LJUBOMIR SIMOVIĆ

HLEB I SO

Ljubomir Simović, savremeni pesnik, počinje intezivno da se javlja u književnosti krajem pedesetih i početkom šezdesetih godina. Pripada genereciji koju su obeležili Milovan Danojlić, Matija Bećković, Ivan V. Lalić, Branislav Petrović, Dragan Kolundžija i dr.Ovaj pesnik je rođen 1935. godine u Užicu, odakle će poneti živo osećanje za narodni, svakodnevni jezik i njegovu melodiju, tako prepoznatljivu u svim njegovim delima. Poneće i sećanje na mnoge situacije, prizore i priče, stvarne i nestvarne. Sve će se to u njemu taložiti i kasnije pojavljivati u vidu bogatih slika kako u pesmama tako i dramama.Ljubomir Simović je objavio više pesničkih knjiga: Slovenske elegije, Veseli grobovi, Poslednja zemlja, Šlemovi, Uoči trećih petlova, Subota, Vidik na dve vode, Um za morem, Istočnice, Deset obraćanja Bogorodici Trojeručici, Hleb i so, Gornji grad, Igla i konac. Napisao je i nekolike drame i dobio najznačajnije nagrade. Savremena srpska drama se ne može zamisliti bez njegovih ostvarenja: Hasanaginica, Čudo u "Šarganu", Putujuće društvo "Šopalović" i Boj na Kosovu. One će ga učiniti i velikim dramskim piscem. Piše i kritike, eseje, mahom o srpskim pesnicima iz prošlosti (O Zmaju, Lazi Kostiću, Nastasijeviću i dr.), u kojima otkriva nove pesničke vrednosti (knjiga Duplo dno).

Pesnička knjiga Hleb i so (1985) predstavlja izbor samoga pesnika iz dotadašnjeg njegovog stvaranja. U njoj su se našle pesme iz gore navedenih knjiga: Slovenske elegije, Šlemovi, Uoči trećih petlova, Subota, Vidik na dve vode, Um za morem, Istočnice i Deset obraćanja Bogorodici Trojeručici. Svaka od ovih knjiga postaje jedan ciklus u novoj knjizi, a svi ciklusi, poređani po redosledu nastajanja pesničkih knjiga, daju jasnu sliku pesnikovog razvojnog puta. Tako se sklapa celina naslovljena Hleb i so.

Naslov Simovićeve knjige je simboličan i oslanja se na našu hrišćansku tradiciju — da se gost i stranac dočeka hlebom i solju, čime se iskazuje dobrodošlica i želja za trajnim prijateljstvom, iskazuje se vernost i potreba duše da se živi u zajedništvu i jedinstvu, da sve bude prožeto dubokom ljudskošću i pobožnošću.

Na početku svoga pevanja Ljubomir Simović je obuzet mladalačkim nemirima i sav je okrenut zavičaju i zaronjen u zavičaj, u ono što je blisko, prepoznatljivo i neodvojivo od pesničkog bića. Kada ovo kažemo, prvenstveno mislimo na ciklus (knjige) Veseli grobovi i Slovenske elegije. Pesnik je obuzet predelima, mestima i predmetima koji nastanjuju zavičajni prostor. On je opijen prirodom, slikama i prizorima oko sebe. Njega sve uzbuđuje i svemu se predaje. Oseća silnu potrebu da sve imenuje, sve izgovori i u pesmu složi; da to bude "pesma od imena vetrova i sela i planina... od potoka, šuma, od vina". Uzbuđuju ga predvečernji zraci svetlosti, zore, polje mokro od rose, "skamenjen plamen stenja", dubina šume i reka što teče kroz šumu. Boje, zvuci, mirisi, toplota — sve to zapljuskuje pesnikova čula i on sav trepti od zanosa i pomame, da bi u jednom tretnutku izgovorio: O, koliko uzbuđenja! (pesma "Nebeska zemlja") ...Na zemlja koju pamtim / Sva Godišnja doba su leta ("Avgust"). U ovoj, ranoj Simovićevoj poeziji sve je fascinanto i neodoljivo: i "fosforna zvezda", i "vetar što svice ko zrna belice diže", i "vatrene kapi" koje odnekud padaju, i vetar u noći koji fijuče i bije i "nosi ploveće krošnje šljiva". U dočaravanju ovakvih prizora posebno se izdvajaju pesme "Nebeska zemlja", "Veče nad zemljom" i "Gozba". U njima sve je bajkovito - od "poda" do "krova" sveta: zemlja je potopljena u mirise, "vazduh je od zlata", "oblak pun plodova i žena", nebo je postalo "zvezdana kovnica" i zato je to — "nebeska zemlja".Zavičaj Ljubomira Simovića se ne može zamisliti bez groblja (ciklus Enitafi sa karanskog groblja), bez krstova, vrana, sveće voštanice, hleba, soli i vina jer zavičaj ne čini samo priroda, nego i ljudi, običaji, verovanja, jezik i sve što u biću traje kao daleko sećanje na ono što je bilo i na one kojih više nema.

Zavičaj će u njegovom pevanju ostati glavna izvornost. I kada bude pisao o najuniverzalnijim temama i problemima ljudi i sveta, on će uvek polaziti od te neposrednosti i svakodnevnog doživljaja u koji će unosti dosta toga iz srpske mitologije i istorije.U ciklusu Šlemovi nestaje "nebeska zemlja" puna svetlosti, plodova, vetra, bujanja. Umesto toga vidik nastanjuje zlo u liku rata. Sa njim dolaze pohodi, frontovi, rušenje, sakaćenje i smrt običnih i nevinih ljudi koji su stvoreni za ljubav i radost, da slave život a ne da trunu u blatnoj zemlji. Stoga i pesnikov glas čoveka u ime čovečanstva, sveljudskog:

Ko je taj što me strelja i kolje i čamov sanduk brzo stesa — dok pada čađ na snežno polje —za 70 kila mesa?

Ko je taj što me goni i vodikroz vatru bitke i oganj gripada jedem, spavam, trunem u vodi,a krov mi samo stara lipa?...

Iz ovog pevanja izbija protest koji prerasta u antiratni stav, u pobunu, a sve u ime života i svetlosti, u ime trijumfa mira i svakodnevnih radosti:

Vojnici! Uzmimo u ruke svoje odsečene noge i, naoružani njima,pođimo, skakućući kroz njive pune dima,i dotucimo svoje vođe!..

Ciklus (knjiga) Uoči trećih petlova spada u najbolju Simovićevu poeziju. I dok je povratak zavičaju bio u stvari povratak samome sebi, u ovom delu poezije on se vraća u prošlost, u istorijsku i mitološku prošlost svoga naroda, imajući uvek na umu njegovu kolektivnu dramu koja dolazi sa raznim bunama, sa svakim novim ratom, tako čestim na ovim prostirima. Ta drama srpskog naroda započela je od prvog "prelaska preko Drine" i prvih nastanjenja na ovom tlu i traje do današnjih dana.

Istoriju srpskog naroda Ljubomir Simović doživljava kao Golgotu, kao večni hod po mukama, kao poražavajuće kolektivno iskustvo ispisano na grobovima krajputašima kojima je prepuna Srbija. Istorijsku dramu svoga naroda on vidi u mnogim ratovanjima, seobama, gladima, bolestima, pogibijama, krikovima, kletvama, molitvama i užasima kojima nema kraja. Užasi su u njegovoj poeziji dati na apokaliptički način: pred nastupom sile i zla, sve se odvaja, kida i — strahom ispunjeno — postaje izbačeno iz ravnoteže. Evo kako je pesnički osmislio najezdu austrijske vojske na Srbiju:

Valjevo s grobom na ramenu,sa točkom oko vrata Vranje,Kruševac noseći odsečenu Glavu,vuku se preko Kosova.-------------------------Uzleće Petrova crkva, praćena svojim grobljem,sija Gračaniia u oblaku, iznad rasula, okruženi žetvama uzleću Sopoćani, 

leti Žiča, lete Visoki Dečani, puna jabuka, pred njima Ćele-kula...

("Seoba Srbije")

U narednim stihovima iste pesme čovek tone u krv i glib, u očaj, užas i bezizlaz, u sunovrat i pakao, a niko to da vidi, zaustavi ili pritekne u pomoć:

Kuća iz kuće izbačena,drvo iz drveta prognano, —zaglibljeni već do ramenakroz razlivena gacamo blata;ni iz nebeskog bleska ni iz čamcaniko nam ruku ne pruža;tonu gradovi, planine, tonu crkve,za pramen magledavljenik se hvata... 

U dramu srpskog čoveka uključene su i poplave, suše, nesaglasja u narodu i uzajamna trvenja između velikih i malih velmoža, sitih i gladnih. A u središtu svih tih sukoba i stradanja kroz vekove stoji običan čovek, o kome će ovaj pesnik neprestano pevati. To su, mahom, drvoseče, ratari, stočari, domaćini, moravski i šumadijski čovek, pitom i blag, gostoprimljiv, ali i ponosan i prkosan, sav od inata i želje da traje uprkos svemu, svim tiranijama i pogibeljnostima, o čemu na najbolji način peva "Balada o Stojkovićima".

Rastržu nas konjima na repove, raspinju nas natočku,seku nam glave, ruke i noge — strašno! Streljane nas vešaju, poklane nas guše, ne znamo zašto, a nije ni važno.

Sudijama je već svega toga dosta!Smenjuju strelce, otpuštaju vojnike,dželate vešaju — oni im kao krivi.Pa opet na nas: te topuzinom, te topom,te vešaj, te seci, te kolji.A mi živi...

A kad ovakva hrabrost postane besmislena (protiv sile se ništa ne može), Simovićev čovek izlaz traži u drukčijem otporu, naizgled bezazlenom: u crnom humoru, u lukavstvu, u iskonskom umeću neučenog seljaka da naće "u tesnom širinu / u plitkom i niskom dubinu i visinu", kao što to čini lirski junak Jeremija iz istoimene pesme u knjizi Vidik na dve vode:

Ne samo da sam izneo živu glavu,nego su mi i šajkaču dali!I ne samo šajkaču,nego i kašiku!I ne samo da su mi slamljaču bez slame,teleću čorbu bez teletine,

lonče na lancu,i cipele drvene dali,nego sam ja uz to izučio i veštinu:da tražim, da nađem,u tesnom široko,u plitkom i niskomduboko i visoko!... 

Vidik na dve vode je još jedan pesnički osvrt na prošlost i na rat, i to Drugi svetski rat, koji u pamćenju i sam pesnik nosi. Na ovom mestu on peva o onome "šta zna", što je oko deteta videlo na trgovima Užica pod okupacijom, a što se može smatrati istorijskim stradanjem srpskog naroda. Pesme iz ovog dela knjige Hleb i so ispunjene su grozomornim sadržajem i slikama koje se daju na neposredan, direktan način, sa ne tako mnogo onih mitoloških nanosa na koje smo nailazili u delu Uoči trećih petlova. Čitalac nailazi na slike vešanja, internacije, streljanja, zbegova, hapšenja i umorstava, na zgarišta, na redove pored kazana i hleb koji se deli; vidi okupaciju Užica, podizanje vešala i dolazak slobode. Na sličnu atmosferu, samo naglašeniju u mržnjama, zverstvima i obračunima nailazimo i u njegovoj kasnijoj knjizi Igla i konac.

Poezija iz knjige Vidik na dve vode slika u stvari dva lica "dve vode" jedne iste stvarnosti. Jednu stranu čini rat, njegove grozomore, a drugu - mir i tišina posle rata. Čovek, izašavši iz rata i nadživevši zlo, zaranja u lepotu prirode i života, željan mira, svežine, tihe porodične sreće, sitnih zadovoljstava i malih radosti koje čine život. Hraneći se onim što ima i što mu je jedino preostalo (komad proje, parče slanine i sira, čen luka, jaje, zrno pasulja), navikao na skromnost i nemaštinu, on brzo uspostavlja vezu sa tlom i ravnotežu u sebi. U njemu se ko zna po koji put obnavlja iskonska snaga i on počinje da živi svoju svakodnevicu, srećan što postoji: 

Dolazi duga zima,dočekujem je pun nade;imam četiri oblice,i ćebe do brade;imam pola sveće,paklo duvana;hleba i slanine imamza sedam dana.

("Početak duge zime")

U "ciklusu" Um za morem pesnik govori o zlu, ali u drugim okolnostima — u miru. Umesto prošlih trenutaka, Simović daje sliku sadašnjeg društvenog i istorijskog trenutka. On, u ovom delu knjige Hleb i so, kako kaže na jednom mestu, ne slika pomorandže, već govori bez obrazine (maske) kao očevidac i onaj koji optužuje zbog nove tragedije Srba na Kosovu i u drugim krajevima (uvek aktuelna tama), ali i zbog moralne krize koja je zahvatila voće i pojedince u narodu. Pesnik, zmajevskom sažetošću i oporošću, žigoše konformizam, sitost, pohlepnost, nezainteresovanost za sudbinu naroda i otuđenost od tog istog naroda. Ulizice, izdajnici, dvoličnici, oni koji kupuju i oni koji su spremni da se prodaju — postaju glavni akteri i nosioci određenog stanja duha i besmisla u ovim pesmama. Takav soj ljudi, koji je spreman da se proda "za vino u čaši, bubreg u tanjiru", čiji se vidik ne širi dalje od tanjira i stola, zaboravio je na dostojanstvo, pretke, na poreklo i moral, o čemu posebno govori pesma "Hrast". Pesnik u ovoj pesmi želi reći da smo stradalnici i gubitnici i stoga što smo zaboravili na korene, što smo porekli tradiciju, jer smo posekli hrast, sveto drvo koje je znalo da o nama besedi. Drvo od kojeg se

pravi hram, krst, badnjaci. Hrast je završio u peći. Hrasta više nema i na njega niko i ne misli. Zaborav i samozadovljstvo ovovremenog čoveka poništili su sve što je predačko i sveto, pa smo zato i takvi kakvi jesmo.

Istočnice su se pojavile 1983. godine i odmah izazvale polemike i suđenje pesniku u dnevnim listovima i na tribinama širom Srbije, sa uverenjem nepozvanih da on peva o četnicima, da se podruguje oslbodiocima i da u pesmama iznosi mračnu viziju naše sadašnjosti, jer se usudio da kaže kako "ne može / da se diše / od mraka" i da "niko se ne nada ni šibici na istoku, a kamoli zvezdi i zori" ("Mrkla jesen"), te da nam ne sviće ni sa Istoka ni sa Zapada. To je bila velika pesnikova slutnja trenutka u kome se upravo nalazimo. A o čemu peva Simović u ovom delu? Peva o lažnim i osionim oslobodiocima, o duhovnom ropstvu koje je upravo počelo sa njima, o ženi kao večnom principu rađanja i obnavljanja života, o bezizlazu u kome se našao jedan narod.

Jedna od najlepših pesama i najboljih ostvarenja u celokupnom Simovićevom pesništvu je delo Deset obraćanja Bogorodici Trojeručici hilandarskoj. Ovo delo je himna i molitva, inspirisana umetničkim postupkom u našim srednjovekovnim molitvama. Pesma je ispevana u prvom licu, u obliku kolektivnog "mi" i predstavlja direktno obraćanje Bogorodici Trojeručici sa molbom za izbavljenje i spas naroda od mnogih nevolja. Pesnik se moli za spas iz oluje na pučini, iz tamnice, iz vejavice, iz greha i boleštine, iz smrti. Zašto se pesnik obraća Bogorodici Trojeručici? Smatra se da je slika Bogorodice pripadala Jovanu Damaskinu, a nalazi se u manastiru Hilandaru. Po zapovesti vizantijskog cara Lava III bila mu je odsečena desna ruka. On se skrušeno moli i u molitvama obraća Bogorodici da mu pomogne, što ona i čini: iscelila mu je ruku. U znak zahvalnosti, načinio joj je srebrnu desnu ruku i pridodao je njenom liku. Ta treća ruka je čudotvorna ruka, isceliteljska ruka; postala je simbol "blagosti i spremnosti da se prihvate i pomiluju nevoljnici i žrtve". Pesnik se ne moli za sebe, nego za svoj narod, za njegovo spasenje i izbavljenje.

Treća ruka Bogorodice Trojeručice treba da privede jedan narod iz oluje sa pučine života u mirnu luku; ona treba da isceli mučene, prebijene i da uzvisi "one bacane na dno kazana i jame", da verom osvetli i suzom soli uputi na izbavljenje i mirnije trajanje. Suza predstavlja sapatnju, razumevanje tuđeg bola, praštanja, so zbližava, učvršćuje zajednicu i čuva od kvara.

Na kraju možemo reći da je u Simovićevoj poeziji centralno mesto dato čoveku iz naroda, da je taj čovek uvek predstavnik naroda ili jedne određene svesti na koju nailazimo u svakoj sredini i svakom vremenu na ovom balkanskom prostoru. To je čovek domaćeg podneblja, predstavnik seoskog i prigradskog srbijanskog sveta. Javlja se kao arhaičan čovek — ratar, ovčar, ali i kao radnik i zanatalija. To su oni što govore ispod vešala i na nas gledaju sa vešala. Među njima su i mudri starci, pesnici, batinaši, sudije i osuđeni, komandanti, vojnici, dželati, bogovi i sveci, anđeli i đavoli, kopiluše i žene koje svetle, živi i mrtvi.

Kada je reč o predmetima pevanja, svi oni vode poreklo iz svakodnevice, iz neposredne stvarnosti: seoske kuće, lugarnice, kovačnice, vajati, šume, podrumi, zatvori, trgovi, kafane, ulice, grobovi, jame... Tu su i predmeti kojima je određeno poreklo i duh naroda, njegova obeležja i prepoznatljivi znaci: šajkača, drvena kašika, kantar i teg, šporet, ognjište, verige, tiganj i lonac, kašika, tanjir, lampa, sto i stolice, igla i konac, šinjel, cokule, šlemovi, čizme... Na pitanje otukd ta potreba da u pesmu unosi razne predmete i nazive jela i začina za koje se ranije nije verovalo da mogu biti ključni znaci u pesmi, Ljubomir Simović ogovara: "Mene, na primer, veoma privlači da slanik, viljušku, naprstak, dugme, iglu, šilo, mlin za kafu, doživljavam ne samo kao predmet, nego i kao slova neke metafizičke azbuke..." U pesme uvodi i razne pesničke obrasce i postupke koje preuzima iz bogate pesničke tradicije srpskog naroda. U njegovim knjigama nailazimo, na primer, na oblike pitalica, predskazanja, gatanja, zakletve;

na oblike kletve i molitve, zdravice. Sve u svemu, u njegovoj poeziji je sadržana istorija, mitologija, svakodnevni život, ukratko - duša naroda. A nju najbolje iskazuje jezik kojim on govori a pesnik rado sluša i vešto koristi.

Bitne karakteristike njegovog pesništva najbolje i na najsažetiji način je dao jedan od komentatora njegovog dela, koji je rekao: "Niko od srpskih pesnika ne hvali i ne kudi Srbiju kao Simović; on je vidi na nebesima, među zvezdama, ali i u blatu, među kaljugama. Njenim putevima hodaju ljudi anđeoske dobrote ali se šetaju i najokoreliji zlikovci... Simovićeva Srbija sva je u protivrečnostima, bogata i siromašna, svetla i tamna, raspevana i plačna, cvetna i blatnjava, anđeoska i vampirska, slobodarska i ropska. Nepojmljiva, neshvatljiva, misteriozna, iracionalna Srbija". (Milisav Savić)

Časlav Đorđević | KNJIŽEVNOST I SRPSKI JEZIK | Lektira iz savremene književnosti | Novi Sad, 2002.