U sistemu klasifikacije ekonomskih nauka mikroekonomija pripada fundamentalnoj ekonomskoj nauci, tačnije onom njenom delu u kome se afirmiše jedna značajna dimenzija ekonomskog izučavanja i posmatranja.

Fond opštih ekonomskih znanja koji pokriva naziv opšta ekonomska nauka, uvećava se i razvija po osnovu tri globalna pravca. Jedan formira politička ekonomija, koja po pravilu afirmiše značaj utvrđivanja ekonomskih zakona na osnovu kojih se može objasniti pozicija socijalnih grupa u ekonomiji i društvu. Drugi pravac predstavlja mikroekonomija koja posmatra i izučava ekonomske fenomene i polazi od sagledavanje pozicije pojedinca ili kao potrošača ili kao firme. Makroekonomija predstavlja treći pravac gde se izučavaju ekonomski procesi i fenomeni makro nivoa.

Mikroekonomija nosi naziv pre svega zbog toga što značajan deo svojih istraživanja zasniva i vezuje za kategoriju raznih modaliteta cena i tzv marginalnih veličina a i zbog toga što se interesuje za spoznaju faktora i zakonitosti kojiam se objašnjavaju pozicije mikroekonomskih subjekata.

U osnovi mikroekonomije je individualizam s obzirom da se to načelo smatra bitnim za slobodu čoveka u ekonomiji. Pri tome se posmatraju pojedinci kao potrošači na osnovu čiji se preferencija obrazuju skale tražnje za konačnim dobrima, a zatim se posmatra kako se opredeljuju između rada i dokolice gde se obrazuju skale ponude.

Drugo bitno načelo mikroekonomije su resursi, jer uvek postoji raskorak između želja i mogućnosti. Na tom načelu se definišu kriterijumi poslovanja i ponašanja, a to su racionalnost i efikasnost. Otuda u mikroekonomiji relacija inputa i autputa ima poseban značaj i kada je u pitanju potrošačka i kada je u pitanju proizvodna jedinica.

Potrošači nastoje da maksimiziraju svoju poziciju preko veličine korisnosti, a firme teže da svoje profite što više uvećaju.

Veliki doprinos razvoju mikroekonomije dao je Alfred Maršal koji je učinio pokušaj spajanja teorije troškova sa teorijom korisnosti. On je naime, afirmisao i ukazao na neophodnost posmatranja i strane tražnje i strane ponude kao determinanata koje prave tržište i čija svojstva imaju uticaj na mikroekonomske subjekte.

Iz ovoga proizilazi da mikroekonomija ima veoma razuđen istraživački spektar.

Po svom karakteru je egzaktna nauka koja posmatranje zasniva na potpunosti i tačnosti.

Mikroekonomija ima svoj kategorijalni sistem, a osnovu tog sistema čini kategorija „dobro“, koja ima značaj kao kategorija „robe“ u Marksovom sistemu analize.

Dobra mogu biti slobodna i ekonomska. Slobodna su ona koja premašuju ljudske potrebe što je primer sa vazduhom. Ekonomska dobra moraju da ispune dva uslova da bi to postala: da budu retka i da su korisna, što subjektivno procenjuje potrošač.

Karl Menger je smatrao da bi jedan predmet dobio satisfakciju dobra mora da ispunjava četiri uslova: da postoji potreba za tim dobrom, da dobro poseduje osobine kojima može da zadovolji ljudsku potrebu, poznavanje tog svojstva od strane ljudi i da je stvar dostupna ljudima.

Mikroekonomija svoj metod analize zasniva na upotrebi graničnih veličina ili marginalnih veličina kako ih drugačije nazivamo. U osnovi marginalnih teorija značajno je određenje prema vrednosti kao kategoriji u smislu da je vrednost određena preko cene tržišnim snagama, ponudom i tražnjom, s tim da iza ponude stoje troškovi proizvodnje, a iza tražnje granična korisnost. Granična korisnost je određena intenzivnošću čovekovih potreba i retkošću materijalnih dobara.

Matematičko iskazivanje uzročno-posledičnih zavisnosti ekonomskih veličina svodi se najčešće na razne oblike matematičkih funkcija koje imaju i svoj algebarski i svoj geometrijski izraz.

Dijagramska metoda u mikroekonomiji zasniva se na upotrebi koordinatnog sistema koji je podesan za matematička preslikavanja.

Modelski pristup je metodološka karakteristika mikroekonomskih istraživanja. Naime, modeli u ekonomiji predstavljaju logički konzistentne veze između mikroekonomskih veičina uspostavljenih po kriterijumu uzročno-posledičnih uticaja. Ukoliko se prethodne korelacije matematicuju onda se dolazi do kvantitativnih modela dok se logički postavljene veze mogu označiti kao kvalitativni modeli. Dobijeni rezultat je validan ako je prihvatljiv sa stanovišta logičkih ili matematičkih kriterijuma. Rezultat modeliranja se mora relativizovati, a ne apsolutizovati.

Kod upotrebe ekonomskih modela primenjuje se uslov ceteris paribus pod kojim se podrazumeva postepeno variranje jednog faktora u modelu dok drugi faktori miruju.

Osnovne metodološke karakteristike istraživanja u mikroekonomiji vezuju se za:

1. Racionalnost i ekonomski interes2. Ekonomska efikasnost i optimalnost3. Ekonomska ravnoteža

Racionalnost proizilazi iz filozofije mikroekonomije o oskudnosti faktora proizvodnje, a ekonomski interes koji se formira na takvim mogućnostima pretpostavlja štedljivu upotrebu faktora proizvodnje.

Ekonomska efikasnot i optimalnost proizilazi iz prethodne karakteristike i predstavlja meruuspešnosti potrošača ili firme. Efikasna je ona firma koja sa istim inputima kao i druge firme postiže veći neto-output. Dakle veličina neto-outputa je mera efikasnosti.

Ekonomska ravnoteža može se definisati kao postignut uslov jednakosti između veličina koje se pojavljuju u određenim odnosima, najčešće na relaciji input-autput. Određeni sistem se nalazi u stanju ravnoteže ako je neutralisanje sila koje mogu uzrokovati promenu potpuno.

Status kupca kao tržišnog subjekta stiče se posedovanjem novčanih sredstava koja vlasniku omogućuju da ostvari satisfakciju pretvaranja njegovih potreba u efektivnu tržišnu snagu.

Status prodavca kao tržišnog subjekta stiče se posedovanjem proizvoda ili proizvodnjom usluga na kojoj osnovi se formira efektivna tržišna ponuda.

Segmentacija tržišta se izvodi po raznim kriterijumima:

1. Prostorni kriterijum ustanovljava lokalna, regionalna, nacionalna i svetska tržišta2. Po vrsti robe koja se na njemu razmenjuje razlikuju se tržišta pojedinih roba, kao i

homogena tržišta koja označavaju tržište jedne istovetne robe i heterogeno tržište čiji predmet kupovine i prodaje nije jedna istovetna roba, već širi spektar roba.

Sistematizacija tržišta se izvodi polazeći i od različitog kvaliteta tržišnog ambijenta u odnosu na interese, mogućnosti i pozicije mikroekonomskih subjekata. Naime, konkurentski odnosi na tržištu uslovljeni su:

1. Brojem i pojedinačnom veličinom kupaca2. Brojem i pojedinačnom veličinom prodavaca3. Mogućnostima povećavanja ili smanjenja novih konkurenata4. Prostornom dispozicijom kupaca i prodavaca5. Homogenošću ili diferenciranošću proizvoda6. Stabilnošću ili elastičnošću datih proizvoda,...

Pod uticajem ovih ali i drugih faktora nastaju sledeći tržišno – morfološki modaliteti:

1. Tržište potpune konkurencije2. Monopolo, monopson i blilateralni monopol3. Razni tipovi oligopola4. Monopoloska konkurencija čiji je predstavnik velika grupa učesnika sa diferenciranim

proizvodima

Osnovni segmenti tržišta su tržište proizvoda ili potrošnih dobara i tržište faktora proizvodnje. Tržište faktora proizvodnje se može podeliti na : tržište rada, tržište kapitala i tržište zemljišta.

Komplementarnost između određenih roba najčešće može da utiče na fenomen paralelnih kretanja tržišta u smislu da porast cene na jednom tržištu izazove povećanje cene i na drugom.

Supstitutivnost između roba dovodi do recipročnih odnosa između pojedinih tržišta.

U teoriji međuzavisnosti tržišta ukazuje se i na njihovu horizontalnu i vertikalnu uslovljenost.

Horizontalna povezanost dolazi do izražaja između vezanih tržišta sredstava za rad, tržišta sirovina i tržišta roba za ličnu potrošnju.

Vertikalna povezanost je zavisnost od mesta koje tržišta ima u društvenoj proizvodnji.

Tržištu se propisuje kvalifikativ automatskog regulatora i koordinatora između proizvodnje i potrošnje u robnoj privredi, jer ono sa tim svojstvima ostvaruje sledeće bitne funkcije:

1. Selektivnu funkciju (efikasan izbor dobara)2. Alokativnu funkciju (efikasan izbor potrebnih proizvodnih činilaca kao i efikasan izbor

tehnike i tehnologije)3. Distributivnu funkciju (efikasna raspodela ukupno stvorenog dohotka između

subjekata koji učestvuju u konkretnim oblicima privređivanja)

Mikroekonomija afirmiše individualni interes na strani proizvođača i potrošača.

Pokretačka snaga tržišta je konkurencija i ona je odlučujuća u usaglašavanju ponude i tražnje.

Tržite daje najbolje odgovore šta, kako i za koga proizvoditi.

Finansijska tržišta sa aspekta aktive se dele na:

1. Tržišta kapitala – trguje se dugoročnim finansijskim aktivama2. Tržišta novca – trguje se kratkoročnim kreditima, žiralnim novcem, zapisima,...3. Tržišta deviza – trguje se devizama4. Terminska tržišta - trguje se hartijama od vrednosti

Cena se definiše kao novčani izraz vrednosti roba ili kao „stopa razmene jednog dobra za drugo“.

Postoje razni modaliteti cena:

1. Ravnotežna cena koja označava onu cenu po kojoj su proizvođači spremni da prodaju proizvod i potrošači spremni da ga kupe

2. Fiksna cena utvrđuje se za određeni period i značajna je kao kategorija u kupoprodajnim ugovorima.

3. Stabilna cena nije isto što i fiksna, ona naime odslikava takvu situaciju u kojoj se ne primećuju oscilacije

Kada se govori o oscilacijama cena treba razlikovati to naznačenje u dugom od onog u kratkom roku. Pod oscilacijom cena u dugom roku podrazumeva se kretanje pomeranja cena oko troškova proizvodnje, a u kratkom roku oko nabavne, srednje cene po kojoj su potrošači spremni da kupuju.

Globalno posmatrano teorije cena se mogu klasifikovati u dve grupe: analitičke i normativne. Prve istražuju cenu kao kategoriju, dok druge nastoje da odgovore na pitanje kakve bi cene trebalo uspostaviti.

Pre Smita i Rikarda, zazuzimali su se sledeći stavovi:

1. Pravljena je razlika između vrednosti normalne cene i tržišne cene2. Smatrali su da je tržišna cena kratkoročan fenomen koji se pod uticajem ponude i tražnje

koleba oko prave cene3. Između ponude, tražnje i cena postoji međuzavisnost tako da se i ponuda i tražnja kreću pod

uticajem cena4. Formulisan je poseban zakon kako se kreću cene prema tome da li je žetva normalna ili ne

5. Smatrali su da potpuna konkurencija predstavlja osnovni mehanizam obrazovanja cena

Smit i Rikardo su afirmisali analitički pristup problematici cena. Oni su izvršili tročlanu klasifikaciju roba u pogledu valorizovanja vrednosti:

1. Dobra koja su apsolutno ograničena u ponudi i čija vrednost zavisi od odnosa ponude i tražnje

2. Kod grupe najbrojnije, vrednost roba se javlja kao posledica rada i troškova3. Poljoprivredna dobra gde se vrednost određuje tačkom gde su troškovi proizvodnje potrebne

ponude najveći.

Marks polazi od teroije radne vrednosti i definiše cenu proizvoda kao gravitacionu tačku oko koje osciluju tržišne cene.

Marginalistički prevrat unosi nove aspekte u teorijskim razmatranjima tržišta i cena.

Najistaknutiji predstavnik u analizi razmene i cene A.Maršal izvodi stav da je vrednost određena ponudom i tražnjom pri čemu ponuda zavisi od realnih troškova, a tražnja od granične korisnosti.

U modelima ponašanja potrošača centralna kategorija je kategorija korisnosti.

6. Osnivači kardinalne korisnosti su ekonomisti Dživons, Menger, Valras I Maršal. Autori su nezavisno jedan od drugog ustanovili da je potrošač sposoban da utvrdi i izrazi u jedinicama korisnosti veličinu, odnosno stepen zadovoljstva i meru korisnosti koju pruža kupovina određenog dobra ili usluge.

Kardinalna teorija korisnosti predstavlja i teoriju vrednosti. Model kardinalne korisnosti pretpostavlja poznavanje apsolutne veličine korisnosti dobara i usluga i ona se može kvantificirati, upoređivati i sumirati. Pojam kardinalne korisnosti daljom razradom nametnuo je mnoštvo nerešivih ili teško rešivih problema. Stoga se u daljem razvoju teorije korisnosti javlja nova naučna paradigma, tzv.ordinarna teorija korisnosti. Ova teorija polazi od pretpostavke da za modeliranje izbora potrošača nije neophodno utvrditi meru intenziteta korisnosti nego da je dovoljna pretpostavka o postojanju redosleda prioriteta ili sistema preferencija potrošača. Uloga apsolutne veličine korisnosti dobara i usluga tako postaje sporedna.

Koncepcija da je vrednost određena korisnošću, postaje naročito uvažavana ustanovljavanjem principa opadajućih užitaka nemačkog ekonomiste Gosena. Tako nastaje I Gosenov zakon, osnova kardinalne teorije korisnosti koji je kasnije zamenjen principom opadajuće marginalne korisnosti.

Marginalna korisnost je jednaka veličini dodatne korisnosti koju odbacuje jedinica dodatnog proizvoda, odnosno: MU (marginalna korisnost) = promena ukupne korisnosti / promena obima potrošnje po jedinici (delta U/delta x)

Maksimizacija ukupne korisnosti potrošača u slučaju više proizvoda:

Racionalan potrošač će uvek nastojati da maksimizira svoju ukupnu korisnost, dakle, težiće da postigne maksimalno zadovoljavanje svih svojih potreba. U procesu realizacije ovog cilja nailaziće na brojna ograničenja, kao što su veličina dohotka. Potrošač se može opredeliti između beskonačnog broja alternativa prilikom kupovine. Pred potrošača se znači postavlja problem izbora optimalne strukture potrošnje.

U primeru se žrtvuje jedan proizvod i smanjivaće se veličina ostvarene korisnosti sve dok se neizjednače sume žrtvovane i ostvarene korisnosti. Razmena u poslednjem slučaju neče promeniti ukupnu korisnost, a svaka dalje razmena uzrokovaće njeno smanjivanje. Stoga će potrošač prekinuti razmenu. Dakle princip izjednačavanja preferencija znači da potrošač može povećavati svoju ukupnu korisnost sve dok je veličina dodatne korisnosti dobijena promenom strukture potrošnje veća od veličine žrtvovane korisnosti. U optimalnom slučaju veličina žrtvovane i ostvarene korisnosti je jednaka.

Ako u priču ubacimo i novac, situacija se bitno komplikuje i zaključci nas dovode do II Gosenovog zakona. Potrošač će optimalno utrošiti svoj dohodak za kupovinu određenih dobara, ostvariće optimalnu strukturu potrošnje i maksimalnu korisnost ako su veličine marginalne korisnosti ostvarene poslednjom izdatom novčanom jedinicom za kupovinu bilo kojeg proizvoda jednake i istovremeno odgovaraju veličini marginalne korisnosti jedinice raspoloživog novčanog dobitka.

Kardinalna korisnost i kriva tražnje

Najpre je potrebno konstruisati krivu tražnje nekog potrošača za izvesnom vrstom dobara, a zatim krivu tražnje koja generira zajedničke tržišne reakcije potrošača i koja se dobije horizontalnim sumiranjem svake pojedinačne krive tražnje. Kriva tražnje pokazuje uticaj cene kao determinante promenljive na veličinu tražnje date vrste i dobara. Već je konstatovano da u ravnotežnoj tačci važi relacija

MUx = Mum * Px, pošto je MUm konstantno sledi da je Px = MUx/Mum

Ovakva zavisnost se može predstaviti u koordinatnom sistemu i tada dobijamo krivu izvedene tražnje za datom robom. Tumačenje indvidualne krive tražnje je sledeće. Pođemo od jedne iz skupa beskonačno mogućih ravnotežnih tačaka, pretpostavimo da je došlo do bada cene robe x. Umesto jednakosti nastaje nejednakost MUx/Px>MUm. Granična korisnost proizvoda x po novčanoj jedinici je porasla dok je marginalna korisnost novčanog dohotka istovremeno ostala nepromenjena. Jednakost se može uspostaviti smanjivanjem vrednosti MUx, što se postiže povećavanjem kupovina dobara x u skladu sa zakonom opadajuće korisnosti. Nastaje nova ravnotežna situacije u tačci B,C,...

Sada je moguće formulisati i Maršalov opšti zakon tražnje u sledećem smislu: tražena količina proizvoda se smanjuje u slučaju povećanja cena, a povećava ukoliko cena opada.

9.Teorija ordinarne korisnosti i aksiomi u ponašanju potrošača

Kardinalno shvatanje korisnosti je polazilo od pretpostavke da su potrošači sposobni da ocenjuju i brojčano izražavaju veličinu korisnosti određenih dobara. Usled prigovora da je primenjivost kardinalne teorije slaba, ali i zbog nastojanja pojednostavljivanja analize, teoretičari su pokušali da konstruišu opšti model korisnosti. Rezultat je teorija ordinarne korisnosti u čijem su nastajanju učestvovali ekonomisti Pareto, Slutski, Hiks i Edžvot, kao i u novije vreme Arov i Debre.

Teorija ordinarne korisnosti u svojim modelima polazi od manjeg broja ne tako strogih uslova, zadržavajući pri tom sve bitne rezultate kardinalnih modela. Autori su pošli od osnovanog stava da će se potrošač moći odlučiti između dve vrste dobara u korist jedne. Dakle, od sposobnosti potrošača da proceni koje dobro ima veću korisnost za njega. Osnovno je da potrošač može preferirati jedan proizvod u odnosu na drugi s tim da nije bitna intenzivnost preferiranja tj.veličina korisnosti. Ako su potrošači sposobni da rangiraju svoje preferencije između različitih dobara, ili njihovih kombinacija, ne postoji potreba određivanja konkretnih ocena ili procena apsolutne veličine korisnosti.

Opšti stav teorije ordinarne korisnosti jeste da potrošač može odrediti redosled prioriteta između različitih kombinacija potrošačkih korpi. On može ustanoviti da li jedna kombinacija za njega predstavlja veću, manju ili jednaku korisnost u odnosu na drugu kombinaciju ili potrošačku korpu.

Sistem polaznih pretpostavki modela i aksioma formiranja potrošačkih preferencija:

1. Smatramo da su proizvodi homogeni i da su deljivi na proizvoljno veliki broj delova. Prostor potrošačevog izbora je skup kombinacije dobara između kojih treba da izabere proizvode x i y. Radi validnosti modela treba pretpostaviti da je sistem preferencija potrošača konzistentan.

Postoje tri aksioma koja obezveđuju konzistentnost u formiranju njegovih preferencija:

Prvi aksiom – sistem preferencija potrošača je potpun. Potrošač je u stanju da u svakom slučaju odredi relaciju između upoređivanih potrošačkih korpi. Odluka potrošača pri upoređivanju dve potrošačke korpe može da bude trojaka. Da preferira prvu u odnosu na drugu, da više ceni drugu od prve ili da je indiferentan, smatrajući da su obe podjednako koriste. Pored ovih relacija postoji i slučaj blage preferencije kada potrošač smatra da je prva potrošačka korpa bar toliko dobra koliko i druga. Dakle prvu blago preferira u odnosu na drugu.

Drugi aksiom – postojanje refleksivnosti redosleda prioriteta, što znači da je neka potrošačka korpa bar toliko dobra koliko ona sama, drugačije rečeno nijedna potrošačka korpa ne može biti preferirana u odnosu na samu sebe.

Treći aksiom – sistem preferencije potrošača je tranzitivan. Ako važe relacije A<B<C<D, onda važi i da je A<D. Ovaj uslov predstavlja hipotezu neophodnu za konstruisanje teorije optimalnog izbora.

Princip monotoniteta ili dominacije – potrošač će uvek preferirati veću u odnosu na manju količinu dobara, tj.da su najčešće njegove potrebe neumerene. Iz ovoga sledi zaključak da je u teoriji ordinarne korisnosti nepoznata tačka zasićenja. Shodno princpu dominacije dve korpe se mogu upoređivati samo

pod uslovima da u jednoj kombinaciji nema ni jednog proizvoda manje nego u drugoj, s tim da jedna kombinacija sadrži bar od jednog proizvoda više nego druga.

Princip neegzistiranja leksikografskog rangiranja preferencija – u leksikografskom rangiranju potrošač rangira različite kombinacije isključivo upoređivanjem jedne vrste dobara bez obrzira na količinu druge. Potrošakč će postati zainteresovan za drugu vrstu dobara samo u slučaju ako obe kombinacije sadrže podjednake količine onog proizvoda koji je za potrošača relevantan. U analizi pravilnih kriva indiferencija isključujemo mogućnost leksikografskog rangiranja preferencija.

Princip nepostojanja eksternalija u potrošnji – princip pretpostavlja da su potrošači sebični i da ne vode računa o potrošnji drugih. Dakle potrošača zanima isključivo maksimizacija sopstvene korisnosti, on ne vodi računa da li će i drugi moći da podmire svoje potrebe.

Princip stroge konveksnosti sistema preferencija – podrazumeva da potrošači preferiraju prosek u odnosu na ekstremne kombinacije. Ako potrošač mora da izabere ili jednu od dve međusobno indiferentne kombinacije ili pak ponderisani prosek obe, prosek će se obavezno preferirati u odnosu na dve korpe za koje je bio indiferentan. Uvažavanje navedenih principa daje pravilnu krivu indiferentnosti koja ima sledeće osobine:

1. Imaju oblik opadajuće funkcije – ova osobina proizilazi iz stava o dominaciji. Svaka korpa, koja od jednog elementa sadrži veću količinu nego druga, ali ni od jednog elementa ne sadrži manji broj jedinica od druge, biće preferirana u odnosu na tu drugu.

2. Veličina nagiba krive indiferentnosti s leva na desno se smanjuje i predstavlja graničnu stopu zamenljivosti (MRS). Ova stopa kazuje razmeru u kojoj je potrošač spreman zameniti jedan od elemenata u svojoj potrošačkoj korpi drugim. To je odnos zamene uz koji će ukupna korisnost ostati ista.

3. Osobina pravilnih kriva indiferentnosti da se međusobno mogu presecati sledi iz aksioma o tranzitivnosti.

4. Svaka tačka mape indiferentnosti mora se nalaziti na liniji neke krive indiferentnosti što znači da je skup kriva beskonačno gust i ovo proizilazi iz stava o potpunoj deljivosti, perfektnosti rangiranja prioriteta i principa dominacije.

5. Konveksnost kriva indiferentnosti – proizilazi iz principa stroge konveksnosti sistema preferencije. U slučaju konveksnih kriva MRS opada. Ovu pojavu nazivamo zakonom opadajuće granične stopa supstitucije. Odnosno ovaj stav govori da će potrošač biti spreman da zameni toliko veće količine x za y, koliko je količina x koju ima veća. U ordinarnoj teoriji korisnosti Gosenov zakon opadajuće granične korisnosti poprima oblik zakona opadajuće granične stope zamenljivosti ili MRS.

9.Krive indiferencije nepravilnog oblika:

Krive indiferentnosti nepravilnog oblika analiziramo u sledećim okolnostima: u slučaju apstrahovanja principa dominacije; u slučaju apstrahovanja leksikografskog rangiranja i u slučaju savršene supstitutivnosti dveju dobara.

U prvom slučaju potrošač postaje zasićen ako nabavi određenu količinu datih proizvoda. Prepotsavimo da je za potrošača jedna potrošačka korpa idealana. U zavisnosti od mere odstupanja ostalih kombinacija od pretpostavljene idealne veličina korisnosti dotične kombinacije će za potrošača biti manja i obrnuto, što je neka brliža idealnoj korisnost ove kombinacije za potrošača će biti veća.

U ovom slučaju krive indiferentnosti su opadajuće kada potrošač troši previše ili premalo od oba proizvoda, a mogu biti rastuće ako je u kombinaciji količina jednog proizvoda u odnosu na drugi prevelika.

Nagib krive je pozitivan ako se od jednog proizvoda troši previše u odnosu na drugi. Moguć je i slučaj prevelike potrošnje oba proizvoda. Smanjenje njihove potrošnje povećava korisnost.

U slučaju leksikografskog rangiranja, potrošač bira na osnovu količine jednog prozivoda bez obzira na količinu druge vrste dobara u kombinaciji. Količina druge vrste dobara y, uvaža se jedino ako su količine preferiranog proizvoda x u obe kombinacije podjednake. Na dijagramu pretpostavljenu kombinaciju označavamo sa A. U odnosu na A, potrošač će preferirati sve kombinacije duž vertikalne prave iznad tačke A.

Moguće su vrlo različite vrste nepravilnih kriva indiferentnosti u slučaju napuštanja principa stroge konveksnosti rangiranja preferencija.

Dijagram 6a predstavlja varijantu potpune supstitutivnosti dvaju dobara. To je slučaj kada je za potrošača indiferentna kombinacija ovih dobara, odnosno kada ga interesuje ukupna količina prezentovanih prozivoda. Zato će kombinaciju U2 preferirati u odnosu na U1, a U3 će smatrati boljom od U1 i U2. U slučaju savršene zamenljivosti dobara MRS je konstantna duž cele krive indiferentnosti, što znači da je funkcija indiferentnosti linearna.

Dijagram 6b pokazuje mapu indiferentnosti savršeno komplementarnih dobara i to je slučaj kada postoji strogo fiksirana proporcija trošenja ovih dobara (neki recep, leva cipela ne vredi bez desne,...). Krive indiferentnosti sada poprimaju oblik slova L. Jedna kombinacija će biti indiferentna za sve ostale u kojima nalazimo veću količinu samo jedne od dvaju dobara. Kombinacija dve desne i dve leve cipele je indiferentna u odnosu na kombinaciju dve desne i sedam levih cipela. Nagib prave pokazuje postojeću fiksnu razmeru trošenja ovih proizvoda.

Dijagram 6c ilustruje kada je povezano trošenje jednog valjanog x i jednog lošeg y. Loš proizvod ima negativnu korisnost. U ovom slučaju krive indiferentnosti imaju oblik rastuće funkcije. U odnosu na kombinaciju A na krivi U2, krive pomerene prema osi x povećavaju korisnost, a krive pomerene prema y, smanjuju.

Četvrta vrsta porstavljenih oblika nepravilnih krivi ilustruje potrošnju neke robe koja je za potrošača beskorisna. Recimo osvetljenje za slepog čoveka.