene hitnog prijema, dolazeći s kolegom iz jedneordinacije. I on je odavao utisak poprilično istrošenog čoveka. - Ah! -uzviknuo je ugledavši Petera i Aleksa. - Ovako se ni Deda Mrazu ne bihobradovao! Sve smo počistili. Noćas nismo imali ni toliko vremena danapravimo kratku pauzu za kafu.

- Ovo je sjajan početak novog dana! - Peter je glasno uzdahnuo, a uistom trenutku oglasila se sirena iz prostorije za hitni prijem. - Da li su iostali iz mog tima došli?

- Jens je tamo, zaposlen je prelomom podlaktice, Aneta pomažeglavnoj sestri oko neke otvorene rane, samo Elmer po običaju kasni.Preuzeću još jednog ili dva pacijenta iz čekaonice, a posle toga ću nestati.Ne mogu više.

- Važi, hvala ti, Tomase! - Peter je požurio u salu za hitni prijempacijenata, odakle je odmah uspostavio radio-vezu sa svim kolima Hitnepomoći. - Karsten ovde, šta možemo da očekujeme?

- Ah, kolega Karsten! - oglasio se snažan glas iz uređaja. - JoakimVogel ovde. Sigurno ste preko radija čuli šta vas čeka...

- Šta nas to čeka? - upitao je Peter razrogačivši oči.

- Desio se lančani sudar na ulasku na auto-put. Mi smo prvi namestu udesa, pa će biti mnogo pacijenata. Za desetak minuta dovozimvam dvojicu mladih momaka, jedan od njih je dvadesettrogodišnjak steškom povredom leve noge, koja najverovatnije mora biti amputirana.Drugi ima povrede od sigurnosnog pojasa, serijski lom rebara kao ismrskan kuk. Upravo je nastupio cistični šok, ali pacijent samostalno diše

iako je trenutno bez svesti.- Koliko je krvi izgubio?

- Sve je zasad u granicama normale, Karstene. Šok je verovatnozaustavio sve, pa iz rane gotovo da nema krvarenja.

- Razumeo sam vas, kolega Vogel - duboko je uzdahnuo Peterpomislivši: Biće ovo dug dan. - Imate li ikakvu predstavu u vezi s timkoliko će ih biti dopremljeno?

- Bogami, još popriličan broj! - glasio je odgovor. - Neke još moraju

da izvuku iz smrskanih vozila, pa računajte na bar još petoro ili šestoroteško povređenih. Pacijenti slakšim povredama već su otpremljeni u



Zvoncica&Foxy

~ 28 ~Bosnawarez

gradsku bolnicu, u kojoj su trenutno popunjeni svi kapaciteti. Kolikoznam, reč je o lančanom sudaru dvadesetak vozila. Pun je mesec, dragikolega! Ovo je, po svemu sudeći, bila veoma uzbudljiva noć.

- I meni se tako čini. U redu, kolega, uključite sirenu, a mi ćemopripremiti operacionu salu!

Na hirurškom odeljenju, na spratu iznad sale za hitni prijempacijenata, doktor Luc Vajdner razmišljao je o tome da na sto predsednikaUpravnog odbora klinike spusti neopozivi otkaz, pa da ostatak vremena

do penzije provodi u bašti gajeći rotkvice ili da se bavi dresurom pasa.Bacivši pogled na spisak zaposlenih pred sobom, shvatio je da je zaRormoserov izlet uspeo da dobije potpise sedmoro kolega, i to onih kojisu se nedavo ovde zaposlili, pa se još uvek ne usuđuju da se pobune, jeržele da sačuvaju radna mesta. A prošao je sve spratove, od podruma donajvišeg... Nekolicina mladih lekara i negovateljica prihvatili su ponudu dapođu na kolektivni izlet, međutim, niko od njih nema decu, ali je jednamedicinska sestra obećala da će povesti svoga devetogodišnjeg sestrića.Znači, zasad osmoro.

Sestra Katarina je u međuvremenu izjavila da ne veruje u to da binjen sestrić dopustio Rormoseru da ga drži u naručju, a Luc se već nosiomišlju da dečaka podmiti velikom čokoladom ako baš bude potrebno. Sadje shvatio koliko se čovek moralno može srozati kad je pod pritiskom.

Od četvrtog sprata razvio je metod k ojim se najčešće koristesumnjivi trgovci polovnih vozila. Kad završi ovde, na hirurgiji, preostajemu još odeljenje hitnog prijema, a onda će morati sve iz početka, jer jetrenutno smena na svim odeljenjima. Novi ljudi - nova prilika!

- Ah, kolega Haberman! - Luc Vajdner je veselo pozdravio glavnoglekara odeljenja ortopedije, koji mu je preprečio put.

- Šefe! - Volf Haberman klimnuo je umorno glavom u znak pozdravai uspeo je da iscedi nekakav osmeh. - Ovo je baš bila teška moć, radujemse što konačno mogu da pođem kući!

- Znam, prijaće vam da se malo odmorite - i Luc Vajdner je primetiokoliko je kolega Haberman umoran i da mu se baš žuri kući. A pošto jetako, čovek je sigurno spremniji da potpiše nešto na brzinu i da se pritomne raspituje o detaljima. - Ako se ne varam, najavili da ćete podneti zahtevza povišicu plate?



Zvoncica&Foxy

~ 29 ~Bosnawarez

- Tako je... - glavni ortoped je zastao svukavši mantil umrljan krvlju,pa ga je ubacio u najbliži lift za prljavi veš. - Kad čovek ima četvoro dece, aiako su još mala, sva izražavaju želju da jednoga dana studiraju, ni dobraplata ne može da pokrije sve te silne prohteve - trgnuo se kao da je tektada postao svestan onoga što ga je šef pitao. - Zar ću konačno dobitipovišicu?

- Evo! - kucnuo je Luc Vajdner po papiru prislonivši ga na zid, pa ješakom pokrio deo na kojem je pisalo: Kolektivni izlet zaposlenihSauerbruh klinike na Kacenbukel. - Potpišite, molim vas!

- Šta je to?

- Potpišite i sve će biti dobro!

- Za koga će biti sve dobro? - upitao je je Volf Haberman,

nepoverljivo suzivši oči. - Za vas, za mene, za sve nas - glavni lekar nestrpljivo je lupkao po

papiru pokazujući praznu liniju. - Ovde, molim vas!

Volf Haberman je pokušao da pogleda glavnog lekara pravo u oči,međutim, ovaj je zurio u vrhove svojih cipela.

- Ovo je nešto na kvarno, zar ne? Da vidim na šta pokušavate da menagovorite - pažljivo je pomerio kažiprst šake kojom je Luc Vajdnerprekrio naslov.

- Kolektivni... - pomerio je sledeći prst - izlet Sauerbruh... - to mu jebilo dovoljno da shvati. - Sigurno neću, šefe! Nemam vremena čak ni daobradim svoj spisak operacija. Udvostručite broj osoblja, pa ćemo ondapovremeno moći da odemo u zajedničke šetnje.

- Ruka ruku mije! - pošto je bio priteran uza zid, Vajdneru nijepreostalo drugo nego da ponovi argument predsednika Rormosera iakomu se to gadilo.

Volf Haberman je pogledao u svoje ruke.

- Znate, šefe, svoje ruke najradije perem sam. Kada bismo to išli na

taj kolektivni izlet?- Za vikend - promrmljao je profesor gotovo nerazumljivo,

pogledavši kolegu s nadom u očima, jer se nije usudio ponovo da gazamoli.

- Na koji vikend mislite?

- Na naredni! - izletelo je Lucu Vajdneru.

- Apsolutno isključeno! To je moj prvi slobodan vikend posle dva ipo meseca i iskoristiću ga tako što ću vreme provesti sa svojom decom,kojoj treba da objasnim šta radim i zašto tek s vremena na vreme spavamu svojoj kući, kao i zašto se njihova majka oseća zapostavljenom.



Zvoncica&Foxy

~ 30 ~Bosnawarez

- Pa to možete da im objasnite i na Kacenbukelu - tvrdoglavo jeinsistirao profesor. Međutim, kad je primetio da Volf Haberman uzdiše iverovatno razmišlja o tome da mu kaže šta da učini s tim svojimKacenbukelom, u znak upozorenja podigao je ruku. - Hiljadarka!

- Šta?

- Povišica plate!

- Godišnje?

- Mesečno. Ako povedete ženu i decu, dobićete još petsto više.

- Zvuči dobro! - za to vredi žrtvovati slobodan vikend, pomislio jeortoped. - Da li bi pas predstavljao problem? Imamo jednog...

- Naravno da ne bi! Dakle, hiljadu i po evra ili ništa!

- Od kada?- Pa od sledećeg meseca!

- Dakle, sređeno. Hiljadu i po evra na dosadašnju platu od narednogmeseca? Jesam li vas dobro razumeo?

- Pa rekao sam vam!

- Dogovoreno! Moram li da potpišem svojom krvlju?

- Ne, to zaista nije neophodno - zaustavivši disanje, profesor ječekao da ugleda potpis na papiru.

- Lepo. Doviđenja do subote ujutro ispred klinike, a povratak je unedelju predveče. - Samo trenutak - promrmljao je Volf Haberman.

- To je dva dana? Ceo vikend? O tome nije bilo reči!

- To piše sitnim slovima - odgovorio je profesor Vajdner osorno,spreman da krene dalje. - Kasno, dragi kolega, već ste potpisali.

- Ovo su nekorektne metode, šefe! - doviknuo je za njim Haberman. -Metode agenata prodaje osiguranja!

- Znam - odgovorio je glavni lekar opušteno, jer je svoja moralnanačela izgubio negde između četvrtog i petog sprata. - Šta mislite, zašto

sam ja glavni lekar, a vi samo šef smene? Osim toga, povećanje platesvakao biste dobili, to sam sredio s kadrovskim odeljenjem još pre dvenedelje - požurio je niz hodnik kad je čuo glasove iza svojih leđa. Na putudo sale za hitni prijem pacijenata zadovoljno je protrljao ruke. Skompletnom porodicom Haberman broj izletnika porasto je načetrnaestoro.

- Sad idem da potkupim kolege Karstena i Bernharda - pobedonosnoje promrmljao. Karsten može da povede svoju devojku, nabrajao je umislima, to je onda sedamnaest, a sa mnom osamnaest osoba. Devetnaest

sa sestrom Anetom, dvadeset s bolničarem Jensom, sestra Angelika jedvadeset prva, doktor Resner dvadeset drugi na listi. Ah, da, zaboravio



Zvoncica&Foxy

~ 31 ~Bosnawarez

sam Rormosera i gospođu Busvald. Dvadeset četvoro! Možda i dvadesetpetoro ako ljubazno pozovem svoju domaćicu...

- Ne!

- Treba li zaista da rizikujemo, Alekse? - Peter Karsten je pogledaosvog kolegu i prijatelja dok je u ruci držao testeru za kosti. - Šta akopostoji opasnost da nogu ipak posle dva-tri dana moramo odseći, a ceotrud bio je uzaludan?

- Bez obzira na to! - uzdahnuo je Aleksandar Bernhard. - Šansa mujeste minimalna, ali zašto da mu je ne pružimo? Mlad je, ne puši, ne pije,pa je sasvim moguće da će mu se tkivo regenerisati.

- U redu! - Peter je odložio testeru i okrenuo se anesteziologu drKrameru. - Treba nam otprilike dva sata, Ralfe, možda malo duže.Uspećemo za toliko, Alekse?

- Mislim da će nam to biti dovoljno.

- Za ostalo ću se ja pobrinuti! - progunđao je anesteziolog pošto jebacio pogled na monitore i aparate za nadzor. - Pokušajte, momci! I šansa

od samo pet posto ipak je šansa.- Dobro - Peter je bacio obeshrabrujući pogled na potkolenicu, koja

je bila preširoka, a pripadala je mladiću koji je ležao pred njim naoperacionom stolu. - Jense, trebaće nam eksterni nastavci za udove!

Vođa urgentnog centra uzeo je olovku, pa je podigao tanmozelenisterilni čaršav, kojim je pacijent bio pokriven, i oslobodio je zdravu nogu.

- Uzećemo jedan deo od ovog mišića - Peter je obeležio mesto nazdravoj nozi. - Ugradićemo ga ovde - doboko je uzdahnuo. - U redu,društvo! Počinjemo kurs ulepšavanja: odstranićemo smrskane delove,

koji se ne mogu popraviti, i zamenićemo ih protetičkim nastavcima. Zatimćemo pokušati da složimo kosti kao pazle, spojićemo ih i ojačaticementom. Na kraju, zna se, držači i vakumirani zavoji. Nadajmo se da ćesve proteći bez većih problema.

- Jense, snimi nekoliko fotografija ako su ti ruke slobodne - zamolioje Peter, koji je dovlačio lupu sa osvetljenjem nad operacioni sto da bimogao da vidi u kakvom su stanju tetive, nervi i krvni sudovi.

- Da li je to za objavljivanje? - upitao je bolničar uzimajući digitalnukameru, koja je za svaku operaciju bila spremna.

- Nije! - odmahnuo je Peter Karsten rukom. - Kvalitet i ugao nisuvažni za snimak. Fotografija treba da bude što krvavija i zastrašujuća.



Zvoncica&Foxy

~ 32 ~Bosnawarez

- Zašto tako? - uspravio se Aleks protežući ruke.

- Ovo je za Leu. Kad god sedne za volan, posvađamo se, jer samprinuđen da je stalno opominjem na to da mora držati odstojanje.

Uostalom, ja radije držim dvostruko veće odstojanje nego što jepropisano. A po ovome se najbolje vidi zašto sam toliko oprezan. Želim dai ona konačno shvati šta se snekoliko metara odstojanja može izbeći.

- Jense, izradi nekoliko snimaka i za mene, moja kćerka je pre trinedelje dobila vozačku dozvolu. Od tada zamišlja da je Mihael Šumaher ikaže da ja vozim kao pravi starkelja - nadovezao se anesteziolog.

- Veoma dobro! - klimnuo je glavom Jens, jer su mu uspeli snimciizbliza. - Inače, ja radije pokažem srednji prst kad sporije vozim auto-putem nego da se zakucam u vozilo ispred.

- I to kažeš baš ti, Jense? - upitao je anesteziolog, koji je sedeo koduzglavlja operacionog stola. Bio je okružen monitorima za nadzor, a ustaoje da proveri pumpu za doziranje, koja je u određenim vremenskimintervalima ubrizgavala izvesnu količinu narkoze u centralni nervnisistem pacijenta. Pola sata kasnije Peter je započeo detaljno razdvajanjevena, tetiva, i nerava, kao i odstranjivanje potpuno smrskanih delovanoge.

- Dobro je, veliki deo može se ponovo zakrpiti. Samo se arteriatibialis posterior mora premostiti. Deset centimetara, Jense. Odmah

možeš da pripremiš protezu za venu saphena magna. Pet centimetaratrebalo bi da bude dovoljno. Pre toga treba mi mikrobiološki pribor zašivenje. Prvo ću da spojim tetive.

- Molim i za mene jedan - Aleks se odmaknuo od operacionog stola,pa je, duboko uzdahnuvši, ispravio leda.

- Šta, zar si ti već završio? Moraš izvaditi krhotine kostiju iz tkiva.

- Već je učinjeno, šefe!

- Ozbiljan si? Aleks se nasmejao.

- Ja sam štreber, momak za primer, a sve to radim samo zato da bihod tebe čuo da me malčice voliš.

- Idiote! - iscerio se Peter. - Volim što si tako brz, a ako uspemo dasačuvamo nogu ovom momku, čak ću te i poljubiti.

- Neka, nije neophodno - odmahnuo je rukom Aleks pravećinekoliko čučnjeva, jer je osećao da su mu noge utrnule.

- Zapravo, hteo sam malo da te pritisnem da bi napredovao ukarijeri.

- Ipak, toliko daleko ne želim da idem, jer sam ja sasvim pristojanmomak.



Zvoncica&Foxy

~ 33 ~Bosnawarez

- Onda ćeš ostati samo lekar u Hitnoj službi - zaključio je Peter. -Sam si kriv!

- Petere, za povišicu plate mislim da bih ti dozvolio da me poljubiš -

našalio se Jens, dok je anesteziolog, koji je veoma dobro znao koliko su oviopuštajući momenti prilikom komplikovanih opercija važni da bi seizbegao osećaj bespomoćnosti, u šali dodao:

- Ali u obzir dolazi isključivo francuski poljubac, Jense, za bar dvestotine evra više u koverti mesečno.

- E, baš si svinja, Ralfe! - nasmejao se Peter. - Inače, vidim da ti je naumu tvoja plata, pa ćeš morati da poljubiš Vajdnera, jer ja nisam nadležanza povišicu.

- Onda radije ne bih! - odmahnuo je glavom anesteziolog. - Požurite,

noge su mi sasvim utrnule.Dok su Peter i Aleks mikrobiološkim priborom ušivali i sastavljali

nerve, tetive i krvne sudove, u maloj operacionoj sali hitnog prijemavladala je uobičajena tišina.

- Tako, molim prvi protetički nastavak - zatražio je Peter navlačećičiste lateks rukavice na one koje su bile skliske od krvi i sekreta iz rane.

- Evo, izvoli, za arteriju - Jens mu je dodao veoma tanko plastičnocrevo, kojim je Peter premostio arteriju, čiji je jedan deo morao daodstrani.

Kad su sve to završili, obojica hirurga proverili su još jednomšavove, pa su se konačno odmaknuli od operacionog stola.

- Jednu dozu heparina, Ralfe, pa ćemo otvoriti krvotok. Ako je svedobro ušiveno, sastavićemo još kosti, a onda možemo da se pomolimo i dase nadamo.

Od početka operacije već su prošla gotovo dva sata, a još je trebalonamestiti kosti u listu noge, kao i ugraditi deo mišića iz zdrave noge, paonda dobro sve zatvoriti.

- Nadam se da se Aneta i Elmer napolju dobro snalaze bez nas -naglas je razmišljao Peter dok je čekao da počne delovanje heparina, kojiće razrediti krv da bi mogao da skine mišićni stezač, jer bi, ukoliko je krvgusta, moglo nastati pucanje tek ušivenih tetiva i krvnih sudova.

- Ako sam dobro razumeo, ovaj momak je najteže povređen, zato jeprvi oslobođen iz olupine aut omobila i dovezen ovamo - prokomentarisaoje Jens. - Ukoliko se Elmer bude malo napolju preznojio, neće mu bitiništa.

- I ja tako mislim - dodao je Aleks uz osmeh. - To mu je kazna zbog

svakodnevnih kašnjenja. Ukoliko bude baš velika navala, snaći će se on.



Zvoncica&Foxy

~ 34 ~Bosnawarez

A doktor Elmer Resner, nedavno primljeni mladi lekar u Hitnojslužbi, dobro se snašao. Naime, u pomoć mu je priskočio niko drugi doglavni doktor Sauerbruh klinike. Naravno, to nije bilo sasvim besplatno,jer je dr Resner morao da žrtvuje svoj slobodni vikend, uostalom, kao isestre Aneta i Angelika s prijemnog odeljenja.

Dr Tomas Jensen zadržao se na poslu duže nego što je planirao. Kadje video u kakvom je stanju pacijent sa smrskanom nogom, nije mu biloteško da predvidi koliko će otprilike potrajati operacija. Da će Peteramputirati nogu unesrećenom momku, što bi uradila većina njihovihkolega, u to nije verovao nijedne sekunde. Previše je dobro poznavao svogšefa odeljenja. Po prijemu svih povređenih odmah je sklopio sliku onovonastaloj situaciji, pa je povređene razvrstao po težini povreda. One slakšim povredama rasporedio je po drugim odeljenjima, a zatim je isamneumorno nameštao kosti, razna iščašenja, sanirao posekotine i stanjaizazvana šokom.

Rendgenolog je radio mnogo duže od uobičajenog vremena iako nijetrebalo toliko da se izlaže zračenju.

- Gotovo! Uspeli smo - mnogo sati kasnije čuo se uzdah olakšanja.

Poslednjeg pacijenta koji je zbrinut, negovateljica je premestila nainterno odeljenje. Stenjući, glavni lekar je ispravio bolna leđa.

- Zar jesmo?

- Donose nam još jednog, šefe - najavio je Tomas Jensen upravozavršavajući razgovor s lekarom iz vozila Hitne pomoći, a obavio ga jeradio-vezom u sobi za dežurstva.

- Hteli su da ga pošalju kući, jer povrede spolja nisu uočljive, a ondaje izgubio svest.

- Verovatno je u pitanju srce, preuzeću i njega - Luc Vajdner je baciopogled na malu žutu tabletu, koju je Tomas Jensen držao na dlanu, pa ju jebrzo ubacio u usta.

- Znam, momci, da se u ovakvim prilikama ne može izdržati bez ovihvražjih stimulansa! Sad sam ja tu, pa možete otići kući. Vidim da se niispraviti od umora ne možete.

Dr Jensen je slegnuo ramenima.

- I vi ste radili od jutros - od umora je zaplitao jezikom. - Čuo sam daste ranom zorom započeli transplantaciju srca, koja je potrajala čitavihšest sati.

- Čoveku u mojim godinama više nije potrebno mnogo sna. A senilnibeže u krevet, znate to i sami - narugao se Luc Vajdner na račun onih koji

ne mogu da izdrže ubitačan tempo. - Zdravo do sutra! Već ste potpisali,zar ne? - mahnuo je spiskom.



Zvoncica&Foxy

~ 35 ~Bosnawarez

- Na moju žalost, jesam - promrmljao je Tomas dok se umornimkoracima vukao prema garderobi. - Kacenbukel s Rormoserom! Mogu libar da povedem suprugu?

- Molio bih vas da to učinite! - euforično je odgovorio glavni lekar,zadovoljno trljajući ruke. S Jensenom, čija je supruga zapravo sestraRenata sa internog odeljenja, broj prijavljenih za izlet popeo se na čakdvadeset osam osoba. Pre nego što je otvorio vrata garderobe dr Jensense još jednom okrenuo.

- Mogu li to da zamenim duplom smenom za vikend? Žrtvovao bihčak i svoje slobodne vikende tokom pola godine ukoliko bih se takoiskupio za neodlazak na izlet.

- Ne dolazi u obzir - energično je odmahnuo glavom Luc Vajdner, pa

je pucnuo prstima pogledavši mladog kolegu. - Resnere, spremite mi,molim vas, prvu šok-sobu za prijem, a vi, sestro Aneta, sačekajte pacijentana ulazu!

Luc Vajdner je uneo broj osiguranja u formular, koji mu je TomasJensen predao od lekara iz vozila Hitne pomoći.

- Pogledaću na brzinu njegovu istoriju bolesti - glavni lekar jepreleteo pogledom po pacijentovim nalazima zaključivši da mladi,dvadesetpetogodišnji Lukas Bergman boluje od urođene srčane mane. -Lako je moguće da se onesvestio od šoka - rekao je profesor odmahujući

glavom, ali je primetio i to da je mladića neko sasvim pogrešno lečio. - Jaću se pozabaviti ovim pacijentom - dodao je. - Znam mnogo bolje metodeda mu pomognemo od ovih koje su dosad primenjivane - potom je žurnimkoracima otišao u pripremljenu šok-sobu kad je čuo da je pacijentdopremljen.

I upravo kada je bolničar ugurao nosila s pacijentom u šok-sobu,oglasio se alarm pokretnog EKG aparata, na koji je momak bio priključen,što je značilo da je njegovo srce prestalo da radi.

- Prokletstvo! - uzviknuo je lekar iz vozila Hitne pomoći noseći u

rukama pakovanje infuzije i mobilni aparat za vazduh. - Već smo ga usputjednom reanimirali. Ne verujem da ćemo ga opet povratiti.

- To ćemo još videti! - promrmljao je Luc Vajdner. - Sestro Aneta,treba mi ručno upumpavanje vazduha! Resleru, dajte mu intrakardialnoepinephrin! Napunite defibrilator! - profesor je snažnim trzajem pocepaokošulju s pacijenta, tako da su se dugmad s košulje razletela na sve strane,pa je primenio masažu srca. Kad je video da je Elmer Resler spreman,odmaknuo se od stola. Sestra Aneta je ustuknula dva koraka i za trenutakje zatvorila oči uvukavši glavu u ramena, kad je dr Resler zabio dugu iglu

pravo u pacijentovo srce.- Joj! - uzviknula je.



Zvoncica&Foxy

~ 36 ~Bosnawarez

- Negativno! - procedio je kroz zube glavni lekar bacivši pogled namonitore. Spustio je oba kraja defibrilatora na pacijentov grudni koš. -Dve stotina džula - zapovedio je pomerivši se malo od stola - Sad! -momkovo telo se za moment ukočilo, pa je odskočilo od stola i uz tresakse sručilo.

- Opet negativno! Dajte još jedan epinephrin, Resleru.

Mladi lekar je već pripremio dodatnu dozu injekcije dok je profesorručno masirao pacijentovo srce. Dr Vajdner je potom ispružio ruku, uzeošpric i ubrizgao injekciju direktno u mladićevo srce.

- Još uvek ništa? - upitao je profesor nastavivši da masiraopacijentovo srce. - Povećajte na tri stotine džula, Resleru! - naložio je neprestajući da masira srce sve dok mu Resler nije signalizirao da je

spreman. Telo se još jedanput podiglo pod naponom struje i palo je na stobez rezultata. - Dajte još jednu dozu epinephrina, pa odmah povećajte natri stotine šezdeset džula.

Međutim, i treći pokušaj bio je bezuspešan.

- Probaćemo sa amiodaronom! Dajte mu dve ampule intravenozno -Luc Vajdner je rukavom mantila obrisao znojavo čelo, pa je nastavio damasira srce iako ga je ruka jako bolela i plitko je disao od umora.

- Izgubili smo ga, šefe! - rekao je Elmer Resler dok je ubrizgavaotraženi lek u pacijentovu venu, jer nije bilo nikakve reakcije. Znao je da bi

svaki sledeći pokušaj bio besmislen. - Odustanite, kad nije bilo nikakvogrezultata uz primenu defibrilatora, ručna masaža neće učiniti ništa bolje.

- Koješta! - progunđao je šef. - To je skalamerija, koju koristeprilikom snimanja filmova! Nastavljamo! - doviknuo je sestri Aneti, koja jei dalje ručno upumpavala vazduh u pacijentova pluća. Otrčao je zatrenuak do ormarića sa instrumentima i iz gornje fioke izvadio je skalpel.

- Šta to nameravate da uradite? - upitao je dr Resler, ali je glavnilekar klinike već napravio duboki rez na grudnom košu mladića. - Za imebožje, šefe! - iz grla mladog lekara začuo se očajan šapat. Bez imaloustručavanja glavni lekar je zavukao ruku u rez, provukao ju je ispodrebara i započeo najdirektniju moguću masažu srčanog mišića.

- Blagi bože, ne mogu da verujem da ovo gledam! - zavapio je ElmerResler, kome je iz lica nestala sva boja. Doduše, donekle se utešio kad jepogledom okrznuo sestru Anetu, koja je takođe bila bela kao kreč. - Ovakonešto nikada nisam video!

- Nisam ni mislio da jeste! - zarežao je Luc Vajdner ne odustajući odmasaže. - To je dobar stari ručni rad! Ali danas se odbacuje sve ono što jenekad funkcionisalo. Ovo je momak, a dvadeset pet godina zaista jeprerano da okonča život.



Zvoncica&Foxy

~ 37 ~Bosnawarez

- Šefe, već je trinaesti minut ! Ovo više ne može da uspe, odustanite.Pacijent je odavno mrtav... - Elmer je ućutao jer je monitor kratkozapištao, a posle nekoliko trenutaka opet... i opet. Profesor Vajdner jeneumorno masirao srčani mišić, a pritom mu je na licu bio sasvimopušten izraz. Posle nekoliko trenutaka čulo se pištanje u ravnomernimrazmacima, što je značilo da je srčana frekvencija dovedena u relativnokorektne vrednosti.

- Vi i dalje masirate, šefe? - upitao je Elmer Resler.

- Ne radim to više - odgovorio je Luc Vajdner izvlačeći krvavu rukuiz rane, pa je zadovoljno klimnuo glavom. - Dobro je, pumpa je opetproradila i momak je ponovo s nama. Ostalo ćete morati sami da završite.Mišići su mi se zbog opterećenja ukočili, pa sad ne mogu da držim priborza šivenje - Luc Vajdner je podigao krvavu ruku da bi im pokazao kolikopodrhtava. - Stavite zavoj pod pritiskom, sestro Aneta! Odmah intubirajte,kolega Resleru, a posle intubacije zatvorite ranu i pošaljite pacijenta naintenzivnu negu!

- U redu! - rekao je Elmer Resler, kome su još uvek klecala kolena.Pogledao je šefa, koji je prešao nekoliko koraka po šok-sobi, pa senaslonio obema rukama na zid. Posle ovakve iscrpljujuće fizičke i nervnenapetosti morao je malo da predahne.

- Još uvek ne mogu da verujem u to što sam upravo svojim očima

video, šefe - Elmer Resler je prvo priključio pacijenta na aparat za disanje,pa mu je zatvorio ranu. - Operacija na otvorenom srcu u šok-sobi hitnogprijema, pa još golim rukama! Profesore, upravo ste spasli život ovomčoveku.

- Zato smo ovde - glasno je uzdahnuo Luc Vajdner.

- Aneta, dajte mi pribor za šivenje - zamolio je Resler sestru pošto jedezinfikovao ranu. Dok je čekao pribor, opet se obratio glavnom lekaru: -Zbog ovoga ću povesti svoju sestru i obe njene kćerke na izlet narednogvikenda. To što ste... sad uradili... zaslužuje moje najdublje poštovanje i

divljenje!- Zaista?! - iznenađeno je Luc Vajdner podigao glavu, a oči su mu

zasijale. Prijateljski se osmehnuo kolegi.

- U svakom slučaju! - uzviknuo je Elmer. - To kako ste jednostavnozasekli tkivo i uzeli njegovo srce golim rukama... to je pravi herojski čin!Neverovatno iskustvo.

- Ne mislim da je to nešto spektakularno, odavno su lekariprimenjivali ovo što ste malopre videli - profesor je nestrpljivo odmahnuorukom. - Hoćete li zaista dovesti još troje ljudi, mogu li na to da računam?

Da li ste sigurni da ih možete nagovoriti da dođu?



Zvoncica&Foxy

~ 38 ~Bosnawarez

- Ako treba, dovešću ih na silu! - rekao je mladi lekar, impresioniransvime što je doživeo tog popodneva.

- Hvala vam - Luc Vajdner je odmah uneo još tri osobe na svoj

spisak.- Trideset jedan! - rekao je veselo. - A to je više od polovinepotrebnih. Prikupiću ih polako.

Udario se po čelu setivši se da domara i čistačicu još nije pitao.Gospodin Kraus dužan mi je uslugu, njega ću lako obraditi, pomislio jeglavni lekar, pa je žurno napustio šok-sobu.

- Gospode Bože, na šta to ličite? - Peter Karstner, koji je upravoizlazio iz operacione sale, gotovo se sudario s Lucem Vajdnerom.Izgubljeno je odmerio svog šefa od glave do pete.

- Zar je ovde organizovano takmičenje u lepoti, a vi ste član žirija? -ironično je uzvratio šef klinike.

- Ne, pobogu, ali izgledate kao da ste izašli iz nekog horor filma. KaoDžek Trbosek posle obavljenog posla.

- Pa zapravo... - Luc Vajdner je i sam bio iznenađen kad je pogledaoniza se. Mantil mu je bio sav isprskan krvlju i zato ga je žurno svukao ibacio u šaht za prljavi veš. - Radio sam vaš posao, dragi kolega, dok ste biliu operacionoj sali.

Upravo u tom trenutku Elmer Resler provezao je pokraj njihmladića iz šok-sobe.

- Ono šta je profesor Vajdner upravo uradio ni ti ne bi umeo! -euforično je rekao mladi stažista. - Bilo je neverovatno! Ispričaću tikasnije, sad moram da odguram pacijenta do lifta, doći će neko saodeljenja intenzivne nege da ga preuzme.

- Je li? - Peter je zainteresovano gledao za kolegom. - Šta ste toneverovatno izveli, šefe? Čini se da je Elmer zaista oduševljen.

- Ah, to sad više nikome nije važno - energično je odmahnuo rukom

Luc Vajdner, pa je udario Rormoserovim spiskom po zidu. Isto kao što jeučinio pre nekoliko sati kod Volfa Habermana, tako je i sad prekrio šakomnaslov. - Potpišite ovde, molim vas!

- Šta je to? Protokol za prijem pacijenta, koga je Elmer upravoodgurao?

Šef je slegnuo ramenima i promrmljao nešto nerazumljivo. Nijeumeo da laže, a znao je, ako kaže istinu, to kod Petera Karstena nećeproći, jer je on poznat po principijelnosti, što je Vajdner inače izuzetnocenio, ali u ovom slučaju to mu nije išlo u prilog.

- Zar je nešto čudno u tome što želim da znam šta potpisujem? - osmehnuvši se, upitao je Peter.



Zvoncica&Foxy

~ 39 ~Bosnawarez

- Sklonite ruku da pročitam šta piše.

Šef klinike tvrdoglavo je odmahivao glavom i u trenu se setio daprimeni drugačiju strategiju.

- Pretpostavljam da ste vi i kolega Bernhard uspeli darekonstruišete onu potpuno smrskanu i uništenu nogu?

- U svakom slučaju, bar smo pokušali - potvrdio je Peter.

- I, kako vam se čini? Je li uspelo?

- To će se pokazati narednih dana.

- Za ovako naporan rad zaslužujete vikend za opuštanje, Karstene.

Šef se danas ponaša čudno, nepoverljivo je pomislio Peter, kao dapokušava na nešto da me nagovori.

- I to u prirodi - nastavio je Luc Vajdner. - Jesenja šetnja, šume punetoplih boja, pitomi proplanci, mir, priroda...

- Tako? - zakolutao je Peter očima. - Šta je to? Pretplata za nekičasopis? Učlanjenje u klub ljubitelja prirode? Ili hoćete da mi uvalite svojstari automobil? - odlučno povukavši šefovu ruku sa spiska, pogledao jepapir.

- Nemate poverenja u mene? - upitao je Luc Vajdner.

- Obično imam, ali sad je na vašem licu veoma lukav izraz, pa mi jeto baš čudno - Peter je stisnuo oči da bi pročitao naslov prekriven

krvavim otiscima prstiju. Pošto je bio nečitak, trudio se da razazna tihnekoliko reči.

- Kolektivni izlet - konačno mu je pošlo za rukom da odgonetne smisao - i to baš tada kad imam slobodan vikend? Hvala lepo, ali bezmene!

- Zar posle svega što sam učinio za vas? - uzviknuo je Vajdner. - Ipritom ne mislim samo na ovo danas, već uopšte! Da se nisam tolikozalagao, ne biste tako brzo napredovali u karijeri, kolega!

- Znam to! - klimnuo je Peter glavom. - I sad je, znači, došlo vremenaplate.

- Ne budite na kraj srca - uplašeno je odmahnuo rukom profesorVajdner. Potom je položio ruku na Peterovo rame privukavši ga sebi.

- Dođite, častim vas kafom iz automata da vam ispričam na kakvojse tihoj vatri pečem.

Nekoliko minuta kasnije sedeli su u Vajdnerovoj kancelariji.

- Nadam se da vam je poznato to kako Rormoser reaguje kad nekoodbije da mu ispuni želju. Spreman je da se ljuti narednih pet godina -

duboko je uzdahnuo. - Kada biste se žrtvovali, pa još poveli i svojusuprugu, odnosno, prijateljicu, i onda bih imao prijavljenih trideset



Zvoncica&Foxy

~ 40 ~Bosnawarez

nekoliko od potrebnih pedeset šestoro - Luc Vajdner je duboko oborioglavu, pa se Peter uplašio da će nosom završiti u šolji kafe.

- Rormoser neće biti zadovoljan ukoliko autobus bude poluprazan -

nastavio je profesor. - U tom slučaju, mogu da zaboravim na dve dodatneoperacione sale, na novi kompjuterski tomograf i sajber nož. Na sve tozauvek mogu da zaboravim.

- Blagi bože! - uzdahnuo je Peter, pa je uzeo spisak iz profesoroveruke upisavši svoje ime, Aleksovo, Leino i ime njihove najbolje prijateljiceHajdi Solms. - Izvolite! - vratio je profesoru Vajdneru papire.

- Još uvek nemam dovoljan broj izletnika - požalio se šef.

- Ah, Bože! - Peter je iznervirano odmahnuo glavom. - Vi inače nistečovek koji lako odustaje! Preokrenite ovu prljavu igru u svoju korist tako

da se lista pre svega brzo popuni, pa će i ovaj besmisleni izlet imati svrhu,što bi i mene učinilo zadovoljnim. Znači, trebalo bi da pametnjakovićanaučimo pameti, zar ne?

- Ne razumem vas baš najbolje - ljutito je kroz nos frknuo LucVajdner. - Možete mi to malo prevesti pa da i ja shvatim?

- Naravno! - osmehnuo se Peter.

- Dakle, Rormoser se dosad nije mnogo interesovao za bolničkoosoblje, je li to tačno?

- Upravo je tako!- To znači da od osoblja gotovo nikoga lično ne poznaje. Grešim li?

- Ne grešite!

- Pretpostavimo da će tokom izleta biti okupiran time da sebepredstavi u najboljem svetlu, pa na personal bolnice neće mnogo obraćatipažnju. Jesam li u pravu?

- Naravno!

- Dakle, jednostavno je! - Peter se glasno nasmejao. - Sutra ranoujutro otići ćete na odeljenje naše gerijatrije, gde su smešteni pacijentikoji već duže vreme borave kod nas. To su veoma dragi stariji ljude, kojibi se besplatnom izletu pod lekarskim nadzorom mnogo obradovali.Pronađite one koji mogu da ustanu iz kreveta tokom vikenda i autobus ćebiti pun.

- Karstene! - Luc Vajdner je poskočio od uzbuđenja. - Vi ste genije!Čak i ako Rormoser nešto primeti, a mislim da se to neće dogoditi, moglibismo mu reći da smo sve namerno tako isplanirali, jer će ga to u štampipredstaviti u još boljem svetlu! Dovoljno je da zamisli naslov u novinama:Emil Rormoser, predsednik Upravnog odbora Sauerbruh klinike, radousrećuje stare ljude.

- Tačno, šefe!



Zvoncica&Foxy

~ 41 ~Bosnawarez

- Hvala vam, Kerstene! Jednim udarcem ubiću dve muve! Ovako ćeovaj glupi izlet imati nekakav smisao. Kolega, zadužili ste me!

- Kad mi se ukaže prilika, podsetiću vas na to, šefe! - osmehnuo se

Peter.Nešto kasnije Luc Vajdner je prošao kroz park oko klinike, na čijemje drugom kraju bio gerijatrijski paviljon...

Četiri dana kasnije...

Bila je subota, nešto pre sedam sati ujutro, a na parkingu ispredbolnice bilo je sve više automobila, kao i bolje i lošije raspoloženihizletnika. Irena Busvald, sekretarica predsedavajućeg, bila je veomazauzeta revnosnim štikliranjem svakog novopridošlog putnika.

- Vaše ime, molim? - upitala je ugledavši pred sobom grotesknodebelog čoveka, koji se priključio grupi.

- Rormoser! Zašto me to pitate, gospođo Busvald? To jeponižavajuće...

- Oh, izvinite, molim vas... - Irena Busvald je bila presrećna što joj je

ispala olovka i za trenutak se sagnula, jer više nije mogla da zadrži osmeh,a nije želela da to Rormoser primeti. Emil Rormoser se za ovu prilikurustično odenuo. Na njemu su bile bavarske bermude, iz kojih su se virilibeli dlakavi listovi, potom crvena karirana šumarska košulja itamnozelena jakna, a na glavi je nosio zeleni filcani šešir.

Pretrpan crveni ranac, koji je kratkim kaiševima bio fiksiran naleđima, podsećao je na čir koji svakog momenta može da pukne.

- Zaista mi je žao, zanela sam se i nisam obratila pažnju - izvinjavalase Irena Busvald kada se, crvenog lica i sa suzama u očima, ispravila.

- Da, da, u redu je - odmahnuo je rukom krupni predsednik. - Kaddođu ovi iz novina, odmah im recite ko sam i neprimetno ih dovedite meni. Ne želim da Vajdner uobrazi da je on isplanirao ovaj izlet. Veoma mije lako da zamislim da bi se to moglo desiti!

- Naravno, gospodine Rormoser! - sekretarica je ozbiljno klimnulaglavom. - Znate, odmah se vidi ko vodi glavnu reč u ovom poduhvatu. Nemože se to sakriti.

- Ah, mislite? Onda je sve u redu! - Rormoser je načinio nekoliko

koraka. - Evo, dolazi Vajdner i, koliko vidim, apsolutno je neprikladnoodeven! - podigao je ruku i mahnuo glavnom lekaru. - Vajdnere, ovamo, tusmo!



Zvoncica&Foxy

~ 42 ~Bosnawarez

Bez obzira na svoju sportsku garderobu, profesor Vajdner jeizgledao veoma uredno. Na sebi je imao duge smeđe pantalone, belu polomajicu i preko toga laganu jaknu, čija se boja lepo uklapala s bojompantalona.

- Dobro jutro, gospodine Rormoser! - uljudno je pozdravio LucVajdner. Osim malčice podignute obrve, po njemu se nije moglo primetitišta misli o pomalo opskurnoj odori krupnog čoveka.

- Zar vam nisam rekao, Vajdnere? - Emil Rormoser mu je veselospustio ruku na rame, trijumfalno drugom pokazujući mnoštvo izletnika. -Pogledajte, svi se baš raduju! Vidite li? Jesam li bio u pravu?

- Kao i uvek, gospodine Rormoser - diplomatski je odgovorio glavnilekar. Podigao je glavu tražeći nekoga pogledom. Na momenat je pomislio

da će mu srce stati. Naime, pojavila se grupica starih pacijenata, neki odnjih sa štapom u ruci, dok je dvoje guralo pred sobom kolica za pomoćprilikom hodanja. U pratnji bolničara, upravo su iskrsnuli iza ugla zgradeklinike.

Međutim, ugledao ih je i Emil Rormoser.

- Šta je ovo, Vajdnere? Da li je ovo posledica pomeranja pragaodlaska u penziju? Do devedesete? Jesu li oni uopšte sposobni da obaveoperaciju? Da li se pomoću ovih sprava uopšte sme ući u operacionu salu?Kako, Vajdnere? Kako neko može da operiše dok u rukama drži štap?

- Oh... pa... to... su znate... - zamucao je glavni lekar iako je prethodnenoći odlučio da će reći istinu: da su mnogi izletnici zapravo njihovi stalnipacijenti na gerijatriji. Pa ipak, sad mu je bilo pomalo vruće. Onda jesasvim neočekivano dobio pomoć.

- O, dragi Bože! Ovo je veličanstveno! Ovo je zbilja nešto potpunonovo i neuobičajeno. Siguran sam u to da će se mnogo dopasti našimčitaocima!

U susret im je dolazila sredovečna, veoma simpatična žena.

- Dobro jutro, gospodine Rormoser! - ljubazno mu je pružila ruku. -Natali Feldman iz frankfurtskih “Večernjih novina”! Ako dobro vidim,povešćete nekoliko pacijenata na izlet? S gerijatrije? To smatram veomalepim gestom! - okrenula se i mahnula je mladiću, kojem je oko vrata visioprofesionalni foto-aparat. - Slikaj ovo, Bernde! Uhvati, molim te, ovaozarena lica, sjajne oči i osmehe. Bože, kako izgledaju srećno! Pa ovo jebaš dirljivo! Nema čoveka koga ova slika ne bi raznežila. Ti stari, bolesniljudi raduju se izletu kao deca. Gospodine, zaista mislim da je ovo gestkojem će se svi diviti.

- Pa... znate... pomislio sam... - Emil Rormoser je brzo sklonio ruku sprofesorovog ramena i umešao se u mnoštvo starih ljudi. Kad je fotografpočeo da ih snima, ogromni Rormoser položio je ruke na koščata ramena



Zvoncica&Foxy

~ 43 ~Bosnawarez

najbližih, potom je držao izborane ruke i veoma živo objašnjavaoreporterki kako on oseća silnu potrebu da usreći te starce.

- Životni optimizam je najbolji lek na svetu. Kao predsednik

Upravnog odbora naše klinike, koja je inače najveća u zemlji, stalnorazmišljam o tome kako da svojim pacijentima...

Radoznalo prateći šta se dešava, Vajdner je osetio da mu je nekopokroviteljski spustio ruku na rame.

- Eto, glavni moj lekaru! Ovo je ispalo mnogo bolje nego što smomislili. Pogledajte kako Rormoser pozira, kao da je na vrhu sveta! Čini mise da je za ovih dvadesetak minuta narastao deset centimetara.

- Kolega Karsten! - Luc Vajdner je naduvao obraze, pa je polako izvučno ispustio vazduh. - Da, mislim da je ispalo bolje nego što smo se

nadali. Još jednom, mnogo vam hvala što ste sa mnom podelili ovugrandioznu ideju. Ali... - šef se počešao po glavi.

- Šta sad ali?

- Pitam se kako će se ovi starci popeti na Kacenbukel. Vidite da sumnogi nesigurni na nogama.

- To sam već dogovorio s gospodom Busvald - umirio ga je Peter. -Mi, mlađi i zdraviji, izaći ćemo iz autobusa kod Valdbruna pa ćemo sepopeti na Kacenbukel, a autobus će stare i dvojicu lekara odvesti doFeliksdorfa. Tamo će se popodne prošetati, pa će ih odvesti u obližnjubanju, gde će do sutra posle podne moći da uživaju do mile volje.

- Veličanstveno! - oduševio se Luc Vajdner. - Bar će njima ovaj izletbiti nezaboravan. Za ovo je vredelo žrtvovati vikend.

- U svakom slučaju, šefe! - nasmešio se Peter, pa se glasno nasmejao.

- Šta nije u redu? - uznemirio se Vajdner.

- Mislim da ćemo u Valdbrunu na silu morati da izvučemoRormosera iz autobusa.

Profesor je zbunjeno pogledao mladog kolegu, koji je nastavio:

- Sigurno je već sada odlučio da se priključi grupi koja ide u banju.Međutim, ne pada mi na pamet da dopustim da me liši zadovoljstva dagledam njegovo spektakularno penjanje, naravno, uz stenjanje i uzdisanje,na Kacenbukel. To ni za šta na svetu ne bih propustio.

- O, ni ja to ne želim da propustim! - osmehnuo se Luc Vajdner.

- Čini mi se da se sprema nepogoda! - Peter Karsten je bacio pogledna obližnju grupu ljudi. Međutim, kad je primetio da se šef uplašenotrgnuo, pokušao je da ga umiri: - Sve je u redu, šefe, ovo je druga tema! -mahnuo je svojoj devojci Lei Kenig, koja je s prijateljicom Hajdi Solms,inače pedagogom Centra za socijalni rad, stajala na ulazu u autobuspomažući starim ljudima da se popnu tih nekoliko stepenica. Kad ga je



Zvoncica&Foxy

~ 44 ~Bosnawarez

Lea upitno pogledala slegnuvši ramenima, Peter joj je rukom pokazao naAleksa, koji je upravo pokušavao da privuče pažnju mlade doktorke spedijatrije.

- Oho! - uzviknula je Lea i došapnula nešto na uho svojoj prijateljici.Hajdi Solms, koja je kao i uvek štrčala od okoline, na sebi je imalapokahontas haljinu i uz to cipele s debelim đonom za planinarenje, a naglavi kišobran-kapu, s namontiranim plišanim jelenskim rogovima.

- Srce! - doviknula je preko celog parkinga žureći prema Aleksu. -Slatkišu... - okačila mu se oko vrata povukavši ga sa sobom. - Dođi, ti sedišpored mene u autobusu, medo moj!

Na otrovni, frustrirajući pogled kojim ju je Karla Somer odmerila,uzvratila je očaravajućim osmehom. Potom je namignula Peteru Karstenu

i podigla je palčeve. - Dobro! - promrmljao je Peter sa olakšanjem. - Na Hajdi se čovek

može osloniti baš u svakoj situaciji.

Peter i Lea dugo su razgovarali protekle noći i nametnuo im sezaključak da nije slučajno to da će oni, a pre svega Aleks, prenoćiti uFeliksdorfu. Mora da je sudbina umešala prste...

Kad je autobus oko pola osam krenuo s parkinga frankfurtskeSauerbruh klinike, Maren je u tom trenutku u Feliksdorfu, na sto u svojojkuhinjici spustila punu šolju toplog kakaoa ispred još uvek pospanogdečaka.

- To je samo dva dana, slatkišu - objašnjavala je Maksu, koji niježeleo da shvati zašto on danas celi dan mora da provede u zabavištu, apošto je nedeljom zabavište, nažalost, zatvoreno, sutra će biti kodgospođe Fruhvirt. - Znaš, sutra nam dolazi autobus pun ljudi, koji će jesti iprespavati u našoj gostionici. Moraću da pomognem u kuhinji, kao iprilikom pospremanja soba.

- Danas sigurno nema dece u zabavištu - razočarano je zaključioMaks. - Svi oni imaju roditelje, koji bar vikendom imaju vremena za njih.Samo za mene niko nema vremena!

- Tamo će biti bar dvoje-troje tvojih drugara - tešila ga je Maren.

- Lenini roditelji imaju prodavnicu, pa danas moraju da rade, takoda je Leni sigurno tamo. Paul takođe, jer njegovi mama i tata rade usupermarketu.

- Ali ja Paula i Leni nimalo ne volim! - odbrusio je Maks samo zato dabi ga Maren još više sažaljevala.

- Mislim da će tetka Rosi, pošto je subota i u zabavištu neće biti

mnogo dece, poći s vama na izlet... možda do jezera ili čak do zoološkogvrta? - kad je videla da se Maks sprema opet da jadikuje, brzo je nastavila:



Zvoncica&Foxy

~ 45 ~Bosnawarez

- Za ovaj prekovremeni rad danas i sutra dobiću duplu dnevnicu, pa ću itebi moći da kupim nešto što želiš, važi?

- Sve što poželim?

- Šta god poželiš, Makse - obećala je Maren odahnuvši. Šta bi toveliko, zaboga, jedan trogodišnjak mogao da poželi? Novu loptu, bicikl,novu slikovnicu ili vodeni pištolj. Sigurno ništa preterano skupo. Kad naduple dnevnice doda i napojnice koje će dobiti, lakše će moći da ispuniMaksovu želju.

- Važi! Onda hoću jednog isto takvog kakvog će Beni dobiti. A dobićega sledeće nedelje ili sledeće godine.

- A šta će to Beni dobiti?

- Brata! Hoću li i ja dobiti jednog? - upitao je Maks i, trpajući pola

zemičke sa suvim grožđem u usta, izazovno je pogledao majku. - Blagi Bože - prošaputala je Maren, jer je u trenu izgubila glas. Sad

zaista nije vreme da započne razgovor o ovoj temi. Obećala je da ćenakasnije u pola devet biti u gostionici, a pre toga mora da odvede Maksau zabavište.

- O tome ćemo pričati drugom prilikom, vrapčiću moj - nežno seosmehnula dečaku.

- Ne, sad odmah! - pobunio se Maks. - Rekao sam drugarima u

zabavištu da ću te pitati mogu li i ja da dobijem brata, a tetka Rosi je reklada ga nikada neću imati. Ona sigurno misli da nemamo dovoljno novca dase brinemo za njega. A sada ćemo imati para! Hoću odmah danas da jojkažem da ću ipak dobiti jednog, kome ćemo dati ime Kevin, jer će se iBenijev tak o zvati. Oni već znaju da će mu dati to ime iako ga još nisunabavili.

- To nije baš sasvim jednostavno, Makse - ma koliko da je volelasvoga sinčića, Maren je poželela da postoji mogućnost da ga teleportuje uzabavište samo da bi što pre otišla na posao i prekinula ovaj teškirazgovor.

Maks je besno ispljunuo na stolnjak kašu od zemičke koju jesažvakao, pa je rukom zaljuljao šolju tako da se kakao slivao po ivicama.

- Prvo mi kažeš da mogu poželeti šta god hoću, a sad mi kažeš da tone može! To je nepravedno! Ti si najsebičnija mama na celom svetu!

- kao po običaju, Maks je najčešće ujutro bio loše volje i toliko jenervozno udarao nogama po stolici da je beli lak počeo da pada na pod.

- Hoću brata! Hoću, i hoću, i hoću! - vikao je besno. - Svi mogu dadobiju ono što požele, samo ja ne dobijem ništa, kao po običaju!

- Prestani, Makse! Isti si kao tvoj otac, ujutro si užasno mrzovoljan - zagrmela je Maren i uplašila se istog trena jer je shvatila šta je izgovorila,



Zvoncica&Foxy

~ 46 ~Bosnawarez

pa je drhtavom rukom pokrila usta. Međutim, bilo je prekasno da povučeono što je rekla. Nogice su prestale da udaraju po stolici, dečakova ustaostala su otvorena u čudu, a pesnice su nepomično stajale u vazduhu.

- Šta? - prošaputao je Maks.- Ništa!

- Kakvog to oca spominješ?

- Ma to sam se malo raspričala.

- Nisi se raspričala!

- Jesam!

- Gde je on? - Ko?

- Moj tata!

- O, molim te! - Maren je osetila da joj se suze nakupljaju u očima, aliih je krajnjim naporom zadržala. - Večeras ćemo pričati o tome, važi?Zapravo, sutra uveče - brzo se ispravila.

- Ne, hoću sada!

- Hajde, popij kakao, moramo da pođemo.

- Da li je on umro?

- Nije. Popij.

- Kako onda nije ovde?

- Sutra, Makse!- Sutra će on doći?

- Ne, sutra ćemo pričati o tome!

- Da li je on rastrojen?

- Kako, molim?

- Kao Lenin otac?

- Misliš rastavljen? Nije!

- Pa šta je onda?

- Sutra!

- Ako mi sad odmah ne kažeš, neću da idem u zabavište! - Maks jeprkosno prekrstio ruke preko grudi podigavši bradu uvis. - Sedeću ovdesve dok mi ne kažeš! Tako! Pa sad vidi šta imaš od toga, sebična jedna!

Maren je bila na ivici očaja. Jedno je bilo uvek biti pažljiv sa svojimdetetom, strpljivo i s mnogo razumevanja razgovarati s njim, a sasvimnešto drugo sve to sprovesti u delo uprkos stresu i nedostatku slobodnogvremena.

Odlučno je odmarširala u predsoblje, okačila je Maksov šareni ruksak na rame i ubacila negove cipelice u tašnu. Vratila se u kuhinju,



Zvoncica&Foxy

~ 47 ~Bosnawarez

podigla je u naručje prkosnog dečaka držeći ga čvrsto, pa je napustilastan. Maren je bila svesna činjenice da ovo nije pedagoški i da se zapravomože okarakterisati kao nekakav uvod u nasilje nad detetom. Međutim, uovom trenutku bila je to jedina mogućnost s obzirom na to da je na vrememorala da stigne na posao. Put do zabavišta bio je, na sreću, kratak.Spustivši Maksa i navukavši mu brzo cipele, Maren je požurila napred dokje on išao iza nje glasno plačući. Pognula je glavu, ali je ipak osećala nasebi radoznale poglede prolaznika. Isto je tako po nogama osećala udarcepesnicama, kojima je njen maleni anđeo pokušavao da skrene pažnju nasebe. Iako ju je pomalo bolelo, u neku ruku joj je i prijalo. Ovo je kazna zaono što sam uradila, pomislila je.

Od pre nekoliko dana, kad je telefonom razgovarala s Leom Kenig,uzmučio ju je osećaj krivice. Konačno je shvatila da Aleks nije pogrešio,naprotiv, ona je napravila neoprostivu grešku. Trebalo je da zna da uAleksu nema ni trunčice nasilja. Isto tako morala je znati da je on nikadanamerno ne bi ni povredio ni prevario. Njegova dobra narav bila je jedanod osnovnih razloga što ga je toliko zavolela! Bolje rečeno, još uvek gavoli...

Ona je, naime, u naletu egoizma mislila na svoj povređeni ponos i naprošlost, a time je Maksu oduzela oca, a Aleksu prećutala sina. I izgubila jenajboljeg čoveka, kakav se samo zamisliti može.

Maren je obećala Lei da će Aleksa upoznati s njegovim sinom, ali jenaglasila da ne zna kako će pogledati svom bivšem vereniku u oči. Užasnose stidela zbog onoga što mu je učinila i bila je uverena u to da on odavnoima drugu i da za nju ne želi da čuje.

Bilo je nešto pre devet sati kad se autobus zaustavio u Valdbrunu, upodnožju Kacuenbukela. Emil Rormoser se bezuspešno trudio da ostaneneprimećen. Uvukao je glavu u ramena i, natukavši šešir na čelo,pretvarao se da spava. Ipak, kroz trepavice je posmatrao kako izletniciizlaze iz autobusa dok nisu ostali samo pacijenti s gerijatrije i on. I upravokad je hteo da dovikne vozaču autobusa da doda gas, primetila ga je HajdiSolms.

- Hej, pa mi smo zaboravili gospodina predsednika! - uzviknula jepokucavši na prednje staklo autobusa. - Gospodine, probudite se! Stiglismo na cilj! Zove nas planina!

Emil Rormoser nije poznavao tu drsku osobu, ali je odlučio dazapamti njeno lice i da se pobrine za to da u narednih pet godina nedobije povišicu plate. - Na sreću, na vreme sam vas otkrila! - dočekala je Hajdi Rormosera, koji je teška srca izlazio iz autobusa. - A znam koliko ste

se radovali usponu na Kacenbukel!



Zvoncica&Foxy

~ 48 ~Bosnawarez

Emil Rormoser se upravo pripremio da izgovori nešto neprijatno, alije primetio da je objektiv foto-aparata okrenut u njegovom smeru. Brzo jeizvio krajeve usana i dograbio prvo dete koje mu se našlo pod rukom.

- Mens sana in corpore sano! - citirao je latinsku poslovicu. - Znaš liti šta to znači... - morao se nagnuti pre nego što je nastavio: - Dečače moj!

- Pojma nemam! - odmahnuo je glavom Oliver, devetogodišnjisestrić bolničarke Katrin.

- To je latinski i znači: u zdravom telu zdravi duh! - deklamovao jeRormoser smešeći se u kameru. - U tom smislu, drage moje kolege iprijatelji, napregnimo za početak svoja tela - Katrin! - Oliver je pobegaosvojoj tetki. - Šta ovaj debeljko hoće od mene?

Emil Rormoser je hrabro krenuo napred dok je gospođa Busvald

brzo prebrojavala sve učesnike planinarskog pohoda da se neko ne biizgubio.

- Obavljeno! - najavila je. - Po programu bi trebalo oko podneva dastignemo na vidikovac na tornju. Tamo gore napravićemopet naestominutnu pauzu, a posle toga spustićemo se u zoološki vrt, znači,biće oko pola dva. Tamo ćemo se zadržati otprilike sat vremena, jer samposle tri naručila kasni ručak u gostionici na vrhu Kacenbrukena. Dakle,napred, pratite gospodina predsednika!

- Dajem mu pet minuta pre nego što odustane - prošaputao je Peter

Aleksu, čiji je pogled lutao po izletnicima tražeći nekoga. - Produži dalje,ova nije za tebe!

- Koja? - upitao je Aleks praveći se nevešt.

- Ona lepotica s pedijatrije - osmehnuo se Peter Karsten. - Pogledaj,ona se već zagledala u Elmera. Gotovo se zalepila za njega, a on izgledakao da je izgoreo na suncu. Crven je kao rak.

- Hvala ti što si mi uprskao šansu, šefe!

- Bićeš mi veoma zahvalan što sam to učinio. Naime, dobićeš nešto

mnogo bolje, prijatelju moj.- Ma, je li? A šta to?

- Samo se malo stripi. Imam dobar predosećaj.

- Da ti nije slučajno palo na pamet da me spetljaš s Hajdi? To ne bihpreživeo! Nemoj me pogrešno razumeti, Hajdi je fenomenalna žena, alikad bih bio s njom u vezi, osećao bih se kao da sam gurnuo prst u utičnicuza struju.

- Da, Hajdi je puna energije. Video sam već trojicu-četvoricusvenulih muškaraca pored nje - Peter se glasno nasmejao ugledavši Leinunajbolju prijateljicu kako upozorava Emila Rormosera, koji je upravonameravao da sedne na panj da se odmori:



Zvoncica&Foxy

~ 49 ~Bosnawarez

- Pripazite, tamo je zmija! Naravno da je Rormoser dao petama vetrakoliko je god onako krupan mogao. Međutim, kako su odmicali uzastrminu, hodao je sve sporije. Vrh Kacenbukel konačno im je bio gotovonadomak ruke. Na vidikovcu je raspoloženje Emila Rormosera bilo ravnonuli, jer je sva snaga iscurila iz njega. Zato je društvo zabavljaopredavanjem o zdravoj ishrani, ne usuđujući se da izvuče iz rancasendviče sa slaninom, faširane šnicle, kao i čitavo pečeno pile. Prvi put uživotu zagrizao je jabuku iako mu je supruga godinama redovno pakovalato voće uz hranu. I baš kao što je pretpostavljao, bila je užasnog ukusa!

- Sledeće godine ići ćemo na more, a onda će Majner-Finkelupreostati samo to da se pentra po ovim strašnim planinama - došapnuo jeEmil glavnom lekaru pozirajući s njim na vidikovcu, a onda je pročačkaozube.

Nešto posle jedan sat stigli su do ograđenog prostora, u kojem je biozatvoren par divljih svinja i nekoliko mladunaca. Uz mrežastu žičanuogradu kotrljali su jabuke, koje su im deca prebacila.

- Divlja svinja! - oblizao je usne Emil Rormoser, pa je mahnuo svojojsekretarici da mu priđe. Dao joj je zadatak da nekako namami jelena, čijeje rogove na trenutak video na ivici šume, kao i da pronađe prikladnodete s kojim će se fotografisati.

Peter Karsten, Luc Vajdner, Aleksander Bernhard, Tomas Jensen i

Volf Haberman prišli su umornoj deci, koja su hranila divlje svinje.- Dragi Bože, pogledajte onog klinca s plavim kovrdžama! - Aleks senasmejao. - Čini mi se da je baš temperamentan!

- O, baš je sladak - potvrdio je Volf Haberman. - Šta ga je tolikoiznerviralo? Viče kao kočijaš.

- Nervira se što najmanji od mladunaca nikad ne dobije ništa, jerkrupniji uzmu sve pre nego što ovaj uspe da se izbori za svoje mesto iparče kolača - pretpostavio je Peter.

- Tako mali, a već ume da se iznervira! - čudio se Luc Vajdner, pa se

glasno nasmejao kad je video da dečak s jabukom u ruci kao mamcemhoda uz ogradu. Sačekao je da krupnije divlje svinje pođu za njim, pa sevratio do najmanjeg praseta bacivši mu jabuku. I opet su ove druge bilebrže, odgurnule su malenog u stranu i pojele jabuku.

- Glupave, proždrljive svinje! - trogodišnji dečak udarao je besnonogom o zemlju.

- Jesu li sva ova deca vaša? - upitao je Luc Vajdner ženu koja jestajala u blizini držeći u ruci korpu punu jabuka i ostataka hleba.

- Nisu - glasno se nasmejala žena - ja sam tetka Rosi, vodimzabavište u Feliksdorfu.



Zvoncica&Foxy

~ 50 ~Bosnawarez

- I mi ćemo danas otići tamo. Da li je to daleko odavde? - upitao jeTomas Jensen.

- Nije, zapravo je blizu - odgovorila je žena. - Ako krenete onuda

pravo kroz šumu iza... - pružila je ruku i u trenutku je zanemela. Brzo sepovrativši, povikala je:

- Maks! Nemoj! Vrati se nazad!

Istog trena petorica lekara su se rastrčala.

- Šta se to dešava? - doviknuo je Peter i na trenutak se ukočio. Maliplavi dečak otkrio je rupu u ogradi, provukao se kroz nju da bi sepridružio divljim svinjama i da bi malo, uplašeno prase lično nahraniopošto nije dobilo nijednu jabuku. Aleks se najbrže oporavio od šoka ipotrčao je za klincem. Spretno se uzverao na ogradu visoku gotovo dva

metra i odgore je video da se odrasla svinja priprema da oštrim kljovamapojuri pravo na dečaka. Buka koju je Aleks napravio prilikom skoka uograđeni prostor iznervirala je svinju. Zastala je, ali je ipak u sledećemtrenutku zasekla list dečakove noge jednom kljovom. Aleks je priskočiodo isprepadanog deteta, uhvatio ga je oko struka i podigao visoko iznadsvoje glave.

- Hej!- uzviknuo je glasno. - Uhvatite ga - prebacio je dečaka prekoograde. Aleks je imao još samo sekund vremena da skoči u stranu, jer jedivlja svinja, pognute glave, galopirala prema njemu, Peter Kersten, Luc

Vajdner, Volf Haberman i Tomas Jensen stajali su s druge strane ogradepodignutih ruku i glava. Luc Vajdner je uhvatio dečaka dok je VolfHaberman pritrčao da pridrži šefa, koji je i sam mogao da se prostre pozemlji od siline kojom je uhvatio dečaka.

Peter se zakačio prstima za ogradu i očima razrogačenim od strahaposmatrao je šta se dešava u ograđenom prostoru.

- Pazi, Alekse, iza tebe je! - viknuo je. - Trči!

Sagnuo se baš na onom mestu, na kojem se dečak provukao krozrupu u ogradi, pa je povukao žicu naviše da bi Aleks mogao da prođe.

- Dajte to ovamo! - istrgnuo je Tomas Jensen korpu iz vaspitačicinihruku, pa je bacio jabuke daleko od mesta gde je bio Aleks. Poslednjajabuka pogodila je pobesnelog vepra u zadnjicu. Aleks je iskoristio tihnekoliko sekundi skrenute pažnje i potrčao je prema Peteru, koji je jošuvek držao podignutu žicu od ograde. Konačno je bio van dometa kljova.

- Dođavola! - uzviknuo je, pa se opružio po zemlji teško dišući.

- Da li ste videli ovo? Aleks je glumio toreadora, ali ne za bikovenego za divlje svinje! Ole! - dobacio je neko.

- Ovo je bilo... neverovatno iskustvo, čoveče! Sve sam uspeo dasnimim - oglasio se uzbuđeni fotograf. - Ovo će biti priča u slikama.



Zvoncica&Foxy

~ 51 ~Bosnawarez

- Pa to je Maks! - Lein glas nadjačao je glasni plač malenog dečaka,viku vaspitačice, kao i Aleksov pobednički uzvik.

- Da! - tetka Rosi se iznenađeno okrenula. - Poznajete ga?

- Samo s fotografija - Lea se nagnula prema dečaku, koji je ležaopreko jakne Luca Vajdnera. - Da li je tešk o povređen?

- Rana na nozi mora se ušiti. Zasad ću staviti elastični zavoj - doktorVajdner je ispružio ruku i zatražio sredstvo za dezinfekciju.

- Otkud mi?! - slegnuo je Peter ramenima.

- Ruksak - Luc Vajdner je pokazao na svoj ruksak, koji je ležao natravi.

Iako mu je strah još uvek bio u kostima, Peter se nasmejao kad jevideo sadržaj profesorovog ruksaka: za užinu je poneo samo dve jabuke imineralnu vodu, a sve ostalo činila su sredstva za dezinfekciju, zavoji,lekovi za hitnu pomoć, kao i pribor za šivenje!

- Pa ja sam lekar - pravdao se profesor. - Dajte mi, molim vas, lokalnianestetik u spreju! Nikada ne napuštam kuću bez svog alata i sredstava zasaniranje povreda!

- Mladiću! - Rormoser je dozivao fotografa. - Dođite brzo! Jelen jeupravo izvirio iz šume!

- Jelen je sad potpuno nevažan - odgovorio je Bernd snimajući

glavnog lekara kako previja dečakovu nogu. - Svinje su sad hit. Ole!Maren je upravo počela da postavlja stolove u prostoriji

rezervisanoj za izletnike kad su se vrata širom otvorila i u njima sepojavila gospođa Fruhvirt, koja je povremeno čuvala Maksa. Sva zadihanautrčala je u gostionicu.

- Gde je gospođa Konrads? Upravo nose njeno dete niz brdo. Mislimda je teško povređen!

Čaša za vino uz prasak se razbila u paramparčad, Maren je upravohtela da je spusti na rustičnu drvenu ploču od stola.

Maren nije mogla ni da plače niti da viče, nije se mogla čak nipomeriti.

Potpuno ukočena od šoka, bespomoćno je zurila u otvorena vrataslušajući odlomke razgovora iz bašte. Pred krčmom, u hladu kestenova,dvojica meštana upravo su ručali i sad su zadovoljno komentarisalinajnovije događaje uz čašu piva.

- Pa da, samohrane majke! Baš! Moraju da imaju decu, ali nemajuvremena da ih čuvaju. Maren je prepoznala glas čoveka kod koga je dužeod dve godine radila.



Zvoncica&Foxy

~ 52 ~Bosnawarez

- S mužem se ovako nešto ne bi moglo desiti! - javila se gospođaEder, čije je oko bar jednom mesečno bilo plavo.

- Kako se to desilo? - Maren je čula glasove, kao da dolaze iz velike

daljine.- Ne znam tačno, dotrčala sam čim mi je Huber rekao . Radio je upolju i video kako dečaka neki ljudi naizmenično nose nizbrdo. On mislida ga je napao vuk.

- Ili možda medved? Pre dve godine gore, u šumi, viđen je mrkimedved. Kad takva strvina napadne, od tako malog deteta teško da možeišta ostati.

U krčmi su prepričavali ono što se desilo dečaku predškolskoguzrasta do najsitnijih i najkrvavijih detalja. Niko od njih nije razmišljao o

tome kako se Maren oseća. Kad je smogla snagu da se pokrene, odvezala je kecelju bacivši je na

pod, pa je potrčala kroz restoran. Uspravna, okamenjenog izraza lica - bilaje to samo prazna ljuštura koja se kretala. Maren je poželela da umreukoliko se njenom dečaku desi nešto neopisivo strašno...

- Kuda? - piskavim glasom doviknula je za njom krčmareva žena. -Za pola sata stižu nam gosti, a jelo još nije gotovo! Ne možete nas sadostaviti na cedilu! - Maren je hodala dalje i nije reagovala.

- Ako sad odete, ne morate se više vraćati! - zapretio je krčmar, aliMaren ga nije čula. Za njom su se tupo zalupila vrata. Noge su je refleksnonosile u pravcu šume, u kojoj je njen dečak, navodno, teško nastradao.Izdaleka su do nje dopirali uzbuđeni glasovi, kao i veseli dečji smeh. Jedanglas, koji je zvučao gotovo kao Maksov, zarivao joj se duboko u srce.

- Ole! - uzviknuo je taj glasić još jednom, proprativši to glasnimsmehom. Oborene glave, Maren je nastavila da korača. Potom je čula:

- Mama! - i to ju je trgnulo iz nekakvog čudnog stanja vrativši je ustvarnost. Podigla je glavu.

- Mama! Aleks je pobedio divlju svinju! Ole! Zamisli, ja sam leteopreko ograde! A čika Luc me je uhvatio kao fudbalsku loptu...

Razrogačivši oči, Maren je zurila u grupu od sedmoro-osmoro ljudi,koji su joj dolazili u susret. Ispred svih hodao je čovek, koji je u rukamanosio Maksa. Zar je moguće? Pa to je...

- Ne! - zatresla je Maren glavom.

- Ovo je nemoguće! Ludost... moja se mašta poigrava sa mnom... -prošaputala je poslednjim atomima snage pre nego se srušila na zemlju.

- Ali to je... - zaklecale su i Aleksove noge, kao da je i on izgubioravnotežu. - Ko je ovo, Makse?



Zvoncica&Foxy

~ 53 ~Bosnawarez

- To je moja mama! - odgovorio je zabrinuto dečak. - Da li je umrla?Mama!

- Molim te, preuzmi ga! - Aleks je gurnuo malenoga u ruke Petera

Karstena.- Tvoja mama je dobro, samo se uplašila - tešio je Peter Maksa.

- Maren?! Pa ovo jeste Maren! - Aleks se spustio na kolena poredmlade žene. - Maren!

- Pomerite se, kolega! Samo je u šoku, biće sve u redu - rekao je LucVajdner spuštajući ruksak s ramena. - Pa to je gospoda Konrads!

- začuđeno je zaključio dok joj je nakapavao glukozu iz bočicedirektno u usta. - Radila je kod nas kao sekretarica i bila je veoma vrednai fina!

- Maks! - prošaputala je čim je otvorila oči. - Čula sam da je on teškopovređen!

- Nije! - Luc Vajdner je opipao puls mlade žene i zadovoljno jeklimnuo glavom. - Naš veoma cenjeni kolega Bernhard spasao ga je uposlednjem trenutku iz jazbine divljih svinja - glavni lekar pogledao jeispitivački Maren u oči. - Poznajete dr Bernharda, zar ne? Jednom davnobili ste... - zaustavio se kad je bacio pogled na dečaka u Peterovim rukama,koji je zabrinuto gledao svoju majku.

- Ah, pa da! Druga boja kose, ali iste crte lica. Nema sumnje, naštoreador u minijaturnom izdanju.

- Da li je tačno ovo što profesor Vajdner kaže? - Aleks je uhvatioMarenine obe ruke pomažući joj da ustane. Imala je samo toliko snage daklimne glavom. Ponovo je Luc Vajdner, shvativši o čemu je reč, prekinuoneprijatnu tišinu:

- Maks ima ranu na nozi, gospođo Konrads, ali to nije strašno. Trebaje ušiti. Gde to možemo da obavimo? Sav potreban alat imam uza se, trebami samo odgovarajući prostor.

- Idemo u naš stan. Dođi, zlato moje! - Maren je pružila ruke Maksu,ali je glavni lekar odmahnuo glavom.

- Predlažem da vi i Aleks odete da prošetate i da se ispričate.Karsten, vi ćete mi asistirati, a svi ostali neka uđu u gostionicu. Kako poRormoserovom glasnom stenjanju čujem, ni oni nisu daleko.

- Ali... Maks... - Maren je oklevajući izvukla ključ od stana izpantalona, pa ga je spustila u ruku glavnog lekara.

- Maks će neko vreme morati da izdrži bez vas - odgovorio jeprofesor. - U međuvremenu smo postali drugari. Je li tako, Maks?

- Tako je! - potvrdio je dečak klimajući glavom. - Da li i ti umeš daoživiš ljude kad se sruše?



Zvoncica&Foxy

~ 54 ~Bosnawarez

- Naravno! - osmehnuo se Luc Vajdner. - To mi je specijalnost, a kažese reanimacija, mali moj dečače. Kad budeš još malo porastao, naučiću tekako da i ti jednoga dana postaneš dobar lekar... - profesor je odmahnuorukom. - Ali za to ima vremena.

Neko vreme Aleks i Maren hodali su jedno pored drugog ukočeno, upotpunoj tišini, kao stranci. Ni ona ni on nisu znali kako da započnurazgovor. Izašavši iz sela, ispod jednog ogromnog stabla hrasta poredstaze koja vodi do šume, Aleks je raširio jaknu na travu. Maren je selapored njega, pa je sklopila oči čekajući da čuje te dugoočekivane reči.

- Maks je, dakle, moj sin? - naglas je potvrdio Aleks svojupretpostavku.

- Da - klimnula je Maren glavom, pa je ponovo nastala tišina.

- Jesi li...? - počeo je Aleks nesigurno. - Da li si u međuvremenu...mislim, tri godine je dug period... Da li si...?

- Nisam! Potrebna sam Maksu - prekinula ga je Maren energično. - Ati?

- Ja? - Aleks se grohotom nasmejao. - Naravno da nisam! Već duže odtri godine sam samac. Više puta sam pokušavao, ali nije mi išlo, jer je mojesrce bilo zauzeto.

- Hvala Bogu! - prošaputala je Maren.

- Na čemu? - Oh, žao mi je, nemam pravo da tako... - ućutala je ugledavši nanjegovoj nogavici rupu iz koje je malo curila krv. - Povređen si!

- Pa to je samo ogrebotina - odmahnuo je rukom. - Zakačio me jedivlji vepar.

- Smem li? - Maren je izvadila maramicu i oprezno je počela da brišeranu. Primetno potresen, gledao je kako se plave kovrdže brižno naginjunad njegovom nogom dok je oprezno čistila ranu. Osetio je njene prstekako oko rane stežu provizorni zavoj. Pogled mu je pao na njene ruke,

koje su ranije bile ukrašene zlatnim prstenjem. Na zglobu, gde je nekadbio divan zlatni sat, koji je dobila od roditelja za položen maturski ispit,sad je ugledao sasvim jeftin plastični sat.

Svoju elegantnu garderobu zamenila je jeftinim džemperom ibezobličnim pantalonama, na kojima se primećivalo da su od čestogpranja izlizane. Aleks je i sam mogao da vidi da su iza Maren ostale triteške godine pune odricanja. Nije mogla da priušti ni sebi ni Maksu svešto im je bilo neophodno, ispravno je pretpostavio.

Uhvatio ju je za ruku i upitao:

- Gde je prsten koji sam ti poklonio za veridbu?



Zvoncica&Foxy

~ 55 ~Bosnawarez

- Prodala sam ga - odgovorila je pognute glave. - Žao mi je. Maks jetako brzo napredovao, stalno mu je bile potrebna nova garderoba i obuća.

- Pobrinuću se da ubuduće ima sve što mu treba. Zarađujem

dovoljno dobro da svom sinu mogu pružiti bezbrižan život. U ponedeljakujutro ću sve to resiti. Mogu li s vremena na vreme doći da ga posetim?

- Koliko god puta želiš, pa ti si mu spasao život, Alekse. Bez tebe sadne bi...

- Da - bolno se nasmešio Aleks. - Donekle mi to daje osećaj da sam zaslužan za Maksov... za život svog sina - besno je odmahnuo glavom. -Dragi Bože!

Zar je moguće da sad pokušava da vodi prozaičan razgovor saženom, za kojom je čeznuo pune tri godine? Razgovor o finansijskoj

sigurnosti, bezbrižnoj budućnosti, koju je hteo da joj ponudi, pa čak i orasporedu poseta njihovom detetu?

- Ne! - izletelo je iz njega. - Zaboravi! Nemam nimalo volje da svremena na vreme viđam Maksa. To ne dolazi u obzir. Ne želim da sesvakog drugog vikenda vozim u Feliksdorf samo zato da bih svommomčiću rekao Dobar dan i da bih mu doneo slatkiše. To nikako!

- Šteta - Maren je još dublje povila glavu osećajući da joj se oči punesuzama. - Maks je toliko žarko želeo da ima... - nije mogla da nastavi, jer juje Aleks privukao u naručje i držao ju je tako čvrsto, kao daje nikada više

neće ispustiti. Kad je video da se ona ne opire, da ne pokušava da seoslobodi iz njegovog zagrljaja, nego se čvrsto drži za njega, obema šakamaobuhvatio je njeno lice i poljubio joj je usne. Prvo sasvim nežno, a zatimsve strasnije i uzbudljivije. Kao da je tim poljupcem želeo da nadoknadisve te godine u kojima je bolno čeznuo za njom. Onda se naglo odmaknuo.

- Dođi! - skočio je na noge povukavši je za sobom. - Hajdemo!

- Kuda idemo?

- Spakovaćemo tvoje stvari i odvešćemo našeg sina tamo gde mu jemesto. U našu kuću. Ubuduće ću svake večeri pre spavanja proveriti da lisu ulazna vrata zaključana i progutaću ključ da nikada više ne bi mogla dapobegneš - položio je ruke na njena ramena, a ona se jače privila uznjegovo snažno telo.

- Ne moraš to da radiš - prošaputala je. - Nikada nisam prestala da tevolim. Ali ako ti...

- Nemoj da mi protivrečiš! - pretvarao se da je strog. Pun sreće izadovoljstva, jer je konačno shvatio kakva je budućnost pred njima, počeoje da trči vukući je za sobom. - Ja sam sad otac, jasno? Sad sam važna

osoba, glava porodice. Junak!- Upravo tako!



Zvoncica&Foxy

~ 56 ~Bosnawarez

- Volim te... volim vas oboje, Maren!

- I mi tebe volimo, tatice! Protrčali su pored iznenađenih seljana,koji su u čudu zurili u njih.

Posle nedelju dana...- Gospodine Vajdner, predsednik Rormoser vas očekuje u svojoj

kancelariji. Odmah!

Glavni lekar spustio je bolnički protokol, koji je držao u rukama,posmatrajući lepu sekretaricu, koja je zamenila gospođu Marijanu Hope.

- Dobro jutro, draga moja gospođo Konrads! Ili da kažem gospođoBernhard?

- Zasad još ne, šefe! - odgovorila je uz osmeh. - Najbliži termin, kojismo mogli da dobijemo, jeste onaj za četiri nedelje. Posle togaproslavićemo venčanje s najbližim prijateljima i nadam se da ćete nam sepridružiti?

- To ne bih propustio ni za živu glavu! Lepo! I, kako je moj noviprijatelj? Sviđa li mu se u novom zabavištu u sklopu klinike?

- O, presrećan je, sav sija, gospodine profesore.

- Kako se snašao kolega Bernhard, mislim, u ulozi oca?

- Maks nije mogao da dobije boljeg oca. Veoma su se zbližili.

- Lepo! To me mnogo raduje! Čini mi se da je onaj, iz sumnjivih

razloga planirani, kolektivni izlet doneo više dobra nego što smoočekivali. Možda ću kasnije, ako budem imao vremena, posetiti Maksa uzabavištu.

Luc Vajdner je ustao.

- Dakle, Rormoser! Pretpostavljam da je dobio novinski članak koji će se pojaviti u sutrašnjem vikend-dodatku dnevnih novina. Bojim se da jeto!

- Samo to ne! - Maren je prasnula u smeh. - Malopre sam s

novinarkom, gospođom Feldman pročitala ceo tekst. Napisala ga je bašonako kako bi on to želeo.

- Da li ste spremili dokumente koje sam tražio od vas?

- Sve je ovde, šefe - Maren mu je dodala fasciklu.

- Odlično! Kad bi gospođa Hope znala kako je dobro zamenjujete, nebi se toliko opustila na odmoru - Luc Vajdner je sa osmehom na usnamaizašao iz svoje kancelarije i krenuo na gornji sprat. Čim je ušao upredsednikove prostorije, njegova sekretarica Dženifer žurno je spustilanoge s pisaćeg stola.

- Hej!



Zvoncica&Foxy

~ 57 ~Bosnawarez

- Pažljivo! - Luc Vajdner je pokazao na ogroman roze balon nanjenim usnama. - Puknuće svakog trena.

- Ah, da - Dženifer je povukla malo vazduha iz balona.

- Zna li... mislim, čika Emil da ste zamena za gospođu Busvald tokomgodišnjeg odmora?

- Pojma nema! Upravo sam stigla, baš sam se uspavala.

- Dobro, neka tako ostane - odahnuo je Vajdner. - Najbolje je dasazna tek kad odem. Toliko će se obradovati da ne želim da kvarim tuatmosferu. Mogu li da uđem? - potom je otvorio vrata Rormoserovogkabineta.

- Ah, Vajdnere! - Emil Rormoser je žurno strpao ostatak peciva saorasima u usta, dobacivši mu tek odštampani vikend dodatak preko stola.

- Pogledajte, Majner-Finkel će pozeleneti od zavisti kad bude ovovideo. O njemu se pisalo samo na jednoj strani, a o meni... hm... mislim, onama čak na četiri!

- Pa da... - šef klinike je letimično pogledao fotografije na kojima jeRormoser izgledao kao da zaista saoseća s decom i starcima. Čak je ipropratni tekst o hrabroj akciji u paviljonu divljih svinja bio napisan takokao da je sam Rormoser junački vodio akciju spašavanja trogodišnjegdečaka.

- Sve ste vi to zaslužili, gospodine predsedniče - rekao je profesorVajdner, zadovoljno bacivši novinski dodatak na sto. - Sad je na redu našdogovor, zar ne? - izvadio je formulare iz fascikle, koju mu je spremilaMaren, pa ih je spustio na sto ispred Rormosera.

- Ah, da, ovo je onih nekoliko sitnica, koje ste obavezno želeli dadobijete. Jesam li u pravu? Dajte to ovamo, obećanje je obećanje. Vi steispoštovali svoj deo dogovora i, ako mogu da primetim, uopšte to nisteloše izveli, Vajdnere!

- Plašim se da ovo nisu baš sitnice, gospodine. Dve potpuno

opremljene operacione sale, jedan novi uređaj za kompjuterskutomografiju za radiologiju i jedno sajber sečivo - kad je profesor primetioda Emil Rormoser lista po narudžbinama da vidi cene, brzo je dodao: -Majner-Finkel je upravo naručio jedan sajber nož za svoju gradskukliniku.

- Ah, zapravo pojma nemam šta je to, Vajdnere, ali recite mi da li jeovaj koji ste naručili bolji od Majner-Finkelovog? - samo mu je to bilovažno.

- Mnogo, mnogo bolji!

- Eto vidite - u naletu entuzijazma potpisao je milionsku porudžbinudok je Luc Vajdner zadovoljno trljao ruke. - Veoma sam zadovoljan,



Zvoncica&Foxy

Vajdnere! - veselo je nastavio Emil Rormoser. - Sledeće godineorganizovaćemo... - u tom trenutku vrata su se naglo otvorila, a on je odiznenađenja gotovo pao sa stolice.

- Hej, čika Emile, baš malopre nazvao je jedan ludo važan tip. Znaš,reč je o onom naročito važnom sastanku, pa je taj rekao da morašobavezno tamo da se pojaviš.

Rormoserovo lice, koje je uvek bio purpurnocrveno, odjednom jepostalo gotovo snežnobelo.

- Vajdnere! Šta ova traži ovde? - uzviknuo je kad je Dženifer izašla,zatvorivši vrata.

- Gospođa Busvald je na godišnjem odmoru - objasnio je profesorosmehujući se. - Pošto ste bili toliko zadivljeni Dženiferinim kvalitetima,

odlučio sam da vam je prepustim. Razume se, teška srca, ali kao mali znakpažnje i zahvalnosti za onaj divni izlet.

- Vajdnere - krupni čovek podigao je ruku s debelim prstima. -Premazani ste svim bojama! Čime sam ovo zaslužio?

- Za vas samo najbolje, gospodine! - odgovorio je Luc Vajdner i,duboko se naklonivši, napustio je kancelariju.

- Posebnu sednicu? Gde? - čuo je Rormosera kako istanjenim glasompita svoju novu sekretaricu.

- Hm... sranje! Ovo je zaista trebalo da pitam, zar ne, čika Emile? - Da. Ko je zvao?

- Sačekajte samo malo, to sam zabeležila. Neki gospodin Ra... ne, Ka...Ne, nije ni taj... Uf, upravo sam se bila setila i sad mi je opet nestalo izglave! Sigurno imam Alchajmerovu bolest!

- Da li si možda zapisala telefonski broj?

- Ne, zar je trebalo? Sigurna sam da će ponovo nazvati ako je zaistatoliko važno.

Lucu Vajdneru bilo je dovoljno to što je čuo pa se na vrhovimaprstiju iskrao iz kabineta žureći u svoju kancelariju.

Tamo ga je Maren dočekala širokim osmehom. S njegovog radnogstola širio se miris sveže skuvane kafe, potpisao je ne proveravajući svauredno otkucana pisma, pa se zadovoljno zavalio u naslon fotelje i dubokoje uzdahnuo.

Prisetio se kako mu je pre ovog kolektivnog izleta sve izgledalo sivo,gotovo beznačajno. A na kraju se ispostavilo da je za mnoge od njih,

Documents

Izlet u sreću.pdf