ДУ Ш К А К ЛИ К ОВА Ц (Београд)

О Н Е К И М Г РА М А Т И Ч К И М П И Т А Њ И М А И З Н А С Т А В Е

ЈЕ З И К А У О С Н О В Н О Ј Ш К О Л И

П овод за овај текст предст авља Пр едлог збир к е задат ак а за

квалификациони испит из предмета Српски ј език и књижевност, који смо,

у свој ству рецензента, имали прилике да прегледамо. Реч је о задацима

кој е су за приј емни испит за средње школе 2003. године предлож или

наставници из неколико београдск их основних и средњих школа и који,

претпостављамо, верно одслик авај у наставну праксу у обради нек их

граматичких питања. Реч је о питањима која ни у традиционалној граматици,

па онда ни у уџбеницима за основну школу нису увек нај срећниј е решена,

због чега желимо да скренемо паж њу на њих1.

1. О тзв. број ним именицама

Један од предложених задатак а гласи: „Одреди прецизно врсту и

подврсту речи: пет ица, пет ак, пет ор о, пет и, пет орица, пет". Тражени

одговори су (редом): именица - бројна, именица - бројна, број - збирни, број

- редни, именица - бројна, број

- основни (главни).

Подразумева се, дакле, да су речи пет ица, пет ак, пет орица број-

не именице. Ни питање ни решење нису дати ни случајно ни произвољно:

наслањају се на наставни план и програм из српског ј езика за основну шко-

1 Аутор ових редова је с тог аспекта већ анализирао ј едан основношколск и

уџбеник (в. К ликовац 2001).

3 10 К њиж евност и ј език

лу, према којем ј е рађен и уџбеник Српски ј език и култ ура израж авања за

5. разред основне школе (Николић и Николић 1995). У том уџбенику (стр.

52) стоји следеће: „Поједине речи су по облику именице, а по значењу основ-

ни број еви. То су број нс именице ст от ина, хиљада или т исућа, милион,

милијарда, билион. [...] Пуно ј е бројних именица које су изведене од бројева.

Тако су од броја пет изведене именице: пет ина (пети део), пет ица (оцена,

цифра), пет ак (ђак петог разреда), пепшрица (пет мушкараца), петшк (пе-

ти дан у недељи). Од број а десет постале су број не именице: десет ина,

десет ица, десет ка, десет ор ица, десет ар, десет ак. Н аставци за грађење

бројних именица ј есу: -ина, -ица,

-ка, -орица,

-ак" (речи су истакнуте к ао у

оригиналу).

У наведеном цитату под број ним именицама подразумевај у се две

ствари: прво, речи кој е су „по облику именице, а по значењу основни броје-

ви"; друго, именице изведене од бројева, без обзира на то да ли су по значе-

њу основни бројеви (к ао што су пет орица, десет орица, десет ак ) или имај у

неко друго значење (петшна, петшца, петшк, пет ак, десет ина, десет ица,

десет ка, десет ар). Шта су, дакле, бројне именице?

Различити граматичк и приручници говоре различито. Стевановић

(1975) број ним именицама назива именицс кој с имај у значење број а - а то

су бројне именице на - ица (стр. 322) и бројне именице на - ак (стр. 476-477).

Тај аутор помиње и да ј е ст от ина бројна именица (стр. 477). У вези с

именицама изведеним од бројева суфиксима („наставцима") - ак (т рећак,

пет ак, шест ак, седмак, осмак, десет ак ), -ка (чет вор ка, двој ка, т рој ка,

десетшрка) и - ица (пет ица, шестшца, седмица) Стевановић не употребља-

ва термин број на именица.2

Слично Стевановићу бројне именице одређују и Станој чић и Попо-

вић у Грамат ици српскога ј езика за I, II, III i I Vразред средње школе (Ста-

ној чић и Поповић 2002), који тај термин помињу само у вези с бројним

именицама на - ица, као и Симеон у Енциклопедиј ском рј ечнику линГви-

стш чк их назива (Симеон 1969), који под одредницом именица наводи да ј е

бројна именица „именица са значењем број а или количине", нпр. ст от ина,

т исућа.

Н асупрот томе, у лексикону Српск охрват ск и ј език , под одредницом

БРОЈНА ИМЕНИЦА налазимо да је у питању „именица кој а се твори од

основног или збирног број а додавањем одговарајућих наставак а"; помињу

се такве именице изведене суфиксима - ица (оне к ао двој ица, т рој ица, два-

десет орица, али и именице пет ица, шест ица, седмица... десет ица, ј едана-

2 Од овак вог схватања број них именица одступа ј едино његова опаска у

вези с бројним именицама на - ица: „Поред тога што врше ову служ бу [бројева],

именице: двој ица, т рој ица / .../ педесет девет орица - називај у се број ним

именицама и зато што се изводе од једне врсте број ева, тј . од збирних бројева"

(стр. 322). Иако ј е та опаска дата сасвим узгред и не наслања се ни на шта друго у

читавој књизи, можда ј е могла проузроковати забуну.

О неким граматичк им питањима.. 3 11

естшца) ,- арка (ст от инарка, пет ст одинарка, хиљадарка, пепшхиљадар

-

ка),- ка (двој ка, т рој ка, чет ворка) и - ак (десет ак, седмак, првак). Бројна

именица, дакле, у овом случају је именица изведена од броја.

У овом последњем приручник у постој и и одредница П РИ Д ЕВСК Е

И М ЕН И Ц Е - а то су „неправе именице постале од придева; значе особину

те се зову и особинске речи, нпр. белина, црнина, близина, даљина, стш-

рост , младост , ж алост , радост , веселост , мудрост , чист оћа, вредноћа,

лепот а итд." Д акле, то су именице изведене од придева, али не све, него

само оне које значе особину, тј . које имај у придевско значење. Сагласно

томе, постоји и одредница ГЛА ГОЛСК А ИМ ЕНИ ЦА , кој а ј е „именица из-

ведена од глагола", али не свака, него она „кој а значи обично процес врше-

ња радње одн. стање означено глаголом у основи" - кој а, дакле, има глагол-

ско значење. У оквиру одреднице помињу се суфикси - ј е, -ње,

-ће, -ај ,

-еж , -

ба, -ва и - њава.

Настављај ући исту логику, број не именице могле би бити само име-

нице изведене од бројева које и саме значе број . То су број не именице на -

ица, које означавају скуп мушкараца (нпр. шест орица дечака, десет орица

вој ника), број не именице на - ак , кој е означавају приближ ан број , кој и се

може сматрати и неважним (десетшк дана, ст от инак људи) и бројне име-

нице на - ина, које такође означавају приближ ан број (као у примеру Наи-

шли смо на групу од десет ину Ескима из Речника српскохрват скога књи-

жевног ј езика, под десетина). (Тим именицама могу се прикључити и име-

нице ст от ина, хиљада, милион, милијарда, билион и сл. - јер, иако нису све

изведене од бројева, значе број .) Остале именице не би се могле назвати

бројним именицама ј ер не значе број еве, него имају различита друга зна-

ч е њ а .

А ли чак и независно од обраде поменутих пој мова у лексикону Срп-

скохрват ски ј език, можемо рећи да се именице (па ни друга врста речи)

тешко могу делити на подврсте према врсти речи од кој е су изведене. (У

том случај у, не само што би термини придевске именице и глаголске имени-

це имале другачиј а, знатно шира значења него би нам биле потребне и

заменичке, па и именичке именице\) Стога би термин бројна именица морао

имати значење „именица са значењем број а" и у програму и приручницима

з а о сн о в н у ш к о л у .

2. О реченицама и сиитагмама

Неколико задатака из Предлога збирке задат ака односи се на утвр-

ђивање реченичних чланова. Тако се, на пример, траж и да се одреди слу-

ж ба подвучених реченичних чланова у реченици Д ецо, А ндреас Сам, vче-

ник наше школе. ухват ио ј е најопаснију банду друмских разбој ника. а Ју^

лија Сабо ће заплакат и од узбућења. Одговор гласи: ученик наше школе ј е

апозиција, најопаснију банду објекат, друмских разбојника атрибут, Јулиј а

Сабо субјекат, ће заплакат и предикат, а одузбуђења - прилошка одредба

3 12 К њиж евност и ј език

за узрок . Атрибут се, дакле, сматра реченичним чланом истог реда к ао

субјекат, предик ат, обј екат, прилошке одредбе и апозициј а.

Реч ј е, међутим, о члановима који припадају различитим хиј ерархиј-

ским нивоима у устрој ству реченице. Субј ек ат , предик ат , ј есу речснични

чланови; за разлик у од њих, атрибут , зај едно са именицом уз коју стоји,

сачињава синтагму, па ј е он синтагматски члан. Тек преко синтагме он ј е и

реченични члан. Та именичка синтагма, онда, врши функциј у неког рече-

ничног члана - овог пута правог обј екта. Дакле, у наведеном примеру ира-

ви објекат (који се добиј а на питање Шт а ј еухватшо Лндреас Сам?) јесте

синтагма нај опаснију банду друмских разбојники\ њена главна реч ј е име-

ница банда, кој а има два атрибута: нај опаснију и друмских разбој ника.

3. О независним и зависним предик атск им

р е ч е н и ц а м а

Уобичајено је у традиционалној граматици, а затим и у школској прак -

си, да се реченице деле на просте и сложене; просте имају ј едан предик ат, а

слож ене се састој е од више простих реченица. У зависности од врсте рече-

ница кој е садрже у себи, сложене реченице могу бити независносложене

(или напоредносложене) и зависносложене; прве се састој е од двеју или

више независних реченица, а друге од независних и зависних. У оба та

случај а слож ена реченица се дели на исти начин: вертик алним цртама, ко-

јима се жели одредити граница међу реченицама.

Тако се у ј едном задатку траж и да се у наведеној сложеној реченици

подвуку независне просте реченице; реченица пласи: Језеро ј едва да је било

залеђено, покривале су Га, у т анком слоју, и пахуље кој е су j oiu увек пада-

ле, и кад бисмо заст али и ослушк ивали, свуда унаок оло т ихо ј е шушт ао

т ршчар. У одговору ј е подвучено, прво: Језеро ј едва да ј е било залеђено;

друго: покривале су i a, у т анком слоју, и пахуље\ треће: свуда унаоколо

т ихо ј е шушт ао т ршчар . Реченице кој е су ј ош увек падале и кад бисмо

заст али и [кад бисмо] ослушкивали нису подвучене јер су то зависне рече-

н и ц е .

Оваква подела целе (тј . комуникативне) реченице превиђа, међутим,

да су з ави сн е р еч ен и ц е дел о ви , ч л ан о ви н езави сн и х р еч ени ц а , ил и си нт аг -

ми у оквиру њих: зависна реченица кој е су j oiu увек пшдале је атрибут у

оквиру именичке синтагме пахуље које су ј ош увек падале, која ј е субјекат

у независној предик атској реченици покривале су l a, у т анком слоју, и па-

хуље кој е су j oiu увек падале\ а зависне реченице кад бисмо заст али и [кад

бисмо] ослушк ивали ј есу одредбе за време у оквиру независне реченице

кад бисмо застшли и ослушк ивали, свуда унаок оло т ихо ј е шуштшо т р-

шчар. Другим речима, независне реченице обухватај у зависне реченице

к ао што свак а целина обухвата свој део (в. и К ликовац 2001; К ликовац

2002:133- 142).

О нек им граматичким питањима... 3 13

Поента ј е у томе да су независне и зависне предик атске реченице

битно различите: независне реченице могу да стоје саме и да сачињавају

завршену поруку (тј . комуник ативну реченицу), док зависне реченице има-

ј у синтаксичку функциј у у оквиру независних (Станојчић и Поповић 2002:

стр.195- 198, стр. 300 и даље). Слично реченицама и синтагмама из прет-

ходне тачке, оне не припадај у истом „спрату" синтаксичке анализе. Једна

комуник ативна реченица дели се без остатк а на независне предик атске

реченице, а у ок виру њих, на „ниж ем" спрату или спратовима, налазе се

зависне реченице, као њихови чланови (прилошке одредбе, субј екти, објек-

ти, апозитиви, атрибути итд.).

У ј едном задатку се траж и да се одреди колико у наведеној сложеној

реченици има простих; реченица гласи: Направивши велики круг, продуж и-

ли смо клизање мислећи на црвендаћа, ј ер нас ј е у т ом т ренут ку инт ере-

совало само да ли ћемо га поново видет и. Одговор је - три. Овак ав задатак

и м а см и сл а ут о л и к о ш т о се од у ч ен и к а т р аж и да п р еп о з н а д а си н т ак си ч к е

ј единице са глаголским прилозима (прошлим и садашњим) нису реченице -

направивши велик и круг и мислећи на црвендаћа - те да су предик ати само

продуж или смо, ј е инт ересовало и ћемо видет и. Има, дакле, три предикат-

ске (или просте) реченице. Међутим, не сме да се подразумева да те три

реченице припадају истом нивоу хиј ерархиј ске структуре. Предик атск а

реченица чији је предикат продуж шш смо обухвата друге две, ј ер ј е једина

независна; реченица чиј и ј е предик ат ј е инт ересовало ј есте зависна, и то

узрочна реченица, па врши функцију прилошке одредбе за узрок у оквиру

те независне. Тако ћемо независну предик атск у реченицу направивши ве-

лики круг , продуж или смо клизањемислећи на црвендаћа, ј ер насј еу т ом

т ренут ку инт ересовало само да ли ћемо i a поново видет и поделити на

следећи начин :

Реченица чијиј е предикат ћемо видет и јесте зависноупитна, и деоје

малочас поменуте узрочне реченице. Структуру те узрочне реченице мо-

ж емо прик азати на следећи начин :

3 Овај реченични члан може се интерпретирати и као прави објекат.

3 14 К њиж евност и ј език

Види се, дакле, да се независне и зависне реченице пој ављују на раз-

личитим нивоима, „спратовима" реченичне структуре. Ови односи надре-

ђености и подређености у ј език у постоје упркос томе што се језик оствару-

ј е у времену, дакле линеарно, са речима поређаним ј една иза друге.

Интонација ј е ствар линеарног остварења ј език а, а ниј е резултат

његовог хијерархијског устрој ства. Да бисмо то илустровали, навешћемо

реченицу из ј ош ј едног задатк а. У њему се траж и да се следећа сложена

реченица подели на просте: И т у се смеј ао, разговарао, у чест вовао у ulpu,

незаборављајућш ни ј едног т ренут ка на своју му чну т ај ну. Траж ене „про-

сте" реченице су у овом случај у независне, а то су: (1) т у се смејао, (2)

разговарао \ј е), (3) учест вовао [ј е] у иГри, не заборављајући ни ј едноГ т ре-

нут ка на своју мучну т ај ну4. Међутим, ако бисмо пратили интонациону

структуру, односно паузе, закључили бисмо и да је целина не заборављају-

ћи ни ј едноГ т ренут ка на своју мучну т ај ну реченица (због чега ученици и

праве грешке такве врсте). Сама интонација, дакле, није довољан оријен-

тир у синтаксичкој анализи.

Вратимо се сада на врсте реченица. Што се њихове струк туре тиче,

важ но ј е утврдити од колико се нсзависних прсдик атских реченица састој и

ј една комуникативна реченица: у традиционалној терминологиј и, дакле,

да ли ј е проста или напоредносложена5. Затим треба утврдити од кој их се

чланова састој и та независна предик атска реченица (или реченице). Неки

од тих чланова могу бити и зависне предик атске реченице. Због суштинске

разлике између независних и зависних предик атск их реченица, традицио-

нално терминолошко решење, односно пој мовни систем кој и му стоји у

основи - просте реченице на ј едној страни, а сложене на другој - не одсли-

к ава добро принципе синтаксичког устрој ства.

Литература

К ликовац. Душк а (2001). Неколико речи о ј едном уџбенику: М илиј а

Николић, Српски ј език и култ ура израж авања за 7. разред основне школе

(треће издање), Завод за уџбенике и наставна средства, Београд 2000 [при-

каз]. К њиж евност и ј език, год. XLV1II , бр. 3- 4, стр. 83- 90.

К ликовац, Душк а (2002). Грамапшка српскоГа ј езика за основну шко-

лу. Београд: Српск а школск а књига.

4 Реченични члан не заборављајући ни ј едноГ т ренут ка на своју мучну

т ај ну односи се, заправо, на свак у од независних реченица, а не припада само

последњој - што се поделом помоћу вертик алних црта опет не мож е приказати.

5 Термин „наиореднослож ена реченица" бољи ј е него „ независносложена

"

ј ер независне предикатске реченице стоје не у независним, него у напоредним

односима. 1 А ут ор ових редова ј е с т ог аспек т а већ анал изирао ј едан

основношколски уџбеник (в. К ликовац 2001).

О неким граматичким питањима. 3 15

Н иколић, Милиј а, Мирјана Николић (1995). Српски ј език и к улт ура

изражавања за 5. разред основне школе (10. издање). Београд: Завод за

уџбенике и наставна средства.

Речник српск охрват скога к њиж евног ј езика, 1- Vl . Н ови Сад: М атица

ср п ск а .

Simeon, Rikard ( 1969). Enciklopedij ski rj ečnik l ingvističkih naziva, I- II . Za-

greb: Matica hrvatska, 1969.

Srpskohrvatski j ezik (Enciklopedij ski leksikon „Mozaik znanj a"). Beograd:

Interpres, 1972.

Станојчић, Живој ин, Љубомир Поповић (2002). Грамат ика ср пскоГа

ј езика-уџбеник за I, II, III и I Vразред средње школе (8. издање). Београд:

Завод за уџбенике и наставна средства.

Стевановић 1975: Стевановић, М ихаило. Савремени српскохрватск и

ј език (граматички системи и књижевној езичка норма), 1 - Увод, фонетик а,

морфологија (треће издање). Београд: Научна књига.