Гимназија ''Стеван Јаковљевић'' у Власотинцу

Матурски рад из српског језика и књижевности

Љубавна лирика српског романтизма

КАНДИДАТ: МЕНТОР:

Кристина Костић Татјана Милић-проф.

ВЛАСОТИНЦЕ 2010

ТЕЗЕ:

1. Романтизам у српској књижевности

Представници српског романтизма

2 . Љубавним лирским српског романтизма

Бранко Радичевић

''Девојка на студенцу''

''Циц''

''Враголије''

Јован Јовановић Змај

''Ђулићи''

Ђура Јакшић

''Мила''

Лаза Костић

''Santa Maria della Salute''

3. Закључаk

РОМАНТИЗАМ У СРПСКОЈ КЊИЖЕВНОСТИ

У неким земљама јавља се почетком XVIII века и траје до половине XIX века, а у другим се јавља нешто касније, па се његово трајање продужава до друге половине XIX века. Неки историчари у књижевности су тврдили да је пре романтизма постојао предромантизам, неки су се супротставили томе и говорили да је тада романтизам почео своју рану фазу развитка, а сада ушао у пуну фазу развитка.

Сваки књижевни правац или епоха доноси нешто ново и својеврсно, и често је у великој мери супростављен оном претходном правцу. Промене до којих долази у историји књижевности су разноврсне и могу се сагледати у особеностима књижевног дела. Исто тако са новим књижевним правцем може доћи до промене у ставу према друштву, свету и животу.

Романтизам се јављао као супротност епохи класицизма у многим књижевностима. Романтизму код наших народа предходила је епоха посвећености или рационализма, која је била поред класицизма, али је више развијао идејне ставове него поетику. Епоха романтизма траје у време великих грађанских револуција и националних покрета за ослобађање и уједињење, док класицизам се јавља у доба дворске књижевности, романтизма и романтистичког покрета. Романтизам се сматра епохом разочарења током велике Француске револуције и високог грађанског друштва. Разочарани су били племство и реакционарни кругови што се није вратило оно старо и што су револуцију бацили заувек у прошлост. Било су разочарани јер су на романтизам гледали као на потпуно јединствен књижевни покрет.

Романтизам пре свега истиче првенство осећања и емоције, он уноси и наглашава врадност и значај, а машти даје велику слободу. Књижевници у овој епохи добили су право да пишу о својим осећањима и личним расположењима тако рећи без икаквих ограничења.

Романтичари више воле осећања од разума, па чак и сентименталност,радо се предају сети и меланхоличним расположењима, па чак и више воле природу него живот у друштву. Сво то интересовање за природу и осећања одвело их је ка егзотици, па своје теме и мотиве траже на многим местима и пате због тежње за слободом.

Од самог почетка у романтичарском покрету постоје две струје. Једни романтичари, незадовољни стварношћу око себе, траже теме и инспирацију за своје дело у прошлости и величају је. Други романтичари, склони су сликању будућности, у којој изливају своје наде, снове и тежње.

Романтизам сматра да је лепо многоструко и разнолико. Многоликост и разноликост лепоте, како су схватили романтичари, а посебно лепоте уметничког дела су њихова испирација.

Код роматичара сусрећемо једно осећање „светски бол”. ”Светски бол“је значајно обележје код романтичара, али је и значајно код читаве епохе.

Романтичари маштом стварају песноштво,јер је код њих машта стваралачка моћ којом човеков дух продире у стварност.

У делима песника некада се јавља снажна патриотска нота,која са огорчењем пева о положају свога народа. Можемо рећи да су дела код књижевника романтизма углавном дела натопљена сањалаштвом и лириком.

Најпознатији представници романтизма су:

1.Бранко Радичевић

2.Јован Јовановић Змај

3.Ђура Јакшић

4.Лаза Костић

ПРЕДСТАВНИЦИ СРПСКОГ РОМАНТИЗМА

Бранко Радичевић везан је за почетак уметничке лирике у српској књижевности. Он није само наш талентовани песник него и први песник од вредности. Због његових дела људи су га обично замишљали као бледог младића,пуног сете са меланхоличним погледом. Међутим он је имао младалачко лице које показује мужевност, био је снажан и здрав и пун живота. Бранко Радичевић се родио у Словенском Броду,15 марта 1824. године. Крштено име му је било Алексије,које је касније посрбио у Бранко. Бранко је често као дете мењао место живљења, из Брода је отишао у Земун, из Земуна у Сремске Карловце где је провео шест година завршавајући гимназију. Карловци на Бранка остављају снажан и дубок утисак,посебно због својих учитеља и надзорника. Он је о њима дао изванредан израз у “Ђачком Растанку”и песми “Луди Бранко”. Своје путовање наставља у Темишвар где му нимало није било пријатно, ту је и радовно певао недељом у цркви па се својим песмама пробио код омладине и стекао велики углед,тада је запамћен као песник младости и младалачких осећања. Затим га пут одводи у Беч на студије и ту упознаје Вука. У Бечу је оболео од туберкулозе и умро 18. Јуна 1853. године. Бранкове песме,како лирске тако и епске су израсле из наше народне поезије и грађанске лирике. За време његовог живота је издао две збирке песама, а трећу је издао његов отац као поетску заоставштину. У првој су биле лирске песме”Пут“и “Ђачки растанак”, у другој су биле епске,у трећој и лирске и епске, а неке су биле недовршене.

Јовановић Змај је један од неших песника, који је пола века био васпитач нашег народа у пуном смислу те рачи. Рођен је у Новом Саду 24.новембра 1833. године. Завршивши гимназију,Змај је студирао право у Пешти,

Прагу и Бечу.У Бечу се духовно развијао под утицајем Бранка Радичевића и Светозара Марковића.Од 1852. године је почео да објављује своје књижевне првине. Одмах после Бранкових песама Змајеве су сматране најбољим.

После повратка у Нови Сад радио је као чиновник, где се упознаје са Ружом Личанци и између њих се тада јавља нежна љубав која се завршава браком и која Змаја инспирише за нову песму “Ђулићи”. Тада Змај развија своју пуну активност,пише сатирични лист Комарац и покреће часопис Јавор . Одлазећи у Пешту, Змај студира медицину и тамо покреће лист Змај, а притом развија своју књижевну делатност. Повратком у Нови Сад започиње своју лекарску праксу,тада га сналазе породичне несреће, умиру му деца и жена Ружа коју је толико волео и после чије смрти је испевао низ елегичних песама под насловом “Ђулићи увеоци”. После смрти своје деце Змај се интезивно почео бавити дечијом поезијом,а 1880. године је покренуо познати дечији лист Невен, који ће издавати и уређивати све до смрти.И поред свега Змај није прекидао своју књижевну и друштвено политичку активност. Његове песме немају само високу уметничку вредност оне представљају и политички и културни програм наше грађанске класе за читавих педесет година његовог рада,развијања и успона. Змај је тако рећи и искључиво песник. Написао је и неколико приповедака, најпознатија је Видосава Бранковић и један шаљиви комад Шаран. Змај је издао више збирки песама: ”Ђулићи”, “Дојакошње песме”, ”Певанија”, ”Ђулићи увеоци”, ”Дрига певанија”,”Снохватице'', ''Чика јова српској деци''...итд. Змај је такође познат и као праводилац,превео је велики број дела са разних језика. Умро је у Сремској Каменици 3.јуна 1904. године.

Ђура Јакшић се родио у Српској Црњи,у Банату,27.јула 1832. године,у свештеничкој породици. Јакшић је учио немачку школу, српску, затим је прешао у гимназију. Док је био у гимназији показивао је дар за цртање, па је уписао приватну школу цртања, од тада се све више почео одавати сликарству. Сликање је најпре учио у Темишвару, затим у академији у Пешти, где је остао дуже

време. Са прекидом сликарства,с пушком у руци учествује у борби против Мађара, понесен младалачким заносом и родољубљем. У току револуције Јакшић је морао два пута да се склања из Баната, и долази у Србију,у Београд.

Из Београда Јакшић се опет вратио у Црњу и већ тада, као дечак почиње тешку борбу за живот, која ће трајати до смрти. Упознавши Змаја, Јакшић постаје добар пријатељ и почиње да пише песме угледајући се помало на мађарског писца Шандора Петефија. Крајем 1852. године прекида студије и враћа се кући, затим 1853. године одлази у Србију где ради као учитељ по селима. Ту долази у сукоб са представницима цркве, јер цркву није волео, што је довољно добар разлог за оставку на учитељску службу и за повратак у Београд. Међутим, ни ту непроналази разумевање, ни људе који ће да открију његов таленат, разочаран враћа се горком учитељском позиву, где остаје пар године. Јакшић живи као слободан човек бавећи се сликарством и писањем. Неко време је ради као учитељ цртања по школама, док није отпуштен из државне службе. Тако без службе,потиснут дуговима и породичним невољама, покушавао је да сликањем дође до хлеба. Тек 1872. године добија место коректора Државне штампарије у Београду, где постаје књижевно врло плодан, али га тешка грудна болест слама. Умро је у Београду 16. новембра 1878. године.Књижевно дело Ђуре Јакшића је разноврсно. Он је писао песме, лирске и епске, драме и приповетке. Јакшић је почео писати 1853. године. Прве песме су му објављене у Летопису Матице српске под насловом Првенчад. Прва драма је Сеоба Србаља, а друга Јелисавета, књегиња црногорска. Целокупна његова дела издавана су у неколико махова.

Лаза Костић рођен је у месту Ковиљу,1841. године, у граничарској породици. Гимназију је учио у Панчеву, Новом Саду и Будиму, а права на универзитету у Пешти, где је и докторирао. Био је осуђен за убиство кнеза Михаила Ореновића. Још као студент био је активан у друштвеном животу и један је од оснивача омладинског друштва. Лаза Костић је био активан у политичком, друштвеном и културном животу, који је трајао све док није ишчезао

грађански либерализам. Његов јавни живот је текао пре свега у кругу покрета Уједињене омладине српске, где је био један од најактивнијих чланова Главног одбора, а 1871. године је био и председник. Био је и члан једног тајног комитета, а од 1873. до 1876. био је посланик Шајкашке у парламенту.

За време Берлинског конгреса био је секретар српског министра Јована Ристића, па је због политичких ставова уклоњен. Већ наредне године постаје уредник гласила либералне странке и пише многе новинске чланке против краља Милана. Због замерке Милану Обреновићу, одлази из Србије на Цетињу, где је пет година уређивао листове Глас Црногорца, Црногорка и Зета. Пошто је дошло до сукоба са књазом Николом, враћа се у Војводину где се искључиво бави само књижевним радом и помало научним.

Лаза Костић је био песник, приповедач, драмски писац, есејист и естетичар. Објавио је три збирке лирских и епских песама, написао је три драмска дела, прво Пера Сегебинац, друго Максим Црнојевић, треће Гордана, ускокова љуба.

Лаза Костић је био популаризатор Шекспира и преводилац неких његових дела.

Умро је 1910 године.

ЉУБАВНА ЛИРИКА СРПСКОГ РОМАНТИЗМА

Бранко Радичевић

''Девојка на студенцу'' је написана 1843 године, у духу народне поезије и почиње наративном интонацијом.

''Кад сам синоћ овде била И водице заитила, Дође момче црна ока На коњицу лака скока...''

Песма је симетрични осмерац у којој се налази префињена слика симболично-еротичког значења. Има у

њој симбол изгубљене невиности, њена слика се једва дотакне наших чула, више сугерише него што показује оно унутрашње. Песма је лака, чиста, и показује невиност девојке на извору. У њој се јавља мелодија љубави која у себи има девојачко отварање, и приказује девојку без стида која чезне за љубави, која је тражи и дозива на извору.

Поетске слике су у песми природно и неусиљено дочаране. ''Девојка на студенцу'' има уз мелодију и причу, односно сликовиту фабулу: нудећи момку крчаг, девојка ге је разбила, она тиме жели да он поново дође, јер не жели да разбије и други.

Језик код песме ''Девојка на студенцу'' је богат и сликовит, са осећањима за нијансе које се остварују, јавља се архаизам, речи одмила, али и коришћење песничке слободе.

Песма ''Циц'' има управо симболично-еротичко значење, у њој је све невино, чисто, дечачки чедно, а исто тако и лик се може описати. У њој се дечак представља као мало рибарче, што омогућује јављање хипохористика од речи рибар, и тиме приказује наду малом дечаку. Јавља се симбол риба на жару,која добија свој мелодиски облик.

У ''Цицу''рибарче сања како је ухватило рибицу,како је пече на жару и машта о томе како је примиче устама,све док се одједном не пробуди и схвати да је сан. У потпуности је израз садржине,осећања и расположења. Песма је испевана по својој природи и са смиреном интонацијом, сугерише психолошко и емотивно стање.

''Мелодиско-визуелна сублимација није груба,већ истанчана,као сан малог рибарчета,у који ће песник као и какав вео увити слике-симболе.Тиме ће их привидно ослободити еротизма,а песми дати неку посебну детињу чар, нешто чисто,светло,постигнуто делом и мелодиском сугестијом''.1

''Руди риба—јоште мало-

1 Миодраг Поповић, Романтизам II, Београд 1975, str. 166-167.

Сад му је печена,Срце му се заиграло:

,,Амо сад,милена!--------------------------------

Па је узе,па њом бржеДа примакне к усти...

Чун се љуљну...Он се трже...Оде санак пусти!

Песма ''Враголије'' је смелији и даљи вид истог љубавног доживљаја, песник је и у њој близак народној поезији, али се у њој у завршним стиховима осећа и јавља људска раскалашност: У песми се појављује меки, молски тон песничке мелодије, оне губе телесност, постају сушта емоција, која пролази у мелодији нежних, меких, музичких песничких слика.

''Лаки ветрић осмену се,Листак лиска дирну,

Бели данак покрену сеПа кроз липу вирну.

Липе брсне гране шири,Шапће дану сјајну:

Вири ,дане сјајни,вири,'' Али чувај тајну!''

У ''Враголијама''враголасата праља зове момка који иде стазом,када је он спази,она бежи у шуму.Момак је јури и стиже,обара је на траву под липу. Са овим песмама ''Девојка на студенцу'', ''Циц'', ''Враголије' 'добија се Радичевићева еротицка трилогија. ''Радичевићева еротска трилогија представља затворену целину:она од жеље рибарчетовом сну,преко симболичног испољавања љубави на јави у сусрету на студенцу,води ка љубавном чину у''Враголијама''.Разбијена на три мотива,на жељу,дозив и сам еротски чин,Радичевићева љубавна

трилогија прераста у јединствену симфонију радости'' .2

Бранкове речи су не само метричко-ритмичке,већ се код њега јављају као музички тонови. Оне су лаке, меко звучне, у њима има и унутрашње мелодије, оне које не морамо чути, али их осећамо и доживљавамо кроз стихове у себи који промичу у нашим мислима. Његов мелодиски систем је изведен из саме природе народног језика.

2 Миодраг Поповић, Романтизам II, Београд, 1975, стр. 167.

Јован Јовановић Змај

Змај је био и песник љубавне страсти. Естети и књижевници замерили су му што је тако обичан, земаљски, увек у оквиру обичног живота и на домаку обичним стховима, али то баш чини врлину његове лирике, просто и искрено певање стварних и свакоме познатих осећања, без ичег извештаченог. У ''Ђулици'' је писао о искреним и дубоким осећањима човека, о оно што је најинтимније:

''Мрачни кратки дани,суморно јесењена небу облаци

на срцу камење.''(II)

У '' Ђулићима'' он је опевао своју љубав према младој девојци,постепени развој и њен срећни завршетак браком, затим прве знаке брачне и родитељске среће.'Ђулићи'' представљају љубав, у њој је доста идиле стилизовано по малограђанском укусу, има пријатан, старински тон чедности и чистоте, даровит и свеж начин казаних осећања, више је духовито него непосредно сликање љубавних узбуђења, тражења и разазнавања.Песма плени својом целокупношћу аутентичне поетске атмосфере доживљаја, које недовољно зраче због чистоте и љупке лирике. Песма је сва лепа, прожета је нежним, проосећаном сетом која природно извире из сваке речи, епитета, поређења, метафоре, посебно из симболичног рефрена: 'Ој,пелен пеленче'' који понављањем ураста у ткиво сваке строфе на нов начин који дослеђује неисказано, што се и не може речима ухватити. ''Змајева љубавна историја у ''Ђулићи'' , може се рећи,реалистички је мирна,подробна и исцрпна историја задовољне љубави, у класичном пристојном култу породице, директно обојена националистичким историским традиционализмом епохе, са раскомоћеним хумором рашћаскана доброћудна човека, са нешто сентиментализма''. 3

3 Мило Димитријевић и Димитрије Вученов, Читанка за други разред гимназије, Завод за издање уџбеника социјалисичке републике Србије, Београд, 1998,стр.255.

Кад лирски песник Змај се најпотпуније представио у Ђулићима, који су са правом окарактерисани као нека врста лирског дневника о његовој љубави, поридичној срећи. ''Ђулићи'' су настајали постепено и заснивали су се на тренутном осећању Змаја, од суморних и искрених, нејасних и чедних немира и слутњи, до дана када су замењени мање интезивним и љупким, пуним ведрине и светлости. Преображај емоција долази у складу са љубављу и срећом, јер Змајева страст није носила у себи пожар који оставља за собом рушевине и ране, већ пламен те љубави је на ватри огњишта, који никада не букне изван одређеног простора.''Ђулићи'' имају унутрашњу складост,саображеност форме са емоцијама,можда и најизразитијим:

''Месечина,ал`месеца нема;Моја мала зелен венац снила,Пак се мало у сну насмијала,

Од тога се поноћ засијала.''(VII)

У овој песми се види да је кратког духа и да не може да одржи емоционални интензитет у дужој песничкој форми. Последица је понављање, распричаност и шематски приказ слика и израза. Сама песма каже да се говори о присећању на дане који су већ прошли, а можда је прошло и више година. Змај у ''Ђулићима'' жели да опева своју срећу,с воју драгу којој од миља не може ни име дати,одабрати:

''Кажи ми,кажиКако да те зовем,

Кажи ми каквоИме да ти дам...''(XVII)

Разумљиво, течни, звучни стихови, компоновани, уз њих јe везана погодна мелодија која их је извукла из корица књиге.Визија ништавила,искуства смрти, код Змаја јавља се као систематска и радикална редукција стварности.

''Љубим ли те...или ме и нема,Или тебе,-нас ниједно нема;

Љубим ли те...или нема света,Нема сунца,ни росе,ни цвета...''(XIV)

У садржини песмe је питање љубави, да ли је она стварност или само сан и привид. ''Љуби ли те...'' не наглашава се недоумица, сумња или несигурност, већ увереност у постојање љубави, у снагу те љубави, која није добила одговор. Доказ о постојању љубави је у чињеници да има света, има сунца, росе и цвета, има живота. Песма почиње тако недужно, песничким питањима свих традиција, свих раздобља, о реалности или нестварности љубавног сусрета. Змај уместо да се определи за стварност своје драге, он полази вртоглавом стазом иреализације. Даље Змај неће водити песму ка атмосфери која би била логичан развој песме. Уместо атмосфере, Змај ће нам понудити једну романтичарску теорију, која обухвата сан и космогонију:

''Већ све тмина што је нак`о меси,А но тмини витлају се беси,

А међ њима прабесина спава,Моју љубав у сну измишљава...''

Овде космогонија није посебно оригинална, али баш и не треба да буде, не смеју да делују као да су баш за ту прилику ''Песнички ова мала космогонија,која је уствари расточење света натраг у сан,у свест једног недобронамерног,наказаног,свемогућег бића,који има своју свежину и оригиналност, и представља једну од чворних тачака на ирационалистичкој страни Змајеве стваралачке личности''.4

''Ђулићи''су интимне лирике о љубавној срећи. Настале су спонтано и лако, из сопственог доживљаја искрене љубави. Главни подстицаји ових песама су били Ружа Личанин, љубав, породица, деца, срећа. Овај циклус има 73 песме и карактерише га велики број песама потпуно различитих по форми, обиму, и природи стиха.

4 Миодраг Павловић, Певанија, Београд, 1968, стр. 19

Певање у Ђулићима је одмерено, уздржано, чедно и пристојно, нема сензуалности и љубавнох екстаза, о љубави се пева смерно и кротко, осећања су смирена и племенита, све у духу патријархалне скромности. Уз све то љубав према жени је снажна, искрена и доживљена. Језик је једноставан, без кићења и без јаких речи.

Ђура Јакшић

Песма ''Мила'' је настала после доласка Ђуре Јакшића у Кикинду, где је сваку зимску вечер проводио у крчми Лазара Поповића. Неочекивано, ту га је обузела љубав, која ће касније бити чувена по његовим уметничким склоностима. У крчми радиле су Мила и Ана. Оне су служиле, наплаћивале и забављале све госте. Мила је била прва љубав Ђуре Јакшића,она је била млада,лепа,ватрених очију и доброг струка.Служила је Ђуру,он је пио сам у углу крчме.Није јој никад ништа казао,али када му је била празна чаша,чекао је док Мила прође поред стола,па јој је ћутећи говорио.Јакшић се толико загледао у Милу, да се намеравао њоме и оженити. Он је на хартији цртао њену слику. А једног дана када је Мила отишла у госте и тамо остала десетак дана, Ђури се учинило да се неће никада вратити. Тада је и настала песма ''Мила'', у којој се изјадао у четири строфе:

''''Вина Мило!''орило сеДок је Мила овде била.Сад се Мила изгубила:Туђе руке вино носе,Ана точи,Ана служи

Ал'за Милом срце тужи.''

Аналитичари су рекли да је ова песма одзвања као исповест коју је изазвао неки снажнији догађај.

Када се његова Мила удала за Рајковића, тада је дошло оно најгоре, његово питање: Куда да оде и шта да ради, када је остао без љубави у срцу и без јасног пута у животу. Тад говори:

''Нема нема Миле више!Оно мало веселости

Што имаше добри гости,То код Миле оставише,

Ана точи,Ана служи,Ал'за Милом срце тужи.''------------------------------------

''Ко да игра?Ко да пева?Ко да жедни?Ко да пије?Ко ли бригу да разбије?Нема Миле,неста ћева!..

Ана точи,Ана служи,Ал'за Милом срце тужи!''

У крчми је после тога била у сећању као ''Мила'', та лепа ''Мила'', којој је Јакшић написао прву песму, данашња удовица, која живи тешке дане са бедом. Јакшићеви биографи тврде да Мила никада није схватила његову величину, ни после песникове смрти, када су га сви славили,она је изгледа једина која је не види.Све до смрти говорила је о њему као о пијаници, тиме се ваљда тешила. Јакшићева слика ''Девојка у плавом' 'у којој је уткао дубоку осећајност девојци, ушла је у нашу уметност као ремек-дело, а ''Мила'' , осим у збиркама поезије, живи у народу и пева се у крчмама.

Лаза Костић

Песма ''Santa Maria della Saluto“ је занимљива по свом настанку и причи њеног стваралаштва. Прича говори о старој љубави према Ленки Дунђерској, коју је оставио због сукоба осећања и разума.

''Песма Лазе Костића има своју историју. Њу је песник носио годинама у себи као најзначајнију доживљај и довршио ју је скоро пред смрт. Тај доживљај је и нјвећа песникова радост,и највећа лична трагедија. Као човек у поодмаклим годинама—имао је тада педесет година—заволео је девојку изванредне лепоте, Ленку Дунђерски, много мкађу од

себе—њој је, када ју је упознао било двадесет једна година. Та љубав се,природно, није могла остварити и стога је прешла у личну драму песникову, која се трагично завршила изненадном смрћу младе девојке'''.''5

Често је имао сусрет са њом у сновима, она је сазревала у њему и инспирисала га за песму, то је сада постала његова лабудова песма која се појавила на свет 1909. године.

''Santa Maria della Salute” има богату садржину која се постепено смењује током песме, то смењивање праћено је током смењивања осећања, расположења и психолошких стања.

Смењивање по стиховима:

1 и 2- Обраћање Богородици и тражење опроштаја за све оно што је раније говорио о њеном храму.3 и 4- Уверава Богомајку да је многе грехе окајао,тон је елегичан,пун горчине и бола.5 и 6- У умраку се појављује ''Моја вила''драга невиђене лепоте где се јавља тренутак среће и светлости. 7,8 и 9- Сукоб љубавне среће и разума и одрицање љубави и бекство,смрт драге и слом љубави. 10,11,12 и 13- Умрла драга се јавља у сну и сусрет са њом. 14 и 15- Космишки доживљај љубави са умрлом драгом и хиперболичне слике среће. “Santa Maria della Saluto“, испевана је у облику апострофе, што значи обраћање Богородици. ''Речи упућене Богородици подстичу да се отвори срце и у њему сагледајуне не само греси него и страдања и патње, порушени снови, изневерене наде, свим тим патњама он је окајао све могуће грехове''.6

5 Мило димитријевић и Димитрије Вученов, Читанка за други разред гимназије, Завод за издање уџбеника социјалистичке републике Србије, Београд, 1998, стр.

267

''Тад моја вила преда ме грану,лепше је овај не виде вид;

из црног мрака дивна ми свину,ко песма славља у зори свит;свака ми махом залечи рану,ал тежој рани настаде брид:

шта ћу од миља,од муке љутеSanta Maria dellа Salute.

Цела слика је метафора, појављује се вила уместо драге, самим тим је истакнута девојчина лепота. Од њене лепоте поглед је најчудеснији и најтоплији. После муке и немира, одједном светлост. Његова вила није ни дошла, ни пришла, ни сишла, него гранила пред њим. Гранула из црног мрака, као мелем за његове ране, као награда за страдања и он навикнут само на разочарења и поразе упитао се:

''Зар мени једном сва та дивота?Зар мени благо толико све?

Зар мени старом,на дну живота,та златна воћка што сад тек зре ?

Ова питања проистичу од тренутка када је сагледао своју драгу. Више елемената подупире неверице, а једна од њих је што му је живот све одузео, толико доброте и лепоте коју никада није осетио. Остало му је да зажали што та лепота није њему '' сазрела пре'' и да тражи опроштај због своје грешке. Његова емоционална драма дошла је као болан биланс једног скрханог живота свесног блискости краја. То није само љубавна трагедија, већ вапај човека због ограничености старења и пролазности, али у песника се враћа нада да ипак није све касно, да разрешење драме тражи у неком другом, мистичном, загробном животу. Зато он смрт сада очекује као срећу и радост, као спасење, као једину могућност да се поново састане са својом драгом. Да оствари оно што се није могло остварити на земљи, јер љубав је силна и вечита, неуништива, која обасја својом светлошћу сву васиону и побеђује све законе.

6 Станиша Величковић и Јордана Марковић, Интерпретација из књижевности, Приручкик за ученике гимназије и стручних скола, Ниш, 2003 , стр.182.

''А кад ми дође да прсне главао тог живота хридовит крај,

најлепши сан ми постаће јава,мој ропац,њено:''Ево ме,нај!''Из ништавила у славу слава,

из безњенице у рај,у рај!У рај,у рај,у њезин загрљај!''

---------------------------------------------''Све ће се жеље ту да пробуде,Душице жице све да прогуде,Задивићемосветске колуте,Богове силне,камоли људе,

Звездама ћемо померити путе,Сунцима засут сељенске студе,

Да у све куте зоре заруде,Да од милине дуси полуде,

Santa Maria dell Salute.”

Трагови тих сусрета су песме које припадају само њима, јер ни реч ни песма не могу да искажу лепоту тренутка њихових састанка. Сједињење ће доћи када дође крај живота, када дође до сусрета у оностраном свету. То сједињење побеђује таму и ништевило, побеђује безњеницу и отвара пут у њен загрљај раван рају.

' ' По многим особинама “Santa Maria della Salute” јединствена је песма.Да би исказао њену необичну,несвакидашњу идеју Костић је'' скоро педесет година ковао ритам и облик строфе''док није дошао до ''своје октаве''.Својом дужином,мало необичном за лирску песмуона подсећа на поему, а ипак није поема.Сва извезана од нејфинијег лирског плетива, рекло би се да је у трену шикнула из јединственог врела емоција, а знамо да се дуго припремала,слагала и таложила,дестилирала и калила,док се емоција и мисао нису слиле у величенствену оркестрацију ритма и рима, версефикације и рефрена... И ако би то требало илустровати,морала би се цела песма навести, свих

њених четрнаест строфа. “Santa Maria della Salute” велика је песничка победа Костићева''. 7

ЗАКЉУЧАК

Када говоримо о поезији српског романтизма, читајући се можда чини да ће ослушкивати само љубавне таласе и то таласе срећне љубави која дрхти од стрепње...али у овим песмама има и љубавног бола и чежње за њом.У њима владају тихи пропланци, нежна сета, дубока љубав, а њихов дах и мелодија продиру кроз вас, буде жељу и чине вас осећајнијим и пуним разумевања. У неким песмама човек може да препозна себе, да увиди своје грешке и да их можда исправи. Разгледајући песме по садржини, види се један круг доста мален, али ипак довољан да их повеже и схвати да свака од њих има сличну садржину, па чак и исти мотив. У суштини све се окреће око једне теме, а то је љубав која човека може променити из корена и уздићи га до висина.

7 Васо Милинчевић,Лаза Костић, Београд, 1966, стр32.

ЛИТЕРАТУРА:

1. ПОПОВИЋ, МИОДРАГ,РОМАНТИЗАМ II, БЕОГРАД, 1975.

2. ДИМИТРИЈЕВИЋ, МИЛО, ВУЧЕНОВ, ДИМИТРИЈЕ, ЧИТАНКА ЗА ДРУГИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ, ЗАВОД ЗА ИЗДАЊЕ УЏБЕНИКА СОЦИЈОЛОШКЕ РЕПУБЛИКЕ СРЕБИЈЕ, БЕОГРАД, 1998.

3. ПАВЛОВИЋ, МИОДРАГ, ПЕВАНИЈА, БЕОГРАД,1968.4. ВЕЛИЧКОВИЋ, СТАНИША, ИНТЕРПРЕТАЦИЈА ИЗ

КЊИЖЕВНОСТИ, ПРИРУЧНИК ЗА УЧЕНИКЕ ГИМНАЗИЈЕ И СТРУЧНИХ ШКОЛА, НИШ, 2003.

5. МИЛИНЧЕВИЋ, ВАСО, ЛАЗА КОСТИЋ, БЕОГРАД,1966.6. СКЕРЛИЋ, ЈОВАН,ПИСЦИ И КЊИГЕ,БЕОГРАД,1964. 7. ЈОВИЧИЋ, ВЛАДИМИР, СРПСКО РОДОЉУБИВО

ПЕСНИШТВО, БЕОГРАД, 1976.

1.