Embed Size (px)
Citation preview
MERILIN BEZ KOSTIJU
Izabel Veri
S francuskog preveo Vladimir D. Janković
MERILIN BEZ KOSTIJU
(inicijacijski igrokaz)♦
Naslov originala Isabelle Wéry:
MaRILyN DéSOSSéE
Copyright © maelstrÖm reEvolution. all rights reserved. Copyright © 2017. za srpsko izdanje, Heliks
IzdavačHeliks
Za izdavačaBrankica Stojanović
UrednikBojan Stojanović
LektorVesna Đukić
Štampaartprint Media, Novi Sad
Prvo izdanje
Knjiga je složena tipografskim pismom
Janson Text
ISBN: 978-86-86059-89-5
Smederevo, 2017.
www.heliks.rs
The European Commission support for the production of this publication does not constitute an endorsement of the contents which reflects the views only of the authors, and the Commission cannot be held responsi ble for any use which may be made of the information contained therein.
Kristofu Bizmansu.Olivijeu Veriju.
Povodeći se, jedan čovek ide od vrata do vrata, a onda iščezava: „Sve što ti mogu reći jeste da smo mi u tečnom stanju, mi smo
svetlosna biće satkana od vlakana.“ Sva putovanja koja nazivamo inicijacijskim uključuju i te pragove i ta vrata gde budućnost nastaje
i gde se mi menjamo da bismo se, slédeći „otkucaje“ ovoga sveta, premetali u krugove pakla ili u etape jednog putovanja, gde se
čas ide jednim, čas drugim korakom, sred raznolikih oblika i reskih povika, sad ovakvih, sad onakvih. Od životinjske rike
do kmečanja elemenata i čestica.
Hiljadu ravni, Žil Delez
Ovo tamo vam je Merilin Foki.
Koliko me sećanje služi,
Oduvek ona bila je tu,
Na mome tragu.
A ja sam vam Merilin Koki.
Ova što piše.
Merilin i Merilin. Glupo baš.
Tako vam je to.
Zbrka. Otuđenje. Šizofrenče.
Smešno do bola.
Koki i Foki.
Merilin i Merilin.
Š’a je bilo tamo...
KOST PRVa: IMaM 6–8 GODINa
13
LJUBAVI MOJA,
Sa ovih nežnih šes’–sedam–osam leta,
Pišem ti svoje prvo pismo.
Još te ne poznajem.
Nikad te nisam videla.
Ti i ne slutiš da ja postojim.
Ali ja bdim nad nama.
Mislim na nas.
Pripremam se da te volim.
Da se udam za tebe.
I da ti dam svoje savršeno žensko telo.
Obožavam te,
Merilin Koki
14
LJUBaVI MOJa,
Da raščistimo odmah.
Hoću veliku venčanicu.
Ispod nje ću nositi beli čipkani bodi koji će mom savr-šenom ženskom telu pristajati kao saliven. Bodi, da, to ti je vrsta trikoa, nešto, otprilike, kao ono što nosim na časovima fizičkog. ali to što nosim na fizičkom – to mrzim. Uvlači mi se u dupe, a i ove nožurde su mi skroz gole. S takvim kracima nije nimalo lako raditi zvezdu, špagu, kolut napred; stalno su mi pred očima i sputavaju me u svakom pokretu, ne mogu zbog njih da se usredsredim na tu telesnu anarhiju, na to metežno lepetanje zatupastih belih krila. Što li sam dužna, pitam se, celom odeljenju da pokazujem te delove svoga tela koje, inače, čuvam za tebe?
Što se belog čipkanog bodija tiče, osećaj će biti već kudi-kamo drugačiji. Sem toga, kad dođe dotle da se udam za tebe, ja više neću imati ovakve nožurde debele; još sam ja, ipak, jedno nezahvalno parče plastelina, bez glave i repa, ali čekaj samo pa ćeš videti, ljubavi moja, videćeš šta biva dalje...
Jedino pitanje koje postavljam sebi u ovom trenutku jeste šta s pirinčem.
mer ilin bez kosti ju 15
Kad se teta Cuca udavala, mnogo sam pažnje posvetila tom pirinču... Napunili su je, vala, tim pirinčem kao džak, ja kad ti kažem. Zamisli kako li je samo provela tu pravu bračnu noć, a sve joj se zrna polepila po telu, uz šminku prionula, pod prste joj se zavukla, i ko zna, možda joj se neko, sasvim malo zrno, zavuklo i tamo gde ni sunce ne zalazi! Mâlo, mâlo, a vid’ kako prosto, sram ga bilo! Da se tako ušunja tamo gde si najmekša, i to baš na najlepši dan u tvom životu.
Vidiš, želim sve lepo da raščistim sa tobom.
Mnogo razmišljam.
Biću na oprezu.
Slučaj neće imati ni najmanjeg uticaja na besprekornost naše ljubavi.
Merilin K.
16
Drugo jedno pismo: MOJa KUĆa
Znaš li šta je milanski odrezak?
Da nisi to pobrkala sa milanskom šniclom, a?
Ne. Milanski odrezak, to ti je jedna torta od sladoleda, italijanska, da, a ima tri različita ukusa.
Tri nivoa, tri mirisa, a gore, po vrhu, posuti komadići uše-ćerenog lešnika.
Stvarno je ukusna. Jedem to ponekad u italijanskim restoranima.
a inače je i moja kuća milanski odrezak: tri nivoa, tri mirisa i ravan krov na koji sleću ptice-lešnici.
Dakle:
PRVI NIVO,
Tu su podrum, garaža i vešernica.
a što se mirisa tiče, uglavnom smrducka. Zbog svih tih, je li, cevi i skalamerijâ što prolaze kroz tibu moje kućice. Ponekad čujem kako tandrče nešto u tim tamo cevovodima, i ko zna, možda su to neke životinjke koje su odabrale da se skuće baš tu, kod mene. Priča se da u kanalizaciji žive zmije.
mer ilin bez kosti ju 17
Priča se da je tu, kod mene u komšiluku, neka zmija izašla pa liznula bulju nekome ko je sedeo na ve-ce šolji. Možeš li ti to da zamisliš? I ja dok tako, mučenica, džedžim u kupa-tilu, ne znam, prosto, šta bi moglo da mi se desi. I šta će nei-zostavno da mi se desi. Šta će mi se DESITI, jer ja NISaM kao sav ostali svet, i nešto važno mi se HOĆE desiti. Ose-ćam to. Znam.
U vešernici…
… stoje zamrzivač, mašina za pranje veša i organa jedna.
Umem da sviram na organi. Kako god okreneš, proizvo-diti muziku ultra je jednostavno: dovoljno je staviti prste na prava mesta u pravim trenucima. a za nekoga ko je vrlo tačan i precizan kao ja što sam, to je, znači, prilično lako. I tako ja sviram na toj organi. Najviše ono „ave“ od Marije. To mi leži. ali stvarno. Kad uzmem da sviram, čak se i ribe u zamr-zivaču uzmuvaju. Ne da se uzmuvaju nego bih, štaviše, rekla da ta svirka ostavlja jak utisak na njih. Veličanstvena muzika šiklja iz te crno-bele organice – koja, uzgred, takođe, smrdi, kao ono kad uđeš u ulaz neke zgrade, a on neprovetren – i sve pršti od emocija, i nema tog živog stvora a da ga ti zvuci ne dirnu i u dušu i u telo. a to „ave“, mislim, od Marije, e, moćna stvar, zar ne? Meni nekako to liči kao da ima veze s religijom, šta li. I tako, kaže meni moj otac: „Vidiš da i religija ima dobrih strana!“ I mene to uznemiri nekako. ali stvarno. Jer ja sam se bila opredelila protiv religije. a da se pričestim – NEĆU. Zbog popa. U crkvi se pričaju takve stvari da meni dođe da briznem u plač, a kad briznem u plač, postanem još slabija, i onda pop može da me natera da progutam šta god poželi, jer onda i ja osećam tu veliku potrebu da poverujem u nešto, u nešto što će me umiriti. O, unutrašnja je to borba!
18 iza bel ver i
a i ono, ono da moramo uvek da budemo dobri, čak i prema onima koji su prema nama loši... Teško je to, bogme! I ide mi na živce, ali iskreno, ono. Trebalo bi, znači, najdražu olovku da dam bratu, iako mi baš tad ide na nerve?! E, neće moći. Šamar da mu raspalim, to može. I bratu, i popu! Oko za oko, zub za zub, idi tamo, mali, igraj se s automobilčićima! HIDROCEFaLUSE jedan!
Da. „HIDROCEFaLUS“.
Kao što od vode bubre cevi na prvom nivou moje kuće, bubri od vode i glava moga brata. Jadničak mali, nema sreće u životu. Lekar je majci saopštio da „dete ima veliku glavu“. Ja sam lepo videla da majka ništa nije shvatila. a ja sam dobro zagledala brata, te s ove, te s one strane, i zaista nisam prime-tila ništa nenormalno. Ono, što jes’, jes’ – ima dečko prilično veliku glavu, ali nije baš da bućka kao plovak pun vode... Moj brat, osim toga, normalno piša, normalno plače, sline mu nor-malno teku, znoji se normalno. ali ako već lekar tako kaže...
Ja, u svakom slučaju, iz dubina vešeraja samo rigam one moje „ave“ od te Marije, da se ore sva tri nivoa kuće. I muzika blagotvorno deluje na naš dom... Muzika mi blaži muke... U mojoj glavi, muzika samo raširi krila i lebdi kao albatros...
„8. 9. 8. 6. 8. 9. 8. 6. 11. 9...“
Na prvom nivou...
... nalazi se i garaža.
Koja smrdi, razume se. I koja dobro čuva raznorazne tri-čave uspomene.
mer ilin bez kosti ju 19
Stare pepeljare, pumpe za bicikl, ukrštene reči, venac, one pogane filmove...
Ljubavi moja,
Kad me budeš držao u naručju, ima dobro da me stegneš.
Ljubićeš, od glave do pete, moje žensko telo...
Tvoja put će se obaviti oko moje
Kao beli slez.
Biće nam dobro.
Roj crvenih poljubaca u galopu će pretrčati moj vrat;
U srcu tvojih ušiju cupka moja tajnovita gramatika
Koju ti ionako razumeš tek na kašičicu.
a onda ću ti reći:
„Traži, dragi moj, traži to što ti govorim.“
Namučeno lice tvoje u zanosu
Potresaće sitni božanski grčevi.
Biće nam dobro.
Cvetnih eliksira biće nam pune čaše.
I ti ćeš desnom šapom sipati, kap po kap, dragocene nektare
Meni u kljun...
a ako spustim ruku? ako položim ruku... ako je...
Na grlo ti... dok pulsira... ako... ako... ako.
Jebiga. Jebiga.
20 iza bel ver i
DRUGI NIVO,
To vam je glavni ulaz u moju kuću.
Hol, predsoblje, hodnik, prolaz, staza, putić, raskrsnica, aleja, tok koji te usmerava.
Hladno je tu. Vlažno. Ne smrdi bogzna koliko. Osim kad se zapuši kanalizacija. Pod je u belim pločicama, hladan je.
NIKaDa tu ne bih volela da boravim. NIKaDa tu ne bih pozvala drugaricu da mi dođe.
Jedino volim u tom predsoblju kad su sva vrata otvorena, i kad svetlost dotiče sa svih strana, pa kad zapleše strastveno po belom, hladnom podu. Tad, bogami, samo plamen seva, odblesci dana rikošetiraju kao da neko neprekidno baca žabice po površini proključalog jezera. Tad ja, bogami, gle-dam prave filmove na tom belom platnu od podnih pločica: Levijatan, Belzebub, Pločice, Serafimi, aždaje... svi oni blud-niče, bludniče bez granica.
a ja im se u te plesove ne mešam.
Gledam ih.
Držim se po strani.
Ne pomeram se.
Ispunjena sam samim tim što su mi dozvolili da ih gledam.
Poljubila sam letnju zoru.
mer ilin bez kosti ju 21
Mladi moj vojnik, usta otvorenih...
Vidiš li moj život? Vidiš li ga?
Još smo na drugom nivou. Kuhinja.
Pa da. Kuhinja!
(Tu, na drugom nivou, držim razne drangulije...)
Na vrhu visokog ormara stoje mi automobilski časopisi.
Fotografije ženâ u crvenim automobilima.
Na radnoj ploči akvarijum, i u njemu crvena ribica.
Njen brat rođeni, onaj drugi, što je već lipsao, u stvari je izvršio samoubistvo.
Iskočio je iz akvarijuma.
I razbio se kad je tresnuo o patos, kao neko crveno jaje.
Plakala sam.
I kanarinac mi je uginuo.
Pobegao iz kaveza, mi pokušali da ga uhvatimo, on slo-mio vrat.
Vrat slomio.
Kad ptica ugine.
Žut je bio.
Kao riba-jaje.
O, koliko lepih boja ima u toj kuhinji. O, toliko šarenih mirisa što se šire od kulinarskih sočinjenija: od pica raznih, hlebova, kolača s kajsijama, torti od jabuka, palačinki s bana-nama... Mirisi sustižu jedan drugi, a nijedan ni na jednog ne
22 iza bel ver i
liči... Kanarinci, mrtve ribe, kost od sušenog buta, zaklano pile... Sve je to tu smešano.
Kuvam sebi engleski čaj.
S mlekom. Kravljim, jašta. Pronašla sam onu cup of tea kao iz mog udžbenika engleskog, na dnu jednog ormara sam je našla; zaboravljena šolja, NLO-ovska šolja, kojoj apsolutno nije mesto među svim tim banalnim, običnim šoljicama za kafu. I eto moje cup of tea iščeprkane iz zaborava, a ja uzela pa je napunila mirišljavom vodicom i mlekom. Mlekom krav-ljim, nego. Tečnost je bila smećkasta i imala je jedak ukus. a ja sam razmišljala o svoj onoj engleštini, o svim onim „yes, with pleasure“, razmišljala o Badnjim večerima s punjenim ćurkama, kolačima s nanom i čokoladama s pomorandžom.
„Is Mrs Smith home?
– No, she’s dead. In the little kitchen.
– Colonel Moutard, where is Colonel Moutard??!“*
Kad stigne moja majka, ja je prostrelim pogledom kad vidim kako ona gleda na moj čaj i na ceo taj moj britiš fazon, s kojim ona blage veze nema. Mleko, limun, oštar biljni miris... Ne, mamice, nisam uzimala ni koku ni hors ni pečurane, jok... Limun mi je za čaj. Čaj s limunom. Čaj sa mlekom. Du ju anderstend? Nou, ši dazn’t. Ši kuks. Samo kuks, i to joj je sve. Hausvajf prava.
I mačor mi je uginuo.
Ukočio se bio, sav se ukočio. Pipnula sam ga. Ja sam ga i pronašla. Ležao je u onoj svojoj posudi kao ostaci od sar-dine u konzervi.
* Engl. Da li je gospođa Smit kod kuće? Ne, ona je preminula. Eno je u čaj-noj kuhinji. a pukovnik Mutard, gde je pukovnik Mutard??! (Prim. prev.)
mer ilin bez kosti ju 23
I tako, eto mene, a na stomaku mi leži smrt, moja smrt. I šta sad da radiš s tim telom otvrdnulim kao bajat ‘lebac? Stojiš tako, gledaš to telo, i hteo bi, jednostavno bi, eto, hteo da provališ otkud ovo dolazi, i kuda ide, i šta prvo biva? I onda mu tako gurneš prst u guzu, umesto termometra, da mu izmeriš temperaturu, da vidiš da li je još toplo. a onda pomisliš kako je taj mačor umro sasvim sam. Proveravaš da li je pojeo sve što si mu bila sipala. Pomirišeš, da proveriš da možda ne smrdi previše.
a onda plačeš.
Neko vreme.
Onda se upitaš šta sad.
Vrati se majka kući pa baci životinju u korpu za otpatke.
Brat i ja se bunimo. Vadimo životinju iz te plastične rup-čage i iznosimo je napolje.
Pa je tamo sahranimo.
Kao što sahranjuju kraljice. I državnike. Kao kralja Belgije.
Sahranimo ga tako. Uz veliku pompu.
Moj brat drži plišanog zeca i gleda mrtvog mačora.
Osećamo, i brat i ja, da upravo proživljavamo jedan od odsudnih trenutaka.
I da život kreće u nekom drugom pravcu.
Ide život, i ćute mace, ćute nemi zečevi.
Pošto je sahrana obavljena, sedam na bicikl i palim.
O, ljubavi moja,
24 iza bel ver i
Imam narandžast bicikl.
Volim taj bicikl, naročito kad Koralina i ja idemo na izlet.
Okrećemo pedale, okrećemo ih besomučno, do na kraj života, a onda stanemo malo, povadimo hranu, i sve to na zemlju spustimo, a onda jedemo, pa jurimo opet.
Koralina je moja drugarica koja mnogo voli da se šali. S njom vam je, tako, san snova. Ona crta mnogo, mnogo dobro, a otac joj je arhitekta. Koralina ima stariju sestru i starijeg brata. I njih dvoje, ono, baš dobro čuvaju Koralinu. Mmm-mmm, ne da bih volela da i ja imam stariju sestru. Njen brat ima crveni sportski auto, kabriolet. Kola su majušna, kao čepić za guzu, ali su zato brza kao munja kad sevne usred noći. Taj njen brat nije baš mnogo fini tip, i meni majka ne dâ da se vozim s njim. Ponekad on truća kako je morao da ide na sve strane da traži Koralinu, a da bi mu, inače, draže bilo da je za to vreme mogao na miru da juri ženske. Mene uopšte i ne gleda. On je odrastao čovek.
Koralina ima i jednu kucu, plavušanku, kojoj vezuje maš-nicu, i koju ja mrzim. Mrzim to psetance kad ga ona ljubi, jezikom, a ja ga ne ljubim, mrzim ga kad spava između nje i mene kad ostanem kod Koraline da prespavam, i onda ga uhvatim za ona mala jajca pa ga dobro pričvrljim, da mu utuvim u glavu da ne bi više trebalo tu da mi bazdi i da se skloni već jednom...
Ne, ljubavi moja,
Ne kriješ se ti u tom psu.
Gde si ti, moja ljubavi?
mer ilin bez kosti ju 25
a pas počne da skamuče kad ga ja uštinem, a onda ode, pa se vrati. Raskilavi se kao bebac kad ga boli tiba. Grozim ga se.
Mimo toga, inače, Koralinina kuća je GENIJaLNa. Otac joj je arhitekta, otuda to. U ovim našim selima ovde, sve kuće imaju četiri fasade, neupadljivo su okrečene, i ne možete se tu nadati bogzna kakvim iznenađenjima, u smislu original-nosti i nepredviđenih detalja. Kod Koraline je sasvim obrnut slučaj: hodnici se ukrštaju s hodnicima i mecaninima, pla-foni su jako neobični, a sama Koralinina soba je divota jedna. Ima čupav tepih. Kod mene je linoleum. Koliko sam samo maštala o čupavom tepihu, a ona ga, eto, ima. Dođe mu to kao madrac kolosalnih dimenzija, šestoro bi moglo da stane ako zatreba, i tako je ugodan i ušuškan. Moja majka kaže: „Grinje!“ Šta nas boli za grinje, mama, ionako su toliko male da ih niko živi ne vidi.
I kad se potučeš na tom čupavom tepihu – bude nekako nežno. amortizuje ga to čupavilo.
I tako, idemo Koralina i ja na izlet, biciklima, i razgova-ramo o našim ženskim problemima:
„Moja glavna briga, Koralina, to ti je – šta dole.
Dole, mislim, dole. Na čarape mislim.
Šta li ću nositi kad mi bude dvadeset godina? Ne mogu doveka da nosim bele sokne. Ni hulahopke, grebu me, kad njih nosim stalno mi se piški, jer one tako peckaju; lepe se hulahopke, a i prate te u stopu, vernije od senke.
I, šta na kraju? Na kraju, ne znam šta ću.
– Trebalo bi celog života da nosiš pantalone.
– Pantalone?
26 iza bel ver i
– Da, pantalone ad vitam aeternam.
– Somotskerebrastesivedžinsnarandžastesniskimstru-komtričetvrt?
Ljubavi moja,
Da li bi me želeo s nogama prekrivenim tkaninama svih vrsta?
O, neka me budućnost zatrpa problemima.
a Koralina, da, ona voli sladoled.
I stvarno je lepa devojka.
Bolje bi bilo da je i ne vidiš.
Dobro. Da raščistimo odmah.
Hoću da se vozim vozom s tobom.
Hoću da jedem grožđe s tobom.
Da srušim ajfelovu kulu s tobom.
Stene da razbijam s tobom.
Da puzim po pustinji s tobom.
I puževe s tobom da krotim.
S tobom da pljujem na prolaznike.
Svu vodu s tobom da popijem.
Da se pentram s tobom na zgrade.
S tobom da živim u katakombama.
Brodove da zaustavljam s tobom.
Sazvežđa na nebu da ujedam s tobom.
mer ilin bez kosti ju 27
Hoću da osetim tvoje srce kako kao bubanj lupa tu pokraj moje duše.
Ti i ja.
Dobro. Ne može se reći da se sve samo na to svodi, ali što jes’ – jes’, stalno se nešto vrzmam po kuhinji. I gledam kroz prozor, gledam tu prelepu prirodu što se prostire unedogled, i gledam tako, dok ne ožednim.
Popiću posle litre i litre vode, i to onako, s česme.
Kako samo blista sve to, ti biljni kontrasti: kupine se pre-pliću s bršljanom, bršljan s topolama, topole s belim obla-cima što kod mene ovde imaju običaj često da plaču. Prele-ćem očima preko jalovišta, tih ogromnih, veštačkih planina, ljudskom rukom podignutih, zbog rudnika, je li, i rudara. Kakva samo gromovitost krasi taj krajolik koji se graniči s kuhinjom na drugom nivou moje kuće; vizuelno gnezdo u kojem će i najveća napetost u utrobi popustiti.
Volim tu svoju prirodu.
Volim svoje zelenilo.
Volim.
ako jednoga dana, ljubavi moja, ako jednoga dana umreš, ja ću poći tim stazama da se tamo negde utopim u zeleniš.
Još smo na drugom nivou, da, a tu imamo i televizor.
I pred televizorom nameštaj, da može da se gleda.
28 iza bel ver i
I kamin imamo.
Ovo je sad neki kulinarski program na te-veu.
Neka tamo prži kestenje na žaru.
O, što to obožavam, to, kad se hrana baca u vatru pa samo puca; tako i moja porodica postaje staro američko pleme koje ulovljeni plen prinosi na lomaču pri glavnom štabu kolonijal-nih vlasti. Satima sedim pred tom tele-vatrom, dok mi pred očima defiluju škampi, pečurke lisičarke, pudlice, papagaji, košute, butkice... Škembići puckaju na vatrici kao novogodiš-nji vatromet. Ja u životu nisam nešto mnogo išla u lov. Izuzev ono kad sam divljeg leptira hvatala. Ribarskom mrežom.
Na TREĆEM NIVOU,
Nema ničeg što bi bilo vredno pomena, izuzev toga da odatle možeš maltene nebo da dodirneš.
Koje sranjce, majka me zove:
– Jel’ bi došla, Smeškice, na trenutak samo?
Ne, ne bih došla na trenutak samo. Ostajem ovde. U naj-dubljoj prisnosti sa svojom ljubavlju.
– Smeškice, Smeškice, vreme je.
Nije, mama. Nema više vremena. Samo je ljubav ostala.
Vidiš li, ljubavi moja, kako se u stvari živi blizu sedmog neba kad si na trećem spratu? Tu si, a opet i nisi. a ko zna, možda na tom sedmom samo lutke mogu da žive. Uspeli smo mi, ti i ja; biti nadomak ekstaze, a ne dosegnuti taj vrhunac, krmaniti po toj liniji što razdvaja užitak od nedostatka uži-vanja. Uspeli smo, zar ne? Baš kao što ponedeljkom ujutro biva, kad otac ode, a tebe nema, je li tako, ljubavi moja?
mer ilin bez kosti ju 29
Imam utisak da su oblaci koji obavijaju moju kuću stvarni. I da su tu negde, duboko u meni. Jezici su im hrapavi, kao u mačke. I onda te grebuckaju po nepcu. I ta njihova lakoća postojanja, neizbežna.
Kad jednom konačno napustim tu sobu za dete uzrasta 6–8 godina, kad odem da živim u neki mnogo veliki grad, moja/naša soba imaće direktan pristup nebu, kao vrsta dodatka tom plavetnilu koje se odatle već može i opipati. Bez zidova, bez providnih krovova. Sve u staklu, u oknima, sve prozirno. Mi ćemo biti kao ribe u vodi gore, na krovu. Divota božanska.
Do daljeg, činim koliko mogu:
Grickam čips.
Crtam pse.
Mislim na tebe.
a ovako, lepo skockana, nije ni tako loša ova moja soba, a?
Menjam je svakodnevno.
Hrčka premeštam, pregrađujem, odmičem-primičem, pomeram merdevine i čajnu kuhinju. Sve je na svom mestu, i sve je dobro da bolj’ biti ne može u ovom, najboljem od svih svetova, jelda?
Provijant je u sanduku.
U drvenom sanduku.
U tom opakom sanduku od kojeg zglobovi otpadaju kad hoćeš da ga podigneš, a gde držim zalihe čipsa.
Nemam ključ za taj sanduk. I zato postavljam mastife od papira da čuvaju taj hram slanih đakonija.
ako mi se moj sopstveni život ponekad zgadi too much, ako moj otac, moja majka... ja se samo prepustim, pustim sebe da
30 iza bel ver i
iscurim, kao neka fleka od ulja, i skliznem na dno tog san-duka-sarkofaga, a ono vazduh slan, slan, jedva dišeš.
Beli je sanduk, jer ja sam ga ofarbala.
Grudvice boje su se stvrdnule po zidovima, izgleda to kao ono kad se krpelji nahvataju po mački. Kao brabonjčići da su se načičkali. Žuljići. Oči jarebice. Bubuljice koje prosto mame nokat da ih oljušti...
O, koliko su samo mahnite ljudske ruke! Pomamne, nikad mira nemaju, samo bi da imaju, nikad da dovrše. Ono, i ti to možda znaš, ako bi se svi tikovi i manije koje jedan čovek ima za života, kad bi ih uzeo tako na gomilu pa poređao u niz – dobio bi energije možda i dovoljno da se sagradi cela jedna kuća.
Uostalom, ovo samo još do sutra ujutro, a onda bataljujem. Neću više da grebem, da mrvim, da zakopavam, da gnječim. Sve ti je to samo okreni-obrni, i ne vodi nikuda.
a naročito me ne vodi – tebi.
Ljubavi moja, tako dugo čekam.
Čekam tebe.
Čekam da dobijem to žensko telo.
I tako ja teram vreme napred:
Žvalavim plišane životinjke.
Sisam jezik mački.
Hoće li i tvoj biti tako mali i živahan?
mer ilin bez kosti ju 31
Pitanja za uzrast godina 6–8…
Ne znam da li ću, ne znam da li ću…
Da li ću izdržati.
a i bojim se.
Noću naročito.
Košmari:
Videla sam svoju majku koja nije bila moja majka. Beše to neko čudovište koje se krilo pod crtama moje majke. Zamisli, molim te. I tako sam se uplašila. Uplašila se da to nije izistin-ski, to, da je ona lažna i da i postoji zato da bi meni naudila. Već se zna da Deda Mraz i Sveti Nikola nisu ono za šta se izdaju… Što onda ne bi mogla i moja majka da bude…
Lažnjak. Karton. Treš.
ali gore
Skroz gore
Na krovu
Moje kuće
Moga doma
Legla mog
I jazbine
Mog odreska
Milanskog mog odreska,
E, tamo ima ptica.
32 iza bel ver i
Ptice se načičkale
Na krovu,
I život moj je savršen.
Svlak-svlak, ljušte se zrna.
ETO, yeah, sav moj život stao je u tu građevinu, sav moj životić u to zdanje, u tom gradu, nego, kako se ono beše zove ovaj grad?
SRaNJCE.
Zove me majka:
– Smeškice, dođi da jedeš, dušo! (Merilin, mama!)
– Smeškice! Dođi da jedeš, namazala sam ti maslaca na hleba…
SRaNJCE.
(Već sam ti rekla da mrzim taj maslac na hlebu, mama. Zar sto godina, mama, da ti ponavljam da NE MOGU to da pro-gutam, organizam je ceo zakrečen od tog maslaca, kao kad se kanalizacija zapuši od govana. Uzalud žvaćem, uzalud kom-binujem ‘lebac s tim mrsom, džaba sve, kad zalogaji nikako neće da skliznu. Sve ostane gore, život mi se zgadi, nema kud. Ne pomaže čak ni pekmez od borovnica; tek mi tad dođe da se ispovraćam po tvom kariranom stolnjaku, mama. ali kako ne strahovati unapred od očevih kaznenih šamara?
Šamar lebdeći.
Mač-šamar, takozvani Damoklov.
mer ilin bez kosti ju 33
Strava u Ulici čempresa broj 227.
I onaj šamar nad šamarima, protiv kojeg ništa ne možeš...
To oruđe sačinjeno od kostiju i tetiva, a od kojeg srce počne da ti preskače, rumenilo udari u obraze, a suze na oči...
I, šta bi ti sad ‘teo, šta ja tu mogu s tim svojim uzrastom od šest do osam godina? Pa dobro, mama, poješću taj tvoj ‘lebac s tim tvojim maslacem. a jedina mi uteha da ću se jed-noga dana sigurno osvetiti: po ciglicu od četvrt kila maslaca rastopiću oci i majci na glavudže, i kadu ima da im napunim topljenim maslacem da im se tela slepe... Užeglim masla-cem ima kotlić u ve-ceu da im napunim… I tubu od paste za zube takođe…)
– Smeškice, Smeškice, dušo moja, gde si? (Merilin, mama, Merilin!)
– Evo me, stižem. (a šta bih drugo! Dete uzrasta od šest do osam godina NE MOŽE Da NE DOĐE kad ga majka zove. Ono, naravno, mogla bih ja i da zbrišem. Da napustim roditeljski dom. Da odem u skitnju. U potragu za tobom, ljubavi moja. Jednoga dana život će biti lep. Jednoga dana moći ću svojevoljno da izbacim reč „maslac“ iz svog rečnika, jednoga dana moći ću da radim domaće zadatke opružena na krevetu, jednoga dana zvezde će pevati povazdan, jednoga dana gledaću te kako živiš, dvadeset četiri sata dnevno…)
– ali, Smeškice, zakasnićeš u školu!
Četvoronoške silazim niz šesnaest stepenika s trećeg na drugi sprat. I evo me, prikucala se za drvenu stolicu. Moj brat, glavati, već je tu. Otac mi je u dnevnoj sobi, priprema
34 iza bel ver i
predmete. Majka prepodne provodi uz šporet. Sve žene iz moje porodice su uvek za šporetom, nema veze koje je doba dana. Seckaju, pohuju, rendaju, sole, vade koštice, sitne… mažu maslac. Moja majka maže.
– Ma daj. Dobro je za zdravlje. Pogledaj dedu svog, on to jede. (Da, mama, moja baka maže maslac, i mazaće, tako, dok ne zapuši njima pore svim živima, a pre svih mom dedi.)
Klopam. Raspalim usput rukom brata, glavonju. Palimo u školu. Pitam:
– Mama, zašto ste mi tata i ti dali ime Merilin?
– Zato što bismo te, Smeškice, da si se rodila kao dečak, nazvali Frenki.
– a…
– Tako je, Smeškice, Frenki…
– ali MERILIN…
– FRENKI, kad ti kažem.
I brat i ja zalupimo vrata za sobom, iz sve snage.
Moj brat.
Lep je on, znaš.
Te njegove fine crvene usne liče na bubamare, a oči su mu u obliku badema, s tim što padaju nadole, od sete. Ima nečega, tako, riđeg u celokupnom njegovom držanju: sav je, nekako, riđ, kao veverica, kao Crvena Sonja, kao frankfurtska koba-sica. Zaista je jako lepo posmatrati mog brata. Stvarno je jako, jako lepo. I prija, mnogo. Ponekad on ume da obuče višebojni kombinezon, i tada moj mali riđa postaje tužni harlekin.
