1

MEHER BABA - BESEDE

Uvod u sedmo izdanje Mervan Šeriar Irani (Merwan Sheriar Irani) roñen je u gradu Puni (Poona) u Indiji 25. veljače 1894. godine. Njegovi roditelji, Šeriar (Sheriar) i Širin (Shirin), bili su zoroastrijanci persijzkog porijekla. Njegov otac Šeriar bio je iskreni tragatelj za Bogom. Mervan je, dok je pohañao srednju školu "Sveti Vinsent", bio živahan i bezbrižan dječak, koji se isticao u učenju i u sportu i nije bio pretjerano zainteresiran za duhovne stvari. Meñutim, jednom prilikom, jedan mu je školski prijatelj poklonio knjigu o životu Bude, a puno godina kasnije On se prisjećao tog dogañaja: "Otvorio sam knjigu baš na mjestu gdje se govorilo o drugom dolasku Bude kao Maitreje, Gospodina Milosrña. I u snoviñenju sam shvatio: To sam ja. Osjećao sam to duboko u sebi. Potom sam sasvim zaboravio na ovaj dogañaj i prošle su mnoge godine dok ga se nisam ponovno sjetio." Jednog dana u svibnju 1913. godine, u vrijeme studiranja na koledgu Dekan (Deccan) u Puni, prošao je biciklom kraj poštovane muslimanke Hazrat Babañan (Hazrat Babajan), jedne od pet Savršenih Učitelja tog doba. Ona ga je pozvala k sebi i poljubila u čelo otkrivši mu Njegov istinski status Avatara, apsolutne manifestacije Boga u ljudskoj formi. Na početku je Mervan bio ošamućen, ali postupno, u razdoblju od nekoliko mjeseci, svijest o Njegovom okruženju se povratila toliko da je mogao da stupi u kontakt sa Savršenim Učiteljem Sai Babom iz Širdija (Shirdi)—koji ga je odmah zatim uputio do još jednog od Savršenih Učitelja, Upasni Maharaña (Upasni Maharaj), Hindusa iz Sakorija. Sai Baba nije prenosio svoje učenje drugima. Dva preostala Savršena Učitelja tog vremena bili su musliman Tañudin Baba (Tajuddin Baba) i Hindus Narajan Maharañ (Narayan Maharaj). Sedam godina je Upasni Maharañ integrisao Mervanovu Božansku svest sa svešću grubog sveta, pripremajući ga za ulogu Avatara Doba. Njegova avatarska misija počela je da se manifestuje u spoljašnjem svetu 1921. godine kada su se oko njega okupili Njegovi prvi učenici, nadenuvši mu ime Meher Baba, „Milosrdni Otac“. Posle više meseci intenzivnog rada sa svojim učenicima i putovanja po Iranu i Indiji (uključujući i današnji Pakistan), Meher Baba i njegovi sledbenici nastanili su se u praznom vojnom logoru iz prvog svetskog rata u blizini Ahmednagara u Indiji. Ovo mesto je postalo poznato kao Meherabad. Na tom mestu je podigao brojne objekte, kao što su besplatna bolnica i dispanzer, prihvatilište za duševno poremećene i siromašne, kao i besplatnu školu za dečake svih religija sa naglaskom na spiritualnom treningu. U školi se nije vodilo računa o kastinskoj pripadnosti; više i niže kaste su se mešale, sjedinjene u bratstvu koje je podsticala Njegova ljubav. Meher Baba je sve njih redovno učio moralnoj disciplini, duhovnom razumevanju, nesebičnom služenju i, iznad svega, ljubavi prema Bogu. Sve ove aktivnosti odvijale su se punom parom uprkos Babinom ćutanju, koje je usledilo kratko nakon najave istog, 10. jula 1925. godine. Kada je, pre no što će započeti ćutanje, bio upitan kako će nastaviti sa besedama i podučavanjem, On je odgovorio, "Ja nisam došao da podučavam nego da vas probudim". I kasnije, za vreme Njegovih poseta Zapadu, Njegovi komentari bili su jednako duboki i intrigirajući: "Stvari koje su istinite uče se i podučavaju u tišini"; i još "Ako ne možete da čujete moju tišinu od kakve su onda koristi reči?" Pošto je 1927. godine prestao da piše (osim kada se potpisivao), On je nastavio da komunicira pokazujući slova na alfabetskoj tabli, ali je i taj način napustio 1954. godine. Posle toga je komunicirao posredstvom Njegovog jedinstvenog sistema gestikulacije rukama. No, knjige Besede i Bog govori u to vreme su već bile izdiktirane. Tridesetih godina ovog stoleća Meher Baba je krenuo da putuje po Evropi, i ubrzo zatim se obreo i u Americi. Budući da je kontaktirao sa stotinama ljudi na oba kontinenta, Njegovo Ime ubrzo se raširilo meñu duhovnim tragačima. Samo nekima od njih je kasnije bilo dopušteno da ga, u malim grupama, posećuju u Indiji. Njihove posete trajale su uglavnom od nekoliko nedelja do nekoliko godina. Svi, sem nekolicine odabranih, bili su zamoljeni da se vrate na Zapad negde pred početak Drugog svetskog rata. Meher Baba je ponovo posetio Zapad 1952., 1956., i 1958. godine. Imao je i dve turneje po Australiji. Nakon toga više nije odlazio iz Indije, a Zapadnjacima je dopuštao posete samo u retkim prilikama. Jedna takva prilika bio je veliki "Skup Istoka i Zapada" održan u novembru 1962. godine. Na njegov poziv, na hiljade sledbenika iz celoga sveta okupilo se u Puni. Skoro čitavu sedmicu Meher Baba je neštedimice davao Sebe, a Njegove aktivnosti bile su raznovrsne: kratke besede, grupni susreti, intervjui, pesme i molitve u slavu Boga, jedan dan javnog darshana na koji je pohrlilo mnoštvo ljudi da ukaže poštovanje Učitelju i primi Njegov blagoslov. Potreba duhovne razmene izmeñu Istoka i Zapada je česta tema u svetskoj literaturi. Ovaj skup protekao je u harmoniji različitih uticaja, u duhu meñusobnog uvažavanja, naklonosti i zajedničke ljubavi za Voljenog Avatara, a velike kulturne i tradicijske razlike behu tom prilikom, zahvaljujući Njemu, premošćene. Tokom decenija svog Avatarskog delovanja, Meher Baba je stalno kontaktirao sa Bogoopijenim dušama, ili mastima. U knjizi dr Viljama Donkina (William Donkin) Putnici,* Meher Baba je dao detaljan opis stanja u kome se nalaze masti (Bogoopijeni). Masti su oni koji su kontakt sa spoljašnjim svetom izgubili zbog ljubavne opijenosti Bogom, a ne zbog nervnog sloma ili umobolnosti. 1940. godina bila je izuzetna po broju susreta koje je Meher Baba imao sa ovim Bogoopijenim dušama širom Indije. On je često lično izlazio u susret njihovim svakodnevnim potrebama, i uopšte, pružao im onu vrstu pomoći za koju je znao da će im biti potrebna na njihovom putu ka Bogu. *William Donkinn, The Wayfarers (Ahmednagar, India: Meher Publications, 1948; drugo izdanje, San Francisco: Sufism Reoriented, 1969)

2

Meher Baba takoñe je lično služio siromašne, mentalno obolele i fizički hendikepirane, a pokazivao je naročitu brigu za leprozne. Sa beskrajnom pažnjom i ljubavlju On im je prao noge, pognute glave umivao njihove patrljke, davao im male poklone i ulivao nadu. "Oni su poput predivnih ptica u ružnim kavezima", govorio je, "i od svih zadataka koje izvršavam, ovaj me najdublje dira." U toku Njegovih brojnih putovanja i susreta sa hiljadama ljudi, Meher Baba je stalno naglašavao da ne dolazi da podučava niti da nameće neke nove zakone. Neprestano je isticao da su drevni mudraci već otkrili Istinu i da je zadatak današnjeg čovečanstva da spozna Istinu utkanu u njihova učenja. Meher Babino Avatarsko delo jeste da, pomoću Njegove prastare poruke ljubavi, probudi čovečanstvo i otvori mu oči za Istinu. Njegov život predstavlja obrazac "po kome se čovek može ravnati i videti sebe onakvog kakav jeste i kakav bi mogao da postane." U suštini nije jasno na koji način je Meher Babi uspevalo, a uspeva mu i dan-danas, da vrši tako moćan uticaj na ljude. Čovek samo odjednom oseti moćnu silu u koju intuitivno ima poverenja, silu koja struji njegovim životnim kanalima i puni ih energijom, nakon čega se oslobaña njegovo unutrašnje biće. Jedno od najvećih čuda koja se dešavaju u kontaktu sa Meher Babom jeste prihvatanje. Carls Pardom (Charles Purdom) u svojoj knjizi Bogočovek (God-Man) beleži: "On je navodio ljude da pogledaju u sebe, da sagledaju svoje egoistično "ja" ne kao dobro ili loše, pametno ili glupo, uspešno ili neuspešno, već kao lažnu sliku svog istinskog "ja", te da prestanu da se poistovećuju sa iluzijom." Istorija čovekove potrage za dušom nije iznedrila previše dela u kojima bi detaljno bile izložene tehnike koje vode ka tom vrhunskom postignuću. Meher Babine Besede predstavljaju veliki doprinos ovoj uskoj oblasti literature. U ovoj knjizi, koju je Meher Baba diktirao svojim najbližim učenicima tokom tridesetih i ranih četrdesetih godina, opisani su načini integracije duhovnog rada u svakodnevni život. Takoñe je prikazana, u glavnim crtama, struktura kreacije, i pojašnjen odnos posvećenika sa Avatarom ili sa Učiteljem. U njegovom poznijem klasičnom delu, Bog govori, Meher Baba detaljno opisuje stanja Boga, Njegovu volju da svesno spozna Svoju božanstvenost i ulogu kreacije. Besede su, sa druge strane, praktičan priručnik za svakodnevni život namenjen onima koji se, nakon što su razvili svest kroz zamke i iskušenja evolucije, polako vraćaju nazad, u stanje prapočetnog Jedinstva. U Besedama su dati opisi duhovne staze i njenih disciplina, a takoñe je i jasno osvetljen cilj koji sledbenik treba da dostigne. Čitalac u njima neće otkriti suvoparne formule duhovnog razvića. Besede su, pre svega, delo koje čoveka stalno podseća na njegovu nasušnu potrebu da živi u ljubavi i predanosti Bogu. Ljubav prema Bogu jedina daje snagu na duhovnoj stazi i to je ono što, milošću Savršenog Učitelja, konačno dovodi do cilja. Savršeni Učitelj je sveznajući vodič koji je već prošao stazu i iskusio Istinu i koji, naoružan beskrajnim strpljenjem, stvara uslove za postepeno i bezbedno napredovanje učenika do cilja. Kao što je već opisano u besedi "Avatar", periodična manifestacija Boga kao Avatara, Bogočoveka, Mesije, Bude, Hrista, Rasoola, dovodi do duhovnog preporoda čovečanstva; jer, Avatar je taj koji sprovodi Božansku volju koja se bezgranično širi. Drukčije od milosti Savršenog Učitelja, milost Avatara se izliva pri svakom koraku ka Istini ma kog čoveka, pod uslovom da je u njemu prisutna intenzivna ljubav i čežnja za Bogom. Voñstvo i milost Avatara nisu na raspolaganju samo za vreme Njegovog fizičkog prisustva na Zemlji. On ne dolazi samo zbog onih koji su živi u vreme Njegovog dolaska, već i za potonje generacije. Njegova milost i Njegovo znanje Istine uvek su na raspolaganju svima. U svakom slučaju, da bi se postigao cilj i preduzeo konačni skok iz sfere dualnosti u sferu Jednote, neophodna je milost živućeg Savršenog Učitelja ili Avatara— koji je VEČITO ŽIVUĆI SAVRŠENI UČITELJ.* *Ovaj prosvetljujući razgovor o jedinstvenoj raspoloživosti Avatara u svim vremenima voñen je sa jednim od Meher Babinih mandalija (bliskih učenika)—D. E. S. Meher Baba svoj zavet ćutanja, dug četrdeset i četiri godine, nije prekršio do svoje smrti, 31. januara 1969. godine. Njegove poslednje godine obeležene su velikom fizičkom patnjom—posledicom dveju ozbiljnih saobraćajnih nesreća. Prva od njih zbila se na domak gradića Prag (Prague), u Oklahomi, za vreme turneje po SAD-u 1952. godine; a druga u Indiji, u blizini Satare, na izmaku 1956. godine. U obe nesreće Meher Baba je zadobio ozbiljne povrede, posle čega mu je hodanje, pa i stajanje, zadavalo ogromne teškoće i bol. Taj fizički bol bio je manifestacija unutrašnje patnje koju Avatar podnosi zarad čovečanstva svaki put kada siñe meñu ljude. Svoje poslednje godine uglavnom je proveo u samoći i u intenzivnom i iscrpljujućem bavljenju Njegovim univerzalnim delom. Sredinom 1968. godine Meher Baba je obznanio da je stoprocentno zadovoljan svojom životnom misijom. U to vreme došlo je do naglog porasta broja onih koji su od Njega tražili ključ i smisao života. Njegovoj sahrani prisustvovalo je na hiljade ljudi. Došli su da ga isprate i ukažu počast voljenom Učitelju. Njegovo telo je sedam dana ležalo u grobnici u Meherabadu, nakon čega je usledilo ukopavanje Njegovih posmrtnih ostataka. Na hiljade ljudi iz celog sveta, od aprila do juna 1969. godine, učestvovalo je na Daršan programu u Puni, programu kojeg je On upriličio nekoliko meseci pre svoje smrti; i duboko su osećali Njegovu ljubav i prisutnost u svojim srcima. Danas se Meher Babini krugovi ljubavi sve više šire, i postajući sve obuhvatniji i obuhvatniji, magnetskom snagom privlače ljude iz svih kutaka sveta, svih zanimanja i svih religija, da počnu da tragaju za Istinom pod Njegovim ljubavnim voñstvom. Na hiljade Meher Babinih grupa deluju širom sveta, a na Zapadu je On lično osnovao dva velika centra: Meherov duhovni Centar u Mirtl Biču, Južna Karolina, SAD (Myrtle Beach, South Carolina, USA); i Avatarev dom u Vumbiju, Kvinslend, Australija (Woombye, Queensland, Australia). Svake godine stotine tragača poseti ove centre, a na hiljade njih organizuju hodočašća do hrama i grobnice Avatara Meher Babe, kao i do Njegovog dugogodišnjeg prebivališta u Meherazadu, blizu Ahmednagara u Indiji. Don E. Stivens

3

Sedam realnosti Postojanje, Ljubav, Žrtvovanje, Odricanje, Znanje, Obuzdavanje i Predavanje Ne pridajem značaj veroispovestima, dogmama, staležima, vršenju religijskih ceremonija i rituala, već jedino razumevanju sledećih sedam Stvarnosti: 1. Jedino Stvarno Postojanje je postojanje jednog i jedinog Boga, koji je Sopstvo u svakom ograničenom sopstvu. 2. Jedina Stvarna Ljubav je Ljubav prema Beskonačnom (Bogu), koja pobuñuje intenzivnu čežnju da se vidi, spozna i postane jedno sa Istinom (Bogom). 3. Jedino Stvarno Žrtvovanje je ono u kome su, shodno toj ljubavi, žrtvovane sve stvari—telo, um, položaj, bogatstvo pa čak i sam život. 4. Jedino Stvarno Odricanje je napuštanje svih sebičnih misli i želja čak i usred svetovnih dužnosti. 5. Jedino Stvarno Znanje je znanje da Bog boravi kako u dobrom tako i u takozvanom rñavom čoveku, u svecu kao i u takozvanom grešniku. Ovakva spoznaja nalaže ti da pomažeš svakog podjednako, onako kako to iziskuju okolnosti, bez očekivanja nagrade; kada si pozvan da učestvuješ u nekom sporu, da deluješ bez i najmanjeg traga neprijateljstva ili mržnje; da nastojiš da učiniš druge srećnima gajeći bratska ili sestrinska osećanja prema svima; i da ne povrediš nikoga u mislima, rečima ili u delima—čak ni one koji povreñuju tebe. 6. Jedina Stvarna Kontrola je disciplina čula— suzdržavanje od prepuštanja niskim željama jer se jedino tako može održati potpuna čistota karaktera. 7. Jedino Stvarno Predavanje je ono u kome uravnoteženost ne može narušiti nijedna nesrećna okolnost, gde je čovek usred svake teškoće savršeno mirno prepušten volji Boga.

Novo čovečanstvo Božanski plan Kao u svim izuzetno kriznim periodima ljudske istorije, čovečanstvo i danas prolazi kroz poroñajne muke duhovnog preporoda. Moćne rušilačke sile su se pokrenule i naizgled ovladale sadašnjim trenutkom, ali u isti mah konstruktivne i stvaralačke snage koje će spasiti svet takoñe bivaju osloboñene kroz brojne kanale. Mada ove snage svetlosti dejstvuju u tišini, one će u krajnjem ishodu dovesti do promena kojima će se obezbediti viši, sigurniji i postojaniji duhovni napredak čovečanstva. Sve to predstavlja deo božanskog plana kako bi se izgladnelom i posustalom svetu pružila sveža objava večne i jedine Istine. Gorući problem sa kojim se sada čovečanstvo suočava jeste iznalaženje puteva i načina da se otklone: suparništvo, sukobljavanje i nadmetanje, u svim suptilnim i grubim oblicima u kojima se ispoljavaju u različitim sferama života. Rat kao simptom čiji uzrok ima dublje korene Oružani ratovi su, naravno, najočigledniji izvori nereda i razaranja. Meñutim, sami ratovi ne predstavljaju suštinski problem čovečanstva, nego pre spoljašnji simptom nečeg mnogo ozbiljnijeg što se nalazi u samom njihovom korenu. Ratovi i patnja koju izazivaju ne mogu se u potpunosti odstraniti samo uz pomoć antiratne propagande. Pa, ako već treba da budu izbrisani iz ljudske istorije, biće neophodno uhvatiti se u koštac sa njihovim uzročnicima u samome korenu. Jer, čak i onda kada se ne vode oružani ratovi, pojedinci i grupe pojedinaca neprekidno učestvuju u ekonomskom ili nekom drugom suptilnom obliku voñenja rata. Oružani ratovi, sa svom pratećom surovošću, izbijaju tek onda kada su ovi osnovni uzroci zaoštreni do vrhunca. Egoizam i samoljublje Uzrok neredu koji dovodi do ratova leži u činjenici da je većina ljudi obuzeta egoizmom i sebičnim ciljevima, prepuštajući se svom egoizmu i sebičnosti kako individualno tako i kolektivno. To je život varljivih vrednosti u čiju zamku čovek upada. Suočiti se sa istinom znači spoznati jedinstvo života u svim i kroz sve njegove raznovrsne manifestacije. Posedovati ovo razumevanje znači zaboraviti na ograničavajuće ,"ja" i spoznati jedinstvo života. Nepotrebnost i nerazumnost ratova Sa svitanjem istinskog razumevanja, problem ratova ubrzo će nestati. Kada ratovi budu jasno viñeni kao suvišni i nerazumni, tada osnovni zadatak više neće biti sprečavanje ratova, nego voñenje duhovne bitke sa ciljem da se prevaziñu oni stavovi koji su doveli do tako surovog i bolnog stanja stvari. U svetlosti istine o jedinstvu svekolikog života, zajedničko i usklañeno delovanje se nameće kao prirodno i neminovno. Stoga, osnovni zadatak onih koji istinski brinu o obnovi čovečanstva, jeste da svim snagama prionu na otklanjanje duhovnog neznanja koje obavija čovečanstvo. Ratovi ne počinju samo da bi se obezbedila ponovna preraspodela materijalnih dobara. Oni su često proizvod nekritičkog poistovećivanja sa uskim interesima, koje ljudi, preko svojih istomišljenika, prenose na onaj deo sveta koji smatraju "svojim". "Ja"se mora odstraniti iz svih sfera življenja Uspostavljanje nove materijalne ravnoteže je samo deo šireg problema vaspostavljanja duhovne ravnoteže.

4

Duhovna ravnoteža zahteva uklanjanje "ja" ne samo iz materijalnih vidova života, već takoñe i iz onih sfera koje se tiču intelektualnog, emotivnog i kulturnog života čoveka. Materijalna ravnoteža iziskuje duhovno razumevanje Posmatrati problem čovečanstva kao puki problem nasušnih potreba, znači svesti čoveka na nivo životinja. Ali čak i onda kada se čovek usredsredi na ograničeni zadatak očuvanja čisto materijalne ravnoteže, on će u tome uspeti jedino ako poseduje duhovno razumevanje. Ekonomsku ravnotežu je nemoguće ostvariti ukoliko ljudi ne shvate da je planska i zajednička akcija u ekonomskim stvarima neizvodljiva sve dotle dok lični interes ne ustupi mesto nesebičnoj ljubavi. U suprotnom, čak i uz najbolju opremu i efikasnost u materijalnim delatnostima, čovečanstvo ne može izbeći sukobe i neimaštinu. Novo Čovečanstvo koje se raña u muci sadašnjih trudova i patnji, neće ignorisati nauku niti njena praktična dostignuća. Pogrešno je gledati na nauku kao na nešto neduhovno. Prava uloga i mesto nauke U zavisnosti od toga kako se primenjuje, nauka može da pomogne ili odmogne duhovnosti. Baš kao što prava umetnost izražava duhovnost, tako i nauka, pravilno primenjena, može da bude izraz duha i njegovo ovaploćenje. Naučne istine koje se odnose na fizičko telo i njegov život u grubom svetu mogu postati sredstva preko kojih će duša saznavati sebe. A da bi služile toj svrsi, moraju se pravilno uklopiti u šire duhovno razumevanje. Ovo podrazumeva stalno uočavanje postojanih, istinskih i trajnih vrednosti. Potreba za duhovnim iskustvom Kada izostane duhovno razumevanje, nastaje opasnost da se naučne istine i postignuća zloupotrebe za uzajamno uništavanje i pothranjivanje onih vidova života koji jačaju duhovne okove. Svestrani napredak čovečanstva može se osigurati samo ako nauka i religija nastave ruku pod ruku. Nastupajuća civilizacija Novog Čovečanstva neće biti zadojena duhom suvih intelektualnih doktrina, već duhom živog spiritualnog iskustva. Duhovno iskustvo se zasniva na dubljim istinama nepristupačnim intelektu i intelekt ne može iznedriti takvo iskustvo. Duhovnu istinu moguće je iznositi i iskazivati posredstvom intelekta, pa je intelekt svakako od izvesne pomoći u prenošenju duhovnog iskustva. Ali intelekt sam po sebi nije dovoljan da omogući čoveku da doživi duhovno iskustvo, ili da ga prenese na druge. Ako su dve osobe doživele glavobolju, one taj svoj zajednički doživljaj mogu intelektualno da preispitaju i razjasne jedna drugoj. Ali ako neka osoba nikada nije imala glavobolju, tada nikakvo intelektualno objašnjenje neće moći da joj dočara glavobolju. Intelektualno objašnjenje ne može zameniti duhovni doživljaj; ono, u najboljem slučaju, može pripremiti teren za njega. Priroda i mesto duhovnog iskustva Duhovno iskustvo seže mnogo dublje no što je to dokučivo čistom intelektu. Izraz mistično iskustvo upravo to i naglašava. Na misticizam se često gleda kao na nešto anti-intelektualno, nejasno i zbrkano, ili nepraktično i nespojivo sa iskustvom. Istinski misticizam, u stvari, nije ništa od pobrojanog. Nema ničeg nestvarnog u istinskom misticizmu, budući da on upravo vodi pravom sagledavanju Stvarnosti. On je oblik u potpunosti nezamagljene percepcije, i uz to je u toj meri praktičan da se može proživljavati u svakom trenutku života i ispoljavati u svim svakodnevnim dužnostima. Njegova povezanost sa iskustvom toliko je duboka da, u izvesnom smislu, on i jeste krajnje razumevanje svekolikog iskustva. Kada se za duhovni doživljaj kaže da je mistički, to ne znači da je natprirodan ili sasvim van domašaja ljudske svesti. Ono što se podrazumeva jeste da je nepristupačan ograničenom ljudskom intelektu, sve dok intelekt ne prevaziñe svoje granice i ne bude osvetljen direktnom spoznajom Beskonačnog. Isus Hrist je ukazao na put do duhovnog iskustva rečima: "Ostavi sve i kreni za mnom." Ovo znači da bi čovek trebalo da se oslobodi ograničenja i uroni u beskonačni život Boga. Pravo duhovno iskustvo nije samo spoznaja prirode duše dok prolazi više nivoe svesti, već uključuje i pravilan odnos prema svetovnim dužnostima. Ako duhovno iskustvo izgubi povezanost sa raznim fazama života, tada nastupa neurotična reakcija, što je, naravno, daleko od duhovnog iskustva. Duhovno iskustvo koje će da oživotvori i osnaži seme Novog Čovečanstva, nije i ne treba da bude reakcija na stroge i neumoljive zahteve koje pred čoveka postavlja životna stvarnost. Bekstvom se ne dolazi do duhovnog iskustva Ljudi sa slabom sposobnošću prilagoñavanja bujici života, skloni su da se povuku iz životne zbilje i potraže sklonište i zaštitu u samostvorenoj tvrñavi satkanoj od uobrazilja. Takva reakcija je pokušaj da se, uzmicanjem pred zahtevima koje postavlja život, ovekoveči sopstveno izolovano postojanje. Lažan osećaj sigurnosti i samodovršenosti pruža varljivo rešenje za životne probleme. To čak nije ni korak ka pravom i trajnom rešenju, već naprotiv, skretanje sa prave duhovne staze. Jaki i nesavladivi životni talasi će uvek iznova izbacivati čoveka iz njegovih nestvarnih skloništa, a on će, u želji da sačuva svoje izdvojeno postojanje, bežati i u svom bekstvu privlačiti nove oblike patnje. Novo Čovečanstvo ne će prianjati za spoljašnje forme Kao što osoba može nastojati da bekstvom sačuva svoje zasebno iskustvo, tako može i težiti da ga održi putem nekritičnog poistovećivanja sa formama, ceremonijama i ritualima, ili tradicijama i konvencijama. Forme, ceremonije i rituali, tradicije i konvencije su, u najvećem broju slučajeva, prepreke oslobañanju večnog života. Jer, kada bi bili prava sredstva za izražavanje bezgraničnog života, oni bi činili potporu a ne smetnju ostvarenju božanskog života na zemlji. Ali, oni uglavnom imaju za cilj uvećavanje prestiža i dokazivanje sopstvene ispravnosti, nezavisno od života koji predstavljaju. Otuda svako vezivanje za njih na kraju sasvim izvesno vodi ka drastičnom prikraćivanju i ograničenju života. Novo Čovečanstvo biće osloboñeno od života ograničenja i dopustiće da se kreativni život duha odvija u neograničenom rasponu; prekinuće privrženost spoljašnjim formama i naučiti kako da ih podredi potrebama duha. Ograničeni život privida i lažnih vrednosti ustupiće mesto bezgraničnom životu u Istini; a ograničenja kroz koja izdvojeno "ja" opstaje, svenuće i nestati na dodir istinskog razumevanja. Baš kao što osoba bežanjem ili poistovećivanjem sa spoljašnjim formama teži da očuva svoju zasebnu egzistenciju, tako može da teži da je održi putem nekritičnog poistovećivanja sa nekom uskom klasom, veroispovešću, sektom ili religijom, ili podelama zasnovanim na polu.

5

Poistove ćivanje sa uskom grupom je jedan oblik ograni čenog"ja" Ovde je pojedinac naizgled prevazišao izdvojeno postojanje poistovećujući se sa širom celinom. Meñutim, on često upravo izražava svoju zasebnost kroz takvo poistovećivanje, što mu omogućava da uživa u osećanju da je drugačiji od pripadnika druge klase, nacionalnosti, veroispovesti, sekte, religije ili pola. Pojedinačno postojanje nastaje i crpi snagu iz poistovećivanja sebe sa nekom od suprotnosti i uporeñivanja sebe sa drugima. Ograni čeno"ja" egzistira kroz oprečnosti Pojedinac može štititi svoje izolovano postojanje tako što će se poistovećivati sa ovom ili onom ideologijom, sa svojim shvatanjem dobra nasuprot svom shvatanju zla. Rezultat poistovećivanja sa uskim grupama ili ograničenim idealima nije stvarno rastapanje izdvojenog "ja", već mu je samo slično. Pravo nestajanje ograničenog "ja" u okeanu univerzalnog života znači potpunu predaju zasebnog postojanja u svim njegovim oblicima. Nada u budu ćnost Veliki deo čovečanstva uhvaćen je u zamku ličnih i samoživih težnji. Za onoga koga su stege čovečanstva pritisle, postoji samo strepnja u pogledu budućnosti i nikakvo olakšanje. Čovek mora da se zagleda malo dublje u svakodnevnu stvarnost da bi mogao da zauzme pravilan stav prema nedaći u kojoj se našlo čovečanstvo. Stvarne mogućnosti Novog Čovečanstva ostaju skrivene za ljude koji površno gledaju na svetsku situaciju, ali one postoje, i potrebna je jedino varnica duhovnog razumevanja da u punom sjaju izbiju na površinu i počnu da se ostvaruju. Sile strasti, mržnje i pohlepe donose golemu patnju i stvaraju haos. Meñutim, olakšavajuća okolnost je da u ljudskoj prirodi, čak i u središtu razaračkih sila, uvek tinja ljubav u nekom obliku. Čak i ratovi zahtevaju združeno delovanje, ali je raspon takvog združenog delovanja veštački omeñen kroz poistovećivanje sa ograničenom grupom ili idealom. Ratovima upravlja neki oblik ljubavi, doduše, pogrešno shvaćene ljubavi. Da bi ljubav zasjala, potrebno je osloboditi je sputanosti i ograničenja. Ljubav mora da bude nesputana ograni čenjima Ljubav postoji u svim fazama ljudskog života; ali je ili pritajena, ili omeñena i zatrovana ličnom ambicijom, rasnim ponosom, lokalnim privrženostima i rivalstvima, pa i vezanošću za pol, nacionalnost, sektu, stalež ili religiju. Da bi čovečanstvo ponovo vaskrslo, vratnice čovekovog srca moraju se raskriliti kako bi se rasplamsala nova ljubav—ona koja ne zna za pokvarenost, te je u potpunosti osloboñena individualne ili kolektivne pohlepe. Ljubav govori sama za sebe Novo Čovečanstvo će izroniti iz slapova osloboñene ljubavi koja će slobodno poteći podstaknuta duhovnim buñenjem—zaslugom Savršenih Učitelja.* Ljubav se ne može roditi iz puke namere i htenja; vežbanjem volje, čovek u najboljem slučaju postaje savestan u obavljanju svojih dužnosti. Borbom i ulaganjem napora on će uspeti da svoje spoljašnje akcije uskladi sa svojim viñenjem pravde. Ali, takve akcije su duhovno jalove; nedostaje im unutrašnje lepote spontane ljubavi. * VidiGlosar Ljubav treba spontano da izvire iznutra; ona ne sme da podlegne uticaju kakve spoljašnje ili unutrašnje prisile. Ljubav i prinuda nikad ne idu zajedno. Meñutim, mada se ljubav ne može nikome nametnuti, ona se može probuditi samom ljubavlju. Ljubavi nisu potrebne reči. Oni koji je nemaju primaju je od onih koji je imaju. Oni koji je primaju ne mogu biti primaoci a da ne odgovore na nju, što je, uostalom, suštinsko ispoljenje ljubavi. Istinska ljubav je nepobediva i neodoljiva. Ona nastavlja da prikuplja snagu i da se širi sve dok ne preobrazi svakog s kim stupi u dodir. Čovečanstvo će ostvariti nov način postojanja i života kroz slobodnu i nesputanu igru čiste ljubavi od srca k srcu. Božanska ljubav spašava čovečanstvo Pošto spoznamo da nema zahteva koji su veći od zahteva koje pred nas postavlja univerzalni Božanski Život—obuhvatajući sve i svakoga bez izuzetka— ljubav ne samo da će doneti mir, harmoniju i radost u društvenim, nacionalnim i meñunarodnim okvirima, nego će izasjati u svoj svojoj čistoti i lepoti. Božanska ljubav odoleva udarima dualnosti i izraz je samog božanstva. Upravo kroz božansku ljubav će se Novo Čovečanstvo uskladiti sa božanskim planom. Božanska ljubav ne samo da će uneti nesmanjeno blaženstvo i neograničenu radost u lične živote ljudi, već će omogućiti da nastupi era Novog Čovečanstva. Kroz božansku ljubav Novo Čovečanstvo će naučiti veštinu zajedničkog i harmoničnog življenja. Rešiće se okova prevaziñenih formi i osloboditi kreativni život duhovne mudrosti; raspršiće sve uobrazilje i usidriti se u Istini; uživaće mir i trajnu sreću; i biće inicirano u Večni Život.

Sebičnost Analiza sebi čnosti Sebičnost se javlja kao posledica nastojanja želja da se ispune kroz delovanje i iskustvo. Ona potiče iz osnovnog nepoznavanja čovekove prave prirode. Ljudska svest je zamućena zbog nagomilavanja različitih vrsta impresija koje su se taložile u dugom periodu njene evolucije. Ove impresije se ispoljavaju u vidu želja koje strogo ograničavaju opseg delovanja svesti. Sanskare, ili impresije, ograñuju polje svesti. Obruč sanskara odreñuje opseg tog ograničenog područja, jedinog područja gde se pojedinačna svest može usmeriti. Željenje vodi u nezadovoljstvo Dok je u nekim željama akcija samo pritajena, dotle se neke želje pretaču u njima odgovarajuću akciju. Da li će se želja ispoljiti u vidu akcije zavisi od intenziteta i broja sanskara vezanih za nju. Geometrijskom metaforom rečeno, kada se želja ispoljava kao akcija, ona prelazi razdaljinu jednaku radijusu kruga koji opisuje granicu sanskara povezanih sa njom. Kada želja postane dovoljno snažna, ona se ispolji kao akcija da bi se ispunila. Čovek je onoliko sebičan koliko je u njemu prisutno raznoraznih želja. Zbog uplitanja raznovrsnih želja duša ne može da

6

pronañe pun i nesputan izraz svoje prave suštine, pa njen život postaje krut i samoljubiv. Čitav život pojedinačnog ega neprekidno je zasužnjen raznim htenjima, to jest, nastojanjima da se želje ispune kroz nestalne i prolazne stvari. Požuda, pohlepa i ljutnja Meñutim, nema pravog ispunjenja u prolaznim stvarima. Zadovoljstvo koje proističe iz prolaznih okolnosti života je privremeno, pa čovekova htenja ostaju neostvarena. Iz toga proističe opšti osećaj nezadovoljstva praćen svim vrstama briga. Osnovni vidovi ispoljavanja frustriranog ega su požuda, pohlepa i ljutnja. Požuda je po mnogo čemu slična pohlepi; od nje se razlikuje po načinu na koji se ispoljava, a koji je direktno vezan za grubu sferu. Požuda se izražava posredstvom fizičkog tela i tiče se tela. Ona je oblik vezanosti za grubu sferu.* Pohlepa je stanje uznemirenosti srca, a sastoji se uglavnom od žudnje za moći i za posedovanjem. Čovek teži moći i posedovanju da bi ispunio svoje želje. On je, meñutim, nastojeći da ispuni svoje želje uvek samo delimično zadovoljen, a ta delimičnost još više raspiruje i uvećava plamen žudnje umesto da ga utuli. Tako pohlepa, u svom beskonačnom osvajačkom pohodu, ostavlja pojedinca večito nezadovoljnim. Osnovni oblici ispoljavanja pohlepe su u vezi sa čovekovom emotivnom stranom. U pitanju je jedan vid vezanosti za suptilnu sferu. * Vidi Glosar pod grubo, suptilno i mentalno Ljutnja je buka razdraženog uma. Ona je uzrokovana sprečenošću da se željeno ispuni. Ta nemogućnost ispunjenja dalje pothranjuje ograničeni ego i služi dominaciji i agresiji. Cilj ljutnje je uklanjanje prepreka koje stoje na putu ispunjenju želja. Pomama besa hrani egoizam i taštinu, te je tako najbliži saveznik ograničenog ega. Um je kolevka ljutnje, te se tako ljutnja uglavnom izražava kroz aktivnosti uma. Ljutnja je oblik vezanosti za mentalnu sferu. Požuda, pohlepa i ljutnja se naizmenično izražavaju kroz telo, srce i um. Opasan krug Čovek doživljava razočaranja zahvaljujući požudi, pohlepi i ljutnji; a njegov povreñeni ego zauzvrat traži zadovoljenje kroz požudu, pohlepu i ljutnju. Svest tako biva uhvaćena u opasni krug nedoglednih razočarenja. Razočarenje se javlja kada su požuda, pohlepa ili ljutnja sprečeni u svom izražavanju. Prema tome, ono je opšta reakcija na grube, suptilne i mentalne vezanosti. Potištenost prouzrokovana neispunjenjem požude, pohlepe i ljutnje verna je pratilja sebičnosti. Sebičnost kao zajednička osnova ova tri poroka predstavlja najdublji uzrok razočaranja i briga. Ona samu sebe poražava. Tražeći ispunjenje kroz želje, uspeva samo da postigne trajno nezadovoljstvo. Sebičnost neminovno vodi u nezadovoljstvo i razočaranje jer želja ima beskrajno mnogo. Stoga se problem sreće svodi na oslobañanje od želja. Želje se ne mogu savladati prisilnim obuzdavanjem, pošto je Znanje jedini lek za njih. Ako uronite duboko u svet misli i posvetite par minuta ozbiljnom razmišljanju, shvatićete svu ispraznost želja. Setite se svega u čemu ste uživali i zbog čega ste patili svih prethodnih godina. Sve ono u čemu ste u životu uživali sada se svodi na ništa. Sve zbog čega ste patili danas je nepostojeće. Jer, sve to je bilo iluzorno. Put do sre će Vaše je pravo da budete srećni, no uprkos tome, vi sami sebi nanosite bol želeći stvari. Želje su izvor neprestanog nemira. Ako ne dobijete ono što želite, vi postajete nesrećni. A ako dobijete, onda želite još više, i tako ste opet nesrećni. Recite sebi "Ne želim ništa" i budite srećni. Neprestano uviñanje jalovosti želja će vas najzad uputiti k Znanju. Takva Samospoznaja će vas osloboditi želja i izvesti na put uvek prisutne sreće. Odricanje od želja Potrebno je pažljivo razlučiti želje od potreba. Ponos i ljutnja, pohlepa i požuda nisu isto što i potrebe. Možete misliti "Meni je potrebno sve to što poželim", ali budite sigurni da vas takvo razmišljanje neće izvesti na pravi put. Ako vas u pustinji obuzme žeñ, onda vam je potrebna voda, a ne limunada. Sve dok je telo prisutno, ukazivaće se izvesne potrebe i nužno je izaći im u susret. Želje su, meñutim, samo stranputice zabludele mašte. Da bi se postigla ikakva sreća, one se moraju brižljivo iskorenjivati. Budući da su želje u samoj srži sebičnosti, odricanje od želja nalik je procesu umiranja. Umiranje u uobičajenom smislu znači rastavljanje s fizičkim telom, a umiranje u istinskom smislu znači odbacivanje nižih želja. Sveštenici pripremaju ljude za lažnu smrt predočavajući im tmurne slike pakla i raja; meñutim, ta smrt je prividna, pošto je život neprekidno trajanje. Prava smrt sastoji se od prestanka želja i ona nastupa postepeno. Ljubav i služenje Rañanje ljubavi čini umiranje sebičnosti lakšim. Postojati znači umirati kroz ljubav. Ako ne možete voleti bližnje, kako onda možete voleti i one koji vas zlostavljaju? Neznanje odreduje granice sebičnosti. Kada osoba spozna da može doživeti uzvišenije zadovoljstvo tako što će proširiti sferu svojih interesovanja i aktivnosti, ona se približava životu služenja. Osoba na tom stupnju gaji dobre želje. Želi da učini druge srećnim, da olakša njihove nevolje i pomogne im. I mada se čak i u tako dobrim željama krije jedno posredno i prikriveno upućivanje na "ja", tu uski sebičluk prestaje. Čak se dobre želje u izvesnom smislu mogu smatrati oblikom prosvetljene i proširene sebičnosti jer se, kao i loše, kreću u domenu dualnosti. Ali, ako osoba nastavi da usvaja dobre želje, sebičnost se širi, i, obuhvatajući sve veće ciljeve, samu sebe vremenom poništava. Umesto da se trudi da postane čuvena, privlačna ili bogata, osoba tada nastoji da postane korisna za druge. Pojava sebi čnosti Želje koje ulaze u sastav pojedinačnog ega su ili dobre ili loše. Lošim željama nazivamo sve oblike sebičnosti, a dobrim— razne oblike nesebičnosti. Meñutim, izmeñu sebičnosti i nesebičnosti ne može se povući čvrsta granica. Obe se kreću u domenu dualnosti, pa je stoga sa konačne tačke gledišta, u kojoj su oprečnosti dobra i zla prevaziñene, razlika izmeñu sebičnosti i nesebičnosti prevashodno razlika u nivou postignuća. Sebičnost i nesebičnost su dve faze u životu individualnog ega koje se nadovezuju jedna na drugu. Sebičnost izlazi na videlo onda kada su sve želje koncentrisane oko uske individualnosti. A nesebičnost izlazi na videlo onda kada ovaj kruti poredak želja doživi raspad i doñe do opšteg raspršivanja želja na mnogo širu oblast.

7

Sebičnost je usko usmeravanje interesovanja na ograničenu oblast; a nesebičnost—širenje interesovanja na obuhvatniju oblast. Jezikom paradoksa rečeno, sebičnost je ograničeni oblik nesebičnosti, a nesebičnost—istupanje iz sebičnosti u široku sferu aktivnosti. Preobražavanje sebičnosti u nesebi čnost Sebičnost se mora preobraziti u nesebičnost pre nego što se iskorači iz područja dualnosti. Istrajno i postojano izvoñenje dobrih dela istanjiće sebičnost. Sebičnost koja se izražava kroz činjenje dobrih dela, postaće instrumentom svog sopstvenog uništenja. Dobrota je osnovni činilac pretvaranja žilave u slabašnu sebičnost. Samoživost, koja je na početku bila pokrovitelj zlih težnji, vršenjem dobrih dela postaće vinovnikom sopstvenog poraza. Kada se zle težnje preobraze u dobre, sebičnost se preobražava u nesebičnost, odnosno, individualna sebičnost se pretapa u univerzalni interes. Mada je dobrostiv i nesebičan život takoñe ograničen suprotnostima, dobrota je ipak nužan korak na putu oslobañanja od svih suprolnosti. Dobrota je oružje kojim duša uništava svoje neznanje. Univerzalno Sopstvo Iz dobrote duša prelazi Bogu. Nesebičnost se utapa u univerzalnu Sopstvenost—koja je iznad dobra i zla, vrline i poroka i svih ostalih dvojnih aspekata Maje (Iluzije ili Neznanja). Boraviti u visinama nesebičnosti znači osećati istovetnost sa svime. U stanju Osloboñenosti nema ni sebičnosti ni nesebičnosti u uobičajenom smislu, jer one bivaju uzdignute i stopljene u osećanje Jednosti. Spoznaja sveopšteg jedinstva praćena je spokojem i nepojmljivim blaženstvom. Stapanje sa krajnjom Stvarnoš ću Ona ne vodi u duhovnu stagnaciju ili u odbacivanje relativnih vrednosti. Doživljaj Jednosti donosi nepomućeni sklad u kome se ne gubi osećaj razlikovanja, kao i nenarušiv mir koji ne znači ravnodušnost prema okolini. Jednost nije rezultat subjektivne sinteze. Ono je rezultat istinskog postignuća jedinstva sa konačnom, sveobuhvatnom Stvarnošću. Otvorite svoje srce, uklonite želje, i negujte samo jednu čežnju—čežnju za sjedinjenjem sa konačnom Stvarnošću. Konačnu Stvarnost ne treba tražiti u promenljivim stvarima vanjskog sveta već u sopstvenom biću. Svaki put kada vaša duša učini pokušaj da razgali vaše srce, ona nailazi na zaključana vrata i unutrašnjost pretrpanu željama. Ne ostavljajte vrata svog srca zaključana. Izvor trajnog blaženstva je svuda, dok želje, potekle iz neznanja, unesrećuju ljude. Cilj trajne sreće zablistaće u svom punom sjaju tek kada se ograničeni ego, sa svim svojim željama, potpuno i konačno ugasi. Duhovnost kao pozitivan stav prema životu Odricanje od želja ne podrazumeva asketizam ili poricanje života. Bilo kakvo negiranje života učinilo bi čoveka nečovečnim. Božanstvenost nije lišena čovečnosti. Duhovnost treba da učini čoveka čovečnijim. Ona je pozitivno držanje koje oslobaña sve valjano, plemenito i divno u čoveku. Takoñe doprinosi svemu što je skladno i ljupko u našoj sredini. Duhovnost ne znači spoljašnje odricanje od svetovnih stvari, a još manje bežanje od odgovornosti. Ona samo zahteva da duhovna unutrašnjost ostane neopterećena bremenom želja dok obavljamo svetovne aktivnosti ili se suočavamo sa odgovornostima koje potiču iz specifičnosti našeg okruženja i položaja. Savršenstvo znači biti neupleten u svet dualnosti. Neuplitanje je imperativ nesputane kreativnosti. Ali, sloboda se ne postiže okretanjem leña životu zbog straha od vezanosti. To bi značilo negaciju života. Savršenstvo nije zaziranje od protivurečnih ispoljavanja prirode. Strah od vezanosti je strah od života. Duhovnost predstavlja skladno i puno prihvatanje života nerazdiranog suprotnostima. Ona mora da dokaže svoju nadmoć nad svim iluzijama—ma kako privlačne ili moćne one bile. Savršeni Čovek i usred najintenzivnih aktivnosti dela uz potpunu nevezanost, istovremeno ne izbegavajući dodir sa ma kojim aspektom života.

Bog i jedinka Bog je beskonačan. On je iznad suprotnosti dobra i zla, ispravnog i pogrešnog, vrline i poroka, rañanja i smrti, zadovoljstva i bola. Ti dvojni aspekti nisu aspekti Boga. Ako uzmeš da je Bog zasebna celina, onda će On za tebe predstavljati samo jedan od pojmova relativnog postojanja. Bog je jedina Stvarnost Baš kao što je dobro opreka zlu, i Bog tako postaje opreka ne-Bogu; a Beskonačno opreka konačnom. Kada govoriš o Beskonačnom i konačnom, podrazumevaš da se radi o dvoje; i tako Beskonačnost svodiš na jednu od oprečnosti. Meñutim, Beskonačno pripada bezoprečnom poretku stvari. Ako se Beskonačno shvati kao opreka konačnom, ono prestaje da biva beskonačno i postaje jedna podvrsta konačnog; a budući da se nalazi s one strane konačnog kao njegova suprotnost, postaje i ograničeno. Obzirom da Beskonačno ne može da bude druga strana konačnog, vidljivo postojanje konačnog takoñe je varka. Jedino Beskonačno postoji. Bog se ne može podvesti u domen dualnosti. Postoji samo jedan bitak u stvarnosti a to je univerzalna Duša. Postojanje konačnog ili ograničenog je privid. Ti si beskonačan. Ti si doista svuda, premda misliš da si telo i stoga smatraš da si ograničen. Ako misliš da si telo koje sedi, onda ne poznaješ svoju istinsku prirodu. Kada bi se zagledao unutra, u sebe, i doživeo svoju dušu u njenoj istinskoj prirodi shvatio bi da si beskonačan, iznad celokupne kreacije. Meñutim, poistovećuješ se sa telom. Uzrok pogrešnom poistovećivanju leži u neznanju koje posreduje um. Prosečna osoba misli da je fizičko telo. Duhovno uznapredovala osoba smatra da je suptilno telo. Svetac zamišlja da je um. Ali duša nijednog od njih nema direktnu spoznaju Sebe. Ni u jednom od navedenih slučajeva nema jasnog razumevanja bez primesa uobrazilje. Prividnost ograni čenog postojanja Duša kao Duša je beskonačna—nezavisna od uma ili tela— mada zahvaljujući neznanju, pada pod uticaj uma i postaje "mislilac", poistovećujući se ponekad s telom, a ponekad s umom. Sa ograničenog stanovišta osobe koja nije iskoračila iz područja Maje, postoje bezbrojne jedinke. Naizgled ima onoliko jedinki koliko umova i tela. Iako

8

postoji samo jedna univerzalna Duša, jedinka je ta koja misli da je različita od ostalih jedinki. Jedna te ista Duša, sakrivena iza umova prividno različitih jedinki proživljava kroz njih raznovrsna iskustva sveta oprečnosti. Tako Jedna- u -mnogima, doživljava sebe kao jednu- od -mnogih. Ovo se zbiva zahvaljujući uobrazilji, odnosno pogrešnom mišljenju. Uzrok nepouzdanog razmišljanja Pogrešno mišljenje nastaje zbog uplitanja sanskara koje su se nagomilale u procesu evolucije svesti. Funkcija svesti se vremenom izopačila usled delovanja sanskara manifestovanih u vidu želja. Kroz mnoge živote svest je sve više pritiskalo breme posledica neprekidnog nizanja raznih iskustava. Te posledice su ograničile opažanje duše. Mišljenje duše se nije moglo probiti kroz ogradu koju su podigle sanskare, pa je svest postala bespomoćnim zatočenikom uobrazilja koje je projektovalo njeno pogrešno mišljenje. Krivotvorenje misli prisutno je ne samo tamo gde je svest delimično razvijena, već i kod čoveka, kod koga je svest potpuno razvijena. Domet pune svesti Progresivna evolucija svesti započeta na nivou kamena svoj vrhunac doživljava u čoveku. Istorija evolucije je istorija postupne evolucije svesti. Konačni plod evolucije je puna svest koja odlikuje čoveka. Ali, čak i ovakva potpuno razvijena svest nalik je na ogledalo pokriveno prašinom. Zahvaljujući delovanju sanskara, ona ne odražava jasno i pravo znanje o prirodi duše. Iako u potpunosti razvijena, sve dok je njeno slobodno delovanje zakočeno delovanjem sanskara, ona ne odslikava istinu već izmišljenu konstrukciju. Štaviše, ne može da se pruži izvan rešetaka svojih želja i zbog toga joj je domet ograničen. Granice svesti odreñuju sanskare, a njeno funkcionisanje se odvija po diktatu želja. Zahvaljujući željama koje teže da zadovolje same sebe, dolazi do upojedinjavanja svesti i njenog usredsreñivanja na samu sebe. Upojedinjenje svesti Upojedinjavanje (individualizovanje) svesti može se na neki način shvatiti i kao posledica vrtložnog kretanja želja. Duša se uplete u želje i ne može da se iskobelja iz ograničene individualnosti sačinjene od želja. Uobražavajući pomenute barijere, ona samu sebe hipnotiše. Ona vidi sebe kao ograničenu i izdvojenu od ostalih jedinki. Vezuje se za svoje izolovano postojanje, te u imaginaciji stvara svet sačinjen od brojnih činilaca, sastavljen od mnogobrojnih jedinki, pojedinačnih tela i umova. Izdvojenost postoji samo u uobrazilji Kada se zraci sunca usmere kroz prizmu, oni se usled prelamanja raspršuju i razdvajaju. Kada bi svaki od ovih zraka posedovao svest, smatrao bi sebe odeljenim od drugih zrakova, u potpunosti zaboravljajući da negde na izvoru, na drugoj strani prizme, njegovo postojanje nije odvojeno. Tako se i jedinstveno Biće spušta u područje Maje i poprima višestrukost koja zapravo ne postoji. Izdvojenost jedinki ne postoji u stvarnosti već jedino u uobrazilji. Nepodeljena univerzalna Duša zamišlja podeljenost u sebi i iz te podele raña se misao o "Ja" i "Moje" kao nečem suprotnom od "ti" i "tvoje". Premda je u stvarnosti duša nepodeljena i apsolutno jedinstvena, ona prividno postaje mnogostruka i podeljena zahvaljujući radu njene sopstvene imaginacije. Imaginacija nije stvarnost. Čak i u svojim najuzvišenijim uzletima ona je daleko od Istine. Ona je sve osim Istine. Iskustva koja duša prikuplja u okviru zasebnog ega su prividna. To je zabluda duše. Iz imaginacije univerzalne Duše rañaju se mnoge jedinke. To se zove Maja, ili Neznanje. Objektivni univerzum Uporedo s roñenjem izdvojene i ograničene jedinke, raña se i ono što se naziva univerzumom. Kao što ograničena jedinka u stvarnosti ne postoji zasebno, već svoje zasebno postojanje doživljava u imaginaciji, tako ni univerzum ne postoji nezavisno i zasebno. To je pojavljivanje nepodeljenog univerzalnog Sopstva u drugoj ulozi kroz ova svojstva. Kada se duša spusti u područje Maje ona preuzima na sebe ograničenja mnogostrukog postojanja. Samoograničavanje duše se može shvatiti kao njeno samožrtvovanje na oltaru svesti. Iako je večni, bezgranični Apsolut, ona proživljava neku vrstu bezvremene kontrakcije dok prividno silazi u svet vremena, mnogostrukosti i evolucije. Ono što zbilja evoluira, meñutim, nije duša, nego svest—koja, zbog svojih sopstvenih ograničenja, nastavlja da živi životom ograničene jedinke. Trostruka vezanost i dualnost Istorija upojedinjenja ograničene jedinke je istorija razvoja trostrukog vezivanja za um, energiju i materiju (telo). Sva tri područja pripadaju dualnosti za koju se duša vezuje mada je, u suštini, izvan nje. Dualnost znači postojanje oprečnosti koje, uzajamnim trenjem, same sebe obuzdavaju i dovode u ravnotežu. Dobro i zlo, vrlina i porok, primeri su ovakvih oprečnosti. Neuka duša, upletena u dualnost, je u vlasti kako dobra tako i zla. Dobro i zlo vode poreklo iz Neznanja; jednom kad se za njih veže, duša pada pod njihov uticaj. Za vreme trostruke vezanosti za materiju (telo), energiju i um, neuka duša je neprestano u vlasti želja. Ona želi dobro i zlo grubog sveta; dobro i zlo suptilnog sveta; dobro i zlo mentalnog sveta. Kroz razlikovanje dobra i zla, željenje samo po sebi postaje dobro ili zlo. Kroz neprekidno trenje oprečnosti, željenje neminovno postaje ograničeno. Ono pokreće neprekidno oscilovanje iz jednog stanja u drugo, uzaludno pokušavajući da dosegne stanje bez ograničenja, koje je dostupno samo u nepromenljivom, večnom aspektu života. Za Beskonačnim treba tragati izvan područja dualnosti. A to postaje moguće samo kada iz ograničene jedinke kao bujica probije svest, rušeći pred sobom barijere sanskara. Bezdan izme ñu svesnog i nesvesnog Videli smo da je dejstveno polje svesti ograničeno sanskarama. Ograničenjem se ljudska psiha cepa na dva dela. Jedan deo pada u područje svesti a drugi ostaje u njegovoj senci. Nesvesni deo u svojoj punoj veličini jednak je sili koja pokreće materiju. U ortodoksnim religijama tu silu nazivaju Bogom. Krajnja Stvarnost, koju koncept Boga simbolično predstavlja, može se do kraja spoznati tek kada se nesvesno privede u svest. Doživeti proširenje svesti znači postati svestan onoga što je prethodno predstavljalo deo nesvesnog. Progresivno osvajanje nesvesnog od strane svesnog kulminira u apsolutnoj svesti, koja je neograničenog opsega i delovanja. Izmeñu ovog najvišeg

9

stupnja svesti i ograničene—mada pune—svesti prosečnog čoveka, nalazi se četrdeset i devet stupnjeva prosvetljene svesti. Ovim stupnjevima predstavljeni su svi značajni nivoi rastuće Prosvetljenosti. Duhovni napredak Bezdan koji se pruža izmeñu zamagljene svesti prosečnog čoveka i do kraja prosvetljene svesti Savršenog Učitelja stvorile su sanskare, a one su ujedno i tle iz kojeg se razvio egoizam. Sanskare mogu biti otklonjene kroz usavršavanje karaktera, predanost i nesebično služenje; ali najbolji rezultati u tom pravcu se postižu uz pomoć Savršenog Učitelja. Duhovni napredak se ne ogleda u daljnjem razvitku svesti (pošto je ona već u potpunosti razvijena u čoveku), nego u njenom oslobañanju iz okova sanskara. Mada je svest u suštini uvek jedna te ista na različitim stupnjevima postojanja, ona ne može postati apsolutna ukoliko ne odrazi znanje Beskonačnog bez ikakve primese neznanja, i ukoliko u punom obimu ne obuhvati čitavu kreaciju, osvetljavajući sve različite sfere postojanja. Duboki san Svaki put kada utoneš u san, ti se nesvesno sjedinjavaš sa bekonačnom Stvarnošću. Ovo sjedinjavanje znači prevagu nesvesnog nad svesnim. Time si premostio jaz izmeñu nesvesnog i svesnog. Meñutim, budući nesvestan, ti iz toga ne dobijaš ništa. To je razlog zašto ti, kada se probudiš iz dubokog sna, ostaješ svestan samo svoje iste, dobro poznate, monotone individualnosti; i nastavljaš da se ponašaš i doživljavaš iskustva na isti način kako si se ponašao i doživljavao iskustva pre nego što si legao da spavaš. A da je tvoje sjedinjenje sa najuzvišenijom Stvarnošću bilo svesno, probudio bi se u jednom posve novom, beskonačno bogatijem životu. Svesno jedinstvo sa beskrajnom Stvarnoš ću Savršeni Učitelj je svesno sjedinjen sa beskonačnom Stvarnošću. U njegovom slučaju je jaz izmeñu svesnog i nesvesnog premošćen, i to ne proširivanjem nesvesnog na račun svesnog (kao što je slučaj kod osobe utonule u dubok san), već proširivanjem svesnog na račun nesvesnog. Proces širenja i sužavanja svesti odigrava se samo kod ograničene jedinke. U slučaju Savršenog Učitelja pobeda svesnog nad nesvesnim je konačna i trajna; njegovo stanje Samospoznaje je trajno i neprekidno—ostajući nepromenjeno u svakom trenutku, bez ikakvog slabljenja. To su razlozi što Savršeni Učitelj ne spava u uobičajenom smislu te reči. Dok odmara telo, on ne doživljava nikakav prelaz iz jednog stanja svesti u drugo. Stanje Savršenosti U stanju Savršenstva, iščezavanjem svih prepreka Prosvetljenju, puna svest se pretvara u apsolutnu. Svesno u potpunosti preovlada nad nesvesnim, a osoba neprekidno boravi u punom sjaju Prosvetljenja i postaje jedno sa Prosvetljenjem. Postaje Prosvetljenje samo. Sve dok je osoba u vlasti dvojnosti i smatra da je njen doživljaj mnogostrukosti konačan i istinit, ona još nije iskoračila iz područja Neznanja. A kada se nañe u stanju konačne spoznaje, ona shvata da je Beskonačno, koje je jedno bez ostatka, jedina Stvarnost. Beskonačno, prožimajući i obuhvatajući svekoliko postojanje, nema svoju suprotnost. Osoba koja raspolaže takvom spoznajom ostvarila je najviše stanje svesti. U ovom stanju je potpuna svest, koja je plod evolucije, zadržana, ali su u potpunosti prevaziñena ograničenja koja joj inače nameću sanskare i želje. Ograničena individualnost kao delo Neznanja preobražava se u bezgraničnu božansku Individualnost. Ta osoba sada oličava neograničivu svest univerzalne Duše bez primesa različitih oblika iluzije. Osloboñena sebičnih želja, ona postaje prenosnik spontanog toka najuzvišenije univerzalne volje koju izražava božansko. Individualnost postaje bezgranična prestankom Neznanja. Nerastrzana podelama svojstvenim Maji i neupletena u njezinu dvojnost, osoba sada uživa u stanju Osloboñenosti, u kome su prisutni samo svest bez objekata, čisto bivstvovanje i nepomućena radost. Ovakva osoba osloboñena je od uobrazilje što zbunjuje i opčinjava običnog čoveka. Ona je, u izvesnom smislu, umrla. Lični ego, koji je bio vinovnik osećanja otuñenosti, zauvek se raspršio. Meñutim, ona nastavlja da živi večni život u nenarušivoj ljubavi i bezgraničnom blaželjstvu. Kako su joj na raspolaganju beskonačna moć i mudrost, ona sada koristi čitav univerzum za duhovni rad na usavršavanju čovečanstva.

Početak i kraj kreacije Sve dok ljudski um ne počne direktno da doživljava konačnu Stvarnost onakvu kakva ona jeste, on će, pri svakom pokušaju da objasni izvor i smisao kreacije, ostajati pometen. Činiće mu se da je drevna prošlost obavijena velom neobjašnjive misterije, a budućnost nalik na čvrsto zapečaćenu knjigu. Odakle i kuda? Budući zarobljen u čaroliji Maje, čovekov um u najboljem slučaju može da iznosi briljantne pretpostavke o prošlosti ili budućnosti univerzuma. On niti može da postigne konačno znanje o svim stvarima, niti ga može zadovoljiti sopstveno neznanje. "Odakle?" i "Kuda?" su dva večito prisutna bolna pitanja koja ljudskom umu donose božanski nemir. Početak i kraj Čovekov um se u svom traganju za uzrokom nastanka sveta ne može pomiriti ni sa beskonačnim vraćanjem na isto, ni sa neprestanom promenom bez smisla i cilja. Evolucija je besmislena ako nema uzroka i lišena je svakog značenja i smisla ukoliko ne vodi nekom ishodištu. U osnovi pitanja "Odakle?" i "Kuda?" leži pretpostavka da evolutivna kreacija ima početak i kraj. Početak evolucije je početak vremena a kraj evolucije je kraj vremena. Evolucija ima svoj početak i kraj kao što i vreme ima svoj početak i kraj. Mahapralaja Izmeñu početka i kraja ovog sveta podložnog promenama, odvijaju se mnogi ciklusi; ali istovremeno je prisutan, u ciklusima i kroz njih, kontinuitet kosmičke evolucije. Stvarni svršetak evolutivnog procesa naziva se Mahapralaja (Mahapralaya), ili veliko poništenje sveta, koje nastupa onda kada svet postane ono što je na početku bio, naime Ništa. Mahapralaja sveta može se uporediti sa snom. Kao što za usnulu osobu raznovrsni svet iskustava prestaje da postoji, tako se i po nastupanju Mahapralaje čitav objektivni univerzum koji je bio tvorevina Maje gubi u ništavilu.

10

Kao da nikada nije ni postojao. Stvarnost je bezvremena i apsolutna Čak i za vreme trajanja evolutivnog procesa, univerzum po sebi nije ništa drugo do uobrazilja. Uistinu postoji samo jedna nedeljiva i večna Stvarnost, bez početka i bez kraja. Ona je izvan vremena. S tačke gledišta bezvremene Stvarnosti, čitav proces odvijanja vremena je puki privid. I bilioni godina koji su protekli i bilioni godina koji tek treba da nastupe ne znače ništa. Kao da ih nikada nije ni bilo. Tako se za mnogostruki evoluirajući univerzum ne može reći da je stvarni ishod jedine Stvarnosti. Jer da je ishod jedine Stvarnosti, Stvarnost bi u tom slučaju bila ili nestalna u trajanju ili sastavljena iz različitih činilaca, što ona nije. Jedina Stvarnost je apsolutna. Stvarnost i Ništa Jedina Stvarnost obuhvata sve što postoji. Ona je Sve, ali je njena senka Ništa. Suština ideje o sveobuhvatnom postojanju je postojanje bez ostatka. Kada analizirate postojanje, vaša se analiza neminovno završava idejom o nepostojanju. Ideja o nepostojanju ili o Ništa, pomaže vam da jasno definišete svoju predstavu o postojanju. Tako Nepostojanje ili Ništa i Postojanje postaju komplementarni činioci. Ništa ne može postojati zasebno i nezavisno. Ono je, po sebi, ništa. Ništa samo po sebi ne može biti uzrok bilo čemu. Mnogostruki evoluirajući univerzum ne može biti ishod Ničega, a takoñe, videli smo, ne može predstavljati ni ishod jedine Stvarnosti. Iz čega je onda proizašao ovaj mnogostruki i evoluirajući univerzum? Stvarnost i univerzum Mnogostruki evoluirajući univerzum je proistekao iz mešavine jedine Stvarnosti i Ništa. On je izronio iz Ništa koje je odraz jedine Stvarnosti. Ali, ne sme se shvatiti da je univerzum nastao kao delimična posledica jedine Stvarnosti ili da predstavlja neki element Stvarnosti. On je usledio iz Ništavila i ništa je. Samo naizgled postoji. No ipak, on svoje prividno postojanje duguje jedinoj Stvarnosti koja je oduvek bila izvan Ništavila. Tako, kada se jedinoj Stvarnosti pridoda Ništa, rezultat je mnogostruki i evoluirajući univerzum. Jedina Stvarnost, beskonačna i apsolutna, time ne trpi nikakve promene. Ona je apsolutna i ništa joj se ne može dodati niti oduzeti. Jedina Stvarnost ostaje uvek ono što jeste, celovita i apsolutna u sebi samoj, ravnodušna i nevezana za prizor tvorevine proistekle iz Ništa. To Ništa se može porediti sa matematičkom vrednošću nule, koja po sebi nema pozitivnu vrednost, ali kada se pridoda drugom broju, čini da nastane veći broj. Na isti način se mnogostruki i evoluirajući univerzum raña iz Ništa kada se ono združi sa jedinom Stvarnošću. Imaginarna podeljenost na sopstvo i okruženje Čitav evolutivni proces se odvija u uobrazilji. Kada se u uobrazilji jedinstveni okean Stvarnosti prividno uznemiri, nastaje mnogostruki svet sačinjen od izolovanih centara svesti. To čini osnovnu podeljenost života na sopstvo i ne-sopstvo, odnosno na "ja" i njegovu okolinu. Obzirom da je ograničeno "ja" (koje je samo umišljeni deo u stvarnosti nedeljive sveukupnosti) varljivo i nepotpuno, svest se ne zadovoljava poistovećivanjem sa njime. Tako svest, ulovljena u zamku neprestanog nespokoja, pokušava da se na silu poistoveti sa ne-sopstvom. Onaj deo ne-sopstva, odnosno onaj delić okoline sa kojim svest uspeva da se poistoveti, udružuje se sa sopstvom u obliku "moje". A onaj deo ne-sopstva sa kojim svest ne uspeva da se poistoveti, tvori neprihvatljivu sredinu koja je ograničava i koja joj se suprotstavlja. Tako svest nikada ne stiže do tačke prestanka svog ograničavajućeg podvajanja, nego samo do njegovog preoblikovanja. Dokle god je u žarištu delovanja izvitoperene uobrazilje, svest ne može staviti tačku na dvojnost. Svi pokušaji svesti da izvrši asimilaciju ne-sopstva (ili okoline) rezultuju u pukoj zameni početne dvojnosti drugim, nebrojenim novim oblicima iste dvojnosti. Prihvatanje, odnosno odbijanje odreñenih vidova spoljašnjosti ispoljavaju se kao "željenje" i "neželjenje", iz čega opet proishode oprečnosti—prijatnost i bol, dobro i zlo itd. Ali ni prihvatanje ni odbijanje ne mogu osloboditi svest od dvojnosti, što dovodi do njenog neprekidnog oscilovanja od jedne ka drugoj oprečnosti. Oscilovanje od jedne ka drugoj oprečnosti karakteriše celokupni proces evolucije jedinke. Potpuna uslovljenost sanskarama Evolucija ograničene jedinke je u potpunosti odreñena sanskarama koje je ona eonima sakupljala i taložila; iako evolucija pripada uobrazilji, njeno odvijanje je automatsko, a njena predodreñenost neumitna. Svaka akcija i doživljaj, ma kako beznačajan, ostavlja utisak u mentalnom telu. Taj utisak objektivno modifikuje mentalno telo, a budući da čovek ne menja mentalno telo, utisci koje je akumulirao mogu istrajavati i kroz nekoliko života. Kada tako akumulirane sanskare počnu da se ispoljavaju (prethodno su bile prisutne u mentalnom telu u latentnom stanju) čovek ih doživljava kao želje, odnosno, subjektivno. Objektivno i subjektivno su dva stadijuma sanskara: prvi je njihovo pasivno, latentno stanje, a drugi— aktivno stanje ispoljavanja. U aktivnoj fazi, akumulirane sanskare uslovljavaju sva iskustva i akcije ograničenog ,,ja". Kao što je potrebno odmotati nekoliko metara filma da bi se prikazala kratkotrajna akcija na bioskopskom platnu, tako i veliki broj sanskara uslovljava jednu jedinu akciju ograničenog "ja". Ispoljavajući se i ostvarujući se kroz iskustvo, sanskare se troše. Slabe sanskare se troše mentalno; jače sanskare se troše kroz suptilno telo prazneći se u vidu želja i doživljaja u mašti; a one sanskare koje su izuzetno jake troše se fizički, kroz telesnu akciju. Uravnotežavanje kroz opre čnosti Iako se trošenje sanskara odvija neprekidno, ono ne dovodi do njihovog nestanka, jer se nove neizbežno stvaraju—i to ne samo kroz nove akcije, već i kroz sam proces trošenja. Tako sanskarički naboj stalno raste, ostavljajući pojedinca nemoćnim pred pitanjem kako da se oslobodi tog bremena. Sanskare akumulirane kroz pojedine akcije i iskustva čine um prijemčivim za njima odgovarajuće akcije i iskustva. Na odreñenom stupnju ta tendencija prestaje, neutralisana prirodnom reakcijom koja se sastoji preokretanju situacije u njenu suprotnost, što ostavlja slobodan prostor za delovanje suprotnih sanskara. Najčešće su dve oprečnosti zapravo karike istog lanca imaginacije. Neka će osoba, na primer, prvo iskusiti slavu pisca—bogatstvo, popularnost, porodicu i sve stvari koje čine život prijatnim—a kasnije će u istom životu doživeti gubitak bogatstva, porodice i svih ugodnosti. Dve oprečnosti jednog lanca imaginacije se ne moraju uvek ispoljiti u jednom životu. Na primer, neki čovek će čitav svoj život proživeti kao veliki vojskovoña koji iz svake bitke izlazi kao

11

pobednik. U tom slučaju on će morati da uravnoteži ovo iskustvo doživljavanjem poraza ili njemu sličnih iskustava, proživljavajući još jedan život da bi upotpunio svoj lanac imaginacije. Tako čista psihološka prisila svojstvena sanskarama postaje predmet dublje duševne potrebe— potrebe duše da spozna Sebe. Primer ubijanja Pretpostavimo da je izvesna osoba u ovom životu izvršila ubistvo. Time su u njeno mentalno telo položene sanskare ubijanja. Da je njena svest isključivo uslovljena težnjom ovakvih sanskara, ona bi nastavila da ubija u nedogled, svaki put prikupljajući novu snagu za naredna istovetna dela. Da sama zakonitost po kojoj se iskustvo odvija ne stavlja tačku na sve, ne bi bilo izlaza iz neprekidnog ponavljanja istog. Osoba će, meñutim, ubrzo shvatiti nepotpunost iskustva samo jedne krajnosti i, idući u drugu krajnost, učiniti nesvesni pokušaj da povrati izgubljenu ravnotežu. Tako će osoba sa iskustvom ubice razviti psihološku potrebu da bude ubijena i postati prijemčiva na ulogu žrtve. Ubijanjem drugog ljudskog bića ona je upoznala samo jednu stranu celokupne situacije, naime, ulogu ubice. Druga dopunjujuća strana kompletne situacije (uloga žrtve) ostala je za nju nespoznata i neshvaćena, premda uključena u njeno iskustvo. Tako se javlja potreba za upotpunjavanjem iskustva privlačenjem suprotnosti onoga što je čovek lično proživeo, a svest pokušava da udovolji toj novoj, neodložnoj potrebi. Osoba koja je ubijala ubrzo će osetiti želju da bude ubijena, da bi ličnim iskustvom obuhvatila čitavu situaciju. Pitanje koje se ovde nameće glasi: "Ko će se pojaviti u narednom životu da je ubije?" To bi mogla da bude ona ista osoba koju je ova ubila u prethodnom životu ili, pak, neka druga osoba sa sličnim sanskarama. Kao rezultat odnosa meñu pojedincima stvaraju se sanskarički lanci ili veze; kada osoba preuzme novo fizičko telo, ona se povezuje ili sa osobama sa kojima je imala prethodne sanskaričke veze ili sa osobama koje poseduju slične sanskare. Životna ravnoteža omogućava slobodnu igru evoluirajuće dvojnosti. Prevazi ći opre čnosti posredstvom opre čnosti Poput čunka na tkačevom razboju, tako se i ljudski um šeta izmeñu ekstrema, i tka šare na ćilimu života. Duhovni život se najbolje može prikazati ne kao prava, već kao cik-cak linija. Porazmislite kakvu ulogu imaju obale reke. Da nije obala, voda iz reke bi se razlila, a reka ne bi stigla do svog ušća. Isto tako bi se životne snage raspršile u bezbrojnim pravcima da ih ne obuzdavaju suprotni polovi. Obale reke života najbolje bi se mogle opisati ne kao dve paralelne, već kao dve konvergentne linije koje se susreću u tački Osloboñenja. Kako se pojedinac približava cilju, broj oscilacija postepeno se smanjuje, a kada ga ostvari, oscilacije potpuno zamru. To je kao kretanje lutke koja za centar ravnoteže ima oblu osnovu, pa se ljulja da bi se na kraju postepeno učvrstila u stabilnom položaju. Kada je zaklatite, svaki njen naredni pokret ima manje odstupanje, sve dok se lutka na kraju ne umiri. U kosmičkoj evoluciji umirivanje naizmeničnog kretanja izmeñu suprotnosti predstavlja Mahapralaju, a u spiritualnoj evoluciji individue, Osloboñenje. Nivoi postojanja svesti Korak od dvojnosti ka ne-dvojnosti nije samo korak od jednog ka drugom stanju svesti. Pošto su navedene oprečnosti kvalitativno različite, razlika meñu njima je beskrajna. Prvo stanje je stanje ne-Boga a drugo je stanje Boga. Ova beskrajna razlika čini bezdan izmeñu šestog i sedmog nivoa svesti. Šest nižih nivoa involucije svesti* takoñe su odeljeni nekom vrstom doline, odnosno rastojanja. Ali, mada i meñu njima postoji ogromna razlika, oni nisu beskonačno različiti jer su podjednako predmet dvopolnosti ograničenog iskustva koje se kreće od jedne ka drugoj suprotnosti. * Vidi Glosar Razlika izmeñu prvog i drugog nivoa, drugog i trećeg, pa sve do šestog nivoa, ogromna je, ali ne i beskrajna. Iz toga sledi da se ni za jedan od ovih šest nivoa dualnosti ne može reći da je bliži sedmom nivou od bilo kog drugog. Razlika izmeñu svakog od ovih šest nivoa i sedmog nivoa je beskrajna, kao što je i razlika izmeñu šestog i sedmog nivoa beskrajna. Napredovanje kroz šest nivoa je napredovanje u imaginaciji, dok je postignuće sedmog nivoa prestanak imaginacije i predstavlja, prema tome, buñenje jedinke u Istino-svesti. Napredovanje kroz unutrašnje nivoe Imaginarno napredovanje na unutrašnjim nivoima ipak se ne može izbeći. Imaginacija mora sasvim da se iscrpi pre nego što ličnost spozna Istinu. Dok ga podučava Savršeni Učitelj, učenik mora da proñe svih šest nivoa. Učitelj može voditi svog učenika kroz unutrašnje nivoe otvorenih očiju ili očiju prekrivenih velom. Ukoliko ga vodi prekrivenih očiju, dakle nesvesnog nivoa kroz koje prolazi, onda njegove želje istrajavaju sve do sedmog nivoa; a ako ga vodi otvorenih očiju, svesnog nivoa kroz koje prolazi, nijedna želja neće preostati već od petog nivoa. Ako se Učitelj odluči da izvede to delo, on će se najčešće odlučiti da vodi učenike prekrivenih očiju, jer su mu oni kao takvi korisniji za njegov rad nego kada su im oči otvorene. Prolazak kroz nivoe praćen je odmotavanjem sanskara. Proces odmotavanja treba pažljivo razlučiti od procesa trošenja. U procesu trošenja sanskare postaju dinamične i oslobañaju se u akciji ili iskustvu. To ne vodi konačnom oslobañanju od sanskara, jer neprekidno taloženje novih sanskara zamenjuje one već potrošene; a trošenje samo po sebi uzrokuje nastanak novih sanskara. U procesu odmotavanja, meñutim, sanskare se iscrpljuju i bivaju uništene u plamenu čežnje za Beskonačnim. Čežnja za Beskonačnim može da bude uzrok velike duhovne patnje. Nema poreñenja izmeñu akutnog običnog bola i oštrine duhovnog bola koji se oseća za vreme prolaska kroz nivoe. Prvi je rezultat delovanja sanskara a drugi rezultat njihovog odmotavanja. Kada fizička patnja dostigne vrhunac čovek se onesvesti, a takvo trenutno olakšanje nije moguće kada je posredi duhovna patnja. Duhovna patnja, s druge strane, ne iscrpljuje čoveka koliko fizička, jer je protkana nekom vrstom zadovoljstva. Spokoj Ostvarenja Čežnja za Beskonačnim je vrlo izražena i jaka sve dok ne dostigne vrhunac, a onda počinje njeno postepeno

12

ublažavanje. U procesu ublažavanja svest ne odbacuje čežnju za Beskonačnim, već nastavlja da teži svom cilju ostvarenja. Ovakvo stanje ublažene ali prisutne čežnje prethodi ostvarenju Beskonačnog. Čežnja na ovom stupnju postaje oruñem uništenja svih drugih želja i spremna je da bude utažena u nedokučivom miru Beskonačnog. Pre nego što se čežnja za Beskonačnim zadovolji kroz postignuće Beskonačnog, svest mora da zakorači sa šestog na sedmi nivo. Mora da preñe iz dvojnosti u nedvojnost. Umesto da nastavi da bludi u imaginaciji, mora da stigne do tačke gde imaginacija prestaje. Učitelj vidi jedinstvenu Stvarnost kao jedinu Stvarnost, a Ništa samo kao njenu senku. Za njega, večnost je progutala vreme. Budući da je ostvario bezvremeni aspekt Stvarnosti, on je sada iznad vremena i u njegovom biću su sadržani i početak i kraj vremena. Njega više ne dodiruju prolazni svetovni tokovi satkani od postupaka i meñusobnih odnosa ljudi. Obična osoba ne vidi ni početak ni kraj kreaciji. Na nju se obrušava bujica dogadaja kojima ne može da upravlja jer njoj, zarobljenoj u vremenu, nedostaje pravi "ugao posmatranja". Ona sve procenjuje iz ugla mogućeg ispunjenja ili neispunjenja njenih sanskara. Takoñe je duboko diraju svetovni dogañaji. Pričinjava joj se da je čitav objektivni univerzum jedno nepoželjno ograničenje koje ili treba nadvladati ili, pak, otrpeti. S druge strane, Učitelj je osloboñen dvojnosti i njoj svojstvenih sanskara. Slobodan je od svih ograničenja. Oluje i potresi univerzuma ne utiču na njegovo biće. Za njega je užurbani svet sa svim njegovim stvaralačkim i rušiteljskim tokovima prestao da igra bilo kakvu ulogu. Stupio je u svetilište Istine, stanište večitog smisla, čiji se odraz može samo delimično i maglovito naslutiti u prolaznim vrednostima večno promenljive kreacije. On čitavim bićem poima suštinu postojanja i gleda na čitavo stvaranje kao na puku igrariju.

Obrazovanje sanskara i njihova funkcija Analiza ljudskog iskustva Postoje dva aspekta ljudskog iskustva—subjektivni i objektivni. S jedne strane imamo misaone procese kao suštinske sastojke ljudskog iskustva, a sa druge, stvari i objekte na koje se oni odnose. Misaoni procesi delom zavise od neposredno date objektivne situacije, a delom od delovanja nataloženih sanskara, odnosno impresija. Tako se ljudski um nalazi u rascepu izmeñu mora sanskara iz prošlosti s jedne, i čitavog prostranstva objektivnog sveta s druge strane. Sanskare vode poreklo iz iskustva Sve čovekove akcije se zasnivaju na delovanju prošlih impresija uskladištenih u umu. Svaka misao, emocija ili delo vodi poreklo od grupe impresija koje su, na ovaj ili onaj način, modifikovale um. Impresije, talozi preñašnjih iskustava, vremenom postaju najvažniji faktori u odreñivanju toka sadašnjih i budućih iskustava. Prikupljajući nova iskustva, um neprekidno stvara i prikuplja nove impresije. Kada je zaokupljen fizičkim objektima ovog sveta (kao što su telo, priroda i drugo) um je okrenut ka vani i on tada proizvodi grube impresije. A u trenucima zaokupljenosti sopstvenim subjektivnim misaonim procesima, koji su odraz već postojećih sanskara, on proizvodi suptilne i mentalne impresije. Pitanje šta je prvo nastalo, sanskare ili iskustvo, liči na pitanje da li je prvo nastala kokoš ili jaje. Oni su meñusobno zavisni i razvijaju se paralelno. Prema tome, problem razumevanja ljudskog iskustva svodi se na problem razumevanja procesa obrazovanja i delovanja sanskara. Prirodne i neprirodne sanskare Prema načinu postanka razlikujemo dva tipa sanskara—prirodne i neprirodne. Sanskare koje duša gomila u toku organske evolucije su prirodne. Ove sanskare nastaju u procesu u kome duša postupno preuzima i odbacuje razne podljudske forme, prolazeći kroz prividno nežive stupnjeve (kao što su kamen ili metal) i dospevajući do stupnja čoveka, gde svest dostiže pun razvoj. Sve sanskare koje duša razvije pre nego što poprimi ljudsko obličje su produkti prirodne evolucije i nazivamo ih prirodnim sanskarama. Njih moramo pažljivo razlučiti od sanskara koje duša razvije nakon što poprimi ljudsko obličje. Sanskare koje se vezuju za dušu na ljudskom stupnju razvijaju se uz punu moralnu slobodu svesti, koju prati odgovornost izbora izmeñu dobra i zla, vrline i poroka. Njih zovemo neprirodnim sanskarama. Mada ove post-ljudske sanskare direktno zavise od prirodnih, one se obrazuju u suštinski drukčijim uslovima života i po poreklu su, u odnosu na prirodne sanskare, znatno mlañe. Razlika u dužini perioda u kom se obrazuju, kao i razlika u uslovima pod kojima se prirodne i neprirodne sanskare obrazuju, uslovljava stepen postojanosti njihove vezanosti za dušu. Neprirodne samkare nije toliko teško iskoreniti kao prirodne, čije je nasleñe mnogo starije a koren mnogo čvršći. Brisanje prirodnih sanskara je za iskušenika praktično nemoguće osim posredstvom Sadgurua, ili Savršenog Učitelja. Neprirodne sanskare se nadovezuju na prirodne, a prirodne sanskare su rezultat evolucije. Pojavni život se javio kao posledica poriva Apsolut a da postane svestan sebe Sledeće pitanje na koje bi bilo važno dati odgovor glasi: "Zašto bi se manifestovani život na različitim stupnjevima evolucije uopšte pojavljivao izvan apsolutne Stvarnosti koja je beskonačna?" Manifestovani život se javlja kao posledica poriva Apsoluta da postane svestan sebe. Evolutivna progresivna manifestacija života vodi poreklo od volje-da-se-bude-svestan, koja je neotuñivi deo Beskonačnog. Da bi se kreacija mogla razumeti, treba uočiti postojanje volje-da-se-bude-svestan u Apsolutu, kao jednog latentnog stanja pre samog čina stvaranja. Mada se u svrhu jednog intelektualnog tumačenja postanka kreacije, poriv Apsoluta da postane svestan mora posmatrati kao volja-da-se-bude-svestan, ipak, govoriti o njemu kao o nekoj vrsti priroñene želje značilo bi ogrešiti se o njegovu istinsku prirodu. Bilo bi bolje opisati ga kao lahar ili impuls, u toj meri neobjašnjiv, spontan i neočekivan, da bi nazivati ga ovako ili onako značilo patvorenje njegove suštine. Budući da intelektualne kategorije nisu prikladne za poimanje misterije kreacije, primeren pristup je opisan, a ne intelektualan. Lahar unutar Apsoluta sli čan je talasu usred okeana Kao što talas koji se valja površinom mirnog okeana pobuñuje divlje komešanje bezbrojnih mehurova, tako i lahar

13

stvara mirijade individualnih duša iz nedeljive beskonačnosti Nad-duše. Ali svedržitelj Apsolut i dalje ostaje esencija svih individualnih duša. Individualne duše su delo jednog iznenadnog i spontanog impulsa i, kao takve, teško da mogu da predvide svoju sudbinu u neprekidnom komešanju egzistencije kroz cikluse koji se završavaju konačnim povlačenjem prvobitnog talasa. U neizdiferenciranom biću Apsoluta pojavljuje se misteriozna tačka (tačka Om) iz koje izvire i umnožava se šaroliko stvaranje. A beskrajni okean, koji je delić sekunde ranije bio ledeno miran, biva uskovitlan životom bezbrojnih penušavih jedinki koje, u uspenušanoj površini okeana, štite i obezbeñuju svoju odeljenost, oblik i veličinu putera samoograničavanja. Ovo je bila samo jedna analogija. Bhas manifestacije ne uti če na Apsolut Pogrešno je zamišljati da se neka stvarna promena dešava u Apsolutu u trenutku kada se lahar latentne volje-da-se-bude-svestan pokrene da stvori pojavni svet. Nema nikakve involucije ili evolucije u biću Apsoluta, ništa se stvarno ne može izroditi iz Apsoluta, a svaka realna promena predstavlja negaciju Apsoluta. Promena na koju mislimo kada imamo u vidu kreaciju ili pojavni svet nije ontološka —to jest, ne predstavlja promenu u samom biću apsolutne Stvarnosti. To je samo prividna promena. Na čin stvaranja treba gledati kao na vrstu ekspanzije neograničivog bića Apsoluta, odnosno, kao da Beskonačno, koje je bez svesti, kroz jedan takav čin hoće da zadobije sopstvenu svest. Pošto ekspanzija Stvarnosti ima za posledicu samoograničavanje u svim oblicima života, sam čin stvaranja može se jednako prikladno nazvati procesom bezvremene kontrakcije. Bilo da u činu stvaranja vidimo neku vrstu ekspanzije Stvarnosti ili njenu bezvremenu kontrakciju, ono što mu prethodi jeste početni poriv ili pokret, koji bi se mogao (u granicama misli) shvatiti kao priroñena i latentna želja da se bude svestan. Raznolikost kreacije, kao i odeljenost pojedinačnih duša, postoje samo u uobrazilji. Postojanje kreacije ili manifestovanog sveta zasnovano je na bhasu, ili iluziji, tako da, uprkos nastanku bezbrojnih individualnih duša, Nad-duša ostaje večno ista i nepromenjena i ne trpi nikakvu stvarnu ekspanziju ili kontrakciju, rast ili opadanje. Mada Nad-duša ne podleže promenama koja pripadaju bhasu, ili iluziji, upojedinjavanjem dolazi do njene prividne diferencijacije u mnoštvo pojedinačnih duša. Praizvorni bhas Praizvorni bhas ili iluzija koja je prva privukla Nad-dušu, poklapa se sa prvom impresijom. Time se začelo obrazovanje sanskara. Obrazovanje sanskara začelo se u najkonačnijem centru koji je prvobitno žarište nastanka individualne duše. U gruboj sferi to žarište predstavlja trodimenzionalni, inertni kamen, koji poseduje najrudimentarniju i najnepotpuniju svest. Ovo maglovito i nerazvijeno stanje svesti je jedva sposobno da osvetli svoj sopstveni oblik i vrstu i ne može ostvariti svrhu kreacije, a to je da Nad-duša spozna samu sebe. I te najmanje mogućnosti prosvetljenja svesti u fazi kamena vode poreklo iz Nad-duše a ne iz tela kamena. Svest, meñutim, nije u stanju da se proširi nezavisno od tela kamena, jer se Nad-duša prvo poistovećuje sa svešću a zatim, kroz nju, i sa formom kamena. Obzirom da je stupanj svesti kamena ograničen nepomičnim telom kamena, evolucija u više forme ili nosače vremenom postaje neizbežna. Progresivna evolucija svesti i formi Razvoj svesti mora se odvijati naporedo sa evolucijom tela koja ga uslovljavaju. Volja-da-se-bude-svestan, nedeljiva od bezmerja Nad-duše, traži da nosač njenog ispoljenja progresivno evoluira u skladu sa božanskim planom. Tako vremenom Nad-duša sebi pribavlja nov nosač ispoljenja u formi metala u kome je svest blago pojačana. I na ovom stupnju je svest veoma nerazvijena i postepeno mora da se prenese u više fortne vegetacije i drveća, u kojima je, zbog održavanja vitalnih funkcija rasta, zrenja i reprodukcije, prisutan viši nivo svesti. Pojava još razvijenijih oblika svesti postaje moguća onda kada Nad-duša teži da se ispolji kroz instinktivni život insekata, ptica i životinja, koje su u potpunosti svesne svojih tela i sredine u kojoj borave, i koje, u nastojanju da ovladaju svojom okolinom, razvijaju dodatni instinkt samozaštite. Kod viših životinja je u izvesnoj meri prisutna moć rasuñivanja ili intelekt, ali je njegov opseg, usled zaokupljenosti instinktom samoodržanja i instinktom odgajanja i čuvanja podmlatka, usko ograničen. Stoga ni nepotpuno razvijena životinjska svest ne može da posluži prvobitnoj svrsi Nad-duše da doživi prosvetljenje Sopstva. Ljudska svest Konačno, Nad-duša preuzima ljudsku formu gde svest dostiže svoj puni razvoj, a jedinka postaje potpuno svesna sebe i svoje okoline. Na ovom stupnju moć rasuñivanja dostiže svoj vrhunac i najveći domet. Meñutim, budući da se Nad-duša poistovetila sa grubim telom, takva svest ne može da posluži svrsi prosvetljenja prirode Nad-duše. No i pored toga, svest je ipak ostvarila svoj najpotpuniji razvoj u ljudskoj formi, te je u njoj posejano seme Samoostvarenja. A volja-da-se-bude-svestan, sa kojom je evolucija i započela, sazreva u Sadguruu ili Čoveku-Bogu, najlepšem cvetu čovečanstva. Namotavanje sanskara Nad-duša ne može postići Samospoznaju kroz običnu ljudsku svest jer je ova zatrpana mnoštvom sanskara ili impresija. Kako svest prolazi kroz različite stupnjeve, od prividno neživih stanja metala ili kamena, preko vegetativnog života drveća, instinktivnog stupnja insekata, ptica i životinja, pa sve do potpune svesti na stupnju čoveka, ona neprekidno proizvodi nove sanskare koje je sve gušće obmotavaju. Nakon dospeća na stupanj čoveka, prirodne sanskare bivaju dodatno opterećene daljnjim nizanjem neprirodnih sanskara koje nastaju kao plod ranogobrojnih iskustava i aktivnosti.Tako se sanskare neprestano obrazuju, kako tokom evolucije, tako i kasnije, putem čovekovih aktivnosti. Primeri o snazi impresija Obrazovanje sanskara može se uporediti sa namotavanjem žice oko štapa—gde žica predstavlja sanskare, a štap um pojedinačne duše. Namotavanje kreće od početka stvaranja i traje kroz sve evolutivne stupnjeve do stupnja čoveka; a namotana žica predstavlja sve sanskare, kako prirodne tako i neprirodne. Sanskare se uvek iznova obrazuju u ljudskom životu zahvaljujući mnogobrojnim objektima i idejama sa kojima svest stupa u dodir. Sanskare izazivaju značajne promene u svesti. Impresije koje pobuduju lepi objekti poseduju moć da probude u svesti dar za uzvišeno razumevanje i uživanje u lepoti.

14

Impresije praznoverja Kada neko sluša dobru muziku ili uživa u prekrasnom pejzažu, impresije izazvane tim objektima donose osećaj egzaltiranosti. Isto tako, stupajući u kontakt sa nekim značajnim misliocem, čovek se može zainteresovati za nove puteve misli i nadahnuti entuzijazmom koji je ranije njegovoj svesti bio sasvim stran. Kao i impresije o objektima i ljudima, tako i impresije vezane za različite sujeverne i praznoverne ideje igraju značajnu ulogu u preobražaju svesti. Moć impresija praznoverja nad čovekom ilustrovaćemo jednom pričom o duhovima. Nijedno područje ljudske misli nije u toj meri ispunjeno praznovericama kao ono koje se odnosi na duhove, za koje se prema narodnom verovanju kaže da kinje i zlostavljaju svoje žrtve na mnoge čudnovate načine. Nekada davno, dok su Indijom vladali Moguli, jedan vrlo učen čovek, skeptičan prema naklapanjima o duhovima, naumio je da te priče proveri ličnim iskustvom. Upozoravali su ga da ne pohodi odreñeno groblje u toku noći amavasje (najtamnije noći u mesecu), jer, kolale su priče da je to stanište užasnog duha koji se pojavljuje kadgod neko zabije ekser u grobljansku zemlju. Sa čekićem u jednoj i ekserom u drugoj ruci, čovek je u noći amavasje ušetao pravo u groblje i potražio mesto na kojem je trava bila razgrnuta da bi tu zabio ekser. Zemlja je bila tamna poput njegove dugačke halje. Seo je na zemlju i dok je zabijao ekser nehotice je poduhvatio rub svoje halje. Završivši posao, osetio je zadovoljstvo što, nakon izvedenog eksperimenta, nije susreo duha. Ali kad je pokušao da ustane, nešto ga je snažno povuklo prema zemlji i njega je obuzeo paničan strah. Zahvaljujući dejstvu predašnjih impresija, on nije bio kadar da misli o ma čemu drugom sem o duhu, koji ga je, kako je u tom trenutku uobrazio, konačno i ščepao. Šok je bio toliko jak da je siroti čovek izdahnuo od srčanog udara. Ova priča govori o strahovitoj snazi koju ponekad poseduju sujeverne impresije. Iskustvo postaje skladno kada je oslobo ñeno sanskara Snaga i dejstvo impresija teško da se mogu preceniti. Impresija predstavlja jednu stamenu snagu, stabilnu i trajnu. Ona može biti toliko snažno urezana u čovekov um da će, uprkos svim njegovim iskrenim željama i nastojanjima da je iskoreni, sama izabrati vreme i način svog posrednog ili neposrednog ispoljavanja. Um sadrži mnoge raznorodne sanskare, koje se, dok se ispoljavaju u svesti, često meñusobno sudaraju. Sudar sanskara svest doživljava kao misaoni konflikt. Sve ovo za svest predstavlja jedno haotično i nerazumljivo iskustvo, praćeno oscilovanjima iz jedne u drugu krajnost, a složeni čvor postaje sve zamršeniji—sve do tačke kada se svest oslobodi svih sanskara, kako dobrih tako i loših. Iskustvo može postati istinski celovito i uravnoteženo tek kada se svest u potpunosti rastereti od bremena impresija. Vrste sanskara i stanja svesti Sanskare se mogu klasifikovati i prema suštinskim kvalitativnim razlikama meñu sferama kojima pripadaju. Prema različitim sferama postojanja razlikujemo tri vrste sanskara: (1) grube sanskare, koje dočaravaju grubi svet kroz grubi medijum i prisiljavaju dušu da se poistoveti sa grubim telom; (2) suptilne sanskare, koje dočaravaju suptilni svet putem suptilnog medijuma i prisiljavaju dušu da se poistoveti sa suptilnim telom; (3) mentalne sanskare, koje dočaravaju mentalni svet kroz mentalni medijum i prisiljavaju dušu da se poistoveti sa mentalnim telom. Razlike u stanjima pojedinih duša u celini se mogu pripisati razlikama meñu sanskarama kojima su duše opterećene. Tako grubo-svesne duše doživljavaju grubi svet, suptilno-svesne duše imaju iskustvo isključivo suptilnog sveta, a mentalno-svesne duše doživljavaju samo mentalni svet. Kvalitativna razlika izmeñu ova tri tipa duša je uslovljena razlikom u prirodi njihovih sanskara. Samoosveš ćene duše oslobo ñene su sanskara Samoosvešćene duše radikalno odskaču od ostalih duša jer doživljavaju Nad-dušu kroz Sopstvo, dok ostale duše doživljavaju samo svoja tela i njima odgovarajuće svetove. Ovu drastičnu razliku izmeñu svesti duša svesnih svog Sopstva i onih drugih, potvrñuje i činjenica da je svest Samoosvešćenih potpuno osloboñena sanskara, dok je svest ostalih uvek opterećena nekom vrstom sanskara. Samo kroz čistu i neuslovljenu svest dolazi do konačnog, pravog sazrevanja prvobitne volje-da-se-bude-svestan, i svesnog ostvarenja beskrajnog i neraskidivog jedinstva sa Apsolutom. Zbog toga je problem razrešavanja uma od uslovljenosti sanskarama, kao i problem njihovog uklanjanja, od najveće važnosti.

Uklanjanje sanskara Odeljak I Prekid stvaranja, slabljenje i odmotavanje sanskara Sanskare spre čavaju prosvetljenje Sopstva Ljudska bića ne doživljavaju prosvetljenje Sopstva jer im je svest zastrta sanskarama, ili utiscima nagomilanim kroz ranija iskustava. Volja-da-se-bude-svestan, kojora je evolucija započela, uspela je, u formi čoveka, da stvori punu svest. Svest, meñutim, ne dospeva do spoznaje Nad- duše jer ona pojedinačnoj duši služi za iživljavanje sanskara, umesto da joj posluži da doživi sopstvenu istinsku prirodu, Nad-dušu. Proživljavanje sanskara drži čoveka u iluziji da je smrtno telo koje pokušava da se prilagodi svetu stvari i ljudi. Problem pouzdanog osloba ñanja od sanskara Individualne duše su poput kapljica u okeanu. I kao što je svaka kap u osnovi isto što i okean, duša—upojedinjena zahvaljujući Bhasu ili iluziji—uvek je Nad-duša i nikada se istinski ne odvaja od Nad-duše. Meñutim, sanskare kojima je svest obavijena sprečavaju kap—dušu da doživi prosvetljenje Sopstva, zadržavajući je u području dualnosti. Da bi duša svesno ostvarila svoju istovetnost sa Nad-dušom, neophodno je da se, uz punu svest, do kraja uklone sve sanskare. Sanskare koje su doprinele evoluciji svesti postaju same po sebi prepreka uspešnom osvetljavanju prirode Nad-duše. Zbog toga osnovni problem sa kojim se suočava volja-da-se-bude-svestan nije daljnji razvoj svesti, već oslobañanje svesti od sanskara.

15

Pet načina sigurnog osloba ñanja od sanskara Oslobañanje od sanskara se odvija na sledećih pet načina: 1. Prestanak stvaranja novih sanskara. Sastoji se u prekidu aktivnosti stvaranja novih sanskara. Ako se formiranje sanskara poredi sa namotavanjem žice oko štapa, ovaj korak podrazumeva prestanak daljnjeg namotavanja žice. 2. Slabljenje starih sanskara Sprečavanje da se sanskare ispolje u akcijama i iskustvima vodi do njihovog postepenog slabljenja. U primeru sa žicom ovaj proces se može uporediti sa istanjivanjem žice na odreñenom mestu. 3. Odmotavanje prošlih sanskara Postupak se ogleda u poništavanju prošlih sanskara ponovnim umnim proživljavanjem procesa koji je doveo do njihovog formiranja. Nastavljajući sa našim primerom, to je kao da se žica odvija. 4. Raspršivanje i iscrpljivanje odre ñenih sanskara Ako se se energija uma koja je vezana za sanskare sublimira i uputi u druge kanale, sanskare se iscrpljuju, raspršuju i lagano teže iščezavanju. 5. Brisanje sanskara Sastoji se u potpunom uništenju sanskara. Može se uporediti sa presecanjem žice uz pomoć makaza. Konačno uništenje sanskara se može postići jedino milošću Savršenog Učitelja. Treba zapaziti da mnogi od konkretnih metoda uklanjanja sanskara imaju višestruke efekte, pa se na osnovu pet gore pomenutih načina ne može izvršiti njihova stroga klasifikacija. Oni, pre svega, odslikavaju principe koji su karakteristični za duhovne procese koji se odvijaju paralelno sa odstranjivanjem sanskara. U ovom Odeljku pozabavićemo se samo onim metodima koji prevashodno obuhvataju prva tri principa (a to su, prekid stvaranja novih sanskara, slabljenje i odmotavanje starih sanskara). Metodi koji ilustruju poslednja dva principa (raspršivanje i iscrpljivanje sanskara kroz sublimaciju, kao i brisanje sanskam) biće razjašnjeni u Odeljcima II i III. Odricanje Da bi um bio osloboñen ropstva stalnog gomilanja sanskara, neophodno je staviti tačku na stvaranje novih. Novo umnožavanje sanskara može se zaustaviti spoljašnjim i unutrašnjim odricanjem. Spoljašnje ili fizičko odricanje sastoji se u napuštanju svega onoga za šta um inače prianja—kuće, roditelja, braka, dece, prijatelja, bogatstva, udobnosti i grubih uživanja. Unutrašnje ili mentalno odricanje sastoji se u ukidanju svake žudnje, a naročito žudnje za čulnim objektima. Mada spoljašnje odricanje samo po sebi nije bezuslovno praćeno unutrašnjim odricanjem, ono mu ipak utire put. Duhovna sloboda se sastoji u unutrašnjem, a ne u spoljašnjem odricanju, ali spoljašnje odricanje u velikoj meri pomaže da se postigne unutrašnje odricanje. Osoba koja se odriče svog poseda istovremeno se iznutra odvezuje od svega što je imala ili ima. Stvari kojih se odrekla više ne predstavljaju izvorište novih sanskara. Tako ona zaustavljanjem procesa formiranja novih sanskara preduzima bitan korak ka osloboñenju. I to nije sve što se može postići putem spoljašnjeg odricanja. Odricanjem od svega odbacuju se sve stare vezanosti. Stare sanskare vezane za posed odvajaju se od uma, i budući da im nije dozvoljeno da se ispolje, iscrpljuju se. Kod većine ljudi spoljašnje odricanje stvara povoljnu klimu za uspešno slabljenje sanskara. Neko ko poseduje moć i bogatstvo izlaže se opasnosti da se prepusti ekstravagantnom životu. Same prilike u kojima živi pogoduju takvom iskušenju. Čovek je uglavnom onakav kakvog ga okolina, poput vajara, kleše i oblikuje. Da li će uspeti da nadvlada uticaj sredine zavisi od snage njegovog karaktera. Ako ostane čvrst, ostaće slobodan u mislima i delima i neće zavisiti od akcija i reakcija svog okruženja. Ukoliko je slab, podleći će njihovom uticaju. Čak se i jakome može desiti da ga ponese moćni talas kolektivnog načina života i razmišljanja. Teško je odupreti se duhu vremena i izbeći upadanje u zamku okolnosti. Čoveka će, ma koliko se trudio da odoli, najverovatnije zahvatiti neki nadmoćni talas kolektivne strasti ili savladati odreñeni oblik mišljenja. Uglavnom je teško odoleti i nadvladati uticaj okruženja; lakše je umaći mu. Mnogi bi živeli čistijim i ispravnijim životom da nisu okruženi luksuzom i iskušenjima. Odricanje od suvišnih stvari podstiče slabljenje sanskara i tako doprinosi slobodnijem životu. Osama i post Dva važna oblika spoljašnjeg odricanja koja poseduju izraženu duhovnu vrednost su: osama i post. Povlačenje iz bura i stresova užurbanog sveta—i povremeni samotnički život—predstavljaju efikasan metod slabljenja onih sanskara koje su u vezi sa grupnim instinktom. Ali to se ne treba smatrati za cilj. Kao i osama, tako i post ima veliku duhovnu vrednost. Jelo je zadovoljstvo, a post—poricanje. U fizičkom smislu post je neuzimanje hrane uprkos jakoj želji za uživanjem u njoj; post u mentalnom smislu je uzimanje hrane ne da bi se u njoj uživalo ili zbog vezanosti za nju, već samo radi održavanja tela. Spoljašnji post se sastoji u izbegavanju direktnog dodira sa hranom, a u cilju postizanja mentalnog posta. Hrana je nasušna životna potreba, pa često neuzimanje hrane neumitno vodi ka narušavanju zdravlja. Zato spoljašnji post treba da se izvodi periodično i isključivo nakratko. Ali ga treba upražnjavati sve dotle dok se ne postigne konačna pobeda nad žudnjom za hranom. Stavljanjem u pogon vitalnih snaga koje odolevaju žudnji za hranom, moguće je osloboditi um od prianjanja za nju. Spoljašnji post nema duhovnu vrednost ukoliko se izvodi samo u cilju očuvanja telesnog zdravlja ili zbog želje za isticanjem. Njega ne treba koristiti kao sredstvo samodokazivanja. Isto tako, ne sme da vodi u krajnost—u iznurivanje tela do krajnjih granica. Samoumrtvljavanje kakvo nastupa u toku produženog posta ne pomaže uvek da se čovek oslobodi žudnje za hranom. Upravo suprotno, ima za posledicu kasnije preterano prepuštanje jelu. Meñutim, umereni spoljašnji post čiji je cilj duhovno napredovanje, pomoći će čoveku da postigne unutrašnji post. Kada se spoljašnji i unutrašnji post izvode punim srcem i sa iskrenim pobudama, oni povoljno deluju na odmotavanje sanskara vezanih za žudnju za hranom. Pokajanje Pokajanje vodi do odmotavanja mnogih sanskara. Pokajanje znači osećati i pokazivati izraženo kajanje nakon što čovek uvidi da je učinio neko loše delo. Metod se sastoji u ponovnom misaonom proživljavanju loših postupaka uz strogi samoprekor. Iskrenom pokajanju pomaže hrabro suočavanje sa okolnostima i situacijama koje su pobudile

16

osećaj kajanja, zatim, otvorenost prema jakim emocijama koje ga prate, i, na kraju, namerno oživljavanje počinjenih dela u svesti, praćeno iskrenim žaljenjem u srcu i snažnim neodobravanjem. Takvo pokajanje odmotava sanskare koje su uzrokovale loše postupke. Pokora, u sprezi s duboko proživljenim osećanjima, može poništiti sanskare ljutnje, pohlepe i požude. Pretpostavimo da je neka osoba učinila nepopravljivo zlo drugoj osobi kroz nekontrolisanu pohlepu, ljutnju ili požudu. Ona će kad-tad reagovati razornim kajanjem i grižom savesti. Ako tada jasno uvidi zlo za koje je odgovorna, snaga emocionalnog razumevanja sagoreće zle težnje zbog kojih se kaje. Pokajanje se ponekad ispoljava kroz razne oblike samokažnjavanja. Neki tragaoci idu dotle da u stanju pokajanja sebi nanose telesne povrede, ali se takve drastične mere generalno ne preporučuju. Neki Hindu tragaoci, na primer, padaju pred stopala svakog prolaznika, pokušavajući tako da kod sebe razviju skromnost i poniznost. Onima jake volje i stabilnog karaktera pokajanje će doneti željene dobre rezultate upravo kroz poniznost, jer ona razvezuje i iskorenjuje različite sanskare vezane za dobra i loša dela. Drugi, pak, slabije volje takoñe mogu imati koristi od pokajanja usmerenog, naravno, ka milosrñu i ljubavi. Iskreno praktikovanje pokajanja neizbežno vodi do ukidanja neželjenih modela razmišljanja i ponašanja, čineći da čovek bude spremniji da živi život u čistoti i služenju. Meñutim, treba uvek biti na oprezu, jer kod pokajanja postoji opasnost da se um predugo zadrži na lošim delima i tako razvije morbidnu naviku jadikovanja i oplakivanja beznačajnih stvari. Preterana, gotovo nastrana sentimentalnost je jalovo traćenje energije i ni na koji način ne može biti od pomoći u slabljenju i odvezivanju sanskara. Pokora se ne sme pretvoriti u svakodnevno kajanje koje je pouzdano znak slabosti. Ona se ne sme razviti u mučnu "čistunsku" naviku neumerenog, sumornog razmišljanja o sopstvenim neuspesima. Iskrena pokora se ne sastoji u večitom žaljenju zbog loših postupaka nego u rešenosti da se postupci koji izazivaju žaljenje ubuduće izbegavaju. Ukoliko se usled pokore javi nedostatak samopoštovanja i poverenja u sebe, onda nije ostvarena njena prava svrha, a to je da se izbegne ponavljanje odreñenih postupaka. Odbacivanje želja Slabljenje i odmotavanje sanskara takoñe se uspešno ostvaruje onda kada čovek prestane da iskazuje i ispunjava svoje želje. Ljudi se razlikuju po sposobnosti i spremnosti da se odreknu svojih želja. Oni u kojima se želje javljaju impulsivno, velikom brzinom, koji nisu u mogućnosti da ih zauzdaju na njihovom izvoru, mogu se makar uzdržati od toga da ih ostvaruju u delima. Čak i lišeni kontrole pred navalom želja, takvi ljudi mogu da preduprede njihovo sprovoñenje u delo. Odbacivanje želja kroz kontrolisane akcije isključuje mogućnost zasejavanja semena budućih želja. Sprovoñenjem pojedinih želja u delo osoba će istrošiti i iscrpeti izvesne impresije. Ali, time će stvoriti nove impresije i zasejati seme budućih želja, koje će zatim nastaviti da je pritiskaju zahtevajući da se ispolje. Proces trošenja ili pražnjenja impresija putem njihovog ispoljavanja i ispunjavanja ni najmanje ne doprinosi pouzdanom oslobañanju od sanskara. Kada se želja javi, a čovek joj ne dopusti slobodu ispoljavanja, on sebi otvara mogućnost da na miru o njoj porazmisli. Razmišljanje o želji rezultira slabljenjem njoj odgovarajućih sanskara. Meñutim, valja skrenuti pažnju na činjenicu da takvo spontano razmišljanje ne donosi željene rezultate ukoliko poprimi formu prepuštanja želji u mislima. Svesno pružanje utočišta željama u umu ne samo da nema duhovne vrednosti, već je i uzrok formiranju suptilnih sanskara. Razmišljanje ne sme da bude praćeno svesnim odobravanjem želje, niti treba činiti napore da se sačuva sećanje na nju. Kada se željama ne dozvoli ispoljavanje i ispunjavanje u stvarnosti, već se one propuste kroz intenzivnu vatru promišljene svesti koja ih ne odobrava, njihovo seme se zatire. Odbacivanje želja i zaustavljanje njihovog ispoljavanja u fizičkom svetu dovodi do automatskog, prirodnog brisanja starih sanskara. Neželjenje Odbacivanje želja je priprema za neželjenje ili stanje bez želja, koje je uslov istinske slobode. Svaka želja, bilo ispunjena ili neispunjena, obavezno podrazumeva vezanost. Kada je ispunjena, vodi do rañanja novih želja i tako produžava zarobljenost duha. Neispunjena želja, pak, donosi razočaranje i patnju, što, kroz sanskare razočaranja i patnje, opet sputava slobodu duha. Nema kraja željenju jer je um usled spoljašnjih i unutrašnjih stimulansa neprekidno omamljen, u stanju željenja ili odbijanja (koje je samo drugi vid željenja nečega). Spoljašnji stimulansi su čula vida, sluha, mirisa, ukusa i dodira. Unutrašnji stimulansi su oni koji se javljaju u ljudskom umu kao sećanja iz sadašnjeg života i kao sve sanskare koje je svest prikupila tokom evolutivnog perioda i kroz ljudske živote. Kada se um uvežba da ostane miran i staložen u prisustvu svih spoljašnjih i unutrašnjih stimulansa, on dospeva u stanje neželjenja. A kada se ne želi ništa (sem apsolutne Stvarnosti koja je izvan svih oprečnih stimulansa) postaje moguće odmotati sanskare želja. Željenje je stanje poremećene ravnoteže uma, a neželjenje stanje postojane ravnoteže. Mir neželjenja je ostvariv samo ukoliko se čovek stalno oslobaña lošeg uticaja koji na njega vrše spoljni stimulansi—bilo da su prijatni ili bolni, zabavni ili ne. Da bi ostao netaknut radostima i patnjama ovog sveta, um se mora potpuno izdvojiti od spoljašnjih i unutrašnjih stimulansa. Premda um sam sebe neprekidno štiti i učvršćuje sopstvenim konstruktivnim sugestijama, uvek postoji mogućnost da odbrambene straže uma budu savladane udarom nekog neočekivanog i iznenadnog talasa iz okeana prirodnog i mentalnog okruženja. Kada se to dogodi čovek će se neko vreme osećati izgubljen; ali stav nevezivanja povratiće mu stabilnost. Postojana ravnoteža neželjenja i princip neti neti Takav stav podrazumeva primenu principa neti neti (ni ovo, ni ono). Potrebno je neprekidno ulagati napore ne bi li se zadržao čvrsti oslonac neprianjanja za varljive suprotnosti ograničenog iskustva. Nedopustivo je odbacivati neprijatne stimuluse a iznutra ostajati vezan za prijatne. Um neće postati imun na napade protivurečnosti ako nastavi da prianja za prijatne nadražaje, ostajući pod njihovim uplivom. Ravnoteža se ogleda u suočavanju sa obe mogućnosti bez vezivanja za njih. Element negiranja u svim vidovima asketizma "Da, da"—poruka pozitivnih sanskara—jedino se može poništiti negativnim odgovorom "ne, ne". Element negiranja prisutan je u svim vidovima asketizma, u odricanju, osami, postu, pokajanju, uzdržavanju od ispunjavanja želja i neželjenju. Uravnoteženo kombinovanje ovih metoda i oblika ponašanja daće zdrav oblik asketizma u kome neće

17

biti bolnih naprezanja. Ali, da bi takav postao moguć, negiranje mora da se javi prirodno, bez preterivanja i suvišnih ograničavanja. Beskorisno je primoravati um na asketski život. Svako prisilno prilagoñavanje asketskom životu najverovatnije će onemogućiti razvoj nekih pozitivnih osobina. Kada se zdravim osobinama u ljudskoj prirodi omogući prirodan i postepen razvoj, saznanje o prolaznim vrednostima javiće se samo po sebi, otvarajući put ka spontanom asketskom životu. Svaki pokušaj prisiljavanja i požurivanja uma da se prikloni asketskom životu samo će izazvati njegov otpor. Proces oslobañanja od vezanosti najčešće je praćen pojavom novih. Oni najgrublji oblici vezivanja usmereni su ka svetu objekata; a kada se um oslobodi vezivanja za svet objekata, on će težiti da uñe u neka finija vezivanja subjektivne vrste. Kada um postigne odreñeni stepen nevezanosti, on će najverovatnije početi da razvija suptilan oblik egoizma koji će se izraziti kao osećanje izdvojenosti i superiornosti. Nevezivanje ne sme da bude osnov za stvaranje novog jezgra za koji bi se ego mogao učvrstiti; istovremeno, ne sme da postane izgovor za čovekovo izbegavanje da se suoči sa burama i problemima svetovnog života. Stvari koje ograničavaju čisto i beskonačno biće treba odbaciti neizmernom snagom koja izranja iz čistote i prosvetljenja, a ne zbog osećanja bespomoćnosti pred iskušenjima i nedaćama. Dalje, nevezivanje ne bi smelo da predstavlja bukvalno sprovoñenje principa neti neti u delo, jer bi to preraslo u opsesiju lišenu najdublje čežnje za prosvetljenjem. Takvo usko shvatanje principa negiranja vodilo bi u unutrašnju zaokupljenost iskušenjima. Nevezivanje postaje celovito i suštinsko tek kada postane neraskidivi deo čovekove prirode. Negativne sanskare takoñe moraju da iš čeznu pre prosvetljenja Negativni odgovor "ne, ne" je jedini način da se odmotaju pozitivne sanskare koje su se stekle tokom evolucije i života u ljudskom obličju. Meñutim, iako ovaj proces vodi iskorenjavanju pozitivnih sanskara, kroz njega se obrazuju nove negativne sanskare, koje opet na svoj način modifikuju um donoseći nove komplikacije. Odgovor "ne, ne" treba da je dovoljno snažan da izazove nestanak svih fizičkih, suptilnih i mentalnih sanskara; a nakon što odigra tu ulogu, čovek ga mora definitivno odbaciti. Celovito duhovno iskustvo ne može se zasnivati na pukom negiranju. Podvesti ga pod princip negacije znači ograničiti ga i svesti ga na čisto intelektualnu kategoriju. Formula negacije služi da oslobodi um od ograničenja, ali da bi se dospelo do krajnjeg cilja života, ona se mora u odreñenom trenutku odbaciti. Misao treba da služi kao sredstvo pomoću koga se prevazilaze ona ograničenja nastala samom njenom aktivnošću; ali kada je cilj postignut, misao valja odbaciti. To se zove proces nadilaženja uma, koji postaje moguć onda kada se čovek raspoistoveti od uma i njegovih želja. Objektivno sagledati telo, kao i sve misli i niže porive, znači dospeti u blaženo stanje nevezivanja i poništenja svih sanskara. To je osloboñenje duše od samonametnutih iluzija kao što su "Ja sam telo" ili "Ja sam um", ili "Ja sam želja" i postavljanje temelja za prosvetljeno stanje "Ja sam Bog" ("Anal Haqq", ili "Aham Brahmasmi").

Uklanjanje sanskara Odeljak II Raspršivanje i pražnjenje sanskara Odbacivanje sanskara postiže se putem kontrole Na kraju prvog odeljka objašnjeni su metodi uklanjanja sanskara koji se prvenstveno oslanjaju na princip odbacivanja pozitivnih sanskara, jer ove zaklanjaju Istinu od svesti i sprečavaju prosvetljenje Sopstva— zbog čega je čitava kreacija i nastala. Svi metodi odbacivanja pozitivnih sanskara se uglavnom zasnivaju na kontroli tela i uma. Kontrola uobičajnih sklonosti uma je mnogo složenija od kontrole fizičkih akcija. Prolazne i nejasne misli i želje mogu se ukrotiti samo ogromnim strpljenjem i istrajnom vežbom. Obuzdavanje misaonih procesa i reakcija je važno zarad kontrole formiranja novih sanskara i pražnjenja ili odmotavanja starih sanskara koje su njihova posledica. Mada će na početku biti srazmerno teško postići kontrolu, ulaganjem iskrenih napora obuzdavanje će vremenom postati prirodno i lako. Uspostavljanje kontrole zahteva napor sve dotle dok um pokušava da se reši svoje uslovljenosti sanskarama. Kada se otklanjanjem sanskara um oslobodi, kontrola se odvija spontano i um tada funkcioniše slobodno i s razumevanjem. Istinska kontrola kao kreativno preusmerenje u svet lu pravih vrednosti Takva kontrola je roñena iz snažnog karaktera i zdravog rasuñivanja, te neizbežno oslobaña od straha donoseći savršen mir i spokojstvo. Um koji je u divljem i neobuzdanom stanju posve nepredvidiv, pod kontrolom postaje izvorištem ogromne snage. Kontrola je od najveće važnosti za očuvanje umne energije i za ekonomičnu upotrebu misaone snage u kreativne svrhe. Meñutim, čisto mehanička kontrola koja se sprovodi bez pravog cilja potkopava sopstvenu svrhu, a to je da se umu omogući slobodno i neograničeno delovanje. Duhovno vredna kontrola nije nasilno potiskivanje misli i želja, već prirodno obuzdavanje nastalo kao rezultat opažanja pozitivnih vrednosti u procesu sticanja iskustva. Prema tome, istinska kontrola se ne zasniva samo na negiranju. Jer, kada neke pozitivne vrednosti dospeju u žižu svesti, javlja se potreba da se one ispolje u životu, a kao razultat toga dolazi do mentalne reakcije koja sprečava svako naknadno ometanje njihovog slobodnog i punog izražavanja. Tako, usvajajući način života u kome glavnu ulogu igraju čistota, velikodušnost i dobrota, uklanjaju se požudne, pohlepne i ljutite sklonosti. Umu, sviknutom na ustaljene puteve razmišljanja i reagovanja, i uspavanom tromošću impresija vezanih za stare navike, nije lako da se prilagodi novim zahtevima sopstvenih zapažanja. Ono što nazivamo kontrolom uma je zapravo proces preoblikovanja uma u svetlosti pravih vrednosti. U takvoj kontroli nema mesta mehaničkom ili prisilnom preobraćanju uma. Ona predstavlja napor uma da prevaziñe sopstvenu inerciju. Njena svrha je u osnovi stvaralačka, ne negatorska; kroz nju um čini pokušaj da, uspostavljajući unutrašnju ravnotežu, izrazi prave životne vrednosti. Kreativnu kontrolu uma je moguće ostvariti jer se izvor svetlosti nalazi u svakom čoveku; i mada veo sanskara

18

sprečava prosvetljenje Sopstva, ljudska svest nije u potpunosti obavijena tamom. Raspršivanje i iscrpljivanje sanskara Zračak svetlosti, čovekov osećaj za prave vrednosti, osvetljava put na kome je, u zavisnosti od gustine vela satkanog od sanskara, stepen vidljivosti manji ili veći. Proces odbacivanja sanskara je istovremeno praćen procesom razumevanja pravih vrednosti. Duhovni razvoj ima, prema tome, dva vida: odbacivanje lažnih sanskaričkih vrednosti u korist vrednosti istinskog razumevanja. Zamena nižih vrednosti višim vrednostima predstavlja postupak oplemenjivanja, koji se sastoji u oslobañanju psihičke energije vezane u starim sanskarama u pravcu kreativnih i duhovnih ciljeva. Kada se energija vezana za sanskare usmeri na ovaj način, sanskare se raspršuju i troše. Postupak oplemenjivanja je privla čan za tragaoca Postupak oplemenjivanja je najprirodniji i najplodonosniji metod probijanja kroz kanale starih sanskara, a njegova posebna prednost je ta što u svim fazama drži pažnju tragača. Metod pukog uklanjanja bez zamene stvara dosadu i duhovnu prazninu. A postupak oplemenjivanja, u kome se niže vrednosti zamenjuju višim, sasvim zaokuplja pažnju tragača i stvara kod njega osećanje unutrašnje ispunjenosti i svrhovitosti. Misaona snaga se može sublimirati kroz (1) meditaciju, (2) nesebično služenje čovečanstvu, i (3) predanost Bogu. Meditacija: njena priroda i svrha Meditacija je duboka i neprekidna koncentracija na neki zamišljeni objekat. U koncentraciji na zamišljeni objekat, osoba je svesna samo objekta meditacije, a zaboravlja na um i na telo. Tako ne dolazi do formiranja novih sanskara, a stare se raspršuju i troše kroz umnu aktivnost držanja nepodeljene pažnje na objektu koncentracije. Naposletku, kada sanskare sasvim iščeznu, duša se, razobručena u intenzivnoj koncentraciji, spaja sa svojim zamišljenim objektom. Oblici meditacije Postoji mnoštvo oblika meditacije, onoliko koliko i ljudskih osobina i sklonosti. Kod osoba koje teško rade maštovitost je često slabo izražena zbog prekomernog rada. Za njih je najprikladnije da se u toku meditacije prvo odvoje od misli, pa da onda svoje misli, kao i telo, posmatraju nepristrasno. Kada poklonik postigne potpunu objektivnost u odnosu na svoje misli i svoje telo, on onda pokušava da se poistoveti sa kosmičkim Bićem kroz konstruktivne sugestije kao što su "Ja sam Beskonačno", "Ja sam Sve", "Ja sam u svemu". Osobe sa živom maštom mogu da se oprobaju u intenzivnoj koncentraciji na tačku, mada usredsreñivanje uma na tačku treba da izbegavaju oni koji prema tome ne gaje naročite sklonosti. Energija uma obično se rasipa kroz mnogobrojne nestalne misli. Meditacija na tačku je korisna za obuzdavanje i umirivanje uma, ali je to suvoparan proces kome nedostaju kreativna iskustva praćena blaženstvom. Meñutim, u početnim stadijumima, ovaj oblik meditacije se može upražnjavati kao priprema za dublje oblike meditacije kojima se postiže veći uspeh. Meditacija o li čnim i bezličnim aspektima Boga Uspešnijim i dubljim oblicima meditacije prethodi svesno i konstruktivno razmišljanje o Bogu, o Voljenom. Meditacija na Boga je duhovno najplodonosnija. Bog može biti cilj meditacije bilo u Njegovom bezličnom, bilo u Njegovom ličnom aspektu. Meditacija na bezlični aspekt Boga odgovara isključivo osobama koje prema tome imaju naročitu sklonost. Takva meditacija se sastoji u usredsreñivanju misli na apstraktno i nemanifestovano postojanje Boga. Sa druge strane, meditacija na lične aspekte Boga sastoji se u usredsreñivanju misli na forme i atribute Boga. Nakon intenzivne meditacije um teži da se umiri, ali ne u objektu meditacije, već u postojanom miru doživljenom za vreme meditacije. Taj predah prirodno proizilazi iz zamora imaginativnih mogućnosti i ne treba mu se opirati. Meditacija treba da je spontana, a ne usiljena. U trenucima kada je uzburkaju božanski impulsi, imaginaciju valja osloboditi i pustiti da poleti. Let imaginacije valja usmeriti ka jednom utvrñenom cilju: da se postane jedno da Beskonačnim. Njen tok ne smeju ometati osećanja požude, pohlepe ili ljutnje. Prepreke u meditaciji Uspeh u koncentraciji se postiže postepeno, ali je početnik sklon da se obeshrabri ako odmah na početku ne postigne zadovoljavajuće rezultate. Ovo početno razočarenje može se smatrati jednom od najozbiljnijih prepreka svakodnevnom, istrajnom upražnjavanju meditacije. Ostale prepreke, kao što su lenjost i slabo zdravlje, takoñe nisu zanemarljive, ali se mogu prevazići redovnom vežbom u tačno utvrñenim satima. U ranim jutarnjim časovima ili u smiraj dana prirodna tišina posebno pogoduje meditaciji, premda se meditacija može upražnjavati i u bilo koje drugo doba dana. Uloga povla čenja u meditaciji Osama je jedan od najvažnijih preduslova za uspešnu meditaciju. U uzavrelom svetu misli, misaoni oblici i boje se neprestano prepliću. Snažnije ideje teže da se učvrste u umu, dok se slabije raspršuju. Um ili je opčaran ili se opire raznovrsnim mislima iz mentalnog područja uma. Uputno je da čovek izbegava uticaj tih raznovrsnih misli sve dok se ne učvrsti u zamislima za koje se sam opredelio. Povlačenje u osamu je tu od izuzetne pomoći. Povlačenje pomaže ekonomičnijoj raspodeli misaone snage i jačanju koncentracije. Budući da nema spoljašnjih utisaka koji su umu privlačni ili odbojni, vi se okrećete ka unutra i učite se veštini otvaranja prema višim strujanjima koja su u stanju da vam pruže snagu, blaženstvo i sveobuhvatni mir. Nesebično služenje Dok meditacija na uobličene i bezlične aspekte Boga zahteva povlačenje svesti u svetilište srca, dotle se koncentracija na univerzalne aspekte Boga najbolje postiže kroz nesebično služenje čovečanstvu. Kada je osoba u potpunosti posvećena služenju, ona, kao i u meditaciji, zaboravlja na svoje telo, um i njihove funkcije, te se stoga nove sanskare ne formiraju. Štaviše, stare sanskare koje vezuju um labave i osipaju se. Pošto čovek svu svoju pažnju usmeri ne u pravcu lične koristi, već ka blagostanju drugih, jezgro ega biva lišeno njegove pogonske energije. Nesebično služenje je zato jedno od najboljih metoda za preusmeravanje i sublimiranje energije blokirane u sanskarama.

19

Smisao nesebi čnog služenja Nesebično služenje započinje onda kada nestane i poslednje primisli o nagradi ili rezultatu, svake brige o ličnoj udobnosti, svake osetljivosti na tuñe nerazumevanje i kritiku. Kada ste sasvim zaokupljeni boljitkom drugih teško da možete da razmišljate o sebi. Prestajete da se trudite da olakšate sebi život i rasteretite se briga, da poboljšate svoje zdravlje i ostvarite ličnu sreću. Štaviše, spremni ste da žrtvujete sve za tuñe dobro. Spokoj drugih čini vas spokojnim, njihovo zdravlje vas ispunjava zadovoljstvom, a njihova sreća radošću. Izgubivši sebe u životu drugih, ti otkrivaš svoj život. Živeći u srcima drugih, pružaš im sklonište u svom. Gde god su srca istinski ujedinjena tu nema razlike izmeñu "ja" i "ti". Pružaš ljudima pomoć, ublažavaš njihovu patnju rečima utehe i činiš sve da bi ih usrećio; a kroz njihovu zahvalnost i naklonost, dobijaš zapravo mnogo više nego što si dao. Sloboda i zadovoljstvo pri služenju I tako, dok živite kroz druge, vaš sopstveni život se razvija i širi. Čovek koji nesebično služi toga gotovo i nije svestan. Oni koje služi ne osećaju se njegovim dužnicima. Naprotiv, čovek se sam oseća dužnim jer mu je data jedinstvena prilika da usreći druge. On ne služi ni za pohvale, ni za ime, ni za slavu. Pravo nesebično služenje počinje tek onda kada čovek, služeći, oseća onu istu radost kao kada bi neko njega služio. Ideal nesebičnog služenja oslobaña čoveka iz vlasti sanskara žudnje za moći i posedovanjem, samosažaljenja i ljubomore, loših postupaka počinjenih iz sebičnosti. Ljubav Nesebično služenje i meditacija postaju spontani samo kada su inspirisani ljubavlju. Zato se za ljubav s punim pravom kaže da je najkraća staza do postignuća Najvišeg. Ljubavlju je duša potpuno rastočena u Voljenom i tako prestaje da bude vezana za delovanje tela ili uma. Ljubav stavlja tačku na stvaranje novih sanskara i uništava stare sanskare dajući životu potpuno novi pravac. Ni u jednom stanju se samozaborav ne javlja tako prirodno i spontano kao u stanju najveće ljubavi. Zato ljubavi pripada čelno mesto meñu metodama koje vode osloboñenju svesti iz sanskaričkih lanaca. Pročišćavaju će dejstvo ljubavi Razume se da je ljubav sadržana i u drugim putevima koji vode osloboñenju, ali je ljubav, sama po sebi, najlepši i najdelotvorniji put. Njene su osobenosti požrtvovanost i radost. Jedinstvena je po tome što je prati takvo celovito prepuštanje Voljenom da ne ostavlja prostora za ma šta drugo. Budući da se misaona energija ne rasipa, koncentracija je potpuna. Na stazi ljubavi su sve fizičke, vitalne i umne snage stavljene u službu Voljenome, pa ljubav tako postaje prava stvaralačka sila. Napon prave ljubavi je toliko velik da će smesta da odbije svako strano osećanje koje se pokuša umešati. Pročišćavajućem i oslobañajućem dejstvu ljubavi nema premca. Ljubav je prisutna u čitavoj Kreaciji Ljubav je lišena sveg neprirodnog i izveštačenog. Ona postoji od samog početka evolucije. Na neorganskom stupnju ona se grubo ispoljava u vidu kohezije ili priviačenja. Posredi je prirodni afinitet meñu stvarima koji ih drži na okupu i uzajamno privlači. Gravitaciona sila kojom se privlače nebeska tela je izraz ovakvog tipa ljubavi. Na organskom stupnju, ljubav postaje samo-izražena i samo-prosvetljena i kao takva igra značajnu ulogu počev od najnižih formi, kao što je ameba, pa sve do najrazvijenije forme—čoveka. Kada je ljubav samo-prosvetljena njena vrednost je uvećana zbog njenog svesnog žrtvovanja. Ljubav ispoljena kroz svesno žrtvovanje Žrtvovanje ljubavi je celovito i dragovoljno; ona daje sve, a zauzvrat ne traži ništa. Što više daje, to većma želi da da, a sve manje je svesna davanja. Nivo vode u reci prave ljubavi uvek raste i nikada ne opada. Ljubav je sušta jednostavnost predavanja. Voljeni sa svim svojim osobinama je predmet njene nepodeljene pažnje i brige. Ona večito, bez kajanja, na hiljadu načina teži da ugodi Voljenom. Da bi udovoljila nekoj, ma i najsitnijoj želji Voljenog, ili da bi ga poštedela od žaoke i najmanjeg zanemarivanja i ravnodušnosti, ona se ne ustručava da prihvati na sebe najoštriju patnju. Ljubavnik bi rado uvenuo i nestao radi Voljenog. Mada izmučena i izjedana brigama, ljubav se ne osvrće na telo koje joj pruža stanište i hranu. Ona ne trpi kompromise—Voljeni je za ljubavnika jedini životni cilj i smisao. Stanište ljubavi puca od nesavladivog nemira i lije potoke ljubavi i uzvišenog blaženstva, sve dok Ljubavnik ne pokida sve lance i uroni u biće Voljenog. Različiti stupnjevi predavanja Duboka intenzivna ljubav zove se bhakti, ili predavanje Bogu. Na početnim stupnjevima ova se ispoljava kroz idolopoklonstvo, molitve božanstvima, duboko poštovanje i privrženost svetim spisima, ili potragu za Najvišim kroz apstraktno mišljenje. Na zrelijim stupnjevima predanost Bogu se izražava kroz brigu za dobrobit ljudi i služenje čovečanstvu, ljubav i najdublje poštovanje prema svetim ljudima, vernost i pokornost duhovnom Učitelju. Ovi stupnjevi imaju svoju relativnu vrednost i daju relativne rezultate. Ljubav prema živućem Savršenom Učitelju je sledeći značajan stupanj predanosti Bogu, jer se vremenom preobražava u para-bhakti, ili božansku ljubav. Para-bhakti Para-bhakti nije samo intenzivirana bhakti. Ona se nastavlja tamo gde se bhakti završava. Na stupnju para-bhakti predanost Bogu prestaje da biva samo usmerenost ka Bogu, već se odlikuje izrazitom ustreptalošću srca i nesmanjenom čežnjom da se bude jedno sa Voljenim. Slede nezainteresovanost i nebriga za telo, povlačenje iz sopstvenog okruženja, krajnji nehaj za izgled ili kritiku, a božanski zov Voljenog prisutniji je no ikad. Ova najviša faza ljubavi je istovremeno i najplodonosnija jer ima za cilj Onog koji je sušta otelotvorena ljubav i koji može, pošto je vrhovni Voljeni, najpotpunije da odgovori na nju. Čistota, divota i delotvornost ljubavi koju Ljubavnik prima od Učitelja uvećavaju ionako neprocenjivu duhovnu vrednost ovog najvišeg oblika ljubavi.

Uklanjanje sanskara Odeljak III Potiranje sanskara Impresije potekle od Sadgurua preobražavaju život Ljubav prema Sadguruu ili Savršenom Učitelju je naročito važna jer priziva kontakt s njim. Kroz taj odnos učenik od

20

Učitelja prima impresije koje imaju posebnu moć poništavanja dejstva impresija iz prošlosti, što će u potpunosti izmeniti tok njegovog života. Onaj koji primi ovakve impresije može u potpunosti odbaciti ustaljeni način života i razmišljanja. Ovakav tip odnosa podiže duhovni nivo i preobražava čak i najizopačeniji način života. Moguće da je neka osoba vodila nehatan i razvratan život ne razmišljajući o ničemu drugom do o zadovoljavanju svojih svetovnih želja. Možda je bila i zaslepljena žudnjom za moći i posedovanjem, bez ijednog drugog cilja sem novaca i užitaka. Potiranje sanskara intervencijom Sadgurua Meñutim, čak će i jedna takva osoba, koja nije bila u stanju ni da zamisli oslobañanje od zemaljskih okova, uvideti da su sanskare koje je primila kroz odnos sa Sadguruom bile dovoljno snažne da sa njenih očiju zauvek uklone zastor koji je izatkao njen ustaljeni način razmišljanja i življenja, otvarajući joj potpuno nove vidike ka slobodnijem i uzvišenijem životu. Impresije primljene od Učitelja mogu biti podjednako delotvorne i u slučaju intelektualno i kulturno razvijene osobe, čije su vizije ipak omeñene, čija imaginacija u najboljem slučaju može pojmiti lepotu umetnosti i lepe reči, a čije se čovekoljublje ne može proširiti izvan okvira njene neposredne okoline niti prekoračiti granice otadžbine. Po primitku impresija od Učitelja i ona će biti uzdignuta i doživeti čari uzvišenijeg života. Sadguru poseduje moć da uzdigne učenika sa običnog intelektualnog nivoa svesti na nivo svesti gde glavnu ulogu igraju inspiracija i intuicija, a odatle na nivo spoznaje i prosvetljenja čiji je vrhunac uranjanje u Beskonačno. To se podudara sa učenikovim uzdizanjem iz zemaljske sfere u suptilnu sferu, iz suptilne u mentalnu sferu i, najzad, iz mentalne sfere u stanje Osloboñenosti. Ovaj poslednji korak označava potpuno potiranje svih sanskara— kako prirodnih tako i neprirodnih, kako pozitivnih tako i negativnih. U već navedenom primeru žice obavijene oko štapa, proces potiranja sanskara predstavljao bi postupak presecanja žice makazama. Brisanje svih sanskara, praćeno krajnjim osloboñenjem svesti od celokupne iluzije i svih okova, se ne može postići ni na koji drugi način osim milošću Sadgurua. Neophodnost potpune samopredaje Da bi intervencija Sadgurua bila delotvorna potrebno je da učenik sa Učiteljem uspostavi odnos potpune predanosti i otvorenosti. Potpuna samopredaja podrazumeva pokoravanje svim Učiteljevim nalozima. Ako sva vaša dela i želje usmerava Učitelj, a vi ga pokorno sledite, onda će on preuzeti odgovornost za vas. Prema tome, u slučaju potpune predanosti, odgovornost za vaše osloboñenje od sanskara se prenosi na Učitelja; a u tako stvorenim uslovima, Učitelj može u trenu da poništi sve vaše sanskare. Postoje dva vida pokornosti i predanosti Učitelju: intelektualna i doslovna. Intelektualna pokornost Od ova dva vida pokornosti, prvo se javlja intelektualna. Ona prethodi doslovnoj pokornosti koja je plodonosnija. Kada ste intelektualno uvereni u Učiteljevu veličinu i Savršenost, vi ga volite i poštujete, ali niste u stanju doslovce da sledite njegova uputstva. Budući da je u osnovi vaše vere razum, vama je teško da ga razdvojite od Učitelja i njegovih uputstava. Pošto su to dvoje neraskidivo isprepletani, vera, zasnovana na intelektu, drži vas u granicama intelektualne poslušnosti. Učitelj ničim ne narušava ovu fazu kroz koju učenik prolazi, a sve "pilule" poslušnosti koje mu nudi su intelektualne, prilagoñene ukusu i kovu ñaka. Doslovna pokornost Kroz intelektualnu pokornost Učitelju možete poništiti sve vaše sanskare, pod uslovom da ste iskreni u logičkim tumačenjima njegovih uputstava i temeljni u njihovom izvršenju. Ali rezultat se brže postiže kada je pokornost doslovna. Doslovna pokornost nastaje kao posledica granitne vere i duboke ljubavi koju Učitelj pobuñuje u učeniku svojim živim obraćanjem. Snažno zračenje Učiteljevog oreola i obilje čistote i milosrña su razlozi zbog kojih se kod učenika raña nepokolebljiva vera, koja ga čini spremnim da bez premišljanja sledi Učiteljeva uputstva—nezavisno od toga da li ona zadovoljavaju njegove racionalne kriterijume ili ne. Doslovna pokornost ne zahteva čak ni intelektualno razumevanje uputstava i ona je najpoželjniji vid pokornosti kome treba težiti. Kroz bezuslovnu unutrašnju pokornost razvezuju se svi zamršeni čvorovi vaših želja i sanskara. Kroz nju se takoñe ostvaruje duboka povezanost izmeñu Učitelja i učenika, trajan i ničim ometan protok duhovne mudrosti i snage od Učitelja ka učeniku. Na ovom stupnju učenik postaje duhovni sin ili kćerka Učitelja i vremenom on ili ona bivaju osloboñeni svih individualnih i sanskaričkih vezanosti. Na kraju učenik, kao jedan od odabranih, i sam postaje Učitelj. Uloga Sadgurua Položaj i moć Sadgurua, ili Savršenog Učitelja, su jedinstveni. Većina duša je manje ili više napredovala na duhovnoj stazi, ali je malo duša prošlo svih šest stupnjeva unutarnjih sfera svesti i postalo jedno sa beskonačnim izvorom postojanja, znanja i blaženstva. Sadguru ne samo da je prošao sve nivoe svesti, već prožima samu suštinu svih duša jer je postao jedno sa Beskonačnim. On je stožer svekolike aktivnosti. U tom smislu, njemu pripadaju sve tvoje misli i dela, tvoje radosti i tuge, nespokojstva i ljutnje, sva tvoja snaga i slabost, pohlepa i nesebičnost, ljubav i čežnja. Pored toga što prožima sveukupno postojanje, on je i u svesnom dosluhu sa kosmičkim zakonom uzroka i posledice, kao i složenim mehanizmom delovanja sanskara kod pojedinačnih duša. Uzroci individualnih sreća i nesreća, poroka i vrlina, poznati su mu isto toliko dobro koliko i uzroci velikih kosmičkih promena i prevrata. Svako biće je kao na dlanu pod svetlom beskonačnog reflektora njegove sveprisutne svesti. Zato što je jedno sa Beskonačnim, Učitelj poseduje beskonačnu moć; i za tili čas on može poništiti sve sanskare i osloboditi dušu svih vezanosti i svih okova.

Dobro i zlo Procenjivanje iskustva putem oprečnosti Ljudski um ne samo da prolazi kroz iskustva, on ujedno neprestano vrši njihovu procenu. Neka iskustva smatra prihvatljivim, a neka neprihvatljivim; neka iskustva mu donose sreću, a neka patnju; neka doživljava kao prijatna, a

21

neka kao neprijatna. Za neka iskustva veruje da ga ograničavaju, a za druga da ga ispunjavaju i oslobañaju. Za neka iskustva misli da su dobra, za druga da su loša. Ove oprečnosti je stvorila ljudska imaginacija u trenutku kada je spoznala život sa lične tačke gledišta. Prihvatljivo i neprihvatljivo Čovekova koncepcija o tome šta je prihvatljivo a šta neprihvatljivo evoluira i menja se u skladu sa prirodom želja koje dominiraju u datom trenutku. Sve dotle dok i poslednja želja istrajava u njegovom umu, čovek je prinuñen da meri svoje iskustvo prema njoj, razvrstavajući ga dvojako: na ono što pomaže ispunjenju želje, te je stoga prihvatljivo, i na ono koje osujećuje njeno ispunjenje, te je stoga neprihvatljivo. Umesto da se suoči sa životora bez iščekivanja, vezivanja ili odbijanja, um uspostavlja standarde, deleći život na suprotnosti—na ono što smatra prihvatljivim i na ono što smatra neprihvatljivim. Čak i dobro proishodi iz želje Od svih suprotnosti koje je ljudski um stvorio, suprotnost izmeñu dobra i zla je u duhovnom smislu najznačajnija. Ona se zasniva na čovekovoj težnji da oslobodi um od svih okova koje mu nameću želje. Loša su ona iskustva i dela koja ga još čvršće stežu u okove želja, a dobra su ona koja ga oslobañaju iz njih. Meñutim, obzirom da i dobra iskustva i dobra dela proishode iz želja, ona čoveka vezuju jednako kao i loša iskustva i loša dela. Svaka vezanost potpuno nestaje tek nakon prestanka svake želje. Prema tome, istinska sloboda dolazi tek kada se dobro i zlo uravnoteže i tako srastu jedno u drugo da više ne pružaju mogućnost izbora ograničenom "ja" satkanom od želja. Čovek kre će sa životinjskim sanskarama Premda je u ljudskim bićima svest u potpunosti razvijena, u njoj preovladavaju rñavi elementi, jer je svest na podljudskim stupnjevima evolucije uglavnom delovala pod uticajem ograničavajućih težnji kao što su požuda, pohlepa i ljutnja. Dela i iskustva začeta i podržana takvim egocentričnim težnjama, ostavljali su utiske u umu koji se razvijao, a on ih je "pamtio" isto kao što filmska traka beleži kretanje glumaca. Zato je čoveku lako da bude rñav, a teško da bude dobar. Životinjski svet, iz koga je izronila ljudska svest, uglavnom je ograničen životinjskim strastima, životinjskom pohlepom i životinjskom jarošću—iako neke životinje umeju da razviju i neke dobre osobine kao što su požrtvovanost, ljubav i strpljenje. Jer kad bi sve nataložene životinjske sanskare bile rñave, bez ijedne dobre, pojava dobrih svojstava u ljudskoj svesti ne bi bila moguća. Neophodnost negovanja dobrih sanskara Mada su neke životinjske sanskare dobre, većina ih je loša, pa se tako na samom začetku ljudska svest nalazi pod uplivom nagonske sile koja je prevashodno negativna. Od samog početka evolucije čoveka, zadatak oslobañanja sastoji se u negovanju i razvijanju dobrih sanskara, tako da one mogu poklopiti i poništiti dejstvo nataloženih loših sanskara. Razvoj dobrih sanskara biva podstaknut prolaženjem kroz ona iskustva i vršenjem onih dela koja su u suprotnosti sa onima koja pretežu u životinjskom svetu. Naspram požude je ljubav, naspram pohlepe je velikodušnost, a naspram ljutnje— tolerancija ili strpljenje. Usmeravajući pažnju na ljubav, velikodušnost i toleranciju, čovek može iskoreniti požudne, pohlepne i ljutite težnje. Zato se glavnom postupku oslobañanja od sanskara mora pridružiti dodatni postupak odricanja od zla u korist dobra. Ali bilo da je osoba dobra ili zla, ona će uvek zavisiti od delovanja njenih sanskara. Sa tog stanovišta su i svetac i grešnik ono što jesu u skladu sa zakonima koji deluju u univerzumu. I jedan i drugi isto počinju i isto završavaju. Grešnik i svetac Grešnik ne treba da nosi pečat večitog poniženja, a svetac ne treba da bude tašt zbog svojih moralnih postignuća. Nijedan svetac, ma kako velik, nije dosegao visine moralnih vrlina a da prethodno nije vodio moralno izopačen život; i niko nije toliko rñav da ne bi mogao da se popravi i postane dobar. Svaki čovek, ma koliko da je posrnuo, može postepeno bivati sve bolji i bolji, sve dok ne postane najsvetliji primer za celo čovečanstvo. Uvek postoji nada; niko nije sasvim izgubljen i ne treba očajavati. Ali, činjenica je da nema drugog puta do božanstvenosti osim kroz odricanje od zla u korist dobra. Ograni čeno ja postoji i u dobrim i u lošim sanskarama Postepen razvoj dobrih osobina povlači za sobom ljubav, plemenitost i mir. Dobre sanskare, prikupljene iskazivanjem ovih svojstava, poklapaju i time uravnotežavaju loše sanskare požude, pohlepe i ljutnje. Kada se postigne potpuna ravnoteža i poklapanje dobrih i loših sanskara, tada dolazi do njihovog naglog iščeznuća, a svest izranja iz stanja ropstva u stanje Osloboñenosti. Da bi bankovni račun bio ugašen, dobit se mora poklopiti sa dugom. Ali, obično preteže ili dobit ili dug, pa račun tako i dalje ostaje tekući. Bitno je naglasiti da račun ostaje tekući ne samo kada preteže manjak, već i kada preteže višak. Račun se može ugasiti jedino kada se minus i plus izjednače. U polju sanskara takva ravnoteža se retko dogaña jer u svakom trenutku dominiraju ili dobre ili loše sanskare. I kao što račun ostaje tekući jer preteže ili manjak ili višak, tako se i život ograničenog "ja" produžava i održava jer pretežu ili loše ili dobre sanskare. Ograničeno "ja" može opstajati i kroz dobre i kroz loše sanskare. Ono što je potrebno da bi se ono konačno ugasilo jeste uspostavljanje savršene ravnoteže i poklapanje dobrih i loših sanskara. Uravnotežavanje i preklapanje dobrih i loših sanska ra Problem savršenog izjednačavanja i poklapanja dobrih i loših sanskara nije matematički zadatak sravnjivanja jednakih suma. Kada bi suština problema bila u tome da se postigne jednakost u kvantitetu, problem bi se mogao rešiti prostom akumulacijom dobrih sanskara. Ako bi se, s jedne strane, usporilo ili prekinulo sa procesom prikupljanja loših sanskara, a naporedo s tim, nastavilo sa procesom prikupljanja dobrih sanskara u većem obimu, pre ili kasnije došlo bi do brojčanog izjednačavanja dobrih sa postojećim lošim sanskarama; i usledila bi neophodna ravnoteža. Ali da bi se svest oslobodila, dobre i loše sanskare ne treba da budu izjednačene samo po brojčanoj snazi, već mora doći do savršenog, tačku-po-tačku preklapanja jedne oprečnosti drugom. Stoga je, u izvesnom smislu, zadatak za svaki centar svesti specifičan, i zavisi od kvalitativne raznorodnosti nataloženih sanskara. Premeštanje ega u dobre sanskare Ako se nastavi sa prikupljanjem dobrih sanskara bez uvažavanja specifičnog sastava već postojećih, postoji

22

mogućnost da se u jednom pravcu akumulira višak dobrih sanskara naporedo sa već postojećim lošim sanskarama drugačijeg tipa. Primerice, neki oblici vezanosti mogu se poništiti umrtvljavanjem tela, te strogim oblicima asketizma; meñutim, tim postupcima će preostali oblici vezanosti ostati netaknuti i nastaviće da egzistiraju. Tragalac ne samo da će najverovatnije nastaviti da zanemaruje oblike vezanosti koji će ostati netaknuti, već će možda i pojačati praksu samoumrtvljavanja i askeze, na šta će ga nagoniti snaga sanskara koje je sama ta praksa stvorila. U tom slučaju prevagnuće dobre sanskare, ali neće doći do razaranja ograničenog ega. Čak i kada bi se ti zanemareni oblici vezanosti naknadno poništili, ego bi se mogao prebaciti u dobre sanskare i nastaviti svoje postojanje kroz njih. Potreba za uravnotežavanjem sanskara Oslobañanje nije stvar pukog gomilanja zasluga; ono zahteva inteligentno usklañivanje sanskara. Svaki centar svesti nesvesno teži krajnjem osloboñenju, ostvarenju Istine, a um prirodno nastoji da sebi privuče onu suprotnost koja odgovara duhovnim zahtevima situacije. Ali to nije mehanički i automatski proces koji se odvija sam od sebe, mimo razumnog i razboritog udela tragaoca. No, tragaocu je najčešće nemoguće uočiti šta situacija zahteva, ukoliko mu se ne osmehne sreća da dobije dragocenu pomoć Savršenog Učitelja, jer jedino on ima neposredan, nepogrešiv uvid u ono šta je zaista potrebno u svakom posebnom slučaju. Zatvor sazdan od dobra Videli smo kako i dobre sanskare mogu produžiti život ograničenom "ja". Kad neko sebe smatra dobrim a ne lošim, to je samo još jedan oblik poistovećenja kojim se on samopotvrñuje i tako nastavlja svoje odeljeno postojanje u novom obliku. U nekim slučajevima tu novu kuću koju je ego sebi izgradio je mnogo teže porušiti, budući da je poistovećenje s dobrotom mnogo snažnije nego poistovećenje sa zlom. Lakše je prekinuti s obuzetošću zlom jer, čim se zlo spozna kao takvo, njegov pritisak na svest lagano počinje da popušta. Prestanak obuzetosti dobrotom predstavlja mnogo složeniji problem, budući da čovek nalazi da je dobro, za razliku od zla, opravdano. Meñutim, vremenom se tragalac umori i od te svoje nove kuće—zatvora, pa, uviñajući gde je, napušta svoje odeljeno postojanje uzdižući se kako iznad dobra tako i iznad zla. Dobro u pore ñenju sa zlom Tokom vremena ego će se preseliti iz manje tvrñave poistovećivanja sa zlom u veću tvrdavu poistovećivanja s dobrotom, što će mu pružiti osećaj širenja. Pre ili kasnije meñutim, tragač će uvideti da i ta nova tvrñava ega nije ništa manje ograničavajuća. Onda će shvatiti da izlazak iz nje predstavlja mnogo lakši zadatak nego što je bio izlazak iz prethodnog boravišta ega, u fazi poistovećivanja sa zlom. Problem da se izañe iz tvrñave zla ne leži toliko u nesposobnosti da se uvidi kako se tu radi o ograničenju, koliko u nemoći da se ta tvrñava, nakon što se dospelo do uvida, razgradi. Što se tiče poistovećenja sa tvrñavom dobra, teže je spoznati da ona ograničava, nego razgraditi je. Ova razlika se javlja stoga što su životinjske sanskare čvršće ukorenjene, dugujući to svom pradavnom poreklu i dugotrajnom taloženju. Bitno je, meñutim, naglasiti činjenicu da dobro vezuje isto koliko i zlo, mada se povezi sačinjeni od dobra mogu lakše skinuti nakon što se uvidi njihovo ograničavajuće svojstvo. Dobro u poreñenju sa zlom Ego živi ili kroz loše ili kroz dobre sanskare ili, pak, kroz mešavinu dobrih i loših sanskara. Stoga do osloboñenja od svih sanskara može doći ili kada dobre sanskare uravnoteže i preklope loše sanskare; ili kada neke dobre sanskare uravnoteže i preklope loše, a neke loše sanskare uravnoteže i preklope dobre. Prljavo posuñe ćete očistiti tako što ćete ga prvo potopiti u deterdžent a zatim isprati čistom vodom. Tako i dobre sanskare poklapaju loše. Još jedan od načina da uklonite masnoću iz posude jeste da njenu unutrašnjost pospete pepelom a zatim je isperete vodom. Pepeo je sigurno poslednja stvar na ovom svetu koja bi se mogla dovesti u vezu sa masnoćom, pa je čak u izvesnom smislu u suprotnosti sa njom; no uprkos tome, pepeo umnogome olakšava čišćenje posuda zaprljanog masnoćom. To je isto kao kada loše sanskare preklope dobre sanskare. Oslobo ñenje od sanskara i iskora čenje iznad dobra i zla Kada doñe do savršenog izjednačavanja i poklapanja dobrih i loših sanskara, tada i jedne i druge iščezavaju; a ono što preostaje jeste čista posuda uma koja odražava Istinu kakva jeste, bez iskrivljavanja. Na duši nikad ništa nije ni bilo ispisano. Sanskare su se taložile u umu a ne u duši. Duša ostaje uvek neuprljana, ali se to vidi tek onda kada um postane čisto ogledalo koje odražava Istinu. Kada impresije dobra i zla iščeznu, um ugleda Dušu. To je Prosvetljenje. Meñutim, kada um ugleda Dušu, to nije isto kao i kada Duša spozna sebe samu, jer Duša nije um nego Bog, koji nadilazi um. Prema tome, nakon što je um ugledao Dušu, on se mora rastočiti u Duši da bi Duša spoznala samu sebe kao Istinu. To je Ostvarenje. Na tom nivou um, sa svim dobrim i lošim sanskarama, iščezava. To je stanje koje nadilazi um i zato je iznad suprotnosti dobra i zla. Na ovom stupnju postoji samo jedno nedeljivo postojanje čije su odlike beskonačna ljubav, mir, blaženstvo i znanje. Neprekidna borba izmeñu dobra i zla je prestala, jer nema ni dobra ni zla, postoji samo jedan obuhvatan i celovit život Boga.

Nasilje i nenasilje Iznad reči Čovek gaji sklonost da nekritički usvaja stalne, konvencionalizovane reči i dopušta da mu one gotovo mehanički usmeravaju dela, ne dovodeći ih u vezu sa njihovom živom suštinom. Reči imaju svoje mesto i namenu u životu; ali za razložno i razborito delanje, nužna je brižljiva analiza i istraživanje izvornog, dubljeg značenja reči. Meñu rečima koje zahtevaju jedno takvo istraživanje malo je onih koje se po svom značaju mogu meriti sa rečima kao što su "nasilje" i "nenasilje", jer one vrše direktan uticaj na ideologije koje oblikuju ne samo pojedinačna dela, već i sveukupni tok života. Duhovno razumevanje nadilazi formulacije Duhovni život je stvar dubokog uviñanja a ne mehaničko prilagoñavanje nametnutim pravilima, čak i ako ta pravila

23

slove za visoko vredna. Za njega je potrebno razumevanje koje nadilazi reči ili formulacije. Sve reči i formulacije ograničavaju Istinu. Prema tome, oni koji bi da dopru do jezgra pojedinih formulacija, moraju se upustiti u duboku istraživačku analizu formulisanih načela, uvek nadopunjujući ovakvu analizu konkretnim primerima iz života. To naročito važi za ključne principe formulisane kroz oprečne pojmove nasilja i nenasilja. Tipične situacije Pojmovi "nasilje" i "nenasilje" se u svojoj uobičajnoj upotrebi mogu primeniti na toliko raznovrsnih situacija u praktičnom živolu, da nijedno izlaganje u vezi s tim predmetom ne može biti celovito ukoliko se sve te raznovrsne situacije ne uzmu u obzir. Meñutim, za potrebe ovog izlaganja nije nužno pobrojati sve moguće situacije koje ovi pojmovi pokrivaju. Dovoljno je razmotriti samo neke od tipičnih. Slučajevi o kojima ćemo govoriti izabrani su jer imaju moć da dubinski osvetle suštinu značenja pojmova nasilja i nenasilja. Slučaj davljenika Situacija broj 1. Pretpostavimo da je čovek koji ne zna da pliva upao u jezero i davi se, a da se u blizini nalazi drugi čovek koji je izvrstan plivač i da hoće da ga spasi. Čovek koji se davi nastoji da očajnički ščepa onoga koji mu pritiče u pomoć; njegov zagrljaj je tako grčevit da ne samo da njegovo spasenje može učiniti nemogućim, nego može prouzrokovati i utapanje spasioca. Zato će spasilac morati, pre nego što pristupi spasavanju, da davljenika udarcem onesvesti. Onesvešćivanje davljenika se pod takvim okolnostima ne može smatrati ni nasiljem ni nenasiljem. Slučaj hirurškog zahvata Situacija broj 2. Pretpostavimo da osoba boluje od izvesne bolesti koja se može izlečiti samo operacijom. Da bi se bolesnik izlečio, te da bi se zaštitili drugi koji bi takoñe mogli biti zaraženi, hirurg mora da ukloni zaraženi deo tela. Sečenja tela nožem se isto tako ne može smatrati ni nasiljem ni nenasiljem. Slučaj agresivnog naroda Situacija broj 3. Pretpostavimo da je jedan agresivan narod izvršio napad na slabiji narod iz sebičnih pobuda; a da se neki drugi narod, voñen plemenitom željom da spasi taj nejaki narod, oružanom silom suprotstavio agresivnom napadu. Borbu u cilju odbrane slabijeg naroda ne možemo smatrati ni nasiljem ni nenasiljem, ali je možemo zvati nenasilnim nasiljem. Slučaj besnog psa Situacija broj 4. Pretpostavimo da besan pas trči unaokolo i da postoji mogućnost da ugrize nekog školarca, a nastavnik odstreljuje besnog psa da bi zaštitio decu. Ubijanje besnog psa zaista sadrži nasilje ali u njemu nema mržnje. Slučaj nenasilja jakog Situacija broj 5. Pretpostavimo da je slaba ali arogantna osoba pljunula i uvredila fizički jačeg čoveka. I pretpostavimo da snažniji čovek, koji ima dovoljno snage da zgromi arogantnog čoveka, ne samo da odustaje od toga, već mu mirno objašnjava jevanñelje ljubavi. Ova akcija podrazumeva nenasilje, ali je to nenasilje jakog. Potreba za složenim razmatranjem Prve tri gore pomenute situacije jasno govore da se pitanje da li neka situacija predstavlja nasilje ili nenasilje, ne može rešiti dok se ne uñe u mnoga tanana i složena razmatranja u pogledu detalja i motiva koji su je podstakli. Dva poslednja slučaja pokazuju da u situacijama gde se stvarno pojavljuje nasilje, odnosno nenasilje, neki drugi činioci daju rečima "nasilje" i "nenasilje" značenje koje prevazilazi ono koje im se uobičajno pripisuje. Komentar u vezi slu čaja davljenika Detaljna analiza situacije broj 1. pokazuje da je, mada je upotreba sile bez prethodnog pristanka žrtve prisutna, osnovni motiv ipak spasavanje davljenika. Upotreba sile, bez prethodne saglasnosti onoga nad kim se sila primenjuje, može se zvati nasiljem. Meñutim, sila je u ovom slučaju primenjena za dobro davljenika bez ikakve namere da mu se nanese povreda ili zlo; u tom smislu se može reći da se ne radi o slučaju nasilja. Sa ove posebne tačke gledišta se može reći da su u ovoj situaciji zastupljeni i nasilje i nenasilje; ali se ne može smatrati ni slučajem nasilja ni slučajem nenasilja u uobičajenom smislu reči. Komentar u vezi slu čaja hirurškog zahvata Situacija broj 2. se neznatno razlikuje. Ovde je takoñe prisutna primena sile (čak i sečenje tela), ali za dobro pacijenta. Kao prvo, u većini slučajeva pacijent daje svoj pristanak na operaciju. Dalje, operacija nema samo za cilj da spreči širenje bolesti kod pacijenta već i širenje zaraze na okolinu. Sila se primenjuje iz dobrostivih pobuda, kako prema pacijentu tako i prema onima koji bi mogli da se zaraze u kontaktu s njim. Pošto nije bilo zlih namera, ovde primena sile ne predstavlja nasilje u uobičajenom smislu. A ne može se smatrati ni nenasiljem, jer se ipak vrši oñsecanje jednog dela tela. Komentar u vezi slu čaja agresivnog naroda Situacija broj 3. takoñe je veoma zanimljiva i poučna. Borba tu predstavlja primer pružanja otpora agresiji bez sebičnih motiva ili lične koristi već isključivo u cilju odbrane slabijeg naroda. Agresivni narod može pretrpeti mnoge gubitke, pa čak biti i potpuno uništen, a sila ne samo da se primenjuje bez njegovog prethodnog pristanka već i protiv njegove svesne volje i htenja. Meñutim, ni u ovom primeru nemamo očigledan slučaj nasilja. Uprkos tome što se radi o nanošenju zla i štete, sila se ovde primenjuje ne samo za dobro slabijeg naroda, to jest žrtve, već u jednom višem smislu to je takoñe i za dobro agresivnog naroda, jer se on, kroz otpor pružen njegovoj agresiji, postepeno leči od duhovne slabosti ili nemoći, koja se ogleda u napadanju i iskorišćavanju slabijih naroda. Poreñenje izme ñu slu čaja agresivnog naroda i slu čaja hirurškog zahvata Ovakvo nasilje nije u stvari nasilno, pa se ono stoga može nazvati nenasilno nasilje. Slučaj pružanja otpora agresivnoj naciji veoma je sličan slučaju amputacije inficiranog dela tela. Glavni rezultat borbe protiv agresivnog

24

naroda jeste dobrobit slabijeg naroda, a dobrobit agresivnog naroda (protiv koga je primenjena sila) javlja se kao sporedni rezultat. U slučaju operacije glavni rezultat je dobrobit pacijenta (nad kim se sila primenjuje), a dobrobit za ostale se javlja kao sporedni rezultat. Tu nema mnogo razlike; kada se ove dve situacije pažljivo izanaliziraju i uporede, nalazimo da je uticaj u oba slučaja dobar, kako za one koji su meta primene sile tako i za sve ostale. Zaštita slabijeg je vid služenja bez sebi čnih motiva Zaštita slabijeg predstavlja značajan vid nesebičnog služenja i deo je karma-joge, ili joge akcije. Primena, kada je neophodna, sile u te svrhe, u potpunosti je opravdana kao neophodno sredstvo zaštite ugroženog. Meñutim, da bi napad koji se preduzima u odbranu slabijeg imao nepobitnu duhovnu vrednost, on mora biti osloboñen sebičnih motiva ili mržnje. Na primer, kada muškarac brani ženu koju je napao drugi muškarac sa zlim namerama—on na taj način spašava život i čast te žene, a ujedno kažnjavajući napadača navodi ga na pokajanje. Razjašnjenje slu čaja pobesnelog psa i nenasilja jakog Situacija broj 4. je u svakom slučaju nasilje. Meñutim, ono je opravdano jer u njemu nema mržnje i počinjeno je isključivo s namerom da se osigura bezbednost dece koja bi mogla da budu ugrožena od strane besnog psa. Slučaj snažnog čoveka koji nudi propoved umesto revanša (situacija broj 5) predstavlja nenasilje, ali ne i pasivnost. Dakle, nije ni pasivnost ni slabost, već snaga istinski kreativne akcije nelične prirode. To je nenasilje jakog. Duhovno razumevanje je izvan svih pravila Detaljna analiza i poreñenje svih ovih raznovrsnih slučajeva iznosi na videlo činjenicu da se pitanje nasilja ili nenasilja—njihove opravdanosti ili neopravdanosti, razjašnjenje njihovih stvarnih vrednosti ili pomankanja vrednosti—ne može rešiti uvoñenjem kakvog opšteg pravila. Oni sadrže mnoge, ne tako lako rešive duhovne činioce i probleme. Pravilno razumevanje statusa nasilja i nenasilja u šemi duhovnih vrednosti iziskuje sagledavanje prave suštine postojanja. Prema tome, ne treba se ravnati prema frazama (ma kako uzvišeno zvučale) koje se zasnivaju na necelovitim, manjkavim idejama o tome šta je nasilje, a šta nenasilje. Svako delo treba da bude spontani izraz božanske ljubavi—koja je iznad svih suprotnosti—i da se zasniva na duhovnom razumevanju van svakog kanona.

Nasilje i nenasilje dalje objašnjeni Nenasilje I Čisto i jednostavno Nenasilje (zasnovano na božanskoj ljubavi) Ovde čovek vidi sve kao svoje Sopstvo i iznad je i prijateljstva i neprijateljstva. Nikada, ni pod kakvim okolnostima ni jedna primisao o nasilju ne pohodi njegov um. Nenasilje II Nenasilje Hrabrog (zasnovano na bezgranično čistoj ljubavi) Odnosi se na one koji, iako nisu doživeli sebe kao jedno sa svime kroz Realizaciju, ne smatraju nikoga neprijateljem. Oni nastoje da napadača pridobiju ljubavlju rizikujući svoje živote ne zbog straha, već zbog ljubavi. Nasilje III Nenasilno Nasilje (zasnovano na neograničenoj ljubavi) Nasilje koje se vrši isključivo u odbranu slabijeg, gde nije u pitanju samoodbrana ili lični motiv, jeste nenasilno nasilje. Nenasilje IV Nasilje Bez Sebičnosti (zasnovano na ograničenoj ljudskoj ljubavi) Ovde je nasilje počinjeno u samoodbrani, u slučaju kada je neko podmuklo napadnut i bez dodatnih sebičnih motiva. Na primer, kada je čast nečije majke dovedena u opasnost zbog napada nekog pohotljivog muškarca, onda čovek brani svoju majku. Takoñe, kada je u pitanju čast nacije, kao u slučaju neprijateljskog napada, nesebični napori naroda da se odbrani predstavljaju nasilje bez sebičnosti. Nenasilje V Nenasilje Kukavice (zasnovano na bezgraničnoj slabosti nečijeg karaktera i uma) Oni koji se ne opiru napadu zbog straha, i samo iz tog razloga, spadaju u ovu vrstu. Nenasilje VI Sebično Nasilje (zasnovano na mržnji i strasti) Kada je izvršeno nasilje iz sebičnih pobuda od strane nekog pojedinca ili naroda u težnji za moći, nezasluženoj dobiti i tako dalje, to se zove sebično nasilje. Čisto i jednostavno nenasilje jeste beskonačna ljubav. To je cilj života. Kada se dostigne stanje čiste božanske ljubavi, poklonik postaje jedno s Bogom. Da bi se postigao ovaj cilj mora se svesrdno žudeti za njim, a tragalac koji ima čežnju da postigne to uzvišeno stanje treba da započne sa praktikovanjem onoga što smo nazvali nenasiljem hrabrog. Nenasilje hrabrog pokazuju oni koji, mada nisu dostigli jedinstvo sa svepostojanjem kroz Realizaciju, ne smatraju nikoga svojim neprijateljem. Oni nastoje da razoružaju napadače uz pomoć ljubavi i rizikuju svoj život ne zbog straha, nego iz ljubavi. Kao što smo već napomenuli, nenasilje hrabrog je izvodljivo za one pojedince kod kojih se razvila snažna čežnja za postizanjem uzvišenog stanja. Ovakvu čežnju većina ljudi ne oseća. Prema tome, ako neko ima nameru da vodi mase u pravcu čistog nenasilja, neophodno je da ih prvo pripremi za nenasilje hrabrog. A da bi se taj cilj praktično postigao neophodno je, makar u početku, navesti ih da slede principe nenasilnog nasilja—nasilja izvršenog isključivo u odbranu slabijeg bez ikakvih sebičnih motiva. Kada izbije rat onda mase, zatečene iznenadnim napadom, nisu raspoložene da slušaju propovedi o tome kako treba težiti postignuću uzvišenog životnog cilja. Jedini praktičan način da se oni dovedu do krajnjeg cilja jeste da im se u svest usadi načelo nenasilnog nasilja, a zatim da se postepeno uvedu u nenasilje hrabrog. Prerani pokušaji da se u vreme rata nepripremljene mase nauče nenasilju hrabrog ne samo da neće uspeti, već će dovesti do toga da

25

u masi preovlada nenasilje kukavice, to jest, da ljudi prestanu da pružaju otpor napadaču iz straha i ni iz jednog drugog razloga. Mase bi se takoñe mogle podučavati i voditi u pravcu nenasilja hrabrog tako što bi se navele da slede principe nasilja bez sebičnosti umesto nenasilnog nasilja. Nasilje bez sebičnosti je ono nasilje koje se vrši u samoodbrani od podmuklog napada. Nijedan drugi sebični motiv ne sme da se potkrade u ovaj oblik nasilja. Tako, na primer, kada je čast nečije majke dovedena u pitanje nasiljem nekog pohotljivog čoveka, a njen sin je brani takoñe nasilnim putem, kaže se da on sledi načela nasilja bez sebičnosti. Na sličan način, kada je zbog neprijateljskog napada čast nacije dovedena u pitanje, nesebični napor naroda da se odbrani predstavlja nasilje bez sebičnosti. Pošto je prisutna mrva sebičnosti (sinu je to, na kraju krajeva, njegova vlastita majka), tako izraženu ljubav zovemo ograničenom ljudskom ljubavlju. Nenasilje kukavice je, kao što smo to već naglasili, fatalno. Isto važi i za sebično nasilje, odnosno za nasilje koje zarad sebičnog cilja sticanja moći ili nekog drugog sebičnog cilja vrši pojedinac ili čitav narod. Prema tome, dokle god čisto i jednostavno nenasilje stoji kao cilj života, njega će individualni tragači za Bogom postizati tako što će prvo slediti načelo nenasilja hrabrog. Široke mase koje ne osećaju poriv i intenzivnu žudnju za jedinstvom sa Bogom, moraju se postepeno voditi ka ovom cilju uz pomoć načela nenasilnog nasilja i nasilja bez sebičnosti, već kako to okolnosti zahtevaju. Na kraju, mora postati jasno da su nenasilno nasilje i nesebično nasilje samo sredstva za postizanje životnog cilja—to jest, čistog i jednostavnog nenasilja ili beskonačne ljubavi. I, kao sredstva, ne smeju se brkati sa samim ciljem. Motive i njihove posledice ljudi uvek procenjuju prema opštedruštveno prihvaćenom shvatanju dobra i zla. Na primer, nenasilje hrabrog i nenasilje kukavice u oba slučaja jeste nenasilje. Sa stanovišta unutrašnjeg motiva, meñutim, nenasilje hrabrog se raña iz ljubavi, a nenasilje kukavice se raña iz straha, što je u suprotnosti s ljubavlju. Dok sa stanovišta formalnog nenasilja oni nisu u suprotnosti, njihovi unutrašnji motivi su, ipak, beskrajno suprotni. Unutrašnji motiv nenasilja kod hrabrog je toliko jak da bi on položio i sopstveni život u korist beskrajne ljubavi, a unutrašnji motiv nenasilja kukavice se svodi samo na očuvanje sopstvenog života, čime on zaslužuje najveći prezir. Stoga nenasilje kukavice podvodimo pod etiketu "ne-ljubav", a nenasilje hrabrog pod etiketu "ljubav". Nenasilno nasilje nije podvedeno pod etiketu ljubav, već pod etiketu "dužnost"—jer je to dužnost koja se obavlja nesebično u korist drugih, u skladu sa karma-jogom—što je u krajnjem ishodu povezano sa neograničenom ljubavlju, mada je u početku pobuñeno ljudskom ljubavlju. Različitost dve suprotne sile se ne može poništiti, ali se može izdejstvovati preobražaj jedne u drugu silu kada se pravilno usmeri kroz odgovarajuće kanale. Hrana kada se pogrešno uzima postaje otrov, dok otrov (kao što je strihnin) dat u u malim količinama kao sredstvo za osnaženje, postaje blagotvoran za nerve. Mada hrana sama po sebi ne može biti otrovna, i obratno, dejstvo i učinak se menjaju u zavisnosti od primene.

Delanje i nedelanje Formalnosti i ceremonije su skretanje sa staze Svaka akcija, izuzev promišljene akcije u pravcu Bogoostvarenja, dodatno vezuje svest. Ona ne samo da je izraz akumuliranog neznanja, već dodatno opterećuje već akumulirano neznanje. Religijske formalnosti i ceremonije, kao i rituali i kanoni različitih veroispovesti i duhovnih institucija, namenjeni su da podstaknu duh ljubavi i obožavanja. Kao takvi oni donekle utiču na slabljenje ego-oklopa u kome je ljudska svest zatočena. Ali kada ih čovek upražnjava mehanički, bez dubljeg razumevanja, unutrašnji duh ljubavi i obožavanja postepeno gasne. Tako, vremenom, umesto da postane tanji, ego-oklop postaje sve deblji i čvršči. Prema tome, rituali i ceremonije ne mogu odvesti čoveka daleko na duhovnoj stazi; a ako se nerazborito upražnjavaju stvoriće vezanosti kao i svaka druga nerazborita akcija. Lišeni svake unutrašnje životnosti i smisla, može se reći da postaju čak opasniji od drugih nerazboritih akcija, jer ih se čovek pridržava ubeñen da mu mogu biti od pomoći na putu ka Bogospoznaji, premda stvari ni izdaleka ne stoje tako. Zahvaljujući tom činiocu samoobmane, beživotne formalnosti i ceremonije zapravo odvode sa staze. Često se čovek, pritisnut moćnom navikom, toliko veže za te spoljašnje forme da se ne može uveriti u njihovu bezvrednost drukčije osim kroz intenzivnu patnju. Život nastoji da se oslobodi iz okova koje je sam s tvorio Iz mnogih razloga je uzdržavanje od akcije bolje od nerazborite akcije, jer ovo prvo makar ne stvara nove sanskare i dodatne komplikacije. Čak i dobra i pravedna akcija proizvodi sanskare, što znači da dodatno opterećuje problemima koji su proistekli iz prethodnih akcija i iskustava. Čitav život je napor da se čovek oslobodi iz klupka u koje se sam zapleo. To je očajnička borba da se poništi ono što je urañeno u neznanju, da se odbaci nagomilani teret iz prošlosti, te da se nañe izlaz iz ruševina koje su za sobom ostavili prolazni uspesi i neuspesi. Život traži da se reši bremena sanskara iz prošlosti i traži da odreši čvorove koje je sam vezao, da bi sva buduća dela mogla da poteknu direktno iz srca večnosti, u duhu nesputane slobode i unutrašnjeg bogatstva bića kome nema granica. Nedelanje je često neophodna faza Delovanje u pravcu dostizanja Boga je razborito i duhovno plodno jer oslobaña iz lanaca ropstva. Po vrednosti se može meriti samo sa delovanjem koje izvire direktno iz stanja Bogoostvarenja. Svi ostali oblici delovanja (bili oni dobri ili loši, efikasni ili jalovi sa svetovne tačke gledišta), samo sputavaju i od drugostepenog su značaja u odnosu na nedelovanje. Nedelovanje ima manji učinak od razboritog delovanja; ali je bolje od nerazboritog delovanja, jer predstavlja nečinjenje onoga što bi moglo da stvori neku vezanost. Prelaz sa nerazborite ka razboritoj akciji (to jest, od vezujuće ka nevezujućoj karmi) ostvaruje se upravo kroz nedelovanje. Ono je karakteristično za stupanj na kome se, zbog kritičke nedoumice, prekinulo sa nerazboritom akcijom, ali se, usled nedostatka pravog podsticaja, još nije prešlo na razboritu akciju. Ovu posebnu vrstu nedelovanja, koja ima svoju ulogu na duhovnoj stazi, ne treba

26

brkati sa običnim nedelovanjem, koje proističe iz inercije ili straha od života.

Savršenstvo Dva vida savršenstva Da bi se stekla jasna predstava o tome šta se podrazumeva pod savršenstvom, neophodno je klasifikovati ga u dve kategorije. Postoji duhovno Savršenstvo koje se sastoji u unutarnjem Ostvarenju transcedentnog stanja svesti s one strane dualnosti. Postoji takoñe i ono savršenstvo koje se vidljivo ispoljava u području dualnosti. Celokupno vidljivo postojanje, koje samo delić mnogostrukog manifestovanog sveta, može se stepenovati. Posmatrajući savršenstvo koje se ispoljava u pojavnom svetu, čovek dolazi do zaključka da se i savršenstvo, kao i sve ostalo što potpada pod zakone dualnosti, isto tako se može stepenovati. Loše i dobro, slabost i snaga, porok i vrlina, sve su to suprotnosti u domenu dualnosti. A sve ove pojave zapravo su izraz jedne jedinstvene Stvarnosti u različitim stepenima. Savršenost u dualnosti je relativna Zlo nije samo zlo, ono je i dobrota u najmanjem stepenu; slabost nije samo nemoć, to je i snaga u najmanjem stepenu; a porok nije samo porok, on je i vrlina u najmanjem stepenu. Drugim rečima, Zlo je minimum dobra, slabost minimum snage, a porok minimum vrline. Svi oblici dualnosti imaju minimum, maksimum i meñustupnjeve; savršenost tu ne predstavlja nikakav izuzetak. Čitavo čovečanstvo se kreče izmeñu ekstrema savršenosti i nesavršenosti; a savršenost, kao i nesavršenost, postoje samo u kategorijama poreñenja, kontrastiranja i relativnog postojanja. Savršenost u domenu dualnosti je samo relativna savršenost. Može se nazvati savršenost tek kada se poredi sa nečim nesavršenim. Duhovno savršenstvo nije isto što i briljantnost od reñene sposobnosti U granicama dualnog sveta, savršenost podrazumeva briljantnost odreñene sposobnosti ili svojstva. A u tom kontekstu, briljantnost u jednom pogledu ne mora da znači briljantnost u svakom pogledu. Na primer, neko ko je savršen u nauci možda nije savršen u pevanju, ili ako je savršen u pevanju, možda nije savršen u nauci. Briljantnost se u izvesnom smislu ispoljava čak i u kriminalnim delima. Kada je neko ubistvo izvršeno tako da ne ostavlja za sobom nikakav trag po kome bi se moglo zaključiti ko je ubica, onda je posredi savršen zločin. Čak i u grehu i zločinu u izvesnom smislu postoji savršenost. Duhovno savršenstvo Ovakav oblik savršenosti, koji predstavlja briljantnost neke odreñene osobine ili svojstva, treba pažljivo razlučiti od duhovne Savršenosti, koja nije u domenu dualnosti. Svi raznovrsni vidovi briljantnosti svojstveni dualnosti su u oblasti uma. Zato se ova briljantnost može lako zamisliti kao uveličana predstava neke dobre osobine iz domena ograničenog iskustva svakodnevnog života. Savršenost duhovno ostvarenih duša ne spada u područje dualnosti i kao takva je sasvim van domašaja uma. Ona se ne može uporediti ni sa čim iz područja dualnosti. Kada neka osoba postane duhovno savršena, ona zna da osim Boga ne postoji ništa, te da je sve što naizgled postoji u domenu dualnosti i što je dokučivo intelektom, samo puka iluzija. Za duhovno savršenog Bog je jedina Stvarnost. Nauka, umetnost, muzika, slabost, snaga, dobro i zlo za njega su samo snovi. Njegova savršenost sastoji se u njegovom znanju o jednom nedeljivom Postojanju. Kada duhovno savršeno biće upotrebljava svoje znanje i moći, to je uvek samo u svrhu duhovnog uzdizanja drugih duša. Njegovo znanje o drugima ne zasniva se na njihovim verbalno izraženim mislima: misao dolazi prva, a njeno iskazivanje kroz reči sledi kasnije. Pošto direktno čita misli svih bića, on se ne oslanja na iskazivanje misli. Njemu reči nisu neophodne. Ako poželi da sazna nešto pre nego što se to ispolji, on će to saznati; ali će biti voñen isključivo duhovnim razlozima. Isto tako, ukoliko poželi da iskaže briljantnost u ma kojoj oblasti, on će je, bez ikakvih poteškoća, iskazati. U duhovnoj Savršenosti leži briljantnost u svim njenim vidovima. Krišna kao Avatar ne samo da je bio duhovno savršen, već je predstavljao oličenje Savršenstva. Bio je savršen u svemu. Da je poželeo, mogao je prikazati Sebe kao savršenog pijanicu, savršenog grešnika, savršenog nitkova, ili savršenog ubicu; ali to bi šokiralo svet. Mada je posedovao savršenstvo u svakom pogledu, Njemu nije bilo neophodno da ga, u ispunjavanju Njegove misije, prikaže. Duhovna savršenost obuhvata sve vidove savršenosti Duhovno savršeni će ispoljiti najviši nivo briljantnosti u svim vidovima života kojima će se prema potrebi prikloniti isključivo radi duhovnog uzdizanja drugih duša, a ne prosto da bi prikazali sebe kao savršene. Oni prikazuju savršenost samo ukoliko se za to ukaže duhovna potreba, a ne da bi zadovoljili nečiju radoznalost. Kada se služe svojim savršenstvom, oni to čine bez unutarnje vezanosti. Kao što čovek koji je navukao rukavice može dotaći svu prljavštinu sveta a da se ne uprlja, tako i duhovno savršeni može da se bavi univerzalnim aktivnostima a da ga one ne vezuju. Duhovno Savršenstvo znači pun razvoj svih aspekata ličnosti, što znači da Savršenstvo mora biti svestrano. Savršenstvo mora biti svestrano Savršenstvo u jednoj stvari i nije Savršenstvo, to je samo jednostrani razvoj neke sposobnosti ili osobine, iz čega proishodi nefleksibilnost ili nesposobnost da se čovek prilagodi brojnim, večno promenljivim životnim gibanjima. Ovakva osoba ne može da zadrži uravnoteženost uma i da istovremeno održi korak sa vratolomnim životnim obrtima. Ako živi u sredini koja pozitivno ocenjuje sposobnost koju je razvila, biće privremeno sretna i uživati u doživljaju harmonije sa svetom. Ali ako se nañe u neprijateljskoj sredini gde se ta sposobnost smatra nepoželjnom, osećaće se promašenom i njen mir će biti narušen. Zato pravo Savršenstvo podrazumeva savršenstvo u svakom pogledu. Savršenstvo uklju čuje suprotnosti Ako pokušaš da shvatiš prirodu Savršenstva putem utvrñenih standarda (što uvek podrazumeva prisustvo

27

suprotnosti), na taj način ćeš ga zasigurno ograničiti i time promašiti pravo značenje Savršenstva. Savršenstvo ujedno obuhvata suprotnosti i prevazilazi ih; zato Savršeni nije vezan ni jednim pravilom i ni jednim ograničenim idealom. On je iznad dobra i zla; a ipak, njegov zakon dobrima donosi dobro, a lošima—zlo. Krišna je dokazao Ardžuni, koji je bio Njegov posvećenik, da je prividno uništenje tela i uma zlih Kurua, koje je On pogubio, bilo zarad njihovog duhovnog spasenja. Savršenstvo se može manifestovati ubijanjem ili spasavanjem u zavisnosti od toga šta situacija zahteva u duhovnom smislu. Srce Savršenog je istovremeno meko kao pamuk i čvrsto kao čelik. Savršenstvo se ne svodi ni na jednu od oprečnosti, mada ne isključuje mogućnost da bude izraženo kroz neku od njih. Ono će se izraziti kroz ovu ili onu oprečnost, već kako to nalaže priroda situacije. Zbog toga Savršenstvo i nadilazi oprečnosti i ujedno predstavlja racionalni odgovor na sve moguće situacije u životu. Savršenstvo omogućava savršenu prilagodljivost i nepokolebljivu smirenost u svim situacijama ne dovodeći u pitanje Istinu—što kod ljudi koji još nisu dostigli svestrani razvoj, izaziva nedoumicu. Potpuni razvoj ljudske razboritosti Ljudske aktivnosti ograničene su suprotnostima, dok je Savršenstvo iznad njih. Ne treba, meñutim, zamišljati da u Savršenstvu nema elemenata ljudskosti. Tužan čovek se trudi da smehom razveje tugu. Ali čak ni Savršeni, koji je beskonačno sretan, nije lišen smisla za humor. Drugim rečima, Savršenstvo ne čini čoveka nečovečnim već nadčovečnim; to je u potpunosti razvijena razboritost koja je kod čoveka tek u zametku. Savršenstvo nije osobina Boga kao Boga, niti čoveka kao čoveka. Savršenstvo je kada čovek postane Bog ili Bog postane čovek Savršenstvo se postiže kada čovek postane Bog ili Bog postane čovek. Ograničeno biće koje je svesno ograničenosti svog bića svakako nije Savršeno; ali kada postane svesno da je jedno sa Beskonačnim, ono postaje savršeno. To se upravo i dogaña kada čovek odbaci iluziju da je konačan i postigne Božanstvo ostvarenjem svoje božanstvenosti. Ako pod Beskonačnošću čovek podrazumeva nešto što je suprotno od konačnog ili odeljeno od konačnog i neminovno drugačije od konačnog, takvo Beskonačno je već ograničeno nemogućnošću da se potvrdi kroz konačno i u konačnom. Drugim rečima, Savršenstvo ne može pripadati tako shvaćenom Beskonačnom. Beskonačno mora da otkrije svoj neograničeni život u konačnom i kroz konačno ne dozvolivši pritom da u tom procesu bude zarobljeno i sputano. Savršenstvo Samog Boga postaje očevidno tek kada On Sebe ispolji u formi čoveka. Bog koji svesno preuzima ograničeni ljudski oblik je Avatar. To je još jedan slučaj Savršenstva. Znači, Savršenstvo postoji onda kada čovek definitivno prevaziñe svoje granice i ostvari svoju beskonačnost, ili kada Beskonačno prekine svoju tobožnju povučenost i postane čovekom. U oba slučaja Beskonačno i konačno nisu odvojeni jedno od drugog. Kroz svesno i radosno jedinstvo konačnog i Beskonačnog dobija se Savršenstvo. Tada imamo Beskonačno koje sebe razotkriva kroz konačno i pritom ne biva zarobljeno, i konačno koje prevazilazi svoj osećaj ograničenosti u punom saznanju da je ono zapravo otkrovenje Beskonačnog.

Duhovni život Istinska karma-yoga U pravoj karma-jogi, ili životu savršenog delanja, postoji prava usklañenost izmeñu materijalnog i duhovnog aspekta života. U takvom životu svest nije sputana svetovnim i materijalnim stvarima, ali istovremeno ne izbegava da živi životom svakodnevnice. Umu se ne dopušta da uroni u materijalni život želja koje ga nagrizaju, niti da se uljuljka u duhovnom blaženstvu. Koristimo ga da bi se suočili sa problemima života i uhvatili se s njima u koštac sa duhovnog stanovišta. Pravilna usklañenost izmeñu materijalnih i duhovnih aspekata života ne može se ostvariti ako im se prida podjednaka važnost. Ne može se uzeti mera materijalnog i mera duhovnog i onda izbalansirati. Materija kao instrument ispoljenja duha Duh mora da ima, i uvek će imati, nesumnjivu prednost nad materijom; na delu, meñutim, ta prednost se ne ispoljava tako što se izbegava i odbacuje materijalno, već tako što se materija koristi kao sredstvo za ispoljenje duha. U dobroj ravnoteži materija ne nameće svoje pravo, nego igra ulogu fleksibilnog instrumenta ispoljenja duha. Baš kao što je muzički instrument vredan samo kada kroz njega odzvanja pesma muzičara a postaje smetnja ako ne služi toj svrsi, tako materija dobija na vrednosti samo kada kroz nju slobodno protiče istinski kreativni život, a gubi vrednost kada mu se suprotstavi. Duhovnost iziskuje podre ñenost materije, a ne njeno uklanjanje Zahvaljujući raznovrsnim željama uma, materija nastoji da prida sebi važnost koja joj ne pripada. Za pijanicu vino je sve; za pohlepnog je gomilanje novca od najveće važnosti; a za koketu je potraga za čulnim doživljajima najviši smisao života. Na ovim primerima vidimo kako, kroz raznovrsne žudnje uma, materija, postajući prekomerno nametljiva, sprečava izražavanje duha. Da bi se duhu povratilo dostojanstvo nije potrebno odbacivati materijalno, već ga treba iskoristiti za duhovne potrebe. To je moguće ostvariti tek kada duh, osloboñen od svih žudnji, postane potpuno svestan svog pravog položaja. Tada čovek može i dalje posedovati materijalna dobra, ali će prestati da se vezuje za njih. Služiće se njima kao sredstvima za ostvarenje duhovnog života, ali ga one više neće ni očaravati niti mu donositi brige. On je došao do saznanja da materijalna dobra sama po sebi ne sačinjavaju suštinu života. Tako on može nastaviti da živi u svojoj materijalnoj i društvenoj sredini ne žudeći za njom i, nevezan kakav jeste, biće sposoban je da podredi svojim duhovnim ciljevima. Sloboda duha ispoljena putem vlasti nad materijom Jednom kada je postignuta prava usklañenost materije i duha, više nema te oblasti života kroz koju se božansko ne može izraziti. Prestaje potreba da se beži od svakodnevnog života i njegovih zapleta. Sloboda duha koja se izražava kroz izbegavanje dodira sa svetom i povlačenje u kakvu pećinu je negativna sloboda. Ukoliko je takvo

28

povlačenje privremeno, sa svrhom da se rezimiraju svetovni doživljaji i razvije nevezanost, onda ono ima svojih prednosti. Daje nam vremena da predahnemo, da povratimo dah u životnoj trci. Ali ako se čovek povlači u strahu od sveta ili zbog nedostatka poverenja u duhovnost, onda takvo povlačenje ne pomaže postizanju stvarne slobode. Stvarna sloboda je izvorno pozitivna i mora se izraziti kao prirodna dominacija duha nad materijom. To je istinski duhovni život. Duhovnost obuhvata život u celini Život duha je izraz Beskonačnog, i kao takav ne priznaje veštački postavljene meñe. Istinsku duhovnost ne treba brkati sa kratkotrajnom ponesenošću nekom novom modom. Na nju ne utiču nikakvi "izmi". Ljude koji traže duhovnost izvan života, kao da ona nema nikakve veze sa materijalnim svetom, potraga neće odvesti nikuda. Sve veroispovesti i svi kultovi ističu važnost nekog fragmentarnog aspekta života, ne uzimajući u obzir da je istinska duhovnost celovita. Čovek neće pokazati duhovnost tako što će se interesovati za neku imaginarnu, usku i posebnu oblast života, jer je bit duhovnosti jedan obuhvatan prosvetljen odnos prema svim raznovrsnim životnim situacijama. Duh pokriva i obuhvata život u celini. Božanskoj igri mogu se potčiniti sve materijalne stvari ovog sveta; a tako potčinjene, one postaju saveznici samopotvñivanju duha. Telesnost nije neminovno prepreka duhovnom životu Materijalne stvari imaju manju ili veću vrednost u zavisnosti od uloge koju igraju u duhovnom životu. Stvari same po sebi nisu ni dobre ni loše. Materijalne stvari postaju dobre ili loše u zavisnosti od toga da li propuštaju božansko ili ga ometaju. Uzmimo, na primer, ulogu koju u duhovnom životu igra fizičko telo. "Telo" nije antiteza "duha". Suprotstavljanje tela i duha neizbežno završava osudom tela. Meñutim, telo postaje prepreka duhovnom postignuću tek kada se povlañuje njegovim zahtevima. Njegova prava uloga je da pomogne ostvarenju duhovnih težnji. Jahaču koji kreće u bitku je potreban konj, no taj isti konj može postati problem za jahača ukoliko se poslušno ne odazove njegovoj volji. Jednako tako, da bi izrazio vrhunac svojih mogućnosti, duhu je potrebno da se opremi telom, mada ono može ometati njegovo delovanje ukoliko odbije da se uskladi sa potrebama duha. Telo koje se poslušno povinuje zahtevima duha vremenom postaje kanal kroz koji se carstvo nebesko spušta na zemlju. Telo tako postaje posrednikom ostvarenja božanskog života na zemlji; i u tom svojstvu ga nazivamo hramom Božjim na zemlji. Obzirom da fizičko telo i ostale materijalne stvari mogu pomoći duhovnom životu, prava duhovnost se ne odnosi prema njima neprijateljski, već traži načina da se izrazi u njima i kroz njih. Stoga savršena osoba ne gleda s visine na lepe stvari ili umetnička dela, na društvena ili naučna dostignuća. Nauka, umetnost i politika mogu biti u službi duhov nih ciljeva Lepe stvari redovno gube vrednost postajući predmetom nečije žudnje, zavisti ili gramzivog prisvajanja; a umetnička dela počesto se preobraćaju u sredstva kojima se pothranjuje, ili pak, iskorišćava nečiji egoizam i ostale manjkavosti. Naučna dostignuća mogu se zloupotrebiti za uzajamno uništavanje, kao što je to slučaj sa savremenim ratovima; politički zanos kome nedostaje duhovne dubine može postati pokretačem društvenog i internacionalnog haosa. S druge strane, sve ovo što smo pobrojali su istovremeno sredstva kojima se ostvaruje duhovni napredak. Lepe stvari su izvor čistote, radosti i inspiracije, dok umetnička dela oplemenjuju i uzdižu svest ljudi. Naučna dostignuća mogu da spasu čovečanstvo od suvišnih teškoća i patnji; a političkim sredstvima može se ostvariti univerzalno bratstvo ljudi. Duhovni život nije okretanje leña svetovnom području, nego oplemenjivanje svetovnog u duhovne svrhe—da bi ljubav, mir, radost, lepota i duhovna Savršenost ispunili sva bića. Neprianjanje ne znači ravnodušnost Od onih koji bi hteli da žive duhovnim životom zahteva se da u žarištu svetovnih zbivanja održe nevezanost, što ne znači da im je dopušteno da ostanu hladni i ravnodušni. Nevezanost ne treba pogrešno tumačiti kao nedostatak ljubavi i naklonosti. Nevezanost ne samo da omogućava da se pravilno vrednuju stvari, već je i najvažniji preduslov za to. Želje nas obmanjuju i sprečavaju da vidimo stvari kakve jesu. One pothranjuju naše opsesije i obmanjuju nas pogrešnim utiskom da zavisimo od spoljašnjih objekata. Nevezanost podstiče pravilno razumevanje i omogućava pravilno sagledavanje vrednosti stvari, ne čineći svest zavisnom od spoljnjih objekata. Istinska duhovnost je svestrana Videti stvari onakve kakve jesu znači shvatiti njihovu pravu vrednost, vrednost koju one imaju kao delovi manifestacije Jedinstvenog Života; a progledati kroz veo njihove varljive višestrukosti, znači osloboditi se tvrdokorne opsednutosti njihovom nestvarnom izolovanošću i posebnošću. Duhovni život je sveobuhvatnost slobodna od prianjanja i opažanje u kome nema upletenosti. Duhovni život je život u pozitivnoj slobodi, u kome se duh uliva u materiju i zrači kroz nju bez ograničavanja. Stvari i dogañaje zemaljskog postojanja čovek doživljava kao tuñe i neprihvatljive sve dok ga ne preplavi val duhovnog razumevanja. Jednom postavljeni na svoje pravo mesto u melodiji života, stvari i dogañaji postaju deo simfonije stvaranja. Onda ni duhovnost više ne traži izolovan ili eksluzivan izraz, i ne oseća se manje vrednom baveći se običnim fizičkim, intelektualnim i emocionalnim potrebama ljudi. Božanska ljubav kao kreativan i dinami čan odgovor životu Duhovni život postaje jedinstven i integralan; nema više posebnih, nepovezanih delova. Život duha je neprekidno ispoljavanje božanske ljubavi i duhovnog razumevanja, a oba ova aspekta božanstvenosti su neograničene univerzalnosti i neosporne sveobuhvatnosti. Stoga božanska ljubav ne traži poseban kontekst u kome bi se izrazila. Ona ne čeka na retke trenutke niti traga za posebno tužnim, pobožnim prilikama. Ona se ispoljava i u onim trenucima kojima neprosvetljeni najčešće ne pridaju preveliki značaj i preko kojih prelaze, smatrajući ih suviše običnim i svakodnevnim. Obična ljudska ljubav se ispoljava samo u odgovarajućim okolnostima. Ona je odgovor na odreñene vrste dogañaja od kojih zavisi. Nasuprot tome, božanska ljubav je, budući da izvire iz unutrašnjeg izvora, nezavisna od spoljašnjih okolnosti. Iz tog razloga se ispoljava i u prilikama koje su oni, što su okusili samo ljudsku ljubav, proglasili beznačajnim. Ako nedostaje radosti, lepote ili dobrote u ljudima koji ga okružuju, Savršenom Učitelju biće to

29

dovoljan povod da ih obaspe božanskom ljubavlju i oslobodi ih iz stanja materijalnog ili duhovnog siromaštva. Njegov svakodnevni odnos prema svetu je izražavanje dinamične i kreativne božanstvenosti koja se prostire svuda i produhovljuje sve na šta Savršeni Učitelj upravi svoju pažnju. Duhovno razumevanje ne može pote ći iz slepog oponašanja Izmeñu duhovnog razumevanja kao neodvojivog dela duhovnog života i svetovnjačke mudrosti kao esencije ljudskih odnosa i običaja, mora se podvući razlika. Duhovna mudrost ne prihvata bezuslovno svetovne običaje i navike. Svetovni običaji i navike predstavljaju gotovo uvek kolektivni učinak dela materijalno nastrojenih ljudi. Svetovni ljudi smatraju da je nešto ispravno, pa po tome kroje svet za svoje istomišljenike. Zato slepo praćenje svetovnih konvencija nije pouzdan znak da se mudro postupilo. U duhovnom životu nema nekritičkog oponašanja; on mora da se temelji na istini i osećaju za istinske vrednosti.

Nesebično služenje Karma yogin se kloni kako haoti čne aktivnosti tako i pasivnosti Karma-jogin izbegava da se upusti kako u haotičnu aktivnost proisteklu iz sebičnih želja, tako i u prividnu neaktivnost potpunog neželjenja. On vodi život nesebičnog služenja u kome nema ličnih motiva, u kome se jedino vodi računa o što potpunijem oslobañanju božanskog u svim fazama života. Veoma je važno da služenje, čak i onda kada je potpuno nesebično, bude voñeno duhovnim razumevanjem; jer nerazborito nesebično služenje može da prouzrokuje haos i pometnju. Mnogi dobri ljudi se uporno trude da se izbore za društvenu pravdu kroz državne institucije. Ali u šta vodi njihova aktivnost? Svaki tako rešen problem praćen je stotinama novih problema u vidu nepredvidivih i nekontrolisanih sporednih rezultata. Svetovni ljudi misle da će stati na put zlu suprotstavljajući mu se, ali postupajući tako, oni neretko postaju nesvesni pokretači novih zala. Nerazumno služenje proizvodi haos i pometnju Pretpostavimo da su se mravi razmileli po čoveku i da ga je jedan ujeo. Čovek će instinktivno zamahnuti da kazni tog mrava; ali ako ga udari, najverovatnije će ubiti i mnoge druge nedužne mrave. Pokušavajući da izvrši pravdu nad jednim mravom, on neminovno biva uključen u aktivnost kroz koju se nanosi nepravda ostalim mravima. U sličnoj situaciji se nalazi osoba koja kroz jedan svoj impuls velikodušnosti biva uvučena u vrtlog društvenog života, a da pritom nije savladala veštinu nesebičnog služenja. Iako nesebične, njene akcije samo unose haos i pometnju, jer ona ne ume da pruži pravu, delotvornu uslugu bez nagomilavanja dodatnih problema. Da bi predstavljala čist blagoslov univerzuma, akcija mora da proističe iz savršenog razumevanja života. Oni koji stupe sa mnom u kontakt treba da razviju duboko razumevanje života i da nauče da služe bez stvaranja pometnje. Nesebično služenje se zasniva na razumevanju Služenje u duhu nesebičnosti uvek blagotvorno deluje na karma-jogina, iako on ne očekuje rezultat ili nagradu. Čak i ako nerazborito pruži kakvu nesebičnu uslugu, on sam će, bez sumnje, imati koristi od toga; ali postupajući na taj način, neće izbeći nanošenje patnje drugima. Meñutim, ako pristupi nesebičnom služenju sa duhovnim razumevanjem, on ne samo da će i sam imati duhovne koristi od toga, već će ujedno doprineti materijalnom i duhovnom blagostanju svih koji su s njim u vezi. Da bi predstavljalo najveću blagodat za sve uključene, nesebično služenje mora da se zasniva na razumevanju. Ono što obični ljudi smatraju dobrom uslugom, Savršeni Učitelj može da proglasi rñavom uslugom u Prividno služenje može biti i štetno duhovnom pogledu; jer on nepogrešivo poznaje situaciju i njene duhovne zahteve. Tako, mada se pod normalnim okolnostima davanje hrane izgladnelom smatra dobročinstvom čija se ispravnost ne može dovesti u pitanje, neke posebne okolnosti zahtevaju da se gladnome ne da hrana, i to za njegovo dobro. Sklonost ka prosjačenju stvara nepoželjne sanskare; a pružajući hranu čoveku koji dolazi kod vas sa takvom sklonošću, vi uvećavate breme njegovih sanskara. I tako, mada mu naizgled činite dobro hraneći ga, vi ga svojim dobročinstvom u stvari samo dodatno opterećujete. Iako vaš motiv nije bio da takvu osobu zadužite, vi činite upravo to deleći joj milostinju više iz navike nego iz razumevanja. Ovo što je rečeno u primeru davanja hrane odnosi se i na poklanjanje mnogih drugih stvari—opipljivih i neopipljivih. Dok se, s uske tačke gledišta, to može smatrati pružanjem dobre usluge, ono se, sa više tačke gledišta, definitivno može smatrati rñavom uslugom. Baš kao što ono što je hranljivo za zdravog čoveka može predstavljati otrov za bolesnog, tako se ono što je dobro za ljude uopšte, može pokazati lošim u posebnom slučaju. Stoga razumno milosrñe traži duboko poniranje u duhovne zahteve situacije. Čak i nerazumno služenje donosi duhovnu dobit Iz navedenih razloga ljudi bi morali da budu pažljiviji i izbirljiviji u svom dobročiniteljstvu. Ta činjenica, meñutim, ne treba da ih obeshrabri u nesebičnom služenju. Istina je da jedino Savršeni Učitelj nikada ne greši u proceni situacije i njenih duhovnih zahteva; ali bi bilo šteta da se i oni, koji ne mogu biti toliko sigurni u ispravnost svojih procena, suzdrže od spontanog poriva za nesebičnim služenjem da ne bi nenamerno učinili kome kakvu rñavu uslugu. Jer čak i ako osoba nepromišljeno učini kakvo dobročinstvo, ona uvek ima od toga duhovne koristi. Služenje koje se vrši bez ikakve pristrasnosti Sa duhovne tačke gledišta, stvarnu opasnost pri služenju imamo u situaciji kada vas na dobročinstvo navode lažni motivi, a ne pogrešna procena situacije i njenih duhovnih zahteva. Ako nekome činite uslugu da bi ste ga time obavezali i zato što to godi vašoj sujeti, onda time ne samo da nanosite duhovnu štetu primaocu, već i sebi samom. Ukoliko uživate u služenju a pritom vaš ponos raste dok mislite da činite dobru stvar, vi postajete vezani za svoja dela i tako vezujete samog sebe. Kao što je moguće čoveka vezati gvozdenim ili zlatnim lancima, tako je moguće da se neka osoba na duhovnom planu veže za svoja loša ili dobra dela. Stoga jedini način da se čovek oslobodi karme jeste da ostane potpuno nevezan tokom služenja.

30

Pravo služenje počinje nakon Oslobo ñenja Pomisao "nekog zadužujem" je prva koja se javlja kad čovek počinje da služi; ali se ona može poništiti suprotnom mišlju, "dužan sam jer mi se pruža prilika da služim". Ta druga misao olakšava čoveku da održi nevezan stav i štiti ga da ne upadne u zamku lažnog dobročiniteljstva. Služenje zasnovano na širokom razumevanju ne samo da je nesebično i prilagoñeno duhovnim zahtevima primaoca, već je i nevezujuće. Ono najbrže vodi učenika do njegovog cilja. Vrednost služenja zavisi od dobra koje je proizvelo. Staranje o telesnim potrebama drugih predstavlja služenje; razvijanje intelekta kod drugih predstavlja služenje; ispunjavanje srca radošću predstavlja služenje; zadovoljavanje estetskih potreba predstavlja služenje. Svi ovi obiici služenja nemaju podjednaku vrednost, čak i ako potiču iz nesebičnog duha služenja. Koja će vrsta dobra proisteći iz služenja zavisi od vizije dobročinitelja; onaj sa najjasnijom vizijom najvišeg dobra biće u situaciji da pruži najznačajniju i najvredniju uslugu. Oni koji nisu pronašli uzvišenu Istinu nisu sposobni za najviši tip služenja. Njihovo služenje ne može imati istu vrednost za kreaciju kao služenje osobe koja je postigla vrhunac duhovnog razumevanja. Može se reći da na izvestan način istinsko služenje počinje tek nakon Ostvarenja. Služenje U čitelja olakšava prosvetljenje No i pre toga, duh služenja, koji je redovno prisutan kako kod tragaoca tako i kod svakog dobrog čoveka, uvek se može uspešno usmeriti i stvaralački primeniti u duhovne svrhe ako se poveže sa Učiteljevim delom. Učitelj namerom svoje beskonačne svesti služi čitav univerzum, a oni koji služe Učitelja i njemu se povinuju, takoñe uzimaju učešća u njegovom univerzalnom radu. Njihovo služenje tada uživa sve prednosti njegove mudrosti i znanja. Voljno sudelovanje u radu Učitelja ne samo da uvećava vrednost služenja, već otvara i izvanredne mogućnosti za duhovno prosvetljenje. Služenje oslobo ñeno od o čekivanja rezultata Služenje prema Učiteljevim uputstvima po značaju stoji odmah iza služenja koje obavlja Učitelj sam. Većina osoba smatra da služenje predstavlja postizanje odreñenih rezultata u objektivnom svetu. Oni za cilj služenja smatraju obračun sa ljudskom patnjom, nepismenošću i drugim problemima i manjkavostima koji koče napredak individualnog ili društvenog života. Ovakvom vidu služenja priključuju se početnici na duhovnom putu, političari, društveni reformatori i ostali dobri ljudi. Mada od nesumnjive duhovne važnosti, taj vid služenja je po svojoj prirodi nedogledan. Bez obzira koliko čovek postigao na ovim područjima, uvek će ostati mnogo toga nedovršenog. Osećaj nepotpunosti javljaće se sve dok služenje bude povezano sa idejom o postizanju odreñenog rezultata. Nema ostvarenja Beskonačnog kroz obračun sa beskrajnim nizom ciljaju na izvesne i sigurne rezultate, opteretili su svoj um večitim bremenom. Služenje nakon Ostvarenja S druge strane, služenje nakon spoznaje Istine je spontani izraz duhovnog razumevanja istinske prirode Sopstva. I mada daje značajne rezultate u objektivnom svetu, ono više nije opterećeno žudnjom za rezultatom. Sunce sija jer mu je to u prirodi, a ne zato što svojim sijanjem hoće nešto da postigne. Tako i Bogoostvareni živi požrtvovano ne zato što želi nešto da postigne, već zato što je takva struktura božanskog života u srcu Stvarnosti. On svoj život ne usmerava ka nekom cilju s nadom da će ga ostvariti. On više ne oseća potrebu da postignućima obogaćuje svoj rast, jer je već potpuno ispunjen ostvarenjem Beskonačnog. Punoća njegovog bića je blagoslov za život drugih oblika i snažno ih uznosi kako u materijalnom, tako u duhovnom pogledu. Pošto njegova radost proističe iz spoznaje Božanstvenosti u njemu samom, njegovu sreću ne umanjuje nesavršenost ili patnja života u drugim formama; a njegova svest nije zasenčena čežnjom za nečim neostvarenim. Veliki je, doista, jaz izmeñu služenja pre ostvarenja Istine i služenja nakon ostvarenja Istine. Život Čoveka-Boga je život služenja; to je neprekidno služenje drugim oblicima njegovog Sopstva. Služenje kao jedna od osnovnih karakteristika života Bogoostvarene osobe iz osnova je različito od služenja onih koji još nisu ostvarili Istinu.

Putevi duhovnog razumevanja Različiti putevi koji vode duhovnom razumevanju najbolje se mogu shvatiti ako se već na samom početku postavi jasna granica izmeñu duha i materije. Da bismo razumeli materiju koristimo materijalna, a da bismo razumeli duh koristimo duhovna sredstva. Duh je nepojmljiv umu Materiju možemo pojmiti umom ili intelektom na osnovu podataka dobijenih od različitih čula, a duh se može pojmiti jedino kroz sam duh. Najviši oblik razumevanja, u kome duh spoznaje Sebe bez ikakvih pomoćnih sredstava ili posrednika, retko se sreće i najteže ga je postići. Duhu je bolje pristupiti srcem nego umom. Materijalisti čki koncepti nisu od koristi u duhovnim istraživanjima Um je navikao da se bavi materijalnim stvarima, a energija koja pokreće intelektualno razumevanje u sferi materijalnih stvari izvire iz požude i želje. Kada se okrene duhovnim problemima, um nastavlja da se kreće utabanim stazama, što znači da nastavlja da se oslanja na koncepte kojima se ranije koristio u intelektualnom poimanju materijalnih stvari. Meñutim, ovakav pristup unapred je osuñen na neuspeh, jer koncepti koje je intelekt razvio u cilju razumevanja materijalnih stvari, ne mogu mu biti od pomoći za poimanje duha. To bi ličilo na pokušaj da se vidi ušima i čuje očima. Um, u svom pokušaju da razume duh nezavisno od srca služi se poreñenjima iz materijalnog sveta, koji ga neizbežno navode na pogrešan utisak da je duh jedan objekat uma, što on ni u kom slučaju nije. Konflikt uma i srca Pored metoda uma—koji se temelji na čulnom opažanju i na izvoñenju dokaza sve do zaključka—postoji neposredniji metod, metod srca. Srce intuitivno prihvata vrednosti koje pojedinac progresivno ostvaruje prolazeći kroz raznolika iskustva pojavnog sveta, pažnje usmerene na postizanje duhovnog razumevanja. Kod većine ljudi um i srce su u zavadi i upravo taj njihov meñusobni razdor stvara pometnju.

31

Srce, koje na sebi svojstven način oseća jedinstvo života, želi da bude ispunjeno kroz ljubav, požrtvovanost i služenje. Ono je željno davanja a ne uzimanja. Srce crpi vitalnu snagu iz najdubljih duhovnih poriva, izražavajući se kroz neposrednu intuiciju unutarnjeg života. Srce ne interesuju dokazi ili intelektualne potvrde koje um traži baveći se materijalnim stvarima. U konkretnom bavljenju materijalnim svetom, um je prezasićen doživljajima mnogostrukosti i razdvojenosti, i stoga potpiruje egocentrične sklonosti koje razjedinjuju čovečanstvo, čineći ga sebičnim i posesivnim. Ali srce, osećajući u svojim unutrašnjim doživljajima treperenje ljubavi, na trenutke ima iskustva duhovnog jedinstva i stoga pokazuje sklonost ka davanju, čime se čovečanstvo ujedinjuje i postaje nesebično i darežljivo. Zato izmeñu unutrašnjeg glasa srca i produkata uma, koji pokrivaju prividne i površne aspekte života, neminovno dolazi do sukoba. Um traži potvrde i dokaze Um stupa u kraljevstvo srca tako što zahteva dokaze i uveravanja pre nego što se prepusti ljubavi. Ali ljubav nije ljubav ako se ne javi sama od sebe. Ljubav se ne može rasplamsati na osnovu zaključivanja. Ona ne može nastati kao rezultat pogodbe. Ako hoćete da budete sigurni u objekat svoje ljubavi pre nego što pružite ljubav, onda je to samo jedan vid proračunate sebičnosti. Na primer, mnogi ljudi bi prvo da se uvere u moju božanstvenost da bi mogli da me zavole. To jest, zahtevaju od mene da im, izvoñenjem čuda, pružim vidljive dokaze o mom duhovnom položaju. Intelektualna ube ñenja ko če spontanu ljubav Ubeñivanje takve vrste je češće prepreka nego pomoć ostvarenju najviše ljubavi—kojoj je potpuno nevažno šta dobija od objekta ljubavi. Kada um traži potvrde i dokaze (u smislu konkretnih dokaza i čuda kao ispomoć duhovnom razumevanju), on stupa u oblast za koju je merodavno srce. Potvrde i dokazi postaju važni onda kada su čoveku potrebne garancije da bi postigao sigurne i opipljive rezultate u objektivnom svetu. Čak i pod pretpostavkom da se neka osoba, pomoću čuda ili drugih sličnih konkretnih stvari, intelektualno uveri da Bog postoji, to neće obavezno otvoriti i njeno srce. Privrženost koju ona može iskazati prema Bogu nakon tog hladnog otkrovenja, biće privrženost ili iz straha ili iz osećanja dužnosti. Nesputanu ljubav ne mogu stvoriti ubeñenja koja pripadaju oblasti uma. A tamo gde nema ljubavi, nema ni blaženstva ni lepote postojanja. Umu je nedostupna priroda Boga kao Okeana Ljubavi. Bog se mora spoznati kroz ljubav, a ne kroz intelektualnu potragu za čudima. Iz tog razloga ne izvodim čuda čak ni za svoje najbliže i najdraže. Pre bih pristao na to da uopšte nemam pristalice ncgo da čudima uveravam ljude u svoju božanstvenost. Tačno je da, voleći me, ljudi imaju duhovna iskustva koja do tada nisu imali, i da im ta iskustva pomažu da još više otvore srce. Ali svrha takvih iskustava nije jačanje misaone žudnje za intelektualnim dokazima, što nikada ne sme biti cilj. Duh se može sagledati jedino srcem Kada su čoveku oči uprte u rezultate delovanja umesto u suštinu, to znači da je rešavanju duhovnih problema pristupio umom i tako uzurpirao oblast srca. Um želi da poseduje sve moguće stvari, pa shodno tome, traži konkretne dokaze, uverenja, potvrde. Zahtevi uma koče spontani izliv ljubavi koja je jedini oslonac i hranitelj istinske duhovnosti. Vi ne možete voleti intelektom. Umom možete dobiti teoriju ljubavi, a ne ljubav samu. Saznanja do kojih su neki tipovi jogina došli putevima uma su intelektualna i suvoparna. Ona im ne mogu pružiti duhovno blaženstvo svojstveno ljubavi. Ljubav i radost su jedine bitne stvari u životu, a obe su odsutne u suvoparnom, na činjenicama baziranom znanju koje je prihvatljivo intelektu. Duhovnost se ne sastoji u intelektualnom pronicanju u istinske vrednosti, nego u njihovom ostvarenju. Jedino je znanje poteklo iz unutrašnjeg ostvarenja dostojno da bude nazvano duhovnim razumevanjem, a ono daleko više zavisi od srca nego od uma. Znanje poteklo iz intelekta je puka informacija, i, površno kakvo jeste, ostaje na površini života. Ono daje senku a ne suštinu stvarnosti. Skrivene dubine okeana života mogu se ispitivati isključivo u dubini srca. Nezavisnost od želja mogu ća je samo u nadmentalnoj egzistenciji Intelekt većine ljudi je opterećen bezbrojnim željama. S duhovne tačke gledišta, takav život predstavlja najniži nivo čovekovog postojanja. Najviši nivo čovekovog postojanja odlikuje osloboñenost od želja, samodovoljnost i ispunjenost. Svako traga za srećom, ali je svega nekoliko istinski srećnih; jer trajna sreća dolazi tek kada nastane potpuna osloboñenost od želja. Spolja izgleda kao da ovo najviše stanje neželjenja podrazumeva nedelovanje, i da ga je lako dostići. Meñutim, ako bi neko samo pokušao da sedi mirno, bez ikakvih želja, održavajući punu svest (što znači da ne dozvoli da ga uhvati san), ubrzo bi shvatio da je postizanje stanja neželjenja izuzetno teško i da se ono može održati isključivo kroz žestoku duhovnu aktivnost. Zapravo je potpuno stanje neželjenja neizvodljivo sve dok životom gospodari um. Ostvarivo je tek u nadmentalnom postojanju. Um mora da bude prevaziñen da bi se doživelo duhovno blaženstvo neželjenja. Harmonija uma i srca Izmeñu ta dva ekstrema, života opterećenog željama i života potpuno slobodnog od želja, u praksi je moguće ostvariti život u kome će um i srce biti meñusobno usklañeni. Kada je uspostavljen takav sklad, onda um više ne diktira životne ciljeve, već je tu samo da sluša naredbe srca. Više ne postavlja uslove koji moraju biti ispunjeni da bi se glas srca čuo i praktično primenio u životu. Drugim rečima, um napušta ulogu sudije—koju je uobičajio da igra u svojim intelektualnim istraživanjima prirode univerzuma—i počinje bespogovorno da prihvata ono što mu srce nalaže. Srcu treba da bude data potpuna sloboda u odre ñivanju ciljeva života Um je riznica učenosti, a srce riznica duhovne mudrosti. Takozvani konflikt izmeñu religije i nauke pojavljuje se tamo gde nema razumevanja za relativan značaj ova dva tipa znanja. Uzaludno je pokušavati da se uz pomoć uma dopre do istinskih vrednosti. Um vam ne može reći koje su stvari vredne posedovanja; on vam samo može reći kako da postignete ciljeve proistekle iz intelektualnih izvora. Um većine ljudi prihvata samo one ciljeve koji su ponikli iz želja, a to je poricanje duhovnog života. Tek kada um prihvati one ciljeve i vrednosti koji izviru iz najdubljih pobuda srca, onda on stvarno služi da obogati duhovni život. Zato um treba da deluje u skladu sa srcem. Znanje zasnovano na poznavanju činjenica valja podrediti intuitivnom opažanju, a srcu treba ostaviti slobodu da, bez

32

uplitanja uma, samo odredi životne ciljeve. Um ima svoje mesto u praktičnom životu, ali njegova uloga počinje tek nakon što srce izgovori svoju reč. Harmonija uma i srca zahteva njihovo združeno delov anje Harmonija uma i srca raña duhovno razumevanje. Ta harmonija ne znači da oni zamenjuju svoje uloge, već da deluju u skladu. Njihove funkcije niti su istovetne niti istorodne. Um i srce se svakako moraju dovesti u ravnotežu, meñutim, ne u takvu ravnotežu koja za posledicu ima sučeljavanja uma i srca ili srca i uma. Ravnoteža se ne postiže veštačkim napinjanjem, već pametnim uravnotežavanjem. Kaže se da su um i srce pravilno uravnoteženi onda kada oba služe svojoj svrsi i kada vrše svoju funkciju bez mešanja u funkciju drugog. A to je moguće samo kada se nalaze u takvoj ravnoteži u kojoj istinska harmonija postaje moguća. Harmonija uma i srca predstavlja najvažniji uslov celovitog, nepodeljenog života duhovnog razumevanja.

Pitanje seksa Osnova polnosti Seks je svakako jedno od važnijih pitanja sa kojim se um suočava u sferi dualnosti. To je jedna od datosti u šarenilu ljudske prirode koja se ne može mimoići. Kao i sve ostalo u ljudskom životu, o seksu se sudi na bazi suprotnosti koje pripadaju ograničenom umu. Kao što stalno pokušava da sabije život u jednostranu šemu alternativa—kao što su radost ili patnja, dobro ili loše, usamljenost ili društvo, privlačenje ili odbijanje—tako je i u pogledu seksa um sklon da razmišlja o prepuštanju ili obuzdavanju kao o jedinim alternativama. Um je naizgled primoran da prihvati ili jedno ili drugo rešenje. Pa ipak, ne može svesrdno da prihvati nijedno od ta dva. Kada proba obuzdavanje, brzo se razočara svojim izborom i onda čeznutljivo počinje da razmišlja o prepuštanju, a kada se prepusti uživanjima, postaje svestan svoje vezanosti za čula i počinje da žudi za slobodom, pribegavajući veštačkom obuzdavanju. Um ostaje nezadovoljan obema krajnostima i tako nastaje jedan od najsloženijih, najvitalnijih problema ljudskog života. Prepuštanje i obuzdavanje kao krajnosti Da bi rešio pitanje seksa, um mora prvo da shvati da su oba rešenja podjednako produkti imaginacije koja deluje pod obmanjujućim uticajem požude. Požuda je jednako prisutna kako u potiskivanju tako i u zadovoljavanju polnog nagona. I u jednom i u drugom slučaju rezultat je pomračenje svesti zbog strasti ili želje za čulnim uzbuñenjima. Prema tome, um je neizbežno uznemiren u oba slučaja. Kada je vreme oblačno, mračno je i turobno bez obzira padala kiša ili ne; isto tako, kada je ljudski um zamračen požudom, životnog elana i istinske sreće nema, bez obzira da li je požuda zadovoljena ili ne. Žudnjom uznemiren um tka iluzornu sliku sreće koja će se javiti nakon zadovoljenja, a posle toga, znajući da će duša ostati svejednako neispunjena, nastoji da se vrati veštačkom obuzdavanju. Tako, tragajući čas za srećom, čas za osloboñenjem, um biva uhvaćen u kolo prepuštanja i obuzdavanja, iako zna da će oba rešenja dati podjednako razočaravajuće rezultate. Umesto da čini pokušaje da ih prevaziñe, on luta od jedne do druge oprečnosti, i, samim tim, od jednog do drugog razočarenja. Varljivo obe ćanje sre će Tako požuda, zloupotrebljavajući imaginaciju, potura umu prepuštanje ili obuzdavanje kao jedina dva rešenja. Meñutim, uprkos stalnom smenjivanju zadovoljstava i razočarenja, obuzdavanja i prepuštanja, um se ne odriče uzroka i suštine nezadovoljstva, to jest same požude. Kada ga razočara obuzdavanje, um podleže lažnim obećanjima sreće i čovek se prepušta zadovoljstvima. Kada ga razočaraju zadovoljstva, um, privučen suprotnim varljivim obećanjima, tera čoveka na prisilno obuzdavanje. Ovo je poput kretanja u kavezu. Odbacivanje žudnje nakon bu ñenja Put duhovnosti i spontanog unutrašnjeg odbacivanja požude ostaje zatvoren za one koji nemaju tu izuzetnu sreću da budu probuñeni od strane Savršenog Učitelja. Istinsko buñenje je stupanje na put mudrosti, što će vremenom pouzdano odvesti u slobodu i trajnu sreću večnog života. Spontano unutrašnje odbacivanje žudnje se razlikuje kako od prisilnog obuzdavanja tako i od prepuštanja. Um poseže za prisilnim obuzdavanjem zbog razočaranosti, a pravom unutrašnjem spontanom odbacivanju žudnje se vraća tek kada se izbavio iz iluzije ili probudio. Razumeti žudnju Potreba za prepuštanjem ili prisilnim obuzdavanjem javlja se samo ako je priroda požude nedovoljno dobro shvaćena. Kada tragaocima postane potpuno jasno da požuda neizbežno povlači za sobom vezanosti i patnje, onda oni počinju da se, naporom volje, oslobañaju same požude, razborito sagledavajući suštinu problema. Dilema— prepuštanje ili obuzdavanje, večiti je pratilac požude. Potreba za izborom izmeñu ta dva rešenja nestaje sa potpunim nestankom požude. Um koji je raskrstio sa požudom više nije omamljen lažnim obećanjima prepuštanja ili prisilnog obuzdavanja. Obuzdavanje pre vodi slobodi nego prepuštanje Ipak valja naglasiti da je slobodan život pre u srodstvu sa životom uzdržanosti nego sa životom prepuštanja (premda se po svojim suštinskim svojstvima razlikuje od oba). Otuda je za tragaoce celibat preporučljiviji od bračne zajednice, ali pod uslovom da tragaocu samoobuzdavanje ne pada teško, te da nije opsednut njime. Takvo obuzdavanje, meñutim, za većinu tragalaca predstavlja težak, ponekad i neprohodan put, pa je za takve od veće koristi da žive u bračnoj zajednici nego u celibatu. Za obične ljude je bračni život najpreporučljiviji, osim ako ne postoji posebna sklonost ka celibatu. Izbor izme ñu celibata i bra čnog života Upravo kao što celibat zahteva jačinu karaktera, ali i razvija mnoge izvanredne duhovne vrline, tako i bračni život doprinosi razvoju mnogih duhovnih kvaliteta od izuzetne važnosti. Život u celibatu ima svojih prednosti jer se kroz njega razvija sposobnost uzdržavanja, a prisutno je i osećanje nezavisnosti i nevezanosti. Meñutim, istinske slobode nema sve dotle dok se um u potpunosti ne oslobodi svake žudnje. Život u braku uči bračne partnere

33

mnogim važnim stvarima dok prolaze kroz proces meñusobnog usklañivanja, a povrh toga im pruža osećanje meñusobnog jedinstva. Meñutim, istinsko jedinstvo ili poništenje dualnosti dostižno je samo kroz božansku ljubav koja se ne može roditi sve dotle dok postoji i najmanja senka strasti ili požude u umu. Istinsku slobodu i jedinstvo je moguće postići samo putem unutrašnjeg spontanog odbacivanja želje. Staza savršenstva može se ostvariti kako u celibatu tako i u bračnom životu Staza unutrašnjeg života je ista za one u celibatu i za one koji žive bračnim životom. Privučeni Istinom, tragaoci prestaju da čeznu za bilo čim drugim; a kako zov Istine biva sve jači, tako se oni sve više rasterećuju od požude. Bilo da se nalaze u celibatu ili u braku, njih više na omamljuju varljiva obećanja prepuštanja ili prisilnog obuzdavanja, jer praktikuju unutrašnje, spontano odbacivanje požude, i to sve dok se potpuno ne oslobode njenih obmanjujućih oprečnosti. Staza savršenstva je otvorena za sve tragaoce, bilo da su u celibatu ili u braku, a da li će joj pristupiti pridržavajući se celibata ili živeći bračnim životom, zavisiće od njihovih sanskara ili karmičkih veza iz prošlosti. Oni treba spremno da se povinuju uslovima koje su im odredili njihovi prošli životi, i iskoriste ih za duhovni napredak voñeni idealom koga intuitivno naslućuju. Neophodnost jasnog izbora Tragaoci mogu izabrati jedan od dva puta koji im se nude. Mogu izabrati ili celibat ili bračni život, po svaku ccnu izbegavajući jeftine kompromise. Promiskuitet u zadovoljavanju polnog nagona, do koga dolazi usled izbijanja nekontrolisanih strasti, zasigurno će gurnuti sledbenika u žalosno i vrlo opasno stanje rasula. Rasuta i neusmerena požuda zaklanja vidik ka višim vrednostima, produžava vezanost, i sprečava slobodno kretanje duhovnom stazom koja vodi ka spontanom unutrašnjem odbacivanju svih želja. Seks u braku sasvim se razlikuje od seksa izvan braka. U braku, sanskare požude su mnogo slabije, i veća je mogućnost da budu uklonjene. Kada seksualni odnos prati osećaj odgovornosti, ljubavi i duhovnog idealizma, uslovi za sublimaciju seksa su mnogo povoljniji nego kada je on jeftin i promiskuitetan. Opasnosti promiskniteta U promiskuitetnom životu iskušenje da se čovek prepusti istraživanju mogućnosti odnosa čisto seksualnog karaktera je golemo. Samo uz maksimum obuzdavanja čisto nagonskog seksa, tragaoci mogu pravilno da shvate i prihvate vrednosti koje su dostižne postupnim preobražajem strasti u ljubav. Ako um pokuša da razume seks tako što će istraživati sve mogućnosti seksualnih odnosa, on će postati žrtvom nepreglednih obmana—jer, nema kraja tom začaranom krugu. Kod promiskuiteta strast nadjačava um, pa su pojedinci osuñeni da opšte sa svojom okolinom u okviru ograničenja koje im nameće njihova izopačenost, zatvarajući tako sami sebi prolaz ka dubljim doživljajima. Do Istine se ne može doći zanemarivanjem suštine života i umnožavanjem površnih odnosa sa svetom. Da bi se spoznala Istina, potrebno je da um pokaže spremnost da se usredsredi na odabrana iskustva i da se oslobodi svojih ograničavajućih svojstava. Ovaj proces razlikovanja višeg od nižeg, i prevazilaženja nižeg u korist višeg, izvodljiv je samo onda kada čovek pokaže ozbiljnu, istinsku zainteresovanost za život i njemu posveti svoju nepodeljenu pažnju. Pažnja i iskrena zainteresovanost redovno izostaju u slučajevima kada um postane robom zastranjivanja i lutanja od jednog do drugog objekta, od jednog do drugog sličnog iskustva. Beskona čnost je dostižna u bra čnoj zajednici U bračnom životu raspon iskustava koja se mogu doživeti u zajednici sa partnerom veoma je obiman, pa strasti tu ne igraju presudnu ulogu. Zbog toga je to za tragaoce prava prilika da prepoznaju ograničavajuće faktore iskustva i pristupe njihovom uklanjanju. Postepenim uklanjanjem strasti i prolaženjem kroz sve uzvišenije doživljaje ljubavi i žrtvovanja, oni na kraju dostižu Beskonačno.

Svetost bračnog života Bračni život — duhovni poduhvat Većina ljudi stupa u brak pre ili kasnije, ali će u zavisnosti od njihovog pristupa bračni život predstavljati pomoć ili prepreku duhovnom životu. Nema sumnje da bračni život sadrži ogroman potencijal za duhovni razvoj, koji će se ispoljiti samo ukoliko se prema njemu zauzme ispravan stav. S duhovne tačke gledišta je uspešan brak u potpunosti prožet vizijom Istine. Brak ne može pružiti mnogo ako je zasnovan samo na ograničenim seksualnim motivima ili na interesima uobičajenim za poslovne odnose. Braku valja pristupiti kao pravom duhovnom poduhvatu čiji je cilj otkrivanje najviših životnih mogućnosti. Kada se partneri upuste u duhovnu avanturu istraživanja viših mogućnosti duha, oni taj svoj eksperiment ne smeju podrivati sitnom računicom oko pojedinačne dobiti. Bračni život se suštinski razlikuje od promiskuitetnog Život u braku traži meñusobno prilagoñavanje i razumevanje, jer on donosi mnoge probleme na koje se na početku nije računalo. Mada isto važi i za život uopšte, to je izrazito naglašeno u bračnom životu. U bračnom životu se dve duše povezuju na mnoge načine i to ih primorava da se prihvate rešavanja celokupnog kompleksnog problema ličnosti, a ne samo pojedinačnih problema koji se javljaju kao posledica neke izolovane želje. Upravo je to razlog zbog čega je život u braku iz osnova različit od promiskuitetnih seksualnih odnosa. Promiskuitet preuveličava značaj seksa u odnosu na druge potrebe razvoja ličnosti, i podrazumeva da se problem seksa rešava izolovano od drugih problema. Mada se na ovaj način problem seksa naizgled lako rešava, na kraju ispada da rešenje ne samo da je bilo veoma površno, već je imalo još i tu dodatnu manu što je skrenulo tragaoca sa pravog puta. Život u bra čnoj zajednici omogu ćava sublimaciju nižeg u više Relativne vrednosti raznih strana jedne ograničene ličnosti mogu se najbolje uočiti kada se one, tako isprepletane, posmatraju iz različitih perspektiva mnoštva životnih okolnosti. Razlika meñu njima je teško uočljiva kada se posmatraju pojedinačno i u nepovezanim serijama. Širok prostor za različita iskustva kakav pruža bračni život, omogućava da se oko oblikovane šeme bračnog života počnu organizovano sabirati razne pritajene sklonosti uma. Kada se razne sklonosti uma ovako organizovano saberu, to ne samo da ojačava sposobnost razlikovanja izmeñu

34

viših i nižih vrednosti, već meñu njima stvara napon koji je potreban za njihovu delotvornu i inteligentnu sublimaciju. Bračni život izaziva promene u unutrašnjem životu Može se reći da bračni život na izvestan način intenzivira osnovne ljudske probleme. I kao takav postaje arena u kojoj se zameće bitka izmeñu sputavajućih i oslobañajućih sila; činilaca tame i činilaca svetlosti. Pošto život prosečnih ljudi prate pomešani motivi i stavovi, to neizbežno dolazi do raspetosti izmeñu višeg i nižeg ,"ja". Njihov sukob je potreban radi slabljenja nižeg "ja" i svitanja istinskog, božanskog Sopstva. U životu u bračnoj zajednici dve duše razviju toliko mnogo dodirnih tačaka da raskidanje veze praktično znači poremećaj i rasulo celokupnog toka života. Pri pomisli na težinu mogućeg rastanka dolazi do unutrašnjeg preispitivanja i promene stavova, što je prava prilika za dve duše da ustanove istinsko i trajno razumevanje, nakon čega postaje moguće da se uhvate u koštac sa najsloženijim i najdelikatnijim problemima. Bračni život bi trebalo da bude u skladu sa božanskim planom Duhovna vrednost bračnog života neposredno zavisi od prirode činilaca koji odreñuju njegov svakodnevni tok. Brak koji se zasniva na površnim računicama može se pogoršati u pravcu sebičnog partnerstva upravljenog protiv ostalog sveta. Iz braka nadahnutog uzvišenim idealizmom može se razviti blizak odnos zasnovan na sve većoj uzajamnoj posvećenosti. Štaviše, takav brak može postati medij kroz koji će dve duše staviti svoju ujedinjenu ljubav u službu celokupnoj ljudskoj porodici. Deca oboga ćuju bračni život Kada se smisao bračnog života usaglasi sa božanskim planom evolucije, onda je to pravi blagoslov za decu, koja su plod braka. Njima je tada pružena šansa da od samog početka svog zemaljskog puta upijaju duhovnu atmosferu. Mada deca na taj način uživaju najveću blagodat bračnog života roditelja, i ona zauzvrat obogaćuju život roditelja svojim prisustvom. Prisutnost dece pruža priliku roditeljima da izraze i usavrše spontanu ljubav, gde svako žrtvovanje postaje radosno i lako. Uloga koju deca igraju u životu roditelja je od ogromnog značaja za duhovni razvoj samih roditelja, iz čega proizilazi da rañanje dece bračni partneri treba da prihvate punim srcem. Kontrola ra ñanja Obzirom na značaj rañanja dece u braku, pitanje kontrole rañanja zavreñuje posebnu pažnju i kritičko preispitivanje. Ovo pitanje se ne sme rešavati sa stanovišta nekog uskog i posebnog interesa, već sa stanovišta koje podrazumeva dobrobit kako pojedinca tako i čitavog društva. U ovom, kao i u svakom drugom slučaju, zaključak treba da proizilazi iz duhovnih postavki. Odnos većine ljudi prema kontroli rañanja je kolebljiv i nejasan jer odreñeni argumenti govore za, a drugi protiv. Mada je za potrebe regulisanja nataliteta kontrola rañanja neophodna, izbor sredstava pomoću kojih se ta kontrola ostvaruje je krajnje nesrećan. Nema sumnje da je regulisanje nataliteta poželjno kako iz ličnih tako i iz društvenih razloga. Nekontrolisano rañanje povlači sa sobom sve veću egzistencijalnu borbu i stvara takvo društveno ureñenje u kome će bezobzirno takmičenje postati surova stvarnost. Pored toga što nameće roditeljima obavezu na koju oni ne mogu odgovoriti na odgovarajući način, ono posredno doprinosi nastanku ratova, kriminala i siromaštva. Mada humani i racionalni razlozi govore u prilog kontroli rañanja i opravdavaju sve ozbiljne pokušaje da se rañanje reguliše, primena fizičkih sredstava u tu svrhu je suštinski sporna i pitanje da li je opravdana. Fizička sredstva slabe samokontrulu Fizička sredstva koja uglavnom zagovaraju pristalice kontrole rañanja su sa duhovne tačke gledišta najpodložnija kritici. I mada se fizička sredstva kontrole rañanja opravdavaju humanim razlozima, većina ljudi se njima služi samo u sebične svrhe, da bi izbegli odgovornost rañanja i negovanja dece. Pošto se njihovom primenom uspešno izbegavaju fizičke posledice prepuštanja strastima, to ljude, kod kojih se još nije probudio osećaj za više vrednosti, ne podstiče na umerenost u zadovoljavanju. Tako oni postaju žrtve preteranog samopovlañivanja, što ih, u nedostatku kontrole, kroz ropsko popuštanje životinjskim strastima, vodi u fizičku, moralnu i duhovnu propast. Neobazrivo posezanje za fizičkim sredstvima zatamnjuje duhovnu stranu problema i pojedincima samo otežava otkrivanje njihovog istinskog dostojanstva kao duhovno slobodnih bića. Nepromišljeno, nekontrolisano prepuštanje strastima neminovno izaziva reakciju i vodi u duhovno ropstvo. Oslanjanje na fizička sredstva kontrole rañanja je krajnje nepreporučljivo, prvenstveno za tragaoce na duhovnoj stazi, a zatim i za preostali deo čovečanstva (jer svi ljudi su potencijalni tragaoci). U cilju kontrole rañanja, čovek se ne sme oslanjati ni na šta drugo osim na umnu kontrolu. Neophodnost umne kontrole požude Umnom kontrolom se, s jedne strane, obezbeñuje kontrola rañanja iz humanitarnih razloga, a sa druge, zaštita od duhovnih nesreća koje nastaju upotrebom fizičkih sredstava. Umna kontrola ne samo da će efikasno regulisati natalitet, već će čovečanstvu povratiti svest o njegovom božanskom poreklu i duhovnom blagostanju. Samo promišljenom umnom kontrolom, čovečanstvo će uspeti da preñe iz stanja nekontrolisanih strasti u stanje mira, iz ropske zauzdanosti u slobodu, iz animalnosti u čistotu. Misaoni ljudi bi ovoj zanemarenoj duhovnoj strani pitanja morali pokloniti pažnju koju zavreñuje. Zajedni čka odgovornost roditelja Pošto žena snosi odgovornost i breme rañanja i podizanja dece, svaki neuspeh umne kontrole više pogaña nju nego muškarca. Meñutim, to u suštinski nije bez opravdanja. Mada žena preuzima na sebe odgovornu i tešku ulogu rañanja i podizanja dece, ona zauzvrat uživa u radosti hranjenja i maženja. Radost materinstva je mnogo veća od radosti očinstva. Štaviše, muškarac mora da se brine o materijalnom izdržavanju i obrazovanju deteta. U dobro usklañenim brakovima ne bi trebalo da doñe do nepravedne raspodele roditeljskih obaveza. Kada je bračni par istinski svestan zajedničke odgovornosti, nepažnja ustupa mesto aktivnim nastojanjima da se uspostavi potpuna umna kontrola. Deca treba da su dobrodošla A u slučaju da u tome ne uspeju, oni će voljno i radosno prihvatiti odgovornost za podizanje dece. Onima koji nisu spremni da preuzmu odgovornost za podizanje dece preostaje samo jedan put: celibat i praktikovanje stroge umne kontrole. Premda je izvanredno teško postići takvu kontrolu, to nije i nemoguće. Sa čisto duhovnog stanovišta,

35

strogi celibat je najbolji, ali je zbog njegove težine malo ljudi kadro da ga praktikuje. Oni koji nisu sposobni za celibat, bolje da se ožene nego da upadnu u zamku promiskuiteta. U okviru bračnog života čovek može da nauči da kontroliše životinjske strasti. To treba da se odvija postepeno, a u slučajevima kada kontrola zakaže, bračni par mora dopustiti da stvar uzme svoj prirodni tok, ne remeteći ga veštačkim sredstvima. Oboje treba s radošću da prihvate posledice i pokažu spremnost da zajednički učestvuju u podizanju dece. Fizička sredstva postaju loša navika Sa duhovnog stanovišta važi da se kontrola rañanja u osnovi mora sprovoditi kontrolom uma i ničim drugim. Upotreba fizičkih sredstava se ne preporučuje ni pod kakvim okolnostima, čak ni onda kada ih partneri koriste samo kao privremenu i sporadičnu pomoć, ne nameravajući da u potpunosti zapostave ideal umne kontrole. Sve dok koriste fizička sredstva oni ne mogu postići umnu kontrolu. Štaviše, postaju zavisni od fizičkih sredstava do te mere da počinju da ih opravdavaju. Da bolje razjasnimo, prilikom korišćenja fizičkih sredstava partneri uveravaju sebe da će ih koristiti samo kao pripremni korak u procesu postizanja umne kontrole, no na nesreću, postaju ovisni o njima, robovi navike. Iako neko vreme obmanjuju sebe da rade na uspostavljanju umne kontrole (naporedo sa upotrebom fizičkih sredstava) oni je, zapravo, postepeno gube. Jednom rečju, oslanjanjem na fizička sredstva moć umne kontrole neumitno slabi. Upotreba fizičkih sredstava štetno deluje na moć samokontrole i bez sumnje je pogubna za duhovni napredak. Stoga je ni najbolji argumenti ne mogu opravdati. Duhovni razvoj kroz život u bračnoj zajednici Na početku bračnog života meñu supružnicima postoji i strast i ljubav; ali svesno, uz promišljenu saradnju, oni mogu postepeno smanjiti stihiju strasti i ojačati osnovu ljubavi. U tom procesu sublimacije, strast na kraju ustupa mesto dubokoj ljubavi. Deleći i radost i patnju života, supružnici idu ka sve većim duhovnim pobedama—od duboke ka još dubljoj ljubavi—sve dok posesivnu i ljubomornu ljubav, koja je postojala na početku, u potpunosti ne zameni požrtvovana, velikodušna ljubav. Štaviše, razboritim voñenjem bračnog života parovi mogu da proñu toliko mnogo na duhovnoj stazi da je potreban samo dodir Savršenog Učitelja da ih uzdigne u svetilište Večnog Života.

Ljubav Ljubav prožima univerzum Život i ljubav su nedeljivi jedno od drugog. Gde ima života ima i ljubavi. I najprimitivnija svest nastoji da se izlije preko svojih brana i doživi jedinstvo sa drugim oblicima. Mada je svaki oblik odeljen od drugih oblika, u stvarnosti svi ti oblici su oblici jednog jedinstvenog života. Unutrašnji osećaj za tu skrivenu stvarnost indirektno se ispoljava, čak i u svetu iluzije, kao uzajamno privlačenje meñu oblicima. Ljubav vlada i neživom prirodom Zakon gravitacije, kome podležu sve planete i zvezde, je magloviti odraz ljubavi što prožima svaki delić univerzuma. Čak je i odbojnost u osnovi izraz ljubavi, pošto se nešto odbija od nečeg drugog samo zato što ga nešto treće mnogo snažnije privlači. Odbojnost je negativni rezultat privlačenja. Sile kohezije i privlačnosti što izviru iz same strukture materije su očigledni primeri ljubavi. Očigledan primer ljubavi na tom nivou predstavlja privlačno dejstvo magneta na čelik. Svi ovakvi oblici ljubavi pripadaju najnižem tipu, pošto ih uslovljava rudimentarna svest u čijem se okviru pojavljuju. Ljubav u životinjskom svetu U životinjskom svetu ljubav postaje izraženija, poprimajući oblik svesnih impulsa usmerenih ka različitim objektima iz okoline. Ova ljubav je instinktivna i sastoji se u zadovoljavanju različitih želja prisvajanjem njima odgovarajućih objekata. Tigar u lovu na jelena je, u doslovnom smislu te reči, u ljubavi sa njim. Seksualno privlačenje je drugi primer ljubavi na tom nivou. Svi raznovrsni primeri ljubavi na ovom stupnju imaju zajedničku crtu, naime, da se preko objekta ljubavi zadovolji neki telesni poriv ili želja. Ljudska ljubav treba da je uskla ñena sa razumom Ljudska ljubav je znatno uzvišenija od navedenih nižih oblika ljubavi jer ljudska bića imaju u potpunosti razvijenu svest. Iako se nadovezuje na podljudske oblike ljubavi, ljudska ljubav se u jednom pogledu razlikuje od njih. Kod čoveka se njeno delovanje odvija naporedo sa novim činiocem, razumom. Ponekad se ljudska ljubav manifestuje nevezano s razumom, i teče mimo njega. Pokatkad se javlja kao sila koja se, isprečivši se razumu, sukobljava s njim. Povremeno se ispoljava i kao nedeljiva, skladna celina, u kojoj izmeñu ljubavi i razuma postoji ravnoteža i harmonično jedinstvo. Tri kombinacije ljubavi i razuma Prema tome, ljudska ljubav može ući u tri kombinacije sa razumom. U prvoj, sfera misli i sfera ljubavi drže se koliko god je moguće odeljeno jedna od druge; to jest, sfera ljubavi ostaje praktično nedostupna operacijama razuma, pa ljubav ima samo neznatni pristup u sferu mišljenja ili ga uopšte nema. Potpuno razdvajanje ova dva aspekta duha je, naravno, nemoguće. Tamo gde se ljubav i razum pojavljuju naizmenično (smenjujući se na položaju vlasti), imamo ljubav neosvetljenu razumom ili razum neoživotvoren ljubavlju. U drugoj kombinaciji ljubav i razum dejstvuju istovremeno, ali ne i u meñusobnoj harmoniji. Mada će njihov sukob doneti pometnju, radi se o neophodnoj fazi u evoluciji ka višim stupnjevima gde dolazi do prave sinteze ljubavi i razuma. U trećem tipu ljubavi dolazi do sinteze ljubavi i razuma—što ima za posledicu tako temeljan preobražaj ljubavi i razuma da se pojavljuje nov, viši nivo svesti koji bi se, u poreñenju sa normalnom ljudskom svešću, mogao najpribližnije opisati kao nadsvest. Kvalitativna raznolikost ljubavi Ljudska ljubav ima za osnovu ego-svest koju pokreću bezbrojne želje. Želje utiču na ljubav na mnoge načine. Kao što nam kaleidoskop dočarava bezbrojne varijacije oblika i boja koje se pred našim očima stalno smenjuju, što je

36

pojava nastala kombinacijama prostih elemenata, tako i u domenu ljubavi imamo skoro neograničenu kvalitativnu raznolikost, i to opet zahvaljujući neobičnim kombinacijama činilaca. Poput raznih vrsta cveća čije oblike krase bezbrojne nijanse, tako i u ljudskoj ljubavi postoji beskonačno mnogo nijansi i tananih razlika. Niži oblici ljubavi Ljudsku ljubav okružuju i prate brojni ometajući činioci, kao što su zaljubljenost, požuda, pohlepa, ljutnja i ljubomora. Ne bi bilo pogrešno ove ometajuće činioce svrstati u niže oblike ljubavi ili u posledice nižih oblika ljubavi. Zaljubljenost, požuda i pohlepa mogu se svrstati u izopačene, niže oblike ljubavi. Zaljubljen čovek zaneseno, s divljenjem, voli objekat svojih čula; kada ga obuzme požuda, on žudi za čulnim senzacijama u vezi s tim objektom, a kada ga savlada pohlepa, on želi da ga poseduje. Od sva tri navedena oblika niže ljubavi, pohlepa pokazuje najjaču tendenciju da pored prvobitnog objekta žudnje prisvoji i sredstva za njegovo pridobijanje. Tako čovek može postati pohlepan za novcem, moći ili slavom, čija je prvobitna svrha bila da mu služe kao sredstva za pridobijanje različitih objekata žudnje. Ljutnja ili ljubomora se javljaju onda kada su niži oblici ljubavi ugroženi ili blizu toga da budu ugroženi. Niži oblici ljubavi sprečavaju oslobañanje čiste ljubavi. Niži oblici i viši oblici ljubavi Ljubav se ne može rasplamsati čisto i bez primesa sve dok se ne ispetlja iz ograničavajućih i izvitoperenih oblika niže ljubavi. Niži oblici su neprijatelji viših. Svest uhvaćena u ritmove nižih oblika teško prekida sa navikama koje je sama razvila i zato sporo napreduje. Pošto se niži oblici ljubavi stalno upliću u razvoj viših oblika ljubavi, oni moraju biti odbačeni. Ljubav i zaljubljenost Da bi se pomoglo višoj ljubavi da se probije iz ljušture niže ljubavi, potrebno je neprekidno jačati sposobnost razlikovanja. Ljubav treba pažljivo razlučiti od ometajućih činilaca kao što su zaljubljenost, strast, pohlepa i ljutnja. Zaljubljenost čini čoveka pasivnom žrtvom ubeñenja u privlačnost objekta. Kod prave ljubavi postoji aktivno uvažavanje suštinskih vrednosti objekta ljubavi. Ljubav i požuda Ljubav se takoñe razlikuje i od požude. Požuda je oslanjanje na čula iz čega sledi duhovna potčinjenost čulima, dok se kroz ljubav uspostavlja neposredna veza sa stvarnošću skrivenom iza pojavnih oblika. Zato se požuda doživljava kao teško, a ljubav kao lako iskustvo. U požudi se život sužava, a u ljubavi širi. Voleći nekog, vi kao da dodajete na svoj život još jedan. Vaš život je umnožen, vi doslovno posedujete dva centra. Kada volite čitav svet, to je kao da učestvujete u životu čitavog sveta; a kada vas muči požuda, javlja se pad životnog tonusa i vi ste beznadežno zavisni od oblika koga doživljavate kao različitog od sebe. U požudi je naglašena razdvojenost i patnja, a u ljubavi osećaj jedinstva i radosti. Požuda je rasipanje; ljubav obnavljanje. Požuda je žeñ čula; ljubav je izlivanje duha. Požuda traži za bude ispunjena, a ljubav je ispunjenost sama. Požudu prati uzbuñenje, a ljubav potpuni spokoj. Ljubav i pohlepa Ljubav je jednako različita i od pohlepe. Pohlepa predstavlja posesivnost u svim njenim grubim i suptilnim oblicima. Ona teži prisvajanju ljudi i grubih objekata, pa i apstraktnih i nedodirljivih stvari kao što su slava i moć. Ljubav ne postavlja pitanje kako prisvojiti drugu osobu, ona teče slobodno i kreativno i uvek iznova ispunjava i nadahnjuje voljeno biće, ne tražeći ništa zauzvrat. Paradoksalno je da pohlepa, koja nastoji da prisvoji drugi objekat, u stvari ima suprotan učinak: "ja" vremenom pada pod vlast objekta svoje žudnje. Dotle ljubav, čiji je cilj da sopstvo potpuno preda objektu, dovodi do duhovnog ujedinjenja bića sa voljenim. Voñeno pohlepom, "ja" pokušava da prisvoji objekat, a završava u vlasti samog objekta. U ljubavi, "ja" se bezrezervno nudi voljenom, ali u samom tom činu čovek shvata da je voljeni već sadržan u njemu samom. Zaljubljenost, požuda i pohlepa su simptomi duhovne bolesti čiji se tok često pogoršava ljutnjom i ljubomorom. Čista ljubav probu ñena miloš ću Savršenog U čitelja Čista ljubav, koja se dijametralno razlikuje od navedenog, je cvet duhovnog Savršenstva. Ljudska ljubav je u toj meri sputana ograničenjima da spontano izviranje čiste ljubavi iz unutrašnjosti bića postaje nemoguće. Kada se u tragaocu rodi čista ljubav, to je uvek božanski dar. Čista ljubav se raña u srcu tragaoca kao odgovor na milost Savršenog Učitelja. Čista ljubav, po prvi put darovana od strane Učitelja, učvršćuje se u tragačevoj svesti kao seme koje je palo na plodno tle. Vremenom se iz semena razvija biljka da bi potom izrasla u drvo. Duhovna priprema za primanje milosti Da li će tragalac zaslužiti milost Savršenog Učitelja ili ne, zavisi, pre svega, od njegove duhovne zrelosti. Zrelost neće biti potpuna ukoliko tragalac u svoju duhovnu ličnost ne utka neke božanske vrline. Na primer, kada prestane da ogovara i počne da razmišlja o dobrim osobinama drugih a ne o njihovim manama, i kada pokaže spremnost da praktikuje uzvišenu toleranciju želeći dobro svima, čak i na svoju sopstvenu štetu, on je zreo da primi Učiteljevu milost. Jedna od najtežih prepreka na putu duhovne pripreme sledbenika je brižnost. Pošto uz ogromne napore savlada brižnost, učenik je zreo da otpočne rad na izgradnji božanskih vrlina, što je sastavni deo svake duhovne pripreme. Čim učenik pokaže zrelost, na njega se spušta Učiteljeva milost, jer on, koji je okean božanske ljubavi, stalno traga za dušom koju će njegova milost oploditi. Čista ljubav je izuzetno retka Ljubav probuñena milošću Učitelja je privilegija koju uživaju samo odabrani. Majka koja je voljna da žrtvuje sve za svoje dete, uključujući i svoj život, i patriota koji je spreman da pogine za svoju otadžbinu, doista su uzvišeno plemeniti; ali to ne znači da su oni iskusili čistu ljubav kojom odiše Učiteljeva milost. A može biti da ni veliki jogini koji nikada ne napuštaju svoje pećine na planinama, potpuno apsorbovani u dubokom samadhiju (meditativni trans), ne osećaju tu dragocenu ljubav. Čista ljubav nadmašuje sve duhovne discipline Čista ljubav, probuñena milošću Učitelja, značajnija je za tragaočev napredak od svakog drugog podsticaja. Ona ne samo da sadrži u sebi najbolje crte svih duhovnih disciplina, već ih i nadvisuje u delotvornosti dovoñenja učenika do cilja. Od trenutka kada se takva ljubav rodi, jedna jedina želja pohodi tragaoca—da se sjedini sa

37

božanskim Voljenim. Takvo povlačenje svesti od svih drugih želja vodi beskrajnoj čistoti; ništa ne može pročistiti tragaoca kao ovakva ljubav. Tragalac je spreman da žrtvuje sve za božanskog Voljenog i nijedna žrtva mu ne pada teško. Sve njegove misli su, umesto na sebe samog, usmerene na božanskog Voljenog. Tako, snagom stalno rastuće ljubavi, ljubavnik najzad kida okove sopstva i sjedinjuje se sa Voljenim. To je usavršenje ljubavi. A njen plod je božanska ljubav. Božanska i ljudska ljubav Božanska ljubav se kvalitativno razlikuje od ljudske ljubavi. Ljudska ljubav je za mnoge-u-Jednome, a božanska za Jednog-u-mnogima. Ljudska ljubav stvara nebrojene probleme i vezanosti, dok božanska ljubav vodi ka integraciji i slobodi. U božanskoj ljubavi su svi lični i bezlični aspekti u stalnoj ravnoteži; u ljudskoj ljubavi ta dva aspekta naizmenično jačaju i slabe. U ljudskoj ljubavi preovladava lični ton, i čovek postaje slep za unutrašnje vrednosti drugih oblika. S druge strane, u bezličnoj ljubavi, shvaćenoj kao dužnost i obaveza, čovek postaje hladan, krut i usiljen. Dok osećaj dužnosti rezultira u usiljenom ponašanju, dotle božanska ljubav rezultira u neograničenoj slobodi i razobručenoj spontanosti. Ljudska ljubav je u svojim ličnim ili bezličnim aspektima ograničena, dok je božanska ljubav, u kojoj su i lični i bezlični aspekti ujedinjeni, beskrajna u svom ispoljenju. U božanskoj ljubavi ljubavnik postaje jedno sa Voljen im Čak i najviši oblici ljudske ljubavi su žrtve ograničene individualnosti, a individualnost tvrdokorno istrajava sve do sedmog plana involucije svesti. Božanska ljubav se raña sa iščeznućem individualnog uma, osloboñena svih stega individualne prirode. Ljudsku ljubav odlikuje trajna odvojenost ljubavnika od voljenog, dok u božanskoj ljubavi, ljubavnik i Voljeni postaju jedno. Na ovom nivou tragalac iskoračuje iz područja dualnosti i postaje jedno sa Bogom; jer Božanska Ljubav jeste Bog. Kada ljubavnik i Voljeni postanu jedno, to onda predstavlja i početak i kraj. Univerzum nastaje zbog ljubavi Zbog ljubavi je ceo univerzum nastao i zbog nje se i održava. Bog se spušta u carstvo Iluzije jer ta prividna odvojenost ljubavnika od Voljenog na kraju dovodi do Njegovog svesnog uživanja u Sopstvenoj božanstvenosti. Razvoj ljubavi je uslovljen i usmeren naponom izmeñu suprotnosti. Da bi nastavio igru ljubavi, Bog mora da pretrpi prividno raščlanjivanje na bezbrojne duše. Sve te duše su Njegovi sopstveni oblici i u odnosu prema njima On istovremeno preuzima ulogu božanskog Ljubavnika i božanskog Voljenog. Kao Voljeni, On predstavlja krajnji i jedini pravi predmet njihovog obožavanja. A kao božanski Ljubavnik, On, vraćajući ih Sebi, predstavlja njihovog jedinog stvarnog spasitelja. Tako, mada je čitav svet dualnosti samo uobrazilja, njen postanak ipak ima duboki smisao. Pokreta čka snaga ljubavi Ljubav je odraz Božanskog jedinstva u svetu dualnosti. Ona je smisao kreacije. U životu lišenom ljubavi sve bi se duše otuñile jedna od druge, a jedini mogući kontakti i odnosi u takvome svetu bili bi površni i mehanički. Ljubav je ta koja kontaktima i odnosima meñu individualnim dušama uliva smisao. Ljubav je ta koja daje smisao i vrednost svim zbivanjima u svetu dualnosti. I mada je ljubav smisao sveta dualnosti, ona je istovremeno i njegov neprestani izazov. Što je ljubav jača, to više kreativnog nemira izaziva, i tako postaje pokretačem one duhovne dinamike koja na kraju uspeva da povrati svest o izvornoj jednoti Bića.Beskonačnost Istine Zbog čega nastaju greške u prosu ñivanju duhovnih vrednosti Većina ljudi sa svoje svetovne tačke gledišta smatra da sve što ima duhovni značaj, neminovno mora posedovati velike razmere. Da bi se neki čin smatrao duhovnim, on mora imati dalekosežne posledice, odnosno mora izvršiti dubok uticaj na neko šire životno područje. Ljudi mere vrednost svakog dela prema njegovim opipljivim rezultatima. Čovek je u toj meri srastao sa objektima grubog sveta da su se dimenzije, značaj i količine svojstveni grubome svetu nesvesno uvukli u njegovo prosuñivanje duhovnih vrednosti i tako izvitoperili njegove sudove. Pometnja je nastala zahvaljujući činjenici što čovekovim procenama o duhovnoj dimenziji stvari dominiraju matematičke ideje. Meñutim, ono što je veliko u duhovnom smislu se razlikuje od onoga što je veliko u matematičkom smislu. Matemati čki pojam beskona čnosti Matematički pojam beskonačnosti dobijen je na osnovu predstave skupa beskonačnog broja jedinica od kojih svaka ima utvrñenu i podjednaku vrednost ili značaj. Meñutim, matematička bekonačnost je nedostižna čak i u imaginaciji, pošto od svakog broja koji zamislimo, postoji veći. Ako uzmemo da svaka jedinica postoji odvojeno i sama za sebe, vidimo da je čitava zamisao lažna. Tako dolazimo do toga da je matematička ideja beskonačnosti—produkt imaginacije zasnovan na veštačkim pretpostavkama. Duhovna beskona čnost Duhovna beskonačnost ne proizilazi iz imaginarnog sabiranja lažnog. Ona je Stvarnost sama, pojmljiva jedino onda kada imaginacija prestane. Beskonačnost Istine se ne može uvećati dodavanjem niti umanjiti oduzimanjem. Zapravo, ništa joj se ne može dodati i ništa joj se ne može oduzeti, jer je sveobuhvatna i ne ostavlja prostor ni za šta drugo, ni za veliko ni za malo. Neizmerna je, nedeljiva i celovita. Nikakve promene u univerzumu ne utiču na beskonačnost Istine. Sve što se dešava u univerzumu spada u svet fenomena i kao takvo je, sa stanovišta Istine, ravno nuli. Na primer, zemljotres u svetovnom smislu predstavlja strašnu i užasnu nesreću čiji je ishod neprocenjiva ljudska i materijalna šteta. Meñutim, čak ni ovakva nesreća ne može dodirnuti bekonačnu Istinu kakva boravi u srcu Stvarnosti. Duhovna beskonačnost Istine se ne bi promenila čak ni kada bi čitav univerzum bio uništen. Stoga je besmisleno meriti je svetovnim standardima. Istina nije daleki cilj u budu ćnosti Većini tragača je teško napustiti predubeñenje da je beskonačna Istina nešto što treba postići u dalekoj budućnosti i da čitav život ne predstavlja ništa drugo do sredstvo za njeno postignuće. Kada bi Istina obuhvatala samo budućnost, a ne i prošlost ili sadašnjost, ona ne bi bila beskonačna. Bila bi ograničena, poput svakog dogañaja koji ima svoj početak i kraj u vremenu. Kada se život shvati na taj način, kao instrument koji nas vodi u pravcu nekog dogañaja u dalekoj budućnosti, onda je sve što on jeste i sve što sa sobom nosi, lišeno unutrašnjeg smisla. To je nedvosmisleno pogrešno stanovište.

38

Večno Sada Život nije predodreñen da se obogati duhovnom suštinom u nekoj dalekoj budućnosti, jer on to može biti u svakom trenutku pod uslovom da um nije opterećen iluzijama. Jedino kada je um čist i smiren, istinska priroda duhovne beskonačnosti postaje dostižna—ne kao nešto što treba da se dogodi, već kao nešto što je bilo, jeste, i uvek će biti večna Samoispunjenost. Kada je svaki trenutak ispunjen večnim smislom, onda nema više prianjanja za mrtvu prošlost niti čeznutljivog iščekivanja budućnosti, nego samo celovitog bivstvovanja u večnom Sada. Jedino se kroz takvo bivstvovanje duhovna beskonačnost Istine može ostvariti u životu. Puno ća postojanja Pogrešno je lišavati sadašnjost svake važnosti, podreñujući je ciljevima u budućnosti. Tako se preuveličava zamišljeni značaj prividne budućnosti na račun opažanja i uviñanja istinskog značaja zbivanja u večnoj Sadašnjosti. U večnosti nema plime i oseke niti beznačajnih perioda izmeñu njihove naizmenične pojave, već samo punoća bivstvovanja koja se ni u jednom trenutku ne iscrpljuje. Kad život izgleda prazan i besciljan, to nije zbog dešavanja u beskonačnoj Istini, već zbog čovekove nesposobnosti da joj se u potpunosti prepusti. Velike stvari Kao što nije dobro čuvati duhovne dragocenosti za neki zamišljeni trenutak u budućnosti, isto tako je nepovoljno pridavati važnost pojavama oko kojih se diže velika prašina. Velike i istaknute stvari nisu jedine svari u životu koje imaju duhovnog smisla. Da bi posedovala duhovni smisao, stvar ne mora biti neobična niti naročito upadljiva. Sve neobično i upadljivo postoji samo u kontrastu prema uobičajnom i svakodnevnom i ne mora predstavljati primer apsolutne duhovne lepote. Duhovna beskona čnost obuhvata i najve će i najmanje Nije neophodno da čovek poklanja velike količine novca da bio duhovno velik. Siromašna osoba nema tih mogućnosti, ali je to ne čini manje duhovnom ukoliko daje onoliko koliko može. Nije cena ta koja poklonu daje duhovni značaj, već duševna čistota davaoca. Najčešće se dešava da velika darivanja prati oholost ili sebični motivi, što im umanjuje duhovnu vrednost. Mali poklon, uručen s poštovanjem i nesebičnom ljubavlju, poseduje mnogo veću duhovnu vrednost. Suština duhovnog života nije u kvantitetu, nego u kvalitetu življenja. Duhovna neograničenost obuhvata čitav raspon života u svim fazama. U nju su uključena kako značajna tako i manje značajna dela. Budući veća i od najvećeg, duhovna beskonačnost je takoñe i manja od najmanjeg; i iskazuje se kroz sva zbivanja nezavisno od toga da li spolja deluju veličanstveno ili ne. Tako osmeh ili pogled može imati isti značaj kao i žrtvovanje života za neki ideal, ukoliko taj osmeh ili pogled izvire iz Svesti o Istini. Za život koji se odvija u senci Večnosti nijedna stvar nije duhovno značajnija od druge. Kad bi se život sastojao samo od velikih stvari i kada bi sve male stvari bile izostavljene, onda život ne samo da bi bio skučen, nego i vrlo siromašan. Beskonačna Istina, skrivena u svemu, razotkriće se tek kada se život sagleda i prihvati u njegovoj celokupnosti. Sloboda i radost nedualnosti Ograničenja vode poreklo iz sebičnih želja i njihove samovolje. Posesivnost u svim oblicima sužava život. Na primer, ukoliko neka osoba priželjkuje ljubav druge osobe, no umesto da osvoji njenu naklonost, ljubav joj oduzima neko treći, tu dolazi do sužavanja i gušenja slobodnog života duha—a osoba se bolno suočava sa svojim ograničenjima. Tako se začinje pakao goruće ljubomore. Ali ako bi ta osoba sagledala tu situaciju srca očišćenog od požude, ljubav koju bi primio neko drugi zadržala bi svoju prirodnu lepotu. Jasno opažanje poteklo iz neposesivnosti dopustilo bi joj da okusi slobodu nedualnosti i da doživi svu radost koju takva sloboda sa sobom nosi. I kada bi ljubav primio neko drugi, osoba bi se osećala kao da je njoj upućena—jer, poistovetivši se sa svetom u svim njegovim oblicima, više ne bi osećala potrebu za pojedinačnim oblicima. Spoznaja duhovne Beskona čnosti kroz nedualnost Nepodvojenost znači ukidanje svih ograničenja, poznavanje suštine stvari i prihvatanje stvari onakvim kakve jesu. Samo u nedualnosti leži spoznaja istinske duhovne beskonačnosti koja donosi trajno i nesmanjeno blaženstvo. Ograničenja ljubomore i sva druga ograničenja koja sužavaju život—ljutnja, mržnja i požuda—su čovekove lične tvorevine. Sve konačnosti i ograničenosti subjektivne su i samostvorene. Tek nakon odbacivanja samovoljne i egocentrične uobrazilje, javlja se jasno opažanje večnog smisla onoga što JESTE. Društveni problemi Beskonačnost istine, pravilno shvaćena kroz prizmu nedualnosti, takoñe će iznedriti prava rešenja za društvene probleme koji se svi, bez izuzetka, zasnivaju na dualnosti kao polaznoj prepostavci. Manipulacijom brojkama, ma kako proračunatom, ne može se ostvariti pravilna ravnoteža izmeñu pojedinca i društva, niti stvarni sklad meñu različitim grupama u okviru jednog društva. Manjina i ve ćina Kada su opšti zahtevi društva podreñeni interesima manjine, većinski zahtevi ostaju neuslišeni, pa izmeñu većine i manjine neizbežno nastaje suparništvo i raskol. Na drugoj strani imamo demokratske zemlje gde o opštim zahtevima društva odlučuje mišljenje većine, a ne manjine. No, i ovakav ugao gledanja još uvek je u domenu dualnosti, gde postoji mnoštvo, pa zato manjinski zahtevi ostaju neuslišeni. Tako, budući da interesima manjine nije udovoljeno, manjina neminovno zauzima neprijateljski i rivalski stav prema većini. Nedeljivo jedinstvo Sve dok se društvenoj problematici bude prilazilo sa stanovišta množine i mnogostrukosti, neće se doći do trajnog rešenja. Trajno rešenje će se javiti tek kada ona bude viñena u svetlu istine o nepodeljivoj celovitosti i unutrašnjem jedinstvu svih stvari. Svet mnogostrukosti Jedan-u-svemu ne može se uspostaviti putem umnožavanja i mnoštva, nego brisanjem lažne ideje o mnoštvu. Svaki broj, ma kako velik, nužno je konačan. Duhovna beskonačnost nije broj, ma kako veliki; ona je jedna jedinstvena Stvarnost kojoj nema ravnog. Jedno u svemu i u svakome Tamo gde postoji mnoštvo, neminovno dolazi do raznih poreñenja. Ima manjih i većih, postoji hijerarhija potreba,

39

privilegija i prava; a vrednosti se menjaju u zavisnosti od stepena u hijerarhiji. Sve su to, sa duhovne tačke, oblici iskrivljene svesti, jer samo jedna jedinstvena Istina vibrira u svakome. Jedinstvo kakvo se doživljava u Realizaciji ne treba, meñutim, brkati sa principom jednakosti. U dualnom svetu, osoba se po svojim zahtevima, pravima i vrednostima može izjednačiti sa drugom osobom, ali nikada sa dve ili više osoba. Za razliku od toga, duhovna beskonačnost Istine dopušta paradoks da se pojedinac može izjednačiti sa celinom. Prema tome, jedna osoba se po svom značaju izjednačava ne samo sa dve ili više osoba, već i sa svima. U duhovnoj beskonačnosti nema mesta poreñenjima. Ne postoji manje i veće, hijerarhija potreba, privilegija i prava; vrednosti su pravilno procenjene zahvaljujući neposrednom opažanju Jednog u svakom i svemu. Kako je svako u kreaciji ne samo unutar duhovne beskonačnosti, već je i sam nedeljiva duhovna beskonačnost, tako se svako nalazi na prvom mestu, drugo ne postoji. Civilizacija zasnovana na temelju duhovne beskona čnosti Istine U društvenom životu će prihvatanje duhovne beskonačnosti Istine značiti ponovno preispitivanje kako individualizma tako i kolektivizma. Biće pokrenuta nova struja razmišljanja koja će, priznajući nedeljivo jedinstvo, odbaciti relativna merila po kojima su se stvari do tada meñusobno poredile, uvodeći merilo unutrašnje vrednosti svega postojećeg. U civilizaciji zasnovanoj na pravom razumevanju duhovne beskonačnosti Istine, više se neće nametati pitanja većine i manjine, rivalstva i nadmetanja, niti će se javljati ona poreñenja i procene koja su tako često bivala osloncem nabusitog i izolovanog ega. Život će postati beskonačno jednostavan i celovit, jer će sve iluzije na osnovu kojih je svet zamršen i podeljen, nepovratno nestati.

U potrazi za Bogom Većina ljudi čak i ne naslućuje postojanje Boga, pa shodno tome, ne pokazuje preterano interesovanje za Njega. Zatim su tu oni koji pod uticajem tradicije nasleñuju pripadnost ovoj ili onoj veri, a veru u postojanje Boga preuzimaju od svoje sredine. Različiti stupnjevi vere u Boga Njihova vera je samo toliko jaka da ih veže za rituale, ceremonije i verovanja; a retko poseduje životnost u meri koja je potrebna da bi se izazvala korenita promena u čovekovom stavu prema životu. Takoñe, postoje i oni, filozofski nastrojeni ljudi, skloni da u Boga poveruju bilo na osnovu sopstvenih spekulacija, bilo na osnovu tvrñenja drugih. Ali, Bog je za njih u najboljem slučaju samo jedna hipoteza ili intelektualna postavka. Tako mlaka vera nikada ne može dati dovoljno podstreka ozbiljnijoj potrazi za Bogom, jer takvi nisu upoznali Boga ličnim iskustvom, pa Bog za njih ne predstavlja cilj za kojim intenzivno čeznu ili kom streme. Pravi tragalac stremi ka direktnoj spoznaji duhovni h činjenica Iskrenom tragaocu nije dovoljno da o duhovnim činjenicama stiče predstavu na osnovu onoga što je čuo, niti je zadovoljan izvoñenjem dokaza iz drugih, već dokazanih činjenica. Za njega duhovne činjenice ne mogu biti predmet praznih razmišljanja, jer je prihvatanje ili odbacivanje ovih činjenica od ogromnog značaja za njegov unutarnji život. Otuda njegovo prirodno nastojanje da ih spozna direktno. Ovo možemo ilustrovati primerom iz života jednog velikog mudraca. Taj mudrac je jednom sa svojim prijateljem, koji beše uznapredovao na stazi, raspravljao o duhovnim temama. U jeku rasprave, pažnju im privuče pogrebna povorka koja je nosila telo mrtvaca na groblje. "Ovo je kraj njegovog tela ali ne i njegove duše", zapazio je prijatelj. "A da li si ti video njegovu dušu?" upitao je mudrac. "Ne", odgovorio je prijatelj. A mudrac je i dalje ostao sumnjičav jer je insistirao na ličnom saznanju. Otvorenost tragaoca Iako se tragalac neće zadovoljiti znanjem iz druge ruke niti pukim nagañanjima, on će ipak dopustiti mogućnost postojanja duhovnih činjenica koje nisu obuhvaćene njegovim dotadašnjim iskustvima. Drugim rečima, svestan ograničenosti svog individualnog iskustva, uzdržaće se od tvrdnje da su njime obuhvaćene sve mogućnosti. Ostaće otvoren na sve što se nalazi izvan kruga njegovog ličnog iskustva. Zato, bez obzira što neće prihvatiti ono o čemu je samo načuo, on isto tako neće žuriti da to odbaci. Ograničenost iskustva ograničava opseg razumevanja; tako osoba počinje da veruje da, osim činjenica koje su rezultat njenih proteklih iskustava, druge ne postoje. Meñutim, obično je neki nenadani dogadaji trgnu iz dogmatskog načina razmišljanja i otvore joj vidike. Ilustrativna pri čica Takvu naglu promenu u načinu razmišljanja možemo ilustrovati pričom iz života nama već poznatog mudraca koji je, uzgred budi rečeno, bio i princ. Nekoliko dana posle pomenutog dogañaja, njemu, dok je jahao na konju, put prepreči neugledni pešak. Princ mu se obrati oholim rečima i zatraži da mu se ovaj skloni s puta. Pešak to odbi, a princ sjaha s konja i meñu njima se rasplamsa rasprava: "Ko si ti?" upita pešak. "Ja sam princ," odgovori mudrac. "Ali ja ne znam da si ti princ", reče pešak, i nastavi: "Priznaću te za princa samo kada budem znao da si ti princ i nikako drugačije". Ovaj susret rasvetli mudracu činjenicu da Bog može da postoji čak i ako Ga nije spoznao ličnim iskustvom, baš kao što je on stvarno bio princ iako to pešak nije znao iz sopstvenog iskustva. I otvorivši se na mogućnost da Bog stvarno postoji, on postavi sebi zadatak da reši to pitanje jednom za svagda. Prosečna osoba ne haje za Boga Bog ili postoji ili ne postoji. Ako postoji, traganje za Njim je potpuno opravdano. A ako ne postoji, onda se traganjem za Njim ništa ne gubi. Meñutim, čovek se obično ne upušta u potragu za Bogom poletno i voljno. Na takav potez ga nagoni razočaranje u zemaljske stvari koje ga stalno zavode i od kojih ne može odvratiti svoj um. Dogañaji koji teraju na razmišljanje Prosečna osoba potpuno uranja u svoje aktivnosti u grubom svetu. Ona proživljava raznorazna iskustva radosti i tuge, čak ne pomišljajući da je postojanje dublje Stvarnosti moguće. Ona pokušava da na najbolji mogući način zadovolji svoja čula i umakne raznim oblicima patnje. "Jedi, pij i budi veseo" uobičajna je filozofija prosečnog čoveka. Ali uprkos neprekidnom traženju zadovoljstava, čovek ipak ne može umaći patnji; jer uspevši da zadovolji

40

čula, on najčešće oseća prezasićenost. Njegovu svakodnevnicu prepunu raznih dogañaja, s vremena na vreme poremeti neka okolnost posle koje počinje da se pita: "Čemu sve ovo?" Ta misao se javlja kao posledica nekog neprijatnog dogañaja za koji se čovek nije prethodno pripremio. Može to biti neispunjenje nečega za šta se pouzdano smatralo da će se ispuniti, ili kakva iznenadna promena položaja koja iziskuje temeljito preispitivanje i napuštanje ustaljenih načina razmišljanja i ponašanja. A neretko takva prilika nastupi osujećenjem neke jake želje. Kada želja naiñe na takvu prepreku koja joj onemogućava da bude zadovoljena, psiha to doživljava kao šok posle koga više nije spremna da prihvati način života kakvog je dotle bespogovorno prihvatala. Neobuzdano o čajanje je razorno Takve okolnosti mogu čoveka dovesti do krajnjeg očajanja. I ukoliko strahovita energija uznemirene psihe nije usmerena i kontrolisana, to može dovesti do ozbiljnijeg umnog rasula, pa i do pokušaja samoubistva. Ovakve katastrofe pogañaju ljude kod kojih se očajanje splelo sa nerazboritošću, i koji su dozvolili impulsima slobodu i pun zamah. Neusmerena snaga očaja ne vodi ničemu osim destrukciji. Božanski o čaj kao po četak duhovnog bu ñenja Pod istim takvim okolnostima, stanje očaja kod inteligentne osobe proizvodi sasvim drugačije dejstvo, jer ona osloboñenu energiju obuzdava i usmerava u pravcu odreñenog cilja. U trenucima takvog božanstvenog očajanja, ona donosi odsudnu odluku da otkrije i ostvari cilj života. Tada započinje njena stvarna potraga za neprolaznim vrednostima. Od tog trenutka nadalje, nju više ne napušta pitanje: "Čemu sve ovo?" Kada pojedinac svu svoju misaonu energiju uloži u otkrivanje smisla života, on onda kreativno usmerava snagu svog očaja. Nezadovoljan prolaznim stvarima ovog života, on počinje temeljno da preispituje vrednosti koje je do tada prihvatao bez pogovora. Njegova jedina želja postaje da po bilo koju cenu pronañe Istinu, a sve što je manje od Istine ostavlja ga ravnodušnim. Božanski očaj predstavlja početak duhovnog buñenja jer se iz njega raña težnja za Bogo-ostvarenjem. U trenucima božanske patnje, kada sve izgleda beznadežno, on odlučuje da rizikuje sve da bi ustanovio kakav se smisao krije iza površinskog vela njegovog života. Bog ili ništa Sve uobičajne utehe mimoišle su njegovo srce, mada u isto vreme njegov unutrašnji glas odbija da se pomiri sa mišlju da je život lišen svakog značenja. I ukoliko ne uoči da postoji neka, do tada njemu nepoznata skrivena stvarnost, onda stvarno ne postoji više ništa za šta vredi živeti. Za njega postoje samo dve mogućnosti: ili postoji skrivena duhovna Stvarnost koju su proroci opisivali kao Boga, ili je sve lišeno značaja. Ova druga mogućnost nije prihvatljiva sa stanovišta celovite čovekove ličnosti, pa on mora pokušati prvu. Tako se on okreće Bogu u trenucima kada su ga ovozemaljske stvari saterale u škripac. Preispitivanje sveta iz novog ugla Sada, pošto skrivenoj stvarnosti čije postojanje tek naslućuje nije moguće direktno pristupiti, on će mogući prilaz ka onostranom potražiti u svom svakodnevnom iskustvu. Vratiće se svakodnevnim iskustvima ne bi li pronašao nešto svetlosti na stazi. To podrazumeva posmatranje sveta iz novog ugla i ponovno preispitivanje svakog proživljenog iskustva. On više ne samo da doživljava stvari, već pokušava da dokuči njihov duhovni smisao. Na putu da razotkrije tajnu svrhu postojanja, više ga ne zaokuplja isključivo ono što jeste, već i šta znači. U jednom trenutku njegovo brižljivo preispitivanje sabraće se u uvid koji nije bio moguć pre nego što je otpočeo traganje. Preispitivanje proživljenih iskustava obogaćuje riznicu čovekove duhovne mudrosti, a svako duhovno saznanje unosi promenu u njegov opšti stav prema životu. Stoga, intelektualna potraga za Bogom—ili skrivenom duhovnom Stvarnošću—vrši uticaj i na čovekov praktični život. Njegov život prerasta u pravi duhovni eksperiment u koga su uključene sve zapažene duhovne vrednosti. Pronalaženje Boga je vra ćanje samom sebi Što šire bude primenjivao svoj inteligentni, jedinstveni duhovni eksperiment na život, to će se njegovo znanje o pravom smislu života više produbljivati. Na kraju će otkriti da ga je potpuni preobražaj njegovog bića doveo do nepatvorenog sagledavanja smisla života. U jasnoj i postojanoj viziji istinske prirode života i njegovog smisla, shvatiće da je Bog, za kojim je tako očajnički tragao, nije tuñ, skriven ili, pak, nepoznat entitet. On je sušta Stvarnost, a ne hipoteza. On je Stvarnost videna kroz nezamagljeno staklo—sama ona Stvarnost čiji je i on deo, u kojoj je njegovo celovito biće, i sa kojom je suštinski identičan. I tako, premda kreće u potragu za nečim posve novim, na kraju stiže do neočekivanog saznanja o nečem već poznatom i drevnom. Duhovno putovanje nije putovanje ka novom odredištu, gde će čovek dobiti nešto što nije posedovao i postati neko ko nije bio, nego je putovanje na kome se polako raspršuje neznanje o sebi i životu, a postepeno razvija razumevanje začeto u trenutku duhovnog buñenja. Pronalaženje Boga je vraćanje Sebi samom.

Stupnjevi na Stazi Svi ljudi moraju da proñu kroz period vezanosti i taj period se ne sme shvatiti kao beznačajna epizoda u evoluciji života. Da bi neko umeo da ceni slobodu, taj mora iskusiti zatočeništvo. Zatočenik ceni slobodu Ako se tokom čitavog razdoblja svog života riba nije ni jednom našla izvan vode, ona ne može ceniti vrednost vode. Od roñenja do smrti živela je isključivo u vodi i nije sposobna da pojmi šta voda stvarno znači za njen život. Ali našavši se na trenutak na suvom, ona bi kroz iskustvo čežnje za vodom bila kadra da shvati svu njenu važnost. Isto tako, kada bi, umesto sužanjstva, život bio neprestana sloboda, čovek ne bi shvatao pravi smisao slobode. Prolaženje kroz duhovno ropstvo i prepoznavanje intenzivne čežnje za osloboñenjem, predstavlja pripremni stupanj za potpuno uživanje u slobodi koja će da nastupi. Kao što riba koja je izvañena iz vode žudi da se u nju vrati, tako i tragalac koji je u daljini opazio cilj, čezne da se sjedini sa Bogom. U stvari, čežnja za povratkom svome izvoru prisutna je u svakom biću još od trenutka kada ga je koprena neznanja odvojila od njega, ali jedinka ostaje nesvesna te čežnje sve dok, u svojstvu tragaoca, ne kroči na

41

duhovnu stazu. Čovek se u izvesnom smislu privikne na neznanje, baš kao što se putnik u vozu privikne na pomračinu u trenucima dok voz prolazi kroz tunel. Stazi se pristupa onda kada se javi čežnja za dubljom stvarnoš ću Ali i tada oseća nelagodnost i nejasnu i nedefinisanu uznemirenost u vidu slutnje da nešto nedostaje. A to nešto je, sluti on od samog početka, od ogromnog značaja. U fazama najvećeg mraka, to nešto nehotice poistovećuje s raznim stvarima pojavnog sveta. A kada njegovo iskustvo sveta postane dovoljno zrelo, neprestana razočarenja u život usmeravaju ga na pravi kolosek—da pronañe ono što mu je oduvek nedostajalo. Od tog trenutka nadalje, on će nastojati da otkrije stvarnost dublju od one koju mu dočaravaju nestalni oblici. Taj trenutak možemo prikladno nazvati prvim posvećenjem tragaoca. Počev od trenutka posvećenja i stupanja na stazu, želja za sjedinjenjem sa izvorom postaje jasna, izražena i intenzivna. Kao što osoba koja se nalazi u tunelu još intenzivnije žudi za svetlošću kada ugleda njen tračak na kraju tunela, tako i osoba koja je na tren ugledala blesak cilja, hita ka njemu punom brzinom. Na duhovnoj stazi ima šest stanica, dok sedma predstavlja poslednju stanicu, ili cilj. Svaka od šest stanica je, na svoj način, vrsta unapred stvorene predstave o cilju. Višeslojna koprena satkana od uobrazilje Mnogoslojni veo koji čoveka razdvaja od Boga satkala je lažna imaginacija. Pre no što stupi na Stazu, čoveka posve obavija ta koprena sačinjena od svakojakih pogrešnih predstava, pa on ne može da prihvati nijednu drugu ideju sem da je zasebna, ograñena i konačna jedinka. Iz mnogostruke lažne imaginacije iskristalisala se ego-svest; a svest koja se javila usled težnje za jedinstvom sa Bogom uzrokuje prvi potres u čvrstoj strukturi ega, izgrañenog u periodu delovanja uobrazilje. Kretanje duhovnom stazom sastoji se u poništavanju posledica delovanja uobrazilje, odnosno skidanju slojeva koprene koja kod čoveka stvara osećaj nedodirljive zasebnosti i beznadežne otuñenosti. Pre stupanja na stazu, osoba se čvrsto drži ideje o svom zasebnom postojanju, zaštićena golemim zidinama najmračnijeg neznanja, a onda stupa u neku vrstu dodira sa Stvarnošću. Što je dodir sa Stvarnošću dublji, to je koprena neznanja tanja. Uporedo sa postepenim bleñenjem osećaja odvojenosti i egoizma, narasta Postepeno okretanje procesa delovanja lažne imagina cije unazad osećaj ujedinjenosti sa Stvarnošću. Osećaj otuñenosti nastao je kao posledica uzleta imaginacije. Zato se obratnim procesom ukida osećaj otuñenosti i doživljava povratak prvobitnom jedinstvu sa Stvarnošću. Čin oslobañanja od uobrazilje može se uporediti sa buñenjem iz dubokog sna. Razni stupnjevi u procesu izbavljenja iz obmanjujuće imaginacije mogu se uporediti sa snovima koji služe kao most izmeñu stanja dubokog sna i stanja budnosti. Proces ukidanja mnogostranog delovanja uobrazilje je postepen i ima sedam nivoa. Skidanje jednog sloja sa vela imaginacije je nesumnjivo korak napred u pravcu Svetlosti i Istine, ali nije sjedinjavanje sa Stvarnošću. To je samo odbacivanje varljivije imaginacije u korist imaginacije koja je manje varljiva. Imaginacija jc varljiva u različitim stepenima, a oni se podudaraju sa stepenima čovekovog osećanja otuñenosti, kojeg je stvorila njegova ego-svest. Svaki sledeći stepenik u procesu ukidanja delovanja uobrazilje je korak dalje u slabljenju ega. Sve prolazne faze na stazi do krajnjeg ostvarenja Cilja, predstavljaju napuštanje jednog toka imaginacije u korist drugog, ali ne dovode do njenog definitivnog prestanka. Prelazni stupnjevi na stazi su tvorevina imaginacije Tokovi imaginacije ne unose nikakvu stvarnu promenu u istinsko biće Sopstva. Ono što se menja nije Sopstvo, već ideja o tome šta ono jeste. Pretpostavimo da, sanjareći, u mašti sebe vidite u Kini, dok se zapravo fizički nalazite u Indiji. Kada fantazija prestane, vi shvatite da se vaše telo ne nalazi u Kini nego u Indiji. Sa subjektivne tačke gledišta, ovo liči na povratak u Indiju iz Kine. Isto tako se postepeno raspoistovećivanje sa telom i progresivno poistovećivanje s Najvišim Sopstvom može nazvati stvarnim kretanjem na Stazi, mada su sve te faze kroz koje se prolazi na stazi podjednako igra uobrazilje. Varljivi ose ćaj Realizacije Šest uzlaznih stupnjeva nalaze se još uvek u području delovanja uobrazilje. Meñutim, nakon svakog podizanja na sledeći nivo, gubitak osećaja odeljenosti praćen osećanjem jedinstva i istovetnosti sa širom Stvarnošću tako je intenzivan i dubok, da čovek redovno ima lažni utisak da je postigao Ostvarenje. Upravo kao kada planinar, penjući se na planinu, stigne na kakvu visoravan i tako se zadivi njome da zaboravi na svoj cilj, pa poveruje da se stvarno uspeo na vrh, tako i tragalac ume da pobrka prolazne faze sa stvarnim ciljem. Ali kao što osoba koja je ozbiljno namerila da se popne na planinu, nakon izvesnog vremena uvidi da treba da ostavi visoravan za sobom, tako će i tragalac pre ili kasnije uvideti da se prolazne faze moraju prevazići. Lažni osećaj Ostvarenja koji se javlja na prolaznim stupnjevima nalik je na doživljaj spavača da se probudio, mada u stvarnosti još uvek spava. Kada se stvarno probudi uvideće da je raniji osećaj budnosti bio samo san. Nivoi i stanja Svaki stepenik u kretanju naviše predstavlja jedno stanje svesti, a napredovanje od jednog ka drugom stanju svesti odgovara prolaženju kroz unutrašnje nivoe. Tako čovek mora da proñe šest prelaznih nivoa i njima odgovarajućih stanja svesti pre nego što dosegne sedmi nivo koji je i kraj puta, gde najzad dolazi do potpunog postignuća stanja Boga. Nivo se može uporediti sa železničkom stanicom na kojoj se voz nakratko zaustavi, dok se stanje svesti može uporediti sa ponašanjem putnika nakon pristizanja voza u stanicu. Priroda samadhija Kada dosegne sledeći nivo svesti, čoveku je potrebno izvesno vreme da bi mu se prilagodio. Obzirom da je došlo do korenite promene svih okolnosti u njegovom duševnom životu, on doživljava neku vrstu paralize umnih aktivnosti, što je poznato kao samadhi. Kada se tragalac domogne višeg nivoa, on se prvo stopi s njim, a zatim doživljava stanje karakteristično za taj nivo. Poput putnika koji umoran od napornog puta odlazi na počinak, tako i svest—nakon što je učinila napor da se uzdigne na sledeći nivo—prolazi kroz period umanjene aktivnosti koja se može porediti sa snom. Meñutim, samadhi se suštinski razlikuje od sna. U snu je osoba potpuno nesvesna; a u samadhiju je ona svesna blaženstva ili svetlosti ili moći, mada ne i svog tela i svoje okoline. Posle perioda sličnog

42

mrtvilu, um počinje da funkcioniše na novom nivou pri stanju svesti koje je sasvim drugačije od stanja koje je ostavio za sobom. Svaki stupanj predstavlja naredni korak u odbacivan ju ego-života Pošto tragalac dospe na novi nivo, on se najpre stopi s njim, a zatim, naporedo sa usporavanjem umnih aktivnosti, doživljava i znatno slabljenje snage ega. To privremeno umrtvljavanje ego života razlikuje se od krajnjeg uništenja ega, koje se odigrava na sedmom nivou. Ali kao i krajnje uništenje ega na sedmom nivou, različiti stepeni umanjenosti snage ega na šest posrednih nivoa zavreñuju da budu pomenuti zbog njihove relativne važnosti. U duhovnoj tradiciji sufizma, krajnje uništenje ega se opisuje kao Fana-Flllah. A za prethodne samadhije šest prethodnih nivoa dualnosti, uočeno je da su takoñe neke vrste fane, jer uzrokuju delimično uništenje ega. Prve tri fane Meñu fanama koje se smenjuju po rastućem redosledu, postoji kontinuitet napredovanja sve do završne Fane-Fillah, a svaka od tih fana poseduje neku posebnu odliku. Kada putnik na duhovnoj stazi stigne na prvi nivo, on doživi svoju prvu fanu ili slabo nestajanje ega. Hodočasnik je privremeno lišen svoje ograničene individualnosti i doživljava blaženstvo. Ovako zaneseni, mnogi hodočasnici misle da su ostvarili stanje Boga i ostaju zaglibljeni na prvom nivou. Ako hodočasnik ne podlegne samoobmani, shvativši da je njegovo postignuće samo jedna prolazna faza na njegovom putu, on nastavlja da napreduje na duhovnoj stazi i dospeva na drugi nivo. Nestajanje na drugom nivou zove se fana-e-batili ili poništenje lažnog. Hodočasnik je sada apsorbovan u blaženstvu i beskonačnoj svetlosti. Oni koji pomisle da su postigli cilj, ostaju nasukani na drugom nivou, a ostali koji uspeju da prevaziñu tu samoobmanu idu dalje i dospevaju na treći nivo. Nestajanje na trećem nivou zove se fana-e-zahiri ili poništenje privida. Ovde hodočasnik danima nema svest o svome telu i o svetu oko sebe i doživljava beskonačnu moć. Ali, budući da nema svest o svetu oko sebe, nema ni prilike da ispolji tu moć. Ovo je videh samadhi, ili stanje božanske kome. Svest je sada potpuno povučena iz čitavog sveta. Opasnosti četvrtog nivoa Nastavi li hodočasnik dalje, dospeće do četvrtog nivoa. Uranjanje u četvrti nivo zove se fana-e-malakuti ili uništenje koje vodi u slobodu. Hodočasnik sada doživljava posebno stanje svesti četvrtog nivoa u kome ne samo da poseduje beskonačnu moć, već i sposobnost da je ispolji. To znači da ne samo da mu se ukazuje prilika da iskoristi svoje moći, već se u njemu samom javlja veliko iskušenje da ih upotrebi. Ukoliko podlegne iskušenjima, on će, nastavljajući da upotrebljava svoje moći, biti ulovljen u zamku privlačnih mogućnosti četvrtog nivoa. Zbog svega ovoga, prolazak kroz četvrti nivo je jedan od najtežih i najopasnijih. Hodočasnik nikada nije bezbedan u smislu duhovnog nazadovanja, i njegov pad je moguć sve dok uspešno ne preñe sa četvrtog na peti nivo. Fane petog i šestog nivoa Nestajanje na petom nivou naziva se fana-e-jabruti ili poništavanje svih želja. Ovde dolazi do prestanka do tada neprestane aktivnosti nižeg intelekta. Hodočasnik više ne razmišlja na uobičajan način, no ipak, on je sada i izvor i posrednik mnogih nadahnjujućih misli. On vidi, ali ne fizičkim očima. Um razgovara sa umom, a sumnje i brige nestaju. Sada je bezbedan i izvan mogućnosti duhovnog pada; no ipak, mnogi hodočasnici na ovom uzvišenom stupnju nalaze da je veoma teško odupreti se obmani je posredi Bogoostvarenje. Obmanjujući sebe, hodočasnik izjavljuje: "Ja sam Bog", verujući da je dospeo do kraja duhovne staze. Ali, ako nastavi dalje on će uvideti svoju grešku i napredovati do šestog nivoa. Nestajanje na šestom nivou naziva se fana-e-mahabubi ili utapanje sopstva (ljubavnika) u Voljenom. Sada hodočasnik vidi Boga tako jasno i neposredno kao što običan čovek vidi zemaljske stvari. Opažanje Boga i zadivljenost Bogom ne prekida se ni za trenutak. Meñutim, putnik još ne postaje jedno sa Bogom, odnosno Beskonačan. Fana-fillah, ili Nirvikalpa, stanje osveš ćenog Božestva Ako se hodočasnik uspne na sedmi nivo, tu će doživeti poslednje uranjanje koje se zove Fana-Fillah ili krajnje poništenje sopstva u Bogu. U ovom nestanku hodočasnik gubi svoje zasebno postojanje i trajno se sjedinjuje sa Bogom. On je sada jedno sa Bogom i tako sebe i doživljava, da nije niko drugi do Bog. Ovaj sedmi nivo, Fana-Fillah, je završna stanica na duhovnoj stazi, cilj čitavog traganja i nastojanja. To je Nirvikalpa stanje, koje je karakteristika svesnog Božanstva. To je jedina stvarna probuñenost. Hodočasnik je dospeo na suprotnu obalu ogromnog okeana uobrazilje i otkrio da je ova poslednja Istina jedina Istina, i da su svi ostali nivoi na putu bili iluzorni. Dospeo je do krajnjeg odredišta.

Dolaženje do Samospoznaje Postupno i neprimetno napredovanje ka Samospoznaji Kada se ostvari zrelost, napredovanje osobe u pravcu Samospoznaje teče prirodno kao što fizičko telo deteta prirodno izrasta u telo zrelog čoveka. Rast fizičkog tela odvija se pod delovanjem prirodnih zakona, a napredovanje tragaoca ka Samospoznaji odvija se pod delovanjem duhovnih zakona koji se odnose na preobraženje i oslobañanje svesti. Fizičko telo deteta raste postepeno i gotovo neprimetno, što važi i za duhovni napredak čoveka koji je stupio na stazu. Dete ne shvata kako njegovo fizičko telo raste; tako i tragalac često nije svestan zakonitosti po kojima se kreće ka cilju svog duhovnog razvoja. Tragalac je uglavnom svestan svojih reakcija na različite situacije u životu, ali je retko kada svestan načina na koji napreduje ka spoznaji Sopstva. Nemajući svesno znanje o tome, tragalac unutrašnjim putem postepeno prilazi Samospoznanju, prolazeći kroz sreću i tugu, radost i patnju, uspehe i neuspehe, kroz trenutke napora i trenutke počinka, kroz sklad jasnog opažanja i čvrste volje, kao i kroz pometnje i sukobe. Sve ovo su ispoljenja raznih sanskara koje je poneo sa sobom iz prošlosti; tako tragalac lagano krči put kroz šipražje sanskara poput putnika koji se probija kroz divlju i gustu šumu. Domet i delovanje svesti Ljudska svest može se porediti sa reflektorom koji osvetljava postojanje i prirodu stvari. Područje koje je osvetljeno

43

snopom svetlosti predstavlja sredinu u kojoj svest deluje; na primer, osoba koja putuje brodom može se kretati bilo gde po površini vode, ali ne može brodom stići do onih mesta koja se nalaze na zemlji ili u vazduhu. Domet snopa svesti uslovljen je prikupljenim sanskarama, upravo kao što je i tok rečica koje se slivaju niz planinu odreñen prirodnim kanalima planinskog reljefa. Prosečna osoba svesna je samo grubog sveta U slučaju prosečnog čoveka, sfera i stupanj na kome se odvija njegov život ograničeni su na grubi svet, zato što snop svesti pada na fizičko telo i deluje preko njega. Budući ograničen medijumom grubog tela, čovek je svestan svega unutar grubog sveta, ali nije kadar da uspostavi kontakt sa suptilnom i mentalnom stvarnošću. Područje delovanja prosečnog pojedinca svodi se na grubu sferu, pa on sve svoje zamisli i aktivnosti usmerava ka grubim objektima koji su mu pristupačni. Sve dotle dok nije svestan suptilne i mentalne sfere postojanja, snop svetlosti njegove svesti ne može biti usmeren na medijum suptilnog ili mentalnog tela. Poistove ćenje sa fizičkim telom Na ovom nivou duša je svesna grubog sveta ali ne zna ništa o svojoj istinskoj prirodi. Ona poistovećuje sebe sa grubim telom na koje pada snop svetlosti svesti, te ono prirodno postaje osnova svih njenih aktivnosti u okviru grubog. Duša ne upoznaje sebe direktno, kroz sebe samu, već posredstvom fizičkog tela. Pošto se sva saznanja do kojih može doći putem grubog tela svode na grubo telo kao na centar svake aktivnosti, ona prepoznaje sebe kao fizičko telo—mada je, zapravo, telo samo posrednik. Duša, dakle, o sebi ima predstavu da je mlada ili stara, muškarac ili žena, i doživljava telesna ograničenja i promene kao nešto što joj pripada. Pošto čovek proživi nekoliko životnih ciklusa u uslovima grubog sveta, posle dužeg vremena impresije vezane za grubi svet postepeno slabe i dotrajavaju kroz iskustva oprečnosti u vidu krajnje sreće i krajnje patnje. Slabljenje impresija predstavlja početak duhovnog buñenja, koje se sastoji u postepenom odvraćanju snopa svetlosti svesti od grubog sveta. Grube impresije postaju suptilne, pomerajući i podstičući premeštanje osnove svesnog fukcionisanja duše sa grubog na suptilno telo. Poistove ćenje sa suptilnim telom Sada snop svetlosti svesti više ne dejstvuje kroz grubo telo, nego pada na suptilno telo koje postaje njen nosač i deluje kroz njega. Stoga čitav grubi svet otpada iz orbite svesti, a duša postaje svesna isključivo suptilnog sveta. Suptilna sfera postojanja je sada njeno novo okruženje; duša smatra da je suptilno telo i ono postaje središtem svih njenih aktivnosti. Mada je na ovaj način duša postala suptilno-svesna, ona i dalje boravi u neznanju o svojoj istinskoj prirodi, budući da ne može spoznati sebe kroz sebe samu, već samo posredstvom suptilnog tela. Bez obzira na sve, prelazak iz grube u suptilnu sferu postojanja, to jest promena nivoa na kome se deluje, od velikog je značaja. U suptilnoj sferi uobičajeni standardi grubog sveta bivaju zamenjeni novim standardima bližim Istini, a buñenjem svežih snaga i oslobañanjem duhovne energije, otpočinje nov način življenja. Život u suptilnoj sferi je samo prelazna faza na duhovnom putu, veoma udaljena od krajnjeg cilja, no ipak, od miliona grubo-svesnih duša vrlo mali broj postane suptilno-svestan. Poistove ćenje sa mentalnim telom Impresije vezane za suptilno telo troše se, primerice, kroz neke oblike pokajanja ili, pak, joge. Kroz ove tehnike svest se dublje povlači ka unutra, čime se snop svetlosti svesti usmerava na mentalno telo i svest počinje da dejstvuje kroz mentalno telo. Prekid svesne povezanosti sa suptilnim i grubim telom znači da su gruba i suptilna sfera postojanja kompletno isključene iz opsega svesti. Duša je sada svesna samo mentalnog sveta, gde joj se pružaju veće mogućnosti za dublje duhovno razumevanje i jasnije opažanje krajnje Istine. U novom središtu, mentalnoj sferi, duša je ispunjena nadahnućem, dubokim uvidima i pouzdanom intuicijom; i nalazi se u direktnom kontaktu sa duhovnom Stvarnošću. Meñutim, iako je u neposrednom kontaktu sa Bogom, duša ne vidi sebe kao Boga, jer nije u stanju da spozna sebe neposredno kroz sebe samu, već isključivo posredstvom individualnog uma. Duša spoznaje sebe kroz individualni um i smatra sebe individualnim umom, koji sada predstavlja temelj i središte svih njenih aktivnosti. Mada je duša sada mnogo bliža Bogu nego dok je boravila u gruboj ili suptilnoj sferi, ona je ipak i dalje zatočena u svetu senki, osećajući odeljenost od Boga zahvaljujući velu satkanom od impresija povezanih sa mentalnom sferom. Svetlost koju odašilje reflektor svesti probija se samo kroz individualni um, ne dopuštajući duši da spozna sebe onakvu kakva ona, sama po sebi, jeste. Premda duša još nije spoznala sebe kao Boga, njezin boravak u mentalnoj sferi predstavlja ogroman korak u odnosu na nivo suptilne sfere. Od miliona suptilno-svesnih duša, retko koja je u stanju da uspostavi svestan kontakt s mentalnom sferom postojanja. Potreba za Učiteljem Postoji mogućnost da se neki tragalac sopstvenim naporima uzdigne do mentalne sfere postojanja, ali sledeći korak, otpadanje mentalnog tela, je ravno potpunom uništenju individualnog postojanja. Taj poslednji odsudni korak se ne može preduzeti bez pomoći Savršenog Učitelja, koji je sam Bogoostvaren. Od miliona duša svesnih mentalne sfere veoma mali broj poseduje moć da odvrati snop svetlosti svesti od individualnog uma. Takvo odvraćanje podrazumeva iščezavanje i poslednjih tragova impresija povezanih sa umnim životom duše. Kada snop svetlosti svesti više nije uperen ni na jedno od tri tela, on služi da osvetli istinsku prirodu duše. Direktna Samospoznaja Sada duša ima neposredno, ni od jednog posrednika uslovljeno znanje o samoj sebi, pa stoga vidi sebe ne kao konačno telo, nego kao beskonačnog Boga—i spoznaje da je jedina Stvarnost. U ovom prelomnom trenutku dolazi do potpunog raskidanja veza sa sva tri tela. Pošto je svest o različitim sferama postojanja direktno zavisila od njima odgovarajućih tela, duša je sada potpuno nesvesna čitavog univerzuma. Snop svetlosti svesti više nije uperen na nešto tuñe ili spoljašnje, već na dušu samu. Duša je postala istinski svesna Sebe i dostigla Samospoznaju. Lažna samospoznaja Proces dolaženja do Samospoznaje kroz tri sfere postojanja prate trenuci lažne samospoznaje, u kojima se čovek poistovećuje sa grubim ili suptilnim ili mentalnim telom, zavisno od stadijuma procesa. To se dogaña zahvaljujući

44

početnom cilju kreacije: da dušu učini svesnom Sebe. Duša ne može ostvariti istinsku Samospoznaju pre nego što stigne na kraj svog duhovnog puta, a svi oblici lažne samospoznaje su nešto kao privremene zamene za istinsku Samospoznaju. Ove zablude su nužni pratioci svakog pokušaja da se doñe do istinske Samospoznaje. Pošto se na tom putešestviju snop svetlosti svesti usmerava na okolne objekte a ne na samu dušu, duša postaje u toj meri privučena tim objektima, da je gotovo potpuno nesvesna svog sopstvenog postojanja i svoje prirode. Opasnost od potpunog, neizlečivog samozaborava, duša otklanja samopotvrdujući se posredstvom tri tela. Tako duša prepoznaje sebe kao svoja tela, a druge duše kao njihova tela, održavajući se u svetu podvojenosti gde vladaju —seks, rivalstvo, agresivnost, ljubomora, sveopšti strah i sebičluk bezobzirnih ambicija. A svaki pokušaj duše da dostigne samospoznaju kroz bilo šta drugo van nje same, završava se u neizrecivoj zbrci, pometnji i nedoglednim komplikacijama. Priča o tikvi Sve ovo se može ilustrovati nezaboravnom pričom o tikvi koju nam je ispričao persijski pesnik ðami u jednom od svojih kupleta. Bio jednom jedan zanesenjak kome u zaboravnosti nije bilo premca. Beše čak zaboravio ko je. Njegov inteligentni i poverljivi prijatelj se jednog dana doseti kako da mu pomogne da se seti sebe. Privezavši mu za vrat tikvu, reče mu: "Sada me poslušaj, druže stari, jednom ćeš se možda zasvagda izgubiti ne znajući ko si. Zato, kao znak prepoznavanja, ja vezujem ovu tikvu oko tvoga vrata i svakog jutra kada se probudiš ti ćeš ugledati ovu tikvu i znati da si to ti koji tu stojiš." Svakog jutra kada bi se probudio, zanesenjak je, ugledavši tikvu, govorio sam sebi, "Nisam izgubljen!". Posle izvesnog vremena, kada se zanesenjak već privikao da prepoznaje sebe pomoću tikve, prijatelj zamoli nekog stranca da prenoći uz njega, ukrade mu tikvu i veže je sebi oko vrata. Stranac to i učini; a kada se zanesenjak tog jutra probudio, više nije bilo tikve na njegovom vratu. "Izgubljen sam!", uzviknu. A onda spazi tikvu na vratu ovog drugog čoveka i začudi se: "Ti si ja! Ali ko sam onda ja?" Priča o tikvi dalje pojašnjena Ova priča o tikvi opisuje različite oblike lažne samospoznaje, do kojih dolazi otuda što se duša poistovetila sa nekim od tela. Misliti o sebi kao o telu isto je što i prepoznavati sebe pomoću tikve. Uznemirenost koja se javlja po prestanku poistovećivanja sa grubim, suptilnim i mentalnim telom može se uporediti sa zbunjenošću zanesenjaka kada više nije video tikvu zavezanu oko svog vrata. Početak raspoistovećenja od dvojnosti može se uporediti sa trenutkom kada se zanesenjak poistovetio sa strancem koji mu je tikvu ukrao. I najzad, da je zaneseni čovek iz priče naučio kako da prepoznaje sebe kroz sebe samog, nezavisno od spoljašnjih znakova prepoznavanja, njegova samospoznaja mogla bi se porediti sa istinskom Samospoznajom duše—koja, po prestanku poistovećenosti sa tri tela, spoznaje da je niko drugi do beskonačni Bog. Ova krajnja Samospoznaja je cilj kreacije.

Bogoostvarenje Spoznati Sopstvo znači spoznati Boga Doći do istinske Samospoznaje znači doći do Bogoostvarenja. Bogoostvarenje je jedinstveno stanje svesti. Ono se razlikuje od svih ostalih stanja svesti, jer su sva ostala stanja svesti doživljaji individualnog uma, dok stanje Bogoostvarenosti ni na koji način ne zavisi od individualnog uma niti od bilo kakvog posrednika. Posrednik je neophodan da bi se spoznalo nešto što je različito od Sopstva. Za spoznaju Sopstva nikakav posrednik nije potreban. Udruživanje svesti s individualnim umom zapravo je prepreka, a ne pomoć u dostizanju Ostvarenja. Individualni um je uporište ega ili svesti o izolovanom postojanju. Na njegovim osnovama nastaje individualnost koja ne samo da ograničava, već istovremeno pothranjuje i biva hranjena iluzijama o dualnosti, vremenu i promeni. Prema tome, da bi svest spoznala Sopstvo onakvo kakvo ono jeste, ona se mora u potpunosti osloboditi od ograničenja individualnog uma. Drugim rečima, individualni um mora da nestane, a svest da ostane. Isprepletenost uma i svesti Kroz čitavu istoriju duše, svest se razvijala naporedo s individualnim umom, i delovala na pozornici individualnog uma. Svest se tako čvrsto splela s individualnim umom da je izgubila snagu da se ispetlja iz mreže u koju se sama zaplela. Zato umirivanje uma povlači za sobom gubljenje svesti. Individualni um i svest su tako gusto isprepleteni da čovek, dok nastoji da zaustavi umne procese tokom meditacije, lako tone u nesvesno. Objašnjenje fenomena spavanja Svakodnevna pojava sna suštinski se ne razlikuje od pojave uspavanosti za vreme meditacije, sem donekle po poreklu. U svom svakodnevnom suočavanju sa svetom dualnosti, individualni um se upliće u neprestane sukobe; a kada se umori od te bespoštedne borbe, teži da izgubi svoj identitet kao pojedinačni entitet, i vrati se u Beskonačno. Zato se povlači iz sveta i umiruje, čemu sledi prekid svesnosti. Naizmeni čnost budnosti i sna Stišavanje mentalnih aktivnosti tokom spavanja povlači za sobom potpuno odsustvo svesti; ali, to je samo privremeni prekid umne aktivnosti i svesnog funkcionisanja, jer nakon izvesnog vremena prikupljene impresije ponovo podstiču njegovo obnavljanje. Neposredno pre buñenja, impresije počinju da uzburkavaju um i svest ponovo postaje aktivna u odgovarajućem medijumu. Tako se, u skladu sa zakonom naizmenične aktivnosti i odmaranja, na period spavanja nadovezuje period budnosti, a na period budnosti period spavanja. Sve dok se latentne impresije u umu u potpunosti ne unište, nema ni završnog poništenja individualnog uma ni osloboñenja svesti. Za vreme spavanja um privremeno zaboravlja na svoj identitet, ali ne gubi svoje individualno postojanje. Iz sna probuñena osoba ponovo pada pod vlast ranijih ograničenja. Svest se vraća, ali je i dalje zauzdana umom. Prepreke ega Ograničeni um je tle u kome se ego dobro učvrstio pustivši svoje korenje, a taj ego, zbog mnogobrojnih obmana u koje se upleo, samo produbljava neznanje. Ego sprečava ostvarenje beskonačnog znanja koje leži skriveno u duši;

45

on je najmoćnija prepreka postignuću Boga. Jedna persijska pesma kazuje da je "Izuzetno teško prodreti kroz veo neznanja, jer je na vatri kamen". Kao što plamen ne može da se rasplamsa kada se kamen položi na vatru, tako i želja da se spozna sopstvena istinska priroda ne može dovesti do Istine sve dok breme ega pritiska svest. Ego, koji istrajava kroz čitavo putovanje duše, onemogućava duši da pronañe samu Sebe. U starosti, zub koji boli može doneti velike nevolje jer ga je, onako rasklimanog, teško izvaditi zajedno s korenom. Tako je i ego, pored toga što je oslabljen ljubavlju ili pokajanjem, i dalje vrlo teško iskoreniti. Ego istrajava do samog kraja. Iako biva sve slabiji kako duša napreduje na stazi, on opstaje sve do poslednjeg, sedmog nivoa involucije svesti. Teško će u savladavanju ega Ego je centar svih ljudskih aktivnosti. Pokušaji ega da poništi samog sebe jednako su bezizlazni kao kada bi čovek pokušavao da stane na sopstvena ramena. Kao što oko ne može da vidi samo sebe, tako ni ego nije u stanju da okonča svoje postojanje. Sve što čini da bi sebe uništio samo doprinosi njegovom ponovnom oživljavanju. On buja na samim nastojanjima uperenim protiv samog sebe. Prema tome, koliko god se očajnički batrgao, ego ne može sam sebe poništiti, mada uspeva da preobrazi svoju prirodu. Uslov za nestajanje ega je uklanjanje ograničenog uma koji je njegovo središte. Problem Bogoostvarenja je problem izbavljenja svesti iz granica uma. Kada je individualni um rastočen, tada čitav univerzum koji se tiče uma nestaje u ništavilu; a svest više nije ničim sputana. Ništa je više ne ograničava niti pomućuje; a njena jedina svrha postaje osvetljavanje beskonačne Stvarnosti. Uronjena u blaženstvo Ostvarenja, duša nije svesna zvukova, slika ili objekata u univerzumu. U tom pogledu Bogoostvarenje je nalik dubokom snu, ali se oni ipak beskrajno razlikuju. Sličnosti izme ñu sna i Bogoostvarenja U toku sna iluzija o univerzumu nestaje, budući da svest privremeno miruje; ali u snu nema svesnog iskustva Boga, jer iskustvo Boga podrazumeva smrt ega i usmerenost celokupne svesti ka beskonačnoj Stvarnosti. U retkim prilikama kada je kontinuitet dubokog sna za trenutak prekinut, spavač stiče utisak da je svestan, mada nije svestan ničeg odreñenog. Svest je prisutna, ali to nije svest o univerzumu. To je svest o ničemu. Takav doživljaj sličan je iskustvu Bogoostvarenja, u kome svest, sasma osloboñena obmane univerzuma, obelodanjuje beskonačno znanje koje je do tada bilo skriveno zbog postojanja ega. U snu individualni um nastavlja da postoji mada se ne seća ničeg, pa ni sebe samog, dok neispoljene impresije spuštaju zastor izmeñu svesti utonule u san i beskonačne Stvarnosti. Razlike izme ñu sna i Bogoostvarenja Tokom sna svest se zatvara u školjku individualnog uma. Iako duša u snu zaboravlja svoju odeljenost od Boga i sjedinjuje se sa Njim, ona nije svesna tog jedinstva. Meñutim, u Bogoostvarenju um ne samo da zaboravlja sebe već (zajedno sa svim impresijama) doista gubi svoj identitet. Svest koja je bila združena s individualnim umom, sada je slobodna i ničim sputana, u neposrednom kontaktu i jedinstvu sa vrhunskom Stvarnošću. Pošto je spala koprena izmeñu svesti i vrhunske Stvarnosti, svest je stopljena sa Apsolutom i večno prebiva u njemu kao njegov neodvojivi aspekt, ostvarivši stanje beskonačnog znanja i blaženstva. Bogoostvarenje je lično postignu će Ispoljavanje beskonačnog znanja i beskrajnog blaženstva u svesti moguće je samo za dušu koja je postigla Bogoostvarenje. Beskonačna Stvarnost u Bogoostvarenoj duši jasno zna da je beskonačna. Neostvarena duša, koja je još uvek opčinjena obmanom univerzuma, ne poseduje takvo znanje. Kada Bogoostvarenje ne bi bilo lično postignuće duše, ceo univerzum bi nestao odmah čim bi prva duša dostigla Bogoostvarenje. Ovo se, meñutim, ne dešava jer je Bogoostvarenje lično stanje svesti duše koja je nadišla domen uma. Ostale duše ostaju zatočene, a Ostvarenje mogu postići tek nakon što svoju svest rasterete bremena ega i oslobode se ograničenja koja im nameće individualni um. Zato postignuće Bogoostvarenja ima neposredan značaj samo za dušu koja je nadišla vremenski proces. U Ostvarenosti se razotkriva ono što je bilo pritajen o Kada postane Bogoostvarena, duša spoznaje da je oduvek bila ta beskonačna Stvarnost koju sada otkriva, i da je njeno viñenje sebe same kao nečeg konačnog, što podleže evoluciji i duhovnom napredovanju, zapravo bila iluzija. Duša takoñe otkriva da je beskonačno znanje i blaženstvo u kome uživa, oduvek ležalo pritajeno u beskonačnoj Stvarnosti i da se u trenutku Ostvarenja samo ispoljilo. Tako Bogoostvarena osoba u suštini ne postaje nešto drugo od ono što je bila pre Ostvarenja. Ona ostaje ono što je i bila; jedina razlika je u tome što posle Ostvarenja, ona svesno poznaje svoju istinsku prirodu koju ranije nije poznavala. Ona zna da nikada nije ni bila ništa drugo do ono što sada zna da jeste i da je sve što je do tada preživljavala bio samo sastavni deo procesa pronalaženja Sebe. Dve vrste dobitka Čitav proces postizanja Bogoostvarenja je igra čiji su početak i kraj istovetni. Postignuće Ostvarenja je njen neminovni dobitak. Postoje dva tipa postignuća: ili čovek stekne ono što ranije nije posedovao ili potpuno ostvaruje ono što jeste. Bogoostvarenje pripada ovoj drugoj vrsti. Upravo to čini nepremostivi jaz izmeñu duše koja je postigla Bogoostvarenje i duše koja ga nije postigla. Mada Bogoostvarena duša ne stiče ništa novo, njeno neprikosnoveno saznanje o onome šta ona uistinu jeste, šta je bila, i šta će zauvek biti, daje Bogoostvarenju prvorazredni značaj. Duša koja nije Bogoostvarena doživljava sebe kao konačnu i neprestano je uznemiravana oprečnostima prolaznih radosti i tuga. S druge strane, Ostvarena duša se uzdigla iznad oprečnosti i doživljava beskonačno znanje i neograničeno blaženstvo Bogosvesti. Značaj Bogoostvarenja U Bogoostvarenju duša napušta svoju izolovanu svest i nadilazi dvojstvo u trajnoj spoznaji istovetnosti s beskonačnom Stvarnošću. Okovi ograničene individualnosti zauvek su pokidani; svetu senki je došao kraj; veo Iluzije zasvagda je spao. Grozničavi i bolni nemir ograničene svesti koja je u stalnoj potrazi za nečim, zamenio je blaženi spokoj i blaženstvo svesti o Istini. Čitavu huku i buku trajanja u vremenu progutali su mir i tišina Večnosti.

46

Duhovno školovanje Duhovno školovanje kao osnovno obeležje tragao čevog života Kada neki tragalac dobrovoljno stupi u blisku duhovnu vezu sa nekim Učiteljem, kaže se da je on postao njegovim učenikom. Ukoliko je to meñutim samo formalna veza, onda se ne radi o pravom duhovnom školovanju. Odnos učenika i Učitelja posve se razlikuje od zakonskih odnosa u kojima se prava i dužnosti utvrñuju formalnim ugovorima ili verbalnim dogovorima. Duhovno školovanje je jedno od osnovnih obeležja života naprednog učenika i ono ne može biti plod nikakve izveštačene procedure. Ono prirodno izrasta iz temeljnih zakona duhovnog života. Zbog toga je taj odnos po svemu mnogo značajniji od svetovnih odnosa kakvi se svakodnevno uspostavljaju u društvu, a čiji su rezultati površna druženja ili povremeni susreti. Većina tih svetovnih odnosa ne prodire dublje u duhovnu strukturu tragaočevog života, već samo površno dotiče njegovo biće. Prema tome, u svetovnom smislu nije od velikog značaja od kog prodavca ćete kupiti robu ukoliko platite cenu za nju; nevažno je da li ste krenuli ovim ili onim brodom, bitno je da stignete na odredište. No, čak ni takvi odnosi, obzirom da su predodreñeni sanskaričkim vezama i karmičkim zakonitostima, nisu lišeni duhovnog smisla. Meñutim, vrednost privremenih i površnih odnosa ne može se meriti sa vrednošću duhovnog školovanja, koja životu tragaoca daje suštinske smernice i uliva najdublji smisao. Ljubav je srž duhovnog školovanja Kakav će se odnos uspostaviti izmeñu Savršenog Učitelja i učenika uvek zavisi od unutrašnjeg stanja učenika. To je prvenstveno odnos izmeñu ljubavnika i božanskog Voljenog. Sa duhovnog stanovišta, radi se o najvažnijem odnosu u koji čovek može da stupi. Ljubav koja čini srž duhovnog školovanja iz korena se razlikuje od raznih vrsta ljubavi koje se javljaju u uobičajnim ljudskim odnosima. Svetovna ljubav je meñudejstvo izmeñu dva Bogonesvesna centra; dok je ljubav koja se podrazumeva u duhovnom školovanju, ljubav Bogonesvesnog prema Bogosvesnom. Svako je Bog; ali su neki nesvesni svoje božanskosti, neki su samo delimično svesni, a malo tko je potpuno Bogosvestan. Oni koji nisu svesni svoje božanskosti nemaju nikakvu predstavu o stanju Boga. Oni su samo svesni svog telesnog stanja. Da bi postigli stanje Boga, treba da vole, obožavaju i slede onog Učitelja koji neprestano prebiva u stanju Boga. Učiteljevi zahtevi pre svega Ljubav učenika prema Učitelju je, zapravo, samo njegov probuñeni odgovor na mnogo veću ljubav Učitelja prema njemu. Tu ljubav treba staviti na prvo mesto, iznad svih ostalih ljubavi. Prirodno će ta ljubav vremenom prerasti u osnovnu pokretačku snagu učenikovog života, jer učenik zna da Učitelj predstavlja otelotvorenje i prikazanje beskonačnog Boga. Sve učenikove misli i sva njegova nastojanja treba da se vrte oko ličnosti Učitelja. Obzirom da Učitelj tako dobija prednost nad svim ostalim potrebama učenika, Učitelj u tom odnosu postaje centar zračenja onih duhovnih sila koje rasteruju tamu, pročiščavaju srce od nakupljenih grehova i posvećuju učenika u život ispunjen slobodom i svešću o Istini. Prava ljubav vodi ka U čitelju, kao u pri či o Mañnunu i Lajli Osnovna vrlina kandidata za učenika trebalo bi da bude bezuslovna ljubav prema Učitelju. Sve sporedne pritoke ljubavi se ionako na kraju ulivaju u veličanstvenu reku ljubavi prema Učitelju i gube se u njoj. O tome govori priča o Mañnunu i Lajli. Mañnun je Lajlu tako snažno voleo da je svakog trenutka bio ispunjen mislima o njoj. Nije mogao da jede, pije, niti da spava, svejednako je razmišljao o njoj. I jedino što je želeo bilo je da Lajla bude srećna. Rado bi je video udatu za drugog čoveka samo kada bi znao da je to za njeno dobro. Bio bi u stanju i da umre za njenog muža ako bi je to usrećilo. Krajnje poricanje sebe i iskrenost njegove ljubavi doveli su ga na kraju do susreta sa Učiteljem. Svaki trenutak života Mañnun je posvećivao voljenoj, pa je to uzvisilo njegovu ljubav sa fizičkog ili intelektualnog na duhovni nivo. A produhovljenje ljubavi dovelo ga je do božanskog Voljenog. Pročišćenje kroz ljubav i predavanje Učitelj je taj božanski Voljeni, i kada učenik sretne svog Učitelja, on ne treba ništa drugo da čini osim da ga voli. Jer, ako učenik voli Učitelja punim srcem, on će se pouzdano na kraju i sjediniti s njim. On ne treba da se brine za kvalitet njegove ljubavi. Treba da voli uprkos svim svojim slabostima i ne sme da posustane sve dok sasvim ne pročisti svoje srce. Učitelj je sušti izvor čistote i kada mu učenik preda svoje srce, to je početak njegovog samopročišćavanja. Voleći Učitelja svim srcem, učenik se otvara za božansku ljubav koju mu Učitelj uliva. Sve njegove slabosti će sagoreti u vatri božanske ljubavi koja mu se pruža. Ako je učenik namerio da se oslobodi svih slabosti i dostigne besprekornu i beskrajnu čistotu, onda sav svoj život mora bezrezervno posvetiti Učitelju. Mora mu predati svoje slabosti, snagu, poroke i vrline. I u vezi s tim ne sme biti kolebanja. Njegova predaja mora biti u toj meri potpuna da u njegovom umu ne preostane ni senke od kakve pritajene sebične želje. Značaj vere Tek kada učenik počne da gaji nepokolebljivu veru u Učitelja, može mu se predati u bezuslovnoj ljubavi. Vera u Učitelja je neophodan činilac pravog duhovnog školovanja. Nakon što se stanje Boga ostvari, pitanje vere se uopšte više ne postavlja, isto kao što čovek bez premišljanja zna da je čovek. Ali sve dok se ne postigne stanje Ostvarenosti, učenikova vera u Učitelja je njegov najpouzdaniji vodič, nešto kao kormilo na brodu. Netačno je da je vera slepa, ona vidi mnogo dalje od mračnog neznanja; no ipak, vera će biti lišena direktnog iskustva sve dok tragalac ne ostvari sebe kao Boga. Nije slučajno da je druga reč za religiju—"vera". Vera je jedna od bitnosti tragaočevog života. Vera se može iskazati na mnoge načine, mada se, sa psihološke tačke gledišta, uvek radi o jednoj te istoj pojavi sa različitim odlikama. Jedina razlika je razlika u jačini vere. Vera može biti čvrsta i snažna ili slaba i mlaka. Slaba i mlaka vera ne može odvesti čoveka dalje od privrženosti ritualima i ceremonijama; ali, čvrsta i snažna vera zasigurno će povesti tragaoca dalje od religijskih formi, pomoći mu da probije spoljašnju ljusku i dospe do semena istinskog duhovnog života. Vera dostiže svoj prirodni vrhunac i cilj kada se utočište pronañe u Učitelju. Učenikova vera treba da bude čvrsto utemeljena u njegovom doživljaju Učiteljeve božanstvenosti.

47

Priča o Kalijanu Ne sme da bude nalik na ljusku koju nosi i najmanji povetarac. Treba da je čvrsta poput granita i da odoleva najjačim olujama. Priča o Kalijanu nosi poruku o čvrstini vere u Učitelja. Kalijan je bio učenik Svami Ramdas Samarte (Swami Ramdas Samarth), Savršenog Učitelja u doba Šivañija (Shivaji). Svaki Učitelj voli svoje učenike podjednako, ali su mu neki ipak naročito dragi—isto kao što neko voli sve delove svoga tela, mada su mu oči možda draže od prstiju. Svami Ramdas Samarta imao je mnoge učenike, ali je Kalijan bio njegov miljenik. A ostali učenici nisu razumeli zašto je Kalijan Učitelju draži od ostalih. Jednoga dana Svami Ramdas odluči da proveri privrženost svojih učenika. Pretvarajući se da je bolestan i da je na samrti, on zamoli sve svoje učenike da doñu pred njega. Prethodno je stavio poveći mango na koleno i uvezao ga zavojem tako da je to izgledalo kao velika oteklina. Zatim je uperio prstom na oteklinu i saopštio učenicima da se radi o malignom tumoru i da će zasigurno umreti ukoliko neko ne isisa otrov iz njegovog kolena. Takoñe je upozorio da će onaj ko isisa otrov ostati na mestu mrtav. Upitao je ima li meñu njima neko ko bi bio spreman da to učini makar i po cenu sopstvenog života. Svi učenici su oklevali izuzev Kalijana, koji je smesta ustao i pohitao da posisa otrov. Na njegovo iznenañenje, umesto otrova okusio je sladak sok manga, a Svami Ramdas blagosiljao je njegovu nepokolebljivu veru i požrtvovanu ljubav. Spremnost da se umre za Voljenog je istinska ljubav. Takvu nepokolebljivu veru i ljubav i nepodeljenu privrženost, kao što je bila Kalijanova, u učeniku može probuditi jedino milost Učitelja. Odanost U čitelju Apsolutna odanost Učitelju ne osiromašuje život učenika ni u kom pogledu. Naprotiv, služiti Učitelja znači služiti svoje Sopstvo u svakom drugom sopstvu. Učitelj prebiva u sveobuhvatnoj svesti hoteći sveopšte duhovno blagostanje. Zato, služiti Učitelja takoñe znači učestvovati u njegovoj nameri i zadatku da služi sveukupnom životu. Učestvovanje u U čiteljevom radu Učitelj će, na primer, tražiti od učenika da širi njegovu misiju po svetu. Putujući svetom i obavljajući što mu je naloženo, učenik će biti u stalnom unutrašnjem kontaktu sa Učiteljem kao beskonačnim Bićem. Tako, učestvujući u radu Učitelja, učenik postaje sve bliži Učitelju, postaje, zapravo, sastavni deo njegove svesti. Služenje Učitelja je najbrži način da se ostvari Učitelj u sebi. Usluga koju učenik pruža Učitelju ne samo da ima veze s univerzalnim ciljevima, već je i jedno od najmoćnijih sredstava učenikovog napredovanja ka njegovom sopstvenom duhovnom cilju. Neusiljeno, srčano, nesebično i bezuslovno služenje korisnije je od bilo kog drugog puta. Ono predstavlja zadovoljstvo za učenika, čak i onda kada iskušava njegovo telo ili um. Teškoće i nelagodnosti kroz koje prolazi uvek nanovo iskušavaju njegovu odanost. A što veća iskušenja, to bolje za njega. Prihvatajući fizičku i mentalnu patnju u svom odanom služenju Učitelju, učenik biva nagrañen blaženstvom duhovnog ostvarenja. Privrženost U čitelju Kada učenik shvati ko je Učitelj i kakav je njegov značaj, u njemu se javlja osećaj neraskidive, apsolutne privrženosti. A kada je učenikovo razumevanje Učiteljevog položaja i zadatka nepotpuno, on najčešće umišlja da je posredi protivurečnost izmeñu Učitelja i njegovog višeg Ja. Kao posledica ove protivurečnosti, u učenikovom umu se javlja veštački, umišljeni sukob izmeñu Učiteljevih zahteva i drugih zahteva koji mu izgledaju valjaniji. Učenik od samog početka mora da zna da Učitelj od njega isključivo traži da ostvari svoje više Ja. U stvari, Učitelj simbolizuje to više Ja učenika i ništa drugo do to više Ja, koje je jedna ista Stvarnost koja prebiva u svemu. Vernost Učitelju samo je drugi oblik vernosti svom višem Ja. To, naravno, ne znači da je formalna odanost višem Ja odgovarajuća zamena za odanost Učitelju. Učenik ne može imati jasno viñenje višeg Ja sve dok ne postane Bogoostvaren; a često je ono, što mu se nameće kao njegove dužnosti na stazi, delo sanskara utisnutih izmeñu višeg Ja i njegovog polja svesti. Učitelj je, za razliku od učenika, jedno sa višim Ja, pa su stoga njegovi sudovi nepogrešivi. Uzroci sukoba Zato učenik uvek mora iznova da preispituje svoje pobude na osnovu standarda ili uputa primljenih od Učitelja. Ako se meñu njima javi sukob, potrebno je da temeljno preispita svoje ideje i otkrije njihovu nesavršenost, Skoro uvek je dovoljno samo malo da promisli, pa će uvideti da je ono što mu nalaže njegovo više Ja u skladu sa onim što od njega zahteva Učitelj. Ukoliko, meñutim, u nekim retkim prilikama učenik nije u stanju da ovo dvoje uskladi, on može biti siguran da ili nije pravilno razumeo naloge svog višeg Ja, ili nije pravilno razumeo suštinu Učiteljevih zahteva. U takvim slučajevima Učitelj će ostaviti učeniku slobodu da sledi vlastitu savest. Ponekad će mu Učitelj davati instrukcije u nameri da ga pripremi za uzvišeniji način života. Učenik će se tada naći u procepu prividnog i privremenog neslaganja izmeñu sopstvenih težnji i Učiteljevih instrukcija. Ali obično Učitelj ne daje nikakve upute za koje učenik nije iznutra spreman. Značaj pravog duhovnog školovanja Učitelj je uzvišeno neličan i njegova nastojanja su isključivo usmerena na to da uklone zastor izmeñu učenikove svesti i njegovog višeg Ja. Prema tome, ne može postojati nikakva protivurečnost izmeñu vernosti koje učenik iskazuje svom višem Ja i njegove vernosti Učitelju. I doista, na kraju svog puta učenik će otkriti da Učitelj nije ništa drugo do njegovo više Ja u drugom obliku. U svojoj krajnje neličnoj i nesputanoj božanstvenosti, Učitelj je u toj meri celovit da nema nikakvih ličnih želja. Sve što on traži u odnosu sa učenikom jeste da se ovaj ponovo rodi u svetlosti najviše Istine. Postati učenikom znači poći stazom koja vodi ka ostvarenju duhovnog cilja. To je suština pravog duhovnog školovanja.

Putevi Učitelja Učitelji su uvek spremni da pruže pomo ć Svest Učitelja apsolutno je nelična i univerzalna, ali radi duhovnih ciljeva oni mogu ograničiti opseg svog delovanja, dopuštajući da njihove manifestovane ličnosti postanu stožerima duhovnih težnji njihovih učenika. Oni se služe

48

ličnim odnosima kao uhodanim kanalima da proslede svoju pomoć onim tragaocima koji sa njima stupe u kontakt. Učitelji stalno brižljivo motre na sve kojima je njihova pomoć potrebna i koji tu pomoć zavreñuju; ne promiče im ni najmanji tračak duhovne čežnje. Nalaze mnoge pouzdane i delotvorne načine da prate i podstiču napredovanje sledbenika, mada njihovi putevi najvećem broju ljudi nisu ni razumljivi ni jasni. Pomoć Savršenog Učitelja sastoji se u tome da učeniku omogući sigurno i bezbedno duhovno napredovanje, kao i da skrati vreme koje bi inače bilo potrebno kada bi učenik taj put prelazio sam. Priroda U čiteljeve pomo ći Učenik se na stazi dugo može kretati sam, ali neće biti u stanju da prede šesti nivo bez pomoći Učitelja. Sve do šestog nivoa involucije svesti, intervencija Učitelja je od ogromnog značaja, jer pomaže učeniku da ne upadne u neku od zamki koje vrebaju na duhovnom putu. Savršeni Učitelj Kabir uporedio je tri stadijuma na stazi sa tri faze paljenja vatre. Kao što prvo imamo samo dim bez vatre, zatim vatru obavijenu dimom, i na kraju vatru bez dima, tako i početke na stazi karakteriše gust veo neznanja, na sredini puta mutno sagledavanje cilja, a na kraju, ostvarenje Istine bez i najmanje primese obmane. Pošto staza krivuda kroz mnoge obmane, učenik bez vodstva Učitelja nikada nije bezbedan, jer samo Učitelj poznaje sve etape na stazi i može da ga provede kroz njih. Prebivalište iluzija Pre nego što doñe do otvaranja unutrašnjeg oka, um zamišlja cilj duhovne staze kao Beskonačnost, i to u vidu simboličnih slika beskonačnosti kao što su nebo ili okean, koje asociraju na nepregledno prostranstvo. Premda takve simbolične slike jasno i dobro opisuju Beskonačnost, njih ipak vremenom mora da zameni neposredno iskustvo Beskonačnog. Učenik će tek nakon otvaranja unutrašnjeg duhovnog oka imati neposredan doživljaj Sopstva. A kada se to dogodi, um, zbunjen onim što vidi, više neće posedovati raniju bistrinu. Budući zbunjen viñenjem Sopstva, um gubi sposobnost bistrog razmišljanja i pogrešno zaključuje da je viñenjem Sopstva ujedno i ostvario Sopstvo. Otuda dolazi do zablude da je kraj putovanju mada je on još daleko. U tradiciji sufizma ova etapa na stazi poznata je kao muqam-e-afsan, ili prebivalište iluzija. Upravo u ovako teškoj etapi na stazi, Učitelj može, veštom intervencijom, pogurati učenika da nastavi put bez nepotrebnog zastajkivanja. Doprinos U čitelja Na svakom od šest unutrašnjih nivoa učenika vrebaju opasnosti, jer je svaki nivo na sebi svojstven način prepun čarolija koje bi način da ga ulove u svoje zamke. Učitelj vodi učenika kroz sve nivoe, ili mimo njih, bez zadržavanja. Ali učenik svejedno mora da hoda sopstvenim nogama. Učitelj mu pomaže samo utoliko što potvrñuje i uverava ga u ispravnost njegovih prethodno stečenih uvida i zapažanja, podižući njegovu svest na nov stupanj—koji, mada mu neizbežno predstoji kao sledeći korak na stazi, još uvek nije dostupan njegovim mogućnostima. Unutrašnja vera Da bi učenika izbavio iz Maje Učitelj se služi upravo Majom. Pošto je Učitelj nadrastao dobro i zlo, on često zahteva stvari koje njegovim učenicima, sa njihovog uobičajenog zdravorazumskog stanovišta, izgledaju neprihvatljive, čak i šokantne. Za učenika je najbolje da prati Učiteljeve instrukcije s unutrašnjim poverenjem i da ih svojim ograničenim sposobnostima rasuñivanja ne dovodi u pitanje. Sledeći čuveni primeri ilustruju ovaj nauk. U Kuranu postoji priča o Ibrahimu* (U Bibliji: Avram, prim. prev.) od koga je Bog zahtevao da žrtvuje svog voljenog sina Ismaila (U Bibliji Isaka, prim. prev.). Kada je Ibrahim, čvrst u svojoj veri i pokornosti, krenuo da ubije Ismaila, Bog ga je u poslednjem trenutku sprečio i prihvatio da mu ovaj, umesto sina, žrtvuje jagnje. * Vidi Glosar Kada je Šams-e-Tabriz (Shams-e-Tabriz) naredio svom učeniku Maulana ðalaludin Rumiju (Maulana Jalaludin Rumi) da mu dobavi krčag vina, ovaj se, da bi mu udovoljio i zaslužio njegovu milost, bez reči pokorio tom zahtevu. U to vreme Maulana je upravo kao veliki teolog Islamskog sveta stekao mnoštvo sledbenika meñu muslimanima—a vino je muslimanima verski zabranjeno (haram). Nošenje krčaga sa vinom na ramenu, i to u javnosti, bio je stvarno težak ispit Maulanine vere, ali ga je on položio. Od Gausalija Šaha (Ghausali Shah) je jedan od njegovih Učitelja, koji je živeo na obali reke Gang, jednom zatražio da mu ovaj donese kofu vode—s tim da vodu mora da zahvati iz sredine reke. Dešavalo se to oko ponoći, a reka Gang je zbog monsuna uveliko preplavila obale. Učenik je na početku oklevao ali je odmah zatim, imajući poverenja u premudrog Učitelja, skupio hrabrosti da pokuša nemoguće. I čim je zakoračio u besne talase Ganga, prizor se preobrazio u nešto predivno. Reka se pretvorila u uski potok. A kofa koju je trebalo napuniti gotovo je dodirivala rečno dno. U potrazi za sredinom reke učenik je prepešačio do druge obale. A onda se Učitelj iznenada pojavio pred njim. Upitao ga je zbog čega kasni. Gausali Sah mu objasni da ne može da utvrdi gde se nalazi sredina reke. Učitelj mu pokaza mesto odakle da šakama napuni kofu vodom, a onda ga pod nekim izgovorom napusti, naredivši mu da se odmah vrati kući. A kada se Gausali Šah vratio u kolibu noseći kofu punu vode, saznao je, na svoje veliko iznenañenje, da Učitelj ni za trenutak nije napuštao kolibu, već je sve vreme sedeo sa učenicima i razgovarao. Uobičajeni metodi Ovakve priče ilustruju kako se Učitelji u retkim prilikama služe svojim moćima da bi slomili ego svojih učenika i pomogli im u njihovom napredovanju na stazi. Učitelji su po pravilu veoma štedljivi kada su njihove božanske moći u pitanju, i nikada ih ne koriste ukoliko to nije zaista neophodno. Najčešće se služe običnim, svakodnevnim sredstvima. Pomažući svojim učenicima oni ne samo da pokazuju veliko razumevanje, izvanredan smisao za humor, beskrajno strpljenje i savršenu taktičnost, već i sami prolaze kroz nebrojene teškoće, prilagoñavajući se zahtevima situacije na raznorazne načine. Priča o Bahlulu Ovo je prikazano i u priči o velikom mistiku Bahlulu. Iz nepoznatih razloga Bahlul jednoga dana odluči da stupi u kontakt sa persijskim uglednicima i viñenijim ljudima. Jedina prilika za to beše prijem koji je princ svake godine prireñivao za svoje dostojanstvenike. Na nesreću, Bahlul je bio ćelav, a u to vreme na prinčeve prijeme ljudi bez

49

kose nisu imali pristupa. Razlog tome bila je prinčeva ćelavost; ljudi bez kose potsećali su ga na njegovu manu i kvarili mu zabavu. Zbog prinčeve preosetljivosti nijedan ćelavac nije smeo da prisustvuje njegovim prijemima. I naravno, kada se Bahlul pojavio u svojoj otrcanoj odeći, vratari ga nisu pustili unutra. Meñutim, prijem je trajao tri dana; drugog dana Bahlul pozajmi lepu odeću, stavi periku na glavu, i tako prerušen uputi se na isto mesto. Na prijemu niko nije prepoznao Bahlula, ali je on u svojoj sjajnoj odeći ostavio snažan utisak na sve prisutne. Bio je toliko dopadljiv da ga je čak i princ toplo pozdravio i pozvao da sedne kraj njega. Čim je seo, Bahlul namignu princu. Princ se, doduše, ne doseti zašto mu je Bahlul namignuo ali pomisli da, pošto taj gest dolazi od jednog tako izuzetnog čoveka, on mora da ima neki dubok značaj, pa mu uzvrati istom merom. Opaziše to i ostale zvanice te stadoše da oponašaju ono što su videli, pa se namigivanje postepeno prenese na sve prisutne; naposletku je svak svakome namigivao. Jednog trenutka Bahlul doviknu svečanom skupu: "O vi mudri ljudi, stanite! Zašto namigujete?" A uglednici odgovoriše: "Namigujemo jer ste i vas dvojica velikana jedno drugom namigivali. Mi smo vas samo oponašali." Bahlul zatim skide periku sa glave i reče: "Nas dvojica smo takoñe i ćelavi. Oponašajte našu ćelavost." Uglednici se razidoše i, o čuda, trećeg dana svi se pojaviše obrijanih glava. Tada se Bahlul obrati princu: "Nas dvojica smo ćelavi zauvek; a ovi ljudi će morati svakodnevno da briju svoje glave da bi ostali ćelavi." Tako je Bahlul taktičnim ponašanjem i humorom sebi obezbedio pristup onima kojima je hteo da pruži pomoć. Postupanje sa u čenikovim slabostima Ni najveći problemi ne mogu sprečiti Sadgurua da stupi u kontakt sa učenikom i pridobije ga za duhovni život. Pošto učenik sigurno napreduje samo ukoliko gaji bezuslovnu ljubav za Učitelja, Učitelj s najvećom pažnjom uklanja sve prepreke koje bi mogle stajati na putu učenikovog potpunog predavanja. Ako se ponekad čini kao da Učitelj ismeva učenikovu ličnost, on to ne čini iz zle namere, nego da ukloni one smetnje koje bi mu mogle stvoriti ozbiljne probleme na njegovom putu. Ako ponekad izgleda kao da Učitelj pothranjuje ego svog učenika, on na taj način samo naduvava učenikovo neznanje i pušta da ono dostigne vrhunac. Tako ga priprema za konačno uništenje ega, kao kada se žrtvene životinje brižljivo tove uoči žrtvovanja. Učitelj je s one strane dobra i zla pa ga ne uznemiravaju učenikove greške. Toleriše ih sa ogromnom strpljivošću i bezgraničnom sposobnošću čekanja, znajući da će one, kada se učenik učvrsti na stazi, ubrzo biti ispravljene. Kada utvrdi da se učenik ozbiljno posvetio stazi, Učitelj preduzima odreñene mere da očisti um učenika od njegovih nedostataka. Čak i po cenu okrutnosti, nastaviće da obavlja svoj zadatak poput kakvog hirurga koji, zanemarujući pacijentove proteste, izvodi operaciju do kraja. Učenik ne može a da ne uvidi da Učitelj te mere preduzima isključivo u njegovom interesu. Zato se on, u procesu čišćenja koji izgleda bolan i neprijatan, ne oseća odbačenim od strane Učitelja, već mu postaje sve bliži. Podrška kroz davanje priznanja U svojoj duhovnoj poduci Učitelj ipak najčešće primenjuje blag i učeniku dopadljiv metod, koji je uz to i vrlo efikasan. Učitelj je veoma zadovoljan kada učenik postigne duhovni napredak. Odajući priznanje učenikovim vrlinama, Učitelj podržava duhovne kvalitete koje je on na putu da razvije i bodreći ga, uliva mu samopouzdanje i snagu da se suoči sa bilo kojom situacijom. Svaki plamičak uzvišene emocije, gest samoodricanja, herojska žrtva, kao i svaki izraz velikog strpljenja, ljubavi ili vere, naići će na Učiteljevo odobravanje. Da bi razvio pozitivne osobine kod učenika on će neposredno i otvoreno hvaliti njegove uspehe. Učenik će ubrzo naučiti da ceni Učiteljeve pohvale i one će ga radovati više od svega. Biće spreman da odoli i najvećim kušnjama i proñe kroz najteža iskušenja da bi time usrećio Učitelja. Rešenje svih problema Pošto je Učitelj za iskušenika simbol vrhunskog Sopstva u svemu, stepen do koga će iskušenik ostvariti svoju unutrašnju božanstvenost i sklad sa svim drugim oblicima vrhovnog Sopstva, direktno će zavisiti od skladnosti njegovog odnosa sa Učiteljem. Kroz predanost Učitelju učenik će doći do saznanja da su njegovi problemi i nedoumice jedinstveni za sve tragače. Rečeno jezikom psihologije, moći će da prihvati svoje probleme ne kao pojedinačne probleme, već kao aspekte jednog jedinstvenog problema. Tako će dospeti u stanje celovitosti, koje se posve razlikuje od privremenog kompromisa izmeñu oprečnih zahteva. Da bi pomogao učeniku u ovom teškom zadatku, Učitelj mora za učenika da predstavlja otelovljenje duhovnog ideala, jer ako učenik treba da se probije kroz brojne barijere koje će se isprečiti izmeñu njega i njegovog cilja, neophodno je da postigne intenzivnu koncentraciju na taj ideal. Zahtevi li čnog Učitelja imaju prednost Uzvišeni Učiteljev zahtev se ne sme ograničavati niti dovoditi u sumnju, čak i kada doñe do spontanih izliva dubokog poštovanja koje će učenik ponekad gajiti prema drugim Učiteljima. Svi Savršeni Učitelji poseduju jedinstvenu svest i apsurdno je zamišljati da meñu njima postoje razlike. Mada nijedan Učitelj nije veći od drugog, učenik mora, za sopstveno dobro, u prvom redu da poštuje zahteve svog sopstvenog Učitelja—sve dok ne prevaziñe područje dvojnosti i ne ostvari jedinstvo celokupnog života. Jer, ukoliko ne bi bilo uzvišenog zahteva, kome je data prednost nad svim ostalim životnim i meñusobno suprotstavljenim zahtevima, tada bi došlo do rasipanja umne snage. Isključiva koncentracija na Učitelja je nezamenjiva pomoć u prikupljanju rasute umne energije učenika. U vrlo retkim prilikama i pod izuzetnim okolnostima, Učitelji mogu da donesu odluku da zajednički podučavaju odreñenog učenika. Tako postoje izuzetni primeri učenika koji su uspostavili saradnju sa dva ili više Učitelja. Ovo je pre izuzetak nego pravilo; a ako postoji više Učitelja, oni će rasporediti svoj posao tako brižljivo da njihovi zahtevi neće protivurečiti jedni drugima.

50

Priroda ega i njegovo uklanjanje

Odeljak I Ego kao poprište konflikta Poreklo ega Na predljudskom stadijumu svest ima iskustva, ali veza izmeñu iskustava i središnjeg "ja" još nije jasno uspostavljena. Na primer, pas se može razdražiti, ali svoju razdraženost neće doživeti u smislu "Ja sam razdražen". U ovom slučaju nalazimo da pas uči na osnovu iskustava, ponašajući se na osnovu ranijih iskustava, ali su njegove radnje, iako povezane, zapravo polumehaničke, i nastaju kao posledica privlačenja srodnih utisaka, ili sanskara. A to se bitno razlikuje od razumnog povezivanja iskustava kakvog je omogućio razvoj "Ja" svesti. U počecima razvoja razumske kontrole nad delovanjem pojedinačnih impresija došlo je do njihovog povezivanja sa centrom svesti, i tako se javio ograničeni ego. Konsolidaciju ego-svesti najbolje bismo mogli objasniti polazeći od početaka razvoja ljudske svesti. Formiranje ega Ljudska svest ne bi bila ništa drugo do skladište prikupljenih utisaka i iskustava da u isto vreme ne sadrži princip integracije u ego-središtu, koji joj služi da sve te utiske i doživljaje organizuje i shvati. Da bi se neko iskustvo shvatilo potrebna je prvo sposobnost da se obuhvate svi njegovi delovi, a potom i sposobnost da se, otkrivanjem njihovih uzajamnih veza, ti delovi procene. Integracija oprečnih utisaka i iskustava je uslov oslobañanja svesti od robovanja svakojakim prijatnim i neprijatnim stvarima koje bi da njome ovladaju bez obzira što nemaju nikakvu vrednost. Početni korak ka integraciji je formiranje ega kao središta i osnovice svesti. Ego se pojavljuje da bi udovoljio željama Ego je neskriveno i neumitno prisutan u svim zbivanjima u duševnom životu, a njegova uloga je zadovoljavanje odreñenih potreba. Uloga koju ego igra u ljudskom životu može se uporediti sa ulogom tereta na brodu. Brodski teret osigurava brod protiv prevelikog ljuljanja. Bez njega bi brod bio previše lagan i nestabilan, u opasnosti da se prevrne usred raspomamljenih vetrova i talasa. Isto tako bi se i snaga uma, u nedostatku privremenog jezgra, besciljno rasipala i trošila u zapletima oprečnih iskustava. Uopšteno rečeno, ego igra ulogu procenjivača životnih iskustava i posrednika aktivnih težnji relativno nezavisnih i nepovezanih instikata nasleñenih iz perioda životinjske svesti. Tvorevina koju nazivamo ego služi da se uspostavi odreñena stabilnost svesnih procesa, a ujedno i da se obezbedi njihovo skladno i uravnoteženo delovanje, što je osnov planskog i organizovanog života. Nužno zlo Bilo bi, dakle, pogrešno misliti da je pojava ega nesvrsishodna. Mada se pojavljuje samo da bi na kraju nestao, on privremeno zaista zadovoljava potrebu koja se, na dugom putovanju duše, ne može zanemariti. Ego se ne sme shvatiti kao trajna prepreka, jer se on može prevazići i nadrasti naprezanjem svih duhovnih snaga. Fazu formiranja ega treba shvatiti kao privremeno i nužno zlo. Ego unosi razdor i stvara podvojenost Ego je nezaobilazna stepenica u daljem napretku svesti. Meñutim, pošto ego prianja za pogrešnu zamisao da je čovek telo, on je izvor velike zablude, koja izobličava iskustvo. Ego deluje tako što, uporeñujući sebe sa ostalim oblicima života, sam sebe otuñuje od njih. I tako, mada iznutra pokušava da upotpuni i integriše lično iskustvo, ego, pri samom pokušaju da oseti i zaštiti sopstveno postojanje, unosi razdor izmeñu spoljašnjeg i unutrašnjeg života. To cepanje celovitosti života nadvoje ne može a da se ne odrazi na unutrašnji život ličnosti kojom dominira ego. Ego kao izvor konflikata Premda neprestano teži da ostvari jedinstvo i celovitost iskustva, ego nikada ne uspeva u tome. Njemu, doduše, polazi za rukom da uspostavi neku vrstu ravnoteže, ali je ona površna i privremena. A da je svako ego-postignuće nesavršeno dokazuje i činjenica da je svako iskustvo, posmatrano sa stanovišta ega, neizostavno praćeno unutrašnjim konfliktom. Svakog trenutka ljudski um prolazi kroz seriju konflikata. Umovi velikih i proslavljenih ljudi, isto kao i umovi običnih ljudi, uvek su zbunjeni protivurečnim željama i sklonostima. Ponekad je konflikt sa kojim se um suočava tako oštar da osoba popusti pod njegovim pritiskom, pa onda imamo ili delimičnu ili potpunu umnu poremećenost. Normalne i takozvane poremećene osobe suštinski se ne razlikuju. I jedni i drugi se suočavaju sa istim problemima; samo što su ovi prvi u stanju da sa manje ili više uspeha rešavaju svoje probleme, a ovi drugi ne mogu da ih reše. Pogrešne procene Ego pokušava da reši svoje unutrašnje konflikte netačnim procenama i pogrešnim izborima. Za ego je karakteristično da nebitne stvari smatra bitnim, a bitne nebitnim. Premda su moć, slava, bogatstvo, sposobnosti i ostala svetovna postignuća zaista nebitne stvari, ego uživa u posedovanju istih, i vezuje se za njih u smislu "ovo je moje". S druge strane, duhovnost, koja je za duševni život od najvećeg značaja, ego smatra nebitnom. Na primer, kada osoba oseti neku telesnu ili misaonu neprijatnost dok obavlja nešto od duhovnog značaja, njen ego uskače da bi otklonio tu nevažnu neprijatnost, bez obzira što će time osoba odustati od onog što je za nju najbitnije—a to je duhovni rad. Telesna i mentalna prijatnost, kao i sva ostala svetovna postignuća i priznanja, nisu nepotrebna, ali nisu ni značajna. Postoji ogromna razlika izmeñu potrebe i suštine. Konflikti se rešavaju samo pravilnom procenom Ego mnoge nebitne stvari tretira kao neophodne. Duhovnost, meñutim, koja se egu čini nebitnom, je od suštinske važnosti za dušu. U egu prebiva najdublji i najosnovniji princip neznanja koji se ogleda u davanju prednosti nebitnom nad bitnim. Um retko funkcioniše skladno jer je uglavnom usmeravan i voñen nadmoćnim silama nesvesnog. Malo ljudi je spremno da se upusti u teškoće ovladavanja tajnim silama koje usmeravaju tok duhovnog života. Koflikt u umu je moguće otkloniti samo svesnom kontrolom snaga nesvesnog. A trajnu svesnu kontrolu je moguće uspostaviti

51

jedino kada se svaka pojava koflikta u umu postavi na svoje pravo mesto. Potreba za inteligentnim i čvrstim izborom Da bi se um oslobodio od konflikata valja činiti pravilne izbore i davati prednost onome što je istinski vredno nad onim što je nevredno. Uvek kada postoji manje ili više izražen konflikt, donesene odluke treba da su razborite i postojane. Izbor mora biti razborit, jer jedino se prianjanjem za prave i postojane vrednosti može ostvariti ravnoteža i pokrenuti vitalni, kreativni tokovi duševnog života. Jedan nepokolebljiv ali nerazborit izbor može privremeno nadvladati konflikt; ali će on, zauzvrat, u jednom dugom periodu uskratiti životu zamah i polet, i zaustaviti razvoj celovite ličnosti. Štaviše, takav nerazborito rešen problem zasigurno će se ponovo pojaviti u nekom drugom obliku. S druge strane, za razboritu odluku je potrebna sposobnost opažanja pravih vrednosti i njihovog razlučivanja od tobožnjih vrednosti. Iz ovoga sledi da je problem sukobljenih želja u stvari problem sukobljenih vrednosti, a da bi se sukob rešio, valja preduzeti temeljnu potragu za pravim smislom života. Um se jedino mudrošću može osloboditi od svakog konflikta. Poverenje u ispravnost izbora Donevši jednom za svagda pravu odluku, čovek nikada ne treba da odstupi od nje. Mada se neke sukobljene težnje u umu umire kada se odlučno krene zacrtanim putem, neke druge nastavljaju da se upliću, ometajući sprovoñenje odluke u delo. Ponekad je moguće da se, zbog pojačanog sukoba u nesvesnom, javi kolebanje u vezi sa odlukom. Da bi izbegao poraz, um se mora čvrsto držati onih vrednosti do kojih je došao. Ovakvo rešavanje konflikta u umu ne iziskuje samo opažanje pravih vrednosti već i nepokolebljivu privrženost njima. Prave vrednosti Sposobnost donošenja razborite i čvrste odluke se može uvežbavati na svim stvarima, kako malim tako i velikim. Obične životne brige nisu ništa manje značajne od ozbiljnih problema sa kojima se um suočava u kriznim periodima. Koreni konflikta u umu ne mogu se zatrti bez neprekidnih napora da se načini inteligentan i postojan izbor. Razvoj istinskih vrednosti javiće se spontano tek kada um stekne trajnu naviku da uvek donosi odluke u korist pravih vrednosti. Svakodnevne, obične stvari čine tri četvrtine čovekovog života; i mada unutrašnji konflikt u vezi običnih stvari ne može znatno uznemiriti um, on će ipak ostaviti za sobom izvesnu nelagodnost, osećaj da nešto nije u redu. Unutrašnji konflikti po pitanju svakodnevnih situacija najčešće i ne isplivavaju na površinu svesti. Ali zato iza pozornice bacaju senku na život. Zato konflikt treba izneti na površinu svesti i otvoreno se suočiti s njim da bi se pronašlo odgovarajuće rešenje. Skriveni konflikti Postupak izvoñenja konflikata na površinu svesti ne sme se izroditi u izmišljanje problema tamo gde ih nema. Siguran znak pravog unutrašnjeg konflikta jeste kada čovek ne oseća da učestvuje punim srcem u mislima ili akcijama koje dominiraju trenutkom. Postoji i nejasan osećaj da se život suzio ili čak, radikalno ograničio. U takvim slučajevima treba pokušati sa analizom duševnog stanja kroz duboko unutrašnje sagledavanje sopstvenih misli i osećanja, pošto upravo takva analiza dovodi do osvetljavanja korena sukoba. Čežnja za idealom kao lu č vodilja Protivrečnosti koje na ovaj način isplivaju na površinu moguće je rešiti donošenjem razborite i čvrste odluke. Da bi se konflikt rešio na zadovoljavajući način, najvažnije je da postoji snažan podstrek ili nadahnuće, a on se javlja samo kao posledica gorljive čežnje za dostizanjem nekog uzvišenog i sveobuhvatnog ideala. Čista analiza može pomoći u donošenju odluke, ali će ta odluka biti jalova i neefikasna ukoliko nije osnažena privrženošću nekom idealu koji seže u najdublje i najsuštinskije slojeve ljudske ličnosti. Moderna psihologija je dosta postigla u razotkrivanju uzroka unutrašnjih konflikata, ali tek treba da otkrije metode koji će pobuñivati inspiraciju i nadahnjivati um onim što život zaista čini vrednim življenja. To je istinski kreativni izazov za spasioce čovečanstva. Istinski ideal je osnovni kriterijum valjanog procenjivanja. A dobra procena slama ego konstrukciju izgrañenu na temeljima lažnih vrednosti. Svako delo u kome se odražavaju prave životne vrednosti doprineće dezintegraciji ega, koji eonima deluje u neznanju. Dezintegracija ega Život ne može ostati trajno zatočen u kavezu ega. Jednog trenutka on se mora probiti ka Istini. Na vrhuncu evolucije čovek dolazi do otkrića da se život, sve dok se nemoćno vrti oko stožera ega, ne može shvatiti i proživeti u svoj punoći. Voñen logikom tog otkrića, čovek započinje potragu za pravim središtem svojih iskustava i preureñuje svoj život u skladu sa Istinom. Da bi bio uspešan u tome, neophodno je da na mesto ega ustoliči svest o Istini. Spoznajom Istine ego biva potpuno uništen. Da bi se život mogao valjano integrisati i ispuniti, najpre mora da nestane to varljivo i veštačko jezgro satkano od sanskara.

Priroda ega i njegovo uklanjanje Odeljak II Ego kao potvrda otuñenosti Ego kao prepreka duhovnoj emancipaciji Ego je potvrda čovekove otuñenosti. On poprima razne oblike. Može se javiti u obliku kontinuiranog sebe-svesnog pamćenja kroz prisećanja kao što su: "Učinio sam ovo ili ono"; "Osećao sam ovo ili ono"; "Razmišljao sam o ovome ili o onome". Može poprimiti oblik sebičnih nadanja u vezi budućnosti i planiranja: "Uradiću ovo ili ono"; "Osećaću ovo ili ono"; "Razmisliću o ovome ili o onome". Ili pak, u sadašnjem vremenu, ego se, ističući svoju različitost i odeljenost od svih ostalih centara svesti, ispoljava kao snažan osećaj da je čovek zasebna jedinka. I mada privremeno igra korisnu ulogu centra svesti, ego, kao potvrda otuñenosti, predstavlja glavnu prepreku duhovnom izbavljenju i prosvetljenju. Svoju odeljenost ego potvrñuje kroz požudu, mržnju, ljutnju, strah ili ljubomoru. Osoba koja žudi za društvom i prisustvom drugih ljudi, zapravo je bolno svesna svoje otuñenosti i snažno doživljava svoje zasebno postojanje.

52

Ego se hrani na osećaju otu ñenosti Osećaj otuñenosti najoštriji je u slučaju velike i neutažive požude. Izražen je i u mržnji i u ljutnji, gde druga osoba biva odbačena i smatrana ne samo tuñincem, već i neprijateljem sopstvenog nabujalog ega. Strah je takoñe prikriveni oblik otuñenosti i javlja se u vidu snažnog osećaja odvojenosti. Strah se spušta kao gusta koprena izmeñu "mene" i "tebe". Strah ne samo što potpiruje i produbljuje nepoverenje u drugog, već neizbežno vodi do sužavanja i povlačenja svesti, sve dok se drugo ljudsko biće u potpunosti ne istisne iz životnog konteksta. Stoga treba voleti bez straha, i to ne samo druge duše, već i samog Boga. Kroz strepnju od Boga ili Njegovih ispoljenja jača osećaj otuñenosti, dok kroz ljubav prema Bogu i Njegovim ispoljenjima osećaj otuñenosti postepeno nestaje. Ljubomora jača ego Osećaj otuñenosti najizrazitiji je u ljubomori. Najdublji imperativ duše jeste da voli i da bude istovetna sa drugim dušama. Tu svoju potrebu duša ne može da ispuni ako je potresaju požuda ili mržnja, ljutnja ili strah. U ljubomori, pored toga što ova duboka i imperativna potreba za poistovećivanjem sa drugim bićem ostaje nezadovoijena, kod osobe jača i uverenje da se neka druga duša uspešno sjedinila sa osobom za kojom je ova čeznula. U njoj se zatim raña dubok i beskompromisan otpor prema te dve osobe i prema njihovom odnosu koga je ljubomorna osoba nastojala da rezerviše samo za sebe. Sva isključiva osećanja kao što su požuda, mržnja, strah ili ljubomora čine život skučenim i doprinose ograničavanju i sužavanju svesti. Ona direktno postaju instrumentom potvrñivanja otuñenosti ega. Slabljenje ega putem ljubavi Svaka misao, osećanje i delo poteklo iz zamisli o nekakvom ekskluzivnom i zasebnom postojanju, sputava čoveka. Sva iskustva, bilo značajna ili beznačajna, i sva nastojanja, bilo dobra ili loša, opterećuju ga impresijama i produbljuju otuñenost njegovog "ja". Jedino iskustvo koje egu oduzima moć je iskustvo ljubavi, i jedino htenje koje ublažava osećaj otuñenosti je htenje da se bude jedno sa Voljenim. Požuda, mržnja, ljutnja, strah i ljubomora, sve su to oblici isključivosti koji produbljuju jaz izmeñu "mene" i ostatka života. Jedino sveobuhvatajuća ljubav može da premosti ovaj veštački stvoreni jaz i da se probije kroz barijeru varljive imaginacije. U istinskoj ljubavi ljubavnik isto tako čezne, ali on čezne da se sjedini s Voljenim. U doživljaju jedinstva sa Voljenim, odnosno kroz težnju da se ono postigne, slabi osećaj otuñenosti čovekovog "ja". Voleći, "ja" ne razmišlja o tome da zaštiti sebe, baš kao što se ni noćni leptir ne plaši da sagori u plamenu sveće. Ego je potvrda otuñenosti od drugih, dok je ljubav potvrda jedinstva sa drugima. Otuda se ego može rastočiti samo istinskom ljubavlju. Ego sačinjen od želja Ego je natovaren raznovrsnim željama. Neuspeh u zadovoljenju želja ego doživljava kao neuspeh. Uspeh u prisvajanju željenog, ego doživljava kao uspeh. Nit ega je prisutna u ispunjenim i u neispunjenim željama. Ego će pred navalom želja navući masku ravnodušnosti i tobožnjim neželjenjem opet potvrditi svoju zasebnost. Meñutim, kada doñe do prestanka želja, prestaje i težnja za zasebnošću. Prema tome, osloboñenje od svih želja utire put uklanjanju ega. Ego sačinjavaju raznorazne želje, a uništenje tih želja ravno je uništenju ega. Koreni ega nalaze se u podsvesnom umu Brisanje ega iz svesti je vrlo složen zadatak, pošto se koreni ega nalaze u podsvesnom umu, u obliku prikrivenih težnji koje nisu uvek prihvatljive eksplicitnoj svesti. Ograničeni ego eksplicitne svesti je mali deo celokupnog ega. Ego je kao santa leda u okeanu. Približno sedmina sante je iznad vodene površine pristupačna oku posmatrača, ali njen veći deo ostaje nevidljiv pod vodom. Isto tako se samo delić postojećeg ega manifestuje u svesti u obliku eksplicitnog "ja", a znatan deo ostaje da boravi u mračnim i maglovitim oblastima podsvesnog uma. Heterogena struktura ega Onaj deo ega koji se ispoljava u svesti—eksplicitni ego—nipošto nije skladan; on jedino može biti, i to doista i jeste, poprište bezbrojnih sukoba meñu oprečnim težnjama. Meñutim, njegova moć propuštanja sukobljenih težnji je ograničena. Dve osobe moraju najpre da počnu da razgovaraju da bi se mogle upustiti u verbalnu prepirku. Ako ne razgovaraju, ne mogu se prepirati jer nemaju zajedničkog povoda. Na isti način, da bi se dve težnje svesno sukobile, one moraju imati makar nešto zajedničko. Ako su suviše različite i neskladne, one se neće— čak ni kao suprotstavljene težnje—pojaviti na poprištu svesti, već će ostati potopljene u nesvesnom umu sve dok se ne preoblikuju uz pomoć energije koju proizvode razne aktivnosti svesnog uma. Eksplicitni i implicitni ego Mada je ego sastavljen od raznoraznih elemenata, eksplicitni svesni ego je u manjoj meri heterogen od implicitnog ega podsvesnog uma. U poreñenju sa izolovanim i nepovezanim težnjama podsvesnog uma koje teže da prodru u svest, eksplicitni ego deluje kao zaokružena celina. Organizovani eksplicitni ego sprečava odreñenim činiocima implicitnog ega prodor u svest. Svi problemi ega mogu se rešiti samo svesnim i razboritim delovanjem. Stoga će potpuno uništenje ega postati moguće samo onda kada svi elementi ega sagore u vatri razborite svesti. Ego živi kroz opre čnosti Delovanje razborite svesti na činioce eksplicitnog ega je važno, ali nedovoljno za postizanje željenih rezultata. Elemente implicitnog ega podsvesnog uma treba na neki način izvesti na površinu svesti da postanu deo eksplicitnog ega, a onda ih podvrgnuti dejstvu razborite svesti. Da bi se to postiglo, eksplicitni ego treba toliko da oslabi da omogući svim željama i težnjama koje do tada nisu imale pristup u arenu svesti, da dopru do nje. Jaki sukobi na poprištu svesti vode harmoniji i rav noteži Oslobañanje sputavanih težnji prirodno produbljuje zbunjenost i sukob u eksplicitnom egu. Stoga je proces razaranja ega, umesto da ga prati stišavanje sukoba, često praćen još jačim sukobima svesnog uma. Ipak, na kraju te beskompromisne i oštre borbe dospeva se do stanja istinske ravnoteže i nepobitne harmonije, što je posledica otopljenja čitavog ledenog brega ega. Iskopavanje zatrpanih delova ega iz dubokih slojeva podsvesnog i njihovo iznošenje na svetlost svesti je važna

53

faza u odstranjivanju ega. Sledeća važna faza, razborito upravljanje željama, nastupa nakon što su želje dospele u arenu svesti. Baratanje s činiocima eksplicitne svesti nije jednostavan i lagan posao, jer eksplicitni ego ima tendenciju da istrajava kroz sva oprečna iskustva. Ako se eksplicitni ego, intenzivnim delovanjem razborite svesti, istisne iz jedne oprečnosti, on se vešto prebacuje u drugu oprečnost i tako opstaje. Na ovaj način, u nastojanju da produži svoj vek, premeštanjem čas u jednu čas u drugu oprečnost nekog iskustva, ego, ovekovečujući sebe, izmiče uticaju razborite svesti. Ego — hidra sa bezbroj pipaka Ego je kao hidra sa bezbroj pipaka. On nalazi bezbroj načina da se ispolji. Hrani se svakim oblikom neznanja. Ponos je, na primer, specifično osećanje kroz koje se ego ispoljava. Čovek može biti ponosan na bilo koju nevažnu i besmislenu stvar. Poznati su slučajevi ljudi koji puštaju da im nokti izrastu do enormne dužine, negujući ih bez obzira na teškoće koje im pričinjavaju, samo da bi istakli svoju različitost od drugih ljudi. Da bi živeo, ego svoja postignuća uveličava do grotesknih razmera. Razmetanje u društvu je jedna od uobičajnijih manifestacija ega; a ako pravila ponašanja to ne dopuštaju, ego će nastojati da doñe do istih rezultata klevetanjem drugih. Klevetanje drugih nije ništa drugo do pokušaj uzdizanja sebe kroz sugestivno poreñenje—poreñenje koje bi ego najradije izrazio direktno da ga u tome ne sprečavaju društvene norme. Ego-trikovi Ego sam sebe hrani i izgrañuje. On živi i raste pod svim okolnostima i koristi sva raspoloživa sredstva. Kada se suoči sa zabranama na jednoj strani, on ih nadomesti na drugoj. Ugrožen duhovnim težnjama i delima, on nastavlja da se napaja na izvoru upravo onih snaga čija je prvobitna svrha bila da ga uklone. Ukoliko čovek počne da neguje skromnost da bi se oslobodio monstruoznog tereta ega, i to mu poñe za rukom, ego će se iznenañujuće okretno ubaciti u osobinu skromnosti. On se može hraniti uverenjima tipa "Ja sam produhovljen", baš kao što se na početnim stupnjevima hranio tvrdnjama "Ja nisam zainteresovan za duhovno". Tako nastaje ono što bi se moglo nazvati duhovnim egom, ili egom koji svoju zasebnost potvrñuje postignućima koja se smatraju dobrim i visoko duhovnim. Sa stanovišta prave duhovnosti, ovaj vid ega nije ništa manje ograničavajući od prvobitnog grubog ega koji nije pokazivao duhovne sklonosti. Gerilski rat Na višim stupnjevima na stazi ego se više ne služi otvorenim metodama, već se zaklanja iza mera koje su prvobitno služile svrsi njegovog uklanjanja. Te taktike ega veoma liče na taktike gerilskog ratovanja; teško ih je otkriti i nadmudriti. Odbacivanje ega iz svesti je izuzetno zamršen proces i ne može mu se prići jednostrano. Složenoj prirodi ega potreban je složen pristup. Pošto je egu na raspolaganju bezbroj mogućnosti da osigura svoj opstanak i nastavi sa samoobmanama, poklonik vremenom počinje da shvata da ne može više sam da se bori sa njegovim bezbrojnim izdancima. Učitelj kao poslednje uto čište Poklonik se može nadati delotvornom obračunu sa obmanama i trikovima ega tek kada dobije pomoć i milost Savršenog Učitelja. U većini slučajeva poklonik će se okrenuti Učitelju tek kada shvati svu jalovost svojih pokušaja: On neće biti u stanju sam da se probije do cilja za kojim čezne i koji nejasno nazire. Razdražen tvrdokornošću svog ega, uviñajući svoju bespomoćnost, on će se predati Učitelju kao poslednjem i jedinom utočištu. Samopredaja znači otvoreno priznanje poklonika da je izgubio sve nade u samostalno rešavanje problema, i da se od sada u potpunosti oslanja na Učitelja. To je isto kao kada bi rekao: "Nisam u stanju da dokrajčim bedno postojanje ega. Zato tražim od tebe da intervenišeš i dokrajčiš ga." Ovaj poslednji korak je plodonosniji od svih drugih mera koje su preduzimane u cilju slabljenja i razaranja ega. Kada se, naposletku, milošću Učitelja, rasprši magla neznanja čiji je glavni nosilac bio ego, Istina—koja je jedini cilj čitave kreacije—izbiće na videlo.

Priroda ega i njegovo uklanjanje Odeljak III Oblici ega i njihovo razaranje Ego živi kroz ideju "ovo je moje" Ego opstaje zahvaljujući svetovnim posedima kao što su moć, slava, bogatstvo, sposobnosti, postignuća i priznanja. Da bi utvrdio šta je "moje" on proglašava i uspostavlja granicu izmeñu "mojeg" i "tvojeg". Meñutim, i pored svih svetovnih stvari koje svojata, ego se svejednako oseća ispraznim i nepotpunim. A da bi umirio svoj duboki nespokoj, baca se gorljivo na dalja prikupljanja. On svom posedu meri veličinu uporeñujući ga sa posedom onih koji imaju manje, i zaključuje da su ovi, makar po toj jednoj stavci, manje kvalitetni od njega. Ego često traći svoje bogatstvo u raskalašnom življenju i nepotrebnom razmetanju, najčešće na tuñu štetu. Meñutim, ostaje nezadovoljan bez obzira na sve svoje svetovne uspehe; i umesto da neguje neprijanjanje, zadovoljstvo nalazi u još naglašenijem svojatanju, u još većem isticanju razlike izmeñu sebe i drugih. Ego kao potvrda otuñenosti živi kroz ideju "moje". Oblici ega Ego, u želji da se oseća posebnim i jedinstvenim, sebe pronalazi ili u ulozi nekoga ko je bolji od ostalih, ili u ulozi nekoga ko je gori od ostalih. Sve dok postoji ego, u njegovoj pozadini je dvojnost; a sve dok postoji dvojnost, um ne prestaje da uporeñuje i uočava razlike. Prema tome, čak i kada je osoba uverena u svoju jednakost sa drugima, to uverenje još uvek ne stoji na pouzdanim osnovama. To uverenje pre obeležava prelaz izmeñu dva stanja ega nego uvod u trajno poništenje granice izmeñu "ja" i "ti". Ideja jednakosti Ovaj prividni osećaj jednakosti može se formulisati na sledeći način: "Ja nisam inferiorniji ni superiorniji od ostalih". Možemo odmah uočiti da je ovo slučaj odričnog potvrñivanja ega. Krhku ravnotežu izmeñu "ja" i "ti" neprestano narušava preovladavanje kompleksa superiornosti ili kompleksa inferiorenosti. A ideja jednakosti se javlja da bi se ponovo uspostavila narušena ravnoteža. Odrično potvrñivanje ega kakvo se javlja u ideji o jednakosti je, meñutim, posve različito od osećaja jedinstva kao glavne odlike duhovno slobodnog života. I premda je ideja o jednakosti u

54

osnovi mnogih društvenih i političkih ideala, stvarni uslov za ravnopravan zajednički život je da se ta isprazna ideja o jednakosti nadomesti spoznajom o jedinstvu svekolikog života. Dva kompleksa Osećanja superiornosti i inferiornosti su reakcije jednog na drugo, a veštački stvoreno uverenje o jednakosti nastaje kao reakcija na oba osećanja. U sva tri načina ego nastavlja da potvrñuje svoju otuñenost. Kompleksi inferiornosti i superiornosti najčešće se ne ispoljavaju istovremeno. Oni se, služeći se odgovarajućim objektima, ispoljavaju zasebno i naizmenično, što možemo uočiti na primeru osobe koja se ponaša nadmoćno prema podreñenima, a udvorički prema nadreñenima. Ali izbor bilo koje od dve mogućnosti ispoljavanja kompleksa kroz oprečno ponašanje samo još više pojačava ove oprečne komplekse umesto da ih rastvori do potpunog iščeznuća. Kompleks superiornosti Kompleks superiornosti javlja se u trenutku kada osoba sretne nekoga ko je u nekom pogledu slabiji od nje u smislu svetovnog poseda. Meñutim, i pored toga što poseduje više, ego te osobe je neprestano suočen sa prizorom unutrašnje praznine. Ona se teši zabludom o svojoj vrednosti, razmećući se pred drugima veličinom svog imetka. Isticanje različitosti obično se ne zadržava na nivou teoretskog poreñenja, već se proširuje na realni sukob sa drugima. Tako se, kao prirodna posledica potrebe da se nadoknadi ispraznost ego-života, javlja agresija. Kompleks inferiornosti Kompleks inferiornosti javlja se onda kada osoba sretne nekoga ko je na neki način znatno vredniji od nje u pogledu svetovnog poseda. Ali pokornost koju iskazuje pred njim vodi poreklo iz straha ili sebičnosti. Takva osoba nikada ne može biti iskrena i spontana zato što u njoj tinja skrivena ljubomora, pa čak i mržnja prema čoveku koji poseduje ono što bi ona radije imala za sebe. Sva ta usiljena spoljašnja pokornost samo je posledica kompleksa inferiornosti koji će naduvati ego do neverovatnih razmera. Ego će svoj osećaj ispraznosti pripisivati tobože manje vrednim posedima, koje smatra "svojim", umesto duboko ukorenjenom poroku da traži ispunjenje kroz ono što poseduje. Saznanje da je inferioran u materijalnom smislu će mu pružiti dodatni podsticaj da čini očajničke napore u pravcu sve većeg sticanja, pri tom ne birajući sredstva. I tako, produbljujući unutrašnje duševno siromaštvo, kompleks inferiornosti, kao i kompleks superiornosti, postaju značajni činioci rasprostiranja sebičnosti i haosa u društvu, kao i svih vidova neznanja karakterističnih za ego. Predaja nije isto što i kompleks inferiornosti Učenik će, stupajući u kontakt sa Savršenim Učiteljem u njemu prepoznati stanje Savršenosti lišeno ega, i dragovoljno mu se prepustiti. Učenik je primetio da je ego nepresušni izvor neznanja, uznemirenosti i sukoba; takoñe je uvideo svoju nemoć da ga ukloni. Predanost učenika Učitelju valja razlučiti od kompleksa inferiornosti. Jer, predanost prati svest o tome da Učitelj predstavlja ideal i da je, kao takav, u osnovi identičan sa učenikovim uzvišenim Sopstvom. Predanost nije nedostatak samopouzdanja. Naprotiv, činom predanosti učenik iskazuje poverenje da će, uz Učiteljevu pomoć, konačno nadvladati sve prepreke. Priznavanje božanstvenosti Učitelja je način na koji uzvišeno Sopstvo učenika iskazuje svoje dostojanstvo. Da bi ubrzao njihovo rastvaranje, Učitelj će namerno izazivati naizmenično ispoljavanje ova Intervencija Učitelja dva kompleksa kod učenika. Ako se učenik nalazi na granici da izgubi srčanost i napusti traganje, probudiće u njemu duboko samopouzdanje. Ako je učenik dospeo do ivice da njime ovlada egoizam, Učitelj će ukloniti tu smetnju tako što će ga dovesti u situaciju da prizna i prihvati sopstvenu nemoć i ništavnost. Tako Učitelj koristi svoj uticaj da bi ubrzao učenikovo napredovanje kroz nivoe, odnosno, da bi ubrzao rastvaranje ega do potpunog iščeznuća. Prilago ñavanje U čitelju dovodi do rastakanja kompleksa Kompleksi superiornosti i inferiornosti moraju se vešto dovesti u vezu, da bi se tako sučeljeni meñusobno poništili. Potrebno je dopustiti im da se istovremeno ispolje bez potiskivanj.: jednog kompleksa na račun drugoga. Kada duša stupi u živ i dinamičan odnos sa Učiteljem, oba kompleksa vezana za osećanje superiornosti i inferiornosti uvode se u igru. Učitelj ih zatim tako vešto uskladi da oni ponište jedan drugog. Tada učenik uviña da je ništa, ali da uz pomoć Učitelja može doživeti preporod i postati Sve. Pri svakom pokušaju učenika da se prilagodi Učitelju, izmeñu ta dva kompleksa javlja se tenzija, a zatim se oni jednim udarcem poništavaju. Poništavanjem oprečnih kompleksa ego gubi svoju zasebnost. Preko porušehih brana izliva se reka božanske ljubavi. Izlivanjem božanske ljubavi, otuñeno "ja", razdvojeno i različito od "ti", nestaje u doživljaju jedinstva. Analogija sa vozačem Da bi se kola kretala u odreñenom pravcu, potreban je vozač. Meñutim, ako je vozač podložan jakim privlačnim uticajima okolnih stvari, on ne samo da će se neodreñeno dugo zadržavati na usputnim svratištima, već će se najverovatnije izgubiti na sporednim putevima, zanimajuči se za ono što ima samo privremenu draž. Njegova vožnja zaobilaznim putevima samo će ga udaljiti od cilja. Nešto slično se dogaña kada ego preuzme vlast nad ljudskom svešću. Ego se može uporediti sa vozačem koji je sposoban da upravlja vozilom, ali kome je potpuno nejasno kuda se zaputio. Jer, da bi vozilo stiglo do odredišta, nije dovoljan samo neko tko je u stanju da upravlja njime. Podjednako je važno da vozač bude sposoban da usmeri vozilo ka cilju. Sve dok je kretanje svesti u potpunoj i isključivoj vlasti ega, duhovni napredak osobe ugrožen je prirodnom težnjom ega da učvrsti svoju zasebnost, što je plod njegovih lažnih predstava. Zbog svojevoljnih aktivnosti ega svest je opkoljena zidom sopstvene izrade, i kreće se isključivo u okvirima tog zatvora sazdanog od iluzije. Da bi se svest oslobodila svojih ograničenja i osposobila za služenje svojoj prvobitnoj svrsi, zbog koje je i postala, ona svoju pokretačku snagu mora crpsti ne iz ega, već iz nekog drugog izvora. Drugim rečima, onaj vozač koji ne zna kuda vozi mora biti zamenjen drugim vozačem koji nije podložan čarima usputnih stvari, te ne usmerava svoju pažnju na usputne stanice ili prolazne privlačnosti, nego samo na istinski cilj, nedualnost. Trenutak kada se pažnja preusmeri sa nebitnih na istinski vredne stvari liči na smenjivanje lošeg vozača dobrim vozačem koji poznaje put. Uporedo sa postepenim preusmeravanjem pažnje, nastavlja se postupno rastvaranje ega i napredovanje ka Istini.

55

Kada ego ne bi bio ništa drugo do sredstvo objedinjavanja ljudskog iskustva, bilo bi moguće postići krajnju Istinu ne prekidajući njegovu aktivnost. Meñutim, iako se egu može pripisati specifična uloga u razvoju svesti, on je ujedno i aktivni princip neznanja koji koči dalji duhovni napredak. Ego nastoji da objedini iskustvo, ali to čini oko lažne ideje o zasebnosti. Tako, budući da je grañevina ega sazdana na temelju laži, ego može samo da nadzidava jednu laž na drugu. Aktivnosti ega predstavljaju prepreke, a ne pomoć u dolaženju do Istine. Proces dolaženja do Istine urodiće plodom tek onda kada se proces objedinjavanja iskustva, kojim upravlja ego, više ne bude temeljio na osnovnoj zabludi o zasebnosti. Učitelj postaje novo jezgre integracije Sve dok se ljudsko iskustvo bude odvijalo u području dualnosti, objedinjavanje iskustva ostaće uslov racionalnog i smislenog života. Ali se ego, kao jezgro objedinjavanja iskustva, vremenom mora ukloniti zbog njegovog neizbežnog saveza sa silama neznanja. Zbog toga je imperativno upostaviti novo središte objedinjavanja iskustva koje će raspršiti osnovnu zabludu o zasebnosti i prisajediniti one vrednosti koje prethodno nisu bile dokučive ego-središtu. To novo središte biće Učitelj, koji ne samo da predstavlja prave vrednosti, već je i sušto oličenje apsolutne Istine. Predanost i odanost Učitelju, tom novom jezgru objedinjavanja iskustva, olakšaće učeniku da preusmeri pažnju sa nebitnih na bitne stvari. Ego pokušava da integriše iskustvo, ali oko lažne i deje Pravilno shvaćen odnos učenika sa Učiteljem predstavlja čvrstu potvrdu jedinstva svekolikog života. Odanost Učitelju odvojiće učenika od ego-središta koje mu je do tada neprekidno stvaralo lažni utisak otudenosti. Nakon tog prelomnog trenutka, sva misaona aktivnost nastaviće da se odvija u tom novom pravcu. Težiće, jednom rečju, da osvetli novonastali odnos sa Učiteljem koji je manifestacija beskonačne Istine, a ne dotadašnji odnos sa ego-središtem kao ograničenim "ja". Učenik će zapaziti da njegova dela više ne izviru iz ograničenog "ja", već su nadahnuta Istinom koja izvire iz Učitelja. Više ga neće zanimati dobrobit ograničenog "ja" već samo dobrobit Učitelja kao Onog koji odslikava univerzalni i nepodeljeni život. Sva svoja iskustva i želje će predati Učitelju, ne ostavljajući ograničenom "ja" ni dobro ni zlo, i lišavajući ego svakog sadržaja. Jedinstvo sa U čiteljem i realizacija Istine Progresivno rastvaranje ega neće oslabiti proces objedinjavanja iskustva, jer je sada funkciju jezgra objedinjavanja iskustva preuzeo Učitelj. Kada se egu oduzme snaga i živost, tada se Učitelj, oličenje Istine, učvršćuje u svesti kao anñeo vodič i kao vrhunsko nadahnuće. To je ujedno čin sjedinjenja sa Učiteljem i čin ostvarenja beskonačne Istine. Kako se postepeno usklañuje sa duhovnim zahtevima života—negovanjem čovečnosti, nesebičnosti i ljubavi, kao i svesrdnom predajom i davanjem sebe Učitelju kao Istini— učenikov ego počinje drastično da slabi. Ne samo da se sve manje i manje opire duhovnom razvoju, već doživljava i korenitu promenu. Najzad ta promena postaje tako duboka da ego, kao potvrda otuñenosti, sasvim nestaje i ustupa mesto Istini, u kojoj nema podela. Spoznaja Istinskog Sopstva Koraci u procesu slabljenja ega i omekšavanja njegove strukture mogu se uporediti sa obrezivanjem i potkresivanjem razgranatog i nekultivisanog drveta, a odsudni korak u uništavanju ega—sa čupanjem drveta iz korena. Kada ego potpuno iščezne, dolazi do buñenja istinskog Sopstva. Da ukratko ponovimo: dugo putovanje duše začinje se razvojem eksplicitne samosvesti kao ograničenog "ja" iz životinjske svesti, a okončava se prevazilaženjem stanja ograničenog "ja" ljudske svesti posredstvom Učitelja. Na tom nivou duša biva inicirana u svest najvišeg istinskog Sopstva kao večnog i beskonačnog "Ja jesam" —u kome nema podvojenosti i koje obuhvata čitavo postojanje.

Okultizam i njegovo mesto u spiritualnom životu Odeljak I Vrednost okultnog* iskustva Okultne mo ći pospešuju ili ometaju proces osloba ñanja svesti Duhovna staza vodi osloboñenju svesti i pri tom pokreće razvoj mnogih psihičkih sposobnosti koje su do tada bile pritajene u ljudskoj duši. Njihov razvitak proširuje delokrug i domet ljudske svesti. Te nove sposobnosti u nekim slučajevima pospešuju, a u nekim slučajevima ometaju proces oslobañanja svesti. Zato poklonik ne samo da je prinuñen da na pravi način oceni takva iskustva, kao što su, na primer, neobični i upečatljivi snovi, vizije, astralna putovanja, prizori suptilnog sveta, već mora i da nauči da razdvaja prava okultna iskustva od halucinacija i obmana. Iako se okultnim iskustvima obično pridaje preveliki značaj, ljudi neretko izražavaju i sumnju u njihovu verodostojnost, s prezrenjem ih proglašavajući duševnim poremećajima ili nenormalnostima. * U sledeća tri Odeljka pojmovi okultno i okultizam upotrebljavaju se u najširem smislu označavajući nešto što je skriveno i nalazi se izvan domašaja običnog iskustva. Meñutim, u odreñenim kontekstima odnose se specifičnije na medijumstvo ili natprirodno (vidi glosar)-Ur. Neverica se ra ña iz neznanja Neosnovani skepticizam prema okultnim iskustvima obično izražavaju oni koji nisu ni početnici u proučavanju okultnog. Egu je bolno da prizna mogućnost da van njega postoji široko i neistraženo polje univerzuma koje je pristupačno samo ograničenom broju ljudi u koje on ne spada. Neopravdani prezir prema okultnom gotovo uvek je rezultat dubokog nepoznavanja njegovog pravog značenja i smisla. A on se, naravno, posve razlikuje od opreznog ili kritičkog stava. Oni koji okultizmu pristupaju oprezno i razložno, i koje uz to krasi skromnost i otvorenost, uvek će biti spremni da priznaju postojanje okultnih fenomena, pa će ih čak umeti prepoznati. Savršeni Učitelj najradije vodi

56

učenika služeći se uobičajenim sredstvima, pošto ga najčešće vodi stazom očiju prekrivenih velom. Ali, ako se javi naročita potreba, on može primeniti i okultne tehnike. Neki snovi su duhovno zna čajni Upečatljivi snovi važe kao jedan od osnovnih postupaka buñenja dubljih slojeva unutrašnjeg života učenika. Učitelji neretko stupaju u dodir sa učenicima javljajući im se najpre u snovima. Takve snove, meñutim, valja pažljivo razlučiti od običnih snova. Iako se i u običnim snovima suptilno telo aktivno služi vidom, ukusom, mirisom, dodirom i sluhom, ono to ne čini uz punu svest. Pošto su iskustva u običnim snovima nesvesna, ona su u najvećoj meri subjektivna, tiču se fizičkih aktivnosti i grubog sveta i delo su sanskara pohranjenih u umu. Reñe se dešava da neki san, na prvi pogled nimalo različit od običnog sna, odrazi objektivni doživljaj suptilnog tela i da nije samo puki proizvod mašte. Meñutim, većina snova su čisto subjektivni i podsvesni doživljaji suptilnog tela. Oni, osim što su prilika za stvaranje novih sanskara ili, pak, trošenje starih, i što povremeno osvetljavaju skrivene komplekse i nerešene probleme u nečijoj ličnosti, nemaju naročiti duhovni značaj. Takvi snovi ne sadrže ništa što nije, na neki način, deo preñašnjih doživljaja. Njihova novina sastoji se samo u različitom povezivanju pojedinih činilaca ranijih iskustava. Retke vrste snova U reñe tipove snova spadaju oni snovi koji se tiču osoba i stvari koje čovek ne zna iz ovog života, nego iz ranijeg ili više ranijih života. Još su reñi snovi o osobama ili stvarima koje se nisu pojavile ni u ovom ni u preñašnjim životima, nego će se tek pojaviti u budućnosti. Prema tome, obični snovi bitno se razlikuju od snova sa okultnim obeležjima. Početak okultnih iskustava Učenik, prolazeći kroz fazu otvaranja psihe, neretko doživljava mistična iskustva suptilnog sveta u vidu izrazitih vizija, svetlosti, boja, zvukova, mirisa ili neobičnih susreta. Na početku su ovakvi doživljaji neredovni i kratkotrajni i učenik je sklon da ih svrsta u halucinacije. I mada ih smatra halucinacijama, on se ipak, zbog unutrašnje snage kojom oni zrače, ne može odupreti njihovom uticaju i smernicama. Duhovno putovanje, meñutim, postaje mnogo jednostavnije kada učenik zauzme pravilan stav prema okultnim iskustvima i nauči da pravilno procenjuje njihovu vrednost. Meñutim, početniku nije lako da zadrži odmeren stav. Teško je održati odmeren stav Početnik je ili sklon da preuveliča značaj svog progledavanja u unutrašnjim svetovima, razvijajući neobuzdanu žeñ za ponavljanjem ovakvih iskustava ili, pak, potcenjujući ih, pokušava da ih tretira kao nenormalne pojave. Od ove dve mogućnosti, nastojanje da se okultna iskustva preuveličaju je najčešći oblik ponašanja jer se okultnim iskustvima na početku, dok predstavljaju nešto novo i posebno, pridaje ogroman značaj. Žudnja za okultnim iskustvima U stvari, učenikov ego nastoji da se veže za to novootkriveno polje, što mu pruža osećaj da je važna, izuzetna i posebno povlašćena osoba. I što više takvih iskustava ima, sve više ih želi. On razvija stalnu potrebu za okultnim podsticajima, kao što ljudi koji uzimaju droge postaju zavisni od njih i potrebna im je stimulacija čak i za ono što su ranije radili bez nje. Kako bi pomogao učeniku da izbegne ovu zamku, Učitelj strogo vodi računa da kod njega ne pothranjuje žudnju za okultnim iskustvima. Takva iskustva su učeniku dozvoljena samo onda kada su mu zaista neophodna u duhovne svrhe, a ne onda kada ih on priželjkuje ili priziva. Postupak u slu čaju žudnje za okultnim iskustvima Ako ustanovi da učenik pridaje preveliki značaj okultnim iskustvima i da se u njemu razvija nekontrolisana žeñ za njima, tada se Učitelj, na sebi svojstven način, razračunava sa ovom preprekom tako što proreñuje ili sasvim ukida okultna iskustva. To podseća na brzo olakšavanje pacijentovih tegoba hirurškim odstranjivanjem uzroka telesnog poremećaja, a služi da zaštiti poklonika od nizanja novih karika na lanac samoograničavanja. Učenik ni pod kakvim uslovima ne sme dozvoliti da bude uhvaćen u zamku lažnih vrednosti i jalovih istraživanja, jer će ga to odvesti na stranputicu i prouzrokovati nepotrebno odlaganje postizanja pravog cilja, a to je inicijacija u istinski duhovan život. Uvoñenje učenika u okultne fenomene treba da bude vrlo postepen i dugotrajan proces. Učitelj ga nikada neće ubrzavati, pošto je samo mali broj ljudi doista spremno da proširi svoja iskustva na ovu novu dimenziju. Validnost okultnih iskustava Na početnim stupnjevima okultni fenomeni predstavljaju vrlo nestalnu pojavu, pa se skeptični učenik obazrivo odnosi prema njima da bi predupredio mogućnost obmane. Meñutim, okultna iskustva nose sa sobom nepogrešive oznake svoje duhovne verodostojnosti. Čak i ako te oznake nisu odmah uočljive, okultnim iskustvima valja posvetiti posebnu pažnju da bi se utvrdilo da li poseduju neki izuzetan značaj, da li donose blaženstvo i mir i da li poseduju prirodno svojstvo da utiču na dalji tok duhovnog razvoja. Ako su te oznake prisutne, učenik će pomoću njih uspeti da razabere stvarna okultna iskustva od halucinacija i priviñenja. Okultno nije u vezi sa halucinacijama i obmanama Halucinacije su iskrivljena opažanja potekla od čula; u njima čovek vidi i čuje stvari koje u stvarnosti ne postoje. Mada se u tom pogledu jasno razlikuju od puke uobrazilje i mašte, u verodostojnost ovih iskustava se s razlogom sumnja bez obzira na njihovu srodnost sa normalnim čulnim opažanjima. Priviñenja su još varljivija, jer u njima čovek ne samo da vidi stvari koje ne postoje, već je i potpuno ubeñen u postojanje onoga što vidi. Halucinacije i priviñenja, meñutim, ne pružaju blaženstvo i mir osobi koja ih doživljava. Blaženstvo i mir su jedini pouzdan znak da se radi o verodostojnim okultnim iskustvima. Halucinacije i priviñenja su nešto kao noćne more budne svesti. Poklonik mora razviti poverenje u sebe Čak i pravo okultno iskustvo može izgubiti na snazi i delotvorosti ako postane predmet sumnje. To se može desiti sa osobom koja, prošavši kroz takvo iskustvo, razgovara o tome sa ljudima koji, zbog svoje nesposobnosti da razumeju takve stvari, zastupaju suprotna gledišta, bacajući senku sumnje na njena uverenja. Stoga Učitelj obično zahteva od učenika da svoja iskustva drži u tajnosti. Ma koliko iskustvo bilo duboko, ako je izloženo skepticizmu i neprijateljskim stavovima okoline, ono će najverovatnije izbledeti, i zato učenik mora da nauči da sledi nit svojih unutrašnjih iskustava, ma šta drugi mislili i govorili o njima. Ako mu je cilj brzi napredak i najveća moguća korist od

57

saradnje sa Učiteljem, on mora razviti veliko i nepokolebljivo poverenje u sebe i u svoga Učitelja. Nema potrebe da traži oslonac u drugim ljudima, jer malo je onih koji će razumeti njegova iskustva i njegove probleme. Zato mora biti pripreman na nerazumevanje okoline, čak i svojih prijatelja ili roñaka, jer oni najverovatnije nisu upoznati sa putevima njegovih opredeljenja i akcija. Ako je okultno iskustvo, za vreme dok je trajalo, dalo nov podsticaj učenikovim duhovnim pregnućima, onda nije važno da li će ga on docnije, osvrćući se na njega, dovesti u sumnju. Postoje neka okultna iskustva koja su namerno data učeniku da bi mu služila kao putokaz i izvor nadahnuća. Obzirom da ta iskustva imaju posebnu svrhu i namenu, nužno je da učenik prestane da sumnja u njihovu verodostojnost i vrednost. Posledice sumnji čavosti u pogledu na okultno iskustvo Neprestano tražiti dokaze o verodostojnosti okultnog iskustva krajnje je nezdrava navika, pa Učitelj pruža dokaze samo onda kada smatra da je to neophodno. On preuzima inicijativu na način koji smatra najprikladnijim za odreñenu situaciju. Svako njegovo delo je izraz njegove nesputanosti i slobode i nevezano je za učenikova očekivanja. Ako se pokaže da je duhovno neophodno, Učitelj može uvećati delotvornost okultnog iskustva tako što će potvrditi njegovu vrednost i verodostojnost neposrednim ili posrednim dokazima bliskim učenikovom uobičajenom doživljaju stvarnosti. Astralna putovanja Na poodmaklim pripremnim stupnjevima koji učenika uvode na duhovnu stazu, učenik se duhovno priprema za korišćenje sila unutrašnjeg sveta u kome obitavaju astralna tela.* On zatim preduzima astralna putovanja u svom astralnom telu, napuštajući svoje fizičko telo u budnom ili usnulom stanju. Nesvesno izvedena astralna putovanja poseduju mnogo manju vrednost od onih koja su, kao rezultat promišljene odluke, preduzeta sa punom svešću. Ova potonja podrazumevaju svesno korišćenje astralnog tela. Svesno izdvajanje astralnog tela iz spoljašnjeg nosača, grubog tela, značajno je stoga što omogućava duši iskustvo da nije grubo telo i što joj daje moć da bolje ovlada njime. Na naprednijim stupnjevima čovek može po volji navući ili svući spoljašnje grubo telo kao ogrtač i koristiti astralno telo za upoznavanje unutrašnjeg sveta astrala i za putovanja kroz njega—i to uvek kada se ukaže potreba za tim. * Vidi Glosar Proširenje mogu ćnosti za čovekov duhovni napredak Prizori, mirisi, ukusi, susreti i zvuci doživljeni svesnim korišćenjem astralnog tela po jasnoći i verodostojnosti nimalo se ne razlikuju od svesnih iskustava grubog tela. Nisu zamagljeni i subjektivni kao obični snovi, već su jednako stvarni i ubedljivi kao i doživljaji budne svesti. Sposobnost astralnog putovanja uveliko proširuje raspon čovekovih opažanja i pospešuje njegov duhovni napredak, započet sa involucijom svesti. Okultno iskustvo nije zamena za unutrašnje napore Ovladavanje okultnim silama nipošto ne može biti zamena za unutrašnje napore koje poklonik mora činiti u pravcu daljeg napredovanja na duhovnoj stazi. Okultna iskustva koja daruje Savršeni Učitelj služe da bi učenik izoštrio do tada zamagljenu intuiciju, uklonio neke teškoće na duhovnoj stazi, izgradio samopouzdanje i stekao entuzijazam za hvatanje u koštac sa zahtevima koje pred njega postavlja svaki sledeći korak. Kada fine nagoveštaje svog srca pretoči u delo, učenik prestaje da biva samo pasivni primalac okultnih iskustava i tu započinje njegov stvarni duhovni napredak.

Okultizam i njegovo mesto u spiritualnom životu Odeljak II Odnos sa Učiteljem u duhovnom životu Ljudi su neprekidno u me ñusobnom odnosu na unutrašnjim planovima Čak i oni kojima je na raspolaganju elementarno znanje o strukturi i zakonitostima unutrašnjih sfera postojanja, znaju da je ideja o zasebnosti ljudskih bića odavno prevaziñena. Želeli to ili ne, ljudi, samom činjenicom svog postojanja, stalno stupaju u meñusobne odnose i reaguju jedni na druge, čak i onda kada ne uspostavljaju dodire na fizičkom planu. Nema granica prostiranju uticaja meñu pojedincima. Magnetni uticaj finih sfera ne zna za granice izmeñu naroda niti za bilo koje drugo konvencionalno ograničenje. Dobre i zle misli, vesela i tmurna raspoloženja, uzvišena i plemenita osećanja, uskogrudost i niske pobude, nesebična i sebična nastojanja—sve to teži da se rasprostre i vrši uticaj na druge, čak i kada nije izraženo rečima ili delima. Svet mentalnog života je isto tako objedinjen sistem kao i svet grube materije. Grubi svet kao nosač duhovnog života ima nesumnjiv značaj, ali se postojeće veze i spone meñu ljudima ne mogu u potpunosti sagledati i proceniti na podlozi opipljivih transakcija grubog sveta. Vrednost daršana i sahavasa Stupanje u kontakt sa Savršenim Učiteljem neće dati ploda ukoliko taj susret Savršenog Učitelja i tragaoca ne prate odgovarajuća dešavanja na unutrašnjim planovima svesti. Rišiji (rishis) ili mudraci, pridaju veliki značaj dobijanju daršana (darshan, kontakt očima) od nekog Savršenog Učitelja. Jer Savršeni Učitelji predstavljaju izvor nepresušnog toka ljubavi i svetlosti što, zračeći iz njih, neodoljivo džara po najdubljim tragačevim osećanjima, nezavisno od Učiteljevih usmenih naloga. Efekat daršana zavisiće od tragaočeve spremnosti da odgovori na njega, a njegova reakcija je opet uslovljena njegovim vlastitim sanskarama i vezama iz prošlosti. Najčešće je učenik potpuno zadovoljan daršanom Učitelja i od Njega ne traži ništa više. Ako ga samo jedan Učiteljev daršan ispuni blaženstvom i smirenim zadovoljstvom, to je pouzdani pokazatelj da je učenik dostigao stanje neželjenja i ljubavi, dve suštinske stvari u duhovnom životu. Pošto je primio daršan od voljenog Učitelja, učenik prirodno ne želi ništa drugo osim još njegovih daršana, a unutrašnji duhovni poriv ga tera da traži sahavas (društvo) Učitelja što češće. Česti sahavas pojačava pročišćavajuće dejstvo daršana, što podstiče učenika da se

58

sve više približava Učitelju na unutrašnjim nivoima. Učiteljeva stopala Kao i daršan, tako i padanje ničice pred stopala Učitelja ima izuzetnu vrednost. Stopala, koja su u fizičkom smislu najniži deo tela, u duhovnom smislu su na najvišem nivou. U fizičkom svetu stopala prolaze kroz sve—dobro i zlo, lepo i ružno, čisto i prljavo; pa ipak ona ostaju iznad svega. U simbolici duhovnog, stopala Učitelja su iznad svega u univerzumu, koji je za njih kao prašina. Kada ljudi prilaze Savršenom Učitelju i rukama dodiruju njegova stopala, oni zapravo polažu pred njega breme svojih sanskara. On prikuplja sanskare iz čitavog univerzuma, kao što običan čovek hodajući skuplja prašinu na svojim stopalima. Ima jedan drevni običaj u kome učenik, nakon što primi Učiteljev daršan i padne ničice pred njim, uzima da pere Učiteljeva stopala mlekom i medom i pred njih polaže kokos kao žrtvenu ponudu. Med predstavlja crvene (rñave) sanskare, mleko predstavlja bele (dobre) sanskare, a kokos predstavlja um. Ovaj običaj, koji je u nekim sredinama postao konvencionalan obred prilikom susreta sa Učiteljem, simbolizuje prebacivanje tereta sanskara sa učenika na Učitelja i njegovo potpuno predavanje uma. Ovakav preobražaj unutrašnjeg stava je najkritičniji i najvažniji korak koji učenik preduzima da bi bio iniciran u spiritualnu stazu. Unutrašnji kontakt Kada učenik doživi blaženstvo Učiteljevog daršana, taj prizor ostaje zanavek urezan u njegovom umu. Čak i ako nije u mogućnosti da ima učestale susrete sa Učiteljem, učenik će Mu, u nastojanju da obuhvati Njegov značaj, uvek iznova upućivati svoje misli. Proces uspostavljanja misaonog kontakta sa Učiteljem bitno se razlikuje od procesa misaonog oživljavanja uspomena. U svakodnevnoj igri imaginacije, vraćanje uspomena na prohujale dogañaje ne mora imati odreñenu svrhu; ali kod uspostavljanja misaonog kontakta sa Učiteljem, svrha definitivno postoji. Zahvaljujući moćnoj svrhovitosti koja je pokreće, čovekova imaginacija prestaje da biva prazno zanošenje idejama, već stremi Učitelju uspostavljajući odnos s njim. Misaoni kontakt sa Učiteljem je isto tako plodonosan i efikasan kao i fizički daršan. Uz pomoć čestih misaonih kontakata gradi se most izmeñu Učitelja i učenika—pa učenik tako postaje prijemnikom milosti, ljubavi i svetlosti koja, uprkos prividnoj razdaljini meñu njima, neprekidno ističe iz Učitelja. Učitelj ne upućuje pomoć samo onima koji se nalaze u njegovoj fizičkoj blizini, već i onima koji sa njim uspostave misaoni kontakt. Posebne mere predostrožnosti Učitelj će posvetiti posebnu pažnju ličnim potrebama učenika i prvo će gledati da ga zaštiti od onih uticaja koji bi mogli da ga skrenu sa staze i onemoguće njegovo napredovanje. Nije retkost da Učitelj zatraži od učenika neku vrstu privremenog povlačenja iz sveta da bi se njegove misli očistile od uticaja koji ometaju njegovo duhovno napredovanje. Zato neki jogini, podučeni od strane Učitelja, sami pripremaju svoju hranu i ne dopuštaju nikome da prisustvuje obedu. To čine da bi izbegli impresije zla iz pogleda zlih osoba. Kao što se čista krpa lako umrlja prljavštinom, tako se i učenik lako uprlja impresijama požude. U svojim prvim koracima, poklonik se mora čuvati od mnogobrojnih komplikacija koje se javljaju kao posledica odnosa sa ljudima koji nisu stupili na duhovnu stazu. Učitelj daje posebna uputstva za prekid ili izbegavanje odreñenih kontakata ili veza samo kada situacija to izričito nalaže. U većini slučajeva, meñutim, učenik je prirodno zaštićen unutrašnjom vezom sa Učiteljem, pa se više ne nameće potreba za stvarnom ili prinudnom izolacijom. Mada je učenik u spoljašnjem dodiru sa svetom, u mislima nije vezan za njega jer se nalazi u unutrašnjoj vezi sa Učiteljem. Kontakti i druženja Kao što Učitelj može izolovati bliskog učenika od neželjenih kontakata i veza, on ga može i ohrabriti da uspostavi nove, sveže kontakte, one za koje smatra da će mu biti od duhovnog značaja. Učitelj savršeno poznaje sanskaričke i karmičke veze, njihove zaplete i rasplete. On može namerno hrabriti učenike da se upuste u takve odnose, isto kao što će im naložiti da se late važnih i odgovornih poslova i tako im, linijom najmanjeg otpora i najkraćim mogućim putem, pomoći da napreduju. Učitelj koristi svoje poznavanje prošlih života, sanskara i veza, da pomogne ljudima da pravilno raspodele duhovne snage i tako ostvare vrhunske rezultate. Učenik kao instrument Jedinstveni sklad unutrašnjih planova omogućava Učitelju da koristi učenika kao instrument svoga rada, čak i onda kada učenik nije svestan da služi Učiteljevim širim ciljevima. To postaje mogućno jer učenik svojom ljubavlju i razumevanjem, pokornošću i predavanjem, uspostavlja prisnu vezu sa Učiteljem i usklañuje se s njim. Oni koji su u neposrednom odnosu sa Učiteljem primaju njegovu pomoć neposredno, a oni koji su u bliskoj vezi sa njegovim učenicima primaju njegovu pomoć posredno. Zajedničko učestvovanje u duhovnom radu ne odvija se samo u grupi povlašćenih. Čak i oni poklonici koji samo razmišljaju o Učitelju ili meditiraju o njemu, uživaju tu povlasticu da učestvuju u univerzalnom duhovnom radu kojim se Učitelj odreñenog trenutka bavi. Obzirom da je jedno sa Večnošću, Učitelj je izvan vremena i izvan svih vremenskih ograničenja. Ali pošto je ujedno zainteresovan za duhovno uzdizanje čovečanstva, on prihvata na sebe vremensko ograničenje, pa mu je stoga u ostvarivanju njegovog dela saradnja njegovih učenika od najveće pomoći. Učitelj se hrani ljubavlju učenika upijajući njihovu duhovnu energiju, koju potom usmerava u svoje univerzalno delo. Učitelj kao odašilja č Posmatrano na ovaj način, Učitelj je ujedno i prijemnik i odašiljač, jer prima pesmu samo da bi je odaslao u svet. Voleti Učitelja znači voleti sve, i to ne samo simbolično; jer, ono što Učitelj primi na unutrašnjim nivoima svesti, on to produhovljuje i prenosi dalje. Tako ne samo da osnažuje veze sa svojim učenicima, već im pruža mogućnost da uzmu učešća u njegovom božanskom radu. Unutrašnje oko Na bezbrojne načine Sadguru nastoji da navede učenika da uroni u svoje unutrašnje biće da bi tu pronašao izlaz iz lavirinta univerzuma i razbudio kod njega čežnju za Bogom. Čežnja za Bogom je prisutna u učeniku od iskona, ali Učitelj postupkom otvaranja njegovog unutrašnjeg oka, čini da ova iskonska čežnja za Bogom postane još snažnija i prepoznatljivija. Kada je unutrašnje oko otvoreno, Bog—koji je predmet svih težnji i čežnji—postaje vidljiv. Kada

59

se pogled duše okrene ka unutra i upre u vrhovnu Stvarnost, želja da se uspostavi jedinstvo s njom postaje mnogo vatrenija nego dok je duša tumarala po mraku i tražila Boga kroz umovanje ili imaginaciju. Kad kucne odreñeni čas, Učitelj otvara učenikovo unutrašnje oko za tren. Om Tačka Tragalac za Istinom vremenom mora spoznati da je jedinstveni Bog sa mnogo lica jedina Stvarnost i da je tragalac jedno sa njim. To znači da ga ne sme obmanuti prizor univerzuma. Jer čitav univerzum sadržan je u Sopstvu i nastaje iz jedne sićušne tačke poznate kao Om Tačka. Meñutim, Sopstvo kao upojedinjena duša sviknuto je da prikuplja iskustva putem ovog ili onog posrednika zbog čega počinje da doživljava univerzum kao opasnog protivnika. Oni koji su spoznali Boga, neprekidno vide univerzum kako nastaje iz Om Tačke, koja postoji u svakome od nas. Vraćanje procesa opažanja unazad Proces opažanja se odvija paralelno sa procesom stvaranja, a svesno okretanje procesa opažanja ka unutra vodi do spoznaje ništavnosti univerzuma kao zasebnog entiteta. Sopstvo kao upojedinjena duša opaža prvo umom, zatim suptilnim okom i, najzad, fizičkim okom; ali je Sopstvo samo po sebi mnogo prostranije nego bilo šta što je umu ili oku dokučivo. Ogromni okeani i široka nebeska prostranstva sićušni su u poreñenju sa Sopstvom. Sve što se može opaziti je konačno, samo je Sopstvo beskonačno. Kada upojedinjeno Sopstvo prestane da opaža, zadržavši pritom punu svest, onda je ono iskoračilo iz univerzuma koji je njegova sopstvena kreacija i preduzelo prvi korak u spoznavanju sebe kao Svega. Sidhiji (Mo ći) Čitav taj proces povlačenja svesti iz univerzuma i sticanja svesti o Sopstvu praćen je pojačanom sposobnošću kontrole nad svim nosačima svesti. Do toga dolazi aktiviranjem do tada neiskorišćenih kontrolnih centara, a njihovo aktiviranje povlači za sobom razvoj brojnih skrivenih moći. Ove moći su opšte poznate kao sidhiji (siddhi) i mogu se javiti pre nego što je poklonik postao duhovno savršen. Štaviše, posedovanje moći neretko će još više ojačati ego nesavršenog poklonika. Budući da nije zadovoljan samim posedovanjem moći, poklonik ih može upotrebiti za ostvarenje onih zemaljskih ciljeva za kojima još nije prestao da žudi. Sidhiji se ispravno smatraju preprekama u postizanju Ostvarenja. A nakon Bogoostvarenja, te moći gube svaki značaj. Domen delovanja sidhija ograničen je na ništavilo univerzuma, dok je, sa druge strane, Bogoostvareni trajno i nepovratno utemeljen u Vrhunskoj Stvarnosti. Mada je čitav univerzum za Bogoostvarenu osobu jednak nuli, ona po volji preuzima odgovornost za duše koje se još nisu ispetljale iz zamršaja univerzuma, pa može slobodno i legitimno upotrebiti ove moći zarad njihovog duhovnog uzdizanja. Napredovanje božanskog plana Ne postoji ništa što nije pod posrednom ili neposrednom kontrolom Učitelja mudrosti. Masovne društvene pojave (kao ratovi, revolucije i epidemije) i kosmički fenomeni (zemljotresi i poplave) spadaju u njihovu nadležnost i nastaju kao posledica oslobañanja sila sa visokih nivoa na kojima su Učitelji svesno smešteni. Učitelji se takoñe mogu služiti okultnim silama da bi ostvarili meñusobnu saradnju i uskladili duhovni rad. Oni se često sastaju na višim unutrašnjim nivoima da bi obezbedili duhovni napredak čovečanstva. Najviše Sopstvo u svima je jedno i uvek deluje jedinstveno. Oni koji su svesni tog jedinstva, spremni su da prihvate neograničenu odgovornost. Odbacivši ograničenja ljudskog uma, oslobodivši se ličnog, bivajući univerzalni, oni postaju moćni izvršioci božanskog plana na zemlji.

Okultizam i njegovo mesto u spiritualnom životu Odeljak III Okultizam i duhovnost Okultizam kao nauka Okultizam je oblast istraživanja koja se bavi izučavanjem sila u univerzumu i u čoveku. U tom smislu ne postoji principijelna razlika izmeñu okultizma i drugih nauka koje se bave izučavanjem ovih predmeta. Razlika izmeñu okultizma i drugih nauka je u tome što se nauke bave onim pojavama i silama koje su posredno ili neposredno pristupačne uobičajenom opažanju, dok se okultizam bavi skrivenim pojavama i silama nepristupačnim uobičajenom opažanju. Razvoj okultnih znanja je uslovljen otkrivanjem latentnih moći ljudskog duha. Mnoge savremene grupe koje istražuju oblast onostranog, pristupaju okultnim znanjima na isti način kao što se pristupa i drugim poljima nauke. U principu nema razloga da se okultizam smatra manje ili više vrednim od drugih polja teoretskih nauka. Može se opaziti da grupe koje se bave okultnim naukama to čine organizovano i timski. Teoretsko znanje Savršeni Učitelji smatraju poželjnim da čovečanstvu s vremena na vreme teoretski obelodane odreñena znanja o izvesnim karakteristikama duhovnog postojanja—o besmrtnosti i reinkarnaciji, o postojanju raznih nivoa i njima odgovarajućih tela, o zakonima evolucije i delovanju karme. Takva osnovna znanja predstavljaju podstrek za dalja duhovna istraživanja i pregnuća, i pružaju prosečnoj osobi izglede da se približi Istini onoliko koliko to okolnosti dopuštaju. Meñutim, izuzimajući osnovna znanja i opšte podatke, Učitelji nikad nisu širili podrobna tumačenja okultnih pojava. Oni su čak oprezno čuvali podatke od vitalnog značaja za okultizam kao veštinu. Oni koji znaju i oni koji ne znaju U okultizmu, više nego u bilo kojoj drugoj nauci, postoji stroga i jasna podela izmeñu onih koji znaju i onih koji ne znaju. Za druge nauke bi se moglo reći da kod njih posredno i neposredno znanje imaju gotovo isti značaj. U okultizmu, meñutim, posredno znanje se po važnosti i značaju ne može meriti sa neposrednim znanjem. Zato, premda je okultizam važna nauka, širenje čisto teoretskih informacija o okultizmu ne poseduje nikakvu vrednost. Za one bez neposrednog iskustva iz oblasti okultnog, teoretsko poznavanje okultnih činjenica ne može imati vrednost, jer će oni okultne pojave svrstati u kategoriju bajki i egzotičnih priča o dalekim zemljama. Okultizam kao veština Može se čak reći da širenje čisto teoretskih informacija o okultnim činjenicama može imati štetne posledice, jer ono

60

u ljudima podstiče ispraznu radoznalost i želju za upravljanjem nepoznatim silama iz sebičnih pobuda. Nema ničeg izrazito duhovnog u ovladavanju okultnim moćima. Kao i sve druge svetovne moći ili naučna otkrića, i one se mogu upotrebljavati kako za dobro tako i za zlo. Okultne moći pružaju široku lepezu mogućnosti za rad na višim nivoima, što podrazumeva i duhovnu spremnost čoveka da takvu izuzetnu odgovornost i prihvati. Može se reći da okultizam kao nauka počiva manje-više na istim osnovama kao i ostale nauke, ali okultizam kao veština stoji isključivo za sebe. Početnik će u svom nastojanju da ovlada izvesnim okultnim moćima postići izvesne rezultate. Zloupotreba okultnih mo ći Ali takvo postignuće biće za njega pre prokletstvo nego blagoslov ukoliko nije duhovno pripremljen da prihvati na sebe srazmernu odgovornost. I najmanja zloupotreba okultnih moći izaziva ozbiljnu reakciju i još čvršće okiva dušu. Ne samo što će se time usporiti napredovanje poklonika, nego može doći i do ozbiljnog nazadovanja. Pored duhovnog sloma koji može snaći početnika zbog nesmotrene upotrebe okultnih moći, on može postati izvor velikog zla za ljude nad kojima je zloupotrebio te moći. Okultna mo ć mora podsticati spiritualne namere U rukama Učitelja duhovne mudrosti, okultne moći postaju potpuno bezopasne jer se njihovi izuzetni kapaciteti stavljaju u službu duhovnog uzdizanja čovečanstva. No, i pored toga, Učitelji su vrlo štedljivi u njihovoj upotrebi. Okultizam po svojoj prirodi ima svojih ograničenja. Ne može se primenjivati za zadovoljavanje materijalnih potreba čovečanstva ili postizanje svetovnih ciljeva. Kada bi se okultne moći slobodno primenjivale, faktor nepredvidivosti i neočekivanosti uneo bi veliku pometnju i nered u svakodnevnicu čoveka, koji mora da živi u okviru svojih ograničenja i oslanja na svoje resurse i mogućnosti da bi se zakon karme neometano odvijao. Ponekad Učitelji ispune neku od svetovnih želja svojih poklonika. Mamac u vidu ispunjenja svetovnih želja Meñutim, oni to ne čine zbog toga što su zainteresovani za zemaljske stvari, već zbog toga što su zainteresovani da svoje poklonike odvrate od materijalnih želja. Malu decu je teško podstaći da uče abecedu. Da bi usmerili njihovu pažnju, stariji im ponekad daruju slatkiše napravljene u obliku slova i oni onda uče lekcije o slovima ne zbog slova već zbog slatkiša. Ovim delotvornim postupkom razvija se interesovanje za sama slova, a kada deca pokažu ozbiljniju zainteresovanost za slova, slatkiši se mogu odbaciti. Svetovni ljudi su kao deca. Kao što roditelj povremeno daje svom detetu parče čokolade da bi bilo poslušno, tako i Učitelj daruje svojim svetovno-sklonim poklonicima neke bezazlene predmete koje žele, da bi bili voljni da učestvuju u njegovom radu i pokazali interesovanje za istinsku duhovnost. Učiteljima ne treba pristupati sa materijalisti čkim motivima Ovozemaljski ljudi su toliko obuzeti materijalnim željama da ništa što se neposredno ne odnosi na ispunjenje njihovih želja ne može pobuditi njihovo interesovanje. Takvi mogu pristupiti Savršenom Učitelju, služiti ga i obožavati, sve sa namerom da im On pomogne u rešavanju njihovih materijalnih problema. Učitelj je dužan da pomogne svakoj osobi koja mu pristupi, bez obzira na njene skrivene motive. Tako Učitelj, sa svojim savršenim poznavanjem ljudskog uma, može odlučiti da neku osobu navede na duhovnost pomažući joj materijalno. Doduše, bacanje materijalnog mamca u duhovne svrhe je pre izuzetak nego pravilo. Učitelji uglavnom obeshabruju one koji im prilaze zarad materijalne dobiti. Sa duhovne tačke gledišta je neuporedivo bolje voleti Učitelja samo zato što je drag, nego iz nekih drugih, sebičnih motiva. Ljudi treba da dolaze Učitelju samo zbog toga što su istinski zainteresovani za duhovnost i ni iz kakvog drugog razloga. Samo tako mogu izvući najveću korist iz kontakta sa Učiteljem. Pročišćenje srca Bavljenje okultnom veštinom je opravdano jedino ako se njene moći podrede duhovnim ciljevima; svako usmeravanje okultnih moći u drugom pravcu može se smatrati njihovom zloupotrebom. Okultna moć se ne sme prizvati u svetovne svrhe. Njena prava funkcija nije ispunjenje ljudskih želja, već pročišćenje ljudskog srca. Upotreba mo ći na višim nivoima Okultizam kao veština se ubraja u najdelotvornija i najmoćnija sredstva za pročišćenje čovečanstva, pomažući mu da se oslobodi nižih želja. Okultna veština je posebno korisna onim tragaocima koji su na pragu da razviju svoje latentne psihičke moći, kao i onima koji su ih već u velikoj meri razvili, ali nisu u potpunosti prisutni u grubom svetu jer se njihova svest povukla na više nivoe. Otuda se njima mora govoriti jezikom koji je za njih razumljiv. Mnogi napredni tragaoci razviju brojne okultne i mističke moći, ali je i njima, kao i običnim ljudima, potrebna duhovna pomoć. Takvim imaocima moći Savršeni Učitelj može lako i uspešno pomoći bez obzira na fizičku udaljenost. Učiteljeva pomoć, svesno primljena na višim nivoima, znatno je delotvornija od pomoći koju on može da pruži posredstvom grubog medijuma. Prizemljavanje Izuzev teškoća sa kojima se neminovno suočavaju u svom napredovanju na duhovnoj stazi, druga karakteristika naprednih poklonika jeste da se oni, opijeni stanjem blaženstva, nerado "spuštaju" da bi delovali u gruboj sferi. Spuštanje naprednih poklonika ne sme se pobrkati sa spuštanjem u normalnu svest nakon iskustva sedmog nivoa, koje je stanje Bogoostvarenja Savršenih. Povratni put Savršenog Učitelja—i ishodišni položaj na nekom od nivoa sa koga deluje nakon Ostvarenja—posledica je njegovih čovekoljubivih pobuda i prarabdhe (neizbežne sudbine), koju on spremno preuzima na sebe zarad duhovnog uzdizanja čovečanstva u skladu sa autoritetom koji mu je dodeljen. Mada su Savršeni Učitelji svesni svih nivoa istovremeno, kaže se da se Huaña Muinudin Čišti (Khwaja Muinuddin Chishti) iz Añmera (Ajmer), u Indiji, smestio na petom nivou involucije svesti. Takoñe je tačno da Avatar deluje na svim nivoima svesti istovremeno, ali se ponekad zbog Njegovog univerzalnog dela smešta na odreñeni nivo. Otuda se kaže, na primer, da se prorok Mohamed smestio na sedmi nivo, dok se Gospod Buda nastanio na petom nivou. Za razliku od gore navedenih slučajeva, kada napredni učenici ostanu zaglavljeni izmeñu nivoa, oni bivaju spušteni na niži nivo da bi se tako ubrzalo njihovo kretanje duhovnom stazom. Ukoliko je učenik ostao zaglavljen negde izmeñu trećeg i četvrtog nivoa, Učitelj će ga prvo spustiti na treći nivo, pa će ga zatim gurnuti na četvrti. Njegovo

61

spuštanje je takoñe od velike pomoći svima koji još uvek tumaraju zatočeni u divljini ovog sveta i koji još nisu kročili duhovnom stazom. Zato Učitelj ponekad donosi odluku da izvrši neko spiritualno delo posredstvom nekog naprednog učenika, zahtevajući od njega da privremeno odgodi svoj rad na ličnom usavršavanju u korist ostalih ljudi. Na kraju postaje jasno da je spuštanje na niži nivo bila samo duhovna priprema za brz i lagan prelazak na sledeći nivo; no i pored toga što mu je to znano, učenik se teška srca odriče preimućstava svog postignuća da bi pritekao u pomoć drugima. Spuštanje naročito teško pada onoj osobi koja snažno doživljava stanje očaranosti. U sufizmu je takva očaranost poznata kao hajrat (hairat). Poklonik uz velike teškoće izlazi iz tog stanja. Meñutim, za njega je veoma važno da se odupre iskušenju potpune očaranosti, jer se s vremena na vreme mora spustiti zbog drugih. Učitelj zna kako da postupi s naprednim učenikom i on će ga pokrenuti na neki, povremeno i neprijatan, način. Priča o Ganñ-e-Šakaru Ovo je vrlo dobro ilustrovano u priči o slavnom valiju (wali) Baba Faridudinu (Baba Fariddudin), takoñe poznatom po imenu Gand-e-Šakar (Ganj-e-Shakkar). Mnogo pre nego što je postigao Prosvetljenje, ovaj vali, ili prijatelj Boga, nalazio se u hajratu potpuno obuzet tim stanjem. Nije mogao da sklopi oči koje su stalno bludele, pogleda staklastog i sluñenog, nije mogao ni da jede. Njegov učitelj Huaña Muinudin Čišti (Khwaja Muinuddin Chishti) zatraži od njega da izañe iz stanja opčinjenosti i da se spusti, ali valiju bi teško da posluša svog Učitelja. A onda Učitelj okrenu drugi list, prizemivši ga na sledeći način. Učitelj je svojim moćima inspirisao pet lopova da se približe mestu gde se nalazio Ganñ-e-Šakar. Posedavši na pet koraka od valija, oni počeše da dele opljačkani plen. Vrlo brzo izbi svaña i dvojica od njih ubiše preostalu trojicu. Onda podeliše plen i dadoše se u beg. U bekstvu proñoše pored valija koji je nepokretno sedeo na svom mestu. Tada se on spusti u normalnu svest. Sama blizina kriminalaca bi dovoljan podstrek da mu povrati normalnu svest. Prvo što je vali ugledao bili su vrapci, a njegov prvi impuls je bio da nad njima isproba svoje novostečene moći. Uzviknuo je, "O, vrapci, uginite!" i vrapci su pali mrtvi. A zatim je kazao: "Vrapci oživite" i oni su ponovo uzleteli. Dva razbojnika, koji su zadivljeno posmatrali ovaj nesvakidašnji prizor, zamoliše valija da vaskrsne tri lopova koja su oni, u nastupu jarosti, maločas ubili. Vali se obrati trima mrtvim lopovima i reče: "Ustajte!". Ali oni se nisu pokrenuli. Užasnut pri pomisli da je možda izgubio svoje moći, osećajući kajanje što ih je zloupotrebio, vali plačući otrča svome Učitelju. A kada mu se približio, ugleda tri lopova kako masiraju Učiteijeva stopala. Tada se vali vrati na mesto na kome je prethodno sedeo, odbijajući i hranu i piće. Ostao je na istom mestu deset godina i sasvim je smršao, sve dok beli mravi nisu počeli da mu izjedaju telo. Ljudi su imali običaj da dolaze valiju i da polažu pred njega velike količine šećera da bi odmamili mrave. Pošto je uvek bio okružen gomilama šećera, postao je poznat kao Ganñ-e-Šakar, ili "riznica šećera". Priča o njemu pokazuje kako je i najnaprednijim poklonicima potreban Učitelj da bi nastavili put ka Realizaciji. Okultni fenomeni nemaju unutrašnju vrednost Slučaj Ganñ-e-Šakara ilustruje u kakvim prilikama se mogu upotrebljavati okultna sredstva i okultne moći; ali se mora naročito naglasiti da nijedan okultni fenomen, ma koliko upečatljiv bio, sam po sebi ne poseduje nikakvu vrednost. Vrednost ma kog fenomena—okultnog ili neokultnog—je ili prividna ili relativna. Prividnu vrednost imamo u slučajevima kada se nečemu pripiše prividni značaj jer služi da ispuni prolazne želje i ograničene ciljeve potekle iz neznanja. Izvučena iz konteksta prolaznih želja i uskih htenja, ta prividna vrednost istog trena gubi smisao. Relativnu vrednost imamo u slučajevima kada se nečemu pripiše značaj jer služi ostvarivanju ili izražavanju Istine. Značaj relativnih vrednosti proističe iz činjenice da one predstavljaju suštinski uslov za nastavljanje božanske igre života; i zato, iako relativne, te vrednosti su stvarne, a ne iluzorne. Okultizam se razlikuje od spiritualnosti Većina osoba svesno ili nesvesno pridaje preveliki značaj okultnim fenomenima brkajući ih sa duhovnošću. Za njih su čuda i fenomeni iz sveta duhova predmeti interesantnih razgovora, što se neosnovano smatra znakom prave zainteresovanosti za duhovan život. Meñutim, izmeñu okultizma i misticizma, spiritizma i duhovnosti granica je jasna i stroga; a svaki neuspeh u pravilnom uočavanju razlike može samo stvoriti nevolje. Jedino što je bitno je ostvariti Božanski Život Sva čuda spadaju u svet fenomena, svet senki. Budući da predstavljaju fenomene, čuda su podložna promenama, a ništa što se menja ne može posedovati trajnu vrednost. S druge strane, spoznaja večne Istine inicira čoveka u nepromenljivo Bivstvovanje, koje je vrhovna Stvarnost. Nikakvo poznavanje okultnog sveta i sposobnost upravljanja tajnim silama ne može se meriti sa spoznajom Istine. Okultni fenomeni su podjednako u domenu varljive uobrazilje koliko i svakidašnji fenomeni grubog sveta. Sa duhovne tačke gledišta jedino je bitno ostvariti Božanski Život i u tom smislu pružiti pomoć drugima. Prodreti u suštinu celokupnog postojanja i dočarati miris unutrašnjeg postignuća—izraziti ga u svetu oblika, istine, ljubavi, čistote, lepote—to je jedina apsolutna, istinski vredna igra. Svi drugi dogañaji, slučajevi i postignuća nemaju trajnu vrednost.

Tipovi meditacije Odeljak I Priroda meditacije i njeni preduslovi Meditacija — probijanje kroz ograni čenja uma Meditacija se može opisati kao put koji čovek krči za sebe da bi izašao iz područja ograničenog uma. Ako putnik koji je zalutao u gustom šipražju prašume pokuša da izañe na čistinu, njegovi napori da se probije kroz prepreke koje ga okružuju, ostaviće za sobom tragove. Proučavanjem tih tragova, posmatrač može opisati put koji je putnik

62

prešao u svom nastojanju da izañe na otvoreno. Kretanje čoveka koji se probija kroz prašumu bitno se razlikuje od kretanja lokomotive po šinama, odnosno kretanja po trasiranom putu. Putnik ne sledi utanačeni put; njegov put postaje vidljiv tek na kraju. Isto tako osoba u dubokoj meditaciji neće slediti utvrñenu stazu, nego će pokušavati da reši spiritualne probleme suočavajući se s njima kako nailaze. Opšti tok meditacije je predvidiv Kakav će tok preuzeti meditacija mogu da predvide poznavaoci čovekovog uma, kao što stručnjak koji u tančine poznaje sastav zemljine kore, može uopšteno predvideti mogućnost erupcije vulkana u jednoj oblasti, a isključiti tu mogućnost u nekoj drugoj oblasti. Kada stihijske sile u utrobi zemlje pokušavaju da izbiju napolje, one prirodno biraju put manjeg otpora; njihovo kretanje najviše zavisi od prirode prepreka na koje nailaze. Razlika izmeñu vulkanskih sila i duhovnih stremljenja je u tome što se ove prve ispoljavaju bez svesne namere, a drugima upravlja svesna namera. Za uspešnu meditaciju potrebna je odreñena sposobnost i veština koju će u čoveku probuditi Savršeni Učitelj pružajući par jednostavnih saveta šta treba činiti i šta očekivati u meditaciji. Meditacija se često pogrešno shvata kao Za meditaciju je važna zainteresovanost postupak prisiljavanja misli da se zadrže na nekom pojmu ili predmetu. Prirodno da većina ljudi oseća odbojnost prema meditaciji, jer doživljava nesavladive teškoće pokušavajući da prisili um da se kreće u odreñenom smeru ili da se zadrži na jednom predmetu. Svako nasilno usmeravanje uma ne samo što je zamorno, već je, na kraju krajeva, osuñeno na neuspeh. Osnovni princip koji učenik treba da upamti jeste da se u meditaciji um može kontrolisati i usmeravati isključivo u skladu sa zakonima koji su svojstveni strukturi samog uma, a ne primenom nasilnog ili polunasilnog metoda. Mnogi ljudi koji ne praktikuju meditiranje, često intenzivno i sistematski razmišljaju o nekom praktičnom problemu ili teoretskom pitanju. Njihov misaoni proces je na neki način sličan meditaciji, najpre zbog toga što je tada um toliko zaokupljen razmišljanjima o tom posebnom predmetu da isključuje sve nebitno. Meditacija je nenaporna i spontana jer je um zaokupljen predmetom za koji je zainteresovan i koji mu, vremenom, postaje sve razumljiviji. Meñutim, za duhovni život je tragično to što svakodnevni misaoni tokovi nisu usmereni ka duhovno važnim temama. Predmet prave meditacije treba da je brižljivo odabran i mora imati duhovnu vrednost. To treba da je neko božansko obličje, ili predmet, ili, pak, duhovno značajna tema, duhovna istina. Da bi se postigao uspeh u meditaciji, um ne samo da treba da je zainteresovan za božanske teme ili istine, već treba da ih shvata i uvažava. Takva inteligentna meditacija je prirodan umni proces; lišena jednolične krutosti i usiljenosti meditacije koja se izvodi mehanički, takva meditacija je ne samo spontana i nadahnjujuća, već i laka i uspešna. Meditacija i koncentracija Valja razlikovati koncentraciju od meditacije. Meditacija je početna faza jednog procesa koji se postepeno razvija u koncentraciju. U koncentraciji um nastoji da postigne jedinstvo sa svojim ciljem usredsreñujući se na njega; a meditacija predstavlja temeljito razmišljanje o nekoj odreñenoj stvari, pri čemu se isključuje sve ostalo. U koncentraciji je kretanje misli praktično zaustavljeno, dok u meditaciji um praktično klizi sa jedne na drugu srodnu ideju. U koncentraciji se um zadržava na nekom obliku, ili jezgrovitoj i sažetoj formuli, ne šireći se na nizove srodnih ideja. U meditaciji um pokušava da razume i upije, to jest da se izjednači s predmetom meditacije, zadržavajući se na raznim svojstvima oblika ili, pak, na višeslojnim značenjima formule. I koncentraciju i meditaciju vodi ljubav i čežnja za božanskim ciljem i načelom, a obe aktivnosti se znatno razlikuju od suvog mehaničkog procesa u kome vladaju kruta pravila i nepromenljiva jednoličnost. Oni koji nemaju snage za intenzivnu koncentraciju moraju na početku da praktikuju meditaciju, dok je onima sa jakom koncentracijom meditacija suvišna. Njima je dovoljno da se usredsrede na obličje Bogočoveka ili Čoveka-Boga ili na neku jednostavnu formulu kao na primer, "Ja nisam ni grubo telo ni suptilno telo ni mentalno telo: Ja sam atma (duša)". Tišina i osama Meditacija je po svojoj prirodi lična stvar i ona nije sredstvo za iskazivanje u društvu, nego put ličnog duhovnog napredovanja. Potpuna izolovanost od društvene sredine gotovo uvek pomaže uspešnom praktikovanju meditacije. Drevni jogini su se, u potrazi za samoćom, sklanjali u gorske pećine. Savršeni mir i nepomućena tišina su veoma bitni za postizanje uspeha. Meñutim, odlazak na planinu ili u pećinu nije neophodan uslov za uspešnu meditaciju. Čak i gradski život, uz malo pažnje i truda, može učeniku obezbediti mir, tišinu i usamljenost, kao neophodne uslove za uspešan, polagani napredak u svim oblicima meditacije. Odsustvo svetlosti pomaže da meditacija bude uspešn ija Tama, odnosno sklapanje očiju, nisu od presudnog značaja u meditaciji. Ako meditantu pode za rukom da zadrži pažnju na predmetu meditacije, on će imati uspeha čak i ako meditira otvorenih očiju. No u većini slučajeva odsustvo grubih prizora i zvukova pomaže intenzivnijoj meditaciji. Da bi se obezbedila spoljašnja tišina bitno je pažljivo izabrati mesto za meditaciju, a da bi se um zaštitio od ometajućih vanjskih prizora, dovoljno je samo sklopiti oči. Ponekad, kada je svetlost jaka, nije dovoljno samo sklopiti oči da bi se izbegla optička stimulacija, već je preporučljivo meditirati na nekom zatamnjenom meslu. Tama obično pospešuje napredak u meditaciji. Položaj za meditaciju Ne postoje utvrñena pravila u pogledu na položaj tela. Može se usvojiti bilo koji udoban položaj koji neće izazvati pospanost. Položaj ne bi trebalo da izaziva fizičku napetost ili bol, jer to odvlači pažnju na telo. Telo treba da je potpuno opušteno kao kada je spremno za počinak, ali treba izbegavati položaj koji se obično zauzima u krevetu pre spavanja. Kada telo zauzme udoban i prikladan položaj, poželjno je zamisliti glavu kao centar tela. Jer kada se glava zamisli kao centar, lakše se zaboravlja na samo telo i usmerava pažnja na predmet meditacije. Važnost mesta, časa i položaja za meditaciju Korisno je da učenik uvek meditira u istom položaju. Položaj u kome se meditiralo olakšava i pobuñuje daljnje meditacije. Kada telo zauzme odabrani položaj za meditaciju, podsvest mu upućuje sugestiju da se ono ne sme nametati svesti i da mora služiti svrsi meditacije. Redovnost po pitanju vremena i mesta takoñe ima koristan efekat.

63

Učenik treba da se drži uobičajenog mesta, položaja i časa za meditaciju. Izbor mesta podrazumeva prethodno razmatranje duhovnih svojstava i mogućnosti koje to mesto pruža. Naročita važnost pripisuje se meditacijama na svetim mestima gde su nekada živeli ili meditirali Učitelji. Mesto, položaj i čas meditacije—sve su to stvari od relativnog značaja, i menjaju se u zavisnosti od karakteristika ličnosti i okolnosti života učenika. Učitelj, prema tome, daje različite instrukcije svakom učeniku ponaosob, to jest, prilagoñava ih svakom pojedinačnom slučaju. Meñutim, kada meditacija kroz stalnu praksu postane navika, može se meditirati bez vezivanja za odreñeno mesto, položaj ili vreme, dakle, u bilo koje vreme i pod bilo kojim uslovima. Čak i dok hoda, učenik može biti uronjen u meditaciju. Meditaciju treba da prati radost Meditaciji ne treba pristupati teška srca, kao da se uzima ricinusovo ulje. Nju valja shvatiti ozbiljno— ali ne preterano ozbiljno ili melanholično. Humor i razdraganost ne samo da neće ometati meditaciju, već će joj, naprotiv, biti od velike pomoći. Meditacija ne bi trebalo da se pretvori u neprijatnu i dosadnu obavezu. Učenik treba da se spontano prepusti prirodnoj radosti meditacije i da ne dopusti da mu ona postane suva navika. Meditacija je nešto poput izleta na više nivoe. Kao i izlet u nepoznate i divne predele, tako i meditacija treba da donose radost, polet, razdraganost i unutrašnji mir. Ako se očekuje stvarno uspešna meditacija, valja odbaciti strah i sve depresivne i brižne misli. Kolektivna meditacija Iako je meditacija u osnovi individualna stvar, grupna meditacija takoñe ima svojih dobrih strana. Kada učenici meñu kojima vlada sloga usvoje zajedničku meditaciju, njihove misli će jačati i podsticati jedna drugu. To naročito važi za zajedničku meditaciju na istog Učitelja. Da bi meditacija ovog tipa dala najbolje rezultate, svaki učesnik mora voditi računa o toku svoje meditacije, a ne o radu ostalih iz grupe. Premda meditira u društvu, on treba da uroni u predmet sopstvene meditacije. Trebalo bi da potpuno zaboravi na spoljašnji svet i svoje telo, držeći pažnju na predmetu o kome je postignuta saglasnost pre početka meditacije. Vešto izvedena zajednička meditacija može da bude od velike pomoći za početnike, dok napredniji učenici mogu nastaviti sa samostalnim radom. Uznemiravaju će misli Svakodnevno razmišljanje je prirodan, neprekinut tok misli povezan nizom srodnih ideja; meñutim, kada se um navede na plansku meditaciju, tu neminovno dolazi do reakcije u vidu neposlušnih, suprotnih misli koje ometaju njen daljnji tok. To je zakon uma, pa učenik ne treba da se uznemiri ako mu se u svesti pojave suprotne i nevezane misli koje su mu do tada bile posve strane. Meditacija dovodi podsvesne sadržaje uma na površinu svesti. Kao što čarobnjak priziva u vidljivo obličje mnoge čudnovate i neobične stvari, tako i proces meditacije izaziva pojavu nepoželjnih misli i mnoštva besmislica. Učenik treba da bude spreman na ovakve uznemiravajuće misli i da se naoruža neizmernim strpljenjem i čvrstom verom da će ih nadvladati. Tehnika kontrole uznemiravaju ćih misli I, poslednji, mada ne i najmanje bitan uslov za uspešnu meditaciju, je usvajanje pravilne tehnike za upravljanje uznemiravajućim mislima i umnim procesima. Beskorisno je traćiti energiju u nastojanju da se u direktnoj borbi savladaju uznemiravajuće misli. Svaki takav pokušaj samo će još više doprineti zaokupljenosti njima; jer, one se upravo hrane pažnjom koja im se potiskivanjem ukazuje, pri čemu se još jače urezuju u svest. Najbolje je ne osvrtati se na takve misli i što je pre moguće okrenuti se predmetu meditacije, ne pridajući tim mislima važnost koju ne zaslužuju. Kada se prepozna sva nevažnost i bezvrednost ometajućih misli u odnosu na vrednost i značaj predmeta meditacije, postaje moguće da se uznemiravajuće misli, jednostavnim zanemarivanjem, na kraju umire, nakon čega će uslediti postojano usmeravanje uma na cilj meditacije.

Tipovi meditacije Odeljak II Osnovni tipovi meditacije i njihova relativna vrednost Razvrstavanje tipova meditacija na osnovu tri princ ipa Postoje različiti tipovi meditacije. Oni se mogu razvrstati na osnovu tri principa: 1) prema ulozi koju meditacija vrši u duhovnom razvoju, 2) prema delu ličnosti koji najviše učestvuje u procesu meditacije, 3) prema predmetu iskustva koji se nastoji razumeti. Klasifikacija različitih tipova meditacije može se izvesti prema bilo kojem od ova tri principa. Poslednji princip će biti pomenut kada se budu davala detaljna objašnjenja u vezi sa različitim oblicima meditacije. U ovom Odeljku biće reči o prva dva principa, jer oni mogu u mnogome pomoći pri pojašnjavanju relativnih vrednosti oblika meditacije. Prema prvom principu, meditacija služi ujedinjenju svesti sa večnom Istinom i odvajanju svesti od lažnih i nebitnih stvari pojavnog sveta. U tom pogledu, pojavljuju se dva tipa meditacije: asocijativna meditacija, koja prevashodno obuhvata rad uma na sintezi—anvaija (anwaya), i disocijativna meditacija, koja prevashodno obuhvata rad uma na analizi— viatireka (vyatireka). Asocijativna meditacija može se ilustrovati formulom "Ja sam beskonačan", a disocijativna meditacija formulom "Ja nisam moje želje". Asocijativnom meditacijom učenik pokušava da se ujedini sa zamišljenim duhovnim idealom. Asocijativna i disocijativna meditacija Disocijativnom meditacijom učenik nastoji da se odvoji od uslova, prilika i stanja koji nemaju duhovnu vrednost. Asocijativna meditacija je proces upijanja suštine duhovnog života, a disocijativna meditacija proces eliminacije onih faktora koji ometaju duhovni život. Disocijativna meditacija utire put asocijativnoj meditaciji Asocijativna meditacija se bavi stvarima koje, reklo bi se, potiču iz carstva svetlosti, a disocijativna meditacija predmetima koje pripadaju svetu senki. Svet iluzija, kao svet senki, ima zavodljivu čar. Da bi neko uspeo da umakne iz sveta iluzija i došao do Istine, on prevashodno mora razviti otpornost na njegove čari, upornim prepoznavanjem bezvrednosti sveta iluzija—baš kao što čovek mora postati nezadovoljan svetom senki da bi

64

izašao na svetlost. Prema tome, disocijativna meditacija prethodi asocijativnoj meditaciji. Ona je prva po redu i ima samostalnu vrednost, ali je njena osnovna funkcija da utre put asocijativnoj meditaciji. Asocijativna meditacija je najplodonosnija I asocijativna i disocijativna meditacija su, svaka na svoj način, neophodne, ali je iskustvo pokazalo da je asocijativna meditacija mnogo plodonosnija i značajnija od disocijativne meditacije. Čoveku koga saleću senke ne pomaže mnogo da se upusti u borbu sa njima. Ako se isključivo usmeri na borbu sa senkama, njegovim brigama neće biti kraja. Meñutim, ukoliko on, umesto da očajava i besni u zagrljaju senki, postavi sebi važniji zadatak—a to je da dopre do sunčeve svetlosti, tada će otkriti da su senke same od sebe iščezle. Ono što je zaista bitno nije čovekovo beskrajno nezadovoljstvo postojećim ograničenjima, već činjenje neposrednih napora u cilju dostizanja zacrtanog ideala. Sve dotle dok je čovek okrenut suncu, pokušavajući da kroči u svetlost, senke koje ga okružuju ne mogu predstavljati ozbiljne prepreke njegovom izbavljenju. Isto tako, učenik ne treba previše da se brine zbog svojih neuspeha sve dok je u srcu čvrsto odlučan da se ujedini sa svojim duhovnim idealom. Jer, kada se njegovo hodočašće završi, svi njegovi neuspesi zauvek će nestati u ništavilu. Analogija sa hranom Ono što je hrana za telo, to je asocijativna meditacija za duh. Pravilnim izborom hrane telo može ispraviti svoje nedostatke. Na sličan način i um može održati dobro zdravlje upijanjem duhovnih istina kroz meditaciju. Mada svaki oblik asocijativne meditacije ima svojih prednosti, neophodno je uspostaviti ravnotežu meñu njima, kao što je neophodno držati uravnoteženu dijetu, čak i kada je hranljiva vrednost odreñenih sastojaka u ishrani sasvim zadovoljavajuća. Neskladan razvoj uma dovodi do unutrašnjih lomova što koči duhovno napredovanje; dok, sa druge strane, skladna kombinacija različitih oblika meditacije ubrzava duhovni napredak, jer je umu na taj način osigurano uravnoteženo i harmonično delovanje. Prava kombinacija je ona koja unosi sklad i ravnotežu. Tu je naglasak upravo na onim vidovima Istine koji utiču da se prepreke sa kojima se učenik u datom momentu suočava uspešno uklone. Nastavak analogije sa hranom Analogija sa dijetom može se proširiti i na drugi tip, disocijativnu meditaciju, u kojoj se teži otklanjanju i eliminisanju neduhovnih stvari. Kao što pogrešna dijeta može poremetiti zdravlje organizma, tako i pogrešna meditacija može dovesti do poremećaja u radu uma. Kao što će pogrešna ishrana ozbiljno narušiti zdravstveno stanje, tako i jedna nagonska meditacija o predmetu žudnje još čvršće okiva um, umesto da te okove razlabavljuje. Jednako je važno izbegavati lošu hranu kao i loše vrste meditacije. Za telesno zdravlje je nužno stalno odstranjivati otpadne i otrovne produkte, a za duhovno zdravlje eliminisati nepoželjne misli i emocije. Drugi princip Do sada smo se bavili pojašnjavanjem dva različita tipa meditacije na osnovu prvog principa, to jest, na osnovu uloge meditacije u duhovnom razvoju. Jednako prosvetljujuće je i razumevanje principa po kome se meditativni procesi razvrstavaju saobrazno prirodi onog dela ličnosti koji najviše učestvuje u procesu meditacije. Na osnovu drugog principa imamo tri različita tipa meditacije. Diskriminativna meditacija, meditacije srca i meditacija akcije U prvom tipu meditacije najviše učestvuje intelekt; možemo to nazvati diskriminativnom meditacijom. U drugom tipu najvažnije je učešće srca; to je meditacija srca. U trećem tipu meditacije glavnu reč vodi aktivna čovekova priroda; to se zove meditacija akcije. Diskriminativna meditacija voñena je kakvom intelektualnom tvrdnjom ili formulom kao što je, na primer "Ja nisam moje telo već Beskonačnost". Meditaciju srca odlikuje postojani i ničim ometeni tok ljubavi od učenika ka božanskom Voljenom. Akcenat u meditaciji akcije stavljen je na bezrezervno posvećivanje života nesebičnom služenju Savršenom Učitelju ili čovečanstvu. Od ova tri tipa, meditacija srca je najuzvišenija i najznačajnija; ali i preostala dva tipa meditacije imaju svoju vrednost i ne mogu se zanemariti bez ozbiljnijih gubitaka po duhovni razvoj učenika. Meditacije se meñusobno nadopunjuju Pogrešno je smatrati da različiti tipovi meditacija potpuno isključuju jedan drugog. Oni se mogu javiti u mnogim kombinacijama. Često jedan tip meditacije vodi ka drugom, a napredak u jednoj vrsti meditacije uslovljava odgovarajući napredak u drugoj. Svi tipovi meditacija su značajni za siguran duhovni rast učenika, jer se uvek meñusobno dopunjuju, te tako nadoknañuju svoje pojedinačne nedostatke. Jedan tip meditacije se može preplitati sa drugim Meditacija koja se upražnjava u neodgovarajućem trenutku može ozbiljno ugroziti napredak u drugoj vrsti meditacije. U svim vrstama meditacije misli se usmeravaju na neki aspekt života i svi ti aspekti su podjednako važni; ali u zavisnosti od duševnog stanja pojedinca, ponekad je preče asimilovati jednu životnu istinu od druge. Zato, Učitelj nikada ne prepisuje svima istu meditaciju, nego daje posebna uputstva svakom učeniku u skladu sa njegovim individualnim potrebama. Potreba za uputstvima U čitelja Učenik retko kada može sam da odredi koji mu tip meditacije odgovara u konkretnoj situaciji. On će ponekad toliko preterati u radu sa isključivo jednom vrstom meditacije, da će naići na nepremostive prepreke kada pokuša da izañe iz kanala koji se, na taj način, urezao u njegov um. Neće uspeti da sagleda vrednost nekog drugog tipa meditacije niti će ga takva promena privlačiti. Naravno da će učenik vremenom shvatiti da mu nešto nedostaje. Ali kao što su za bolesnika mnogi lekovi neprijatni, tako i tipovi meditacije koji su stvarno delotvorni u odreñenoj situaciji ne zadovoljavaju učenikov ukus—pa će se on ustručavati da ih koristi. U takvim trenucima su pomoć i savet Učitelja neophodni. Uvid koji Učitelj ima u stvarne duhovne potrebe učenika beskonačno je dublji i obuhvatniji od učenikovog. Posebna Učiteljeva uputstva ispraviće odreñene zanemarene aspekte učenikove ličnosti. Mada poklonik na početku oseća odbojnost prema izvesnom tipu meditacije, on postaje zainteresovan za nju čim uvidi njenu vrednost i svrhu. Istinska vrednost meditacije se uo čava jedino kroz praksu Tek nakon što se okuša u odreñenoj vrsti meditacije, on će shvatiti njen pravi značaj i smisao. Pukim teoretisanjem

65

i umovanjem ne mogu se otkriti vrednosti i mogućnosti nijednog tipa meditacije. Čisto teoretsko nagañanje može dati neke površne rezultate, ali neće uspeti da dokuči stvarnu jedinstvenost meditacije. Kao i za sve druge stvari od duhovnog značaja, i za meditaciju važi da se njena bit može sagledati samo iznutra a nikako spolja. Za uspeh u meditaciji neophodna je rešenost Da bi postigao uspeh u ma kojoj vrsti meditacije, učenik mora da se upusti u nju sa tvrdom rešenošću da ispita sve njene mogućnosti. On ne sme krenuti u meditaciju sa rezervom i mora biti spreman na to da će se susresti sa neobičnim stanjima svesti. Treba da dopusti da ga vodi nit meditacije odbacujući pritom kruta shvatanja zasnovana na unapred stvorenim očekivanjima. Suština meditacije i jeste usredsreñenost na jednu tačku uz isključivanje svega drugog, čak i kada je to drugo veoma zavodljivo. Učiteljevo nadgledanje je važno Ako učenik izabere neki tip meditacije na svoju ruku, a da ga pritom ne vodi i ne nadgleda Učitelj, on može otići toliko daleko da izgubi svaku perspektivu i sposobnost da se sam povrati. Tada za njega više nije moguće da se prebaci na neku drugu meditaciju, čak i kada to postane apsolutno neophodno. Ova opasnost se, meñutim, da izbeći ukoliko učenik krene odreñenom linijom meditacije po preporuci svog Učitelja. Kada je učenik pod voñstvom Učitelja, Učitelj ne samo da će ga blagovremeno posavetovati kada da se zaustavi, već će mu pomoći da se izbavi iz gliba u kome je zastao u prethodnoj meditaciji. Ilustrativna pri čica Ima jedna veoma ilustrativna priča o tome kako je jedan veoma pametan čovek poželeo da ličnim iskustvom sazna kako izgleda gušiti se na vešalima. Njemu nije bilo dovoljno da zamišlja kako bi to izgledalo, već je hteo to i lično da doživi, pa je zamolio prijatelja da zajedno obave eksperiment. Rekao je da će se obesiti o uže i da će mu signalizirati u trenutku kada gušenje dostigne kritičnu tačku. Zamolio je takoñe da ga ne skida sa vešala sve dok ne ugleda dogovoreni znak. Njegov prijatelj se složio, a čovek se, vezavši omču oko vrata, obesio. Meñutim, izgubivši vazduh, izgubio je i svest, te više nije bio u stanju da prijatelju da dogovoreni znak. Meñutim, njegov mudri prijatelj, videvši da je gušenje sliglo do kritične tačke, prekrši dogovor i oslobodi ga baš na vreme da mu spasi život. Čovek tako ne beše spašen zbog svoje pameti i predostrožnosti, već zahvaljujući mudroj i pravovremenoj odluci prijatelja. Isto tako je za učenika bezbednije da se osloni na svog Učitelja negoli na sopstvene zamisli.

Tipovi meditacije Odeljak III Opšta klasifikacija oblika meditacije Meditacija je univerzalna Meditacija ima za cilj razumevanje i transcendiranje širokog spektra raznovrsnih iskustava. U svetlu ovakvog tumačenja odmah se može videti da meditacija nije povlastica samo nekolicine odabranih poklonika. Ona je proces kojim je, na neki način, svako živo biće zaokupljeno. Tigar koji se sprema da proždere jagnje "meditira" o jagnjetu. Jagnje, ugledavši tigra, "meditira"o tigru. Putnik koji čeka na peronu dolazak voza "meditira" o vozu; a mašinovoña u iščekivanju da se reši dužnosti na sledećoj stanici "meditira" o stanici. Naučnik zanet nekim teškim problemom "meditira" o tom problemu; bolesnik koji brižno očekuje doktora "meditira" o doktoru, a doktor koji očekuje da mu se isplati račun za uslugu "meditira" o računu. Kada policajac juri lopova, njih dvojica "meditiraju" jedan o drugome. Zaljubljena osoba "meditira" o voljenom; neko ko ljubomorno motri na svog suparnika "meditira" o njemu. Tuga koja zbog iznenadne smrti prijatelja obuzme čoveka je "meditacija" o prijatelju. Osvetoljubiv čovek "meditira" o neprijatelju. Žena koja se lomi koju odeću da odabere "meditira" o sebi kao o telu, dok muškarac koji se razmeće svojim intelektualnim ili psihičkim postignućima "meditira" o sebi kao o umu. Sve su ovo na neki način oblici meditacije; ali u duhovnim razgovorima termin meditacija obično označava one oblike meditacije koji se nose sa problemima razumevanja iskustava na jedan intenzivniji i sistematičniji način. U gore navedenim primerima, meditacija je posledica prirodne reakcije uma na prisutne objekte, u kojoj je individua nesvesna krajnje svrhe i namere meditativnog procesa. U duhovnim stvarima, meñutim, meditacija se već u svojim početnim fazama izvodi promišljeno i s namerom. Duhovno važna meditacija U duhovnoj meditaciji je onaj koji meditira jasnije svestan svrhe meditacije. Oblici meditacije koji su svojstveni duhovnom životu nadovezuju se na one koji se spontano ispoljavaju u toku svetovnih aktivnosti. Potreba za duhovnom meditacijom javlja se onda kada prvi, spontani oblici meditacije, dovedu osobu u krizu ili ćorsokak. Tada je ona prinuñena da izabere predmet meditacije u svetlosti duhovnog ideala i da preispita dotadašnji način razmišljanja koji se već pretvorio u naviku. Opšta i specijalizovana meditacija U duhovnom smislu važna su dva oblika meditacije: opšta meditacija, koja se sastoji u asimilaciji božanskih Istina; i specijalizovana meditacija, u kojoj um bira jedan odreñeni predmet iskustva i isključivo se bavi njime. U opštoj meditaciji se uobičajeni misaoni procesi nastavljaju kao i pre, ali ovoga puta sistematičnije i intenzivnije. Razlika izmeñu duhovne meditacije i pre-duhovnih meditacija svetovne osobe sastoji se u tome što se u ovoj prvoj misaoni procesi usmeravaju ka stvarnostima koje imaju duhovni značaj, a um sada prihvata objave božanskih Istina od onih koji znaju—ne gubeći pritom svoju sposobnost rasuñivanja i uroñenu potrebu za Istinom. Specijalizovana meditacije je prakti čna S druge strane, specijalizovana meditacija zahteva nešto više od čisto intelektualnog prilaza Istini. U specijalizovanim oblicima meditacije, kao i u opštoj meditaciji, um postiže intelektualno razumevanje predmeta meditacije. Meñutim, specijalizovana meditacija ima svojih prednosti nad opštom meditacijom jer jača disciplinu uma, razvija do tada uspavane moći i iznosi na videlo skrivene sposobnosti ličnosti. U specijalizovanim meditacijama se problem rešava praktično, a ne teoretski. Oblici specijalizovane meditacije pomažu savlañivanju specifičnih prepreka na putu do prosvetljenja i Ostvarenja; one imaju za cilj kontrolu uma i prevazilaženje njegovih

66

ograničenja. Specijalizovana meditacija je više nalik na očajničke napore zatvorenika da sruši zatvorski zid, nego na zaludna umovanja o čvrstini zatvorskih zidova ili o onome šta je napolju. Prakti čni ciljevi su iznad formalnih istina U duhovnom životu čak i nehotična greška, kada se ozbiljno shvati, može imati veću vrednost od mlake privrženosti teoretskoj ili formalnoj istini, pod uslovom da se čovek istinski pokaje i donese čvrstu odluku da počinjenu grešku ispravi. U specijalizovanim oblicima medilacije nekada moraju da preovladaju praktični ciljevi na uštrb formalne i teoretske istine. Za vreme meditacije, kada se učenik jednom usredsredi na odreñeni oblik ili formulu, on ne sme da dopusti da mu u svest prodru misli o ijednom drugom predmetu ili formuli—bez obzira imaju li istu ili čak i veću duhovnu vrednost. Ako učenik meditira o jednom Savršenom Učitelju, on mora da odbaci razmišljanja o drugim Učiteljima, iako su oni jednako savršeni kao i Učitelj o kome meditira. Formula intenzivnog razmišljanja o Učitelju može biti jednako efikasna za postizanje cilja kao i postupak čišćenja uma od svih misli. Dejstvo opšte meditacije Mešanje specijalizovanih oblika meditacije u praksi nije preporučljivo, mada su, teoretski, svi podjednako usmereni na različite aspekte Istine. Povezivanje raznih vidova Istine i izgrañivanje celovitog i sveobuhvatnog pogleda na život ostvaruje se kroz opštu meditaciju, u kojoj je misao slobodna, obuhvatna i prijemčiva na sve aspekte Istine. Upravo u tome leži značaj opšte meditacije. Ona može biti od pomoći i pre i posle primene specijalizovanih oblika meditacije, ali ne može da ih zameni, jer one imaju drugačiju svrhu i funkciju. Razne specijalizovane meditacije Različiti oblici specijalizovane meditacije se mogu uporediti sa telesnim funkcijama, od kojih svaka ima svoju naročitu svrhu. Vežbanje mišića jača mišiće, što ne znači da su mišići najvažniji deo tela. Svaka vežba je korisna da bi se sačuvalo zdravo telo u celini, ali je nemoguće vežbati istovremeno više vežbi. Telesne aktivnosti moraju se uravnotežiti u svetlosti činjenica o zdravlju i pravilnom razvoju tela. Tako se i meñu specijalizovanim meditacijama mora uspostaviti ravnoteža. One se moraju dovesti u sklad sa celovitim i sveobuhvatnim idealom života. Učenik će to postići kroz opštu meditaciju, gde nesputano razmišljanje ne priznaje nijedan drugi zakon osim otkrivanja Istine u svim njenim aspektima. Oba oblika meditacije su neophodna Kao što opšta meditacija ne može zameniti specijalizovanu meditaciju, tako ni specijalizovana meditacija ne može zameniti opštu meditaciju. Oba oblika su neophodna i svaki ima svoju vrednost. Zbog mnogobrojnih ciljeva koje imaju da ispune, specijalizovani oblici meditacije mogu se razvrstati (u skladu sa trećim principom) prema predmetu iskustva koji um nastoji da razume. Svako ljudsko iskustvo odlikuje dvojnost subjekta i objekta. Neke meditacije bave se objektom iskustva, neke subjektom iskustva, a neke misaonim tokovima koji se kreću od subjekta do objekta iskustva i obratno. Postoje, dakle, tri vrste meditacija. Nirvana, Nirvikalpa i Sahaj Samadhi Svi oblici meditacija kojih se učenik (sadhak) prihvati mogu, zahvaljujući milosti Savršenog Učitelja, na vrhuncu dovesti do stanja Nirvikalpe. Nirvikalpa Samadhi ili božestvo u ispoljenju, predstavlja iskustvo Nirvikalpa stanja, nenarušive i neposredne Samospoznaje Bogoostvarenog bića (Siddha). Tom stanju prethodi Nirvana ili uranjanje u božansko. Sadgurui doživljavaju Sahaj Samadhi , ili božanstvenost na delu, stanje kome prethode stanja Nirvane i Nirvikalpe. Sahaj Samadhi je spontano i neprekidno stanje Savršenosti Sadgurua, a ujedno i sam život Avatara. Tabela generalne klasifikacije tipova meditacije I RAZNI OBLICI MEDITACIJE PRE NEGO ŠTO JE OSOBA POSTALA UČENIK II OBLICI MEDITACIJE UČENIKA (SADHAKA)

A Opšta meditacija i upijanje božanskih Istina 1 Filozofsko razmišljanje

2 Slušanje beseda Učitelja

3 Čitanje izlaganja raznih Učitelja

B Specijalizovane meditacije, koje se tiču nekih odreñenih predmeta iskustva

1 Meditacije koje se tiču objekata iskustva

2 Meditacije koje se tiču subjekta iskustva 3 Meditacije koje se tiču umnih tokova III SAHAJ SAMADHI, ILI BOŽANSKOST

U AKCIJI, SADGURUA I AVATARA Nirvana, ili apsorbovanost u Božanskom

Nirvikalpa Samadhi, ili Božanskost u ispoljenju Generalna klasifikacija tipova meditacije data je u Tabeli generalne klasifikacije, u kojoj se nalazi sažetak ovog odeljka (Odeljak III). Meñu meditacijama koje se pominju u tabeli, različiti oblici meditacija sa kojima se čovek susreće pre nego što postane sadhak, već su objašnjeni na početku ovog Odeljka. Vrste opštih meditacija biće obrañene u Odeljku IV. Vrste specijalizovanih meditacija, zajedno sa njihovim podvrstama, biće objašnjene ponaosob u Odeljcima V i VI. Objašnjenje Nirvikalpa Samadhija i Sahaj Samadhija biće izloženo u Odeljcima VII i VIII.

67

Tipovi meditacije Odeljak IV Asimilacija Božanskih Istina Odsečak A Metodi opšte meditacije Početak duhovnog života obeležen je i potpomognut opštom meditacijom, gde se učenik ne bavi isključivo odabranim predmetima iskustva, već nastoji da, u okviru svojih moći razumevanja, shvati i prihvati božanske Istine o životu i univerzumu. Kada učenik počne da se pita i razmišlja o konačnoj svrsi života i univerzuma, može se reći da se upustio u takvu meditaciju. Mnoga dela iz oblasti filozofije rezultat su pokušaja da se doñe do intelektualnog poimanja prirode i svrhe života i univerzuma. Ograni čenja filozofskog razmišljanja Čisto intelektualno poimanje Božanskih Istina slabašno je, nepotpuno i nepouzdano, dugujući tome što su iskustva, koja čine temelj filozofskih razmatranja—ograničena. Filozofska meditacija, koja se sastoji u slobodnom i nezavisnom razmišljanju, ne dovodi do ubedljivih i jasnih rezultata. Iz nje se često iznedre novi, meñusobno različiti i oprečni filozofski sistemi ili pogledi na svet; no ipak, ona nije lišena svake vrednosti. Osim što u izvesnom stepenu dovodi učenika do spoznaje, takoñe ga naoružava intelektualnom disciplinom koja ga opet osposobljava da primi i razume božanske Istine u trenutku kada doñe u dodir sa onima koji znaju. Prou čavanje objavljenih Istina Plodonosniji vid opšte meditacije sastoji se u proučavanju objavljenih Istina o životu i univerzumu. Takav metod učenja i upijanja božanskih Istina započinje slušanjem ili čitanjem izlaganja samih Učitelja mudrosti. Besede ili zapisi Avatara i Savršenih Učitelja, prošlih ili savremenih, prikladan su predmet za ovaj vid opšte meditacije. Upijanjem božanskih Istina učenik biva podstaknut da dovede svoj život u sklad sa univerzalnom Božanskom promisli. Vrednost slušanja Božanske Istine najlakše se shvate i upiju onda kada ih Učitelj uživo prenosi učeniku. Lična komunikacija Učitelja i učenika poseduje moć i delotvornost kakvu drugi oblici informacija koje učenik dobija nikada ne mogu imati. To je moćna i živa reč iza koje stoje život i ličnost Učitelja. Većina svetih spisa naglašava potrebu slušanja božanskih Istina neposredno sa Učiteljevih usana. Ukoliko je učenik u prilici da stupi u kontakt sa živućim Učiteljem, metod opšte meditacije koji se zasniva na slušanju njegovih izlaganja o božanskim Istinama je nesumnjivo najbolji. Prednosti čitanja Meñutim, učenik nije uvek u mogućnosti da kontaktira i čuje živućeg Učitelja. U takvim slučajevima čitanje ima svojih prednosti. Za većinu poklonika, meditacija na duhovne spise je najprikladnija jer su mu oni uvek pri ruci. Meditacija u vidu čitanja božanskih Otkrovenja je uvek izvodljiva, pa je njena prednost u tom smislu očigledna. Odsečak B Čitanje kao meditacija Nedostaci čitanja Osnovni nedostatak meditacije na duhovne spise je taj što je većina pisanih tumačenja namenjena intelektualnom proučavanju, a ne meditaciji. Dešava se da metod meditacije nije prilagoñen temi; ili postoji neka greška u samom metodu, što ga čini mehaničkim i suvim; ili je tema meditacije nejasna i nesvrsishodna. Svi nedostaci koji otežavaju meditiranje i čine ga neuspešnim mogu se ukloniti posebnom meditacijom koja se pominje u ovom Odeljku. U ovom Odeljku, naš cilj nije da samo pojasnimo način kako se meditacija na duhovne spise može uspešno izvesti već i da pojasnimo osnovne božanske Istine. Teško će otklonjene pomo ću specifi čne meditacije čitanjem Uobičajene teškoće koje prate meditaciju na duhovne spise otkloniće se ovom specifičnom meditacijom tako što će se: uskladiti sam proces meditacije sa temom i drugim uslovima inteligentne meditacije; razraditi različite faze meditacije; izneti posebno pripremljeno kratko izlaganje o božanskim Istinama koje su tematski prikladne i značajne za meditaciju putem čitanja. Tri stupnja meditacije na duhovne spise Meditacija čitanja božanskih Istina sastoji se iz tri faze: 1. U prvoj fazi učenik mora da čita izlaganje svakodnevno, istovremeno duboko razmišljajući o njemu. 2. U drugoj fazi čitanje više nije neophodno, ali se glavna tema izlaganja sada odvija u mislima, o njoj se neprekidno razmišlja. 3. U trećoj fazi, više nije potrebno da učenik naizust ponavlja rečenice izlaganja, pa se svaki unutrašnji dijalog i razmišljanje o glavnoj temi ovde završava. U ovoj fazi meditacije, um više nije zaokupljen nizom povezanih misli već ima jasan, neposredan i intuitivan uvid u uzvišene Istine date u izlaganju. Tema za meditaciju Pošto se inteligentna meditacija sastoji u dubokom razmišljanju o odreñenoj temi, sada je najbolje da kratko i jasno izložimo jednu zgodnu temu za meditaciju. Sažeti prikaz božanskih Istina koji će uslediti, obuhvata čitavu priču o kreaciji, kao i celovito tumačenje duhovne staze i cilja Samorealizacije. Potrebno je da učenik inteligentno čita izlaganje i na taj način upija uzvišene Istine koje ono obznanjuje. Ovaj specijalni oblik meditacije je izuzetno podesan i delotvoran zbog toga što se čitanje glavne teme meditacije i razmišljanje o njoj mora odvijati istovremeno. Dalje, izlaganje teme je toliko sažeto i jasno da nema mogućnosti da se u meditaciju upletu nepozvane i nevažne misli. Veoma je teško, meditirajući o nekom podužem eseju ili knjizi, izbeći smetnje u vidu nevažnih misli, čak i ako se tekst zna napamet. Neusiljena meditacija o njima praktično je neizvodljiva. Velika je verovatnoća da će se nevažne misli pojaviti kada su u pitanju duže meditacije o apstraktnim idejama i nekim konkretnim predmetima iskustva. Ometajuće misli neće se pojaviti samo ukoliko se glavna tema

68

meditacije sastoji iz kratkog izlaganja o uzvišenoj Istini. Ukoliko učenik bude meditirao po datim uputstvima o ovde izloženim božanskim Istinama, ne samo da će njegova meditacija biti spontana i laka, radosna i nadahnuta, već i izuzetno uspešna i delotvorna. Čineći tako, učenik će napraviti veoma važan korak ka ostvarenju svog životnog cilja.

Sažeto izlaganje za meditaciju putem čitanja Odsečak C Božanske Istine (Za meditaciju putem čitanja) Putovanje Duše do Najvišeg Sopstva Duša i njena iluzija U stvarnosti je atma, ili duša, isto što i Paramatma, ili Najviše Sopstvo—jedno, beskonačno i večno. Duša je uistinu iznad grubih, suptilnih i mentalnih svetova. Ali ona doživljava sebe kao ograničenu jer se poistovećuje sa šarirom (sthul sharir ili grubo telo),pranom (sukshma sharir, ili suptilno telo), nosačem želja i životnih sila, i manasom (karan sharir, ili mentalno telo), sedištem uma. Duša je u svom transcedentalnom stanju jedna, bezoblična, večna i beskonačna—a ipak se poistovećuje sa pojavnim svetom oblika, koji je mnogostruk, konačan i podložan razaranju. To je Maya, ili kosmička Iluzija. Stanja pojavnog sveta Pojavni svet konačnih stvari je sasvim iluzoran i lažan. On ima tri stanja: grubo, suptilno i mentalno. Mada su sva tri stanja sveta lažna, ona su lažna u različitim stepenima. Tako je grubi svet najudaljeniji od Istine (Boga), suptilni svet je bliži Istini, a mentalni svet je najbliži Istini. Sva tri stanja sveta duguju svoje postojanje kosmičkoj Iluziji, kroz koju duša mora da proñe pre nego što spozna Istinu. Svrha kreacije Jedina svrha kreacije jeste da duša svesno uživa beskonačno stanje Najvišeg Sopstva. Mada duša večno postoji u Najvišem Sopstvu i sa njim je stopljena u nenarušivom jedinstvu, ona, nezavisno od kreacije koja se odvija u granicama vremena, ne može biti svesna ovog jedinstva. Stoga duša mora prvo razviti svesnost da bi mogla spoznati svoje pravo mesto i prirodu, svoju jednakost sa beskonačnim Najvišim Sopstvom, koje je jedno bez ostatka. Razvitak svesti odvija se u području dualnosti gde postoji podeljenost na subjekat i objekat— na centar svesti i okolinu (odnosno, svet formi). Uzrok kosmi čke Iluzije Kako to da je duša uhvaćena u zamku Iluzije? Kako je bezoblična, beskonačna i večna Duša došla do toga da doživljava sebe kao oblik i konačno biće podložno razaranju? Kako je došlo do toga da Purusha ili najuzvišeniji Duh počne da misli za sebe da je prakriti, ili svet prirode? Drugim rečima, šta je uzrokovalo kosmičku Iluziju u kojoj se našla upojedinjena duša? Da bi shvatila i ostvarila svoj pravi položaj, položaj Najvišeg Sopstva—jednog, nedeljivog, stvarnog i beskonačnog — duši je potrebna svest. Duša doduše postaje svesna; meñutim, to nije svest o Bogu, nego svest o univerzumu; nije svest o Najvišem Sopstvu, nego svest o njegovoj senci; nije svest o Jednom, nego o mnoštvu; i nije svest o Večnom, nego o prolaznom. Tako duša, umesto da spozna Najviše Sopstvo, biva upletena u kosmičku iluziju; i počinje da doživljava sebe kao konačnu mada je, u stvari, beskonačna. Drugim rečima, kada duša razvije svest ona ne postaje svesna svoje istinske prirode već pojavnog sveta, koji je njena sopstvena senka. Evolucija i stupnjevi svesti Da bi postala svesna pojavnog sveta, duša mora preuzeti neko obličje posredstvom koga će doživljavati svet; stepen i vrsta svesti uslovljeni su prirodom oblika ili nosača koji joj služi kao sredstvo ispoljenja. Duša prvo postaje svesna grubog sveta posredstvom grube forme. Svest o grubom svetu koju ona ima na početku je najnerazvijenija i najograničenija. Prema tome, duša ulazi u najnerazvijeniju formu, formu kamena.* * Za još stariju identifikaciju duše sa gasovitim oblicima vidi Bog Govori od Meher Babe (Ur.) Pokreta čka sila evolucije Pokretačka sila evolucije sastoji se od impulsa koje svest prima zahvaljujući impresijama (sanskarama) prikupljenim kroz zadovoljavanje raznoraznih želja. Tako stečene i uskladištene sanskare u odreñenoj formi moraju da se dovrše i istroše posredstvom višeg oblika, i, shodno tome, kroz oslobadajuću razvijeniju svest grubog sveta. Zato duša mora da se seli u sve više i više oblike (kao što su metali, biljke, crvi, ribe, ptice i životinje) sve dok ne preuzme ljudski oblik, u kome je svest o grubom svetu—u pogledu saznanja, osećanja i htenja— u potpunosti razvijena. Način na koji sanskare utiču na evoluciju svesti i njoj odgovarajuće forme, može se opisati jednim poreñenjem iz svakodnevnog iskustva. Ako čovek želi da glumi kralja na sceni, on se sa tom ulogom može saživeti samo ako izañe na scenu preobučen u kralja. Isto važi i za sve ostale želje i težnje: one se mogu dovršiti i istrošiti jedino ako se izvrši promena celokupne situacije, kao i medijuma kroz koji se situacija može adekvatno doživeti. Ova paralela je vrlo korisna za razumevanje pokretačke sile evolucije, koja nije mehanička već je, naprotiv, svrhovita. Poistove ćenje sa formama Sanskare nisu odgovorne samo za evoluciju forme (tela) i njoj odgovarajuće svesti, već su takoñe uzrok usmerenosti svesti ka pojavnom svetu. One onemogućuju emancipaciju svesti (to jest, odvraćanje svesti od pojavnog sveta i okretanje ka samoj duši) na podljudskom, a otežavaju je na ljudskom stupnju. Obzirom da svest prianja za ranije sanskare i doživljava da je iskustvo pojavnog sveta uslovljeno boravljenjem u odgovarajućem obliku (telu) kao medijumu, duša se na svakom stepeniku evolucije poistovećuje sa formom. Na taj način ona, koja

69

je beskonačna i bezoblična, doživljava sebe kao konačnu i misli da je kamen, metal, biljka, crv, riba, ptica ili životinja u skladu sa stepenom razvijenosti svesti. I konačno, dok doživljava grubi svet posredstvom ljudske forme, duša misli da je ljudsko biće. Reinkarnacija i zakon karme Duša je u potpunosti razvila i upotpunila svest u prvoj ljudskoj formi, te zato nema potrebe za daljom evolucijom grube forme (tela). Evolucija formi tako se završava na stupnju čoveka. Da bi se iživele sanskare odgajane u ljudskoj formi, duša uvek iznova mora da se reinkarnira u formi čoveka. Bezbrojne ljudske forme kroz koje duša mora da proñe predodreñene su zakonom karme, ili prirodom njenih preñašnjih sanskara (vrline ili poroka, sreće ili nesreće). Suptilna i mentalna tela U toku tih života, duša, koja je večna, poistovećuje se sa grubim telom koje je podložno propadanju. Dok razvija potpunu svest o grubom svetu, duša istovremeno razvija i suptilno i mentalno telo. Ali sve dok se njena svest ograničava na grubi svet, ona ne može da koristi ta tela svesno, u budnom stanju. Ona postaje svesna ovih tela i njima podudarnih svetova samo kada se njena svest potpuno okrene ka unutra, to jest, ka sebi. Kada duša postane svesna suptilnog sveta posredstvom suptilnog tela, ona se poistoveti sa suptilnim telom; a kada postane svesna mentalnog sveta posredstvom mentalnog tela, ona se poistoveti sa mentalnim telom; baš kao što se poistovećuje sa grubim telom onda kada je svesna grubog sveta posredstvom grubog tela. Spiritualni put Duša se vraća svom izvoru tako što se postepeno oslobaña od iluzije da je isto što i njena tela—grubo, suptilno i mentalno. Kada se pažnja duše okrene ka Samospoznaji i Samoostvarenju, dolazi do postepenog slabljenja i iščezavanja sanskara koje drže svest okrenutu u pravcu pojavnog sveta. Nestajanje sanskara odvija se uporedo sa skidanjem vela kosmičke Iluzije, a duša ne samo da počinje da prevazilazi različita stanja pojavnog sveta, već isto tako počinje da uočava svoju različitost od tela. Duhovna staza započinje onda kada duša pokuša da pronañe sebe i svoju svest u potpunosti okrene ka Istini (Bogu). Na prvom stupnju duša je totalno nesvesna svog grubog tela i grubog sveta, i doživljava suptilni svet posredstvom suptilnog tela, sa kojim se poistovećuje. Na narednom stupnju, duša je u potpunosti nesvesna i grubog i suptilnog tela, kao i grubog i suptilnog sveta, i doživljava mentalni svet posredstvom mentalnog tela, sa kojim se poistovećuje. Na ovom stupnju, duša je takoreći licem u lice sa Bogom ili Najvišim Sopstvom, koje prepoznaje kao beskonačnost. Meñutim, iako prepoznaje beskonačnost Najvišeg Sopstva (koje ipak objektivizuje), ona i dalje smatra sebe konačnim bićem jer se poistovećujc sa mentalnim telom, ili umom. Stoga imamo paradoks da duša, koja je u stvarnosti beskonačna, vidi svoje beskonačno stanje, ali nastavlja da sebe smatra konačnom; jer, dok sagledava svoje beskonačno stanje, ona misli da je um. Ona zamišlja da je um i gleda na Najviše Sopstvo kao na objekat uma. Dalje, ona ne samo da čezne da postane jedno sa ciljem pred sobom—objektiviziranim Najvišim Sopstvom, već i ulaže velike napore da to postigne. Cilj Na trećem stupnju puna svest duše još dublje se povlači ka unutra, ka sebi, tako da prestaje da se poistovećuje sa mentalnim telom. Na trećem i poslednjem stupnju, koji je cilj, duša prestaje da se identifikuje sa bilo kojim od tri tela koje je morala da razvije u cilju evolucije pune svesti. Sada ona ne samo da spoznaje sebe kao bezobličnu, iznad svih tela i svetova, već, takoñe, uz punu svest, ostvaruje svoje jedinstvo sa Najvišim Sopstvom, koje je jedno, nedeljivo, stvarno i beskonačno. U ostvarenosti Istine ona uživa beskonačno blaženstvo, mir, moć i znanje, što su sve svojstva Najvišeg Sopstva (prim. prev. odnosno Nadduše). Na samom početku, usled toga što duša nije u potpunosti razvila svest, ona nije svesna svoje istovetnosti sa Najvišim Sopstvom. I zato, mada je suštinski neodeljiva od Najvišeg Sopstva, duša ne može spoznati svoju istovetnost sa Njim niti doživeti beskonačni mir, blaženstvo, moć i znanje. Čak i nakon završene evolucije svesti, ona ne može postići stanje Najvišeg Sopstva—mada je sve vreme u Najvišem Sopstvu i sa Njim— zbog toga što je njena svest, zahvaljujući sanskarama povezanim sa evolucijom svesti, upućena na pojavni svet. Čak i onda kada stupi na stazu, duša nije svesna sebe same, već jedino grubih, suptilnih i mentalnih svetova, koji su njena sopstvena varljiva senka. Na kraju svog puta, meñutim, duša se oslobaña svih sanskara i želja vezanih za grubi, suptilni i mentalni svet. Tada postaje moguće da se oslobodi iluzije konačnosti, koja se javila usled njene identifikacije sa grubim, suptilnim i mentalnim telima. Na ovom stupnju duša u potpunosti prevazilazi ograničenja pojavnog sveta i postaje Samosvesna i Samoostvarena. Da bi postigla ovaj cilj, duša mora da zadrži punu svest a u isto vreme da spozna različnost izmeñu sebe i sharira (grubog tela); prane (suptilnog tela koje je nosač želja i životnih sila); i manasa (mentalnog tela, koje je sedište uma)—i takoñe da spozna da je iznad grubih, suptilnih i mentalnih svetova. Sažetak izlaganja o putovanju duše ka Najvišem Sops tvu Duša mora postepeno da se oslobodi iluzije konačnosti oslobañajući se sanskaričkih okova, i da spozna da je različita od svojih tela—grubog, suptilnog i mentalnog. Na taj način duša poništava lažni ego (to jest iluziju, "Ja sam grubo telo", "Ja sam suptilno telo" ili "Ja sam mentalno telo"). Dok se oslobaña iluzije, njena svest ostaje neokrnjena, što rezultira u Samospoznaji i realizaciji Istine. Cilj dugog putovanja duše je rastanak sa kosmičkom Iluzijom i spoznaja, u prizmi neokrnjene svesti, svoje istote sa beskonačnim Najvišim Sopstvom.

Tipovi meditacije Odeljak V Specijalizovane lične meditacije Specijalizovane li čne meditacije U odeljku III videli smo da postoje tri vrste specijalizovane meditacije: (1) Meditacija koja se bavi objektima iskustva (2) Meditacija koja se bavi subjektom iskustva, i (3) Meditacija koja se bavi umnim tokovima. Ove tri vrste meditacije su meñusobno povezane. Subjekat iskustva, objekti iskustva, te različite umne aktivnosti koje se javljaju

70

kao rezultat interakcije subjekta i objekata, ne mogu se razdvojiti. Zato ove tri vrste meditacije nisu strogo odreñene, niti isključuju jedna drugu, već se preklapaju. Meditacija koja se bavi objektima iskustva često se okreće subjektu iskustva i različitim umnim aktivnostima. Meditacija koja se bavi subjektom iskustva, uključuje i različite umne tokove, pa i objekte na koje su ove umne aktivnosti usmerene. A meditacija koja se bavi umnim tokovima, uključuje objekte i subjekat iskustva. No ipak, u svakom od ovih oblika meditacije preovlañuje neki faktor na osnovu koga je podela i nastala. Tako prva vrsta meditacije ostaje prevashodno zaokupljena objektima iskustva, druga subjektom iskustva, a treća— različitim umnim tokovima. Tabela redne klasifikacije oblika specijalizovane meditacije A Meditacija koja se bavi

objektima iskustva 1 Meditacija o božanskim

svojstvima Učitelja OBLICI LIČNE MEDITACIJE

2 Koncentracija na Učiteljevo obličje

3 Meditacija srca 4 Meditacija akcije

5 Meditacija u vezi sa brojnim formama manifestovanog života

OBLICI NELIČNE MEDITACIJE

6 Meditacija u vezi sopstvenog tela

7 Meditacija o bezobličnom i besko-načnom aspektu Boga

B Meditacija koja se bavi subjektom iskustva

8 Potraga za izvršiocem akcija

9 Viñenje sebe u ulozi svedoka C Meditacija koja se bavi

umnim tokovima 10 Beleženje misli

11 Posmatranje umnih tokova 12 Dovoñenje uma do praznine Svaka od ove tri vrste meditacije može se dalje podeliti u brojne specifične oblike meditacija i to na osnovu dva kriterijuma: na osnovu sadržaja meditacije i načina njenog izvoñenja. Od brojnih oblika specijalizovane meditacije, samo one koje su poglavito važne zavreñuju i posebnu pažnju. Tabela redne klasifikacije U Tabeli redne klasifikacije dato je dvanaest oblika specijalizovane meditacije. Treba zapaziti da su od dvanaest oblika specijalizovane meditacije prva četiri oblici ličnih meditacija, a preostalih osam oblici neličnih meditacija. Lična i neli čna meditacija Meditacija je lična onda kada se bavi nekom ličnošću; a nelična onda kada se bavi različitim aspektima ljudske personalnosti ili nečim što izlazi iz okvira onoga što se podrazumeva pod ljudskom personalnošću. Oblici specijalizovane meditacije koji se ubrajaju u lične, biće pojedinačno objašnjeni u ovom Odeljku, dok će oblici specijalizovane meditacije koji se ubrajaju u nelične biti objašnjeni Odeljku VI. Naročite prednosti li čne meditacije Lične meditacije imaju neka očigledna preimućstva nad neličnim meditacijama. Lična meditacija teče glatko jer joj početnici pristupaju s zadovoljstvom, dok neličnu meditaciju često prate teškoće i početnici je doživljavaju kao suvoparnu sem ako joj nisu izrazito naklonjeni. Povrh toga, oblici nelične meditacije zahtevaju disciplinu uma ili intelekta, dok oblici lične meditacije, osim discipline uma ili intelekta, zahtevaju i angažovanje srca. U duhovnom Savršenstvu um i srce moraju biti potpuno razvijeni i izbalansirani. Zato lična meditacija, koja pomaže uravnoteženom razvoju uma i srca, ima naročitu vrednost. Nelična meditacija postaje izrazito plodotvorna i efikasna kada se učenik prethodno pripremi za nju praktikujući oblike lične meditacije. Meditacija o duhovno savršenom Lična meditacija je usmerena na one koji su duhovno savršeni. Kao što čovek koji, ceneći karakter jednog Napoleona i neprekidno razmišljajući o njemu, počinje da poprima neke njegove crte, tako i poklonik koji se divi duhovno savršenome i neprestano misli o njemu, teži da i sam postane duhovno savršen. Meditacija o božanskim osobinama U čitelja Najprikladniji objekat za ličnu meditaciju je minuli ili ovovremeni Savršeni Učitelj ili Avatar. Bitno je da objekat meditacije bude neko ko je duhovno savršen. Jer, ako je osoba odabrana za objekat meditacije duhovno nesavršena, tada postoji mogućnost da se njene manjkavosti uvuku u um poklonika koji meditira o njoj. A ako je osoba koja je odabrana za objekat meditacije duhovno savršena, poklonik će se naći na sigurnom i bezbednom putu. Lična meditacija neretko započinje divljenjem koje učenik spontano oseća prema nekoj od božanskih osobina koje vidi u Učitelju. Usmeravajući pažnju na božanske osobine koje se ispoljavaju u životu Učitelja, učenik ih prisajedinjuje sopstvenom biću. Konačno, Učitelj je iznad svih osobina, kako dobrih tako i loših. On nije vezan za njih. Sve osobine koje ispoljava u svom sudelovanju u životu, samo su različiti aspekti božanstva na delu; a božestvo u ispoljenju posredstvom ovih osobina postaje sredstvo pomoći onima koji te osobine, s razumevanjem i

71

ljubavlju, prihvate. Iz razumevanja i uvažavanja božanstvenosti Učitelja rañaju se oblici meditacije u kojima učenik neprekidno i uporno razmišlja o Učitelju kao oličenju vrlina poput: univerzalnosti ljubavi i potpune nevezanosti, odsustva ega i postojanosti, beskonačnog znanja i nesebičnog delanja. Katkad se učenikova misao zadržava na pojedinim osobinama, a katkad na njihovim kombinacijama, pokušavajući da razotkrije njihove meñusobne povezanosti. Ovaj oblik meditacije ima veliku vrednost kada se odvija spontano, jer tada vodi boljem razumevanju Učitelja,to jest postepeno preobražava učenika po uzoru na Učitelja pripremajući ga za ostvarenje Istine. Koncentracija na U čiteljevo obli čje Usredsreñenost uma na Učiteljeve vrline olakšava i koncentraciju na Učiteljevo obličje. U ovom tipu meditacije učenik je svestan duhovne Savršenosti Učitelja i spontano usmerava svoju pažnju na njegovo obličje, ne raščlanjući Učiteljevo duhovno Savršenstvo na pojedinačne komponente. Zato, premda ne oživljava u mislima ove komponente pojedinačno, sve ono što je poklonik do tada razumeo u vezi s njima (u toku pripremne meditacije o različitim osobinama Učitelja) nevidljivo deluje u pozadini njegove koncentracije i tako posredno doprinosi njenoj efikasnosti i vrednosti. Ovaj oblik meditacije uključuje potpuno poistovećenje Učitelja sa spiritualnim idealom. Meditacija srca Identifikacija Učitelja sa duhovnim idealom pomaže uklanjaju eventualnih barijera izmeñu učenika i Učitelja. Buñenje nesputane ljubavi prema Učitelju uvodi poklonika u meditaciju srca, koja se sastoji u neprekidnom razmišljanju o Učitelju, što izaziva spontano izlivanje bezgranične ljubavi prema Učitelju. Ljubav razara iluziju odvojenosti koja prividno odvaja učenika od Učitelja; a njenoj spontanosti teško da ima premca. Meditaciju srca u konačnoj fazi prati beskrajna radost i potpuni samozaborav. Vidovi meditacije akcije Ljubav prema Učitelju vodi ka sve većoj identifikaciji sa Njim, pa učenik počinje da žudi da živi kroz i za Učitelja, a ne za sopstveno skučeno "ja". To predstavlja uvod u meditaciju akcije. Početni koraci meditacije akcije su sledeći: (1) Učenik u svojim mislima nudi svom Učitelju sve što ima, odričući se, na taj način, svega što je ikada posedovao, svejedno da li se radi o dobrim ili rñavim stvarima. Tako se on oslobaña kako dobrih tako i rñavih činilaca svog ega, što mu pomaže ne samo da transcendira oprečnosti, već i da uspostavi istinsko i trajno jedinstvo sa Učiteljem. (2) Učenik dobrovoljno stupa u službu Učitelju i služi njegovim ciljevima. Služenje Učitelja u duhu nesebičnog služenja je blagotvorno koliko i meditacija. (3) Učenik ne dozvoljava da se njegov ego hrani njegovim delima—bila ona mala ili velika, rñava ili dobra. On ne razmišlja "Ja radim ovo" već, naprotiv, sistematski razvija misao o tome da sve što on uradi, u stvari radi Učitelj. Na primer, dok gleda, on misli: "Učitelj gleda", dok jede, on misli: "Učitelj jede", dok spava, on misli: "Učitelj spava"; dok vozi, on misli: "Učitelj vozi". Čak i kada uradi nešto loše, on misli "To je Učitelj uradio". Čineći ovako on potpuno odbacuje sebe kao pokretača akcija, i svo svoje delanje povezuje direktno sa Učiteljem, što automatski povlači za sobom da svaka njegova akcija mora da bude usaglašena sa duhovnim idealom oličenim u Učitelju. Četiri oblika li čne meditacije prestavljaju četiri uzlazna stupnja Četiri oblika lične meditacije o Učitelju predstavljaju četiri osnovna uzlazna stepenika: (1) sagledavanje duhovnog ideala u Učitelju, (2) koncentracija na Učitelja kao otelotvorenje duhovnog ideala, (3) ljubav prema Učitelju kao ispoljenju duhovnog ideala (4) ispoljavanje duhovnog ideala, sagledanog u Učitelju, u sopstvenom životu. Lična meditacija na Učitelja, u svojim raznim formama, na kraju dovodi do oslobañanja kreativnog života u svoj njegovoj duhovnoj punoći. Meditacija o Učitelju je meditacija o živom idealu a ne o suvoj koncepciji Savršenstva. Time se stvara pokretačka snaga koja osposobljava učenika da premosti jaz izmeñu teorije i prakse, i usaglasi svakodnevne aktivnosti u svom životu sa duhovnim idealom. Život nadahnut i osvetljen duhovnim idealom kakav je oličen u Učitelju predstavlja cilj kome teže svi oblici lične meditacije.

Tipovi meditacije Odeljak VI Specijalizovane nelične meditacije Razlika izme ñu lične i neli čne meditacije Odeljak V posvećen je pojašnjavanju specijalizovanih ličnih meditacija. Ovaj odeljak će, pak, biti posvećen neličnim specijalizovanim meditacijama. Podsetimo se da je meditacija lična onda kada se bavi nekom ličnošću, a nelična kada se bavi aspektima ličnosti ili nečim što prevazilazi okvire onoga što uobičajeno podrazumevamo pod ličnošću. U Tabeli redne klasifikacije date u odeljku V, prva četiri oblika su lična a preostalih osam su nelični. Nelične meditacije, kao i lične meditacije, zahtevaju posebna objašnjenja. Čovek svoju pažnju usmerava na telo ili na druge forme, ne dovodeći ih u vezu sa duhom koji se kroz njih manifestuje. To ga vodi u iluziju, podmeće mu mnoge zaplete i komplikacije. Meditacija o svim oblicima života Stoga se javlja potreba za onim tipom meditacije koji će omogućiti pokloniku da razvije realan stav po pitanju pravog statusa i značenja brojnih formi, te pravilnog ophoñenja prema njima. Kroz ovaj tip meditacije poklonik stiče naviku da posmatra forme ne kao zasebne, već kao ravnopravne manifestacije jednog te istog sveprožimajućeg života. Meditacija će mu pomoći da se oslobodi iz zamršaja sveta kreacije i razvije najviši tip univerzalne ljubavi koja gleda na čitavo čovečanstvo—i na sva živa stvorenja—kao na članove jedne nedeljive celine. Meditacija na telo Tip meditacije koji se bavi brojnim formama manifestovanog života mora se dopuniti drugim tipom meditacije, meditacijom o telu. Čovekovo telo—grubo, suptilno ili mentalno—je, kao i sva druga tela, samo jedan od oblika sveprožimajućeg života. Meñutim, čovekova svest je tako duboko uronila u telo da se poistovetila s njim. Kontinuirano razmišljanje o njenoj odvojenosti od tela, pomoći će svesti da se oslobodi i doživi istinsku Samospoznaju. Ovaj tip meditacije je veoma plodotvoran jer kroz njega poklonik dolazi do saznanja da su grubo, suptilno i mentalno telo—ogrtači, koji se po volji mogu svući ili obući.

72

Meditacija o bezobli čnom i beskona čnom aspektu Boga I meditacija na brojne forme manifestovanog života i meditacija na sopstvena tela, predstavljaju uvod u neličnu meditaciju, u kojoj se čine napori da se svest povuče iz brojnih formi manifestovanog života, uključujući tu i tela, te da se strogo usmeri na bezoblični i beskonačni aspekt Boga. U početnim fazama ovog tipa meditacije valja se koristiti nekim simbolom beskonačnosti. Bolje je izabrati konkretnu sliku koja budi asocijacije na večnost, negoli vezivati se za kakvu apstraktnu ideju beskonačnosti. Um se da s lakoćom umiriti u slici neba, okeana ili prostrane praznine; ali kada odabere odreñenu sliku, poklonik ne sme da dopusti da ga omete neka druga slika. Od navedenih simbola beskonačnosti, najteže je zamisliti celovitu i bezgraničnu prazninu. U svakom slučaju, najbolji simbol je onaj koji se da najjasnije predstaviti. Ako se pak koristi slika bezgranične praznine kao simbol beskonačosti, ne treba nastojati da se postigne posve prazan um. Praznina će uzrokovati prekid svih umnih aktivnosti, tj. odsustvo misli ili ideja; a cilj meditacije je da se, pomoću odgovarajućeg simbola, razume i spozna bezoblični i beskonačni aspekt Boga. Zamišljanje beskona čnosti unutar sebe Postoji izvesna razlika izmeñu ove i drugih oblika nelične meditacije. U njoj se beskraj u mislima ne "posmatra" kao nešto što se neograničeno širi izvan onog koji meditira. Korisnije je ako se on zamisli unutar sebe. Zamislivši beskraj unutar sebe, meditant treba snažno da potvrñuje svoju istovetnost sa beskonačnim, u mislima neprekidno ponavljajući: "Ja sam beskonačan kao nebo u meni" ili "Ja sam beskonačan kao okean u meni" ili "Ja sam beskonačan kao praznina u meni". Možda je čak korisnije koristiti skraćenu formulu "Ja sam u sebi Beskonačan". Dok u mislima ponavlja ovu formulu, meditant treba da se trudi da pojmi značenje Beskonačnosti posredstvom zamišljene slike koju je odabrao. Na kraju krajeva, nije neophodno držati se reči formule; dovoljno je držati se ideje koju ona izražava. Meditacija "Ja sam Beskonačan" može dovesti do dubokog uranjanja u bezoblični i beskonačni aspekt Boga. Neki poklonici tako duboko urone u njega da čak i kada bi ih opkolio roj komaraca, oni ne bi bili u stanju da ih čuju i osete. Neki se, pak, lako uznemire i prekinu meditaciju. Takvi ne treba da se brinu zbog pomanjkanja uspeha, već treba da nastave dalje. Opuštenost pomaže čoveku da se prepusti. Meñutim, konačno prepuštanje nemoguće je postići bez pomoći Savršenog Učitelja. Potraga za akterom Meditacije koje su do sada pojašnjene prevashodno se bave neličnim objektima iskustva. Postoje i oblici nelične meditacije koji se bave subjektom iskustva. U jednoj od takvih meditacija, učenik se neprekidno pita: "Ko je taj koji radi sve ove stvari?" Sledbenik nalazi sebe kako razmišlja, "Ja spavam, hodam, jedem i govorim", "Ja vidim, čujem, dodirujem, kušam i mirišem", "Ja razmišljam, osećam i želim", itd. Pitanje za čijim se rešenjem traga u ovom obliku meditacije je ko je taj "Ja"? Duša ne doživljava nijednu od ovih stvari. Duša ne spava, ne hoda, ne jede i ne govori; ona ne čuje, ne vidi, ne dodiruje, ne kuša i ne miriše, ne misli, ne oseća i ne želi. Ko onda posreduje u svemu tome? Potrebno je otkriti izvor svih ovih aktivnosti, razjasniti misteriju života. Neka sila radi sve ove stvari i potrebno je da čovek uoči razliku izmeñu sebe i te sile da bi bio u stanju da je koristi ostajući nevezan za nju. Tragalac misli da hoda, a to zapravo hoda njegovo telo. On misli da vidi, čuje, rasuñuje, oseća i želi; u biti njegov um radi sve to koristeći se odgovarajućim medijumom. Kao duša, tragalac je svuda i, u stvarnosti, ne čini ništa. Meñutim, nije dovoljno da samo misli kako se, kao duša, nalazi svuda i kako, u stvarnosti, ne čini ništa. On mora to i da zna. Biti u ulozi svedoka Spoznaja duše može se postići i uz pomoć jednog oblika meditacije u kome učenik pokušava sebe da doživi kao svedoka svih telesnih i umnih dešavanja. Osoba, probudivši se iz sna, shvata da nije učestvovala u zbivanjima u snu, već je bila njihov svedok. Ako poklonik istrajno praktikuje doživljavanje sebe kao svedoka ukupnih telesnih i umnih zbivanja koja doživljava, kako u budnom stanju tako i u snu, on će ubrzo usvojiti stav potpunog neprijanjanja i biće osloboñen od svih briga i patnji u vezi sa zemaljskim stvarima. Ovaj oblik meditacije ima za cilj da uzdigne poklonika izvan vremenskih granica i trenutačno ga oslobodi nemira i nespokoja koji inače prate različita ispoljenja ograničene energije. Kao svedok, duša ostaje nevezana za dogañaje koji se odvijaju u vremenu i nevezana za rezultate svojih akcija. Meñutim, nije dovoljno samo razmišljati o tome. To se mora doživeti. Važnost umirivanja uma Jedan od nedostataka meditacija koje se bave subjektom iskustva je u tome što pravi subjekat iskustva nikada ne može postati predmet razmišljanja ili meditacije u uobičajenom smislu te reči. Ovi oblici meditacije mogu, u najboljem slučaju, poklonika dovesti vrlo blizu Samospoznaje, ali ona može granuti u svom punom sjaju tek kada on iskorači iz područja uma. Zbog toga se neki nelični oblici specijalizovane meditacije bave umnim tokovima, imajući za krajnji cilj umirivanje uma. Beleženje misli Postići kontrolu nad mislima znači biti potpuno svestan toga šta one predstavljaju. Najpre se moramo pozabaviti njima pre nego što pokušamo da ih kontrolišemo. Obična introspekcija početniku ne pruža priliku da posveti punu pažnju mislima koje prolaze kroz njegov um. Stoga je korisno da on s vremena na vreme zabeleži svoje misli da bi ih zatim pažljivo i na miru preispitao. Ovaj proces nema nikakve sličnosti sa pisanjem unapred isplaniranih tekstova. Mislima se, bez ikakvog usmeravanja ili potiskivanja, dopušta slobodan protok, usled čega potisnuti delovi podsvesnog uma slobodno isplivavaju u svest. Praćenje umnih aktivnosti Na naprednijim stupnjevima, kada učenik postane svestan svojih umnih aktivnosti i sposoban da prati tok misli koji je dospeo na površinu svesti, zapisivanje postaje izlišno. Posmatranje misaonih tokova treba da prati kritička ocena. Misli se ne mogu kontrolisati drugačije osim procenjivanjem njihove vrednosti. Kada čovek prvo kritički oceni misli koje zamućuju njegov um, a potom razume, prihvati i suoči se sa svojim unutrašnjim sanskaričkim čvorovima, on se tada oslobaña svih opsesija i prisila vezanih za njih.

73

Pražnjenje uma Time on otvara sebi put do meditacije kojoj je cilj postizanje praznine uma, što je svakako veoma teško dostižno. Za vreme sna um ne pohode nikakve ideje, ali tada svest privremeno nije prisutna. S druge strane, kada um u budnom stanju ima predstavu da je prazan, on samo misli o toj ideji što je daleko od stvarne praznine. Težak zadatak pražnjenja uma moguće je ostvariti putem jednog trika, koji se sastoji u naizmeničnom praktikovanju dve nesložljive meditacije, pri čemu se um nañe uhvaćen izmeñu koncetracije i rasipanja. Učenik se prvo koncentriše na Učitelja pet minuta; a zatim, kada se um već umirio na Učiteljevom obličju, on u narednih pet minuta pokušava da umiri um u neličnoj meditaciji: "Ja sam beskonačan". Koncentracija naizmeni čno čas na jedan čas na drugi predmet meditacije Nepodudarnost izmeñu dve meditacije može se još više naglasiti tako što će za vreme meditacije na Učiteljevo obličje oči biti otvorene, a za vreme nelične meditacije, zatvorene. Smenjivanje dve meditacije ubrzaće proces pražnjenja uma; ali da bi se zaista postigao uspeh, potrebno je da meditacije striktno slede jedna drugu. Mada na svakih pet minuta treba da usledi promena u drugi tip meditacije, sve dok traje jedna vrsta meditacije, nijedna misao o sledećoj ne bi trebalo da se javi. Dakle za vreme koncentracije pažnja ne sme da odluta. A onda kada se pažnja preusmeri na predmet druge meditacije ne sme se misliti o prethodnoj meditaciji. Skretanje pažnje mora da bude potpuno kao i u prethodnoj koncentraciji. Brzo skretanje pažnje s jednog na drugi predmet preseca umne tokove poput testere. Samo miran um odslikava Istinu Kada iščezne i poslednji trag umnih procesa, um se potpuno umiruje, a svest ostaje neokrnjena. Sve misli koje se pojave u umu poklonika su oblici uznemiravanja i potiču iz pokretačke sile nataloženih sanskara. Uznemirenost uma prestaje tek kada učenik postigne takvu kontrolu nad svojim umom da može isključiti sve misli. Istina se razotkriva jedino u potpunoj unutrašnjoj tišini. Kada je površina jezera mirna ogledaju se zvezde. Kada je um smiren, on odražava istinsku prirodu duše.

Tipovi meditacije Odeljak VII Nirvikalpa Samadhi Različiti oblici meditacija kojima se čovek bavi pre svesnog stupanja na duhovnu stazu, kao i različiti oblici opštih i specijalizovanih meditacija kojih se prihvata nakon što stupi na nju, su priprema za dostizanje Nirvikalpa stanja (stanje "Ja sam Bog"). Jedinstvenost Nirvikalpa Samadhija Nirvikalpa Samadhi, ili ispoljavanje božanstvenosti, je iskustvo Nirvikalpa stanja u kome, nakon što je spoznao krajnju svrhu života, poklonik neprestano prebiva. Nirvikalpa Samadhi Siddhe, ili Bogoostvarenog bića, nadovezuje se na sve preñašnje oblike meditacije a milošću Savršenog Učitelja to može postati vrhunac svih meditacija. Meñutim, to stanje je jedinstveno i ima posve drugojačiju dimenziju od bilo čega što mu je prethodilo. Meditiranje svetovnih ljudi Spontanost Nirvikalpa Samadhija mora se pažljivo razlučiti od nazovi spontanosti koja prati uobičajene "meditacije" svetovnih ljudi koji još nisu stupili na stazu. Um svetovne jedinke je zaokupljen čulnim stvarima i ona ne oseća nikakav napor pri meditiranju na njih. Um se zadržava na njima jer je prirodno zainteresovan a ne zbog smišljenog ulaganja napora u tom pravcu. Dakle, problem ne nastaje onda kada čovek dozvoli umu da razmišlja o mnogobrojnim svetovnim stvarima, već kada pokuša da ga odvrati od njih. Meditacije pre-duhovne faze po svojoj spontanosti na neki način podsećaju na vrhunski Nirvikalpa Samadhi Siddhe. Ali pošto pre-duhovnu meditaciju i Nirvikalpa Samadhi deli ogromna razlika u spiritualnoj vrednosti, sličnost izmeñu prve i završne faze meditacije postoji samo na površini. Iluzorna spontanost svetovnih meditacija Osećaj spontanosti u pre-duhovnim meditacijama, koje se bave svetovnim stvarima i težnjama, nastaje pod uticajem sanskara. Pre-duhovne meditacije su deo procesa kroz koji se izražava delovanje impulsa u prikupljenim sanskarama, a njihovo nazovi spontano ispoljavanje ne samo da je daleko od istinske slobode, već je, naprotiv, simptom spiritualnog ropstva. Na pre-duhovnom nivou čovek se guši u mračnom, beznadežnom neznanju ne znajući da mu je cilj—beskonačna sloboda. I mada je on daleko od toga da bude srećan i zadovoljan, on se toliko duboko identifikuje sa interesima koje mu diktiraju sanskare da doživljava nasladu u njihovom zadovoljenju. Meñutim, zadovoljstvo koje iz toga proizilazi je uslovno i prolazno, a spontanost koju doživljava je prividna, zbog toga što, sve vreme dok je čovek gonjen težnjama, njegov um deluje pod ograničenjima. Istinska sloboda i spontanost postoje samo u Nirvik alpi Um je sposoban da deluje istinski spontano i prirodno samo kada je u potpunosti osloboñen sanskaričkih okova i uticaja, što postaje moguće tek pošto uroni u stanje Nirvikalpa Samadhija Siddhe. Stoga je potrebno zapaziti da se iza prividne sličnosti izmeñu Nirvikalpa Samadhija Siddhe i pre-duhovnih meditacija jednog svetovnjaka krije nepremostiv jaz izmeñu iluzorne i istinske spontanosti, sužanjstva i slobode, nestalnih zadovoljstva i večitog blaženstva. U pre-duhovnim meditacijama um funkcioniše pod prisilom nesvesnog, dok se u Nirvikalpa Samadhiju, umna aktivnost, podstaknuta nesputano i svesno, slobodno odvija. Različiti oblici meditacija, čije je praktikovanje obeležje života poklonika, popunjavaju prostorizmeñu pre-duhovnih meditacija svetovnjaka i Nirvikalpa Samadhija Siddhe. Oni su i spona izmeñu njih. Meditacija je izraz tragao čeve borbe za Oslobo ñenjem Kada nekoga ko je podlegao sanskaričkim uplivima iz temelja potresu padovi, porazi i patnje, ili ga prodrma iskra duhovnog razumevanja, u njemu se tada probudi svest o njegovom ropstvu i iskrivljenosti njegovog opažanja. Opredelivši se za meditaciju, poklonik čini prvi korak u oslobañanju od zavodljivih svetovnih želja. Meditacija dobija duhovnu vrednost tek nakon što osoba stupi na stazu tj. postane poklonik, ili sadhak.

74

Meditacija podrazumeva napore Svi oblici meditacija su smišljeni i namerni, u smislu da je u njima izražena volja za ovladavanjem instinktivnim i drugim tendencijama u umu. Poklonik se prihvata različitih oblika meditacije jer u njima vidi sredstvo za postizanje cilja, to jest, nalazi da su oni put do Istine. A to nije posledica impulsivnih težnji, već sastavni deo razumnog i smišljenog htenja. Mada se u početku oblici meditacije biraju i izvode smišljeno i s naporom, um se postepeno i sam svikava na njih. Um postaje zainteresovan da dokuči različite aspekte Istine, što doprinosi spontanosti meditativne prakse. Nijednu sadhakovu meditaciju ne krasi takva spontanost kao oblik lične meditacije, čiji je pokretač ljubav, a rezultat— njeno dalje širenje. Meñutim, vrhunska spontanost i istinska sloboda dostižni su tek postizanjem samog cilja meditacije. Sve do tog trenutka, spontanost će se mešati sa namerom, htenjem. Put ka duhovnoj slobodi prate napori sve dotle dok prepreke, nastale kao posledice pogrešnih zapažanja, ne budu savladane. Mada intenzitet napora može varirati, oni su tu sve do samog kraja, kada nestaju u večnom miru konačnog postignuća. Napredovanje ka Nirvikalpi U Nirvikalpa Samadhiju nema ni napora, ni prepreka koje treba savladati, ni ciljeva koje treba postići. Tu, u blaženstvu Ostvarenosti Istine, vlada nenarušiv mir i beskrajna spontanost ničim sputane slobode. Napredovanje ka Nirvikalpa stanju je prelaz iz stanja bezuslovnog služenja sanskaričkim silama u stanje oštre borbe sa njima, da bi se na kraju dostiglo stanje potpune osloboñenosti, u kojoj svest više nije uslovljena teretom prošlosti, nego jasno opaža večnu Istinu. Nirvikalpa Samadhi Siddhe razlikuje se od meditacije poklonika ne samo po slobodnoj nesputanoj svesti, već i po mnogim drugim bitnim odlikama. Individualni um je u Nirvikalpi poništen Svi oblici meditacije imaju za cilj, direktno ili indirektno, potpuno uranjanje uma u beskonačnu Istinu. Meñutim, one u tom pogledu nisu delotvorne do kraja, jer ne uspevaju da u potpunosti razore individualni um. Kroz njih se poklonik primiče spiritualnom cilju, ali ga ne ostvaruje. Nasuprot tome, u stanju Nirvikalpe, njegov ograničeni um, dospevši do tačke potpunog uranjanja u beskonačnu Istinu, biva potpuno poništen. Privremeni uzleti Visoko uzletevši u meditaciji, učenik ima osećaj radosti, širenja i slobode, i, što je svojstveno za više nivoe, doživljava prosvetljenje. Meñutim, to najčešće ne traje dugo, a kada se posle ovako egzaltiranog stanja prizemlji, on je ponovo ono što je i bio: prosečna osoba zarobljena čvrstim stegama sanskaričkih ograničenja. Priča o joginu Nepotpuno delovanje samadhija na život poklonika može ilustrovati priča o pohlepnom joginu iz Gvaliora (Gwalior) u Indiji. Taj je, uz pomoć joge, ovladao veštinom ulaženja u stanje samadhija. Jednoga dana dok je sedeo ispred palate nekoga radže, on, ulazeći u samadhi, pomisli: "Moram od radže dobiti hiljadu rupija". Zatim je ušao u samadhi i ostao u tom stanju punih sedam dana. Za to vreme nije uzimao ni hranu ni piće, samo je sedeo na svom mestu, potpuno apsorbovan u meditativnom transu. Ljudi pomisliše da je svetac, a kada radža ču za to, krenu i on da primi daršan od njega. U prolazu ga slučajno okrznu po leñima. Taj lagani dodir bio je dovoljan da izvede našeg jogina iz samadhija, i on, izašavši iz meditativnog transa, zatraži od radže hiljadu rupija. Analiza meditativnog transa Baš kao što se zatvorenik, koji sa prozora svoje tamnice zuri u široka nebeska prostranstva, može izgubiti u viziji bezgraničnog prostora, tako i poklonik, pošto ude u meditativni trans i uroni u sjaj i blaženstvo, može privremeno da zaboravi na svoja ograničenja. Ali, ako i zatvorenik ponekad zaboravi da je zatvoren, to ne znači da se oslobodio tamnice. Isto važi i za poklonika koji, apsorbovan u meditativnom transu više ne oseća okove što ga vezuju za svet Iluzije, ali nije stvarno osloboñen okova. Kao što će zatvorenik, čim baci pogled na neposrednu okolinu, povratiti svest o svom zatočeništvu, tako će i poklonik, čim povrati normalnu svest, ponovo postati svestan svojih nedostataka. Meditacije koje ga uzdižu mogu uvećati njegove okultne moći, ali ga ne mogu dovesti u stanje beskrajnog blaženstva i znanja, neprestano prisutnog u Nirvikalpa Samadhiju Siddhe, koji je, nakon što je pokidao lance Maje, postigao konačno Osloboñenje. Stanje Nirvikalpa Samadhija se održava samo po sebi Još jedna bitna razlika leži u tome što se u meditativnom transu poklonik obično pomaže nekim predmetom koji ima moć da održava njegovu pažnju. Svetla, boje, mirisi i zvuci suptilne sfere, sve to ima udela u skretanju uma sa svetovnih stvari za koje bi se eventualno mogao vezati. Prema tome, meditativni trans se, sam po sebi, ne može održati. On zavisi od predmeta na kome se drži pažnja. Nirvikalpa Samadhi Siddhe se održava nazavisno od bilo kakvog predmeta pažnje. Meditativni trans je više nalik na omamljenost koja se javlja kao posledica uzimanja opojnih droga. Opijenost traje sve dok traje efekat droge. Trans se nastavlja sve dotle dok je um obuzet predmetom koji taj trans održava. Nirvikalpa, nezavisna od držanja pažnje na predmetu, predstavlja stanje potpune budnosti u kome nema ni plime ni oseke, ni suše ni poplave, već samo postojano istinsko opažanje. Različiti oblici opštih i specijalizovanih meditacija su korisni i vredni samo u okviru svojih granica. Oni nemaju jednaku vrednost za sve niti su svakome podjednako potrebni, već predstavljaju moguće puteve koji vode tragaoca ka njegovom božanskom odredištu. Za malobrojne duhovno uznapredovale duše, većina uobičajenih oblika meditacije nisu potrebni. Takoñe su specijalne meditacije nepotrebne onima koji su u neposrednom kontaktu sa Savršenim Učiteljem ili Avatarom. Za njih je dovoljno da ih Učitelj vodi i da ga oni vole. Oni u Sahaj Samadhiju su i sami objekti meditacije A ona retka bića koja su postigla Samospoznaju i stekla položaj Savršenog Učitelja, uvek se nalaze u stanju Sahaj Samadhija, ili božanstvenosti u akciji. Njima ne samo da meditacija nije potrebna, već su i sami postali objekti meditacije svojim učenicima. Na taj način oni pružaju najbolju pomoć onima koji meditiraju na njih.

75

Tipovi meditacije Odeljak VIII Sahaj Samadhi Kada um totalno uplovi u Istinu, doživljava se Nirvikalpa stanje spontanog blaženstva i nepomućene Samospoznaje—gde poklonik gubi svoju ograničenu individualnost da bi otkrio svoju istovetnost sa Bogom, koji je u svemu. Kulminacija meditacije Nirvikalpa stanje, do kojeg poklonik dospeva milošću Savršenog Učitelja, je kulminacija svih ranijih ličnih i neličnih oblika meditacije, a ne njihov produkt. Svi oblici meditacije, kao i sva ostala duhovna pregnuća, uprkos meñusobnim razlikama, imaju jedan jedini cilj, a to je da ubrzaju sazrevanje čežnje da se bude jedno sa Beskonačnim. Nirvikalpa Samadhi se doživljava nakon postignu ća Jedinstva Pošto ostvari jedinstvo, sadhak (tragalac) postaje Siddha (onaj koji je postigao Cilj). Jedinstvo sa Beskonačnim Siddhe sufiji zovu Vasl. To je stanje Jedinstva sa Bogom koje je Isus Hrist opisao rečima "Ja i moj Otac smo jedno". Mada je dosta napisano o tom visokom stanju svesti, ono se ne može opisati niti izraziti rečima. Ne može se opisati rečima ali ga svako može doživeti sam za sebe. Kada Siddha doživljava Nirvikalpa stanje, to je onda Nirvikalpa Samadhi. Boraviti u stanju Nirvikalpa Samadhija znači biti u stanju Boga, odnosno u stanju gde duša, pošto je odbacila ograničavajuće činioce koji su je sve vreme skretali na stranputicu pogrešnih opažanja, spoznaje sebe kao Boga. Telesno stanje Božansko stanje Siddhe je suprotno od telesnog stanja u kome borave svetovnjaci. Svetovna osoba misli da je telo i nalazi se u stanju kojeg diktiraju telesne potrebe. Njena svest je zaokupljena telom. Brine se za hranu, piće, spavanje, i zadovoljava ostale telesne želje. Ona živi za telo i njegove potrebe. Njena svest se ne može proširiti izvan telesnih okvira; ona razmišlja u telesnim granicama i ne može da pojmi nešto što nema telo ili oblik. Celokupnu sferu njenog bitisanja sačinjavaju oblici, a prostor je teatar u kome ona živi, kreće se i postoji. Energetsko stanje Prvi korak ka Božanskom stanju Nirvikalpa Samadhija je načinjen nakon nadilaženja telesnosti. Odbacivanje telesnog stanja je ulaznica u energetsku sferu postojanja. Duša tada dospeva u stanje u kome više ne dominiraju tela i drugi oblici. Ona se uzdigla u područje energije. Telo ili oblik nastaju kao posledica zgušnjavanja energije, pa zato uzdizanje iz sveta formi u sferu energije predstavlja pomak ka primarnijem, čistijem bitisanju. Energetsko stanje osloboñeno je mnogih ograničenja koja inače vladaju u svetu oblika. U njemu je svest povezana sa energijom i neprekidno vibrira kroz energiju i u njoj. Jedenje i pijenje u telesnom stanju mogu se uporediti sa apsorpcijom i asimilacijom energije u energetskom stanju. Na tom nivou duša stiče punu kontrolu nad energijom nastojeći da nañe ispunjenje kroz korišćenje energije. Ali njene delatnosti se još uvek odvijaju u području duhovnih ograničenja. U energetskom stanju ona može čuti, videti i omirisati mnoge stvari koje joj nisu bile pristupačne u stanju telesnosti, kao i prireñivati mnoga čuda (na primer, osvetliti tamu ili živeti bezbroj godina samo na energiji) što onima koji se još uvek nalaze u telesnom stanju izgleda kao čarolija. Celokupna sfera dušinog postojanja je energetske prirode i ona je mahom u vlasti energija. Sve što može pojmiti ili učiniti uslovljeno je energijom i postiže posredstvom energije. Energetsko stanje je stanje duhovno naprednih duša; ali to je još uvek daleko od stanja Savršenosti koje se ogleda u Nirvikalpa Samadhiju Siddhe. Stanje uma Sledeći važan korak u pravcu Nirvikalpa Samadhija duša će preduzeti onda kada iskorači iz područja energije i kroči u područje uma. Na kraju krajeva, čitava energija i jeste jedna od manifestacija uma; stoga prelaz iz stanja energije u stanje uma predstavlja dalji pomak ka stanju Boga, odnosno Nirvikalpa Samadhiju. U stanju uma, svest je u neposrednoj vezi sa umom. Ona više nije zaokupljena telom ili energijom, već je sada obuzeta umom. Napredne duše koje se nalaze u stanju uma mogu da čitaju misli drugih ljudi i utiču na njih. No ipak, stanje u kome dominira um još uvek je u području dualnosti i iluzije, i, da bi se ostvarilo jedinstvo sa Beskonačnim, potrebno ga je prevazići i iskoračiti iz njega. Um zaklanja Istinu Od samog početka svog duhovnog putovanja duša napreduje tako što postepeno odbacuje i prevazilazi delovanja individualnog uma. Um deluje i u telesnom i u energetskom stanju. U telesnom stanju on prosuñuje u okvirima tela, a u energetskom stanju u okvirima energije. Tek u stanju uma on prosuñuje i deluje u sopstvenim okvirima. Meñutim, čak ni u sopstvenim okvirima on ne postiže znanje i spoznaju Beskonačnog, jer je sam sebi koprena izmeñu misli i Istine. Iako više nije opterećen stanjem tela i stanjem energije, on je još uvek ograničen odeljenom svešću. Možemo ga uporediti sa ogledalom prekrivenim prašinom. Zato, pre no što doživi iskustvo stanja Boga, ili Nirvikalpa Samadhi, um mora do kraja da se uroni u Beskonačno i rastoči se u njemu. Oblik je zgusnuta energija; energija je jedna manifestacija uma; um je prašinom prekriveno ogledalo Večnosti; a Večnost—Istina koja je odbacila masku uma. Transcendiranje uma Nije lako rešiti se ograničenog uma. Osnovni problem leži u tome što um treba poništiti posredstvom samog uma. Intenzivna čežnja za sjedinjenjem sa beskonačnom Stvarnošću, kao i beskrajno strpljenje, nužni su preduslovi za prevazilaženje uma. Jednom je jedan Učitelj rekao svom učeniku da, ukoliko želi da postigne najuzvišenije stanje, treba da bude bačen, vezanih ruku i nogu, u reku, a da mu pritom odeća ostane suva. Učenik nije mogao da razume unutrašnje značenje zagonetke. Lutao je svetom sve dok nije naišao na drugog Učitelja i zatražio od njega objašnjenje. Drugi Učitelj mu je rekao da, ukoliko želi da dostigne stanje Boga, mora snažno da žudi da se sjedini s Njim—kao da nijedan trenutak svog života više ne može provesti bez Njega— a ipak mora pokazati beskrajno strpljenje, kao da je u stanju da čeka na to bilion godina. Ako u njemu ne postoji intenzivna žudnja za sjedinjenjem sa Bogom, um

76

će podleći uobičajenim uticajima sanskara; ako nedostaje beskrajno strpljenje, žudnja će nastaviti da pothranjuje ograničeni um i ništa više. Samo kada postigne balans izmeñu beskonačne čežnje i beskonačnog strpljenja, tragalac se može nadati sigurnom proboju kroz koprenu ograničenog uma; a ravnoteža suprotnosti se može postići jedino milošću Savršenog Učitelja. Božansko stanje Nirvikalpa Samadhi Biti u Nirvikalpa Samadhiju znači boraviti u stanju Svesti o Istini. Ovo Božansko stanje ne može razumeti osoba čiji um još uvek funkcioniše na uobičajan način. To je stanje iznad uma, koje se postiže onda kada ograničeni um iščezne u konačnom jedinstvu sa Beskonačnim. U njemu duša više ne spoznaje sebe kroz um već kroz sebe samu. Svetovna osoba zna da je ljudsko biće, a ne pas. Isto tako, u Nirvikalpa Samadhiju duša tačno zna da je Bog, a ne nešto ograničeno. Svetovna osoba ne mora stalno da uverava samu sebe da nije pas, nego ljudsko biće. Tako i u Nirvikalpa Samadhiju, duša ne mora da ponavlja sebi sugestiju da je Bog. Ona to jednostavno zna intuicijom, bez ikakvog napora. Život u ve čnosti Onaj koji doživljava Nirvikalpa Samadhi je utemeljen u znanju Duše. Ta Samospoznaja ne dolazi i ne odlazi, ona je stalno prisutna. U stanju neznanja individualna duša vidi sebe kao muškarca ili ženu, kao posrednika ograničenih akcija, primaoca radosti i boli. U stanju Samospoznaje ona zna da je Duša koja nije ograničena svim tim stvarima; one ne mogu da je dotaknu. Kada jednom spozna svoju istinsku prirodu, to znanje zauvek ostaje i Duša više nikada ne može da padne u ropstvo neznanja. Ovo beskonačno stanje Božanske svesti odlikuju bezgranično razumevanje, čistota, ljubav i sreća. Biti u Nirvikalpa Samadhiju—iz kojeg veoma mali broj njih dospeva u Sahaj Samadhi—znači beskrajno živeti u Večnosti. Dva stanja koja prethode Sahaj Samadiju Sahaj Samadhi, ili božanstvenost na delu, doživljavaju Sadgurui, a njemu prethode dva stanja: Nirvana, ili apsorbovanost u božanskom; i Nirvikalpa Samadhi, ili božestvo u ispoljenju. Kada se svest sasvim povuče iz svih tela i iz čitavog sveta kreacije, ona je u Nirvani ili u stanju s one strane uma. A kada svest ponovo počne da deluje kroz tela, ne prianjajući i ne poistovećujući se sa njima, ona doživljava Nirvikalpa Samadhi Siddhe. U ovom stanju, mada je vezana za tela kao instrumente ispoljenja, ona iznutra ne prianja za njih niti se identifikuje sa njima. Prodiranje izvan područja uma znači potpuno povlačenje svesti iz univerzuma i totalnu uronjenost u Boga. Stanje u kome univerzum postaje nula je stanje Nirvane. Oni koji nakon iskustva Nirvane postanu svesni univerzuma, doživljavaju univerzum samo kao Boga i nikako drugačije, zauvek ostaju u Nirvikalpa Samadhiju. Nirvikalpa Samadhi označava prestanak lažnih umotvorina, stanje u kome um, savršeno umiren u spoznaji nepromenljive Istine, prestaje da osciluje izmeñu krajnosti. Mokša, Nirvana i Nirvikalpa Stanja Nirvane i Nirvikalpe slična su stanju Mokše (Moksha, Osloboñenje) samo po tome što sva tri stanja predstavljaju nestajanje individualne duše u Bogu, praćeno beskonačnim blaženstvom. Mokša se, meñutim, doživi nakon što duša odbaci svoja tela, dok se stanja Nirvane i Nirvikalpe Samadhija mogu doživeti i pre nego što tela budu odbačena. Takoñe, iako Nirvana i Nirvikalpa stanja vezuje zajednički faktor zadržavanja tela, kao i mnogi drugi suštinski činioci, meñu njima ipak ima razlike. Pošto duša izañe iz ego oklopa i upliva u večni život Boga, njena ograničena individualnost biva zamenjena individualnošću bez granica. Srušivši zidove stare individualnosti, duša zna da je Bogosvesna i na taj način održava svoju neograničenu individualnost. Premda se neograničena individualnost duše, na neki način, zadržava u jedinstvu sa Bogom, ona ostaje u stanju mirovanja, uronjena u iskustvo samoispunjenosti božanskim, to jest u stanju Nirvane. Meñutim, kada duša, stupivši u beskonačni život Boga, svoju neograničenu individualnost počne da izražava kroz dinamičnu božanstvenost, to je onda Nirvikalpa Samadhi. Stanje Sadgurua i Avatara Sahaj Samadhi je dostižan retkim dušama koje se, kao Sadgurui, spuštaju sa sedmog nivoa svesti, a takav je i sam život Avatara. To je stanje nenarušivog mira, ravnoteže i sklada čak i u trenucima reakcije na promenljive okolnosti života. Oni koji su u ovom stanju žive život Boga, doživljavajući Boga svuda i u svemu. Prema tome njihovo Božansko stanje ne može narušiti ni bavljenje svetovnim stvarima. Bilo da se služe strelom ili mačem na bojnom polju, da putuju avionom, razgovaraju sa ljudima ili se bave poslovima koji iziskuju izuzetnu koncentraciju—oni neprestano borave u stanju svesnog uživanja u Istini, trajnoj i nepromenljivoj. Takav je Sahaj Samadhi, neusiljen i postojan život Savršenstva i božestva na delu.

Dinamika duhovnog napredovanja Čovek počinje duhovno da napreduje onda kada radikalno izmeni svoje dotadašnje stavove i gledišta. Svetovni čovek živi prevashodno da bi zadovoljio telesne potrebe. U krajnjoj analizi, sve što on čini, čak i ono što naizgled nije direktno povezano sa telom, crpi snagu iz telesnih želja. Na primer, živi da bi jeo; ne jede da bi živeo. On još nije pronikao u dublji smisao postojanja koji nije u vezi sa telom, pa telo i telesna udobnost ostaju osnovni cilj svih njegovih nastojanja. Ali kada otkrije vrednosti koje stavljaju akcenat na dušu, telo dobija drugorazredni značaj. Podreñivanje tela uzvišenijem životu Od tog trenutka pa nadalje telo za njega predstavlja samo sredstvo za ostvarenje višeg cilja. Telo, koje je do tada bilo prepreka istinski duhovnom životu, sada postaje instrument njegovog izražavanja. Na tom stupnju čovek uči kako da pristupa svojim telesnim potrebama ne identifikujući se sa njima, kao kada vozač puni automobil vodom i gorivom da bi ovaj mogao da se kreće. Potraga za smislom Pravi početak napredovanja na duhovnoj stazi je praćen pitanjem o smislu života—traženjem razloga zbog kojih čovek nesvesno mrzi i voli i prolazi kroz mnoštvo radosti i patnji. I mada ga zov neshvatljive i neodoljive božanske

77

sudbine vuče ka njemu, proći će mnogo vremena dok se ne popne na vrh Istinske Spoznaje; a krivudavi put koji do njega vodi stalno će ga navoditi na skliske, strmoglave rubove ambisa. Oni koji su namerili da dosegnu vrh planine moraju se penjati sve više, ići sve dalje. Čak će i onog, koji s uspehom savlada najveće visine, i najmanja greška ponovo strmoglaviti u podnožje. Zato poklonik nikada nije bezbedan osim u slučaju kada ga pomaže i vodi Savršeni Učitelj koji poznaje sve zamke i stranputice duhovne staze, i koji ne samo da će ga sačuvati od mogućeg pada, nego će ga dovesti do Ostvarenja bez nepotrebnog zastajkivanja. Prepreke napredovanju Poklonik koji se usmeri na postizanje cilja nosi sa sobom sve sanskare koje je akumulirao u prošlosti. No usled intenziteta njegove spiritualne žudnje, one su neko vreme isključene i ne deluju. Vremenom, meñutim, pošto njegovi duhovni napori oslabe, sanskare će opet dobiti na snazi i, rasporedivši se u novi poredak, početi snažno da se suprotstavljaju poklonikovom duhovnom napredovanju. Analogija sa rekom To se može porediti sa rekom. Moćni rečni tok još od svog izvora valja pred sobom velike količine mulja koje svlači sa obala ili iz korita. Sve dok ga reka nosi, mulj ne predstavlja prepreku za njen tok, samo je donekle usporava. Kada rečna matica oslabi u ravnici, naročito blizu ušća, masa počinje da se taloži u koritu formirajući velika ostrva ili delte. Delte ne samo da sprečavaju reku da teče dalje, nego je i skreću sa puta, razbijajući je na rečice i potoke, te na mnoge načine slabe njenu moć. Ili u drugom primeru, za vreme poplave reka ruši pred sobom drveće, žbunje, zemne naslage, i sve što joj se nañe na putu; ali kada se te naslage prilično nagomilaju onda to predstavlja ozbiljnu prepreku slobodnom toku reke. Duhovni put poklonika takoñe je nabijen preprekama koje je on sam stvorio. One se mogu uspešno ukloniti samo uz pomoć Učitelja. Pomoć Učitelja je najefikasnija onda kada učenik žrtvuje život ega u korist bezgraničnog života oličenog u Učitelju. Egoizam mora nestati Potpuna samo-predaja je najteži zadatak, pa ipak, svoñenje ega na minimum je najvažniji uslov duhovnog napredovanja. Cilj duhovnog napredovanja nisu toliko učenikova "dobra dela", koliko nov kvalitet života osloboñen ego-svesti. Ako je učenik zaslužan za mnoga dobra dela, te polaže na njih isključivo pravo, njegov ego će se vezati za njegova postignuća. To će predstavljati golemu prepreku za ostvarenje slobodnog i neograničenog života. Otuda ispraznost rituala i ceremonija, milosrdnih i dobrih dela, spoljašnjih odricanja i pokajanja ukorenjenih u ego-svesti. Dilema Ujedno je to razlog zbog koga učenik ne bi trebalo da se vezuje za ideje: "Učiniću ovo, uradiću ono". S druge strane, on ne treba da izbegava aktivnost iz straha da će razviti neki oblik ega. Naprotiv, mora da preduzme aktivan život da bi oslabio ego koji je prethodno razvio. U tom času se kod njega javlja nedoumica: ako ostane neaktivan, neće učiniti ništa da izañe iz zatvora ego-života; ako se lati aktivnog života, moraće se suočiti sa mogućnošću vezivanja njegovog ega za nove poduhvate. Koračanje stazom nalik je hodu po oštrici ma ča Ako želi dalje da napreduje, učenik treba da izbegava ova dva ekstrema, a opet da nastavi sa životom koji je ujedno i kreativan i aktivan. Koračanje duhovnom stazom ni malo ne liči na bezbrižno jahanje osedlanog konja; ono pre liči na hodanje po oštroj ivici mača. Pošto se smesti u sedlo, jahač na konju praktično miruje, odnosno sedi na konju manje ili više udobno i uz nevelik napor i oprez kreće na put. Kretanje duhovnom stazom, meñutim, zahteva najizoštreniju pažnju i veliku obazrivost, jer na tom putu nema usputnih svratišta niti mesta za voñenje ego-života. Onaj ko stupi na stazu ne može ostati tamo gde jeste niti dozvoliti sebi da izgubi ravnotežu. Zato je on nalik na čoveka koji pokušava da hoda po oštroj ivici mača. Stvaranje novog ega koji je podre ñen volji U čitelja Da bi uspešno izbegao neaktivnost s jedne, i dičenje sopstvenim delima s druge strane, učenik treba da stvori jedan provizorni ego, potpuno podreñen volji Učitelja, i to na sledeći način: Pre nego što išta započne treba da pomisli kako nije on taj koji nešto čini, nego to Učitelj deluje kroz njega. Nakon što obavi zadatak, ne sme da se prepušta samozadovoljstvu zbog uspešnih rezultata, nego treba da ostane nevezan za njih tako što će ih posvetiti Učitelju. Uvežbavajući um na taj način, on će stvoriti nov ego—jedno provizorno i svrsishodno sredstvo—koje će mu uliti dovoljno samopouzdanja, energičnosti, poverenja i podsticaja da pokrene bilo koju akciju. Novi ego crpi svoju snagu iz ličnosti Učitelja, koji predstavlja beskonačno, te je sa duhovnog stanovišta posve bezopasan. U izvesnom trenutku učenik će i njega odbaciti, kao kad čovek odbaci isluženu odeću. Postoje dva tipa ega: prvi koji još više okiva dušu, i drugi koji doprinosi njenom oslobañanju. Uspešan prelaz od ograničavajućeg svetovnog ega do večnog života lišenog ega uslovljen je provizornim egom, utemeljenom na bezuslovnom predavanju Učitelju. Izgradnja prelaznog ega podreñenog volji Učitelja nužna je meñufaza u dinamici duhovnog napredovanja. Brzo uklanjanje ega nije mogu će Poklonik je naviknut da crpi životnu snagu iz ograničenog ega i jedan brz prelaz iz ego stanja u stanje bez ega ne samo da nije moguć, već se i ne preporučuje. Na zahtev da se učenik odmah uzdrži svakog oblika ego-svesti, on bi odgovorio povratkom u stanje negativne pasivnosti, i ne bi više nalazio radosti u ispoljavanju sebe. Ili bi svoje aktivnosti obavljao automatski, kao beživotna mašina, ne nalazeći u tome nikakvo ispunjenje. Osnovno pitanje je kako da poklonik izañe iz ograničenog ega i stupi u neograničeni život bez ega, a da ne padne u komu, odnosno ne doživi drastičan pad ukupne životne energije. Koma može da donese privremeno oslobañanje od ograničenja ego-života, ali ne može da uvede poklonika u beskonačje života bez ega. Duhovno napredovanje odvija se postepeno To je razlog zbog kojeg duhovni napredak, u većini slučajeva, treba da je postepen i da traje ponekad nekoliko života. Kada izgleda da neka osoba grabi krupnim koracima na svojoj duhovnoj stazi, u pitanju je zapravo samo sažeto ponavljanje napretka učinjenog u ranijim životima—ili je posredi posebna intervencija Sadgurua. Obično,

78

napredak duhovnog poklonika mora biti postepen. Razdaljina izmeñu ograničenog ega i neograničenog života bez ega mora se preći postupnim koracima od jednog ka drugom stupnju preobražaja, tako da samoljublje vremenom zameni skromnost, nemirne želje postojani mir, a sebičnost—nesebična ljubav. Ego pot činjen volji U čitelja Kada je ego u potpunosti potčinjen volji Učitelja ne samo da tada nije opasan za duhovni razvoj nego je, štaviše, od nezamenljivog značaja, te direktno služi daljem duhovnom napredovanju učenika, jer ga, kroz život nesebičnog služenja i ljubavi, sve više približava Učitelju. Stalni unutrašnji kontakt sa Učiteljem čini ga posebno otvorenim za posebnu pomoć koju mu jedino Učitelj može ukazati. Učenik koji raskine sa životom neukroćenog i odvojenog ega u korist samo-predavanja Učitelju zapravo predstavlja, preko tog novog, pokornog ega, instrument u Učiteljevim rukama. U stvarnosti, Učitelj radi kroz njega. Upravo kao što se instrument može pokvariti, tako se i pokloniku, koji živi i deluje u svetu, može desiti da pogreši. S vremena na vreme, instrument valja očistiti, remontovati, popraviti i podesiti. Na isti način učenik—kod koga su se tokom rada razvili novi problemi, vezanosti, i ograde ličnog ega—treba da uspostavi red da bi mogao da nastavi dalje. Potreba za ozdravljuju ćim kontaktom sa Učiteljem Učenik u Učiteljevoj službi može se uporediti sa metlom pomoću koje Učitelj čisti svet od nečistoća. Na metli se sakuplja sva prljavština ovog sveta; i ukoliko je stalno ne čistimo i ne dajemo joj novi sjaj, ona će svoju funkciju obavljati sve manje i manje uspešno. Svaki put kada poklonik pristupi Učitelju, on mu dolazi sa pregršt novih duhovnih problema. Zapetljao se, na primer, u nove probleme namamljen slavom, bogatstvima, ili drugim svetovnim stvarima. I ako nastavi u tom pravcu, možda će sve to i dobiti; ali će se tako udaljiti od cilja da doživi Boga, od zaveta kojeg je u srcu zapečatio. Samo aktivna intervencija Učitelja leči ovakvu duhovnu boljku. Lečenje duhovnih boljki može se uporediti sa izvoñenjem hirurškog zahvata gde hirurg trenutačno uklanja uzrok bolesti koja ugrožava vitalnu energiju pacijenta. Kada se kod čoveka jave fizičke tegobe i problemi, on će se javiti doktoru; a kada se pojave duhovni problemi, obratiće se Učitelju. Ozdravljujući kontakt sa Učiteljem je neophodan deo procesa duhovnog napredovanja. Svako obnavljanje ega zahteva ponovno predavanje Učitelj pomaže učeniku na originalan i neponovljiv način, koji se ne može uporediti ni sa čim na svetu. Ako želi da dobije pomoć od njega, poklonik mora učiniti napor da se preda njegovoj božanskoj volji. Lični ego, koga se učenik odrekao svojom rešenošću da se preda Učitelju, može se ponovo javiti na neki drugi način—čak i u okvirima privremenog ega koji bi trebalo da je sasvim pokoran Učiteljevoj volji—i tako uneti nered u postojeći poredak. Stoga se ponovno oživljavanje ograničenog ličnog ega mora sprečiti protivudarcem: poklonik treba ponovo da izrazi vernost Učitelju. Seriju uspešnih povrataka ličnog ega na scenu mora pratiti serija ponovnih odricanja i izražavanja vernosti Učitelju. Kretanje u pravcu sve snažnijeg predavanja Učitelju jednako je napredovanju od manjeg ka većim zadacima. Poslednje predavanje je predaja zasebnosti Duboko predavanje oznaka je viših stanja svesti, jer ono ujedno znači da postoji velika usklañenost izmeñu učenika i Učitelja. Na taj način beskonačni život Savršenog Učitelja protiče kroz učenika mnogo obilnije. I uopšte, duhovni napredak je niz postupnih koraka prema sve dubljem i dubljem predavanju, što dovodi do konačnog raskida sa zasebnim ego-životom. Poslednje predavanje je najdublje i najpotpunije. Ono je sinonim konačnog sjedinjenja u kome učenik postaje jedno s Učiteljem. Stoga je, u izvesnom smislu, najdublje predavanje ravno postignuću Istine koja je konačni cilj duhovnog razvoja.

Dublji aspekti sadhane Za većinu ljudi, duhovna sadhana, ili praksa, sastoji se u spoljašnjem praćenju rituala i ceremonija koje im propisuju njihove religije. Na početnim stupnjevima, spoljašnje praćenje rituala i ceremonija ima svoju vrednost kao faktor koji doprinosi ličnom pročišćenju i disciplini uma. Prelazak na dublje aspekte sadhane Ali vremenom poklonik mora da prevaziñe fazu vanjskog potvrñivanja vere i primi inicijaciju u dublje aspekte duhovne sadhane. Kada se to dogodi, spoljašnji aspekt religije povlači se u pozadinu, a poklonik postaje zainteresovan za tajne koje leže u osnovi svih velikih religija. Prava sadhana je život utemeljen na duhovnom razumevanju, i dostižan je samo osobama koje su duboko zainteresovane za duhovne činjenice. Razlike me ñu sadhanama Sadhana nije sprovoñenje krutih pravila. Upravo kao što u životu ne može i ne treba da postoji stroga i jednolična uniformnost, tako i u duhovnom životu treba da bude dovoljno prostora za mnoštvo različitih sadhana. Da bi bila korisna za poklonika, sadhana mora da bude saobrazna njegovom temperamentu i njegovim sanskarama, iz čega sledi da je, iako je duhovni cilj jednak za sve, njegova sadhana svojstvena samo njemu i nikome više. Meñutim, pošto je cilj jedinstven za sve, razlike po pitanju sadhane nisu od vitalnog značaja; a dublji aspekti sadhane imaju za sve poklonike podjednak značaj, bez obzira na njihove meñusobne razlike. Sadhana u duhovnom i u materijalnom pogledu Sadhana u duhovnom svetu bitno se razlikuje od sadhane na materijalnom planu. Njihovi se ciljevi ne podudaraju. Cilj kome teži sadhana na materijalnom planu je uvek neka stvar koja ima svoj početak i kraj u vremenu. Cilj za kojim se traga na duhovnom planu jeste potpunost koja prevazilazi ograničenja vremena. Stoga je, na materijalnom planu, sadhana usmerena ka postignuću nečega što tek treba da bude; dok je u duhovnom životu usmerena ka spoznaji onoga što je oduvek bilo, uvek će biti i JESTE. Cilj duhovne sadhane Za duhovnim ciljem života valja tragati u samom životu a ne van njega. Prema tome, sadhana u duhovnom pogledu mora da bude takva da lični život približi duhovnom idealu. Sadhana u spiritualnom svetu ne cilja na postignuće

79

nekog ograničenog cilja, koji će trajati jedan dan i onda se neslavno ugasiti zauvek. Njen cilj je da kvalitativno preobrazi život, da bi život postao trajni izraz Istine u večnom Sada. Sadhana postaje duhovno plodonosna onda kada uspe da uskladi život pojedinca sa božanskom namerom, koja jeste da omogući svim ljudima svesno uživanje u blaženom stanju Boga. Sadhana se mora potpuno usmeriti ka tom cilju. Savršena sadhana stapa se sa ciljem Svaki vid duhovne sadhane mora biti jasno usmeren na postignuće božanstvenosti u svim fazama života. Dakle, različiti aspekti duhovne sadhane će, u izvesnom smislu, predstavljati različite stepene duhovne Savršenosti. Sadhana je savršena u onoj meri u kojoj izražava duhovni ideal, to jest, u onom stepenu u kome je saobrazna savršenom životu. Što je veća razlika izmeñu sadhane i ideala kome stremi, to je sadhana manje savršena; a što je manja razlika izmeñu sadhane i ideala kome stremi, to je sadhana bliža savršenstvu. Kada sadhana postane savršena ili potpuna ona se stapa sa svojim ciljem—duhovno savršenim životom—tako da se podeljenost sredstva i cilja gubi u celovitosti nedeljivog postojanja. Sadhana se na materijalnom planu retko podudara sa njenim ciljem Odnos izmeñu duhovne sadhane i njenog cilja može se uporediti sa odnosom izmeñu sadhane i cilja na materijalnom planu. Na materijalnom planu cilj je nešto što manje-više stoji po strani od sadhane koja ka tome cilju vodi, te je tako sadhana po prirodi nešto sasvim drugo nego što je njen cilj. Na primer, povlačenjem oroza na pištolju može se počiniti ubistvo, ali ubijanje i samo povlačenja oroza nije isto. Na duhovnom planu meñutim, sadhana i cilj koji se njome postiže ne mogu biti u toj meri drukčiji i meñu njima se ne može podvući jasna razlika. Na spiritualnom planu je nemoguće održavati taj nepremostivi jaz izmeñu sadhane i njenog cilja. Tako dolazimo do fundamentalnog paradoksa u spiritualnom životu, a to je da se praktikovanje sadhane delimično podudara sa samim ciljem. Stoga je razumljivo zašto se mnoge duhovne sadhane moraju shvatiti tako ozbiljno kao da same po sebi predstavljaju cilj. Sadhane znanja, akcije i ljubavi U dubljim aspektima, duhovna sadhana se sastoji od: (1) yoge znanja (dnyan), (2) yoge akcije (karma), i (3) yoge predanosti ili ljubavi (bhakti). Sadhana znanja je upražnjavanje nevezanosti koje dolazi sa istinskim razumevanjem, zatim praktikovanje nekih oblika meditacije i primena sposobnosti rasuñivanja i intuicije. Svi ovi načini traganja za duhovnom mudrošću i oblici ispoljavanja duhovne mudrosti zahtevaju podrobnije objašnjenje. Neprianjanje Individualna duša je upetljana u svet oblika i ne zna za svoje jedinstvo sa Bogom. To neznanje čini okove duše, i duhovna sadhana mora biti usmerena na oslobañanje od okova. Spoljašnje odricanje od svetovnih stvari se često ubraja u sadhane koje vode do Osloboñenja. Mada spoljašnje odricanje ima svojih vrednosti, ono nije apsolutno neophodno. Ono što je potrebno jeste unutrašnje odricanje od žudnje za svetovnim stvarima. Kada se žudnja jednom odbaci, malo je važno da li se duša spolja odrekla svetovnih stvari. Ona se iznutra razvezala od iluzornog sveta oblika i pripremila za stanje Mukti (Mukta) ili Osloboñenje. Razvezivanje je važan deo sadhane znanja. Meditacija Meditacija je sledeći vid traganja za spiritualnim znanjem. Pogrešno je misliti da je meditacija neka čudna rabota rezervisana za pustinjake u pećinama. Svaki čovek meditira na ovu ili onu temu. Razlika izmeñu meditacije koja čoveku dolazi prirodno i meditacije poklonika je u tome što ovaj drugi sistematski i organizovano razmišlja o stvarima koje imaju duhovnog značaja. Meditacija, kao vrsta sadhane, može da bude lična ili nelična. Lična meditacija usmerena je na nekoga ko je duhovno savršen. Poklonik može, prema ličnim sklonostima, odabrati za objekat meditacije nekog od živih ili bivših Savršenih Učitelja ili samog Avatara. Kroz ličnu meditaciju poklonik upija u sebe božanske kvalitete i duhovno znanje Učitelja. Kroz svoju ljubav i predanost poklonik pridobija Učiteljevu milost, a jedino milost Učitelja daje konačno Ostvarenje. Tako sadhana lične meditacije ne samo da približava poklonika Učitelju, već mu i utire put ka konačnom sjedinjenju sa Učiteljem u Istini. Nelična meditacija bavi se bezobličnim i beskonačnim aspektima Boga. Ona vodi do spoznaje neličnog aspekta Boga; ali generalno uzevši, nelična meditacija neće uroditi plodom ukoliko se poklonik nije prethodno pripremao, upražnjavajući ličnu meditaciju, i život u vrlini. U konačnoj spoznaji Beskonačnog, nema više ograničenja ličnosti niti jasne podele na oprečnosti dobra i zla. U cilju dostizanja Realizacije čovek mora da preñe sa ličnog na nelično i sa života u vrlini na život Boga, koji je izvan oprečnosti dobra i zla. Sledeći uslov za postizanje Istine kroz neličnu meditaciju jeste sposobnost poklonika da sasvim umiri um. To postaje moguće jedino nakon što sanskare (impresije) sasvim iščeznu. Pošto je konačno brisanje svih sanskara moguće ostvariti jedino milošću Učitelja, Učitelj je i tu, na stazi nelične meditacije, preko potreban. Intuicija i dar zapažanja Sadhana znanja ili dnyan, ostaće nepotpuna ukoliko poklonik neprestano ne uvežbava svoj dar razlikovanja i ne razotkrije svoju najuzvišeniju intuiciju. Realizaciju Boga ostvariće onaj poklonik koji se u pronalaženju pravih, trajnih vrednosti, bude služio svojim darom razlikovanja kao i svojom intuicijom za istinske i trajne vrednosti. Beskonačno znanje leži neispoljeno u svakome; potrebno ga je samo razotkriti. Važnost akcije Najbolji put da čovek proširi svoje znanje jeste da praktično primeni onaj delić mudrosti koji je do tada stekao. Učenja koja su čovečanstvu prosledili Učitelji mudrosti i poklonikov uroñeni osećaj za prave vrednosti, sasvim su dovoljni da mu ukažu na sledeći korak koji treba da preduzme. Problem je stečeno znanje primeniti na delu. Jedan od najboljih načina da se proširi duhovno znanje jeste da se ono primeni u praksi. Da bi sadhana znanja bila plodonosna, ona se mora na svakom koraku, i u svakom trenutku, pretočiti u akciju. Svakodnevni život mora biti voñen duhovnim razborom i nadahnut najuzvišenijom intuicijom. Karma-joga, ili joga akcije, sastoji se u sprovoñenju u delo, bez zazora i oklevanja, najvrednijih uvida poteklih iz srca. U sadhani je važna praksa, a ne puka teorija. Zdravorazumska praksa je mnogo bitnija od zvučne teorije. Još je bolje ako se praksa zasniva na odgovarajućoj teoriji, ali čak i greške u praksi donose najvrednije pouke. Čak i najbesprekornija teoretska spekulacija je, sama za sebe, duhovno jalova. Tako, čovek koji možda ne poznaje učenja, ali zato ozbiljno shvata

80

Boga i vredno i skromno pristupa svakodnevnim poslovima, može biti bliži Bogu nego neko ko poznaje svu metafiziku ovog sveta, a ne dopušta svojim teorijama da mu izmene život. Ilustrativna pri ča Čuvena priča o magarcu govori upravo o razlici u vrednosti izmeñu teorije i prakse u oblasti sadhane. Magarac, koji je dugo kaskao putem i usput dosta ogladneo, ugleda pokraj puta dva plasta sena, jedan s desne i jedan s leve strane. Magarac pomisli da je od najveće važnosti da bude sasvim siguran koji je od ta dva plasta bolji pre nego što donese mudru odluku na koji će krenuti. Jer, kada bi doneo odluku naprečac, ne razmotrivši najpre čitavu stvar do u tančine, bila bi to, mišljaše on, impulsivna a ne inteligentna akcija. Stoga je prvo uzeo u razmatranje razdaljinu izmeñu levog i desnog plasta sena. Na njegovu nesreću, nakon podrobnog razmatranja bio je prinuñen da zaključi kako se oba plasta nalaze na podjednakoj udaljenosti od puta. Onda se zapitao postoji li neki drugi kriterijum po kome bi mogao "ispravno" da se opredeli, i zaključio da bi to mogla da bude veličina plastova. Meñutim, ni u drugom pokušaju da se teoretski osigura pre nego što preduzme akciju, njegovi napori nisu urodili plodom, pošto je zaključio da su oba plasta podjednake veličine. Zatim je, s izdržljivošću i stpljivošću magarca, razmatrao i druge stvari, kao što je, na primer, kvalitet trave. Nažalost, sudbina je tako htela da ni jedno od poreñenja ne bude na štetu prvog ili drugog plasta sena, i njemu se oba plasta činjahu jednako poželjna. Na kraju je ispalo da je, pošto nije mogao da otkrije nijedan odlučujući činilac koji bi teoretski potkrepio njegov izbor, magarac nastavio dalje gladan i umoran kao što je i bio. Da je magarac krenuo na bilo koji plast, ne insistirajući pritom na tome kako njegov izbor mora da krasi velika mudrost, on bi možda i završio na lošijem plastu. Ali tako bi, uprkos svim greškama usled nerazboritog rasuñivanja, mnogo bolje prošao sa praktične strane. U duhovnom životu nije neophodno imati detaljnu mapu da bi se krenulo na put. U stvarnosti je upravo suprotno: insistiranje na kompletnom znanju koči akciju. Dublje tajne duhovnog života pripašće onima koji se odvaže na rizik i hrabro krenu u eksperiment. One nisu namenjene lenjivcima kojima je potrebna garancija za svaki korak. Ljudi koji sa obale filozofiraju o okeanu upoznaće samo njegovu površinu; dok će oni koji bi da upoznaju njegove dubine, morati da skoče u talase. Nesebično služenje Sadhana karma-joge traži da akcija proizilazi iz opažaja Istine. Prosvetljena akcija ne vezuje; ona je nesebična, jer ne vuče korene iz ega. Sebičnost je obeležje neznanja, a nesebičnost—odraz Istine. Pravi argument za život nesebičnog služenja je unutrašnja vrednost takvog života, a ne neki njegov konačan razultat ili ishod. Paradoks nesebičnog delovanja jeste u tome da ono zapravo pruža pokloniku mnogo više nego što mu ikada može dati neznanje i sebičnost. Sebičnost vodi u skučen život koji se vrti oko pogrešne ideje o postojanju ograničene i odvojene jedinke, dok, s druge strane, svaka nesebična akcija razbija iluziju o zasebnosti i otvara prolaz ka neograničenom životu u kome vlada ostvarenje Sve-Sopstva. Nešto što je čovek imao možda će izgubiti, a nešto za čim je žudeo možda nikada neće steći; ali čim nešto odbaci u duhu prinošenja žrtve Bogu, to mu se već sledećeg trenutka neizostavno vrati. Takva je sadhana karma-joge. Ljubav Još značajnija od sadhane znanja (dnyan) i akcije (karma) je sadhana ljubavi (bhakti). Ljubav je sama sebi opravdanje. Ona je u sebi savršena i nije potrebno da je dopunjava bilo šta drugo. Najveći sveci bili su zadovoljni svojom ljubavlju prema Bogu i nisu želeli ništa više. Ljubav nije prava kada postoje očekivanja. Na vrhuncu božanske ljubavi ljubavnik postaje jedno sa božanskim Voljenim. Nema sadhane veće od ljubavi, nema zakona većeg od ljubavi, nema cilja većeg od ljubavi—jer je ljubav u božanskom obliku—večna. Bog i ljubav su jedno, a onaj ko poseduje božansku ljubav u sebi, poseduje i Boga. Može se reći da je ljubav ujedno sama sadhana i njen cilj. Unutrašnja vrednost ljubavi je tako očigledna da je greška i pomisliti kako ona može da bude sadhana sa nekakvim drugačijim ciljem. Ni u jednoj drugoj sadhani nije stapanje sa Bogom tako jednostavno i duboko kao u ljubavi. Pod okriljem ljubavi je put ka Istini lak i radostan. Sadhana po pravilu podrazumeva napore, katkad i očajničke napore, kao što je slučaj sa poklonikom koji pokušava da se u prisustvu raznih iskušenja, odveže od njih. U ljubavi, meñutim, nema napora jer postoji spontanost. Spontanost je jezgro prave duhovnosti. Kroz napore do stanja nenaprezanja Najviše stanje svesti, u kome je um jedno sa Istinom, poznato je kao Sahañavasta (Sahajawastha), stanje neograničene spontanosti u kome, bez prekida, Sopstvo spoznaje Sebe. Jedan od paradoksa u vezi sa duhovnom sadhanom je u tome da je sav napor koji se u nju ulaže usmeren na dostizanje stanja-bez-napora. Priča o kasturi-mrigi Postoji divna priča o kasturi-mrigi, ili mošusnom jelenu, koja upravo govori o prirodi duhovne sadhane. Jednom dok je veselo trčkarao brdima i dolinama, kasturi-mriga postade svestan izvanredno istančanog mirisa kakvog nikada ranije nije osetio. Miris tako duboko dirnu njegovu dušu da on odluči da sazna odakle potiče. Tako je snažna bila njegova žudnja da je on, ne prezajući ni od oštre zime ni od paklene toplote, hodajući i danju i noću, nastavljao svoju očajničku potragu za slatkim mirisom. Ne znajući ni za strah ni za oklevanje, nepokolebljivo je tragao dalje, sve dok konačno, izgubivši ravnotežu na jednoj visokoj steni, nije pao i smrtno se ozledio. U svom poslednjem ropcu jelen shvati da se miris koji mu je zaneo srce i nadahnuo sve njegove napore, širio iz njegovog sopstvenog pupka. Ovaj poslednji trenutak jelenovog života bio je ujedno i najsrećniji. Njegovu smrt je pratio neopisiv mir. Cilj sadhane je Samospoznaja Sve duhovne sadhane poklonika su poput napora koje je ulagao kasturi-mriga. Puno sazrevanje sadhane podrazumeva smrt poklonikovog ego-života. U tom trenutku on spoznaje da je, na neki način, on sam bio objekat sveg traganja i svih nastojanja. Sve što je propatio i čemu se radovao—svi rizici koje je preduzimao, sve avanture kroz koje je prolazio, sve žrtve i očajničke borbe—sve to imalo je za cilj postignuće istinske Samospoznaje, u kojoj on gubi svoju ograničenu individualnost jedino da bi otkrio da je jedno sa sveprisutnim Bogom.

81

Avatar Svako živo biće svesno ili nesvesno traga za jednom jedinom stvari. U nižim oblicima života i kod manje naprednih ljudskih bića ovo traganje se odvija nesvesno. Kod razvijenih ljudskih bića ono je svesno. Ono za čim se traga ima mnogo imena —sreća, mir, sloboda, istina, ljubav, savršenost, Samoostvarenje, ostvarenje Boga, jedinstvo sa Bogom. U osnovi svega jeste potraga za Jednim, iako ona može imati svoj poseban izraz. Svako doživi svoj trenutak sreće, prosjaj istine, prolazno iskustvo jedinstva s Bogom; ono što svi žele jeste da ova iskustva postanu trajna. Svi žele da doñu do postojane stvarnosti u reci promena. Radi se o prirodnoj želji, zasnovanoj pre svega na sećanju—jasnom ili nejasnom, u zavisnosti od višeg ili nižeg položaja pojedine duše na lestvici evolucije—o prvobitnom jedinstvu sa Bogom. Jer, svako živo biće je sastavni deo Božanske manifestacije, ali je uslovljeno neznanjem o svojoj pravoj prirodi. Čitava evolucija je, zapravo, evolucija od nesvesnog božanstva ka svesnom božanstvu, u kojoj sam Bog, koji je u suštini večan i nepromenljiv, preuzima raznovrsna obličja, prolazi kroz beskonačni niz iskustava i prolazi kroz beskonačan broj samo-nametnutih ograničenja. Evolucija je, sa stanovišta Tvorca, božanska igra u kojoj Neuslovljeno stavlja na kušnju beskonačje Svog apsolutnog znanja, moći i blaženstva kroz sve okolnosti. Meñutim, sa stanovišta bića koje raspolaže ograničenim znanjem, ograničenom snagom, ograničenim kapacitetom za uživanje u blaženstvu, evolucija je saga u kojoj se stalno smenjuju primirja i borbe, radosti i tuge, ljubavi i mržnje—i tako sve do postignuća savršenog stanja, u kome Bog ponovo vaspostavlja ravnotežu izmeñu parova suprotnosti, i na taj način prevazilazi dualnost. Tada biće i njegov Tvorac prepoznaju da su jedno; uočavaju nepromenljivost u svim promenama; osećaju miris večnosti u žiži svakog zbivanja u vremenu. Bog spoznaje sebe kao Boga, nepromenljivog u suštini, beskonačnog u ispoljavanju, zanavek u vrhunskoj ekstazi Samoostvarenja, u neprestanoj, uvek novoj svesnosti o Samom Sebi. To Ostvarenje mora se dogoditi i dogaña se isključivo na pozornici života. Jer, samo je u životu moguće iskusiti i prevazići ograničenja, i samo se u njemu može uživati u tako stečenoj slobodi. Osloboñenje od ograničenja preuzima tri oblika. Većina Bogoostvarenih odmah napušta telo zauvek uranjajući večno u nemanifestovani aspekt Boga. Oni ostaju svesni jedino blaženstva Sjedinjenja. Kreacija za njih više ne postoji. Njihov ciklus rañanja i smrti je završen. To je poznato kao Mokša (običan Mukta) ili Osloboñenje. Neki Bogoostvareni zadrže telo neko vreme; ali njihova svest potpuno utone u nemanifestovani aspekt Boga, iz tog razloga oni nisu svesni ni svog tela, ni kreacije. Oni neprestano doživljavaju bezgranično blaženstvo, moć i znanje Boga, ali to ne mogu svesno primeniti u okvirima kreacije, niti mogu pomoći drugima da dostignu Osloboñenje. Bez obzira na to, njihovo prisustvo na zemlji predstavlja fokalnu tačku koncentracije i zračenja beskonačne moći, znanja i blaženstva Boga. Oni koji im priñu, služe i obožavaju ih, imaju velike duhovne koristi kroz kontakt sa njima. Ove duše se zovu Mañzubi-e-Kamili (Majzoob-e-Kamil) ; a ovaj poseban oblik Osloboñenosti, Videh Mukti, ili osloboñenje u telu. Nekolicina Bogoostvarenih duša zadrže telo, i svesne su sebe kao Boga kako u Njegovim neispoljenim, tako u Njegovim ispoljenim aspektima. One spoznaju sebe i kao nepromenljivu božansku Esenciju i kao njenu beskonačno raznoliku manifestaciju. Oni doživljavaju sebe kao Boga izvan kreacije; kao Boga Stvoritelja, Svedržitelja i Razoritelja čitave kreacije; i kao Boga koji je preuzeo na sebe, a potom trancendirao, postojeća ograničenja kreacije. Ove duše neprestano doživljavaju iskustvo apsolutnog mira, bezgraničnog znanja, moći i blaženstva Boga, uživajući u potpunosti u božanskoj igri stvaranja. One spoznaju sebe kao Boga u svemu, i zato su sposobne da pomognu svemu duhovno, pa i drugim dušama da spoznaju Boga, bilo kao Mañzubi-e-Kamili, Paramhanse, ðivanmukte (Jivanmukte)— ili čak kao Sadgurui, kako one same sebe nazivaju. U svetu postoji pedeset i šest Bogoostvarenih duša u svakom trenutku. Njihova svest je uvek jedinstvena, a funkcija im je različita. One uglavnom žive i rade izvan očiju javnosti i nepoznati su čovečanstvu; ali njih petoro, koji su u nekom smislu upravljačko telo, uvek rade u javnosti i društveno su cenjeni i priznati. Oni se zovu Sadgurui, ili Savršeni Učitelji. U Avatarskim periodima Avatar, kao Vrhovni Sadguru, zauzima svoje mesto na čelu ovog tela i duhovne hijerarhije u celini.* *Svaki dolazak Avatara (Bogočoveka, Mesije, Bude, Hrista, Rasula) je direktni silazak Boga na zemlju u ljudskom obličju—u svojstvu Večnog Živućeg Savršenog Učitelja. Pet Sadgurua ere izazivaju ovaj silazak u cikličnom periodu od 700 do 1400 godina. Za podrobnije objašnjenje videti Bog Govori od Meher Babe.—Ur. Avatarski periodi su kao proleća kreacije. Oni sa sobom donose novo oslobañanje moći, novo buñenje svesti, nov doživljaj života u celini—ne samo za neke, već za sve. Svi vrhunski kvaliteti energije i svesnosti, u kojima je do tada uživala samo nekolicina naprednih duša, sada su stavljeni na raspolaganje čitavom čovečanstvu. Život se, u celini, podiže na viši nivo svesnosti, i usklañuje sa svežim prilivom energije. Prelazak od čula ka razumu je bio jedan od tih koraka; prelazak od razuma do intuicije—biće sledeći korak. Novi stvaralački impuls se manifestuje posredstvom božanske ličnosti, naročitog ovaploćenja Boga—Avatara. Avatar je prva individualna duša koja se, iz evolutivnog i involutivnog procesa, pojavila kao Sadguru, i On je jedini Avatar koji se ikada manifestovao i koji će se ikada manifestovati. Kroz njega je Bog po prvi put dovršio svoje putovanje od nesvesnog božanstva do svesnog božanstva, odnosno, po prvi put je nesvesno postao čovek da bi svesno postao Bog. I kroz njega, Bog periodično svesno postaje čovek, da bi oslobodio čovečanstvo. Avatar se pojavljuje u različitim obličjima, pod različitim imenima, u različitim vremenima i u različitim delovima sveta. Pošto se Njegov dolazak uvek podudara sa duhovnom regeneracijom čovečanstva, u periodima koji prethode Njegovom pojavljivanju čovečanstvo pati od tegoba nastupajućeg preporoda. Čoveka više nego ikada razdiru strasti, vuče pohlepa, muče strahovi, ophrvava ljutnja. Jaki dominiraju nad slabima; bogati tlače siromašne; široke

82

mase ljudi bivaju eksploatisane u korist nekolicine koji imaju svu vlast. Pojedinac, nigde ne nalazeći mira i odmora, teži samozaboravu u provodima. Nemoralnost raste, kriminal cvate, religija je izložena poruzi. Korupcija zahvata čitav društveni poredak. Izazivaju se i podstiču klasne i meñunacionalne mržnje. Izbijaju ratovi. Čovečanstvo zahvata očajanje. Čini se kao da su propale sve nade da će se talas destrukcije zaustaviti. U tom trenutku se pojavljuje Avatar. Pošto je On apsolutna manifestacija Boga u ljudskom obličju, On predstavlja meru po kojoj čovek može da proceni kakav jeste i kakav bi mogao da postane. On uspostavlja standarde ljudskih vrednosti izražavajući ih u okvirima božansko-ljudskog života. Avatar je zainteresovan za sve, ali nije zabrinut ni za šta. Najmanja nevolja može da izazove Njegovo saosećanje; najveća tragedija ga možda neće dodirnuti. On je iznad oprečnosti bola i zadovoljstva, želje i njenog ispunjenja, mirovanja i borbe, života i smrti. Za Njega je to sve podjednako iluzija iz koje je On iskoračio, ali za koju su drugi vezani, zbog čega je došao da ih oslobodi. On koristi svaku priliku da povede druge ka Ostvarenju. Avatar zna da čovek ne prestaje da postoji kada umre i zato ga smrt ne brine. On zna da destrukcija mora prethoditi stvaranju, da iza patnje dolazi mir i blaženstvo, a iza borbe—osloboñenje od okova delanja. Njega brine samo patnja ljudske duše. U onima koji stupe u kontakt s Njim, On budi ljubav koja će, u plamenu žudnje za služenjem Njemu, uništiti sve sebične želje. Oni koji Mu posvete svoj život, vremenom će se svesno poistovetiti s Njim. Malo-pomalo će se njihova čovečnost stopiti sa Njegovom božanstvenošću, i oni će se osloboditi. Njegovi najbliži učenici ulaze u Njegov Krug. Svaki Sadguru ima najuži Krug od dvanaest učenika koji, u trenutku Realizacije, postaju jednaki samom Sadguruu, mada se od njega razlikuju po funkciji i ovlašćenjima. U Avatarskim periodima, Avatar je okružen Krugom od deset koncentričnih Krugova sa ukupno 122 učenika, od kojih svaki, doživevši Realizaciju, radi na Oslobañanju drugih.* Rad Avatara i Njegovih učenika nije samo namenjen savremenicima već i budućim pokolenjima. Plan razvoja života i svesti za čitav Avatarski ciklus, koji je utvrñen u kreativnom svetu pre nego što je Avatar preuzeo svoje obličje, potvrñuje se i fiksira u formativnim i materijalnim svetovima za vreme Avatarovog života na zemlji. * Za podrobnije objašnjenje vidi besedu "Krugovi Avatara"—Ur. Za vreme Svog boravka na zemlji Avatar budi u čovečanstvu spoznaju o istinskoj duhovnoj prirodi čoveka, donosi Osloboñenje onima koji su za njega spremni, i ubrzava duhovni život Svog vremena. Potomcima ostavlja u nasledstvo moćno zaveštanje Svog božansko-ljudskog uzora—zaveštanje plemenitosti uzvišenog života, ljubavi neiskvarene željom, snage upotrebljene samo za dobro bližnjega, mira nepomućenog ambicijom, znanja nezamagljenog iluzijom. On ukazuje čitavom čovečanstvu na mogućnost božanskog i rajskog života na zemlji. Oni koji poseduju potrebnu hrabrost i srčanost mogu krenuti Njegovom stazom. Duhovno probuñeni već su bili svesni da svet danas prolazi kroz period kakav uvek prethodi Avatarskoj manifestaciji. Čak i neprobuñeni muškarci i žene postaju toga sada svesni. Iz mraka pružaju ruke ka svetlosti; tužni, nadaju se ohrabrenju; usred životne bitke mole za mir i izbavljenje. Za sada moraju biti strpljivi. Talas destrukcije mora se podići još više, proširiti još dalje. Ali kada, iz dubine svog srca, čovek poželi nešto trajnije od bogatstva i nešto stvarnije od materijalne moći, talas će se povući. Onda će zavladati mir, zavladaće radost, zavladaće svetlost. Prekid mog ćutanja—signal za moje javno ispoljenje—nije daleko. Donosim najveće blago koje čovek može da primi— blago koje sadrži u sebi sva ostala blaga, koje traje večito i uvećava se kada se deli sa drugima. Budite spremni da ga primite.

Čovek-Bog*

Odeljak I Poklonici i Bogoostvarena Bića I pre Bogospoznaje napredni poklonici prolaze kroz stanja svesti koja su na neki način bliska stanju Bogospoznaje. Na primer, masti i napredne duše viših nivoa dospevaju u stanje bez želja, uronjeni u radost Bogoopijenosti. Radost Bogoopijenosti Zaokupljeni jedino Bogom, oni upijaju jedinstveno blaženstvo karakteristično za stanje Boga. U njima ne plamti nikakva druga ljubav izuzev za Boga i žude samo za Njim. Za njih Bog nije samo jedini Voljeni već i jedina Stvarnost koja ima značaja. Oni se ne vezuju ni za šta drugo do za Boga, pa na njih ne utiču ni radosti ni boli kojima podležu svetovne osobe. Srećni su jer su uvek u dodiru sa Bogom koji je okean blaženstva. *Čovek-Bog takoñe se zove Savršeni Učitelj, Sadguru, Qutub, ili Salik-e-Mukamil, a u Besedama najčešće ga zovemo jednostavno "Učitelj"—Ur. Moći naprednih poklonika Napredni poklonici ne samo da uživaju izvesne privilegije Božanskog stanja, već takoñe i vladaju velikim okultnim i mističnim moćima (siddhijima). Postoji više tipova poklonika koje razvrstavamo prema tome kojim moćima su ovladali. Primerice, čak i na prvom nivou poklonik počinje da uočava svetla i boje, da oseća razne mirise i čuje muziku suptilnog sveta. Oni napredniji mogu da vide i čuju na bilo koju udaljenost. Neki poklonici, pak, doživljavaju grubi svet kao fatamorganu. A drugi opet mogu da preuzmu novo telo neposredno nakon svoje smrti. Neki posrednici Savršenih Učitelja poseduju takvu kontrolu nad grubim svetom da su u stanju da po volji zamene svoje telo za neko drugo. U tradiciji Sufija nazivaju se abdali. Svi ovi podvizi naprednih poklonika tiču se pojavnog sveta.

83

Delokrug njihovih moći je u području dualnosti, a činjenica da oni ostvaruju čuda ne dokazuje da su oni zbog toga bliži stanju Boga. Razna stanja tragalaca Sa stanovišta svesti poklonike možemo razvrstati prema oblasti u kojoj se razvijaju, kao i prema tome koliko su se približili stanju Boga. Neki su, opijeni svojim neobičnim moćima, pali u iskušenje da ih primene, pa su prinuñeni da naprave dugu stanku u svom putovanju ka Bogu. Oni će se zaglibiti u ćorsokaku na nekom od meñunivoa svesti. Neki se zbune, zalude, postanu žrtve samoobmane. Drugi, pak, padnu u komu. Neki uz velike teškoće, neprekidnim ponavljanjem odreñenih fizičkih pokreta ili reči, pokušavaju da se prizemlje. A ima i onih koji su u svojoj Bogoopijenosti sasvim zanemarili život u grubom svetu, pa njihovo ispoljavanje liči na ponašanje ludaka. Na kraju, postoje i oni koji slede svoju duhovnu stazu baveći se svojim svetovnim obavezama. Odreñeni napredni poklonici, zahvaljujući svojoj egzaltiranoj svesti, doista zavreñuju obožavanje; ali se oni, ni po duhovnoj lepoti, ni po savršenosti unutrašnjeg stanja svesti, ni po moćima, ne mogu meriti sa Bogoostvarenim bićima. Svi poklonici su, sve do šestog nivoa, sputani ograničenom svešću i još uvek borave u području dualnosti ili iluzije. Neosporno je da su oni uglavnom srećni zahvaljujući svom opštenju sa Bogom. Stanje unmate Neki, snažno poneseni radošću svog unutrašnjeg druženja sa Bogom, počinju da se ponašaju neuravnoteženo. Kao posledica njihove neobuzdane Bogoopijenosti, oni počinju da napadaju druge, bacaju kamenje na njih, i uopšte, ponašaju se kao pomahnitali. Njihovo stanje obično se opisuje kao unmata (unmatta). Zahvaljujući neumerenom i nekontrolisanom izlivu radosti u unutrašnjem kontaktu s božanskim Voljenim, oni su krajnje nemarni u pogledu važećih standarda i vrednosti. Neustrašivost koju ispoljavaju, kod njih se javlja kao posledica potpunog nevezivanja, što ljudi pogrešno tumače u smislu da su ćudljivost i goropadnost osnovne crte njihovog karaktera. Ravnoteža i blaženstvo Bogoostvarenog Tek kada postigne Bogoostvarenje na sedmom nivou, duša može u potpunosti da kontroliše svoju radost. Budući da je čovek sada trajno utemeljen u ravnoteži bez oprečnosti, bezgranična sreća koja je sada večno njegova ne može poljuljati njegovu ravnotežu. Mahnita razuzdanost je daleko za njim. Nema više ni povremenih izliva ekstremne radosti koji su se javljali zbog sve tešnje bliskosti sa Bogom—on je već nerazdvojno sjedinjen sa Njim. Izgubio se u božanskom Voljenom i stopio sa Njim, koji je okean bezgranične sreće. Sreća Bogoostvarene osobe je ničim uslovljena i sama sebi dovoljna, stoga i postojana, nepodložna plimama i osekama. Duša je dospela u stanje nenarušive staloženosti i potpune ravnoteže. Sreća jednog bogotražitelja raña se iz sve tešnje bliskosti i intimnosti sa božanskim Voljenim—koji mu, još uvek, kao Drugi, "dolazi" spolja. Nasuprot tome, sreća Bogoostvarenog je nedeljivi aspekt stanja Boga u kome nema dualnosti. Sreća bogotražitelja je uslovljena, dok je sreća Bogoostvarenog Samoutemeljena. Sreća koju doživljavaju bogotražitelji je reakcija na sve obilniji izliv božanske milosti, dok sreća koju doživljava Bogoostvareni jednostavno JESTE. Različnosti samo u odnosu na univerzum Nakon Bogoostvarenja čovek stiče beskonačnu moć, znanje i blaženstvo. Unutrašnja Realizacija, premda nijansirana prema tipu Bogoostvarenog bića, suštinski je uvek ista. Jer razlike meñu Bogoostvarenima su isključivo spoljašnje prirode i postoje samo u odnosu na univerzum. Te razlike nisu razlike koje odreñuju duhovni položaj meñu Bogoostvarenim, obzirom da su svi Bogoostvareni jedno sa sveukupnim životom i postojanjem. Sa stanovišta kreacije, meñutim, razlike meñu Bogoostvarenima su jasno uočljive i zavreñuju da budu pomenute. Nakon Bogospoznaje najveći broj duša odbaci telo i uroni u Bogosvest zauvek. Za njih je Bog jedina Stvarnost, dok je čitav univerzum sveden na nulu. Te duše se tako savršeno poistovete sa bezličnim aspektom Istine da nemaju nikakvu neposrednu vezu sa svetom formi. Mañzubi-e-Kamili Neke Bogoostvarene duše zadržavaju svoje grubo, suptilno i mentalno telo; ali apsorbovane u Bogosvesti, one nisu svesne postojanja svojih tela. Ostali ljudi i dalje vide njihova tela i odnose se prema njima kao prema inkarniranim bićima, ali njihova tela postoje samo sa stanovišta onih koji posmatraju. Ovi Bogoostvareni se u terminologiji Sufija nazivaju Mañzubi-e-Kamil. Mañzubi se ne služe svojim telima svesno, jer im je svest potpuno okrenuta Bogu, a ne prema telima ili univerzumu. Za njih njihova tela i pojavni svet ne postoje, te tako nema ni govora o tome da oni koriste tela u uobičajenom smislu reči. Meñutim, njihova tela su sasvim sigurno centri zračenja beskonačnog blaženstva, znanja i ljubavi, tako da njihovi poštovaoci mogu iz tog spontanog božanskog zračenja izvući veliku duhovnu korist. Neke Bogoostvarene duše nisu zainteresovane za krea ciju Neki Bogoostvareni, povrh toga što poseduju Bogosvest, opažaju i postojanje zarobljenih duša. Svesni su da su sve zarobljene duše oblici Paramatme (Najvišeg Sopstva), te da je njihova sudbina da jednoga dana postignu Osloboñenje—a neke i Bogoostvarenje. Poznajući njihovu sudbinu unapred, ne haju za njihov privremeni usud. Bogoostvareni znaju da će, baš kao što su i oni sami postigli Bogoostvarenje, i sve ostale duše jednom postići to isto. Oni nisu zainteresovani da ubrzaju Bogospoznaju zarobljenih duša i posve su ravnodušni prema vremenskom procesu u kome se odvija kreacija. Čovek-Bog (Sadguru) Retke Bogoostvarene duše ne samo da poseduju svest o Bogu već su takoñe svesne svojih tela i kreacije. Živo zainteresovane za duše koje se još uvek nalaze u sužanjstvu, one svesno koriste svoja tela da bi delovale u kreaciji i pomogle tim dušama u njihovom putovanju ka Bogu. Takvu Bogoostvarenu dušu zovemo Čovek-Bog, Savršeni Učitelj, Sadguru, Kutub (Qutub) ili Salik-e-Mukamil (Salik-e-Mukammil). Čovek-Bog doživljava da je središte čitavog univerzuma; i svako, bilo uzvišen ili podao, dobar ili rñav—podjednako je udaljen od njega. U tradiciji Sufija ovo središte se zove Kutub; Kutub kontroliše čitav univerzum preko svojih posrednika. Bogo čovek (Avatar) Kada čovek postane Bog, a zadrži svest o kreaciji, njega zovemo Čovek-Bog; a kada Bog postane čovek, Njega

84

zovemo Bogočovek ili Avatar. Bogočovek je prvi Sadguru, onaj koji je prvi dovršio proces evolucije i involucije; i On, periodično se spuštajući na zemlju, pomaže svim zarobljenim dušama. Meñutim, sa stanovišta osnovnih karakteristika Njegove svesti i prirode Njegovog dela u kreaciji, Bogočovek je isto što i Čovek-Bog. Bogočovek i Čovek-Bog, premda su angažovani u različitim vrstama aktivnosti koje se tiču same kreacije, nikada, ni na tren, ne gube svoju Bogosvest. Ni jedan ni drugi nemaju konačan ili ograničen um; i Bogočovek i Čovek-Bog, kada žele da pomognu drugim dušama, deluju kao univerzalni um.

Čovek-Bog Odeljak II Stanje Čoveka-Boga Od svih predmeta ljudskog proučavanja, Bog je najznačajniji. Ali čisto teorijsko znanje o Bogu neće odvesti poklonika daleko u njegovoj potrazi za smislom ljudskog postojanja, premda je bolje i intelektualno proučavati Boga nego ostati u potpunom bogomračju. Tragati za Bogom, makar samo intelektualno, beskonačno je bolje od pukog skepticizma i ateizma. Bez sumnje je bolje osećati Boga nego tragati za Njim intelektualnim putem, iako je i takvo osećanje manje bitno od stvarnog iskustva Boga. Meñutim, čak ni iskustvo Boga ne predočava Njegovu pravu prirodu, jer i u tom slučaju Bog, kao objekat iskustva, ostaje različit od samog poklonika bivajući nešto što je izvan njega. Postajanje Bogom Pravu prirodu Boga poklonik spoznaje tek kada postigne jedinstvo s Njim, potpuno nestajući u Njegovom Biću. Prema tome, još uvek je bolje proučavati Boga nego ne znati ništa o Njemu; bolje je osetiti Boga nego proučavati Ga; bolje je doživeti iskustvo Boga nego osetiti Boga; a najbolje od svega je—postati Bog. Konačno i čvrsto uverenje Stanje Bogoostvarenja lišeno je sumnji koje razdiru umove zarobljenih. Zarobljeni se neprekidno kolebaju u pogledu pitanja "odakle" i "kuda". Bogoostvareni se, meñutim, nalazi u samom srcu kreacije čiji izvor i svrhu vrlo dobro poznaje. Bogoostvarena duša zna da je Bog, isto tako pouzdano kao što običan čovek zna da je ljudsko biće a ne životinja. Za Bogoostvarenog to nije stvar sumnje, slepog verovanja, nagadanja, niti je posredi samoobmana. To je konačno i čvrsto uverenje zasnovano na kontinuiranoj Samospoznaji, uverenje kome nisu potrebni nikakvi spoljašnji dokazi i koga ne mogu poljuljati nikakva osporavanja. Niko i ništa ne može dovesti u pitanje njegovo spiritualno uverenje. Jer, ostvarena duša o sebi ne može misliti nikako drugačije osim kao o Bogu, baš kao što ni prosečna osoba ne može misliti o sebi nikako drugačije osim kao o ljudskom biću. Ali prosečna osoba misli da je ono što zapravo nije, a Bogoostvarena duša je spoznala sebe onakvu kakva jeste. Slava Bogoostvarenja Bogospoznaja je sam cilj celokupne kreacije. Sva zemaljska zadovoljstva, ma kako snažna, samo su blede senke beskonačnog blaženstva Bogoostvarenja. Sva svetovna znanja, koliko god sadržajna, samo su iskrivljeni odraz apsolutne Istine Bogoostvarenja. Sve ljudske mogućnosti, ma kako impozantne, čine samo jedan delić beskonačne moći Bogoostvarenja. Sve lepo, plemenito, divno, veličanstveno, dobro i inspirativno u univerzumu, samo je beskrajno mali delić neprolazne i neizrecive slave Bogoostvarenja. Cena Bogoostvarenja Za večno blaženstvo, beskonačnu moć, neprolaznu slavu i apsolutnu Istinu Bogoostvarenja, plaća se ne mala cena. Upojedinjena duša mora da proñe kroz sve poroñajne muke, bolove, i grčeve evolucije, reinkarnacije i involucije, pre nego što nasledi ovo bogatstvo skriveno u samom srcu kreacije. Cena koju mora da plati da bi stekla ovo bogatstvo jeste gubljenje zasebnog ega. Da bi se uplovilo u neograničeno prostranstvo Božestva, ograničena individualnost mora da nestane. Svetovnom osobom vlada njena ograničena individualnost, i ona, pošto se poistovećuje se sa svojim ograničenim oblikom i imenom, sama sebi spušta veo neznanja koji prekriva unutrašnjeg Boga. Da bi neznanje iščezlo, ograničena individua mora da preda svoje ograničeno bivstvo. A kada ono siñe sa scene, ponevši sa sobom sve oznake ograničenog života, ono što preostaje jeste Bog. Predaja ograničenog bivstva je nestanak čvrsto ukorenjene zablude o zasebnom postojanju. To nije predaja nečeg stvarnog; to je kapitulacija lažnog pred nadmoćnom Istinom. Dva aspekta Čoveka-Boga Kada osoba prolazi kroz unutrašnje nivoe koji vode Bogospoznaji, ona sukcesivno prestaje da biva svesna grubih, suptilnih i mentalnih svetova, kao i svog grubog, suptilnog i mentalnog tela. Mali broj duša nakon Bogoostvarenja ponovo silazi, odnosno spušta se, i postaje svestan celokupne kreacije—kao i svojih grubih, suptilnih i mentalnih tela—a da pritom njihova Bogosvest nije ni na koji način ugrožena. Samo petoro njih deluju kao Savršeni Učitelji. Bog kao Bog po sebi nije svesno čovek, a čovek kao čovek po sebi nije svesno Bog. Čovek-Bog je svesno Bog i svesno čovek. Čak i onda kada povrati svest o kreaciji, Čovek-Bog ne doživljava ni najmanje narušavanje svog duhovnog položaja. Ono što je duhovno opasno za dušu koja se još uvek nalazi u okovima nije njena svest o kreaciji, već činjenica da je njena svest upala u zamku kreacije zahvaljujući sanskarama. Tako svest biva obavijena velom neznanja, koji je sprečava da uvidi svoju unutrašnju božanstvenost. Čoveka ne ugrožava njegova svest o telima, nego činjenica da se on, zahvaljujući sanskarama, poistovetio sa njima. Sanskare koče ostvarenje beskonačne Duše, koja je vrhunska Stvarnost i osnov svekolike kreacije. Samo u tom pravcu valja tragati za krajnjom svrhom čitave kreacije. Okovana duša je lancem sanskara vezana za svet oblika i to joj stvara iluziju istovetnosti sa telima. Nesklad u svesti i poremećaj u izražavanju božanske volje javlja se zbog sanskaričkog poistovećivanja sa telima, a ne zbog same svesti o njima. Pošto je Čovek-Bog osloboñen svih sanskara, on ostaje zanavek svestan svoje neistovetnosti s telima, i koristi ih samo kao instrumente izražavanja božanske volje u svoj njenoj čistoti. Ono što je Čoveku-Bogu telo, to je ćelavom perika. Ćelavi danju, kada odlazi na posao, stavlja na glavu periku, a skida je noću, kada odlazi na počinak. Tako i Čovek-Bog koristi svoja tela kada su mu ova potrebna za njegovo delo; a, kada mu postanu

85

suvišna, on ih se lako oslobaña, obzirom da ih vidi kao nešto što se suštinski razlikuje od njegovog istinskog bića, koje je Bog. Promenljiva senka Boga ne pomu ćuje Bogosvest Čovek-Bog zna da je beskonačno biće iznad svih oblika, i u stanju je da, uz apsolutno neprianjanje, ostane svestan kreacije ne padajući u njene zamke. Lažnost pojavnog sveta proizilazi iz pogrešnih shvatanja, iz nemoći da se uvidi da se radi o iluzornom ispoljavanju beskonačnog Duha. Neznanje se ogleda u tumačenju forme kao same po sebi potpune, nevezane za Beskonačni duh, iako je ona samo jedan od njegovih izraza. Čovek-Bog zna Istinu. On je svestan istinske prirode Boga kao i istinske prirode kreacije. I pored svega toga, njegova svest ostaje neokrnjena dualnošću, jer je za njega celokupna kreacija samo jedna od promenljivih senki Boga—koji je jedino, večno i stvarno Postojanje, i koji se nalazi u samom srcu kreacije. Shodno tome, Čovek-Bog može da bude svestan kreacije uz neumanjenu svest o Bogu; i da nastavi da deluje u pojavnom svetu da bi ubrzao prvobitnu svrhu kreacije, a to je dostizanje pune Samospoznaje ili Bogoostvarenje svih duša. Čovek-Bog deluje kroz univerzalni um Kada se Sadguru iz bezličnog aspekta Boga spusti u svet oblika, on se tada ispoljava kroz univerzalni um; on zna, oseća i dela posredstvom univerzalnog uma. Za njega više ne postoji ogranični život ograničenog uma; za njega više ne postoje radosti i patnje sveta dualnosti; za njega više nema oholosti šupljeg otuñenog ega—on je svestan svog jedinstva sa celokupnim životom. Posredstvom univerzalnog uma on ne samo da doživljava radosti svih umova već i njihove patnje. Pošto kod većine umova, usled neznanja, preovlañuje patnja, i patnja Čoveka-Boga je beskonačno veća od radosti koju doživljava. Velika je patnja Čoveka-Boga, ali mu beskonačno blaženstvo stanja Boga, u kome neprekidno i bez napora boravi, pomaže da izdrži, mirno i bez bure, svu tu patnju. Po završetku svoje misije Čovek-Bog odbacuje i univerzalni um Upojedinjena duša, zahvaljujući svom neznalačkom poistovećenju sa ograničenim umom, nema pristup stanju beskonačnog blaženstva Boga, pa nju duboko diraju i pokreću sanskaričke radosti i patnje. Čovek-Bog se ne poistovećuje čak ni sa univerzalnim umom, kroz koji deluje kada se radi ljudi spusti na zemlju. On se služi univerzalnim umom samo zarad svoje zemaljske misije. A pošto se služi univerzalnim umom ne poistovećujući se s njim, do njega ne dopiru radosti i patnje koje univerzalni um posreduje. Kada završi svoje delo on i njega odbacuje. Sve vreme dok deluje na zemlji posredstvom univerzalnog uma, on zna da je večan i da je Bog, a ne univerzalni um. Patnja Čoveka-Boga i Bogo čoveka Jedinstvo Čoveka-Boga sa Bogom je savršeno. Čak i kada se, u cilju izvršenja svog univerzalnog dela, on spusti u područje dualnosti, to ga ni za trenutak ne razdvaja od Boga. U običnom stanju čoveka on mora da se izjednači sa drugima, pa jede i pije i pati kao i svi obični ljudi. Meñutim, čak i kada radi sve ove stvari, on ne gubi svoju božanstvenost, neprekidno doživljavajući mir, blaženstvo i moć. Ali kada Bog postane čovek, On kao Bogočovek doslovno pati kao i svaki drugi čovek. Isus Hrist kao Avatar doista je patio na Krstu. Meñutim, Znanje o Njegovom Božanskom Poreklu Mu je omogućilo da istovremeno zna kako je sve u svetu dualnosti samo iluzija. Održavalo Ga je, jednom rečju, Njegovo Znanje o Njegovom Bogostanju. Raspeće Bogočovek svaku dušu doživljava kao Sebe. On u svemu doživljava Sebe, a Njegov univerzalni um obuhvata sve umove. Bogočovek zna da je jedno sa svim zarobljenim dušama. Iako doživljava svoju istovetnost sa Bogom i večnu slobodu, On takoñe doživljava da je jedno sa zarobljenim dušama, bivajući time i sam zarobljen. Mada je On svestan večnog blaženstva svog božanskog stanja, On takoñe, zbog zarobljenosti drugih ja koje spoznaje kao sopstvene oblike, doživljava i bezgraničnu patnju. To je smisao Hristovog Raspeća. Bogočovek je takoreći neprestano razapet i stalno se iznova raña. U Bogočoveku je u potpunosti ostvarena svrha kreacije. On na zemlji više nema šta da postigne za Sebe, pa ipak On zadržava Svoje telo i koristi se njime da bi pomogao oslobañanju drugih duša iz okova kako bi i one postigle Bogosvest. Nedualnost u srcu dualnosti Čak i dok deluje u svetu dualnosti Bogočovek nije ni na koji način ograničen dualnošću. U Njegovom Bogostanju, oprečnosti "ja" i "ti" rastopile su se u sveprožimajućoj božanskoj ljubavi. Stanje Savršenstva u kome boravi Bogočovek je iznad svih oblika dvojnosti i suprotnosti. To je stanje neograničene slobode i nenarušive savršenosti, besmrtne svežine i večne blaženosti, čiste božanstvenosti i nesputane kreativnosti. Bogočovek je nerazdvojno sjedinjen sa Bogom zauvek, pa tako i u središtu dualnosti prebiva u stanju nedualnosti. On ne samo da zna da je jedno sa svime već takoñe zna da je On Jedini. On svesno silazi iz stanja Boga da bi dospeo u stanje u kome doživljava Boga u svemu. Iz ovih razloga, Njegov boravak u svetu dualnosti ne samo da Ga ne vezuje, nego odslikava iskonsku slavu jedine Realnosti, koja je Bog, i doprinosi oslobañanju ljudi iz ropstva.

Čovek-Bog Odeljak III Delo Čoveka-Boga Slobodno i nevezuju će davanje i uzimanje Bogoostvarenje je beskrajni kraj kreacije i bezvremeno dozrevanje i dokončavanje inteligentne i nevezujuće karme. Duše koje nisu spoznale Boga još uvek se nalaze u području dualnosti i uzajamnim razmenama, koje su njihove stalne preokupacije u svim područjima života, pletu karmičke lance dugova iz kojih nema izlaza. Svest Čoveka-Boga, meñutim, boravi u jedinstvu; ono što On radi, ne samo da ga ne zadužuje, već i doprinosi oslobañanju duša koje još uvek žive u neznanju. Za Čoveka-Boga ne postoji niko ko bi bio izopšten iz njegovog bića. On vidi sebe u svakome, pa pošto sve što radi izvire iz njegove svesti o nedualnosti, on može slobodno da daje i slobodno da uzima ne vezujući time ni sebe ni druge. Kontakt sa Čovekom-Bogom je blagotvoran za sve Kada je čovek bezrezervno otvoren na izlive ljubavi Čoveka-Boga, on tada započinje vezu sa Čovekom-Bogom

86

koja će opstati sve dok ne postigne Osloboñenje i Bogoostvarenje. A kada se čovek stavi u službu Čoveka-Boga, žrtvujući za Njega čitav svoj život i sve svoje posede, tada on, pošto je tako pridobio milost i pomoć Čoveka-Boga, stupa s njim u vezu koja će znatno ubrzati njegov spiritualni napredak. U stvari, čak i kada se čovek suprotstavi delovanju Čoveka-Boga, on zapravo začinje jednu razvojnu liniju koja će ga kad-tad neosetno odvesti Bogu, jer dokle god postoji otpor prema Čoveku-Bogu dotle se neminovno javlja i razmišljanje o Njegovom Radu što opet učvršćuje vezu i kontakt sa njim. Svi koji se voljno ili nevoljno prepuste vrtlogu njegovih aktivnosti postaju, na neki način, primaoci njegovih duhovnih podsticaja. Neponovljivost i nesputanost Savršenih U čitelja Rad Savršenih Učitelja u univerzumu fundamentalno se razlikuje od onoga čemu teži većina sveštenika ili crkvenodostojnika ustanovljenih religija. Većina njih pridaje preveliki značaj spoljašnjim formama, ritualima i pravilima. Pošto nisu osloboñeni sebičnosti, uskogrudosti ili neznanja, oni iskorišćavaju slabe i lakoverne tako što ih drže u strahu od pakla ili im pogrevaju nadu u nebo. S druge strane imamo Savršene Učitelje koji su zauvek uplovili u večan život ljubavi, čistote i univerzalnog razumevanja. Oni su dakle usmereni na ono što je stvarno bitno a što može doprineti unutrašnjem otkrivanju duha u svakom kome pružaju pomoć. Ljudi koji su i sami obavijeni maglom neznanja mogu, usled samozavaravanja ili iz promišljene sebičnosti, upotrebljavati isti jezik kao i Učitelji i pokušavati da ih imitiraju u raznim spoljašnjim stvarima koje prate život Učitelja. Ali ne mogu, zbog prirode svoje duhovne ograničenosti, imitirati Čoveka-Boga u njegovom savršenom razumevanju, u njegovom doživljavanju beskonačnog blaženstva i rukovanju bezgraničnim moćima. Ovi atributi, vrlinom njegovog postignuća sjedinjenja sa Bogom, pripadaju isključivo Čoveku-Bogu. Samoobmana i pretvorstvo Onima koji borave u neznanju nedostaju osnovne crte Učitelja. Čak i kada, zavaravajući sebe ili pretvarajući se, pokušavaju da glume Čoveka-Boga, to samozavaravanje i licemerje će kad-tad izaći na videlo. Kada osoba posveti život samoobmani, to je onda velika nesreća. Ona veruje da je nešto što nije i misli da zna ono što zapravo ne zna. Ako je, pak, iskrena u onome što misli i radi, ne treba je kriviti, premda je to donekle opasno po druge. Licemer je, meñutim, svestan svog neznanja i pretvara se da je ono što nije iz sebičnih razloga. Čineći tako, licemerna osoba stvara sebi ogromne karmičke dugove. Mada je izvor znatne opasnosti za slabe i povodljive ljude, ona ne može obmanjivati u beskraj, jer će se, posle izvesnog vremena, nemoćna da dokaže neku svoju tvrdnju, sama odati. Čovek-Bog se može ponašati i kao sledbenik U izvršavanju svog univerzalnog dela Čovek-Bog je beskonačno prilagodljiv. On se ne vezuje ni za jedan metod u pružanju pomoći, niti sledi unapred stvorena pravila i zakone: on je sam sebi jedini zakon. Može se pojaviti pod bilo kakvim okolnostima i odigrati ulogu koju okolnosti nalažu ne vezujući se. Jednom je sledbenik upitao Učitelja zašto posti. Učitelj je odgovorio, "Ne postim da bih postigao Savršenstvo, jer budući da sam ga već postigao, više nisam sledbenik. Ja postim zbog svih vas koji to još niste postigli." Duhovni sledbenik se ne može ponašati kao neko ko je postigao savršenstvo, jer se Savršeni ne da imitirati; dok se Savršeni može, u svrhu voñenja i unapreñenja duša, ponašati kao sledbenik. Čovek koji poseduje najviši stepen fakultetskog obrazovanja može bez ikakvog napora učiti decu abecedi, ali deca sama to ne umeju. Da bi pokazao put do božanskog, Čovek-Bog će, na primer, odigrati ulogu bhakte (obožavaoca) Boga premda je on već postigao jedinstvo sa Njim. Iako je Bogoostvaren, on će odigrati tu ulogu da bi ostalima osvetlio put. Čovek-Bog se ne vezuje za odreñenu ulogu i on prilagoñava svoju tehniku pružanja pomoći potrebama onih koji traže njegov savet. Sve što uradi je za dobrobit sviju. On više nema šta da postane jer je postao Sve. Ne samo da Čovek-Bog nije vezan za odreñenu tehniku pružanja pomoći, on isto tako nije vezan ni za kakav konvencionalni kriterijum vrline. On je izvan dobra i zla. Premda njegovo ponašanje može izgledati beskrupulozno u očima sveta, sve što on radi, radi za krajnju dobrobit sviju. On primenjuje različite metode za različite osobe. Nema nikakvih ličnih motiva, uvek je nadahnut samilošću koja želi blagostanje za sve. Zato ostaje nevezan u onome što radi. Čovek-Bog koristi Maju da bi je poništio Služeći se Majom da bi svoje učenike izbavio iz Maje, on u svom spiritualnom zadatku koristi bezbrojne metode. Njegovi metodi razlikuju se od osobe do osobe, od okolnosti do okolnosti. Povremeno dozvoljava sebi da učini nešto što će druge šokirati, nešto suprotno svemu što se od njega uobičajeno očekuje. Meñutim, njegova namera je uvek duhovne prirode. Kratak i šokantan san ima za cilj da probudi spavača iz njegovog dugog slatkog sna. Kao i taj potresni san, šokovi koje Čovek-Bog u tajnosti smišlja i namerno prireñuje su, premda u prvom trenutku neprijatni, u suštini blagotvorni. Ponekad izgleda da je Sadguru previše grub prema nekima, ali posmatrači nemaju uvida u situaciju iznutra i zato ne mogu pravilno da shvate opravdanost njegove prividne okrutnosti. U stvari, njegova strogost je izazvana duhovnim zahtevima situacije i za najveće je dobro onih prema kojima se on tobože grubo ophodi. Spašavanje davljenika Uporedimo to sa situacijom u kojoj vrstan plivač pokušava da spase davljenika. Dobro je poznato da se davljenik grčevito hvata za bilo šta što mu doñe pod ruku. U svom očajničkom grču on je toliko zaslepljen da grabi i onoga koji mu je pritekao u pomoć, i tako ne samo da onemogućava svoje spasavanje, već povlači za sobom i svog spasioca. Stručnjak u veštini spasavanja zna da nekada mora prvo da onesvesti davljenika. Ovim prividno surovim činom on uklanja opasnost koju donosi očajnička borba davljenika i tako osigurava uspeh svojoj operaciji. Na isti način, prividna strogost Čoveka-Boga osigurava spiritualno blagostanje drugih. Lažna svest Duša koja je u okovima zapala je u klopku univerzuma, a univerzum nije ništa drugo do puka imaginacija. Pošto imaginaciji nema kraja, osoba besciljno luta lavirintom iskrivljene svesnosti. Otkrivajući Istinu, Čovek-Bog joj može pomoći da izañe, skraćujući put koji bi ona inače morala da prevali kroz različite faze iskrivljene svesnosti. Kada ne opaža Istinu, um umišlja razne stvari—na primer, da je kralj ili prosjak, muškarac ili žena itd. Otuda duša,

87

posredstvom uma, nastavlja da gomila iskustva mnogobrojnih oprečnosti. Seme Bogoostvarenja Gde god je dualnost, postoji i težnja da se, idući u krajnosti, povrati izgubljena ravnoteža. Ako, na primer, osoba ima iskustvo ubice, ona to mora da uravnoteži prolazeći kroz iskustvo ubijenog. Ili, ako je neko bio kralj u jednom životu, on mora da uspostavi ravnotežu tako što će u sledećem životu biti prosjak. Na ovaj način osoba će ad infinitum lutati od jedne do druge suprotnosti, nemoćna da stavi tačku na delovanje iskrivljene svesnosti. Čovek-Bog ima moć da na trenutak prekine dejstvo varljive imaginacije koja bi se, u suprotnom, beskonačno odvijala, da bi zalutaloj duši predočio Istinu i pomogao joj da se približi Istini. Čovek-Bog u zatočenu dušu sadi seme Bogoostvarenja, ali je do samog Ostvarenja potrebno da proñe odreñeno vreme. Svaki proces rasta u univerzumu zahteva vreme. Pomo ć Čoveka-Boga Pomoć Čoveka-Boga je meñutim, daleko plodotvornija od pomoći koju bi mogao da pruži neki napredniji poklonik. Kada poklonik pruža pomoć svome manje iskusnom bratu, on ga može dovesti samo do stupnja koji je i sam postigao. Povrh toga, njegova ograničena pomoć daje rezultate postepeno, što dovodi do toga da osoba koja se uspinje mora dugo vremena da se zadrži na prvom nivou, isto tako i na drugom itd. A kada Čovek-Bog odluči da pruži pomoć, on može, milošću svojom, za tren da uzdigne tragaoca čak do sedmog nivoa. U tom trenu tragalac će proći kroz sve nivoe involucije svesti. Uzdižući tragaoca na sedmi nivo, Čovek-Bog će ga učiniti jednakim sebi. Poklonik koji na ovaj način postigne najviši spiritualni status, takoñe postaje Savršeni Učitelj. Ovakav prenos duhovnog znanja sa Čoveka-Boga na učenika izgleda kao paljenje baklje već upaljenom bakljom. Kao i prva, i ta druga baklja može da zapali ostale baklje. One se sada ne razlikuju ni po značaju ni po upotrebljivosti. Analogija sa drvetom Čovek-Bog može se uporediti sa drvetom banijan. Drvo banijan raste do ogromnih razmera i u širinu i u visinu, baca veliku senku i služi kao sklonište za putnike, štiti ih od kiše, sunca i oluje. Kada dostigne maksimalnu visinu, drvo pušta svoje korenje duboko u plodnu zemlju da bi, kada za to doñe vreme, iz njega izraslo i razgranalo se još jedno drvo banijan. Ono zatim takoñe izraste u širinu i u visinu do ogromnih razmera, baca veliku senku i služi kao sklonište putnicima štiteći ih od kiše, sunca i oluje, stiče, dakle, isti potencijal da stvori istovetno drvo. Ovo podjednako važi i za Čoveka-Boga, jer on budi još neprobuñenu božanstvenost drugih duša. Zato je kontinuirano nastavljanje loze Savršenih Učitelja na zemlji neiskazivi blagoslov za čovečanstvo. I veliki podstrek u njegovoj borbi da se iz mraka probije ka Istini. Bogo čovek, Gospod i sluga u jednome Za Bogočoveka (Avatara) može se, pak, reći da je istovremeno i Gospodar i sluga univerzuma. Kao Onaj koji neizmerno obilno izliva Svoj duhovni blagoslov na svet, on je Gospodar univerzuma. Kao Onaj koji bez prekida nosi breme svih ljudi i pomaže im da prebrode bezbrojne duhovne teškoće, On je sluga univerzuma. Upravo kao što je Gospodar i sluga u jednome, Bogočovek je takoñe uzvišeni Ljubavnik i Voljeni bez premca. Ljubav koju On pruža ili dobija ima za cilj da oslobodi duše iz okova neznanja. Pružajući ljubav, On je pruža samom Sebi koji jeste u raznolikim formama; a primajući ljubav On prima nazad sve ono što beše probudio u drugima milošću svojom, koja se neprestano i bez razlike izliva na sve. Milost Bogočoveka je poput kiše koja u potocima zaliva čitavu zemlju, i jalovu i plodnu, ali oploñuje samo onu zemlju koja je, strpljivim i mukotrpnim radom, učinjena plodnom.

Krug Posle nekoliko života proživljenih u traganju, pročišćavanju, služenju i žrtvovanju, neke osobe imaju tu sreću da se sretnu i uspostave kontakt sa Bogoostvarenim Učiteljem. Kroz prisan odnos tokom nekoliko života sa onim koji je sada postao Savršenim Učiteljem, putem služenja tog Učitelja i ljubavi prema njemu, one ulaze u njegov Krug. Ulazak u Krug Savršenog U čitelja Učiteljevom Krugu pristupaju duše koje su sopstvenim naporima postale dostojne Bogoostvarenja. U pogodnom trenutku one se, milošću Učitelja, Ostvaruju. Sve akcije u svetu dvojnosti izazvane su sanskarama dvojnosti. Svest o dvojnosti podrazumeva delovanje odgovarajućih impresija o dvojnosti. Impresije o dvojnosti prvo služe evoluciji i ograničavanju svesti, a kasnije oslobañanju svesti utirući put Samospoznaji ili Bogoostvarenju. Duša ne može steći svest o svom jedinstvu ukoliko ne proživi iskustvo dvojnosti, što podrazumeva i iziskuje delovanje odgovarajućih impresija dvojnosti. Prarabda sanskare Od samog početka pa do samog kraja, duša deluje pod uticajem impresija koje predodreñuju njenu sudbinu. Ove impresije nazivamo prarabda (prarabdha) sanskare. Prarabda sanskare vezane su uvek za iskustva suprotnosti. Na primer, sanskare pohlepe su vezane za svoju suprotnost. Isto važi i za sanskare požude, sanskare srdžbe, sanskare loših misli, reči i dela—sve one imaju svoje odgovarajuće suprotnosti. Nestajanje sanskara Od stupnja atoma pa sve do ostvarenja Boga, duša se vezuje za impresije dualnosti, i sve što joj se dešava uslovljeno je takvim impresijama. U trenutku kada duša spozna Boga, sve njene sanskare iščeznu. Ukoliko ona ostane uronjena u iskustvo božanskog, i ne vrati se normalnoj svesti o dualnom svetu, ona večito ostaje iznad svih vidova sanskara. Ona nema i ne može ni imati nijednu sanskaru. Jogajoga sanskare univerzalnog uma Ukoliko se Bogoostvarena duša vrati na normalnu svest sveta dualnosti, ona tada preuzima na sebe univerzalni um; univerzalni um poseduje nevezujuće, periferne sanskare poznate kao jogajoga (yogayoga) sanskare. U Onostranom stanju Savršeni Učitelj je večno slobodan od svih sanskara. Čak i kada je svestan kreacije i dela u okviru kreacije, on nije vezan jogajoga sanskarama, koje su samo ovlaš pripojene njegovom univerzalnom umu.

88

Jogajoga sanskare služe samo kao kanali kroz koje se njegovo univerzalno delo ostvaruje. One ne oblikuju lanac koji bi sputavao njegovu svest. Funkcija jogajoga sanskara Jogajoga sanskare deluju automatski. Svi specifični kontakti ili veze koje Čovek-Bog ostvaruje tokom svog rada, izviru iz jogajoga sanskara. One ne čine koprenu preko univerzalnog uma i ne obavijaju ga maglom neznanja. One služe samo kao okvir za preduzimanje i izvršavanje već utvrñenog delovanja. Kroz jogajoga sanskare univerzalna Božija volja se izražava pojedinačno. Svaka akcija koja se sprovede u prostorno-vremenskom svetu odnosi se i u tesnoj vezi je sa tačnom odreñenom situacijom i nizom okolnosti. Uvek mora da postoji neki razlog zbog koga je na odreñenu situaciju usledila ovakva, a ne neka druga reakcija i zašto se stvar odvijala na ovaj, a ne na onaj način. U osnovi samoograničenosti akcija duhovno zasužnjenih duša leže prarabda sanskare, koje su vezujuće. U osnovi samoograničenosti akcija duhovno osloboñenih duša leže jogajoga sanskare, koje nisu vezujuće. Rad Čoveka-Boga je podre ñen zakonima kreacije Kada Čovek-Bog u toku svog vraćanja na normalnu svest ne bi imao jogajoga sanskare, on ne bi mogao da izvrši nikakvo konkretno delo. Jogajoga sanskare služe Čoveku-Bogu da konkretizuje i materijalizuje božansku promisao i ispuni svoju misiju. Učitelj jeste i zna da jeste beskonačan u svom postojanju, svesnosti, znanju, blaženstvu, ljubavi i moći; i da će zauvek ostati beskonačan u Onostranom stanju. Ali, delo koje on ostvaruje u svetu kreacije podleže zakonima kreacije, te je ono, stoga, u izvesnom smislu konačno. Obzirom da se njegovo delo odnosi na razotkrivanje i buñenje Beskonačnog i Božanskog koje leži neprobuñeno u svakoj duši, i pošto je ostvarenje Beskonačnosti i Božanstvenosti jedina svrha celokupne kreacije, njegovo delo je beskonačno važno. Meñutim, kade se meri uobičajenim merilima, ono je isto kao i svako drugo delo izvodljivo na zemlji— ni manje ni više od toga. Učiteljevo delo odreñuju jogajoga sanskare Čak i kada se rad Čoveka-Boga procenjuje samo po značaju njegovih rezultata, rezultati koje postižu osobe čiji je um zaokupljen svetovnim stvarima su, u poreñenju s njegovim delom, posve beznačajni. Ni najveće svetske duše, koje su, uzgred budi rečeno, još uvek duhovno zasužnjene, nisu ni blizu postignućima Čoveka-Boga. Iza dela Učitelja stoji beskonačna moć Boga, dok iza dela svetovne osobe stoji ego-um sa svojim ograničenim moćima. Čovek-Bog nakon što obavi svoju misiju može iznenada okončati svoju inkarnaciju, ne zbog toga što je njegova moć iscrpljena, nego zbog toga što je njegovo delo, koje je uslovljeno jogajoga sansakarama, zaokruženo i okončano. On nije vezan za svoje delo. Dovršivši delo koje mu nalažu njegove jogajoga sanskare, on je spreman da ponovo bude apsorbovan u bezlični aspekt Beskonačnosti. Ni minuta duže nego što mu nalažu njegove jogajoga sanskare, on se ne zadržava u svetu iluzije i dualnosti. Transcendentno stanje U Onostranom stanju ne postoje ni vreme, ni prostor, ni delić pojavnog sveta. Prostor, vreme, kao i zakon uzroka i posledice, postoje samo u pojavnom svetu dualnosti. Kada Savršeni Učitelj u cilju uzdizanja čovečanstva deluje u sferi dualnosti, njegovo delo podleže zakonima vremena, prostora i uzročnosti. Posmatrano sa stajališta njegovog spoljašnjeg delovanja, on je naizgled ograničen, premda u stvarnosti Savršeni Učitelj u svakom trenutku doživljava jedinstvo i beskonačnost Onostranog stanja. Iako je sam iznad vremena, dok radi za one koji su u području dualnosti, vreme važi i za njega. Poseban rad za pripadnike Kruga Učitelj bez odmora obavlja svoje univerzalno delo za čovečanstvo kroz više planove. Kada radi za pripadnike svog Kruga, on sa najvećom pažnjom planira vreme, jer mora biti vrlo precizan i odreñen kada je u pitanju mehaničko iscrpljivanje njihovih sanskara. On radi za pripadnike svog Kruga u tačno odreñenim intervalima. Zato oni koji slede Njegove instrukcije i poštuju njegov raspored, imaju velike koristi od njegovog specijalnog dela. Vreme igra važnu ulogu u izvoñenju specijalnih zadataka koje Učitelj sam sebi zadaje. Učiteljevo specijalno delo ne utiče samo na članove njegovog Kruga, već i na ostale ljude koji su sa njima u bliskoj vezi. Avatar i Njegovi Krugovi Kao i Savršeni Učitelji, i Avatar takoñe ima Svoj Krug (sačinjen od deset koncentričnih Krugova). Kada se Avatar inkarnira, on pred sobom ima preciznu i jasnu misiju koja se izvodi prema planu koji je brižljivo prilagoñen protoku vremena. Proces inkarniranja Avatara je nešto jedinstveno. Pre no što preuzme fizičko telo i spusti se u svet dualnosti, On daje Sebi i pripadnicima Svog Kruga specijalni tip sanskara, poznatih pod imenom vidnijani (vidnyani) sanskare. Krugovi Avatara uvek se sastoje od ukupno 122 člana, i svi oni se obavezno inkarniraju u vreme kada i Avatar. Preuzimanje vidnijani sanskara prilikom inkarnacije u fizičko telo je kao navlačenje vela koji On spušta na Sebe i Svoje Krugove. Pošto se inkarnira, Avatar ostaje pod velom vidnijani sanskara sve do trenutka kojeg je On prethodno odredio. Kada kucne čas, On počinje da doživljava svoju iskonsku božanstvenost i da dela kroz vidnijani sanskare, koje sada bivaju preinačene u jogajoga sanskare univerzalnog uma. Priroda vidnijani sanskara Po svojoj svrsi i nameni, vidnijani sanskare nalikuju na obične sanskare dualnosti, mada se po svojoj prirodi ova dva tipa sanskara suštinski razlikuju. Vidnijani sanskare podstiču aktivnosti i izazivaju iskustva slična aktivnostima i iskustvima koje uzrokuju obične sanskare. Ali, dok aktivnosti i iskustva pod dejstvom običnih sanskara imaju opštu tendenciju da ojačaju stisak iluzorne dualnosti, aktivnosti i iskustva pod dejstvom vidnijani sanskara sistematično deluju u pravcu popuštanja tog stiska. Neizbežan logički ishod trošenja vidnijani sanskara je spoznaja jedinstvenog postojanja. Zato su one poznate kao vratnice Jedinstva. Pripadnici Krugova ostaju pod velom vidnijani sanskara sve dok ne postignu spoznaju Boga u trenutku koji je odredio Avatar. A pošto, posredstvom Avatara, postignu Realizaciju, njihove vidnijani sanskare više ne oblikuju veo, već, postajući jogajoga sanskarama, služe kao sredstvo ispunjenja božanskog plana na zemlji. Razlike izme ñu vidnijani i jogajoga sanskara Postoje bitne razlike izmeñu jogajoga i vidnijani sanskara. Iako vidnijani sanskare deluju u pravcu ostvarenja Jedinstva, one, sve dok ne doñe do Jedinstva, stvaraju utisak ograničenosti. Jogajoga sanskare deluju nakon

89

Realizacije, i mada služe kao sredstvo konkretizacije akcija u dualnom svetu, one ni na koji način ne pomućuju doživljaj Beskonačnosti, to jest, stanja iznad dualnosti. Delovanje vidnijani sanskara usmereno je na Realizaciju njihovog nosioca, dok delovanje jogajoga sanskara doprinosi procesu Realizacije drugih duša koje su još u okovima. Avatar i U čitelji nisu zapravo opasani nikakvim Krugovima Avatarovi Krugovi, kao i Krugovi Savršenih Učitelja, predstavljaju njihovo glavno svojstvo kroz koje Avatar i Učitelji ispunjavaju svoju spiritualnu dužnost prema čovečanstvu. Ovo naročito svojstvo se javlja kao posledica bliskih veza kroz mnoštvo života. Avatar i svi Savršeni Učitelji uvek oko sebe okupljaju Krugove vrlo bliskih Učenika. Ovi Krugovi ni na koji način ne nameću ograničenja njihovoj unutrašnjoj svesti. U svom božanskom stanju, i Avatar i Učitelji su u centru univerzuma i u centru Svega; i zapravo nikakvi Krugovi ne opasavaju njihovo Biće. U beskonačnoj jednoti niko ne uživa posebne povlastice. Krugovi postoje samo u odnosu na zadatak i dela koje su Avatar i Savršeni Učitelji preuzeli na sebe u pojavnom svetu.

Krugovi Avatara U Stvarnosti postoji apsolutna Jednota. Vreme i prostor su samo iluzija. Oni su samo odraz Božije beskonačnosti. Kada čovek spozna Realnost, refleksija koja ga je do tada udaljavala od Realnosti nestaje; i on doživljava apsolutnost apsolutne Jednote Boga. Čak i kada nastavi da živi u svetu Iluzije, on živi životom Čoveka-Boga, ili Savršenog Učitelja. Obzirom da trajno doživljava apsolutnu Stvarnost, on postaje stožerom kruženja čitavog univerzuma. Svaka tačka u fizičkom univerzumu podjednako je udaljena od Savršenog Učitelja, koji boravi u Iluziji kao jezgro kosmosa. Premda Savršeni Učitelj boravi u Iluziji kao centar oko koga se širi kosmička periferija i upliviše ravnomerno na čitav univerzum, za vreme njegovog životnog ciklusa na zemlji on okuplja oko sebe dvanaestoro ljudi čiji je centar interesovanja—njegova ličnost. Ovi ljudi, koji su u neprekidnoj bliskoj vezi sa njim, koja potiče još od najranijih evolutivnih stupnjeva svesti—ubiraju najlepše duhovne plodove onda kada njihov, nekad bliski prijatelj, postane Savršeni Učitelj. Takva grupa od dvanaest ljudi zove se Krug Savršenog Učitelja. Na krug od dvanaest muškaraca, dolaze još i dve žene da bi ga upotpunile u svim aspektima. Položaj ovih dveju žena je isto tako uslovljen njihovim ranijim vezama sa Savršenim Učiteljem. Jedan ili nekolicina od četrnaestoro najbližih ostvari stanje Boga za vreme ili nakon života Savršenog Učitelja. Ponekad se to desi nakon još jedne, ili više inkarnacija. U svakom slučaju, Savršeni Učitelj ispunjava svoju obavezu, obrazujući za svoga života Krug; i najveće dobro koje on daruje je Bogoostvarenje, u svoj njegovoj savršenosti, makar jednom pripadniku svog Kruga.

M – MUŠKARCI Ž – ŽENE U slučaju Avatara to nije tako. Kao što se može videti na priloženom dijagramu, on ima ukupno deset svojih Krugova. Prvi ili unutrašnji Krug Avatara sastoji se od dvanaest muškaraca i dve žene; a svaki naredni od sledećih devet spoljašnjih Krugova, sastoji se od dvanaest osoba, žena i muškaraca mešovito. Sve u svemu, deset Krugova Avatara obuhvata 120 osoba, plus dve žene koje pripadaju posebnom unutrašnjem krugu—ukupno 122 osobe. Jedan ili više njih od 108 članova devet spoljašnjih Krugova, ostvaruje stanje Boga za vreme ili nakon života Avatara na zemlji, a neki u sledećoj ili nakon nekoliko inkarnacija. Kao i kod Kruga Savršenog Učitelja, unutrašnji Krug Avatara sastoji se od dvanaest muškaraca i dve žene. Razlika izmeñu Kruga Savršenog Učitelja i unutrašnjeg Kruga Avatara je u tome što Savršeni Učitelj formira svoj Krug od bliskih osoba sa kojima je bio u neposrednoj vezi još od najranijih evolutivnih stupnjeva svesti. Avatar, meñutim, u svojim dolascima na zemlju ne prolazi kroz proces evolucije, reinkarnacije i involucije, te prema tome i ne

90

uspostavlja takve veze sa osobama sa kojima bi onda mogao svaki put nanovo da formira svoj unutrašnji Krug. Ukratko, dok Savršeni Učitelj formira svoj unutrašnji Krug, Avatar je u neposrednom savezu sa svojim unutrašnjim Krugom, koji je, pri svakom Njegovom ponovnom dolasku, uvek isti. Prilikom svog silaska na zemlju, Avatar dovodi sa Sobom grupu koja sačinjava Njegov unutrašnji Krug. Veza izmeñu Avatara i Njegovog unutrašnjeg Kruga može se uporediti sa bliskošću koju čovek doživljava prema svojih četrnaest delova tela: dva oka, dva uva, dve nozdrve, usta, dve ruke, dve noge, genitalije, anus i trup. Čim se neko rodi, on odmah počinje da se služi sa svih četrnaest delova tela; ti delovi tela odazivaju se na njegove zahteve kako pojedinačno tako i u celini. Slično tome, sa dolaskom Avatara na zemlju, Njegov unutrašnji Krug, sačinjen od istih dvanaest individualnosti uz dodatak još dve ličnosti, počinje odmah da deluje, pojedinačno i kolektivno, po nalozima Samog Avatara. Sa svakim novim dolaskom Avatara na zemlju, dvanaest muškaraca i dve žene koji sačinjavaju njegov unutrašnji Krug, okupljaju se oko ličnosti Avatara, i to su uvek jedni te isti tipovi individualnosti. Ovih četrnaest različitih individualnosti, u vidu četrnaest različitih ličnosti, uvek zauzimaju iste funkcije kad-god se Avatar manifestuje na zemlji. I za vreme i nakon života Avatara oni, pojedinačno i zajednički—obavljaju svoje funkcije na isti način kao i njihovi prethodnici, koji su obavljali te funkcije i uloge unutar Avatarovog Kruga za vreme Njegovih prethodnih silazaka. Zato ne bi bilo pogrešno reći da sa Hristovim ponovnim dolaskom s Njim ponovo dolaze i Petar, i Juda, i svi Hristovi Apostoli. Ali to ne znači da se onaj isti Petar ili Juda uvek iznova inkarniraju. U tom smislu se oni nikada ne mogu ponovo inkarnirati, jer sve individualne ličnosti Avatarovog unutrašnjeg Kruga postižu Bogoostvarenje ili za vreme ili posle života Avatara na zemlji. Jer, kada se Bogoostvarenje jednom postigne, nemoguće je ponovo se inkarnirati. Jedini izuzetak je sam Avatar, koji uvek iznova dolazi da spasi čovečanstvo. Ne inkarniraju se iste pojedinačne ličnosti iz unutrašnjeg Avatarovog Kruga, nego se sa svakim Njegovim silaskom uz Njega pojavljuju ličnosti koje obavljaju istu funkciju koju su obavljali i njihovi prethodnici, koji su se ranije nalazili u Avatarevom Krugu. Upravo iz razloga što, prilikom svakog Avatarevog silaska svaki od dvanaest muškaraca i dve žene Njegovog unutrašnjeg Kruga imaju uvek iste dužnosti i deluju uvek na isti način, kaže se da Avatar uvek dovodi sa sobom isti Krug. Čim se—uz pomoć Savršenog Učitelja ili Savršenih Učitelja koji deluju u to vreme—razmakne veo sa kojim je Avatar sišao na zemlju i Avatar spozna Svoje Avatarstvo, dvanaest muškaraca i dve žene se automatski okuplja oko ličnosti Avatara da bi zauzeli svoju poziciju u unutrašnjem Krugu te delovali onako kako se podrazumeva, u skladu sa zapovestima Avatara te Ere. Položaj Avatara u odnosu na Njegov unutrašnji Krug i njegovu funkciju može se uporediti sa prizorom usnulog čoveka. Čim ga neki spoljašnji nadražaj nagna da se probudi, on nalazi da su svih četrnaest delova njegovog tela (o čemu je već bilo reči) na svom mestu pripravni da deluju na njegov najmanji zahtev. Shodno tome, onog trenutka kada Avatar spozna Svoje Avatarstvo, uz pomoć jednog, dva ili više od ukupno pet Savršenih Učitelja tog doba, On takoñe spoznaje da se četrnaest ličnosti Njegovog unutrašnjeg Kruga, sa njihovim karakterističnim ulogama, već nalaze na svojim mestima spremni da se prihvate svojih zadataka. Detaljno objašnjenje zašto baš ovih četrnaest odreñenih ličnosti zauzimaju svoja mesta prilikom svakog dolaska Avatara, zahtevalo bi poduže objašnjenje. Ko postaje jedan od četrnaestoro i na koji način se svaki od njih pridružuje unutrašnjem Krugu Avatara? Objašnjavanje ovih pitanja oduzelo bi nam još više prostora. Dovoljno je reći da svaka od ovih četnaest različitih ličnosti, kada zauzme svoj položaj i funkciju, ne samo da ima slične karakterne crte kao i njen prethodnik, već mu je slična u svakom pogledu. Primerice, jednu od dužnosti u unutrašnjem Krugu Isusa Hrista obavljao je Petar. Prilikom "drugog Hristovog dolaska" ovu naročitu ulogu mora da preuzme neki drugi Petar, koji se može zvati bilo kako, ali čije su osobine uma i srca, kao i sve druge osobine, iste kao kod onog Petra. Isto važi i za Judu, Jovana, Tomu, i sve druge apostole unutrašnjeg Kruga u vreme Isusa Hrista. Svih četrnaest pripadnika Avatarovog unutrašnjeg Kruga, milošću Avatara, ostvaruju stanje Boga za vreme tog Avatarskog perioda koji traje približno sto godina posle Avatarove manifestacije na zemlji. Što se tiče spoljašnjih Krugova Avatara, nijedna od 108 osoba u devet spoljašnjih Krugova Avatara, ne obavlja dužnosti slične dužnostima koje obavlja njegov unutrašnji Krug. Svih 108 osoba postižu Bogoostvarenje milošću Avatara, ali ne i nužno za vreme Avatarskog perioda. Ovih 108 osoba u spoljašnjim Krugovima zauzimaju svoja mesta u skladu sa svojim prošlim vezama sa pripadnicima onog Kruga koji se nalazi neposredno ispred njihovog. Na primer, pripadnici drugog Kruga, kojeg čini dvanaest osoba i koji se nalazi odmah do unutrašnjeg Kruga, grupisani su oko Avatara u skladu sa svojim prošlim vezama sa pripadnicima unutrašnjeg Kruga. Isto tako, dvanaest osoba trećeg Kruga koji se nalazi odmah do drugog Kruga, grupišu su se oko Avatara na osnovu svojih preñašnjih veza sa pripadnicima drugog Kruga—a to isto pravilo važi i za preostalih sedam Krugova.

Iskušenja novog svetskog poretka * Svetska uluja Svetska oluja koja je do sada prikupljala pokretačku snagu gromoglasno je eksplodirala, dostižući svoj vrhunac prouzrokovaće sveopštu svetsku nesreću. U borbi za materijalnim blagostanjem, ljudska bezočnost je dostigla fantastične razmere. Mnogobrojne razlike meñu ljudskim interesima postale su toliko naglašene, da su prouzrokovale otvoreni sukob. Čovečanstvo nije uspelo da reši probleme pojedinca i društva, a dokazi njegovog neuspeha su očigledni. Nesposobnost čoveka da se konstruktivno i kreativno odnosi prema svojim problemima, otkriva nam, na jedan tragičan način, da on ne poznaje svoju istinsku prirodu i pravu svrhu života. * Prvi put štampano 1941.—Ur.

91

Sukob sila svetlosti i mraka Svedoci smo oštrog konflikta izmeñu sila svetlosti i sila mraka. S jedne strane vidimo one koji slepo, u žudnji za moći, neobuzdanoj pohlepi i beznadežnoj mržnji, traže svoju sreću. Ne poznajući stvarnu svrhu života, oni tonu u najdublju kaljugu ove civilizacije, dok njihovo više sopstvo ostaje zatrpano u ruševinama raspadnutih formi koje gmižu iz mrtve prošlosti. Okovani materijalnim interesima i ograničenim koncepcijama, oni zaboravljaju na svoje božansko nasleñe. Izgubivši put, njihova srca ostaju opustošena mržnjom i zlobom. Na drugoj strani su oni koji su kroz bolnu patnju i odricanja, plemenita i hrabra dela i samopožrtvovanost, otkrili svoja iskonska viša sopstva. Sadašnji rat uči ljude da budu hrabri, da podnose patnju, da razumeju i budu požrtvovani. Potreban je lek protiv sebi čnosti Za bolesnu sebičnost čovečanstva biće potreban moćan lek univerzalnog spektra i energičnog delovanja. Sebičnost je pustila tako duboko korenje da se može uništiti jedino ako se napadne sa više strana. Pročišćenje će spontano iznedriti stvarni mir i sreću. Mir i sreća koji se rañaju iz samopožrtvovane ljubavi ostaju trajno. Čak i najokoreliji grešnici mogu postati sveci ukoliko smognu hrabrosti i iskrenosti da izazovu drastičnu i korenitu promenu u svom srcu. Sadašnji haos i razaranja preplaviće čitavu planetu, ali će u budućnosti nastupiti period u kome zadugo neće biti ratova. Prolazne patnje i beda ovog našeg doba vredne su trpljenja zarad dugog perioda sreće koji će napokon uslediti. Čoveku će se smu čiti njegove želje, pohlepa i mržnja Gde će nas odvesti sadašnje razaranje? Kako će se okončati? Ono može voditi samo u jednom pravcu: čovečanstvu će pripasti muka od svega. Čoveku će se smučiti njegove neprestane želje, smučiće mu se da ratuje iz mržnje. Pohlepa i mržnja će dostići takav vrhunac da će se svi od toga na smrt izmoriti. Jedini izlaz iz ćorsokaka biće nesebičnost. Čoveku će se kao jedina alternativa, jedino rešenje, nametnuti sledeće: da prestane da mrzi i počne da voli, da prestane da želi i počne da daje, da prestane da vlada i počne da služi. Patnja vodi do razumevanja Velika patnja budi veliko razumevanje. Onda kada probudi umorno čovečanstvo i u njemu uzburka iskonsku čežnju za pravim razumevanjem, velika patnja će ispuniti svoju svrhu i pokazati svoj smisao. Patnja kojoj nema premca vodiće do neslućenog spiritualnog rasta. Ona će pomoći da se život ponovo izgradi na čvrstim temeljima Istine. Bliži se trenutak kada će univerzalna patnja naterati čovečanstvo da krene užurbanim koracima ka duhovnoj prekretnici. Krajnje je vreme da se iz agonije ovog našeg doba rodi stvarno razumevanje ljudskih odnosa. Došao je trenutak da se čovečanstvo neposredno suoči sa pravim uzrocima katastrofe koja ga je zadesila. Kucnuo je čas da čovek krene ka novom iskustvu Stvarnosti. Saznanje da je život stvaran i večan uslov je za neprolazno blaženstvo. Vreme je da čovek, ujedinjujući se sa svojim Sopstvom, doñe do te spoznaje. Potvrda Istine Ujedinivši se sa svojim višim Sopstvom, čovek će sagledati svoje beskonačno Sopstvo u svim sopstvima. Prerastajući ego-život, on će se osloboditi njegovog jarma. Individualna duša mora da potpuno svesno spozna svoju istovetnost sa univerzalnom Dušom. Tada će čovek da preorijentiše svoj život u svetlosti drevne Istine i izmeni svoj stav prema bližnjima u svakodnevnom životu. Sa spoznajom duhovne vrednosti Jednote doći će i do jedinstvene meñuljudske saradnje. Tada će bratstvo meñu ljudima nastupiti kao prirodan rezultat neiskrivljenog opažanja stvarnosti. Novi život zasnovan na duhovnom razumevanju biće potvrda Istine. To nije utopija, to je sasvim izvodljivo. Čovečanstvo je sada bačeno u vatru krvavih sukoba i kroz ogromne muke ono doživljava krajnju nestabilnost i jalovost života zasnovanog samo na materijalnim koncepcijama. Bliži se trenutak kada će čovek u svojoj vatrenoj žudnji za srećom krenuti da traga za svojim istinskim izvorom. Nasleñe božanske ljubavi posredstvom Bogo čoveka Takoñe je sazrelo vreme da se čovečanstvo žarko zaželi kontakta sa otelovljenjem Istine u obličju Bogočoveka (Avatara), uz čiju pomoć ono može da se nadahne i uzdigne do spiritualnog razumevanja. Ono će prihvatiti voñstvo božanskih sila. Jedino izliv božanske ljubavi može dovesti do duhovnog buñenja. U ovom kritičnom vremenu univerzalne patnje, čovečanstvo je spremno da se okrene ka višem Sopstvu i ispunjenju Božanske promisli. Božanska ljubav će učiniti najveće čudo. Bog će ući u srca svih ljudi donoseći im trajnu i istinsku sreću. To će zadovoljiti najuzvišeniju potrebu i težnju čovečanstva. Božanska ljubav će učiniti da ljudi postanu nesebični u svojim meñusobnim odnosima, što će dovesti do konačnog rešenja svih problema. Novo bratstvo na zemlji, to će biti završni čin, a sve nacije će se ujediniti u Ljubavi i Istini. Ja postojim radi ove Ljubavi i ove Istine. Poručujem napaćenom čovečanstvu: Imajte nadu. Ja sam došao da vam pomognem i omogućim vam da sebe predate Bogu i prihvatite milosti Njegove Ljubavi i Istine. Ja dolazim da vam pomognem da izvojujete pobedu nad svim pobedama—da osvojite Sopstvo.

Reinkarnacija i karma Odeljak I Značenje smrti Svetovna osoba u potpunosti poistovećuje život sa manifestacijama i aktivnostima grubog tela. Stoga je za nju početak i kraj telesnog postojanja isto što i početak i kraj upojedinjene duše. Poistove ćivanje duše sa grubim telom Sva njena iskustva kao da potvrñuju prolaznost fizičkog tela. Ona je prečesto bivala svedokom postepenog razaranja tela koja su nekada odisala životom. Zato je primorana da veruje da je život isto što i telesno postojanje.

92

Smrt kao zakulisje životne pozornice Pošto svetovna osoba smatra smrt prestankom života, ona joj pridaje veliki značaj. S druge strane, retke su one osobe koje u dužim periodima razmišljaju o smrti. I, uprkos činjenici da je većina ljudi sasvim zaokupljena svetovnim interesovanjima, suočavanje sa smrću vrši snažan uticaj na njih. Za većinu ljudi stvari stoje ovako: iza kulisa zemaljske životne pozornice vreba neumitna i neizbežna činjenica smrti, i neosetno se prikrada najuzvišenijim pobedama i postignućima, najvećim zadovoljstvima i najburnijim veseljima. Pored toga što smrt smatra zakulisjem životne pozornice čovek joj pridaje naglašen, i, može se reći, preveliki značaj. On smrt svrstava u red najstrašnijih i najžalosnijih dogañaja. Ljudi koji iz zlobe ili mržnje ubijaju druge, smatraju smrt najtežom kaznom i najgorom osvetom, ili se, pak, na nju oslanjaju kao na najsigurnije i najpouzdanije sredstvo kojim se može ukloniti tuñe uplitanje ili agresija. Isto tako, u znak vrhunske žrtve, ljudi usmrćuju sami sebe; a ponekad pribegavaju smrti u nadi da će njome učiniti kraj svim onim zemaljskim brigama i problemima sa kojima nisu u stanju da se suoče. Prema tome, za većinu ljudi smrt ima naglašen, izuzetan značaj. Kontinuitet života Preterano pridavanje značaja smrti proizilazi iz čovekovog prianjanja za pojedinačne oblike. Stoga, kada se životni vidici prošire, reč smrt, čak i za svetovnjaka, gubi fatalni prizvuk. Jer, uprkos svojoj prolaznosti, oblici u sebi sadrže i nit neprekidnosti postojanja: stari oblici bivaju odbačeni i zaboravljeni, a posle njih nastaju, i svet nastanjuju, novi oblici života. Iza svake smrti sledi novo roñenje. Mlade generacije smenjuju stare, život se uvek iznova raña i, kroz nove oblike, obnavlja i podmlañuje. Potoci života, izvirući iz pradavnog izvora, slivaju se u oblike koji, poput talasa okeana, neprestano nastaju i iščezavaju. Prianjanje za pojedina čne oblike Zato, čak i u svom ograničenom iskustvu ovozemaljski čovek može da pronañe izlaz iz morbidnih razmišljanja o smrti kao o nepopravljivom gubitku. Zdrav stav prema smrti može se izgraditi samo ako se život shvati nelično, bez prianjanja za pojedinačne oblike. A to je za svetovnog čoveka, koji se stalno vezuje za oblike, veoma teško. Za njega je jedan oblik dobar a drugi nije, a oblik sa kojim se on poistovećuje po svojoj važnosti daleko nadmašuje ostale. Očuvanje i napredak sveukupnog života ne interesuje ga previše. Svetovni čovek isključivo žudi za produženjem trajanja sopstvenog oblika i onih pojedinačnih oblika sa kojima je povezan. Glas njegovog srca nije u skladu sa glasom njegovog intelekta. Pošto nestanu oblici koji su mu bili dragi, on postaje žrtvom beskrajne tuge—mada mu je život, u celini gledano, novim oblicima nadomestio izgubljene. Dublja analiza pokazuje da žal zbog smrti vuče korene iz sebičnosti. Osoba koja izgubi svog voljenog intelektualno poima da joj je život u celini na drugoj strani nadoknadio gubitak; ali njena jedina misao je, "Šta mi to znači?" Kada čovek na smrt gleda sa lične tačke gledišta, ona postaje uzrokom beskrajne tuge, dok je, posmatrano generalno, smrt samo periferna epizoda. Problemi neli čnog intelektualnog pristupa Nelično rasuñivanje o životu u velikoj meri štiti um od naleta tuge zbog smrti bližnjeg. Ali ono samo po sebi ne rešava veće probleme sa kojima se čak i nelično rasuñivanje čovekovog intelekta suočava kada razmatra posledice smrti u okviru granica svog svakodnevnog iskustva. Ako se smrt smatra konačnim uništenjem individualnog postojanja, to je onda nenadoknadivi gubitak za univerzum. Svaka jedinka ima mogućnost da pruži univerzumu nešto jedinstveno, Što niko drugi ne može. Dalje, najveći broj ljudi svoju zemaljsku karijeru završava pre nego što postigne spiritualnu Savršenost. Sve čovekove bitke za ideale, sva njegova nastojanja da ostvari nešto veliko, dobro i lepo, kao i sve njegove težnje ka božanskim i večnim stvarima, kao da nestaju u ništavilu smrti. Sukob intelekta i intuicije Meñutim, pretpostavka o smrti kao definitivnom kraju individualnog poslojanja, u suprotnosti je sa nagoveštajima "razborite" intuicije, čiji se glas ne može gurnuti u stranu. Sukob nastaje onda kada se intuitivni nagoveštaji direktno sukobe sa manjkavim zaključkom intelekta da je smrt prestanak individualnog ppstojanja. A po završetku sukoba dolazi do celovitog, temeljnog preispitivanja, gde se uobičajeno shvatanje da je smrt prestanak individualnog postojanja stavlja pod sumnju. Shvatanje da se sa smrću pojedinca gasi i njegov život, neprihvatljivo je za čovekove duhovne aspiracije. Zato čovek, čak i u slučaju da ne raspolaže neposrednim znanjem o životu nakon smrti, često bez otpora prihvata veru u besmrtnost upojedinjene duše. Malo je onih koji iz ličnog iskustva znaju istinu o besmrtnosti duše. Vančulno znanje o postojanju života posle smrti je većini ljudi nedostupno. Njima preostaje samo da prihvate veru u besmrtnost i ništa više. Prava istina, meñutim, postaće deo neposrednog iskustva za one koji su kroz svoja interesovanja za okultno izgradili mostove komunikacije sa "drugim svetovima"; ili za one koji su, pod posebnim okolnostima, bili svedoci javljanja i prikazanja umrlih; ili pak, za one koji su, kroz svoj duhovni rad otkrili i razvili latentne sposobnosti opažanja unutrašnjih nosača svesti. Besmrtnost duše Besmrtnost upojedinjene duše moguća je zahvaljujući činjenici da duša nije isto što i fizičko telo. Upojedinjena duša nastavlja da postoji u unutrašnjim svetovima sa svim sanskarama svog suptilnog i mentalnog tela, čak i nakon što, u trenutku smrti, odbaci svoje grubo telo. Zato je život u nosaču grubog tela samo jedna od epizoda neprekidnog postojanja upojedinjene duše, dok se ostale epizode njenog postojanja odigravaju u unutrašnjim sferama. Tri sveta Priroda je mnogo veličanstvenija nego što to obična osoba može da pojmi posredstvom čula fizičkog tela. U svojim nevidljivim aspektima priroda se sastoji od finih materija i sila. Ne postoji nikakav nepremostiv jaz izmeñu finih i grubih aspekata prirode. Oni postoje paralelno i meñusobno se prožimaju. Finiji aspekti prirode, iako se nadovezuju na one grublje, vidljive, sa kojima su u veoma bliskom kontaktu, nisu dostupni prosečnoj svesti koja opaža pomoću fizičkih čula, neprilagoñenih opažanju finijih aspekata prirode. Prosečna osoba nije svesna postojanja unutrašnjih nivoa, baš kao što gluv čovek nije svestan zvukova. Za prosečnu osobu su unutrašnji nivoi praktično "drugi svetovi".

93

Fini, sakriveni deo prirode deli se na suptilnu i mentalnu sferu, a ova podela se podudara sa suptilnim i mentalnim čovekovim telima. Celokupna priroda može se uslovno podeliti na tri dela: grubi, suptilni i mentalni svet. Kada je upojedinjena duša inkarnirana u fizičkom telu ona živi u grubom svetu. Nakon što odbaci svoju spoljašnju ljušturu, grubo telo, ona nastavlja da živi ili u suptilnom svetu, posredstvom suptilnog tela, ili u mentalnom svetu, posredstvom mentalnog tela. Posledice prevremene smrti Život fizičkog tela prestaje samo onda kada se istroše sve sanskare kojima je bilo predodreñeno da se ispolje u toj inkarnaciji. U retkim slučajevima, duša će napustiti grubo telo mnogo pre no što je okončala proces trošenja sanskara. Samoubica, na primer, skraćuje sebi život veštački, pa sanskare, kojima je bilo namenjeno da sazru u tom životu, opstaju i dalje. Kada se činom prevremene smrti zaustavi ispoljenje onih sanskara kojima je bilo namenjeno da sazru, tada nad bestelesnom dušom, čak i pošto napusti svoje telo, sanskare i dalje vrše uticaj. Sanskare čije je trošenje veštački zaustavljeno, nastavljaju svom snagom da dejstvuju čak i u zagrobnom životu, usled čega duša koja je napustila telo i dalje silno žudi za stvarima grubog sveta. Neodoljiv poriv bestelesne duše U tim slučajevima, bestelesna duša oseća neodoljiv poriv ka grubom svetu, te tako strahovito žudi za grubim stvarima da pokušava da ispuni svoje želje posredstvom grubih tela inkarniranih duša. Tako, na primer, bestelesna duša može osećati toliko snažnu želju za ispijanjem alkohola da mora pribeći neprirodnim metodama u cilju da je zadovolji. Kada pronañe nekoga ko je prikladan medijum za ispijanje alkohola u grubom svetu, u povoljnom trenutku će zaposesti njegovo fizičko telo, i tako se zadovoljiti. Isto tako, svoju žudnju da doživi grubu manifestaciju okrutnog besa ostvariće posredstvom nekoga ko je sklon ispoljavanju besa u grubom svetu. Ovakve duše neprekidno vrebaju priliku da muče inkarnirane osobe koje poseduju slične sanskare, trudeći se da što duže održe kontakt sa grubim svetom. U životu posle smrti, svako zadržavanje veze sa grubim svetom predstavlja ozbiljnu prepreku prirodnom toku daljeg života duše. Duše koje su postale žrtvom jednog tako teškog stanja mogu se doista smatrati vrlo nesrećnim, jer neprirodnim zadovoljavanjem grubih želja posredstvom onih koji su još uvek inkarnirani, one nanose i sebi i njima mnoge nepotrebne patnje. U poreñenju sa ovim unesrećenim dušama, zagrobni život ostalih duša je mnogo lagodniji. U normalnim slučajevima, smrt nastupa onda kada se istroše sve sanskare kojima je bilo potrebno da sazru. Smrt kao interval izme ñu prethodne i naredne inkarnacije Kada duša odbaci svoje fizičko telo, ona potpuno raskida sve veze sa grubim svetom. Preostaju samo um i ego sa svim impresijama nakupljenim za vreme ovozemaljskog života. Za razliku od navedenih izuzetaka, to jest duša koje su još uvek opsednute grubim svetom, obične duše nastoje da se prilagode prekidu veze sa grubim svetom i potčine se ograničenjima izmenjenih uslova egzistencije. One tonu u subjektivno stanje gde otpočinje jedan novi proces, proces misaone retrospekcije zemaljskih iskustava kroz oživljavanje sanskara vezanih za zemaljski život. Smrt je zapravo period odmora i privremenog povlačenja iz grube sfere. Njome započinje interval izmeñu dve inkarnacije.

Reinkarnacija i karma Odeljak II Pakao i Raj Subjektivnost posmrtnog života Posle smrti prosečna duša više ne poseduje svest o grubom svetu, jer je svest o tome uslovljena postojanjem fizičkog tela. Premda dolazi do gubitka svesti o grubom svetu, utisci o iskustvima grubog sveta ostaju u mentalnom telu i nastavljaju da se ispoljavaju u polusuptilnom svetu. U intervalu izmeñu smrti i naredne inkarnacije, svest duše usmerena je na ove impresije, što ishoduje u ponovnom oživljavanju i buñenju zemaljskih impresija i njima odgovarajućih doživljaja. Duša, meñutim, nije svesna svoje suptilne sredine; ona je uronjena u totalnu subjektivnost i obuzeta je proživljavanjem zemaljskih impresija. Stanje pakla i stanje raja U životu nakon smrti, zadovoljstvo i bol doživljavaju se mnogo intenzivnije nego za zemaljskog života. Ovakva subjektivna stanja pojačanog zadovoljstva, odnosno patnje, zovemo raj i pakao. Pakao i raj su stanja uma, a ne stvarna mesta. I mada, subjektivno, imaju veliki značaj za upojedinjenu dušu, pakao i raj su samo iluzije u okviru šire Iluzije. Želje i iskustva se u posmrtnom stanju intenziviraju I u stanju pakla i u stanju raja želje postaju mnogo intenzivnije obzirom da im više nije potrebno da se ispolje posredstvom grubog tela. Uporedo sa željama intenziviraju se i doživljaji vezani za njihovo ispunjenje ili neispunjenje. Za vreme zemaljskog života se želje, kao i prateća zadovoljstva i patnje, doživljavaju kroz medijum grubog tela. Iako duša istovremeno koristi i svoja viša tela, njena svest je, u toku života na zemlji, ponajviše zaokupljena grubim telom. Tako procesi svesti bivaju zatomljeni ovim dodatnim grubim velom, što umanjuje njihovu snagu, životnost i intenzitet—baš kao kad svetlost, propuštena kroz zatamnjeno staklo, postane prigušena. Dok čovek boravi u fizičkom telu, njegove želje i doživljaji izgube na intenzitetu; a kada napusti fizičko telo, njihov intenzitet se srazmerno poveća. Ispunjenje želja putem misli U stanju koje zovemo raj, ispunjenje želje ne zavisi, kao u gruboj sferi, od posedovanja predmeta želje. Želja se ispunjava samim razmišljanjem o željenom predmetu. Na primer, ako duša poželi da čuje veličanstvenu muziku, ona će moći to zadovoljstvo sebi da priušti jednostavno razmišljajući o njoj. Zamišljanje zanosne muzike je zamena za vibracije fizičkih zvukova u gruboj sferi. Zadovoljstvo koje proističe iz razmišljanja o muzici mnogo je snažnije od zadovoljstva koje osoba oseća dok u zemaljskom životu sluša fizičke zvukove. U rajskom stanju se ništa ne preprečava izmeñu želja i njihovog ispunjenja; ispunjenje putem misli ili osećanja uvek je na dohvat ruke.

94

Raj na zemlji Čak i u zemaljskoj sferi postojanja, neke osobe razviju sposobnost da zadovolje želje bez posredovanja grubog tela. Betoven je, na primer, bio sasvim gluv; no ipak je bio u stanju da, uz pomoć imaginacije, intenzivno uživa u svojim sopstvenim kompozicijama. On je, figurativno rečeno, još na zemlji uživao u raju. Isto tako će osoba koja s ljubavlju meditira o Voljenom, doživeti sreću razmišljajući o Njemu, bez obzira da li je On fizički prisutan ili ne. Posle smrti, u stanju raja, pošto je sa svesti podignut spoljnji sloj koprene grubog tela, ovakva imaginativna ispunjenost je neuporedivo veća. Grube želje daju stanje pakla Neke želje neposredno se tiču posedovanja i asimiliranja grubih stvari kroz grubo telo. Grublje želje kao što su požuda, proždrljivost ili žudnja za alkoholom i drogama, spadaju u ovaj tip želja. Radi se o tipično zemaljskim željama, posesivnim i prianjanjajućim za fizičke stvari. U takvim željama prevagu imaju čulne senzacije i telesne reakcije. Takve grublje želje proizvode stanje pakla. Razlika izme ñu grubih i finih želja Za razliku od finijih želja, grube želje su usmerene na čulne doživljaje, ne osvrćući se na razumsku i moralnu opravdanost čulne opsednutosti. Naravno, i kod finih želja (kao što je želja za slušanje muzike) postoji element želje za čulnim kontaktom sa fizičkim zvucima. Meñutim, ovde zvuci nisu bitni zbog njih samih, već zbog njihovog svojstva da izraze lepotu. Čovek, na primer, ne uživa u dobroj besedi zbog čulnog doživljaja zvuka, već da bi upio njenu intelektualnu dubinu i emotivnu snagu. Telesne senzacije grubih želja U finijim željama, konkretni čulni oseti igraju sporednu ulogu. Kod grubljih želja je najvažnije da doživljaj prisvajanja fizičkih objekata bude stvaran, konkretan, i da ga prati telesna reakcija. Organske senzacije fizičkog tela igraju presudnu ulogu u iskustvima vezanim za grublje želje. Kroz njih upojedinjena duša svoje postojanje u grubom telu oseća življe nego kroz iskustva finijih želja. Patnja pakla i blaženstvo raja Skoro čitav smisao iskustava vezanih za ispunjenje, odnosno neispunjenje grubljih želja, iscrpljuje se u telesnim senzacijama. Zato one ne donose osećaj ispunjenosti nalik onome koji je prisutan kod finijih želja, čije se ispunjenje postiže posredstvom razmišljanja i imaginacije. Za grube želje je karakteristično prisvajanje i asimilacija grubih objekata. Svako zamišljanje grubih objekata služi da se naglasi potreba za njihovim posedovanjem. Pošto grubi objekti grubih želja nisu dostupni u polusuptilnom svetu, njihovo zamišljanje može jedino da ishoduje u intenziviranom doživljaju patnje. Kao što u grubom svetu grube želje donose više patnje no radosti, tako i u životu posle smrti, ponovno oživljena iskustva vezana za grublje želje čine da patnja prevagne nad radošću. Tako čovek dospeva u stanje pakla. Ali kada u zagrobnom životu, oživljavanjem iskustava vezanih za finije želje, preovlada radost, tada čovek dospeva u stanje raja. Oba stanja su, meñutim, stanja vezanosti, podložna ograničenjima oprečnosti bola i zadovoljstva. Vreme u polusuptilnom svetu Koliko će ona trajati, o tome odlučuje priroda, količina i intenzitet nagomilanih impresija. Vreme u polusuptilnom svetu, zahvaljujući pojačanoj subjektivnosti stanja svesti, ne protiče na isti način kao što protiče u grubom svetu. Mada vreme polusuptilnog sveta nije isto što i vreme grubog sveta, njega strogo odreñuju impresije prikupljene za vreme boravka u grubom svetu. Meñutim, važno je napomenuti da su stanje raja i stanje pakla daleko od toga da budu trajna; kada ispune svoju namenu u životu upojedinjene duše—ona prestaju. Oživljavanje impresija Grublje čulne želje, kao što su požuda i njeni emocionalni nusprodukti—mržnja i ljutnja, samo uvećavaju obmanu i patnju koja preovlañuje u stanju pakla. Finije želje, kao što su idealističke aspiracije, afinitet za umetnost i nauku, dobrostivost prema bližnjima i sve emocije koje to prate, kao i ljubav i osećanje bliskosti sa drugima— doprinose životu prosvećenosti i radosti koja preovlañuje u stanju raja. U tom stanju većina duša ponovno doživljava iskustva stečena tokom zemaljskog života, proživljavajući impresije koje su ostavile za sobom. Njihovo trajanje zavisi od trajanja i prirode iskustava duše za njenog života u fizičkom telu. Okon čanje stanja pakla i stanja raja Baš kao što zvuk zabeležen na gramofonskoj ploči utihne nakon što igla proñe sve brazde, tako i stanje pakla i stanje raja prestaju onda kada svest proñe sve utiske koje je ponela sa sobom iz života na zemlji. Isto kao što je melodija koja se čuje sa gramofonske ploče onakva kakva je prvobitno utisnuta na ploči, tako je i kvalitet intenziviranih, uveličanih doživljaja koje duša ponovo prolazi u posmrtnom životu, strogo odreñen načinom života koji je bio voñen na zemlji u fizičkom telu. Sa tog stanovišta pakao i raj zagrobnog života su senka čovekovog zemaljskog života. Retrospektivno istraživanje zemaljskog života Meñutim, ukoliko bi se posmrtni život pojedinačne duše sastojao samo od pukog misaonog ponavljanja zemaljske prošlosti, stanja raja i pakla ne bi imala nikakav naročit smisao. Bilo bi to prosto ponavljanje onoga što se već jednom dogodilo. Svesti se u posmrtnim stanjima pruža prilika da na miru, do kraja pregleda zapis o svom zemaljskom životu. Kada se iskustva intenziviraju, čovek lakše i uspešnije sagledava njihovu prirodu. Na zemlji je svest većine ljudi, pod pritiskom neistrošenih sanskara, okrenuta spolja i u budućnost. Ona je zaokupljena mogućnošću da u sadašnjosti ili budućnosti ispuni i zadovolji svoje sanskare. U zagrobnom životu se svest ljudi nalazi u subjektivnom i retrospektivnom stanju. Sa nestankom onih sanskara koje čoveka teraju napred, svest je, kao što je slučaj sa svim prisećanjima, u najvećoj meri zaokupljena ponovnim pregledanjem i procenjivanjem vrednosti i značaja prošlih iskustava. Analogija sa filmskim zapisom U životu posle smrti, grozničava užurbanost zemaljskog života, kao neposredna reakcija na životne situacije koje se menjaju iz časa u čas, biva zamenjena jednim opuštenijim raspoloženjem, osloboñenim žurbe i potrebe za hitrom akcijom. Sećanja na životni zemaljski put i kroz njega stečena iskustva, javljaju se mnogo živopisnije nego

95

za vreme zemaljskog života. Zemaljski život je već ulovljen na filmskoj traci uma; ostaje samo da se pristupi podrobnom proučavanju uz pomoć filma koji će se projektovati na ekranu subjektivne svesti. Asimilacija zemaljskih iskustava Prema tome, stanje raja i stanje pakla su sredstva koja pomažu da se asimiluju iskustva stečena u razdoblju zemaljskog života, a upojedinjena duša će tako započeti svoju narednu inkarnaciju u fizičkom telu obogaćena prethodnim naravoučenijima. Lekcije naučene kroz svojevrsnu refleksiju i popis iskustava u mentalnom telu proživljavaju se kroz patnju ili sreću pojačanog intenziteta. A u narednoj inkarnaciji one će postati integralni deo intuitivne prirode aktivne svesti, koja pritom neće imati nikakvih sećanja na dogañaje iz prethodne inkarnacije. Istine koje je um apsorbovao u posmrtnom životu u sledećoj inkarnaciji postaju sastavni deo uroñene mudrosti. Razvijena intuicija je sreñeno zgusnuto znanje, prethodno pročišćeno kroz raznorazna iskustva sakupljena tokom prošlih života. Raj i pakao i osloba ñanje intuitivne mudrosti Razne duše započinju svoju zemaljsku karijeru s različitim stepenom intuitivne mudrosti, koja je njihov početni kapital u zemaljskim poduhvatima i istraživanjima. Intuicija je rezultat prošlih iskustava, nešto kao dodatak na opremu psihe; preciznije rečeno, ona je otkrivanje nečega što je u prikrivenom stanju već bilo u posedstvu duše. U jednom dubljem smislu sva iskustva zemaljskog života—zajedno sa procesima pregledanja i sreñivanja istih iskustava u zagrobnom životu—su samo instrumenti postepenog razvoja intuitivne mudrosti koju je duša oduvek, još od samog početka stvaranja, posedovala u latentnom obliku. A ono što važi za zemaljski život i iskustva tokom života na zemlji, važi i za stanja pakla i raja u posmrtnom životu: oni su sastavni deo putovanja upojedinjene duše, kojoj je na kraju suñeno da dopre do Izvora svih stvari.

Reinkarnacija i karma Odeljak III Postojanje i sećanje na prošle živote Osobe koje imaju direktan pristup natčulnim istinama u vezi sa životom duše i njenim reinkarnacijama, zahvaljujući svojoj sposobnosti da nezamagljeno opažaju stvari, znaju da je takozvano roñenje samo inkarnacija upojedinjene duše u gruboj sferi. Mostovi ra ñanja i smrti Neprekinuto trajanje duše prelama se kroz dve najvažnije tačke: roñenje i smrt. To su mostovi preko kojih život prelazi iz jednog u drugi tip postojanja. Rañanje i smrt imaju podjednak značaj za uzvišeniji život duše, a meñufaza izmeñu smrti i ponovnog roñenja potrebna je isto koliko i meñufaza izmeñu roñenja i smrti. Ono što nalaže intuicija U onima koji smatraju da je smrt okončanje individualnog postojanja, ili u onima koji misle da je sa rañanjem tela otpočelo njihovo postojanje, nastupiće konflikt izmeñu pogrešnih pretpostavki i onoga što nalaže razborita intuicija. Nepravedna raspodela sreće i nesreće u odnosu na materijalna bogatstva, gledano sa individualnog stanovišta pravednosti, naizgled se kosi sa racionalnošću i pravednošću celokupne šeme univerzuma. Svako ko želi da vidi život kao otelovljenje večne i božanske namere, nailazi na nepremostivu prepreku pošto uvidi da na ovom svetu vrli povremeno duboko pate, dok rñavi imaju na raspolaganju sve pogodnosti ovoga sveta. Otvorenost da se prihvate dublja objašnjenja Čovekov um sklon je da prema životu zauzme stav prepun gorčine, prožet okorelim cinizmom, ukoliko ne raspolaže dubljim tumačenjem ove pojave. To je umnogome gore čak i od lične tuge čiji je uzrok nečija smrt. Na svu sreću, čovekov um poseduje i uroñenu sklonost da povrati čvrstu veru u vrednost i razložnost života i vremenom će prihvatiti ona objašnjenja koja su u skladu sa dubljim duhovnim težnjama i zakonima. Posledica sticanja novog mozga Još je manje onih koji imaju direktan pristup istini o reinkarnaciji, nego onih koji imaju direktan pristup istini o besmrtnosti individualne duše. U mentalnom telu individualne duše nalaze se očuvana sećanja na sve prošle živote, ali su nedostupna svesti prosečne osobe jer su obavijena gustom koprenom. Kada duša obuče novo fizičko telo, ona dobija i nov mozak, a funkcionisanje normalne budne svesti u bliskoj je vezi sa moždanim procesima. U svesti se, pod normalnim okolnostima, mogu javiti samo sećanja iz sadašnjeg života. To je zbog toga što novi mozak ne dopušta da u njega prodru sećanja na iskustva koja su sticana posredstvom drugih mozgova u nekim ranijim životima. Sećanje na prošle živote Retke su prilike kada, uprkos otporu mozga, u san procure neke scene iz prošlih života koje se u kontekstu sadašnjeg života ne mogu objasniti. Snevač, na primer, vidi u snu nekoga koga ranije nikada nije sreo. Nepoznate osobe koje se pojavljuju u snovima najčešće su upravo one osobe sa kojima se snevač susretao u bivšim životima. Meñutim, takvi snovi, naročito ako su učestali, ne mogu se smatrati opipljivim pokazateljima prošlih života. Oni naprosto govore da su se u rad imaginacije umešale informacije koje potiču iz prošlih života. Pravo sećanje na prošli život je jasno, pouzdano i postojano koliko i sećanje iz sadašnjeg života. Kada se seti, osoba više ne sumnja u to da je u nekoliko ranijih života živela u društvu mnogih drugih osoba. Kao što ne sumnja u već proživljeni deo sadašnjeg života, tako ne sumnja u svoje prošle inkarnacije. Javljanje se ćanja na prošle živote Broj osoba koje se mogu setiti svojih prošlih života zanemarljivo je mali u odnosu na veliku većinu koja je toliko duboko ogrezla u sferu grube egzistencije da čak ni ne naslućuje postojanje natčulnih činjenica. Sve dotle dok je svest sputana fizičkim telom i moždanim procesima, naviranje ovakvih sećanja je uslovljeno ograničenjima mozga. Tek kada se svest oslobodi ograničenja koja joj nameće mozak, moguće je oživeti i integrisati sećanja na prošle živote koja su sva uskladištena u mentalnom telu. A to podrazumeva odreñeni stepen neprianjanja i razumevanja koji poseduju samo duhovno uznapredovale individue. Doduše, pouzdana i jasna sećanja na prošle živote mogu se javiti i tragačima koji tek prolaze kroz unutrašnje nivoe svesti i koji još uvek nisu postigli spiritualnu savršenost.

96

Gubitak se ćanja na prošle živote ne uti če na duhovni razvoj Osoba ne može, izuzimajući retke i izuzetne slučajeve, imati sećanja na prošle živote ukoliko nije dovoljno napredovala u duhovnom pogledu. Te prirodne mere predostrožnosti osiguravaju nesmetanu duhovnu evoluciju upojedinjene duše. To što se čovek ne može setiti svojih prošlih života u prvi mah izgleda kao velika šteta. No, ustvari nije tako. Iz više razloga znanje o prošlim životima nije nužno za napredovanje na stazi duhovne evolucije. Za duhovni razvoj bitno je živeti u svetlosti najviših ljudskih vrednosti spoznatih intuicijom, a ne na osnovu prošlosti. Čak i sećanja iz sadašnjeg života, u mnogim slučajevima, predstavljaju prepreke ispunjenju duhovnih zahteva koje čoveku nameću promenljive životne situacije. Može se reći da je čitav problem čovekove emancipacije u stvari problem oslobañanja od prošlosti—koja, u slučaju ljudi vezanih za točak rañanja i smrti, neumoljivo oblikuje postojeće životne okolnosti. Zaštita od komplikacija Kada bi čovek koji nije dovoljno duhovno uznapredovao, bio dodatno opterećen sećanjem na bezbrojne prošle živote, tada bi mu se život strahovito iskomplikovao. Našao bi se u čudu, zbunjen obiljem scena u kojima osobe, kao na pozornici, stalno menjaju uloge. Njemu, meñutim, nije namenjeno da se suoči sa takvom zbrkom jer je zaštićen od sećanja na prošle živote. Dogañaji i osobe mu se javljaju u jasno definisanom i ograničenom kontekstu, što mu dopušta da srazmerno lako odredi pravac i smer svog delovanja na osnovu onog što otkriva u postojećem životu. Ovo nipošto ne znači da su sve njegove akcije u potpunosti odreñene iskustvima stečenim u postojećem životu. Sva zbivanja iz predašnjih života igraju nesvesnu, ali opipljivu ulogu u odreñivanju njegovih akcija i reakcija. Uprkos stvarnom uticaju koji imaju prošli životi ostaje činjenica da sve dok je čovek zaštićen od oživljavanja sećanja, njegova svest nije izložena konfuziji koja bi nastala ukoliko bi on pri odreñivanju svojih akcija i reakcija morao uzimati u obzir još i činjenice iz prošlih života. Uslovi za povratak sećanja Oživljavanje sećanja na prošle živote može da protekne bez konfuzije i gubitka ravnoteže samo onda kada je osoba dospela u stanje neželjenja i izgubila osećaj za "moje" i "tvoje". Jer može se dogoditi da osobe koje je nekada smatrala svojima, u sadašnjem životu pripadaju nekom drugom. I ukoliko bi nastavila da prianja, zahteva i isteruje svoje, stvorila bi i sebi i drugima neviñene komplikacije. Da bi poklonik mogao da se nosi sa uznemiravajućim sećanjima na prošle živote, njegov um mora da bude očišćen od posesivnosti svake vrste. Duhovna priprema Spiritualno zrela osoba se nalazi u stanju neželjenja i ispunjenosti neličnom ljubavlju. Iz njenog uma su iščezle sve zapletenosti i zamke ličnog ega. Ona jednako spokojno gleda na sve svoje stare prijatelje i neprijatelje. Stepen do kojeg je stigla u odbacivanju ograničenja je takav da je postala sasvim objektivna i prema roñacima i prema ostalim osobama iz svojih prošlih, kao i iz sadašnjeg života. Osloboñena je ideje da neko polaže pravo na nju, ili da ona polaže pravo na nekoga, pošto je saznala dublje istine o svekolikom jedinstvu života i prozrela iluzornost svetovnih zbivanja. Prednosti prirodnog povratka se ćanja na prošle živote Samo duhovno pripremljenu osobu oživljavanje sećanja na prošle živote neće uzdrmati. Tek kada ostvari stepen čiste, neiskvarene ljubavi, duhovno zrela osoba može hladnokrvno da prosuñuje i pravilno i mudro iskoristi novostečeno znanje, pristiglo u vidu sećanja na prošle živote. Jedino tada će takva sećanja za nju biti korisna. Njenu svest će jednog trenutka preplaviti velika količina informacija u vezi sa njenim inkarnacijama i inkarnacijama drugih ljudi koji su sa njom bili povezani u prošlim životima. To ne samo da će joj pomoći da, svesnim karmičkim prilagoñavanjem dalje napreduje na duhovnoj stazi, nego će joj pružiti mogućnost da pomogne i drugima na stazi, usmeravajući ih u svetlosti znanja o njihovim prethodnim životima. Mudro koriš ćenje oživljenih se ćanja Nakon što se sećanja na prošle živote jave, duhovni razvoj biva znatno ubrzan. Čovek tada može da odveže čvorove koji su ga držali privezanog za svetovne stvari, suočavajući se svesno sa istorijom njihovog nastanka. Njegova duhovna evolucija dospeva do tačke na kojoj neosvešćena prošlost, koja ga je do tada sputavala, postaje integralni deo svesti. Prepreke stvorene u prošlosti sada su u domašaju svesti i mogu se razumno i pažljivo otkloniti. Nerazgovetna intuicija biva dopunjena razložnim činjenicama. Čovek ima manje mogućnosti da pogreši, pa je veća verovatnoća da će preduzeti najbolju moguću akciju da bi došao do željenih rezultata. Znanje o prošlim životima Kada postignu duhovno savršenstvo, mudri Učitelji prestaju da se interesuju za prošle inkarnacije, smatrajući ih nevažnim činjenicama svetovnog postojanja. Ukoliko se i posluže svojim znanjem o prošlim životima neke osobe, oni to čine samo da bi pomogli toj osobi na stazi do večne Istine. Njihovo znanje o prošlosti služi im za pravilno voñenje svojih učenika. Sve osobenosti poklonikove duhovne staze odreñuju upravo dogañaji iz prošlosti. Težina, odnosno lakoća njegovog kretanja stazom zavisi od načina na koji je tragao za najvišom Istinom u prošlim životima, od prepreka ili srećnih okolnosti koje su pratile njegova ranija dela. Sve ove činjenice, nedokučive za poklonika, dostupne su nezamagljenom opažanju Savršenog Učitelja, koji koristi svoje znanje da bi pospešio i ubrzao njegov spiritualni napredak. Učitelj pokreće poklonika sa tačke na kojoj se ovaj zaustavio u eksperimentisanju i istraživanju u prošlim životima. Uz pomoć obuhvatnijeg i preciznijeg znanja lakše i brže se rešavaju problemi kako svetovne, tako i duhovne prirode.

Reinkarnacija i karma Odeljak IV Specifični uslovi inkarnacije Razlike u polovima kao specifi čan vid dualnosti Upojedinjena duša ima svoj koren u beskonačnom, bezobličnom, bespolnom i nedeljivom biću Boga, koji je izvan svih oblika dualnosti ili evolucije. Dualnost i evolucija pojavljaju se sa nastankom upojedinjene duše, mada se neki

97

posebni oblici dualnosti, kao što je razlikovanje polova i privlačenje zasnovano na polnosti, javljaju tek u kasnijim fazama evolucije. Gde god je subjekat i objekat, tu je i dualnost—odnosno, s jedne strane je centar svesti, ma kako prigušen i nejasan bio, a sa druge, njegovo okruženje. Seks je, pak, specifičan izraz životne energije i telesnog privlačenja koji podrazumeva razlikovanje oblika, te specifičnu vezanost psihe za oblike. Polnost u podljudskim oblicima U mineralnom carstvu ne postoje polne razlike. U biljnom svetu pojavljuju se razlike meñu polovima sa posebnim biološkim funkcijama. Biljke nisu svesne svoje polnosti jer njihova rudimentarna svest ne uočava razlike meñu oblicima. Kontakt izmeñu muškog i ženskog pola kod biljaka i drveća (usled pričvršćenosti za podlogu) uspostavlja se posredno preko vetra, pčela itd. Stoga se, sa stajališta evolucije formi, može reći da se diferencijacija polova javlja još na nivou biljaka i drveća; ali sa stanovišta njihove svesti, ne može se reći da postoje ikakve polne razlike jer svest sveta flore još nije obojena polnošću. U evoluciji polne dualnosti, biljke se nalaze u sredini izmeñu mineralnog sveta u kome nema polnih razlika i ptica i životinja gde su se te razlike u potpunosti uobličile. Pre nego što se inkarnira u prvu ljudsku formu, duša dospeva do pune svesti i snage u svojoj poslednjoj životinjskoj formi, koju potom odbacuje da bi preuzela ljudsko telo. Reinkarniranju upojedinjene duše kroz ljudske forme prethodi njeno uzastopno inkarniranje u podljudskim formama. Kod životinja polnost ne samo da se izražava kroz različite telesne aktivnosti, već je to duboko ukorenjen faktor koji utiče na životinjsku svest. Nasleñujući i svoja tela i svoju svest od visoko razvijenih životinja, na primer od majmuna, ljudska bića takoñe bivaju podvrgnuta polnim razlikama. Polnost oblikuje psihu Kod ljudi je polnost u toj meri razvijena da više ne utiče samo na telo. Ona suštinski utiče i na psihu, koja sada leži da se izrazi posredstvom tela, u muškom ili ženskom obličju. Pošto postigne ljudsko obličje, duša se po pravilu više ne vraća u životinjski oblik; slučajevi nazadovanja u podljudske oblike ekstremno su retki. Kada jednom postigne status ljudskog bića, duša prolazi kroz nebrojene inkarnacije u ljudskom obličju. Muške i ženske inkarnacije Ljudska obličja mogu biti muška ili ženska u zavisnosti od sanskara i spiritualnih potreba duše. Prednost ženskog obličja sastoji se u tome što Sadgurui, pa čak i Avatar, moraju doći na svet posredstvom njega. Prednost muškog obličja sastoji se u tome što ga preuzima većina Sadgurua. Dok žene mogu biti sveci i Sadgurui, Avatar se uvek pojavljuje u muškom obličju. Opšte prednosti i nedostatke jedne inkarnacije uvek odreñuju specifične sanskare koje je duša prikupila u prošlosti. Potrebe za daljim napredovanjem duše odreñuje priroda nataloženih sanskara. Osobenosti neke inkarnacije odreñuju sanskare Prema tome, ove nataložene sanskare odreñuju da li će se duša inkarnirati na Istoku ili na Zapadu, u muškom ili ženskom obličju, u ovom ili onom vremenskom razdoblju. Odlike odreñene inkarnacije ne zavise samo od pola inkarnirane duše, već i od vremenskog razdoblja inkarnacije, te da li duši odgovara život kakav se vodi na istočnoj ili na zapadnoj hemisferi. Istok i Zapad Uopšteno rečeno, Istok se danas razvija više u spiritualnom no u materijalnom pravcu, tako da istočnjački um oseća spontaniju težnju za Bogom. A Zapad se, u celini gledano, razvija više u materijalnom no u spiritualnom pravcu, pa zapadnjački um spontanije teži intelektualnom i umetničkom izrazu. Inkarnacija na Istoku nosi sa sobom jaču težnju za spiritualnim životom nego inkarnacija na Zapadu, dok inkarnacija na Zapadu nosi sa sobom jaču težnju za materijalnim životom nego inkarnacija na Istoku. Ali duša, pre no što se oslobodi opterećenja podeljenog života, mora da iskusi i materijalni i spiritualni vid života. Zato se ista duša mora inkarnirati kako na Istoku tako i na Zapadu. Promena hemisfere Ako je duša proživela mnogo uzastopnih inkarnacija na Istoku, a posle toga se inkarnirala na Zapadu, ona će sa sobom poneti impresije koje je nakupila dok je bila inkarnirana na Istoku; i mada živi na Zapadu, vodiće život suštinski usklañen sa istočnjačkim modelom življenja. Ako je duša proživela mnogo uzastopnih inkarnacija na Zapadu a potom se inkarnirala na Istoku, ona će sa sobom poneti impresije koje je nakupila tokom svog života na Zapadu; i mada živi na Istoku, ona će voditi život u skladu sa zapadnjačkim modelom života. Dogaña se, na primer, da evropska duša preuzme na sebe formu Hindusa ili hinduska duša formu Evropejca. Valja imati na umu da ta razlika ima veze samo sa prošlim inkarnacijama i sanskarama, a da je duša, sama po sebi, iznad takvih razlika. Istorijska razdoblja Mogućnosti koje pružaju muške ili ženske inkarnacije nisu strogo utvrñene. One se menjaju u skladu sa vremenskim razdobljima i prema tome da li se inkarnacija odvija na Istoku ili na Zapadu. U nekim istorijskim razdobljima su muškarci aktivniji, energičniji i naginju materijalnim stvarima više nego žene. U drugim razdobljima je upravo obrnuto. Nekada davno su žene Istoka bile hrabre i obrazovane. Nijedna žrtva učinjena za sreću i blagostanje njihovih muževa nije im bila prevelika, a njihova duhovna skromnost je bila takva da su se prema svojim muževima ophodile kao prema bogovima. Sada prosečni muškarac sa istočne hemisfere gorljivije stremi duhovnim idealima od prosečne žene, baš kao što današnja prosečna žena na Zapadu više naginje spiritualnim idealima od prosečnog muškarca. Muškarac koji živi na Istoku razlikuje se od muškarca koji živi na Zapadu, a žena koja živi na Istoku razlikuje se od žene koja živi na Zapadu. Interesantno da se jedna ista duša, u pogledu spiritualnih ili materijalnih pitanja, odnosi prema suprotnom polu naizmenično superiorno, inferiorno ili ravnopravno, što zavisi od vremenskih, geografskih i telesnih obeležja njene inkarnacije.

98

Reinkarnacija i karma Odeljak V Neophodnost muške i ženske inkarnacije Iako mogućnosti koje pruža svaki pol variraju u zavisnosti od razdoblja i mesta inkarnacije, svaki pol raspolaže i nekim specifičnim karakteristikama koje omogućavaju širenje iskustva u specifičnim pravcima. Prednosti muške odnosno ženske inkarnacije Lekcije koje se lako uče u muškim inkarnacijama, ne mogu se lako lako naučiti u ženskim, a lekcije koje se lako uče u ženskim inkarnacijama, ne mogu se lako naučiti u muškim. Kod muškarca su po pravilu naglašeniji volja i racio. Muškarci se ističu svojom sposobnošću jasnog rasuñivanja i nepokolebljivom namerom. Za žene se može reći da se ističu kvalitetima srca. U stanju su da intenzivno vole i spremne su da za voljenog podnesu svaku žrtvu. Upravo zbog sposobnosti žena da vole na taj način, u pevanjima u kojima se iskazuje privrženost Avataru, žensko ime često prethodi muškom: bhakte (poklonici) Rame ili Krišne, na primer, pevaju o "Sita-Rami" ili o "Rada-Krišni". U stvarima srca su žene obično superiornije od muškaraca, a muškarci su superiorniji od žena u stvarima volje i racija. U svemu tome je najinteresantnija činjenica da će se jedna ista duša naizmenično isticati osobinama volje i racija, odnosno kvalitetima srca, u zavisnosti od toga da li je inkarnirana u muškom ili ženskom obličju. Duša će nastaviti da razvija čas jednu, čas drugu osobinu, i preuzimaće čas jedno, čas drugo obličje, sve dok ne ostvari svestrani razvoj. Muške i ženske inkarnacije su podjednako neophodne Muška i ženska inkarnacija su podjednako važne za Samo-spoznaju i ne bi bilo ispravno smatrati da je jedna važnija od druge. Premda postoje razlike izmeñu specifičnih prednosti koje pruža svaki pol zasebno, oba pola imaju jednaku vrednost. Da bi stekla bogato iskustvo, duša mora da proñe i kroz muške i kroz ženske inkarnacije, jer jedino tako može doći do spoznaje da je ona, sama po sebi, iznad svih oblika dualnosti—uključujući dualnost koja se temelji na polnosti. Jedinstvo subjekta i objekta Pre nego se duša oslobodi svih sanskara, ona će naizmenično preuzimati brojna muška i ženska obličja. Kad bi se duša inkarnirala samo u muškom ili samo u ženskom obličju, njeno iskustvo bilo bi jednostrano i nepotpuno. Dualnost se da prevazići samo apsolutnim razumevanjem, a razumevanje ostaje nepotpuno sve dotle dok obuhvata samo jednu suprotnost. Jedinstvo subjekta i objekta ne može se postići ukoliko neki vid ili činilac objekta nije obuhvaćen ranijim iskustvom, a to se naročito odnosi na razlike izmeñu polova. Um zadržava iskustvo prošlih inkarnacija Sva stečena iskustva muških i ženskih inkarnacija ostaju u umu. Nakon što se identifikovala sa odreñenim telom, duša počinje da ispoljava psihološke tendencije primerene svom polu. Težnje svojstvene suprotnom polu uglavnom se potiskuju u nesvesni deo uma, pošto nisu u skladu sa telesnim polom i ne mogu se telesno ispoljiti. Kada duša preuzme žensko telo, muške sklonosti ostaju pritajene, dok se ženske sklonosti sasvim slobodno ispoljavaju. Isto tako, kada duša preuzme muško telo, ženske sklonosti ostaju pritajene, dok se muške sklonosti sasvim slobodno ispoljavaju. Kako dolazi do vezivanja za suprotni pol Poistovećenje sa telom povlači za sobom i poistovećenje sa polom. Tako u igru ulazi samo onaj uski deo uma koji je u skladu sa polnim obeležjima tela. Pošto ostatak uma biva potisnut i neispoljen u nesvesnom, u svesnom delu uma javlja se osećaj nepotpunosti uporedo sa čežnjom da se ta nepotpunost dopuni vezivanjem za osobu suprotnog pola. Stupanje u vezu sa osobom suprotnog pola je znak da potisnuti deo uma, koji nije u saglasnosti sa telom, nastoji da se na neki način izrazi kroz drugo biće. Posmatrano sa tog stanovišta, može se reći da seksualno privlačenje označava težnju uma da se ujedini sa svojim nesvesnim delom. Seks je zapravo pokušaj svesnog uma da, u svom neznanju, nadoknadi razdvojenost do koje je došlo zbog identifikacije sa telesnim polom. Ovakav pokušaj da se pronañe zamena za sopstvenu necelovitost unapred je osuñen na neuspeh; ne samo zbog toga što proizlazi iz identifikacije sa telom, nego što na kraju tu identifikaciju još više naglašava, stvarajući veštački jaz sa telom suprotnog pola vezujući se za njega kroz privrženost i težnju za posedovanjem. Razumevanje kroz neprianjanje Duša koja se trudi da, neprianjanjem za suprotni pol, prevaziñe razliku meñu polovima, krenula je stazom unutrašnjeg razumevanja suprotnog pola. Muškarac počinje da razumeva ženu ne gledajući je očima muškarca, već nastoji da, putem imaginacije, dopre do ženinog doživljaja same sebe. I obratno, žena počinje da razumeva muškarca ne gledajući ga očima žene, već nastoji da, putem imaginacije, dopre do muškarčevog doživljaja samog sebe. Ma kako paradoksalno zvučalo, samo obličje suprotnog pola sprečava čoveka da doživi suprotan pol u istinskom svetlu. Neprianjanje za obličje suprotnog pola dovodi do istinskog razumevanja iskustava vezanih za suprotan pol, jer se neprianjanjem otklanja barijera imaginacije opterećene seksom. Osloba ñanje od imaginacije optere ćene seksom Kada je čovek na putu da prevaziñe polne razlike i razume iskustva koja se tiču suprotnog pola, kod njega dolazi do prenaglašenosti nekih crta koje se uobičajeno pripisuju suprotnom polu. Tako, na primer, neki tragaoci sa muškim telom u izvesnim fazama oblače ženske haljine, pričaju kao žene, osećaju se kao žene i usvajaju njihove navike. Ali to je samo prolazna faza. Kada upotpune svoje unutarnje razumevanje relevantnih činjenica vezanih za pol, oni više ne doživljavaju sebe ni kao muškarca ni kao ženu, već osećaju da su iznad polnih razlika. Suština iskustava u vezi sa muškim i ženskim oblicima shvatljiva je i dostupna samo onim tragaocima koji su prevazišli seksualne razlike. Njih više ne dotiču ograničenja vezana za pol, jer su se oslobodili sputavajućih opsesija karakterističnih za imaginaciju opterećenu seksom. Potpunost za kojom um žudi ne može se postići prianjanjem za druge oblike i njihovim prisvajanjem. Potpunost se mora potražiti iznutra—ponovnim uspostavljanjem izgubljenog jedinstva.

99

Izmirenje svesnog i nesvesnog Izmirenje svesnog i nesvesnog nije moguće ostvariti posedovanjem drugih formi već se može ostvariti raspoistovećivanjem s telom i njegovim polom. Raspoistovećenje od tela ukloniće sve prepreke koje sprečavaju sjedinjenje i integraciju iskustava pohranjenih u umu. Unutrašnja celovitost mora se ostvariti nadvladavanjem polnih razlika, pošto one naglašavaju neprirodnu vezanost i poistovećenost sa telom. Božanska ljubav Osloboditi se prianjanja za suprotni pol znači osloboditi se prianjanja za polna obeležja tela u kome se duša inkarnirala, pri čemu veliki broj sanskara koje nagone dušu da se poistoveti sa telom, biva uništen. Nadilaženje polne dualnosti ne znači nadilaženje dualnosti u celini, ali sigurno predstavlja veliki korak napred ka postepenom i celovitom prevazilaženju dualnosti u svim njenim oblicima. Problem različitosti polova je samo jedan segment problema dualnosti u celini. A do potpunog rešenja tog problema dolazi onda kada se taj, mnogo širi problem sveukupne dualnosti, razreši činom božanske ljubavi u kojoj ne postoji ni "ja" ni "ti", ni žensko ni muško. Cilj muških i ženskih inkarnacija istovetan je sa ciljem čitave evolucije: da duša dospe do svog nepodeljenog i nepodeljivog postojanja.

Reinkarnacija i karma Odeljak VI Delovanje karme kroz niz uzastopnih života Inkarnacije podležu zakonu karme Kroz uzastopne inkarnacije jedne individualne duše ne samo da se provlači nit kontinuiteta i identiteta—koja leži pohranjena u ličnom sećanju, a biva oživljena u slučaju naprednih duša—već i zakon uzroka i posledice koji se ispoljava kao delovanje karme. Osobenosti uzastopnih inkarnacija dosledno i pouzdano su utvrdene racionalnim zakonom, što individualnoj duši omogućava da, preduzimanjem razboritih i mudrih akcija, oblikuje svoju budućnost. Akcije iz prošlih života su uslovile okolnosti sadašnjeg života, a akcije sadašnjeg života uslovljavaju okolnosti budućih života. Uzastopne inkarnacije individualne duše dobijaju puni smisao samo kada se sagledaju u svetlosti delovanja zakona karme. Zakon karme deluje kroz mentalno telo Uzastopne inkarnacije u grubom svetu samo su naizgled nepovezane; jer, kroz mentalno telo, koje je neprekidno prisutno u svim životima duše, deluje zakon karme, i kao faktor povezivanja i kao faktor oblikovanja različitih života. Zakon karme i način njegovog delovanja se ne može do kraja razumeti ukoliko grubo telo i grubi svet shvatimo kao jedine činjenice postojanja. Karmička odreñenost postaje moguća upravo zbog toga što postoje suptilna i mentalna tela i svetovi. Mentalna i suptilna tela Nivo na kome se može imati svest o fizičkom telu je grubi svet. Nivoi na kojima duša ima svest o željama, pripadaju suptilnom svetu, a nivoi na kojima duša poseduje svest o mentalnom, nalaze se u mentalnom svetu. Izvor želja treba potražiti u umu, koji pripada mentalnim nivoima. Tu je posañeno seme želja. Želje se u umu nalaze u latentnom stanju, kao što se drvo skriva u semenu. Mentalno telo, koje je sedište uma, zovemo karan sharir, ili uzročno telo, pošto ono u sebi sadrži semenje ili uzroke svih želja. Um sadrži sve čovekove impresije i naklonosti u prikrivenom obliku. Ograničeno "ja", ili ego, sastoji se upravo od ovih sanskara. Meñutim, konkretno ispoljenje sanskara u svesti, posredstvom različitih misaonih procesa, odvija se u suptilnom telu. Nastanak i dalji opstanak ego-uma Duša, u stvarnosti jedna i nedeljiva, prividno je upojedinjena zbog ograničenja mentalnog tela, koje je uporište ego-uma. Ego-um se formirao od impresija koje su se taložile kroz ranija čovekova iskustva i akcije. On predstavlja jezgro inkarnirane jedinke. Tako se za ego-um kao rezervoar latentnih impresija, kaže da predstavlja stanje mentalnog tela. Za ego-um kao dušu koja proživljava aktivirane i ispoljene impresije, kaže se da predstavlja stanje suptilnog tela. A za ego-um koji je sišao u grubu sferu radi stvaralačkog delovanja, kaže se da predstavlja stanje fizičke inkarnacije. Tako ego-um, čije je sedište u mentalnom telu, predstavlja onaj entitet koji obuhvata sve faze kontinuiranog postojanja zasebne individue. Prikupljene impresije odre ñuju prirodu inkarnacije Ego-um, sa sedištem u mentalnom telu, preuzima niža tela u skladu sa impresijama pohranjenim u njemu. Ove impresije odreñuju da li će individua umreti mlada ili će doživeti duboku starost; hoće li biti zdrava ili bolesna ili će možda imati iskustvo i jednog i drugog; da li će biti lepa ili ružna; hoće li patiti od fizičkih nedostataka, kao što je na primer slepilo, ili će uživati u punoj snazi svog tela; hoće li biti oštroumna ili glupa, čista ili nečista srca, slabe ili čvrste volje; i na kraju, da li će biti zaokupljena materijalnim stvarima, ili će nastojati da pronañe unutrašnju duhovnu svetlost. Igra dualnosti Ego-um se oblikuje pod uticajem karmičkih impresija, koje nastaju ne samo kao posledica grubih i fizičkih akcija, već i osećanja i razmišljanja. Osobenosti svake inkarnacije prilagoñene su potrebama ego-uma i njegovom sastavu. Prema tome, ako je neka osoba razvila naročite sposobnosti ili sklonosti u jednoj inkaraaciji, ona će ih preneti i u naredne inkarnacije. Isto tako, stvari koje su ostale nedovršene u jednoj inkarnaciji mogu biti dovršene u narednim inkarnacijama. Zahvaljujući trajnosti impresija, karmičke veze izgrañene u jednoj inkarnaciji nastavljaju se i razvijaju u nizu sledećih inkarnacija. Oni koji su bili u bliskim, dobrim ili lošim odnosima, nastojaće da ponovo uspostave meñusobne kontakte. Tako se igra dualnosti nastavlja sve dotle dok duša ne prikupi veliki broj suprotnih iskustava i, prezasićena njima, ne postane dovoljno zrela da odbaci ego-um, okrene se ka unutra, i spozna sebe kao Najviše Sopstvo. Kroz uzimanje i davanje dolazi dojačanja karmi čkih veza Ako su odreñene osobe nekada davno uspostavile meñusobne odnose, te je kroz obostrano uzimanje i davanje došlo do jačanja karmičkih i sanskaričkih veza meñu njima, onda one moraju ponovo da se sretnu, obnove svoje

100

odnose i nadoknade propušteno. Kada osoba daje iz sebičnih motiva, to je vezuje na isti način kao i kada uzima da bi kompenzovala osećanje izolovanosti. Vezivanje na principu uzimanja-davanja ne mora da se odvija samo na materijalnom planu, kroz razmenu novca i dobara ili izvršavanje nekih fizičkih poslova. Ono može da se odvija i na planu razmene misli ili osećanja. Karma uplitanja Kada neko ukazuje poštovanje svecu koji se nalazi na višim nivima svesti, on na taj način ostvaruje pravo da mu se svetac obrati. A svetac, koji prolazi kroz unutrašnje nivoe sledeći svoju duhovnu stazu, mora za trenutak da zastane da bi takvom pokloniku pružio pomoć koja će ga uzdići na isti duhovni nivo na kome se i sam nalazi. Iskazivanje poštovanja naprednoj duši proizvodi karmu uplitanja. Premda je doista lepo nalaziti se u ulozi nekoga ko je poštovan, napredna duša kojoj se iskazuje počast, verovatno će morati da se zaustavi na duhovnoj stazi da bi pomogla osobi koja joj je iskazala poštovanje. Razmena meñu dušama Brza i pouzdana razmena meñu dušama ogleda se i u zakonitosti po kojoj mržnja raña mržnju, strast izaziva strast, a ljubav priziva ljubav. Ovaj zakon dejstvuje ne samo za vreme jednog života već tokom više života. Osoba je prisiljena da mrzi ili se plaši neprijatelja iz nekog od prošlih života, mada u sadašnjem životu ne postoje vidljivi razlozi za to. Isto tako, bez ikakvog jasnog povoda, ona u sadašnjem životu oseća potrebu da voli i pomaže prijatelje iz prošlog života. Osoba najčešće nije svesna razloga svog neobjašnjivog ponašanja, što ne znači da ti razlozi ne postoje. Mnoge naizgled neobjašnjive stvari postaju shvatljive kada se razmotre u svetlosti karmičkih veza iz prošljh života. Zakon karme je zakon koji se ispoljava kroz neprekidnu razmenu i uzajamno prilagoñavanje, i delovaće sve dotle dok postoje individualne duše koje žude da se ispolje u običnom svetu. Zakon karme je rezultat povodljivosti ego-umova. Ritam u kome dve duše začinju svoj odnos teži da se održi sve dotle dok one, kroz novu, razboritiju karmu ne promene taj ritam, i svoj odnos ne uzdignu na kvalitativno viši nivo. Sloboda izbora i sudbina Po pravilu akumulirana karma poseduje izvesnu inerciju. Ona ne menja prirodu svog prvobitnog impulsa ukoliko za to ne postoji odreñeni razlog. Pre no što zacrta svoju karmu, individua ima slobodu da bira svoju budućnost. Ali nakon što je zacrta, karma se, kao značajan faktor budućeg razvoja individue, ne može više zanemariti, to jest, mora se ili istrošiti kroz posledice koje je izazvala, ili uravnotežiti novom, odgovarajućom karmom. Zadovoljstva i patnje života na zemlji, uspesi i neuspesi koji ga prate, postignuća i prepreke kojima je on zasut, prijatelji i neprijatelji—sve je to zacrtano karmom prošlih života. Karmičke predodreñenosti se popularno zovu sudbinom. Sudbina, meñutim, nije, kao što se misli, tuñ i nametnut jaram. Čovek je sam stvorio svoju sudbinu koja ga prati još iz davnina, i kao što je ta sudbina uslovljena prošlom karmom, isto tako se može i preoblikovati, izmeniti, čak i poništiti karmom sadašnjega života. Kao što prirodu karme u zemaljskom životu odreñuju impresije pohranjene u ego-umu, tako i kvalitet zemaljskog života utiče na prirodu impresija. Postati gospodar svoje sudbine Impresije u ego-umu i karma na zemlji uzajamno su zavisni. Kvalitet zemaljske karme igra važnu ulogu u oblikovanju i preoblikovanju impresija ego-uma. On im daje podsticaj, što je presudan faktor dalje sudbine individue. Samo se na poprištu zemaljskog postojanja kreativna i plodonosna karma može manifestovati posredstvom grubog tela. Dublje razumevanje i pravilna primena zakona karme omogućiće čoveku da, uz pomoć razborite i mudre akcije, postane gospodar svoje sudbine. Svaka osoba je postala to što jeste zahvaljujući sopstvenim delima. I upravo kroz sopstvena dela može i da preoblikuje sebe prema zahtevima svog srca, i da se konačno oslobodi karmičkih predodreñenosti koje upravljaju njenim životom i smrću. Dve vrste karme Uopšteno govoreći, postoje dve vrste karme: karma koja vezuje i karma koja potpomaže Oslobañanje i Samoostvarenje. Svaka karma, bilo dobra ili loša, sve dok pothranjuje ego-um pogrešnim razumevanjem, vezuje čoveka. Istinski vredna karma kao posledica razlikovanja izme ñu dobra i zla Karma postaje duhovna snaga koja vodi Osloboñenju tek kada počne da izvire iz pravilnog razumevanja, iscrpljujući tako impresije ego-uma. A do pravilnog razumevanja se najbrže stiže preko Savršenog Učitelja, koji najdublje poznaje prirodu duše kao i sve složenosti karmičkih zakona. Osoba će proizvesti doista vrednu karmu tek nakon što razvije sposobnost razlikovanja izmeñu dobra i zla. Poreñenje sa zakonom uzroka i posledice Tokom prvih sedam godina života impresije se slabo ispoljavaju. Svest, budući da je ispoljavanje impresija slabog intenziteta, slabo reaguje na kontraste koji postoje u svetu. Zato akcije dece ispod sedam godina ne ostavljaju snažnije impresije na ego-um, niti igraju važnu ulogu u oblikovanju njihove budućnosti. Prava, delotvorna karma, koja oblikuje ego-um i njegovu budućnost, začinje se tek kada jedinka razvije izvestan osećaj odgovornosti. Osećaj odgovornosti javlja se naporedo sa osećajem za dobro i zlo, i to obično nakon što jedinka prevali prvih nekoliko godina svog detinjstva. Zakon karme se u svetu moralnih vrednosti može uporediti sa uzročno-posledičnim zakonom u fizičkom svetu. Kada ne bi bilo uzročno-posledičnog zakona u fizičkom svetu, nastupio bi haos koji bi ljude lišio sposobnosti da predvide rezultate svojih akcija. Isto tako, da nije zakona karme u svetu vrednosti, rezultati akcija bili bi krajnje nepouzdani, a ljudi ne bi znali da li da od svog delovanja očekuju dobro ili zlo. U svetu fizičkih fenomena postoji zakon o održanju energije prema kome se nijedan delić energije ne može izgubiti. U svetu moralnih vrednosti postoji zakon prema kome važi da, kada se jednom stvori karma, ona više ne može na misteriozan način da iščezne a da, na sebi svojstven način, ne proizvede odreñene posledice. Ona traje sve dok ne donese plodove ili sve dok ne bude poništena kroz karmu suprotnog dejstva. Dobre akcije donose dobre rezultate, a rñave—loše. Zakon karme održava moralni poredak univerzuma Moralni poredak univerzuma održava se na sistematičnoj povezanosti uzroka i posledice. Kada bi zakon karme

101

dopuštao olakšice, izuzetke, izmene, ako se ne bi mogao strogo primeniti u domenu moralnih vrednosti, tada ne bi postojao ni moralni poredak univerzuma. Čovekova egzistencija bila bi neizvesna u pogledu postizanja vrednih rezultata. U univerzumu bez moralnog poretka sva ljudska nastojanja bila bi prožeta sumnjama i nesigurnošću. Kada sredstva nisu usklañena sa ciljevima, to jest, kada je zakon karme zanemaren, to je uvek znak da ljudske vrednosti nisu dovoljno ispoštovane. Nefleksibilnost zakona karme je nužan preduslov za smislenu akciju koja bi bila neizvodiva kada bi se zakon karme ignorisao ili potcenjivao. Zakon karme kao izraz pravde Po svojoj neumitnosti zakon karme je nalik na sve ostale zakone u prirodi. No, strogo delovanje karmičkih zakona ne pogaña dušu kao nekakva spoljašnja, neprijateljska i slepa sila, već kao nešto što je uključeno u racionalnu šemu života. Karmička predodreñenost je uslov istinske odgovornosti. To samo znači da ono što čovek seje, to i žanje. Sve što se iskustvom prikupi je nesumnjivo posledica onoga što je ranije učinjeno. Ako je osoba činila nekome zlo, onda mora da prihvati kaznu i zlo koje će joj se vratiti. A ako je, pak, činila dobro onda mora da primi nagradu. Sve što činiš drugome, činiš sebi—mada treba vremena da se to shvati. Zakon karme je izraz pravde i odraz jedinstva života u svetu dualnosti.

Reinkarnacija i karma Odeljak VII Sudbina individue koja se reinkamira Broj inkarnacija koje je duša primorana da proživi zbog svoje karmičke uslovljenosti ima tendenciju da se otegne u beskraj. Neotpla ćeni i nenapla ćeni karmi čki dugovi Kroz nebrojene živote individua je stupila u kontakt sa bezbroj ljudi, ostvarila sa njima mnogobrojne dužničko-poverilačke odnose i uplela se u mrežu raznovrsnih nenaplaćenih i neotplaćenih dugova. A prema karmičkom zakonu, ona ne može da izbegne ni otplatu ni naplatu svojih dugova, pošto je i jedno i drugo ishod karme koju je pokrenula želja. Tako ona nastavlja da se inkarnira da bi otplatila i naplatila sve svoje dugove; ali čak i uz čvrstu nameru da raščisti sve svoje račune, ona najčešće nije kadra to i da učini. Teško će u raščišćavanju računa Prvo, sve osobe sa kojima ima karmičke veze i neraščišćene račune, ne moraju se inkarnirati u isto vreme kada i ona. Zatim, postoji mogućnost da će, usled ograničenja koja joj nameću njene sposobnosti i okolnosti, možda biti nespremna da se suoči sa svim složenim zahtevima situacije. I konačno, u samom pokušaju da izravna račune sa onima sa kojima je u davnašnjoj vezi, ona ne može a da ne pokrene lanac novih dugovanja. Čak i sklapajući nova prijateljstva, stvoriće nove, raznovrsne i višeznačne dugove, i uplesti se u nove komplikacije. Tako osoba svaki put sve više dodaje na svoje dugove i stiče se utisak da nema kraja nepreglednom proširivanju i usložnjavanju karmičkih zapleta. Učitelj može raščistiti sve ra čune Priča o karmičkim dugovima bila bi doista beskrajna ukoliko ne bi postojao izlaz iz karmičkog lavirinta uz pomoć Savršenog Učitelja. On ne samo da je u stanju da inicira učenika u vrhunsku veštinu ostvarivanja nevezujuće karme, već može postati neposrednim izvršiteljem njegovog izbavljenja iz karmičkih zamršaja. Učitelj je postigao jedinstvo sa Bogom, čiji kosmički i univerzalni život obuhvata sva bića. Budući da je jedno sa celokupnim životom i budući da se pojavljuje u svojstvu prenosioca znanja, Učitelj može biti posrednik u raščišćavanju tragaočevih karmičkih dugova, nastalih kao posledica odnosa sa bezbrojnim jedinkama sa kojima se ovaj susretao u svojim inkarnacijama. Pošto već mora da se veže, onda je za njega najbolje da se veže za Boga ili za Učitelja, jer će mu takva veza omogućiti da se oslobodi od svih ostalih karmičkih veza. Kada poklonik kroz svoju dobru karmu u prošlim životima zasluži najveću blagodet i milost Učitelja, najbolje što tada može da učini jeste da mu se preda i da ga služi. Svojim predavanjem učenik prebacuje breme svoje karme na Učitelja, koji mora da nañe načina da ga oslobodi. Služenjem Učitelja pruža mu se šansa da razreši svoje karmičke čvorove. Odnos sa U čiteljem traje više života Odnos izmeñu učenika i Učitelja se nastavlja iz jednog u drugi život i proteže se na niz inkarnacija. Osobe koje su bile povezane sa Učiteljem u preñašnjim životima, u sadašnjem životu su nesvesno privučene njegovim magnetizmom ne znajući uzrok tome. Prividno neobjašnjiva privrženost koju učenik oseća prema svom Učitelju ima, gotovo uvek, podužu istoriju. Učenik obično nastavlja tamo gde je stao u prethodnoj inkarnaciji. Prizivanje milosti U čitelja Učenik nikada bez razloga neće privući Učiteljevu pažnju. Ponekad će Učitelj odati priznanje učenikovoj spiritualnosti, a da ovaj, sa svoje strane, nije učinio nikakve vidljive napore i žrtve u tom pravcu. Učenik je, meñutim, već zaslužio tu povlasticu zahvaljujući svom bliskom odnosu sa Učiteljem u prošlim životima kao i svojim spiritualnim pregnućima. Ljubav i naklonost koju je učenik gajio prema Učitelju u prošlim životima, stvorila je meñu njima duboke veze, tako da je istovremeno sa duhovnim buñenjem učenika u sadašnjem životu, stigla i Učiteljeva milost i pomoć. Milost Učitelja se zaslužuje prethodnom nevezujućom karmom, isto kao što se kroz vezujuću karmu zaslužuju zadovoljstvo i patnja, dobro i zlo. Osoba koja je pošla duhovnom stazom po pravilu postepeno napreduje sve dok ne postigne cilj. To nije slučaj sa tragačima koji se još uvek kolebaju u odnosu na stazu i koji su lišeni vodstva Učitelja. Duhovni razvoj zahteva aktivne napore Sasvim je izvesno da će se, haotično lutajući kroz nekoliko života, većina takvih osoba udaljiti od cilja i nagomilati još vezujućih sanskara. Zbog toga se ne može reći da se duhovni razvoj odvija automatski, u smislu da će i bez aktivnih napora tragaoca, rezultati uslediti. Opasnost od pada Pre ili kasnije, meñutim, logika iskustava prikupljenih u nekoliko života navešće ih da, tragajući za najuzvišenijim

102

ciljem, krenu spiritualnom stazom. Kada jednom stupi na stazu, tragalac postojano i sigurno napreduje ka svom cilju. Idući stazom, on razvija izvesne latentne sposobnosti koje mu omogućavaju da, s jedne strane, svesno doživi unutrašnje suptilne i mentalne svetove, a sa druge, nauči da manipuliše silama i moćima koje su dostupne na višim nivoima svesti. No ipak, uspešan prolazak kroz prvih nekoliko nivoa nije garancija daljeg bezbednog napretka. Staza je krcata preprekama i zamkama i sve dotle dok nema pouzdanog vodstva Učitelja, tragaoca vreba opasnost od pada. Joga-bharašta Na bilo kom od prvih nekoliko nivoa tragalac, umesto da napreduje ka cilju, može da ima zastoj ili da nazaduje. U nekim izuzetnim slučajevima tragalac na četvrtom nivou može da, zbog zloupotrebe svojih moći, izazove takav pad, da su mu posle potrebni eoni da se vrati na izgubljenu poziciju. Tragalac koji doživi ovakav težak pad zove se joga-bharašta (yoga-bharashta). Čak i yogini su podložni delovanju nepopustljivog zakona karme koji ne poznaje izuzetke, ustupke ili povlastice. Samo ako tragalac ugrabi priliku da se nañe pod vodstvom Savršenog Učitelja, njegovo duhovno putovanje će se odvijati glatko i sigurno, i samo će u tom slučaju biti bezbedan od pada i nazadovanja. Učitelj odvraća učenika od negativne karme u koju bi se inače upleo. Pre no što postigne duhovni cilj, tragalac će morati tokom više inkarnacija da bude na duhovnoj stazi. Proteći će vekovi žrtvovanja, služenja, samopročišćavanja, trpeljivosti i odlučnog traganja pre nego što postane duhovno spreman za konačno ostvarenje Boga. Bogoostvarenje, koje je svrha svake individualne reinkarnacije, nikada se ne postiže za vreme jednog jedinog života. Ono je kulminacija napora ulaganih kroz više života. Neinteligentna karma bacila je individualnu dušu u ropstvo i takva karma mora, tokom više života istrajnog rada na stvaranju inteligentne i nevezujuće karme, da se poništi. Želja kao sila koja nagoni ka inkarniranju Sila koja individualnu dušu drži okovanu na točku rañanja i smrti je žudnja za zasebnim postojanjem, a upravo iz nje potiče mnoštvo želja usmerenih na objekte i doživljaje iz sveta dualnosti. Ego-um se inkarnira samo da bi ispunio želje. A kada nestanu želje u bilo kom obliku, impresije koje omogućavaju opstajanje ego-uma takoñe nestaju. Sa nestankom impresija, sam ego-um nestaje, i javlja se spoznaja večnog, nepromenljivog Sopstva kao jedine Stvarnosti. Bogoostvarenje stavlja tačku na sve inkarnacije ego-uma, jer je to ujedno i kraj njegovog postojanja. Dokle god postoji ego-um u bilo kom obliku, postoji i neizbežna, nesavladiva potreba za novom inkarnacijom. A kada ego-um iščezne, lanac inkarnacija se prekida i dolazi do konačnog ostvarenja, Samorealizacije. Kulminacija svih reinkarnacija Život jedinke koja se reinkarnira sastoji se od mnogobrojnih faza i dogañaja. Točak života se neprekidno okreće i uzdiže je do najvećih visina, da bi je, zatim, ponovo spustio. Tako ona stiče bogato iskustvo. Za nedostignutim idealima u jednom životu, nastavlja da traga u sledećem. Dovršava nedovršeno, osvetljava nejasno, ispravlja pogrešno. Neizmirene račune izmiruje otplatom ili, pak, naplatom karmičkih dugova. I napokon, pošto dostigne punu zrelost, njen ego-um nestaje, a njena duša stupa u jedinstven božanski život. U božanskom životu više ne postoji ni prisila davanja ni prisila uzimanja, jer je duša prevazišla svest o zasebnosti odnosno dualnosti. Kontinuirani život duše može se porediti sa dramom Drama kontinuiranog življenja individualne duše sastoji se od mnogo činova. Sa stanovišta zemaljskog postojanja može se reći da se, posle svakog završenog čina, zavesa spušta na njen život. Meñutim, ako bi se svaki čin posmatrao kao zasebna celina, onda se iz svega toga ne bi mogao izvući neki dublji smisao. Svaki čin treba sagledati u širem kontekstu. On, kao sastavni deo drame, predstavlja samo kariku u lancu činova—onih koji su već izvedeni i onih koji tek treba da se izvedu. Završetak jednog čina nije ujedno i kraj dramske radnje—ona se nastavlja. Glumci odlaze sa zemaljske pozornice tek da bi se ponovo pojavili u novim ulogama, u novom scenariju. Igra skrivalice Glumci su toliko zaokupljeni svojim trenutnim ulogama da ih smatraju početkom i krajem svog postojanja. Tokom najvećeg broja svojih uzastopnih života (u bezbrojnom nizu inkarnacija) oni ostaju nesvesni dobro čuvane istine—da je Pisac drame, u Svom izmišljenom delu, sam postao čitava glumačka ekipa i da se igra skrivalice sa samim sobom kako bi u potpunosti i svesno postigao Sopstvenu stvaralačku beskonačnost. Beskonačnost mora da proñe kroz iluziju konačnosti da bi sebe spoznala kao Beskonačnost; a Pisac mora da odigra ulogu svih glumaca da bi spoznao Sebe kao Autora ove najveće detektivske priče ispisane u ciklusima stvaranja.

Živi za Boga i umri za Boga Ovaj rat* je nužno zlo; on je deo Božanske promisli prema kojoj čovečanstvo treba da postane svesno viših vrednosti. Ako čovečanstvo ne uspe da izvuče nauk iz lekcija ovog rata, onda će ono uzaludno propatiti. Ovaj rat nas uči da i prosečna osoba može da se, sledeći nesebične ciljeve, uzdigne do najviših visina požrtvovanosti. On nas takoñe uči da je sve profano—bogatstvo, posedi, moć, slava, porodica, pa čak i samo strujanje života na zemlji—prolazno i lišeno trajne vrednosti. Ratne nepogode će uputiti čoveka ka Bogu, koji je Istina, i iniciraće ga u novi život nadahnut istinskim i trajnim vrednostima. Za svoju otadžbinu ili političku ideologiju ljudi su u stanju da izdrže neizrecivu patnju i podnesu beskrajno mnogo žrtava. Dakle, sposobni su i da, zarad Boga ili Istine, podnesu jednake žrtve i patnje. Sve religije nedvosmisleno zahtevaju od čoveka da živi u skladu sa Istinom; prema tome, puka je besmislica boriti se na strani jedne religije protiv druge. Vreme je da čovečanstvo smelo sagleda Istinu da je život jedan i da je Bog jedina stvarnost i jedina vrednost. Za Boga vredi živeti, za Boga vredi mreti. Sve ostalo je prazno i ništavno bavljenje iluzornim vrednostima. *Drugi svetski rat—Ur.

103

Rad na duhovnom oslobañanju čovečanstva Vapaj za slobodom U čitavom svetu ljudski duh vapi za slobodom. Ljubav prema slobodi i potraga za njom su dve osnovne težnje čovečanstva. Meñu svim rasama i u svim podnebljima, u svim zemljama i u svim vremenima, osnovni moto namučenog, od patnji obnevidelog čovečanstva, oduvek beše samo—sloboda! Malo je, meñutim, onih koji zaista shvataju pojam istinske, apsolutne slobode. A mnogo onih koji, delimično razumevajući pojam slobode, teže jedino da sebi obezbede onu vrstu egzistencije koja će im pružiti osećaj slobode koja je samo relativna. Različiti ljudi teže različitim slobodama zavisno od toga šta u životu cene i šta smatraju vrednim. Vrste slobode Čovek u svim sferama života nastoji da ostvari slobodu, da živi po svom nahoñenju. Kroz svoj imperativni zahtev da bude slobodan, on se obično vezuje za spoljašnjost života kome stremi. Otuda se onaj koji se poistovetio sa otadžbinom, bori da ostvari nacionalnu i političku slobodu. Onaj koji je zaokupljen ekonomskim ciljevima, bori se za ekonomsku slobodu. Onaj koji je nadahnut religioznim ciljevima, nastoji da ostvari slobodu religije. Osobe koje su snažno privučene društvenim ili kulturnim ideologijama, žude za slobodom kretanja i slobodnom razmenom ideja i informacija. Ali je malo onih koji shvataju da je najosnovnija sloboda, koja je, za razliku od mnogobrojnih relativnih sloboda, vredna sama po sebi—duhovna sloboda. Čak i da su svi spoljašnji uslovi slobodnog življenja prisutni, čovekova duša bi, u nedostatku spiritualne slobode, ostala bolno zasužnjena. Granice slobode Različiti tipovi spoljašnje slobode mogu se, silom prilika, ostvariti samo delimično. Sloboda koju za sebe zahteva jedinka, društvo ili država, mora se prilagoditi zahtevima drugih jedinki, društava ili država. Nacionalne, ekonomske, religiozne ili kulturne slobode vezane su za svet dualnosti. One postoje i opstaju kroz dualnost, pa su zato relativne i ograničene, a ne beskonačne. Relativna sloboda je uvek, u većoj ili manjoj meri, relativna. Čak i kada se, istrajnim ulaganjem napora, konačno ostvari, ona ne predstavlja trajno rešenje, jer spoljašnji uslovi nisu trajni—podložni su postepenom razaranju i nestanku. Samo duhovna sloboda je neograni čena Samo je duhovna sloboda apsolutna i neograničena, i, kada se istrajnim ulaganjem napora jednom ostvari, ostaje večito. Premda se ispoljava kroz svet dualnosti, ona je utemeljena na spoznaji o neprikosnovenom jedinstvu svekolikog života. Najvažniji preduslov ostvarenja duhovne slobode je osloboñenost od želja. Želje su to što sputava čoveka, jer ga teraju da se vezuje za uslove pod kojima bi se, eventualno, mogle ispuniti. Da nema želja, ne bi bilo ni zavisnosti ni ograničenja. Duša je, želeći, dospela u ropstvo. Kada duša pokida okove želja koji je drže u stanju otuñenosti, ona će se ujedno osloboditi vezanosti za grubo, suptilno i mentalno telo. To je prava duhovna sloboda, ona sloboda koja sa sobom nosi krajnje ostvarenje jedinstva svekolikog života, i koja definitivno stavlja tačku na sve brige i sumnje. Važnost duhovne slobode Samo kroz duhovnu slobodu može se doživeti beskrajna sreća i Samospoznaja kakvoj nema premca. Samo kroz duhovnu slobodu raña se vrhunsko poverenje u Istinu. Samo u duhovnoj slobodi nema patnji i ograničenja. Samo u duhovnoj slobodi čovek može živeti za druge, a opet ostati nevezan. Bilo koji niži vid slobode može se porediti sa kulom od peska. Manja postignuća prati strah od prolaznosti. Zato nema većeg dara od duhovne slobode, nema važnijeg zadatka nego da se drugima pomogne da je postignu. Oni koji su shvatili vrhunski značaj duhovne slobode moraju ne samo da se za nju izbore, već i da se prihvate dužnosti date od Boga, da pomognu drugima da je steknu. Istinsko služenje Ljudi koje prožima duh nesebičnog služenja, ukazuju čovečanstvu pomoć opskrbljujući ga osnovnim životnim potrebama—odećom i krovom nad glavom, lekovima i hranom, knjigama i drugim blagodetima civilizacije. Oni ne samo da su odlučni da odbrane slabijeg od napada i ugnjetavanja, već su spremni da za drugog polože i sopstveni život. Sve te vrste pomoći su doista velike i značajne; ali sa konačne tačke gledišta je pomoć koja čoveku omogućava da ostvari duhovnu slobodu, veća od svake druge pomoći. Ona po svojoj važnosti dolazi na prvo mesto. Pomoć koja se pruža ljudima u njihovim naporima da ostvare duhovnu slobodu umnogome se razlikuje od drugih vidova pomoći. Kada su ljudi gladni daćete im hranu i oni će biti siti. Kada nemaju šta da obuku, pribavićete im odeću koju treba samo da obuku. Beskućnicima ćete pružiti dom u koji oni treba samo da se usele. Meñutim, za one koji su u beznañu duhovnog zatočeništva, ne postoji lek koji će trenutno olakšati njihovo stanje. Duhovnu slobodu mora izboriti svako za sebe sopstvenim naporima uz pomoć brižljivo isplanirane strategije protiv nižeg "ja" i nižih želja. Ratnici Istine moraju pomagati svim ljudima, ne samo u njihovim naporima da u uzbudljivoj i izazovnoj bici ostvare pobedu nad sobom, već i pri svakom, pa i najmanjem koraku u pravcu tog postignuća. Nema drugog načina. Breme mora da se podeli. Poziv Čvrsto verujem da ćete vi, moji poklonici, zajedničkim naporima izneti to breme. Mnogi od vas su, svih ovih godina provedenih sa mnom, podstaknuti ljubavlju prema meni i verom u mene, izvršavali moje naloge i sledili moje upute. Kroz mnoge bure i potrese, mračne neprohode i oskudice, ostali ste verni meni i mom duhovnom delu. Sada je došlo vreme da uložite sve svoje snage i pomognete mi u misiji pomoći čovečanstvu da krene duhovnom stazom i spozna Boga. Večna Istina da je Bog jedina stvarnost, mora da bude jasno shvaćena i bezrezervno prihvaćena, a zatim i nedvosmisleno ispoljena u rečima i u delu. Kada spozna Istinu, čovečanstvo će postići duhovnu slobodu. Kako pomo ći drugima da postignu duhovnu slobodu Nema te žrtve koju ne treba podneti da bi se čovek oslobodio iz duhovnih okova i nasledio Istinu koja jedina donosi večni mir i učvršćuje nepokolebljivi osećaj univerzalnog bratstva ljudi, oplemenjenog blagorodnom ljubavlju za sve,

104

jer svako je izraz jedne jedinstvene Stvarnosti. U ovom bogoželjenom, od Boga isplaniranom i suñenom zadatku pružanja duhovne pomoći čovečanstvu, vi, moji poklonici, morate mi pomoći—čak i po cenu života. Preuzimajući na sebe zadatak da pomognete drugima da spoznaju Boga, dužni ste da radosno podnosite svaku žrtvu i patnju.

Zadatak duhovnih radnika Budite lu čonoše čovečanstva Veoma sam srećan što ste se odazvali mom pozivu da čujete poruku koju imam za vas. Najvažniji uslov svakog duhovnog školovanja je spremnost da se izgara u duhovnom radu čiji je cilj približavanje čovečanstva spoznaji Boga. Neobično mi je zadovoljstvo da primetim kako ste se takvom poduhvatu iskrena srca odazvali, učestvujući sa ljubavlju i verom u mom univerzalnom delu produhovljavanja sveta. Uveren sam da nećete zadržati samo za sebe Istinu koju vam donosim, već ćete, s ushićenjem i odvažnošću, preneti svetlost ovom, u neznanje duboko ogrezlom, čovečanstvu. Priroda duhovnog rada Zbog svog vrhunskog značaja za istinsko i trajno blagostanje čovečanstva, duhovni rad je imperativ za sve one koji iskreno vole čovečanstvo. Stoga je bitno da budemo sasvim načisto u pogledu prirode duhovnog rada. Svet je čvrsto utemeljen na lažnoj ideji o zasebnom postojanju; i, budući da je uhvaćen u iluzornu mrežu dualnosti, on ne može da se izvuče iz njenih zamršenosti. Duhovni radnici moraju da izbave svet iz takvih muka, poteklih iz uobrazilje o dualnosti, tako što će mu predočiti Istinu o jedinstvenosti svekolikog života. Izvor iluzije o mnoštvu Iluzija mnoštva nastala je zbog toga što se duša, u svom neznanju, poistovećuje sa svojim telima. Grubo, suptilno i mentalno telo su posrednici kroz koje ego-um doživljava različita stanja sveta dualnosti. Ali tela ne mogu biti sredstvo kroz koje bi duša saznala svoju istinsku prirodu, jer je duša iznad njih. Poistovećujući se sa telima, duša se uhvatila u zamku iluzije o višestrukom postojanju. Duša je u svim telima i u ego-umu jedna i nepodeljena. Meñutim, pogrešno poistovećujući sebe sa telima i ego-umom, koji su samo njeni nosači, ona je počela sebe da smatra ograničenom; i da smatra da je u kreaciji samo jedna meñu mnogima—umesto da sagleda sebe kao jednu i jedinu Stvarnost u kojoj ne može da postoji drugo. Stanja svesti Svaka duša je jedno sa večnom i nedeljivom univerzalnom Dušom, koja je jedina Stvarnost. Meñutim, obmanjujuće poistovećenje sa telima i ego-umom, stvara iluziju mnoštva i podeljenosti unutar nedeljive celine. Tela su, kao i ego-um, samo posrednici ili nosači svesti. Dok doživljava različite unutrašnje nivoe posredstvom različitih posrednika ili nosača, duša prolazi kroz različita stanja svesti. Bogospoznaja Većina duša je nesvesna svoje istinske prirode, Boga, koji je Jedinstvena Stvarnost svih duša. Pošto do tog iskustva još uvek nisu došle svesno, Bogospoznaja je u njima još uvek samo latentna. Oni koji su zbacili veo dualnosti, doživljavaju dušu kroz samu dušu, nezavisno od njenih posrednika ili nosača. To je iskustvo gde duša svesno doživljava svoju istovetnost sa Bogom, i gde Svetlo Istine o Jedinstvu svih bića rasteruje mrak patnji i ograničenja. To je samopotvrñivanje Beskonačnog kao beskonačnog. U stanju duhovne Slobode i Savršenosti, dolazi do potpune predaje ego-života, da bi se, umesto njega, rascvetao osloboñeni, božanski život u Istini. Bog postaje jedina Stvarnost za koju vredi živeti. Važnost vremena Spoznati Boga znači boraviti u večnosti. To je bezvremeno iskustvo. Meñutim, duhovni rad namenjen je dušama koje se još uvek nalaze u klopci kreacije, u kojoj vlada iluzija o vremenu. Duhovni radnici ne mogu sebi dopustiti da u kreaciji zanemare element vremena. Ignorisati vreme značilo bi ignorisati i sam duhovni rad. Za njih je od najvećeg značaja da strogo vode računa o protoku vremena u kreaciji i da ne izgube iz vida uzvišeni značaj budućeg trenutka u kome će se obelodaniti univerzalna duhovna Istina. Zadatak duhovnih radnika Zadatak vas, duhovnih radnika, jeste da mi pomognete u mom objavljivanju Istine napaćenom čovečanstvu. Vi ne samo da morate da pripremite čovečanstvo da primi Istinu, već se i sami morate učvrstiti u njoj. Zapamtite da možete pomoći ljudima da se oslobode iluzorne podvojenosti i domognu duhovne slobode jedino ako i sami— pomažući čak i onima koji su skloni da stvaraju razdore tamo gde ih nema ne dajući vam tako ni trenutka predaha—nikada ne izgubite iz vida ideju o jedinstvu. Ljudski um se mora prethodno očistiti od sebičnosti i predrasuda, da bi ljudi mogli da prime večni život koji im ja donosim. A ubediti ljude da se okanu sebičnosti i predrasuda—to doista nije nimalo lak zadatak. Nije slučajno da se ljudi dele na bogate i siromašne, na vladare i potčinjene, na voñe i voñene, na tirane i ugnjetavane, na velike i male, na primaoce visokih priznanja i na društveno žigosane. Ove razlike su stvorili i podržavaju oni koji su se u svom duhovnom neznanju vezali za njih, i koji su toliko ogrezli u izopačene misli i osećanja da svoju izopačenost više ne zapažaju. Sviknuti da život vide izdeljen na zasebne celine, oni nisu voljni da napuste stav o svojoj zasebnosti. Kada se budete upustili u duhovni rad, vi ćete zakoračiti u šumu podela za koje ljudi očajnički prianjaju, koje naglašavaju, i koje svim snagama, svesno ili nesvesno, nastoje da očuvaju. Pridobijanje ljudi za život u Istini Pukim osuñivanjem podela nećete odstraniti podele. Njih stvaraju i pothranjuju podvajajuće misli i osećanja, koje će popustiti samo na dodir ljubavi i razumevanja. Vi morate da pridobijete ljude za život u Istini; ne možete ih prisiljavati na duhovnost. Nije dovoljno da negujete snažna prijateljska osećanja i ničim ukaljanu čistotu i dobrotu u srcima. Da biste uspeli u svom zadatku vi morate ljudima uliti veru, i ubediti ih da im pomažete da se spasu ropstva i patnje kroz spoznaju Najuzvišenijeg—čiji su oni punopravni naslednici. Nema drugog načina da im se pomogne da postignu duhovno osloboñenje i prosvetljenje.

105

Instrukcije za duhovne radnike U pružanju duhovne pomoći morate imati u vidu sledeće četiri stvari: 1. Prividno spuštanje na niži nivo Često će biti neophodno da se prividno spustite na niže nivoe kojima pripadaju osobe kojima želite da pomognete. I pored toga što imate najbolju nameru da uzdignete ljude na viši nivo svesti, oni neće uspeti da vas razumeju ukoliko im se ne budete obraćali rečnikom koji im je razumljiv. Ono što kroz svoja razmišljanja i osećanja imate da saopštite ljudima, ne sme da bude saopšteno sa visine. Ljudi neće pogoditi smisao vaših reči ukoliko te reči nisu prilagoñene njihovim sposobnostima i iskustvu. Meñutim, jednako je važno da, dok to činite, stvarno ne izgubite visoki nivo razumevanja. Kako ljudi budu postepeno dolazili do sve dubljeg i dubljeg razumevanja, vi ćete menjati svoj pristup i tehniku, tako da će vaš prividni silazak na niže nivoe biti samo privremen. 2. Duhovno razumevanje obezbeñuje svestrano napredovanje Ne smete deliti život na oblasti, a zatim početi da se bavite svakom oblašću odvojeno i isključivo. Takvo razmišljanje je prepreka celovitoj viziji. Prema tome, kada podelite život na politiku, školstvo, moral, ekonomiju, nauku, umetnost, religiju, misticizam i kulturu i posmatrate samo jednu od ovih oblasti— rešenje do kojeg budete došli neće biti zadovoljavajuće ni celovito. Ali, ukoliko uspete da u ljudima probudite duhovno nadahnuće i razumevanje, napredak u svim ovim sferama života uslediće automatski. Vi, kao duhovni radnici, moraćete da nastojite na pronalaženju celovitog i stvarnog rešenja za sve pojedinačne i društvene probleme. 3. Duhovni razvoj kao nesputani razvoj unutrašnjeg razumevanja Kao duhovni radnici takoñe morate da zapamtite da duhovna mudrost koju želite da prenesete ljudima, već postoji u njima u latentnom stanju, te da vi jedino možete da budete instrument njenog razotkrivanja. Duhovni napredak nije proces akumuliranja koji se odvija spolja; to je unutarnji razvojni proces. Istina je da je pomoć Savršenog Učitelja apsolutno neophodna da bi neko postigao Samospoznaju, ali pravi smisao pomoći dobijene od Učitelja jeste osposobljavanje drugih da ovladaju svojim prikrivenim sposobnostima. 4. Neka pitanja su važnija od odgovora Vi, kao duhovni radnici, ne smete da gubite iz vida konkretno delo koje Učitelj želi da, uz vašu pomoć, izvrši. Kada vam postane sasvim jasno da duhovna mudrost leži skrivena u svakom, vi se više nećete opterećivati time da morate da pružite drugima spremljene odgovore i gotova rešenja. Najčešće ćete se zadovoljiti time da drugima osvetlite problem sa druge strane, ili da rastumačite njegovu pravu prirodu. Vaš zadatak biće da upitate druge ono što se sami ne bi upitali ili usudili da upitaju u vezi nekog svog praktičnog problema. Ili, pak, u drugom slučaju, biće dovoljno ako uspete da navedete ljude da se pitaju i sami tragaju za odgovorima, da razumeju, i u jednom plodonosnijem i kreativnijem pravcu, sami istražuju svoje probleme. Ukazati ljudima na dublji način sagledavanja problema i sugerisati im konstruktivniji pravac razmišljanja i delanja, znači mnogo više od nametanja gotovih rešenja. Pitanja koja mogu da im pomognu da bolje formulišu sebe ne treba da budu ni previše teoretska ni previše komplikovana. Ako su pitanja jednostavna, neposredna, i duboka, ona će sama ukazivati na odgovor. Ljudi će sami pronaći svoje odgovore. Vaša zasluga biće u tome što, bez vaše vešte intervencije, ljudi ne bi bili u stanju da sami doñu do rešenja svojih problema sa duhovne tačke gledišta. Nadvladavanje prepreka Videli ste kako ćete vi, kao duhovni radnici, morati silom prilika da se suočite sa mnoštvom prepreka, ali prepreke i postoje da bi ih sadvladali. Čak i ako vam se učini da je prepreka nesavladiva, morate da učinite sve što je u vašim moćima da pomognete drugima bez obzira na moguće rezultate ili posledice. Prepreke i njihovo savladavanje, uspesi i neuspesi, sve to su iluzije unutar beskonačne Jednote. Kada svoj zadatak izvršavate čista srca, vi ste ga već izvršili. Ako ste nepokolebljivo odlučni u želji da mi pomognete u mojoj misiji da čovečanstvu otvorim oči za jedinu stvarnost vrednu truda, za Boga i samo Boga, ukazaće vam se mnoštvo mogućnosti za duhovni rad. Postoji, doista, mnoštvo mogućnosti za rad na ovom polju. Rezultati duhovnog rada Morate obavljati svoje zadatke ne brinući za posledice, ne obazirući se na uspehe i neuspehe. Budite sigurni da će vaši rezultati, ako budete radili s entuzijazmom i razumevanjem, biti izvanredni. Vašim neumornim zalaganjem čovečanstvo će biti inicirano u novi život u kome će vladati trajni mir i besprekorna harmonija, nepokolebljiva vera i neizbrisivo blaženstvo, besmrtna svežina i besprekorna čistota, stvaralačka ljubav i beskonačno razumevanje.

Vrline i sposobnosti sledbenika

Odeljak I Stupanje u stvarnost unutrašnjeg života Prednost i ograni čenja spoljašnjeg pristupa Iako je dostignuće Istine konačna sudbina svih ljudi, malo je onih koji su dovoljno pripremljeni za nju. Um svetovne osobe poinućen je gustim naslagama sanskara, koje se, da bi tragalac uopšte mogao da kroči na spiritualnu stazu, moraju svesti na razumnu meru. Strogo praćenje spoljašnjih obrazaca religijskih rituala i ceremonija je uobičajeni postupak za olakšavanje sanskaričkog tereta. Stupanj spoljašnjeg prihvatanja religijskih zapovesti i tradicija je poznat kao šairat (shairat), ili karma-kanda. On podrazumeva svakodnevnu molitvu, obilazak svetih mesta, izvršavanje dužnosti onako kako ih nalažu sveti spisi, te življenje u skladu sa strogo utvrñenim etičkim kodeksom kojeg je iznedrila moralna svest tog doba. Spoljašnji pristup je na svoj način koristan, jer stvara odgovarajuću atmosferu za razvoj duhovne discipline, ali nije uvek lišen negativnih posledica. Ponekad čini osobu krutom, suvoparnom i uštogljenom, i pothranjuje u njoj neku vrstu suptilnog samoljublja. No, većina ljudi je, i pored svega toga, privržena spoljašnjem prihvatanju religije, jer nalazi da je to najlakši način za umirivanje nečiste savesti.

106

Realnosti unutrašnjeg života Duša provede nekoliko života učeći lekcije spoljašnjeg prihvatanja. Ali doći će trenutak kada će se ona, zamorivši se od svega toga, okrenuti realnosti unutrašnjeg života. Za svetovnu osobu koja se odlučila za ovaj uzvišeniji oblik traganja kažemo da je postala poklonik. Kao što insekt prolazi kroz razne metamorfoze da bi dospeo do sledećeg stadijuma razvoja, tako i poklonik, prošavši fazu spoljašnjeg prihvatanja (šairat ili karma-kandu) nastavlja dalje stazom duhovne emancipacije, koja je poznata kao tarikat (tariqat), ili adiatma-marga (adhyatma-marga). U ovoj višoj fazi, poklonika više ne zadovoljava spoljašnje prihvatanje odreñenih pravila, već on želi da razvije osobine koje će njegov unutrašnji život učiniti duhovno lepim. Sa stajališta realnosti unutrašnjeg života, život zasnovan na spoljašnjem prihvatanju često je duhovno jalov, a život koji odstupa od ovakvog krutog prihvatanja neretko se odlikuje duhovnim bogatstvom. Ograni čenja konvencija Čovek, ulažući napore da se prilagodi ustaljenim šemama i konvencijama umesto da se bavi istinskim i trajnim vrednostima, potpada pod vlast lažnih ili iluzornih vrednosti. Ono što je društveno ustanovljeno i opšte priznato ne mora uvek da bude zdravo i u duhovnom smislu. Dešava se upravo suprotno. Mnoge konvencije, kao delo prosečnih umova, duhovno neizgrañenih pojedinaca, nisu ništa drugo do iluzorne vrednosti. Najveći broj konvencija ima iluzornu vrednost zbog toga što su krojene po meri proseka. Ovo, pak, ne znači da konvencije nemaju apsolutno nikakvu vrednost. Ljudi se pokadšto okreću nekonvencionalnim stvarima samo da bi iskočili iz uobičajenih okvira. Nesvakidašnjost njihovih težnji i interesovanja pomaže im da zadovolje i osete svoju izdvojenost i različitost od ostalog sveta. Nekonvencionalne stvari su neretko privlačne samo novine radi. Iluzorna vrednost običnog i ustaljenog vremenom gubi čar, pa čovek, umesto da se okrene istinskim i trajnim vrednostima, teži da pripiše iluzornu vrednost stvarima koje nisu ustaljene i uobičajene. Osloba ñanje od konvencija zaslugom kriti čkog razmišljanja Prerastanje stupnja spoljašnjeg prihvatanja je mnogo veći korak od pukog mehaničkog prebacivanja s konvencionalnog na nekonvencionalno, jer je to samo jedna nekritička reakcija, koja, kao takva, ne može da doprinese životu u slobodi i istini. Osloboñenost od konvencija, kojom se odlikuje život poklonika, ne javlja se kao posledica nekritičke reakcije, nego kao rezultat kritičkog razmišljanja. Oni koji bi da nadrastu stupanj spoljašnjeg prihvatanja i da zakorače u uzvišeniji život unutrašnje realnosti, moraju da nauče da razlikuju lažne od pravih vrednosti, i to nezavisno od konvencionalnosti i nekonvencionalnosti. Razlikovanje izme ñu istinitog i lažnog Stoga, prelazak iz shairata (karma-kanda) u tariqat (adhyatma-marga) ne treba shvatiti samo kao prestanak spoljašnjeg konformizma. To nije samo zamena konvencionalnog za nekonvencionalno, uobičajenog za neuobičajeno. To je definitivan prestanak nekritičkog prihvatanja postojeće tradicije i početak novog načina života koji će se zasnivati na razboritom uočavanju razlike izmeñu bitnog i nebitnog. To je skok sa stupnja neznanja na stupanj kritičke promišljenosti. Na stupnju spoljašnjeg prihvatanja, spiritualno neznanje individue toliko je veliko da ona ni ne shvata da živi u neznanju. Ali kada se probudi i krene stazom, ona će, shvativši da ne zna, početi da oseća potrebu za istinskim znanjem. U početnim stadijumima svog nastojanja da dostigne znanje, ona će se služiti intelektom da bi razlučila trajno od prolaznog, istinito od lažnog, stvarno od nestvarnog, bitno od nebitnog. Propast jalovih ubeñenja Za duhovnog poklonika, meñutim, čisto intelektualno razumevanje pokazaće se nedovoljnim, odnosno, javiće se potreba da svoju intelektualnu analizu uskladi sa praktičnim životom. Sa duhovne tačke gledišta važna je praksa, a ne teorija. Ideje, verovanja, stavovi, gledišta, ili doktrine kojih se ljudi intelektualno pridržavaju čine površinski sloj njihove ličnosti. Ljudi veruju u jedno, a čine drugo. Oslanjajući se na svoja jalova ubeñenja, pate od iluzije kako su duhovno napredni, dok, u stvari, još nisu ni započeli duhovni život. Vera i religijske dogme Dešava se da i dogma, ukoliko je čovek brani sa žarom, indirektno privuče iskustvo koje će mu otvoriti vratnice spiritualnog života. Čak i na stupnju shairata, ili karma-kande, nije retkost da privrženost religiji postane izvor nadahnuća za mnoga nesebična i plemenita dela. Jer, dokle god postoji slepo prihvatenje dogmi, dotle postoji i gorljivost i oduševljenje kao dinamični element svake verske ideologije. Vera i religijske dogme imaju prednost nad intelektualnim stavovima i doktrinama, jer obuhvataju ne samo intelekt, već i srce. Za razliku od čisto teorijskih spekulacija, one uključuju znatno veći deo ličnosti. Dogme su često štetne Vera i religijske dogme su, gledano u celini, kako izvor dobra tako i izvor zla, budući da je viñenje koje nameću dogme neretko zamagljeno usled degeneracije ili pak potpunog izostanka kritičkog rasuñivanja. Iako su vera i religijske dogme ponekad donosile korist pojedincu i zajednici, mnogo češće su činile štetu. Mada su u odanosti veri i dogmama zastupljeni i um i srce, u svemu tome se krije i jedan ozbiljan nedostatak—oboje deluju u odsustvu kritičkog osvrta. Otuda praćenje religijskih dogmi ne daje u potpunosti povoljan rezultat. Potreba za prevo ñenjem teorije u praksu Kada se čovek odrekne ranije nekritički prihvaćene vere i religijskih dogmi u korist pogleda i načela kojima posvećuje svoju misao, došlo je do izvesnog napretka—utoliko što njegov um sada počinje kritički da preispituje svoja uverenja. On ih, meñutim, više ne brani sa tolikim žarom i oduševljenjem kao što je ranije branio verska ubeñenja. Ako su novonastala uverenja lišena emotivnog podsticaja, ona ostaju vezana za površne aspekte ličnosti, i labavo, poput ogrtača, prianjaju za čoveka. Um se sada oslobodio uticaja neoplemenjenih emocija—ali je takvo postignuće prečesto praćeno žrtvovanjem učešća srca. Meñutim, da bi rezultati kritičkog razmišljanja postali duhovno plodonosni, mora se ponovo pokrenuti i oživeti učešće srca. Drugim rečima, ideje nastale nakon kritičkog preispitivanja moraju se uključiti u aktivan život da bi bile sasvim plodonosne. Uključene u procese aktivnog života, ideje doživljavaju zdravu transformaciju i postaju jedno sa tkivom života.

107

Kriti čko i kreativno razmišljanje uravnotežava um i srce Prelazak sa spoljašnjeg prihvatanja (šairat, karma-kanda) na život u kome prevashodni značaj imaju unutrašnje vrednosti (tariqat ili adhyatma-marga) sastoji se iz dva stupnja: 1) oslobañanje uma od inercije nekritičkog prihvatanja zasnovanog na slepom imitiranju i pobuñivanje kriličkog razmišljanja; i 2) uvoñenje rezultata kritičkog rasuñivanja u praktičan život. I, napokon, da bi bila plodonosna, misao treba da postane ne samo kritička nego i kreativna. Razvoj kritičke i kreativne misli je vrsta duhovne pripreme. Kroz nju čovek usavršava one ljudske kvalitete koji doprinose uravnotežavanju uma i srca, i, naposletku, oslobañanju nesputanog Božanskog Života.

Vrline i sposobnosti sledbenika Odeljak II Neke božanske vrline Meñupovezanost osobina koje su neophodne za duhovni ži vot Da bi unutrašnji život poklonika postao harmoničan i prosvetljen, on mora da razvije i ispolji mnoge božanske vrline u svakodnevnom životu. Može izgledati da neka vrlina sama po sebi nije previše bitna, ali zanemariti njene veze sa drugim važnim vrlinama nije preporučljivo. U duhovnom životu sve vrline se nadopunjuju i podstiču jedna drugu, a njihova meñupovezanost je takva da je nemoguće zanemariti bilo koju od njih, a da se ne naruši ravnoteža čovekovog duhovnog ustrojstva. Kada prihvatimo da svaka ima svoju funkciju i smisao, ispada da su sve božanske vrline apsolutno neophodne za život. Strpljenje i istrajnost Svaki čovek je punopravni naslednik Istine. Ali, onaj koji bi da nasledi Istinu mora za nju da bude duhovno pripremljen, a duhovna priprema ponekad se proteže na nekoliko života provedenih u strpljivom, istrajnom i napornom radu. Jedan od prvih koraka koji poklonik treba da učini jeste da svom neumornom entuzijazmu pridoda nepokolebljivo strpljenje. Kada odluči da ostvari Istinu, čovek zapravo stupa na stazu posutu trnjem, i malo je onih čija će nepokolebljivost i hrabrost istrajati do samog kraja. Pred tolikim preprekama mnogo je lakše odustati nego se boriti. To se može slikovito prikazati pričom o jednom čoveku iz Pune, grada u Indiji. Jednom je taj čovek pročitao duhovni spis koji je na njega ostavio tako dubok utisak da je odlučio da se odrekne svega. Napustio je Punu i otišao u obližnju šumu. Seo je pod drvo, i, sa brojanicom u rukama, počeo da ponavlja Božije ime. Tako je nastavio celog bogovetnog dana uprkos mnogim neprijatnostima; ali, njegovo oduševljanje počelo je lagano da splašnjava. Po zalasku sunca, sa svih strana mogli su se čuti životinjski krici, i, mada su ti uznemiravajući zvuci koji su se prolamali kroz tišinu noći bivali sve glasniji i glasniji, on se i dalje držao svoje odluke... Sve do trenutka kada opazi kako mu se kroz pomračinu približava ogroman medved. Pretrnuvši od straha za svoj život, on potrča koliko ga noge nose. Uspeo je da stigne do jedne prodavnice u gradu i pao u nesvest. A kada je došao k sebi, ispričao je, na opšte veselje okupljenih radoznalaca, svoju avanturu. Tako je prestala njegova želja za odricanjem. Prihvatanje sveta onakav kakav jeste Duhovni napori iziskuju ne samo veliku fizičku izdržljivost i odvažnost, već i najstrože obuzdavanje i nepokolebljivu moralnu hrabrost. Svet je zarobljen Mayom i opijen lažnim vrednostima. Zato su zemaljski putevi najčešće u suprotnosti sa standardima koje je poklonik sam sebi postavio. Meñutim, bežanje od sveta mu neće mnogo pomoći. Ponovo će morati da se vrati u svet da bi razvio one osobine koje će ga osposobiti da se suoči sa svetom i prihvati ga onakvog kakav jeste. Njegov put upravo i vodi kroz svet, i on treba da mu služi uprkos tome što ga ne odobrava. Da bi voleo i služio svet koji za njega ima malo razumevanja ili ga čak uopšte i nema, on mora da razvije u sebi beskonačnu trpeljivost i uzdržanost. Uzdržavanje Kako odmiče na stazi, kroz odnos sa Savršenim Učiteljem poklonik sve dublje oseća i razume istinsku ljubav. A to ga čini bolno osetljivim na spoljašnje uticaje u kojima ne samo da nema ljubavi, već se sa svih strana suočava sa hladnim prezirom, tvrdokornom zajedljivošću, beznadežnom antipatijom i stalnom mržnjom. Tu je njegova moć obuzdavanja na najtežem ispitu. Čak i svetovnjak može da propati u svetu koji mu ponekad izgleda neprijateljski i otuñen, ali njegova patnja, obzirom na njegovu grubost i tvrdokornost, nije toliko izražena. On i ne očekuje ništa bolje od ljudske prirode, misleći da je ona, kao takva, neizbežna i neiskorenjiva. Poklonik, meñutim, iskusivši uzvišenu ljubav, zna kakva je riznica skrivenih mogućnosti u svakoj duši. Zato je njegova patnja veća jer on doživljava rascep izmeñu onoga kako stvari stoje i kakve bi mogle da budu samo kada bi svetu makar malo bila dostupna ljubav koju je on počeo da razumeva i neguje. Moralna hrabrost i samopouzdanje Duhovni zadatak uzdržavanja uopšte ne bi bio težak kada bi poklonik mogao da se prilagodi svetovnim tokovima i da ih prihvati bez opiranja. Meñutim, pošto je sagledao više istine, njemu preostaje još jedino da se bori za njih, makar stajao sam protiv čitavog sveta. Odbrana viših istina zahteva nepokolebljivu moralnu hrabrost i poklonik treba da je spreman da se suoči sa kritikama, prezirom, pa čak i mržnjom onih kojima te istine još nisu dostupne. Iako će mu, u ovoj neravnopravnoj borbi pristizati pomoć od Učitelja i drugih poklonika, on mora da razvije sposobnost da se samostalno, bez spoljašnje podrške, bori za Istinu. Moralna hrabrost razvija se uporedo sa jačanjem poverenja u sebe i u Učitelja. Voleti svet, i služiti mu na način na koji to i Učitelji čine, odveć je krupan zalogaj za slabe i plašljive. Oslobo ñenost od briga Moralnu hrabrost i samopouzdanje treba da prati bezbrižnost. Malo je stvari u umu koje odnose toliko energije kao brige. A najteže je uopšte ne brinuti. Brižnost se javlja onda kada se stvari ne odvijaju onako kako se očekuje, odnosno, onako kako se čovek nadao da će se odvijati. Prošlost se, meñutim, ne da izmeniti, pa je besmisleno razmišljati o tome šta bi bilo da su se stvari odvijale drugačije. Ono što je bilo—bilo je, i nikakva briga neće moći da promeni nešto što pripada prošlosti. No uprkos tome, ograničeni ego-um se stalno poistovećuje sa prošlošću,

108

upliće se u njenu mrežu, i žali za onim što se nije ispunilo. Brige će se javljati u duševnom životu individue sve dotle dok je ego-um opterećen prošlošću. Čovek se takoñe oseća brižnim u pogledu na budućnost, naročito kada postoje nagoveštaji da mu ona nije naklonjena. Tada čovek nastoji da brižnost proglasi nužnim elementom pripreme za suočavanje sa budućom situacijom. Meñutim sama briga ničemu ne pomaže. Osim toga mnoge očekivane stvari se ne dese nikad, a ako se i dese, ispada da nisu toliko strašne kao to se očekivalo. Brižnost je plod grozničave imaginacije koja deluje pod pritiskom želja. To je proživljavanje patnje koju čovek uglavnom sam režira. Zabrinutost nikome nije donela ništa dobro; štaviše, gora je i od uzaludnog rasipanja energije jer umanjuje radost i punoću življenja. Radost, polet i umerenost Meñu vrlinama koje poklonik treba da kultiviše malo je onih koje su toliko važne kao vedrina, polet i umerenost. Kada je um turoban, obeshrabren ili uznemiren, onda su i njegove akcije nerazumne i vezujuće. Otuda se javlja potreba za održavanjem dobrog raspoloženja bez obzira na okolnosti. A to je, naravno, neizvodljivo ako poklonik ne ukloni zabrinutost iz svog života. Zabrinutost proizilazi iz prianjanja za prošlost ili unapred skrojenu budućnost, i nastavlja se, u ovom ili onom obliku, sve dok um prianja za nešto. Teškoće na duhovnoj stazi daju se prevazići jedino ako je poklonik bezuslovno opredeljen za nju. Ako rasipa energiju na svetovne težnje, njegov napredak će biti veoma spor. Bezuslovna usmerenost ka jednom cilju Bezuslovna opredeljenost podrazumeva potpunu ravnodušnost prema svim dražima pojavnog sveta. Um mora da postane imun na sva iskušenja i da uspostavi punu kontrolu nad čulima. Dakle, da bi čovek u svom traganju za istinskim razumevanjem ostvario potpunu predanost neophodno je da, pre svega, uspostavi kontrolu nad sobom i prestane da se vezuje. Voñstvo U čitelja Daleko najvažniji uslov sigurnog i postojanog duhovnog napretka je vodstvo Savršenog Učitelja. Učitelj će pokloniku pružiti upravo onu pomoć koja mu je u datom trenutku najpotrebnija. I neće zauzvrat očekivati ništa drugo osim da poklonik uloži maksimum napora u svoj duhovni razvoj. On ne očekuje brzi preobražaj svesti sem ako odranije nisu ispunjeni svi uslovi za to. Vreme je važan činilac duhovnog razvitka, kao, uostalom, i svih zemaljskih postignuća. Pošto je gurnuo učenika na stazu, Učitelj strpljivo čeka da ovaj potpuno shvati smisao i značaj njegove pomoći. Duhovnost u prevelikim količinama i data u pogrešnom trenutku, uvek ima za posledicu lošu reakciju. Učitelj stoga brižljivo bira trenutak kada će njegova intervencija dati najbolje rezultate; a pošto interveniše, on se povlači i čeka s beskrajnom strpljivošću trenutak kada će učeniku ponovo zatrebati njegova pomoć.

Vrline i sposobnosti sledbenika Odeljak III Spremnost da se služi Spremnost i umešnost Poklonik treba uvek da je spreman da služi ciljevima čovečanstva. On ne treba da prihvata nijednu službu koja nije u skladu sa njegovim mogućnostima. Ali treba da se lati one koju je, vrlinom sopstvene spremnosti i umešnosti, sposoban da vrši. Ma kakvu službu da odabere, on je mora dovršiti čak i kad mu okolnosti nikako ne idu na ruku. Obzirom na mnoga iskušenja koja ga čekaju na putu, njegova naumljenost da služi mora biti nepokolebljiva. Bez zahteva ograni čenog "Ja" Poklonik, s jedne strane, ne sme da prianja za ideju služenja, a sa druge, treba uvek da daje svoj maksimum. Ako je nekome potrebna pomoć, on mora uvek da bude spreman da je pruži, ne prezajući od bilo kakve žrtve; ali se sam nikada ne sme vezivati za lažnu ideju, "Ovo je bila isključivo moja zasluga". Ukoliko prvenstvo pružanja pomoći pripadne nekome drugom, to u njemu ne bi smelo da stvori zavist. Jer, ako bi se svesno trudio da svaku takvu priliku ugrabi za sebe, to ne bi bila pomoć, nego sebičnost. U pravoj duhovnoj službi nema ni primisli o sebi, a ni osećanja da čovek stiče nešto za sebe ili pruža nešto drugima. Svi oblici ega treba sasvim da izostanu iz služenja. Služenje bi trebalo da proističe iz nesputanosti i slobode i da se odvija u duhu zajedništva, pri čemu ne bi smelo da se insistira na udovoljavanju zahtevima ograničenog "ja". Nezavisno od velikog i malog Ukoliko je poklonik sasvim nevezan za rezultate svog rada, njegovo delo ne podleže kvarenju usled procenjivanja veličine njegovog postignuća. Svetovno orijentisane osobe uživaju u svom zasebnom postojanju kroz svoja postignuća. Tako imaju prirodnu težnju da procenjuju svoja postignuća u okvirima opipljivih veličina. I uvek grabe velike stvari a klone se malih. Meñutim, sa duhovne tačke gledišta, takozvane male stvari su isto toliko bitne koliko i velike. Otuda poklonik nema razloga da izbegava jedne, a priklanja se drugima; on treba da se posveti malim stvarima sa isto toliko žara kao i velikim. Mada u duhovnom životu male stvari vrede koliko i velike, svetske konvencije obično ignorišu ovu jednostavnu istinu. Kad bi se pratile dogovorom prihvaćene konvencije, služenje bi se svelo na aktivnosti koje donose rezultate koji se uobičajeno smatraju velikim, odnosno vrednim i značajnim. Mnogo toga od vitalnog značaja za život bilo bi na ovaj način prenebregnuto, što bi u duhovnom smislu osiromašilo život. Prihva ćene vrednosti odre ñuju vid služenja U društvima u kojima preovladava čisto materijalistička koncepcija života, pod služenjem se podrazumeva snabdevanje hlebom, odećom i drugim životnim potrebama. U društvima koja na prvo mesto stavljaju intelektualne vrednosti, pod služenjem se podrazumeva učešće u svestranom razvoju nauke. U društvima gde preovladava težnja ka umetničkom i estetskom, pod služenjem se podrazumeva organizacija umetničkog stvaralaštva i distribucija umetničkih radova. U društvima koja prevashodno cene kulturu srca, pod služenjem se podrazumeva probijanje onih kanala kroz koje će se uspostaviti i razviti kultura srca. A u društvima kojima je duhovno najpreče, pod služenjem se podrazumeva razvoj i širenje duhovnog znanja. Služenje koje doprinosi razvoju duhovnog znanja

109

je najviši oblik služenja, zbog toga što duhovno znanje obuhvata i ispravno sagledavanje ljudskih problema i njihovo neposredno rešavanje. Dve vrste služenja Bez duhovnog razumevanja, čovek se u svojoj službi rukovodi ograničenim koncepcijama. Postoje dve vrste usluga koje čovek može da pruži drugom čoveku: prvo, da ga snabde nečim doista vrednim što ovome nedostaje; drugo, da mu pomogne u otklanjanju onih nedostataka koji ga sprečavaju da se domogne stvari koje su mu potrebne. Ukoliko su čovekova shvatanja o tome da li je nešto vredno ili ne—skučena, onda će i služenje biti srazmerno tome. Značaj malih stvari Služenje nisu samo veliki gestovi kao što je davanje dobrovoljnih priloga društvenim institucijama. Služenje su takoñe male stvari učinjene s ljubavlju. Reč ohrabrenja ili osmeh koji uliva nadu i razvedrava mračno raspoloženje, vrede isto koliko i velika žrtvovanja i junačka samoodricanja. Pogled koji topi led i podstiče srce da brže zakuca takoñe je služenje, iako mu to možda nije bila namera. Sve ove stvari uzete pojedinačno izgledaju male; ali život je sačinjen od malih stvari. Kada bi se zaboravilo na male stvari, život ne samo da bi bio lišen lepote, već i duhovnosti. Greške pri rasuñivanju svetovnih osoba Kao što priznaju samo velike doprinose a male zanemaruju, tako svetovni ljudi čine istu grešku kada su u pitanju prepreke, nedostaci ili problemi vezani za odreñenu situaciju. Za većinu ljudi problemi moraju da poprime divovske razmere da bi zavredeli njihovu pažnju. Za svetovne ljude je takoñe karakteristično da poklanjaju previše pažnje spoljašnjim, opipljivim stvarima, a premalo nečujnim činiocima unutrašnjeg života. Smatra se, na primer, da je rat veća nesreća od života u kome neprestano tinja prikrivena mržnja, premda, sa duhovnog stanovišta, životi ispunjeni gorčinom i mržnjom nisu ni na koji način manje naopaki od ratova. Ratu se pripisuje veliki značaj jer obiluje prizorima surovosti, meñutim, svaki oblik mržnje, čak i ako se ne materijalizuje u spoljašnjoj akciji, podjednako je ružan. Isto tako, epidemije, povrede i samrtne patnje privlače veću pažnju od agonije patnika opterećenih bremenom nesavladivih želja. Život kao nedeljiva celina Za poklonika koji je voljan da služi ne očekujući priznanja i pohvale, svaka pojava koja ometa pun i celovit život, bez obzira na to da li izgleda velika ili mala u očima sveta, vredna je njegove pažnje. Ne samo počeci i krajevi velikih imperija, već i prolazni trenuci tuge, imaju svoj značaj i mesto u univerzalnom životu. Radi se o pojavama za koja važe različita merila, ali se nijedna ne sme zanemariti na uštrb druge. Poklonik na život gleda kao na integralnu celinu, ne dopuštajući da ijedan delić životne zbilje sasvim zaokupi njegovu pažnju i zauzme čitav vidokrug. Služenje nadahnuto ljubavlju Poklonik, i kad nesebično služi, mora stalno da bude na oprezu. On treba da neguje skromnost, poštenje i iskrenost. To što čini, čini ne da bi sebe istakao, nego zato što u srcu gaji istinsku ljubav. Kada je ispunjen ljubavlju, ta ljubav mu daje snage da uspostavi savršeno skladne odnose sa ostalim poklonicima bez trunke ljubomore. Jer kada meñu duhovnim saradnicima nema sklada gube se duhovni ideali. Takoñe, kada je služba lišena ljubavi ona počinje da se obavlja iz osećanja dužnosti, kao što se u zemaljskim institucijama posao obavlja za novac. U društvenim institucijama ljudi rade za platu. Njih na efikasnost tera dužnost. Zato njihov rad ne može zračiti unutrašnjom lepotom kakva spontano izvire iz ljubavi. Važnost kontakta sa Učiteljem Poklonik će najbrže da nauči lekcije služenja ako ga zadesi sreća da stupi u kontakt sa Savršenim Učiteljem. Učitelj ne drži predavanja, on podučava na konkretnim primerima. Kada sagleda Učiteljevu beskrajnu volju da služi čovečanstvu, poklonik, nadahnut ljubavlju prema Učitelju, spremno prihvata isti zadatak. Odnos sa Učiteljem je takoñe od velike pomoći u razvijanju meñusobne saradnje poklonika, obzirom da poklonici dele istu ljubav prema Učitelju. Oni služe zato što njihov Učitelj tako želi. I govore kako samo dovršavaju Učiteljev posao, a ne svoj, radeći vredno po Učiteljevom nahoñenju. Prema tome, oni su lišeni svake ideje o ličnim prohtevima, pravima ili povlasticama. Zainteresovani su samo za Učiteljevo delo i spremni su da služe, kadgod se za to ukaže prilika, njegovim ciljevima, a podjednako su spremni da svoj posao ustupe drugome ukoliko se ovaj pokaže sposobnijim. Služenje bez pompe U zajednicama ove vrste poklonici zapravo služe jedan drugog. Oni Učiteljevo delo, pre svega, vide kao sopstveno. Zato poklonik, pomažući drugog poklonika u njegovom radu, služi i njega i Učitelja podjednako. U takvom služenju niko ne može biti gospodar, jer je svaki poklonik svestan da radi na ostvarenju jedinstvenog Učiteljevog dela. Takoñe, obzirom da su svi poklonici jednaki, nijednom od njih nije teško stekne osobinu krajnje skromnosti. Kao što je već rečeno, ukoliko služenje učini čoveka ponosnim, onda to nije služenje. Jedna od najtežih stvari je naučiti služiti bez komandovanja, ne dižući bespotrebnu galamu oko sebe i ne primećujući šta je veliko a šta malo, šta je bitno a šta nebitno. U duhovnom svetu skromnost je veoma važna. Ideal služenja Kada Učitelj služi, on to ne čini zato što se vezao za služenje, nego zato da bi pomogao, a ujedno i pružio svojim učenicima primer nesebičnog služenja. Dok služi druge, on u svakome vidi sebe, te tako doživljava da je i sam služen. U blaženom doživljaju jedinstva, Savršeni Učitelj zna da je u isto vreme i Učitelj i sluga svih. Njegova služba je oličenje idealne službe u kojoj nema robovanja: niti je rob onaj koji pruža, niti onaj koji prima. Poklonik vrlo brzo shvata suštinu istinskog služenja kada pred sobom ima primer svog Učitelja. Duhovna obuka poklonika ne može biti potpuna ukoliko on ne nauči da je duhovna služba pre svega radost, a ne obaveza; sloboda, a ne ropstvo. Istinsko služenje ne obavlja se pod pritiskom, nego proističe iz nesputanosti slobodnog uzimanja i davanja. Ono je rasterećeno bremena ličnih želja i donosi osećaj neprekidne ispunjenosti.

110

Vrline i sposobnosti sledbenika Odeljak IV Poverenje i vera Tri vrste vere Jedna od najvažnijih vrlina poklonika jeste vera. Postoje tri vrste vere: vera u sebe, vera u Savršenog Učitelja, i vera u život. U životu je vera toliko potrebna da bi bilo nemoguće živeti bez nje. Upravo na osnovu vere život zajednice i društva postaje moguć. Uzajamno poverenje je ono što omogućava slobodno davanje i primanje ljubavi, slobodno učestvovanje u radu i uživanje u plodovima rada. Kada je život opterećen bezrazložnim strahom od nekoga ili nečega, takav život postaje ograničen i krut. Uzajamno poverenje Deca poseduju uroñeno poverenje u svoje staratelje. Ona instinktivno traže od njih zaštitu. Vera u ljude se ne gubi ni kasnije u životu ukoliko osoba nije bila na grub način povreñena od strane onih koji su je, zarad sopstvenih sebičnih ciljeva, obmanuli i iskoristili. Tako, iako je vera priroñena čoveku, ona cvate u onim društvima gde su ljudi pouzdani, pošteni i zaslužuju poverenje, a gubi se tamo gde je sredina korumpirana. Vera u nekoga postaće savršena i čvrsta onda kada čovek i na drugoj strani naiñe na kvalitete koji ulivaju poverenje. Biti čovek od poverenja i imati veru u druge su dve komplementarne osobine. One su uslov za neometen razvoj kako samog pojedinca tako i kolektivnog života. Važnost samopouzdanja Bezgranična i bezuslovna vera u ljude pripada svetu ideala. U praksi je ona redak slučaj. Premda je priželjkuje veliki broj ljudi, ona ne može postojati sve dotle dok se svet bude sastojao od osoba koje baš ne ulivaju neograničeno poverenje. Neograničeno poverenje iziskuje do savršenstva razvijenu pouzdanost i postojanost. Uz to, mora da postoji i velika želja da se drugome pomogne. Ali nijedna od ovih vrlina, koje su osnov uzajamnog poverenja, neće se razviti ukoliko čovek nema veru u samog sebe. Ukoliko neko nema vere u sebe, onda ne može razviti u sebi one vrline koje će ulivati poverenje drugima. Samopouzdanje i čvrsta odluka da, bez obzira na sva iskušenja, ostanete verni svom viñenju onoga što je ispravno—to je osnov pouzdanog karaktera. Temelj samopouzdanja Nepokolebljiva vera u sebe retka je isto koliko i vera u drugog. Malo je onih koji su je razvili u toj meri da mogu biti sigurni da poseduju pravu i konstruktivnu samokontrolu. Ljudi često iz razloga slabosti i nesigurnosti, svoju veru stalno dovode u sumnju i nalaze hiljadu načina da je ospore. Slabost i nesigurnost su neumitne činjenice života, i čovek je sklon da im podlegne čak i onda kada dobro zna šta bi za njega u datoj situaciji bilo bolje. Vera u sebe uvek može biti poljuljana. Ona se, zapravo, može učvrstiti jedino ako osoba neprekidno pred sobom ima viziju živog primera Savršenstva. Vera u Učitelja Vera u Savršenog Učitelja ima presudan značaj za duhovni razvoj, jer kod poklonika jača veru u sebe i veru u život—i to uprkos padovima i neuspesima, nedostacima i tegobama, ograničenjima i gubicima. Život, onako kako ga čovek doživljava na svom primeru i na primeru svojih bližnjih, može biti ograničen, skučen i nesavršen, ali život koji pulsira u Učitelju je neograničen, jednostavan i besprekoran. U Učitelju učenik vidi ostvarenje sopstvenog ideala; Učitelj je odraz njegovog najdubljeg Sopstva. U Učitelju on vidi refleksiju svega najboljeg što i sam nosi u sebi, što tek treba da se ispolji, a što će se jednog dana sigurno i ispoljiti. Zato je vera u Učitelja glavni motiv koji nagoni čoveka da ostvari u sebi prikrivenu božanstvenost. Vera i kriti čko rasuñivanje Istinska vera temelji se na dubokim duhovnim iskustvima i na nepogrešivim signalima čiste intuicije. Ona se ne može shvatiti kao antiteza kritičkog rasuñivanja, već kao njegova nepogrešiva svetlost vodilja. Kritički um nadopunjen dubokom i živom verom utemeljenom na čistoj intuiciji, prestaje da biva jalov, površan i neefikasan, i postaje kreativan, delotvoran i plodonosan. S druge strane, bez slobodnog i odvažnog delovanja kritičkog uma, ne bi se moglo stati na kraj mnogim oblicima naivne lakovernosti. Doduše, kritičkom mišlju se može dodirnuti samo ona vera koja nije zasnovana na čistoj intuiciji. Prava vera, koja vodi poreklo iz čiste intuicije, se prirodno nameće i ne može se svesti na zaključke racinalnog intelekta. Ona je bazičnija i primarnija od intelekta i shodno tome se ne može utišati nikakvim intelektualnim akrobacijama. No, ovo ne znači da vera treba da bude slepa i da je ne treba izlagati povremenom sudu kritičke misli. Istinska vera je jasno viñenje, a ne slepilo, i ne treba da se povlači pred slobodnim delovanjem kritičkog uma. Vera i sumnja Učenik raspolaže pravom da kritički razmotri i testira Učitelja. Ali ako i posle testiranja, uverivši se u Učiteljevu Savršenost, učenik pokaže kolebljivost, onda je to znak njegove neiskrenosti i slabosti u pogledu namere i cilja. Onoliko koliko je kod ljudi prisutan nekritičan stav prema samozvanim mudracima, koji nezasluženo uživaju njihovo poverenje, toliko je prisutna i neopravdana kolebljivost, koja postoji uprkos solidnoj količini "dokaznog materijala" prikupljenog kroz lično iskustvo. Nekritičko verovanje kao i bezrazložno kolebanje posledice su nesvesnog delovanja želja, s tim što je u ovom drugom slučaju uzrok nesvesno delovanje onih želja koje stoje na putu ispoljenju razborite vere. U prvom slučaju želja rezultira u nerealnom i lakovernom, a u drugom, u bezrazložno sumnjičavom stavu. Želja će uvek da prevari kritički um. Nepokolebljiva vera koja se temelji na čistoj intuiciji, odlika je samo onog uma na koji ne uplivišu želje. Prava vera se postepeno razvija i raste srazmerno uspehu koji učenik postiže u oslobañanju svoje svesti od želja. Uverenja i mišljenja Pravu veru valja razlučiti od ubeñenja i mišljenja. Na primer, kada neko ima dobro mišljenje o drugom čoveku, kaže se da on u njega ima poverenja. Ali to je samo mišljenje, i ono nema duhovni potencijal kakav postoji onda kada je u pitanju živa vera u Savršenog Učitelja. Mišljenja i uverenja su površinski sloj psihe i kroz njih se ne može ostvariti kontakt sa njenim dubljim snagama. Kako ostaju na površini uma, ona ne uzrokuju radikalne promene u srži ličnosti, a samim tim ne utiču ni na promenu životnih stavova. Čovekova uverenja su kao odeća; kada ga pritisne

111

kakva neprilika, čovek ih menja da bi se prilagodio situaciji. Tako ispada da nove okolnosti donose i nova uverenja, umesto da svoje namere čovek svesno sprovodi rukovoñen svojim ličnim uverenjima. Živa vera je kreativno dinami čna Kroz živu veru se ostvaruje najdublji i najcelovitiji odnos sa moćnim psihičkim jezgrom. Nju čovek ne može održavati veštačkim putem. Ona ne boravi, poput intelektualnih uverenja, negde na periferiji svesti. Naprotiv, živa vera je najmoćniji faktor ponovne izgradnje celovitosti psihe. Ona je stvaralački aktivna. Nema te misli koju ona ne može prožeti i ponovo oživeti, niti osećanja koje ne može prosvetliti, niti osobine koju ne može izmeniti. Za učenika takva živa vera u Učitelja postaje vrhunski izvor nadahnuća i nepokolebljivog samopouzdanja. U njoj glavnu ulogu igra aktivno poverenje u Učitelja, a ne mišljenje o njemu. Živa vera nije neka pismena potvrda koju učenik potpiše i preda Učitelju. To je aktivan odnos poverenja: samopregor i apsolutna posvećenost, a ne iščekivanje i potajna nada da će Učitelj pružiti pomoć. Živa vera proisti če iz iskustva Plodonosna, živa vera u Učitelja nastaje kao plod dubokog duhovnog iskustva kojeg Učitelj daruje zaslužnom učeniku. Ona se suštinski razlikuje od ubeñenja i verovanja koja proizilaze iz nekritičkog prihvatanja ili površnog razmišljanja. Puka intelektualna vera igra veoma malu ulogu u duhovnom razvoju. Zato je Učitelj krajnje nehajan u pogledu na to da li učenik veruje u njega ili u nekog drugog, jer on, u svim svojim dobronamernim intervencijama sračunatim na pridobijanje učenikove žive vere za razliku od praznih uverenja i ubeñenja, teži jednoj jedinoj stvari: da učeniku bude od pomoći. Testiranje u čenika Kao što učenik testira Učiteljevu sposobnost da ga vodi, tako Učitelj, zauzvrat, testira postojanost učenikove namere. Učitelj ne mari za to da li učenik sumnja u njega ili mu veruje. Sve što on želi da zna jeste da li je učenik iskren i pošten u svojoj nameri da dostigne Istinu. Savršeni Učitelj uopšte nije zainteresovan da učeniku pruži dokaze o svojoj božanstvenosti sem ako ne zaključi da bi to bilo preko potrebno za duhovni napredak učenika koji mu se potpuno predao.

Maja Odeljak I Lažne vrednosti Važnost razumevanja Maje Svako želi da spozna i ostvari Istinu, ali se Istina ne može spoznati i ostvariti kao Istina sve dok se neznanje ne spozna i ne shvati kao neznanje. Zato valja razumeti Maju, odnosno princip Neznanja. Ljudi dosta slušaju i čitaju o Maji, ali malo njih je zaista razume. Nije dovoljno steći površno razumevanje Maje; neophodno je da Maja doista bude shvaćena onakva kakva zapravo jeste. Shvatiti Maju odnosno princip Neznanja, znači spoznati pola Istine o univerzumu. Da bi se duša učvrstila u stanju Samospoznaje, svi oblici neznanja moraju prethodno da budu odstranjeni. Suštinska priroda laži Zato čovečanstvo na svaki način mora da otkrije šta je laž, da zna da je to laž i da je se, kao laži, oslobodi. Kakva je suštinska priroda laži? Ukoliko se istinito spozna kao istinito ili ako se lažno spozna kao lažno, preostaće samo jedan vid spoznaje u kome laži više nema. Laž nastaje onda kada se za istinu tvrdi da je laž, a za laž tvrdi da je istina, to jest kada se nešto smatra za ono što u stvarnosti nije. Laž je omaška u proceni prirode stvari. Dve vrste znanja Uopšteno govoreći, postoje dve vrste znanja: prvo, donošenje čisto intelektualnih zaključaka o postojećim činjenicama; i drugo, donošenje vrednosnih sudova što podrazumeva da se svakoj stvari mora utvrditi vrednost i odrediti važnost. Čisto intelektualni zaključci i mišljenja postaju važni jedino pošto se oslone na odgovarajuće vrednosti. Uzeti nezavisno, oni imaju veoma mali značaj. Na primer, nikoga ne zanima koliko listova ima na nekom drvetu, mada, gledano sa čisto teoretskog stanovišta, jedna takva informacija predstavlja odreñeni vid znanja. Takva informacija ili saznanje smatra se nevažnim jer se ne dovodi u vezu i odnos sa drugim vrednostima. Intelektualno znanje postaje važno onda kada omogući čoveku da ostvari odreñene vrednosti, dajući mu kontrolu nad sredsvima njihovog ostvarenja. Ili kada to znanje samo postane faktor vrednovanja menjajući ili drugačije utičući na prihvaćene vrednosti. Greške u vrednovanju Kao što postoje dve vrste pravilnog prosuñivanja, postoje i dve vrste krivog prosuñivanja: prvo, prihvatanje za činjenice onih stvari koje nisu činjenice, i drugo, pogrešno vrednovanje. Greške u vrednovanju mogu se načiniti: (1) uvažavanjem nečega što je nevažno, (2) neuvažavanjem nečega što je važno, ili (3) držanjem da je jedna stvar važna zbog nečega, dok je ona zapravo važna zbog nečeg sasvim drugog. Sve ove neistine su tvorevine Maje. Mada sa duhovnog stanovišta Maja obuhvata sve što je lažno, u praksi postoje neistine koje imaju izvesnu važnost i one koje uopšte nemaju. Ako neki čovek zauzme viši položaj samo da bi se osećao moćnijim no što jeste, onda je to laž, ali jedna od onih laži koje ne znače mnogo. Meñutim, ako čovek smatra zauzimanje visokog položaja svrhom svog života, onda je to takoñe laž, ali jedna od onih laži koje suštinski utiču na tok i smisao njegovog življenja. U celini gledano, daleko su krupnije one greške u vrednovanju prilikom kojih dolazi do iskrivljavanja, ograničavanja i pogrešnog sagledavanja života od onih grešaka koje nastaju pri čisto intelektualnom donošenju sudova u vezi odreñenih postojećih činjenica. Greške u proceni vrednosti nastaju zbog uticaja subjektivnih želja i prohteva. Istinske vrednosti uvek postoje same po sebi. One su uroñene: i zbog toga što su uroñene, one su apsolutne i stalne, i ne menjaju se od jedne do druge prilike ili od jedne do druge osobe. A lažne vrednosti imaju izvorište u željama ili prohtevima. One zavise od

112

subjektivnih činilaca; i pošto zavise od subjektivnih činilaca, one su relativne i nepostojane, menjaju se od jedne do druge prilike i od jedne do druge osobe. Primeri relativnih vrednosti Na primer, osoba koja umire od žeñi u pustinji kao što je Sahara, misli kako ništa na svetu nije dragocenije od vode; dok, istovremeno, neko ko nije žedan i kome je voda na dohvat ruke, ne pridaje vodi isti značaj. Isto tako, osoba koja je gladna smatra da je hrana veoma važna, a osoba koja je potpuno sita, ni ne pomišlja na hranu sve dok ponovo ne ogladni. Isti princip može se primeniti i na sve ostale strasti i žudnje. Po tom principu, stvarima koje mogu zadovoljiti čovekove strasti i žudnje pridaje se prividan i relativan značaj. Relativnost lažnih vrednosti Relativna vrednost čulnih objekata može biti velika ili mala u zavisnosti od intenziteta i nametljivosti žudnje. Kada se strast i žudnja razbukte, objekat dobija na značaju. A kada se njihov intenzitet smanji, tada i objekat istovremeno gubi na značaju. Kod strasti i žudnje koje se javljaju periodično, objekat ima prikriveni značaj sve dok su te strasti i žudnje prikrivene, a dobija na značaju tek onda kada se one manifestuju. Ovo sve su lažne vrednosti jer u biti nisu u vezi sa samim objektima. Kada u svetlosti istinskog znanja ove strasti i žudnje sasvim iščeznu, tada i objekti kojima je, zbog njihovog delovanja, pridavan lažni značaj, odmah gube svu svoju pozajmljenu vrednost i postaju beznačajni. Ispraznost čulnih objekata Kao što novčić koji je izbačen iz upotrebe i proglašen nevažećim na neki način postoji i dalje, tako i objekti žudnje i strasti, i nakon što se uvidi njihova ispraznost, ostaju i dalje prepoznatljivi. Mada postoje i mogu se opipati i videti, oni više nemaju raniji značaj. Za raspaljenu maštu, izvitoperenu strastima i žudnjom, oni obećavaju varljivo ispunjenje. Za staloženu i spokojnu dušu, koja se ne vezuje za njih, izgledaju beznačajno. Kada se nebitno smatra bitnim Kada voljeni umre, javlja se tuga i usamljenost. Meñutim, osećaj gubitka vuče koren od vezivanja za oblik, neovisno od duše. Ono što je nestalo jeste oblik, a ne duša. Duša nije mrtva; u svojoj istinskoj prirodi ona nikuda ne odlazi; ona se nalazi posvuda. Prema tome, prianjanjem za telo, oblik dobija na važnosti. Ljudske čežnje, želje, osećanja i misli usredsreñeni su na oblike; i kada nakon smrti oblik nestane, nastaje vakuum, koji se ogleda u čežnji za nestalim oblikom. Kada se obliku ne bi neopravdano pridavala tolika važnost tada ne bi bilo ni tuge i žala za umrlim. Osećaj napuštenosti, sećanje na voljenog, želja da se bude s njim, suze zbog rastanka, uzdasi zbog razdvojenosti—sve to je zbog pogrešnog vrednovanja, što je odlika delovanja Maje. Kada se nekoj nevažnoj stvari pripisuje važnost, može se sa sigurnošću reći da je na snazi osnovni zakon delovanja Maje. Sa duhovnog stanovišta radi se o jednom obliku neznanja. Kada se bitno smatra nebitnim S druge strane, delovanje Maje čini da bitne stvari izgledaju nebitne. U suštini, jedina bitna stvar je Bog; ali malo je onih koji su za Boga istinski, radi Boga samog, zainteresovani. Ako se svetovna osoba okrene Bogu, to je uglavnom zbog sebičnih i svetovnih ciljeva. Ona se nada da će kroz Boga ispuniti svoje želje i nade, pa čak i da će, pomoću božanske intervencije, naplatiti sve nepravde koje su joj učinjene. Ona ne traži Boga kao Istinu. Žudi za svačim osim za jedinom Istinom, koju smatra nebitnom. Ovde se ponovo radi o zaslepljenosti koju donosi Maja. Ljudi traže sreću u svemu samo ne u Bogu, a On je jedini i neiscrpan izvor trajne radosti. Pridavanje zna čaja nekoj bezna čajnoj stvari Delovanje Maje takoñe se da uočiti u navici uma da pridaje nekoj stvari drugojačiji značaj no što ova u stvari ima. To se dogaña onda kada se rituali, ceremonije i druge spoljašnje religijske prakse počnu tretirati kao cilj, a ne kao sredstvo. Rituali i ceremonije imaju svoju vrednost kao sredstva koja vode cilju, kao nosači života i medijumi njegovog ispoljavanja. Proglašavajući ih za Istinu, čovek im pridaje preveliki značaj koji im svakako ne pripada. U trenutku kada rituali i ceremonije postanu važni sami po sebi, oni počinju da sputavaju život umesto da predstavljaju izraz životnosti. Kada se nebitnom, kome je prethodno pripisan preveliki značaj, dopusti da vlada nad onim što je bitno, onda dobijamo treći osnovni vid neznanja koji se tiče vrednovanja. A on opet nastaje dugujući delovanju Maje.

Maja Odeljak II Pogrešna uverenja Okovi Maje Lanci koji okivaju dušu sačinjeni su od niza lažnih vrednosti ili krivih procena. Neke laži u vidu pogrešnih verovanja i mišljenja, imaju velikog udela u okivanju duše. Usled pogrešnih verovanja nastaju lažne vrednosti, a koje zauzvrat opet daju snagu pogrešnim uverenjima, iz čega duša ne može da se iskobelja. Sva pogrešna uverenja su isto toliko tvorevine Maje koliko i lažne vrednosti, i Maja se njima služi da bi držala dušu u okovima neznanja. Intelekt u kandžama Maje Maja nadmoćno zaposeda samo uporište znanja, ljudski intelekt. Maju je teško nadvladati jer ona, uzimajući ljudski intelekt pod svoje, stvara barijere, podržava pogrešna verovanja i iluzije. Ona stalno pokušava da održi i opravda pogrešna uverenja i tako oteža put do realizacije Istine. Intelekt koji funkcioniše nesputano utire put Istini, ali to ne važi i za intelekt čijim delovanjem upravlja Maja stvarajući smetnje istinskom razumevanju. Pogrešna uverenja mogu izgledati ispravna Pogrešna ubeñenja koje je stvorila Maja imaju tako čvrste i neprobojne korene da ljudima izgledaju očigledna. Umotana su u formu nepobitnih činjenica i kao takva se bezuslovno prihvataju. Na primer, mnogi ljudi žive u ubeñenju da su fizičko telo i nikada im ne padne na pamet da su nešto drugo do fizičko telo. Instinktivno se poistovećuju sa fizičkim telom i ostaju pri svom uverenju zato što za to nisu potrebni racionalni dokazi.

113

Poistove ćenje sa fizičkim telom Život jedinke vrti se oko fizičkog tela i njegovih želja. Poistovećenje sa fizičkim telom stvorilo je fizičke želje i vezanosti. Raspoistovećenje sa fizičkim telom povlači za sobom odbacivanje želja i lažnih vrednosti vezanih za telo. Stoga je raspoistovećenje sa fizičkim telom naizgled neprirodno, jer je u suprotnosti sa prethodno opisanim procesom vezivanja i stvaranja želja. Verovanje neke jedinke da je fizičko telo deluje posve prirodno. To uverenje se lako prima, a teško iskorenjuje. S druge strane, verovanje jedinke da je nešto drugo a ne fizičko telo, traži da bude potkrepljeno mnoštvom uverljivih dokaza. Bolje rečeno—teško se prima, a lako odbacuje. Meñutim, kada se čovek rastereti fizičkih želja i vezanosti, on svoje prethodno uverenje da je fizičko telo vidi kao lažno, a uverenje da je nešto drugo osim fizičkog tela, prihvata kao istinito. Poistove ćenje sa suptilnim telom Čak i ako osoba uspe da se reši pogrešnog verovanja da je fizičko telo, ona ostaje žrtva pogrešnog verovanja da je suptilno telo. Njen život se tada vrti oko suptilnog tela i njegovih želja. Kako bi odbacila verovanje da je suptilno telo, ona mora odbaciti sve želje koje se odnose na suptilno telo, i lažne vrednosti koje zbog njih nastaju. Zato čovekovo verovanje da je suptilno telo dolazi prirodno, dok verovanje kako je nešto drugo a ne suptilno telo iziskuje uverljiv dokaz. Meñutim, kada se um rastereti svih želja i vezanosti koje se odnose na suptilno telo, čovek napušta lažno verovanje da je suptilno telo isto onako brzo kao što je odbacio pogrešno verovanje da je fizičko telo. Poistove ćenje sa mentalnim telom Meñutim, ovo nije kraj pogrešnih verovanja. Čak i nakon napuštanja pogrešnog verovanja da je suptilno telo, čovek nastavlja da gaji pogrešno verovanje da je mentalno telo. A gaji ga zbog toga što mu ta ideja godi. Tokom svog dugog trajanja u ulozi upojedinjene duše, čovek je čvrsto prianjao za lažnu ideju o svom zasebnom postojanju. Sve njegove misli, osećanja i aktivnosti su se uvek iznova reflektovale u jednoj zamisli, naime, zamisli o zasebnom "ja". Napuštanje pogrešnog uverenja da je mentalno telo, to jest egoum, značilo bi poricanje svega onog što je činilo osnov njegovog postojanja. Čišćenje poslednjih tragova laži Napuštajući pogrešno verovanje da je fizičko, odnosno suptilno telo, neophodno je da čovek napusti mnogobrojne želje i vezanosti. Radi se o odbacivanju nečega što je dugo vremena bilo prisutno. No, odbacujući pogrešno uverenje da je ego-um, čovek odbacuje i samu srž onoga što je mislio da jeste. Čišćenje poslednjih tragova laži je najteže. Ipak, ova poslednja laž nije ništa tvrdokornija od prethodnih. I ona ima svoj kraj, i nestaje onda kada se duša definitivno odrekne žudnje za zasebnim postojanjem. Duša je iznad razmišljanja, željenja i delanja Kada duša spozna da nije grubo, suptilno i mentalno telo, ona zna da je beskonačna. Kao beskonačna Duša ona ne čini ništa, ona jednostavno JESTE. Kada se upojedinjenoj duši pridoda um, duša naizgled počinje da misli. Kada se duši pripoji suptilno telo zajedno sa umom, duša naizgled počinje da želi. Iluzija da je duša posrednik Kada se na sve ovo nadoveže i grubo telo, duša naizgled počinje da vrši akcije. Pogrešno je ubeñenje da duša nešto čini. Na primer, neka osoba je ubedena da ona sedi na stolici, a zapravo telo sedi na stolici. Uverenje da duša sedi na stolici javlja se zbog identifikacije sa fizičkim telom. Na isti način, osoba veruje da ona razmišlja dok je u stvari um taj koji misli. Ubeñenje da duša misli javlja se zbog identifikacije sa umom. Um je taj koji misli dok telo sedi na stolici. Duša ne učestvuje ni u razmišljanju ni u fizičkim akcijama. Uverenje da je duša podre ñena dualnim iskustvima Dakako da se sam um i samo telo ne bave razmišljanjem ili fizičkim akcijama, jer um i telo ne postoje sami za sebe. Oni postoje kao iluzija upojedinjene duše. Razmišljanje ili delovanje se javljaju onda kada se duša pogrešno poistoveti sa njima. Duša, u sklopu sa mentalnim, suptilnim i grubim telom predstavlja činioca akcije, to jest, ograničeno ,ja". U svojoj suštini ona nije odgovorna za razmišljanje, željenje ili akciju. Iluziju da je duša um ili telo, kao i iluziju da je duša činilac razmišljanja, željenja ili delovanja, stvorila je Maja—koja je Iluzija, i princip Neznanja. Podjednako je netačno i verovanje da duša doživljava zadovoljstvo i bol, te da prolazi kroz oprečna životna iskustava. Duša je iznad oprečnosti—mada ona sebe ne zna kao takvu. Ona samo naizgled proživljava oprečna iskustva, jer se poistovećuje sa umom, suptilnim i grubim telom. Jedino kada je u sprezi sa mentalnim i ostalim telima duša može da bude primalac boli i zadovoljstva. Prema tome, sva zadovoljstva i boli potiču iz neznanja. Kada čovek za sebe misli da je najnesrećniji na svetu, on je žrtva iluzije, koja nastaje usled Neznanja ili Maje. U stvarnosti on nije nesrećan ali umišlja da je nesrećan jer se postovećuje sa umom i telima. Naravno da ni um ni tela sami po sebi ne mogu imati iskustva oprečnosti. Samo kada su u sprezi, duša, um i tela podložni su dualnom iskustvu. Duša je, po svojoj istinskoj prirodi, iznad oprečnih iskustava. Oduhovljenje uma i tela Prema tome, tela i um zajedno su činilac aktivnosti i subjekt dualnih iskustava. Meñutim, oni ovu dvostruku ulogu ne izvode na svoju ruku, već samo kada je u to uključena i duša. Um i tela u sprezi sa dušom kao celina postaju činilac aktivnosti i subjekt dualnih iskustava. Ovaj proces utelovljenja duše zasnovan je na neznanju, pošto je duša u svojoj istinskoj prirodi bez svojstava, bezgranična, bezoblična. Ona naizgled poprima svojstva i izgleda uobličena i ograničena usled Neznanja i delovanja Maje.

Maja Odeljak III Prevazilaženje lažnosti Maje Kako prepoznati laž? Zahvaćena Majom, uspavana i obamrla u bespuću svoga neznanja, osoba je u stanju da prihvati mnoge laži, iako one, manjkave kakve jesu, od samog početka slute na propast. Laži će se, pre ili kasnije, pokazati u svom pravom svetlu. To navodi na pitanje: kako prepoznati laž? Ne postoji izlaz iz laži izuzev da se ona prepozna kao laž. A ova spoznaja ne bi mogla da se desi kada laž od samog početka ne bi u sebi sadržavala mogućnost te spoznaje.

114

U laži su prisutni sumnja i strah Prihvatanje laži uvek podrazumeva prisilan kompromis. Čak i u najdubljim ponorima neznanja, duša se na neki način opire lažima. Koliko god taj otpor na početku izgledao slab i neodreñen, to je ipak prvi korak u potrazi za Istinom, koja će kasnije dovesti do konačnog poništenja svake neistine i svakog neznanja. Prihvatanje laži nosi sa sobom rastući nemir, duboku sumnju i nejasan strah. Na primer, kada osoba smatra da su drugi, kao uostalom i ona sama, isto što i fizičko telo, ona u dubini duše ne može da se pomiri s tim verovanjem. Meñutim, prihvatajući pogrešno uverenje, ona počinje da oseća strah od smrti i strah da ne izgubi svoje najbliže. Dalje, ako neka osoba svoju sreću zasniva samo na posedovanju materijalnih stvari, ona u svom srcu zna da su to samo kule u pesku, a ne izvori trajne sreće, te da stvari na koje se stalno oslanja, mogu svaki čas da nestanu. Otuda ona u dubini svoje duše sumnja u takav oslonac. Laž raskrinkava sebe samu Individua je neprekidno svesna svoje nesigurnosti. Ona oseća da je negde nešto pogrešno i da je njena računica zasnovana na pogrešnim očekivanjima. Laži su izdajnički nepouzdane. Čovek ne može večito da ih prihvata. To bi bilo kao kada bi sebi na grudi privio zmiju otrovnicu ili se nastanio na vrhu trenutno neaktivnog vulkana. Svaka laž nosi žig nepotpunosti i nedovoljnosti, prolaznosti i privremenosti. Poenta je, meñutim, u nečem drugom. Laži u sebi kriju nešto mnogo značajnije i istinitije nego što čovek u prvi mah može naslutiti. One same sebe raskrinkavaju, i na taj način navode čoveka da spozna istinu. Dve vrste laži Postoje dve vrste neistina: neistine koje se javljaju kao posledica nepažljivog i proizvoljnog razmišljanja, i neistine koje se javljaju kao posledica iskrivljenog razmišljanja. Neistine proistekle usled nepažljivog razmišljanja su manje štetne negoli one usled iskrivljenog razmišljanja. Neistine čisto intelektualne prirode javljaju se usled neke omaške u radu intelekta. A laži koje su vredne razmatranja sa spiritualne tačke gledišta, nastaju kao plod intelekta pomućenog slepim i nerazumnim željama. Analogija sa funkcionalnim i strukturalnim oboljenjima Razlike izmeñu ove dve vrste laži možemo istaći kroz analogiju sa telesnim procesima. Neki poremećaji vitalnih organa su funkcionalni, a neki strukturalni. Funkcionalne bolesti se javljaju zbog nepravilnosti u radu odreñenog vitalnog organa. U takvim slučajevima ništa nije pogrešno u strukturi vitalnog organa. Organ radi samo usporeno i nepravilno i potrebna je jedino blaga stimulacija da bi proradio pravilno. U strukturalnim poremećajima je bolest nastala usled razvitka nekog deformiteta u samoj grañi, odnosno strukturi vitalnog organa. U tom slučaju je poremećaj vitalnog organa daleko ozbiljnije prirode. On je oštećen i onesposobljen zahvaljujući nekom postojećem faktoru koji je uticao na samu konstituciju organa. Obe vrste bolesti daju se izlečiti, ali je daleko lakše korigovati funkcionalne nego strukturalne poremećaje. Važnost bistrine uma Laži koje se jave usled neke nepravilnosti u funkcionisanju intelekta su nalik na funkcionalne poremećaje, a laži koje se javljaju kao posledica ukupne pomućenosti razuma su nalik na strukturalne poremećaje. I kao što je lakše korigovati funkcionalne poremećaje od strukturalnih, laži koje su se izrodile iz neke nepravilnosti u funkcionisanju intelekta, lakše se koriguju od onih koje su nastale usled ukupne pomućenosti razuma. Da bi se bolest usled funkcionalnog poremećaja korigovala, a vitalni organ "proradio", potrebno je poboljšati tonus i otpornost obolelog organa. U slučaju strukturalnog poremećaja, meñutim, često je neophodno izvršiti operaciju. Paralelno s tim, ukoliko je laž proizvod intelektualne omaške, sve što čovek treba da uradi jeste da ubuduće pažljivije koristi intelekt. Ali ako se laž javi usled pomućenosti razuma, nužno je temeljno pročistiti um. Proces je bolan jer uklanja one želje i vezivanja koje su dovele do iskrivljavanja i pomućenosti razuma. Tvrñava Maje Laži pomućenog razuma izranjaju iz početnih grešaka prilikom vrednovanja. One su nuspojave raznih intelektualnih aktivnosti koje imaju za cilj da po svaku cenu opravdaju prihvaćene vrednosti i da, kao takve, drže čovekov um u službi podržavanja prihvaćenih vrednosti. Ukoliko se ne bi ticale ljudskih vrednosti i njihovog ostvarenja, one bi izgubile svaki značaj i prestale bi da vrše pritisak na um. Jasnost percepcije poti če iz unutrašnje čistote Meñutim, pošto pogrešna verovanja vode poreklo iz duboko uvreženih želja, njih uvek iznova pokreće težnja da se te želje ispune. Kada je neko pogrešno verovanje čisto intelektualne prirode, lako ga je ispraviti. Ali, čovekova pogrešna verovanja su ugrañena u same temelje tvrñave koja se zove Maja. Ne radi se, dakle, o pukim intelektualnim greškama koje se mogu ispraviti prostom intelektualnom argumentacijom. Bog kao jedina Istina Želje i vezanosti koje iskrivljuju razmišljanje ne mogu se eliminisati isključivo intelektom. Njihovo eliminisanje zahteva pravilna nastojanja i pravilnu akciju. Do duhovnih istina se ne dolazi sedenjem u fotelji i spekulisanjem, već ispravnim delanjem. Poštena akcija je uvertira za uklanjanje duhovnih neistina. Za sagledavanje spiritualnih istina nije potrebno naporno i grozničavo razmišljanje, već bistrina misli. A takva bistrina je plod čistog i staloženog uma. Tek pošto se ukloni i poslednji trag neistine stvorene Majom, Bog se može spoznati kao Istina. Jedino kada se Maja u potpunosti savlada, raña se vrhunska spoznaja da je Bog jedina Istina. Samo Bog je stvaran. Sve što nije Bog, sve nestalno i konačno u iluziji dualnosti—sve je to lažno. Samo je Bog beskonačna Stvarnost. Sve podele koje se uočavaju unutar Stvarnosti su lažne; one zapravo ne postoje. Bog je nepodeljiv Shvatanje da je Bog podvojen—učinak je Maje. Raznovrsnost sveta ne znači da je Bog podeljen na različite deliće. Postoje različiti ego-umovi, različita tela, različiti oblici, ali samo jedna Duša. Upojedinjene duše nastaju kada jedinstvena Duša (Bog) preuzme oblik različitih ego-umova i tela; meñutim ovo ni u kom slučaju ne dovodi do bilo kakve razjedinjenosti unutar same Duše. Duša jeste i uvek će ostati nepodeljiva. Jedinstvena i nepodeljiva Duša je osnova različitih ego-umova i tela, koji misle i delaju na mnogo načina i prolaze kroz nebrojena iskustva dualnosti. Duša jeste i uvek će ostati iznad svih misli i dela kao i iznad svih iskustava dualnosti.

115

Unutar duše nema ni verovanja ni misli Različiti stavovi i mišljenja ne dovode u pitanje jedinstvenost nedeljive Duše, iz prostog razloga što unutar Duše i nema nikakvih stavova i mišljenja. Sve aktivnosti u vezi sa razmišljanjem i donošenjem zaključaka su unutar ego-uma koji je ograničen. Upojedinjena duša kao Duša ne misli; ego-um je jedini koji misli. I razmišljanje i saznanja do kojih se dolazi putem razmišljanja, potiču iz nesavršenog i nepotpunog ego-uma. U samoj individualnoj duši, nema ni razmišljanja ni saznanja koja su proizvod razmišljanja. Duša je beskona čna inteligencija Upojedinjena duša kao Duša je beskonačna misao i beskonačna inteligencija. Nema razlike izmeñu mislioca, misli i zaključaka, niti dvojnosti subjekta i objekta. Samo ego-um, koji je na površini duše, može postati mislilac. Individualna duša kao Duša, ta beskonačna misao i beskonačna inteligencija, ne misli niti obavlja bilo kakve intelektualne aktivnosti. Intelekt sa svojim ograničenim razmišljanjem izvire iz ograničenog ego-uma. U savršenosti i samodovoljnosti beskonačne inteligencije, tj. jedinstvene Duše, nema potrebe za intelektom ili intelektualnim aktivnostima. Bog je jedina Stvarnost Sa nestankom poslednjih tragova laži koje je stvorila Maja, upojedinjena duša ne samo da spoznaje sopstvenu stvarnost, to jest da nije isto što i grubo, suptilno ili mentalno telo, već spoznaje sebe kao Boga, koji je jedina Stvarnost. U ovom stanju duša spoznaje da su um, suptilno, kao i fizičko telo bili kreacija njene sopstvene imaginacije, i da u stvarnosti nikad nisu ni postojali. Ona sada zna da je zbog Neznanja smatrala za sebe da je um, suptilno ili fizičko telo. Takoñe zna i da je, na neki način, postala um, suptilno i grubo telo i da se potom, iz neznanja, poistovetila sa ovim samostvorenim iluzijama.

Maja Odeljak IV Bog i Maja Bog je iznad dualnosti Bog je bekonačan zato što je iznad ograničavajućih oprečnosti dualnosti. On je iznad ograničenih aspekata dobra i zla, malog i velikog, ispravnog i neispravnog, vrline i poroka, blagostanja i bede; zato je On beskonačan. Kada bi Bog bio više dobar nego loš ili više loš nego dobar; kada bi umesto da je malen, bio veliki, ili umesto da je veliki, bio malen; kada bi bio manje pravedan, a više nepravedan, ili više pravedan, a manje nepravedan; kada bi imao više vrlina, a manje mana, ili manje vrlina, a više mana; kada bi bio češće srećan, a reñe nesrećan ili reñe srećan, a češće nesrećan—On bi onda bio ograničen a ne bezgraničan. Bog je beskonačan jedino zbog toga što je njegovo postojanje iznad domašaja dualnosti. Beskona čno ne može biti druga strana kona čnog Sve što je beskonačno nadilazi dualnost i ne može biti jedna od oprečnosti. Ono što je uistinu beskonačno ne može biti deo konačnog. Ako bi se na Beskonačno gledalo kao da postoji uporedo sa konačnim, to onda više ne bi bilo beskonačno; postalo bi druga strana jedne oprečnosti. Bog, koji je beskonačan, ne može se podvesti pod dualnost. Zato je postojanje dualnosti samo privid, a različnost izmeñu beskonačnog Boga i konačnog sveta—iluzija. Samo je Bog stvaran; On je beskonačan, jedan i nema ničeg drugog osim Boga. Postojanje konačnog je samo privid, laž, iluzija. Svet kona čnih stvari je stvoren Majom Kako je onda lažni svet konačnih stvari nastao? Zašto on uopšte postoji? Njega je stvorila Maja, ili princip Neznanja. Maja sama po sebi nije iluzija. Ona je stvaralac Iluzije. Maja nije laž. Ona je ta koja proizvodi lažne utiske. Maja nije nestvarna. Ona je ta koja proizvodi utisak da je stvarno nestvarno i da je nestvarno stvarno. Maja nije dualnost: ona je uzročnik dualnosti. Iluzija kona čnosti Meñutim, da bi stvari bile pristupačnije intelektualnom poimanju, uzećemo da je Maja beskonačna. Ona stvara iluziju konačnosti, a ipak sama po sebi nije konačna. Sve iluzije stvorene Majom su konačne, a čitav dualni univerzum, koji prividno postoji zahvaljujući Maji, takoñe je konačan. Čoveku se može činiti da univerzum sadrži bezbroj stvari, ali ga to ne čini beskonačnim. U njemu postoji nesagledivo mnoštvo zvezda. Doista, mirijade zvezda nastanjuju svemir, ali ukupan zbir zvezda je ipak konačan. Isto tako, vreme i prostor mogu da izgledaju beskonačno deljivi, ali su ipak konačni. Sve što je konačno i ograničeno pripada svetu Iluzije, iako se princip koji uzrokuje ovu Iluziju mora, na neki način, posmatrati kao ne-iluzija. Maja se ne može smatrati konačnom. Neka stvar postaje konačna kada se vremenski i prostorno ograniči. Maja nije ograni čena prostorom i vremenom Maja ne postoji u prostoru i ne može biti ograničena prostorom. Ona ne može biti omeñena u prostoru jer je sam prostor tvorevina Maje. Prostor, sa svim stvarima koje sadrži, je iluzija koja zavisi od Maje. Maja, s druge strane, ni u jednom pogledu ne zavisi od prostora. Ona ne može, kao druge stvari, da bude prostorno ograničena. A ne može ni da bude vremenski ograničena. Premda u stanju Nadsvesti Maja konačno nestaje, ona se ne sme smatrati konačnom. Maja nema ni početka ni kraja u vremenu, jer vreme je samo jedna od tvorevina Maje. Ako se Maja shvati kao nekakvo dešavanje koje je počelo i završava se u odreñenom vremenskom razdoblju, tada se Maja pogrešno smešta u vremenske okvire umesto da se vreme smešta u okviru Maje. Vreme je u Maji; Maja nije u vremenu. Vreme, zajedno sa svim dogañajima koji se odvijaju u vremenu, jeste tvorevina Maje, a Maja sama po sebi nije omeñena vremenom. Vreme nastaje po diktatu Maje, a nestaje u trenutku kada i ona nestane. Pogrešno je smatrati da je Maja beskona čna Bog je bezvremena Stvarnost. Zato je ostvarenje Boga, i nestajanje Maje, jedan bezvremeni čin. Maja se ne može smatrati konačnom ni iz nekog drugog razloga. Kada bi bila konačna, ona bi bila iluzija; a da je iluzija, ona ne bi imala moć da stvara druge iluzije. Otuda je najbolje prihvatiti Maju kao stvarnu i kao beskonačnu, na isti način na koji se uobičajeno Bog posmatra kao stvaran i beskonačan. Od svih mogućih intelektualnih tumačenja Maje,

116

objašnjenje da je Maja isto kao i Bog, i stvarna i beskonačna, je najprihvatljivije za čovečiji um. Ipak Maja ne može biti krajnje istinita. Gde god postoji dvojnost, postoji i laž na obe strane. Jedna stvar uvek ograničava drugu. Ne mogu postojati dve stvarne Beskonačnosti. Postojati mogu dva ogromna entiteta, ali ne i dva beskonačna entiteta. Kada bi Bog i Maja imali svoje nezavisne i meñusobno uskladene egzistencije, onda bi beskonačna stvarnost Boga predstavljala samo jedan segment podeljene stvarnosti. Intelektualno objašnjenje da je Maja stvarna nije, dakle, konačna spoznaja, već samo najbolje objašnjenje. Teško će u razumevanju Maje I kada se Maja shvati kao potpuna iluzija i kada se shvati kao krajnje stvarna, javljaju se teškoće. Stoga sva nastojanja ograničenog intelekta da razume Maju vode u ćorsokak. Sa jedne strane, ako bi se Maja smatrala konačnom, to bi značilo da je ona iluzorna; i prestala bi biti uzrokom iluzornog sveta konačnih stvari. Zato se Maja mora smatrati i stvarnom i beskonačnom. S druge strane, ako bi se Maji pripisao epitet beskonačne stvarnosti, onda bi ona predstavljala "drugu stranu medalje" još jedne beskonačne Stvarnosti, to jest Boga. Sa ove tačke gledišta, nameće se drugi zaključak: Maja je konačna i iluzorna. Maja, dakle, ne može da predstavlja beskonačnu stvarnost, mada se mora tako imenovati da bi se bolje pojasnio iluzorni svet konačnih stvari. Maja kao senka Boga Ograničeni intelekt, ma koliko se trudio, ne može potpuno da razume Maju. Nije moguće razumeti Maju intelektom, jer je ona, kao i Bog—nedokučiva. Bog je nedokučiv, nerazumljiv; Maja je podjednako nedokučiva, nerazumljiva. Zato se kaže da je Maja senka Boga. Svaka ličnost ima svoju senku. Bog takoñe ima svoju senku: tajanstvenu Maju. Mada su Bog i Maja posve zagonetni za intelekt koji deluje u domenu dualnosti, njihova istinska priroda se čoveku u potpunosti razotkriva u trenutku konačne Spoznaje. Sve do konačnog Ostvarenja enigma Maje ostaje nerešena. A nakon Ostvarenja čovek spoznaje da Maja zapravo ne postoji u Stvarnosti. Dva stanja u kojima nema Maje Postoje dva stanja u kojima nema Maje: nema je u prvobitnom nesvesnom stanju Stvarnosti, i nema je u Samosvesnom, Nadsvesnom stanju Boga. Ona se pojavljuje jedino u Božijoj svesti o pojavnom svetu dualnosti, to jest, onda kada se javi svest o grubom, suptilnom ili mentalnom svetu. Maja se javlja tamo gde nema Samosvesti, već vlada svest o imaginarnom "drugom" kada je svest bespomoćno savladana lažnim kategorijama dualnosti. Maja postoji samo sa tačke konačnog postojanja. I jedino u vidu iluzije Maja može da deluje kao beskonačni stvaralac nestvarnih i konačnih stvari. Istina Ostvarenja U poslednjoj i jedinoj Istini Ostvarenja, nema ničeg osim beskonačnog i večnog Boga. Nema iluzije o konačnim, od Boga odvojenim stvarima, a nema više ni Maje, tvorca te iluzije. Duša unutrašnjom borbom na prevazilaženju Maje dolazi do Samospoznaje. Kroz Samospoznaju ona ne samo da dolazi do toga da različiti ego-umovi i različita tela nikada nisu ni postojali, već i do toga da čitav univerzum, pa i sama Maja, nikada nisu postojali kao zasebni principi. Ma kakvu opipljivost stvarala, Maja nestaje u nepodeljenom biću jedne i jedinstvene Duše. Upojedinjena duša sada zna da je ono što je oduvek i bila— večno Samoostvarena, beskonačna u znanju, moći, blaženstvu i u samom postojanju, večno osloboñena od dualnosti. Ovaj najviši stupanj Samospoznaje je, meñutim, sasvim nedostupan intelektu i razumljiv je samo onima koji su krajnje vrhove najviše Realizacije već osvojili.

Uslovi za sreću

Odeljak I Prevazilaženje patnje kroz nevezivanje Svako traga za srećom Svako biće na svetu traga za srećom, a čovek tu nije nikakav izuzetak. Čovek naizgled žudi za mnogim stvarima, ali sve u svemu, sve što poželi ili preduzme je u cilju postizanja lične sreće. Ako je željan moći, to je zato što očekuje da će kroz nju ostvariti sreću. Ako teži sticanju novca, to je zato što misli da će time osigurati sebi uslove i sredstva koji obezbeñuju sreću. Ako traga za znanjem, zdravljem, lepotom, naukom, umetnošću ili literaturom, to je zato što smatra da njegovo ostvarenje sreće neposredno zavisi od toga. Ako se bori za svetovne uspehe i slavu, to je zato što se nada da će biti srećan kada ih ostvari. U svim svojim poduhvatima i nastojanjima čovek želi jednu jedinu stvar—da bude srećan. Sreća je krajnji motiv svih njegovih poduhvata, i snaga tog motiva nagoni ga da čini ono što čini. Naizmeni čno smenjivanje zadovoljstva i boli Svako traga za srećom, no ipak, većina ljudi je utonula u neki oblik patnje. Ako, s vremena na vreme, čovek u svom životu i zasluži malo sreće, ta sreća niti je trajna niti je sasvim nepomućena. Ljudski život ne sastoji se od ciklusa nepomućene sreće. Štaviše, on osciluje meñu oprekama bola i zadovoljstva, koje se smenjuju kao kišonosni oblaci i sjajne duge. Zadovoljstvo koje na trenutak unese svetlost u ljudski život ubrzo iščezne—baš kao i duga, koja se pojavi u punom sjaju samo da bi odmah zatim iščezla s horizonta. Ako ovi retki srećni trenuci i ostave nekakvog traga za sobom, to je onda samo u obliku uspomene na njih što još više pojačava bol zbog gubitka. Ovakva uspomena ostaje kao trajno nasleñe nakon uživanja u većini zadovoljstava. Želja donosi dve vrste plodova Čovek ne želi patnju, ali ona mu dolazi kao neumitna posledica samog načina njegovog traganja za srećom. Njegova potraga za srećom je vezana za ispunjenje njegovih želja, a to ispunjenje nikada nije sigurna stvar. Stoga, dok nastoji da ispuni svoje želje, čovek se istovremeno priprema i za patnju koja će ga snaći ukoliko se dogodi da one ostanu neispunjene. Jedno te isto drvo želja raña dve vrste plodova: slatke plodove zadovoljstva i gorke plodove patnje. Kada se ovo drvo razlista, ono ne može doneti samo jednu vrstu ploda. Oni koji žele jednu vrstu voćke moraju biti spremni da okuse i onu drugu. Čovek očajnički traga za zadovoljstvom i kada ga dobije,

117

strastveno prianja za njega. On na svaki način pokušava da izbegne nesreću koja se nadvija nad njim, a kada ga ona ipak sustigne, prihvata je teška srca. U suočavanju sa činjenicom da je njegovom zadovoljstvu suñeno da jednog dana prestane, njegove sklonosti i strasti gube smisao. A pošto očajavanjem i gnevom ne može ništa postići, preostaje mu još jedino patnja. Podstaknut različitim željama, čovek sa nesmanjenim žarom traga za zadovoljstvima ovog sveta. Njegovo uživanje u zadovoljstvima, meñutim, nije potpuno, jer dok ispija čašu meda, on ujedno mora da proguta i čašu pelina. Promenljiva raspoloženja Opijenost zadovoljstvima je pomućena patnjom, koja je redovan pratilac otrežnjenja. Čovek je rob neobjašnjivih i neočekivanih raspoloženja i impulsa. Jednom je srećan i ushićen, a drugi put veoma nesrećan i potišten. Njegova raspoloženja se menjaju u skladu sa ispunjenjem ili neispunjenjem njegovih želja. Zadovoljenje nekih želja donosi mu trenutnu radost; ali ta radost nije trajna, već ubrzo dovodi do depresivne reakcije. On je bespomoćan pred usponima i padovima svojih raspoloženja i njihovom neprekidnom promenom. Ispunjenje želja ne dovodi do njihovog prestanka; one se samo povuku neko vreme da bi zatim, sa još većom žestinom, ponovo krenule da dejstvuju. Kada je osoba gladna, ona svoju glad utoli hranom, ali ubrzo potom ponovo ogladni. A kada se prejede, iako je ispunila svoju želju, doživljava muku i nelagodnost. Patnja prouzrokovana željama Isto je sa svim željama na ovome svetu; one mogu da pruže samo prolaznu sreću. U samom trenutku njihovog ispunjenja, radost koju one pružaju, već polako iščezava i nestaje. Svetovne želje zato nikada ne mogu doneti trajnu sreću. Baš suprotno, one neumitno izazivaju raznovrsne patnje. Onaj koji seje puno svetovnih želja, može biti siguran da će požnjeti mnoge plodove patnje. Želja je večiti uzrok velikih patnji; i to je zakon. Ako osoba doživi ili zamisli patnju koja je čeka nakon ostvarenja želja, žestina njenih želja znatno se smanjuje. Nestajanje želja kao posledica patnje Dešava se i to da se ona, usled duboke patnje, čak i odvoji od svetovnog života, ali je ovo povlačenje, usled naviranja novih želja, samo privremeno. Mnoge osobe, pod uticajem snažne patnje inicirane željama, privremeno izgube interesovanje za svetovne stvari, ali ovo povlačenje, da bi dovelo do potpune osloboñenosti od želja, mora biti trajno. Postoje različiti oblici nevezanosti, ali svaki od njih ne mora biti trajan. Privremeno neprianjanje Neretko osobu duboko pogodi neki neobično upečatljiv doživljaj, kao što je prisustvovanje nečijoj samrti, sahrani ili kremaciji. Ovakvi doživljaji podstiču na razmišljanje, pa čovek tada u mislima dugo prebira o ispraznosti i uzaludnosti svetovnog postojanja. Pod pritiskom ovakvih doživljaja osoba spozna da i ona jednog dana mora da umre i ostavi sve svetovne stvari koje su joj tako prirasle srcu. Ali i te misli, kao i nevezanost koju privremeno donose, kratkog su daha. Uskoro bivaju zaboravljene, i osoba se ponovo vezuje za svet i njegove čari. Ovakav prolazan i trenutačan osećaj nevezanosti poznat je kao šmašan vairagya (shmashan vairagya), povlačenje u žalosti, jer ono najčešće nastaje kao posledica prisustvovanja nekoj kremaciji ili sahrani i ostaje u umu onoliko dugo koliko i taj prizor. Ovo raspoloženje nepristrasnosti i nevezanosti je iznenadno i kratkotrajno. Čini se da ono, dok traje, ima snažno dejstvo, ali zapravo ga održava jak utisak koji odreñeni doživljaji ostavljaju za sobom. Kada taj utisak izbledi, ubrzo u nepovrat odlazi i takvo raspoloženje, ne ostavljajući dubok trag u čovekovom opštem stavu prema životu. Ilustrativna pri ča Prolazno raspoloženje nepristrasnosti i nevezanosti za svet može se ilustrovati pričom o čoveku koji je jednom video u pozorištu duhovni komad o Gopičandi (Gopichanda), velikom indijskom vladaru koji se, zarad Istine, odrekao svega. Komad je ostavio tako dubok utisak na njega da se on, zanemarivši svoje obaveze prema porodici, odmah pridružio grupi bairagija (asketa—lutalica), pripadnika kulta Gopičande. Odričući se svog prethodnog načina života, čovek se obukao kao bairagi, obrijao glavu i seo pod jedno drvo, onako kako su ga podučili ostali članovi grupe. Isprva je utonuo u duboku meditaciju, ali kada je sunce snažno zapeklo, njegovo oduševljenje za meditaciju naglo je splasnulo. Kako je dan odmicao, on je, gladan i žedan, postajao sve uznemireniji i nesrećniji. Primetivši da ga nema, članovi njegove porodice stadoše da se brinu za njega. Posle nešto traganja pronašli su ga kako, u neveselom stanju, čami pod drvetom. Osećao se iznureno i jadno. Kada ga je žena videla u tom čudnom stanju pojurila je k njemu i besno ga izgrdila. Njegova želja za povlačenjem beše se raspršila; i pošto mu je nov način života već sasvim dozlogrdio, njen prekor mu je došao kao blagodat s neba. I tako je naš meditant, brzo ućutkavši ženu, stavio na glavu svoj turban, obukao običnu odeću i skrušeno krenuo za ženom kući. Duboka nepristrasnost Ponekad je raspoloženje nepristrasnosti i nevezanosti trajnije, i ne samo da opstaje duže vreme, već i uveliko menja čovekov opšti stav prema životu. Ovo se zove tivra vairagja (tivra vairagya), ili duboka nepristrasnost. Ovakva duboka nepristrasnost najčešće je posledica neke velike nesreće—kao što je gubitak najdražih ili gubitak poseda ili ugleda. U naletu takve nevezanosti, osoba se odriče svih svetovnih stvari. Ovaj tip tivra vairagye ima svojih duhovnih vrednosti, ali će, kroz odreñeno vreme, kada čoveka ponovo zapljusne talas svetovnih želja, verovatno izgubiti na snazi. Gañenje prema svetu što osoba oseća u tom slučaju uzrokovano je snažnom impresijom koju je na nju ostavila nesreća, a to gnušanje ne traje dugo jer nije roñeno iz znanja i razumevanja. Ono je samo jedna oštra reakcija na život. Potpuno neprianjanje Istinski trajnu vrstu nevezanosti imamo kada postoji razumevanje patnje i njenih uzroka. Ona se pouzdano oslanja na neoborivo znanje da su sve svetovne stvari trenutačne i privremene, i da će se svako vezivanje za njih na kraju pretvoriti u izvor patnje. Čovek teži svetovnim stvarima zadovoljstva i pokušava da izbegne stvari koje mu nanose bol, ne shvatajući da ne može imati jedno a zanemariti drugo. Sve dotle dok se vezuje za svetovne stvari zadovoljstva, on stalno zaziva patnju koja mu dolazi ili kao posledica njihovog neimanja ili kao posledica njihovog gubitka. Trajna nevezanost, koja daje osloboñenost od svih želja i vezanosti, zove se purna vairagja (purna vairagya), ili potpuna bestrasnost. Potpuna nevezanost je jedan od najbitnijih uslova za trajnu i istinsku sreću. Jer,

118

osoba koja poseduje potpunu nevezanost više ne nameće sebi patnju koja nastaje zbog robovanja neprekidnoj tiraniji želja. Oprečnosti Odsustvo želja čini pojedinca čvrstim kao stena. Njega ne dotiču ni zadovoljstvo ni bol; njegov život ne remete udari suprotnosti. Ako na čoveka utiču poželjne stvari, na njega mora da utiču i nepoželjne. Ako čoveka srećna znamenja podstiču na delanje, onda ga nepoželjna znamenja moraju obeshrabriti. On ne može da odoli obeshrabrujućem uticaju nepovoljnih znamenja sve dotle dok mu povoljna znamenja, daju snagu. Jedini način da umakne uznemiravajućem uticaju znamenja jeste da postane ravnodušan kako prema povoljnim, tako i prema nepovoljnim znamenjima. Pohvala i pokuda Isto važi i za oprečnosti pohvale i pokude. Ako neka osoba nalazi zadovoljstvo u primanju pohvala, ona će morati da se oseti nezadovoljnom kad joj se upute pokude. Ona ne može ostati staložena pod kišom grdnji sve dok prikriveno uživa u pohvalama. Da je više ne bi uznemiravale pokude, ona se mora ujedno odvezati i od pohvala. Jedino tada je neće više dirati oprečnosti pohvale i grdnje. Onda ona neće izgubiti svoju staloženost. Smirenost i staloženost na koje ne utiču nikakve oprečnosti moguće je ostvariti samo putem potpune nevezanosti, koja je osnovni uslov trajne i istinske sreće. Pojedinac koji je do kraja nevezan više nije ostavljen na milost i nemilost oprečnim iskustvima; i, pošto je osloboñen od tiranije želja, on više ne nanosi samome sebi patnju. Fizička i duševna patnja Čovečanstvo je trpi mnogobrojne patnje i stradanja, kako fizičke tako i duševne. Od navedene dve vrste patnji, duševna patnja je prisutnija. Ljudi ograničenih gledišta smatraju da stradanje može da bude isključivo fizičko. Oni zamišljaju patnju kao bolest ili torturu nad telom. Duševna patnja je gora od fizičke patnje. Fizička patnja ponekad dolazi kao blagoslov jer ublažava duševnu patnju odvraćajući pažnju sa nje. Večita sre ća— stanje bez želja Nije ispravno pridavati veliku pažnju čisto fizičkoj patnji. Ona se može izdržati vežbom volje i istrajnosti. Prava patnja je duševna. Čak i yogini koji mogu da izdrže znatne fizičke bolove nalaze da je teško da izbegnu duševnu patnju koja nastaje usled osujećenosti želja. Ako neka osoba ne želi ništa, ona nije nesrećna ni pod najnepovoljnijim okolnostima, čak ni u čeljusti lava. Stanje odsustva svake želje latentno je u svakome. I kada kroz potpunu nevezanost čovek dostigne stanje odsustva želja, on je tada stigao na samo izvorište večne i nepomućene sreće—koja nije zasnovana na svetovnim objektima već na Samospoznaji i Samoostvarenju.

Uslovi za sreću Odeljak II Zadovoljstvo, Ljubav i Bogoostvarenje Ostvarenje—stanje u kome nema samonametnutih proble ma Najviše patnje raña se usled nekontrolisanih želja i neostvarivih zahteva. Sve ovo nije neophodno za samoispunjenost. Kada bi prestao da želi, kada bi bio spokojniji, čovek bi se oslobodio patnje koju je sam sebi nametnuo. Njegova imaginacija više ne bi bila uzburkana neprestanim gorljivim posezanjem za stvarima koje zaista nisu bitne, a u njemu bi se učvrstio nesavladiv mir. Kada čovek pronañe unutrašnje zadovoljstvo, problemi svetovne prirode nestaju. Za njega život prestaje da biva složen, budući da je, u stanju bez želja, postao posve jednostavan. Patnja pri odricanju Pošto shvati da su želje samo okovi za dušu, čovek odlučuje da ih se odrekne; ali čak i kada to čini dobrovoljno, to ne predstavlja bezbolan proces. Patnja koja dolazi usled čišćenja uma od mnogobrojnih želja postoji—čak i onda kada je duša spremna da ih se odrekne—zato što se ovakva odluka direktno sukobljava sa težnjom ego-uma da istraje u svojim uobičajenim željama. Odbacivanje želja napada život ego-uma u korenu. Zato je ovaj proces redovno praćen oštrom patnjom. Ali ovakva patnja je zdrava za dušu jer je oslobaña od vezanosti. Analogije Nije svaka patnja loša. Kada patnja vodi ka večnoj sreći stanja bez želja, može se smatrati blagoslovenom. Kao što pacijent mora pretrpeti hiruršku operaciju da bi se oslobodio istrajnog i zloćudnog bola, duša mora da prihvati patnju odbacivanja želja da bi se oslobodila beskrajne patnje koja se uvek iznova vraća, a čiji su uzrok same želje. Patnja koju duša proživljava odričući se želja može da bude veoma oštra, ali se kroz nju da istrajati zahvaljujući perspektivi veće slobode koja će doći nakon što želje postepeno iščeznu iz uma. Kada se inficirani otok otvori da bi gnoj izašao iz njega, onda to donosi patnju, ali isto tako i olakšanje. Slično tome, patnju koju prouzrokuje odbacivanje želja uravnotežava olakšanje koje donosi progresivna inicijacija u neograničen život u kome vlada sloboda i sreća. Istinska priroda patnje Jednostavni život u kome vlada sloboda i sreća predstavlja jedno od najtežih postignuća. Pošto je razvio mnoštvo veštačkih i umišljenih želja, čovek je u toj meri sam sebi zakomplikovao život da mu povratak jednostavnosti predstavlja teškoću koliko i samo odbacivanje želja. Želje su vremenom postale sastavni deo njegovog ograničenog sopstva, tako da on okleva da ih odbaci ukoliko mu se u umu, kroz oštru duševnu patnju, ne ureže nauk da se želje rañaju iz samog neznanja. Kada se pojedinac suoči sa velikom patnjom koju uzrokuju želje, on tada stiče razumevanje njihove prave prirode. Pojavu ovakve patnje treba pozdraviti. Patnja treba da se pojavi da bi se eliminisala dalja patnja. Trn se može izvaditi drugim trnom, a patnja poništiti patnjom. Patnja se mora pojaviti u svrhu pročišćavanja duše od njenih želja; i potrebna je kao što je lek potreban bolesnoj osobi. Patnja koju je prouzrokovalo nezadovoljstvo Meñutim, devedeset i devet procenata ljudske patnje je nepotrebno. Tvrdoglavo istrajavajući u svom neznanju, ljudi nanose bol sebi i svojoj braći; a zatim se, što je stvarno čudnovato, pitaju: "Zašto mi moramo da patimo?" Patnju obično simbolizuju ratni prizori: razorene kuće, povrede i krv, agonija mučenja i smrti. Ali rat nije izraz neke

119

posebne patnje; ljudi u stvarnosti pate sve vreme. Pate jer nisu zadovoljni—hoće sve više i više. Rat je pre posledica univerzalne patnje i nezadovoljstva nego što je primer nekakve izuzetne patnje. Svojom pohlepom, taštinom i surovošću ljudi nanose neopisivu patnju sebi i drugima. Ljudima nije dovoljno što nanose patnju sami sebi, već nemilosrdno i sa žarom stvaraju patnju i svojim bližnjima. Svako traga za svojom srećom, pa čak i po cenu tuñe sreće, otvarajući tako vrata raznim svirepostima i beskrajnim ratovima. Sebično traganje za sre ćom Sve vreme dok čovek razmišlja samo o svojoj sreći, on je ne pronalazi. U potrazi za ličnom srećom, ograničeno "ja" postaje sve naglašenije i opterećujuće. Izuzetno sebičan čovek može, u svojoj slepoj potrazi za odvojenom i ekskluzivnom srećom, postati vrlo surov i bezosećajan prema drugima; ali to mu se vraća, trujući samo vrelo njegovog života. Život bez ljubavi je ružan do krajnjih granica; i jedino je život pun ljubavi vredan življenja. Do sreće putem ljubavi i samozaborava Ako je neki pojedinac bez želja, on ne samo da će eliminisati veliki deo patnje koju je nanosio drugima, nego istovremeno i veliki deo patnje koju je nanosio samome sebi. Puko odsustvo želja, meñutim, ne može naći ishodište u pozitivnoj sreći, mada će čoveka sprečiti da dalje samome sebi nanosi patnju, i osposobiti ga da učini značajan korak ka ostvarenju istinske sreće. Prava sreća počinje onda kada se čovek nauči veštini pravog prilagoñavanja drugim ljudima, a pravo prilagoñavanje podrazumeva samozaborav i ljubav. Stoga je preobražaj života u kome dominira ograničeno sopstvo u život pun ljubavi od duhovnog značaja. Nesebična ljubav je retka Čista ljubav je retka jer se, u većini slučajeva, ljubav zaprlja sebičnim motivima, koji se, usled delovanja nataloženih loših sanskara, pritajeno ubacuju u svest. Izuzetno je teško očistiti svest od duboko ukorenjenog neznanja koje se izražava kroz ideje "ja" i "moje". Na primer, čak i kada neka osoba tvrdi da voli svog voljenog, to obično znači da ona posesivno želi da voljeni bude sa njom. Osećaj "ja" i "moje" izrazito je prisutan upravo u izražavanju ljubavi. Kada neki čovek vidi da njegov sin nosi pohabanu odeću, on čini sve što može da bi mu pribavio novu odeću trudeći se da ga učini srećnim. Pod ovim okolnostima on smatra da prema sinu oseća samo čistu ljubav. Ali u ovom brzom odazivu na sinovljevu nevolju, ideja "moje" ne igra malu ulogu. Jer, kada bi on video nečijeg tuñeg sina na ulici u pohabanoj odeći, on se ne bi odazvao kao što se odazvao u slučaju svog sina. Ovo pokazuje da je zapravo, mada možda nije sasvim svestan toga, njegovo ponašanje prema sinu u velikoj meri sebično. Osećaj za "moje" leži duboko u pozadini uma, i može se izvući na površinu jedino dubljom analizom. Ako bi čovekovo ophoñenje prema sinu nekog tuñinca bilo jednako kao i njegovo ophoñenje prema sopstvenom sinu, onda bi se moglo reći da je posredi čista i nesebična ljubav. Podru čje čiste ljubavi Čista ljubav nije nešto što se može nametnuti niti silom oduzeti. Ona se mora ispoljavati iznutra, nesputano i spontano. Ono što čovek može postići jednom hrabrom odlukom jeste uklanjanje onih činilaca koji sprečavaju čistu ljubav da se ispolji. Postizanje nesebičnosti može da bude istovremeno i teško i lako. Teško za one koji još nisu odlučili da iskorače iz ograničenog sopstva, a lako za one koji su tu odluku već doneli. U odsustvu čvrste odlučnosti, veze sa ograničenim sopstvom suviše su jake da bi se uklonile. Ali kada osoba odluči da po svaku cenu ostavi na stranu sebičnost, ona nailazi na lak prolaz u područje čiste ljubavi. Potreba za hrabrom i nepokolebljivom odlukom Ograničeno sopstvo je kao kaput koji duša nosi na sebi. Upravo kao što pojedinac može prostim aktom volje da skine svoj kaput, jednim hrabrim i odlučnim korakom on može odbaciti ograničeno sopstvo i osloboditi ga se jednom zanavek. Zadatak koji bi pod drugim okolnostima bio veoma težak, donošenjem jedne hrabre i nepokolebljive odluke, postaje vrlo lak. Ovakva odluka se može pojaviti u njegovom umu samo onda kada on oseti snažnu žudnju za nepatvorenom ljubavlju. Kao što gladan čovek žudi za hranom, poklonik koji želi da doživi čistu ljubav mora intenzivno da čezne za njom. Istinska ljubav se budi jedino miloš ću Savršenog U čitelja Kada poklonik u sebi razvije snažnu čežnju za čistom ljubavlju, može se reći da se on pripremio za intervenciju Savršenog Učitelja— koji ga, pravilno usmeravajući i pružajući mu neophodnu pomoć, uvodi u stanje božanske ljubavi. Jedino Učitelj može, prenoseći mu božansku ljubav, da probudi čistu ljubav u njemu, i nema drugog načina. Oni koji žele da ih prožme ljubav treba da se upute večnom ljubavnom plamu. Ljubav je najvažnija stvar u životu. Ona ne može biti probuñena osim ako ne stupimo u kontakt sa samim Ovaploćenjem ljubavi. Teoretska razmatranja o ljubavi doprineće samo razradi još jedne od teorija o ljubavi, ali će srce ostati prazno kao i pre. Ljubav raña ljubav; ona se ne može probuditi mehaničkim putem. Ljubav —putokaz prema Bogoostvarenju Kada se istinska ljubav probudi u pokloniku, ona ga vodi ka spoznaji Boga i otvara mu neograničeno polje trajne i neprolazne sreće. Sreća Bogoostvarenja je cilj čitave kreacije. Nije moguće da osoba ima ikakvu ideju o ovoj neizrecivoj sreći ako nema iskustvo Boga. Ideja koju svetovni ljudi imaju o patnji i sreći je krajnje ograničena. Prava sreća koja potiče od ostvarenja Boga je vredna svake fizičke i duševne patnje u univerzumu. Onda svaka patnja prestaje, kao da je nikada nije ni bilo. Blaženost Bogoostvarenja Ljudi koji nisu Bogoostvareni mogu kroz jogu u toj meri da ostvare kontrolu uma da im ništa više ne pričinjava bol ili patnju, čak i kada ih sahrane žive ili bace u vrelo ulje. Ali mada napredni yogini mogu da prevaziñu i ukinu bilo koju patnju, oni nemaju doživljaj sreće koji prati ostvarenje Boga. Kada čovek postane Bogom, sve ostalo je nula. Stoga sreću Bogoostvarenja ništa ne može da umanji. Sreća Bogoostvarenja je nezavisna, večno je nova i neprolazna, bezgranična i neopisiva. Upravo je radi ove sreće svet i nastao.

120

Bog kao beskonačna ljubav Suština Boga je Ljubav Oni koji pokušaju da razumeju Boga jedino intelektom, dolaze do nekog hladnog i suvog koncepta koji promašuje samu suštinu prirode Boga. Tačno je da je Bog beskonačno Znanje, beskonačno Postojanje, beskonačna Moć i beskonačno Blaženstvo; ali suština Boga se ne može razumeti sve dok se On ne spozna i kao beskonačna Ljubav. U Onostranom stanju Boga, iz kojega je nastao čitav univerzum i sa kojim se on na kraju stapa, Bog je večno beskonačna Ljubav. Samo kada se na božansku ljubav gleda kroz ograničeni kontekst oblika (koji se pojavljuju u periodu izmeñu pojave iluzornog univerzuma dualnosti i njegovog nestajanja) čini se da je njena beskonačnost umanjena. Faze manifestacije ljubavi Kada Božanska ljubav doživljava sebe u manifestovanim oblicima i kroz manifestovane oblike univerzuma, ona prolazi kroz sledeće faze: (1) doživljava sebe kao izuzetno ograničenu; (2) doživljava da postaje sve manje i manje ograničena i postaje sve više i više nalik beskonačnoj ljubavi; i (3) doživljava sebe onakvu kakva ona doista i jeste—beskonačna suština i postojanje. Doživljaj ograničenosti ljubavi nastaje usled neznanja kojeg su uzrokovale sanskare, a one su uzgredni produkti evolucije svesti. Dok je procesu kroz koji ljubav postaje beskonačna svojstveno oslobañanje od ovih ograničavajućih sanskara. Ljubav kao požuda Pošto ljubav, kao neispoljena suština univerzuma, proñe kroz rane, gotovo nesvesne stupnjeve različitih carstava, ona se u životinjskom carstvu, ispolji u obliku požude. Njeno ispoljenje na početnim stadijumima ljudske svesti takoñe je u obliku požude. Požuda je najograničeniji oblik ljubavi u ljudskoj svesti. Uprkos evidentnoj činjenici da požuda ima veze sa drugim osobama, ona nije ništa drugo do nerazblažena sebičnost, jer sve objekte za koje se čovek požudno vezuje, on želi sa stanovišta zadovoljenja ograničenog i zasebnog "ja". U isto vreme, ona jeste jedan oblik ljubavi jer se kroz nju izražava vrsta naklonosti prema drugima, mada je ova naklonost u potpunosti izopačena zahvaljujući gustoj magli neznanja koja obavija istinsko Jastvo. Ljubav u gruboj sferi Kada se ljudska svest potpuno uplete u dualnost grube sfere postojanja, ljubav ne može da se ispolji drugačije nego kao neka vrsta požude. Neko voli začin kari jer mu odgovara njegov ukus. Nema tu nikakvih uzvišenih pobuda, pa se to onda može smatrati jednim oblikom žudnje. Posredi je samo žudnja za čulnim doživljajem ukusa. Um takoñe žudi za telesnim senzacijama vida, mirisa, zvuka i dodira; i on hrani uski život ega kroz uzbuñenje koje potiče od ovih senzacija. Svaki tip žudnje je upletenost u grube oblike i nema veze sa duhom. Radi se samo o jednom izrazu vezanosti za čulne objekte. Pošto pored svih načina ispoljavanja žudnji srce ostaje nezadovoljeno i nedovoljno izraženo, u njemu se stvara neprekidni vakuum koji čoveka dovodi u stanje neispunjenosti i patnje. Ljubav koja se ispoljava kao neublažena, stopostotna požuda, do krajnjosti je ograničena jer se bespomoćno koprca u zamci nezaustavljive žudnje. Kada se srce nade u vlasti požude, duh kao da je u stanju opčinjenosti ili totalne ukočenosti. Uspešnost njegovog funkcionisanja je znatno smanjena i on biva izopačen delovanjem ograničavajućeg neznanja. Njegovim višim potencijalima nije dozvoljeno da se ispolje i ispune, a ovakvo kočenje i potiskivanje duhovnog života vodi u stanje potpune vezanosti. Požuda je najograničeniji oblik ljubavi koji deluje pod vlašću neznanja. Nedvosmisleni pečat nezadovoljstva što požuda neumitno ostavlja za sobom jeste znak da se radi o jednom nepotpunom i neadekvatnom izrazu nečeg dubljeg, ogromnog i neograničenog. Kroz požudu se Beskona čnost potvr ñuje na posredan na čin Kroz višestruke patnje bez kraja i konca, koje proističu iz neutoljene požude i neprestane frustracije što ona sa sobom nosi, duh stalno u sebi prepoznaje glasove protesta protiv krajnje površnosti jednog života kojim isključivo vlada požuda. Zbog toga glas večne Božje ljubavi, kojeg nije moguće utišati, posredno zahteva svoje pravo na sopstvenu, još neispoljenu, ali zbog toga ne i umanjenu stvarnost. Stadijumi ljubavi Čak i u najnižem požudnom životu grube sfere, Bog doživljava Sebe kao ljubavnika; ali kao ljubavnika koji je zatečen u potpunom neznanju u vezi svoje prave prirode, ili prirode Boga, Voljenog. Ovo je stanje ljubavnika koji je grubo odvojen od božanskog Voljenog jednom neprozirnom zavesom dualnosti. Pored svega, ovo je početak jednog dugačkog procesa u kome će se ljubavnik probiti kroz zavesu neznanja i doći do istine da je neograničena i nesputana Ljubav. Ali da bi bio iniciran u beskonačnu ljubav on mora da proñe kroz dva preostala stadijuma koje karakterišu suptilna i mentalna sfera. Ljubav u suptilnoj sferi Ljubavnik u suptilnoj sferi nije osloboñen žudnji, ali žudnje koje doživljava nisu nerazblažene kao što je slučaj sa grubom sferom. Intenzitet žudnje u suptilnoj sferi je prepolovljen u odnosu na grubu sferu. Pored toga, ne postoji nikakvo grubo ispoljavanje žudnje kao u gruboj sferi. Ljubavnik je u gruboj sferi neraskidivo vezan za grube stvari, pa se stoga žudnja izražava na jedan grub način. Meñutim, ljubavnik se u suptilnoj sferi oslobodio svoje vezanosti za grube stvari; zato se, u ovom slučaju, žudnja ne izražava u svom grubom obliku. Ova žudnja ima svoje suptilne načine izražavanja, ali se ne ispoljava u grubom obliku. Štaviše, pošto se otprilike polovina prvobitne žudnje grube sfere sublimirala u suptilnoj sferi, ljubavnik u suptilnoj sferi ljubav doživljava ne kao nerazblaženu požudu, već u jednom višem obliku—kao čežnju da se ujedini sa Voljenim. Ljubav kao čežnja U gruboj sferi se tako ljubav ispoljava kao požuda, a u suptilnoj kao čežnja. Požuda je žudnja za čulnim doživljajima i kao takva je voñena potpuno sebičnim motivima. Ona se krajnje nemarno odnosi prema blagostanju

121

svetovnog voljenog. Čežnja je manje sebična, i premda je na neki način posesivna, ona se ispoljava kroz saznanje da objekat ljubavi poseduje beskonačnu vrednost i značaj. Čežnja je manje ograničen oblik ljubavi od požude. Kroz čežnju zavesa dualnosti postaje sve reña i prozirnija, pošto ljubavnik, žudeći za prisustvom Voljenog, sada svesno nastoji da prevaziñe dualnost izmeñu sebe i Njega. U požudi je naglasak isključivo na ograničenom sopstvu, a svetovni voljeni je u drugom planu u odnosu na grube potrebe ljubavnika. U čežnji su sopstvo i božanski Voljeni podjednako naglašeni; a ljubavnik spoznaje da on postoji radi Voljenog, upravo kao što i Voljeni postoji radi njega. Ljubav u mentalnoj sferi Ljubavnik u mentalnoj sferi uzvišenije i slobodnije izražava ljubav. U tom slučaju, mada požuda nije sasvim nestala, ona je sada u velikoj meri sublimirana. Ostala je otprilike jedna četvrtina izvorne požude iz grube sfere, ali je ona ostala u latentnom obliku i ne ispoljava se. U mentalnoj sferi, požuda se ne ispoljava čak ni na suptilan način. Ljubavnik je u mentalnoj sferi posve odvojen od suptilnih stvari; i osloboñen od posesivne čežnje za objektom ljubavi, koja je karakteristična za ljubavnika u suptilnoj sferi. Ljubav kao potpuno prepuštanje U mentalnoj sferi ljubav se izražava kao potpuno prepuštanje volji Boga, koji je Voljeni. Sve sebične želje, uključujući i čežnju za prisustvom Voljenog, prestale su, pošto je sada naglasak isključivo na volji Voljenog i dragocenosti Njegovog postojanja, te na želji da se bude jedno sa Njim. Sebičnost je sasvim izbrisana, pa se čista ljubav sada još snažnije izliva. Meñutim, čak i u mentalnoj sferi ljubav još uvek nije postala beskonačna, i još postoji tanka zavesa dualnosti koja ljubavnika razdvaja od Voljenog. Ljubav više nije okovana sebičnošću; ali još nije postala beskonačna jer se doživljava kroz medij ograničenog uma—upravo kao što se u nižim sferama ona doživljava kroz medij nižih tela. Božanska ljubav je beskona čna Ljubav postaje svesno beskrajna i neograničena kako u postojanju tako i u ispoljavanju onda kada se iskorači izvan područja individualnog uma. Ovakva ljubav se sa pravom naziva božanskom, jer je svojstvena stanju Boga u kome je svaka podvojenost jednom za svagda prevaziñena. U božanskoj ljubavi, požuda je sasvim iščezla. Ona ne postoji čak ni u prikrivenom obliku. Božanska ljubav je neograničena u svojoj esenciji i svom izrazu jer je duša doživljava kroz samu Dušu. U grubim, suptilnim i mentalnim sferama, ljubavnik je svestan svoje odvojenosti od Boga, tj. Voljenog; ali prevazišavši sve ove sfere, ljubavnik postaje svestan svog jedinstva sa Voljenim. Ljubavnik se stapa sa bićem Voljenog i zna da je jedno sa Voljenim. Božanska ljubav je sasvim osloboñena robovanja željama ili ograničenom sopstvu. U ovom stanju Beskonačnosti biće ljubavnika nije odvojeno od Voljenog; on je postao Sam Voljeni. Božanska romansa Tako imamo da Bog, kao beskonačna Ljubav, prvo ograničava Sebe u stvorenim oblicima i zatim se, kroz različite stupnjeve kreacije, ponovo vraća Svojoj beskonačnosti. Svi stadijumi Božanskog iskustva koji se začinju sa tim da je on ograničeni ljubavnik, kulminiraju u Njegovom iskustvu da je jedini Voljeni. Putovanje duše je jedna uzbudljiva božanska romansa u kojoj ljubavnik—koji je na početku svestan jedino praznine, frustracije, površnosti i pritiska lanaca koji ga okivaju—postepeno postiže jedan sve puniji i slobodniji izraz ljubavi. Na kraju ljubavnik nestaje i stapa se sa božanskim Voljenim da bi spoznao jedinstvo ljubavnika i Voljenog u najvišoj i večnoj činjenici da je Bog beskonačna Ljubav.

EPILOG

Dvanaest puteva koji vode do spoznaje mene 1. Čežnja Ako osećate istu čežnju i žeñ za jedinstvom sa Mnom kao što onaj što danima leži na vrelom suncu Sahare oseća čežnju za vodom, tada ćete Me spoznati. 2. Mir uma Ako ste mirni poput neuzburkanog jezera, tada ćete Me takoñe spoznati. 3. Poniznost Ako ste ponizni poput zemlje, što se da oblikovati u bezbrojne oblike, tada ćete Me spoznati. 4. Očajanje Ako doživljavate očajanje poput onog koje navodi čoveka na samoubistvo i osećate da ne možete da živite bez Mene, onda ćete Me ugledati. 5. Vera Ukoliko imate potpunu veru, onu koju je Kalijan imao u svog Učitelja—verujući da je noć iako je dan, zato što je Njegov Učitelj tako rekao—tada ćete Me spoznati. 6. Vernost Ako ste mi verni onako kako je vama veran vaš dah, koji vas prati do kraja života—čak i onda kada ga niste sasvim svesni, i u sreći i u patnji, nikada se ne okrećući protiv vas—onda ćete Me spoznati. 7. Kontrola putem ljubavi Kada vaša ljubav prema Meni odagna strast prema čulnim stvarima, tada ćete Me spoznati.

122

8. Nesebično služenje Ako posedujete vrlinu nesebičnog služenja koje nije opterećeno željom za rezultatima, nalik na sunce koje služi svet obasjavajući sve stvoreno—travu na poljima, ptice u vazduhu, zveri u šumi, celokupno čovečanstvo zajedno sa grešnicima i svecima, bogatima i siromašnima—tada ćete Me osvojiti. 9. Odricanje Ako se Mene radi odreknete svega fizičkog, mentalnog i duhovnog tada ćete Me imati. 10. Pokornost Ako vaša pokornost bude tako spontana, potpuna i prirodna kao što je svetlost oku ili miris nozdrvama, tada ćete Mi doći. 11. Predavanje Ako je vaše predanost Meni tako iskrena, kao što se čovek koji pati od nesanice prepušta iznenadnom nastupu sna bez straha, tada ćete Me pridobiti. 12. Ljubav Ako osećate onu ljubav koju je sveti Franjo osećao prema Isusu, ne samo da ćete Me spoznati, već ćete Mi pričiniti i veliko zadovoljstvo.

Glosar Glosar je podeljen na dva Odeljka. U Odeljku I dat je spisak pojmova koji su u upotrebi u tekstu Beseda. On sadrži sve strane reči, imena i izabrane termine koji zahtevaju objašnjenja. U Odeljku II dat je kratak spisak imena i stranih termina koji se najčešće pojavljuju u drugim Meher Babinim knjigama i spisima. Većina prevedenih termina u Glosaru vodi poreklo iz sufijske ili vedantske tradicije (termini Sufizam i Vedanta objašnjeni su u Odeljku I) i označeni su ili slovom (S) ili slovom (V). Sufijski termini potiču iz arapskog ili persijskog jezika. Termini koji pripadaju tradiciji vedante vode poreklo iz sanskritskog jezika. U pojedinim slučajevima dati su oblici iz obe tradicije. Reči koje potiču iz drugih tradicija su označene skraćenicom za njihove originalne jezike. Definicije termina prenose smisao u kome ih je Meher Baba upotrebljavao i povremeno se razlikuju od opšte prihvaćenog, tradicionalnog značenja.

Odeljak I Termini koji se koriste u tekstu Beseda abdal (S.): (abdal) Duhovno napredna ñuša koja može po volji da zameni svoje fizičko telo drugim. abrar: Vidi wali. adhyatma marga (V.): (adhijatmamarga) Unutrašnja Staza duhovnog razvoja. Var.: adhyatmic marga. Takoñe, V.: moksha-marga. S.: tariqat. ahadiyat: Vidi: vidnyani sanskare. Aham Brahmasmi (V.): (ahambrahmasmi) "Ja sam Stvarnost"; afirmacija Bogoostvarenog stanja. S.: Anal Haqq. Vidi takoñe: "Ja sam Bog", Realizacija. Aikya: V.: Jedinstvo; Vasl. alam-e-jabrut: Vidi: mentalna sfera. alam-e-malakut: Vidi: suptilna sfera. alam-e-nasut: Vidi: gruba sfera. amavasya (Skt.): (amavasja) Najtamnija noć u lunarnom mesecu. Anal Haqq (S.): "Ja sam Stvarnost", afirmacija Bogoostvarenog stanja. V.: Aham Brahmasmi. Takoñe vidi: "Ja sam Bog"; Realizacija. anna bhuvan: Vidi: Gruba sfera. anwaya (V.): (anvaja) Sintetička aktivnost uma; proces povezivanja. Apsolutno stanje praznine: Vidi Nirvana. Arjuna: Vidi pod: Krishna. aspirant (tragalac): Vidi: sadhak; yogi. astralno telo: Oblik kroz koji se doživljava astralni svet, koji služi kao veza izmeñu grubog i suptilnog sveta. Vidi: polusuptilni svet (Za opširniju informaciju vidi Bog Govori). atma (V.): (atma) Duša. Var.: atman. S.: jan; ruh. Atmapratisthapana: Vidi: Sahaj Samadhi. Aum: Vidi pod: Tačka Om. Avatar (V.): (avatar) Potpuna manifestacija Boga u ljudskom obliku na zemlji, kao Večno Živućeg Savršenog Učitelja; direktno spuštanje Stvarnosti u svet Iluzije; Spasilac, Najviši meñu Najvišima, Drevni. Takoñe, Bogo čovek, Mesija, Buda, Hrist, Rasool. Avram (Abraham): Prorok; Patrijarh. U Kuranu je od Avrama (Ibrahima) Bog zatražio da žrtvuje svog voljenog sina Ismaila; u Bibliji, Isaka. Azad-e-Mutlaq: Vidi: Jivan-mukta. Baba Farid/Fariduddin: Vidi: Ganj-e-Shakkar. Bahlul: Persijski kralj koji je napustio sve i postao veliki mistik. bairagi (Hindu): Lutajuće askete ili pustinjaci. Baqa-Billah: Sahaj Samadhi. Bhagavad Gita: Vidi pod Krishna. bhakta (V.): (bakta) Poklonik. bhakti (V.): (bakti) Predanost ili ljubav. Vidi takoñe Parabhakti. bhas (V.): (bhas) Var.: bhasa. Uporedi: Maya. Biblija: Vidi: Avram, Isus Hrist. Bogo čovek: Direktni silazak Boga na zemlju u ljudskom obličju. Bog koji je postao čovek. Avatar. Vidi takoñe, Čovek-Bog. Bogoopijeni: Vidi: masti; unmatta. Bogoostvarenje: Vidi: Realizacija. božanske moći: Vidi: okultna

123

iskustva/mo ći; siddhis. Brahmi Bhoot: Vidi: Majzoob-e-Kamil. Buda: Gotama Buda, Prosvetljeni; Avatar (vidi: Avatar) čije je učenje do nas došlo u vidu budizma. Var.: Siddhartha Gautama. Buda: Prosvetljeni, Avatar (za puno objašnjenje vidi: Buda) Chishti, Muinuddin, Khwaja: (Čišti, Muinudin, Huaña) Sufijski Savršeni U čitelj koji je živeo u Añmeru, Indija, u 12. veku. Var.: Khwaja Saheb; Moenuddin Chisti. Čovek-Bog: Čovek koji je postao Bog; Savršeni U čitelj (za dalje tumačenje vidi: Savršeni Učitelj). S.: Qutub; Salik-e-Mukammil. V.: Param Mukta; Sadguru. Takoñe vidi: Bogo čovek. darshan (V.): (daršan) Gledanje; sklapanje ruku u tišini ili klanjanje u znak obožavanja; susret sa svecem ili Učiteljem; dharma shastra: Vidi pod: karma-kanda. dnyan (V.): Znanje, poznavanje duhovnih istina; gnoza. Var.: dnyana; jnana S.: irfan. Takoñe, vidi: vidnyani sanskare. ego-um: Središte individualnosti (vidi: upojedinjena duša) koja prima impresije posredstvom grubog, suptilnog i mentalnog tela. Emancipacija: Vidi: Sloboda. fana (S.): Uništenje, razaranje; poništavanje nekog aspekta lažnog ja (ega), koje prethodi prelaženju na novi nivo svesti. Fana, konačna: Vidi: Nirvana. fana-e-batili (S.): (fana-e-batili) Razaranje lažnog; prelazak na drugi nivo svesti. fana-e-jabruti (S.): (fana-e-ñabruti) Poništavanje svih želja; prelazak na peti nivo svesti. fana-e-mahabubi (S.): (fana-e-mahbubi) Rastakanje sopstva (ljubavnika) u Voljenom (Bogu); prelazak na šesti nivo svesti. fana-e-malakuti (S.): (fana-e-malakuti) Uništenje koje vodi u slobodu; prelazak na četvrti nivo svesti. fana-e-zahiri (S.): (fana-e-zahiri) Poništenje privida; prelaz na treći nivo svesti i iskustvo videh samadhija , ili božanstvene kome. Var.: fana-e-zaheri. Fana-Fillah (S.): (fana-filah) Stanje "Ja sam Bog " stanje Savršenih ; konačno poništenje i rastakanje lažnog ja u Bogu; konačni prelaz na sedmi nivo svesti . V.: Nirvikalpa . Takoñe vidi: Realizacija . Franjo, Sveti (1181/2-1226) iz Asizija, Italija. Ganj-e-Shakkar (takoñe, Baba Fariduddin); (Ganñ-e-Šakar; Baba Faridudin) poznati wali koji je zapao u stanje opčinjenosti (hairat ) ali ga je iz njega izveo njegov Učitelj, Khwaya Muinuddin Chishti, i kasnije ga doveo do stanja Savršenog U čitelja . Var.: Baba Farid; Ganj-e-Shakar. Ghausali Shah : (Ghausali Šah) Muslimanski svetac iz severne Indije. Var. Ghousali Shah. Gopichanda : (Gopičanda) Znameniti indijski kralj koji je odbacio sve u potrazi za Istinom. gruba sfera/svet : Svet materije; vidljivi i nevidljivi svetovi kreacije, koji se mogu iskusiti posredstvom grubog tela i gustih, grubih impresija. S.: alam-e-nasut. V.: anna bhuvan; sthul bhuvan. grubo telo/oblik : Fizičko telo ili oblik koji deluje u gruboj sferi . S.: jism-ej-kasif V.: sharir; sthul sharir . hairat (S.): (hajrat) Opčinjenost. haram (S.): (haram) Zabranjen ili nedozvoljen po Islamu. hinduizam: Vidi: Krishna; Rama; Vedanta . Hrist: Mesija, Spasilac, Avatar (vidi: Avatar). Takoñe vidi Isus Hrist . hrišćanstvo: Vidi: Isus Hrist . Iluzija: Vidi: Bhas; Maya . impresije: Vidi: Sanskare . Insan-e-Kamil: Vidi: Savršeni . involucija svesti, nivoi: Vidi: nivoi svesti . irfan: Vidi: Dnyan . Islam: Vidi: Muhamed, Prorok; Sufizam . Ismailo i Isak: Vidi: Avram . Isus Hrist : Sin Božiji; Avatar (vidi: Avatar) čije se učenje širilo kroz biblijski Novi Zavet i hrišćanstvo. Takoñe vidi: Hrist . "Ja sam Bog ": Afirmacija Bogoostvarenog stanja. S.: Anal Haqq . V.: Aham Brahmasmi . Takoñe vidi: Realizacija . Jalaluddin Rumi: Vidi: Rumi , Jalaluddin, Maulana . Jami (1414-1492): (ñami) Persijski pesnik i mistik. jan: Vidi: Atma . Jedinstvo: Stanje sjedinjenosti s Bogom. Beskonačnost. S.: Vasl . V.: Aikya. jism-e-altaf: Vidi: karan sharir; manas; mentalno telo . jism-e-kasif: Vidi: Grubo telo ; sharir; stuhl sharir . jism-e-latif: Vidi: prana; suptilno telo; sukshma sharir . Jivanmukte : (ñivanmukte) Oni koji su dostigli stanje "Ja sam Bog " sa svešću o kreaciji, ali nemaju duhovnih dužnosti; osloboñene inkarnirane duše. S.: Azad-e-Mutlaq; Salik-e-Kamil. Jivanmukti: Vidi: Mukti . jnana: Vidi: dnyan . Kabir (1440-1518): (Kabir) Savršeni Učltelj i pesnik iz severne Indije. Kalyan : (Kalijan) (1) Omiljeni učenik Savršenog Učitelja Swami Ramdas Samartha ; pominje se u besedi: "Duhovno školovanje" (2) Kalyan (pominje se u "Epilogu—Dvanaest puteva koji vode ka spoznaji Mene") je poznat kao Kamal (kamal), prvi učenik Savršenog Učitelja Kabira . Kamal: Vidi: Kalyan . karan sharir (V.): (karan šarir) Uzročno ili mentalno telo ; sedište uma. Var.: karana sharira. S.: jism-e-altaf. Takoñe, vidi: Manas .

124

karma (V.): akcija, delo, posledica, sudbina. Prirodni i nezaobilazni dogañaji u čovekovom životu predodreñeni njegovim ranijim životima. karma-kanda (V.): (karma kanda) Spoljašnje priklanjanje darma šastri (dharma shastra) odnosno, religijskim kanonima i tradicijama, i ispunjavanje religijskih obaveza; pravovernost. karma-yoga (V.): (karma joga) Yoga koja se ostvaruje kroz nesebično delanje i služenje. karma-yogi (V.): (karma jogi) Čovek koji praktikuje yogu nesebičnog služenja. Var.: karmayogin. kasturi-mriga (Skt.): mošusni jelen; jelen iz čijeg pupka izlazi mošus. Khwaja Saheb: Vidi: Christi , Muinuddin, Khwaya . Kuran: Vidi pod: Avram, Muhamed, Prorok . Krishna : (Krišna) Avatar (vidi; Avatar) čiji je život opisan u indijskom epu Mahabharata. Njegovo učenje nam je došlo u vidu hinduizma. Krišnin govor ratniku Arñuni, neposredno pre bitke protiv Kurua, poznat je kao Bhagavat Gita. Vidi takoñe: Radha-Krishna . Kuru: Vidi: Krishna . Kutub: Vidi: Qutub lahar (V.): impuls, talas; hir Boga koji je uzrok nastanka čitave kreacije. Var.: Lahari . Layla: Vidi: Majnun i Layla . Mahabharata: Vidi: Krishna . Mahapralaya (V.): (mahapralaja) Veliko rastvaranje celokupne kreacije na kraju jednog kosmičkog ciklusa. S.: Qiamat. mahapurush: Vidi: Wali . Majnun i Layla : (Mañnun, Lejla) Islamska legenda o Mañnunovoj bezgraničnoj i neuzvraćenoj ljubavi prema Lejli. Legenda vodi poreklo iz Arabije i smatra se da je zasnovana na istinitoj priči. Var.: Majnu; Laila, Leila. Majzoobiyat: Vidi: Videh Mukti. Majzoob-Salik: Vidi: Paramhansa. Majzoob-e-Kamil (S.): (mañzub-e-kamil) Od Boga nadahnute duše sedmog nivoa . Iako su sasvim stopljene s Bogom one neko vreme zadržavaju svoje grubo telo. Var.: Majzub. V.: Brahmi Bhoot; Videh Mukta. manas (V.): (manas) Doslovno: um; uzročno ili mentalno telo, sedište uma. Var.: mana. S.: jism-e-altaf. Takoñe, vidi: karan sharir. mano bhuvan: Vidi: Mentalna sfera. Manonash: Vidi: Nirvana . masti (S.): (masti) Bogoopijene duše na spiritualnoj stazi. Takoñe, vidi: unmatta. Maya (V.): (maja) Iluzija, Neznanje; senka Boga. S.: Mejas. Uporedi: bhas. Mejaz: Vidi: Maya. mentalno telo/oblik: Uzročno telo, koje deluje u mentalnoj sferi; sedište uma. S.: Jism-e-altaf. V.: karan sharir; manas. Takoñe, vidi: ego-um. mentalna sfera/svet: Sfera koja čini peti i šesti nivo svesti, onako kako ih doživljava mentalno telo sa njegovim mentalnim impresijama, koje su finije, prozračnije i manje zbijene nego suptilne impresije. S.: alam-e-jabrut. V.: mano bhuvan. Mesija: Spasilac; Vidi: Avatar. mističke moći: Vidi: okultna iskustva/mo ći; siddhis . Moksha (V.): (mokša) Mukti ili Oslobo ñenje; izbavljenje od ciklusa rañanja i smrti (reinkarnacije) koje postiže najveći broj duša. S.: Najat. moksha-marga: Vidi: adhyatma-marga. Muhamed, Prorok: Rasool, Avatar. Njegovo učenje širilo se kroz Kuran i Islam. Var.: Mohammed. Muinuddin Chishti: Vidi: Chishti, Muinuddin, Khwaya. mujahida: Vidi: sadhana. mukam-e-afasan: Vidi: muqam-e-afsan. Mukta: Vidi pod: Mukti. Mukti (V.): Oslobo ñenje; izbavljenje iz ciklusa rañanja i smrti (reinkarnacije). Postoji četiri tipa Muktija: (1) običan Mukti ili Moksha; (2) Videh Mukti; (3) Jivan-mukta ili Jivanmukti; (4) Param Mukti Savršenih U čitelja. S.: Najat. muqaddar: Vidi: prarabdha. muqam: Vidi: muqam-e-afsan. muqam-e-afsan (S.): Prebivalište obmane; iluzija da je čovek stigao na kraj duhovne staze, a u stvarnosti još uvek njome hodi. Var: mukam-e-afasan (mukam: prebivalište, mesto boravka) V.: sthan. nuqush-e-amal: Vidi: sanskare. Najat: Vidi: Oslobo ñenje; Moksha; Mukti. Najviše Sopstvo : Najuzvišenija, univerzalna Duša; Svemoćni Bog. Var.: Najviše Sopstvo. V.: Paramatma. Takoñe vidi Glosar, Odeljak II: Ahura-mazda; Alah; Yezdan. neti neti (V.): Doslovno, ni ovo, ni ono; princip negacije. Nirvana (V.): Potpuna i konačna apsorbovanost u božanskom (Bogu); poništenje uma (ja); Apsolutno stanje Praznine; prvi stupanj završne Fane. V.: Manonash. Nirvikalpa Samadhi (V.): (nirvikalpa samadhi) Božanstvo u ispoljavanju; iskustvo "Ja sam Bog " stanja u kome se nalaze Savršeni. Nirvikalpa stanje (V.): "Ja sam Bog" stanje u kome se nalaze Savršeni. S.: Fana-Fillah. Takoñe, vidi: Realizacija Ništa: Beskonačna senka Svega (Boga). nivoi svesti: (takoñe nivoi involucije svesti); stanja svesti koje duša proživljava idući duhovnom stazom. Prolazeći kroz prvih šest nivoa duša svoju svest postepeno povlači iz grube sfere u suptilnu sferu, pa zatim u mentalnu

125

sferu: to je involucija. Na sedmom nivou duša realizuje sebe kao Boga. (Za dalja objašnjenja vidi Bog govori). okultno: Ono što prevazilazi uobičajeno iskustvo; skriveno, tajno, još neotkriveno; vidovnjaštvo, natprirodno. okultna iskustva/mo ći: Iskustva i moći koje se ispoljavaju u gruboj i polusuptilnoj sferi, uključujući i astralni svet . Na prva tri nivoa svesti (vidi: nivoi svesti/svesnosti) okultne moći se ispoljavaju kao mistične, a na četvrtom nivou kao božanske moći. Moći svemoćnog Boga. Takoñe, vidi: siddhis (za dalja objašnjenja vidi: Bog Govori. okultizam: Okultna teorija ili praksa; proučavanje delovanja okultnih ili natprirodnih snaga i moći. okuitizam kao veština: Primenjeni okultizam; upotreba okultnih moći, posebno u duhovne svrhe. Om Tačka (V.): Tačka Kreacije; tačka iz koje nastaje celokupna kreacija. (Om je takoñe primalni, okeanski zvuk koji se prolomio u trenutku nastanka sveta; sveti slog). Var: aum. Onostrano stanje: Stanje Boga iznad vremena i prostora; takoñe najviše stanje, u kome je Bog u manifestovanoj formi beskonačno svestan i Stvarnosti i Iluzije (Vidi: Bog Govori). Opčinjenost: Vidi: hairat Osloboñenje: Izbavljenje iz kola rañanja i smrti (reinkarnacije). S.: Najat V.: Moksha; Mukti. Vidi takoñe: Sloboda. Ostvarenje: Vidi: Realizacija. para-bhakti (V.): (parabakti) Božanska ljubav. Paramatma (V.): Nadduša, Najviše Sopstvo . Univerzalna Duša. Svemoćni Bog. Var: Paramatman. Paramhanse (V.): Savršeni koji su ponekad potpuno uronjeni u Boga i u tom slučaju se nazivaju Majzoob-Saliki, a ponekad su svesni Kreacije, a u tom slučaju nazivaju se Salik-Majzoobi. Param Mukta: Vidi: Savršeni U čitelj . Param Mukti: Vidi: Mukti . Polusuptilni svet : stupanj izmeñu grube i suptilne sfere na kome bestelesna duša doživljava stanja raja i pakla kroz svoje astralno telo (vidi: astralno telo). prakriti (V.): Pojavni svet, Kreacija. Takoñe, nemanifestovana kosmička energija koja u sprezi sa Purushom daje pojavni svet. prana (V.): Životna energija; suptilno telo (sedište želja i životne snage). Var: pran. S.: jism-e-latif. Takoñe, vidi: sukshma sharir . pran bhuvan: Vidi: Suptilna sfera . prarabdha (takoñe: prarabdha sanskare): Neizbežna sudbina koja odreñuje tok čovekovog života; impresije (sanskare ) koje odreñuju životni tok. S.: Muqaddar. Prosvetljenje: Vidi: Iluminacija. purna vairagya (V.): (purna vairagja) potpuna nevezanost i nepristrasnost; potpuno odricanje. Purusha (V.): (puruša) Uzvišeni Duh koji u spoju sa prakriti uzrokuje pojavni svet. Var: Purush. Qiamat: Vidi: Mahapralaya . Qutub (S.): (kutub) Doslovno, stožer ili osovina; duhovni centar univerzuma; Savršeni U čitelj (za dalje objašnjenje vidi: Savršeni Učitelj). Var: Kutub; Qutb. Takoñe, S.: Salik-e-Mukammil . V.: Param Mukta; Sadguru . Radha-Krishna : (RadaKrišna) Radha je bila mlekarica koja je, svojom uzvišenom ljubavlju prema Krishni (vidi: Krishna) zaslužila da postane njegova Voljena. rah-e-tariqat: Vidi: tariqat . rahrav: Vidi: sadhak; yogi . Rama: Avatar (vidi: Avatar) čiji je život tema indijskog epa Ramayana i čija su se učenja širila kroz hinduizam. Var: ram. Takoñe vidi: Sita-Ram . Ramadas Samarth, Swami : (ramdas samart'h svami) Savršeni U čitelj iz 17. veka. Rasool (S.): (rasul) Izaslanik Boga; Avatar sam (za dalje objašnjenje vidi: Avatar) Takoñe vidi: Muhamed, prorok . Realizacija : (takoñe Bogoostvarenje; Ostvarenje Sopstva): kada duša doživljava sebe kao Boga; stanje "Ja sam Bog ". S.: Fana-Fillah . V.: Nirvikalpa stanje . rishi (V.): (riši) mudraci; vidovnjaci. ruh: Vidi: Atma . Rumi, Jalaluddin, Maulana (oko 1207-1273) (Rumi, ðalaludin Maulana) Sufijski Savršeni Učitelj i persijski pesnik; rodonačelnik derviškog plesa i učenik Shams-e-Tabriza . Sadguru (V.): Onaj koji vodi do Istine; Savršeni U čitelj (za dalje objašnjenje vidi: Savršeni Učitelj). S.: Qutub ; Salik-e-Mukammil . Takoñe, V.: Param Mukta. sadhak (V.): (sadhak) Poklonik; onaj koji korača duhovnom stazom . Var: sadhaka. S.: rahrav. Takoñe, vidi: yogi. sadhana (V.): Praksa, stremljenje, nastojanje, kretanje prema cilju. S.: mujahida. Sahaj Samadhi (V.): (sahañ samadi) Spontano iskustvo Savršenih U čitelja i Avatara o njihovom nenapornom i trajnom životu u Savršenstvu ; božanstvenost na delu. S.: Baqa-Billah. takoñe, V.: Atmapratisthapana. Sahajawastha (V.): (sahañavasta) Nenaporno stanje beskonačne svesnosti, neograničene spontanosti i neprekidne Samospoznaje. sahavas (V.): U društvu; zajedničko življenje. Var: sahavasa. Saheb-e-Zaman: Vidi: Avatar . Salik-e-Kamil: Vidi: Jivan-mukta . Salik-e-Mukammil (S.): (salik-e-mukamil) Uzvišeno Savršeni; Savršeni U čitelj (za dalje objašnjenje vidi: Savršeni Učitelj) Salik-Majzoob: Vidi: Paramhansa . samadhi : (samadi) Meditativni trans; uronjenost; sjedinjenost. Takoñe vidi: Nirvikalpa Samadhi; Sahaj Samadhi; videh samadhi . Uporedi samadhi (grobnica), Odeljak II rečnika. Samarth, Swami Ramdas: Vidi: Ramdas Samarth, Swami . Samospoznaja: Vidi: Realizacija . sanskare (V.): impresije; nagomilani utisci iz prošlih iskustava koji odreñuju čovekove želje i akcije. Var: samskara.

126

S.: nuqush-e-amal. takoñe, vidi: prarabdha sanskare ; vidnyani sanskare ; yogayoga sanskare . Savršeni : Onaj koji je realizovao Boga i ostvario Savršenstvo u ljudskom obličju. S.: Insan-e-Kamil. V.: Shiv-Atma. Savršeni U čitelj : Čovek-Bog. Bogoostvarena duša koja poseduje istovremenu svest o Bogu i o kreaciji i koja pomaže drugim dušama da doñu do Realizacije Boga. U tekstu se zove, jednostavno, Učitelj . Var.: Učitelji mudrosti. S.: Qutub ; Salik-e-Mukammil . (V.): Param Mukta; Sadguru . Savršenstvo: Stanje Bogoostvarenosti. Takoñe vidi: Realizacija . Stanje Boga : stanje u kome duša doživljava sebe kao Boga. Shams-e-Tabriz (oko 1247) (Šams e Tabriz) Sufijski Savršeni U čitelj i Učitelj Jalaluddin Rumija . shariat (S.): (šerijat) Spoljašnje priklanjanje religijskim kanonima i tradicijama; pravovernost. sharir (V.): (šarir) Telo, fizički oblik ili grubo telo . Var.: sharira. S.: jism-e-kasif. V.: stuhl sharir . Takoñe vidi: karan sharir; sukshma sharir . Shivaji (1630-1680): (Šivañi) Osnivač kraljevine Maratha u Indiji. Društveni reformator i zapovednik vojske. Veliki zagovornik religijske tolerancije. Var.: Sivaji. Shiv-Atma: Vidi: Savršeni . shmashan vairagya (V.): (šamašan vairagja) Doslovno: groblje. Iznenadno ali privremeno odvajanje. Odvajanje uopšte. Var.: šamašan vairagya. Siddha (V.): (Sida) Onaj koji je realizovao Boga i dostigao Savršenstvo . Takoñe, vidi: Realizacija . siddhis (V.): (sidis) Božanske, mistične moći ili okultne moći. S.: tajalliyat. Takoñe vidi: okultna iskustva/moći. Sita-Ram : (Sita Ram) Sita je bila žena i voljena Gospoda Rame. (vidi: Ram). Sloboda : Izbavljenje iz stega rañanja i smrti (reinkarnacije); Emancipacija. Vidi takoñe: Oslobo ñenje, Mukti . Staza: Unutrašnja staza duhovnog razvoja; prolazak tragaoca kroz različite nivoe svesti (vidi: nivoi svesti). S.: tariqat . V.: adhyatma-marga . sthan: Vidi: muqam-e-afsan . sthul bhuvan: Vidi: Gruba sfera . sthul sharir (V.): (st'hul šarir) Fizički oblik ili grubo telo . Var.: sthula sharira. S.: jism-e-kasif. Takoñe vidi: sharir . Sufizam : Mistični pravac kome je cilj pročišćavanje srca u kome na kraju neće ostati ništa osim Boga. Praktikovanjem duhovne kontemplacije i ekstaze, dolazi do potpunog uranjanja u Boga. Ovaj mistični pravac čije se poreklo gubi u tami vekova, doživi svoju obnovu svaki put kada se Avatar (vidi: Avatar) spusti na zemlju. Tada ga grupa učenika koja se bavi samom srži Njegovog učenja, prihvata kao način života. Od sledbenika ezoterijskih učenja Proroka Muhameda nastali su sufiji. sukshma sharir (V.): (sukšma šarir) Suptilno telo , nosač želja i životne snage. Takoñe, vidi: prana . suptilno telo/forma : Životna energija (prana) koja deluje u suptilnoj sferi ; nosač želja i životnih snaga. S.: jism-e-la-tif. V.: prana; sukshma sharir . suptilna sfera/svet : Sfera koju čine prva četiri nivoa svesti , onako kako ih doživljava suptilno telo posredstvom manje gustih, suptilnih impresija. Četvrti nivo, kao prag mentalne sfere , nije ni sasvim suptilan ni sasvim mentalan. S.: alam-e-malakut. V.: pran bhuvan. Takoñe, vidi: polusuptilni svet . Sve: Bog, Beskonačno, Sveukupnost. Sve, obzirom da je beskonačno, sadrži u sebi i Ništa . svest, nivoi: Vidi: nivoi svesti . svetac : Čovek koga odlikuju izrazito bogoljublje i vrlina. Duša koja se kreće u unutrašnjim nivoima svesti. (Za dalja objašnjenja vidi: Bog govori). sveti: Vidi: svetac, wali . Tačka Kreacije: Vidi: Om Tačka. tajalliyat: Vidi: siddhis . tariqat (S.): (tarikat) Put; unutrašnja duhovna staza. Var.: tarikat ; tariqa. S.: rah-e-tariqat . V.: adhyatma-marga . tivra vairagya (V.): (tivra vairagija) Nepristranost, nevezanost, odricanje ili uzdržavanje. Transcedentno stanje: Stanje Boga izvan vremena i prostora; takoñe najviše stanje u kome je Bog, u svom manifestovanom obliku, beskonačno svestan i Stvarnosti i Iluzije. (Za dalje objašnjenje vidi: Bog govori). Učitelj : U tekstu se pod ovim pojmom podrazumeva Savršeni U čitelj . (za dalje tumačenje vidi: Savršeni Učitelj), Čovek-Bog ili Sad-guru . Var.: Učitelji mudrosti. Učitelji mudrosti: Vidi: Učitelj ; Savršeni U čitelj . unmatta (V.): (unmata) Onaj koji je u stanju potpune Bogoopijenosti, ne vodeći računa o društvenim standardima i merilima; mahnit. Uzročno telo: Vidi: karan sharir ; manas ; mentalno telo . vairagya: Vidi: bairagi; purna vairagya; shmashan vairagya; tivra v airagya . vali: Vidi pod: wali . Vasl (S.): (vasl) Jedinstvo ; stanje sjedinjenosti s Bogom ili Beskonačnim. V.: Aikya. Vedanta : Sistem indijske filozofije (utemeljen na vedskim učenjima) koji se bavi konačnom Istinom, Osloba ñanjem duše i njenom istovetnošću sa Naddušom . Var.: Vedantizam. Videh Muktas : Vidi: Majzoobs- e-Kamil . Videh Mukti (V.): (Videh mukti) Stanje Oslobo ñenosti ili Mukti (vidi: Mukti) pri kome se i dalje neko vreme zadržava grubo telo . Var.: Videha Mukti. S.: Majzoobiyat. videh samadhi (V.): (videh samadhi) Stanje duboke božanske kome u kojoj čovek postaje sasvim nesvestan svog tela i okoline. Takoñe vidi: fana-e-zahiri . vidnyan: Vidi: vidnyani sanskare . vidnyani sanskare (V.): (vidnijani sanskare) Poseban tip sanskara (impresija) koje ima Avatar pre nego što otkrije svoju Avatarsku ulogu a to je i vid sanskara koje On predaje pripadnicima Svog Kruga. Var.: vijnani samskara. S.: ahadiyat. Takoñe, vidi: dnyan . (Vidnyani znači svesno jedinstvo, jednota, najviša svest). vyatireka (V.): (vjatrijaka) Analitička aktivnost uma.

127

wali (S.): (vali) Doslovno, prijatelj; prijatelj Boga; onaj koji se nalazi na petom nivou svesti . Var.: vali. S.: abrar; wali Allah. V.: mahapurush; sant. yoga (S.): (joga) Jedinstvo; disciplinovano delovanje ili način života. Vidi takoñe: bhakti-yoga; dnyan-yoga; karma-yoga . yoga-bhrashta (V.): (joga bhrašta) Poklonici koji su doživeli pad na duhovnoj stazi . yogayoga sanskare (V.): (joga-joga sanskare) Nevezujuće sanskare (impresije) Savršenih nakon što su povratili normalnu svest; impresije onih koji su bez impresija. yogi (V.): Čovek koji praktikuje ili je postigao yogu. Aspirant. Var.: yogin. S.: rahrav. Vidi takoñe: karma-yogi; sadhak . Odeljak II Pojmovi koji se najčešće koriste u ostalim Meher Babinim knjigama Ahuramazda (avestski): (ahuramazd) Svemogući Bog; Najviše Biće u zoroastrijanizmu. Var.: Ahura Mazda. Uporedi: Najviše Sopstvo , Glosar, Odeljak I. Allah : Svemogući Bog; Najviše Biće u Islamu. Uporedi: Najviše Sopstvo ; Glosar, Odeljak I. Amartithi : (hindu/mar.): (amartithi) Doslovno, amar: besmrtan; tithi: dan. 31. januar se obeležava kao dan kada je Meher Baba, Besmrtni, napustio Svoje zemaljsko telo. arti (V.): (arti) Pobožna pesma ili molitva sa refrenom (temom) u kojoj se peva o čežnji za Obožavanim. Čin ukazivanja velikog poštovanja. Izražavanje predanosti Bogu kroz pesmu i molitvu. Var.: arati. Avesta: Vidi: Zoroaster (Zaratustra). daaman (Urdu): (daman) Rub Meher Babine odore. Pridržavanje za Njegove skute simbolično predstavlja pridržavanje za Njega, Avatara . (vidi: Glosar, Odeljak I). Var.: daman. dhuni (hindu): (dhuni) Vatra koja pročišćava, simbol božanske svetlosti. Elahi (ar. /per.): (elahi) Bog; postoji veza sa hebrejskim Elohim (Bog). Ezad (avestski): (izad) Bog; Jedini koga vredi obožavati. Jai (takoñe, ki jai) (skt. / hindu): (dei) pozdrav, pobeda, slava.—ki je sufiks koji označava pripadanje. Najčešće se koristi u izrazima: "Jai Meher Baba" i "Avatar Meher Baba-ki jai". mandali (skt. /mar.): Krug najužih učenika. Parabrahma (V.): Najuzvišenija Duša; Bog u transcedentnom stanju. (vidi Bog govori). Parameshwar (V.): (paramešvar) Svemogući Bog. Parvardigar (V.): Bog kao Zaštitnik. V.: Vishnu. Prabhu (V.): Gospod (Bog), prasad (V.): Dragoceni poklon od Boga. Mali jestivi poklon koga poklanja Svetac , Savršeni U čitelj ili Avatar (vidi: Glosar I). samadhi (hindu/mar.): kovčeg, grobnica; Grobnica Meher Babe. Uporedi: samadhi (meditativni trans), Glosar, Odeljak I. Vedanta: Vidi: Vedanta , Glosar, Odeljak I. Vishnu: Vidi: Parvardigar. Yezdan (avestski): Svemogući Bog. Vidi takoñe: Ahuramazda. Uporedi sa Najvišim Sopstvom, Glosar, Odeljak I. Zoroaster (Zaratustra): Avatar (vidi: Glosar, Odeljak I) čije učenje je došlo do nas putem zoroastrijanizma i Aveste (svete knjige religije starih Iranaca, Parsa, koje su sadržavale Zaratustrino učenje, prim. prev.).

128

Sadržaj Uvod u sedmo izdanje ................................................................................................................................................................... 1 Novo čovečanstvo.......................................................................................................................................................................... 3 Sebičnost........................................................................................................................................................................................ 5 Bog i jedinka.................................................................................................................................................................................. 7 Početak i kraj kreacije.................................................................................................................................................................... 9 Obrazovanje sanskara i njihova funkcija ..................................................................................................................................... 12 Uklanjanje sanskara ..................................................................................................................................................................... 14 Dobro i zlo................................................................................................................................................................................... 20 Nasilje i nenasilje......................................................................................................................................................................... 22 Nasilje i nenasilje dalje objašnjeni............................................................................................................................................... 24 Delanje i nedelanje ...................................................................................................................................................................... 25 Savršenstvo.................................................................................................................................................................................. 26 Duhovni život .............................................................................................................................................................................. 27 Nesebično služenje ...................................................................................................................................................................... 29 Putevi duhovnog razumevanja..................................................................................................................................................... 30 Pitanje seksa ................................................................................................................................................................................ 32 Svetost bračnog života................................................................................................................................................................. 33 Ljubav.......................................................................................................................................................................................... 35 U potrazi za Bogom..................................................................................................................................................................... 39 Stupnjevi na Stazi ........................................................................................................................................................................ 40 Dolaženje do Samospoznaje ........................................................................................................................................................ 42 Bogoostvarenje ............................................................................................................................................................................ 44 Duhovno školovanje .................................................................................................................................................................... 46 Putevi Učitelja ............................................................................................................................................................................. 47 Priroda ega i njegovo uklanjanje ................................................................................................................................................. 50 Okultizam i njegovo mesto u spiritualnom životu ....................................................................................................................... 55 Tipovi meditacije ......................................................................................................................................................................... 61 Sažeto izlaganje za meditaciju putem čitanja .............................................................................................................................. 68 Dinamika duhovnog napredovanja .............................................................................................................................................. 76 Dublji aspekti sadhane................................................................................................................................................................. 78 Avatar .......................................................................................................................................................................................... 81 Čovek-Bog*................................................................................................................................................................................. 82 Krug............................................................................................................................................................................................. 87 Krugovi Avatara .......................................................................................................................................................................... 89 Iskušenja novog svetskog poretka * ............................................................................................................................................ 90 Reinkarnacija i karma .................................................................................................................................................................. 91 Živi za Boga i umri za Boga ...................................................................................................................................................... 102 Rad na duhovnom oslobañanju čovečanstva ............................................................................................................................. 103 Zadatak duhovnih radnika ......................................................................................................................................................... 104 Vrline i sposobnosti sledbenika ................................................................................................................................................. 105 Maja........................................................................................................................................................................................... 111 Uslovi za sreću........................................................................................................................................................................... 116 Bog kao beskonačna ljubav ....................................................................................................................................................... 120 EPILOG..................................................................................................................................................................................... 121 Glosar ........................................................................................................................................................................................ 122