SULj-KAPETAN

U Brodu, glavnom mestu poturĉene Gore, ĉija su sela neţno obgrlila grotlasti Koritnik, već odjekuju

goĉevi i zurne, i to ne ciganske no prave goranske, napravljene po nekom iz dalekoga Anadola donetom prepoĉetku. Sredina je divnoga planinskoga leta, a sutra je Pantelejica.

Ĉudan je Šar sa svojim gredama i ograncima. Krepak je njegov ne samo divlji ĉar, no i snaga koja još drţi istrzane ostatke starine naše. Stoĉarska naselja s obe strane njegova šarena hrbata imaju svoje obiĉaje, naroĉite nagone za odrţane. Lutaju sa svojim stadima od blagih primorja do posurelih sneţanika Bistre n Koraba. Skiću po peĉalbi od mora do mora i daleko preko Dunava, noseći u mekoj tugovanki nostalgiju za rodnim kršem kao niko iz našega plemena. Ali svako njihovo selo ima jedan dan u godini, kad se po mogućstvu svi skupljaju, koji je veći i od Uskrsa i Bajrama, i kad planinci gotovo neosetno osete da su jedno, i ako ih ova dva praznika dele u nepomirljive tabore. Najizrazitiji u ovom pogledu, Galiĉnik, ima svoj Petrovdan. To je svetkovina i starodavnoga poĉetka leta, i zavetina seoska, praznik pune vedrice i srećnoga dolaska sa peĉalbe. To isto je za Brod Pantelijevdan, sadašnja Pantelejica, ostatak njihove hrišćanske zavetine kod crkve Sv. Pantelije u Brodu.

Odjekuju goĉevi, a uţurbalo se selo. Došli su peĉalbari iz tuĊine da prosvetkuju po starom obiĉaju. Na prekor svih hodţa i ulema, BroĊani su ga odrţali. Osvanuće sutra Pantelejica, pa kao u prošlim vremenima, u selu će se obaviti sve svadbe, sva vesela, svi suneti. PoreĊaće se oko izvora nasred sela gledanici — momci za ţenidbu. Doći će da zahite studene vode nakićene gledanice i baciće kitu tek išĉupana bosiljka na svoje srećne izabranike. Jer tako poturĉeni Gorani ĉuvaju stare obiĉaje, kaogod i staru nošnju i govor. Ali su revnosni u veri kao retko ko od preverenih skorojevića. Sunet, pravo muslimansko krštenje, obavljaju samo u ovaj dan, da bi toj stvari dali što veći znaĉaj. Zato se već po Brodu peku halve, mese baklave i razni kolaĉi, kakve je samo Carigrad mogao izumeti a Goranin nauĉiti, bilo kao kuvar kod kakvoga ješnoga paše, bilo kao poslastiĉar s one strane Zlatnoga Roga.

No najveću novost uĉini dolazak u selo Sulj-kapetana, staroga ratnika i goranskoga viteza lutalice. OD Sereza do Vasjata, n od Debra do Ćustendila spominjano je njegovo ime i pronošena hajduĉka slava. Sinovac ĉuvenoga Lazara Ćaje, svoga oca je sahranio u pravoslavnom groblju, a muslimanstvo prigrljavao utoliko ukoliko mu je rasla mrţnja na one, nešto ranije isturĉene, koji mu kuću razoriše, i tisućna striĉeva stada pregnaše preko Koritnika. Odmetnuo se bio u šumu kao i svaki nemiran duh. Da je sultan ĉešće, kao ranije, prolazio kroz ove krajeve, jamaĉno bi i njega uoĉio kao i njegova zemljaka Sinan-pašu, kao Sokolovićeve — Hercegovaĉkoga i Matskoga, kao Rustema Bosanca i mnoge Ćupriliće. Kad se već poturĉio, hteo je da bude slobodan i bez stege: nije valjda mogao gledati da mu Ljumljani i dale otimlju stoku i presecaju globu. Naprotiv, postao je hajduk da sam šale raboše za globe i da pokaţe kako se otimlje. Neka mu se smeju koliko god hoće što mu je strina Boţana još Boţana, i to baš u Brodu pokraj preklada, i što su mu bratanci u Prizrenu u srpskoj školi. Lekovac je on. A od Lekovaca neki su već muftije i muderizi, pa i oni što se krste — daj, Boţe, da postanu vladike, a on će da hajdukuje!... Stoĉarstvo je u Gori uništeno i nastala dotle neznana peĉalba. Ne moţe on ići u Smirnu i Sarajevo da gradi halvu i prodaje bozu. U drukĉiju je peĉalbu pošao. Sastavio je Druţinu po starom krdţalijskom zakonu: od zla oca i od gore majke, u kojoj se o veri ne pita. Nastao je da sobom produţi mutno pomešane zavete i Starine Novaka i raznih balkanskih kesedţija. Kaĉanik, Demir-Kapija i veliki putovi ka Serezu i Bitolju bejahu njegovo poprište. Njegove pustolovine vlast je gledala kroz prste, jer se odlikovao u svima ratovima i ugušivanju pobuna, da mu je nadimak kapetan pristajao i kao pustolovnom atamanu i kao ratnom stotinašu.

Već je poĉeo da zalazi u godine. Njegov je jedini sin gotovo momak, a još nesunećen. Kao i mnogi po selu. Svake godine uoĉi Pantelejice siĊu stariji Gorani do Prizrena i tajno upitaju koga od srpskih prvaka: da li se treba nadati skorom pzbavljenju, da ne bi svoju decu kvarili — da posle, kao hrišćani, nose sramni ţig na mirosanom telu... To je ĉinio i Sulj-kapetan, te mu je dete već odraslo kao kaurin. I on se neĉemu nadao. Ali evo već nekoliko godina kako su Prizrenski odgovori tuţni. Svet poĉeo da se miri sa sudbinom. Tako isto i hajduĉki kapetan. Iz dana u dan vidi on kako od nada nema ništa. Već je poĉeo da se ljuti na svoje bratance Janĉeta i Kostu što se ne turĉe, no još svoju dedu šalju u Beograd na škole. He, a kako je divan, na primer, Petar Kostin! Kad bi se taj poturĉio, vera i bog, brzo bi Postao ili veliki vezir, ili šeih-ulj-islam... Slomljen je već Sulj-Kapetan. I sam oseća da svakoga trenutka postaje sve veći muslimanin i Turĉin. Ne vala se više zanositi i premišljati. Zato je i došao u Brod da se malo odmori i Suneti svoga sina. Bi!... I sam je Turĉin već...

Goĉevi biju. Sulj-kapetan je objavio svoju odluku za Sina, te mu navališe Gorani na veselje. I oni su kao ostali svet. Išĉekuju ĉuda od rasipanja i pokazivanja. Pa to i ne kriju. Misle da su i njegovi ćemeri puni dukata, kao što je gromka njegova slava hajduĉka. MeĊutim, kapetan je tanak domaćin. Nije štedio ni kod kuće, ni pri pustolovinama. Hteo je da zadivi svet jednim Goraninom, da pokaţe Turcima kakav moţe biti jedan potur. Rasipao novce lakše no što ih je zadobijao. Davao je sirotinji, gostio prijatelje i divlju druţinu. Bacao je u tekije i crkve baš kao onaj Ċakoviĉki bektaš što je na samrti podelio svojih poslednjih trista groša tekiji, dţamiji i Deĉanima: „pred Bogom jedna je vera prava —

valjda će koja od ove tri pomoći meni grešnom pijanicu!...― Niko ne zna da je on jedva u ćemeru nabiljušio pedeset dukata da obavi sunetsko veselje, no sve zinulo da vidi ĉuda od zlata i gospoštine...

Vidi to kapetan, pa ga nešto štrecnu. Zagolica ga bezobzirna taština. Prvi je on ĉovek sad u Gori, u Brodu, mora i njegovo dete u poslednjoj sveĉanoj povorci kroz selo biti kao knez. U zlatu i na hatu kao valijin sin. Inaĉe zašto se poturĉio i zašto da dete sad ĉini pravim Turĉinom? Zašto da njegovi zemljaci pomisle da je više sojtarija no hajduĉki kapetan? Ali — pusto nemanje!...

Baš tih dana bejaše došao u Brod bogati prizrenski trgovac Spasa Ĉemerikić sa punim bisagama zlata i srebra da po Gori otkupi ovogodišnju vunu za izvoz. Došao je na svojem hatu, sa vezenim kuburlucima na sedlu, jer se ovde nije bojao. On je glavni poverilac goranski, dobrodušan ĉorbadţija, koji oskudnih godina svu Goru izdrţava hranom do ovoga doba. Njega se najzad seti Sulj-kapetan. Pa pozva staroga slugu Ćerima:

— Ali znaš, moj Ćerime, da mi je sega srce ćumur? Još jedna ţiška — pepel će se uĉini!... Zatim mu pruţi fišek i prsten s ruke, pa se strahovito namršti: — Turĉin sam, šućur!... Što da mislim gore-dolu?... Idi vo selo. Će go naĊeš ĉorbadţija Spaso od

grad. Dadi mu to. „Ti se pozdravil — da mu reĉeš — aga mi Sulejman Lekovac so zdravo — ţivo: hata da mu ispratiš i

sve ćemere so liri, so altani, so dukati. Rezil da go ne uĉiniš, zašto — sunet pravi detetu. Gajle iĉ da nemaš. Samo nema takec-vakec: ja toj, ja glava nemaš―... Odi, bre stari pes!...

Krajem leta nakon dve godine posle ovoga spuštaše se niz Vardar kroz Demir-Kapiju karavan sa prizrenskim trgovcima. Karavani sa vunom i sahtijanom stigli su još ranije u Solun, gde se utovaruju u laĊe za Trst i Marsel. Trgovci su na obiĉnim jalicama, sa seksanama koje im nose jelo i stvari za prenoćišta. Na ponekoj seksani su i bisage pune novaca. Vrve oni bez oruţane pratnje, na sreću, ovom opasnom dolinom. Neće da izazivlju gorske hajduke neskromnošću. Samo je svaki od njih prigotovio po dvadesetak dukata, a u bisagama pored ĉuture sa ţeţenicom po oku najlepša skopljanska duvana — da obdare sluĉajne susretnike koji ţudno traţe ukraj puta ovake namernike. Ali je svaki od njih prikrio duboko u pojasu i po samokres. To je oĉajniĉka puška. Jer je ĉudnovat Prizrenac. Potuli se putem, postane veoma skroman, mnogo podnosi, hoće novcem da se otkupi, duboko se Turĉinu presavije, no ume i hoće ĉesto da umre! Kad kroz njega Progovori klasiĉna krv, a lice pocrveni kao turĉinak...

U Društvu beše i Spasa Ĉemerikić. Spremio se da sa Dimišem Mišetevićem vidi London. Bio je u Carigradu, Aleksandriji, Trstu i Beĉu. Hoće pod stare dane da oproba Trgovaĉku sreću i sa dalekom prestonicom. U Solunu mu se već tovare ogromne koliĉine vune i poluĉinjene prizrenske koţe. To Mu je valjda poslednji uzmah, jer je ostario. Pred polazak je ostavio zaveštanje, da njegova muka ne bi otišla u vetar. Dece nema, pa je sve ostavio narodu. Zato i treba ovaj poduhvat da mu donese najviše zarade...

Kad povorka naiĊe u samu sutesku, ona pogna umorne konje brţe da što pre mine ovo opasno mesto. No ĉim izbi na drugu stranu, ĉitava ĉeta razno obuĉenih i razno naoruţanih pustolova opkoli ih i zaustavi s naredbom na turskom jeziku da sjašu i poĊu za njima. Trgovci utrnuše, pa poslušaše. Ali Ĉemerikić se seti da su njegove bisage najpunije, da je to već narodna navaka. Sjaha i on, pa uzdahnu teško i bolno. Gle nesreće! Uz njegovu glavu, koja više nikomu ne treba, otide i ono što je narodu namenio kao da je prokleto. Ostaće i dalje crkva nepokrivena, a škole u podrumima. Vaj!... Njemu udari plamen uz obraz, pa brzo trţe pištolj i opali na najbliţega. Ali ne pogodi. Hajduku ne dade druţina da ga pogubi, pošto je njihov poglavica izriĉno naredio da se svi ţivi dovedu.

Iza desnoga vrha Demir-Kapije, na jednom brdašcu, seĊaše na ovnujskoj koţi straviĉan ataman. Duţe kose, u bradi, sa ogromnom derviškom kapom, ispod koje sjajahu dva krupna zelena oka. Puši na dugom ĉibuku, a belokori jatagan izvukao iz noţnica i metnuo pored desna kolena. Iza njega drţi mu momak njegova konja i dve-tri samarice koje im nose komoru. Trgovcima klecnuše kolena, kad hajduk pokaza na Spasu Ĉemerikića i reĉe da je pucao. On naredi da mu se ovaj primakne, pa se maši za jatagan i o tle mu oproba vitkost. Ali ga Spasa dostojanstveno pogleda i pozdravi rukom. Harambaša ga preseĉe oĉima i poĉe potmulo turski:

— Šta si hteo, bre? — Da se branim, aga. — Ĉime?... Puškom?... Kaurska glavo nerazbrana!... Zar ne znaš da je vaša puška umrla odavno? — Zaista je tako, aga!... Ali desi se po neka... — Koja ne upali — — — Ponekoja i upali! — drsko odgovori trgovac, kao ĉovek koji vidi da je sve svršeno. Smrt ga neće

mimoići, pa barem da progovori kao onaj s koca, ili ispod dţelatove sablje... — Dakle i kaurin da se maša za pušku? — Sladak mu je ţivot kao i Turĉinu, aga... Obraz tako isto... — Take je! — uzviknu dervišina na goranskom nareĉju, te se Trgovci još više uplašiše. To je sigurno

kakva poturica iz Kiĉeva ili Tetova, koja se neće zaustaviti samo na pljaĉkanju.

MeĊutim namršteni harambaša upre pogled iznad njih negde u daljinu, pa se duboko zamisli, a rukom se igraše sa golim jataganom, po izgledu samo da naredi da mu poviju Spasu Ĉemerikića, te da mu odrubi samovoljnu glavu.

— Ali me poznavaš, bre kaurine? — nastavi u neko doba ĉisto — goranski. Ne. — Ne se plaši, kazuj istinu! — Potesno li će me naĊeš — isprsi se Spasa oĉajniĉki: — te da te laţem? — A si poznaval nekad potura Sulj-kapetana? — Jesam. — Beše li toj neki put na neĉare? — Ne znam, aga... — Ne, ne — zbori pravo. Ako si ti Spasa Ĉemerikić od Prizren?... Teško beše jedan put i Sulj-

kapetan vo Gora. Rezil će se napraveše. Ama ti mu go donese obraz na mesto. So junaština. Dade mu hata za dete i mnogi ćemeri so zlato... Take li je?

— Pa, aga... — Ubavo!... Vrati li ti toj stari poturski pes? — Vratio mi je sve. I pare i konja. Sam je došao kod mene da broji pare, a njegov sluga je doneo

punu tepsiju baklave. — A što ti reĉe najzad? Misli ubavo, pa da mi kaţeš! — Reĉe mi: „Bog turska duša―... — Ne, ne!... Vake: ,,Bog poturska duša―... — „da ne mi je zeme, more Ĉemeriko, dok ne ti napravim dobro―! — A, take!... Ete, take je rekol toj stari pes!... Toj pogani potur i torbeš!... Takec!... Nastade tajac i pometnja. Prizrenci poĉeše da mere što bi valjalo: braniti svoga zemljaka ili

udvoriĉno odobravati ovom strašnom ĉoveku. No, on brzo zbaci derviški klobuk s glave, zapovedi druţini da voljno sedne, pa se okrenu ponovo zbunjenom Spasi:

— Toj potur se napravi boţem derviš: ja sam Suljkapetan — ruku ovamo, zdravo-ţivo, zemljak!... Ti mi nekad saĉuva obraz, pravo je sega i ja da ti vratim... Svi ste slobodni Zemljaci sme. Vije v tuĊina da peĉalite, i ja takec... Rakije da se napijeme, ama turski, a ne kaurski... Sedite!...

Kao nanovo roĊeni, Ĉemerikić mu na rastanku ponudi malo troška, ali se kapetan ljutnu: — Ba!... Siromav ĉovek sam, pa opet vo moj ćemer će se naĊe nekoj altan... Samo zem i moj prsten.

Do Senjanik ima još loši ljudi: neka ti bidne on derudedţija — zašto pa jedan je Sulj-kapetan od Gora, iako je potur, iako jošte meĊu zube, moţe biti, će mu se naĊe domuzovina... Takec!...

Kad trgovci siĊoše na put n okrenuše ponovo niz Vardar, inaĉe ćutljivi Demiš okrenu se Spasi šaljivo:

— Ama na ovuj muku nije baš rĊavo kad se neko naš poturĉi, a što veliš? — Skrši vrat, protestantu ni jedan! — poluljutito odgovori poboţni Ĉemerikić, pa natuĉe na prst

desne ruke veliki kapetanov prsten — za svaki sluĉaj...

NEOBIČAN MUČENIK

Petrovdanski je sabor u manastiru Crnoj Rijeci. Iznad Ribarića, u jednom straviĉnom ţdrelu što ga izdubila plaha planinska reka, visoko iznad njena

korita u kreĉnjaĉkoj litici bile nekad ogromne, nepristupaĉne pećine. Tu je u njima za teških dana, ne zna se kad upravo, sagraĊena ĉudna crkva i još ĉudniji konaci za kaluĊere. Sve u steni koja je imala svega nekoliko nevelikih otvora. Crkva je smeštena u najdublje odeljenje, a iza nje su po drugim pećinama rasporeĊeni za nevolju manastirski konaci. Ćelije, odaje za posetioce, velika trpezarija, skrivnica, konjušnica i kao što pristoji celiteljnom manastiru, dabogme i ludnica. Te su prostorije na dva poda i sa uzduţnim tremovima: radi njih je stena, koja sve pećine zatvara, isprobijana za onolike prozore kolike su obiĉno arnautske puškarnice. Kad ĉovek s protivne strane pogleda na manastir,

uĉini mu se da gleda dva reda lastinih gnezda pripijenih uz goli, od vremena kao mѐd mrki krš. K manastiru se ne bi nikako moglo prići da preko uzanoga ponora nije prebaĉen na drugu stranu laki

mostić, OgraĊen i pokriven šindrom, nekad jamaĉno pokretan. Odmah je tu iza njega mala zaravan, na njoj dva novija prostrana konaka i kladenac, a iznad njih se izdiţe visoka i strma planina pod šumom i sa manje litica no što je ona druga, manastirska strana. Ni glasitijega manastira ni Teskobnijega mesta u kraju. U njemu leţe mošti Petra Koriškoga, koje su Kolašinci s teškom mukom i kradom preneli iz prizrenskih strana. Ta je svetinja celokupna i kod svega naroda u velikom poštovanju. A manastir se nalazi izmeĊu tolikih nahija kojima je sudbina dodelila tu zlu sreću da oko staroga Rasa ĉuvaju zaveštane spomene. Zato je ovde sabor o Petrovudne svake godine neobiĉno mnogoljudan.

Beše nastalo podne i sunce tek prodrlo svom snagom u ţdrelo. Koliko da sabor oţivi od jutrošnje jake planinske sveţine. A svet beli se slegao u ovu teskobu i poĉeo da se prima gore uz planinu, da bi iza kakve bukve našao nešto mesta da sedne p odmori se posle sluţbe boţje i dugoga ĉekanja da doĊe na red i uĊe u crkvu. Odakle sve nije. Iz Pećskoga Podgora, iz Pazarske Nahije. iz Pešteri i Štavice, iz Kolašina, Rogozna, pa ĉak Kosova i Donjega Ibra.

Onamo gde je crkva, po tremovima se naĉiĉkale podgorske devojke i mlade. Njihov je ovo dan. Iz bolje su pitomine, ali iz kraja gde se od zuluma ne zna za beli dan. Udarile su odmah po sluţbi u snaţne dvopeve. Hoće da se napevaju za ĉitavu godinu dana, ĉak do drugoga Petrovdana. Jer u zaviĉaju teško kad to rade. I da pokaţu ostalim planincima, tvrda uha za ovaku pesmu. Pucaju, puste, od zdravlja i ustreptale mladosti. A njihovi ljudi usluţniji no drugi seljaci: ne traţe da ih one dvore i posluţuju kao Kolašinci, no im sami donose kavu i medovinu i ostavljaju da se same vesele kako i koliko hoće.

Ovamo na zaravni poviše konaka logor Rogoţnjana. Privezali u šiblju sedlenike, a postavili sovre od prtenih kanavaca i okruţili ih. Posedali na sarajevskim velencima, oko njih pune bisage i torbe, ogromne ĉuture i vrgovi. Ne vole oni da jure po saboru, no svaki pokupio svoju ĉeljad i svojtu, izneo pecivo i kolaĉe, vina i rakije, pa zaseo kao svaki naoposleni krštenik. Pomolio se Bogu, poklonio Svetomu Petru, pa sad povraća dušu i od zamorna puta i od dugih petrovskih posta... Niko nema puške, niti za nju mari. I ţene su im slobodnije i prirodnije; jedu i piju bez laţne seljaĉke stidljivosti. došli su ovi ludi onako prosto, da se pomole Bogu, a ne da se pokazuju i vrţu na sebe neko osobito, saborsko, raspoloţenje...

Do njih su Pešterci i Štaviĉani. Ogromne divne muške prilike u kao sneg belim ĉalmama oko glave. Na ĉudo krupna ţenskadija. Svaka devojka sa noţem za pasom, a retko koja ţena bez crne ubradaĉe: gine se tamo ĉesto... Svi su ljudi sa oruţjem i ono je oko njihovih sedišta zgomilano u prave drvljanike. Domaćice im spremaju saborske cicvare, a oni piju kao nemani. Krupno zbore kao da se dozivlju s brda na brdo i sve nekako pevajući. A ne znadu ti za strah, kao da nisu raja. Njihov Pop-Dobrinjac im je i vladika i patrika. Tvrdo drţe sve ĉetvoro posta i ljuto se krve sa svakim ko to ţeli...

Sredinu zaravni zauzeli Kolašinci. I oko njih su drvljanici od pušaka. Osećaju se da su na domu i nekako bi hteli da su boli od svih. No uzalud. Za Rogoţnjanina su oni po malo hajduci, po malo bezverci; za Štaviĉanina divlje Koze kao i Arnauti, a Pećanci im ćutke više cene prve lude no pušku. Jer su oĉigledno pokazni i omašuju na Crnogorce i Arnaute kad im je široko oko vrata. Poboţni su samo kad Ugledaju ćivot Svetoga Petra, a boţja vera, uštinuće kakvu snašu iz drugoga sela ĉim iziĊe iz crkve još na onom mostiću... Piju i o ţenama ne vode brigu: teško tima ako ih na saboru ne ĉaste majke ili tetke!...

Gore u novim konacima ĉeta nizama sa zapovednikom, bezbroj zaptija sa svojim ĉaušima, koji posle kroz nahije Treba da sprovode narod sa sabora. Kod njih su naroĉiti Ludi koji govore turski i arnautski i koji se staraju za nihovo ugošćenje. Na drugom su tremu knezovi, prvaci iz gradova i nahija, sveštenstvo i manastirski vojvoda Omer Dţanković, koji neprestano srĉe grku kavu za kavom, kroz šalu kudi Kolašince, a uverava igumana da voli Svetoga Petra „boţe prosti kao da je on, Omer Dţankov sin, pravi onaj gluvi, Vlah―...

Saborovanje već uzelo veliki zamah. Ispred konaka zavitlalo se ogromno kolo, ţene poĉele da snuju po svetini, a ljudi još jaĉe da piju i galame. Knez Šviković, u ĉijoj je kneţini manastir, sišao u sabor i pozvao kolašinskoga buljugbašu Sefera da sa sejmenima poĊe i pripazi da se odrţi red.

— Muĉni su, buljugbaša, ovi naši sabori: ne zna rakija šta hoće kadija... Buljugbaša se trgnuo od ovih reĉi i zaustio nešto da odgovori, ali onĉas malo sagao glavu kao

zastiĊen i pošao kroz sabor sa deset sejmena, Arnauta i Kolašinaca. Obuĉen bejaše u tursku zaptijsku odoru sa znakom ĉauša na levoj ruci. Sušta krasota od ĉoveka u najboljim godinama, Vitak i visan kao najprobraniji za ĉetu barjaktar, crnomanjast, malih brkova a krupna oka. I da zastraši muţevnošću zlokovarnika, i da prelasti lepotom ţensko ĉeljade. Upravo kao poruĉen za stroga buljugbašu i, u isto vreme, za otmena carska izmećara. Soko. Ali nastupa kroz svetinu nekako potkošeno, bez snage i vole. Kao da mu je dosadno, kao da se od neĉega stidi; u licu je opet bled i snuţden kao da na duši nosi golemu, tegobnu tajnu. Teţu od ovih planina, koje su se onako surovo nadnele nad manastir.

— Pazite i ne uzmite mi obraz danas — šapuće on sejmenima arnautski i ne zastaje Dugo — danas je njihov dan; neka se vesele, ne dirajte nikoga. To im e samo poklon od Boga i cara!...

Krvavo je na duši junaku. Pre tri godine na Veliki petak osvanuo je u ovom istom manastiru po pozivu kneza i prote

kolašinskoga Ivan Vojinović iz sela Voćnika u Drenici, na glasu ĉovek i junak i još iz ĉuvenije kuće. Saĉekali ga njih dvojica i pravo s njim pred ćivot Svetoga Petra, zatvorivši za sobom vrata. Prota Tomović odmah natakao epitrahilj, zapalio tri sveće, svakomu po jednu, i dodao gostu sveĉani manastirski krst da celiva. Pa nabrao obrve, natuštio se i strašno zapitao:

— Jesi li Srbin, Ivane Vojinoviću? — Jesam, ĉestiti oĉe! — Jesi li Srbin, pitam, Ivane Vojinoviću? — Jesam, ĉestita molitvo naša! — Još jednom, Ivane Vojinoviću, pravo i zdravo, tako ti sve u napredak prošlo: jesi li Srbin? —

grmnuo stari prota kao da su gromovi toga trenutka udarili kroz crkvene pećine. — Jesam, proto, i ne muĉi me više radi zakona našega, crkava i manastira!... Prota mu dodao još jednom krst na celivanje, poljubio ga u ĉelo, naredio mu da klekne, pokrio ga po

glavi epitrahiljem, spustio na njega ruku i da, valjda, blagosilja, i da mu kako ne bi utekao. Pa pozvao kneza da on otpoĉne. Jednu neĉuvenu i nedoţivljenu dosle...

Kolašin propada. Ne moţe više da se brani. A kad on propadne, do vrha Kopaonika neće se više ĉuti srpska reĉ. Navalila sila, uoĉili silnici, uzavreli po šumama i drumovima arnautski razbojnici. Vrana vrani oĉi ne vadi: arnautske buljugbaše ne okreću puške na svoje, turske vlasti kao da ţele da se tako produţuje. Propašće se. A Trebalo je još malo izdrţati, još samo malo, pa bi stigao dan vaskrsa. Dovijao se on, knez, sa starim protom od svake ruke, ali ne vidi nikakav nad više. Osim u jednom naĉinu. Kad bi samo smeo da ga pomene. Njemu, Ivanu Vojinoviću, tiću od sokola, rišćaninu od rišćanina. Kad bi smeo?... Eto junak je da Arnauti drhte od njega, bogat je i bezdetan. Da se odvoji Od svoje zadruge, naĉini zasebnu kulu i zaduţi veru pravoslavnu — da se poturĉi, a on će posle lako udesiti da postane kolašinski buljugbaša i na taj naĉin saĉuva ovo jadna naroda...

— Poslušaj nas, Ivane Vojinoviću, velikoga ti imena boţjega!... — potresno zavapio knez i klekao pokraj njega.

— Ti ćeš se toboţe poturĉiti — prihvatio je na ovo prota — a nas dvojica dajemo ti jemce Gospoda Boga i Svetoga Petra da ćemo tajnu saĉuvati i reći Srbiji kad doĊe kako je u istini bilo. Grijeh na nas i našu Ċecu, Ivo brate i sine!..

Celom snagom svojom prućio se ispred oltara Ivan Vojinović, poklonio se svecima, uzeo priĉešće i pristao na najstrašniju ţrtvu. Nije imao snage da je odreĉe proti i knezu. Za kratko vreme je postao od Ivana Sefer, pa Sefer buljugbaša i došao u Kolašin da pod tajnim rukovoĊenjem vešto baca prašinu u oĉi turskim vlastima i oĉisti kraj od nasilnika i lupeţa.

Zato je on na današnjem saboru tako sumoran. Osim dva ĉoveka njega ceo ovaj svet prezire i nenavidi na pravdi Boga. On je za sve njih samo poturnjak, neĉovek i dušegubac. Pa se još ne zna dokle će te muke trajati. Dokle?.. „Dokle, Boţe, stari krvniĉe, i Sveti Petre, jadna uzdanice rajina iz Koriše?―

Ali se baš u tom ĉasu zadade putanjom ozgo sa planine stari kolašinski osobenjak i delija Rujo Luković, veĉiti ĉobanin i vazdašnji planinski kolibar, iako iz bogate brnjaĉke Kuće. Otkako se zna za njega, uvek je samo jednom godišnje silazio u manastir, i to o Petrovudne, vazda poslednji i tek posle podne. Priĉestio bi se, video knezove i popove, upitao šta je u svetu, pa se opet vraćao k svojim ovcama, gore na planinu. I roĊena deca bila su ga ţeljna. Nosio se ĉisto i bogato ali mu je ruho bilo staroga kroja kao i oruţje. Mesto ţutoga redenika oko pojasa, pasao je on ogroman starinski silav i u njemu dve ledenice i jatagan. Mesto uvedene u obiĉaj martinke, o rame je vešao staru paftajliku, koja se još samo u kolašinskim pesmama pominjala kao puška „od dva grla a šesnaest zrna.― Ide on ozgo još mladalaĉki i raširio se kao orlušina. Hoće pravo u crkvu, kraj ĉijih će vrata, po svom obiĉaju, ostaviti oruţje dok se samo priĉesti, iako je baš toga trenutka glasnik izvikivao zapovest od „carskoga zabita, knezova i buljugbaše― da se po saboru ne nosi oruţje...

IzmeĊu Kolašinaca i Štaviĉana Rujo Luković se srete sa buljugbašom i htede da ga razmine. Ali ga Sefer blago taĉe rukom i izusti:

— Povrati se, ĉiĉa-Rujo, i ostavi oruţje, vjere ti! — ViĊi, da ti kaţem! — uzviknu ovaj onĉas granovesno, ustuknu malo nazad, metnu podlanicu nad

oĉi kao da mu sunĉane zrake smetaju da dobro vidi, pa strahovito poĉe s preziranjem meriti buljugbašu.

— Eno Turci gledaju, ĉovjeĉe dobri! — Turci?!.. A ti što si?!.. Poturnjak!.. Na mojem saboru, u mojoj slobodiji, u mojem Kolašinu, pred

ćivotom Svetoga Petra, da ti kaţem, izlazi mi na put da me razoruţa kao ţenetinu! I to ko? Ivan Mojsilov iz mrtvoga Voćnika!.. Mene, Brnjaĉanina?!.. O, pomozi, Sveti Petre, ili danas Meni, ili više nećeš imati komu!.. S puta, kujo poturiĉka!.. ViĊi, da ti kaţem!..

I Ċavolski već pribrano, starac se raširi usred gomile i sa krvavim osmehom na licu kao svako ko se odluĉio da umre, seknu levom rukom jednu ledenicu, a desnom jatagan. I dokle je knez Šviković sa nekoliko odabranih ljudi savlaĊivao uzbešnjela gorštaka više molbom no silom, i Uveravao dotrĉale Turke da je ovaj šenuo pameću, te će ga odmah povesti u ludnicu, dotle je Sefer-buljugbaša kao studeni kamen stojao.

Priĉaju ljudi da su mu se tad niz blede obraze skotrljale dve krupne suze, da je bolno ponovio Rujovu uzreĉicu „viĊi, da ti kaţem!― pa pozvao sejmene i odmah otišao uz planinu. Ni danas se ne zna šta je s njime dalje bilo...

NAŠA ZAGONETKA

Glasiti prvak iz Orahovca, kraj Prizrena, Hamza Vukašinović, bejaše po svršenoj berbi priredio gozbu

svojim rabotnicima. Beše to njegova neuobiĉajena stvar kao što mu i rabotnici ne behu obiĉni: ne luta sirotinja iz sela, niti obiĉna raja iz nahije, no sve sami navikli na peĉalbu Kolašinci. Jedni su mu ĉitavih petnaest dana brali groţĊe po mnogobrojnim vinogradima i prenosili u krbljama na svojim jakim konjima, a drugi na ĉelu sa poznatim kaĉarom Senom Durutom opravljali više nedelja ukopane u vinici ogromne kace sliĉne velikim stogovima, baĉve za vino i rakiju, krblje i burila u kojima se prenosi vino po celom kraju. Pošteno su ludi zapinjali oko agina prinosa, pa je ovaj hteo da im To na rastanku prizna, aganski i muški.

Silovit i granovesan je Turĉin bio Hamza Vukašinović. Poluodmetnut od cara kao nekadanji krajišniĉki dizdari, on je sa još nekoliko takvih istih ludi silniĉki zapovedao svekolikom Podrimom, drţao se na pušci i izjedna krvio sa svakim ko mu je po obesti bio ravan, bio To arnautski barjaktar ili gradski beg. Za vlast je mario kao za lanjski sneg. Drţao je na kuli naroĉite tevabije poput Mahmudbegovića. u Peći, a kad bi zatrebalo — pozivao je oruţane najamnike kao kakav srednjovekovni polunezavisni vlastelin. Ukoliko se više spominjalo njegovo srpsko prezime u nameri da se on nešto omalovaţi sa svojega davnašnjega porekla, utoliko ga je pritiskao straviĉan nagon da bude oholiji, pomamniji i bešnji Turĉin. Hteo je svakim svojim delom, svakim pokretom i svakom reĉju da dokaţe kako nimalo nisu boli Turci od njega, oni koji su došli bilo iz Azije, bilo s one strane velike podrimske reke, sa golih brda. Zato mu nije nimalo smetalo što turski nije znao ni vode potraţiti, a arnautski — samo koliko da mu se na govoru podsmehnu Dreniĉani i Ostrozubljani. Na spoljnje turkovanje i gospodovanje rasipno je trošio svoje inaĉe veliko bogatstvo. Kula mu je imala dve velike odaje, jednu gradski nameštenu, a drugu arnautski: neka su vazda gotove kako za koga. Svakoga petka u podne silazio je u dţamiju da otklanja, a onĉas posle toga u kavu kod Šedrvana da se vidi s prijateljima da s njima presudi što, ili donese kakvu vaţniju odluku. Pri tom su ga pratile pokorne tevabije, te je ogrnut u zlatom izvezen kratak binjiš, bilo leto, bilo zima — vaistinu liĉio na kojega znamenitijega rimskoga senatora...

Za Srbe je imao samo prezrenje. Neĉuveno i neviĊeno, grubo i pogano. Prezirao je popa n uĉitelja, gadljivo okretao glavu od crkve. ĉudno se mrštio n sklanjao vazda unutra kad bi o sveĉanicima spazio prazniĉnu crkvenu povorku, krstove i obredne stegove, što je jadnoj raji još ostavljeno bilo. Ĉak ni pravoslavni sprovod ka veĉnoj kući nije mogao da gleda. A zla im nije tvorio. Ljudi su u njemu gledali ĉudnu zagonetku i mnogi se pitali: da li mu je krivo što se nisu svi isturĉili, te mu se ne bi niĉim napominjalo da ovo što je nije od iskoni, ili se gadi na ovu raju, na ove slabikoviće, Koji radi jedne slabe vere trpe i ne osećaju draţi ohole slobode i turskoga carovanja? Ĉista istina nije mogla da se utvrdi, tim pre što se ne pamti da je koga o Boţiću posetio, dok je meĊutim svake slave kod Trifuna Ledeniĉanina pio rakiju do zore i blagosiljao uz svaku ĉašu lepše no kakav najpravoslavniji Rogoţnjanin. A Ledeniĉanin je već imao na Duši više od trideset Turaka!.. Uostalom, svetu je bilo još ĉudnovatije što je on uljudno Boga prihvatao samo onima pravoslavne vere koji su se drţali na pušci i krvili. Za sve ostale koji su mu se do zemlje klanjali, jedva je, ne gledajući ih, kroz zube cedio:

— Arno, bre rajo, arno!.. Zbog ovoga je sve pravoslavno u Ohrahovcu beţalo od Hamze Vukašinovića. Premda je rabotnike

uvek dobro plaćao i taĉno podmirivao, bolje obezbeĊivao i izdašnije hranio, opet je muku muĉio pri sreĊivanju pola, naroĉito pri branju vinograda. U Orahovcu je bilo mogućno svako nasilje osim prisilne rabote. Nju je obiĉaj iskljuĉivao, pored toga što je zaveštavao da se u velikom selu sve uradi brzo i na vreme. Dalje, starina je ostavila pravilo da prvaci kod Šedrvana odluĉuju poĉetak i završetak berbe: prema godini od pet do petnaest dana. Ta se odluka na vreme objavljivala i posle završnoga dana bilo je dopušteno da u tuĊe vinograde ulazi ko hoće i bere koliko moţe, pa ĉak i stoku uvodi. Poljaci su ostavljali svoje slamne kolibe n niko nije imao pravo da se poţali na potru ili kraĊu ni preko puške ni preko suda... Vezan ovakvim obiĉajima Hamza Vukašinović je uzastopce nekoliko godina mnogo izgubio na vinogradima, jer su mu ostajali nepobrani. Srbi su ga izbegavali, a Arnauti sa sela ne rade ove poslove. Jedne je godine, u nevolji, najmio mamuške Cigane, ali je posle nekoliko dana pošla rugalica uz orahovaĉke krše, koja je u prevodu sa arnautskoga, ovako poĉinjala:

Blago vama, mamuški jeĊupi, Kad vas Hamza, paša silni, Za veĉerom smerno dvori!.. Tad mu je to bilo teţe od svega, ali je ove godine bio srećniji. Pred berbu mu beše došao sa svojim

momcima Seno Durut i uvelike poĉeo da oko baĉava likom priteţe jasenove obruĉe. Taj naoĉit a skroman Kolašinac nešto se odavno sviĊao silnomu agi. Još kad se prvi put najmio u njega, pokupio je od momaka pištolje pa zajedno sa svojim izneo na kulu i predao Vukašinoviću.

— Glja, svinje vlaške — okrenuo mu se Hamza prijateljski i s osmehom: — a zar vi nosite oruţje? — Ponekad, aga... — A smete li ubiti Turĉina, bre?

— Pa... da ne donese bog, Hamzaga... — Glja ga, glja!.. Tako mi boga ĉovek treba da je svakad mušak!.. Moţda baš zbog ovake malo vidljive privlaĉnosti, Hamza Vukašinović se na nekoliko dana pred

branje poţalio Durutu kako teško nalazi rabotnike i kako će mu ove godine vinogradi ostati nepobrani. Kolašinac spustio na zemlju manj kojim je nabijao obruĉ, pa mu se otvoreno okrenuo:

— Znam to, aga. Ali nemoj da se ljutiš. Otišla ti je zla rijeĉ da si krvnik za našuruku. Teţak ti je i zbor i pogled. Ĉulo se da je za tebe svaki Srbin krsto, lipovo štapĉe i svinja. Pa bjeţi svako, jer n Ciganka ima obraza!..

— A što ne kaţem tebi, krajan ti zub? — Ali veliš drugima, pa bi i mojim Kolašincima? — Nikomu ko je muško, bre! — Vala? — Valaa!.. Mudar Durut, pa se odluĉio. Otišao u Kolašin, sabrao dovoljan broj beraĉa i ljudi s konjima za prenos

groţĊa u vinice. Kao po kakvom zaveravanju, ceo posao je obavljen plahovito i na vreme, na najveće Hamzino zadovoljstvo. Eto, zbog ovoga je orahoviĉki silnik na svojoj kuli priredio oproštajnu gozbu ne samo Senu Durutu, no još mnogima koje je ovaj izmeĊu beraĉa kao otmenije odabrao.

Arnautska odţaklija beše dupke puna. S desne strane pored ognjišta prekrstio noge Hamza Vukašinović. niţe njega Durut i najodabraniji Kolašinci. S leve opet agina zvanica i prijatelj, ĉuvena zlica Selman Ĉibuković, ded kojega je prebegao ispred KaraĊorĊa takoĊe iz negdašnjega Karanovca. Ispod njega seĊahu tri njegova pratioca i ostali beraĉi, a u dnu kule na nešto podignutim podovima i ograĊenim bejahu lautari n pevaĉi. Cigani sa defovima i violinama.

Muški se Do veĉere pila rakija, bogato zaloţilo, pa okrenulo staro vino, ne iz ĉaša i belića, no iz pravoga mednoga kondira od tri stare oke. Samo su dva turska prvaka produţili rakiju. Piće je dragalo sve odreda, da se nije znalo ko je veseliji. Lautari su reĊali svoje pesme uz gusle i tamburu, ĉas udvoje, ĉas male i kratke konge, ĉas opet duge deseterske junaĉke pesme o Muju n Alilu na arnautskom jeziku. Cigani su igrali neke sobne arapske igre koje su nauĉili u nizamu i pevali na sva tri domaća jezika razne poskoĉice n sevdalinke. Hamza im je bacao ĉereke i bele medţedije kao pomaman. Pa se odjednom okrenuo Kolašincima:

— Ko peva od vas, bre, uz guslu? — Seno Durut! — povikaše svi u glas. Durutu ne bi milo, ali na veliko Hamzino navaljivanje uze gusle i kliknu kao vila, ozbiljno reĊajući

ŢenidbuPašeodTirana, kojega je majka usavetovala da za stara svata pozove Kraljevića Marka, koji je posle svojim ĉudnim megdanom na Kunar-Planini uĉinio da stara pašinica doĉeka u dvorima divnu snahu. Turci se iznenadiše n guslaru i pesmi. Vukašinović od zadovoljstva sam šĉepa od sluge kondir S vinom i pruţi ga Durutu, moleći ga da potegne „kao nekad naši stari―... Pa mu i to bi malo. No, ĉim Seno popi kavu i ispuši cigaretu, on mu pruţi gusle:

— Tako ti krsta sad jednu još postaru; jednu kako je bilo u Kosovu!.. — Ne znam, aga, i ne diraj me, vjere ti! — Tako mi dina, kao što sam Turĉin, ti ćeš baš tu pesmu da ispoješ! — Ne mogu... — A, bre, kad ti se veli! — podviknuše ostali Turci, kojima se pridruţiše i gotovo pijani Kolašinci. — Haram da ti je moj hleb i so ako ne poješ kao što se peva u tvojem selu! — uzviknu Hamza

najzad. gurajući mu gusle u ruke gotovo nasilno. Ozlovljeni kaĉar prekrsti ponovo noge, nasloni mrke gusle i zaguĊe. Spoĉetka tiho i mrtvo, okrećući

sve naĉine guĊenja natmureno n zabrinuto, pa onda usporenije a jaĉe, dok ne zajeĉa cela odaja. Prsa ispravi a glavu povi nešto u stranu ka guslima i poĉe kolašinsku pesmu o nesrećnom boju na Kosovu. Za sve vreme trajanja dugoga uvoda zašto se izgubilo carstvo, glas mu je bio jedna jeziva tuţbalica dok se vojske ne sudariše: on tada podiţe glavu i obori oĉi na Hamzu kraj odţaka, koji ga poboţno slušaše. Onda plaho razmahnu gudalom i zaklikta strašni sukob i lom. Dovede Miloša u šator i nagna ga da primi pruţenu mu za poljubac Carsku nogu. Pa ga pesma zanese kao da je u Kolašinu i kao da tu nema Turaka: vojvodina noga, u ne znam kakvom opanku, stade caru ispod grla. No baš u tom trenutku kao besan skoĉi na noge Selman Ĉibuković, istrţe od pevaĉa gusle n krvniĉki ga lupi njima po glavi:

— Ah, vlaška svinjo, još ima na zemlji Turĉina! — uzviknu on, pa se maši za pojas. — Nema, valaa, ne! — doĉeka ga Hamza i ukruti u naruĉja. Kad ih razvadiše, Hamza miran kao da ništa bilo nije, zamoli nezgodnu zlicu da mu odmah napusti

odaju i primi na znanje da više ne mogu biti prijatelji. Kad ovaj sa društvom PoĊe k vratima, on mu dobaci, obraćajući se Kolašincima:

— A vidite li da zaista nema više Turĉina?.. A?.. Bog zna da li ću ja biti Turĉin?.. O, kuku meni ako ne mognem biti!...

Sutradan je sam Hamza Vukašinović veselo pomagao Kolašincima da tovare svoju zaslugu u groţĊu i piću. Svakome je za antrešelj poklonio po veliku korpu najboljega groţĊa, a Durutu ceo tovar.

3adovoljan je bio orahoviĉki Turĉin: njegov brat je toga jutra po izgranku divnoga jesenjega sunca ubio Selmana Ĉibukovića...

LjUTA PRAVOSLAVKA

Još pre dvadeset dana susedi su joj doneli tu crnu vest, u koju ona nikako nije mogla verovati.

Kaludrani su bili u gradu jedne subote i na trgu saznali od ĉudno zadovoljnih Arnauta da se njen muţ. a njihov seljanin Miloje Krasić poturĉio. Lepo, istinski, kako su inoverci nadugo n naširoko priĉali, otišao kod kadije, dao pred svedocima izjavu da se odriĉe od svoje slabe i hoće jaku tursku veru, pa se u petak pre podne uz bubnjeve i zurle, uz veliko tursko veselje i radovanje, poturĉio. Tome najpre ni Kaludrani nisu verovali. Pobogu. zar moţe Kolašinac verom okrenuti? Zar moţe pomazan ĉovek preći u tursku veru? Kad se zna da se taj znak hrišćanski ni kroz vekove ne moţe sa ĉela izbrisati? Kad je stari prota uveravao na jednom saboru u Dubokom Potoku da to osvećeno mazivo prodire kroz koţu i na samoj ĉeonoj kosti urezuje Hristov peĉat kao na poskurniku, te da se i na onom svetu zna ko je ovamo u ĉijem Toru bio, pa turĉio se ili šokĉio koliko mu god drago?...

Ali su i ti prosti seljaci koji ovako naivno mišljahu brzo svojim oĉima uverili se da je istina što su ludi na trgu priĉali. Na svoje strahotno zaprepašćenje poznali su svojega suseda Miloja Krasića u ogromnoj gomili Turaka koja je išla po gradu. Opet sa bubnjevima i urešenim Ciganima, ta litija vodila je prebledela Miloja od kuće do Kuće, od trgovine do druge, da se Turci obraduju svojoj prinovi, svojem novom bratu Turĉinu, i da ga daruju. Ko novcem, ko ĉohom, a ko opet kavom i šećerom. Da mu bude medeniji novi ţivot, da bi izišao iz rajetinske rĊe i da bi mu se još na prvim koracima usladilo turkovanje, ĉoveĉe... Obukli ga u, Srbinu, smešnu odoru, u nekakve polovne crvene šalvare, mintan od basme n veoma iznošenu Ċeĉermu staroga kroja. Na noge mu nazuli nove crvene jemenije, a na glavu natukli fes sa bednom ĉalmicom i još smešnijom kićankom od zelene nepredene svile. Boţe, smešan i bedan se uĉinio seljacima njihov Miloje onako prerušen. Do juĉe naoĉit seljak, postao po njihovu raĉunu ajmana za poćak, pravi ciganski ceribaša: e, zakleli bi se oni na sve ĉetvero ĉasnih posta da i ceribaš ozbiljnije stoji na derviškom ćulavu onaj krajiĉak lisiĉjega repa no njihovu tuţnom Miloju ona smešna uguţvana zelena kićanĉica!..

Kad su sve to videli, od jada im preseo i Trg i trgovanje. Grad im se u pakao pretvorio a po obrazu blato ošinulo, te jedan mimo drugoga pojurili gore ka Kaludri. Sve do svojega sela nisu od bruke smeli nikome ništa reći. A posle, odrţavši zbor, pošli Milojevoj kući i izvestili njegovu ţenu Bogdanu.

— Ne moţe to biti ovoga svijeta, sinjoj kukavici! — zavapila ona i skamenila se na mestu. — Moţe... ti da si zdravo n to dijete pokraj tebe!... Moţe, Bogdana, na veliku sramotu našu. ViĊeli

smo svojim oĉima... I za ime smo ĉuli: od juĉe ti je on zlosrećnik ne više Miloje, no Mustafa, sin Muhamedov... Ti da si zdravo!...

Novi Turĉin nikako nije dolazio svojoj kući u selo. Turci su ga neprestano drţali u gradu, gostili i darivali, hrabrili i utvrĊivali u novoj veri. Ali od te subote ravno do druge, Bogdana je svako jutro izlazila na pomol iza kuće I u glas naricala sa svojom srećom, za svojim domaćinom. Cvilili i drvo i kamen. A prve nedelje, pomislila na svoje dete, uzela ga za ruku i sišla u Duboki Potok. Tamo se u starinskoj crkvici pomolila Bogu i svecima i za njega i za svoj razum: ispod sudbine nema se kud — bilo bi grĊe da uzme goru...

Toga opet, dvadesetoga veĉera po Milojevu turĉenju, Bogdana bejaše ostala sama sa sinĉićem u kući. Susedi su već raĉunali da joj je bol malo oduminuo i da je mogu ostaviti samu. Uostalom, kuća joj je bila nasred sela, sasvim uz druge bliskih roĊaka njenog muţa. Skromna planinska krivaĉa, pokrivena slamom do zemlje i ograĊena plotom, bez ijednoga prozora. Pri otškrinutim vratima, kao što to svi po selu ĉine dok ne legnu, Bogdana je nešto radila oko naćava, koliko da zabašuri i sebe i svoje dete da je ne zapitkuje kad će mu otac doći. Ĉekala je tako da mu se pridrema i da zatraţi da ga vodi u hiţinu kraj kuće i poloţi u nemeku seljaĉku postelju. Napolju nastala tiha i topla letnja noć, a selo se već smirilo od ţurbe i ţagora. Dok njeno dete iskraj ognja iznenadno i izbezumljeno ne vrisnu

— Turĉin!.. Ne daj, dado!.. Turĉin!.. Na detinju vrisku Bogdana se plahovito prenu i spazi nadno kuće, nedaleko od vrata, svojega muţa.

Zbunio ga sinovljev pokliĉ i stao ukoĉeno kao stup. Ni da korakne napred, ni da izrekne kakvu reĉ. A nauman je bio da uĊe odvaţno, da prvim svojim drţanjem osvoji svoju domaćicu i Spase sebe od njenih prekora. Preko ruke je drţao velike kosturne bisage, pune raznih darova, ĉime je mislio da zbuni i ţenu i zavara dete. Da mu se obraduje, da ga primi i da mu lakše bude. Još uz put je slagao reĉi za prve pozdravne reĉenice svojem ognjištu i svojoj porodici kako to novi negov zakon propisuje. Neće se glasnuti ispred kuće, neće s Praga naturiti boţju pomoć, no kad bude ušao unutra, kad ga Spaze, jedro će izgovoriti: „Selam aleć Turcima, a pomozi Bog raji!―... MeĊutim, rodni prag bio je jaĉi od nove zapovesti. Snaga mu se onĉas nekako u kamen pretvorila, a usta zavezala kao od najveće strave. Prebledeo, smutio se, te mu još smešnije došle i šalvare i bedna ĉalmica oko glave. Nikad Bogdana nije mogla ni sanjati da je njen Miloje postao tako bedan Mustafa, ne silni novi Turĉin, no onaj pravi pravcati Mustafa Ciganin koji po Kolašinu prodaje kotarice i prosi...

Premerivši ga još jednom od jemenija do smešne kićanke, Bogdana pisnu kao guja, potrĉa te zakloni snagom svoje dete i šĉepa iz ognjišta veliki ţeg:

— Kuku, zaista Turĉin!... Zaista Mustava i niko njegov!

— Bogdana!... Ne stravljuj to dijete! — promuca Miloje drhtavim glasom, a meko i nekako svojski. — Napolje iz kuće, Ciganine crni! Nadvor i ne plaši mi dijete! — kriknu ona ponovo i podiţe put njega

oţeg. Bejaše kao lavica odluĉila da mu se, baci sa tim jedinim oruţjem u ruci dokle jedno od njih dvoje ne padne mrtvo.

No on, ĉisto i ne shvatajući kakva mu opasnost preti, iznemoglo koraknu na prekladu, spusti teške bisage, dohvati jednu stoliĉicu, staraĉki se spusti na nju, i duboko, tuţno dahnu. Pa zbunjeno i bolećivo pogleda na dete, potom na ţenu. Tup izraz bespomoćnosti obli mu lice kao svakom komu je svejedno što će sa njim da urade.

— Priĉekaj, Bogdana, ima za to vremena — promuca tiho i svojski. Smiri se... Došao ti je u kuću gost... Dobro, gost... Ne domaćin, ne Mustafa, no Ċavo iz Kudrinja... Ali gost... Radi ovoga praga i Ċeteta!... Priĉekaj... Zatvori vrata... Razgovorićemo... Daj mi da pogledam svoje dijete!

— Kuku meni, što nas ovako ojadi! — još jedanput huknu nesretna ţena, pa spusti oţeg i preseĉena u snazi priĊe te zatvori vrata.

Preplašeno dete odmah zatraţi da spava, te ga majka poloţi iza ognjišta, pa ni reĉi ne govoreći ispeĉe muţu kavu, jednu i drugu, i postavi mu sovru da veĉera. Ali se utom nešto priseti:

— Pićeš malo rakije? — Što da ne, ako je Bog dao, Bogdana!... To mi zakon ne zabranjuje... E, Vino i krmetinu samo ne

spominji... Daj donesi da popijemo po koju!... Bogdana brzo donese iz hiţine pun veliki vrĉ dobre stare rakije sa zadenutim strukom osušena stara

bosiljka u grliću. I po svima seljaĉkim propisima stade ga dvoriti i pojiti kako to priliĉi kao da je kakav pravi stranac. Samo je prvu ĉašu Miloje popio onako kako to rade pravoslavni seljaci: nagao je lagano i gutao gutljaj za gutljajem kao što se pije hladna voda. A posle, kad je utolio zinulu halu za pićem, prisetio se svoga novoga poloţaja i ispijao ĉaše na iskap, onako turski, u jednom gutljaju.

— Zaţelio sam se rakije. Bogdana. Nijesam je do veĉeras okusio otkako sam iz kuće ono izišao. Nijesam mogao da se nakanim: bilo me stid...

— Pa sad, nesrećniĉe? — Sad nije... u svojoj sam kući. — A od mene? — Što od tebe? — Što si uĉinio tu bruku!... Sa sobom, s kućom, s Ċetetom, da dovijeka ostaneš kao uklin u narodu... Sipaj mi rakije, duše ti!... Rakije, i ostavi te razgoVore veĉeras... — Neću da ih ostavim. No gledaj!... Zdrav si i pomozi Boţe!... Okreni, Gospode, naoposleno!.. Zdrav

si! — nekako veselo i preobraţeno iskapi Bogdana ĉašu, odmah je nali i nagna ĉoveka da je ispije. — Tako, ţeno! — A da, bogme!... Okreni, Gospode, na onu drugu stranu! Tako... Evo još po jednu — dim u dim:

oveseli Boţe, a zdrav si, Moj Miloje!... — Šta?... Kakav Miloje, ţeno?... — Takav, ako Bog da!... No ispij je najprije!... Tako!... Na zdravlje!... Hoćemo da se napijemo

veĉeras. Ti znaš da ja ne pijem, ali noćas hoću, zbog tebe... Lijepo ćemo se napiti, veĉerati, pa kad zora poĉne pucati, mi dijete za ruke pa preko Ilinice na Ibar, a odatle preko Kopaonika u našu Milu Srbiju!...

— Nikad!... Kakva Srbija, ţenska glavo, u priĉu ti bilo!... Ja sam se poturĉio, ja sam Mustafa sin Muhamedov... Sipaj mi još rakije, pa ćuti!...

— Nije ta, Miloje, ne!.. No ćeš me poslušati. Bilo što bilo. Bog će oprostiti. Bio je zulum, nijesi mogao da se izvuĉeš od Turaka...

— A, ne. Dragom mojom volom sam se poturĉio. Ĉuješ li, dragom volom!... Nijesam mogao više da podnosim u onoj vašoj slaboj vjeri i da ĉekam tu vašu nejaku Srbiju... Ĉuješ li?... Tu vašu malu Moravu. koja se koĉoperi i uzimlje svijet na vrat, a nema je ni koliko dobar turski vilajet. Ĉuješ li, mrzim je! Stala proću silnoj otomanskoj carevini a slabija je, ĉuješ li, od mrtvih Društinaca iznad Mitrovice. Pa nas laţe sve nekim osloboĊenjem. A kamo ga? Zar da ĉekamo do Boga i do vijeka? Nijesam ja lud, ţeno!.. PoĊem u ljude ili na sabor. Sve izgubilo pamet. I knez i proto i onaj mrtvi NeĊeljko Škipac što ide u manastirsku pisaniju. Sve: Srbija, Srbija; Kosovo, Lazar. Miloš; ćeraju Turĉina u Šam preko mora, a on šalje u moj Kolašin mrtvoga Muta Tasildara da uĉetvere ubiljeţi ono danka što nam knezovi razreţu. Drţi se Turĉin, ţeno!.. Ne brine on što Avram Luković i Nastasije Krompir uz gusli ne ostaviše ni Ċavoljega Turĉina... Dosadilo mi I dojadilo sve to. Sve je to silom uzbrdo. Sva ta nadanja i ĉekanja. Neka pusta ostanu, a ja nijesam budala; hoću da carujem a ne robujem, izabrao sam carsku, jaku vjeru. — Bogdana, ĉuješ li, ne zbori više, Turĉin sam i već turski sin, la ilj-Alah, Alahu ećber! Tur-ĉin, ţeno, do vijeka i amina, ako ti oĉi pomaţu!... Zakameni, pa samo daj rakije!..

Bogdana se uzdrţa, jer vide da ga rakija još nije potpuno osvojila. Dodade mu još neku ĉašu, i sama popi još jednu pa mu prijateljski sede uz koleno.

— Ali ti ćeš me opet poslušati — poĉe ona šapatom i previjajući se oko njega — da bjeţimo u Srbiju...

— Ovoga svijeta ne!

— Hoćemo, hoćemo. Radi nas, jer se ja neću nikada poturĉiti, a ti ćeš vavijek ostati ni to ni ovo. Radi našega Ċeteta... Pomisli: zar ima bole vjere od naše? Ĉista lijepa; Boţić i Vaskrs, posti i praznici, crkve i manastiri, sabori i slave, zavetine i svadbe, pop i Ċak, priĉešće i oĉišćenje. Umreš i pogrebu te kao raba boţija, a ne kao stoku... Ne boj se, jaka je vjera naša, silno je vjerovanje sirotinje raje, moćan je Gospod — doći će osloboĊenje, viĊećeš što je Srbija!... Bolje je s bijelijem obrazom i raja biti no poturica, no krstov izdajnik, Miloje!...

— Ćuti nijesam ja više Miloje! — Bićeš opet, bićeš. Evo, molim te, kumim te. Smiluj se! DoĊi k sebi! Kakav si mi ti Turĉin!.. Moj

dragi, moj mili, po Bogu brat, kum. otac n majka!.. Poslušaj me, kad zora zarudi... preko Ibra, preko planina, u... u... Miloje!.. U... u...

Ona ga ogrli obema rukama, kleĉe ispred njega n zasu Suzama, vrelim i jakim kao bujice. Šĉepala ga snaţno, zajektala se kao nad mrtvim, uhvatila se za njega kao za zemlju, pa mu Nešto nerazgovetno šapće, bogorada i preklinje, besvesno već rešena da ga ne ispusti iz šaka, da ga otme ne samo od silnih Turaka no i od samoga Ċavola. U jednom romoru a ne vezanoj reĉi ona mu je uz strahovite jecaje ĉas hvalila staru Veru, ĉas grdila novu, ruţila, psovala i svaka joj ĉuda izmišljala. Ni sa koca o Turĉinu teţe i vlaškije nisu nikad i ni u jednoj zemlji usta progovorila. -Jer ne da ona, Bogdana, svojega Miloja Ċavolu, ne da drugoj veri, tuĊoj i strašnoj, daleko je od krštenika bilo!...

Ali se Milojeve grudi napuniše vazduha, oĉi zakrvaviše i zubi zaškrgutaše. I od rakije i od novoga osenjavanja. Obema rukama se osloni o kolena, vrat podavi, zape i podiţe, diţući uza se i oklembešenu izbezumljenu Bogdanu. Paje krvniĉki tresnu na dno kuće, psujući i krkljajući kako je Turĉin, kako će to ostati bilo da se svet prevrne. Zatim dohvati vrĉ s rakijom i naţe ne odmiĉući ga sve dotle dokle mu pijanom ne ispade iz ruku i ne razbi se o preklad kraj ognjišta. Tako strašan i razrogaĉenih oĉiju, sav u uverenju da dobro radi, on pomisli da za sutra ostavi poslednji obraĉun, pa se prući pokraj sina i odmah zaspa.

U neko doba Bogdana se podiţe i protrlja oĉi. I vide da je svemu kraj. PriĊe i još jednom pogleda muţa. Toga trenutka joj postade jasna stara istina da se s ovaka puta teško kad ko vraća. Saţe se i uze sina. Uvi ga u svoju šarenicu i iznese podalje van kuće. Pa se povrati k ognjištu i s njega diţe dve razgorele glavnje. Obazrevši se s praga da li je sve u selu pospalo i mirno, ona ih briţljivo spusti ispred vrata, pa ova oprezno pritvori, nabaci veliku gvozdenu rezu na dovratnik a preko ove duboko uglavi klin.

— Pomozi Boţe, a oprosti nekriva kućo, u kojoj sam i dobra viĊela! — šapnu Bogdana po svršenom poslu oko zatvaranja vrata, pa se muški, široko i lagano prekrsti.

Brda iznad Kosova već beše obasjala Danica. Noć kao opojna. Po Ilinici se opruţila tanka letnja izmaglica kao vilinsko okrilje. Ĉudno ozarena i odluĉna Bogdana brzo dohvati oba ugarka, razmahnu njima nekoliko puta da ih bolje raspali, pa ih gurnu u kućnu poĉaĊalu i suhu kao pušĉani prah slamu, jedan iznad vrata a drugi sa strane. A nije dugo ĉekala: ni do na kraj sela nije stigla a visoki plameni stup ţario je i Kaludru i sva okolna brda...

DVE ŽENE

Obiĉna stvar. Iz mlina, ispod sela, bejahu izneli te noći muĉki ubijenoga Jablana Kasala. Opruţili ga

na ledini ispred opaspaljene vodenice kako mu vera propisuje, pokrili mu lice šarenim rupcem, koji beše neko odvio sa svoga ćulava. Tu poštu uĉinili pokojniku domaćini Arnauti, jer im je poginuo, moţe se reći, na pragu, u njihovu mlinu. Njih dvadesetak ĉuĉnulo unaokolo, prislonilo puške uz ramena, pa puše i ćute. U ovakvim sluĉajevima oni se mnogo ni za svojima ne ţaloste, ali su opet ozbiljni, jer im je pred oĉima mrtav stvor Boţji, iako druge vere i krvi koja sad nema velike cene. Samo bi pravi domaćin, Kariman Košutan, koji je ovaj srpski mlin na Ibru prisvojio ĉim je austrijska najezda zaplovila preko Kosova, hteo da izgleda oţalošćeniji. Poginuo mu ĉovek na ognjištu. Tek mu to ne polazi za rukom. To se jasno vidi, premda on nema što da prebaci ni sebi ni dobrom arnautskom zakonu: pokojnika je pravilno poloţio, mlin zaustavio da ne klepće i poslao nekoga boţjaka, kakvi se vazda lako nalaze oko hanova, kovaĉnica i mlinova, da javi Kasalima za ţalosni sluĉaj. Selo je tu gore, sad će oni stići. Izjaviće im ţaljenje, predaće im leš. A posle, posle će vodenica opet zaĉaktati, sunce grejati i sve drugo: jedan Srbin na svetu manje — to je obiĉna stvar, dori i za onoga austrijskoga generala u gradu, za kojega priĉaju da je Srbin i popović povrh toga. Dakle, ništa neobiĉno...

Jablan Kasalo i Arslan, Košutanov sinovac, bili u ratu zajedno. Sela im jedno do drugoga, oni drugovali još za kozama; izmeĊu porodica od starina pobratimstvo. Branili Beograd, odstupali bez razdvojnice i tek na Šimširovu Brdu iznad Vezirova mosta, kad im je puk osvanuo sasvim proreĊen a oni iznemogli od gladi i zamora, okrenuo se mladi Košutan svojem pobratimu i šapnuo da se vrate doma.

— Ni za nas sad nije sramota: eto i Šumadinci se vraćaju, a došli smo do granice... ... Neće baciti puške. On ima u nedrima sakriven ćulav. Metnuće ga na glavu, pa ispred pobratima,

kao da ga na veru vodi, sve kroz arnautska sela. Pravo njegovoj kuli. Ĉuvaće ga kao brata. Dokle budi suĊeno da se povratiSrbija. Kroz tri meseca, kroz tri godine: i hodţe vele da tako piše u ćitapu. Spavaće sa njim u njegovoj odaji; njegova se ţena neće od njega kriti. Zadruga mu je velika i jaka, stric najmoćniji u kraju Arnautin, prvi begovski naušnik. Jablana neće smeti niko ni popreko pogledati. Vera boţja; ona tvrda, arnautska, jaka kao din turski...

Nije lagao Arslan Košutan. MeĊutim, moţda baš toga dana u njegovom selu desilo se nešto jaĉe od svekolikoga toga zaticanja. Ne drugde no na kuli njegova strica arnaut– ski prvaci doneli drugu besu, tajnu a obaveznu za sve: da ni jedan Arnautin ne zakloni ni jednoga Srbina, bio on sused, kum ili pobratim; bio on dobar kao pravednik. Neka ni za urok ne ostane od toga prokletoga nakota, koji bi se opet pomamljivao i brige im zadavao!..

Nasmejano arnautski, ljubazno i pobratimski primili Košutani zbunjenoga Jablana. Njegovo vojniĉko odelo uzeli za domaćinova sina, a njemu dali neke stare drehe arnautske, uzeli mu pušku i ĉasovnik — da mu to toboţe saĉuvaju od Austrijanaca... Sutradan mu rekli da ide svojoj kući: niko mu ništa ne sme uĉiniti dokle su oni ţivi i na broju!.. Ali Arslanu preko noći ţena prokazala strašnu besu, te ovaj izišao pred strica odluĉno i ĉestito: samo će se mrtav odvojiti od Jablana!.. Nasmejao se stari lisac, odobrio mu tako viteško drţanje, pa ga posle nekoliko dana zajedno sa Kasalom poslao u oteti mlin, da tamo budu nastojnici i da se na taj naĉin saĉuva pobratim kad mu je već data vera. I na kraju: prikrao se neko prošle noći i na spavanju ubio Jablana...

— SuĊeno, ljudi — kleše kroz duvanski dim Kariman Košutan — da mi preko kuće i ova golema neprijatnost proĊe. Ali šta da radim, vidite i recite?..

— Tako je — odgovara za sve najstariji sused pod bradom već — ko se od muĉkoga psa, da ne ujede, moţe na svetu saĉuvati, o ljudi vitezi!..

A ozgo, niz blago pobrĊe zadadoše se Kasalovići. Ţensko i muško, staro i mlado. U ĉem se ko zatekao ustajući iz postelje na strašni glas o pogibiji. Deca razdrljena, ljudi bosonogi, ţene bez uvijanaka, za spavanje podbraĊene. Piska i kuknjava nebo prolamahu. Kako je koje prilazilo tako se bacalo na mrtva Jablana. I tek kad se to strašno zapomaganje pretvori u jedno jedinstveno brujanje seljaĉke tuţbe, ozgo se pojavi Jablanova majka, stara Vujana. Krupna kao planina, još krepka i jako jedra kao i mnoge bogate seljaĉke domaćice i srećne majke koje su poţenile i razudale, ona plavno koraĉaše niz ledinu kao kakav arnautski barjaktar. Samo jednom rukom beše podnimila slabinu, stegla svoja lepa staraĉka usta i iz sve snage uzmahnula da je ne bi strašan dogaĊaj potkosio. Iz prkosa, onoga što je kroz vekove plamteo samo kroz reĊa tvrda srca.

Na strašnu vest i ona je do Boga jauknula, ali videvši kako je iz kuće sve izbezumljeno potrĉalo, njoj pade na pamet da su dole oko njena mrtva sina Arnauti, kojima će moţda biti drago da je vide slomljenu i neobuĉenu, pa da se posle svete ne toliko, svakako, njoj koliko njenom narodu: „E nema, meĊer, mekša srca od srpskoga!..― Zato se opet na brzu ruku paţljivo odenula, pristojno zabradila i tek onda pošla.

Ona muški priĊe i nazva Arnautima Boga. Majka. Ali i jedna ĉudna ţena, ĉija je cela pojava jasno govorila: „Ĉujte i vidite — nećete mi se naslaĊivati!..― Pa se nadnese nad mrtvo– ga sina i mahnu rukom da ga otkrije. Mrtav Jablan kao da bejaše zaspao. Lepotan majci kao i za ţivota. Preko njenih

usana olako ali snaţno preĊe ponosan majĉin osmeh. Nije joj se sin uplašio ni kad mu je zrno srce raznosilo. „O, dobro, sine, dobro!.. Samo da se Arnauti ne slade!..― Onda povika:

— U, Ċeco, napokon vam bilo!.. Umuknite! Ne sramite mi mrtva junaka! Vidite li kako je divan i kako se ljuti na tu vašu slabićku kuknjavu! Natrag, umuknite jednom od Kosova!..

I kad se sve ućuta, ona kleĉe kraj sina i poĉe da ga gladi po obrazima. Dugo, neţno, bolno za okolinu. Bleda kao smrt a prkosna. Materinske usne njene nešto su progovarale ali se ništa ne ĉujaše. I opet laki osmesi. Budi Bog s nama! Kao da joj je drago što gleda mrtva sina. Pojavi se sablja– ţnjiva slika za gledaoce. Rodbina odista umuĉe u ĉudu. Arnauti poĉeše da se zgledaju. Samo Kariman Košutan stade da gricka svoje usne, da podrhtava u licu i zeleni: kroz divlji svoj nasleĊeni nagon on oseti, on jedini u svoj ovoj gomili, da je ovo samo strašno preziranje, upućeno njima, i da je ova ĉudna majka u svojoj duši već pronašla krvnika...

Vujana ustade. Pogleda na huĉnu reku, na okolna brda, podiţe oĉi k nebu, pa ih hrabro pribra i, kao da ništa nije bilo, spusti ih na Košutana. Ovaj se još više uznemiri i u duši duboko zaţali što n ona nije muškarac. Nema nikakve sumnje da je kao majka strahobno ucveljena, a opet ne kuka i tako ga vreĊa jaĉe no iko drugi. Kolika šteta što nije ĉovek da bi se mogao ubiti: gle, kako se krvavo pretvara kao kakav ljuti Arnautin ĉije suze za porodom još niko ne vide!.. Vujana snaţno prozbori:

– O, Karimane pobratime, ne omrzni se!.. Ti da si zdra– vo! Budi junak!.. Eh, nije to ništa što je moj sin poginuo na tvojem pragu. Podigni glavu i ne ţalosti se, jer ja imam još sinova a ti pobratima, a valjda će i kakav Srbin doći otuda... iz Soluna... No kud si sve, uĉini mi i poslednju uslugu — naredi jedna kola da prenesem sina... A–a, junaĉe, nemoj se omrznuti!..

Od ovih ĉudnih reĉi domaćin sasvim pretrnu, a Arnauti se sasvim zbuniše. Ne bejahu oni navikli dosle da se jedna Srpkinja ovako drţi, niti ovako tvrdo srce pokaţe. Ali takoĊe ti ljudi ne behu navikli ni na jedno drugo izne– naĊenje. Baš toga trenutka prilazaše Karimanova ţena, sredoveĉna Arnautka bez uobiĉajenoga pokrivala a bogato, po obiĉaju, odevena. TakoĊe, krupna, no bolje oĉuvana i negovana, ta ţena beše prekršila obiĉaj, pojavljujući se na skupu gde su ljudi, gde je ĉin iskljuĉivo muški. Uozbiljena kao kakva drevna uvreĊena gospa, bacivši ljutit pogled na muţa, ona proĊe kroz gomilu i kleĉe pokraj Jablana, pa poz– navši mu preko lica arnautski rubac, plaho ga seknu i baci, a iza pojasa izvuĉe nov i beo, na uglovima zlatnom ţicom ukrašen, i materinski ga pokri, tiho mu izgovarajući pokoj mladoj duši i gladeći ga preko rupca.

A kad privedoše kola sa podnicama, ona pri podizanju leša nikom ne dopusti Jablanovu glavu, no je sama paţljivo spusti, pa priĊe Vujani n bolno je zagrli, ovlaţivši je nelaţnim suzama:

— O, sestro, koliko bi bila srećna da moj sin leţi mesto tvoga Jablana!.. Da Bog da majka ni jednoga kod kuće ne zatekla ako je ovo laţ!.. A razume te što ne kukaš. Neka ti je prosto materinstvo!.. O, o, da nije uroka, Boţe!.. Neka je prosto, gde se ĉuje i gde se ne ĉuje: neka je prosto!..

Vujana naredi da ţalosna povorka krene. Arnauti poustajaše i ponikoše da je s paţnjom propuste, jer dalje obiĉaj ne dopušta da se ide. Druga je vera. Ali Arnautka koraknu nekoliko koraka, uĉini rukama po muslimanskom obiĉaju poslednji pozdrav pokojniku, pa se naglo okrene svojem muţu: — O, Karimane Košutane, dopusti mi da prekršim obiĉaj i reknem ti nekoliko reĉi; rodila sam ti pet sinova i mislim da imam pravo!.. O, Karimane! Ti nećeš uzeti avdes u mojoj odaji, niti će ti moja ruka pruţiti muške preobuke dokle ne pronaĊeš ubicu!..

— Ćuti, kuĉko! — planu prvak. — Vidi se da si šenula od pameti! — Ali ne i od obraza, gospodaru! Rekoh ti pred ljudima. Moja je besa tvrda a ne kao tvoja, viteţe.

Zbogom!.. Ona poĊe put sela. Arnauti odmah vešto okruţiše domaćina. Jer se menjaše u licu i sve upornije

pogledivaše za ţenom. Za jedno zrno u ovoj ljutnji za njome pušteno ne bi odgovarao ni obiĉaju ni njenom rodu: teško meĊu ljudima progovorila ţena muţu. Zato ga brzo uvedoše u mlin, da se I To zlo ne bi dogodilo. A dve ţene, gotovo istovetkinje i tek danas, zbog ovoga dogaĊaja prave posestrime, odmicahu uz pobrĊe sve se više udaljujući jedna od druge ka svojim selima. No sa osetnom razlikom u stavu n ĉvrstini laganoga koraĉanja. Majka za mrtvim sinom nešto mekša, pitomija i primirenija; ĉini joj se da na svetu još ima duše i osećanja za poštenje: gle, kao da je malo pobeĊena, pa joj od toga nije tako teško... I ţena Arnautka za crnom sramotom svojega muţa. Potkošena, kao po srcu udarena, kao da ide za istin– skim nosilima. Pa se ljuto otimlje i snagu joj kao oganj obu– zimlje ţelja da ne omekša, da ne popusti, da ne uvredi vekove koji su u njenoj krvi utvrdili reĉ za ovaka dogaĊanja: — O, šta bi u ţivotu ostalo još od obraza, od burnije, od ĉojstva, kad bi ga samo ovaki Karimani branili!..

OKLOPNIK BEZ STRAHA I MANE

Pred sami poslednji dolazak sultanov na Kosovo, 1911. godine, jednoga ranoga jutra prijavi nam

mitropolijski kavaz nekoga molioca. Tada središte za Staru Srbiju beše Priština s mitropolijom n konsulatom. Mi smo naroĉito rano

dolazili u mitropoliju, da bismo mogli posvršavati na miru kancelarijske poslove, kako bi nam preteklo više vremena za primanje. Jer vreme bejaše strašno Mlado–Turci behu odluĉno naumili da nas izleĉe od kosovske boljke. Škole nam se zatvarahu, sveštenici hapšahu, viĊeni ljudi ubijahu u rukama vlasti, a arnautski zulum beše prevršio svaku meru. I sami malaksali, gotovo beznadno ali još uporno, mi uglavnom svoĊasmo svoj posao na to, da krepimo zaostalu snagu jedne upravo lude rase na bezuman otpor prema zavojevaĉu, i da joj ulivamo veru da je Kosovo njeno, iako stvarno od svega toga beše još Graĉanica, u koju se leskovaĉki muhadţiri spremahu da uskoro zatvaraju svoju stoku...

Po navici zadrhtasmo od prijavljene rane posete. Iskustvo veli da ona od dobra ne dolazi, a i Memet kavaz, kaĉaniĉki Arnautin, briţnim izrazom na licu kao da se ustezaše da nam izjavi bolno sauĉešće. Pogledasmo se po kancelariji nemo, ali samo što ne izgovaramo vrstu nesreće koja se dogodila. Ubijen mu sin? Odvedena zaruĉena kćerka? Izvuĉena snaha iz postelje? Oterao ga aga sa baštine? Presekao ga na globu Din Burijan? Ili ga obliţnji hodţa pozvao da se sa celim selom poturĉi, pošto drugoga dermana nema?...

Stegoh srce i rekoh kavazu da pusti molioca. Na pragu se brzo ukaza n uĊe unutra veoma visok, suhonjav i košĉat starac, kome je odavno prešla

preko glave sedamde– seta. Sa dugaĉkom sohom u ruci, prtenom dţakuljom o ramenu, u pohabanim crnim ĉakširama i gunju, sa razdrljenim i ĉupa– vim sedim prsima, dugovrat sa zametno ispalom jabuĉicom, duge glave, plavih zasušenih oĉiju i potpuno belih brkova. Bio je nekad divan planinski plavušan, kakve daje samo ona naša veriga gorska od Novoga Brda do Suhoga Rudišta, samo izvori Binĉ–Morave i klasiĉnoga Laba našega. Na glavi imaše izbledeli fes i oko njega uvijenu prtenu ĉalmu, od koje oduţi, resasti i malo izvezen kraj visaše mu niz leĊa. Na nogama dugaĉke do kolena šarene ĉarape i opanci bez preple– ta, utegnuti oko noge prtenim vrpcama.

Poznadoh da je Moravac iz gilanske okoline. Starac po obiĉaju pomaĉe malo kapu s ĉela u znak da je skinuo, pa se smerno i duboko pokloni: — Pomozi Bog, gospodine! Glas beše kao s onoga sveta, kao od kakve prikojase, iz neke dubine, tutnjiv i pronicljiv, glas

svetiteljski, onaj koji vas iznenadno nagna da ga slušate, jer je neposredan i probija vas kroz dušu kao grmljavina.

— Zdravo–ţivo ste, sinko? Nikad ništa toplije i svojskije ne ĉuh dotle. On me po upitu neţno pogleda, obazre se po sobi, okrenu

glavu k severu, oĉi mu dobiše neki naroĉiti i ponosni oganj. I ja se setih i zadivih. Ĉudni starac ne pita samo za moje zdravlje. Široko i daleko ide njegovo pitanje. Pita on jesmo li još ţivi svi što smo pod Turcima, je li ţiva Srbija, kamo pri pitanju okrenu glavu, te da li mu se vredi prekrstiti kad se doveĉe bude vraćao pored Graĉanice u svoju Gornju Moravu?...

Stiskoh mu ţurno jako ţuljevitu ruku i rekoh mu kako umedoh, da smo ne samo ţivo–zdravo, no i jaki pri tom. On se prekrsti širokim krstom i grcajući, a sa prosvetljenim izrazom, poĉe da mrmori:

— Pomozi, Gospode, pomozi i nama!... Usluţno mu primakoh jednu stolicu i ponudih da sedne. On uzmahnu svom glavom i prekorno me

pogleda. Onda se obema šakama osloni O svoju sohu, huknu i odgovori: — Što mi grešiš dušu, gospodine? Ne li je ovo naša sveta mitropolija?... Iako sam star i umoran,

opet će stojim. Zakon je najstariji. Ha, a pred Turcima svaki dan stojim i dvorim gi kako ni kumove nesam dvoreja kad sam bio mlad — ne diraj me!...

Tek kad kavaz unese kavu i ponudi mu, jedva ga nagnasmo da sedne. On lagano spusti na pod svoj štap i ubogu torbu, pa skide i ĉalmu. Ja ga tad dobro zagledah. Na temenu ostao samo jedan srebrnasti pramen, prkosno uzdignut uvis, kao da svedoĉaše da ovaj starac ima i volju i krepost jednoga Vukašina Mrnjavĉevića, iako je sad bedni rajetin u kraju gde reĉi kaurin gospodar daje teţu pogrdu, nego što su ranije davali parijama.

Starac uze kavu. Ali posudinu ne prihvati za dršku, nego je obavi svojim dugaĉkim snaţnim prstima, ne mareći što je vrela. I srknu kao aţdaja. Pa opet to ne beše grubo seljaĉki pokret, rabnost za poslasticu ţeljna prostaka, no ĉoveka koji to svakoga dana radi i koji je tako navikao.

Upitah ga kakvim je dobrom utrudio svoje stare kosti. — Će dade Gospod dobro, gospodine... dobar je on — dobro će bidne, ako Bog da! — odgovori ova

prilika s verom i pouzdanjem u glasu i pogledu. I okrepi me da ga slušam. Zvaše se ĉiĉa Mojsil Zlatanović. iz sela Kamenice u Gornjoj Moravi, ispod Novoga Brda. Vrlo je imućan domaćin. Ima divnu svoju zemlju, prikupnjenju i od dedova nasleĊenu. Ima i veliku

predio– nicu konoplje. I age i Arnauti bacili su oko na njegovi baštinu. Kako to da jedan kaurin ima

svoju zemlju i da u svo– joj kući ne dvori age i subaše i ne otkupljuje prve noći svo– jih snaha velikim novcima?!... Pa i globe on harambašama neće da daje. Ako ga kogod uceni, on naĊe drugoga, dva puta mu više plati, ali zato ne moţe niko da se pohvali da ga je glo– bio. Uzeli ga na oko svi. Imao je dva sina. Jednoga mu Turci pozvali u vojsku. Došao je u Gilane i plaćao i zakonski otkup i nudio mito punu šaku lira. Setili se Turci i bilo im krivo, pa ga odagnali. On je stegao srce, nije dao sinu da pobegne po obiĉaju u Srbiju, nego mu napunio ćemer novaca i poslao ga ĉak u Trapezunt.

— Vikam, gospodine, zašto da bega u Srbiju? Srbija ima dosta ljudi, a ova joj zemlja valja, a mi smo, vikam, tapija za nju. Kad doĊe ovamo, pa nikoga od nas ne naĊe – će gu vrate natrag, zašto će joj reknu: „Eto, nema ovde niko tvoj — neje ovo tvoje―...

Ali age i Arnauti hoće njegovu zemlju. Prete mu, nude otkup, daju velike novce. Ne da on zemlju, ne da je ni za kakve pare. I neće da je ostavi. Zemlja mu je majka, drţi ga ona nekim ĉudnim blagoslovom, te je gotov da nju natopi krvlju svojom i svoje dece. OstaćenanjojkogodţivdadoĉekaSrbiju. Nije Druga... Bog je jak... Elbete... A dušmanin to prozire, pa razapinje mreţe. Ako ne moţe grubo, on hoće veštinom. Tu skoro njegov drugi sin vadio njivu. Došli susedi Arnauti sa ţenama i motikama. Bez oruţja. Izazvali svaĊu. Nagovorili jednu Arnautkinju da nasrne na njega. Samo je odgurnuo. U tom je pukao revolver iz arnautske ruke i prošao, da prostite, samo kroz buline šalvare. Arnautin bacio revolver u vodu, pa svi u Gilane u sud. „Ima li Turaka, ne dajte, kaurin sve pobi, eto i ţene!―... Uhvatiše njegova sina. Kadija mu ponudi da se poturĉi, pa da mu sin bude slo– bodan. Age traţile zemlju, pa da se zauzmu. Vidi on namere njihove, pa kao stena odbija. Najzad laţni svedoci, sud i robija njegovom sinu...

Otac sam, a ko ne voli decu? — podiţe svoj trubni glas ĉiĉa Mojsil. — Ali eto, ne ţalim njih. Ĉim je ovde na Kosovu omrklo, ja znam da smo svi za trošak Turĉinu. No star sam, dece nemam više, unuĉadi ne. Će ostane pusta zemlja. A nju ţalim. Pritisnuće je dušmanin, pa mi je teško da umrem, a niko moj da ne doĉeka majku Srbiju, te gde mi se rodija dedo i tatko, gde smo svi plakali i molili Boga — tu da je doĉekamo. Ah, avaj!...

Meni otide kosa uvis i htedoh da vrisnem, kad za obliţnjim stolom ĉuh kako moji drugovi Skakaljević i Zafirović, sakriveni gotovo, prigušeno jecaju.

Starac, spazivši sve to, uspravi se u stolici, a preko lica mu proĊe tih, ali krepak osmejak. On oseti da smo slabiji od njega i da smo ganuti njegovom priĉom.

— Neje vreme za plakanje, moj sinko!... Ja sam došaja kod vas ne da ţalimo moje sinove i da kukamo ovde, no da traţimo neka vrata, neki derman... Ja sam moju babovinu uvatija zubima, ete ovako, i ţiv od nje ne se odvajam. I sad... i sad... ne plaĉite, a da naĊemo nekoga ko će kao ja da legne snaţno na nju, da je uhvati zubima i da je tako ne ispušta dok ne doĊe ona...odozgo... Derman iskam, sinovi moji!...

Ĉiĉa Mojsil i „derman― bejaše našao. Obnova suĊenja njegovom sinu najpre. Podmićivanje, moljenje Turaka, zauzimanje svih oko uticajnih ljudi. Pomenusmo novac.

Starac kao gromovnik planu: — Neću ja odavde pare!... Ovde treba svi da donesemo, a ne da uzimamo... Imam ja para, ne me

ţalite!... I drhtava ruka starĉeva snaţno izvuĉe iz nedara prljavu prtenu kesu, pa mi je baci na sto. — To su lire i dukati. Još pet puta toliko će donesem... i... za druge narodske rabote... A za mojega

sina neka je aram, ako otide ijedna narodna para!... Kršten je Mojsil, dţanum!... Zapanjismo se. Za nas ovo beše poslednji potez, pa da osetimo sa istinskim strahopoštovanjem

veliĉinu ovoga ĉudnoga starca. Staniša Bogićević i Todor Milenković iz Pećke Nahije, koji kesama po okolini daju novac na kamatu, kad doĊu u Prištinu, potraţe po, makar, i belu medţediju, da plate toboţe konak u hanu. Kolašinac, kad mu dogori, opali pušku, pa pobegne preko granice. Rogoţnjanin skrsti ruke, pa trpi zulum. Kosovac gleda kad mu Arnautin odvodi jedinicu kćer i kukaviĉki izgovara: „Slatka je, duša, gospo– dine!―... A ovaj Moravac, za koga bi i Pećanin i Kolašinac pomislio da je zaista kaurin i prosjak, zubima drţi komad srpske zemlje da ga saĉuva Srbiji, i — na novac gleda kao knez Mihajlo!...

• • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • Spasosmo osuĊena sina ĉiĉa–Mojsila Zlatanovića. Nije nas baš mnogo koštalo. Potresen, Milan

Rakić nikako ne dopusti da starac plati. Ali pristade da poĊemo svi u krĉmu kod Stojana Bojkovića, gde nas ĉiĉa, Mojsil široke ruke poĉasti. Beše proroĉki nadahnut i krepak.

Pa kad na Kosovo pade tiha noć, i kad zvezde ĉudno zatreperiše onu ĉeţnjivu pesmu, koju je kod nas samo Rakić bez poze osetio, on pozva nas dvojicu–trojicu, te bez kavaza i oruţja poĊosmo niz Divan–Jol pravo na Gazimestan. Duše su nam bile pune kreposti Mojsila Zlatanovića. Milan Rakić zastade i okrenu se Prepolcu. Reĉe da je najsrećniji što je kaplar srpske vojske i tiho, tiho, sav u istinskom zanosu poĉe da recituje svoje proroĉke stihove „Na Gazimestanu―...

KAD SE CARSTVA MIJENjAJU...

Kaljav i tuĉen celoga dana novembarskim nevremenom, stojaše u mraku pred ograĊenom kulom

Hadţića u Crkolezu pop Bunjak, nekako ravnodušno oĉekujući da mu se posle velike lupnjave i vike otvore, dosle vazda gostoljubive, arnautske vratnice. Uostalom, i pobratimske. Ukraj njega ka oboru behu naperili svoje zapete puške dva vojna pabirka, inaĉe dvoje odrpane kolašinske olako hrome zveradi, koje je taj nedostatak ĉinio da lakše, još brţe muški i bez razmišljanja onĉas ispuste svoje duše, ako bi, po udesu, zaigrala glava njihova sveštenika.

— He!... dobro je ovo da vidimo — procedi pop druţini kroz noćnu slotu — nejunaci su naši susjedi, kumovi i pobratimi kad se carstva mijenjaju!... Eto, ni na ovakvoj noći ne otvaraju. Vidite li ĉudo?!..

A noć, upravo još veĉe, odista bejaše strašno kao da je nastupio sudni ĉas. Pun mesec zapleo se u nalomljene crne tmine iznad Ţlebova kao opsaĊeni junak, pa se gotovo ne miĉe, no samo s trenutka na trenut pokazuje svoju tuţnu belinu, da bi se bole videla raskaljana drenica, njeni razriveni kolovozi i, pokraj njih, straviĉni tragovi malaksale vojske koja je odstupala na Ĉakor. Mrtva jesenja kiša sa odvratnom lapavicom sipala je izjedna, podlo i nejunaĉki, ujednaĉeno i ţenski jogunasto kao da su je najmili neprijatelji za novce, pa je naroĉito pripremili i nauĉili da osvetu izvodi lagano, kako bi smrt ovoga koji odstupa bila teţa, muĉnija i kaljavija. Rekao bi da je beguncu presuĊeno po zasluzi i neumitnoj kobi, da ne umire lepšom smrću. Kao da su se zdogovorili i tvrdo zatekli Austrijanci, Arnauti i mesec novembar. Da ovako proĊe ovaj svima njima mrski begunac. Ni manje ni više, no kao da im je oteo bio po jedno prostrano vekovno carstvo, pravedno steĉeno, ljudski voĊeno a grubom najezdom oteto. Onako otprilike kao što su nekad otimali iznenaĊenim narodima mongolski bogaduri. Mrţnja, narasla kao neman, bejaše napunila i namraĉila ovu tešku noć. Za jedan ţeljno oĉekivani konaĉan obraĉun vekova i rasa da bi se jednom znalo gde je ko i ĉije je što. Sa urvina Prokletija i Ţljebova uĉestano odjekivahu brdske baterije, a unaokolo po Kosovu i Metohiji praskahu pušĉani plotuni. Znadijaše pop šta ovo znaĉi. Tamo, zapadno, iznemogla vojska ĉinila je poslednje napore da prodre u Vasojeviće. A ovamo na sever sve do veriga koje iviĉe opevano polje, navalili povlašćeni i obodreni razbojnici na pravoslavna sela, pa robe, grabe, pale i ubijaju. Pop osluškivaše kako se vrsta plotun za plotunom, najpre po pograniĉnim selima njegova Kolašina prema Drenici, a zatim sve dublje ka Mitrovici i Vuĉitrnu. Kao da su se ljudi tvrdo odluĉili da još ove noći istrebe ovo nedavno osloboĊene raje...

— Dobro je i ovo da vidimo!.. Hej, pobratime, otvaraj noćas! — kliknu pop pa snaţno opet zalupa puškom u vrata.

A prevario se bio grešni pop Bunjak i izostao u svojem selu iza vojske. U Crepulji, na kraju Kolašina, drţao se on pod Turcima na pušci i svojem jakom bratstvu. Osim toga

najviĊeniji okolni Arnauti bili su mu kumovi i pobratimi. Njima je on po osloboĊenju ĉinio velike usluge, braneći ih kao najroĊenije. Oturio je bio oruţje, išao Skromno kao da je nanovo postao raja, samo da ne bi uvredio ponos svojih nepitomih znanaca i suseda. Sa te njegove paţnje Arnauti su ga već slavili kraj svakoga ognjišta. Ratu je njegova zadruga dala sve što je imala: i ljude i zapregu i ţito i opremu. Kad se poĉelo odstupati reklo se da sveštenici ostanu, a Arnauti mu obećali svoje prijateljstvo. Ostao je da ĉuva kuću, verujuću u obećanja i osvajaĉevo hrišćanstvo. Naroĉito se pouzdao u svojega pobratima Hadţića iz Crkoleza, koji ima u kući više od dvadeset pušaka, koji je njegovom pomoću tako dobro prošao za trogodišnje naše vladavine i od kojega vazda strepi i drenica i Podgor. Istraţiće se do ţene ĉuvena kuća Hadţića a njega neće ostaviti, tvrdo je on verovao kad se na ovo odluĉivao...

MeĊutim, on se brzo oţegao. Neprijateljski planinski pukovi nisu ga zatekli kod kuće. Skrajnuo se bio nadno sela kod svoje male, šumom ukrivene crkve sa ova dva mladića i išĉekao da oni proĊu, samo da ga neĉastivi ne bi doveo u iskušenje da digne svoju vazda preku pušku. No kad je sutradan došao kući, video je pokor i sramotu. Njegovo stanište, do juĉe veliko kao kakav dobar zaselak, porobljeno, popaljeno i nagrĊeno. U kući ni pred kućom ništa nije ostalo. Što su mogli poneti n pognati, Nemci su obrisali: što nisu mogli ili im nije bilo po ukusu, izneli su i upropastili ognjem i kvarom kakav zemlja nije pamtila: baĉve sa pićem i kace sa kupusom i zimskom ljutikom poizvaljane u dvorište, rasute i razdrobljene sekirama. Guber nije ostao, ţenska košulja, da prostite, nije bila na plotu pošteĊena!.. I nešto još crnje: deca sva prestravljena, mlaĊe ţene obešĉašćene i to od onih koji su pukove vodili kao putovoĊi a govorili našim jezikom. Smrklo se popu, pa pognao opet k crkvi, latio pušku i sa ovom dvojicom pojurio onako u neznan za tom vojskom. Dole na reci u opštinskoj sudnici zastao je gomilu umornih i iznemoglih Bavaraca. Poklao ih za tili ĉasak kao jagnjad, pa svikao ţene iz sela, te ih brzo zatrpali po potocima. A zatim pošao dalje da traţi još ovakih zgoda. No kad je po susneţici na Rudniku video ogromne dobro ureĊene vojniĉke povorke došao je k sebi i video da se jedan ĉovek ne moţe tući s vojskama dveju carevina. Zato je okrenuo desno podgorinom ka Crkolezu svojem pobratimu Hadţiću da mu ovaj nekako pomogne da se dohvati Ţljebova i doĊe do naše vojske.

No, eto, i ovde nekako ĉudo. Dreţde ozebli i umorni. lupaju i viĉu. a niko se ne odzivlje. Izgleda da je tako suĊeno. Nije šala kad se carstva menjaju, bolno pomislio pop, pa ponovo kliknuo:

— Hej, lipova beso, otvaraj noćas!..

U zlo doba glasnuše se sa kule domaćini, pa saznavši za namernika pobratima, posle duţ ega savetovanja i oklevanja siĊoše i podigoše bukovu zasovnicu sa teških dvokrilnih vratnica. Pop kroz mrak oseti da mu se ta vrata nikad hladnije nisu otvarala. On se seti, doduše zlovoljno i kao dockan, jedne stare kolašinske krilatice da je prosta glupost naturati ţeni n Arnautinu svoje prijateljstvo, jer njih dvoje samo osvoj eni mogu to da shvate. Opet se on ispravi i bodro koraknu napred, nazvavši dobro veĉe na srpskom.

— Je li, pobratime, kod kuće pobratim-domaćin? — Jeste. — A hoće li goste, pobratime? — Pa... hoće. Nema Druge. Zapovijedaj kad te je Bog donio... Samo te je Baca pozdravio da ideš

dole u kuću kod ĉeljadi. Kula nam je puna. Sve su barjaktari, prvaci i kaĉaci... — A ja što sam?.. Pristav, Ciganin, raja, prosjak?!.. Nijesam za vašu odaju?.. Ne mogu sjesti meĊu

vaše barjaktare ili kaĉake?.. A?.. E, Bog vas milovao, a da sam nešto ranije umro ne bih znao za ovo vaše junaštvo!.. Tako mi Boga, na kulu ću! — podviknuo pop ovo na arnautskom, pa mimo domaćine jurnu na vrata i uza stepenice na gornji boj.

Visoko popovo obliĉje u osvetljenoj prostranoj odaji odista za ĉas zbuni i goste i domaćina. U crnom, dugaĉkom do ispod pojasa, nezapuĉenom gunju, u crpim ĉakširama sa visokim zakaljanim ĉizmama, pod crnim ćulavom, retke brade i dugih tankih, maloruski opuštenih brkova, sa dva redenika oko pasa i brzometkom U ruci, pop ĉinjaše sliku neviĊenoga gorskoga viteza, vikla da se nikad i ni od ĉega ne straši. Kula bejaše puna. Gosti veĉerali, pa se zadovoljno prućili po prostiraĉu s obe strane odţaka duţ cele odaje, puše i ćute, a domaćin, Bac Hadţić, prekrstio noge s leve strane ognjišta i vodi mudri, arnautski razgovor.

— Dobro veĉe svima! — bodro pop progovori na arnautskom da bi kući uĉinio ĉast. — Dobro si došao! — uzvrati mu domaćin i nasmejano, ali lukavo i namešteno, poĊe mu na susret

ĉak do vrata i zagrli ga po obiĉaju. Ali u isto vreme pop spazi dosle nezapamćeno ĉudo: niko mu od gostiju ne prihvati pozdrav, niti se

pokrenu iz svoga poloţaja. Njega to štrecnu, pa namrgoĊeno pruţi svoju pušku ne domaćinu no jednom drugu i naredi im da sednu tu kraj Vrata. Pa onda poĊe k ĉelu odaje, k ognjištu i stade s desne strane gde je prvo poĉasno mesto, i gde se beše otegao jedan ogroman Arnautin. Pop se nadnese i vlastelinski ga premeri u svoj njegovoj ogromnoj duţini.

— Ustani, prijatelju! — A? — odgovori mu ovaj najpre zbunjeno pa posle prezrivo. — Šta „a―?.. Ustani, ustani! — osorno pop ponovi, pa ga taĉe iskaljanom ĉizmom. — Ustani da

sjednem ja!.. Vidiš li da sam poslednji gost i duţan je svaki da mi uĉini poĉast!.. Ustani, jer nijesam Ciganin! E, Bog te milovao, zaboravio si na dobre stare obiĉaje!..

— Šta govori ovaj gost? — zbunjeno promuca Arnautin još zbunjenijoj druţini. — To, da je to mesto moje, bre sokole! — odgovori mu sam pop. — O, Baco Hadţiću, tako ti obraza,

kaţi ovom ĉovjeku iz šume a tvojem gostu: je li kadgod tvoj pobratim i kum pop Bunjak i pod Turcima sjeo na drugo mjesto osim pokraj odţaka s desne strane?

— Nije, pobratime — nevoljno izusti domaćin, ne mogući da se drukĉije izvuĉe iz nezgodnoga poloţaja.

— Eto vidiš!.. Ustani, pomakni se!.. Ako ti je došla Austrija, nije ti se vratio sultan: ako sam raja ja, raja si i ti, a pop sam i po svemu stariji od tebe — ustani!..

Arnautin se pomaĉe i pop sede na njegovo mesto, pa pozva domaćinova sina da mu skine ĉizme. Onda podvi noge, uspravi se gospodarski, izvuĉe poslednju kutiju skupih drţavnih cigareta, uze jednu za sebe a drugu baci samo domaćinu i po obiĉaju stade ga pitati za mir i za zdravlje u kući. Na goste i ne pogleda, jer ga je njihova neljubaznost strašno i naljutila i iznenadila. Nisu Arnauti nikad tako postupali. Zato ga obuze bes, pa zbaci gunj n raširi se na prostiraĉu kao beg n kao da njegova vojska opsaĊuje Beĉ. A domaćin se sasvim ušeprtljao i zbunio: hoće da saĉuva zakone gostoprimstva, hoće da zadovolji arnautske goste, a dobro zna ćud svoga popa-pobratima. Vidi da je ovome duša došla u podgrlac, da ništa ne vidi, no hoće da izazivlje bilo i puška da pukne.

— Dajte, sinovi, po jednu kavu novim gostima! — reĉe najzad Bac Hadţić, koliko da zaturi trag svojoj zbunjenosti.

— Ne po jednu, pobratime, no koliko moţemo! — dobaci mu pakosno pop. — Koliko ti duša hoće — opet domaćin krto kroz zube. — I veĉeru, pobratime!.. I to dobru!.. No prije svega ja sam pop i Srbin, a ti domaćin i sluga odţaka i

obraza: rakije odmah da povratim dušu!.. — Koliko hoćeš samo da siĊemo dole u kuću. Znaš, pobratime, ovi ljudi ne piju rakiju, moţda će

neko i klanjati, pa je nezgodno... — A tebi nije kod mene bilo nezgodno da u velike poste jedeš na oĉi sve moje ĉeljadi debelu

ovnovinu?.. OvĊe, ovĊe hoću rakiju!.. I ovi moji ljudi da povrate dušu!.. Bilo da ti je muftija tu!.. U, pobratime, ne ukori se, što si se zbu– nio?!.. E, zaista ste vi Arnauti slabi ljudi: rekao bi ĉovjek da vam je Austrija već posadila na stolicu Skenderbega... Nijesam se nadao, nijesam nikad!..

Gosti kao da osetiše ţaoku, pa se jedan za drugim poĉeše uspravljati i sedati, okrećući se popu kao da su toboţe dosle spavali i tek sad ga primetili:

— Dobro došao, pope! — Kako si, pope? — Jeste li svi zdravo, pope? — reĊali su se njihovi poz– dravi sa bacanim mu cigaretama, dokle se

pred njim ne naĉini ĉitava gomila. DoĊe i krĉag rakije sa malom zakuskom od sira i luka. Pop na brzinu iskapi nekoliko ĉaša, ali nikako

da savlada svoje prve utiske i svoje razoĉaranje. Njemu se izjedna ĉinilo da nije dovoljno hrabar i da će ovi Arnauti opet misliti da je strašljiva kukavica i rajetin. Zato dreknu, na svoje drugove:

— Pijte!.. Što se se smrzli?.. Ako smo izgubili drţavu, povratićemo je opet. Pet stotina godina smo Turĉinu robo– vali, pa moţemo koji mjesec i Nijemcu...

— Koji mjesec?!.. — okrenu mu se s podsmehom sam domaćin. — Boga ti jemca dajem da neće dugo biti!.. — Hajde more, nikad više! — A zašto, pobratime? — Zato što drţava i nije za vas... — Nijesam to dosle znao... A šta je tebi Srbija uĉinila, pobratime? — Svašta!.. Jednom su prošle kroz selo nekakve komite, svratile kod mene, zaklale mi ĉetiri guske

— nikad ih ne mogu zaboraviti! Drugi put su ţandari nagnali mojega sina da odnese njihove marame da ih operu moje snahe. Treći put je baš tvoj stric Milenko došao i gotovo na silu od ţena uzeo grebene za vunu, pa ih ni do danas nije vratio. He, ja te zulume nikad ne mogu zaboraviti!..

— Phi, pobratime! — zacereka se pop da se soba zatrese. — Jeste, dok sam ţiv to ne mogu oprostiti!.. — Phi, pobratime, koliko si slab!.. E, bolji sam od tebe. Zaboravio sam i oprostio sve što mi je

uĉinjeno za pet stotina godina... A ti pominješ guske i grebene!.. Vidiš, došao sam ti na prag da te zamolim da me prebaciš preko brda do naše vojske. Mislio sam da ćeš to rado uĉiniti. Ali sam se prevario. Ti bi ţelio da te kao rajetin molim iz avlije za milost. Da nasladiš dušu, pa da docnije namigneš nekom da me kao zalutalu psinu dotuĉe... E, nećeš, Boţja vjera! Niti ću bjeţati!.. Evo sad idem natrag u moje planine, pa neka sudbina presudi izmeĊu mene i tebe sa tvojim saveznicima!.. Obuvajte se, Ċeco, i ĉizme ovamo!.. A vi, gosti, oprostite na zanovijetanja jednoga porobljenoga krmskoga popa!..

Zabezeknuti Arnauti tek po njegovu izlasku pomisliše da bi ga trebalo stići i ubiti. Ali samrtno bled domaćin šapnu da za to ima dana unapredak. Jer njegove snahe, ĉijoj je deci pop kumovao, osećajući sav bol i sramotu za ovakav doĉek kuma i pobratima, zakloniše ga leĊima i ostaše kod vratnica sve dotle dokle on ne umaĉe kroz gustu tminu...

U NEBRANOM GROŽĐU

Po svojem sasvim iznenadnom povratku iz Anadola, Selim Druština tiho n nekako snuţdeno seĊaše

na prosti– raĉu pored odţaka u odaji novice Preleţanina. Došao mu je rano u pohode k iznenadio ga kao da je, ĉudom, izbio sa onoga sveta. Njihova dva sela razdvaja samo nevelika Jagnjeniĉka Rijeka, a Preleţanin ne bejaše dotle znao za njegov povratak iz Turske. Povratak!.. Zar je to mogućno? Arnautin, mus– limanin, da se povrati iz svojega carstva? Doduše carstva bez sultana, ali opet svojega, turskoga? To je za svakoga ĉudo, pa i za njega. Znao je on tu stvar vrlo dobro. Za turska vremena nekom Kolašincu padne na pamet, gotovo tek onako, da seli u Srbiju. Neće Srbin da bude više raja, da doĉekuje age i spahije, pa preko Kopaonika i nikad više natrag. Tako i mnogi Arnautin. Dobro selo, plodna zemlja, puni tori i obori, ali mu nešto nije draga šajkaĉa. Uĉini mu se da je tamo na istoku bolje i da mu je duţnost da seli. Pa se dosele niko sa sela iz Turske ne povrati, osim njegova suseda Selima iz Ĉabra, tu prema Prelezu. A vaistinu Novica Prele– ţanin bi se manje zaĉudio kad bi na njegovu mestu video Derviš-bega koji je do svojega bekstva tolika zla poĉinio!..

– Te to si ti, Selime? – Baš ja glavom, kao što vidiš! — odgovaraše Novici Selim već deseti put, srĉući kavu i pušeći. Selim Druština bio je ĉudan ĉovek mimo sve Arnaute mimo sve svoje brastvenike. Bio je vrlo

imućan, imao ĉak i dve-tri kuće ĉivĉija. Dok su drugi i tanjega stanja drţali odaje i sluge, zanimali se javnim arnautskim poslovima, pljaĉkali i presecali globe, dotle je on u tišini obraĊivao svoje imanje, ne ţeleći da se ĉuje niti da se istiĉe. Nikad nikoga nije ubio, ni opljaĉkao, ni potkrao, ni zajeo. A ceo svet je mislio da je zlica i opak i da je u stanju lakše ogrešiti dušu, no se napiti vode posle teško prevaljena otkosa u petrovske vrućine. Zato se okolina i bojala od njega. Vrstan izdanak doseljenika sa arbanaških gora, on je bio omalen, crn u licu, sjajnih upalih oĉiju, uvek zverasto ćutljiv i namrgoĊen kao ĉovek koji samo o zlu misli. Niko ga nije video da se razvedri ili nasmeje. Kad su mu po oĉevoj smrti pale u deo one dve-tri kuće Srba ĉivĉija, okolina je pomislila da će od njegove zloće propištati i malo i veliko. MeĊutim, bilo je drukĉije. Nije im dolazio, nije im dosaĊivao: primao je bez reĉi što bi mu svake jeseni doneli. Oskudnih godina je ĉak i vraćao na prost zajam svu svoju ĉetvrtinu. Ali ni za koga nije imao ni lepu ni lošu reĉ. Ćutao je i, na izgled, prezirao. Prezirao ih, kako se ĉnvĉijama ĉinilo, baš zato što su ĉivĉije, što su raja, što su u jednoj slaboj veri. Inaĉe on bi kadgod došao k njima kao što rade drugi Arnauti i okusio njihovu hleb i so. Naprotiv: nikad ga niko nije video za srpskom sovrom, osim što bi u tri godine jednom svratio kod Novice Preleţani– na i popio kavu, tu u njegovu prisustvu ispeĉenu. U Ramazan su hodţe odsedale kod njega, klanjao je pet puta svakoga dana: retko je koji Kolašinac pregazio preko Ĉabranskoga Broda a da ga ne vidi kako uzimlje avdes. U tome pogledu Ibar je bio potrebniji njemu no svima ostalim Ĉabranima. Ali sve to ukupno uĉinilo je da svet u njemu ne vidi jednoga mirnoga i u suštini ĉestitoga Arnautina, prostoga muslimanina koji je od te tako steĉene vere ţiveo, no ohola i zla Turĉina koji prezire i mrzi sve što na ĉelo podiţe tri prsta. Gotovo bolje o njemu nije mislio ni sam Novica Prele– ţanin, iako je znao za njegovu ĉestitost i ĉeste novĉane usluge...

— Pošten je kao derviš, tako mi duše — govorio je on seljanima ĉesto — a mrzi nas i libi se od nas ne kao kakva mrtva Turkuša anadolska, no baš kao kakva divljababa!..

Toga radi niko se nije zaĉudio kad je Selim Druština isprodavao sve što je imao, platio poreze i prireze i uzeo putni ispravu za Carigrad. Pred sam polazak uzeo je još jednu ţenu: našao se junak Arnautin i poklonio devojku jednom takom ĉoveku kojega vuĉe srce na istok, zasvojomverom, kako se odmah objašnjavalo...

Preleţanin ga bejaše primio sasvim svojski. Prvo zato što ga je ipak u duši voleo, a drugo — što je takva zapovest njihova kraja. Osim toga i saţaljenje se probudilo. Bez golemoga jada ovakav se ĉovek ne vraća u drţavu druge vere. Zna on dobro Selima Društinu. Zna, zna... Zato se staraše da prema njemu bude paţljiv i ljubazan i da mu kako ne pozledi ranjeno srce. Jer je ono svakako teško ranjeno, kad ga je opet povuklo ovamo. Nema druge... Govoraše sa njim samo arnautski da bi ga na taj naĉin odobrovoljio i raspoloţio. A Selim to osećaše i beše mu drago. Izgleda da je tek sad video i ljude i zaviĉaj. Nešto je jaĉe ostario, sumornost mu se podvukla, lice još crnje, oĉi dublje upale, ali u svoj snazi neko sveĉano primirenje, preko surova i zla izraza tanko-tanko se prevukao neki duševni smešak. Kao posle sloma, kao pri ozdravljenju. Tu samo na uglovima oĉiju. Bol i prebol bejahu u izmirenju. Litica se pomamno navalila na snaţnu planinu. Ove — kao da su zakljuĉile za takvo stanje ne primirje no veĉiti mir...

— Što me ne pitaš, Novice, zašto sam se vratio natrag? — upravi Selim svoje već prijateljske oĉi put domaćina.

– Nije u obiĉaju, Selime! – Eh, nije u obiĉaju!.. Već desetu kavu ispijam kao Omer iz Ribarića kad je išao sa Ali-Dragom, pa

nije ţalio njegove ogromne kese sa kavom i šećerom... A ti ne pitaš! — Ne mogu da se nakanim, Selime...

— Vala da moţeš... Ostavi stare obiĉaje. Bilo pa prošlo... Kamo sreće da sam malo bolje gledao!.. Eh, eh, more, Novica: što ne znadoh da se ne jede sve što leti!.. Pitaj, more!..

— Ne mogu, u mojoj si kući... – Onda, slušaj!.. ... Mislio on da ide u muslimansku, tursku, zemlju i da će ga tamo doĉekati kao brata. Ĉim je stupio

nogom na granicu, prišao mu je ĉudan zaptija n drsko skinuo ćulav s glave. Tresnuo njime o tle i poĉeo da se bezobrazno kezi: „Arnaud?.. Bošnjak?.. A, Arnaud!.. Arnaud, Arnaud?!― — doda– jući trista anadolskih neuljudnih izraza, inaĉe kod njih uobiĉajenih, i preteći glavom. Iz policije ga pustili tek pošto su mu rekli kako je nezakonito što ima dve ţene i pošto su mu na glavu metnuli nekakav kaĉket. Bilo ga sramota od ţena. Zamisli, izgledao je kao kakav Bugarin... S jadom stigao u Carigrad, o kojem se toliko I peva. Kad ono u zli ĉas. Nigde ni fesa ni Turske. Ljudi obrijanih brkova, idu po gradu pod šeširima ili gologlavi kao ludaci. A ţene sasvim otvorene, gole do ramena i do iznad kolena. Smeju se, graše i razgovaraju s kim hoćeš. Munareta kao pusta, retko da ĉuješ mujezina. „Klanjaj sad, Selime Selmanov iz Ĉabra, u jade velike: zlo ti tvoje turkovanje i u priĉu!..―

— Paša Zotin (tako mi Boga), Novice, Ċaurskijega mesta ne moţe biti na svetu! ... Nadao se on da Turska i nije u Carigradu. Njega je pritiskao Englez i svaki Ċavo iz Evrope i

opoganio, a Turska je onamo preko mora. Tamo će se nekako skrasiti. Pošao i zatraţio da ga nastane oko Eski-šehera. Slušao je od hodţa da je to drevno i sveto mesto tursko. Odredili mu neko selo kraj grada i dali zemlje. Pomogli i da se nešto kuće podigne. U selu dţamija, hodţa, drţi se vera, klanja se. Ali ĉudan je ĉovek Anadolac: pilji tuĊim ţenama u oĉi grĊe no kakav zadrigli kaluĊer kad u rano doba zaĊe po selu toboţe da sveti vodicu. I malo-malo pa šapnu: „Ovaj Arnaud ima dve ţene!..― Krio je svoje ţene više no trţnim danom kad kroz Ĉabar prolazi bezbrojan svet za pazar. Nevolja grdna!.. Kad jedne noći upao u njegovu kuću gotovo bez daha Muharem– efendija iz Banjske. Onaj što je imao kuću baš ispod crkve. Nastanili i njega u ovom selu n dali mu za uĉitelja. Bilo mu je vrlo dobro. Ali u selu bio neki bogat Anadolac i imao svega jednu kćer. Nije devojku, no da prosti Bog i obraz — pravu hatkinju. Dopao joj se naš Banjštanin i nagnala oca da ih privenĉa i da mu prepiše sve svoje imanje. Kad druge veĉeri po svadbi zateko naš Banjskalija svoju ţenu ispred kuće sa srpom na ramenu a nameštenu kao o Bajramu. Šta ćeš to, hanuma?― — „Idem u to i to selo na ţetvu, na mobu. Vidiš kako je divna meseĉina, jeĉam stigao, pozvale me drugarice udate i neudate. Biće veselje, zirne i goĉevi, eh Anadol je ovo i praznik za mladost kad pada jeĉmeni snop!― — „Aman, pa ti si moja ţena!― — „Ali nisam robinja―. — „No ja ne dopuštam!― – „Kad bi te neko i pitao, bre!..― – „Ćuti, kuĉko!― — „Hajde, budalo arnautska!.. Ako se bojiš, a ti za mnom, pa mi drţi uĉkure!―

— Tako mi dina, tako mu je rekla, Novice, ne ĉulo se odavde!.. ... Tada mu se skamenilo srce i smrzla duša. Moţe biti da njegove ţene neće ovako traţiti da idu po

meseĉini na mobe ĉak u druga sela, ali će to sutra raditi njegove kćeri i njegove snahe, ako ih bude imao. Teško njemu da to vidi s oĉima! Zato je prikrivao nekoliko dana jadnoga efendiju i onda ga krišom otpratio do mora. Srećno je utekao i eno ga sad u Vuĉitrnu, ali ne sme nikom ni da se izjada. A njega, Selima, pozvali jednoga dana u opštinu sa obema ţenama. Bio je tamo ceo medţlis i puno naroda, drţavni ĉinovnik i sreski imam. Na njegovo ĉudo naredili da se njegove ţene obe otkriju. „Šta su ti ove ţene?― — upitali ga — „Supruge―. – „Obe?― — „Obadve―, — „E, to naš zakon ne dozvoljava!― — „Pa ja sam musliman, vera mi daje―. — „Jok, ne daje više, u zdravlje Gazi-Paše―. — „Aman, efendum!― — „Ćuti!― — „Aman, ako ne daje zakon, da se odmah vratim, samo mi dajte moje ţene!― – „E, vidi ti Arnauda: star pa hoće dve ţene i jednu mladu kao rosu... Ova valja nama, ova mlaĊa. Eto baš za ovoga agu ćemo da je venĉamo...― Ne moţe da se seti šta je dalje bilo. Okrenula mu se opština oko glave, oni Anadolci, sve. Izleteo je napolje kao oparen, da li sam ili izguran, ne seća se, tek kad se rasvestio, video je samo stariju ţenu kraj sebe. MlaĊa je zadrţana. U neko vreme seknuo se od svoje babe da poĊe nazad i pogine za svoj obraz...

— Ali, Novice, valjda stotinu Anadolaca stojaše ispred opštine i kao mahniti zaurlaše: „Ua, Arnaud, Arnaud-budala!.. Em kopuk, em dve ţene hoće!.. Samo priĊi ovamo, pezevenk–Arnaud!..―

Šta je mogao da radi? Imao je još nešto zlata kod sebe, otijšao u grad s babom i prijavio se vlastima za povratak, jer mu toboţe podneblje ne prija. A Turci su se i uverili, jer su i mrtvi po Anadolu bolje od njega izgledali. I overili mu putne isprave za Kosovo, kazu mitrovaĉku, selo Ĉabar. Vratio se da ovde ispusti svoju dušu. I legne pokraj dedova u zaviĉaju svojem. Sto pedeset godina su oni zakopavani u Ĉabru. Biće i za njega mesta. Neće ga barem Anadolci, nikakva vera na ovom svetu, spuštati u grob svojim skrnavnim rukama. Ne mari ništa što je ostao bez imanja ovde, gde ima i ljudi i duše...

— Novice, po Bogu od sada brate, eto izjadah ti se. A ti ćuti i ne kazuj nikom. Rekao sam u selu da mi je ona ţena umrla. Eh, brate, nema ĉistije zemlje od naše. Ovo je Turćija, a ono tamo crni obraz. Ako te laţem, prošao i kod Boga onako kao u Anadolu!..

ČUDNI PODVIŽNIK

Kad iz guste, tek podmlaĊene sitnogorice izbih na jednu nešto uzvišeniju rudinu gotovo ispod same

planine, ja zaustavih konja i okrenuh ga da bih unazad još jednom pogledao niz Kosovo. Mrzim ga, izjedna ga kao rajetin nena– vidim, jer me je rodilo robom, a opet mi ga nikad dosta nije. Ĉesto sam se zaricao da neću da ga gledam koliko ni dobar Jevrejin onu ţalosnu svoju dolinu plaĉa. U Kaĉaniku, kad god polazim za Kosovo, u vozu uvek zagnjurim lice u uzglavnike. Da ga ne gledam. Ali opet kao u prikojasi: ţelezna kola jure preko opevane ravnice, a ja i ne podiţući oĉi osećam gde sam — na Paun-Polju, pokraj Bresja ili ispod Vragolije...

Kosovo mi se i ovom prilikom podrugnu boljci i mojoj tvrdokornosti. Ispravih se u sedlu i pogledah put Sazlije i Babljaka. Vaistinu divan kut i najlepši na Kosovu. S jedne strane ga gotovo granovesno ograĊuje Ljubotrn, a od Lepenca pa tamo do iza Nerodimlja kao da su se Šarini bregovi suljnuli, i kao odjednom na domaku polja zaustavili ili da mu se dive, ili da ga ne grube. Odatle veoma blago pobrĊe neosetno prelazi u ravnicu, u poznato Ravno Kosovo, koje se ispred oka, kad ga duţe gledaš, stane od te ravnosti tajanstveno okretati kao da je tepsija a ne polje. A pobrĊe i njegove latice pritisla hrastova sitnogorica koja nigde tako ne buja kao ovde, samo kad je sekira ostavi na miru. Gotovo sve tako do ţelezniĉke pruge i do starih sela pokraj nje. Gde-gde kitice odnegovanih zabrana, pa rudine i pro– planci, sa kojih se bele kuće posleratnih naseljenika, ĉovek bi rekao samo onih koji su iz ĉeţnje a ne po nevolji tu pobili kolac. Kao da su znali da je ĉitav taj kut bio carostavna prestonica, oborište Svrĉina i Nerodimlja, pa poĉeli da se nastanjuju, da bi odţeleli već jednom onu tešku ţelju za tim kletim Kosovom...

Gledam niz polje, posmatram svu ovu njegovu lepotu. Ali vekovi progovaraju i oĉi mi se mreţe. Kao u bunilu. Slika prve zobnice, poĉetak prokletstva. Visan sebar, krakat i plećat, sa dugom srebrnom kosom niz leĊa, klanja se još strašljivo nasmejanu Muratu, drţeći u ruci punu torbu kosovskoga jeĉma šestoredna za njegova hata, a drugom pokazujući na krcate ţitnice i pune torove: zapovedaj, care, dao je Bog za junake piva i jestiva, a za konje sena i jeĉmena... I tako dalje što je potom bilo. Sve izlazi pred oĉi. Još jednom proklinjem Kosovo, još jednom mu ovako sa sedla šaljem mlaz krvave mrţnje, pa naglo okrećem konja k planini, kao da hoću da beţim u njene gudure, kao da sam još rob, pa mi vala da se bunim, da se odmećem... Sa nemoćnom srditošću okrećem tome Kosovu leĊa. Sa zastalom u grlu reĉi da je prokleto. No šumarci mame pogled. Bele kućice kao da navlaš zbog ovakoga raspoloţenja izviruju iz njih. Brzo se prisećujem da su one nove, posleratne, srpske. Crnogorci, Liĉani, brĊani uopšte, došli da pokaju prošlost i da se i meni podsmehnu. „Zaboga, nije Kosovo to što ti misliš, prijatelju! Evo, ţivi smo još, te kako!..― Okrećem se okolo i gonim konja nasumice, a on oseća put za brda i otimlje mi se da poĊe brţe.

— A zar nećemo svratiti kod prote? – progovori mi najzad ćutljivi pratilac. — Eno njegove kuće! — Kojega prote, pobogu? — Kod prote Dejana Popovića. — Šta?.. — uzviknuh iznenaĊeno. — Još odmah posle rata ostavio je gore svoja brda i sišao na Kosovo. Samo da ga vidiš kako se

naselio i izgra– dio!.. Zaĉudih se ovoj novosti i nagnah konja onamo kuda mi pratilac pokaza. Veliki ĉetvorougaonik

sitnogorice beše prorešetan, gotovo na silu, oniţim ĉestokolom. S lica, pokraj šire staze kojom smo naišli, velike ozidane i crepom pokrivene vratnice, zatvorene. Iza njih zasovnica kao u staro doba i kao da ograda nije od prošća no ozidana da bolje ĉuva gospodara. Unutra, u dvorištu još dobro neiskrĉenom i sa neravnim stazama preko njega, vidimo novu prostranu i nisku kuću. Bez podruma je, vidi se, a udobna. Sa velikim prozorima, gospodski i domaćinski sagraĊena. Da je vidna i široka, da je stanište ĉoveku koji se ne boji i ni od koga ne zaklanja. Viĉemo da nam se otvori. Brzo prilazi jedan seljak, jamaĉno sluga a ne ĉuvar, neki stariji Kosovac, koji svakako nije nikad pušku ni prstom pipnuo. Smerno nam otvori vratnice, pomoţe da sjašemo, pa štuĉe da pozove gospodara, namigujući mojem pratiocu da dotle podrţi konje.

Znao sam glasitoga protu iz brda, koga je voleo iznad svega. Njegova ţupa, opkoljena Arnautima, stisnuta izmeĊu šarskih brda oko brze reke, bila je poslednja neharica Turĉinu. Drţala se u grĉu, u poslednjem uzmahu, zahvativši zubima njive i livade gde su nekad bili stanovi nejakoga cara. I branila ih od Arnauta i spahija. A on prkosan, bogat i pomaman, hajduk i sveštenik, zatoĉnik i krvnik, od šale ubojica i veliki vitez, uvek na hatu i s puškom preko krila, nije donosio Turĉina koliko svojega momka, kojega je uvek najmljivao izmeĊu Arnauta. Kratak, plećat, riĊ, zelenih zlih oĉiju bio je oliĉenje prkosnika, dahije i ubojice. Nikad bez osmeha, vazda preĊe gotov da poĊe u poteru i puškaranje no u crkvu, taj ĉovek je bio ono što je Turĉin uklesao u zapoved za sebe: „Ĉuvaj se od oĉajne puške srpske―. Sećam se kad je silazio u Prištinu: praznik je to uvek bio za ĉaršijsku raju i pomama kao da su joj sa Prepolca već javili da niz Malo Kosovo nastupa oslobodilaĉka vojska. Ili kad bi došao na kakav sabor po prizrenskoj okolini. Silnici, koji bi tamo dolazili da koga ucene ili posmatraju jedre

snaše, odmah bi se povlaĉili u manastirske konake da na brzinu ruĉaju i brzo se raziĊu: nisu mnogo voleli da se sret– nu sa ĉudnim popom...

A sad, u slobodi, taj ĉovek napustio svoja brda, svoje ĉardake i seljaĉko gospodstvo, pa sišao u ovu kosovsku šikaru da ponovo skućava. Zašto? 3emlje je i gore dosta imao, šume i planine još više, lova i lepih izgleda takoĊe. Što nije sišao u grad, kad se već pomerio sa rodnoga praga?..

Protu Dejana Popovića zatekoh u pĉelaniku. Izne– nadih se njegovoj promeni. Nije ostareo, ali se preobrazio. Na njemu ni redenika, niti za pojasom revolvera, koji je samo za vreme sluţbe spuštao na ţrtvenik. Odelo, iako novo i ĉisto, opet prosto n veoma seljaĉko. Mesto kicoškoga ćurĉeta obiĉan kratki mrki gunj šarplaninski, na nogama veoma jednostavna plitka obuća. Njegovo lice smerno, izraz dosta mekan, u oĉima nekako splasnuo onaj njegov poznati jedak osmejak. U rukama mu duge ćilibarske brojanice kao da je pregao da postane podviţnik. Budi Bog s nama, danas!..

On me toplo zagrli, ali ne podiţe na moje traţenje ruku da me blagoslovi kako je nekada samo on umeo, naroĉito kad gledaju Turci. Pa mi pokaza kuću i okućnicu, pĉelanik i voćnjak tek u zaĉetku. Zatim me uvede pod venjak na jednom uzdignutijem mestu odakle se vidi ceo deo Kosova. Oĉevidno beše se obradovao poseti, te se staraše da bude i veseo i gostoljubiv.

— S kim si ovde, proto? – upitah ga polako, zaĉuĊen što nikoga od ĉeljadi ne vidim. On se nasmeja: — Pa zar nisi ĉuo da sam sasvim ostavio brda? — Tek sad vidim. — Ovde sam samo sa dva najamnika. Gore sam ostavio po– padiju, sinove, kuću, sve. Ostavio brda

i sela, koja sam ĉuvao dokle je bilo potrebno. Ostavio ih u dobru. Sad neka kuće bez mene. Ako im valja!..

— I ovako sam? — Sam. Gore sam ostavio kerove, raspasao oruţje i obesio ga o klin. „Sad otpusti slugu svojega,

Gospode!..― Rekao sam to u potoku ispod kuće, kad sam je napuštao, i tu sam zakopao preĊašnjega Deli–Papaza, tvojega staroga i manito– ga protu. Jest: razoruţao sam ga, zbacio sam svu onu staru silinu sa njegove duše, išĉupao mrţnju iz njegova srca, izagnao onu nenasitu neman iz njegove unutrašnjosti, pa ga kao brava zaoglavio i sveo na Kosovo u ovo šumarje kao kakvoga najobiĉnijega boţjega prostaka. Ha, ha, ha!.. Je li ti dosta?!..

— Ĉudnovato, prosto! — Nimalo!.. KaluĊeri i derviši traţe potoke i dubrave za svoje manastire i tekije. A ja izabrah ovo

mesto i kupih ga za svoje stare dane. Vidiš li ovu lepotu Boţju? Ĉovek danima moţe i gladan da posmatra, jer mu se duša odmara... Dete, hoću da se odmorim i da na sebi vidim što sve moţe ĉovek...

— Ali zašto si upravo napustio brda? — Priĉekaj malo, samo malo, pa mi neće biti potreban ispovednik na poslednjem ĉasu... Sto u venjaku bi brzo postavljen i navaljen zakuskama i sveţom ribom. Uz vrlo staru medovinu

poteĉe njegova priĉa bez nameštanja i uvijanja. Prosta, odista, kao ispovest. ... Poznat je vrlo dobro njegov tegoban ţivot u brdima. Narod je ne samo muĉen i grabljen, no mu je i

svako dosto– janstvo bilo oduzeto. Kad je on kao mlad pop prvi put projezdio kroz nuriju na sedlu, svi arnautski prvaci i spahije su mu poruĉile da sedlo ostavi u popadijinu vajatu a na kljuse metne samar, kao što i priliĉi vlaškom popu... Trpeo je donekle, pa se posle i sam pomamio. Nabavio sebi martinku, naoruţao selo i kraj i kliknuo sve na otpor. Kupio sebi konja dobra, udario mu kite i rese, ispravio se i osilio. Od nevolje, ne iz nekoga pustoga junaštva... Pa se otpoĉelo. Ĉekali su ga po zasedama, gaĊali. Grabili njegova stada, ubi– jali seljake. Zasukao i on rukave. Ĉekao i ubijao koliko je mogao. Pripremao kraĊe i grabeţe, ĉinio svako ĉudo Arnautima da im se samo sveti, pa se još udruţivao sa ĉuve– nim arnautskim hajducima za pljaĉku i ubijanje. Sreća ga je ĉudno sluţila da je izašao na glas, da ga se strašno boje i da nekako saĉuva glavu do prvoga osloboĊenja.

Do velikoratne najezde bio je vitez prema susedima: ni jednoga inoverca nije ni mrko pogledao. A kad je ispred Bugara utekao u planinu, na njegovu je kuću prvi nasrnuo ĉuveni Met Firaja. Neka mu je prosto što je kuću opljaĉkao i ĉeljad zastrašio. Ali je najzad otvorio njegov kovĉeg i obukao njegove odeţde, ĉuvane za ukop, nagoneći popadiju da ga bez pogreške odene: stihar, pa epitrahilj, pa narukvice, pa odeţdu. Ni nadbedrenik nije zaboravio. I to neka mu je s jadom prosto. No taj ĉovek nagnao njegovu popadiju da napuni kadionicu ţara i tamnjana, pa da poĊe ispred njega i kadi oko smetlišta u dvorištu, koje je on triput obišao, mrmo– leći neke reĉi toboţe da ga osveti. E, to prota Dejan Popović nije mogao ni da zaboravi, ni da oprosti. Onda...

Po povratku iz bugarskoga ropstva, još slab i izgladneo, šĉepao je pušku, pozvao svoje sinove i pošao u zasedu Met Firaji.

– A on, kuĉka, Bog da ga sad prosti, zatvorio se u kulu, pa nikako da iziĊe. No ja ustvrdoglavio. Petoga jutra on iziĊe i poĊe putanjom kroz šumu ka kladencu. O ramenu mu turska brzometka, za redenikom veliki nemaĉki revolver...

... Naredio je sinovima da ostanu na mestu i da niko ne sme puške opaliti, a sam sišao na putanju ne skidajući još puške s ramena. Nailazi Met Firaja. I zemlja je u tom trenutku lica imala. Zbunjen, preplašen, mrtvo koraĉa i mutno, a još zverski, pogleda.

– O, Met Firaja, a zar još šećeš po zemlji! — viknuh mu, i on stade kao ukopan, ali bez znaka kakvoga novoga stra– ha.

— Skidaj pušku da se junaĉki ubijemo! On gotovo nesvesno skide pušku i tupo me zagleda, ne govoreći ni reĉi. — Udri! — viknuh mu i podigoh svoju pušku; podiţe i on. — Udri, bre, junaĉe! — viknuh jaĉe, poĉekah trenutak, pogledah ga još jednom, pa opalih, on se

okrenu i pade nauznak bez duše. Prota mu onda priskoĉio i seknuo svoj revolver da ga za nasladu izrešeta. Ali mu spazio izraz mrtvih

oĉiju. Ĉudo. Taj izraz je bio toliko mek i primiren kao da taj nekadanji silnik hoćaše da progovori kako je sve besmislica: i njegovo nekadanje silništvo i protino junaštvo i osve– ta, i Lazar i Murat, i cika pušaka, i jeka gusala i laute, i brda i Kosovo...

— Nećeš verovati: u ţivotu sam pobio toliko ljudi i nikada mi srce nije štrecnulo nad njihovim telesima, a sad mi se nešto prekide u duši n osetih i bol i sram i strašnu ljubav prema krvniku, ovakom istom muĉeniku kao što sam i sam. Klekoh kraj njega, poljubih ga u ĉelo, pokrih rupcem, pa onako, ni sam ne znam što i po kojem zakonu, poĉeh mu iznad glave nešto ĉatiti, sve dok me stariji sin ne trţe i ne nazva budalom i ĉovekom koji nije više za pušku no za manastir Deviĉ, kamo se vode svi šenuti od pameti...

— Pa posle, proto? — Eh, posle!.. Eto vidiš. Malo sam ti već kazao... Nisam više mogao gore da ostanem. Prelomilo mi

se na duši. Pobegao sam ovamo. Da postanem derviš ili kaluĊer, ako hoćeš. Kosovo sam izabrao za manastir ili tekiju, koje ti je po volji. Jer ono je mesto za primirenje. Groblje je. A na groblju ĉovek najlakše razgovara sa sobom. I na meseĉini i na vedru danu. Stari sam ja opet krvnik. Ne dam se lako. Eto, gledam odavde niz razboj, reĊam svoje doţivljaje, pominjem turske grehove. I razgovaram sa svima koji ispustiše dušu na ovom polju i oko njega. Izvodim ih na meseĉini po ovom ĉiĉvarju kao jariće. Skaĉu oko mene po celu noć kao lanad sa ţile na ţilu ogromnih bukava. Svi, i Turci i Srbi. Pa im kadikad podviknem: „A, bre, krvnici jedni, koji vas neĉastivi nagna da nam ostavite ovoliko prokletstvo da s najteţom mukom umiremo ne kao ljudi, no sve kao besovi, kao krvoţedne ţivotinje?!― Podviknem im, zacerekam se n doĊe mi ogroman ćef što su se tukli, što je celo Kosovo neprekidno groblje. I, grešan, uzviknem da su oni krivi, a ne ja. Jer sam ja samo njihovo ispaštanje. Pa se vazda u tom prisetim Met Firaje i njegova poslednja pogleda. „E, proto Dejane, prosta ti sva krv, ali tad... tad si trebao da budeš jaĉi od sebe. Trebao si da spodbiješ i svoju i Metovu brzometku, da zavrljaĉiš u granje, pa s njime zajedno poĊeš kroz sela i progovoriš novu reĉ...― Ali ne dade se, da bi ovo nastalo. Pobegao sam ovamo. Razgovaram sa svojim pĉelama, zurim niz Kosovo n danju n noću i mirim se sa njime. Samo kad me odviše uznemiri Met Firaja, ja uzjašem konja, koji mi je jedino iz prošlosti, pa odjurim do Babljaka, do Lipljana, i to noću, i razgovaram prijateljski s njime: „Ne ljuri se, bre, Meto, na mene, Kosovo je krivo...―

— A sluţiš li, proto, kad? — Ne. Ne više posle Metove smrti. Osetio sam olakšicu kad sam saznao da na to nemam prava.

Sam sebi sam presudio. Sam sebe sam raspopio. Hoću da umrem kao ĉovek. A pre sam sluţio i u krvavim haljinama. Sad ne mogu i neću, jer ovako kao derviš, kao obiĉan rab gospodnji, sluţim noću na meseĉini drugu sluţbu, skidam prokletstvo s Kosova i onoga Babuša s prvom zobnicom jeĉmena... mirim se s kobi da mi Met Firaja na onom svetu ne bi rekao kako sam vlaški slabiković...

Prota Dejan Popović. Zagonetka. I nekad i sad. A najviše sad. U svojem mrkom šarplaninskom gunju mesto ćurĉeta kunetinom postavljena; pod plićom surom kapom mesto kamilavke koju ni pri kraĊi nije zamenjivao; u skromnim belim ĉakširama, optoĉenim sa po dva seljaĉka gajtana. Na svojem derviškom i podviţniĉkom pragu. I u najĉudni– jem manastiru na svetu...

REČNIK MANjE POZNATIH REČI

avdes — oĉišćenje, versko umivanje muslimana, nepo– sredno pred molitvu altan,altin — zlatan novac, dukat antrešelj,antrašelj – me– sto izmeĊu dva dela tovara povrh samara arno,harno — dobro (govori se u Prizrenu i Makedo– niji ataman — kozaĉki vojni starešina besa — arnautska vera, zadana reĉ bektaš — pripadnik derviškog reda kojeg je osnovao Hadţi–Bektaš binjiš — širok ogrtaĉ od ĉohe bulju(g)baša — starešina buljuka, vojni starešina jedne kneţine velenac — šareni vuneni po– krivaĉ, ćilim, šarenica gajle — briga glja — oblik za gle (u Ora– hovcu) granovesan — sumanut, sulud, plah goĉ — bubanj derudedţija — najamnik, plaće– nik def – muziĉki instrument (sliĉan bubnju) din — vera, verski zakon domuzovina – svinjetina, krmetina derman — pomoć, spas, lek, rešenje izlaz iz kakve teške situacije albetana — daće Bog elbete — svakako, bez sumnje zlokovar(nik) — zlo, nedelo jalica,jahalica – konj koji se vodi u povodu, na koga kiri– dţija stavlja svoj prtljag jemenija — marama za povezivanje u ţenskoj muslimanskoj nošnji kavaz — straţar, pandur, telo– hranitelj kamilavka – valjkasta kapa kaluĊera, a zatim i drugih pravoslavnih sveštenika kanavac — grubo, ĉvrsto platno; ubrus, peškir krdţalije — pripadnici nere– gularnih vojnih odreda ledenica — prostorija u kojoj se ĉuva led; srebrom okovan pištolj Morava — Srbija; tako su je Turci zvali kad ne bi hteli da izgovore mrsko im ime „Srbija―. Tako je i

Srbiju nazivala i raja u zvanju, da je ĉinovnik ne bi osumnjiĉio da je protivnik carevine. Inaĉe, Srbi u Turskoj primali su ovu reĉ od Turaka kao pogrdu, omalovaţavanje srpskog naroda, kao kad bi im i opsovali Srbiju

navaka,nafaka — ono što je ĉoveku od Boga, po islamu, odreĊeno da pojede i popi– je u toku ţivota; sudbina, sreća, volja Boţja

neharica — nezahvalnica, ne– milosrdnica nizam — vojnik regularne turske vojske paftalija — puška sa više karika pezevenk — svodnik, pokvare– njak (turski) poskurnik — obredni hleb u pravoslavnoj liturgiji, nafora prikojasa — povod, krivica rezil — osramoćen, obrukan, poniţen, posramljen sahtijana — ureĊena kozja koţa (obiĉno crvene ili ţute boje) seksana,sejsana — tovarni konj, konj natovaren devojaĉkom opremom serbez — slobodan, odvaţan; slobodno, neusiljeno silav — koţni opasaĉ za nošenje poštolja i handţara sneţanik – ĉvrst, neugaţen sneg sojtarija — lakrdijaš, šaljiv– dţija sunet — obrezivanje muslimanske muške dece suteska,sutjeska — kratak, jako suţen deo reĉne doline, tesnac tebavija — pratilac, oruţani sadrug, sledbenik, istomišljenik, prijatelj gospodarev torbeš — poturica, pogrd– nija reĉ od potur. Ozna– ĉava Srbina koji, iako se preverio, nije od Turaka

ništa primio ni u pogledu vere ni u naĉinu ţivota, niti zna ni turski ni arnautski. Najneugled– niji poturica kojem se podsmevaju i Turci i Srbi.

turĉanik — bulka ulema — uĉitelj, uĉeni ver– ski ĉovek; zakonik fis — pleme, rod, bratstvo hak — pravo, pravda, odmazda, naplata dţas — strah, strava, uţas šindra — dašĉice, obiĉno borove ili bukove za pokrivanje krovova