Ljudmila Razumovska Kući Preveo: Novica Antić LICA: ŽANA, 17 godina MAJK, 17 godina OŽILJAK, 18 godina SINE, 16 godina TANJA RIðA, 15 godina BRAĆA: FOMA,10 i BLIZANAC, devet godina VENJKA ANðEO PRVI ČIN SLIKA PRVA Podrum napuštene zgrade. Polomljeni nameštaj, krpe, smeće. VENJKA monah i braća, FOMA i BLIZANAC, žvaću veknu hleba. VENJKA: I vidjeh nebo novo i zemlju novu, jer prvo nebo i prva zemlja proñoše i mora više nema. I vidjeh grad sveti Jerusalim nov, gdje silazi od Boga s neba, kao nevjesta ukrašena mužu svojemu. I Bog će otrti svaku suzu. I smrti neće biti više. Ni plača, ni vike, ni bolesti neće biti više. I ničega više prokletog neće biti. I stvoriće Bog sve novo. I biće Bog svuda i u svakom i carstvo će njegovo biti u vjekove vjekova, amin. Je li sve jasno? Pauza BLIZANAC (neuverljivo): Sve... VENJKA (FOMI): A tebi? FOMA (gleda brata, uzdahne): A hoće li tamo deliti štrudle? Vruće? VENJKA: Štrudle? FOMA i BLIZANAC sa nadom gledaju u VENJKU. VENJKA: Biće i štrudli. FOMA (vatreno): Sa makom? VENJKA: Pa... samakom... BLIZANAC: A žvake? VENJKA: A da ti, možda, ne voliš žvake? BLIZANAC: Aha. VENJKA (pretura po džepovima): Evo. Imam samo jednu. BLIZANAC (ne veruje očima, oprezno je vrti, odmotava, njuška, daje bratu): Aha. Dobra je. Na pola. Grizi.

FOMA (trudi se da odgrize tačno polovinu): A ja volim pivo. U konzervama. Da nemaš možda pivo? VENJKA: Nemam, ja ne pijem pivo. FOMA: A ja sam jednom popio šest konzervi. Častio Sine. Bilo je super! VENJKA: Ja pijem vodu. Pivo mi je zabranjeno. FOMA: Baš je to bez veze. Ja pijem sve. VENJKA: Ti si još mali. FOMA: A glava mi velika. (Smeje se) Vidiš, kolika mi je glava? VENJKA: Normalna. FOMA: Ma ne, ogromna je. A mozga malo. Ja imam pileći mozak. VENJKA: Ko ti je to rekao? FOMA: Nastavnica. U domu. Sve vreme mi je lupala glavu o klupu. "Imaš pileći mozak, Fomin, zapamti! Pileći mozak!" Zapamtio sam. Pauza VENJKA: Nju će Bog kazniti. FOMA: Neće, neće je kazniti. BLIZANAC: Kazniće. FOMA: Ma, kakvi. Mi smo pre imali baku. Roñenu. I ona je isto tako govorila za mamu: "Kazniće je Bog, kazniće je Bog". I opet ništa. Baka je umrla, a mama... BLIZANAC: Možda je i ona umrla. FOMA: Šta lupetaš?! BLIZANAC: Pa, mi ne znamo... FOMA: Šta ti je?! Ti bi želeo da ona umre! BLIZANAC: Ne... FOMA: Nemoj tako da govoriš, kapiraš. Inače ćeš dobiti svoje! (VENJKI) Mama je bila strašna ženska. Propila se zbog švalera. Ovaj ovde je i ne pamti. BLIZANAC: Pamtim... FOMA: Pamtim!... Šta ti pamtiš, bedo! 'Ajde, kaži kakve su joj bile oči? BLIZANA: Plave... FOMA: Plave!... To sam ti ja pričao! A kosa? Sećaš li se kakvu je imala kosu? Frizuru? BLIZANAC: Frizura... onako... na lokne... FOMA: A boja, boja? BLIZANAC (samo što nezaplače): Zlatna... FOMA (smeje se): Ah, ti... zapamtio, bubašvaba! Ma on je, u stvari, nije ni video, nijednom je nije video. Kada ih je rodila, blizance, odmah ih je bacila, jedan je umro, a ovoga je pronašla baka i odnela ga u bolnicu... (bratu) Je li, gde si je ti to video, kaži? Možda u snu? BLIZANAC: Video sam je! FOMA: Gde? Reci, gde si to mogao da je vidiš? Gde? BLIZANAC: Ma nemoj! Ni ti je nisi video! FOMA: Ja?! BLIZANAC: Ti! Sam je nisi video, a govoriš... FOMA: Ja je nisam video?! BLIZANAC: Ti! Ti! Ti! FOMA (besni): Sad ću da ti pokažem... glavu o sto! Nećeš!? (Baca se na brata) VENJKA (viče): Fomo! Šta to radiš, Fomo! (Razdvaja ih)

FOMA: Nek prestane da laže, inače će dobiti svoje... BLIZANAC (plače): Sam lažeš... ja sam je video... bila je tako lepa... zlatna... Iz udaljenog ugla se pojavljuje bunovna mala riñokosa devojčica sa ogromnim stomakom. TANJA RIðA: Baš ste pravi jarci. Ne date mi da odremam. Što se dernjate? FOMA: Ništa. Zbog mame. TANJA: Budale. Našli ste zbog čega da urlate. Niste vi imali nikakvu majku, pa makar se drali do sutra. FOMA: To je ti nisi imala. TANJA: I ja je nisam imala. BLIZANAC: A mi smo je imali! TANJA (zeva): Ah, ponosi se time do penzije, glavo kupusa! Dobro, de, nemoj da se dereš. A ti, Fomka, kako ja vidim, imaš pileći mozak. FOMA (uzdiše): Znam ja to. TANJA: Brata lemaš. Zar je to lepo? BLIZANAC: On me ne lema! TANJA: Dosadili ste mi. Hoće li Ožiljak skoro? Crkla sam od gladi... BLIZANAC: Tanjka, a mi pojeli veknu. Ovaj nas častio, Venjka. TANJA (konačno primećuje VENJKU koji rastrojeno pilji u njen stomak): Pa, što si se udrvenio? Novi, a? VENJKA ćuti. TANJA (zadovoljno): Znači, nem. BLIZANAC (radosno): Nije on nem. Venja, ti nisi nem? TANJA: Znate šta, braćo, lepo bi bilo da odete po hleb, a? FOMA: A hoćeš li da nam daš pare? TANJA: Odakle mi, mili moji? Da ih možda ne rañam? Pa zar vi niste ništa zaradili? FOMA: Zašto... Ožiljak će da nas sredi ako mi bez njega... bez njega... TANJA: A mi mu nećemo reći, a? 'Ajde, tutanj! Kome ja govorim, Foma! FOMA: Dobro. Idemo. Venja, mi ćemo brzo, nemoj da odeš. Odlaze. Pauza VENJKA:Ko si... ti? TANJA: Ja? Tanjka. Riña. VENJKA: A... šta ti je... to? TANJA: Stomak. Šta je, zar nikad nisi video? VENJKA: Ogroman... TANJA (ponosno): Aha. Ogroman. (hvalisavo) Uskoro ću da se porodim. VENJKA: Ti?! TANJA: Pa nećeš valjda ti! VENJKA: Kako to... da se porodiš? TANJA: Ti mora da si neki blenta! Kako žene rañaju? VENJKA: Ti si još... mala... TANJA (uvreñeno): Ako baš hoćeš da znaš, ja imam menstruaciju još od devete godine, a sad mi je skoro petnaest. VENJKA (malo toga je razumeo): Petnaest? TANJA: Da nisi možda gluv? VENJKA: A ja sam mislio...

TANJA: A ti se prekrsti, kako te beše ono zovu? VENJKA: Venjamin. TANJA: Pa, Venjamine, otkud se ti stvori kod nas? VENJKA: Iz manastira. TANJA: Odakle to? VENJKA: Iz manastira. TANJA: Šta si ti, nekakav kaluñer? VENJKA: Još uvek ne. TANJA: A spremaš se? VENJKA: Da, živeo sam kao iskušenik kod monaha. TANJA: I šta si tamo radio? VENJKA: Šta mi narede, to sam i radio. TANJA: Pa? VENJKA: Cepao drva, strugao... pa seno... bašta, nosio sam vodu... sve... TANJA: A kako si dospeo ovamo? Nogirali te? VENJKA: Nisu... TANJA: Nogirali te, šutnuli! VENJKA: Sam sam otišao. TANJA: Zašto? VENJKA: Iguman nije blagoslovio. TANJA: Kako... to? Ko ti je taj, iguman? VENJKA: Pa... načelnik. TANJA (veselo): Kapiram. Nisi mu se dopao! VENJKA: Zašto... ja sam se trudio... TANJA: Ne sekiraj se. Svi načelnici su volovi. VENJKA: Ne smeš tako da govoriš. TANJA: Pazi ti njega! VENJKA: Greh je. TANJA: Šta je to? VENJKA: To je... to je kada nekoga mrziš... ili psuješ, ili, uopšte... TANJA: Znači, ti misliš da treba sve da volim? VENJKA: Sve. TANJA: Sve-sve? VENJKA: Bog voli sve. TANJA: I Sineta? VENJKA: To... ne znam, ko je to? TANJA: Videćeš. To je jedan čovek. VENJKA: Ako je čovek, treba ga voleti. TANJA (smeje se): Baš da vidim kako ćeš ga zavoleti! VENJKA: A zašto da ga ne volim? TANJA (šapuće): On je ubio čoveka. VENJKA (takoñe šapatom): Kako to, "ubio"? TANJA (smeje se): Vrlo prosto. Potukao se i ubio. VENJKA: To... to je on slučajno, sigurno je slučajno. TANJA: Ma nemoj, slučajno! Zario mu šilo, do kraja. Morali smo zbog njega da se selimo. A znaš gde smo pre živeli?

VENJKA: Gde? TANJA: U Jesenutkama. VENJKA: Ti si iz Jesenutaka? TANJA: Ne, ja sam iz Omska. VENJKA: Ti si iz Omska?! TANJA: Aha. Šta si se tako zabezeknuo? VENJKA: Pa i ja sam! Iz Omska! TANJA: Lažeš. VENJKA:Zaista... TANJA (osmehuje se): Lažeš... VENJKA: Prekrstiću se, evo... TANJA: A u kojoj si ulici živeo? VENJKA: Ja... ne sećam se... čini mi se u Lenjinovoj... TANJA: Pa i ja sam živela u Lenjinovoj! Slušaj, a možda si ti moj brat? A? Pričali su mi da imam brata! Samo što su ga dali u drugi dom, a? VENJKA: Ne znam... Mada, ne verujem... TANJA: Čekaj! Nemoj odmah da odbijaš. Znaš li ti kako je lepo sa bratom? Ti si sam, potpuno sam - kad, najednom, brat! ja ću ti roditi sestrića! Eto porodice! Počećemo da živimo. A? Hoćeš? VENJKA: Ne znam... svejedno ću otići. U manastir. TANJA: Ma šta si se prilepio za taj manastir! VENJKA: Ti to ne razumeš. TANJA: Gledaj, pa i ti si riñ, kao i ja. VENJKA: Ne, ja sam plav, zar ne vidiš? TANJA (uzdiše): Znači, nećeš da mi budeš brat... Pauza VENJKA: Ne mogu. (Pauza) A ko je... pa... otac? TANJA: Ne znam. (uvreñeno) Sine govori da je on. Samo, on laže. Sa mnom više spava Ožiljak. VENJKA: A ti se ne bojiš? TANJA: Čega? VENJKA: Da rodiš. TANJA: Čega da se plašim? Pa svi rañaju. VENJKA: Dete treba prehraniti. Paziti. Pa stvari... da sve bude čisto. Onda, u školu... da uči. TANJA: Pa šta? Sve će tako i biti. VENJKA: Ko će vas izdržavati? TANJA: Ne znam. Sine. Ožiljak. VENJKA: Pa zar ćete tako živeti, utroje? TANJA: Pa šta? VENJKA: To se zove greh. Sodomski. TANJA: Fuj! Ja o tome ništa ne znam i neću da znam! Mogu ja tebi i o tvojim vajnim kaluñerima svašta da ispričam!... VENJKA: Pa? TANJA: Oni su pederi! (Smeje se) VENJKA (pada u vatru): Ti... ti... to... ne smeš!

TANJA: Pa njima je zabranjeno da vole žene. (Smeje se) VENJKA: Pa šta onda? NJima to i ne treba! Shvataš? Oni... njima to nije potrebno! TANJA: Kako to "nije im potrebno"? Šta su oni, nešto posebno? Svima treba, a njima ne treba! Slatko se smeje. VENJKA: Ti si glupača! Trbava glupača, razumeš! TANJA: Opa, opa, opa! Ovamo, govori, zabranjeno je psovanje, a on... VENJKA: Odlazim od vas. Zbogom. TANJA: Ma, stani, stani, nisi se valjda naljutio? Naljutio si se, a? Zbog svojih kaluñera? Baš si ti neka ludica! Nemoj da se ljutiš. Ja sam samo... nisam htela... kad razmisliš... nek svako radi po svom, je l' tako? VENJKA: Ne, nije tako, nije tako! Zapoveñeno je: "Ne čini preljubu!" A ti - živiš utroje! Eto i dete... kako ćeš ga vaspitavati? TANJA: Nekako. Ne deri se. Vidi ga! Dernja se. Nisi mi ti muž. VENJKA: Šteta što ti nisam muž. Da znaš kako bih te vaspitao! Kod mene bi sve naučila, zauvek! TANJA: Uh, uh, što si me uplašio! Kaluñerčić.... (Prilazi mu, sa lukavim osmehom) Je li, hoćeš li da te ja malčice iskvarim,a? VENJKA: Šta?... TANJA: Hoćeš da ti pomazim mačora? (Pruža ruku) VENJKA (užasnut): Ti... ti si poludela! (Beži) TANJA (kikoće se): Ma kuda ćeš, Venjočka? Šalila sam se! Kaluñerčić! Baš si ti neka budalica... Ulaze FOMA i BLIZANAC. FOMA: Tanja, kud je pobegao kaluñer? TANJA (sleže ramenima): Uplašio se. Rekla sam mu "hoćeš da ti pomazim mačora", a on zinuo k'o neka lujka i otperjao! Braća se smeju. FOMA: Bolje da ga nama pomaziš. TANJA: Pazi, koji ste mi pa vi frajeri! Kad vas ja pomazim više nećete moći njime ni da pišate! FOMA: Nemoj da se ljutiš, Tanjka. Kapiramo mi, šta ti imaš od nas. Mi smo još klinci. A kad porastemo - to je već druga stvar. TANJA (pomirljivo): Pa rastite. Jeste li doneli klopu? BLIZANAC: Ne-e. Već je bilo zatvoreno. TANJA: Kako to "zatvoreno"? FOMA: Pa prodavnica radi do sedam. A koliko je sada? TANJA: Koliko? FOMA: Već je zatvoreno. TANJA (urla): U-u -u!... Gladna sam!... Mila majko, kako sam gladna.... u-u-u... BLIZANAC: Nemoj da plačeš. Uskoro će doći Ožiljak. Doneće. TANJA: Doneće, samo ti čekaj! Eto, malopre ste proždrali veknu, što mi niste ostavili? FOMA: Mi smo zaboravili na tebe, nemoj da se ljutiš, Tanja... Zapričali se sa kaluñerom. TANJA: I šta sad, da vas pojedem? BLIZANAC: Kako to... nas? (Smeje se) TANJA: Tako, lepo... Odsečem komad guzice i na tiganj. BRAĆA se smeju. Ulaze OŽILJAK i SINE. Lice OŽILJKA je krvavo.

TANJA (ugleda ih, počinje da zapomaže): Ožiljčiću! Šta je to s tobom?! SINE (braći): Sine, koji kurac vi tu tražite.... 'ajde, brzo po vodu! TANJA: Šta je sa tobom, mili moj? Ko ti je to... OŽILJAK: Treba da se gubimo odavde... TANJA (tužno): Kuda opet? SINE: Sine, na kurčev jug... TANJA (briše liie OŽILJKU): Na jug? Stvarno, Ožiljčiću? Super! Hajdemo na jug! Tamo je toplo... Tamo je more, a? Ja nikada nisam bila na moru. Idemo na more! Oh, a ako se ja odjednom porodim? Na putu? SINE: Sine, koji ćeš nam ti kurac na moru... (Smeje se) Je l' tako, Ožiljak? TANJA: Kakoto? Gde ću ja bez vas?... Ožiljak! Pauza FOMA: Ožiljak, a mi?... Hoćeš li nas da povedeš na more? Pauza OŽILJAK (braći): Jeste li doneli lovu? FOMA: Lovu... Aha... (bratu) Daj. (Izvlače novai iz džepova) OŽILJAK (ne gleda): Koliko tu ima? FOMA: Evo... OŽILJAK: I šta, to je od obojice? FOMA: Aha... OŽILJAK (obojicu vuče za uši): Koliko puta sam vas učio: prosjačenje - to je profesija! Profesija! Profesija! FOMA i BLIZANAC (tiho cvile): Oh, Ožiljak! Boli nas... boli, pusti!... OŽILJAK: Prosjačenje je profesija! Volovi!... (Pušta dečake) Ako mi još jednom donesete ovoliko, bolje bi vam bilo da se udavite! Kapirate? FOMA (kroz suze): Kapiramo. Samo, Ožiljak, mi nismo krivi... Koliko daju... OŽILJAK (ponovo ga hvata za uvo): Ja nisam navikao da dvaput govorim, Foma. FOMA: Oh, neću više, neću više! Pusti me! Boli me, boli! OŽILJAK ga pušta. SINE: Sine, vidi, koji mu kurac ispao iz džepa. (Daje OŽILJKU omotić žvake) OŽILJAK: Šta je to? SINE: Sine, to je kurčeva žvaka. OŽILJAK (dečacima): Hajde, hajde, priñite ovamo. Ko ste vi? Ćutanje.Da vi, možda, niste kojim slučajem sinovi kralja Artura? Ili naslednici arapskog šaha? A? Odgovarajte kada vas pita stariji drug! FOMA: Mi ne znamo, Ožiljak. OŽILJAK: Nadam se da vam je jasno da ste vi ništavni odbegli ispljuvci za kojima plače sovjetski popravni dom? FOMA i BLIZANAC: Sve mi to razumemo, razumemo, Ožiljak. OŽILJAK: Ko vam je dozvolio da se tako razbacujete tuñim parama, a? Kupuju ñavo bi ga znao šta, nekakve žvake, američke!? Još malo ćete izvoleti da poželite i mercedes. FOMA i BLIZANAC: Nismo to mi! To nije naše! Nije naše! OŽILJAK: Sine! Objasni dečici kako moraju da poštuju privatnu svojinu. SINE uz smešak prilazi dečacima.

FOMA i BLIZANAC (istovremeno): To su nas častili! Nismo mi kupili! Ožiljak, oprosti nam! Nije naša! Ulazi VENJKA. VENJKA (kod vrata): Da si odmah ostavio dečake! SINE (okreće se): Šta... VENJKA: Rekao sam, pusti ih! OŽILJAK: Šta je ovo, Hristos se javio svome narodu? VENJKA: Rekao sam ti da pustiš decu! SINE iznenada jako udara VENJKU u lice. Ovaj pada. TANJA (vrišti): Ne dirajte ga! On je moj brat! On je moj brat! Ne diraj ga, Sine, kapiraš! To mi je brat! SINE: Sine... ma koji ti je on... kurac... TANJA: Brat! Brat! Doputovao! Iz Omska! On je takoñe iz Omska, kao i ja! Shvataš? Vidiš da je isto riñ, kao ja? Ne diraj ga, Sine! To ih je on častio! Videla sam! Nisam spavala! Sve sam videla! I veknu im je kupio! On je moj brat! SINE (OŽILJKU): Sine, koji kurac ona... OŽILJAK (odmahuje rukom): Idite svi do ñavola... (VENJKI) Kako se zoveš? VENJKA: Venjamin. OŽILJAK: Jesi li ti stvarno brat Riñoj? VENJKA: Svi su ljudi braća. OŽILJAK: A... znači laže, kučka. VENJKA (otire krv sa usana): Ovde sam zaboravio torbu. OŽILJAK: Torbu? A kako si ti ovde dospeo? VENJKA (Glavom pokazuje na braću): Sa njima. Upoznali smo se. Ja skupljam novac. Za manastir. OŽILJAK: Za šta? VENJKA: Za manastir. OŽILJAK (pažljivo ga razgleda): A šta će ti to? VENJKA: Pa rekao sam: nije za mene. Za manastir! OŽILJAK: I jesi li mnogo prikupio? VENJKA: Mnogo. OŽILJAK: Gde ga držiš? VENJKA: U torbi. OŽILJAK: U ovoj? (Pokazuje na Venjkinu torbu, koju mu SINE uslužno dodaje) VENJKA: U njoj. OŽILJAK (otvara torbu, uzima novac, trpa ga u džep, baca torbu VENJKI u lice): A sad se gubi! Sine! Da večeramo! SINE: Riña! Večera! TANJA (sikće): 'Oćete da večerate, a? Izgube se na čitav dan, lovu ne ostave, a ja još i večeru da... Nemam ja ništa, sama čitav dan gutam pljuvačku, stomak mi k'o orkestar... OŽILJAK: Sine, ovaj kaluñer me nervira. VENJKA: Ja nikuda neću otići dok mi ne vratiš moj novac. SINE: Sine, koji mu je kurac, daj mu jedno sledovanje... Vidi ga, nakurčio se... OŽILJAK: Ma neka, pusti momka, neka ostane. Samo, hoteli su danas skupi. Ovo ti je za

sobu, je l' jasno? VENJKA: Taj novac je za crkvu. Božiju. Razumeš? Taj novac je čist! OŽILJAK: A, evo, mi ćemo upravo sada da ga prožderemo i propijemo i više ga neće biti: ni čistog, ni prljavog. Je l' tako, Sine? SINE (smeje se): Aha... OŽILJAK: Idemo. Ovde nam ne daju ni da večeramo... TANJA: A ja, povedite i mene, povedite me, gladna sam, povedite me! OŽILJAK: Tebi ćemo doneti. Sendvič, Sa maslacem i kavijarom. Koji više voliš, crveni ili crni? TANJA: Ništa vi nećete doneti! Uskoro ću da se porodim! Dete u meni je gladno. A vi ste životinje, životinje! FOMA: Ožiljak, a hoćeš li i nama da doneseš? Običan, samo sa maslacem? Bez kavijara? Hoćeš? OŽILJAK: Bez kavijara? BLIZANAC: Aha. Bez. Samo sa maslacem. OŽILJAK (uzdiše): Ne. Bez kavijara ne donosim. Nije ukusno. Pa, deco, ćao. Idemo, Sine. Odlaze. Pauza U uglu TANJA RIðA tiho plače. VENJKA (prilazi TANJI): Evo. Uzmi. TANJA: Šta? VENJKA: Jabuku. TANJA: Oh... hvala ti. (Jede) VENJKA: Kud su otišli? Da piju? TANJA: Ko zna... volovi... Mrzim ih! Pauza VENJKA: Zašto ti ovde živiš s njima? TANJA: A gde ću, brate roñeni, gde ću? A, da me ti povedeš sa sobom, u manastir? VENJKA: A gde su tvoji roditelji? TANJA: Tamo gde i tvoji. VENJKA: Ja imam baku. TANJA: Pravu? VENJKA: A šta si ti mislila! TANJA: Ništa ja nisam mislila. Ja sam gladna. Svakog dana sam gladna. (Hvata se za stomak) Ne razumem, od čega on raste? Sigurno je ono u meni već umrlo. Od gladi! VENJKA: Hoćeš da te pošaljem kod moje bake? TANJA: Neću. VENJKA: Zašto? TANJA: Zato što ti lažeš. Nemaš ti nikakvu baku. VENJKA: Imam. Jegorova, Darja Fjodorovna. Živi u Kostromskoj oblasti... TANJA (zviždi): A zašto sam ne odeš kod nje? VENJKA: Ja... hoću da živim u manastiru. TANJA: Eto, odmah se vidi da lažeš. Da je izistinski imaš, ne bi ti na pamet pao nikakav manastir. Ulaze ŽANA i MAJK. ŽANA: Ko to hoće u manastir? Povedite i mene! TANJA (radosno): Došla je Žana! Donela je mleko! Žanka, šta će tebi manastir? Mili,

dajte nešto da se pojede, nadula sam se od gladi! ŽANA: Majk me ostavlja, vreme je za manastir. TANJA: Oh, Žana, izmišljaš! Majk je ostavlja! Pa on sanja kako te vodi na venčanje, zar ne, Majk? MAJK: Naravno. TANJA: Baš neke imaju sreće. I lep i voli je! A ovde... rića nakaza sa stomačinom... MAJK: Zapamti, Tanja, ti si sjajna osoba, samo si malo nakurvičasta. TANJA: Ma nemoj, a Žana nije nakurvičasta? MAJK: Ona nije. TANJA: Aha, aha, pazi da ti ne poverujem! Odmah! Meni je Ožiljak takve stvari pričao o njoj! (Smeje se) MAJK: Ućuti, glupačo! TANJA: Ja nisam glupača! MAJK: Dobro, debilko! TANJA: Nisam debilka! Nisam debilka! Zašto me zoveš debilkom?! Ja sam dobra! Ja nisam debilka! ŽANA: Majk!..". Prestani. (TANJI) Ne plači. Sad ćemo da večeramo. Ukusno je. Hoćeš? TANJA (smeje se kroz suze): Ne lažeš? ŽANA (otvara tašnu): Gledaj. TANJA (radosno): Oh, Žana! Kako te volim! FOMA (vrti se oko ŽANE): Žana, a hoćeš li i nama dati? ŽANA: Navalite. TANJA RIðA i dečaci radosno vade hranu iz tašne. ŽANA (prilazi VENJKI): A ko si ti? Otkud ti ovde? VENJKA: Sam sam došao. Iz Optinskog manastira. ŽANA (ironično): Obnavljaš Nebesku Rusiju? VENJKA: Ne... ja samo... želim da živim sa monasima. ŽANA: Znači, molićeš se za nas grešne? VENJKA: Da, moliću se. ŽANA: A zašto? VENJKA: Kako "zašto"? ŽANA: Zašto bi se ti molio za nas? VENJKA: Da vam Bog oprosti. ŽANA: A šta to da nam oprosti? Evo, možda, ja treba njemu da oprostim. VENJKA:Ti?! ŽANA: Ja... oni... svi mi. VENJKA: Šta ti je, da nisi izgubila razum? ŽANA: Još uvek nisam, zašto? VENJKA: Pa zašto onda govoriš kao kakav bezumnik? ŽANA (smeje se): A! Uvredio si se zbog Boga? Nije strašno, otrpeće on. I mi trpimo, i on trpi. VENJKA (nesvesno): Gospode, oprosti joj... ŽANA: Oprosti mi, Gospode, kao što i ja tebi praštam. VENJKA nesvesno zatvara oči, hoće da zapuši uši. ŽANA (smeje se): Šta je, uplašio si se? Tako, tako. A ovamo, hoće u manastir...

TANJA (uzbuñeno): Oh, Žana! Zar moguće da postoje ovakva jela? ŽANA: Moguće je... Svašta je moguće... FOMA: Žana, a šta je ovo? U konzervi? ŽANA: To je ananas... Ovo je šunka... Ovo je, čini mi se, riba... Majk! Otvori deci konzerve. Hajde, klopajte buržujsku hranu! I ti, kaluñerčiću, nemoj da se stidiš. Ili danas postiš? VENJKA:Ne... ŽANA: Onda navali, dok nisu sve razgrabili. VENJKA: Ja neću... da jedem... tvoje... ŽANA: A zašto? VENJKA: Neću. Pauza ŽANA: A šta je sa tobom, Majk? I ti nećeš? MAJK: Odakle ti sve ovo? ŽANA: Šta to? MAJK: Sva ova hrana? ŽANA: Provalila u radnju. MAJK: Ozbiljno te pitam. ŽANA: A ja ti ozbiljno odgovaram. (Puši) Pauza MAJK: Znaš, momci su mi predložili da počnem da sviram sa njima. Bas-gitarista im negde zapalio. Ili u Ameriku, ili u Moskvu... Šta ti misliš? Pauza ŽANA: Majk, ja hoću da iznajmim stan. (Pauza) Ne mogu više po podrumima. Zaudaram na pacove. MAJK: Ja bih rekao, na parfem. ŽANA (jetko): To bi ti rekao. Pauza MAJK: Znaš li ti koliko danas košta stan? ŽANA (oštro): Znam. MAJK: Ja toliko ne mogu da zaradim... za sada. ŽANA (podsmešljivo): To sam već shvatila. Pauza MAJK: Hajde da se još malo strpimo. ŽANA: Koliko? Pauza MAJK: Još malo. ŽANA: I, šta onda? MAJK: Nešto ćemo već smisliti. ŽANA (ljutito): To sam već čula. Sto puta! Šta ćeš ti to da smisliš? Sve si već smislio. Dovukao si me u ovaj govnavi grad i smestio u podrum. Šta ti još možeš da smisliš? Da pevaš pesmice u podzemnom prolazu? Pa pevaj. Pevaj, lasto, pevaj. Možeš i da zaplešeš! (Lupa dlanovima) MAJK (ćuti): Možeš slobodno da mi kažeš. ŽANA: Šta? MAJK: Odakle ti ova hrana?

ŽANA: Ponavljate se, ser. Već sam odgovorila: provalila sam u prodavnicu. Da nemate nešto protiv? Vidi kako jedu, sve im puca iza ušiju. Idi, najedi se, hranioče moj. MAJK: Ja ne jedem kradeno. ŽANA: Onda crkni. Ja nemam nameru da crknem sa tobom, kao Tanjka. MAJK: Žana! ŽANA: Ne prilazi mi! Ne prilazi! Udariću te! TANJA: Šta vam je? Svaćate se? MAJK: Maštamo. O budućnosti. TANJA (sita i zadovoljna): Oh, i ja volim da maštam. MAJK: O čemu to, Tanječka, kaži i nama. TANJA: Ja? Pa, o svačemu... maštam, na primer, o tome kako ću se udati za dobrog - dobrog čoveka... imaćemo kućicu... na moru... tamo je toplo!... sunce... pesak... i mnogo, mnogo razne dece: bele, crne, žute... razne... i sva ta deca trče po obali i bacaju kamenčiće u vodu... a ja sedim u kući i kuvam prekrasan ručak... a onda se vraća muž, ja mu govorim: "Sedi", velim, "mili, za sto, skuvala sam ti šči!"... MAJK: Dosta, Tatjana, ubedila si me. Od tebe će ispasti idealna supruga. Ostavi Ožiljka, poći za mene, živećemo na moru. TANJA (u neverici): Ma ti se samo šališ... MAJK: Zašto? Ja to ozbiljno. TANJA: Aha, stvarno... Žana bi mi iskopala oči. MAJK: Ne bi ti ih iskopala. Ja sam, izgleda, dobio otkaz. TANJA: Žana! Šta to on? Šta to trabunja? Pauza MAJK: Eto vidiš. Ćutanje je znak slaganja. ŽANA: U redu, prestanite sa lupetanjem. Spava mi se. Idemo, Majk. Ulaze OŽILJAK i SINE sa bocama votke i hranom. OŽILJAK: Niko ne ide odavde. Slavimo godišnjicu! TANJA: Ura! Ožiljak je došao! Slavimo godišnjicu! Oh, Ožiljak, a kakvu to godišnjicu? SINE: Sine, u kurac sa njom... (neočekivano) Stogodišnjicu Iljiča! Svi se smeju. SINE: A šta?... I to će uskoro... sedmog novembra, eto! TANJA: Sine, sada je još uvek tek septembar, čuješ? SINE (viče): Živela Velika! Oktobarska! Socijalistička! Revolucija! Ura-a-a!... MAJK: To je bio prevrat. SINE: Šta? MAJK: Nije revolucija, nego prevrat. SINE: Sine, a koja je to kurčeva razlika? OŽIJBAK (VENJKI): A ti, kaluñeru, još uvek si tu? Provodimo se za tvoje pare. Hoćeš votku? VENJKA: Ja ne pijem. OŽILJAK: Kod nas svi piju. Govorim li istinu, nedonoščići? BRAĆA se pomirljivo smeju. OŽIJBAK: Eto, vidiš. I Žanočka, naša lepotica i ona će sa nama ispiti čašicu za deda Lenjina. (Prilazi ŽANI) BLIZANAC: O kome on to? O kakvom dedi?

FOMA: "O kome, o kome"? Pa o svom dedi, o kome bi drugome. OŽIJBAK: Pa, lepotice, je li sve o kej? Pakuj krpice, ići ćeš u Istambul, da budeš fotomodel. ŽANA: Gde, gde? OŽIJBAK: U Tursku, ludice. Naftaškim kraljevima. ŽANA: Ma koji sad kraljevi? Ti si mi, ñubre, obećao Pariz. OŽILJAK: A, sa Parizom su, lutkice, iskrsle neke poteškoće. Iznenada su im postale veoma potrebne device. ŽANA: Za fotomodele? OŽILJAK: M-da. Traže. Da bi, znači, one tamo... ŽANA: Pa, izvini, čega nema, nema. A u svoj turski kupleraj možeš da pošalješ Tatjanu, čim se porodi. NJoj je ionako svejedno. (Ostavlja čašu, odlazi) OŽILJAK: O, zašto nisam Alen Delon, a, Majk? Jesu li svima pune čaše? Kaluñeru kazneni penal. Svi, osim VENJKE, piju. OŽILJAK: Šta je, Venjka, ti naše voñe ne voliš, zdravice naše ne uvažavaš, votku našu ne piješ, gord si, da? A Bog ne voli gorde! Oh, ne voli Bog gorde!... Znači, bolje da popiješ, Venjka, jednu, bolje je, zdravije, inače... VENJKA: Već sam ti rekao... Ja neću da pijem. Gotovo! SINE: Sine, koji kurac on tu agituje?... Da nije kljun... crveni? Uh, gnjida... Srce mi kaže da je kljun. (Viče) Pokaži svoju legitimaciju, crveni, pokaži čika Mahnou, pokaži, srce ti tvoje... OŽILJAK: A ako te mi lepo zamolimo, a, Venjočka? Hoćeš? Ako kleknem pred tobom na kolena? (Viče) Klekni,Sine! SINE: Sine, a možda je bolje da... da streljamo gada! OŽILJAK: Pričekaj, posle ćeš ga streljati. Prvo ga treba lepo zamoliti. SINE (kleči): Popij, Venjka... Sine, ti... OŽILJAK: Svi ćemo zamoliti kaluñera da popije. Svi! TANJA, FOMA i BLIZANAC kleknu, mole ga. OŽILJAK: Pa, Venjka, mi smo te molili da nas poštuješ. A ti nećeš. Malo ga pridržite, dečice. Napravićemo mu "cigansku vatru". Svi, uz složni usklik, podržavaju ideju. SINE zavrće ruke VENJKI, ostali se baiaju na njega, umalo ga ne oborivši na pod. OŽILJAK zubima otvara flašu sa votkom i pokušava da na silu sipa njen sadržaj VENJKI u usta. Ovaj se grčevito opire. Svi srećno viču: "Pij do dna! Pij do dna! Do dna!" "Cigansku vatru" iznenada prekida MAJK. On prilazi OŽILJKU i otima mu bocu. MAJK: Udaviće se. Ostavi ga. Pauza OŽILJAK (uz smešak polako kruži oko MAJKA): Ide maca oko tebe, ide maca oko tebe, pazi da te ne ogrebe! MAJK se baca na OŽILJKA, počinje tuča. TANJA vrišti. ŽANA se baca izmeñu njih. ŽANA (OŽILJKU): Ne diraj ga.

SLIKA DRUGA Isto podrum. Mutno svetlo petrolejske lampe. Drhteći od hladnoće, sede TANJA i BRAĆA. Ćutanje. BLIZANAC: A ja sam video Žanu. FOMA: Lažeš! Gde? BLIZANAC: Kod cevi. Išla je tamo... sa jednim. TANJA: Sigurno sa Majkom. BLIZANAC: Ne, nije sa Majkom... u bundi. TANJA: E sad stvarno lažeš. Nema ona nikakvu bundu. BLIZANAC: Bila je u bundi... dugačkoj... do zemlje. FOMA: To ti se pričinilo, Blizanče. BLIZANAC: Povikao sam "Žana!". A ona se osvrnula i mahnula mi rukom. FOMA: I to je sve? BLIZANAC: Sve... Pauza TANJA (uzdiše): Ta ima sreće. BLIZANAC: Tako je lepa... U bundi. Pauza TANJA: A mi ovde crkavamo od gladi. Pauza FOMA: Tanja, a hoćeš li ti bebu da ostaviš u bolnici? TANJA (sleže ramenima): Dosadila mije. FOMA: Kako to "dosadila"? Pa još se nisi ni porodila. TANJA: Dosadila mi je stomačina... i uopšte. FOMA: Stomačina, naravno. BLIZANAC: Sigurno su dvojke. TANJA: Još i to! Odmah ću se obesiti. FOMA: Sigurno ti je već vreme. Vidi koliko je narastao. TANJA (skoro ponosito): Biće još veći. BLIZANAC: Je l' se bojiš? TANJA: Čega? BLIZANAC: A ako odjednom počneš da se porañaš? TANJA: Neću početi. BLIZANAC: A... ako počneš? TANJA: Ožiljak je izračunao. Ima još skoro mesec. FOMA: Ožiljak zna. TANJA (hvalisavo): On je obećao da će me odvesti u bolnicu. FOMA: U koju. TANJA:Unajbolju. BLIZANAC: A zašto je onda nestao? TANJA: Pa... ima mnogo posla. Mnogo posla, kapiraš? FOMA: A ako su ga pokupili pubovi? TANJA: Koga? FOMA: Ožiljka. TANJA: Ja mislim da on hoće da iznajmi gajbu. Za nas. Kao Žanka.

FOMA: Baš si našla! TANJA: A što? FOMA: Žanka... vidi je. Bunda do zemlje. TANJA: Pa šta? Vidi molim te! I meni će Ožiljak da pokloni! On će sada da zaradi mnogo love i iznajmiće stan. I bundu... će... BLIZANAC: Da ukrade? TANJA: Pa šta? Svi kradu. BLIZANAC: Ne kradu svi. TANJA: A vaša Žanka je prostitutka. Devizna. Pauza FOMA: Majk kaže da ih ona uvek isfolira. TANJA (frkće): Da ti ne kažem koga ona isfolira. BLIZANAC: Koga? TANJA: Pa Majka, koga bi drugog! BLIZANAC: Ne, ona voli Majka. TANJA: Pa šta? Možda ga i ja volim. FOMA: Ti voliš Ožiljka. BLIZANAC: I Sineta. TANJA (viče kroz suze): Dosta! Dosta je! Gubite se odavde! Dosadili ste mi, mentoli! FOMA: Šta ti je? Pa mi samo... pričamo... TANJA: Neću da pričam sa vama! BLIZANAC: Nemoj da se ljutiš, Tanja. Mi te volimo. Ti si tako dobra. FOMA: Aha. Hajde da zauvek živimo zajedno. Samo nemoj da ostaviš bebicu u bolnici. Mi ćemo ti davati sve naše pare. Pauza TANJA: Sigurno će Ožiljak ubrzo da bane. FOMA: Ne, neće da bane. TANJA: Otkud ti to znaš? FOMA: On i Sine su otputovali. Na jug. Na more. Čuo sam. TANJA: Doći će. BLIZANAC: Otišli su po travu. Biznis. Pauza FOMA: Ti, Tanja, nemoj da se sekiraš. Malo se strpi. Ja ću uskoro da porastem i oženiću se tobom. Ja neću da te vreñam. Voleću te, kao mamu. TANJA (smeje se): Dobila sam sinčića... mužića... Malo mi je one dvojice. Budala si ti, Fomka, pravi pileći mozak! FOMA: Zašto? TANJA: Vas će uskoro pubovi da upecaju i da vas pošalju natrag. BLIZANAC: A mi ćemo opet da kidnemo, a, Foma? TANJA: Pa će opet da vas upecaju, BLIZANAC: A mi ćemo opet da kidnemo. Pauza TANJA (uporno i zlobno): A oni će opet! Upecaće! BLIZANAC: A mi ćemo opet... (Plače) Kako si zla! Tanja Riña, zla! TANJA (smeje se): Oteg'o njonjaru... A ovamo, hoće da se ženi.

BLIZANAC: Ja neću! Neću ja! Ja se nikada neću oženiti! Ja ću kao Venjka! Otići ću da živim u manastiru! TAJBA (veselo): Hajde da svi odemo u manastir! Baš bi bilo veselo! Tanjka Riña će sve kaluñere da iskvari! BLIZANAC (najednom): A ti nemaš svog anñela! TANJA: Šta, šta? BLIZANAC: Ti si nekrštena. Ti nemaš svog anñela. Pauza TA NJA se zamislila. TANJA: A ti imaš? BLIZANAC: Ja imam! TANJA: Šta, da nisi možda kršten? BLIZANAC (ponosno): Kršten sam! FOMA: Ala lažeš! Kad te propustim kroz šake, nećeš mi više lagati! BLIZANAC: Nećeš da me propustiš! Nećeš! Vidi šta imam! (Vadi krstić koji mu na uzici visi oko vrata) FOMA: Odakle ti to? BLIZANAC (Guši se): To me je Venja krstio. Sada imam oca. Pravog! Zove se otac po krštenju! Venjamin. On će se moliti za mene. I kada zauvek ode u manastir, moliće se za mene. A ja ću, kad god poželim, moći da odem kod njega. On mi je sada kao otac i kao brat. A još je Venja rekao da ću ja od sada večno da živim. I kada umrem, opet ću oživeti, to jest, vaskrsnuću. I uopšte, uvek će me biti, uvek, jer je onaj koji je kršten Božiji sin, a ne nekakav crv iz ñubreta! TANJA: Baš si pravi gad, Blizanac! Vidiš, koji je on gad! Zašto nam ništa nisi rekao? Mi ćemo, znači da crknemo, kao crvi iz ćubreta, a on će, vidite, da večno cveta, ili kao Venjkin sin, ili kao Božiji sin! Eh, ti, Judo! BLIZANAC: Zašto sam ja Juda? Ja nisam znao... TANJA: E, podlac si ti, Blizanac, a ja ti još i valjenke poklonila! BLIZANAC: ... da i vi hoćete... TANJA: Ništa mi nećemo! Je l' tako, Foma? FOMA: Ja... hoću. TANJA: Eto vidiš? Tvoj brat hoće. I ja bih u društvance. Hajde, reci svom kaluñeru da i mi hoćemo. BLIZANAC: Ti ne možeš. TANJA: Zašto? BLIZANAC: Ti si grešnica. (Priseća se reči) Neokajana. TANJA (uzbuñeno): To ti je kaluñer nalupetao o meni? BLIZANAC: E, baš nije. Nije nalupetao. Ja sam to znam! TANJA (ljuti se): Ne, ja ću te danas stvarno pridaviti! BLIZANAC: Ti mene ne možeš da razumeš. Ti imaš stomak. TANJA: Ja te neću razumeti?! Videćeš! (Trči za BLIZANCEM) FOMA:Tanjka, nemoj... ti ne smeš... pašćeš... TANJA (divlje juri BLIZANCA): Sad ću da mu produvam vijuge... bedni crv... a ja ga još... (Pada) FOMA: Ma, govorio sam ti... (prilazi joj) Tanjka, ustaj... šta ti je? Ušinula si se, je li? TANJA se ćutke, uz FOMINU pomoć, pridiže i ne govoreći ništa, odlazi u svoj ugao, leže na krevet i okreće se ka zidu. FOMA ćutke preti BLIZANCU pesnicom. Svi se

umiruju. Duga pauza TANJA (na kraju progovara): Fomka! FOMA: Štaje? TANJA: Koliko ti je godina? FOMA: Jedanaest. Skoro. A što? TANJA (uzdahne): Još si ti mali. (Pauza) Ispričaj mi nešto. FOMA: Šta da ti ispričam? TANJA (tužno): Bajku. FOMA: Bajku? Ja ne znam bajke... TANJA: Bilo kakvu, samo jednu. O princezi. FOMA: Ne, Tanjka, ja o tome ne znam ništa... BLIZANAC: A ja znam. Hoćete da vam ispričam? Ćutanje. BLIZANAC: Živela jedna princeza. Nije ona imala ni tatu, ni mamu, ni baku, ni deku, i, uopšte, nikoga nije imala. I živela je u jednoj velikoj-prevelikoj kući, gde je bilo puno raznih prinčeva i princeza. Sluge su ih vreñale, a načelnici su ih svačim udarali po glavi. A još je tamo bila užasna zver - čudovište sa brčinama i ćeletinom. Ono je sebi biralo najlepše prinčeve i princeze, kupovalo im poklone, a onda ih proždiralo. A one koji su se žalili, vrlo bolno je kažnjavalo, zatvaralo ih je čitave noći u klozetu, a, bogami, i lemalo ih je... Siroti prinčevi i princeze su trpeli, trpeli, a onda su rešili da pobegnu. Pobegnu oni u drugi grad, kad, tamo, sretnu iste takve prinčeve i princeze, koji bi isto tako hteli da pobegnu kud ih oči vode. A gde da pobegnu - to nisu znali. Svuda je isto. I, tako, skupili se oni i govore: "Mi nemamo kuda, hajde da živimo zajedno". U početku su lepo živeli. Složno. A onda su neki prinčevi počeli da se svañaju i tuku i da vreñaju male, isto kao i ono čudovište od koga su ranije svi pobegli. A u jednu princezu se zaljubio bogati princ iz inostranstva i poklonio joj bundu do zemlje. I ona je ostavila svoje male prinčeve i otišla je da živi u pravom stanu sa kupatilom. A druga princeza se razbolela i porastao joj je stomak. On je rastao, rastao, rastao, u početku je bio kao lopta, onda kao korpa, ona kao pravo bure, onda... TANJA (ne izdržava): Ne laži! Gde ti vidiš na meni bure?! Uh, pravi si lažov, Blizanac! BLIZANAC (uvreñeno): Dobro, ako nećeš, prestaću da pričam bajku... TANJA: Dobro, vezi. Samo ne laži. BLIZANAC: Onda je narastao kao planina... TANJA: Ne, Foma, ja ću stvarno da mu zavalim takvu šamarčinu zato što laže! I šta je bilo dalje? BLIZANAC: Jednog lepog dana princezin stomak se raspukao i iz njega je pokuljalo mnogo raznih odraslih kraljeva i kraljica, koji su u stvari bili tate i mame sirotih malih prinčeva i princeza. Onda su se svi bacili da traže jedno drugo, da se grle i ljube, digla se takva galama da je došla milicija i htela je da odvede prinčeve i princeze u onu istu strašnu kuću iz koje su oni pobegli. Ali, onda su kraljevi i kraljice počeli da viču, da topću nogama o pod: "Gubite se odavde! Mi vam nećemo dati naše mile prinčeve i princeze! Mi ćemo ih odvesti u svoje carstvo! Oni će živeti sa nama, piće, med i pivo! A vi, nevaljalci, napolje!" Milicija se uplašila, zadrhtala i pobegla u svojim milicijskim kolima sa svetlima. A kraljevi i kraljice su uzeli svoje prinčeve i princeze, seli su u avion i odleteli u svoje carstvo i tamo su ih hranili samo bombonama i pitom sa jabukama. I bananama. Svakoga dana. Čiča-miča i - gotova priča.

Pauza TANJA:Aja? BLIZANAC: Ti?... Pa ti si se raspukla. TANJA: I šta onda? BLIZANAC : I gotovo. Raspukla si se. Pauza TANJA: Baš je budalasta ta tvoja bajka. (Odjednom ugleda ŽANU koja stoji na pragu i usta joj se razvuku u osmeh) O! Majko mila! Ko nam je došao! Žanka!... (Baca se ka njoj) Vidi je, kao kraljica!... Pogledajte je!... Oh, kakva ti je samo ta bunda... daj da je pomilujem... oh!... kako je meka, topla... daj da je probam,a? ŽANA: Uzmi. (Svlači bundu, daje je TANJI. Ispod skupe bunde, na ŽANI je njena stara garderoba. Farmerke i džemper) TANJA ciči od zadovoljstva. ŽANA: Pa, kako ste? FOMA: Živimo. Životarimo. ŽANA: Je li Ožiljak tu? FOMA: Nije, on je... već davno... na jug je, sigurno, otperjao. BLIZANAC: Žana, a ja sam te video. ŽANA: I ja sam tebe videla, Blizanac. BLIZANAC: A zašto tako retko svraćaš? ŽANA: Poslovi... a vi, jeste li me se uželeli? BLIZANAC: Aha. Samo smo mi ostali. ŽANA: Imate li novca? BLIZANAC: Imamo... ponekad jedemo samo hleb. Pauza ŽANA: A možda bi vam bolje bilo da se vratite u dom? FOMA i BLIZANAC (istovremeno): Šta ti je?! Ne! Nećemo! TANJA: Oh, Žanočka, kako je ova tvoja bunda meka, topla, uvila bih se u nju i zaspala! Ko ti je poklonio? ŽANA: Jedan prijatelj. TANJA: Srećnice!... ŽANA: A ja došla da se oprostim sa vama, deco. FOMA: Ti odlaziš? ŽANA: Udajem se. BLIZANAC: Za Majka? ŽANA: Ne. Pauza BLIZANAC: A za koga? ŽANA: Zove se Ibrahim. FOMA: Aje l' to... neki Francuz? ŽANA: Ne... Etiopljanin. TANJA: Crnac?! ŽANA: Ne baš. TANJA: Ali je crn, a? Crn? ŽANA: Crn. BLIZANAC: Baš je to super!... TANJA (plače): Šta si to uradila sa sobom!... Sirota ti, sirota! Šta si to uradila...

ŽANA: Prestani. On je vrlo dobar čovek. Nije cicija. Kupio bundu. I, uopšte, daje novac. FOMA: A kako je Majk? Pauza ŽANA: Ja ga odavno... nisam videla. BLIZANAC: Preživeće, sigurno. Pauza TANJA: Ne, ja ne bih mogla. Bolje mi je i ovako, sa mojim muškarcima... BLIZANAC: Ti si budala. On se ženi s njom, zar ne, Žana? ŽANA (uzdahne): Ženi se... FOMA: I šta sad, da nećeš u Afriku? ŽANA (rasejano): U Afriku?... Da, poći ću, sigurno... TANJA (opet počinje): Oh, kakav užas! U Afriku! Pa oni tamo crkavaju od gladi! On te zaludeo, a ja sam videla na televiziji, deca su im živi kosturi! Laže te taj tvoj Ibrahim. Kupio te za bundu! A tamo će te prodati za milion! Vidi kako si bela, lepa! Prodaće te nekakvom njihovom caru u harem, umrećeš od tuge za domovinom, je l' tako, Foma? ŽANA: Kakva je razlika gde umireš. TALJA: Blizanac, objasni joj ti, kad si znao onako da lažeš, znaćeš i da objasniš. Meni nedostaje pamet za to. ŽANA: Dosta je bilo. Skidaj bundu, idem. Vreme je. TANJA (nerado se izvlači iz bunde): Žana, ti ćeš tamo, kad se osvestiš... Možda je on i normalan momak, šta ja... Nemoj da nas zaboraviš... (Daje joj bundu) ŽANA: U redu. Ja sam napisala neka pisma... Majku. Evo... Dajte mu, ako navrati. TANJA (uzima pisma): A ako ne navrati? ŽANA: Pa... onda ih iscepajte. Zbogom, braćo-zečići. Ne pamtite me po zlu. TANJA: Srećno! ŽANA odlazi. Pauza BLIZANAC: A ja znam gde Majk peva. FOMA: Gde? BLIZANAC: Uopšte, na raznim mestima. A šta hoće naš Majk? On hoće da za dolare kupi dokumenta i da se zaposli kao domar i dobije stan. Eto! Pametan je Majk! TANJA: A vaša Žana je, izgleda, glupača. BLIZANAC: Ona je lepa. Žao mi je. FOMA: Da je malčice pričekala dok Majk kupi dokumenta, on bi je oženio. TANJA (uz lukav smešak uzima pismo): I šta li mu je uopšte napisala? A? BLIZANAC: Nije lepo, Tanjka, nemoj... TANJA: Ako nećeš, ne moraš da slušaš, je l' tako, Foma? Vidi ga! (Otvara pismo) "Dragi Majk, htela sam, na rastanku, da ti napišem stihove, ali se za naš okrutni život ne lepi nikakva poezija. I zato ćemo ostaviti na miru gospoñu Muzu za srećnija pokoljenja, ukoliko, ona uopše izrastu na ovom smrdljivom lešu zemlje. Ja ni sama već ne znam, Majk, da li te volim. Jer, čini mi se da se sa nama ne bi dogodio sav ovaj užas da si me ti zaista voleo. Dok gledam život nesrećne Tatjane, doñe mi da se sa zverskim krikom bacim i ugušim, ubijem naše slavne očeve i dedove koji su nas u pijanstvu napravili i rodili u ovoj gadosti i svinjariji koja se rajskim životom naziva. Htela bih da pobegnem, pobegnem!... Možda je naše prokletstvo toliko da ćemo skočiti u provaliju i skončati u njoj... Zbogom, mili moj Majk. Tvoja Žana." Nisam ni slovca ukapirala. Ej, jeste li vi

nešto shvatili? I šta ona to o mom životu? Pazi, boga ti, kraljica!... A ja sa crnjom ni luda ne bih legla! BLIZANAC: Daj mi pismo, ja ću ga predati. TANJA: Šta da ti dam? Nema šta da se daje... Makar da je napisala, šta, kako, kada će svadba, takve stvari... Baš je otkačena. Evo! (Daje pismo BLIZANCU) BLIZANAC: Idem. Ja znam gde on peva. Daju mu mnogo novca, video sam. Možda će mu uspeti da je odvrati od tog Ibrahima. (Odlazi) FOMA: Pričekaj, idem i ja! TANJA: Ne! Ne odlazi! Fomo! FOMA: Šta ti je? TANJA: Neka Blizanac ide, ti ostani, bojim se. FOMA: Šta ti je, Tanjka? TANJA: Šta, šta? Otkud znam šta mi je. (Pauza) Sanjala sam. Majku. Da ne znaš šta to znači? FOMA: To je... na dobro. TANJA: Na dobro... i sama znam... Znaš li kakva je bila moja mamica? FOMA: Sigurno dobra. TANJA: Otkud ti znaš?... Zaklao je švaler. Oficir. Obećavao je da će se venčati, a onda mu doputovala žena, on zbrisao. A moja mamica ostala trudna, od njega. "Gade", rekla je, "poći ću kod tvog komandanta da mu sve ispričam". A on skočio i zaklao je. Dvadeset osam uboda. FOMA: Šta, da ih nisi brojala? TANJA: Budalo! Ja sam još bila mala, spavala sam u krevetiću. To su mi posle... FOMA: Zar se nisi probudila dok je on klao? TANJA: Nisam se probudila!... Oni su bili u kuhinji. On ju je preklao u kuhinji. FOMA: Čime? TANJA: Čime, čime! Zar si tako glup da ne znaš čime! Pauza FOMA: Kada odrastem, neću imati svoju decu. Sagradiću kuću. Veliku. Sa baštom. I svu decu iz doma ću skupiti kod sebe. Da žive. TANJA: A hoćeš li uzeti i moje? FOMA: I tvoje. TANJA: A ako rodim još neko? FOMA: Uzeću. TANJA (uzdiše): Dobar si ti, naravno, Foma. I Venjka je dobar. Hteo je da me odvede kod svoje bake. Samo, mislim da je slagao. Nema on nikakvu baku, a? FOMA: Ne znam. U stvari, Venjka ne laže. TANJA: Kada bi svi ljudi bili kao Venjka, moglo bi da se živi, a? Šta misliš? FOMA: Kada bi bili kao Venjka, naravno... TANJA: Kada bi Ožiljak bio kao Venjka, a? Zamisli? Ha, ha, ha! Možeš li da zamisliš?... FOMA:Ne... Pauza TANJA: Ni ja ne mogu. (Pauza) Šteta što ti je samo deset. FOMA: Jedanaest. Zašto? TANJA: A možda da te stvarno pričekam? Pa, meñu nama je razlika svega četiri godine! A kod nekih je dvadeset, pa opet žive!

FOMA: Ja se slažem. TANJA: On se slaže!... A mleko mu curi... Zahladnelo je, zar ne? Kako je topla Žankina bunda... Slušaj, a šta će njoj uopšte bunda, ona ide u Afriku, a? Foma! Trči za njom, reci joj: "Tanja Riña se smrzla, hladno je Tanji Riñoj, moli te da joj pokloniš svoju bundu". Trči, Fomka, trči roñeni moj! Trči!... FOMA: Zar odmah? TANJA: Aha. Idi, mili, idi, nešto mi nije dobro... Oh, majčice moja... (Uplašeno se hvata za stomak) Čini mi se da je počelo! FOMA (uplašeno): Šta je... "počelo"? TANJA: Majčice mila... porañam se! FOMA (isto): Kako se porañaš?... Već?... TANJA: Oh, ne znam, ja... FOMA: Sigurno ti se to samo pričinilo... TANJA: Oh, majko... Oh, nije mi se pričinilo!... Oh, idi negde, Foma! Idi! FOMA (zabrinuo se) Kuda da idem? TANJA: Oh, ne znam! Ništa ja ne znam! Majko moja, boli... FOMA: Tanja, lezi, a? Odmori... možda proñe... TANJA: Šta da proñe, idiote?! Iz mene već nešto teče... O! FOMA: Tanja, pričekaj, sad ću da otrčim, a? TANJA: Gde? Foma! Ja se bojim! FOMA: Ne znam... pitaću... šta da uradim... TANJA: Moram u bolnicu! Shvataš? U bolnicu! FOMA: Aha. Shvatio sam. Tanja, ja sam shvatio. U bolnicu. Trčim. TANJA: Treba pozvati... telefonom... hitnu... telefonom!... zbog doktora!... Da doñu, jesi li razumeo?! FOMA: Odoh ja. Odmah ću... razumeo sam... (Trkom odlazi) TANJA (sama): Oj, majko moja-a-a!... Zatamnjenje. Pojavljuje se SVETLI ANðEO. ANðEO: Ne boj me se. TANJA: A? Otkud ti? Ko si? ANðEO: Ja sam tvoj anñeo. Ne boj se. TANJA: Ali ja... Blizanac je rekao da te ja nemam. ANðEO: Blizanac ne zna. Tvoja majka te je krstila, kada si bila sasvim mala. TANJA: A mama... gde je? ANðEO: Ti ćeš je videti. TANJA: Lažeš! ANðEO: Mi ne lažemo. Nikada. TANJA: Ko to "mi"? ANðEO: Anñeli. TANJA: A... a, je li vas mnogo? ANðEO: Prepuno nebo. TANJA: Lepo! Vi ste, znači, dobri? ANðEO: Mi, da. TANJA: A ima i zlih? ANðEO: Avaj! TANJA: A ko su oni?

ANðEO: Nećemo o njima. I njih ćeš takoće videti. Kasnije. TANJA: Kada? Ja neću to! ANðEO: Avaj, to je neminovno. Ti si grešna. TANJA: Grešna... Ja ništa nisam znala o grehu... ANðEO: Upravo tako. Činila si ih i ne znajući za njih. To umanjuje. TANJA: Šta umanjuje? ANðEO: Krivicu. TANJA: Oh, oh, kako mi je zlo, Anñele! ANðEO: Znam. Otrpi. Ostalo je još malo. TANJA: Čega? ANðEO: Života. TANJA: Znači, ja ću umreti?! ANðEO: Avaj! TANJA: A ako ja to neću? ANðEO: To ne zavisi od nas. TANJA: Nego od koga? ANðEO: Kasnije. Sve ćeš saznati kasnije. TANJA: Lepa stvar! A šta će Ožiljak? I Sine? ANðEO: Nemoj više da razmišljaš o njima. TANJA: Pazi, molim te! Ne razmišljaj! A sigurno i sam ne znaš gde su oni sada! ANðEO: Znam. TANJA: Pa reci! ANðEO: Oni će uskoro biti ovde. TANJA: Lažeš!... Izvini. Dobiće oni svoje! Seronje! ANðEO: Neće dobiti. Tebe u tom trenutku neće biti. TANJA: A gde ću to ja da se denem? ANðEO: Već sam rekao. Ti si vrlo nepažljiva. TANJA: Oj!... Umreću, da? Od poroñaja! (Glasno plače) Neću-u-u! ANðEO: Iznenada. Tako je bolje za tebe. TANJA: Bolje!... Mnogo ti razumeš! A meni je, možda, žao! ANðEO: Čega? TANJA: Čega, čega!... Ovog sveta... Fomke... Blizanca... Čega!? ANðEO: Svi će umreti. TANJA: Ali neće ovog trena, neće ovog trena! Zašto sada samo ja? Gde ću ja bez njih? Ja sam tako... ja ništa ne razumem. Ja neću izdržati bez njih!... ANðEO: Ti previše pričaš. Mi nemamo mnogo vremena. Ti ćeš umreti od gubitka krvi. TANJA: A zašto mi... (očajno) a zašto mi niko ne pomogne? Hitna pomoć?... zašto?... ANðEO: Hitna pomoć neće doći po tebe, devojčice... TANJA: Zašto?! ANðEO uzdahne. TANJA: Zašto ćutiš, odgovori! Zašto?! ANðEO: Sada ćeš ti vrisnuti ioslednji put i ja ću uzeti tvoju dušu. Pa? Hajde! Razleže se gromki krik, zatim nastupi potpuna tišina. Scena se osvetljava. Oko mrtve TANJE stoje FOMA, BLIZANAC, OŽILJAK i SINE. Duga pauza OŽILJAK: Pa, jeste li se nagledali? Gubite se odavde. Da vas ne vidim... Jasno? FOMA: A kako će... pa treba je... sahraniti....

OŽILJAK: Sahranićemo. FOMA: A gde ćete da je sahranite, Ožiljak? OŽILJAK: Zakopaćemo je ovde. FOMA: Šta, kopaćete raku? OŽILJAK: Aha. Raku. FOMA: Ali vi nemate ni lopate. OŽILJAK: Šta će nam? Mi ćemo je kremirati. FOMA: Kako... to? OŽILJAK: Sine, zapali vatricu. FOMA: Zašto? OŽILJAK: Jesam te ja nešto pitao, Foma? Što se nerviraš? Sine će da zapali. FOMA: Šta vi to hoćete da uradite s... njom? OŽILJAK: Znaš šta, Foma... Ti si pametan momak. Sam razumeš, mi vas ne poznajemo i vi nas ne poznajete, jasno? I, uopšte... savetujem vam da odete u dom. Ide zima. Pocrkaćete kao pacovi. Još ste vi štenad za pravi život. SINE: Sine, nema benzina. Truba će da gori. OŽILJAK: Nema veze. Sagoreće. Pa, oprostite se sa vašom ratnom kompanjonkom. Pauza BLIZANAC: A ona nas vidi. SINE: Sine, ti mora da si otkačio? Odavno se o'ladila. BLIZANAC: Vidi. SINE: Sine, koji kurac nas ti ovde... plašiš... BLIZANAC: Šta to hoćete da uradite s njom? Sve vidi, ispričaće Bogu. SINE: Ožiljak, ma šta on to!... Ja zortujem od mrtvaca, šta to on!.... OŽILJAK (podsmešljivo): Gleda, kažeš? BLIZANAC: Gleda. OŽILJAK: Pa sad će da prestane. Sine, pali! SINE drhtavim rukama potpaljuje Gomilu novina, krpa, smeća. Vatra polako počinje da puiketa. DRUGI ČIN SLIKA PRVA Jednosoban Žanin stan. Napabirčen, ofucan nameštaj. Hladno. Neudobno. ŽANA peva, prateći sebe na gitari. Na stolu boca vina, čaše, konzerva, hleb. U stanu su FOMA, BLIZANAC i VENJKA. FOMA: Lepa pesma. Je l' to Majk sastavio? ŽANA: Ne. FOMA: Nego ko? ŽANA: Jedna sestra. FOMA: A gde je ona? ŽANA: Utopila se.

FOMA: A-a... sama? ŽANA: Aha. FOMA: A zbog čega? ŽANA (smeje se): Kaluñeru, objasni malom zašto se ljudi utapaju. FOMA: Ja nisam mali. ŽANA: Onda sipaj. I sebi, mali. FOMA: Pa... mene i bez toga... glava... ŽANA (Pije): ðubrad! Radijatori su opet hladni. FOMA: A ti ogrni bundicu. Gde je tvoja bunda? ŽANA: Bunda je, Fomočka, ću-ću. FOMA: Ukrali?! ŽANA: Prodala. FOMA: Zašto? Takva bunda... ŽANA: Nisam imala čime da platim stan. FOMA: Ti nisi imala? A Ibrahim? ŽANA: Šta, Ibrahim? FOMA: Zar on... zar ti s njim... već... ŽANA: Ibrahim, Fomočka, nije za nas. On je vrlo ponosan, taj Ibrahim. Oni se ne žene kurvama. FOMA: Ti nisi kurva. ŽANA: To samo naš Majk... kao poslednja budala, ništa nije kapirao... Nema veze, ja sam mu pročistila vijuge. Ma, nek' idu svi oni!... Je l' tako, kaluñeru?... Ćuti... Pavel Morozov... VENJKA: Ja nisam Pavel Morozov. ŽANA (smeje se): Od sada ću da te zovem Pavel Morozov! Sipaj, Foma. (VENJKI) Nemoj tako da me gledaš, Pavluška, danas nam je pomen, pravoslavni ruski običaj, da znaš. Je l' tako, Foma? FOMA: Tanjku su spalili... Izgorela je Tanjka... ŽANA: Dobro, nemoj da cviliš. Sto puta sam to već čula. FOMA: Sutradan smo se tamo vratili, bila je milicija, pobegli smo... nije sve izgorelo... jedna noga.... Pauza ŽANA: A zašto ti, Foma, nisi svojoj drugarici pozvao hitnu pomoć? FOMA: Zvao sam ih... ŽANA: I, onda? FOMA: Zvao sam ih!... (Plače) ŽANA: Dobro, nemoj da cmizdriš, pa ti si muško. FOMA: Tanjke... mi je... žao... ŽANA: Ništa to nije, svi ćemo tamo, ne plači. Tamo joj je bolje. Je l' tako, Pavlik? Zašto ćutiš? Tebe pitam: da li joj je tamo bolje ili joj nije bolje? Bolje ili nije bolje? Odgovaraj, pope! VENJKA: Bolje. ŽANA (sa olakšanjem se smeje): Tako, tako... A znaš li ti zašto vi, kaluñeri, dangubite po ovom svetu? A, znaš li? Ne? Vi treba da nas tešite. Kapiraš?... Pa, teši nas. Pij, Fomuška, radosti moja, za Tanjku Riñu i njeno nedonešeno kopile.

FOMA:Neću... ŽANA (BLIZANCU): A ti, mali, što ćutiš, a?... Klinja!... (FOMI) Šta mu je? FOMA: On ćuti. ŽANA: Vidim. Što ćutiš, a? FOMA: Od onda je zaćutao. ŽANA: Skroz?... Ništa ne govori?... FOMA:Pa... Pauza ŽANA (tužno): Kad bi ste se vi otkačili od mene, što dalje. FOMA: Gde?... Mi, osim tebe... ŽANA: Ne, ne! Ko sam vam ja? Pusti to, Foma! I sama ne znam kud ću sutra da se denem. Ne, nemojte na mene da računate, Foma. Ti znaš kako ja zaraćujem, danas sam živa, a sutra, sa kamenom o vratu u Nevi. Evo, neka se vaš dušebrižnik pobrine za vas. Čuješ, Pavlik? Da nisi i ti, kao Blizanac, progutao jezik? (Pauza) Oh, muka mi je od vas... (Uzima Gitaru, peva) FOMA (posle pauze): Ja mislim da nas Bog ne voli. ŽANA: Budalo! Nema nikakvog Boga. FOMA: Venja kaže, ima... ŽANA: A šta je Venja, da nije možda ministar prosvete? Ili predsednik? Venja je istatakva budala kao i vi... VENJKA (ustaje): Ja odlazim... ŽANA: Idi, idi! Sedi u ćošku, kao čekist, ni da popije, ni da progovori, posmatra, kao... ne znam ko! Što si se dovukao ovde? Dosadilo ti sa kaluñerima pa si pošao kod prostitutki? A sa nama treba da se cevči, provodi i sve ostalo... a ne da sediš u uglu kao... spomenik viteza! FOMA: Nemoj da ga teraš, Žana. On je naš otac. ŽANA: Šta?! Kakav sad pa otac? FOMA: Po krštenju. Pauza ŽANA: Tako... gotovo je sa nazadnjaštvom. Kako li su se izražavali naši nezaboravljeni očevi. Čuje se zvono. ŽANA otvara. Upadaju OŽILJAK m SINE. OŽILJAK: Zdravo, lepotice! Došli smo ti u goste. ŽANA: Slušajte, ja vas nisam uopšte... OŽILJAK: A mi bez poziva, nismo uobraženi, je l' tako, Sine? Došli smo da se ugrejemo. (Ulazi u sobu) O-o! Puna kuća! Sve poznata lica! I kaluñer je tu. (Prekrsti se) Slušaj, a da te on ne spopada? Kaži mu: "Sine će te iseckati kao kupus za zimnicu". Znači, pravite pomen? Neka je laka zemlja novoprestavljenoj Tatjani! (Ćutanje) Nemarno dočekuješ goste, domaćice. A mi kod tebe sa dobrim vestima. (Stavlja nasto bocu) Sine, otvaraj. (Pokiže čašu) U tvoje zdravlje, lepotice. Pilence naše usamljeno, odleteo tvoj garavi petlić, srećan mu put. Nadam se da naše pilence neće da snese garavo jaje? ŽANA: Slušaj, prestani, a? OŽILJAK: Slušaj, Žana, mi s tobom imamo jedan poslić. ŽANA: Bolje bi vam bilo da odete u... znate gde. OŽILJAK: Ali mi doćosmo kod tebe, roćena, ti si naša, Sine, potvrdi. Rekoh: "Hajde, Sine, da svratimo kod naše lepotice, da vidim, da li ona posle neuspešnog braka ne čupa

svoje ruse kose, ne skače sa..." koji ti je ovo sprat? ŽANA: Dvanaesti. OŽILJAK: Sa dvanaestog sprata, bujnom glavom o asfalt. ŽANA: Postao si krasnorečiv preko svake mere. OŽILJAK: Neprestano radim na sebi, devojko. Povećavam svoj idejno-politički prtljag, kao što je zaveštao veliki dedica. ŽANA: Dedica je davno oteg'o. OŽILJAK: Aj, aj, aj, a zavete njegove nismo ispunili. I šta će sada da se desi, Sine? SINE: Sine, pa ispunili su ih, koji ti je... OŽILJAK: Ispunili, veliš? SINE:Pa... OŽILJAK: Pa, kad Sine tako kaže... vidi se po tebi... Slušaj, lepotice, a da ih sve poteramo iz naše gajbice u crnu najt? ŽANA: Pazi, molim te! Da nisi možda kupio ovaj stan? OŽILJAK: Ne, lepotice, nisam ja. Stan je tvoj... još osamnaest dana, a onda... ŽANA: A šta onda? OŽILJAK: A onda se Sine i ja useljavamo u njega. ŽANA: A otkud to? OŽILJAK: To je, Žanočka, zbog tržišne ekonomije. Ko da više, domaćin je. Kapiraš? Pauza. ŽANA: Baš si pravo govedo, Ožiljak! OŽILJAK: Hoćeš da me uvrediš? Nećeš uspeti, dete. ŽANA: I ti si došao da mi to kažeš? OŽILJAK: I to. ŽANA: Govedo! Govedo! Pederu! Ožiljak se smeje. ŽANA: Šta će ti moj stan, ñubre? Zar nisi mogao da naćeš neki drugi? OŽILJAK: Nisam mogao, Žanočka, zapala mi je za oko tvoja gajba: blizu je metro, telefon, klozet, kome se ne bi dopala? Uostalom, mogli bismo da se dogovorimo. ŽANA: Kako to misliš? OŽILJAK: Pa... ne bih pred svima... ŽANA: Što bi se stideo? Jedna porodica. OŽILJAK: Ti, lutko, nemoj da se sekiraš. Ja hoću da se pobrinem za tebe. Očinski. ŽANA: Prava si gnjida! OŽILJAK: Naravno, ako budeš pametna. ŽANA: Slušaj, govori brže! Smrdiš. OŽILJAK: Toaletna voda "Pariz-London-NJujork". ŽANA: Svejedno, probija jarac. OŽILJAK: Znaš li ti šta ti nedostaje, lepotice? Skromnost. I ženstvenost. ŽANA: To me ne uzbućuje. OŽILJAK: A neki muškarci vole. Prosto lude. ŽANA: Ne uzbuñuje me, Ožiljak. OŽILJAK: Šteta. Dobro, želiš li ti već jednom ljudski da živiš, ili zauvek tako, kao rusiš švajn? ŽANA: Šta se to tebe tiče? OŽILJAK: U redu, dosta je bilo naklapanja. Ja imam s tobom jedan biznis. To jest,

poslovni predlog. Kupiću stančić za tebe, srediću ga, finski klozet, nameštaj i sve što treba, nabavljaću ti mušterije, strogo iz uvoza i sedamdeset posto je moje. Trideset, naravno, tebi i nema glava da te zaboli. Svakog dana sveže mesance. Odgovara? Pauza ŽANA: A ako te ja sada pošaljem negde vrlo daleko? OŽILJAK: Prvo razmisli. ŽANA: Već sam razmislila. OŽILJAK: I? ŽANA: Idi gde sam ti rekla. OŽILJAK (posle pauze): U redu. Ima još jedna varijanta. ŽANA: Bez varijante! OŽILJAK: A ja ti kažem: ima varijanta. Ne pogañaš? Pauza ŽANA: To, da ja sa vama, umesto Tanjke... OŽILJAK: Bez Sineta. Samo sa mnom. Pauza ŽANA (odjednom počinje da se glasno kikoće): Šta si ono rekao?... OŽILJAK: Ugradiću ti mermerni klozet. ŽANA (smeje se): Ne, ti to ozbiljno? Kakav glupan... glupan... nenormalni... Šta će mi mermerni klozet?... Glupan!... Pa ja bih se pre obesila nego da legnem s tobom!... Budalo!... Pauza OŽILJAK: Znači tako, a? ŽANA: Aha. OŽILJAK: Kapiram. Sine, koji je danas datum? Deveti? SINE: Sine, trebalo bi... OŽILJAK: Devet plus osamnaest - dvadeset sedam. Znači, dvadeset sedmog aprila ja i Sine ulazimo ovde, a ti, lepojko, možeš da se odavde vratiš nazad u podrum. ŽANA: Ja ću da platim!.. Ništa nećete moći da uradite! Ja ću da platim! OŽILJAK: Dete, mi smo tvom gazdi platili za godinu dana unapred i to u zelenima. Tako je to - se la vi. I gud baj, u isto vreme. Sine, idemo. ŽANA: Stani!... Ti... pravi si skot! Kakav skot!... Podlac!... Spaljivač! OŽILJAK: Šta, ponovi, kučko, šta si to rekla? ŽANA: Ništa! Ništa nisam rekla! OŽILJAK (udara je u lice): Sutra ćeš ti meni već da letiš odavde! VENJKA (ne može da izdrži, baca se na OŽILJKA, hvata ga za prsa): Ne smeš!... OŽILJAK (baca ga, kao mače, u stranu): Ako još jednom pokušaš, razmazaću te po zidu, jasno? Pauza BLIZANAC (najednom, u tišini): Sve vidi... Sve će da ispriča Bogu. Sve vidi. Sve će ispričati Bogu. SINE: Sine, opet ti isti kurac?... Sine, šta mu je?... Otkačio, a? (OŽILJKU) Mora da je otkačio, je l' da? OŽILJAK: Idemo. ŽANA: Ožiljak, pričekaj!... Razmisliću... Čuješ? OŽILJAK: Samo brzo, lepotice, do jutra. Ja imam puno klijentkinja.

OŽILJAK i SINE odlaze. Duga pauza ŽANA (zlo): Gotovo je... Čistite se. (Pauza) Da niste ogluveli? Gubite se, kažem vam! FOMA: Nemoj da pristaneš, Žana. Nemoj da pristaneš, a? On će i tebe, kao Tanjku... Kao Tanjku će te... (Drhti) ŽANA: Svejedno kada ću da odapnem... (VENJKI) Što ćutiš? Što ćutiš sve vreme? Idi u kupatilo, pope, operi njušku. VENJKA: Nemoj da pristaneš, Žana. ŽANA: Ništa vas nisam pitala! Strašila! Kažem vam, gubite se... FOMA: Gde da odemo? Nemamo kud... ŽANA (vi če): A šta ja da radim, da vas stavim u džep, dok ovde sa strancima... budem? Neka vas uzme kaluñer! Kog ñavola ja imam? Jeste li čuli šta je onaj spaljivač rekao?... Hajde, hajde! Uselili se! Kao kod tetke u gostima!... Samo to i znaju, da gule moj hleb! Tornjajte se! Kome ja govorim, Foma! Marš iz moje kuće! Ovo je moja kuća! Još osamnaest dana! Moja! Marš! Pauza FOMA (BLIZANCU): Ustaj... idemo... čuješ? Ustaj već jednom! Tebi govorim, treba ići... Idemo... (Podiže brata, gura ga ka izlazu) ŽANA: U redu. ðavo da vas nosi. Dušek je u špajzu. Čuješ, Foma? Posteljina je tamo... u kuhinji. Pazite da me ne napunite vašima, govnari mali! Ionako ujutro dolazi Ožiljak, sve će vas išutirati napolje. Sada je on ovde domaćin.(Odlazi u kupatilo, pere se) FOMA (VENJKI): Uznemirila se... Idem da operem sudove... (Posprema sto, odlazi u kuhinju. Čuje se zvono. Uuplašeno, iz kuhinje): Ne otvaraj! (Ponovo zvono) To je Ožiljak! Ne otvaraj! Neko lupa, zove: "Žana, Žana, otvori..." (radosno) Majk! (Baca se na vrata, otvara ih) Zdravo, Majk! MAJK (ulazi začuñeno): Otkud vi ovde?... FOMA: A mi tako. Dozvolila nam Žana. Do jutra. MAJK: Razumem... A gde je ona? FOMA: U kupatilu. Sigurno se kupa. Tako je ovde!... Ožiljak dolazio. Predlagao. MAJK: Šta je predlagao. FOMA: Hoće da joj kupi stan, a ona sa strancima da... pa, da spava. A pare njemu. Pauza MAJK: A ona se složila? FOMA (sleže ramenima):A šta drugo da uradi? (Lupa o vrata kupatila) Žana! Žana! Otvaraj! Zatvori vodu, Žana! ŽANA (ljutito, iz kupatila): Šta hoćeš, Foma? Ne daju mi ni da se okupam, tupani! FOMA: Žana, došao je Majk, izlazi! (Pauza) Čuješ? ŽANA: Pa šta onda! Kako je došao, tako i neka ode! (Ponovo pušta vodu) Možda mi je ovo poslednje kupanje u životu. FOMA (MAJKU): Dobro, raskomoti se. Sad će ona. Jesi li kupio papire? MAJK: Jesam. FOMA: Pokaži. MAJKmu pokazuje ličnu kartu. FOMA: Super! Sada si čovek s ličnom kartom. Možeš da se oženiš. MAJK: Kojom? FOMA: Ovom koja će sada izaći iz kupatila i kojoj ćeš ti to reći.

MAJK: Glup si još uvek, Foma. Mali. Kako si, Venja? Hoćeš skoro u manastir? VENJKA: Dok zbrinem njih... Iz kupatila izlazi ŽANA. Na njoj je raskošan istočnjački penjoar. FOMA (oduševljeno): Ovo je prava stvar! MAJK: Zdravo, Žana. ŽANA ga ne Gleda, seda na krevet, češlja se. MAJK (ne zna šta da kaže): To ti je poklonio Ibrahim? ŽANA (srdito): Šta ti tražiš ovde? Jesam li te zvala? Zvala sam te? MAJK: Samo sam svratio... Dobio sam ličnu kartu. ŽANA: Čestitam. MAJK: Ako hoćeš, mogu i tebi da sredim. Treba mi samo fotografija. ŽANA: Nemam je. A i nije mi potrebna lična karta za moj budući posao. Pauza MAJK: Ako hoćeš, hajde da se venčamo i otputujemo. ŽANA: Gde? MAJK: Gde hoćeš. Makar i u Australiju. ŽANA: Da? Jedan mi već predlagao. Afriku. Sledeći će, verovatno da mi predloži Ameriku. (Smeje se) A ja hoću da crknem ovde. Ovde! U Rusiji! Pauza FOMA: Za Australiju moraš da znaš engleski. MAJK: Naučićemo. ŽANA: Nemam nameru ništa da učim. Niti da putujem. (Pauza) Hoću kući. FOMA: A... gde je to? ŽANA (tiho): Kući. FOMA: Ali, gde? Gde je tvoja kuća? Duga pauza ŽANA: Daleko. (Pauza) Odlazi, Majk. Spava mi se. Odlazi. Pauza MAJK: A ako ja ne mogu bez tebe? ŽANA: Tebi, Majk, sad treba druga devojka. Sa papirima. FOMA se smeje. ŽANA: Sa prijavom. Sa stanom. Psom. Mačkom... FOMA (smeje se): Sa mišom... ŽANA: Koliko si platio dokumenta? MAJK: Šta?... sto dolara. ŽANA: Samo? (Smeje se) Pa ja ću sada moći tim ličnim kartama da oblepim čitav stan. Ožiljak mi je predložio veliki biznis. MAJK: On je kriminalac... ŽANA: A ti? MAJK: Ja?! ŽANA: Ideš sa falsifikovanim dokumentima. I ti si krimos... MAJK: Ja ne pljačkam... ŽANA: Pazi, boga ti! MAJK: Ako želiš, kupiću ti bundu. Još lepšu, od smeñe lisice. Pristajaće ti. ŽANA: Zakasnio si, mili. Ništa mi više od tebe nije potrebno... sada. VENJKA (iznenada): Marija Egipćanka je, posle pokajanja zbog bludnog života,

četrdeset godina obitavala u pustinji. Sama. ŽANA (smeje se): Eto vidiš. Koliko ti treba da spereš prljavštinu? A ja i nisam Marija Egipćanka. Ja više ne mogu da je sperem. Tako da ti je bolje da tražiš neku sa papirima. Čuješ? Pauza MAJK: Ubiću ga! ŽANA: Koga? (Zeva) Spava mi se. Odlazi već jednom, a? I klinci moraju u pelene. A?... MAJK: Kada on sutra dolazi? ŽANA: Ko? Ožiljak? FOMA: Rekao je ujutro. Ujutro će doći. MAJK: Onda ću da ga pričekam. ŽANA: Znate šta?... Sve mi je to dosadilo. Gubite se svi odavde, smesta! Još mi samo treba da se ovde pokoljete! Čuješ, Majk? Samo probaj! Onda ću i tebe... da lansiram sa stepeništa! MAJK: Ili ti sada sve ostavljaš i krećeš sa mnom, ili... ŽANA: Ili? MAJK: Ili ću ga ja ubiti! ŽANA: Ma šta si zapeo, budalo nenormalna! Nećeš uspeti ni da pisneš, on će da te sredi! I pravo će da uradi! Ne mešaj se u tuñe stvari! Našao se zaštitnik! Jesam li te molila? Jesam li tražila da se mešaš u moje stvari? MAJK: Poslednji put te pitam, ideš li sa mnom ili ne? ŽANA: Ne! Ne! Radije ću na ulicu! Na štajgu! MAJK (izgubljeno): Žana... ŽANA: Mrzim te! Sve je ovo zbog tebe! Sve! Sve! Radije ću da živim sa Ožiljkom, nego sa tobom, razumeš? Mrzim! MAJK: Pa, dobro... (Osvrće se, Grabi sa stola kuhinjski nož, beži) ŽANA (za njim): Ej! Šta to radiš? Vrati nož! Majk! Vrati se!... Vidi ludu! Pa on će ga kao muvu.. Ludica.. (plače) FOMA: Ne plači, Žana, možda ga i neće srediti. Ne plači... ŽANA: Svi ste vi ludi... Gospode, zašto ste tako ludi!... SLIKA DRUGA Tavan. Na Gomili krpa, umotana u pokrivač leži ŽANA. Malo daljeje VENJKA. VENJKA: Spavaš? ŽANA: Ne znam. Gde je Foma? VENJKA: Otišao je kod brata. U bolnicu. ŽANA: Zašto? VENJKA: Prvo nisu hteli nigde da ga prime. Bez dokumenata. A onda su izmerili temperaturu, četrdeset. Onda su ga primili. Dežurni lekar bio dobar čovek. Samo, kaže, da će ih, kada mu bude bolje, opet poslati u dom. Pauza ŽANA: Mislim da će umreti. VENJKA: Ko? ŽANA: Blizanac.

VENJKA: Zašto? ŽANA: Ne znam. Svi ćemo uskoro umreti. VENJKA: Zašto?... ŽANA: Sada se pojavilo mnogo suvišnih ljudi. Zar nisi primetio? Zar je potrebno da svi živimo? VENJKA: To ti zato što si malodušna. Treba živeti. ŽANA: Zbog čega? VENJKA: Da bismo istrpeli. ŽANA: Zašto? Pauza VENJKA: Radi Boga. (Pauza) Da bismo primili mučenički venac. Pauza ŽANA: Ja neću... Čim počnem da razmišljam o njemu, muka mi je. A možda sam trudna? Od crnog? Stalno me kljukao tabletama... A od Majka sigurno nisam zatrudnela... Zašto, a? Sada bi mi od njega ostao sinčić... A, ovako, ništa... A crnče ne želim... Svi će se osvrtati... Zašto nisam zatrudnela sa Majkom?... Nismo ni imali pilule. A kako sam se ono upoznala s njim, a?... Na moru... Tada sam otišla od kuće... zbog očuha. Obična stvar, silovanje. Naravno, majci nisam ništa rekla... dobili su i dete, neka žive... Ostavila sam samo poruku, da me ne bi tražili... Sela u voz, neki studenti putovali na jug, uzeli me... On je bio kao princ iz bajke, Majk... I živeli smo na obali mora, po čitave dane se valjali na pesku, noću palili vatre i voleli se, voleli... Gospode, zašto smo došli ovde!... Majk je govorio da je Lenjingrad sumanut grad i da želi da živi i umre samo u njemu... Ja nisam htela da odem, želela sam da ostanem na moru, tamo gde smo se sreli i gde smo se voleli. Ali on je rekao da je i ovde more i da ćemo večno voleti jedno drugo i mi smo došli... On nije znao da je umesto mora ovde bedem i da su ljudi ovde zli i surovi a da kuće, pune pacova, zaudaraju na leševe... On nije znao da će nas ovde dočekati Ožiljak, koji je, već prvog dana, kao platu za prenoćište, spavao sa mnom... On nije znao ništa... Ili se bojao da zna, jer je za njega to bilo neizdržljivo, on bi umro, ako bi saznao sve... On je takoñe bio suvišan, bez obzira na svoju ličnu kartu, kupljenu za sto dolara.... (Ustaje) Ja idem. VENJKA: Gde? ŽANA: U mrtvačnicu. VENJKA: Pričekaj. ŽANA: Znam gde su ga odneli. VENJKA: Sačekaj, ne možeš sada, kasno je... ŽANA: Imam ja prsten. Daću im ga i oni će me pustiti. Reći ću, muž mi je, pa šta? Ne lažem... VENJKA: Sačekaj, noć je... ŽANA: Ne lažem! Pa svi ste čuli kada mi je zaprosio! Australija!... VENJKA: Ne bi trebalo nikuda da ideš. Čuješ? ŽANA (otima se): Ne diraj me! Pusti me! Pusti!... (Beži) VENJKA (viče za njom):Žana! Stani! Žana! Pauza VENJKA je sam. Hoda po tavanu, sluša noćne zvuke. Potom klekne i počinje da se moli. Tokom njegove molitve, neprimetno se pojavljuju OŽILJAK i SINE i ćutke ga posmatraju. VENJKA: Otče naš, iže jesi na nebesjeh... iže jesi na nebesjeh... Otče naš! Iže jesi na

nebesjeh...Da svjatitsja imja Tvoje! Da svjatitsja imja Tvoje! Da pridet carstvije Tvoje!... Da budet volja Tvoja! Gospode, kuda je otišla! Vrati je! Već je mračno, može joj se nešto desiti, Gospode! Ja znam, Ti nas voliš, Gospode... i tamo ćeš nas sve utešiti, Gospode, obrisaćeš svaku suzu... Ali, Gospode, zar ne možeš da urediš tako da i ovde... da i ovde ne budu toliko mučeni, da ne stradaju... Gospode, ako je moguće... ako je moguće, sažali se ovde nad nama malo, Gospode!... Naravno, ja ne smem da Te molim, jer Ti si sam rekao Nebeskom Ocu: "Nije moja volja, već Tvoja, Oče..." Kao i Ti i ja sam spreman da sam... postradam... spreman sam, ali oni... oni još ništa ne razumeju i Ti moraš da im malo pomogneš, da ne iznemognu u očaju, jer, Gospode, tako nam je teško kada smo sami... Ja, čini mi se, plačem, oprosti mi, ja to ne zbog sebe... ne zbog sebe, Gospode... Da li me čuješ? Pomozi nam! Čuješ li me, Gospode? OŽILJAK (šapatom): Č-u-u-u-jem!... VENJKA (trza se): Šta?... Ko je to?... Ko je tu?... OŽILJAK: To sam ja-a-a! Isus Hristo-o-o-s! SINE (trese se od smeha): Sine, koji otkačen pop!... VENJKA: To ste vi?... Vi?... Šta tražite ovde?... Odlazite!... OŽILJAK: Oho, kaluñerčić se uzrujao. SINE: Sine, je l' ovo tvoj lični tavan, a? Sine, mora da si ga privatizovao? Dom molitve... (Oponaša ga) "Ja sam spreman da postradam... spreman sam, Gospode!" OŽILJAK: Postao si prorok. Kako želiš da skončaš, Venja, da postradaš za veru, cara i otečestvo, ili onako, pasje, k'o Juda? Postradaćeš, vidim ti po očima. Gde je lepotica? Jesi li ogluveo? Gde mi je ženska? VENJKA: Ona nije tvoja. SINE: Sine, koji ti je kurac, da nije tvoja, a? Čuješ ga, Ožiljak? Našu ribu on... Sine, nije valjda tol'ki mufljuz, a?... Dobićeš ti za našu ribu! Kaži mu, a? OŽILJAK: A gde su klinci? VENJKA: Neću da ti kažem. OŽILJAK: Nisu još pocrkali? VENJKA: Čovek nije životinja. On ne crkava. OŽILJAK: Vidiš ti to, Sine, a mene i tebe hoće uza zid, kako to? Eto i kaluñer kaže: nema crkavanja. Znači, Majk je živeo, živ je i živeće. Šta si ti sve izbrbljao čika milicioneru? VENJKA: Ništa. OŽILJAK: A zašto su onda sve stanice izlepljene plakatima sa našim njuškama? VENJKA: Ja ne znam. OŽILJAK (iznenada udara VENJKU u pleksus): Da, znaš, kaluñeru... VENJKA (polako ustaje): Šta? OŽILJAK (ponovo ga udara): Treba znati šta, a ne, ništa ne znam, neću, ne mogu... SINE: Sine, hajde da ga, ovaj... raspnemo! Da se ne koprca. OŽILJAK: Šta si to rekao? Raspnemo. Odakle znaš tu reč? SINE: Sine, išao sam u crkvu. (Smeje se) Smanjivao grehe. Tamo visi. OŽIJBAK: Budalo. On je tamo prikucan ekserima. A odakle nam ekseri? SINE: Sine, možemo da ga privežemo. I - cap. Da se ne dere. OŽILJAK: Sine, moraću da te unapredim u narednika. Za inicijativu. SINE: Služim Sovjetskom Savezu! Staraću se, vaše blagorodstvo, druže generale!

Naredite da streljam izdajnika sovjetske otadžbine, psa! OŽILJAK: Na izvršenje! SINE (VENJKI): Ti, gnjido, daj konopac! Sada ćemo da te obesimo! OŽILJAK: Raspnemo. SINE: To i govorim. Sine, imaš li ti konopac? VENJKA ćuti. SINE: On ne govori, znači nema. OŽILJAK: Potraži. A ja ću malo da popričam. SINE se mota po tavanu, tražeći konopac. OŽILJAK: Pa, pomoli se, Dezdemona. Došao ti je sudnji čas. VENJKA: Ja se i molim. Kako ti je ime? OŽILJAK: Šta će ti to? VENJKA: Hoću da se pomolim i za vas. OŽILJAK: Za nas?! Ej, Sine, čuješ li ga? Kaluñer hoće da se moli za nas! Pa, dobro... Sine, kako ti je ime? SINE: Kome? Meni? Sine, ja... OŽILJAK: Šta "Sine"! Kako se zoveš, pitam te! SINE (upitno): A ti? OŽILJAK (smeje se): Ja?... Ja sam... Sergej. Znaš ko je moj nebeski zaštitnik? Sergej Radonješki. Sigurno nisi ni čuo za njega. SINE: Sine, koji je to kur... OŽILJAK: Prestani da psuješ, skotino, dok govorim o svom svecu! Šta je, nije valjda da nemaš ime? SINE: Zašto, imam... OŽILJAK: Pa? SINE: Ne sećam se. OŽILJAK: Seti se. SINE (pokušava): A-a... ne mogu. OŽILJAK: Kako su te zvali kod kuće, ñubre? SINE:Gde?... OŽILJAK: Mamica! Kako te je zvala mama! SINE (uvreñeno): Sine, ti... kakva sad mama... Ništa ja ne znam... nikakva mama... OŽILJAK: Bolje idi, nemoj da me nerviraš! SINE (odlazi uvreñeno): Sine, šta si zapeo... zar ja tebe? OŽILJAK (VENJKI): Znači, rešio si da se pomoliš za nas? A što bi se ti, pravednik, molio za ovakve smrdljive ispljuvke? VENJKA: Ti to ne razumeš. OŽILJAK: A ti mi objasni. Ja sam bistar. VENJKA: Zato što je vama najgore. OŽILJAK: A zašto? VENJKA: Govorim ti, nećeš razumeti... OŽILJAK: Ne, pričekaj, zašto je nama gore nego tebi? VENJKA: Zato što sam ja sa Bogom, a ti... OŽILJAK: A s kim sam ja? VENJKA: Sam znaš. Pauza

OŽILJAK: Ne znam. Objasni. Pauza VENJKA: Služiš Satani. OŽILJAK: Služim sebi. Zapamti, kaluñeru! Sebi. I svaki čovek služi sebi. VENJKA (tiho): Sebi, znači Satani. OŽILJAK: To si sam smislio ili si pročitao u knjizi? VENJKA ne odgovara. OŽILJAK: Kod tebe je sve jednostavno, kao u apoteci. VENJKA: Jednom je Bog upitao prvog ubicu: "Kaine, Kaine, gde ti je brat Avelj..." OŽILJAK: Šta je on odgovorio? VENJKA: Ništa. Obrecnuo se, kao i ti... "Zar sam ja čuvar brata svojega", rekao je. Još nije znao da Bog sve vidi i da se od njega ništa ne može sakriti. A jednoga dana će Bog upitati Avelja: "Avelje, Avelje, gde ti je brat Kain? Zašto si mu dopustio da postane ubica? Zašto nisi zaustavio njegovu ruku? Zašto si predao svoga brata ñavolu?..." Ja nisam mogao da zaustavim tvoju ruku, Ožiljak. Ja mogu samo da se pomolim za zabludelog brata Sergeja... i za drugog, čije ime zna Bog... Pauza SINE (donosi konopac): Sine, našao sam! Odgovara? Ćutanje. OŽILJAK: Idi do ñavola... SINE: Sine, šta ti... sad si tražio... kako hoćeš... OŽILJAK: Stani. Daj ovamo. Nećeš me ti, kaluñeru zaludeti svojim pričicama. Govori, gde je Žana? VENJKA: Ne znam. OŽILJAK: Lažeš! VENJKA: Šta će ti ona? OŽILJAK: Otkucala nas, kučka... VENJKA: Nije ona. OŽILJAK: Ti? Pauza VENJKA: Da. OŽILJAK: Znao sam. Bićeš kažnjen. VENJKA: Biću. OŽILJAK: Dolazi ovamo. (Pokazuje mu na stub) VENJKA: Gde je tvoj brat Majk? OŽILJAK: Sam mi se namestio. Raširi ruke. (Vezuje VENJKINE ruke za poprečne grede) Kome je on uopšte bio potreban? SINE (oduševljeno): Liči! Boga mi, liči! VENJKA: Zašto si ubio svog brata, Ožiljak? OŽILJAK: Tako je moralo! Ćuti! SINE: Zapuši mu usta, usta! Da ne laje. VENJKA: Gde je tvoj brat, Ožiljak? SINE (pokušava da mu zapuši usta): U raju, ñubre! Kod Boga, u raju, kapiraš? (Kikoće se) OŽILJAK: Zbogom, kaluñeru. Srešćemo se na onom svetu. A možda i nećemo? Svejedno. (SINETU) Idemo!

SINE: Stani, a možda je bolje da ga... pridavimo? OŽILJAK: Sam će da crkne. Idemo. Kreću. Najednom SINE zastaje i vraća se. SINE: Ej, setio sam se, čuješ! Mislim da su me zvali Kolja! Aha! Zapamti. Za svaki slučaj. Ako hoćeš da se pomoliš. Mislim da sam Koljka. Nikolaj! Zapamti! Zatamnjenje. Rano jutro. Kroz musave prozore i otvore na krovu probijaju se jarki sunčevi zraii. VENJKA iznemoglo visi na "krstu". Ulazi ŽANA, uplašeno krikne, ali ga prepoznaje i skače mu u pomoć. ŽANA: Gospode, šta su ti to... (Odvezuje konopce) VENJKA se tetura, trlja obamrle ruke. ŽANA: Kada su otišli? VENJKA.Neznam... ŽANA: Vratiće se? VENJKA: Oni se više neće vratiti. (Pauza) Legao bih. (Leže na pod) ŽANA: Lezi. (Pauza priča sama sa sobom) Ipak će se vratiti... zato što su oni naša sudbina... A zar je moguće pobeći od sudbine? (Pauza) Mogu li da legnem kraj tebe? (Leže) A ja dolazim u mrtvačnicu... tamo dežurni lekar i još jedan... zove se patolog... Kažem: "Pustite me kod muža, ovde kod vas mi leži muž već dve nedelje... a ja sam, čini mi se, u drugom stanju". Oni mi kažu: "Kod muža ne možeš, ali ako hoćeš, uradićemo ti abortus da ne moraš da trčiš naokolo. Sa injekcijom". Ja velim: "U redu". Dali mi injekciju, ne sećam se šta je bilo posle... Šta misliš, hoće li sada da mi prestane mučnina?... (Ćutanje. Odjednom VENJKA počinjeda se grči ida prigušeno rida ) ŽANA: Ej! Šta ti je?... Ej... Boli te, a?... A? Venjka!... Prestani! Čuješ! Prestani!... Inače će sada... u meni... da se raspukne. Pauza VENJKA se stišava. ŽANA: Htela sam nešto da te pitam. Čuješ? VENJKA: Šta? ŽANA: Zašto su te isterali iz manastira? VENJKA: Nisu me isterali. ŽANA: Dobro, zašto te nisu blagoslovili? VENJKA:Ne znam. Starac je rekao da moram da stradam. Rekao je da monah prvo mora da poživi u svetu. Da strada. ŽANA: Pa, eto, stradao si. Sada moraju da te prime. VENJKA: Ne znam. Kako starac... ŽANA: A ti mu ispričaj sve... o nama. VENJKA: NJemu to ne treba. On i tako vidi. ŽANA: Šta vidi? VENJKA: Šta je u čoveku. Sve vidi. ŽANA: Znači, sada ćeš u manastir? VENJKA: Otići ću. ŽANA: Nećeš više sa nama, u svetu? Pauza VENJKA: Jedan monah je davno rekao: "U manastiru će biti kao u svetu, a u svetu će biti kao u paklu". ŽANA: To on o nama, da? VENJKA: O nama.

ŽANA: A kud ja da se denem? Pauza VENJKA ćuti. ŽANA (smeje se): Sve mi je jasno. VENJKA: Počni da radiš... ŽANA: Dobro, ne počinji. VENJKA: Može se živeti čisto... Raditi... Bez greha. ŽANA: Dobro, znam ja to. "Bez greha"! Kažem ti, ne počinji. Kako to mi, "bez greha". Čudno... noge me ne slušaju. čuj... VENJKA: Šta? ŽANA: Možeš li ti da me krstiš, ili ne? VENJKA: Ja?! ŽANA: Ti. VENJKA: Tebe? ŽANA: Mene. Pauza VENJKA: Idi u crkvu. Tamo krštavaju. ŽANA: U crkvu ne mogu. VENJKA: Zašto? ŽANA: Neću stići. VENJKA: Zašto? ŽANA: Noge ne slušaju. VENJKA: Lažeš! ŽANA: Ne slušaju. VENJKA: Stalno lažeš! Pa došla si dovde! Nogama! Nisi na krilima doletela! Odgovoraj, gade! ðubre! Na krilima?! ŽANA: Više me ne slušaju. Ne deri se. (Pauza) Kako hoćeš. Umreću nekrštena, to će biti tvoj greh. VENJKA: Otkud si se to spremila da umreš? ŽANA: Ne znam. Tanjka je umrla. VENJKA: Tanjka je umrla zbog poroćaja. A ti zbog čega? A? Zbog čega, pitam te? ŽANA: Šta se dereš! Ja tebe k'o čoveka... Ne deri se! Ja i tako... nemam duše! Istresli su iz mene svu dušu! Prazna sam! Prazna! Prazna! A ti se dereš! Pauza VENJKA: Tako ne smeš da se krstiš. Pa ti ni u Boga ne veruješ. ŽANA: Verujem... VENJKA: Opet lažeš! ŽANA: Verujem! Zašto mi ne veruješ! Ja verujem! Verujem! Zašto mi ne veruješ! VENJKA: "Verujem"! U šta ti to veruješ? ðubre! Bludnice vavilonska! Krivoverka! U šta svi vi verujete? Još i u crkvu idu! Nose krstove!... Krste se! Zašto? Znaš li ti, uopšte, šta to znači krstiti se? Kako treba da posle toga živiš, razumeš? Moraš da budeš kao svetica! Kao Marija Egipćanka! A ti!... Ti čak ne želiš ni da radiš! Pošteno. Bez greha! Zašto nosite krstove? Zašto?! Takvi niste potrebni Bogu! I krstovi vaši mu nisu potrebni! Ni sveće! Ni darovi! Ni vaša krštenja! Ništa! Ništa vaše mu nije potrebno! Odvratni ste mu! Svi! Svi! Odvratni! Pauza

ŽANA: Znaš, ja pored stanice ponekad viñam bake... a možda i nisu bake... sede, modre, pijane, sa široko raskrečenim, oteklim nogama i, zbog nečega, uvek bez gaćica... VENJKA: Gospode! Stašno je živeti s vama! Neću... (Beži) Pauza ŽANA: A Hristos se, Venjočka, sažalio nad bludnicom... Čudno. Zašto me noge ne slušaju? Pauza Pojavljuje se TAMNI ANðEO... ŽANA (smeši se): Vidi... kako si... lep... ANðEO: Zdravo, Žana. ŽANA: Kako mi je odjednom postalo toplo... Oči mi se sklapaju... Spava mi se. Ti si, sigurno, veoma dobar. Ti si moja mama? Ili tata? ANðEO: I to, i nešto drugo. Ja sam anñeo. ŽANA: Anñeo... Nekada, u detinjstvu, mama mi je govorila: "Anñele moj". I milovala me po kosi, ja bih utonula u njene tople dlanove i, ko zna zbog čega, uvek bi mi suze navirale na oči. A mama me je neprestano mazila po kosi i govorila: "Šta ti je, anñele moj, zašto plačeš?" ANðEO (miluje ŽANU io kosi, ona se, puna ioverenja, spušta na njegova kolena): Anñele moj, zašto plačeš? ŽANA: Ne znam... Bilo mi je tako teško... I, evo, sada se sve završilo. Postalo je lako-lako, kao da sam na drugoj planeti ili na nebesima... I sve je ostalo iza... Venjka... Majk... Mnogo mi ih je žao... ANðEO: Nemoj da ih žališ. Oni su ti toliko zla naneli. ŽANA: Da ih ne žalim? ANðEO: Zaboravi na njih. ŽANA: Da, da, ja već zaboravljam... zaboravljam... Kako mi je lepo s tobom, Anñele. Reci mi, gde smo mi to? Jesmo li kod kuće? ANðEO: Još uvek ne. Ali ti i ja ćemo obavezno poleteti kući. ŽANA: Ah, kada? ANðEO: Uskoro. ŽANA: Što pre! ANðEO: To zavisi od tvoje odluke. ŽANA: Pa ja sam već odlučila. Ja hoću kući! Poletimo! ANðEO: Ne. Ti možeš da se predomisliš. ŽANA: Predomislim? ANðEO: Možda će ti biti žao da se rastaneš sa životom. ŽANA: A zar treba da se rastanem sa životom? ANðEO: Naravno. (Pauza) Eto, vidiš. Već si se predomislila. Žao ti je. ŽANA: Ne!... Da... da... ti si u pravu! ANðEO: Već sam govorio: ljudi su tako nepostojani. Zbogom! ŽANA: Čekaj! Kuda ćeš? ANðEO: Drugima. Kojima više nije žao. Koji se neće predomisliti. Zbogom. ŽANA: Pričekaj. Daj mi minut, da razmislim. Ne mogu odmah. ANðEO: Dobro. Razmisli, ali samo minut. Žurim. ŽANA: Ti ćeš sada odleteti? ANðEO: Da, naravno.

ŽANA: I ja ću ostati sama? ANðEO: Avaj. ŽANA: Sasvim sama? Zauvek? ANðEO: Avaj. ŽANA: Ponovo na ovom tavanu? ANðEO: Ili na stanici. Modra, pijana, sa bolnim, naduvenim, širom rastavljenim nogama... ŽANA: Užasno! Užasno! Neću! Zar nema izlaza? ANðEO: Daj mi svoju ruku. Ja ću ti pomoći da se popneš na krov. ŽANA (sa strahom): A šta onda? ANðEO: I mi ćemo poleteti. (pomalo otrovno) I ti ćeš videti nebo u dijamantima... ŽANA: "Nebo u dijamantima"... Negde sam to već čula... ANðEO: LJudi pričaju razne bajke. Čini mi se da gubimo vreme. ŽANA:Ne... ANðEO: Daj mi ruku. ŽANA: Venjka... on je nešto govorio... ANðEO: Molio sam te da ih zaboraviš. ŽANA: Ali, on... on mi je govorio nešto vrlo važno... ANðEO (uporno): Ti si htela kući. ŽANA: Ah, da! Setila sam se! On je govorio da je to greh. On je govorio da je to smrtni greh. Da to Bog ne prašta! Setila sam se. On je to govorio! ANðEO: Zašto veruješ nekakvom izdajici? ŽANA:Zašto... ANðEO: On je mogao da te krsti. Ali više je voleo da opere ruke. Znam ja takve svece. Niko od njih zaista ne žali ljude, kao što ih žalimo mi. ŽANA (uplašeno): A ko ste vi? ANðEO: Anñeli. ŽANA: Venjka je govorio da duhovi tame ponekad uzimaju obličja anñela da prevare srca bezazlena... Ja se bojim... ANðEO: Dosadilo mi je da i dalje vodim s tobom ovaj razgovor. Zbogom. ŽANA: Ne odlazi! Ne ostavljaj me samu! Ja ne znam... Ja ništa ne znam... Anñele, ako si anñeo, molim te da me ne obmanjuješ! Poći ću sa tobom, kud god želiš, samo me ne obmanjuj, molim te! Sažali se... preklinjem te...tako sam umorna... ja hoću kući! Ja tako hoću kući, Anñele! Odvedi me kući. Kući! Molimte! Kući! Kući!... ANðEO joj pruža ruku i ona se polagano penje na krov. EPILOG Sunčan letnji dan. Putem idu VENJKA i FOMA. Na leñima im zavežljaji, u rukama štapovi. Vidi se da tako već dugo hodaju i da im baš prija. FOMA: Lepota... Je l' da, Venja?... Hajde da ovde nešto prezalogajimo. VENJKA: Hajde. Razvezuju zamotuljke, vade hleb, luk. VENJKA se krsti, a za njim, ponavljajući svaki pokret, i FOMA. Ćutke jedu.

FOMA: Koji je danas dan? VENJKA: Posni. Sreda. FOMA: Tebi i meni je svaki dan postan. VENJKA: Nije svaki. U nedelju smo jeli riblju čorbu. FOMA: To možeš i sredom. Sam si rekao. VENJKA:Ne uvek. FOMA: Gledaj! Šta je ono tamo? VENJKA: Crkva... srušena. FOMA: Koliko već idemo i nijedne čitave, je l' da? VENJKA: Zašto... pa bila je jedna... u Bereški. FOMA: Aha. Tačno. Bila je. Kao laña, da? Isplivala iz šume, kao laña. Kada porastem, popraviću sve crkve. VENJKA: Hvalisavac si ti, Foma. Znaš li ti koliko ih je, po čitavoj Rusiji... FOMA: A imamo li još hleba? VENJKA (smeje se): Gledam te, junačina si ti kad je hrana u pitanju. FOMA: Ja?... A gde ćemo večeras da prespavamo? VENJKA:Gde Bog da. FOMA: Bilo bi dobro kao sinoć... dobri su oni radnici, a? Samo mnogo piju i svañaju se. Zašto je to tako, Venjka? VENJKA: Neprijatelj čovekov strašno iskušava. FOMA: I tebe iskušava? VENJKA: Naravno. FOMA: A kako? VENJKA: Tako što bih hteo da ti ponekad otfikarim jezik, zbog brbljanja. Evo ti, uzmi. FOMA: Medenjak! Odakle ti, Venja? VENJKA: Poslao Bog. Nije suv? FOMA: Nije. Ukusan je. Odlomi. VENJKA:Ne, jedi. FOMA: Znaš li ti kad sam ja poslednji put jeo ovakav medenjak? U domu. Davali su nam i banane. I pomorandže. Jesi li probao nekad banane? VENJKA: Ne. FOMA: A ja sam ih jeo. Zelene. Ukusno. VENJKA: Možda hoćeš da se vratiš? FOMA: Gde?... Šta ti je, Venjka? Dosadio sam ti, a? Hoćeš da me vratiš, a? VENJKA: Šta ti je? Gde da te vratim? Ti i ja smo kao braća. FOMA: Aha. Venjka, šta misliš, hoće li te oni sada primiti? VENJKA: Primiće. FOMA: Venjka, a zašto će te sada primiti? VENJKA: Jer sada je, Foma, na meni greh. Zbog koga ću plakati i koji ću okajavati čitavog života. A zar drugačiji biva monah? FOMA: Venja, a koji je tvoj greh? (Pauza) Venja, ispričaj mi o kraju sveta. VENJKA: Koliko sam ti već puta to pričao, Foma. FOMA: Pričao si, aha. I treći anñeo zatrubi i pade zvezda Pelen, da? I trećina voda posta pelen, da? I pogibe mnogo ljudi... I četvrti anñeo zatrubi i udarena bi trećina sunca, trećina meseca i zvezda, i dan se za trećinu skrati?... I reče anñeo: "Teško, teško onima

koji žive na zemlji". Da? I peti anñeo zatrubi i skakavci! Kao napast! I svi će opet umreti, da?... A onda i šesti i sedmi anñeo... a onda, Venja? Kako beše posle? VENJKA: I videh nebo novo i novu zemlju, jer prvo nebo i prva zemlja proñoše i mora više nema. I videh grad sveti Jerusalim nov, gde silazi od Boga, kao nevesta ukrašena mužu svojemu. I Bog će otrti svaku suzu. FOMA počinje tiho da ponavlja za VENJKOM, kao što ponavljaju mala deca kada ih roditelji uče pesmama iz njihove omiljene, mnogo puta iščitavane knjige. VENJKA: I Bog će otrti svaku suzu... FOMA: ... svaku suzu... VENJKA: I smrti neće biti više... FOMA: ... neće biti... VENJKA: Ni plača, ni vike, ni bolesti... FOMA: ... bolesti... VENJKA: I ničega prokletog neće biti više... FOMA: ... prokletog... VENJKA: I stvoriće Bog sve novo... FOMA: ... sve novo... VENJKA: I biće Bog svuda i u svakom, i carstvo će njegovo biti u vekove vekova... FOMA: ... vekova... VENJKA: Amin. Ćutanje. FOMA: Venjka!... Venjka!... A hoće li u nebeskom carstvu deliti štrudle? Sa makom? VENJKA: Štrudle... biće i štrudli... FOMA: Ja volim sa makom. Strašno su ukusie. A znaš šta još volim? VENJKA: Reci. FOMA: Volim još i viršle. Heljdinu kašu sa mlekom. Još... volim makarone... da. Još... piletinu! VENJKA: Dobro, ustaj. Vidi gde je već sunce. FOMA (u hodu): Još i bombone... razne... lizalice... žvake... pa još i kotlete volim... pire... štrudle sa makom... Venja, Venja, a šta ćeš ti tamo da okajavaš, a?... Reci, Venja!... Odlaze. KRAJ