I

MANASTIR HOREZ

Brda koja se prostirahu između doline Bistrice i doline Vai de ei, onomad tmurna i nema a prekrivena devičanskim šumama sa divljim zverima, u kojima se nije mogao čuti drugi zvuk sem šuštanja lišća, pesme ptica, žuborenja potoka i rike divljih zveri, naglo su izmenila svoj izgled tokom te sedam hiljada i dvestote godine od nastanka sveta, odnosno 1692. godine od rođenja Hrista.

Umesto mračnih šuma ovde su se sada dizale veličanstvene palate; umesto pećina grabljivih zveri izrastao je jedan prekrasan hram za molitvu; umesto uobičajenih utočišta zlikovaca izniklo je prostrano utočište za one ljude koji su spremni da se liše dobara ovoga sveta, pretpostavljajući im jedan skroman i ponizan život.

Kroz šikaru ovih brežuljaka više nisu jurile graciozne srne, nisu se više ganjali jeleni ukrštajući svoje veličanstvene rogove, ni borili divlji veprovi jezivog izgleda, niti su grabljivice jurile nejake životinje. Sada su hrišćani iz svih krajeva zemlje – seljaci, trgovci, vojnici i bojari, doterani u prazničnim odelima i privučeni svetom vatrom vere žurili da prisustvuju prvoj svetoj liturgiji što je trebalo da se održi u novom hramu Gospodnjem.

Ovaj veličanstveni hram, ova predivna lavra, ovaj kolosalni manastir beše manastir Horeza, kojeg je Nj. V. Vojvoda Konstantin Brankoveanu sazidao i opremio bolje nego bilo koji manastir u zemlji, izuzev manastira Arđeš.

Mnogo je para potrošeno od ličnog imetka Nj. Veličanstva na zidanje i opremanje ovog veličanstvenog zdanja, ali je Ktitor osećao ogromno duševno ispunjenje zbog obima i lepote svog poduhvata. Štaviše, ovo je zdanje u svom okrilju sadržalo i dragulj nad draguljem: jednu rumunsku školu, opremljenu rumunskim knjigama štampanim u zemlji, školu kojom su upravljali učitelji školovani takođe na rumunskom jeziku i koji su bili podstaknuti velikom željom da zaokruže delo koje je započeo veliki Matej Basarab, osnivač rumunskih škola u rumunskim zemljama. Postoji li veće blago i veća blagodet od ovakvog poduhvata koji oplemenjuje pamet i srce običnog čoveka dobrim delima.

Na dan kada uvodimo naše cenjene čitaoce u ovu priču, odnosno na dan 21. maja 1692. godine, ovo mesto je obilazilo mnogo sveta, bilo je tu dosta kočija, karuca, volovskih kola i konja i pešaka koji su došli svi iz daleka da prisustvuju osvećenju Svetog manastira i da u isto vreme vide uživo Nj. Veličanstvo Vojvodu, veoma omiljenog u narodu, o kome se mnogo pričalo među običnim svetom.

Beše predivan taj dan kao što beše veličanstvena priredba koja se slavila usred planina okruga Valćea: sunce je svetlelo na nebu kao grumen zlata bačen u plavo more; zelenilo livada i okolnih šuma orošenih jutarnjom rosom zračilo je sladak miris, cvetići sa poljana i šuma što su skromno krili lepe boje svojih latica otvaraše zahvalno čaure da bi upili prvu toplinu sunčevih zraka koji su se tek pojavili na nebu, a ptičice, večiti pevači uzvišene prirode ispunjavahu vazduh svojim umilnim

1

pesmama i poput čarobne ptice iz bajke, trudile su se da pesmom nadglase zvonjavu velikih zvona manastira.

Ljudi iz grada i dvorska svita stigla je dva-tri dana pre ovog svetog praznika, dok su seljaci iz okolnih mesta stigli tek večer ranije – i zanemarujući šatore otvorene na poljani da, po naredbi vladara, prihvate mnoštvo hodočasnika – legli su pod seljačka kola kraj vatre zapaljene pored volova, da bi ujutro u cik zore ustali, obukli se svečano i pošli u skupinama prema svetilištu.

Čim se razdanilo i čim se otvorila porta crkve, svetina je navalila unutra i crkva se začas dupke napunila do poslednjeg mesta, iako je bila dovoljno velika i prostrana. Vernici su i dalje dolazili i dolazili gurajući se i gazeći se, ne hajući za ukrštena koplja vojnika pred vratima crkve, koji uzalud pokušavahu da ih spreče.

Ova gužva nadolazeće svetine počela je da se oglašava gromkom bukom koja je stigla do Velikog Vornika1 Janakea Vakareskua, Vojvodinog zeta i organizatora ove proslave, što je stajao desno do Njegovog Veličanstva, između Stolnika2 Konstantina Kantakuzina i rizničara Šerbana Bužoreanua.

Čim je Vakaresku čuo ovu buku, odmah je napustio svoje mesto probijajući se velikom mukom kroz zbijene redove bojara, trgovaca i seljaka koji su ranije ušli u crkvu, i kad je stigao do spoljašnjih vrata stade pred zbijenu svetinu što se njihala kao valovi mora tučenog vetrom, i reče prijatnim ali razgovetnim glasom:

— Braćo hrišćani, šta hoćete da činite?Pri ovim njegovim rečima načas nastade muk, i samo se jedan, jedan jedini

čovek oglasi bojažljivim glasom:— Hteli bismo da uđemo u crkvu. — Da, da, povikaše svi uglas, hteli bismo da uđemo u crkvu.— Poštujem vašu želju, – odgovori Vornik – ali ne i vaše ponašanje; crkva

kojom nas je Gospodar podario dosta je velika, ali ne toliko da mogu stati svi koji bi danas želeli da uđu unutra. Oni koji su ustali ranije uhvatili su mesto i sada pažljivo slušaju reč Gospodnju. Šta hoćete sada ovom bukom i gužvom koju pravite? Da onemogućite one koji su unutra da čuju Božiju reč, a one koji su napolju, naročito žene i decu, da zgazite i da ih ubijete i tako upropastite sve? Ko je kriv što niste ustali ranije? Nisu ušli samo bojari, već i običan svet, jer Gospod ne mari ko je veliki, ko mali, ko je bogat a ko siromašan; zato se nemojte buniti, jer svi što su zakasnili ne bi smeli da ometaju svetu liturgiju. Hajde braćo, povucite se mirno, jer Bog ne voli ljubav koja ometa svete molitve i koja može da prouzrokuje čak i ljudsku smrt.

Slušajući ovaj smireni glas i ove razumne reči, ljudi su se primirili i počeli da povlače pored zidova crkve i da se razilaze kroz prostrano dvorište opasano pomoćnim zgradama paraklisima i kelijama, a videvši ispražnjeno mesto, bojari koji su se nalazili napolju, među narodom, što su uzalud pokušavali da se probiju laktovima i nadmenim rečima, pošli su prema crkvenim vratima spremni da uđu

1 Prim. Prev. (u feudalnom uređenju u Rumunskim Zemljama) Visoki službenik pri vladarskom dvoru, zadužen da nadgleda dvor, upravlja unutrašnjim poslovima zemlje i osoba sa sudskim nadležnostima. Vel Vornik – prvi bojar u divanu, sa atribucijama kreiranja državne politike i sudskim nadležnostima vladarskog dvora i cele zemlje.2 Prim. Prev. Srednjevekovno visoko zvanje u administraciji feudalnog uređenja u Rumunskim Zemljama; osoba koja je vodila brigu o vladarevoj trpezi, kuhinji, ribarima i baštovanima.

2

unutra. Vojnici koji su prepoznali bojare raskrstiše koplja da ih puste unutra, ali Janake Vakaresku, koji još nije ušao a video je da narod negoduje, obrati se bojarima:

— Gde ste pošli gospodo bojari? — Hođemo da uđemo u crkvu – odgovori jedan od njih.— Pa zar niste bili blizu malopre kada sam se obratio ovim hrišćanima?— Jesmo, jesmo, ali kakve to veze ima?— Vidi se da niste čuli šta sam im rekao.— Kako da ne, čuli smo sve. — Znate dakle da nema više mesta u crkvi?— Jeste, shvatili smo da nema mesta za prostotu, ali za nas...— Za ceo svet, poštovani bojari.— Gospodine Vorniče, – povikaše bojari u horu – mi smo bojari kolenovići i ne

pristaje nam da budemo stavljeni u red sa prostotom.— Hrišćani ste, – odgovori Janake hladnokrvno – i dobro znate da Bog ne bira

među ljudima da li pripadaju bojarima ili prostoti.— Mi imamo posebne povlastice.— Konstantin Brankoveanu neće povlađivati nikada i nikoga kada su pravda i

zakon protiv njega. Budite dakle dobri i povinujte se i vi neizbežnoj potrebi.Hteli ne hteli, povukoše se bojari besno sevajući očima, kad su uvideli da ih

tretiraju kao prosti svet. Za to vreme služba u crkvi se odvijala svojim normalnim tokom, obavljen je

izlazak i obilazak crkve kao što se inače čini prilikom osvećenja svetih mesta.Započe sveta liturgija, osveti se sveti presto i kako je vreme odmicalo gužva iz

dvorišta, umesto da se smanji, stalno se povećavala novim došljacima dok u jednom trenutku i glavno i okolna dvorišta ne postadoše opasna.

Da bi ih umirio, Veliki Vornik se obrati Velikom Komisu3 Raduu Goleskuu koji se nalazio iza njegovih leđa.

— Otvori li ti gospodarske odaje?— Da, otvorio sam.— Naredi li ti da može da uđe unutra svako ko želi da zna čime je Njegovo

Veličanstvo darovao Gospodnju crkvu? — Ne naprotiv, postavio sam sluge da stražare i da ih spreče.— A u školama i u bolnicama?— I u školama i u bolnicama.— Loše si uradio: želja Njegovog Veličanstva je da narod nikada ne bude

sprečen da pređe gospodarski prag i približi se Njegovom Veličanstvu. Našem gospodaru prija da se njegov narod upozna sa unutrašnjošću njegove kuće. On želi da radosti kojima ga je Bog obdario podeli sa svojom decom i što češće će ih pohoditi i nadgledati. Otvorite dakle sinovima kapije roditeljeve kuće, otvorite takođe i kapije svetilišta i ljubavi prema ljudima kako bi svi uživali u ovom radosnom danu.

— Živelo njegovo Veličanstvo, živeo Vornik Janake Vakaresku! – ushićeno

3 Prim. Prev. Komis – visoko bojarsko zvanje u srednjem veku u Moldaviji i Rumunskoj Zemlji; bojar koji je brinuo o konjima i štalama vladarskog dvora, kao i o snabdevanju hranom.

3

povika narod, navaljujući za velikim Komisom prema stepeništu koje vodi u unutrašnjost palate.

Za tren oka sve sale, saloni i odaje gospodarske palate, koja se nalazila desno od crkve, behu načičkane svetinom željnom da vidi makar jednom u životu kako izgleda unutrašnjost jedne gospodarske palate. Tepisi, staze i prekrivači parketa u trenu se zaprljaše prašinom i blatom sa opanaka i imineja svetina, ali ko je mario u tom trenutku o takvim stvarima? Jer je pažnju svih zaokupilo razgledanje nebrojenih čuda, koja su se ređala pred njihovim očima kao događaji iz kakvog čudesnog sna.

— Kakav je lukav lisac ovaj Vakaresku...! – progunđa jedan od bojara koji je ostao napolju. – Kako ume da se uvlači svetini!

— Spretan je lovac, – reče drugi – zna da upeca na udicu velike ribe mameći ih sitnim mamcima.

— Ej, ej bojari moji, – progunđao je treći stariji bojar – kada bismo svi mi znali da se ponašamo sa narodom kako se ponaša Vornik Janake, mnogo koristi bismo imali i mi i ova nesrećna zemlja.

II

KAKO JEDAN VLADAR MOŽE POSTATI OMILJEN U NARODUI OMRAŽEN MEĐU DVORANIMA

Dvorišta koja zaokružuju crkvu manastira Horez kao i niže dvorište ispraznila su se polako od sveta koji se tuda kretao, a u prostoru ne ostade drugog zvuka do zvonjave crkvenih zvona, jer se nerazgovetni šum svetine odbijao o svodove gospodarskih odaja.

Zlato i srebro, svila i srma, kadifa i persijski tepisi što su se nalazili unutar palate raspoređeni sa ukusom i merom na zidove i podove, kao i na nameštaj takvog stila, oblika i elegancije, što beše novo čak i za bojare, a kamoli za jadnog seljaka koji je znao za zlato samo po čuvenju, ostavljalo je takav utisak na seljake, trgovce i čak na bojare pristigle od Horeza, Okne, Ramnika, Trgužiua, Piteštija, Kampulunga i čak Trgovišta, da su zurili kao omađijani i na svakom koraku uzvikivali u čudu.

–– Kakve li lepote, brate Kaline!“ – uzviknu jedan seljak drugome seljaku što je išao pored njega i klanjao se svaki put kada bi naišao na neku stvar koju do tada nikad nije video.

— Biće da je tako u raju! – uzviknu jadni seljak ne usuđujući se da gazi po lahorskim stazama koje su prekrivale pod.

— Pokloni se brate! – uzviknu opet onaj drugi.— Ovi bojari i vojvode uživaju rajska dobra na ovome svetu, zato se oni ne

brinu za svoju dušu na onome svetu! — I to što kažeš brate!— I kada pomisliš da je sve to isceđeno iz našeg znoja i muke, parica po parica,

talirče po talirče... stvarno te spopada muka. — Tako je, nego šta; mi se koprcamo u kandžama pustog siromaštva čeznući za

4

bakrenjakom, a oni se valjaju po zlatu i gaze po svili!— Takvi su bogati i moćnici. — Tako je, zemlja ih progutala.— Ne gunđajte braćo, – umeša se jedan stariji seljak, primičući se Kalinu i

njegovom drugu – već zahvalite Bogu što imate za gospodara Vojvodu Brankoveanua. I setite se da su nam nekada haračlije uzimale i pepeo sa ognjišta, a od kad je Brankoveanu postao gospodar nameti su smanjeni i siromasi su malo predahnuli. I setite se kako su se, ne dalje od pretprošle godine, kada su nabujale vode i poplavile nepožnjevene njive, brzo otvorile gospodareve riznice i kako je bio potpomognut seljak ne iz državne nego iz Brankoveanuove riznice.

— Tako je – promrmlja Kalin saginjući glavu.— Sećate li se ranije kada su Kantakuzini i Bužoreanuovi bili bog i batina, da je

dete u majčinom trbuhu vrištalo u strahu od haračlija, a kad smo se žalili i kukali pred ovim vojvodom, on je poslušao naše žalbe i našu muku i spasao nas od mnoštva nameta posredstvom svoga zeta Janakea Vakareskua, i olakšao mnoge muke.

— Tako je – reče drugi seljak.— E deco moja, deco moja, radujte se kad vidite da imate gospodara koji sluša

vaše žalbe i koji se trudi da vam olakša život; jer većina vladara na ovome svetu ostaje gluva na bolni vapaj naroda.

— Tako je – odgovoriše još jedanput seljaci.— Brankoveanu je dobar gospodar, blag, voli pravdu, nije lakom, ne voli rđava

dela, čak veoma često prezire ovozemaljska dobra; liči veoma mnogo na svog pokojnog pradedu po majci, Vojvodu Neagoja, koji je izgradio Arđeški dvor; i na svog pokojnog dedu Mateja Basaraba, koji je izgradio i obnovio četrdeset crkava; ali i on je samo čovek i ponekad može da padne u klopku zlobnika.

— Pravo zboriš, no otkud znaš ti sve ove stvari? – upita Kalin vatrenog Brankoveanuovog zaštitnika.

— Pitaš me odakle znam? Ti Kaline, koji si mi pre nekih deset godina bio sadrug po oružju, mora da se dobro sećaš da sam bio pod otadžbinskim barjakom punih trideset godina, odakle sam izašao tek jesenas kad su me odatle isterale puste godine.

— Sećam se, – odgovori onaj drugi seljak – kao da beše juče, i dobro se sećam da si i tada bio mudar i da si nam uveče posle obaveza znao da ispričaš mnoge dogodovštine i priče, da smo zevali u čudu. Ali ovo što nam sad pričaš su ipak krupne stvari. Zbilja, u tvoje vreme su se u kasarni pričale samo dogodovštine sa zmajevima i vilama, ali su se stvari već odavno izmenile. U poslednje vreme, kada bi se uveče zatvarale kapije, skupljali smo se svi do jednog, vataf4 bi seo u sredinu i počeo bi da propoveda o podvizima naših predaka, o pobedama Mihaja Hrabrog, o mudrosti Mirče Staroga, o hrabrosti Vojvode Cepeša, o ljubavi prema otadžbini Vojvode Mateja, i o mnoštvu drugih lepih stvari koje nas uče da znamo ko su nam bili preci i

4 Prim. Prev. U prošlosti: osoba zadužena da nadgleda sluge pri dvoru nekog bojara ili u nekom manastiru; logofat. U feudalnom uređenju: upravnik određene grupe dvorana, službenika ili državljana nekog vlastelina. Aginski vataf – šef policije.

5

od kakvog soja potičemo.— Lepog li zanimanja! – uskliknuše seljaci. — Tome nas je navikao opet Brankoveanu preko svojih Vakareštija, Filipeštija i

Goleštija. Kada biste vi braćo moja znali kako su čestiti rumunčići ova tri bojara! Neka ih bog samo poživi i neka im da zdravlja! Zahvaljujući njima ogrejalo je sunce i jadnog seljaka u poslednje vreme. Oni gospodara savetuju dobrim delima. Brankoveanu je dobar i bez zlobe u duši, ali se često povodi za savetima pritvornika što ga okružuju i događa se da čini zlo bez svoje volje. Ako ga savetuju loše kao za vreme moćnih Kantakuzina, čini i on loša dela, iako u dubini duše žali zbog toga i to samo zato što se ne usuđuje da se usprotivi. Ako dobija dobre savete kao što je Bog dao da ga dobro savetuje Vakaresku, čini rado dobra dela, jer njegova duša više naginje dobrim delima. Zamislite situaciju kad ga je Ban5 Kornea Brailoju savetovao da osudi na smrt jednog siromaha koji je, ne mogavši više da podnese ugnjetavanje, odalamio jednom bojaru šamarčinu i on je hteo da ga posluša i da osudi na smrt hrišćanina samo zbog toga što mu je Ban rekao da jedan Vojvoda mora u prvom redu da bude pravičan i neprevrtljiv. Dogodilo se međutim da bude tamo i Radu Golesku i da mu kaže da jedan Vojvoda treba da brine i o tome da bude prihvaćen i voljen od svog naroda i to preko dobrih i milostivih dela, budući da je milost kruna vladara. I tako je jadni hrišćanin izvukao živu glavu.

Slušajući čiču kako im sa sve većim žarom zbori toliko stvari, seljaci su ostali nepomični, zanemeše i okupiše se oko njega u velikom krugu slušajući ga u čudu. A čiča Negoju, kad je video kako ga njegovi kumašini pa i drugi seljaci što su se okupili oko njega slušaju sa toliko pažnje, produži svoju priču:

— Vi mislite da je Brankoveanu ljubitelj skupih i luksuznih stvari? Varate se braćo. Ja kao pešadinac imao sam priliku da uđem više puta u odaje Vojvodske palate, i one pored česme Brankoveanua u Kotroćenima i u palati iz grada kod Magureanua i uveravam vas da se u tim odajama ne nalazi toliko skupih stvari, toliko čuda i toliko lepote kao što vidite ovde. Naprotiv, sem oružja i knjiga kojih ima u izobilju i lepo izgledaju, pomislio bi čovek da se nalazi u nekoj kući dobrostojećih trgovaca. On troši svoj veliki pradedovski imetak na stvari koje su korisne društvu, na dizanje crkava u slavu Gospoda i izgradnju škola radi prosvećivanja naroda. Najlepša svoja imanja podario je manastiru Brankoveni, manastiru Dintr-un lemn, manastiru Svetog Georgija iz Bukurešta, manastiru Horeza koji vidite ovde i drugim svetim mestima koja je ukrasio na način koji niko nije mogao ni da zamisli u ovoj zemlji. Za ukrašavanje crkve sa okolinom potrošio je veliko imanje, pokupovao sva čuda sveta, doneo iz daleka neiskazane lepote i kao što sami vidite, zgusnuo je sjaj izvorske vode u kom se odražava ljudski lik, učvrstio ga kao gvožđe ko zna kakvim čudima, ugurao ga je u zlatne okvire i okačio na zid da se vidiš onakvog kakvog te je Bog stvorio, od glave do pete.

— Da znaš da pravo zboriš! – uzviknuše iznenađeni seljaci ogledajući se u 5 Prim. Prev. Zvanje bojara koji je vladao Severinskim Banatom, Oltenijom. (U Munteniji) najviši bojarski rang. Brankoveanu je bio prvi koji je u Rumuniju doneo ogledala od stakla na naličju prevučenog živom; do tog doba siromašni Rumuni su se ogledali u sjaju izvorskih voda, a bogati u pločicama uglačanog metala.

6

velikim venecijanskim ogledalima koja su visila na zidovima odaja, gledajući u čudu i sa zebnjom odraze sopstvenih likova.

— Uradio je sve ovo, – dodade čiča Negoj – izgradio je manastire kao pobožni hrišćanin da ima gde da se moli Gospodu i da se bavi dobrim delima, da siromah i neutešeni imaju gde da sagnu glavu i da se sklone u nevreme i gde će se naša sveta vera i naš pradedovski jezik sačuvati u celosti i netaknut; izgradio je bolnice da bi nemoćni i siromašni imali gde da se neguju i osete samilost za vreme bolesti, ali iznad svega izgradio je škole da se prosvećuje jadna prostota, da zna neuki seljak ko je on i ko su mu bili preci; da zna takođe koje su mu dužnosti i koja su mu prava. Ako zna pismo deco moja, svaki Rumun je logofat kao učitelj Stan iz grada Horeza, koji ti zna svašta na ovome svetu, ili da je deda-popu Makariju iz Bistrice upala sekira u med i zna kada će se mesec pomračiti ili kada će vukodlak sunce progutati; tada ćemo svi imati po četri oka kao što kaže priča i nećemo više biti prevareni, izrađeni, oprženi i obespravljeni od strane prkalaba6 i od lopovske fele.

— Tako je! – uskliknuše svi seljaci.— On nam je učinio mnoga dobra a za sebe je zadržao samo onoliko da može da

živi kao dobar gospodar i dobrotvor, da može da pomogne i dalje onima koji nemaju.— Nek mu Bog podari dug život! – uzviknuše seljaci sa oduševljenjem.— Amin, i da vas Bog počuje, – reče čiča – da nam ga poživi i da nam ga zaštiti

svetac od pritvornika krvopija narodne muke, jer bez toga smo propali. Pritvornici, draga moja deco, su kao zmije koje truju sve čega se dotiču; i najbolji čovek postaje guja u njihovim rukama jer oni su kadri da izmene i najboljeg prijatelja u smrtnog neprijatelja kroz njihove slatke reči i vešte lukavštine.

— Nek nas bog sačuva od takvih guja – reče Kalin.— Na vjeki vjekov, amin – odgovoriše drugi seljaci.— I da nam da pored našeg gospodara savetnike kao što su Janake Vakaresku,

Radu Golesku i Grigorašku Filipesku – odgovori Kalinov kum.— Iz tvojih usta u božije uši; neka je u dobrom času, – reče čiča – jer ako su oni

udaljeni od gospodara, onda će mu se približiti Kantakuzini i svi njihovi Carigrađani i onda će opet biti: kuku lele!

Ovaj razgovor bi verovatno trajao duže da ga nije prekinuo zvuk zvona, pucanje pušaka i trubljenje fanfara koje su najavile kraj liturgije i izlazak Vojvode iz crkve.

Čuvši ove zvuke, seljaci su se rasturili, koji prema prozorima koji prema glavnom predvorju a čiča pođe za njima.

III

6 Prim. Prev. Prkalab – u srednjem veku u Rumunskim Zemljama lice zaduženo da upravlja nekim okrugom, nekom oblasti, nekom tvrđavom; osoba sa vojnim, administrativnim i sudskim nadležnostima. Administrator bojarskih i manastirskih sela.

7

KAKO JEDAN VLADAR MOŽE POSTATIOMRAŽEN U NARODU I VOLJEN MEĐU DVORANIMA

Vojvoda Konstantin Brankoveanu nije ušao u palatu odmah posle izlaska iz crkve, već je otišao zajedno sa svoja četri sina Konstantinom, Raduom, Štefanom i Matejom i sa grupom bojara do kelije arhimandrita Jovana da mu se zahvali za trud koji je uložio, na tako veličanstven način, za podizanje ove Svete Lavre. Ušlo je dakle u palatu samo nekoliko čelnih bojara, među kojima je bio Stolnik Konstantin Kantakuzino, njegova braća Spatar Mihaj i Spatar Toma, Ban Kornea Brailoju i rizničar Šerban Bužoreanu.

Čim su ušli u gospodarske odaje, veliki bojari videše mnoštvo prostog sveta kako šeta levo-desno, kao u rođenoj kući, pa su krivili nos sa gađenjem i, zaustavljajući se na pragu, jedan od njih, Stolnik Kantakuzino pozva jednog slugu koji je stajao pred vratima sa oružjem u ruci, i upita ga oštro:

— Zašto si dopustio da navali prostota unutra vojniče? Narediću da te išibaju.— Oprosti gospodaru, – odgovori vojnik – ali ja nisam kriv; Veliki Komis mi je

naredio da pustim u palatu svakoga ko hoće da uđe.— Pozovi Komisa ovamo.Komis se nalazio iza leđa Kantakuzina i čuvši svoje ime odgovori:— Ko me zove?— Ja – odgovori Kantakuzino oštro.— Čime mogu da te uslužim Tvoja Visosti? – upita Komis Radu prilazeći

velikom Stolniku.— Pozvao sam te – odgovori ovaj nadmeno – da te upitam sa kojim si pravom i

po čijem si naređenju otvorio vrata prostoti da uđe u gospodarske odaje? — S pravom da ispunim naređenje svojih zakonskih gospodara i po naređenju

Njegovog Veličanstva koje mi je prosledio lično Veliki Vornik Janake Vakaresku – odgovori Komis važno, produžujući ka unutrašnjosti gospodarskih odaja.

— Opet Vakaresku! – uzviknu Spatar7 Toma – Opet taj što se ulaguje narodu, dabogda mu na nos izašli; taj će me naterati da...

— Ćuti, – šapnu mu Stolnik u uho prekidajući ga – nije ni mesto ni vreme da istresemo muku koju imamo na srcu. Seljaci nas gledaju i slušaju; ne valja da znaju da ih mrzimo.

— Dobro, – odgovori Toma navijen na svađu – ali da bih ućutao treba da se ovi neotesanci što smrde na crni i beli luk pokupe odavde, da se pročisti vazduh ili da se mi povučemo sa mesta gde imamo puno pravo da budemo po nasledstvu od naših predaka i po činovima koje imamo.

— Pametnije je da se povučemo.— Ni za živu glavu neću da se povučem pred ovim primitivcima – povika Ban

Kornica Brailoju i htede da prekorači prag.

7 Prim. Prev. Visoki službenik pri vladarskom dvoru u srednjem veku, koji je o praznicima vodio brigu o vladarevoj sablji i buzdovanu; kasnije – komandant konjice.

8

— Slušaj Korneo, – reče oprezno Stolnik – ti si nam uvek svojom razbarušenom naravi kvario poslove; smiri se i razmišljaj da se zlo ne pobeđuje zlom nego strpljenjem i mudrošću.

— Šta hoćeš od mene? – upita Brailoju povišenim tonom.— Da me slediš ćuteći kao puž i da činiš ono što ja budem činio.— Treba međutim da se završi sa ovim glupostima; da stavimo svaku stvar na

svoje mesto.— To bih i ja hteo ali na način da to izgleda kao samo od sebe.— Dobro, eto slušam te.Videvši da se bojari svađaju među sobom na pragu spoljnjih vrata, ali ne

razumevši ništa zato što su ovi govorili grčki, narod je gledao svoja posla čineći svako što mu srce ište.

U međuvremenu Veliki Komis se ponovo pojavio i krenuo prema ulazu. Videvši ga da se približava i plašeći se da može da prisluškuje i čuje o čemu pričaju, Stolnik dade znak svojim prijateljima kojim ih je molio za strpljenje i približavajući se Komisu reče:

— Budi tako dobar, Arhon8-Komise, da mi kažeš ako među gospodarskim odajama ima neka gde je manja gužva?

— Zbog kakvog posla? – upita Komis.— Da bismo našli malo mira sledećih nekoliko minuta do dolaska Njegovog

Visočanstva.— Ne sviđa vam se narod? – upita Golesku ironičnim osmehom.— Nije nam narod neprijatan, – odgovori Bužoreanu – već crni i beli luk na koji

bazde.— To njihovo jednostavno jelo pomaže nama bojarima da jedemo dobro i

mnogo – odgovori Komis naglašavajući svaku reč.— Brat Radu uvek zna da se našali – reče Konstantin Kantakuzino

podsmešljivim tonom.— I brat Konstantin, – odgovori Komis – uvek traži zabite uglove gde može da

šapuće svašta na račun Vojvode i njegovih savetnika.— Komise! – uzviknuše ljutito braća Toma i Mihaj Kantakuzino, stavljajući

ruke na drške svojih kama.— Ne obazirite se na moje reči čestiti bojari, – odgovori Komis – jer kao što

reče brat Konstantin, ja imam običaj da se često šalim; bolje obratite pažnju na svoje pokrete koje vidi svet oko nas i koji su rečitiji nego reči koje taj svet ne razume. Smirite dakle svoj bes i sledite me do povučenog mesta koje ću vam izabrati, jer ću vam zbilja naći takvo mesto koje će vas spasiti muke i gađenja što vam prouzrokuju pogledi tolikih očiju što žele da čitaju kao iz knjige u vaše čiste savesti.

Videvši novi znak Postelnika, bojari ne rekoše više ništa i slediše nemo Komisa, prođoše kroz gužvu što ju je stvarao narod u gospodarskim odajama, izađoše iz poslednje i najzabitije kuće koja je bila preplavljena narodom kroz jedna skrivena vrata, prođoše kroz mali hodnik u drugi red odaja i zaustaviše se u jednoj maloj

8 Prim. Prev. Formula za iskazivanje učtivosti nekom bojaru; grčki – arhon.

9

prostoriji čiji su prozori gledali na neku baštu. Ta sobica beše jednostavno i vrlo skromno nameštena a bila je rezervisana kao spavaća soba za Njegovo Visočanstvo.

— Ovde možete na miru da raspredate o državnim stvarima – reče Golesku udaljavajući se.

Kad se zatvoriše vrata iza Komisa Radua, Toma Kantakuzino poče da šeta kroz sobicu tamo amo, ljuto gestikulišući i rekavši:

— Nepodnošljivo je, stvarno nepodnošljivo, rugaju nam se, ismevaju nas, teraju šegu sa nama.

— Zar ne vidite dokle smo stigli? – Upita Bužoreanu imitirajući Spatara Tomu – ne vidite da nas čak i posluga ismeva i da nas sluge gledaju popreko kao da bi da nam se suprotstave.

— Stići ćemo još gore, – odgovori Kornica Brailoju spustivši se na jedan divan i ušmrkujući burmut – kažem vam, stići ćemo još gore ako budemo kao do sada trpeli poput jagnjadi ove bezobrazne izazove.

— Šta da stignemo? – reče Spatar Mihaj – Jer smo već stigli do stanja kada naša imena ne izazivaju kod prostote nikakvo poštovanje, kada je naša moć obezvređena a naša imanja zapuštena. Nisi više kadar da vladaš Rumunima sa sopstvenog imanja onako kako želiš, jer ti Vornik udari kaznu i zastrašuje te ponižavajućim kaznama kao nekog opančara; nemaš pravo da kazniš bezobrazluke koji ti nipodaštavaju ime i vlastelinski ponos, jer opet dolazi Vornik da te opomene da nemaš pravo da sam isteruješ pravdu, već će to učiniti zakon; ne smeš više da svoje seljake teraš na mobu i na globu da ti rade zemlju, da skupljaju letinu ili da ti poprave mlin i popločaju puteve, jer opet dolazi Vornik da te opominje da nemaš pravo da tražiš od seljaka više od dana određenih iz davnina; ne smeš najzad da se ponašaš sa prostotom kao ono što jesi, odnosno kao bojar, jer eto ti opet neizbežnog Vornika da ti popuje da ispred Vladara i zakona kao i ispred Boga svaki ljudski stvor ima isto pravo. Čuste li vi ovo? Uzvišeni Kantakuzini, kolenovići od pamtiveka, kraljevski rod da bude jednak sa Akimom svinjarom!

— I preuzvišeni Brailoju, praunuk Mihaja Hrabrog da bude ena muche ena su sa Martinom Gajdašom!

— I preuzvišeni Bužoreanu, prinčevski unuk i praunuk da bude pobratim sa Radetom čobaninom!

— Ne može više da se podnese – uzviknu Toma Kantakuzino.— Ne može više da se trpi – uzviknu Bužoreanu.— Ne može više da se izdrži – uzviknu Brailoju.— Mora jednom da se završe sve ove vražje rabote – reče prvi.— Mora jednom da prekinemo ove đavolske stvari – reče drugi.— Mora da jednom prestanu ove ujdurme.— Vakaresku koji nas meša sa mužicima i koji nas tera da očešemo naša odela o

njihove rite mora da bude udaljen sa dvora – zaključi Spatar Toma. — Golesku koji pomaže Vakareskua u ostvarivanju njegovih ludih snova da

izjednači kaftanlije i opančare i koji nam se ruga u lice zbog našeg pravednog besa mora takođe da ide sa dvora – zaključi Rizničar Šerban.

1

— Ama bolje da nam se skloni sa očiju sam Brankoveanu, – odgovori odlučno Kornea Brailoju – bolje da padne on koga smo mi našom voljom podigli na presto; bolje da ide on koji nam je obećao da će nas, svoje rođake, uzeti za savetnike i da će brinuti o našim imanjima, a ne da ide za suludim snovima jednog Vakareskua, niti da brine samo o opančarima i šubarama, jer ako ćemo se osloboditi njega, zajedno sa njim otići će i cela bulumenta ludaka koja ne mari za interese plemstva već teži da se ulaguje slabostima prostote – zaključi Brailoju.

— Tako, tako, – odgovori Spatar Kantakuzino – treba da padne Brankoveanu koji je omogućio mužicima da uče škole da bi se prosvetlili, i da nas više slušaju i da nam se povinuju!

— Neka padne Brankoveanu – reče Bužoreanu – koji obogaćuje sirotinju i osiromašuje bojare!

— Dole Brankoveanu! – povikaše svi bojari uglas.Tokom ovog ljutitog razgovora prouzrokovanog smelošću Vakareskua da stavi u

isti red bojare sa prostotom, Stolnik Konstantin Kantakuzino je sedeo izvaljen na kraju jednog divana i smejao se podmuklo onim oštrim i ironičnim smehom koji je svojstven samo zlim dušama. Ne mešajući se u razgovor, ne rekavši nijednu reč, on se smejao ljutnji svoje braće i kuzena, ali kada je video da su oni prešli svaku meru i da su počeli da pričaju ono što niko ne bi smeo da čuje, naročito ne iko od ljudi sa dvora, podiže svoju malu glavu uvis, uskoči među bojare, pruži svoje male ruke prema njima i reče tonom koji se ne bi očekivao od tako sitnog i kržljavog stvora… reče:

— Ho! Stanite! Dosta! Vi ste baš preterali.Bojari se zaustaviše na tren, ali odmah zatim počeše da viču sa udvostručenim

besom:— Mi se ne šalimo. Ono što mi kažemo, to je živa istina.— Izgleda da ima pravo Vakaresku kada kaže da ste svi vi samo tupavi

brbljivci.— Mi brbljivci! – povika Spatar Mihaj mršteći se.— Da, vi, brbljivci i glupi – odgovori Stolnik. – Nepromišljeni i nerazumni, to je

prava reč – dodade šef Kantakuzina prezrivim tonom. – Razmišljate li vi uopšte šta radite? Ne sećate se da vrata imaju oči i da zidovi imaju uši? Da je Vakaresku vražiji rod i da je Radu Golesku jedna prepredena lija? Ne pada li vam na pamet da oni traže priliku da nas smaknu, a prilika bi bila kad bi čuli o čemu se vi derete kao mala deca?

— Ne plašim se nikoga – odgovori Ban Kornea.— A na kakvu moć se oslanjaš kada se ne plašiš? – upita ga Stolnik Konstantin

ironičnim tonom.— Na moć mog imena i mog prava – odgovori Brailoju.— Na moć tvog imena! – uzviknu stari Kantakuzino. – Kakve isprazne i tašte

reči! Kakvu moć u današnje vreme ima ime? Zar ne vidiš da se svako ruga imenu ako nisi kadar da ga podržiš i drugim sredstvima i snagama? Sluđer Konstantin Štirbej ima dosta visoko i časno ime, pa i pored toga je bio javno izbičevan i bačen u tamnicu od Vakareskuovih ljudi, i to samo zato što je Vakaresku bio jači. Nemojmo

1

da pričamo o slavi imena sve dotle dok nemamo moć. A pričali ste, čini mi se i o pravima. O bože! Kada bi trebalo da uživaš u onome što ti zakon dopušta onda bi malo značilo i tvoje ime i tvoje bojarstvo. Koja su naša prava? Da nađemo sebi prava? Pa zar naš život ne predstavlja čitav niz nepravdi? Da uzmemo dve kože sa jedne ovce; da stavimo sve seljake da rade za nas, a mi da sedimo i odužimo se zlim delima za dobro koje nam se čini? Pa mi se upravo tako ponašamo sa našim podređenima. Da ne pričamo dakle više o pravima, jer na putu pravde bojar može samo da propadne.

— Stolniče Konstantine, – odgovori Ban Kornea – ma šta ti rekao u odbranu tvoga nećaka i u odbranu ono malo uticaja što još uvek imaš nad njim, ja ću se ipak založiti iz sve snage za njegovo potkopavanje i u tome ću i uspeti.

— Da odbranim nećaka, ja? Ja, jedan Kantakuzino da odbranim Brankoveanua?!… Baš si detinjast rođo; da ga ja odbranim kada i danju i noću razmišljam samo o tome kako da pronađem najprikladnije načine da ga svrgnem?!…

— Kako hoćeš da ga svrgneš, a s druge strane nas sprečavaš da uradimo to isto? – uzbudi se Bužoreanu.

— E deco, deco! nećete nikada razumeti starog Konstantina Kantakuzina. Vi, u čijim venama krv vri kao u poklopljenom kazanu, vi nikako ne možete da shvatite koliko je mačije strpljenje dragoceno.

— Strpljenje…! – uzviknu Brailoju ljutito. – Stalno preporučuješ samo strpljenje. Nemam više strpljenja da trpim plodove gluposti o kojoj si nas sam malopre posavetovao.

— Imaš pravo da me nazivaš glupim, odgovori Kantakuzino uzdišući; ja sam stvarno pogrešio birajući Brankoveanua; ja sam kriv što sam ga uzdigao na presto; ja sam kriv što trpimo sve ovo što trpimo jer isto ja sam mu udao stariju ćerku za Janakea Vakareskua. Priznajem i sam da sam pogrešio kad sam pomerio Brankoveanua iz doline Kotroćeni, kad sam ga istrgnuo iz njegovih mirnih i bezopasnih zanimanja da ga postavim na presto Rumunske Zemlje, sa nadom da nam postane najposlušnije oruđe; priznajem i sam da sam pogrešio kada sam izvukao onog drugog sa njegovog imanja Vakareštija, da ga promovišem u Velikog Vornika, sa nadom da imam osobu spremnu da se podredi našim htenjima. Priznajem najzad da sam se prevario jer sam mislio za lisicu da je jagnje; zbog toga neću više da pogrešim još jedanput, niti drugi da pogreše kao ja, i zato vas savetujem da imate strpljenja i zaustavljam vas da vam se ne dogodi ono što se dogodilo Agi Konstantinu Balaćeanuu koji me nije poslušao već se otvoreno udružio sa Nemcima prešavši u tabor generala Haslera, zbog čega je po povratku u zemlju bio kažnjen gubitkom glave u Potlođima. Pogrešio sam jedanput kao čovek, uvideo sam posredstvom drugih kakve nesreće donose greške i nepromišljenosti i zbog toga vas savetujem i molim da imate strpljenja. Ako hoćete, dobro, ako ne, odričem vas se kao Adam raja.

— Pa dobro, – uzviknu Bužoreanu ljutito – do kada toliko strpljenja?— Dok ne bude stigao zgodni trenutak.— Koji trenutak? – upitaše bojari nestrpljivo.— Trenutak kada ćemo moći da smrvimo našeg neprijatelja nesalomivom

1

snagom.— Možda taj trenutak nikada neće stići.— Neće stići nikada za one koji stoje zaludni i za one koji nemaju u svojoj glavi

dovoljno umešnosti da rade neprestano za moguće i užurbano približavanje tog trenutka.

— A koja je snaga našeg neprijatelja koja može da se suprotstavi i pobedi moć?— Poslušajte…U tom trenutku se iz bočnih sala i dvorišta i bašti začu jednoglasno uzvikivanje,

jedna moćna aklamacija, jedan sveopšti ura od kojeg zadrhtaše prozori i okna sobe u kojoj su bili skriveni bojari.

— Šta znači ovaj divlji krik? – uzbuni se Brailoju prezrivo.— Ovaj krik je Božiji glas, to vam je najjasniji znak da narod voli Vojvodu, ovaj

glas je najjače oružje kojim naš neprijatelj može da nas pobedi.— Hajde molim te Stolniče, baš si preterao, – uzviknu Bužoreanu – vidi se da

nemaš pojma o načinu kako dolazi do takvih aklamacija kojima spretni dvorani okružuju glupe vladare da bi ih obmanjivali i skrivali im istinu. Samo naredi i veliki Aga će prirediti i tebi isto tako bučan prijem.

— Varaš se Bužoreanu, sine moj; poznajem suviše dobro aginske smicalice, ali znam da razlikujem viku koja je naređena i plaćena od oduševljenih povika koji izlaze iz grudi naroda koji voli svog vladara. Ovi uzvici izlaze iz srca i dokazuju nam da je naš neprijatelj za nas nažalost još uvek suviše moćan jer njega voli narod.

— I kada bi bilo tako, – odgovori Brailoju naglo – šta se to nas tiče! Kakvu cenu ima za tebe narod čija se ljubav menja kao vetar? Zna li narod da rasuđuje? Ima li on svoju volju? Može li on da postavi pred nas neke prepreke? Ajde molim te! Plašiš se za sitnice.

— Plašim se – reče Stolnik – od onoga što je jače od svake veličine i od svake moći. Narod je bič božiji, kaže poslovica i poslovica ima pravo. Vi ne možete da pojmite koliko je moćan taj narod koji vi prezirete, kada on tako odluči. Nikakva ljudska prepreka ne može da mu stane na put i ništa ne može da ga obuzda. On je kao bujica koja se stropošta sa visine planine i zdrobi sve što mu se nađe na putu.

— Možda negde drugde, u centru Evrope, može da bude onako kako ti kažeš – odgovori Toma Kantakuzino – ali kod nas Bogu hvala, prostota ne sme ni da pisne.

— Kod nas kao i svugde, – odgovori Stolnik Konstantin – samo ako mu nedostaje prosvetljenje knjige, kao što vidiš, Brankoveanu, ili bolje reći Vakaresku koji je spretan čovek i koji zna kako može da pretvori prostotu u ljude. Razmislio je o svemu na vreme i ponovo je otvorio škole Mateja Basaraba koje su naši naslednici ovoga bili zatvorili.

— To su pusti snovi – odgovori Brailoju zgađen.— Snovi? Neka, ali uskoro ćeš videti san na javi s tim što će onda biti suviše

kasno. Samo ako je manje prosvećen, narod može biti ispod nas bojara; čim se narod prosvećuje otvaraju mu se oči i prepoznaje nepravdu i bedu koju mu činimo; naoružaće se pravima koja mu daje zakon, i, uz podršku koju mu daje jedan vladar kao što je Brankoveanu, rasuće nas kao plevu pred vetrom.

1

— Ja lično ne verujem u moć naroda, niti da je on kadar da išta nauči ma koliko škola osnovali – reče Brailoju. – Krv prostote nije ista kao naša krv, niti je njegova pamet bistra kao naša.

— Prekrsti se rođače Korneo, i reci Bože sačuvaj da doživiš da se uveriš kako je njegova krv čistija nego naša, jer našu krv su raznorazne podle kombinacije pomešale sa kojekakvim nečistoćama. A i njegova pamet je mnogo bistrija nego naša.

— Ti pričaš kao da si čovek iz naroda, brate Konstantine – prošaputa rizničar Šerban kroz zube.

— Govorim kao čovek koji vidi i rasuđuje ispravno – odgovori Stolnik. — Pa, pretpostavimo da je tako – prekide Brailoju priču. – Otkud znaš da se

njegove škole i prosvećivanje narodnih masa neće okrenuti upravo protiv njega.— Vakaresku je shvatio da može da dođe i do toga i zato se unapred obezbedio.

On koji poznaje dobro Rmuna u dušu i koji zna koliko je ovaj zahvalan kada mu se čini dobro, čim je došao na vlast skinuo je i pored našeg protivljenja mnogo nameta koji su pritiskali leđa seljaka, razrešio je svoju i Vojvodinu kesu i počeo da zida crkve i bolnice, da ponovo otvara škole, povećao je snagu vojske time što je popravio mnoge tvrđave koje su bile ruinirane i osvojio naklonost koja se teško može iskoreniti.

— Ljubav naroda! – uzviknuše bojari sa prezirom. – Ljubav naroda ti je postojana kao brdo prašine.

— Kada narod voli odistinski, onda on voli braćo moja čak i kada mu preti smrt.— I kako da znamo da je Brankoveanu stvarno voljen? – reče Spatar Mihaj.— Vi, kojima se gadi i kada se očešete o njih i time činite najveću grešku,

svakako da nemate načina da to saznate; ali ja, kome nije bilo teško sinoć da se lišim sna i da siđem dole prerušen kao čiča iz naroda i da se umešam među seljake i trgovce, da pričam sa njima i slušam njihove priče i ono što misle o vlasti, ja sam se uverio da je Brankoveanu itekako voljen u narodu i da je veoma teško svrgnuti ga pred istim ovakvim narodom.

— Pa ko će da pita narod kad budemo hteli da svrgnemo Vojvodu? – uzviknu Brailoju sa njegovim uobičajenim arogantnim i svađalačkim tonom. – Nemci na severu, Turci na jugu, Poljaci i Rusi na istoku, svi su oni uvek spremni da nam pomognu u takvim stvarima.

— Evo i druge jake strane Brankoveanua, odgovori Konstantin Kantakuzino. Svojim rođačkim i prijateljskim vezama koje je negovao sa dvorovima na zapadu, a naročito sa Papom u Rimu, tesno je povezan sa Nemcima kao što niko od nas nije; posredstvom Kantemira sa kojima hoće da se orodi i sa posredstvom Ilijašija sa kojima se već orodio, uspostavio je dobre odnose sa Rusijom i Poljskom, a sa ogromnim svotama svog novca i debelim bakšišima kojima tovi turske paše, on je dobro viđen i na velikoj ceni pred Portom u Stambolu. Mi nemamo ni prijatelje ni pare, niti se možemo uzdati u bilo kakvu moć da bismo obećali onoliko koliko Brankoveanu može da da, tako ga ne možemo nikad svrgnuti ni uz pomoć Nemaca ni uz pomoć Turaka, a bogami ni Poljaka ili Rusa.

— Ako je tako, šta nam onda preostaje činiti? – upitaše zabrinuti bojari.

1

— Aha! Ovde sam hteo da vas dovedem da vidite koliko vredi moje strpljenje.— Pa reci jedanput, jer evo slušamo te pažljivo – odgovori Brailoju.— Ako hoćete da uspemo, – odgovori Stolnik – moramo ubediti Brankoveanua

da zatvori škole, ponovo osnaži namete, da od roditelja postane progonitelj naroda, da ocrnimo Vakareskua kako bi izgubio svoj uticaj na Dvoru, da oteramo Goleskua i Filipeskua iz blizine Dvora; da dovedemo na Dvor nezasite i nepravične ljude, nagomilamo ujdurme i nepravde na račun seljaka i, posredstvom naših ljudi, nahuškamo taštinu Vojvode Konstantina; i dok mi budemo sedeli povučeni daleko od Dvora i od tih događaja, da ga usmerimo da se osloni isključivo na moć svojih vojski i zavadi sa susedima. Posle toga ćemo se pridružiti narodu koji će stenjati pod teretom nepravdi, pa ćemo svojim parama osnovati škole i druge dobrotvorne ustanove da privučemo naklonost naroda; pa ćemo početi da sažaljevamo seljaka, da se pretvaramo kao da ga branimo, da ga nahuškamo i da mu svaki čas podstičemo bes protiv vlasti, da uputimo žalbu na žalbu uvek u ime seljaka. Pa tek posle mnogo neprekidnih udaraca možemo da se nadamo i da očekujemo neki uspeh.

— Onda, – reče Bužoreanu oduševljen i pun nade – imenovaćemo tebe, gospodine Stolniče, na presto na kom je vladao tvoj brat.

— Mene? Neka me Bog sačuva takve časti; ja ne patim od isprazne taštine; sačuvajte to vi za sebe, za tebe ili za Bana Kornicu; meni sačuvajte samo jedno ljupko mesto u vašim srcima.

— Bićeš naš roditelj – povikaše Brailoju i Bužoreanu uglas, grleći ga.— Ako biste sačuvali u svom srcu tako dobre namere, nikada nećete izgubiti

moć koju ćete osvojiti.— Sačuvaćemo, kunemo ti se.— Videćemo i to; ostavimo dakle da se to obistini kada mu dođe vreme. U

međuvremenu, hajde da uđemo u gospodarsku salu jer je Vojvoda ušao pre četvrt sata i ne bi valjalo da se primeti naše odsustvo.

Pratioci Stolnika Konstantina su ustali i spremili se da poslušno izađu.— Pre nego što se raziđemo, – reče Stolnik – zakunite mi se da ćete to što ja

budem učinio u vaše ime, smatrati za ono pravo i uraditi sve što vam ja budem tražio.— Kunemo se – odgovoriše bojari svečano stavljajući svoje ruke na bodeže.Posle ove svečane zakletve, Stolnik otvori vrata i izađe u pratnji ostalih bojara.Njihov ulazak na glavna vrata nije primetio niko od okupljenog sveta, jer su

ljudi svih staleža i imovinskog stanja stajali zbijeni oko prestola i slušali pažljivo i mirno ono što je Vojvoda govorio.

A evo šta je govorio Brankoveanu, glasom zvonkim ali drhtavim od uzbuđenja.— Ja sam najsrećniji u ovom trenutku među vladarima i smrtnicima kada vidim

oko sebe toliko dragih likova koji me vole kao roditelja i koje moja duša voli kao pravu decu. Ponosan sam što sam vladar podanika kao što ste vi i potrudiću se da i vi budete ponosni svojim vladarom. I zbog toga ono malo dobrog što mogu da uradim za sreću svoga naroda pomoću svojih nevelikih sredstava, ja činim sa radošću i zadovoljstvom, znajući da su moji Rumunčići dostojni da budu voljeni i ohrabreni. Neka Bog da da vi uvek budete zadovoljni sa mnom i ja sa vama, ja da vam učinim

1

dobro a vi da me usrećite; ja da vam otvorim put ka prosvećenosti i bogatstvu, a vi da mi otvorite put ka zadovoljstvu koje može da oseti samo onaj vladar koji zna da je učinio dobro svome narodu. Pomozite mi deco moja na putu dobrih dela koje treba da činim, jer se nadam da uz pomoć Božije milosti i dobrih i zdravih saveta mojih bojara kao i uz pomoć čvrstih ruku i nepokolebljive hrabrosti moga naroda, naša sveta otadžbina postane velika i moćna i da procveta.

— Živelo Njegovo Veličanstvo, živeo naš vladar, živeo Brankoveanu – povika narod sa teško opisivim oduševljenjem.

— Rekoh li vam ja da je Brankoveanu voljen – prošapta Stolnik Kantakuzino svojim prijateljima. – Je li vam sada jasno da je teško pobediti ovoliku naklonost.

— Imao si pravo, – reče Brailoju – sada smo počeli da se plašimo kako nećemo moći nikada da je iskorenimo.

— Budi miran rođo; velikom marljivošću i ogromnim strpljenjem premeštaju se i planine a kamoli naklonost naroda prema jednom vladaru. Kroz nekoliko godina videćete kako će se izmeniti stvari.

IV

NA MESEČINI

Jedne letnje večeri 1698. godine, otprilike oko devet sati uveče, kada je mesec zalazio iza gustih oblaka i kada su stanovnici glavnog grada Rumunije zatvarali svoje kuće da bi otišli na počinak, u potpunoj tišini noći u kojoj se čulo samo kreketanje žaba koje su nastanjivale bezbrojne baruštine, čulo se podmuklo škripanje neke kapije, posle čega se začu topot konjskih kopita što su jedva dodirivala zemlju.

Ovo škripanje i ovaj topot čuli su se samo u zapadnom delu Bukurešta, moglo bi se reći van grada, blizu manastira Kotroćeni, ispred jednih hrastovih vrata optočenih gvozdenim pločama i smeštenih tačno na sredini zida koji je ograđivao pomoćnu baštu letnje palate Brankoveanua.

Kroz ovu kapijicu koja se otvori sa svom mogućom opreznošću izađoše dva viteza. Na povocu su držali po jednog konja, isto toliko crne boje kao što je bio mrak noći i kao što behu crne dugačke mantije što su ih vitezovi nosili preko svojih odela, i kao ogromni crni šeširi koji su im posakrivali lica.

Čim su izašle kroz kapiju stare bašte palate, ove dve senke ćutljive i stamene kao i sama priroda u tom času, dobro zatvoriše kapijicu, skočiše na konje, pređoše Dambovicu preplivavajući je na konjima i izađoše na suprotnu obalu. Potom uđoše u jedan gusti vrbak i posle nekoliko minuta izađoše na čistinu. Zategoše uzde i pođoše u galopu kao da ih vetar nosi.

Prođoše zatim kroz pravi lavirint drveća, baruština, zemunica i izbi i pređoše taj zamršeni splet prekriven zemljom i blatom, produžiše plivajući na konjima preko baruštine koja ih je delila od Zemljanog Mosta gde je otprilike sada izgrađena vojna bolnica, produžiše dalje preko jedne zamršene ulice koja se danas zove ulica Štirbej Voda, uđoše u baruštine sa žabokrečinom na čijem se mestu danas nalazi predivni

1

park Čišmidžiu, izađoše otuda kroz prostor na kome se sada nalaze kuće Beizadića9

Kostakea, okretoše se prvo desno pa onda levo, čas pored baruština, čas pored neke usamljene i istrošene kućice, i ušavši u jednu usku i zabitu ulicu, zaustaviše se pred jednom kapijicom istom onakvom kao kod Brankovanske česme, odnosno, kapije koja se nalazila na samoj sredini dugačkog zida što je opasavao ogromnu baštu. Stigavši tamo, jedan od njih pokuca na očigledno dogovoreni način, tri spora udarca, a zatim se povuče iza leđa svoga druga.

U tom trenutku mesec se izbori sa debelim slojem oblaka i rasu svoje ljupko srebrnasto svetlo po celom prostoru osvetljavajući načas lica naših misterioznih putnika.

Dobro bi bilo, pretpostavljam, iskoristiti ovih nekoliko trenutaka koji će proći do razgovora što će se naknadno šaputati prilikom otvaranja kapijice, da ukratko skiciramo fizionomiju ovih likova sa kojima ćemo se više puta sresti tokom ove priče.

Jedan je bio mlađi, drugi je bio stariji. Ovaj poslednji beše crnomanjast a onaj drugi smeđ. Ovaj poslednji je po fizionomiji, po oblačenju i po ophođenju prema onom prvom ličio na veoma vernog slugu prvog, ponašajući se s njim kao da ga je od malih nogu uzgajao u svom naručju, dok je prvi po gestovima i izrazu lica ličio na osobu koja je od malih nogu navikla da daje naređenja koja će se u istom trenutku izvršavati.

Onaj smeđi je bio momak od oko 21 godine, imao je lepo i naočito lice, lepo oblikovanu glavu, rumenu i svežu kožu, meku i talasastu kestenjastu kosu, koja je po modi tog vremena padala niz njegova muževna pleća i po snažnom i pokretljivom vratu; imao je velike i vedre smeđe oči pod svodom savršeno oblikovanih obrva ispod visokog i glatkog čela; dugačak i tanak nos ispod koga je smeđi brčić tek malo osenčio mala, rumena i nasmejana usta, ukrašena besprekorno belim zubima; mala i lepa smeđa bradica oko obraza ljupko se spajala sa kosom ispod ušiju; visoko i vitko telo, struk i ruke kao u žena, noge koje prevazilaze hitrinu i okretnost srna, sve u svemu, izgled zanosne lepote kadre da rani srca svih žena i devojaka kojima bi se pojavio na oči.

Taj momak koji beše toliko lep i tako obdaren od majke prirode beše Beizadić Radu, šesto dete i treći sin Njegovog Veličanstva Vojvode Konstantina Brankoveanua. Eto još jedne pogodne vrline za porobljavanje ženskih srdaca.

On je bio svestan tih vrlina kojima ga je priroda obdarila kao i toga da bi mogao postati pravi pravcati Don Žuan. Međutim, on nije hteo da iskoristi ove svoje prednosti, budući da su mu i njegovo srce i njegove misli bile usmerene samo na kult jednog objekta koji je navikao da obožava još iz detinjstva, da ga voli celom svojom dušom i snagom. To neprocenjivo blago, za njega superiorno svim ženama iz glavnog grada Rumunije, to blago kome nije nedostajala lepota, to božanstvo koje je bacilo pod svoje noge sve druge lepote i božanstva beše njegova rođaka Elena, njegova sestra u drugom kolenu, ćerka Spatara Tome Kantakuzina, pred čijom baštenskom kapijicom je večeras zastao da je vidi i poželi joj dobru noć posle višenedeljnog

9 Prim. Prev. Kolenović, nasledni sin vladara, princ.

1

odsustva, provedenog daleko od glavnog grada u vojnom logoru Černeci.Posle nekoliko trenutaka čekanja baštenska kapijica se otvori i na njoj se pojavi

jedna stara žena.Čim je čuo škripanje kapijice, momak sjaše brzo sa svoga konja, dade uzde

svome slugi i uputi se prema kapiji.— Dobro veče majka Sultano – reče mladi vladarev sin, spazivši osobu koja mu

je otvorila vrata.— Ljubim okice Tvog Veličanstva mladi Gospodaru, – odgovori baba medenim

glasom – dobro došao i zdrav stigao. Koliko će da se raduje Gospodarica kada čuje!— Šta radi Elena? – upita Radu.— Dobro je i zdrava je, ali je mnogo čeznula malecka zbog odsustva Tvog

Veličanstva; svaki dan i svaku noć je plakala od straha da ti se, sačuvaj Bože, nešto ne dogodi, tako da su joj se okice zacrvenele kao cvekla.

— Jadno dete! – uskliknu momak sa nežnošću – Šta radi sada? Da li spava?— Da li spava?… mili Bože! Ne pitaš me da li je uopšte sklopila oči od kad si

joj rekao da ostane dobro i u zdravlju i pošao u rat!— Ma šta mi kažeš? Ona je patila zbog mene!… A ja nisam ni slutio! Bože, pa

šta sam mogao da uradim? Kao sin Vladara i kao Rumun bio sam dužan da idem na granicu i da branim otadžbinu u opasnosti.

— Svako veče kada bi se smrkavalo i kada bi se ukućani primirili, ona bi izlazila u baštu, odlazila bi u senik i zastajala kod prozora gde se obično sastajete i ako bih ja bila prisutna, onda bi sa mnom razgovarala o Tvom Veličanstvu, a ako bih ja zbog nekih poslova bila odsutna, onda bi naslanjala laktove na prozor i stajala bi tako zamišljena satima i satima gledajući stalno prema kapijici i uzdišući da ti se srce cepa od tuge. Pošto bi zakukurikali petlovi, ulazila bi u svoje odaje, gasila sveću, povećala bi svetlo kandila, kleknula pred svete ikone i plakala bi i molila pred Majkom Božijom za spas Tvoga Veličanstva sve dok se ne bi razdanilo.

— O Bože! – povika Radu vatreno. – Vodi me što pre pred nju, jer umirem od nestrpljenja.

— Strpi se malo, Tvoje Veličanstvo, da obiđem na brzinu baštu, da vidim da nema nekoga ko može da nas vidi i eto mene odmah nazad.

— Ah majka Sultano, – povika momak nestrpljivo – dođi što pre, požuri ako Boga znadeš, jer ne znaš kako čekanje ubija.

— Ja da ne znam? – uzviknu starica srdito – Zar ja nisam nekada bila mlada i zar nisam osetila šta znači pusta ljubav.

Posle tih reči Sultana uzdahnu duboko i bučno, nestade iza kapije i pojavi se ponovo nakon nekoliko minuta rekavši:

— Prati me Gospodaru, jer nema nikoga.Nijedno naređenje ne beše tako brzo ispunjeno kao što behu ispunjene ove

staričine reči. Dobro je uradio taj koji je ljubavi dao krila.Kapija se zatvori odmah čim momak zakorači preko praga.Čim je video sebe u tom raju svoga srca, u toj bašti osenčenoj stoletnim drvećem

i ukrašenoj raznoraznim mirisnim cvećem, Radu poče da skakuće kao srna po

1

zamršenim puteljcima prekrivenim peskom, pa preskoči potočiće vode koji su izvirali iz više česama i koji su se provlačili kroz travu i cveće, obiđe više tajanstvenih žbunova i tamnih pećina, i stiže za tili čas pod čardak senika što se nalazi u bašti na jednom zelenom uzvišenju.

Stigavši tamo, on podiže pogled i videvši na belom prozoru senku ženskog poprsja, baci se prema njoj uzvikujući:

— Eleno! — Radule!, odgovori senka pružajući obe svoje ruke da bi ih mladi momak

poljubio u zanosu.— Eleno moja! koliko sam srećan ovog časa, kako mi samo srce treperi od sreće

što te opet vidim! povika Radu ne prestajući da joj ljubi ruke i po dlanovima i po nadlanicama.

— A tek ja, dragi moj brate, odgovori devojka sa neizrecivom slašću i podrhtavajući od uzbuđenja.

— Neću više da me nazivaš bratom, odgovori momak kivno, ne mogu da podnesem tu reč; nazovi me bolje svojim verenikom, svojim mužem…

— Oh! Sam Bog zna da li će se, zbog neprijateljstva koje se ugnezdilo između naših roditelja, ispuniti ovaj slatki i prekrasan san; takva sreća bila bi suviše velika i teško mogu da poverujem da će se ostvariti na ovoj zemlji. Bolje da se nazivamo rođacima, braćom, jer samo posredstvom tog slatkog imena mi smo mogli nekada da se viđamo neometano, da rastemo zajedno i da volimo jedno drugog kao najdražeg brata… Koliko smo srećni bili u ono vreme!

— O, ćuti Eleno, ćuti, nemoj više da me podsećaš na ta vremena jer mi se srce kida! Uistinu bejasmo suviše srećni u ono vreme jer se među nama nije nalazio ovaj zid i ova starica koje nam nameće dužnost i moramo da ih podnosimo da nas razdvajaju. Kako mi je krivo zbog ove dužnosti koja sprečava zanos moga srca i koja me tera da vidim samo noću onu za kojom čezne moja duša, skriven u mraku i prikradajući se kroz drveće kao pravi pravcati lopov!

— Kako bi lepo bilo Radule da smo i sada deca! – uzviknu nevina devojka naivno.

— Ko je kriv Eleno što si ti porasla tako brzo i postala toliko lepa da i sama Ileana Kosinzeana, vila iz bajki, sa sve suncem na grudima i mesecom na leđima zaostaje daleko za tobom.

I stvarno, beše mnogo lepa ova ćerka Kantakuzinovih! Prelepa glava kao u Miloske Venere, bela i prozračna koža, crne oči kao ebonos i duboke kao tama, nos nimfe, koralne usne, biserni zubi, usta kao karanfil, kosa kao valovi mora usred noći, vrat beo kao sneg, zanosne grudi, gipko telo kao trska na obali mora, ruke i noge bele i delikatne kao kod nekog deteta, sve u svemu, jedna potpuno harmonična celina poput slike jedne prave vile. Takvim lepotama čovek može samo da se divi a prosto mu nedostaju reči kad treba da ih opiše.

— Radule, Radule, uzviknu devojka glasom punim nežnosti, kako možeš tako da laskaš i da budeš tako nepravedan? Nije krivica ni mojih godina ni moga lica već je krivica tvoja koji si prestao da me voliš kao brat i počeo si da budeš vragolast i

1

razdražljiv.— Ne Eleno, nego je tvoja krivica jer si prestala da budeš nestašna i bezbrižna i

počela si da bivaš sramežljiva i zamišljena.— Imaš pravo Radule; mora da je tako hteo dobri Bog, jer se uistinu sećam da

sam naglo i ni sama ne znam zbog čega promenila ćud kada sam prešla 14 godina. Izgubila sam onu bezbrižnu veselost, postala sam ćutljiva i strašljiva i pravo da ti kažem počela sam da osećam veliki strah od tebe. Nemoj da misliš međutim da sam i jedan čas prestala da te volim.

— A ja? Misliš li da ako sam se izmenio da sam prestao da mislim na tebe ijedan minut, da mi je sećanje na tebe postalo manje milo?

— Treba i ti Radule da me voliš onoliko koliko volim i ja tebe, jer mi se čini da kroz tvoje oči vidim dubinu tvoje duše.

— Kao i ja kroz tvoje oči!— Mora da si mnogo patio od kada se nismo videli! — Još pitaš? A ti?— Priupitaj ovaj prozor i ikone iz moje sobe, jer kada bi imale glas samo bi ti

one mogle reći.— Ah! Gospode, kada li će doći čas kad se više nećemo odvajati…!— Tada ne bih imala više ništa da tražim od miloga Boga.— A do tada Eleno, da se volimo kao što smo se voleli do sada.— Da se volimo Radule; ali da se čuvamo, da budemo jako obazrivi do trenutka

kada će nas ujediniti roditeljski blagoslov, jer inače smo izgubljeni, zabraniće nam da se više vidimo.

— Oh, ćuti Eleno, ćuti, da te ne čuje zao čas jer kada bi došao takav dušmanski trenutak, to bi bio poslednji trenutak u mom životu; bolje mrtav nego bez tebe.

— Tako mislim i ja Radule, radije ću da umrem nego da živim bez tebe.— Da se volimo na život i na smrt.— Da se volimo do smrti.— Da umremo voleći se.— Gospodarice, Gospodaru, bežite – uzviknu baba Sultana koja je do tada

čuvala stražu; bežite, jer sam čula korake kroz baštu.— Ostavljam te u zdravlju Eleno moja – reče Radu udaljujući se nevoljno.— Da se vidimo u zdravlju Radule – odgovori Elena, nerado puštajući ruku svog

voljenog koju je celo vreme dok je trajao ovaj razgovor držala među svojim rukama.Za tren oka Radu beše iza kapije, uzjahao konja i galopirao zajedno sa svojim

slugom.Čim se ponovo zatvoriše vrata i nestade baba Sultane, iz jednog žbuna preko

puta kapije izađe čovek obavijen crnom mantijom i gledajući prema kapiji reče sam sebi:

— Radu, sin Brankoveanua! Hvala Bogu da sam otkrio tako nešto.V

ZAVERA BOJARA

2

Drugo veče posle gore opisane scene koja se desila sa zadnje strane palate Tome Kantakuzina, u odajama sa prednje strane te iste palate dešavala se scena potpuno drugačije prirode.

Velika kapija palate što gleda na most koji je posle izvesnog vremena nazvan Podul Mogošoajei, te večeri bila je širom otvorena i pod njenim svodom su skoro svakog časa ulazile bojarske kočije. Otprilike sat vremena od kad su počele da se pale sveće, prostrano dvorište palate se već napunilo kočijama, konjima, kočijašima i arnautima, a palata beše puna najviđenijih bojara.

Na jednoj strani velikog salona Spatar Mihaj Kantakuzino je šetao pored svog zeta Hatmana Dumitraška Rakovice, sina bivšeg vladara Moldavije Mihaice Rakovice; s druge strane je Logofat Radu Dudesku stajao sa Vornikom Petruškom Brezojanuom, gestikulirajući veoma živo; s druge strane je Ban Kornica Brailoju govorio Stolniku Neaguu Topličeskuu, Medelničaru10 Draganu Strambeanuu i Vorniku Raduu od Popeštija, koji su ga pažljivo slušali i klimali glavom u znak odobravanja; na trećoj strani pak, Rizničar Šerban Bužoreanu povučen u najzabitijem ćošku i potpuno udaljen od sveta šaputao je nešto Sluđeru Konstantinu Štirbeju, najvećem neprijatelju Brankoveanua koji se tek pre tri dana izvukao iz zatvora u koji ga je bacio Vojvoda da ga kazni zato što ga je uhvatio sa rukom u džaku uzimajući mito od jednog bojara kome je trebalo da učini pravdu na štetu jednog seljaka; najzad, u sredini salona, oko gazde kuće Spatara Tome Kantakuzina stajao je Mitropolit Antim, Armaš11 Pana, Postelnik Mihaj Korbeanu, Kapetan Petrika Obedeanu, Komis Šerban Kantakuzino, Spatar Dragić Magureanu, Rizničar Prvu Vladesku, Logofat12 Grigorašku Baleanu i mnogi drugi veliki bojari koji su bili u bližem ili daljem srodstvu sa brojnom porodicom Kantakuzino.

Sve ove ličnosti koje su zauzimale visoke položaje koji im nisu namenjeni kroz nasledstvo jer u Rumuniji nije postojalo nasledno pravo na titulu, već vladarevom milošću, svi ovi bojari koji su preko svojih nameštenja izvlačili mnoge i raznovrsne debele novčane koristi (huzmet), svi su se oni takmičili među sobom da se prikažu kao najveći neprijatelji njihovog rođaka i dobrotvora Vojvode Konstantina Brankoveanua, čiji su hleb jeli bez griže savesti i čiju su ruku ljubili svakoga dana, ogovarajući ga na najpoganiji način istim ustima kojima su mu se preko dana ulagivali, kada bi se preko dana nalazili u palati pred njim. I sve su to činili bez straha od kazne Jude izdajice.

Takvi su naši bojari bili oduvek i takvi će doveka i ostati.Po njihovom uznemirenom raspoloženju, po rumoru njihovih šapata, po trzaju

koji bi ih spopao kad god bi se u dvorištu začulo tandrkanje kola ili buka konjskih

10 Prim. Prev. U srednjem veku u Rumunskoj Zemlji i Moldaviji zvanje bojara koji je sipao vladaru vodu da pere ruke, koji je stavljao so na sto i servirao namirnice; bojar sa ovakvim zvanjem.11 Prim. Prev. Službenik u feudalnom uređenju zadužen za nadgledanje zatvora, primenu telesnih kazni, zadužen za donošenje i ispunjenje vrhovnih kazni.12 Prim. Prev. Zvanje visokog službenika u hijerarhiji rumunskih bojara, član vladarskog saveta u feudalnom uređenju Rumunske Zemlje i Moldavije; veliki logofat – prvi bojar iz divana koji je upravljao vladarevom kancelarijom i koji je u odsustvu vladara ili Mitropolita predsedavao divanom.

2

kopita, bilo je jasno da očekuju nekoga od koga je zavisilo rešenje problema zbog kog su se ovde okupili.

Hajde da načuljimo uši prema njihovim šapatima i saznamo koga su to oni očekivali sa tako velikim nestrpljenjem.

— Vreme prolazi, a Stolnik još uvek nije stigao – reče Dumitrašku Rakovica Spataru Mihaju Kantakuzinu.

— Ostao je još jedan sat do ponoći – odgovori Spatar gledajući peščanik koji se nalazio na stolu. – U pismu je rekao da ga čekamo do ponoći. Pa, treba da ga čekamo do tada.

— A ako ne bude došao? Šta ćemo tada? — Krenućemo što pre prema Đurđuu.— Put prema Đurđuu i nije baš mnogo bezbedan zbog mnoštva razbojnika.— Razbojnici neće taći ni dlaku sa glave Kantakuzina. Nisi razumeo, Arhon

Hatmane, da te čete koje su iz vedra neba preplavile sve veće drumove čine deo nebrojenih sredstava kojima smo odlučili da svrgnemo Brankoveanua?

— I pretpostavljao sam tako nešto ali nisam bio sasvim siguran.— Moj brat neće zakasniti zbog razbojnika, budi sasvim siguran.— Mora da je nešto drugo po sredi.— Bojim se da ga je uznemirena turska vojska u ratu sa Nemcima primorala da

zakasni i da ga je naterala da krene zaobilaznim putem.— Da, samo jedna četa spahija i jedan Čauš sa 200 janičara koji su ispratili

Vojvodu od Černecija do ovde, a posle su se vratili u Ruščuk.— Ako je tako, onda sigurno zbog toga kasni.— Zasigurno je to; pokušao je da se sakrije od njih, da niko od

Brankoveanuovih prijatelja ne bi saznao da je bio u Stambolu.— Čuj, Arhon Spatare, je li ti pisao Stolnik nešto od onoga što se tamo desilo?

Da li je sreo moga oca? Je li otišao kod Seit Džin Ali Paše? Je li postigao nešto? — Pisao mi je o tvom ocu kako ga je primio s ljubavlju, a takođe mi je pisao

kako je Seit Džin Ali Paša bio i ostao smrtni neprijatelj Brankoveanua i da će nam pružiti pomoć kad god to bude mogao. Ali više od toga mi nije pisao.

— Ništa nije rekao da li očekuje ili ne nešto od Porte?— Ne. — Očigledno je da nam ne donosi nikakve dobre vesti.— To se ne zna.— Ako tako stoje stvari, onda teško nama! — Proviđenje, ili bolje reći onaj malecki koji nam je uvek pritekao u pomoć

valjda će nam pomoći i ovoga puta.— Bilo bi poželjno da Stolnik stigne danas da bismo znali za bilo kakav ishod,

jer pravo da ti kažem, sav drhtim od straha svaki put kada smo prinuđeni da se nađemo zajedno u tako velikom broju, jer bi Vakaresku možda mogao da posumnja.

— Svestan sam da bi bilo potrebno da stigne noćas, ali šta ako ne stigne?— Pa, šta je tu je.Tek što je Hatman završio ove reči kada se u dvorištu začu buka kočija koja idu

2

odmerenim hodom i koja se zaustaviše pred stepeništem. Svi prisutni poskočiše.— Stolnik, Stolnik! povikaše svi sa svih strana.— Ne može biti on, odgovori Kornea Brailoju, to što se čuje u dvorištu ne liči na

zvuk kočija koja užurbano stižu iz daleka.— Tako je, odgovoriše svi bojari obeshrabreno.— Ne poznajete vi još Stolnika, sinovci moji, odgovori iz gužve jedan oštar i

podsmešljiv glas.Čuvši ovaj glas svi se okretoše i napraviše mesto jednom malom, koščatom

starcu sa pogrbljenim leđima i iskrivljenim i pogrbljenim vratom, sa retkom crvenom kosom, zelenim bezizražajnim očima bez trepavica i obrva koje su kolutale pronicljivom živahnošću u krvavim očnim dupljama, sa dugačkim povijenim nosom, tankim i ironičnim usnama osenčenim retkim čekinjastim brkovima, sa oštrom donjom vilicom pokrivenom crvenom bradicom, rečju, osobi koja je savršeno nalikovala kralju tame.

— Stolnik! – uzviknuše svi gledajući u starca i povukavši se ispred njega sa poštovanjem.

— Da, Stolnik, – odgovori Konstantin Kantakuzino, jer on beše taj odvratni starac – Stolnik koga vi smatrate dosta glupim i budalastim kada pretpostavljate da će se vratiti sa tajnog puta u trku konja, vike kočijaša i fijukanju bičeva, tako da podigne ceo grad na noge. Eh, moji bojari! Vidim da niste toliko obdareni za tajne i spretne zavere kao što behu vaši preci. Hvala Bogu što se ja nalazim među vama.

— Završimo sa pričom Stolniče – prekide ga grubo Ban Kornea – i da se vratimo na ono o čemu treba pričati. Reci nam šta si uradio u Stambolu? Sa kakvim ishodom nam dolaziš?

— Suviše žuriš Arhon Bane! – odgovori Stolnik.— Ne volim da gubim vreme, jer je skoro ponoć a mi moramo da se

dogovorimo još u toku ove noći da bismo sutra krenuli odmorni i pripravni na posao koji nas čeka.

— Imaš pravo, zato ću i ja da požurim da vam ispunim želju.Čuvši ove reči svi bojari iz svih uglova se okupiše oko Stolnika čekajući

pažljivo i skoro pobožno kao da bi od njega trebali da čuju neko proročanstvo.— Od Porte imamo malo nade, – reče Konstantin Kantakuzino – jer je

Brankoveanu tamo svima razdelio mnogo para i tako stekao mnoštvo prijatelja, branilaca i zaštitnika. Džabe sam trčao krišom sa Arz Mazarom kod svih Paša i Vezira obećavajući im zemlju i nebo, jer gde god sam išao svuda su mi zalupili vrata pred nosom. Džabe su Vojvoda Mihaj Rakovica sa jedne strane i Postelnik Konstantin Karamaliu sa druge strane, onaj što zna turski jezik i ima dobu prođu na Porti, džabe su kažem oni trčali svud, jer ništa nisu uspeli da urade. Teškom mukom smo privukli na našu stranu Velikog Muftiju da onako kao iz vedra neba potraži od našeg neprijatelja pedeset kesa novca, jer ni to nismo uspeli.

— Dosta sam se namučio da nateram Brankoveanua da isplati ovu dodatnu nepravednu globu, – odgovori Brailoju – dosta sam polagao nade da ću uspeti kada sam video Imbrihora kako ga odvodi iz Trgovišta gde je praznovao svadbu svoje

2

ćerke Balaše sa Agom Manolakeom vodeći ga u Odriu da ga baci u tamnicu; uradio sam sve što sam mogao i nije moja krivica što nisam ispunio našu zamisao.

— Ama tu je neki đavo po sredi koji ga brani, – reče Spatar Toma svoje mišljenje – jer upravo u tom trenutku je buknuo rat između Turaka i Nemaca a on je ostvario svoje oslobođenje plativši globu i dodavši haraču još 240 kesa novca.

— Nije mu pomogao početak rata, – odgovori Stolnik Konstantin – jer Turci znaju da, u takvoj raboti, mi bismo im bili korisniji od Brankoveanua koji ide u dva čamca i sedi na dve stolice; pomogle su mu njegove veliske svote novca i velike svote novca njegovih zetova da se naruga svim našim zaverama. Od pre šest godina kada smo se u manastiru Horezu zakleli da se borimo svim sredstvima i da ga stavimo pod noge, nije bilo dana kada mu nismo podmetnuli neku klopku. A vidite da se on i pored svega toga uvek izvlačio i sve naše zavere je rasturio svojim novcem. Zar ga nismo naterali raznoraznim mamcima da se okoristi borbom iz Semlina i nenadanom smrću Mustafe Paše da pređe preko planina do Sibiua i da se kruniše kao vladar Erdelja. On nas je poslušao, ušao je u Sibiu, raširio je vest koju je podmazao i novcem da je General Bandenz pobeđen i da su Turci bili pobednici, naterao je Erdeljce da poveruju kako je samo njegovim posredovanjem zemlja bila pošteđena od pljačke i pustošenja, ubedio je magnate Erdelja da ga izaberu za Vladara, a kad je doznao da je ustvari Bandenz pobedio i da se uputio sa velikom vojskom prema Sibiuu, on je poslao Nemcu skupocene darove rekavši mu da je u Sibiu došao kao prijatelj da brani grad od Turaka. Zaslepljen velikim svotama novca, Nemac poverova i umesto da ga ubije kako smo se mi nadali, isprati ga sa velikim počastima i pompom do Turnu Rošua. Godinu dana kasnije, potrudili smo se da ga preko Mihaja Rakovice posvađamo sa Konstantinom Dukom, vladarom Moldavije i kada smo nestrpljivo očekivali da započne rat između Muntenaca i Moldavaca i da se mi okoristimo ovim ratom, uzmemo oružje i da Brankoveanuu priđemo s leđa, on pokloni svojoj ćerki Mariji miraz od više stotina hiljada kesa i udade je za sina Vojvode Duke. Kada smo bili najsigurniji da je Brankoveanu bio nepripremljen, zemlja isceđena zbog gladi i da hrane uopšte nema u zemlji, onda smo napisali generalu Veteranu da Turci nisu pripremljeni i da mogu biti pobeđeni bez po muke; napisali smo takođe i Sultanu Mustafi preko Tatarskog Hana Silana Džereja da su Nemci izmoreni glađu, da je Brankoveanu krcat zalihama hrane i da je njima osigurana pobeda. Turci me poslušaše, Nemci me poslušaše, Turci napredovaše do Lugoža a Brankoveanu, kad je bio prinuđen da da zalihe hrane i popravi tvrđavu Kladovo, učini čudo, stvori pare iz crne zemlje, donese zalihe hrane čak iz Poljske, rat se završi u korist Turaka a Brankoveanu i pored svog bega iz Černecija, moj Arhon Bane Korneo, bio ti je primljen kod Sultana na samoj carskoj lađi. I upravo u trenutku kada smo se mi radovali i slavili njegovu propast, on beše obučen u carski kaftan i dobi potvrdu o doživotnom vladanju, sa pravom prenetim i na decu, unuke i praunuke koji bi potom nasledili presto. Kada su pre godinu dana Turci bili pobeđeni u Temišvaru od vojske Princa Evgenija, pomislili smo da će tako propasti i glava Brankoveanua; dogodilo se upravo suprotno jer on udade svoju ćerku Balašu za najboljeg Prinčevog prijatelja Agu Manolakea i tako ostade i dalje na čelu države.

2

Najzad, kada smo ga videli u okovima u tamnicama Odrija, pomislili smo: E, sada smo pobedili. Znali smo dobro da on nema više novca i da su Turci spremni da zarate sa Nemcima. Ali i ovoga puta mi smo bili pobeđeni: – još dok je bio u tamnici, on dade svoju ćerku Irinu za verenicu Skarlatu, sinu moćnog Aleksandra Mavrokordata, Dragomana Porte i ovaj put mu njegov budući zet dade pare i tako mu pomogne da i tad zadobije podršku. Čim je stigao u Bukurešt on stvori novac niotkuda i sagradi prelepi manastir Sveti Georgije, opasavši ga visokim zidovima kao da je tvrđava. I to je činio ne povećavajući dažbine da optereti narod. Odmah zatim započne izgradnju manastira Horeza. I eto tako nestade i naša poslednja nada, jer su se Turci pomirili sa Nemcima u Karlovcima. Novac koji smo potrošili u svim tim zaverama je novac bačen u vetar, a nada da nadoknadimo ono što smo potrošili i da se povratimo od silnih izdataka koji su nas osiromašili, ta nada da ćemo staviti ruku na presto i na moć ostala je sasvim izgubljena. Veliki novac Brankoveanua iscedio nam je svu snagu.

Slušajući ove obeshrabrujuće reči, bojari padoše u duboki očaj. Čak i najhrabriji među njima kao što su bili na primer Brailoju i Bužoreanu sagnuše glave, zanjući dobro da ako je čak i jedan Konstantin Kantakuzino pokazivao ovakvu nemoć, onda je đavo odneo šalu.

— Nismo ipak izgubili svaku nadu – dodade Stolnik posle nekoliko trenutaka ćutanja.

Ove reči behu za bojare kao kapi hladne vode za onesvešćenog: nada zaiskri u svim očima.

— Bili smo pobeđeni napolju, ostalo nam je da pokušamo još unutra: ostao nam je narod.

Čuvši reč narod, bojari razrogačiše oči kao da su čuli o ko zna kako nemogućoj stvari i opet padoše u očaj.

— Ne prenemažite se moji bojari – reče zatim Stolnik. – Narod vam je kao kamena stena koju danas gaziš nehajno nogama a već sutra se penješ na nju da bi dostigao visine oblaka i nebesa. Ako imaš snage koja će pomeriti tu stenu s mesta i spretnosti da je pravilno usmeriš, s tom stenom možeš da smoždiš što god hoćeš, možeš da oboriš svakog diva i da otkotrljaš u provaliju svaku taštinu, tako da ne ostane ni traga od njene nekadašnje veličine i moći.

— Tako je – odgovori njegov brat Mihaj. – Ali gde da nađemo tu jaku i spretnu ruku koja će pomeriti stenu sa svoga mesta?

— Pronašao sam je ja u budžacima Fanara i doveo sam je ovde.— Gde je? – povikaše svi bojari.— Evo je – odgovori Stolnik pomerajući se u stranu i pokazujući na čoveka koji

stajao iza njegovih leđa i koji je bio sitniji, niži i ružniji od njega, i iako beše mlađi, imao je mnogo manje kose i lice duboko i ružno izrovašeno od boginja.

Videvši njegov ružan, skroman izgled i siromašno odelo, bojari uzviknuše iznenađeni i okretoše lica sa gađenjem.

— Ajde molim te stolniče! – povika Brailoju, osoba za koju se kaže: što na umu to na drumu. – Ti nam se rugaš ako očekuješ od ove nakaze više nego od nas velikih bojara.

2

— Poslušaj me Bane i seti se da je zlato najružniji metal kada leži u zemlji, a kada se pročisti biju se zbog njega i vladari i carevi. Ono što ja znam to je da ja lično možda više od vas sviju želim što pre da se otarasim ovog dugog i nepodnošljivog vladanja koje me je osiromašilo tako da ću sutra stići do prosjačkog štapa; znate takođe da je našem plemenu načinjena veća šteta nego drugima jer smo mi širom otvorili velike kese da bismo ostvarili pobedu trošeći svoj imetak u raznim carevinama a imanja smo poklonili manastirima i bolnicama kao što su Kolčea, Kotročeni, Magureanu, Sveti Apostoli, Banul, Ramnikul Sarat, Sinaja i drugima. Setite se zakletve koju ste mi dali u Horezu da ćete mi se povinovati bez pogovora pa ispunite sada zakletvu a gunđajte posle kada budete videli mog čoveka na delu ako ne budete zadovoljni njime.

Čuvši ove reči bojari se smiriše i počeše da posmatraju skromnog neznanca sa više interesa i radoznalosti. U međuvremenu, Spatar Toma približi se Stolniku i šapnu mu u uho:

— Sasvim slučajno kada sam se sinoć šetao kroz baštu, doznao sam da sin Brankoveanua Beizadić Radu voli moju ćerku Elenu i da ona voli njega. Šta ti misliš o tome? Šta bi trebalo da uradim?

— Ostavi ovu ljubav da se razvije dok ti ja ne budem rekao, – odgovori Stolnik posle kratkog razmišljanja – jer to je sredstvo kojim možemo da ostvarimo velike koristi.

Četvrt sata posle ovih poslednjih reči, saloni Spatara Tome ostadoše mračni i nemi kao i obično.

VI

SLEDBENIK STOLNIKA KONSTANTINA KANTAKUZINA

Pre nego što počnemo da pratimo tok ove priče, dozvoli mi dragi čitaoče da se malo pozabavimo istorijom, odnosno, da se izbliza upoznamo sa Konstantinom Brankoveanuom i sa onima koji ga okružuju. Konstantin Brankoveanu beše sin Pape Brankoveanua i Gospe Safte Kantakuzino, sestre Vojvode Šerbana i Stolnika Konstantina. Njegov otac poticao je u pravoj liniji iz čuvene porodice Brankovića koja je Srbiji darovala više despota. A sa majčine strane, koja beše ćerka Vojvode Mateja bio je u srodstvu sa čuvenom familijom Basarab.

U vreme kada je bio samo Logofat, Konstantin Brankoveanu je živeo povučen od sveta u svojoj palati pored česme Brankoveanua, a leti u svojim vinogradima u okolini Piteštija ili na imanju zvanom Tatarani. On je od malih nogu naginjao učenju i brzo je savladao grčki, italijanski, nemački, turski i pomalo francuski jezik. Filosofija beše nauka prema kojoj je imao najviše naklonosti i ljubavi. I zato je neretko provodio čitave dane u dobrovoljnoj povučenosti da bi meditirao nad Platonovom Republikom i drugim političko filosofskim radovima.

Iako nije voleo da igra veliku ulogu u politici i na dvoru, on je ipak zahtevao da ga njegove sluge tretiraju kao vladara.

2

Njegov karakter beše slab i neodlučan; po prirodi beše dobar čovek, ali bi neki zlonamerni uticaj mogao odmah da ga pokrene prema zlu, ako bi znao da ga kanališe u tom pravcu.

Njegove slabosti bejahu: raskoš i sjaj, svečane proslave, zadovoljstvo da mu se povlađuje i da ga se uzdigne više nego što je zasluživao, ljubav prema bogatstvu, ljubav prema veličanju, ljubav prema skupocenim predmetima i predmetima od umetničke vrednosti, veličanstvenost u svemu i želja da čini svemoguće da bi se svet bavio njime, dižući mu ime do nebeskih visina. Otuda izgradnja i opremanje tolikih manastira u zemlji i u inostranstvu. Ove slabosti su do izvesne tačke nasledili i njegovi naslednici do današnjih dana.

On se sklanjao od buke i sveta i ispraznost veličanja ne zbog toga što ih je mrzeo već zato što je kao Cezar težio da bude najveći, pa makar i u jednom selu, a takav beše stvarno u svojim palatama.

Ceo svet je nasedao ovoj pritvornoj skromnosti, a pre svih Kantakuzini. Stolnik Konstantin, koji inače beše izuzetno lukav lisac, nije izmakao ovoj skrivenoj zamci.

Posle smrti oca Šerbana, Stolnik je poželeo da produži i vladarsku moć i da je zadrži u porodici, ali plašeći se – i on i njegova braća – otrova za koji se sumnjalo da je prekinuo život bivšeg vladara, pomisli na Brankoveanua i poverova i on i svi Kantakuzini da je Brankoveanu s svojim slabim i povodljivim karakterom pravi čovek koji će im služiti kao zaštita i u čije ime će oni vladati bez straha.

U prvim godinama vladavine, Brankoveanu se ponašao upravo po želji njihovih srdaca, igrajući kako su oni svirali. A oni su ga zbog njegovih prijateljskih i rodbinskih veza sa više čelnih Austrijanaca posavetovali da se prikloni austrijskoj politici i da pomogne Nemcima u ratu proiv Turaka. Njegova velika sreća je bila što je baš tada venčao svoju najstariju ćerku sa Ključarom Janakeom Vakareskuom, a ovaj kad je prešao iz Vakareštija u Bukurešt znao je da posavetuje i da nagovori svog tasta da bude obazriv. Sreća ga je takođe pomogla kada su Aga Konstantin Balaćeanu i General Hasler postali suviše nestrpljivi i kada im je propao plan u Potlođima, gde je Balaćeanu poginuo na bojnom polju a Hasler bio zarobljen.

Tada je Brankoveanu sišao sa planina gde je čekao ishod pobede i videvši da mu sudbina oružja nije dala vladarsko mesto nad Erdeljem kao što su mu obećali Kantakuzini, zadovolji se stiskom ruke od strane Generala Badenza i kaftanom koji mu je poslao Sultan Sulejman. Videvši u kakvu opasnost je mogao da dovede sebe da je slušao savete Kantakuzina koji su ga nagovarali na otvoreno savezništvo sa Nemcima i koliko je zdrava bila obazriva politika Vakareskua, Brankoveanu se svom dušom zalepio za ovog poslednjeg i za njegove savete i ponašao se neprestano na način koji mu je omogućio da sudbina borbe između Turaka i Nemaca bude od koristi za njega, bez obzira ko pobedio.

Vakaresku je bio veliki političar. Umesto zamišljenim carstvom kojim su ga mamili Kantakuzini, Vakaresku mu je obećao bogatu i plodnu vladavinu za ceo život i sa naslednim pravima u Rumunskoj Zemlji, založivši se svom svojom dušom za ostvarenje ovog plana.

Kao prvo, obezbedio je, uz pomoć mnogih novčanih poklona, dobru prođu pred

2

Portom. Posle toga je darovima pridobio one bojare koji nisu varili Kantakuzine da bi na kraju počeo da se miri sa narodom koji je gunđao i stenjao zbog mnoštva nameta i sa klerom koji nije bio naklonjen Brankoveanuu zato što je poklonio najviše bogatstva manastirima koje je izgradio u Turskoj zemlji i u Erdelju.

Sa klerom se pomirio zidajući i opremajući mnoštvo manastira, koji se uskoro od legla lenjosti i neznanja pretvoriše u škole i idustrijske radionice.

Sa narodom se pomiri smanjujući mu dažbine i raspoređujući ih u najvećoj meri na sve staleže, osnivajući škole i organizujući bogate i izdašne narodne proslave.

Brankoveanu, koji je po prirodi svojoj bio prilično lakom čovek i željan da skupi blago preko blaga, pobuni se u početku videvši kako se njegovo stanje svakim danom pogoršava umesto da se poboljša. Vakaresku je međutim svojim rečima i pohvalama koje je upućivao Vojvodi znao da mu podstiče samoljublje i ambiciju i da ga natera da razreši kesu i troši u izobilju.

Videvši da su se prešli i ostali lišeni sveopšteg uticaja kom su se nadali, Kantakuzini se povukoše ne odustajući sasvim od Dvora: svako od njih je sačuvao svoj položaj i kao što smo malopre videli svi su se oni trudili da ponovo zadobiju nekadašnji uticaj, pa makar i svrgnućem Konstantina Brankoveana i propašću zemlje.

Tako smo sagledali sve strane Brankoveanuovog karaktera da bismo ubuduće mogli lakše razumeti njegovo ponašanje; skicirali smo i politiku Vakareskua u nekoliko najvažnijih crta, politiku koja je imala za cilj da natera svog tasta da vlada i protiv volje Kantakuzina a na veliko zadovoljstvo naroda; opisali smo i politiku Kantakuzina kojima se mnogo sviđala vlast ali ne i opasnosti koje ona povlači za sobom.

Sada možemo produžiti našu priču.Treći dan posle okupljanja u kući Tome Kantakuzina beše dan Svetih Careva

Konstantina i Elene, zaštitnika Mitropolijske Katedrale koju je počeo da zida pokojni Vladar Konstantin Basarab Krivi, a koju je završio Vojvoda Radu Leon. Beše to i rođendan Vojvode Brankoveanua.

Ovaj praznik slavio se svake godine veoma raskošno, sa velikim troškovima, velikom paradom i mnogo narodnih veselja, da bi se zadovoljila Vojvodina slavljenička želja.

Da bi taj dan izgledao što važnije, Vakaresku je premestio dan zabeta na ovaj datum. To je bio dan kada su se po starom običaju obnavljali činovi bojara i uvek je padao na dan Svetog Vasilija, odnosno, za novu godinu. Taj čin je zadovoljavao i Brankoveanua a bio je koristan i za bojare i za narod.

Rasveta, dekor, narodna veselja, javni ručkovi za narod na trgovima i u dvorištu palate, a u njenom prostranom unutrašnjem dvorištu za bojare; piće, muzika, turska muzika sa dobošima, ničeg nije nedostajalo da bi ovo slavlje ostalo upamćeno.

Čim je osvanulo sunce tog jutra, bojari, vojnici, prost narod i svi od reda obukoše svoja najlepša i najsvečanija odela i pođoše prema Mitropoliji: bojari u raskošnim kočijama, vojnici na prekrasnim konjima a prostota, to jest običan narod peške, onako apostolski.

Bojari i vojnici uđoše u utvrđeno dvorište manastira, a pleve kao i uvek videvši

2

da mu se zatvara kapija ispred nosa, zadovolji se da okiti spoljne strane puta koji preseca po sredini uzvišenje na kome je izgrađena Mitropolija i da zeva prema prolaznicima koji su prolazili putem do crkve.

Tim putem narod je video kako prolaze redovi i redovi čudotvornih ikona iz glavnog grada, opkoljenih sveštenicima obučenim u svete odežde i u oblaku opojnih mirisa, zapaljenih fenjera i baklji koje su držali pevači što pevaše skladnim i umilnim glasovima. Nakon što je narod na kolenima ispratio ovu svetu procesiju, bi mu dosuđeno da prisustvuje defilovanju gorde konjice što je ispunjavala muževnom hrabrošću srce svakog Rumuna, a kada su jahači nestali iza kapija, narod je i dalje zevao od čuđenja pri prolasku bojara sa svojim gospođama u preskupim odelima i raskošnim kočijama i karucama.

Od jednom se vazduh ispuni zvonjavom zvona sa Mitropolije i svih drugih crkava u gradu, od gruvanja topova koji su bljuvali vatru sa jednog susednog uzvišenja, od oštrog zvuka vojničkih fanfara i od razdraganog klicanja naroda: ta buka je najavljivala da se idol naroda, Vojvoda Konstantin Brankoveanu pojavio na početku aleje.

Brankoveanu je jahao crnog arabera. Bio je obučen raskošno ali bez preterivanja, s tim da sve što se nalazilo na njemu i na njegovom konju su bili umetnički predmeti vrhunskog dometa, tek izašli iz umetničkih radionica Venecije.

Pored njega, sa njegove desne strane, jahao je Beizadić Konstantin i Beizadić Štefan, a sa leve strane Beizadić Radu i Beizadić Matej. Iza njega su na konjima iz čijih su kopita izlazile varnice jahali Vornik Janake Vakaresku, Komis Radu Golesku, Logofat Grigorašku Filipesku, Spatari Toma i Mihaj Kantakuzino, Rizničar Šerban Bužoreanu, Ban Kornea Brailoju, Pitar Negoje Mužesku i još nekih pedesetak bojara, manjih ili većih, mlađih ili starijih, takmičeći se međusobno ko će biti prikladnije i lepše obučen za praznik kom je trebalo da prisustvuju. Kad je prošao Vojvoda sa svim bojarima i sa celom svitom koja ga je pratila i kad je ušao u crkvu, počela je da se služi sveta liturgija, posle koje su Vojvoda i njegovi dvorani izašli iz crkve, otišli u odaje Mitropolita Antima u uobičajenu posetu hramu, nakon čega su svi uzjahali i pošli prema Vojvodinoj palati iz, glavnog grada, koja se nalazila kod Mogošoajskog mosta, sa Magureanuove strane. Za njima su išli bojari, konjanici i velika gomila dece i besposlenog sveta, koji su isto kao i deca – uobičajena pratnja svake parade.

Stgavši do palate običan se narod smestio za stolovima postavljenim u prostranom dvorištu i ogromnim baštama, dok su bojari pratili Vojvodu do sale Spatarije. Tamo su Njegovo Veličanstvo čekale sve gospođe i svi bojari koji nisu mogli da idu u crkvu.

Vojvoda primi radosno i sa osmehom na usnama čestitke i želje za dobro koje mu uputiše njegovi bojari i smestivši se na presto među svojom brojnom porodicom. Reče glasom koji je inače bio umilan i prijatan:

— Zahvaljujem vam se svima iz duše voljeni moji bojari, podanici i narode, za radost za koju ste se takmičili da mi priredite na ovaj sveti dan, za vašu ljubav koju ste mi pokazali bez usiljenja pritvornosti, i kunem vam se da ću se, onoliko koliko bude u mojoj moći i koliko će mi Božija Milost dati snage, potruditi da vam vratim

2

istom ljubavlju i istom takvom privrženošću. Nepritvorna ljubav koju primam danas od mojih podanika predstavlja celu moju nagradu na ovoj zemlji zbog sveg mog truda i to je ono što Bog dodeljuje svima onima koji se nalaze na čelu jedne nacije. Sve ostalo su taština, obmane i ništavilo. Takva ljubav i takva naklonost, takvo neprocenjivo dobro, koje retko okuse oni u čijoj se ruci nalazi kormilo jedne države, mora da se čuva kao oči u glavi, da bi se vladar večno sladio time. Da bismo stigli do ovog cilja, mi izabranici naroda, dužni smo da se svim snagama trudimo da delimo prema vrednostima od onog skromnog čime nas je obdario Svemoćni Bog na ovoj zemlji, da obrišemo suze sa svakog lica. Zbog toga sam ja prosudio da je dobro da nagradim dobro dobrime, dobre ljude dobrotom, one koji nas vole ljubavlju i zato sam odlučio da na ovaj sveti dan koji nam pruža radost slavlja, pripomognem da radost uđe u sva srca, u sve kuće, svuda. Počinjem prvo sa vama, bojari moji, čija me mudrost i dobri saveti pomažu da nosim uzde ove zemlje prema slavi i blagostanju. Posle toga okrećem se vama, hrabri moji vojnici, i na kraju silazim među običan narod da utešim bar malo i one kojima je zapisano da snose sve teškoće. Veliki Bane, reče zatim Vojvoda okrećući se prema Kornei Brailojuu, nosio si celih sedam godina i više teški teret vladanja Oltenijom; godine Tvog Gospodstva koje idu ka starosti imale bi potrebu za mirom…

Čuvši ovaj preambul, Kornea Brailoju pomisli u sebi:— Eto ti ga sad! Završi se i moje banovanje; Vakaresku je uspeo da me smakne.Pre nego što je Brailoju završio misao, Brankoveanu produži:— U isto vreme međutim tvoja dela u službi opšteg dobra i u službi našeg

vladanja zahtevaju jasno i glasno veliku nagradu; ali pošto se tvoj rang nalazi odmah posle mog, a ja nisam ovlašćen da te svojom rukom postavim za većeg molim te kao Vladar i kao brat da nosiš još izvesno vreme teško breme banovanja. A kao znak ljubavi koju osećam prema tebi primi ovaj skupoceni dar, ovaj kaftan koji je danas pokrivao moja leđa.

Posle ovih reči, Vojvoda skide kaftan sa sebe i obuče ga Brailojuu koji je stezao i ujedao svoje usne da bi prikrio ogromnu radost koju je osećao zato što je i dalje ostao u funkciji Velikog Bana.

I u skladu sa običajem, kada je Ban Brailoju obukao vladarski kaftan i povukao se unazad izgovarajući reči zahvalnosti, Vojvoda se okrete drugim bojarima i reče im:

— Iz istog razloga sam sprečen da ispunim svoju želju da vas imenujem na veće položaje nego na one na kojima se nalazite, tebe Arhon Rizničare, tebe Arhon Vorniče, tebe Arhon Logofete, tebe Arhon Komise, tebe Arhon Ago i tebe Arhon Spatare; molim i vas da budete tako dobri i zadržite vredna zvanja o kojima ste marljivo i dobronamerno brinuli i da primite s moje strane nove kaftane i imenovanja kao znak sećanja na obnovu tih istih zvanja.

Umireni ovim slatkim rečima o postojanosti njihovih zvanja, bojari se lično zahvališe Vladaru i zakleše mu se na vernost i poslušnost, dok su se u sebi kleli kako će skovati zaveru onako kao što znamo da su činili.

Kada završi sa visokim bojarima, Vojvoda pređe na niže bojare, podeli im istom širokogrudošću vladarske kaftane i odela i većinu njih unapredi na viši položaj, s

3

obzirom da su bojarstva drugog reda bila brojnija od bojarstva prvog reda.Kada završi i sa ovim bojarima, Brankoveanu baci pogled na Vakareskua i

videvši da ga Veliki Vornik posmatra netremice, reče posle kraće pauze:— Da ne bi ostao niko tužan na ovaj dan kada je svako dobio nešto lepo, pa čak

i običan narod, naše gospodstvo se smiluje da im oprosti namet za mesec dana. Taj namet će se isplatiti iz riznice našeg roditeljskog imetka.

— Živelo Njegovo Veličanstvo, povikaše bojari iz sale, a za njima i narod napolju koji je, čuvši radosnu vest o nečuvenoj Vladarevoj darežljivosti počeo da baca šubare i kape uvis i ispunio vazduh oduševljenim povicima.

Kada se Vojvoda spremao da se povuče u svoje odaje, iz kompaktne grupe bojara izađe starac malog rasta, ružan u licu i skromno odeven. Beše to Stolnik Kantakuzino, koji do tada ostade u senci blještave odeće njegove braće i drugih čelnih bojara.

Čim ga spazi, Vojvoda uzviknu radosno i pođe mu veselo u susret:— A! Oče Stolniče, zaboravih te, neka te zlo zaboravi; ne videh te nigde, ni u

crkvi, ni ovde, a znaš kako kaže poslovica: oči koje se ne vide često, zaboravljaju se. Reci mi stari moj rođo, šta mogu da učinim za tebe da bih ti pričinio bilo kakvo zadovoljstvo? Dobro mi je poznato da ti se činovi ne sviđaju jer iako si bio sin Velikog Postelnika, brat Vladara i Spatara, a i sada si brat Vladara, nisi nikada pristao da primiš nikakvo bojarsko nameštenje veće od onog što ti je odredio Vojvoda Duka kao kada si bio momčić. Ako si međutim preomenio mišljenje reci mi sada i želja će ti biti ispunjena istoga časa.

— Hvala ti na ponudi Tvoje Veličanstvo – odgovori Stolnik kiselim tonom. – Tvoje Veličanstvo dobro zna da kada bih ja mario za tašte veličine, danas bih bio na prestolu moga brata i ne bih imao potrebe da idem do Tataranija i do česme Pana Brankoveanua, a da sam se kasnije predomislio ne bih odabrao za sebe odmor i beznačajnost i ne bih podigao iz prašine kmetstva i siće slobodnih seljaka iz planina Dimbovice one koje ću da pretvorim u vladarske zetove i svemoćne savetnike; one, koji će posle valjda u znak zahvalnosti, učiniti sve da zgaze mene, svog dobrotvora, mene, koji nikad nisam pomislio da uzmem nazad ono što sam poklonio. Kakav sam bio juče Tvoje Veličanstvo, takav sam i danas, i uz Božiju pomoć takav ću biti i sutra, što će reći da ću se i dalje truditi da ne uzimam ništa od taštih veličina ovoga sveta za sebe. Pa i pored svega toga, ako bi se Tvoje Veličanstvo smilovalo i ako bi saglo svoje uho prema molbama svoga sluge, ja bih se usudio da ti ponizno uputim jednu molbu.

— Govori – reče Vojvoda malo pogođen ovim govorom – i videćeš, Arhon Stolniče, da onaj, koji je stavio teško breme vlasti na svoja pleća uz tvoju dobronamernu pomoć, može čak i da pretiče u oduživanju za tako veliko dobro delo kao što je tvoje. I to bez ikakve potrebe da mu se unapred upućuju zamerke.

— Jako se plašim da sam naljutio moga Vladara – odgovori prepredeni Stolnik.— Oče Stolniče, – odgovori Vojvoda supreiornim tonom – Brankoveanu se ne

ljuti kada je reč o ispunjenju njegovih dužnosti. Ja sam ti dužnik i zahvalan i samo čekam trenutak kada mogu da ti se odužim.

3

— Tvoje Veličanstvo, – reče Kantakuzino u produžetku – tražiću na dar od milosti Tvoga Veličanstva da pružiš pomoć i zaštitu jednom mom čoveku, jednom čoveku sa moga dvora.

— Tvoj čovek – odgovori žurno Brankoveanu – je postavljen u službi našeg Vojvodstva u rangu koji će se tebi svideti, bez pitanja ko je on i bez provere njegovih vrednosti. Ono što ću te međutim zamoliti, dragi moj rođače, to je da ne tražiš od mene da unesrećim drugog čoveka zbrinjavajući tvoga. Ne želim da brišem suze sa jednog lica a da zbog toga teku suze na drugom licu.

— Budi spokojan Tvoje veličanstvo; moj čovek je veoma malo zahtevan; iako je po svojim vrednostima i dostojnosti vredan najviših činova, on se zadovoljava da nasledi čin pokojnog Vatafa Aproda Dime Braboveanua.

— Zbilja – uskliknu Vojvoda radosno – nije ni bilo potrebno brate Stolniče da tražiš moje posredovanje da bi dobio tako mali čin za tvog čoveka, jer bi moj Komis požurio…

— Oprosti Gospodaru, – odgovori džangrizavi Stolnik – iako sam mali, ja volim da imam posla sa gospodarima a ne sa slugama.

—Gde je tvoj čovek? – upita Vojvoda, praveći se da ne primećuje provokativne reči svog rođaka.

— Evo ga, odgovori Stolnik, predstavljajući Vladaru jednog sitnog čoveka kao što je bio i on sam, riđeg kao što je bio i on sam, ružnog i sa licem izrovašenim od boginja kao što je bio i on sam, ali samo malo mlađeg od njega; ovaj mladi čovek beše ona osoba koja je bila predstavljena bojarima ono veče kada su održali tajno savetovanje.

Videvši ga, bojari počeše da se gurkaju laktovima i da se smejulje među sobom šapućući:

— Evo jednog Stolnika Kantakuzina umešenog od testa onog starog, sličnog u svemu starom liscu: Ova nakaza je živi dokaz švrljanja starog lopuže Konstantina Kantakuzina po budžacima Stambola.

Videvši ga, Vojvoda nije mogao da zadrži osmeh i da u sebi ne pomisli isto što i njegovi bojari, ali se velikom mukom uzdrža i reče blagim tonom novom kandidatu za bojara:

— Priđi sine moj i reci kako se zoveš.— Konstantin Dikiti, Tvoje Veličanstvo – reče nakaza na grčkom.— Zar ne znaš rumunski?— Znam bilo koji jezik na kome Tvoje Veličanstvo hoće da govori sa mnom.— Znaš li rumunski?— I nemački i francuski i italijanski i slovenski i grčki i turski i arapski i

persijski.— Gde si naučio toliko jezika?— U školi iskušenja i strpljenja.— Gde si rođen?— U Vizantiji.— Ko su tvoji roditelji?

3

— Ja sam dete slučaja; moji roditelji su se stideli mene i nisu hteli da ispune svoju roditeljsku dužnost, već su me bacili u šatru jednog kovača; a ja sam uzeo da im teram inat, radio sam mnogo i stvorio sebi kakvo takvo stanje i smisao u životu.

— Jesi li posetio mnoge zemlje?— Bio sam kućni momak kod francuskog kralja Ludovika Velikog dve godine;

godinu dana sam bio na španskom dvoru, tri godine na dvoru čuvene Venecijanske Republike i pet godina sam proveo prošavši kroz sve zemlje Evrope.

— Kao što vidim ti si čovek koji je prošao mnogo sveta! Koliko imaš godina?— Imam trideset godina.— Imaš li neki imetak?— Ljudi kao ja posvećuju se filosofiji i ne skupljaju bogatstva na ovome svetu.— Jesi li zadovoljan činom koji sam ti dao?— Zadovoljan sam, jer ispunjavam u isto vreme i želju Vašeg Veličanstva i

svoju želju, odnosno, da svojom srećom ne unesrećim nikog drugog.— Tvoj način razmišljanja zaslužuje pohvalu!— Želeo bih iz sveg srca da moja dela budu u skladu sa mojim razmišljanjem.— Budući da u beznačajnoj službi koju si odabrao ima malo posla u današnje

mirno doba, imenujem te i za svog sekretara za poslove koje imam sa Visokom Portom.

— Ljubim skute Tvoga Veličanstva – odgovori fanariotsko pile.U tom trenutku dva para očiju sevnuše ali na sasvim različit način. U očima

Kantakuzina zasija radosna iskra dok su oči Vakareskua zaiskrile ljutito.Kada je Vojvoda završio sa uvođenjem novog Vatafa Armaša u njegov čin i

dodelio mu odgovarajuća znamenja, posavetova ga da bude vredan aprod13, odmeren u deljenju pravde, da radi sa ljubavlju za zemlju kojoj se kleo na vernost. I kad mu je najposle jednim dobronamernim gestom pružio ruku na celivanje, Vojvoda otpusti bojare i povuče se do ručka u svoje odaje razmišljajući usput:

— Stara lopuža Stolnik koji u svemu liči na njega, i po izgledu i po pameti: kada bih pridobio srce sina, ne bi više trebalo da se plašim oca.

Posle toga počeše najraznovrsnije i najveselije zabave koje su trajale do polovine noći.

VII

ŠTA USREĆUJE NAROD

Prođoše više od dve godine od kada se Konstantin Dikiti uvukao u vladarsku palatu Njegovog Veličanstva sa dvostrukim nameštenjem: Vatafa de Aprozi i sekretara turske kancelarije. Čovek Stolnika Kantakuzina znao je da se u tom međuvremenu svojim rečnikom, svojom spretnošću i širokim obrazovanjem toliko približi i pridobije ljubav Vojvode, da se ovaj ničeg više nije poduhvatio bez svog sekretara, niti je išta planirao a da se ne posavetuje s njim. Njegov voljeni zet Janake

13 Prim. Prev. Službenik vladarskog dvora u Moldaviji i Rumunskoj Zemlji u srednjem veku sa raznim zaduženjima: administrativnim, fiskalnim, zakonskim.

3

Vakaresku izgubi mnogo, čak veoma, veoma mnogo od svog neograničenog uticaja. Dikiti je pre svega znao da pridobije pažnju Vladara zbog svojih širokih filosofskih znanja.

U početku Vakaresku ne reče ništa protiv ovog novog miljenika, s obzirom da se Vojvoda udubio u svoje knjige i meditacije, ne razmišljajući ni o čemu ovozemaljskom i ostavljajući uljeza da vlada po svom ćefu. Posle nekoliko meseci međutim Vakaresku poče da se buni zbog toga što se Dikiti nije više zadovoljavao svojim filosofskim raspravama, već je počeo da se meša i u državne poslove i da ubeđuje Vojvodu kako je on, Dikiti, isto toliko dobar u politici i administraciji koliko u filosofiji.

Kada je jednog dana došla reč o Platonovoj »Republici«, čovek Stolnika Konstantina Kantakuzina reče onako kao slučajno:

— Znaš li Tvoje Veličanstvo, da svi političari i svi filosofi savetuju vladare kako da učine srećnim svoje podanike, a svi imaju različito mišljenje u pogledu te sreće. Otuda je došlo do toga da svaki narod smatra srećom neko dobro koje se njemu najviše sviđa i da zanemari druga dobra bez kojih je prinuđen da stenje pod najzamornijim jarmom. Tako su na primer Atinjani smatrali da će biti srećniji ako budu učeniji; ali srećniji nisu bili jer je atičko siromaštvo postalo čuveno i pominje se do današnjih dana. Lakidimonijci su verovali da mogu biti srećniji ako što dalje budu bacili od sebe sve ljudske taštine i ako budu imali jednak pristup materijalnim dobrima; ali srećniji nisu bili, jer ih je ova nebriga prema taštini odvukla u lenjost i zanemarivanje bilo kakvog korisnog zanata. Rimljani su mislili da će biti srećniji ako budu pokorili ceo svet i ako oni budu gospodari svega što diše na ovom svetu; ali srećniji nisu bili, jer čežnja za veličinom i moći je stvorila jednog Cezara, Pompeja, Brutusa i Antonija, koji su ratovali među sobom zbog vlasti nad celim svetom, oslabivši na taj način jedan drugog i skrenuvši na stranputicu njihovu imperiju. Naslednici velikih Latina verovali su da mogu biti srećniji ako budu imali hleba i igara, panes et circenses ; ali ni oni nisu bili srećniji, zbog toga što su ih samo ove dve delatnosti toliko oslabile, dok oni na istoku nisu pali pod varvarski jaram Turaka, a oni na zapadu pod manje varvarski jaram vandala, Longobarda i drugih paganskih naroda. Beše i jedan Arapski Kalif koji je verovao da će njegovi podanici biti srećniji ako svi budu bogati kao on, i tako je ispraznio svoje velike riznice, razdeljujući blago u ruke naroda; ali njegovi podanici nisu bili srećniji, jer, čim je postao bogat, kasapin nije više hteo da umoči svoje ruke u krv i da kolje meso, pekar nije hteo da gura ruke u testo i umesi hleb, orač se više nije ponižavao idući za plugom i orući zemlju, drvoseča nije više odlazio u šumu sa sekirom na ramenu da seče drva. Krojač, čizmar, tkač, ćurčija, trgovac i svi drugi sledili su primer kasapina, pekara, orača i drvoseče, i svima je ubrzo zapretila smrt od gladi i opasnost da hodaju goli i bosi.

— Kako ipak jedan narod može da bude odistinski srećan? – uzviknu Brankoveanu, skamenjen nesrećnim rezultatima svojih metoda koje je primenjivao do sada, a sve sa namerom da usreći svoje podanike.

— Učiniti da ceo svet bude odistinski srećan, – odgovori Dikiti – to je stvarno nemoguća stvar; oni koji tvrde tako nešto su utopistički ludaci; ono što je moguće i

3

potrebno jeste da učiniš da tvoji podanici budu ponosni imenom i jarmom koji nose.— Rimljani su ostvarili ime kojim su se mogli ponositi poprilično, ali i pored

toga nisu bili srećni.— Ponos zbog vojne sile je dobar, ali neretko postaje opasan; zbog toga se

mudre krunisane glave itekako čuvaju od Chesarismos.— Kako može neko da natera narod da bude ponosan svojim imenom i svojim

vladarom izuzev lepim i herojskim delima?— Veliki Ludovik, francuski kralj, isterao je ovu stvar na čistinu.— Zar je to moguće?— Da, već tridesetak godina i više on upravlja narodom koji spada u one što se

najteže daju pomiriti, i to na ponos i zadovoljstvo svih i bez potrebe za vojnom tiranijom.

— Imaš pravo; ali šta on radi? Na koji način to uspeva?— Spretnošću kojom zadovoljava sve.— Razjasni mi, živ mi bio, jer te ne razumem.— On je postao veliki, moćan, voljen, kralj kome zavide, i to ne na bojnom

polju Rošela, već na pozorišnim daskama i na mestima užitka, odnosno, kroz zabavu, veselja i ludorije.

— Idi molim te, ne teraj više šegu sa mnom.— Uveravam te, Tvoje veličanstvo, i kunem ti se najstrašnijom kletvom da ne

lažem. On je postao veliki i moćan samo zahvaljujući tome što je priređivao ili išao na priređena slavlja na kojima su se trošili milioni, gde su se oblačili kao bogovi i kao vile, valjajući se u zlatu i srebru, plaćajući težinom skupih metala najluđe provode, najotkačenija pijanstva, najraskalašnije đavolije. Pored toga je pomagao i ohrabrivao učene ljude koji su imali dara da ga slave očaravajućim stihovima, pomažući i ohrabrujući u isto vreme umetničke zanate, skupljajući oko sebe mnoštvo uspešnih ljudi iz svih krajeva sveta. Na taj način je uspeo da okupi u svom glavnom gradu sav sjaj ovoga sveta, da od svoje zemlje napravi vodeću državu u svetu, da njegova nacija i njegov presto postanu vodeći u svetu. »Da bi pretvorio svoju naciju u veliku naciju«, rekao je veliki monarh »njen vladar treba da bude najbogatiji, najraskošnije obučen, najluksuzniji, da ima najbolju pratnju, da bude najveći trošadžija i najveći darodavac od svih iz svoje nacije; on treba da ima oko sebe ljude koji ne znaju šta je nemaština i oskudica, treba da se pojavi među ljudima kao sunce među zvezdama, kao dijamant među draguljima; najskuplje stvari treba da budu njegove, najlepše umetnine treba takođe njegove da budu.«

— Baš dobro je preosudio tvoj monarh, Dikiti, – odgovori Brankoveanu dok je voda počela da mu ide na usta – ali da bi vladao na taj način i da bi vodio život kao što ti kažeš, trebaju pare, mnogo, veoma mnogo para. Mora da je bogatstvo ovog monarha beskrajno.

— Njegovo bogatstvo je državna riznica; jer kako s punim pravom on misli, on je država.

— A odakle država izvlači toliko para?— Od bezbrojnih dažbina nametnutih seljacima, trgovcima, zanatlijama.

3

— Pa dobro, a zar bojari koji se slade iz galantnih kraljevih poklona, zar oni ne daju ništa?

— Zar bojari da daju glavarinu? Pa gde ima tako nešto? Pa zbog čega se oni zovu bojarima? Čime se onda razlikuju od prostote?

— A zar se prostota ne buni?— Da se buni? A zar smeju? Pa šta bi onda radili kopljanici, musketari, sejmeni

i kraljevski švajcarci koji dobijaju masne plate?— Taj vladar mora da je jako omražen među svojim podanicima ako vlada tako

silnički kroz moć jačeg, a ne blagošću i roditeljskom pravdom, što je uostalom dužan da uradi svaki vladar.

— Vara se Tvoje Veličanstvo kada misli na taj način; događa se upravo suprotno: narod plaća i radi pevajući pohvalne pesme u čast kralja koga su pesnici uporedili sa Zevsom, kraljem paganskih bogova.

— Zaprepašćuju me tvoje reči, jer ti mi dokazuješ da na ovom svetu ima stvari koje su sasvim nemoguće po mišljenju moga zeta Janake Vakareskua.

— Možda su nemoguće za Velikog Vornika one stvari koje se događaju u francuskoj zemlji, – odgovori Grk – zato što on nikada nije bio tamo, i nije nikada ništa čitao o njima; ali za mene koji sam ih video rođenim očima i za Tvoje Veličanstvo, čija prosvećenost i čija shvatanja prelaze preko ovih prepreka, takve svari su više nego prirodne i lako ostvarive. Ali ako Veliki Vornik smatra da treba slediti primer Arapskog Kalifa, odnosno, ako smatra da je usrećio Rumune bezgranično cedeći bogatstvo Tvoga Veličanstva, onda se gorko varaš; jer ako bi istražio tu stvar onda bi se uverio da su vredni ljudi postali lenjivci, da su zadovoljni ljudi postali nezadovoljni a oni koji rado plaćaju sada nerado plaćaju, da su pokorni postali pakosni, a svi bojari koji predstavljaju pravi temelj svake države su postali nezadovoljni i bune se protiv vladara. Ako mi tvoje veličanstvo ne veruje ili smatra da je možda drugačije, neka se jednom odobrovolji i neka me krišom prati kroz grad i uveriće se da je to što ja govorim prava istina.

— Dikiti, ti me plašiš svojim rečima! – uzviknu plašljivi Brankoveanu.— Tvoje Veličanstvo, meni je Bog svedok da govorim samo istinu; Veliki

Vornik je otvorio škole da prosvećuje narod; pa izvoli Tvoje Veličanstvo i siđi jednom kao neznanac među narod i siguran sam da ono što ćeš čuti i shvatiti to je da, kad se narod osvesti, svrgnuće te bez traga zahvalnosti i bez griže savesti; tako misli prosvećen narod o svojim vladarima jer is smatra tlačiteljima.

— Dikiti, ti prizivaš zlo.— Ne Gospodaru, ja pričam iz iskustva imajući u vidu englesku zemlju koja

kada je takođe stekla malo znanja, nije uradila ništa pametnije nego je poslala svog kralja u smrt a državu u višegodišnje nemire.

— Tako je! – progunđa Brankoveanu. – Jadni Čarls Stjuart, umro je kao lopov ubijen od dželata.

— To su podvizi naglo probuđenog i bez prethodnih priprema prosvećenog naroda.

— Čini mi se da si ti dosta u pravu, reče Brankoveanu posle izvesnog

3

razmišljanja; nezahvalnost je ljudska slabost; šta ti misliš da je najbolje da uradim ja da bih se oslobodio osvete nezahvalnika?

— Treba da dobro odvagaš stvari, tako da Tvoje Veličanstvo živi dobro i u miru i sa bojarima i sa narodom, bez nepravdi prema prvima, bez popuštanja uzdi prema drugima i, po mom mišljenju, da bi postigao taj cilj, najbolje bi bilo da slediš primer kralja Francuza.

VIII

JANAKE VAKARESKU I KONSTANTIN DIKITI

Posle razgovora opisanog u gornjem poglavlju, Konstantin Brankoveanu se izmeni u potpunosti; njegove prirodne mane kao što je bila sklonost ka luksuzu i sujeta, bile su do te mere uzburkane i svakog dana izazvane od strane lukavog Fanariota, dok jednog dana ne postadoše prava strast. Turska lakomost koja je rasla svakim danom, terala ga je da stalno nalazi pare iz suvog drena; to bi onda zagolicalo njegovu lakomost i s obzirom da mu se imetak znatno smanjio zbog manije da diže crkve i manastire, bi jednog dana prinuđen da posluša savet Konstantina Dikitija i da pribegne nametanju raznoraznih i veoma teških, čak drakonskih dažbina za najsiromašniji sloj stanovništva.

Videvši da se njegov uticaj smanjuje i da njegov tast svakim danom sve manje poštuje njegove savete o vladanju, Janake Vakaresku koji je u međuvremenu zaradio blagoslov celog naroda i poštovanje Otomanske Porte, skloni se na svoje imanje Vakarešti u okrugu Dimbovica i povuče se potpuno u privatan život. Kada je međutim video da zemlja počinje teško da stenje u rukama Kantakuzinovih, Brailojevih, Bužoreanovih i svih ostalih vukova koji su posle njegovog povlačenja nasrnuli na kravu muzaru od čijeg su vimena bili odbijeni dok je on bio na straži, pređe preko svojih predrasuda i preko svog samoljublja i zbog opšteg dobra vrati se u glavni grad, stupi ponovo u službu i poče da radi na tome da svojim uticajem udalji bar malo nedaće koje su se stuštile na njegovu voljenu zemlju.

Filosofirajući stalno sa Konstantinom Dikitijem i savetujući se sa njim o modelima raskošnih odela, raskošnog nameštaja, raskošnih kočija, Konstantin Brankoveanu je provodio život u potpunoj nebrizi prema svojim dužnostima koje se nisu slagale sa njegovom novom brigom da skuplja bogatstva. A dotle su Kantakuzinovi vladali zemljom po svom ćefu.

Kada je stigao u grad i video toliko nepravde i ne mogavši više da se uzdrži, Vakaresku se uputi pravo u Vladareve odaje i približavajući se svom tastu poče da govori sa smelošću koja je samo njemu bila svojstvena:

— Pre nego što ti kažem sve što mi leži na srcu, molim Tvoje Veličanstvo da mi oprosti smelost i da mi dopusti da govorim bez okolišanja i možda bez poštovanja koje dugujem mom Vladaru; molim dakle Tvoje Veličanstvo da mi dopusti da govorim otvoreno kao što sam navikao od malih nogu, svaki put kada sam nekome morao da govorim istinu.

3

Videvši pred sobom svoga zeta čija je pojava nagoveštavala mnoge pretnje i prigovore, Brankoveanu, koji kao što smo rekli nije bio ni zao po prirodi ni pokvaren već samo povodljiv i slab prema laskavcima, Brankoveanu dakle poče smesta da oseća veliki nemir i grižu savesti. Ta savest mu je govorila da bi trebao da podnese pravedne prigovore i on se pripremi da ih primi sa rezignacijom. Stoga se spusti na obližnju stolicu i nasloni svoj desni lakat na jedan sto u maorskom stilu prekriven lepim mozaicima rađenim u ebonosu.

— Kaži, – obrati se on zetu umilnim glasom – ali pre svega sedi pored mene i potrudi se da skineš s lica taj sumorni i svađalački izraz, jer sam ti ja već od nekog vremena na ovamo sit i presit namrgođenih lica.

— Pa, beše jedno vreme kada su ti se sva lica smešila Tvoje Veličanstvo: lice siromaha kao i lice bogataša, lice seljaka kao i lice bojara. I ne prođe mnogo vremena od kada, osim nekoliko nezadovoljnika i nezasitih ljudi, svi su te voleli i blagosiljali; zašto nisi bio zadovoljan da živiš sa podanicima tvog Veličanstva kada si ih sve zadovoljavao?

— Zadovoljavao sam ih sve, kažeš? – povika Brankoveanu besno. – Nemoj mi pričati Janake, jer sam rođenim očima video i rođenim ušima čuo kako ih zadovoljavam. Jedne noći sam se obukao kao običan čiča, uzeo sam sa sobom Konstantina Dikitija i prošao sam sa njim kroz sve mahale. Pa dobro, tada mi je postalo jasno kakvu su mi ljubav i zahvalnost namenili oni za koje sam ja kao budala potrošio svoj roditeljski imetak i terao sebe u oskudicu.

— Noćna šetnja Tvog Veličanstva sa uljezom Kantakuzina bila je klopka koju su ti oni pripremili, poslušaj me dobro; oni su tako uredili stvari da vidiš samo nezadovoljnike i nezahvalnike. Rumuni Tvoga Veličanstva nisu tako loši kao što ih prikazuju Grci. Oni su naprotiv dobri, zahvalni, poverljivi, znaju da vole i da praštaju. Oni su te voleli iz sveg srca jer si istog roda kao oni, zato što si im verovao, pomagao, savetovao i dao sredstva i mogućnosti da se prosvećuju i da procvetaju. Oni te vole čak i sada, i iako si ih osiromašio raznim nametima, mobama, kulucima, desetcima i za dve godine si ih opteretio više nego što su ih prethodni vladari opterećivali tokom više vekova. Oni te vole i sada iako si im stavio na leđa raznorazne poreze i kuluke kao što je plaćanje poreza na ovce, na vinograde, na njive, na zasade duvana, na jagnjad; stavio si im čak i namet na pčele i svinje iako znaš da je taj namet bio zabranjen i anatemisan arhijerejskom kletvom i zabranjen da se ponovo uvede; na kraju si im zatvorio čak i škole koja su bila jedina uteha siromaha.

— Škole! – povika Vojvoda Konstantin svađalačkim tonom – Škole koje će ih prosvećivati i dovesti u situaciju da ubiju mene kao što su Englezi kad su postali prosvećeni ubili svoga kralja; dobro sam uradio što sam ih zatvorio; prostoti nije potrebno prosvećenje.

— Kako te je samo zaveo taj prevarant Tvoje Veličanstvo! – uzviknu Vakaresku bolno. – Kako je opasan i zao njegov uticaj ako je čak i jednog učenog čoveka kao što je Tvoje Veličanstvo ubedio da laž smatra istinom! Nisu škole ubile Čarlsa Stjuarta, Tvoje Veličanstvo, nije prosvećenje naroda ubilo tog kralja kao što govori ova uštva; tog kralja su ubile njegove greške i njegova nepromišljenost, pa i loši

3

saveti koji su ga učili da pritiska narod i da pogubi svoje najbolje prijatelje, one što behu njegovi pravi dobronamerni savetnici. Takve greške su dovele Čarlsa Stjuarta u situaciju da izgubi i veru svojih dobronamernih bojara i ljubav naroda; takvim greškama je uspeo da se omrazi pred svima, i kada je došao poslednji čas, te hulje su ga napustile i gurnule ka provaliji, prešavši na stranu neprijatelja i postajući najžešći pomoćnici dželata, kao što uostalom čine svi dvolični pokvarenjaci.

Slušajući vatrene i pravedne reči Vakareskua, Brankoveanu osta neko vreme zamišljen, zatim ustade i zaustavljajući se pred svojim zetom, upita:

— Šta još priča svetina o meni?— Od kada si navikao Gospodaru da svoj narod nazivaš svetinom?— Janake, ti si nemilosrdan prema meni, ne gubiš ni jednu priliku da me bocneš.— Želim da izvadim iz korena sav korov koji se namnožio oko Tvoga

Veličanstva i da kao nekada zasadim mirisno cveće.— Mora da me narod mrzi jako mnogo.— Ne toliko koliko zamišljaš i koliko ti kažu podrepaši Kantakuzina. Rekao

sam ti već jedanput da te narod još uvek voli i da smatra da si samo zaslepljen savetima ulizica; narod se još uvek nada da ćeš mu uskoro vratiti nekadašnjeg voljenog Vladara; narod još uvek veruje da Vojvoda Brankoveanu koji je sada zlovoljan i neosetljiv na žalbe unesrećenih, Vojvoda koji čini nepravde i koji je lakom za bogatstvom, narod se kažem nada da će taj Brankoveanu nestati i da će se vratiti pređašnji Brankoveanu koji je celih deset godina bio vedar u licu, prijateljskog pogleda, blag i sažaljiv, blizak siromahu, pravedan prema nevoljniku i prezriv prema nepravednom sticanju.

— I šta treba da učinim da postanem nekadašnji Brankoveanu? – upita Vojvoda. – Jer ako hoćeš da znaš i meni je pravo da ti kažem dosadio ovaj život pun crnih snova, griže savesti, užasnih strahova i lupanja srca zbog kojih nemam više ni mira ni odmora, zbog kojih mi ne prija više ni jelo ni piće ni blagotvorno spokojstvo u krugu moje porodice.

— Oh! Gospodaru! – povika Vakaresku vatreno. – Malo stvari treba da učiniš da bi postao ponovo voljen i obožavan kao što si nekada bio; samo se odvoji od Kantakuzina i njihovog soja koji su se dokazali kao tvoji neprijatelji. Jer kada te je voleo i vladika i opanak, odnosno, kada su te voleli ama baš svi, oni su stajali sa strane i nisu se mešali ni u jedan državni posao. A kada su videli da si omražen oni su se ušunjali pored Tvog Veličanstva da nezasito ščepaju za sebe deo pljačke koja se obrušila na sirotinju.

— A zatim?— Udalji i zgnječi tog ogavnog crva koji natenane grize temelje prestola na

kome sediš; zgnječi tu zlu kob koja poput nečistog duha stoji pored glave Tvog Veličanstva da bi te sprečila i udaljila sa bilo kakvog ispravnog puta i da bi te usmerila ka provaliji; raznesi kao plevu ovu poganu himeru koja svojim otrovnim jezikom isisava iz srca Tvog Veličanstva svaku dobru zamisao i priprema žurno silovitu propast Tvog Veličanstva da bi doveli na presto Mihaja Hrabrog svoje otpadnike iz Fanara; izmiri se sa narodom, oslobodi ga jarma pod kojim stenje,

3

olakšaj mu dažbine koje ga pritiskaju i guše i podeli najzad pravdu za kojom vapi ceo narod. Budi njihov dobri roditelj kao što si i ranije bio njihov voljeni roditelj i oni će te blagosiljati kao dobri i poslušni sinovi.

— Da ukinem poreze koje sam nametnuo? – upita Brankoveanu nesigurnim tonom. – A čime ću onda da zasitim Tursku glad za parama, pogotovo sada kada sam proćerdao skoro sav svoj porodični imetak?

— Nemoj da veruješ, Tvoje Veličanstvo, da ćeš kroz nepravde i tlačenja moći da održiš stabilan presto; ko seje nepravdu taj žanje mržnju. Nećeš moći da stekneš imetak kroz pljačku i potlačivanje, već putem blagosti i mudrosti. Nema siromašnijeg čoveka od tog što nije sit onim što ima i koji stalno želi da kroz nepravde dobije što pravednim putem ne može da stekne.

— E Janake, Janake, – uzviknu Vojvoda uzdišući – šta da radiš sa Turcima kada oni ne rasuđuju kao ti i stalno traže pare da bi me ostavili na prestolu od koga sam nekada bežao a od koga sada ne mogu da se odvojim! Moram da im stvorim pare iz crne zemlje, imao nemao, pare, da im stalno dajem pare.

— Naći ćeš pare ako budeš mudro raspodelio namete na sve slojeve, na bogate i siromašne, na bojare i na narod, u zavisnosti od njihovog imetka.

— Na taj način ću izgubiti naklonost bojara i odoh ti ja pod led.— Izgubićeš samo naklonost laskavaca i zavidljivih ljudi koji bi, ako ćemo

pravo, trebali za opšte dobro da se udalje za sva vremena iz blizine prestola. Kada vide da si opet dobar, blag, pravedan, da mrziš lakomost i otimačinu, budi siguran da će dobri bojari koji vole svoju zemlju požuriti iz svih krajeva zemlje da ti priteknu u pomoć, da te podrže da ideš dobrim putem. Čim budu videli da je Dvor Tvog Veličanstva očišćen od laskavaca i Fanariota poput poganog Dikitija, dobri bojari koji poštuju Boga i vole svoju zemlj, koji mrze nepravde i nezajažljivost, Rumuni iz starina i bojari kolenovići iz starina daće jedan drugom svoje ruke, udružiće svoju snagu, muškost i smelost za sreću njihove zemlje i njihovog Vladara.

— Janake, – uzviknu Brankoveanu oduševljeno – ti si me očarao, ti si me smutio i ganuo, tako da mi eto skoro dođe da plačem. Šta treba da učinim, moj voljeni sine, da bih ispunio ovaj san koji si ti obojio tako živim i privlačnim bojama?

— Malo, isuviše malo, Tvoje Veličanstvo; treba samo da potpišeš ovaj ukaz.— Šta ima na ovom papriu? — Naredba kojom se ograničavaju u službi svi bojari prvog ranga, i zamenjuju

se drugima, naredba kojom se ukidaju lični porezi i zamenjuju se drugim, opštim porezima.

— Daj, donesi brzo pero da potpišem – uzviknu Vojvoda otimajući papir iz Vakareskuovih ruku i prešavši ga pohlepnim pogledom.

U trenutku kada je Vojvoda umočio pero u mastionicu ispremao se da potpiše, vrata se otvoriše i u prostoriju uđe čovek koji je u obema rukama nosio razne predmete različitih oblika.

Beše to Konstantin Dikiti.Videvši ga, Brankoveanu spusti pero dole pez potpisa i sakri dokument.Vakaresku nestrpljivo lupi nogom o pod i ispusti divlji krik.

4

— Šta hoćeš Vatafe? – uzviknu Vojvoda Dikitiju povišenim tonom.— Tvoje Veličanstvo, – odgovori Fanariot klanjajući se do zemlje – molim da

mi Tvoje Veličanstvo oprosti smelost ako sam se zbog neznanja usudio da pomutim mir i odmor moga Gospodara.

— Ne bi li mogao da dođeš malo kasnije kada ostanem sam?— Oprosti Tvoje Veličanstvo ali ja bih smatrao velikom nepristojnošću da

odložim makar i za jedan minut naredbu moga vladara koju mi je dao pre pet dana.— Kakvu naredbu?— Da donesem novosti koje moj Gospodar očekuje iz Venecije onog istog

trenutka kada budu stigle.— Mani, Vatafe, mani za drugi put gluposti koje su ustvari samo mamipara, –

reče Vakaresku prezrivim tonom – idi molim te i vrati ih onima koji su ih doneli, jer mi sada nemamo vremena.

— Nemoj, molim te, strpi se samo malo, daj ih ovamo da ih bar vidim – požuri Vojvoda Konstantin da se umeša.

— Bilo bi dobro, Gospodaru, da prvo završimo posao koji smo započeli a posle toga…

— Mani, mani Vorniče, jer imamo dosta vremena i za započeti posao. Da vidimo prvo čarobne stvari koje nam stižu iz Venecije. Kako su prekrasne ove boje! Kako divne stvari! Kakve izabrane retkosti! A šta je ovo?

— To su katalozi kočija, hamova i konjskih prekrivača izrađenih za Pašu iz Dita, Seid Muhameda, izrađene samo u pozlaćenom srebru i kadifi.

— Takve lepote od srebra za jednog pašu, za jednog satrapa, za jednog službenika sa dva tuga…! – uzviknu Brankoveanu van sebe od besa. – Napiši da donesu i meni kočije, hamove i konjske prekrivače ali ne kao ove, već hiljadu puta lepše, i ne od srebra i kadife, već od zlata, filigranske žice ukrašene biserima, rubinima i drugim skupocenim kamenjem da bi svet video da su moć i veličina jednog Brankoveanua daleko iznad moći i veličine jednog Seid Muhameda.

— Poslušaću naredbu moga Gospodara – odgovori Grk.— A šta li ovo predstavlja? – upita ponovo Vojvoda Dikitija uzimajući u ruke

druge modele koji su predstavljali instrumente neobičnog oblika.— Ovo je predlog za izradu truba i instrumenata za sviranje koje je naručio Paša

Ali Mustafa iz Rusćuka, za svoj svečani vojni orkestar, pravljene od čistog livenog srebra.

— Zar Mustafine trube od livenog srebra? – uzviknu Brankoveanu van sebe od besa – A moje su samo od bakra!… Naruči i za mene trideset truba od čistog zlata.

Dikiti klimnu glavom u znak da je shvatio i da će poslušati.Slušajući Vojvodin način govora, Vakaresku poče da menja izraze lica od besa

do revolta i da poskakuje na mestu kao da stoji na trnju. Prvo je počeo da daje očajničke znake Vojvodi da bi mu privukao pažnju, ali videvši da je Vojvoda Konstantin bio potpuno zaokupljen posmatranjem mustri, usudi se da kaže:

— Budi tako dobar Tvoje Veličanstvo i završi prvo sa mnom.— Pogledajte Vaše Veličanstvo ove lepote, kakve retkosti i kakve divote od

4

kataloga! – dodade ponovo prepredeni Grk obraćajući se Vojvodi i pretvarajući se kao da Vakarsku nije ni postojao, i da nije čuo ništa što je rekao. Odmota zatim veliku rolnu papira sa mnoštvom veoma lepih crteža po obliku i vrlo privlačnih za jednog ljubitelja lepih umetničkih dela kao što beše Brankoveanu.

— A ovo, šta je ovo, šta ovo predstavlja? – uzviknu Vojvoda zadivljen.— To je katalog baldahina koje je naručio ajan iz Rusćuka.— Naruči i za mene jedan, Dikiti, – reče Vojvoda – ali da bude mnogo lepši i

skupoceniji.— Pogledajte Gospodaru šta imam u ovoj kutiji – reče ponovo Vataf.— Da li je stigao državni grb sa orlom i sa mojim pečatom?! – povika Vojvoda

Konstantin gledajući lakomo i sa uživanjem na zlatne, srebrne i bakarne monete koje je vadio iz kutije koju mu je dao Dikiti, bacajući ih iz ruke u ruku. Kako su lepe! Kako su sjajne! Kako pristaje na lice ovog novca orao moje zemlje. Pogledaj Janake, pogledaj ove komade metala; to su rumunske pare, pare koje se od smrti Mihaja Hrabrog pa sve do dana današnjeg nisu videle u zemlji Rumuna. Ah! Kako su lepe rumunske pare!

— Nemoj da žuriš sa radošću zbog rumunskog novca, Tvoje Veličanstvo, pre nego što se upitaš sa koliko znojeva će jadni Rumun platiti tvoju radost da imaš takav novac i koliko će kletvi izmamiti pojava tog novca.

— Nikakav znoj, nikakva davanja nisu suviše teška za Rumuna ako u zamenu za taj znoj dobija svoj rođeni novac – reče Dikiti.

— Umukni podli slugo, i zapamti da sluge nemaju reč kada govore gospodari – odgovori Vornik sa jedva uzdržanim besom streljajući Grka najprezrivijim pogledom.

— Nepravičan si Janake, – reče Vojvoda jetko – jer se ponašaš grubo sa slugama koje uživaju moje poverenje.

— Ja se Gospodaru ponašam sa svakim čovekom po njegovoj zasluzi.— Gospodin Vornik je ljut na mene iako mu ništa nisam uradio – prošaputa Grk

slatkorečivo – Ja se i pored svega ne žalim zbog nepravde koja mi se nanosi.— Ostavi, mani, nije to ništa, – odgovori Vojvoda ustajući i postavljajući se

između Grka i svog zeta – hoću da pomirim dve osobe koje uživaju moju ljubav; poljubi ruku Vorniku Dikiti.

— Ja neću da primim Judin poljubac, – odgovori Vakaresku – neka ga njegovim savetnicima i njemu.

— Baš si ugursuz, Janake; Nikada ne izlazim sa tobom na kraj, odgovori Vojvoda ljutito; moja molba nikada nema prođu kod tebe; ajde Dikiti, idi traži venecijanskog trgovca i prenesi mu moje naredbe.

— A pare Gospodaru?— Traži od rizničara Šerbana.— Nema više para u riznici.— Neka pokupe na brzinu ostatke.— Nema više ni jedne pare ni od ostataka.— Neka se plati od novih nameta. — Potrošeno je i to već odavno.

4

— Pa šta ćemo onda da uradimo?— Pa šta ja znam?…— Traži svuda gde ti pada napamet.— Našao bih ja dosta para ako bi Tvoje Veličanstvo htelo…— Ma dabome da hoću.— Tvoje Veličanstvo, reče Vakaresku, seti se šta si mi obećao.— Ostavi me na miru Vakaresku sa tvojim pridikama, nemam sada vremena,

veruj mi; možda kasnije.— Izgubićeš zemlju Gospodaru.— Ostavi me samo još ovaj put i posle ću ti se posvetiti; muka mi je sine moj,

muka mi je do bestraga da gledam kako me prevazilazi jedan pilavdžija sa dva tuga. Na šta bi onda ličilo Veličanstvo moga ranga i moga imena? Ako zemlja hoće da se diči svojim vladarom i svojim tronom, onda mora i da plati.

— Ako tako stoje stvari onda sam ja ovde izlišan i evo odlazim.— Srećno i pozdravi sve u Vakareštima.— Hteo sam da te sačuvam od same ivice propasti, ali vidim da je to prosto

nemoguće; ivica propasti je isuviše opasna i klizava – promrmlja Vornik sa velikom gorčinom izlazeći iz odaje svoga tasta.

Kada je Vakaresku tužna srca i očima punih suza izašao, Vojvoda se okrete prema Dikitiju i reče:

— Šta misliš, kakav bi novi potez mogli da tražimo?— Ti znaš Tvoje Veličanstvo da u zemlji ima mnogo stada krupne stoke koja

pasu u miru na našim pašnjacima, neometana ni od koga, za koje se ne plaća nikakav porez, dok naprotiv, ovce i koze jedu mnogo manje a za njih se plaća porez.

— Imaš ti pravo, a kako bi nazvao ovaj novi namet?— Vakaritul.14

— Donesi ukaz da ga potpišem; ali gde da nađemo tako brzo novac?— Izdrail Albahari je spreman da vam izbroji odmah četrdeset hiljada kesa kao

predujam od jednogodišnjeg zakupa ovog nameta.— Dobro, evo ti potvrda idi brzo i uzmi novac i vrati se da mi kažeš šta si

uradio.— Uspeo sam, pomisli Dikiti u sebi izlazeći iz odaje sa Gospodarevim ukazom.— Našao sam pare, pomisli Vojvoda u sebi cepajući mirno ukaz koji mu je

doneo Vakaresku i koji nije ni stigao da potpiše.

IX

U SENIKU

14 Prim. prev. Očigledno da Dikiti ovde upotrebljava igru reči s obzirom da na rumunskom reč Vacar znači kravar, odakle je izvedeno prezime Vakaresku, što bi na srpskom moglo da se prevede kao Kravić. Vakaritul bi sledstveno tome trebalo da znači i namet na krupnu stoku, ali i neskrivena aluzija Grka na prezime Vornika.

4

Oprostite mi dragi moji čitaoci što sam zanemario neke od naših glavnih junaka; one koji su najbolji, najosećajniji, one koji nisu umešani u mulj svetske mizerije i koji bi mogli da nam ponude mnogo više nežnih stranica sa svojom ljubavlju: mladog Radua Brankoveanua i njegovu mladu rođaku Elenu Kantakuzino.

Sećate se da je Elenin otac slučajno otkrio vezu između svoje ćerke i Brankoveanuovog sina i da je o tome obavestio Stolnika; sećate se takođe da je stari lisac uključio ovu čistu i plemenitu strast u instrumentarij sredstava koje će iskoristiti da zavlada Vojvodom; možete dakle da pretpostavite kako je posle ove odluke njihova ljubav bula stavljena pod strogu pasku.

Međutim, ova se ljubav i pored straha od kontrole i pored potpunog neznanja o mizernim ljudskim spletkama razvila i rasla u tom međuvremenu, hraneći se slatkom nadom o lepoj budućnosti i čekajući strpljivo i poverljivo dan kada će se ostvariti sve njihove lepe iluzije.

Lepa prošla vremena, kako bejaste divna u svom neznanju! Radu i Elena ljubljaše se strasno, ne osećajući nikakvu drugu potrebu izuzev one da se vide, da razgovaraju i da razmene poneki nežan stisak ruke. Nikada im se nije učinilo da se ostvarenje njihovog slatkog sna suviše odužilo; nikada nisu smatrali da je ovaj život brata i sestre lišen mnogih radosti.

Opasna i crna spletka je u međuvremenu stvorila snažno oružje koje je trebalo da uništi čak i ovu nevinu ljubav koja nikome nije štetila.

Stolnik Kantakuzino je nedugo posle toga upoznao svoju kreaturu Konstantina Dikitija sa vezom koja je postojala između Beizadić Radua i njegove bratanice a fanariotska žgadija poče ubrzo da se približava zaljubljenom mladiću, da mu se dodvorava i da mu se kune u neograničeno prijateljstvo i privrženost, pa mu čak predloži da mu pomogne u svemu; radio je tako dok nije uspeo da zadobije poverenje neiskusnog mladića, koji mu odmah poveri slatku tajnu svoga srca.

Kada je to čuo, aprod se pretvori da ne zna ništa o tome, da uopšte ne poznaje osobu koja beše razlog čežnje mladog Beizadića i da želi iz sveg srca da se upozna i da bude u toku sa njegovom strašću i da interveniše dobrom rečju kod Vojvode koji mu je zbilja ispunjavao svaki hir, kao i kod Spatara, devojčinog oca, koji mu je žurno ispunjavao svaki zahtev; on obeća mladiću da će da posreduje čak i kod Mitropolita Antima kome je bio pri srcu da ga privoli da da blagoslov za venčanje dva rođaka u drugom kolenu, što beše protivno svetim kanonima.

Slušajući tolika obećanja i ne mogavši više da obuzda svoju radost, Radu potrča zajedno sa Grkom do izabranice svoga srca, približi se brzo seniku i videvši svoje blago na jednom prozoru senika, reče joj neobuzdanom radošću:

— Draga moja Eleno, Bog nam šalje pomoć koja može da ubrza trenutak što ga naše željne duše čekaju. Evo ga pred tobom, ovog pomoćnika kojeg nam šalje proviđenje; poštuj ga i voli ga mila moja kao što ga i ja volim i poštujem i blagoslovi ga kao što ga i ja blagosiljam.

— Te večeri nebo beše vedro i ljupki zraci punog meseca utrkivaše se sa povetarcem kroz lišće drveća pokrivajući ga srebrnastima valom. Elena baci pogled

4

na pomoćnika koje joj je poslalo proviđenje, i spazivši ga pri beloj svetlosti mesečine koja je prodirala kroz drveće, ispusti mali krik iznenađenja i povuče se nazad zastrašeno videvši ga tako ružnog, neprijatnog i odvratnog. Žene imaju često jednu vrstu posebnog instinkta koji im omogućuje da još pri prvom pogledu osete odvratnost prema osobi suđenoj da im u budućnosti bude zlokobna.

Čim je spazila Dikitija, Elena oseti odbojnost koju bi teško mogla sakriti, ali iz obzira prema Raduu prošaputa nekoliko prigodnih reči.

A Dikiti, čim spazi lepotu Kantakuzinove naslednice, oseti naprotiv prema njoj simpatiju i naklonost koja bi mogla da se meri samo sa odbojnošću koju je on ulivao Eleni.

Nakon sat vremena Dikiti se povuče sa Raduom kunući mu se na sva usta da će učiniti i nemoguće da se ostvari želja mladih ljubavnika, dok je u sebi smislio jedan odvažan plan koristan njegovim budućim aspiracijama.

Već drugog dana Fanariot reši da ispuni zakletvu, ali ne onu koju je izrekao glasno pred ljubavnicima već onu tajnu koju je dao samom sebi; jer se on vatreno zaljubio u Kantakuzinicu.

Toga dana rano ujutru, čim naiđe pogodan trenutak, kada je Vojvoda bio sam i slobodan, Dikiti uđe u vladarevu odaju i posle dosta širokog uvoda u vezi sa dnevnom politikom on reče:

— Zna li Tvoje Veličanstvo da su Rusi ostvarili sjajnu pobedu nad Šveđanima, njihovim učiteljima?

— Da, čuo sam da je kralj Karl sramno pobegao iz Poljske – reče Vojvoda ne prekidajući posmatranje i divljenje prema skupim stvarima koje su stigle iz Venecije i Francuske i koje su bile razastrte po stolovima i nameštaju u njegovoj sobi.

— Veliku i jaku carevinu će ostvariti ova ruska nacija – dodade Grk.— Da, ako će dugo na njenom prestolu biti car kao što je Petar.— Priča se da je spretan i hrabar i kao vojnik ovaj Petar Veliki.— Ima mnogo osobina koje su potrebne jednom velikom čoveku.— Ako će on ostvariti želju da porobi nebrojene zemlje između Urala i Baltika i

između Ledenog i Crnog mora, da znaš da će postati najveći i najmoćniji car Evrope.— Tako mislim i ja.— Kako da znamo da se jednom u budućnosti nećemo graničiti sa njegovim

teritorijama? Kada bi imali takvog cara kao prijatelja koji pomaže, nikada se više ne bismo plašili Turaka i njihovih Paša.

— Možda je tako, a možda i nije, odgovori Vojvoda rasejano.— Ja verujem više u ono da nego u ono ne, – odgovori vispreni Grk – naročito

zbog toga što je iste vere kao i mi.— Vera ne služi uvek kao veza među nacijama.— Istina je, ali nije na odmet da pokušamo da se sprijateljimo sa jednim

moćnim susedom.— Nemam ništa protiv ako ne bi tražio za uzvrat nešto što bi bilo štetno za nas.— Ja mislim da bi nam naprotiv više davao nego što bi nam uzimao.— Ja nekako u to ne mogu da verujem; ti osvajači nemaju običaj da daju; ali,

4

ako bi najzad našli neki način da budemo u dobrim odnosima sa njima, to ne bi bilo na odmet.

— Ja sam smislio jedan način.— Koji?— Antioh Kantemir je veoma dobar prijatelj sa Carem.— Čuo sam.— Petar mu ne odbija ni jednu molbu.— Moguće.— Kada bismo uspeli da sklopimo tešnje prijateljstvo sa Antiohom, dobili bi i

prijateljstvo Rusa bez velike muke; na primer, ako bismo prihvatili prosidbene ponude koje nam je on uputio onako malo izokola za jednog od Beizadića Tvog Veličanstva. Antiohova ćerka je lepa i bogata; ako bi ti prihvatio da je uzmeš za snaju za Beizadića Radua, eto nas u prijateljstvu sa Rusima.

— Čuo sam i ja pre nekih mesec dana da je Antioh poslao ponudu o prosidbi između njegove ćerke i mog sina Radua; nisam međutim obratio pažnju na ove ponude, jer ne znam da li bi moj sin rado pristao na to.

— Ja sam siguran da se Beizadić Radu neće dvoumiti ni jednog trena da oženi tako lepu devojku naročito kada bi znao da će ovim potezom učiniti dobru uslugu svojoj zemlji.

— Ako ga vidiš, pošalji ga kod mene.Dikiti izađe iz Vladareve odaje radosno trljajući ruke i poče da traži Beizadića

Radua, ali nije mogao da ga nađe. A kako bi i mogao, kada je srećni zaljubljenik, opijen slatkom nadom koju mu je ulio Fanariot, lutao kroz polja i šume u okolini grada pričajući svakom cvetu, svakom listu, svakoj travki i svakom drvetu o svojoj beskrajnoj sreći.

Toga dana nije skoro ništa jeo, ni oka sklopio, već je jurio celim bogovetnim danom preko brda i dolina čekajući sa nestrpljenjem da dođe veče i sa njim mnogo željeni čas kada će sresti Elenu i kada će saznati od Dikitija očekivani rezultat.

Veče napokon stiže ali ne toliko mirno i vedro kao pređašnje, već mračno i olujno. Severac je besno fijukao i nosio na sve strane debele, olujne oblake; drveće koje se njihalo iz korena ispuštalo je jezivu škripu, a ograde i krovovi tučeni vetrom škripali su zlokobnim zvukom.

I pored takvog nevremena naš zaljubljenik ne ostade ni za tren u nedoumuci; on potrči veselo kroz kišu i blato prema mnogo željenom mestu sastanka i stiže pred baštensku kapiju svoje voljene u zakazano vreme. Elena beše isto tako tačna, i čim je čula dogovoreni znak, posla svoju dadilju da otvori kapijicu i da dovede Radua do senika.

— Da li je stigao Dikiti? – upita Radu čim je ušao unutra.— Ne, odgovori Elena.— Obećao mi je da će doći ovde čim se bude smrklo, a prošlo je već sat

vremena od onda.— Možda ga je vreme omelo!— Obećao mi je da će doći po bilo kakvom vremenu; verovatno ga je sprečilo

4

nešto drugo, možda neki nesrećan slučaj.— Nemoj se obeshrabriti Radule, i nemoj se plašiti – reče mlada devojka blagim

glasom – Bog je dobar i milostiv prema onima koji ne čine zlo i mora da okrene i prema nama svoju milost; možda još nije izgubljeno vreme i možda će doći kasnije; hajde da ga čekamo još malo.

— Neka Bog da da je dobro, – odgovori Radu uzdišući – ali meni srce govori da treba da očekujem neko zlo.

Iako su čekali više od dva sata, to njihovo čekanje beše uzaludno jer niko ne dođe; Elenina dadilja koja je čuvala stražu pred vratima senika je u početku dremuckala na šamlici na koju je sela još pre jednog sata, a sada je počela da hrče na sav glas.

Upravo kada su se dvoje mladih ljubavnika, razočarani zbog Dikitijevog izostanka, pripremili da se rastanu i pružali jedno drugom ruke da se pozdrave, začuše oboje škripanje parketa u obližnjoj prostoriji i povikaše uglas van sebe od radosti:

— Evo ga, stigao je.— Kada otvoriše vrata da mu izađu u susret, oboje se povukoše kriknuvši

zastrašeno, videvši da su se našli licem u lice sa Spatarom Tomom Kantakuzinom.Videvši preteći pogled svoga oca, Elena pade na kolena i poče da drhti kao prut,

a Radu se zalepi za zid sa spuštenim pogledom, nepomičan kao kip.— Šta tražiš u mojoj kući bez mog znanja, Beizadiću? – reče Spatar glasom koji

nije obećavao ništa dobro – Kako si ušao a da te ja nisam video i kakve te misli dovode po ovakvom nevremenu, u ovaj kasni čas i u ovaj zabiti senik?

Beizadić Radu ne odgovori ništa, i zadovolji se da grčevito okreće kapu u svojim rukama.

— Tako i ti kćeri, nedostojna imena koje nosiš – dodade Toma Kantakuzino okrećući se prema Eleni – Zašto si ti napustila svoje devojačke odaje po ovakvom vremenu i došla u ovaj senik da sretneš jednog stranca, sama, bez prisustva nekog od svojih roditelja? Da li se tako ponaša sin jednog vladara? – dodade Spatar okrećući se prema Raduu – Tako li se ponaša jedna čestita ćerka Rumuna i bojara? – produži on okrećući se prema svojoj kćeri.

— O! Gospodine Spatare, – povika Radu padajući na kolena – nemoj je grditi jer ona nije kriva i ne zaslužuje nikakvu zamerku; Elena je dostojna svoga imena i nijedna devica nije čistija od nje. Volim je kao oči u glavi, kao svoj život, kao sve što je najsvetije na ovome svetu; volim je od svog najranijeg detinjstva; i pored tog mogu da ti se zakunem da moje usne nisu dotakle čak ni njene ruke.

— Nema potrebe da mi se kuneš Beizadiću – reče Spatar ne manje razdražljivim tonom – jer znam ko je moja ćerka i ne plašim se za nju. Treba samo da budeš svestan ponašanja Tvog Veličanstva, koje je za nas i za ime koje nosimo ponižavajuće. Dužan si da nam pružiš brzo i odlučno zadovoljenje.

— Naredi i ja ću da poslušam – odgovori Radu izgubljenim glasom.— Takve uvrede se mogu izbrisati samo brakom. Iako si rođak porodice, ipak si

dužan da ideš već ovog časa kod svog oca, da mu priznaš grešku koju si napravio i da

4

učiniš sve što znaš i možeš da bi kroz nedelju dana postao njen suprug. U suprotnom, moj pravedni bes i osveta pašće samo na njenu glavu, jer ću je zatvoriti za sva vremena u neki zabiti i napušteni manastir.

— To što mi tražiš predstavlja i moju najveću želju – povika Radu van sebe od radosti – pusti me da idem da nađem svog oca i kunem ti se životom da ću sutra doći sa njegovom pismenom dozvolom.

— Idi, – reče Spatar otvarajući mu vrata – do tada, to treba da znaš, ne možeš više videti svoju verenicu.

Radu odleti kao metak ne mareći za blato koje je nastalo posle kiše, potrči za tili čas do konja koji ga je čekao na jednoj raskrsnici i otuda do palate svoga oca.

— A ti nepromišljena i neposlušna kćeri, – dodade naglo Toma Kantakuzino posle Raduovog odlaska – uđi u svoje odaje odakle nećeš više izaći dok ne budeš išla u crkvu kao nevesta Brankoveanua ili u manastir kao nevesta Hristova.

X

ZAHTEV DOSTOJAN JEDNOG FANARIOTA

Ušavši u prostoriju, Spatar Toma naiđe na Stolnika Konstantina i na Spatara Mihaja.

— Gde si bio? – upita Stolnik.— Prošetah malo kroz baštu.— I šta si uradio?— Uhvatio sam ga.— Ma šta kažeš? I šta je bilo posle? I koji je ishod?— Dobar, bolji nego što sam očekivao. Radu je odleteo kao vetar da dobije

očevu dozvolu.— Hoće li mu je dati? – upita Mihaj.— Siguran sam, jer se mladi jako vole a Brankoveanu nikada ne kvari volju

svoje dece.— Možemo li dakle imati neke osnovane nade? – upita Spatar.— Mogu već da nazivam zetom Beizadića Radua i da kažem da sam stekao

novog saveznika u našoj borbi protiv Vakareskua.— Ako se ne budemo prevarili i sa njim kao što smo se prevarili sa njegovim

ocem, – odgovori Stolnik – dobićemo zapravo dragocenog saveznika koji će nam ustupiti svu moć i koji će u potpunosti udaljiti Vakareskua sa dvora. Ali i pored svega toga, najveću i najosnovaniju nadu ja polažem u mog Dikitija.

— Preko Dikitija ćemo uništiti i Logofeta Janakea i Vojvodu, dok će nam sa Beizadić Raduom ostati samo Brankoveanu, reče Toma.

— Plašim se da je neizbežno uništenje Brankoveanua – prošapta Spatar.— Neće biti potrebno ako nam bude ispunio naše želje i ako nam bude napunio

naše riznice.— Videćemo kasnije da li će se setiti da napuni samo svoje riznice i da ispuni

4

samo svoje želje.— Gospodin Konstantin Dikiti, najavi sluga gosta pojavljujući se na vratima.Ova neočekivana poseta unese mnogo uzbuđenja među prisutne; sva trojca

ustadoše i pogledaše se kao da su hteli da se pitaju šta bi trebala da znači pojava čoveka koji sprovodi njihove spletke. Ušavši u prostoriju, Dikiti se pokloni levo i desno do zemlje a zatim se povuče u jedan ugao prostorije i ostade da stoji.

— Kakvu novost nam donosiš? – upita Stolnik da bi prekinuo tišinu.— Samo mir i samo dobro – odgovori Grk skromno.— Kakve novosti imaš sa Dvora? — Ništa novo osim skore ženidbe Beizadića Radua sa ćerkom Gospodara

Moldavije, Antioha Kantemira.— Ma šta pričaš? – uzviknu Spatar Toma zaprepašćeno – Beizadić Radu se ženi

ćerkom Kantemira?— Da; čini mi se da će već sutra ujutru mladoženja krenuti za Fokšani gde će ga

čekati mlada.— To je nemoguće! – uzviknu Mihaj.— Kako da je nemoguće kada sam ja lično pripremio potrebne papire i sve

ostalo što je potrebno da se to ispuni?— Ti? – uzviknu Stolnik suvim glasom – A ko ti je dao takva uputstva?— Interes uspeha onog plana kojeg smo skovali.— Takve stvari se ne tiču tebe nego nas.— A zašto se ne bi ticale i mene? – upita Grk podižući glavu odvažno i bacajući

pogled koji je izgledao utoliko smeliji koliko je smerno postupao do sada.— Zbog toga što ti nisi ni bojar ni Rumun – odgovori Mihaj naglo.— Varaš se Spatare; sada sam i ja bojar i Rumun iako nisam Kantakuzino kao

vi; ali ja sam Tataranu, što mu dođe skoro isto.— Tataranu?! Ti?! Od kada? Kako?— Od kada mi je milost mog Gospodara poklonio kao svadbeni dar imanje

Tatarani i dekret o bojarstvu.— Aferim! Dobrog bojara i dobrog Rumuna je podario Vojvoda Konstantin

svojoj zemlji – uzviknu Stolnik sarkastično.— Ti reče da se ženiš? – uzviknu Toma – I s kim se ti to ženiš?— Kako to sad oče taste, praviš se da si zaboravio?— Ja tvoj tast! – uzviknu Spatar zgađeno i kivno.— Da, da, i obećao si mi i ti i braća tvoje preuzvišenosti u zamenu za pomoć da

ponovo prigrabite vlast; šta je bilo, jeste li zaboravili ili hoćete da povučete reč? Jer ako tako stoje stvari nemojte da mislite da ću da se uzbuđujem, već ću vas ostaviti sa naklonom.

— Nije reč o nama nego o devojci – požuri Stolnik da odgovori da bi ućutao svoga brata koji je očigledno bio spreman da izusti nešto što bi prouzrokovalo oluju – misliš li ti da će te Elena zavoleti?

— Ne mora da me voli – odgovori Grk bacajući se drsko na jedan divan – Između ljudi kao što smo mi ljubav je inače izlišna stvar; interes je najvažniji. Vi

4

trebate mene i zbog toga morate da mi ispunite želju. Jer, u suštini nemate kuda.— Ti stvarno misliš da nas držiš u šaci? – upita Stolnik pritvornim mirom,

trudeći se da raznim znakovima umiri svoga brata koji beše na putu da poludi.— Ne samo da mislim, ja sam siguran da ste vi bez mene izgubljeni.— Da bih ti dokazao da nemam tako veliku potrebu za tobom, evo, molim te

lepim, a ako treba i na drugi način da bežiš, da nestaneš odavde, ako nećeš da ostaneš bez repa.

— Ma šta kažeš? – uzviknu Dikiti podrugljivim tonom – Brzo si se setio da me isteraš odavde i to tek tako?

— Brzo, itekako brzo, i da bi shvatio reći ću ti još jedanput: Izlazi! – uzviknu Konstantin Kantakuzino dižući se na noge i pokazujući Grku izlaz.

— Ako tako stoje stvari, evo idem Arhon Stolniče; ali da znaš da čim izađem odavde idem pravo kod Vojvode da mu kažem u lice o svim vašim lukavstvima, da sazna i on kako su mu verni bojari i saveznici braća Kantakuzino, njegovi rođaci.

— Idi i do đavola.— Pazi dobro Stolniče da se posle ne pokaješ.— Vojvoda neće verovati rečima jedne protuve kao što si ti.— Ali će verovati sadržaju tajnih pisama koje si poslao Paši iz Silistre, i to

itekako će verovati.— Ako budeš uradio tako nešto, – povika Toma – da znaš da ću te ubiti svojim

rođenim, evo ovim rukama.— Ma šta mi kažeš? Verovatno si sposoban da uradiš tako nešto, jer to ti se vidi

na licu; ali ne sa nekim kao što sam ja. Šta vi mislite, da sam ja neka detinjasta budala koja ulazi u jazbinu vuka i kaže: Pojedi me vuče, evo ja čekam? Samo se usudite da se pomerite s mesta a ja ću da zazviždim tri puta iz ove koštane pištaljke i odmah će vam u kuću navaliti pedeset pešadinaca koji će vas vezati i odvesti u Snagov, da vas obese o istu kuku o koju je Vojvoda Grigorije Gika obesio vašeg oca.

— Jači si nego što smo mislili sinovče – reče Stolnik kezeći se pošto je krišom pogledao kroz prozor i video dvorište puno pešadinaca.

— Ja sam vaš verni učenik.— Dobro, dobro; videćemo da li si dostojan naće porodice. — Znači li da smo se sporazumeli?— Da, sporazumeli smo se, – reče Stolnik posle dužeg dogovaranja sa svojom

braćom – neka Elena bude tvoja supruga; a čime ćeš nas ti osigurati da nas nećeš prodati?

— Pa interesom da postanem kost vaše porodice.— Dobro, idi Tomo i dovedi devojku ovamo.— Pametno zboriš Stolniče, jer ja sam bio rešen da ne izađem odavde dok se ne

verim.— Nemoj da brineš; ono što je teško za Kantakuzine to je da daju svoju reč; ali

čim su dali reč, budi siguran da ta reč nikada ne ostaje neispunjena.Toma se sa očiglednim žaljenjem udalji i za pola sata se vrati sa svojom

suprugom i ćerkom Elenom koja kad je čula zbrkanu priču o vereništvu, potrča

5

drhteći od radosti, ubeđena da je reč o njenom voljenom.Kada je međutim videla da joj predstavljaju Dikitija kao mladoženju, povuče se

unazad zgrožena i reče glasom isprekidanim od jecaja:— Tata, mama, šta znači ova šala? Što mi predstavljate ovog čoveka kao mog

verenika?— On je tvoj verenik – odgovori Toma nabusito.— On! On… Ti si mi sam oče predstavio malopre onog što… Oh! Oče, dragi

oče!… O draga moja majko, nemojte me tako plašiti, jer ćete mi slomiti srce od užasa…! – povika jadna devojka i pade na kolena jecajući.

Plakala je i njena majka skrivena iza leđa svojih rođaka, videvši svoju jedinu ćerku grubo žrtvovanu političkim potrebama, kao i njen otac koji više nije mogao da se uzdrži; samo Stolnik, ravnodušan i skamenjen priđe devojci i reče joj uzevši je za ruku:

— Idi svome mužu ženo, i seti se da jedna Kantakuzino nema drugu volju izuzev volje svojih roditelja.

— Nikada, povika mlada devojka istrgnuvši se hrabro i gledajući ih sve redom ozbiljnim i odlučnim pogledom. Ne volim ovog čoveka i ne mogu da ga volim; on mi se zapravo gadi; volim drugog, svog rođaka Radua Brankoveanua i radije ću da umrem ili da zauvek budem zatvorena u nekom manastiru umesto da budem žena ovom podlacu.

— Eleno! – uzviknu Toma savlađujući svoju očinsku ljubav i ganutost. U njemu se probudi osećaj taštine i gneva kada je video i čuo da se njegova ćerka usuđuje da mu se usprotivi – Eleno, pomisli da ti tvoj otac kaže da uzmeš za muža čoveka koga ti je on sam izabrao; da li bi se usudila da ne poslušaš moja naređenja?

— Usudiću se da se suočim sa bilo kakvom nečuvenom nepravdom – reče Elena odlučno.

— Strepi nezahvalna moja kćeri od strašnih posledica moga gneva.— Tvoja kazna, oče, neće biti strašnija od mržnje koju osećam prema ovom

čoveku.Videvši da ne pomažu ni pretnje ni dobre reči da ubede ovu mladu devojku koja

nekada beše krotka kao jagnje i koja se sada pretvorila u divlju lavicu, videvši da Dikiti i pored razdirućeg prizora kome je prisustvovao ne menja svoju odluku, Spatar Toma odluči po nagovoru Stolnika i Grka da udalji mladu pobunjenicu iz glavnog grada, da je odvede u planine i da je zatvori na neko vreme u jedan manastir sa kaluđericama u kome bi ostala dok se ne smiri i predomisli i pristane da se podredi volji svojih roditelja.

Ova odluka ostvari se u toku te iste noći. Jedna zatvorena kočija izađe iz dvorišta kuće Spatara Tome i uputi se ka izlazu iz grada.

U tim trenucima Radu beše na kolenima pred nogama svoga oca, moleći ga vrelim suzama da odustane od kombinacije njegovog braka sa ćerkom Kantemira, Nabrajajući mu pogodnosti koje bi ostvarila porodica i presto ako bi se on oženio Elenom; kako će taj brak zauvek izbrisati hladnoću koja je postojala između Brankoveanovih i Kantakuzinovih.

5

U trenutku kada je otac bio na putu da se predomisli, uđe Dikiti i obznani Vojvodi da se on verio sa Elenom, ćerkom Spatara Tome Kantakuzina.

Radu se sruši na jednu stolicu bez svesti kada je čuo ovu novost, pogotovu kad vide na prstu grekoteja Elenin prsten za kojim je on toliko čeznuo, ne usuđujući se da joj ga traži. Taj presten je Stolnik Kantakuzino istrgnuo silom sa devojčinog prsta u trenutku kada ju je ubacio u kočije pored njenog oca.

XI

BITKA SA PRUTA

Kao da je zemlja progutala kočije koje su prevezle Elenu daleko od Bukurešta, kao da su te lagane kočije koje su vukla četri krilata konja ušla u mišiju rupu, tek Radu nije mogao nikako da im uđe u trag. Jadni momak učini sve moguće i nemoguće, prevrnu zemlju i nebo, prođe zemlju od zapada do istoka, ali uzalud mu beše sav trud i svo trčanje, jer tim kočijama koje su odnele njemu drago biće nije mogao da uđe u trag.

Napusti Radu i roditeljski dom i vladarski dvor i glavni grad i sve; pređe zemlju sa jednog kraja na drugi, od planina do Dunava i od istoka do zapada; proćerda pare i šakom i kapom, preobuče se u razna odela, namesti uhode kojekakvim osobama, naročito Kantakuzinima i Dikitiju, ali uzalud beše sav trud!…

Njegova majka, gospa Marija, videvši da joj se sin u početku suši na nogama a da posle pada u opasnu utučenost pokuša da dozna razlog njegove muke da bi spasla deliju od sigurne smrti, ali sve beše uzalud!… Raduova bolest beše od onih koje mogu da nađu leka samo kod vračeva ili u zagrljaju svoje drage; on je čeznuo za Elenom, ljubio je Elenu i ne bi mogao da se izleči osim kada bi video Elenu.

I ako bi još izvesno vreme trajale ove muke, verovatno bi umro; na njegovu sreću međutim politički događaji i ozbiljne nesreće koje su se nagomilale kao crni oblaci na vedrom nebu, pritiskale su horizont njegove zemlje i naterale ga da razmišlja o nečem drugom, da se na ozbiljan način pozabavi pripremama kojima su se bavili svi sinovi otadžbine da bi bili spremni za slučaj opasnosti. Tako se dogodilo da je Radu odložio na stranu svoje ljubavne jade i počeo da se bavi samo brigom o zemlji.

Ti oblaci, te opasnosti, taj stravičan potres koji je uzdrmao celu Evropu beše rezultat univerzalne kataklizme koju je prouzrokovala nova zvezda na političkom nebu, mogu reći čak jedna destruktivna kometa koja se pojavi na horizontu univerzuma da bi izmenila skoro u potpunosti lice sveta. Ta kometa beše Petar Veliki, Car Rusije.

Rusija je postojala odavno u Evropi i prostirala se od Volge do Dona, obuhvatajući oblast Litvanije, Poljske i Kanata Nogaitskih Tatara. Do tada se držala po strani od svakog mešanja sa ostatkom Evrope i imala je sa drugim nacijama veoma oskudne odnose, moglo bi se reći čak nikakve, pogotovu što ona tada nije imala nikakvu vezu i nikakav izlaz na more. Od Ledenog Okeana bila je odvojena

5

oblastima koje su pustošile nomadske horde Samoeza, o kojima se pretpostavljalo da su ljudožderi; od Baltika su ih delile provincije Švedske; Litvanija i Finska, zemlje koje su obrazovale jednu veoma jaku kraljevinu, kao i nemačke provincije Baltika i Poljske koje su se prostirale od Dnjestra do Danciga; sa Crnog, Azovskog i Kaspijskog mora bila je ometena od Podolije, zemlje Kazaka i velikog Kanata donskih Tatara.

Međutim, čim se Petar Veliki popeo na presto, uspeo je da pretvori nedisciplinovane horde strelaca u skoro regularne vojske, i odmah je krenuo u osvajanje izlaza na more. Posle mnogo muka i ratova on je uspeo da osvoji Ledeno More i jedan deo Baltika, nakon čega je okupirao Litvance i pobedio švedskog kralja Karla XII-og u Pltavi, gde mu je uništio skoro celu vojsku.

Ova osvajanja behu velika i dragocena, neočekivana i prouzrokovana velikim ambicijama. Međutim, sva ta osvajanja nisu zadovoljavala prohteve Petra Velikog koji je žarko želeo jedan odušak prema jugu, odnosno prema Crnom moru. U suštini želeo je jedan put kojim će ući u srce Orijenta gde su se nalazila na gomili sva bogatstva i blaga ovoga sveta.

Smela je bila ova ambicija, smela i puna opasnosti, ali Petar Veliki ne beše čovek koji bi mogao tek tako da se uplaši, već naprotiv, od onih koji postaju još smeliji u meri u kojoj su prepreke veće i teže savladive; on beše isto toliko dobar političar kao što beše i obdaren vojnik i shvati od samog početka koristi koje bi mogao izvući od vere svoje i svog naroda: pravoslavlje u koje su verovali skoro svi narodi što su stenjali pod teškim jarmom Turaka. Zato se on odmah proglasi za branitelja svih istočnih hrišćana, uze sablju u jednu ruku a krst u drugu i uputi veoma topao ali nimalo iskren poziv svim hrišćanskim nacijama koje su stenjale pod muslimanskim jarmom, pozivajući ih uporno da skinu taj jaram, da pokidaju te lance i da požure pod njegovu zastavu iznad koje je sijao krst, i da unište neprijatelje hrišćanstva.

Čim je čuo ovaj poziv, Dumitrašku Kantemir, koji beše predani obožavatelj Petra Velikog, pade odmah u klopku Moskovita i pređe odmah na njegovu stranu. Ali Konstantin Brankoveanu koji je bio stariji i imao više iskustva sa ljudima, a naročito zbog svega što je iskusio do tada, znao je da između obećanja i ostvarenja postoji itekako velika razdaljina i nije žurio da primi sa istim oduševljenjem ponudu koju mu je uputio Car Rusije preko Kantemira, već se dao na pažljivo iščitavanje dokumenta o savezništvu poslatog u Jaši i sastavljenog u Moskvi, i odmah primeti da je taj diplomatski akt obuhvatao mnogo tešnju i oštriju potčinjenost od one turske, kojim je trebalo da se meko i korumpirano muslimansko sizeranstvo zameni moskovskim korumpiranim ali potpuno nemilosrdnim suverenitetom.

Od kada se pomirio sa Kantakuzinima i pokvario odnose sa svojim zetom Janakeom Vakareskuom, koji je već dao otkaz na položaj Vornika, Brankoveanu je napravio mnoge greške i izgubio skoro u celosti popularnost u narodu od koje je strepio Stolnik Konstantin; ali čim je primio rusku ponudu, on, koga je pratio glas najlakomijeg i najpohlepnijeg čoveka, nije se dao prevariti bogatim poklonima koje mu je ponudio na ruke carev izaslanik. Nije ni prekinuo sve nade Rusa, ali se nije

5

vezao za njih na kompromitujući način, već ih je zavlačio od danas do sutra i čim je doznao da su Rusi za sad stavili ruke na posredan način na Poljsku, zatim, da su stavili ruku na sve provincije iz susedstva Baltičkog mora, da su okupirali Kozačku Atamaniju i da su već počeli i Turcima da traže kavgu sa svećom, zamisli se i zabrinu se odmah i požuri da sazove državni savet staraca, da okupi oko sebe i prijatelje i neprijatelje i da posle dugih rasprava i razmišljanja sastavi plan ponašanja kojim bi spasao zemlju od stranputice, ne stvarajući od Rusa smrtne neprijatelje a da se u isto vreme ne zameri Turcima. Ovakvo ponašanje su mu nametnule okolnosti, jer Rusi su bili jaki, ali nisu manje jaki bili ni Turci koji su do tada ostvarivali samo pobede protiv hrišćanstva stigavši sa svojim kohortama čak do zidova Beča. Šteta što nije bio isto toliko obazriv i Vladar Moldavije jer bi spasao Rumunstvo od mnogih patnji! Rusi, uobraženi zbog pobeda protiv kralja heroja Karla XII-og, spretni u vođenju ratova zbog višegodišnjeg iskustva, grabili su gordo ka obalama Dnjestra sa vojskom od preko sto hiljada boraca, sa strašnim pobednikom sa Pltave na čelu, njihovim Carem koji se zakleo strašnom zakletvom da će strogo kazniti Turke zbog toga što su ovi ljudski prihvatili, nesrećnog švedskog kralja i ostatke njegove vojske i omogućili im povlačenje. Turci se međutim nisu mnogo potresli zbog ove opasnosti već su i oni pripremili vojsku od sto hiljada boraca, naročito od onih sa dugim i zamornim iskustvom u borbama protiv Nemaca u Beogradu i Kladovu. Na čelo te vojske stavili su Velikog Vezira Baltadži Muhameda, krenuli su sa tom vojskom prema Dunavu i pozvali zatim vladare Rumunske Zemlje i Moldavije da se pripreme za rat i da ujedine vojske sa njihovom vojskom.

Kada je video Petra Velikog blizu Pruta, Kantemir se odmah pokaza kao ruski saveznik i ujedini svoju malu vojsku sa bujicom Careve vojske. Konstantin Brankoveanu međutim nije mnogo žurio da se otvoreno opredeli; on posla deo vojske prema Urzićenima da bi Rusi pomislili kako hoće da im se pridruže, a da bi i Turci poverovali kako hoće da se ujedine sa njima u Braili gde su Turci imali nameru da pređu Dunav.

Kako rekosmo malopre, Brankoveanu je hteo da umiri i jedne i druge i zbog toga je poslao tajnu poruku Turcima, zaklevši im se u svoju vernost, a posla deo svoje vojske i prema Urzićenima pod komandom Spatara Mihaja Kantakuzina. Napisa zatim tajno pismo Kantemiru, u kome ga je uveravao da njegova vojska maršira prema Moldaviji da bi se pridružila ruskoj vojsci. To pismo je dao u ruke Spataru Tomi Kantakuzinu da ga odnese u ruski logor. Kada je krenuo Spatar Toma, krene i on prema svojoj vojsci, sustiže ih u Movilici, okrete je putem ka Urzićenima, pokrete je prema Miziru i stigavši tamo ne zaustavi se do samih Urlacija gde stade i ukopa se sa namerom da ne mrdne odande dok ne bude video odakle će duvati pobednički vetrovi.

Partija Kantakuzina koja je naginjala savezu sa Rusima postade nezadovoljna ovim dvosmislenim stavom, odluči da iskoristi okolnosti da se osveti Brankoveanuu, da ga kompromituje bez njegovog znanja i u očima Turaka i u očima Rusa.

Pred Turcima ga je kompromitovao Toma Kantakuzino kada je stigao u logor Petra Velikog. Zatraži mu vojsku kojom će komandovati, udruži se sa Generalom

5

Reneom na čelu vojske od osam hiljada vojnika, sjuri se ka Braili i zauze je iznenada i bez mnogo muke. Pred Rusima ga je kompromitovao Stolnik Konstantin svojim spletkama. Prvo pretera pred Brankoveanuom sa pričom o veličini ruskih pobeda, posavetova ga da se otvoreno prikaže kao njihov saveznik i da im pošalje nešto pomoći, a s druge strane otkrije Baltadži Muhamedu planove Vojvode Konstantina i uveri ga da je ovaj poslao Rusima za sad oko 300 mladića od čelnih vojnika Muntenije.

Turci poverovaše Kantakuzinu i napisaše jedno munjevito pismo Vojvodi, a Brankoveanu je na nagovor Dikitija, koji se nije odvajao od njega, napisao odgovor pun poniženja i posla ga po jednom kapetanu na čelu 300 mladića pripremljenih za Ruse.

Ovih tri stotine mladića su pre polaska iz Braile otišli do Mihaja Kantakuzina koji ih je sam samcat ispratio daleko od logora da bi putem podučio kapetana duže od jednog sata, zatim dade svakom vojniku po jednu kesu novca a starešinama od pet do deset kesa, nakon čega im poželi srećan put a on se vrati nazad u logor.

Kada se odvojila od Spatara, mala trupa ode bez zastoja do Braile i stigavši tamo do turskog logora koji se širio oko tvrđave koju su zauzeli Rusi, predstaviše se Veziru i dadoše mu Vladarevo pismo. Turci ih primiše sa velikim počastima i posle mnogih počasti i ponuda dadoše im posebne šatore na jednoj strani logora i pustiše ih da se odmore. Oni se međutim nisu odmarali već su čekali da se spusti noć i da se logor umiri, povezaše na leđa kremenjače a sablje na kukove da se ne bi pomerale, izađoše iz šatora, počeše da puze, prođoše pored zaspalih stražara a da ih nije video čak ni jedan koji bi mogao da poviče Varda ! udaljiše se tako od logora i kada se nađoše u zaklonu i daleko od bilo kakve potere, podigoše se sa zemlje i uputiše se ka ruskom logoru koji je bio poređan od zidova Braile do same okoline Galacija.

Stigavši tamo u sam cik zore, predstaviše se ruskom komandantu Seremetovu, dadoše mu drugo pismo koje je napisao Spatar Mihaj u ime Konstantina Brankoveanua i ostadoše u logoru ovoga puta bez namere da pobegnu ili da se sakriju, već pokazujući se nametljivo na sve strane, učestvujući u svim okršajima i rekavši svima da su Rumuni, koje je poslao Vojvoda Konstantin da se bore protiv Turaka zajedno sa Rusima.

Posle jedno dve nedelje u okolini Braile, ova šaka Rumuna sudari se jedno dva puta sa turskim predvodnicama i jedan od njih pade čak u zarobljeništvo u ruke četa Baltadži Muhameda, taman kad se dobro pročulo u ruskom logoru da su Brankoveanuovi vojnici koji su bili poslati kao pomoć – najobičnije izdajice, a Brankoveanuova pomoć – lažna pomoć. U tom se onih tri stotine udaljiše iz Braile i uputiše se ka Jašiu gde se nalazio gro Rusko-Moldavske vojske i stigoše tamo upravo u trenutku kada je Petar Veliki prešao Prut kod Skulenija i ušao sa velikom pompom u glavni grad Moldavije.

Posle završene parade, Car je doznao o neznatnom broju vojnika Brankoveanua i naljuti se žestoko. Da bi na vidan način pokazao to svoje nezadovoljstvo, dade naređenje da rumunski vojnici budu raspoređeni na istočnoj, besarabskoj obali Pruta, da im se da samo nekoliko topova kojima će čuvati bokove savezničkih vojski sa

5

strane reke od eventualnih i iznenadnih tatarskih upada, a i da bi u slučaju opasnosti dali uzbunu.

Posle izvesnog vremena turska vojska je počela da se penje ka Vasluju a mravinjak Tatara da kipti kao skakavci u prostoru između Dnjestra i Pruta; Rumuni ih videše, sukobiše se s njima u više navrata, ali umesto da daju uzbunu kako im je bilo naređeno, pustiše ih da se približe a oni sami se povukoše s ove strane Pruta gde su zauzeli nekoliko viših brežuljaka koji se prostiru između Vasluja i Falćua. Utom Turci napredovaše stalno dok ne stigoše do sela Stanilešti u okrugu Vasluj; tamo se vojske Padišaha sudariše sa Carevim vojskama i sateraše ih u močvare koje nastaju nakon izlivanja Pruta. Tu se odvija jedna od najkrvavijih i najstrašnijih bitki toga veka. Rusi se tukoše hrabro; Petar Veliki pokaza tom prilikom talenat izvrsnog stratega i dobrog vojnika; tukoše se međutim i Turci sa žestinom i silovitošću koja je takođe dokazala da Vezir Baltadži Muhamed ne nosi džabe ime gazija, odnosno, ratnog junaka.

Najzad terazije sreće prevagnuše u korist Turaka; iako opkoljeni sa skoro svih strana močvare, Rusi se onda počeše povlačiti disciplinovano prema jezičku zemlje zaštićenog od strane onih tri stotine Rumuna, pokušavajući da pređu na drugu obalu Pruta; kada se međutim približiše toj maloj četi, topovi koje im je Petar Veliki poverio okretoše se prema njima i počeše žestoko da ih gađaju.

Videvši da je sa svih strana opkoljen neprijateljem i pripisujući ovu sramnu izdaju Brankoveanuu, a koja u stvari beše delo Kantakuzina, Petar Veliki dade sebi tešku zakletvu da će se osvetiti Konstantinu Brankoveanuu na najstrašniji način i da će mu anatemisati ime u svim ruskim crkvama za vjeki vjekov. Ovaj običaj o proklinjanju Brankoveanua bio je očuvan i neprikosnoveno primenjivan više od jednog veka.

Carica Ekaterina koja je slučajno bila u logoru, videvši opasnost otrča do turskog logora, uđe u šator Baltadži Muhameda, pade pred njim na kolena, izmami mu velikim molbama i velikim sumama novca dosta teško, sramno i ponižavajuće primirje za Ruse, ali koje je bar spaslo život vojnika i carskog para.

Posle ovog poraza, vladar Moldavije, Kantemir, beše prinuđen da sa svojom porodicom ode u progonstvo za ceo život i da prati sa svojim imetkom pobeđenu vojsku u povlačenju; a kada je doznao da je ova pobeda bila tako sjajna za Turke, Brankoveanu beše toliko nepromišljen da dotrči do turskog logora, preuzimajući na taj način odgovornost za izdaju koju su učinile one tri stotine vojnika.

XII

POSLE BITKE NA PRUTU

Posle ovih događaja sve se promeni oko Brankoveanua: i poslovi i ljudi. Povlačeći se u Trgovište zato što se u Bukureštu nalazila turska prethodnica, on sa velikim iznenađenjem primeti da se njegov dvor značajno proredio i da je riznica bila skoro prazna zato što stanovnici nisu mogli više da plaćaju dažbine jer su ih Turci

5

utamničili i vodali levo desno.Njegovi prijatelji i savetnici koji su mu ranije iskazivali veliku ljubav sjativši se

kod njega čim se razdanilo da bi mu punili uši raznoraznim pogubnim predlozima za jadni narod, sada su odjednom nestali bez traga! Brailoju je zauzeo svoj presto Bana Krajove koji nije video i za koga nije mario više godina; Štirbej, Šerban i Joan Bužoreanu, Mihaj Kantakuzino, Radu Dudesku, Petrašku Brankoveanu, Neagu Topličesku, Dragan Strambeanu, Mihaj Korbeanu, Dragić Magureanu i Grigorašku Baleanu pređoše granicu i nastaniše se u Brašovu, otvoreno izjavljujući da su progonjeni i maltretirani od Brankoveanua; Radu od Popeštija, Petrika Obedeanu i Prvu Vladesku sa drugim nižim bojarima povukoše se na svoja imanja; Konstantin Kantakuzino, Postelnik15 Karamanliu i Dumitrašku Rakovica pređoše Dunav i pođoše suvim putem za Konstantinopolj, a Spatar Toma pređe put sa Rusima i kada se oprostio od Generala Renea, nestade bez traga i glasa, tako da niko nije znao gde se nalazi. Čak je i Mitropolit Antim nestao iz blizine prestola i povukao se u jedan kaluđerski manastir da bi proveo izvesno vreme u postu i molitvama, moleći Boga da se smiluje i da odvrati gnev koji je bacio na Rumunsku Zemlju zajedno sa turskom invazijom.

Vojvoda Konstantin je poput lađe osuđene na potonuće napušten čak i od miševa koji su mu obično glodali imetak iz ruku, jer ga Rusija beše osudila na propast. A ta moć, iako još u povoju, uspela je već da pomoću svojih novo-iskovanih i nebrojenih rubalja pribavi dobar deo saveznika u Rumunskim Zemljama. Svi odoše, samo je Konstantin Dikiti ostao na svom položaju; on naime nije još verovao da je žrtva dovoljno kompromitovana i dovoljno uništena.

Videvši sebe tako napuštenog i tako loše nagrađenog od strane onih koje je uzdigao i činio im nebrojena dobra, i sasvim napuštenog od naroda, i videvši svuda samo mračna lica – a tu i tamo teško skrivenu mržnju pod maskom hipokrizije – a sa druge strane pak ravnodušnost pa čak i prezir, Brankoveanu pade u tešku melanholiju i poče da se kaje zbog onog što je uradio, da proklinje čas kada je rešio da se popne na presto, i da se sa čežnjom seća srećnih dana kada je od ujutru do uveče viđao samo vesela lica i slušao samo blagoslove.

Onda Brankoveanu poverova da besplatna slavlja i izgradnja manastira mogu da mu pomognu da povrati ljubav naroda i ponovo otvori svoje nesicrpne riznice i poče da organizuje slavlja i izgradnju manastira u zemlji i van nje; u Brašovu izgradi crkvu Svetog Nikolaja iz Skeja koju je gospodski opremio; u Fagarašu i u Carigradu izgradi takođe veoma lepe i dobro opremljene crkve, ali, o (!) čuda neshvatljiva za njega, (!) narod se ne izmeni nimalo u njegovu korist. Ovo razočarenje ga obeshrabri još više.

Jednog dana kada je sedeo izvaljen na svom divanu duboko razmišljajući i ostavljajući da mu kroz prste skliznu zrna ćilibara nekih prelepih metanija, beše blizu da zaspi iako je san već odavno bio za njega nešto što mu se retko događa; u tom trenutku vrata se otvoriše i na njima se pojavi Dikiti, koji se zaustavi videvši svog

15 Prim. Prev. Titula visokog bojara, člana vladarskog saveta sa zaduženjem da vodi brigu o spavaćoj sobi gospodara i sa organizacijom prijema kod vladara. Kasnije ministar spoljnih poslova. Časna titula data bojarima koji nisu imali posebna zaduženja.

5

gospodara kako je zadremao.Budući da nije još sasvim zaspao, Brankoveanu ga primeti i reče mu podižući

glavu:— Dobar dan Konstantine, kako si?— Ljubim skute Tvog Veličanstva, dobro sam – odgovori Fanariot

približavajući se.— Kakvih svetskih novosti mi donosiš Vatafe?— Ono što se čuje, Tvoje Veličanstvo, nije nimalo dobro – odgovori Grk

pretvarajući se da je jako zabrinut.— Šta to pričaš? – uzviknu Vojvoda trgnuvši se – Da li se narod pobunio?— Ama nije Tvoje Veličanstvo, pa čak i kad bi bilo tako, imamo mi dosta

vojske da ih umirimo.— Pa šta je onda?— Istambul gleda malo popreko na nas.— Teško meni! – uzviknu Vojvoda prebledevši – Ko ti je to rekao?— Jedan moj čovek koji je tek stigao iz Carigrada.— Ti me prepadaš, Dikiti – promrmlja Brankoveanu ježeći se.— Seid Džin Ali Paša, neprijatelj Vašeg Veličanstva, uspeo je da ispuni svoju

želju i da te predstavi u lošem svetlu, puneći uši Veziru pa čak i Sultanu sa kojekakvim lažima o Vašem Veličanstvu.

— Kakve laži može on da izmisli?— Prvo vas tuži da ste u ratu sa Rusima pokazali svoje zle namere šaljući tri

stotine vojnika kao pomoć Visokoj Porti.— Pa zar se usudio da kaže tako nešto kada zna da je pobeda izvojevana samo

zahvaljujući mojim ljudima?— Usudio se Vaše Veličanstvo i možda će uspeti da vam učini mnogo zla ako se

tamo ne bude našao neko ko će da opovrgne njegove klevete. Ali to nije ništa.— A šta ima još? – uzviknu Vojvoda trgnuvši se ponovo.— Zaštitnik Tvog Visočanstva, Vezir Baltadži Muhamed, poslat je u tamnicu

pod optužbom da je dozvolio da ga zavedu Carica i ruske pare onda kada je mogao da zgnječi potpuno zmajevu glavu.

— A kakve ja veze imam sa time?— Nikakve, ali tek što je mir potpisan, Rusi su podigli glavu i počeli

posredstvom njihovog velikog poslanika u Stambolu da traže smaknuće Tvog Veličanstva.

— Moje smaknuće?— Da, jer te okrivljuju da si ti kriv za spletke između Cara i Sultana.— Ja! Kakve besramne laži! Nije mi ni palo na pamet.— Kome to kažete? Šta mislite da ja to ne znam?— Šta ti misliš da bi trebalo da se uradi? Ne bi li možda trebalo da zamolimo

deda Stolnika za pomoć?— Ja nemam poverenja u Stolnika; odakle mi da znamo da on nije otišao tamo

da nas ocrni i da stavi neku dobru reč za sebe ili za nekog od svojih rođaka.

5

— Ne bi bilo nikakvo iznenađenje; ovaj moj rođak nije mi želeo dobro od samog početka.

— Ja mislim da bi mnogo bolje bilo…— Kaži, kaži bez ustručavanja.— Kada bih ja otišao, uradio bih to mnogo bolje; ja poznajem sve visoke

ličnosti, ja znam koja usta treba da zapušim, znam gde da podmažem ako zatreba, da usta više ne lupetaju i da kola više ne škripe.

— Da li bi ti učinio za mene tako nešto? – uzviknu Vojvoda sijajući od radosti i zahvalnosti.

— Moj život je posvećen mom gospodaru – odgovori Grk sa pritvornim oduševljenjem ali veoma ubedljivo.

— Oh! Dikiti! Oh! Prijatelju, – uzviknu Vojvoda dirnut – kada bi mi učinio ovu uslugu da znaš da ću te celog života zvati svojim spasiocem i da bi moja zahvalnost za ovakvo dobročinstvo bila beskrajna.

Dikiti ne reče ništa, već pade na kolena kao čovek koga je savladala tronutost i pokri ruku svog gospodara bezbrojnim poljupcima.

Dirnut do suza, Vojvoda ispruži ruke, uhvati glavu Grka i posle više poljubaca u glavu pomogne mu da ustane a zatim reče:

— Uzmi para koliko smatraš da ti treba i idi, pođi što pre; koliko novaca bi otprilike bilo potrebno? – upita on brižno.

— Ne verujem da će trebati više od četri hiljade kesa novca.— Četri hiljade! Oh! Nezasita turska lakomost! Četri hiljade kesa! Imetak

jednog bogatog bojara?… Neka, neka ide i uže gde je otišlo june i sve što sam učinio za ovu nezahvalnu zemlju. Kada krećeš dragi moj Dikiti?

— Sutra ujutru.— Idi s milim Bogom; ali vidi sine moj, budi malo štedljiviji ako je moguće jer

su vremena teška.— Učiniću sve što budem mogao da ovo trčanje ne bude uzaludno i da trošak ne

ode u vetar.— Srećan put; vidi i učini sve što je moguće da mi se obnovi carski ferman o

doživotnoj i naslednoj vlasti.— To će biti moja prva briga.Posle Dikitijevog odlaska, Vojvoda ostade sam samcat; tada mu pade na pamet

Janake Vakaresku i posla mu poruku da dođe u Bukurešt. Kada je glasonoša otišao, Vojvoda se pripremi i pođe sa porodicom i dvoranima na jedno obližnje imanje da bi malo odagnao muku koja ga je tištila.

Vakaresku nije čekao da bude dvaput pozvan. On pohita žurno tamo gde ga je dužnost zvala. Stigavši do Brankoveanua i videvši samoću i pustoš koja je okruživala Vojvodu i neprijateljsko držanje naroda, Vakareskua obuhvati strah.

Budući da ni on nije bio slep i nerazuman, Brankoveanu shvati i sam nenormalnu situaciju u kojoj se nalazi u glavnom gradu zemlje on kao Vojvoda i pomisli da treba potražiti leka takvoj boljci. Zbog toga pozva Janakea Vakareskua kod sebe čim je ovaj stigao u grad i reče mu molećivim tonom:

5

— Spasi me Janake, iz mučne situacije u kojoj se nalazim; svestan sam da sam pogrešio kada te nisam poslušao; od sada neću više da odstupimod tvojih saveta, slediću u svemu tvoje reči, sagnuću glavu pred tvojim rečima; hajde sine moj, učini čudo, povrati mi ljubav naroda, povrati mi duševni mir; jer teške su muke koje me muče ovog časa kada vidim oko sebe samo lica koja me mrze. Hajde dragi moj, učini štogod znaš da bih povratio pređašnju sreću.

— Sada mi je to nemoguće, Gospodaru – odgovori Vakaresku uzudišući.— Nemoguće…? – uzviknu Vojvoda ježeći se – I zbog čega je nemoguće?— Zato što je suviše kasno.— Suviše kasno!… – prošaputa Brankoveanu bled u licu.— Da, veoma kasno; rane su se produbile, mržnja je uhvatila korene, prepredene

spletke su uspele, Kantakuzini su me pobedili.— Šta treba sada da se uradi?— Postoji samo jedan način da izađeš čista obraza iz ove nesreće i da okusiš

srećnu starost.— Koji? Reci brže, ne oklevaj.— Siđi sa prestola koji ti je doneo toliko neprilika, povuci se u privatan život,

napusti zemlju na neko vreme, produži svoja dobra dela koja si odavno napustio, žrtvuj svoje vreme za otvaranje škola, za razvijanje i poboljšanje zanata i trgovine; napravi od kuće vladara oganj svetlosti i dobročinstva i na taj način ćeš živeti srećan a tvojim naslednicima ćeš ostaviti ime blagosloveno za sva vremena.

— Da ostavim moć upravo sada kada se moji neprijatelji hvale da su me pobedili?! Da siđem sa prestola a da ne kaznim nemilosrdno one koji su hteli da me izigraju! Da napustim visinu a da ne kaznim sve nezahvalnike mojom svemoći! Da se lišim vlasti a da je prethodno nisam utvrdio za inat mojih neprijatelja punih pizme…? A šta ću ja vredeti bez prestola sa čije visine sijam kao sunce na visokom nebu? Šta vredi zemaljsko sunce bez slave Prestola? Ajde, ajde Logofete Janake, vidim da je vreme otupilo tvoju visprenost; bolje reci da nisi više sposoban da povučeš političke konce kao ranije. Znao bih ja i bez tvojih saveta šta treba da uradim ako moram da se lišim prestola. Ako si bistar kao što se hvališ, nauči me šta da radim da ga ne izgubim.

— Tvoje Veličanstvo, – odgovori Vakaresku dostojanstveno – ja nisam Bog da vaskrsnem mrtve, niti sam licemernik koji će te varati i koji će ti reći da mogu da učinim ono što prevazilazi moju snagu. To je posao pametnjakovića koji prvo bacaju svoje vladare na opasan kolosek, i kada vide da je opasnost na vidiku, ostavljaju svoju žrtvu da sama propadne.

— Dobri i voljeni moj sine!… Ne ostavljaj me, spasi me! – uzviknu Vojvoda drhteći kao prut i grleći svoga zeta – Ne ostavljaj me, molim te, ne napuštaj me i ne bacaj me u provaliju beznađa; evo, od ovog časa poslušaću, slediću samo tvoje savete, evo, kunem ti se, samo me spasi.

— Ne mogu da učinim ništa.— Sedi bar pored mene i posavetuj me šta da učinim bar dok se ne vrati Dikiti.— Pa dobro, a gde je sada taj Dikiti?

6

— U Konstantinopolju.— Šta radi tamo?— Poslao sam ga da vidi šta ima novog tamo, da posreduje dobrom rečju tu i

tamo kod Vezira i Paša i da zapuši pogana usta.— Jesi li mu dao nešto novca?— Oko četri hiljade kesa novca.— Da znaš Tvoje Veličanstvo da će taj prokletnik tim parama da plati propast

Tvog Veličanstva.— Varaš se, Janake, u pogledu tog mladića.— Da Bog da da se ja prevarim; ja sam međutim skoro spreman da se opkladim

da će on na štapu nositi tužbe protiv Tvog Veličanstva.— Ne verujem.— Videćemo.Vakaresku se nije nimalo prevario u pogledu Dikitija, jer čim je ščepao pare,

Fanariot odlete kao strela do Brašova gde su bili na okupu bojari izbeglice, sastavi jednu žalbu koju su potpisali svi bojari, natera Mihaja Kantakuzina da pored njihovih potpisa stavi i pečate onih bojara koji nisu bili prisutni (ti pečati su bili ranije izrađeni u Beču); vrati se zatim ponovo u zemlju sa žalbom, uputi se prema Dunavu i, stigavši tamo, on se ukrca na jednu lađu, siđe niz Dunav svom mogućom brzinom i posle plovidbe od nekoliko dana siđe na obale Bosfora. Kada je pokupio potpise i onih bojara koji su se nalazili tamo, uze žalbu i zajedno sa Stolnikom Konstantinom i Postelnikom Karamanliom ode kod Velikog Vezira, baci se na kolena pred Turčinom klevećući svog vladara kako je najbolje umeo i znao – a znao je veoma dobro – da bi izazvao bes i pohlepu za novcem kod paganina. Po njegovim rečima, Brankoveanu beše pravi pravcati moderni Neron i Krezus istovremeno, koji je raspolagao ogromnim i nebrojenim bogatstvima većim od bogatstava svih monarha na ovoj zemlji, koji je do iznemoglosti tiranisao svoj narod da bi pokupio što više para, gori od Nubijskog Satrapa. Paša Seid Džin Ali, koji je bio smrtni neprijatelj Brankoveanua pritekne Dikitiju u pomoć i, delom preko podrški ovoga, delom preko para koje dadoše Kantakuzini tu i tamo, delom preko poklona datih Sultanu i plaćenih od onih četri hiljade kesa novca koje je Brankoveanu dao Dikitiju a bogami i delom preko priča koje su širili o Vojvodi Konstantinu da ga cela Evropa naziva zlatnim vlastelinom koji će postati Car Dunava i sličnih spletkarenja, Dikiti uspe napokon da dobije od Sultana nadu koja će ispuniti njegov razarajući cilj.

Kada je na ovaj način ispunio svoju misiju, on se iz Konstantinopolja vrati pravo u Rumunsku Zemlju. Čim je stigao u Bukurešt, on se uputi ravno u palatu, i naoružan izveštačenom radošću, javi Njegovom Veličanstvu da za njim stiže i carski Imrahor16

koji donosi nov kaftan i nov ferman o utvrđivanju vlasti.Ova vest veoma obradova srce Brankoveanua, ali ne prevari Vakareskua;

Vakaresku međutim beše rešen da se suoči sa nesrećom.

XIII

16 Prim. Prev. Opunomoćeni izaslanik Sultana

6

MANASTIR IZ SUSANE

Mračni i preteći politički događaji za porodicu Brankoveanu odvijaše se velikom brzinom, ali ostaviše Beizadća Radua hladnim i ravnodušnim. Od kada je izgubio Elenu, on se više nije bavio svetom već je razmišljao samo o svojoj nesreći. Čim se vratio iz logora Urlaci, dvostruko rastužen zato što nije čak ni oroz mogao da povuče da bi žrtvovao za svoju zemlju život koji mu je postao beskoristan, on uđe u svoje odaje i ne izađe više odande. Tamo ga je jedno veče zatekao njegov verni sluga Neagu, na nekoliko dana pre dolaska Dikitija, i čim ga spazi reče mu radosno:

— Našao sam, Tvoje veličanstvo.— Koga? – uzviknu Radu i lecnu se.— Manastir u kome je zatvorena gospođica Elena.— Gde je? Koji je? O! Reci mi brže molim te.— To jest, pravo da ti kažem, ne znam kako se zove, ali sam pronašao način

kako ću to doznati.— Mnogo me mučiš Neagule – odgovori jadni Radu uzdišući i spuštajući ruke

obeshrabreno.— Gavrilo, sluga Spatara Tome, mi je rekao da će mi u zamenu za deset cekina

doći noćas da nas vodi na jedno mesto odakle će jedne kočije poći na put; te kočije će sigurno otići do gospođicinog manastira; potrebno je dakle da na izvesnoj razdaljini pratimo te kočije i tako ćemo stići do željenog cilja, odnosno, do tog manastira.

— Jesi li mu dao te pare? Da li si mu obećao dva puta toliko, deset puta više? – povika Radu u zanosu.

— Nisam mu dao ništa, ali sam mu obećao ono što je tražio i siguran sam da će održati reč.

— Oh! Kada bi, kada bi!…Nema ničeg impozantnijeg, grandioznijeg i pitoresknijeg od naših Karpata čiji

se vrhovi prekriveni snegom i maglom gordo uspravljaju do nebeskih visina i čija su podnožja prekrivena bezgraničnim livadama, voćnjacima i terenima punih zelenila, preko kojih teku mnogobrojne reke i potoci: to je pravi prizor rajske bašte.

Alpi sa svojim lednicima, Pirineji sa svojim visokim vrhovima, Apenini sa krševitim krestama, Vosgi sa vrhovima poput mračnih ogrlica, Dofrini sa svojim beskrajnim zimama i Balkani sa svojom mrtvačkom besplodnošću – svi su oni daleko od prelepih nizova naših planina, zbog toga što Karpati sadrže u sebi svu veličanstvenost prirode, što su njihove lepote manje divlje, mnogo nežnije i mnogo zanosnije, zbog toga što njihova celina obuhvata bezgranične livade cveća i zelenila koje prevazilaze najlepše vrtove što ih je stvorila ljudska ruka.

Na jednom pitoresknom obronku ovih planina, tamo gde teku vode reke Teležan, na vrhu gde se danas nalazi mali manastir kaluđerica nazvan Susana, početkom osamnaestog veka dizala se tvrđavica koja je dominirala dolinom reke; bila je okružena ogromnim senkama zelenih vrhova planina Bobul Mare i Klabućelul17. U

17 Prim. Prev. Veliko Zrno i Mehurić

6

ovoj staroj ali dobro očuvanoj tvrđavici beše izgrađen ne zna se od koga jedan mali manastir u kome je živelo nekih petnaest kaluđerica. Pazvantogluove krdžalije su izbrisale sa lica zemlje ovo sveto mesto, ali ne i ime koje su prihvatili pobožni čitaoci ovog novog manastira.

Oko 1712. godine otprilike, tvrđavica je još uvek postojala i u sredini njenog dvorišta još uvek je uspravno stajala crkvica izgrađena na jednostavan način, od kamena, a u malim kelijama oko crkve živelo je tada oko petnaest kaluđerica, skoro sve stare i pogrbljene. Dvorište tvrđavice beše pravilnog četvrtastog oblika, sa kelijama raspoređenim na južnu i severnu stranu, dok je sa zapadne i istočne strane bilo ograđeno visokim granitnim zidovima. Zapadni zid bio je probijen na sredini velikom kapijom nad kojom se nalazio mali drveni zvonik, dok se istočni zid naslanjao na jedno malo vrelo hladne i bistre vode, koje je teklo pravo prema crkvenom oltaru; pored vrela se nalazila jedna kapijica iznad tri kamena stepenika, kroz koju se moglo izaći napolje iz manastira prema delu planine nazvanim Bobul Mare. Sa praga tih vratanca počinjao je puteljak iskopan u kamenu i vodio je do vrha planine kroz bogatu vegetaciju bukvi, grabova, borova i smreke. Tu je bilo puno životinja za ulov: jeleni i srne, pa čak i medvedi i divlje svinje. Jedna crna stena, raspukla na hiljadu tankih listića koja je izgledala kao odvojena od planine nakon neke vulkanske kataklizme stajala je u ono vreme nadnesena sa zapadne strane, neprekidno preteći da se obruši na manastir.

Ispred kamenog svoda pod kojim su se otvarala teška krila velike kapije prostirao se lepi obronak koji je sa hiljadama svojih zavoja okruživao puteljak koji je silazio do livade izbrazdane vijugavim velikim putem i bistrim i bučnim tokom Teležana.

Beše mlaki martovski prolećni dan, prekrasno jutro kada miriše tek iznikla trava a visibabe pokazuju svoje zvončiće – dan koji je nagoveštavao približavanje mnogo očekivanog leta.

Toga jutra su pored malog manastira proletele kočije sa platnenim krovom koje je vuklo osam konja; zamračeni prozori bili su zastrti zelenim zavesama, tako da se nije moglo videti koga ima unutra; preletevši velikim putem kao priviđenje, te kočije pređoše preko kamenja, rovova i ispusta, preko mostova i mostića ispod kojih su šuštali penušavi valovi bezbrojnih planinskih bujica i, stigavši ispred manastira zaustaviše se naglo ispred ulaza; momak koji je prato kočije jašući, siđe da protrlja oči i uši konjima a mladić iz bojarske pratnje koji je sedeo pored kočijaša siđe i otvori vrata kočija iz kojih iziđe muškarac obavijen crnom dugačkom mantijom i požuri puteljkom prema manastiru u pratnji svoga sluge. Tog trenutka pojaviše se na maloj razdaljini od kočija dva konjanika koji osmotriše prizor i kad su videli kojim je putem krenuo neznanac iz kočija sakriše se zajedno sa konjima u žbunje koje je obraslo na obali reke.

Kada su u manastiru čule fijukanje biča i povike kočijaša, skoro sve kaluđerice potrčaše na prozore da vide ko im dolazi iz doline. A pre svih drugih izađe napolje jedna mlada sestra koja, ne slušajući naređenja što su joj stalno ponavljale kaluđerice, otrča brzo prema kočijama. Kada stiže časna starica ove skromne lavre, majka

6

Eupraksija, da u ime Gospoda primi gosta koga šalje slučajnost, mlada kaluđerica već beše u zagrljaju visokog i stasitog muškarca koji ju je uzbuđeno celivao po glavi. Taj muškarac iako obučen krajnje jednostavno, beše veliki bojar, Spatar Toma kantakuzino, a mlada kaluđerica beše njegova kći Elena, ljubljena izabranica Radua Brankoveanua.

— Tata!— Kćeri moja! – behu jedine reči koje su mogli da izgovore oboje u tom

svečanom trenutku ponovnog viđenja posle toliko vremena. Obilne suze počeše tada da teku niz obraze lepe devojke.

Kada prođoše prvi trenuci uzbuđenja, Spatar uđe sa svojom ćerkom i sa majkom staricom u manastir da se malo okrepi jelom i odmorom.

Elenin otac siđe predveče iz gostinskog dela manastira u keliju svoje ćerke i ustuknu sa užasom kad vide bedu te prostorije u kojoj je njegova mlada i voljena kćer provela celih dve i po godine.

— Vidiš li do čega dovodi neposlušnost – reče joj on uzevši je u naručje iz ugla gde je bila na kolenima i stavljajući je na krevet pored sebe.

— Bila sam zadovoljnija živeći u ovom siromaštvu u postu i molitvama, nego što bih bila u kraljevskom okruženju pored one ogavne osobe koju si mi izabrao za doživotnog saputnika.

— Kako! Zar nisi izbila bube iz glave?— Ne, i neću nikada.— Ti se usuđuješ da odbiješ poslušnost tvojim roditeljima?— Usuđujem se pre da budem izabranica Boga nego izabranica tako mrskog

čoveka.— Ludo jedna! Žrtvuješ se zbog jednog nezahvalnika! Radu se oženio ćerkom

Kantemira.Čuvši ovu poražavajuću vest, Elena se trgnu kao da je osetila probadanje oštrog

noža kroz srce, ali se odmah povrati i odgovori drhtavim glasom:— Ako je on pogazio zakletvu, ja to sigurno neću učiniti; neka je Božija volja,

ja ostajem u manastiru.— Eleno, vreme je dragoceno, ja sam prinuđen da se vratim sutra ujutru jer sam

u progonstvu i svaki čas me mogu uhvatiti Brankoveanuovi ljudi; reci dakle brže da li hoćeš da pođeš sa mnom i da se podrediš volji tvojih roditelja ili ćeš ostati da istruneš u ovoj crnoj i hladnoj keliji, bez imetka i sjaja, pa čak i bez imena tvojih predaka kojih nećeš biti dostojna?

— Bolje ostajem ovde – odgovori jadna devojka izgubljenim glasom.— Odvajaš se od roditelja i rodbine zbog jednog nezahvalnika?— Od svega zbog… Boga.— Razmisli da ću ja, ako sada budem otišao bez tebe, reći celom svetu da si

umrla; kameni krst na nekom praznom grobu reći će svima da sam istinu govorio, a oni kojima ćeš ti reći da si moja ćerka pomisliće da si luda.

— Razmišljala sam, – reče Elena rezignirano – bolje mrtva za ceo svet i živa u svojoj duši nego živa za sve i mrtva za sebe.

6

— Pa ako tako stoje stvari, nezahvalna moja kćeri, – povika Spatar trudeći se da obuzda očinski bol i jed svog besa – ostani u svom inatu, jer mene nećeš više videti u svom životu.

Posle ovih reči on naglo izađe napolje, a Elena ponovo padne na kolena i počne da se moli još žešće i vatrenije.

Posle sat vremena njen otac beše u kočiji, kočijaš sa uzdama u rukama, a momak iz pratnje na konju i kočije se uputiše gore prema granici; samo se nepoznati jahači koji su pratili kočije ne pojaviše više.

Posle odlaska svoga oca koji je krenuo putem za Brašov, Elena ostade neko vreme u dubokoj pobožnoj ekstazi a zatim ustade sa očima pocrvenelim od suza, izađe iz kelije, pređe dvorište manastira, popne se uz ona tri stepenika zadnje kapije, krenu planinskim puteljkom do obronka koji je dominirao manastirom i koji je bio zaklonjen visokom stenom i mladim bukvikom; zatim se uputi do jedne male zaravni gde se nalazilo nekoliko belih kamenih krstova. Tamo se zaustavi i nasloni se na jedan kamen; beše to groblje manastira.

Nesrećna devojka je sedela tamo duže vremena udubljena u svoje misli, bolno uzdišući s vremena na vreme i ostala bi tamo verovatno još duže da je jedan slučaj nije istrgnuo iz njene nepomičnosti.

Dok su njene misli letele daleko od realnog sveta, na vrhu planine iznad nje pojavi se jedan čovek; posmatrao ju je izvesno vreme a zatim siđe natenane, koračajući lagano kao srna, dođe do mlade devojke, kleknu iza njenih leđa i poče da posmatra anđeosku lepotu obasjanu zracima zalazećeg sunca. I pored hladnoće koja se spustila, jer beše tek mart mesec, oboje ostadoše duže vremena nepomični. Kada Elena slučajno okrete glavu i primeti neznanca, ispusti jedan prodoran krik i zaboravljajući na stid i nevinost, na mesto gde se nalazi i na odelo koje nosi, baci se u zanosu u zagrljaj tog neznanca. Tog trenutka čuo se u vazduhu samo eho dva imena.

— Radu…!— Eleno…!

XIV

NAGRADA PO ZASLUZI

Dvoje mladih zaljubljenika dugo ostadoše zagrljeni ne usuđujući se da se odvoje, ne osećajući svežinu večeri koja se pretvorila u hladnoću; dugo ostadoše u tom nemom pijanstvu zaboravljajući na svoju prirodnu sramežljivost, ljubeći se vatreno bezbroj puta, ne razmišljajući da vreme prolazi i da treba da razgovaraju o mnogo čemu; stajali bi tako verovatno još duže da nisu čuli eho udaljenog laveža koji ih podseti da se još uvek nalaze na ovom materjalnom svetu punom prozaičnih neugodnosti.

Prvo je Elena čula taj lavež; ona se prvo istrgnu i oslobodi toplog zagrljaja njenog voljenog; prvo se u njenoj svesti probudi nagon samozaštite; ona se prvo seti da možda ima očiju i ušiju koje im mogu stvoriti neprijatnosti.

6

Videvši je kako odlete iz njegovog zagrljaja kao ptica, on ispruži ruke da je ponovo uhvati i reče:

— Zašto bežiš Eleno? Šta sam ti uradio?— Zar nisi čuo onaj lavež? Ima sveta i u ovim planinskim zabitima.— Neka se samo usudi neko da dođe da ti učini štogod nažao, – uzviknu mladić

stavljajući ruku za pojas ispod pelerine koja mu je pokrivala leđa – i videće da ruka onog koji se zakleo da te zaštiti nije za potcenjivanje.

— Ne verujem da ćeš morati da me braniš, – odgovori Elena – jer niko više ne brine o nekome kao što sam ja, mrtva za ovaj svet; za tebe se plašim Radule, da te nije prepoznao neki neprijatelj.

— Ne plaši se za mene draga moja; ja se borim sa opasnostima i one mi ne mogu ništa jer meni pomaže Bog.

— Ako je tako, onda sedi pored mene, – reče Elena da bi prekinula ovaj razgovor, i smesti se na panj osušene jelke koja je pala na malo groblje – sedi tu da razgovaramo, jer mnogo stvari imam da ti kažem da bih dala oduška svome srcu.

— I ja imam, draga moja, da ti kažem mnogo stvari – odgovori Radu sedajući pored svoje dragane i uzimajući njene drhtave ruke u svoje vrele šake.

— Prošlo je više od dve godine od kada se nismo videli; šta si radio sve to vreme kad me nisi tražio, kad me nisi našao, ni došao da mi olakšaš patnje koje sam podnosila? Ti, koji si mi se zakleo da ne možeš da živiš bez mene ni nedelju dana?

— Šta sam radio, Eleno? O! Bog sam zna šta sam sve uradio i šta sam propatio za tako dugo vreme! – reče Radu uzdišući.

— Ja znam šta si uradio Radule, – odgovori Elena melanholično – ti si zaboravio svoja obećanja i svoje zakletve, zaboravio si vezu koja nas je ujedinila za večnost i oženio si se drugom, ćerkom Kantemira.

— Slagao te je onaj koji ti je tako nešto rekao! – uzviknu Radu plahovito skočivši na noge – Bestidno te je lagao, kunem ti se zemljom koja pokriva moje pretke, i ako bih znao gde se krije taj nitkov sa tako otrovnim lažima, ubio bih ga na licu mesta.

— Zar bi ti ubio moga oca? – uzviknu Elena drhteći kao prut od straha koji joj je ulivao Raduov bes.

— Da li ti je Spatar rekao ovu neistinu? – uzviknu Radu ogorčeno. – Nisam verovao da je sposoban za tako nešto. Kada bolje razmislim, ne bi trebalo da me iznenadi njegovo ponašanje, jer verovatno je to uradio da ti odvrati misli od mene i okrene ih prema cenjenom zetu koga je sebi izabrao. Ja ti se međutim kunem svime što mi je najsvetije u životu, kunem ti se Božijim imenom, da je daleko od mene bila svaka pomisao da vežem svoj život za bilo koga osim za onu koju je još od detinjstva moja duša zvala svojom mladom. Kunem ti se Bogom, Eleno, da nisam ni video ćerku Kantemira, da ne znam ni kako se zove, niti me je moj otac naterao da uđem u neku vezu mrsku mojoj duši. Kada sam čuo za tvoj nestanak ja sam krenuo da te potražim, dao sam pare dvorskim slugama da čujem kuda su te odveli, ali niko nije mogao ili nije hteo da mi kaže gde si sakrivena; krenuo sam dakle sam, sa svojim vernim Neaguom, obišao sam uzduž i popreko sve manastire koji postoje u ovoj

6

zemlji, ali tebi nije bilo ni traga. Samo ovde nisam došao, jer nisam ni slutio da u ovim orlovskim gnezdima postoje i ljudske nastambe i niko se nije našao da mi tako nešto kaže. Da sam znao, došao bih bez dvoumljenja, ma šta da mi se dogodi. Kada sam obišao skoro sva moguća i nemoguća mesta, pomislio sam da su te odveli preko granice i otišao sam i do Brašova i do Fagaraša i do Sibiua, ali od tebe nije bilo ni traga ni glasa. Potpuno razočaran vratio sam se kući i čim sam doznao da treba da počne rat ja sam otišao na bojno polje sa željom da se odande više nikada ne vratim; ali me smrt nije htela i vratio sam se kući sa zdravim telom ali sa žalosnom i jadnom dušom; i kada sam potpuno izgubio svaku nadu, Neagu me je povratio, poveo me je sa sobom, prešli smo brda i doline i eto nas najzad ovde da mogu da te zagrlim još jedanput i da umrem srećan ako mi više nije dato da živim. Ako mi još uvek ne veruješ, pogledaj me u lice i u oči i videćeš moju muku.

— Oh! Sada ti verujem, verujem ti, voljeni moj Radu, – odgovori Elena razneženo, stiskajući mu ruku i povlačeći ga prema sebi da sedne opet pored nje – oprosti što sam te naljutila.

— Da ti oprostim, ja? – uzviknu Radu potresen do suza. – Pa zar ti ne poznaješ moje srce! Misliš da u njega može da stane bilo kakva ljutnja ili bes protiv tebe? Ne, draga Eleno, nemaš zašto da mi tražiš oproštaj. Bolje mi ispričaj kako si ti provela ovo teško vreme zatočeništva.

— Kao i ti Radule: patila sam, plakala sam i uzalud sam se žalila – odgovori mlada devojka uzdišući. – Ne znam kako smo došli do ovde, ne znam kako smo stigli, znam samo kako su me kod kuće zgrabili i vukli do kočija, da sam onda pala u nesvest a kada sam se probudila bila sam u nekoj skrivenoj i vlažnoj keliji u ovom manastiru. Drugog dana me je uhvatila neka luda groznica i malaksalost i bolovala sam tako u nesvesti ravno dva meseca. Kada sam se probudila, umesto strogog pogleda moga oca koji je odavno otišao, naiđoh na mnogo jeziviji pogled. Razlog svih zala, neprijatelj mog života, izabranik moga oca, onaj koga si mi ti sam lakomisleno predstavio kao dobročinitelja, Konstantin Dikiti, stajao je pored mog uzglavlja; pri pogledu na njega pala sam opet u nesvest. Kada sam se ponovo probudila, guba nestade, i umesto te nesreće koja je prouzrokovala sve moje nedaće, videh pred sobom nežni i pitomi pogled jedne kaluđerice; ova pojava me je malo povratila. Majka Agapija, jer tako se zove ova kaluđerica koja je bila određena da vodi brigu o meni je još uvek mlada i dosta lepa; ona je proživela u svetu, bila je udata, volela je, patila je mnogo i njeni saveti i utehe bili su mi od velike koristi. Ona me je naučila da patim, da čekam, da imam strpljenja, da verujem u milost Božiju i da mi vreme izgleda kraće a svet da mi izgleda manje zao. Od onda je Dikiti došao još dva puta da mi spomene njegovu odvratnu strast, ali su mi Bog i saveti majke Agapije pomogli da očvrsnem, tako da se više nisam razboljevala i mogla sam da odgovorim ovom drzniku sve kako treba. Samo viđenje njegovog lika me je mnogo razljutilo i to je bilo nešto najgore što mi se dogodilo na ovome mestu gde sam i pored sve gorčine i čežnje moje duše upoznala i pravi mir.

— Od kada nije Grk više svraćao ovamo?— Više od šest meseci.

6

— Što ga njegov otac, nečisti, ne natera da dođe i sada, jer bi se jednom za uvek završilo sa njegovim zločinima.

— Moj otac nečisti, odgovori sa visine jedne stene blizu njih dobro poznati glas, moj otac me je savetovao da dođem na tvoj poziv, ali ne da se završi sa mojim bezakonjima, već da ja kaznim po zasluzi bestidnika koji obeščašćuje tuđe verenice.

Tog trenutka pojavi se na početku puteljka čovek naslonjen na dugačku kremenjaču: beše to Konstantin Dikiti.

— Prizvao si me, Beizadiću; evo me spremnog da podnesem tvoj bes, – dodade Fanariot ironično, dižući sa zemlj kundak kremenjače – pogrešio sam što te nisam pustio da mi na miru vređaš verenicu, oprosti. Ama ne, nemam više zašta da ti tražim oproštaj, jer mi sada više nisi gospodar. Tvoj otac je otišao niz vodu, svrgnuli su ga Turci, ode i tvoje prinčevanje do đavola; mogu dakle i ja da kaznim po zasluzi bestidnika koji obeščašćuje devojke.

Rekavši ove reči, usmeri cev puške prema Raduu; ovaj pak primećujući pokret koji je napravio njegov neprijatelj i posle nekoliko trenutaka za koje vreme je grčevito lomio svoje ruke, ispusti strašan urlik i stušti se prema Grku preskačući poput hrta uzvišenje koje ih je delilo, sa kamom u jednoj i sa pištoljem u drugoj ruci.

Ču se pucanj oružja kao odgovor na ovaj pokret: Dikiti isprazni pušku prema svom neprijatelju, ali na sreću ne pogodi; čuvši pucanj, Elena ispusti jedan razdirući krik i pade dole bez svesti.

Posle ove buke, iz jednog grma borovnice sa obronka planine čula se velika čarka isprekidana kletvama, tupim udarcima i ogorčenom borbom, a posle toga zvuk padanja po suvom lišću i kamenju. Dva ljudska tela skotrljala su se do suvog panja bora pored koga je ležala onesvešćena Elena.

Jedno telo ostade nepomično tamo gde se zaustavilo, nepomično kao i panj koji ga je zaustavio; onaj drugi skoči na noge i udari ga još jednom nožem u grudi.

Onaj koji ustade beše Radu. Iako beše i on pun krvi, sav izgreban i odran po uvetu od taneta koje je izašlo iz puške njegovog neprijatelja, iako mu je leva ruka bila posečena na nekoliko mesta od Dikitijevog noža i beše ogreban od suvog granja i korova kada se skotrljao, on ostade dosta čitav i nepovređen, dok onaj drugi beše mrtav, hladan i nepomičan.

Pošto se uverio da je Dikiti stvarno mrtav, Radu se okrete da potraži Elenu, nađe je prostrtu na tri koraka od sebe, otrča do obližnjeg potočića koji je izvirao iz jednog kamena na par koraka od kapije groblja, napuni svoju kapu vodom i povrati je u život.

— Nisi mrtav, nisi ranjen? – povika ona umilnim glasom čim se osvesti.— Ne, Bogu hvala, a ti draga moja?— Nije mi ništa, samo sam se onesvestila od straha. A on…?— On, eno ga tamo hladnog, bez daha kao što je zaslužio po svom ponašanju.— Oh! Hajdemo odavde, bežimo što pre, jer ja se grozim smrti – uzviknu Elena

drhteći.— Da, pobegnimo, ali ne u manastir.— Ali gde?

6

— Kojekuda, gde god bilo.— Zar ovako obučeni?— Ne, to je nemoguće, prepoznali bi nas i uhvatili bi nas; ti ćeš obući moje

odelo a ja ću ugušiti svoje gađenje pa ću obući odelo ove strvine.Kroz pola sata, dva mladića, jedan bojarčić i jedan seljak silazili su skačući kao

srne niz zamršeni i opasni puteljak koji se nalazio iza manastira Susana i koji je vezivao planinu Bobul Mare sa putem koji je išao uporedo sa rekom Teleažen. Sišavši na veliki put uđoše u jedan grm u blizini reke, nađoše dva konja koja su mirno pasla tek izniklu travu i čoveka koji je spavao pored njih. Probudiše čoveka, bojarčić uzme uzde jednog konja, podiže zatim mladog seljaka u naručje i smesti ga na sedlo, popne se i on iza njegovih leđa, obuhvati ga kao što otac hvata svoje dete, podbode konja i pođe galopom, praćen svojim slugom koji je do tada čuvao konje.

Dikiti, koji je došao u manastir da uznemiri jadnu Elenu svojim odvratnim predlozima i doznao od kaluđerica gde se nalazi mesto na koje se povukla njegova verenica, nađe umesto verenice neočekivanu smrt i ostade nasred groblja hladan i bez života.

XV

IMRAHOR

Prođe dosta vremena dok su spletke i pare Kantakuzina u Stambolu uspele da načnu veliki ugled i uticaj koji je Brankoveanu zano da stvori na dvoru Sultana preko svojih kraljevskih darova. I skoro da su neprijatelji Vojvode Konstantina promašili cilj, da Kantakuzini nisu imali pomoćnike poput Paše Seid Džin Alija, a naročito kao ruski ambasador, koga je, ako ćemo pravo, stalno izazivao Konstantin Dikiti.

Taj Dikiti, čovek paklene duše koji je na prvi pogled delovao ponizno zbog svog beznačajnog položaja, stavio je na raspolaganje svoja široka znanja i brojna poznanstva onima koji su hteli da sruše njegovog dobrotvora. Opreznom taktikom i perfidnim insinuacijama pustio je da se stvori fama koja je trebalo da stigne do ušiju Sultana o tome kako Brankoveanu raspolaže mnogo većim bogatstvom nego što bi bilo ko mogao zamisliti, da su njegova blaga bila zakopana u nekim podzemnim hodnicima na obroncima brda Kotročeni i da su dragocenosti koje su se nalazile u palatama pored manastira Horeza bile deset puta veće i skuplje nego bogata blaga Padišaha. On je naterao lakome Turke da poveruju kako je zlata u Brankoveanuovoj riznici bilo mnogo više nego bakra u Sultanovoj riznici; da su sva ova bogatstva bila silom i bezakonjem oteta narodu, narodu koji je raja uzvišene Porte, te da bi to bio imetak koji s pravom pripada suverenoj Porti od koje je na posredan način oduzet.

Ove perfidne insinuacije izazvale su čuvenu glad za imetkom kod Sultana Ahmeda, ali ipak ne bi potpisao ferman za svrgavanje koji su mu uputili prijatelji Kantakuzina, da nije intervenisao i Elčija18 Petra Velikog, koji je u ime svog gospodara uporno tražio glavu Konstantina Brankoveanua. Propraćena bogatim

18 prim. prev. Ambasador

6

darovima i još bogatijim obećanjima ova intervencija beše odlučujuća; posle ostvarenja ovog mnogo očekivanog rezultata Stolnik Konstantin Kantakuzino, Ataman Dumitrašku Rakovica, njegov pašenog Spatar Stefan Kantakuzino, sin Stolnika, Postelnik Karamanliu i još dosta bojara pođoše u svoju zemlju a njih je pratio jedan carski namesnik, zvani Imrahor i jedan Kapudži Baša, to jest natkomornik sa petsto odabranih janičara.

Kada su stigli u Bukurešt, odjednom se stvoriše svi Kantakuzini, Braileni, Štirbeji, i cela grupa neprijatelja Konstantina Brankoveanua, kao da su do sad bili u mišijoj rupi, a sada ne samo da su promolili glave nego su uporno pokazivali da i oni postoje u glavnom gradu Bukura.

A Brankoveanu je umiren u tom međuvremenu obećanjem Konstantina Dikitija čekao nestrpljivo turskog službenika koji će mu doneti ferman o postavljenju, odnosno, o potvrđenju vlasti.

I dok se on uljuljkivao u lepim snovima da će uskoro videti svoje neprijatelje bačene u prašinu, Imrahor stiže na obalu Dunava, ostavi tamo svoje janičare u okolini Ruščuka sa naredbom da pređu Dunav u malim, neprimetnim grupama, a on ode za Bukurešt zajedno sa velikim Kapidžjom Porte, Agom Mustafom.

Niko nije osetio, pa čak nije ni slutio da je u Bukurešt ušao tako važan i strašan namesnik; svako je gledao svoja posla; sveštenstvo se bavilo svojim godišnjim molitvama, jer je upravo tada padala Strasna Nedelja; narod se bavio pripremama za Uskrs, svako po svojim mogućnostima, naročito posle susreta sa Prkalabima riznice, to jest sa poreznicima; bojari su se opet bavili svojim beskrajnim dogovorima, a Vojvoda svojim planovima za budućnost koja mu se u njegovoj mašti smešila tako neodoljivo.

Jedne večeri na dan velikog četvrtka, upravo u trenutku kada su zvona svih crkava najavljivala celom svetu da je bio razapet na krstu onaj koji je razapeo zemlju preko vode, neko zakuca na kapiju palate Stolnika Konstantina Kantakuzina koja se nalazila van Bukurešta sa strane Mogošoaje. U odsustvu gospodara koji su otišli u crkvu, jer su u ono vreme bojari voleli i poštovali crkvu a ne kao sada, iako ni tada nisu baš u svemu poštovali crkvene naredbe, sluge potrčaše da otvore i videvši turske fesove i turbane, pokloniše se do zemlje i požuriše da uvedu slavne goste u kuću.

Rekli smo slavni gosti, ne zbog toga što su sluge prepoznale činove gostiju, već zbog toga što na nesreću i zahvaljujući Vojvodi Duki koji je uveo običaj mešanja Turaka u unutrašnje stvari Rumunske Zemlje, počeli da budu slavni u očima Rumuna čak i svaki bojadžija i bozadžija koji je nosio fes ili turban. Vreme Mihaja Hrabrog i Konstantina Basaraba krivog prošlo je odavno.

Turci ne čekaše dugo, jer za nekih četvrt sata od njihovog dolaska gospodari kuće dođoše iz crkve u društvu sa još nekoliko gostiju. Međutim, Turci se ne pokazaše gazdama, jer su naredili slugama i zapretili im smrću da ne kažu ništa svojim gospodarima dok kuća ne bude puna bojara koji bi trebalo da dođu i da se dogovore o državničkim poslovima.

Kada se salon napuni svetom i kada su se tamo pojavili svi glavni neprijatelji Vojvode Konstantina, Imrahor i Kapidžija izađoše iz prostorije gde su bili skriveni i

7

uđoše u salon. Ova neočekivana pojava učini sve prisutne da se skamene od iznenađenja, budući da ih niko nije očekivao ovako iznenada i da niko nije znao da li treba ovu jezivu pojavu tumačiti kao dobar ili kao loš znak. Imrahor napravi nekoliko koraka i približi se bojarima koji su ustali čim su ga videli i reče prisutnima glasno, obraćajući im se na turskom:

— Koji se od vas zove Vel Spatar Stefan Kantakuzino?— Ja, Tvoje Veličanstvo – reče jedan mlad čovek zgodnog izgleda i visine.— Svemoćni, Presvetli, Preslavni Padišah, Božija Senka na zemlji i Njegova

pobednička desnica, Gospodar Istoka i Zapada i Preuzvišeni moj i tvoj Gospodar, – reče Rekel Paša približavajući se mladiću svečanim korakom i stavljajući obe svoje ruke na njegova ramena – u Svojoj neograničenoj milosti, spustio se do žalbi svojih podanika, onih koji su istoga roda sa tobom i blagoizvoleo je da se seti usluga i vere kojima se ophodio tvoj narod prema Svom Visokom Vladaru, te je odlučio u svojoj pravednoj i nepomućenoj mudrosti da imenuje tebe, Stefan Ben Konstantin Kantakuzino, gospodarem preko Svoje Satrapije zvane Gara Iflak, umesto Konstantina Ben Pape Brankoveanua koji je svojim lošim delima, svojom zlom nepokornošću Carskim naredbama privukao na svoju glavu zlu kob i bes mog Gospodara i Vladara; primi dakle ovo imenovanje sa svim njegovim pravima i dužnostima i potrudi se da se ponašaš verno, pokorno i sa ljubavlju, da bi dobio milost i poverenje mog Gospodara.

Slušajući ovo svečano izlaganje iz usta velikog Imrahora, mladi Spatar pade na kolena blistajući od sreće, dok Kantakuzini počeše da trljaju ruke zadovoljno; a Brailoji, Bužoreni, Štirbeji i drugi koji su se nadali da će izbor biti izvršen po starim običajima i laskali sebi da će oni biti izabranici sudbine, počeše da se mrgode videvši svoje nade izjalovljene i zakleše se u duši da u tom istom trenutku pređu na suprotnu stranu, da pripreme i primene sve moguće klopke i spletke dok na kraju ne budu i oni uspeli da ščepaju mnogo željenu kosku, odnosno vladarski presto. Znali su međutim da sakriju svoje nezadovoljstvo i neprijatnost pod dvoličnom maskom radosti, ostavljajući da se stvari razvijaju same od sebe dok ne stignu do željenog ostvarenja.

Stefan promuca nekoliko poniznih reči, odnosno nekoliko poniznih uveravanja o pokornosti i o klanjanju do zemlje pred nogama prestola Velikog Padišaha; zadovoljan ovim jezikom, Imrahor dade svoju ruku drugorazrednog sluge budućem gospodaru Rumunske zemlje da mu pomogne da ustane sa zemlje, a ovaj se nije ustručavao da uhvati ruku paganina, da je približi svojim usnama, da je celiva sa poštovanjem a potom požuri da ukaže isto poštovanje Kapidži Agi.

Posle toga Rekel Paša pogleda svet okupljen svuda naokolo, i ne primećujući ni jedan kaftan na ramenima bojara, skide sopstveni kontuš19 boje slame postavljen samurovinom i stavljajući ga na ramena novog vladara reče:

— Stefan Bej, pošto tvoj vladarski kaftan nije još stigao, oblačim te ovim kontušom u ime mog Gospodara i imenujem te Vladarom i Gospodarom preko svih tvojih sunarodnika iz Vlach Mamleket-a20. Evo ga, bojari, vašeg Vladara – dodade on

19 Prim. Prev. Ogrtač sličan kaftanu20 Vlaška zemlja

7

kada je završio sa oblačenjem kaftana Stefanu, stavivši mu na srednji prst desne ruke carski prsten.

— Inšalah, neka živi Njegovo Veličanstvo Vojvoda Stefan – povikaše uglas svi bojari.

XVI

STRASNI PETAK

I pored obazrivosti Kantakuzina i predostrožnosti Imrahora, drugog dana rano ujutro je glas o dolasku Turaka u glavni grad stigao svuda, pa čak i na Dvor. Tamo međutim, taj glas je stigao izmenjen, iskrivljen i iščašen kao što biva svaka istina koja se probija do ušiju vladara; dok je ova vest svima ulivala strah i brigu zbog svoje prave prirode, Vojvodi Brankoveanuu je ulivala mnogo radosti zbog toga što su njegove sluge govorile da je najzad stigao od Uzvišene Porte mnogo očekivani izaslanik koji nosi ferman o imenovanju.

Čim je čuo vest, Vojvoda Konstantin dade hitne naredbe da se pripreme svečani saloni za prijem i naredi da budu pozvani svi bojari u palatu do časa ručka; pre svih međutim pozva u svoje privatne odaje Konstantina Dikitija i Janakea Vakareskua. Janake Vakaresku stiže tačno na vreme u odaje svoga tasta, ali Dikiti i pored silne potrage za njim nije mogao nigde da se nađe.

Videvši Vojvodu tako veselog i pomalo nakresanog, Vakaresku mu uputi sledeće pitanje:

— Šta može da bude po sredi, tvoje Veličanstvo, kada te vidim tako veselog, tako nasmejanog u trenutku kada je ceo hrišćanski svet tužan i u žalosti jer je Spasilac razapet i trpi ponižavajuću smrt radi spasenja nas grešnika?

— Vesela je moja duša, – voljeni moj zete, odgovori Vojvoda – jer danas za mene nije dan smrti i bola, već je dan slatkog vaskrsnuća i pobede. Kao što će prekosutra svaki hrišćanin radosno uzvikivati da je Hristos vaskrsnuo sa smrću smrt gazeći i smrt pobeđujući, isto tako ću ja moći danas da kažem da sam vaskrsnuo iz mrtvih, zle ljude pod nogama gazeći i sve svoje neprijatelje pobeđujući. Stigao je Imrahor sa carskim Fermanom za obnovu postavljenja na vlast.

— Čuo sam da je stigao, ali bogami ne znam šta donosi – odgovori Vakaresku suvo.

— Kako to, zar još sumnjaš u ono što donosi? – uzviknu Vojvoda ljutito.— Da, Tvoje Veličanstvo, sumnjam, jer Turčin je prepreden i lako menja ćud; ja

bih se na mestu Tvog Veličanstva potrudio da doznam šta donosi i da preduzmem mere opreza za moguće neprilike.

— Ajde, ajde, zlokobniče! – uzviknu Vojvoda podsmešljivim tonom. – Ostavi loše prognoze na stranu i idi da ogrneš lepo odelo veselja da bismo primili na pristojan način onoga što nam donosi mir.

— Neka te nebo čuje da će nam doneti mir; ja i pored svega neću skinuti odelo tuge na dan kada umire jedan Bog za nas ljude.

7

Brankoveanu bi možda odgovorio sumornim Vakareskuovim predskazanjima kroz podsmeh, da se nisu otvorila vrata i da nije ušao nadzornik sluga.

— Tvoje Veličanstvo, reče ovaj, išao sam iz kuće u kuću kod svih čelnih bojara, počevši od Njegove Svetosti oca Mitropolita, ali nisam nikoga našao kod kuće.

— Pa gde su nestali? upita Vojvoda namrgođeno kao da je osetio dah prikrivene pretnje.

— Niko nije mogao da mi kaže.— Da li su van grada?— Ne, jer su pošli jutros od kuće skoro svi u isto vreme.— Da nisu u crkvi?— Ne, jer sam ih sve obišao sa slugama i nismo videli nigde nikoga.— Ni Mitropolita?— Ni njega.— Tu nisu čista posla! – prošaputa Vojvoda otpuštajući svog slugu naglim

gestom.— Ne rekoh li ti ja Tvoje veličanstvo? – progovori Vakaresku. – Mora da se

kuva nešto loše među njima; čuvaj se Tvoje Veličanstvo, čuvaj se.— Ne može biti ništa neprijatno, jer su moje pare umirile sve u Stambolu i ovaj

Imrahor koji je došao bio je najavljen još pre desetak dana. Znam šta mi donosi.— Ko ga je najavio?— Dikiti, kada je stigao iz Carigrada.— Ako ovaj Turčin donosi nešto dobro za Tvoje Veličanstvo, onda zašto je

odsutan iz blizine Tvog Veličanstva ovaj Dikiti, koji se uvek lepi kao gladna muva kada oseća med u blizini. Gde je on sada i zašto nije došao da se raduje svojoj pobedi?

— Mora da je bolestan, ko zna šta ga je zadržalo kada nije došao – promuca Vojvoda veoma nesigurnim glasom.

— Ne, Tvoje Veličanstvo, srce mi kaže da je on tamo gde su svi neprijatelji Tvog Veličanstva, spreman da navali u trenutku kada će te oboriti oluja i mogu da se opkladim da će on biti prvi koji će opljačkati svog dobročinitelja.

— Nepravičan si, Janake, ne poznaješ Dikitija; on nema lošu dušu; pa čak i kada bi bilo tako, neka dođu, neka me slome svi, ja se neću udaljiti ni za jedan korak od mesta gde me zove dužnost, pa neka se desi bilo šta. Mnogo sam neprijatnosti pretrpeo od sveta, neću više da nosim i ime kukavice. Neka Bog ispuni svoju želju sa mnom; što mi je pisano na čelu mi se nalazi.

U podne Vojvoda uđe u veliku salu Spatarije gde pronađe samo bojare nižeg ranga koji su potrčali na poziv Vladara i stajali stidljivo čekajući ga da dođe.

— Zahvaljujem vam bojari moji, – reče Brankoveanu toplo stežući ruke onih najbližih – zahvaljujem vam što ste požurili da dođete na moj prvi poziv i uveravam vas da ću se setiti vašeg ponašanja u pravo vreme.

Ovih nekoliko reči koje je Vojvoda izgovorio sa toplinom pomogoše i onima koji nisu razumeli da shvate da je presto na kome je on sedeo počeo da se ljulja, da je njegovo vreme bilo na izmaku i da će uskoro da se dogodi nešto sasvim neobično što

7

ne bi bilo baš mnogo povoljno za Brankoveanua. Iako mali, bejahu i oni bojari i znali su iz iskustva da ljudi na visokim položajima vide male ljude samo onda kada su u neprilici i samo kada se nadaju da će im oni biti od pomoći, tada se spuštaju dole da primete kako i ti ljudi postoje na ovom svetu; dakle, kao pravi bojari, oni su neodlučno primili Vojvodina topla obećanja i ostaće tako neodlučni dok ne budu čuli s koje strane duva vetar, da bi se i oni okrenuli u tom pravcu.

Nisu dugo morali da stoje neodlučni, jer su se za nekoliko minuta u dvorištu čule vesele fanfare i turska svečana gardijska muzika, kao i metalni zveket oružja gardijskih vojnika koji su se poređali u dvorištu na Vladarevu naredbu. To je bio znak da su stigli očekivani gosti. Odmah posle te buke otvoriše se velika vrata spatarske sale i prvo uđe Baš Kapidžija Mustafa Aga u pratnji nekih dvanaest raskošno obučenih gardijskih janičara. Vojvoda se popeo na presto kada je čuo buku i dao je bojarima znak da sednu. Videvši Agu Mustafu, on ustade, siđe niz stepenice prestola i izađe mu u susret.

Kada su razmenili uobičajene pohvale i pozdrave, kada je Vojvoda seo na svoj presto a Baš Kapidžija na visoku stolicu koju su smestili pored Vladarevog prestola, u trenutku kada su servirali slatko, kafe i čubuke u skladu sa običajima, kao nekim čudom počeše da se otvaraju vrata spatarije i da ulaze jedan po jedan Mitropolit Antim, Damaskin, Episkom Ramnika i Novog Severina, Joasaf, Episkop Buzaua koji se, kao nikada, upravo sada obreo u glavnom gradu za Svete Praznike, Stolnik Konstantin Kantakuzino, Spatar Toma i Spatar Mihaj, njegova braća, Ban Kornea Brailoju, Hatman Dumitrašku Rakovica, Rizničar Šerban Bužoreanu i njegov brat Janake, Štirbeji, Dudešti, Karamanliji, rečju, svi čelni bojari koji su prisustvovali i učestvovali u kaftanisanju Vojvode Stefana.

Videvši ih kako ulaze jedan po jedan i kako se prikradaju iza leđa onog drugog kao plašljive veverice, Janake Vakaresku se osmehnu sažaljivo i otfrknu besno, zato što u tom trenutku beše sasvim uveren da je bio prorok i pogodio pravu istinu, a da se sada više nema kud.

Kada su završili sa serviranjem turskih kafa i čubuka, Kapidžija se okrete Vojvodi Brankoveanuu i reče:

— Brate Konstantine, hvala ti za prijateljski doček koji si ukazao meni i mom Vladaru i molim Alaha da te uvek čuva pod Svojom Svetom zaštitom.

— Amin, – odgovori Brankoveanu klanjajući se do zemlje – i uveri molim te našeg Preuzvišenog Gospodara Velikog Padišaha, da ono što sam ja učinio jesu sitnice prema onome što sam spreman da učinim za Njega i moje voljene prijatelje.

— Verujem ti, – odgovori Turčin – zbog toga smo te voleli i volimo te mi Muslimani, kao da si jedan od naših koji se klanja Alahu.

— Ljubav koju sam osećao za vašu Efendiju, – odgovori Vojvoda bacajući krišom jedan šeretski pogled prema Vakareskuu i drugi, pobednički pogled prema Kantakuzinima – nije ni manja ni manje ograničena od one koju osećam za našeg moćnog Monarha.

— Nisam nikada posumnjao, – odgovori Mustafa zakašljujući se više puta i meškoljeći se na svom mestu kao da ga je morila skrivena griža savesti – pa i pored

7

svega, – dodade on posle kraće pauze malo nesigurnim glasom – i pored svega neka zla usta… usudila su se da sumnjaju u ljubav i pokornost koju duguješ mom Vladaru, našem Padišahu; ovi zli glasovi stigli su do ušiju Njegove Visosti i što je još gore On je poverovao u njih.

Slušajući ove poslednje reči, Vojvoda Konstantin preblede, ustade na noge i prikuje pogled u oči Kapidžije.

— Moj Gospodar koji te mnogo voli, – produži Turčin istim nesigurnim glasom – nije se u potpunosti prepustio Svom pravednom gnevu, nije hteo da sluša savete zlovoljnika koji žele tvoju propast, već je poslao mene koga znaš kao prijatelja i dobronamernog čoveka da te ispitam, da se uverim šta je istina i da kaznim po zasluzi onog koji je kriv.

— Sada kada si ovde i kada si sve video rođenim očima, – prošapta Vojvoda drhtavim glasom – ne sumnjam da si se u potpunosti uverio šta je istina.

— Da – odgovori Aga Mustafa prigušenim glasom.— I otkrio si da su klevetnici govorili laži, da su neistine govorila njihova

pogana usta i da ih treba teško kazniti – odgovori Vojvoda sevajući pogledom prema Kantakuzinima i njihovim prijateljima koji, čuvši ovu primedbu, nasmejaše mu se u lice.

— Naprotiv, – reče Turčin dižući se na noge i dajući svom glasu primesu energije – otkrili smo da je istina koju su izgovorila njihova usta mnogo blaža od istine koju su videle moje oči i čule moje uši na licu mesta. Gospodaru Konstantine Ben Papa Brankoveanu, rok tvog vladanja je istekao; zemlja te ne može više podnositi, čaša gorčine koju si joj pružao toliko godina da pije napunila se i ja pored sveg prijateljstva koje osećam prema tebi, prinuđen sam da ispunim pre svega svoju dužnost da po naređenju Velikog Otomanskog Padišaha, Ahmed Kana, ja, Mustafa Aga Baš Kapidžija obznanjujem tebi i celom tvom rodu da si svrgnut.

Izgovarajući gromkim glasom ovu fatalnu reč, Kapidžija stavi na desno rame svrgnutog gospodara crni svileni veo koji pade lelujajući se preko cele desne strane njegovog tela. Svi prisutni su se naježili kada su čuli ovu reč, svima se sledila krv u žilama, ali niko ne prozbori ni reč da podrži ili da žali nesrećnika. Brankoveanu se takođe naježi, osti kako mu žmarci prolaze kroz celo telo i njegova se ruka nagonski i grčevito steže na dršku sablje koja mu je visila o pojasu, a njegov impozantan pogled pređe preko svih prisutnih sa strašnim izrazom, da bi posle kratkog razmišljanja smirio uzavrelu krv; vene na slepoočnicama nisu više tukle kao ranije, ruke mu padoše bespomoćno pored tela, čelo mu se namrgodi obeshrabreno a usne izgovoriše sledeće:

— Ako je to volja Sultana i ako tako misli da nagradi moju odanost u teškim vremenima, neka se ispuni njegova želja; ja se ne bunim i ne odupirem se; neka zna međutim da neće više imati vladara koji će mu tako užurbano i bez negodovanja služiti toliko verno i toliko odano. Ako takođe misli da je pravo Njegove Visosti da me smeni sa ovog visokog mesta gde su me izabrali moji sunarodnici, ja ću se povući bez pogovora i molim Boga da čini dobro onom koji je meni učinio zlo.

Posle ovih reči izgovorenih mirnim ali drhtavim glasom, Brankoveanu siđe sa

7

prestola, zaustavi jednim gestom svoje sinove i Janakea Vakareskua da pokažu bilo kakvu nepokornost, i, mešajući se među male bojare reče Kapidžiji:

— Ono što molim tebe, Kapidži Aga, kao prijatelja i tvog Gospodara, kao ponizni sluga, to je da mi se dozvoli da ostanem u zemlji dok ne prođe Uskrs da pokupim ono malo što imam i da pređem sa svojom porodicom u Erdelj.

— Traženu dozvolu, – odgovori Turčin – i pored najbolje volje ne mogu da ti ispunim, zbog toga što imam naređenje od onih koji ti žele dobro i koji žele da te usmere pravim putem, da te vodim zdravog zdravcatog sa celom tvojom porodicom i sa celim tvojim imetkom do Stambola, gde bi trebalo da polažeš račune u vezi sa svim tužbama koje postoje protiv tebe i ako budeš izašao čist iz toga, da se vratiš veliki i moćan kao što si bio.

— Eh! – uzviknu nesrećni Princ uzdišući. – Oni koji su ti naredili da me uhvatiš i držiš i mene i moju porodicu kao najobičnije lopove, ne nameravaju da me spasu, već nameravaju da me upropaste. Neka im je po volji ako Bog tako hoće; ali ne bi smeli zaboraviti kako će, onom merom kojom oni odmeravaju meni sada, biti i njima vraćeno i još po nešto odozgo. Ako mi ne dopuštate da idem sam u Stambol, donesite okove, vežite mi ruke i noge, okujte me potpuno kao najnižeg lopova; ali recite mi pre svega u čije ću ruke poveriti kormilo države?

— Moj Vladar, Veliki Padišah, – odgovori Kapidžija – imenovao je za Gospodara, umesto tebe, Spatara Stefana Kantakuzina.

— Dozvoli mi Efendi, – umeša se Janake Vakaresku istupajući napred – dozvoli meni koji sam baš bojar, Vel Vornik i rumunski prvak, kolenović od pamtiveka, da vam kažem jasno i glasno kao što mi moja priroda nalaže; dozvoli da ti kažem da ne spada u dužnost Njegovog Veličanstva Sultana da po svojoj volji imenuje vladara u Rumunskoj Zemlji; to spada u dužnost narodne skupštine koja se saziva kako predviđaju pravila. Budući dakle da ovaj put nisu poštovana pravila, ja ću se usuditi da se usprotivim naredbi njegovog Veličanstva Sultana i reći ću sasvim glasno u ime moje države da je ova naredba nepravedna, da je pogazila ne samo običaje i zakone moje države, već je pogazila i stare hatihumajune21 koji nas vezuju za Visoku Portu. Vladar se bira od strane narodne skupštine i nikako se ne imenuje izravno od strane Carstva.

— Ko je ovaj čovek? – upita Kapidžija Stolnika Konstantina gromkim glasom na turskom jeziku.

— Ovaj čovek je, – odgovori Stolnik kiselim glasom – ovaj čovek je razlog svih zala, nedaća i pometnji u ovoj zemlji; ovaj čovek tera samo klevete, smutnje i zavist; tamo gde je mir on seje svađu, tamo gde je razumevanje on seje kavgu. On je jedan opasan dimagog koji hoće da vlada posredstvom naroda. On je jedan utopist kome je palo na pamet da izrabljuje bojare, da ih liši njihovih pradavnih prava da bi posle podelio njihova dobra sa celim svetom, da eto budu svi jednaki od vladike do opanka; to je jedan otkačeni čovek koji hoće da ukine robiju, da nas liši ciganskih robova, da nas liši sebara i suseda koji nam obrađuju zemlju. Da bojari, ovaj čovek hoće da stavi

21 Prim. Prev. Svečana povelja (ferman) turskog sultana (prvobitno: svojeručno sultanovo pismo). Poznat je Hatihumajun sultana Abdul-Medžida iz 1856. godine kojim se garantuju verske slobode hrišćana u Turskoj Carevini.

7

znak jednakosti između vas sa jedne strane i mužika sa druge strane, hoće da deli imanja i imetke bosima, da vas osiromaši do prosjačkog štapa, da prosite pred vratima vaših Rumuna.

— Bojari, – odgovori Vakaresku dostojanstvenim i impozantnim glasom – nemam potrebu da se pravdam u vašim očima, jer me vi poznajete bolje nego što ja poznajem samoga sebe i poznajete sve moje namere i ciljeve; imam potrebu međutim da vas iz sveg srca i uporno zamolim da me branite pred onima koji me ne poznaju. Recite svima prisutnima da Stolnik Konstantin neistinu govori kada me tako bezočno okrivljuje; recite im da su ga samo mržnja i zavist, a ne ljubav prema pravdi naterale da me kleveće na ovakav način; recite im takođe da su u Rumunskoj Zemlji bojari odgovorni samo pred bojarima. Ali šta vide moje oči, braćo moja? Vi ćutite, ne kažete ništa? Slušate kako je jedan od vaših oklevetan i ne ustajete svi od reda da ga uzmete u zaštitu, vi koji uvek znate to da radite? Vidite da su stranci svrgli vašeg vladara sa prestola a ne uzburkava vam se krv od besa u žilama? Vidite kako se gaze vaši zakoni, a vi stojite skamenjeni i drhtite od straha?!… Zar vašim venama ne teče više pradedovska krv? Zar u vašim grudima ne kuca više srce koje oseća nepravdu? Zar vi više niste osetljivi ni na šta rumunsko i ljudsko? Ne obraćam se vama visokim bojarima, jer je vaša krv odavno iskvarena i vi ste odavno zastranili; obraćam se vama koji se krijete iza leđa drugih od straha pred vašim tužiteljima, obraćam se vama pravim bojarima i pravim Rumunima; recite vi sa čistom savešću i sa strahom od Boga, da li je ovaj čovek istinu o meni govorio ili je izgovorio najgnusnije laži? Recite da li sam ja dimagog ili je on dimoklastar? Da li sam ja taj koji ne poštuje zakone ove zemlje, ili je on taj koji se protivno volji cele njegove zemlje dade nazivati od stranaca Vladarem svoje zemlje? Recite bez straha, recite; ma progovorite već jednom.

Zidovi prostorije nisu bili ćutljiviji od bojara koji su se nalazili u njoj; niko ne otvori usta ni da kaže ‘da‘, ni da kaže ‘ne‘ na ovaj topli poziv Velikog Vornika.

— Ko je ovaj čovek? – upita Kapidžija još jedanput Stolnika Konstantina.— To je Janake Vakaresku – odgovori Stolnik.— Janake Vakaresku! Zet Brankoveanua! Zgrabite ga bostandžije22 , jer i on

spada u one koji će otići u Stambol u lancima.— Uspeo si Stolniče, – prošaputa Vakaresku pružajući ruke za okove – ali da

znaš da nisi pobedio; tvoja radost neće biti dugog veka. Ja padam, ali padam kao vojnik koji brani svoju zastavu do smrti; mogao sam da se spasem, ali nisam hteo da ličim na kukavice tvoga kova koji guraju čoveka ka provaliji i kada vide da čovek pada oni ga još malo poguraju da padne što dublje, a oni posle pobegnu. Neka ti Bog plati po tvojim delima.

Kantakuzino odgovori na ovu kletvu prezrivim osmehom. U tom trenutku u salu uđe Imrahor i novi Vladar Stefan Kantakuzino. Za njima uđe i mnoštvo vojnika.

— Živelo Njegovo Veličanstvo Vojvoda Stefan! – povikaše svi bojari žureći se u susret novom Gospodaru i skoro gazeći starog Vojvodu i njegovu porodicu.

22 Prim. Prev. Janičarski rod vojske iz čijih se redova regrutovala carska garda.

7

XVII

NAROD

— Bojari su nas napustili – prošaputa Brankoveanu izlazeći iz vladarske palate, sproveden od stranih vojnika ne kao vladar, već kao osuđenik; ostaje nam još narod!

— Mala vajda! – prošaputa Vakaresku klimajući glavom tužno. – Narod je dobar i oprašta dok neko ne pretera s njegovim strpljenjem, ali kad mu nož stigne do koske onda ne oseća ni samilost ni oproštaj. Teško vladaru koji je nekad bio idol naroda i koji je posle svojim ponašanjem pretvorio tu neograničenu ljubav u neprijateljsku mržnju!

Slušajući ove iskrene i reske reči iz usta svog sabrata po nesreći, bivši vladar stavi obe ruke na oči pune suza a onda se nasloni desnim ramenom o zid da se ne bi srušio preko stepenica niz koje je silazio.

Drugu vrstu bola, mnogo oštrijeg i mnogo jačeg oseti nesrećni princ kada stiže pred palatu i prođe preko trga prepunog sveta i ne vide ni traga ganutosti prema njegovoj nesreći i nesreći svoje porodice ni u čijim očima, već samo namrštena lica i preteće poglede.

Narod beše stvarno namrgođen, preteći i sa pognutim glavama. A kako i ne bi bio, videvši onog u koga je polagao toliko nade kako je sada kažnjen zbog svojih nečuvenih nepravdi, pritisaka i udaraca i to ne od svoje zakonite države i domaćih pravila, već od stranaca. Jedno tlačenje je bilo obuzdano drugim tlačenjem, krivica još krvavijom krivicom, odstupanje od zakona još većim bezakonjem. Iako kriv, njegov izabranik prođe natovaren okovima i neljudski vučen i guran od stranih vojnika; presto njegove zemlje beše okupiran protivno običajima uz pomoć stranih bajoneta a otadžbina opet gažena nogama strane invazije. U tom trenutku narod je osećao kako mu u venama vri krv od revolta i protiv onih koji su učinili ili pomogli da se učini bezakonje, kao i protiv onoga koji je svojim greškama prouzrokovao izvršenje ovog bezakonja.

Uzalud su emisari Kantakuzina išli levo i desno kroz gužvu huškajući narod protiv svrgnutog vladara i hvaleći novog, jer ljudi ostadoše i dalje namrgođeni, preteći i loše raspoloženi i za jedne i za druge. Kada bi dolazio neki plaćenik nove vlasti i zapodenuo priču:

— Najzad, da kažemo i mi hvala Bogu što smo se otarasili pijavice! – tada bi običan svet odgovarao prezrivo:

— Otarasili smo se jedne site da bi sad došlo njih stotinu gladnih da nam sisaju krv.

Ako bi drugi agitator govorio:— Kantakuzini su roditelji naroda i sirotinjska majka, jer su se samo oni i

njihovi bliski našli da slušaju muke naroda i da ga spasu od napasti, tada bi ljudi iz naroda odgovarali:

— De, de, znamo mi kakve su cvećke ljudi koje ti hvališ. Nisu se oni trudili da olakšaju muku naroda, već da pokupe kajmak za sebe.

7

A kad bi opet neko agitovao:— Čuo sam da će novi vladar da ukine sve namete sa leđa naroda i da ih prebaci

na leđa bojara – tada bi ljudi iz naroda odgovarali:— Pa zar ti veruješ u to bato moj? Vrana vrani oči ne vadi, a naša koža ti je uvek

na bubnju. Veliko čudo ako ne bude izmislio još neki novi porez da plati bakšiše i baklje koje će mu trebati za novo vladanje.

A narod je razgovarao i među sobom. Neko se obrati jednom čiči pitajući ga:— Pa, čičo, kako ti se čini ovo što se dešava?— Eto kako, sinovče, odgovori čiča, ustani ti da sednem ja; zevajući i ja ovde

kao ceo ovaj svet, setih se jedne stare priče. Kažu da je jedanput neki Ciga napravio neku veliku štetu svom gospodaru i bojar htede da ga kazni primerno, odvede ga u šumu, namaže ga medom i poveza ga za drvo. Beše neka vrućinčina i muve koje su zujale okolo napadoše ga u velikom broju, tako da je jadni Ciga postao crnji nego što je bio. Jadni rob nije mogao da se odbrani, zato što je bio vezan i morao je istrpeti sve ubode, peckanja i bolove. Dogodi se međutim da prođe tuda jedan Rumun koji se sažali na Cigu i otera muve od njega. – Ti Romaniko, šta sam ti uradio i čime sam ti se ja zamerio? – uzviknu nesrećnik tužno. – Pa šta sam ti loše uradio bre, Cigo, ako sam se sažalio i odbranio te od muva? – Oterao si site koje nisu bockale i ostavio si mesto da dođu druge koje su mnogo gladnije i koje će mi isisati i krv – odgovori Ciga. Mi Rumuni ličimo na Cigu a naši bojari liče na Rumuna koji je oterao site muve da bi nas sada napale mnogo gladnije.

— Tako ti misliš o ovoj promeni, čiča?Čiča odgovori:— Sjaši Kurta da uzjaši Murta. Promena vladara ludost budala.Kada je Brankoveanu izašao iz palate, Kantakuzinovi podrepaši pokušaše da

razdraže narod da bi ljudi psovali i vređali bivšeg vladara; narod međutim, ostade ravnodušan i ne povede se za huškačima.

U trenutku kada se bivši vladar i njegova svita udaljiše od palate lijući gorke suze i moleći nebo da napravi čudo i da ga vrati tamo odakle je pao, dva mladića, jedan bojarčić i jedan seljak uđoše peške u glavni grad, pređoše preko mosta Mogošoaja, približiše se palati i videvši svu tu gužvu upitaše nekog u blizini:

— Šta znači ova gužva oko palate?— Pa odakle vi dolazite? – odgovori upitani. – Vidi se da ste pali sa meseca

kada ne znate da su Kantakuzini svrgli Vojvodu Brankoveanua i postavili umesto njega njihovu frajlicu Spatara Stefana. Ako ne verujete, pogledajte kako sprovode svrgnutog Vojvodu.

Čuvši tu vest, oba mladića ispustiše krik užasa i navališe ka mestu koje im je pokazao trgovac sa kojim su pričali. Nisu međutim stgli ni blizu nesrećnih zarobljenika koji su išli sporim, kolebljivim korakom, kada jedan uhoda Kantakuzina zgrabi jednog od ove dvojice i povika:

— Evo još jednog od sinova ovog prokletnika koji nam je toliko godina sisao krv; to je Radu, njegov drugi sin; uhvatite ga braćo i dajte ga u ruke pravde.

Niko se iz naroda ne pomeri da pruži uhodi pomoć; naprotiv, mnogi povikaše

7

špijunu da ostavi mladića na miru, ali ovaj ne htede da popusti jer je znao kakva ga masna nagrada čeka od ove prodaje.

Radu ne učini ni jedan gest otpora već samo ostade jako iznenađen, pogleda u oči onog što je stavio ruku na njega i prepoznade u njemu Arnauta Spatara Tome. To saznanje ga malo umiri, jer je video da izdajnik nije Rumun.

Ako se Radu nije usprotivio, njegov saputnik koji ga je izbliza pratio nije se ponašao tako; čim je čuo pretnje iz usta Arnauta, stade pred svoga druga kao zaštitnik, izvadi kamu iz pojasa i povika dečijim ali gromkim glasom:

— Ubiću kao psa svakog ko nam se približi.Narod se odmaknu sažaljivo, napravi krug oko ove dvojice mladića; i izdajnik se

povuče prestrašen pred kamom, ali dok se još niko nije pribrao kroz gužvu se probiše šest spahija23, obuhvatiše s leđa mladog vladarevog sina, podigoše ga i pobegoše s njim.

Videvši ovu neočekivanu otmicu, mladi seljak ispusti krik očaja i htede da potrči za otimačima, ali ga snaga napusti i on pade u nesvest. Više ljudi iz naroda ga uzeše u naručje i sakriše od onih koji su hteli da zarobe i njega i kada ga spustiše na jedan sanduk i htedoše da mu nekako pomognu, prepoznaše pod njegovim seljačkom haljinama mladu i lepu devojku, napraviše zid oko nje, spremni da je odbrane čak i sopstvenim životom. Svi su razumeli, nadam se, da je ovaj mladi seljak bila u stvari Elena Kantakuzino.

S njom se narod ophodio blago, sa ljubavlju i sa milošću, ali ne i sa njenim voljenim Raduom; njega su prepustili Turcima da ga odvedu pored njegovog oca bez i najmanjeg znaka otpora.

— Oče, povika mladić bacajući se u naručje svoga oca.— Zar i ti, moje nesrećno dete, u okove! – uzviknu čemerni otac lijući suze.

Nadao sam se da se Bog smilovao da poštedi bar tebe, ali ne, prevario sam se; grešio sam, isuviše sam grešio da bi me Bog udostojio takve radosti!…

XVIII

JEDIKULE

Iako je pao u najveću moguću nemilost, Brankoveanu nije ipak mogao da predvidi svu grozotu sudbine koja ga je čekala. Verovao je da će čim budu stigli u Konstantinopolj biti predstavljeni Veziru, da će se nekako opravdati od optužbi njegovih neprijatelja i da će plaćanjem velikih iznosa otkupiti ako ne presto a ono bar dozvolu da živi na slobodi da bi na miru uživao u svom imetku na nekom od ostrva Arhipelaga, dok ne budu počeli da duvaju neki povoljniji vetrovi za njega koji će mu povratiti u ruke kormilo države.

Takvu sudbinu su imali svi njegovi prethodnici, čak i oni protiv kojih se Porta bunila mnogo više nego protiv njega; međutim, još od prvog dana njegovog hapšenja on primeti sa velikim iznenađenjem da se Turci ponašaju sa njim mnogo gore nego sa vladarima koji su bili u nemilosti.23 Prim. Prev. Lenski konjanici.

8

Ponašanje Imrahora prema njemu beše više nego neobično: bez poštovanja njegove sede kose i mladosti njegove dece, čak i onih najmlađih, odvoji ih i zatvori u neke male, mračne prostorije u kojima su nedostajale najnužnije stvari za odmor čak i običnog čoveka, a kamoli jednog vladara kao što je bio on.

To beše prvo iznenađenje koje je uznemirilo jadnog princa; ali se njegovi neprijatelji ne zadovoljiše samo time, već počeše da mu prave sve strašnija i bolnija iznenađenja.

Posle njegovog hapšenja i hapšenja njegove dece, odvojiše ih sve i okovaše ih teškim lancima; posle toga uhapsiše i okovaše i žene, princezu suprugu Brankoveanua, Beizadića Konstantina, njihovo malo dete pa čak i vladareve ćerke i zetove koje su našli u Bukureštu. Takvo maltretiranje i ponižavanje ipak nije bilo viđeno do tada.

Kada su uhvatili njih i njihove najvernije sluge, surovi pagani navališe na njihove kuće i imanja, na njihovu pokretnu i nepokretnu imovinu; uzeše stvari koje su mogli da utovare na volovska kola; ono što nisu mogli da uzmu razbiše i zapališe.

Ako bi se dogodilo da nešto zaborave, Kantakuzini bejahu toliko dobri i toliko uslužni da ih podsete, da ne bi ništa ostalo neuništeno i neopljačkano od svih materijalnih dobara na ovome svetu kojima je raspolagao njihov dobri rođak Konstantin Brankoveanu. Tako neobuzdana mržnja nije viđena na ovome svetu!…

Kada prođoše Uskršnji praznici, ili bolje reći kada su Turci isprevrtali i uzeli sve čime je raspolagao Brankoveanu, njegova deca, njegovi zetovi, pa čak i njegove crkve i manastiri nisu pošteđeni opšte pljačke, nesrećni zarobljenici su bili bačeni u neke bedne kaveze i odvedeni prema Đurđiuu, dok su iza njih išla volovska kola u dugoj koloni natovarena njihovim imetkom.

Kada su stigli u Đurđiu, pređoše velikom mukom Dunav i nesrećni zarobljenici pođoše suvim putem koji je išao do Konstantinopolja. Prelazili su planine i pustinje; ako bi bili umorni i ako bi im okovi ranjavali tela a oni se usuđivali da traže makar i trenutak predaha, surovi krvnici bi ih grubo gurali, udarali ih po leđima kundacima pušaka i terali ih da idu napred bez predaha… Koliko su oni patili tokom ovog dugačkog puta, čega su se sve lišili, kakvu glad i kakvu žeđ su trpeli, koliko udaraca i koliko maltretiranja su podnosili to samo jedini Bog zna!…

Brankoveanu, koji je bio već jednom iznenada uhapšen i odveden u Odri da zadovolji lakomost Velikog Muftije, dobro se sećao da je tada bio sasvim drugačije tretiran, sa dužnim poštovanjem koje pripada njegovom rangu i zato sada nije prestajao da se iz dna duše čudi odakle dolazi ovakva surovost; njemu dakako nije ni padalo na pamet da je ova jedinstvena žestina bila rod osvete poraženog u Stanileštima, koji je uspeo da ubedi Sultana Ahmeda da isplati najcrnjom nezahvalnošću onog koji je doprineo sjajnim pobedama turske vojske na obalama Pruta. Šta sve ne može da uradi ruska kleveta!

Premda nije znao da je unapred osuđen i žrtvovan moskovskoj nezajažljivosti, nesrećni princ je još gajio nadu kako će se, kada bude stigao u Konstantinopolj, Vezir, devlet,24 pa čak i Sultan smilovati, i kada budu doznali o nesrećama koje je

24 Prim. Prev. Carevina.

8

pretrpeo na putu – popustiti, jer iako su Turci nevernici, ipak nisu zli ljudi kao hrišćani s one strane Pruta; ali čim uđoše u veliku tvrđavu, on se uveri da mu nade behu uzaludne; da umesto da otvore kapije carske palate, otvoriše mu kapije tamnice koja se zove Sedam Kula, odnosno na turskom, Jedikule.

Tamo ih nateraše da siđu nekih dvadesetak stepenika pod zemlju, nešto niže od nivoa mora i tamo ih zatvoriše svakog u po jednu malu i mračnu ćeliju o čije su se zidove razbijali morski valovi stvarajući zloslutne zvuke. Samo žene su bile zatvorene na nivou zemlje u zajedničku ćeliju.

Više od tri meseca ležaše nesrećni zarobljenici na ovom poražavajućem mestu, zaboravljeni i od ljudi i od Boga. Tokom tog vremena princeza supruga Brankoveanua i njene ćerke plakale su neprekidno. Vakaresku je čekao svoju sudbinu sa rezignacijom, drugi zetovi su kleli sudbinu koja ih je orodila sa Brankoveanuom; Beizadić Konstantin je žalio za svojom suprugom i svojim malim detetom koje se tek bilo raspupilo kao ruža. Beizadić Stefan i Beizadić Matej su takođe plakali i žalili za lepim vrtovima roditeljskog doma gde su se povazdan divili prirodi i studirali, Radu je mislio i danju i noću na svoju voljenu Elenu kojoj je u mislima slao najnežnije reči, a njihov stari otac, koji je za ovo kratko vreme ostario kao za deset godina, nije ni plakao, nije ni razmišljao, nije žalio pa čak više ni osećao; kretao se malo, okusio bi štogod od jela, spavao je koliko je mogao, ali više nije rasuđivao; bio je zbunjen, činilo se da su samo oči žive na njemu.

Jednog dana ili noći, to se više nije znalo, jer kod njih nije bilo svetlosti da se zna kada je dan i kada je noć, umesto da se otvori prozorče kroz koje su mu doturali hranu, otvoriše se kao nikad do tada vrata ćelije Brankoveanua i unutra prodre živa i zaslepljujuća svetlost koja ga natera da zatvori oči. Kada ih otvori, vide pred sobom par Turaka, jednog blizu sebe drugog pored vrata. Iako mu je vid popustio on ipak prepozna u osobi koja beše pored njega samog Sultana Ahmeda, a u onom što je bio pored vrata, svog smrtnog neprijatelja Seid Džin Ali Pašu.

Na jedan pokret Sultana, Paša izađe napolje.Brankoveanuova ćelija beše kvadratnog oblika sa tavanicom od crnog

zasvođenog granita, sa crnim granitnim zidovima sa dva prozorčića sa rešetkama kroz koje je ulazilo malo vazduha ali nimalo svetlosti i sa podom od kamenih ploča. U toj ćeliji nalazio se samo jedan drveni divan sa slamaricom na čijoj ivici je sedeo zarobljenik i jedan veliki kamen kockastog oblika koji je služio kao sto i stolica. Iznad ovog kamena nalazio se prozorčić kroz koji su mu doturali hranu i na koji Sultan stavi u ovom času fenjer koji je uzeo od Paše. Pored prozorčića behu vrata.

— Aš-gioldi25, – reče Sultan sedajući na kamen blizu svoje žrtve. Brankoveanu mu se nakloni duboko ali ne reče ništa. – Jesi li ljut na mene? – dodade Sultan sarkastično.

— Ja? – prošapta Brankoveanu, pogleda ga zamerajući. – A zašto bih ja bio ljut?— Naravno da nemaš zašto; pretpostavljao sam međutim da ti je zatvor ojadio

dušu protiv mene.— Nemam pravo da se bunim protiv onog koji određuje sudbinu smrtnika.

25 Prim. Prev. Hos geldin – Dobro došao.

8

— Nisam se ponašao sa tobom tako, Konstantine, zato što te mrzim, niti zato što ti želim zlo, reče Sultan blažim tonom, već samo da bih dao primer kako treba obuzdati grabljivce i nepravednike.

— Jesam li ja bio jedan od takvih?— Da nisi bio ne bi se protiv tebe žalilo toliko čelnih bojara.— Pizma i zavist su ih naterale da me kleveću.— Ako nisu istinite njihove tužbe, reci mi onda odakle si skupio toliko

bogatstava koja su deset puta veća od mog bogatstva?— Nasledio sam ih od mojih roditelja; moj rod je raspolagao riznicama dveju

jakih kraljevina: riznica bivših samodržaca Srbije, sa kojima sam rođak preko dede moga oca i bogata riznica Basaraba, koji su mnogo godina vladali u Rumunskoj Zemlji i čije sam ime i imetak nasledio samo ja preko moje babe koja je bila ćerka čuvenog Vojvode Mateja Basaraba.

— Pusti, pusti, Brankoveanu, jer tu je malo doprineo i jadni narod kada je reč o množenju tih neograničenih bogatstava; ne pravi se lud jer ja ti ne želim zlo, već naprotiv, ako bi mene poslušao, mogao bi da imaš još lepih i vedrih dana u svom životu. Daj mi pola tvoga blaga a ja ću ti vratiti slobodu i presto.

— Ne pola, staviću ih sve pred noge Tvoga Veličanstva – uskliknu Brankoveanu u kome se probudi nada. – Neka ceo moj imetak pređe Tvom Veličanstvu, samo mi daj slobodu, vrati mi dečicu, ostavi me da živim u siromaštvu, ali da živim sa svojom decom.

— Reci mi samo gde su sakrivena ta blaga i čim ih moji ljudi budu otkopali, ti si slobodan.

— Sakrivena! – uskliknu bivši vladar iznenađeno. – Ja nisam sakrio ništa od onog što sam imao; ono što sam imao uzeli su ljudi Tvoga Visočanstva i doneli su ovde. Osim nepokretne imovine, to je ceo moj imetak.

— Ajde, ajde ne pretvaraj se toliko; znam ja šta znam, nemoj misliti da sam toliko glup; to što su našli moji ljudi ne predstavlja ni trideseti deo od onoga što si sakrio. Reci dakle što pre na kom mestu si zakopao svoja blaga da bi što pre dobio slobodu.

— Ja nemam nikakvo skriveno blago, – odgovori Brankoveanu – Bog mi je svedok.

— Zbog čega si ti zapeo da mi više ne budemo prijatelji? – odgovori Sultan malo iznerviranim glasom. – Zar ne vidiš da ti je svako poricanje uzaludno?

— Ja ne poričem ništa, ja ne krijem ništa.— Čini mi se da mi se malo rugaš, kardaše,26 – reče Sultan još više iznerviran –

seti se ko sam ja i šta sve ja mogu.— Znam da je Tvoje Veličanstvo svemoćno, ali nemam šta da radim, ne mogu

ništa protiv istine.— Pseto jedno, pasji sine, – povika Ahmed-Han gromoglasno lupajući nogom o

pod – ti misliš da ćeš se tako lako izvući sa tvojim lopovlucima predamnom?! Da znaš da ti neću dopustiti da me opljačkaš za ono što mi po pravilu pripada, čak i kada 26 Prim. Prev. Prijatelj.

8

bi meso sa tvoga tela padalo parče po parče.— Moje telo je u tvojim rukama, Sultane, – odgovori Brankoveanu gordo – radi

šta hoćeš sa njim jer ti se može; neću međutim okaljati lažima svoju dušu taman da me kazne sa hiljadu smrti.

— Ono što nećeš da kažeš milom reći ćeš silom pod najtežim mukama.— Neka je Božija volja, jer ja nemam šta da kažem.— Biće moja volja, a ne volja tvoga Boga – uzviknu Sultan peneći se od besa.Rekavši ove reči, Sultan pljesnu tri puta rukama; vrata se otvoriše i pojavi se

Seid Džin Ali Paša sa nekih četri krvnika iza sebe.— Uzmite ovog podlog nitkova, – povika Sultan glasom koji je više ličio na glas

divlje zveri nego na glas čoveka – vodite ga u prostoriju za mučenje, mučite ga svakojako i nemojte ga pustiti dok ne bude tražio da dođe pred mene.

Brankoveanu krenu nesigurnim korakom za Pašom i krvnicima koji su ga grubo vukli, a Sultan ostade u ćeliji i poče da traži svuda, ispod divana, ispod slamarice, ali ne nađe ništa.

Posle pola sata pojavi se Paša na vratima.— Pa, šta je bilo? Šta je uradio? – upita Sultan uznemireno.— Nije rekao ništa; nije tražio da te vidi i pored svih mučenja i pored svih

saveta koje smo mu dali.— Sutra, kada će se nove rane otvoriti preko rana koje se nisu još zatvorile,

verovatno će biti manje bandoglav.Drugog dana, trećeg dana, punih nedelju dana zatim, nesrećni Brankoveanu

pretrpi najstrašnija mučenja, ali Sultan ne doznade ništa od onoga što je želeo, već je čuo samo uzdisaje, vapaje i kletve; od Brankoveanua pređe na Vakareskua, od Vakareskua na sinove ali ipak ne doznade ništa.

— Možda stvarno nema šta da kaže – reče čak i njegov dušmanin Seid Džin Ali Paša.

— Nemoguće, – odgovori Sultan – ruski Elčija koji je bio pet godina konzul u Bukureštu, kao i Brankoveanuov Grk, uverili su me da ima zakopano u zemlji u ogromnim tunelima neznano koliko buradi punih zlata.

— Možda će otvoriti usta samo pred licem smrti.— Ako je tako, neka sutra ujutru bude pogubljen, viknu Sultan.—

IX

ELENA KANTAKUZINO

Sećamo se da je Elena Kantakuzino pala onesvešćena u ruke jednog čoveka iz naroda, obučena u seljačko odelo, u trenutku kada je grubo bila odvojena od svog voljenog. Kada se osvestila i otvorila oči, primeti da se nalazi u jednostavnoj ali čistoj kući, obučena kao što je bila u trenutku kada se onesvestila i ispružena na jednom mekom i čistom krevetu; šetajući pogledom oko sebe, pogleda prema vratima i primeti da se vrata otvaraju i da se pojavljuje žena sede kose sa licem izboranim od

8

starosti. Kada je spazi, mlada devojka uskliknu radosno, ustade brzo, baci se u naručje starice i povika:

— Bako, draga moja bako! Koji me je dobar anđeo doveo u Magureni?— Smiri se dete moje – reče starica ljubeći joj čelo – i posle toga reci mi šta ti se

dogodilo i šta znači ovo odelo na tebi?— Ah! Bako moja, kako sam ti nesrećna...! – uzviknu jadna devojka grcajući u

suzama.— Zar ti, dete moje! – uzviknu starica. – Ti, bogata naslednica Kantakuzina,

nesrećna u tvojim godinama? Znaš li ti uopšte šta je nesreća i da li imaš predstavu kako izgleda taj stravični crv nesreće?

— O! Bako moja! Poznajem je, itekako je poznajem! – odgovori devojka plačući. – Zar ti ne znaš da ja više nisam jedna Kantakuzino, da me je tata sahranio živu i da je stavio krst na moj grob?

— Čula sam ga kako priča pre neki dan kako si ti posle neke bolesti umrla u nekom planinskom manastiru, i da samo znaš kako sam te žalila svo vreme, ali mi nije mala bila radost i iznenađenje kada te je ovde dovela dadilja sa slugama, živu i netaknutu i samo onesvešćenu, kako su te i našli u jednom sobičku. Pa šta znači sve to? Reci mi, dete moje, reci mi jer dobro znaš koliko te volim i koliko želim da ti pomognem.

— Oh! Dobra moja bakice! – uskliknu devojka vatreno grleći staricu. – Ako bi mogla da mi pomogneš, život moj, moja sreća, moja budućnost, sve bi to bilo posvećeno tvojoj ljubavi.

Posle ovih reči devojka ispriča starici celu tajnu svoga srca, sve događaje svog života, sve što se dogodilo u manastiru i sve što se dogodilo posle bega iz manastira; opisa joj podrobno sve peripetije svoje ljubavi sa sinom Brankoveanua i kada je završila, zamoli je, prekljinjući je da joj pomogne, da izbavi iz zatvora svog ljubljenog Radua.

— Ne rekoh li ti ja, dete moje, – reče starica uzdišući tužno – da su tvoje nesreće prave detinjarije, igrarije mladosti? Gorku čašu nesreće, moje dete, okusila sam ja, onda kada smo na miru sedeli u ovoj kući, sa mojim suprugom i mojom decom, blagosiljajući nebo i zahvaljujući Bogu zbog sreće koju nam je podario, kada su došli vojnici Grigorija Gike, opkolili kuću, istrgli između nas tvog dedu, Postelnika Konstantina i odvedoše njega, dobrog starca, dobrotvora onog Vladara bezbožnika, da ga obese o grede tamnice u Snagovu. Ova nesreća, dete moje, to ti je prava nesreća, jer se završila smrću, a smrt kada ti nešto oduzme nikada ti to više ne vraća nazad. Ti moje dete, možeš još uvek da budeš srećna sa tvojim rođakom, koga i pored tvoga roda, možeš da spaseš od propasti dajući mnogo para. Na tvoju sreću, tvoja baka ima još para i dragulja, ona te voli, želi da te vidi srećnu i pomoći će ti kako god ume i zna, da spaseš tvog voljenog, sina unuka moga muža. Samo požuri da ozdraviš da možeš da otputuješ sa mojim starim i vernim deda Gindom do tamo gde je zatvoren Brankoveanuov sin.

— Ja sam ti bako već od ovog časa zdrava i spremna za put – uzviknu devojka skačući živahno kao srna.

8

— Mladosti! Mladosti! – uzviknu dobra starica plačući. – Okusila sam i ja slatki ukus mladosti, ali ode ona odavno, odavno!... Ajde, spremi se dete moje i neka ti Bog pomogne da bar ti budeš srećna, jer što se tiče drugih...! Ne verujem da će dobro završiti sudeći po tome kako su počeli da potkopavaju jedni druge.

Čim je dobila pare i dragulje koje joj je dala njena dobra baka, Elena povede sa sobom starog Gindu i pođe žurno putem Đurđua, ali njene snage behu manje od njene želje. I pored odela mladog bojarčića u koje se presvukla, njen slabiji pol je uzeo svoj danak i položi je u krevet čim je prešla Dunav i stigla u Rusčuk.

Dva mesca je morala jadna dvojka da se bori sa groznicom koja samo što je nije otrgla sa ovoga sveta, tek da njen otac ne bi ispao lažov. Međutim, posle tako duge bolesti, mladost i želja devojke kao i nega vernog Ginde pobediše bolest i ona opet krete na put.

Stigavši u Konstantinopolj, ona ode pravo kod Patrijarha, baci se pred njegove noge, ispriča mu celu istinu i zatraži mu zaštitu i pomoć. Stari Patrijarh Kiril koji je mnogo voleo i poštovao Brankoveanua zato što je ovaj bio mnogo darežljiv sa svetim crkvama, izgradio toliko manastira i poklonio tamošnjim mestima mnoga i bogata imanja, pristade iz sveg srca da joj pomogne i zaduži sekretara svoje kancelarije da uradi sve što je potrebno da bi stigli do dobrog rezultata.

Uzalud međutim beše sav trud, uzalud pokuša više od mesec dana da privoli molbama i parama visoke službenike, jer ruski Elčija beše neumoljiv, a lakomi Sultan je nadgledao sa najvećom brigom zatvorenike preko svog vernog Seid Džin Ali Paše koji je inače od savetnika tajnog divana postao pravi tamničar.

— Moramo da potkupimo ovog paganina, – reče stari Patrijarh – samo on može da nam pomogne.

Turčin, ma koliko veran bio, ne može dugo da odoli pred iskušenjem zlata. Iako najljući neprijatelj Brankoveanua, Seid Džin Ali Paša nije se razlikovao od bilo kog Turčina i pade i on na udicu predujma mnogih para i dragog kamenja što mu dade sekretar Patrijarha.

On obeća da će za četri hiljade kesa novca, preko svog odanog glavnog tamničara otvoriti jedne noći vrata svih ćelija, da iz njih izvede sve zarobljenike kroz jedan podzemni hodnik koji izlazi na more, da ih ukrca na jednu lađu koja će ih čekati daleko od kopna i odande ih pustiti da siđu niz Arhipelag, i dalje prema lepim i civilizovanim zemljama Zapada.

Nije postojao san više očaravajući od ovoga; Elena nije mogla da obuzda radost; osećala je potrebu da se smeje i da grli svakog prolaznika.

Turčin održi svoje obećanje; dogovorene noći posla tamničara da povede sa sobom Elenu, sekretara Patrijarha i deda Gindu. Čim je stigao, tamničar ih ukrca u jedan mali čamac, odvesla sa njima kroz dosta uzburkano more i posle popriličnog truda zaustaviše se pod jednim mračnim svodom. Kada su stigli tamo, tamničar upali jednu baklju da odagna potpuni mrak, poče da pipa podvodno rastinje što je raslo pored zidova i kad naiđe na jednu nevidljivu bravu okrenu tri puta ogroman zarđali ključ i odgurnu zatim prema napred kameni zid. Odmah se otvoriše vratanca od kamenih ploča i tuda skliznu čamac u unutrašnjost. Kada je ponovo zatvorio

8

vratanca, skočiše jedan za drugim na kamene stepenice i uđoše u mračni lavirint nekih beskrajnih hodnika. Kada su sišli nekoliko stepenika, prođoše druge hodnike i zaustaviše se pred jednom gvozdenom kapijom, tamničar je otvori jednim od nebrojenih ključeva koji su mu visili o pojasu, proviri unutra i kriknu iznenađeno: unutra ne beše nikoga. Ne beše nikoga ni u drugoj ćeliji, ni u trećoj, ni u jednoj od ćelija u kojima je bila porodica Brankoveanu, čak ni u onoj gornjoj gde su bile smeštene žene. Seid Džin Ali Paša je našao način da stavi ruku na Brankoveanuove pare, a da u isto vreme ne izdaje svog vladara.

— Šta je to? Gde su zatvorenici? – upita Patrijarhov sekretar tamničara koji je i dalje stajao skamenjen od iznenađenja.

— Možda su se spasli – prošapta Elena sa tračkom nade.— Ne, to je nemoguće, – odgovori tamničar mucajući – na veliku kapiju se ne

može, jer nju čuvaju vojnici; na onu na koju smo ušli mi isto ne može, jer taj ulaz ne poznaje niko sem mene; postoji još jedan izlaz za koji znaju samo Sultan i naš prijatelj Seid Džin Ali Paša, ali tim putem izlaze samo oni koje Sultan osudi na smrt. Plašim se da smo stigli suviše kasno!...

Čuvši ovu zlokobnu reč, Elena kriknu i pade dole kao gromom pogođena.

XX

GIALI – KIOSK

Već se razdanilo kada se Elena probudila. Ona je ležala u krevetu u nekoj od nus prostorija Patrijaršije. I pored muške hrabrosti kojom ju je inspirisala njena ljubav, jadna devojka beše ipak samo jedna slaba žena, nervozna i nesposobna, koja je padala u nesvest čim bi dobijala neki jači udarac; ali posle prolaska krize dobijala je uvek novu snagu. Čim se razbudila i setila strašne istine, ustade brzo iz kreveta, htede da izađe iz prostorije, ali vrata behu zatvorena; otrča do prozora koji beše dosta visok za nju. Ne obazirući se na to, ona otvori prozor, poveza čaršafe, peškire i sve što je našla, pretvori ih u uže, veže ga za gvožđe na prozoru i spusti se niz to uže, zatim skoči na meku travu bašte. Čim je videla sebe na zemlji, odmah ustade i poče da trči kroz lavirint drveća; nađe jedna otvorena vratanca. Izađe kroz ta vratanca a zatim kroz jedno dvorište, pa kroz drugo dvorište i napokon se probi na ulicu.

Koliko je uskih i zamršenih ulica i uličica, koliko majdana i rupčaga kojima je bila puna mahala Fanara, prošla jadna devojka toga jutra, to se ne bi mogla ni ona setiti, jer joj je razum bio pomućen i nije više znala šta radi. Trčala je bezglavo kuda su je noge nosile, skrećući iza uglova i raskršća, dok najzad ne stiže do jednog velikog trga koji je bio krcat ljudima iako sunce nije još sasvim izašlo.

Videvši toliko sveta, ona upita nekog na grčkom:— Recite mi molim vas, zbog čega se okupilo ovde toliko sveta?— Kako, zar ne znaš? – odgovori čovek, Zar ne znaš da će danas odseći glave

Brankoveanuu i njegovom rodu?Slušajući ovu strašnu vest, nesrećna devojka uskoči u gužvu poput besne

8

životinje, poče da se gura laktovima levo i desno sa snagom nesvojstvenom njenom polu i uspe da prokrči sebi put kroz kompaktnu masu.

Da kažemo sada šta se događalo tada na sredini tog trga i ono što se događalo pre nego što se pojavila Elena.

Kada je veče pre 15. avgusta, odnosno veče pre praznika Svete Marije, Sultan naredio da se okonča sa njegovim žrtvama javnim pogubljenjem, on se nije zadovoljio svirepostima i mučenjima koje je do tada naređivao da se izvrše čak i pred njim. Svrati u zatvor Brankoveanua i dade naređenje da se tamo dovede cela njegova porodica muškog roda da bi ih podvrgnuo novim mučenjima, moralnom mučenju koje će biti svirepije od svih onih fizičkih koje je Brankoveanu trpeo do tada, nadajući se da će mu zmija iz srca Vojvode Konstantina dopustiti da kaže gde se nalaze njegova neprocenjiva blaga, koja su po rečima ruskog ambasadora predstavljala fabulozna bogatstva.

Sa tim paklenim mislima uđe paganin u ćeliju Brankoveanua i kada okupi tamo sve sinove i zetove nesrećnog princa, reče:

— Hajde ,đaure, hajde rode đaurski, da li si se opametio posle toliko mučenja da kažeš gde si sakrio pare?

Brankoveanu je ležao na svom divanu zato što mu mučenja više nisu dozvoljavala da stoji uspravno.

— Mogao bih da te slažem da bi mi bar malo produžio život, – odgovori on slabim glasom – mogao bih ti reći neko izmišljeno mesto; ali neću da opteretim svoju dušu takvom laži sada kada sam blizu trenutka kada ću stati pred pravednim sudijom. – Nemam nikakvo blago.

— Razmisli da će te čekati najstrašnija smrt.— Neka bude želja Onog na Nebesima.— Razmisli da pre nego što ćeš ti umreti videćeš kako umiru jedan po jedan

tvoji sinovi i tvoje ćerke.— Moji sinovi...! Moje ćerke! – uzviknu Brankoveanu potresnim glasom,

zaboravljajući bolove i skačući pravo na noge. – Šta su ti uradila moja nevina deca?— Platiće životom tvrdolavost svoga oca.— To nećeš učiniti, uzviknu opet Brankoveanu potmulim glasom.— Ko će me sprečiti? – upita Sultan prezrivo.— Tvoje srce, ako ga još uvek imaš; tvoja savest, ako si još uvek čovek.— Učiniću to.— O! Nemoj me plašiti, – reče nesrećni princ i spopade ga grčeviti plač –

strašno je to što mi sada kažeš; reci da si se našalio i da si hteo samo da me zaplašiš da bi iscedio laž sa mojih usana.

— Kunem ti se Alahom da će tvoji sinovi umreti jedan po jedan od sečiva jatagana mojih janičara, ako ne kažeš gde si sakrio svoje blago.

— Pa kako da kažem ono što ne postoji?! – uzviknu Vojvoda bolnim glasom. – Kako da kažem tako nešto?

— Uzmite ih i mučite ih i dalje – viknu Sultan krvnicima koji su stajali iza njegovih leđa pokazujući na sinove Brankoveanua koji su se stisli jedan uz drugoga.

8

— Požuri i završi brže sa ovim zločincima, – prošaputa na uvo Sultanu Seid Džin Ali Paša, koji je upravo ušao u tamnicu Brankoveanua – pogubite ih što pre, jer se plašim da ne pobegnu; mnogo je para dato mnogim pašama iz devleta zarad njihovog spasenja.

— Šta kažeš? – reče Sultan takođe tihim glasom. Zatim reče glasno obraćajući se slugama: – Odvedite ih na pogubljenje.

— Oh! Gospodaru, – uskliknu očajni otac padajući na kolena pred Sultanom između svojih krvnika i svojih sinova – oprosti im, oprosti; imaj milosti za njihovu mladost, oni su samo deca koja nisu učinila nikom ništa nažao; ja sam krivac, ja, starac, nemoćni, grešnik, ja sam krivac, mene kazni, meni oduzmi život, žrtvovaću ga rado da bih zadovoljio pravedni bes Tvoga Visočanstva; ali smiluj se nad njihovim životima.

— Tvoje blago ili njihov život – uzviknu Turčin škrgućući zubima.— Ako bih imao neko blago, misliš li da bih se iole dvoumio? Misliš da bih

radije žrtvovao svoj život i život moje dečice, koja su moje jedino blago, nego da se lišim tih ljudskih ništavnosti koje ne koriste čoveku posle smrti?

— Vi đauri nemate pameti, nemate srce, nemate Boga; za pare ste kadri da učinite sve, da se lišite svega; tvoje pare ili njihov život, izaberi jedno od ovo dvoje.

— O! Bože moj! Bože moj! – uskliknu jadni starac padajući ničice na zemlju.— Na noge oče, na noge, – uzviknu sin Konstantin žureći se prema ocu sa mesta

gde se nalazio i podižući ga uz pomoć Radua – ustani na noge i podigni čelo gordo, jer je dužnost jednog hrišćanina da se moli na kolenima samo pred svojim Bogom a nikako pred jednim paganinom. Zašto pokušavaš da omekšaš srce ove divlje zveri žedne krvi? Ova zver nije čovek. Hoće da nas ubije, hoće da se napije naše krvi, jer se nada da ćemo mu ugasiti žeđ za zlatom; para nemamo, imamo samo krv; neka je uzme, neka se zasiti. Obriši dakle oče svoje suze jer mi smo spremni da umremo kao dobri Rumuni i kao dobri hrišćani.

— Da, oče, – uzviknuše sva njegova deca odjednom, obriši suze – jer mi smo spremni da umremo kao dobri Rumuni i kao dobri hrišćani.

— Oh! Deco moja, deco moja...! – prošaputa njihov otac bolnim glasom. – Imate li vi godine kada treba da se umre? Hoćete li moći da izdržite ovu tešku muku?

— Kad god to naredi Gospod – odgovori Radu, čovek je dužan da bude spreman. – Idemo u smrt braćo, uzviknu mnogo voljeni Elenin izabranik dižući u vis svoje gordo čelo koje je izgledalo okruženo svetlim oreolom.

— Hajdemo u smrt, – odgovoriše u glas sva braća grleći se oko ramena i upućujući se prema vratima ovako zagrljeni – idemo muški u smrt kao što se ide na sveti praznik, jer sa nama je Bog!

Slušajući reči pune hrabrosti, Brankoveanuovih sinova, Sultan ostade na mestu bez glasa kao da je onemeo, ali kada ih vide da idu u smrt toliko hrabro, oči mu pocrveneše od krvi, lice mu požuti, usne mu pomodreše i telo mu zadrhta od besa.

— Ah! – uzviknu on besno. – Ah! Zmijska kopilad, rugate mi se prezirući smrt kojom vas plašim! Ako je tako, prepustite meni stvari, jer ću vas naterati da osetite svu strahotu moga besa. Rugate se smrti sada; naći ću ja načina da se više ne smejete

8

kada se suočite sa njom.— Rugaćemo se dok nas budete ubijali, – odgovori Radu gordo – jer se iza vaše

kame nalazi večni život, nalazi se sreća koja očekuje pravednike, tamo je naš dobri Bog.

— Uzmite ih sve, čak i žene, – uzviknu Sultan besno, okrećući se krvnicima – odvedite ih na trg kod Geali-Kioska i ubijte ih jednog po jednog, bez milosti; biću i ja tamo sa svojim dvoranima da se radujem njihovim mukama.

Kada je izgovorio ove reči, Sultan izađe sa Seid Džin Ali Pašom koji tek što nije iskočio iz kože od radosti.

Kada je ušao u svoju odaju, Sultan nađe unutra Velikog Muftiju, poglavara muslimanske religije, onog koji je nekom prethodnom prilikom opljačkao Brankoveanua na pravdi Božijoj za petsto kesa novca; s njim je Sultan razgovarao više sati. Kada je izašao Muftija od Sultana već je počelo da se razdanjuje.

— Dobro, dobro, poslušaću te, – reče Sultan otpuštajući Muftiju – učiniću ti po želji, ali uveravam te da će sve biti uzalud; tvrdoglavi su ovi đauri.

— Da probamo – reče Muftija izlazeći.Trg koji se nalazi pred kioskom carske palate, zvan Geali-Kioski, beše nekada

prazan i miran; toga jutra međutim, na dan 15. avgusta 1714. godine, upravo na dan kada se slavi praznik Velike Svete Marije, beše krcat raznolikim i bučnim svetom, vojnicima na konjima i pešadijom poređanim u pravim linijama, pašama, agama i efendijama koji su zauzimali prozore palate i okolnih kuća, narodom svakojakih nacija, različitih boja, raznih polova i godina starosti koji su stajali sa očima uperenim prema jednom velikom podijumu prekrivenim crvenim suknom, smeštenim na sredini trga blizu palate, na kome su stajali neki arapski kolosi, crni i debelih usana, naslonjeni na monstruozne savijene sablje i obučeni u crvena odela kao što beše i crveno sukno pod njihovim nogama.

U trenutku kada je sunce izašlo, svetina se zatalasa, ču se nejasan žamor i sve glave se okretoše ka pravcu mora, ne primećujući da se u carskom kiosku pojavio Sultan Ahmed III, praćen svojom raskošnom svitom. Sa strane na koju su se uputili svi pogledi, videlo se kako dolaze između dva reda vojnika jedan po jedan svi osuđenici na smrt koje je držao po jedan krvnik. Janake Vakaresku beše na pročelju osuđenih muškaraca a Brankoveanu je dolazio na kraju; odmah za njima dolazila je Princeza supruga Brankoveanuova, sa ćerkama i princezama, takođe u lancima ali bez vela na licu, što je u ono vreme bila najveća uvreda koju su Turci mogli da učine jednoj ženi; za njima je dolazila jedna četa spahija. Red tobdžija na pročelju i jedan na kraju, pratili su povorku dajući joj još zlokobniji izgled zloslutnim zvukom njihovih raštimovanih doboša.

Kada je povorka stigla ispred Sultana, krvnici su naterali osuđenike da se poklone do zemlje a zatim ih odvedoše na jedno rezervisano mesto ispred carskog kioska, pored gubilišta.

Čim su stigli osuđenici, vratanca ispod kioska se otvoriše i odande izađe Veliki Muftija u pratnji nekoliko hodža; on priđe gubilištu, dade znak da se udalji sveštenik koji je pratio osuđenike i reče potom obraćajući se onima koji su gledali smrti u oči:

9

— Sultanu je žao da vas pogubi; žao mu je vaših života, smilujte se i vi nad svojim životima i ispunite mu želju; nije više reč o parama, reč je o vašoj duši, spasite je, izađite sa stranputice Nazarećanina i zagrlite svetu i pravu veru našeg Proroka, ako hoćete da vam bude dobro i na ovome i na onome svetu.

— Tim buncanjem gubiš sada vreme? – reče Vakaresku naprasito. – Gledaj svoja posla, hodžo, jer ja nemam nameru da te poslušam. Rodio sam se kao hrišćanin, živeo sam kao hrišćanin dok nisam osedeo, kao hrišćanin hoću i da umrem; hajde, krvniče ispuni svoju dužnost, jer su mi se smučile ove gadosti.

— Pravićemo te Pašom, daćemo ti bogatstva nebrojena kao pesak mora. Najljupkije Čerkeskinje će ukrasiti tvoj harem, – reče Muftija uhvativši Vakareskua za ruku – odrekni se dakle tvoje lažne vere da bi živeo srećan još mnogo godina.

— Makni se od mene, paganine, – uzviknu Logofat Janake trgnuvši se snažno – drugima ti te tvoje mutljavine...

Sultan dade znak i krvnici odvukoše Vakareskua na gubilište iako se ovaj nije opirao. Ču se odjednom gruvanje topa iz tvrđavice palate, istovremeno se ču krik užasa u narodu; jedna od princeza stavi ruke na oči i poče da rida, jer je postala udovica, a plemenita glava Janakea Vakareskua, jednog od političkih mučenika Rumunije, prve žrtve ruskog uticaja u Kneževinama, odvoji se od njegovog tela i otkotrlja se preko krvavog sukna koje je prekrivalo fatalno gubilište.

Pobednički zrak obasja tada čelo nečovečnog Sultana.— Ti, sine, – dodade Muftija obraćajući se Beizadiću Konstantinu – budi

pametniji od ovog zalutalog čoveka sede kose koji je, kao što vidiš, umro kao pas; ti si mlad, imaš ženu, imaš sina lepog kao anđeo Agub; smiluj se svojoj mladosti, smiluj se svojoj ženi i čeljadetu, vidi koliko je strašna smrt, nemoj žrtvovati život koji ti nudi toliko lepota, poslušaj me, prihvati Islamsku veru.

— Konstantine, sine moj, – uzviknu Brankoveanu, čije se lice zajapuri od svete ljubavi pradedovske vere – seti se stradanja koje je podnosio naš Spasilac da bi nas izbavio iz kandži đavola; seti se koliko je dobra i lepa naša vera i kakve nam sreće obećava ona posle smrti. Nemoj je se odricati sine moj, zarad ispraznih ovozemaljskih obećanja.

— Verujem u Oca, Sina i Svetoga Duha, u Sveto Trojstvo neodvojivo. Hrišćanin sam i kao hrišćanin hoću da umrem – reče Konstantin upućujući se prema gubilištu.

Ču se drugo gruvanje topa, drugi krik iz naroda, drugi krik bola iz grudi princeza; jedna je izgubila dragog sina, druga je izgubila voljenog muža, ostale su izgubile dragog brata. Beizadić Konstantin više nije postojao!...

— Ti momče, – reče Muftija obraćajući se Stefanu – budi pametniji od tvoga brata...

— Idem što pre da mu pravim društvo – odgovori mladić upućujući se ka gubilištu.

Kada se začulo novo gruvanje koje je stravično odzvanjalo u očinskom srcu nesrećnog Brankoveanua i njegove porodice, Muftija priđe Raduu. I pre nego što je paganin stigao da otvori usta, hrabri momak se pope na gubilište, stavi glavu na panj i reče:

9

— Draga moja Eleno, ja umirem ali moje misli lete prema tebi; vidimo se na nebesima.

— Čekaj me Radule, jer evo stižem – odgovori glas u blizini.Jadni momak htede da pogleda u tom pravcu, ali u tom trenutku sablja pade a

njegova glava se otkotrlja na sukno gubilišta.Kada je odjeknulo četvrto gruvanje, jedan momak probi zbijene redove vojnika

sa strane suprotne od mesta gde su se nalazili osuđenici i skačući na gubilište pre nego što su se stražari osvestili da ga zadrže, reče obraćajući se jednom od dželata:

— I ja sam sin Brankoveanua, i ja hoću da umrem kao hrišćanin.Naviknut da skida ljudske glave bez brojanja i ne razumevajući čak ni ono što

govori taj mladić, a videvši da saginje glavu, dželat podiže sablju i lepa glava Elene Kantakuzino sudari se sa glavom svog voljenog a njena krv pomeša se sa Raduovom krvlju.

Tako se proslavilo njihovo ujedinjenje!...U tom trenutku Muftija priđe Mateju, koji beše još uvek dete i koji je drhtao kao

prut od straha od smrti.— Ti, dete, – reče Muftija blagim glasom – milujući ga po kosi, budi bar ti

pametniji od svoje braće; ti drhtiš, plašiš se smrti, odgodi je dok ti je Alah ne bude poslao na kraju tvoje duboke starosti; poslušaj moje savete, postani musliman.

— Ne drhtim od straha, – odgovori dete odvažno – već drhtim od hladnoće; hrišćanin sam i hoću da umrem kao hrišćanin.

— Nećete ga istrgnuti iz mog naručja, tirani – uzviknu Princeza gospođa Marija grabeći u naručje svog najmlađeg sina i bacajući preteći pogled na krvnike koji su prilazili.

— Dosta je bilo što ste tri sina otrgli s mojih grudi; njega, najmlađeg, poslednje blago moje duše nećete uzeti pa makar me ubili.

— Mama, – reče Matej gledajući oca koji mu gestom rečitijim od bilo koje reči pokaza prema nebu – molim te, pusti me, zovu me moja braća; šta hoćeš, da postanem Turčin, paganin, zao i nečovečan kao i oni?!...

— Oh...! – uzviknu nesrećna mati odvajajući se od toplih nedara svoga sina – idi nemilosrdni sine, slomi i ti srce svoje majke... dok ne bude stigao srećni trenutak da se sretnemo u nekom boljem svetu.

Kada je top zagruvao po šesti put, Brankoveanu pade na kolena i dižući ruke prema nebu povika:

— Hvala ti Gospode, što si me udostojio da ne izgubim ni jednog od svojih sinova, da ih ne vidim zalutale od tvoga svetog stada zbog prepredenosti; sada tiranine, – dodade on gromkim glasom ustajući i bacajući grozan pogled prema Sultanu – možeš da izliješ na mene sav svoj bes, jer ja se tebe više ne plašim. Moji sinovi su na nebesima, oni će se moliti za oproštaj grehova njihovog oca. Od sada pa nadalje ja prezirem tvoje ponašanje.

— Snaga moga besa je surovija i veća od tvog strpljenja. – zareža Sultan škrgućući zubima. – Neka se odere ovaj smeli zlobnik od svoje kože dok je još živ, – dodade strašni Padišah – neka se njegova koža napuni slamom a posle toga neka se

9

pogubi njegova odvratna strvina. — Svemoćni moj Bože, – uzviknu nesrećni Brankoveanu dižući oči i ruke

prema nebu kada je čuo ovo naređenje – kao što si bio milostiv i dopustio mi da živim na zemlji kao grešnik, pomozi mi sada da umrem u svojoj svetoj veri, da osvojim kao pobednik venac mučeništva.

Iako istoričari ne kažu ništa o ovoj novoj torturi koju je istrpeo jadni Brankoveanu, rumunska legenda nam kaže međutim da odmah posle izgovorene Sultanove naredbe, stuštiše se četri kasapina delije prema bivšem Vojvodi i odraše mu kožu kao što se to radi sa ovnom; zatim je napuniše slamom, zašiše je i staviše je uspravno pred nesrećnog čoveka kome je bol oduzeo svu snagu i glas.

Posle ove stravične kazne, Sultan dade znak i krvavo telo bi odneseno do panja a njegova glava odlete daleko od tela.

Tako se završiše dani onoga koji je učinio istovremeno i mnogo dobra i mnogo zla svojoj zemlji, koji je podneo najveće muke zbog vere svojih pradedova, koji je pretrpeo najveće svireposti i umro kao mučenik. Bog da mu oprosti zbog zala koje je učinio i da mu uzme u obzir dobro koje je učinio. Posle sedmog gruvanja topa koje je obznanilo njegovu smrt, jedan od krvnika se približi udovici Beizadića Konstantina i sitrgnu joj iz naručja dete koje je ona stezala na grudima a zatim reče Sultanu:

— Evo još jednog izdanka iz roda Brankoveanua.Kada je čula ove reči, nesrećna mati se sruši dole bez svesti.Kada je Sultan otvorio usta da naredi i njegovu smrt, malo dete koje ne beše

starije od godinu dana poče da se smeje kada vide sjajne ukrase na odelima Sultana i njegove svite i da pruža ruke prema Sultanu kao da je htelo da poleti prema njemu.

— Aman, aman, – povikaše paše oko Sultana razneženi nevinom veselošću detenceta – aman, aman, – povika i ceo narod padajući na kolena – aman, aman, – povika čak i Muftija zajedno sa svojim dervišima.

Čuvši ove opšte uzvike, Sultan baci munjeviti pogled na sve kažnjenike i povuče se naglo od prozora. Ovo beše znak da je pogubljenje završeno.

— Oprošteno im je, oprošteno im je – povika narod gurajući se prema zarobljenicima otrgnuvši ih od čuvara.

Tako su Princeza gospođa Marija, njene ćerke i snaje princeze, njeni zetovi Aga Manolake, Logofat Skarlat Mavrokordat i Konstantin Duka bili oslobođeni uz pomoć naroda i odoše svako svojim putem; telo Brankoveanua, tela njegovih sinova i telo Vakareskua sklonjena su odatle brigom sveštenika koji je izdaleka prisustvovao njihovom pogubljenju i behu sahranjena u crkvi koju je sam Brankoveanu podigao na ostrvu Halki... Isto tamo beše sahranjena i Elena Kantakuzino, u istom grobu sa svojim voljenim; tamo je istrunulo njeno lepo telo, iako njena rodbina koja je poverovala u laž njenog oca smatra da je umrla i da je sahranjena u manastiru.

XXI

BOŽIJA PRAVDA

9

I pored sveg truda i napora Kantakuzina da unište Brankoveanua iz temelja, i pored sveg truda Rusa da pomognu Turcima da ugase rod Brankoveanua, ovaj rod će se tek obnoviti i dati više sinova koji će se isticati u javnom životu zemlje kroz ogromnu borbu protiv ruskog uticaja u Rumuniji. Danas je taj uticaj skoro izbrisan čak i od njegovih podržavalaca, čak i od Kantakuzina. Ni sporedne ličnosti koje su doprinele smrti Brankoveanua, ni servilni pomoćnici koji su igrali samo ulogu instrumenata ruske osvete, nisu ostali nekažnjeni.

Stefan Kantakuzino nije bio obdaren spretnošću da izleči rane naroda, već ih je naprotiv produbio novim, većim porezima i nametima, dok napokon jadni poreznici, ne imajući više odakle da daju, nisu uzeli močuge u ruke i navalili na haračlije kao nepogoda. Bojari su se uglavnom još od prvog dana osvajanja prestola udaljili od njega; najviše ih je prešlo granicu i ujedinilo se sa Raduom Goleskuom, a najstrašljiviji se povukoše na svoja imanja i na nagovor samog Mihaja Kantakuzina, Vojvodinog strica koji je živeo u Koslecima, počeše da kuju zavere da ga svrgnu.

Osim toga, Seid Džin Ali Paša, koji postade Veliki Vezir i koji je mrzeo i Kantakuzine onako kao što je mrzeo Brankoveanua i kako je uostalom mrzeo svakog hrišćanina, čim se vratio kao pobednik iz Napulja sa Peloponeza koji je otrgnuo iz ruku Venecije i čim je ušao u Konstantinopolj, zainteresova se ko je izabrao Stefana Kantakuzina za vojvodu, s obzirom da je ferman o utvrđenju vlasti imao prazno mesto za potpis pored imena, što treba da se popuni tek kad bojari kroz izbor ukažu na onog koga hoće za vojvodu; doznajući da je Imrahor Rekel popunio to mesto bez volje zemlje, dade da se uhapsi gore pomenuti Imrahor i zadavi u tamnici. Posle toga posluša žalbe bojara i čuvši optužbe na račun vladara, a informišući se s druge strane o tome kako je ovaj kradom spletkario sa dvorovima Beča i Petersburga da bi izazvao rat, da pokrene Nemce i Ruse protiv Turaka, posla odmah janičare u Bukurešt koji skinuše Vojvodu Stefana sa prestola, njegovu ženu i decu, njegovog oca i strica Tomu i dovedoše ih u Konstantinopolj. Tu ih baci u tamnicu sa kriminalcima, a njihvoe imetke je konfiskovao u korist carske riznice. Boraveći u tom zatvoru, Spatar Toma doznade od jednog čoveka koga je poslao Patrijarh, o tragičnoj smrti svoje ćerke. Ta novost ga je tako jako potresla i probudila u njemu žestoku grižu savesti da se on razbole i pade u krevet; ta bolest otvori mu kapije tamnice i on beše odveden u depandanse Patrijaršije, gde je umro nakon nekoliko nedelja bolovanja i bio sahranjen na groblju Patrijaršije.

Vojvoda Stefan i Stolnik Konstantin, njegov otac, behu zadavljeni u tamnici a posle toga izloženi da ih vidi svet pred kapijom Bah Mumajuma.

Spatar Mihaj Kantakuzino i Logofat Radu Dudesku nisu imali bolju sudbinu, jer kada su pošli iz svojih sela u pratnji slugu da pređu u Erdelj da se ujedine sa Goleskuom, sa Ključarom Grigorijem Filipeskuom, sa Barbuom, sinom pokojnog Kornee Brailojua i sa mnogim drugim bojarima, da bi se posle zajedno vratili i ščepali kormilo države, behu uhvaćeni od graničara kada su hteli da pređu granicu, dovedeni u Bukurešt, predati Turcima, odvedeni u Konstantinopolj i tamo lišeni svojih imetaka i svojih glava.

Krv Brankoveanua koja je vapila za osvetom Božijom bi osvećena od pravednog

9

sudije prema zaslugama. Ni jedan od onih koji su učestvovali u tragičnom prolivanju ove nevine krvi nije

umro pravednom smrću: Sultan Ahmed nađen je jedno jutro mrtav u krevetu, i kako se sumnja – ugušen od svojih evnuha što ih je potplatila rodbina pokojnog Sultana Sulejmana i poglavari janičara. Seid Džin Ali Paša pade u nemilost Sultana Mohameda, sledbenika Sultana Ahmeda i bi prognan u Moreju gde je umro zadavljen. Konstantin Dikiti nije bio čak ni sahranjen, jer su ga pojele divlje zveri iz Susane. Kornea Brailoju pade s nogu pokošen moždanom kapi upravo u trenutku kada je ustao od stola, Šerban Brailoju beše bačen u tamnicu od strane Kantakuzinovog naslednika i umro je tamo kao propalica, a Kantakuzini i Dudešti nestadoše sramnom smrću, pokošeni od ruke koju su sami naoružali.

XXII

EPILOG

Tri godine posle smrti Konstantina Brankoveanua i dve godine od smrti Stefana Kantakuzina, u gradu Kjutaja, na obali mora šetali su jedno predveče jedan dobro obučeni muškarac i jedna sitna žena obučena u crno koja je držala za ruku dete od oko četri godine.

Taj muškarac beše Aleksandar Mavrokordat, bivi tumač pri Otomanskoj Porti, žena beše njegova prija Princeza Marija, udovica Brankoveanua a dete beše sin Beizadića Konstantina.

Oboje su izašli da se prošetaju i da se osveže slatkim povetarcem Egejskog Mora, od preterane vrućine koja je pritiskala tokom celog dana.

Nesrećna Gospođa povukla se ovde posle smrti svoga supruga, zajedno sa ćerkama. Tu su živele od pomoći njenog zeta Mavrokordata.

Šetajući tako, mali Konstantin primeti nedaleko na obali mora dva gola mala deteta koja su plakala i tražila hleb držeći se za skute neke žene obučene u crne rite, a koja je stajala skamenjena i uvučena u duboke misli.

— Bako, bako, vidi tamo dvoje dece kako plaču na pesku, – reče dete – idem da se igram sa njima i da ih utešim da više ne plaču.

— Idi i daj im ovaj bešluk, – reče dobra gospođa dajući mu srebrni novčić – jer mora da su u velikoj oskudici.

— Vidite Vaše Veličanstvo, – reče Aleksandar – da ima većih nesreća na ovoj zemlji nego što su nesreće Tvoga Veličanstva; kakav bol može biti veći za jednu majku od onoga kada vidi kako joj deca gladuju a ne može da im pomogne?!...

— Tako je, – prošaputa Gospođa Marija uzdišući – činim loše kada ljutim Boga mojom kuknjavom.

Kada je uzeo novčić, mališan otrča prema onoj deci, ali dok je on stigao njihova mati izađe iz letargije u koju je pala, i kada vide Gospođu Mariju i njenog pratioca, ustade, uhvati decu za ruke, uputi se sa njima prema Princezi i pokazujući jednom rukom decu, ispruži drugu ruku, oborivši glavu. Videvši ovu molećivu pozu,

9

Gospođa Marija izvadi kesu iz pojasa i dajući je jadnoj prosjakinji reče:— Evo ti dobra ženo, uzmi ovu kesu i molite se, ti i tvoja deca, za dušu

Konstantina Brankoveanua i njegove dece.Jadna prosjakinja koja je lakomo zgrabila kesu tržne se kad ču ime

Brankoveanua, ispusti kesu dole, uze decu za ruke i htede da pobegne. Gospođa Marija je zadrža i reče

— Zašto bacaš ovu kesu?— Zato što bi grom udario u moju decu ako bih je primila – reče prosjakinja

promuklim glasom.— Šta vide moje oči, – uzviknu Mavrokordat – ne varaju li me oči? Gospođa

Pauna, udovica Stefana Kantakuzina u tako jadnom stanju?...— Da, – odgovori žena divlje – ona i njena deca, siromašna i napuštena, lutaju

tamo vamo i proseći za hleb svoje dece.— Bog je pravedan, Bog je pravedan, on vraća čoveku po njegovim zaslugama.— Pauna! Moja nećakinja! – uzviknu Gospođa Marija – Da, ti si, sad sam te

prepoznala; ćuti kćeri, nemoj više plakati i nemoj pobeći, – dodade Gospođa Marija uhvativši Princezu Paunu za ruku – obe smo nesrećne bez krivice; dođi u moje naručje, doći u moju kuću, ti i tvoja dečica, da mi budeš sestra a tvoja deca moja deca.

— Oh! ne, ne, – odgovori gospođa Pauna istrgnuvši svoje ruke – kako zaboga da primim dobročinstva od onih koji su zbog mojih pretrpeli toliko nesreća.

— Sam Bog nam naređuje da volimo jedni druge; da se volimo i da pomognemo jedna drugu.

Ljubav prema deci i želja da ih vidi u zaklonu natera gospođu Paunu da se predomisli i da prihvati ponudu gospođe Marije da stanuje u njenoj kući, dok joj roditelji nisu poslali jednu italijansku lađu koja je odvede u Veneciju kod svoje porodice po ocu u čijem okrilju su porasli njeni sinovi Radu i Konstantin.

Gospođa Marija ostade u Kitaji dok se ne smiriše stvari u zemlji, kada se vratila bez smetnji.

Onda je uzela svoju decu i unuke i povuče se na svoje imanje Brankoveni da bi umrla i bila sahranjena u svetoj zemlji svoje otadžbine.

9