ELEKTRONSKA BIBLIOTEKA "PROZAONLINE"

www.prozaonline.com

E-Knjiga No. 7:

KALEIDOSKOP Kratke priče

Lidija Novaković

Beograd, 2007.g.

1

KAO KAD OKRUŽIŠ NESKLAD

2

OKO VATRE

U oku je zastala ptica. Dan se vraćao na Izvore. Lebdele su

unaokolo rečenice, poput nestalnih duša. Svud oko Njih. Tu, oko

vatre, u jasnom Krugu, sastala se Mala bića. Začela se arhetipska

Rasprava. Čega to ima, toliko skrivanog, iza, između nas. Možda

nekud u snu. Plamen se razgoreva. Sam, izvan bića. Niko ne donosi

suve grančice, niko ne potpomaže. Lutaju usnule ptice iznad usnulih

bića. Snovi su prazni, izvan sećanja i izvan budućnosti. Lete varnice

neumoljivog Ognja. Na lomači – mnoštvo knjiga, poslednje

nesigurnosti Starog vremena.

3

PANORAMA

AnaMari se saginje da dohvati lopticu. Gang se izlio. Jedan

lepi mladić imao je zadatak da pročita “Fedra”, ali mu se smučilo od

pederastije. Anđela oseća oštre bolove u stomaku. Dominik uopšte ne

zna kako izgleda bez odeće, nikada sebe nije gledala u ogledalu kad se

tušira. Ivanuška, kome je šest godina, plače u kupatilu jer je slučajno

ubio malo crno pile. Klejton priča svome krugu o jučerašnjem

skandaloznom događaju. Noć titra nad Šangajem. Neki ljudi u

dvadesetom veku ne znaju šta znači reč “duša”. Na nebu je iskrsla

nova zvezda. U jednoj zemlji grad pada u prirodnom obliku, a narod

ostaje bez cigareta. Malka, Poulina i Tonika piju po dve kafe svakog

jutra i takmiče se u laganju. Kornelije je poginuo od minobacača i u

trenutku smrti setio se samo svog imena, koje mu je uvek bilo smešno.

U malom pospanom gradu nestalo je struje. To je izazvalo izdresiranu

otupelost kod ljudi, samo su pilići u kutiji uplašeno zadrhtali. Varna je

bila lepa predveče i zaljubljeni parovi su se grlili na belom mermeru.

Baka Leni je radila vežbe za ruke i od silnog napora se srušila. David

je pre par minuta saznao da njegova majka ima dugu i strastvenu vezu

sa njegovim tečom, i sada sedi u fotelji i bulji u prazno. Sonja ubacuje

u poštansko sanduče pismo za vojnika. U isto vreme vojnik umire na

prvoj liniji fronta, dok u pismu stoji da Sonja oboleva od neopisive

dosade, jer, pored ostalog, njihova veza nije ono što je ona očekivala,

ne nalazi sebe više u tome i zato oseća da mora da ode. Marina je učila

pod svećom i sledećeg dana se onesvestila u autobusu. Rajnin muž je

4

polupao auto kretenu koji mu je ukrao ženu. Galina sanja: oštrim

predmetom seče prste svoje leve ruke, san seče prste na desnoj, potom

je preplavljuje osećaj sreće… Ines čita traumatičnu istoriju

čovečanstva u jednoj debeloj knjizi i shvata da “ovo što se nama

događa, besmislena i zla krv, ratovanje, silovanja i genocide,

događalo se već nebrojeno puta i nesumnjnivo će se događati”, ali joj

taj zaključak nimalo ne pomaže da se oseti bolje. AnaMari se sprema

da servira.

5

LOGIČKA USPAVANKA

Milena radi kao sportski novinar u tiražnom dnevnom listu i

stanuje u užem centru grada. Jedno od suštinskih pitanja koje ona sebi

postavlja je – “zašto moram da idem na spavanje?!?” Sam čin

spavanja za nju predstavlja teško podnošljivu obavezu i pri samoj

pomisli na to , u njoj se stvara neka vrsta metafizičke jeze.

U gluvo doba, posle ponoćnog džogiranja i tuširanja mlakom

vodom, ona ispija čašu mleka i spušta se u krevet pored znojavog

muškog tela, koje se često meškolji i nešto nejasno mrmlja u snu. U

nervoznoj tišini letnje noći, Milena piše listu potencijalnih odgovora

na fatalno pitanje:

- Zato što ću verovatno sanjati četiri sna

- Zato što ću se možda probuditi sa lakim osmehom na usnama

- Zato što ću možda sutra biti naspavana kao klizeći oblak

- Zato što ću možda utonuti u duboki san

- Zato što se u snu najlakše uči francuski

- Zato što je većina ljudi odavno otišla na spavanje

- Zato što lj u d i s p a v a j u

- Zato što ću sigurno zaspati kad tad (ako ne sad, onda sutra)

- Zato što je dan plesao i zamorio se

- Zato što iza ovog dana obavezno ide sledeći

- Zato što me blago boli leva slepoočnica

- Zato što se u snu dešavaju šarene upozoravajuće priče

- Zato što ću jednom sigurno umreti

6

- Zato što ću sigurno zaspati kad tad

Milena ne može da zaspi.

7

VIDIK

Pokušaj da samo zatvoriš oči. I onda – šta ugledaš, to je tvoje.

Koračaš kamenitim seoskim putem, između dve široke

oranice. Iznad tebe okamenjeno nebo, a sa strane jesenje ptice i

udaljeni dečiji glasovi, dok dugo koračaš, zatvorenih očiju. Ideš dalje i

sve je još tu. Znaš, osećaš, vidiš.

Nekud putuješ vozom. Zatvaraš oči. Sunce se ogleda u tvojim

kapcima. Po njemu znaš da prolaziš, i ti, i voz, i vreme, pored gustih

kestenova ili razuđenih breza, ili kuća koje su visoke i nepromišljene,

i u kojima slučajno niko ne stanuje, ili pored prostora koji su kao

stvoreni da po njima izrastu kuće, a nema ih. U jednom trenutku ne

znaš pored čega prolaziš, ni ti, ni voz, ni vreme, a znaš da nečega ima

tu, da jeste, a ima ga kao i tebe i sveta, iz nekog čudnog razloga.

Gledaš zatvorenih očiju. Sve više veruješ senakama, sve manje se

pitaš.

Onda koračaš svojom ulicom. Vraćaš se odnekud. Sanjivo, po

staroj navici, prebrojavaš zvezde. Večeras su vidljive i one daleke.

Hodaš zatvorenih očiju, u stopu poznaješ svoju ulicu, u kamen, u

zvuk. Iznenada osetiš oštar fizički bol. U njemu noć, sunce, kamen. U

njemu sve što si video. Bol prestaje polako. Ne zaboravljaš ga. I tad,

kao i uvek, samo što se obično ne primećuje, vidik je nedogledan.

8

SVESNOST

Kad Unu obuzme njeno stanje “proširene svesti” (čovek obično

teži da se nečim definiše), ona oseti burno svaku kapljicu kiše po

dlanu, razgovetno čuje misli svakog prolaznika u Knez Mihajlovoj, a

to bude uveče, kad ima najviše ljudi i najviše misli, zna početak i kraj

filma još negde na sredini, i svaku scenu, i svaku sentencu, sve

odjednom, ona čuje jasno list koji pada, izdvojeno, kao da je to jedini

mogući list, radijsku melodiju tada rastavlja u sebi na sitne deliće, pa

ih opet skupi u jedno, sve se to desi u trenu, sretne u gradu svog

dobrog prijatelja i ostane bez reči, jer tačno zna šta bi mu ispričala, a

šta bi on odgovorio, tačno u reč, pa onda ćuti, oseti svaku kapljicu kao

ubod igle dok se tušira, zna sve svoje bivše i buduće fatalne događaje,

ona oseća svaki tren kako otkucava, teče, otkucava. Samo ne zna šta

joj sve to znači.

9

PROMENLJIV REDOSLED

Probudila sam se ponovo u ritmu Ventejeve sonate.

Želim ti sva jutra ovoga sveta! Neveštom rukom, ne umem da te

nacrtam. Samo kucam ti u prozor.

Zimogrožljivo buđenje. Jutro u predgrađu. Severni ledeni vetar,

jesen. Pogled iz autobusa 26.

Iza padine zasejane žitom, prostire se simboličko polje.

Rejn Čoinkuntel iz plemena Ona umrla je juče u popodnevnim

časovima. I jedan čudesan jezik je umro sa njom.

Ne menjam obličja kao lica u ogledalu. Ono što preostaje je

noćna šetnja nad Beogradom.

Kad dočekaš tu diplomu, na šalteru, sedneš u park preko puta i

razmišljaš: ko sam ja? Ali, bolje bi ti bilo da se odmoriš.

U buđenju je presudnu ulogu imala kiša. Dan je došao sa

prazninom i sa niz pitanja koja ne zahtevaju odgovor.

Sunce se javilo običnom ljudskom srećom, dok su ptice kričale.

I ništa se nije moglo dodati.

10

LUDOST

U nesavršenom svetu, polusneno toplokrvno biće, tragalo je za

istinom golom. O, veruj mi... Kakva je ludost postati senka!

11

NESTRPLJENJE

Odsecam kosu, skidam šminku, jedem zanoktice. Mršavim,

topim se. Telo nešto gubi u susretu sa svetom, ne upija ga u sebe. U

jednom trenutku, svet kontroliše igru, poigrava se kockicama. Stalno

podiže ulog. Naslućujem prevaru, ali ništa ne peduzimam. Telo, koje

je umelo sebe da smatra otvorenim, širokim, spremnim da guta

zbivanja, sada se povlači korak unazad.

Nešto se možda dogodilo u međuvremenu, ili u animi.

Nokti su dugi i oštri. Ima toliko stvari koje treba uraditi, telo je u

ubrzanju. Životna stvarnost grize. Novac, formulari, novac. Ljudi,

meki, obični, ljudi. Nešto neodredljivo... Telo guta svet, halapljivo,

groteskno telo.

12

KRAJEM DECEMBRA KLIZAVO JE

ili

DOPISIVANJE

Po navici, David otvara svoje poštansko sanduče. Ne očekuje da

će naići na išta interesantno. Možda su stigle plave koverte sa

neplaćenim računima, možda i neka preuranjena novogodišnja

čestitka. Na njegovo iznenađenje, u sandučetu nalazi jedno pismo.

Premeće po glavi likove koji bi moglii da mu pišu, sve dok ne primeti

da pismu nedostaje marka. Ono što je neobičnije je da nema ni adrese.

Na zaglavlju ipak nešto piše: PISMO ZA MIHAJLA M. ALI ON

IONAKO NE STANUJE OVDE, PA JE SVEJEDNO.

Razume se, ne bez izvesne bojazni, čak, reklo bi se, drhtavo,

David otvara ljubičastu kovertu. Onda užurbano, treptajima oka, čita

tu poruku, iz magle i iz daleka, za koju će Mihajlo M. definitivno

ostati uskraćen. I kreće:

“Navodni Dionise,

Nema nikakvog razloga da se setim tebe, pa i ne sećam se.

Samo… uvek kada počinjem pismo, neko pismo, ti iskrsneš odnekud.

Pismo je tako klizav žanr, zar ne?

O tebi nikada i ne mislim. Nisam sigurna kako se prezivaš, jedva

da znam kako izgledaš.

Znam samo das u ti oči čelično plave, ili, ako i nisu, morale bi da

budu.

Snoviđenja, kamen, trice. To tako na tebe ćudljivog liči.

13

Kad si već tako daleko da te ni mač ne može domašiti, ni leden

pogled, ni dugo tražena prava reč.

Znaš li, uvek kad progovorim o tebi, otrov tvoje privlačnosti

stiže me tek par dana kasnije.

Nikada ti ne bih priznala onu malu žensku glad.

Pitam se ko je od nas odlučio da ode. A ponekad se čak ništa ne

pitam.

Pošto si ti odsutan iz ovog čitanja, od sad te zanemarujem

brižljivo. Ili lažem, do sledeće prilike.

Izmislila sam prvo kišu. A potom i sve ostalo. Izgovorene

sentence, i tebe, i sve tvoje navike.

Pismo je tako klizav žanr, zar ne?

(tvoja) Lidija, Penelopa, Klitemnestra, ili kako ti već drago…”

Otvorenih usta i brzim pogledima pročitavši pismo usmereno na

Mihajla M. David se u trenu nalazi smrtno pogođen. Rešava se, bez

ijedne suvišne misli, da toj Lidiji (Penelopi ili Klitemnestri, uh)

smesta odgovori. I piše stvarčicu sledeće sadržine:

“Čovek

nije ptica.

Čovek nije ptica.

Čovek nije ptica.

Čovek nije PTICA!

Čovek NIJE ptica…

Čovek

nije

14

ptica.

Nije čovek ptica

ptica čovek nije

Čoooveek…”

David potom odlazi na suprotni kraj grada, luta nepoznatim

prozaičnim ulicama i ubacuje svoje pismo u bilo koje poštansko

sanduče, recimo neko na kome piše Lidija... Sa naznakom ZA, IPAK,

KLITEMNESTRU.

Pomalo ga žulja to što je ostao nedorečen, ali dobro zna, da to

isto peče i nju.

15

PISANJE PO VODI

16

NEKA REČENICA

Skupilo se par tačnih iskustava, neki opojan umor i oštar bol u

stomaku, skupiti sve u jednu tačku. Uzeh da zapišem možda rečenicu.

Zaista ja? Ili ko to već drugi? Ili ti, samo ti i tvoje rujne oči. Slobodo.

Setih se – optrčala sam veliki krug. Formulari su popunjeni, sa

malom omaškom. Po glavi bruje neka imena, ne znam, Horhe Luis, ne

znam, Dimitrije, ne znam, nešto kao „okrugla mlada”, nešto kao

tragizam – Marsel, ne znam, nekoliko najobičnijih imena, imena

običnosti… Negde je i moje ime, može biti, zagubljeno, mislim, onog

koji piše rečenicu (rečenica mu ponekad izmakne, često mu “nešto”

izmakne; inače – on ne voli lične ispovesti, nisam sigurna zašto,

pretpostavimo da sumnja u lažnu iskrenost, ako uopšte ima ičeg jedino

ličnog; izvesno je – on nikada ne postavlja pitanja koja počinju sa

zašto…)

Iskustva su se iznova rasula u septembarsku noć.

Odmakla je rečenica.

17

NEMA VEZE

Noj je zagrizao jabuku. „Ma, puštaj, bre, bre!” – začuo se glasić

iznutra. Desilo se da noju ispadne plomba. “Hmm! Kakav divan novi

kišobran!” – povikao je crvić. Tata crv je paučinasto hrkao, dok je

mama ukucavala esker. Nekoga je bolela glava. U kariranu šerpu

ubačeno je još sedam oštrih glavica luka i narukvica od višnjinih

koštica, što se moglo pripisati vecernjoj sentimentalnosti. Isto tako,

spiker se dopadao rečima: “Vreme jutra: jezivo i grozno! Ne izlazite

bez tri pari kišobrana niti ružičastih cipela od lavljeg krzna! I ne

zaboravite poruku za laku noć: čovek bira svoju kutiju šibica...” Noj

na sve to nije obraćao pažnju i uopšte nije zario glavu u pesak, jer to i

nije bio noj.

18

PRETVARANJE

Pisac je imao varljivu letnju blokadu. Povodom toga, uspostavio

je experiment: prosuo je malo šampona od bresaka u kadu, onda je

dodao šaku zelene soli i šest litara mleka. Zatim je napunio kadu skoro

vrelom vodom. U veliku belu penušavost dodao je nekoliko kapljica

parfema, ugasio je sijalično svetlo i upalio narandžasto svetlo na

ogledalu. Na polici iznad kade pripremio je noćnu kremu od aloe,

sedefasti puder u prahu i mesečnik o cveću. Zbacio je sa tela odeću, ne

uspevajući da obuzda cerekanje u sebi, što je u njegovoj svesti

izazvalo blagu asocijaciju na Dalija, nevezano, kao što se u sličnim

trenucima sa svešću lako dešava. Uskočio je u kadu i zagnjurio se.

Aromatična bela pena se upijala u njegove pore, i on je polako tonuo u

stanje savršene opuštenosti. Tada se dodirnuo po grudima, jer mu se

učinilo da se sa njima nešto dešava. Medju butinama je osetio prijatnu

toplinu. Isturio je bedra iznad površine vode i pomislio da su postala

belja, nekako nežnija i mekša. Mokrim rukama uzeo je beležnicu i,

prislonivši je na kolena, zapisao prvu rečenicu: Voleo sam da se

pretvaram da se pretvaram u ženu, a jednoga dana dogodilo mi se

nešto neverovatno…

19

PISANJE PO VODI

Mrznu mi se nadlaktice. Listovi se lepe od vode... Pisanje tada

nastupa kao proces koji izmiče svesti.

Rasklanjaju se grane iznad iskaljane vode.

U vodi lice nesmirenog utopljenika.

Čovek koji se drži za lanac crnog olinjalog psa, ne vidi lice, jer

ne ume da se ogleda po vodi.

Dolazim da te spasim, viteže. Pokušavam da zapišem nešto o

vodi.

- Voda, prohujava, mutna i zgažena –

Čovek pored psa, isluženi bankarski službenik i lažni poklonik

boga vina, budi se s proleća, kad je dan najćudljiviji (opisuje krug po

vodi). Strogo odelo od tvida u zeleno letnje veče govori o naglašenom

neskladu koji se mimo njega već dogodio. Njegov strah dolazi u

zakasnelim naletima, u sebi ne spominje pitanje ratne sreće. Neko

ostane živ, sudeći prema statističkim podacima. Pas zateže lanac,

čovek umalo da vrisne. Zalud. Vriskovi su odavno nečim prigušeni

bili.

Ostajem u traženju, ali nikoga nema po vodi. Ni iskeženog lica

utopljenog viteza.

U nemoći da ikoga spasem od vode, tražim svoje lice po njoj.

Skoro da ne umem da se ogledam u vodi. Ipak, eno me, daleko

nizvodno, tamo gde se čuje jeka crkvenih zvonika.

Tamo, gde još nikad nisam bila, ne kaplje vetar po vodi.

20

ČEKAJUĆI ZVUK

U haljini od meke vode, Una je mirisala blago na nenapisanu

pesmu i preko lica nosila je plavo-ljubičastu senku. Čekala je na

famozni telefonski poziv o sreći. Čekajući zaspala.

Čekala je na famozni telefonski poziv o sreći. Čekajući zaspala.

Čekala je…

Čekajući zaspala.

Četvrtog dana počela je da je mori glad. Skupivši poslednju

sitninu iz unutrašnjih džepova, izašla je iz stana.

A onda, najednom, realnost se prosula u potrebu za rečima. Una

je sedela na stepeništu i zapisivala otkucaje:

“Belim ljiljanima naznačeni govor tela / Pažljivo merenje

granica sna / Bele svetlosti daljine / Horizonti stešnjeni od ptica

Kao par letnjih godina (odlazi zvuk) Zaprela se noć / kao u sebe

istu / Kao iz tajnog ugla posmatrano

Po konceptu te prepoznajem u praskozornom sećanju / Kad

krenem onuda odlazim dalje putem kauzalnosti asocijacija / A ti ne

postojiš, nigde, uostalom, i sve manje

Isprekidane nujne simfonije čujem, u njima krijem / da sam

upoznala one besane kada dišeš / hvatala magle u trepavice (kao

leptirove za tvoje tajne oči, kada si pokrivao / očima pustinje od

zvezda / uzimao dahove na nadlanice

Samo vatre su tekle raznorodno (kao drhtavice, kao vejavice)

kao smejalice

21

Desi se, da ne znam kako da završim kad počnem / da ne znam

kako da završim kad počnem / da ne znam kako da završim kad

počne”

Kroz tanke zidove začula se reska i prodorna zvonjava. Una nije

prestajala sa pisanjem. Morala je da završi započeto preoblikovanje

stvarnosti u reči. A telefon je dugo i uporno zvonio...

22

ISPOVEST LJUBITELJU KRATKIH PRIČA

Moj lenji, neparni, okomiti život…

23

RUKOPIS

Pred kišu, veče se gubi u mirisima, u nastajuće proleće, kad

pogled može da dobaci do one strane. Okrećem se, izvan. Da

odaberem stvarnost, izgleda nemoguće. Okolo – ničeg mitskog, ničeg

neprolaznog. Sustižu me vekovi nerazumevanja. Kalendar reči: ova

reč je otćutala, ova je zanešena i preterana, ova bi bila nežna,

zbunjena; neke reči naslikane, sjajne, svečane…

Ide taj stakleni nemir. Pridržavam ga, nadlanicama. Osetim samo

kako reči zveče, lako naviru. Nema ničeg samo ličnog, tu sam reč

uhvatila u laži. Eh, setila sam se zašto smo ovde.

……………………. *

* Ostatak rukopisa je izgubljen (Nap. prir.)

24

ZAREZI, MRVICE

Bojao se kad ne piše ništa. Onda se plašio starenja. I hladnog

zagrljaja. Jednom je mrzeo sveske. Hrpa belih listova... Bilo šta se

može učiniti s tim. Zapaliti ili... Nekad prosto nije imao šta da kaže. A

nekad bi ga jedna prosta rečenica progutala. Pisati ili ne pisati –

lomilo se pitanje duž besanih jutarnjih časova. Slutio je odgovor: bolje

mu je ostati živ. Nekada je za večerom imao isuviše reči, pa bi za

doručkom ostajao gladan. Evo, upravo sada, dok ga posmatram kroz

kosi prozor mansarde, pisac doručkuje omlet sa pečurkama i pije jaki

čaj od hibiskusa.

25

DISHARMONIČAN KRUG

Krug. Oko njega bezrepa zvezda. Zakucane senke po zidovima.

Ljudi – sudaraju se sa crvenim čašama u rukohvatu, potom – spavaju

oblačno. (Doba je gluvo.)

U mastionici, zaglavio se čovek, opet jedan te isti. Nisam ga

nikad videla, a i zašto bih. Lep je, kao broš na reveru, ma istijati Jozef

K. , ne bi mogao da veruje. (Ratnik našeg vremena.)

Sačuvano je svedočenje: „Grad olujnih zuba. Stajao sam kao

kamen teško. Vreme se pomerilo, večnost nije. Nisam slušao nikoga,

ništa.“

Jedna od ratničkih legendi: Sveća bez glave. Neko je morao

oboriti. Sveća na zgarištu. Vatreni krug.

Nekako uvek desi mu se priča o strahu. A kada nema šta da

kaže, iz njega progovori ( ). Kažu da je jednom rekao: „Iz prethodnog

da se zaključiti da je nesklad skladan upravo onoliko koliko je

skladnost neskladna.“

(Za nevolju istini, još nekima se dešava sve tešnje da veruju u

čudne oblake mimo kiše.)

Iza vetra i nazad niže.

Ma, takav krug! U stranu zvezda! I zvezda i neko opojno piće,

mešano se dobija... ( )... ne znam šta, na tom mestu kida se nit.

Kad se slegne... Slepi nož u nedođiji, zakopan.

26

POSLEDNJI POTEZ

Vreme prolazi tajno. Zadržavaju se osmesi po skrivenim kutovima.

Zvonimir se trudi da dovrši svoju sliku, da je dovede do prividne

konačnosti. Skida umišljene mrene sa očiju. Stalno mu se iznova čini

da nešto nije u redu sa pogledom. Boje sa nedovršene slike igraju

svoju igru. Crvena hoće da bude prenaglašena. Narandžasta se muti i

prestaje. Plava se neprimećeno širi posvuda. Zvonimiru je dosta svega.

Pomišlja da odustane, da možda pokuša da zaspi. Želi da ostavi posao

za sutra, za prekosutra, za bilo koji dan… U trenutku nepažnje ruka

mu se sama otrgla i povukla odlučujući potez. Poslednju crtu. Sa

osećajem nepoznanice, čudne opijenosti i tanke svesti, Zvonimir zaspi

u hodu. Osmesi se igraju po zidovima. Posmatrač ništa ne sluti, on

vidi svoju sliku.

27

REALITETI JEDNOG FANTASTA

Pisac je umislio jedan roman. I živeo je u njemu ravno godinu.

Desilo se da bol potraje duže.

///

Pogled: na stolu – razlistane novine, sat koji jedva čujno

otkucava, vaza sa polusvelim mimozama, električna mašina za

kucanje; tri krupne narandže na polici za knige i još – statuice, stari

časopisi i stripovi, minijature od voska, šišarke i školjke, u čudnom

skladu; tu je negde i telefon koji mutno i isprekidano zvoni; smetajuća

odšrafljena ručka od prozora; na zidu uramljen gorski pjesnik; patike

uvek spremne za put; ispunjene sveske bez reda i broja; velika

klepsidra, i još mnoštvo stvari, oblikovanih u namerni haos.

///

Taj pisac, baš u trenutku kada je završio svoje najbolje delo,

oseti da ga muči stomak. Žurno odlazi u kupatilo. Čuje neke čudne

šumove iz hodnika, ali se ne obazire, obuzet sopstvenim tokovima

misli. Sedeći na WC šolji, razmišlja, šta bi se sada moglo dogoditi,

pošto je završio, po svom osećanju, strukturno, formalno, i pre svega

smisaono, svoje najsavršenije delo. Zanešeno povlačeći vodu, izlazi u

hodnik i nalazi se oči u oči sa jednim od ljudi u crnom koji mu upravo

obijaju stan (mada tu zaista i nema ničeg od praktične vrednosti, sem

starih knjiga, mašine za kucanje i nekoliko narandži...) Iz straha od

istine, provalnik povlači obarač.

28

SPOLJAŠNJIM OČIMA

29

KLIZI DVOJKA

Tadija spava. To bi mogla biti posebna priča.

Leva smeđa čarapa je pocepana na peti. Desna smeđa čarapa

srozala se do članka.

Tadija je nekada umeo da bude drski i nametljivi žurnalista.

Ovih dana on je lucidni vozač tramvaja.

Klizi dvojka po okukastim tračnicama. Sumorni i veseli putnici

uglavnom žmure na septembarsko sunce, razliveno po usijanoj vodi.

Čuje se rika razjarenog tigra iz obližnjeg zoo-vrta. Ili je to samo odjek

slučajne misli nekog od putnika.

Tadija spava. Bude to popodne, ili uveče, ili u svako doba.

Nudim mu otvorenu knjigu. Kažem mu – promeni kanal, pusti

bar nekad nešto normalno. Ali on ima interesovanja samo za dokone

stvari. Čini se da su ga jednom zanavek zamorile igre uma.

Tadija spava, ili se pretvara da spava, to više niko ne zna.

Škriiipe kočnice, probudi se, možeš da se probudiš, moraš da se

probudiš, probudi se, škriipe kočnice... Sve je u redu. Putnici su se

čvrsto držali za šipke, niko nije primetio ništa neobično. Na trenutak,

sunce povlači svoje bodlje sa septembarske vode, senka prekriva pola

grada.

30

OPSESIJA

Opsesija se susrela sa sobom u ogledalu. Rekla je: “O, ja sam

lep, ja sam pametan, ja sam tih i surov.” Takva je izašla u svet.

Odjednom se tu našla hrpa žena, sve iste – izgladnelih pogleda,

poetične, senzualne i odlučne u svojoj nameri. Opsesija je uzmakla

korak unatrag, ali bez uspeha. Bila je opkoljena.

Jedva se dočepala svoje kućice slobodice i svoga ogledala koje

uvek govori istinu. Stajala je, kao na početku i rekla: „O, ja sam

uhvaćen u zamku, ja sam progonjen, ja sam uplakani dečak, ja sam

neshvaćen i sam.”

Nijedna žena nije uspela da razbije začarano ogledalo. Ali se

od siline osećanja ono samo raspuklo. Komadići stakla dospeli su u

sva srca umešana u događaj. Neki su uspeli da ih izbace prirodnim

putem, a neki su počeli da pišu pesme ili da se bave politikom.

31

KARAMAZOVSKO

- Deda, kaži mi, osećaš li nešto karamazovsko u sebi? Na

primer, prepoznaješ li se u Dimitriju? Ili jače u Fjodoru? Ili je tvoja

karamazovština drugačija, onako srpska, seljačka, možda ublažena,

sigurno nesvesna...

- Šta lupaš tu, dete? Baba, kaži ovom tvom čedu da me pusti na

miru. Ne mogu da zaspim čitav sat zbog njega.

Umuknuo sam. Deda je zaspao.

Deda se još nije probudio.

Nije se nikad probudio. Još jednom je otišao bez zbogom.

Deda, deda, ipak si ti Fjodor.

32

VOZOM, 7.9.96.

Krenuli smo nekud vozom. Jedva da smo započeli naše dugo

putovanje, a voz jednodušno stoji na nekoj od sitnih stanica. Razume

se, ne pokazujući nameru da se uskoro sa te tačke pomeri. Nije novo

da vozovi kasne. Naročito ovih dana. Evo, baš juče čujem na vestima:

voz iz Podgorice za Beograd zakasnio 283 minuta; iz Cetinja za

Lazarevac kasnio 591 minut; i konačno, putnički voz iz Niša, preko S.

Palanke, u pravcu Beograda, kasni već 118 dana, 6 časova i 15 ipo

minuta. I još nije stigao.

Sama sam u zabačenom kutku voza. Praktično sam nevidljiva.

Mogu da radim bilo šta – da čačkam nos bez bojazni, da napišem

dobru, lošu ili osrednju priču, a mogu i da gledam kroz prozor, u

ogoljeni mrak. Krenuli smo. Prošlo je ćak 17 sekundi i opet stojimo.

Prošlo je još 17 sekundi i ponovo smo krenuli. Evo, sada lokomotiva

ubrzava, ide sve brže, i brže, i brže, pa sve do zvezda. Ili do sledeće

zabiti u kojoj ćemo se zaustaviti tek na par sati. Dok ne krenemo. I

tako unedogled. Kao da sam zarobljena ovde, bez mnogo izbora.

Mogu na primer da ustanem, mogu da se prošetam, svakako mogu da

sedim. Ne mogu da pobegnem. Ipak, osećam se nekako sigurno. Toplo

je, kod sebe imam dosadnu knjigu, dovoljno cigareta, blok i olovku.

To je trenutno sve što mi je neophodno. Jednom ćemo stići, to je

izvesno. Za par sati ili dana. Definitivno stižemo. Za par meseci.

Možda za nekoliko godina. Možda zateknem svoju majku sa puno

sedih u kosi, u uobičajenom ćaskanju sa komšinicama. Možda se za to

33

vreme moj najbolji prijatelj odseli u Prag, kao što smo zajedno

planirali. Možda otac proširi posao... Možda promene program na

faksu ili mi ukinu odsek, njima svašta može da padne na pamet.

Možda propustim dva, tri studentska protesta i neka krvava

dešavanja... Možda kolega sa šeste grupe konačno shvati neke stvari.

Možda se zadesi idealni vazdušni pritisak od 998 milibara. Možda. I

ko zna u koje bismo doba mogli stići. Možda baš u pravo proleće. Eto.

I kao da bi se moglo zaključiti da je odlična stvar što ovaj klimavi voz

zaustavlja lokomotivu na svakih 17 sekundi, otprilike. I krene, pa

stane. Pa stoji. I opet ide, ide, ide pa se zaustavi. Negde u tunelu.

Nestane struje, pa je opet ima. I voz krene, pa stane. I krene... Ala

tutnjimo...

34

MREŽI

What the fuck is this? Zamka za zasenčene vodene oči. (Hteo si

reći – plave?)

Neslaganje u tekstu, sitne razmirice. Čitam te, i tek da slutim da

postojiš.

Plašim se da bih ti mogla reći ono što ne želim da se kaže.

Ti više voliš da ćutiš. Ponekad se pretvaraš. Mrvica ljubavne

igre najednom se pretvori u puškaranje.

Previše si lepa da bih ti poverovao.

Meni se, opet, ne veruje u filmične fraze. Više veruješ meni

nego sebi. Budalo.

Lavirintne ruže oko moga jastuka.

I tebi je to realizam u romantizmu? Jesi li „pri sebi“.

Ponekad verujem da te ne razumem.

Najviše volim kad ćutimo.

Obožavam srećne ljubavne priče.

A zar iko ume da ih piše?

Eh, sad i ti. Pa nije sve toliko crno, belo.

’Ajde odlazi, radi nešto korisno. Ljubim te, onde, iznad struka.

Ne popuštaj mi baš toliko. Ustvari, ne puštaj me, to je opasno, ne

puštaj me, nikad, molim te.

Spremam se da te izdam.

Napiši mi to, polako.

35

Otipkala je DELETING. Gricnuo je čips i prebacio se na drugi

chatroom. Ništa se dramatično nije dogodilo.

36

DRENJINE

Sećam se drenjina. Kamerno drvo na uglu.

Obično su se pitali šta nalazim u tom voću (izuzev onda kad

sam upala u jarugu).

Pa kažem, eto, preferiram nakiselo voće (i dunje, zlatne /

jedre / rujne dunje sa ormara). Od običnih kruške. Niko mene, kako se

ono kaže, ne razume.

A kada sam upala u blato podvožnjaka, imali su razne

teorije o tome šta me je nagonilo da trčim klizavom uskom stazom.

Vikali su samo kad sam pretrčavala autoput. I kada sam se verala uz

električni stub, možda malo.

Gledam u nokte, taman su toliko izrasli da uzmu oblik

drenjine, i boja je pogođena. Osećam kap po jeziku, jedu mi se

drenjine.

A ono staro stablo se srušilo odavno.

37

NEPRISUSTVO

Čekao sam te da doletiš, zaspala si mi na dlanu. Ptico vodenih

očiju. (Bio sam samo posmatrač.) Meka, ćudljiva ptico. Nisi mi donela

ništa novo, ništa što bih mogao da iskoristim, ništa sem pitanja.

(Posmatrao sam sa strane.) Nisi razumela ništa od govorenja ni od

ćutanja, žurila si da poletiš. Malo te je radoznalost ukopala u mestu,

ali tvoja je zapitanost kratkoveka. Hteo sam da te dozovem – ptico!

ali bio sam samo posmatrač. Na dlanu mi je ostalo nešto pernato i

toplo, i već postavljano pitanje. (Samo posmatrati sa strane.) Čekao

sam da odletiš, da ostanem ono što samo mogu biti.

38

ČOVEK KOJI JE MRZEO NOVE GODINE

Sunce me lenjog prizvalo napolje. Ponovo sam zaspao u redu za

mleko. Kada sam se probudio na klupi u parku, pored mene su pasle

dve kravice, a u džepu mi je zveckao uredno vraćen kusur. „O kom

jutru se radi, ovom ili nekom drugom?“ – nisam mogao da dokučim.

Beskrajna plavuša sa IQ-om od 148, koja se slučajno našla u blizini,

odgovorila mi je ćutanjem: „Ja sam tvoj poklon za novi milenijum.“

„Aha, znači reč je o novogodišnjoj frci“ – promrmljao sam gnevno, i

nastavio da spavam, sanjajući doručak s mlekom.

39

PATOS

Zaplićem očima u magle. Naslutih...nešto...preterano. Po koži

ostaviti zube u polusnu, slediti se i zanemeti, uzeti u srce san, sliku,

statuu. Neko teško, teško voće je padalo. Magijo, pričaš mi o meni?

Presreli se. Zbacila sam kožu. Opijena, bleda. Gasim se u tinjanju,

nerazbuktano. Na usnama ti meki miris, parisko plavo. Uvijena u

težak osmeh, hladno mi je, nema vremena. Ko ti je popio usne, pre?

Možda ti nisi ti. Progorevam lozinku. Vrele su ruke... od suza... Desi

se tajni susret. Konačno – povraćam posle svega.

40

SMRT LEPTIRA

Leptir krije svoje boje. Sklapa se u sebe. Spolja se čini crnim,

a stvarno je tamnocrven, ponegde ljubičast i prošaran žutim

krugovima. Čini se kao da spava. Ustvari, hoće da nas zavara. Nagoni

nas da pomislimo da nije više sa nama i da mu duša odlazi u susret

beskonačnoj duši sveta. Hoće da nas namami da brzopleto uklonimo

njegov stakleni zatvor, a da on tada izleti napolje.

Sistematski nerviram leptira noktima pucketajući po ivici čaše.

Nagonim ga u samoubistvo. Ko zna šta on sada lomi u sebi, dok

besomučno udara glavom i krilima o zidove.

I posle nekoliko časova, leptir se još nije umorio. Gledam ga

pažljivije i shvatam šta mu se dogodilo – upornim pokušajima bega

okrunio je svoja šarena krila. Potamnele su vesele boje, izgubila se

prvobitna lepota, krila su postala upola manja.

Dragi moj, više ne vrediš ni sebi ni meni. Puštam ga u svet.

41

LEPTIR

Ponovo tražim ono što se ne može naći. Udaram krilima o

zidove. Besomučno rasipam svoje šarene boje, zemlja ih brzo upija.

Neko me posmatra, ili su to samo banalne oči sveta... Pokušavam da

dozovem, ali se glas ne probija kroz zidove, ili glasa nije bilo ni u

početku, ni u meni... Pokušavam, krila se krune, pokušavam, krila se

krune, pokušavam, krila se lome... Vidim neke duge nokte, svijaju se

ka meni, otklanjaju zidove. Ponovo tražim ono što se ne može naći,

najzad slobodan...

42

VARIJANTE KRAJA PRIČE O LEPTIRU

... Andrijana napušta svoj trip o leptiru kao o „nečemu

drugom”. Ili trip napušta nju. Nedostaje joj psihološki samouvid.

/ / /

… Neprestano pomeram čašu, samo da nerviram leptira. U

jednom trenutku, skupivši svu snagu, on uspeva da ispod ruba nagnute

čaše izleti napolje. “Divim” se svojoj trapavosti, dok je njemu nešto

drugo na umu. Predosećam nekakav iracionalni bes i zanos, dok kruži

unaokolo u nervoznom letu. Hoće da me kazni za pretrpljeni strah.

Pogledi nam se susreću, hvata zalet, i…

/ / /

… Gospodin Antonijević uzeo je sa police Sanovnik. Potražio

je pojam “leptir”. Tumačenje je bilo mutno i neodređeno, a govorilo je

o nepoznatoj devojci koja ima čudnu naviku – da luta tuđim snovima.

Gospodin Antonijević nije verovao u snove ni u tumačenja. Odmah je

uhvatio u svojoj bašti živog leptira i čiodama mu proboo krila. To mu

je ulilo sigurnost.

/ / /

… Prošlo je čitavih mesec dana, a leptir je i dalje zatočen u

okrenutoj čaši. Ostao je isti – divnih tamnocrvenih krila, tužan i ljut na

svoju nesmotrenost. Još uvek je živ. Pitam se, kako je to moguće,

43

odakle crpi vazduh… Gledam ga, i nemam snage da bilo šta

preduzmem.

/ / /

… Onda se leptir pretvorio u lutajuću pesmu. Gledaj, kako

dolaze ćilibarske kiše, kako bruji ptica, kamen. Po vasioni pršti šareni

prah. Svedenost na nedokučivo, to je bio zvuk.

/ / /

… Zapitala sam se kuda idem. A to nije imalo nikakve veze sa

leptirom uhvaćenim tog jutra u bašti. Pitala sam se još – šta se to

dešava, ko sam i otkud ovde. Leptir nije odgovorio.

/ / /

… Jedan nedozreli slikar posmatrao je leptira u staklenom

zatvoru, pokušavajući da ga naslika. “Ništa lakše od toga”, - pomislio

je - “mogu se uzeti bilo koje boje za leptirova krila”. Ali, ubrzo je

shvatio da stvar nije toliko jednostavna. Prava priroda je upravo

suprotna.

44

ČOVEK I PAS

Putujem prvim jutarnjim vozom. Škripi pruga, ljudi klize,

prostor se otvara. Dekoncentrisano listam novine. Pogled mi se

zadržava na oglasu: traže se nestala lica – čovek i njegov pas,

poštenom nalazaču sledi nagrada. Nije rečeno kome su to oni potrebni

i zašto, nema opisa ni fotografije. Ali, ponuđena je značajna suma.

Sklapam novine i pružam ih nepoznatom sedom gospodinu koji sedi

preko puta. Mali žuti terijer, sklupčan pored mojih nogu, uznemireno

cvili. Pomilujem ga po glavi i šapnem mu nešto što samo on razume.

U brujanju voza polako nestaju želje i sećanja.

45

HLADNO JUTRO U PREDGRAĐU

Budim, budim se. Gde su mi oči, dragi? Večernja zvezda je

rodila dan. Zaključavam, stan 7, dobar broj, da li sam zaključala?

Žena sa koferima, izvolite, prođite. Dobar dan, komšija, nije loše,

kako ste vi? Ustvari... Ko je to prošao? Ne poznajem čoveka. Malo

poznata debela glumica, stan na trećem spratu, da, gledala sam vas

prošle nedelje, bili ste, moram da kažem, fantastični... Lift tako jezivo,

jezivo škripi. Kako je dugačak taj hodnik, neki lavirinti, neki

kentauri... ne, to je samo ostatak noćašnjeg sna... Evo me pred

zgradom, zar sam već budna? Poslednji od pet oblakodera, uzvišen u

svojoj ružnoći. Ove su zgrade izrasle u najkraćem mogućem roku. Da

se iznenadi drug Tito, bila je realna zamisao projektanata. Otkud

ovoliki vetar? Nisam ni predosećala. Vetar me pokreće, nosi, lomi

me... Skupljam se u kratki kaput, zatežem plavi šal. Zgrade se klate,

ah, pašće, minuti su u pitanju. Od čega li su, da li... od kartona? Ah,

vetar, vetar, ljudi, odakle li dolazi? Ledi mi korake, kosu mi raspliće,

vazduh je gust, teško je probiti se. Idem, a horizont ostaje isti. Otkud

taj čudan osećaj da ne napredujem? Vetar, vetar je kriv, ćudljivi vetar,

na ledini ispresecanoj prostorima u kojima žive ljudi, šareni ljudi i

ljudi bez lica, neki ljudi, vetar, vetar je. Semafor na dugme, ponovo u

kvaru. Sanjivo pretrčavam ulicu. Sklonište – nakrivljena pečurka

autobuske stanice. Da li sam se, ono, jutros probudila? Ili je to bilo

juče? Uh, hladno, tako hladno je...

46

DEČAK, JAGODE

„Ne bi bilo dobro da ispraznim poslednje zalihe jagoda iz

jakninog džepa, koja još i prokišnjava“, pomislio je dečak i nastavio

da se vijuga niskim sokacima. „Žuto, belo, tamno-crveno“, brojao je u

sebi. „I kuće, i lišće, i rosa, i ruže...“, tako se redom preslišavao. „La

dind e l dindon vuajaž par l tren“ – mrmljao je nešto na francuskom,

ustvari znajući da izgovara, ali ne i da piše. „U maju, kad ojuži, ići

ćemo kod tetke Anželik u Francusku. Biće mnogo korpi šarenog voća,

a i zgrada, više plavih od narandžastih. Senad i ja ljuštićemo zrele

narandže i gađaćemo se korama. A Kristin će samo sedeti ispod

ružinog drveta i posmatraće me ispod oka, onako, bezobrazno...“

Zastao je malo. „To možda, ako otac proda...“ Nastavio je da gazi

kamene kocke i da baca kamenčiće iza sebe. „Sedam, osam, jedanaest,

dva...“ – brojao je oblake, hodajući unatraške. „Zašto ne gledaš kuda

ideš, zeleni dečače!“, brecnuo se jedan ozbiljan mladić u strogom

odelu, na koga je naleteo. Dečak je potom tako jako zevnuo, da je

zamalo razglavio vilične kosti. „Možda je bolje da krenem kući“,

pomislio je, „mama i dada su verovatno završile pitu od mrvica, i biće

im potrebna, na vrhu, jedna smušena jagoda.“ Okrenuo se i veselo

potrčao kući, na četrnaesti ipo sprat.

47

NA SELU

Deda ponovo priča o smrti, dok mu se žuta mačka gnezdi u

krilu. Čika Jovan prolazi pokraj nas i za sobom ostavlja tanki krvavi

trag. Kroz zube kaže – nije to ništa, prst je samo malo recnut. Dok mu

zavijam ruku, primećujem da dedino lice postaje sve bleđe, ako bleđe

može biti. Prožima me neki hladan strah. Mala Milica prekida tišinu,

hoće da nam recituje na francuskom. Pažljivo je slušamo, kao da tu

pesmicu čujemo prvi put. Onda dotrčava do stare trešnje, tamo je

čekaju devojčice iz ulice, izmislile su neku novu igru. Govorim dedi

da nije dobro što jede kao ptičica, smršao je preko svake mere. On

tvrdi da je sa mnom isti slučaj. Da, deda, ali ja nemam jakih razloga...

– kažem u sebi. Već je popodne, a njemu još nije stigla penzija iz

Pariza. Ljut je, čitavog jutra traži razlog za svađu, psuje i viče.

Nameravao je da plati kamenorescu. Već je izabrao spomenik.

Skroman, od običnog kamena. Čika Jovan ostavlja započeti posao,

kaže da ne može više, zbog prsta. Baka pomirljivo i ćutke odlazi po

drva. Ona je uvek jaka. Svi smo mi još uvek ovde. Deda je drugačiji,

on nešto predoseća.

48

O GLADI

- Uopšte ne moramo da pričamo o gladi.

- Ali, kad sam gladna.

- Svejedno. Zadrži to za sebe. Glad je tako patetična tema. I

među pristojnim ljudima to se nikad ne spominje.

- ...

- Misli na primer na nešto drugo. Samo nemoj o gladi.

- ...

- Zašto ćutiš?

- Jezik mi je suv od gladi.

- Ne lupetaj. To se ne dešava. Možeš samo umreti od gladi.

- I onda?

Ne znam. Ni o tome se u pristojnom društvu nikad ne priča.

49

ODSUSTVO DRAMSKE RADNJE

Bio sam tu; čekao sam da me nestane. Nalazio sam se u centru

zatvorenog semiotskog sistema. Sloboda – praznina – nesloboda.

Nekritički, vreteo sam se u krugu. Čekao sam. I kad prođe vreme,

kaže: ništa sad. “Sitan korak, trenutak, do ludila” – neko iz mene je

naglas rekao. Tresem se u grču; povraćam; fizička manifestacija

snova. I kad prođe neko vreme, vreme nije važno. Čekam. Čudno –

još me ima. Ali kako samo zine praznina… Želim… Želim… Nema

želja; toplo je. Menjanje je proteklo, teče. Negde do, od ludila.

Životarenje; opstajanje; samoprevazilaženje. Jedan ponor uvek zeva.

Šetam po ivici, opušteno – tada jesam.

50

LETNJE POPODNE, FOTOGRAFIJA

Zadocneli, umorni grad. Buka telefonskih poziva. Nezapočeta

putovanja. Nestašica živototvornog straha. Nestašica bistre nepresušne

vode. Letnja vreva.

Čekalo se na pomračenje. Neke nestvarne tuge su dozivale

zverinju krv u nama. Čekalo se da padne kap, žega je gorela. Trunčica

vetra je razdvajala dane od noći. Bilo ih je koji su povraćali od sunca.

Neki su se hladili u ustajaloj, blatnjavoj vodi. (Preterane kiše su sprale

neke od pritajenih glasova, a zatim nestale.) Zarazne bolesti prete da

zatvore grad.

Ko je ono nedavno izjavio da su katastrofe put ka duhovnom

pročišćenju?...

(...Bazeni pored mora. Klizavo kamenje, lepljive školjke.

Napuštena crkva usred ostrva...)

Sunce koje ubija, tik iznad zaražene vode. Pljačkaši u čamcima,

famozni gusari poplava. Žega i smutnja, otisci leta. Glasovi radnika.

Mračne slutnje neradnika. Viškovi vremena. Panični otkucaji. Šum

besposlice.

Telefon naglo saopštava da je to neko drugi. (Čekalo se na

telefonski poziv svakako predimenzionirane važnosti.) Telefon dobija

krila.

Držimo se noktima za zamišljeni vetar. Prolaznost prolazi sporo.

51

NEŽNOST

Uzjahao je svoj zvezdani bicikl i odjezdio u neizvesnu noć.

Zvuci pijane šatre, galoni teškog smeha, kamen-priča u zubima.

Opkoračen kafanskom pesmom-pevačicom, zvuke rodnog kraja

sumraka-svitanja, upija. Sa klizave tavanice kaplju mu zvuci u čorbu.

Hodam lako, bezbojno, da ne remetim sklad.

U nežno jutro, nalazim žuti bicikl, skršen, negde u jarku. I jedan

težak osmeh, pored. Popravljam bicikl, skidam blato sa osmeha.

Opet je sve dobro.

52

ČOVEK U ORMARU

I, evo mene, u ormaru. Tu me, zasigurno, niko, niko, ne može

pronaći.

Konačno izvan domašaja onih gazdarica – goniča robova,

svakovečernjih zadahtanih telefonskih manijaka i zajapurenih te-ve-

manijaka, konačno daleko od lucidnih momaka teškog nevidljivog

srca, daleko od obaveznih telefonskih pristojnosti – ljubaznosti –

slatkorečivosti, daleko od besparice i od novca, konačno daleko od

cimera, cimerovih cimera i prijatelja cimerovih prijatelja...

Baš je slatko, mekano, ovde. Gnjezdim se u jorganu, samo mi

ove jakne nešto smetaju, padaju na glavu, šuškaju... Ah, tako je slatko

ovde.

Sestra otvara ormar, fali joj leva čarapa.

Pronađena/otkrivena sam.

„Baš si sad morala da navratiš.“

„Niko te nije tražio“, mirno mi kaže.

53

ODAVDE

Nešto (buntovnički, bezrazložno) pomišljam: da nikuda nisam

putovala.

Tek: šareno mesto u Grčkoj, pet ipo godina, nije Atina, nije... ne

znam kako se zove, nije ni važno. Sećam se jogurta, male Makedonke,

crvenih sandala. Da, to je bio jogurt... Tu negde je i Dubrovnik,

sasvim blizu.

(Možda: Moskva, Kairo, Edinburg...)

I: ne znam godinu, ne pamtim brojeve baš najbolje, devedeset i

neka, obala Obzora. Na plaži, ogromni talasi, oborio me jedan na

kamen, na kamenčinu, i tata je nešto gadno vikao. I krvava kolena i

otac koji urla, zažmurila sam na sunce. Uveče, na korzou, devojka je

šetala u kratkoj suknji, bez jedne noge, imala je divnu onu jednu nogu.

(Nikada je neću zaboraviti.)

I, da, što spada u mnogo bezazleniju priču (drugi put ću ispričati

više o njoj, ali nikada neću ispričati sve) – tada sam se zaljubila u

klovna. Zvao se... Jan. I bila sam rešena da ga jednom pronađem. Još

negde čuvam tu cirkusku ulaznicu...

(I ona debela žena što se neverovatno smejala u trećem redu.)

Ponekad zastanem kod reči „putovati“. I nešto odlučim/nečeg se

setim. A ponekad samo zastanem kod reči „putovati“.

54

DOSADA

Gledam reprizu reprize nekakve srcaste serije. Svest mi

preterano kucka (podsvest?). Razmišljam baš o onome o čemu (o

kome?) je izričito zabranjeno razmišljati. Ugojena muva mi se šeta po

nozi od članka do kolena. Žar cigarete pada na ćebe. Glavni lik serije

(serija o Džordžu?) povraća. Telefon zvoni, kažem: mrzi me. Telefon

ponovo zvoni, ovog puta zove svakodnevni ćutljivi manijak. Ćutimo

zajedno. Sreća je svakako precenjen osećaj (srećna sam?). Smrt mi

kuca na prozor u svet, iz unutrašnjosti televizijskog ekrana.

55

SRČA

Nikome nisam ispričala da sam uspela da dobijem politički azil.

Koferi su ionako uvek spakovani. Pomalo je šizofreno SASVIM

pobeći od svega.

I, evo me ovde, u Vendelmštrase. Trenutno besciljno stojim pred

jednim od šljaštećih izloga i posmatram besmislene krpice koje nikada

ne bih stavila na sebe. Pažnju mi privlači figura na sredini – lutak

čelično plavih očiju koje umalo što ne ispadnu iz duplji i razljuštenih

pegavih usana. Tren kasnije, ili pre, ne razumem, komadići stakla viju

se po lepljivom vazduhu, na vrhu Vendelmštrase, i pristaju, mnogo

dublje nego što bi se moglo pomisliti. Neko je razbio barijeru.

56

ŽEĐ

“Moje je samo da postojim. Toliko od mene.” – govorio bi

Dimitrije hladnodušni.

Sve dok ga jednom nisu našli zaustavljenih damara,

izgriženih nemilosrdnim zubima slatkokrvnih prećutnih strasti.

57

NEMA BEZBEDNOG SNA

58

ČUDNE RELACIJE SA MARIJOM ANOM

MarijaAna se kretala po trepavicama, kružno.

Jedan davni, tajni pogled bode me kad zaspim. Taj čudni pogled

prepoznajem ponekad u svima ostalima. U mekoj void. U kašičici

snega. U začudnosti, najpre.

Nisam voleo MarijuAnu tad, i nije mi moguće da sebi dovoljno

objasnim se. Bila je lepa, i jasna, i… kad se okrenuh na tren – u ušima

zabrujaše odblesci njenih izgovorenih slogova.

Nema šta da mi oprosti niti ne oprosti MarijaAna. I možda,

sumnjivim bi se činilo da sebi preko pristojne mere objašnjavam se.

I zbog što ovo premotavam… logičnim mi se čini da sada volim

MarijuAnu. Ali sasvim ne, isto je nikada nisam voleo, isto. Niti je

volela MarijaAna.

MarijaAna se kretala kružno, po trepavicama.

I sad ne znam stvarno gde je.

59

OKOM SNA

Sanjala sam nekog što se slučajno zove Ti. Nisi imao oči boje

meda i nisi imao obličje. Bio si predosećanje, vetar, tiha reč. Bilo te je

sasvim malo. U rastvoru. Ustvari, ne znam jesi li to bio stvarno ti, ili

sam to značenje kasnije dodala, svejedno. Smejao si se, i tvoj staklasti

smeh se širio ravnicom. A onda si došao, i pokvario sve.

60

UVEK ISTO

Čitala sam sutrašnje novine. Ništa novo na Balkanu. Sveže laži,

a stari ratovi. I uvek isto. Sećam se popodnevnog sna. U njemu Onaj

koji zaobilazi plavo. Bio je odeven u svilenu venčanicu. Žena sa

brkovima ga je ostavila pred olterem. Ostao je uplakan i sam, i polako

se pretvarao u dečaka u prevelikom odelu. U snu nije umeo da se

skriva iza svog smeha.

Izmišljam. Tebe nikad ne sanjam.

61

SAN KOJI PODSEĆA NA VREME

Sanjala sam da mi dolaziš i iza sećanja. Od tamo negde preko,

od tamnijeg vilajeta. Oštro zagrizaš jabuku i preteruješ sa pićem i sa

kovanicama. Nešto se razume, pa se onda gubiš, i tako, čudnim

redom. Gubim kriške vremena slušajući isprekidani eho. Odsecaš

vetru uši. Jedeš se od preterane bujice energije. Zatvaraš vrata, nežno,

za sobom, i sedaš u teget fotelju u obliku raskriljenog cveta da popiješ

nes-kafu s mlekom. Saginješ se za sobom, sadiš ljiljane. Onda

najednom potanjaš u crveno tlo. Dok bezuspešno pokušavaš da se

uhvatiš za granice vremena, dovikuješ mi:“Baciiiuuvoooduusaan!“

Budim se u umorno proleće, ili je isto, ne znam.

62

NAOČARE

Držim se čvrsto za okvire svojih naočara (da ne padnem) i

gledam te pravo pravo u oči, dirljivo se pretvarajući da slušam o čemu

govoriš. Gladim levi krak sivo-providnog okvira, i čujem po koju reč

– „zapravo...apsurdno je...turbulencija...hermeneutički... grom“. Misli

mi se komešaju negde drugde (kao... „američki filmovi- život-

nebulozno uprošćena prizma“... „biblioteka- srndać- laki koraci“...

„brzopotezno čitanje- aluzija- nimalo bezazlene konstrukcije“...).

Pokrećeš se (... „ti- ko si to ti- ispod kože“...), klimataš rukama, nežno

plutaš po ustajalom vazduhu niske prostorije. Mazno, sanjivo gutaš

reči, ne možeš da dođeš do daha od pljuska reči. Ne znam o čemu

pričaš. Nikada i nisam. Naočare su pale na pod i s treskom se slomile.

Nadolazi značajna plima ćutanja.

63

ARIJA

Na mene opera obično deluje kao džoint, zavalim se, utonem,

i... odem... nekud... A kad se završi, onda zaokruži energija...

Ne ustajem između činova. Tada se prepustim zvuku mrmljanja,

tišine, mrmljanja tišine...

Mene se ne tiče: izblajhane bakute i punđe, taman da ne vidiš

scenu; na premijeru se dolazi bolje – limuzinom, lošije – taksijem (baš

me briga, mi smo, tu, iz kraja); ulaznice staju malo bogatstvo, sa

posvetom i slikom (naravno da ulazimo bez karte); ono izvan arije:

mene se ne tiče.

Ptice i žubor, tik iza nas. Provali, mesta su na pozornici, ubrala

sam stručak scenografije.

Raspukne se glaaaas...

Najjači mi je Ramirez, tebi? Skoro svejedno

(posle zevamo). Umorna sam kao... crvena sofa, ali ona,

tamnije, rubin crvene boje...

slušaj – ne treba o tome da razmišljaš – treba samo da osećaš

i onda – moraš negde da se zaustaviš

glaaas/ nisam ranije znala za takav šum solo klavira

Ekranom u uglu promiču, nešto kao vinjete: baletan u negativu,

odgovor na žensku ulogu; narandžasti pijanista; vrtoglavi predeli –

daljine – putovanja

Svetlost od stotinu sveća, lepše je (glaaaas) kad je tamno

(glaaas) kada prestane sve

64

I onda se izvlačimo iz te, prigušeno ljubičaste noći

idemo kućici, čudan ovaj umor-energija, da klopamo nešto,

špagete, čini se, opravdano, da me je nešto mučilo, pre nekog vremena

ne skidam šminku, hoću još malo da budem, u visokim

potpeticama

i

čuješ li isto što i ja

65

LJUBAV

A onda kad smo se sreli... To je toliko harmonično da neće u

priču.

66

KAD ZASPIM NA PODU PORED PEĆI

Onda se prostru bezobzirni junaci po tepihu od kiše. Rasvirani

klavir/raspričani ormar, koji me svuda prati. Glad se lako pretvori u

krupnu debelu ribu koja ne ume da pliva. Surovi dečaci praćkama

ubijaju, ne samo ptice. Vozovi, i vozovi rata, i tovari rata, i spasonosni

vozovi, do one zemlje, vozovi. Vojvoda, na vranom konju, baklju

nosi, da podbuni selo. A onda, sanjam da sam kuče, nisko, avlijsko,

žuto. Gledam u svoje kratke prednje šape. Zemlja je tako blizu.

67

NEKE STVARI

Lebdeo si, samodovoljan. Nisi se oduvek zvao ti. Sreli smo se na

žutoj klupi, dok su slučajni prolaznici hodali lagano, da se ne spotaknu

o svoje misli. Razmenili smo par sporednih rečenica. Govorio si o

knjigama, kao da to išta stvarno znači. Nisam te ni saslušala do kraja.

Vrisnula sam, duboko iz prošlosti. Popucala su stakla na filijali preko

puta, klupa se srušila. Sasušila se trava, raspukao se spomenik,

ponirao je Beograd. Vrištali smo i dalje, jer nismo znali šta bismo. Ti

se nisi obraćao prošlosti. Počeli smo da sakupljamo deliće bronze i da

sastavljamo konju noge. Onda smo ušli u pozorište bez karata i našli

mesta u prvom redu. Tu operu sam već dva puta gledala, ali nije mi

padalo na pamet da ti to kažem. Preko nekih stvari lako je preći, nije

sve jednako važno. Slušali smo mističnu ariju, i zalebdeli,

samodovoljno.

68

NEŠTO PORED PRIČE

Slučajno ti dodirnem nadlakticu (neko me prekine, upadom u

misli). Ne reaguješ, zagledan u sajberspejs.

Onda, uveče, u pozorištu, čini se da se dosađuješ. Ali mi brzo, u

tami, zariješ prste u bedro. Pomišljam – boli, ali, u redu je. Predstava

stavrno nije ništa naročito. Ne kažem ništa više, znaš da nisam oštar

kritičar. Gotova je pauza, žuriš unutra. Razdirući osećaj napetosti

razliva se po rubovima haljine. Tama je, kako blještiš, bogte. Tiše...

„Tiše malo!“ (Hej, a to boli...) (Stani. ’Ej, stani, stani.) Stani… To

mesto se zapalilo.

Zavesa je pala, nisam videla kraj.

Ništa duboko ne seče, a uzimam da pišem. Praznina u tekstu.

A je l’ se sećaš onog crtanog “barum-barum“? Ludače, beži iz

priče, u priči si mrtav!

69

VOLIM TE KAO PESAK, KAO KREJON, KAO

DRENJINE

Volim onaj trenutak kad me književnost raspukne do srži i kada,

logikom stvari, postane jasno da se u njoj ne nalazi spas.

Ono, kad se pojavi trip „biti pisac“, da budem, da postanem,

ono, kad recimo vreme se smesti u neku fijoku.

Ono, kad se razdvojim u sebi na sitne deliće, kao da realizam

gleda unutra razbijenim ogledalom.

Ono, kad se prisetim svoje književne izjave ljubavi, u suludosti

mekog trajanja.

Da, onda kad sam pomislila da sam junak antičke tragedije /

simbolističke poeme / romana toka svesti.

Da, svakako, da se život upije u roman, tada ne bismo imali ni

gde da prenoćimo.

Volim onaj trenutak kada obnevidelo od – plača; strasti;

otupelosti; empatije; pomirenosti; kada mogu da kažem: i, ništa

strašno.

70

POSLE NEKIH POGREŠNO PROČITANIH KNJIGA

Stajao sam tu, na uglu. Baš na ovom uglu, blizu belog pozorišta i

prljavog pijačnog dekora. Džepni časovnik je odbrojavao sate,

ispočetka strpljivo i ćutke. Nedelja je promakla brzo, odsečno i lako;

dani su ličili na sebe same, koliko jedni na druge. Neosetno, i prvi

mesec se navršio. Može biti da si (draga) ovim putem prošla. Baš tu,

na uglu, stajao sam. Na samo jednom od tvojih sazvežđa. Na ključnoj

tački tvoje maršrute od stana do kancelarije. Gotovo je izvesno da si

baš ovuda prošla. Nema bližeg puta i glupo bi bilo zaobilaziti.

Postojalo me je, tu, na uglu. Već sam zapamtio naizust i cvećarke i

cveće, od naziva grobljanskih radnji pravio sam anagrame, a neke sam

prolaznike upoznao na zdravo.

Stajao, sam, na uglu.

Mora biti da si (ti) pored mene prošla. Ali, ja te ne bih ugledao,

zavejanih trepavica, okovan u ledu. Mislim da je bila zima, ova, ili

jedna od onih što će tek doći, a nekada su bile prozračne i blage.

71

U ŠUMI

Po rečnoj obali prostrla se kiša. Uhvatila sam čoveka za ruku,

kao da se time leči nesanica. Učinilo mu se da je čuo zuj morskog

leptira. Danas nismo ništa upecali. Kao ni sutra, niti proteklih dana.

Neodredljiv nemir je bludeo pod krošnjama, dok se jutro spremalo da

upadne u sobu od lišća. Vreme se nesmotreno zagledalo unazad.

Lekovit, histeričan smeh odzvanjao je, sumnjive smislenosti. Večerali

smo priču od besanice, i nastavili bdenje, iz nepoznatih (tajnih)

pobuda.

72

U NAMA I PORED NAS

Uzimao sam ti dušu na dlanu. Preplavio me osećaj snega.

Lebdeo sam pokraj obrisa – ljudi. Pitala si koliko nas ima, pisao sam

nešto o nasmešenom snegu. Vratili smo se u piće. U njemu je ostalo

nešto malo istine. Susreli smo parove, dole u gradu. Smatrali su se

običnim smrtnicima, u očima su tinjala obična jutra. Rekao sam – nije

to ništa, mi idemo pravo do nepovrata. Ispila si iz moje čaše,

zabeležio sam ti odraz. Gledali smo u one druge i nismo se prepoznali.

Mora da je nešto drugo u pitanju – pomislio sam, pomalo nespokojno.

Vešto glumeći sigurnost, poljubio sam ti dlan. Oči su ti gorele silinom,

ali to više ništa nije značilo. Izgubili smo se. Oni drugi su izgubili

neke obzire, ali su zadržali istost.

73

OKRUTNOST JUTRA

Skidam tešku šminku, još je malo crnog ispod očiju. Zube

glancam, tuširam se bodljikavom vodom. Uranjam u belu satensku

pidžamu i kao lopov ušunjavam se u grubu postelju. Surovo-tople reči

zevaju sa uzglavlja (nečija drevna poruka za mekane snove). Lagano

usnim...

Ujutru je sve kao da se ništa krupno nije dogodilo (kao da...

nikad... večernjača zaposeda logička strujanja... a mislila sam da

dobro poznajem tajne delove grada... pažljivo! Stojiš mi na senci... po

utrobi grize crv... kafena kašičica spokoja... oči su ti, zašto, čelične...

previše hrabrosti i previše nekog belog straha... priče – igre – uma...

igra se zastakljuje u sebi, poezija zveči po drumovima... kao da... od

svega previše). Ujutru je sve kao da nikad ničeg nije ni bilo. Kiša se

sprema...

74

PONOVLJENI SAN

Neki čudan san. Opet ista žuta sobica, u njoj isti mali krevet i

poličica na kojoj stoje stari kasetofon i nekoliko kaseta. Prepoznajem

svoje kasete. Zaboravila sam ih pre godinu dana, u sličnom snu. Ne

znam šta sada treba uraditi, da li da uzmem što je moje ili da ponovo

zaboravim. Pružam se po krevetu, prekrštam noge preko drvenog

naslona. Pokušavam da oživim prethodno iskustvo. Polako se

prisećam – tada, pre oko godinu dana, u ovom istom krevetu sam

zaspala i tako nestala iz tog sna. Na polici su ostale kasete koje sam

slušala. Čujem onu istu muziku, neku eteričnu mešavinu od Smaka,

Stinga i Roberte Flek, i sada tačno znam šta se onda dogodilo. Tu sam

da bih uzela zaboravljeno. Ali, već je kasno, jer polako upadam u neki

drugi san.

75

NEUKLOPLJENE PAZLICE I OSEĆAJ

NEDOVRŠENOSTI

76

SREĆA

Prekineš me. U trajanju. Zastaneš na čas. Da zabeležim.

Zagubila se. Fotografija. Slobodna jaka reč. Još je tu.

77

NE ONA ANUŠKA ŠTO JE PROSULA ULJE...

Onaj trenutak kog je zadremalo vreme. Ali on zaista ništa nema

sa: kada je voz prispeo u stanicu, ljudi su se tiskali u uskom hodniku,

ka izlazu, a Anuška je osetila kako se posvuda razliva težak miris sna.

Ulica je jasna, bešćutna. Anuška ume da uživa u bespuću, kad se

rasani, trgne, izvan zvezda.

Usput zasniva novu fantaziju, zove se jednostavno – „farsa o B.“

i, kao nedoličnu, odmah je ukida. Ne pomišlja nikad na priču o oblom

muškarcu, koji se pojavljuje dok lakira nokte i zariva glavu među

njene rastvorene butine. Zaljubila se u nekakvog pisca, ranije je

mrzelo da ga čita, sve zbog izlizanog imena. Ne uočava povod, nadu,

niti sigurnost. A opet, nekada se prevari da zna. I mogla bi se, sigurno

tako, stotinu puta prevariti. Na bivšu mahnitu zver, želela bi, ipak, da

nabasa ponovo.

Po kupeima voli da razvlači svoje ljubavne priče, beskrajne i

nesnosno plitke.

„Toliko mi se spava da bih progutala pacova“ – isklizne joj

jedna od usiljenih rečenica.

Hodajući po ivicama očiju.

Kada prođe pored zgrade u kojoj je nekad stanovala, uspori

korak, ali ne oseti ništa. Baš ništa.

Prezire cveće, u njemu je ni slovo od realnog i nije za jelo.

Anuška priča u snu: “u voznom pravcu... vozne karte u voznom

pravcu“.

78

Anuška ne voli vozove.

79

BAJKA O MALOJ KIŠI

Bila jednom jedna kiša. Neznatno mala, sivkasto providna i

neugledna, ali u dubini kapljice lomljiva i nežna. Nije bila mnogo

važna drugima, pa ni sebi, sve dok se jednog dana nije zaljubila,

opojno, oporo i duboko. Zavolela je velikog dažda, gordog, moćnog i

čelično plavog. Tada, samo tada, kiši se učinilo da zna zašto čuči tu,

na oblaku u obliku lađe.

Ali, ne prođe dugo vreme, a dažd, onako velik, lep i

samodovoljan, čvrsto reši da otputuje. Da ode u neke drugačije

krajeve, samouverene, široke, sa stabilnim i jasnim nebom. Tako i bi,

jer daždu bi se nešto i moglo zameriti, ali ne i da ne misli na svoje

dobro. Čuvši vest, mala kiša je pretrnula od tuge, ali – ko je nju pitao.

Oglednula se poslednji put u nebu, a zatim se rasula po suvoj zemlji.

Seljak je upregao konje i zadovoljnog lica pošao na njivu.

80

JUTARNJI DOGAĐAJ

Noćni čovek izašao ujutru, tačno u podne, sapleo se o svojih sto

trideset koraka, nije ni primetio, klizavica, posumnjao je da je zima,

ali ko zna, kada se tako pruže ulice, izukrštano, ima previše koraka,

kada sve prožme noć, ona još neprošla sasvim, - nije lepo da varaš na

pokeru, u najmanju ruku, BUM! BUM!, ili kako ono glasi

onomatopeja, jedva se setio da je čuo nešto poput vriska iz sebe,

oštrica se zarila negde blizu grkljana, duboko – kao da kopate zemlju

za ruže, gospodine, šta ste rekli, priberite se, ne znate Vi ko sam ja,

hermetični pesnik, slikar očiju, ili dete naivnosti, još mu se može

oprostiti kad ubije, - jer on je lud, i ne zna da se trenutak zapleo u

klizave okolnosti, iznebuha, ubici sude suci, i sami vrlo gotovi, o, da

ubiju, još jednom se potvrđuje, da nije vreme toplo za ubicu, koji je

gotov da govori istinu iz početka: izašao na ulicu, još pospan...

81

U KUĆI BEZ KLJUČA

Na par vekova od zaborava, grizla sam jagode. U maloj bašti

punoj trnja, glačala sam betonsku stazu i precizno ubijala moljce,

puževe i leptirove. Pribor za ručavanje bio je skup, pa sam njime

pažljivo kopala zemlju za ruže. Bio je maj, i sve se bledelo od sunca

(jednom mi je ljubavnik rekao da je pogrešno smatrati da sunce sija

bledo. Eto, nije bio tu da mu kažem: „Dušo, pomalo lažeš i kad

ćutiš.“) sama sam negovala olujne vetrove i pravila sneg u svojoj

spavaćoj sobi. Sama sam kuvala kafu za san. Nigde nije bilo

ljubavnika da mi govori šta da radim, a o čemu da mislim i ja sam se

radovala što samo moj glas pravi eho. Prošlo je par vekova da sam

samu sebe zaboravila. Srećom, nije bio tu ljubavnik, da mi kaže:

„Eto.“

82

SWWOOOOOOSSHHH

Kao i obično, pričala sam sa sobom čitavo poslepodne uz čaj,

a onda je došao Dylan Dog. Uneo je u sobu svu svoju melanholiju i

pomešao je sa mojim osećanjem prolećnog glamura. Pričao je o

koječemu, o metafizikama i besmislicama, o svojim starim

slučajevima i razlozima zbog kojih se povukao iz državne službe. Na

posletku mi je nežno saopštio, ispijajući poslednji srk čaja sa mlekom,

da je ustvari danas ovde zbog jedne sasvim prozaične stvari. Naime,

ima zadatak da me eliminiše, nije bio rad da saopštava razloge. To me

nije nimalo kosnulo, sviklu na riskantnu stvarnost. Ponudila sam ga

još jednim čajnim kolačićem. “Ali,” nastavio je Dylan, “pištolj sam

zaboravio kod kuće. To mi se uvek dešava, ne znam da li si primetila.”

“Naravno da sam primetila. To zna svaki obazriviji čitalac.”,

odgovorila sam mu nežno. Ono što smo oboje znali je da je pištolj

sada kod Gruča koji svakog trenutka treba da se pojavi i reši situaciju.

Odlazeći po novu kutiju čajnih kolačića, nehotično sam zastala pred

ogledalom. Pogledalo me je izbuljeno lice sa dugim izvijenim

brkovima. Iz mene su iznenadno počeli da iskaču masni, crni i

pajtonovski kratki vicevi. Naravno, odmah sam dobacio pištolj

Dylanu.

83

TRENUTAK PAŽNJE

Doleteo je kao nežni leptir otrova. Promucah z d r a v o. Nije

čuo, ni to, niti nasmešeno – lako – lukavo mnoštvo ostalih reči.I z g o

v o r i h u vetar. Vetar je čuo.

84

PROKLETSTVO ŽELJA

Nežan i lomljiv profesor gimnazije gura se sa ruljom u

prepunom trolejbusu. „Hoću da vidim misterioznu belu crkvicu u

daljini, makar na tren!“, uzvikuje u sebi, ali stvarnost ga ne udostojava

odgovora. Ta tačka puta već je pređena, izgubila se u nervoznoj masi i

jutarnjoj izmaglici. „Dobro“, rekao je sebi profesor, „hoću da moja

mašna bude na svom mestu, zahtevam da mi kosa ne bude raščupana,

niti odelo pogužvano.“ Kada je konačno iz crvene krntije izašao na

ulicu, iz pogleda usputnih izloga shvata da mu ni ova druga želja nije

uslišena. „Ma, baš me briga, briga me za ceo svet!“, pomislio je

profesor kome je malo bilo potrebno da se naljuti. Onda se na vratima

gimnazije sudario sa nepoznatom sitnom osobom u crvenom mantilu.

Zastao je kao ukopan. „Kakva jarka crvena žena! Kakvo iznenadno

sjajno sunce u jadnom danu! Da li sam je samo nekad snio ili je

možda iskočila iz potajno naslućenih stihova...“ Obasjan takvim

mislima, profesor je požurio u učionicu. Na brzinu je upisao čas i

pustio učenike da otrče za svojim repom. Izleteo je na ulicu, rešen da

uzme ono što mu pripada. Ali na ulici više nikog nije bilo.

85

PUKOTINA

Otkud ova crvena ogrebotina na mom obrazu?!... Sitna je, tanka

i ustvari nimalo upadljiva, ali, kopka me to što joj ne znam poreklo, ne

dopire mi do/iz sećanja. Ogledalo se naslonilo na krevet, ko li ga je

stavio tako blizu... I čemu?... Ostavljam pitanja za sutra, dok se ne

razbudim. Izgovaram izgladneli krik. Mamurno (gde li sam ono

isprosipala osmehe protekle noći...) teturam se, gazeći krajeve

nogavica polusrozane pidžame. Ni duplo pranje zuba ne otklanja opor

ukus utrnulih ustiju. Trebalo bi možda nešto doručkovati... ali... to

zvuči tako naporno... i... zadremam na stolici. Kad se trgnem, nešto

izaziva da pipnem onu brazdu na licu. Pojačava se svrab... Mozak

šalje poruku ruci da se spusti, da se primiri, ali je uhvatim u

neobaziranju. Naročito su nokti neposlušni. Pojačavam radio, palim

sijalično svetlo i uključujem lampu, možda me nešto konačno

prosvesti. Prisećam se nekih ozelenelih lica protekle noći, i nekih reči

nalik tupom sečivu, čini se da su iz mene iskočile... Bogte, kako se

čvrsto oblikuje ta nesigurnost... čime se to u meni hrani/zaliva, nisam

(gotovo nikad) zastala da objasnim... Gledam u ruke (i neko ogovara),

tako su tanke postale, koščate, sve teže nosim umorne kofere, od ove

do one privremene kuće... Setim se, opet, ona noć, da misli su mi bile

napete, kao struna, a reči tanke kao struna, i dalje ne mogu da

prelomim... Svrab postaje toliko ubrzan da ga je sve teže kontrolisati.

Ne mislim o tome. Ni o čemu. A onda (naglo, on uvek tako živi) iz

sećanja iskoči R. Ne stoji mu to oštro vazdušasto ime, ni to

86

blazirano/prefrigano odelo, on je ustvari mekan ispod kože. Gledam u

ruke (i stalno neko ogovara), taj lak se tako razljuštio da izgleda kao

da sam kopala nečije srce. Ne mogu da pristanem uz crvenu boju, ovo

jutro je kamerno dremljivo... Pogled iznenadno upada u crvenu šerpu

(R. je pomenuo nešto poput „građanske normalnosti“ i uživanja u

solidnom životu; ako sam dobro razumela, nisam...) Pristavljam nešto

da gori, po inerciji... Već sam na ulici, ispred biblioteke, sa dve debele

knjige pod miškom. Na kiosku kupujem dnevne novine, od oca

nasleđena navika. Iza mene je doručak i jaka jutarnja kafa i onaj

francuski psihodelični pop (nepodnošljivo se lako sklapa na jutarnju

samoću...) Nešto je govorio R. , razumno, solidno, ili razuzdano, kako

da znam, nisam slušala, raspeta koncima potlačene/pobunjene svesti.

Sada je valjda kasno da pitam „šta je to bilo“ („izvini, nisam nešto bila

pri sebi“). Makni ruke s lica! Budna sam. Ogledalo me jakim nitima

vuče k sebi. Pod noktima mi je osušena krv, a umesto mog bledog

obraza, sija se gola vilična kost.

87

POKUŠAJ

Čovek slobode, našao se izgubljen/stešnjen, između zidova.

Otvori očima, čoveče lađo. Na kopnu je umekšani brod. Prihvati se

sidra, upadni u rujnu slobodu, ukotvljenu. Pogledaj unaokolo, vidiš

sebe/svet. Nema zidova.

88

TUĐA PRIČA

Te večeri sam plakala mnogo više nego inače, iako mi se užasno

spavalo, a i zna se da ja nikad ne plačem. Minđuša je srebrno grizla

uvo. (Te večeri baš niko nikog nije razumeo. Mrav mrava, vatra

knjigu, ni muzika ćutanje.) Stopala su dotakla hladan čaršav. Voda je

šuštala kroz staru instalaciju. Namerno sam pogasila sva svetla iza

sebe (- ko je to odlučio?). Ljudi su te večeri tekli u parovima.

Usamljenost je zagrizla nožni palac. Htela sam da živim samo stvarno,

nikako drugačije. Po sobi razasuti pokloni, torbe, šminka, kolačići,

ljudi. Nisam mogla (i da sam htela) da sprečim katastrofu. Nastavila

sam da sanjam tuđe snove.

89

NEPOPIJENA VEČERA OD VIŠANJA

Nafrakana damica se pokrila višnjama od glave do pete. Čekala

je da dođe jedan on i da je pojede. Himna je gromko svirala u pozadini

i ona je pomislila „kako romantično veče sja“. Devojka ljubičaste

kose, Natalija beše joj cenjeno ime, večeras nije bila posebno

raspoložena za seks, ali njena filozofija glasila je „što veče porodi iz

ljuske, to se jutrom u piletu ne budi“. Silinom i melodičnošću

jerihonskih truba, telefon je zazvonio. Ona je, po ustaljenoj navici, uz

dahtanje, u slušalicu zagugutala: „das ist neun neun neun ein vier und

siebzich“. „I’m sory, majku mu, opet pogrešan broj!“ – čulo se sa

druge strane. I jedno podmuklo KLIK. Natalija je zanemela. Bez

sumnje, bio je to onaj on. Možda je zvao da javi da je sprečen da dođe

usled iznenadnog poslovnog tripa u južnu Francusku. Ili da pita da li

da ponese šlag i je li bolji onaj sa ekstratom slatkih dunja ili holandske

ruže. U svakom slučaju, stvar je propala, jer postoje telefonski brojevi

koji se mogu okrenuti samo jedanput. Natalija je te večeri obučena

otišla na spavanje, obuhvaćena prvim naletima prolećne cvetne

depresije. Umoran od teškog sna, gospodin Stević je sledećeg jutra

zakasnio na posao.

90

ZBUNJENOST, SJAJ

Bila sam zbunjena kao kiša. Zastala sam da čujem – ko je oko

mene. Ne znam, nikako, nema tu igre.

Posle sam se gledala u ogledalu. U njemu zbunjenost i parčići

stakla. Gde me je... bio je to zvuk.

Na primer seljak čovek samorazumljivo ore njivu. Eh, a on, kako

da razume šta je to nestalo, bljesnulo, možda, iz dubine.

Kao da je obična kiša padala. Nisam uzela u razliku obrise koji

su se zbili. Bleda pomisao – ljudi je zaboravljeno ime. Uhvatih magle

u zenice.

Čovek me je drmusao ne bi li izvukao jasnost. Ništa nije ispalo.

Mada, jedan novčić se istres’o iz džepa. Poslala sam orača na

hladno pivo, ne bi li se radovao što je sve jasno i bistro. A da bih

mogla mirno da sednem na panj i razmislim.

Oblaci su počeli da se okreću u krug i – nisam razumela, ali me

to nije mučilo.

91

PRIČA OD ZABORAVLJENIH SLOVA

Zaboravila sam više pesama, u snu. Čak i lucidan način na koji

se sanja.

Davno je to bilo, kada sam pokušala da se poigram sa

iskustvima i da ih provučem u ono što je opšteprihvaćeno.

Često sanjam nerazumljive nove reči, mada ne umem da

sanjam.

Zaboravljam sve više, sve jače. To postaje neka vrsta hobija.

Desi se da ne kažem nikom ništa, jer sam sve zaboravila.

Pa onda lepim oznake na stvari, na pojmove, na misli.. To sam

pronašla u nekom romanu. Ljude ne mogu da označim, jer to je bilo

zaboravljanje pre zaboravljanja.

Napišem po koju reč, tek da vidim kako reči izgledaju.

Ogledalo je prazno, jedino obris... nečeg... zaboravnog.

A samo duša lebdi, nekud, po vasioni. Sećam se reči “duša”.

Ptice kradu iz snova, uzimaju esenciju u kljunove, da nahrane

ptiće, ili da zadovolje sujetu.

Često posumnjam u značenje snova, ako se uopšte probudim.

Značenje napisanih reči je odavno zaboravljeno.

92

MALO UBISTVO

Mladić je ispričao o ubistvu Radoznalost O čemu se to šapuće

Šta je jasno Šta je ostalo skriveno A šta nismo razumeli Nekako

gledam u nebo Ravnodušni oblaci Iz mišice lipti krv Slobodno reci Jel

su mene Jel mene Hej Ne beži Neću ti ništa

93

NESPORAZUM

Maj uvek izaziva na promene i ovog mi se desilo nešto

nesvakidašnje – pakovala sam srećne misli u šarene kutijice, ali mi se

jedna kutijica otrgla i otkotrljala se u susedno dvorište. Tamo su je

neki nepoznati ljudi prihvatili sveručke. Zagledali su, otvarali je, i

uopšte nisu razumeli na šta su naišli.

U ponoć sam se iskrala i bacala poglede po travi, ne bih li

našla nešto što je preostalo, barem poneku sitnu reč. Ali – sve su

pojeli, bez ostatka. Iz čistog revanšizma, otela sam njihovog

razjarenog dvorišnog tigra i oglodala ga do kostiju. Ni ja, izgleda,

nisam dobro procenila. Taj je tigar bio nebesko biće, heruvim.

94

MIRIS NOĆI

Odnekud ružičasti smeh, buka – kič melodije, zujanje zvezda.

Kuckaju se čaše, u brzim poljupcima.

Mesec isijava vrelinu, čuje se jarka noć. Šire se topli mirisi

mora...

Devojka o kojoj je reč i jedan od mladića, ličeći na zaverenike,

razgovaraju na terasi visokog apartmana. Negde niže, duboko dole, u

kašu se pretapa grad. Ona, u silnoj brzini da se pojavi, nije stigla da

navuče šorts, pa se ispod bele duge majice naziru plave čipkane

gaćice. Sve drugo se jedva nazire.

Blešte butine u glatkoj pomrčini i u nečijem raskriljenom

pogledu, a u pozadini se, kao na pozornici, čuje dubok i hrapav glas.

Sede na neudobnim žičanim stolicama. Ona gužva prstima svoje

duge pramenove, prekršta noge, ne može da se namesti. Onda gubi

strpljenje, ustaje, i laktovima se oslanja na ogradu. Baca žiške svojih

očiju, osvetljava grad. Mladić je upravo pričao svoju uzbudljivu

ljubavnu prošlost, ubacujući pritom i reminiscencije iz književnosti,

nešto o falusu boga groma, ali je odjednom zaćutao. Može biti da i

nema više šta da se ispriča. Može biti da mu je nešto drugo na umu.

Ustaje.

Ona se baca u suprotnom smeru.

Najlepše je leteti.

95

NASLOV

Nije lako davati naslove.

Možda “Slučajni komad neba nad Beogradom”, ili

“Zato što sanjam ja ne postojim. Zato što sanjam sanjam”,

“Ludački poduhvat ali iz plemenitih pobuda”,

“Lepota iznebuha”,

“Svesnost u mokrim cipelama”,

“Hvatanje za nebo”,

“Transcendentalno oko ka unutrašnjosti”,

“Titanski falus čita Ničea ispred bioskopa Jadran”,

“Budzašto istumačeni san”,

“Savršeno stilizovani lažni nespokoj”,

“Rasplinuta gomila prozračne crvene svetlosti”,

“Famozni roman o sreći”,

“Susret u mimohodu i u međuvremenu”,

“Crne mačke i iracionalan strah”,

“Oluja u oku”,

“Devojka koja je slagala haljine sa rečenicama”,

“Pečorinov osmeh”/”Osmeh Pečorina”,

“Jelovnik za zabranjeni četvrtak”,

“Kad voliš svoj bol onda voliš svoj bol”,

“Nestanak iz podsvesti i iz konteksta”,

“Uvertira za Misu Kriolju”,

“Kam u kamenu koji je prenebregao trice”,

96

“Spavati sa Dilanom Dogom”,

“Odgovor na ontološku bol”, ili

“Šrafčić u garnišni”.

Posle naslova dolazi tišina ili nešto što misli da može da je

pokrije.

97

O AUTORU:

Lidija Novaković je rođena u Smederevskoj Palanci 1975. god.

Živi u Beogradu i radi kao profesor književnosti.

Objavljivala je priče u književnim časopisima, a ovo je njena

prva samostalna zbirka koja je u štampanom obliku objavljena

2000. god.

98