Traenje lepote u proporciji, skladu delova jedne celine i slino, obilato je prisutno u antikoj umetnosti

Kalokagatija

Traenje lepote u proporciji, skladu delova jedne celine i slino, obilato je prisutno u antikoj umetnosti. Koncept pravilnosti, proporcije i lepote se zasniva na matematikim kategorijama, na brojevima i njihovim odnosima. Traenje lepote u srazmeri povezano je sa shvatanjem broja kao izvora pravilnosti i harmonije. U tom smislu, apsolutizaciju broja kao metafizikog naela i izvora sklada i lepote imamo kod Pitagore i pitagorejaca. Postavljanje broja kao naela harmonije i lepote u sluaju pitagorejaca, kao i traenje izvora lepote ulnih stvari u idejama (do kojih se moe vinuti filosofsko miljenje), znai da lepota za starogrku misao nije samo ulna kategorija, ve i neto dostupno razumu, odnosno miljenju.

Povezivanje pojmova lepog i dobrog opte je mesto u starogrkoj kulturi i pokazuje preplitanje estetskih i etikih ideala. Tako vrhovni etiki pojam predstavlja kalokagatija (). Kroz razmatranje znaenja dva prideva koji sainjavaju ovaj pojam, mogue je uoiti da se lepo i dobro poklapaju, pa je estetsko u isti mah i etiko, odnosno etiko takoe i estetsko (grki pridev dobar // ima znaenje dobrog, estitog, plemenitog, ali i hrabrog, razumnog, potenog; dok pridev lep // ima znaenja lepog, prigodnog, draesnog, povoljnog, prikladnog ali i korisnog, a u vezi sa unutranjom lepotom, tj. moralnim kvalitetima, pojam jo oznaava i plemenitost i estitost). Udrueni u vrhovni pojam kalokagatije, ovi pojmovi oznaavaju potenje, slobodu, plemenitost. Raznovrsni konteksti u kojima su se pridevi dobrog i lepog upotrebljavali, nameu zakljuak da se lepota i dobrota, kako tela tako i due, podjednako negovala u antiko vreme. Mnogobrojni primeri ukazuju na isticanje vanosti spoja lepog i dobrog, odnosno na neodvojivost etikog i estetskog. Pesnikinja Sapfo sa Lezbosa kae: Ko je lep, inie se oima da je dobar, a ko je dobar bie u isti mah i lep. Perikle istie: uvaj kalokagatiju vernije no zakletvu. Odjek povezanosti ovih pojmova imamo i u savremenoj upotrebi u naem jeziku; esto pojam lepog koristimo u znaenju dobrog, npr. lepo vaspitan znai dobro vaspitan, ili lepi maniri u znaenju dobro ponaanje, to nije bilo lepo u znaenju nisi se dobro poneo i sl. Ovu vezu lepog i dobrog moemo posmatrati u umetnikim delima od antikog vremena pa sve do moderne epohe, kako u delima vizuelne umetnosti, tako i u knjievnosti i poeziji. Oni antiki heroji koji su nosioci vrline i dobrote, po pravilu su i lepi. Atlete su oni koji postiu izuzetne rezulate u, recimo, sportskim nadmetanjima i prevazilaenju granica sopstvenog tela, ali istovremeno i oni koji poseduju vrlinu, odnosno izgrauju se u dobru i moralu. Tako i ideal obrazovanja nije podrazumevao prikupljanje informacija ve obrazovanje (tj. uobliavanje, formiranje) celokupnog oveka, u njegovoj fizikoj i duhovnoj dimenziji, zbog ega je izraz uoblienog (obrazovanog) oveka bilo mogue nai u reprezentaciji idealno oblikovanog (lepog) tela u kome obitava takoe lepo oblikovan (dobar) duh. Antiki svet nam prua primere preko kojih i sadraj koji sam po sebi ne moemo oznaiti kao lep ili dobar moe dovesti do uzvienih oseanja, to je takoe estetika kategorije koja stoji u bliskoj vezi sa pojmom lepog. Najbolji primer u tom smislu prua grka tragedija. Tragedija u svojoj stereotipnoj formi prikazuje glavnog junaka koji je nosilac odreene vrline i ijom se smru dovrava tekst dramske radnje. Iako to samo po sebi ne predstavlja lep tj. dopadljiv sadraj po sebi, on, prema Aristotelu, dovodi do katarze kod posmatraa, odnosno svojevrsnog proienja ili preobraaja koji posmatraa, pruajui mu pouku i novo iskustvo, ini boljim. Paralelno sa pojmom lepog, i runo je shvatano ne samo kao estetika, ve i kao etika kategorija. U istorijskoj perspektivi, pojam runog je bio povezivan sa lepim uglavnom na dva naina: runo kao suprotnost ili negacija lepog, odnosno runo kao udaljavanje od lepog ili njegova degradacija. Slino odnosu lepog i dobrog, mogue je uspostaviti odnos runog i zlog. Kao primer u navesti likovne predstave mitolokih bia poput Meduze, za koju mit kae da je bila udovite sa zmijama umesto kose. Onoga ko bi se licem u lice suoio sa Meduzom, njen pogled bi pretvarao u kamen. Ova moralna runoa Meduze se u likovnoj umetnosti prikazivala uglavnom karikaturalnim formama, naglaenom disproporcijom i ekspresijom na licu, to je sve trebalo da ostavi odgovarajui utisak na posmatraa. I u kasnijoj umetnosti se sree iskrivljena forma lica kao personifikacija runoe, ali i moralnog pada i zla. U hrianskoj ikonografiji demoni su prikazani na slian nain, kao deformisana, neproporcionalna bia, iskrivljenih lica. Nasuprot tome, likovi Hrista ili svetitelja zrae mirom, spokojem i duhovnom lepotom kao izrazom najvieg dobra zajednice sa Bogom. Tu vidimo da lepota nije povezana pre svega sa idealnom proporcijom ljudskog tela ili harmonijom broja, kako je to bio sluaj u antikoj Grkoj, ve sa dobrim kao suprotnosti zlu, ivotom kao suprotnosti smrti. Samim tim je i ljudska lepota povezana sa naelom ovenosti, ostvarenja oveka u dobru i zajednici sa Bogom, umesto u idealnim proporcijama (npr. idealno razvijenog) tela. U tom smislu lepo, dobro i istinito ne mogu biti razdvojeni, a njihov izraz na ikoni je upravo svetlost koja sugerie samo Boje prisustvo kao izvor apsolutne lepote, dobrote i istine. Nasuprot svetlou oblikovanih likova Hrista i svetih, avo se prikazuje crnom ili sivom bojom, koje same po sebi oznaavaju odsustvo svetlosti (zbog ega se nazivaju i ne-bojama), odnosno odsustvo bilo kakvog sadraja, prazninu i nitavilo. I upravo ove kategorije: odsustvo sadraja i praznina (nitavilo), jesu osnovne odlike zla po hrianskom poimanju. Satana ili avo (grki klevetnik, onaj koji lae) slui se obmanom kao glavnim orujem. A la je zlo, pa samim tim i odsustvo smisla i lepote. Nasuprot tome, Hristos jeste svetlost svetu, istina, put i ivot, a svetlost kao takva omoguava lepotu i percepciju lepote. Bilo bi, meutim, pogreno smatrati kako je lepo i dobro (odnosno runo i zlo) jednosmerno povezano i kako je njihova veza jednoznana i nuna. esto sreemo i obrnut princip, da se neto to je sutinski zlo predstavlja kao naizgled lepo. Tako demoni u predanju esto uzimaju formu lepih devojaka ili mladia kako bi zaveli moralno i duhovno slabe, i skrenuli ih sa ispravnog i istinskog puta na stranputicu i zlo. Vile u narodnom predanju jesu (naizgled) lepa ali i jeziva stvorenja, koja ljude zavode svojom lepotom ili lepotom svog glasa, odvodei ih u smrt ili propast. U ovim i slinim narativima, akcenat se obino stavlja na privid lepote koji skriva sutinsko zlo, ime se implicira da prava lepota iznosi istovremeno i dobrotu na svetlost dana, odnosno da prividna (najee fizika) runoa ili nedostatak mogu da otkriju sutinsku dobrotu i lepotu. Iskazivanjem dobrote kroz neskladne ili neprijatne forme ima takoe za cilj i da ukae na prolaznost povrno shvaene (fizike) lepote, i na opasnost od njene zavodljivosti i nitavila koje se iza nje krije. Umetnost, kao i kultura uopte, u moderno doba obilato koristi runo tj. neskladno, okantno, neproporcionalno i sl. kao umetniko oblikovno naelo. Lepo i umetniko prestaju da budu neposredno povezani pojmovi, tako da je, s obzirom na modernu i savremenu umetnost, mogue govoriti i o estetici runog. Otpad, nesklad, deformacije, kako fizike tako i duevne i duhovne, sve to moe postati sredstvo kojim se umetnost izraava, i pomou kog se oblikuje dobro (ili lepo) delo. Primena runog u oblikovanju jedne estetske umetnike celine nije izum umetnosti dvadesetog veka, mada je u dvadesetom veku problem zaotren. Ve na gotikim skulpturama zapadne umetnosti imamo naglaeno runu obradu, u smislu distorzija tela, isticanja brutalnosti i sl. sa ciljem da se ostavi snaan utisak na posmatraa. Namera, dakle, nije da posmatra pasivno uiva u lepoti formi, ve da se vernik suoi sa realizmom i veliinom Hristovih patnji, kako bi se identifikovao sa njima. U tom smislu i eventualan muan efekat koji jedna takva scena moe ostaviti (slino savremenom ostvarenju Mela Gibsona u filmu The Passion of the Christ, 2004), postaje sastavni deo ukupnog estetskog ali i religioznog doivljaja. Odnos estetikog i etikog, koji je ovde samo sumarno naznaen kroz odnose lepog i dobrog (iako se na njih ne moe svesti), predstavlja vaan pokazatelj dominantnog pogleda na svet u svakoj kulturi i svakom pojedinanom vremenu. Kao to je antika gradila svoje pojmove lepog i dobrog u okviru jednog stabilnog i koherentnog shvatanja sveta kao kosmosa (poretka), tako su i potonje epohe interpretirale ove pojmove na nov nain, otkrivajui kroz njih sopstvenu metafiziku, sopstveni odnos prema vrednostima i smislu sveta. Komleksnost ovih odnosa i znaenja koja estetike i etike kategorije imaju u moderno vreme, otkrivaju svu slojevitost i mnogoznanost sveta u kome ivimo. Odsustvo jednog estetsko/estetikog ideala pokazuje da ne postoji nikakva jedinstvena metafizika na kojoj svet u nae doba poiva. Umesto toga se istie pluralizam razliitih est/etika, a hrianima ostaje zadatak da njih shvate i interpretiraju u skladu sa svojom verom i iskustvom.