Kriza evrozone_Zašto mislimo da je Balkanska Socijalistička Federacija jedina alternativa?Revolucionarna teorija_Dijalektika: celokupna istina LGBT borba_Oružja našeg oslobođenjaGlas pokreta_„Umetnička elita” u službi tajkunaNacionalno pitanje_Raspad SFRJ:Put u pakao (II)

50 din.br.21septembar 2011.064/079-36-21www.marks21.inforedakcija@marks21.infoZA INTERNACIONALIZAM I SOCIJALIZAM ODOZDO

SEPTEMBAR 2011.2 UVODNIK SEPTEMBAR 2011.

PIŠERedakcija

3

Šta je zajedničko drugom talasu ustanaka u arapskom svetu, ekonomskoj i ideološkojkrizi Evropske unije i borbi za nezavisnost Balkana?

SOLIDARNOST OD prvih masovnih demonstracijaizveštava o razvoju ustanaka na Bliskom istoku i severuAfrike insistirajući na globalnom značaju revolucija koje

su promenile sliku regiona.Danas ceo svet prati istorijsko suđenje bivšem egipatskom

diktatoru Hosniju Mubaraku zbog tridesetogodišnje tiranijenad sopstvenim narodom. Ukoliko sud dokaže njegovuodgovornost za pogibiju preko 800 demonstranata usukobima sa policijom, izvesno je da mu sledi smrtna kazna.

Ali borba u Egiptu još uvek nije završena. Ostvarena je jošjedna pobeda protiv američkog imperijalizma, pošto je podpritiskom naroda, vladajući Vrhovni savet oružanih snagabio prisiljen da odbije fi nansijski paket MMF-a. Međutim,naklonost prema SAD-u kupljena je jednakom sumom novcakoju su obezbedili njegovi saveznici, vlasti UAE.

Početkom jula kairski Trg Tahrir ponovo je ugostiostotine hiljada demonstranata, nezadovoljnih smerom u komidu „reforme“ novih vlastodržaca. Istovremeno, demonstrantiu Siriji poručuju predsedniku Al-Asadu da neće klečati predsilom, uprkos tome što je preko 250 njihovih saboracapoginulo u borbi protiv vojske opremljene tenkovima.

S druge strane, Zapad je preoteo ustanak libijskog naroda.Prošlo je više od 150 dana od početka NATO intervencijekoja je podelila zemlju. Sve je izvesnije da će mesto Gadafi jazauzeti marioneta Bele kuće, osiguravajući SAD-u novostabilno utočište u naftom najbogatijem delu sveta, a samimtim i mogućnost da direktnije utiče na kretanja ostalih borbiu regionu.

Primer Egipta nam pokazuje da je borba za demokratskodruštvo i kvalitetan život istovremeno borba i protivsopstvenog tiranina i protiv tiranije imperijalnog kapitala.Međutim, s obzirom na to da političke elite Zapada stojeujedinjene u borbi za interese svojih tržišta, sigurno je da imse nijedna narodnooslobodilačka borba ne može suprotstavitisamostalno.

Jedina nada za slobodu i demokratiju u regionu leži uujedinjavanju borbi na ulicama najvećih gradova Bliskogistoka i severne Afrike u jedinstvenu borbu za ujedinjenje sviharapskih naroda regiona. Kao i do sada, detaljnije o razvojudogađaja u arapskim borbama možete čitati i u ovom brojuSolidarnosti.

Evropa u crnomDogađaj koji je svakako obeležio ovo leto bio je užasni masakru Norveškoj. Ekstremni desničar, borac protiv „islama i mark-sizma“, 32-godišnji Anders Brejvik, 22. jula je, premaskiran upolicijskog službenika, otvorio paljbu po učesnicima omla-dinskog kampa Radničke partije, na ostrvu Uteja, nedalekood Osla.

Samo dva sata ranije, bomba koju je aktivirao u centruprestonice ubila je sedmoro ljudi. Nakon čitavog sata pu-canja na tinejdžere, pošto mu je nakon 92. žrtve ponestalomunicije, hrišćanski fundametalista se bez otpora predajevlastima, svestan da ga u najgorem slučaju očekuje maksi-

malna zatvorska kazna od 30 godina.Zabrinjavaju vesti da je Brejvik za svoju monstruoznu

strategiju, vođenu islamofobijom i antikomunizmom, in-spiraciju pronašao u ratovima na prostoru bivše SFRJ tokomdevedesetih. Naime, norveški egzekutor je putem internetdruštvenih mreža, koje je koristio za širenje svojih ideja, iska-zao simpatije za Radovana Karadžića, koga smatra za „časnogkrstaškog ratnika i evropskog ratnog heroja“, ali i za VladimiraPutina, „pravednog lidera vrednog poštovanja“.

Uprkos tome što su brojne desničarske organizacijeizašle u javnost sa gorkim osudama svog krstaškog saborcai uprkos tome što je pomahnitali ubica, po svemu sudeći,delovao sam, pogrešno bi bilo ignorisati širu sliku, odnosnočinjenicu da je Brejvik samo jedan neuračunljivi element, ilibolje reći simptom, jedne katastrofalne epedimije koja pretida zahvati čitavi Stari kontinent.

Naime, reč je o sve intenzivnijem širenju i ujedinjavanjudesnice izazvanom slomom multikulturalizma, ideološkogsistema neoliberalne Evrope. Ideološke, ekonomske i orga-nizacione veze između desničarskih pokreta u Evropi postajusve čvršće, a najbolji primer za to jeste Slobodarski pokret Ev-rope, kontinentalni savez desničarskih partija u kome, poredosnivača, austrijskog neonaciste Hajnca Kristijana Štrahea,učestvuje i Nikolićev SNS uz blagoslov premijera Rusije.

Zbog toga i ne čudi što se možda dva najznačajnija im-ena za domaće fašiste spominju u proglasima norveškogmonstruma. O osokoljavanju desničarskih ekstremista, ten-denciji čiji je nusproizvod i pokolj u Oslu, svedoči i ponudaEngleske lige za odbranu da pomogne policiji u rasturanjulondonskih nereda koji su počeli nakon što je policija neo-pravdano usmrtila M. Dagana, kriminalca iz Totenhema.

S druge strane, ekstremni desničari u Srbiji – Srpski saborDveri i SNP 1389 – pokušavaju da uđu u mejnstrim političkevode, najavljujući mogućnost formiranja političke strankei izlaska na izbore u bližoj budućnosti. Raskol u vladajućojkoaliciji po pitanju održanja narednog LGBT Prajda, koji seplanira za početak oktobra, pokazuje nam realnost opasnostieksplozije desnice.

Međutim, moramo imati u vidu politički značaj eventual-nog Prajda, pre svega njegovu evropeizujuću ulogu. Naime,nova Parada ponosa ponovo će biti zloupotrebljena od straneliberala i njihovih nevladinih pandana za skupljane političkihpoena na konto ugroženih prava seksualnih manjina. To je unajvećoj meri rezultat politike istog vladajućeg aparata koji,suočen sa sve bližim izborima, ponovo vaga između dod-voravanja Evropi i umirivanja naroda.

Zbog toga moramo biti svesni da se manjinske grupe nemogu izboriti za svoja prava pod zastavom državnog aparatakoji funkcioniše upravo kroz eksploataciju i razjedinjavanjeugroženih.

Takođe, treba imati na umu ulogu ekstremnihdesničarskih organizacija čije delanje, bilo ono uspešno iline, uvek za sobom povlači pooštravanje državne represije,kao što je slučaj bio i nakon prošlogodišnje Parade.

Ustajući protiv ove ili one opcije na tržištu profesion-alnih političkih neradnika, ekstremna desnica zapravosamo pojačava opseg državnog represivnog aparata,čineći uslugu čitavom sistemu, a posredstvom toga i on-ome koji je na vlasti.

Borba za prava ugroženih manjinskih grupa, bileone seksualne, nacionalne ili verske, jeste borba protivdvoglavog neprijatelja: s jedne strane fašista i nacionalistakoji predstavljaju fi zičku pretnju, a sa druge države, kojamanjinska prava sistematski narušava diskriminatornompolitikom, konstantnom potporom desničarskih ideja.

Zbog toga borba za prava potlačenih mora biti ujednoi borba protiv državne represije i fašizma, kao neposrednei iz dana u dan sve ozbiljnije pretnje ostvarivanju elemen-tarnih sloboda, pretnje koju državna politika stvara repre-sivnim i diskriminatornim merama. Marks21 i list Soli-darnost se zalažu za ujedinjeni antifašistički front koji,kao aktivistički pokret saveznika protiv zajedničkog ne-prijatelja, može predstavljati jedinu masovnu kontratežuekstremnoj desnici.

Kriza evrozoneEkonomska kriza poljuljala je multikulturalne osnove Ev-rope, uzrokujući snažno skretanje udesno vladajućih elitakoje su rešile da smanje gubitke o grbači radnog naroda ipre svega imigranata.

Kada vlasti u Francuskoj, Nemačkoj i Italiji proterujuRome, a po uzoru na njih slične se politike drži i beograd-ski gradonačelnik Dragan Đilas, ne može nas čuditi štoekstremne opcije dobijaju sve veću podršku, kako na Za-padu, tako i u Beogradu.

Periferne ekonomije unutar evrozone, poput Italije,Španije, Portugala i Grčke, nemajući mogućnost da bal-ansiraju valutom kako bi postale konkurentnije, koris-tile su se kreditima najstabilnijih ekonomija, pre svegaNemačke, da bi otplaćivale robu koju od njih uvoze.Nakon što je svetska ekonomska kriza nametnula zavr-tanje slavine, kolaps kakav vidimo u Grčkoj preti da seproširi lančanom reakcijom preko umreženog bankar-skog sistema i na druge dužničke ekonomije oslonjenena investicije i kredite EU.

Procesi integracija Srbije i drugih bivših republikaSFRJ, po pravilu praćeni kobnom deindustrijalizacijom,privatizacijama, i neurotičnim zaduživanjima (javni dug uSrbiji iznosi preko 41% BDP), doveli su do ogromnog pada

životnog standarda, alarmantnog broja nezaposlenih (uSrbiji skoro 20%, u Hrvatskoj preko 17% stanovništva) i na-kon jedanaest teških godina doživljavaju se kao nužnost.

S obzirom na to da vlade svih balkanskih država,od Slovenije do Grčke, pokušavaju da otplate dugovestranim bankama pogubnim merama štednje, gurajućistanovništvo na prag egzistencijalne neizvesnosti,nameće se pitanje mogućnosti alternative za zajedničkiekonomski problem koji je očigledno pretežak da bi gaijedna zajednica u regionu rešila samostalno.

Povremeno priklanjanje ruskom imperijalizmu um-esto zapadnom pokazuje se kao očajnička strategija delalokalne političke scene, po modelu sjaši Kurta da uzjašeMurta, o čemu dovoljno govori maltene poklanjanje in-dustrije energenata u zamenu za veto na nezavisnost Ko-sova u Savetu bezbednosti.

Razdeljena između imperijalnih interesa dve-ju u regionu suprotstavljenih strana, srpska političkaelita pokušava da balansira na sve klimavijem tronu,gurajući privredu, a samim tim i ekonomsku stabilnoststanovništva, sve dublje u propast.

Treba uočiti izvesne paralele, uprkos po mnogo čemurazličitim političkim okolnostima, između situacije naBalkanu i one u arapskom svetu: neoliberalne reforme ipolitika zaduživanja doveli su stanovništvo do prosjačkogštapa, a nijedna država nije dovoljno jaka da se, čak i uzpolitičke promene izborene masovnim otporom (koji, saizuzetkom Grčke, na Balkanu hronično izostaje), samos-talno izbori protiv imperijalističkih interesa MMF-a i nje-govih sponzora.

Zbog toga samo ujedinjavanje naroda Balkanamože predstavljati alternativu dužničkom ropstvu iimperijalističkom rasparčavanju regiona. Ideja BalkanskeFederacije, nadnacionalne zajednice slobodnih naroda,treba da posluži kao zvezda vodilja levičarskim aktivis-tima u Srbiji i regionu pri izgradnji koordinisanog pokretaotpora dužničkom ropstvu Evropske unije i ruskoj ener-getskoj diktaturi. Ideja Balkanske Federacije nameće sekao jedina moguća alternativa integracionim procesima,jer samo ujedinjen u zajednicu koja bi koordinisala na-cionalizovane ekonomije, Balkan se može izboriti zaekonomsku samostalnost. Neophodno je proširiti talasgrčkog otpora na čitav region, jer samo se udruženomborbom narodi Balkana mogu izboriti za nezavisnubudućnost. Narodi Balkana, ujedinite se!

Čileanski studenti prenose baklju otpora preko Latinske Amerike

u samoj Sloveniji mora se shvatiti kaopriznanje da je EU strategija slovenačkevladajuće klase propala. Slovenačkoiskustvo je strašna opomena svim nar-odima bivše Jugoslavije o tome šta imse zaista nudi.

Protiv ropstva Evropskoj unijiModel Grčke predstavlja upozorenjezemljama-dužnicima sa prostora bivšeJugoslavije: cena daljih integracija uEU jeste perspektiva sve jačeg pritiskana životni standard, rasprodaja državneimovine, privatizacija zdravstva i javnogsektora; to je cena koju plaćamo da bise namirio sve veći dug prema stranimbankama.

Treći ciklus prisilne tržišne inte-gracije ex-Yu regiona biće eksploatacijadužničkog ropstva od strane EU, kakobi se nametnulo regionalno restruk-tuiranje.

Baš kao što su Višegradske zem-lje (Poljska, Mađarska, Čehoslovačka)1991. godine bile primorane da prista-nu na Srednjoevropsku zonu slobodnetrgovine (CEFTA), sada je Evropskaunija upriličila neku vrstu CEFTA-e zazapadni Balkan. Prva CEFTA je značilarestruktuiranje istočnoevropske indus-trije u skladu sa potrebama evropskihmultinacionalnih kompanija koje supatile od hiperkapaciteta i nedovoljnoginvestiranja EU na polju domaćegtržišta, čime je izazvana masovna dein-dustrijalizacija.

Cilj CEFTA-e II jeste da da stvoriregionalno tržište dovoljno veliko daprivuče kapital Evropske unije. Zemljesa prostora bivše Jugoslavije postaćepotrošačka pustinja, izvoziće armijujeftine radne snage da bi platili uvoz izEU koji ne mogu da priušte, sve vremestenjući pod dužničkim ropstvom. CEF-TA će samo nastaviti prenos vrednostiiz regiona ka zapadnim bankama.

CEFTA takođe stvara novo boj-no polje za nacionalističke borbe izdoba bivše Jugoslavije. Borba srpskevladajuće klase da podeli Kosovo iborba albanske vladajuće klase da is-tera srpsku državu sa severa Kosovarezultovala je carinskim ratom. Nijednastrana nije dovodila u pitanje kontroluNATO-a i Evropske unije nad regionom.Predvidiv rezultat ove nacionalističkeborbe bila je kontrola NATO-a (KFOR-a)nad granicama nezavisnog Kosova, štoje odgovarajući simbol imperijalističkepacifi kacije prostora bivše Jugoslavijekao slobodnotržišne provincije EU im-perije.

Proces EU integracija jeste bitansastojak imperijalističke fragmentacijeregiona u skup takmičarskih državasatelita i neo-kolonijalnih protektorata(BiH, Makedonija i Kosovo) potpunozavisnih od stranog sponzorstva. Tako,kao odgovor na nezavisnost Kosovasponzorisanu od strane SAD-a, srp-ski državni aparat poklanja energetskuindustriju Velikom ruskom medvedu,u zamenu za veto Rusije protiv neza-visnosti. Kao i tokom gasovodnog rata

između Rusije i Ukrajine krajem 2008,globalne fi nansijske špekulacije cena-ma energenata sada znače da mnogeporodice u Srbiji nisu u stanju da plateračune za grejanje, a da delovi indus-trije usporavaju do potpunog zastoja.

AlternativaJedini put iz krize leži u BalkanskojFederaciji koja bi koncentrisala resursei raspoređivala javne investicije u na-cionalizovane industrije, kako bi pov-isila stopu zaposlenosti i podigla životnistandard. Treba da učinimo CEFTA-usubverzivnom kroz socijalističku revo-luciju, kako bi ona mogla da postaneosnova za razvoj javnih investicija, in-dustrija i mreža širom Balkana.

Ideja o Balkanskoj Federaciji namu današnjem trenutku omogućava dapovežemo borbu protiv duzničkog rop-stva sa borbom protiv imperijalističkekontrole nad regionom. Ideja BalkanskeFederacije je tako direktno usmerena iprotiv EU integracija i protiv ruskogtutorstva, i protiv duga i protiv ener-getske zavisnosti. Zbog toga ona nijenacionalistička, već internacionalnaideja. Ona je usmerena protiv savezalokalnih kapitalističkih klasa i imperijal-izma koji za cilj ima podelu regiona injegovo otvaranje stranom kapitalu.

Balkanska Federacija je jednastrateška ideja koja omogućuje ujedin-jenje svih narodnih borbi širom regionaprotiv naše sopstvene Trojke – MMF-a,EU-NATO i Rusije – u jednu borbu zanarodno i socijalno oslobođenje Bal-kana. Pošto postoji savez između našihvladara i njihovih spoljnih sponzora,ideja Balkanske Federacije treba dapokaže da su nam pravi saveznici radni-ci, studenti, seljaci i penzioneri čitavogregiona, te da, kako bismo se izboriliprotiv stranog tlačitelja, moramo se os-loboditi tlačitelja kod kuće.

Ideja Balkanske Federacije je stogapočetak otpora tržišnoj i stranoj domi-naciji. Svi prethodni pokreti otpora suse urušili pred idejom da ne postoji al-ternativa EU. Radnici se u svakoj kom-paniji bore sami protiv korumpirane

privatizacije, ali rezultat njihovih borbijeste samo dolazak novog gangsterakoji će ponovo pokušati da rasprodazemljište i mašineriju preduzeća. Ishodje pakleni krug borbi koje ne uspevajuda se generalizuju u političku alterna-tivu tržišnoj destrukciji i koje se uvekvraćaju na polaznu tačku.

Borba za Balkansku Federacijujeste tranzicioni program koji pov-ezuje borbe protiv dužničkog ropstva istrane okupacije sa borbom za socijal-izam, tj. za punu društvenu jednakostmeđu narodima regiona. Ideja Balkan-ske Federacije omogućava da ponovopočnemo da govorimo o socijalizmuu svom okruženju. Nijedna državanije dovoljno jaka da se sama oslo-bodi od tržišta i imperijalizma. Samointernacionalistička borba ujedinjenihnaroda može osloboditi region. SamoBalkanska Federacija može stvoriti in-ternacionalnu alternativu nacionalnimborbama oko Kosova, Bosne i Make-donije, borbama koje omogućuju im-perijalnim silama da zavade pa vladaju.Najzad, samo je Balkanska Federacijadovoljno širok pojam da omogući na-cionalno ujedinjenje svih naroda Bal-kana, npr. Albancima, dozvoljavajući imsuživot u miru i jednakosti.

EU imperija je trenutno prodrma-na do krajnjih temelja dužničkom kri-zom evrozone. Slabi su izgledi da će seizbeći novi talas dužničkih kriza i neus-peha banaka, ali ono što je sigurno jesteda će vladajuće klase Evropske unijeodgovoriti stezanjem kaiša dužničkogropstva i razdvajanjem radnika Evropekako bi ih naterali da plate za krizu.

Ideja Balkanske Federacije je našaveza sa borbom grčkog naroda protivdužničkog ropstva i revolucionarnomborbom za arapsko jedinstvo protivstrane dominacije. Moramo da pružimosopstveni doprinos uništenju imperijeevropskog kapitala i oslobođenju nar-oda Istoka. Balkanska Federacija je našaherojska ideja, jedina ideja koja možedovesti do novog doba našeg regiona,doba u kome će narodi ponovo postatikrojači sopstvene sudbine.

4 5KRIZA EVROZONE SEPTEMBAR 2011. SEPTEMBAR 2011.

Bankrot Evropske unije

PIŠEAndreja Živković

TOKOM PRETHODNE tri decenijevideli smo više ciklusa prisilnihtržišnih integracija, koje su Balkan

otvorile sve razornijem protoku stranihfi nansija i investicija. U svakom od ovihciklusa zaduženost je bila poluga zanametanje bezgranične slobode kapi-tala da eksploatiše rad.

U slučaju bivše Jugoslavije, stranikapital je do samog kraja služio za uvozsastojaka koji bi se kasnije prerađivali iizvozili kao poluproizvodi. Kako taj izvoznije nalazio puno kupaca na Zapadu,spoljnotrgovinski defi cit se povećavao,infl acija je rasla, a spoljni dug je dosti-gao 20 milijardi dolara. Otvaranjesvetskom tržištu rasparčalo je federacijuna nekoliko autarhičnih regionalnih je-dinica koje su se takmičile da prigrabeograničena državna sredstva – odatle irast republičkog nacionalizma u Jugo-slaviji 1960-tih godina.

Tokom ekonomske krize osam-desetih, međunarodne fi nansijskeinstitucije nametnule su strukturnaprilagođavanja u vidu zatvaranjaneefi kasnih preduzeća i zaustavljanjaionako već veoma ograničene pre-raspodele društvenog dohotka odbogatijih prema siromašnijim repub-likama i regionima.

MMF je tražio i recentralizaciju fed-eracije kako bi nametnuo tržišnu disci-plinu radi otplate duga. U praksi, ovajprogram je služio interesima veliko-srpskog nacionalizma koji je stremiostvaranju centralizovane Srbo-slavije.S druge strane, bogatije republike sukoristile obećanje evropskih integracijakako bi opravdale odvajanje od SFRJ.Kada se imperijalizam umešao, otvorenje put razaranju Jugoslavije.

Srpsko-hrvatska kriza zavisnograzvojaDrugi ciklus dužničke privrede u Srbijii Hrvatskoj je tokom 2000-tih podra-

zumevao sve veće otvaranje stranomkapitalu i kreditima. Visoke kamatnestope, koje je strani kapital zahtevao,hranile su rast zasnovan na uvozu ipotrošačkom zaduživanju, ali su is-tovremeno uništavale industriju i ovedve nacije bacile u dužničku klopkutežu nego ikada do sad.

Ovo nije bila slučajnost. Ključ za ra-zumevanje svega ovoga je uloga mone-tarne politike u stvaranju spekulativnogbuma 2000-tih, a pogotovo funkcijajakih valuta – u hrvatskom slučajuvalute vezane za evro. Kamate su u pe-riodu nakon 2000. ostale visoke da biprivlačile strane kredite, omogućujućipozajmljivanje potrebno da bi se platiloza uvoz.

Isti onaj režim jake valute koji jeprivlačio strane kredite i račune od priva-tizacija, zaslužan je i za uništavanje in-dustrije. Skup novac je destimulisao in-vestiranje u realnu ekonomiju i izvozneproizvode načinio nekonkurentnim.

Privatizacija je predstavljala načinda našim tajkunima omogući pristupnovim kreditima, a sve to na račununištavanja privrede, masovne neza-poslenosti i dužničkog ropstva za rad-nice i radnike. Privatizacija omogućavakapitalistima da dug prebace na računfi rme, koristeći se novcem da bi speku-lisali transakcijama nekretnina, uvo-zom i kretanjem deviznog kursa, štozauzvrat omogućava nove ugovore ozaduživanju.

Drugim rečima, liberalizacija ježivotni standard budućih generacijaradnica i radnika stavila pod hipoteku.Oni će morati da otplate dužničku pi-ramidu koju su podigli srpski i hrvatskitajkuni.

Slovenija, žrtva EUNasuprot Srbiji i Hrvaskoj, Slovenija jepokušala da se pod sopstvenim uslo-vima probije na svetsko tržište, putem

rasta zasnovanog na izvozu. Njen neus-peh se vidi u sadašnjoj dužničkoj krizikoja je u stvari odraz krize integracija uEU.

Monetarna unija naterala je slabijeekonomije sa slabijim valutama, poputGrčke ili Slovenije, da fi ksiraju svojevalute na višim nivoima, nivoima jačihekonomija sa jačim valutama, poputNemačke, učinivši tako njihov izvozmanje konkurentnim. Ovo je dovelodo porasta disbalansa širom evrozone,jer je nemački izvoz otvorio ogromnetrgovinske defi cite sa nazadnijim zem-ljama na njenoj periferiji.

Činjenica da je defi cit Slovenijeporastao sa -3.7% BDP-a u 2006. na-7.1% u 2008. tačno u onom trenutku ukom su ušli u evrozonu (2007) govoridosta. Slovenija je počela da pada u istiobrazac fi nansiranja svog trgovinskogdefi cita potrošačkim zaduživanjemod Nemačke, kao i periferne uvozneprivrede evrozone, poput Grčke.

Poput Španije i Irske, od 2007,kada je Slovenija prihvatila evro i jeft-ine kredite evrozone, otpočele su orgijepozajmljivanja usmerenog mahom nagrađevinarstvo, hipoteke i maloproda-jne industrije. Kada je balon nekret-nina pukao, država ja bila primoranada interveniše kako bi spasila bankar-ski sektor, što je dovelo do iste krizedržavnog duga kao i u slučaju Grčke.

Lekcije za ex-YUTako su evropske integracije post-avile bombu ispod slovenačkog mod-ela rasta zasnovanog na izvozu. Budućida joj rast zavisi od spoljnih tržišta,Slovenija je sve nesposobnija da setakmiči sa tehnološki sofi sticiranijimproizvođačima. Rastući životni standardstoji kao prepreka konkurentnosti.

Težnja da koristi izmeštanje proiz-vodnje u region bivše Jugoslavije kakobi potkopala plate i državu blagostanja

Model Grčke predstavlja upozorenje zemljama-dužnicima sa prostora bivšeJugoslavije: cena daljih integracija u EU je cena koju plaćamo da bi se namirio sve

veći dug prema stranim bankama.

6 7ANTIFAŠIZAM SEPTEMBAR 2011. SEPTEMBAR 2011.

PRE MESEC dana, krvavi pir potresao je ne samoNorvešku, nego i ceo svet. „Hrišćanski fun-damentalista“, kako sebe naziva, maskiran u

policijsku uniformu, otvorio je vatru na učesnike om-ladinskog kampa vladajuće Radničke partije, mučkiubijajući preko 90 ljudi.

Sami roditelji su bespomoćno mogli da slušajupozive u pomoć svoje dece preko mobilnih telefona,dok je zaljubljenik u lik i delo Radovana Karadžićamasakrirao sve što mu se našlo na putu. Žuta minutamentalno poremećenog ili vešto isplanairana akcija?

Pre će biti ovo drugo, s obzirom na dugoročnepripreme i svaki pažljivo isplaniran i odmeren pedaljzločinačkog scenarija.

Pothranjen desničarskom ideologijom, zadojenmržnjom prema levičarima, muslimanima i strancima,on predstavlja najbrutalniji primer ispada ekstremnedesnice. Naravno, ovaj događaj je samo posledica,nikako izolovana pojava, ali je svojom žestinom itragičnošću eksplodirao širom sveta kao upozorenjeda mržnja nikada ne spava, pa čak ni u najbogatiojzemlji Evrope. Uz bolne uzdahe, mogle su se čuti ikritike. Tako je francuski MRAP (NVO) istakao da su uNorveškoj „Napredna stranka, nacionalizam i kseno-fobija napredovali za 22 odsto na parlamentarnim iz-borima 2009. godine”, a „njen vođa je od islamofobije(...) napravio osnovu svog programa. To ne može bitibez posledica.” MRAP je pozvao na „snažniju borbuprotiv malih grupa rasista sa desnice, kao i za višeodgovornosti za borbu protiv politike za koju se znada održava ksenofobiju i odbijanje drugog.”1

Ne iznenađuje činjenica da je sam Anders Brejvikbio član dotične stranke.

Međutim, iako se širom Evrope mogu videtirazličiti primeri poput Nacionalnog fronta uFrancuskoj, Jobika u Mađarskoj, ili Vildersove Partijeslobode u Holandiji, mnogo relevantnije pitanje jestešta zapravo gura narod u ruke fašista i ultradesničara?

Čini se da tri krucijalna faktora determinišu ovo„skretanje“:

1. Ekonomska kriza. Opšte je poznato dau periodima materijalne neizvesnosti desnicaraste.Istorijski najreprezentativniji primeri su:kriza prouzrokovana Prvim svetskim ratom, krizahiperprodukcije iz 1929. godine i najnovija krizahipotekarnih kredita iz 2008.

Na krilima kriza fašisti su dobijali građanskeratove i osvajali poslanička mesta. Takođe, ono štoje karakteristično, ekonomska kriza prouzrokujepolitičku krizu – npr. poznato je da više od godinudana belgijska vlada ne može da se sastavi zbogmeđuetničkih trzavica Flamanaca i Valonaca, što jeposledica sve izrazitijeg ekonomskog posustajanja,razlika između bogatog severa i siromašnijeg juga,itd.

2. Razočarenje u mejnstrim opcije. Upravomejnstrim stranke gnevnim i razočaranim ljudimane nude ništa novo – pragmatske su i kalkulantske,usmeravaju se prema sebičnim interesima partijskogrukovodstva, a ne opštim narodnim interesima.Između njih suštinske razlike ne postoje – one svojompolitikom guraju narod u sve veću bedu, otvarajući

vrata desnici. Dalje, radije nego da vide jedinstven frontsvih potlačenih, vladajuće klike stvaraju „neprijatelje“ –imigrante, muslimane, homoseksualce – atomizujućiradnički pokret.

3. Nepostojanje leve alternative.Možda najbitnijifaktor. Nepostojanje organizacije koja se obraća svimpotlačenima – radnicima, seljacima, studentima,nezaposlenima... – čini ih objektima desnice. Levicaje slaba i često u nemogućnosti da pruži otpor krizi –te često biva „usisana“ od strane mejnstrima.

Svi putevi vode u Mađarsku?Nešto pre norveške tragedije, odlukom mađarskogsuda oslobođen je Šandor Kepiro, optužen za ratnezločine počinjene 1942. Te godine, u januaru, ufašističkoj raciji koju je sprovela mađarska okupator-ska soldateska, ubijeno je najmanje 1300 Novosađana,dok neki izvori tvrde da je stradalo čak 4000 građana!

Kao žandarmerijski kapetan, Kepiro je učestvovaou ovom zločinačkom poduhvatu, ali je kaznu izbegaopobegavši ranije u Argentinu. Sada, kada je konačnoizveden pred lice pravde, prvostepenom presudomsud ga oslobađa!

Kako god se to nama činilo, ovakva odluka na-jbolje refl ektuje političku klimu u Mađarskoj.

Pre svega nagli pad popularnosti Socijalističkepartije (reformisani staljinisti), nakon otkrivenih lažiF. Đurčanja , doveo je do eskalacije narodnog bunta2006. Zapravo, socijalisti su bili na vlasti veći deo tran-zicionog razdoblja. Tako je „socijalistička“ vlada 1995.uvodila pakete mera kojima su zamrzavane plate,ubrzavane privatizacije, a školarine postale obavezne– uopšte, vodila je antisocijalnu politiku, koja jedruštvo gurala u sve dublju kaljugu neoliberalnogkapitalizma.

Sve ovo je uslovilo nagli uspon fašista. Jobik je

PIŠEMiljan Jelić

Anders Brejvik:Masovni ubica, vitez templar, hrišćanski

ekstremista

1: Francuska NVO: Ek-stremna desnica u Evropivodi do masakra, Danas,25. jul 2011.

2: „Teror mađarskeparavojske nadRomima”,e-novine, 30. mart2011.3: „Moskvapodstiče ekstrem-nu desnicu” Poli-tika, 23. maj 2011.4: http://www.afans .org/vest i /jacanje-fasizma-u-rusiji-020120115: ibid

imao vrtoglav uspon: osnovan 2003, na izborima 2006.osvojio je 2.2% glasova, a na nacionalnom izborima 2010.čak 17%, što ga rangira odmah ispod socijalista! Štaviše,Jobik uživa podršku upravo u onim delovima zemlje ukojima su socijalisti nekada bili najjači. Mađarski fašistipodsećaju na italijanske crnokošuljaše iz 20-tih godinaprošlog veka:

Paramilitarna organizacija „Za bolju budućnost”, koja jesvoje ime izvukla iz slogana nacističke omladine, ušla jeu selo (Gjongjospata) početkom marta i uspostavila pa-trole prateći Rome i sprečavajući ih da uđu u prodavnice.Zlostavljanje je doživelo vrhunac 10. marta kada je 1000u crno obučenih neonacista marširalo kroz selo, od kojihsu neki bili naoružani agresivnim psima, bičevima i lan-cima.2

Ono što je interesantno (ili, bolje reći očekivano) jeste dadržava prećutno toleriše batinaše – policija je napustiladotično selo, da bi se u njega vratila tek nakon tri nedelje!Nadležni organi kukaju kako ništa ne mogu da urade, jersu, zaboga, paramilitarci registrovani kao „civilna garda“!Samo 2009. godine ubijeno je najmanje osam Roma izabeleženo 30 napada zapaljivim bombama. Kako bilo,Jobik i dalje nastavlja da nesmetano seje smrt, mržnju istrah.

Skretanje istorijskog klatna udesno može se pratiti ina ustavno-političkom polju.

Desničarski Fides uspeo je da u aprilu ove godine do-nese novi mađarski ustav koji zamenjuje stari iz 1949.g (uzneslaganje socijalista i fašista). Sagledavajući ovlašćenjapremijera ili diskriminatorske odredbe prema LGBT popu-laciji ili nehrišćanskom stanovništvu, zaista se može tvrditida je u Mađarskoj uvedena neka vrsta „meke diktature“.

Stiropor i svastika?U Srbiji, SNS nakon Tominog štrajka glađu, ponovo šokirajavnost. Saradnja sa Hajncom Kristijanom Štraheom, pred-sednikom Slobodarske partije Austrije i reformisanim neo-nacistom, više je nego simptomatična. Pre bi se reklo da biToma gradio mrežu sa npr. nemačkim demohrišćanima,nego sa nekim ko je u mladosti učestvovao u formiranjuparamilitarnih formacija.

Tzv. „Slobodarski pokret Evrope“, savez kojiHajnc pokušava da izgradi, predstavljao bi mrežuultradesničarskih stranaka širom Evrope (u geografskomsmislu, ne samo EU), a „tajna konstituciona sednica“ jeodržana u italijanskim Dolomitima, čiji je domaćin bilaLiga za Sever.

Nakon sednice, Hajnc se nije vratio u rodnu Austriju,već je produžio u Moskvu, i to, ni manje ni više, nego napoziv vladajuće Jedinstvene Rusije Vladimira Putina! Tonije bila poseta srodnim strankama (iako se malo bavioi time), već radna poseta, i to neposredno pred dolazakHajnca Fišera, predsednika Austrije. Takođe je interesant-no kako se Štrahe 90-tih transformisao u rafi niranogpolitičara. O tome je pisala Politika:

Štraheov preobražaj, od nestašnog dečaka do zrelogevropskog političara, usledio je od sredine devedesetihgodina. U krugovima pređašnje državne policije, da-nas Ustavobranitelja, ističe se da je Štrahe stekao „šlif” ikapital za reformisanje stranke slobodara (pošto je otce-pio glavnicu stranke od krila vernog Hajderu) tek poslepoznanstva sa ruskim multimilijarderom Olegom Deri-paskom.3

Ovo može da znači samo jedno - Ruska federacija odultradesničarskih stranaka stvara svoje ekspoziture, svojepolitičke poluge moći.

Nije jasno kako se SNS tu kotirao. Moskva verovatnoželi da obezedi još čvršću kontrolu nad njim, s obziromna njegovu proevropsku tendenciju i mlaki desni populi-zam, kako bi ga učinila tvrđim i još više vezala za sebe.

Takođe, divljanje fašista 10. 10. 2010, kao i činjenica

da se Dveri i 1389 spremaju za izbore naredne godine,treba da bude „crvena uzbuna“ za sve ljude koji se osećajuantifašistima.

No, Rusija ima problema i u svom dvorištu. To jezemlja sa preko 70,000 neonacista (ne računajući ostaleultradesničare i fašiste)! Takođe, u njoj živi preko 10 mil-iona imigranata, pre svega radnica i radnika, koji predstav-ljaju najsiromašnije društvene grupe.

Huškajući bande neonacista na njih, vladajuća klasaodržava psihologiju straha fi ksirajući ih za dno socijalnelestvice, dok, s druge strane, od njih stvara žrtvene jag-anjce, prodajući priču o „uljezima spolja“, čime na na-jbanalniji način kupuje klasni mir. I ruski caristički režimje rasturajući Protokole sionskih mudraca pokušao daokrivi Jevreje za svu bedu narodnih masa i time sprečirevolucionarna previranja. Izgleda da se istorija ponavlja:

Od svog osnivanja 2001. Putinova stranka UjedinjenaRusija je po već isprobanoj fašističkoj metodi uličnihbatinaških odreda kontrolisala ili gušila pokrete, odnosnoinicijative koje su u sukobu s režimom. 2005. godine jeosnovana Ujedinjena Ruska omladina ironičnog nazivaMlada garda čiji je zadatak osim direktnih akcija na ulici,prema svedočenju bivšeg člana, angažovanje fudbalskihhuligana i neonacista koji odrađuju „prljavi” posao.4

I zaista, kao po nekoj matrici, država ne samo da prećutnoodobrava njihove akcije, već im daje direktnu potporu– bilo da je u pitanju Italija 20-tih godina, nemačka Va-jmarska republika, Kraljevina Jugoslavija... Dobar primerdanas predstavlja Rusija, „gde postoje brojni paravojnilogori... dok su neki od njih organizirani u bazama speci-jalne policije OMON što svedoči o prisnoj saradnji policijei neonacista.“5

Kriza „multikulturalizma”Ono što je takođe danas veoma opasno, jeste pomeranjemejnstrim stranaka na desne pozicije. Tako je Sarkozijevavlada prošle godine deportovala romsko stanovništvo uRumuniju i Bugarsku, o čemu je Solidarnost već pisala.

Francuska je i prva zemlja Evrope koja je uvelazabranu nošenja burki na javnim mestima (Belgija je ne-davno postala druga, dok se u Holandiji i Španiji spremadonošenje sličnog zakona).

No, stalno nazadovanje po pitanjima ljudkih pravaje moralo nekako biti ozvaničeno. Sarkozi je za televizijuizjavio: „Multikulturalizam je neuspeh. Istina je da smo unašim demokratskim društvima previše brinuli o iden-titetu imigranata, a zaboravili smo na identitet države ukojoj oni žive”.

Na žalost, nije bio jedini. Slične konstatacije su semogle čuti i od nemačke kancelarke Angele Merkel i bri-tanskog premijera Dejvida Kamerona.

Jačanje ultradesnice goni stranke centra da zaoštre„nacionalnu retoriku“ kako bi ostale konkurentne napolitičkom tržištu. Tako je francuski UMP (Sarkozijevastranka) uspeo da preuzme deo biračkog tela Nacional-nom frontu, upravo forsirajući pitanja „nacionalnog iden-titeta“.

Međutim, ovakav pristup neće oslabiti ekstremnudesnicu – naprotiv, može je samo ojačati.

Na primer, liderka Nacionalnog fronta Marin le Penpostaje sve „bezobraznija“ u svojim zahtevima, predlažućida se kao rešenje belgijske političke krize frankofonopodručje (Valonija) pripoji Francuskoj.

Kameron mora da pazi na svoje desno glasačko krilo,ali i narastajući uticaj Britanske nacionalne partije kao injenog batinaškog pobratima, EDL-a (English defenceleague), ulične organizacije, koja je, za divno čudo, bilajedna od Brejvikovih ideoloških inspiracija.

Čak je jedna bivša Berluskonijeva ministarka otvore-no podržala Brejvikove ideje, dok je Frančesko Speroni,vođa ultradesničarske Severne lige, javno rekao da su„Brejvikove ideje u službi odbrane zapadne civilizacije“!

U Mađarskoj, mejnstrim stranke preuzimaju

8 9SEPTEMBAR 2011. SEPTEMBAR 2011.

desničarsku terminologiju u nadi da će preoteti gla-sove Jobiku. Prognoze analitičara da će fašisti, čim sebudu „popularizovali“, biti „usisani“ od strane političkog„centra“, takođe su bile pogrešne – oni nastavljaju daterorišu nesmanjenim intezitetom, ali sa novim sam-opouzdanjem, jer znaju da imaju snagu da privukuostale partije ka svojoj ideološkoj platformi.

Postoji razlika između neonacista „militanata“ ifašista „populista“ – prvi su za ulične tuče i pogrome,dok su drugi više za izbore i za stvaranje širih fron-tova.

To je slučaj sa Vildersom u Holandiji i njego-vom Partijom slobode – on koristi jezik islamofobije,rasizma i homofobije i na taj način uspeva da pri-kupi oko svojih ideja veliki broj nezaposlenih i sitneburžoazije.

Militaristi su frustrirani, jer smatraju da se samoformiranjem tvrdog fašističkog „jezgra“ neprijateljmože pobediti. No, oni najčešće kohabitiraju i sarađuju– dobar primer su Britanska nacionalna partija iEDL, kada su u januaru 2010. zajedno učestvovale urasističkim divljanjima na ulicama, napadajući musli-mane, Azijate, ali i antifašističke aktiviste.

Batinaši iz EDL-a su u oktobru iste godinepokušali da formiraju Evropsku inicijativu za slo-bodu, koja bi okupljala fašističke i fašistoidne pokreteširom Evrope. Pokušaj se završio bedno – autobus ukom je bio vođa EDL-a, Tomi Robinson, razlupan je,a navijači Ajaksa su najurili grupe rasista iz Amster-dama. No, između jednih i drugih je difuzna granica– to što neko nosi bele rukavice i kravatu ne znači danije fašista i ultradesničar!

Krizu multikulturalizma su ozvaničili upravo onikoji su i doveli do nje – pripadnici vladajuće klase injeni politički predstavnici.

Liberalizacijom tržišta, pumpanjem kreditnih ba-lona, trošenjem novca koji ne postoji, uslovili su nesamo srozavanje kapitalističke privrede, već i sroza-vanje ljudskih prava – kako pravno, tako i faktički.

Pravno – donošenjem restriktivnih zakona igušenjem prava da se bude drugačiji. Faktički – pro-terivanjem Roma (npr. Mađarska i Francuska), gu-

ranjem imigranata u izolovane kampove koji neobezbeđuju ni egzistencijalne ljudske potrebe (kaošto je Italija uradila sa izbeglicama iz Libije), napadi-ma represivnog državnog aparata i fašista, ruku podruku, na pripadnike drugih nacionalnosti, konfesija,seksualnih orijentacija... (na žalost, spisak zemalja je,u ovom slučaju, isuviše dugačak).

Štit i mačFašistička opasnost će se sve više pojačavati, u onojmeri u kojoj se zaoštravaju kontradiktornosti izmeđurada i kapitala. Zato nam je potreban širok, demokratskifront protiv fašizma, koji bi okupljao sve nas koji smona udaru krize i desničara.

Tragičan je stav pojedinih levičara prema trage-diji u Norveškoj, koji izjednačavaju fašiste i socijal-demokrate – za njih su pripadnici Radničke partije istošto i Brejvik! Parola „Ko neće da govori o kapitalizmu,neka ćuti o fašizmu“ potpuno odgovara StaljinovojKominterni 30-tih godina, koja je možda i glavni kri-vac dolaska Hitlera na vlast.

Tada je Lav Trocki u svojoj brošuri Kako pobe-diti nacionalsocijalizam? istakao nužnost akcionogjednistva između radnika komunista i radnika soci-jaldemokrata, radi stvaranja „štita“ prema nacistima. Sdruge strane, Ernst Telman, tadašnji lider Komunističkepartije Nemačke, nazvao je Trockog „propalimfašistom“ i „kontrarevolucionarom“, smatrajući (uskladu sa linijom Kominterne) da su socijaldemokrati-ja i fašizam dve strane iste medalje.

Nakon toga je usledilo najveće krvoproliće kojeje svet ikada video.

Da se katastrofa ne bi ponovila, nama nije dovol-jan samo „štit“ – potreban je i „mač“. „Štit“, odnosnofront svih potlačenih, najbolji je instrument odbraneod fašizma. Ali, jedino „mačem“ možemo uništitikapitalizam, sistem koji mu daje snagu. Taj „mač“ jerevolucionarna radnička partija, kao najborbeniji i na-jsvesniji deo radničke klase.

Zato je potrebno da svi zajedno počnemo da ku-jemo mač kojim ćemo konačno fašizmu i kapitalizmuodseći glavu!

PIŠEPavle Ilić

PREDIZBORNA GODINA sezagreva, na tu činjenicunas svi mediji svakodnevno

podsećaju. Najnovija politička utak-mica između vlasti i opozicije vodi sena terenu antifašizma. Srpski pokretobnove sada pokazuje pretenzijeprema poziciji na kojoj se nisu nala-zili od početka ovog milenijuma –poziciji političkog stuba nove srpskenacionalističke misli.

Sa vakuumom koji je ostavilašizma Srpske radikalne stranke, akoji grupe sa ekstremne desnicenisu uspele adekvatno da popune,SPO pokušava da se vrati među jačepolitičke igrače korišćenjem svojeretorike o navodnom herojstvuRavnogorskog pokreta, preuzimajućiod SRS recept o prikazivanju ratnihzločinaca kao srpskih junaka i bran-itelja srpskog nacionalnog ponosa.SPO se verovatno nada da će privuči idesno opredeljene pojedince koji neposmatraju lomljenje izloga i krađupatika kao adekvatni vid političkeborbe.

Naime, nakon obeležavanja65 godina od streljanja DražeMihajlovića, iz redova SPO-a stigaoje predlog o imenovanju novog mo-sta koji se gradi preko Ade Ciganlije uBeogradu u „Čiča Dražin most“. Ovajpredlog propratilo je i stvaranje on-lajn peticije na fejsbuku.

S druge strane, ovu vest zasada prenelo je samo par internetportala. Slaba medijska pokrivenostpotvrđuje da vlast ne želi da sekocka sa glasovima u ključnom mo-mentu. Dok s jedne strane postojiRepublička asocijacija za negovanjetekovina Ravnogorskog pokreta, kojase fi nansira iz budžeta i uključena jeu sudski proces rehabilitacije DražeMihajlovića, sa druge vlastodršci ujavnosti ne forsiraju polemiku re-habilitacije, strahujući od gubljenjaugleda kod levih liberala i drugihgrađana koji se ne slažu sa istorijskimrevizionizmom.

Zanimljivo je i to da je predlogSPO-a o imenovanju mosta vero-vatno reakcija ove stranke na idejevlastodržaca iz udruženih DS i SPS

koje su predložile uvođenje 21. okto-bra kao državnog praznika u spomenžrtvama fašizma u Srbiji. Ovajpostupak vladajuće koalicije, koji jepodržala i SNS, sigurno je usmerenka tome da se privuku pojedinci kojise ne slažu sa desnom retorikom,ali želi i da pokaže kako je bilo kojaleva politička alternativa nepotrebnazato što će se DS/SPS potruditi da„objektivno“ brane kako socijalnaprava građana i eksploatisanih tako iutvrđeni istorijski poredak. Ironija je iviše nego očigledna.

SPO je na taj predlog odgovo-rio izjavom da se o srpskim žrtvamafašizma ne može govoriti osim ukontekstu NDH i „ustaških zločinanad Srbima“. Na sve to dolazi i iz-java Danice Drašković: „Za mene sukomunisti isti kao i fašisti”, te da ih„povezuje zločinačko delovanje imasovno ubijanje koje su komunistinastavili posle Drugog svetskog rata.”Ako ovu izjavu posmatramo zajednosa skrnavljenjem spomenika heroji-ma NOB-a u Nišu od strane Srbskeakcije, jasno je uvideti da paranoičniantikomunizam u Srbiji počinje, bezsumnje ohrabren jačanjem desnicena evropskom nivou, da prelazi sareči na dela.

Iz ovih primera jasno se vidikolikog maha istorijski revizionizamuzima u srpskoj javnosti. Stoga nezačuđuje ni izjava potpredsednikagradskog odbora DS u Kragujevcu,koji je i inicirao projekat sakupljanjapotpisa za podizanje 21. oktobra nanivo državnog praznika: „Nesporandoprinos dali su i partizani i četničkipokret u osvajanju slobode i pro-terivanju fašističkog okupatora izSrbije. Neumesno je takmičiti se uraspravi i dokazivanju čiji su uticaj iborba bili presudni.“

Na žalost, istorijski revizion-izam, pogotovo onaj vezan za Drugisvetski rat nije isključivo srpski trend.Sa jačanjem desnice na evropskojpolitičkoj sceni (opširnije na strani 6)pojavljuje se i veliki broj apologetafašističkih zločina. Među njih se morauvrstiti i nemački ministar spoljnihposlova koji je vladi Crne Gore

predložio da se na njenoj teritorijipodigne spomen groblje vojnicimaVermahta nastradalim u Drugomsvetskom ratu.

Najbitniji događaj koji je potresaosve iskrene antifašiste u regionu bilaje svakako oslobađajuća presudaŠandoru Kepirou. Nakon proglašenjaoslobađajuće presude veliki deookupljenih u sudnici počeo je daaplaudira i skandira parole podrške.Ni jedan medij nije preneo da li suokupljeni bili organizovani, kao ni toda li su i kojoj grupaciji pripadali, alikroz sve pretpostavke provlačilo sejedno ime – Jobik.

Jobik je mađarska manifestacijaevropske desničarske epidemije.Od 2003. godine kada je osnovana,ova stranka je munjevito porasla iučvrstila položaj među siromašnimslojevima mađarskih nacionalista.Jobik koristi sasvim blago skriv-enu fašističku propagandu pod kojusvakako podpadaju kontroverznonazvano „Romsko pitanje”, ali i brojneoptužbe o otvorenoj ksenofobiji,homofobiji i netrpeljivosti njenihčlanova prema pripadnicima raznihmanjinskih grupa koje ne podpadajupod koncept „hrišćanskog, etničkičistog mađarskog patriote”.

Bez obzira na strah liberalnihvlasti od pretnje desne dominacijenad politikom svakome mora bitisavršeno jasno da je ubravo liberalnikapitalizam uzrok jačanja desnice. Utrenucima krize vladajuće strukturepočinju da gaze svoje reči, prozivajućisvoj ideal ujedinjene i multikulturalneEvrope mrtvim i koristeći desni pop-ulizam ne bi li podelili radničku klasui osigurali opstanak svoje moći.

Od Londona do Beograda, Ev-ropa se trese pred nezadovoljnimstanovništvom. Klasni rat gori ispodpovršine sve jačim plamenom, alije pod pretnjom da ga ugasi olujadesnice. Ukoliko ne zaustavimo njenoširenje i sa njom ne uništimo i sistemiz koga se ona izrodila ideje praved-nijeg društva neće ostati čak ni lepauspomena. Ne dopustimo da banditimenjaju istoriju, već preuzmimo nje-no stvaranje u sopstvene ruke.

Mađarska garda, udarna pesnica mađarskih fašista

AKO NA nečemu možemo da zahvalimoekonomskoj krizi u Srbiji, onda je to činjenica daje kamenje o koje se saplićemo na zacrtanom

putu ka Evropskoj uniji ponovo počelo da politizujesrpsko društvo. Utapanje pro-EU partija u zatečenisistem državne birokratije nakon Petooktobarskerevolucije i nedostatak autentične leve alternativepretili su da politiku u Srbiji u potpunosti svedu naadministrativne mere koje ne sprovode političkisubjekti (društvene klase i njihove političkeorganizacije), već „nezavisni eksperti“ koje je samopotrebno uposliti na pravim mestima u sistemu.

Partijski „eksperti“ su potom mogli da nauniverzitetima i javnim medijima objave smrt klasai njihovih sukobljavanja i namesto Velike Srbije,prikrivene eufemizmom Jugoslavije, kao terapiju zanacionalni duh i telo prepišu integracije u EU i svetskotržište. Nema nas dovoljno „stručnih“ da dovodimo upitanje odluke već postavljenih „stručnjaka“ i njihovihmentora iz Vašingtona i Brisela. Depolitizacijapolitičkog života u velikoj je meri sputala rađanjekonzistentne kritike puta kojim se srpsko društvokreće.

Ipak, ni nakon Petog oktobra pro-EU opcijanije osvojila apsolutnu prevlast na srpskoj političkojsceni. Za to joj je bilo potrebno dobrih deset godina.Nasuprot njima stoji nešto autarhičniji i pro-ruskijinacionalistički blok, koji na parlamentarnij sceni danaspredstavljaju DSS i SRS. Samo će politički ignoramusii naručeni „eksperti“ ova dva bloka okarakterisatikao „levi“ i „desni“, implicirajući da „evropske“ partijezastupaju ideje demokratije i društvenog progresa,dok su „Rusi“ za „azijske despotije“ i „pravoslavnedžamahirije“.

Oslanjanje na jednu, odnosno drugu,imperijalističku silu je materijalizacija jedne, odnosnodruge, strategije za razvoj srpskog kapitalizma.U uslovima Balkana, oslanjanje na strane sile popravilu je male i nedovoljno razvijene balkanskedržave stavljalo u poziciju piona na geo-strateškojšahovskoj tabli velikih sila. Ovo je, potom, dovodilo dosukobljavanja i krvoprolića, da bi se potom otpočeonovi ciklus još veće zavisnosti. Izbor koji nam oviblokovi nude je izbor između ruskog pustog ostrvana Balkanu i periferije Evropske unije. Izbor izmeđurata i krize i krize i rata.

Srbija je nakon poslednjeg ciklusa ratovapromenila kurs iz autarhije u integracije u zapadnikapitalizam. Uloga razrušene privrede na periferijiEU-kapitalizma nezahvalnija je od uloge periferneprivrede evrozone: a svi smo svedoci pakla kroz kojidanas prolazi Grčka i koji preti Španiji, Portugalu iItaliji. Svetska kriza je, dakle, počela da ruši ideološkimit – ili naši i svi drugi „eksperti“ nisu bili na visinizadatka, ili postoji problem u samim odnosima

unutar privrede i društva koji dovode do istorijskihperioda koji milione ljudi guraju na ivicu litice.

Daleko od toga da je ovo prvi put da kapitalističkakriza dovede do dubokih društvenih potresa koji preteda se otmu kontroli vladajuće klase (veliki pozdravArapskom proleću!). Ipak, nije ni dovoljno svakihdesetak godina vikati: „Jesmo li vam lepo govorili da jeMarks bio u pravu, sve dok je kapitalizma biće i kriza!“Naša misija je izgradnja revolucionarne radničkepartije koja treba da stoji na čelu pokreta koji ćesrušiti kapitalizam. To je ono što radimo ovde i sada,u uslovima koje sami ne biramo, ali na koje možemoda, u skladu sa sopstvenom snagom i sposobnostima,utičemo. Pravilno primenjeno znanje jačaće našubrojnost i snagu i dovodiće do novih iskustava isaznanja. Jedino je ta dinamika u stanju da izgradialternativu radničke klase i postojećim političkimblokovima u Srbiji, ali i zavisnosti od imperijalizmana Balkanu i samovolje svetskog tržišta.

Već smo se zahvalili krizi zbog udarca koji jenanela političkom legitimitetu vodećih stranaka u Srbijii prilike koja nam se otvorila da ponovo diskutujemopolitiku. Ipak, pukotina koja je tim udarcem nastalaima dvojaki karakter: ona je plodno tle za razvoj dva

10 11SEPTEMBAR 2011. SEPTEMBAR 2011.

1: Sve cifre su za 1928.godinu.

suprotstavljena pokreta. Revolucionarni radničkipokret teži uništavanju kapitalističkih odnosa uprivredi i društvu; fašistički pokret teži njihovomovekovečavanju putem uništenja radničkog pokreta.

Fašizam je danas gotovo u potpunosti podređensrpskoj državi kojoj koristi kao jedan od vidovavršenja represije nad radničkom klasom. Državaje danas naš glavni neprijatelj. Ali država upravootvara vrata fašizmu. Vladajućoj klasi fašizam uvekkoristi kao „pomoć prijatelja“ u slučaju da radničkipokret ojača do te mere da postavi pretnju održanjukapitalističke vlasti. Ali u pitanju je prijatelj kogdržava misli da može zauvek da kontroliše i koristi popotrebi. U prvom koraku, država je tu da mu za svojgroš otvori vrata. Tek u drugom biće prinuđena damu preda ključeve od kuće.

Drugi korak znači otvorenu političku krizu ihisteriju vladajuće klase koja pokušava da se održi navlasti dok je proletarijat i osiromašene srednje klasepritiskaju zahtevima koje ona nije u stanju da ispuni– to je agonija u kojoj hoćemo da vidimo i Tadića iMiškovića i Nikolića i Beka; i tu je potrebno dotućii njih i njihove „prijatelje“. Zato zadatak kog smo sesvesno uhvatili nećemo moći da obavimo ukoliko nenaučimo sve što se naučiti može o klasnoj dinamici irazvoju fašističkih pokreta u uslovima krize, njihovogodnosa sa državom i uslova u kojima vladajuća klasapribegava postavljanju fašizma na kormilo. To jezadatak koji pred nama stoji kao imperativ i čijim serešavanjem možemo ne samo uspešno suprotstavitirastućoj fašističkoj pretnji, već ćemo time ubrzati iučvrstiti rast sopstvenog pokreta.

Između dva svetaKrajem dvadesetih godina prošlog veka katastrofalnakriza kapitalizma, poznata kao Velika depresija, prekonoći je stvorila uslove za urušavanje celokupnesocijalne i političke slike u svetu. U roku od samonekoliko godina milioni ljudi ostali su bez poslai gotovo ikakvih primanja. Evropom je zavladalaatmosfera opšte nesigurnosti i besperspektivnosti.Deset godina od završetka Velikog rata svet je ponovopočeo da tone.

Desničarske i liberalne vlade Zapadne Evropepokušavale su da, poput barke uhvaćene u buru, spasušta se spasti može – od svojih profi ta i privilegija, a naračun radničke klase i sve širih slojeva propadajućesitne buržoazije i seljaka. Urušavanje privrede ubrzanoje rušilo i politički legitimitet vlasti. Centar je pucaopo šavovima. Rastuće nezadovoljstvo naroda pratioje rast državne represije. Stara objašnjenja i obećanjazbrisao je očaj malih primanja i beznadežnog čekanjau redu na birou.

Sa istoka je sijala zvezda ruske Oktobarskerevolucije. Oktobra 1917. radnička klasa, predvođenaBoljševičkom partijom, preuzela je vlast u Rusijii uspostavila vlast demokratskih sovjeta radnika,seljaka i vojnika. Ubrzo zatim, ostaci carskogrežima i buržoazije, potpomognuti silama Antante,započeli su višegodišnji građanski rat protiv radnicai radnika, iz kog je mlada radnička Rusija izašla kaodesetkovana pobednica. Opstanak radničke Rusijezavisio je od širenja revolucije na razvijene zemljeZapadne Evrope.

Nakon konačnog poraza Nemačke revolucije1923, u sovjetskoj Komunističkoj partiji ¬– vodećojpartiji Treće internacionale, Kominterne – sve jeveću ulogu počela da zauzima frakcija okupljena okoJozefa Staljina, koja je, suprotno marksizmu, tvrdila daje moguće izgraditi „socijalizam u jednoj zemlji“. Ovafrakcija bila je plod sve veće birokratizacije državnogaparata, koja je nastupila sa posleratnom krizom.Nasuprot njoj stajala je Leva opozicija, koja nijeodustala od ideje svetske revolucije i koja je shvatalanužnost borbe protiv sve pogubnije birokratizacije

partije i države.Opoziciju Staljinu predvodio je Lav Trocki,

predsedavajući Petrogradskim sovjetom tokom prverevolucije 1905, organizator Oktobarske revolucije ivođa pobedonosne Crvene armije. Do 1928. Trocki jebio u potpunosti izgurnut iz vlasti i konačno prognaniz Sovjetskog Saveza. Sve dok ga 1940. Staljinovagent nije ubio, Trocki je ostao aktivan revolucionarkoji je predvodio anti-staljinističku manjinu unutarmeđunarodnog komunističkog pokreta. Ipak, očimiliona eksploatisanih radnica i radnika Evrope idalje su treperile odsjajem sovjetske zvezde, kojise vremenom gušio u stisku rastuće staljinističkebirokratije.

Sjaj boljševičke zvezde godinama je putovaopreko kontinenta, kao što se svetlost umrle zvezde sazemlje vidi godinama nakon njene supernove. Za sadaje dovoljno reći da su milioni potlačenih ljudi imaliodakle da crpe nadu za sopstvenu borbu – drugačijisvet bio je moguć, iako tek negde tamo, iako svesličniji mitu o „slobodnom i demokratskom“ Zapadu.Borbe i pobede iz Ruske revolucije i građanskograta još uvek su bile istorijski sveže; i staljinistima isocijaldemokratama trebalo je malo više vremena ipovoljnijih uslova da bi mogli da ih zloupotrebe zaisključivo sopstvene potrebe. Sovjetska Rusija je utom trenutku i dalje pružala inspiraciju milionima.

U Italiji je već gotovo deceniju vladao fašizam.Sve radničke organizacije, socijaldemokratske ikomunističke, bile su uništene, a njihove vođepoubijane ili bačene u tamnice. Svaki vid demokratijesmatran je pogubnim za duh i telo nacije koja je izrata izašla osiromašena i koja je samo par godinakasnije prošla kroz neuspeli pokušaj radničkerevolucije. Fašizam je u Italiji stigao kao kaznaradničkim vođama za neuspelo izvedenu revolucijui kao ultimativni spas vladajućoj buržoaziji od crvenenapasti koja je vrebala sa istoka. Da li je to, međutim,značilo da, kako je Valter Benjamin smatrao, fašizamna vlast stupa samo nakon neuspele revolucije? Tamisao mogla bi da nas odvede u pogrešnom pravcu– ako nema revolucije, nema ni straha od fašizmana vlasti. Dakle, izlišno je u današnjim uslovimaboriti se protiv njegove pretnje. Da bismo mogli darazmrsimo ovu, posve savremenu, dilemu potrebnoje da se bliže pozabavimo Nemačkom u vreme Velikedepresije.

Revolucija ili fašizamIako gubitnica Prvog svetskog rata, Nemačka je bilanajveća evropska privreda, sa ubedljivo najbrojnijomi najorganizovanijom radničkom klasom, koja jedisala i delala kroz kolosalnu Socijaldemokratskupartiju (SPD: 1,021,000 članova, preko 9,000 lokalnihorganizacija1), za nju vezane Slobodne sindikate (petmiliona radnica i radnika), Komunističku partiju (KPD:130,000 članova, mahom nezaposlenih) i kroz brojnastrukovna i sportska udruženja. I nemačka radničkaklasa pokušala je da u periodu između 1918. i 1923.revolucijom zbaci kapitalizam, ali u tome nije uspela.Ipak, neuspeh revolucije nije bio kažnjen fašizmom.Nemačka buržoazija još uvek nije bila prinuđena dase upusti u rizik podrške fašizmu, koji je u Nemačkojzastupala partija predvođena bučnim i naočigledpotpuno ludim Adolfom Hitlerom. Poredak je uspeoda se održi u obliku Vajmarske Nemačke, ponajvišeuz pomoć SPD-a, koji je uveliko odustao od idejeradničke revolucije. Bez greške se može reći da je SPDotvoreno podržavao buržoasku vlast u Nemačkoj.

Ipak, ovo nije dovoljno objašnjenje. Zaodržavanje statusa kvo bila je u presudnoj merizaslužna i politika Kominterne (tada već aparata zasprovođenje spoljne politike SSSR, a ne međunarodnemreže revolucionarnih radnica i radnika) koja je,početkom decenije, skandalozniim direktivama

PIŠEMatija Medenica

Lav Trocki

12 13SEPTEMBAR 2011. SEPTEMBAR 2011.

monopolističku buržoaziju parlamentarni i fašističkirežim predstavljaju samo različite mehanizmedominacije; ona se oslanjala na jedan ili drugiu zavisnosti od istorijskih uslova. Međutim, i zasocijaldemokratiju i za fašizam, odabir jednog odta dva mehanizma ima nezavisnu važnost; i više odtoga, za njih je to pitanje političkog života ili smrti.“

U članku „Nemačka: Ključ međunarodne situacije“iz 1931, Trocki u jednoj rečenici sumira zadatkekomunista koji iz ove kontradiktornosti proističu:

U sadašnjoj fazi, nemački komunizam u svojoj borbiprotiv socijaldemokratije mora da se osloni na dveodvojene činjenice: (a) na političku odgovornostsocijaldemokratije za snagu fašizma; (b) na apsolutnunepomirljivost između fašizma i onih radničkihorganizacija od kojih socijaldemokratija zavisi.

Politička odgovornost o kojoj Trocki govori svodi sena impotenciju reformističkih vođa da organizujusvoje članstvo u uslovima u kojima monopolističkaburžoazija koristeći se državnim aparatom, a naračun svih drugih društvenih klasa, spasava jedinosebe samu. Za Nemačku je to značilo sve ogoljenijudiktaturu kapitala, koja se u političkoj sferi ogledalau sve ogoljenijoj vlasti dekretima i policijskomrepresijom nad sve nezadovoljnijim stanovništvom.Ogledala se, takođe, i u korišćenju sve masovnijihfašističkih para-vojnih formacija, koje je mislila damože da doveka drži pod svojom kontrolom i koristiih po potrebi. Fašizam je rastao na proneverenimispraznim obećanjima vladajuće klase.

Bonapartizam i klasni odnosi za vremekrizeKrupna buržoazija čini zanemarljiv postotakstanovništva svake zemlje. Marks je 1845. u Nemačkojideologiji pisao da je vladajuća ideologija u svakojepohi ideologija vladajuće klase. Bez ideološkedominacije buržoaskih predstava u radničkojklasi svakodnevna reprodukcija sistema bila binemoguća.

„Ako bi vladajuće klase bile u stanju daneposredno vrše vlast, onda im ni parlamentarizam,ni socijaldemokratija, ni fašizam ne bi bili potrebni,“pisao je u oktobru 1932. Trocki u članku „Nemačkibonapartizam“, u kom opisuje karakter vlasti kojaje prethodila postavljanju Hitlera za kancelara parmeseci kasnije.

Hegemonija koju vladajuća klasa u „normalnim“vremenima sprovodi kroz državne i para-državneinstitucije puca u uslovima krize. Kao reakcija nakrizu i pretnju proleterske revolucije delovi srednjihklasa, potpomognuti delovima buržoazije, organizujuse u fašistički pokret. Vladajuća klasa ostaje sveusamljenija na vrhu, prinuđena da nemoćno balansiraizmeđu dve klase – proletera i sitne buržoazije –koje pokušavaju da se samostalno izbore sa krizom.To je primorava da jača državni aparat i vlast sveviše sprovodi putem dekreta i državne represije.Bonapartizam je neodrživ režim, koji pre ili kasnijemora da prevagne na stranu revolucije ili fašističke„revolucionarne kontra-revolucije“. Takva je bilaPapenova vlada u Nemačkoj. Evo kako Trocki opisujeglavnu razliku između bonapartizma i fašizma:

KPD-u propustila priliku da iskoristi revolucionarnusituaciju u Nemačkoj i milione socijaldemokratskihradnica i radnika pridobije na stranu revolucije.

Krajem dvadesetih godina u Nemačkoj je većinaradničke klase aktivno ili pasivno podržavala SPD.Već smo rekli da je vođstvo SPD-a vodilo politiku kojaje ispunjavala interese vladajuće klase, a ne njenogčlanstva. KPD je, s druge strane, okupljao mahomnezaposlene. Ono malo sindikalizovanih radnika izredova KPD-a pripadali su malim i često izolovanimkomunističkim sindikatima.

Ovo je bila posledica ultra-leve politike tzv.„trećeg perioda“, čime je staljinistički jezik od 1928.označavao navodni istorijski period revolucionarneofanzive, tokom kog je bilo potrebno na svaki načinse odvojiti od reformista, nastupati nezavisno naradnim mestima (a ne samo u političkoj sferi), podpretpostavkom da će se tokom te ofanzive presudnavećina klase odvojiti od reformističkih organizacijai prići komunistima koji će predvoditi konačnoobaranje svetskog kapitalizma. „Treći period“ završenje 1933. pobedom fašizma u Nemačkoj, uništavanjemradničkih organizacija i pokretanjem imperijalističkograta za preraspodelu resursa i kolonija i ponovnouspostavljanje stabilne profi tne stope. Međunarodniradnički pokret i dalje se nije oporavio od posledicaovog poraza.

Komunisti u fabrikama ostali su odvojeni odonih radnica i radnika koji su i dalje više verovali umale pobede i poraze reformista, nego u konstantnepolitičke oscilacije vođstva KPD-a. Nesposobnaza samorefl eksiju i samokritiku, KPD je ostalapri politici koja je na radnim mestima odvajalamanjinu komunističkih militanata od milionasocijaldemokratskih radnika. KPD nije uspela daponudi adekvatno vođstvo. Radnici nisu bili ubeđenida treba da pređu na njenu stranu.

U svom batrganju KPD je tonula sve dublje u živoblato, za sobom povlačeći nade i aspiracije celokupneradničke klase. Treći period je značio i da će KPD1928. proglasiti da je u Nemačkoj fašizam već navlasti, u njegovom prilagođenom obliku, predvođensocijaldemokratama, odnosno – „socijal-fašistima“!Hitler, dakle, nije mogao biti suštinski drugačijiod bilo kog vođe SPD-a. Fašizam se suštinski nijerazlikovao od buržoaske parlamentarne demokratije.Kritika partijske linije, inače raspisane u moskovskimkabinetima staljinovih falsifi katora marksizma, nijese, isto tako, u očima partijskih aparatčika razlikovalaod zauzimanja otvoreno kontra-revolucionarnih ifašističkih pozicija. Marksističku analizu zamenioje dekret Centralnog komiteta. Dekret Komitetazamenila je direktiva iz Moskve. KPD se davila ubirokratskom jednoumlju.2 Nemačka vladajuća klasaimala je dovoljno prostora da u odsudnom trenutkuodluči da joj se cena rizika isplati. U januaru 1933.Hitler je, mimo izbora, postavljen za nemačkogkancelara.

Istorija je učiteljica života. Partija je memorijaklase. Ipak, svi znamo da se sa memorijom da igrati.Mozak je podložan različitim infekcijama, crnimrupama posle pijanih noći, iskrivljenjima doživljenihosećanja i umišljanjima onih koja nikada nisu bila tu.Dobar neurohirurg gotovo uvek će biti u stanju dautvrdi uzrok i ozbiljnost problema i prepiše potrebnuterapiju. Ako govorimo o Nemačkoj pred kobnupobedu fašizma, ma ako uopšte govorimo o tomešta je fašizam, kako dolazi na vlast i kako se (i uopšte,zašto!) protiv njega boriti, najiskusniji doktor je LavTrocki. Pacijent je, sasvim jasno, bila KPD.

Trockijevi članci o fašizmu, staljinizmu i politiciujedinjenog fronta pisani u periodu između 1930. i1933.3 upućeni su prvenstveno članstvu i kadrovimaKPD-a – partijskoj bazi, onim ljudima koji je, kaoaktivisti komunističke partije, na svojim radnim

mestima, fakultetima, u komšilucima trebalo da buduidejne vođe i organizuju ljude oko sebe u borbu zabolji svet. Na ovom mestu nemamo ni prostora, alini namere, da raspredamo o istorijskoj genijalnosti,pronicljivosti i dalekovidosti ovih Trockijevihtekstova. Ostavićemo zainteresovanim čitaocimada sami pronađu važne pouke kritike onih aspekatastaljinističke politike koji za naše uslove u ovomtrenutku nisu od presudnog značaja. Ostatak ovogčlanka posvetićemo onim temama i zaključcima kojesmatramo za trenutno najrelevantnije u pogleduodređivanja našeg stava – ali ponajviše našihakcija! – povodom pitanja rasta ekstremne desnice iprodubljivanja ekonomske krize i državne represije uSrbiji i ostatku sveta.

Fašizam i demokratijaVeć smo skicirali stavove „zvaničnog komunizma“prema socijaldemokratiji i fašizmu. Otvorenaporuka glavne trećeperiodaške „teorije“ o „socijal-fašizmu“ mogla bi se sažeti ovako: Zasebno bavljenjefašizmom je gubljenje vremena, razlike izmeđuSPD-a i nacista su sekundarna pitanja forme a nesadržaja buržoaske vladavine. Borba protiv fašizmaskreće pažnju sa borbe protiv celokupne vladajućeklase. Socijaldemokrate su zapravo veća pretnjaod nacional-socijalista, jer za razliku od njih oniprikrivaju svoj fašizam.

Sve su ovo stavovi koje i danas možemo čuti,u manje-više istoj formi. Ti će stavovi početkomtridesetih dovesti do sumanute situacije u kojojnajjača i najorganizovanija radnička klasa bez inaznake organizovanog otpora dopušta sopstvenouništenje! Danas, oni nas u najmanju ruku mogubaciti u konfuziju koja će sputati naše aktivnosti iostaviti prostor za rast fašističkog pokreta na računradničkog, koji u Srbiji tek treba da pređe dalek putda bi došao na pozicije nemačkog radničkog pokretaiz prvih decenija XX veka.

Trocki je prema ovakvom ultra-radikalizmuKPD-a bio izuzetno kritičan. Osnovno mestomarksističke analize ma kog političkog pokreta jestenjegova klasna sadržina: ona određuje pravac u kompokret namerava da promeni postojeće ekonomske idruštvene odnose. Socijaldemokratija tog perioda izasebe je imala burnu istoriju tokom koje je radničkaklasa izgubila vođstvo tog pokreta, ali je, kako smoveć videli, ostala njegova baza. Italijanski i potomnemački fašizam bazu svog pokreta našli su usrednjoj klasi, seljaštvu i rastućem sloju uglavnommladih i nezaposlenih ljudi, često bez ikakvogiskustva u kolektivnom sindikalnom organizovanju,koje je nužan preduslov razvijanja klasne svesti kodradničke klase.

Fašizam je pokret koji odražava očaj propadajućihsrednjih klasa, koji ih organizuje i naoružava protivpritiska koji odozdo vrši radnička klasa. Fašizamsvoju snagu crpi iz prezira sitnog buržuja prema svebogatijim krupnim buržujima, ali i prema radničkojklasi koja u uslovima krize, za koju nije sama zaslužna,pokušava da za sebe izbori koru hleba. Tu leži klicaiz koje Trocki razvija ključnu razliku između sistemafašizma i parlamentarne demokratije. Evo šta on pišeu svom članku „Šta dalje? Vitalna pitanja nemačkogproletarijata“ (1932):

Socijaldemokratija, koja je danas glavni predstavnikparlamentarno-buržoaskog režima, svoju podrškucrpi iz radnica i radnika. Fašizam podržava sitnaburžoazija. Socijaldemokratija ne može vršitinikakav uticaj bez podrške masovnih radničkihorganizacija. Fašizam ne može da se učvrsti na vlastibez uništenja radničkog organizovanja. Glavnaarena socijaldemokratije je parlament. Fašističkisistem se zasniva na uništenju parlamentarizma. Za

2: Mi, naravno, ne sma-tramo da je birokratskadegeneracija revolucion-arne partije nužna pojavai da će svako partijskoorganizovanje završitiu birokratskoj močvari.Bez demokratskog i cen-tralizovanog političkogorganizovanja najnapred-nijih i najborbenijih ak-tivista možemo samo dasanjamo o pobedi nadcentralizovanim i dalekosnažnijim i opremljenijimaparatom kapitalističkedržave. Ipak, pitanjeodnosa između ovakvepartije i radničke klase, čijeinterese ona teži da pred-stavlja, je ključno pitanjekomunističkog organi-zovanja. U prilog njegov-om rešavanju štampalismo 2008. svoj prvi pam-fl et Partija i klasa.3: Uz opšti uvod Stiva Ra-jta i zasebne kraće uvodeKrisa Harmana, ovi Trock-ijevi tekstovi objavljeni supod naslovom Fascism,Stalinism and the UnitedFront (Bookmarks, 1989).Svi članci dostupni su naengleskom jeziku na vebadresi marxists.org. Jediniprevod nekog od ovihčlanaka na srpskohrvatskijezik priredili smo i objaviliprošle godine u decem-barskom broju Solidarnos-ti („Šta je nacionalni so-cijalizam?“). U narednomperiodu potrudićemo seda prevedemo i ostatakčlanaka.

Fašistički kadrovi izrasli su iz redova frajkora: kontra-revolucionarnih snaga koje je SPD koristio za gušenjeradničkih saveta i, potom, ustanka spartakista. Na slici pozira grupa frajkora, a u gornjem levom uglu je

Rudolf Hes, kasnije Hitlerova desna ruka.

1514 SEPTEMBAR 2011. SEPTEMBAR 2011.

krivac za konstantan pad standarda i rastućunezaposlenost u Srbiji. Ovo smo nebrojano putapokazali. One su krive za to što se čini da nemamonikakvu perspektivu, što je većina nas izgubila nadu.Tako jedan deo omladine privlači ventil nasilja uhuliganskim i fašističkim grupama, dok većina drugihsanja o odlasku iz zemlje. EU integracije su, dakle,uzrok jačanja fašizma. Nema sumnje da se Tadićune mile banditi iz Obraza, Nacionalnog stroja, Srbskeakcije [sic!], SNP 1389, Dveri i slični, ali oni su upravoneželjena deca njegove politike.

Najskoriji razgovori između nemačke kancelarkeAngele Merkel i francuskog predsednika NikolasaSarkozija – lidera dve vodeće evropske privrede –o rešavanju krize u evrozoni sve više ukazuju na toda ne samo da se neće izdvajati novac za fondoveusmerene ka slabijim privredama evrozone izemljama koje u nju pokušavaju da se integrišu, većda će te zemlje biti primorane da plate cenu krizezapadnih banaka i država. Nedavna poseta AngeleMerkel Beogradu potvrdila je sumnje da i sama EUplanira da u nedogled odugovlači kandidaturu Srbijeza članstvo.

Ova dinamika ide protiv spokojnog održavanjapro-EU partija na vlasti. DS je posvećena klijentelskomodnosu prema EU i to je jedna kuka kojom se držiza vlast. Druga su neposredna državna represija iintegrisanost u državni aparat.

EU i njeni fondovi dalje su nego što su ikadbili nakon Petog oktobra. Slavine su zavrnute, akrediti moraju da se vraćaju. Više nema relativnofi ksnih sredstava za kupovinu socijalnog mira svenezadovoljnijeg naroda. Jedini način za njih jejoš privatizacije i zaduživanja budućih generacija.Narod ovo ne može da trpi zauvek. Videli smo da jemoguće zbaciti decenijske diktatore, zašto bi ondabio problem zbaciti jednog provincijskog vezira?Stisnuta između svetske ekonomske krize i, kaoposledice toga, rastuće krize političkog legitimitetaintegracija u EU i direktnog pritiska odozdo, koalicijaoko DS-a rešena je da u svoje šake ščepa kontrolunad celokupnim društvom.

Vlast u Srbiji, stoga, sve više zavisi od golesile koju su vladajuće partije spremne i u stanjuda primene. Čini se da je vladajuća koalicija

okupljena oko Demokratske stranke uspela da,nakon prošlogodišnje Povorke ponosa, zada snažanudarac nacionalističkom bloku i uspostavi kontrolunad državnim aparatom. Relativno lako rasturanjesrazmerno malih protesta protiv hapšenja Mladićai Hadžića ukazuje na konsolidaciju unutar državnihredova i privremeno povlačenje ekstremne desnicepod pritiskom zatvorskih kazni.

Međutim, i na nivou pro-EU vlasti možemoda uočimo podele u pristupu vršenju represije. Najednom polu je robokap Dačić – naslednik stareetatističke škole niko-ne-sme-da-vas-bije-osim-vaše-po-li-ci-je. Na drugom hrabro prkosi medijskimogul, drugi čovek demokrata i gradonačelnikBeograda, Dragan Đilas. On priliku vidi u zaoštravanjudesničarske retorike, na Zapadu inače popularnommetodu za ubiranje glasova desnice. Slušajte samošta je taj čovek u stanju da izgovori o romskoj ili LGBTpopulaciji – i šta je spreman da uradi! Sinod SPC jepored Đilasa izgubio svaki smisao postojanja! Državnarepresija i desničarska retorika vlasti nastaviće dajačaju. Prva dovodi do očaja i besa, druga pokušavada taj bes usmeri što dalje od mehanizama vlasti. Toje raj za rasejavanje bacila fašizma.

U redovima opozicije, praktično svi, izuzevjasno anti-evroatlantske i pro-ruske SRS i DSS-akoji tone u sopstvenim kolebanjima, pokušavajuda se EU birokratama predstave kao bolji, stručniji inekorumpiraniji veziri. Klijentelizam vlada političkomscenom. Trenutni relativni mir fašističkih i ultra-desničarskih organizacija ukazuje i na to da su nekeod njih prinuđene da smire strasti na svom putu kakandidaturi za ulazak u parlament. Takav je slučajsa SNP 1389 i sa Dverima. Kravate ne smeju da naszavaraju, to nikako ne znači da ove grupe ne održavajusvoje autonomne prostore i ne rade na radikalizaciji ičeličenju svojih kadrova u omladini. Na kraju krajeva,i sam Hitler se zaklinjao u nepovredivost vajmarskogustava, sve dok nije bio siguran da je u stanju da gaspali zajedno sa parlamentom.

Političke turbulencije koje nam kriza obećavatrovaće društvo najreakcionarnijim idejama –žrtvujući prava i slobode radnika, seljaka, nacionalnihmanjina, žena, LGBT populacije, muslimana...– u pokušaju da ponude ventil nezadovoljnoj i

Staljinisti Papena prosto ubacuju u isti koš safašistima... To je ona politička literatura koju je Marksnazivao vulgarnom i koju nas je učio da preziremo.Fašizam je, zapravo, jedan od dva glavna taboragrađanskog rata. Pružajući ruku ka vlasti, Hitler je naprvom mestu zahtevao da mu se ulice prepuste nasedamdeset i dva sata. Hindenburg je odbio. ZadatakPapena i Šlejhera: da izbegnu građanski rat ljubaznimdisciplinovanjem nacional-socijalista i vezivanjemlanaca oko nogu proletarijata policijskim okovima.Sama mogućnost ovakvog režima određena jerelativnom slabošću proletarijata.4

Ovde bi bilo korisno samo na kratko se osvrnutina situaciju u Srbiji. Srbija, naravno, nije podbonapartističkom vlašću, ali lako možemo davidimo kako bi ovaj scenario mogao da se odigrau budućnosti. Njegov preduslov je u našem slučajusasvim očigedan rast državnog aparata i represije.Zato je jedna stvar braniti „demokratiju“ kako bi seodržao prostor za organizovanje radničke klase uodbranu od države i fašista, a sasvim druga branitidržavu. Naprotiv, država mora da se demaskira kaosila koja brani sistem i koja ostaje cilj fašista, koji njenaparat hoće da iskoriste protiv radničke klase. Takokapitalistička država na svim nivoima priprema terenza fašističku diktaturu.

Srednje klase nisu sposobne za vođenjenezavisne politike. One su stisnute u istorijskojborbi između buržuja i proletera. Budući da čineznačajan procenat stanovništva, za klasnu borbu jeod presudnog značaja sa koje će strane barikadestati njihova većina. Da bi socijalistička revolucija bilamoguća neophodno je da revolucionarna radničkaklasa ubedi pauperizujuće srednje klase u sopstveniplan antikapitalističkog izlaska iz krize. Međutim,kako je Trocki upozoravao, da bi do toga došloantikapitalisti moraju prvo imati idejnu hegemonijuunutar same radničke klase. U suprotnom, srednjeklase će zauzeti pozicije buržoaske kontra-revolucijei postati topovsko meso u fašističkim odredima,desetkujući radničku klasu, upravo u interesu krupneburžoazije – koja će sa, manje ili više volje, prihvatitifašizam kao poslednju odbranu kapitalizma.

Trocki u „Jedinom putu“ (1932) piše:

Ali, teško nama ako revolucionarna partija nedosegne visinu zadatka! Svakodnevne borbeproletarijata zaoštravaju nestabilnost buržoaskogdruštva. Štrajkovi i politički nemiri pogoršavajuekonomsko stanje u zemlji. Sitna buržoazija moglabi da se privremeno pomiri sa rastućom oskudicom,ukoliko bi svojim iskustvom došla do uverenja daje proletarijat u stanju da je izvede na novi put. Ali,ukoliko revolucionarna partija, uprkos neprestanomzaoštravanju klasne borbe, iznova dokazuje da jenesposobna da oko toga ujedini radnice i radnike,ako se koleba, postaje konfuzna, ako samoj sebiprotivreči, onda sitna buržoazija gubi strpljenjei počinje da revolucionarne radnice i radnikeposmatra kao one koji su zaslužni za njenu bedu. Sveburžoaske partije, uključujući tu i socijaldemokratiju,misle upravo u tom pravcu. Kada društvena krizapostane akutno neizdrživa, na scenu stupa posebnapartija koja za neposredni cilj ima agitovanje sitneburžoazije do belog usijanja i usmeravanje njenemržnje i njenog očaja protiv proletarijata. Ovuistorijsku funkciju u Nemačkoj ispunjava nacizam,široka struja čiju ideologiju sačinjavaju sva gnjilaisparenja raspadajućeg buržoaskog društva.

Od odbrane do napadaRadnički pokret je već uveliko imao razvijenutaktiku na koji način ovakvo stanje prevazići. To je

taktika ujedinjenog fronta: akcionog saveza izmeđurevolucionarnih i reformističkih radnica i radnika.Ukratko, radi se o savezu koji po konkretnom pitanjurevolucionarna organizacija predlaže i vođstvu ičlanstvu reformističkih radničkih organizacija, unameri da ispuni težnju radnica i radnika ka jedinstvuu borbi i da, istovremeno, tokom te borbe u praksirazotkrije nesposobnost reformističkih vođa daispune interese svog članstva – i time milione radnicai radnika pridobije za revoluciju. Jedino je zajedničkapraksa mogla da razbije iluzije koje su milioni radnicai radnika i dalje gajili prema najvećem i najstarijemgravitacionom jezgru svog pokreta. Ta je taktikadovela do pobede socijalističke revolucije u Rusiji.Njen najviši oblik bio je sovjet, kao demokratsko teloputem kog su se revolucionarni i reformistički radnici(i vojnici) organizovali u borbi za svoja prava.

Samo je praksa merilo snage neke teorije. Sveovo nije bilo kompatibilno sa trećeperiodaškimzabludama – komunisti ne ulaze u saveze safašistima, pa čak ni kad su ovi „socijal-fašisti“. Zatoje KPD promovisala tzv. „ujedinjeni front odozdo“– zajednički front radnica i radnika reformističkih irevolucionarnih organizacija, koji je isključivao bilokakve saveze sa reformističkim liderima. Ti „crveni“frontovi nisu uspeli da okupe radničku klasu, niti dareformističkim radnicama i radnicima pruže prilikuda u praksi svedoče nesposobnosti sopstvenih vođada ih predstavljaju. Ultra-leva politika KPD-a dozvolilaje izdajicama radničkog pokreta iz vođstva SPD-a dase izvuku bez borbe i da nastave sa mirnim sedenjemna sopstvenim rukama.

Ipak, s druge strane, organizaciona solidarnostnemačkih radnica i radnika, koja je do sada gotovou potpunosti sprečila fašizam od prodora u njihoveredove, otvara najveće mogućnosti za defanzivnuborbu. Moramo imati na umu da je politikaujedinjenog fronta uopšte mnogo efi kasnija zaodbranu nego za napad. Konzervativniji i nazadnijislojevi proletarijata lakše se uvlače u borbu za pravakoja već imaju, nego za nova osvajanja... Koliko godskromni bili prvi koraci odbrane, reakcija neprijateljamomentalno bi zbila redove ujedinjenog fronta,proširila zadatke, primorala na primenu odlučnijihmera, isterala reakcionarne slojeve birokratije izujedinjenog fronta, proširila uticaj komunizma,slabeći barijere između radnika, time spremajućiprelazak iz odbrane u napad.5

Borba protiv fašizma, dakle, nije tek borba za očuvanjeprogresivnih tekovina buržoaske civilizacije – inačepod prisilom borbi od buržoazije eksploatisanihi tlačenih klasa i društvenih grupacija, tekinkorporiranih tekovina – ona je borba za očuvanjesame mogućnosti borbe za uništenje kapitalizma.Štaviše, borba protiv fašizma u uslovima koje smoopisali ne samo da je nužna za očuvanje i razvojpolitičkih i organizacionih potencijala radničke klase,već je i borba kroz koju radnička klasa u uslovimasopstvene početne slabosti i opšte društvenedegeneracije dolazi u situaciju da postane političkivodeća društvena klasa.

Pouke za danasNije teško povući paralele između Velike depresijei trenutne svetske kapitalističke krize. Sasvim jejasno i da postoje značajne razlike između današnjeSrbije i Vajmarske Nemačke. Ipak, treba imati u viduda će ove razlike bledeti nastavi li radnički pokretsa prevazilaženjem barijera koje su mu decenijeuništavanja sindikalnog i političkog organizovanjapostavile.

Integracije u EU i svetsko tržište glavni su

4: Lav Trocki, „Nemačkibonapartizam“. Hinden-burg je bio predsed-nik Nemačke od 1925.do 1934. Šlejher je bionemački general i minis-tar odbrane u Papenovojvladi. Bio je na kratkokancelar, između Pap-enove ostavke 1932. ipostavljanja Hitlera navlast 1933.5: Lav Trocki, „Šta dalje?Vitalna pitanja nemačkogproletarijata“6: Pogledajte, recimo,članak Andreje Živkovićau ovom broju Solidar-nosti (Str. 4) i naš pamfl etUstajte narodi Evrope! izmaja 2010.

Kosti spaljenih antifašistkinja i dalje se vide u pećnicama, nakon zauzimanja nacističkog logora krajemDrugog svetskog rata

16 17SEPTEMBAR 2011. SEPTEMBAR 2011.

Anarhija tržišta je daleko razornija nego navodna anarhija na ulicama. Zatoprenosimo saopštenje naše sestrinske Socijalističke radničke partije povodom

nereda u Britaniji. Bankari i biznismeni, koji nastavljaju da grabe novčane bonuseiako plate padaju i vlada milionera, koja od stanovništva traži da stegne kaiš kako bi

se otplatili dugovi engleskih banaka, nemaju nikakvo pravo da dižu moralnu paniku ipuštaju policiju sa lanca kada krene bunt mladih protiv državne represije, siromaštvai rasizma. Omladina nije kriva što nema posla. Više od 20 odsto mladih između 15 i24 godina u 27 zemalja Evropske unije nema posao. Za krizu je odgovorna upravo

vladajuća klasa i ona treba da plati. Da bi se to dogodilo, neredi omladine nisudovoljni – potrebna je revolucija.

1: Odnosi se na žutuštampu u vlasništvubritanskog bogatašaRuperta Murdoka,poznatu po rasizmu,šovinizmu i seksizmu– prim. red.2: Ekstremnadesničarska grupa,poznata po napadimana pripadnike i pri-padnice drugih rasa inacionalnosti; takođe,organizacija koja jeAndersu Brejviku,norveškom teroristi,bila inspiracija i kojase priključila policijiu „zavođenju reda”na ulicama Londonatokom nereda – prim.red.

Zašto se ljudi bune?Pobune koje su proteklih noći zah-vatile veliki deo Londona, Birminge-ma, Liverpula i Bristola su izliviogorčenosti i besa. To se dešava udruštvu dubokih i rastućih nejedna-kosti, u kom vladaju ogromna neza-poslenost i siromaštvo, u kom pos-toje sistematsko policijsko maltreti-ranje i rasizam i u kome veliki brojmladih oseća da nema budućnost.

Kao i u studentskim protestimaprošle godine, „izgubljena gener-acija” koji su stvorili torijevci je usredištu ovih borbi – iako su im sepridružili i mnogi stariji od njih.

Činioci usled kojih su se oviljudi pobunili pogađaju milione.Ne radi se ovde o „kriminalu” ili„bezumnom nasilju”. Politički slo-gani poput „Čije ulice? Naše ulice!”,zahtevi kao što su „Pravda!” i javnaosuda policije bili su prisutni nasvim protestima.

Pozadina svega jeste produ-bljivanje kapitalističke krize. Tržišnaanarhija je daleko razornija odnavodne anarhije na ulicama. Ban-kari i biznismeni, koji nastavljaju dagrabe novčane bonuse, iako platepadaju, obogatili su se mnogo višenego bilo koji pljačkaš na ulicamaLondona.

Policijski rasizam ibrutalnostU Totenhemu je okidač bilo polici-jsko ubistvo Marka Dugana – kao ilaži i grub odnos prema njegovojporodici i prijateljima koji je usledio.To je samo poslednji primer u isto-rijatu rasizma i policijske brutalnostiu toj oblasti.

Nijedan policajac nije osuđenzbog smrti u pritvoru već 40 godi-na, iako je prosek smrtnih slučajevaoko jedan nedeljno. Ranije ove go-dine, hiljade su prošetale južnimLondonom zbog smrti rege um-etnika Smajlija Kultura, za koga jepolicija izjavila da se izbo na smrtdok su oni bili u njegovoj kući.

Ovi incidenti su najprljavijastrana policijskog rasizma. Međutim,maltretiranje mladih crnaca i Azi-jata je deo životne svakodneviceu Britaniji – šansa da će policijazaustaviti i pretresti belce je dvade-set i šest puta manja u odnosu nacrnce.

Tokom pobuna uhapšeno jeveć na stotine ljudi. Biće još medi-jske galame i poziva političara naosvetu, kao i zahteva da se policijidaju odrešene ruke. Mi smo u pot-punosti protiv takvih mera, jer namje već isuviše prava pogaženo.

Skandali u Murdokovoj štampi1

razotkrili su korupciju londonskepolicije. Njihova brutalnost i ra-sizam jasni su milionima ljudi. Pos-lednja stvar koja nam je potrebna jeda budu još jači.

Torijevski napadiDo nereda ne bi ni došlo da nije biloseče javnih servisa i budžeta koje jeimplementirala vlada sa torijevskomvećinom.

U Harnigeju, londonskomokrugu kome pripada Totenhem,54-oro nezaposlenih dolazi najedno otvoreno radno mesto. U istovreme, osam od trinaest omladin-skih centara zatvaraju se zbog vla-dine seče budžeta.

Prošle godine, vlada je od630,000 mladih oduzela Dodatakza održavanje obrazovanja (EMA)i utrostručila fakultetske školarine,stavljajući na većinu njih veliki nat-pis „Nema primanja na studije”.

U Britaniji je nejednakost većanego bilo kada još od 1930-tihgodina. Dok se mnogi koji su premesec dana završili sa školovanjemsuočavaju sa beznadežnombudućnošću, ukupno bogatsvohiljadu najbogatijih ljudi u Britanijiporaslo je u 2011. godini za 60 mili-jardi, na skoro 400 milijardi funti.

Posledice seče budžeta uiznosu od 81 miljardu funti, koju jeprogurala vlada Dejvida Kamerona,

biće stotine hiljada otpuštenih,uništene zajednice i javne službe.

U nekom trenutku će se ljudisaterani uza zid okrenuti i uzvratiti.To je ono što se dešava sada, kaošto se desilo i za vreme vlade Mar-garet Tačer tokom 1980-tih, Velikedepresije 1930-tih i velike recesije1880-tih – sve su to periodi neredau Britaniji.

Neredi su takođe presuda kra-jnjem neuspehu Laburističke partijeEda Milibanda kao alternative tori-jevcima. Sve političke partije nudeu suštini isti recept, baš kao štosada nemaju nikakvog rešenja osimvodenih topova, zatvorskih kazni ivojske na ulicama.

Otpor je odgovorNeredi su izliv besa – kao što je Mar-tin Luter King rekao: one su su „jezikonih koje niko ne čuje”. Međutim,potrebno je više od toga kako bi sezaustavili torijevci.

Treba nam više protesta poputogromnih demonstracija od 26.marta i štrajka 750 hiljada london-skih radnika 30. juna. Takve borbemogu da ujedine očajne mladeljude i radnike koji se suočavaju sgubitkom posla, smanjenjem pen-zija i još većim smanjenjem plata,kao i još gorim uslovima rada.

Stoga pozivamo Generalnisavez sindikata (TUC), pojedinačnesindikate i kampanje da krenu u bor-bu protiv seča budžeta, siromaštvai rasizma. Pozivamo na organizo-vanje događaja kao što su demon-stracije protiv Engleske odbram-bene lige (EDL)2 u Istočnom Lon-donu 3. septembra, protest na tori-jevskoj konferenciji u Mančesteru 2.oktobra i koordinisan štrajk više odmilion radnika, planiran za novem-bar mesec ove godine.

Za pravo rešenje beznađakoje dovodi do nereda potrebno jedrugačije društvo, gde su potrebevećine, a ne majušne elite, na pr-vom mestu.

nezaposlenoj omladini. Naša dužnost je da stojimouz sve potlačene i suprotstavimo se desničarskojhisteriji koja krvlju nevinih brani pravo vlasti naeksploataciju i privilegije. Ali kako?

Nekada će to nezadovoljstvo orkestriratineposredno država ili neki delovi njenog aparata,poput mitinga „Kosovo je Srbija“ ili prošlogodišnjeParade ponosa. Nekada će fašističke i ultra-desničarske navijačke grupe završavati državi sitne,pa sve krupnije, poslove – poput uloge neo-nacističke grupe Crveni đavoli u razbinjanju štrajka ukragujevačkom „22. decembru“ krajem avgusta 2009.Ni svi traljavi podnesci Ustavnom sudu neće moćida dekretom ukinu ovaj društveni tumor – samoće, opet, davati još legitimiteta državi da pooštravarepresiju nad svima nama. Ako stvari nastave ovimtokom, fašističke i proto-fašističke organizacijevremenom će steći dovoljno samopouzdanja dadeluju i bez nezvanične autorizacije države.

Fašizam je najopasniji neprijatelj radničkogpokreta, ali u ovom trenutku on i dalje nije našprimarni neprijatelj. Sve karte u rukama danas imadržava – i to je ono što povezuje celu situaciju. Akosmo u zabludi da je danas fašizam problem brojjedan, utrčaćemo u ruke države koja će nas dočekatina nož. Ako, pak, mislimo da je fašizam danas pojavakoja nije vredna pažnje, nećemo biti u stanju darazlučimo međuzavisnost fašizma i države, što nas unekom momentu može gurnuti i na put savezništvasa fašizmom protiv države, dakle u sigurnu smrt.

Zato se borba protiv fašizma ne može voditimimo borbe protiv državne represije. Ova borbamora postati integralni deo radničkog pokreta, alii svakog demokratskog pokreta, i to je neposrednizadatak koji danas stoji ne samo pred skromnimbataljonima revolucionarne levice, već i predsvim demokratskim i sindikalnim organizacijamai pokretima u Srbiji.

Mali zupčanik pokreće većiBroj štrajkova raste. Štrajkovi su i dalje mahomnepovezani, opterećeni izdajama centrala i birokratije

i često ne uspevaju da se izbore za svoje zahteve.Radničkim pokretom vlada nepoverenje – ali i težnjada se ovo stanje prevaziđe izgradnjom međusobnesolidarnosti. Ovaj posao lakše će se obavljati većompolitizacijom radničkog pitanja – izgradnjomradničke partije sposobne da generalizuje najboljaiskustva pokreta.

Značajnu snagu radničkom pokretu mogu ulitiinicijative poput martovskog štrajka prosvetnihradnica i radnika ili borbe protiv dalje privatizacije„Telekoma“ – a slične inicijative možemo tek daočekujemo u osvit predstojeće seče budžeta i javnihservisa, pod diktatom MMF-a i EU. Nažalost, birokrateiz centrala najvećih sindikata u zemlji pokazalesu spremnost da podrže MMF u nameri da namupropasti živote.

Ipak, inicijative za povezivanje štrajkovaodozdo, poput Koordinacionog odbora radničkihprotesta u Srbiji, kao i štrajkovi na radnim mestimai u pojedinim sindikalnim ograncima nezavisni odvolje centrale, ukazuju na putanju kojom radničkipokret Srbije pravi prve korake ka prevazilaženjubalasta sopstvene birokratije. Naš zadatak nijesamo da, u skladu sa sopstvenim mogućnostima,pomažemo međusobno povezivanje ovih borbi, kaoi povezivanje radničkog pokreta sa drugim pokretimapotlačenih. Naš neposredni zadatak je da učešćem utim borbama politizujemo pokret i obogaćujemo gasvim znanjima koje je usled demencije sopstvenihorganizacija izgubio. Naš zadatak je da pravimosaveze i kroz saradnju gradimo solidarnost i jedinstvopokreta. Potrebno je na agendu vratiti politikuujedinjenog fronta.

Danas to znači otvoreni rat protiv državnerepresije u cilju izgradnje radničke alternative tržišnomludilu i sprečavanja omasovljavanja fašističke pretnje.Svi koji ovo danas razumeju trebalo bi da namse pridruže u izgradnji revolucionarne radničkepartije i njenom povezivanju sa organizacijamaradničke klase koje su spremne da se bore protivvladine politike privatizacija i zaduživanja, državnerepresije i fašizma.

Spaljivanje nepodobne literature nakon trijumfa fašizma u Nemačkoj 1933.

1918 SEPTEMBAR 2011. SEPTEMBAR 2011.

Put u pakaoDRUGI DEO

Generalna probaIntegracije u svetsko tržište imale su dva rezultata.Jedan je bio da se sudbina jugoslovenske privredespojila sa opštom sudbinom ostatka sveta. Uskoroćemo videti kako je zla sudbina sveta imala pogubneposledice u Jugoslaviji. To je značilo i da su razni de-lovi jugoslovenske vladajuće klase, koji su šezdesetihgodina sve više izražavali svoju volju, sada pali udaleko veće iskušenje da se izdvoje.

To je naročito bio slučaj u severnim republikama.S obzirom na svoje naprednije privrede one su dugopriželjkivale mogućnosti ostvarive na Zapadu. Tako su,na primer, na republičkim kongresima u Bosni i CrnojGori 1968. godine usvojene rezolucije kojima se tražila„naknada za nepoželjne posledice pojedinačnih merai odnosa na integrisanom tržištu“. Na drugom krajuspektra nalazilo se slovenačko rukovodstvo koje sezalagalo za tešnju integraciju sa Zapadnom Evropom,pa čak i u prilog tome podsticalo masovne demon-stracije na ulicama Ljubljane. Savezna vlada umalonije pala pre nego što je kampanja obustavljena.40

Ista kampanja je, međutim, doslednije sprove-dena u Hrvatskoj. Tu su pokrenuta pitanja saveznekontrole deviznih zarada Hrvatske, kanalisanja novcaiz republika poput Hrvatske u siromašnije krajeveputem investicionih fondova i dominantan ekonom-ski položaj beogradskih banaka, koje su navodno fa-vorizovale ulaganja u Srbiji.

Ti događaji nagovestili su većinu elemenatatekuće krize: u pitanju su bile stare pritužbe. Ipak, biloje novih činilaca koji su ih činili opasnijim. U prvomredu vladale su okolnosti rasta infl acije, ogromnogdefi cita u platnom bilansu, porasta životnih troškovai sve veće nezaposlenosti. Istina je da je industrijskaprozvodnja između 1968. i 1971. godine porasla za 43odsto, ali se čak i zvanični indeks životnih troškovaizjednačio sa tim porastom. Do 1971. godine deo uvo-za nadoknađen izvozom iznosio je svega 55.5 odsto(84.7 odsto u 1965. godini), a broj jugoslovenskih rad-nika u inostranstvu popeo se na 800,000 – više odpetine broja radnika zaposlenih u zemlji. Stoga je de-lovalo da je ekonomska kontrola iz centra neophod-nija nego ikad. Istovremeno je postalo jasnije da jesavezna mašinerija nakon 1969. godine postajala sveneefi kasnija, čak i kada je nisu blokirala republičkaveta. Na primer, u zimu 1970-71 preduzeća su osujeti-la pokušaje zavođenja kontrole cena, proglasivši svojurobu novim vrstama proizvoda koji, prema tome, nepodležu propisima.41

Hrvatski komunistički prvaci tog vremena(uključujući i izvesnog Franju Tuđmana) naumili suda se pogode sa centrom o povoljnijem položaju ufederaciji. Kriza za njih još uvek svakako nije bila do-voljno ozbiljna da rizikuju gubitak bezbednosti svogpoložaja u federaciji za ljubav opasnog i ničim podu-prtog izleta na svetsko tržište. Međutim, njihovo poi-gravanje nacionalističkim zahtevima ubrzo je stvorilosituaciju koja ih je prinudila da se opredele izmeđuBeograda i otcepljenja.

Hrvatski nacionalizam je procvetao nakon 1967.godine. Godine 1968. Matica hrvatska počela je daobjavljuje Kritiku. Do 1970. organizacija je raspola-gala masovnom bazom. Nacionalisti nisu bili jedinaopoziciona struja koja je u to vreme izrastala. Tokom1968. godine na Kosovu se razvio, a zatim je ugušen,bezmalo ustanički pokret. Na ulicama Beograda, kojije bio centar radikalnog liberalizma, studenti su uzvi-kivali: „Dole crvena buržoazija“.

Radikalni intelektualci u svim glavnim centrima,izuzev Ljubljane, okupili su se oko šasopisa Praxis.Međutim, dalji razvoj pokreta je poučan. Nacionalističkipokret koji se zalagao za zajedničku borbu sa timdrugim opozicionim grupama, udruživanjem borbezagrebačkih i beogradskih radnika protiv centralnebirokratije, mogao je da parališe državnu mašineriju.

Međutim, za to je bilo potrebno da se nacionalistiusredsrede na politički otpor postojećoj strukturi i po-nude alternativu koja bi istinski udovoljila interesimaradnika svih narodnosti.

Umesto toga, Matica je krenula drugim putem– prema kulturnom nacionalizmu. Stavila je nagla-sak na sve po čemu su Hrvati drukčiji. U tome je bionjen slom, jer je centralna birokratija mogla sada daposeje razdor između nje i beogradskih radnika. Čakje mogla da mobiliše Srbe u Hrvatskoj oko straha odnacionalistiškog progona. To ne znači da su Maticai njene pristalice bili „fašisti“ (mada je tačno da suglavne emigrantske organizacije tog vremena u Min-henu proslavile tridesetu godišnjicu fašističke državeiz vremena rata); ali jeste značilo da su neki Srbi uHrvatskoj postali dovoljno podozrivi prema hrvats-kim nacionalistima da počnu da se naoružavaju:„Kako se pojačavalo izražavanje hrvatskog naciona-lizma, tako je srpsko stanovništvo Hrvatske ponovopočinjalo da se priseća jezivih pokolja iz 1941. godinei da se priprema za samoodbranu.“42 Teške Titovepretnje, uključujući i aluzije na poziv Brežnjevljevimtenkovima, bile su dovoljne da zastraše hrvatskekomunističke prvake. Represija sprovedena krajem1971. i početkom 1972. godine, uz oko četiri stotinehapšenja i zabranu Matice, bila je dovoljna da slomipokret. Međutim, Tito je takođe morao da sprovede ireforme kako bi sprečio ponavljanje krize. Te reformebile su sadržane u ustavu iz 1974. godine kojim je uSrbiji proširena autonomija Kosova i Vojvodine i dataje veća vlast republičkim vladama.

Ponovila se, dakle šema prodora na tržište kojibi vodio ekonomskoj decentralizaciji, što je sa svojestrane povećavalo iskušenje političkog separatizma.Na to se reagovalo kratkoročnom represijom posle kojebi sledila dalja decentralizacija. Ipak, jedna od ključnihkarakteristika tih događaja razlikuje se od onoga što ćese dogoditi krajem osamdesetih godina. Godine 1971.komunisti su fl ertovali sa nacionalističkim pokretom,ali su ga onda ugušili kada im više nije služio svrsi. Us-lovi koji su vladali u osamdesetim godinama stvorilisu drukčiju šemu: komunistički prvaci upotrebili sunacionalizam da spasu živu glavu, ali onda nisu bili ustanju da ga zaustave.

Petrolejska kriza iz 1973. godine smanjila je efek-tivnu vrednost izvoza za jednu četvrtinu, što je iznosi-lo tri do četiri odsto nacionalnog brutoprodukta. U tovreme cenilo se da četvrtina domaće radne snageradi u inostranstvu. Kriza je ove radnike pogodila takošto su mnogi bili prinuđeni da se vrate u domovinu,dok su oni koji su sačuvali zaposlenje kućama slalimanje novca.

Nezaposlenost je 1973. godine porasla na 4.2odsto, a 1976. na 11 odsto. Ipak, izgledalo je da je krizau sedamdesetim godinama rešena inostranim zajmo-vima.43 Upravo u tom razdoblju ušao je u upotrebu iz-raz „privredno čudo“. U 1979. ponovo je zavladala teškakriza: defi cit platnog bilansa dostigao je šest odstonacionalnog brutoprodukta i stimulisana je nova run-da zajmova.44 Svaki novi krizni trenutak pogoršavan jenesposobnošću državnog centra da efi kasno reaguje:„Unutrašnji jugoslovenski politički i socijalni stresovi utoj su meri pogoršali postojeće ekonomske problemeda su bacili zemlju u trajnu krizu i vratili je u vremenuna životni standard iz 1967. godine.“45

Vladajuća klasa odgovorila je na krizu investi-cionom kampanjom, ali ova nije dovela do privred-nog oporavka. Kriza platnog bilansa se pogoršala.Jedino rešenje bilo je ponovno okretanje zapadnimbankama, što je početkom osamdesetih iziskivaloogromne otplate – do 1982. godine je na servisiranjedugova odlazilo već 23 odsto prihoda od izvoza. Sveveći deo tih zajmova poticao je od MMF-a, koji je uskladu s tim postavljao sve više zahteva u pogleduekonomske politike, uključujući smanjenje domaće

Ovo je drugi deo članka Dankana Blekija, koji štampamo u pokušaju da doprinesemorazumevanju krvave propasti „jugoslovenskog puta u socijalizam“. „Put u pakao“ je prvi putobjavljen na zimu 1991. u našem sestrinskom teoretskom časopisu International Socialism.

NACIONALNO PITANJE

40: D. Wilson, Tito’s Yu-goslavia (Cambridge,1979), s.96.41: Ibid, s.196-197.42: Ibid, s.202.43: International Social-ism 41, s.20.44: International So-cialism 41, s.20.45: D. Rusinow, op cit,pxiv.

SEPTEMBAR 2011. SEPTEMBAR 2011.20 21

odsto, a preko 70 odsto žena bilo je nepismeno.55

Područje je doživelo kratkotrajnu liberalizacijuposle pada Rankovića 1966. godine, a ustavom iz1974. proširena mu je autonomija. Ali, kada su studen-ti 1968. poveli masovni pokret za istinsku autonomiju,taj pokret je slomljen. Revolt je ponovo izbio 1981. go-dine. Na dan 11. marta 1981. studenti su prošli ulicamaPrištine tražeći bolje uslove. Napala ih je policija. Novedemonstracije izbile su 26. marta i prikladno je izos-tala lokalna etapa savezne omladinske štafete.56

Albanci su sredinom i krajem osamdesetih go-dina bili podvrgnuti još gorem tretmanu, kada su separtijski šefovi koprcali u potrazi za rešenjem svojihhroničnih problema. Kampanji su se već pridružilii drugi. Godine 1986. desničari u partiji i izvan nje,intelektualci, pravoslavna crkva i raznorodna grupaokupljena oko Kosovskog komiteta izdali su peticiju,tj. Memorandum, optužujući partijsko i državno ruko-vodstvo za veleizdaju zbog izneveravanja Srba. Pot-pisnici su tvrdili da Albanci žele „buržoasko društvo načelu sa jednim profašistiškim desničarskim režimom“.

U srpskoj partiji je prethodno već dolazilo dosve veće polarizacije na dve strategije. Jedna grupaželela je da sprovede nešto od one otvorenosti kojase ispoljavala u Sloveniji, u nadi da će liberalniji režimmoći da otkloni deo nezadovoljstva. Druga frakcija,na čelu sa Slobodanom Miloševićem i grupom lu-kavih pragmatičara koji su ostvarili uspon u aparatupočetkom osamdesetih, opredelila se za drugačijustrategiju. Njihov je cilj bilo autoritarno rešenje kojimbi se kako smanjila autonomija data pokrajinama irepublikama, tako i obnovila baza za privredni opo-ravak Jugoslavije slamanjem radničkog otpora putemrepresije i nacionalizma.

Godine 1987. Milošević i njegova klika uspostavilisu kontrolu nad beogradskom partijom. Ubrzo su iz-bili na čelo srpskog nacionalističkog pokreta i poveliga dalje. Zvanična sredstva informisanja pokrenulasu apsurdnu, ali delotvornu kampanju Iaži o navod-nim zverstvima na Kosovu, uključujući i izmišljotineo silovanjima Srpkinja i zaverama Albanaca da osvojeteritoriju čistim razmnožavanjem. Promenjeni su za-

koni kako bi se srpskom stanovništvu praktično vra-tio status kolonista. Albancima se nije smela proda-vati zemlja. Podignute su čisto srpske fabrike. Srpskiseljani izbacivali su albansko stanovništvo. Mediji sukliktali: „Krenimo, braćo i sestre, u pohod na Kosovo“.57

Srpski rukovodioci tvrdili su da se sprovodi „genocid“u samoj „kolevci naroda“. Dokaz – opadanje srpskogstanovništva Kosova. Istina je da su ljudi odlazili akosu mogli – činili su to svi, jer je nezaposlenost veću 1970. godini iznosila 50 odsto. Ipak, dok su srpskesnage u poslednje dve godine pobile na stotine mla-dih Albanaca, nijedan albanski „terorista“ nije uspeoda ubije nijednog Srbina.58

Milošević je u Srbiji, na Kosovu i u Vojvodini or-ganizovao masovne zborove terorišući Albance ikoristeći moć mobilizacije masa kako da srpske rad-nike okrene šovinizmu, tako i da ukroti druge delovebirokratije. Na taj način je Milošević, osoba u tom tre-nutku najodgovornija za hronično stanje najvećegdela jugoslovenske privrede, uspeo da sakupi ogro-man broj ličnih sledbenika.

Kada je postalo očigledno da Milošević nam-erava da svrgne i vlasti u Vojvodini i Crnoj Gori, ane samo na Kosovu, ostalo jugoslovensko rukovod-stvo odjednom je postalo svesno opasnosti situacije.Vojvođanska vlada u Novom Sadu brzo je zbačenakombinacijom zvaničnog pritiska i mobilizacije masa.Potom je kampanja krenula u Crnu Goru. Tamošnjidogađaji su, međutim, morali čak i Miloševiću stavitido znanja da se igra vatrom. Istina je da su naciona-listi na kraju poskidali glave crnogorskoj vladi, ali suse pritom opasno približili gubitku inicijative u koristradnika koji su se borili za sopstvene interese.

Događaji su pokazali da Srbijom teku dve bujiceogorčenja – jednu su stvorili nacionalisti, a drugaje bilo uviđanje radnika da nikakvim šovinističkimzborovima neće popraviti svoj očajan ekonomskipoložaj. Pedeset osam odsto beogradskih radnika jeu to vreme nedovoljno zarađivalo da namiri osnovnepotrebe.59 Fajnenšal tajms je izvestio sledeće:

Obodreni snagom javnog protesta Jugosloveni su

potražnje, usmeravanje investicija na izvoz, sman-jenje trgovinskog defi cita i kreditnu reformu.46 Pad senastavio, a svaki niz privrednih problema dovodio jedo sve većeg međusobnog udaljavanja republičkihprivreda. Programi stabilizacije ostali su mrtvo slovona papiru.

„Stvarno je sprovedeno svega nekoliko privre-menih i ponekad kontraproduktivnih mera, čestoprilagođenih pritiscima inostranih poverilaca.“ U istimah došlo je do „krupnog opadanja životnog stan-darda“, a privredna kriza postala je „politička i društvenakriza i kriza poverenja“.47 U svim centralnim pokušajimaplaniranja naišlo se na „dugotrajnu autarhičnu ten-denciju na nivou republika i pokrajina...“48 Do 1981. go-dine 66 odsto sve trgovine bilo je unutar regiona, 22odsto je bilo međuregionalno, a 12 odsto se obavljalosa spoljnim svetom. „Manje od četiri odsto investicijaprešlo je republičke odnosno pokrajinske granice...saradnja u vidu zajedničkih privrednih poduhvata bilaje veoma retka pojava.“

Treba na ovom mestu zastati da bismo sabralirealnu korist od jugoslovenskog „čuda“ za masustanovništva. Njegov neuspeh bio je potpun. Setimose da plate radnika u 1961. godini nisu bile ništa većenego u tridesetim godinama. Situacija se popravilau šezdesetim godinama, a u sedamdesetim se nijepogoršala. Međutim, otada se neprekidno išlo nizbr-do, a radnici u zaostalijim krajevima prošli su još goreod jadnog proseka:

Posle 1984. godine životni standard je, premazvaničnim statističkim podacima, samo u 1988. opaoza 24 odsto.50 Prema tome, radnici su posle četrdesetgodina zarađivali gotovo tačno koliko i pre rata. Do-damo li pritom pravi kolaps do kog je došlo u posled-nje dve godine, radnicima je gore nego u tridesetimgodinama.

Jugoslovenski model sa svojim spojembirokratske kontrole i tržišta sve je više srljao u privred-nu katastrofu. Rukovodeće grupe su jedna za drugomisprobavale raznovrsne trikove za izlazak iz krize, a danijedan nije urodio plodom. Do sredine osamdesetihgodina postalo je očigledno da se radi o vladajućojklasi koja je u dubokoj krizi.

Reakcija odozdoJedan od pokazatelja bolesti bilo je, sredinom os-amdesetih, iznenadno umnožavanje ogromnih fi n-ansijskih skandala. Najveći se ticao bosanskog kon-glomerata „Agrokomerc“ i pronevere u vrednosti oddve stotine miliona dolara koju je prikrivao niko drugido jedan od kandidata za saveznog predsednika. Uokviru tog skandala, u kome je između ostalog ponalogu republičkih vlasti štampan krivotvoren novac,otpušteno je oko trinaest hiljada radnika. U 1986. godi-ni u slične slučajeve bilo je umešano 2400 preduzeća,deset odsto njihovog ukupnog broja.

Naporedo s tim raspadanjem vladajuće klaseizrastala je nova snaga koja je pretila da im potpu-no oduzme situaciju iz ruku – radnička klasa. Goli

statistički podaci pokazuju uspon krivulje otpora sa 100štrajkova u 1983. na 699 u 1985, 851 u 1986, a potom1530 štrajkova u 1987. godini, u kojima je učestvovalopreko trećine miliona radnika. Kvantitet je prerastaou kvalitet. To nisu bile usamljene, munjevite akcije izšezdesetih godina. Mnoge su se otegle, a dobijale sui opštije razmere mobilišući otpor protiv zamrzavanjaplata koje je vlada sprovela. Tako je u 1986. godinislika bila jasna: krah poverenja u vladajuću klasu isituacija koja je mogla prerasti u prvu fazu presudnogobračuna između gazda i radnika.

Pet godina kasnije te društvene pukotine razjap-ile su se na sasvim drugačiji način – kao poklič zaokupljanje nacija je zamenila klasu. Kako je do togadošlo? Odgovor je u političkom lukavstvu vladajućeklase i kombinovanim posledicama istorijskeneujednačenosti od koje je tržište napokon napravilopresudnog činioca.

Kampanja protiv Albanaca„Ono o čemu ovde govorimo više se ne može naz-vati politikom – radi se o pitanju naše otadžbine“, re-kao je šef srpske partije Slobodan Milošević na parti-jskom sastanku 1987. godine.51 Bio se upravo vratiosa ogromnog srpskog zbora na Kosovom Polju nakome je evocirao srednjovekovne borbe protiv Turakakako bi ubedio srpske radnike da im je glavni prob-lem opasnost koja preti od lokalnog življa albanskenarodnosti. Kosovo Polje je, u stvari, 1389. godine bilopoprište bitke protiv Otomanskog carstva u kojoj suse Albanci borili na srpskoj strani! Milošević je ipaknaišao na oduševljen prijem. Saslušali su ga jer običniSrbi nisu mogli da pronađu drugu odušku za svojunerazrešenu agoniju.

Ako u Jugoslaviji postoji narod koji je posleDrugog svetskog rata trpeo nacionalnu represiju,onda su to Albanci, koji čine 80 odsto kosovskogstanovništva. Albanija, koju su velike sile iscrtale namapi 1913. godine, obuhvatala je samo deo područjanastanjenog Albancima. Sadašnje Kosovo i deo Make-donije dati su 1913. Srbima kao naknada za njihovenapore u balkanskim ratovima. Između dva rata Koso-vo se tretiralo kao osvojena teritorija, a Srbima su datipokroviteljstvo i beslpatno zemljište kao podstrek dase nasele na toj teritoriji koju su srpske armije zauzele1912. i 1913. godine. U međuratnom dobu na Kosovuse naselilo četrdeset hiljada pravoslavnih Slovena, dokje istisnuto pola miliona Albanaca.52

Čak i nakon posleratnog rešenja koje je, kaošto ćemo videti, u mnogome označilo odstupanjeod predratne situacije, Albanci su ostali u neravno-pravnom položaju. Dok su Hrvati, Srbi, Slovenci i drugizvanično smatrani „narodima“, pa su u skladu s timdobili republike sa izvesnim stepenom autonomijeod centra, Albanci su proglašeni „narodnošću“. Tvrdilose da se njihova država nalazi preko granice, u samojAlbaniji – i to bez obzira na činjenicu da je javnopoistovećivanje nekog Albanca sa Albanijom pred-stavljalo u Jugoslaviji najstrašniji politički zločin kojise mogao zamisliti.

Kosovo je najsiromašniji kutak Evrope. Više putase tvrdilo kako se i tamo događa privredno čudo: „je-dinstven primer društveno-ekonomskog razvoja“.53

Ipak, ono je stalno zaostajalo za drugim krajevima Ju-goslavije. Godine 1954. dohodak po glavi stanovnikaiznosio je 48 odsto jugoslovenskog proseka, a 1975.je iznosio 33 odsto. Osnovni problem bio je u tomešto sitna pomoć iz centra nije mogla da se meri saekonomskim pritiskom tržišta. Produktivnost u indus-triji iznosila je svega 70 odsto nacionalnog proseka.Stopa akumulacije kapitala iznosila je manje odpolovine nacionalnog proseka.54 Tako je do 1988.godine 75 odsto stanovništva zavisilo od socijalnepomoći, realna nezaposlenost iznosila je oko 50

čitavaJugoslavija

Hrvatska SrbijaCrnaGora

Makedonija

1963. 100 100 100 100 100

1973. 170 171 171 154 156

1979. 204 199 211 179 174

1982. 172 175 181 155 143

1984. 144 146 154 117 114

Protest kosovskih Albanaca 1989. protiv ukidanja pokrajinske autonomije

46: International Social-ism 41, s.21.47: D. Rusinow, op cit,s.1.48: S. Burg, „Politicalstructures”, u ibid, s.12.49: B. MacFarlane, op cit,s.203.50: L. J. Cohen, op cit,s.439.51: New Left Review 174.s.20.52: H. Poulton, op cit,s.59.53: Problems of Com-munism, mart-april 1983(Vašington), s.65-7054: Ibid, s.65.

55: BBC Survey of WorldBroadcasts EE/0305, 10.novembar 1988.56: Problems of Com-munism, op cit, s.61.57: New Left Review 174.s.21.58: M. Glenny, The Re-birth of History, EasterEurope in the age of de-mocracy (London, 1990),s.122.59: New Left Review 174.s.31.

REALNI RASPOLOŽIVI PRIHOD IZMEĐU 1963. I 1985.49

SEPTEMBAR 2011. SEPTEMBAR 2011.22 23

glasala u prilog otcepljenju. U međuveremenu supolitičke posledice ekonomske krize izvršile povratnodejstvo, potpuno razorivši privredu. U proleće 1990.godine srpsko rukovodstvo je proglasilo ekonomskublokadu Slovenije. Do kraja godine obe severne re-publike počele su da uskraćuju doprinos saveznombudžetu, ističući kako nije pravo da toliko daju zaarmiju koja će verovatno biti upotrebljena protiv njih.

Početkom 1991. godine više nije bilo jugosloven-ske privrede oko koje bi se moglo svađati. U januarusu republike Hrvatska, Makedonija, Crna Gora i Srbijaštampale zasebne zalihe novca. Srpsko rukovodstvose nadalo da će novčanice u vrednosti od 1.6 mili-jardi dolara, koje je potajno štampalo, na neko vremezapušiti usta srpskim radnicima.68 U februaru su pro-pali pregovori o novoj saveznoj strukturi. Međutim,u međuvremenu je u Hrvatskoj već počela gerilskaborba između republičkih vlasti i lokalnih Srba. Srbisu na prethodnom popisu stanovništva činili 12 odstostanovništva Hrvatske. Neki su živeli u pretežno srp-skim selima, a mnogi u mešovitim naseljima. Oni injihovi preci vekovima su živeli i radili sa Hrvatima.U mnogim slučajevima bilo je nemoguće reći ko imadublje korene. Sada je Milošević pokušao da Srbe pret-vori u petu kolonu, apelujući na njih kao na istureneredove srpskog naroda koje očekuje istrebljenje akose ne pobedi hrvatski nacionalizam. U februaru 1990.godine je pod njegovim pokroviteljstvom osnovanaSrpska demokratska stranka, a u julu je Srpsko nacio-nalno veće proglasilo srpsku autonomiju. Miloševićne bi postigao veliki uspeh da se u Hrvatskoj nisudogađale stvari koje su oživele sećanja na kratko aligorko razdoblje u kome su hrvatski Srbi zaista biližrtve genocida – Drugi svetski rat.

Tuđman je pričao o „velikoj Hrvatskoj“, a njegovastranka prolazila je gradovima naseljenim Srbima saparolom „Bog na nebu, Tuđman u domovini“.69 Kaošto je priznao jedan od bivših Tuđmanovih savetnika:

Trebali smo politički razoružati Srbe u Hrvatskoj,obećanjem kulturne autonomije i prava... prekasnosmo to učinili. Prošlogodišnja predizborna kampanjaKršćansko-demokratskog saveza odnijela je pobjeduna hrvatskom nacionalistidkom programu. Tuđmanje inzistirao da svi Srbi polože zakletvu odanostihrvatskoj državi. To je išlo na ruku srpskim nacio-nalistima i Slobodanu Miloševiću, koji nas stalnooptužuje da smo fašisti.

U avgustu 1990. Srbi u Hrvatskoj glasali su za srpskuautonomiju. Hrvatske vlasti su to glasanje odbacile inaredile da se naoružanje rezervnih policijskih snagau pretežno srpskim krajevima smanji za 60 odsto, štoje 28. i 29. septembra izazvalo srpske nerede u Petrinji,Dvoru na Uni i Donjem Lapcu kod Knina.70

Događaji u samoj Srbiji pokazivali su, međutim,kako dugotrajno vrenje ekonomskog nezadovoljst-va, razočarenja u komuniste i delovanja naciona-lista zajednički rade na stvaranju situacije u kojoj ćepartijski prvaci moći da se nadaju opstanku samoprivođenjem svoje strategije njenom krvavom kraju –ratu. Početkom 1991. godine na hiljade srpskih radni-ka protestovalo je ispred zgrade republičke skupštineu Beogradu, tražeći višemesečnu zaostalu platu kojaim je bila uskraćena. Posle jednog sličnog incidentaumalo nije došlo do opšteg štrajka radnika u metal-skoj i tekstilnoj industriji. Fajnenšel tajms je izvestio:

Suverena vlast socijalističkog (bivšeg komunističkog)predsednika g. Slobodana Miloševića stavljena jena probu kada je na desetine hiljada Ijudi izašlo naulice da protestuje zbog kontrole Socijalističke (bivšekomunističke) partije nad sredstvima informisanja.Dva lica su poginula, a devedeset je ranjeno. Gos-

podina Miloševića je uhvatila panika. Šest puta jetelefonirao armiji trazeći da uguši demonstracijei izbavi ga. Armija je napokon izašla na lice mesta,ali je ostala samo jedan dan. Armija nije spasla g.Miloševića. Spasao ga je njegov glavni suparnik,predsednik Tuđman. Na dan 25. marta njih dvojicasu se tajno sastali u Karađorđevu u Srbiji. Tamo je, iz-gleda, postignut sporazum da se svrgne g. Marković,a Bosna i Hercegvina podeli između Srbije i Hrvatske.Dva dana potom, pedeset hiljada ljudi demonstriraloje u Beogradu insistirajući na slobodi štampe. Savez-na vlada osudila je mere Slovenije i Hrvatske u pravcuotcepljenja; u Hrvatskoj su održane demonstracijeprotiv armije; u Srbiji je sedam stotina hiljada radnikastupilo u štrajk; predsednici šest republika dogovorilisu se da do juna 1991. godine održe referendum obudućnosti zemlje. U maju se retorika mržnje i nasiljaizmeđu Srba i Hrvata izlila na ulice.71

I Slovenija i Hrvatska proglasile su nezavisnost 25.juna. Odmah potom savezna armija ušla je u Slo-veniju, navodno da bi obezbedila spoljnu granicu, au stvari da bi pokorila teritoriju. Nije se mogla nadatiotporu na koji je naišla. Tenkovi su istutnjali na uliceLjubljane, ali Slovenci se nisu dali. Lokalne vlasti imalesu priličnu zalihu oružja te se borba ubrzo raširila porepublici. Svakom odraslom Jugoslovenu poznata jetaktika apsorbovanja i vezivanja nadmoćne osvajačkesile. Jugoslovenska vojna strategija počivala je naprincipu koji je imao za cilj da odvrati kako Atlantskisavez, tako i Varšavski pakt od invazije kao isuvišeriskantne. Slovenci su sada okrenuli tu strategijuprotiv nepredviđenog neprijatelja. Obarani su he-likopteri, onesposobljavani tenkovi, i uskoro je dotadvišenacionalna armija izgubila volju za borbom.

Međutim, sukob je sada prešao na daleko opasnijiteren – Hrvatsku. Tu je borba bila sasvim drugačijeprirode. Armija je sada praktično postala srpskooruđe. Zapaljivi nacionalizam u prethodne dve go-dine bio je dovoljan da obezbedi podršku ogorčenogi naoružanog srpskog stanovništva redovnoj armi-ji. Ovde se nije moglo dogoditi da Srbi tako brzoizgube volju za borbom kao u Sloveniji. U mnogimslučajevima neregularni vojnici su se, mada puninacionalizma i fanatizma, borili za sopstvene kuće isela. Do polovine septembra postalo je jasno da suMilošević i Tuđman, kakve god planove da su imali zapodelu zemlje, sada upali u začaran krug iz koga senije bilo lako izvući.

Ofanziva protiv Slovenije već je načela armiju kaosaveznu instituciju. Kada je predsedništvo pokušaloda naredi armiji da napusti Hrvatsku pokazalo se daje savezna kontrola u međuvremenu potpuno iščezla.Armija je ostala jer je smatrala da bi prekid rata značiopovratak na sve stare probleme. Barjak nacional-izma preuzeli bi ljudi poput Vuka Draškovića iz Srp-skog pokreta obnove. Ponovo bi izbilo na površinuekonomsko nezadovoljstvo. Logika situacije zaplela jearmiju u Bosni i Hercegovini, a mogla bi je odvesti i uMakedoniju. U oba slučaja rat će se proširiti i iskomp-likovati. Raširiće se progoni. Odstupanje će postati jošteže.

U tako beznadežnoj situaciji mnogi su pali uiskušenje da potraže pomoć spolja. Ali nijedna zapad-na sila ne želi da brani Albance niti je zainteresovanaza izglađivanje netrpeljivosti između Srba i Hrvata kojusu ovi negovali pola veka. Svoje ekonomske „lekove“već su isprobale u prethodnih dvadeset pet godina. Usvakom slučaju, zapadne sile su podeljene. Britanijuzabrinjava Severna Irska. Tuđman je svoju strategijuzasnovao na verovatnoj pomoći nemačke vlade, ali jeta podrška bila uzdržana.

Francuska vlada još je više zamrsila situaciju po-tajnim zalaganjem za pobedu Srbije. Ako se i pošalje

težište svoje tromesečne ulične kampanje prebacilisa nacionalističkih zahteva na žalbe u vezi sa privred-nim haosom u zemlji... U prošlonedeljnim protestimau glavnom gradu Vojvodine, Novom Sadu, i u CrnojGori gnev demonstranata bio je uperen protiv loka-lnog komunističkog rukovodstva... Demonstracije uTitogradu pokrenuli su radnici fabrike „Titeks“ koji višene mogu da izdrže borbu za opstanak sa platama od100,000 dinara (oko 20 funti sterlinga) mesečno.Međutim, učinilo se da demonstranti nemaju mnogostrpljenja za malu grupu srpskih nacionalističkih agi-tatora koja je tražila albansku krv.60

Miloševićeva nacionalistička karta svuda je povećavalaulog i drugi partijski prvaci, koliko god da su joj se di-vili i pokušavali da je oponašaju, takođe su se okrenuliprotiv njega. Hrvatski i slovenački rukovodioci nisubili zainteresovani za Albance ali su znali da bi ih be-zuslovan trijumf Miloševića doveo u slabiji položaj.U međuvremenu je otpor samih Albanaca crpeoogromna srpska sredstva – samo kosovska policijaje početkom devedesetih godina gutala 22 odstorepubličkih sredstava.61 Pa čak i takav napor bio jebezuspešan u slamanju otpora.

Novembra 1988. godine i srpske i savezne vlastiiznudile su na Kosovu ostavku kako predsedniceKaćuše Jašari, tako i njenog naslednika Azima Vlasija.Taj potez je, međutim, izazvao snažan otpor. Rudari sukrenuli u sedamdeset kilometara dug marš na Prištinu.Oni su se pridružili demonstracijama od pola milionaljudi (Kosovo ima svega nešto više od dva milionastanovnika). Nisu uspeli da spreče ostavke, ali su post-avili osnov za opšti štrajk protiv srpske represije u kojise stupilo početkom 1989. godine. Oko 1300 rudara urudniku olova i cinka „Trepča“ zaposelo je svoja okna iosam dana štrajkovalo glađu. Do kraja štrajka, sto os-amdeset ih je bilo u bolnici, mnogi u šok-sobama. Odznačaja je i to što su slovenački rudari bili prva gruparadnika koja je uputila poruke solidarnosti.62

Rudari su izdejstvovali ostavke tri omraženanametnuta srpska funkcionera, ali su u Srbiji organi-zovani masovni zborovi posle kojih su ti funkcionerivraćeni na položaje i izvršena su hapšenja štrajkačkihaktivista. Vlasi je početkom 1990. godine osuđen načetrnaest meseci zatvora. Krajem 1990. zavedena jedirektna uprava iz centra. Sada su se prvaci drugih re-publika osetili prinuđeni da deluju. Tako su hrvatska islovenačka milicija povučene sa Kosova.

Sada se već odvijala nova faza krize, u kojoj vr-toglavi pad privrede nije samo okrenuo Srbe protiv

potlačenih Albanaca, već se na kraju pokazao sposob-nim da izazove takvo ogorčenje da su se i nepotlačeninarodi, poput hrvatskog, našli u ratu.

Druga pukotina: Srbi i HrvatiKrajem osamdesetih godina, spolja je delovalo kaoda je došlo do predaha. Godine 1988. i 1989. bilesu poznate po hroničnoj infl aciji, koja je u jednomtrenutku dostigla 2500 odsto godišnje. Međutim,učinilo se da je kriza prošla posle uvođenja nizamera, između ostalog povezivanja novog novog di-nara sa nemačkom markom. Na početku aprila 1990.zabeležena je infl aciona stopa od -1.5 odsto.63

U samoj Jugoslaviji te mere bile su pogubne.Nova moneta je delom samo prikrila stvarnu infl acijukoju su radnici osećali. „Iz jedne od najjevtinijih ze-malja u Evropi Jugoslavija se preko noći pretvorila ujednu od najskupljih.“64 Godine 1987. Kosovo, Make-donija i Crna Gora proglasili su da su pod stečajem.Do početka 1990. čak i u najnaprednijoj republici Slo-veniji sa gubitkom je poslovalo 40 odsto preduzeća.65

Talas štrajkova se nastavio. Proizvodnja je u 1990.opala za 23 odsto, a u prvih pet meseci 1991. za još 21odsto. O saveznoj privredi nema novijih podataka –ona je negde na leto 1991. prestala da postoji: pala jekao žrtva političke krize koju je stvorila sama bolesnaprivreda.66

Videli smo kako je ekonomska kriza dovodilado međusobnog udaljavanja republika, koje su nataj način štitile svoje interese. Sada su prvaci u svimrepublikama reagovali na vratolomnu krizu podižućii nacionalizam na nov nivo, kako bi kanalisali gnevradničke klase. Jugoslovenska vladajuća klasa jezajednički pokrenula lanac događaja koji će dovestido raspada iz 1991. godine.

Komunistički prvaci su dve godine, najpre u Sr-biji a onda i drugde, pothranjivali porast nacionalizmakako bi skrenuli radnike sa njihove borbe. Na taj način,a istovremeno i zbog propusta da se ekonomske okol-nosti iole poprave, kontrolisani, manipulisani pokretkoji je iniciran 1987. godine počeo je da se razvija samod sebe. Svuda su počeli da se udružuju nacionalistiiskreniji od njihovih partijskih šefova. Svuda se tražiokraj komunizma. Rukovodioci koji su čitavog životabili komunisti sada su počeli da peru ruke od odgov-ornosti za haos.

U Sloveniji je Milan Kučan čitav svoj deo partijeizveo iz Saveza komunista federacije i najavio izbore.Dobivši te izbore 8. aprila 1990. godine, opozicionakoalicija DEMOS sve je čvršće iznosila zahtev za otce-pljenjem od federacije, kao preduslov za svaki razgo-vor o budućnosti Jugoslavije. Sam Kučan uspeo je dase održi na položaju predsednika. Sada je ovaj dugot-rajni saveznik ostalog jugoslovenskog komunističkogrukovodstva i dugotrajni obožavalac Margaret Tačerprozvao svoju stranku Savezom komunista Slovenije– strankom demokratske obnove. I drugi komunističkiprvaci doterali su svoj imidž. Sjedinjenjem srpskihkomunista sa drugim organizacijama fronta došloje do čudesnog rođenja Socijalističke partije Srbije.U Hrvatskoj su komunisti promenili ime u Savez ko-munista – stranka demokratskih promena i raspisaliizbore, ali se nisu održali na vlasti. Hrvatske izbore od22. aprila dobila je Hrvatska demokratska zajednica(HDZ).

Na čelu HDZ-a je bivši komunista Franjo Tuđman,jedan od Titovih doglavnika, pukovnik generalštaba ibirokrata zadužen za „kadrovska pitanja“ u armiji.67 Uleto 1990. godine HDZ je objavio da će ukinuti vlastfederacije nad Hrvatskom. U decembru su u Srbijiraspisani izbori koje je dobila bivša Komunistička parti-ja. Hrvatski parlament je 22. decembra usvojio noviustav koji je predviđao pravo na otcepljenje, a sutra-dan je na plebiscitu u Sloveniji 90-postotna većina

„Jogurt revolucija” u Vojvodini. Milošević uspostavlja kontrolu nad aparatom.

60: Financial Times, 27.jun 1991.61: Ibid.62. New Left Review 174.s.5.63: M. Glenny, op cit,s.125-126.64: Ibid, s.125-126.65: H. Poulton, op cit,s.37.66: Financial Times, 27.jun 1991.67: M. Glenny, op cit,s.128.

68: Financial Times, 27.jun 1991.69: H. Poulton, op cit,s.33.70: Ibid, s.26.71: Financial Times, 27.jun 1991.

SEPTEMBAR 2011. SEPTEMBAR 2011.24 25

pod vođstvom fašističke Italije.Tako je bilo i tokom devedesetih, kada

je Milošević pokušao da terorom zadrži Ko-sovo u sastavu Srbije. NATO je to iskoristioda bi uspostavio svoje pozicije protiv Rusijeu regionu. Tada se takozvana Oslobodilačkavojska Kosova ili UČK stavila na stranuNATO i tokom bombardovanja 1999. post-ala pešadija imperijalizma.

Brutalni imperijalistički napad na Srbijumasakrirao je civile i razorio infrastrukturukoju imperijalizam nije uspeo da uništisankcijama. NATO je uspeo da istera sprskesnage i na Kosovu uspostavi svoj protek-torat.

Tada se odnos snaga na Kosovupromenio. Kosovo je formalno ostalo deoSrbije, pod rezolucijom Ujedinjenih nacija1244. Sve dok Rusija stavlja veto, Kosovo uUN nije priznato kao nezavisna država.

Međutim, jasno je da je prisustvonajveće vojne sile na svetu nepovratnoodvojilo Kosovo od Srbije. To je potvrđeno2008. kada je došlo do jednostranogproglašenja nezavisnosti Kosova podplaštom SAD.

Beograd je, doduše, nastavio sa svojomnacionalističkom politikom. Promenio jesredstva i smanjio cilj, ali je ta politika samoprodubila zavisnost od imperijalizma, kakoonog iz Moskve, tako i iz Brisela.

Beograd igra na dve šine. Jednu pred-stavlja oslanjanje na međunarodno pravo,tj. na Rusiju koja održava veto u UN, pa ipo cenu prodaje NIS-a i sve veće cene gasau Srbiji. Drugu predstavlja pokušaj da sepodele unutar EU između onih zemalja kojesu priznale Kosovo i onih koje nisu koristekako bi došlo do podele Kosova izmeđusrpskog i albanskog dela.

Krah Srbije pred Međunarodnim sudompravde je, doduše, oslabio sprski oslonac nameđunarodno pravo. Isto tako, kriza evro-zone je dozvolila Sjedinjenim Državama dapoguraju EU i pritisnu Srbiju.

Od početka marta u Briselu se, podpatronažom EU, vode pregovori izmeđuBeograda i Prištine. Iz perspektive EU, ciljovih pregovora je prevazilaženje otpora Sr-bije da prihvati „nezavisnost” Kosova kojusponzorišu SAD. Od rezultata pregovorazavisiće i dalji tok integracija Srbije i Kosovau EU.

Cilj Beograda u ovim pregovorima jeda se predstavi kao da igra EU igru, bez dazaista pristane na ustupke, pripremajućiteren za podelu Kosova.

Zvanični Beograd kontroliše paralelnudržavu na severu Kosova. Od kada je Priština2008. proglasila „nezavisnost” od Srbije,Beograd je, pod izgovorom nepriznavanjacarinskih pečata „nezavisnog” Kosova, stav-io embargo na uvoz robe sa Kosova, utirućiput budućoj podeli teritorije.

Cilj Prištine je, s druge strane, da podrijeove paralelne strukture na severu. Neuspehdosadašnjih pregovora i podrška najvećihsila na svetu naveli su premijera Kosova,Hašima Tačija, da zaoštri situaciju. Tako jekrajem jula ove godine Priština zabranilaulazak kamionima sa robom iz Srbije.

Dva granična prelaza, Brnjak i Jarinje,nisu poslušala direktivu. Usledila je akcijaspecijalnih policijskih snaga „Rosu”, koje su

prvo morale da razoružaju srpske polica-jce iz redova kosovske policije, a potom ipokušaju zauzimanje prelaznih punktova.To je izazvalo reakciju lokalnih Srba, međukojima su najvidljiviji bili članovi ekstrem-nih desničarskih organizacija.

To da će kontrolu nad situacijom up-ostaviti KFOR bio je sasvim predvidiv re-zultat. Situacija, ipak, još uvek nije rešenai verovatno je da će se srpski i albanskizvaničnici vratiti na pregovarački sto podnadzorom EU.

Dakle, ni jedna ni druga strana nedovode u pitanje vojnu i ekonomsku kon-trolu koju EU i NATO imaju u regionu. Krim-inalno je što Beograd naglašava da je pot-pisao carinski sporazum CEFTA sa UNMIK-om, a ne „republikom Kosovom”, kao da tajsporazum nije doprineo deindustrijalizacijizemlje i produbljavanju dužničkog ropstvagrađana.

Jedini dobitnici u ovakvoj igri supolitičari i tajkuni, koji žive na kreditima isponzorstvu zapadnih fi nansijsih institucija.Srpski narod ne dobija ništa ovakvom poli-tikom, samo gubi.

Radnik i student u Srbiji imaju višezajedničkog sa radnikom i studentom naKosovu, nego sa Tadićem ili Nikolićem,Miškovićem ili Bekom, Obamom iliMedvedevom. Isto važi i za nezaposlene,penzionere i druge grupacije isključene izdruštva.

Kao pripadnica nacije koja je na Koso-vu percipirana kao tlačitelj, potlačena masau Srbiji mora svojoj braći i sestrama na Ko-sovu da da znak da je spremna da sa njimasarađuje na bazi poštovanja i jednakosti.

To znači da moramo da se protivimosvakom pokušaju srpske države da održisvoje institucije na Kosovu ili da nad njimpovrati kontrolu.

Upravo zato što se to do sada nije dog-odilo, zajedništva između srpskih i albanskihmasa nikada nije bilo. Preduslov zajedništvaje da svaki narod ustane protiv sopstvenihvladara. Tek tada ćemo svi biti slobodni.

Mi zato smatramo da Kosovo danasnije nezavisno. Sve dok je Kosovo podNATO protektoratom, ono ostaje pretnjabilo kakvom progresivnom pokretu na Bal-kanu.

Međutim, mi ujedno smatramo i dasamo kosovski Albanci mogu da poveduneposrednu borbu protiv NATO-a. No, svedok se pribojavaju povratka Srbije, verov-atno je da se u tako nešto neće upuštati.

Zato mi koji smo u Srbiji moramo danapravimo prvi ustupak i da kažemo jasnoda pozivamo albanske mase da okupe svedruge narode na Kosovu i ustanu protiv im-perijalizma i njegovih sluga na Kosovu.

Mi smo spremni da priznamo njihovopravo na samoopredeljenje do otcepljen-ja – dakle, da priznamo istinski nezavisnoKosovo – upravo kada se stvori istinskinarodnooslobodilački pokret na Kosovu,pokret koji će da istera NATO.

Doduše, to ne treba shvatiti kao poli-tiku čekanja. U Srbiji je potrebno odmahotpočeti sa izgradnjom revolucionarnepartije koja će se boriti protiv ulaska zemljeu EU i NATO, protiv dužničke ekonomije iprotiv ustupaka ruskom imperijalizmu.

Balkanski narodi imaju interes u sarad-nji, kako bi srušili imperijalizam. To jebarem jasno na primeru diktata EU i MMFkoji, zarad otplaćivanja dugova zapadnimbankama, guraju Grčku u propast.

Tako je u celom regionu: ne samo uSrbiji i Grčkoj, već i u Sloveniji, Hrvatskoj,Bosni i Hercegovini, Bugarskoj, Crnoj Gori,Rumuniji, Makedoniji, Albaniji, na Kosovu.Podeljeni smo lak plen.

Jedino borbom odozdo protiv našihvladajućih klasa i njihovih sponzora međuimperijalistima možemo da izgradimomeđusobno poverenje i stvorimo temeljeza socijalističku federaciju na Balkanu.

Buduća revolucionarna partija u Srbijistajaće na tom principu: za Balkan slobo-dan od imperijalizma!

Uključite se kako bismo izgradili takvupartiju!

PIŠERedakcija

Počelo je kao trgovinski rat, azavršilo se tako što je NATO

(KFOR) uspostavio kontrolu nadgraničnim prelazom izmeđuSrbije i Kosova – još jednom

pokazujući ko je glavni uregionu.

KFOR – jedini pobednici srpsko-albanskog sukoba

PODANIČKA POLITIKA Beograda prema EUi velikosrpska hegemonistička ambicijanad Kosovom nastavljaju da jačaju imper-

ijalizam i siromaštvo na Balkanu. Oni su odgov-nornost vladajućih krugova, ali su isto tako izvorsramote i bede za srpski narod.

Zvanična srpska politika prema Kosovu umoderno doba nikada nije bila ispravna, iakoju je vladajuća klasa pravdala pozivanjem nanajuzvišenije ideale našeg doba. Prvo je zavreme kraljevine Srbije i kasnije Jugoslavije os-vajanje Kosova predstavila kao čin oslobođenjapotlačenog srpskog naroda od osmanlijskogdespotizma.

To nije bila istina: većinsko stanovništvo jeveć tada bilo albansko, tako da se osmanlijskidespotizam zamenio srpskim. Srpska vojska jepalila i ubijala, a Albanci u Srbiji i Jugoslaviji nisuimali jednaka prava sa drugim Slovenima: nisuimali svoje predstavnike, institucije, osnovnagrađanska prava.

Kasnije je vladajuća birokratska klasa iz dobaTitove i Miloševićeve Jugoslavije zadržavanjeKosova unutar Jugoslavije pravdala pozivanjemna progres tog autonomnog regiona pod „soci-jalizmom”. Govorili su o civilizacijskom napretku:Kosovo se brže razvijalo u Jugoslaviji nego da jepostalo deo Hodžine Albanije. Činjenica da suAlbanci živeli kao drugorazredni građani, podčizmom Rankovićeve ili Miloševićeve policije,nije opravdavala ovakve tvrdnje.

Srpski teror nad albanskim narodom na Ko-sovu uvek je albansko nacionalno vođstvo teraou savezništvo sa imperijalizmom. Tokom Prvogi Drugog svetskog rata, anti-srpsko raspoloženjeispoljavalo se napadima na srpsku vojsku koja sepovlačila pred Austrougarskom, odnosno tero-rom Velike Albanije nad srpskim stanovništvom

veliki broj vojnika da otrgne severne republike od Sr-bije i uključi ih u EZ, oni bi se tu mogli zaglaviti na višegodina. Borba u Hrvatskoj bila je krvava zato što seradilo o borbi za podelu teritorije. Presedani mešanjaspoljnih faktora u takve borbe još uvek se mogu videtiu Belfastu i na Kipru. Događaji su pokazali da upravljačiJugoslavije svojim nacionalizmom umeju samo daseju razdor. Milošević, Tuđman i Kučan nemaju da po-nude ništa drugo do progona i komunalizma.

Ima li glasova koji se suprotstavljaju tom ludilu?Do kraja septembra pojavili su se tek slabi znaci ot-pora srljanju u nacionalistiški haos. Ankete su dos-ledno utvrđivale da se 20 odsto Jugoslovena sma-tra antinacionalistima.72 Konkretniji vid otpora bili supokreti izrasli i u Beogradu i u Zagrebu među majkamaonih koji su poslati na front. Bar u početku ideje izatih pokreta bile su krajnje smušene. Jedna majka –učesnica beogradskih demonstracija – zahtevala je dajoj se sin vrati iz Slovenije, ali je dodala: „Ako se naši nevrate kućama želim da se slovenački mladići zadržekao taoci“.73 Tako je, međutim, izgledalo i prvo buđenjeotpora prema vijetnamskom ratu. Značajnija je bilapobuna vojnika u srpskom gradu Velikoj Plani polovi-nom septembra.74 To su, naravno, događaji bez uticaja,ali ipak predstavljaju ključne znake da ciklus radničkihpobuna i potom pojačanja nacionalizma koji, sa svojestrane, ne ispunjava istinske potrebe radnika, nipoštonije završen.

Kad socijalisti govore da postoji izbor između so-cijalizma i varvarstva, onda to u Jugoslaviji ima opi-pljivo značenje. Tu smo videli klasnu borbu u kojojje vladajuća klasa bila u stanju da izbegne poraz je-dino skretanjem te borbe u nacionalizam i potom rat.Možda će opet doći do štrajkova poput onih od aprila1991. godine koji su zapretili obaranjem Miloševića, imožda će ti štrajkovi udariti temelj novoj borbi u ko-joj će postojati potencijal za jedinstvo radničke klase.Trocki je u vreme balkanskih ratova napisao da čitavaistorija tog regiona nameće izbor između dve alterna-tive – radničkog jedinstva izgrađenog odozdo i rata ibede nametnute odozgo:

Jedinstvo Balkanskog poluostrva može se ostvariti nadva načina: Ili odozgo, ekspanzijom jedne od balkan-skih država koja bi se pokazala kao najjača nauštrbslabijih – to je put istrebljujućih ratova i tlačenja slabihnaroda, put koji učvršćuje monarhizam i militarizam;ili odozdo, udruživanjem samih naroda – to je put rev-olucije, put koji znači svrgavanje balkanskih dinastija irazvijanje zastave balkanske federalne republike.75

Danas se to neće postići apstraktnim apelima za je-dinstvo nacija. Srpski radnici moraju da se suoće saargumentima drugih srpskih radnika da ništa nećepostići podržavanjem prinudnog jedinstva putem rata– taj put vodi natrag u podršku njihovom sopstven-om ekonomskom mučitelju Slobodanu Miloševiću.Hrvatski radnici moraće da se suoče sa argumen-tom da je, iako žele da armija napusti Hrvatsku, tomenajveća prepreka Franjo Tuđman, čiji nacionalizamneprestano huška Srbe u Hrvatskoj protiv Hrvata.Svuda će važiti argument da je zbrku napravio sistemkome su odani svi suparnički prvaci. Pravi socijalistiu Jugoslaviji moraće da učine ono što su boljševiciučinili u carizmu – da se suprotstave svim pokušajimamanipulacije narodima, podvlačeći pritom da je zatakvo rešenje sposoban samo nezavisan radničkipokret. Druga alternativa je varvarstvo, od koga sasvimsigurno neće imati koristi ni Tuđman, ni Milošević, nizapadne sile. Rezultat bi lako moglo da bude rasulo ukome svi gube – zajednička propast svih sukobljenihklasa.

kraj

72: Guardian, 24. jun1991.73: Financial Times, 4. jul1991.74: Financial Times, 21.septembar 1991.75: Leon Trotsky, „TheBalkan Question andSocial Democracy”, TheBalkan Wars, (New York,1980), s.40.

SEPTEMBAR 2011. SEPTEMBAR 2011.26 27

NAKON ŠTO su pobunjeniciušli u Tripoli, okončana je42-godišnja diktatura Muam-

era Gadafi ja. U vreme pisanja ovogčlanka, žestoke borbe vođene su naulicama prestonice.Kraj Gadafi jevog režima je povod zaslavlje.

Ali, od kako je Zapad odlučio daje prisvoji, borba u Libiji postala jefundamentalno drugačija od revo-lucija u Tunisu i Egiptu koje su jeinspirisale. Činjenica da Dejvid Kam-eron (premijer Britanije – prim. prev.)puca od ponosa na ulogu britanskevojske u revoluciji govori dosta.

MoćOvo više nije ustanak koji možeuzdrmati bogatstvo i moć Zapada.Narodna revolucija došla je do iviceslamanja Gadafi jeve vlasti još u feb-ruaru, ali je odbijena oružanim sna-gama. Bezdušna brutalnost Gadafi -jeve represije navela je mnoge Libi-jce da pozivaju na uvođenje zabraneletenja, što je delovalo kao neutralannačin da se spasu životi civila.

Ali u UN je izglasana bezrezervnavojna intervencija, što je otvorilo vra-ta vladama Zapada da se repozicion-iraju u regionu nakon gubitka diktat-ura u Tunisu i Egiptu. Imperijalističkevlasti su preotele Libijsku revolucijui preusmerile je u skladu sa sopst-venim interesima – trgovinskimugovorima i međunarodnim naftnimpogodbama. Zapad misli da je dobiopravo da diktira uslove bilo kojoj no-voj vladi.

Međutim, pobunjeničke snage,trenutno ujedinjene protiv režima,najverovatnije će se podeliti okoopsega uloge Zapada u ponovnojizgradnji Libije. NATO je od 19. marta

sproveo više od 8500 akcija bom-bardovanja. Specijalne snage pos-late su na zemlju, a bombardovanjei prikupljanje strateških informacijaprepušteno je vojnim avionima. No-vac za intervenciju u Libiji nikada nijebio problem, uprkos neophodnostibudžetske štednje na kojoj insistirajuzapadni lideri.

Kameron teži da rat preokrene u„uspeh humanitarnog intervencion-izma“. Ipak, motivi Zapada nemajuveze sa humanošću. Ako je našimvladarima zaista stalo do demokrati-je i slobode, zašto ne podrže i opozi-cione pokrete u Bahreinu, Jemenui Saudijskoj Arabiji? Zato što sutamošnji diktatori prijatelji Zapada.Zapadni lideri nikada nisu imaliproblema da sarađuju sa diktatorima,kao što nisu imali problema ni dasarađuju sa Gadafi jem sve dok nijepočeo ustanak u Libiji.

Iako su ga i ranije nazivali „lu-dim psom“, to nije sprečilo TonijaBlera da ga ugosti sa dobrodošlicom2004. i 2007. Ko god da zauzmemesto omraženog Gadafi ja, jedno jesigurno – Zapad će se osigurati dato bude režim sa kojim je saradnjamoguća.

Pad libijskog režima možepomoći zapadnim vlastima da seponovo izbore za poziciju u regionui dobiju samopouzdanje za budućeintervencije. Međutim, pad Gadafi ja iza njih nosi protivrečnosti. Slom jošjednog brutalnog diktatora možepomoći onima koji se bore na drugimfrontovima u regionu – naročito pro-tiv Bašara al-Asada u Siriji – a ako seduh otpora koji se proširio regionomokrepi, interese onih koji danas navi-jaju za kraj Gadafi ja može ugrozitisuštinski antiimperijalistički pokret.

PIŠEDžudit Or

LJUDI U Egiptu su sumnjičavi povodom onogašto se dešava u Libiji. Svi žele da se ratosiljaju pu-kovnika Gadafi ja, ali postoje bojazni oko ulogeZapada u formiranju buduće vlade. Gde će se su-diti Gadafi ju i njegovim sinovima? Možda baš predMeđunarodnim krivičnim sudom u Hagu. Ali njimatreba suditi u Libiji! To je pitanje suvereniteta – akoih odvedu, to će pokazati da revolucija više nije urukama samih Libijaca.

Neki zapadni političari čak govore o Libiji kao obolje isplaniranom Iraku, što pokazuje da je u pitanjuokupacija. Ali, uticaj Libije na region biće kontradik-toran. Slom još jednog diktatora, iako u zbunjujućojsituaciji, može dati krila sirijskoj opoziciji. Akopadne i sirijski predsednik Asad, režimi u Jordanu iSaudijskoj Arabiji biće u ozbiljnim problemima.

Ovde u Egiptu političko buđenje počelo je sapalestinskom Intifadom. Naša revolucija je suštinskiantiimperijalistička i taj njen aspekt se ponovoprobudio tokom skorašnjih napada Izreala na Gazu.Vlada u Egiptu je ovo pokušala da iskoristi kako biučvrstila svoju poziciju, ali im nije uspelo. Pokret naulicama je još uvek jak i biće još velikih štrajkovai protesta. Sredinom avgusta počeo je veliki štrajkželezničara, uprkos tome što je Ramazan.

Sameh Nagib, član Revolucionarnihsocijalista Egipta, izveštava iz Kaira

INTERVENCIJA ZAPADNIH sila je realna pretnjaarapskim revolucijama, jer dozvoljava diktato-rima da se postave kao branioci nacionalne

nezavisnosti. Zapravo, diktatori, koji se već de-cenijama oslanjaju na podršku Zapada, garantujuprisustvo imperijalizma. Biće onih koji će tvrditida nam je potrebna podrška Zapada kako bismopobedili – ali Zapad ne zanimaju pobede u revo-lucijama, već samo vlastiti ekonomski i strateškiciljevi.

NATO sa svojim avionima ne može donetioslobođenje. Možemo se izboriti za pravu slo-bodu i demokratiju samo sopstvenim naporima– solidarnošću među arapskim revolucijama. An-tiimperijalizam je srž arapskih političkih pokreta.Ne možemo odvojiti borbu za demokratske slo-bode od borbe protiv imperijalizma.

Ono što imperijalisti žele, a deo libijskihpobunjenika se slaže sa njima, jeste održanje navlasti istog sistema sa drugačijim licem. Važno jeuvideti uticaj Gadafi jevog pada na druge zalivskedržave: moguća je radikalizacija drugih revolu-cionarnih borbi.

Još uvek je rano za procene da li će čitav libi-jski narod dočekati pobedu NATO-a sa raširenimrukama. Na početku revolucija, ljudi se ujed-injavaju u široke koalicije, ali kada se diktaturaokonča, protivrečnosti izbijaju na površinu. Zbogtoga je odlučujući faktor razvoj situacije u Egiptu,jer tamo je najsnažniji narodni pokret u regionui ono što se tamo desi može preoblikovati borbeširom arapskog sveta. Još uvek smo na početkurevolucionarnog procesa, a prvi koraci su mali.

Basem Čit piše o udaruimperijalizma na region

ZAPAD JE prepoznao Prelazno nacionalno veće kaolegitimnu vladu Libije – ali nju ne podržavaju svepobunjeničke snage.

Nedavno, pobunjenici u Misrati su odbili da je pri-hvate, kao i neki unutar grupe koja je stigla do Tripolija.U ranim fazama otpora, savetom su dominirali lokalnirevolucionarni komandanti. Vremenom se razvila tenzi-ja između njih i brojnih dezertera iz režima koji su došliu Bengazi.

Od kad je počelo NATO bombardovanje, Prelaznimvećem dominiraju dezerteri, koje Zapad vidi kao ljude sakojima se može sarađivati. Vođa Saveta, Mustafa AbdelDžalil, bio je ministar pravde u Gadafi jevom režimu od2007. do 2011.

Krajem jula otpustio je ceo izvršni odbor, nakon štosu vođu vojnih snaga ubili drugi pobunjenici. Još jedanod glavnih ljudi Saveta, Kalifa Hifter, bio je pukovnik ulibijskoj vojci tokom invazije na Čad 1980, a nedugo za-tim se preselio u Virdžiniju (SAD), da bi se iznenada vra-tio u Libiju po prvi put početkom ove godine.

IMPERIJALIZAM

SEPTEMBAR 2011. SEPTEMBAR 2011.28 29GLAS POKRETA

SREDINU OVE godine obeležila je debata o nacrtu novog zakona o štrajku, koja je povučenaiz procedure usled pritiska javnosti i sindikata.

Marks21 je pružio svoj skroman doprinos. Pozvali smo na kampanju protiv zakona i nareferendum povodom zakona u slučaju da ga Skupština usvoji. U saopštenju smo argumen-tovali da je potrebno stvoriti mreže otpora koje bi bile spremne na direktnu akciju, štrajk igrađansku neposlušnost protiv nacrta, jer smo smatrali da je država stala iza poslodavaca iojačala njihovu već snažnu poziciju u preduzećima naspram radničke klase.

Međutim, Vlada se povukla pre nego što je bilo moguće okupiti koaliciju protiv produb-ljavanja državne represije.

Pozdravljamo pobedu javnosti protiv sramnog nacrta, ali smatramo da nije trenutak dapopustimo. Pritisak javnosti je ovom prilikom bio dovoljno jak, ali produbljivanje dužničkepolitike vlasti znači da će radnička klasa još trpeti snižavanje plata, uništavanje radnih mes-ta i pritiske poslodavaca i države. Bez stvaranja poverenja unutar atomizovanog radničkogpokreta, nade da će vlast biti poražena nema.

Stoga pokrećemo rubriku Glas pokreta, gde ćemo ubuduće objavljivati članke drugihkolektiva i pojedinaca iz antikapitalističkog pokreta. Pozivamo vas da nam šaljete svoječlanke!

Čast nam je da je prvi članak koji objavljujemo u novoj rubrici tekst advokatkinje DejaneSpasojević Ivančić, takođe jedne od autorki brošure Vodič za štrajk, koju smo promovisalitribinama i recenzijom štampanom u 14. broju Solidarnosti (septembar 2010).

Vodič za štrajk predstavlja novi talas organizovanja u radničkom pokretu koji je nastaokao izraz iskustava radnica na poslu i štrajkova koje su vodile žene u Vojvodini.

Štaviše, neke aktivistkinje iz vojvođanskog radničkog pokreta su otišle i korak dalje i stvo-rile udruženje S.T.R.I.K.E. Taj kolektiv je svakako manji od masovnih organizacija radničkeklase poput sindikata, ali uz zrenjaninski Pokret Ravnopravnost i širi Koordinacioni odborradničkih protesta u Srbiji predstavlja novu fazu u radničkom pokretu koja odražava shva-tanje da radništvo treba da prevaziđe rascepkanost kako bi se uspešno oduprelo gazdama.

Ipak, radnički pokret još treba da prođe kroz mnoge faze pre nego što dostigne mogućnostda predstavlja silu na političkoj sceni u Srbiji. Zato treba imati strpljenje, redovnost i istra-jnost.

Mi ćemo takođe na drugarski način iznositi naša mišljenja na aktuelne teme. Tako ćemona skroman način stvarati mesto za debatu i mogućnost za akciono jedinstvo u budućnosti.Iz tih iskustava će se, nadamo se, generalizovati nova teorija i praksa borbenog socijalističkogi radničkog pokreta.

ŠTRAJK JE poslednje sredstvo rešavanja kolektivnog radnogspora radi zaštite prava zaposlenih po osnovu rada i to putempritiska. Štrajk predstavlja obustavu rada, prekid radnog proc-

esa i ima štetne posledice kako za poslodavca, tako i za zaposlene.Zato i jeste poslednje sredstvo koje se koristi u ostvarivanju pravazaposlenih.

Pravo na štrajk je zagarantovano Ustavom Republike Srbije.Ono je priznato i u više međunarodnih konvencija koje je Srbijaratifi kovala.

Trenutno je na snazi Zakon o štrajku donet 1996. godine saizmenama iz 2005. godine. U proceduri je izrada novog Zakonao štrajku. Zato ću u nastavku ukazati na novine koje se pojavljujuu nacrtu zakona, kao i na najbitnije razlike u odnosu na važećizakon.

Prvo, sam pojam štrajka se razlikuje. Važećim zakonom jeutvrđeno da je „štrajk prekid rada koji zaposleni organizuju radizaštite svojih profesionalnih i ekonomskih interesa po osnovurada.“ Nacrtom se predlaže defi nicija da je „štrajk prekid radazaposlenih radi ostvarivanja zaštite njihovih ekonomskih i socijalnihinteresa i prava iz radnog odnosa i po osnovu rada.“ Dakle, uvodise kategorija socijalnih interesa i prava, dok je ostao akcenat naekonomskim interesima. Zaštita profesionalnih interesa više nijeuključena. Može se zaključiti da su trenutno ugrožene kategorijeekonomski i socijalni interesi i da su u ovom delu zaposleni najvišeizloženi u povredi prava. Socijalna prava su direktno povezana saekonomskim životom i stanjem društva. Ukoliko je ono lošije,socijalna prava se teže ostvaruju. Očigledno je radna grupa kojaradi na nacrtu, svesna trenutne situacije, želela da pojača zaštitusocijalnih prava.

Nacrtom se daje i predlog za novi oblik prekida rada što jenovina u Srbiji. Reč je o lock-out-u. Pojam označava privremenozatvaranje preduzeća ili zabranu poslodavca zaposlenima daobavljaju rad u preduzeću. U nacrtu se govori o isključenjuzaposlenih i to samo privremenom isključenju onih zaposlenihkoji ne učestvuju u štrajku a radi zaštite ekonomskih interesa iprava poslodavca u toku štrajka.

Dakle, lock-out je ograničen isključivo na situacije kadasu zaposleni organizovali štrajk u preduzeću i to kao odgovorposlodavca na taj štrajk. Lock-out nije nepoznanica u pravudrugih zemalja i on, faktički, predstavlja uravnoteženje izmeđuzaposlenih i njihovih prava, s jedne strane i poslodavca i kapitala,s druge strane. On predstavlja zaštitu poslodavaca od nezakonitihštrajkova ali i zaštitu njihovih ekonomskih interesa.

S jedne strane, reč je o pravičnom regulisanju i zaštiti interesasvih strana ali, s druge strane, pruža velike mogućnosti poslodavcuza manipulaciju i slamanje opravdanih i zakonitih štrajkova.

Pogotovo se mora imati u vidu činjenica da zaposleni nemajumaterijalnih sredstava da izdrže štrajk jer za vreme štrajka neprimaju zaradu, a nemaju ni na drugi način obezbeđena sredstva(kao što je na primer bila „crvena pomoć“ pre II svetskog rata adanas su to fondovi sličnog tipa u sindikatima razvijenih zemalja).Kaznenim odredbama se pokušala izbeći, koliko je moguće,manipulacija te su predviđene novčane kazne u slučaju daposlodavac donese odluku o isključenju zaposlenih sa rada iakoštrajk nije započeo.

Zaposleni koji su isključeni sa rada odlukom poslodavcaostvaruju sva prava iz radnog odnosa i socijalnog osiguranja,osim prava na zaradu. Oni imaju pravo na naknadu štete u visininaknade zarade koju bi ostvarili da su radili. Velika je verovatnoćada će oni ovu naknadu moći da ostvare samo sudskim putem, što

predstavlja ekonomsko iscprljivanje zaposlenih.Nacrtom se naglašava pravo na slobodno odlučivanje o

učešću u štrajku svakog zaposlenog pojedinačno i to uvođenjemizričite norme da zaposleni ne sme biti sprečen, niti izložen pretnjiili prinudi da učestvuje u štrajku, što je novina. Predviđeno je inovčano kažnjavanje u slučaju kršenja ove zabrane.

U odnosu na mesto štrajka, nacrtom je utvrđeno da štrajkmože da se organizuje i nedolaskom zaposlenih na rad. Takvumogućnost važeći zakon ne predviđa. Međutim, kako su se usudskoj praksi pojavljivali slučajevi otkazivanja ugovora o raduzaposlenima koji su u štrajku, a zbog toga što se nisu nalaziliu radno vreme u krugu poslovnih prostorija poslodavca, to jeova praksa verovatno rukovodila radnu grupu u izradi ovakvogpredloga. Kako ne bi dolazilo do zloupotreba, posebnim članomje utvrđeno da zaposleni koji ne dolaze na rad za vreme štrajka nemogu obavljati profesionalnu delatnost kod drugog poslodavca.

Novinu predstavlja i uvo enje „štrajkačke straže“ koja seobrazuje odlukom organizatora štrajka i postavlja na mestima predulazom u poslovne prostorije poslodavca u cilju obaveštavanjazaposlenih i javnosti o razlozima štrajka. Bitno je naglasiti dačlanovi štrajkačke straže ne mogu da primenjuju pretnje ili prinudu,da postavljaju fi zičke prepreke prilazu niti da na bilo koji načinsprečavaju u radu zaposlene koji nisu u štrajku. Smatram da nijeodabran najbolji pojam i da zbog nerazumevanja tog naziva možedoći do manipulacije i mogućnosti zloupotrebe sa obe strane.

Kroz ceo nacrt provejava insistiranje na mirnom rešavanjuspora i obavezi obe strane da stalno pokušavaju da međusobno isporazumom reše nastali spor. Tako se u nacrtu naglašava ulogaRepubličke agencije za mirno rešavanje radnih sporova i mirnorešavanje kolektivnog radnog spora koji je doveo do štrajka.Očigledno se želi pojačati socijalni dijalog.

Inače, uloga Republičke agencije za mirno rešavanje radnihsporova (koja trenutno ima najveću praksu i iskustvo u postupcimaarbitraže radi zaštite od diskriminacije i zlostavljanja na radu)predviđena je za one slučajeve u kojima poslodavac i zaposleninisu mogli da dogovore minimum procesa rada. Postoji obavezamirnog rešavanja spora putem Agencije u slučajevima kada štrajkpokreću zaposleni koji rade u onim delatnostima za koje zakonnalaže obezbeđivanje minimuma procesa rada ili tehnološkiminimum procesa rada.

Odredbe o organizovanju i učestvovanju u štrajku u skladusa zakonom i njegovim posledicama su slične. I u zakonu i unacrtu se garantuje zakonska zaštita u smislu da tada nije rečo povredama radne obaveze ili nepoštovanju radne discipline.Međutim, u nacrtu su utvrđene delatnosti za koje decidno važizabrana štrajka kao i posledice za one koji suprotno zabrani štrajka– organizuju štrajk. Posledice su otkazi.

Posebno poglavlje u nacrtu predstavljaju odredbe o sudskojodluci o nezakonitosti štrajka i to je još jedna novina. Ovimodredbama se daje mogućnost za pokretanje sudskog postupkaza utvrđivanje nezakonitosti štrajka. Ukoliko ovaj predlog ostane,biće veoma važno da se štrajk formalizuje i da se zaposleni uštrajku decidno pridržavaju predviđenih zakonskih formi u svimfazama štrajka.

Ovaj tekst se bavio samo najosnovnijim novinama u nacrtu.Sigurno je da su neophodne promene važećeg zakona, imajućiu vidu nastale promene u društvu, kao i praksu i pitanja koja suse otvorila poslednjih desetak godina. Pitanje je da li će promenepredviđene u nacrtu biti ishodovane u novom zakonu i da li ćedovesti do smanjenja radnih prava.

PIŠEDejana Spasojević Ivančić, advokatkinja

SEPTEMBAR 2011. SEPTEMBAR 2011.30 31

ČLANAK DEJANE Spasojević Ivančić o nacrtu zakona oštrajku postavlja neka bitna pitanja o odnosu radničkogpokreta prema buržoaskom pravu.

Autorka sasvim ispravno pretpostavlja da je bitno da seradništvo upozna sa svojim pravima i zakonodavstvom koje senjega tiče: bez toga je nemoguće voditi uspešnu borbu za boljeuslove i protiviti se nepravdi.

Međutim, članak samo delimično odgovara izazovu koji jepred nama. On se ne bavi društvenim odnosima moći koji stojeiza pravnog sistema i koji sačinjavaju neizbežan teren na kom sezakonodavstvo osmišlja, usvaja i primenjuje.

Konkretno, članak je nedovoljno kritičan prema novompojmu „štrajka poslodavaca“, koji je nacrt hteo da uvede u našezakonodavstvo. Lock-out (lokaut), kako objašnjava autorka,„označava privremeno zatvaranje preduzeća ili zabranu poslodavcazaposlenima da obavljaju rad u preduzeću“.

To je naravno tačno, ali Spasojević Ivančić greši kadazaključuje da lokaut: „faktički, predstavlja uravnoteženje izemeđuzaposlenih i njihovih prava, s jedne strane i poslodavca i kapitala,s druge strane.“ Ona tu tumači formu kao suštinu.

Međutim, srž buržoaskog prava je upravo u tome da onoističe jednakost svih pred zakonom, time skrivajući nejednakosti udruštvenim odnosima. Ovo prvo je forma, a drugo suština.

Karl Marks je u svom Kapitalu citirao poznatu i slikovitufrancusku izreku koja to dobro ilustruje: „Zakon, u svojojveličanstvenoj jednakosti, podjednako zabranjuje bogatima isirotima da spavaju ispod mostova, da prose na ulicama i da kraduhleb.“

To nije slučajnost. Marks upravo objašnjava kako tržištepostaje dominantno po prvi put u istoriji u epohi kapitalizma.Opšta razmena podrazumeva vlasnike svojine, bila to privatnasvojina nad sredstvima za proizvodnju ili lična svojina poput radnesnage.

Sve što se razmenjuje je roba, koja se na savršenom tržišturazmenjuje po svojoj vrednosti. Doduše, jedina roba koja imaposebno svojstvo da proizvodi više nego što košta je radna snagaili sposobnost radnika da radi. Radnik sebe otplati za četiri sata, aliima obavezu da radi čitav radni dan.

Sav plen ostaje kapitalisti, jer je radnik „dobrovoljno“ razmeniosvoju radnu sposobnost za platu koja ga održava. Radnik dodušenema izbor nego da radi da bi preživeo, dok je kapitalista nasledioili preoteo svojinu nad sredstvima za proizvodnju. Takav odnosnužno proizvodi konfl ikt.

„Između dva jednaka prava odlučuje sila“, zaključuje Marks.Kada bi tu silu koristili svi građani, kapitalizam ne bi funkcionisao,ne samo zato što ugovori među samim kapitalistima ne bi važili,već zato što ne bi bilo koga da primeni „kolektivni ugovor“ izmeđukapitalističke i radničke klase.

Stoga se rađa država: arbitar u formi, tlačitelj u suštini. Kako jeto objasnio Engels:

Budući da je država nastala iz potrebe da se obuzdaju klasnesuprotnosti; budući da je ona istovremeno nastala usred sukobatih klasa, te je ona, po pravilu, država najjače, ekonomski vladajućeklase, koja pomoću države postaje i politički vladajuća klasa i na tajnačin dobija nova sredstva za ugnjetavanje i eksploataciju radničkeklase... Ne samo što su antička i feudalna država bile organieksploatacije robova i kmetova, nego je i moderna predstavnička

država oruđe eksploatacije najamnog rada od strane kapitala.

Lenjin dalje citira Engelsa u njegovom pamfl etu Država irevolucija, kako bi ilustrovao neke od nama poznatih mehanizamakapitalističke kontrole nad državom:

„U demokrastkoj republici” – nastavlja Engels – „bogatstvo vršisvoju vlast posredno, ali utoliko sigurnije”, i to, prvo, pomoću„neposrednog podmićivanja činovnika” (Amerika), drugo, pomoću„saveza između vlade i berze” (Francuska i Amerika).

Mi to danas nazivamo „korupcijom“, kao da je podmićivanje neštošto nije deo sistema: „Pogledajte samo današnju Evropu, u kojojsu klasna broba i konkurencija osvajanja podigle javnu vlast natakvu visinu da ona preti da proguta čitavo društvo, pa i samudržavu.“

To je Engels pisao u 19. veku, a moglo bi isto tako da se odnosina dužničku krizu današnje Evropske unije!

Upravo zato mi ne možemo da budemo neutralni kada je upitanju „izjednačavanje“ prava na štrajk, kao da su poslodavac izaposleni inače jednake sile.

Od poslodavaca zavisi država (setimo se samo kako sedržava zadužuje kako bi spasila tajkune!), sama vlast i opozicija(Miškovićev DS i Bekov SNS), pa i policija i pravosuđe (koje su slugevladajućih partija), mediji (koje kontrolišu vlasti ili tajkuni) itd.

Šta to radnice i radnici imaju na raspolaganju? Sve dok nebudu imali svoje novine, borbene sindikate i političku partiju,kao sredstva da preokrenu dužničku ekonomiju i stvore svojeinstitucije, te da društvenom intervencijom ukinu privatnemonopole i otvore nove industrije i radna mesta, štrajk je jedinooružje koje im stoji na raspolaganju.

Za to je potrebno dati jedan konkretan primer. Budući da jepo zvaničnoj statistici Agencije za privatizaciju više od četvrtineprivatizacija neuspelo, tj. da je najmanje u četvrtini slučejevaposlodavac ignorisao ugovor sa državom i država to tolerisala,jedino je nezvaničan štrajk mogao da spase imovinu fabrike i održiproizvodnju.

Svako ko je radio u propaloj fi rmi zna da poslodavacsistematski krši pravila. Štrajkač mora da zna šta su pravila, kakonam to Spasojević Ivančić izvrsno iznosi u Vodiču za štrajk, da nebi dao poslodavcu izgovor da slomi štrajk. Ali isto tako, radnice iradnici nekada moraju biti spremni da krše zakon kako bi održalisvoje pozicije.

Zato moramo da se odlučno usprotivimo svakom pokušajukapitalista da sebi stvore dodatna prava: inače se nama oduzimajusva prava!

Često je masovna građanska neposlušnost rušila nepravednaprava, pa i nepravedne poretke. Od Gandija ili Martina Lutera, do5. oktobra, bilo je potrebno ignorisati ustavni poredak da bi seosvojila osnovna građanska prava.

Međutim, da bismo sutra dostigli viši tip demokratije, gde ćepostojati radnička vlast i neposredna demokratija, a svaki činovnikimati prosečnu platu i biti pod pretnjom da će biti opozvan u bilokom trenutku ukoliko ne sprovodi narodnu volju, onda danasmoramo da jačamo sopstvene snage.

Zato moramo biti spremni ne samo da koristimo buržoaskozakonodavstvo, već da mu se direktno i kolektivno suprotstavljamo.Solidarnost je naša snaga!

Redakcija Solidarnosti ovde iznosi samo kratku analizu buržoaskog prava – za našu analizunacrta zakona, vidite poziv na stvaranje kampanje protiv nacrta na sledećoj strani.

PIŠEMO OVAJ proglas povodom javne rasprave o nacrtu zakona oštrajku, koji predstavlja veliku pretnju radničkom organizovanju i jošjednu u nizu antidemokratskih i represivnih mera vladajuće koal-icije. Smatramo da je neophodno da se protiv bilo kakvog pokušajaograničavanja prava na štrajk jedinstveno oglase sve progresivnesnage u Srbiji. Međutim, bitno je ne samo da se izrazi protivljenje,već da se progresivne snage udruže i organizuju otpor nepravednimi antidemokratskim merama vlasti. To znači da je potrebno artikuli-sati političku alternativu vlastima. U suprotnom, postoji mogućnostda će sindikalne centrale još jednom dopustiti srozavanje radničkihprava, a desnica profi tirati na opravdanom nezadovoljstvu narodatrenutnim vlastima.

Nacrt zakona o štrajku je, naime, još jedan korak ka uspostavl-janju diktature kapitala pod plaštom demokratije i vladavine prava.To je jasno na više nivoa. Prvo, nacrt ograničava postojeća pravaštrajkača, formalna i neformalna, dok uvodi nova prava u koristposlodavca ili države. Zabranom štrajka van radnog prostora, nacrtočigledno pokušava da ukine pravo na proteste. Dok je pre za vlastbilo dovoljno da štrajkače koji izađu da se bune protiv nepravde za-tvori u četiri kordona policije, sada želi da ih zatvori u četiri zida fab-rike. No, tu nije kraj. Period potreban za najavu štrajka se produžuje,a proširuju se delatnosti u kojima se obezbeđuje minimum procesarada, koji se inače ne uspostavlja putem kolektivnog ugovora, većuključivanjem socijalno-ekonomskog saveta, potencijalno tek na-kon stupanja u štrajk. To znači da će zaposlenima biti teže da stupeu štrajk, a poslodavcu i državi lakše da usput upostavljaju pravilaigre ukoliko štrajk uopšte počne. Nasuprot tome, poslodavac dobijapravo na „isključenje zaposlenih sa rada“ ili „lokaut“, po kom možeda zabrani štrajkačima da dođu na posao. U praksi bi to značilo daštrajkači ne bi mogli da spreče nezakonitu prodaju opreme iz fab-rike, što je česta pojava u „neuspelim privatizacijama“. Većina ze-malja u Evropi nema ni izbliza tako restriktivan zakon. Ovo je zakonpo meri moćnih tajkuna i autoritarnih političara koji se plaše nar-ednih izbora, a ne po meri radnica i radnika, koji na raspolaganjunemaju ništa osim svoje sposobnosti da rade – i da svoj rad uskrateposlodavcu.

Drugo, način na koji je urađen nacrt predloga novog zakonadovodi u pitanje reprezentativnost i transparentnost procesa. Osimpredstavnika poslodavaca i „reprezentativnih“ sindikata, radnu gru-pu su, po svedočenjima novinara, činili Ministarstvo rada i socijalnepolitike kao predlagač i pravnici, predstavnici MMF-a i Inspekcijerada. Međutim, niko ne želi da za ovaj nacrt preuzme odgovornost.Ministar Rasim Ljajić tvrdi da nije video predlog zakona. Predstavni-ci najvećih sindikata tvrde da su oni pristali na jednu verziju, a da jeministarstvo nakon toga iznelo izmenjenu drugu verziju. Pozivan-jem na nezadovoljstvo samih poslodavaca, predstavnici „reprezen-tativnih“ sindikata očigledno misle da toliko dobro predstavljaju in-terese svojih članova, da bi mogli da predstavljaju i nezadovoljnetajkune i novopečene kapitaliste. Tako se stiče utisak da niko ko jeučestvovao u stvaranju nacrta na dvodnevnom sastanku u luksu-znom hotelu „Babe“ na Kosmaju u februaru 2011. nije zadovoljan,a niko nije ni pitao radnice i radnike šta oni misle. Ni mediji nisudigli hajku do par dana pre nego što je nacrt trebalo da dođe nausvajanje. Sam način na koji se ovaj zakon donosi dovodi u pitanjedemokratsku proceduru u sindikatima i u državi. Ne bi stoga biločudno ako se nacrt zakona promeni pre nego što stupi na snagu,usled podela u samom vrhu nadležnih institucija. Međutim, za pret-postaviti je da će nacrt pretrpeti samo delimičnu reviziju, a da će sebrutalna erozija radničkih i demokratskih prava u Srbiji nastaviti.

Zato je potrebno ovakvoj politici stati na put. Trenutak jeznačajan, ne samo zbog srazmera najvnovijeg napada na osnovnagrađanska prava, već zbog političkog i ekonomskog konteksta. Srbi-ja, u verovatno najdubljoj ekonomskoj krizi od kraha SFRJ, stoji predizborima bez alternative: prete joj dužničko ropstvo i autoritarna

vlast pod ovom ili onom vladajućom kombinacijom. Nijedna stran-ka nije bila spremna da se tokom procesa „tajkunizacije“ i stvaranja„dužničke ekonomije“ aktivno zalaže za radnička prava. Takođe, nisindikalna vođstva nisu nalazila načina da prevaziđu međusobnesukobe i često su ostavljala sindikalne podružnice u preduzeću dase bore same. Svakako, nijedna snaga na nivou republike nije ak-tivno podržavala štrajkove protiv „loših“ privatizacija koje su služilestvaranju tajkuna i održavanju dinara zbog zaduživanja. Isto tako,teško je zamislivo da će bilo koja snaga da podržava štrajkove i pro-teste protiv rezanja javnog sektora, zarad otplaćivanja postojećihdugova ili uzimanja novih dugova. Primetno je da su upravo pros-vetne radnice i radnici, koji su predvodili radnički otpor rezanjubudžeta početkom godine, jedna od kategorija radnica i radnikačije će pravo na štrajk biti ograničeno ako nacrt postane zakon. Onizbog „bezbednosti“ moraju da održavaju minimum rada. Ovo je sig-urno jedan od razloga zbog kojih vlast pokušava da zakon provučepo hitnom postupku pre kraja leta: kako bi sprečila „vruću sindikalnujesen“.

Ako ove autoritarne mere prođu, gubitnici neće biti samo rad-nice i radnici. Srozavanje prava na štrajk ojačaće one koji su zem-lju doveli u dužničko ropstvo, a oslabiti one koji su branili proiz-vodnju, fabrike, radna mesta i dostojanstven život. Stoga je napadna radništvo takodje napad na nezaposlene koji neće moći da senadaju novom radnom mestu, na studente i srednjoškolce kaosutrašnje radnice i radnike, na penzionere čija će primanja biti svemanja, na korisnike javnih službi koja će trpeti rezanja i posku-pljenja, na domaćice koje će oštro osetiti pojačane efekte krize ukući, na građane koji neće biti u mogućnosti da otplate dugove ilihipoteke, nacionalne ili seksualne manjine koje će biti žrtveni jarićidesničarskih moralnih panika usled krize u zemlji...na sve koji udanašnjoj Srbiji nisu privilegovani. Zato je napad na jednog, napadna sve.

Zato je sada neophodno pokrenuti kampanju protiv ovog za-kona, jer bi ona mogla da okupi mreže otpora u svakom kraju saugroženom ustanovom ili preduzećem – spajajući tako javni i pri-vatni sektor, zaposlene i nezaposlene, omladinu i penzionere, koris-nike javnih službi i dužnike i isključene iz sistema – kao embrionskuformu nove kulture političke samoorganizacije i samopouzdanja.Takvu koaliciju otpora nije lako okupiti oko sveobuhvatnog progra-ma. Zato mi predlažemo kampanju koja bi imala jednostvnu i jasnuporuku, ali konkretan način rada. Poruka bi na početku bila: ne us-vajanju zakona, a metod bi bile lokalne akcione grupe sa težištemna javnim tribinama, okupljanjima i oglašavanjem u etabliranim ialternativnim medijima. Ukoliko zakon prođe, išlo bi se na raspi-sivanje referenduma protiv zakona. Podržavali bi se protesti, oku-pljanja, građanska neposlušnost i štrajk: protiv nepravednog zakonasva sredstva su opravdana. U taj proces valjalo bi uključiti sindikatei studentske organizacije, progresivne listove i grupe građana, svekoji su spremni da se angažuju u cilju zaustavljanja još jednog na-pada na radnička prava i demokratiju.

Demokratija u Srbiji postaje samo forma, a suština je diktaturakapitala. Na nama je da našom praktičnom delatnošću pokažemoda se suštinska demokratija može izgraditi odozdo, na radnim mes-tima i u javnim prostorima, u procesu borbe za osnovna ljudska isocijalna prava. Potreban nam je preporod sindikata i demokratijena novim osnovama. Ukoliko se to ne desi, autoritarnost vlasti ćese pojačati, njena dužnička politika produbiti, a desnica ojačati –sve uz tihu podršku međunarodnih fi nansijskih institucija. Zato ćeMarks21 kontaktirati sve snage za koje smatra da mogu da igrajuulogu i radiće na tome da se izda javni i potpisan proglas kampanjei da se prvom prilikom organizuje javni sastanak. Vreme je za stvar-anje pokreta koji će čoveka staviti iznad profi ta!

29. 06. 2011.

PIŠERedakcija

Projekat Soho je umetnost u medijima predstavio krozstaru predrasudu o njenoj izuzetnosti koja je situira izvanklasnih odnosa. Ta „lepa i autonomna umetnost“ je nosi-lac izraza univerzalne ljudske suštine i univerzalnih ljud-skih vrednosti od opšteg značaja za imidž nacije. S takvimalibijem, pripadnici i pripadnice takozvane „kreativne klase“su proizvedeni u nedužne „kolateralne žrtve“ represivnogdržavnog aparata.

Važno je stalno imati u vidu da savremena umetnostnikako nije nevina i da je ideja o autonomiji umetnosti je-dan je od najpolitizovanijih diskursa o umetnosti. U pitanjuje fi kcija koja prikriva društvene konfl ikte kojima se samodruštvo konstituiše. Savremena umetnost u potpunosti jekolonizovana od strane kapitalističkog sistema što je činipolitičkom čak i kada nema eksplicitno politički sadržaj. Kaoprodužetak neoliberalne politike dobila je kompetencijenekada rezervisane za ekonomiju i politiku, čime je postalaresurs za ubrzavanje procesa ekonomske globalizacije i st-varanje monopola krupnih kapitalista i njihovih korporaci-ja. Tu umetnost u doba postautonomije više nije mogućemisliti kao izuzetnu praksu koja se razlikuje od političkog iekonomskog delovanja, ali ni od reproduktivnog rada.

Stvarno stanje stvari koje je nastalo napredovanjem ne-oliberalng kapitalizma samo je zabašureno viktimizacijom„umetničke elite” u slučaju Soho. U pitanju je autoritarnostu sprovođenju kulturne politike, isključivanje manjina, prog-on umetnika koji se bave političkim i kritičkim praksama,ukidanje nepoželjnih institucija i osnivanje novih u istomprostoru ali sa posebnom političkom agendom, cenzura ikriminalizacija umetnosti, autsorsovanje odgovornosti zafi nansiranje nekomercijalnih praksi u domen privatnih inici-jativa i stranih fondera, maltretiranje od strane menadžeraupravljača, kao i bedni honorari. Problem uslova za rad um-etnika i njihovih radničkih prava u Beogradu i u Srbiji je veliki,a u medijskoj fami oko Sohoa instrumentalizovan je na na-

jgori mogući način. Činjenica je da je procesom privatizacijeotuđena većina ateljea koji su umetnicima nekada stajali naraspolaganju. Neki od njih su danas pretvoreni u stambeniprostor na elitnim lokacijama u gradu i izdaju se po visokimcenama. U procesu tranzicijske otimačine, koja se odvijalau saradnji političkih partija i krupnih kapitalista, uništeno je iono malo zajedničkog na koje su građani i građanke državana području nekadašnje Jugolsavije mogli da računaju. Nataj način je korumpiran i devastiran državni aparat otvorioprostor za manipulacije lokalnim i globalnim tajkunima. Ulokalnoj sredini sindikalno samoorganizovanje umetnika iumetnica gotovo da ne postoji. Tu i tamo se pojavi po nekainicijativa, ali su svakoj sindikalne aktivnosti na poslednjemmestu.

Slučaj Soho pokazuje do koje mere su kultura i umet-nost danas postale resurs u društveno-političkoj i ekonom-skoj dobiti. Zahtev istorijskih umetničkih avangardi konačnoje u potpunosti ostvaren, ali na žalost kroz dominaciju kapi-tala. Kultura i umetnost su prožele sve aspekte života, nara-vno sa nešto drugačijim ekonomskim okvirom. Egzistencijaumetnika je na taj način privatizovana, atomizovana i sa-mogetoizirana. U takvim uslovima je retko sučeljavanje sastvarnim svetom, jer ono ništa ne obećava.

Umetnici i umetnice iz inicijative Svetska komunal-na baština postavili su se nasuprot sadašnjosti i tako ot-vorili sadašnjost za budućnost. Takve umetničke praksese dešavaju na pragu mogućeg drugačijeg sveta koji je unastajanju i koji zahteva naš angažman. Pitanje koje ostajejeste kako iskoristi krizu koju otvara kritika kako bi se društvogurnulo u transformaciju. Umetnost je samo jedna oddruštvenih praksi. Nije svemoguća i od nje ne treba očekivatipreviše. Kako bi se ostvario njen potencijal neophodno jeda deluje kao deo (permanentne) revolucionarne promenekoja je moguća samo u sprezi sa organizovanim društvenimpokretom.

SEPTEMBAR 2011. SEPTEMBAR 2011.32 33

PIŠEAna Vilenica

Grad na vodi – ateljei kao prethodnica investitorima i tajkunima

GRUPA UMETNIKA i umetnica potpisana kao Svetskakomunalna baština uputila je 15. juna 2011. godinejavni poziv za prestanak podrške javnosti i umetnika,

koji rade u ateljeima u Sohou u Beogradu, privatnim interes-ima krupnih kapitalista vlasnika Luke Beograd. Istog danagrupa je upala na tribinu Lice grada: Zaštita ateljea i galerijau Luci Beograd, koju je organizovala Kulturno prosvetna za-jednica Beograda i Srbije zajedno sa umetnicima iz Sohoana Kolarčevom narodnom univerzitetu i pročitala javno pro-testno pismo protiv zloupotrebe zajedničkog dobra i učešćaumetnika u legitimaciji gašenja Luke. Opisana scena dogo-dila se nekoliko dana nakon što je Ministarstvo za infrastruk-turu i energetiku, na zahtev Saveta za borbu protiv korup-cije, donelo odluku o iseljenju umetnika zbog nepravilnostiposlovanja Luke Beograd, koja je suprotno propisima vršiladelatnosti koje nisu lučke i koje nisu zakonom propisane.

Tokom ovih dešavanja država je u medijima optuženaza izbacivanje slikara iz Beograda. Kao svetao primer jeistican čin novih mecena umetnosti koji su obezbedili st-varaocima prostor „da sklone glavu“. Međutim, usled blokademedija naklonjenih tajkunu, nigde se nije pojavila vest oakciji na tribini kojom je grupa umetnika pokušala da ukažena probleme inicijative Soho u Beogradu.

Šta se krije iza projekta Soho u Beogradu i koja je ulogaumetnika u ekonomskim procesima i transformaciji urban-og prostora u Beogradu?

Projekat Soho u Beogradu inicirala je kompanija LukaBeograd zajedno sa grupom sprskih „elitnih umetnika“:Dragoljubom Zamurovićem, Slavimirom Stojanovićem,Milošem Šobajićem, Mihaelom Milunovićem, ZoranomVelimanovićem, Nenadom Marjanovićem, MiroslavomLazovićem, Isidorom Ivanović, Slađanom Marinković, MajomĐurović, Ivanom Tiodorović, Filipom Dapčevićem, MilošemSoldatovićem i Kostom Kulundžićem. Kompanija je afi rmis-anim i situiranim umetnicima, koji su već imali radni prostorili koji već duže vreme žive u inostranstvu, ustupila bez na-knade ateljee na površini od 3.000 kvadrata u bivšoj zgradi„Srbijateksa“ u Dunavskoj ulici. Projekat je tek nedavno pred-stavljen javnosti kada su umetnici oformili grupu „Soho BGPowered by Luka Beograd“ koja je preuzela upravljanje nadnovih 14.000 kvadrata prostora u luci za čije korišćenje jeraspisan javni konkurs.

Kompaniju Luka Beograd, koja je inicirala ovaj projekat,2005. godine je od malih akcionara i Republike Srbije kupilafi rma „Worldfi n” sa sedištem u Luksemburgu, čiji je većinskivlasnik poznati tajkun Milan Beko. Od samog početka plannovih vlasnika je bio da Luku zatvore i da se na njenommestu podigne elitni poslovno-stambeni kompleks Grad navodi. U saradnji sa biroom svetski poznatog arhitekte Dani-jela Libeskinda i urbanistom Janom Gehl izrađen je projekatprema kome najveći deo lučkog zemljišta treba da budepretvoren u stambeno-poslovni prostor. O tim urbanističkimi infrastrukturnim promenama koje će drastično promenitisaobraćajno, ekonomsko i kulturno lice celog grada javnostnikada nije imala prilike da odlučuje.

Kompanija Luka Beograd nije vlasnik zemljišta na komeobavlja lučku delatnost, već je samo njen korisnik. Međutim,zbog promene imovinsko-pravnih odnosa u Srbiji gradBeograd je već osam godina u sporu sa Lukom oko pravakorišćenja lučkog zemljišta. Kako bi Luka mogla da gradi

stambeno-poslovni kompleks na oko dva miliona kvadrata,kompanija je u poziciji da u sporu koji još uvek traje moranajpre da dokaže da je korisnik zemljišta. Zbog nepravilnostiu predatoj dokumentaciji Grad nije uspeo da se uknjiži kaovlasnik na većem delu zemljišta što je kompanija iskoristilada proglasi svoju pobedu. Time je kupac lučkog operatera,koji polaže pravo na lučko zemljište započeo sam da sab-otira lučku delatnost kako bi izgubio licencu za rad, zatvorioluku i na zemljištu započeo izgradnju Grada na vodi.

Na ovom mestu je potrebno istaći da država nije nevažanfaktor. Slučaj Sohoa u Beogradu odraz je problematičnedržavne politike koja je dozvolila kriminalizovanu priva-tizaciju i mimo demokratskih praksi otuđila prirodne i in-frastrukturne resurse poput priobalja, obalo-utvrde i akva-torijuma. To je samo jedan od primera spektakularne trans-formacije i nasilnog uništavanja potencijala javnog, kolek-tivnog i zajedničkog, kroz sprovođenje procesa brutalnekapitalističke akumulacije. U slučaju Luke Beograd država iGrad Beograd igraju dvostruku igru, a o tome jasno govoreizmene i dopune Generalnog urbanističkog plana usvojene2009. godine, kojim se planira drastično smanjenje lučkedelatnosti i preinačavanje velikog dela priobalja u stambe-no-poslovni prostor. Indikativno je i ponašanje struktura navlasti povodom sprovođenja iseljavanja „umetničke elite“ izateljea u Luci. Nakon što im je krajem maja Ministarstvo zainfrastrukturu poslalo dopis da u roku od 60 dana napusteprostorije, ništa se nije promenilo. Inspektori koji bi trebaloda utvrde da li je to učinjeno još uvek nisu otišli na teren.

Kada su nam poznate ove činjenice nije teško prepozna-ti ulogu umetnika u procesu gašenja Luke. Soho u Beograduje primer prakse deindustrijalizacije uz pomoć umetnosti. Upitanju je davanje značajnog legitimiteta lokalnom tajkunuda zatvori ono što je nazivao ruglom Beograda, da ga „kul-tivizuje” i privuče druge investitore. Radi se o globalnoj ten-denciji neoliberalno-kapitalističke transformacije urbanogprostora u kojoj se umetnost pojavljuje kao glavni protago-nista. Umetnici su poznati kao pioniri u pokretanju procesaurbane revitalizacije deindustrijalizacijom gradova u Americijoš od sedamdesetih godina XX veka. Kultura, kreativne in-dustrije i umetnost su stvarale uslove za privlačenje investi-tora, rast cena nekretnina u kvartovima u kojima su se nala-zile umetničke galerije i umetnički ateljei, čime je pokretalaklasni rat – nasilno iseljavanje najsiromašnijeg stanovništvai beskućnika, a kasnije i samih umetnika.

Kulturno-kreativna revitalizacija gradova u Srbiji pro-jekat je u začetku, a uloga umetnika u tim procesima nijeništa manje značajna. Ovde nije stvar o legitimaciji većzavršenih procesa kao u primerima sa Zapada već je u pi-tanju mobilizacija za projekte koji tek treba da budu reali-zovani. Vlasnici luke u saradnji sa pripadnicima takozvane„kreativne klase“, klase koja nema nikakve veze sa klasnomborbom već se radi o socijalnoj grupi koja deli stil života ikoja predstavlja kreativnu pokretačku silu ekonomskog raz-voja post-industrijskih gradova, otpočeli su Sohoom procespripreme za gašenje lučke delatnosti i ujedno učinili evi-dentnim značaj nove tehničke kompozicije radne snage ulokalnom kontekstu. Neki od efekata tih transformacija suviše nego očigledni. U pitanju je razbijanje solidarnosti nakulturnoj sceni i omogućavanje lakše i intenzivnije eksploat-acije.

Solidarnost je jedini revolucionarni mesečnik uSrbiji!Pretplati se i obezbedi sebi primerak svakogbroja! Pošalji nam imejl na adresu:redakcija@marks21.info ili nas pozovi na broj064/079-36-21Solidarnost možeš kupiti i kod Učiteljaneznalice, u Beogradu, Birčaninova 21 (CZKD).Svi raniji brojevi besplatno su dostupni na našojveb stranici: www.marks21.info

DA BUDEM iskren, bio sam ubeđen da neće doćido održavanja Prajda u Splitu. Tačnije, siguran daće održavanje sprečiti razni desničarski elementi

hrvatskog društva, poput onih koji su doveli do otkazivanjaPrajdova u Moskvi i Podgorici. Ili pak da će sudbina prvogsplitskog Prajda proći kao 2009. u Beogradu, kada nije niodržan, ili da će biti ugušen kao onaj neslavni Prajd 2001.koji je završen prebijanjem učesnika i učesnica.

Dakle, desničarski ekstremisti napali su 11. junaučesnike i učesnice prve Parade ponosa u Splitu koja je zatemu imala „pravo na zaštitu obiteljskog života istospolnihparova”. Desničari su izvršili napad pod opravdanjem daih tema ovogodišnjeg Prajda vređa. Kao što je bio i slučajsa skorašnjim dešavanjima u Norveškoj – desnica koristisvaki povod za napad na potlačene grupe i/ili pojedince ipojedinke.

Ono što retko ko zna je da je svaki Prajd podsećanje na„Stounvol pobunu” koja se zbila 1969. godine u Njujorku. Ujutarnjim časovima 28. juna, gejevi, lezbejke i trans osobekoje su se do policijske racije bezbrižno zabavljale u gejklubu „Stounvol In”, prvi put su se pobunile protiv nasilja,diskriminacije i policijske brutalnosti. Pobuna se iz klubaprelila na obližnju ulicu Kristofer, gde je više stotina ljudipočelo spontano protestovati. Ubrzo je protest postaonasilan i prerastao je u pravi i prvi LGBTTIQ ustanak. Rodiose moderni LGBTTIQ pokret. 1970., na prvu godišnjicuStounvolske pobune, takođe u ulici Kristofer održan je prviGej Prajd u istoriji.

Još snažniji politički aktivizam tadašnje LGBT zajedniceodigrava se 1980. kada počinje epidemija AIDS virusa,

posebno i prvenstveno među gej populacijom. Uviđajućineaktivnost društvenog vrha, okupljaju se aktivisti iaktivistkinje koji formiraju organizacije koje osnažujuLGBTTIQ pokret. Oni se staraju za to da na svakom PrajduLGBTTIQ zajednica ukaže na probleme sa kojima se tazajednica nosi – na oblike torture i/ili diskriminacije kojaih direktno i/ili indirektno pogađa (kao što je bilo i naovogodišnjem prvom splitskom Prajdu).

Split prajdPlanirano je da se splitska povorka završi na Prokurativama,međutim, organizatori su odlučili da se ide na Rivu, gde supočeli napadi. Protivnici parade su bacali petarde, kamenje,baklje i suzavac. Na Rivi su učesnike i učesnice paradedočekali povici „Ubij pedera!”, dok je nekoliko mladićasalutiralo nacističkim pozdravom. Ubrzo su organizatoriodlučili prekinuti Prajd pre predviđenog kraja manifestacije,pre održanih govora. Nakon toga, učesnici (oko 200 njih)su skoro sat vremena čekali evakuaciju, skrivajući se izabine od kamenica.

Koga kriviti za nasilje i nerede?Uoči održavanja splitske parade, načelnik Sektora policijePU splitsko-dalmatinske Slobodan Marendić najavio je daće snage bezbednosti „upravljati pešačkom zonom u centrugrada”, te da je moguće i ograničavanje kretanja Rivom,ali tolerisaće se i eventualni kontramiting desničarskihorganizacija ukoliko bude nenasilan.

„Svako okupljanje koje ne utječe na sigurnost skupai ne šalje nasilne i netrpeljive poruke neće biti tretirano

SEPTEMBAR 2011. SEPTEMBAR 2011.34 35LGBT BORBA

PIŠESava Jokić

Iako prekinut, ovogodišnji splitski prajd označava početak borbe za prava LGBT osoba u tom delu Hrvatske

kao nasilan događaj. No, ukoliko se bilo što slično dogodi,budite sigurni da ćemo reagirati, najprije upozorenjem,a onda i privođenjem izgrednika. Sve ćemo napraviti daspriječimo nerede”, izjavio je Marendić.

Ono što je splitska policija još navela je i da Prajdpredstavlja skup visokog rizika, što potvrđuje i incident kojise dogodio par dana ranije u Splitu, kada je jedan huligansrušio je gej instalaciju na splitskom Narodnom trgu nakojem su se prikupljali potpisi podrške za Split Prajd.

Par dana ranije, omladinci fašističke Hrvatske čistestranke prava (HČSP) zatražili su od ministra unutrašnjihposlova i čelnika grada Splita da se zabrani održavanjeparade ponosa, pozivajući se na navodne dojave oneredima koji bi mogli da se dogode u subotu u Splitu.„Otkazivanjem Prajda bi se građanima Splita osiguraomiran i sretan vikend”, naveli su u svom saopštenju koje suprosledili i medijima.

Ono što je jasno je da je za eksploziju nasilja na ulicamaSplita velikim delom odgovorna gradska uprava Splita, kaoi mnogobrojne nadležne institucije, koje izjednačavanjemprava nasilnika i žrtve zapravo staju iza moćnijeg, podparolom slobode okupljanja. Da li tlačitelj (nasilnik) ipotlačeni (žrtva) mogu biti izjednačeni? Da li neko koukazuje na kršenje sopstvenih, odnosno elementarnihsloboda može biti jednak sa nekim ko želi tu sloboduda mu/joj/nam uskrati? Takva politika je u Norveškojstvorila jednog Brejvika. Umesto da rade na aktivnomuključivanju celog društva u borbu protiv diskriminacije isvenarastajućeg broja desničarskih pokreta, organizatoriSplit Prajda oslanjanjem na državni aparat rade upravosuprotno tj. jačaju represiju i desnicu. Na taj način jačajuodbrambene mehanizme kapitalističke klase, koja stvarabedu i obnavlja uslove u kojima se rađaju diskriminacijai desnica.

Kako i na ostale članove i članice hrvatskog društva,tako i na pripadnike i pripadnice LGBTTIQ zajednice utičuposledice propadanja industrije usled loših privatizacija,kreditnog ropstva, sve manjih plata i penzija, rastućih cena

osnovnih namirnica i javnih servisa, sužavanja javnogprostora, sve skupljeg školstva i zdravstva. Ono što svakakomoram da naglasim je i da su LGBTTIQ radnici i radnicedvostruko potlačeni – kao radnici i kao deo potlačenegrupe. Ukoliko se pobune kao tlačeni radnici, oni će uticatina čitav pokret obespraveljnih da preuzme i njihov zahtevza jednakost sa svim drugim građanima i građankama.

Jednom prilikom su mi rekli da ukoliko se svako borisamo za svoja prava, da će svet postati jedno humanije itoplije mesto. Moram reći da je ta ideja jako loša. Loše jeukoliko svaka borba za slobodu, prava i bolji život ostaneizolovana od ostalih borbi, jer su onda šanse za uspehgotovo nepostojeće. Neophodno je da svi shvatimo da smona mnogim nivoima povezani međusobno (kao radnicii radnice, kao članovi diskriminisanih i obespravljenihmanjinskih grupa, kao studenti ili nezaposleni), borimose za iste ili vrlo slične ciljeve, pa bi i naše borbe trebalopovezati. Zato je potrebno i nužno odozdo izgraditi široki nezavisan pokret solidarnosti koji bi mogao da se boriza prava i slobodu obespravljenih i protiv svakog oblikarepresije.

Ova godina počela je revolucijama u Tunisu i Egiptu– revolucijama protiv neoliberalizma i imperijalizma uregionu – a talas je na proleće zahvatio i Hrvatsku. To jesve posledica produbljavanja krize kapitalizma i možemoočekivati još ovakvih posledica. Niz demonstracija protivneoliberalne politike hrvatske države izrazio je potencijalpotlačenih i u našim krajevima da ustanu protiv svojihvladara. Sada se pokazalo da je ista ona država – odgovornaza politiku otpuštanja, seče budžeta po meri MMF-a iintegracija u tokove zapadnog kapitala koja najviše pogađaradnice i radnike – dozvolila rasturanje splitskog Prajda.

Stoga, najbolji put za LGBTTIQ oslobođenje jepovezivanje te borbe sa borbama poput antivladinihprotesta početkom godine, u cilju stvaranja istinske slobodei jednakosti. Hrvatska u takvoj borbi ne bi bila sama, već bikoračala rame uz rame sa arapskim svetom i Grčkom, te idala inspiraciju drugim balkanskim zemljama.

Prajd pod zaštitom države jača represiju i fašiste. Prošle godine smo marširali zajedno sa LGBT pokretom u Beogradu, pokušavajućida ukažemo da stojimo sa potlačenima, ali da se za prava možemo izboriti samo u zajedničkoj borbi protiv države.

jalistima koji kažu da su previše zauzeti borbom da bi trošilivreme na fi lozofi ju, te da će se osloniti jednostavno na zdravrazum. Ali, nažalost, socijalisti se ne mogu osloniti na zdravrazum.

Jer zdrav razum jesu ideje koje su zajedničke većiniljudi. Kako Marks ističe: „Ideje vladajuće klase su u svakojepohi vladajuće ideje.“ Većina ljudi veruje u privide. Tokomvekova bilo je normalno da se sunce okreće oko zemlje. Da-nas će se staljinisti i fanatici Slobodnog sveta složiti da jeočigledno da su Rusija i SAD potpuno drugačiji društvenisistemi. Samo dubinska studija bi otkrila da u obe vladaju istizakoni. Zdravorazumski pogled na naše društvo jeste da jekapitalizam pravedni sistem u kom su svi slobodni. Upravoje naš zadatak da potkopamo to mišljenje.

Dijalektika je proučavanje toga kako se stvari menjaju.Imperativ koji podvlači sve dijalektičke misli je Marksova je-danaesta teza o Fojerbahu: „Filozofi su samo interpretiralisvet, na različite načine; poenta je, međutim, promeniti ga.“Ili kako bi to Engels rekao:

Baš kao što buržoazija velikom industrijom, nadmetanjemi svetskim tržištem rasparčava u praksi sve institucije sastabilnim radnim vremenom, ova dijalektička fi lozofi ja delisve koncepte konačne, apsolutne istine i apsolutna stanjadruštva koja im odgovaraju. Za nju (dijalektičku fi lozofi ju)ništa nije konačno, apsolutno i sveto. Ona otkriva tranziti-van karakter svega i u svemu; ništa ne može da istraje prednjom sem neprekidnog procesa postajanja i nestajanja,beskonačnog uzdizanja od nižeg ka višem.

Ovo implicira potrebu za teorijom istorije. Postoje, narav-no, brojne teorije istorije i u razrađenom obliku i u otelot-vorenom ponašanju većine ljudi. U stvari, oni mogu da sesažmu u tri parole: „Ne možeš stvarno da promeniš stvari“;„Ne možeš da zaustaviš Progres“; i „Stvari nisu onakve kakvesu bile“. Sve tri su fundamentalno reakcionarne. Ne postojiništa progresivno u „Progresu“, mada bi to trebalo da budeočigledno u vremenu u kom su milioni ljudi na radnim mes-tima zamenjeni mašinama. Tako revolucionarni socijalizamzahteva alternativan pogled na istoriju.

Hegelov problemTu nastupa Hegel. Hegel (1770-1831) je bio jedan odnemačkih fi lozofa koji su živeli tokom perioda Francuskerevolucije. Ovi fi lozofi su imali problem. Oni su u glavnombili inspirisani revolucijom, ali su živeli u zemlji koja je biladruštveno daleko nerazvijenija od Francuske. Oni nisu moglida mobilišu mase da zbace kraljeve, zato što nije bilo masekoju bi mobilisali. Zbog toga su stvorili „revoluciju u svojimglavama”, prevodeći prave promene Francuske revolucije ufi lozofske apstrakcije.

Hegel je pokušao da pokaže da istorija nije spletslučajnosti, već da ima logičan sled. Kako je on to sročio:„Sve što je stvarno je racionalno; i sve što je racionalno jestvarno”. Ali, kako Engels ističe to je dvostrana formulacija.S jedne strane može da se koristi da se odbrani status quo;a s druge strane može da se opravda nasilno rušenje togstatusa quo. Stoga su se Hegelovi sledbenici ubrzo podelilina levičare i desničare. Za Marksa i Engelsa je bilo bitno dareintegrišu Hegelove uvide u materijalistički pogled na isto-riju. Kako je Engels rekao, Hegelova dijalektika je dubila naglavi i morala je da bude vraćena na noge.

Jedna od ključnih kategorija koju Marks uzima odHegela je totalitet. Kako je veliki mađarski marksista ĐerđLukač napisao (pre nego što je postao staljinistički pion):

Nije primat ekonomskih motiva u istorijskim objašnjenjimaono što predstavlja odlučujuću razliku između marksističkei buržoaske misli, već stanovište totaliteta. Kategorija to-taliteta, sveprisutna prevlast nad svim delovima, suština jemetoda koji je Marks preuzeo od Hegela...

Lukač je istakao da buržoaska misao vidi organizacijudruštvenog i ekonomskog života sa stanovišta nadmetan-ja kapitalista i stoga je ne može videti kao celinu. Štaviše,buržoaska ideologija pokušava da nametne ovaj rasparčanipogled na ostatak sveta, upravo zato što se na taj način mis-tifi kuje proces promene.

Breht je rekao: „Odluke o mesu koje fali u kuhinji se nedonose u kuhinji“. Buržoaske društvene nauke nas ohrabrujuda provedemo život stvarajući najrigorozniije, „najobjek-tivnije”, najdetaljnije studije o kuhinji i kao rezultat mi nikadnećemo naći to što tražimo. Raul Vanigem, vođa situacionis-ta tokom šezdesetih, fi no je sažeo ovaj pritisak rasparčavanjadok je pisao da vladajuća ideologija „...insistira da svi buduza ili protiv Roling Stonsa... Mini-venovi, kineska hrana, LSD,mini suknje, Ujedinjene nacije, pop-art, termonuklearni rati planinarenje. Po pitanju detalja svi su pitani za mišljenjekako bi se sprečili da imaju mišljenje o celini.“

Dakle, umesto da celina bude jednostavan skup svojihdelova, delovi se mogu razumeti samo u kontekstu celine.Lenjin ističe da je ruka jedino ruka ako je u sklopu celogtela. Takođe, radniča klasa se ne stvara samo pojedinačnimdodavanjem radnika. Radnik je radnik samo ako su ona ilion deo radničke klase. (Otud buržoaski entuzijazam za tajnoglasanje, koji sabira individue pre nego cele klase kao kolek-tive.)

Slično tome, nemogućnost da se svaki proces sagle-da kao deo celine dovodi do političkih grešaka u pokretu.Sindikalne borbe su bitne, ali ako ne uspemo da ih vidimokao deo celine, uskačemo u „ekonomizam“. Građenje parti-je je od presudnog značaja, ali odvojeno od celine vodisektašenju, itd.

KontradikcijeAko se društvo posmatra kao celina, pokretač promenamora biti unutar te celine. Ne sme biti nešto „spolja“, poputBoga, ili blagonaklone elite koja stoji iznad društva.

Za početak, dozvolite jednu analogiju sa prirodnimnaukama. Tokom mnogo vekova pretpostavljalo se da jeprirodno stanje materije nepokretnost. Ovo je ostavilo ogro-man problem – šta je učinilo da se stvari pokrenu? Jedan odnajinteligentnijih evropskih mislilaca Srednjeg veka, Dante,nije mogao da nađe drugo objašnjenje za okretanje sunca,meseca i zvezda sem tog da ih guraju anđeli. Ali čim se ra-zume da je kretanje prirodno stanje materije problem seonda menja.

Ovom pitanju se Marks suprotstavio u svojoj trećojtezi o Fojerbahu, jednom od najboljih pasusa koje je ikadanapisao:

Materijalistička doktrina da su ljudi proizvod uslova i odga-janja i da su, zbog toga, promenjeni ljudi proizvodi drugačijihuslova i promenjenog odgajanja, zaboravlja da je čovek tajkoji menja uslove i da je i samom učitelju potrebno obra-zovanje. Stoga, ova doktrina neophodno nailazi na deljenje

SEPTEMBAR 2011. SEPTEMBAR 2011. 3736 REVOLUCIONARNA TEORIJA

Breht je rekao: „Ja nikada nisam našao nekoga bez smisla za humor ko bi razumeodijalektiku.“ Ian Birčal uz dosta humora objašnjava centralnu teorijsku potporu

marksizma u svom članku iz decembra 1982.

IZMEĐU SEPTEMBRA i decembra 1914, odmah nakonizbijanja Prvog svetskog rata i pada u patriotsku izdajuvećine u međunarodnom radničkom pokretu, Lenjin

je proveo dobar deo svog vremena u čitaonici bibliotekeu Bernu, u Švajcarskoj. Čitao je Hegelovu Nauku o logici,i procenio da je dovoljno važno da ispuni nekoliko sveskibeleškama i komentarima. Ove beleške zauzimaju 160 stra-na Lenjinovih Sabranih dela (tom 38).

Ova epizoda je uvek zbunjivala Lenjinove biografe, odkojih mnogi taj deo u potpunosti preskaču (uključujući,mora se reći, i Tonija Klifa, koji je pokrio period od avgusta1914. do Cimervalda na samo jednoj stranici. Ime Hegel sene pojavljuje u indeksu pojmova nijednog od četiri tomaKlifovog Lenjina). I na prvi pogled je zaista zbunjujuće dabi Lenjin, vrhunski organizator i čovek od akcije, bio tolikofasciniran najnejasnijim i najzamršenijim od svih nemačkihidealističkih fi lozofa.

Ipak, Lenjin je tokom života insistirao na važnosti Hege-la i dijalektičke metode koju je on započeo. On je zastupaomišljenje da je nemoguće razumeti Marksov Kapital bezproučavanja cele Hegelove Logike; i u svom testamentunapominje da Buharin nikada nije razumeo dijalektiku.

Lenjinovi interesiRazlog zbog kojeg je Lenjinovo interesovanje za dijalektikutoliko teško objasniti jeste to što se u poslednjih pedesetgodina to pitanje zagadilo nizom digresija koje su vodile napogrešnu stranu. Pre bilo kakvog pokušaja da se objasni štaje dijalektika, neophodno je razjasniti stvari i objasniti štadijalektika nije.

Prvo, staljinizam je transformisao marksizam iz kritičkerevolucionarne teorije u ideologiju ruske vladajuće klase.Kao deo procesa, Staljin je izmislio nešto što se naziva„dijalektički materijalizam“ (skraćeno „dijamat“), set kvazi-re-ligioznih formula. (Marks nikad nije koristio izraz „dijalektičkimaterijalizam“; Staljin je to preuzeo od Plehanova.)

U rukama neobrazovanog birokrate kakav je bio Staljin,dijalektika je bila dar za opravdavanje divljaštva novogrežima. 1930. Staljin je na XVI partijskom kongresu rekao:

Mi smo za odumiranje države, a opet verujemo u proleter-sku diktaturu koja predstavlja najsnažniji i najjači oblikdržavne moći koja je postojala do sad. Nastaviti sa razvijan-jem državne moći kako bi pripremili uslove za odumiranjedržave – to je marksistička formula. Da li je „kontradiktorna“?Jeste, „kontradiktorna“. Ali kontradikcija je presudna i u pot-punosti odražava marksističku dijalektiku.

Veliki kormilar, predsedavajući Mao, dodao je svoj dopri-nos velikoj tradiciji stvorivši koncept „neantagonističkekontradikcije“, kao fi n način da se kaže „klasna saradnja“(buržoazija je klasni neprijatelj, ali se sa njima nećemo bor-iti.)

Drugi problem koji je omašio poentu dolazi iz čuvene

debate o „dijalektici prirode“. Engels je voleo da opisuje svojeviđenje dijalektike od kvantiteta do kvaliteta poredeći je saključalom ili zamrznutom vodom; voda se ubrzano zagrevaili hladi i na određenoj tački se pretvara u led ili paru.

Staljinisti su se željno uhvatili ove metode. Francuskifi lozof Žorž Policer nam govori da kad pile izađe iz jajeta,ono negira jaje; ali onda pile izraste u kokošku i negira sebe.Tu imamo „negaciju negacije“.

Problem sa svim ovim je to što u isto vreme i previšepojednostavljuje i mistifi kuje. Pravljenje revolucije je ipakkomplikovanije od kuvanja čaja – ili gajenja kokoški. A tvrditiza dijalektiku da je ukorenjena u prirodnim naukama, doz-voljava joj da uživa u odsjaju slave „nauke“, iako manipulišetime koji joj je stvarni status.

Pitanju „dijalektike prirode“ mora se pažljivo pristupiti.U svojim poslednjim godinama Engels, privržen, ali amat-erski učenik prirodnih nauka, napisao je opširne beleške odijalektici u vezi sa različitim granama nauke. Kako je davaoprednost radu na Marksovom nezavršenom Kapitalu, Engelsnikada nije završio te beleške da bi ih objavio. Posthumnitom koji se pojavio pod nazivom Dijalektika prirode trebaloje posmatrati kao ništa više od interesantne, ali delimičnepretpostavke nadarenog mislioca.

Pošto su mnogi zapaženi naučnici, ujedno i Engelsovisavremenici, od J.D. Bernala do francuskog fi zičara J.P. Vigi-jea, tvrdili da je dijalektički metod pomogao u njihovim ra-dovima, bilo bi glupo tvrditi da za dijalektiku nema mestau proučavanju prirodnih nauka, ali je podjednako opasnotvrditi da vrednost dijalektike kao metoda javnog ispitivanjazavisi od tačnosti ili netačnosti teorije o prirodi.

Ipak, to je konzervativna, buržoaska misao koja pokušavada vidi društvo kao subjekat nekih zakona kao prirode. Svismo čuli za ekonomsku „klimu“, nešto nepromenljivo, zašta niko nije odgovoran. Kako Marks, citirajući Vikoa, ističe:„ljudska istorija se razlikuje od istorije prirode u ovome, dasmo mi stvorili prvo, a ne ovo drugo“. Izvođenje zakona di-jalektike iz nežive prirode vodi poricanju uloge ljudskog fak-tora u istorijskom procesu.

Šta je onda dijalektika? Termin je prvo iskoristio grčkifi lozof Platon. Za njega je to značilo proces kojim čistamisao napreduje prema ostvarivanju koherentnog znanja.Preko dve hiljade godina kasnije, Hegel je uzeo ovaj terminkako bi označio kretanje ideja koje su, po njemu, pokretačkasnaga ljudske istorije. Za Marksa i Engelsa, dijalektika je pro-ces kojim se sama istorija čovečanstva razvija.

Od Marksovih dana, mnogo ljudi je pokušalo da kodifi -kuje dijalektiku u skup zakona. Međutim,ni dvoje nisu moglida se slože šta su ti zakoni, kamoli tamo gde ih je bilo trojeili četvoro. Dijalektika je u stvari neobično škakljiva tema;pokušaji da se objasni skoro uvek završavaju kao nerazum-ljiv žargon ili banalne trivijalnosti.

Ništa svetoPa zašto se zamarati time? Vrlo je lako saosećati se sa soci-

SEPTEMBAR 2011. SEPTEMBAR 2011.38 39

društva na dva dela u kom je jedan superioran u odnosuna društvo.

Drugim rečima, ako vidimo društvo kao jednu celinu, di-namika promena moraju biti kontradikcije unutar te celine.Najkraća i možda najtačnija defi nicija dijalektike za koju jaznam jeste ona Raje Dunajevska: „razvoj kroz kontradikciju“.

I Hegel insistira da je „kontradikcija pokretački principsveta“. Engleski pesnik Blejk, pišući u skoro istom tonu, iz-javljuje da „bez suprotnosti nema napretka“. (Hegel i Blejkzasigurno nisu znali jedan za drugog, ali je na obojicu velikiuticaj imala Francuska revolucija.)

Naravno, identifi kovati kontradikciju kao dinamikupromene jeste samo početak problema. Marks je nared-nih 38 godina svog života proveo proučavajući određenekontradikcije kapitalističkog društva, kapital i rad, korišćenjevrednosti i razmenu vrednosti itd.

Ovaj argument takođe nam omogućuje da izbegnemojoš jedan prag za spoticanje u buržoaskoj fi lozofi ji, relacijaizmeđu „jeste“ i „treba“. Buržoaska fi lozofi ja poriče da ikadmožemo logičkim putem doći od „jeste“ do „treba“, odčinjeničnih do vrednosnih izjava. Međutim, ako se društvotransformiše unutrašnjim kontradikcijama, onda nemasmisla tražiti promenu ukoliko se ta promena ne možepoistovetiti sa subjektom već prisutnim u društvenomsistemu. Isto tako, ne treba pokušavati da se zamisli socijal-izam na temelju moralnih ideja. Kapitalizam će biti uništensamo postojećom radničkom klasom, sa svim njenim ma-nama i slabostima. Lenjinovim rečima: „Mi moramo dagradimo socijalizam sa ljudima koji su potpuno iskvarenikapitalizmom.“

ProcesiKao rezultat toga, Engels bi rekao, dijalektički pristup značida „svet ne treba shvatati kao skup gotovih stvari, već kaoskup procesa.“ To je presudno za razumevanje istorijskeuloge klasa. U pogledu na mesto bilo koje klase u istoriji,mi moramo da uzmemo to u obzir, ne u smislu trenutnedržave u datom trenutku, već u smislu potencijala za razvoj.Marksovim rečima:

Pitanje nije da li je cilj predviđen za ovo vreme ovim ili onimčlanom proleterijata ili čak proleterijatom kao celinom. Pi-tanje je šta je proleterijat i na kakav će smer akcije biti istori-jski prinuđen u skladu sa sopstvenom prirodom.

Na osnovu ovoga Đerđ Lukač je razvio koncept „pripisanesvesti“, odnosno, svesti koju je klasa istorijski spremna dapostigne. Tako, na primer, svima je očigledno da su RonaldRegan i Margaret Tačer daleko više ujedinjeni nego članoviNUR-a (Nacionalne unije železničara) i ASLEF-a (Ujedinjenodruštvo vatrogasaca i mašinovođa). Tek kad razumemo daklasa nije stvar već proces možemo da nastavimo sa insisti-ranjem da je jedinstvo radničke klase stvarna mogućnost.

Još jedan primer: jasno je da je, u svetlu svega do sadarečenog, teorija Trockog o permanentnoj revoluciji jedanod najvećih primera primene dijalektičkog metoda. Prvo,Trocki navodi da moramo da posmatramo svet kao jednucelinu, a ne kao skup odvojenih država-nacija, svaku sa svo-jom istorijom klasnog razvoja.

Drugo, gledajući na ulogu radničke klase, u predstojećojRuskoj revoluciji, Trocki zagovara da moramo prevazićičinjenice, poput nedovoljne veličine radničke klase (manjaod mnogih država Trećeg sveta danas) i slabog nivoa orga-nizacije u poređenju sa Zapadnom Evropom, i fokusirati sena potencijal istorijske uloge klase.

Na osnovu gorepomenutog moguće je videti kakodijalektički metod može da nam omogući da prevaziđemoneke od dilema buržoaske misli.

Prvo, alternativa koju buržoaski kritičari marksizmačesto pominju je lažna: da li je marksizam „nauka“ ili mor-alna kritika društva. Kako Lukač napominje u svom esejuMarksizam Roze Luksemburg, ovo je problem samo akoposmatramo društvo kao nešto čega nismo deo, kao vre-mensku prognozu.

Ciljevi i sredstvaAko to uradimo, postoje dve alternative: ili tražimo tehinčkasredstva za manipulaciju nepromenljivim zakonima, ilimožemo da zauzmemo čisto unutrašnje usmeren mor-alni stav. Dakle, ako već ne možemo da zaustavimo kišu,mi možemo da odgovorimo tehnički (koristeći kišobran) ilimoralno (odlučivši da je kiša dobra za nas). Ali ako društvovidimo kao celinu, onda lažna dihotomija isparava; istorijskiproces nije vođen nepromenljivim zakonima nezavisno odnas, već su naša delovanja upravo deo tog procesa. Jedanslogan iz šezdesetih je glasio: „Ako nisi deo problema, ondamora da si deo rešenja.“

Drugo, odnos između znanja i delovanja. Hegel pričapriču o fi lozofu koji je napravio „mudar izbor... ne uleteti uvodu pre nego što nauči da pliva“. Opet, dijalektički prist-up ovo vidi kao lažnu dihotomiju. Radnička klasa je lišenaznanja od strane kapitalističkog društva. Ne može obučitisamu sebe pre nego što se izbori za vlast. Čak ni kadar revo-lucionarne partije ne može da se obrazuje pre borbe. Znanjese postiže samo učešćem u revolucionarnoj praksi.

Treće, postoji prastari problem ciljeva i sredstava. Jošjednom, način na koji se pitanje normalno postavlja (Da li ciljopravdava sredstvo?) predlaže da ta dva mogu biti odvojenai stavljena jedan nasuprot drugog. O ovom pitanju Trocki usvom delu Njihov moral i naš citira deo iz predstave Ferdi-nanda Lasala:

Ne pokazuj ciljAli uvek pokaži put. Tako tesno isprepletaniPut i cilj su jedan sa drugimUvek se menja i drugi putevi su odmahJoš jedan cilj postavili.

Ciljevi i sredstva se ne mogu razdvojiti, oba su deo istogprocesa. Tako, na primer, glavni razlog zašto ne može dapostoji parlamentarni put do socijalizma jeste taj što je so-cijalizam, po defi niciji, samo-emancipacija radnika, i niko nemože da delegira sopstvenu emancipaciju u parlamentar-nog predstavnika.

Konačno, par reči o dva čuvena zakona dijalektike.

Čuveni zakoniPrvi je prelaz iz kvantiteta na kvalitet. Gore je raspravljanokako čajnici nemaju mnogo veze sa revolucijom. Ipak, ra-zlika između kvantitivne i kvalitativne promene je bitna zarazumevanje procesa istorijskog razvoja. Samo zato što jeistorija vođena kontradikcijama, njen napredak nije gladaki ravan, već kroz uspone i padove. Samo zato što je društvocelina, ne može se menjati deo po deo. Kako R.H. Tavniističe, ne možeš da odereš tigra kandžu po kandžu, morašsve odjednom ili ćeš ti biti žrtva.

Isto važi i za napredak revolucionarnih organizacija. Nito ne raste lagano i stalnim napretkom. Upravo suprotno,one stagniraju ili čak opadaju tokom godina, a onda u mo-mentu krize rastu velikom brzinom. Ali nije dobro čekatina kvalitativni skok. Spor kvantitativni rast odlučuje da lije kvalitativni skok moguć. Tako su na početku 1968, In-ternacionalni socijalisti (prethodnici Socijalističke radničkepartije) imali oko 450 članova. Tokom masovnih pobunatokom te godine narasli su na 1000. Ali da smo imali dvehiljade na početku godine, vrlo je moguće da bismo se pre-tanko rasporedili da intervenišemo bilo gde i da godinu nebi završili ništa veći nego na početku. (U tom slučaju Bri-tanija bi verovatno svedočila cvetanju „mekog“ Maoizma unemačkom ili italijanskom stilu).

Drugi je negacija negacije. U poglavlju XXXII prvogtoma Kapitala, Marks pokazuje kako rast kapitalističkesvojine uništava individualnu privatnu svojinu, smenjujućije razvijenijim oblikom kooperativnog rada. Ali, istovremeno,kapitalistička eksploatacija proizvodi nezadovoljnu radničkuklasu koja će na kraju uništiti čitav sistem.

Kapitalistički način prisvajanja, rezultat kapitalističkognačina proizvodnje, proizvodi kapitalističku privatnu svojinu.Ovo je prva negacija individualne privatne svojine, koja se

zasniva na radu vlasnika. Ali, kapitalistička proizvodnja rađa,sa neumoljivošću zakona prirode, sopstvenu negaciju. Ovone vraća privatnu svojinu proizvođaču, ali daje mu ličnusvojinu zasnovanu na nabavci kapitalističke ere; npr. nakooperaciji i posedovanju zajedničke zemlje i sredstava zaproizvodnju.

Ljudska aktivnostOvome je Marks dodao još jedan dijalektički zaplet. Kadaradnička klasa uništi kapitalizam, izvor svoje eksploatacije,ona takođe poriče sebe. Cilj socijalističke revolucije nije tri-jumf radničke klase, već njeno ukidanje.

Ovo je, uzgred, lako razumljiv predlog većini radnika,koji nisu izabrali da budu deo radničke klase i koji bi bili

srećni da promene svoj status. To je ipak, poprilično nera-zumljivo birokratama laburističkog pokreta čiji status kaoposrednika zavisi od postojanja eksploatisane klase i s timeksploatacije.

Da zaključimo: dijalektika nije set „zakona“ nezavisnihod ljudske volje. To je jednostavno način za objašnjavanjekako ljudi stvaraju sopstvenu istoriju. Marksovim rečima:

Istorija ne radi ništa; ona ne poseduje ogromno bogatst-vo, ne bori se u ratovima. Stvarni, živi, ljudi rade sve ovo,poseduju stvari i vode bitke. Nije „istorija“ ta koja koristiljude kao sredstvo za uspeh, ili ako je to individua, za sopst-vene ciljeve. Istorija nije ništa do aktivnost ljudi u potrazi zaispunjavanjem sopstvenih ciljeva.

NEZAVISNA BORBARADNIČKE KLASERadnici i radnice proizvode svo bogat-stvo u kapitalizmu. Novo društvomože biti izgrađeno jedino kolektivn-im preuzimanjem kontrole nad timbogatstvom od strane radničke klase idaljim planiranjem njegove proizvod-nje i raspodele.

REVOLUCIJA, NE REFORMAPostojeći sistem ne može biti poprav-ljen ili reformisan, kako to tvrdi “soci-jalno odgovorna” vlast. Kapitalizam semora iščupati iz korena.

PARLAMENTARNI PUT NIJE REŠENJEStrukture postojećeg parlamenta,vojske, policije i sudstva ne mogubiti preuzete i korišćene od straneradničke klase. One su izrasle u ka-pitalizmu i napravljene su da štitevladajuću klasu od radnika i radnica.Država je oruđe u rukama vladajućeklase i služi ugnjetavanju radnika iradnica. Međutim, država ne možebiti ukinuta prostim dekretom – onaće odumreti zajedno sa iščezavanjemklasnih razlika.

Zbog toga je radničkoj klasi uprelaznom periodu potrebna potpu-no drugačija vrsta države – radničkadržava, bazirana na radničkim saveti-ma i radničkoj miliciji.Parlamentarna govornica se u na-jboljem slučaju može koristiti u svrhupropagande protiv trenutnog sistema.Jedino masovna akcija samih radnicai radnika može uništiti kapitalizam.

INTERNACIONALIZAMBorba za socijalizam je deo globalnebrobe. Mi se zalažemo za solidarnostsa radnicima i radnicama u drugimzemljama.Protivimo se svemu što okreće rad-nice i radnike iz jedne, protiv radnicai radnika iz druge zemlje. Protivimo serasizmu i imperijalizmu. Podržavamopravo svih potlačenih grupa da organ-izuju sopstveni otpor.Podržavamo sve istinske narodno-oslobodilačke pokrete.Iskustvo Rusije pokazuje dasocijalistička revolucija ne možepreživeti u jednoj zemlji.U Rusiji je rezultat toga bio državni ka-pitalizam, a ne socijalizam.

Staljinističke partije su kasnije uIstočnoj Evropi, Jugoslaviji i Kini us-postavile slične režime.Mi podržavamo borbu protiv privat-nog i državnog kapitalizma koju vode,ili su vodili, radnici i radnice u timzemljama.Zalažemo se za stvarnu društvenu,ekonomsku i političku jednakostžena. Tražimo prestanak svih oblikadiskriminacije prema lezbejkama, gej,biseksualnim i transrodnim osobama.

REVOLUCIONARNA PARTIJADa bi se socijalizam ostvario, naj-militantniji radnici i radnice mora-ju biti okupljeni u revolucionarnojsocijalističkoj organizaciji.Učestvovanjem u socijalnim pokreti-ma moramo kroz praksu pokazati dase reformističke ideje kose sa inter-esima radničke klase i njenih budućihpripadnica i pripadnika iz redova stu-dentske i srednjoškolske populacije.

PRIDRUŽI NAM SE!IMEJL: redakcija@marks21.infoTELEFON: 064/079-36-21VEB SAJT: www.marks21.info

ZA ŠTA SE MARKS21 ZALAŽE

OD POČETKA ove godine, sa produb-ljivanjem najveće krize kapitalizma odVelike depresije, a sada i sa turobnim

predviđanjima o drugom talasu krize, ceosvet potresaju revolucije, pobune i progre-sivni masovni pokreti. Sve je počelo u Tunisu,potom se proširilo na Egipat – a sada namdobre vesti stižu i iz Čilea. Čileanski studentii srednjoškolci – uz veliku podršku radničkihsindikata i mase stanovništva – uspeli suda nateraju svoju neoliberalnu vlast da imkonačno popusti i obeća ispunjenje zahteva.Međutim, ova pobeda nije pala s neba, većje rezultat niza masovnih demonstracija (sapo nekoliko stotina hiljada ljudi), okupacijafakulteta i univerziteta, bojkotovanja nastave imanjih protestnih akcija.

Šta su se to čileanski studenti usudili datraže u vreme ove krize zbog koje svi mora-mo da „stegnemo kaiš“? Da se nisu usudili dapostave neke „nerealne“ studentske zahteve?Da, oni su baš to učinili – u duhu parole iz1968: „Budimo realni, tražimo nemoguće!“

Zahtevali su veću budžetsku potrošnjuna obrazovanje, ukidanje sistema koji stvaranejednakosti među studentima i fakultetima,besplatno i svima dostupno obrazovan-je, snižavanje uslova za upis na fakultete,uključivanje studenata u proces donošenjaodluka na fakultetu – ne podseća li sve ovona zahteve studentskih protesta u Srbiji od2006. pa do sada?

Ipak, otišli su korak dalje od toga – za-htevaju narodni referendum na kom će sevećina izglasiti o tome kakav obrazovni sistemželi. Kako i sami kažu: „Ne pristajemo na to danam mala elita političara sa desnice i centraodlučuje o budućnosti obrazovanja i da seobogaćuje uništavajući težnje miliona ljudi...Vreme je da se stvori sistem obrazovanja kojiće biti alternativa sadašnjem modelu kojimupravljaju krupni poslovni interesi.“

Na taj stav, čileanski ministar prosveteje odgovorio rečima koje bismo mogli bezrazmišljanja pripisati našem ministru ŽarkuObradoviću, najistaknutijem neprijatelju stu-dentskog pokreta ovde: „To nije realno.“

Pa ipak, čileanski studenti su uspeli daprimoraju svoju vlast da poklekne i obeća imispunjenje zahteva. Da li će ovi zahtevi zaistabiti ispunjeni? Videćemo – ali ono što je sig-urno je to da čileanski pokret više nije samostudentski i usmeren samo na probleme uobrazovanju. 24. i 25. avgusta sindikalna kon-federacija Ujedinjeni centar čileanskih radni-ca i radnika pozvala je na dvodnevni general-ni štrajk koji je rezultirao u četiri istovremenaprotesta u Santjagu i još niza protesta širomzemlje.

Procenjuje se da je na ulici bilo preko600 hiljada ljudi – radnica i radnika, studena-

ta, srednjoškolaca, nezaposlenih, penzionera:ukratko, svih slojeva društva. To nam govorida je studentski pokret u stanju da inspiriše iuključi u borbu i druge slojeve stanovništva itako zahteve generalizuje i proširi – pitanje jeda li bi on bio gde je danas da nije bilo toga.

Reakcija vlasti bila je oštra i represivna –suzavci, vodeni topovi i javne pretnje smrćuiz vladinog kabineta upućene studentskimvođama. Tatjana Akunja, zvaničnica mini-starstva kulture, izjavila je da bi „atentat naKamilu Valjeho okončao proteste“, timeparafrazirajući fašističkog diktatora AvgustaPinočea. A upravo je Pinoče, pošto je vo-jnim udarom svrgnuo većinski izabranusocijalističku vladu Salvadora Aljendea, prvizaslužan za nestrpljivo uvođenje neoliberal-nog modela slobodnog tržišta u Čile – nakonšto je zupčanike svoje vlasti podmazao krvljuhiljada ubijenih radničkih i levičarskih aktivis-ta. Ipak, voz nejednakosti i nepravde nije staotu – sadašnja ekonomska politika čileanskevlade nije mnogo drugačija od Pinočeove.

Borba za reformu obrazovanja postala ješira politička borba – borba protiv neoliber-alne vlade Čilea. To je sada borba ne samo zapravdu i jednakost na fakultetima, već jedanzahtev za pravdom i jednakošću u društvu.

Najbitnije čemu nas čileanski studentimogu naučiti jeste to da studenti sami nemogu pobediti – moraju se ujediniti sa dru-gim potlačenim klasama i slojevima u društvu,a pre svega sa radnicima, jer su radnici, osimšto snose najteže posledice kojekakvih meraštednje i „ekonomskog napretka“ neoliberal-izma, u poziciji da štrajkovima parališu sistemi nateraju ga da im popusti – za početak.

To nam dokazuje jedna prosta činjenica– čileanska studentska borba traje od majameseca ove godine, ali je pravi probojnapravila tek nakon dvodnevnog štrajka de-setina hiljada radnika. Na drugoj strani sveta,i Egipatska revolucija je pobedila tek ondakada su joj se priključili organizovani radnici.

Oslobodilački potencijal masovnih pro-gresivnih pokreta, poput čileanskog, nijeograničen samo na strože defi nisanu borbuza besplatno obrazovanje i socijalna pravauopšte – značajna je činjenica da je jednaod liderki pokreta, pomenuta Kamila Valjeho,23-godišnja studentkinja geografi je i članicaKomunističke partije Čilea.

To bi trebalo da bude inspirišući prim-er, da ovakvi pokreti doprinose i ženskomoslobođenju, gde žene preuzimaju važneuloge, mobilišu i motivišu stotine hiljada lju-di, predvode demonstracije i tako otpočinjuproces sopstvenog oslobođenja u okviru širepolitičke borbe.

Naposletku, koja je veza „čileanskezime“ sa studentskom borbom u Srbiji? Pre

svega, naša neoliberalna vlast odlučila je danam u Upravne odbore univerziteta postavii „privrednike“ – dobro poznata lica tajkunapoput Beka, Miškovića, Kostića i njima sličnih– putem novih izmena Zakona o visokomobrazovanju.

Osim toga, pre nekoliko meseci opet supovećali školarine, pod izgovorom da nemanovca zbog krize, ali su zato imali dovoljnonovca da osnuju Agenciju za istragu po-morskih nesreća, u zemlji koja ni nema izlazna more – tek da spomenemo najbanalnijiprimer.

S druge strane, radnicima spremaju kole-ktivne otkaze, smanjenje plata, seče socijal-nih davanja i budžeta uopšte. Sve veći brojštrajkova širom zemlje i spontanih protestauopšte (poput onih protiv prohibicije u Be-ogradu) govori nam da postoji potencijal zaborbu protiv naše neoliberalne vlasti – protivneoliberalizma na domaćem terenu.

U oktobru na fakultete dolazi nova gen-eracija studenata, koja će se bez sumnjesuočiti i sa starim i sa novim problemima uobrazovanju. Ne samo što parole „čileanskezime“ zvuče kao da su pozajmljene odavde,već se borimo protiv istog sistema – protivkapitalističkog sistema eksploatacije i nejed-nakosti, u kom elita živi na grbači svih ostalih,u kom obrazovanje služi za sticanje profi ta.Čileanci su rekli svoje „ne!“ – na nama je dapripremimo zimu za naše rektore, dekane iministre. Čileanski pokret biće nam inspiracijai primer kako se možemo boriti – i pobediti.

Kamila Valjeho

PIŠEVuk Vuković