1

Књажевина Црна Гора: владавина књаза Данила (1851-1860) и Црна

Гора 1860-1875

Након смрти Петра II Петровића Његоша 31.10.1851. године у Црној Гори

долази до борбе око власти између владичиног старијег брата Пера, између осталог и

тадашњег председника Сената, и владикиног синовца Данила који је био послат на

школовање у Петроград.

Иако је скупштина десет дана након смрти владике изабрала Пера за господара

Црне Горе, са планом да се младом Данилу остави духовна власт односно постави за

владику, руски цар је одлучио да постави Данила за световног владара Црне Горе, чиме

је коначно дошло до раздвајања духовне од световне власти у Црној Гори. Стављени

пред свршен чин, Сенат Данила 13.1.1852. године проглашава за владара Црне Горе, а

Скупштина на Цетињу 13.3.1852. године проглашава Црну Гору за наследну

књажевину по праву прворођенства са Данилом као њеним првим књазом.

Пошто је решио унутрашњи отпор, могао се окренути спољнополитичким

проблемима. Његово проглашење за књаза је примљено са негодовањем у Аустрији,

која је у томе видела раст руског утицаја на Балкану и наравно Турској која је у томе

видела узурпацију својих права. Поред тога, јачање Црне Горе дало је подстрека

ослободилачким покретима херцеговачких и брдских племена. Константно јачање

црногорске државе подстицало је на Цетињу осећање да су се створили услови за

стварно признање црногорске независности и разграничење са Турском. Турска је

морала да предузме мере како би спречила даље јачање Црне Горе и њено ширење уз

помоћ устаника у Херцеговини.

Непосредан повод за напад на Црну Гору је црногорско освајање Жабљака

23/24. новембра 1852. године. Још од пролећа 1852. године Турска шаље трупе у

Херцеговину да би спречила црногорску помоћ устаницима, а после пада Жабљака

знатне снаге концентрише и у том делу. Турску војску је предводио Омер-паша Латас

који је планирао напад на Црну Гору са три стране: oд Подгорице, Никшића и из рејона

Требиња тако да се сва три одреда споје у рејону Спужа. Операције су почеле у јануару

1853. године а бројност турских војника је износила око 25.000 насупрот црногорских

9.000. Из Бара турске трупе су продрле ка Ријеки Црнојевића, међутим ту су одбијене

све до Сутомора. Убрзо, после жестоких борби турске трупе које су наступале из

Билеће освајају Грахово. Упоредо су вођене тешке борбе у рејону Мартинића код

2

Спужа. Такође, војвода Мирко Петровић и војвода Новица Церовић успели су да

одбију напад турске војске на правцу Жупе Никшићке-Острог па је Омер-пашин план

био угрожен. Стога он преузима напад од Подгорице ка љешанској нахији и тиме

олакшава својим трупама продор из Никшића ка Спужу, чиме су се спојиле са трупама

из Подгорице. Тиме је Омер-паша осигурао све што му је било потребно за одлучујући

напад на Цетиње. У ту сврху је чак и позивао Црногорце на предају, притом нудивши

разне повластице, што је изазвало дефетизам у редовима црногорске војске.

У веома тешкој ситуацији у којој се Црна Гора нашла, књаз Данило није имао

избора већ да се обрати за помоћ великим силама. Аустрији није било у интересу да

Црна Гора буде уништена, те је у ту сврху послала грофа Лајнингена у Цариград да

захтева прекид ратних операција. Такође се захтеву придружила и Русија, па је Порта

била принуђена да обустави ратне операције. Већ крајем фебруара, турска војска је

напуштала Црну Гору.

Црногорско-турски рат 1852-1853. године изнео је на видело све слабости у

организацији црногорске војске а и у самом политичком апарату државе. У ту сврху

књаз Данило је извршио реформу војске. Иако није могао да замени народну војску,

могао је да је реорганизује тако да су у њој уведене војне формације. Подељена је на

стотине и десетине којима су командовале одговарајуће старешине. Такође, 1853.

године је извршен и први попис војске и ратног материјала, основана књажева гарда од

хиљаду војника. Иако ове мере нису могле битније утицати на саму организацију и

борбену спремонст црногорске војске, послужиле су да се елиминише недисциплина и

неорганизованост исте, која се појавила у минулом рату. У ту сврху је закоником из

1855. године и прописана војна обавеза и санкције за неизвршавање исте.

Да би даље учврстио свој положај књаз Данило елиминише опозицију

окупљену око председника сената Пере Томова Петровића, потом поставља своје

присталице на важна места у управи и повећава плате чиновницима да би их везао уз

себе. Такође у свим племенима поставља племенске капетане који су имали

административну, судску и војну власт све до реформи књаза Николе из 1871. године, а

сама племена су постала административно-територијалне јединице.

Врхунац реформи књаза Данила је законик који је донет на Ђурђевдан 1855.

године. Усвојила га је Скупштина на Цетињу, под пуним називом: „Законик Данила

Првог Књаза и Господара слободне Црне Горе и Брдах” , има 95 чланова а од тога 19

чланова је преузето из Законика Петра I. Закоником су регулисани уставно-правни,

кривични, грађански, наследни и међународно-правни односи као и судски поступак.

3

Тиме што се одлучио за законик а не за устав, књаз Данило је избегао

изјашњење по питању суверенитета Порте. Међутим, књаз није могао да избегне да

ипак реши нека уставно-правна питања. Законик не спомиње Скупштину и Сенат али

доноси битне одредбе о књазу, чија је личност неприкосновена, он једини има право

помиловања, а казна за увреду владара изједначава се за казном за убиство тј. смртном

казном. Због саме неразвијености Црне Горе и њених институција највише чланова се

односи на кривично-правне одредбе. Решена су питања попут казни за убиство,

повреде, крађе, питање крвне освете. Најтеже кривично дело је издаја отаџбине а потом

и неодазивање на позив у рат, што се поклапа са турбулентним периодом у ком се тада

Црна Гора налазила и њеним честим сукобима. Такође, свим Црногорцима и Брђанима

гарантована су иста права. По питању судства, прописано је да само судије могу

доносити пресуде а у случају мита или било каквог кршења правде прописане су

одговарајуће казне. Законик је остао на снази све до 1870. године када је део одредби

измењен а 40 се и даље примењивало. Реформе су учврстиле књазову власт тако да је

уз помоћ војске и оданих племена могао да се сурово обрачуна са устанком у

Бјелопавлићима 1854. и два пута 1855. и 1856. похара племе Куча.

Упоредо са кримским ратом 1853-56. ослободилачки покрет у суседству Црне

Горе постаје организованији, а на Цетињу се сматрало да би се ове области могле

прикључити црногорској држави. Русија је сматрала да би чак Црна Гора могла

постати центар ослободилачког покрета на овом делу Балкана и у ту сврху често слала

посланства у Црну Гору и Србију зарад подизања устанка који би олакшао деловање

руској војсци на Балкану. Да би дошло до сарадње две државе морао се појачати

покрет у Васојевићима, међутим у битци на Пепићима 14.2.1854. они су поражени, али

идеја о заједничкој борби против Турака је остала.

По савету Русије и притиску Аустрије, Црна Гора је остала неутрална у

кримском рату, али је књаз Данило упорно радио на признању независности Црне

Горе и надао се да ће то постићи Париским мировним уговором 1856. С обзиром на

пораз Русије у кримском рату, Црна гора је морала да се окрене другим могућностима.

Исте године упутио је меморандум великим силама тражећи међународно признање

независности уз истовремено територијално проширење и излаз на море ( проширење

на Херцеговину и Албанију и град Бар). Такође 1857. године путује у Француску где

тражи подршку. Везивање за Француску наилази на отпор код председника сената

Ђорђија Петровића који покушава да се веже за Аустрију, међутим књаз убрзо слама и

овај отпор.

4

Увидевши да његови захтеви неће бити испуњени књаз Данило их коригује

тако да је проблем на крају свео на разграничење без уласка у питање међународног

статуса Црне Горе.

С обзиром на то да до решења није дошло, књаз Данило је увидео да се проблем

може решити само оружаном силом и подстицањем буна у другим областима, тако да

се велике силе ставе пред свршен чин. Са друге стране Цариград је сматрао да

Црногорце прво треба поразити на бојном пољу а потом извојевати и дипломатску

победу. У ту сврху послате су трупе под Хусеин-пашом чија је бројност износила око

10.000. Сусреле су се са црногорском војском, која је имала око 5.000 војника, на

Грахову 13.5.1858. године и претрпеле одлучујућ пораз.

Последица битке била је неизбежно решење разграничења Црне Горе и Турске.

Порта је инсистирала на разграничењу из 1853. године док су велике силе и Црна Гора

инсистирале на разграничењу из 1856. године. Коначно, након демонстрација силе

великих сила у Јадранском мору и дипломатским притисцима, на конференцији у

Цариграду 14.10.-8.11.1858. године Турска је прихватила разграничење. Ипак са тиме

се одуговлачило. Граница је утврђена тек 1859.године а сам протокол потисан је тек

1860.године. Сама материјална корист за Црну Гору је била мала, али је корисно то

што су области које су раније биле спорне ( Грахово, Рудине, Ускоци, део Дробњака,

Жупа никшићка, део Васојевића и Куча) сада признате као њене. Такође, сада се могло

лакше планирати даље ширење. На самим преговорима избегнуто је потпуно питање

сизеренства Порте тако што је у самом уговору унето да се ради о разграничењу

граница Албаније, Херцеговине и Црне Горе.

Владавина књаза Данила донела је Црној Гори учвршћење државног апарата,

формирање јасне спољне политике и уопште развитак ослободилачког програма Црне

Горе. Иако је сам био главни чинилац у овом процесу, са његовим убиством 13.8.1860.

године у Котору не долази до раскида са књазовом политиком. Његов наследник књаз

Никола Петровић са својим оцем војводом Мирком Петровићем наставили су да

подржавају ослободилачке тежње српског народа, нарочито у Херцеговини. Појачани

немири у Херцеговини јављају се већ 1859. године што притиска Порту да пошаље

додатне трупе, а већ 1861. избија устанак у коме су отворено учествовале црногорске

чете. Турска је упутила ултиматум Црној Гори у којем је тражила да прекине све везе

са устаницима што је иста одбила, и то је послужило као повод за рат у априлу 1862.

године.

5

Турска војска је бројила око 55.000 војника и њима је командовао Омер-паша па

се ово назива и друга Омер-пашина војна. Насупрот њима налазило се око 15.000

црногорских војника под командом војводе Мирка Петровића. По турском плану,

сличном оном из 1852-1853. требало је најпре победити устанике и покорити брдска

племена из три правца: из Херцеговине, рејона Подгорице и долине Лима. Тиме би се

одвојили од старе Црне Горе а потом би се турска војска реорганизовала и напала само

Цетиње. Црногорци су пружали снажан отпор, чак је Омер-паша морао један период да

заустави операције до доласка нових трупа, међутим већ у августу су се водиле

огорчене борбе за одбрану самог Цетиња. У последњим тренуцима је стигла

интервенција Русије у Цариграду којом је дошло до обуставе непријатељстава. До

споразума је дошло 8.9.1862. године у Ријеци Црнојевића којим је Порта пристала да се

одржи дотадашње стање по питању граница, али је од Црне Горе изнудила обавезу да

више неће подстрекивати устанке на територији Турске, да ће дуж пута Никшић-Спуж

Турска подићи утврђења за своје посаде и да ће војвода Мирко Петровић напустити

Црну Гору. Изградња ових утврђења је била врло неповољна за Црну Гору па је уз

притисак великих сила ова одредба 1863. поништена а Турска је до 1865.године

порушила подигнуте утврде.

Међутим, из овог рата остало је неколико нерешених питања која су решена

потписивањем протокола 3.5.1864. године. Ипак избио је неспоразум око петог члана

тог споразума који се тицао приватне својине у пограничним областима. Обустављено

је извршење протокола. Црна Гора је тражила да Турска војска напусти Ново село, да

сруши одређене карауле, да пристане на црногорско тумачење члана пет протокола и

да одмах упути комесара ради довршења разграничења. Порта је била спремна да

пристане на све сем другог захтева плашећи се италијанског утицаја.

Треба напоменути да је Илија Гарашанин поручио посланицима да не

попуштају много и да оставе отворена питања тако да односи између две земље остану

затегнути. Србија је у овом периоду тежила да веже Црну Гору уз себе и да иста не

троши своје људство већ да чека пригодну прилику за заједничко деловање.

У ту сврху 5.10.1866. године потписан је тајни споразум између Србије и Црне

Горе, односно први балкански савез. Споразум је подразумевао заједничко деловање

против Турске и у случају победе припајање Црне Горе Србији, односно тој будућој

творевини у којој би кнез Михаило био владар. Књаз Никола би се потчинио а заузврат

би добио велику материјалну надокнаду, у црквама би се помињао одмах после

владара и његова породица би била по праву првенства одмах после владареве. Такође

6

предвиђено је да неће бити регрутације у Црној Гори у периоду од 25 година и да ће

бити једнака права за Србе и Црногорце. Међутим, овај споразум није заживео због

смрти кнеза Михаила 1868.године.

Србија је такође тежила да модернизује црногорску војску. Слала је оружје и

официре, помагала у проширивања радионица оружја. Такође, 1866-1867. године 150

црногорских официра је обучено по српксим правилима који су касније вршили обуку

црногорске народне војске. У Црној Гори је 1870. године извршен попис војске а 1871.

године и реформа у којој је племенским капетанима одузета војна надлежност а иста

дата новопостављеним војним старешинама. Административна подела је и даље

остала иста све до 1876. године тј. држава је и даље била подељена на капетаније које

су одговарале старој племенској подели.

Са доласком књаза Данила на власт, долази до формирања јасне спољне

политике и учвршћивања државног апарата Црне Горе. Његов наследник књаз Никола

наставиће исту политику која ће све више бити везана за Србију, што ће кулминирати

постепеним ослобођењем од турске власти.

Савић Милош ИС12/5