1  

1. USREĆITI DRUGOGA 

Dva muškarca, obojica  jako bolesni zajedno su  ležali u bolnici. Jedan od njih  je svaki dan  imao 

mogućnost sjediti u svom krevetu zbog izdvajanja vode iz njegovih pluća. Njegov krevet je stajao 

uz jedini prozor u sobi 

Drugi muškarac je morao stalno ležati na leđima. 

Brzo su se upoznali i razgovarali po cijele dane. Pričali su o svojim obiteljima, svojim domovima, 

poslu,  gdje  su  bili  u  vojsci,  i  gdje  na  odmoru.  Svaki  dan  je muškarac  koji  je  sjedio  uz  prozor 

opisivao drugome muškarcu stvari koje je vidio vani. 

Muškarac na drugom krevetu je počeo živjeti za te jednosatne trenutke kada je njegov prijatelj 

sjedio  i pričao o događanjima  i bojama vanjskoga svijeta. Prozor  je gledao na park uz  jezero s 

labudovima. 

Guske i labudovi su se igrali u vodi, a mala su djeca spuštali svoje male čamce u vodu. 

Mladi parovi su zagrljeni šetali uz cvijeće svih boja. Veliko, staro  i snažno drveće  je uljepšavalo 

pokrajinu, a u daljini su se vidjela svjetla grada. 

Kada  je muškarac uz prozor detaljno objašnjavao sve to, njegov  je prijatelj na drugom krevetu 

zatvorio oči te zamišljao sve te slikovite prizore. 

Jednoga dana mu  je muškarac uz prozor opisivao paradu, koja se kretala uz  jezero. Bez obzira 

što njegov prijatelj nije čuo tu muziku, on ju je vidio u svom umu. Tako su prolazili dani i tjedni. 

Jednoga  jutra  je  jutranja sestra donijela vodu za umivanje  i uz prozor pronašla tijelo muškarca 

koji je u snu mirno umro. Bila je tužna i pozvala je medicinsko osoblje koje je tijelo odnijelo van. 

Odmah kada je to bilo moguće, drugi muškarac je zamolio da ga pomaknu uz prozor. Sestra mu 

je sa zadovoljstvom udovoljila, pobrinula se da se je udobno namjestio te ga ostavila samog. 

Uz veliki napor podigao se polako na laktove kako bi po prvi puta ugledao vanjski svijet. 

Konačno  je  imao  priliku  sam  uživati  u  vanjskim  ljepotama.  Pogledao  je  kroz  prozor  i  ugleda 

prazan zid. 

Muškarac  je pitao sestru koji  je to bio razlog da  je pokojni prijatelj tako  lijepo opisivao stvari u 

vanjskom svijetu. Sestra mu je rekla da je bio slijep i da nije mogao vidjeti zid koji je stajao ispred 

prozora. Reče: »A, možda je htio usrećiti vas?« 

2. INDIJSKA NARODNA PRIČA 

2  

Nekada davno sva  ljudska bića bila su bogovi, ali su tako zloupotrebili to svoje božanstvo da  je 

vrhovni  bog  Brama  odlučio  da  im  ga  oduzme  i  sakrije  ga  tamo  gdje  ga  nikad  neće  naći. Ali, 

pitanje  je bilo gdje sakriti njihovo božanstvo. Zato  je Brama sazvao savjet bogova da bi mu oni 

pomogli da odluči. "Hajde da ga zakopamo duboko u zemlju", rekoše bogovi. Brama odgovori:  

"Ne, to ne valja jer ljudi će kopati zemlju i naći će ga." Onda bogovi predložiše: "Da ga potopimo 

u najdublji ocean?" Brama  se nije  složio:  "Ne, ni  tamo",  reče,  "jer  će oni naučiti da  zarone u 

ocean  i  naći  će  ga."  Bogovi  će  na  to:  "A  da  ga  odnesemo  na  vrh  najviše  planine  i  tamo 

sakrijemo." Ali,  Brama  je  i  ovoga  puta  odgovorio:  "Ne,  ni  to  nije  dobro  jer  će  se  vremenom 

popeti na svaku planinu i opet će preuzeti svoje božanstvo." Onda bogovi odustaše i rekoše: "Ne 

znamo gdje da ga sakrijemo pošto,  izgleda ni na zemlji ni u moru nema mjesta do kog  ljudska 

bića neće stići." 

Brama  je  dugo  razmišljao,  a  onda  je  rekao:  "Evo  šta  ćemo.  Sakrićemo  njihovo  božanstvo  u 

najdublji dio njihovog sopstvenog bića jer ljudi se nikad neće sjetiti da ga tu traže." 

Svi su se bogovi složili da je to savršeno skrovište, te tako učiniše. I od tog vremena ljudi su prošli 

zemlju uzduž i poprijeko, kopali, ronili, peli se i istraživali tražeći nešto što je već bilo u njima. 

3. ČAJEVI ZA SVEKRVU 

Jednom davno, djevojka zvana Li –Li se udala i otišla da živi kod svog supruga i njegove majke. 

Za veoma kratko vrijeme Li‐Li je shvatila da nikako neće uspjeti da se složi sa svojom svekrvom. 

Njihovo ponašanje je bilo toliko različito, da se Li‐Li jako ljutila zbog mnogih svekrvinih navika, na 

što je svekrva pak odgovarala kritikom. 

Prolazili su dani, prolazile su sedmice… 

Li‐Li i njena svekrva nikako nisu prestajale da se raspravljaju i svađaju. Međutim, činjenica da je 

Li‐Li, shodno staroj kineskoj tradiciji, dužna pokoravati se svekrvi  i  ispunjavati njene prohtjeve, 

dodatno je otežavala situaciju. 

Zbog svih tih svađa i nesreća u kući muž je jako patio. 

Na kraju Li‐Li više nije imala snage da izdrži lošu narav i ponašanje svoje svekrve, pa je odlučila 

da što prije nešto poduzme. 

Li‐Li je otišla kod očevog dobrog prijatelja, gospodina Huanga koji prodaje čajeve . Ispričala mu 

je o cijeloj  situaciji  i pitala da  li bi on  imao da  joj proda neki otrov, kako bi ona mogla  riješiti 

problem. 

3  

Gospodin Huang se malo zamislio i na kraju rekao: “Li‐Li , pomoći ću ti da riješiš svoj problem, ali 

moraš me dobro poslušati i ispuniti ono što ti budem rekao.” Li‐Li reče : “Da, gospodine Huang , 

učinit ću šta god mi kažete ” 

Gospodin Huang ode u stražnju sobicu i vrati se nakon par minuta sa paketom čajeva. 

Rekao je: “Možeš koristiti otrov koji brzo djeluje da bi se oslobodila svoje svekrve, međutim, to 

može  izazvati  sumnje  kod  ljudi.  Zbog  toga  sam  ti  dao  dosta  čaja  koji  će  polako  trovati  njen 

organizam. Svakog drugog dana pripremi ukusno  jelo  i  stavi pomalo ovih  trava u njen obrok. 

Ipak, moraš paziti da neko ne posumnja na  tebe  kad ona umre, moraš biti  veoma oprezna  i 

promjeniti ponašanje prema njoj, budi ljubazna. Nemoj se svađati, poštuj ono što kaže i odnosi 

se prema njoj kao da je kraljica” 

Li‐Li  je bila  jako  sretna. Zahvalila  je gospodinu Huangu  i požurila kući da  što prije  započne  sa 

njenom zaverom ubistva svekrve. Prolazile su sedmice, prolazili su mjeseci... Li‐Li  je svaki drugi 

dan servirala specijalno začinjeno jelo svojoj svekrvi. Sjećala se šta joj je gospodin Huang rekao 

kako  da  izbjegne  sumnju  u  ljudi,  tako  da  je  kontrolisala  svoju  narav,  bila  je  poslušna  prema 

svojoj svekrvi i ophodila se prema njoj kao prema svojoj majci. 

Nakon šest mjeseci cijela kućna atmosfera je bila izmjenjena. 

Li‐Li je naučila kako da kontroliše svoju narav toliko dobro da se čak nikad više nije ljutila ili bila 

nervozna. Nije  imala čak ni  jedan razlog za to od svoje svekrve tokom posljednjih šest mjeseci. 

Svekrva je djelovala puno nježnije, pa se obostrano slaganje zaista primjećivalo. 

Njeno  ponašanje  prema  Li‐Li  se  promijenilo,  počela  je  da  voli  svoju  snahu  kao  svoju  rođenu 

kćerku. 

Bez prestanka  je pričala svojoj  rodbini  i prijateljicama kako  je Li‐Li najbolja snaha koju bi  ikad 

poželjela. 

Li‐Li  i  njena  svekrva  su  se  sada mnogo  bolje  ophodile  jedna  prema  drugoj,  baš  kao majka  i 

kćerka. 

Muž joj je bio jako sretan vidjevši šta se događa u poslednje vrijeme. 

Jednoga dana,  Li‐Li  je ponovo otišla  kod  gospodina Huanga  i ponovo  ga  zamolila  za pomoć  : 

„Dragi gospodine Huang, molim vas pomozite mi da spriječim otrov da ubije moju svekrvu! Ona 

je  postala  divna  žena  i  volim  je  kao  svoju majku.  Ne  želim  da  umre  od  otrova  koji  sam  joj 

davala!” 

Gospodin Huang se nasmješi  i zavrti glavom „ Li‐Li  , nemoj ništa brinuti  . Nikada  ti nisam dao 

nikakav otrov. Čajevi su bili puni vitamina da poboljšaju njeno zdravlje. Jedini otrov je bio otrov 

4  

u tvojim mislima i ponašanju prema njoj, ali ni toga više nema, jer je tvoja ljubav prema njoj sve 

izmijenila.” 

Jeste li ikada razmišljali da onako kako tretirate sebe, tako će vas tretirati i drugi? 

U Kini kažu: Osoba koja voli druge je osoba koju i drugi vole. 

4. ZLATNI BUDA 

" A sada da ti otkrijem moju  

jednostavnu tajnu. Čovek samo srcem  

može pravilno da vidi. Ono što je bitno  

ne može da se vidi okom "  

Antoan Sent‐Egziperi 

U jesen 1988. moja supruga Džordžija i ja bili smo pozvani u Hongkong da na jednoj konferenciji 

predstavimo  tehnike  sticanja  samopoštovanja.  Pošto  nikada  do  tada  nismo  bili  da  Dalekom 

istoku, odlučili smo da nastavimo putovanje i posetimo Tajland. Kada smo stigli u Bangkok, hteli 

smo da  krenemo u obilazak najčuvenijih budističkih hramova u  tom  gradu.  Sa prevodiocem  i 

vozačem. Džordžija i ja posetili smo toga dana puno budističkih hramova, ali su oni ubrzo posle 

toga počeli da blede u našem sećanju. Međutim, jedan hram ostavio je neizbrisiv pečat u našim 

srcima  i glavama. Zove se Hram zlatnog Bude. Sam hram  je veoma mali, verovatno ne veći od 

trideset puta trideset stopa. Međutim, kada smo kročili u njega, zanemeli smo pred deset  i po 

stopa visokim Budom od čistog zlata. Teži više od dve i po tone i prema nekim procenama, vredi 

oko  sto  devedeset  i  šest  miliona  dolara!  Bio  je  to  prilično  nesvakidašnji  prizor  ‐  ljubazni 

gospodin, pa ipak impozantni Buda od čistoga zlata, smeši se na nas. 

Upustivši se u istraživanje uobičajeno prilikom ovakvih poseta , otišao sam do staklenog sanduka 

u  kome  se  nalazilo  veliko  parče  gline,  debljine  osam,  a  širine  dvanaest  inča.  Odmah  pored 

staklenog sanduka stajao je natpis sa podacima o ovom izvanrednom umetničkom delu. 

Još davne 1957. godine. jedna grupa kaluđera iz nekog manastira morala je da prenese glinenog 

Budu iz svog hrama na novu lokaciju, jer je čitav manastir trebalo da se preseli na drugo mesto 

zbog  izgradnje autoputa kroz Bangkok. Kada je dizalica krenula da podiže tog džinovskog  idola, 

on je, zbog velike težine, počeo da puca. Što je još gore, u tom trenutku počela je i kiša. Glavni 

kaluđer,  koji  se  brinuo  da  se  sveti  Buda  ne  ošteti,  odlučio  je  da  se  statua  ponovo  spusti  na 

zemlju  i prekrije velikom ciradom kako bi se zaštitila od kiše. Nešto kasnije u toku noći, glavni 

kaluđer otišao je da obiđe Budu. Upalio je baterijsku lampu i uperio je ispod cirade da vidi da li 

je Buda  suv. Kada  je  snop  svetlosti uperio u pukotinu, uočio  je  slab odsjaj  i pomislio da  je  to 

5  

nešto neobično. Kada  je bolje pogledao  taj odsjaj  svetlosti,  zapitao  se da  se možda nešto ne 

nalazi  ispod sloja gline. Otišao  je do manastira da donese čekić  i dleto  i počeo da razbija glinu. 

Kada je zgulio sloj gline, ukazala se još svetlija i veća površina . Mnogo časova rada utrošio je dok 

se nije našao lice u lice sa izuzetnim Budom od "suvoga zlata".  

Istoričari smatraju da je nekoliko stotina godina pre nego što je glavni kaluđer pronašao zlatnog 

Budu burmanska armija planirala da okupira Tajland (koji se tada zvao Sijam). Sijamski kaluđeri, 

shvatajući da  će njihova zemlja ubrzo biti napadnuta, prekrili su  tog dragocenog zlatnog Budu 

slojem gline, kako bi sprečili Burmance da uzmu njihovo blago. Nažalost, izgleda da su Burmanci 

zaklali sve sijamske kaluđere,  tako da  je dobro  čuvana  tajna o zlatnom Budi otkrivena  tek  tog 

sudbonosnog dana 1957. godine.  

U avionu, u povratku kući, pomislio sam  : "Svi smo mi kao glineni Buda prekriveni omotačem 

hrabrosti koji  je nastao  iz straha, a  ipak se  ispod njega u svakome od nas krije "zlatni Buda"  , 

"zlatni Isus" ili "zlatna suština", odnosno naše pravo biće. Negde između druge i devete godine 

počinjemo da prekrivamo svoju "zlatnu suštinu" , odnosno naše prirodno biće. To što je kaluđer 

uradio  čekićem  i dletom, moramo  i mi da uradimo. Sada  je naš  zadatak da ponovo otkrijemo 

svoju pravu suštinu. 

5. TAKO, DAKLE! 

Učitelja zena Hakuina, susjedi su hvalili kao čovjeka koji živi čednim životom. 

Blizu njega živjela je jedna lijepa djevojka čiji su roditelji držali prodavnicu hrane. Iznenada, bez 

ikakvog upozorenja, njeni roditelji otkriše da je u drugom stanju. Ovo razljuti roditelje. Djevojka 

ne htjede priznati tko je otac, ali poslije mnogo svađe imenova Hakuina. 

U velikoj ljutnji roditelji odoše do učitelja. 

"Tako, dakle!", bijaše sve što on reče. 

Kada  se dijete  rodilo, donijeli  su ga Hakuinu. On  je već  izgubio  svoj ugled,  što ga nije mnogo 

brinulo, ali  je veoma dobro vodio  računa o djetetu. Dobijao  je mlijeko od svojih susjeda  i sve 

drugo što je djetetu trebalo. 

Poslije godinu dana djevojka ‐ majka nije mogla više izdržati. Reče roditeljima istinu ‐ da je pravi 

otac djeteta jedan mladić koji je radio na ribljoj tržnici. 

Majka i otac djevojke odmah odoše do Hakuina da ga mole za oproštaj, i iskreno se izvine, a i da 

uzmu dijete nazad. 

Hakuin je bio predusretljiv. Ustupajući im dijete, sve što je rekao bilo je: "Tako, dakle!" 

6  

6. OTKUD ZNAŠ 

Čuangce i Hueitce šetali su mostom iznad reke Hao, kad Čuangce primijeti:"Vidiš kako se ribica 

praćakaju u rijeci! To je njihova sreća." 

"Kako možeš znati u čemu je sreća riba kad i sam nisi riba?"upita Hueitce. 

"A otkud ti znaš da ja to ne znam kad ti nisi ja",odgovori Čuangce. 

7. MOJIM OKOM 

Bio jednom jedan kralj. Čuo je za priču o dvoje ludo zaljubljenih ‐ Lejli i Medžnunu. Saznao je da 

je Medžnun napustio svoj dotadašnji život u gradu i počeo živiti u pustinji i na poljima. 

Kralj  pozva  svoje  vezire  (ministre)  i  vojnike  te  im  naredi  da mu  dovedu Medžnuna  u  palaču. 

Vojnici odoše na polja, pronađoše Medžnuna i dovedoše ga pred kralja. 

“Zašto si napustio društveni život, ostavio svoj dom a nastanio pećine i pustinje? Kako to da nisi 

osjetio slatkoću druženja?”, upita kralj. 

“Ostavio  sam  svoju  rodbinu  i prijatelje  jer  su me krivili  zbog  ljubavi prema  Lejli. Ah, kako bih 

volio da dođe dan kada  će oni vidjeti njenu  ljepotu  i  svi  se u nju  zaljubiti,  i požaliti  zbog  svih 

ukora koje mi zbog nje uputiše!”, odgovori Medžnun. 

Nastavio je pričati i pričati o Lejlinoj ljepoti do te mjere da je i kralj poželio viditi Lejlu. Naredio je 

vojnicima da mu ju dovedu. 

Vojnici  odoše  do  Lejlinoga  plemena,  pronađoše  je  i  dovedoše  pred  kralja.  Na  kraljevo 

iznenađenje, Lejla bijaše mršava, tamnoputa i nimalo lijepa. 

“Pa ona nije ništa posebno, sasvim  je obična. Moje sluškinje  ljepše su od nje. Nema sjaja, niti 

ljepote”, pomisli kralj. 

Medžnun, osjetivši kraljeve misli, reče: 

“Kralju, trebaš vidjeti Lejlin sjaj  i  ljepotu mojim očima. Moraš  imati Medžnunovo oko kako bi ti 

se tajna njene ljepote otkrila.” 

8. ZNAČENJE SNA 

Jednom je jedan pobožan čovjek sanjao san kako bježi od lava. Čovjek pobježe na drvo i sjede na 

jednu granu drveta. Pogledavši dolje ugleda  lava koji ga čeka. Zatim čovjek pogleda na stranu  i 

ugleda dva pacova kako kruže oko grane, na kojoj  je sjedio  i  jedu  je.  Jedan pacov  je bio crn a 

7  

drugi bijel. Činilo se da će grana uskoro pasti na zemlju. Čovjek sa strahom opet pogleda dole i 

ugleda crnu zmiju kako otvara svoja velika usta tako da mu se činilo da će upasti u njih. 

 Čovjek  pogleda  iznad  sebe  da  vidi  imali  nešto  zašto  bi  se mogao  uhvatiti. Ugledao  je  drugu 

granu sa saćem meda na njoj. Kapi meda su kapale  iz saća. Čovjek htjede da okuša  jednu kap. 

Pružio je jezik i okušao kap meda koja je pala. Med je bio veoma sladak. On htjede da okuša još 

jednu kap. Kada  to uradi  izgubi se u slasti meda. Tako da zaboravi pacove koji su  jeli njegovu 

granu,  lava na zemlji  i zmiju koja  je sjedila  ispod njega. Nako  izvjesnog vremena probudi se  iz 

svog sna. 

Tražeči značenje sna otišao je do pobožnog učenjaka. Ovaj mu reče: „Lav kojeg si vidio je smrt. 

Uvijek te progoni i ide za tobom kuda god da ideš. Dva pacova bijeli i crn pretstavljaju dan i noć. 

Bijeli predstavlja dan a crni noć. Oni kruže jedan za drugim, jedući tvoje vrijeme i približavajući ti 

smrt. Velika crna zmija sa velikim ustima je tvoj grob čekajući da padneš u njega. Saće meda je 

ovaj  svijet  a  slatki med  je uživanje ovog  svijeta. Mi  volimo da okušamo  slatko uživanje ovog 

svijeta želeći sve više  i više. U međuvremenu se  izgubimo u  tom uživanju  tako da zaboravimo 

naše vrijeme, našu smrt i naš kraj.“ 

9. DOBRO U ZLU I ZLO U DOBROM 

Kineski seljak i njegov sin od sve imovine imali su samo jednu kobilu. Nekom prilikom kobila im 

je pobjegla  i njihov susjed  je došao  i kazao  im: "Kakva užasna stvar, da vam kobila pobjegne." 

Seljak je odgovorio: "Ne znam da li je loša ili dobra. Takav je život." 

Sledećeg dana kobila se vratila i sa sobom dovela čitav čopor divljih konja. Susjedi su se okupili i 

rekli: "kakva velika sreća. Tvoja kobila ti  je dovela toliko drugih konja. Sada si bogat čovjek." A 

seljak je odgovorio: "Teško je reći da li je to dobro ili zlo. To je život." 

Seljakov sin je htio da ukroti konje i pojahao je jednog. Ali konj ga je zbacio, on je slomio nogu i 

ostao hrom. Susjedi su  rekli seljaku: "Užasno  je  to što  ti se desilo. Tvoj sin da ostane bogalj." 

Seljak je odgovorio: "ja ne znam da li je to zlo ili dobro. To je život." 

Uskoro su vojnici došli u selo  i mobilisali za rat sve sposobne mlade  ljude  i uzeli su susjedovog 

sina, ali seljakovog nisu,  jer  je bio hrom. Tada  je susjed rekao: "Možda više nikada neću vidjeti 

svog sina. Ali ti si srećan, tvoj sin je pošteđen." Seljak je opet odgovorio: "Ja ne znam da li je to 

dobro ili zlo. To je život." 

10. DVA VUKA 

Jedan stari Čiroki Indijanac, ispričao je svom unuku: 

8  

" U  ljudima  se odvija neprekidna bitka. Tu  se  stalno bore dva vuka. Jedan  je Zlo. To  je  strah, 

gnev,  zavist  ,  žalost,  kajanje  ,  pohlepa,  nadmenost,  samosažaljenje,  krivica,  ogorčenje, 

inferiornost, laži, lažni ponos, superiornost i ego. 

Drugi  je Dobro. To  je  radost, mir,  ljubav, nada, vedrina, poniznost, dobrota, dobronamernost, 

saosećanje, velikodušnost, istina, samilost i vera." 

"I koji vuk pobeđuje?" ‐ upita unuk, sa očima koje su sijale od radoznalosti. 

Stari Čiroki odgovori: "Onaj koga hraniš" 

11. DVA DRUGA  

Bila jednom dva druga... 

Jednom se desi da se posvađaju, i jedan od njih drugome opali šamar.  

Ovaj,  iako ga  je bolelo, ništa ne  reče, već na pesku napisa: ”Danas mi  je moj najbolji prijatelj 

opalio šamar.”  

Oni produžiše dalje,  i naišavši na  jezero, odlučiše da se okupaju. Odjednom, drug koji  je dobio 

šamar poče  tonuti. Drugi hitro  skoči u  vodu  i  izvuče  ga na obalu. Kada utopljenik dođe  sebi, 

napisa na kamenu: ”Danas mi je moj najbolji prijatelj spasao život.”  

Tada ga drug, koji mu je opalio šamar i koji ga je spasao, upita:  

‐ Kada sam te uvredio, pisao si po pesku, a sada pišeš po kamenu. Zašto?  

‐ Kada nas neko uvredi, to treba da zapišemo na pesku, kako bi vetar mogao razvejati. A kada 

nam  neko  učini  dobro,  to  treba  da  uklešemo na  kamen,  kako  ga  nikakav  vetar ne  bi mogao 

obrisati.  

Nauči da uvrede pišeš po pesku, a radosti po kamenu. 

12. MEDŽNUN TRAŽI LEJLU  

Neki  čovjek, prolazeći pustim drumom, ugleda Madžnuna gde  sedi u prašini  i prebire po njoj, 

kao da nešto traži. 

»Šta to tražiš, Medžnune?«, upita, misleći da je mladić možda izgubio prsten, ili tome slično. 

»Tražim Lejlu«, odgovori Medžnun spokojno. 

»Lejlu?! Misli li da će je naći baš ovde?«, oprezno će onaj čovek, uveren da ima posla s ludakom. 

»Ja nju tražim svugde«, odgovori Medžnun, »u nadi da ću je naći negde.«   

9  

13. JEDNA MALA PRIČA 

pročitajte ovo do zadnje rečenice 

Djevojka  je čekala avion u čekaonici  jednog velikog aerodroma. Pošto  je trebala dugo da čeka, 

odlučila je da kupi knjigu da bi joj vrijeme brže prošlo. Kupila je knjigu i paketić keksa. Sjela je u 

čekaonicu VIP da je niko nebi uznemiravao. Pored nje je bila stolica sa keksom, a sa druge jedan 

gospodin koji je čitao novine. Kad je ona počela da uzima keks i gospodin je uzeo jedan. Ona se 

šokirala, ali ništa ne reče i nastavi da čita knjigu. 

U  sebi  je pomislila: Ma gledaj  ti ovo, da  samo  imam malo više hrabrosti, do  sada bih ga  već 

udarila... Svaki put kad je ona uzimala jedan keks, čovjek pored nje, ne obazirući se ni na šta, je 

uzimao isto tako jedan. Nastavili su tako dok nije ostao samo jedan u paketu i djevojka pomisli: 

Baš me interesuje šta će sad uraditi!!!. 

Čovjek uze posljednji i podijeli ga na dvoje! Ovo je zaista previše poče da uspuhuje šokirana, uze 

svoje stvari, knjigu, torbu i ode prema izlazu iz čekaonice. Kada se osjećala malo bolje, nakon što 

ju  je prošla huja,  sjela  je na mjesto gdje nije bilo nikoga da bi  izbjegla neke druge neprijatne 

događaje.  Zatvori  knjigu  i  otvori  torbu  da  je  ubaci. U  tom  trenutku  ugleda  paketić  keksa  još 

uvijek netaknut.  

Postidje se kao kradljivac i tek tada shvati da je keks, isti kao njen, bio od gospodina koji je sjedio 

pored nje, ali koji je, bez šokiranja, nervoze ili prepotencije, podijelio i svoj posljednji komad sa 

njom, totalno suprotno od nje, koja se čak osjećala povrijeđena u sopstveni ponos i osjećanja.  

ZAKLJUČAK: 

Koliko puta u našem  životu  ćemo  ili  smo pojeli  tuđi  keks,  a da  to nikad nećemo  ili nismo ni 

saznali? Prije nego  što  se dođe do brzopletog  zaključka  i prije nego  što  se počne misliti  loše, 

GLEDAJ sa pažnjom detalje, vrlo često situacija nije onakva kako izgleda nama na prvi pogled!!!! 

U životu postoji 5 stvari koje ne mogu da se vrate:  

‐ Kamen kad je bačen; 

‐ Riječ nakon što je rečena; 

‐ Mogućnost nakon što je izgubljena; 

‐ Vrijeme kad je prošlo; 

‐ Ljubav za koju se NE BORI. 

14. ČETIRI SU SVEĆE POLAGANO GORELE. 

10  

Bila je tišina i mogao se čuti njihov razgovor. 

Prva je sveća rekla: 

"JA SAM MIR. 

NAŽALOST, LJUDI ME NE USPEVAJU SAČUVATI, MISLIM DA ĆU SE UGASITI."  

I odmah se ugasila. 

Druga je sveća rekla:  

"JA SAM VERA.  

NAŽALOST, MNOGI  LJUDI  IMAJU  POVRŠNU  VERU  I  JA  IH NE  ZANIMAM. NEMA  SMISLA DA  I 

DALJE GORIM." 

Tek što je to izgovorila, dunuo je lagani povetarac i ugasio ju.  

Treća je sveća žalosno progovorila: 

"JA SAM LJUBAV. 

NEMAM VIŠE SNAGE. LJUDI ZABORAVLJAJU NA MENE, I TO KOLIKO SAM IM POTREBNA. ONI NE 

LJUBE NI SVOJE NAJBLIŽE." 

I bez oklevanja se ugasila. 

ODJEDNOM JE UŠLO JEDNO DETE I UGLEDALO TRI UGAŠENE SVEĆE. 

"ŠTA JE TO?" upitalo je dete.  

"VI STE TREBALE SVETLITI DO KRAJA."  

I rekavši to, počelo je plakati. 

Uto je progovorila četvrta sveća:  

"NE BOJ SE, DOK JA GORIM MOĆI ĆEMO UPALITI UGAŠENE SVEĆE. JA SAM NADA." 

Detetu su zablistale oči od radosti dok je s upaljenom svećom vraćalo svetlo ugašenim svećama.. 

NEKA NIKAD NE PONESTANE NADE U SRCIMA NAŠIM! 

   

11  

15. KAKO OBUZDATI LJUTNJU 

Nekada davno  živela  je devojčica koja  je  imala  lošu narav. Njena majka  joj  je dala kesu punu 

eksera i kazala joj da svaki puta kad izgubi živce mora zabiti jedan ekser u ogradu. 

Prvi  dan  je morala  zabiti  čak  37  eksera!  Tokom  sledećih  nekoliko  nedelja  kako  se  je  učila 

kontrolisati, broj eksera zabijenih smanjivao se iz dana u dan. 

Shvatila je da joj je lakše obuzdavati ljutnju nego zabijati ekser u tvrdu ogradu.  

Napokon, stigao je dan kada devojčica nije izgubila živce ni jedanput! Kazala je to majci i ona joj 

je savjetovala da svaki takav dan koji prode u miru ‐ izvuče jedan ekser. 

Stigao  je dan kada  je devojčica rekla majci da više nema niti  jednog eksera u ogradi! Majka  je 

uzela kćer za ruku i odvela je do ograde, i rekla joj:  

"Dobro si učinila kćeri moja...ali pogledaj rupe koje su ostale u ogradi...ograda više nikada neće 

izgledati  isto! Kada kažeš nekome nešto u  ljutnji povrediš ga. Kao da  zabiješ nož u  tu osobu  i 

potom ga  izvadiš napolje. Nema veze koliko puta kažeš: "Žao mi  je"..rana  je  ipak  još uvek  tu. 

Povrediti nekoga rečima je ponekad gore nego fizički. Prijatelji su naše retko bogatstvo i treba ih 

čuvati.  Oni  te  nasmejavaju  kada  si  tužna,  ohrabruju  te  kada  trebaš  uspeti  nešto  u  životu, 

pozajmljuju ti rame za plakanje, uši za slušanje i otvaraju ti srce." 

16. LJUBAV SVE REŠAVA 

Jedna žena je izašla iz kuće i ugledala tri čoveka sa dugim belim bradama kako sede na dvorištu. 

Nije ih poznavala. Rekla je: "Ne bih rekla da Vas poznajem ali mi delujete gladni. Molim Vas da 

uđete i pojedete nešto. " 

"Zajedno ne možemo ući u kuću,"odgovorili su. 

"A što ne?" pitala je žena. 

Jedan od staraca počeo je da objašnjava:  

"Njegovo ime je Dobronamernik", pokazao je na jednog od njih zatim pokazavši na drugog reče:  

"On se zove Uspeh, a ja sam Ljubav. Sada se vrati u kuću  i dogovori se sa mužem kojeg od nas 

hoćete da pozovete". 

Žena se vratila u kuću i ispričala mužu šta joj je starac rekao. Muž se obradovao:  

"Ovo  je divno!! U ovom slučaju pozovimo Dobronamernika. Neka uđe  i nek nam napuni kuću 

dobrom namerom!" 

12  

Žena je predložila:  

" Zar ne bi bilo bolje pozvati ljubav? Kuća bi nam se napunila ljubavlju!" 

Muž se složio. Žena je izašla i upitala starce: 

"Ko je od Vas Ljubav? Molim te uđi i budi naš gost". 

Ljubav ustade  i krenu prema kući. Druga dvojica  su  takođe ustali  i pratili  svog druga. Žena  je 

iznenađeno upitala Dobronamernika i Uspeh:  

"Ja sam samo Ljubav pozvala, zašto vi dolazite?" 

Starci su odgovorili u isti glas:  

"Da si pozvala Dobronamernika ili Uspeh druga dvojica bi trebalo da ostanu napolju. Ali pošto si 

pozvala Ljubav gde on ide tu i mi pripadamo". 

Gde je Ljubav tu se može naći i Dobra namera a i Uspeh!!!!!! 

Ja Vam Želim... 

Gde ima bola želim Vam mir i Blagoslov. 

Gde je oskudica želim da se vrati samopouzdanje da bi ste istrajali. 

Gde je umor i premorenost želim Vam ozdravljenje,strpljenje i ponovnu snagu. 

Gde je strah želim Vam ljubav i hrabrost. 

17. DATI KRV. 

Pre mnogo godina, dok sam radio kao volonter u Standford bolnici, upoznao sam malu devojčicu 

po  imenu  Liz  koja  je  patila  od  retke  i  teške  bolesti.  Jedina  šansa  za  njen  oporavak  bila  je 

transfuzija kvi od njenog petogodišnjeg brata, koji  je na čudesan način preboleo  istu bolest a  i 

razvio antitela potrebna za borbu sa bolešću. Doktori su objasnili malom dečaku situaciju, i pitali 

dete da  li  je spreman da da krv svojoj sestri. Video sam da  je oklevao samo za momenat pre 

nego što je duboko uzdahnuo i rekao " Da, hoću ako će to spasiti Liz" 

Kako  je  transfuzija odmicala,  ležao  je u  svom  krevetu pored  sestre  i  smešio  se,  kao  i  svi mi, 

videvši kako joj se vraća boja u obraze. A onda je njegovo lice pobledelo i njgov osmeh je nestao. 

Pogledao je u doktora i pitao zabrinutim glasom: 

" Hoću li odmah početi da umirem?" 

Mali dečak je pogrešno razumeo doktora, mislio je da će sestri dati svu svoju krv. 

13  

18. POSMATRAJ 

Posmatraj  stablo.  Razmišljaj  o  njemu  kroz  godišnja  doba.  Videćeš  kako  nailazi  na  mnoga 

iskušenja.  

U proleće, radovaćeš se gledajući ga kako mu cvetaju pupoljci. Možda i nećeš zapaziti kako teško 

podnosi kasne snegove i hladne vetrove koji dolaze sa severa.  

Sviđa ti se stablo kako se lagano njiše na toplom letnjem suncu? Ali možda nećeš shvatiti kako je 

žedno u sušnim razdobljima. Možda nećeš  čuti vapaje za  toplom  letnom kišom kako bi utolilo 

žeđ. 

Sviđaju ti se sjajne šarene boje njegove jeseni, kad se stapa s drugim stablima kako bi ti mogao 

uživati u prelepom predelu? Ali primećuješ  li njegovo ukočeno  telo na hladnoj kiši u  ledenom 

januaru? Uočavaš li zebnju kad mu vetrovi odnose list po list?  

Zimi će ti se svideti vijugave siluete koje beli sneg i hladnoća stvaraju na njegovim granama. Ali 

čuješ li kako mu grane pucaju od studeni i težine snega?  

Promatraj  stablo. Razmišljaj o njemu od  jednog do drugog godišnjeg doba. Pored  lepote uoči 

patnju. 

I reci sebi: slično mi  je.  Ima svoja godišnja doba kao  i  ja. U njima otkriva svoju  lepotu. U njima 

prolazi  svoje  kušnje.  Jer  život,  čoveka  ili  stabla,  ima  lepih dana  ali  i nevremena, oluja,  grada, 

suše…  

Ne  postoji  život  bez  iskušenja. Nemoj misliti  da  život  nije  zaslužio  življenje.  Suprotno.  Svako 

iskušenje skriva jedan trezor. Otkrićeš ga ako razbiješ školjku patnje. Na dnu se nalazi blago: ono 

će promeniti tvoj život u blistavi dragi kamen.  

Iskušenje te može srediti. Matirati. Može se sručiti na tebe kao što se prirodna nepogoda sruči 

na  stablo. Ali  iskušenje  je poziv na uzdignuće.  Zamisli  šta bi bilo od  leptira da ne  želi  izaći  iz 

čaure. Zamisli koliko bi nestalo lepote kad gusenice ne bi prihvatile iskušenje promene.  

Čovek  raste  menjajući  se:  od  razdora  u  susret,  od  napuštanja  u  prihvatanje.  Tako  zrijemo 

prihvatajući mnoga umiranja čitavoga životnog veka, umiranja vode u nova rađanja.  

Ne trči prema iskušenjima. Pusti godišnjim dobima da se pobrinu za taj posao.  

Ali  kad  se  iskušenja  ispreče na putu, ne beži. Ne odustaj. Uspravi  se. Guraj napred.  Idi dalje. 

Posmatraj stablo. Misli o njemu kroz godišnja doba. I uči se od njega. 

   

14  

19. STABLO I CVET 

U  zoru  je podno  stabla  iznikao malen Cvet.  I  tek  što  je otvorio oči, ugledao  je  Stablo.  ‐ Ti  si, 

sigurno, veliki Cvet  ‐ reče mu.  ‐ Ne,  ja nisam Cvet.  Ja sam Stablo  ‐ odgovori Stablo.  ‐ Kakva  je 

razlika  između Stabla  i Cveta?  ‐ upita Cvet.‐ Cvet  živi nekoliko dana, a Stablo mnogo godina  ‐ 

reče Stablo.  ‐  I  to  je  sve ?  ‐ Ne  ‐ odgovori Stablo.  ‐ Mi Stabla  izdržimo  i najjače vetrove, a vi, 

Cvetovi, prehladite se i od najblažeg lahora. ‐ To je sve? ‐ ponovno upita Cvet. ‐ Vas mogu ubrati 

i darovati. Vas  se može  staviti u  vazu  i negovati. Vas  ljudi  vole,  a  i  vi  volite  ljude. A  s nama 

Stablima je drukčije. Nas ne mogu ubrati i pokloniti. I ne mogu nas staviti u vazu i negovati. Mi 

uvek  ostajemo  po  strani.  ‐  Zar  smo mi  Cvetovi  na  putu?  ‐ Ne,  uglavnom  niste.  Ali  ljudi  vas 

primete i kada ste daleko od puta. Često vas i pogaze. Uostalom, lako je pogaziti one koji vole, 

jer oni nisu zaštićeni. ‐ Šta se dogodi kada neko pogazi Cvet? ‐ To se uvek sazna. I zbog toga se 

može mnogo plakati. Neki i nakon mnogo vremena spominju pregažen cvet. Nas Stabla niko ne 

može pregaziti, ali nas i ne vole kao što vole Cvetove. ‐ Onda si ti ‐ reče mu Cvet ‐ izuzetak među 

Stablima,  jer  tebe voli  jedan mali Cvet. Kada  je oko podneva pripeklo sunce, Stablo  je svojom 

senom zaštitilo Cvetić. 

20. KO JE POTROŠIO ŽIVOT? 

Bio jednom splavar koji je prevozio ljude splavom preko rijeke. Jednom tako naiđe i učitelj, neki 

čangrizav  čovjek. Kad  su prelazili preko  široke  rijeke  i  tek  što  su  se otisnuli od obale,  a učen 

čovjek ga upita:  

‐ Bijaše li tako, da je bilo, da si doživio nevrijeme za vrijeme vožnje splavom?  

‐ Ne razumijem ti ja tako zamršena pitanja, reče splavar.  

‐ Zar nisi nikada učio jezika u školi?  

‐ Nisam, odgovori splavar.  

‐ Tada si pola svoga života potrošio uzalud.  

Na to je splavar šutio.  

Ali ne prođe dugo  i naiđe  strašno nevrijeme. Udariše gromovi  i  kiša  ko  iz  kabla, a  splav mali 

poput orahove ljuske.  

I splavar se nagnu suputniku pa ga upita:  

‐ Jesi li ikad učio plivati?  

‐ Ne, reče učen čovjek.  

15  

‐ E učitelju tada si potrošio čitav svoj život uzalud, jer mi upravo tonemo. 

21. TRI SITA 

Sokrat je slovio za mudraca. Jednog dana ga potrazi neki čovjek i reče:  

''Znaš li što sam sve čuo o tvome prijatelju?''  

''Trenutak.'' odgovori Sokrat. ''Prije nego mi ispričaš volio bih da prođeš jedan brzi test. Da li si to 

što mi želiš reći prosijao kroz tri sita?'' 

''Tri sita?''  

''Da.''  odgovori  Sokrat.  ''Prije  nego  ispričaš  neke  stvari  o  drugome,  dobro  je  da  uzmeš malo 

vremena  i  prosiješ  ono  što  želiš  reći.  To  nazivam  test  od  tri  sita!  Prvo  je  sito  Istine.  Jesi  li 

provjerio da li je istina ono što mi želiš ispričati?''  

''Ne, pa i nisam. Nisam vidio, samo sam čuo kako pričaju.'' 

''Dobro! Ne znaš da  li  je  to  istina. Probajmo ponovo: pokušajmo prosijati drugačije, sad  ćemo 

uzeti sito Dobrote. Ono što mi želiš ispričati o prijatelju, je li nešto dobro?''  

''Ne, baš suprotno! Čuo sam kako se tvoj prijatelj loše ponio.'' 

''Dakle,'' nastavi Sokrat, ''želiš mi ispričati loše stvari o prijatelju, a nisi siguran jesu li istinite. To i 

nije baš ohrabrujuće! Još uvijek možeš proći test, jer je ostalo još sito Koristi. Je li korisno da mi 

ispričaš sve što je moj prijatelj uradio?'' 

''Korisno? Pa i ne, ne vjerujem da bi ti to moglo koristiti.'' 

''Dakle,'' zaključi Sokrat, ''ono što mi želiš ispričati nije Istina, ni Dobro, ni Korisno, pa zašto bi mi 

onda pričao. Ne želim ništa znati od onoga što si mi htio  ispričati,  i tebi će biti bolje da sve to 

zaboraviš.'' 

"Među prijateljima treba voljeti ne samo one koje rastuže vaše nesreće, nego i  one koje nam ne 

zavide na sreći" 

22. PRIČA SA ISTOKA O NEUZVRAĆENOJ LJUBAVI 

Više od tri godine bolovao sam od očiju. Patio sam od vrlo jake dalekovidosti, a onda je nastupilo 

i zapaljenje desnog oka. Bio sam poluslep kad sam otišao u bolnicu. Tamo su mi rekli da bolujem 

od keratitisa  i da  sam  se verovatno  zarazio na bazenu u vojnoj akademiji gde  sam bio učitelj 

plivanja. Posle godinu dana neuspelog  lečenja  lekar mi  je saopštio da mi se vid može povratiti 

jedino ako na obolelo, desno oko presadi zdravu rožnjaču. Novca , međutim, nisam imao za tako 

16  

skupu operaciju. Kad  sam  to  rekao  svojoj  ženi, ona mi  je na moje veliko  iznenađenje predala 

štednu  knjižicu  na  kojoj  je  ,  ni  sam  ne  znam  kako,  uspela  da  uštedi  20000  novih  tajvanskih 

dolara. 

‐Ako ne bude dovoljno, nabavićemo još , rekla je. Nepismenima kao što sam ja , ne vredi mnogo 

što imaju oči, ali sa tobom je drugačije. Ti si pismen čovek, vid ti je potreban 

Tako sam zahvaljujući ovom novcu, koji je moja žena štedila čitavog života uspeo da se upišem 

na listu pacijenata jednog poznatog lekara. 

Nisam čekao ni mesec dana, kad mi je javljeno da imamo davaoca. Imao sam veliku sreću, jer su 

ljudi čekali i po nekoliko godina da se nađe pogodna osoba. Naime, trebalo je da čovek umre u 

bolnici  pod  nadzorom  lekara  i  da  njegova  porodica  da  saglasnost  da  se  odmah  pristupi 

presađivanju. Dakle, stupio sam u bolnicu pun nade. 

Kada su me , posle operacije, iznosili iz operacione sale moja kćer Jung prišla je nosilima , nagla 

se nadamnom i rekla: 

‐ Sve je dobro prošlo. Mama je htela da dođe ali se plašila da ti ne smeta... 

Neka ne dolazi, rekao sam. 

Nisam želeo da me poseti. Teško sam je podnosio i kod kuće, a kamoli u bolnici. Oženio sam se 

njome sa 19 godina, po želji roditelja. Moj otac i njen otac bili su veliki prijatelji i još pre našeg 

rođenja obećali su jedan drugom da će se oroditi, ako se desi da jedan ima sina a drugi kćer. 

Svoju suprugu sam prvi put video na dan svadbe. Kad  je skinula  tradicionalni crveni veo  i kad 

sam video njeno lice užasnuo sam se. Lice joj je bilo puno ožiljaka od boginja, zborano i nekako 

bezbojno. Obrve je imala retke i očne kapke nadute. Bilo joj je 19 godina a meni je izgledalo kao 

da joj je 40. Bio sam van sebe. Preklinjao sam roditelje da me ne teraju da se ženim, ali ništa nije 

pomoglo. Mati me je tešila da lepota nije najvažnija u životu, da je moja nevesta dobra i čestita 

devojka  i da ću  je zavoleti kad  je budem upoznao. Ali,  ja sam nju  još tog prvog dana omrznuo. 

Nisam hteo da je pogledam ni da govorim sa njom, otišao sam na vojnu akademiju  i napustio  i 

nju  i  roditelje. U  školi  sam  ostajao  i  za  vreme  letnjeg  raspusta  sve  dok moj  otac  nije  poslao 

jednog rođaka i naredio mi da se vratim kući. 

Ženu sam zatekao kako sprema večeru. Kad sam ušao, podigla  je glavu  i nasmešila mi se, ali  ja 

joj nisam otpozdravio. 

Majka mi je stalno prebacivala da se teško ogrešujem o ženu, da je ona dobra, mirna i poslušna. 

Već je pola godine sa njima u kući i po ceo dan ne prestaje da radi. Nijednom se nije požalila na 

tebe, nijednom je nismo videli da je zaplakala, ali znaj sine moj, da ona u sebi u svojoj duši gorko 

17  

pati. Moja osećanja prema njoj nisu se promenila.Trudio sam se da je ne primećujem. Govorila 

je  tiho, a kad sam  je ponekad grdio  , ponizno  je  ćutala. Prezirao sam  je  iz dna duše što do  te 

mere nema ponosa. Tokom 30 godina našeg bračnog života retko kad sam  joj se osmehnuo, a 

nikada i nikuda nisam sa njom izašao. Bilo je dana kad sam želeo njenu smrt. 

I pored svega, ona  je prema meni pokazala više  ljubavi  i strpljenja od bilo kog drugog kog sam 

poznavao. Kad  sam penzionisan, nastanili  smo  se u  jednoj kućici na periferiji grada,  jer nisam 

želeo da moji poznanici dolaze nama i vide moju ženu. Inače, naša kćer Jung je već završila školu 

i  radila, dok  je naš  sin, mlađi od nje,  još uvek  studirao.Molio  sam  ćerku da ne pominje bratu 

operaciju da ga ne bi ometala u učenju, pa me je tako samo ona obilazila u bolnici. Donela mi je i 

tranzistor da bi prekratio bolesničke dane koje sam provodio sa zavojem na očima.  Imao sam 

tada dosta vremena da razmišljam o svom proteklom životu. Prvi put sam osetio stid što sam 

zabranio svojoj ženi da me poseti. Kad su mi kroz 15 dana skinuli zavoj bio sam jako uzbuđen  i 

jedva sam se usudio da otvorim desno oko. 

‐Vidite li svetlost, pitao je lekar. 

Da, vidim iznad sebe, rekao sam. 

‐To je lampa, reče on. 

Operacija je uspela i posle nedelju dana toliko sam se oporavio da sam, polazeći kući, već mogao 

videti prozor, krevet, šoljicu od čaja na stočiću... 

Dok smo se vraćali kući moja kćer  je sve vreme  ćutala. Najzad, posle  toliko dana ponovo sam 

prekoračio prag  svoje kuće. Moja  žena  je  izlazila  iz kuhinje, noseći  činiju  sa  jelom. Kad me  je 

opazila samo je oborila glavu i rekla: „Vratio si se „. 

„Hvala ti što si mi pomogla da platim bolnicu“, rekoh. Čini mi se da je to bilo prvi put posle toliko 

godina da sam joj se za nešto zahvalio. 

Ona brzo priđe stolu, spusti činiju, pa se okrete prema zidu i poče nečujno da plače. 

„Mama reci mu, sve mu reci!“ , kroz suze povika ćerka. „Neka zna da je rožnjača bila tvoja“. 

Ja je zgrabih za ramena i pogledah pažljivo.Levo oko joj je bilo zamućeno kao što je bilo moje pre 

operacije. 

Protresao sam je snažno. 

„ Zlatni Cvete, zašto si to učinila „? 

Ona samo sakri lice na moje rame i nastavi tiho da plače. Držao sam je tako zagrljenu, a onda se 

polako spustih na kolena kraj njenih nogu... 

18  

   

19  

23. GDJE TE NIKO NE VIDI? 

Šeik Gunayd imao je jednog učenika kojeg je voleo više od svih drugih, što je kod drugih učenika 

budilo ljubomoru; šeik je – poznavajući njihova srca – to shvatao... 

I Gunayd naredi da mu donesu dvadeset ptica i reče učenicima: “Neka svaki od vas uzme jednu 

pticu, neka je odnese negde gde ga niko ne vidi, neka je ubije, a zatim ponovo donese.” 

Svi učenici tako odoše, ubiše ptice i donesoše ih mrtve, svi osim omiljenog učenika; on je doneo 

živu pticu. 

”Zašto je nisi ubio?'”upita Gunayd. 

”Zato  što  je  učitelj  rekao  da  to  treba  učiniti  negde  gdje  nas  niko  ne može  videti”,  odgovori 

učenik. „ali kuda god sam išao, Bog vidi.' 

”Vidite li sada stepen njegovog shvatanja?” uzviknu Gunayd...  

Učenici zamoliše Boga za oprost. 

Ko god misli da do Boga može stići vlastitim naporima uzalud se muči; ko god umišlja da do Boga 

može stići bez napora proći će samo put namere. 

24. SUFI PRIČA 

Jednom  je neki  lovac namestio  zamke da bi  lovio  životinje. Već  sledećeg dana  je u  jednoj od 

zamki pronašao malog vrapca. Kad ga je hteo ubiti, vrabac nekim čudom progovori:  

"Oj, lovče (skeptiče)! Do sada si jeo samo ovce i još uvek nisi sit. Ja težim samo nekoliko drahmi. 

Ako me pustiš udelit ću ti tri saveta.  

Prvi još dok sam u tvojoj ruci, drugi kad budem na krovu one kuće tamo, a treći savet ćeš dobiti 

sa onog stabla pored. 

"Slažem se", reče lovac i vrabac mu dade prvi savet:  

"Ako je nešto nemoguće, ne veruj nikom ko tvrdi suprotno." 

Lovac pusti vrapca, ovaj odleti na krov kuće i izrekne drugi savet:  

"Ne živciraj se zbog stvari koje su prošle. Živi za ovaj trenutak." 

Onda vrabac nastavi: "Progutao sam biser težak deset drahmi. Da si ga pronašao čak bi  i tvoja 

unučad bila bogata." 

Lovac se rastuži i bude mu žao što je pustio vrapca. Onda vrabac nastavi: 

20  

"Zar ti nisam rekao da se ne živciraš zbog prošlih stvari, pogotovu zbog nečeg što je nemoguće. 

Stvarno si glup. Kako ću ja progutati tako težak biser kad sâm težim tri drahme ?" 

Lovac pomalo opet dođe k sebi i upita vrapca za treći savet. 

Vrabac će na to:  

"Prva dva nisi koristio, što će ti onda treći ?" 

...te odleti kud ga noge nose  

Maulana Rumi za ovu priču kaže: Davati savete glupom i nerazumnom sanjaru znači sejati seme 

u škrtu zemlju. Nema zakrpe koja će zakrpiti rupu gluposti i neznanja. Ti koji daješ savete, ne sej 

seme svoje mudrosti na zemlju neplodnu ! 

25. TRGOVAC I DIJAMANT  

Živeo jednom bogati trgovac dijamantima. Ali on nije bio samo trgovac. Bio je i mudrac. Jednoga 

je  dana  sedeo  sa  svojim  društvom,  kad mu  sluga  donese  vest  da  je  nestao  vrlo  skupocen 

dijamant. Čuvši to, trgovac na čas zatvori oči, a onda promrmlja: "Prekrasno! Uistinu prekrasno!" 

Prođe sat vremena  i sluga mu dojavi veselu vest: dijamant  je pronađen. Trgovac  i opet zatvori 

oči,  trenutak  utonu  u  tišinu,  potom  reče:  "To  je  uistinu  prekrasno!  Zaista  prekrasno!"  Ne 

mogavši  razumeti  trgovčevo  ponašanje,  jedan  ga  njegov  prijatelj  upita:  "Objasni mi  zašto  si 

upotrebio  iste reči  i kod gubitka,  i kod dobitka? U čemu  je tajna takvoga usklika?" Trgovac mu 

mirno  odgovori:  "Ja  cenim  tišinu  i  spokoj  svoga  uma  više  od  dijamanata.  Ja  sam  tragatelj  za 

neiscrpivim blagom duhovnih vrlina. Kada su mi javili da je skupoceni dijamant nestao, pogledao 

sam u sebe da bih video hoće li se moj um uznemiriti i izgubiti svoju dragocenu ravnotežu i mir, 

zaradi nečega što je tako prolazno kao što je stvar po  imenu dijamant. I otkrio sam da moj um 

nije  izgubio  svoj mir  i  svoju  ravnotežu.  Stoga  sam  rekao:  "Prekrasno!"  A  kada me  je  sluga 

obavestio  da  je  dijamant  pronađen,  opet  sam  pogledao  u  sebe  da  bih  video  hoće  li  se  um 

ushititi, izgubiti svoju ravnotežu i staloženost zbog događaja, u kojih nema stalnosti. I otkrio sam 

da se moj um više brinuo o unutarnjemu blagu, koje nazivamo božansko bivstvo, nego što se 

zabavio predmetom svetovnoga značaja, kao što je dijamant. Zbog toga sam rekao: "Prekrasno! 

Uistinu prekrasno!" 

26. RIJEKA 

Jednom davno postojala je divna rijeka koja je proticala izmađu brda, šuma i poljana. 

Počinjala je kao radosni potočić čiji je izvor uvijek plesao i pjevao, dok je potok skakutao sa vrha 

planine. Ona je tada bila vrlo mlada, a kada je došla u dolinu usporila je. Razmišljala je o ulivanju 

u  okean.  Kada  je  odrasla  naučila  je  da  izgleda  prekrasno,  dok  je  graciozno  tekla  kroz  polja  i 

21  

planine. Jednoga dana je primijetila oblake iznad sebe. Oblake svih boja i oblika. Danima je samo 

njih  jurila. Željela  je da  ima  jedan oblak  samo  za  sebe. Ali oni plove nebom,  stalno mijenjaju 

svoje  oblike. Nekad  izgledaju  kao  kaput,  nekad  kao  konj. Njeno  zadovoljstvo  i  radost  bili  su 

zamijenjeni jurnjavom za oblacima i uskoro se njen život pretvorio u očaj, ljutnju, mržnju. 

Ali, jednoga dana dunu jak vjetar i oduva sve oblake sa neba. Nebo je postalo potpuno prazno. 

Naša  rijeka  je mislila da život više nije vrijedan življenja,  jer nije bilo oblaka za kojim bi  jurila. 

Željela  je da umre. "Zašto bih živjela ako nema oblaka?" Ali kako  rijeka može sebi da oduzme 

život? 

Te noći rijeka je prvi put imala priliku da se vrati sebi. Toliko dugo je trčala za nečim spoljašnjim 

da nikad sebe nije vidjela. Ta noć je bila prva prilika da čuje svoj sopstveni plač, zvuk vode koja 

udara o obale. Pošto je mogla da čuje svoj sopstveni glas, otkrila je nešto važno. 

Shvatila  je da  je ono  za  čim  je  žudjela  zapravo već bilo u njoj. Shvatila  je da oblaci nisu ništa 

drugo do voda. Oni su rođeni iz vode i vraćaju se u vodu. Otkrila je da je ona sama voda. 

Sljedećeg jutra, kada je sunce odskočilo na nebu, otkrila je nešto divno. Vidjela je plavo nebo, po 

prvi put. Nikada ranije to nije primjetila. Zanimali su  je samo oblaci, a nije vidjela nebo  ‐ kuću 

oblaka. Oblaci su prolazni, ali plavo nebo je postojano. 

Shvatila je da je neizmjerno nebo bilo u njenom srcu od početka. Taj veliki uvid joj je donio mir i 

sreću. Čim bi vidjela prelijepo nebo znala bi da više nikada neće izgubiti svoj mir i stabilnost. 

Tog popodneva oblaci su se vratili ali ovoga puta ona nije željela da uhvati nijedan. 

Mogla  je da primijeti  ljepotu svakog od njih  i da  im poželi dobrodošlicu. Kada bi oblak prošao 

ona  bi  ga  ljubazno  i  sa  ljubavlju  pozdravila.  Kada  bi  taj  oblak  poželio  da  otplovi  ona  bi mu 

radosno mahala. Shvatila je sa su oblaci zapravo ona sama. Nije trebalo da bira između oblaka i 

sebe. Oblaci i ona bili su u miru i harmoniji. 

Te noći se dogodilo nešto divno. Kada je potpuno otvorila svoje srce noćnom nebu, primila je u 

sebe lik punog mjeseca‐ divan, okrugao, nalik na dragulj. Nikad nije mogla da zamisli da bi se u 

njoj mogao ogledati tako divan lik. Postoji jedna veoma lijepa pjesma na kineskom. "Svjež i divan 

mjesec putuje po pustom nebu. Kada su rijeke uma živih bića slobodne, lik divnog mjeseca će se 

reflektovati u svakom od nas." 

Takav je bio um rijeke tog momenta. Primila je lik divnog mjeseca u svoje srce, a voda, oblaci i 

mjesec  su  se uzeli  za  ruke  i meditirali u hodu,  lagano,  sve do okeana. Nema ničeg  što bismo 

lovili. Možemo  se  vratiti  sebi,  uživati  u  disanju,  smiješenju,  nama  samima  i  našoj  prelijepoj 

sredini. 

22  

27. LJUBAV, BOGATSTVO, TUGA, SUJETA I ZNANJE  

Na  jednom  dalekom  usamljenom  ostrvu  usred  okeana  živeli  lepo  i  u  slozi  Ljubav,  Bogatstvo, 

Tuga, Sujeta i Znanje. Živeli su mirno na tom ostrvu daleko od svih svetskih briga i događanja. Ali 

nakon mnogo vekova primetili su da njihovo ostrvo polako pa sve brže  i  izvesnije nestaje. Vrlo 

brzo shvatili su da ostrvo ubrzano tone. Uznemireni oni spakuju svoje stvari  i krenu polako da 

napustaju svoje lepo, čarobno, ali tonuće ostrvo, koje im je vekovima pružalo sreću.  

Jedino Ljubav, postojana po prirodi, reši da ostane. Jedino je ona verovala  i nadala se da je sve 

to  privremeno  i  da  će  doći  bolji  dani  kada  će  sve  biti   lepo  i  veselo  kao  nekada. Međutim 

vremenom i Ljubav shvati da nema nade i da mora i ona da napusti svoj dom. Spakuje lepo ono 

malo stvari i puno uspomena sa sobom, ali ... sad više nema načina da sa ostrva ode. Svi čamci, 

brodovi  i splavovi već otplovili a za pravljenje novih više vremena nema. Počne ona da doziva 

upomoć.  

Nekako u  to vreme put  tuda nanese Bogatstvo.Ljubav se obraduje srećnoj slučajnosti  i zamoli 

Bogatstvo:"Primi me. molim te na svoju jahtu. Ostrvo tone. Udaviću se.  

"Bogatstvo  je pogleda  ispod oka pa kaže:"Izvini, ali moj  čamac  je pun zlata  i dragog  kamenja. 

Nema mesta još i za tebe, Ljubavi. Ako i ti budeš ušla bojim se potonućemo." I ode. Ljubav već 

počinje da hvata panika. Ostrvo je sve manje. Voda je sve bliže. U panici, ljubav i dalje doziva u 

pomoć. Uto tuda na svom splavu naiđe Tuga.  

Ljubav  se  obraduje  starom  prijatelju:"Tugo, molim  te,  spasi me.  Potonuću  zajedno  sa  ovim 

našim ostrvcetom. Bilo bi šteta da svet ostane bez ljubavi." "Žao mi je, Ljubavi. " odgovori tuga 

"Toliko sam tužna da ne mogu da te povedem sa sobom. Želim da budem sama." I ostavi Ljubav 

daleko iza sebe. Na ostrvu Ljubav već hvata očaj. Ne vidi načina da se spase iz nezgodne situacije 

u  kojoj  se  našla  i  to  zato  što  je  verovala  u  bolje  sutra.Međutim,  tračak  nade,  ili  je možda  u 

pitanju  vera  još  uvek,  je  nagoni  da  i  dalje   doziva  u  pomoć. Njena  dozivanja  privuku  pažnju 

Sujete koja je tuda slučajno prolazila.  

"Povedi me sa sobom" ‐ zamoli Ljubav Sujetu ‐ "Pogrešila sam što sam verovala. Sada sam ostala 

zaglavljena ovde. Ti si mi  jedina nada." Sujeta na to odgovori: "Ne dolazi u obzir! Vidi kakva si 

prljava  i mokra, hoćeš da mi pokvasiš  čamac?! Sama  si kriva!Sad  snosi posledice. Lepo  sam  ti 

govorila  da  odeš  dok  se  još moglo."  I  još  uvređena  ode  i  ostavi  Ljubav  sa  njenom  tužnom 

sudbinom  Izgubivši  i poslednju nadu, Ljubav se predala  sudbini. Sela  je na  jedini nepotopljeni 

kamen što  je ostao od njihovog, nekad velikog  i divnog, ostrva  i  čekala da  i on nestane  ispod 

vode  i  sa  sobom odnese  i nju. U  to, niotkuda, pojavi  se neki  stranac u  čamcu.  Stranac priđe 

sasvim blizu i pruži Ruku ljubavi.Ona uđe u čamac i on je preveze na susedno ostrvo.Tu je Ljubav 

izašla iz čamca, zahvalila se i pošla dalje.Tek par metara dalje shvatila je da ona ne zna ko ju je 

zapravo  spasio. Okrenula se i dotrčala natrag do obale, ali čamac sa strancem već se izgubio na 

23  

horizontu.Tad  je  Ljubav  tek  primetila  Znanje  kako  sedi  na  obali.  Prišla  je  i  upitala:  "Reci mi, 

Znanje,  ko  je  stranac  koji me  je  spasao  sigurne  smrti?"  Znanje  je pogleda, nasmeši  se pa  joj 

reče:"Kako, zar ti ne znaš?To je bilo Vreme."  

"Vreme?"  ‐  zbunjeno  upita  Ljubav.  "Da,  Vreme"‐  odgovori  Znanje.  "Jer,  jedino  je  Vreme 

sposobno da spozna koliko je Ljubav velika." 

28. KAMENOREZAC 

Jedan je kamenorezac zaista teško radio. U kamenolomu bi ostajao po ceo dan, sve do sumraka. 

Ruke su mu bile natekle  i prepune žuljeva,  leđa stalno povijena a  lice sumorno. Bio  je veoma 

nesrećan, pa je jednoga dana uzviknuo:  

‐ Eh, ovo nije život. Teška je moja sudbina. Oh, zašto nisam bogat?! Kada bih bio bogat, stvarno 

bih bio srećan.  

Odmah nakon toga javi mu se anđeo i upita ga:  

‐ Šta treba da se dogodi u tvom životu pa da osetiš da si bogat i srećan?  

‐ Ništa posebno. Kada bih bio bogat, živeo bih u gradu, i to u prelepom stanu na najvišem spratu. 

Tako bih mogao da se divim nebu. U stanu bi postojao ogroman krevet u kojem bih po ceo dan 

spavao. E tada bih stvarno bio srećan.  ‐ Od sada si bogat, – reče anđeo i nestade.  

I čovek je zaista postao bogataš. Živeo je u gradu, u prelepom stanu, i to na poslednjem spratu. 

Po ceo dan je spavao u svom velikom krevetu. I bio je srećan.  

No  to  je  trajalo  samo dotle dok ga  jednoga dana,  ranom  zorom, nije uznemirila buka koja  je 

dopirala sa ulice. Brzo je skočio s kreveta i prišao prozoru. Na ulici je video zlatne kočije iza kojih 

su  išli vojnici. U kočijama  je  sedeo  lično kralj. Ulice  su bile prepune  ljudi koji  su ga dočekali  s 

povicima oduševljenja, pozdravljali ga i do zemlje mu se klanjali.  

Tog istog trena bogataš je osetio da je veoma nesrećan.  

‐ Eh, tako sam nesrećan. Kralj je neuporedivo moćniji od mene. Kada bih samo mogao da budem 

kralj, tada bi moja sreća bila potpuna!  

‐ Ponovo se pojavio anđeo i rekao mu:  

‐ Od danas si kralj.  

‐  I  čovek  je  zaista postao  kralj. Bio  je  veoma  srećan. Osetio  je  koliko  je  velika njegova  vlast  i 

njegova moć. Prijalo mu je poštovanje koje su mu  ljudi ukazivali. Posebno mu se sviđalo to što 

su svi baš njemu služili i što je mogao da odlučuje o tome da  li neko treba da živi  ili da umre. I 

24  

zaista je bio srećan. ¶No, jednom je obratio pažnju na Sunce i video je da ono može da čini takve 

stvari o kojima on nije mogao ni da sanja. Video je kako Sunce s lakoćom čini da polja ozelene i 

kako ih potom pretvara u žuta, pa u smeđa polja. Video je i to kako Sunce isušuje i najšire reke, 

lišavajući tako života i sam izvor života.  

U tom trenutku shvatio je da je veoma nesrećan.  

‐ Eh, kako sam nesrećan! Sunce  je mnogo moćnije od mene. Kada bih samo mogao da budem 

Sunce, bio bih zaista srećan.  

Ponovo mu se javi anđeo i reče mu:  

‐ Od sada si Sunce.  

I on postade Sunce. Bio je srećan. Osećao je svoju snagu i svoju moć.  

Veoma mu se dopadalo što je  livade zelene  i prepune cveća mogao da pretvara u požutele, da 

isušuje  reke  i menja  svet.  Bio  je  uistinu  srećan.  Tako  je  upravljao  svetom,  stojeći  u  zenitu  i 

radujući se svojoj moći.  

No,  to  je  trajalo  samo  dotle  dok  nije  primetio  ogroman  crni  Oblak.  Video  je  kakvu  snagu 

poseduje Oblak, koji  je  isušene  i požutele  ledine pretvarao u  tepihe što cvetaju,  i reke koje  je 

Oblak punio snagom a one se izlivale i svetu vraćale život.  

Videći to, zapao je u depresiju.  

‐  Eh,  tako  sam  nesrećan!  Taj Oblak  je  neuporedivo moćniji  od mene.  Kada  bih  samo mogao 

postati Oblak, zauvek bih bio srećan.  

I javi mu se anđeo i reče mu:  

‐ Od sada si Oblak.  

I on postade Oblak. Bio je beskrajno srećan. Uživao je u osećanju svoje sile i svoje moći. Veoma 

mu se dopadalo što može, onako kako on to želi, da ispravlja ono što je Sunce uradilo i da vraća 

život tamo gde, kako se činilo, nije ostalo ništa živo. U početku je bio stvarno srećan.  

No, njegova  sreća potrajala  je  samo dotle dok pred  sobom nije ugledao Stenu. Mrka, moćna, 

stamena  i nepromenljiva stajala  je  tačno  ispred njega. Primetio  je kako za nju nema nikakvog 

značaja  koliko dugo  lije  kiša.  Stenu ništa nije moglo ni najmanje  izmeniti niti  je  razrušiti. Bez 

obzira na sve, ostajala je uspravna i stamena.  

Ponovo je osetio svu gorčinu svoje nesreće i glasno uzviknuo:  

25  

‐  Eh,  kako  sam  nesrećan!  Kada  bih mogao  biti  Stena,  tada  bih  uistinu  pronašao  svoju  pravu 

sreću.  

‐ I ponovo se pojavi anđeo i reče mu:  

‐ Od sada si Stena.  

‐  I  postao  je  Stena.  Uživao  je  u  svojoj  snazi  i moći  i  bio  veoma  srećan.  Radovao  se  svojoj 

nepobedivosti i svojoj nadmoći. Veoma mu se dopadao taj osećaj da može da se suprotstavi i da 

odoli svemu što bi mu Priroda priredila. Podsmevao se Suncu i izazivao crni kišni Oblak.  

I to je trajalo sve dotle dok jednoga dana nije došao kamenorezac. 

29. DRAGOCJENO VRIJEME  

Bojažljivim glasom i očima ispunjenim ljubavlju dječačić pozdravi oca koji se vratio s posla.  

‐ Tata, koliko zaradiš za jedan sat?  

Prilično iznenađen, pogledavši svog dječaka blistavim pogledom, otac odgovori:  

‐ Nemoj me sada gnjaviti. Umoran sam.  

‐ Ali, tata, samo mi reci, molim te!? Koliko zaradiš za jedan sat? ‐ navaljivao je dječak.  

Otac je na koncu popustio odgovorivši:  

‐ Dvadeset dolara na sat.  

‐ OK, tata. Možeš li mi posuditi deset dolara? ‐ upitao je dječak.  

Pokazujući svoj umor i izrazitu uznemirenost, otac je viknuo:  

‐ Znači, zato si me pitao koliko zaradim, zar ne? Idi spavaj i ne dosađuj mi više!  

Već se smračilo i otac je razmišljao o onome što je rekao, osjećao se krivim. Možda je njegov sin 

želio nešto kupiti.  

Konačno, želeći sebi olakšati misli, otac je otišao u sinovu sobu.  

‐ Spavaš li, sine? ‐ upita otac. ¶‐ Ne, tata. Zašto? ‐ upita dječak drijemajući.  

‐ Evo novac koji si tražio ‐ reče otac.  

‐ Hvala, tata! ‐ obradova se sin. Stavi svoju ruku pod jastuk i izvadi nešto novca.  

‐ Sad imam dovoljno! Imam dvadeset dolara! ‐ reče.  

26  

Otac se zagleda u sina pokušavajući odgonetnuti što se događa.  

‐ Tata, hoćeš li mi prodati jedan sat svoga vremena? 

30. MEĐU NAMA  

Jedan mladić, poznat u celoj Atini po svojoj brbljivosti, po ugledu na druge  i sam odluči da se 

upiše u Isokratovu retorsku školu.  

Isokrat zatraži od njega da plati duplo više nego što je to bio slučaj sa ostalim učenicima. Mladić 

se iznenadi i zamoli da mu se kaže razlog.  

‐  Za  sumu  koju  obično  plaćaju  svi  ostali  učenici,  naučiću  te  da  govoriš  kao  što  i  njih  učim. 

Međutim, ti ćeš platiti još toliko, jer trebam da te naučim i nešto drugo – da ćutiš.  

Da  ćutiš!  Retka  vrlina  gde  su  reči  odmerene,  gde  su  reči  osmišljene,  gde  su  reči  britke.  Jer, 

ćutanje  je sila.  I potvrđeno  je da  tišina u  retkim slučajevima ostavlja  iza sebe  loše uspomene. 

Koliko li smo se samo puta uverili, pa i spoznali, da se u mnogim rečima izgovore i reči suvišne, 

reči lošeg prizvuka, reči pretovarene zlobom ili ironijom ili nečistotom!  

O, da  smo  ćutali! Koliko puta  smo  rekli u  sebi! Da  smo  ćutali!  Tada... ne bismo  ranjavali, ne 

bismo  izazivali,  ne  bismo  razočarali,  ne  bismo  prevarili,  ne  bismo  izigrali,  ne  bismo  činili 

nepravdu, ne bismo se otuđivali, ne bismo hladneli jedni prema drugima.  

Veoma  je  teška  tehnika  ćutanja, kad se napada egoizam, kad se udara na naše strasti, kad se 

otkrivaju  naši  nedostaci  (mane),  kad  se  predočavaju  naše  greške!  Kad  verujemo  da  nam  je 

načinjena nepravda, kad verujemo da nam nije dolično upućena počast, mi da ćutimo!?  

Ali, « Isus ćutaše «.  

31. DVIJE KUTIJICE 

Kad bi imali snage, da u teškim trenucima podignemo oči visoko, koliko lakše i radosnije i slađe 

bi bilo naše saputništvo sa onima koje volimo, sa onima s kojima putujemo. Samo kad bi naučili 

da ćutimo!  

U  zabitoj  kineskoj  provinciji  živeo  je  siromašni  Kinez  koji  je  ceo  život  potrošio  radeći  najteže 

poslove, a da ništa do kraja nije  stekao. Sve  što  je  imao bio  je  sin  jedinac koga  je neizmerno 

voleo. Naučio ga  je da čita  i piše, uveo ga pomalo u kaligrafiju  i to  je bio sav kapital koji mu  je 

ostavio kada je u dubokoj starosti umro.  

Mladić je tugovao kraj očeve postelje gledajući ga kako se polako gasi. Neposredno pre nego što 

je izdahnuo, otac je izvadio dve kutijice: jednu crnu a drugu belu i rekao sinu :  

27  

" Na žalost, nemam šta da ti ostavim sem ovoga. I zapamti‐ dobro ih čuvaj. Kada ti jednoga dana 

bude  teško, nesnosno  teško u životu, otvori belu kutijicu. Crnu  ćeš otvoriti onda kada  ti bude 

jako dobro."  

Mladić  je  dostojno  ispratio  oca  a  onda  je  spakovao  svoju  činiju  za  hranu,  štapiće,  jednu 

preobuku  i one dve kutijice  te krenuo u  svet da  zaradi  svoju porciju pirinča. Radio  je najteže 

poslove  kod  gazda  koji  su  ga  izrabljivali  ,  spavao napolju...  Zimi  je bio  srećan  ako bi  ga neko 

primio  da  zanoći  na  zemljanom  podu  izbe  za  stoku.  Ubrzo  je  postao  izrađen,  nesrećan  i 

beznadan. Posle par godina takvog života, još uvek je imao samo činiju pirinča dnevno i duboke 

bore na licu i rukama.  

Onda  su  došle  poplave,  Jang  Ce  se  izlio  i  poplavio  polja  i  oranice,  nastala  je  opšta  glad  i  za 

mladića više nigde nije bilo ni posla ni nade. Lutao je bespućima , spavao po šumama, peklo ga 

je sunce  i mrzli ga mrazovi. Jednog  jutra se probudio  i video da mu je neko ukrao jedino što je 

imao‐ činiju za pirinač , pamučnu košulju i dva juana... Potekle su gorke suze i mladić je rešio da 

se ubije... Sklopio  je  ruke, zatražio oproštaj od neba za predstojeći  čin,  i dok  ih  je spuštao niz 

telo, napipao je maleni zavežljaj ušiven u porub pojasa ‐ dve kutijice nasleđene od oca.  

Otvorio  je belu. U njoj  je bila malena pirinčana hartija  i ništa  više. Razmotao  je  i  video očev 

rukopis. Pisalo je : " Ovo će proći! "  

Shvativši ovo kao očev amanet za dalje življenje, nije se ubio. Zaputio se ka obližnjem gradu. Na 

ulazu u grad stajala je kolona nepismenih seljaka koja nije mogla da uđe kroz gradsku kapiju, jer 

niko nije umeo da pročita šta piše na velikoj tabli na samom ulazu. Mladić je prišao, pročitao im 

glasno šta piše i kolona je prošla. Prošao je i on.  

Kroz par dana provedenih po gradskim trgovima, našeg mladića  je potražio maleni stari Kinez. 

Rekao mu je da njegovom gospodaru treba hitno pisar, a da je on čuo od seljaka koji su nedavno 

došli u grad da on zna da čita i piše.  

Znao je i dobio je posao kod strogog plemenskog starešine. Radio je teško, ali mirnih ruku i čista 

srca. Ubrzo su počeli da mu dolazi neznani seljani kojima je trebalo nešto da se napiše ili pročita 

ili protumači. Svima  je  izašao u susret. Strogi gradski starešina  je bio pravedan čovek  i znao  je 

uzvrati svome pisaru. Dobro ga je nagrađivao a vrlo brzo mu je odvojio i deo u svojoj kući gde je 

mladić počeo da živi.  

Sve se promenilo. U godinama koje su usledile, postao je gazda malenog imanja, stekao znatno 

materijalno  bogatstvo  ,  radio  je  sve  više  umesto  samog  gradskog  starešine  koji  je  star  i 

onemoćao poverio svom mladom pisaru ne samo svoje poslove, nego  i svoju kćer koju  je naš 

mladić oženio. Zajedno, u ljubavi i pripadni , njih dvoje su rodili mnogo dece. Složno i u ljubavi , 

u dvoje, uvećali su svoje bogatstvo do neslućenih razmera. Mladić je mnoge predvečeri provodio 

28  

ispijajući  čaj  u  dobro  ohlađenim  prostorijama  svom  prelepog  doma,  razgovarajući  sa  svojom 

voljenom ili učeći svoje sinove komplikovanim kineskim karakterima, čitajući Konfučija i prvi put 

u životu je bio savršeno srećan.  

Jedne  takve  predvečeri,  setio  se  celog  svog  života  koji  je  prohodao  od  najgore  bede  do 

kompletne  sreće.  Setio  se  svih  svojih  očaja,  svoje  želje  da  svojevremeno  umre,  setio  se  oca. 

Setio se one druge kutije koju mu je otac dao...  

Otvorio je crnu kutijicu. U njoj je bio smotan komad pirinčanog papira. Razmotao je, a na njemu 

je očevim rukopisom bilo zapisano : " I ovo će proći." 

32. KAMEN MUDRE ŽENE 

Neka mudra  žena, putujući kroz planinu, nađe u  jednom potoku dragi kamen. Sutradan  srete 

putnika koji beše gladan, te mudra žena otvori torbu da mu podari nešto za jelo. Putnik ugleda 

dragi kamen u njenoj  torbi, očara se njime  i zatraži od mudre žene da mu ga pokloni. Mudra 

žena to učini bez premišljanja.  

Putnik  pođe  dalje,  sav  radostan  zbog  svoje  dobre  sreće.  Znao  je  da  kamen  vredi  čitavo 

bogatstvo. 

Ali, posle nekoliko dana,  vrati  se on nazad  i potraži mudru  ženu. Kada  je  konačno pronašao, 

dade  joj  kamen  i  reče:¶‐  Razmišljao  sam.  Znam  koliko  je  ovaj  dragi  kamen  vredan,  ali  ti  ga 

vraćam u nadi da ću od tebe dobiti nešto što je mnogo, mnogo vrednije. Ako možeš, nauči me 

kako da steknem to što imaš u sebi, a što ti je omogućilo da mi sa takvom lakoćom pokloniš ovaj 

skupoceni kamen. 

33. SVAKOGA DANA POČETI IZNOVA  

U tome je velika mudrost. Tko to ostvari, otrest će se velikih briga i bit će sretan. Dale Carneggie 

piše kako se jedan gospodin riješio svih briga dok je promatrao ženu kako pere suđe. Za vrijeme 

tog pranja je pjevala i to ga je dovelo do razmišljanja: 

"Vidiš, ti si već osamnaest godina oženjen  i ona mora svakoga dana prati posuđe. Da  je onda, 

kada smo se vjenčali vidjela pred sobom sve zdjele, tanjure i žlice na hrpi, koje će morati oprati, 

bilo bi  to preveliko brdo. Samo  ta predodžba mogla bi  je uplašiti, da bi  izgubila svu  radost za 

život." 

I onda je razmišljao dalje. Razlog zašto moja žena ne stvara nikakve probleme u vezi pranja suđa 

je  samo u  tome,  jer pred očima  ima uvijek  samo  suđe onoga dana. Tada mu  je  sinulo: uzrok 

njegovih briga  je upravo u  tome,  jer  želi  sve  suđe u  jednom danu oprati:  i ovo koje  je danas 

29  

prljavo,  i ono  što  će biti  sutra  i prekosutra. Tada  je došao do korisne  spoznaje:  svakoga dana 

treba početi iznova. 

"Danas"  je  jedino  vrijeme u mojim  rukama. Za  sutra  još ne  znam ništa.  Jučerašnji dan  već  je 

potonuo u vječnost. 

Carpe diem  ‐  iskoristi dan, mudra  izreka  starih Rimljana.  Jednakom  snagom moramo  isključiti 

prošlost i budućnost. Budućnost je danas. "Ne brinite se za sutrašnji dan!" 

Naravno da  će mnogi na  to odgovoriti; moramo  se brinuti,  jer kamo  ćemo dospjeti. Moramo 

stvarati planove, jer ne može se živjeti iz dana u dan. Sve to zaista moramo činiti. Moramo imati 

pred očima ozbiljnost života. To samo znači da moramo ispuniti zadaću današnjeg dana. Svakoga 

dana svaku stvar moramo iznova uzeti u ruke, a ne elektrificirati živce. Imaju Englezi poslovicu: 

"Ne prelazi preko mosta, dok ne dođeš do njega." 

"Dosta je svakom danu njegova zla." Nije ga potrebo opterećivati prošlošću i budućnošću. Što se 

tiče prošlih dana što možeš učiniti, a za buduće ne znamo hoćemo li ih uopće doživjeti. Ako ih i 

dočekamo  vjerojatno  više  nećemo  imati  ovih  današnjih  briga. Naime,  sve  je  u  neprestanom 

tijeku. Heraklit kaže: "Ne možete u istu rijeku dva puta." Rijeka teče naprijed i svakog trenutka je 

u njoj druga voda. Tako  teku  i naši dani. Svaki  je drukčiji  i prije nego  sutrašnji dan  "proteče" 

pokraj nas, već  će  izgledati drukčiji, nego  što nam ga naše brige danas predočuju.  Jedino  što 

imamo je "danas". 

34. ŽABICE  

Bila je jedna grupa žabica koje su se želele takmičiti. Želele su  izaći na veoma visoku kulu pa je 

došlo mnogo gledaoca da daju podršku žabicama.  

Utakmica je počela...  

Ali...  

Niko od prisutnih gledaoca nije verovao da će neka žabica uspeti doći do vrha kule.  

Klimali su glavama i govorili:  

”Joj, to je veoma naporno, nikada neće uspeti!”  ili:  ”Ma neće uspeti, kula je veoma visoka!”  

Žabice su počele da zaostaju...  

...osim jedne, koja je brzo puzila, sve više i više...  

Gledaoci su vikali:  

30  

”To je veoma naporno! Nemoguće je tako visoko dospeti!”  

Jedna  po  jedna,  žabice  su  odustajale  i  okretale  se  natrag...   osim  jedne  koja  je  istrajno  išla 

napred... i uopšte se nije htela predati!  

Na kraju je svaka odustala, osim ove jedne žabice koja se sama i s velikim ambicijama popela na 

vrh kule! ¶Ostale žabice, kao  i gledaoci, su želeli saznati kako je uspela baš ona uraditi ono što 

su ostali smatrali nemogućim.  

Jedan gledaoc  je pristupio žabici  i zapitao  je kako  je uspela skupiti toliko snage I volje da  izađe 

do samog vrha .  

Tada se ispostavilo, da je... pobednička žabica gluva!!!  

Naravoučenije  

Nikad nemoj  slušati one  ljude koji  su negativni  i pesimisti  .  .  .  jer  ti uzimaju najbolje  čežnje  i 

snove koje  imaš u svojoj duši!  Uvek misli na snagu reči  jer sve što čuješ  ili čitaš utiče na tvoja 

dela!  Dakle:  Budi UVEK OPTIMISTA!   i šta više…  jednostavno budi “gluv” kada ti neko kaže da 

ne znaš i ne možeš ostvariti svoje snove!  Pomisli:  U svemu možeš uspeti kad to stvarno želiš! 

35. POGLED S ONE STRANE...  

Mladi par se doselio u ulicu.  

Sledećeg jutra, kada su doručkovali, žena je opazila svoju komšinicu kako širi veš. 

"Kako joj je prljav taj veš..." – rekla je.  

"Možda treba nov prašak za pranje, kako bi bolje oprala. Uopšte ne zna prati! " 

Muž je ćutke posmatrao događaj, ali nije ništa rekao.  

Svaki put kada bi komšinica širila veš, komentar bi bio isti…  

Mesec dana kasnije, žena je bila u čudu,  kada je jedno jutro videla kako je komšinicin veš čist.  

Rekla je mužu:  

"Pogledaj! Konačno je naučila dobro oprati veš. Ko li ju je naučio?"  

Muž joj odgovori:  

"Niko. Ja sam danas ustao ranije i oprao prozore. .." 

36. OČIGLEDNO 

31  

Neki je čovek ušao u autobus i seo pored čoveka koji je samo na jednoj nozi imao cipelu.  

“ Očigledno je da ste izgubili jednu cipelu.”  

“ Ne dobri čoveče ”, odgovorio je, “ jednu sam našao.”  

Ako je nešto očigledno, ne mora biti i istinito. 

37. EHO 

Jedan  čovek  i  njegov  sin  su  jednog  dana  išli  šumom. Odjednom,  dečak  zape  i  osećajući  bol 

kriknu:  "Ahhh!"  Iznenada,  ču  glas  koji  je  dolazio  s  planine:  "Ahhh!"  Znatiželja  ga  obuze  pa 

dreknu:  "Ko  si  ti?" Ali, odgovor  koji dobi beše:  "Ko  si  ti?" Ovo  ga naljuti, pa ponovo dreknu: 

"Kukavico!" Glas odgovori: "Kukavico!" De‐ čak pogleda oca i upita ga: "Tata, šta se ovo dešava?" 

"Sine", reče otac, "obrati pažnju." Tada otac viknu: "Divim ti se!" Glas odgovori: "Divim ti se!" 

Otac ponovo uzviknu: "Predivan si!" Glas reče: "Predivan si!" Dečak je stajao iznenađen, ali¶još 

uvek ne shvatajući šta se dešava. 

Otac mu objasni: "Ljudi ovo zovu 'eho'. Ali, to je ustvari 'život'. 

Život ti uvek vraća ono što ti daješ. Život  je ogledalo tvojih dela. Želiš  li više  ljubavi, podaj više 

ljubavi. Želiš li više dobra, podari više dobra. Želiš li razumevanje i poštovanje, tada razumevaj i 

sam poštuj. Ako želiš da  ljudi budu strpljivi s  tobom  i da  te respektuju,  tada  i  ti budi strpljiv s 

ljudima i respektuj ih. Ovo pravilo odnosi se na svaki aspekat života. Život ti uvek vraća ono što 

daješ. Tok tvoga života nije slučajnost, on je ogledalo tvojih dela." 

38. POUČNA PRIČA SVIM PROSVETNIM RADNICIMA. 

Pre mnogo  godina  čuo  sam  priču  jedne  učiteljice.  Zvala  se  gospođa  Tompson.   Prvog  dana 

školske godine svojim đacima petog razreda je ispričala jednu laž.  Poput većine učiteljica rekla 

je deci da ih sve podjednako voli. Ali to je nemoguće jer je u prvom redu poguren za klupom na 

svom mestu sedeo dečak, po imenu Tedi Stodard.  

Gospođa Tompson je posmatrala Tedija prethodne godine i primetila da se slabo igra sa ostalom 

decom, odeća mu je neuredna i da se ne kupa redovno.  

Tedi je takođe umeo da bude neprijatan. Došlo je dotle da je gospođa Tomson  zaista uživala da 

piše velike masne kečeve  crvenom hemijskom na njegovim  zadacima. U  školi gde  je gospođa 

Tomson predavala, nastavnik je na kraju godine bio dužan da pre nego što napiše svoje mišljenje 

o svakom đaku, pročita mišljenja ostalih nastavnika od prethodnih godina. Gospođa Tomson je  

ostavila Tedijev izveštaj za kraj. Kada ga je pročitala doživela je veliko iznenađenje.  

32  

U  prvom  razredu,  za  Tedija  je  pisalo,  "Tedi  je  bistro  dete  i  uvek  se  smeje. Uredan  je  i  lepo 

vaspitan. Pravo je zadovoljstvo poznavati ga."  

U drugom razredu, "Tedi je odličan đak, svi ga vole, ali ima problema kod kuće jer mu je majka 

neizlečivo bolesna."  

U  trećem  razredu,  "Teško  je podneo  smrt  svoje majke.  Trudi  se  koliko može,  ali njegov otac 

uopšte ne obraća pažnju i ako se nešto ne promeni, to će loše da se odrazi po njega."  

U  četvrtom  razredu,  "Tedi  se  povukao  u  sebe  i  ne  pokazuje  interes  za  školu. Nema mnogo 

drugova i ponekad spava na času."  

Gospođa Tompson je sada shvatila u čemu je problem i postidela se. Još joj je gore bilo kada su 

joj  đaci doneli božićne poklone umotane u ukrasne papire,  svi osim Tedija koji  je  svoj poklon 

doneo nespretno umotan u običnu braon papirnatu kesu.  

Gospođa Tompson je uz veliki napor otvorila baš njegov poklon između svih ostalih. Neka deca 

su počela da se smeju kada  je otkrila ogrlicu od plastične  imitacije kamenja, gde su neki vidno 

nedostajali, kao i do pola ispunjenu bočicu parfema. Utišala je dečiji smeh tako što je rekla da je 

ogrlica  predivna  i  stavila  je  oko  vrata,  a  parfem  je  kanula  sebi  na  nadlanicu.  Tedi  je  ostao 

poslednji posle  škole da bi  joj  rekao  "Gospođo Tompson, danas  ste mirisali kao nekada moja 

majka."  

Pošto su deca otišla, plakala  je skoro sat. Od tog dana  je prestala da predaje deci, gramatiku  i 

matematiku. Umesto toga počela je da ih uči.  

Gospođa Tompson  je obratila posebnu pažnju na Tedija. Kako  je radila sa njim, tako  je živnuo. 

Što ga je više podsticala, brže je napredovao. Na kraju godine Tedi je postao jedan od najboljih 

đaka  u  razredu,  pored  toga  što  je  slagala  da  podjednako  voli  svu  decu  Tedi  je  postao  njen 

omiljeni đak. Sledeće godine je pronašla poruku ispod vrata od Tedija, da je ona i dalje najbolja 

učiteljica koju je imao u svom životu.  

Šest godina je prošlo pre nego što je dobila novu poruku od Tedija. Napisao joj je da je završio 

srednju školu, treći u generaciji, ali da je ona i dalje najbolja učiteljica u njegovom životu. Posle 

četiri godine, dobila  je  još  jedno pismo da mu  je ponekad bilo  teško, ali  je završio  fakultet sa 

najboljim ocenama. Uveravao  je gospođu Tompson da  je ona  i dalje najbolja učiteljica koju  je 

imao u svom životu. Posle četiri godine stiglo je još jedno pismo u kome je pisao da je odlučio da 

idalje nastavi sa studiranjem. Pismo je bilo potpisano sa Dipl. Ing. Teodor F. Stoddard.  

Ali ovde nije kraj priči. Stiglo je još jedno pismo tog proleća. Tedi je rekao da je upoznao jednu 

devojku  i da  će  se  venčati. Objasnio  joj  je da mu  je otac umro pre nekolko godina  i pitao  je 

gospođu  Tompson  da  li  bi  pristala  da  na  venčanju  uzme  mesto  obično  rezervisano  za 

33  

mladoženjinu majku. Naravno da je gospođa Tompson pristala. I kao što već pogađate, stavila je 

onu ogrlicu i onaj parfem.  

Zagrlili  su  se  i Dr.  Stoddard  joj  je  šapnuo,  "Hvala gospođo Tompson  što  ste  verovali u mene. 

Hvala vam mnogo što ste mi omogućili da se osećam posebnim i da mogu da postigem nešto u 

životu."  

Gospođa Tompson, je sa suzama u očima, šapnula "Tedi, grešiš, ti si taj koji mi je omogućio da 

postignem nešto u životu. Pre tebe nisam umela da učim druge." 

39. HRABROST JEDNOG MIŠA 

.. .jer nedostaje jedna suštinska stvar... 

Po  indijskoj  basni  postojao  je  miš  koji  je  živeo  u  neprestanom  strahu  od  mačaka.  Jedan 

čarobnjak  sažalio  se na njega  i pretvorio ga u mačku. Tada  je on počeo da  strahuje od pasa. 

Čarobnjak ga je pretvorio u psa, posle čega je ovaj počeo da se boji pantera. Kada je pretvoren u 

pantera, počeo  je da se boji  lovaca. Čarobnjak se predao, ponovo ga pretvorio u miša  i rekao 

mu: »Nikako ne mogu da ti pomognem, jer uvek zadržavaš srce jednog miša«. 

40. LETEĆI KONJ 

U drevnoj Indiji, jedan čovek osuđen je na smrt. Kada je kazna izrečena, pao je pred noge svoga 

kralja  i zatražio milost. »Gospodaru, ako mi poštedite život«, rekao je, »u roku od godinu dana 

naučiću vašeg konja da leti.« 

»Privremeno si slobodan«, rekao je kralj. »Ali ako u roku od godinu dana konj ne poleti, presuda 

će biti izvršena.« 

Kada su ga kasnije članovi porodice zabrinuto pitali kako misli da ostvari svoje obećanje, čovek je 

spokojno odgovorio: »Za godinu dana može da umre kralj, ili da umre konj, ili da umrem ja, a na 

kraju krajeva, možda taj konj stvarno i poleti!« 

41. NESREĆA 

"Nesreće mogu doneti rast i prosvetljenje", reče učitelj. 

To je obrazložio ovako: 

Svaki bi dan ptica nalazila sklonište u suvim granama drveta koje  je stajalo usred velike puste 

ravnice.  Jednog  je  dana  orkanski  vetar  iščupao  drvo  i  prisilio  sirotu  pticu  da  leti  stotine 

kilometara  u  potrazi  za  skloništem  ‐  dok  napokon  nije  doletela  do  šume  bogate  plodnim 

drvećem. 

34  

I zaključio bi: "Da je osušeno drvo ostalo, ništa ne bi navelo pticu da ostavi svoju sigurnost i da 

leti dalje." 

42. TENZEN I DJEVOJKA 

Kiša je neprestano padala dok su Tenzen i Ekido zajednički putovali blatnjavim putem. Zašavši za 

krivinu, naišli su na  lepu devojku u svilenom kimonu sa pojasom, koja nije mogla da pređe na 

drugu stranu puta.  

"  Hajde,  devojko  ",  reče  joj  Tenzen,  ne  premišljajući  se  ni  za  trenutak.Podigavši  je  u 

naručje,preneo ju je na drugu stranu, preko blata.  

Ekido nije progovorio ni  reči,  sve dok kasno  te večeri nisu  stigli u hram u kome  je  trebalo da 

prespavaju.  Potom  više  nije mogao  da  izdrži.  " Mi  kaluđeri  ne  prilazimo  ženama",  rekao  je 

Tenzenu, "pogotovu ako su to lepe i mlade devojke. To je opasno. Zašto si to učinio:"  

" Ja sam devojku ostavio tamo", odvratio mu je Tenzen," Zar je ti još uvek nosiš sa sobom ?" 

43. PRIČA JEDNE SVEĆE ...  

Zapalili ste me  i gledate moje svetlo. Radujete se  jasnoći  i toploti koju darujem. Veselim se da 

mogu goreti za vas. Da nije tako   ležala bih u nekoj kutiji bez koristi. Smisao dobijam tek kada 

gorim.  

Ali, dobro znam, što duže gorim, to kraća postajem, to se više bližim svome kraju. «Izgorela je» 

reći  ćete,  a  ono  što  je  ostalo  vi  ćete   baciti.  Znam,  za mene  postoje  dve mogućnosti:  Ili  da 

ostanem  u  kutiji ¶u  tami,  ili  da  gorenjem  postajem  kraća. Dajem  sve  u  korist  svetla,  a  time 

dovodim samu sebe kraju . Ipak lepše je ako mogu nešto dati...  

Gledaj, isto je tako s ljudima! Ili se povuku , ostajući sami za sebe i sve je hladno i prazno; ili se 

približe ljudima i daruju im od svoje toplote i ljubavi i onda život dobija smisao. Ali, znaj i to da 

za ovo moraš dati nešto od  sebe  samog, nešto od  svoje  radosti, od  svoje  srdačnosti, od  svog 

smeha, možda nešto i od tuge. I ne trebaš bojažljivo razmišljati  o tome kako ćeš sačuvati samo 

sebe. Mislim da samo onaj ko druge veseli postaje sam veseliji. Samo onaj ko je svetlo drugima, 

sam će primiti svetlo. Što više goriš za druge to će svetlije biti u tebi samom.  

Mnogi  su  ljudi  samo  zato  tmurni  i  neraspoloženi,  jer  se  boje  biti   ovde  za  druge,  žale  se  i 

neprestano mrmljaju na teška vremena.  Još uvek nisu shvatili ovo: Jedno jedino svetlo koje gori, 

veće je i vrednije nego sva tama sveta.  Dopustite dakle da vas malo ohrabrim, ja, mala sveća. 

44. DVA KRČAGA  

35  

Vodonoša u Indiji imao je 2 velika krčaga koje je nosio obešene o motku o vratu. Jedan krčag je 

bio napukao, a drugi je bio savršen. Dok je savršeni krčag uvek donosio punu meru vode nakon 

dugog hoda od potoka do kuće, napukli krčag doneo bi samo polovinu. Pune dve godine ovo se 

dnevno  ponavljalo  i  vodonoša  je  donosio  meru  i  po  vode  do  gospodareve  kuće.  Naravno, 

savršeni krčag  je bio ponosan na svoj doprinos, savršen za svrhu kojoj  je bio namjenjen. Jadni, 

napukli krčag stideo se svog nedostatka i osećao se jadno doprinoseći samo polovinu onog šta je 

trebao.  

Po isteku druge godine, shvativši svoj gorki neuspeh, jednog dana reče vodonoši pri potoku:  

,,Stidim se sebe i hteo bih se izviniti."  

Upita vodonoša: ,,Zašto se stidiš?"  

Krčag  nastavi:   ,,Proteklih  godina  mogao  sam  donositi  samo  pola  svog  tereta  jer  je  druga 

polovina iscurila kroz napuklinu putem do gospodarove kuće. Zbog moje mane ti radiš više a ne 

dobijaš naknadu za svoj napor."  

Vodonoša se sažalio nad starim, napuklim krčagom  i saosećajno reče:  ,,Kad se budemo vraćali 

želeo bih da obratiš pažnju na prekrasno cveće uz stazu"  

Stvarno,  kad  su  se  penjali  uzbrdo,  stari  napukli  krčag  opazio  je  s  jedne  strane  divno  cveće 

obasjano suncem i to ga je malo oraspoložilo. Ali kad su stigli do kraja opet ga obuzme tuga i još 

jednom se izvini vodonoši za svoj neuspeh.  

Vodonoša mu reče:  ,,Da li si opazio da je cveće samo s tvoje strane staze, a na strani savršenog 

ga nema!!! To je zato jer sam ja oduvek znao za tvoj nedostatak pa sam ga iskoristio. Na tvojoj 

sam strani posadio semenke cveća  i svaki dan dok smo prolazili ti si  ih zalivao. Već dve godine 

berem  ovo  divno  cveće  i  njime  ukrašavam  gospodarev  sto.  Bez  tebe  ova  lepota  nikada  nebi 

krasila njegov sto." 

45. INDIJSKA LEGENDA 

Verovatno ste čuli za indijsku legendu o malom žutom cvetu koji se rascvetao u jednoj bašti. On 

cveta samo jednu sezonu i tada uvene. 

Kada  je  jedan posetilac ušao u ovu baštu,  čitamo u priči,  sa  svih  strana  slušao  je  samo  žalbe. 

Mango  je  rekao da bi  radije bio kokosova palma. Zašto? Zato  što  je  sve drvo palme korisno  ‐ 

plod, lišće, grane i deblo. 

Međutim kokosova palma zavidela  je mangu, zato što se njegov plod za skupe novce  izvozio  iz 

Indije. Sve biljke su  ljubomorne  jedna na drugu, svaka od njih mislila  je da  je druga biljka dala 

veći doprinos i dobila više. 

36  

Oko posetioca  koji  je  slušao  samo  žalbe  zaustavilo  se na  jednom malom  žutom  cvetu  koji  je 

radosno cvetao u svom uglu. Sagnuo se i upitao ga: " Zašto se i ti ne žališ kao ostali?" 

Cvet  je  odgovrio:  "  Posmatrao  sam  kokosovu  palmu  i  zavideo  joj  na  lišću  koje  se  lelujalo  na 

vetru. Poželeo sam da donosim divne, sočne plodove kao mango. Ali tada sam pomislio da ako 

je Bog  želeo da budem  kao  kokosova palma  ili mango, On bi mogao  to da učini. Želeo  je da 

budem mali žuti cvet pa zato želim da budem najbolji mali žuti cvet koji je ikad postojao. 

46. TRAŽI NA VRHU STABLA 

Devojke, one su poput jabuka na stablima. Najbolje se nalaze na vrhu stabla. Ljudi ne žele doći 

do najboljih, jer se boje da će pasti i ‐ ozlediti se. 

Umesto toga, uzimaju trule  jabuke koje su pale na zemlju,  i koje,  iako nisu tako dobre, do njih 

lakše dođu. 

Zato jabuke koje se nalaze na vrhu stabla, misle da s njima nešto nije u redu, dok su zapravo one 

veličanstvene. Jednostavno, moraju biti strpljive  i čekati da pravi čovek dođe, onaj koji  je tako 

hrabar da  se popne do vrha  stabla  zbog njih. Ne  smeju pasti da  ih dohvate, ko  ih  treba  i voli 

napravit će sve da dođe do njih. 

47. TI SI POSEBAN ! 

Poznati govornik otvorio je svoj svoj seminar držeći u rukama novčanicu od 20 dolara. U sobi u 

kojoj je bilo 200 ljudi upitao je:  

,,Ko bi želeo ovu novčanicu?" 

Ruke su se podizale u vazduh. 

On reče:  ,,Daću je nekome od vas, ali pre toga dozvolite mi da učinim ovo."  

A nastavi gužvati novčanicu.  

Potom upita:  ,,Ko još uvek želi ovu novčanicu od 20 dolara?"  

Opet su ruke bile visoko podignute u vazduhu. 

,,Dobro", ponovi on, "a šta ako učinim sledeće?"  

Ispusti novčanicu na zemlju i stade je uvrtati svojom cipelom. 

Potom je podiže, sada pogužvanu i prljavu. 

,,A sada, ko je još uvijek želi?"  

37  

Opet su se ruke podigle u vazduh. 

,,Prijatelji, svi vi ste naučili veoma vrednu lekciju. Bez obzira na to što sam učinio sa novčanicom, 

još uvek ste  je želeli, zbog toga što se nije smanjila njena vrednost. Još uvek  je bila vredna 20 

dolara. Mnogo puta u našim  životima, mi  smo bačeni,  zgužvani, prizemljeni  zbog odluka koje 

donosimo i okolnosti koje nam se nađu na putu. 

Osećamo  da  smo manje  vredni,  ali  bez  obzira  na  to  šta  se  dogodilo  ili  šta  će  se  dogoditi,  vi 

nikada nećete izgubiti svoju vrednost, prljavi ili čisti, pogužvani ili konačno pognuti, još uvek ćete 

biti vredni onima koji vas vole. 

Vrednost našeg života nije u tome što mi radimo ili koga poznajemo, već pored koga smo. Vi ste 

posebni i nemojte to nikada zaboraviti!” 

48. EVO JEDNE FANTASTIČNE PRIČE. 

U pitanju je odlična igra rečima. 

Bila jednom četvorica po imenu Svako, Neko, Bilo ko i Niko. 

Trebalo  je obaviti  jedan vrlo važan posao  i Svako  je mislio da će ga Neko obaviti.¶Bilo ko  je to 

mogao učiniti, a Niko nije hteo. 

Neko se zbog toga naljutio jer je to bio posao za Svakoga. Svako je opet mislio da bi ga Bilo ko 

mogao obaviti, no Niko nije shvatio da ga Neko ne želi obaviti. Na kraju je Svako krivio Nekoga 

jer Niko nije učinio ono što je mogao napraviti Bilo ko. 

49. SAN 

Veliki taoistički učitelj Chuang Tzu sanjao je da je leptir koji leprša između cvetova tamo‐vamo. U 

snu nije bio svestan sebe kao osobe. Bio je samo  leptir. Iznenada se probudio  i otkrio da  leži u 

krevetu, kao ljudska osoba ponovo. Ali onda se je zapitao: "Jesam li ja čovek koji je sanjao da je 

leptir, ili sam leptir koji sanja da je čovek?" 

50. ZAKASNELI ODGOVOR 

U drevnoj  Indiji poklanjala se velika pažnja vedskim  ritualima, koji su se primenjivali s  takvom 

tačnošću da, kad bi sveci molili za kišu, suša bi odmah prestajala. Živeo je tada jedan čovek koji 

se molio po ovim ritualima, preklinjući boginju Lakšmi da ga učini bogatim. 

Čovek se molio punih deset godina bez ikakvog efekta, a onda je najednom postao svestan da je 

bogatstvo nešto prolazno  i nevažno, pa  se povukao u pećinu na padinama Himalaja  i postao 

pustinjak. 

38  

Jednog  dana,  zadubljen  u meditaciju,  otvorio  je  oči  i  pred  sobom  ugledao  ženu  zadivljujuće 

lepote, koja je blistala i presijavala se kao da je od zlata. "Ko si i šta tražiš ovde?" upitao je. "Ja 

sam boginja Lakšmi, kojoj i si se molio punih deset godina. Došla sam da ispunim tvoju želju." 

"Ah, dobra moja boginjo!" uskliknuo je čovek. "U međuvremenu sam spoznao lepotu meditacije 

i izgubio svaku želju za bogatstvom. Prekasno si stigla. Reci mi, zašto toliko kasniš?" 

"Da budem iskrena", objasnila mu je Lakšmi, "ritualima koje si tako verno obavljao, u potpunosti 

si zaslužio traženo bogatstvo, ali nisam ti uslišila molbu zbog ljubavi i želje da učinim ono što je 

najbolje za tebe." 

Ako bi mogao da biraš, šta bi odabrao: da ti želja bude ispunjena, ili da ti bude ukazana milost da 

ne izgubiš duševni mir? 

51. NARADINA MOLITVA 

Indijski mudrac Narada bio je poklonik boga Hari. Toliko mu je bio posvećen da je jednog dana 

uobrazio kako nigde na svetu ne postoji čovek koji toliko voli Boga kao on. 

Gospod je progovorio u njegovom srcu, naredivši mu: "Narada, idi na obalu Ganga i potraži grad 

u kome živi jedan od mojih vemika. Dobro će ti doći njegovo društvo." 

Narada  je  učinio  kako mu  je  rečeno  i  pronašao  seljaka  koji  je  ustajao  u  zoru,  samo  jednom 

izgovarao Harijevo ime, zatim uzimao motiku i odlazio da čitav dan okopava zemlju. Uveče, pre 

nego što bi zaspao, izgovarao je još jednom Harijevo ime. Narada je pomislio: "Kako je moguće 

da je ovaj paor pravi vemik, ako po čitav dan samo kopa?" 

Tada je Gospod naredio Naradi: "Napuni do vrha jednu činiju mlekom i s njom obiđi čitav grad, 

ali nemoj ni kap mleka da prospeš". Narada je tako i učinio. 

"Koliko si puta mislio na mene dok si obilazio grad?" upitao ga  je Hari. "Ni  jednom, Gospode", 

odgovorio  je Narada.  "Kako  bih  i mogao,  kad  si mi  naredio  da  ne  prospem  ni  kap mleka  iz 

činije?" 

"Eto, ta  činija  je toliko obuzela tvoju pažnju da si potpuno zaboravio na mene", rekao  je Hari. 

"Šta da se onda kaže za tog seljaka, koji i pored toga što hrani brojnu porodicu, dva puta dnevno 

pomisli na mene?" 

Ljudi  većinom  posmatraju  druge  i  lako  ih  osuđuju  i  kritikuju,  dok malo  njih  primjećuju  svoja 

djela. 

52. JERMENIN I NJEGOV SIN  

Na samrti pozva stari Jermenin svoga sina pa ga dovede do prozora i upita šta vidi. 

39  

‐ Ljude, odgovori on. 

Zatim mu pruži ogledalo da se pogleda i upita ga šta vidi.¶‐ Vidim sebe, odgovori sin. 

‐ Eto, sine! I prozor i ogledalo napravljeni su od istog stakla, s tom razlikom što se na staklu od 

ogledala nalazi tanki sloj srebra. I u životu je tako: gde god se srebro nađe između ljudi, tu čovek 

vidi samo sebe. 

53. BEZUMNIK  

U vrtu jedne ludnice sretoh mladića bledog lika, lepog i čuđenjem obuzetog.  

I sedoh kraj njega na klupu, te rekoh: "Zašto si ovde?"  

On me pogleda zapanjeno, pa reče: "Pitanje ti je nedolično, ali ću ti ipak odgovoriti. Moj otac je 

od mene hteo da načini  svoju  sliku  i priliku, a  to  je  želeo  i moj  stric. Moja majka htela  je da 

budem baš kao njen uvaženi otac. Moja  je sestra  isticala svoga muža moreplovca kao savršen 

primer na  koji  je  trebalo da  se ugledam. Moj brat misli da  treba da budem,  kao  i on, dobar 

atleta.  

Tako su i moji učitelji, doktor filosofije, profesor muzike i logičar, odreda čvrsto rešili i svaki bi od 

njih da budem odraz njegovog lika u ogledalu.  

Zato sam došao ovde. Tu mi deluje zdravije. Barem mogu da budem to što jesam."  

Uto  se  iznenada okrenu  ka meni  i  reče:  "Nego,  reci mi, da  li  su  i  tebe ovamo  takođe oterali 

obrazovanje i dobar svet?"  

A ja odgovorih: "Ne, došao sam u posjetu."  

On reče: "Ti si, dakle, jedan od onih što žive u ludnici s one strane zida." 

54. PERJE NA VJETRU 

Jedna mlada žena je jednog dana rekla nešto čime je uvredila svoju najbolju prijateljicu. Ona je 

odmah  zažalila,  i  napravila  bi  sve  da  povuče  svoje  reči  nazad. Ona  je  to  rekla  impulsivno,  u 

momentu nepažnje, uz to da su bile tako bliske, nije ni pomislila na efekte svojih reči ranije. 

U  nastojanju  da  opovrgne  ono  što  je  uradila,  otišla  je  kod  jedne  stare  mudre  žene. 

Objašnjavajući situaciju i upita je za savet. Stara mudra žena poslušala je strpljivo, trudeći se da 

odredi koliko je iskrena ova mlada žena, koliko je stvarno želela da ispravi situaciju. 

Mudrica  je  rekla,  ,,Trebaš učiniti dve  stvari da bi mogla  ispraviti  svoje delo.  Jedna od njih  je 

ekstremno  teška. Večeras, uzmi svoje najbolje  jastuke od perja,  i otvori u svakoj od njih male 

40  

rupe. Onda, pre  izlaska sunca, moraš pored svakog praga u gradiću staviti po jedno pero. Kada 

završiš prvi korak, vrati se opet meni  i reći ću ti drugu stvar.  ,,Mlada žena se vratila kući da se 

pripremi za svoj posao. Celu noć je provela idući sa jednog u drugi prag. Prsti su joj se smrznuli, 

dok je vetar bio mnogo oštar. Međutim ona je išla dalje tamnim ulicama.. 

Nakon  izlaska sunca, mlada žena se vratila kod stare mudrice. Ona  je bila  iscrpljena, međutim 

osećala  je olakšicu da  će njen  trud biti nagrađen.  ,,Moji  jastuci su prazni. Stavljala sam  ispred 

svakog kućnog praga po jedno perje.” 

Sada,  rekla  je  stara mudrica,  ,,Idi nazad  i napuni  svoje  jastuke nazad  i  sve  će biti kao  ranije.” 

Mlada  žena  je  bila  ošamućena.  ,,Ti  znaš  da  je  to  nemoguće!” Vetar  je  sigurno  oduvao  perja 

nakon ostavljanja ispred pragova! Nisi rekla da trebam to pokupiti nazad! Ako je ovo tvoj drugi 

zahtev, onda stvari neće nikad biti iste.” 

To  je  istina,  rekla  je mudrica.  ,,Nikad ne  zaboravi. Svaka  tvoja  reč  je perje u vazduh.  Jednom 

kazano, nikakav pokušaj, ma koliko bio  iskren neće vratiti reči u tvoja usta.  Izaberi dobro tvoje 

reči, i dobro ih čuvaj u prisutnosti onih koje voliš, zato zapamti da jedna dobra reč može da greje 

tri hladna zimska meseca. 

55. MAGARAC I ČOVJEK 

Jednog je dana seljakov magarac pao u bunar.  

Životinja je satima sažaljivo plakala dok je seljak pokušao smisliti šta da uradi. 

Napokon je odlučio‐budući da je životinja stara a bunar ionako treba prekriti, nije vrijedno truda 

spasavati magarca. 

Pozvao  je  sve  susede da mu dođu pomoći. Svi  su  zgrabili  lopate  te počeli nabacivati  đubre u 

bunar. Na početku  je magarac  shvatio  šta  se dešava  te  je počeo očajnički plakati. Tada  se na 

opšte  čuđenje  primirio.  Nakon  nekog  vremena  seljak  je  napokon  pogledao  u  bunar.  Bio  je 

zapanjen onim šta je video. Sa svakom lopatom đubreta koje je pogodilo njegova leđa magarac 

je  radio nešto  zadivljujuće.  Istresao bi  leđa  i popeo  se  jednu  stepenicu  više. Kako  su  seljak  i 

susedi  nastavili  ubacivati  đubre  na  životinju,  on  bi  je  otresao  i  popeo  se.  Uskoro,  svi  su 

zadivljeno posmatrali magarca koji je zakoračio preko ivice i sretno iskočio!  

Život će na tebe istresati đubre, razne vrste prljavštine. Trik kako da izađeš iz bunara sastoji se u 

tome da to otreseš i popneš se preko toga jednu stepenicu više.  

Svaka naša nedaća je stepenica. Možemo izaći iz najdubljeg bunara jednostavno ne posustajući. 

Nikad ne odustaj! Otresi to i popni se jednu stepenicu više.  

56. HOĆE LI BITI DOVOLJNO 

41  

Draguljar je sedeo za stolom i kroz izlog svoje otmene trgovine posmatrao prolaznike.  

Neka  se  devojčica  približila  trgovini  i  prislonila  nosić  na  izlog.  Kao  nebo  plave  oči  radosno 

zasijaše kad ugleda jedan od izloženih predmeta.  

Ušla je odlučno i prstom pokazala ogrlicu od modrog tirkiza.  

"To je za moju sestru. Možete li mi je zapakovati kao poklon?"  

Trgovac s nevericom pogleda devojčicu i upita: "Koliko novca imaš?"  

Ona se podiže na prste, stavi na sto limenu kutiju, otvori je i isprazni. Bilo je tu nekoliko manjih 

novčanica, šaka sitniša, nekoliko školjki i figurica.  

"Hoće li biti dovoljno?" upita ponosno.  

"Želela bih starijoj sestri kupiti poklon. Otkada nemamo mame, ona obavlja sve poslove i nema 

ni  trenutka  vremena  za  sebe.  Danas  joj  je  rođendan.  Uverena  sam  da  će  je  poklon  veoma 

obradovati. Njene su oči iste boje kao taj dragi kamen."  

Trgovac je otišao u malu prostoriju i u zlatnocrveni papir zapakovao kutijicu.  

"Uzmi i pažljivo ponesi", reče devojčici.  

Ona uze paketić kao pobednički pehar i ponosno izađe iz trgovine.  

Sat  vremena  kasnije  u  trgovinu  uđe  prekrasna  devojka  s  kosom  boje meda  i  divnim modrim 

očima. Stavi na sto kutijicu koju je trgovac pažljivo zapakovao i upita:  

"Ova je ogrlica kupljena u vašoj trgovini?"  

"Da, gospođice."  

"Koliko je koštala?"  

"U mojoj trgovini cene su stvar poverenja, tiču se samo mene i mojih kupaca."  

"Moja sestra je imala nešto sitniša, sigurno nije mogla platiti ovako vrednu ogrlicu!"  

Trgovac zatvori kutiju, složi omot i vrati je devojci.  

"Vaša je sestra platila najvišu cenu: dala je sve što je imala". 

57. PLATIĆU 

42  

U neuglednoj kafani  jednog malog  lučhog mesta okupljali su se meštani  radi pića  i  razgovora. 

Između ostalih okupljalo se tu i jedno manje društvo lokalnih pijanaca koji su večeri provodili uz 

alkohol i raspravu o reinkarnaciji.  

Među  njima  je  bio  i DŽek  London  (pisac)  koji  je  poveo  dugu  raspravu  o  tome  kako  se  usled 

reinkarnacije isti ljudi mogu naći na istom mestu posle sto godina.  

Jedne večeri bio je red na DŽek Londona da časti i sve do zatvaranja kafane on je naručivao piće 

za sve.  

Pred fajront mladi konobar mu je prišao i zahtevao da se ceh plati.  

Tada ga je čuveni pisac, inače poznat kao težak na novčaniku, upitao:  

‐"Dečače, da li ti znaš ko sam ja?"  

"Naravno da znam gospodine London"  

‐"Da li znaš o čemu ja i moji prijatelji razgovaramo ovde u kafani"  

"Znam gospodine London, pričate o reinkarnaciji  i tome kako se  isti  ljudi nađu na  istom mestu 

nakon sto godina"  

‐"Pošto sve lepo znaš ja ću ti rado platiti račun kada se ponovo sretnemo ovde za sto godina."  

Na to mu konobar odgovara: "Ali gospodine London, vi ste mi to isto rekli pre stotinu godina!"  

Zadivljen  DŽek  London  je  platio  račun  i  ostavio  bogatu  napojnicu  domišljatom  mladom 

konobaru. 

58. NAJLEPŠE RUKE 

Okupilo se nekoliko gospođa u jednom salonu za lepotu povodom organizovanja takmičenja za 

izbor najlepših ruku. Sud o tome prepustile su jednom mudrom starcu. 

Nakon razgledanja prikazanih ruku, starac ne htede izreći sud. 

‐ Ne mogu ga  izreći  ‐  rekao  je,  ‐ pre nego što se obratim siromašima  i dok oni ne odluče.  Jer 

verujem, da su najlepše ruke one koje donose radost  ljudima oko sebe, koje brišu suze  jednog 

siročeta,  one  na  kojima  se  odmara  bol  jedne  ucveljene  duše,  koje  nahrane  jednog  gladnog  i 

napoje jednog žednog. 

59. LAISA 

43  

U staro doba, živela  je u Korintu  jedna žena po  imenu Laisa. Živela  je grešnim životom a njeno 

ime se povezuje sa sledećim događajem: kad su se na njenom  licu pojavile prve bore, Laisa  je 

počela da lomi sva ogledala koja su joj dolazila pod ruku, budući da je svako od njih razotkrivalo 

prve znake njenog starenja. 

Mnogo puta  i mi,  ljudi, ne možemo da podnesemo  istinu, niti nalazimo  snagu da prihvatimo 

bore našeg duhovnog postojanja. Teško nam pada da primimo savete i primedbe drugih. Ali onaj 

čovek,  koji  želi  da  se  popravlja,  uvek  će  tražiti  nekog  ko  će  ga  podsećati  na  njegovo 

nesavršenstvo i ko će mu ukazivati kako da iznađe načine i sredstva ka savršenstvu. 

60. KORAK, DISANJE ‐ ZAMAH METLOM 

Bepo, čistač ulica, radio je svoj posao rado i temeljito. Znao je da je njegov rad potreban. Kad bi 

meo ulice činio je to polako i jednolično: kod svakog koraka jedno disanje, i kod svakog disanja 

jedan zamah metlom. Korak ‐ disanje ‐ zamah metlom ‐ korak ‐ disanje ‐ zamah metlom...  

Ponekad bi malko zastao  i razmišljao gledajući  ispred sebe. Zatim bi nastavio: korak  ‐ disanje  ‐ 

zamah metlom  ‐  korak disanje  ‐  zamah metlom. Dok bi  se Bepo  tako pomicao  i pred  sobom 

posmatrao neočišćenu ulicu, a iza sebe očišćenu, dolazile bi mu često velike misli. Ali bejahu to 

misli bez  reči, misli koje  se vrlo  teško mogu drugima  saopštiti. Slično kao neki određeni miris 

kojeg se jedva još sećamo ili kao neka boja o kojoj smo sanjali.  

Nakon  rada  sedeo  je Bepo kod devojčice Momo  i  tumačio  joj  svoje velike misli. Ona ga  je na 

poseban način slušala. Zato bi se njemu razvezao jezik i pronalazio bi prave reči:  

‐ "Vidiš Momo", govorio bi on, "to ti je tako: Ponekad imaš pred sobom vrlo dugu ulicu. i misliš: 

strašno  je duga, nemoguće  ju  je očistiti; znaš, tako misliš." Pogledao bi  ćuteći preda se  i onda 

nastavio: "I, tada se počneš žuriti. i žuriš se sve više i više. Ipak svaki put kad pogledaš, vidiš da 

ulica pred tobom nije nimalo kraća. Počneš se još više napinjati i tada te uhvati strah, a na koncu 

izgubiš dah te ne možeš dalje. A ulica je još uvek tu. Tako se ne sme činiti."  

Bepo  je kratko vreme razmišljao  i nastavio: "Ne sme se nikad misliti na celu ulicu najedanput, 

razumiješ  li?  Mora  se  misliti  samo  na  sledeći  korak,  na  sledeće  disanje,  na  sledeći  zamah 

metlom. I uvek ponovno samo na sledeći".  

Ponovno je zastao i razmišljao pre nego je dodao: "Takav rad donosi radost. To je važno. Tada se 

pošao uradi dobro. Tako to treba biti."  

Nakon  duge  stanke  nastavio  je:  "Odjednom  vidiš  da  je  cela  ulica  očišćena  ‐  korak  po  korak. 

Uopšte ne znaš kako, a i ne izgubiš dah."  

Klimajući glavom, Bepo je rekao na kraju: to je važno! 

44  

61. BRODSKA JEDRA 

Jedna  legenda govori o  tri muškarca, koji  su nosili  svaki po dvije vreće. Ali  teret nisu osjećali 

jednako.  Vreće  su  im,  jedna  sprijeda  a  druga  straga,  visile  obješene  na  drvenoj  motki  na 

ramenu.  

Upitali prvog čovjeka šta ima u vrećama. Odgovorio je: ‐ Svi moji uspjesi, sva dobra djela mojih 

prijatelja, sve životne radosti ‐ u vreći su straga. Skriveni od pogleda, završeni, prekriveni lišćem, 

ne  smetaju mi mnogo. U  vreći  sprijeda  imam  sve  loše  i  ružne  stvari  koje  su mi  se  dogodile. 

Hodam, zastanem često, vadim ih, posmatram, proučavam, mislim šta ću. Stalno sam s njima, i 

mislima i osjećajima. Stalno radim na njima. 

Taj se  čovjek  često zaustavljao, gledao unazad, mučio se nad sobom  i napredovao malo  i vrlo 

sporo. 

I drugog su čovjeka upitali  isto. Rekao  je: ‐U vreći sprijeda nosim moja dobra djela, spoznaje o 

vrlinama.  Često  ih gledam, vadim  i pokazujem drugima. Vreća na  leđima  sadrži moje greške  i 

moje slabosti. Ponesem  ih sa sobom kuda god krenem,  jer one su moje  i ne mogu  ih tek tako 

odložiti na stranu. Usporavaju me, ponekad su veoma teške. 

Treći  muškarac  je  odgovorio:  ‐  Na  prednjoj  vreći  napisao  sam  riječ  "dobrota".  Prepuna  je 

pozitivnih misli, dobrih  ljudskih djela, svih dobrih stvari koje sam  imao  i učinio u životu, misli o 

mojoj  snazi.  Ta mi  vreća  nije  teška. Naprotiv,  poput  brodskih  jedara,  pomaže mi  u  kretanju 

naprijed. A vreća na  leđima  ima natpis "loša sjećanja"  i prazna  je,  jer sam  joj odrezao dno. O 

svemu što mi se loše dogodilo, o lošim mislima koje ponekad o sebi imam, o zlu koje od drugih 

čujem, malo  razmislim  i bacim  ih u  tu  vreću. Kroz  rupu  to ode  zauvijek.  Ja  sam  slobodan.  Ja 

nemam tereta koji bi me usporavao u hodu. 

62. MOJ NAČIN 

Pred sezonu monsuna jedan starac kopao je rupe u svojoj bašti. 

‐ "Šta radiš?" ‐ pitao ga je sused.¶‐ "Sadim mango", odgovorio je starac.¶‐ "Zar misliš da ćeš stići 

da probaš plodove?" 

‐ "Ne,  tako dugo neću poživeti, ali drugi hoće. Palo mi  je na pamet da sam  čitavog života  jeo 

mango koji su drugi sadili. Ovo je moj način da im zahvalim." 

63. SEJAČ SREĆE 

Jednog  dana  videše  dečaci  nekog  starca  kako  ide  ulicom  sa  velikom  korpom  na  ramenu, 

prepunom blistvaih zvezda. Laganim zamahom ruke on bi s vremena na vreme zagrabio iz korpe 

i zavitlao kao da seje. Tada bi mnogo prekrasnih zvezdica zalepršalo oko njega kao jato varnica. 

45  

‐ Šta to radite? – upitaše dečaci goreći od znatiželje. 

‐ Sejem sreću! – odgovori čovek  i mirno nastavi svoj posao dok su mu se među prstima caklili 

prekrasni dragulji iz kojih su dečake gledale tople dugine boje poput sunčanih očiju. 

Osvojeni tom lepotom mališani smesta pojuriše da uhvate sreću, ali uzalud. 

I oni najhitriji i najokretniji ostajali bi praznih ruku. 

‐ Uzalud je to što činite – osvrnuo se tajanstveno starac ‐ tako je nikada nećete uloviti.¶‐ Zašto? 

– upitaše začuđeno dečaci. 

Nasmešivši se, starac je tiho rekao: 

‐ Tek kad se naučite sejati radost, ljubav i lepotu oko sebe, bićete pozvani na žetvu sreće. Onaj 

ko grabi sebi, nikada neće uhvatiti sreću. Sreća se uzima raširenih ruku. 

64. SLIKAR 

Neki stariji bračni par godinama je vodio malu radnju u jednom selu u Novoj Engleskoj. Umoran 

od dosadne svakidašnjice, vlasnik je jednog jutra u izlog stavio oglas : "Na prodaju."  

‐ "Ženo" ‐ rekao je ‐ "možda će neki mladi ljudi sa više novca nego zdravog razuma doći i kupiti 

je. Tada se ti i ja možemo otseliti u Floridu gde ćemo bolje živeti."  

Međutim, sedmice su prolazile, a takav kupac nije se pojavio. Jednog jutra u selo je stigao neki 

stranac natovaren slikarskom opremom. Ušao je u radnju i rekao vlasniku: 

‐ "Da li mi dozvoljavate da slikam vašu radnju?" 

‐ "Da", ‐ odgovorio je starac, ‐ "ali ovde ne vidim ništa što bi moglo da pivuče slikara."  

Stranac  je  namestio  svoj  pribor  i marljivo  radio  celog  dana.  Sledećeg  dana  nastavio  je  svoj 

posao. Kada je završio, zahvalio se vlasniku i otišao. Nekoliko sedmica kasnije isti stranac ponovo 

je ušao u radnju. Starom bračnom paru poklonio  je ulaznice za umetničku  izložbu u obližnjem 

gradu. Slikar je pored ulaznica poklonio domaćinima i novac za autobuske karte do grada.  

Starac je mislio da je sve to samo "gomila gluposti", ali je na navaljivanje supruge ipak pristao da 

poseti izložbu. Stari bračni par dosta zbunjeno, prolazio je kroz galeriju Iznenada muž je zastao i 

uzviknuo: 

‐ "Mama, to je naša radnja!" 

Približili su se i sa strahopoštovanjem posmatrali privlačnu sliku. 

46  

‐ "Nikad nisam primetio da ti široki brestovi tako uokviruju našu zgradu!" ‐ rekao je on. 

‐ "Nisam znala da prozorska okna tako svetlucaju!" ‐ uzviknula je ona.  

Slika njihove  radnje privlačila  ih  je kao magnet. Pošto  su  još malo postojali,  starac  je uhvatio 

ruku svoje žene i rekao: 

‐ "Mama, hajdemo kući. Čak i prozorska okna svetlucaju kada je srce u redu!" 

Čim su stigli kući izvadili su oglas iz izloga.  

Kada je srce u redu sve drukčije izgleda! 

65. POVERENJE 

Bilo je to pre mnogo godina. 

U jednoj zemlji živeo je kralj koji je mudro upravljao svojim kraljevstvom. Oko sebe je već imao 

poverljive ljude, ali mu je trebala jos jedna izuzetno poverljiva osoba. Kralj je želeo da na dvoru 

ima jednog pametnog, ali iznad svega vernog i odanog mladića, koji je znao da čuva tajne. I zato 

je po celom kraljevstvu objavio da se traži jedna takva ličnost.  

Nakon nekog vremena javio se veliki broj obrazovanih mladih ljudi i kralj se našao u dilemi koga 

da  izabere. Zato  je odlučio da  im postavi  jedan zadatak, pa koji ga bude  rešio  i  još obrazložio 

svoje rešenje, biće izabran. 

Zadatak  je bio  jedna zagonetka: svaki mladić  je dobio  tri  lutke. One su bile  identične,  jednake 

veličine, jednako obučene sa istim frizurama.  

Međutim, one su se ipak u nečemu razlikovale. A to nešto je trebalo zapaziti tj. pronaći. Zadatak 

je naoko bio  lak, ali nakon podosta  vremena mladići  su  vraćali  lutke  sa obrazloženjem da ne 

mogu primetiti razliku. Ali, kralj je ostao uporan.  

„Valjda će se naći bar  jedan koji će uočiti vrednost  jedne  lutke  i mane ostale dve. A ta vredna 

crta karaktera te lutke tako je važna. Uoči li neko tu njenu osobinu, znači da je i sam ima. A meni 

baš takav treba.”  

Najzad se pojavio  jedan mladić koji  je skromno stao pred kralja, odvojio  jednu  lutku na  jednu 

stranu a ostale dve na drugu. Pre nego što je bilo šta rekao, uradio je sledeće: 

Prvoj lutki je uvukao jednu slamčicu u uho i ona je izašla kroz drugo uho. (kad pričaš takvoj osobi 

nešto, uđe na jedno uho, izađe na drugo) 

47  

Kod druge  je uradio  to  isto, ali ovoga puta  slamčica  je  izašla na usta.  (kad njoj pričaš, odmah 

svima ispriča) 

I  na  kraju,  kod  treće  lutke  slamčica  nije  uopšte  izašla,  već  je  ostala  unutar  same  lutke.  (kad 

takvoj osobi pričaš, ostaje sve "u njoj"..osoba od poverenja) 

"Poštovani kralju, ova poslednja lutka je najvrednija" ‐ odgovorio je mirno mladić.  

"Da, tako je" ‐ zadovoljno se nasmejao kralj, jer je zagonetka bila rešena. 

66. O VERNOM SOKOLU 

Priča se da  je nekada davno, davno, živeo  jedan šah koji  je  imao sokola,  tog sokola  je mnogo 

voleo i kad god bi pošao u lov, nosio je sokola na ruci. 

Loveći jednom, vidi ‐ trči jelen. Šah obode konja mamuzama i pojuri za jelenom. Jureći tako, ode 

daleko.Pratnja  je  žurila  za  svojim  šahom,  ali  nije mogla  da  ga  sledi  i  izgubi  ga  iz  vida.Šah, 

međutim, obori  jelena  i uto oseti da  je  jako ožedneo. Dugo  je krestario okolo na  svom konju 

tražeći kakav  izvor  i ne nađe ga. Konačno,  stigavši u podnožje  jedne velike  stene, opazi da  sa 

njenog vrha polako kaplje voda. Iz svoje torbe on izvadi čašu i podmetne je tako da voda kaplje u 

nju. Čaša se polako punila vodom i taman kad ju je prineo ustima, soko ga udari krilom po ruci i 

prospe svu vodu. 

Šah se naljuti na sokola i opet podmetne čašu da u nju kaplje voda. I po drugi put se napuni. Šah 

je prinese ustima, ali ga soko opet udari po ruci  i sva voda se prospe. Sad se šah  jako naljuti; 

tresne sokola o zemlju, gde ostane ležati mrtav. 

Uto stiže jedan od šahovih slugu i šah mu reče kao je žedan. Sluga uze čašu, natoči u nju vodu iz 

kozje mešine i pruži je svom gospodaru, ali mu šah reče : 

‐ Pije mi se čista i hladna voda. Hoću od one što kaplje sa stene, ali neću da čekam da ona kaplje 

kap po kap. Popni se gore na stenu i zahvati mi vode s izvora. 

Sluga se popne na stenu, nađe  izvor  i  ‐ šta vidi? Na samoj strmoj  ivici stene  leži zmija, a njena 

otrovna pljuvačka meša se izvorskom vodom i kap po kap kaplje sa stene. 

Sluga se uplaši, brzo sjuri dole i reče šahu šta je video. zatim naspe čašu vode iz mešine i pruži je 

šahu. Šah je prinese ustima, ali ni gutljaja nije mogao popiti. On gorko zaplaka i, pokazujući svom 

sluzi mrtvog sokola, poče da kune svoju nepromišljenost. 

Celi život sećao se on ovog slučaja 

Pametni ljudi ne čine ništa dok dobro ne promisle 

48  

67. DVE DINJE 

Šetajući  jednom, neki krojač ugleda u nečijem dvorištu dve zrele dinje kako vise naslonjene na 

podupirač. Beše  to u ono doba kad obično nema dinja.  Idući dalje  sretne on  četvoricu  svojih 

prijatelja i ispriča im šta je video. Sva četvorica, kao jedan, nazovu krojača lažovom i reknu mu : 

‐Donesi te dinje i pokaži ih nama, onda ćemo ti poverovati. 

‐Dobro, doneću ih ‐ ‐odgovori krojač ‐ ali najpre ćemo se opkladiti. 

‐Dobro  ‐  ‐pristane  jedan prijatelj  ‐ Dogovor  je ovaj: sto rupija metni  ti, sto rupija  ćemo mi, ko 

dobija nosi sve. 

Čuvši to, krojačeva žena napadne muža i počne da ga grdi raznim pogrdnim rečima, a on, da je 

umiri, ispriča joj sve kako jeste ‐ i gde se te dinje nalaze i kak se može doći do njih. 

Žena jednog od one četvorice prijatelja dođe, međutim, kod krojačeve žene i kaže joj: 

‐ Moj muž kladio se s tvojim mužem: ili će tvoj muž doneti ujutro dve dinje ili će platiti sto rupija. 

Reci, molim te, zar može da bude da u ovo doba godine  ima dinja u nekom vrtu? Možeš  li da 

budeš sigurna ‐ izgubićete sto rupija. 

Krojačeva žena htede da joj se osveti i kako je bila glupa, ispriča joj sve što je čula od muža. Žena 

se vrati svom mužu  i  ispriča mu sve što  je čula od krojačeve žene. taj se brzo spremi, nađe vrt 

gde su bila dinje, otkine ih, a podupirače i vreže počupa iz zemlje i baci ih daleko. 

Ujutru krojač ode po dinjei, ne našavši ništa, vrati se kući praznih šaka. 

Morao  je,  razume se, da plati sto  rupija opklade a osim  toga u očima sviju ostade kao  lažov  i 

zvaše ga otada varalicom. 

Svoje tajne ne otkrivaj drugu, jer i on ima druga. Njega se ti čuvaj. 

68. OTKLJUČAJTE ZATVORSKU KULU SVOJE LIČNOSTI 

DŽoni Lingo bio je veoma zgodan mladić i sposoban trgovac. Što god da je kupovao ili prodavao 

ostvarivao je dobru zaradu. Živeo je na ostrvu na kome je bio običaj da se žene kupuju kravama. 

Pristojnu ženu mogli ste kupiti za tri ili četiri krave, a za pet ‐ izuzetnu. 

Jednog dana DŽoni je objavio da se želi oženiti Mahanom. Mahana nije imala nikakve vrednosti 

ni  ugleda  u  očima  drugih  ostrvljana.  Otac  se  prema  njoj  odnosio  kao  da  je  neki  porodični 

otpadak. Govorio je da u glavi ima slamu i da bi je dao za jednu mršavu kravu samo da je se reši. 

49  

Kad su seljani čuli da Džoni planira njome da se oženi, mislili su da je to zbog toga što je može 

dobiti besplatno. Bio je tako lep i popularan da bi mogao da dobije svaku devojku sa ostrva. To 

što želi Mahanu jednostavno nije imalo smisla.  

Došao  je dan  trgovine, Mahana  je bila  toliko uplašena,  zbunjena  i posramljena da nije  čak ni 

izašla iz svoje kolibe. Moki, Mahanin otac tražio je za nju tri krave. Kad su okupljeni seljani čuli tu 

njegovu visoki cenu, svi su se glasno smejali . U životu nisu čuli nešto smešnije.  

Međutim, Džoni  je umirio  seljane  i  rekao: "Dati  tri krave  za  ženu  je mnogo, ali nedovoljno  za 

moju Mahanu. Dajem osam krava za Mahanu." Svi su ostali bez daha. 

Moki je skoro pao sa stolice od iznenađenja. Niko nikad u prošlosti na ovom ostrvu za ženu nije 

dao osam krava. Zašto je Džoni učinio tako nešto kad ju je mogao dobiti i besplatno? Seljani su 

mislili da sujetni Džoni želi da svi znaju kako je on prvi i jedini dao više krava za ženu od ostalih. 

Najzad  je došla  svadba, posle  koje  su Džoni  i Mahana odmah napustili ostrvo  i otišli na duži 

medeni mesec. Vratili  su  se,  naime,  posle  nekoliko meseci.  Stari  trgovac  doneo  je  u  njihovu 

kolibu poklon za Mahanu koji je DŽoni naručio. 

Starcu  je  zastao  dah  od  onog  što  je  video.  Tu  je Mahana.  To  više  nije  ona  stidljiva,  ružna  i 

zapuštena Mahana iz očeve kolibe. Sada je izuzetno lepa. Smeši se i govori umiljato. U njenoj je 

sjajnoj dugoj kosi divan crveni cvet. U svojoj čistoj crvenoj haljini liči na kraljicu. 

Kad je Mahana otišla po vodu, trgovac je upitao: 

‐ Šta se dogodilo s Mahanom? 

‐ To je zbog krava ‐ odgovorio je DŽoni. 

‐ Zbog krava?" ‐ začudio se prodavac, ‐ Kako to misliš zbog krava? 

‐ Možete  li  zamisliti"  ‐ odgovorio  je DŽoni  ‐ kako  se oseća  žena koju prodaju  za  jednu  ili dve 

krave kad  čuje da  je neka druga žena prodata za  četiri  ili pet krava. Tako nešto ne bih mogao 

učiniti mojoj Mahani. 

Želeo sam da ona bude žena vredna osam krava i zato sam za nju dao osam krava. Najvažnije je 

je kakvu vrednost žena ima u sopstvenim očima ‐ nastavlja DŽoni. 

‐ U očevoj kolibi Mahana nije imala nikakvu vrednost. Sada zna da vredi više od ijedne žene na 

ostrvu. 

Bilo je potrebno da DŽoni pokloni Mahani svoju ljubav da bi ona shvatila svoju pravu vrednost. 

Svako od nas  vredi, da  se poslužim  izrazom  iz Mahaninog  života, osam  krava,  samo  ako  ima 

ljubav u sebi. 

50  

69. SVE JE DOBRO 

Živeo jednom jedan kralj i imaše on prijatelja koji je govorio da je sve što se dešava – dobro... 

Kralj se  često  raspravljao sa njim,  tvrdeći da nije u pravu.  I pođu njih dvojica  jednom u  lov, a 

prijatelj, prilikom podešavanja oružja  iz  kojeg  će  se pucati, načini neki propust  tako da  kralj, 

prilikom paljbe, ostade bez palca. Nakon toga on mu priđe i upita: 

‐ Da li je i ovo dobro? 

A prijatelj mu odgovori: 

‐ Da. 

Kralj se razljuti i baci ga u tamnicu. 

Prođe  neko  vreme,  a  kralj  ponovo  ode  u  lov  sa  svojom  pratnjom,  ali  ih  napadoše  kanibali.  I 

pojedoše sve osim kralja. Zašto? Kanibali nisu  jeli  ljude sa defektom; (a kralj nije  imao palac). I 

pustiše ga. 

Kralj ode da poseti prijatelja, baci pred njega svoj luk, kleče i poče da moli za oproštaj. A prijatelj 

mu reče: 

‐ Jesi li se sad uverio da je sve dobro što se dešava? 

‐ Kako? – upita kralj. Ta poslao sam te u zatvor! 

Na to mu prijatelj uzvrati: 

‐ Da nisi  to učinio, sad bi  i mene  ‐ kao  čoveka u  tvojoj pratnji  ‐ pojeli kanibali, a ovako  je sve 

ispalo dobro! 

70. PROBLEM ZLA U SVETU 

Neki dečak je hodao uz obalu reke i ugledao je krokodila zapletenog u mrežu. Krokodil mu reče: 

Smiluj mi  se  i oslobodi me. Možda  izgledam  strašno, ali  znaš,  to nije moja krivica. Takav  sam 

stvoren. Ali, kakav god bio moj  izgled,  ipak  imam majčinsko  srce. Došao  sam  jutros ovamo u 

potrazi za hranom za svoje mlade i ulovio sam se u ovoj zamci.  

Dečak reče: Ah, kad bi ti došao pomoći ti bi me zgrabio i ubio. Krokodil odvrati: Zar misliš da bi 

to učinio svojem dobročinitelju i osloboditelju? 

I tako je krokodil uverio dečaka da ga oslobodi iz mreže, i dok ga je dečak oslobađao krokodil ga 

zgrabi. Ulovljen  u  krokodilove  ralje  dečak  reče:  Tako mi  dakle  vraćaš  za moje  dobročinstvo? 

Krokodil reče: Nije to ništa lično, sinko. Takav je svet, takav je zakon života.  

51  

Dečak se nije složio pa mu krokodil reče: Želiš li možda nekoga pitati da proveriš? Dečak ugleda 

pticu koja  je sedela na obližnjem drvetu pa  je upita: Ptico, govori  li krokodil  istinu? Ptica reče: 

Krokodil  je u pravu. Pogledaj mene. Jednog sam se dana vraćala kući s hranom za svoje mlade 

ptiće. Zamisli moj užas kad sam ugledala zmiju kako puzi uz stablo ravno prema mojem gnezdu. 

Bila sam potpuno bespomoćna. Zmija je proždirala moje mlade jednog po jednog. Vrištala sam i 

vikala ali ništa nije koristilo. Krokodil je u pravu, to je zakon života, takav je svet. 

Vidiš? , reče krokodil. Ali dečak reče: Daj da pitam još nekog. Krokodil reče: U redu. Hajde, pitaj. 

Jedan stari magarac prolazio je uz obalu reke. Magarče! , reče dečak, Evo šta krokodil kaže. Je li 

u  pravu? Magarac  reče:  Krokodil  je  potpuno  u  pravu.  Pogledaj mene.  Radio  sam  i  robovao 

svojem gospodaru celi svoj život, a  jedva da mi  je davao dovoljno da preživim. Sada kada sam 

star  i beskoristan, pustio me  je  s uzde,  i  sada  lutam po džungli  čekajući da me  zaskoči kakva 

divlja zver i privede mi život kraju. Krokodil je u pravu, to je zakon života, takav je svet. 

Vidiš? , reče krokodil, Idemo!  

Dečak reče: Daj mi još jednu priliku, zadnju priliku. Dopusti mi da pitam još nekog stvora. Seti se 

kako sam dobar bio prema tebi. I krokodil reče: Dobro. Tvoja zadnja prilika.  

Dečak  ugleda  kunića  koji  je  onuda  prolazio  pa  ga  upita:  Kuniću,  jel'  krokodil  u  pravu?  Kunić 

sedne  i  reče  krokodilu:  Zar  si  to  zaista  rekao?  Krokodil  reče:  Jesam.  Čekaj malo.,  reče  kunić, 

Morat ćemo to raspraviti. Dobro., reče krokodil. Ali kunić reče: Kako ćemo raspravljati kad imaš 

dečaka u ustima? Pusti ga. I on bi takođe trebao sudelovati u raspravi. Krokodil reče: Stvarno si 

pametan. Pobeći  će mi  čim  ga pustim. Kunić odvrati: Mislio  sam da  si  razumniji. Ako pokuša 

pobeći, možeš ga ubiti jednim udarcem svojega repa. U redu., reče krokodil i pusti dečaka. 

Čim ga je krokodil pustio, kunić poviče: Beži! I dečak pobeže i spasi se. Kunić tada reče dečaku: 

Sigurno voliš krokodilovo meso, a i ljudi iz tvog sela sigurno bi voleli dobar obrok. Nisi oslobodio 

krokodila do kraja. Veći deo njegovog tela još je uvek zamotan u mreži. Idi u svoje selo i dovedi 

sav narod, pa pripremite gozbu.  I dečak učini tačno tako. Ode u svoje selo  i pozove sav narod. 

Došli su sa sekirama, kolocima i kopljima, i ubiše krokodila. Došao je i dečakov pas, i kad je vidio 

kunića, stao ga je juriti, i zadavi ga. 

Dečak je stigao prekasno, i kad je video kako kunić umire, reče: Krokodil je bio u pravu. Takav je 

svet, takav je zakon života. 

71. NEISKRENOST 

Jedan  poznati  slikar  poželeo  je  da  svojom  četkicom  izvrgne  ruglu  neiskrenost.  Nacrtao  je 

monaha  i kad se crtež posmatra  iz daleka, dobija se utisak da se ovaj moli, ali što mu se više 

prilazi, uočava se da, u stvari, pije pivo. 

52  

Koliko  li  je  samo  ljudi  koji  se  iz  daljine  čine  pobožni,  sa  izgrađenim  stavovima  i  idealima!  Iz 

daleka posmatrano, naravno. Međutim, kad im se približiš i pogledaš iz blizine, tada uviđaš kakvi 

su  uistinu.  Zavesa  obmane  pada  i  otkriva  se  stvarni  čovek.  Neistinu  je  osudio  naš  Gospod, 

razobličivši  je,  te  se  stoga  od  hrišćana  očekuje  da  stoje  uspravno,  da  se  ne  pretvaraju  i,  pre 

svega, ne kriju, budući da njih ne treba da zanimaju ljudi, već Bog. 

72. REČ – DVE O SREĆI 

‐ Nekada davno, živela jedna tužna devojka... 

‐ A zašto je bila tužna? 

‐ Polako, nemoj me odmah prekidati, sve ću da ti ispričam po redu. Zato što je bila usamljena i 

bez ikog na svetu... 

‐ Je l’ ni mamu nije imala? 

‐ Nije imala nikog, sama samcita. Sedela jednog dana ta tužna devojka na obali sinjeg mora. 

‐ A zašto sinjeg, kad je more plavo? 

‐ Dobro – plavog mora, kad  je ugleda Bog  sa nebesa  i  sažali  se na nju. Kako  se ona  igrala  sa 

kamenčićima, on  reši da  jedan pretvori u kamen  sreće.  Iznenada, kamenčić koji  je ona uzela, 

snažno je zasijao na njenom dlanu, lepše od bilo kog dragulja. 

‐ A ona? 

‐ Isprva se silno obradovala, ali je pomislila: možda ima još ovakvog čarobnog kamenja na plaži, 

pa je pažljivo spustila svoj i krenula da traži drugo. 

‐ I onda? 

‐ Išla tako, išla, spustio se mrak i ona shvati da je kamen samo jedan, jedini, i pravljen samo za 

nju, pa brže potrči nazad, ali više nije mogla da ga nađe. 

Sari već podrhtava brada. 

‐ A, sutra kad je bio dan, je l’ ga onda našla? 

‐ Nije, more ga je odnelo sa sobom. 

Suzice se skupljaju (bajka treba srećno da se završi, šta je sad ovo?) 

‐ A, zašto ga je more odnelo? 

53  

‐ Zato što nije bila dovoljno dobra. Bog joj je spustio sreću u ruke, a ona nije znala da je zadrži. 

Polakomila se i htela još. Ali, tu nije kraj bajke. More čuva taj kamenčić sreće i izbaciće ga pred 

neku drugu devojku koja ga bude zaslužila i koja će znati da ga sačuva. 

‐ A meni je, ipak, žao i one devojke što ga je izgubila – kaže pospani glasić. 

(I meni je.) 

‐ I šta je sa njom dalje bilo? 

 Ne znam. Nije ni važno, samo ti lepo sanjaj. 

(Znam, ostala je na obali i još uvek moli more da joj vrati njen dragi kamen). 

73. OVO JE PRIČA JEDNOG BUDISTIČKOG MONAHA: 

Kad smo podizali naš manastir u Australiji nismo imali para da unajmimo zidara, pa sam morao 

da naučim da zidam. Tako, kad sam završio svoj prvi zid, pažljivo ređajući cigle jednu na drugu, 

odjednom ugledah – o ne! – da sam zabrljao kod dve. Sve cigle stajale su u savršenoj  liniji, ali 

dve  sam  iskrivio.  Izgledale  su  grozno.  Čitav  su  zid  kvarile.  Katastrofa!  Jako  sam  se  zbog  toga 

nervirao  i mrzeo  svakoga  ko bi prokomentarisao  taj  zid. Onda  sam  jednoga dana prolazio  sa 

posetiocem i on zastade i pogleda onaj zid. 

“Baš je lep ovaj zid”, reče nehajno. 

“Gospodine”, odvratih mu iznenađen. “Jeste li možda zaboravili naočare u kolima?” 

Ono što  je on odgovorio potpuno  je promenilo moje gledanje na taj zid, na mene samoga  i na 

mnoge druge delove mog života. 

Rekao je: “Da, ja vidim te dve krive cigle. Ali isto tako vidim i onih 998 ravnih.” 

Koliko mnogo  ljudi okonča vezu  ili se razvedu zato što su u svojim partnerima u stanju da vide 

samo one “dve  loše cigle”? Koliko nas postane depresivno  ili možda  i pomisli na samoubistvo 

zato što u sebi mogu da vide jedino te “dve loše cigle”? Vidi mo samo greške, mislimo da samo 

one postoje i hoćemo da ih uklonimo. I tako ponekad, nažalost, uništimo i “baš lep zid”. Svi mi 

imamo dve loše cigle, ali je savršenih cigala u nama mnogo, mnogo više, neuporedivo više nego 

grešaka. 

74. BAKA I TORTA 

Dečak  priča  baki  kako mu  u  životu  sve  ide  naopako.  Škola,  problemi  u  porodici,  zdravstveni 

problemi,... 

54  

Za to vreme, baka je pravila tortu. Pa upita svog unučića, da li bi hteo nešto da pojede dok priča. 

On je prihvatio. 

''Evo ti malo ulja.'' 

''Fuuuj!'' 

''A hoćeš li malo živih jaja?'' 

''Ali bako, pa to je grooozno!'' 

''A da ti da baka malo ukusnog brašna? Ili praka za pecivo, moj voljeni unučiću?'' 

''Bako bre, pa to su sve grozne stvari za jelo! Što mi to nudiš?'' 

Baka mu odgovori: ''Tačno je, da ovi sastojci, pojedinačno, izgledaju neukusno i grozno. Ali, kada 

ih sastavimo, od njih dobijamo predivnu tortu!!'' 

Vidite, Bog radi na isti način. 

Mnogo puta se pitamo zašto dopušta da nam se dešavaju ružne i teške stvari. Ali, On sve radi sa 

razlogom. 

Mi  treba da Mu verujemo,  jer nakon  svih  teškoća koje nas pritisnu, On od  toga uvek napravi 

nešto divno, što nismo ni mogli da pretpostavimo.  

75. RAZUM I SRCE 

Pitam čulnog čoveka: ko si ti? A on odgovara: ja sam ja. ‐ I misli na svoje telo. 

Pitam misaonog  čoveka:  ko  si  ti?  a  on  odgovara:  dva  stranca  vidim  u  sebi,  i  ja  se  probijam 

između njih, gostujući čas u jednog čas u drugog. ‐ I misli na instiktivnu i svesnu dušu svoju. 

Pitam duhovnog čoveka: ko si ti? a on odgovara: ima Neko u dnu duše moje; pružam ruke da Ga 

dohvatim, no vidim, da bi mi za to trebale ruke duže od vasione. Pitaj Njega, ko sam ja?... 

76. ŠOLJA ILI KAFA 

Grupa  bišvih  studenata,  a  sada  vrlo  uspješnih  poslovnih  ljudi,  sastali  su  se  da  posjete  svog 

omiljenog  profesora  sa  univerziteta.  Nedugo  nakon  što  su  se  pozdravili,  studenti  su  kroz 

razgovor počeli da se žale na stres na poslu i u životu uopšte.  

Ponudivši  gostima  kafu,  profesor  je  otišao  do  kuhinje  i  za  par minuta  se  vratio  sa  velikim 

bokalom  kafe  i  cijelim  asortimanom  šolja  –  porculanske,  plastične, metalne,  staklene,  skupe, 

jeftine. Bilo ih je više nego što je bilo studenata. Postavi ih sve na sto i reče im da uzmu po šolju i 

55  

da se posluže kafom. Kad je svaki od studenata imao u rukama šolju sa kafom, profesor im reče: 

“Ako  ste  primjetili,  izabrali  ste  sve  šolje  koje  su  bile  skupocjene  i  finog  izgleda.  Ostavljajući 

pritom na stolu one jeftine i obične. Iako je normalno da želite ono najbolje, tu ustvari i leži izvor 

vašeg stresa. Budite sigurni da sama šolja ne daje kvalitet kafi. U većini slučajeva je samo skuplja 

i ništa više. Sve što ste vi uistinu htjeli je kafa, a ne šolja. Ali ipak ste svjesno birali najbolje šolje. I 

onda ste još počeli da gledate šolje koje su izabrali drugi.  

A sada želim da razmislite o ovome: Život je kafa; Poslovi, novac i status u društvu su šolje. One 

su samo predmeti koji sadrže kafu, dok oblik, veličina ili cijena šolje koju imamo ne definišu niti 

mijenjaju kvalitet kafe tj. života koji živimo.  

Uglavnom,  koncentrišući  se  samo na  šolju, mi propuštamo da uživamo  kafu  koju nam  je bog 

omogućio. Bog kuva kafu, a ne šolje. Uživajte vašu kafu!!!”  

Najsrećniji ljudi na svijetu nemaju sve najbolje, oni od svega prave najbolje. 

77. DA MI JE… 

Jednom davno  jedan  je čovek šetao plažom u noći punog meseca. Šetajući tako, razmišljao  je: 

Kada bih imao jedan lep i skupocen auto, kako bih bio sretan. Da imam lepu veliku kuću, bio bih 

jako, jako sretan. Najsretniji bih bio da nađem perfektnu, zgodnu ženu. 

Hodajući  tako  saplete  se  u  jednu  vreću,  punu  kamečića.  Počne  se  igrati  sa  kamenčićima  i 

bacajući ih u more, pomisli za svaki: Da imam ovo, da imam ono. Tako sve dok nije ostao samo 

jedan jedini kamenčić. Odluči da ga zadrži i odnese kući. Kada je stigao kući, vide da je kamenčić 

jedan vrlo vredan dijamant. 

Tako radimo mi ljudi. Sanjamo ono što nemamo, bez da cenimo ono što imamo. Da samo malo 

bolje pogledamo, primetili bi koliko smo sretni. 

Sreća  je  mnogo  bliža  nego  što  mislimo.  Svaki  kamenčić  našega  života  bismo  trebali  bolje 

pogledati.  Svaki  kamenčić  bi mogao  biti  vredan  dijamant.  Svaki  naš  dan  bi mogao  biti  jedan 

dijamant, vredan i nenadoknadiv. 

Svatko od nas može odlučiti da li da zadrži ili baci kamenčić. 

Smrt nije pravi gubitak života. Pravi gubitak života, umreti unutra dok živiš. 

Živi punim životom, svaki tvoj dan. 

78. ONAJ KOJI DARUJE... 

Mladi student jednog univerziteta pošao je u šetnju sa svojim profesorom. 

56  

Dok  su  šetali  i  razgovarali  ugledaše  pored  puta  par  starih  cipela  koje  su,  po  svemu  sudeći, 

pripadale siromašnom seljaku koji je u blizini radio u polju i koji je privodio kraju svoj posao. 

Student reče profesoru: “Hajde da se našalimo sa ovim seljakom, sakrićemo mu cipele, a zatim 

ćemo se skloniti iza grmlja i posmatrati njegove reakcije dok ih bude tražio.” 

Profesor mu odgovori: “Mladiću, nikada se nemoj šaliti na račun tuđe nevolje i bijede. Budući da 

si bogat, možeš sebi priuštiti veće zadovoljstvo od ovoga: stavi po zlatni novčić u svaku njegovu 

cipelu, a tada ćemo se sakriti iza grmlja i posmatrati njegovu reakciju.” 

Student tako  i učini  i obojica se skloniše  iza nekog grma u blizini. Seljak  je završio svoj posao  i 

ubrzo došao preko polja do mjesta uz put  gdje  je ostavio  svoj  kaput  i  cipele. Dok  je oblačio 

kaput, gurnuo  je nogu u  jednu cipelu  i osjetio da mu  je nešto u cipeli. Prvo  je pomislio da  je 

kamenčić, ali ubrzo shvati da je to zlatni novčić. 

Sav  u  čudu  pogleda  u  novčić,  osvrnu  se  oko  sebe,  te  poče  posmatrati  novčić  neko  vrijeme. 

Ponovo  se osvrnuo na  sve  strane, ali nije  vidio nikoga.  Stavio  je novčić u džep,  te  krenuo da 

obuje  i drugu cipelu. Ali njegovo  iznenađenje  je bilo  još veće kada  je  i u njoj pronašao novčić. 

Odjednom  su  ga  savladale  emocije.  Bacio  se  na  koljena,  podigao  glavu  prema  nebu  i  glasno 

počeo  izgovarati molitvu u znak zahvalnosti. U njoj  je govorio o svojoj bolesnoj  i bespomoćnoj 

ženi i svojoj djeci koja su bez hljeba, a zahvaljujući nevidljivoj ruci koja mu je poslala novac, oni 

će biti spaseni. 

Student je ostao duboko ganut i sa suzama u očima. 

Profesor ga upita: “Da li bi bio srećniji da si se našalio sa ovim seljakom nego što si sada?!” 

Mladić mu odgovori: “Profesore, naučili ste me lekciji koju nikada neću zaboraviti. 

Sada stvarno razumijem ove riječi koje prije nisam razumio: Više je blagosloven onaj koji daruje, 

nego onaj koji prima!“ 

79. GOLEMO STABLO 

Drvosječa i njegovi pomoćnici obilazili su šumu u potrazi za građevinskim materijalom. Opazili su 

golemo  stablo,  toliko  veliko da  ga petorica muškaraca nisu mogla opasati držeći  se  za  ruke  i 

toliko visoko da dodiruje oblake. 

Ne gubimo vrijeme na ovo stablo, rekao je glavni drvosječa. Biće nam potrebno mnogo vremena 

da ga posiječemo. Poželimo  li  izraditi  čamac, ovo  je deblo  toliko  teško da bi  čamac potonuo. 

Odlučimo li ga upotrijebiti za krov, zidovi će morati biti jako debeli. 

Skupina je nastavila svojim putem. Jedan od pomoćnika je dobacio: 

57  

‐ Tako veliko stablo, a ne služi ničemu! 

Griješiš,  rekao  je  glavni  drvosječa.  To  je  stablo  na  vlastiti način  slijedilo  svoju  sudbinu. Da  je 

poput drugih, posjekli bismo ga. Ali, budući da je imalo hrabrosti biti drugačije, još će dugo ostati 

živo i snažno. 

80. OGLEDALCE 

Kada je profesor završio s predavanjem, upitao je iz navike: 

„Ima li pitanja?“ ne očekujući nikakvo pitanje. Zato se našao jako iznenađen kada ga je jedan od 

studenata upitao: 

”Profesore koji je smisao života?” 

Neki od studenata koji su već bili  izlazili samo su se podrugljivo podsmjehnuli na pitanje svog 

kolege i nastavili svojim putem. Zatečen, profesor je dugo vremena posmatrao studenta pitajući 

se  je  li pitanje bilo ozbiljno  ili  samo neka  šala. Na koncu  je uvidio da  je  student  ipak ozbiljno 

postavio pitanje pa mu reče: 

“Odgovoriću vam“. 

Gurnu ruku u džep  i  izvuče novčanik  iz kojeg  izvadi komadić ogledala veličine novčića. I započe 

svoju priču: 

Bio sam dječak u vrijeme u rata. Jednog sam dana na ulici ugledao bezbroj komadića ogledala 

koje je neko razbio. Kako nisam imao igračke uzeo sam jedan od tih komadića da se poigram. 

Uskoro sam shvatio da mogu sunčevu svjetlost usmjeriti u neka mjesta  i ćoškove u koje sunce 

nikad nije moglo doprijeti: duboke jame, tamna prostorija na sjevernoj strani zgrada itd. 

Kad  sam odrastao  shvatio  sam da  to nije bila  samo  igra već  i metafora onoga  što bih mogao 

činiti u životu. Jer i ja sam djelić jednog ogledala kojeg ne poznajem u potpunosti i svoj njegovoj 

veličini. 

Ali s onim što imam i što mislim da jesam, mogu bar malo svjetla, istine, razumijevanja, dobrote 

i nježnosti unijeti u tamne i skrivene kutke ljudskih srca i možda promijeniti nešto u čovjeku čije 

je srce mračno. Ako i drugi ljudi to primijete i shvate, možda se potrude učiniti isto unijeti svjetlo 

tamo gdje ga nema. 

Eto u  tome  je za mene smisao života  i zbog  toga  još uvijek  čuvam komadić ogledala  jer mi  je 

svojom igrom svjetlosti pokazao put. 

81. ISTINA O LJUBAVI 

58  

Hodala putem neka djevojka, prelijepa  kao  vila.  Iznenada primijeti, da  je neki muškarac prati 

Okrenu se i upita ga: ‐ Kaži mi, zašto me pratiš? 

Muškarac odgovori:  ‐ Gospodarice  srca moga,  tvoja  ljepota  je  toliko neodoljiva, da mi prosto 

nalaže da te pratim. Kažu da sviram prekrasno, da za mene nema tajni u poeziji i da umijem da 

probudim u ženskim srcima  ljubavne  jade. Ali bih ti  ipak nešto priznao, ti si ta koja  je zarobila 

moje srce! 

Ljepotica ga je izvjesno vrijeme gledala ćuteći, pa ga upita: ‐ Kako si se uopšte mogao zaljubiti u 

mene? Pa moja mlađa  sestra  je mnogo  ljepša  i privlačnija. Okreni  se  i pogledaj  je, ona hoda 

uvijek iza mene. 

Muškarac se okrenu, no tamo je vidio samo jednu užasno raščupanu i prljavu staricu. On ubrza 

korak da bi prišao  još bliže  ljepotici  i poniznim glasom  joj se obrati:  ‐ Reci mi, kako može da  iz 

tvojih usta izađe takva laž? 

Djevojka mu  uzvrati:  ‐  I  ti  si meni,  prijatelju,  rekao  laž  kada  si  se  zaklinjao  u moju  ljubav.  Ti 

poznaješ  sva  ljubavna pravila  i odaješ utisak da  tvoje  srce  zaista  gori od  ljubavi  samo prema 

meni … 

...........ali kako je onda moguće da se okreneš i pogledaš drugu ženu?! 

82. OGLEDALO ‐ PRIČA O NAŠIM STRAHOVIMA 

Nekada davno živio  jedan kralj koji  je  imao  jedan ogroman dvorac. Ali  taj dvorac bio  je dosta 

čudan. Čitav dvorac bio je iznutra prekriven ogledalima – zidovi, podovi, plafoni, apsolutno sve. 

Milioni ogledala. 

Jednoga dana kada nikoga nije bilo u dvorcu odnekud dotrča neki pas i uđe u dvorac. Iznenađen 

nepoznatim mjestom, počeo je da se osvrće oko sebe. I na njegov užas shvati da je sa svih strana 

okružen mnoštvom pasa. Bili su svuda i bilo ih je bezbroj. Sa namjerom da se zaštiti od njih, pas 

im pokaza zube, no u istom trenutku i ostali psi pokazaše zube. On poče da reži da bi ih zaplašio. 

Kao odgovor na to svi psi oko njega počeše da reže. 

Vidjevši  to, pas  je već bio sasvim siguran da mu  je život u opasnosti  i poče da  laje. No  čim  je 

zalajao i ostali psi počeše da laju na njega. I što je on jače lajao to su i oni jače lajali. 

Sutradan ujutru dvorjani  su našli nesretnog psa  kako  leži mrtav. A bio  je  tamo  sam  samcijat. 

Osim njega u dvorcu nije bilo nikoga. Tamo su bili samo milioni ogledala. Niko se nije borio sa 

njim, zato što nikoga nije ni bilo. 

59  

Ali on je vidio sebe u ogledalima i to ga je preplašilo do smrti. I kada je počeo da se bori, odrazi u 

ogledalima su takođe počeli da se bore. Uginuo je u borbi sa milionima sopstvenih odraza koji su 

ga opkoljavali sa svih strana. 

Ako ne postoje prepreke unutar nas, ne mogu da postoje ni prepreke izvan nas. 

Jer svijet je samo odraz onoga što je u nama. Svijet je jedno ogromno ogledalo. 

83. PRIČA O PET ZVONA 

Bila jednom jedna gostionica koja se zvala Srebrna zvijezda. Gostioničar nije bio kadar povezati 

kraj  s  krajem,  iako  je  preduzeo  sve moguće mjere  kako  bi  privukao  goste. Gostionica  je  bila 

ugodno mjesto, posluga srdačna, a cijene pristojne. No njemu i dalje nije bilo jasno da tako slabo 

posluje. Očajan nakon svega, otišao je da upita za savjet jednog mudraca. 

Saslušavši njegovu tužnu priču, mudrac reče: “Stvar je vrlo prosta! Moraš promijeniti ime svoje 

gostionice.” 

“Nemoguće!” odgovori gostioničar. “Kroz pokoljenja gostionica se zvala Srebrna zvijezda  i tako 

je poznata u cijelom kraju.” 

“Ne”, reče mudrac odlučno. “Ovako ćeš uraditi. Moraćeš gostionicu nazvati Pet zvona, a objesiti 

šest zvona iznad ulaznih vrata!!!” 

“Šest zvona?! Pa to je glupo! Ne vidim čemu bi to služilo?” 

“Pokušaj i vidjećeš”, reče mudrac zagonetno se smiješeći. 

I tako je gostioničar i uradio. 

Već  idućeg dana  vidio  je ovo:  svaki putnik  koji bi prolazio pokraj  gostionice ušao bi u nju da 

ukaže na zabunu,  jer  je svaki mislio da to niko drugi nije primijetio. No ušavši unutra svi bi bili 

iznenađeni srdačnošću posluge i ostali bi tu i da se okrijepe. Na taj način su ugostitelju pribavljali 

zaradu koju je dugo vremena uzalud tražio. 

Nekada je potrebno da samo promijenimo pristup, da bi stvari zaista počele da funkcionišu. 

84. KO JE MARUF KARKI? 

Jedan  učenik  došao  je  arapskom  učitelju Marufu  Karkiju  i  rekao mu:  “Ljudi  svašta  govore  o 

vama. Jevreji kažu da ste njihov, hrišćani vas smatraju svojim svecem, a muslimanima ste dokaz 

u slavu islama.” 

60  

“To je ono što pričaju ovdje u Bagdadu”, uzvratio je Maruf. “Kada sam živio u Jerusalimu, Jevreji 

su govorili da sam hrišćanin, hrišćani da sam musliman, a muslimani da sam Jevrej.” 

“A šta mi da mislimo o vama?” 

“Smatrajte me onim koji o sebi kaže: oni koji me ne poznaju‐poštuju me, a oni koji me preziru‐

ne poznaju me.” 

Ako mislite  da  ste  takvi  kako  o  vama  pričaju  vaši  prijatelji  ili  neprijatelji,  tada  apsolutno  ne 

poznajete sebe. 

85. SOK OD NARANDŽE 

Priznati stručnjak na polju  ljudskih potencijala držao  je predavanje. Nakon uvodnog govora, on 

uze narandžu u ruke i zagonetno upita publiku 

»Ako stisnem iz sve snage ovu narandžu, šta će izaći iz nje?» 

Neka mlada djevojka iz prvog reda dobaci: »To vam je jako glupo pitanje. Ako stisnete narandžu 

onda će izaći sok od narandže. To je ono što je unutra. Ne može ništa drugo izaći iz nje. » 

Stručnjak  reče  :»Tačno. To  i  jeste odgovor na moje pitanje. Razlog  zašto  će  iz narandže  izaći 

narandžin sok je taj što je samo to unutra. A sad ako proširimo metaforu i zamislimo da vas neko 

tako stisne. Da vas stisnu vaši problemi, brige, strahovi, da vas ogovara, da vas neko uvrijedi, da 

vam nanese bol i sl. I iz vas izađu bijes, mržnja, prezir, strah, ljutnja, zloba itd. Vi biste rekli da to 

što je izašlo iz vas je zbog toga što vam je neko rekao ovo ili uradio ono, ali prava istina je da ono 

što iz vas izađe, je ono što vi imate u vama. Upamtite, iz vas će uvijek i baš uvijek izaći ono što je 

u vama ako vas neko “stisne”. Iz narandže nikada neće izaći sok od jabuke. 

Isto tako iz vas nikad neće izaći ono što već nije u vama. » 

86. SA STOKOM 

U jednom selu postojao učitelj kojeg su svi poštovali i pitali ga za sve što bi uradi. 

Jednog dana dolazi mu čovek  i kaže: "Imam ženu  i petoro dece.... Svi galame, vrište, urlaju, ne 

može se živeti od njih." 

"Učinićeš sve, ali baš sve, što ti kažem?" 

" Da. Samo pomagajte, molim vas!" 

"Dobro. Imaš stoku?" 

"Da. Sve i stoku i živinu… i sve." 

61  

"Lepo. Uvedi  ih  sve  u  kuću.  I  stoku  i  živinu,  sve  uvedi  u  kuću,  a  posle  nedelju  dana  dođi  da 

popričamo." 

Čovek odlazi zbunjen, ali rešen da posluša. Posle nedelju dana čovek dolazi kod učitelja. 

"Šta je ovo, učitelju. Sad je tek nesnosna galama. A od izmeta i smrada da ne govorim…" 

"Dobro, samo polako.  Izvedi svu stoku  i živinu  iz kuće, neka ostane samo porodica. Dođi posle 

nedelju dana da popričamo." 

Posle nedelju dana čovek opet dolazi kod učitelja. 

"Uh, kakva milina. Jeste da deca galame, viču… ali posle onoga…" 

" E, vidiš, sinko. ‐ reče mu učitelj. 

Ja sam dugo patio što nemam cipele, sve dok jednog dana nisam naišao na čoveka bez nogu."..... 

87. SEDAM SVETSKIH ČUDA 

U  jednoj  srednjoj  školi, negde u  svetu, učenici  su učili o  sedam  svetskih  čuda. Na  kraju  časa, 

profesor je ispitivao učenike da nabroje šta sve može da spada u listu svetskih čuda. Iako je bilo 

malo neslaganja, sledeća svetska čuda su dobila najviše glasova: 

1. Velike Egipatske piramide 

2. Tadž Mahal u Indiji 

3. Veliki kanjon u Arizoni 

4. Panamski kanal 

5. Zgrada Empajer Stejt 

6. Bazilika Svetog Petra 

7. Kineski zid 

Dok  je prebrojavao glasove, profesor  je primetio  jednu devojku koja  još nije predala svoj papir 

sa spiskom. Zbog toga je upitao devojku da li ima problema sa sastavljanjem spiska. 

Devojka je tiho odgovorila „Da, malo... Ne mogu baš da se odlučim jer ima puno svetskih čuda." 

Profesor je rekao „Pa, reci nam šta si napisala, možda možemo da ti pomognemo." 

Devojka je zastala, oklevajući,a onda pročitala:¶„Ja mislim da su sedam svetskih čuda: 

62  

1. dodirnuti 

2. okusiti 

3. videti 

4. čuti 

5. osetiti 

6. smejati se 

7. i voleti 

Učionica je postala tako tiha, da se mogla čuti igla da pada.... 

Možda će ova priča da bude blagi podsetnik svima nama, da stvari koje nam se čine jednostavne 

i obične, često su čuda – i ne moramo zbog njih nikuda putovati da bismo ih doživeli. 

88. GDJE JE BLAGO? 

Više od trideset godina prosjak je sedeo pokraj puta. Jednoga dana naišao je neki stranac. 

»Imaš malo sitniša?« promrmljao je prosjak, automatski ispruživši staru kapu.¶»Nemam ništa«, 

odgovorio je stranac.  

Tada ga je upitao: 

»Na čemu to sediš?« 

»Ni  na  čemu«,  odgovorio  je  prosjak.  »To  je  samo  neka  stara  kutija.  Sedim  na  njoj  otkako 

pamtim.« 

»Jesi li ikada zavirio u nju?« ‐ upita ga stranac. 

»Nisam«, odgovori prosjak. »A  i  čemu? Ničega nema u njoj.«¶»Ipak, pogledaj unutra«, bio  je 

uporan stranac.  

Prosjak je uspeo odmaknuti gornju stranicu. Zapanjen, u nevjerici i zanosu, uvidio je da je kutija 

ispunjena zlatom. 

Ja sam taj stranac koji vam nema šta dati, koji vam kaže da se zagledate u vlastitu unutrašnjost. 

Ne u unutrašnjost bilo koje kutije, kao u ovoj paraboli, nego u unutrašnjost onoga što vam  je 

najbliže: u vlastitu unutrašnjost. 

»Ali, ja nisam prosjak«, čujem kako kažete. 

63  

Oni koji nisu pronašli vlastito  istinsko bogatstvo  ‐  radost Bića koja  zrači  i duboko, nenarušivo 

spokojstvo  koje  je posledica  te  radosti, prosjaci  su, makar  imali materijalna bogatstva. Oni u 

spoljnjem svetu tragaju za mrvicama zadovoljstva ili ispunjenja, onde traže potvrdu, sigurnost ili 

ljubav, a u sebi nose blago koje ne samo da obuhvata sve te stvari, nego  je beskrajno veće od 

svega što im svet može pružiti. 

Svi mi nosimo najveće blago u  sebi,  svoju  ljubav,  svoje  stavove  i misli! Ne dozvolimo da nas 

uveravaju da trebamo prositi tuđe ideale. Lepo je biti TI, jer uvek je vreme SADA, a mesto TU. 

89. ZVUK NOVCA 

Jednom je prilikom bijelac pozvao svoga prijatelja Indijanca u goste u veliki grad. Poveo ga je u 

razgledavanje grada i dok su se šetali Indijanac najednom reče: 'Čujem cvrčka!'  

'Nemoguće da od ovolike buke, brujanja automobila i galame ti možeš čuti cvrčka', reče bijelac.  

Indijanac se na to sagne, razgrne grm i pokaže malog cvrčka. 'Ali kako?' upita bijelac. 

Indijanac  na  to  zatraži  jedan  novčić  i  ispusti  ga  na  pločnik.  Novčić  zazveči!  Prolaznici  se 

zaustaviše i okrenuše prema mjestu odakle je dolazio zvuk palog novčića.  

'Ono što si naučio slušati, čut ćeš, ma kakva buka bila, ma gdje bio', odgovori  Indijanac.  'Vidiš, 

ovi ljudi su u buci čuli novčić, ali cvrčka nisu čuli.' 

90. STVARNA VRIJEDNOST PRSTENA 

«Dolazim učitelju, jer se osjećam tako bezvrijednim da nemam volje ni za što. Kažu mi da sam ni 

za što, da ništa ne radim dobro, da sam nespretan i prilično glupav. Kako se mogu popraviti? Što 

mogu učiniti da me više cijene?» 

Učitelj mu  je,  i ne pogledavši ga, rekao: «Baš mi  je žao, momče. Ne mogu ti pomoći budući da 

prvo moram  riješiti  svoj  problem. Možda  poslije...» Malo  je  zastao  i  dodao:»Kad  bi  ti meni 

pomogao, brže bih to riješio i možda bih ti onda mogao pomoći.» 

«V... vrlo  rado, učitelju», oklijevao  je mladić osjećajući da  je opet bezvrijedan  i da su njegove 

potrebe zapostavljene. 

«Dobro», nastavio je učitelj. Skinuo je prsten koji je nosio na malom prstu lijeve ruke i pružajući 

ga mladiću, dodao: «Uzmi konja koji  je vani  i odjaši do tržnice. Trebam prodati ovaj prsten  jer 

moram vratiti dug. Moraš za njega dobiti najbolju moguću cijenu i ne prihvaćaj manje od jednog 

zlatnika. Idi i što prije se vrati s tim novčićem.» 

Mladić je uzeo prsten i otišao. Čim je došao na tržnicu, stao je nuditi prsten trgovcima, koji su ga 

promatrali  sa  zanimanjem  dok  im  mladić  nije  rekao  koliko  traži  za  njega.  Kad  je  mladić 

64  

spomenuo zlatnik, neki su se smijali, drugi su okretali glavu i samo je jedan starac bio dovoljno 

ljubazan da mu objasni da  je zlatnik prevrijedan da bi ga dobio u zamjenu za prsten. Netko  je 

htio  pomoći  te mu  ponudio  srebrnjak  i  bakrenu  posudicu,  ali mladić  je  dobio  upute  da  ne 

prihvaća ništa manje od zlatnika pa je odbio ponudu. 

Nakon što je ponudio prsten svima koje je sreo na tržnici, a bilo ih je više od stotinu, shrvan zbog 

neuspjeha popeo se na konja i vratio se. 

Kako  je  samo mladić  želio  zlatnik, da ga može dati učitelju  i  riješiti ga brige kako bi napokon 

dobio njegov savjet i pomoć! Ušao je u sobu. 

«Učitelju», rekao je, «žao mi je. Ne mogu dobiti to što tražiš. Možda sam mogao dobiti dva ili tri 

srebrnjaka, ali sumnjam da ću ikoga moći zavarati u vezi s pravom vrijednošću prstena.» 

«To  što  si  rekao  veoma  je  važno, mladi  priajtelju»,  odgovorio  je  učitelj.  «Najprije moramo 

doznati pravu vrijednost prstena. Ponovno uzjaši konja  i  idi zlataru. Tko to može znati bolje od 

njega? Reci mu da  želiš prodati prsten  i pitaj ga koliko  ti može dati  za njega. Ali ma koliko  ti 

nudio, nemoj mu ga prodati. Vrati se ovamo s prstenom.» 

Mladić je opet uzjahao konja.  

Zlatar  je  pregledao  prsten  uz  svjetlo  uljanice,  pogledao  ga  kroz  povećalo,  izvagao  i  rekao 

mladiću: 

«Reci učitelju, momče, da mu ako ga želi odmah prodati, za prsten ne mogu dati više od pedeset 

osam zlatnika.» 

«Pedeset osam zlatnika?» uzviknuo je mladić. 

«Da», odgovorio je zlatar. «Znam da bismo vremenom za njega mogli dobiti šezdesetak zlatnika, 

ali ako ga hitno prodaje...» 

Mladić je uzbuđeno odjurio učiteljevoj kući i rekao mu što se dogodilo. 

«Sjedni», rekao mu je učitelj nakon što ga je saslušao. 

«Ti  si poput ovoga prstena: pravi biser,  vrijedan  i  jedinstven.  I  kao  takva može  te procijeniti 

samo  pravi  stručnjak.  Zašto  ideš  kroz  život  želeći  da  netko  nebitan  otkrije  tvoju  pravu 

vrijednost?» 

I rekavši to, ponovno stavi prsten na mali prst lijeve ruke. 

91. POVRATAK SEBI... 

65  

Istinski napredak u današnje vreme sastoji se u povratku sebi. Bolje je doneti pogrešnu odluku, 

nego ne doneti odluku uopšte. Jer iz grešaka svojih postupaka možeš da učiš. A ako ne donosiš 

odluke zbog prisustva straha, ti treniraš svoj um da beži od odlučivanja. Ako ne sumnjate u ono 

što želite postići, a pritom uporno vežbate i učite iz vaših neuspjeha, vi ćete doći do tačke gdje 

će  se  vaš  cilj  sam  od  sebe  ispuniti.  Mnoge  naše  najlepše  želje  i  ideje  ostaju  samo  zato 

neispunjene, jer nismo doneli čvrstu odluku da ćemo istrajati do kraja. 

Kada u životu imaš konkretan cilj i plan i trudiš se da to i ostvariš, tada svoj život možeš graditi 

kao piramidu. Svaki dan  jedan kamen.  I kada pri svakoj odluci  imaš u vidi celu piramidu,  ti sa 

svakim sledećim kamenom  jačaš samog sebe. Uvek ćeš znati zašto nešto radiš. To tvom životu 

daje snagu da prevaziđeš bilo koju prepreku. Ko ne zna šta je za njega važno ili manje važno, on 

će uvek sumnjati u svoje odluke. I najbolji plan neće vam biti od koristi, ako u njega duboko ne 

verujete. Vera je moć koja te pokreće. Sumnja je moć koja te sputava. Kada sumnjaš, ne veruješ. 

Tamo gde ima sumnje, tu vera ne stanuje. I uvek će ti faliti ona snaga koja bi te dovela do cilja. 

Ako ne poznaješ uzrok problema, nisi u stanju da izmeniš posledice. 

Ono u  šta ne veruješ, ne možeš ni postići. Ono  što  sebi ne možeš predstaviti, u  to moraš da 

veruješ. 

Verovati u sebe  tako snažno, da  ta vera bude  jača od sumnje  je osobina  retkih koji  će dostići 

vrhunac u svemu. 

Svaka prirodna potreba koju dugo potiskujemo u sebe, vodi nas do depresije i bolesti. 

92. LOVAC NA JELENE 

Vrhovni bog Brama  je  jednom, prerušen u putnika,  išao  zemljom  gledajući  šta  ljudi  rade. Na 

jednom proplanku ugledao  je  čovjeka  kako  vježba  gađanje  strijelom u metu. Taj  čovjek  je  to 

uporno radio čitav dan, i Brama mu najzad priđe i upita ga:  

"Reci mi, dobri čovječe, zašto tako uporno vježbaš?"  

Ovaj mu odgovori da je on najbolji lovac na jelene na svijetu i da ima samo jedan cilj u životu ‐ 

da ga niko u tome ne pretekne.  

"Otkud znaš da si najbolji?", upita Brama.  

"Nema sumnje u to", odgovori čovjek, "ja sam jedini na svijetu odjednom ubio tri jelena jednom 

istom  strijelom. Sačekao  sam da  se poredaju u  jednoj  liniji  i  tada  sam odapeo  strijelu. Ona  je 

probila dva jelena i zaustavila se u trećem. Niko osim mene to nije uspio". 

"Nisi  ti najbolji",  rekao  je Brama,  "da bi bio najbolji na  svijetu morao bi  jednom  strijelom da 

ubiješ čitavo krdo jelena". 

66  

"To je nemoguće", pobuni se čovjek. 

"Sasvim  je moguće.  Ja  sam  Brama  i mogu  da  te  naučim  da  to  postigneš."  Brama  je  zbacio 

putničku odjeću i pokazao se pred lovcem u svom sjaju svoje božanske prirode. 

"Nauči me", uzviknuo je čovjek, "ja ću učiniti sve da postanem najbolji lovac na jelene na svijetu! 

Sve!!!" 

"Da bi to postigao ne treba da vježbaš  lukom  i strijelom, već treba da meditiraš. Uđi u pećinu, 

seljaci će ti ispred nje ostavljati hranu i vodu, i sve svoje budno vrijeme meditiraj. Poslije nekog 

vremena postaćeš najbolji  lovac na jelene na svijetu. Jednom strijelom moći ćeš da ubiješ krdo 

jelena." 

Ne  oklijevajući  ni  trena,  lovac  na  jelene  je  ušao  u  pećinu  i  počeo  da meditira.  Brama  ga  je 

zaboravio  ‐ znate, bogovi su ponekad zaboravni  ‐  i poslije trideset godina, kad  je opet prolazio 

tim krajem, sjetio se šta je tražio od onog čovjeka. Došao je do ulaza u pećinu i u polumraku ga 

ugledao kako meditira zatvorenih očiju. "Hej, probudi se, probudi se!", povikao  je Brama, "već 

trideset godina meditiraš. Evo ti luk, evo ti strijele, ti si sad najveći lovac na jelene, na svijetu ti 

nema ravnog..." 

Od čovjeka  je do Brame dospjelo samo tiho mrmljanje: "Kakav  luk? Kakve strijele? Kakav  lovac 

na jelene?!? Ja hoću samo Istinu!" 

Pouka ove priče  je da  je  lični  interes ono  što  često dovodi  ljude na duhovnu  stazu: neki  žele 

konkretne moći, neki hoće mudrost uz pomoć koje će bolje razumjeti sebe i svijet, neki žele da 

jednostavno postanu bolje osobe  koje  će okolina poštovati  i uvažavati, neki očekuju nagradu 

koju  će  im  više  sile  dodjeliti  zbog  duhovnih  vrlina...  Koliko  god  neki  od  ovih  ciljeva  zvučali 

uzvišeno,  sve  su  to  ego‐igrarije  koje  nas  uvlače  u  ovu  priču,  obećavajući  konkretnu  korist  i 

konkretne nagrade. Ali, pravi spiritualni razvoj  je uvijek nešto potpuno drugačije od onoga što 

očekujemo na početku puta. Što dalje odmičemo na tom putu, sve više shvatamo da ciljevi koje 

smo prethodno postavili nikako nisu krajnji ciljevi, već  samo usputne  stanice na putovanju ka 

Najvišem  Cilju.  Rad  na  sebi,  s  spiritualnim  ciljem,  je moćna  rijeka  koja  polako  ali  neumitno 

usisava u sebe sva druga ponašanja. Ona mogu da traju duže ili kraće, ali se na kraju uvijek uliju 

u tu rijeku i sve biva podvedeno pod isti Cilj; kada se cijeli predamo Najvišem Cilju, sve ostalo će 

s vremenom doći na svoje mjesto. 

93. PALAČINKE 

U subotnje  jutro šestogodišnji Filip odlučio  je  ispeći palačinke za svoje roditelje. Pronašao  je u 

kuhinji najveću posudu  za miješanje  i kuhaču, popeo  se na  stolac  i otvorio ormarić  te  izvadio 

posudu s brašnom i malo prosuo po podu. Svojim je ručicama pokušao staviti brašno u posudu 

67  

za miješanje, dodavao  je mlijeko, malo šećera, ostavljajući brašnasti  trag za sobom koji  je već 

sada imao i otiske šapa kućnog mačka. 

Filip  je bio  sav posut brašnom  i postajao  sve uzrujaniji.  Želio  je da ovo bude nešto dobro  za 

mamu i tatu, ali postajalo je sve gore. Nije znao što napraviti nakon toga, sve to staviti u pećnicu 

ili na  štednjak  (i nije  znao kako upaliti  štednjak!). Vidjevši vlastitog mačka kako  liže  smjesu  iz 

posude, pokušavajući ga odgurnuti, prevrnuo  je karton s  jajima na pod. Očajnički je pokušavao 

počistiti veliki nered koji je nastao, ali se poskliznuo na jaja i uprljao svoju bijelu pidžamu. 

Tada je uočio tatu kako stoji na vratima. Krokodilske suze potekle su iz njegovih očiju. Sve što je 

on želio bilo je: napraviti nešto dobro, ali nastao je grozan nered. Bio je uvjeren da sada slijedi 

kazna, možda čak i packe. 

No, tata ga je samo gledao. Krenuo je prema njemu kroz sav nered u kuhinji, primio ga u svoje 

ruke, zagrlio ga, čak zaprljao i vlastitu pidžamu… 

Takav  je  i Bog  s nama. Mi pokušamo napraviti nešto dobro u  životu,  ali nastane opći nered. 

Ljubav  nam  postane  klizava,  povrijedimo  prijatelja  ili  nas  vlastiti  posao  izluđuje,  ili  nas, 

jednostavno, zdravlje napusti. Ponekad samo ostanemo uplakani jer ne možemo napraviti ništa 

drugo. Tada nas Bog podiže u svoje ruke i voli nas i oprašta nam. 

No, samo zato što smo mi u stanju napraviti veliki nered, to ne znači da trebamo prestati “peći 

palačinke”,  za  Boga  ili  za  ostale.  Prije  ili  kasnije  već  ćemo  uspjeti…  Nemoj  prestati  “peći 

palačinke”… Nastavi voljeti… 

94. RASIZAM U AVIONU  

Žena bjelkinja, stara oko pedeset godina, sjeda pored  jednog crnca. Vidno uznemirena pozove 

stjuardesu. 

Stjuardesa : ‐U čemu je problem, gospođo? 

Bijela žena: ‐Zar ne vidite? Smjestili ste me pored jednog crnca!! Nezamislivo mi je sjediti pored 

jednog od tih… tih odvratnih ljudi. Dajte mi drugo mjesto, molim vas!! 

Stjuardesa: ‐Čini mi se da su sva mjesta zauzeta. Provjerit ću ima li koje prazno. 

Stjuardesa se udaljila i vratila nakon nekoliko minuta: 

‐Gospođo, u ekonomskoj klasi nema mjesta. Imamo još jedno jedino mjesto u prvoj klasi. 

Prije nego je gospođa uspjela izustiti i jednu jedinu riječ, stjuardesa nastavi: 

68  

‐U našoj aviokompaniji  je gotovo nedopustivo da putnik  iz ekonomske klase sjedi u prvoj klasi. 

Ali, isto tako, bilo bi skandalozno siliti nekoga da sjedi pored osobe koja je ispod svih nivoa. 

Zatim se okrene crncu i reče: 

‐Dakle, gospodine, ako želite, uzmite svoju ručnu prtljagu i premjestite se u prvu klasu. 

Putnici koji su slušali ovaj razgovor spontano su počeli pljeskati. 

****¶Kada je Albert Einstein došao u Sjedinjene Američke Države, pitali su ga koje je rase. 

Odgovorio je: “Ljudske!”. 

95. DVA VRAPČIĆA 

Dva su vrapčića u proljeće bezbrižno čavrljala na vrbovoj grani. 

Jedan  se udobno  smjestio na  vrhu  vrbe,  a drugi  je  stajao na dnu u  račvama  iz  kojih  se  vrba 

granala. 

Nakon nekog vremena vrapčić s vrha dobaci onom dolje: ''Baš je krasno ovo zeleno lišće!'' 

Vrapčić u  račvama  to  shvati kao  izazov, pa kratko odbrusi:  ''Lišće  je bijelo, osim ako  s  tvojim 

vidom nešto nije u redu!'' 

''Slijep si ti, ja vidim da je lišće zeleno!'' reče vrapčić s vrha. 

Onaj dolje usmjeri  svoj  kljun prema drugu na vrhu  i  zasikta:  ''Kladim  se u perje  iz  repa da  je 

bijelo, ti nemaš pojma ili si poludio!'' 

Onog gore  je već spopao bijes. Sručio se na druga da mu održi  lekciju. Ovaj se, međutim, nije 

maknuo  s mjesta.  Perje  oko  vrata  stršilo mu  je  na  sve  strane  i  vidjelo  se  da  je  spreman  na 

dvoboj. Prije nego zapodjenuše bitku pogledaše gore u lišće. 

Vrapčiću s vrha ote se uzdah: ''Oh, pa odavde doista izgledaju bijeli!'' 

''Pogledajmo ih ipak i odozgo!'' predloži on svom prijatelju. 

Popnu se gore i gotovo u jedan glas rekoše: ''Odavde su zeleni''. 

Ne sudi nikoga dok nisi barem sat vremena hodao u njegovim cipelama. 

96. ODGOVOR ILI DVA?  

Na času matematike učiteljica upita sedmogodišnjeg Nikolu.  

69  

„Ako ti dam jednu jabuku i još jednu i još jednu, koliko ćeš imati jabuka?“  

Kratko razmislivši, Nikola samouvereno odgovori: „Četiri!“  

Očekujući ispravan odgovor (tri) učiteljica se začudi. Bila je razočarana. „Možda dečak nije dobro 

čuo,“ pomisli u sebi. Stoga ona ponovi pitanje:  

„Nikola,  slušaj pažljivo. Ako  ja  tebi dam  jednu  jabuku  i  još  jednu  i  još  jednu,  koliko  ćeš  imati 

jabuka?“  

Nikola primeti razočarenje na učiteljicinom licu. Ovoga puta izračuna na prste. Međutim, i pored 

toga, tragao je za odgovorom koji bi mogao usrećiti učiteljicu. Ta potraga nije bila za ispravnim 

odgovorom, nego za onim koji će usrećiti učiteljicu. Najzad, nešto oklevajući, Nikola odgovori:  

„Četiri...“  

Razočarenje osta na učiteljicinom licu. Tu se ona priseti da Nikola voli jagode. Pri tom pomisli da 

dečak možda nije ljubitelj jabuka, pa stoga i ne može da se usredsredi. Zato ona, sa neskrivenim 

uzbuđenjem i svetlucanjem u očima, upita:  

„Ako ti dam jednu jagodu i još jednu i još jednu, koliko ćeš jagoda imati?“  

Videći  je  srećnu, Nikolica  ponovo  uposli  prstiće. Ovoga  puta  nije  osećao  nikakav  pritisak,  za 

razliku  od  učiteljice  koja  je  silno  želela  da  novi  pristup  donese  uspeh. Mališan,  uz  oklevajući 

osmejak, odgovori:  

“Tri!“  

Učiteljicino  lice ozari pobednički osmeh. NJen pristup  je urodio plodom. Došlo  joj  je da  sama 

sebi čestita. Ipak, još jedna stvar je ostala da se uradi. Ponovo ga je upitala:  

Dakle, ako ti dam jednu jabuku i još jednu i još jednu, koliko ćeš jabuka imati?“  

Nikola odgovori bez oklevanja:  

„Četiri!“  

Učiteljica je bila zbunjena.  

„Kako, Nikola, kako?“ – upita ga nešto povišenim glasom u kome se mogla osetiti ljutina.  

Nikola joj tihim i bojažljivim glasićem odgovori:  

„Zato što već imam jednu jabuku u torbi.“  

70  

Naravoučenije: Ukoliko vam neko pruža odgovor koji je različit od onoga koji očekujete, nemojte 

misliti da  je on pogrešan. Moguće  je da vam se uglovi posmatranja ne podudaraju. Saslušajte 

pažljivo i pokušajte da razumete, ali bez predubeđenja. 

97. HASIDSKA PRIČA: 

Jedne noći rabinu Izaku bi u snu rečeno neka otputuje u daleki Prag i tamo iskopa skriveno blago 

koje  se nalazi  ispod mosta  što vodi u kraljevu palaču. San nije  smatrao ozbiljnim, no kad  je o 

tome sanjao četiri ili pet puta, odluči poći u potragu za blagom. 

Kad je došao do mosta, na svoju nepriliku, otkrio je da most i danju i noću dobro čuvaju vojnici. 

Jedino što je mogao bilo je da izdaleka gleda most. Budući da je tamo dolazio svako jutro, jednog 

dana kapetan straže dođe do njega da otkrije zašto dolazi. Rabin Izak, iako zbunjen da nekome 

drugome kaže svoj san, sve ispriča kapetanu, jer je volio dobru narav tog kršćanina. Kapetan se 

grohotom smijao a potom  reče: "Bože dragi! Ti si  rabin  i držiš da  je san ozbiljan? Da sam  i  ja 

toliko lud da se ravnam po svojim snovima, danas bih bio negdje na putovanju kroz Poljsku. Da ti 

kažem san koji sam sanjao prošle noći, a koji se često vraća: glas mi govori da idem u Krakov i da 

kopam  u  potrazi  za  blagom  u  kutu  kuhinje  nekog  Izaka,  sina  Ezekijelova! Ne  bi  li  bilo  nešto 

najluđe na svijetu u Krakovu tražiti čovjeka  imenom Izak  i drugog koji se zove Ezekijel,  jer pola 

muškog svijeta tamo vjerojatno ima jedno ili drugo ime?" 

Rabin  je bio preneražen. Zahvalio  je kapetanu  za njegov  savjet,  žurno otišao kući, kopao  je u 

kutu svoje kuhinje i našao blago od kojega je mogao udobno živjeti do dana svoje smrti. 

98. NISU NA PRODAJU 

Mladi bračni par uđe u najbolju trgovinu u gradu. Muž i žena dugo su promatrali šarene igračke 

poredane na policama, povješane o stropu, u dražesnom neredu na klupama. Bilo  je tu  lutaka 

koje se smiju i koje plaču, elektroničkih igara, minijaturnih kuhinja koje spremaju pizze i torte. 

Nisu se mogli odlučiti. Priđe im mlada i otmjena prodavačica. 

"Vidite", objašnjavala je žena, "mi imamo malenu djevojčicu, ali oboje smo odsutni po cijeli dan, 

a često i navečer." 

"Riječ je o djevojčici koja se rijetko smije", nastavio je čovjek. 

"Htjeli bismo joj kupiti nešto što će je usrećiti", ponovno će žena, "I onda kad nas nema... Nešto 

što će je veseliti kad bude sama." 

"Žao mi je ", nasmiješi se ljubazno prodavačica. "Mi ne prodajemo roditelje!"  

99. BERAČI TREŠANJA 

71  

Farmeri iz oblasti Ber Rivera u Novoj Škotskoj, u kojoj uspijeva jedna od najboljih vrsta trešanja 

na  svijetu,  imaju  jedan  nesvakidašnji  običaj.  Za  vrijeme  berbe  trešanja,  za  određenu  cijenu 

farmer  “daje  u  zakup”  jedno  drvo  na  sat.  Čim  zakupac  plati,  drvo  je  “njegovo”  i  on može 

slobodno  da  bere.  Sve  trešnje  koje  ubere  za  to  određeno  vrijeme  pripadaju  zakupcu,  jer  se 

zakup ne mjeri po  količini  već po  vremenu. Kada  vrijeme  istekne, drvo  se predaje  sljedećem 

zakupcu. U okviru ovakvog  sistema onaj ko obere najviše  trešanja  za najkraće vrijeme, dobija 

najviše novaca.Jedan berač izdvajao se od svih ostalih. On bi uvijek nabrao najviše sa stabla koje 

je uzeo “u zakup”. 

“Kako to uspijevate?” ‐ pitali su ga.  

“To  je prosto”,  ‐ nasmijao  se  ‐ “ja  jednostavno ne berem  sa donjih grana.”Pošto  se  sa donjih 

grana najlakše bere, većina berača počinje od njihovog  roda. Fokusirani na branje plodova  sa 

ovih grana, zaboravljaju bogati rod koji se nalazi na višim granama! 

Tako  je  i u životu. Ne  isplati se težiti onome što se može  lako dosegnuti. Ovakav stav zahtijeva 

mnogo rada i postavlja mnoge zahtjeve čovjeku koji gleda unaprijed i postavlja ciljeve koji su viši 

od ciljeva mnogih. Potrebno je mnogo hrabrosti i napora da se ideja pretvori u akciju ili stvarnu 

vrijednost. Onima koji  su  spremni da  se uhvate u koštac  sa  težim  zadacima neće biti  lako, ali 

postići će rezultate. 

100. SOBA SA 1000 DEMONA 

Svakih 5 godina, članovi drevnog reda tibetanskih sveštenika skupljaju se na jednoj tajnoj lokaciji 

visoko u Himalajima radi svetog rituala. Za samo jedan dan, svakom svešteniku se nudi prilika za 

prosvjetljenjem. Sve što treba da urade je da prođu cijelim putem kroz sobu poznatu kao “Soba 

sa 1000 demona” i da izađu iz nje živi! 

Problem je samo u tome što se unutar “Sobe sa 1000 demona” demoni pojavljuju u obliku tvojih 

najvećih strahova…zmija, paukova, dubokih provalija ili čega god drugog. 

Postoje samo dva pravila: prvo, jednom kada uđete u sobu, niko ne može ući i spasiti vas; drugo, 

nemoguće je izaći iz sobe kroz vrata kroz koja ste ušli. 

A  za  one  hrabre  duše  koje  usuđuju  da  se  suoče  sa  svojim  strahovima  u  potrazi  za 

prosvjetljenjem, postoje samo dva savjeta: 

1. Upamti, šta god da misliš da se nalazi oko tebe, to je samo projekcija tvog sopstvenog uma, 

2. Bez obzira šta misliš da vidiš, čuješ, misliš ili osjećaš, nastavi da hodaš. Jer samo ako nastaviš 

da hodaš, doći ćeš do izlaza. 

Uvijek idi u pravcu u kom raste tvoj strah. 

72  

101. BERBERIN I BOG  

Pošao čovek berberinu da se podšiša i dotera brkove i bradu. Dok je berberin radio započeli su zanimljiv razgovor. Pričali su o raznim temama i naposletku su počeli da pričaju i o Bogu.  

Berberin je rekao: „Ja ne verujem da Bog postoji.“ 

„Zašto to kažeš?“ – upita ga mušterija.  

„Pa, samo treba da izađeš na ulicu da shvatiš da Bog ne postoji. Reci mi, da Bog postoji, da li bi bilo  toliko bolesnih  ljudi? Da  li bi bilo napuštene dece? Da Bog postoji ne bi bilo ni patnje, ni bola. Ne mogu da zamislim da bi Bog koji je pun ljubavi dopustio sve to.“ 

Čovek koji se šišao je na trenutak razmislio, ali nije ništa odgovorio jer nije hteo da se upušta u raspravu. Berberin je završio svoj posao i čovek je izašao iz radnje. 

Na ulici, ispred radnje, ugledao je jednog čoveka zaraslog u gustu bradu i sa dugom, zamršenom i prljavom kosom. Izgledao je prljavo i neuredno. 

Berberinova mušterija se vrati berberinu i reče mu: „Znaš šta? Berberi ne postoje!“ 

„Kako možeš  tako  nešto  da  kažeš?“  –  upitao  je  iznenađeni  berberin.  „Ja  sam  ovde  i  ja  sam berberin.“ 

 Čovek  je  insistirao: „Ne! Berberi ne postoje,  jer da postoje ne bi bilo  ljudi sa dugim, prljavim kosama i neurednim bradama kao što je onaj čovek napolju.“ 

„A, pa berberi postoje, ali se  to dešava kada mi se  ljudi ne obrate za pomoć.“ – odgovorio  je berberin. 

„Baš tako!“ – potvrdio je čovek. „U tome je stvar! Bog, takođe, postoji! Eto šta se događa kada ljudi ne  idu Njemu  i ne obraćaju Mu se za pomoć. Zbog toga  ima toliko patnje  i bola na ovom svetu." 

Tradicionalna indijska priča 

102. VLASNIK IMANJA  

Bogati  i  naduveni  Betovenov  brat  poslao  je  kompozitoru  novogodišnju  čestitku. Na  kraju  se 

potpisao: "Johan van Betoven, vlasnik imanja". 

Čuveni  kompozitor  mu  je  kartu  vratio,  dopisavši  na  poleđini:¶"Ludvig  van  Betoven,  vlasnik 

mozga". 

103. NAJBOLJE ZA SADA 

73  

Jednu malu devojčicu  često  su  slali u podrum po krompir koji  je  trebalo pripremiti  za večeru. 

Jednog dana dok je birala krompir, sišao je i njen otac u podrum 

"Šta to radiš?" ‐ upitao je. 

"Pokušavam  da  nađem  najsitnije  krompire  koje  ćemo  iskoristiti  za  večeras.  Krupnije  i  bolje 

krompire iskoristićemo kasnije." 

Otac se smešio dok je iz njene ruke uzimao sud i sitan krompir izručio nartag na gomilu. 

"Ako  tako  postupaš  uvek  ćemo  jesti  samo  sitan  krompir.  Izaberi  najveći,  najbolji  krompir  za 

danas, pa ćemo uvek jesti najbolji krompir!" 

Ono  što  najbolje možemo  da  učinimo  svojim  bližnjima  ne  treba  da  čuvamo  za  neko  buduće 

vreme.  Ta  buduća  prilika možda  nikada  neće  doći. Ako  se  trudimo  da  sada  živimo  najboljim 

životom i sada budemo ljudi dobre volje, onda nije potrebno da brinemo o tome da li ćemo biti 

takvi i u budućnosti. 

Izaberite sada samo ono što je najbolje i uvek najbolje. 

 

104. STVARI NISU VIJEK ONAKVE KAKVIMA SE ČINE 

Dva anđela putnika zaustavila su se da prenoće u kući  jedne vrlo moćne porodice. Porodica  je 

bila netaktična i nije im odobrila da se smjeste u gostinjskoj sobi njihove vile. Umjesto toga dali 

su im mali prostor u hladnom podrumu kuće. Dok su raspremali ležajeve na podu, stariji anđeo 

ugledao  je  jednu pukotinu na zidu,  i popravio  ju  je. Kada ga  je mlađi anđeo upitao zašto  je to 

napravio, stariji mu je odgovorio, “Stvari nisu uvijek onakve kakvima se čine”.  

Slijedeću noć,  anđeli  su došli da prenoće u  kuću  jednog  vrlo  siromašnog para,  ali muškarac  i 

njegova  žena bili  su  vrlo  gostoljubivi. Nakon  što  su  sa njima podijelili ono malo hrane  što  su 

imali, bračni par  je dozvolio  anđelima da  spavaju u njihovom  krevetu  gdje  će  se moći dobro 

odmoriti. Kada su se slijedeći dan probudili, anđeli su pronašli gospodina  i njegovu suprugu u 

suzama. Jedina krava koju su posjedovali, čije je mlijeko bilo njihov jedini izvor prihoda, ležala je 

mrtva na polju. Mlađi anđeo bio je bijesan i upita starijeg anđela, “Kako si mogao dozvoliti da se 

to desi? Prvi čovjek imao je sve, i ti si mu pomogao; druga obitelj imala je malo toga, ali je bila 

spremna sve podijeliti, a ti si dozvolio da im ugine krava”. 

“Stvari nisu uvijek onakve kakvima se  čine” odgovori  stariji anđeo. “Kada smo bili u podrumu 

one vile, primjetio sam da  je u onoj pukotini na zidu sakriveno zlato. Obzirom da  je vlasnik bio 

opsjednut novcem, zatvorio sam pukotinu tako da im onemogućim da pronađu to zlato.” 

74  

“Noćas,  dok  smo  spavali  u  krevetu  siromašne  obitelji,  anđeo  smrti  došao  je  po  ženu  ovog 

seljaka, a ja sam mu dao kravu. Dakle, stvari nisu uvijek onakve kakvima se čine”. 

105. MI SMO SIROMAŠNI 

Jednog  je dana  imućni otac poveo svoga sina da provede noć s  jako siromašnom porodicom, s 

ciljem da mu pokaže kako žive ljudi koji nemaju mnogo novaca za trošenje. 

Na povratku kući, otac upita sina što misli o tom  iskustvu, a sin odgovori: To  je bilo  jako  lijepo 

iskustvo, oče. 

Naučio sam da mi imamo jednog psa, a oni imaju četiri, mi imamo jako lijep bazen ali oni imaju 

rijeku, mi  imamo sunčani krov ali oni  imaju nebo sa zvijezdama  i mjesecom, mi  imamo veliku 

terasu s predivnim vrtom ali oni imaju šumu. 

Dok je dijete govorilo, otac je ostao bez daha slušajući što mu sin kazuje. 

Tada dijete doda: Hvala ti što si mi pokazao kako smo siromašni! 

 

106. LJEPOTA I RUGOBA 

Jednog dana na plaži se susretoše Lepota i Rugoba. 

"Hajdemo se kupati u moru", rekoše. 

Skinu se i zaplivaju. Nakon nekog vremena Rugoba izađe iz mora, obuče odeću koja je pripadala 

Lepoti te pođe svojim putem. 

Kad  je  iz mora  izašla  Lepota,  ne  nađe  svoje  odjeće.  Budući  da  se  stidela  hodati  gola,  obuče 

Rugobinu odjeću te pođe svojim putem. 

Ljudi i danas počesto zamene jednu za drugu. 

Ipak  ima  i  onih  koji  prepoznaju  Lepotu  bez  obzira  na  to  kako  je  odevena,  kao  i  onih  koji 

prepoznaju Rugobu ne dajući se zavesti njezinom odećom. 

107. NAUČI GA DA PECA 

Sedela dva ribara kraj reke i pecali. 

Kad naiđe prosjak i poče da prosi hranu, govoreći kako danima već ne jede. 

Jedan od ribara se sažali i dade mu ulovljenu ribu. 

75  

Pogleda ga drugi ribar i reče: 

Krivo činiš, sada će da je pojede i sutra će opet da prosi. 

Trebo si da ga naućiš da lovi ribu! 

Tako bi imao svaki dan hranu. 

108. STOPALA GOSPODNJA 

Usnuvši nejasan san čovek ode kod mudraca da mu ga rastumači. 

"Išao sam preko pustinje nepregledne,  iznuren  i bespomoćan  i što sam  ja duže prolazio ona  je 

bivala veća a kraj njen udaljeniji", reče čovek. 

"Pustinja je tvoj život, ti sam si tvoja duša a iscrpljenost predstavlja nemogućnost tvoje duše da 

te trgne iz iluzije tvoga života. Neprekidno, nesrazmerno povećanje pustinje umesto smanjenja, 

s obzirom na uloženi  trud  i predenu  razdaljinu, predstavlja  tvoju  stalnu potrebu da produbiš 

ispraznost  svojeg  življenja  i odbijanje da pogledaš u  sebe  i  čuješ umor duše  svoje", odgovori 

mudrac. 

"Kad god bi se okrenuo iza mene su u pesku, pored mojih otisaka bili otisci još jednog para nogu, 

ali ja ni jedan put nikoga nisam video!" 

"To su otisci stopala Gospoda koji uvek korača pored tebe i čuva te." 

"Ali kad mi je bilo najteže, kad sam posrtao i pomišljao da odustanem u pesku su bili otisci samo 

mojih stopala! Zašto me je tada Bog napustio?" 

"Gospod  te  nije  napustio. U  pesku  nisu  bili  otisci  tvojih  stopala. U  trenucima  iznemoglosti  i 

malodušnosti Gospod te je nosio u naručju." 

 (Prema staroindijskom predanju) 

109. VALOVI 

Neki mali val kotrlja se oceanom  i divno se provodi. Uživa u vjetru  i svježem zraku sve dok ne 

opazi kako se valovi ispred njega razbijaju o stjenovitu obalu. 

"Bože, ovo je užasno!"‐ pomisli ‐ "pa vidi što će mi se dogoditi!" 

Naiđe drugi val. Vidi ovoga kako je potišten, pa ga upita što mu je. 

"Pa zar ti ništa ne razumiješ? Svi ćemo se razbiti; svi mi valovi pretvorit ćemo se u ništa! Zar to 

nije strašno?" 

76  

"Ne, ti si taj koji ne razumiješ! Ti nisi val, ti si dio oceana!" 

110. SUPROTNI SMJEROVI 

Jednog  je  dana  Učitelj  pogledao  na  propovjednika  koji  je  sjedio  pred  njim,  ohol  u  svojim 

uvjerenjima, uvjeren u sopstvenu pravednost svojih djela, i rekao: 

“Prijatelju, ponekad osjećam da kad dođe čas da umreš, ti ćeš umrijeti kao da nikad nisi živio – 

biće to kao da te je život mimoišao.” 

Potom je dodao: “Ne – još je gore od toga: život i ti ste išli u suprotnim smjerovima.” 

111. ZLATNA SREDINA 

Na početku svog duhovnog  traganja, Buda  je  često praktikovao asketsku vježbu umrtvljivanja, 

potpuno negirajućio svoje tijelo, tjelesne potrebe i svijet oko sebe. Jednoga dana, dok je sjedio 

pod  drvetom,  utonuvši  u  meditaciju,  prošla  su  dva  muzičara  pored  njega  i  jedan  je  rekao 

drugom:”Ne  zateži  previše  strune  tvoje  citre  da  ne  bi  pukle.  Ali  nemoj  ni  previše  da  ih 

olabavljuješ, jer nećeš dobiti pravi zvuk. NAĐI ZLATNU SREDINU.” 

Te riječi su tako snažno djelovale na Budu, da je iz korijena izmjenio svoj put duhovnog traganja. 

Uvjeren je bio da  nisu slučajno izrečene baš tada i baš na tom mjestu. Od tog trenutka, odbacio 

je svoj surovi asketizam i krenuo lakšim i skromnijim putem. 

Zato se njegov put do prosvjetljenja i naziva ‘ZLATNA SREDINA’. 

112. POZLAĆENO ČANČE 

Veliki  budistički  svetac  Nagarđuna  išao  je  naokolo  go,  samo  s  pregačom  oko  bedara  i, 

paradoksalno, s pozlaćenim čančetom za sakupljanje milostinje, poklonom od cara koji je nekoć 

bio njegov učenik. 

Jedne  noći  spremi  se  da  spava među  ruševinama  jednog  drevnog manastira,  kad  je  opazio 

lopova koji ga je uhodio, skriven iza jednog stuba. 

“Evo ti, uzmi”, rekao je Nagarđuna, pružajući mu čanče. “Tako me nećeš buditi kad zaspim.” 

Lopov je zgrabio čanče i pobjegao, da bi se, međutim, vratio sljedećeg jutra s čančetom i jednim 

zahtjevom: “Kada si mi sinoć tako darežljivo poklonio ovo čanče, učinio si da se osjetim veoma 

bijedno. Nauči me kako stvaraš bogatstvo koje  ti omogućuje da  imaš  tu spokojnu distancu od 

materijalnih stvari.” 

*** 

77  

“Niko nam ne može oduzeti ono što nikada nismo prisvojili.” – Antoni de Melo 

113. NEDOSTATAK DUŠE 

Taj propovjednik bio je jedan jako neobičan čovjek. 

Ljudi bi drhtali kad bi ga vidjeli. 

Nikada se nije smijao. 

Bio  je  uporan  u  svojoj  asketskoj  praksi, 

jer je vjerovao da se do spoznaje dolazi nanošenjem bola samom sebi. 

Svi su znali da često posti i da se slabo oblači zimi. 

Jednog dana povjerio se  je  jednom Zen Učitelju ovim riječima: “Živio sam život pun odricanja  i 

bio vjeran stavovima svoje vjere. Ali nešto mi uvijek nedostaje, a ja nikako ne mogu da shvatim 

šta je to. Znaš li ti?” 

Učitelj ga je pogledao, onako okoštalog i suvog, i rekao: “Znam……DUŠA.” 

   

78  

114. STVARI 

“Je li moguće vidjeti božanstvo?” 

“Upravo ga gledaš.” 

“Zašto ga ne prepoznajemo?” 

“Jer ga iskrivljujete mislima.” 

Pošto nisu razumjeli, on reče: 

“Kada duvaju hladni vjetrovi, voda se pretvori u tvrde blokove zvane led. 

Kada se misao umiješa, stvarnost se rascjepka u milion tvrdih komada zvanih ‘stvari’.” 

115. PROMIJENITI SVIJET 

“Deprimira me potpuna običnost moje egzistencije. Nisam učinio nijednu stvar u svome životu 

koju bi svijet primjetio.” – reče Učenik 

“Griješiš kad misliš da je pažnja svijeta ono što daje važnost djelu”, odgovori mu Učitelj. 

Uslijedila je poduža tišina. 

“Pa nisam učinio ništa što bi uticalo na druge, bilo na dobro ili na zlo.” 

“Griješiš kad misliš da uticaj na druge daje važnost djelu”, reče Majstor. 

“Pa šta je to onda što daje važnost djelu?” – zapita Učenik 

“Djelovanje radi djela samog, svim svojim bićem. Tek tada to postaje neprofitna aktivnost nalik 

božanskoj.” – odgovori mu Učitelj 

116. ŠTA NE MOŽETE ODLUČITI 

Onim učenicima koji su bili naivno uvjereni 

da nije bilo ničega što ne bi mogli postići ako 

bi se tome odlučno posvetili, Učitelj je običavao reći: 

“Najbolje stvari u životu se ne 

mogu voljom natjerati da postoje.” 

“Možete odlučiti da stavite hranu u usta, 

79  

ali ne možete odlučiti da imate apetit. 

Možete odlučiti da legnete u krevet, 

ali ne možete odlučiti da zaspite. 

Možete odlučiti da nekome date kompliment, 

ali ne možete odlučiti da mu se divite. 

Možete odlučiti da kažete tajnu, 

ali ne možete odlučiti da imate povjerenje. 

Možete odlučiti da služite, 

ali ne možete odlučiti da volite.” 

117. DJEVOJČICA I BAJKA 

Kako bi objasnio da ono  za  čim  većina  ljudi  teži nije  radost  svjesnosti  i  aktivnosti  već utjeha 

ljubavi  i odobravanja, Otac  je  ispričao kako  je njegova najmlađa kćerka  tražila da  joj on svako 

veče čita iz knjige bajki prije spavanja. 

Jednog dana mu je palo na pamet da sve te priče snimi na jednu audio kasetu. 

I djevojčica  je naučila da rukuje kasetofonom  i stvari su  išle dobro nekoliko dana, sve dok mu 

jedne večeri ona nije tutnula knjigu priča u ruke. 

“Ali srećo”, rekao je Otac, “pa ti već znaš kako da  uključiš kasetofon.” 

“Znam”, bio je njen odgovor, “ali mu ne mogu sjediti u krilu!!!” 

118. KADA JE PROSJAK MUDRIJI OD KRALJA 

Bio jednom jedan kralj kojega je njegova taština izludila. Taština uvijek na kraju izludi ljude. Taj 

je  kralj naredio da  sagrade hram u  jednom od  vrtova njegove palate, a unutar hrama dao  je 

postaviti svoj kip u lotosovom položaju. 

Svakog  jutra  nakon  doručka  kralj  je  išao  u  svoj  hram  i  pao  bi  ničice  pred  svoj  kip  kako  bi 

obožavao samog sebe. Jednog dana odlučio je da vjera koja ima samo jednog sljedbenika i nije 

neka vjera. Tako da  je pomislio da mora  imati  još obožavalaca. Donio  je dekret da  svi vojnici 

kraljevske straže moraju barem jedanput dnevno pasti ničice pred kipom. To su isto morali činiti 

sve sluge i ministry njegovog kraljevstva. 

80  

Njegovo je ludilo raslo kako je prolazilo vrijeme i kako nije bio zadovoljan pokornošću onih koji 

su ga okruživali,  jednog  je dana naredio da kraljevska  straža ode na  tržnicu  i dovede prva  tri 

čovjeka na koja naiđe. Njima ću, pomislio je, pokazati snagu vjere u mene. Tražiću da se poklone 

pred mojim  likom  i ako su mudri, učiniće to, a ako nisu, ne zaslužuju živjeti. Čuvari su otišli na 

tržnicu  i  doveli  intelektualca,  sveštenika  i  prosjaka,  prve  tri  osobe  koje  su  našli.  Sva  trojica 

odvedena su u hram i predstavljena kralju. 

“Ovo je slika jedinog ispravog Boga”, rekao im je kralj. “Kleknite pred njega ili će vaši životi biti 

ponuđeni kao žrtva.” 

Intelektualac je pomislio: Kralj je lud i ubitće me ako se ne poklonim. Ovo je očigledno slučaj više 

sile. Niko neće moći osuditi moje držanje budući da  to  činim bez  ikakvog uvjerenja, kako bih 

spasio život, a u službi društvu za koje radim. Zatim je kleknuo pred kip. 

Sveštenik je pomislio: Kralj je poludio i ispunitće svoju prijetnju. Ja sam izabranik pravog Boga i 

stoga moja duhovna djela posvećuju svako mjesto na kojem se nalazim. Bez obzira pred kojim 

likom. Pravi Bog biće onaj kojeg ja počastim. 

Onda je nared došao prosjak, koji se nije pomjerao. 

“Klekni”, rekao je kralj. 

“Veličanstvo,  ja ne  služim narodu, koji me u većini  slučajeva  izbaci na glavce  sa  svog praga.  I 

nisam  ničiji  izabranik,  osim  one  nekolicine  ušiju  koje  žive  na  mojoj  glavi.  Ne  znam  nikoga 

osuđivati  i  ne mogu  posvetiti  nijedan  lik.  A  što  se  tiče mog  života,  sumnjam  da  je  to  tako 

vrijedno  i  dobro  da  bi  vrijedilo  praviti  budalu  od  sebe  kako  bih  ga  sačuvao.  Stoga,  moj 

gospodine, ne nalazim nijedan razlog zbog čega bi vrijedilo kleknuti.” 

Kažu  da  je  prosjakov  odgovor  toliko  ganuo  kralja  da  se  ovaj  prosvijetlio  i  počeo  preispitivati 

svoje  stavove.  Samo  zbog  toga,  kaže  legenda,  kralj  se  izliječio  i  naredio  da  hram  zamijene 

fontanom, a kip golemim posudama za cvijeće. 

119. 16 REČENICA KOJE ĆE VAM POMOĆI U ŽIVOTU 

Ako ništa ne rizikuješ, sve rizikuješ. 

Nikad ne poredi svoje slabe strane sa jakim stranama drugih ljudi. 

Juče sam bio pametan pa sam htio mijenjati svijet. Danas sam mudar pa mijenjam sebe. 

Smij se i cijeli će se svijet smijati s tobom. Plači i plakaćeš sam. 

Ništa u životu ne moraš raditi, ali se ne žali kasnije kad shvatiš da si propustio dobre prilike. 

81  

Ne  dozvoli  drugima  da  kontrolišu  tvoje  emocije.  One  su  samo  tvoje  i  samo  ti  njima možeš 

manipulisati. 

Pobjeda te upoznaje sa svijetom, ali poraz upoznaje svijet s tobom. 

Jedini način da uspiješ u životu je da mnogo puta prije toga doživš neuspjeh. 

Kada doživiš neuspjeh, ne zaboravi izvući važne lekcije iz njega. 

Postaćeš mnogo manje zabrinut šta ljudi misle o tebi kada shvatiš koliko rijetko misle o tebi. 

Nije stvar u tome šta ti kažeš, već u onome šta ljudi čuju. 

Prava mjera  čovječnosti  je  kako  se  odnosimo  prema  nekome  ko  nam  ne može  učiniti  ništa 

dobro. 

Ako ne praviš gluposti kad si mlad, nećeš imati ništa čemu ćeš se smijati kad ostariš. 

Uvijek sam se pitao zašto neko nije ništa uradio povodom toga, a onda sam shvatio da sam ja taj 

neko. 

Ne vaspitavaj djecu da budu bogati. Vaspitavaj  ih da budu  srećni. Tako  će kada odrastu  znati 

vrijednost stvari, a ne njihovu cijenu. 

Ono što dobijamo omogućavamo nam da živimo. Ono što dajemo je čini naš život. 

120. ORAO ILI KOKOŠ 

Jednog dana neki čovek nađe orlovsko jaje i stavi ga pod kokoš. 

Nakon izvesnog vremena orlić je se izlegao istovremeno kad i pilići. Počeo je da živi i ponaša se 

kao ostali pilići. Odrástao je sa njima. 

Čitavog  života orao  je  radio  isto  što  i kokoši u dvorištu misleći da  je  jedna od njih. Kljucao  je 

naokolo u potrazi za bubama i glistama, kokodakao je i lepršao krilima, uzdižući se po koji pedalj 

iznad tla. 

Prošle  su  godine  međutim  i  orao  je  ostario.  Jednog  dana  ugledao  je  u  visini,  na  vedrom 

nebu,čudesnu pticu moćnih raširenih krila, kako  lebdi na vetru. Stari orao gledao  je zadivljeno 

uvis. 

«Šta je to?» – pitao je. 

«To je orao, kralj ptica», rekla mu je jedna kokoš. 

«On pripada nebu, dok mi kokoši pripadamo zemlji.» 

82  

I tako je orao umro među kokošima, celi život ne znajući ko je. 

121. ALI ZA OVU IMA ŠANSE 

Priča  počinje  na morskoj  obali,  u  romantičnoj  stjenovitoj  uvali  s  pjeskovitim morskim  žalom. 

Noću je veliki talas na pjeskovitu obalu izbacio stotine morskih zvijezda. Prekrasne su, a golemo 

je prirodno bogatstvo otkriveno pogledu. No, zasjalo je sunce, žari i prži zvijezde i one umiru. Na 

obali  su  i dva  čovjeka. Svaki dolazi  iz drugog  smjera. Prvi, hodajući prema  sredini, gleda u  to 

bogatstvo koje umire  i tužan misli: koja  ljepota, koja dragocjenost, kolika vrijednost, a umire  i 

nestaje.  Zar  je  moguće  da  tolika  ljepota,  tolika  raskoš  morskih  dubina  propada  u  jednom 

trenutku. A koliko ih samo ima. Nepravda je to što te prekrasne morske zvijezde moraju uginuti i 

nestati. A očigledno moraju. Tužan korača dalje i razmišlja o tome kako je to stvarno velika šteta. 

I samo razmišlja. 

Drugi,  dolazeći  sa  suprotne  strane,  šeta  lagano  i  zabrinutog  pogleda,  ali  se  svaki  čas  sagne  i 

nešto baca prema moru.  I nešto  radi. A kad su se sreli, prvi  čovjek vidi da drugi u more baca 

morsku zvijezdu. Prišavši mu potpuno blizu prvi čovjek upita: 

“A šta to vi radite?” 

Drugi odgovara:“Vraćam zvijezde moru!” 

Prvi začuđeno pita: “Ali zbog čega? Pogledajte koliko ih samo ima? Za sve njih nema šanse!” 

A drugi se čovjek sagne, uzme u ruke jednu zvijezdu i baci je u more odgovarajući: 

“Ali za ovu ima šanse!” 

122. KAKO SE ČUVA LJUBAV 

…Majka i dječak hodaju plažom… 

U jednom trenutku dječak upita: “Mama, kako se čuva ljubav??” 

Mama ga pogleda i odgovori: “Uzmi malo pijeska i stisni šaku…” 

Dječak  stisne  šaku  i  što  je više  stiskao,  to  je više pijeska  curilo  iz nje…  “Ali mama, pijesak mi 

bježi..!!!” 

“Znam, a sada otvori potpuno šaku…” 

Dječak posluša, ali uto zapuhne vjetar i odnese sav pijesak s dlana.. 

“Ni ovako ne uspijevam zadržati pijesak..!!” 

83  

Na to majka, sa smješkom na licu, reče: “Sada uzmi opet malo pijeska u ruku i drzi dlan kao da je 

u obliku kašike, dovoljno zatvoren da ga sačuvaš i dovoljno otvoren da bude slobodan…” 

Dječak učini kako mu je rečeno i pijesak mu ostane na dlanu, zaštićen od vjetra i slobodan da ne 

klizi kroz prste… 

Eto.. kako se čuva ljubav.. 

123. PUT U NEBO 

Reci nam, kako se dolazi u nebo? – upitaše mudra starca. 

‐ Nakon što umre, čovjek nastavlja svoj hod stazom koja vodi od vrata smrti do nebeskih vrata – 

reče mudri  starac. – No, budući da  se nebeska vrata ne otvaraju  svakoga dana, dogodi  se da 

čovjek pred njima mora dugo čekati. Kad se, nakon dužeg vremena, vrata otvore, čovjek odmah 

s praga može vidjeti da  je nebo posve  jednostavan dom u kojemu prebivaju obični  i vedri  ljudi 

koji se s Bogom susreću u blagosti  i  ljubavi. Čovjek se zbog toga silno obradeuje.  I tako čovjek 

ulazi u nebo. 

‐ Reci nam – upitaše ponovno – kako se dolazi u pakao. 

Mudri se starac nasmiješi i reče: 

‐ Nakon što umre, čovjek nastavlja svoj hod stazom koja vodi od vrata smrti do nebeskih vrata. 

Ali, budući da se nebeska vrata ne otvaraju svakoga dana, dogodi se da čovjek pred njima mora 

dugo čekati. I to ga ozlovolji. Kad se, nakon dužeg vremena, vrata otvore, čovjek odmah s praga 

može vidjeti da je nebo samo jednostavan dom u kojemu prebivaju obični  i vedri  ljudi koji se s 

Bogom susreću u blagosti  i  ljubavi. Čovjek se tada silno ogorči,  jer mu postane  jasno da ovdje 

nema ništa od sjaja i slave o kojima je sanjao. I tako čovjek ulazi u nebo. 

‐ Reci nam – upitaše ga – otkuda vodi najpouzdaniji put u nebo. 

‐ Ako ne prepoznate nebo u sebi i u onima koje ljubite – reče im mudri starac – nigdje ga nećete 

naći. 

124. DOBAR VOĐA 

Prema  jednoj  afričkoj  legendi,  neki  stari  poglavica  želio  je  iskušati mudrost mladića  kojeg  je 

odabrao za svog nasljednika na mjestu plemenskog vode. Stoga ga je zamolio da mu priredi dva 

jela. U prvom su se trebali naći svi najbolji sastojci koje život nudi; u drugom najgori. 

Dogovorenog dana poglavica  je  sjeo  kako bi pojeo prvo  jelo. Pred njim  se  tako našao  slasno 

pripremljen kravlji jezik s povrćem. Poglavica je bio oduševljen jelom, a kad je završio, upitao je 

mladića zašto je odabrao jezik. 

84  

"Jezik  je  jedan od najprofinjenijih dijelova našeg bića", odgovorio  je mladić.  "Može  izgovarati 

predivne riječi istine koje našim ljudima mogu pomoći u razvoju i napretku. Ispravne riječi našim 

ljudima mogu dati hrabrost i poduprijeti njihovo poštenje. Jezik može govoriti o ljubavi i skladu i 

održati zajedništvo našeg sela." 

Poglavicu se to poprilično dojmilo  i sada je jedva čekao da kuša  i ono drugo jelo. Dogovorenog 

dana  ponovno  je  sjeo  za  stol,  te  se  nemalo  iznenadio  uvidjevši  da  je  drugo  jelo  identično 

prvome. Završivši s jelom, upitao je mladića zašto je dvaput priredio isto jelo. 

Mladić mu je odgovorio: "Jezik može biti najbolji, ali i najgori dio nas. Jezik može izražavati bijes i 

obeshrabrivati, što čovjeka može posve razoriti i oduzeti mu nadu. Može varati, može izgovarati 

neistine koje mogu  izazvati nesklad.  Jezik bi,  lakše od bilo kojeg drugog oružja, mogao uništiti 

život u našem  selu." Stari  je poglavica pomno  slušao  te  riječi  i polagano kimao. Znao  je da  je 

dobro odabrao novog vođu. 

125. MOŽE SE I TAKO REĆI 

‐Jednog dana, jedan slijepi čovjek sjedio je na stepenicima jedne zgrade, sa šeširom blizu svojih 

stopala i jednim natpisom na kome je pisalo: 

"Slijep sam, molim vas pružite mi pomoć." 

Jedan  slučajni prolaznik,  igrom prilika  stručnjak  za  reklamu, koji  je  tuda prolazio,  zaustavio  se 

zapažajući da je u šeširu bilo prisutno samo nekoliko metalnih novčića. 

Savio  se  da  bi mu  pružio  novac,  zatim,  i  bez  pitanja  za  dozvolu,uzeo  je  karton,  okrenuo  ga 

ispisavši novi natpis. 

U toku popodneva slučajni prolaznik se vratio do slijepog čovjeka zapažajući da  je njegov šešir 

ovom prilikom bio pun novčića i novčanica. 

Slijepi prosjak prepoznavajući ga po koraku uputio mu je pitanje da nije bio on taj koji je nešto 

napisao na kartonu i šta je to mogao napisati. 

Našta će prolaznik odgovoriti: 

"Nisam napisao neistinu – samo napisah tvoju poruku na drugačiji način", nasmješi se i izgubi u 

gužvi. 

I tako slijepi covjek nije saznao da je natpis jednostavno glasio: 

"Danas je proljeće … a ja ga ne mogu vidjeti". 

 

85  

126. TEŽINA MASLACA 

Pekar u selu  je kupovao maslac od obliznjeg seljaka. Jednog  je dana  izvagao kolicinu kupljenog 

maslaca  i ustanovio da  je seljak smanjio kolicinu kupljenog maslaca  iako mu  je zaracunao  istu 

cenu. I tako je pekar optuzio seljaka za prevaru. 

...Na sudu je sudija upitao seljaka: 

"‐ Imate li proverenu vagu i tegove?" 

"‐ Nemam", odgovorio je seljak 

"‐ Pa kako onda merite kolicinu maslaca koji prodajete?" 

Seljak  je odgovorio: "Kad  je pekar poceo od mene kupovati maslac smatrao sam da bih trebao 

od njega kupovati hleb. Poceo sam koristiti njegov hleb od pola kilograma kao teg za moju vagu, 

kad sam vagao maslac. Ako je tezina mojeg maslaca manja, onda je tomu kriv pekar." 

127. LJUBAV 

Covek umire  i odlazi na nebo.Andjeli mu  kazu:"Odvescemo  te u  raj,  ali prvo da  ti pokazemo 

pakao."Odvode ga na mesto sa velikom sredisnjom posudom punom kasaste hrane. Oko posude 

su jadne i gladne osobe. Svaka od njih ima kasiku dugacku po tri metra. Hranu mogu dobaviti, ali 

je,  zbog  duzine,  ne mogu  prineti  ustima.  I  tako,  ove  pateticne  osobe  gladuju  pored  izobilja 

hrane. 

Zatim ga andjeli odvode u raj. 

Na njegovo  iznenadjenje, ugleda  istu scenu. Ponovo gigantska posuda sa hranom, ponovo  ljudi 

sa kasikama od tri metra. Samo ovi su zadovoljni, srecni, nasmejani i zdravi. 

"Zasto? U cemu je razlika da su ovi ljudi srecni i siti?", upitao je andjele. 

"Pa zar ne vidis?", upitali su ga. 

Kada  je  pazljivo  pogledao  primetio  je  da  svaka  osoba  hrani  kasikom  susednu. 

"Ovdje ljudi hrane jedni druge. Oni su naucili put ljubavi." 

128. LEPOTA ODRAZA I ODRAZ LEPOTE 

Legenda kaže da  je nekada davno postojao mladić po  imenu Narcis, koji  je bio toliko  lep da se 

svako ko bi ga pogledao istog trenutka u njega zaljubio. To se dogodilo i nimfi po imenu Eho, ali 

on nije obraćao pažnju na nju, zbog čega je venula od tuge sve dok od nje nije ostao samo glas. 

Nemezis, boginja Osvete, bacila  je  čini na oholog Narcisa kome  je od  tada bilo  suđeno da  se 

86  

zaljubi u svoj odraz na površini jezera, nad kojom je stajao opčinjen sopstvenom lepotom, sve do 

smrti, nakon koje su ga bogovi pretvorili u cvet. 

Posle Narcisove smrti, došle su Drijade – gorske vile – i videle da se jezero pretvorilo u vrč slanih 

suza. 

‐ „Zašto plačeš?” – pitale su ga. 

‐ „Oplakujem Narcisa”, reče jezero. 

‐ „Ah, ne  čudi nas što oplakuješ Narcisa. Mi smo stalno po  šumi  trčale za njim, ali  ti si  jedino 

imalo prilike da izbliza posmatraš njegovu lepotu. 

‐ ” „Narcis je bio lep?” – upita jezero iznenađeno. 

‐ „Ko bi  to mogao  znati bolje od  tebe? Na  tvoje  se obale  svakog dana naslanjao”, odgovoriše 

Drijade. 

Jezero je na trenutak zaćutalo, a zatim reklo: 

‐ „Oplakujem Narcisa, ne zbog njegove lepote, već zato što sam, svaki put kada bi legao na moje 

obale, mogao da vidim kako se u dubini njegovih očiju oslikava moja vlastita lepota.” 

129. BEZ POROKA 

Čovjek  je  šetao po ulici kada  je primjetio  izuzetno prljavog  i pohabanog beskućnika koji ga  je 

pitao da li ima nekoliko novčanica za večeru. 

Čovjek  je  izvadio novčanik,  izvadio par novčanica  i pitao, "Ako ti  ja sad dam taj novac, hoćeš  li 

kupiti njime pivo umjesto večere?" 

"Ne, prestao sam piti prije mnogo godina", odgovorio je beskućnik. 

"Hoćeš li to upotrebiti kako bi išao na pecanje umjesto da kupiš hranu?" pitao je čovjek. 

"Ne. Ja ne trošim vrijeme na pecanje," rekao je beskućnik, "provodim svoje vrijeme boreći se za 

opstanak." 

"Hoćeš li to potrošiti na fudbal umjesto na hranu?" pitao je čovjek. 

"Jeste li LUDI?" odgovorio je beskućnik. "Nisam igrao ni gledao fudbal već 20 godina!" 

"Hoćeš li novac potrošiti na ženu iz mračne četvrti umjesto na hranu?" pitao je čovjek. 

"Koju bolest bi dobio za te novce?" uzviknuo je beskućnik. 

87  

"No," rekao  je  čovjek, "ja ti neću dati novac. Umjesto toga, odvešću te kući na ženinu odličnu 

večeru." 

Beskućnik  je  bio  zapanjen.  "Zar  vam  žena  nece  pobjesniti  zbog  toga?  Znam  da  sam  prljav,  a 

vjerovatno i prilično odurno smrdim". 

Čovjek  je odgovorio,  "Nema veze. Važno  je da vidi kako  čovjek  izgleda nakon  sto  se odrekne 

piva, pecanja, fudbala i seksa." 

130. ŠTA TRAŽIŠ 

Djed i baka su se posvađali. Baka je bila toliko ljuta da nije htjela razgovarati sa svojim mužem. 

Idućeg  je dana djed zaboravio na svađu. Ali se baka uopće nije obazirala na djeda  i nije htjela 

govoriti. Što god bi on učinio da ona progovori, ostalo bi bez uspjeha. 

Djed je napokon stao prevrtati po policama i ladicama. ...Trajalo je to ne...koliko minuta, i baka 

se više nije mogla suzdržati: „Što to tražiš, za ime Božje?“ 

„Hvala Bogu! Našao sam“, odgovori djed s nestašnim smješkom. „Tvoj glas!“ 

131. LEPTIR 

Jednoga dana , pojavio se maleni otvor na cauri. Covek je sedeo i gledao kako se leptir nekoliko 

sati muci da bi  izvukao svoje slabasno  telo kroz  taj maleni otvor. Onda  je  leptir prestao da se 

pomera. Cinilo se da ne moze dalje. Zato je covek odlucio da pomogne leptiru: uzeo je makaze i 

rasekao cauru. 

Leptir je ...sa lakocom izasao ali je imao krhko telo i smezurana krila. 

Covek je nastavio da posmatra leptira, ocekujuci da ce svakog trenutka krila otvoriti , povecati i 

rasiriti, kako bi podrzala  leptirovo telo  i osnazila ga. Medjutim, nista se nije dogodilo! Leptir  je 

ceo  svoj  zivot  proveo  puzeci  okolo  sa  slabasnim  telom  i  nerazvijenim  krilima.  Nikada  nije 

poleteo. 

Covek uprkos svojoj  ljubaznosti  i dobrim namerama nije razumeo da  je poteskoce kroz koje  je 

leptir morao proci izlazeci iz caure osmislio Bog, kako bi krv iz tela leptira potekla u krila i kad se 

oslobodi caure da bude spreman da leti. 

Ponekad su poteskoce upravo ono sto nam treba u zivotu ... 

   

88  

132. KUCA OD ZLATA 

Jedan čovek je za vreme zlatne groznice rešio da proda svu svoju imovinu da bi kupio opremu za 

kopanje  zlata  i  obezbedio  hranu  za  ovaj  poduhvat.  Otišao  je  u  planine  zajedno  sa  drugim 

kopačima i krenuo u potragu za zlatom. 

Dani su prolazili, a on nije pronašao ni trunku zlata. Prolazili su meseci i godine..., on je postajao 

sve siromašniji i siromašniji, i na kraju je ostao bez ičega. Razočaran posle svega, rešio je da ode 

u  jedno napušteno mesto, gde  su ostale prazne barake,  i da  tu umre. Kako  se osećao veoma 

usamljenim na tom pustom i sumornom mestu, odlučio je da ode negde u prirodu. Stigao je do 

jednog potoka, koji  je tekao pored divne  livade do koje  je bila šuma. Tu  je stao  i posmatrajuci 

ovaj  predivan  prizor  prirodne  lepote  koju  nam  je  Bog  podario,  odlučio  je  da  tu  napravi  sebi 

jednu malu kućicu. Kako je bilo toplo vreme, iskopao je rupu pored potoka i počeo da pravi cigle 

od te zemlje i da ih suši na suncu. Od njih je kasnije sagradio malu kućicu na sred poljane. Došla 

je zima, a on je, onako izmoren i razočaran, umro od gladi i hladnoće. 

Od tada  je prošlo puno vremena  i  jedan mladi bračni par  je rešio da kupi taj plac  i sagradi na 

njemu  kuću,  jer  im  se  jako  sviđao  predeo.  Sagradili  su  kuću,  ali  im  je  smetala  ta  neugledna 

kućica na sred livade, pa su rešili da je sruše. Kada su počeli da je ruše, primetili su da u ciglama 

nešto svetluca na suncu. Odneli su ciglu na analizu i ustanovili da je razlog tome zlato. 

Mesto odakle je vađena zemlja za te cigle je bilo bogato nalazište zlata. Na tom mestu je kasnije 

otvoren jedan od najvećih rudnika zlata. 

133. SJEME 

Neka  je  žena  sanjala da  je ušla u  veliku  trgovinu  i  tu  je, na  svoje  iznenađenje, našla Boga  za 

pultom. 

‐ Što prodaješ? ‐ upitala je. 

‐ Sve što ti srce želi ‐ odgovori Bog. 

Žena je jedva vjerovala što je čula i odluči tražiti ono najbolje što si ljudsko srce poželjeti može: 

Hoću mir za dušu, i ljubav, i sreću, i mudrost, i slobodu od straha! 

Potom, nakon kratkog razmišljanja doda: 

Ne samo za mene. Za svakoga na svijetu! 

Bog se nasmije: ‐ Mislim da me nisi shvatila, draga moja. 

Ovdje ne prodajemo plodove. Samo sjeme. 

89  

134. MUDROST U JEDNOJ REČENICI 

Bijaše  jedan kralj koji  je cijeloga života vodio ratove da bi proširio granice svoga kraljevstva. U 

šezdesetoj je godini shvatio da nije pronašao smisao života na zemlji. 

Sazvao je vijeće svojih ministara  i zapovjedio  im: "Uzmite sav novac  iz mojih riznica  i pođite na 

sve četiri strane svijeta. Nabavite mi najmudrije kn...jige da upoznam istinski smisao života." 

Savjetnici uzeše vreće novaca i pođoše na sve četiri strane svijeta. Nakon sedam godina vratiše 

se s četrdeset deva natovarenih raznovrsnim malim i velikim knjigama. 

Pred kraljem je stajalo brdo knjiga. Kad ih je ugledao kralj povika: "Šezdeset i šest mi je godina, 

nemoguće je da ih sve pročitam. Načinite mi njihov sažetak!" 

Pronađeni  su  najvještiji  svjetski  čitači,  koji  se  dadoše  na  posao.  Za  sedam  godina  načinili  su 

sažetak sveukupne svjetske mudrosti. Bijaše to tovar koji je nosilo sedam deva. 

"Sedamdeset i tri su mi godine", reče kralj. "Nemam vremena pročitati sve te knjige. Načinite još 

jedan sažetak." 

Načiniše  kako  je  kralj  naredio.  Za  sedam  godina  napisan  je  tovar  knjiga  koji  je  pred  kralja 

donijela jedna deva. 

"Osamdeset mi  je  godina",  reče  kralj.  "Zdravlje mi  je  narušeno,  oči  umorne.  Neću  ih moći 

pročitati. Sažmite još jednom!" 

Mudraci su radili dan i noć sljedećih sedam godina. Sažetak sažetaka bila je velika knjiga u kojoj 

je bila sva mudrost cijeloga svijeta. 

Upravo tog  časa dojuri sluga  i reče mudracima: "Brzo donesite knjigu, kralj  je na umoru!" Bilo 

mu je osamdeset i sedam godina. 

Najmudriji među mudracima priđe kralju u smrtnoj agoniji. Kralj mu tiho šapne: 

"Sažmi sve u jednu rečenicu." 

"Živi sadašnji trenutak!" reče mudrac. 

135. IMA KRILA 

"ZNAM JEDNU STARU PRIČU O GRUPI UMETNIKA 

KOJI SU ZAMOLJENI DA NASLIKAJU MIR. 

JEDAN JE NASLIKAO ZALAZAK SUNCA. 

90  

DRUGI JE NASLIKAO MIRAN OKEAN. 

TREĆI JE NASLIKAO DOBA ŽETVE.... 

NO, JEDAN OD NJIH, NASLIKAO JE BUČAN SLAP, 

I UPRAVO IZNAD TE GRMLJAVINE VODE NASLIKAO JE PTIČICU 

KAKO SEDI NA TANKOJ GRANČICI S’ GLAVOM POD KRILIMA I SPAVA. 

PTICA MIRNO SEDI NA GRANI. 

ZAR NE ČUJE BUKU VODE ISPOD SEBE? 

NARAVNO, NO TO NEMA VEZE S’ NJOM. 

ONA IMA KRILA." 

136. PRIČA O MALOM LAZARU 

u nekom malom mestu živeo je dečak koji se zvao lazar. lazar je svakoga dana jutrom dolazio u 

crkvu, uvek tačno u isto vreme u 7 sati. 

pre nego bi se vrata i otvorila, on je bio tu i čekao. čim bi se vrata otvorila on bi trčao do oltara i 

bio tamo prvi. sklopio bi ruke molitveno, ali nije dugo ostajao. isto tako trčeći odlazio bi u školu, 

koja je počinjala nešto kasnije.  

dečak je tako radio godinama. sveštenik je to primetio i odlučio pitati lazara zašto se tako kratko 

moli i kako moli. 

"dobro jutro isuse, došao sam te videti". to je bila njegova molitva. 

" i to je sve? "‐ pitao je dalje sveštenik . 

" sve ", rekao je kratko lazar žurno odlazeći u školu. 

dečak je i dalje na isti način dolazio u crkvu, stajao pred isusom kratko i potom žurno odlazio. 

a onda ga  jednog dana nije bilo, pa drugog...  i  tako danima.  sveštenik  se  zabrinuo  za njega  i 

odlučio da ode u lazarevu školu i potraži ga. tamo su mu rekli da je lazara na ulici udario kamion 

i da  je u bolnici. povreda  je bila ozbiljna.  lazar  je prebačen na urgentno odeljenje. sveštenik se 

odmah uputio tamo. 

već na vratima bolnice dežurna sestra  je znala koga traži.  izvinila se, ali  je mislila da mu mora 

reći jednu neobičnost u vezi sa tim dečakom.  iako ozbiljno povređen  i trpi jake bolove,  lazar je 

veseo  i  uveseljava  celo  odelenje,  gde  inače  leže  takvi  teški  slučajevi.  kada  je  sveštenik  tamo 

91  

stigao, bio je začuđen, koliko radosti ima u toj sobi uprkos bolu koga su svi morali osećati. lazar 

se  radosno  nasmejao  i  pozdravio  zbunjenog  sveštenika.  na  kraju  ga  je  sveštenik  pitao,  kako 

može biti radostan i pored bola zbog povreda koje je zadobio u saobraćajnoj nesreći. 

" čemu se lazare raduješ? " pitao je. 

" isusu " odgovorio je lazar. 

" kako, pa ti više ne dolaziš u crkvu, ne moliš se pred isusom? " pitao je dalje sveštenik. 

" da ,‐ odgovorio je smešeći se dečak,‐ ali isus svakog jutra dođe meni i kaže: 

" dobro jutro, lazare, došao sam te videti. "  

svešteniku je , kada je to čuo sve bilo jasno, i ništa nije više pitao. radovao se sa lazarom 

137. KRST 

jedan čovek se neprestano žalio na svoju nepravednu sudbinu. nakon jednog velikog iskušenja, 

on ne izdrža, i reče: 

‐ gospode, dao si mi pretežak krst! 

tada mu se javi gospod i reče: 

‐ dođi, izaberi krst koji želiš i daću ti ga. 

i odvede ga gospod u jednu veliku dvoranu, u kojoj je bilo mnogo raznih krstova: velikih, malih, 

zlatnih, srebrnih... čovek je dugo hodao, dodirivao krstove, gledao oblik i materijal. 

nakon dugog vremena i traženja, pronašao je jedan mali, drveni krstić. tada reče gospodu: 

‐ gospode, daj mi ovaj krst. 

a gospod mu reče: 

‐ pa to i jeste tvoj krst. 

138. PA ZAR NIJE SAMO…JEDNA VELIKA REKA? 

Na  72.  spratu  jednog  nebodera mladi  čovek  je  gledao  kroz  prozor.  Na  vrata  pokuca  njegov 

sekretar, uđe pa reče: 

‐ Gospodine, samo da vam javim da je onih 7 miliona dolara upravo leglo na vaš račun. 

‐ Dobro, dobro . . . reče mladi čovek pomalo odsutno, a potom odmah upita : 

92  

‐ De, reci mi, šta bi ti da ti neko kaže da si dobio 7 miliona dolara? Šta bi radio? 

‐ O, pa. . .ne znam gospodine. . .ja se pravo da vam kažem nisam nikad ni usudio da razmišljam o 

tako velikoj sumi. . .ali. . .verovatno bi moj život bio sasvim drugačiji – reče sekretar. 

‐ Drgačiji kažeš. Bio bi radostan pretpostavljam? 

‐ Jako gospodine. Mislim da se u stvari ne bih treznio nedelju dana od slavlja. 

‐ E, lepo. . .a vidiš, mene ta vest koju si mi upravo saopštio dolara uopšte ne dotiče. I sad ja tebe 

pitam, šta koji moj ja ovde radim ako me takve stvari više ne raduju? Čemu sve ovo?! Šta je život 

uopšte? Ispali mladi čovek seriju pitanja gledajući svog sekretara pravo u oči. 

‐ O. . .ne bih znao to gospodine. . .to je više ovako. . .filozofsko pitanje, morali bi da pitate nekog 

mudraca za te stvari – reče sekretar sav zbunjen. 

‐ BRAVO! Upravo to ću iz ovih stopa da uradim. 

Molim te, organizuj mi put za Nepal, idem pravo kod dalaj Lame.Taj zna sve – reče mladi čovek 

zbunjenom sekretaru i žurno napusti kancelariju da se spremi za put. 

. . . kod Dalaj Lame . . . 

‐ Učeni Lamo, ja te neću mnogo opterećivati svojim pitanjima, imam zapravo, samo jedno, a ono 

glasi : ŠTA JE TO ŽIVOT? 

Ja  sam  znate  potpuno  ostvaren  čovek.  Imam  mnogo  stanova,  kuća,  imam  čak  dvorac  u 

Engleskoj, apartmane na Azurnoj obali,  imam kockarnice, fabrike, poslove koji sami sebe vode, 

imam  banke,  imam  ženu,  ljubavnice,  decu,  zdravlje.  .  .obezbedio  sam  6  svojih  pokolenja 

unapred, imam dakle SVE! Ali. . .još uvek ne znam zašto smo mi ovde i šta je to život. . .i tako te 

stvari pa ako bi Vi. . . 

i tu ga učeni Lama učtivo prekide: 

Mladi gospodine, ja sam davno radio jedan doktorat na tu temu ali to bi vama bilo jako opširno. 

Evo šta ćete da uradite. Otiđite na reku Gang. Tamo ima jedan starac koji zna odgovore na SVA 

pitanja. On će vam reći. 

Mladi  čovek  odmah  organizuje  ekspediciju  ka  reci  Gang  i  zaista,  posle malo  probijanja  kroz 

šipražje i vrbake, na obali reke, sedeo je starac, sav sed i zarastao u belu kosu i bradu, zagledan 

negde daleko u drugu obalu reke. 

Mladi čovek mu polako priđe i reče: 

93  

Oče, ja dolazim preko pola sveta samo da mi daš odgovor na jedno pitanje. 

‐ Pitaj sinko – reče starac nirnim glasom. 

‐ Reci mi oče – š t a j e t o ž i v o t? 

A starac poćuta neko vreme i ne pogledavši mladog čoveka, zagledan i dalje u obalu preko puta. 

. .misli . . . misli . . . pa onda reče: 

Sine . . . život, to ti je jedna veeelika reka . . . 

‐ Ma dobro to – reče mladi čovek, ali šta je sa novcem, bankama, jahtama, kockarnicama? Šta sa 

luksuznim automobilima i nakitom? Šta sa hotelima, putovanjima po celom svetu? Kolekcijama 

slika  i vina, ergelama konja . . . Šta sa  ljubavnicama, raskalašnim šopinzima, zabavama? ŠTA SA 

TIM ??! 

A starac se okrete, poče da ustaje pa sav zbunjen reče: Čekaj bre . . . pa zar nije samo . . . jedna 

velika reka ? 

139. BANKA 

Zamislite da postoji Banka koja svako jutro položi na Vas racun sumu od 86.400 dinara. 

Ta Banka nece sacuvati taj iznos na racunu. 

Svake noci ce ponistiti iznos koji nije u toku dana upotrebljen 

Sta cete uciniti? 

Povuci cete sav iznos do zadnjeg dinara, naravno. 

Svi mi imamo racun u takvoj Banci. 

Ime te banke je : VREME 

Svako jutro ova Banka Vam polozi na racun 86.400 sekundi. 

Svake noci ova Banka ponistava  i  smatra nevazecim ostatak koji nije upotrebljen u odredjene 

svrhe. 

Ova Banka ne cuva Vasu stednju i ne dozvoljava prenose. 

Svakog dana se otvara novi racun. 

Ukoliko ne upotrebite dnevni iznos na raspolaganju, gubitak je Vas. 

94  

Nema kredita na iznos od sutra. 

Morate ziveti sadasnjost s iznosom od danas. 

Investirajte tako da postignete maksimum u vlastitom zdravlju i sreci. 

Sat nastavlja s otkucajima. 

Dostignite maksimum svakog dana. 

• kako bi shvatili vrednost jedne godine upitajte osobu koja je bila u komi 12 meseci 

• kako bi shvatili vrednost jednog meseca upitajte jednu majku koja je rodila prevremeno 

• kako bi shvatili vrednost jedne nedelje upitajte izdavaca nedeljnika 

• kako bi shvatili vrednost jednog sata upitajte dvoje zaljubljenih koji cekaju na susret 

• kako bi shvatili vrednost jedne minute upitajte nekoga ko je upravo zakasnio na voz 

• kako bi shvatili vrednost jedne sekunde upitajte nekoga ko je upravo izbegao nesrecu 

• kako bi shvatili vrednost delica sekunde, upitajte sportistu koji  je dobio srebrnu medalju na 

olimpijadi 

• dajte vrednost svakom trenutku u kojem zivite i dajte mu jos vecu vrednost, 

ukoliko ga delite s posebnom osobom, toliko posebnom da to zasluzuje. 

Ne zaboravite, vreme ne ceka nikoga. 

Cenite li dovoljno vreme koje Vam je na raspolaganju? 

140. SMISAO 

Sve sto nas snadje ima svoj smisao, a ipak to tesko shvatamo. Takodje, u Knjizi zivota, svaki list 

ima dve strane. Jednu ispisujemo mi, ljudi, nasim planovima, zeljama i nadanjima, ali drugu puni 

sudbina, i ono sto ona odredi; retko se sa nasim ciljem podudari. 

Ko moze  rukopis  sudbine unaprijed  razaznati? Ali, ako  sta  isprva nismo mogli procitati, posle 

moramo  pretrpeti.  Nasa  razmisljanja  i  htenja  zadiru  u  buducnost,  i  zbog  te  zaokupljenosti 

placamo, da nam nas racun ne bi iskliznuo. 

Tako ti vidis ruzu, udises njen miris i zelis je posedovati, a umesto toga trn povredi tvoju ruku, i ti 

je sebi krvavu povuces… Cesto patimo od gladi, zedji i ceznje a da i ne promislimo da bi mozda 

sitost za nas propast bila i da bas u oskudici lezi nas spas. 

95  

Pa  posto  se  ljudska  volja  i  sudbina  tako  cesto  jedna  drugoj  protive,  predanost  je  bolja  od 

pobune. Jer ne zaboravi: ono sto ti je kao sirce izgledalo, u stvarnosti cesto biva med. 

141. NEKOLIKO SAVJETA 

Izdvoj se iz guzve i njene besplodne potere za slavom i zlatom. 

Nikad se ne osvrci dok zatvaras vrata pred jadnim metezom pohlepe i ambicije. 

Obrisi svoje suze neuspeha i nesrece. 

Spusti pored sebe svoj tezak teret i odmori se dok ti se srce ne smiri. 

Budi miran. 

Vec  je kasnije nego  sto mislis  ,jer  tvoj  zemaljski  zivot,u najboljem  slucaju,samo  je  treptaj oka 

izmedju dve vecnosti. 

Budi neustrasiv.Nista te ovde ne moze povrediti osim samog sebe. 

Radi ono cega se plasis i ceni takve pobede sa ponosom. 

Usmeri svoju energiju.BITI SVUDA JE BITI NIGDE. 

Budi ljubomoran na svoje vreme,jer ono je tvoje najvece bogatstvo. 

Preispituj svoje ciljeve. 

Pre nego  sto ulozis previse  srca u bilo  sta,ispitaj koliko  su  srecni oni,koji vec  imaju ono  sto  ti 

zelis. 

Voli svoju porodicu i prebroj svoje blagoslove. 

Razmisli.koliko bi zudeo za njima da ih ne posedujes. 

Odlozi svoje neostvarljive snove i zavrsavaj zadatke odmah,bez obzira koliko su ti neprivlacni. 

Sva velika dostignuca nastaju radom i cekanjem.Budi strpljiv. 

Bozije odlaganje nikad nije Bozije odbijanje.Zastani.Izdrzi. 

Znaj da je tvoj blagajnik uvek blizu. 

Sta posejes,dobro ili lose to ces znjeti.Nikad ne okrivljuj druge za svoje stanje. 

Ti si ono sto jesi,samo po svom sopstvenom izboru. 

96  

Nauci  da  zivis  u  postenom  siromastvu,ako moras,i  okreni  se  vaznijim  stvarima  nego  sto  je 

prenosenje zlata u svoj grob. 

Nikad se ne suocavaj sa nevoljom polovicno.Nervoza je rdja zivota – kada dodas sutrasnji teret 

na danasnji,njihova tezina postaje nepodnosljiva. 

Izbegavaj klupu  za oplakivanje  i umesto  toga,zahvaljuj  se  za  svoje poraze.Ne bi  ih dobio da  ti 

nisu bili potrebni. 

Uvek uci od drugih.Onaj koji uci sam od sebe,ima budalu za nastavnika. 

Budi oprezan.Ne preopterecuj svoju savest. 

Upravljaj svojim zivotom kao da ga provodis u areni punoj glodara. 

Izbegavaj  preterivanje.Ako  pronadjes  u  sebi  nesto  sto  te  ispunjava  ponosom,pogledaj  bolje  i 

naci ces vise nego sto je potrebno da se postidis. 

Budi mudar.Shvati da nisu svi ljudi stvoreni jednaki,jer nema jednakosti u prirodi,pa ipak nijedan 

covek nije rodjen sa kojim nije rodjeno i njegovo stvaralastvo. 

Radi svakog dana kao da ti je prvi,ali ipak nezno postupaj sa zivotima koje dodirujes,kao da ce se 

svi zavrsiti u ponoc. 

VOLI SVAKOG,cak i one koji te odbijaju,jer MRZNJA JE LUKSUZ KOJI SEBI NE MOZES DA PRIUSTIS! 

Potrazi one kojima je potrebna pomoc.Nauci da onaj koji pruza iz jedne ruke,uvek dobija u obe. 

Budi dobrog raspolozenja.Iznad svega,zapamti da je vrlo malo potrebno da bi se stvorio srecan 

zivot. 

Pogledaj  gore.Pruzi  ruke.Prosto,ostani  veran  Bogu  i  putuj  tiho  svojim  putem  ka  vecnosti  sa 

MILOSRDJEM I OSMEHOM: 

Kada odes,svi ce reci da si u nasledstvo ostavio bolji svet od onog koji si zatekao. 

142. ŽIVOTNI ZAKONI 

ŽIVOTNI ZAKON #1: ILI SHVATATE ILI NE SHVATATE 

Strategija: pridružite se onima koji shvataju 

ŽIVOTNI ZAKON #2: SAMI STVARATE SVOJ DOŽIVLJAJ SVETA 

Strategija: priznajte i prihvatite odgovornost za svoj život 

97  

ŽIVOTNI ZAKON #3: LJUDI RADE ONO ŠTO USPEVA 

Strategija: odredite šta i vi i drugi dobijate određenim ponašanjem 

ŽIVOTNI ZAKON #4: NE MOŽETE DA IZMENITE ONO ŠTO NE OSEĆATE 

Strategija: budite realni u vezi svog života i svih ostalih života u njemu. 

ŽIVOTNI ZAKON #5: ŽIVOT NAGRAĐUJE DELA 

Strategija: pažljivo donesite odluku, a zatim povucite okidač 

ŽIVOTNI ZAKON #6: NE POSTOJI STVARNOST, POSTOJI SAMO PERCEPCIJA 

Strategija: identifikujte filtere kroz koje posmatrate svijet 

ŽIVOTNI ZAKON #7: ŽIVOTOM VALJA UPRAVLJATI, A NE POPRAVLJATI GA 

Strategija: preuzmite i zadržite kontrolu nad svojim životom 

ŽIVOTNI ZAKON #8: LJUDE UČIMO KAKO DA SE PONAŠAJU PREMA NAMA 

Strategija: bolje diktirajte njihovo ponašanje nego da se žalite na to ponašanje 

ŽIVOTNI ZAKON #9: SNAGA JE U PRAŠTANJU 

Strategija: bes i gorčina najviše štete vama samima 

ŽIVOTNI  ZAKON  #10:  MORATE  DA  ZNATE  ŠTA  HOĆETE  DA  BISTE  TO  ZAHTEVALI 

Strategija: jasno odredite šta hoćete i pokušajte to ostvariti. 

143. STARAC I MLADIĆ 

“…Postoje samo dve stvari koje ne mogu da ti ukradu radost Sadašnjosti: tvoje negativne misli o 

Prošlosti i tvoje negativne misli o Budućnosti.” 

Starac je nastavio: “Videćeš da najviše pomaže ako počneš da posmatraš ono što ti misliš da je 

Prošlost. Kasnije ćemo se pozabaviti Budućnošću” – obećao je starac. 

Mladić reče: “Znači, svaki put kada osetim da me nešto sprečava da uživam u Sadašnjosti i da mi 

dobro ide, to je trenutak kada bi trebalo da pogledam u Prošlost i naučim nešto iz nje.” 

 “Da”, – odgovorio je starac. 

 “Vreme  za  učenje”,  još  jednom  je  to  potvrđivao,  “jeste  svako  vreme  kada  želiš  da  učiniš 

Sadašnjost boljom od Prošlosti. Kada si uznemiren, ili imaš bilo kakva druga negativna osećanja 

98  

o Prošlosti koja se mešaju u Sadašnjosti, tada moraš da odvojiš vreme da pogledaš u Prošlost  i 

naučiš nešto iz nje.” 

Mladić je upitao: “Zašto je dobar trenutak za učenje baš kada osećam nešto negativno?” 

Starac spremno odgovori: “Jer tada možeš da iskoristiš svoja osećanja da te nečemu nauče.” 

 “I kako to da uradim?” – odvrati mladić. 

Starac je odgovorio: “Najbolji način je da postaviš sebi tri pitanja i odgovoriš na njih najiskrenije 

što možeš: 

1. Šta se zaista desilo u prošlosti? 

2. Kakvu sam pouku izvukao iz toga? I 

3. Šta mogu da uradim drugačije ovoga puta?” 

144. KAO DRVO 

Posmatraj  stablo.  Razmisljaj  o  njemu  kroz  godisnja  doba.  Videces  kako  nailazi  na  mnoga 

iskusenja. 

U prolece, radovaces se gledajuci ga kako mu cvetaju pupoljci. Mozda i neces zapaziti kako tesko 

podnosi kasne snegove i hladne vetrove koji dolaze sa severa. 

Svidja ti se stablo kako se lagano njise na toplom letnjem suncu? Ali mozda neces shvatiti kako 

je zedno u susnim razdobljima. Mozda neces cuti vapaje za toplom letnom kisom kako bi utolilo 

zedj. 

Svidjaju ti se sjajne sarene boje njegove jeseni, kad se stapa s drugim stablima kako bi ti mogao 

uzivati u prelepom predelu? Ali primecujes  li njegovo ukoceno  telo na hladnoj kisi u  ledenom 

januaru? Uocavas li zebnju kad mu vetrovi odnose list po list ? 

Zimi ce ti se svideti vijugave siluete koje beli sneg i hladnoca stvaraju na njegovim granama. Ali 

cujes li kako mu grane pucaju od studeni i tezine snega? 

Promatraj  stablo. Razmisljaj o njemu od  jednog do drugog godisnjeg doba. Pored  lepote uoci 

patnju. 

I reci sebi: slicno mi  je.  Ima svoja godisnja doba kao  i  ja. U njima otkriva svoju  lepotu. U njima 

prolazi  svoje  kusnje.  Jer  zivot,  coveka  ili  stabla,  ima  lepih dana  ali  i nevremena, oluja,  grada, 

suse… 

99  

Ne  postoji  zivot  bez  iskuenja.  Nemoj misliti  da  zivot  nije  zasluzio  zivljenje.  Suprotno.  Svako 

iskusenje skriva jedan trezor. Otkrices ga ako razbijes skoljku patnje. Na dnu se nalazi blago: ono 

ce promeniti tvoj zivot u blistavi dragi kamen. 

Iskusenje te moze srediti. Matirati. Moze se sruciti na tebe kao sto se prirodna nepogoda sruci 

na  stablo. Ali  iskusenje  je poziv na uzdignuce.  Zamisli  sta bi bilo od  leptira da ne  zeli  izaci  iz 

caure. Zamisli koliko bi nestalo lepote kad gusenice ne bi prihvatile iskusenje promene. 

Covek  raste  menjajuci  se:  od  razdora  u  susret,  od  napustanja  u  prihvatanje.  Tako  zrijemo 

prihvatajuci mnoga umiranja citavoga zivotnog veka, umiranja vode u nova radjanja. 

Ne trci prema iskusenjima. Pusti godisnjim dobima da se pobrinu za taj posao. 

Ali kad se iskusenja isprece na putu, ne bezi. Ne odustaj. Uspravi se. Guraj napred. Idi dalje. 

145. OVO JE MOJE 

Jedna  stara  zena dospela  je posle  svoje  smrti pred Bozji  sud. Kopajuci po  registru, Sudija nije 

mogao  da  pronadje  ni  jedno  delo  milosrdja  osim  jedne  sargarepe  koju  je  udelila  nekom 

prosjaku.  

Ipak, moc jednog jedinog cina ljubavi bila je dovoljna da je posalje u raj. Sargarepa je doneta na 

sud i urucena je zeni. Kako ju je uzela, pocela je da se dize uvis, kao da je vuce nevidljivi konac.  

U  tom  trenutku, neki  sirotan okacio  se  za  skut njene haljine,  za njegovu nogu okacio  se neko 

treci, i ubrzo se formirao citav niz ljudi koji su se peli ka raju, okaceni o sargarepu.  

Zena nije osecala nikakav teret, a posto nije gledala nanize, nije ni primetila sta se desava. Peli 

su se sve vise i vise, dok nisu stigli do samih vrata raja.  

U tom trenutku, zena se okrenula da baci poslednji pogled ka Zemlji i ugledala ispod sebe citav 

niz ljudi, okacenih o nju. Kako je pobesnela! 

Pripretila im je rukom i viknula: “Mars! Dalje od mene! Sargarepa je moja!” Dok je tako mahala 

rukom, sargarepa joj je ispala i ona se sunovratila sa citavom svojom pratnjom. 

Samo jedan je uzrok sveg zla na Zemlji: “Ovo je moje!” 

146. U ZEMLJI SNOVA 

"Naš školski učitelj običava da zadrema svako popodne", pričao je jedan učenik Sojen Šakua. "Mi 

deca smo ga pitali zašto to radi, a on nam je odgovorio: "Odlazim u zemlju snova da se sretnem 

sa starim mudracima, kao što je i Konfucije radio." 

100  

Kada bi Konfucije spavao, sanjao je drevne mudrace i kasnije o tome pričao svojim pratiocima. 

"Jednoga dana bilo  je  izuzetno  toplo, pa neki od nas zadremaše. Nas učitelj  izgrdi. "Išli smo u 

zemlju snova da se sretnemo sa mudracima, kao što  je  i Konfucije  činio", objasnismo. "Šta su 

poručili mudraci?" zahtevao je da sazna naš učitelj. Jedan od nas odgovori: "Otišli smo u zemlju 

snova  i  sreli mudrace. Pitali  smo  ih da  li naš učitelj dolazi  tamo  svako popodne,  ali nam oni 

rekoše da takvog čoveka nikada nisu videli." 

147. OZNOJENI KASAN 

Kasan beše pozvan da održi službu na pogrebu jednog pokrajinskog vladara. 

Nikada ranije nije sreo vladare i plemstvo, pa postade nervozan. Kada ceremonija poče, Kasan se 

preznoji. 

Posle  ovoga,  vrativši  se,  sakupi  svoje  učenike.  Kasan  priznade  da  još  nije  sposoban  da  bude 

učitelj  jer mu  nedostaje  istovetnost  držanja među  uglednim  svetom  i  onog  koje  poseduje  u 

izdvojenosti hrama. Kasan dade ostavku  i postade učenik  jednog drugog učitelja. Posle osam 

godina vrati se svojim učenicima, prosvetljen. 

148. DECA NJEGOVOG VISOČANSTVA 

Jamaoka Tešu beše carev tutor, a takođe i učitelj mačevanja i temeljit učenik zena. 

NJegov dom beše prebivalište beskućnika. On  imade  samo  jedno odelo,  jer  je  zbog njih uvek 

ostajao siromašan. 

Car,  gledajući njegovu  iznošenu odeću, dade  Jamaoku nešto novca da  kupi novu.  Sledeći put 

kada se Jamaoka pojavi, na sebi je imao isto ruho. 

"Šta bi sa novom odećom, Jamaoka?", upita car. 

"Nabavio sam odeću za decu Vašeg visočanstva", objasni Jamaoka. 

149. POSLEDNJE LUPKANJE 

Tangen je još od detinjstva učio kod Sengaia. Kada mu je bilo dvadeset godina, htede da napusti 

svog učitelja i poseti druge zbog uporednog izučavanja, ali mu Sengai to nije dozvoljavao. Kada 

god bi mu Tangen to predložio, Sengai bi ga lupnuo po glavi. 

Na  kraju,  Tangen  zamoli  svog  starijeg  brata  da  izmoli  dozvolu  od  Sengaia.  Brat  tako  i  učini. 

Vrativši se, izvesti Tangena: "Sređeno je. Utvrdili smo da pođeš na svoje hodočašće odmah." 

Tangen odiđe do Sengaia da mu zahvali na dozvoli. Učitelj mu odgovori još jednim udarcem. 

101  

Kada  Tangen  ovo  prenese  svom  bratu,  ovaj  reče:  "Šta  nije  u  redu?  Sengai  nikada  nešto  ne 

dozvoli, što bi posle porekao. To ću mu i reći." I otiđe kod učitelja. 

"Nisam opovrgao svoju dozvolu", reče Sengai. "Samo sam hteo da ga poslednji put pljesnem po 

glavi, jer kada se bude vratio biće prosvetljen i više neću biti u stanju da ga prekorim." 

150. GLAS SREĆE 

Posle Benkeieve smrti, jedan slepi čovek, koji je živeo u blizini učiteljevog hrama, reče prijatelju: 

"Pošto  sam  slep,  ne mogu  da  vidim  čovekovo  lice,  pa moram  da mu  ocenjujem  karakter  po 

zvuku  njegovog  glasa.  Obično,  kada  čujem  nekoga  da  drugome  čestita  na  njegovoj  sreći  ili 

uspehu,  čujem  i  skriveni  ton  zavisti.  Kada  se  izjavljuje  saučešće  zbog  nesreće  drugog,  čujem 

radost  zadovoljstvo, kao da  je onom  što  saučestvuje  zaista drago  što  je nešto dobiti ostalo u 

njegovom sopstvenom svetu. 

Sudeći po onome koliko  ja znam, Benkeiev glas  je uvek bio  iskren. Kad god  je  iskazivao sreću, 

nisam čuo ništa osim sreće, i kad god je iskazivao tugu, tuga je bila sve što sam čuo." 

151. ĐOŠUOV ZEN 

Đošu je počeo da uči zen kada mu je bilo šezdeset godina i nastavio dok mu nije bilo osamdeset, 

kada je spoznao zen. Podučavao je druge od svoje osamdesete godine. 

Jednom ga jedan učenik upita: "Ako nemam ništa na umu, šta da radim?" 

Đošu odgovori: "Izbaci to napolje." 

"Ali ako nemam ništa kako to mogu da izbacim?", nastavi ovaj sa ispitivanjem. 

"Pa", reče Đošu, "onda to iznesi." 

152. DOBRO I LOSE 

Kada je Benkei odrzavao casove izdvojenog usredsredivanja, na njih su dolazili mnogi ucenici. U 

vreme jednog takvog okupljanja, jedan ucenik je uhvacen u kradi. Stvar je prijavljena Benkeiu uz 

zahtev da prestupnik bude iskljucen. Benkei se na to nije osvrtao. 

Kasnije, isti ucenik je uhvacen na slicnom delu, i Benkei opet na ovo ne obrati paznju. To naljuti 

druge ucenike, koji sastavise peticiju trazeci otpustanje lopova, uz izjavu da ce u suprotnom cela 

grupa otici. 

Kada Benkei procita peticiju, pozva ih sve pred sebe. "Vi ste mudra braca", rece im. "Vi znate sta 

je dobro a sta  je  lose. Ako zelite, mozete otici da ucite negde drugde, ali ovaj  jadni brat  jos ne 

102  

zna ni sta je dobro a sta lose. Ko ce ga tome nauciti, ako ne ja? Ja cu ga ovde zadrzati, makar i svi 

vi otisli." 

Kisa suza obli lice brata koji je krao. Zelja za kradom potpuno isceze. 

153. TUNEL 

Zenkai, sin samuraja, doputova u Edo gde postade pratilac jednog visokog službenika. Zaljubi se 

u službenikovu ženu i bi otkriven. U samoodbrani, usmrti službenika, a zatim pobeže sa ženom. 

Oboje kasnije postadoše kradljivci. Ali žena beše toliko pohlepna, da se Zenkaiu poče gaditi. Na 

kraju, ostavivši je, otputova daleko, u pokrajinu Bizen, gde postade lutajući prosjak. 

Da bi se iskupio za svoju prošlost, Zenkai odluči da u svom životu učini neko dobro delo. Znajući 

za opasni put koji se pružao nad jednom liticom, a uzrok smrti i povreda mnogih ljudi, on odluči 

da probije tunel kroz planinu. 

Dok je danju prosio, Zenkai je noću kopao tunel. Kada je prošlo trideset godina, tunel je bio 684 

metra dug, 6 metara visok i 9 metara širok. 

Dve godine pre no  što  je posao bio gotov,  sin  službenika koga  je usmrtio, a koji beše  iskusan 

mačevalac, pronađe Zenkaia i dođe da ga iz osvete ubije. 

"Daću ti rado svoj život", reče Zenkai. "Samo mi dopusti da završim ovaj posao. Onog dana kada 

bude gotov, možeš me ubiti." 

Tako mladić sačeka na taj dan. Nekoliko meseci prođe, a Zenkai je i dalje kopao. Mladić se umori 

ne  radeći  ništa  i  poče  da mu  pomaže  u  kopanju.  Pomažući mu  godinu  dana,  poče  se  diviti 

Zenkaievoj čvrstoj volji i karakteru. 

Najzad tunel beše završen i ljudi mogaše da ga bezbedno koriste. 

"Sada mi odseci glavu", reče Zenkai. "Moj posao je obavljen". 

"Kako mogu odseći glavu svom sopstvenom učitelju?", upita mladić sa suzama u očima. 

154. KAMENI UM 

Kineski učitelj zena Hogen je živeo sam u jednom malom hramu u unutrašnjosti. Jednoga dana 

dođoše  četiri  putujuća monaha  i  zamoliše  ga  da  upali  vatru  u  njegovom  dvorištu  da  bi  se 

ugrejali. 

Dok su to radili, Hogen ih ču kako raspravljaju o subjektivnosti i objektivnosti. On im se pridruži, i 

reče: "Evo ovog velikog kamena. Po vašem mišljenju, da li je on u vašem umu ili van njega?" 

103  

Jedan od monaha odgovori: "Sa budističke tačke gledišta, sve je objektivizacija u mom umu." 

"Mora da ti je glava vrlo teška", primeti Hogen, "ako u njoj svuda nosaš ovakav kamen." 

155. PONOĆNI IZLET 

Mnogo učenika  je  izučavalo meditaciju kod učitelja zena Sengaia. Jedan od njih  je običavao da 

noću ustane, preskoči zid hrama, i ode u grad na provod. 

Sengai, nadzirući spavaonice, otkri jedne noći da ovaj učenik nedostaje i takođe pronađe visoku 

stolicu koju je ovaj koristio da se popne na zid. Sengai ukloni stolicu i stade na njeno mesto. 

Kada  se  lutalica vratio, ne  znajući da  je  sada Sengai bio  stolica,  stavi  svoje noge na učiteljevu 

glavu i sa nje skoči na zemlju. Uvidevši šta je učinio, on se užasnu. 

Sengai reče: "Rano izjutra je prilično hladno. Pripazi da ne nazebeš." 

Učenik više nikada ne izađe noću. 

156. OTVORI SVOJU SOPSTVENU RIZNICU 

Daiđu u Kini poseti učitelja Basoa. Basa ga upita: "Šta tražiš?" 

"Prosvetljenje", odgovori Daiđu. 

"Imaš svoju sopstvenu riznicu. Zašto tražiš van nje?", zapita Baso. 

Daiđu upita: "Gde je moja riznica?" 

Baso odgovori: "To što tražiš je tvoja riznica". 

Daiđu je bio prosvetljen! Posle toga uvek je požurivao svoje prijatelje: "Otvorite svoje sopstvene 

riznice i upotrebite to blago." 

157. POTČINJAVANJE DUHA 

Jedna mlada  žena  se ozbiljno  razbole.  "Toliko  te  volim"  ,  reče  svom mužu,  "i ne  želim da  te 

napustim.  Nemoj  otići  od  mene  nijednoj  drugoj  ženi.  Ako  to  učiniš,  vratiću  se  kao  duh  i 

prouzrokovaću ti beskrajne patnje." 

Uskoro  žena  preminu. Muž  poštovaŠe  njenu  poslednju  želju  prva  tri meseca,  ali  onda  srete 

drugu ženu u koju se zaljubi. Uskoro se veriše. 

Odmah posle veridbe, duh se poče svake noći pojavljivati pred čovekom, optužujući ga što nije 

održao obećanje. Duh beše prevejan. Znao je tačno šta se događa između njega i njegove nove 

dragane. Kada god bi svojoj verenici dao neki poklon, duh bi ga opisao u detalje. Čak bi ponovio i 

104  

razgovor, što je čoveka toliko mučilo da nije mogao noću oka da sklopi. Neko mu reče da svoju 

muku  ispriča učitelju  zena  koji  je  živeo u blizini  sela. Naposletku, u očajanju,  jadnik otiđe do 

njega da traži pomoć. 

"Tvoja bivša žena  je poslala duha  i zna sve što  i ti", komentarisao  je učitelj. "Šta god uradiš  ili 

kažeš, šta god pokloniš svojoj dragani, on zna. Mora da je vrlo mudar duh. Zaista, trebalo bi da 

se diviš takvom duhu. Sledeći put kad se pojavi, nagodi se sa njim. Reci mu da toliko mnogo zna 

da od njega ne možeš ništa da sakriješ i da mu, ako ti odgovori na jedno pitanje, obećavaš da ćeš 

raskinuti veridbu i ostati sam." 

"Koje to pitanje moram da mu postavim?", upita čovek. 

Učitelj odgovori: "Uzmi punu šaku sojinog zrnevlja i pitaj ga koliko tačno zrna držiš u ruci. Ako ne 

ume da  ti odgovori, znaćeš da  je on samo  tvorevina  tvoje mašte  i više  te neće uznemiravati." 

Sledeće noći, kada se duh pojavi, čovek mu stade laskati i reče mu da on zna sve. 

"Tačno", odgovori duh, "a znam i da si danas išao da posetiš učitelja zena." 

"Pošto toliko znaš", zatraži čovek, "reci mi koliko zrna držim u ruci!" 

Ne beše više nikakvog duha da odgovori na ovo pitanje. 

158. U RUKAMA SUDBINE 

Veliki  japanski  ratnik Nobunaga odluči da napadne neprijatelja  iako  je  imao deset puta manje 

ljudi od protivnika. On je znao da će pobediti, ali su njegovi vojnici bili sumnjičavi. 

Usput  se  zaustavi  kod  svetilišta  Šinto  i  reče  svojim  ljudima:  "Pošto  posetim  svetilište,  baciću 

novčić. Ako padne kruna, pobedićemo; ako padne pismo, izgubićemo. Sudbina nas drži u svojoj 

ruci." 

Nobunaga uđe u svetilište  i pomolli se u  tišini. Zatim  izađe  i baci novčić. Padne kruna. Vojnici 

tako žuđahu za borbom, da bitku lako dobiše. 

"Niko ne može izmeniti ruku sudbine", reče mu njegov pratilac posle boja. 

"Zaista ne može",  reče Nobunaga, pokazujući novčić  koji  je bio dvostruk,  sa  krunama na obe 

strane. 

159. TRI STOTINE LULA 

Neki čovek, poznat kao nepopravljivi ženskaroš, pred pretnjom porodice da da će biti  

isključen iz nasledstva ako se ne okane svog poroka ‐ ode zen mudracu da zatraži  

105  

savet. Stigavši dao njega, požali mu se na svoj problem: 

‐ Morate mi pomoći da se oslobodim svog poroka! Recite mi koliko je žena čoveku  

zaista potrebno da bi istinski bio srećan? 

Zen učitelj poćuta malo pa reče: 

‐  Ja sam strastveni kolekcionar lula već više od 40 godina. Koliko u ovoj sobi vidiš lula? Prođe neko vreme u tišini koliko je čoveku bilo potrebno da prebroji oveću kolekciju.  

Na posletku, ne bez čuđenja reče: 

‐ Tri stotine! 

‐ Tri stotine i biće ih još! ‐ dopuni ga mudrac. 

Koliko onda misliš da je strastvenom lulašu kakav sam ja potrebno lula da bi zaista bio  

zadovoljan? 

‐ Ne znam Učitelju...Verovatno vrlo, vrlo mnogo!‐ sada već ozaren odgovori čovek. 

‐ Dovoljna je jedna! ‐ preseče ga mudrac. 

‐ Ali Učitelju...Vi imate tri stotine lula i kažete da će ih biti još!?! 

Kako onda možete da tvrdite da je dovoljna samo jedna?  

‐ Da, imam ih tri stotine. Ali gde je ona Jedna? 

160. NAUK O SPONTANOM DELANJU 

Mladom izučavaocu zena i piscu zen priča, izdavač iz provincije dao je obećanje da će  

objaviti zbirku zen‐priča pod uslovom da ovaj u vrlo kratkom roku na određenu adresu  

pošalje najmanje 21 svoju priču. Kako mladić nije imao više od osam priča, seo je i  

napisao pismo Izdavaču:  Ako te u pola dana sretnem na ulici i kažem: "Probudi se!" ‐ hoćeš li se  

probuditi? 

106  

Ako ti u prolazu udarim šamar iz sve snage i kažem: "Iskreno se obraduj!" ‐  

hoćeš li to učiniti? 

Pa kako od mene možeš zahtevati da u određenom roku napišem 13 zen priča?  

Da li je duh zena nešto što se može dobiti po porudžbini? 

161. DETE I ZEN SVEST 

Za doručkom, gledajući kako to odrasli rade, jedna dvogodišnja devojčica ‐ rečima:  

"Hoću to!" ‐ zatraži kašiku mleka u prahu da je stavi u svoju šolju čaja. 

Promešan, čaj trenutno pobele, a dete zagledano u šoljicu ‐ u neverici zapita: "Gde mi  

je čaj?" 

162. UČENJE O SLOBODI 

Tomazen je rekao: 

"Budi kao gušter: uvek spreman da odbaciš svoj rep!" 

Tumačenje: 

Uhvaćen u zamku, gušter ne časeći odbacuje svoj rep  i eno ga već u polju  ‐ slobodnog  i živog. Tako,  odbacujući  ono  što  je  fizičko  i  prolazno  (deo  svog  tela)  gušter  zadobija  krunu  Carstva duhovnog: stiče slobodu i vraća se beskrajnoj riznici života. 

Odbacujući  lance  svojih  vezanosti,  navika  i  predubeđenja,  čovek  se  otvara  prema neponovljivosti trenutka i ponovo zadobija spontanost i moć neposrednog uvida. 

Da li si spreman da kao gušter odbaciš svoj rep? 

163. UČENJE O BOLU 

Patiš. Nikakav zao udes nije snašao nikoga koga voliš, nikoga od tvojih bliskih: rođaka i prijatelja. Nikakva pretnja ne visi ni nad čijom glavom. Dan je lep, sunčan, vazduh prijatan, blag. Ti patiš: ne zbog drugih, dakle, već zbog sebe ‐ i propuštaš lepotu dana, dan za danom! Ljubavni bol ti razdire grudi, strah od samoće, starosti i stotinu drugih lica nesigurnosti ‐ parališu svest. Niko ne stoji na putu tvoje ljubavi, niko je ne brani, niko tvoju svest ne ograničava ‐ do ti sam. Stvarnih prepreka nema. 

107  

Tvoj bol raste: postaje velik kao kuća, kao ulica i grad u kome živiš, kao svet... Iz kuće možeš otići, iz grada možeš pobeći, iz ove zemlje preseliti u neku drugu... Pa i sa ovoga sveta ćeš jednom otići ‐ voljom svojom ili Svevišnjeg... 

Ali tvoj bol ne zna za granice: on narasta do kosmičkih razmera! Omađijan, hipnotički zagledan u virove svoje patnje, opsesivno okrenut samo sebi i svom bolu ‐ propuštaš da vidiš čitav Svet! Tvoj bol ti zaklanja ceo vidik. Kao kada stojiš pred crnom školskom tablom, nemoćan da rešiš problem koji ti je upravo zadat. Tu ti je, pred nosem: i problem i rešenje. Rešenje do koga bi lako došao kod kuće, ili tamo iz školske klupe ‐ samo što dalje od crne table! A iz zadnjih klupa već se čuje smeh: isprva tih, pa sve glasniji... 

I šta je onda tvoj bol? ‐ Tabla za smejanje! Uzmeš kredu i sa par brzih poteza na tabli tvoga bola nacrtaš Čiča‐Glišu sa velikim polukružnim osmehom od jednog do drugog uveta ‐ i neće biti nikog ko se neće zajedno sa tobom nasmejati i od srca ti pružiti ruku. 

 Moj bol ‐ Tvoj bol 

ima li razlike? 

Svi bambusi se isto 

njišu na vetru: 

bara im je zajednički dom. 

Ako se neki i slomi 

hoće li to zaustaviti druge? 

164. UČENJE O PUTU 

Tomazen je rekao: 

"Čovek koji korača Putem  zagledan u  zemlju  ‐ hoće  li  ikada dotaći Nebesa    ‐ ko bi  to mogao znati? 

Čovek koji korača Putem zagledan u Nebesa ‐ hoće li ih ikada dotaći ‐ ko bi to mogao reći? 

Čovek koji je dotakao Nebesa ‐ kao da nikada nije koračao Putem." 

Tumačenje: 

Što si bliže sebi, svom stvarnom mestu u svetu, svom jedinom domu ‐ vreme sve sporije protiče. Kada  stigneš do  Sebe  i uspostaviš osu: Univerzum  ‐  Ja  ‐ Univerzum  sa polazištem  i  krajem u beskraju  i  središtem  u  sebi  ovde  i  sada  ‐  vreme  postaje  irelevantno.  Tu  si  i  sve  oko  tebe  je 

108  

upravo  tu gde  je. Sada  si  i  sve  je oko  tebe upravo  sada. Kada kreneš na put ka  sebi  ‐ vreme usporava. Čim zastaneš na tom putu ‐ ono leti i sve što je moglo biti sutra, već danas je juče ‐ a tebe u onom što je sada ‐ nema. 

Kreneš na Put i vidiš da se nije imalo gde otići. Ali ako ne kreneš nikad nećeš stići. Nema se kuda ali se ima gde. Od sebe ne možeš pobeći ‐ ali do sebe možeš stići. 

Put je ime Promene 

Promena je dah Života 

Početak puta je u Rađanju 

Smisao puta je u Putovanju 

Lepota puta je u Otkrivanju 

Darovi puta su u Odricanju 

Snaga puta je u Istini 

Cilj puta je u Tebi. 

Srećan Put! 

165. UČENJE O SREĆI 

Pitali su Tomazena šta je istinska sreća, a on je odgovorio: 

"Pošto  ništa  ne  posedujem,  pošto  ništa  nije moje, mogu  sve  da  dam  i  sve  da  dobijem.  To  je istinska sreća!" 

Tumačenje: 

Između  čoveka  i mogućnosti  njegove  sreće  stoji  želja  za  posedovanjem.  Rezultat  te  želje  je vezivanje  za  stvari,  ljude,  iskustva,  situacije:  izolovanje  i  fragmentacija  stvarnosti,  izobličenje  i zaustavljanje prirodnog toka stvarnosti. Poistovećivanjem sa nečim što je već iza tebe ‐ pridajući sebi važnost kontrolora ‐ vezuješ se lancima ropstva: gospodar je uvek rob svojih robova.  

Ako misliš da nešto imaš ‐ želećeš to da sačuvaš, a strah da to ne izgubiš trovaće tvoje dane. Ako nešto  nemaš  ‐  želećeš  to  da  dobiješ.  Ako  ništa  nemaš  ‐  želećeš  sve  da  imaš  i  ta  žudnja  za posedovanjem svega trovaće tvoje dane. 

Ali ako nemaš ništa i prihvatiš da ništa nije tvoje ‐ jer znaš da nema ničega što može biti tvoje ‐ tada si lak kao perce, nesputan strahom i željom, nevezan mislima o posedovanju i tek tada ceo 

109  

svet može biti  tvoj  ‐  jer  ti možeš biti  šta god poželiš. Ta mogućnost  je  sloboda  izbora,  i u  toj mogućnosti da budeš nalazi se istinska sreća.  

166. UČENJE O NEVEZANOSTI 

Tomazen je rekao:  

"Budi nevezan kao kiša, uvek spreman na skok u nepoznato." 

Tumačenje: 

Da bi postala, kiša se mora odreći svoje vezanosti za oblak. Ona zapravo i ne postoji sve dok se vodena para sadržana u oblaku ne preobrati u kap vode, i odvojivši se od oblaka kome je do tada pripadala ‐ krene na usamljeni put ka zemlji. Promena vodene pare u kišnu kap je smrt vodene pare i rođenje kišne kapi. Stapajući se na tlu sa drugim kapima u bari, potoku, jezeru ili moru ‐ kišna kap prestaje da postoji da bi se rodili: bara, potok, reka, jezero ili more. Tako je sa svakom suštinskom promenom u životu: ona je uvek smrt nečega starog i rođenje nečega novog ‐ skok u nepoznato, u neizvesnost novog početka. 

Jesi li spreman da slediš put kišne kapi? 

Jesi li spreman za skok u nepoznato?  

167. UČENJE O STRPLJENJU 

Tomazen je rekao: 

"Bradu i brkove ne možeš pustiti za jedan dan." 

Tumačenje: 

Pokositi livadu je lako, 

ali porasti travu  

ne možeš tek‐tako! 

 Voda kuću sruši 

u jednom jedinom trenu 

a godina je malo    

da je vidiš sagrađenu... 

110  

Brak je lako razgraditi,  

al' je lakše kuću dići  

nego gnezdo bračno sviti... 

168. U ČENJE  O  SNAZI 

Zamoljen da kaže nešto o čovekovoj snazi i slabosti, Tomazen je rekao: 

 “ Pred vodom bistrog planinskog potoka što žubori preko kamenja nijedan čovek neće zadrhtati od straha. Ali, teško da će se naći ijedan koji neće zadrhati kada, makar i iz velike daljine, ugleda tigra!  

Međutim,  voda  teče  i prelazi preko  trnja bez  i najmanje ogrebotine  i  zastoja, dok,  čak  i  tigar mora da zastane pred tako moćnim neprijateljem ako naleti na njega! Čovek se boji tigra, tigar se boji trnja, voda se ne boj ni tigra, ni čoveka, ni trna. Tigar je snažniji od čoveka, trn pobeđuje tigra, voda savlađuje sve ‐ do čoveka. Gde je čovekova snaga? Gde je čovekova slabost? “ 

169. UČENJE O DAVANJU 

Tomazen je rekao: 

«Mogu ti dati hranu, ali te ne mogu naterati da jedeš. Mogu te naučiti da nađeš i spremiš hranu sam, ali ne mogu da je svarim umesto tebe!» 

Tumačenje: 

Sa rečima koje su rečene i delima koja su učinjena, možeš da učiniš bilo šta: da ih previdiš, vidiš ili ne vidiš, prihvatiš ili odbaciš, da im veruješ ili ne, da ih iskoristiš ili propustiš... Ponuda je uvek na stolu, jer život je gozba i gozba života večno traje... Imaš ruke, usta, oči, uši, nos i um, posudu i kašiku, viljušku i nož... Ako si gladan – ko je kriv? Ti koji prosipaš, ili onaj koji daje? 

Drugom prilikom Tomazen je rekao: 

"Možeš li da daš ono što nemaš? 

Možeš li da imaš ono što ne možeš da daš? 

Možeš li da zadržiš ono što nisi dao?" 

To je nauk o davanju. 

170. UMETNOST  PRIHVATANJA 

111  

Na pitanje jednog posetioca: «Kako živite?», Tomazen je odgovorio: «U osluškivanju.  

Između Tišine i Jerihonske trube.» 

Tumačenje: 

O ovome nema potrebe da se bilo šta kaže. Samo osluškuj, i čekaj... 

171. UČENJE RUŽE 

Tomazen je rekao: 

«Ako ne možete da učite od ruže, ne možete da učite ni od mene!» 

Tumačenje: 

Lepota  je  izraz  Božanskog  prisustva.  Ako  smo  slepi  za  lepotu  vidljivog  sveta,  kako možemo voleti:  cvet, drvo, psa,  reku,  čoveka...? Ako ne možemo voleti  cvet, drvo, psa,  reku,  čoveka – kako  možemo  voleti  Boga?  Ljubavi  prethodi  viđenje.  Ljubav  prema  viđenom  je  priprema, prethodnica i test za ljubav prema onome što se ne može videti – već samo voleti. Videti lepotu u svemu  i voleti sve, put  je obožavanja  i oboženja: viđenog  i onog koji vidi, kao  i Neviđenog  i Nevidljivog  koje  je  iza  viđenog  i  posmatrača. Ono  što  upoznaš  viđenjem,  ulazi  u  tvoje  srce, ispunjava ga, proširuje i otvara za ljubav prema Postojanju. 

«Pogledaj me! Vidi me! Voli me!» – to je Učenje Ruže. 

172. UČENJE SVEĆE 

Upitan: «Kako ispravno živeti?», Tomazen je rekao: 

«Budi poput sveće od čistog voska!» 

Tumačenje: 

Život  čistog  čoveka  je  ‐  život  sveće  od  čistog  voska.  Dajući  od  početka   do  kraja  postojanu svetlost  čistog  sjaja,  tek na  samom  kraju, neposredno pred utrnuće, pre no  što  će ostati bez goriva‐voska, plamen  sveće  zatreperi, bljesne na  čas,  kao da  se otima  za  vazduh,  za  život  i... zgasne... 

Plamen  je život sveće. Vosak  je njeno  telo  i  snaga... Fitilj  ‐  stub života: kičma  i srce.  Iskra pali plamen života i telo sveće sagoreva prateći stub života, sve dok ga ima. 

Sveća od čistog voska gori u tišini, daje postojan plamen do kraja i sagoreva bez ostatka. 

112  

Učenje voštane sveće  je  jednostavno: «Budi čist. Radi u tišini. Daj se sav, bez ostatka. Živi kao sveća od čistog voska!» 

173. UČENJE O LIČNOM NAPORU 

Tomazen je rekao: “A ti bi da se najedeš slatkog kukuruza, a još njivu nisi poorao!” 

174. UČENJE O MILOSTI 

Leptirić je lupao krilima o staklo. 

Leptir je lupao krilima o staklo. 

Leptirić je lupao krilima o staklo. 

Leptir je lupao krilima o staklo. 

Leptirić je lupao krilima o staklo... – a onda je neko otvorio prozor i leptirić je izleteo napolje, u slobodu, u svetlost novog dana. Prvog dana. 

(...) 

Ko  si?  Leptir  ili  onaj  ko  otvara  prozor?  Ako  si  leptir,  zašto  trošiš  snagu  udarajući  o  staklo? Saznanje  da  neko  treba  da  otvori  prozor može  ti  spasiti  život.  Sve  što  teba  je  da  sačekaš trenutak. Ako si leptir – to je dovoljno. A ako si onaj ko otvara prozor, šta čekaš? 

Pusti već jednom tog leptira napolje! 

... 

Tomazenov komentar: 

Naravno, leptir nema izbora, osim da lupa o staklo. Jer kada bi znao da treba da sačeka da neko otvori prozor, ne bi bio  leptir, već Buda u telu  leptira! Leptir  je samo  leptir. Ali ti, koji otvaraš prozor, ti imaš izbor: ili ćeš nastaviti da sanjaš da si leptir, besomučno udarajući o staklo, ili ćeš se probuditi  i otvoriti prozor puštajući  leptira  svoje duše na  slobodu, oslobađajući  tako  i  sve druge leptir‐duše njihovog sna. Šta čekaš? 

175. UČENJE KOMARCA 

Jedan  naročito  uporan  zapadni  tragalac, mesecima  je  svakodnevno  dolazio  sa molbom  kod Tomazena da ga podučava zenu.Tomazen je sve njegove molbe dočekivao i ispraćao u tišini, sve do  dana  kada  zapadnjak,  sedeći  pred Učiteljem  i  čekajući  njegov  odgovor,  ne  pljesnu  rukom nasrtljivog komarca koji mu je neko vreme dosađivao. Tada Tomazen reče: 

113  

‐         Sada, jesi li shvatio? 

‐         Ne – priznade čovek 

‐         E, vidiš: ako ne možeš da učiš od komarca, ne možeš ni od magarca! 

Tumačenje: 

Učiteljeva milost je beskrajna. Posle meseci odbijanja, šansa se ukazala i Učitelj je čoveku pružio ruku...  koju  je  ovaj  propustio! Učitelj  i  komarac  su  tu  iz  istog  razloga:  da  iskušaju  čovekovo strpljenje i spljeskaju mu ego. Šansa se ukazala... Da je komarca dočekao i ispratio u tišini, čovek bi pokazao strpljenje dostojno Učiteljeve pažnje. Ali – pljes! – jednim udarcem ubio je dve muve: komarca  i magarca! Trenutak nepažnje  i... Učitelj  je mrtav! Kakav si prema komarcu, takav si  i prema Bogu. 

176. UČENJE O SIGURNOSTI 

Tomazen je rekao: 

"Drži se za slamku i ‐ potonućeš!" 

Tumačenje: 

Svejedno je da li se držiš za kamen ili slamku. Bez slamke ‐ mogao bi da zaplivaš,  

slobodno da mašeš rukama... Ali, ma koliko mala, slamka ti vezuje ruke. To je nauk o  

sigurnosti. 

177. PUT SVESNOSTI ‐ PUT PROMENE 

Svesno promeni način hodanja 

i postaćeš svestan hodanja. 

Svesno promeni način gledanja 

i postaćeš svestan gledanja. 

Svesno promeni način govora 

i postaćeš svestan izgovorenog. 

Svesno promeni način disanja 

114  

i postaćeš svestan disanja. 

Svesno promeni putanje dnevnih rutina 

i postaćeš delatno‐svestan: rutine će nestati. 

Svesno promeni način života 

i postaćeš svestan života! 

Postajući svestan života 

ući ćeš u carsvo nebesko. 

Samo svesna promena vodi promeni Svesti.