Legalizacija hrvatskog MAGNUM CRIMEN-a

7/30/2019 Legalizacija hrvatskog MAGNUM CRIMEN-a

http://slidepdf.com/reader/full/legalizacija-hrvatskog-magnum-crimen-a 1/13

1 | Владислав Б. Сотировић 2012. Сва права задржана

Легализација хрватског „Magnum Crimen“-a

Пресудом Хашког трибунала за злочине почињене на просторуТитославије 1990.-тих од 16. новембра 2012. г. којом се два генерала Хрватскевојске – Готовина и Маркач ослобађају оптужби за етничко чишћење игеноцид хрватске државе над Србима се директно подстиче продужетакхрватског повесног етноцида над Србима лево од Дрине уз подстрек да исту

реку хрватски кољачи још једанпут пређу по

узору на 1914. г. и 1915.−1918. г. и тако и садесне стране Дрине наставе свој кољачки пир.Познато је да је тај Хашки трибунал и основан1993. г. како би верификовао још један великизлочин над Србима па стога и не зачуђујепретерано чињенично стање да су до сада уовом Трибуналу осуђивани углавном Срби сапо неким не-Србином који служи за маскирањеправе суштине овог квази-суда.1 Ипак, ова

пресуда нас у сваком случају обавезује да сепотсетимо на почетке хрватско-ватиканскеваријанте „Коначног решења“ српског питања

у Геноцидној Држави Хрвата за време Другогсветског рата, али и на то како је тај злочин

легализован још пре него што се и завршио.Средином априла/травња месеца ове као

и сваке друге године готово да су се поклопили датуми неколико круцијалних

догађаја из европске и српске повеснице из периода Другог светског рата1939. г.−1945. г. – засигурно најмонструознијег периода прошлости Старогконтинента, али пре свега најмонстуознијег по питању етноцида који јепочињен над српским народом од стране Хрвата и „хрватског цвијећа“, тј.данашњих Силајџићевих и Изетбеговићевих Бошњака. Тај „Magnum Crimen“

(тј. „Велики злочин“) над Србима је од свог формалног хрватско-бошњачко-

усташког окончања маја 1945. г. па све до данашњих дана остао мање-вишекако у знанственом тако и у политичком смислу једноставно недодирљив, а топре свега стога јер се сами знанствени повесничари нису много претргли да

1 http://www.nspm.rs/hronika/hag-osudio-srbe-na-1125-godina-zatvora-ostale-na-225.html .

http://www.nspm.rs/hronika/hag-osudio-srbe-na-1125-godina-zatvora-ostale-na-225.html







истерају мак на конац сем часних изузетака као што је хрватски професорВиктор Новак на служби у Београду који се својом истоименом књигом барперсонално из моралних разлога поклонио сенима садистички побијених Србаод стране његових сународника и верских истомишљеника.2 За разлику од

знанственика Новака, „загорски сатрап“ (према званичној и фалсификованојособној биографији родом из загорског села Кумровца од мајкеримокатолкиње Словеначкиње и оца римокатолика Хрвата) − Јосип Броз Тито(бивши аустроугарски каплар на војевању у Србији 1914. г.−1915. г.) за времечитаве своје владавине од 35 година (дакле имао је 35 годишњих могућности)то не да није урадио већ му такав морални чин, по угледу, нпр., назападнонемачког канцелара Вилија Бранта, није ни падао на памет јер му сегадило из дна душе на све што је српско (од Мирослављевог јеванђеља које јепоклонио неком афричком председнику на својим многобројним „путевимамира“ па до фундаменталног опуса београдског професора СлободанаЈовановића3 који је и као знанственик стављен на титоистички индексзабрањене литературе у „братство- јединственичкој“ Великој Хрватској сапрододатком Смедеревског санџака од Вардара па до Триглава) укључујући иневину српску крв која је обилато натапала територију Неовисне ДржавеХрватске пуне четири године испод хрватског и бошњачког „србосјека“, а узоркестрално дириговање Ватикана и хрватског римокатоличког клера који јечак и директно учествовао у покољима Срба (фрањевци).4

Први у овом „средњеаприлском низу“ повесних згодовина из Другогсветског рата је још увек фамозни масакр у Катинској шуми из 1940. г. када јестаљинистички НКВД (у преводу на српски језик и варијанту СДБ = Службадржавне безбедности) ликвидирао око 22.000 пољских официра и многеприпаднике интелектуалне елите пољског друштва. Овде је неопходнонапоменути две ствари:

НКВД је спроводио, како у овом конкретном тако и у многим другимслучајевима, политику „пролетерског интернационализма“ која је

идеолошки бачена на папир од стране два еуронемачка Јеврејина у19. столећу – Карла Маркса и Фридриха Енгелса, да би у првојполовини наредног столећа ту идеологију преко окупиране и у црноумотане Русије од стране бољшевика политички у пракси

2Viktor Novak, Magnum Crimen. Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj , Zagreb, 1948−Beograd 1986. Југп-кпмунистишке

власти у пслератнпј Титпславији нису дпзвплиле те 1948. г. да се пва коига щтама у унпј и интегралнпј

верзији јер су два пглавља мпрала да буду избашена. Ова два изпстављена пглавља су рви ут щтамана у

Србији тек 2005. г.: Vasili je Krestić (urednik), Ecclesia militans ratuje s Tyrševom ideologijom i Libellus accusations. Dva

izostavljena poglavlja iz knjige Magnum Crimen Viktora Novaka, Jagodina: GAMBIT, 2005.3

О Слпбпдану Јпванпвићу видети на: http://www.slobodanjovanovic.org/. 4 Видети: Маркп Аурелип Ривели, Надбиску генпцида. Мпнсиопр Стеинац, Ватикан и усташка диктатура у

Хрватскпј, 1941−1945, Никщић: Јасен, 1999.

http://www.slobodanjovanovic.org/







спроводили на терену опет један Јеврејин – Владимир Иљич Уљанов(Лењин-Церебаум) и један кавкаски Грузинац – Јосиф ВисарионовичЏугашвили (Стаљин – човек од челика). Овај последњи је од Русијеотцепио Јужну Осетију и Абхазију и припојио их својој отаџбини

Грузији као што је и Јосип Броз отцепио КосМет од Србије и дао гаАлбанији, а својим отаџбинама (по официјалном животопису)припојио Истру, Ријеку, Кварнерске отоке и Дубровник, а када му јеМоша Пијаде сугерисао да Крајину претвори у аутономну српскуобласт по узору на КосМет истог је избацио из радног кабинета.

Након окупације Србије у јесен 1944. г. од стране Титовихпрекодринаца интелектуална „сеча кнезова“ по Србији од странебољшевичких НКВД динариода се спроводи све до дана данашњег(тзв. „негативна селекција“) по угледу на Катинску шуму.

Десетог травња 1941. г. је основана, бар на Балкану, прва државаВатикана под службеним називом „Неовисна држава Хрватска“ (НДХ илиисправније ГДХ = „Геноцидна држава Хрвата“ [и „хрватског цвијећа“]) која

је као владара формално имала краља, Италијана, али који никада у своју

номиналну краљевину није ни крочио вероватно зато јер му се и као земља икао народ гадила. Званична идеологија ове прве ватиканске балканске државесе базирала на познатој нацистичко-расистичкој идеологији „крви и тла“ и„виших и нижих раса“ по којој је све Србе са простора ГДХ требало затрти

тако што би се трећина физичко-садистички побила, трећина протерала, апоследња трећина покатоличила и самим тим похрватила. О овој држави јенајтачнији опис оставио др. Херман Нојбахер, Хитлеров опуномоћеник заЈугоисточну Европу записавши у својим мемоарима да „Хрватски походуништења православног српства спада у најсвирепије злочине целе светскеисторије“.5 Дакле још свирепији него немачки поход уништавања Јевреја илипоход римокатоличке инквизиције у свом догматском обрачуну саидеолошким неистомишљеницима. Садистички примери иживљавања Хрвата

и њиховог бошњачког цвијећа над српским цивилима пуне четири године сузасигурно незабележени у дотадашњој као и досадашњој светској повесници(како по начину, тако и по броју побијених) па се стога слободно можеконстатовати да је свако ко се након маја/свибња месеца 1945. г.самоидентификује по било којој основи са ГДХ и њеним наслеђем једноставноречено морална фукара илити багра. Иначе, ова ГДХ је била убедљиво

5 О ситуацији у Павелићевпј Непвиснпј држави Хрватскпј видети дневник-мемпаре немашкпг генерала Глезеа

фпн Хпрстенауа кпји је бип рпдпм из Аустрије, а у тпку Другпг светскпг рата је бип један пд најпбавещтајнијих

људи у Трећем Рајху п ситуацији на југпслпвенскпм и балканскпм ратищту са утицајем на сампг Адплфа Хитлера.

За време свпг бправка у Загребу се пред впјних пслпва бавип и пбавещтајним радпм, а улитап се и уплитику. О оему и оегпвпм дневнику-мемпарима је на срскпм језику издата пбимна коига пд стране Васе

Казимирпвића: Vasa Kazimirović, Nemački general u Zagrebu, Kragujevac−Beograd, 1996.




највернији Хитлеров европски савезник у току читавог рата, али и наконкапитулације Хитлеровог Трећег Рајха 8. маја 1945. г. јер је ГДХ постојала ифункционисала све до 15. маја/свибња 1945. г., што ће рећи да су се Србикасапили од стране хрватске и бошњачке руке још недељу дана након

званичног завршетка рата у Европи.На дан оснутка ГДХ, али четири године касније, тј. 10. априла 1945. г.

извршен је пробој логораша у злогласном „логору за клање“ у Јасеновцу, које је засигурно најгрозније стратишту не само у Другом светском рату, већ и учитавој историји човечанства, а било је продуктхрватског ума и ватиканског благослова. У овај,такозвани, „Југословенски Аушвиц“, како га јеназвао у својој књизи на енглеском ВладимирДедијер, није био дозвољен инспекторски улазакчак ни највишим немачким официрима, али јестеодређеним титоистичким функционерима којису подносили рапорт Јосипу Брозу о напретку„Коначног решавања“ српског питања напросторима „повијесне Хрватске“. Ипак се овдемора констатовати да је Дедијеровопоистовећивање Јасеновца са Аушвицом (тј.трећег и првог логора смрти у Другом светском

рату по броју убијених) неумесно, па чак иморално безобразно, обзиром на начин убијањау њима. Аушвиц се стога може слободноназвати „логором смрти“, али Јасеновац засигурно не јер је то стратиште пресвега била „садистичка кланица за иживљавање“ и Аушвиц је стога у односуна Јасеновац био Дизниленд парк или пак Центар за еутаназију с обзиром да јевелика разлика да ли се некоме одузима живот сакаћењем, иживљавањем,„србосјек“ касапљењем или пак само удисањем гаса Циклона Б.6

Два дана касније, тј. 12. априла 1945. г. Титова тзв. НОВЈ, тј. званично

тада „Југословенска армија“, је пробила Сремски фронт. С обзиром ако знамоко га је пробијао, зашто је пробијан и са каквим је последицама коначнопробијен намеће се логичан закључак да је Сремски фронт идејно биоосмишљен и практично реализован од стране ума бившег аустроугарскогкаплара (који је у Јајцу новембра 1943. г. сам себи пришио чак маршалскееполете) у функцији „српско-србијанске Катинске шуме“. Наиме, Сремскифронт је пробијен по непотребну цену од најмање 10.000, како то кажезванична комунистичка статистика док та цифра свесно и намерно

6 Циклпн Б кап смртпнпсни гас је ре Другпг светскпг рата изумеп један јеврејски хемишар из Немашке за

унищтаваое инсеката.




жртвованих на Сремском фронту од стране појединих истраживача иде и до30.000 голобраде србијанске омладине.7 То је била, уједно, и једина правабитка коју су Титове формације водиле против немачког Вермахта за читавечетири године „ратовања“, и која се завршила егзекуцијом дела омладине из

Србије. За аустроугарског каплара је ипак ова „српско-србијанска Катинскашума“ имала вишеслојну ефективну битност због које је организована иконачно спроведена:

Директним фронталним сударом са одлично науружаним,опремљеним и искусним снагама Вермахта желело се коначно предсам крај рата показати победничким Савезницима да је и Титоратовао против Немаца и тако скупити жељене моралне поене заверификацију насилног преотимања власти прво у Србији, а затим и

у читавој Југославији.Слањем омладине Србије на сремску кланицу кажњавала се читаваСрбија за подржавање домаћих српских четника-домаћина, а немеђународних несрпских авантуриста (тзв. „међународни олош“ изНедићеве и Михаиловићеве реторике), а чији је Титов руководећитабор био препун.

Затирањем српске омладине у „српско-србијанској Катинској шуми“затирао се и морални отпор грађана Србије новом титоистичкомпрекодринском режиму у Србији са јасном поруком како ће да прођу

сви непослушни домаћи(ни).

Сремска кланица је имала и улогу дахијске „сече кнезова“ из 1804. г. јер се слањем цвета српског народа из Србије у сулудо изгинућефизички секао корен српског националног стабла како у самојСрбији као матици српског народа, али тако и у свим осталимсрпским земљама које су требале бити дате другима након рата.

Преко сремских и славонских равница Титови партизани су требалишто пре да избију на југословенско-аустријску и југословенско-

мађарску границу ради прикључења остатака Корушке, Међумурја иПрекомурја римокатоличкој Словенији и Хрватској. Иначе, Броз изнеког разлога није основао, нпр., Метохијски фронт чије бипробијање довело до прикључења Северне Албаније до града Драчафедералној јединици Србији.

Дакле, србијански „Сремци“ су требали да одраде за Словенце иХрвате оно што су на другој страни у Истри и Трсту требали да одраде

7 Branko Petranović, Srbija u Drugom svetskom ratu 1939−1945, Beograd: Vojnoizdavački i novinski centar, 1992, str.

645.




прекодрински Срби под паролом „Зона А, Зона Б биће наше обадве“ (тј. бићепреко српских костију укључене у Словенију и Хрватску), а све у функцијиреализације предратних планова КПЈ о свођењу Србије у границе Берлинскогконгреса из 1878. г. (што је и тренутна политика НАТО и ЕУ и њихових еуро-

сбијанских сателита).Средином априла месеца тих ратних година се десио и један до сада

вешто прикриван политички случај, а то је да је 14. априла 1943. г.руководство В. Мачекове Хрватске сељачке странке (ХСС), које је иначе 10.травња 1941. г. отворено и јавно позвало хрватско пучанство да прихватихрватски нацистички режим поглавника Анте Павелића и његову ГДХ, издалотакође хрватском пучанству Окружницу, којом се сада од Хрвата отворенотражи:

„Да ступају у редове народно-ослободилачког покрета, који је хрватски, јер је његово вођство у хрватским рукама. Под пароломдемократских принципа, ми код Савезника морамо Србима избити из

руку легитимацију коју данас имају“.

Овај документ је иначе један од најбитнијих архивалија из повесницеДругог светског рата на тлу Југославије којим се доказује стварна позадина исуштина Титове НОВЈ и којим се објашњавају многи политички догађаји

након његовог издавања (хрватској) јавности. Ова ХСС Окружница је издатанакон Стаљинградске битке која се директно надовезује на војне успехеангло-америчких Савезника у Северној Африци, а којом је судбина читавограта била запечаћена. Порука хрватском, тј. усташком, пучанству јеапсолутно јасна: обзиром да је рат изгубљен у војном смислу потребно је бар

легализовати етничко чишћење Липе Њихове за послератни период у коме ћеХрвати владати читавом Југославијом као што је и било. Додуше не усташкивећ комунистички, али Хрват је Хрват, а сваки Хрват се бори искључиво захрватске националне циљеве у овој или оној униформи. Најбезболнији и

најефикаснији начин легализације недела ГХД у оквирима послератнехрватске Титославије је дакле прешалтовање хрватских постројби из таборахрватских усташа и домобрана у табор победничких комуниста под хрватскимвојно-политичким руководством. Када је средином 1943. г. након Курскебитке исход рата дефинитивно постао јасан и само загребачко усташкоруководство ГДХ издаје наређење Хрватима да мењају ознаке тј. да прелазе из усташа у партизане, што Хрвати како из усташких тако и из домобранскихпостројби здушно и извршавају с напоменом да су усташе из тактичкихнаобразби прво прелазиле формално у домобране па онда из домобрана у

партизане. Тако се Брозов, такозвани, НОП омасовљује од средине 1943. г. и




постаје на крају рата четврта војна сила у Европи, бар према самохвалисањусамих југо-комуниста.

Дакле, хрватским и бошњачким, тј. усташким и домобранскимомасовљавањем јединица Титових партизана постизало се неколико крупних

хрватско-националних политичких циљева:

Пре свега се легализовао Magnum Crimen који су Хрвати и њиховомуслиманско цвијеће до тада починили и који ће још до краја рата дапочине над Србима на просторима ГДХ, тј. западно од Дрине,обзиром да у случају хрватске победе са титовкама и петокракама наглавама на сцену послератне хрватске (и словеначке) федеративнеЈугославије ступа политика Брозовог „братства и јединства“, тј.општег помирења и закопавања ратних секира, али уз признавање de facto затеченог стања 1945. г., а стање је било такво да је на крајурата фалио читав један милион Срба док се на просторима Брозовепослератне Хрватске број српског становништва буквалнопреполовио: од 24% из 1940. г. на 12% након Magnum Crimen-a.

Превођењем Хрвата из усташко-домобранског табора у Брозовепартизане истима се давала уникална шанса да дивљају поокупираној Србији од јесени 1944. г. па надаље. Колико је овихдомобрана и усташа учествовало у титоистичком „ослобађању“

Србије у јесен 1944. г. није од стране повесне науке до сада утврђенопре свега да се истина не би открила тако да тај знанствени задатакостаје у аманету некој следећој генерацији повесничара, али се нпр.зна да је један од тих хрватских пребега који је дисциплиноваочетничку Србију био стриц бившег председника Републике ХрватскеСтипа Месића – истог оног Месића који је певао усташке песмепочетком деведесетих година по хрватским клубовима у Аустралији.Колики је био удео усташа у титоистичким редарственимформацијама на Голом Отоку такође остаје да се накнадно утврди.

Читава Хрватска и сви Хрвати са све својим бошњачким цвијећем сена тај начин преводе из табора поражених у табор победника наконрата (исто оно што је урађено и стварањем Краљевине Срба, Хрватаи Словенаца 1918. г. од стране Загреба и Црногорца-ЦетињанинаАлександра Карађорђевића). Дакле, највернији Хитлеровисавезници, најноторнији садистички кољачи у читавој светскојповести након рата постају „антифашисти“ са све припадајућимнаградама и правима. Једна од тих награда су биле Истра,Кварнерски отоци, Ријека и Задар које је „фашистичка“ Италијаморала да уступи „антифашистичкој“ Хрватској којој је успут




придодат и српски (у сваком случају не хрватски) Дубровник саКонавлима. Од „фашистичке“ Мађарске титоистичка Словенија иХрватска су добиле Међумурје и Прекомурје док су од „четничке“Србије у исто то време отргнути КосМет и Војводина.

Омасовљавањем партизанског покрета усташко-домобранским бојовницима се тај покрет могао Савезницимаприказивати као опште југословенски, а не само као српски као што

је то и био све до средине 1943. г. У конкретном хрватском случају,

политички циљ је јасно видљив: тврђењем да је партизански покретбио и хрватски (нпр. загребачки повесничар Биланџић) све тековинетог покрета припадају подједнако и Хрватима исто као и свимосталим Југословенима. На другој страни, на овакав начин сесатанизују Срби-домаћини у Михаиловићевим четничким

формацијама као „сарадници окупатора“ док сепреведени Хрвати и „хрватско цвијеће“ усташе идомобрани представљају као „антифашисти“ сакрајњим консеквенцама да се свим Србимаприлепи етикета „фашиста“, а свим Хрватима ињиховом бошњачко-муслиманском цвијећуналепница „антифашиста“ (тзв. „Сребреничкисиндром“).

За послератну рехабилитацију ГДХ уЈугославији и легализацију етноцида над Србимакоји је почињен на просторима ГДХ су заслужнадва саборца: Јосип Броз Тито и његов генерал др.повијести Фрањо Туђман. Први је ослободиоХрватску и Хрвате од авети Јасеновца, који је

постао табу тема за јавне разговоре и писања, а сам комплекс јасеновачкекланице редизајниран у голф игралиште или јавни парк за рекреацију и

разоноду са једним усташким спомеником у облику распукле руже која сесастоји од четири слова „U“ која гледају на све четири стране света.Затирање јавне истине о јасеновачкој кланици се политички спроводило прекослужбено верификоване терминологије која се могла користити, а која сесводила на то да су у овом логору фашисти убијали антифашисте. Остајетакође необорива чињеница да су у јесен 1944. г. Титови партизани, уместо даиз Босне крену у оближњу Славонију и ослободе јасеновачку кланицу, исту туБосну прегазили с једног краја на други да би напали Југословенску Војску уОтаџбини у далекој Србији и уз помоћ Стаљинове Црвене армије која је у

споразуму са Титом прешла Дунав, заузму Београд и Србију уз тродневно




играње Козарачког кола на данашњем Тргу Републике у Београду.8 Када су тиисти партизани након „Београдске“ и „Сремске“ операције некако ипакуспели да се догегају до испред улазних врата у „Sabirni logor br. III Radne

službe ustaške obrane“ испред њих се заустављају на неколико дана како би

усташе имале довољно времена да колико-толико униште архиву и другетрагове свог четворогодишњег крвавог пира и наравно безбедно напусте

логор. Нешто слично су и Црвеноармејци урадили пред Варшавским гетом1944. г. Када напокон Титови партизани улазе у круг логора Јасеновца у њемуне затичу ни једног џелата, а локалном хрватском пучанству се након тогадају одрешене руке да односе материјал из логора за изградњу приватнихобјеката. И из тог разлога се Јасеновац не може упоређивати са Аушвицом јер

је за разлику од овог последњег Јасеновац потпуно девастиран односнодекомпонован тако да данас не постоје никакви материјални трагови да је тубило најстрашније људско стратиште у читавој повести људског рода. Великидео остатка архивске грађе и експоната су Туђманове усташе докусуриле завреме окупације Јасеновца од стране Зенги 1991. г. Дакле, Јасеновац нијеникада био „ослобођен“ од стране партизана како се то званичнопредстављало већ су титоисти ушли у напуштену кланицу и након тога свеурадили да се хрватски крвави трагови Magnum Crimen-a над Србимаизбришу и забораве као да их никад није ни било.

Суштину Титове политике „братства и јединства“ можемо схватити и

на једном ратном и на једном послератном примеру мада их наравно имазнатно више. Када је у Љубљани 1945. г. један титоистички пуковник Србинказнио петорицу хрватских партизана јер су се јавно хвалили да су били препартизана Павелићеве усташе, сам Броз се хитно створио пред стројем иражаловао пуковника. Већ је иначе познато да Тито за својих 35 годинастраховладе није никада дошао на комеморацију јасеновачким жртвама којасе обележавала сваке године, али је ревносно исто тако сваке годинепропутовљавао разноразне светске континенте, а у неким земљама је био и понеколико пута што из државничких што из сафари разлога. Иначе, Тито је

лично издао наређење партизанским јединицама да у наступу кроз Славонијуне дирају католичку цркву у Ђакову, али сличну наредбу није никада издао увези са српским манастирима на КосМету. У сваком случају, како за времетако и након рата, основни циљ Титове политике „братства и јединства“ сесводио на заштиту Хрватске и Хрвата од оправдане српске освете.

8 Брпз је пдлетеп у Мпскву са пстрва Виса без икаквпг знаоа нити Британаца нити Американаца кпји су пвај гест

схватили кап издају свпг клијента кпји их је дпбрп намагаршип. У кпмунистишкпм псвајаоу демпкратске,

дпмаћинске, анфифащистишке и шетнишке Србије са спвјетске стране је ушествпвалп импзантних 414 .000

црвенпармејаца, а у псвајаоу Бепграда 300,000. Са кпмунистишкп -артизанске стране Брпз је усеп да ангажује

самп 26.000 впјника из шитаве Југпславије, а са теритприје Србије тек 15.000 щтп најбпље гпвпри на шијпј јестрани била Србија у тпку шитавпг рата (Перп Симић, Дража. Смрт дужа пд живпта, Бепград: Службени

гласник, 2012, стр. 210).




Тито је након рата настојао по сваку цену да ухвати генералаМихаиловића како би му се судило пред комунистичким „народним судом“што му је коначно и пошло за руком. Орден који су САД доделиле посмртноМихаиловићу (сличан орден Михаиловић је добио и од француског генерала

Шарла Де Гола) није смео да се преда његовим наследницима.9 Међутим, засво време тридесетпетогодишње Титове диктатуре Брозов режим није ништаурадио да се кључни хрватски нацисти попут, пре свега, самог поглавникаАнта Павелића изруче руци правде, а који су лагодно живели у иностранству.То је, нпр., случај са „хрватским Ајхманом“ - Андријом Артуковићем који јемирно живео у својој вили насред Лос Анђелеса и нико није ни покушавао дага изручи Југославији јер званична Титославија то није ни тражила, а камолипокушавала да га ликвидира. Да је Броз употребио и један промил енергијекоју је потрошио на хватање и сатанизацију генерала Михаиловића, даприведе Артуковића правди, данас би свет имао другојачију представу остварном стању ствари на терену у Југославији за време Другог светског раташто би се свакако адекватно одразило и на ставове појединих западних владаили пак јавног мњења на процес нестанка Југославије почетком деведесетих

прошлога столећа. Међутим, уместо да се јавно суди усташким, тј. хрватскими бошњачким, крвницима судило се генералу Михаиловићу, тј. Србима иСрбији и то у сред Београда уз директне радио преносе.

Коначну рехабилитацију ГДХ је спровео „демократа“ Фрањо Туђман,

а која се директно надовезује на Титову рехабилитацију хрватског MagnumCrimen-a. Оно што Тито није хтео да уради урадио је Туђман, тј. довео јеАртуковића у Југославију, тј. у Хрватску, односно у земљу у којој је овај ипочинио злочине. Али, поставља се питање када је Артуковић доведен уХрватску од стане Туђмана који је такође био усташки бојовник у првимратним месецима пре него што је на позив оца прешао у Титове партизане?

„Хрватски Ајхман“ је доведен онда када је био на самрти и то зато да умре ибуде сахрањен у својој отаџбини и то у усташкој униформи, истој оној у којој

је и вршио своје монструозне злочине над Србима. Туђман је у Загребу

организовао судску фарсу на крају које је Артуковић коначно осуђен, аливеровали или не, због убиства 15 партизана!10 Наравно, оваквом скандалозномсудском пресудом су постигнути битни конкретни политички резултати:

Туђманов режим се могао представити међународном фактору каодемократски и антифашистички и тако забашурити своје правоусташко и нацистичко лице.

9 Орден је редат тек накпн Брпзпве смрти а јпщ малп касније накпн растураоа и цркнућа авнпјевске

Титпславије. 10 Андрија Артукпвић је, инаше, јавнп гпвприп да би пнпвп урадип истп пнп щтп је урадип за време Другпг

светскпг рата укпликп би му се указала јпщ једна рилика.




Брозов партизански покрет из Другог светског рата се могаопредставити као антифашистички, тј. покрет који се борио противфашистичких усташа и осталих фашиста-нациста, а што је билаординарна лаж која је постала озакоњена истина у Титославији

преко механизама испирања мозгова кроз филтере јавнихинформативно-образовних сервиса.11

Артуковићево учешће у етноциду над Србима, Ромима и Јеврејима јеоваквом срамном пресудом једноставно игнорисано са политичкимциљем да се истина о Magnum Crimen-у избрише јер уколико немасудског поступка за те злочине они се једноставно нису ни догодили.То би, нпр., било идентично када би се Ајхману судило за 15 убијенихнемачких комуниста.

Иначе, Туђманова „демокрацијска“ Хрватска је поред Артуковићадовела и доста других његових колега усташа из емиграције који су се у новојХрватској легализовали уживајући чак и државне пензије и добијајућидржавну бригу и смештај од стране Туђмановог режима. Такав је био случајса усташком кољачицом Надом Шакић која је била управница женског делакасапнице у Јасеновцу и која је својим рукама клала српске затворенице.Усташица Шакић након доласка у Туђманову Хрватску живи у луксузномапартману једног загребачког старачког дома о државном трошку. Таква

Туђманова усташка политика је сасвим схватљива ако се узме у обзир да јеовај Титов генерал јавно пред препуном салом и камерама као председникХрватске демократске заједнице (ХДЗ = Хрватска до Земуна) у предизборнојкампањи изјавио да је Павелићева ГДХ била израз тежњи и жудњи хрватскогнарода. И био је у праву. Хрвати су и тада као и за време Туђмана не саможелели већ и здушно учествовали у Magnum Crimen-у.

На крају, у јеку пропаганде из демонократског Тадићевог Београда да је коначно дошло време за српско-хрватско повијесно помирење, еуро-

војвођански „Данас“ је 12. априла 2010. г. на страници 6.-ој објавио чланак

Хрвата Давора Бутковића: „Хрватска се не треба испричавати због НДХ“ , акоји је јасно темпиран у правцу легализације затирања Срба с леве странереке Дрине настављајући политику Јосипа Броза Тита и Фрање Туђмана нанегацији хрватско-бошњачког Magnum Crimen-a. Аутор, наиме тврди да су и

сувремена Хрватска и хрватска демокрација засноване не на ГДХ већ наодлукама ЗАВНОХ-а из 1943. г. што ће рећи да је Туђманова Хрватска

легални наследник Титове ЗАВНОХ-овске Хрватске, а не Павелићеве усташке

11

О дпкументпванпј сарадои артизана са устащама и Немцима видети , нр. у : Милпрад Кпзић, ЧетнициКпсте Пећанца, Нищ: Прпсвета; Милпслав Самарчић, Сарадоа артизана са Немцима, усташама и

Албанцима, Крагујевац: Ппгледи, 2006.




ГДХ. Наравно, све у циљу негирања било каквих моралних и легитимнихправа Срба на било какав вид ратне одштете за повесни етноцид од пре 60година (који је скоро окончан „Олујом“ из коловоза 1995. г. и ослобађањемхрватских генерала у Хагу 16. новембра 2012. г.), а који су управо његови

сународници починили и који је до сада остао незапамћен по својојсадистичкој свирепости у повести људског рода.12 Уколико проанализирамоБутковићеве непримерне и апсолутно једнострано-пристрасне ставоведолазимо до следећег закључка:

Такозвано Прво заседање ЗАВНОХ-а је одржано 13. и 14. јуна,1943. г. што ће рећи баш у време билатералног споразума осарадњи Немаца са Брозовим партизанима у оквиру политике„Мартовских преговора“.

У то време, тј. тог јуна 1943. г. етнички Хрвати (дакле не пучанствоса простора Хрватске!) су представљали занемарљиво мали корпусу оквиру патизанских оружаних формација иако су били готовоискључиво „руководећи кадар“, како су то сами и истицали. Теккасније се удео етничких Хрвата у партизанима постепеноповећавао, али као што смо то и видели планским прешалтовањемиз усташко-домобранских постројби.Дакле, ако је ЗАВНОХ некога представљао тог јуна 1943. г. тосигурно нису биле етно-хрватске „антифашистичке снаге“, како то

наводи Давор Бутковић јер су тада етно-Хрвати заједно са својимцвијећем превасходно били у кољачким постројбама поглавникаАнта Павелића.

Ако је тај ЗАВНОХ икога представљао са простора каснијетитоистичке Велике (Социјалистичке Републике) Хрватске то супре свега били хрваћански Срби и то они који су преживелихрватски „србосјек“, а чији су потомци пола столећа касније справом пљунули на Туђманову шаховницу (као „смрадовницу“)скинуту са улазних врата у јасеновачку касапницу и узели оружје у

руке да се одбране од нове демонокрацијске ГДХ (која је поредусташке шаховнице озаконила и усташку валуту „куну“)прогласивши своју сопствену државу Републику Српску Крајину како би се занавек одвојили од хрватског геноцидног бића.

Тадићева иницијатива и каснији тајни преговори са хрватскимпредседником Јосиповићем о трајном билатералном помирењу Срба и Хрватаније имала за циљ ништа друго већ финализацију Брозове и Туђманове

12

Лазар Лукајић, Фратри и усташе кпљу. Злпчинци и сведпци. Ппкпљ Срба у селима кпд Баоа Луке Дракулићу,Шаргпвцу и Мптикама 7 фебруара и Пискавици и Иваоскпј 5 и 12 фебруара 1942. гпдине , Бепград: Фпнд за

истраживаое генпцида, 2005.




политике легализације хрватског Magnum Crimen-a. Остаће на крају ипак барнегде записано да су у другој половини 20.-ог и почетком 21.-столећа четириХрвата (Броз, Туђман, Тадић и Јосиповић) успели да легализују етноцид надСрбима спроведеним средином 20-ог века од стране друга четири Хрвата

(Павелића, Артуковића, Филиповић-Мајсторовића и Будака).13

Владислав Б. Сотировић

Центар за укорењивање демократије – ДЕМОС

http://cud-demos.webs.com

“Le Forum SOTIROVIC” http://sotirovic.forumstopic.com

13 У циљу дпринпса незабправљаоа хрватскп-бпщоашкпг Magnum Crimen-a кпји јпщ увек траје 29. маја 2011.-те

г. је пкренут дпкументаципнп-инфпрмативни пртал MAGNUM CRIMEN: http://bogihrvati.webs.com.

http://bogihrvati.webs.com/




Documents

Legalizacija hrvatskog MAGNUM CRIMEN-a