Huserlova kritika psihologizma

Me|u na{im filozofskim radnicima odoma}eno je mi{qewe da je gra|anska filozofija za posledwe stole}e svojim rasipawem u mno{tvo pravaca i wihovom uzajamnom kritikom dovela mnoge probleme do takve zao{trenosti i dala toliko materijala da je nu`no da se kriti~ki, sa pozicije dijalekti~kog materijalizma, taj materijal oceni i iskoristi.

To se svakako odnosi i na sukob psihologistâ i antipsihologistâ, u kome su obe strane ispoqile mnogo i o{troumnosti i dubine, kritikuju}i se uzajamno, i time dale obilan materijal za re{ewe odnosa psiholo{ke i logi~ke zakonitosti u mi{qewu. U vezi s tim, mislim da je Huserlova kritika psihologizma jedno od najzna~ajnijih mesta u ~itavom wegovom opusu (bez obzira na to {to su drugi wegovi stavovi, bar na Zapa-du, izvr{ili ve}i uticaj).

Mo`e se, naravno, postaviti pitawe da li je ta kritika aktualna i danas. Mislim da jeste, jer opasnost psihologizma postoji ne samo pri fundirawu i interpretirawu formalne, nego i dijalekti~ke logike.

No, da ukratko prika`em istorijat psihologizma i antipsihologizma do pojave Huserlovih Logi~kih istra`ivawa (Logische Untersuchungen, 1900). Smatra se da je taj sukob, tako karakteristi~an za kraj XIX i po~etak XX veka, novi oblik protivstava empirizma i racionalizma iz XVII i XVIII veka. I ovo je relativno ta~no ‡ ukoliko ukazuje na genezu problema. U Francuskoj je nesumwiv uticaj Kondijaka (Condillac) na psihologistu Destita de Trasija (Destutt de Tracy), koji je poku{ao da logi~ko mi{qewe svede na psihi~ke funkcije i kao takve protuma~i.1

U Engleskoj se empirizam i induktivizam Mila,2 Bena3 i Spensera nastavqa na tradicije empiristi~ke {kole Loka, Hjuma i Berklija.

U Nema~koj je situacija ne{to druk~ija, jer tu nije bilo, kao u Engleskoj, neke tradicije empirizma, ali se ipak po~etkom XIX veka prvo pojavquje zahtev za "antropolo{kom" logikom, bez koje "filozofska" niti mo`e biti izlo`ena, niti shva}ena, a ne{to kasnije (dvadesetih i tridesetih godina XIX veka) pojavquje se prvi zna~ajan nema~ki psihologist Beneke, koji je psihologiju smatrao za osnovnu filozofsku disci-plinu, na kojoj bi logika imala da se zasniva. Reakcija se javqa odmah u licu Herbarta i wegove {kole.4 Godine 1857. izlazi Ibervegova (Ueberweg) logika, jedno od takozvanih "neoaristotelovskih", "koncinisti~kih" dela, prvi iz ~itave serije temeqnih, opse`nih, formalnologi~kih uxbenika. Za wom slede Zigvartova (Sigwart) logika 1873‡1878. godine, pa Vuntova (Wundt) 1880‡1883. i Erdmanova (Erdmann) 1892. godine. Sve su to dela koja poku{avaju da se dr`e "zlatne sredine" i ~uvaju ekstremnih zakqu~aka, ali se ovako ili onako ‡ ba{ zato {to neke sredine izme|u protivstavova nema ‡ priklawaju jednoj strani, pa ih i Huserl kritikuje kao psihologiste. Na primer, Zigvart, za razliku od ekstremnih psihologista, zakonitosti logike ne svodi potpuno na zakonitosti psihologije, ali se svojim kriterijumom istine i interpreta-cijom formalnologi~kih zakona vra}a na psihologisti~ke pozicije. On ka`e: "Kad mi govorimo o matemati~kim, ~iweni~kim, moralnim istinama ‡ onda je op{ta

1 1805. godine u tre}em delu svojih Elements d'idéologie.2 Mill, System of Logic Ratiocinative and Inductive, 1843. i spis protiv Hamiltona 70.-ih godina XIX veka, gde

Mil ka`e: "Ukoliko je ona (logika) uop{te nauka, ona je deo ili grana psihologije, razlikuju}i se od we s jedne strane kao deo od celine, a s druge strane kao ve{tina od nauke." Ch. 20.

3 Bain, Logic Deductive and Inductive, 1870.4 Tako je jedan od predstavnika te {kole Drobi{ u svom delu Neue Darstellung der Logik 1836. godine

pisao: "Istra`ivawe prirodnih zakona mi{qewa zadatak je psihologije, a utvr|ivawe wegovih normativnih zakona zadatak je logike." (2)

karakteristika onog {to nazivamo istinitim ‡ da je ono mi{qeno nu`no i op{teva`e}e."5 "Nu`no" i "op{teva`e}e" su, pak, po onome kako ih interpretira Zigvart (naime, kao mi{qewu imanentnu svest o nu`nosti) samo psiholo{ke karakteristike istinitosti, u stvari.

Pred kraj XIX veka Nema~ka do`ivqava pravu poplavu psihologisti~kih dela. Godine 1890. izlazi Hejmansovo (Heymans) delo Die Gesetze und Element des wissenschaftlichen Denkens, koje je kao zadatak teorije saznawa proglasilo: "egzaktno, na empirijskom istra`ivawu datog mi{qewa zasnovano utvr|ivawe i obja{wewe kauzalnih odnosa koji uslovqavaju nastajawe ube|enosti u svesti" (Uvod, § 2) ‡ pa je teoriju saznawa izjedna~avalo sa psihologijom saznawa. Iste godine iza{la je Hefler‡Majnongova (Hoefler, Meinong) logika; 1892. godine [tumpfovo delo Psychologie und Erkenntnistheorie; a 1893. godine Lipsovo (Lipps) Grundzüge der Logik sa odse~nom konstatacijom: "Upravo to da je logika jedna posebna disciplina psihologije razlikuje ih dovoqno jasno jednu od druge..."6 Ne{to kasnije Cijen (Ziehen) je zahtevao i fiziolo{ka istra`ivawa u ciqu za-snivawa logike. Zatim su se Zimel (Simmel) i Jeruzalem (Jerusalem) solidarisali sa psihologistima svojim argumentima pragmati~kog karaktera. Iz istog tabora vredi spomenuti i E. Lasa (Laas) sa wegovim istupawem protiv Vindelbanda (Windelband) 1889. godine.

Da rezimiram: pred kraj XIX veka psihologizam je bio mawe-vi{e vladaju}i pravac u logici i teoriji saznawa, pri ~emu je razvio veliko bogatstvo nijansi od radikalnog svo|ewa celokupne teorije saznawa i logike na psihologiju do "pomirqivih" zahteva za dva aspekta u razmatrawu logi~kih problema: psiholo{kim i teorijskosaznajnim. A koliko je psihologizam bio "moda" u Nema~koj, vidimo, na primer, iz ~iwenice da je Majnong iz po~etka bio psihologist, pa se tek negde oko 1907. godine (delima koja su iznosila wegovu "Gegenstandstheorie") udaqio od psihologi-zma i okrenuo protiv wega; ili iz priznawa samog Huserla: "Ja sam polazio od vladaju}eg uverewa da je psihologija ta od koje bi, kako logika uop{te, tako i logika deduktivnih nauka morala da o~ekuje svoje filozofsko obja{wewe."7

Da pogledamo sada protivni~ki, antipsihologisti~ki tabor. Ukoliko se radi o Engleskoj, tamo je i reakcija na psihologizam po~ela pre nego u Nema~koj ‡ prvo u licu Hamiltona, pa zatim predstavnikâ matemati~ke (simboli~ke) logike. Ukoliko je re~ o Nema~koj, pored herbartovaca i starokantovaca, kao pristalica formalne logike, tri su {kole, po svom karakteru, bile pozvane da se suprotstave psihologizmu i svaka od wih mu se suprotstavqala na svoj na~in. Marbur`ani su i{li mawe--vi{e linijom subjektivnog idealizma, pori~u}i zna~aj iskustva za mi{qewe i tra`e}i zakonitosti razvoja mi{qewa u wemu samom. Tako je postupao Natorp u svojim ~lancima o subjektivnim i objektivnim uslovima saznawa u periodu od 1890. do 1900. godine, a kasnije Kasirer (Cassirer) u polemici sa Novofrizovskom {kolom.

Vindelband (Windelband) je, kao predstavnik Badenske {kole, u svom prvom poznatom delu Praeludien 1884. godine proklamovao radikalnu razliku Ursprung-a (porekla) i Begründung-a (zasnovanosti) logi~kih normi, isti~u}i vrednosni, normativni karakter logi~kih zakona, koji psihologija niti prou~ava, niti mo`e da prou~i. Izme|u ostalog, ve} kod wega se svaki empirizam dovodi do relativisti~kih konsekvenci i kao takav kritikuje, {to }emo kasnije videti i kod Huserla.

Kao {to vidimo, u doba pojavqivawa Huserlovog dela Logi~ka istra`ivawa (Logische Untersuchungen) kritika psihologizma je tek nastajala, oslawaju}i se na tradicionalnu nema~ku idealisti~ku filozofiju, i jo{ nije dala iscrpna sistematska dela. Zato je Huserlovo delo ‡ prva sistematska i prili~no obimna kriti~ka studija, napisana sa pozicija jedne varijante prete`no objektivnog idealizma ‡ tako brzo steklo slavu i priznawe kao "prvo", "vode}e" i "uni{tavaju}e". Istina je da u vreme posle izlaska tog dela uticaj psihologista u nema~kom filozofskom `ivotu po~iwe da opada ‡ premda

5 Logik, I deo, str. 8.6 Uvod, § 3.7 Predgovor prvom izdawu Logi~kih istra`ivawa.

se sukob nastavio ne samo diskusijom izme|u Novofrizovske {kole i wenih protivnika, nego i na kongresu za filozofiju u Hajdelbergu 1908. godine, kao i sasvim prirodnim reagovawem protivnika na Huserlovu kritiku, koje je ponekad umelo da bude vrlo duhovito i ta~no.8

Naravno, uzroke za opadawe uticaja psihologizma ne treba tra`iti samo u snazi argumenata wihovih protivnika ‡ nego i u op{tim dru{tvenim uslovima, kulturnoj "klimi" i stawu posebnih nauka, no to je problem u koji ovde ne mogu da ulazim.

Kritika psihologizma

Huserlovo stanovi{te u prvom delu Logi~kih istra`ivawa prete`no je objektivnoidealisti~ko ‡ neka vrsta obnovqenog platonizma. Idealno carstvo istina, carstvo ~istih su{tina, postoji nezavisno kako od ~iwenica u kojima bi moglo da se realizuje, tako i od subjekata koji bi mogli da ih saznaju. Tako on o stavovima matematike ka`e: "O realnom oni ne iskazuju ni{ta, ni o onom koje bi bilo brojano, ni o realnim aktima u kojima bi se brojalo."9 Ili, kada govori o istinama po sebi: "Pri tome, mi shvatamo istinu kao idealni korelat prolaznih subjektivnih akata saznawa, kao jednu nasuprot neograni~enoj mno`ini mogu}ih akata saznawa i saznavala~kih individua."10

Van ~oveka postoji, dakle, objektivan svet koji je za Huserla dvostruk: carstvo stvari i carstvo istina. "Jedno i drugo je a priori zajedno dato i neodvojivo je jedno od drugog", ka`e on.11

Nasuprot subjektivizmu, koji pori~e objektivnu zasnovanost istine i svodi istinu na odgovarawe uma samom sebi ili nekom sistemu pravila, Huserl pori~e svaku zavisnost istine od ~oveka i hipostazira istinu kao takvu, istinu kao objekt ‡ do ideje, do idealnog "tre}eg carstva". Istina se od osobine na{eg suda da odgovara objektu sama pretvorila u neki imaginarni objekt mi{qewa. Shodno tome, za sámo mi{qewe ne mo`e se re}i da je istinito (wahr), ono je samo ta~no, pravilno (richtig). "Pojam pravilnosti je korelativan pojmu istinitosti. Pravilan je jedan sud kad dr`i za istinu ono {to je istina, dakle, sud ~iji je Äsadr`ajÄ jedan istinit stav", ka`e Huserl.12

Iz ovoga je jasno da je Huserl doterao do kraja jednu od odlika objektivnog idealizma, koji je istinu uvek na neki na~in ~inio nezavisnom od ~oveka, uvek ovako ili onako na{e vlastite pojmove o stvarima projicirao u svet hipostaziranih ideja; samo {to je kod Huserla to ura|eno na neki specifi~an na~in, naime, sama istina je pretvorena u ideju.

Iz tog osnovnog polaznog stava izvirale su jake i slabe strane Huserlove kritike psihologizma. Jake, jer je nasuprot subjektivizmu i formalizmu pitawe istinitosti mi{qewa (dodu{e, pod nazivom pravilnosti) dovodio u vezu sa objektom, tj. ~inio mi{qewe zavisnim od ne~ega {to je van wega. Slabe, jer je tu zavisnost mi{qewa pretvorio u wegovu apsolutnu pasivnost, shvatio mi{qewe samo kao odraz sveta "istina po sebi", bez nekih bitnijih unutra{wih zakonitosti, a onda je bio prinu|en da wemu savremen stupaw saznawa hipostazira do objektivno egzistiraju}ih nepromenqivih istina po sebi (ovo uprkos tome {to Huserlov sistem nema sve karakteristike zatvorenog sistema). Po ovom pitawu je wegov kasniji stav, bez obzira na druge nedostatke, pravilniji.

8 Tako, na primer, Zigvart u jednom kasnijem izdawu svoje Logike prime}uje: "Hipostazirati stavove do samostalnih su{tina jeste mitologija." (V izd., str. 23.) Isto tako, Hejmans u drugom izdawu svog dela ka`e da Huserlova kritika po~iva na brkawu pojmova istine (Wahrheit) i stvarnosti (Wircklichkeit).

9 Logische Untersuchungen, str. 171.1 0 Ibidem, str. 229.1 1 Ibidem, str. 228.1 2 Ibid., fusnota na str. 176.

Na ovakvom polaznom stavu Huserl bazira niz argumenata u borbi protiv psihologizma. Jedan od tih argumenata jeste razlikovawe tzv. "univerzalnih stavova" (zakona iskustva, indukcijom dobijenih zakona prirodnih nauka koji nikada nisu potpuno izvesni, nego samo u najboqem slu~aju visoko verovatni) i "generalnih stavova" (egzaktnih, potpuno izvesnih stavova teorijskih, deduktivnih nauka koji su dobijeni neposrednim saglédawem su{tina i wihovih nu`nih veza), razlikovawe koje }e Huserlu slu`iti kao jedan od osnovnih argumenata u borbi protiv "psiholo{kih predrasuda" u, otprilike, ovakvoj formulaciji: psihologija je empirijska nauka, ona nam u najboqem slu~aju daje visoko verovatne "univerzalne zakone" ‡ dok su logi~ki zakoni strogo egzaktni ‡ prema tome, oni se ne zasnivaju, niti mogu zasnivati na psiholo{kim. Karakteristi~no je pri tome da se ti egzaktni zakoni uop{te ne odnose na bilo {ta realno, zapravo, oni svojim sadr`ajem ne podrazumevaju bilo kakvu egzistenciju. "Egzaktni zakoni u svojoj normalnoj formulaciji imaju karakter ~istih zakona, oni ne ukqu~uju nikakav egzistencijalni sadr`aj", ka`e Huserl.13

Stara je to gre{ka ‡ o{tro suprotstavqawe i odvajawe induktivnih i deduktivnih, iskustvenih i umstvenih zakona ‡ do potpune disparatnosti ‡ gre{ka koja ima dva korena: prvo, {to se ne shvata verifikuju}i karakter prakse, koja, "milijardama puta ponovqena", kako bi rekao Lewin, uzdi`e stavove iskustva do aksiomati~nosti, i, drugo, {to se proces mi{qewa ne posmatra kao istorijski proces, jer bi se u takvom posmatrawu pokazalo da je ono {to nama izgleda aksiomati~no i nesumwivo imalo proces svog nastanka i bilo nekad induktivna istina.

Drugi Huserlov argument je odbijawe da prihvati jedino pravilno14 tuma~ewe logi~kih zakona, po kome bi na{a sada{wa svest o tim zakonima i wihovo formulisawe bilo samo aproksimativno ta~no saznawe onih zakona koji de facto vladaju u na{em mi{qewu i vode ga istini. On takvo tuma~ewe odbija kao apsurd: "Mi imamo uvid ne u prostu verovatno}u, nego u istinitost logi~kih zakona. Mi saznajemo principe silogistike ... itd, tj. mi doku~ujemo u wima samu istinu, a time pri~awe o sferama neta~nosti, o nekim pribli`avawima i sli~no gubi wihov mogu}i smisao",15 premda je sasvim spreman da takvo tuma~ewe prihvati ukoliko je u pitawu na{e saznawe zakonâ realnog sveta.

Druga Huserlova polazna ta~ka u kritici psihologizma jeste razlikovawe teorijske "~iste" logike i normativne logike, kao nauke o ve{tini mi{qewa. Na po~etku svojih Logi~kih istra`ivawa Huserl priznaje da je logika u stvari bitno normativna, da je ona "nauka o nauci" i da ima da ispita koliko sredstva, tj. na{e forme saznawa, odgovaraju}i svom ciqu ‡ postignu}u carstva istine: "Da li je jedna nauka u istini na-uka, da li je jedna metoda u istini metoda ‡ ne zavisi od toga da li je prikladna za ciq kome te`i. Logika ho}e da ispita {ta pripada stvarnim, va`e}im naukama kao takvim ‡ drugim re~ima, {ta konstitui{e ideju nauke, kako bismo time mogli da odmeravamo da li empirijski predlo`ene nauke odgovaraju svojoj ideji ili koliko joj se pribli`avaju, a u ~emu joj se suprotstavqaju."16

Pored toga {to ima da utvrdi koja od postoje}ih nauka odgovara pojmu nauke, normativna logika ima kriti~ki da ispita sve na{e metode, postupke u procesu saznawa i da nas pou~i koji su od wih dobri i kako treba da budu pravilno primeweni. Tako normativna logika ispituje tehniku nau~nog saznawa. I za fundirawe takve normativne logike Huserl je spreman da prizna zna~aj psihologije; u tom smislu zahtev psihologista je opravdan. Ali, samo u tom smislu, jer, po Huserlu, normativna logika, pored psihologije, ima jedan bitno druk~iji osnov ‡ ono {to on

1 3 Ibid., str. 71.1 4 Ovo tuma~ewe nazvala sam jedinim pravilnim, jer bi bio apsurd tvrditi da su na{e formulacije

zakona mi{qewa ‡ bez obzira da li je re~ o formalnologi~koj ili dijalekti~koj formulaciji ‡ apsolutno ta~an odraz stvarnih zakona mi{qewa; one to, kao i svaka svest o ne~emu, ~ine samo relativno ta~no; sasvim je drugo pitawe to da se mi{qewe razvija, te da se wegovi zakoni mewaju, kao i to da na{a svest o tim zakonima umnogome uti~e na taj razvojni proces.

1 5 Ibid., str. 63.1 6 Ibid., str. 26.

naziva "~istom logikom". "^ista logika" sa svoje strane nema nikakvih dodirnih ta~aka sa psihologijom.

A na ~emu se onda zasniva mogu}nost jedne takve "~iste logike" i {ta je wen predmet? Po Huserlu, nauka, naro~ito teorijska, ispituje vezu istina, jer su one takvog karaktera da se mogu dedukovati iz jednog op{teg stava koji odre|uje datu oblast ispitivawa: "... carstvo istina nije nikakav neure|eni haos, u wemu vlada jedinstvo zakonitosti", ka`e on.17

Zadatak nauke se i sastoji u otkrivawu te veze istina u jednoj odre|enoj, posebnoj oblasti.

A ~ista logika, za koju se zala`e Huserl i koja, po wemu, ~ini najbitniju osnovu normativne logike, bavi se op{tim, u svim podru~jima va`e}im, odnosima jedne istine prema drugoj.

Zadatak ove ~iste logike jeste slede}i: 1) da ispita osnovne pojmove svake nauke kao takve: pojam, stav, istinu itd. i elementarne forme wihovog povezivawa, kao i wima korelativne pojmove predmeta, jedinstva, mno{tva, broja, odnosa, veza itd. I jedna i druga vrsta pojmova koji podle`u logi~kom ispitivawu odlikuje se time {to se u svojoj op{tosti odnosi na svako saznawe i na sve wegove predmete. 2) Op{ta logika ispituje, osim toga, zakone koji se zasnivaju u obema klasama kategorijalnih pojmova, kao i wihovo objektivno va`ewe, a time 3) razgrani~ava oblasti ispitivawa teorijskih nauka.

Huserl je u stvari poku{ao da potpuno odvoji subjektivne i objektivne uslove i komponente saznajnog procesa, pri ~emu je ono "subjektivno" u saznawu sasvim neopravdano sveo iskqu~ivo na psiholo{ku zakonitost, na ne{to nebitno, na "tehni~ka pravila" (i tu je donekle naseo psihologizmu, koji je tako o{tro kritikovao), a logi~ko je proglasio u potpunosti "objektivnim" i zavisnim od "ideje". Po{to je spro-vo|ewe takvog polaznog stava pri konkretnom ispitivawu postalo nemogu}e, Hu-serl je ispitivawe pojma, stava, istine (koji, u stvari, nisu samo "tehni~ka pravila", ali su u svakom slu~aju subjektivno-objektivne forme "specifi~no qudske ve{tine mi{qewa") nastojao da ukqu~i u "~istu logiku", pri ~emu je wihov karakter s obzirom na protivstav subjekt‡objekt ostao nerazja{wen. Delom su ti pojmovi (stav, istina itd.) objektivizovani, a delom im je pripisan "noeti~ki" karakter, {to opet ne eksplicira wihov objektivni ili subjektivni karakter, jer pojmovi "noeza" i "noema" u ovom delu nisu razja{weni i tek kasnije, dovedeni u vezu sa pojmom "transcendentalnog subjektiviteta", dobijaju odre|eni smisao.

Na svemu ovome zasniva se i Huserlovo strogo razgrani~avawe psiholo{kog akta su|ewa, koji se pokorava psiholo{kim zakonima zasnovanim na empiriji (Urteilsakt) od logi~kog sadr`aja suda (Urteilsinhalt) koji se pokorava samo zakonima "ideje" koju "odra`ava" (po{to taj "Urteilsinhalt" i nije ni{ta drugo do "datost objekta u mi{qewu"). Druga premisa ovog stava isto je toliko sporna koliko je prva ta~na. No, to je bilo do-voqno da argument u celini bude vrlo o{tro oru|e protiv izjedna~avawa psiholo{kih i logi~kih zakona, nose}i u sebi kao "racionalno jezgro" ispravno uo~enu razliku izme|u predmeta psihologije, koja prou~ava mi{qewe kao odre|enu formu realnog kretawa, i predmeta logike, koja izu~ava mi{qewe kao proces odraza ‡ dve strane koje su nesvodqive jedna na drugu. Zato je tako ubedqivo Huserlovo pobijawe stanovi{ta po kome su logi~ki zakoni "prirodni zakoni mi{qewa" (Lips, Zigvart) je-dnostavnim i za nas prihvatqivim argumentom ‡ da se ispitivawe kauzalnih veza, koje uslovqavaju nastajawe jednog psihi~kog akta poimawa, su|ewa itd, razlikuje od ocewivawa tog suda sa gledi{ta logi~kih zakona.18 Prihvatqiv je, donekle, argument kako bi, u slu~aju da su logi~ki i psihi~ki zakoni jedno, bilo uop{te neprihvatqivo da, recimo, po pravilima silogizma ikada do|emo do pogre{nih zakqu~aka.19 I sasvim is-pravno otkriva Huserl jednu od osnovnih gre{aka, na kojoj psihologizam u su{tini

1 7 Ibid., str. 15.1 8 Ibid., gl. II, § 22.1 9 Ibid., gl. VI, § 30.

po~iva, kad, kritikuju}i Milovu i Spenserovu interpretaciju stava protivre~nosti, ka`e: "Na mesto nepostojawa zajedni~ki istinitih stavova (Nichtzusammenwahrsein der Sätze) stavqa se realna nepodnosivost odgovaraju}ih akata su|ewa."20

U svojoj kritici psihologizma Huserl otkriva i izvesne ekvivokacije na kojima se ovaj zasniva.

Jer, ako logi~ke zakone proglasimo za prirodne zakone mi{qewa, onda postaje potpuno o~igledno da bi svako mi{qewe ‡ ako je uop{te mi{qewe ‡ moralo biti pravilno, jer bi odgovaralo svojim prirodnim zakonima i sa prirodnom nu`no{}u im se pokoravalo. Zbog apsurdnosti posledice pada i polazna pretpostavka. Ako se, ipak, pretpostavka nekako odr`ava, onda su delimice uzroci toga, po mi{qewu Huserla, iz-vesne ekvivokacije koje ne dozvoqavaju da se na prvi pogled uvidi kakav zakqu-~ak nu`no sledi iz pretpostavke jednakosti logi~kih i psihi~kih zakona.21

Glavne ekvivokacije bile bi: kad se ka`e da za svako mi{qewe va`i zakon protivre~nosti, onda se pod terminom "mi{qewe" podrazumeva "logi~ko mi{qewe", a definicija logi~kog mi{qewa bi glasila da je to ono mi{qewe koje se pokorava logi~kim zakonima, pa, prema tome, i zakonu protivre~nosti ‡ napravili smo krug i znamo isto toliko koliko smo znali i ranije. Ostaje jo{ uvek pitawe: {ta }emo sa mi{qewem koje je pogre{no, nelogi~no? Da li se ono odvija po zakonima i po kakvim?

Ista se gre{ka pravi kad se umesto o "mi{qewu" govori o "svesti", pa se pod tim terminom podrazumeva "normalna svest", ~ija bi definicija opet glasila da je to svest koja se pokorava logi~kim zakonima ‡ isti krug i isti rezultat.

Ka`e se: niko ne mo`e da prihvati protivre~nost, da poveruje u wu ‡ a pod tim "niko" misli se "niko razuman". A {ta je razuman ~ovek po na{em mi{qewu? Onaj ko se pridr`ava logi~kih pravila. ^ak ako pretpostavimo da je zaista psihi~ki nemogu}e verovati u dva otvoreno protivre~na suda (premda ta nemogu}nost postoji samo za ~oveka koji `eli, namerava da pravilno, tj. adekvatno objektu, misli) ‡ {ta je sa protivre~nostima kojih mi momentano nismo svesni, koje su sakrivene?

Kada se ka`e da je "nemogu}e" misliti protivre~no, onda se pojmu subjektivne nemogu}nosti (koja proizlazi iz saznawa pogre{nosti) podme}e pojam realne, zakonito uslovqene nespojivosti, {to treba da doka`e kako su logi~ki zakoni jednaki psihi~kim. Me|utim, jasno je da u psihologiji govorimo u stvari samo o onoj prvoj.

Ovim otkrivawem ekvivokacija (naravno, naivno bi bilo tvrditi da je tu re~ samo o ekvivokacijama, kao slu~ajnim logi~kim gre{kama) ‡ Huserl zapravo jo{ jednom ukazuje na to da je neodr`iva jedna od polaznih ta~aka psihologizma: da su logi~ki zakoni prirodni zakoni psihi~kog procesa mi{qewa. Pitawe najbitnije za logi~ko izu~avawe ‡ pitawe pravilnosti mi{qewa (ili, boqe re}i, wegove istinitosti) uvek je pitawe o objektu; na wega se ne mo`e odgovoriti ako se ostaje u okvirima same misli.

Isto je tako uspe{na Huserlova kritika shvatawa logike kao teorije evidencije.22

Psihologisti shvataju evidenciju kao izvesno subjektivno ose}awe ube|enosti koje prati svaki na{ pravilan sud i koje svako zna iz iskustva.23 Logika, kao teorija ovako psiholo{ki shva}ene evidencije, i sama bi morala da bude psiholo{ka nauka, koja bi ispitivala uslove pod kojima se ose}aj evidencije pojavquje ili ne pojavquje.

Me|u uslovima tako shva}ene evidencije ‡ odgovara Huserl ‡ ima i logi~kih, ali ve}ina ih je takvog karaktera da ne mogu spadati u domen logike: koncentracija, sve`ina, uve`banost, poznavawe doti~ne oblasti itd. Me|utim, ono pozitivno izlagawe, koje Huserl nudi nasuprot ovakvoj teoriji evidencije, potpuno je nezadovoqavaju}e. Psihologisti, po wemu, ne gre{e u tome {to ose}awu evidencije pripisuju neku va`-

2 0 Ibid., str. 81.2 1 Ibid., gl. V, § 27.2 2 Ibid., gl. VIII, § 49.2 3 Zigvart, na primer, evidenciju obja{wava ovako: "svest da mi iz datih pretpostavki nismo mogli da

mislimo druk~ije nego {to mislimo" ‡ Logik, I kwiga, str. 15.

nost za logiku, nego u tome {to evidenciju shvataju psiholo{ki, a ona, po Huserlu, ima "idealan" karakter: "najsavr{enija oznaka pravilnosti je evidencija ‡ ona za nas va`i kao neposredna unutra{wost (Innewerden) same istine"24 i "evidentni sud je svest originalne datosti".25

Huserl ne uvi|a da, bilo kako tuma~ili evidenciju, weno prisustvo ili odsustvo vrlo malo govori u korist ili na {tetu istinitosti jednog stava, jer, kona~no, razli~itim qudima i razli~itim epohama vrlo razli~iti stavovi izgledaju "evidentni".

Huserlo zatim razmatra Mahove i Avenarijusove stavove ‡ kao jedan oblik psihologizma. Iza svih laskavih priznawa plodnosti osnovnih ideja Maha o ekonomi~nosti mi{qewa Huserl ograni~ava wihovo va`ewe na podru~je "psihi~ke antropologije" i priznaje wihovu va`nost samo za normativnu logiku. Svako primewivawe tih principa istra`ivawa u domenu ~iste logike ponovo bi dovelo do psihologizma. Kad se to ho}e izvr{iti ‡ onda se o~igledno brka tendencija za racionalizovawem, za deduktivnim izvo|ewem, kao logi~ka tendencija, sa biolo{kom tendencijom prilago|avawa. I jo{ ne{to: "Idealno va`ewe normi je pretpostavka svakog smisaonog pri~awa o ekonomiji misli, dakle, ono nije posledica u~ewa o ovoj ekonomiji. Mi odmeravamo empirijsko mi{qewe prema idealnom."26

Tako Huserl u borbi protiv empirista nagla{ava jedan va`an moment, ali zaboravqa da u realnom misaonom procesu mi odmeravamo isto toliko empirijsko prema "idealnom" kao i "idealno" prema empirijskom, te wegov argument ostaje idealisti~ki jednostran.

Uz izvesne rezerve mogla bi se prihvatiti i Huserlova kritika psihologizma kao antropolo{kog relativizma. No, zanimqivo je pogledati {ta sve Huserl smatra skepticizmom i relativizmom. Skepti~ke su sve one teorije "~ije teze ili izri~ito tvrde, ili analiti~ki u sebi sadr`e, da su logi~ki ili noeti~ki uslovi za mogu}nost jedne teorije uop{te ‡ la`ni",27 jer jedna takva teorija, dokazuju}i nemogu}nost pravilnosti bilo kakve teorije, dovodi u pitawe svoje vlastite osnove i svoju pravilnost. Ali, za Huserla je nemogu}, apsurdan samo onaj skepticizam koji potkopava temeqe na{eg saznawa, koji sumwa u wegovu vrednost, dok ona vrsta skepticizma koja podvrgava sumwi postojawe spoqa{weg sveta, skepticizam koji on naziva "metafizi~kim", ne nosi u sebi protivre~nost i wegova opravdanost ili neopravdanost, po Huserlu, zavisi samo od ubedqivosti argumenata kojima se brani. Mislim da kritika ovakvog stava nije potrebna.

A {ta je relativizam? Svako ono u~ewe "koje ~isto logi~ke principe bilo kako izvodi iz ~iwenica". "Dakle, druge ~iwenice ‡ drugi logi~ki zakoni; isto bi tako i ovi bili, dakle, slu~ajni, oni bi bili samo relativni prema ~iwenicama koje bi ih zasnivale"28 ‡ zgra`ava se Huserl, jer je u wegovom sistemu takva tvrdwa vi{e nego nemogu}a.

Specijalnom vrstom relativizma mo`emo smatrati subjektivizam, koji istinu ~ini zavisnom ne od ~iwenica realnog spoqnog sveta, nego od subjekta koji saznaje. Individualni subjektivizam (za koji Huserl s pravom ka`e da se sa "punom ozbiqno{}u te{ko mo`e prihvatiti") bilo bi stanovi{te po kome je kriterijum istine u ~oveku kao pojedincu, antropolo{ki subjektivizam je, pak, onaj po kome bi ono "{to mi zovemo istinom bilo zavisno od konstitucije specie homo i zakona koji wime upravqaju".29

U svojoj kritici "antropolo{kog relativizma" Huserl ide tako daleko da i sámo Kantovo stanovi{te, premda ne izri~ito, progla{ava za relativizam: "Svako u~ewe koje ~isto logi~ke zakone shvata ili na na~in empirista kao empirijske psiholo{ke

2 4 Ibid., str. 13.2 5 Ibid., str. 190.2 6 Ibid., str. 208.2 7 Ibid., str. 112.2 8 Ibid., str. 122.2 9 Ibid., str. 120.

zakone, ili ih na na~in apriorista mawe ili vi{e mitski svodi na izvesne "prvobitne forme" na "na~in funkcionisawa" (qudskog) razuma, na "svest uop{te" kao (qudski) vrsni razum, na "psihofizi~ku konstituciju" ~oveka, na intellectus ipse, koji kao uro|eni (op{te~ove~anski) umetak prethodi fakti~kom mi{qewu i celokupnom iskustvu ‡ jeste eo ipso relativisti~ko ‡ i to kao specifi~an relativizam.30 Ili, jo{ odse~nije: "Uostalom, ne spada samo Lange, nego jedan dobar deo kantijanizuju}ih filozofa u sferu psihologisti~ke teorije saznawa, ma kako malo bi oni `eleli tu re~. Transcen-dentalna psihologija je ipak psihologija."31

Posledwi argument bi se kasnije mogao okrenuti i protiv samog Huserla! Jer je i on u svom kasnijem razvoju do{ao do tvr|ewa da svest konstitui{e su{tine; {to je ta svest, po Huserlu, ne samo qudska, nego nekakva "svest uop{te", ne mewa mnogo su{tinu stvari.

Zakqu~ne primedbe

Moglo bi mi se prigovoriti {to Huserlov stav tretiram kao objektivnoidealisti~ki. Pored toga {to navedeni stavovi govore sami za sebe, du`na sam ~itaocima par obja{wewa.

Svi se interpretatori Huserla, naime, sla`u da je Huserl tokom svog dugog rada na filozofiji od Filozofije matematike do Kartezijanskih meditacija svoje stavove mewao. Ta se wegova evolucija interpretira, dodu{e, veoma raznoliko ‡ po~ev od uzimawa u obzir wegovih prvih dela (Filozofija matematike, a kod nekih interpretatora i prvog dêla Logi~kih istra`ivawa) do suprotnog tvr|ewa, da je on ve} u Filozofiji matematike ispoqio sve glavne karakteristike svoje filozofije; od zamerke da je drugi deo Logi~kih istra`ivawa ponovo uskrsnuo psiholo{ka ispitivawa logi~kog, koja su u prvom delu tako o{tro pobijena, do nasilnog konstruisawa apsolutne konsekventnosti Huserlovog razvoja. Odlu~uju}e je, pak, slede}e: Huserl je svoju kritiku psihologizma tako zao{trio i nasuprot woj tako isticao nezavisnost istine od ~oveka i wegovog intelekta (a uporedo sa tim nigde u prvom delu Logi~kih istra`ivawa nije objasnio {ta podrazumeva pod "objektivnim"), da se wegov stav i mo`e i mora shvatiti kao jedna varijanta objektivnog idealizma. Jedini izuzetak ~ine mesta gde Huserl, govore}i o logi~kim uslovima evidencije, ka`e da oni va`e za "svaku mogu}u svest"32 i gde govori o noeti~kim uslovima saznawa. Ta mesta poznavalac kasnijih Huserlovih stavova mo`e da shvati kao wihovu anticipaciju. Druk~ije nije ni moglo da bude: da bi kritika psihologizma bila efikasna, Huserl je nagla{avao ‡ i to preterano nagla{avao ‡ nezavisnost objektivne istine od na~ina na koji je mi shvatamo.

Takav stav je imao svojih te{ko}a. Jedna od wih su metafizi~ke konsekvence koje slede iz priznawa egzistencije "istine po sebi" (sli~no "carstvu va`ewa" Badenske {kole), i to u vreme kad je metafizika bila prili~no nemoderna. Druga se sastojala u tome {to se, ako se odvoji psiholo{ko kao "tehni~ka pravila specifi~no qudske ve{tine mi{qewa", dakle, kao nebitno za proces saznawa, ~itava su{tina logi~kog prenosi na stranu objekta mi{qewa ‡ prema tome, u izvesnoj meri su`ava i negira do-men ~isto logi~kih ispitivawa ili im se pripisuje ne`eqeni metafizi~ki, "ontolo{ki" zna~aj.

Huserl je takve te{ko}e kasnije nastojao da izbegne uvo|ewem pojma "transcendentalnog subjektiviteta" i to je prelaz na pozicije subjektivnog idealizma, jer se predmet saznawa ~ini zavisnim od subjekta (i konstitui{e u toku ~iste svesti), s tom razlikom {to se taj subjekt shvata ne samo kao nadindividualan ("kao vrsni qudski razum", kako bi rekao Huserl), nego i kao nadqudski ("svaka mogu}a svest"). Me|utim, {ta mi znamo o jednom subjektu i o

3 0 Ibid., str. 124.3 1 Ibid., fusnota na str. 93.3 2 Ibid., str. 187.

jednoj svesti koja nije qudska? Kao {to vidimo, ovde je prona|en domen ~isto logi~kih ispitivawa (bar sa stanovi{ta Huserla), ali je sada predmet, objekt saznawa, kao nezavisno od nas postoje}a egzistencija, stavqen pod znak pitawa.

Uporedo sa tim mewalo se i definisawe pojma istine. Videli smo da je istina, u prvom delu Logi~kih istra`ivawa, definisana kao ideja nezavisna od akata saznawa u kojima se shvata. Kasnije Huserl smatra i za samu istinu da se konstitui{e u toku ~iste svesti kao rezultat akata ispuwavawa.

Ova druga etapa (karakteristi~na za samu fenomenolo{ku metodu) po~iwe ve} od II dela Logi~kih istra`ivawa, koji je iza{ao godinu dana kasnije. Utoliko su u pravu autori, kao, na primer, Beker,33 kad izme|u I i II dela Logi~kih istra`ivawa vide bitnu razliku.

Tako, ako bi se tretirao Huserlov stav u celini, on bi mogao biti okarakterisan kao specifi~an spoj objektivnog i subjektivnog idealizma ‡ pri ~emu su bile nagla{avane ~as jedne, ~as druge komponente. Ali, ukoliko je u pitawu kritika psihologizma, koja je gotovo u celosti izvedena u prvom delu Logi~kih istra`ivawa, za wu se mora konstatovati da je vo|ena sa pozicija prete`no objektivnog idealizma, {to je i davalo snagu wenim argumentima. Jer, o istinitosti mi{qewa ne mo`e biti govora, bar ne nekog ozbiqnog, nau~nog, ukoliko se to pitawe ne pove`e sa odnosom prema predmetu, objektu, koji se odra`ava, saznaje (karakter toga objekta je ve} sasvim posebno pitawe).

3 3 Becker, Kant-Studien, XXXV.

Da li je Huserlova filozofija jezika aktualna?

Ako je naslov ovog napisa upitan, onda je to pre svega iz provokativnih razloga: zbog one pomodne uobra`enosti kojoj izgleda da ono {to je re~eno pre vi{e od sedamdeset godina mora biti ne{to staromodno i zastarelo. Zar Huserl ima {ta da nam ka`e o jeziku danas, posle Vitgen{tajna, ^. Morisa, Ostina, Rajla, ^omskog i drugih koji su rekli ili upravo govore "posledwu re~"?

A ako je taj napis du`i nego {to na prvi pogled deluje kao neophodno, onda je to pre svega iz informativnih razloga: zbog toga {to se na neki na~in uobi~ajilo da se pojam semantike, odnosno sámo bavqewe jezikom kao predmetom filozofije vezuje za anglosaksonsku filozofsku tradiciju, odnosno za logi~ki pozitivizam i pragmatizam. Ta ukorewena navika asocijativno povla~i za sobom i potpuno pogre{nu predstavu kako je ~itava semantika empiristi~ki, pozitivisti~ki i antimetafizi~ki usmerena. Malo je onih koji vode ra~una o kontinentalnim verzijama filozofije jezika, pre svega o Huserlu, Fregeu i Tvardovskom (a sa wim i o ~itavoj Lavovsko-var{avskoj {koli), pa i o ne{to kasnijim misliocima, kao {to su Kasirer ili Biler.

S druge strane, ono {to se pre svega vezuje za Huserlovo ime jeste wegova fenomenolo{ka metoda i sve ono {to se odnosi na wegovo op{te filozofsko stanovi{te, po{to se to op{te filozofsko stanovi{te ‡ s dosta razloga ‡ kvalifikuje kao idealisti~ko i spekulativno, na neki na~in se podrazumeva da ni ono {to je u okviru takvog stanovi{ta re~eno o nekim posebnim problemima nema neku ve}u vrednost, pa se i to zanemaruje ili se pak smatra da se opravdana kritika op{teg stanovi{ta ‡ na principu toto pro pars ‡ odnosi i na sve posebne aspekte tog stanovi{ta.

Ovaj napis je stoga koncipiran tako da skrene pa`wu na neke Huserlove ideje o jeziku, zna~ewu, gramatici, koje, kako se autoru ~ini, nisu neinteresantne. Bilo da imaju istorijsku vrednost (u tom smislu {to su sada uglavnom op{teprihva}ene i neproblemati~ne), bilo da podsti~u na neke mogu}e pravce razmi{qawa, bilo da su aktualizovani u nekim savremenim pravcima koji ni ne priznaju svoju eventualnu srodnost sa Huserlom.

Ono osnovno i glavno {to Huserl ka`e o problemima jezika i zna~ewu nalazi se u Logi~kim istra`ivawima,1 u sklopu wegovog napora da odredi predmet logike. Tome prethodi o{tra kritika psihologizma, onog istog psihologizma koji je i sâm Huserl zastupao u svojoj Filozofiji aritmetike (1891) i koji je u me|uvremenu napustio, delimi~no pod uticajem polemike sa Fregeom. Ta kritika je tako radikalna da se u we-nim okvirima i sâm Kantov apriorizam progla{ava jednom varijantom psihologizma, jer, po mi{qewu Huserla, Kant smatra apriornim, konstitutivnim elementima saznawa ono {to je naprosto zajedni~ko za sve qude, tj. do ranga apriornog uzdi`e ono {to je konstanta qudske, i samo qudske, psihe. Me|utim, dok apriorno jeste zajedni~ko, konverzija ne va`i: ne mora biti sve ono {to je zajedni~ko u isto vreme i apriorno. Tako Huserl dolazi do svog pojma apriornog, kao onog {to proisti~e iz samog pojma subjekta, nezavisno od empirijskih zajedni~nosti i nezavisno od toga da li su ti subjekti uop{te qudske jedinke ili nisu. Analizom pojma "subjekt" dolazimo do apriornih odlika svakog saznawa. Jedna od takvih osnovnih apriornih odlika jeste intencionalnost svesti. Svaki subjekt je subjekt po tome {to je wegova svest usmerena na ne{to {to nije ni on sâm, ni wegova svest, ona je usmerena na svoj predmet; tako se konstitui{e pojam predmetnosti, ali, naravno, ne i neki, bilo kakav realan, egzistentan predmet.2

1 Logische Untersuchungen, prvo izdawe, 1900-1901.2 Naravno, ova moja interpretacija Huserla nije jedina mogu}a, a jo{ mawe jedina ispravna. Ciq ove

interpretacije nije ni potpuna istorijska vernost, ni ula`ewe u probleme eventualne kasnije evolucije Huserlovih pogleda; ciq mi je bio takva interpretacija koja bi maksimalno otvarala probleme i pru`ala mogu}nost da se neke Huserlove ideje uzmu kao podsticaji za razmi{qawe.

Ovo je op{ti okvir u kojem on pristupa problemima jezika i zna~ewa. Najpre se Huserl takore}i "pravda" {to problemima jezika i zna~ewa posve}uje toliko pa`we. Iz toga se mo`e videti koliko je to u wegovo vreme, za razliku od dana{weg, jo{ uvek neuobi~ajena procedura. To opravdawe Huserl pronalazi u uverewu da se samo pomo}u pripremnih razmatrawa o jeziku mogu otkriti pravi objekti logi~kog istra`ivawa, budu}i da se "~itavo teoretsko istra`ivawe ‡ mada se nipo{to ne kre}e samo u izra`enim aktovima, niti pak u celovitim iskazima ‡ ipak vrhuni u iskazima".3

Zanimqivo je da Huserl jo{ uvek okleva da vezu izme|u jezika i mi{qewa prizna za nu`nu i, sasvim suprotno svojoj vlastitoj metodi, u ovom slu~aju se oslawa na puku empirijsku datost te veze: "Bez obzira na to da li je spoj mi{qewa i govorewa, na~in pojavqivawa zavr{enog suda u formi tvr|ewa, nu`an iz su{tinskih razloga ili nije, u svakom slu~aju je sigurno da bi se sudovi koji pripadaju vi{im intelektualnim, naro-~ito nau~nim oblastima, te{ko mogli ostvariti bez jezi~kog izraza", ka`e Huserl.4

Jedna od osnovnih pretpostavki iz kojih izrasta Huserlovo shvatawe jezika i zna~ewa jeste razlikovawe mi{qewa, poimawa, su|ewa u psiholo{kom smislu i misli, pojmova, sudova u logi~kom smislu, dakle razlikovawe realnog mi{qewa od idealne misli. Mi{qewe o nekom odre|enom predmetu, kao realni proces, mo`e se odvijati u glavama mnogih pojedinaca, i to u svakoj od wih na druga~iji, individualni na~in; ali ono {to se pri tome misli jeste jedno isto. To nije ne{to samo zajedni~ko, nego jedno i identi~no, jedna idealna jedinica koja se naziva "misao u logi~kom smislu" (u logi~kom smislu, jer jedino ta idealna jedinica mo`e biti objekt istra`ivawa logike, i jedino o woj se mo`emo pitati da li je istinita ili la`na). To jedno je realizovano u mno{tvu, ono je jedan moment u svakom konkretnom, realnom aktu mi{qewa: logi~ko se javqa u psiholo{kom, a ne negde izvan wega ({to bi, po Huserlovom mi-{qewu, bila metafizika); zadatak je ~iste fenomenologije misaonih i saznajnih do`ivqaja da konkretno jedinstvo realnih akata mi{qewa analizom razlu~i, izdvoji iz wega to idealno, i tako radikalno otkloni svaku mogu}nost psihologizma.

"^istog logi~ara interesuje primarno i u pravom smislu ne psiholo{ki sud, tj. konkretni psihi~ki fenomen, nego logi~ki sud, tj. identi~no zna~ewe iskaza, koje je jedno nasuprot mno{tvu deskriptivno vrlo razli~itih do`ivqaja su|ewa", ka`e Huserl.5 Tako su objekti koje logika ima da istra`uje dati pre svega u obliku zna~ewa jezi~kih tvorevina.

Polaze}i od ovih osnovnih pretpostavki, Huserl pristupa konkretnoj analizi raznih problema vezanih za zna~ewe. On zapo~iwe od toga da su termini obi~nog jezika, pomo}u kojih se govori o zna~ewu, krajwe vi{esmisleni. Tako se termini "izraz" (Ausdruck) i "znak" (Zeichen) ~esto upotrebqavaju kao sinonimi, a i sâm glagol "izra`avati" (ausdrücken) ima nekoliko zna~ewa. Da bi se uneo neki red u tako proizvoqnu terminologiju, Huserl otpo~iwe sa analizom pojma znaka i izdvaja grupu znakova koje naziva "pokazateqima" (Anzeichen).6 Ta vrsta znakova ukazuje ili pokazuje na ne{to, na neki predmet izvan sebe samih, na ne{to {to nisu oni sami ‡ naravno, ovu svoju funkciju oni vr{e samo onda i tamo "kada i gde oni stvarno slu`e kao pokazateqi za ne{to nekom misaonom bi}u".7 Kao {to vidimo, ovde Huserl odre|uje pokazateqe jednom tro~lanom relacijom: pokazateq ukazuje nekom misaonom bi}u, na neki predmet izvan sebe. Ta tro~lana relacija se obi~no vezuje za ime Persa (Peirce), kao prvog koji ju je jasno formulisao. Sigurno je da vremenski prioritet pripada Persu i da je preko teoreti~ara koji su mu misaono bliski (Djuija i ^. Morisa) u{la u literaturu i postala op{te prihva}ena. Me|utim, prili~no je izvesno da ju je Huserl otkrio nezavisno od Persa.8

3 Logische Untersuchungen, III izdawe, str. 3.4 Ibidem, str. 4.5 Ibidem, str. 4.6 Mo`da bi originalu vi{e odgovarala re~ "ukazateq" (ono {to ukazuje), ali je ona u na{em jeziku

neuobi~ajena.7 Ibidem, str. 25.

Za sve pokazateqe je, po Huserlovom mi{qewu, zajedni~ko "da bilo koji predmeti ili stawa stvari o ~ijem postojawu (Bestand) neko ima aktualno znawe, tom nekom ukazuju na postojawe odre|enih drugih predmeta ili stawa stvari, i to u tom smislu da uverewe o bi}u (Sein) jednoga (tj. predmeta-pokazateqa, S. K.) taj neko do`ivqava kao motiv (i to kao nesiguran motiv) za uverewe ili pretpostavku o bi}u onog drugog."9 Ta veza izme|u pokazateqa i onoga na {ta on ukazuje nije logi~ki nu`na, ona, po mi{qewu Huserla, po~iva na ra~unu verovatno}e i na eventualnom uvi|awu realnih kauzalnih veza, a na~in wenog do`ivqavawa u svesti subjekta jeste asocijacija izme|u pokazateqa i onoga na {ta on ukazuje.

Pristupimo li analizi qudskog jezika sa takvim modelom tro~lane relacije: pokazateq‡subjekt‡predmet, onda }emo, po mi{qewu Huserla, ubrzo otkriti da taj model nije dovoqan da se pomo}u wega objasni zna~ewe jezi~kih izraza. Kada neko izgovori ili napi{e neku re~enicu, npr. "Zbir uglova u trouglu je 180", onda je fizi~ka strana te re~enice (skup zvukova ili {ara na papiru) ‡ pokazateq, onaj koji re~enicu ~uje ili pro~ita jeste subjekt kome ta re~enica ukazuje na ne{to; to "ne{to" je aktualno fizi~ko stawe drugog subjekta koji je tu re~enicu izgovorio ili napisao. Dakle, re~enica mo`e da bude shva}ena kao pokazateq nekog aktualnog, realnog, hic et nunc datog psihi~kog stawa i u obi~nom govoru se ~esto pod izra`avawem podrazumeva upravo to. Me|utim, ostaje ne{to {to ovakvom analizom uop{te nije iskazano: ostaje odnos te re~enice prema misli u idealnom smislu (koja je, kao {to se se}amo, identi~na u svim mnogobrojnim ~inovima, su|ewima i iskazi-vawima) i ostaje odnos te re~enice prema predmetu o kome se u woj govori.

One predmete koji, pored funkcije pokazateqa, imaju jo{ i ove dve dimenzije Huserl naziva "izrazima"; on je potpuno svestan da se ta wegova upotreba termina "izraz" ne poklapa sa onom iz svakodnevnog govora. Jer, u svakodnevnom govoru se npr. ka`e da suze izra`avaju tugu ili bol, ali su za Huserla oni samo "ispoqavawa" (Äußerungen), a ne izrazi, utoliko {to funkcioni{u kao pokazateqi, me|utim, nedostaje im ono {to Huserl naziva "zna~ewskom intencijom". Samo oni predmeti u kojima je realizovana zna~ewska intencija, predmeti koji imaju odnos prema misli u idealnom ili logi~kom smislu jesu za Huserla izrazi i samo oni poseduju zna~ewe. Za Huserla je izraz "svaki govor i svaki deo govora kao i svaki znak koji je su{tinski iste vrste".10

Stoga Huserl, umesto neprecizne i vi{esmislene re~i "izra`avati", koja zna~i ~as odnos re~i i re~enica prema psihi~kom stawu subjekta koji ih izgovara, ~as odnos prema misli u idealnom smislu, ~as odnos prema predmetu o kome se misli i govori, uvodi slede}e termine:

1) Kada izgovoreni ili napisani verbalni znak slu`i kao pokazateq aktualnog realnog psihi~kog stawa, onda je on "manifestacija" (Kundgabe) tog stawa; on obavqa funkciju manifestovawa (kundgebende Funktion).

2) Odnos verbalnog znaka prema sadr`aju (Inhalt) tog psihi~kog stawa, odnosno prema misli u logi~kom smislu jeste zna~ewe ili smisao (Bedeutung, Sinn).11

3) Odnos verbalnog znaka prema predmetu na koji se ta misao odnosi jeste imenovawe (Nennung).

Ono najzanimqivije ‡ a mo`da i najte`e za razumevawe i korektnu interpretaciju ‡ {to Huserl ima da ka`e o problemima zna~ewa nalazi se upravo ovde, kada se on upu{ta u razmatrawa me|usobnih odnosa ovih dimenzija jednog verbalnog znaka.

Ali, najpre da se malo detaqnije upoznamo sa onim {to Huserl podrazumeva pod zna~ewem, odnosno zna~ewskom intencijom. On vrlo o{tro kritikuje poku{aje da se zna~ewe defini{e kao predstava o predmetu koja se asocijativno povezuje sa opa`ajem nekog verbalnog znaka (protiv psihologizma u teoriji zna~ewa), kao i

8 Godine 1900, kada je Huserl pisao svoja Logi~ka istra`ivawa, dela Persa nisu bila poznata van Amerike, a ni u samoj Americi nisu bila popularna.

9 Ibidem, str. 25.1 0 Ibidem, str. 30.1 1 Huserl izri~ito napomiwe da ova dva termina upotrebqava kao sinonime i kritikuje Fregeovo

razlikovawe u spisu "Über Sinn und Bedeutung" (1892) kao neadekvatno uobi~ajenim zna~ewima tih re~i.

nastojawa da se zna~ewe shvati kao ose}awe poznatosti koje prati percipirawe nekog verbalnog znaka (protiv Rila i Hefdinga). Zna~ewe ili sadr`aj misli je za wega ne{to nesvodqivo, ne{to {to se ne daje definisati pomo}u drugog, ne{to {to prosto nalazimo u svesti i mo`emo ga samo korektno opisati. Zna~ewe nije ni predmet na koji se misao odnosi, ni individualni akt pridavawa zna~ewa (Akt des Bedeutens), zna~ewe je ono idealno {to postoji po sebi i {to mi nalazimo u izrazima jezika; "bi}u po sebi odgovaraju istine po sebi, a ovima opet fiksirani i jednozna~ni iskazi po sebi", ka`e Huserl.12

Otuda zna~ewe i nije ne{to ~ija bi egzistencija zavisila od psiholo{kih realnih akata pomo}u kojih se verbalnim znacima pridaju zna~ewa ili kojima se verbalni znaci razumeju. Huserl ide tako daleko da tvrdi kako postoje zna~ewa koja ne samo da nikad nisu bila vezana za neki qudski verbalni znak nego, usled ograni~enosti qudskog saznawa, nikada ni ne}e biti realizovana na taj na~in. Ako, ipak, ka`e da ona postoje, onda on to shvata na slede}i na~in: zna~ewa (kao, uostalom, i sve {to postoji po sebi, kao sve ono o ~emu apriorno znamo), va`e i predstavqaju ~iste mo-gu}nosti koje se mogu realizovati ili ne realizovati, {to ne uti~e na wihovo idealno bi}e.

Dakle, ta idealna zna~ewa su ono po ~emu verbalni znaci qudskih jezika ne{to zna~e; jedino kroz odnos prema tim idealnim zna~ewima ostvaruje se razumevawe verbalnih znakova.

Zna~ewe je ne{to {to po svojoj su{tini smera na predmet, {to je upravqeno na predmet, ali je i ta wegova usmerenost ne{to {to je u krajwoj liniji samo mogu}nost. Realizacija te mogu}nosti je "ispuwewe zna~ewa" (Bedeutungserfüllung), ali razlika izme|u izraza ~ije je zna~ewe "ispuweno" i onih kod kojih to nije slu~aj jeste razlika u saznajnoj ulozi, a ne razlika u samom zna~ewu; "u zna~ewu se konstitui{e odnos prema predmetu. Dakle, upotrebqavati jedan izraz sa smislom ili odnositi se, izra`avaju}i se, prema predmetu jeste jedno isto. I to uop{te ne zavisi od toga da li predmet egzistira ili je fiktivan, ako ne i sasvim nemogu}", ka`e Huserl.13

Iz ovako koncipirane ideje o tome {ta je zna~ewe Huserl izvla~i va`ne konsekvence:

1) Neophodnost razlikovawa zna~ewa izraza od predmeta za koji je taj izraz ime, a otuda i razlikovawa vi{esmislenih izraza od onih koji mogu da imenuju vi{e predmeta (ali zadr`avaju isti smisao) i uo~avawa da izrazi koji imaju razli~ita zna~ewa mogu da se odnose na isti predmet (Huserlov primer: pobednik kod Jene ‡ pobe|eni kod Vaterloa).14

2) Primat zna~ewa prema imenovawu predmeta;15 svaki izraz ima zna~ewe (jer ina~e nije izraz), mada nije obavezno da se odnosi na neki realan predmet; da li se neki izraz odnosi na predmet i na koji se predmet odnosi, mo`e se znati tek onda kada se taj izraz razume, tj. kada se zna wegovo zna~ewe.

3) Neophodnost razlikovawa zna~ewa koja imaju samo zna~ewsku intenciju, od onih koja, pored toga, imaju i ispuweno zna~ewe; ova druga su neuporedivo va`nija po svojoj saznajnoj funkciji.

4) Koncepciju po kojoj besmislenih izraza uop{te ni nema. "Samom pojmu izraza pripada to da on ima zna~ewe... Besmislen izraz, dakle, strogo govore}i, uop{te i nije izraz; u najboqem slu~aju to je ne{to {to kao da pola`e pravo da bude izraz ili izgleda kao da je izraz, dok pri bli`em razmatrawu uop{te nije to. Tu spadaju artikulisane zvukovne tvorevine koje zvu~e sli~no re~ima kao abrakadabra, a s

1 2 Ibidem, str. 90.1 3 Ibidem, str. 54.1 4 Ovo razlikovawe, u druk~ijoj terminologiji, nalazimo kod Fregea, u ve} pomenutom spisu "Über

Sinn und Bedeutung". Kod wega termin "Sinn" odgovara zna~ewu u Huserlovom smislu, a "Bedeutung" odnosu prema predmetu, odnosno imenovawu.

1 5 Na tom mestu Huserl izri~ito kritikuje shvatawa po kojima su zna~ewe i imenovawe nezavisne paralelne funkcije, pripisuju}i to shvatawe Tvardovskom u wegovom spisu Zur Lehre vom Inhalt und Gegenstand der Vorstellungen (1894).

druge strane, to su kompleksi stvarnih izraza kojima ne odgovara nikakvo vlastito zna~ewe, dok izgleda ‡ prema na~inu kako se spoqa{we predstavqaju ‡ da pretenduju na wega, npr. zeleno je ako."16

Tom pitawu ‡ smislenosti i besmislenosti ‡ Huserl posve}uje izuzetnu pa`wu, po{to je povezano sa wegovim daqim izvo|ewem razlike izme|u gramatike i logike. Stoga on pa`qivo analizira i razloge koji dovode do toga da se izrazi kao {to su npr. "zlatno brdo" ili "okrugli kvadrat" smatraju za besmislene. Prvi razlog, po wegovom mi{qewu, le`i u tome {to se me{a zna~ewska intencija (kao usmerenost prema predmetu) sa ispuwenim zna~ewem (kao fakti~kim odnosom prema egzistentnom predmetu). Ako se zna~ewska intencija interpretira kao odnos prema egzistentnim predmetima, {to ona, kao {to smo videli, nije, onda se olako iz nepostojawa predmeta imenovanog nekim izrazom izvodi zakqu~ak da je izraz besmislen.

S druge strane se prava besmislenost (echte Bedeutungslösigkeit, ili ono {to }e Huserl u slede}im poglavqima nazvati Unsinn) vrlo ~esto me{a sa "apriornom nemogu}no{}u ispuwenog smisla". I jedno i drugo tuma~ewe, koja dovode do me{awa besmislica i izraza sa neispuwenim zna~ewem dolaze otud {to se obi~no pitawa zna~ewa postavqaju u vezi sa onim izrazima koji igraju najzna~ajniju ulogu u saznawu i kod kojih se zna~ewska intencija ispuwava uvidom (mit Anschauung erfüllt)" ... a, po{to se u ispuwenom jedinstvu akt intencije poklapa sa aktom ispuwewa ... onda se lako dolazi do privida kao da izraz tek ispuwewem prvi put do-bija zna~ewe.17

Huserl, kako vidimo, uporno insistira na razlici izme|u verbalnih tvorevina koje samo izgledaju kao izrazi i koje on naziva besmislicama (Unsinn) i izraza koji, dodu{e, imaju zna~ewe, pa im stoga odgovaraju neka zna~ewa u "svetu"18 idealnih zna~ewa, ali su wihova zna~ewa u sebi protivre~na, pa ih stoga sa apriornom nu`no{}u do`ivqavamo kao zna~ewa kojima ne mogu odgovarati realni, egzistentni predmeti; ovakve izraze Huserl naziva formalnim apsurdom (formale Absurdität) ili analiti~ki protivsmislenim izrazima (analytische Widersinn).

Na ovom razlikovawu Huserl zasniva i distinkciju izme|u onoga {to on naziva ~istom gramatikom (ili ~isto logi~kom gramatikom, da bi, kako sâm ka`e, podvukao wen formalni karakter) i logike. ^ista gramatika ima da razgrani~i oblast smislenosti (ili "svet" zna~ewa) od besmislenog; ona ima da nam pru`i "mogu}e forme zna~ewa".19 Logika, daqe, ima da se brine o tome koje su od tih mogu}ih formi primenqive na realan svet, tj. da izlu~i one koje to nisu u stawu iz formalnih i apriornih razloga.

Zadatak koji Huserl postavqa ~istoj gramatici on sâm smatra prakti~no bezna~ajnim, ali od velikog teorijskog zna~aja. On je prakti~no bezna~ajan, jer smo pri upotrebi jezika retko kada u prilici da prekr{imo zakone ~iste gramatike. Oni su suvi{e elementarni i op{te prihva}eni; niko ko poznaje neki jezik nije u prilici da ka`e "zeleno je ako". Ali, ba{ zato {to su elementarni i samorazumqivi, {to se uvek po wima upravqamo, mi i ne ose}amo wihovo va`ewe, a otuda se javqa zabluda da je gramatika deskriptivna empirijska nauka koja nema apriornih osnova. Upravo zato svojoj ~istoj gramatici Huserl pripisuje tako veliki teorijski zna~aj, jer se tek otkrivawem tih elementarnih gramati~kih distinkcija pokazuje kako jezik ima ne samo fiziolo{ke, psiholo{ke, kulturno-istorijske osnove, nego i apriorne osnove.

Kako Huserl zami{qa te apriorne osnove jezika, kojima ima da se bavi ~ista gramatika? On polazi od jedne distinkcije koja je poznata jo{ iz sredweg veka ‡ distinkcije izme|u kategorematskih i sinkategorematskih izraza, i pokazuje kako gramati~ari do sad nisu uspeli da daju adekvatne definicije za te dve vrste izraza. Po wegovom mi{qewu, ta distinkcija je spoqa{wi izraz jedne dubqe razlike: razlike izme|

1 6 Ibidem, str. 51.1 7 Ibidem, str. 56.1 8 Izraz "svet" i sâm Huserl stavqa pod navodnice.1 9 Ibidem, str. 294.

u samostalnih i nesamostalnih zna~ewa,20 a ova posledwa je osnova za utvr|ivawe zna~ewskih kategorija u ~ijem se me|usobnom odnosu koreni mno{tvo apriornih zakona zna~ewa.

Huserl smatra da se na taj na~in izri~ito i jasno pokazuje da je opravdana ideja univerzalne gramatike, koja je koncipirana u okviru racionalizma XVII i XVIII veka, jer, kada se upitamo za{to su u nekom jeziku izvesni spojevi re~i dozvoqeni, a neki drugi zabraweni, deo razloga }emo na}i u empirijskim ~iwenicama, u jezi~kim navikama neke govorne sredine, u onome {to su ili fakti~ke osobine (ali ipak samo empirijske) svih qudi, ili fakti~ke osobine rasa, naroda, pa ~ak i pojedinaca, ali je deo razloga aprioran.

^ista gramatika ili nauka o zna~ewima obavezna je da ispita ba{ te apriorne zakone, ona je disciplina koja "istra`uje primitivne zna~ewske strukture, primitivne tipove ra{~lawavawa i povezivawa, kao i u wima zasnovane zakone kompleksnih zna~ewa i modifikacija zna~ewa", ka`e Huserl.21

Kao primer takvog primitivnog zakona koji reguli{e jedan tip povezivawa Huserl navodi zakon: ako su M : N dve re~i iz iste zna~ewske kategorije, one se mogu pomo}u sveze i povezati u kompleks koji ima zna~ewe i pripada istoj kategoriji kao i M i N. (Npr. ako su M, N re~enice, celina "M i N" ima zna~ewe i spada u re~enice.)

Zanimqivo je ‡ iz razloga koji }e biti navedeni ne{to kasnije ‡ da Huserl, pored ove apriorne univerzalne gramatike, smatra mogu}om i korisnom i gramatiku koja bi bila op{ta ili univerzalna u tom smislu {to bi obuhvatala sve ono {to je empirijski zajedni~ko svim qudima, dakle neke konstante svih qudskih jezika koje se daju empirijski ustanoviti, ali koje ne moraju da imaju, pa i nemaju aprioran karakter.

Ovim smo zavr{ili ekspoziciju Huserlovih pogleda; vreme je da se zapitamo kakav zna~aj oni mogu imati danas.

Me|u wima ima ideja koje nisu nimalo sporne, relativno su nezavisne od op{te filozofskih okvira Huserlove koncepcije zna~ewa i uglavnom su prihva}eni u modernoj logici i semiotici. Ovamo spadaju pre svega definicija funkcije pokazateqa kao tro~lane relacije i razlikovawe izme|u zna~ewa i imenovawa; ovo posledwe (odnosno, ta~nije re~eno, razlikovawe analogno ovome) mo`emo na}i ve} kod X. St. Mila ‡ to je razlika izme|u konotacije i denotacije; neposredno pre Huserla nala-zimo ga kod Fregea kao razliku izme|u termina "Sinn" (smisao) i "Bedeutung" (zna~ewe, u smislu odno{ewa prema predmetu); za Fregeovu koncepciju, koja, kao {to smo napomenuli, prethodi Huserlu i poti~e iz 1894. godine; ~ak se mo`e s dosta razloga re}i da je bitno uticala na Huserla, jer se, pored razlikovawa pomenutih dimenzija, kod wega nalazi i ideja o nezavisnosti "smisla" (odnosno zna~ewa u Huserlovom smislu) od odno{ewa prema predmetu.

Na prvi pogled, i Huserlova distinkcija izme|u pokazateqa i izraza deluje kao dihotomna podela svih znakova u dve osnovne grupe. Da je tako, ona bi bila analogna, ako ne i identi~na dihotomnoj podeli ^. Morisa,22 koji sve znake deli na signale i simbole, ili podeli koju kasnije nalazimo kod S. Langerove,23 pa i kod drugih autora. Taj prvi utisak da je re~ o dihotomnoj podeli izazvao je i neke dosta o{tre kri-ti~ke opaske.24

Me|utim, kod Huserla uop{te nije re~ o dihotomnoj podeli znakova na pokazateqe i izraze. Kao {to smo videli, i izrazi su pokazateqi, {to se pri dihotomnoj podeli zanemaruje; re~ je o tome {to izrazi nisu samo pokazateqi. ^ini mi

2 0 A ova razlika izme|u samostalnih i nesamostalnih zna~ewa opet se fundira op{tim i apstraktnim zakonima o me|usobnom odnosu samostalnih i nesamostalnih predmeta, ~emu je Huserl posvetio ~itavo poglavqe Logi~kih istra`ivawa.

2 1 Ibidem, str. 36.2 2 ^. Moris nasle|uje tu podelu od Persa i Djuija, izostavqaju}i iz wihovih trihotomnih podela one

znakove koji su navodno "prirodni", tj. imaju zna~ewe "sami po sebi".2 3 S. Langerova nema zajedni~ki rodni pojam za ove dve grupe predmeta; jednu vrstu ona naziva

znacima, a drugu simbolima.2 4 Vidi: A. [af, Uvod u semantiku, Nolit, Beograd, 1965, str. 141-145.

se da ta distinkcija zaslu`uje da bude odr`ana, jer se pomo}u we mo`e objasniti kako to da ponekad simboli (izrazi u Huserlovom smislu) saop{tavaju slu{aocu u izvesnom smislu "vi{e" nego {to je onaj koji ih je proizveo imao nameru. Ono "vi{e" oni saop-{tavaju upravo kao znaci (tj. pokazateqi u Huserlovom smislu), kao npr. kad psihoanaliti~ar na osnovu onoga {to pacijent govori zakqu~uje o nekim doga|ajima iz wegove pro{losti, iako pacijent o wima ni{ta ne govori. Plodnost te definicije mo`e se pratiti i u radovima pripadnika Lavovsko-var{avske {kole, koji je gotovo svi prihvataju (naro~ito K. Ajdukjevi~ i J. Kotarbiwska).25

Me|u ideje koje se lako mogu odvojiti od Huserlovog op{teg filozofskog stanovi{ta i koje su uticale na kasniji razvoj logike i lingvistike spada i ideja o podeli izraza u zna~ewske kategorije, kao i ideja o zakonima me|usobnog povezivawa tih kategorija kao sredstvu da se otklone besmislice. Naime, sasvim suprotno onome {to je mislio Huserl, pokazalo se da nismo ba{ tako retko u prilici da kr{imo neka inherentna, do svesti nedovedena pravila jezika. To se pokazalo u trenutku kada su osnove matematike i logike bile ugro`ene tzv. paradoksima, od kojih su bar neki bili evidentno jezi~ke prirode, tj. proisticali su iz kr{ewa nekih pre}utnih pravila po kojima jezici funkcioni{u.26

Poznato je da je Rasl radi otklawawa tih paradoksa konstruisao tzv. teoriju tipova. Osnovna ideja teorije tipova jeste zabrana da se izrazi jezika formalnih teorija upotrebqavaju refleksivno, tj. tako da se odnose na sebe same.27

Ta teorija tipova je imala razne varijante, stro`e i liberalnije, ali ju je ve}ina logi~ara smatrala i smatra vrlo neintuitivnom i izbegava wenu upotrebu.

Me|utim, jo{ 1922. godine poqski logi~ar Le{wevski je formulisao tzv. teoriju semanti~kih kategorija, koja se izri~ito nadovezuje na Huserlovu ideju o zna~ewskim kategorijama i predstavqa primenu pravila koja va`e za jezik uop{te na jezik matematike i matemati~ke logike. U Le{wevskijevoj teoriji semanti~kih kategorija postoje dve vrste osnovnih kategorija: stavovi i imena. U kategoriju stavova spadaju sami stavovi i stavne funkcije, od kojih nastaju stavovi, zamewivawem konstanti na mesto promenqivih; analogna pravila se odnose na kategoriju imena. Svi ostali izrazi koji se mogu javiti u jezicima formalnih teorija spadaju u kategoriju funktora. Ovi posledwi mogu biti ili "stavotvorni", ako zajedno sa svojim argumentima sa~iwavaju stav, ili "imenotvorni", ako zajedno sa svojim argumentima sa~iwavaju ime; semanti~ka kategorija nekog funktora zavisi od toga da li je stavotvora~ki ili imeno-tvora~ki, zatim od broja wegovih argumenata i od semanti~ke kategorije tih argumenata. Zabraweno je izraze jedne kategorije stavqati na ono mesto u re~enici koje zauzima promenqiva ili konstanta koja pripada drugoj semanti~koj kategoriji. Ovako koncipirana teorija je zaista daleko intuitivnija od Raslove teorije tipova, a isto tako radikalno uklawa paradokse.28

2 5 Neke osnovne informacije o tome ~italac mo`e na}i u mojoj kwizi Filozofija Lavovsko-var{avske {kole, IDN, Beograd, 1964.

2 6 ^italac se o tome mo`e pobli`e obavestiti u ve} citiranoj kwizi A. [afa Uvod u semantiku.2 7 Primera radi, nave{}u jedan od tih paradoksa. Sve re~i mo`emo podeliti na autolo{ke i

heterolo{ke; prve imaju osobinu koja se podrazumeva u wihovom zna~ewu, a druge nemaju. Tako je, na primer, re~ "dug" heterolo{ka, jer ona sama nije duga~ka, ali je re~ "re~" autolo{ka, jer se odnosi na samu sebe. Zapitajmo se sada da li je re~ "heterolo{ki" heterolo{ka ili autolo{ka; ako je heterolo{ka, ona nema osobinu koju svojim zna~ewem podrazumeva i stoga mora biti autolo{ka; ako je autolo{ka, ona ima osobinu koju svojim zna~ewem podrazumeva i stoga je heterolo{ka. Ciq Raslo-ve teorije tipova bio je da se zabrani da se za re~i sli~ne re~ima "heterolo{ko" ili "autolo{ko" uop{te pita da li se one odnose na sebe same.

2 8 Podrobnije o tome ~italac mo`e na}i u slede}im tekstovima: St. Lesniewski, "Grundzüge eines neuen Systems der Grundlagen der Mathematik", Fundamenta mathematicae, Var{ava 1929; J. Słupecki, "St. Lesniewski's prototetics", Studia Logica, tom I, 1953; A. Grzegorczyk, "The Systems of Lesniewski in Relations to Contemporary Logical Research", Studia logica, tom III, 1955.

Sli~ne, mada modifikovane teorije o kategorijama jezi~kih izraza nalazimo i kod K. Ajdukjevi~a29 i kod A. Tarskog,30 s tim {to ih prvi primewuje na sve jezik, i prirodne i formalizovane, a drugi samo na jezike formalnih teorija. Ajdukjevi~evu koncepciju sintakti~kih kategorija usvojio je J. Bar-Hilel i ona je osnova wegovog poku{aja izgradwe tzv. kategorijalne gramatike.31

Me|utim, sama ideja ~iste gramatike (nezavisno od detaqa tog izvo|ewa) ~ini mi se da je danas aktualizovana delima ^omskog.32 Ova konstatacija ne smera da bude ocena opravdanosti i teorijske zasnovanosti bilo Huserlovog, bilo ^omskijevog shvatawa. Re~ je samo o tome da postoji upadqiva sli~nost izme|u apriorne ~iste gramatike Huserla i generativne gramatike ^omskog; sli~nost koja postaje utoliko ve}a ukoliko se uzme u obzir da i sâm ^omski u posledwe vreme govori o svom stanovi{tu da je bli`e apriorizmu nego racionalizmu (kako ga je prvobitno bio deklarisao).

Kao {to smo videli, Huserl koncipira svoju ~isto logi~ku gramatiku kao formalnu disciplinu, smatra da nauka o jeziku ne mo`e da bude samo empirijska, poziva se na univerzalnu gramatiku racionalista XVII i XVIII veka kao na prethodnicu ~iste gramatike u wegovom smislu; sve to ~ini i ^omski. I kada Huserl npr. ka`e kako je neophodno da ~ista gramatika "ide za primitivnim oblicima zna~ewa i za wihovom unutra{wom strukturom, i u vezi s tim da utvrdi ~iste zna~ewske kategorije koje zakonito ograni~avaju smisao i oblik neodre|enih iskaza (ili varijabli u smislu koji je potpuno analogan varijablama u matematici)",33 onda je sigurno da bi se pod takvom i sli~nim formulacijama ^omski mogao komotno potpisati.

Dodu{e, neki iskazi ^omskog o strukturi qudskog uma mogli bi dovesti do toga da bi sa gledi{ta Huserla ^omskijeva gramatika mogla da bude progla{ena za suvi{e antropomorfnu (kao {to to Huserl ~ini u odnosu na Kanta), ali bi se pri bli`oj i nepristrasnijoj analizi ionako moglo pokazati da je Huserlov apriorizam, u smislu va`ewa za sve subjekte, bili oni qudi ili ne, suvi{e pretenciozan.

Distinkcija koju Huserl povla~i izme|u apriorne gramatike i op{te gramatike u smislu onog {to je zajedni~ko svim qudskim jezicima mogla bi, ~ini mi se, sasvim lepo odgovarati onoj koju stvara ^omski kada povla~i razliku izme|u svog stanovi{ta o jezi~kim univerzalijama i, recimo, stanovi{ta Grinberga i svih onih koji za univerzalijama tragaju mawe-vi{e empirijskim i induktivnim putem.

Na kraju, nekoliko re~i o Huserlovom stanovi{tu u odnosu na zna~ewe i wegovu egzistenciju. To stanovi{te je lako okarakteristati kao objektivnoidealisti~ko, i kao takvo odbaciti ga. Ali, svako ko je ozbiqno razmi{qao o problemima logi~ke nu`nosti, o univerzalijama i o celom nizu srodnih i povezanih problema zna kako su malo odr`iva i alternativna re{ewa: i empirizam (bilo ~ist, bilo povezan sa konvencionali-zmom), i racionalizam, i realizam. Zaista je te{ko oteti se utisku da mi zna~ewa ne izmi{qamo, nego ih otkrivamo u jeziku, naprosto zato {to jedan postoje}i jezik u odnosu na sve one koji ga u~e kao svoj materwi jezik, stvarno igra ulogu apriornog sistema koji je zate~en, nu`an i bar naizgled nepromenqiv. Te{ko je oteti se utisku da je on "dat", a sa wim i sva mogu}a zna~ewa i wihove kombinacije. Kao {to se mo`emo zapitati da li postoji i na koji na~in postoji, npr. neki ogroman n-tocifreni prirodni broj koji niko nikada nije ni imenovao ni upotrebio u nekim prora~unavawima, i kao {to mo`emo odgovoriti da takav broj potencijalno postoji

2 9 K. Ajdukiewicz, "Die Syntaktische Konnexität", Studia Philosophica, tom I, 1935.3 0 A. Tarski, Logic, Semantics, Mathematics, Oksford, 1956.3 1 Podrobnije o tome ~italac mo`e videti u kwizi M. Ivi}, Pravci u lingvistici, Qubqana, 1970. i kod

R. Bugarskog, Jezik i lingvistika, Nolit, Beograd, 1972. Kod ovog posledweg mogu se na}i i drugi zanimqivi podaci o uticaju Huserla na savremenu lingvistiku.

3 2 To prime}uje i R. Bugarski u pomenutoj kwizi (esej "Fenomenolo{ki pristupi u lingvistici"); wemu pripada i zanimqiva opaska da sâm ^omski nigde ne pomiwe Huserla kao svog eventualnog prethodnika.

3 3 Husserl, Logische Untersuchungen, III izdawe, str. 328.

zato {to postoji sistem u okviru kojega je do tog broja mogu}e do}i odgovaraju}im operacijama (ako nikako druk~ije, ono rekurzivno), tako se analogno pitawe mo`e postaviti u odnosu na zna~ewe. Npr: da li postoji i u kom smislu postoji zna~ewe koje se dobija kada prvi pridev sa 10. strane Vukovog re~nika (uz preciziranu godinu izdawa i ostale nu`ne podatke) kombinujemo shodno gramati~kim pravilima na{eg jezika sa petom imenicom koja se nalazi na stotoj strani istog re~nika?

Me|utim, tu se, ~ini mi se, ukazuje i razlika izme|u postojawa broja i postojawa zna~ewa: sistem prirodnih brojeva je fiksiran, jer ima i odre|enu bazu i odre|ene operacije; prirodan jezik ima, dodu{e, fiksirane operacije (gramati~ka pravila u naj{irem smislu re~i), ali nema fiksiranu bazu, jer se re~nik jednog jezika mewa.

Te promene su spore i jo{ ne sasvim istra`ene; verovatno je da bi tek dubqe istra`ivawe tih zakona promena kao i zakona nastajawa jezika na radikalan na~in otklonilo apriorizam jezi~kih zna~ewa.