1

KUMRANSKI SPISI

2

Copyright: Institut za hebrejski jezik (IHJ), Beograd www.hebrejski.webs.com Izdava: Metafizika u saradnji sa IHJ Tehniko ureenje: Metaphysica tampa: Topalovi, Valjevo Tira: 1000 Distribucija: Metaphysica, 011/292-0062

3

eljko Stanojevi

KUMRANSKI SPISI

Dokaz verodostojnosti Biblije

Metaphysica

4

5

BIBLIJA

ta je to Biblija? Da li je to strana, tajna knjiga koju mogu razumeti samo

svetenici? Da li pravoslavci smeju da je itaju? Da li je smeju itati ka-

tolici? Da li je smeju itati Jevreji, Muslimani... Da li je Biblija neka sekta? Da li je Sveto pismo isto to i Biblija? Da li je Biblija isti-

nita? Da li je Bibliju Bog napisao? Zar Bibliju nisu pisali ljudi? ta su Kumranski spisi (ruko-

pisi)? Da li su Kumranski rukopisi otkrili da je Isus izmiljotina crkve?

Ova pitanja su danas veoma aktuelna i zanimaju savremenog oveka. U ovoj knjizi emo polako doi do odgovora na ova pitanja..

Re Biblija vodi poreklo iz Grke, od rei biblos to znai knjiga.

Ova re uopte nije grkog porekla ve je biblos bio fe-niki grad na prostoru dananjeg Junog Libana iz kojeg se izvozio papirus. Tako su Grci najpre papir, a posle i knjigu zva-li biblos. Kada se danas spomene religija, sveci, papa, kr-tenje, venanje, Marija, Isus, sve nas to asocira na masivnu zgradu, lepo ukraenu - i spolja i iznutra - u kojoj mirie tamjan i koju vodi ovek pred kojim nam klecaju kolena.

A zato nam klecaju kolena? Zato to on zna neto to mi ne znamo. On, odnosno sve-

tenik, poznaje Sveto Pismo.

6

Njegov posao je da nam prenosi ono to u Svetom Pismu pie jer mi za itanje takvog tiva nemamo vremena.

Meutim, im vam je u rukama ova knjiga, izgleda da vi za to ipak imate vremena. I to je dobro.

Vreme koje ete uloiti u itanje svega to sledi, neskromno govorei, bie jedna od najveih investicija u vaem ivotu. Odmah da neto razjasnimo - Biblija je u stvari Sveto Pismo, a Sveto Pismo je Biblija. To su sinonimi, dva naziva za jednu te istu knjigu.

Biblija je knjiga zbog koje je nastalo hiljade sekti. Kad god je neko mislio drugaije, dok je tumaio Bibliju, pravio je svoju sektu. Tako da Biblija nije sekta, ali je svim sektama, svim verama, najveim svetskim religijama, i to judaizmu, hrian-stvu, mnogo manje islamu, zapravo Sveta Knjiga. Neki su je skraivali, neki proirivali, neki priznavali tek pojedine delove, ali svima je glavni izvor informacija.

Biblija je u stvari zbirka vie knjiga. Zamislite da su se sve te knjige tampale odvojeno, imali bismo 63 knjige koje bi ini-le jedan red na naoj polici. Radi lake upotrebe, od davnina se Biblija tampa u jednim koricama.

Kako je sve poelo? Prvo se Bog obratio Mojsiju, i on je napisao svojih pet knji-

ga koje se danas zovu Pet Mojsijevih knjiga ili Tora (tako to zovu Jevreji) ili Pentateuh, kako to zovu katolici.

Mojsije je svoje knjige pisao pre 3500 godina. On je u svo-jim knjigama opisao stvaranje sveta, jevrejsku istoriju, ali i najvanija pravila i zakone koje je Bog dao oveanstvu. Na-kon toga, neto kasnije, nastaje est veih i trinaest manjih pro-rokih knjiga. Negde pre 2700 godina nastaje jo jedanaest dru-gih manjih i veih knjiga Biblije. Sve ove knjige zovu se danas jo i Stari zavet. Sve su pisane na hebrejskom jeziku. Sve te knjige bave se Bogom, religijom, istorijom, tradicijom, zakoni-ma, nainom ivota...

7

U jevrejskoj religiji, pre oko 2100 godina poinju da se jav-ljaju razliiti religijski pravci i tumaenja Biblije.

Jedan od najpoznatijih religijskih pravaca vezan je za Isusa Hrista koji je promenio neke naine tumaenja Starog zaveta koje je u to vreme prihvatao najvei broj ljudi u Izraelu. On je bio Jevrejin, okupio je oko sebe deo naroda iz tog doba i na-pravio novi jevrejski religijski pokret. Nakon njega, neki nje-govi sledbenici pisali su o njemu knjige i to etiri najvee koje se jo zovu Jevanelja (Matej, Marko, Luka i Jovan). Pored ove etiri knjige o Isusu, i o njegovom religijskom pristupu napisa-no je jo osamnaest manjih knjiga. Sve te knjige, od Isusa na ovamo, zovu se jo i Novi zavet.

Veina Jevreja ne prihvata Isusov pristup religiji i zato za Sveto Pismo smatraju samo Stari zavet. Isus pristup religiji, koji je kasnije nazvan hrianstvo za Sveto Pismo smatra i Stari i Novi zavet.

Pre oko 1400 godina poele su da se javljaju neke nove ide-je. U Saudijskoj Arabiji, gde takoe u to vreme ive Jevreji, ne-kim Arapima se svidela jevrejska religija, pa su odluili da je prihvate, prilagode sebi, ali i modernizuju. To se deava tako to se pojavljuje Muhamed koji prihvata i Stari i Novi zavet, ali ih dopunjuje sa mnogo drugih novina i osniva novu religiju ko-ja se zove islam. Ove nove stvari zapisane su u novoj knjizi koja se zove Kuran. Tako da sada imamo sledeu situaciju: Jev-reji potuju samo Stari zavet, hriani potuju i Stari i Novi zavet, a muslimani i Stari i Novi zavet, ali najvie Kuran.

Godine 424. pre nove ere Jevreji su odluili koje e knjige ui u Stari zavet. Hriani 393. godine posle Hrista prave konaan dogovor i prihvataju jevrejske stavove o ovome. Kada se hrianstvo podelilo na pravoslavno i katoliko, dosta vre-mena se u Starom zavetu nita nije menjalo. Godine 1546, ka-tolika crkva donosi odluku koje e knjige initi Stari zavet, s tim da se uvode i neke knjige koje do tada nisu ulazile u Stari zavet. Pravoslavno hrianstvo se pre svega rukovodilo jevrej-

8

skim Starim zavetom (ono to su Jevreji utvrdili 424. god p.n.e), mada se u pojedinim pravoslavnim crkvama dodaju, kao i u katolianstvu, knjige koje do tada nisu inile Stari zavet.

Iz pravoslavlja se razvija mnogo razliitih pravaca (grki, etiopski, palestinski, ruski, srpski, rumunski...) i svi imaju isto Sveto Pismo koje se zove jo i Biblija. Protestanti, koji su nastali odvajanjem od katolike crkve, se kasnije dele na stotine verskih zajednica (luterani, baptisti, pentakostalci, jehovini sve-doci, mormoni, adventisti, nazareni...) i svi oni koriste gotovo isto Sveto Pismo kao i pravoslavci i kao katolici.

Koji je religijski pravac pravi, koji je najblii Bogu i slina pitanja, nisu tema razmatranja u ovoj knjizi.

9

BIBLIJSKE KNJIGE U prethodnom poglavlju rekli smo da se Biblija sastoji iz

vie knjiga. Sada emo se pozabaviti tim knjigama, ali i time ko je odluio, i na osnovu ega, koje e se knjige zvati Biblijom. Pravilo koje odreuje koja knjiga sme biti u Bibliji, a koja ne sme, naziva se kanon. Re kanon dolazi od hebrejske rei kane koja znai trska.

Kasnije, ova re u hebrejskom reniku je znaila mera (jer se trskom merila duina) i onda u prenosnom smislu pravilo, pravilnik, norma. Od etvrtog veka kanon predstavlja, od hrianske crkve usvojen i odobren spisak knjiga Svetog Pisma ili Biblije. Godine 424. p.n.e. Jevreji usvajaju sledee knjige koje ine Stari zavet.

1. BEREIT (Prva knjiga Mojsijeva) 2. EMOT (Druga knjiga Mojsijeva) 3. VAJIKRA (Trea knjiga Mojsijeva) 4. BAMIDBAR (etvrta knjiga Mojsijeva) 5. DEVARIM (Peta knjiga Mojsijeva) 6. JEHOUA (Isus Navin) 7. OFTIM (Sudije) 8. EMUEL (Samuilo) 9. MELAHIM (Carevi) 10. JEAAJAHU (Isaija) 11. JIRMEJAHU (Jeremija) 12. JEHEZKEL (Jezikelj) 13. HOEA (Osija) 14. JOEL (Joil) 15. AMOS

10

16. OVADJA (Avdija) 17. JONA 18. MIHA (Mihej) 19. NAHUM (Naum) 20. HAVAKUK (Avakum) 21. CEFANJA (Sofonija) 22. HAGAJ (Agej) 23. ZEHARJA (Zaharija) 24. MALAHI (Malahija) 25. TEHILIM (Psalmi) 26. JOV 27. MILE ELOMO (Prie Solomonove) 28. RUT (Ruta) 29. IR HAIRIM (Pesma nad pesmama) 30. KOHELET (Knjiga propovednikova) 31. EIHA (Pla Jeremijin) 32. ESTER (Jestira) 33. DANIEL (Danilo) 34. JEZDRA UNEHEMJA (Jezdra i Nemija) 35. DIVRE HAJAMIM (Dnevnici)

U ovom spisku, kao to se vidi, imamo trideset i pet knjiga.

Kod Jevreja, knjige Starog zaveta se dele u tri grupe. Prvu grupu ini pet Mojsijevih knjiga. Ova grupa knjiga se zove Tora ili u slobodnom prevodu zakon. Drugu grupu knjiga ine devetnaest knjiga, i to na naem spisku od rednog broja est, zakljuno sa rednim brojem dvadeset i etiri. Ovu grupu nazivaju Neviim, to znai proroci. Treu grupu knjiga ine jedanaest knjiga, i to na naem spisku od rednog broja dvadeset i pet pa do kraja. Ova trea grupa se na hebrejskom jeziku zove jo i Ketuvim to znai spisi. Ove tri grupe knjiga ine Stari zavet Biblije. Ime prve grupe na hebrejskom poinje slovom T, druge grupe slovom N, a tree grupe slovom K. Kada se prave skraenice, u hebrejskom jeziku se dodaje

11

slovo a nakon svakog suglasnika. Kada se slovo k koje se naziva kaf, nae na kraju rei postaje slovo h i naziva se haf. Tako dobijamo re TANAH. Stari zavet Biblije se na heb-rejskom zove Tanah.

Nakon to su Jevreji odluili koje e knjige initi Stari zavet, oko 300 godina kasnije, tanije oko 130. godine p.n.e. radi se prevod Starog zaveta na grki jezik. U to vreme mnogi Jevreji gotovo da nisu govorili hebrejski ve grki. Iz tih razloga radi se prevod na grki koji se jo zove Septuaginta. Kasnije, 405. godine zavren je prevod Starog zaveta sa grkog na latinski jezik. Ovaj prevod se zove Vulgata. Uglavnom od Vulgate nas-taju slovenski prevodi kao i prevodi na skoro sve svetske jezike. U odnosu na jevrejski kanon Starog zaveta, ovaj preve-deni Stari zavet na grki, a sa njim latinski i slovenski, razlikuju se u broju knjiga. Osim onih knjiga koje postoje u jevrejskom Starom zavetu, grki, latinski i slovenski Stari zavet imaju i sledee knjige:

1. Knjiga Tovita 2. Knjiga Judite 3. Premudrosti Solumonove 4. Premudrosti Isusa Sirahovog sina 5. Knjiga proroka Baruha 6. Knjiga Makabejaca 1 7. Knjiga Makabejaca 2 8. Jeremijina poslanica (u Vulgati ova knjiga je za-

pravo esta glava knjige Baruha) 9. Knjiga o Jezdri 2 10. Knjiga Makabejaca 3 11. Knjiga o Jezdri 3 12. Knjiga Makabejaca 4

Postoje dva razliita miljenja u hrianstvu i to jo od prvih

dana, koje su knjige Starog zaveta kanonske, odnosno koje su

12

svete, koje su inspirisane od strane Boga. Prema jednom mi-ljenju, samo trideset i pet jevrejskih knjiga ine Stari zavet. Po drugom miljenju, svetim knjigama se smatraju i neke kojih nema u jevrejskom Starom zavetu, a koje smo gore naveli. Mo-e se rei da pravoslavno i protestantsko hrianstvo vie cene jevrejski kanon, dok katoliko hrianstvo vie prati Vulgatu (prevod Biblije na latinski jezik) i raspored knjiga u njoj.

Kanon Starog zaveta odreuje se pomou tanog principa odabira knjiga. Pre svega da bi knjiga ula u Stari zavet ona je morala biti inspirisana od Boga. Isto tako Josif Flavije, rimski istoriar jevrejskog porekla smatra i da je broj knjiga morao biti ogranien na trideset i pet, ali i da je tekst svake knjige morao biti nepovrediv. Prema Josifu Flaviju i prema jevrejskom Tal-mudu (Talmud ine komentari i prie jevrejskih rabina o Sta-rom zavetu) pisanje Starog zaveta zavreno je u vreme vla-davine cara Artakserksa I. Moemo rei i da je kanonizacija starozavetnih knjiga prema mnogim naunicima zavrena tek oko 100. godine i to od strane Jevreja u gradu Javne na obali Sredozemnog mora. Katoliko hrianstvo od 1563. godine u Stari zavet ubraja etrdeset i sedam knjiga. Protestantsko hri-anstvo od 1643. godine u Stari zavet ubraja samo trideset i pet, kao i Jevreji. Pravoslavno hrianstvo uglavnom smatra 35 jevrejskih knjiga svetim, ali neki pravoslavni bogoslovi priz-naju i nekanonske knjige za kanonske.

13

BIBLIJSKE KNJIGE - JEZIK I PISMO

Stari zavet Biblije pisan je na hebrejskom jeziku. Da bismo mogli pratiti ovu knjigu do kraja, moramo pre svega nauiti poneto o hebrejskom jeziku i hebrejskom pismu. Hebrejski jezik je semitski jezik afro-azijatske porodice jezika kojim govori 6 miliona ljudi, uglavnom u Izraelu, delovima pales-tinskih teritorija, SAD i u jevrejskim zajednicama irom sveta.

Savremeni hebrejski jezik potie od klasinog hebrejskog jezika, koji je korien pri pisanju Starog zaveta pre 3300 godina. Jevreji su za njega koristili izraz Laon ha-kode (Sveti jezik), jer su njime pisane svete knjige.

Kao i ostali semitski jezici, hebrejski jezik je korenski jezik. To znai da se svaka ideja izraava korenom koji se obino sastoji od tri suglasnika. Tako recimo, sve to je vezano za uenje oznaava se korenom dml - lmd. Onda se od ovog korena javljaju razne vrste rei. Pa na primer imamo talmid uenik, talmud uenje, lamad uio je, jilmad uie, melumad nauen

Poznavanje ovog jezika neophodno je svakom ozbiljnijem interesentu za Bibliju i religiju da bi mogao prodreti u dubine biblijskih tajni. Zato emo ovde dodati jo neke karakteristike hebrejskog jezika koje e itaocu ove knjige biti od znaajne koristi.

Imenice imaju jedan nastavak za muku i jedan za ensku mnoinu. I to je uvek tako. Kada je mnoina u pitanju, te iste nastavke imaju i pridevi i glagoli. Pored mnoine, postoji i dvo-jina, kao to je to sluaj sa nekim indoevropskim jezicima, na primer crkvenoslovenskim jezikom, pa i slovenakim jezikom.

14

Glagolski sistem je veoma razvijen tako da postoji sedam grupa glagola i vei broj podgrupa ili gizri. Postoje samo tri vremena: prosto prolo, prosto budue i jednostavno sada-nje. esto se veznikom moe budue vreme pretvoriti u prolo i prolo u budue, to je veoma esto u biblijskom tekstu. Ne po-stoji srednji rod, to je velika razlika u odnosu na indoevropske jezike. Sintaksa je specifina, pa se recimo pridev uvek stavlja posle imenice, glagol je esto na poetku reenice i slino.

Jezik kojim su izvorno pisane starozavetne knjige nazivao se razliitim imenima: starojevrejskim, jevrejskim, kanaanskim, judejskim, svetim jezikom i na posletku hebrejskim jezikom. Ovaj drevni jezik, kao to smo ve rekli, pripada velikoj po-rodici semitskih jezika, i to njenoj severozapadnoj grani. Da je deo familije semitskih jezika, doznalo se jo u XVIII veku, ka-da ga je poznati nemaki orijentalista Eichhorn, svrstao u po ta-da prvi put navedenu novu familiju jezika, zajedno sa arapskim, aramejskim i abesinskim jezikom. Ime ovoj, u nauci novoj, jezikoj porodici, samo se nametnulo, kako su veina govor-nika jezika ove familije potomci Nojevog sina Sema (em).

Semitski jezici su prema svom geografskom prostiranju podeljeni na tri osnovne grane, i to: istono-semitski jezici, se-vero-zapadno-semitski i juno-semitski jezici. Danas se u nauci pretpostavlja jedan prasemitski jezik, koji se razvijao u, kako je navedeno, tri osnovna pravca, te je dao veliki broj meusobno srodnih jezika.

Istono-semitski jezici pojavljuju se kroz akadski, najstariji jezik ove grane, od kojeg se razvijaju asirski i vavilonski jezik.

Juno-semitski jezici se razvijaju u dva pravca, i to s jedne strane javlja se staroarapski jezik, a s druge habaki (geez) je-zik. Od staroarapskog se razvijaju juni arapski i severni arap-ski. Juno-arapski e dati evaitski, a severni e dati knjievni arapski i brojne njegove dijalekte. Habaki e se razviti na mnoge dijalekte, s jedne strane, i na amharitski (etiopski) jezik s druge strane.

15

Severo-zapadno-semitski jezici predstavljaju, prema broju jezika, najraznovrsniju granu semitskih jezika, u okviru koje je i hebrejski. Ova jezika grana se razvijala takoe u dva pravca:

1. Od starojevrejskog jezika, razvijaju se moavski, feniki i punski, te ugaritski jezik, svaki odvojeno, i svakako jevrejski Mikre, jevrejski Mine, srednjovekovni jevrejski i novojevrej-ski, koji se danas oznaava kao hebrejski jezik.

2. Od staroaramejskog nastaju istono-aramejski i zapadno-aramejski jezik. Istoni e dati magdaitski, sirijaki (sa isto-nom i zapadnom varijantom), i aramejski jezik Talmuda. Za-padni e dati aramejski jezik Mikre i aramejskih targuma, sa-marijanski jezik i novoaramejski jezik.

HEBREJSKI JEZIK je jedan od najstarijih jezika sveta. Nje-govi poeci se vezuju za period od pre najmanje etiri hiljade godina. Govorio se i pre dolaska starih Jevreja u prostore Ka-naana (Hanana), kada je predstavljao jezik starih Semita na tim prostorima. Prodiranjem Kanaanaca, naroda hamitskog porekla, lako je od njih samih prihvaen, kao jezik nove domovine, otkada se oznaava kanaanskim jezikom. Dolaskom Avramo-vog jevrejskog plemena na prostore Kanaana, kanaanski jezik e potisnuti maternji jezik Jevreja, (koji je bio blizak aramej-skom jeziku), i postati jezikom svih jevrejskih plemena. Proces zamene jezika bio je veoma lak i relativno brz, zbog izuzetne bliskosti navedenih jezika.

U periodu prvog hrama (jevrejskog hrama u Jerusalimu), hebrejski je bio zvanini jezik severnog carstva - Izraela, i ju-nog carstva - Judeje (u Judeji se oznaavao i judejskim je-zikom). U ovom periodu nastaju severni i juni dijalekti ovog jezika, njime su napisane mnoge starozavetne knjige i druga knjievna dela toga doba. Nakon razorenja prvog hrama, heb-rejski prestaje da bude zvanini jezik, ve ga zamenjuje ara-mejski, koji postaje slubenim jezikom Bliskog Istoka. Me-utim, hebrejski jezik ipak nije izaao iz upotrebe tokom pe-rioda drugog hrama i nakon njega, sve do drugog veka nae ere.

16

U ovom periodu dolazi do snanog uticaja aramejskog jezika na hebrejski, koji postoji kao jezik jevrejskog naroda, a naroito kao jezik mudraca. Na ovakvom hebrejskom napisana je mudrosna knjievnost Mine, kao i ostale jevrejske knjige - Halaha, Midra

U periodu Amorejaca, hebrejski prestaje da se koristi kao govorni jezik, ve ga i u tom smislu zamenjuje aramejski. Tako hebrejski postaje jezikom religije i svetih spisa, dok aramejski postaje narodnim jezikom i jezikom svakodnevnice.

Tokom perioda jevrejske dijaspore, hebrejski je korien kao jezik svetih knjiga, jezik molitvi i jezik knjievnosti. Jevreji u dijaspori sluili su se jezikom naroda na ijem su tlu boravili. Pojavom cionizma i buenjem nacionalne svesti, javlja se i potreba za pribliavanjem jevrejskog naroda svome jeziku.

Hebrejski je uvek bio iv jezik, iako je njegov razvoj u zadnjih 2000 godina bivao samo u pisanoj rei. Kada su prvi cionisti krajem XIX veka doli u tursku Palestinu, zatekli su jevrejske zajednice koje su vekovima bile tu naseljene, naroito u Jerusalimu, Hebronu, Sefadu i Tiberijasu. U tim zajednicama je hebrejski jezik bio jezik svetog uenja. U kui su se ug-lavnom upotrebljavali arapski, ladino (stari panski jezik sa pri-mesama hebrejskih rei) ili jidi (staronemaki sa primesama hebrejskih i slovenskih rei). Meutim, hebrejski jezik je pred-stavljao most izmeu tih zajednica, pri emu su Jevreji doselje-ni iz Evrope, morali prihvatiti izgovor orijentalnih Jevreja, da bi se uopte razumeli.

Da bi ukazao na potrebu za jednim jezikom, jedan novi useljenik je odluio da u krugu svoje porodice upotrebljava sa-mo hebrejski jezik. Bio je to Eliezer Ben-Jehuda (prvobitno Perelmann, roen u Litvaniji 1858, preminuo u Jerusalimu 1922). Jeziki proces koji je u tom momentu nastao rairio se sa jedne na sto hiljada porodica. ak su i ostaci ultraortodoksnih zatvorenih zajednica, u svom domu govorili sa decom na he-brejskom. Da bi svome narodu pruio jezika sredstva, Eliezer

17

Ben-Jehuda se prihvatio velikog posla - sastavljanja sveobu-hvatnog velikog hebrejskog renika, kojeg i objavljuje 1908 u Berlinu (sveske 1-7). Rad na reniku se nastavlja nakon smrti Ben-Jehude, pod rukovodstvom N. H. Tur-Sinaja, koji ga zavr-ava 1960. sa 18. sveskom. Danas je hebrejski jezik zvanini jezik drave Izrael, njime se slui vie od 6 miliona ljudi u sve-tu kao govornim jezikom, i veliki broj ljudi kao jezikom re-ligije.

18

HEBREJSKO PISMO

Hebrejski alfabet je pismo od 22 slova kojim se pie heb-rejski jezik. iroko je rasprostranjen i meu jevrejskom dijas-porom, tako da se jo nekoliko jezika - kao jidi, ladino ili ju-deo-arapski, piu ovim pismom.

Jevreji ga zovu alefbet (jer su prva dva slova alef [] i bet []). Broj slova, njihov redosled, njihova imena, kao i njihove fonetske vrednosti su jednake kao u aramejskom pismu, jer su i Jevreji i Aramejci preuzeli feniko pismo krajem drugog mile-nijuma p.n.e.

Savremeno pismo kojim se pie hebrejski jezik je nastalo u treem veku p.n.e. iz aramejskog, koji su koristili Jevreji jo od 6. veka p.n.e. Pre toga, koristili su pismo koje je u 9. veku p.n.e. nastalo iz fenikog. U verskim spisima, Samariani jo uvek koriste varijantu ovog starog pisma.

Sva pisma Evrope i mnoga pisma Azije i Afrike su meu-sobno povezana po nastanku. Sva vode poreklo od fenikog pisma. Pogledajmo na sledeim stranicama kako je dolo do to-ga da mi danas piemo zapravo prilagoenim fenikim pismom za nae potrebe i kakve to veze ima sa Svetim pismom i sa Kumranskim rukopisima.

Od fenikog pisma preko Kumrana do dananjeg modernog pisma

U zapadnosemitskim jezicima konsonant (suglasnik) pred-

stavlja nosioca znaenja odreenog izraza. Vokali se menjaju, dodaju se afiksi koji mogu biti kako konsonanti, tako i vokali.

19

Meutim, jedan, dva ili tri, pa i etiri konsonanta, u svakom semitskom jeziku predstavljaju nosioce ideje, pomou kojih se izraava skup semantiki srodnih pojmova. Svi zapadni Semiti pisali su iskljuivo konsonantima. To znai da su se zapisivali samo suglasnici pojmova, a da su se vokali pretpostavljali pri-likom itanja poznatog jezika od strane njegovog govornika. Tako je i danas u arapskom i hebrejskom jeziku, s tim da postoje oznake za vokale koje se koriste u renicima, svetim spisima, kao i kod uenja ovih jezika. U literaturi, tampi i pisanju, vokali se ne koriste. Ova tradicija ne-pisanja vokala potie dakle jo od Feniana. Vokale uvode tek stari Grci pri-mivi oznake za konsonante od Feniana. esto se danas moe uti da su Feniani opismenili, svet pa tako i Slovene, naravno posredno. Kako se taj proces u stvari odvijao?

Na tlu Fenikije, feniansko pismo se pojavljuje kao gotovo, dakle bez razvojnih i prelaznih oblika pisama. Ova konstatacija nas navodi na zakljuak da su Feniani verovatno primili go-tovo pismo od nekog naroda sa kojim su dolazili esto u kontakt. Postoje mnoge teorije o pitanju naroda od koga su Fe-niani preuzeli pismo. Jedna od njih je teorija o kritskom, kre-tskom ili krianskom pismu. Evans naznaava da 12 od 22 fenika znaka imaju isti oblik kao i kretske grafeme za iste glasove. Tako i najder navodi da izvore fenikog pisma treba traiti upravo u kretskom pismu. Smatra se da su pismo Fenianima u Fenikiju sa Krita preneli Filistejci. Oni su za-pravo narod indoevropskog porekla koji se u drugom mileni-jumu p.n.e. spustio sa severa u prostore tadanjeg Kanaana i Fenikije i to morskim putem prelazei pri tome i preko Krita. Kao dokaz da su Filistejci preneli kretsko pismo Fenianima, moe posluiti i injenica da Feniani ba u momentu kada na njihovo tlo dolaze Filistejci poinju da koriste pismo, koje je bilo veoma slino kretskom zbog zapisivanja i voenja trgova-kih beleki i knjiga.

20

Stefan i AndjaRectangle

21

22

Ovde treba pomenuti i interesantnu slinost vinanskog pisma, pronaenog u Vini kraj Beograda, sa fenikim. U pita-nju je deset identinih znakova, od 22 koliko ih ima u fenikom pismu. Vinansko pismo postoji jo u etvrtom milenijumu p.n.e. tako da postoje indicije da su Kriani, pa tako posredno i Feniani, primili pismo upravo sa podruja dananjeg Balkana. Meutim, nauka e dokazati da li su ove pretpostavke i tane. Od fenikog pisma razvija se starojevrejsko pismo i to u os-mom veku p.n.e. Najstariji natpis pronaen na starojevrejskom pismu je tzv. Gezerov kalendar (vidi sliku na sledeoj strani).

Osim starojevrejskog, od fenikog pisma se razvija i pun-sko, kao direktan nastavak fenikog, a koje koriste Puni, inae Feniani koji naseljavaju Kartaginu. Od fenianskog pisma raz-vija se i aramejsko, koje inae primaju Jevreji ve u petom ve-ku p.n.e., i neto modifikovano zadravaju sve do danas. Fe-niko pismo je pretea i dananjeg arapskog pisma, i mnogih indijskih pisama. Takoe se od fenikog razvijaju etiopsko i mnoga druga pisma u Africi i Aziji. Heleni u devetom veku p.n.e. od Feniana prenose na svoje tlo penicu, jeam, bob, soivo, luk, zlatarstvo, preradu ulja i vina, staklarstvo, kola sa tokovima, papirus, mere za teinu, duinu i vreme, slikarstvo i pisanje. ak je i sam grki termin za knjigu (biblos), nastao od imena fenikog grada Biblos, poto je papirus koji su Grci ku-povali od Feniana dolazio prvenstveno preko ovog grada. Grci su u poetku papirus nazivali biblos, a kasnije i knjigu. Tako nastaje i naziv za Sveto pismo - Biblija.

23

Gezerov kalendar

U najstarijim grkim tekstovima slova su jo potpuno feni-

kih oblika, nema znakova za vokale i pie se s desna na levo, kako to i danas zapadni Semiti upranjavaju (naravno ovo vai

24

i za mnoge druge Semite, pre svega za Arape). Grci ak pri-maju i nazive slova. Dananji nazivi grkih slova nemaju zna-enje. Imena tih slova na grkom jeziku ne znae nita, dok na hebrejskom, aramejskom i pretpostavlja se i na fenikom imaju znaenje. Neki od njih su:

Alef-alfa Jod-jota Bet-beta Kaf-kapa Gimel-gama Lamed-lambda Dalet-delta Mem-mi Zajin-zeta Nun-ni Het-eta Pe-pi Tet-teta Re-ro Tav-tau Interesantno bi bilo i pomenuti znaenja naziva fenikih slo-

va na samom fenikom jeziku, kao i na hebrejskom, to se u mnogome i podudara. Pre svega treba pomenuti tumaenje fe-nikih naziva od strane nemakog naunika najdera, koje on objavljuje jo dvadesetih godina prolog veka. Za znak alef, on smatra da oznaava glavu bika (vidi tabelu na stranama 19-20), bet - lavirint, gimel - sekiru, dalet - lenjir, he - drvo, vav - tap sa rogovima, zajin - rezu, het - polje, tet - toak, jod - ruku sa akom, kaf - otvorenu aku, lamed - godinu, mem - vodu, nun - zmiju, sameh - stub, ajin - vulvu, pe - koplje, cadi - trozubac, kof - penis ivotinje, re - glavu, in - brdo, vrata, tav - krst.

Postoje i druga tumaenja, koja su danas prihvaenija, kada je u pitanju hebrejski alefbet, koja su proizala ne iz izgleda samih znakova, ve od naziva konsonanata na zapadnosemit-skim jezicima. Za bet se navodi znaenje kua, dalet - vrata, vav - kuka, ajin - oko, pe - usta, in - zub, zubi, gimel - kamila, nun - riba, het - barijera, ograda, tet - lopta, klupko, lamed - tap uitelja

25

Poreenje (vidi tabelu na stranama 19-20) dananjih grkih, latinskih, starih fenikih i hebrejskih slova (grafema), ukazuje na sledee slinosti i razlike izmeu navedenih ortografskih sistema:

1. Grki znak ALFA predstavljen je upravo fenikim zna-

kom kojim se oznaava prvo slovo i u fenikom pismu. U gr-kom sluaju je dolo do toga, da je otar ugao kojeg ine dve prave crte iste duine, okrenut nagore, za razliku od fenikog znaka kod kojeg isti ugao ide u pravcu pisanja, prema levo. Poredei ovaj grki znak sa hebrejskim znakom alef (a), kojem odgovara po poloaju u alfabetu, a i po nekim fonetskim oso-benostima, moemo uvideti takoe odreene bliskosti. Naime, hebrejski znak je zadrao tzv. rogove od glave bika, koji su postojali i u fenikom, a i u protokanaanskom znaku za fonemu alef. Hebrejski znak nema vodoravnu crtu, iako se ova vodo-ravna crta pojavljuje jo u protokanaanskom simbolu za glas alef, koji se datira na trinaesti vek p.n.e.

2. BETA - grafema Bet u grkom pismu prilagoena je

pravcu pisanja s leva na desno, sa takozvanim trbuiima ok-renutim nadesno. Feniki znak za isti glas ima okrenut trbui takoe u pravcu pisanja - nalevo, ali donji trbui nije potpuno formiran. Donji se trbui formirao na ovoj grafemi tek kod Grka. Aramejsko-hebrejski znak: b (bet), koji odgovara grkom beta je potpuno prilagoen pravcu pisanja - nalevo, pojednos-tavljen je i nema tzv. trbuia. irilini znak: , predstavlja u potpunosti preslikan feniki odgovarajui znak prilagoen pravcu pisanja sa jednim trbuiem okrenutim nadole kao svo-jevrsnim oblikom osnove.

3.GAMA - ov grafema u grkom pismu predstavlja potpu-

no preslikanu feniku grafemu za konsonant gimel (vidi tabe-lu). Naravno da je u grkom sluaju prilagoena pravcu pisanja,

26

te je gornja vodoravna crta okrenuta nadesno, dakle suprotno od pravca pisanja, dok je u fenikom sluaju okrenuta nalevo, takoe suprotno od pravca pisanja. Aramejsko-hebrejska grafe-ma za ovaj konsonant - g (gimel), je neto stilizovanija, u smislu da je za osnovu korien feniki znak, kojem je pridodata kraa crta nalevo u osnovi znaka. Ovakva stilizacija ove grafeme kod aramejsko-hebrejskog pisma primeena je jo u drugom veku p.n.e. Pre toga, znak je bio veoma nalik fenikom. Latinska gra-fema CE (C) vodi grafiki poreklo od fenikog gimel, pri emu je ovaj znak naravno u neto izmenjenom obliku i podsea na samariansko G, prilagoeno pravcu pisanja - nadesno.

4.DELTA - ova grka grafema je predstavljena u potpunosti

fenikim znakom za konsonant dalet. Latinski znak za isti glas je neto zaobljeniji na desnoj strani. Aramejsko-hebrejski znak dalet (d) je vremenom izgubio svoj trouglasti oblik pro-duavanjem desne stranice toga jednakostraninog trougla. Ovo se produavanje javlja ve u sedmom veku p.n.e. u starom pismu Jevreja. Tokom razvoja ove grafeme kod Jevreja, pos-tojali su periodi kada je ista podseala na latinino slovo P, sa trbuiem na levoj strani, dakle sa drastinim produetkom desne stranice tog jednakostraninog trougla fenikog znaka. Iako su pronaeni neki stari jevrejski natpisi iz devetog veka p.n.e. u kojima je glas dalet zapisivan u potpunosti isto kao i grko delta, konani oblik aramejsko-hebrejskog znaka za ovu fonemu sainjen je od jedne krae vodoravne linije, pos-tavljene na levoj strani u odnosu na tzv. postolje znaka, us-pravne i due crte. Gornja crta izlazi malo iz linije postolja na desnoj njegovoj strani, kao to se vidi i na gore navedenom prikazu znaka za konsonant dalet u hebrejskom jeziku.

5. EPSILON. Ovaj grki i latinski znak za glas (vokal) E,

predstavljen je neto modernizovanim fenikim znakom za glas he (vidi Hebrejski izgovor). Naime, feniki znak je us-

27

pravnu liniju imao postavljenu na desnoj strani, to je od-govaralo i pravcu pisanja. U grkoj i latinskoj varijanti, us-pravna linija u znaku, koja na neki nain predstavlja i osnovu znaka, postavljena je sa leve strane, ime je i ovaj znak u grko-latinskom sluaju prilagoen pravcu pisanja. U indo-evropskim jezicima, ovim se znakom predstavlja vokal, dok se u semitskim predstavlja konsonant he. U aramejsko-hebrej-skoj varijanti ovoga znaka (h), osnovna uspravna linija postav-ljena u fenikom znaku na desnoj strani se zadrava, kao i jedna gornja vodoravna crta. Srednja linija postaje uspravna i odvojena od vodoravne gornje, dok se donja vodoravna gubi. Odvajanje donje vodoravne linije iz znaka primeuje se jo u natpisima u starojevrejskom pismu iz estog veka p.n.e., dok do njenog potpunog ispadanja dolazi tek u II veku p.n.e.

6. Zapadnosemitski znak VAV (w). Grko pismo nema odgo-

varajueg znaka za ovaj feniki i aramejsko-hebrejski znak. U latinskom pismu ovaj simbol postoji. Polukrug, koji je na os-novu znaka bio postavljen navie, negde u devetom veku p.n.e. poinje da se okree nadesno, i sve se vie pribliava dana-njem latinskom znaku F, samo okrenutim nadesno, prilagoeno pravcu pisanja. Ve u sedmom veku p.n.e. znak je gotovo iden-tian latinskom znaku F, samo je okrenut nadesno. U aramej-sko-hebrejskom pismu, gube se dve vodoravne crte, postavljene na osnovu, a zadrava se samo deo prve, i to okrenute nalevo, dakle suprotno pravcu pisanja. U petom veku p.n.e. potpuno su se pomenute dve vodoravne crte izgubile iz znaka, u ara-mejskom pismu, to se dakle preslikava kasnije, i na jevrejsko.

7. Grki znak ZETA predstavljen je modifikovanim feni-

kim znakom. Feniki znak se sastojao od dve due vodoravne linije sa meu njima postavljenom jednom duom uspravnom linijom. U desetom veku p.n.e. u starojevrejskom pismu skrau-je se sredinja uspravna crta i polako se poinje zapisivati

28

dijagonalno u odnosu na dve vodoravne, koje se gotovo i ne menjaju. U grkom i latinskom pismu, sredinja je linija pos-tavljena potpuno dijagonalno kod znaka za glas Z. Aramejsko-hebrejsko pismo, za ovaj glas ima zadranu samo sredinju li-niju koja je postavljena uspravno, sa manjom kvricom na svom gornjem delu okrenutom nalevo, dakle u pravcu pisanja: z

8. ETA - ovaj grki znak je predstavljen modifikovanim

fenikim znakom HET. Naime, kako se i u tabeli vidi, feniki znak je bio predstavljen dvema uspravnim linijama, izmeu kojih su postavljene tri krae vodoravne crte meusobno razdvojene. U devetom veku p.n.e. u starojevrejskom pismu gubi se trea vodoravna linija, te ostaju samo dve. Neto kas-nije se dve stapaju u jednu, i tako nastaje znak za glas eta u grkom jeziku, i za glas H u latinskom jeziku. Aramejsko-hebrejski znak za glas het (j) zadrava dve uspravne linije i prvu vodoravnu iz fenikog znaka, koja je postavljena na vrhu dve uspravne, tako da znak podsea na irilino slovo: P. Potpuna modifikacija ovog aramejsko-hebrejskog znaka, javlja se tek u drugom veku p.n.e.

9. THETA - ovaj grki znak predstavlja preslikani feniki

znak, veoma malo modifikovan. Feniki znak tet, bio je pred-stavljen krugom u kojem je postojao krsti. Grki znak je takoe predstavljen krugom, s tim da je krsti modifikovan u jednu kratku vodoravnu liniju unutar kruga. U starojevrejskom pismu, ovaj se krug malo otvara, da bi se lake i bre pisalo, a na mestu gde se manji otvor zavrava, stavlja se potez na unu-tra, da se oznai i postojanje znaka unutar kruga. Ovakvo zapisivanje se javlja u zapisima na starojevrejskom jeziku iz petog veka p.n.e. U aramejsko-hebrejskoj varijanti istog znaka, zadrava se slian nain pisanja ovog znaka iz starojevrejskog pisma: f

29

10. IOTA - postoje manje ili vie osnovane sumnje da se ovaj grki, pa i latinski simbol za oznaavanje glasova: I, J moe dovesti u vezu fenikim ili starojevrejskim znakom za glas jod. Ovakvo miljenje pre svega vlada iz razloga to feniki i starojevrejski znakovi za pomenute glasove, kako se i u tabeli vidi, poseduju jednu uspravnu i dve ili tri vodoravne linije, koje prekriavaju uspravnu. Ovakav razvoj grke i la-tinske grafeme vezuje se za pojednostavljenje zapisivanja samo baze znaka-uspravne crte. U aramejsko-hebrejskoj varijanti, po-javljuje se znak koji je neto krai u odnosu na druge, i koji se najee predstavlja kao jedna kraa crtica, koja mnogo kasnije dobija izgled zareza ili kvaice: y - ovim se znakom u ara-mejskom i hebrejskom jeziku oznaavaju glasovi J, i dok se sam znak naziva jod.

11. KAPA - ovaj grki i latinski znak je zapravo neto mo-

difikovan feniki i starojevrejski. Naime feniki je znak imao pre svega oblik male grabulje postavljene navie sa tri kraka. Vremenom je (u devetom veku p.n.e.), desni krak grabuljice produen nadole, tako da se dobije znak nalik na grko i la-tinsko K, s tim da je postavljen kracima nagore. U grkom i la-tinskom pismu znak je prilagoen pravcu pisanja. U aramejsko-hebrejskom pismu, koje se i danas koristi u hebrejskom jeziku, kraci su preli u jednu deblju i kratku vodoravnu liniju koja na svojoj krajnjoj desnoj taki ima liniju nadole, dakle uspravnu crtu, koja se savija nalevo, dakle u pravcu pisanja, a paralelno sa gornjom linijom: k. Koristi se za oznaavanje glasova: kaf (K) i haf (H).

12. LAMBDA - grki znak kojim se oznaava glas L, pred-

stavlja gotovo preslikan feniki znak za isti glas. Naime, feniki znak je imao isti izgled kao grko lambda (kao irilino L), ali je bio okrenut otvorom prema desno, dakle prema strani od koje pisanje poinje u fenikom jeziku. Jedan krak u fenikom

30

znaku je bio obino neto dui u odnosu na drugi. Latinski znak, kao da nastaje od starojevrejskog znaka za glas L. U devetom veku p.n.e. starojevrejski znak je podseao na latinski, s tim da je donja kraa crta bila okrenuta nadesno i nije gradila prav ugao sa uspravnom crtom. Moe se rei da je podseao na latinsko J, okrenuto nadesno. Aramejsko-hebrejski znak lamed, u drugom veku p.n.e. dobija svoj konani oblik. Naime, dua crta iz fenikog znaka se jo vie izduuje i pos-tavlja uspravno, kraa crta se nastavlja nadole, u obliku jednog cik-cak poteza. Tek kasnije u modernom pismu znak je pred-stavljen zapravo ovim potezom, a duga uspravna linija, koja predstavlja i osnovu znaka, biva skraena: l

13. MI - grki znak, koji se potpuno zadrao iz doba fe-

nikog pisanja, neto modifikovan i prilagoen pravcu pisanja. Feniki znak za glas M, je predstavljao talase vode, dva do tri talasa postavljena uspravno u obliku vodopada (vidi tabelu). Grki i latinski znak je predstavljen sa dva talasa u dva poteza, pomou etiri linije. Aramejsko-hebrejski znak se razvijao ne-to drugaije, tako da se negde u 9 veku p.n.e. u starojevrejskom pismu talasi, kojima je znak predstavljen, postavljaju vodorav-no, a jedan desni krak se produava. U petom veku p.n.e. talasi dobijaju oblik deblje polukrune linije, postavljene vodoravno u odnosu na uspravnu, ranije nastalu liniju, koja predstavlja dakle produetak krajnje desnog talasa iz fenikog znaka. Osim toga, pomenutoj uspravnoj liniji dodaje se postolje paralelno debljoj polukrunoj liniji. Iz deblje vodoravne polukrune linije izlazi, pridodata kasnije, uspravna linija ime se dobija ne-pravilni kvadrat. Na kraju, aramejsko-hebrejski znak dobija ovakav oblik: m

14. NI - simbol kojim se u grkom i latinskom jeziku pred-

stavlja glas N, odgovara verno fenikom znaku za isti glas, neto prilagoen za potrebe ovih jezika, odnosno pravcu pisa-

31

nja. Naime, feniki znak je bio sastavljen od jednopotezne li-nije, zapravo krive, u obliku obrnuto napisanog latininog slova Z (vidi tabelu). Grki i latinski znak je prilagoen pravcu pi-sanja, te okrenut tako da mu bazu ine gornja i donja linija fenikog znaka, a da je meu njima ostala dijagonalna crta, i to s leva nadesno. Aramejsko-hebrejski znak za isti glas dobija u devetom veku p.n.e. produenu donju crtu u odnosu na feniki znak, koja kasnije postaje osnova znaka. Tek u sedmom veku p.n.e. ona se u svom donjem delu povija neto nalevo, dakle u pravcu pisanja. Gornja linija se smanjuje, ili u pojedinim oblici-ma starojevrejskih pisama potpuno iezava. Danas u hebrej-skom pismu izgleda upravo tako: n

15. KSI - grki znak nastao od fenikog znaka, kojim se

oznaavao glas S u fenikom jeziku. Od ovog fenikog znaka nastao je i znak X u latinskom jeziku, kao i znak za konsonant sameh (s) u hebrejskom jeziku. Feniki znak je imao tri vo-doravne krae crte, kroz koje je prolazila jedna uspravna i dua, tako da je podseao na antenu (vidi tabelu na str. 19-20). Grki znak je samo izgubio uspravnu crtu. Latinski znak ima neto drugaiju strukturu - dve ukrtene linije, pa dobijamo znak X, dok je sluaj sa aramejskim i hebrejskim znakom sameh neto drugaiji. Tri vodoravne linije poinju vremenom da se ispisuju sa manje panje. Prednost se daje upravo sredinjoj us-pravnoj liniji, a zapisivanje znaka zapoinje tom istom us-pravnom linijom nalevo, koja se neto zaobljava, pa se tri vo-doravne linije zapisuju u jednom potezu bez mnogo obraanja panje na njih same. Kasnije, u drugom veku p.n.e., tri vodo-ravne crte se pretvaraju u jednu deblju, neto kitnjastu, koja sa osnovom, ili pomenutom uspravnom linijom opisuje krug. Danas znak za glas sameh izgleda ovako: s.

16.OMIKRON - ovaj grki, a kasnije i latinski znak za vokal O, predstavljaju u potpunosti imitiran feniki znak za slian glas.

32

Naime u zapadnosemitskim jezicima u pitanju je guturalni glas ajin (vidi o glasu ajin). Aramejsko-hebrejski znak ovde dobija jedan oblik trougla, kojem se kasnije, u estom veku p.n.e. jedna, i to desna stranica produava, dok on sam gubi oblik trougla i otvara se. Danas ovaj znak u hebrejskom jeziku izgleda ovako:

17. PI - ovaj grki znak je zapravo razvijeniji feniki, kojim

se oznaavao takoe glas P. Kod feniana je ovaj znak bio predstavljen kraom kosom crtom, od koje se nadole sputala jedna dua u obliku postolja. Kasnije je grki znak dobio da-nanji oblik (irilino P). Latinski jezik ovde koristi oznaku za grko ro. Aramejski i hebrejski koriste neto razvijeniji znak: p

18. KU - ovaj znak i glas ne postoje u grkom, ali se zato

javljaju u latinskom pismu, koje je potpuno preslikalo feniki znak za emfatini glas KOF. Jedina modifikacija je da se skra-uje bazna uspravna linija iz fenikog znaka, dok bazu pred-stavlja upravo krug. Aramejsko i hebrejsko pismo zadravaju kod ovog znaka za osnovu uspravnu liniju od fenikog znaka, dok je krug smanjen, ak i otvoren. Konano, hebrejski znak dobija ovakav oblik: q

19. RO - grki znak za glas R, je u stvari prepisani feniki

znak za isti glas. Naime, feniki je znak samo bio okrenut u pravcu pisanja nalevo, dok je grki prilagoen pravcu pisanja nadesno. Aramejski i hebrejski znak umesto zatvorenog jajoli-kog kruga postavljenog na uspravnoj liniji kao bazi, dobija samo jednu zaobljenu uspravnu liniju. Tako i danas izgleda he-brejski znak za glas R - r

20. SIGMA - predstavlja znak koji je preslikan iz fenikog

pisma, postavljen da odgovara pravcu pisanja s leva nadesno. Feniki znak kojim se oznaavaju glasovi: S, - imao je oblik

33

dananjeg znaka sigme u grkom jeziku, postavljenim kracima nagore. U latinskom se kraci zaobljavaju, te se dobija latinsko S. U irilici ostaje feniko i starojevrejsko in, sa ravnom bazom. Danas hebrejsko in, odnosno sin izgledaju ovako: c v

21. TAU - ovaj grki znak za glas T je modifikovan feniki

znak za isti glas. Feniki znak prestaje da se koristi kao krsti u grkom sluaju, ve uspravna crta krstia postaje postolje, pri emu se izduava. U latinskom je isto tako. Aramejski i hebrejski znak za isti glas dobijaju ovakav oblik: t. Dakle, krsti se razdvaja na dve uspravne crte, koje su meusobno povezane novom.

Iz navedenih uporednih grafikih analiza vie pisama moe

se zakljuiti da su iz fenikog, moda i iz aramejskog i jev-rejskog pisma, grko i latinsko pismo nasledili, odnosno preu-zeli, 21 grafemu, od postojeih 22. Ostale grafeme su u grkom i latinskom pismu nastale kasnije, verovatno kao tvorevine ko-mbinovanja postojeih zapadnosemitskih grafema ili neposred-nim linim idejnim grafikim reenjima pojedinih drevnih pi-saca.

Kako je pismo kod Slovena u poetku predstavljala glago-ljica, moe se isto grafiki porediti ovo pismo sa fenianskim i starogrkim. Meutim, malo je naunika koji tu nalaze zaje-dnike elemente. O tome je ipak potrebno uraditi jednu po-sebnu analizu. Danas, u nauci preovladava miljenje da je gla-goljicu sastavio iril, koji je 863. godine doao meu Moravce da im propoveda hrianstvo. Treba razmiljati i o tome da mnogi znakovi iz glagoljice imaju istu formu i oblik kao i pojedini znaci fenikog pisma, a koji slue za oznaavanje istih glasova. Moe se rei da te osnovne konture imaju i grki znakovi, koji su kako je ve predoeno, direktno nastali iz fenikog pisma. Pojedini znakovi glagoljice, predstavljaju i kombinaciju dva jednostavnija znaka iz glagoljice. (To su

34

znakovi kao: ta, jeri) Znak AZ u glagoljici, ima konture znaka alef iz fenianskog i alfa iz grkog pisma. Vide se katete zamiljenog trougla, koje su u ovom sluaju ukrtene u obliku krstia, s tim da nema te osnovice trougla koja u grkom i u fenikom znaku preseca katete trouglia. Znak buki u glagoljici okrenut je kao i feniki znak, trbui je okrenut dakle nagore, umesto irilinog - nadole. Kao baza, osnovica kod glasa buki je vodoravna linija, a trbui je reetkast, dakle samo stilizovan u odnosu na feniki znak. Znak vedi, je mogao biti naknadno izmiljen, ali glagolj ima osnovnu dijagonalnu linijicu, koja mu je baza, dakle kao i feniki znak, gornja kraa crta iz fenikog znaka je prerasla u zatvoreni krui, te je analogno tome radi simetrije mogao nastati u znacima glagolj i donj desni krui. Ilo se dakle ka jednom zaokruivanju ili zaobljavanju znakova. Znak dobro ima kon-turu fenikog dalet, sa opet zaobljenim donjim uglovima trougla, ali je i vrh trougla takoe neznatno zaobljen. Takoe i znak u glagoljici esti ima oblik fenikog he od kojeg je nastalo i grko eta, s tim da je u grkom pismu znak prome-nio smer, pratei pravac pisanja, dok je u glagoljici smer za-dran, dakle suprotno pravcu pisanja.

Uopte gledano, dakle ne analizirajui svaki znak glagoljice, vide se uticaji fenikog pisma, moda i pre grkog direktno, ali i fenikog indirektno. Znak a ili ta jesu direktan prepis fenikog znaka za glas , koji se kao takav kasnije preneo i u irilicu. Znakovi: mislite, pokoj, rici, slovo, tvrdo imaju takoe osnovne konture grkih, pa indirektno i fenikih znakova.

Ovo su injenice. Dakle, zakljuak koji se moe izvesti jeste da su Sloveni, ako ne sve, onda mnoge znakove u svom pismu primili od Grka tj. indirektno, mada je diskutabilno da li i zaista indirektno, od Feniana. Redosled slova u glagoljici je takoe feniki, tj zapadnosemitski. Kasnije Sloveni, ve od desetog veka poinju upotrebljavati i irilicu kao produkt fenikog

35

pisma koje je do njih dolo preko Grka. Romanski narodi do-nose Slovenima i latinicu, nasleenu od Latina. Osnovni potezi gotovo svakog znaka irilice i latinice jesu direktan prepis ideje zapadnosemitskih starih pisama - fenikog i starojevrejskog.

36

JEVREJSKO PISMO U PERIODU NASTAJANJA KUMRANSKIH RUKOPISA

Kumranski rukopisi su pisani takoe hebrejskim jezikom, ali

pismom karakteristinim za doba kada su pisani. Svaki period je imao karakteristino pismo, a videli smo u prethodnom peri-odu da se svako pismo tokom vremena razvijalo. U periodu pi-sanja kumranskih rukopisa jevrejsko pismo je bilo blisko da-nanjem savremenom kvadratnom pismu. Uzrok za to je snaan aramejski uticaj na jevrejsko pismo toga doba. Danas se ovo jevrejsko pismo naziva jo i aramejsko pismo. U tabeli ispod, moe se videti izgled slova kojim su pisani kumranski spisi, a moemo ih lako i nauiti.

) a = alef b b = bet g g = gimel d d = dalet h h = he w w = vav z z = zajin x h = het + t = tet y y = jod k k = kaf \ h = haf na kraju rei l l = lamed

m m = mem { m = mem na kraju rei n n = nun } nun na kraju rei s s = samek ( ajin p p = pe v f = fe na kraju rei c c = cadi q q = kof r r = re $ = in t t = tav

37

Primer teksta iz Isaije 1:1 na kumranskom pismu. ymyk {l$wryw hdwh l(hzx r$) cwm) }b

why($y }wzx hdwhy yklm whyqzxy zx) {twy whyz)

38

SAVREMENO HEBREJSKO PISMO

I u starom i u novom hebrejskom pismu ne postoji razlika izmeu tzv. malih i velikih slova, ve samo nekoliko slova ima drugaiji oblik kada se pie na kraju rei, slino arapskom pismu, ali mnogo jednostavnije. U pisanju se samoglasnici ug-lavnom ne piu. Hebrejsko pismo se pie sa desna na levo.

U donjoj tabeli, mogu se videti savremena hebrejska slova i takoe se lako mogu nauiti:

Alef Bet GimelDalet He VavZajinHetTetYodKaf

LamedMemNun SamehAjinPe Cadi KofRein Tav

Da bismo bolje razumeli razvoj savremenog hebrejskog pis-

ma, moemo pogledati i sledeu tabelu:

39

Oblici Savremeni hebrejski Drevni hebrejski Naziv

slova tampana

I tip tampana

II tip tampana

III tip Pisana slova Rai tip

Feniko pismo

Paleo-hebrejsko

pismo

Aramejsko pismo

Alef Bet

Gimel Dalet He

Vav Zajin Het Tet Jod Kaf

40

Zavrno Kaf

Lamed Mem

Zavrno Mem

Nun Zavrno

Nun

Sameh Ajin Pe

Zavrno Pe

Cadi Zavrno

Cadi ,

Kof

41

Re in Tav

Da bi se pravilno oznaavali samoglasnici, nastao je vei

broj sistema dijakritikih znakova tj. takica i crtica kojima se oznaavaju samoglasnici (nikud). Jedan od ovih, zvani Tiberi-janski sistem je vremenom postao dominantan. Aaron ben Mo-zes ben Aer, i njegova porodica kroz vie generacija, se sma-traju zaslunim za nastanak i usavravanje ovog sistema. Ove oznake se koriste za posebne namene, kao to su biblijski tek-stovi, poezija ili za uenje hebrejskog jezika. U Tiberijanskom sistemu postoji i odreeni broj znakova za pojanje, koji oz-naavaju kako treba pojati odreene citate (slino evropskim neumama), kao i odreeni broj ukrasa, koji se koriste samo u svicima Tore.

Hebrejska slova se mogu koristiti i kao brojevi (najee u Bibliji), ali su danas u svakodnevnoj upotrebi tzv. arapski, od-nosno zapadni brojevi.

42

ZANIMLJIVOSTI BIBLIJSKOG TEKSTA

Nijedna knjiga Starog zaveta se nije sauvana u autografu

(autograf je originalni tekst pisan rukom pisca). Sve to imamo su zapravo prepisi. Poto nekada tamparije nisu postojale, knjige su se prepisivale i to na papirusu ili na pergamentu (koa). Poto su starozavetne knjige obimne i poto su prepisi-vai bili ljudi od krvi i mesa koji su mogli i pogreiti, tokom prepisivanja su se u prvobitni tekst uvukle neke veoma sitne greke. Najvie takvih greaka su bile zapravo nenamerne. Na-vedimo nekoliko primera da bismo razumeli koliko su ovakve greke uticale na dananje Sveto pismo koje je nama dostupno.

Pre svega, est sluaj je zamena meusobno slinih kon-sonanata (vidi donju tabelu).

Bet i re Re i dalet Tet i ajin Kaf i nun He i het b r r d

Kao to se u tabeli vidi, u starom hebrejskom pismu meu-

sobno su slini konsonanti bet i re, re i dalet, tet i ajin, kaf i nun, he i het, mem i nun, kaf i nun...

U hebrejskom kvadratnom pismu, koje je, kako smo rekli, novijeg datuma, slini su dalet i re, he i het, bet i kaf, jod i vav itd (vidi tabelu na sledeoj strani).

43

Bet i re

Re i dalet

Tet i ajin

Kaf i nun

He i het

Ajin i cadi

Kaf i nun zavrno

b r f k h [ ^ r d [ n j x @

Kada se tako pogrei moe se dogoditi da neka hebrejska re

dobije drugo znaenje. Tako recimo moemo imati sluaj da umesto rei hyh haja to znai on je bio prepisiva teksta napie haja hyj (sa het umesto he) to znai ivotinja. Meu-tim, ovakve i sline greke lako se mogu otkriti u hebrejskom tekstu, pre svega po smislu. Jer, ako u hebrejskom tekstu stoji na primer ovek je bio na planini ili stoji ovek je ivotinja planina jasno e biti da je dolo do sluajne greke u prepisi-vanju i po smislu emo razumeti da je re o prolom vremenu glagola biti, a ne o nekakvoj ivotinji. Iako su ovakve greke zaista retke, postoje brojni kritiari verodostojnosti biblijskog teksta, pa je bilo vano da na ovom mestu objasnimo ta to u stvari izazivaju ove sluajne greke u prepisivanju. Kao to se moe videti, ne izazivaju nita posebno.

Pri mehanikom prepisivanju ponekad se dogaalo da doe do metateze konsonanata (metateza je zamena mesta). Tako recimo, umesto abv imamo avb, ili umesto bhr imamo brh. Ovakva situacija, a naroito zbog toga to se hebrejski jezik pie gotovo samo pomou konsonanata, ponekad je dovo-dila do toga da prepisiva umesto rjb (bahar) to znai birati napie jrb (barah) to znai pobei. I ovakve greke nisu mo-gle uticati na razumevanje i verodostojnost teksta jer svaki tekst, pa i svaka reenica, ima svoj smisao pa se ne moe do-goditi da neko bira u celom tekstu ta e da jede i da pije, pa onda odjednom kada treba da izabere penicu on ne izabere penicu nego pobegne penicu.

Ponekad se deavalo da prepisiva umesto dva identina ili slina slova, a koja se nalaze jedno pored drugog, napie samo jedno. To je kao kada bi u naem jeziku neko umesto najju-

44

nije napisao nepravilno najunije. Ova greka se naziva haplografija. Tako recimo u 2. Samuilovoj 7,23 napisano je ispravno lifdot lo leam, dok za istu stvar u 1. Dnevnika 17, 21 imamo napisano pogreno lifdot lo am. Ponekad se pojavljuje i ditografija, to je u stvari dvostruko pisanje jednog ili vie slova. Tako recimo u Jeremiji 29,19 imamo napisano pravilno !yabnh (haneviim) dok u Jeremiji 7,25 imamo pogreno napisano !yyabnh (hanevijim), to je vie pravopisna greka pre-pisivaa i moe posluiti kao dokaz da prepisiva nije sve vreme gledao u tekst koji prepisuje ve je itao nekoliko rei teksta pa ih iz glave zapisivao na materijal na kojem je pisao.

Zbog nepanje prepisivaa ponekad se deavalo da doe do isputanja celog reda ili pasusa. Ovo se najee deavalo iz-meu dve iste rei. Nekada se dogaalo da je prepisiva pog-reno deifrovao skraenice. Tako recimo u Isaiji 7,10 nekada je postojala skraenica y (J) to je bila skraenica od why[vy (Je-aajahu). Kasnije se ova skraenica ispisala pogreno i pretvo-rena je u hwhy (Jahve).

Neke tekstove su pisari zapisivali sluanjem. Osoba koja je tekst znala napamet diktirala je pisaru koji je zapisivao i koji je mogao napraviti greku. Ukoliko dobro razmislimo, u ovakvim situacijama zapravo imamo dvojicu odgovornih ljudi. Za gre-ku moe biti odgovoran i onaj koji diktira i onaj koji zapisuje. Osoba koja diktira mogla je zaboraviti neku re ili ak reenicu, dok je osoba koja je zapisivala mogla pogreno uti re pa je tako i mogla pogreno zapisati. Tako na primer u Isaijinoj knji-zi, koja je inae cela pronaena u Kumranu, u prvom stupcu u 26. redu (to se moe videti i na fotografijama, kao i u analizi dela Isaijinog svitka u nastavku ove knjige) neke rei su date u mnoini dok su u masoretskom tekstu Isaije na tom istom mestu te rei date u jednini.

Pored greaka u sluanju, javljaju se i greke usled neznanja ili nepanje. Pre svega dogaalo se da prepisiva ne zna kako se tano pie odreena re. Ukoliko prepisiva slua osobu koja

45

diktira, ovakve greke su bile este, jer je lake tekst prepisati nego ga zapisivati po diktatu. U Kumranskim rukopisima ima ovakvih sluajeva, a primer za to je prvi stubac Isaije u 9. redu, pretposlednja re, gde se re tkphmk ke-mahpekat nalazi zapi-sana kao tkpmk ke-mapekat. Najvea oteavajua okolnost prepisivaima Biblije bio je sam nain zapisivanja rei u tekstu. Vana karakteristika hebrejskog teksta u to vreme je bila zapisivanje rei bez znakova interpunkcije (kao taka, zarez...) i bez razdvajanja rei od rei, pa su se zbog ove karakteristike zapisivanja jezika takoe potkradale sitne nenamerne greke.

Do namerne izmene teksta dolazilo je usled toga to se ne-kada teko razumljiv izraz hteo zameniti lake razumljivim. Deavalo se da su rei, kojim se tekst objanjavao, ispisivane izmeu redova ili na rubu, pa su kasnije bile unesene u sam tekst. To su glose. Tako u Isaiji 4,18, koji poinje sa reima hi' beth, a zavrava se reju el, iza rei lez je napisana glosa.U 2. Carevima 9,4 neko je u vezi sa reju r[nh (ha naar) u tekstu, ispisao istu re i na rubu dodao objanjenje ybnhr[nh (hnr hnbj). Kasnije, prepisiva je primedbu sa ruba uneo u tekst i danas itamo ybnh r[nh (ha-naar ha-navi).

Jedan veliki autoritet na podruju biblijskih rukopisa, Fenton Hort, rekao je veoma vanu stvar kada su u pitanju prepisivai Biblije: Uprkos realnim mogunostima kvarenja teksta tokom prepisivanja i postojanja razlika meu raznim rukopisima, rad prepisivaa, gledano u celini, bio je obavljen s velikom brilji-vou i verodostojnou. U stvari, procenjeno je da varijacija ima u svega hiljaditom delu celokupnog teksta.

Ukoliko uzmemo u obzir ovu Hortovu izjavu, slobodno mo-emo biti oduevljeni radom prepisivaa Biblije. Poto znamo da su od tehnike za pisanje imali samo kou i pero, ne moemo, a da ne pomislimo da je sam Bog uvao tanost biblijskog teksta.

Pogledajmo bilo koju knjigu tampanu u vreme kompjuter-ske ere. Svaka ima greke. Nae se tu pravopisnih greaka,

46

tamparskih greaka, materijalnih greaka autora itd. Ne za-boravimo da svaki program za pisanje na raunaru dozvoljava pisanje i brisanje, ak na mnogim jezicima sam ispravlja gra-matike i pravopisne greke. Nakon ovoga, autor obino jo nekoliko puta proita tekst, i ispravi greke, lektor proita pa i on ispravi, onda se jo jednom uradi korektura, pa se knjiga tampa. A greke su, i pored svega toga, i dalje tu.

Prepisivai Biblije sa svojim perom i koom nisu smeli ni da pogree. Zamislite Isaijin svitak, pronaen u Kumranu. Duga-ak je preko sedam metara, zapisan u 54 stupca. Ako bi prepi-siva napravio samo jednu ozbiljnu greku, koje bi bio svestan, morao bi da pone posao ispoetka. Nesvesne greke prepisi-vaa su nam ostale, ali su ih tokom vekova za nas, najpre jev-rejski, a posle toga i mnogi drugi naunici, ispravili.

Sve ove greke nisu mogle da ostave trag na kvalitet i ra-zumevanje bilo koje biblijske reenice. Obzirom da postoji dobar broj prepisa, a kasnije i prevoda, pojedine sitne greke ostajale su do dananjih dana, dok su neke druge greke tokom vremena ispravljane.

Svaki prepis i svaki prevod Biblije ima odreeni broj nena-mernih greaka, a ponekad ak i namernih. Na svu sreu svi oblici gore navedenih greaka mogu se lako otkriti ukoliko poz-najemo pre svega hebrejski, pa zatim i grki jezik, a onda even-tualno i latinski ili recimo staroslovenski jezik. Mnogi naunici, prevodioci, ali i izdavake kue, uradili su ovaj posao za nas tako da nam poznavanje ovih jezika nije neophodno da bismo znali da je biblijski tekst verodostojan, ako verujemo prevodi-ocima i naunicima.

injenica je da ne postoji verzija Biblije koja je apsolutno tana od slova do slova, od crtice do crtice, ali je zato, moemo tvrditi sa apsolutnom sigurnou, svaka reenica sauvana do danas sa svojim jasnim smislom. Ponovimo i to da je poznava-nje pre svega hebrejskog jezika, ali i starogrkog, put u svet u kojem emo otkriti da su izjave koje ste do sada proitali tane.

47

Godine 1947. u peinama pored Mrtvog mora, u malom mestu Kumran, otkriveni su veoma stari zapisi. Njihov prona-lazak pokrenuo je lavinu strahova meu ateistima, enji nau-nika i radosti lingvista. Ovi zapisi su uglavnom sadrali razne delove Starog zaveta. Pisani su tokom dugog niza godina. Neki zapisi su nastali pre 2400 godina, dok su neki nastali pre 1950 godina. Ono to je najvanije, otkrie ovih zapisa dokazalo je da je sve to mi moemo danas da proitamo u Bibliji i ono to je napisano pre 3000 godina apsolutno identino po znaenju.

48

PREVODI BIBLIJE Svi prevodioci se slau da je njihov zadatak da prenesu smi-

sao originala, da prenesu znaenje. Ako je jezik prevoda blii primaoevom jeziku onda je to idiomatski prevod. Drugi os-novni nain prevoenja je doslovni - literarni prevod. U ovom prevodu, forma prevoda vie odgovara formi originala. Izbor koji e prevodilac da naini izmeu ova dva pristupa odre-ivae da li e prevod predstavljati klasino delo u literarnom smislu ili e biti idiomatski prevod. Meutim najbolji prevod je prevod takozvanog dinamikog ujednaavanja. U ovom pre-vodu forma (sintaksa, slaganje reenice i leksika, vrsta rei) iz-menjene su koliko je to bilo nuno, ali je znaenje sauvano. Nita nije parafrazirano dodavanjem, izbacivanjem ili menja-njem poruke i slino. Dobar prevod Biblije je onaj prevod koji na najbolji nain izraava znaenje jevrejskog i grkog jezika, odnosno poruku na tom jeziku. Svaki stih Svetog Pisma mora da bude tano preveden. Prevodilac mora da radi po Svetom Duhu i ne sme da dopusti da njegova teologija odreuje prevod, i uvek mora da vodi rauna o kontekstu. Namera prevodioca mora biti da tano prenese ono to je autor rekao.

Ako se odlomak moe prevesti na dva naina, moramo ga prevesti tako da je u skladu sa optom teologijom pisca koji ga je napisao. Moramo teiti doslednosti i skladu s piscem, tako i sa Biblijom u celini.

Postoje nekoliko nunih uslova kod prevoenja Biblije. To su:

1. Ispravan originalan tekst Svetog Pisma, i povremena re-vizija u skladu sa eventualnim novim otkriima.

49

2. Tanost teksta prevoda u odnosu na izvorni tekst Svetog Pisma, gde moe da postoji nekoliko eventualnih problema:

a. problem nedostatka filolokog ili teolokog znanja, b. nasilna modernizacija biblijskog jezika, c. uticaj prevodioevih teolokih i drugih stavova, 3. Poznavanje jezika na koji se prevodi, gde moe da postoji

nekoliko eventualnih problema: a. problem preterane doslovnosti, b. problem prevelike slobode u prevoenju. Veoma je vano da prevodilac za osnovni tekst koji prevodi

ima to ispravniji originalni tekst Svetog Pisma. Mnogo je ru-kopisa Biblije, i kao to smo ve rekli, u tim rukopisima postoje odreene sitne razlike. Zato je veoma vano da prevodilac kon-sultuje novootkrivene rukopise koji su potvreni kao autentini od teologa i naunika.

Vuk Karadi je 1820. godine preveo Novi zavet koji je nekoliko puta revidiran i objavljen 1847. godine. Od te godine pa do danas imali smo bar tri velika otkria biblijskih rukopisa. Prvo otkrie dogodilo se 1844. godine u grkom manastiru Svete Katarine na Sinajskom poluostrvu. Ovi rukopisi nazvani su Sinajski rukopisi Codex Sinaiticus. Nastali su u VI veku i sadre skoro itavu Bibliju. Ovi rukopisi se smatraju za jedan od najautentinijih izvora Biblije. Godine 2009. objavljeni su i na internetu i prevedeni na engleski, nemaki i ruski jezik (www.codexsinaiticus.org)

Posle ovog velikog pronalaska, godine 1895. u Egiptu su ot-kriveni novozavetni papirusi koji su takoe veoma znaajni za razumevanje sadraja Novog zaveta. Pored ovoga, najvaniji su Kumranski rukopisi koji su otkriveni 1947. godine. Da je Vuk Karadi imao ove izvore sigurno bi ih konsultovao i imali bi-smo neznatno drugaiji Novi zavet.

Osim to je vano da bude ispravan tekst koji se prevodi vano je da prevod bude taan. Jedan prevodilac ne moe imati

50

dovoljno jezikog, teolokog, knjievnog i drugog znanja da bi napravio prevod vrhunskog kvaliteta. Zato se danas Biblija pre-vodi komisijski, jer ukupno znanje svih lanova komisije je ve-e od znanja jedne osobe. Pored strunjaka za hebrejski i grki jezik u komisiju se pozivaju i arheolozi, istoriari, teolozi, geografi, knjievnici i pesnici koji pomau u prevodu i obliku reenice.

Glavni izvor teksta Starog zaveta je Masoretski tekst. Jev-rejski tekst Biblije nije oduvek imao oblik koji ima danas. U dananjem tekstu, recimo, postoje znakovi za samoglasnike i akcente kojih nekada uopte nije bilo. Dananji starozavetni tekst potie iz IX veka. On je u stvari rezultat hiljadugodinjeg prouavanja teksta od strane naunika. Rad na uvanju i re-digovanju teksta se na hebrejskom jeziku naziva masoret, to znai prenos, tradicija. Naunici koji su se bavili ovim pos-lom se nazivaju masoreti. Tekst koji su oni obraivali se na-ziva masoretski tekst.

Masoreti su svoj posao zapoeli jo 600. godine p.n.e., dakle pre 2600 godina. Tada su se zvali soferimi ili knjievnici. U Bibliji esto nailazimo na knjievnike i sada je, nadamo se, jasno ko su oni bili i ime su se bavili. U X veku masoreti zavravaju svoj posao i konano osmiljaju sistem vokalizacije, odnosno pisanje samoglasnika. Poznato je da je starohrebrejsko pismo imalo znakove samo za suglasnike. U nedostatku znako-va za samoglasnike, tokom vremena su pojedini suglasnici upotrebljavani kao znaci za samoglasnike. To su alef, he, vav i jod - slova koja se zovu jo i mater lectiones (majka itanja).

Hebrejski tekst je pisan pre masoreta, kako smo u pret-hodnom poglavlju mogli videti, bez razdvajanja rei, bez zna-kova interpunkcije, bez odvajanja reenica, bez odvajanja na stihove ili poglavlja. Podela na stihove bila je poznata jo u talmudsko vreme. Oznaavanje stihova brojevima prvi put se javilo u latinskoj Vulgati. Podela na poglavlja je takoe prvi put uraena u Vulgati.

51

Pokuajmo sada da razumemo kada je poela da se javlja prva potreba za prevodima Biblije i iz kojih razloga. U V veku p.n.e. zvanini jezik Persijskog carstva postao je aramejski jezik. Hebrejski jezik poinje da izumire kao govorni jezik ak i kod samih Jevreja. Meutim, na molitvama u sinagogama ostaje u upotrebi zbog itanja Biblije. Iako su Jevreji itali Bibliju na hebrejskom jeziku, u to vreme su je tokom same molitve prevodili na njima razumljiv aramejski jezik. Zbog toga se pojavila potreba da se Biblija prevede na aramejski jezik.

Prvi prevod Starog zaveta Biblije bio je prevod na aramejski jezik, za potrebe Jevreja. Prvi zapisani prevod na aramejski bio je 138. godine. Ovaj prevod se jo zove i Targum. Targum je postojao i u prvom veku, ali nije bio zapisan ve se prenosio usmeno.

Usled raznih istorijskih okolnosti, mnogi Jevreji su bili pri-nueni da napuste svoju matinu zemlju (deportovani), ili su smatrali neophodnim da se iz svoje zemlje sele u druge krajeve, gde su stvarali svoje naseobine dijaspore. Tako se stvorila i egipatska dijaspora, iji poeci moda datiraju iz X veka p.n.e. (Sisak Rovoam). Iz papirusa iz Elefantine vidimo da je pred kraj X veka p.n.e. tamo postojala jevrejska vojnika kolonija.

Poev od Aleksandra Velikog (IV vek), judaizam dolazi u vezu sa grkim jezikom i kulturom, te s vremenom zaboravlja svoj jezik i, kao i ostali narodi prednjeg Orijenta, usvajaju grki jezik za svoj govorni (i knjievni) jezik. Usled toga javlja se potreba za prevodom Starog zaveta na grki jezik. Prvi prevod na grki jezik zove se Septuaginta i uraen je u Aleksandriji u vreme Ptolomeja II Filadelfa, 285-247. godine p.n.e.

Postoji legenda kako je Filadelf poeleo da ima prevod jevrejske svete knjige na grki jezik, te se obratio jerusalim-skom jevrejskom prvosveteniku za pomo. Ovaj mu je poslao 72 prevodioca koji su posao prevoenja zavrili za 72 dana. Septuaginta je bio veoma potovan prevod tokom istorije. Iako ne najbolji, iako namenjen zapravo egipatskim Jevrejima vre-

52

mena u kojem je nastao, uticao je na to da mnogi narodi kasnije dobiju prevode Starog zaveta Biblije na svoje jezike. Od Septu-aginte nastaju prevodi na jezike Jermena, Etiopljana, Kopta, Gota, Gruzijaca, Rimljana i Slovena. Kasnije, se javlja potreba za jo savremenijim prevodom, te za Jevreje prevod radi Akila, koji je bio Grk iz Sinope. Njegov prevod predstavlja u stvari bukvalnu mehaniku transpoziciju jevrejskih rei. Na primer, tyvarB (bereit) to znai u poetku, sastoji se od predloga be to znai u, na i od imenice tyvar (reit) koja znai po-etak, a koja vodi poreklo od rei var (ro) koja znai glava.

Dakle, Akila tu re reit na grki jezik prevodi sa reju koja u grkom jeziku potie od rei glava samo da bi to bilo kao to je na hebrejskom, iako ta re na grkom jeziku ne znai poetak nego glavna stvar, suma.

Ovaj Akilin prevod nije doiveo takav uspeh kao Septu-aginta jer nije odraavao smisao biblijskog teksta. Mada je kod Jevreja bio cenjen, prvi hriani ga nisu uzeli u obzir jer im nije mogao biti od pomoi. Zato je to tako? Razlog je oigledan. Ako imamo nekog Grka koji je preao u hrianstvo, a koji prvi put u ivotu, jer je Grk, a ne Jevrejin, uje za recimo Potop i Nojevu barku, kako e on shvatiti potpuno nerazumljivi tekst Akilinog prevoda? Kako se taj Grk tada oseao, dok je itao Akilin prevod Biblije na svom maternjem grkom jeziku, moemo i mi doiveti ako pokuamo da razumemo sledeu reenicu: Akila ne prenositi svetlost pisanje iznad srbin jezik, to bi trebalo znaiti Akila nije preveo Sveto pismo na srpski jezik. Jevreji su prihvatali ovaj prevod jer im je bilo potrebno da koliko-toliko razumeju rei, jer su znali samo grki, a hebrejski nisu znali, dok su svaku situaciju, svako deavanje, svaku poruku iz Svetog pisma ve znali iz kue, nauili su ih od mame i tate, pa shvataju i Akilino naglabanje.

Pedeset godina nakon Akilinog prevoda nastaje Teodotionov prevod, koji je zapravo samo revizija Septuaginte. Teodotionov prevod je bio veoma cenjen kod ranih hriana. Jo bolji prevod

53

na grki uradio je Simah poetkom III veka nakon Hrista, koji ipak nije toliko zaiveo meu tadanjim hrianima. Rana hri-anska crkva se zapravo zadovoljila Septuagintom i nije sebi posebno pripremala druge prevode na grki jezik. Meutim, ob-zirom da se i Septuaginta prepisivanjem umnoavala, mnogi prepisivai su pravili kopije koje su usled greaka, pribliavanja jezika narodnom grkom jeziku, pojednostavljivanja jezika i slino, postajale previe udaljene od originalnog hebrejskog teksta. Iz tih razloga se oseala potreba da se tekst Septuaginte dovede u red.

Hrianski naunici su 245. godine zavrili reviziju tadanje Septuaginte, dok je Origen sainio Heksaplu koja se sastojala od est uporednih stubaca teksta celog Starog zaveta. Heksapla je sadrala sledee stupce: a) jevrejski konsonantski tekst, b) transkripcija jevrejskog teksta grkim slovima, c) prevod Akile, d) prevod Simaha, e) Septuagintu, f) Teodotionov prevod. Ori-gen je u svojoj Heksapli izvrio i reviziju grkog teksta, stav-ljao oznake gde su postojale greke ili gde je iz prevoda neka re ispala ili je dodata kao viak.

ta se dogaa sa starim hrianima u Rimu, to se prevoda Svetog pisma tie? U poetku se rimski hriani slue grkim jezikom i grkim prevodima. Meutim, kada se hrianstvo proirilo i meu obinim narodom koji je razumeo samo latin-ski jezik, pojavila se potreba za prevodom Svetog pisma na latinski jezik. Prvi prevodi na latinski jezik bili su Vetus latina i Itala. Oba su prevodi na lingua rustica (rustini jezik, prost narodni jezik). Vetus latina nastao je u Africi, a Itala u Junoj Galiji. Sve knjige Starog zaveta su prevedene sa Septuaginte, osim knjige proroka Danila, koja je prevedena sa Teodotiono-vog prevoda. Ovi prevodi na narodni jezik poeli su tokom vre-mena, usled kopiranja prepisivanjem, da se menjaju, kako Je-ronim oko 400. godine nakon Hrista kae: ubacivao je u tekst i izbacivao iz njega ko je kako hteo i ta je hteo.

54

Da bi se okonao ovakav odnos prema latinskom tekstu Bib-lije, papa Damas I je 382. godine zadao Jeronimu zadatak da napravi reviziju latinskog teksta, a da za taj posao kao izvor koristi grki tekst. On je prvo revidirao Novi zavet, koji je tada postojao preko 300 godina. Godine 387. Jeronim ponovo revi-dira latinski tekst psalama, ali sada na osnovu Origenove Hek-saple. Ova revizija psalama i danas se koristi u katolikim crk-vama irom sveta.

Ipak, najznaajniji prevod Svetog pisma na latinski jezik je takozvana Vulgata. Ovaj prevod je takoe uradio Jeronim, ali ne sa grkog jezika ve sa hebrejskog originala. Poeo je sa prevodom 390. godine, a zavrio ga je 405. godine. Jezik na ko-ji je preveo je takoe lingua rustica (narodni rimski jezik). Kao izvore je, pored hebrejskog teksta, koristio i Italu, Septuagintu, Akilin i Simahov prevod, ali i rabinske komentare za mnoge njemu nejasne i teke delove. Ovaj Jeronimov prevod crkva prihvata tek u 7. veku. Rimska crkva jedino ne prihvata psalme iz Vulgate, ve zadrava, kako smo i ranije rekli, Jeronimovu revidiranu verziju iz Itale.

Pored ovih najvanijih prevoda Svetog pisma na grki i latinski jezik, Sveto pismo se prevodilo i na mnoge druge je-zike. Tako je, recimo, Stari zavet preveden na sirijski jezik, koji se ispravnije zove i istono-aramejski. Poetkom III veka, zbog velike jevrejske dijaspore u Mesopotamiji sa centrom u Edesi, ali i zbog velikog irenja hrianstva u ovoj regiji, javila se potreba za prevodom Svetog pisma na istono-aramejski. Neki delovi Svetog pisma prevodili su se sa hebrejskog originala, dok su drugi prevoeni sa grkog jezika iz Septuaginte. Na istono-aramejski jezik prevodilo je nekoliko prevodilaca. Kada su se svi ti prevodi skupili u jednu knjigu, dobio se prevod nazvan Peita, to na aramejskom znai jednostavan, i to se moe uporediti sa hebrejskim fwvp (paut) sa istim znaenjem.

Sredinom V veka se usled neslaganja, sirijska crkva deli na jakovitsku ili zapadnosirijsku i nestorijansku ili istonosirijsku,

55

to se vremenom deava i sa istono-aramejskim jezikom, ali i sa Peitom. Prepisivanjem dolazi do razlika u jeziku oba sada ve novonastala prevoda.

U treem veku nakon Hrista, za potrebe egipatskih hriana Kopta, poinje se sa radom na prevodu Svetog pisma na kop-tski jezik. Koptski jezik je poslednji ivi izdanak staroegi-patskog jezika. Na koptski jezik Sveto pismo je prevoeno sa Septuaginte. Postoje sahidski (gornjoegipatski) prevod i bohair-ski ili donjoegipatski prevod, ali i jo nekoliko prevoda na raz-ne koptske dijalekte.

U IV veku je hristijanizirana i Etiopija, jedina crnaka zem-lja iji je narod zapravo semitskog porekla. Prevod na geez je-zik uraen je poetkom V veka, a kao izvor je koriena Sep-tuaginta.

Prvi prevod na jermenski jezik uraen je u V veku. Kao iz-vor je koriena aramejska Peita, ali je kasnije ovaj prevod doraivan uz korienje Septuaginte. Na gruzijski jezik prevod je raen u V ili VI veku, mada tekst ovog prevoda nije dovoljno prouen, obzirom da je uglavnom nedostupan naunicima.

Gotski prevod nastao je dosta rano, oko 350. godine. Nastao je od Septuaginte, a pretpostavlja se da ga je uradio zapadno-gotski episkop Ulfile. Pretpostavlja se da najraniji prevod na arapski jezik potie od jevrejskog gramatiara i upravnika jevrejske kole u Vavilonu Saadije Gaona. On je kao izvor ko-ristio jevrejski masoretski tekst, a prevod na arapski je zavrio oko 930. godine nakon Hrista.

Na slovenski jezik prvi prevod Biblije uradili su irilo i Metodije (irilo je ak za tu svrhu sastavio i novo slovensko pismo - glagoljicu). irilo i Metodije su kao izvor koristili Sep-tuagintu.

Nakon svih ovih nabrojanih prevoda, krenulo se vremenom sa prevoenjem Biblije na sve svetske jezike. Do danas je Bib-lija prevedena na vie od 3000 jezika.

56

KUMRAN - LOKACIJA I OTKRIVANJE

RUKOPISA Istono od Jerusalima, u pravcu Jordana, prostire se Mrtvo

more, koje svojom istonom obalom zapljuskuje dravu Jordan, a zapadnom staru - novu dravu Izrael. Na izraelskoj obali, inae veoma stenovitoj, uzdiu se ruevine Kirbet Kumrana. Kumran je smeten na beloj lapornoj terasi udaljenoj oko 2 km od Mrtvog mora.

Danas same zidine Kumrana ne odaju naroiti utisak. Upad-ljiva je kula veoma irokih zidova, potom nekoliko rezervoara za vodu koji su meusobno povezani mreom kanala. Izmeu ruevina i Mrtvog mora, na lapornoj terasi, smeteno je veliko groblje sa oko 1200 grobova. Oko ruevina Kumranskih zidina, meu stenama, primetne su brojne peine.

Peina broj 4, Kumran, Izrael

57

Unutranjost jedne od kumranskih peina, Kumran, Izrael Upravo su u tim peinama 1947. godine otkriveni mnogi spi-

si na hebrejskom i aramejskom jeziku, zapisani na razliitim materijalima. Okolnosti oko otkrivanja ovih drevnih zapisa ve su ule u legendu. Izvorno otkrie se pripisuje jednom beduin-skom obaninu Muhamed ad-Dibu. Traei izgubljenu kozu, primetio je na jednoj od stena otvor, unutar kojeg se prostirala velika prostorija - peina. Kasnije je u istoj otkrio vie posuda razliitih veliina u kojima su se nalazile kone rolne sa zapi-sima na starojevrejskom jeziku.

Kako je vreme prolazilo, ovo je mesto u tadanjoj Palestini pod engleskom upravom, izazivalo sve vee interesovanje, ka-ko trgovaca i krijumara starinama, tako i mnogih naunika. Pr-vo zvanino saoptenje o otkrivanju drevnih spisa, objavljeno je od strane univerziteta Jejl, nakon analize prvopronaenih spisa od strane profesora Vilijema Olbrajta sa univerziteta Don

58

Hopkins. Ubrzo, u samom Kumranu, ali i u oblinjim podru-jima (Wadi Murabaat i sl.) pronalaze se mnogi drugi spisi. Pre-lazei iz ruke u ruku, iz drave u dravu, od razliitih institucija do bazara, mnogi spisi su zauvek oteeni, pa ak i izgubljeni. Meutim, veliki broj njih, ostao je sauvan i do danas.

Za teologiju, ali i arheologiju i istoriju, kao nauke, najvaniji pronaeni spisi su zapravo prepisi biblijskih knjiga, koji i ine gotovo etvrtinu celokupnog otkrivenog materijala. Meu bib-lijskim rukopisima zastupljene su knjige ili delovi knjiga kako iz Mojsijevih knjiga, tako i iz Prorokih knjiga i Spisa. Od nekanonskih knjiga, vanije pronaene su: Tuvija, Sirah, Jere-mijino pismo, Knjiga Jubileja, Knjiga Enohova, Apokrif Gene-ze, Nabonidova Molitva...

Od komentara biblijskih knjiga zastupljeni su Komentar Ha-bakuka, Testimonia itd. Meu spisima raznih verskih grupa tu su: Pravilo zajednice, Himne zahvalnosti, Pravilo ratovanja i dr.

Jo od dana kada su prvi spisi pronaeni na njima se aktivno radi. Vre se analize, odreuje se njihova starost, jezik, pismo, prevode se na evropske jezike.

Vodeu ulogu u ovome imali su Francuz, svetenik de Vo iz Francuske biblijske kole u Jerusalimu, Josif Saad direktor mu-zeja Rokfeler u Jerusalimu, uz iju asistenciju je osnovan inter-nacionalni tim za analizu i obradu svitaka, 1953. godine sa se-ditem u istonom delu Jerusalima, tada u Jordanu. Na samo dva do tri kilometra odatle, u zapadnom delu grada takoe se aurno radilo na analizi svitaka pri Jevrejskom univerzitetu.

Internacionalni tim i tim za obradu svitaka na Jevrejskom univerzitetu radili su odvojeno bez ikakvih kontakata, ak iako je bilo svitaka koji su se delom nalazili u jednoj, a delom u drugoj ustanovi. Nakon 1967. godine Izrael zaposeda do tada jordanski deo Jerusalima, pa se veina spisa od tada nalazi na jednom mestu.

Kako bi se spisi lake razlikovali i prepoznavali, ustanov-ljena je meunarodna nomenklatura istih. Prema magazinu Jo-

59

urnal of the Evangelical Theological Society oznaka svakog ru-kopisa sa Mrtvog mora, sastoji se od rednog broja peine u ko-joj je rukopis pronaen, nakon ega sledi skraenica za lokaciju nalaenja datog dokumenta, poto je sasvim jasno da nisu svi rukopisi naeni u oblasti Kumrana (na primer, 1Q, 3Hev, 2Mur...).

Odreene kole preferiraju da se nakon broja peine i oz-nake lokacije, stavlja broj samog spisa, to je i najee u upo-trebi. Meutim, postoje i slovne oznake, tipa skraenica, prema pripisanom imenu odreenom rukopisu (na primer, 4QTest ili 4Q175Testimonia, 11QPs ili 11Q5-Knjiga psalama...) Razliite kopije istog spisa iz iste peine, oznaavaju se malim slovom redom, abecedno (na primer, 4Q215, 4Q215a...)

Svakako da se napredovanjem u otkrivanju informacija oko samih spisa nomenklatura razvija i vremenom menja. Ovde je data samo njena osnova.

60

KUMRAN - DATIRANJE Mnogi istraivai Kumranskih rukopisa slau se u jednom -

ovi spisi su morali nastati u periodu od oko 200. godina p.n.e. pa sve do najkasnije 68. godine n.e. Tim naunika okupljen oko Rolana de Voa prikupio je na hiljade sitnih delova rukopisa, odnosno fragmenata. Ove fragmente trebalo je identifikovati i razvrstati. Prilikom ovog posla otkriveno je da mnogi fragmenti sadre ve poznate biblijske tekstove. Isto tako, naunici su otkrili i delove tekstova koji su takoe poznati, ali koji nisu uvrteni u biblijski kanon. Ovi tekstovi poznati su kao apo-krifi i pseudoepigrafi. Ovi tekstovi nisu nadahnuti od Boga, na njima se ne moe zasnivati nikakva teologija, ali kao i svaki drugi otkriveni stari spisi mogu posluiti za informacije o ne-kim istorijskim dogaajima.

Jedan od najvanijih zadataka za naunike bio je otkrivanje vremena nastanka kumranskih rukopisa. Naunici su uzeli u ob-zir arheologiju kumranskog lokaliteta kao i sadraj samih tekstova. Mnogi naunici nisu verovali da se koa (pergament) na kojoj su rukopisi pisani mogla sauvati 2000. godina (vidi sliku na sledeoj strani).

Oni su najpre tvrdili da su svici srednjevekovnog porekla ili da su falsifikati. Danas je, ipak, nauno dokazano da su prona-eni svici stari 2000. godina, a neki ak i vie.

Kako su naunici doli do ovog zakljuka? Pribegli su poznatim sredstvima za odreivanje starosti, a to je najpre pa-leografija. Zato emo ovde objasniti ta je to paleografija. Ova nauna disciplina bavi se prouavanjem starih rukopisa i od-nosa meu njima.

61

Tekst pisan na pergamentu (koi) pronaen u Kumranu

Kod paleografije je veoma vano iskustvo samog paleografa,

pa zbog toga mnogi smatraju da je paleografija vie umee, ne-go nauka. Ukoliko ljudi piu jednim istim jezikom, tokom ne-koliko vekova mogu se otkriti razne promene. Ove promene su uglavnom u stilu pisanja slova (grafema) ili ak u nainu na kojem su rei napisane. Tako se recimo mogu uoiti razne pro-mene u formiranju svakog slova, u debljini delova slova ili u razdaljini izmeu rei ili izmeu redova. Da bismo bolje ra-zumeli kako se koristi paleografija za utvrivanje datuma nas-tanka nekog starog teksta moemo uzeti neki nama blii primer.

Negde do 1970. godine u osnovnim kolama postojao je predmet krasnopis. Na tom predmetu aci su se uili lepom pisanju. Pretpostaviemo da je neki rukopis nastao posle 1970.

62

godine, ako nije pisan krasnopisom. Problem paleografije i lei u tome to je moda neki revnosni tekstopisac 2009. godine koristio krasnopis. To e dovesti paleografa u zabludu da je tekst koji analizira zapravo stariji nego to jeste.

Meutim, veina pisama (ne krasnopisa nego standardnih pi-sama) se iz veka u vek menjala. Zbog toga paleograf ipak moe makar odrediti vek u kojem je tekst pisan. to je tekst stariji to je paleografu tee, i preciznost datiranja je manja.

Dvojica paleografa Frenk Kros i Solomon Birnbaum poku-ali su da primene paleografsko datiranje na kumranske ruko-pise. Koristili su najpoznatiju teoriju paleografije koja u stvari uporeuje nedatirane rukopise sa datiranim. Na taj nain se od-reuje starost nedatiranih rukopisa.

Kada su Solomon i Frenk, pedesetih godina poeli da obra-uju svitke sa Mrtvog mora, susreli su se sa problemom. Na-ime, bilo je veoma malo primeraka spisa na hebrejskom ili ara-mejskom pismu koji su bili iz istog vremena kao i pronaeni Kumranski rukopisi. ??Jedino sa ime su mogli da uporede kumranski materijal bio je natpis iz Araq el Emir-a iz II veka p.n.e. (svega pet slova), zatim natpis na grobu oveka p oimenu Jakov iz I veka p.n.e. i natpis na veem broju osuara (urna sa kostima) iz I veka p.n.e. do I veka n.e. Meu ovim poslednjim imamo i osuar cara Judinog Ozije (785 747) iz I veka po Hris-tu sa natpisom (na aramejskom): Ovde su stavljene kosti Osi-je, cara Judinog. I neka se ne otvara (osuar).

Od teksta Starog zaveta bio je takozvani papirus Na, frag-ment od 24 reda koji sadri 10 Bojih zapovesti i poetak mo-litve ema Jisrael. Do skora se smatralo da ovaj fragment po-tie iz II veka nove ere, ali je profesor Albright izneo dokaze koji govore u prilog druge polovine II veka p.n.e. To bi bilo sve sa ime bi se raspolagalo iz najranijeg doba.

Od II V veka nemamo pisanih dokumenata te vrste, nego tek od VI i VII veka, i to fragmente i manje delove nekih knjiga

63

Starog zaveta, a vee delove i kodekse Starog zaveta tek od kraja IX veka.

Radei pod ovakvim uslovima ova dvojica paleografa su iz-vrila podelu kumranskih svitaka na tri grupe. Prvu grupu naz-vali su arhajskom (starom) za koju su pretpostavili da je nas-tala u periodu od oko 250. do 150. godine p.n.e. Drugu grupu su nazvali hamonejskom (po vladarima u Izraelu), a za ruko-pise koju su stavili u ovu grupu smatrali su da napisani od oko 150. do oko 30. godine p.n.e. I konano, treu grupu nazvali su irodskom (po rimskom vladaru u Izraelu), a rukopise koje su svrstali u ovu grupu datirali su u period od oko 30. godine p.n.e. do 70. godine n.e.

Nakon ovog posla poeli su da datiraju rukopise u okviru svake ove grupe i to po suenom sistemu datiranja pomou paleografije koji dozvoljava raspon od najvie dvadeset i pet godina. Na ovaj nain je, recimo, Knjiga Samuilova datirana i ispostavilo se da je rukopis ove knjige nastao u periodu od 125 100. p.n.e.

Mnogi naunici pokuavali su da ospore rezultate Krosa i Solomona. Tako na primer Robert Ajzenman kae: Zamislimo jednog 80-ogodinjeg pisara koji sedi pored nekog 25-ogodi-njaka, takoe pisara, i obojica ispisuju neki rukopis. Mlai pisar jo nije ovladao strukom i zato bi se moglo dogoditi da njegov prepis sadri neki broj nenamernih, ali zbunjujuih, razliitih oblika slova, iako on ustvari samo pokuava da pie na mo-deran nain. Stariji pisar je uio da pie esdeset godina ranije, i jo uvek pie na staromodan nain koji je nauio kao mladi.

Kada paleograf uporeuje ova dva rukopisa, on e skoro si-gurno zakljuiti da je rukopis starca stariji od mladievog ruko-pisa oko estdeset godina, dok pogreke u mladievoj verziji mogu da se protumae kao savremene novine. A sada zamislite da je i sam stariji pisar uio od veoma starog konzervativnog pisara, koji je takoe uio da pie kada je i sam bio mlad. Po ovom scenariju, greka paleografa moe da bude jo vea i

64

moe da ga dovede do toga da poveruje da je rukopis, koji je prepisivao stariji pisar, vie od sto godina stariji od verzije mladog pisara, iako su rukopisi zapravo pisani istog dana. Uz ovaj problem javlja se i pitanje da li su neki pisari moda na-merno upotrebljavali ili oivljavali stara pisma. Ovo se moe dogoditi sa jednim stilom pisanja koji je pronaen meu kum-ranskim spisima. Re je o oblom ili paleohebrejskom pismu koji je bilo zaboravljeno i zamenjeno kvadratnim pismom. Ovo kvadratno pismo bilo je pod snanim aramejskim uticajem, a koristi se i danas u savremenom hebrejskom jeziku. Mogue je da su kumranski pisari pisali namerno starim ili paleohebrej-skim pismom. U periodu nastanka kumranskih rukopisa Jevreji su govorili aramejskim jezikom. Meutim u vreme Makabeja-ca, koji su svakako bili tradicionalisti, hebrejski jezik se polako vraao u upotrebu. Ako se uzme u obzir vraanje Jevreja tradi-ciji, u to doba, onda je sasvim normalno oekivati da su pisari u Kumranu moda pisali paleohebrejskim slovima. Ovakvo gle-danje na stvari dovodi u pitanje datiranje putem paleografije. Jo jedna veoma vana stvar, koju ovde moramo rei, jeste da paleografija otkriva vreme, odnosno deceniju kada je neki ru-kopis nastao, ali ne i kada je nastao tekst. Recimo, 5. Knjiga Mojsijeva i Isaijina knjiga, obe pronaene u peinama Kumra-na, nisu napisane u vreme kada su itelji Kumrana postojali. 5. Knjiga Mojsijeva napisana je 1300 godina pre nego to su i-veli Kumranci. Dakle, pisari su samo prepisivali knjige, jer u to doba nije postojala tampa i prepisivanje je bio jedini nain da se neki tekst ili knjiga umnoe.

Jo jedan metod, koji neki naunici pokuavaju da koriste za datiranje mnogih arheolokih nalaza, je datiranje pomou radio-karbona (ugljenika C-14). Ovaj nain odreivanja starosti nas-tao je 1950. godine. Evo kako on funkcionie: atomi ugljenika nalaze se u svim ivim organizmima. Postoje tri tipa ovog ato-ma i svaki tip ima razliitu atomsku teinu. To su C-12, C-13 i C-14. Prva dva su veoma stabilni i ne menjaju se tokom vreme-

65

na dok je C-14 radioaktivan i kao i svi drugi radioaktivni ele-menti raspada se tokom vremena. Tokom ivota, biljke i i-votinje preko ishrane unose u svoj organizam sva tri tipa uglje-nika. Kada organizam prestane da ivi ovaj proces unoenja ug-ljenika prestaje, a atomi C-14 se i dalje raspadaju.

U idealnim uslovima C-14, raspada prilino konstantnom br-zinom. Tokom vremena, prisustvo bilo kog radioaktivnog ma-terijala prepolovljuje se tokom perioda od otprilike 5730 godina u sluaju C-14, pa se tako merenjem odnosa C-14 prema sta-bilnim formama atoma ugljenika, koji su ostali u mrtvoj or-ganskoj materiji, moe teoretski ustanoviti koliko je vremena proteklo od njegovog nastanka. Ovo je popularno poznato kao radiokarbonska metoda datiranja.

Naunici su takoe otkrili da koncentracija C-14 u atmosferi nije uvek stalna, ali i da brzina apsorpcije od strane ivih or-ganizma dosta varira. Zbog ovoga dolazi do nepodudaranja u procenjivanju starosti. Zato se koristi jo jedan nain datiranja pomou kojeg se proverava C-14 radiokarbonsko datiranje. Ovaj metod je u stvari merenje vremena pomou drveta ili den-drohronologija - metoda bazirana na radovima astronoma En-drjua Daglasa i arheologa Klarka Vislera. Otkrivena je poet-kom 20. veka.

Stablo drveta ima godove koji oznaavaju godine. U popre-nom preseku stabla za svaku godinu vide se linije koje opisuju krug. Lako ih je izbrojati i videti koliko je drvo bilo staro u trenutku seenja. Ukoliko su godovi iri, godina je bila dovoljno topla i vlana. Na ovaj nain odreuje se i klimatsko stanje u odreenoj godini. Da bi se proverila tanost C-14 me-tode za datiranje nekog materijala koji je pronaen u Izraelu uzima se komad drveta na kojem se izvodi radikarbonski test i nakon toga se dendrohronologijom pokuava da proveri tanost radiokarbonske metode.

66

Godovi pomou kojih se odreuje starost stabla

Ako pomou dendrohronologije znamo da je drvo staro, re-

cimo 2100 godina i ako na njemu uradimo C-14 test moi emo da uoimo da je pre 2100 godine procenat C-14 atoma u atmosferi u Izraelu bio takav da odstupa u datiranju za recimo 150 godina. Onda emo znati da ako datiramo neku kost, pare koe ili Kumranske rukopise pomou ugljenika C-14 i ako nam test pokae starost od 2000 godina onda znamo da je testirani materijal star zapravo 2150 godina.

Vano je napomenuti da trenutno ne postoji jednoglasno miljenje naunika kako da se datumi dobijeni pomou uglje-nika C-14 izmere precizno. To znai da je datum koji je usta-novljen C14 metodom zapravo samo pretpostavka.

Evo kako izgledaju datumi dobijeni C14 merenjem i paleografijom za pojedine Kumranske rukopise:

67

Svitak Test C14 paleografija Himne zahvalnice 21. p.n.e. - 61. 50. p.n.e. - 70.

nakon Hrista Apokrifno postanje 73 - 14. p.n.e. Kasni I vek p.n.e.

do rani I vek Svitak hrama 97. p.n.e. - 1. Kasni I vek p.n.e