Junaci Topličkog ustanka-feljton Večernjih novosti

8/12/2019 Junaci Topličkog ustanka-feljton Večernjih novosti

http://slidepdf.com/reader/full/junaci-toplickog-ustanka-feljton-vecernjih-novosti 1/30

Teška bugarska ĉizma Novica Pašić | 01. mart 2014.

Ubio sam 60 popova, 200 ĉinovnika i preko 3.000 civila. Vlasti uvele nove nastavne planove iškolske udžbenike

Ostaci Srba stradalih u Surdulici

U SRCU porobljene Evrope, kada su Austrougarska i Nemaĉka bile na vrhuncu moći, u okupiranoj i podeljenojSrbiji narod je, poĉetkom 1917. godine, podigao ustanak za osloboĊenje od agresora. VoĊa tog oruţanog pokreta masa bio je vojvoda Kosta Vojinović, rezervni potporuĉnik srpske vojske. Mladi intelektualac, školovan Beogradu i Beĉu, borio se i u Balkanskom ratu kao obveznik, a 1914. godine kao dobrovoljac u odredu vojvodeVuka. Braneći odstupnicu srpskoj vojsci 1915. godine, teško je ranjen u istoĉnoj Srbiji i zato je ostao u kući svooca u Kosovskoj Mitrovici da bi vidao ratne rane. Sve što se zbivalo u Topliĉkom ustanku vezano je za liĉnost Koste Vojinovića. MeĊutim, danonoćni san oslobodi nije dosanjao: stradao je u 26. godini ţivota, 23. decembra 1917. godine. Okupator je podelio Srbiju prema ranijem dogovoru izmeĊu Centralnih sila i Bugarske od 6. septembra 1915.godine. Austrougarska je formirala Vojni generalni guvernman Srbija, a Bugarska Vojnoinspekcijsku oblastMorava i Vojnoinspekcijsku oblast Makedonija. Vojske dve drţave na samom poĉetku okupacije nemilosrdno su poĉele da gaze sve odredbe meĊunarodnog ratnog prava. Stvaran je reţim sa ciljem dugotrajne okupacije, a vlasti su taj najvaţniji zadatak poĉele da

ostvaruju uvoĊenjem novih nastavnih planova i školskih udţbenika. U vojnom pogledu sav aktivni i rezervniboraĉki sastav srpske vojske (regruti, poslednja odbrana, dobrovoljci) odmah je sproveden u zarobljeniĉke logore. Tamo su, uz prinudan rad, drţani u starim vojniĉkim kasarnama ili kazamatima i fiziĉki i zdravstvenouništavani do smrti. Na osnovu ankete koju je sproveo Švajcarac Arĉibald Rajs, utvrĊene su straviĉne brojke. Samo u Vranjskomokrugu od novembra 1915. do aprila 1916. godine, pobijeno je oko 500 intelektualaca i oko 3.000 ostalih ţiteljaVranja i okoline. Bugarska vlada je prema srpskom stanovništvu sprovodila najdrastiĉnije mere - od svakodnevnih hapšenja doubijanja. Pukovnik Kalkandţijev, komandant 42. puka bugarske vojske odgovoran je za najveća zlodela uĉinjensrpskom narodu. Na suĊenju 1918. godine pred bugarskim vojnim sudom, prema zapisu ameriĉkog novinaraVilijema Drajtona, branio se sledećim reĉima: "Ubio sam 60 popova, 200 ĉinovnika i preko 3.000 civilnih lica neobazirući se da li je neko bio Srbin, Jevrejin, Ciganin ili Turĉin, jer sam raspolagao punim ovlašćenjem moje

http://www.novosti.rs/upload/images/2014/03/01/fe-Kosturnica-u-Surdulici.jpg



vlade da ubijem svakog na koga posumnjam da bi mogao biti štetan ili opasan po Bugarsku". Presuda je bilaoslobaĊajuća! PUSTOŠ MESOPOTAMIJEINTERNIRANI Srbi su obavljali teške radove na poljoprivrednim imanjima, u radionicami magacinima, na gradnji planinskih komunikacija, u rudnicima, na utovaru i istovaru vagona, vojnih kamiona, u solanama, nizgradnji fortifikacionih objekata na austrijsko-italijanskom frontu. Srbi su radili i na dovršenju bagdadske ţeleznice i upustinjama Mesopotamije.

Kakva je bila genocidna politika bugarskih vojnih i civilnih vlasti najbolje ilustruju ĉinjenice o stradanjima uDubokoj dolini, tesnoj i vlaţnoj jaruzi kod Surdulice. Već pominjani novinar V. Drajton nazvao je "Sloter hauz ofSerbia" (srpska kasapnica). Posleratni istraţivaĉi daju razliĉite brojke ubijenih: Sreten Dinić navodi 5.000-6.000ljudi, dr Jovan Hadţi-Vasiljević - 2.000, ali izgleda da je najverovatnija procena dr Arĉibalda Rajsa - 2.000 do

3.000 muškaraca, ţena i dece. Mesto gde su stradali neduţni Srbi posetio je dr Rajs, posle osloboĊenja i ostavio sledeći zapis: "To je jedna jaruga dosta duboka ali tesna kroz koju protiĉe jedan potoĉić kada pada kiša... Trebalo je samo podići suvolišće, kopati malo i videti šta zemlja skriva... Pošto smo izvadili kosti od najmanje pet leševa, od kojih jednogsveštenika koga smo poznali po odeći... saznali smo da ta raka sadrţi još veliku koliĉinu kostiju drugih leševa. Konstatovao sam, takoĊe, veliko kamenje koje pokriva raku, od kojih su mnogi poprskani krvlju, kao da sudţelati svoje ţrtve ubijali kamenjem i bacali u raku. Cigani su me uveravali da ovi nesrećnici nisu svi bili mrtvikada su ubijani kamenjem i bacani u raku". U Austrougarskoj okupacionoj zoni, takoĊe je vršeno interniranje muškaraca od 15 do 50 godina, kao i svihpripadnika vojno-politiĉkih organizacija ("Narodna odbrana", "Crna ruka", "Jugoslovenski klub"), zatim zaposleniz novinskih redakcija i sportskih organizacija "Dušan Silni" i "Obilić". Tokom okupacije 1915. i 1916. godineuhapšeni su slati u logore Boldogason, Arad, Ašah, Drocendorf, Keĉkeret, NaĊmeĊer, Neţider, Ĉegled, Hajnrihsgrinu, Vac, Ĉeški Brauna, kao i u Doboj i Petrovac na moru. Zatoĉeno je 150.000 civila iz Srbije i srpsk

podanika iz Austrougarske monarhije. MeĊu interniranim bilo je ţena i dece mlaĊe od 17 godina. Srpski narod, pritisnut okupatorskom ĉizmom, preţivljavao je teške dane ĉekajući sveobuhvatnu ofanzivu zakonaĉno osloboĊenje zemlje. MeĊutim, ratne okolnosti u drugoj polovini 1916. godine na raznim frontovima jasno su ukazale da je dan osloboĊenja Srbije bio još daleko. Do tog dana, u drugoj polovini 1918. godine, uSrbiji će se mnogo toga još dogaĊati, a naroĉito u februaru i martu 1917. godine, kada će u Topliĉkom ustankunarod iznedriti svog ratnog voĊu Kostu Vojinovića Kosovca, vojvodu i rezervnog potporuĉnika Srpske vojske.

Beg od zuluma ArnautaNovica Pašić | 02. mart 2014.

Kosta Vojinović dodao svom imenu nadimak Kosovac pamteći svoje poreklo. Dobrovoljci dali velidoprinos u Kolubarskoj bici



Porodica Koste Vojinovića

U VELIKOM ratnom vrenju u Srbiji s kraja 19. i poĉetkom 20. veka zapoĉeo je svoje odrastanje Kosta VojinovićPoreklom je sa Kosova i Metohije, iz okoline Vuĉitrna, odakle su njegovi stari pobegli u Srbiju, ispred arnautskozuluma. Mladi Kosta će kasnije u Topliĉkom ustanku svom imenu i prezimenu dodati nadimak Kosovac, istiĉućna taj naĉin svoje poreklo, ali i nadahnuće za borbu koju su na toj svetoj srpskoj zemlji veĉno vodili njegovi preKosta Vojinović je roĊen u Smederevu, 13. maja 1891. godine, gde su se nastanili roditelji posle dolaska saKosova. Porodica Vojinović bila je za ono vreme dobro stojeća, u svakom pogledu. Otac Jovan završio je vojne

škole u Rusiji i po povratku u Srbiju radio kao drţavni ĉinovnik u Glavnoj poreskoj upravi, a kasnije biopredsednik opštine u Kosovskoj Mitrovici. Od oca je ĉuo prve priĉe o srpskom stradanju, jer je za ono vremeimao solidno obrazovanje i poznavao srpsku istoriju. Dok je još bio mali, Kosti je umrla majka Sofija. Maćehu nije prihvatio, pa je najveći deo vremena provodio kodmajĉine porodice, naroĉito kod ujaka Pante Grujića, oficira srpske vojske koji je u Prvom svetskom ratu, biokomandant Moravske divizije. Za pokazanu hrabrost i uspešno rukovoĊenje divizijom u ratu odlikovan jeKaraĊorĊevom zvezdom sa maĉevima trećeg i ĉetvrtog stepena i postao dvostruki vitez ĉasti i unapreĊen u ĉingenerala. Svakako je mladi Kosta i od ujaka Pante slušao kazivanja o rodoljublju, borbama, pobedama istradanju srpskog ţivlja. Osnovno školovanje Kosta Vojinović zapoĉinje u Smederevu a nastavlja u Beogradu sve do šestog razredagimnazije. Nakon toga, otac Jovan mu, posredstvom austrijske firme "Šenker", koja je imala svoje predstavništu Beogradu, omogućava nastavak školovanje na Trgovaĉkoj akademiji u Beĉu. Sa diplomom trgovca i odliĉnimznanjem nemaĉkog jezika, vraća se u Srbiju, u Vranje, gde mu otac sluţbuje. Mladi Kosta će tu izbliza videti i upoznati brojne borce, srpske rodoljube, koji su u Vranju imali svoju bazu.

Odatle su, preko stare srpsko-turske granice, stizali na prostor Makedonije da bi se borili za osloboĊenje porobljenog srpskog naroda. Upravo tada, sa zetom Dušanom Kalĉićem, osnovao je firmu s nazivom"Komisiono-špediterska radnja Kalĉić-Vojinović". U Vranju je u to vreme delovao deo Glavnog odbora Srpske revolucionarne organizacije, koji je rukovodiomakedonskim poslovima, a time i ĉetniĉkim borbenim akcijama. U njemu su bili Ljubo Davidović, bivši ministar;Ljubo Jovanović, profesor univerziteta; V. Karić, apotekar iz Vranja; S. Zlatiĉanin, profesor Vranjske gimnazije;Jovan Nenadović, artiljerijski kapetan; dr Dragiša Đurić, statistiĉar; Ljubo Vulović, kapetan i Petar Pešić, major drugi.

LEGENDARNI VOJVODA VUK VOJIN Popović, vojvoda Vuk roĊen je u Sjenici 1881. godine a poginuo naSolunskom frontu u odsudnoj bici na Gruništu 1916. Kada su prve ĉete s proleća 1905. krenule iz Kragujevca u Staru Srbijuu ĉeti Borka Paštrovića bio je i Vojin. U borbama sa Turcima na Ĉelopeku bio je veoma odluĉan, hrabar i beskompromisan saborci ga biraju za vojvodu. Od tada će biti poznat kao vojvoda Vuk. Ratni put će nastaviti preko Kumanova, Bitolja,Elbasana, Govedarnika, Dukata, Kurajĉice, Beograda, Vlasine, Albanije, Kajmakĉalana, do Sive stene i Gruništa. Osvajajuć

http://www.novosti.rs/upload/images/2014/03/02/fe.jpg



vrh Kajmakĉalana, poginuo je u neravnopravnoj borbi protiv Bugara. Saborci su mu podigli spomenik na Topliĉinom vencu Beogradu.

U akcijama na makedonskom prostoru uĉestvovali su već prekaljeni gorski vukovi: Jovan Stojković Babunski,Jovan Stanojković Dovozenski, Vasilije Trbić, Pavle Mladenović, Vojislav Tankosić, Savatije Milošević, JoksimMihajlović, ĐorĊe Skopljanĉe, Vojin Popović, kasnije poznat kao vojvoda Vuk i drugi. Svakodnevno putujući svojim trgovaĉkim poslom mladi Kosta Vojinović je nalazio vremena da neopaţen zaĊe srpska sela i uspostavi kontakt sa ĉetnicima od kojih je dobijao informacije o borbama i uspesima srpskihboraca. To je u njemu uĉvršćivalo veru da će ubrzo doći dan kada će celi srpski narod biti slobodan. Uspešnu poslovnu karijeru mladog trgovca prekida obaveza prema otadţbini 1911. godine kad odlazi naodsluţenje vojnog roka. U vojnoj kasarni u Beogradu stekao je potrebna znanja za odbranu zemlje, koja će, tak

se ispostavilo, odmah primeniti u praksi. Ĉim je skinuo uniformu, zapoĉeo je Prvi balkanski rat, pa je u borbenistroj stupio kao obiĉan redov i prošao je put od Kumanova do Bitolja. Nakon završetka rata i osloboĊenja srpskih teritorija Kosta Vojinović se vraća svojoj preduzetniĉkoj firmi danastavi trgovaĉke poslove, ali naglo prekida posao ĉim je zapretila Austrougarska. Odmah se dobrovoljno javljada brani otadţbinu i ubrzo stupa u Jadarski odred, kojim je komandovao već proslavljeni Vojin Popović, vojvodVuk. Veliki doprinos pobedi srpske vojske u 1914. godini koja je krunisana slavnom Kolubarskom bitkom, dali su idobrovoljci meĊu kojima je bio i Kosta Vojinović. Za ispoljenu hrabrost i umešno vojniĉko vladanje, proizveden u ĉin rezervnog potporuĉnika Srpske vojske. U septembru 1915. godine, kada se trojni okupator svom silinom ponovo ustremio na malenu Srbiju iscrpljenuprethodnim borbama i satrvenu epidemijom pegavog tifusa, rezervni potporuĉnik Kosta Vojinović našao se uobnovljenom Odredu vojvode Vuka koji je upućen na planinu Ĉemernik, prema Bugarskoj, da bi osigurao boksrpskim armijama.

U tim krvavim bitkama Kosta Vojinović se junaĉki borio i bio ranjen, ali iz borbenog stroja nije izlazio, već se saodredom povukao do sela oko Vuĉitrna. Tu ga je uz ĉvrstu "besu" prihvatio Arbanas Ali Šalja i ilegalno prebaciodo Kostinog oca Jovana, koji je do okupacije sluţbovao u Kosovskoj Mitrovici, kao predsednik opštine.

Vojvoda u dve ulogeNovica Pašić | 03. mart 2014.

Od aprila 1916. do februara 1917. godine širom Srbije, a posebno u Toplici, ibarskoj dolini, Kosanii Jablanici, na Rogozni, Jastrepcu i Kopaoniku pojavljuju se organizovane ĉetniĉke jedinice



Uroš Kostić Rudinac

ODMAH posle završetka vojnih operacija Srbija je rasparĉana i podeljena, a onda je zapoĉeo teror okupatoranad neduţnim narodom. Srbi su, kao odgovor, svakim danom pojaĉavali otpor - sabotaţama, oruţanim diverzijama i pasivnim otporom. Vojni obveznici, sposobni za borbu, poĉeli su da se okupljaju u šumama iplaninama prokupaĉkog, leskovaĉkog i vranjskog okruga.

Od aprila 1916. do februara 1917. godine širom Srbije, a posebno u Toplici, ibarskoj dolini, Kosanici i Jablanici,na Rogozni, Jastrepcu i Kopaoniku pojavljuju se organizovane ĉetniĉke jedinice - grupe srpskih vojnikaobveznika i regruta, koji će kasnije ĉiniti jezgro odreda za voĊenje ustanka. Zapoĉelo je lagano i organizovanobuĊenje narodnog slobodarskog rodoljublja. Austrougarski konzul u Nišu u jesen 1916. godine, tim povodom piše: "narod u svojim halucinacijama vidi kakozemlju prodiru oslobodilaĉke srpske trupe..." i precizno zakljuĉuje "da su okupljanja Srba iz okoline Prokuplja,Kruševca, Kragujevca, Prijepolja i Novog Pazara sve organizovanija". Zakljuĉci okupatora su bili taĉni - ljudi su grupno ili pojedinaĉno odlazili u šume, odakle su kretali u oruţane akcije. Neprijatelj nije uspeo da spreĉi bekstvo Srba u planine, ni da pohapsi sve vojne begunce koji su u novembru idecembru 1915. pre povlaĉenja srpske vojske u Albaniju, napuštali jedinice i traţili utoĉište u svojim selima.Prema procenama Vojno-inspekcijske oblasti "Morava" u Nišu, samo u Toplici i Jablanici bilo je 1.000-1.500odbeglih srpskih vojnika. Kada se izraĉunaju regruti, ranjeni i bolesni vojnici, taj broj je daleko veći.

Prva tajna patriotska organizacija je osnovana u Kosovskoj Mitrovici u drugoj polovini 1916. godine, ĉiji jepredsednik bio sveštenik AnĊelko Nešić. Prvi i najpoznatiji ustanik bio je Uroš Kostić Rudinac, zemljoradnik izsela Rudine, koji je delovao na planini Rogozni i u ibarskoj dolini. BuĊenje rodoljublja kod potlaĉenog srpskog naroda naroĉito je podsticao rezervni potporuĉnik srpske vojskeKosta Vojinović. Kad je stao na noge posle ranjavanja, zapoĉeo je da priprema narod za oruţani otporokupatoru. Odliĉno znanje nemaĉkog jezika Kosti će znatno pomoći u komunikaciji sa austrougarskim okupatorom,posebno sa komandantom austrijske ţandarmerije u Mitrovici koji je stanovao u kući njegovog oca. On ga,ubrzo, prima u svoju sluţbu kao liferanta za šljunak za potrebe njihovih inţinjerijskih jedinica, koje su nasipaleprugu Mitrovica - Kaĉanik. Pošto se dobro pokazao, poĉeo je da nabavlja i isporuĉuje ogrevno drvo i meso zaaustrijsku vojsku kosovskomitrovaĉkog i kruševaĉkog okruga, sa odobrenjem da ga nabavlja na celoj teritorijeondašnje Srbije.

http://www.novosti.rs/upload/images/2014/03/03n/feljton---Uros-Kostic-Rudin.jpg



Naravno, on je uz to ispunjavao drugi veoma vaţan zadatak za srpski narod. O tome u dnevniku, sem ostalog,kaţe: "... To sam radio da bih mogao dobiti objavu da se svuda slobodno mogu kretati po Srbiji u cilju podizanjakomitskih ĉeta". U zabeleškama u dnevniku, Kosta pominje da su on i njegov otac Jovan uhapšeni 2. januara 1916. godine, kaoĉetnici, ali su usled nedostatka dokaza ubrzo pušteni. TakoĊe, pominje i 7. februar iste godine kada beţi ispredstraţara, koji su došli da ga uhapse. Sve se to saznalo kasnije, iz njegovih zapisa, što jasno ukazuje da je Kostbio veoma aktivan i pre organizovanog ustaniĉkog delovanja. Posebno od 14. marta 1916. godine kada je uspeda stekne poverenje i naklonost austrijske ţandarmerije za okupirane krajeve, sa sedištem u KosovskojMitrovici.

HAPŠENjE U SKOPLjUU DNEVNIKU voĊenom u Topliĉkom ustanku 1917. godine, koji su Bugari zaplenili zajedno

sa ostalom arhivom, Kosta je zapisao: "da je 20. decembra 1915. godine bio u Skoplju uhapšen od bugarske policije", ali ga je ubrzo spasao neki vojvoda Atanas Albanski, koji je Kostu poznavao verovatno iz njegovih dana kada se trgovaĉkimposlovima bavio na prostoru Makedonije i Stare Srbije.

Koristeći se objavom za slobodno kretanje on na konju putuje po selima i varošima, uspostavlja veze saviĊenijim ljudima, stvara patriotske ilegalne organizacije, susreće se sa bivšim ĉetnicima i onima koji to ţele dapostanu, naroĉito na terenima srednjeg Ibra, Rogozne i Kopaonika. Svuda govori narodu o potrebiorganizovanog narodnog otpora neprijatelju. Kosta Vojinović je hrabrio ljude govoreći da Srbija nije zauvek propala, da ima saveznika i da će Srbi pobediti.Pod vidom kupovine stoke za austrougarsku vojsku, kupuje koţu za opanke, fišeklije, redenike i suknena odelatajno skriva za vremena kada će ustanicima biti od koristi. Austrougarski okupator je od svojih potkupljenih obaveštajaca bio podrobno obaveštavan o aktivnosti svogliferanta za nabavku hrane i vrebao je pogodnu priliku, uz neoborive dokaze, za hapšenje. To bi se sigurno i dogodilo da Kosta nije bio vrlo oprezan.

O tome u dnevniku beleţi: "Od 4. marta 1916. godine uspeo sam da ubedim srpski narod da Srbija nije propalada će ona ipak postojati i ubuduće mnogo veća, kao i da svi treba oruţje paţljivo da ĉuvaju, jer će nam kasnijebiti od velike potrebe. Pozivao sam na tajna mesta viĊenije ljude i to im objašnjavao, ali su oni potkazivani odizroda srpskih i obešeni u Kruševcu. Mene je optuţio Obren Gorĉić, kmet sela LivaĊa, te sam samo srećnim sluĉajem izmakao ispred austrijskih ţandarma koji su me jurili. Besumnje i ja bi bio u društvu obešenih". Na desetogodišnjicu obeleţavanja Topliĉkog ustanka njegov otac Jovan potvrdio je navode svog sina da ga jepotkazao potkupljeni srpski kmet. Po jednoj, kasnije saznatoj verziji, o poteri su ga obavestili neki prijatelji, meĊkojima je bio i jedan austrougarski vojnik, poreklom Ĉeh.

Komite razbile ţandarme Novica Pašić | 04. mart 2014.

U blizini Leposavića, na Kosovu i Metohiji, dvojica već iskusnih ratnika, od 16. do 18. avgusta 1916godine, formiraće Ibarsko-kopaoniĉki ustaniĉki odred



Ibarsko-kopaoniĉki ĉetniĉki odred

KAD je Kosta Vojinović stigao na Kopaonik, već su bile poĉele pripreme za ustanak. Tada se umnogome menj

aktivnost rezervnog potporuĉnika srpske vojske i bivšeg „austrougarskog liveranta“. Više nije samo agitator, ve

dobija ulogu neposrednog organizatora ĉetniĉkih jedinica i pokreta otpora. Svesrdnu pomoć dobiće od ĉetniĉkih

grupa koje su već krstarile tom i susednim planinama, a najjaĉa od njih bila je grupa Uroša Kostića Rudinca. U

blizini Leposavića, na Kosovu i Metohiji, dvojica već iskusnih ratnika, od 16. do 18. avgusta 1916. godine,

formiraće Ibarsko-kopaoniĉki ustaniĉki odred, prvu organizovanu oruţanu formaciju na teritoriji okupirane Srbije

Odred je u prvim danima brojao samo pet boraca: Kosta Vojinović, potporuĉnik - komandir; Uroš Kostić Rudina

iz Rogozne; Aleksandar Piper iz Kosovske Mitrovice; Vlajko Vladisavljević iz Leposavića; Proka Planić iz

Zemanice pod Kopaonikom i Radomir Gašić sa Kopaonika.

Narod pritisnut straviĉnom okupatorskom torturom snaţno je prihvatio oruţano organizovanje u ĉetniĉke odred

koji se šire od Kosovske Mitrovice prema Brusu i Kruševcu. O tome svedoĉi i austrougarski general-major Hug

Kerhnave u izveštaju pretpostavljenima: „Kao organizator i voĊa ĉetniĉkog rata protiv austrougarske vlade, prv

se istakao srpski kapetan druge klase Kosta Vojinović. Njegove su ĉete već krajem 1916. izvele više uspešnih

udara i iznenadnih napada. Tako im je uspelo da namame i unište u zasedi celu ţandarmerijsku patrolu od 14

ljudi“.

U prvom sukobu, koji se zbio 10. septembra 1916. godine kod sela Babice, stradalo je 30 ţandarma, a ostali su

se razbeţali. Kosta je neprijatelja nadmudrio iako je bio opkoljen. Brzo razmišljajući kako da se izvuĉe iz uskog

potoka on je odluĉio da jednu desetinu uputi u pravcu koji je napadaĉ oĉekivao, i ţandarmi su zakljuĉili da su s

ĉetnici dali u bekstvo, pa su se svi sjurili na tu stranu. Desetina je u odreĊenom trenutku stala i poĉela da pruţa

ţestok otpor, za to vreme Vojinović je sa glavninom zašao iza leĊa okupatora i silovitom vatrom ih uništio.

Ohrabreni prvim uspešnim akcijama ustanici Koste Vojinovića, septembra i oktobra 1916. godine, vode uspešn

borbe oko Brusa, kod Belog brda na Kopaoniku, u ataru sela Blaţeva i Trske, gde je uništeno poterno odeljenje

od 42 vojnika. Na drugom strani, u Ibarskoj dolini i na Rogozni, istiĉe se i Uroš Kostić Rudinac sa svojom ĉetom

http://www.novosti.rs/upload/images/2014/03/04n/feljton---Ibarsko-kop.-odre.jpg



U to vreme u štabu srpske Vrhovne komande razmatrani su razni planovi kako bi se vojsci omogućio brz prodo

u okupiranu otadţbinu. Zato je, sem ostalog, u Obaveštajnom odeljenju srpske Vrhovne komande doneta odluk

da se na prostor Toplice i Jablanice pošalje sposoban srpski oficir koji će organizovati i pripremiti ĉetniĉke

jedinice za diverzantska dejstva i spremno ĉekati poĉetak ofanzive.

PEĆANAC IZ DEČANA KOSTA Milovanović Pećanac, prema podacima iz dnevnika koji je vodio u Prvom svetskomratu, roĊen je 1879. godine, u selu Deĉani. Oca i majku su mu ubili Arnauti, a ujak ga je prihvatio i podigao. Kada je u Vran jformirana prva ĉetniĉka ĉeta, 1903. godine, u njoj se našao i mladi Kosta. Na Kozjaku, na sastanku ĉetniĉkih voĊa, KostaMilovanović je izabran za vojvodu. Komandovao je ĉetniĉkim odredom od 1905. do 1907. godine. Bio je uĉesnik Prvog i

Drugog balkanskog rata. U Prvom svetskom ratu bori se u svim bitkama, tokom 1914. godine, u sastavu Moravske divizijedrugog poziva. Prilikom povlaĉenja srpske vojske 1915. godine, Pećanac je, zahvaljujući iskustvu i poznavanju terena, bio ovelike koristi svojoj diviziji.

Pukovnik Danilo Kalafatović, naĉelnik Obaveštajnog odeljenja, u tajnosti je do detalja isplanirao taj zadatak koj

je, bez znanja srpske vlade i ministra vojnog generala Boţidara Terzića, odobrio general Petar Bojović, naĉelni

štaba Vrhovne komande.

Za izvršenje vaţnog, u suštini obaveštajnog zadatka, odabran je rezervni poruĉnik Kosta Milovanović Pećanac

koji je dobro poznavao teren jugoistoĉne Srbije.

MeĊu istoriĉarima postoje razliĉita mišljenja, zašto je izabran baš Pećanac. Pošto se njegov izbor i slanje u

Toplicu podudara sa poĉetkom priprema za oštro razraĉunavanje sa pukovnikom Dragutinom Dimitrijevićem

Apisom, voĊom organizacije „Crna ruka“, koja nije bila u milosti vrhovnog komandanta srpske vojske regenta

Aleksandra KaraĊorĊevića, Pećanac je poslat u misiju s ciljem da obuzda mladog Kostu Vojinovića, ĉije politiĉk

opredeljenje nije bilo poznato. Pećanac je kasnije priznao da nije bio uvuĉen u organizaciju „crnorukaca“ iz liĉn

razloga, pa je, verovatno, i zbog toga bio pogodan za taj vaţan zadatak.

Njegov zadatak je 21. avgusta 1916. godine u Vrhovnoj komandi formulisan u pet taĉaka: da u predelu Toplice

Juţne Morave pronaĊe zaostale vojne obveznike i organizuje ih za ĉetniĉku akciju; da stupi u vezu sa Albancim

na Kosovu i pridobije ih za borbu protiv Centralnih sila; da razvije propagandu u narodu i odrţi veru u skori

povratak srpske vojske i osloboĊenje; da akcije ĉetnika poĉnu tek kada srpska vojska bude u blizini i Bugari

poĉnu da odstupaju. Podrazumeva se stroga tajnost, a on će se kretati u albanskoj odeći radi konspiracije.

Eksplozivom koji ponese rušiće komunikacije, pre svega mostove, ali tek kada srpska vojska bude blizu.

Nakon dobijanja zadatka Kosta Milovanović je poloţio zakletvu i 15. septembra 1916. godine avionom

dvokrilcem tipa „njepar“ krenuo na odredište. Francuski pilot Rene Kornemon je izveo pravi letaĉki podvig jer je

bez ikakvih navigacijskih sredstava, uz Pećanĉevo poznavanje terena, avion prizemljio na uskom proplanku

zvanom Ravne livade, kod sela Mehane u kuršumlijskom kraju. Avion je uspešno uzleteo i vratio se u bazu.

Ustanak po volji narodaNovica Pašić | 05. mart 2014.

Taktika dogovorena na sastanku 300 ĉetovoĊa iz južne Srbije. Pećanac uzalud tražio da se saĉeka

„pogodno vreme



Rodoljub Milinko Vlahović

PRVI susret imenjaka, izaslanika Vrhovne komande srpske vojske poruĉnika Koste Milovanovića Pećanca i

Koste Vojinovića Kosovca, u narodu već poznatog i priznatog ustaniĉkog voĊe, desio se 8. novembra 1916. u

selu Gornje Spance kod Blaca.

Pećanac je povodom toga zapisao u dnevniku: „...Uveĉe u G. Spance, se sastanem sa potporuĉnikom g.

Vojinovićem, koji ţivi sa ĉetom u Kopaoniku; jedinstveno oduševljenje; uĉinio mi se kao ĉovek dobrog karaktera

priĉao mi je pobude koje su ga rukovodile da se odmetne u goru; zatim kako je pobio neke Arnaute“.

U beleškama za naredni dan dodaje: „... DoĊoše i neki graĊani iz Kuršumlije na sastanak, oduševljenje, zdravic

i bratimljenje izmeĊu ĉetnika mojih i g. Vojinovića. Vojinović tog dana poĊe Kopaoniku. Tu sam mu dao uputstv

šta i kako treba da radi, i sa njim se bratski pozdravio“.

Srdaĉnost, oduševljenje i bratstvo izmeĊu dvojice rukovodilaca ĉetniĉkih jedinica u Toplici i Jablanici neće dugo

potrajati. IzmeĊu njih će zapoĉeti da tinja tihi sukob koji će naroĉito biti izraţen tokom rasprava o dizanju i

voĊenju ustanka i zadrţaće se sve do propasti ustanka. To se u poĉetku neće primećivati, jer je svako morao d

izvršava svoj zadatak.

Vojinović je ţeleo da sprovodi volju naroda, što je znaĉilo da neprijatelja treba uznemiravati, nanositi mu stalne

gubitke i u pogodnom momentu dići ustanak u svim krajevima jugoistoĉne Srbije. Nasuprot tome, Kosta

Milovanović, voĊa po nareĊenju Vrhovne komande, što mu je bio najjaĉi argument u svim raspravama, traţio je

da se ĉeka i narod u potaji sprema za borbu. Spremiti se i ĉekati „pogodno vreme“, „saĉuvati narod od ţrtava“,

„nije vreme za borbu“, to su bile Pećanĉeve parole.

Na organizaciju i aktivnost Topliĉko- jablaniĉkog ustanka imaće znatan uticaj i dolazak grupe crnogorskih

ĉetniĉkih voĊa. Poĉetkom oktobra 1916. godine, stigla je grupa koju su predvodili intelektualci: kapetan prve

klase Milinko Vlahović i njegov brat Toško, student filozofije; profesor Jovan Radović i podnarednik Milan

Drljević, student prava. Njihova prvobitna namera je bila da se preko Rumunije i Rusije domognu Solunskog

fronta i tamo sa srpskim jedinicama uĉestvuju u osloboĊenju zemlje. Kad su stigli u Srbiju i ĉuli da postoje

http://www.novosti.rs/upload/images/2014/03/05n/feljton.jpg



ĉetniĉke jedinice na prostoru Toplice i Jablanice, gde su imali brojne roĊake, odustali su od te namere da bi

uĉestvovali u pripremama za dizanje narodnog ustanka.

KAPETAN IZ ROVACA MILINKO Vlahović, kapetan prve klase, roĊen je u selu Trmanje, Rovci u Crnoj Gori, 1881.godine. Na sastanku u Obiliću, Milinko je izabran za vojvodu i odreĊen za komandanta Jablaniĉkog komitskog odreda, koji jpod njegovom komandom oslobodio Lebane, ceo Jablaniĉki srez, MedveĊu i Ţitni Potok. Kreće i na Leskovac, ali, po izriĉitPećanĉevoj naredbi, odustaje od tog napada. Umro je u Beogradu, 6. decembra 1930. godine.

Oruţana dejstva ĉetniĉkih jedinica nisu jenjavala sve vreme dok su se pripremale za ustanak. U tome je,

naroĉito, prednjaĉio potporuĉnik Kosta Vojinović sa odredom naoruţanih boraca. Velike uspehe je imao u

borbama kod Belog Brda, Blaţeva i Treske. Njegov odred je neprekidno krstario u kopaoniĉko-topliĉkom

podruĉju i vodio borbe sa austrijskim poternim odeljenjima.

Pećanac, meĊutim, nije odobravao njegove borbene aktivnosti, pa je na svaki naĉin pokušavao da umanji znaĉ

tih akcija. Tako je krajem decembra 1916. godine na adresu Vojinovića stiglo vrlo uvredljivo preteće pismo

nominalnog voĊe Pećanca, u kome ga optuţuje da na svoju ruku izaziva i pre vremena zapoĉinje borbu s

okupatorom, pritom pljaĉka, otima i siluje, ubija bez suĊenja...

Pismo je ĉestitog i istinoljubivog Kostu Vojinovića jako pogodilo i uvredilo. Neistine koje mu je natovario na pleć

raţestile su ga, pa je u ljutnji ţestoko negirao sve navedeno, uz napomenu na kraju „da nije duţan da mu polaţ

raĉune, jer ne raspolaţe nikakvim dokazima (jer ih niko nije video) da je on stvarno upućen od srpske Vrhovne

komande za voĊu ustanka“.

Do sukoba i nesporazuma dvojice voĊa dolaziće i kasnije, ali to neće uticati na umanjenje Vojinovićevog

borbenog duha i zalaganje za hitno podizanje svenarodnog ustanka protiv okupatora. To se jasno vidi iz

podataka da je pred samo savetovanje u selu Obiliću, Kosta posetio sela u Dobriĉu i Pustoj reci gde drţi

patriotske govore, formira seoske ĉete i imenuje ĉetovoĊe. Narod ga prihvata kao istinskog voĊu koji nije vezan

samo za Kopaonik i gornju Toplicu već i za dobriĉki i pustoreĉki kraj. On razume i shvata narodnu odluku za

odluĉno odbacivanje najavljene mobilizacije mladića za bugarsku vojsku.

Takav odluĉan narodni stav - da je ustanak neminovan - Kosta Vojinović je ispoljio i na savetovanju 300

ĉetovoĊa iz juţne Srbije, u pustoreĉkom selu Obiliću, gde se većalo o pitanjima borbe protiv okupatora. Kosta

Vojinović i Dimitrije Dimitrijević (Pop Mita Komita) bili su veliki zagovornici hitnog podizanja opšteg narodnog

ustanka. Da je to bila realnost potvrĊivali su i dogaĊaji koji su se zbivali u same dane savetovanja.

Iz topliĉkog sela Pasjaĉa, Vojinoviću su javljali: „planiramo napad na okolne varoši, jer pustiti ga (neprijatelja) d

se snaţi bilo bi rĊavo za narod i zato je najbolje grunuti na njega svom snagom, iznenaditi ga i oteti oruţje i

municiju što se nalazi po magacinima“.

Pošto su mnoge ĉetovoĊe podrţale Vojinovićevo gledište, usvojena je odluka o podizanju ustanka. To je bila

prva velika pobeda Koste Vojinovića Kosovca, nad snagama koje je predvodio Kosta Pećanac. Na sastanku

ĉetovoĊa Vojinović je potvrĊen za komandanta Ibarsko-kopaoniĉkog odreda sa zvanjem vojvode i zaduţen za

delovanje u kopaoniĉko-topliĉkom podruĉju. Tada su usvojene i druge odluke koje su imale veliki znaĉaj za

organizaciju i poĉetak ustanka u Toplici i Jablanici.

Bombaši slomili Bugare Novica Pašić | 06. mart 2014.

Bugarski akt da „svi muškarci od 19 do 40 godina starosti, podležu dužnosti u redovnoj vojsci...“srpski narod je shvatio kao težnju okupatora da sinove i oĉeve suprotstavi svojoj braći



OsloboĊena Kuršumlija DOK su se ĉetnici i ustanici pripremali za odluĉujući okršaj sa okupatorom, teror je svakim danom bio sve ţešćU tom cilju bila je usmerena i bugarska zvaniĉna naredba za mobilizaciju Srba za njihovu vojsku na Solunskomfrontu. Bugarski akt da „svi muškarci od 19 do 40 godina starosti, podleţu duţnosti u redovnoj vojsci...“ srpski narod jeshvatio kao teţnju okupatora da sinove i oĉeve suprotstavi svojoj braći u borbama na Solunskom frontu. Dasrpska mladeţ gine za veliku Sanstefansku Bugarsku, nije se smelo dozvoliti, bilo je jasno u svakoj srpskoj kućSrbi su nacionalne vrednosti podigli iznad svojih ţivota, spontano i silovito rekli „ne“ bugarskim teritorijalnimaspiracijama i laţnom mitu o „Bugar -Moravi“. Vojvoda Kosta Vojinović Kosovac od tog dana postaje stvarni narodni voĊa ustanka, jer nakon sastanka uObiliću uspeva da svoju ideju o ustanku sprovede na terenu. Svoje voĊstvo će potvrditi u krvavom obraĉunu saarnautskim i bugarskim ţandarmima u Kuršumliji, koji su se, nakon silovitog ustaniĉkog napada, zabarikadirali zgradi naĉelstva. Šta se zbivalo u Kuršumliji i okolnim selima, rekonstruisao je istraţivaĉ i istoriĉar Dragoljub Ţ. Mirĉetić. U selu

Maĉkovcu, 25. februara, ustaniĉka ĉeta Ilije Radon jića (Ica Kalajdţija) saĉekala je manji bugarski ţandarmerijsodred sastavljen od arnautskih plaćenika, koji su pošli da pljaĉkaju seosko stanovništvo, i potpuno ga uništila. T je bio signal narodu da uzme oruţje u ruke i svom silinom krene na bugarski garnizon u Kuršumliji. Bugari i Arnauti bili su dobro utvrĊeni, posebno u zgradi Sreskog naĉelstva, odakle su pruţali silovit otpor. Borb je nastavljena i 26. februara pod komandom Radeta Vlahovića, koji je vodio dobro naoruţani odred od 80boraca, ali uspeha nije bilo. U to vreme vojvoda Kosta Vojinović bio je na putu za Kuršumliju. Saznavši za borbu gradu, ubrzao je kretanje i stigao na poprište kada je bilo najpotrebnije. Preuzeo je komandu nad svim ustaniĉkim ĉetama, prestrojio borbeni poredak i organizovao novi napad s manjsastavima. Borcima je dao nove, konkretne zadatke, ojaĉao bombaška odeljenja i dao im prednost u napadu.Takvom veštom taktikom ustanici, pod Kostinom neposrednom komandom, ubrzo su slomili otpor neprijatelja.

KOSTA ILI PRINC ĐORĐEKOSTA Vojinović Kosovac je bio visok, lep i skladno graĊen mladić u trećoj decenijiţivota. Dobro vaspitan, vatren govornik, brzih akcija i nemirne naravi, u narodu je mnoge podsećao na princa ĐorĊa, starijesina kralja Petra Prvog KaraĊorĊevića. Naroĉito su ĉetovoĊe tu priĉu širile u narodu, uz napomenu da je liĉno ĉika Pera

poslao svog sina u Toplicu da diţe narod na ustanak. U tome je prednjaĉio poznati ĉetovoĊa Radoš Novaković iz DobrogDola, koji je nosio Vojinovićevu sliku i svima je pokazivao, tvrdeći da je to l iĉno princ ĐorĊe. Tome je doprineo i sam KostaPećanac za vreme jednog zadrţavanja u kući Jovana Andrića u Berilju. Kada je poĉelo posluţivanje kafom, Pećanac je daoznak domaćinu da prvo usluţi Vojinovića, što je protumaĉeno da je priĉa o princu ĐorĊu taĉna. Niko nije znao da je Pećanato uĉinio, jer se bojao da ne bude otrovan pa je ţeleo da Vojinović prvi proba kafu. Kosta Vojinović je u osloboĊenom gradu, na centralnom trgu, okupio stanovništvo i odrţao vatreni patriotskigovor, ĉestitao svima slobodu i proglasio 28. februar 1917. godine danom poĉetka opšteg ustanka u topliĉkom

jablaniĉkom kraju. Iz osloboĊene Kuršumlije na sve strane su krenule glasonoše da raznesu naredbu da se savnarod digne na ustanak. Kao odgovoran starešina koji se drţi vojne hijerarhije, Vojinović 28. februara obaveštava vojvodu Pećanca da jgrad osloboĊen i da je iz neprijateljskog stroja izbaĉeno 150 ljudi, zarobljena velika koliĉina naoruţanja i munici da je stradalo 15 srpskih boraca.

http://www.novosti.rs/upload/images/2014/03/06n/feljton-13.-Oslobodjena-Kur.jpg



Pećanac je u prvi osloboĊeni grad u porobljenoj Evropi stigao 1. marta i odmah izrazio neslaganje zbogpreuranjenog dejstva ustanika. On je ipak stavljen pred svršeni ĉin: priznati pobedu i ići dalje zahuktalom rekomustanka ili uĉiniti sve da se narodni pokret zaustavi. Lukav i obazriv po prirodi nije ţeleo ni na jednu stranu.Nevoljno je prihvatio svršeni ĉin i pozvao narod: „U svetu borbu, sa oruţjem u ruci, da olakšamo akciju našim dragim herojima koji nam nose slobodu i pruţaju nam ruke i pozivaju nas, da i mi osvetlamo obraz pred celimsvetom...“ Tim reĉima je, u stvari, potvrdio Vojinovićev proglas o opštem ustanku. Sada su bili promenjeniodnosi: Vojinović je stvarni voĊa narodnog ustanka, što će poremetiti i dalje komplikovati odnose izmeĊu dvojicrukovodilaca. OsloboĊenje Kuršumlije ulilo je novu snagu topliĉkim ĉetnicima da krenu u opštu ofanzivu. Prokupaĉki ustanicipod komandom poruĉnika Vladimira Treboljevca usvajaju plan za napad na bugarski garnizon u gradu. Pre tog

upućuju pismo bugarskom komandantu u kojem traţe da se celokupan vojniĉki sastav preda. Pošto odgovor nistigao, napad je izvršen u ranim jutarnjim ĉasovima, 2. marta 1917. godine, taĉno u planirano vreme, u 5ĉasova. Truba je oznaĉila pokret i ustaniĉke snage nagrnule su iz svih pravaca. Borba ustanika bila je snaţno podrţana od stanovništva. I ţensko i muško, i staro i mlado, sve je izašlo na ulice sa priruĉnim sredstvima dadotuĉe neprijatelja. Bugarski vojnici su, izgleda, oĉekivali ţestok napad i uz borbu su se povlaĉili ka centru. U pogodnom trenutkuzatvarili su se u zgradu Sreskog naĉelstva. Od rafala mitraljeza tada gine sveštenik Radivoje Vuĉinić, potom dvborca i jedna ţena, koja je pozivala Bugare na predaju

Poklon poljske plemkinjeNovica Pašić | 07. mart 2014.

Srpsko znamenje izradila je Jelena Lovret, Poljakinja plemićke krvi

Zgrada naĉelstva u Prokuplju

U BORBOM zahvaćeno Prokuplje stiţe vojvoda Kosta Vojinović, koji je hitro krenuo u pomoć. Preuzimakomandu nad svim trupama i odluĉno nastupa: formira bombaško odeljenje koje silovitim dejstvom Bugaresabija na drugi sprat naĉelstva. Drama se, meĊutim, nastavlja i Vojinović pravi novi plan: šalje zarobljenogbugarskog poruĉnika Harizanova s porukom komandantu garnizona da se odmah predaju ili će zgrada odletetivazduh! Bugarski major Popov poznaje vojvodu Kostu Vojinovića i zna da se u takvoj situaciji ne bi šalio. Pucnji iz zgradnaglo prestaju i okupatorski vojnici u koloni izlaze, bacaju oruţje i predaju se. Zarobljeno je 845 Bugara, ĉetiri oficira i 20 podoficira. Na zgradi naĉelstva u Prokuplju, trenutak docnije, zavijorila se ustaniĉka zastava - srpska trobojka sa drţavnimgrbom i natpisom „Ţivele srpske vojvode i komite“. Srpsko znamenje izradila je Jelena Lovret, Poljakinjaplemićke krvi. Do okupacije je ţivela u gradu s muţem, graĊevinskim inţenjerom, koji je u tom vreme bio negdena Solunskom frontu. Oduševila se mladim Kostom, koga je prvi put videla kako prerušen prolazi poredbugarskih straţa na periferiji grada. Od tada je ustanicima doturala lekove, duvan, hranu i informacije. Bugari u

http://www.novosti.rs/upload/images/2014/03/07n/feljton.jpg



nju kao drţavljanku Austrougarske nisu sumnjali. Nisu znali da je jednom spasla Vojinovića sigurne smrti kad je javila da mu Bugari spremaju zasedu. Vojvoda Kosta Vojinović, kome se 3. marta pridruţio i izaslanik Vrhovne komande vojvoda Pećanac, organizujeu centru narodni miting. Svima ĉestita pobedu i drţi vatreni patriotski govor. Potom svi idu na sveĉanu liturgiju ucrkvu Svetog Prokopija koju drţi prota Gliša Kojašević. Kasnije je u kafani „Jug Bogdan“ odrţana narodnazabava, s ciljem da se narodu podigne moral i vrati samopouzdanje. Nakon poĉetnog oduševljenja u gradu i okolini Vojinović nastoji da zavede red i normalizuje rad svih sluţbi. Utom pravcu najpre je raspodelio ratni plen: više od dve hiljade pušaka, dva mitraljeza, mnogo revolvera, stosanduka municije... Neprijatelj je za sobom ostavio i mnogo od naroda oduzete stoke, hrane - od suvog mesa imasti - do nekoliko tona sira, pasulja, krompira, suvih šljiva i pekmeza... Bilo je planirano da se sve to pošalje zBugarsku, jer je godina bila nerodna. U gradskim i priruĉnim bolnicama mnogo je ranjenika i bolesnika (ustanika, civila i zarobljenika) kojima jepotrebno adekvatno i struĉno leĉenje, ali medicinskog kadra nije bilo. Pridrţavajući se strogo Ţenevske konvencije da se ne pravi razlika meĊu ranjenicima, Vojinović odmah šalje dva pisma bugarskom komandantupukovniku Protogerovu, u Niš. Prvim pismom se traţi lekar - hirurg: „Pošto ovde ima veći broj vaših Bugararanjenih i to teško, a nema struĉnih lekara, sanitetskog materijala i potrebnih instrumenata ... ĉast mi je sagledišta humanitarnosti...“ U drugom pismu traţi od Protogerova da odmah zabrani svojim vojnicima da zlostavljaju nevini narod, jer trebada ima na umu da u Prokuplju ima oko 800 zarobljenika, vojnika i civilnog stanovništva, pa i ţena - uĉiteljica, sakojima se lepo postupa. U pismu se dalje traţi da Protogerov odmah izda takvo nareĊenje svojim vojnicima ipodruĉnim vlastima. „... inaĉe ću ja sve pod noţ, jer i mi znamo klati i ubijati no, to je ţivotinjski a ne ĉoveĉanskUmesto medicinske pomoći Kosti je javljeno da je krvolok Protogerov donosioce pisma uhapsio i likvidirao. Vojinović je, ipak, uspeo da zbrine sve ranjene i povreĊene uz svesrdnu pomoć austrijskog vojnog lekara

Vladislava Rajića, Hrvata rodom iz Splita, koji je preko naroĉitih veza u tajnosti ustanicima dostavljao sanitetskimaterijal. I u osloboĊenom Prokuplju je Kosta Pećanac pokušavao da omalovaţi aktivnosti ustanika i Koste Vojinovića, stalno naglašavajući da je ustanak preuranjen, borbe nepotrebne i da on nije izdao nareĊenje, a jedini, kaoizaslanik Vrhovne komande, ima pravo na to. Predloţio je i „originalnu ratnu varku: da se noću iznesu napunjenslamarice i da jedni po njima tuku a da drugi jauĉu“. To bi stvorilo utisak da ĉetnici tuku narod koji neće da im spridruţi, a za to vreme bi trebalo da svi ustanici napuste grad i evakuišu plen. Time bi se, po Pećanĉevoj zamisizbeglo dalje prolivanje narodne krvi. Sve prisutne starešine su predlog ismejale i nazvale ga kukaviĉkim. Pećanac je bez ikakvog dogovora, naredio hitno prekidanje ustanka i raspuštanje ustaniĉkih sastava! Kosta Vojinović Kosovac se oštro suprotstavio takvoj odluci i ceo Pećanĉev scenario nazvao kukaviĉkim. Potom je jasno i glasno, dodao: „Ne moţe se niko, pa ni sam kralj odupreti ţelji naroda!“ Stavio je ruku na dršku revolvera i poslao jasan znak ko je, u tek osloboĊenoj ustaniĉkoj drţavi, glavni voĊa. Sukob se završio tako štose Pećanac povukao, a svu vlast u gradu prepustio Vojinoviću.

VOJVODA I UĈITELjICA USTANIĈKI sud koji je formirao vojvoda Kosta Vojinović u osloboĊenom Prokuplju odmah je poĉeo da radi.DogaĊaj sa jednog suĊenja, za potonja pokolenja, saĉuvala je pesnikinja Danica Marković. „Sudilo se nekim ţenama koje su moralno posrnule, jer su ‘ljubavisale’ sa okupatorskim vojnicima. PresuĊeno

je - vešala! Toj kazni se usprotivila Angelina Ilić, Uţiĉanka, koja je kao uĉiteljica radila u gradu i udala se zaadvokata Iliju Ilića. Poštovana kao patriota, ĉesto je odlazila u okolna mesta, pomagala ustanicima, hrabrila ih..Vojinoviću je bila od velike pomoći... Ali sada mu, pred masom naroda, pruţa otpor, traţeći da se ţene puste, jsu dovoljno kaţnjene. Vojinović odbija takav naĉin razmišljanja - pravedni moraju da budu svirepi! - Jesi li ti svetac? - pita gospoĊa Ilić. - Jesam - uzvraća mladi vojvoda Vojinović. - Upravo sveci su najviše praštali. I ti ćeš oprostiti...“

Tako je i bilo.

Prokuplje glavni grad!Novica Pašić | 08. mart 2014.

Nova država imala oko milion žitelja i vojsku od 12.782 puške. Austrijski major Ratki bezglavopobegao iz Blaca



Polazak topliĉkih "gvozdenih" u Prvi balkanski rat VOJVODA Kosta Vojinović je prvo preselio svoj štab u osloboĊeno Prokuplje. Pozvao je potom Marka Pavlovići postavio ga za komandanta grada reĉima: "Gospodine majore (Pavlović je bio kapetan u rezervi ali ga je narozvao major) moja je ţelja, a i svih graĊana, da Vi, u obnovljenoj Srbiji u prestonici Jug-Bogdanovoj, budete prvikomandant". Za njegovog zamenika imenovao je Aleksandra Stevića, a za predsednika opštine Milana NikolićaUveo je red u gradu, obrazovao komandu mesta i ostale organe vlasti. U osloboĊenom Prokuplju Vojinović je 3marta napisao i objavio Zakon po kome će se suditi. Vojne i civilne vlasti su iz osloboĊenog Prokuplja uputile narodu jugoistoĉne Srbije proklamaciju za opšti ustanak. Tako je punim intenzitetom zaţivela "Ustaniĉka drţava" sa centrom u Toplici i sedištem u Prokuplju. Prostiralase 80 kilometara po pravcima sever - jug i istok - zapad, i imala je oko milion stanovnika i ustaniĉku vojsku od12.782 puške i 364 konjanika, koja je branila kruţni front od oko 240 kilometara. Borbe za osloboĊenje topliĉkog kraja nisu bile završene ulaskom ustanika u Prokuplje. Trebalo je oterati Austrijance iz Blaca, gde je bio smešten garnizon kojim je komandovao major Ratki. Ustanici su razradili plan,tako što bi napad izveli iz tri pravca. Iz pravca Prokuplja oĉekivala se pomoć odreda Koste Vojinovića. Ĉetama odreĊenim za napad komandovali su: Miloš Milošević, Jerotije Đenadić i Vuĉko Pantić. Napad na Blace zapoĉeo je 4. marta u 4 sata i trajao sve do 14 ĉasova, ali uspeha nije bilo, jer se okupatorbranio jakom artiljerijskom vatrom iz dobro utvrĊenog objekta. Ustanici su bili primorani na povlaĉenje. Ĉim je ĉuo za ovu borbu Vojinović je pohitao iz Prokuplja sa celim svojim odredom i mitraljeskim odeljenjem.Reka kod Draguševa bila je nadošla, ali je on ipak prešao, pošto je prvi stao na već skoro potopljeni most. PredBlace je stigao 4. marta u 22 ĉasa. Ustanici su se ubrzo ponovo prikupili i izvršili novi juriš na Blace. Major Ratki je razbijen i bezglavo je pobegaokroz Jankovu klisuru, a u stopu su ga gonili Vuĉko, Miloš i Jerotije. U toj borbi su obe strane imale znatnegubitke. Ustanici su u Blacu zaplenili velike koliĉine oruţja i municije, hrane, opreme i sve to razdelili narodu.Sloboda je u Blace stigla sledećeg dana, 5. marta, praktiĉno, bez borbe. Vojinović je za komandanta svih snagu gradu postavio Vuĉka Pantića.

OslobaĊanjem Blaca, cela Toplica je bila osloboĊena od okupatora. Dok je Kosta Vojinović u Prokuplju uĉvršćivao ustaniĉku vlast Kosta Pećanac je bio na nekakvim pregovorima sŠiptarima da bi ih pridobio za borbu protiv okupatora. Kada se vratio u grad našao je dosta stabilan front koji seprotezao od Mramora i Juţne Morave, preko ušća Toplice i dalje pravcem izmeĊu Leskovca i Lebana. Desetogmarta 1917. godine vojvoda Vojinović predao je komandu Kosti Pećancu i poţurio na Kopaonik da se obraĉunasa austrougarskim snagama, koje su se kretale od Kruševca prema Blacu i Kuršumliji. OBEĆANA AMNESTIJA Komandant osloboĊenog Prokuplja bio je penzionisani kapetan, invalid Marko Pavlović.Nakon propasti ustanka, za vreme pohoda na Ristovac, Kosta Milovanović Pećanac ga je odredio za svog zamenika. Krajeleta 1917. godine predao se Bugarima, na osnovu Pećanĉeve naredbe i obećane bugarske amnestije za uĉesnike ustankaPosle rata bio je u Prokuplju sudija.

Odlazak vojvode Koste Vojinovića sa fronta, istoriĉar Milivoje Perović u svojoj studiji "Topliĉki ustanak 1917"ocenjuje kao nevojniĉki potez koji zasluţuje osudu. Kasniji istoriĉari i istraţivaĉi se, meĊutim, s tom oštrom

http://www.novosti.rs/upload/images/2014/03/08/feljton-prokuplje.jpg



ocenom nisu sloţili, jer su našli da je Vojinović otišao iz Prokuplja s ciljem da spreĉi Austrijance koji su zapretilida podele slobodnu teritoriju. Iz podataka koje sadrţi njegov Operacijski dnevnik i koji se nalaze u raznim njegovim naredbama vidi se razlogVojinovićevog odlaska. Ţeleo je da oslobodi Brus, ĉime bi bilo automatski osloboĊeno i celo podruĉje Kopaoniki Bruskog sreza. Ţureći prema Kopaoniku Vojinović u blizini Blaţeva tuĉe austrijsku desnu kolonu, koja je pokušala prodordolinom Toplice prema Kuršumliji. Na prevoju Mramor, iskusni Ćamilović, u koga je Vojinović imao najviše poverenja, postavio je zasedu Austrijancima u obliku potkovice. Vojnici i starešine 102. puka povuĉenog safronta na Soĉi, nenaviknuti na ĉetniĉki naĉin ratovanja, lako su uleteli u pripremljenu zamku. Odjeknula jeubitaĉna vatra srpskih boraca koji su se nalazili u zaklonima. Zabunu u neprijateljske redove dodatno je unela

ustaniĉka ĉeta koju je Vojinović odredio da neprijatelja napadne s leĊa. Okupator se nije ni snašao, a odjeknula je komanda: "Bacaj bombe" a zatim "Juriš na noţ". U toj borbi, prema sopstvenim podacima, austrijski 102. puk na Mramoru je ostavio 50 mrtvih vojnika i jednogoficira, uz 16 ranjenih. Cela komora, sa 20 vojnika i jednim lekarom, pala je u ruke ustanika. U paniĉnom bekstprema Brusu, izgubili su još 126 vojnika. O toj sjajnoj pobedi svojih boraca Kosta Vojinović je javio Kosti Pećancu: "Neprijatelj je na Mramoru do nogupotuĉen, izginuli su kao mravi..." To su Austrijanci priznali posle rata. Pukovnik Kerhnove o pohodu 102. puka je pisao: "...snage jedne naše ĉetpod komandom natporuĉnika Klugea bile su gotovo u potpunosti pobijene". Bez obzira na teţak poraz na Mramoru, Austrougari su se brzo konsolidovali i nastavili nastupanje. Dok je vojvoda Kosovac razvijao dejstva prema Brusu s namerom da ga zauzme i krene ka Kruševcu, dobijaobaveštenje da su Bugari zauzeli Prokuplje, Blace i Kuršumliju i da je i njegov odred pred okruţenjem. Ipak, onse veštim manevrom izvlaĉi bez gubitaka.

Pukovi stigli sa Soĉe Novica Pašić | 09. mart 2014.

Okupator prikupio veliku silu radi gušenja ustanka. Komite probijaju blokadu i prebacuju se u

Toplicu

Austrijanci streljaju ustanike

ŠTA se zbilo meĊu ustanicima kada su tako brzo neprijatelju prepustili slobodnu teritoriju? Istoriĉari razliĉito

ocenjuju krizu ustaniĉkog otpora. Mnogi tvrde da taktika frontalne odbrane slobodne teritorije nije bila pravi izbo

dok drugi svaljuju krivicu iskljuĉivo na Kostu Milovanovića Pećanca koji je samo posle dva dana raspustio front

predao Prokuplje bez borbe. Kao da je jedva ĉekao da se reši Vojinovića i da se potom povuĉe u planine i dobr

sakrije.

http://www.novosti.rs/upload/images/2014/03/09/feljton-ustanak.jpg



Okupator je pripremio silovit udar iz svih pravaca, uz upotrebu jakih snage. Prema planu, prvo je trebalo izvršiti

pregrupisavanje snaga i sukcesivno ih uvoditi u borbena dejstva, i drugo - u borbu protiv ustanika maksimalno

angaţovati Albance.

Na ustaniĉku teritoriju ubrzo su stigli austrougarski pukovi sa Soĉe, iz Rumunije i Italije, bugarske regimente sa

Solunskog fronta i jedan deo ţandarmerije iz Bosne.

Prema istraţivanjima akademika Andreja Mitrovića, Bugari su najhitnije, do 7. marta, koncentrisali 15 i po

bataljona sa 22 mitraljeza i 28 topova. Austrijanci su prikupili sve ono što su mogli u tom trenutku. Od ukupno 1poternih ĉeta, 12 su poslali prema Toplici.

Austrougarska vrhovna komanda je sa fronta na Soĉi povukla i poslala u Toplicu 102. pešadijski puk, jednu

brdsku bateriju, 3. graniĉarski lovaĉki bataljon, jedan bataljon landšturma i jedan oklopni voz. Iz Bosne je

povuĉen jedan ţandarmerijski bataljon. Nemci su već imali jedan bataljon iz Vranja, a sa Solunskog fronta

povukli su još jedan bataljon kao i jednu ĉetu za obezbeĊenje pruga. Svoje usluge ponudio je albanski prvak

Hasan Priština, angaţujući svoje ţandarme da udare Srbe s leĊa.

Okosnicu bugarskih snaga ĉinili su 25. dragomanski puk i 1, 10. i 11. opolĉenski puk. Sa Solunskog fronta

povuĉena je i jedna eskadrila aviona, koja je bila stacionirana u Nišu i aktivno uĉestvovala u gušenju ustanka.

Na ustaniĉku slobodnu teritoriju koju je branilo oko 13.000 uglavnom slabo naoruţanih boraca pripremala se da

krene sila od oko 30.000 odliĉno naoruţanih vojnika, uz podršku artiljerije i avijacije.

Protiv takve sile ustanici nisu imali nikakvog izgleda.

Iako je okupator relativno brzo zauzeo slobodne teritorije u Toplici, Kosanici i Jablanici ustanici se nisu predali

niti pomirili sa novonastalim stanjem. Posebno ĉetnici pod komandom vojvode Koste Vojinovića, ĉiji je Ibarsko-

kopaoniĉki odred i u vreme najveće krize rastao. Njemu prilaze borci, ĉetovoĊe ali i cele jedinice: vojvoda pop

Mita komita sa svojim sastavom, Mašan Stojović sa Pasjaĉkom ĉetom i drugi.

ĐORĐE ČETOVOĐA ĐORĐE Ćamilović je bio Vojinovićev ĉetovoĊa i zamenik iz grupe aktivnih ĉetnika. Šestog mart1917. godine zaustavio je kolonu od 400-500 austrijskih vojnika, koja je bila prešla Jankovu klisuru iz pravca Kruševca, sanamerom da ponovo zauzme Blace. Vojinović ga je unapredio u ĉin potporuĉnika. Komandovao je Prvim bataljonom Ibarskkopaoniĉkog odreda. Poginuo je pod nejasnim okolnostima.

I pored sve nepovoljnijih okolnosti Vojinović ne prekida borbe na Kopaoniku i oko Brusa, ţeleći da proširi sukob

na teritoriji koju uporno drţe Austrijanci. On stalno kontaktira sa svojim glavnim uzdanicama: Ćamiloviću javlja

da je došao u Ţarevo i od njega traţi izveštaj o situaciji; Jevremu Dimitrijeviću naglašava da istraje i da su

Austrijanci već propali; Kosti Vuĉkoviću poruĉuje da se Brus po svaku cenu mora zauzeti „još noćas ili sutra u

zoru“. Iz svakog izveštaja jasno se uoĉava prevelik optimizam Koste Vojinovića i njegovih boraca. MeĊutim

okolnosti su sasvim drugaĉije.

Akcija koju je organizovao potpukovnik Jarmija poĉela je koncentriĉnim nastupanjem okupatorskih snaga iz viš

pravaca ali nije dala nikakvih rezultata. Austrijski vojnici su bili toliko fiziĉki iscrpeni, da su bili „skoro nesposobn

za svaku borbu“. Kapetan Farkaš javlja da je samo 24. marta izvršio 107 streljanja - verovatno nad seljacima

koje je proglasio za komite. Izgorela su sela Sagonjevo, Seoce, Blaţevo, Belo Polje, Iriĉići, Kaliminci.

Prema podacima tajne arhive krajskomande u Kruševcu, ĉim je poĉetkom aprila prošla prva racija, Vojinović se

pojavio u selu Sagonjevu. Delovi njegovog odreda drţali su poloţaje na sagonjevskoj Crnoj ĉuki, a manje

jedinice su bile u Merćezu, Selovi i Ţuću. Prema podacima austrijske obaveštajne sluţbe, on je tada imao 200

dobro naoruţanih komita (po nekima 300).

Odred mu je bio vrlo dobro organizovan. U tom kraju se zadrţao nekoliko dana i 7. aprila je traţio veće koliĉine

brašna. Izdao je i proglas stanovništvu da se u roku od tri dana svi za borbu sposobni muškarci, moraju javiti u

njegov odred.



Vojinović se 10. aprila pod borbom povlaĉi od Sagonjeva preko Crne ĉuke prema Poţaru. Bugarske trupe

nastupaju za njim sa topovima i mitraljezima. Jedanaestog aprila se javlja da su te trupe prešle Poţar, a da se

Vojinović povlaĉi u pravcu Ţupe.

Trinaestog aprila zabeleţeno je da se Vojinović povlaĉi kod sela Rataja blizu Aleksandrovca. U Krivoj Reci na

Kopaoniku 18. u zoru potpuno ga opkoljava jedna ĉeta Rupĉićevog ţandarmerijskog bataljona jaĉine 350

boraca. Prema izveštaju komandira te ĉete, kada je borba poĉela, on je ĉuo samo neĉiju komandu: „Juriš. Svi n

noţeve!“ Tako su komite probile blokadu i izvukle se bez ikakvih gubitaka, a napadaĉi su mogli samo da ihprebroje - 40 boraca meĊu kojima i 2 ţene.

Bugari ga 19. aprila opkoljavaju kod sela Ţareva, ali se Vojinović pod borbom probija u pravcu sela Batote.

Kombinovane okupatorske snage od Brusa, Blaca i sela Zlatara opkoljavaju, 22. aprila Vojinovića kod manastir

Strmca, no on se i odatle probija. Potom se Vojinović prebacio u Toplicu, na bugarsku teritoriju.

Krvavi pir nad narodomNovica Pašić | 10. mart 2014.

Prema podacima Anketne komisije stradalo 20.000 ljudi i zapaljeno 50.000 kuća. Austrijanci nudeVojinoviću „ĉasne“ uslove za predaju

Bugarski vojnici spremaju vešala

BORBENE snage vojvode Koste Vojinovića, u izmenjenim uslovima, striktno se drţeći ĉetniĉkog naĉina ratovanja, nastavljaju da vode neprekidne borbe sa promenljivim uspehom. Okupator, uporedo s progonomglavnog voĊe ustanka, sprovodi krvavi pir osvete nad stanovništvom. U svirepom obraĉunu sa srpskim ţivljem,prema podacima Anketne komisije, formirane u Narodnoj skupštini posle Prvog svetskog rata, stradalo je oko20.000 ljudi i popaljeno oko 50.000 kuća. Neprijatelj uništava neduţni narod ali ĉetniĉku borbu ne moţe da zatre: u izveštaju višoj istanci austrijski baron

Kun priznaje „... sve pobunjeniĉke voĊe uspele su da se sakriju na bezbedna mesta...“ Bugarska komanda u jednom svom dokumentu, takoĊe, konstatuje: „Nijedan od njihovih viĊenijih ljudi iorganizatora do sada nije uhvaćen“. Svoju vitalnost i odluĉnost odred vojvode Vojinovića naroĉito je pokazao u bici na brdu Kaljaja, blizu sela GrgurNa tom ispresecanom zemljištu dve bugarske ĉete, sa dva topa i dva mitraljeza opkolile su njegove borce i ĉitadan pokušavale da ih unište. I pored nadmoćnosti neprijatelja, ĉetnici su se odliĉno branili i naneli mu ozbiljnegubitke. Bila je to jedna od najznaĉajnijih bitaka ĉetnika vojvode Koste Vojinovića protiv bugarskih snaga nakon gušenjaustanka u Toplici i Jablanici. Bugarska komanda nezadovoljna uĉinkom svojih snaga, krajem maja, ponovo konstatuje: „U bugarskompodruĉju mir nije u potpunosti uspostavljen... ustaniĉki pokret ponovo je oţiveo u poreĊenju sa martovskimpokretom, koji je bio u velikom stilu, razlika je u tome što se mi danas suoĉavamo sa rasutim manevarskimĉetama“.

http://www.novosti.rs/upload/images/2014/03/10n/feljton-vesala.jpg



Zato komandant Moravsko vojno-inspekcijske oblasti pukovnik Darvingov, stari bugarski komita u Makedoniji,16. jula 1917. godine, objavljuje naredbu o promeni taktike u borbi protiv srpskih ĉetnika. Naredba sadrţi iuputstvo pukovnika Tasova o formiranju i dejstvu „kontraĉeta“, ĉiju okosnicu saĉinjavaju bugarske komite saiskustvom iz ratovanja u Makedoniji. Kontraĉete su bile manje jedinice od 50 ljudi, dobro naoruţane i opremljene za samostalna dejstva na teškom terenu po više nedelja, bez kontakta sa komandom. Na ĉelu je bio iskusni komitski vojvoda. Njihov zadatak jebio „da gone sasvim odreĊenu srpsku ĉetu danima, nedeljama i mesecima, sve dok je ne unište“. Bugari su u tom cilju doveli 64 bugarske komitske ĉete. Na prostoru Jablanice i Toplice razmileli su se bugarsk„planinski vodovi“ koji su predvodili vojvode: Krum Zoograf, Tane Nikolov, Peta Rozov, Todor Orovĉanin, Iĉko Dmitrov, Mihajlo Undazov, Slavĉo Pirĉev, Tanĉo Stojanov, Trajko Pavlov, Nikola Gramašev, Hristo Cvetov,Velko Mandraĉev i drugi.

BUGARI SE ČUDEBugari nikako nisu mogli da shvate kako to da narod, nakon svih strahota koje trpi, podrţavaustanike i nastavlja borbu. Kako to da se ĉete uvek obnavljaju i sve drskije napadaju. Nije bilo dana a da neka grupa ĉetniknije izvela akciju. Ĉitavi bataljoni bugarske armije jurili su za Vojinovićem, ali bez uspeha. I Austrijanci su pribegli istoj taktici. Za likvidiranje Vojinovićevih ĉetnika formirali su poterni puk, koji se sastojaood ţandarmerijskog bataljona „S“, bosanskohercegovaĉkog bataljona, jednog dragonskog eskadrona, jednebrdske baterije i dve ĉete pod komandom Derviš-bega. Dejstvo tih snaga bilo je koncentrisano od 18. jula premJastrepcu i Kopaoniku. Okupatorske mobilne i uveţbane snage danima tragaju za Vojinovićem, ali su on i njegovi borci neuhvatljivi i zaBugare i Austrijance. Po brdima i selima jure ih vojnici, dobrovoljci vrbovani od neprijatelja i narodni izdajnici, kosu prešli na okupatorsku stranu. Znajući za potere, Kosta Vojinović, prema navodima austrijskog pukovnikaKerhnave, odgovara: „Ja ne dozvoljavam da me Austrijanci jure okolo ko zeca. Radije ću sam da napadam“. Inapadao je: odluĉno, smelo i uspešno.

Austrijanci shvataju da besomuĉna jurnjava za ĉetniĉkim vojvodom ne daje rezultate pa, nemajući drugog izlazpokreću prepisku s Vojinovićem nudeći mu „ĉasne“ uslove za predaju. Za pokretanje prepiske, po ovlašćenju Generalnog guvernera, bio je zaduţen zapovednik Kosovske Mitrovice. Vojinović je pismo primio 15. aprila 1917. godine na Goĉu od delovoĊe opštine Stanišinci. U njemu okupatornaglašava: „Vama i svim Vašim ljudima osiguravam i jemĉim za ţivot ako mi se najdalje do 20. aprila 1917. ponovom u 8 ĉas. uveĉe u Mitrovici osobeno prijavite. Mi ćemo sa Vama iskljuĉivo kao sa politiĉkim protivnicimapostupati i kao takve po mogućstvu najblaţe kazniti, stavljajući Vam u izgled i pomilovanje. Sve ovo zajemĉujeVam mojom oficirskom ĉašću kao i vlašću koju kao cesarski i kraljevski okruţni zapovednik od NjegovogVeliĉanstva posedujem. - Krajskomandant“ Istog dana vojvoda Kosta Vojinović šalje odgovor: „Primio sam Vaše pismo od 11 aprila i na isto Vam sledeće odgovaram: I. - Kao ĉasnom ĉoveku - oficiru srpskom i vojvodi komitskom koji je svome kralju i otadţbini poloţio zakletvu navernost ne dolikuje mi predati se ţenski.

II. - Ja verujem vašoj ĉasnoj oficirskoj reĉi koja treba da je svetinja za svakoga poštenoga ĉoveka alipretpostavite sebe u mome poloţaju. III. - Ne mogući više mirno gledati kako Arnauti, tolerirani od vaših vlasti, ubijaju, pljaĉkaju i siluju ţenski svetnezaštićen, u našoj od Vas privremeno-zaposednutoj otadţbini odskoĉio sam pre godinu dana u goru i da iz njesa ostalim mojim ĉetnicima spreĉim zlo koje se bilo i u bugarskoj teritoriji jako razvilo. I, blagodareći Bogu, radmoj imao je i uspeha, koji su bili u poslednje vreme dostigli vrhunac koji su i Vama i Bugarima i celome svetudobro poznati. Mnoge potere za mnom od strane Vaše i bugarske vojske ostale su bez uspeha kao i ucene imnoge će još ostati.

Ne brinem za svoj ţivot Novica Pašić | 11. mart 2014. 18:28

Kosta Vojinović nastavlja u pismu austrijskom komandantu: „Sve što sam dobra imao Vi ste mi gaoduzeli u sporazumu sa Turcima



Topliĉki ustanici, vojvoda Pećanac treći sleva

KOSTA Vojinović nastavlja u pismu austrijskom komandantu: „Sve što sam dobra imao Vi ste mi ga oduzeli u

sporazumu sa Turcima. Moguće da Vam nije poznato, gospodine komandante, da sam oštećen samo od

tamošnje opštine i Vaše vojske prilikom vašeg ulaska u Mitrovicu na 100.000 dinara, to Vam celo graĊanstvo

moţe posvedoĉiti kao i bivši okruţni komandant, potpukovnik Volg kome je to bilo dostavljeno.

Oca starog i bolesnog oterali ste mi u ropstvo, ostavljenog polumrtvog od velikog boja, majku, bratića i sestru

pohapsili ste, kuću mi raskućili pa zašto ja da ţivim? Prema svakom vašem uhvaćenom oficiru i vojniku bio samtolerantan i ĉoveĉan zašto vam masu primera mogu navesti. Kad sam masu vaših vojnika i oficira pa i lekara

doktora Carićevića iz Novoga Pazara poštedeo.

Predavati vam se neću nikada ţiv, samo mogu mrtav, a ako mi budete ispunili donje uslove, daću vam ĉasnu

oficirsku reĉ da od dana ispunjenja neće ni jedna od vašeg ţandarma ili vojnika glava zaboleti od strane moje

kao i sviju mojih ljudi i ustanika.

Uslovi sledeći:

1. - Da mi se otac pusti iz ropstva i mati, sestra i brat iz apsa.

2. - Da mi se nadoknadi ošteta od 100.000 dinara.

3. - Da mi se izda objava da mogu sa oruţjem ići gde hoću. 4. - Da mi se ţivot osigura od strane Guvernemana kao i svima mojim ĉetnicima i ustanicima, da im se dozvoli

da mogu kod svojih kuća mirno ţiveti kao i da ne mogu biti internirani.

U protivnom podići ću ustanak i u Šumadiji, Studenici, Rudniku gde sam već pošao i neka vas ne iznenadi

sudbina tamošnjih dana koju su Bugari doţiveli.

Prilog: moja slika“.

Od krajskomande u Kruševcu, 20. aprila 1917, Vojinović je dobio odgovor:

„Komitskom voĊi Kosti Vojinoviću - Kosovcu

U okolini Kriva Reka - Vlajkovci

http://www.novosti.rs/upload/images/2014/03/11n/feljton-topliccki-ustanici.jpg



Na vaše pismo br. 125 od 2. aprila (po starom kalendaru), koje sam primio 16. aprila, došao je od cesarskih u

kraljevskog austrijskog vojnog generalnog guvernmenta za zaposednute zemlje Srbije sledeći odgovor odnosn

odluka koja vam se daje doslovno na znanje i to:

NOVI ROK ZA PREDAJU AUSTRIJSKO i bugar sko ubeĊivanje da se vojvoda mirno preda ne daje rezultate paguverner u Beogradu, 20. aprila, nareĊuje komandi u Kruševcu da se termin za predaju Koste Vojinovića i njegovih najviše40 ljudi produţi.

Cesarski i kraljevski vojni generalni guvernment se sa neprijateljem bez najviše zapovesti ne pogaĊa. Vojni i

generalni guvernment poštuje i priznaje u Kosti Vojinoviću neprijateljskog oficira i u njegovim neposrednimdrugovima neprijateljske vojnike. Ako se Kosta Vojinović pouzdava u vojniĉko viteštvo cesarsko i kraljevsko ne

se bezuslovno preda.

Vojni generalni guvernment u Srbiji“.

Istoga dana Vojinović odgovara i na ovo pismo i naglašava:

„Samo u tom sluĉaju ako Guvernment ispuni uslove prema pismu br. 125 od 15. aprila ove godine, pristaću da

raspustim ĉete i da nastanem da se ubuduće ni jedan nemio sluĉaj - sukob ne desi, niti makakav ustanak.

U tom bi sluĉaju mogli svu vojsku sa granice Bugarske povući i posadu svesti na minimum; u protivnom samo

moţete posvednevno uzalud vojsku gubiti bez da ma kakav cilj postignete, što Vam kao primer moţe posluţiti

poslednji dogaĊaj od 6. aprila tekuće godine, po starom koji se desio u Krivoj Reci“.

Vojinović je 27. aprila dobio pismo od komandira Treće ĉete poternog bataljona, kapetana Geroĉa, u kome mu

ovaj javlja:

„1. - Vreme za predaju produţava se do 10. maja te će svaki pojedinac biti primljen kao redovni srpski vojnik i s

njim će se lepo postupati.

U sluĉaju predaje do ovog vremena:

1. - Biće rodbina Koste Vojinovića na slobodu u rodni kraj puštena.

2. - Sa Kostom Vojinovićem postupiće se kao sa srpskim oficirom te će mu se dozvoliti slobodno kretanje na

podruĉju cesarskog i kraljevskog zemljišta“.

Geroĉ još jednom poziva Vojinovića i njegove ljude da u cilju predaje poĊu u pravcu Ravnih Njiva, a on im

garantuje ţivot.

Na pismu se potpisao i bugarski poruĉnik Danev, sa napomenom: „I od strane bugarskih vlasti i mene liĉno

garantuje vam se ţivot i sloboda. Molim odgovorite“.

Istoga dana Vojinović odgovara obojici. Pismo Gereĉu, u izvodima glasi:

„Predati se ni u kom sluĉaju neću ţiv, već samo mrtav. Ĉasnom srpskom oficiru ne dolikuje predati se ţenski.

Onda najmanje brinem za moj ţivot kada su u pitanju ţivoti hiljadama moje braće jer sam ga ţrtvovao za svoj

rod. Produţivanje roka predaje izlišno je. Samo u tom sluĉaju mogu rasturiti ĉete ako se budu svi uslovi ispunili

prema mojim ranijim pismima“.

Vojinović dalje kaţe: „Nisam ja voĊa razbojniĉke bande koji se napljaĉkao para pa se predaje da pomoću istih

ţivot spase, već sam ja srpski oficir koji je pozvan da noću i danju bdi nad svojim narodom i upućuje isti da ne

zaboravi svoju narodnost, veru i otadţbinu. Za svoju rodbinu ne brinem i radujem se što stradam za svoju

otadţbinu“.

I u pismu poruĉniku Danevu, Vojinović ponavlja da se neće predati ţiv, a onda za Bugare kaţe da su se poneli

kao varvari i nehrišćani, da nisu ubijali vojnike već ţene i decu. „Imajte na umu da je svetski rat i da se ne zna

šta vašu otadţbinu sutra ĉeka“.

Na kraju postavlja uslove pod kojima bi, eventualno, rasturio svoje ĉete:



„1. - Da mi se izda objava od Vrhovne komande bugarskog carstva da mogu slobodno ţiveti na bugarskoj

teritoriji i gde ţelim bez da se predajem. U tom bih sluĉaju nastojao da se više ne desi ni jedan sukob i da sve i

šume vrate kućama.

2. - Svim mojim ĉetnicima da se izda objava da mogu ţiveti mirno kod kuća i da im se ţivot zagarantuje kod

vaše Vrhovne komande.

- Da mi se isplati 40.000 dinara koliko sam oštećen od Vaše vojske“.

Ne ţalim srpske izrode Novica Pašić | 12. mart 2014.

Vojinović poruĉuje okupatoru da srpski narod ne gubi veru u slobodu. Poternica za vojvodom uz

nagradu od 20.000 kruna

Pokušaj dogovora Bugara i ĉetnika

IZ komande u Kruševcu, prosleĊuje se poruka Vojinoviću: „Kosti Vojinoviću, komitskom vojvodi. Austrijska glavna komanda odobrila je odgovor koji je vojni generalni guverner već vama dao i osim toga jeodredila: 1. - Rok za predaju Koste Vojinovića i njegovih najviše 40 ljudi, a koji su njegovi najbliţi drugovi, produţava sedo 10 maja, no s tim da po isteku toga roka za vas i za vaše drugove prestaje pravo da se sa vama kao savojnicima postupa. Ako se vi do toga roka predate:

2. - Biće vama porodica Vojinovići puštena iz internacije u svoju domovinu. 3. - Priznaje se da se sa Kostom Vojinovićem kao sa zarobljenim srpskim oficirom postupa no samo s tomrazlikom, što će se njemu, za vreme rata, dozvoliti izvesna sloboda kao konfiniranom. 4. - U sluĉaju da se preda, kad stigne u Beograd, biće Kosti Vojinoviću isplaćeno 100.000 kruna. 5. - Sa drugovima Koste Vojinovića, ako se budu predali u gornjem roku, postupaće se kao sa zarobljenimsrpskim vojnicima. 6. - Kosti Vojinoviću i njegovim drugovima ne moţe se dopustiti da za vreme trajanja rata ostanu u Srbiji“. Vojinović je i nove uslove za predaju odbio, insistirajući na onima koje je ranije postavio. Krajskomanda izKruševca depešom prenosi Beogradu nepokolebljiv stav srpskog vojvode i predlaţe da se sa njim više nepregovara, nego da se raspiše poternica uz nagradu od 20.000 kruna onome ko ga uhvati. Prvog maja Vojinović je dobio novo pismo od kapetana Geroĉa, u kome mu piše da je dobio nove instrukcije odviših vlasti: „Ako se vi do 10. maja bezuslovno ne predate, ne samo da vam se neće uzeti u obzir osobitasusretljivost u ispunjenju vaših ţelja, već će vam se svaki postupak kao sa srpskim oficirom oduzeti. Na isti naĉ

http://www.novosti.rs/upload/images/2014/03/12n/FELJTON-pregovori.jpg



ćete uskratiti da vaši ĉetnici kao srpski vojnici susretani budu“. Geroĉ napominje da je ovo poslednja prilika kojamu se pruţa te neka dobro razmisli. Vojinović odmah odgovara: „I ovom prilikom ostajem pri tome da samo ako guvernment cesarski i kraljevski za zaposednute zemlje Srbije

ispuni moje predloge mogu i ja ispuniti ono što sam u mom pismu izloţio“. U Vojinovićevom dnevniku za 2. maj zabeleţeno je da je dobio pismo od kapetana Geroĉa i poruĉnika Genĉovkomandanta Blaţeva. Poruĉnik Genĉov mu piše. „Gospodinu Kosti Vojinoviću - Kosovcu, Vi ste, gospodine Kosta Vojinoviću, kao srpski oficir, prema vašem mišljenju stali u red komita kao oslobodilacsrpskog naroda, da biste sa jednim delom, od vas nagovorenih, a moţda i nepromišljenih Srba, oslobodili tajnarod. Takav postupak ne odgovara jednom srpskom oficiru. Prema današnjem stanju, narodno osloboĊenje obeda i nevolja nalazi se u Vašim rukama. Vi biste trebali da se sa svojim drugovima udaljite iz ove zemlje, te dasvoj narod ostavite na miru... Ovaj poţar, koji danas gori svuda, spremali ste Vi i Vaši drugovi. Poruĉnik Genĉov“. Vojinović mu odmah odgovara: „Poštovani kolega, Milo mi je što ţalite naš narod, a to je i duţnost svakoga pravog hrišćanina pošto i Sveto pismo kaţe: „Ko tebekamenom ti njega hlebom“. Vi ste pozvani da štedite ovaj narod ako mislite da njime vladate, a moja je duţnosda svoj narod od zla branim i da u njemu podgrejavam duh srpski i veru hrišćansku. LAŽNA NOVA ADRESA Vojvoda Vojinović okupatoru poruĉuje da mu pisma mogu slati samo do 7. maja, jer će postog vremena „ići prema Šumadiji da tamo diţe ustanak“. Tu namernu dezinformaciju uputio je neprijatelju da bi ga zavarao njegove planove uneo pometnju, mada inaĉe nije ni pomišljao da ide u Šumadiju. Na prvom mestu ja sam ţrtvovao svoj ţivot, pa oca, majku, sestru i braću koji svi i danas trunu u austrijskim

kazamatima - ţrtvovao sam i ţenu i veliko imanje koje je sve opljaĉkano, pa zašto da ţalim srpske izrode išpijune koji se sada kod vas nalaze i vode vas samo da ginete ludo. Srpski narod robovao je 500 godina, pa je opet slobodan postao, pa još toliko neka robuje, ipak ne moţe i nesme izgubiti nadu da će uskoro biti slobodan i dokle god ne postanemo slobodni, dotle neće nestati ljudi koji ćeići po narodu i opominjati ga da je vreme da se sam oslobodi, kao što su naši stari radili, pa sve iako ne budeVojinovića biće drugih. Ali sada to i nije potrebno jer se za našu slobodu danas bore Englezi, velika Rusija, Francuzi, Talijani, BelgijancPortugalci, Rumunija, Japanci, Amerikanci, pa kada bude došlo da ove velike drţave propadnu od Nemaĉke, Austrije, Turske i Bugarske, onda ni Srbiji ne treba nezavisnost. Pa ni u tom sluĉaju ne bi vam se Vojinović predao već bi sebi neku slavnu i srpskog oficira dostojnu smrt sazdao. Moji ĉetnici ni od koga nisu uzeli hleb a da nisu platili, a što je naš narod ostao go i gladan, to ste mu vi tu srećudoneli. Vi moţete ubeĊivati i uveravati neprosvećeni narod da Srbije neće više biti, ali valjda nećete meni tu apsurdnos

govoriti tim pre što im je dovoljno poznata situacija na svim frontovima pa i na makedonskom sa koga i vi bezsumnje topovske tutnje slušate. Neka bog da da se ovaj krvavi i strašni rat završi pa da se mi nekada ugraĊanstvu sastanemo, te bismo tada imali više prilike da jedan drugog kritikujemo. Skrećem vam opet paţnju da posle 7. maja 1917. ne mogu ni jedno pismo primiti. Primite pozdrav. VojvodaKosta Vojinović - Kosovac“. Petog maja Vojinović je u dnevniku zabeleţio da je iz Kr uševca dobio novo pismo od austrijske komande sanaslovom: „PogaĊanje sa Kostom Vojinovićem prekinuto“.

U kralju traţe spasioca Novica Pašić | 13. mart 2014.

Oĉekuje se od Vrhovne komande da vrati nadu srpskom narodu. Za uhvaćenog komitu 1.000 krun

za vojvodu 40.000



Kosta Vojinović

KOSTA Vojinović je 6. maja uputio još jedno pismo bugarskom komandantu Blaţeva u kome mu saopštava: „Na pitanja zašto ne odoh na front odgovaram vam da sam i na njemu bio i opet ću biti sve dotle dokle jednogvašeg vojnika bude bilo u mojoj otadţbini. Kakva suprotnost kod dva bratska naroda: dok mi dolazimo u vašu zemlju da se bratimimo i prolivamo našu dragocenu krv za vašu slobodu kod Jedrena da bi oslobodili svojubraću - nebraću od turskog zavojevaĉa, vi posle kratkog vremena upadoste muĉki u našu otadţbinu da nas

vašim robovima uĉinite, da palite, ubijate, silujete i vršite mnoga nedela, što ni Tatari nisu u svoje vreme radili. Ja ne palim, ne pljaĉkam, ne obešĉašćujem, već sam sa puškom u ruci. I najzad, opominjem izdajnike i sve onkoji su sa našim krvnim neprijateljem, - a to ste vi i Austrija - i koji upropašćavaju svoju braću, da znaju da će Vojinović i njima stati nogom za vrat, kao i dosada što je mnogima stao“. Iz celokupne prepiske jasno se vidi da Kosta Vojinov ić nijednog momenta nije razmišljao o predaji niti da iz togza sebe izvuĉe neku korist. Austrijance je naroĉito zabrinjavalo to što je Vojinović uvek uspevao da odrţi ĉvrstu disciplinu i visok moral svojboraca, i što je „odred odliĉno organizovao i svojim ljudima po cenu smrtne kazne zabranio svako razbojništvo pljaĉku“. Austrijanci su na razne naĉine pokušavali da uhvate Vojinovića i razbiju njegov odred. Kad nisu uspeli borbomraspisali su poternicu sa velikom nagradom onom ko uhvati vojvodu ili ţivog ĉetnika. Tako su 20. maja raspisalnagradu od 1.000 kruna za svakog uhvaćenog komitu, za mrtvog 500, a za svakog jataka 200 kruna. Vojinović je bio ucenjen sa 40.000 kruna.

Ni ta ucena nije urodila plodom. To potvrĊuje i akt kruševaĉke krajskomande, od 7. jula 1917: „ali do danas senije desio ni jedan jedini sluĉaj da je koji Srbin predao vlastima nekog bandita ili da nam je pruţio pomoć da bidobio tu nagradu“. Shvatajući da je stanje krajnje ozbiljno i da preti potpuno uništenje naroda, jer masovno strada, vojvoda KostaVojinović Kosovac, 23. jula 1917. godine, u selu Viĉa, odrţava sastanak sa 100 ĉetnika, kome ne prisustvujevojvoda Kosta Pećanac. Nakon rasprave doneta je odluka o slanju ustaniĉke delegacije na Solunski front saizveštajem za Vrhovnu komandu. Vojvoda Vojinović je sa saradnicima sastavio izveštaj u kome opisuje zloĉinaĉka zverstva okupatora na teritorijToplice i Jablanice, narodne motive za podizanje ustanka, stanje na terenu, svoj liĉni stav i preporuĉuje mere zpoboljšanje uz neophodnu pomoć Vrhovne komande srpske vojske. U izveštaju vojvoda Vojinović, sem ostalog navodi: „Da bih ovom predstojećem zlu stao unekoliko na put i da bnaš narod unekoliko spreĉio da ne srlja besvesno u oĉiglednu propast optuţujući jedni druge - ĉime bi svesrdnposluţio neprijatelju da doĊe do potrebnog cilja - poveo sam se idejom da, iako pod najteţim okolnostima,

http://www.novosti.rs/upload/images/2014/03/13n/feljton-Vojinovic.jpg



organizujem komitsku ĉetu i da gerilskim ĉetovanjem ubedim narod da Srbija nije zauvek propala, da će ona joveća biti, da se za našu pravednu ideju danas najveće carevine bore...“ U daljem tekstu on objašnjava 25-dnevnu ustaniĉku borbu, a potom i slom ustanka pred mnogo nadmoćnijom okupatorskom silom. Zatim dodaje: „Narod je poĉeo gubiti svaku nadu i, mada ĉuje topovske pucnje sa fronta,veli: bar je kralj mogao aeroplanom poslati neka pisma da vidimo šta se radi i šta će biti od nas...“ POTERA BEZ PREDAHA Vojvoda Vojinović stalno menja mesto boravka, bori se i puškom i nadahnutim pisanimpatriotskim porukama neprijatelju, ali njegov odred se, naroĉito posle borbi u martu, smanjio na 40 do 50 boraca. Okupatorga prati u stopu, smatrajući da je on „glavni organizator komitskog pokreta“, kako stoji u jednom spisku svih ustaniĉkih voĊakoji su Austrijanci saĉinili 17. marta 1917. godine. Na kraju izveštaja vojvoda Kosta Vojinović upozorava i traţi: „Ako srpska Vrhovna komanda ţeli povesti raĉunao srpskom narodu koji sada pati ovamo i koji još u njoj i u nama gleda spasioce, onda neka jedino izvoli ispunitiova neophodna, potrebna naša traţenja: 1. Da odmah otpoĉnu aeroplanima u masi razbacivati po selima i svim mestima agitacione plakate u korist Srbii ĉetnika; 2. Da se jedan od g. g. oficira ispošalje aeroplanom na mesto koje budem oznaĉio da isti donese izvesnu sumunovaca da se pomognu familije onih koji se danas tamo i ovamo bore, kao i seljaci koji su postradali i familijeĉinovnika. Da se od iste sume izdrţe ĉete koje svakodnevno rastu da se podigne ugled i moral u narodu i kodĉetnika; 3. Da se aeroplanom ispošalje jedan spreman hirurg i lekovi, kao i zavoji i materijal; 4. Da se putem kanala kroz Albaniju ispošalje jedna ĉeta dobrovoljaca iz svih krajeva sa oruţjem i municijomradi uverenja naroda i vršenja agitacije; 5. Da nam se dadu instrukcije o daljem radu kao i znakovi aeroplana. Samo pod ovim uslovima moći će se spasti naš narod konaĉne propasti i organizovati u većem broju kao i

odsudni udar zadati neprijatelju prilikom odstupanja. U tom bi sluĉaju i Arnauti sa kojima vodimo pregovore prišk nama. A u protivnom će se naš narod pod Austrijom potpuno pokatoliĉiti i postaće najveći austrofili - a narodpod Bugarskom postati bolji Bugari nego oni u Sofiji“. U potpisu: Komandant Ibarsko-kopaoniĉkog odreda komitski vojvoda - rez. potporuĉnik Kosta Jov. Vojinović-Kosovac. U odsustvu ostalih vojvoda, saglasan sa izveštajem i radom: komitski vojvoda Dimitrije Dimitrijević, sveštenik. Tako pripremljen izveštaj trebalo je da uruĉi delegacija: pop Dimitrije Dimitrijević, Aleksandar Piper, RatkoStefanović, Grk Petar Pikula, Proka Planić, Vlajko Vladisavljević i Vlastimir Vuković.

Izdaja skupo koštala! Novica Pašić | 14. mart 2014.

Najbolje ĉetovoĊe prelaze Bugarima i odaju sve veze, jatake i puteve. Vrhovna komanda nareĊujeprekid svake ĉetniĉke akcije



Jovan Ilić i Siniša Stefanović

NA put dug 400 kilometara, grupa sa izveštajem Vrhovnoj komandi pošla je 23. jula 1917. godine iz sela Babicna Kopaoniku. Putovanje se odvijalo uz stalne neprijateljske potere. IzmeĊu Tetova i Gostivara došlo je dosukoba, gde je poginuo Ratko Stefanović. Pop Dimitrijević, Piper i Grk Pikula, posle okršaja, zarobljeni su naSuvoj gori i kasnije sprovedeni u Niš gde su posle ispitivanja muĉki stradali. Planić, Vuković i Vladisavljević su „noću“ 28/29. avgusta prošli neprijateljski front, izmeĊu Ohridskog iPrespanskog jezera, i 4. septembra 1917. godine Vojinovićev izveštaj predali pukovniku Danilu Kalafatoviću. Vrhovna komanda 24. septembra 1917. godine dostavlja pismo ministru vojske u kome obrazlaţe stanje upredelu Toplice i Jablanice i zahtev Koste Vojinovića da se pošalje pomoć sa instrukcijom kako da se to izvedeShvatajući tešku situaciju, Vrhovna komadna srpske vojske u Solunu odluĉuje da pošalje novog izaslanika sa

direktivama ustaniĉkim voĊama. Za sprovoĊenje tog dosta komplikovanog zadatka Vlada je odobrila 10.000dinara za potrebe ustanika u Toplici. Sredinom oktobra u okupiranu Srbiju kreće kapetan Jovan Ilić, avionom,kojim pilotira iskusni avijatiĉar Siniša Stefanović. U direktivi su naglašeni zadaci: da naĊe vojvode Kostu Pećanca i Kostu Vojinovića i da im saopšti nareĊenje Vrhovne komande da odmah obustave svaku ĉetniĉku akciju i dizanje opšteg ustanka; da ĉete rasture donajslabijeg sastava i drţe ih u tajnosti; da liĉno preuzme komandu nad svim vojvodama i ĉetniĉkim sastavima; da zapoĉne oruţanu akciju kada dobije nareĊenje od Vrhovne komande. Avion je poleteo iz Korĉe 29. oktobra u 14 ĉasova. No, prilikom spuštanja kod sela Šilova u Gornjoj Jablanici,nesrećno je udario u drvo i zapalio se. Jedno bugarsko poterno odeljenje bilo je u blizini te odmah priskoĉilo iuhvatilo oba ĉlana posade, koji su ipak uspeli da pre toga zapale sve hartije. Pećanac je kasnije priĉao da je isam bio u blizini, no nije mogao intervenisati „usled neprijateljske nadmoćnosti“. Zahvaljujući sve većoj izdaji, Odred vojvode Vojinovića, 16. oktobra 1917. godine, na predelu izmeĊu Ţareva iTrećaka je opkoljen i prinuĊen da prihvati borbu pod veoma nepovoljnim uslovima. Doţivljava teţak poraz,

ranjen je u nogu i gine mu mnogo ljudi. U toku noći nekako uspeva da se izvuĉe i sa preostalim borcima ponovzametne trag. Kada su na zastanku sveli raĉune, u ĉeti je nedostajalo mnogo boraca: poginuo je zastavnik ĉete narednikJanićije Dimić, Stanka Petrović-Dimić, njegova velika ljubav, koju nije uspeo da preţali. Poginulo je 18 boraca, 10 je ranjeno i ostalo na bojištu. Zaplenjena je cela komora i dragocena arhiva, koja nikad nije pronaĊena. Krug se sve više suţava, ali Vojinović se i dalje bori kao gonjena zver. Na jednom mestu zapisao je ubeleškama: Berićet je poneo, no zemlja je pusta, crna od paljevina, nigde svadbe, nigde sabora. U dnevniku za 8. septembar beleţi da se na Cerovici ceo dan borio sa dve bugarske ĉete. Devetog septembrazabeleţio je borbu kod sela Kaštavara. Beleţi da se sve više ĉetnika predaje i da su oni najopasniji zato što odmah prokazuju neprijatelju ne samo puteve kuda se ĉetnici kreću nego i baze iz kojih se snabdevaju, jatake.Borbe koje u dnevniku beleţi Kosta Vojinović evidentirane su i u bugarskim izveštajima, potpisanim odpukovnika Darvingova.

http://www.novosti.rs/upload/images/2014/03/14n/feljton%20.jpg



STALNO U OBRUČUZima se neumitno pribliţava, a uslovi za borbu postaju sve teţi. Kosta Vojinović sa svojimodredom je neprekidno u obruĉu, ali se uvek uspešno izvlaĉi i nastavlja iz borbe u borbu. Zna da ga, uz pomoć izdajnika iznjegovih redova, neprekidno prate. Ginu mu najbolji borci, vaţni saradnici. U njima se, sem ostalog, navodi: da su „delovi 11. opolĉenskog puka došli 20. septembra oko podne u sukob sVojinovićem na koti 875 kod sela Vuše. Vojinović je imao oko 90 ljudi i uporno se drţao. Ipak je razbijen i ubijensu mu ĉetiri ĉetnika“. Polovinom septembra 1917. Vojinović je imao borbu s Bugarima u selu Obrtnicu, i o tome u dnevniku kaţe: Ok12 sati primetio je straţar bugarsku vojsku od 100 do 150 vojnika i nekoliko konjanika. Po konju doratu odmahsam saznao da je to ĉeta vojvode Tane Nikolova. Ja sam odmah rasporedio ĉetnike moje i spremno oĉekivao dna nas naiĊu. Dogledom sam video da su se uputili našim tragom. Kad su došli do raskrsnice koja vodi zaBokoloran i Pestiš poĉe vojvoda da vrši raspored i krenuše k nama u streljaĉkom stroju. Kada su naišli nalevokrilnu zasedu pripucali su naši, u to smo i mi udarili s boka i s leĊa. Na znak trube otvorila se ogorĉena borba koja je trajala do 4 ĉasa posle podne. Bombama smo ih nekoliko putodbili kada su na juriš pošli; tu su mnogi njini izginuli, a vojvoda, pogoĊen, pao je sa konja i dugo kukao. Vojnicse dozivahu i pitahu: „Kade je vojvoda?“ - „Zaginal, be!“ - ĉuo se odgovor. Konja njegova i psa hrta uhvatili smoNekoliko njihovih ranjenika uhvatio sam ali ih ipak nisam hteo pobiti. Pošto im je pomoć poĉela pristizati, to smse povukli. U ovoj borbi na noţ i bombu poginulo je njihovih oko 40 komita i naš Ramiz Ali Draga smrtno jeranjen... Vojinović dalje beleţi da su ga 16. septembra opkolili Bugari na Viĉkoj ĉuki, ali se pod borbom prebacio prekoToplice. Poginuo mu je jedan ĉetnik. Osamnaestog septembra poslao je svoje najbolje ĉetovoĊe KostuVuĉkovića i Milivoja Raiĉevića da nabave hranu. MeĊutim, oni su se predali Bugarima, kao i mnoge drugeĉetovoĊe. Ne samo što su odale sve veze, jatake i puteve, nego su krenuli na ĉelu bugarskih poternih odeljenjaTo su ĉinili: Jovan Bulajić, Jovan Jelić, ĐorĊe Koprivica, Novica Veljović, potom i Vuĉković i Raiĉević.

Oni vode bugarsku vojsku i obavezuju se da će Vojinovića ubiti ili ţiva uhvatiti.

Ranjen Kosta pobegao!Novica Pašić | 15. mart 2014.

DVA bugarska dokumenta, izdata u oktobru (prvi od pukovnika Darvingova u Nišu, a drugi od štabOperativne vojske u Ćustendilu), opisuju kraj ustanka. U prvom se kaže da je: „predavanje ĉetnikapostalo masovno...

Tane Nikolov sa srpskim ĉetovoĊama

DVA bugarska dokumenta, izdata u oktobru (prvi od pukovnika Darvingova u Nišu, a drugi od štaba

Operativne vojske u Ćustendilu), opisuju kraj ustanka. U prvom se kaţe da je: „predavanje ĉetnika postalo

http://www.novosti.rs/upload/images/2014/03/15/feljton.jpg



masovno. Bugarske vlasti vode pregovore sa još nepredatim ĉetnicima, a to demorališe i ostale koji se

inaĉe ne bi predali“. Drugi dokument poĉinje reĉima: „ĉetniĉki pokret je na izdisaju“.

Bugari su evidentirali da je od 5. do 20. oktobra bilo 47 sukoba sa komitama, ali je najvaţnija borba voĊen

16. oktobra sa Kostom Vojinovićem izmeĊu Ţareva i Trećaka u kojoj je ovaj potpuno razbijen: „17 ĉetnika

mu je poginulo, cela arhiva mu zaplenjena a on, ranjen, sa svega nekoliko drugova je izmakao“. U toku

oktobra predalo se još 13 ĉetovoĊa, 134 ĉetnika i 24 „razbojniĉke voĊe“. „Pa ipak, izgleda da duh

nezadovoljnika još nije potpuno slomljen“, - kaţe se dalje u tome dokumentu.

U gonjenju razbijene Vojinovićeve ĉete uĉestvovali su i Austrijanci sa dva mitraljeza. O toj borbi koja, je

zapravo poĉetak kraja Vojinovićevog ĉetovanja i Topliĉkog ustanka, govori i telegram Drugog poternog

bataljona upućen Okruţnoj feld-ţandarmerijskoj komandi u Kruševcu. U tom telegramu se kaţe: „da je

Vojinović 16. oktobra istoĉno od Trećaka bio pobeĊen i razbijen. Na mestu okršaja ostalo je 18 mrtvih i 10

ranjenih komita. MeĊu mrtvima bila je i njegova ljubavnica. Celokupna oprema i arhiva Vojinovićeve ĉete

pala je u ruke Bugarima. Borba je trajala od 11 sati pre podne do kasno u noć. Bugari su imali 3 mrtva i 1

ranjenog. IzmeĊu Male ĉuke i Trećaka Vojinovića su napadali prva bugarska ĉeta i mitraljesko odeljenje,

dok su ga sa juga napadali druga bugarska ĉeta i kontra ĉeta“.

O toj veoma tragiĉnoj borbi pisao je i sam Vojinović. U njoj mu je propala arhiva i oba dnevnika - operacio

i liĉni njegov. Na dva lista beleţaka (nalaze se u Prokuplju u Arhivu Toplice) Kosta je zapisao: „U samu

zoru opkoljeni smo od austrijske vojske, bugarske vojske i naših izdajnika na Livadicama - Ivaljku.

Potkazan sam od ĉetnika (sleduju imena) koji su se predali, uhvatili su nam zasede na mestima koja su im

bila poznata, a kojima nam je jedini izlaz bio.

POGIBIJA U ZASEDIO BORBI 16. oktobra sa Vojinovićem bugarski podaci su uglavnom taĉni, tvrdi u svojoj studijiMilivoje Perović, koji je imao uvid u bugarsku arhivu u Sofiji. Pukovnik Darvingov 18. oktobra šalje izveštaj štabu Operativnearmije i kaţe: „Vojinovićeva ĉeta 16. oktobra upala u dobro postavljene zasede izmeĊu Ţareva i Trećaka i da mu je tu

poginulo 17 ĉetnika“.

Kad smo naišli na njih oni su otvorili na nas vatru mada su se Bugari bili povukli i ubili zastavnika narednik

Janićija Dimića, Stanku Petrović, roĊenu Dimić, ĐorĊa Dimića, Spasoja Kojića, Ivana Mijovića i Todora

Pavlovića. U toj ogorĉenoj borbi ranjen sam teško u nogu, opkoljen od izdajnika i od vojske neprijateljske

borio sam se ranjen do same noći. Bugari su imali 12 ranjenih i 6 mrtvih“.

Ranjeni Kosta Vojinović Kosovac, sa malobrojnim ljudstvom, sve teţe se kretao i izmicao pojaĉanoj poteri

okupatora. Za njim su jurili 11. opolĉenski puk, 18 bugarskih kontraĉeta i austrijski poterni puk. Poternim

snagama komanduju liĉno general Nerezov, a zamenik mu je potpukovnik Atanasov. Austrijske snage

predvodi pukovnik Klem.

Kosta Vojinović neće da beţi, neće ni da se preda. Njegova glava je ucenjena sa 40.000 kruna. Verner,

komandant okruţne ţandarmerije u Kruševcu kaţe: „Skoro dve godine gonimo i uništavamo ove

razbojnike, a oni se još uvek pojavljuju - već smo se zamorili“.

Svoje kretanje i poslednje borbe Vojinović opisuje na raspalim listićima:

„Od 3. oktobra do 3. novembra nalazio sam se u Kuli i leĉio rane. Potera je bilo velikih za mnom. Naroĉito

su me traţili predati ĉetnici. Njima je ţelja bila da ja poginem te da se oni spasu odgovornosti pred srpskim



sudom za poĉinjena zla i kraĊe kojima sam ja sve podatke pohvatao. Sedmog novembra, zbog velikih

potera u ovome kraju, iako nisam prezdravio, morao sam se po najvećoj hladnoći i snegu premestiti za

Rankovicu kod sela Šipovca. Tu sam od strane Jovana Bulajića i vojske bugarske opkoljen. Borili smo se

nekoliko sati potom smo se povukli. U borbi su poginula dva bugarska vojnika i tri su ranjena, a ostali su s

razbegli. Potkazali su nas seljaci iz Šipovca.

Osmog novembra prešli smo preko Igrišta na planinu Šumatu, tu smo se smestili u kolibu, koju su ĉetnici

napravili (blizu sela Trmka, njegovog omiljenog skloništa). Na nogu još ne mogu da se naslonim.

Predali su se ĉetnici Martin Mladenović i Petar Prstojević. Oba nisu htela da se interniraju već su se primil

u bugarsku komitsku ĉetu. Bugarske vlasti, pošto sam ubio vojvodu bugarskog Tana Nikolova i vojvodu

Kruma, nisu primoravale nijednog ĉetnika koji se predao da uzme oruţje i poĊe protivu srpskih komita, već

im je stavljen uslov: ili vole da se interniraju ili pak da stupe u ĉete bugarske i da nas hvataju. Mnogi su

zahtevali da se interniraju i oni su oterani, a oni koji to nisu hteli danas idu i vode vojsku na nas, tuku naro

i pljaĉkaju, optuţuju one Srbe koji su ih hranili i od Bugara ĉuvali, pokazuju gde je šta od materijala

zakopano itd.

Za vreme od 7. novembra do 25. novembra nalazio sam se u Toplici. Opkoljeni u kući u selu Lazarevcuprobili smo se bez ikakvih gubitaka. Potkazivali su me imućniji graĊani seljaci, a sirotinja nam izlazila na

susret i ĉuvala. Sve one ĉetnike i oficire naše koji su sa oruţjem išli protivu mene i mojih ĉetnika povezali

su Bugari, razoruţali i sve vezane sproveli za Prokuplje. Tu su ih saslušali i svi su drugi dan pogubljeni.

Tako je naš narod laknuo dušom i oprostio se izdajnika“.

Presuda poslednjim metkomNovica Pašić | 16. mart 2014.

U puškaranju s Bugarima u selu Lazarevcu, gde se skrivao uz pomoć Vuĉka Pantića, Kosta

Vojinović je izgubio konja, što mu je znatno otežalo kretanje



U PUŠKARANjU s Bugarima u selu Lazarevcu, gde se skrivao uz pomoć Vuĉka Pantića, Kosta Vojinović jeizgubio konja, što mu je znatno oteţalo kretanje. Umesto štake koristio je pušku. Za svoje skrovište ponovo biraselo Trmku, 10-15 kilometara zapadno od Kuršumlije. Tu je u dnevnik zapisao: "Dvadeset šesti novembar. Danas proslavljam moje krsno ime - Prepodobnog Sv. ĐorĊa Alimpija. Zasada seograniĉih na zemunice pošto je sneg pao." Bugari pripremaju poslednju ofanzivu, koja će doći glave poslednjem srpskom ratniku i vojvodi Topliĉkog ustanka. Komandant Moravske oblasti general Nerezov šalje 18. novembra zapovest: komandantu Drugogbrigadnog okupacionog rejona u kojoj nareĊuje da se 8. decembra otpoĉne sa sistematskim i stalnim gonjenjemkomitskih ĉeta sve do njihovog konaĉnog istrebljenja. Taj rejon je nazvan rejonom usiljenog dejstva. U toj akcijiuĉestvovalo je, pored postojećih 11 kontraĉeta, još sedam komitskih kontraĉeta. Da bi uništili Vojinovića, i Austrijanci su preduzimali razne mere. Tako su, na primer, 17. oktobra 1917.obrazovali specijalni lovaĉki puk tako što je svaka krajskomanda u Srbiji izdvojila po 26 dobrovoljaca. Puk jebrojio oko 500 dobro naoruţanih vojnika, koji su morali znati srpski jezik. Puk je, meĊutim, ubrzo rasformiran, jer prema zvaniĉnom saopštenju, "nije pokazao nikakve naroĉite uspehe. Zsve vreme samo se jednom sukobio sa banditima, i to noću - bilo je pucnjave sa obe strane, ali bez gubitaka.Razbojnici sa vrlo velikom paţnjom i opreznošću vrše svoj zadatak, a teren je loš i pomoć stanovništva velika tsu u stanju da svaki sukob izbegnu". Aleksandar Deroko piše: "Vodeći borbe iz dana u dan, izvlaĉeći svoj odred iz beznadeţnih situacija i probijajućse kroz zamke i zasede koje mu je neprijatelj postavljao, Vojinović bi najzad ranjen. Teško ranjenog ĉetnici su gprenosili dalje i krili, dok najzad, decembra 1917, ne bi opkoljen kod sela Grgura u Topliĉkom okrugu. Borio se

do pretposlednjeg metka, a poslednji je namenio sebi odrţavajući reĉ da ţiv pasti neprijatelju u ruke neće. Takozavrši ovaj junak bez straha i mane. Nije mu bilo suĊeno da priĉeka još devet meseci pa da vidi san svoga ţivoostvaren. Bugarska ĉeta koja ga je opkolila u poslednjoj borbi nagraĊena je sa 90.000 leva."

POZORIŠTE USRED ŠUMEKOSTA Vojinović nije bio samo sposoban vojni rukovodilac, viĉan mnogim ratnimveštinama. U njegovom srcu i duši smeštena je bila i široka lepeza ljudskog nemira i umetniĉkog šarma. Kada bi se puškeutišale, a bombe i noţevi prestali da rade, Vojvoda se s borcima povlaĉio u bivake i logore i prepuštao svoj drugoj ljubavi -umetnosti: pisao je pesme, prozne sastave pa ĉak i pozorišne dramske komade. Na pozornici usred šume, pred izbeglimnarodom, njegova dela izvodili su borci jaĉajući i na taj naĉin svoj duh nepokora. Bile su to jedinstvene pozorišne igre koje za osnovu imale srpsku vekovnu borbu za slobodu.

U dokumentu koji je Milivoje Perović pronašao u bugarskoj arhivi se kaţe: "Videći besmislenost svoje borbe ištete za narod ĉetnici koji su se sami predali, gonili su svoje drugove što su još ostali u šumi. Na primer, Jelić, Koprivica, Evgenije Cvetković, Ĉupić, Nika Kuštrimović, Ica Kalajija, Rade Vlahović i mnogi drugi viĊeni ĉetovoĊe. Ĉak je i stanovništvo uzelo velikog uĉešća u gonjenju preostalih ĉetnika. U Prokuplju je obrazovan

http://www.novosti.rs/upload/images/2014/03/16n/feljton--SPOMENIK-K.jpg



komitet za hvatanje Pećanca, a u mnogim selima obrazovane su kontraĉete za gonjenje ĉetnika. Vojinović je botkriven i ubijen kod sela Grgura od dve takve seoske kontraĉete, a pre toga bio je ranjen kod sela Sudimlja bapomoću svojih bivših ĉetnika koji su najbolje otkrivali mesta njegovog kretanja i boravka." Poslednje odredište usamljenom i ranjenom Kosti Vojinoviću bila je stara vodenica na potoku pored sela GrgurTu je vojvoda Kosta Vojinović Kosovac presudio sam sebi. Kada je okupator ušao u vodenicu, našao je beţivotno tele velikog srpskog vojvode i na parĉetu isprljanogpapira njegovu poslednju ţelju: da ga sahrane na mestu pogibije. Neprijatelj mu je ţelju ispunio, ali tek pošto su njegovo telo svima pokazali u Kuršumliji. Sahranjen je u jednoj jaruzi pored vodenice. Po završetku Prvog svetskog rata, rezervni poruĉnik Vukoje Todorović, Vojinovićev bliţi roĊak po majci, pokup je njegove posmrtne ostatke i dostojno ih sahranio na groblju pored grgurske crkve. Kosti velikog vojvode injegovih drugova, uz sve poĉasti, sahranjeni su u parku pored grgurske crkve, 1940. godine. Tu je srpskomvojskovoĊi podignut spomenik kakav dolikuje borcu za slobodu, rad akademskog vajara Rista Stijovića.

(Kraj)

Documents

Junaci Topličkog ustanka-feljton Večernjih novosti