СВ.ТАЈНА ИСПОВЕСТИ И ПОКАЈАЊА-данашњи чин исповести је уметнут доста касно у требнике највероватније у 15 в. по некима је исповест услов за причешће а по другима није. Нигде не постоји сведочанство да је исповест постојала као засебан чин. Хришћанска исповест се доводи у везу са крштењем. Јер се каже „Исповедам једно крштење за опраштање грехова“. То значи Крштење је чин пкајања којим се признају греси због богоотпадништва. Оно је сједињење са Богом тј.улазак у цркву док је покајање повратак у цркву. Али пошто и после крштења човек поново греши он мора имати средство да се поново и врати Богу од којег је отишао услед греха. Као и крштење тако и исповест-покајање су средство враћања човека Богу, тј.враћање самој Цркви. То је разлог да покајање мора бити црквени чин. Некада су се узносле молитве за оне који се кају и тако су улазили у састав саме литургије. Тако јечин исповести саставни дио литургије. Исповест се састојала из две фазе из тајне и јавне исповести. Тајни део се обављао изван литургије и то је навођење грехова пред духовником. Јавни део се обављао јавно у цркви на литургији и састојао се из видљивог признавања грехова уз молитвено садејство целог сабрања. Јавни део је био важнији јер је био везан за литургију. Тајна исповест је претходила јавној да би духовник донео суд о величини греха. Јавна исповест није била јавно изношење грехова пред сабрањем већ се она огледала у пкајниковом приклоњању главе на молитви као и излазак из цркве на позив ђакона. Покајање је везано за литургију што потврђују и саме молитве које се читају на литургији“на отпуштење грехова“. Јавно признавање недостојности и напуштање заједнице-непричешћивање је била најтежаа казна.ПРЕФАЦИЈА-„Достојно и праведно тебе певати, тебе благосиљати, тебе хвалити ...“-ово је почетак евх.молитве и означен је као увод, али му нажалост није посвећена одговарајућа пажња у развоју евх.теологије. Овај увод је чин хвале. Евх.нас уздиже у небо и њом постајемо учесници у Цраству Божијем. Евх.је уствари захвалност и слављење и основ новог живота који нам је дао Бог у Хр.Исусу. Зато је ово све увод у свет који треба да дође и тако исповедамо говорећи о Царству које треба да дође а којим нас је Бог већ обдарио. Ова будућност нам је дата у прошлости да би могла постати садашњост тј.живот Цркве њено сада. САНКТУС-„Свет, Свет, Свет је Господ Саваот...“ријеч јеврејског порекла. Префација тј.увод достиже свој врхунац у овом славословљу које је суштина свега што постоји. Ми треба да се узносимо на небо у Хр.да би смо видели и разумели створени свет у његовој суштини као прослављање Бога, и као одговор на Божанску љубав кроз коју творевина постаје оно што је Бог хтео, захвалност Евх. Ово је крајњи циљ свега што постоји и испуњење свега. АНАМНЕЗА- је сећање домостроја спасења. Док тако стојимо пред Богом и сећамо се свега што је за нас учинио нудимо му своју захвалност за све и тако откривамо да је Хр.садржај свих захваљивања и сећања. Све што смо принели храну наш живот и цео свет, принели смо у Хр.који у себ примио наш живот. Сада нам се ово све враћа као нови живот који нам се нуди кроз храну тј.Тело и Крв Хр.коју треба да једемо и пијемо. ЕПИКЛЕЗА-Епи клео-призивати на нешто, то је молитва призива Духа Св.на све нас и предложене дарове. Дух Св.дође на нас и учини нас заједничарима тела Хр.тако што ће нас удостојити да се причестимо њиме и тако Црква постане сам

1

Хр.који је циљ. На све то црква одговара са Амин. Молимо за предложење дарова, а то је хлеб у знак сећања на Хр.Дух Св.хлеб чини Телом а вино Крвљу Хр. то значи да се претварање врши епиклезом(призивањем Духа Св.), а не речима установљења. ИНТЕРЦЕСИЈА-ходатајствена или заступничка молитва. Пошто бити у Хр.значи бити као Хр.тј.наш живот треба да буде као Хр.живот, јер је он наш посредник и заступник пред Богом. Тако његово заступништво морамо да прихватимо као своје. Ходатајствовање је припрема за причшеће. Ништа своје немамо али ништа никоме и не дугујемо већ све прихватамо као дар и тако се спасавамо. ЗААМВОНА МОЛИТВА-је да се благослов са литургије пренесе у овај свет који треба да траје до следеће литургије. Време је да се поново вратимо у свет и изађемо у миру. Ми не смемо да останемо на Таворској гори иако нам је тамо добро бити. Пошто смо видели истинску светлост и примили Духа Св.сада се враћамо и одпочињемо мисију цркве која нема краја. ПРАКТИЧНЕ НАПОМЕНЕ И БОГОСЛОВСКО ТУМАЧЕЊЕЈедан свештеник може служити једну литургију а литургија се може служити једном на истом антимису.Литургија се не служи:среду и петак сирне седмице, понедељак уторак и четвртак прве седмице часног поста, велики петак ако тада не падну Благовести а тада би се служила Златоустова литургија. Римокатолици једино на велики петак служе литургију Пређеосвећених дарова. Пређеосвећених дарова литургија се служи: у среду и петак првих шест седмица великог поста, у четвртак пете седмице, у дане 40-мученика и обретења главе Јована Крститеља, у прва три дана страсне седмице.Остале литургије се служе у трећи час 9 часова јер тада је сишао Св. Дух на апостоле, сем навечерја Божића и Богојављења, великог четвртка и суботе, кад им претходи вечерње и врше се после подне. Материја за причешће је хлеб и црно вино док латини и румуни користе бело вино. Свештеник се облачи у потпуно одјејаније при служењу литургије, на пасхалном јутрењу и вечерњу, на вечерњу великог петка пред изношење плаштанице, и на три јутарња при изношењу крста крстопоклоне недеље на воздвижење часнога крста и изношење часнога крста. Литургија је обнављање и спомен искупитељског дела Христовог. Поједини делови литургије симболишу пједине делове из Хр.живота нпр.:проскомидија-тајанствено Хр.рође у пећини, литургија оглашених први део је-симбол је Хр.живота до поласка на проповед.МАЛИ ВХОД-данашња молитва входа је као код Василија В.а на Златоустовој литургији је читана друга молитва. НЕКЕ ПРИМЕДБЕ О ПРИМАЊУ СВЕТЕ ТАЈНЕ ПРИЧЕШЋАИзгубила се свест истинских светих тајни и њиховог правог значења. Незамисливо је служити 10 узастопних литургија где се нико није причестио.РАСПАД ЊЕГОВИ УЗРОЦИ И ОПРАВДАЊА-настао је страх од честог причешћа јер се сматрамо недостојнима и да нам причешће не буде на суд или осуду. Незамисливо је сматрати себе недостојним за причешће и зато га не примати јер нико није достојан али му је потребан лек за освећење које га спасава. ЈОВАН ЗЛАТОУСТ КАЖЕ:“има случајева кад се свештеник не разликује од световњака а то је кад се причешћује. Тајне су дате свима једнако а не као у старом завету где народ није могао јести оно што је припадало свештеницима. Сада то није тако него се свима нуди исто Тело и иста Чаша. После пада византије православље улази у

2

период западног ропства када настају ове погрешне прмене и када свете тајне постају личне а не црквене. ЗНАЧАЈ СВЕТЕ ТАЈНЕ-немогуће се сматрати недостојним а једном се удостојити па причестити па опет бити недостојан. Нико није достојан али се причешћујемо на милост Божију. Ми учествујемо у причешћу једино зато што нас је Хр.учинио светима у Хр.и ми учествујемо у њој да постанемо светиЗНАЧАЈ ПРИПРЕМЕ ЗА СВЕТО ПРИЧЕШЋЕ-припрема за причешће није само у формалности које ми чинимо већ има свој дубљи смисао. Цели живот треба да је припрема за причешће а у то улази и непрестано причешћивање. За причешће је потребно и самоиспитивање. Човек теба да пробуди свест о својој недостојности и да се истински покаје, да схавти своје греховно стање да га промени те се причести ради исцељења душе и тела. Жеља за Хр.је жеља за причешћивањем која треба да је присутна код нас. ИСПОВЕСТ И СВЕТО ПРИЧЕШЋЕ-покајање је помирење са црквом и повратак у њу оних који су били изопштени из ње тј.одвојени од причешћа. Молитва где се каже ја разрешавам влашћу мени даном је западног порекла и неисправна. Присуством на литургији ми се молимо за опраштај грехова у Трисвјатој пјесми. Кад се приближавамо путиру молимо опроштај сагрешења вољних и невољних. Тако учествујемо у тајни опраштања и исцељења. Исповест није услов за причешће. Али за оне који ретко приступају причешћу и тако су изопштени из цркве мора се прво измирити са црквом кроз исповест да би се причестио. Међутим постојало је и духовно вођство тј.монашка исповест где је стрији духовник водио надзор над млађим монасима саветовао их и поучавао. То је било невезано за чин свештенства. Тако су се временом ова два типа исповести светотајински и духовни спојили у једно. Духовна исповест је постала припрема за причешће а светотајинску су били укључени духовни проблеми оних који су раније били издвојени од причешћа. Утицај запада доноси промене у исповести и покајању, где свештеник разрешава грехе. Према раној цркви свештеник је био сведок покајања и потврђивач Божанског праштања и покајниковог помирења са црквом у Исусу Христу. ПОТПУНО ПОНОВНО ОТКРИВЕЊЕ-потребно је да поново откријемо у цркви право значење Евх. евх.је насушна храна која нас сједињује са Хр.која нас чини учесницима његовог живота смрти и васкрсења. Треба да поново откријемо да је читав живот цркве припрема, да сва наша правила литургичка и духовна, покајна и дисциплинска имају разлог постојања да нам помогну да нам живот буде стално припрема не само за свето причешће већ и за оно за што нас причешће припрема Царство Бижије. Једино тако ћемо открити потребу за исповешћу и покајањем и у њој нећемо тражити формално разрешење или услов за причешће већ дубоку духовну обнову помирење са Богом и повратак у цркву из које смо изопштени због греха. Тако ћемо открити потребу и за духовним вођством али истинским. О СВЕТОЈ ЛИТУРГИЈИ(СИМЕОН СОЛУНСКИ)Причешће је заједница са Богом. То је тајна над тајнама освећење светих и светиња над светињама обред над свим обредима чији је вршилац Хр.и на њему се врши обред.

3

Силазак еп.са престола је силазак самога Бога. Затим облачи 7 свештених одежди јер је 7 тајни. Одежде приказују Хр.оваплоћење. СТИХАР-бели представља чисту светлост Божију ако је црвени то је због Хр.мука и проливене крви. Епископски огратач означава благодат Св. Духа која је сишла на нас после Хр.вазнесења. Крст или енклопија на прсима његовим означава исповедање вере из срца. Штака еп.означава снагу Св. Духа надгледање пастве моћ управљања она значи и крст Хр.знак победе. Свеће које се носе пред еп.означавају светлост његове благодати. Епитрахиљ означава благодат која му је дата. Појас означава снагу која је дата од Бога око бедара. Надбедреник означава победу над смрћу и васкрсење Хр. Фелон или сакос означава хаљину Хр.у којој беше на мукама. Омофор представља спасење и повратак изгубљене овце и нас људи. Дискос представља небо. Прекривч представља свод и покрове у које је био повијен Хр.Хлеб је квасан јер тако постаје животан Олтар представља светињу над светињама.Престо представља престо Божији васкрс Хр. и часни гроб. Мали вход означава Хр.долазак на земљу смрт васкрсење и вазнесење. Поклон свештеника представља смрт, подизање васкрсење а улазак еп.у олтар је слика вазнесења.Горњи престо представља седење Хр.са десне стране Оца. Скидање омофора кад се чита јеванђеље представља покорност еп.Хр.Велики вдох означава други Хр.долазак. Антидор је освећени хлеб. Антидор значи умјесто дарова и даје се онима који се не могу причестити.БОГОСЛУЖЕЊА ДНЕВНОГ КРУГАПрво богослужење дневног круга је вечерње по јудејској традицији док је почетак поста или мрса почиње ујутро по грчко-римској традицији.ПЕВАНА БОГОСЛУЖЕЊА-То су парохијска богослужења која су певана углавном псалми. Појац би мелодички читао текст са народ би понављао припев нпр.Алилуја. појање је било антифонско неизменично и живахно. Постојала су два времена за богослужење током године у парохијском типику на почетку дана јутарња и по завршетку вечерња. Током велике Четрдесетнице имамо две нове прилике за богослужење пред ручак Тритекти и после вечере панихида (кратко бденије). Симеон Солунски је реформисао певани типик смањењем броја антофона и убацивањем канона из монашког типика. МОНАШКА БОГОСЛУЖЕЊА-У манастирима су се развила бројнија и дужа богослужења. Монашко богослужење се доста разликовало да би после иконоборства у свим манастирима преовладао типик Лавре Св. Саве Освећеног, код Јерусалима. Он је постепено усвојен и од парохијских храмова али са скраћивањем броја богослужења као и садржаја самих служби. Имамо :вечерње, повечерје, полуноћницу, јутарње, 1 час, 3 час, 6 час, 9 час. Литургија кад се вршила била би после 6 часа, 9 сати ујутро, а у дане поста после 9 часа заједно са вечерњом. И литургија Пређеосвећених дарова служена је заједно са вечерњим у дане Четрдесетнице. Петохлебница је увек бола сојена са великом вечерњом тј.бденијем да би се оци окрепили.ЛИТУРГИЈА ЈОВАНА ЗЛАТОУСТОГСви свештени обреди и тајне представљају припрему за учествовање у свету Литургију и у њој добијају своју пуноћу. Она је антиохијског порекла са Златоустовом ревозијом и каснијом цариградском прерадом и развојем. Највише се употребљава од свих литургија византијског типа. Литургија има два дела:1-део

4

обухвата певање читање и прозбе и он је поучни део и назива се литургија речи или сабрање, 2-део је вршење евх.приношење дарова овећење и причешће зове се литургија тајне или евхаристија. Остало је отпуст. Појам да се литургија дели на лит.оглашених и верних је нетачан јер су верни присутни на целој литургији. Литургија је потпуно и независно богослужење те не припада дневном кругу богослужења, нити су она припрема за литургију. У почетку је лит.служена после вечере спојена са агапама, касније је претходила вечери, некад после поноћи нпр.Пасха, некад ујутро некад пре подне а некад и после подне после деветог часа. Време вршења зависи дали је дан поста или радости. Када се служи увече она почиње вечерњим. У древном чину проскомидија је вршена на херувици, пред велики вход. Данашњи вид проскомидије потиче из 9.вНе треба превише отезати већ певати живахно и умерено брзо као и мелодично. Литургију служи један свештеник уз обавезно учешће ђакона. Већину молитава треба да говори началствујући када служи више свештеника. Треба да је гласно да народ чује и разумије. У 6.в.примећује се тенденција тајног читања молитава. Молитве које се тичу лично свештеника су читане тајно али оне које се тичу народа су читане гласно. Некада је свештеник служио окренут народу. ТРИТЕКТИ-Најстарији понем Тритекта налазимо у рукописном требнику (молитвослову) Ватиканске библиотеке 8-9 в. По Симеону Солунског тритект је замена за литургију кад се она не служи из неког разлога. Титект је служен у периоду Великог поста и то:у среду и петак сиропусне недеље, све дане четрдесетнице осим суботе и недеље, првих пет дана страсне седмице. Свештеник и ђакон облаче порфирне одежде и улазе на Трећем антифону без кађења и паљења кандила, а вход се благосиља гласно слично литургији када свештеник улази у олтар. После среде средопосне недеље убацује се јектенија за катихумене.Боље је да Тритекту не претходни јутрење или часови већ Предчитање према старом чину, Псалтир или неке друге књиге Ст.завета. може и да се проповеда и тако тумачи књига пр.Исаије. Благословено Царство...; Велика јектенија; молитва 1 антифона-возглас; 1 антифон(24 псалам припев:Молитвама Богородице), мала јектенија; молитва 2 антифона возглас; 2 антифон(Пс.26 припев Спасини Сине...); мала јектенија; молитва 3 антифона-возглас; 3 антифон(Пс.100 припев Алилуја); Вход(без свијећа и кадионице); молитва 6 часа; тропар пророштва; Прокимен; читање пророштва; прокимен; сугуба јектенија; молитва(усрдног мољења); јектенија и молитва за катихумене; јектенија и две молитве верних; прозбена молитва; молитва отпуста; главоприлкоњење; отпуст(у миру изиђимо).ПАНИХИДА-Свештеник облачо одежде тужног карактера. Кађење је слично као на бденију свештеник кади цео храм а испред њега је ђакон са упаљеном свећом. Јеванђеље чита свештеник са царских двери. Панихида је покајног карактера. Прво је вршена током целе 40-сетнице а касније само Прве недеље Великог поста. Теме јеванђеља су молитве и од сва четири јеванђелиста су узимане теме. На бесједи се тумачило јев.и била је одмах после читања. Панихида је ноћно богослужење, вршена је после вечере у прве вечерње сате. Постоји и други тип Панихиде која се врши уочи празника као мало бденије и није покајног карактера. Молитве на њој се приписују св.Герману Цариградском 8.в.и вероватно су биле исте за обе Панихиде, као и јектеније. Читано је јеванђеље празника, касније је у њу убачен канон

5

празника или светог који је празнован. Сматра се да је Панихида прво богослужење певаног типика. Благословено царство...; 6 пс.(Припев-сачувај ме Господе); велика јектенија; молитва 1 антифона возглас; 1 антифон(119 пс.припев-као милосрдан Госпое..); мала јектенија, молитва 2 антифона возглас; 2 антифон(120 пс.Припев:врата милосрђа...); мала јектенија; молитва 3 антифона возглас; 3 антифон(121 пс. Припев:помилуј нас Господе помилуј нас..); 50 пс.(припев:милоствиви Господе помилуј нас); прокимен; возгалс(Јер си свет...); прокимен; јеванђеље; бестелесна сила; велико Господе помилуј(уместо сугубе јектеније); молитва отпуста; главоприклоњење; отпуст(у миру изиђимо).ПЕВАНА ВЕЧЕРЊА-Благсловено царство...; велика јек.; молитва возглас; 1 антифон(85 пс.); мала јек.молитва возглас; 2 антифон; све овако до 7 антифона; мала јектенија молитва возглас; 8 антифон, 140 пс.; молитва входа; улазак; прокимен дана; сугуба јектенија-молитва-возглас; мала јек.-молитва-возглас; 1 мали антифон(114 пс.припев:молитвама Богородице...); мала јек.-молитва-возглас; 2 мали антифон(115 пс.Припев:спаси нас Сине Божији...); мала јек-молитва-возглас; 3 мали антифон(116 пс.припев:Свети Боже...); јектенија за катихумене-молитва-возглас;отпуштање катихумена; јектенија-молитва 1 верних-возглас; јектенија-молитва 2 верних-возглас; прозбена јек-молитва-возглас; читање; главоприклоњљење-возглас; молитва отпуштања верних; у миру изиђимо.ПЕВАНА ЈУТРЕЊА-Благословено царство...; велика јек.-молитва-возглас; 1 антифон(пс.3,62,133); мала јек.-молитва-возглас; 2 антифон; oвако до 12 антифона; осма песма(благословите сва дела...); пс.50; мала јек-молитва-возглас; хвалитни псалам(148,149,150); мала јек-молитва-возглас; велико славословље; тропар(отпуститељни); јектенија; јеванђеље; сугуба јек.; прозбена јек.; отпуст. МОНАШКА ВЕЧЕРЊА-је лепо богослужење које обједињује Псалтир и црквено песништво читање и појање, као и читање из Ст.завета у празничне дане. Постоје мала вечерња која су без входа и служе се после 9 часа а пре вечере и велика са входом која се врши после повечерја на почетку бденија. На великој вечерњи се употребљава петохлебница (благосиљање хлебова ради окрепљења монаха којима предстоји бдење). У парохијама се такође врши вечерња са скраћивањем због времена. Благословен Бог...; 103.пс.; велика јек-возглас; катизма; мала јек-возглас; пс:140,141,129,116-на 10, 8, 6-последњих стихова поју се стихире; вход; светлости тиха; прокимен; читања; сугуба јектенија; удостој Господе...; прозбена јек; главоприклоњење-возглас; стиховње стихире; сада отпушташ; трисвето...; отпуститељни трпари; отпуст. ПОВЕЧЕРЈЕ- вршено после вечере то је молитва пред спавање служено је у почетку у келијама. Због тога и нема јектенија већ се чита уместо велике јектеније 40 пута Господе помилуј а уместо мале 3 пута. Дуго је трајало и било је јадан вид малог бденија. Постоји Велико повечерје које је задржало стари облик и мало које је прерађено. Мало повечерје је ушло у општу употребу док је Велико служено прва четири дана Велике Четрдесетнице и на навечерје Божића и Богојављења. Леп елемент оба повечерја је јектенија Помолимо се која је једина и на коју народ одговара Господе помилуј. Изложење великог повечерја:

6

Благословен Бог...; Царе небески...; Трисвето; шестопсалмје повечерја:пс:69,4,6,24,30,90; снама је Бог...; три тропара; бестелесна природа; символ вере; Пресвета Владичице Богородице..; тропари; молитва(Господе Господе...); пс.50 и 101 пс.; молитва Манасијина(Господе Сведржитељу...); три тропара; молитва Господару боже...; 69 пс и пс.142; славословље; тропари; молитва(у свако време..., неоскврњена неокаљана.., преславна увек Дјево....,Узданица моја је Отац..., сву наду своју..., главоприклоњење; отпуст; помолимо се...; тропар(све окривљујеш); молитвама светих... ПОЛУНОЋНИЦА-монашко богослужење које се врши у поноћ, после устајања од ноћног сна. Тема богослужења је устајање од сна и и учествовање у анђелском појању Богу. Богослужење је везано са васкрсењем мртвих другим доласком Хр., страшним судом, прича од 10 девојака и молитве за упокојене. Главни садржај је 118 пс.(непорочни), негдје се и тако назива. Када је монашко богослужење пренешено у парохијске храмове дато му је место испред јутрењег али без 118 пс. Постоји свакодневна полуноћница као и полуноћница за суботу и недељу. Поредак свакодневне полуноћнице: Благословен Бог...; Царе небески..; Трисвето...; 50 пс.и 118 пс. ; символ вере; Трисвето..; три тропара; у свако време..; молитва(Господе сведржитељу...и Тебе благосиљамо..;); Међучас:Приђите..120 пс.; 133 пс. Тропари; молитва(Сети се Господе); отпуст; помолимо се. МОНАШКА ЈУТРЕЊА-је најбогатије богослужење од свих монашких богослужења.Благословен Бог..; пс.19 и 20; трисвето; тропари(спаси господе.., уздигнувши се на крст.., заштитнице моћна..); јектенија скраћена сугуба; слава светој јединосшушној...; шестопсаламје; молитве тајне; јектенија велика; бог господ; тропари; сједални; (чита се само једна катизма 13 и 14 преко године неизменичо, док се сједални певају сви са јектенијама; плијелеј; Изабрани псалам; јектенија; возглас; тропари; сједални; степена; 1 антифон 4 гласа; два прокимена; јеванђеље; 50 пс.; јектенија и возглас; читање 9 библијских песама; канон; катавасија; 1 и 3 песма; јектенија; седални; катавасија 4,5,6 песма; јектенија; кондак, икос; синаксар; катавасија 7 и 8 песма чита се 9 песма; јектен-возглас; ексапостилар; хвалитне стихире; велико славословље; сугуба јек.прозбена јек.главоприклоњење; отпуст. На јутарњи четвртка пете недеље великог поста пјецва се канон Андреја Критског, који се састоји од 250 тропара. ЧАСОВИ-постоје 4 службе часова 1, 3, 6, 9 час. Сваки од њих је састављен од 3 псалма, тропара трисветог, молитве, итд. Свештеник указује само на возгласима. Први час се често спаја са јутарњим, а 3 и 6 час се врши после кратког прекида док се 9 час врши са вечерњим, негде се и спајају сви заједно а у наставку се врши вечерња што се више практикује данас. У парохијским храмовима се часови читају само у току Четрдесетнице. Некада су часови служени везано за часове дана тако је 1 час вршен у први час дана 7 сати ујутро, и тема му је долазак Хр.светлости у свет. 3 час-9 сати ујутро-почетак људских послова и силазак Св. Духа на апостоле који се догодио у овај час. 6 час-12 сати подне средина дана и веза са распећем Господњим. 9 час-15 сати поподне везан је за крај дана и смрт Хр. данас се часови углавном читају али тако није било у почетку. Док трају 3 и 6 час свештени узима

7

време и врши проскомидију те се припрема за вршење литургије. Сви часови имају исти поредак али различит садржај те им је заједнички поредак следећи:Приђите да се поклонимо..; три псалма; слава Оцу..-тропар; и сада...-богородичан; прокимен; трисвето; кондак; господе спомилуј 40 пута; у свако време..; господе помилуј 3 пута; часнију од херувима; боже сажали се на нас; молитва часа. ВЕЛИКИ ЧАСОВИ који су дужи по трајању и служе се Великог Петка навечерје Божића и Богојављења. У овим часовима за разлику од малих остоје месијански псалми који се односе на догађај дотичног дана и имају посебне тропаре и кондаке. Између прокимена и трисветог поју се стихире и читају пророштво апостол и јеванђеље. Док се поју стихире бива кађење, а јев.чита свештеник са двери. Пореклом су из Јерусалима, јер се помињу од 4 в. да су читани на Гробу Господњем. ЦАРСКИ ЧАСОВИ ПЕДЕСЕТНИЦЕ-су дело Николе Маласка 16 в. проповеда се после читања јеванђеља. ИЗОБРАЗИТЕЉНА-је монашко богослужење и врши се после 6 часа кад је празник а у време четрдесетнице у наставку 9 часа. У парохијама се служи само у току Великог поста осим суботе и недеље у наставку 9 часа и везује се за вечерњу. У току Великог поста изостављају се два прва пс.тако да почиње блаженствима. Изобразитељна је нека врста литургије без свештеника тј.говори се само оно што припада народу, вршена је у монашким заједницама када нема свештеника да замени литургију и за индивидуално причешће од Пређеосвећених дарова. Она је Јерусалимског порекла. 102 пс.; 145 пс.-јединородни; блаженства; збор небески; символ вере; попусти отпусти...; оче наш; тропари; молитва(свесвета Тројице...); нек аје благословено име Господње 33 пс.; 144 пс. МОНАШКО БДЕНИЈЕ-је монашко богослужење које се врши целе ноћи и за све велике празнике. По неким типицима бденије се предвиђа и недељом. Пред бденијем се служи 9 час који се спаја са малом вечерњом празника, затим следи трпеза и мала пауза. Бденије почиње повечерјем на којем се чита акатист без канона. Затим долази кађење храма и Слава Светој јединосушној...тако почиње служба велике вечерње. Затим молитва главоприклоњења-возглас; затим долази литија у нартекс храма, после чега долазе стиховње стихире; сада отпушташ...; тропари; благосиљање хлебова петохлебница; пс.33; богати осиромашише..3 пута; благослов господњи..; шестопсалмје јутарњег; и наставља се јутарње после чега долази 1 час и отпуст. Затим пауза па 3 и 6 час и служи се литургија после које долази трпеза са молитвама пре и после јела. Свеноћна бденија се не служе у парохијама.ЛИТУРГИЈСКИ ТИПОВИЛитургије хришћана се распоређује по областима у породицама у ткз.литургијске типове. Сваки литургијски тип има једну или више литургија тј.све ово што имамо у богослужењу наше цркве имају у сличној или различитој форми и друге области хришћанског света. Литургијски типови се деле у две велике породице:1-Источни литургијски тип, 2-западни литургијски тип. ИСТОЧНИлитургијски типови се деле на :1-Александријски, 2-Коптски, 3-Етиопски литургијски тип

8

СИРИЈСКО-АНТИОХИЈСКУ литургијску породицу која обухвата:1-западни сиријски тип или литургијски тип Палестине и Сирије, 2-Источни сиријски или халдејски тип Палестине и Сирије, 3-Малабарски литургијски тип југозападне индије, 3-Маронитски литургијски тип, 4-Јерменски тип, 5-Византијски л.тип. ЗАПАДНИ л.типови се дела на: 1-римски, амвросијански, галикански, мозарабски-Шпанија, Келтски, Северне Африке. Од свих ових типова највише су се распространили Византијски или Цариградски тип, који је преовладао у целој Православној цркви и Римски литургијски тип који је преовладао у целој римокатоличкој цркви. ВИЗАНТИЈСКИ ТИП-литургија Златоустова, Василијева, Пређеосвећених дарова. СИРИЈСКО-АНТИОХИЈСКИ ТИП-литургијаАпостолскихУстанова,Јаковљева,литургија,Пређеосвећена,лит.АЛЕКСАНДРИЈСКИ ТИП-лит.св.Марка, лит.св.Григорија Богослова.ЈЕРМЕНСКИ ЛИТУРГИЈСКИ ТИП-лит.св.Атанасија.РИМСКИ ТИП-римске литургије. ЛИТУРГИЈА АПОСТОЛСКИХ УСТАНОВА-или Кломентова лит припада антиохијском типу. Боље је да јој уместо јутарњег претходи предчитање или да се отпева полијелеј. За то време свештенци узимају време затим се облаче и врше проскомидију али без честица на дискосу само агнец. По правилу се проскомидија врши после целива мира. Предчитање се прекида уласком свештенослужитеља са јеванђељем који сатају полукружно у средини храма око амвона гледајући према народу. Јеванђеље се ставља на налоњ који ту стоји и почиње литургија са Мир свима. Затим следи библијско читање које се чита неизменично затим јеванђеље које чита најстарији ђакон. После јевнађеља следи благослов еп. и проповед. Затим јектеније за катихумене које говоре ђакони неизменично. Прозбе за опседнуте нечистим дусима. Затим прозбе за оне који се просветљују, па за оне кои се кају и на крају прозба за верне. Затим долази целив мира прање руку и кађење. Најстарији свештеник или еп. предаје часне дарове ђаконима које носе ћутећи и дочекује их свештеник кадећи и стављајући на часну трпезу, као на архијерејској литургији. Одмах почиње молитва анафоре коју читају сви свештеници по један део јер је дуга. На епиклези се благосиљају часни дарови по обичају, затим разламање агнеца, сједињење, сипање топлоте и причешће је исто као на византиској литургији.ЛИТУРГИЈА ЈАКОВА БРАТА ГОСПОДЊЕГ-припада антиохијском типу. Боље је да јој уместо јутарњег претходи предчитање или да се отпева полијелеј. За то време свештенци узимају време затим се облаче и врше проскомидију али без честица на дискосу само агнец. По правилу се проскомидија врши после целива мира. Предчитање се прекида уласком свештенослужитеља са јеванђељем који сатају полукружно у средини храма око амвона гледајући према народу. Јеванђеље се ставља на налоњ који ту стоји и почиње литургија са Мир свима. Затим следи библијско читање које се чита неизменично затим јеванђеље које чита најстарији ђакон. После јеванђеља следи проповед. За време појања „Нека ућуте“... ђакон кади а најстарији свештеник чита молитву. Најстарији свештеник предаје часне дарове ђаконима које носе ћутећи и дочекује их свештеник кадећи и стављајући на часну трпезу, као на архијерејској литургији. Затим се чита молитва предложења и кађења које нису читане на проскомидији. Затим општа јектенија коју говоре ђакони неизменично окренити народу а свештеник чита молитве које се завршавају возгласом Милосрђем...у време молитве анафоре народ поје неизменично са

9

свештеницима. Затим разламање агнеца, сједињење, сипање топлоте и причешће је исто као на византиској литургији.ЛИТУРГИЈА СВЕТОГ МАРКА-до 14 в.је била главна литургија Египатске цркве. На њој се помиње папа и патријарх александријски, наглашено је поштовање личности Св. Марка, помиње се река Нил и пољепривредна култура од чега зависе и због тога су то и уврстили у литургију. Боље је да јој уместо јутарњег претходи предчитање или да се отпева полијелеј. За то време свештенци узимају време затим се облаче и врше проскомидију али без честица на дискосу само агнец. По правилу се проскомидија врши после целива мира. Затим се испред часне трпезе читају тајно три молитве и литургија почиње входом јеванђеља. Предчитање се прекида уласком свештенослужитеља са јеванђељем који сатају полукружно у средини храма око амвона гледајући према народу. Јеванђеље се ставља на налоњ који ту стоји и почиње литургија са Мир свима. Затим следи библијско читање које се чита неизменично затим јеванђеље које чита најстарији ђакон. После јеванђеља следи проповед затим јектенија и отпуст катихумена. На очетак појања херувимске песме свештеници улазе у олтар. За време појања „Нека ућуте...“ ђакон кади а најстарији свештеник чита молитву. Најстарији свештеник предаје часне дарове ђаконима које носе ћутећи и дочекује их свештеник кадећи и стављајући на часну трпезу, као на архијерејској литургији. После херувимске песме и молитве следи целив мира па кађење, символ вере и молитва за оне који приносе. ЛИТУРГИЈА ПРЕЂЕОСВЕЋЕНИХ ДАРОВА ВИЗАНТИСКИ ТИП-ИСТОРИСКО ЛИТУРГИЈСКА АНАЛИЗАСведочанства говоре да потиче почетком 7 в. Прво сведочанство се налази у ПАСХАЛНОЈ ХРОНИЦИ-око 615 г. за време патр.Сергија у прву недељу поста почеше да певају после Да исправитсја у време преношења Пређеосвећених дарова из скелофилакије на престо. Димитријевски на основу рукописа из синајске библиотеке каже да је Пређеосвећену литургију саставио Јков брат Господњи и да је рано ушла у праксу јерусалимске цркве. Генезу литургије Пређеосвећених дарова научници виде у самопричешћивању тј.у кућном причешћивању светим хлебом који је донет са литургије. У вријеме Јустина Мученика ђакони су носили причешће кућама болнима. Престанком прогона није дошло до прекида самопричешћа. Василије В.то потврђује да је потребно што чешће се причешћивати. Монаси који живе по пустињама чувају причешће и сами се причешћују. Пракса самопричешћивања од Грка прелази међу јужне словене и Русију. Молитве које су проузношене приликом причешћа можемо предпоставити да су Вјерујем Оче наш, сада отпушташ, што видимо када се причешћивала Марија Египћанка. Најстарији чин самопричешћа познат је науци на основу рукописа из 9 в. који је открио Димитријевски у Синајској библиотеци. Пошто је везан за лавру Саве Освећеног вероватно се користио у келијама. Молитва пред причешће се помиње у Константинопољу пре 9 в. Евегертидски устав говори да је изобразитељна као посебна служба вршена после 9 часа службе када не бих била служена литургија. Она је замењивала литургију али без освећења дарова и причешћа. Временом изобразитељна улази у састав манастирских посних служби и заузима место између 9 часа и литургије. У константинопољу није било тако већ је Пређеосвећеној литургији претходио Триктет а у Јерусалиму 9 час. Кључ за становљење литургије Пређеосвећених дарова налази се у Барбериновском

10

евхологиону крај 8 и почетак 9 в. овде су дате молитве из савременог чина Пређеосвећене литургије, молитва за оглашене и молитва за оне који се припремају за свето просвећење, молитва за верене, затим молитва Господња, молитва по причешћу заамвона молитва. Пре свих молитава била је поука еп.вереоватно за оглашене из књиге Постања. Древни елементи пређеосвећене литургије су: поука оглашених која почиње у другој половини дана и траје до вечерње(данашња паримија књиге постања представља остатак поуке оглашених. Литургији пређеосвећених дарова је претходила пракса самопричешћивања. Антиохијски пат.Севир је састављао Октоих као би праксу домаћег самопричешћивања током Великог поста заменио општецрквеном. Натапање Агнеца крвљу помоћу кашичице прихваћено је потпуно у 15 в. а до тада се негде агнец натапао а негде није већ само освећивао да би на пређеосвећеној литургији такав освећени агнец спуштан у путир и тако освећивао и вино у крв. У 13 в.почиње полемика око причешћивања само хлебом код латина. Да је пређеосвећена литургија дело Григорија Великог појављује се у 16 в.Са свеопштим прихватањем Јерусалимског устава пређеосвећена литургија служи се у среду и петак 1,2,3,4,6 седмице великог поста а у 5 седмицу четвртком, као и у понедељак , уторак и среду Страсне седмице. Осим тога служење те литургије одређено је и на празнике:светог чији је храм, на дан Обретења главе ЈК, и на дан 40 Мученика. Од времена турског ропства настао је погрешан обичај да се служи ујутро. Поредак: свештеник и ђакон узимају време и облаче се у одежде пурпурне боје на 9 часу. Свештеник кади на блаженствима. Преношење часних дарова на проскомидију бива за време 1 антифона катизме. Молитва входа се говори тихо у средини храма. Затим се чита Светлости тиха...светла се пале кад свештеник изговара Светлост Хр.просвећује све. Проповед бива после Нека се уздигне...а пре сугубе јектеније. Затим јектенија и молитва за оне који се припремају за свето просвећење се говори од среде 4 недеље поста. Антимис се шири на првој јектенији верних. Пређеосвећена лит.је сој вечерње службе са поуком и причешћем унутар великог поста. ЛИТУРГИЈА ПРЕЂЕОСВЕЋЕНИХ ДАРОВА ЈАКОВЉЕВА ЈЕРУСАЛИМСКИ ТИП- У време појања предначинатељног псалма свештеници и ђакон узимају време и облаче одежде пурпурне боје. Преношење часних дарова на проскомидију бива за време 1 антифона катизме. На Господи возвах ђакон кади на богородичном на и ниње врши се вход са кадионицом и остаје се у средини храма до литије. У време појања самогласних на литији улазе у олтар, поје се кондак и одмах нека се исправе...а најстарији свештеник кади трпезу. Причешће је као на Златоустовој литургији Заамвона молитва је другачија. ЈЕРМЕНСКА ЛИТУРГИЈА-свештеник обучен у одежде долази на солеју где чита молитву као дијалог са хором улази у олтар и навлачи се завеса да би вршио проскомидију. Затим почиње литургија са Благословено царство...ова литургија је слична византијској. Поседује неразвијене антифоне и мали вход појање трисвете песме, сугуба јектенија па читање апостола и јеванђеља, затим читање паримија, символ вере, сугуба и прозбена јектенија па отпуштање катихумена, вход са часним даровима и за то врме чита се 33 пс.у комбинацији са херувимском песмом, целив мира, молитве анфоре са укључењем народа читање из диптиха, причешће

11

бесквасним хлебом умоченим у путир, читање пролога Јн.јеванђеља на крају литургије и бескавсни антидор. РИМОКАТОЛИЧКА ЛИТУРГИЈА-после Ватиканског концила 1962-65, литургија се служи на говорном језику са реформама коју се се десиле ради повратка древном предању и учестовање народа у богослужењу. Текстови Оче наш и Верујем су непреведени. Света Трпеза је из олтара пренета ка средини храма свештеници док служе су окренути народу, облаче једноставније и древније одежде, причешћују народ под оба вида умачући хостасију у путир. Литургија је једна а молитве мењају сваког празника и прилагхођавају их условима и темама празника. После Ватиканског концила унесене су у литургију 4 анафоре традиционалну римску, иполитову, галиканску, и Василијеву анафору. Избор анафоре је по одлуци свештенослужитеља. Литургија почиње са дијалогом клира и народа са прозбом узајамног праштања. Они стављају нагласак на речи установљења свете тајне причешћа којима се по латинској теологији освећују дарови. КРАТАК ПРЕГЛЕД ИСТОРИСКОГ РАЗВОЈА БОГОСЛУЖЕЊАХришћанско богослужење је настало у јудејској средини као и хришћанство. Богослужење има своје порекло у делатности Хр.који је дао заповест да се оно врши. Хр. је научио своје ученике да се моле дао им образац молитве Оче наш, предао им Св.тајну Евх.на Тајној вечери, дао заповест да крштавају оне који верују у Св.Тројицу. Сам је учествовао у богослужењу јудејског храма и молитви синагоге што су наставили и апостоли јер су били јевреји. Тако да је хришћанско богослужење наставак јудејског. АПОСТОЛСКИ И ПОСТАПОСТОЛСКИ ПЕРИОДПрва сведочанства о хришћанском богослужењу дају нам Дела апостолска и посланице ап.Павла. богослужење је било једноставно састојало се од сабрања која су се одржавала увече по узору на Тајну вечеру и заједничких трпеза (агапа) после којих се вршила евх. на тим сабрањима се читало Св.писмо а затим следила проповед као и у синагогама. Појани су псалми из Ст.завета а можда и први хришћански поетски састави који се наводе у апостолским текстовима. Читању Ст. Завета почињу се додавати читање апостолских посланица а касније и јеванђеља. Крштење се вршило погружавањем у воду а миропомазање полагањем руку. У посланицама постоје јасна сведочанства да су се сабрања вршила у Дан господњи тако је субота постала недеља обрезање крштење. Почетком 2 в. написан је спис Дидахи-учење 12-сторице апостола. Поред учења цркве спис говори и о богослужењу, крштењу, евх.-агапе, постовима, времену и начину молитве. ПЕРИОД ГОЊЕЊА 2 В.-313 Г.Тада настаје катакомбна црква и богослужење примерно таквим условима. Поред свих гоњења хришћани су имали храмове и богослужење им није било у зачетку. Постојале су цркве организоване са еп.свештеницима и ђаконима. Богослужења су вршена са усменим изговарањем текстова молитве су импровизоване са претходним искуством. ПЕРИОД ВРХУНЦА 4-9 В.Током прве половине 4 в.дешавају се крупни догађаји у историји цркве Милански едикт, слобода вероисповести у римској империји итд. Богослужење улази у етапу свог врхунца чему су допринели разни фактори.

12

1-слобода вршења богослужења и његово проглашење за званични култ римске империје. Градња храмова уз помоћ царева.2-истичу се велики оци цркве са својим делима и подижу литургију на виши степен написали су многе литургијске текстове. 3-настаје монаштво са лицима виског образовања која доприносе формирању типика и служби.4-развија се химнографија која је улепшала богослужење5-велики градски центри и империје као Рим, Александрија и Антиохија постају велики литургијски центри од којих су се развиле велике литургијске породице васељене. 6-развијање поклоничких центара као Јерусалим-гроб Господњи, имали су значајан утицај на литургију локалних цркава. Многи празници и службе воде своје порекло одатле. 7-Константинопољ-Нови Рим ту се сливају и стапају литургијске традиције Тракоје, Мале Азије и Антиохије. Тако се ствара један јак литургијски центар чија литургијска пракса врши утицај на цели Исток. Нови литургијски тип који настаје у Константинопољу постаће доминантан у целој православној цркви из историјског разлога. 8-И римски типови литургија на Западу где преовладава Римски тип у целој Римокатоличкој цркви. Остали дрени западни типови су изчезли. 9-настају Јереси иако негативни али позитивно утичу на развој хришћ.богослужења. химне постају носиоц правславног учења.ОД ИКОНОБОРСТВА ДО ПАДА КОНСТАНТИНОПОЉА 9В.-1453 У овом периоду стара парохијска богослужења уступају место монашким-јерусалимски типик Св.Саве који су разрадили Студити. Византијски литургијски тип заједно са православном вером се преноси у словенске земље севера као и на Исток. Када је 1453 пао Константинопољ под турке настају озбиљне последице по богослужење. Најранији литургијски рукопис који је сачуван је Барберинијев кодекс 336 из друге половине 8 в. ПЕРИОД ТУРСКЕ ВЛАДАВИНЕ И РЕФОРМАЦИЈА 15-19 В. Хришћанска вера се сачувала захваљујући богослужењу које се могло вршити. Настаје период замрзавања те манастири пружају свештенству основно литургијско образовање, због чега је преовладао монашки типик над парохијским. Настаје пракса да се крштења и венчања обављају по домовима и тако се одвајају од литургије. Пређеосвећена литургија је са вечерњег премештена на јутарње време, литије су изчезле, САВРЕМЕНО ДОБА 20 В.Кад је у питању Запад на Другом ватиканском концилу (1962-1965)преузима озбиљне реформе у римском богослужењу имајући као основу праксу древне цркве и литургијску традицију истока. Од тада се богослужења врше на националним језицима, уведене су употребу 4 анафоре уместо једне римске која је важила до тада, храм и одежде су растерећене од сувишних укрса који су уведени у средњем веку, враћено је причешћивање народа под оба вида и народ је почео учествовати у појању и животу саме Цркве.

13

На Истоку је богослужење сачувало свој традиционални тип и сачувало своје присуство у народу. Предавање литургике на факултетима помаже освешћавање свештеника и народа. АЗМАТСКИ-(певани) типик који се употребљавао у парохији сматра се старијим од монашког. Разлог за то што је монаштво настало касније . Међутим ако узмемо у обзир настанка неких азматских служби тритекти и панихида 8-9в. ситуација се мења. Порекло азматског типика везује за Антиохију тј.за византијско богослужбено предање, тј у типику Јерусалимског храма(лавре Св.Саве Освећеног). Азматски типик је једноставнији у извођењу и појању и сажетији те је приступачнији верницима који се лако могу укључити у његово служење. Извесно је да су оба типика дубоко укорењена у јудејској богослужбеној традицији тј.у типику јерусалимског храма. Што се тиче односа ова два типика они се поклапају и наменски и тематски. Распоред последовања је идентичан а поједина имају доста заједничких елемената. У каснијем развоју међусобни однос је био толики да је дошло уступања азматског типика монашком 15в. који се преобразио у азматски-монашки типик. Најбољи пример за то су јутарње и вечерње. Када је у питању Тритект азматски се прилагодио монашком. МОНАШКИ ТИПИК-пошто је монасима главно дело служење богу зато су и богослужења била многобројнија дужа и сложенија. Монашка богослужења су била садржајно богатија и богословски дубока. Псалтир је основно језгро богослужења. После иконоборства у свим манастирима преовладао је типик Св. Саве Освећеног, те је постепено усвојен и у пархијама са скраћивањем богослужбеног садржаја. Монасима је дан подељен на интервале молитва рад и одмор. Постоје следећи круг дневних богослужења:Вечерња(око заласка сунца); Повечерје(после вечере); Полуночница(6 час ноћи); Јутрење(спаја се са полуноћницом); 1 час(продужетак јутрењег); 3 час(9 сати ујутро); 6 час(у подне); 9 час(у 3 сата поподне). Било их је седам јер се повечерје сматрало као приватно богослужење или се први час спајао са јутрењем. Литургија се не убраја у дневни круг богослужења. ЛИТУРГИЈСКО ВРЕМЕ-почетак времена још није време као што почетак куће још није кућа. Све у простору и времену је пропадљиво јер је прошлост избрисана будућност се још није појавила а садашњост измиче опажању пре него што постане позната. Своје вријеме човек треба да проводи у Хр.а пошто грех утиче на живот време живота треба да буде време покајања и избегавање греха. ПРИЧЕШЋЕ ЧЕСТИЦАМА-до 13 в.на дискосу је постојао само Агнец, богородица Анђели свети тј.живи и мртви су помињани али нису вађене честице. После 14 в.постаје пракса да се десно од Агнеца вади честица за Богородицу а лево 9 чинова, а доље честице живих и мртвих. Честице се стављају у част освећења светих и оне се не претварју у Тело Хр.нити у тело светих у чију су част извађене. Хр. је кроз хлеб посредник Богородице анђела и свих светих он је тајна Бога и људи и то је будуће царствои устројство будућег живота. С нама Богвидљиво и причастан. Додир честица са телом освећује се тело цркве и то је духовно општење. Уздиже се само агнец а не дискос како би се огласио позив на причешће. Да се причешћујемо Агнецом а не честицама потврђује нам то што се уздиже агнец а не честице, на пређеосвећеној литургији се чува агнец а не честице...

14

ЕВХАРИСТИЈАПОСТАНАК И ИСТОРИЈА ЛИТУРГИЈЕОваплоћење Сина Божијег се обнавља свакодневно у евхаристијском свештенодејству. Евхаристија је до 15-16 в.била врхунац хришћанског живота руса и грка. У ранијем времену све се дешавало око евхаристије да би касније почеле да се одвајају свете тајне и молитвословља од литургије. Што није исправно, што доводи до слабљења саборности. Крштавало се у току литургије на Божић Васкрс Богојављење, што потврђују и писци 2 века и њихови наследници(Јустин Философ). Брак и Јелеосвећење су такође били у саставу литургије, венчање се обављало до канона евх.највероватније кад се чита апостол и јеванђеље, да би се младенци могли причестити. Јелеосвећење-освећење јелеја се обављало у време проскомидије а помазивање после замовне молитве. Свештенство је неодвојиво од литургије и данас. У евх.се приноси и радост и туга,јер она обухвата и освештава читав живот хришћана. Са евх.се пореди Мана из СЗ и Кирил Јерусалимски каже да је мана хранила само Јевреје а Причешће храни мноштво других људи. Евх.васкрсава оне који је примају у себе и она је саборно јединство свих њених причасника. Евхаристија је заједница и са упокојенима. Литургија има свој основ у Св.писму установљена је самим Господом на Тајној Вечери. Евх.настављају да врше апостоли и њихови наследници као нешто што је установљено од Господа и указује на његов живот на земљи,искупљење, Тајну Вечеру, страдање, смрт, васкрсење и вазнесење. Време обављања Тајне Вечере по синоптичарима је нејасно и она је била у дан бесквасних хлебова. Али то није тако. Пасха се обављала увече 14 нисана а први дан бесквасних хлебова је 15 нисана. ЕВХ.АПОСТОЛСКОГ ВРЕМЕНАЈеврејска традиција је у великој мери одредила карактер хришћ.богослужења. традиција храма и синагога се наставља али је било и ломљења хлеба по кућама. Прототип за апостолску евхаристију била је вечера Господња, која је устројена по типу јеврејске вечере. Еп. Фрира каже да у евх.нису били присутни само елементи јевреја већ да се ту сусрећу обичаји и идеје које се тичу и незнабожаца. Евх.представља реално оваплоћење страдање и смрт Хр. анамнеза је за прве хришћ.била реалност а не сећање. Елементи апостолске евхаристије су:учење сабрање и ломљење хлеба. Оскудност извора не допушта да се каже нешто више о чину и структури апостолске Евх. Англикански еп.Фрир је закључио да је најстарија анафора била Тринитарна молитва(молитва Св.Тројици). ЕВХ.ПОСЛЕ АПОСТОЛСКОГ ВРЕМЕНАБогослужење првих времена хришћанства најчешће се назива Евхаристија. (у СЗ-благодарење, у НЗ-благосиљање). На истоку се често користи термин Анафора-узношење, што се односи директно на канон. Најстарији споменик ове епохе је Дидахи, који указује на три основне молитве над чашом над хлебом и молитва по причешћу. Јустин Филозоф нам даје доста података о Евх.његовог доба. Он описује литургију која се објављује одмах после крштења катихумена и још говори о Евх.сабрању које је било у Дан Сунца-обичне васкрсне дане(недеље). Иринеј Лионски говори о вршењу евх. као благодарењу за стварање света, кроз њу се освећује творевина, дарови су истинско Тело и Крв, призивање благодати Божије постоји, причешће нас освећује. Сви они говоре о освећењу дарова кроз молитву

15

ЕВХ.И АГАПАДидахи не говори ништа о Агапама.Посланице Игњатија Богоносца помиње Агапе 28 пута. Пошто су Агапе биле везане за крштење и евх. и то што нису могле бити обављене без епископа говори да су имале богослужбени значај. Тертулијан кад их помиње говори да се за сто не седа као и обично већ се претходно помоли Богу. Једе се и пије мало да се може издржати ноћ у молитви.Иполит каже да епископ преседава на Агапама које се обављају до наступања ноћи. Пјевају се псалми, оглашени не седе до краја што наводи на Евх.у његово време. Он помиње и хлеб заклињања вероватно антидор који ће касније ући у праксу да се дели на Евх. И сабори помињу Агапе као Гангриски, Лаодикијси Картагински. Блажени Августи такође помиње Агапе. Агапе су биле познате и у пустињским манастирима. ТРЕЋИ ВЕКУ прва два века хришћ.не зна за писани чин Анафоре.О Евх.се говори у делима отаца крај 4 в.(Кирило Јерусалимски Василије В.Јован З.)Иполит Римски говори о евхаристијским молитвама после чина хиротоније еп.и омивања руку те захваљујући њему можемо говорити о великој раширености Анафоре у 3 в. Из свега видимо да је евх.молитва садржи благодарење за искупитељски подвиг Хр.наводи опис тајне вечере са речима установљења епиклезу Св. Духу и кратку молитву за цркву. ЧЕТВРТИ ВЕК4 в.је много бољи за литургичаре који се баве историјом богослужења јер у том периоду постоје дела важних отаца као Кирила Ј.и Јована З. Апостолске установе имају пун чин литургије док Кирило и Златоусти дају само опис богослужења. Али то је довољно да се састави потпуна слика Евх. Кирило не помиње литургију оглашених али говори да се у храму чита Св. писмо проповеда а то је везано за литургију оглашених. Такође оглашени нису присустовали чину евх. ЕВХАРИСТИЈА У ДОБА АПОСТОЛАПрва евх. је Тајна вечера, али начин како је Хр.благословио хлеб није описан од апостола, јер им је било познато. Постоји разлика код синоптичара и Јн. Богослова о времену једења вечере.Лк.каже да је сам Хр.ову вечеру назавао Пасха. По Јн.пасха би могла бити у петак вече. Синоптичари су у праву што видимо код каснијих Отаца нпр.Ориген који то прихватају а не мењају.Први васељенски сабор установио јединствен дан празновања Пасхе.Апостоли су уготовили Јудејску Пасху која је пореклом из Египта Хр.је јео да испуни закон али је собом успоставио Нову Пасху. Да је Тајна вечера била пасхална трпеза говори и канон Андреја Критског.Бераках-славословље у јеврејској молитви које почиње речју „благословен“Кидуш-молитва у којој се прославља светост Божија.Афикоман-део хлеба са пасхе који се остављао пролазнику.Хагада-говор о чудесном избављењу Јевреја из египатског ропства.Халел-псалам.Зимун-молитва на крају трпезе у којој учествују најмање три мушкарца. Благослов или благодарење боље, над хлебом Хр.је учинио у току вечере а вином после вечере-трећа чаша.Новина у тајној вечери је да је Хр.хлеб назвао својим телом а вино својом крвљу што и наглашавају апостоли. Такође и речи „ово чините у мој спомен“.

16

АНАФОРА У ДОНИКЕЈСКОМ ПЕРИОДУНајранији записи молитава о Евхаристији дошли су до нас у „Учењу Дванаесторице Апостола“-Дидахи. Прве податке да су свештеници вршили Евх.налазимо код Кипријана Картагинског.Прогон хришћ.у време Декија (249-251) и Валеријана (253-259) многе цркве остају без епископа те свештеници врше евх. Разлика у Дудахи и Апостолских Установа је у томе што Дидахи садржи три молитве и да је прва изговарана на почетку вечере над чашом што код Апостолских установа нема. У АУ прва молитва је над хлебом. У првој молитви по Дидахију се говори о благодарењу Оцу и вери у Сина.Друга молитва је над хлебом и сабирање цркве у Царство божије.Трећа молитва је благодарење за храну и пиће.Анафора(завештање),(благодарење)написана је око 215 г.аутор је Иполит Римски и он је први познати аутор Анафоре. Ову молитви Анафору је свештеник изговарао произвољно.Анафора Завештања се разликовала од Анафоре Иполита Р.али и теолошка основа није иста. Анамнеза-сећање,успомена,спомен-сећање на Хр.установљење Тајне вечере.Епиклеза-призивање Св. Духа ради освећења хлеба и вина је у већини Анафора. То је заједнички елеменат Источних цркава. Негде се молитва упућује Св. Тројици. Јустин Мученик каже да предстојатељ именом Сина и Духа узноси молитву хвале Оцу што нас је удостојио причешћа.Јустин Мученик у евх.молитвама прави поделу између „хвале и славе“ и „благодарења“. То је идентично благодарењу у Анафорама Завештања и Иполита Римског. Иринеј лионски први помиње Епиклезу није јасно коме је молитва упућена Духу или Тројици.Да Хр.претвара дарове говоре Серапион Тмуитски, Атанасије В.Јован Злат.док Јн.Златоуст говори и да Дух претвара дарове. У Сирији почетком 3 вк.постоји учење о претварању дарова наитијем Духа Св. У Анафори учествују све три Ипостаси јер предстојатељ моли Оца да дарове претвори у тело и крв Хр.наитијем Св. Духа, каже Златоуст.После претварања дарова узноси се молитва за народ.Древно црквено предање познавало је гласно читање анафоре. Од 6 в.почиње да се чита тајно.Јустинијан наређује да свештенство чита гласноАНАФОРА ВАСИЛИЈА В, ЈОВАНА З.И РИМОКАТОЛИЧКАДо 19 в.сматрало се да Јован З.скратио литург.Василија В.а Василије скратио Климентову литургију из 8 књиге Апостолских Установа. Ово се темељи на „Слову о предању Божанствене литургије“које се приписује Проклу патр.константинопољском. Ипак није Златоусти скраћивао литургију јер би му то било у оптужницама под храстом које су изнесене против њега. Тамо их нема. Савремена патрологија негира да Слово припада Проклу. Истраживачи говоре о проширивању Анафоре у прва 4 века а не скраћивању. Анафора Јерусалимске цркве је анафора Јакова а александриске анафором јеванђелиста Марка. Василије В.је на основу доникејске анафоре своје цркве сатавио нову обимнију која је прихваћена у Сирији Јерменији и Константинопољској патријаршији. Читало се гласно молитве у његово време. Златоустова Анафора је упућена Оцу.Благодарење у Анафори постоји само код Златоустог има и код Несторија али је он преузео од Јн.Епиклеза је Духом Св.Када је Злато.постављен за еп.Константинопоља служила се литург.Василијева.Тек 1153

17

г.Златоустова лит.заузима прво место као данас. Тријада „Особито“...је унета у анафору у другој половини 5 в.(Константинопољски сабор 448 г. на коме је осуђен Евтихије или прва половина 6 в. када почиње изградња храмова у част Пресвете богородице и настају њени празници. Јован Крститељ се помиње због Диптиха где су помињани многи свети што видимо и у литургији Јакова. Возглас „Твоје од Твојих“постоји у александријским анафорама а код Василија и Златоустог је вероватно унешена пре 7 в. Тропар трећег часа је друга допуна у Василијевој и Златоустовој литургији. Успенски ову допуну везује за 14 в.и приписује је константинопољском патријх. Филотеју. Димитријевски се противи овоме ставу и каже да је тропар уведен у 15 в.и ширило се захваљујући венецијанским издањима грчких еухологија. Он каже да у Каирској библиотеци коју је он проучио нема овог тропара. Нема га ни у Руским служебницима из 14 в. Архимадрит Кипријан Керн појаву тропара везује за 15 в.када је заоштрена политика Грка са католицима о времену претварања дарова. Појава овог тропара у словенским црквама није исти. Код Руса у 16 в. на истоку ни у 16 в. није био свуда прихваћен. У 18 в.долази до отвореног противљења овој иновацији а резултат противљења је изостављање тропара код Грка. Јужнословенске цркве су до 18 в.користиле словенске служебнике издате у Венецији. У тим служебницима се некада није упућивало на читање ових тропаре. У 18 в.под утицајем ширења руских сужебника се шири и ова пракса. Албанска црква се држи грчке праксе и не чита овај тропар служебник је штампан 1930 г. Анафора римокатоличке цркве је после Тридентског концила 1563 г.постала обавезна за све помесне католичке цркве. СВЕТООТАЧКО УЧЕЊЕ О ЕВХАРИСТИЈИУ свим анафорама постоји вера цркве да евхаристијски дарови представљају тело и крв Хр. Јован З.тврди да они који се причешћују примају истинско тело и крв Хр.и сједињују се кроз то причешће са самим Хр.који у њима раствара своје тело,постаје њихов брат,а они постају сакрвни Њему и тиме наследници вечног живота.Хр.је могао узети и неке друге намернице за причешће али узима хлеб и вино јер су они код Јевреја имали свештену симболику и велико значење. Хлеб представља симбол живота. Лоза винограда је симбол изабраног народа Божијег. Чаша вина је симбол спасења и страдања. Атанасије Велики говори да није свако достојан причешћа јер и љекари болном не дају увек воде кад он то тражиКирило Јерусалимски говори да на причешће не гледамо као на хлеб и вино већ на истинско тело и крв Хр. Јефрем Сирин каже да се причешћујемо вером а не гледањем и каже да не жели да објашња како хлеб и вино постају тело и крв је је то тајна недокучива. Јован Дамаскин каже као што је Бог дејством Духа Св.створио свет тако и хлеб и вино његовим дејством претвара у тело и крв. То је натприродно и треба да схватамо вером. Хлеб и вино пројављују тело и крв Хр.али не мењају своју природу. Јован Дамаскин не одриче постојање евхаристијском хлебу његове природе после освећењаон тај хлеб назива сједињен са божанством у Христу. Триденнтски концил говори да хлеб престаје бити хлеб а вино вино што није тачно. Друга тачка размимоилажења истока и запада је време освећења евхаристиских дарова.Кирило јерусалимски каже да измољавамо од Господа да ниспошаље Духа Св.на предложене дарове и да их претвори у тело и крв.Васлије В.каже да нису довољне речи које се налазе у

18

Св.писму већ изговарамо друге речи јер имају велику силу за вршење тајне. Јован Зл.каже да свештеник подигнутих руку призива Духа Св.да дође на дарове.Тек у 14 в.се поставља питање око претварања дарова и ријечи које следе. На Флорентинском сабору 1439 на инсистирање папе Евгенија 4 је изрекао да форму ове тајне сачињавају речи Хр.кроз које је Он свршио ову тајну. По учењу православне цркве она је одувек веровала да дарове претвара Св. Дух и то је по предању самих Апостола. Ово је ипак супростављње сабору али не постоји учење православне цркве о претварању јер је то натприродан чин који се прихватао са вером и о томе Оци нису расправљали. Николај кавасила 14 в.за претварање везује и анамнезу и епиклезу. О причешћивању говори и Златоусти и Василије да треба да буде што чешће је не требају здрави лекара већ болесни чак и ђавоимени да се причешћују што више на спасење душе и тела. 400 година после њих Теодор Студит говори да све све ређе народ причешћује. Разлог за ретко причешћивање је наступање мирног живота после двовековног гоњења и људи су престали да мисле на мучења и смрт. Савез цркве и државе мијења начин живота цркве на њену штету. У доба Василија В.литургија се вршила 4 пута седмично и увек се причешћивало. 9 Апостолско правило и 2 правило Антиохијског сабора предлаже искључење из цркве они који се не причешћују. Благочестиви монаси су почели да сумњају да се могу свакодневно причешћивати јер су се сматрали недостојнима, други разлог ређег причешћивања како каже Афанасијев је тајно читање молитава што је код народа изазвало неразумевање смисла евхаристије као и настанак иконостаса који скрива од народа видљиву страну вршења евхаристије. Заупокојена литургија се вршила и у 2 в.Најбољи принос Богу је прослављање Бога које зависи од наше слободе. Таква је била и најстарија анафора. ВЕЛИКИ ПОСТ(А.Шмеман)Средином 2 в.црква је знала за један кратак пост пред Васкрс, трајао је дан два. Касније имамо податке да је негде продужен на недељу дана. Канону Никејског сабора је пост познат.У 4 и 5 в.пост се назива четрдесетница што значи да је трајао 40 дана. Тек у 10 в.васкршњи пост има дашњи изглед.У раној цркви главна сврха великог поста је да припреми катихумене за крштење које је обављано на Васкрс. ПРИПРЕМА ЗА ПОСТЖЕЉА-Пет недеља пред пост су припрема за улазак у стварни пост преко јеванђелских поука. Прва прича је о Закхеју који је био малога раста....тема ове приче је жеља човека за којом он сам иде. Он показује жељу и остварује је. Тако и ми треба да желимо Хр.и да идемо ка њему. И ако стварно желимо Хр.ће одговорити на наше жеље.СМИРЕЊЕ-(недеља о митару и фарисеју)-уочи ове недеље почињу се читати одељци из Триода и тако се напомиње великопосно богослужење. Прича о митару и фарисеју говори о гордости митара и смиреност цариника. Смиреност је веома битна и тешко се задобија у данашњем услову живота а постиже се гледањем и учењем у Христу. ПОВРАТАК ИЗ ИЗГНАНСТВА(недеља о блудноме сину)-прича о блудном сину открива нам да је време покајања повратак из изгнанства. Често се покајање везује за набрајање грехова у исповести и разрешавању истих. Али ни исповест ни разрешење немају суштину без осећања отуђења од Бога. Човек треба да осјети своју одвојеност од Бога и да живи ван његове заједнице .

19

СТРАШНИ СУД(месопусна недеља)-љубав је основна тема ове недеље и овде се говори о страшном суду. Хришћанска љубав је да се види Хр.у сваком другом човеку који нас окружује. ОПРАШТАЊЕ(сиропусна недеља)-ово је недеља праштања.Велики пост је ослобођење наше од робовања греху. Пост је напор да се ослободимо од диктатуре тела над душом. Пост је први услов за спасење а други је праштање. Опростити значи ставите код себе и свога непријатеља. ВЕЛИКОПОСНО БОГОСЛУЖЕЊЕРАДОСНА ТУГА-пост се иначе своди на уздржање од хране и пића преступа одласка на игранке и биоскопе. То није суштина поста он је нешто друго и веома дубље сврха није у томе да се човек принуди на неке формалне обавезе већ да омекша срце да би се отворило за заједницу са Богом. До тога се долази првенствено богосужењем. Богослужење нам даје могућност да осетимо и доживимо радосну тугу која представља први дар поста. Радосна туга се види у самом богослужењу. Нека тиха туга прожима службу одежде су тамне службе су дуже и монотоније метанише се и све је тако тужно исто и монотоно. Међутим све ово је да човеке изведе из овога света и да он схвати да се налази у моменту мира спокоја и одмора и тако почиње да мења своје мишљење које ту тугу претвара у радост. МОЛИТВА ЈЕФРЕМА СИРИНА ЗА ВРЕМЕ ПОСТА-у овој молитви се набрајају сви позитивни и негативни елементи покајања. Она је подсетник да смо у посту. Подсећа нас на леност која човеку даје убеђење да је промена немогућа и непожељна самим тим. Лењост је сумња која на неки духовни изазов одговара жашто то због чега то...лењост је корен сваког греха јер трује духовну енергију у њеном корену. Резултат такве лености је униније-туга. То је стање очаја. ЉУБОНАЧАЛИЈЕ-је пожуда. ПРАЗНОСЛОВИЈЕ-је реч која спасава али и убија. Ово су 4 негативна услова покајања и препреке које треба савладати. СЕТО ПИСМО-молитва цркве је увек библијска. За време поста је наглашена библијска димензија богослужења. 40 дана поста је враћање цркве у стари завет у време пре Хр.тј.време покајања и исчекивања. Читају се псалтир три књиге постања пророк Исаија и Приче Соломонове. Псалми су најбољи вид човекове молитве покајања туге слављења и хваљења.Постање садржи причу о стварању паду и обећању и почетку спасења. У овој књизи се изражава вера цркве у Бога као Створитеља Судију и Спаситеља. Исаија је највећи од свих пророка. Читањем његове књиге сазнајемо да је страдањем и Хр.жртвом поново откривена тајна спасења. Пиче су моралне поуке моралног закона и мудрости. ТРИОД-састоји се од химни и библијских читања за сваки дан поста почевши од недеље о митару и фарисеју па до вечерњег на велику суботу. Књига је настала после настанка Катихумена те јој није акценат крштење већ покајање. Пмињу се и мученици као најбољи пример покајања и прихватања Хр.Четрдесет дана поста се непрестано говори о Крсту Хр. његовом васкрсењу и радости Пасхе и то је уобичајена тематика посних стихира Триода које нас подсећају на уски пут који је тежак али води до Христа. ЛИТУРГИЈА ПРЕЂЕОСВЕЋЕНИХ ДАРОВА ДВА ЗНАЧЕЊА ПРИЧЕШЋА-за разумевање поста битно је правило које забрањује служити литургију у време поста од понедељка до петка са изузетком

20

Благовести ако падну на неки од тих дана. Средом и петком је посебна вечерња служба причешћа која се назива Пређеосвећена литургија. Литургија се не служи у посту јер је то евхаристиска радост и славље васкрсења Хр.које се не подудара у времену поста тј.време путовања ка тој евхаристиској заједници. Синови царства не могу да посте док је са њима жених каже Хр. причешће се ипак даје средом и петком у посту да би човека оснажило да доће до свог циља који ће бити остварен у заједници са Богом. Пост је појачана борба и потребна нам је помоћ а причешће је најбоље за то. То причешће је освећено претходне недеље. Причешће је мана која нас одржава у путу поста. ВЕЧЕРЊЕ ПРИЧЕШЋЕ-пређеосвећена служба је вечерња служба и служба је за причешће. Пошто су среда и петак током поста дани потпуног уздржавања служило се увече да би се причестило. ПОРЕДАК СЛУЖБЕ-служба почиње вечерњим а благосовено царство. У среду 4 недеље поста почиње јектенија за просвећење. На литургији пређеосвећених дарова нема ни жртве ни жртвовања нема евхаристије нема посвећења него је пројављена тајна Хр.присуства у цркви. ПОСНИ ПУТПОЧЕТАК ВЕЛИКИ КАНОН-циљ поста је да нас приведе из једног духовног стања у друго. Већина верника а и свештеника пост схвата као временски период када треба да се уздржава од масне хране и јакога пића које ускоро треба да замени време Пасхе када је то дозвољено. Канон Андреја Критског чита се на Великом повечерју прва четири дана поста. Он је духовни и покајни плач који се заокружује кајањем и надом. У канону се налазе библијске теме о Адаму и Еви, рају и паклу, Ноју и потопу, Давид, обећаној земљи и Хр.и цркви са исповедањем греха и покајањем. То су догађаји који се тичу и повезују са нама самима. Данас када човек исповеда грехе он се не каје само их формално набраја или дели своје проблеме са исповедником очекујући од религије некакав терапеутски поступак који ће га поново усрећити. Све ово је недовољно ако човек није схватио греха у свој његовој дубини и тузи. Канон је ту да нам помогне да размишљамо о греху да се кајемо и праштамо. СУБОТА ВЕЛИКОГ ПОСТА-свети Оци пост често пореде са путовањем изабраног народа кроз пустињу 40 год. пасха је крајњи циљ као обећана земља. На крају недеље односно тог циља велики пост има специјални застој-очекивање тог циља. То су два евхаристична дана субота и недеља који су веома значајни. СУБОТА-је први дан кад се прекида посно богослужење и она није дан поста већ дан празновања, јер је сам Бог установио као празник, у који је одморио од стварања. Погрешно је што неки овај дан мијењају недељом. Субота дан стварања дан овога света постао је у Хр.дан очекивања дан пред даном Господњим. Преображај суботе се десио Велике суботе када је Хр.лежао у гробу пошто је обавио све своје послове. Следећег дана првог после суботе живот је засјао из животодавног гроба када је почео први дан новог стварања. У том новом дану црква учествује и улази у њега у недељу. Али она још увек живи и путује у овом свету. Све недеље у литургијској години имају своје значење од две суботе а то је Лазарева субота која представља објаву свеопштог васкрсења и Велика субота која је објава Пасхе када је и сама смрт преображена и постала Празник. У Лазареву суботу време исчекивања постаје испуњење очекивања. Суботе у посту сем прве и

21

задње су везане за смрт за помињање упокојених а све се завршава Хр.смрћу која је побијеђена васкрсењем односно новим животом. Хришћанска боја смрти је бела а не црна, и молитве за мртве нису туговања. НЕДЕЉЕ ВЕЛИКОГ ПОСТА-садржај јев.прве недеље поста даје одговор оглашенима који су тада постојали и онима који верују у Хр. и онима који се припремају за Пасху да ће видети постављење новог неба и испуњење свих обећања. То виђење зависе од вере и покајања и жеље. То нам потврђује и јев.друге недеље које нас подсећа да не промашимо циљ. Спомиње се прича о одузетоме којег спушатју кроз кров и којег Хр.лечи. трећа недеља је недеља Крста. Од ове недеље нам се открива значај Хр.жртве и добровољно страдање Хр.СРЕДИНА ПОСТА-ЧАСНИ КРСТ-крст који се помиње ове недеље није везан за страдање већ победу и радост. Крст нам се показује ради нашег страдања које трпимо у посту да нас охрабри и оснажи да издржимо до краја. НА ПУТУ У ВИТАНИЈУ И ЈЕРУСАЛИМ-шеста недеља или врбица. Субота пре је Лазарева субота и целе недеље пре се помиње болест Лазара његова смрт погребење боравак у гробу а затим сусрет смрти и живота тј.васкрсење Лазара од Христа. Непрекидни живот цркве је спмињање и сећање на Хр. сећање је присуство осутнога. Литургичка прослава је поновни улазак цркве у одређени догађај. Лазарево васкрсење је било да би се потврдило свеопште васкрсење. Прве недеље крста црква нас позива да се усредсредимо на себе да се боримо против тела и страсти зла и осталих грехова. Од недеље крста центар богослужења постаје тајна Хр.страдања његовог Крста и смрти. Пост постаје пут у Јерусалим. Више се не размишља о нама већ шта се дешава на путу за Витанију и даље за Јерусалим. ВЕЛИКИ ПОСТ У НАШЕМ ЖИВОТУУЗМИМО ОЗБИЉНО-поставља се питање како схватити суштину поста у данашњим условима живота. Пост који имамо треба да узмемо озбиљно да га схавтимо као промену живота и успостављање поновног јединстава са самим Богом. УЧЕСТВОВАЊЕ У ПОСНИМ БОГОСУЖЕЊИМА-јасно је да данас човек не може да присуствује великом броју посних служби али када дође на једну од њих да је схвати у потпуности како треба. Потребан је напор да се бар једном присуствује литургији Пређеосвећених дарова са духовним доживљајем. Овај живот је само од хлеба а то је смртни живот. Ми једемо да живимо али не живимо у Богу и од Бога већ од хлеба а такав је живот смрти. Ђаво куша Адама у рају речима да једе јер ће умрети ако не једе и Адам га послуша те умре а када је ђаво кушао Хр.он му одговори не живи човек од хлеба већ од Бога и непослушага те оста жив. Храна је потребна да живимо али тај живот који нам даје храна треба да је усмерен у Богу. Као што је и смрт реалност кроз коју морамо да прођемо али она нас води у живот тако треба да је и са храном. Овакав преображај може да направи једино пост. Пост удружен молитвом и благодаћу постаје духован. Ми треба да постимо Бога ради, треба да своје тело учинимо храмом Божије присутности. ПОСНИ СТИЛ ЖИВОТА-посту се некада прилагођавао и начин живота уопште позоришта су затврана судови такође црква је често звонила и подсећала на пост. Све ово је стварало посну климу и атмосферу. Узалуд је сав труд и државе и цркве и школе ако у подстицање на пост нема корена у породици. Пост се може примењивати и код куће уз смањење свега шкодљивог за човека као телевизија

22

музика а појачање читања молитве тиховања итд. И на послу се може примењивати пост у избегавању непристојних разговора повећању доброчинстава итд. Пост треба да контролише и наш говор. Пост је човеково поновно проналажење вере он је откривење човековог живота. Уздржавањем од хране поново откривамо њену сласт и поново се учимо како да је примамо од Бога са радошћу и захвалношћу. Скраћујући музику, забаву, разговор поново проналазимо крајњу вредност људских односа, људског рода. Све ово откривамо јер проналазимо самога Бога јер му се враћамо а кроз њега враћамо се свему ономе што нам је он дао, у својој љубави и милости. ЕВХАРИСТИЈА(Шмеман)У предању цркве ништа се није променило само се променило схватање евх.суштина кризе се састоји у несагласности онога што се врши и његовог схватања тј.доживљавања. Из богослужења се издвајају важнији моменти на које се посвећује сав пажња. Нпр.на евх.причешће, на крштењу трикратно погружењње...богослову који мисли у сличним категоријама не пада на памет да је важност тих момената неодвојива од литургијског контекса, који једино на прави начин пројављује њихов прави садржај. У садашњој пракси цео почетак литургије улазак свештеника облачење прање руку припремање дарова постао засебан и лични чин.Једино архијерејска служба али не у потпуности је задржала форму и дух древне евх.праксе. Све молитве евх.су упућене на сав народ сем херувимске која се односи само на свештеника. Најжалоснији резултат нове литургичке побожност је одвајање световњака од причешћа које је престало да се повезује са њиховим учешћем у Литургији.Губи се прави смисао храма као место сабрања ради ломљења хлеба. Иконостас није настао да дели већ да сједињује, преко њега доживљавамо приближавање Царства Божијег. У храм се не иде ради засебне молитве већ ради сабрања свих у Хр. Постала је пракса да кад се говори о појединим деловима богослужења они се вежу за символизам.нпр.мали вход за улазак Хр.на проповед. Символи се супростављају реалности. Символ се користи у одсуству реалности. Прва и главна хришћанска молитва започиње са исчекивањем царства, благословено царство Оца.....ТАЈИНСТВО УЛАСКАУ старини је први акт Литургије после сабрања верних био улазак предстојатеља. То најбоље потврђује дочек архијереја. Први пут се помиње у 4 в.Смисао евхаристије је улазак Цркве у Царство Божије. Велика јектенија је византијског порекла и ранос се појавила у византијском дијелу богослужења. До 12-13 в.она се није произносила на почетку литургије већ после Трисвјатога а потврда тога је што у неким рукописима она се назива јектенија Трисветог. Служба три Антифона представљају сједињење у један и то је неизмјенично пјевање два појца или два хора. Они су литургији били присаједињени као целина и посебан чин који је постајао независно од литургије. Представљали су део службе у част неког светитеља или догађаја. Вршени су у времену до улажења у храм односно идења од Велике Цркве(Св.Софије)до цркве коме је посвећен тај дан. То је био уствари тип литије. ТАЈИНСТВО СЛОВАУ најранијим сачуваним описима литургије помиње се читање Св.писама. каже се да се прво чита писмо затим предстојатељ поучава после чега се устаје на молитву

23

заједничку да би се принели дарови хлеб вино и вода. У данашње време место за свештеника је олтар или престо што у почетку није било тако. Прво се он налазио у народу све до свршетка жртве када је прелазио пред престо. До освећења дарова свештеник је био на солеји тј.међу народом. Први део литургије сабирање народа слушање писма и тумачење се одвијао у народу. ТАЈИНСТВО ВЕРНИХПрви део литургије састоји се из сабирања верних уласка и тајне слова, завршавајући се усрдном молитвом односно прозбом за оглашене и њихово отпуштање. У сабрању учествују само верни тј.крштени и они који се причешћују. Антимис значи уместо астала и развијање његово представља почетак литургије верних. Код Грка нема моштију док код Руса има у антимису. Пошто га потписује еп.он означава делегирање еп.свештенику права за служење. Он је настао због потребе више евх.сабрања. ТАЈИНСТВО ПРИНОШЕЊАСве старозаветне жртне нису биле довољне да униште грех и да успоставе поновну заједницу човека и Бога коју су некада имали. Само Бог може да испуни оно што се од жртви очекивало. То је и учинио преко крсне жртве Хр. данас се приношење врши на проскомидији што је погрешно јер треба да учествује сав народ у приношењу као некада и да да свој принос за цркву која ће га распоредити по потреби. Чак су и сирочади доносили воду само да би узели учешће у приносу. Ми служимо литургију зато што је жртва Хр.већ принесена. Херувимска молитва је молитва свештеника за себе што није пракса у осталим молитвама литургије. Ова молитва је упућена лично Хр.што није случај код других молитава које су упућене Оцу. Пошто настаје време када свештеник треба да предсавља Хр.подигнутим рукама гласом, и целим бићем онда је нормално да се он обрати самоме Хр.са молитвом за опраштај грехова исказујући своју недостојност и тражење помоћи у облачењу силом Св. Духа. Нико није достојан да врши то служење које је дар благодати Божије. Међутим, управо у смиреном схватању те недостојности открива се за нас могућност да га примамо и усвајамо. Тамјаном се одаје поштовање живој и угодној жртви. Постојале су и друге песме приношења(херувимске)данас се осим ове свакодневне приносе и на Велики четвртак „Твоје тајне вечере“и на Велику суботу“Нека заћути свака плот људска“. Код великог уласка кад служи еп.он не иде и носи дарове већ их дочекује и ставља на престо док свештеник и ђакон када служе они чине вход а свештеник спушта дарове на престо. Велики улазак је у ствари преношење дарова са посебног места које је било изван цркве а које су спремали ђакони и њихово доношење у цркву које је преузимао свештеник. Данас се то изгубило јер се жртвеник налази у олтару што пре није била пракса и жртвеник се тада звао престо. Помињањем ми оне који се помињу укључујемо у животворно сећање Хр. тј.у сећање Божије на човека и сећање човеково на Бога у двоједно памћење које и јесте живот вечни. Ми један другог у Хр.предајемо Богу и тим потврђујемо да онај који се помиње и предаје је жив јер пребива у сећању Божијем. Помињање је повезано са приношењем и са њим чини једну целину, јер је и Хр.све нас принео и сјединио са Оцем. У том помињању не постоји разлика између живих и мртвих јер наш Бог није Бог мртвих већ Бог живих. ТАЈИНСТВО ЈЕДИНСТВА

24

Возглас „љубимо једни друге“који се говори пре Символа вере није био исти као пре. Из литургијских споменика древне цркве сазајемо да се тада мирила цела црква односно сабрање тј.обављан је целив мира. То данас имамо код Копта и Јермена. Наше молитвено сабрање јесте сабрање у љубави. Тек пошто се обучемо у љубав Хр.можемо да одпочемо спомињање на Хр. да будемо причасници његова Тела и Крви. Символ вере је унесен у литургију почетком 6 в. до тада се помиње само у крштењу. Пошто читање символа вере на литургији изражава јединство у вери инословнима није дозвољено да учествују у литургији тј.у општењу. Исто тако православнима је забрањено учешће у тајнама које врше инословни.Вера је човеков излазак изван граница сопственог Ја. ТАЈИНСТВО УЗНОШЕЊАРечима „стојмо смерно стојмо са страхом..“отпочиње канон, главни део литургије где се врши претварање хлеба и вина у тело и крв Хр. Питања у које време се хлеб и вино претвара у Тело и Крв и који је узрок тог дешавања је узбуркало целу цркву и сукобило исток и запад. А у односу на литургију је сасвим беспотребно. Католици кажу да се претварање врши изговарањем установљујућих речи:“узмите једите...“, док православни кажу да се претварање врши епиклезом-молитвом у којој се призива Св. Дух на предложене дарове. „Благодат ГИХ и љубав Бога Оца...“-возглас који утврђује и исповеда чињеницу да је црква сабрана у Хр.и да у њему приноси Евх. другим речима ми смо у јединству са Њим при чему све што ми деламо врши Он и све што Он врши бива даровано нама. „Горе имајмо срца“-возглас који потврђује да се евхаристија врши на небу а не на земљи. „Заблагодаримо Господу-Достојно и праведно јест...“-су речи којима је почињала традиционална јеврејска молитва благодарења. Њих је изговорио Господ када је старом молитвом почињао своје ново благодарење које је требало да узнесе човека ка Богу и спасе свет. ТАЈИНСТВО БЛАГОДАРЕЊААнафора или благодарење почиње речима молитве:“достојно је и праведно тебе певати..“у њој благодаримо Господу за сва доброчинства која су нам учињена. Кроз благодарење се остварује истинско знање Бога и догађа сусрет са њим. Црква живи синовским познањем Оца и приступом к њему у Сину. Евх.је тајно познање Оца. Све молитве на литургији осим херувимске су упућене Оцу. Благодарење је спознање човековог места и позива у свету. Она нам говори да нас је Бог привео из небића у биће. Молитва благодарења се испуњује као усхођење цркве на небо. ТАЈИНСТВО СПОМИЊАЊА„Са овим Божанским силама...“молитва у којој се сећамо Хр.домостроја спасења и свега што је за нас учинио. Веома је битно нагласити да молитва сећања или спомињања (анамнеза)је везана за благодарење. Спомињање у које се претвара благодарење јесте сама реалност царства кога ми и можемо да се сећамо тј.да га препозанјемо као реално као присуство међу нама. Тајна сабрања приношења узношења и благодарења и спомињања јесте тајна Царства Божијег ТАЈИНСТВО ДУХА СВЕТОГ„Још ти приносимо ову словесну и бескрвну...“ова молитва је врхунац евх.свештенодејства. Молитва се узноси Оцу да ниспошаље Духа Св.на нас и предложене дарове. Ово је молитва којом се завршава цело евх.свештенодејство приношење благодарење и спомињање. Литургија као тајна отпочиње

25

припремањем светих дарова и сабирањем у цркву. Затим следи улазак и благовест Речи Божије а одмах по том приношење тј.полагање Евх.дарова на престо. После целива мира и исповедања вере започиње Анафора-узношење дарова праћено молитвом благодарења и спомињања. Анафора се завршава Епиклезом-тј.молитвом да Бог јави Духа Св.тј.да хлеб и вино које предлажемо покаже Телом и Крвљу Христовом, те да нас удостоји да се њима причестимо.Литургија се врши на земљи што значи у времену и простору овога света, међутим, иако се служи а земљи она се врши на небу, у новом времену нове творевине у времену Духа Св. суштина литургије је да нас узноси у Духу Св.и да у њему старо време претвара у ново. Литургија се врши на небу али она није ново вршење већ успињање извршеноме. У њој ми не понављамо и не изображавамо већ усходимо у тајну спасења и новог живота која је већ једном извршена. Литургија се врши Духом Св.у новом времену. Цела литургија је Епиклеза тј.призивање Духа Св.и претварање онога што већ јесте. Молитва епиклезе чини завршетак спомињања. Циљ литургије није претварање хлеба и вина већ наше евх.заједничарење са Хр. ТАЈИНСТВО ПРИЧЕШЋАТоком свог развитка литургија претрпела неке измене а најзначајније су се десиле у последњем делу евх.свештенодејства тј.са чином причешћа. Причешће је сједињење са Хр.које треба да буде доступно свима нама. То је одговор љубављу на понуђену љубав. Зашто не узвратити љубављу на љубав коју нам нуди Бог. Ми се причешћујемо на милост Божију а не на наше заслуге. Нико није достијан да се причести али се причешћујемо из љубави која нам се нуди од самога Бога. ЛИТУРГИЈСКЕ КЊИГЕНајстарије сачуване записе имамо у Дидахи и Апостлоском предању Иполита Римског.Од 4.в.почињу да се пишу прве књиге. Прве такве примере имамо у Евхологиону Серапиона, еп.Тмуитског и у Апостолским Установама из Антиохије. Али до 8.в.немамо сачуване литургијске рукописе. Са краја 8.в.имамо Барберинијев кодекс 336 писан у Јужној Италији и садржи Константинопољски Евхологион. ЈЕВАНЂЕЉЕ-дели се на два дела први део је континуирано читање јеванђеља које је подељено на перикопе од Пасхе до Велике недеље почиње јев.по Јн.; од Пасхе до Педесетнице, почиње по јев.по Мт.; од понедељка после Педесетнице до средине септембра по Лк.; од понедељка после недеље по Воздвижење, Нова година до почетка Велике Четрдесетнице јев.по Mк.Други део заузимају перикопе по избору према календару које се читају на велике празнике. Трећи део је додатак садржи 11 васкршњих јутарњих јев.и перикопе које се читају при вршењу светих тајни и других обреда. АПОСТОЛИ-ПРАКСАПОСТОЛ-књига која садржи перикопе из ДА и апостолских посланица које се читају на литургији. Подела је као и за јеванђеље. ПАРИМЕЈНИК-она садржи одељке из С.завета. при четрдесетници се читају постање и Приче Соломонове а током Велике недеље књиге Изласка и о Јову. ПСАЛТИР-књига старог завета има 150 псалама и један додатак од 9 библијских песама. Псалми су подељени на 60 антифона. Три антифона чине једну катизму укупно 20 катизми, које се прочитају једном недељно. ЕВХОЛОГИЈ-ТРЕБНИК-је зборник свих богослужбених текстова тј.литургија светих тајни и обреда и молитава за разне потребе. Најстарији Евхологиј је византиског литургијског типа то је Барберинијев кодекс336 са краја 8.в.

26

ОКТОИХ-садржи васкрсне топаре стихире и каноне. Има 11 егзапостилара дело Константина 7 Порфирогенита и 11 јеванђелских стихира дело лава 6 Мудрог. Састављач октоиха је Јован Дамаскин 8.в. први састављач октоиха је био Севир Антиохијски 5-6.в. овај октоих је сачуван у Сиријском преводу.

ВРЕМЕ И ПРОСТОР- Оба чиниоца, и време и простор, су сједињени и нераздвојни. Време не постоји само за себе, него у простору. А и простор се не пружа сам за себе, него заједно са временом. Изгледа, да се упоредо ствара и извесна супротстављеност између времена и простора. Ова супротстављеност између времена и простора, не укида њихово јединство. Време као меритељ кретања и промена није само меритељ рашћења и живота, него и меритељ распадања и пропадања. А простор као позорница кретања и промена, није само област трулежности и смрти. Време чак, као меритељ живота, пружа човеку релативну слободу унутар простора. Посебан значај у Старом Завету има простор који је везан за неко јављање Бога. Овај простор је свештени и према њему се односи са поштовањем. Сажетак свештеног простора Израиља налази се у храму. То је простор откривања и обитавања Божијег. У храму верник приступа Богу и налази своју истинску радост и срећу. Но постојање храма има смисао када народ остаје веран своме Господу. Када то није случај, Бог допушта катастрофу свог народа, да би збрисао свако обманљиво убеђење свога народа. То истиче и символички значај храма као места објављивања Бога народу Његовом. Испуњење овог символичког његовог значаја представља Христос познатим позивом Јудејима: "Разрушите храм овај, и за три дана подигнућу га". Царство Божије није ниједан посебан простор, него живот вечни. А вечни живот није један бесконачни живот унутар времена, него божански живот у Христу. Христос је Земља живих и место спасаваних. Простор и време пролази  "да би Бог био све у свему" (1.Кор. 15, ).Карактеристично је да се ово коначно превазилажење простора, чак и свештеног простора, остварује у Цркви, где се побеђује смрт. Ово надилажење је припремано кроз целокупну историју Старога Завета. Црква је мост који ослобађа човека од простора и уводи га у слободу Духа Светога.Као и време, тако и простор у Цркви задобија нови карактер. Од области владавине смрти претвара се у оквир објављивања љубави Божије и преображења човека. Уосталом, простор не ограничава оно што је бескрајно, као што ни време не умањује вечност. Бескрајно не налази се само изван или с ону страну простора, него и унутар њега. Као што и вечност не постоји само изван или с ону страну времена, него и унутар њега. Због тога и свака тачка простора, као садржај унутар бескрајног и прожетог њиме, нуди могућност укључења у бескрајно. Бескрајан је Бог. И бескрајни Бог налази се свугде унутар простора, а да не буде ограничен или спречен њиме. Јављање (кроз Оваплоћење) бескрајног Бога унутар простора као ограниченога и описивог човека сачињава основу Цркве и предуслов за обновљење света и обожење човека.Ограничење у простору, или чак и у свештеном простору, значи повратак у јудаизам. Господ је одлучно изјавио да Његов долазак значи ослобођење од сваког таквог ограничења. "Долази час када се нећете клањати Оцу ни на гори овој ни у Јерусалиму... Бог је дух; и који му се клањају, у Духу и Истини треба да се клањају" (Јн 4, 21.24). Ово свакако не значи ни одбацивање педагошког значаја свештеног простора, који има своје место у Цркви, где има места и целокупни Стари Завет као

27

сенка Тела Христовога. Ограничење, међутим, само на овај простор, који је идентичан напуштању тела и повратак његовој сенци, превиђа истину. То су учинили Јевреји, који нису поверовали у Христа. А једно такво скретање унутар Хришћанства јесте хилијазам. Простор раздваја људе. И појединачни елементи, преко којих се везују људи у свакој конкретној области, одвајају их од људи других области. Тако, национални елементи, када се апсолутизују, претварају се у идоле. Тако се национализам лако подудара са идололатријом. И пошто се национализам увек ограничава на простор, он је политеистичан. Националисти не могу да имају монотеизам. Монотеизам претпоставља ослобођење од националних елемената, који се везују за конкретно место. Предуслови за разумевање овога феномена постоје у свакодневном животу. Људи раздвојени у простору могу да живе уједињени у времену. Већина живи истовремено у једном датом тренутку времена, али не могу да живе истовремено и у једној датој тачки простора. На тај начин, време уједињује местом раздвојене људе. Но ово његово својство ограничено је и релативно, јер их коначно разлаже и одводи у распадање. Обједињујуће својство времена може бити вредновано једино кад се споји са победом над смрћу. (А то је учинио Христос, и то чини у Цркви).Одбацујући етницизам (уски национализам) Црква позива људе у јединство унутар времена. Сви искључиво национални елементи, тј. све оно што је везано са временом, бивају релативизовани у перспективи есхатолошког ишчекивања Царства Божијег. Али и Царство Божије прихвата многоврсност (и многонационалност) људи. Ишчекивање Царства Божијег уједињује верне у једну Цркву. А људи могу да се уједињују у једну Цркву зато што се у њој побеђује смрт и нуди се живот вечни. Тако, у Цркви верни живе у заједници са једним Тројичним Богом, као чланови Тела Христовог, благодаћу Светога Духа. Свака религија која не уједињује људе у перспективи динамичког прогреса времена, јесте паганска, дакле идололатријска. Потчињава се простору, који је област владавине смрти, и из тог разлога није кадра да открије истински смисао историје. Овај смисао се открива једино вером у Сведржитеља Бога. Уз Њега свака појединачна историја бива уклопљена у једну историју која је управљена ка Царству Божијем. Зато и објављивање Сведржитеља Бога сачињава претпоставку објављивања смисла историје. А објављивање смисла историје јесте, у суштини, откривање њенога краја (и доласка Царства Божијега). Уосталом, историја се може протумачити само под светлом њеног свршетка. Као што је тачно примећено, "једино крај историје може да баци стварну светлост о њеном смислу, и само на крају историје човек ће стати изнад историје. Због тога сваки тумач историје има тенденцију да замишља себе близу краја историје, без обзира у којој епохи да живи".Могућност једног таквог погледа на историју дарује се у Христу. Христос човеку испочетка пружа оно што ће се открити на крају. Ако упоредимо пут људске историје са путем у Емаус, где се при ломљењу хлеба открио Христос који је пратио двојицу ученика у њиховом путовању, свако ломљење хлеба (тј. Света Евхаристија==Литургија), за оне који у њему учествују, јесте једно откривење смисла историје. Црква својом есхатолошком орјентацијом може да се окарактерише као заједница изласка. Свет за њу представља место привременог боравка. Излазак Израиља из Египта сачињава символ њеног изласка из света и њеног пута ка горњем Јерусалиму, ка Царству Божијем. То је истинска отаџбина хришћана, док њихова земаљска отаџбина јесте место привремене насеобине и

28

гостопримства: "свака отаџбина је страна", каже ранохришћански апологет (и додаје: али и свака страна, тј. земља, може хришћанину бити отаџбина). Када се верни сувише примире на своме месту и заборављају Царство Божије, тада губе своју орјентацију. Истовремено, међутим, било које место, као оквир јављања љубави Божије, јесте домаће и пријатељско за њих: "свака страна отаџбина је њихова". Самоприношењем себе Христу, хришћани предузимају своје супротстављање греху и смрти унутар простора. Зато се каже да монаси "чувају место". Изабирају самоограничење у простору и тамо негују духовну слободу коју им пружа Христос. Спуштају се у област смрти, да би снажније живели ишчекивање новога живота. Зближавају се са простором, осећају га као тело своје, преображавају га у Цркву и усмеравају га ка Царству Божијем. [Зато је Христос назван, и јесте: Земља (==простор) живих, и вечни (кроз и надвременски) живот].

ПОЈАМ БОГОСЛУЖБЕНИХ КРУГОВА

 

Црквене молитве које се употребљавају на богослужењу стоје у вези или са тим у које се доба дана богослужење савршава, или у који дан седмице, или ког дана у години (одређени датум). Тако се разликују три круга богослужења: 1) дневни, 2) недељни и 3) годишњи круг. Јединство ова три елемента сачињава богослужење сваког датог дана.

 

1. Дневни крут богослужења

 

Још у Старом Завету било је установљено да се одређени делови дана освећују црквеном молитвом. Овај обичај прешао је и у хришћанство. Постоји укупно девет служби које је света Црква наменила за заједничку молитву и које се обављају свакога дана у одређени час: 1) Вечерње, 2) Повечерје, 3) Полуноћница, 4) Јутрење, 5) Час први, 6) Час трећи, 7) Час шести, 8) Час девети, 9) Божанствена литургија. Ове службе чине дневни круг богослужења и називају се "свакодневним". У свакој од тих служби развија се одређена мисао, повезана са нарочитим свештеним успоменама.

Црквено-богослужбени дан, по древном обичају, почиње од вечери. Стога и дневни крут богослужења започиње од Вечерња.

Вечерњем се назива оно богослужење које се обавља пред крај дана, увече, у знак захвалности за протекли дан и за освештање наступајуће ноћи. Оно започиње читањем "предначинатељног" (почетног) псалма 103. у коме се прославља

29

премудрост Творца васионе, а састоји се из молитава за све чланове Цркве и њихове потребе, из читања псалама и појања стихова са молбом Богу да нас услиши, из прослављања Господа Исуса Христа, Мајке Божије и светих, из молитвеног тражења разних духовних добара, а завршава се молитвом Симеона Богопримца "Ниње отпушчајеши..." а понекад и молитвом која је садржала Арханђелов поздрав Пресветој Дјеви Марији "Богородице Дјево, радуј се...". Вечерње нас тако подсећа на доба Старог Завета, које је започело стварањем света, а окончало се рађањем Спаситеља света.

Повечерје се савршава пре одласка на починак и састоји се од читања псалама и молитава којима се од Бога тражи опроштај грехова, као и помоћ и заштита од видљивих и невидљивих непријатеља који траже да улове наше душе и нарочито су опасни за време сна, затим од Символа вере, молитава Богородици и Христу Спаситељу да би благословио нас који "идемо на починак". Повечерје се савршава касније, после Вечерња. Постоји Велико и Мало повечерје. Велико повечерје се савршава само у Великом посту и уочи празника Божића, Богојављења и Благовести. Мало повечерје се савршава током читаве године.

Полуноћница је богослужење које треба да се обавља у поноћ или, у сваком случају, дуто пре свитања, пре Јутрења. Пошто је Господ Исус Христос у причи о десет девојака Себе представио у виду женика који је дошао у поноћ, хришћани су имали обичај да тај час освештавају молитвом, како би попут мудрих девојака дочекали Господа будни. Осим тога поноћ је за хришћане била света због успомене на то како је Господ у то време туговао у Гетсиманском врту, до крвавог зноја, како га је вероломни Јуда издао и како је на суду код првосвештеника био изложен горким увредама. Полуноћница се састоји из читања покајног 50. псалма, и псалма 118. који предочава блаженство непорочних људи, затим из Символа вере, песме "Ево, Женик долази у поноћ..." и молитава за умрле. На тај начин полуноћница нас подстиче на покајање, на стално чување закона Господњег и духовну бодрост у очекивању изненадног Другог доласка Христовог.

Јутрење, то је богослужење које се обавља рано ујутро, још уочи изласка сунца. На јутрењу се молитвено благодари Господу за мирно проведену ноћ и зато што нам дарује наступајући дан, а такође јутрење нас подсећа на јављање Спаситеља у свету и на Васкрсење Христово. Јутрење почиње мољењем за Цара, а затим се састоји из читања шест псалама који представљају беседу људске душе са Богом, мољења за благостање Цркве Божије и свих њених чланова, читања катизама, прослављања Бога и Његових светих тропарима, сједалнима и канонима, похвалним песмама и Великим славословљем и, на крају, из мољења за различита духовна добра.

Часови први, трећи, шести и девети, то су молитвословља састављена по једном истом обрасцу: почетне молитве, три псалма која се односе на догађај који се спомиње, тропар, богородичан, општа закључна молитва свих часова, повечерја и полуноћнице "Иже на всякое время и на всякий час..." ("Христе Боже, Коме се у свако време и на сваки час..."), и нарочита закључна молитва на крају сваког часа. Први час, према рачунању које се све до данас употребљава на Истоку, по нашем

30

рачунању је седам ујутро, трећи час је по нашем девет ујутро, шести подне, а девети три сата поподне. У први час ми прослављамо Бога зато што нам је даровао материјалну светлост, јер у том часу излази сунце; у трећи час сећамо се силаска Духа Светога на апостоле, у шести час распећа Господа Исуса Христа и у девети час - Његове смрти на крсту.

Божанствена литургија је средиште и главна служба читавог дневног круга, у односу на коју све остале службе представљају само припрему - припрему за њено достојно савршавање и достојно причешћивање Светим Христовим Тајнама. Зато се, по црквеним правилима, свештенослужитељ који жели да служи Божанствену литургију обавезује да одслужи или, у крајњој линији, макар саслуша или код куће прочита све остале службе дневног круга.

У пометку, све те службе, нарочито у манастирима, служене су посебно, свака у своје одређено време дана. Али касније, ради олакшавања верујућима, који су се бавили свакодневним пословима, оне су груписане у три групе: увече - Девети час, Вечерње и Повечерје, рано ујутро - Полуноћница, Јутрење и Први час, у време пре обеда (пре подне) - Час трећи, шести и Божанствена литургија. Овај поредак се донекле мења током Великог поста, када према Типику Девети час и Вечерње претходе савршавању Божанствене литургије. Уочи великих празника служи се Свеноћно бдење које се састоји из Вечерња, Јутрења и Првог часа. У случају служења Свеноћног бдења, пре њега се служе Девети Час и Мало вечерње, које представља скраћено Велико вечерње, док се Повечерје и Полуноћница сасвим изостављају, јер за њих, ако бдење заиста траје читаве ноћи, не остаје времена. У данашње време због људске слабости и лењости Свеноћно бдење је сачувало само свој назив, док по трајању ни изблиза не обухвата чак ни половину ноћи, јер у храмовима у свету често траје свега сат и по или два.

 

2. Седмични круг богослужења

 

Осим непромењивих молитвословља дневног круга, у састав богослужења уводе се још и променљива молитвословља која стоје у вези са успоменама које Црква повезује са сваким даном седмице.

У први дан седмице света Црква се сећа и свечано прославља Васкрсење Христово, зато се он на руском и зове "воскресеније". У црквеним Типику за овај дан се употребљава словенски назив "недеља", то јест дан којим се "не дела", не ради.

У понедељак се прослављају бестелесне анђелске силе, које - после Мајке Божије, коју свакога дана величамо на богослужењима - у збору светих заузимају прво место.

31

У уторак се прославља највећи међу рођенима од жене - Пророк, Претеча и Крститељ Господњи Јован.

У среду се сећамо Јудиног издајства - како је свог Господа и Учителка предао на погубљење јудејским старешинама. Зато се овај дан, изузев неколико периода у години, обележава постом.

У четвртак се прослављају свети Апостоли Христови и светитељ Николај, архиепископ Мирликијски чудотворац.

У петак се сећамо распећа и крене смрти Господа Исуса Христа, услед чега је тај дан, поред среде, обележен постом.

Субота, као дан покоја, посвећена је нарочитом указивању поштовања Мајци Божијој, светим мученицима и свим светим који су достигли упокојење у Господу, а исто тако помињању свих оних који су се упокојили у вери и нади на вечни живот.

 

3. Годишњи круг богослужења

 

Сваки дан у години, сваки датум свакога од дванаест месеци, посвећен је или успомени на неке свештене догађаје, драге сцу хришћанина, или успомени на различите свете. У част тих догађаја и лица установлена су нарочита молитвословља, песме, читања и обреди који образују годишњи круг богослужења. Нека богослужења годишњег круга која се обављају на свечанији начин називају се празницима; они се деле на Господње, Богородичине и празнике светих. Неки празници се славе увек у одређене дане у години, па се зато називају непокретним празницима. Највећи од свих хришћанских празника је Васкрсење Христово, које се не слави одређеног дана у години, него пада у различите дане у периоду између 22. марта и 25. априла, пошто се, према црквеним одредбама, празнује у први недељни дан после пролећног пуног месеца, који долази после дана пролећне равнодневице. Зато Васкрс представља покретни празник. У зависности од дана Васкреа празнују се и неки други празници, који зато такође представљају покретне празнике. У зависност о тога у којој се мери свечано прослављају, празници се деле на велике, средње и мале. Постоји дванаест најважнијих празника. Васкрс се не рачуна у њих, јер он је "празник над празницима и славље над слављима".

32

 Јован (Зизиулас), Митрополит Пергамски

ЕВХАРИСТИЈСКО ВИЂЕЊЕ СВЕТА

 

Православно предање је, у својој суштини, литургично (евхаристијско, светолитургијско). Јер, у Православљу, "Црква живи у Евхаристији и кроз Евхаристију", и конкретна форма Цркве јесте храм у коме се служи Света Евхаристија (Света Литургија) и којем је православни народ, због тога, дао њезино име, назвавши храм црквом. У ствари, за православље, целокупни свет  космос, јесте једна литургија, "космичка литургија", која целокупну творевину "узноси" ("анафери"  анафора) пред престо Божји. Зато је и православна теологија, у ствари, доксологија (славослов) Богу, тј. један литургијски, евхаристијски израз. Она је евхаристијска теологија. Али, шта све то има да значи за човека наше епохе? Данашње виђење света и живота (савремени поглед на свет) у односу на византијски толико је промењен, и под притиском новијих философских, научних, социјалних и других развоја толико се мења, да се човек данас пита: шта има њему да пружи православни литургијски живот, конкретно Света Евхаристија (Литургија)? Ово питање добија размере агоније када се има у виду да савремени човек пролази кроз једну озбиљну кризу у својим односима са Црквом. Западна цивилизација, која је одрасла на идеалима Хришћанства, нагло се дехришћанизује, а Црква, која још"говори језиком прошлости" и "бави се проблемима минулог доба", све мање интересује савременог човека. Западни хришћански свет постаје већ свестан проблема секуларизације у свој његовој озбиљности. Али, могућности којима располаже његово (западно) предање, предање које живи под бременом дихотомије, дељења и цепања света на "свето" и "световно", одводи га само у још више проблема а у све мање решења. У таквој ситуацији православни литургијски живот стоји пред нама као једино сведочанство које пружа наду. Јер православно евхаристијско виђење света и историје, које се садржи у православном литургијском животу, а због неимања литургијског васпитања није, на жалост, схваћено ни од стране самих православних, јесте виђење које не дели судбину философских и теолошких система, који су, због негирања истих од стране модерне мисли, довели до кризе у односима између теологије и живота. Православни литургијски живот има једно посебно виђење света, посебан поглед на сву творевину Божију, и преношење тог виђења, те визије у савремени живот, могуће је и неопходно. Он има, такође, и једно такво виђење човека, схватање о човеку, које је особито потребно данас. Он, на крају, садржи у себи иједно тумачење историје и њених проблема, сагледавање моралног живота и његових могућности, које би виђење и тумачење требало са посебним нагласком истаћи у наше време. Али, како ми замишљамо Свету Евхаристију када говоримо о једном

33

"евхаристијском виђењу света"? Одговор на ово питање од првостепене је важности, јер појам Евхаристије (Литургије) је често веома погрешно схваћен и штавише изопачен, нарочито од времена западне схоластике. Да би употребили тај појам са његовим древним, светоотачким православним садржајем, потребно ће бити претходно изнети извесна основна разјашњења. Евхаристија је у нашој свести обично везана са испољавањем пијетизма који Свету Евхаристију посматра првенствено као објекат, као ствар и као средство испољавања наше побожности, или само као услугу нашем спасењу. Међутим, древно схватање, светопредањско искуство Свете Евхаристије види у њој не само и не пре свега ствар, него као и радњу ("праксис"), црквену богослужбену радњу  литургију  како то карактеристично показује сам њен православни назив ("лиш  ургија" значи опште, заједничко и јавно народно дело). Литургија, дакле, значи акт и радњу црквеног скупа  сабрања ("синаксиса"), тј. општу, католичанску (саборну) пројаву и манифестовање целокупне Цркве, а не само као вертикалну везу сваког појединца са Богом. Карактеристично је да православни Исток, који се често и несвесно држи овог старог схватања, никада није дошао на мисао да уведе индивидуалне литургије, нити поклоњење и созерцавање Часних Дарова у смислу истицања њих као предмета обожавања и клањања. Света Евхаристија  Литургија Цркве јесте у основи нешто што се догађа, једно дело (праксис), и то не сваког појединца него целе Цркве. Исто тако ми често сматрамо Евхаристију као једну свету Тајну између осталих, једну од седам светих Тајни, на пример. Међутим, стара Црква није имала ово сасма доцније схватање о "тајнама", него о једној и јединој Тајни, "тајни Христа", како се она назива у Светом Писму (Ефес. 3,3; Кол. 4,3). Евхаристија се да замислити једино христолошки, јер је она Тело Христово, она је сам Христос  свецели Христос. Не треба, дакле, да гледамо на Св. Евхаристију, тј. Литургију наше Цркве, само као на једно средство благодати, благодати апстраховане и независне од Христологије, него као на самога Христа, Који спасава човека и свет, Који измирује у себи нас са Богом. Отуда, сви они проблеми којима се толико много бавио западни Средњи век, као што су проблеми о елементима Евхаристије, о реалном или нереалном присуству Христа, о трансубстанцијацији итд, сви ти проблеми нас просто напросто враћају на схватање Евхаристије као једне ствари, као објекта. Међутим, основна карактеристика Свете Евхаристије лежи у томе да је она црквено сабрање (синаксис) и црквени акт (праксис) и што се у њој и кроз њу сагледава и рекапитулира и доживљава целокупна Тајна Христова  спасење света. Ако са оваквим предусловима приступимо Светој Евхаристији, онда смо дужни да је посматрамо не као једно голо и засебно (аутономно) учење о тајнама, него као конкретну Литургију, као што се она врши у православном храму. Тек тада ће се открити пред нама оно посебно виђење или поглед на свет и историју које Православље садржи у Литургији (Евхаристији) као својој најаутентичнијој пројави и манифестацији, као испољавању самога свога бића и живота. Света Литургија је најпозитивније, на делу ("у пракси"), показано прихватање света и све твари. У старој Цркви, а и данас у Православљу тамо где још светоотачка наслеђена побожност није замењена једном другом тобож "свесном" побожношћу, верници не иду сами у цркву (храм), него заједно са њима иду и дарови творевине Божије: хлеб, вино, уље. И ови дарови  обратите пажњу колико је и то

34

карактеристично преносе се у литургијској процесији и свечаном уласку да би били предати у руке Епископа који стоји на улазу, тј. на Царским дверима (то и јесте данашњи "Велики вход" на Литургији) и који ће затим да их "узнесе" (тј. уздигне и принесе) пред престо Божији као Евхаристију. Очекивало би се да верници, долазећи у храм, забораве своје животне потребе, међутим Света Литургија их позива да их ту донесу и да се моле за њих: "За благ и добар ваздух и ветрове, за изобиље плодова земаљских... за оне који плове и путују, за болеснике... " итд. Ова велика богослужбена радња, о коју се неке "благочестиве" душе саблажњавају (као што се, за чудо, саблажњавају и због преношења таса кроз цркву, иако је то једно црквено испољавање истога евхаристијског духа), јесте богослужбени акт који нам открива да се на Светој Литургији управо свршава једно кретање, покрет целога света (све творевине) према Светој Трпези, и то света какав он јесте и какав ће мало после опет бити када се заврши есхатолошки бљесак и предокушај Раја, и када верници буду позвани да поново "у миру изиђу" из храма у свет. Ово искуство и доживљај кретања целокупног људског живота ради преношења истога у литургијски простор, не представља просто само потврду и афирмацију која би превиђала да свет више није "веома добар", као што гаје Бог видео у часу стварања (Књига Постања 1,12,21), тј. не представља прелажење преко чињеница греха. Грех је трагични елеменат на који се често враћа свест и сазнање Цркве на Светој Литургији: "Нико није достојан од оних који су везани телесним похотама и сластима да приђе, или да се приближи, или да служи Теби, Царе славе". "Али ипак "... грех за Свету Литургију није оно што је он за савремену теологију кризе: агонијски и неразрешиви проблем света. Пропадљивост која прати творевину нити се афирмише нити се негира у Литургији, те зато не треба да се поводимо за том дилемом. Свет који улази у литургијски простор, на Свету Евхаристију, јесте овај пропадљиви свет, и у прихватању тога света унутар храма обавља се његова афирмација, његово признавање и прихватање. Ствар се, међутим, не зауставља само на томе. Јер тај свет улази овде, у храм, баш зато да не остане онакав какав је. Евхаристија је "лек бесмртности", по речима св. Игњатија Антиохијског, и то баш зато што својим прихватањем и признавањем света, Евхаристија у ствари стоји против његове пропадљивости. Евхаристија свет освећује и "узноси" га Творцу као праву, аутентичну творевину, зато и кажемо у средишту Свете Литургије: "Твоје од Твојих, Теби приносимо ради свих и за све". Ово прихватање света од стране Свете Литургије указује на то да за евхаристијско виђење твари свет никада није престао да буде свет Божији, и да грех и распадљивост нису створили једног "туђег Бога" Маркионовог или Харнаковог. И ј ош се указуј е на то да све што ми ј јесмо и што чинимо и што нас занима у овом свету, све то може и треба да прође кроз руке свештенодејствујућег литургоса (Епископа или свештеника) као принос и "узнос" Богу. Али, свакако не зато да би остало онако какво јесте. Нити пак да престане да буде оно што по суштини својој јесте. Него зато да би постало оно што стварно јесте а што грех собом унакажује и квари. Тај парадокс истовремено и потврдног и одречног става према свету од стране Свете Литургије, тј. преображење света, које свет не уништава; препород света који не ствара свет ех нихило; обнављање света које не представља обнову из самог почетка  то у ствари и јесте у Евхаристији оно јављање у простору

35

и времену Тајне самога Христа, у Којем се стари Адам обнавља али не упропашћује, људска природа бива од Христа узета на себе и прихваћена али не и измењена, човек постаје обожен али не престаје да буде човек. Такво схватање света од стране Свете Евхаристије не оставља места за дихотомију, за двојење и расцеп између природног и натприродног, до које је човека довела западна теологија поставивши га у дилему да изабере једно између двога. Ова чињеница, мислим, од велике је помоћи када се ради о односу Цркве према човеку наше епохе. Данашњем човеку је тешко, ако не и немогуће, да чини двојење између природног и натприродног. Он већ не може, због новијег научног и философског развоја, да схвати натприродно као нешто "с ону страну" природе. И зато његова хришћанска свест, оптерећена том дихотомијом коју му је оставила у наслеђе западна теологија, нема куда него да га одведе било у потпуно одбацивање натприроднога, било у једно цепање (дихотомију) унутар саме његове свести, у једно стање шизофреније, у којем он час прихвата натприродно (да не би издао своју веру), час је опет равнодушан према њему (јер му то намеће свакодневни живот). Међутим, за једно литургијско виђење и искуство евхаристијског доживљаја света не постоји природно и натприродно. Постоји природа и творевина као јединствена реалност, која долази од Бога и која се "узноси" (приноси ) Богу. Постоји потпуни сусрет, до поистовећења, небеске и земаљске реалности ("Ми који тајанствено представљамо Херувиме и Животворној Тројици трисвету песму певамо", кажемо у свакој Литургији). То је сусрет у којем и сам Бог престаје да се замишља као "с ону страну" природе и постаје, у Лицу Сина Свога, "Онај који са Оцем седи горе, и овде је са нама невидљиво Присутан". На тај начин Света Евхаристија пружа могућност избављења човека од једне дихотомије, због које савремени човек долази у опасност да одбаци Бога, јер је његова западна теологија стављала Бога у неку сферу коју човек није више могао да схвати. Али, евхаристијско виђење и схватање света иде још и даље: у отклањање још једног супротстављања или антитезе, у коју је човека поставила гностички и јелинистички мислећи теологија Запада, а то је антитеза између вечности и времена. Историја и време, који се обично сматрају или као нужно зло или као "претсобље" вечности, у Светој Евхаристији се укрштају са вечношћу, која на тај начин престаје да буде нешто што је пре или после времена, и у једном мистичком прожимању прошлости, садашњости и будућности настаје управо она димензија у којој време, као поље остварења предвечног плана Божијег о нашем спасењу, може да нађе своје потпуно прихватање и освећење. Сходно светолитургијским речима: "Сећајући се сада ове спасоносне заповести и свега што се нас ради десило (збило): Крста, Гроба, Тридневног Васкрсења, Вазнесења на небо, Седења с десне стране, и још Другог и славног Доласка, Твоје од Твојих Теби приносимо ради свих и за све".

Исто тако, православни литургијски живот има и једно посебно виђење и схватање самог човека, поглед на човека који излази у сусрет савременом човеку и његовим потребама. Модерни човек  опет из своје западне теолошке традиције последњих векова  вуче за собом агонију дихотомије и подељености човека на душу и тело, на дух и материју, и то на начин који ствара дилему избора између овога двога, пошто је чисто духовна област за савременог човека несхватљива. Али, у православном литургијском животу, са његовим толико наглашеним старањем о телу и његовим

36

потребама, са материјом која је толико заступљена у његовом дневном реду, тако да се не само хлеб и вино поистовећују са самим Господом, него и дрво и боје постају као нека оваплоћења Светих (на светим иконама), и њихове кости (свете мошти) бивају носиоци и изрази личног освећујућег присуства, у једном таквом литургијском предању, у којем људи учествују у спасењу као целосни интегрални људи, а са затвореним очима по обрасцу западног пијетизма да би тобож тако срели Бога уједном наводно продуховљеном ( а у ствари само психолошком) односу са Богом, уједном, дакле, таквом литургијском живом предању и искуству, у коме је природа људска очувана јединственом, шта би могао савремени човек да нађе као неприхватљиво, он који је одавно престао да мисли на основу платонских и аристотеловских антрополошких категорија (а зато, ко би га још могао осуђивати?. Осим овог очувања целосности своје, човек у Светој Евхаристији налази и једно друго основно својство своје, чији губитак у наше дане ствара стварну кризу у савести и животу његовом. Нагласили смо у почетку, а то треба увек подвлачити и наглашавати, да Света Евхаристија (Литургија Цркве) није простор једног вертикалног сусрета појединца са Богом, него је она изузетно заједнична ("киноники", социјална) и црквена (еклесијална) појава и пројава, а као таква је, очувана баш на православном Истоку. Вероватно ни у једној другој од својих манифестација осим у Евхаристији хришћани не престају да делују као индивидуе и преображавају се у Цркву. (Грчка реч Црква  "Екклисиа"  значи: сабрање сабор заједница). У Евхаристији: молитва, вера, љубав, милостиња, тј. све оно што ван Евхаристије, изван Литургије, верници чине сваки понаособ, престају да буду моје манифестације и претварају се у наше, а сав однос човека са Богом постаје однос Бога са Својим народом, са Својом Црквом. Евхаристија није само заједница ("кинониа") сваког појединца са Христом, него је она особито заједница свих верних са Христом и свих верних међусобно. "Не многа тела, него једно тело", као што запажа св. Јован Златоуст, тумачећи сасвим тачно Апостола Павла. На тај начин, библијска истина да пут ка Богу неизбежно пролази кроз ближњега, особито се доживљава у евхаристијском виђењу и схватању човека. На овај начин човек престаје да буде индивидуа и бива схватан као личност, тј. као реалност која не представља делић једне машине који ће послужити неком циљу, макар тај циљ био и најсветији. Човек није средство за остварење неког циља, него је циљ сам по себи, јер је слика и подобије Божје, и као такав само у заједници са Богом и другим налази своје оправдање. Данашњи човек живи свакодневно под теретом супротности између јединке и друштва. Његов друштвени живот није (заједничко општење), него социетас (друштво), и његово нагло и праведно реаговање на колективизам одводи га у индивидуализам  који, парадоксално, представља предуслов за тај исти колективизам,  Јер у ствари нема другог избора. Западно хришћанско предање није дало савременом човеку антропологију која би га оправдала као личност, јерјеј Западној Цркви човек увек посматран или под призмом индчвидуализма или под призмом колективизма. Међутим, Православна Литургија има у основи својој, а и сама води у такву антропологију, у којој се човек не схвата друкчије него као "нова твар у Христу". Православна Литургија, која не теологише, нити дефинише, него показује и открива, одговара на питање "шта је човек" указујући на Христа као на

37

човека раг ехселленце, тј. као на човека сједињеног с Богом, као на човека обоженог. У заједници "светих" (тј. светих дарова на св. Литуригији) који се дају"светима", стрелица компаса аутоматски указује на "јединог Светог, јединог Господа, Исуса Христа", Онога у коме човек, сједињен кроз свету заједницу (тј. свето причешће), постаје оно што стварно и јесте: потпуни човек. Све ово до сада речено представља искуство и доживљај онога који учествује у Светој Литургији. Али шта бива када се он "отпусти у миру" из храма и поново се врати у свет? Какав значај може да има за морални и социјални живот света  Света Евхаристија? Ми обично говоримо да кроз Свету Евхаристију човек добија натприродне силе које ће га помагати у његовој борби против греха. Али независно од те трансфузије сила, Света Евхаристија као праксис (акт и радња) и као киононија (заједница и заједничарење) пружа моралном животу један основни допринос: откривање правог смисла моралног живота. Западна теолошка традиција претворила је етику у систем правила о понашању, и у једну аутономну област теологије. На тај начин су извесне форме моралног понашања уздигнуте до законских одредби, апсолутних и независних од различитих историјских епоха и од различитости самих људи. Али људи су на тај начин претворени у форме које се узајамно копирају, да би онда надаље морално процењивали свет на основу тих својих форми и образаца. У том случају морално понашање добија законски (јуридички) карактер и однос човека са Богом постаје јуридички, као што га је одувек и схватао Запад. Насупрот оваквој традицији, православни евхаристијски поглед на свет и на друштво не дозвољава и не подноси аутономију морала, или узрастање истога на степен апсолутних правних одредаба, независних од времена и од разноврсности људских личности. У православном литургијском животу моралност не извире из једног правничног (јуридичког) односа са Богом, него из једног преображења и обновљења човека и све твари>» Христу, тако да се свака морална наредба схвата као последица мог сакраменталног (светотајинског) преображења. У једном мистириолошком (светотајинском) погледу на етику и морал, као на пример оном који се среће у Посланици Колошанима св. Апостола Павла, морално владање се схвата само као наставак и продужење литургијског преображења: " Ако дакле васкрснусше са Христом... умртвише уде своје који су на земљи... свукавши старог човека с делима његовим, и обукавши новога који се обнавља... " (Кол. 3,1.5.9.10.) (Треба приметити овде да изрази: "свући се" и "обући се" у ствари су литургијски и везани за сакраментални акт тајне крштења, као уосталом и сав речник овога дела ове Посланице). Зато Света Литургија употребљава само једну врсту речника за морал, а то је: "освећење душа и тела наших", да бисмо тако у заједници са"Пресветом Богородицом... и свима Светима" предали "сами себе и један другога и сав живот свој Христу Богу". На овај начин Света Евхаристија не пружа свету један систем правила, него једну освећену заједницу, један квасац који ће да закваси сву творевину, не наметањем својих етичких наредби, него својим освећујућим присуством. Овде се ради о једном присуству сведочења, које не веже бремена "тешка за ношење људима" да би их морално везане вукла у спасење, него их позива на слободу деце Божје, позива их у заједницу с Богом која доноси обновљење свету.

38

Савремени човек изгледа да са негодовањем одбацује моралне законе које му је наметнула традиција једне хришћанске (западне) цивилизације већ дуже векова. Нећемо сада расправљати о узроцима тога стања, него ћемо се ограничити на констатацију да та грађевина, коју смо и ми, под утицајем Запада, са толиким жаром подизали, спајајући једну с другом наше вољене "моралне вредности", већ се показала за човека као затвор којега се темељи већ љуљају од његовог револта. Бавимо се са западњацима и ми проблемом пада тих вредности и чудимо се зашто наш глас, као хришћана, пада у празно. Прибегавамо рационалистичким и етичким проповедима да бисмо "убедили" свет, и доживљавамо неуспех. Прибегавамо и догматским проповедима и опет нас не слушају. Реч Божја се даје, али "свет је не прима". Али у својој самокритици ми заборављамо да реч  логос  Хришћанства није обична реч ("лексис"), него личност; није глас, него живо присуство, једно присуство које се особито оваплоћује у Евхаристији, у Евхаристији која је синаксис (црквени скуп) и кинониа (заједница и заједничарење). Ова "кинониа", која се преображава да би преобразила, као да не постоји више, јер ју је разбио пијетистички индивидуализам, који је поверовао да му више не треба парохија, тј. евхаристијска општина, да би деловао у свету. Њу као даје заменио наш дидактички рационализам, који верује да је довољно да говоримо свету да би га променили. Црква као присуство у свету као да је постала само проповедаоница без Жртвеника, и скуп хришћана без јединства и синаксиса. Ми као да не црпимо етичке заповести из новог живота који окусисмо и којим се причешћујемо на нашем евхаристијском скупу, а наша заједница изгледа као да је изгубила оно заквашено тесто од Бога происходеће киноније (заједнице), која би заквасила и покренула на морални препород. Свим овим до сада не настојим да тврдим да ће евхаристијски поглед на наше друштво да реши његове моралне проблеме. Напротив, овде треба нагласити да уједном евхаристијском посматрању света нема места за "опијум" једног "социјалног Еванђеља". Земаљски рај једног моралног савршеног друштва представља ишчекивање које је породио западни рационализам, а ту ствар евхаристијско сведочење и схватање не може да усвоји. Јер Евхаристија, у својој најунутарњијој природи, садржи једну есхатолошку димензију, која ма колико да улази и задире у историју, ипак се не претвара сасвим у историју. Овде је по среди најдраматичније сведочанство о једном сусрету оног есхатолошког са овим светом историје, сусрету савршенога и релативнога унутар људске егзистенције  овде и сада. То је сведочанство једне етике која није историјска еволуција, него егзистенцијална битка која се добија да би се поново изгубила, док се дефинитвно не добије "у посљедњи Дан". Овај, есхатолошки продор у историју није једна логички и искуствено схватљива еволуција, него јеј едан вертикалан силазак Духа Светога. Призивањем ("епиклезом ") Духа Светог  које призивање (епиклеза) је толико фундаментално и карактеристично за Православље  "садашњи век" преображава се у "нову твар" у Христу. Овај силазак неба на земљу, који чини могућим узношење земље до неба, испуњује земљу светлошћу, и благодаћу, и радошћу, и чини од Литургије један празник, једно свечано славље, са којега се верници враћају у свет радосни и харизматични (обдарени благодаћу). Међутим, изван двери храма увек их очекује битка. До краја времена они ће проходити свој евхаристијски пут, добијајући у себе само укус оне од Бога происходеће киноније

39

(причешћа као заједнице), да би је мало после тога помешали у себи са горким укусом зла у свету. Света Евхаристија ће им међутим дати најживљу потврду и јемство Христове победе над ђаволом, али победе која ће на овој земљи бити победа "кенотичка", победа крсна, победа херојске аскезе (подвижништва), као што ју је схватио и доживео Исток кроз своје монаштво. На тај начин Света Евхаристија ће увек да отвара пут не ка сањању о једном еволуционом моралном усавршавању света, него ка потреби херојског подвижништва, ка доживљају кенозиса и Крста у којем доживљају се једино и доживљава у свету победа Васкрсења до краја времена. Истовремено она ће да даје свету и пред  укус есхатолошке стварности, стварности која продире у историју преко евхаристијског скупа и чини могућим у времену и простору наше обожење. Без ове димензије, коју у свет доноси Света Евхаристија, никакви методи мисионарства, никаква генијална дипломатија дијалога са светом , и никакви морални системи не могу преобразити у Христу савремени свет. Криза савременог човека у његовом односу са Христом и немоћ Хришћанства да га сусретне, у великој мери потиче од западне теолошке традиције која му је давана, тј. оне која га је учинила дихотомичним и шизофреничним, која га је поставила у дуалистичке форме, или у придављујуће моралне одредбе, и која му је разбила целосност. Док му је то и такво предање у прошлости било начин његовог мишљења, сада, када се кроз модерну науку и философију развио нови поглед на живот, све те форме пале су, и модерни човек је остао у дилеми шта да изабере између тих двају антитеза које смо му дали, а ми опет са своје стране, по угледу на Запад, дали смо се и ми у одбрану тих западних форми, што је у резултату и довело до кризе у односима Цркве са светом. У тој и таквој ситуацији Православље стоји као једно сведочанство. Ако и оно буде настојало да брани те западне форме о којима је реч, онда ће теолошки и оно доживети неуспех. Али Православље стоји пре свега литургијски, као нада свету јер се у његовој Евхаристији укидају споменуте дихотомије и човек у Светој Евхаристији, у Литургији Православне Цркве поново налази своју целовитост, свој интегритет, и своју заједницу  кинонију  са Богом Живим и Истинитим. Ако Православље још и богословски то схвати, онда ће можда благовремено преиспитати себе богословски (тј. ослободити се западних утицаја), и на време предузети практичне мере из свога предања, да би на тај начин спасло себе од секуларизације, а свет спасло од његове удаљености од Бога. Превод с грчког, Хришћански Симпосион, 1967

Др Георгије Манзаридис професор Богословског факултета у Солуну

ВРЕМЕ И ПРОСТОР

40

Док је време снажно заокупљало пажњу људске мисли у новије време, простор је остао на маргинама. У стварности, међутим, оба чиниоца, и време и простор, су сједињени и нераздвојни. Време не постоји само за себе, него у простору. А и простор се не пружа сам за себе, него заједно са временом. Изгледа, међутим, да се упоредо ствара и извесна супротстављеност између времена и простора. Одрешеност од неког конкретног простора остварује се посредништвом времена. Тако је и са кретањем у простору, који је корпа за отпатке времена.

Ова феноменска супротстављеност између времена и простора, не укида њихово јединство, нити поништава њихове аналогије. Време као меритељ кретања и промена није само меритељ рашћења и живота, него и меритељ распадања и пропадања. А простор као позорница кретања и промена, није само област трулежности и смрти. Време чак, као меритељ живота, пружа човеку релативну слободу унутар простора. Када слобода завршава своје време, завршава се и сама слобода, као и њен живот унутар простора. И немогуће је да постоји било која форма слободе или наде у свету, без перспективе времена. Дефинитивно потпадање под простор јесте потпадање под владавину пропадљивости и смрти.

Посебан значај у Старом Завету има простор који је везан за неко јављање Бога. Овај простор је свештени и према њему се односи са поштовањем. Тако, простор где је Јаков у сну видео Господа и лествицу са Анђелима где силазе и узлазе на небо, карактерише се као "страшно место", као "дом Божији" и "двери небеске". Као и оно место купине неопаљиве, где се Бог открио Мојсеју и позвао га да ослободи Израиљ од Египћана, карактерише се као "земља света".

Сажетак свештеног простора Израиља налази се у храму. То је раг ехсеllапсе простор откривања и обитавања Божијег. У храму верник приступа Богу и налази своју истинску радост и срећу. Но постојање храма има смисао када народ остаје веран своме Господу. Када то није случај, Бог допушта катастрофу свог народа, да би збрисао свако обманљиво убеђење свога народа. То^истиче и символички значај храма као места објављивања Бога народу Његовом. Испуњење овог символичког његовог значаја представља Христос познатим позивом Јудејима: "Разрушите храм овај, и за три дана подигнућу га".

Један други елемент који је везан са напуштањем простора, јесте дуго и напорно путовање. Пресељења Авраама, као и излазак Израиља из Египта и путовање у земљу обећану, представљају један трајни излазак из простора и одговор на позив Божији. Када се опет Изабрани народ успокоји на земљи обећаној и заборави свога Бога, наступа доба поробљавања те земље и сужањство њеног народа. Простор, особито свештени простор, не даје се ради умирења и повлачење у тишину, него ради сећања на Божија јављања и одржавања верности народа према Њему. Зато увек има символички и есхатолошки карактер.

За Цркву земља обећања јесте символ Царства Божијег или Будућег века. Другим речима, место постаје символ једног новог начина живота или једног новог доба, који надилази космичке категорије простора и времена и упућује на будући живот.

41

Царство Божије није ниједан посебан простор, него живот вечни. А вечни живот није један бесконачни живот унутар времена, него божански живот у Христу. Христос је Земља живих и место спасаваних. Простор и време пролази  "да би Бог био све у свему" (1.Кор. 15, ).

Карактеристично је да се ово коначно превазилажење простора, чак и свештеног простора, остварује у Цркви, где се побеђује смрт. Другим речима, превазилажење простора, који представља област владавине смрти, остварује се коначно са надилажењем саме смрти. Ово надилажење је припремано кроз целокупну историју Старога Завета, који је и педагог за Христа. Пут према добу Месије јесте један пут поступног одрешивања од простора и динамичког кретања унутар времена. То је један пут који се управља ка "времену" присуства Месије. Црква није теменос, грађевина (као џамија). То јест, није простор који се "temnetai" тј. раздваја од окружења, да би се пружио као обиталиште Божије. Црква је мост који ослобађа човека од простора и уводи га у слободу Духа Светога.

Као и време, тако и простор у Цркви задобија нови карактер. Од области владавине смрти претвара се у оквир објављивања љубави Божије и преображења човека. Уосталом, простор не ограничава оно што је бескрајно, као што ни време не умањује вечност. Бескрајно не налази се само изван или с ону страну простора, него и унутар њега. Као што и вечност не постоји само изван или с ону страну времена, него и унутар њега. Због тога и свака тачка простора, као садржај унутар бескрајног и прожетог њиме, нуди могућност укључења у бескрајно. Бескрајан је Бог. И бескрајни Бог налази се свугде унутар простора, а да не буде ограничен или спречен њиме. Јављање (кроз Оваплоћење) бескрајног Бога унутар простора као ограниченога и описивог човека сачињава основу Цркве и предуслов за обновљење света и обожење човека.

Ограничење у простору, или чак и у свештеном простору, значи повратак у јудаизам. Господ је одлучно изјавио да Његов долазак значи ослобођење од сваког таквог ограничења. "Долази час када се нећете клањати Оцу ни на гори овој ни у Јерусалиму... Бог је дух; и који му се клањају, у Духу и Истини треба да се клањају" (Јн 4, 21.24). Ово свакако не значи ни одбацивање педагошког значаја свештеног простора, који има своје место у Цркви, где има места и целокупни Стари Завет као сенка Тела Христовога. Ограничење, међутим, само на овај простор, који је идентичан напуштању тела и повратак његовој сенци, превиђа истину. То су учинили Јевреји, који нису поверовали у Христа. А једно такво скретање унутар Хришћанства јесте хилијазам.

Карактеристично је да се ширење Цркве у васељени повезује са уништењем Јерусалима. Простор, и то посебно свештени простор, кад се апсолутизује, може да спута дисање Духа и да потискује слободу верника. Уосталом, никад не треба да се заборави да космички/светски простор јесте област владавине смрти.

Простор раздваја људе. И појединачни елементи, преко којих се везују људи у свакој конкретној области, одвајају их од људи других области. Тако, национални

42

елементи, када се апсолутизују, претварају се у идоле. Тако се национализам лако подудара са идололатријом. И пошто се национализам увек ограничава на простор, он је политеистичан. Националисти не могу да имају монотеизам. Монотеизам претпоставља ослобођење од националних елемената, који се везују за конкретно место. Због тога је монотеизам примарно могућ не као статичност простора, него као динамичност времена. Предуслови за разумевање овога феномена постоје у свакодневном животу. Људи раздвојени у простору могу да живе уједињени у времену. Већина живи истовремено у једном датом тренутку времена, али не могу да живе истовремено и у једној датој тачки простора. На тај начин, време уједињује местом раздвојене људе. Но ово његово својство ограничено је и релативно, јер их коначно разлаже и одводи у распадање. Обједињујуће својство времена може бити вредновано једино кад се споји са победом над смрћу. (А то је учинио Христос, и то чини у Цркви).

Одбацујући етницизам (уски национализам) Црква позива људе у јединство унутар времена. Сви искључиво национални елементи, тј. све оно што је везано са временом, бивају релативизовани у перспективи есхатолошког ишчекивања Царства Божијег. Али и Царство Божије прихвата многоврсност (и многонационалност) људи. Ишчекивање Царства Божијег уједињује верне у једну Цркву. А људи могу да се уједињују у једну Цркву зато што се у њој побеђује смрт и нуди се живот вечни. Тако, у Цркви верни живе у заједници са једним Тројичним Богом, као чланови Тела Христовог, благодаћу Светога Духа. Свака религија која не уједињује људе у перспективи динамичког прогреса времена, јесте паганска, дакле идололатријска. Потчињава се простору, који је област владавине смрти, и из тог разлога није кадра да открије истински смисао историје. Овај смисао се открива једино вером у Сведржитеља Бога. Уз Њега свака појединачна историја бива уклопљена у једну историју која је управљена ка Царству Божијем. Зато и објављивање Сведржитеља Бога сачињава претпоставку објављивања смисла историје. А објављивање смисла историје јесте, у суштини, откривање њенога краја (и доласка Царства Божијега). Уосталом, историја се може протумачити само под светлом њеног свршетка. Као што је тачно примећено, "једино крај историје може да баци стварну светлост о њеном смислу, и само на крају историје човек ће стати изнад историје. Због тога сваки тумач историје има тенденцију да замишља себе близу краја историје, без обзира у којој епохи да живи".

Могућност једног таквог погледа на историју дарује се у Христу. Христос човеку испочетка пружа оно што ће се открити на крају. Ако упоредимо пут људске историје са путем у Емаус, где се при ломљењу хлеба открио Христос који је пратио двојицу ученика у њиховом путовању, свако ломљење хлеба (тј. Света Евхаристија==Литургија), за оне који у њему учествују, јесте једно откривење смисла историје. Црква својом есхатолошком орјентацијом може да се окарактерише као заједница изласка. Свет за њу представља место привременог боравка. Излазак Израиља из Египта сачињава символ њеног изласка из света и њеног пута ка горњем Јерусалиму, ка Царству Божијем. То је истинска отаџбина хришћана, док њихова земаљска отаџбина јесте место привремене насеобине и

43

гостопримства: "свака отаџбина је страна", каже ранохришћански апологет (и додаје: али и свака страна, тј. земља, може хришћанину бити отаџбина). Када се верни сувише примире на своме месту и заборављају Царство Божије, тада губе своју орјентацију. Истовремено, међутим, било које место, као оквир јављања љубави Божије, јесте домаће и пријатељско за њих: "свака страна отаџбина је њихова". Самоприношењем себе Христу, хришћани предузимају своје супротстављање греху и смрти унутар простора. Зато се каже да монаси "чувају место". Изабирају самоограничење у простору и тамо негују духовну слободу коју им пружа Христос. Спуштају се у област смрти, да би снажније живели ишчекивање новога живота. Зближавају се са простором, осећају га као тело своје, преображавају га у Цркву и усмеравају га ка Царству Божијем. [Зато је Христос назван, и јесте: Земља (==простор) живих, и вечни (кроз и надвременски) живот].

Оригинално објављено у часопису Катафаги, бр., 83, Солун 1999, стр. 1821, а превод на српски у часопису ВИДОСЛОВ, бр., 21.

ПОСЕБНА БОГОСЛУЖЕЊА.

 

2. КРШТЕЊЕ

 

Свету Тајну Крштења је установио Господ Исус Христос. Јеванђеље прича о томе како се Господ после васкрсења јављао Својим ученицима-апостолима. За време једног таквог јављања рекао им је: Даде Ми се свака власт на небу и на земљи. Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да држе све што сам вам заповедио (Мт. 28, 18-20). Постоји још једно место, из разговора Господа са Никодимом, где Он вели: Заиста, заиста ти кажем: ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божије (Јн. 3, 5). Историја древне Цркве сведочи о томе да су свету Тајну Крштења савршавали и апостоли и касније сви њихови наследници.

Крштење је Света Тајна у којој се крштавани, уз трикратно погружавање у воду и изговарање речи: "Крштава се слуга Божији (име) у име Оца, амин; и Сина, амин; и Светога Духа, амин", очишћује од првородног греха и од свих својих грехова (ако се крштава као одрастао човек), умире за греховни живот, и рађа се за нови, духовни и благодатни. На тај начин крштење је духовно рођење, а пошто човек може да се роди само једном, и крштење се не понавља, уколико је обављено правилно, то јест кроз трикратно погружавање у воду, уз произношење горе поменутих речи, у смислу учења свете Православне Цркве о Светој Тројици. Ако постоји сумња да ли је дете било крштено (уколико је, на пример, напуштено),

44

неопходно је да се крсти, како не би било лишено тако велике и за спасење неопходне Свете Тајне, при чему се практикује условна формула: "ашче не крешчен јест" ("ако није крштен"). Према правилима Цркве, крштење треба да се обавља у храму, а само у случају нужде дозвољава се да буде обављено у кући. Крштење не треба да се савршава ни у каквој другој течности, осим у води. Вода треба да буде чиста и да није помешана ни са каквом другом материјом. У једној истој води може се крстити неколико деце (једно за другим) не одливајући од ње и не доливајући поново. Вода за Свету Тајну Крштења треба сваки пут поново да се освећује: не треба крштавати у води која није освећена (изузев случајева када нема свештеника који би могао да освети воду како треба), којој је само додата освећена вода, Богојављенска или друга. После крштења воду треба излити на чисто место. За време крштења поред воде се пале три свеће. Крштењу увек претходи чин оглашења. Одраслом човеку, односно ономе ко је старији од седам година, Црква не допушта да приступи крштењу ако претходно није био оглашен, то јест ако није био поучен истинама православно-хришћанске вере. Он треба да остави своје пређашње заблуде - незнабожачке, јеврејске, муслиманске или јеретичке, те да јавно исповеди жељу да се одрекне своје раније вере и да постане православни хришћанин.

Оглашење се врши једнако над сваким дететом, без обзира на то да ли оно има православне или иноверне родитеље. Над одраслима се оглашење врши различито, у зависности од тога којој вероисповести припада онај ко жели да се крсти. Приликом крштења одраслог човека, њему се најпре даје хришћанско име (Данас нема посебног чина давања имена одраслом човеку). Неки читају молитву из чина "којим се знаменује дете..." у осми дан. У Требнику Петра Могиле постоји Чин како у први дан огласити одрасле и дати им хришћанска имена". Тамо се каже да код онога ко жели да прими крштење најпре испитују чврстину његове намере, а потом га поучавају у православној вери". Затим се читају две кратке молитве: "Благословен си Господе Боже, Оче Господа нашег Исуса Христа..." и "Ти си Владико, Боже Оче, послао спасење свету...". И следи отпуст. Неки сматрају да се приликом крштења одраслих они најпре оглашују и да им се на оглашењу дају православна имена са којима се крсте, па стога нема потребе да се обавља посебан чин давања имена). Затим се над оним ко жели да се крсти врше три оглашења. Прописано је да се она обављају код црквених двери, то јест у припрати. У првом оглашењу онај ко жели да се крсти детаљно набраја заблуде своје раније вере, одриче их се и изјављује да жели да се сједини са Христом. У другом оглашењу он јасно исповеда догмате Православне Цркве и чита исповедање о одрицању од својих ранијих заблуда са заклетвом, као и о верности Православној Вери коју добровољно прима. Треће оглашење се врши и над одраслима и над децом. У њему се оглашени одриче сатане и сједињује се са Христом. Онај ко приступа светом крштењу ако је одрастао долази у храм[1] само у доњој одећи,[2] без појаса и обуће, као лишен првобитне праведности, са спуштеним рукама, које као да су свезане узама греха, и са погледом усмереним ка истоку, где се налазио давно изгубљени рај. У почетку он стаје у припрату храма, као онај ко је још недостојан да буде унутар дома Божијег, а свештеник му три пута (крстолико) дува у лице, три

45

пута га осењује крсним знамењем на челу и прсима, полаже руку на његову главу и чита предоглашавајућу молитву.

Дувањем свештеника изображава се обнављање лика Божијег у човеку који се крштава; кроз крсно знамење новообраћени се одваја од друштва неверујућих; полагање руке на његову главу означава предавање благодати. Након предоглашавајуће молитве следе четири заклињуће молитве које се у Требнику називају "заклињањима". У прве две свештеник именом Божијим заклиње ђавола да одступи од новоизабраног војника Христовог, заједно са свим својим злим анђелима. У последње две он моли Бога да истера из оглашеног сваког злог и нечистог духа, скривеног и угнежђеног у срцу његовом. Приликом овог последњег заклињања свештеник опет дува у уста, чело и прса крштаванога, да би коначно од њега одагнао ђавола, који је од тренутка Адамовог пада у грех добио отворен приступ човеку и извесну власт над њим, као над својим заробљеником и слугом. Веома је важно прочитати увек у целини и са пажњом све четири ове заклињуће молитве. Познати су случајеви када је изостављање неких од ових молитава, из лењости или непажње, имало погубне последице за крштене: они су и после крштења показивали знаке бесомучности или у сваком случају извесне поседнутости. Даље следи одрицање самог оглашеног од сатане. Свештеник окреће оглашеног лицем ка западу, као ка оној страни где залази сунце и одакле се појављује тама, јер ђаво, кога треба да се одрекне, јесте тама, и његова владавина је у тами; затим заповеда оглашеном да подигне руке, као пред сатаном који се налази близу њега, па му три пута поставља питање: "Одричеш ли се сатане, и свих дела његових, и свих анђела његових, и сваког служења њему, и све гордости његове?" На ово оглашени такође три пута одговара: "Одричем се". Онда га три пута пита: "Јеси ли се одрекао сатане?", а овај одговара: "Одрекао сам се". Ово трикратно одрицање оглашени завршава тиме што на тражење свештеника: "И дуни и пљуни на њега" дува и пљује на сатану, показујући тиме немоћ ђавола, сведочећи о своме презиру према њему и своме одлучном раскиду са њим.

После одрицања од сатане оглашени се сједињује са Христом. Он се ради тога окреће ка истоку, одакле нам је засијала светлост истинита, што просвећује и освећује сваког човека који долази у свет, спушта руке показујући тиме своје смирење и покорност Богу, и на три пута поновљено питање свештеника: "Сједињујеш ли се са Христом?" и "Јеси ли се сјединио са Христом?" одговара: "Сједињујем се" и "Сјединио сам се". Ово сједињење са Христом није ништа друго него обећавање верности Њему: као што војник приликом ступања у службу полаже заклетву верности своме цару, тако и оглашени, ступајући у благодатни савез са Христом, у виду заклетве три пута изговара Символ вере. Потом га свештеник позива да се поклони Христу, што он чини уз речи: "Поклањам се Оцу и Сину и Светоме Духу, Тројици Једносуштној и Нераздељивој". Ово поклоњење, према светом Василију Великом, треба да буде са преклањањем колена. Када се крштење савршава над дететом, онда све ово за њега говоре кум или кума, који су пред читавом Црквом јемци вере крштаванога и самим тим преузимају на себе одговорност да крштавани, када дође време, њиховим старањем буде васпитан и поучен у православно-хришћанској вери. Зато је јасно само по себи да иноверни и

46

инославни не могу да буду кумови. Приликом крштења детета мушког пола потребан је један кум, а приликом крштења детета женског пола једна кума. И одрасли на крштењу имају кумове. У том случају они представљају сведоке вере и завета крштаваног, и на тај начин отклањају могућност било какве обмане, претварања, дволичности и томе сличног. Кумови могу да буду они који су достигли петнаестогодишњи узраст, а куме тринаестогодишњи. Кумови ступају у духовно сродство са крштенима и њиховим сродницима, које представља препреку за брак према 53. правилу Шестог Васељенског сабора. Монах не може да буде кум. Свештеник не може да буде кум ономе кога крштава. У случају крајње нужде крштење може бити обављено и без кума.

Само крштење почиње одмах после оглашења (обично пре Литургије на којој новокрштени треба да се причести). Свештеник облачи белу одежду: епитрахиљ, фелон и наруквице (оглашење се врши само у епитрахиљу), даље се пале све свеће у храму и свештеник кади крстионицу. Бела одежда свештеника и паљење свећа изражавају духовну радост Цркве, која се весели због препорађања својих нових чеда. Обично се три свеће постављају на саму крстионицу, а и кум добија свећу у руке. Први део чина састоји се из освећења воде. Свештеник почиње чин крштења литургијским возгласом: "Благословено царство..." Ђакон произноси Велику јектенију са нарочитим прозбама за освећење воде и за онога ко се крштава. За то време свештеник почиње тајно да чита молитву, коју по завршетку јектеније наставља гласно, три пута возглашавајући: "Велики си, Господе, и чудесна су дела Твоја, и никаква реч није у стању да опева чудеса Твоја". Ова молитва је у свом првом делу истоветна са молитвом за освећење воде која се чита на празник Богојављења, што неким свештеницима даје повод да је у чину крштења изоставе и да уместо освећења воде налију у крстионицу мало Богојављенске воде. Но, то је сасвим недопустиво, поготово ако се узме у обзир да друга половина ове молитве садржи мољење за онога ко се крштава: "...јави се, Господе, на води овој, и дај да се крштавани у њој преобрази..." Након освећења воде, освећује се и јелеј (уље) којим се помазује крштавани (јелеј се обично освећује одједном за неколико крштења унапред и чува се у нарочитој посудици, па се у том случају молитва за освећење јелеја не чита). Освећеним јелејем се на ђаконов возглас: "Пазимо!" помазује вода у крстионици, при чему свештеник и народ три пута певају: "Алилуја", у спомен на то како је онима који су се налазили у Нојевој барци Господ послао голубицу са маслиновом гранчицом, као знамењем помирења и спасења од потопа: на води се три пута јелејем прави знак крста, што показује да воде крштења служе за помирење са Богом и да је кроз њих људима-грешницима показана милост Божија, која их спасава од вечне погибли. Након тога крштавани се помазује јелејем, као подвижник Христов који треба да ступи у борбу са светом који у злу лежи. Помазују му се чело - у име Оца и Сина и Светога Духа, прса - на исцељење душе и тела, уши - на слушање вере, руке - за света дела, и ноге - да би ходио путем заповести Господњих.

("Када се помаже цело тело") свештеник полаже руку на помазаног, "(усправног и) окренутог истоку" и три пута га погружава у воду, говорећи приликом првог погружења: "Крштава се слуга Божији (име) у име Оца, амин", приликом другог

47

погружења: "и Сина, амин", приликом трећег погружења: "и Светога Духа, амин". "Амин" три пута понавља и кум. Грчки назив за крштење је "то ваптисма" (од βαπτίζω) што на руском (и српском) значи "погружење". Зато крштење треба да се обавља кроз погружење, а не кроз обливање, како је то прихваћено на западу, а код нас је, под утицајем католика, постало уобичајено на југозападу Русије. Кроз погружење се упечатљиво изражава суштина Свете Тајне - смрт за греховни, телесни живот и васкрсење или поновно рађање за свети, духовни живот. Погружење је погребење заједно са Христом, а појављивање из воде устајање заједно са Њим. Погружење се обавља трикратно као прво, у част три лица Пресвете Тројице, која пресаздава човека кроз благодатно крштење, а као друго, да би било представљено тридневно васкрсење Господа Исуса Христа.

Одређено је да се након што је крштење обављено три пута пева 32. псалам, који указује на унапред донету одлуку Божију о остављењу грехова: "Благо ономе, коме је опроштена кривица..." За то време свештеник облачи онога ко је изашао из крстионице у одећу правде, беле боје. Ово означава да се крштени обукао у Христа (Гал. 3, 27), или у новога човека, сазданога по Богу у праведности (Еф. 4, 24), да је постао чист од сваког греха. При томе се на крштенога полаже крст, ради сталног подсећања на заповест Христову: Ако ко хоће за Мном ићи, нека се одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде (Мт. 16, 24).

Свету Тајну Крштења могу да савршавају само епископи и свештеници. Али у случају нужде, ако нема свештеника, а некрштеноме прети опасност да ће умрети, крштење може да обави и мирјанин [лаик], мушкарац или жена, само је потребно да то лице буде православно и да схвата значење и важност крштења. Овакво крштење сматра се за делотворно ако је обављено кроз трикратно погружавање у воду са изговарањем установљене формуле: "Крштава се слуга Божији..." Такво крштење, ако крштени остане жив, презвитер потом треба да доврши другим обредима ове Свете Тајне, али без поновног крштавања.

Према правилима свете Православне Цркве, над крштеним се одмах после Крштења савршава и друга Света Тајна - Миропомазање.

 НАПОМЕНЕ:

1. Мало дете доносе кум или кума.2. Одрасли обично само у дугачкој кошуљи.

ПОСЕБНА БОГОСЛУЖЕЊА.

 

3. МИРОПОМАЗАЊЕ

 

48

Миропомазање је Света Тајна у којој верујући, уз помазивање делова тела светим миром у име Духа Светога, добија дарове Духа Светога, који га подижу и дају му снагу у духовном животу, како би био јак, чврст и непоколебљив у православној вери, љубави и нади, како би смело и без страха пред свима исповедао име Христа Бога, и напредовао у свим врлинама (Православии Катихизис и јектенија у чину миропомазања јеретика).

У десети дан по Своме Вазнесењу, дан празника Педесетнице, Господ Исус Христос је апостолима, као што је и обећао, ниспослао Духа Светога. Добивши тај Дар, свети апостоли су истога дана почели да га предају верујућима који су се обратили због проповеди апостола Петра, како о томе саопштава Књига Дела Апостолских (2, 38). Првобитно су апостоли низводили Духа Светога на верујуће кроз молитву и полагање руку, да би потом ово сами изменили, јер нису могли да стигну свуда и посете све верујуће како би положили руке на њих. Они су установили да се ова Света Тајна у Цркви савршава кроз миропомазање. Реч "миро"[1] на грчком језику означава "благодатни јелеј". Свету Тајну миропомазања могу да савршавају само епископи и свештеници, али право освећивања светог мира припада само епископима.

Свето миро треба да се чува у олтару, уз поштовање и опрезност, како доликује светињи, на Престолу, у сребрној или кристалној посуди. За обављање светих тајни крштења и миропомазања прави се посебна кутијица, која се обично назива "мирница": у њу се ставља посудица са светим миром, посудица са освећеним јелејем, два сучца[2] за помазивање, сунђер и маказице за пострижење косе.

На западу, католици и други ову тајну обављају кроз полагање руку и она се код њих назива confirmatio. Врши је само епископ, одвојено од крштења, не пре но што дете дође до узраста између 7 и 12 година од рођења.

Приликом савршавања Свете Тајне крштења, Православна Црква с њом увек сједињује и Свету Тајну миропомазања. Но, постоје два случаја када се Света Тајна миропомазања савршава одвојено од крштења. То се догађа: 1) када се Православној Цркви присаједињују иноверни који су већ добили правилно крштење, али нису помазани светим миром, и 2) приликом крунисања, када се помазују цареви (односно краљеви). Миропомазање, сједињено са крштењем, обавља се на следећи начин. Након облачења крштенога у белу одежду, свештеник чита посебну молитву (тзв. Молитва Светог Мира) у којој моли Бога да крштеноме дарује "печат дара Светога Духа", да га сачува у освештању које му је дато, и учврсти га у православној вери. Затим му крстообразно помазује чело, очи, ноздрве, усне, оба уха, прса, руке и ноге, и приликом сваког помазивања говори: "Печат дара Духа Светога, амин". И док се видљивим миром помазује тело, Светим и Животворним Духом освећује се душа. После помазивања светим миром "свештеник са новокрштеним и кумом иде у круг", то јест три пута обилазе око крстионице, при чему се три пута пева: "Јелици во Христа крестистесја, во Христа облекостесја, алилуја" ("Ви који се у Христа крстисте, у Христа се обукосте, алилуја"). Круг је символ вечности: зато обилажење три пута у круг око

49

крстионице, са свећама у рукама, означава ступање новопросвећеног у вечни савез са Христом Који је Светлост света. Обилазак почиње са десне стране, то јест од западне стране ка јужној...Након што три пута обиђу око крстионице, произноси се прокимен: "Господ је просветљење моје и Спаситељ мој, кога ћу се бојати", и чита се Апостол зач. 91 (Рим. 6, 3-11), где се објашњава значење крштења, као и Јеванђеље по Матеју, зач. 116 (28, 16-20), у коме је реч о заповести Господа датој апостолима, да иду и крсте све народе у име Оца и Сина и Светога Духа. После читања Јеванђеља, произноси се јектенија: "Помилуј нас, Боже..." у којој постоје посебне прозбе за кума и новопросвећеног. Затим се према Типику врши (богојављенски) отпуст. Али у данашње време чин крштења се тиме не завршава. У старини новокрштени је током седам дана носио на себи белу одећу, клонио се сваке забаве, а време проводио у посту и молитви, страхујући да због лакомислености и расејаности не избрише са себе живе трагове седмоструког дара Духа Светога (Ис. 11, 2). Новокрштени чак није могао да опере са себе видљиве знаке тајанственог печаћења дарова Духа Светога. Осмога дана је скидао са себе белу одећу, а свештеник је, после молитве Богу за то да Он Својом благодаћу сачува у целости духовни печат на новокрштеноме, прао те делове тела који су били помазани светим миром. У данашње време се ово прање обавља одмах после читања Јеванђеља и јектенија, без отпуста. У Требнику се пак оно, према древном чину, налази под посебним насловом: "Омивање у осми дан", где се на почетку каже: "И у осми дан доводе крштенога опет у цркву ради омивања". Најпре свештеник чита две молитве, потом "развезује" појас и одећу новокрштенога и спојивши њихове крајеве (сада је прихваћено крајевима одеће коју ће крштени обући) окваси их у чистој води и кропи крштенога говорећи: "Оправдао си се, просветио си се..." Затим узевши нови сунђер са водом отире му лице, главу, прса и остале делове тела помазане светим миром говорећи: "Крстио си се, просветио си се..." После омивања читају се две молитве на пострижење косе и обавља се само пострижење уз речи: "Постризава се слуга Божији (име) у име Оца и Сина и Светога Духа". Пострижење означава да новопострижени предаје себе у послушање Богу - постаје слуга Божији, јер је пострижење косе одувек служило као знак ропства, потчињености. Пострижење које се обавља унакрсно, оним редом којим се благосиља глава. Приликом сваког пострижења свештеник предаје власи куму, а овај их ставља у комадић воска и спушта у крстионицу. (Воду из крстионице треба излити на место које се не гази ногама, обично под дрво). Затим следи јектенија и отпуст, на коме се спомиње име светога дато новокрштеноме. Постоји обичај да се после отпуста говори многољетствије новопросвећеноме, његовим кумовима и родитељима. После тога се обично даје крст на целивање.

 

Кратки чин Крштења када се страхује да може наступити смрт

 

Ако се дете роди веома слабо и болесно и може да умре, над њим се обавља сасвим скраћени чин крштења који се састоји само од читана уводних молитава, једне

50

свештеничке молитве за освећење воде, стављања јелеја у воду, самог крштења уз уобичајене речи, облачења, помазивања светим миром и обиласка око крстионице уз певање "Јелици во Христа крестистесја..."

 

О чиновима присаједињења Православљу

 

Ових чинова нема у обичном Требнику, него се штампају у посебној књижици: "Како примити оне који приступају православној вери". Обично се разликују три чина присаједињења Православљу

Првим чином присаједињују се назнабошци, муслимани и Јевреји, то јест они који не верују у Христа и нису крштени. Они се присаједињују кроз одрицање од својих заблуда, крштење и миропомазање, након чега бивају удостојени причешћа Светим Тајнама.

Другим чином се присаједињују сви протестанти и секташи који су правилно крштени у име Оца и Сина и Светога Духа, али нису помазани светим миром. Они се присаједињују кроз одрицање од својих заблуда, чему прстходи исповест без разрешне молитве (ова последња чита се на крају чина присаједињења, после одрицања), и миропомазање, након чега се причешћују Светим Христовим Тајнама. По овом чину се присаједињују и они римокатолици и јерменски монофизити који који код себе нису примили тајну миропомазања.

Трећим чином се присаједињују римокатолици и Јермени. Овај чин се састоји само од исповести и одрицања од заблуда свог ранијег исповедања, након чега се над њима чита разрешна молитва и допушта им се да се причесте светим Христовим Тајнама.[3] Сви ови чинови се обично обављају пре Божанствене литургије, како би новоприсаједињени могли одмах по присаједињењу да се причесте.

Општа схема свих ових чинова састоји се у следећем. Иноверни пре свега исповеда пред свештеником све своје грехе, за читав протекли живот, али после тога се не чита разрешна молитва. Затим онај ко се присаједињује у припрати храма произноси одрицање од заблуда свога ранијег исповедања, набрајајући их, а даље исповеда догмате свете Православне Цркве и чита Символ вере. Свештеник му пружа крај епитрахиља и уводи га у цркву, поставља га пред налоњ са Јеванђељем и крстом, чита над њим молитву и тражи од њега да се закуне да ће "православну веру целу и неповредиву до последњег даха, тврдо, уз помоћ Божију, држати и исповедати и дужности које она налаже испуњавати", а као потврду својих речи целива Јеванђеље и крст. Потом се чита нарочита разрешна молитва. Затим се над оним ко није миропомазан савршава миропомазање по посебном чину, и на Литургији се причешћује Светим Христовим Тајнама. Ради обављања миропомазања у таквим случајевима се на средину храма поставља сто покривен

51

тканином на који се полажу свето Јеванђеље и крст, две упаљене свеће, посуда са светим миром, сунђер и сучац (четкица или штапић за помазивање), невелика посуда са топлом водом у којом се кваси сунђер ради отирања места помазаних светим миром, и даје се ономе ко се присаједињује и његовом куму по упаљена свећа. Чин таквог миропомазања, потпуно одвојеног од крштења, почиње литургијским возгласом: "Благословено Царство...", затим се пева: "Царју небесниј", произноси се велика јектенија уз нарочита мољења, чита се молитва и одмах након ње обавља се само помазивање, као и обично, након чега се на миропомазаног полаже крст. Након тога се чита друга молитва и сунђером умоченим у топлу воду обавља се отирање оних делова тела који су помазани светим миром, произноси се сугуба јектенија и даје се отпуст са крстом, који се пружа на целивање новоприсаједињеном и његовом куму.

Ако неко од иноверних пожели да пре своје смрти прими православно исповедање, таквога, према одлуци Светог Синода, треба присајединити нашој Цркви, узимајући у обзир краткоћу времена и слабост болесника, само са полагањем свештеничке руке и исповест, а ко није помазан светим миром, онда помазавши га по челу њиме и потом удостојивши причешћа Светим Тајнама, по упокојењу сахранити у потпуности према правилима наше Цркве. При томе се читају само две молитве, уводна прозбена и завршна разрешна.

Од свих који се присаједињују светој Православној Цркви обично се захтева да потпишу како свето Православље примају потпуно добровољно и обећавају да ће му остати верни до смрти.

 

О миропомазивању царева приликом крунисања

 

Према правилима свете Православне Цркве, Света Тајна миропомазана се по посебном чину обавља над православним царевима (и краљевима) приликом њиховог крунисања ("венчања на царство"). Зато се цареви и називају "помазаницима Божијим". Миропомазање које се обавља над царевима, није некаква посебна Света Тајна, а не треба га посматрати ни као понављање Свете Тајне миропомазања, јер се она, као ни крштење, не може поновити. Ово свештено помазивање цара светим миром на дан његовог крунисања није ништа друго него виши степен предавања дарова Духа Светога, који су неопходни како би цар [краљ] могао успешно да обавља своје узвишено царско служење. Цар наглас пред свима чита Символ вере, а затим следи сам чин, који по своме поретку подсећа на молебно пјеније. Дирљива је молитва коју у том чину изговара сам цар, обраћајући се Богу: "А Ти, Владико и Господе мој, поучи ме у делу на које си ме послао, уразуми ме и упути у овом великом служењу. Нека са мном буде Премудрост сапрестолна Теби..." На почетку Литургије цар скида са главе круну, да би након причешћа свештенослужитеља у олтару и отварања Царских двери било обављено

52

миропомазивање цара и царице, при чему се цару светим миром помазују чело, очи, ноздрве, уста, уши, прса и руке с обе стране, а царици само чело. Затим митрополит уводи цара [краља] на Царске двери у олтар, врата се затварају, и цар се пред Престолом причешћује Светим Христовим Тајнама, "по чину царском", као помазаник Божији и врховни покровитељ Цркве - онако како се причешћују свештенослужитељи: посебно Телом Христовим, а посебно Светом Крвљу. После тога на уобичајени начин пред Царским дверима причешћује се царица. Они затим одлазе на своје престоле, а њихов духовник чита им благодарствене молитве.

 НАПОМЕНЕ:

1. Μυρον - мирисно уље; χρίσμα = помазање. 2. Код Руса четкице, а код Грка и Срба штапићи са памучним врхом. 3. То је крајња икономија. Светогорска акривија налаже крштавање ових

инославних, пре свега римокатолика (нап. прир. ).

ПОСЕБНА БОГОСЛУЖЕЊА.

 

4. ИСПОВЕСТ

(Света Тајна Покајања)

 

Хришћанину који је после крштења пао у грехе, света Црква даје опроштај и духовни лек кроз Свету Тајну Покајања. Зато се ова Света Тајна назива другим крштењем. Покајање је Света Тајна у којој онога ко исповеда своје грехе, уз видљиво добијање опроштаја од свештеника, од грехова разрешава Сам Господ Исус Христос. Будући да је власт "свезивања и разрешавања" (Мт. 18, 18 и Јн. 20, 23) Господ дао апостолима и њиховим наследницима, Свету Тајну Покајања могу да обављају само епископи и презвитери који су законито рукоположили.

Установљење ове Свете Тајне води порекло од Господа нашег Исуса Христа, који је Својим ученицима рекао: Као што је Отац послао Мене, и Ја шаљем вас... Којима опростите грехе, опраштају им се; и којима задржите, задржани су (Јн. 20, 2123).

У прва три века Хришћанства, ако би неко пао у нарочито тежак грех, за какве су сматрани: отпадање од вере, убиство и блуд, такав би био у потпуности одлучен [удаљен, изопштен] од Цркве. Уколико би изјавио најискреније кајање и жељу да поново буде примљен у Цркву, морао је јавно да исповеди свој грех, пред читавом Црквом, и да прође разне степене испитивања, како би доказао искреност свог кајања. Сваки такав степен трајао би по неколико година, мада је у неким случајевима показивано и снисхођење према искреним покајницима, па су рокови

53

таквог покајања скраћивани. Само ступање у такво покајање, као и прелазак из једног покајног разреда у други, није допуштан другачије, него уз молитву и полагање руку, баш као што је и коначно разрешење од грехова давано пред читавом Црквом. Од краја трећег века појављује се појединачна исповест, која се обавља насамо пред духовником. Главни повод за увођење такве, појединачне исповести био је раскол Новацијана. Два презвитера - римски Новације и картагински Новат почели су да уче како они који су после крштења пали у тешке грехе, уопште не могу да буду разрешени. Црква је осудила њихово учење, а да би спречила приговоре јеретика и саблазни за слабе, епископе је овластила да поједине презвитере, познате по своме врлинском животу и духовном искуству, постављају за духовнике и поверавају им да насамо примају исповедање грехова. Понестајање ревности код покајника, а такође и то што су многи почели да јавну исповест узимају не као поуку за себе, него као повод за оговарање и непоштовање ближњег, довели су до тога да је јавна исповест временом сасвим замењена појединачном исповешћу, насамо пред духовником.

Као време посебно намењено и погодно за исповест, сматрају се постови, али Света Тајна Покајања може бити обављена и у било које друго време. Црквена правила забрањују да се без нарочитих разлога прелази од једног духовника другом (Ап. прав. 12; Моск. саб. 1677. гл. 6), што се нарочито односи на оне који су под епитимијом.

У данашње време онај ко жели да приступи Светој Тајни Покајања, за њу треба посебно да се припреми[1]: он је дужан да током неколико дана посећује све црквене службе, да време проводи у посту, читању Речи Божије, истраживању свог прошлог живота и у скрушености због својих грехова. Када се припреми како треба, долази код свештеника да би принео исповест. Свештеник га прима испред налоња на коме стоје символи нашег искупљења - свето Јеванђеље и Крст. Покајник са смирењем три пута пада ничице пред њима, као пред самим Господом, својим Искупитељем и Судијом. Тада свештеник почиње да му чита "Чин Свете Тајне Исповести". Ако се не исповеда само један покајник, него многи, онда се овај чин обично чита одједном за све који се исповедају заједно. Али сама исповест, према упутству Требника, мора да буде обављена насамо са сваким човеком, чак и ако је малолетан (на исповест треба да долазе они који су навршили седам година).

Чин Свете Тајне Исповести" састоји се од почетног возгласа "Благословен Бог наш...", уводних молитава од Трисвете песме до "Оче наш", покајног 50. псалма Давидовог, покајних тропара "Помилуј нас, Господе, помилуј нас..." и две свештеничке молитве за опроштај грехова онима који се кају. На почетку исповести, свештеник пре свега пита покајника о вери, без које је отпуштење грехова немогуће. Затим приступа питањима о гресима. Покајник је при томе обавезан да саопшти све што притиска његову савест, ништа не тајећи и не скривајући. Још је боље ако покајник сам говори своје грехе, не чекајући да му свештеник поставља питања. Када исповеди све за шта себе сматра кривим пред Богом, покајник клекне и сагне главу, у ишчекивању праведног суда Божијег. Свештеник над њим чита молитву: "Господе Боже спасења слугу Твојих..." у којој

54

моли Бога да се смилује на Свог слугу, да му опрости све грехе вољне и невољне, да га помири и поново сједини са Својом светом Црквом, од које је отпао кроз грехе. Затим на покајникову главу ставља крај епитрахиља, у знак изливања милујуће благодати Божије на њега, и произноси разрешну молитву исповести: "Господ и Бог наш Исус Христос, благодаћу и милосрђем Свога човекољубља, нека ти опрости чедо (име) сва сагрешења твоја; ја, недостојни јереј, влашћу Његовом која ми је дата, опраштам ти и разрешујем те од свих твојих грехова, у име Оца, и Сина, и Светога Духа, амин". Произносећи последње речи ове разрешне молитве, свештеник осењује покајника крсним знаком по глави која је покривена епитрахиљем. Затим се чита "Достојно јест", Слава, И ниње, и отпуст. Након отпуста покајник целива Јеванђеље и Крст, и узима благослов. После тога свештеник може покајнику дати "правило против његовог сагрешења" то јест налаже му епитимију за грехе. Епитимија (од грчког "епитимао", επιτιμάω - забрањујем, а επιτιμιον - казна, одмазда) налаже се на грешника или у виду духовне казне - одлучења од светог Причешћа на одређени рок, или у виду духовног лека - поста, поклона, милостиње и молитве. Ипак, треба знати да по православном схватању епитимија нема ни снагу, ни значење задовољења правде Божије, јер је задовољење за грехе принео једном за свагда Сам Господ на крсту. Стога епитимија није безусловно обавезна приликом исповести: она се даје ради духовне користи покајника, као благочестива вежба која му помаже да се избави од лоше навике на грех. У вези са тим, духовници треба да буду снисходљиви и опрезни код одређивања епитимија, како не би одбили покајника.

Према канонима, за многе тешке грехе одређује се одлучење од светог Причешћа на неколико година, при чему је дозвољено пити само "агијазму", то јест Богојављенску свету Воду. Сам духовник, без архијереја, не може да подвргне одлучењу од Светих Тајни. У данашње време, услед општег опадања религиозно-моралног живота, одлучење од Светог Причешћа на дуже рокове се не практикује.

За онога ко је испунио епитимију одређена је нарочита молитва у Требнику. То је "Молитва којом се разрешава од епитимије". Духовник нема права да прими код себе на исповест онога ко се налази под епитимијом другог духовника, нити да таквога разреши од епитимије, изузев ако је реч о болеснику и самртнику, кога сваки свештеник може и треба да исповеди и разреши. Пошто би неко могао и да умре без разрешења, прихваћено је да се над сваким умрлим чита посебна разрешна молитва.

 НАПОМЕНЕ:

1. Руси имају специјалан термин којим означавају припрему за Св. Тајну Покајања. То је "говение" - појам нешто шири од "поста", који подразумева: а) молитвени подвиг, б) пост у ужем смислу речи, и в) удубљивање у самога себе са циљем да се разоткрије и схвати своја греховност (види: Помазански, "Догматика", Света Тајна Покајања).

 ПОСЕБНА БОГОСЛУЖЕЊА.

55

 

5. СВЕТА ТАЈНА СВЕШТЕНСТВА

 

Ову Свету Тајну има право да савршава само архијереј, па се зато целокупан њен поредак не налази у Требнику, него у Архијерејском Служебнику (тј. . Чиновнику архијерејског свештенослужења"), док се чин архијерејског наречења и хиротоније налази у посебној књизи.

Свештенство је Света Тајна у којој се кроз архијерејско рукоположење ("хиротонија", од грчког χειρ - рука, и τιθιμη "титими" - полажем) на правилно изабранога спушта Дух Свети, постављајући га да савршава Свете Тајне и напаса стадо Христово.

"Богоустановљеност Свете Тајне Свештенства условљена је богоустановљеношћу и значајем саме јерархије новозаветне Цркве. Јерархија је у Цркви установљена да би била оруђе деловања Духа Светога у Светим Тајнама, у учењу и управљању Црквом, те да би се кроз њу - по прејемству од апостола, који су Духа Светога примили од Исуса Христа - ток благодати непрекидно разливао од Христа као извора и на временски и просторно удаљене народе. Очигледно, постављање лица која су призвана да буду оруђа деловања Духа Божијег може да изведе само Дух Свети, а не људи; сходно томе, начин постављања треба да буде нарочит, Божански, светотајински и при томе видљив".[1]

Света Тајна свештенства савршава се само над лицима која су законито изабрана на дужност ђакона, презвитера или епископа, и назива се "хиротонијом" или "рукоположењем", јер се, по узору на апостоле, обавља кроз молитву и полагање руке епископа на главу онога ко се рукополаже. Света Тајна свештенства обавља се увек у олтару и то за време Божанствене литургије. Пошто новопосвећени епископ и свештеник на дан свог посвећења учествује у освештању Светих Дарова, хиротонија над њим обавља се само на Литургијама светог Јована Златоустог или Василија Великог. А на литургији Пређеосвећених Дарова може се обавити само рукоположење за ђакона и посвећење за ниже степене црквенослужитеља - ипођакона, чтеца, појца и свећеносца. На једној Литургији може бити рукоположен само један епископ, један свештеник и један ђакон.

Посвећење у ниже црквене степене назива се "хиротесија" (χειροθεσια), што значи полагање руке. Хиротесија се не обавља у олтару, него на средини храма. Она може бити извршена и изван Литургије.

Нико не може бити посвећен у више степене црквеног клира, ако претходно није прошао ниже. Први степен клира је степен чтеца или појца.

 

56

Посвећење за чтеца или појца

 

Посвећење за чтеца или појца обавља се на средини цркве, обично пре почетка Литургије (могуће је одједном посветити и неколико лица). Након облачења архијереја, за време читања шестог часа, ипођакони доводе изабраног за посвећење пред Царске двери и чине три поклона према олтару, а затим, окрећући се назад, три пута се клањају архијереју. Онај кога посвећују прилази затим архијереју и приклања главу. Архијереј га осењује крсним знамењем и положивши руку на њега, чита молитву. Затим му унакрено постризава косу, након чега му се облачи кратак фелон, који свети Симеон Солунски назива "почетком свештених одежди". После тога архијереј три пута благосиља његову главу и чита другу молитву. Прва молитва се чита за посвећење у свећеносце, а друга за посвећење у чтечеве и појце. По окончању ове молитве чтецу се заповеда да прочита део из Апостола, у знак тога да је његова главна обавеза - читање ове књиге на богослужењу. Затим се са посвећеног скида фелон и он облачи стихар. После тога архијереј му из "Чиновника" чита нарочиту поуку и даје свећњак са којим овај стоји код иконе Мајке Божије за време Литургије.

Чтечеви се обично називају још и клирицима, и црквењацима, а такође и "пономарима" ("пономар", или правилније "парамонар", од грчког "парамони" - παραμονή, то јест онај ко борави у олтару, или ко је постављен за служитеља у олтару). Служебник каже да у олтар не може да уђе нико осим црквењака ("пономара"). Њихова је обавеза да припремају просфоре, вино, воду, тамјан и жар у олтару, да пале и гасе свеће у храму, да припремају и додају јереју кадионицу и теплоту, да спремају олтар и одржавају га чистим. Онај ко испуњава све те обавезе у Типику се назива још и "параеклисијарх", или "палитељ кандила". Он је обавезан и да звони за богослужење.

Назив "клирици" (грчки κληρικός), потиче од "клирос", што значи "удео, жреб"; клирици представљају удео Господњи, јер се посвећују служењу Њему.

 

Посвећење за ипођакона

 

Обавља се такође на средини цркве, пре Литургије, након облачења архијереја. Понекад се ово посвећење обавља одмах после посвећења за чтеца. Након облачења чтеца у стихар, ипођакони приносе архијереју стихарни појас, то јест орар. Архијереј га благосиља, а онај кога посвећују целива појас и руку архијереја, и онда га ипођакони опасују тим појасом. Ипођакон својим служењем представља служење анђела: зато се ораром и опасује крстолико, чиме се изображавају крила копима се покривају Херувими док стоје пред Престолом Божијим. Затим архијереј

57

три пута благосиља руком по глави онога кога посвећују и, положивши руку на његову главу, чита молитву. Одмах потом новопосвећеном пружају лавор и убрус, те он сипајући воду даје архијереју да умије руке. Пошто целива руку архијереју, одводе га на одређено место (у певницу), где стоји, држећи лавор и бокал са убрусом до Херувимске песме, и чита у себи Трисвету песму, "Оче наш", "Господи, помилуј", Символ вере, "Ослаби, остави" и друге молитве које хоће. Приликом певања Херувимске песме доводе га до Царских двери, где даје архијереју да умије руке, након чега улази у олтар. (Према упутству из Чиновника, на Великом входу он треба да иде иза свих служителе, а када архијереј прихвати дискос и путир, и сви уђу у олтар, он треба да однесе воду у певнице и народу, како би се њоме помазали - ово се сада не ради).

Обавеза ипођакона је да чисти и отире Престо и Жртвеник од прашине и да се стара о њиховој чистоћи. Ипођакони служе углавном уз архијереја, облаче га и у одређеним тренуцима му додају упаљене трикирије и дикирије ради осењивања народа.

 

Рукоположење ђакона

 

За ђакона може да буде рукоположен само онај ко је већ посвећен за чтеца и ипођакона. Зато се данас често догађа да онај кога рукополажу за ђакона истога дана буде најпре посвећен за чтеца и ипођакона (ако до тада није био посвећен у ове степене).

Рукоположење за ђакона може да се обави само на Литургији, било потпуној, било Пређеосвећених Дарова.

Ђакон не савршава Свету Тајну Евхаристије, него само служи приликом њеног савршавања. Стога се његово рукоположење на потпуној Литургији обавља тек после освећења Светих Дарова, тачније после речи архијереја: "И да будут милости..." док се на литургији Пређеосвећених Дарова рукоположење за ђакона обавља после Великог входа, пре јектеније: "Исполним вечерњују молитву нашу Господеви".

Ипођакони доносе архијереју катедру и постављају је код левог угла Престола. Архијереј седа на њу тако да не буде леђима окренут Светим Даровима. Два ипођакона приводе онога ко се рукополаже од средине цркве до пред Царске двери, држећи своје руке на његовом врату, док га другом руком држе за руке, и сагињу га доле "колико је могуће". Старији ипођакон говори: "Заповеди". Коначно, доводе га до самих Царских двери, где га прихватају протођакон и ђакон, један за десну, други за леву руку, при чему протођакон говори: "Заповеди, преосвећени владико". Довођење ипођакона који се рукополаже у олтар као и возгласи изражавају призив

58

Божији, коме су сведоци народ, клир и епископ. Ушавши у олтар ипођакон се клања архијереју који седи на катедри лево од Престола. Архијереј га благосиља изображавајући руком знак крста. Затим будућег ђакона три пута воде у круг око Престола, што символизује његов завет да ће се заувек посветити служењу код Престола Божијег. Обилазећи око Престола он га целива на свакоме од четири краја, како би доказао да побожно поштује светост Престола. После сваког опхода целива руку архијереја и "епигонатион", то јест палицу, указујући тиме поштовање ономе преко кога се на њега спушта благодат Божија. Приликом овог трикратног опхода око Престола, певају се три црквене песме, и то најпре од стране свештенослужитеља у олтару, а затим их понављају појци: У првој песми: "Свјати мученици, иже добрје страдавше и вјенчавшесја, молитесја ко Господу, спастисја душам нашим" ("Свети Мученици, који сте славно страдали и венце добили, молите се Господу, да спасе душе наше") ономе ко се рукополаже указује се на свете мученике као на пример чврстине у вери и преданости светој Цркви чак до смрти. Друга песма: "Слава Тебје, Христе Боже, апостолов похвало, мучеников радованије, их же проповјед Тројица Јединосуштнаја" ("Слава Теби, Христе Боже, похвало апостола, радости мученика, чија је проповед Тројица Једносуштна") указује да, по узору на свете апостоле и мученике, Јединосуштна Тројица треба да буде предмет и његове проповеди. Трепа песма: "Исаије ликуј, Дјева имје во чревје и роди Сина Емануила, Бога же и человјека, Восток имја Јему, јегоже величајушче, Дјеву ублажајем" ("Исаијо ликуј, Дјева у утроби заче, и роди сина Емануила, Бога и човека, Исток је име Њему, Њега величајући, Дјеву прослављамо") показује да основ свештенства представља очовечење Сина Божијег и да учење о томе представља главни догмат и темељ Цркве. После трећег опхода рукополагани се три пута клања Престолу говорећи: "Боже, смилуј се мени грешном", а затим код десног угла Престола клекне на десно колено (не на оба, што чини онај кога рукополажу за презвитера); то означава да се ђакону не поверава потпуно свештенослужење, већ само један његов део, односно да му се поверава служење при Светим Тајнама, али не и њихово савршавање. Потом онај кога рукополажу наслања укрштене руке на Престо, дотичући и челом свету Трпезу између руку, што означава да све силе душе и тела посвећује служењу код Престола Божијег. Архијереј устаје са катедре и полаже крај свог омофора на његову главу, у знак благодати Божије која га осењује; после трикратног благослова полаже руку на његову главу и након возгласа протођакона: "Пазимо", произноси наглас молитву којом се савршава Света Тајна: "Божанска благодат, која свагда лечи немоћи и допуњава оно што недостаче, поставља (име), најпобожнијег ипођакона, у ђакона: помолимо се за њега, да дође на њега благодат Свесветог Духа". Као одговор свештенослужитељи у олтару три пута поју: "Господи, помилуј", а затим појци полако и отегнуто певају на грчком: "Кирие елеисон", у знак нашег јединства са грчком Црквом, од које је наша Црква првобитно добила благодат свештенства. Док се ово пева, архијереј три пута благосиља руком главу рукополаганог и чита над њим тајне молитве у којима тражи благодатне дарове неопходне за његово служење. Протођакон пак тихим гласом произноси јектенију у којој помиње како онога који рукополаже, тако и онога који се рукополаже. Након читања молитава архијереј уз благослов полаже на новопосвећенога свештене одежде које одговарају његовом чину. Ђакону се скида орар, који је као ипођакон носио опасан

59

у виду крста, и архијереј му га полаже на лево раме, потом му навлаче наруквице, а на крају му у руке дају рипиду.[2] При томе архијереј сваки пут возглашава: "Аксиос" ("Достојан"), што понављају сви свештенослужитељи и појци. Ово је свечана објава да је рукоположени постао достојан да се обуче у знаке свога чина и обавља службу која му је поверена. Новорукоположени ђакон стаје са рипидом у рукама покрај Престола "да пази светиње", то јест да чува Свете Дарове. Обично ђакон стане са леве стране Престола и лелуја рипидом изнад дискоса и Чаше све до возгласа "Светиње светима", када одлаже рипиду како 6и заједно са свима приступио светом Причешћу. Као знак тога да се у новорукоположеном догодила обнова Божанском благодаћу, он се први међу ђаконима причешћује Светим Тајнама. На крају Литургије новорукоположени произноси благодарну јектенију: "Ми који смо примили..."

 

Рукоположење свештеника

 

Ово рукоположење се може обавити само на потпуној Литургији и при томе одмах после Великог входа, како би новорукоположени јереј могао да учествује у освештању Светих Дарова.

Рукоположење свештеника је по свему слично рукоположењу за ђакона, уз извесне разлике и особености: за време Великог входа онај кога посвећују за јереја носи на глави "аер", то јест воздух; њега од средине цркве не воде ипођакони, него протођакон и ђакон, а код Царских двери га прима и води око Престола не протођакон, него најстарији од свештеника који саслужују архијереју, архимандрит или протојереј, који такође возглашава: "Пазимо"; затим, он пред Престолом преклања оба колена, у знак тога да прима на себе више служење, па стога и веће бреме од ђакона. Јектенију "у миру Господу се помолимо" такође не произноси протођакон, него најстарији од јереја. Рукоположеном се, уз објављивање: "Аксиос", облачи свештеничка одежда: епитрахиљ, који му стављају након скидања орара, појас, фелон и у руке му се даје Служебник. Новорукоположени стаје први међу јерејима, после најстаријег архимандрита, а први се и причешћује. После освећења Светих Дарова, архијереј уручује новорукоположеном део Светих Дарова са натписом "Христос", уз речи: "Прими овај залог и сачувај га целим и неповређеним до последњег даха твог, јер ћеш за њега бити испитиван о другом и страшном доласку великог Господа Бога и Спаса нашег Исуса Христа". Новорукоположени прима ову частицу Светих Дарова на сунђеру из антиминса који је положен на посебан дискос, одлази да стане иза Трпезе, положи руке на њу и чита у себи 50. псалам. Уочи возгласа "Светиње светима" он враћа ову частицу архијереју. Рукоположени на крају Литургије чита Заамвону молитву.

 

60

Епископска хиротонија

 

Хиротонија за епископа врши се на посебно свечан начин. Дан уочи хиротоније обавља се наречење изабранога. Сви архијереји који учествују у хиротонији (јер новог епископа може да рукоположи само сабор епископа, а никако мање од тројице или, у изузетном случају, двојице архијереја, према 1. правилу светих Апостола) сабирају се у мантијама на средини храма, док први међу њима ставља на себе епитрахиљ, омофор и наруквице. Двојица архимандрита у мантијама изводе новоизабранога из олтара, кључар доноси пладањ са светим крстом, а ипођакон чашу са светом водом. Секрстар Синода објављује указ о избору, на шта изабрани одговара сагласношћу: "Пошто је свети Сабор просудио да сам достојан такве службе, благодарим и прихватам и нимало не противречим". Затим архијереји, без учешћа појаца, савршавају кратко молебно пјеније. Првенствујући митрополит возглашава: "Благословен Бог наш..." а остали архијереји говоре: "Царју небесниј", Трисвето и "Оче наш". После возгласа: "Јако Твоје јест Царство..." певају тропар Педесетнице: "Благословен јеси Христе Боже наш..." Слава, И ниње, кондак "Јегда снишед јазики слија..." након чега митрополит произноси кратку сугубу јектенију на којој врши помињање: "за свечасног архимандрита, новоизабраног у епископа богоспасаваног града тог и тог". Молебан се завршава отпустом дана Педесетнице. После тога новоизабрани по традицией изговара беседу која представља као некакву исповест његовог живота и расположена, и уједно излагање његових мисли и осећања у вези са узвишеним служењем које му предстоји. По завршетку беседе возглашава се уобичајено многољетствије свима, укључујући и нареченога. Затим га митрополит благосиља крстом и светом водом.

На дан хиротоније пре Литургије наречени свечано пред читавим сабором епископа, клира и народа исповеда свету православну веру и заклиње се да ће је непоколебљиво држати, чувајући правила светих Апостола, светих Васељенских сабора и Светих Отаца. Ову заклетву он даје стојећи на изображењу орла, које означава да епископ вером и врлином треба да се уздиже изнад свих, усходећи духом ка небесима. Архијерејску заклетву, потписану на нарочитој грамати, наречени предаје митрополиту. После многољетствија нареченога воде у олтар и почиње Божанствена литургија по уобичајеном поретку.

Само хиротонисање за епископа обавља се одмах после певања Трисвете песме, а пре читања апостола. Најстарији јереј и протођакон приводе нареченога до Царских двери, где га прихватају архијереји и уводе у олтар. Учинивши три поклона пред Престолом и целивавши га, он клекне на оба колена, па положи крстообразно сложене руке и главу на Престо. Архијереји на његову главу стављају отворено Јеванђеље, са словима на доле, као руку Самог Господа, Који уздиже онога ко се хиротонише, али га уједно потчињава закону Јеванђеља. Првенствујући возглашава тајносавршавајућу молитву, а свештенослужитељи певају: "Господи, помилуј" три пута као и обично. Митрополит три пута благосиља хиротонисаног по глави и чита две тајне молитве, док сви остали архијереји, заједно са

61

првенствујућим, полажу на главу хиротонисаног своје деснице. За то време други по старешинству архијереј произноси јектенију "У миру Господу се помолимо..." у којој помиње рукополаганога и онога који рукополаже. Појци за то време на грчком отегнуто певају "Кирие, елеисон" (Κύριε ελεησον), као и приликом рукоположења за ђакона и презвитера. Након читања молитве, са хиротонисаног скидају крст и фелон, а ипођакон доноси архијерејску одежду: сакос, омофор, крст, панагију и митру. Примајући сваки од ових делова одежде хиротонисани тражи за њега благослов од сваког архијереја, целива их у руке и облачи се. Приликом облачења сваког дела одежде возглашава се: "Аксиос!" ("Αξιος!") - "Достојан!" Након облачења сви архијереји целивају новохиротонисаног, те он заузима прво место међу епископима који су га хиротонисали, одмах после митрополита. Њему се као таквом препушта истакнуто место у даљем току Божанствене литургије - он говори "Мир свима" пре читања Апостола, он осењује народ дикиријом и трикиријом после читања Јеванђеља и после Херувимске песме, он произноси возглас после сугубе јектеније: "Јер си милостив и човекољубив Бог..." он на Великом входу прима од најстаријег презвитера свету Чашу и произноси одговарајуће помињање, он даје Свету Крв Христову свештеницима за време њиховог причешћивања и осењујући дикиријом и трикиријом произноси возглас: "Спаси Боже народ Свој..." По завршетку Литургије, док се сви архијереји пресвлаче у олтару, новопосвећенога приводе митрополиту, који уз благослов полаже на њега архијерејску расу, панагију, мантију са источницима, клобук и даје му бројаницу. Сви архијереји излазе на амвон, где митрополит, произносећи одговарајућу поуку, уручује новохиротонисаном архијереју жезал, након чега овај последњи, држећи жезал у руци, благосиља народ обема рукама на све четири стране - на исток, запад, југ и север. Обично после тога архијереји одлазе, а новохиротонисани дели вернима нафору.

У старини нису сви архијереји имали право да носе сакосе. Њих су носили само патријарси и митрополити, а остали су носили фелоне са крстовима ("полиставрион"). Тако је било и у Русији, да би тек од времена императора Петра Великог сви епископи почели да облаче сакосе.

 

Узвођење у разне друге црквене чинове

 

У "Чиновнику архијерејског свештенослужења" налазе се поретци узвођења у достојанство 1. архиђакона или протођакона, 2. протопрезвитера или протојереја, 3. игумана и 4. архимандрита. Узвођење у сва ова достојанства обавља се током Литургије, на средини храма, за време малог входа са Јеванђељем. Онога који се узводи у неки од поменутих чинова протођакон приводи од средине храма до Престола, где чини три земна поклона, а затим га приводи до архијереја који седи у храму на катедри. Он стаје пред архијереја и чини три појасна поклона, а архијереј га три пута благосиља по глави и чита над њим молитве које одговарају датом

62

достојанству, након чега полаже руку на његову главу и објављује: "άξιος", што понављају три пута и појци. Архиђакону или протођакону се том приликом даје нарочит двоструки орар, протојереју набедреник и златни крст, ако раније није био њиме награђен, исто тако и игуману, а архимандриту - палица, посебан архимандритски крст са украсима, а у Руској Цркви, по обичају који је уведен за време цара Петра Великог, још и митра. На крају Литургије игуману и архимандриту облаче мантију, и то архимандриту са "скрижаљима" ("таблицама") тамно црвене или зелене боје, а ако су постављени за настојатеље манастира, онда добијају и жезал, уз одговарајућу поуку

Исто тако, али без читања било каквих молитава, само уз возглас: "аксиос", свештеницима се уручују одличја којима их за усрдну службу награђује епархијска власт или Архиерејски Синод. Епархијски архијереј има право да свештеника награди следећим наградама: набедреником, скуфијом и камилавком љубичасте боје, а Синод - златним напрсним крстом, чином протојереја или игумана, палицом, златним напрсним крстом са украсима и чином архимандрита. Од времена Московског сабора 1917-1918. године митром су почели да награђују и најзаслужније протојереје, чега раније уопште није било, него је тек од времена цара Петра Великог у виду изузетка допуштано сасвим малобројнима на највишим положајима.

 НАПОМЕНЕ:

1. Прот. Н. Малиновский, "Очерк Прав. Догматического Богословия", Вып. 2-й, стр. 219, Сергиев Посад, 1912

2. Давање рипиде у руке новорукоположеном ђакону данас представља праксу која се може срести у ПОСЕБНА БОГОСЛУЖЕЊА.

7. ЈЕЛЕОСВЕЋЕЊЕ ИЛИ САБОРОВАЊЕ

 

Јелеоосвећење је Света Тајна у којој се на болесника, уз помазивања његовог тела јелејем, призива благодат Божија која исцељује душевне и телесне немоћи.

Света Тајна Јелеосвећења у Цркви је установљена на основу речи светог апостола Јакова, који каже: Болује ли ко међу вама? Нека дозове презвитере црквене, и нека се моле над њим, помазавши га уљем у име Господње. И молитва вере ће спасити болесника, и подигнуће га Господ; и ако је грехе учинио, опростиће му се (Јак. 5, 14-15). Црква је ову Свету Тајну установила полазећи и од речи Господњих, упућених Његовим ученицима када их је послао на проповед: Болесне исцељујте, губаве чистите...(Мт. 10, 8). Као потврда за ово служе такође речи светог Јеванђелисте Марка, који прича како су свети апостоли, када их је Господ послао на проповед, исцељивали болесне: И отишавши проповедаху да се покају. И демоне многе

63

изгоњаху; и помазиваху уљем многе болеснике, и исцељиваху (Мк.6,12-13). Све ово сведочи о богоустановљености Свете Тајне Јелеосвећења. На основу црквених историјских споменика долазимо до закључка да је Света Тајна Јелеосвећења над болесницима обављана још у првим и наредним вековима Цркве Христове.

Света Тајна Јелеосвећења се савршава само над болеснима (Законоправило, 163), а забрањено је савршавати је над здравима и над умрлима. За ову Свету Тајну болесник мора да се припреми покајањем и исповешћу својих прегрешења, а после или пре Јелеосвећења причешћује се Светим Христовим Тајнама. Јелеосвећење се може понављати. Ову Свету Тајну врше седморица свештеника, у цркви, ако болесник може да устане из постеље, или у дому, међу сабраним људима. У складу са тим и сам чин се састоји од седам читања из Апостола, седам читања из Јеванђеља, седам молитава и исто толико помазивања. Број седам изабран је у знак седам дарова Духа Светога, по примеру седам молитава пророка Илије којима је закључао небо, и седам погружења Немана Сиријанца у Јордану, након што се очистио од губе. У случају нужде Јелеосвећење може да обави и мањи број свештеника, па чак и један, но Света Тајна се и у том случају савршава у име пуног сабора седам презвитера, те стога треба да буде прочитано свих седам молитава и да се обави свих седам помазивања.

Ради савршавања Свете Тајне Јелеосвећења поставља се сточић и на њему суд са пшеницом, чија су зрна символ зачетка новог живота, оздрављења од болести и свеопштег васкрсења. Одозго се ставља "кандило празно", то јест посуда у коју се улива јелеј, као видљиви знак благодати исцељења, и вино, као знамен Крви Христове која је изливена за наше спасење. Јелеј и вино се сједињују ради подражавања лека који је употребио милосрдни Самарјанин (Лк. 10, 30). Наоколо у пшеницу ставља се седам стручаца спремљених за помазивање (обавијених ватом); на сточић се такође полажу Јеванђеље и крст. Свештеници обучени у фелоне стају око сточића са упаљеним свећама у рукама. Свеће се дају и свима присутнима, почев од самог болесника. Први од свештеника, окадивши сточић и све људе окреће се ка истоку и започиње савршавање Свете Тајне возгласом: "Благословен Бог наш..." Цео чин може се поделити на три саставна дела:

1. Молебно пјеније,

2. Освећење јелеја и

3. Помазивање болесника јелејем.

Први део је молебно пјеније које подсећа на јутрење у дане поста. Након уводних молитава, као некаква замена за Шестопсалмије, чита се његов последњи псалам 142: "Господе услиши молитву моју", произноси се мала јектенија: "Опет и опет" са возгласом велике: "Јер Теби приличи", пева се "Алилуја" и покајни тропари: "Помилуј нас, Господе, помилуј нас" затим 50. псалам и Канон. Потом ексапостилар, стихире, Трисвето, Оче наш и тропар: "Ти Који си једини брз на помоћ".

64

Даље следи други део - освећење јелеја, који се састоји од велике јектеније са нарочитим прозбама за освећење јелеја и за болесника, читања нарочите молитве над кандилом са јелејем и певања низа тропара Господу, светима који су се прославили исцељењима, и Мајци Божијој. Трећи део чини седам читања из Апостола којима претходе прокимени, затим седам Јеванђелских читања у којима се говори о исцељењу душевних и телесних болести, те седам молитава и седам помазивања јелејем, при чему се сваки пут произноси тајносавршавајућа молитва: "Оче свети, лекару душа и тела". Помазују се чело, ноздрве, образи, усне, прса и руке са обе стране. Потом сваки од седам свештеника чита Јеванђеље и молитве, и уједно помазује болесника јелејем. После седмог помазивања настојатељ узме свето Јеванђеље и, отворивши га, ставља слова на болесникову главу. Сви остали свештеници придржавају свето Јеванђеље, док најстарији свештеник не ставља руке, него (громко) чита разрешну молитву: "Царе свети, жалостиви и многомилостиви Господе..." После кратке јектеније и стихира Јелеосвећење се завршава отпустом на коме се спомиње установитељ Свете Тајне свети Јаков, брат Господњи, први епископ Јерусалимски (види: Јак. 5, 14-15). По завршетку болесник тражи опроштај од свих.

Преостали јелеј се у случају оздрављења болесника спаљује у кандилу, а у случају смрти болесника њиме се крстообразно полива тело покојника. За сваког болесника овај јелеј се увек поново освећује.

У случају да се очекује скора смрт болесника, Јелеосвећење се може извршити и у скраћеном виду, тако да се изостави читав први део и да се почне директно од Велике јектеније. Јелеосвећење се сматра обављеним ако свештеник успе да обави макар прво помазивање.

Једанпут годишње, тачније на Велики Четвртак, архијереј твори Јелеосвећење над здравима. У Успенској цркви у Москви оно је обављано пре Литургије, при чему, иако је чин савршаван у потпуности, помазивање светим јелејем обављано је само једном, на крају чина. У данашње време овај обичај савршавања Јелеосвећења над здравима се раширио, а обављају га у Великом посту.

 

Чин причешћа болесника

 

Црква допушта да се тежак болесник причести Светим Христовим Тајнама код куће или у болници. Томе су намењени Свети Дарови који се стално чувају у дарохранилници на Престолу, а свештеник их болеснику носи у дароносици. Тешки болесници се могу причестити и након узимања хране, како неко неко не би умро без причешћа, и то неколико дана за редом, без временског ограничења Умно поремећени и демонизовани могу се причестити само у случају смртне опасности. Уопште, у случају смртне опасности допушта се причешће оних којима би то иначе

65

било забрањено, као на пример жена у стању природне нечистоте, лица под епитимијом и томе слично.

"Запасни" (резервни, похрањени) Свети Дарови припремају се обично на Велики Четвртак, када је Господ установио Свету Тајну Причешћа, али у случају потребе, и у сваки други дан када се служи Литургија. Ради тога се на Литургији освештава посебан Агнец, по истом чину као за литургију Пређеосвећених Дарова, и напаја се Светом Крвљу. По окончању Литургије овај свети Агнец се суши раздробљен светим копљем на ситне частице на дискосу, због чега се опет шири антиминс. Ове частице се суше над дискосу испод кога је посуда са ужареним угљем, или данас се може користити електрични решо који се ставља на Престо десно од антиминса, на чист пљоснати камен или циглу. Частице се на дискосу окрећу светим копљем како не би прегореле. Уопште, при томе је потребна велика опрезност и пажња. Осушене частице полажу се у нарочити кивот унутар дарохранилнице која увек стоји на Престолу. Ако је кивот од злата, или од сребра па позлаћен, онда се Свети Дарови у њега стављају без подметања папира. Ако је пак кивот од сребра без позлате, или од другог метала, онда се испод поставља чист папир. Забрањено је држање Светих Дарова код куће. После припремања Светих Дарова на начин који је горе изложен, у прво време њих треба проверавати, да се не би појавила буђ или плесан. И уопште, ове Свете Дарове треба с времена на време прегледати.

За доношење Светих Дарова у кућу болесника служи дароносица, која се која се умотава у покривач и полаже у врећицу да пришивеном траком коју свештеник носи око врата. Свештеник у епитрахиљу и са наруквицама носи на себи Свете Тајне у дароносици, и при томе ни у какве послове или разговоре успут ни са ким не треба да се упушта, нити дароносицу сме било где да оставља. Када дође код болесника, свештеник треба да разјасни: може ли болесник да гута и да ли ће моћи да прими Свете Тајне? Ако болесник може да гута, онда свештеник на столу који је покривен чистим столњаком шири покривач, полаже на њега дароносицу, вади из ње малени путир, узима частицу Светих Тајни, ставља у путир, и налива мало вина (да би болесник могао лако примити Свето Причешће). Након уводних молитава, "Вечери Твојеја тајнија" и "Царју небесниј" са богородичним, он чита три нарочите молитве, а затим исповеда болесника "удаљујући мало присутне" (тј. сроднике који се ту налазе). После исповести свештеник чита посебну разрешну молитву а затим, након што прочита уобичајену молитву "Верујем, Господе, и исповедам" причешћује болесника у присуству сродника и укућана. Након причешћа чита се "Ниње отпушчајеши", Трисвето, "Оче наш", тропар дана, богородичан и "отпуст тога дана".

ПОСЕБНА БОГОСЛУЖЕЊА.

 

8. ПОСТРИЖЕЊЕ У МОНАШТВО

 

66

Чинови пострижења у монаштво налазе се само у Великом Требнику и у посебно издатој књизи.

Као што оне који желе да живе у браку света Црква благосиља за породични живот нарочитим молитвословљима и свештеним радњама, тако и оне који желе да се заувек посвете подвигу девственог живота, ради потпуног служења Богу и делу спасења своје душе, она за то припрема нарочитим молитвословљима и благословима. Разликују три степена монаштва, па тако постоје и три различита чина постриженца у монаштво:

1. Чин одевања расе и камилавке,

2. Чин мале схиме или мандије и

3. Чин великог и анђелског образа (Велика схима).

Онај ко ступи у манастир најпре добија назив послушника и настојатељ га, без посебних молитава, облачи у подрасник. Њему се при томе обично дају појас, скуфија и бројанице. После неког времена и уобичајеног испитивања настојатељ (игуман) над њим савршава први чин - "Одевања расе и камилавке". Он се састоји од читања почетних молитава, покајних тропара "Помилуј нас, Господе" и две молитве за постризаваног, након чега се крстообразно постризава уз речи:

"У име Оца, и Сина, и Светога Духа". При томе он не даје никакве завете. На крају се постриженом без изговарања икаквих речи облачи раса (што на грчком означава "стару, изношену одећу" - одећу смирења, која није опасана нити стегнута) и ставља камилавка ("капа која обуздава жар, жегу" или "капа од камиље длаке"), која означава умртвљење тела. Настојатељ постриженога предаје на руковођење "старцу" - монаху опитном у духовном животу, коме он треба у свему да се повинује и да му поверава своје најскривеније мисли, често се исповедајући код њега. Понекад се приликом тог пострижења "у расу" мења име и у том случају пострижени се назива "расофорни монах". А понекад име остаје исто и он тада носи назив "расофорни послушник". Једно или друго зависи од унутрашњег Устава манастира.

Други степен монаштва - то је "мала схима", или "мандија". По типику, пострижење у малу схиму обавља се на Литургији после малог входа са Јеванђељем, али у данашње време, углавном бива увече, на крају вечерња, или на крају свеноћног бденија, после Великог славословља. Сама реч "схима" (σχήμα) на грчком значи "образ", "држање", "чин". Еклисијарх најпре доводи онога ко се постризава пред "свете двери", где чини велики поклон, клањајући се певницама и игуману. Изашавши затим у припрату он одлаже своју обичну одећу, означавајући тиме "потпуно одлагање порочних дела" и стоји код улаза у храм "без појаса, необувен, гологлав". Обично облачи белу кошуљу дугачку до пета (хитон, власеница). На крају певања тропара на "Слава, И ниње" (после малог входа), пева се, посебно умилним, отегнутим напевом, сједален Недеље блудног сина "Објатија

67

отча отверсти ми потштисја" ("Похитај да ми отвориш очинско наручје"). Сва братија, на челу са старцем, са упаљеним свећама уводи онога ко се постризава у храм, покривајући га својим мантијама.[1] На путу до Царских двери, на којима његов долазак очекује настојатељ, постризавани чини три земна поклона. Пред Царским дверима поставља се налоњ на који се полажу крст и Јеванђеље. Учинивши трећи земни поклон пред амвоном на коме стоји настојатељ, постризавани остаје да лежи ничице, док га не подигну за руку. Да би свима била јасна жеља срца онога ко тражи монаштво, игуман му поставља питање: "Зашто си дошао, брате, падајући ничице пред овим светим Жртвеником и светом дружином овом?" На то овај одговара: "Желим живот испоснички, часни оче".

Затим следи читав низ питања на која одговара дајући три основна монашка завета: девствености, нестицања (добровољног сиромаштва ради Христа) и послушности (потпуног одрицања од своје воље и потчињавања вољи опитних руководилаца у духовном животу). Ова три завета усмерена су против три основне страсти набројане у Првој саборној посланици светог апостола Јована Богослова: похота телесна, похота очију и надменост живљења (1. Јн. 2, 16). У опширној беседи настојатељ манастира показује потризаваном у чему се састоји најсавршенији живот којим треба да живи, а након што то изложи, пита га: "Обећаваш ли да ћеш, благодаћу Христовом, у овим заветима истрајати све до краја свога живота?" Када добије одговор: "Да, уз помоћ Божију, часни оче", игуман се моли за њега, да га Бог прихвати, заштити и удостоји части преподобних подвижника који су у монаштву угодили Христу. Затим, "преклонивши му главу", он "полаже на главу његову књигу" и чита другу молитву, у којој од Господа тражи да га огради силом Духа Светога и поучи, удаљивши од њега сваку телесну похоту. Потом настојатељ пружа руку ка Јеванђељу и говори: "Гле, Христос је овде невидљиво присутан: пази, нико те не приморава да примиш овај лик; пази, ти по својој слободној вољи хоћеш залог великог, анђелског лика!" Када постризавани одговори: "Да, часни оче, по својој слободној вољи", настојатељ испитује чврстину и непоколебљивост завета послушања, тако што три пута говори: "Узми маказе (ножице) ове и подај ми их". Он три пута даје настојатељу маказе које леже на светом Јеванђељу[2] и тек код трећег узимања маказа настојатељ га последњи пут упозорава на важност великог корака на који се добровольно одлучује: "Ево, из руке Христове их примаш, пази коме приступаш, коме се заветујеш, и кога се одричеш". Узевши маказе (са светог Јеванђеља) као из руке Самог Христа, настојатељ му постризава "унакрст теме главе" и говори: "Брат наш (име, и то ново, монашко, које се том приликом даје) постризава власи главе своје у знак одрицања од света и свега што је у свету, у знак одсецања своје воље и свих телесних похота, у име Оца, и Сина, и Светога Духа. Рецимо сви за њега: Господе, помилуј", на шта братија одговара три пута "Господе, помилуј".

Као што онај ко ступа у војничку службу облачи нарочиту водичку униформу, тако се и новопострижени монах - војник Христов, облачи у нарочиту одежду, као у свеоружије Божије, по речима Апостола (Еф. 6, 11). Настојатељ одмах облачи новопостриженом један за другим делове те нове одежде, при чему сваки пут гласно објашњава какво символичко значење има овај или онај део, и позива

68

братију на молитву за брата који се облачи, на шта братија три пута пева: "Господе, помилуј". Пре свега настојатељ дотиче хитон који је монах већ обукао, објашњавајући да је то "риза добровољног сиромаштва и нестицања". Затим му ставља параман - четвороугаоно платно са представом крста и оруђа страдања Христових, који се носи на леђима "као свагдашњи подсетник на узимање благог јарама Христовог на себе и лаког ношења његовог, и као обуздавање и окивање свих жеља тела свог". Заједно са параманом на прса се ставља и крст, који је узама повезан са њим, као знак следовања за Христом у ношењу крста, то јест у трпљењу свих невоља и страдања. Затим се облачи раса (тачније подрасник), као одећа духовног весеља и радости. После тога ставља се (кожни) појас у знак "умртвљења тела и обновљења духа". Следи облачење у мандију, која се назива "одећом непропадљивости и чистоте", "ризом спасења и оклопом правде". Облачење у њу представља "обручење великог и анђелског образа", како се назива тај други степен монаштва. Мандија означава, с једне стране, заштитничку и покровитељску силу Божију, а са друге строго и непоколебљиво испуњавање свих монашких правила од стране новопостриженог инока. Будући да нема рукаве, мандија показује да монах не треба да има руке ни за какво зло дело. Својим слободним ширењем мандија изображава крилатост анђела и тако подсећа монаха на неопходност да својим животом буде налик анђелима и да се лако покреће на свако добро дело. Затим се постриженоме стављају камилавка и пана (ако су спојене онда: "панакамилавка"). Камилавка се назива "шлемом спасења" а "пана" "покривалом смирења и непрекидног послушања" и означава да монах треба да "одврати очи своје, да не гледају таштину". После тога новопострижени се обува "у сандале" (тј. одговарајућу обућу) "како би био брз и вредан на свако послушање и на свако добро дело". На крају му се даје бројаница ради обављања молитвеног правила и сталног сећања на неопходност да непрестано у уму и срцу твори молитву Исусову. Такође, даје му се и ручни крст, ради подсећања на речи Христове: Који хоће за Мном да иде нека се одрекне себе и узме крст свој и за Мном иде. Последња му се уручује "упаљена свећа" ради подсећања на речи Христове: "Тако нека се светли ваша светлост пред људима, да виде ваша добра дела, и славе Оца вашега који је на небесима". Након облачења новопостриженога, настојатељ се моли за њега, да га Господ уведе у Свој духовни двор и подари му непрестано сећање на добра припремљена онима који Га љубе и распињу себе у овом животу ради Царства Божијег. Затим се, ако пострижење није обављено на Литургији, произноси јектенија "За вишњи мир и спасење душа наших", са посебним прозбама за новопостриженог, а после возгласа "Јер си свет Боже наш", пева се "Ви који се у Христа крстисте, у Христа се обукосте, алилуја" произноси се прокимен "Господ је просвећење моје и Спаситељ мој, кога ћу се бојати", чита се Апостол Ефесцима гл. 6, зач. 233 (ст. 10-17) о духовној борби и неопходности да се човек за њу припреми облачењем у свеоружије Божије. Након "Алилује" чита се Јеванђеље по Матеју (10, 37-38 и и, 28-30), о томе да љубав према Богу треба да буде изнад љубави према оцу и мајци, и да онај ко не иде за Господом није Њега достојан, за чим следи позив Господа да се дође к Њему и да се на себе узме Његов благи јарам и Његово лако бреме. Одређено је да се после Јеванђеља произноси кратка сугуба јектенија са мољењем за новопостриженог, а након возгласа пева се стихира позајмљена из службе за Недељу блудног сина: "Познајем, братије, тајни силу..." ("Познајмо,

69

браћо, силу тајне"). Приликом певања ове стихире обавља се целивање новопостриженог. Онај ко му прилази пита га: "Које ти је име, брате?", а овај говори своје ново име. Брат му пак говори: "Спасавај се у анђелском чину". Затим следи отпуст. Новопострижени монах "дужан је да у цркви проведе пет дана, уздржавајући се од сваког дела осим читања, пребивајући у духовним размишљањима и умној молитви". Ако је пострижење било на Литургији, онда се Апостол и Јеванђеље читају после дневних Апостола и Јеванђеља, а новопострижени се причешћује.

Трећи и највиши степен монаштва - "велики анђелски образ", или "велика схима" - представља потпуно удаљавање од света. Чин великог анђелског образа сличай је чину мале схиме, али је обимнији и свечанији, а осим тога одликује се већом строгошћу и узвишеношћу завета који се дају. Прстходно вече, одећа будућег схимника уноси се у олтар и полаже у подножју свете Трпезе (Престола), како би се освештала и била примљена од Самог Бога. На јутрењу на дан пострижења пева се посебан канон који се састоји од мољења за онога онога ко прима анђелски образ и стихира у саставу канона. Пострижење се по Типику обавља такође на Литургији, после малог входа, али се пре уобичајене песме "Објатија отча" певају још три умилна антифона дубоко покајног садржаја. Игуман поставља иста питања, са додатком речи "двоструко" и говори о "удвостручењу", при чему онај ко се постризава говори да жели "најсавршенији испоснички живот". Настојатељ му у поуци говори да је од данашњег дана дужан да се осећа "распетим и умртвљеним за свет, ради учињеног двоструког одрицања" и да не треба да мисли ни о чему земном, него искључиво о духовном, о духовним подвизима, о уздржању тела, о очишћење душе, о скромности духовној и телесној, о плачу, о свему тужном и тешком што доноси "радостотворни живот по Богу". Ово пострижење назива се "другим крштењем"; постризавани се очишћује од свих грехова и постаје "син светлости". Приликом самог пострижења власи, каже се да схимник "други пут постризава власи своје главе, у знак коначног одрицања од света, и свега што је у свету, и коначног одбацивања своје воље, и свих телесних похота, како би пазио на себе у безмолвију и делатној усамљености". Одећа коју облачи великосхимник, и слична је, и разликује се од одеће мале схиме. Тако, схимник облачи посебну "схимничку расу". Затим, њему се ставља нарочити "велики параман"[3], кожни каиш, а на главу "кукуљица (капуљача) са аналавом (схимом)[4]". Кукуљица одговара клобуку малосхимника и назива се "кукуљем незлобивости, шлемом спасоносне наде и ћутљивог пребивања у духовном размишљању, и опрезног надгледања себе". Аналав (схима[5]), који виси спреда, треба да подсећа схимника на добровољна страдања Христа Спаситеља". Схимнику се облачи и нарочита схимничка мантија "без набора". Дају му се сандале (обућа), бројаница, ручни крст и запаљена свећа уз карактеристичну поуку. После певања два тропара чита се и нарочита молитва.

У чину великог и анђелског образа постоји молитва "за скидање кукуља". Као што су новопросвећени после крштења били дужни да седам дана у белој одећи посећују сва црквена богослужења, тако су и новопострижени монаси дужни да бораве у цркви исти број дана у комплетној одежди коју су на пострижењу добили.

70

Осмога дана јавно и уз посебну молитву са њих се скида кукуљица, као најкарактеристичније обележје монаштва, како би могли поново да се врате свакодневним послушањима. После тога они већ имају право да сами стављају и скидају кукуљицу, не тражећи сваки пут благослов настојатеља.

Када се у монаштво постризава свештеник, њему се, осим крста и свеће у руке даје још и Јеванђеље. Правило Номоканона уз Велики Требник (гл. 90) гласи: "Монах-свештеник, ако и промени образ, то јест у велику схиму ступи, нека служи Литургију; пострижење му није никаква препрека. А Архијереј ако промени образ, то јест ако постане схимник, нека не дејствује (не служи) ништа светитељско (архијерејско), нити свештеничко".[6]

 НАПОМЕНЕ:

1. У Грчкој постоји пракса да постризаваног приводи само његов старац, закриљујући га скутом своје мантије.

2. Постоји и пракса да настојатељ три пута баца маказе на под храма, а постризавани их са смирењем подиже и враћа му их.

3. Уза (дебља нит) од које је исплетено мноштво крстова (зато се у Грчкој зове "полиставрион" - многокрсник), и која се крстообразно поставља на тело. У Грчкој се ставља преко схиме.

4. Код Руса, кукуљица је спојена са схимом, док код Грка схима представља засебандео одежде.

5. Схима је дугачко црно платно (код Грка са прорезом за главу, које се ставља око врата, а код Руса, као што смо рекли, спојено са кукуљицом), на коме су представљени крст, оруђа страдања Христових и одговарајући натписи (и то код Руса извезени обично белим концем, а код Грка обично црвеним).

6. Уопште узев, схватање схиме је у Русији значајно другачије него у Грчкој, где се прати древна светогорска монашка традиција, и није уобичајен чин монашења у малу схиму, нити постоје оваква ограничења за архијереје (велико)схимнике.

7. ПОСЕБНА БОГОСЛУЖЕЊА.

 

9.КАНОН ЗА ИСХОД ДУШЕ

 

Сваки православии хришћанин током свога земног живота припрема се за будући живот. Он моли Бога да његов крај буде заиста хришћански, непостидан и миран, како слушамо у црквеним прозбама на свакодневним богослужењима. Света Црква не оставља своја чада у њиховом самртном

71

часу, него се моли за њих и Светим Тајнама исповести и причешћа припрема их за одлазак. Тако је одређено да се у најстрашнијим тренуцима раздвајања душе од тела служи "Молепствије за исход душе" "приликом разлучења душе од тела сваког правоверног", то јест, када човек, умирући, одлази из овог живота, над њим се чита нарочити чин, који се састоји од почетних молитава, 50. псалма, молебног канона Пресветој Богородици "у име човека који се са душом разлучује и не може да говори", те закључне "Молитве коју свештеник чита на исход душе". Овај чин се обично назива "отходним".

Осим овог чина и у Требнику и у јерејском молитвослову налази се још и друга, слична служба: "Молепствије за разлучење душе од тела, када се човек дуго мучи". Овај "чин" је дужи: он има три псалма: 69, 142. и 50, канон и две молитве: "Молитва за душу суђену", "Молитва за онога који се с душом бори".

ПОСЕБНА БОГОСЛУЖЕЊА.

 

10. ПОГРЕБ

 

Богослужење које се обавља за оне који одлазе из овог привременог живота од старине се назива "Исходним", или једноставније речено "Опелом". Постоји следећих пет чинова опела упокојених:

1. Опело над лаиком хришћанином,

2. Опело уснулих на Васкрс и током Светле недеље,

3. Опело над упокојеним свештеником,

4. Опело дечије,

а у Великом Требнику се налази још и

5. Опело над монахом.

Према првом чину опевају се мирјани узраста од седам година на више, чтечеви, ипођакони и ђакони; према другом чину обавља се опело мирјана у све дане Светле седмице; према трећем чину опевају се свештеници и архијереји, према четвртом чину деца, то јест они који још нису навршили седам година, и према петом чину - монаси, игумани и архимандрити.

72

 

Купање, одевање и полагање покојника у ковчег

 

По смрти лаика хришћанина његово тело (или, по речима Требника, "мошти") се купа, из уважавања према покојнику и жеље да он у чистоти стане пред Бога по васкрсењу (Дап. 9, 37). Али монахе и свештенике не купају, да не би обнажили њихова тела. Монаху се тело отире топлом водом помоћу сунђера само на челу крстообразно, затим на прсима, на образима, на ногама и на коленима. Свештеника, обнаженог од стране (тројице) свештеника, отиру "чистим јелејем". После умивања, купања или отирања покојника облаче га у нову одећу, чиме се указује на нову одећу наше непропадљивости (1. Кор. 15, 53), и то у складу са звањем или служењем умрлога, како би свако дао Богу одговор у оном звању у коме је био призван (1. Кор. 15, 23). Монаха облаче у монашку одећу и обавијају га мантијом, ради чега се она сече тако да би је било могуће обавити крстообразно. Његово лице се покрива, у знак тога да је био удаљен од света. Свештеника и архијереја облаче у свештене одежде које одговарају њиховом чину, а лице им покривају воздухом, у знак тога да је покојник био савршитељ Светих Тајни Божијих, а посебно најузвишеније Тајне Тела и Крви Господње. Архијереј се облачи уз певање песме "Тако да просвјетитсја свјет твој пред человјеки..." На умрлог световњака [мирјанина, лаика] ставља се бели покров који подсећа на беле хаљине у које се облаче крштени.

У руке како архијереју, тако и свештенику ставља се Јеванђеље, као знак да су они објављивали људима јеванђелско учење. Осим Јеванђеља у руке се ставља још и крст, а ђакону - кадионица. У руке монаха и мирјана ставља се икона Христа Спаситеља, као знак да су Њему предали своју душу. Пре полагања тела у ковчег, како само тело, тако и ковчег, споља и изнутра, кропе се светом водом. На чело покојника полаже се венчић са представом Господа Исуса Христа, Богомајке и Претече, као и текстом "Трисвете песме" [руски обичај]. Венчић означава да је умрли војник Христов, који је часно оставио поље подвига. Сандук архијереја осењује се дикиријом и трикиријом. Тело покојника се одозго покрива свештеним покровом, у знак тога да се умрли, као верујући и освећен Светим Тајнама, налази под покровительством Христовим. На ковчег архијереја полаже се мантија.

Над умрлим архијерејом и свештеником чита се Јеванђеље, а над мирјанином, монахом и ђаконом Псалтир. Читање Псалтира се после сваке "Славе" прекида молитвом за покојника: "Помјани, Господе, Боже наш..." која се налази на крају чина "По исходу душе".

За умрлог се служе парастоси (панихиде), литије, као и опело са погребом - предавањем тела земљи.

 

73

Служба за покојне - Парастос или панихида

 

Панихида (или парастос) је грчка реч која потиче од "пас" (πας) - читав и "никс" (νυξ) - ноћ, и заправо означава "свеноћну службу". У раној Цркви, за време гоњења, помињање упокојених заиста је обављано ноћу. Сам богослужбени чин панихиде подсећа на Јутрење, које се по Типику и служи ноћу, одмах после полуноћнице, а завршава се до свитања. Уместо Шестопсалмија на парастосу се чита 90. псалам "Живиј в помошчи Вишњаго" ("Који живи у помоћи Вишњег"), затим следи велика јектенија, "Алилуја" тропар "Глубиноју мудрости" ("Дубоком мудрошћу") и богородичан, певају се тропари "Свјатих лик обрете источник жизњи" ("Сабор светитеља пронађе извор живота") са припевом "Благословен јеси, Господи, научи мја оправданијем Творим", 50. псалам, Канон ("за усопше"), после чије 3. и 6. песме су одређене мала јектенија, сједален "Воистину сујета всјаческаја..." ("Ваистину је све и сва таштина") и кондак: "Со свјатими упокој..." После канона: Трисвето, "Оче наш" и тропари "Со духи праведних скончавшихсја" ("Са дусима преминулих праведника"), сугубајектениј а "Помилуј нас, Боже" са молитвом јереја: "Боже духова и свакога тела..."; даље следи отпуст и пева се "Вјечнаја памјат" ("Вечан спомен").

Поредак служења парастоса налази се у 14. глави Типика. За време служења парастоса обавља се кађење. Ако служи само јереј, онда он све време у рукама држи кадионицу. Ако у служењу учествује и ђакон, он пре почетна сваке јектеније тражи од јереја благослов да кади, а јереј кади само приликом певања тропара "Свјатих лик", отпуст говори са кадионицом и кади на крају, док се пева "Вјечнаја памјат".

Парастоси умрлима служе се у трећи девети и четрдесети дан после смрти, као и на дан смрти, имендан и рођендан покојника. Према 169. правилу Номоканона у Великом Требнику парастоси се не служе "у дванаестодневном периоду (тј. од Божића до Богојављења), у прву седмицу Четрдесетнице, у Велику (Страсну) седмицу, у Светлу седмицу, као ни недељом и о великим празницима".

Литија (λιτανεία или λιτή, што на грчком значи кратко усрдно мољење за упокојене) обавља се приликом изношења тела из покојниковог дома и на гробљу, након његовог доношења на гроб. Може да се служи више пута у периоду од упокојења до предавања тела земљи. Литија за умрле обавља се и на заупокојеној Литургији, после заамвоне молитве и после вечерња и јутрења. Када се обавља на Литургији, нема отпуста и не возглашава се "Вјечнаја памјат".

Како на литији, тако и на парастосу освећује се кољиво, то јест кувана пшеница са медом, која својим зрнима подсећа на васкрсење умрлога (види: Јн. 12, 24 и 1. Кор. 15, 36-38); мед означава сладост добара будућег живота.

74

Одмах после смрти служи се нарочити "Чин по исходу душе од тела" који се налази у Псалтиру и у Јерејском молитвослову, а састоји се од певања Трисвете песме, молитве "Оче наш", тропара "Со духи праведних скончавшихсја", сугубе јектеније за упокојене: "Помилуј нас, Боже" са молитвом "Боже духов", читања 90. псалма "Живиј в помошчи Вишњаго" и посебног канона, без малих јектенија, али са певањем "Со свјатими упокој" после 6. песме. Иза канона следе: "Достојно јест", Трисвето, "Оче наш", тропар "Једин јестеством сиј Животворец, Христе", са богородичним: "Источник живота рождшаја", "Господи, помилуј" 12 пута, молитва "Помјани, Господи Боже наш", отпуст и "Вјечнаја памјат".

 

Опело и погреб

 

Уобичајено је да се опело и погреб служе у трећи дан после смрти. У топлим крајевима, као и за оне који су умрли од заразних болести, допушта се да опело буде обављено и раније, након што се добије уверење о смрти и буде издата одговарајућа потврда од лекара, а у случају изненадне и насилне смрти и од грађанских власти. Црквени Типик забрањује да се опело обавља у први дан Васкрса и Божића. Црквеног погреба се лишавају самоубице, изузев оних који су били у стању умне поремећености, затим они који су умрли од пијанства, или су убијени док су чинили разбојништво. Наша Црква такође не врши опело онима који су завештали да их кремирају. Иновернима се никако не може служити опело по православном обреду, јер је читав чин опела састављен тако, да има у виду припадност покојника Православно; Цркви. Православном свештенику је допуштено само да, одевен у епитрахиљ и фелон, испрати тело умрлог иноверника до гроба, певајући "Свјатиј Боже".

Тело покојника се ради опела уноси у храм. За време уношења тела у храм, као и ношења од храма до гроба, пева се "Свјатиј Боже", а у периоду од Васкрса до оданија "Христос воскресе". Приликом ношења тела упокојеног архијереја и свештеника певају се ирмоси великог канона: "Помошчник и покровитељ", а монаха "Каја житејскаја сладост". Свештенослужитељи који обављају погреб иду испред ковчега са покојником, а на самом челу колоне носи се крст. Приликом погреба архијереја и свештеника испред ковчега носе се барјаци, крст и Јеванђеље и звоне звона. Према Типику тело световњака и монаха се ради опела полаже у припрату храма, а архијереја у свештеника у сам храм. Али у Русији је постао обичај да се опело свим упокојенима служи унутар храма.

 

Опело над лаиком хришћанином

 

75

Чин опела световњака подсећа на јутрење (као и парастос) и састоји се од три саставна дела:

1. Псалам 90: "Који живи у помоћи Вишњега" и 118: "Блажени су непорочни";

2. канона, стихира, блажена, читања Апостола и Јеванђеља и јектенија, и

3. стихира приликом последњег целивања, отпуста и ношења тела до гроба, и литије на њему.

Псалам 90. изражава наду да ће покојник, који је за живота свагда прибегавао Богу, бити примљен под Његово небеско окриље. Псалам 118. показује блаженство оних који су ходили у закону Господњем. Он се дели на три статије. У првој и трећој сваком стиху псалма припева се "Алилуја", а у другој "Помилуј слугу Твога". После прве и друге статике произносе се мале јектеније за упокојене, а после треће статије певају се тропари који почињу речима: "Сабор светих пронађе извор живота..." са припевом: "Благословен си, Господе, научи ме наредбама Твојим..." Пошто се ови тропари певају после 118. псалма (17. катизме), који носи назив (тј. почиње речју) "Непорочни", они су добили назив "тропари по непорочним", или просто "непорочни тропари". За време певања ових тропара јереј обавља кађење читавог храма, а затим следи мала заупокојена јектенија и сједален "Упокој, Спасе наш".

Други део опела садржи 50. псалам и канон са припевом "Упокој, Господе, душу преминулог слуге Твог (или: слушкиње Твоје)" При томе се после треће песме произноси мала заупокојена јектенија ("Опет и опет...") и пева се Сједален "Ваистину је све и сва таштина...". После шесте песме такође иде мала заупокојена јектенија, кондак: "Са светима упокој..." и икос: "Једини си Ти, Господе, бесмртан..." После девете песме: мала заупокојена јектенија и на свих осам гласова осам самогласних стихира, дело преподобног Јована Дамаскина. Прва од ових стихира је: "Која то сладост живота остаје нетакнута тугом?.." Оне изображавају брзину којом живот протиче, пропадљивост и ништавност свих земаљских добара. Као супротност пролазном и пропадљивом, у заповестима блаженства са тропарима набрајају се духовна блага и блаженство оних који су та блага стекли. Затим се, после прокимена: "Блажен је пут којим данас идеш, душо, јер ти је припремљено место покоја", читају Апостол - Посланица Солуњанима, зачало 270 (1. Сол. 4, 13-17), и Јеванђеље по Јовану, зачало 16 (Јн. 5, 25-30), који објављују о васкрсењу мртвих. После Јеванђеља произноси се сугуба јектенија за упокојене, на крају које "најстарији свештеник или архијереј" говори молитву: "Боже духова и свакога тела..." Одмах затим настаје "целивање", или праштање са умрлим, уз певање дирљивих стихира: "Приђите, браћо, последњи целив дајмо покојнику". Певању ових стихира придодаје се литија за упокојене, а опело се завршава отпустом са помињањем имена упокојеног. После отпуста говори се и пева "Вјечнаја памјат". Ово, по речима светог Симеона Солунског, означава да су се они који су отишли соединили са светима и да су удостојени њиховог наслеђа. После тога, сходно упутству Требника, архијереј или јереј (или духовник покојника)

76

"чита гласно опроштајну молитву". У Руској Цркви, од времена преподобног Теодосија Печерског (од XI века) постало је уобичајено да се уместо ове молитве одмах после читања Јеванђеље чита веома опширна разрешна молитва чији се текст даје у руке умрломе. Овом молитвом се разрешују забране које су умрли имали, или епитимије за грехе за које су се кајали, али свакако не за оне грехе за које се нису кајали. Уједно, то је молитва Богу за умрлога, да му Бог опрости вољна и невољна сагрешења, која је учинио у знању и незнању и које је "због слабости природе предао забораву".

После опела "узевши тело одлазимо гробу", певајући "Свјатиј Боже". Покојник се у гроб спушта са лицем према истоку из истог разлога из кога се молимо окренути на исток - у очекивању наступања јутра вечности или другог доласка Христовог. Приликом спуштања тела у гроб опет се савршава заупокојена литија, након чијег отпуста и "вечног спомена" "архијереј или свештеник узевши лопатом земљу крстолико је баца на тело говорећи: Господња је земља, и што је у њој; васељена, и сви што живе у њој'". Ако је над упокојеним за његовог живота било обављено Јелеосвећење, на његово тело се излива освећени јелеј са вином који је преостао од Свете Тајне. Тело се такође (прелива уљем из кандила или) посипа пепелом из кадионице, што означава да је на земљи угашен живот који је Богу био угодан као миомирис тамјана.

 

Опело уснулих на Васкрс и током Светле седмице

 

У Требнику је речено да ако се неко упокоји на свету Пасху, или у било који дан Светле седмице, "мало шта се од уобичајених заупокојених песама пева, због узвишености и части радосног празника Васкрсења". Опело тада почиње, као и свако богослужење Светле седмице, многократним певањем "Христос воскресе", уз стихове: "Да воскреснет Бог" ("Нека васкрсне Бог"). Затим се произноси уобичајена заупокојена јектенија и пева се читав канон Пасхе: "Воскресенија ден" ("Васкрсења је дан"). Требник сугерише да опело и певање канона почиње још у дому покојника, који се уз певање канона преноси у цркву. После возгласа јектеније пре канона чита се: "Воскресеније Христово видјевше" ("Видевши васкрсење Христово"). После треће песме канона произноси се заупокојена јектенија и ипакој "Предварившијаутро" ("Пре сванућа"). После шесте песме канона - заупокојена јектенија, кондак "Со свјатими упокој" ("Са светима упокој"), а затим се пева: "Јелици во Христа крестистесја", говори се прокимен и чита се Апостол одређен за Литургију тога дана, из Дела апостолских, и Јеванђеље васкрсно прво (Мт. зач. 116: 28, 16-20). После Јеванђеља пева се "Воскресение Христово видјевше" и следе друге песме канона. После ексапостилара Пасхе: "Плотију уснув" ("Телом уснувши") певају се васкрсни тропари: "Ангелскиј собор" и обавља се кађење, а затим, док се певају стихире Пасхе: "Пасха свјашченаја" бива уобичајено целивање. Целивајући покојника, говоре му: "Христос воскресе". Затим се произносе сугуба

77

заупокојена јектенија, уз читање наглас молитве "Боже духова", отпуст и опроштајна молитва. По руском обичају се уместо ове молитве, одмах после Јеванђеља, чита као и обично посебна разрешна молитва. Приликом преношења тела до гроба пева се "Христос воскресе".

 

Погреб свештеника

 

Свештеничко опело се обавља и над архијерејима. Оно је знатно дуже од чина погреба мирјана и разликује се од њега по следећим карактеристикама:

После 17. катизма и "непорочних тропара" чита се пет Апостола и Јеванђеља. Читању сваког Апостола прстходи прокимен, а пре њега још и степена антифона и псалми са тропарима, који се називају још и сједалнима. После сваког стиха ових псалама понавља се као припев: "Алилуја". Пре петог Апостола певају се "Блажена" са нарочитим тропарима. После читања прва три Јеванђеља читају се нарочите молитве за упокојење умрлога. Обично свако Јеванђеље чита други свештеник.

После свих пет Јеванђеља чита се 50. псалам и пева се канон са ирмосима Велике суботе: "Волноју морскоју" ("Таласима морским"). Након шесте песме и заупокојене јектеније пева се кондак: "Со свјатими упокој" и 24 икоса, који се завршавају певањем "Алилује".

После канона певају се стихире које одговарају "стихирама на хвалите" са јутрења, затим се чита Велико Славословље: "Слава в вишњих Богу" ("Слава на висини Богу") и певају самогласне стихире на свих осам гласова: "Каја житејскаја сладост..." ("Која то сладост живота..."), али не на сваки глас по једна стихира, као приликом опела мирјана, него по три. После ових стихира уобичајено је да се чита разрешна молитва, чији се текст ставља покојнику у руке.

Опело се завршава певањем уобичајених опроштајних стихира: "Придите, последњеје цјелованије..." али се приликом праћења тела покојника до гроба не пева "Свјатиј Боже", него ирмоси Великог Канона: "Помоћник и покровитељ". Испред сандука се носе барјаци, крст и Јеванђеље.

Приликом погреба архијереја његово тело се носи у круг око храма и са сваке од четири стране савршава се литија.

У требнику се ништа не говори о томе како обављати погреб архијереја и свештеника на Васкрс. Овај чин је код нас саставио преосвећени Филарет, митрополит Московски. Он представља мешавину васкршњег опела за мирјане и свештеничког опела. Почетак је пасхални са стиховима: "Да воскреснет Бог",

78

произноси се заупокојена јектенија која је одређена за почетак парастоса: "У миру Господу се помолимо", након чега следи певање антифона и читање пет Апостола и Јеванђеља. Затим се пева Канон Пасхе са заупокојеним јектенијама, сједалним и кондаком после треће и шесте песме. Након певања: "Со свјатими упокој" пева се: "Јелици во Христа крестистесја", и чита Апостол (Дела апостолска) тога дана, прво васкрсно Јеванђеље и разрешна молитва. Потом се пева: "Воскресеније Христово видјевше" и даље Пасхални Канон до краја. После девете песме и заупокојене јектеније - "Плотију уснув", васкрсни тропари: "Ангелскиј собор удивисја", стихире Пасхе: "Пасха свјашченаја" и целивање покојника. На крају сугуба заупокојена јектенија са молитвом: "Боже духова" и пасхални отпуст.

 

Опело дечје

 

Служећи опело за децу (која нису напунила седму годину), као за непорочне, света Црква се не моли за остављање њихових грехова, него само да, по истинитом обећању Христовом, буду удостојени небеског Царства. Њихово опело је краће и има следеће карактеристике:

Нема 17. катизме и не певају се "непорочни тропари"; пева се нарочита канон са ирмосима: "Воду прошед јако сушу" ("Прешавши воду као копно") и са припевом: "Господи, упокој младенца" ("Господе, упокој дете").

Сама јектенија разликује се од обичне заупокојене: дете се у њој назива "блаженим"; она садржи мољење: "Да га по Своме нелажном обећању удостоји Свог Небеског Царства"; уместо: "остављење грехова његових", говори се: "упокојење са светима". Исто тако, и молитва на крају јектеније има другачији садржај.

После канона читају се такође другачији Апостол и Јеванђеље: Апостол о стању после васкрсења (1. Кор. 15, 39-46) и Јеванђеље о васкрсењу мртвих силом Христовом и вољом Оца који Га је послао, без спомињања суда (Јн. 6, 35-39).

Уместо разрешне молитве, чита се молитва "Храњај младенци" ("Ти чуваш децу") у којој се наводе речи Господа о деци: "таквих је Царство Небеско" и упућује се молитва Господу да прими душу уснулог детета у "анђелска светозарна места".

Приликом последњег целивања такође се певају сасвим посебне стихире у којима се изражава туга родитеља за упокојеним дететом и утеха за њих зато што је "смрт деци одмор, јер не починише житејска зла", па се "небеском радошћу радују" са светима. Над децом која су умрла пре крштења опело се не служи, јер нису очишћена од првородног греха. Свети Григорије Богослов каже да "њих праведни Судија нити прославља, нити кажњава".

79

80