Milo Crnjanski

"Dnevnik o arnojeviu"

Jesen, i ivot bez smisla. Proveo sam no u zatvoru sa nekim Ciganima. Vuem se po kavanama. Sednem do prozora, i zagledam se u maglu i u rumena, mokra, uta drveta. Gde je ivot? One krvave, crvene, tople ume, nepregledne poljske ume, kako me umorie. Vojnik sam, o, niko ne zna, ta to znai. Ali u ovoj buri, to je zavrtela mozak svetu, malo je ljudi, koji tako slatko i mirno ive kao ja. Vuem se tako od grada do grada, i etam se pod ovim jesenjim drveem rumenim i utim, koje ima na mene isto toliko uticaja kao na Hafisa vino. A zatvor, i vebe i kasarna smradna, valjiva i crna, tako me malo dira. Ja sam zaljubljen u vode ove, i drvee iza bedema, koje se gubi meu barama utim i zelenim, kraj kojih je trava tako meka, oprena i topla. I volim svoj ivot arju, koju sam osetio lane, kad sam se vraao iz onih blatnih, mladih, po ljakih uma, gde su onoliki ostali poderani i krvavi, sa razlupanim elom i pun uspomena, ja ih piem ponosno, kao Kazanova za one, koji su goreli u po aru ivota, i koji su sasvim razoarani. U mranim noima, po malim kuicama i kolebama, gde se naoh na strai sa nekoliko momaka, ja piem mnogo ta, ega se nerado seam.

Bilo je Juna. Veseo dan, Vidovdan. Be se raseljavao u kupatila. Siao sam v.eseo u nau malu crkvu, gde se gospoe tako divno okreu im ko ue. Popa je prtio jevangelije, okretao ga, unosio ga, iznosio ga:gospoe su tiho razgovarale, a gospoda zveketala sa novcima za tas.

Posle smo ili u "kursalon". Tu, gde je nekad Branko kaljucajui etao, i sanjao vinograde po klupama, kupile se dame obuene sveano, sa velikim, utim cipelama. Pa ipak bilo je sveano. Govorilo se i govorilo, a nad nama, visoko na slici, grlila se tri gola mladia, kleei i ljubei trobojku. Bio je veseo dan, Vidovdan. Uvee su se izopijali, no to je kod nas "od pradedova". Razbili su prozore, i mnogi su putovali A topla no, zvezdana no, raspaljena od jednog lepog ubistva, horila se od graje i agora vesele svetine Pred zoru sam doao kui, legao sam, da spavam; Vidovdan je bio proao. Sutradan su lepe Bosanke, ispraene od krnih dalmatinskih aka, putovale sreno sa svojim matorim muevima. Odoh i ja. U vozu su svi grdili ubicu. Jedna gospa priala je, da je taj smeni, vidovdanski junak bio "pokvaren" i da su svi gimnazisti i sve gimnazistkinje u Sarajevu "pokvareni". Meni su oi bile pune suza. Ah, bio sam tada jo mlad, ah, tako mlad.

Varadinske se uprije tresle od mara bataljona, a sva julska no bee svetla od pijane pesme zakienih vojnika. uli smo, da su iza gradskih bedema streljani neki uitelji. U crkvi je vladika slavio vernost esaru, a po kuama se sakrivale ikone i slike cara Duana. Samo su urije i opanari ili mirno, sa rukama u depu po ulici, pljuckali i vikali jedno za drugim: "Aco"; slegali ramenima: "eh, kilenc, s nama je Engleska". Kad sam se popeo u voz, ja sam u sebi tiho ponavljao hladne, raskone, latinske rei. "da sunce ne sagleda nikad veega grada od Rima", i oblaio sam, i svlaio sam svoje bele rukavice, koje sam toliko voleo. Posle sam video dvorite puno popova, ljudi, i ena. O, kako je

to bilo smeno. Morali smo svi da zabodemo nos u zid i da utimo. Tako sam stajao do u vee Tada sam pao u nesvest. Bio sam vrlo nean, mladi gospodin.

Posle su me tukli Ni to nije bolelo. Bio sam navikao, da itam romane, pa sam esto mislio na Dostojevskovu "Katorgu". Posle su me opet udarali po licu Videli su po ispravi da sam poao u Rim, i vikali su mi u lice. "Spion, Spion". Jedan pop je leao kraj mene, usta mu behu krvava, a svi zubi polomljeni. Posle su uveli jednu mladu gospou sa dvoje dece I bilo je bljutavo: kako su je obletali Ali su i na nju vikali: "Spion, Spion", ma da je ona, sva bleda, grlila male, smele glave svoje deice, i aputala: "Moj mu nije autant 'turm', moj mu je major" Ja sam tuno gledao unaokolo; prepadoh se, skidoh bele rukavice i sedoh meu neke senke u mranom hodniku, to su strano zaudarale, gurale me i jednako aputale: "jel', ej, daj malo duvana".

Topovi gruvaju. Neko slavi roen-dan A kako sam se rodio ja? Otac mi bee pevao pesmu i zalepio banku tamburau na elo. Po celu no je po cii, zimi, na sred zavejanog trga stajala gomila naroda oko vatre, i ekala da svane, da bira poslanika Kau, sutradan je morao ostaviti svoju srebrom okovanu puku i psa, svoje debele nataroe, i otii nekud daleko, na Tisu. Kau, tamo je piskarao ceo dan, a nou banio; pijanog su ga na saonicama dovozili kui. Tek posle pet godina rodio sam se ja. I tada me povie u jednoj korpi za rublje; a mati mi pevae po celu no uspavanke, najradije onu iz "Niza Bisera", ili su mi jednako priali o nekim selima, to su gorela, i o nekim ljudima sa crvenim fesovima, to su jednako klali i ubijali Jedno vee su mi priali: kako se nabada na kolac. Kau, mnogo sam tada plakao.

Kad bee peti dan, trebalo je dete krstiti u ime Oca i Sina i Svetoga Duha. Pooe, dakle, po snegu i vihoru u saonicama. Kau ni suzu pustio nisam. Na

Tisi su nas vijali vuci, a led je poeo pod nama da prti. Krstili su me negde daleko, u nekoj staroj grkoj, cincarskoj, crkvi Mati mi plakae. Otmena jedna plemenita dama, to je trebala da me dri u vodi, nije dola Moda je uplaie vuci. I tako, jer ekati se nije moglo, uzee jednog pravoslavnog oveka, crkvenjaka, po imenu Boura. I on, suzan zbog poasti, to ga iznenada stie, drae dete, pod vodu svetu i plakae, jer nije imao ni prebijene pare, da dete dariva. Bogati Cincari i lepe Grkinje, koje su se rado seale banatskih aka, setie se i moga oca, i pozvae nas u kue svoje. A svud u snegu belie se tako prazne, nae stare, ostavljene crkve Daleko u daljini sijali se krstovi, i videle se senke naih starih, praznih, ostavljenih crkvica. No moja mati ponosita i gorka odbila je prezrivo pozive, i mi smo opet jurili po zavejanoj reci izmiui od urlika vukova. I od tada je meni jedino dobro u ivotu bio sneg; a kad poeh, da vidim oko sebe kue i ulice; kad poeh, da razumem rei, bili smo opet otili dalje. Oh, selili smo se esto.

Zorom, u hladnoj septembarskoj magli, iao sam preko mosta. Sunce je bilo veliko u buktanju nad bedemima. Pozdravio sam ga i verovao, da e mi i tu dobro biti. Naoh prijatelje. Iz tekih, starih kazamata izlazili su; o ovom uh, da je poginuo, o onom, da je ranjen Prvo sam otiao opet u zatvor; no brzo su me pustili Mislili su, da u skoro umreti Kaljucao sam, i iao sam za kolima natovarenim vrelim, sveim hlebovima.

Bolesti su bile moji najlepi doivljaji. Oblaili su me u belo i metali me u prozor; a ljudi su zastajali i gledali me. O, ta sve nisu inili sa mnom A i majke se seam samo kao kroza san. Ona je bila mlada i lepa udovica. O, i meni je mnogo ega ao. Seam se, sedela mi je na postelji i pevala mi pesme u kojima se jednako klalo i ubijalo, a sela su gorela o, koliko sam zbog toga vriskao. Sutradan bih beao od kue. Skrivao sam se ispod bedema, tamo meu zelenim

barama, kraj kojih je trava bila uta i gusta. Leao sam dugo kraj njih i vadio abe zelene, arene, sa rumenim oima Seam se tih oiju rumenih, utih, tajanstvenih i kako sam ih dugo zagledao. One su mi drhtale na dlanu, a ja sam im, leei u travi, dugo, dugo gledao u oi rumene i ute. Seam se zvonika. Crkve su nae u mom zaviaju prazne i prane. Veliko, staro zvono crkveno brujalo je nadamnom; a ja sam kao mali mi uao na gredama i gledao unezvereno oko sebe. Tuga me je rano nala. Niko me nije pitao kud idem i niko me nije doekivao kad sam se vraao kui. Mati mi je bila vesela i lepukasta udovica. Zimi sam skupljao smrznute tiice i sakrivao ih; a leti sam tajno obilazio stare, nakrivljene plotove i hranio kuie o kojima se niko brinuo nije. A subotom, kad bi zvona zabrujala, sakrio bih se nekud na zvoniku punom slepih mieva i dugo se molio Bogu. Sve to nije vano, jer je prolo.

Bolesti mi behu najlepi doivljaji. Leao sam sav u ipkama lakim kao perje, a kroz prozore sam video golubove moje, koje sam toliko voleo, premetao i kupao Mati mi je morala vaditi stare adidare, sve bisere njene i svilene vezove, a ja bih ih kupio i gomilao na grudima i leao pod njima sav blaen, pa bih, smeei se, prosipao iz jedne ake u drugu zlatne zmije, grivne pune rumena kamenja draga. I kad se setim, da je to bilo davno, meni se ini to tako uasno.

Putovali smo. Seam se samo kola, koja su jurila meu ito i svoje male, smee glave, u kojoj se vrzle tolike misli Moja je majka esto i rado putovala. Tada je bila uvek bleda. Oblaila me je u svilu i navikla me je na bele rukavice, koje su mi nou silom skidali sa ruku A i ona bi spavala u rukavicama; namazala bi ruke neim, to je mirisalo kao ljubiice i spavala u rukavicama. Oh, ja sam sve video. Jednako smo putovali. Ona se oblaila u crno A njene su slukinje bile tako raskalane; seam se, jednom sam od stida i straha plakao.

Bled i neispavan ja sam uplaeno gledao ljude oko sebe, stanice i vozove aave i zadimljene. Ona se oblaila jednako u svoje mirisne svile crne i nosila me po kupatilima, gde se etala po meseini i igrala po podu, koji se sjao i svetlucao Oko nas su bila nou crna i velika brda. Ona je najradije igrala sa vlakim oficirima, koji su mi donosili slatkie. Vodili su me na jahanje i ja se seam, kako bih se uplaio kad bi negde zastali u umi i susreli majku, koja je ila peice i glasno se smejala. Primetio sam, da se taj kikot, koji sam mrzeo, ponavljao uvek, kad bi se obukla u tu crnu svilenu haljinu koja je bila jako tesna. Tada su mi oi po ceo dan bile pune prikrivenih suza. Sve mi to sad izgleda tako udno i neverovatno. I uvek sam se uvee seao na staru crkvu, kraj koje smo stanovali i leei kraj majke (jer ja sam jo uvek spavao s njom, mada se ona tome jetko opirala) esto sam tiho suzio u mraku. Ona je rano u zoru odlazila nekud na kupanje. Vie puta jo polunaga, sedei pred ogledalom, ona bi me karala to ne spavam. Ali ja ve u detinjstvu nisam mogao da spavam.

Zorom su edrvani bili vrlo hladni, a ja sam sedeo kraj njih i ekao majku. I sad, posle tolikih godina nema vie niega na svetu, to bi me zaudilo U jednom zelenom paviljonu svirala je vojna muzika, a ona me je vodila po gunguli ena i namirisanih oficira, kroz koju sam ja vetaki terao obru. I sad, kad je mladost prola i kad sve razumem, mene esto podilazi jeza od uasa im bismo mi doli kui iz tuine, zazvonila bi zvona. inilo mi se, da ba meni zvone. A nedeljom je bilo lepo. Sa zidova su se tada smeila lica uokvirena belim, visokim jakama, a pod njima su se okretali u veselom agoru grdni enski eiri, to su me seali na tokove okiene cveem sa pokrhanih svatovskih kola. Moja je majka rado ila u svatove. Prvo je ustajao i govorio jedan gospodin u crnom sve neto nejasno i dugo o Kosovu. Posle je mlad jedan svetenik itao "Vetar". Pevako drutvo stisnuto kraj zida kikotalo se i

gnjeilo zaljubljeno. Poznanice moje majke su me vrebale, jedino me je protinica zvala otvoreno i jasno sa jednim osmehom Posle je pevako drutvo pevalo sve neto o Kara-Mustafi, a ja sam stojao bled i sav u groznici od tih pesama I uvek mi je na dui ostajao od sve te graje jedino zamor, posle tih pesama. Stojao sam i sluao sam, kako mi mati peva prvi glas Protinica bi me pitala, smeei se, to joj ne dolazim i to tako retko izlazim iz kue i dodavala klimajui glavom prema mojoj majci raspevanoj: "E, lako je Vama, u sopran, udovica ste!" Oh, ja sam sve uo. Pesme te pritisle su me uza zid, uzimale mi dah. A da sam znao ta inimo, gledao sam preneraeno stare ikone oko mene, neke ljude popadale sa noem u ruci pred anevima, sa crvenim fesom na glavi: i te stare ikone i slike pekle su mi oi, kao da su me zraci, to su se odbijali sa njinog tamnog zlata probadali. Tek kad bi neko skoio na stolicu i viui predlagao, da se pozdravi patrijarh, a drugi poeli besno psovati, tek bih se tada trgao. Mati bi mi prilazila, i mi bi odlazili kroz dvorita, gde su nabijali burad. Sve je to davno prolo i sve mi se ini tako smeno. Zvona nad naom kuom zazvonila bi tamno i u njinoj reci plovila bi i crkva, i ulice, i sva okolina nekud u visinu Ceo je svet tada bio tako lak Seam se: moje bezbrojne tetke dolazile su i plakale: videvi me esto bolnog, priale su mi o ocu i govorile, da me poalju u Be da uim, pa da budem ministar u Srbiji. A ja sam se sakrivao u polju iza grada najradije na groblju, gde su kraj gustih kukuruza pasla stada i stojale grdne barutane. Tu bih leao u travi kraj kakve derne klupe. Iza mene su umeli vrbaci. Pred vee oni bi porumeneli i ja bih ustao i zaudio se i jednog dana zavie me u bunde, koje su zaudarale na obore, napunie mi prtljag grdnim, belim hlebovima a depove sa mustrama mojih tetaka kojima sam trebao da kupim: razne "krepove" i "delene" i neke makaze za "frizure", i cipele neke sa dugmadima, i smestie me u mali voz, zaplakae i iljubie me. Priali su mi, da su mi i strievi i otac tako odlazili. Voz je stenjao i peo se na breuljke kraj Dunava.

Bataljon se vukao celu no kroz neka mokra polja i strnjike. Ljuljale su se male vatre od cigareta. Zastajalo se lagano Desno i levo oseali smo, da se vuku kroz no i polja, mase. Artiljerija je lupetala, zveckala i psovala. Prolazilo se kroz neke bele, prazne kue, izgaene bate, i nalazili smo svud samo krastavaca, mnogo krastavaca u vodi. Po nekim breuljcima leali smo u gomilama; znali smo, da se skupljamo sa svih strana. Padale su prve magle zornjae; u praskozorje hladno dovukli smo se pod neki breuljak i poeli se ukopavati. Ja nisam. Bio sam neispavan, umoran od svega toga. Ukopavali smo se u nekom mokrom krompiru i dola je najzad lepa, avgustska zora. Iza nas, iz neke umice pevae neko cele noi uz harmoniku neto tuno eki. Bilo je tiho i nemo u magli. ak gore se rumeni oblaci igrali mure nad nama. Polako je zemlja poela, da biva sve rumenija. Tada sinu, sevnu kao divlje lajanje iza nas. Pucali su nekoliko hvati nad glavama naim. Neko opsova i pade u jarak "Decken", poee dovikivati i sve se sahranjivalo u rov Vukla se slama, koju bog zna gde naoe, posle se ulo vakanje i cerekanje iz jarkova, a topovi su nad nama presecali grozno. Poe duboko i potmulo Kraj mene leae neki trgovaki pomonik iz Bele Crkve, dobro dete Radulovi. Hoe "Durchbruch", kae on. Ja utim i saginjem glavu. ujem iza mene onog, to Ve mesecima svako jutro ita San Majke Boije, a ja opet sagnuh glavu i poeh jesti hleb i posipati ga eerom. ujem kako iza nas viu kod topova zapovesti i brojeve, i tiho i teko kaljem, kaljem. Levo od nas vidim, kako u nekom ubogom seocetu izlaze ljudi na kraj sela Vi.. u.. hub... prva od Rusa. "Iza nas" ujem kako neko apue. Onda tresnu zemlja visoko gore, a neki konji poee da tre sa brega. Gore su oblaci i dalje igrali mure i samo se ulo: kao da teki, natovareni vozovi puze po zraku Rusi zasue krompir rapnelom i opet nita. Daleko iza brega grozno iju mainke. Oko deset sati dolazi vojnik. ita nam zapovest. Spominju K"niggraetz i Custozza-u. Vezujemo torbe "Nemojte zaboraviti

eer", ujem kako mi drug apue. Saginjemo se i vuemo kroz rovove prema selu. Topovi su poludeli. Gore na breuljku tre neki sa motkama na ruci. Zasue ih. Jedan se izvrte. Trimo lagano kroz selo. Pred kuama stojahu prljave ene i mnogo, mnogo odrpane, prljave dece. Jedno dugo trae kraj nas i moljae me; ali ta ne znam Jevreje lepo, crnpurasto. Kod poslednjih kua u jednom ljivaku treperilo je lie na kii tanadi. Ulazili smo sve dublje u rovove. Sede ranjenici krvavi, prljavi, drhte, hladno im je. Jedan mrtvac potrbuke u lokvama krvi. Svukli su ga svega golog "Vidite, jesam li Vam kazao. da trbuh uvate", kae mi prijatelj. U gudurama sede, lee, pucaju. Na drugom breuljku, preko, u magli dima i zemlje, koja se praila i kovitlala vide se ruske ice Iz jedne rupe ironino mi vie neko maarski i psuje strano gadno. Desno od nas izlaze, kao mravi, iz rovova rojevi 33-eg puka i jure u groznoj dreci, vikanju i jaukanju Provlaimo se melu trnovitim icama Neko nam nemaki psuje majku i naziva nas psima. Iskoih.

Sav zrak oko mene drhtae kao da je bio pun tanadi. Padoh u neku ra. Zemlja se kovitlala i prskala preda mnom u vis. Ja trim kao lud. Sjurismo se u neke bare. Neko pade kraj mene u glib i ja uh kako apue: "Eto, to je Zlota Lipa." U travi preda mnom lee neke cokule, desno od mene vidim mrtvace iske ene, sa nogama smeno zgrenim i tvrdim, udno tvrdim kolenima. Gore pred nama skau grdni Rusi u utoj mantiji smeni su i gojni. Tre u umu. Opet legosmo. Levo od nas gorelo je selo stranim dimom, koji nije mogao da se digne sa zemlje. Trimo opet U umi se grozno klalo. Ba pred nama Dotravali su ljudi zadihani, strani hoe da bee. Mi se ukopavasmo ba pred umom. Leim i diem, diem brzo; iz nosa mi lagano curi krv. Pi... u. f... zastaje tane kraj moje glave u zemlji. Sve je tako zamreno. Pucaju sa desna i sa leva. Stiskam obraz na zemlju i diem, diem. Tresem se od tog disanja. Posle se opet dizalo i nadiralo u te guste ume. Ja sam svud spavao, ali zore su me budile. Ali zore,

zore su divne. ume zlatne, mlade, dobre moje galicijske ume. Lagano smo kroz ume prilazili Pod kamienu. U rovovima ruskim bee puno obojaka i koulja krvavih, iskrhanih puaka, mrtvaca grozan dar-mar. Moji ljudi, koji su jo pre dva-tri dana pevali, leali su pred tim rovovima sa razlupanim elom. Ljudi valjivi, neumiveni, slabuni, uti, smradni; neki jo ivi sa blesavim pogledom, izdiui. Jedan meu nama spazio brata gde lei melu njima, tresnuo se i drekao gadno. Bataljon je gazio i trapao sve dalje kroz ume...

U to doba se igrao tango, a mi, Banaani nosili smo svilene arape. Da, nije vie aki ivot kao nekada u Hajdelbergu; ne, bilo nas je svakojakih. Dani su prolazili. Uio sam. Sedeo sam najvie tamo, gde se govorilo o pokretima itavih slojeva bednih i oduevljenih To sam voleo Tu rumenu krv prosutu po ulicama. Sedeli smo ja i nekoliko Poljaka i ivuta i sluali smo istoriju ruske due; ona je dolazila kao grdna magla sa Istoka i znao sam, da mora doi neka grdna oluja, koja e razneti taj umao ivot bez sri i bez bola. Knjige, itava brda od knjiga leala su kojekuda po sobi; napolju je bilo kobno pro lee o kojem jo niko slutio nije ta donosi. A mi smo nosili svilene arape i cele dane provodili po ulici i kafanama. Hteli smo da spasemo svet mi, slovenski aci. Ko zna? Moda e jednom sve nestati u umetnosti, koja nee rei ni ta hoe, ni ta znai ono to kae. Moda e nestati govor, i pisanje, i odreivanje; da je ovo smrt, a ovo ljubav, a ovo prolee, a ovo muzika. Ko zna? Ah, seam se: tada sam se u pismima potpisivao "siromah Jorik", a majka mi je po ceo dan ila po komilucima i pitala ta je to Jorik. E, tako se ivilo pre rata. Ah, bio sam mlad i imao sam tako lepa, vitka, bela krila i plea.

Radulovi mi je doneo dvopeka. Dirali smo neke prljave ene i kupovali smo svud okolade. Iz Zlogova smo doneli pune torbe jela. Na trgu je bilo nekoliko obeenih Rusina. Na glavnom putu smo dobili tri teke granate. Bilo je

ve dosta mrtvih. Navikli smo se. ume su bile sve lepe; zlatne, crvene, mlade ume. Neka tuga mi je bila pala na grudi. Nou su me lomile tihe neke groznice, kaljucao sam i iao poguren dalje. Nisu me vie tukli. A ume crvene, mlade i uvele sa toplom, slatkom maglom uvahu nas, sahranjivahu nas i sipahu tu svoju maglu u duu nau za navek za ceo ivot. "Pak, pak" uju se tanad po drveu. Natakli smo noeve. Bilo je pred podne. Niko nije imao pojma. gde su Rusi i kuda idemo. Gusti i iprag nas je izgrebao. Izali smo iz ume; poosmo kroz neke strnjike na breuljak. Nekolicina nas ila je pred ostalima. Kad izaosmo, pue dolina pred nama. Odjednom tresnu i desno i levo oko nas. Zasu me zemlja i ja se izvrtoh u neke leje krompira. Zario sam lice u zemlju i disao, disao. Strano je iza nas kretala uma i tresla se pod pljuskom rapnela. Kraj mene je jaukao jedan i zapevao. Podigoh glavu. Iza uveta mu je bila glava sva u krvi, vakao je krv i guio se. Ispravio se i sedeo je, zapevao je i spominjao je enu i decu, zvao me je po imenu i gledao je u mene, samo je u mene gledao. Zario sam glavu u zemlju i utao. Sunce je peklo. Oko mene su trali i vikali. Zaspao sam Napadao me je taj san uvek, im bih legao. Probudio sam se Magla, veernja magla padala je opet na nas. Iza ume projurie dva automobila. Tiho smo se dizali. Silazili smo jedan po jedan natrag u umu. A kad pade mrak, poesmo ii opet kroz umu. Puilo se i smejalo Moj roj je tiho pevuio. Bio sam i na to navikao Opet smo ili, ili. Kraj baterija, koje se nametale kraj mokrih, stranih, mranih uma. Trei dan je padala kia. Ruski rov na bregu, sav zakisao, bio je izumro. Mora da su ili negde nazad u podzemne rovove. ume se puile pune oblaka. Mi smo ve trei dan leali u jarku tesno, jedan preko drugoga. U najgoroj vatri tu smo se ukopali. Groznice su me tresle Toga dana je neki som borski ua prebegao, pa su me gurali pesnicom u grudi i uili me. Mutnim sam oima gledao oko sebe, po ceo dan pevuio i zvidukao I opet se ulo kako priaju o svearima i peenju, o tuama u birtu, o enama, i kako itaju San Majke Boije. Tri Slovaka se po ceo dan muila, da na svei skuvaju

neto. Pokrili smo se gore atorskim krilima, ali je prokinjavalo, curilo Sedeli smo, lealo se u blatu. Ne, teko je bilo i ono vijanje po Sremu i popaljenoj Posavini; gadno je bilo i tamo kraj Rae u vodi: uvek uke, psovke. ali je ovo bilo ludilo u moru blata. Sve mokro, sve kia, kue neke razruene, voda to smo je pili bila je blatna, hleb je bio pun blata. U blatu pred nama leao je celu no, tek sad smo ga primetili. Uvukoe ga u rov. Leao je tvrd, prljav, zaudarao je sav. U desnom depu imao je hleba a u levom trinaest forinata i dvadeset i est krajcara. Trebalo je pisati kartu. Znalo se, otkuda je. Zvao se Lali. Veina je predlagala, da se novac ne predaje oficiru, nego da se zadri i popije Kau: da moe, on bi sam to tako naredio, voleo je da asti.

Posle podne poee opet topovi. U oblacima ute zemlje i praine, to je prskala u vis nestao je ruski rov. Izaosmo polako iz jarka i poesmo trati. Veina je ila mirno, lagano, niko nije imao snage vie da tri. Mirno se ilo se jauk, okolo treti zemlja, prska, po koji se izvrne, drei. Iao sam teturajui se pod teretom: groznica me je tresla. Oseam, da kraj mene ide neko. Oboje smo bili iznemogli Zemlja je prskala, treskala u vis. Video sam ute mantije Rusa koji su iskakali iz rovova. ice i zemlja pred njihovim rovom kovitlale se u dobovanju topova. Stigoh do ica. Jedan se prevrte preda mnom, previjae se i skakutae. Tane ga je prozujalo od glave do pete. "Hajdete", kae Radulovii i die se. Kraj nas tre neki. Ja vidim, da mi iz nosa curi krv na grudi. Kraj nas tre neki drei aove pred elom. Skau u rov, viu grozno, idu, urlajui grozno na no Nisam legao, iao sam lagano Sad e da me ubiju, sigurno e me jedan od tih velikih, utih, debelih Rusa, to kao ludi skau preda mnom, ubiti. Krv mi sve jae loptila iz nosa. Ja legoh. Rezerva se valjala preko mene u rov. Svud su leali iskeeni ljudi u blatu. Ne znam, to je svaki ranjenik pola svuen, i tako viu, oh, tako izdrljivo viu. Leao sam tako bez snage. Leao sam na kolima i video sam samo pogurena lea onog, to je terao i jednako bodrio

kljusad sa "pr..., pr...." Kola se jedva vukla u blatu. On se esto okretao i mirkao ispod ubare. Jo je neko leao kraj mene. Prolazili smo kraj pustih sela. Nekoliko jadnih, grozno sirotih, odrpanih ivuta Lepe ruske crkve, mokre ume to se pue. Blato, grdno more blata. Psi trkaraju po selima. Psi i jadne, prljave izgaene ivutke. Devojice od dvanaest godina, od deset godina, nude se. Svud kola, jadni konji i beskrajni, blatni putevi Po ulicama lee ranjenici. Posle podne su doli po nas automobili. A sunce mlako, dobro sunce lilo je po kuama i putevima. Legao sam na neko ebe, kaalj me je tresao, a na prljavoj maramici mojoj ostajale su posle kalja rumene kapi moje krvi. Pa i tu sam zaspao. Stali smo u nekom dvoritu. Neki fenjeri su se ljuljali oko nas, i jednog po jednog dizali nas, i unosili. A u jutru nas ute i polumrtve uvedoe u kupatilo na druga vrata, izalosmo puni smeha. Prioh prozoru i videh ispod mene belu varoicu, punu potoka i mlinova. U zelenoj kabanici, sa kapom bez brane, ja sam se, kao udna senka, smeei vukao kraj potoka u kojima su pevale vodenice. Oh, pevale su, pevale su meni; znale su otkuda dolazim, a imao sam osmeh na licu. Kako su bili uzani sokaci. Stare ene gledale nas tuno i alosno. A sunce? Oh, to mlako sunce, ja ga nikada zaboraviti neu. Na mojim rukama drhtalo je neto toplo i strasno. Oh, ivot, mlad ivot igrao je tako veto biljara u nepoznatoj kafani toga grada, ne ja.

Ko si ti? Ko si ti, sa toplim, utim oima u veernjoj magli? Zar nisam jo toliko bolestan i nean, da te dodirnem? Kako je tvoj poljski govor mutan i nean. to si tako dobra prema meni, ta to nije tvoj zanat. Zato me gleda tako milo? Tvoja bluza pada mi na glavu, to gori i mui, groznice me tresu. Ko si ti, divna, lepa, strasna, melu ogledalima i aicama u sumraku kafane? Ah, ne, ja neu tebe; tamo napolje hou, da izae. Gledaj, jesi li videla one bunare; ah da uje kako ljupko romore, kako neno pljuskaju. Meni je isto ao to nisam umro, ali to ini jesen. To mlako sunce to tee po kuama belim i istim ta

hoe one ume od mene eno, tamo iza brda one me zovu, one se veselo smeju sa mnom Zato ja tako neno diram zidove? Kuda idem; ja nikog nemam u ovom gradu, ja ne zna puta. Ko me voli; zato me gledaju tako ovi stari ljudi? Gle, slatkii. Hajde tu. Devojice sede sa malovarokom elegancijom nametene; moji se prsti spotiu. Noii, mali, srebrni, zar se stidite mojih ruku? Ah, da, one su zarasle u blato, koje ne silazi, a nokti krivi, isprepucani vas plae A cure malo olake, malo pokvarene cure kikotale se, a ja sam se smeio. Oh, ta ja znam, ta da mislim o svemu tome. Igrala se zemlja to da se ne igramo? Igrala se jesen sa mnom hajde, da poigramo Izabrah jednu. Tu u. Ko mi se smeje? Ona se zvala Lusja. Smejala se mnogo, svaemu, imala je malo izderane rukavice. I ja poeh da je molim smeno i dobroudno. Zaboravih poude i gledah samo ta topla, unapred sam oseao, topla usta. Drugarice njene pune smeha ostavie nas same. Ili smo kraj vodenica. Bojala se, da je neko ne vidi: "Da nisam videla Va znak da ste akademac, ne bih Vam dopustila da me pratite Vi mislite, da sam ja pokvarena?" Oh, ta sam ja mislio? Bio sam pun smeha Jedila se samo to sam bolestan, mislila je, da sam ranjen. Nije joj se svialo to sam tako divlji Rekla je, da se kod nje finoom moe vie postii. U vee, seam se, bee udno nebo. Jesenje nebo uvek udno. Naao sam je pred bolnicom, ekala me je. Drhuim je rukama vadila klju i pokazivala ga, a mogla je do ponoi da izostane. Poli smo ulicama, gde je vejalo rumeno lie. Pitala me je da li Srbi imaju crkve i tipala me je od strasti. elela je da se vozi; stari jedan fijaker primio nas je Ona mi lee na grudi i rasplete kosu, tako plava kosa umiljata, bez onog tekog, opojnog mirisa crnih kosa u mraku Oko nas se vijugali fenjeri Pod utim, zlatnim umama, po bregu ljuljala se i batrgala kola, a nebo je bilo puno zvezda Negde daleko tada na jugu molile su se stare ene za mene. A negde daleko na severu leali su moji ljudi prljavi, valjivi i gladni u blatu, drhtei od zime i potmulo ekali gde e granata da se srui. "Das Hundsregiment'-, kako su nas zvali. Mi smo stigli pod ume i polosmo peice

Ona se uplaena stiskala uz mene. Tu su nedavno neki vojnici zaklali neku devojku. Zali smo u umu crnu sa rumenim vrhovima. Lie je padalo na nas, a meseina rumena lila melu drveem i dovodila do suza, do nenosti bolne: ljubio sam je, kao da nikog nemam svoga na svetu celom osim nje. Ona je, sva luda, izmuena, diui teko aputala gorko kako je sve gadno, kako je svi mame, a kako su svi hulje. Mati je po ceo dan mui, a ona hoe ipak da ostane potena. Varoica je gorela dole u rumenoj meseini, a pruska granica sa svojim belim kamenjem kruila je oko nas. Njeno belo rublje bilo je namirisano. Ta naivna panja, to spremanje unapred dirnu me i ja joj to rekoh. Ona se uvredila. U mraku sam malo samo video njenu glavu, ali su njene ruke bile neizmerno mile: samo se bojala: misliu o njoj zlo. Daleko oko nas belila se varoica sa kuicama belim i malim kao igrake za decu. Odjednom ona tiho ciknu Jedna tica prnu i lupi se o stablo. Ona jeknu bolno i pogleda za njom u umu. U meseini je bila grozno bleda i lepa. Dole u gradiu svirala je vojna glazba.

Kome ja ovo piem? Mladiima, moda mom sinu bledom i napaenom. A oko mene kulja velika ludorija rata, sve se lomi poda mnom i ja smeei se gledam te rulje i idem od grada do grada. Rulje pustih ena, rulje hulja trgovaca, rulje radnika, rulje bolesnih i rulje mrtvih. Grdne gradove, ume i polja: tamne, hladne stanice. Decu i ene. Pijanu hrpu onih koji se sad bogate. Sve ja to vidim i gledam sa osmehom. Niti sam iji, niti imam koga, ni brata, ni sluge, ni gospodara. Gledam tihe, plave, mokre proletnje ulice Vitke rumene mostove u zalasku sunca, kad ih najvie volim, i kud uvek idem. Oni me vide uvek veno vedrog, nekad retko umornog, skoro uvek nasmeenog, niijeg. Ni vere; ni mira, ni kuita, nikad niega Ja priam to tihim i mokrim, proletnjim ulicama, po vodama i gradovima utim od jesenjeg sjaja o njoj vitkoj, bledoj, istoj i maglovitoj, o njoj, o mladosti. Ko zna: kud i zato me vodi, ja idem za

njom. Njoj krvave umarke, njoj mrtvace, njoj naa groblja, njoj moje zdravlje, njoj se klanjam, pred njom kleim jedinom dobrom i venom. I moja ljubav promiljena i ironina ve davno nije buna. Ah, sve je to tako smeno. Nemoan sam, tuan i zamiljen. Ne daje mi se da ivim. I ja sam se borio na Pont-Neufu. U vizijama belim i ja sam iao poguren sa carem preko berezinskih santi U vizijama ludim leao sam i ja do nogu Neronovih, kad je Rim goreo u moru ara i Poppea sa vitkim strukom prolazila i kikotala se prijatelju, koji je sa zapenuenim ustima vikao ime Omira i pevao more u zalasku sunevom. Sedeo sam i ja sa ribarima i vukao se po pristanitima, gde se devojke nude tako jevtino, i, zaostao od sviju, i ja sam do kolena gacao po blatu i snegu kraj eljeznikih koloseka, kroz mrke ume bez cvrkuta jedne tice. Na arenim laama sa ribarima sa Hiosa ja sam tiho kupao se, u zori, koja je suzno dolazila i imala usta mirisna i jasna. U tamnim meavama ja sam u vizijama sedeo nad Kamatkom i gledao kako se tromo kre bregovi i grme i tresu u hrpama, kao hiljade kostura i gomile elavih lubanja. Duom mi je proao. Lakomisleni Balzak sa razbaruenom kosom i prohujao general Bolivar krvav i mlad; a nou sam se vraao kui i video decu po estoro na jednom krevetu, u ritama po podovima vlanim. Leao sam u veeru maglovitom od jorgovana u zagrljaju jedne ene sa oima zamagljenim, gledajui mora iza Splianskog groblja I tako sam se oslobodio i odrodio od svega. I nita me vie ne vezuje ni za dobro ni za zlo I tako sam se oslobodio svega. Ja drim moj mali ivot sav potreen i uplaen u rukama, udei mu se. kao to dri crni evnuh prsten sultanije u rukama dok se ona kupa. On je u mojim rukama a nije moj I sve to je oko mene moje je i nije moje. Umoran sam. zadovoljan. zamiljen i smeim se. I moje oi uprte u prsten ispituju i ne priznaju nita, ne boje se nikog i nieg i prataju i zatvaraju se tiho, neprimetno. Mi nosimo u njemu prolee i ne idemo kao Florentinci iza grada u polje, da ga slavimo. ta je nama ubiti tri miliona ljudi? Mi smo slobodni i znamo: da je nebo svud na svetu isto i plavo, oh, tako.

Dola je smrt jo jednom, kao nekad davno, ali e iza nje doi sloboda. Biemo slobodni i smeni. Znaemo da je nebo svud lepo, i da nita ne moe i ne zna da nas zadri. Sve je propalo, ali e se to urlikom rairiti od jednog okeana do drugog. Zamiljena i bleda lica, sva ta lica, sve te gorke, muke, umorne glave, kad se budu vratile sa krvavih nepreglednih granica. Bie eljne onog, to je do sad smelo samo bilje i ume i oblaci. Nauili smo da pijemo ivot dublje no ikad od kada svet postoji. Nita nema smisla, sve je propalo u ove tri godine. Strahovito, uplaeno, paljivo ja gledam u njima ivot i drim ga rukama koje drhte, i gledam oko sebe ume i puteve i nebo.

U zoru sam stizao kui. Stoji breg zelen, "iroko bilo" iza njega, a sunce tu mirie na umu, gde sam i ja igrao jedne tople noi na meseini, gde sam sluao pijan zdravice krojake omladine i gospoica tiho, usamljeno aputanje. Smeni rovovi, to su trebali da brane od Bele Crkve od Srbijanaca, koji nisu doli, zevaju i spavaju i sunaju se. Tu poinje da pada na mene neka bogata banatska tuga, meka i dobra kao beo banatski boini hleb. Tuga plodna, tuga berbanska, tuga kosidbe. U zanosu ja vidim zelene gutere to spavaju po putu i oni mi napune oi suzama. Suze, koje raspinju kao iroko polje puno ivanjskog cvea Tada u magli ve izlazi pred mene moja stara kua da me doeka. Ja uutim, moj glas se jedva uje i ja izlazim iz voza pogrbljen i umoran. Zvoni, ah, uvek kad se vraa kui zvoni.

Doekuju me i plau. Mati mi umire. Odvode me u kuu nepoznatu. Ne daju majci. Tetke me grle i plau. Sunce je pred no zasulo ivo i ja sam se umirio i niega mi nije tako ao kao sebe samog. Kad prne po koja prepelica, ja se setim zemlje, polegnem u sprenu travu i utim. ekam vee. Nee da me vode majci. Meseine mokre, svetla ela, dolaze i leu po bunarima. Srce prne, usedne kakvu zvezdu, to prolee padajui, i strmoglavi se dole, padne pred nas,

diemo ga i gledamo ga, a ono se smei. Oko nas u blizini tee voda; zapevamo glasno, primetimo iznenada kakvo mrano drvo i opet sve uuti. Leemo i uzimamo no punu zvezda na grudi; srce ne kuca vie, kucaju uspomene. Blage, umorne ruke mrse se sa travom i meu prstima navire zemlja, to ima dah pust i beskrajno pun tame. Negde iza kua zvekne srp i navru suze. Zar nigde stanka? Sa jablanova pada lie a jo nije jesen. Pa ipak ona je ve stigla u kukuruze. U kukuruze iza kua, gde e moje tetke izai da ih doekaju. Oni nikad ne odstupaju Oni e doi. Njini su oficiri mladi i lepi. Svi su njini oficiri mladi i lepi. Sve je ve spremno. Pevako drutvo i litija e izai pred njih. Doi e u moju kuu; staro, srebrno posue je spremno. Oni e doi. Kroz kukuruze nou stie jesen. Niko je ne vidi jo, samo u zori ostaje od nje rosa. A daleko iza bagrenja, negde daleko ak gde su polja mrka i sjajna kao bakar, stoji jedno usamljeno drvo na vidiku, stoji ve godinama gleda mene i dimnjake moje kue. Srce uti a kucaju uspomene. Tetke mi priaju. Ja vidim zavejane maarske i nemake gradove. Osvetljene prozore cincarskih kua, gde su ih rado primali. ivelo se uvek u tuini. Selili smo se, selili smo se. A grudobolni smo umirali kod kue u zaviaju. Sneg veje. Pusti sokaci, crni, poderani kaputi. Tambure svetlucaju pod pazuhom, a pesma tek jekne pod kojim nakrivljenim, pijanim fenjerom. Ah, ne moe biti, da je sva ta grdna tuga samo iluzija, lepa kao ast. Zatrese se kolo. Napolju pada sneg, a unutra crne oi gore kao ar. Ah, taj ar je neprolazan, neprolazan kao miris ovih ravnica, to ve vide jesen, kako se nou dovlai kroz kukuruze, a jutrom odlazi po rosi. Bolnim, gorkim osmehom ja ih gledam sve. Sebe pogurenog i izmuenog, kako kaljucam: i onog to je negde u Odesi, i moda je Ve melu njima, pa i onog to polupijan polazi na jedan od najstranijih poloaja na Kaporetu; pa i onog to je pun kolajni sedeo pred umom i mislio moda na mene i poginuo u jednom jedinom vihoru granata. Napolju veje sneg, veje sneg, veje; svud se rulje jure, tumaraju. Eno kao stoka nadiru prema Horodenki, ginu, ginu kao stoka Eno ih gde se melu

sobom kolju, kolju u urnebesu uma i blata, u agoniji krvavih ruku i misli Milioni se spremaju pod svojim varoima, gde je more visokih vavilonskih kula, gde je bura od elika i grmljavine gvoa, kraj beskrajnih luka punih brodova. A grdna Sloboda stoji i gleda u okean bez smisla, bez istine, i ne vidi ni svoju senku na nebu. Samo tamo, gde sjaje prozori na makedonskom suncu, gde svud viri sirotinja, tamo se ori pesma. Sve poslednji, sve esti, a tamo je petoro brae. Vie nema je l' "Jok, nema", osee kratko. "Pa i ti e da propadne, bre". "I ja, i ja". "Pa ima li majku bre?" -"Jok, nemam." - "A doma?" - "Jok, brate, izgoreo." - "A dece?" - "Ne znam." - "A oca?" - "Poginuo." Veje sneg. I opet igraju kolo ta gledaju ti ljudi? ta gledaju ti smeni ljudi, Englezi, Francuzi, Amerikanci, Crnci? Putajte ih, neka traju Boi je danas bitoljski, kue razruene. Pustite ih nek pevaju. Poslednji su. Veje sneg Iz ume sa erne dolazi Boi, plae kao majka; lie treperi kao kandilo, tiho nadgrobno pojanje i crveno vino po kuama Pod granama punim snega, tiine i Boia, oni bez doma, bez dece, krvavi, ponositi, poslednji Trebali su doi Moje ih tetke Cekaju. A tamo, gde ih vidim kad se trgnem, ja vidim samo mrka polja kao bakar, zasute rovove, prazne i obrasle travom kao grobovi; i kukuruze kroz koje dolazi jesen, ma da je niko u gradu jo ne vidi.

Pustili su me njoj kad je izdisala. Bee izgubila vie zuba i ta usta me ispunie nekom stranom, pritajenom grozom. Oko nas bee puno baba i tetaka mojih, koje su jednako govorile o bolestima i mrtvacima. Po sobi su razastrli arave natopljene vodom i siretom Njene noge su virile ispod svilenog jorgana. Vie puta se osmehnula i rekla tiho moje ime, molila me je da legnem i da se odmorim od puta. Priala mi je kako je bila mnogo sama u poslednje doba i kako su je strano vozili i gurali na eleznici poslednji put kad je putovala. Kako su je krali za vreme bolesti i kako je u poslednje vreme elela da umre. I kao da je to neto obino govorila je, ta imam da inim posle njene smrti.

Morao sam potra iti njenu sliku na kojoj je bila naslikana od osamnaest godina. O toj je slici muei se dugo priala i molila me je da je drim uvek na mom stolu. I tek to sam pred zoru legao probudio me vrisak i zapevanje ena.

Umrla je i nije dala da me bude.

Stare ene su zadizale suknje i trale po dvoritu, plakale i skakale; jedna je pala kraj postelje i naricala. I to naricanje je prodiralo, kao i zavijanje uplaenih pasa sa dvorita, kroz sva vrata i sve zidove. I tek to svanu videh kako urno tre neke ene po kui, toe vino i piju rakiju. Nepoznati neki starci prilazili su mi i traili od mene kljueve. I dok sam sav teak i podbuo lutao po kui, osetio sam kao na zapovest iz mrtvake sobe, da je sve bilo spremno. To me je ispunilo ludim uasom. Stajao sam kraj prozora zagledan u mutne krovove, u zid crkve velike i prazne i stresao sam se. I dok sam, drei se za glavu, gledao kroz zavesu kako je golu diu i kupaju svu utu, pocrnelu i sasuenu a pri tom toe i piju rakiju, poeo me je hvatati neki suludi strah.

Doao je prota. itao je molitve, jednako gladio brke, odlazio je u kut i traio sud za pljuvanje.

Moje oi malaksae sasvim. Sakrio sam se u jednu sobu, gde bee puno malenih, svilenih nekih jastuia upletenih u stare vezove i are. I to zlatno, svileno, malo arenilo, toliko me dirnu, da sam iznemogao pao. Doli su da me zovu, jer me je prota traio. Govorio mi je o majci, posle je nenadno poeo da govori latinski, nasmejao se i spominjao slepaku, karlovaku akademiju, sedeo je i jednako podizao prst i ponavljao: "Quousque tandem abutere..." A naricanje se jednako orilo iz svih soba, iz svih zidova: "O, jao... o, da ustane da vidi tvog lepog jedinca... jao". A mene su prepadale muke. To naricanje me je

teralo iz kue. Tad iznenada nauh na stepenicama, da neko hoe mrtvo telo da probode iglom kroz srce U meni neto zviznu kao bi, okretoh se i jurnuh u sobu. Gledao sam samo neke babe na stolicama kako su se krstile, sedele sa sveom u ruci i ponavljale: "Iju, slatka - kao trebalo bi pitati strinu." Kad sam jurnuo na vrata, one se uplaeno podigoe. Tad moja ruka netedice pade sa besnim urlikom na prvu glavu na domaku; soba se ispuni stranim ciktanjem, stolice popadoe a babe jurnue, zapevajui strano, na vrata. One su plakale, vikale, krstile se i trale. Ali ceo dan, dok je mrtvo telo lealo prostrto, mene je morio neki lud gnev i gaenje. Pogreb je bio sutra dan Kia je bila pala, pa smo ili po. glibu. Deca sa iracima viui, a popovi po neistoj kaldrmi. Iao bih bio rado tako bez prestanka po glibu, pognute glave. Osetio sam kako je sve strano. Groblje je bilo daleko iza grada, tamo gde behu barutane, grdne rupe ubrenjaka i crepane. Visoko na humci pod jablanovima bee naa grobnica. Vodili su me desno i levo po groblju. Sanduk se teko nosio, dva tri puta se inilo, da e da ga ispuste, tada su svi vikali. Groblje bee puno sveta, to se rasu svako svome grobu pa plakae i naricae. Seam se, zaustavljali su me kraj rake. Sa jedne grane curila je kinica kap po kap na moje ruke. Pomislio sam, da se odmaknem; ali sam ostao tako i zagledao se u te kaplje. Pevako drutvo se zahori i miris tamnjana me obasu. Videh protu, gde oima okrete i poe govoriti o majci. Dugo je govorio. Neko me je gurao sa leva, i sad su kapljice jedna za drugom teko, lagano padale u moju kosu. Prota je podizao ruke a tetke su mi glasno jaukale. Tada se die kraj mene jedan gospo din u crnom i poe govoriti. Tetka mi se nae nad uvo i apnu mi: "Vidi, edo, to je gospo'n predsednik." On je spominjao dobrotvorku saborne crkve, neku dvokatnicu u Aradu, koju je ostavila mesnoj crkvenoj optini. Kidao je reenice, disao teko i mucao. Dva mala aka stajahu pred njim, oni su tajno tipali i gurali iracima. Od jednom gospodin podie glas: "Moemo rei, da je naa crkva, i neu samo da kaem crkva, nego i nae su kole njena...", njegove se oi uplaeno rairie,

on zape u govoru, tre se i poe gurkati jednog do sebe apuui: "Joco, Joco, Wie heit man das... um Gottes Willen! zadubina, da zadubina moemo rei. Laka joj crna, laka joj crna zemlja," dodade hitro, odahnu teko i izgubi se u gomili. Poee padati grude po sanduku koga su sputali. Jedna od mojih tetaka pade preko sanduka vritei oajno.

A posle smo se vratili. Stolovi su bili puni nakita od arenog papira. Zagledao sam se u jedan lep, starinski ilim i ne skidoh oiju sa njega. Prota me je preko stola jednako teio a kraj mene opazih iznenada jednu lepu enu, koju nisam mogao da poznam. Ona mi je dodavala aice sa vinom i pitala me, da li sam umoran i da li bih prilegao I ne mogavi setiti je se, pitao sam tetku, ko je ona, a ona se nasmeja: "Zaboravio si Macu; najlepa devojka, nema ba Bog zna ta, ali kad ti ja provodadiram nee se kajati." "Duo moja", uzdahnu ona i pogleda u devojku, to sva porumeni. Popovi su dugo sedeli i govorili o pokojnici. Na stolu su gorele teke, mirisne mrtvake svee. Maca je pisala posmrtnice. Ona je bila vrlo lepa, "zdrava," kako rekoe tetke. U ostalom ja, i ako ga ima, retko primetim na enama, ta runo. Njene oi i silna, crna kosa, ramena i vrat u kojem se krile plave modre vene, setie me na neki harem u romanu jednom a ja esto itam romane. U ostalom, svi smo mi govorili o romanima. Pa i ona me je ba malo pre pitala o nekom romanu i rekla: "Ah, molim Vas, sve to ne vredi nita; tri godine je vue za nos, a posle je puta da se davi, a ovamo je naziva kanarinkom." U njenoj lepoti bee neeg tekog. Crnina na njoj nije mogla meko da joj obgrli stas; nego leae na kolenima njenim kao ilimovi teko po posteljama, ilimovi sa arama, koje sam toliko voleo. Osetio sam miris mrtvakih svea i od jednom mi se zgadilo jelo i ja odgurnem tanjir. "Treba da se oenite, ree mi prota, bez ene i dece niste pravi ovek." Tetke mi udarie u smeh i pla i digoe graju viui u glas: "Macu, Macu", prioe mi, ljubljahu me i milovahu po kosi. A tanjiri su zveckali i svaki as se tek ulo:

"Ej, gde je da ustane, evo doao je. Sve joj je elja bila da ga vidi i gle, ona ode." "Ode", dodade prota, zverajui u svee, koje su bile sve ue i mirisnije. Miris mrtvaca bio je ostao na stolu, u jelu, samo ga u vinu ne bee. Kad me bledog i pogurenog odvedoe u sobu da spavam, dugo su me ljubile i smejale se, da bi me razveselile ali sve to nije ilo od srca. Moj hladan pogled i tuinski osmeh mutan i zajedljiv plaili su te stare ene. Kraj postelje sam naao neke stare, izbledele spomenice i karte iz kupatila, na kojima se ona nekad potpisivala: "tvoja dunda"; neke slike Karlsbada, oficira, diletantskih zabava i jednu vrlo staru ruu. Iza zaloene pei sakrio se miris mrtvaca i neki teak miris cvea i vrebali su da me zagrle A iza zavese stajae moja stara tetka ona se muila da me sagleda kroz zavese, inilo joj se da ne diem Ja znam ona miljae u sebi: "Kao i da nije nae dete, ta se taj morao napatiti, ne jesti; gde je taj sve morao spavati, pa da se ovako satari. Bled je i kalje. Sve kau: goji se, 'ma kaem ja; sve je to trulo, Boe me prosti, kao da je od voska, kao one lutke u panorami Pravo kae Jeca."

A posle? Posle su opet prolazili dani. Ustajao sam u podne. Jesen otopli jo jednom i sunce granu. Svaki dan sam izlazio na groblje, tamo sam se u detinjstvu najradije igrao. Ponegde je pao po jedan crep, ponegde je pao plot. A bilo je jo dosta golubova Otvarao sam vrata to su vodila kroz portu, u kojoj je visoka uta travuljina bila puna kokoaka i pasa, koji su se tu kupili. Prolazio sam kraj male kole, gde se ula vesela deca kako pevaju, i kraj drvara to se nizahu sve do groblja Sve su te drvare bile u rukama mojih tetaka. uta voda, a u njoj stajahu mirno crni lepovi na vetru, to je po obalama vijao pesak i perje. Drva su puckarala na vetru; a ja bih dugo sedeo pred vratima nae grobnice. Kroz pozlaene reetke video sam kite bosiljka na zidu, drvene krstove i slike mojih mnogih pomrlih baba. Debele i slabe ene gledale su i popovi sa lukavim licem, kakva imaju slike pokojnika kad je sunani dan I puno graniarskih

oficira. O svemu tome nisam mislio. Dolazio sam i sedeo tu po sate Poto me niko ekao nije, sedeo sam tako izgubljen dugo. Ali kad se vraah po mranim ulicama, vrebali su me i vodili u svoje kue Tetke behu odluile, da me oene i oenie me Svi su znali, da me treba oeniti i oenie me. O meni se isto tako mnogo reavalo kao i o svemu drugom i o ratu. Bilo ih je, koji se podsmevahu mome utom licu, ali su devojke govorile da sam lep Kako su me videle nekoliko puta u etnji sa ivutkama, odluile su, da treba, da me to pre povrate. Prvo su me vrebali popovi. Oni su me odvodili svojim kuama, u kojima su postelje bile iroke, a u prozorima se crvenile upe pune vianja i treanja. Oni su mi govorili tiho, sa osmejkom o novom maarskom katihizisu, koji hoe da im nature, i sputali se ugojeni i teki u meke stolice. Sve su njine ene nosile malo raskopane grudi i kosu punu ukosnica, neureenu, spalu za vrat Kod njih ne bee mnogo smeha, ve mnogo osmejaka Njine ene su me gledale vrlo umiljato, blago: kad i kad bi nehotice prekrstile noge i uplaeno porumenele, kad bi primetile, da im se lepe, punake noge sjaje u belim arapama do kolena. One su ih brzo pokrivale, okretale se hitro muevima svojim i nasmejale se: "to ne pita gospodina pa da ga enimo?" Mene bi za as pomilovao njihov srdaan osmeh i stisak ruke: no posle bi me opet obuzimala grdna dosada, zagledao bi se u njihove ruke sa neistim noktima. Vie puta popadije su me opkolile samog u nekom smenom salonu punom stakla i aa, na kojima behu naslikani areni kosovski junaci. I dok bi kakva lepa, bela maka savila se u mome krilu, one su me napadale to se ne enim, hvalile i branile sve muke u gradu, a najvie ba svoga mua. Mene je zauenog razveselio njihov zdrav i raskalaan smeh, koji mi je aputao o neprolaznoj ari malih i aljivih grehova. One su bile najbolje majke, ali su rado sedele tako rumene do punih grudi, tiho se smejui primedbama klizavim i bestidnim. Tek kad bih prenaglio i pokuao u mraku, da zagrlim koju, naiao bih na besan i jedak otpor, na spominjanje dece i mua. Ja bih uplaen i zastien stajao pred njima i osramoen odlazio One su me nazvale

"frajla" i ceo me grad imenovao od tada tako Kad bih nasmejan izaao od ena doekali bi me popovi i teili.

Crni i teki govorili su o svemu sa hitrim preziranjem. Njine meke, jako meke ruke, milovale su umorno moju: priali su mi o tim praznim crkvama, koje sam toliko voleo. Mnogo su se smejali. Najradije su govorili o seljacima. U mranoj sobi, pri stolu punom aa vina, vina u koje su sputali ueta, da ne kisi, nicale su seljake glave iz njihovih rei, razbaruene i neobrijane, sa malim, lukavim oima i poniznim licem I sve je bilo ugojeno i veselo. Teki kao volovi bili su ti seljaci u priama njihovim. Glupi, kad i kad duhoviti, u zasedi, i prevari, silni kao ile borova u gramenju i otimanju zemlje. Ocevi, koji su gledali kako im dete umire iza pranih, malih prozoria u niskim sobicama, gde su eprkale kokoi: ene to su raale i sutradan Ve ustale i istile talu: i deca to su se neodrasla, polugola valjala po slami, mala braa i sestre, to su se igrali bednih i bludnih igara "Pa to je svud tako", smejali se oni. Zaprepaeni sveci gledali su sa zida okreenog, belog i istog i glupa lica oblazila su oko stada ovaca i oko apurja. Posle su dole na red prie o Hristovom grobu, kad ga opsednu babe i donesu jastuke u pono stranog dana kad se eka Uskrs. I sto gadnih ala i psovki znali su o tom. Ne bee ni jedne drage slike u reima njinim, punim nepreglednih polja kukuruza i strnjika: a u niskim kuama videle se samo senke, gore nego senke ivotinja. Tek nedeljom bi nicale smene, nakinurene devojke, namazane i ofarbane i gomile crnih, pijanih seljaka. A pod gustim, seljakim obrvama staraca, sevala bi gorka ud i besno lukavstvo prema svemu, osim zemlje, koju bi te oi gledale, pune ludog, radosnog svetlucanja Ali bi se te slike najgore meale, tek kad bi poeli priati o njihovoj ljubavi. Tada bi se u mraku vrteli i gazili ti jadni seljaci, u ludim gomilama, goli i pijani Trale bi isprebijane ene sa suhim opalim dojkama, krezube i smradne od znoja. One bi se prevrtale i previjale u mukama poroaja ili bi leale krvave

jauui od muka po zemlji: kidale se od bola zbog raznih lekova protiv zaea. Pod prozorima bi leali krvavi trupovi zaklanih dragana u sjajnim izmama. U mraku bi se sjala njina srebrna pucad na prslucima: a iza pei sedele bi jadne, smeurane bake, sa krvavim zagnojenim oima, bose i suhe kao granje i krpe I sve te slike bile bi ispolivane i posute vinom, krvlju, psovkom i ritama. Uzalud bih ja pokuao da ih umirim, zaguio bi me njin silan, popovski smeh. Crkvice bi njine arene i male bile pune ofarbanih svetaca, kandila i gomila, koje se krste pogrbljeno i glupo gledaju. A ala bi zaogrnula vladianske dvorove i sve manastire masnim i pijanim velom slukinja i lopova. A ja bih posle izlazio umoran iz popovskih kua, dok su mi oni svi nudili nevestu. Praina protkana suncem padala je preda mnom i ja sam prolazio. Ponegde je pao jedan crep, ponegde je pao jedan plot. Vrebali su me trgovci i vodili silom k sebi. U kuama njinim ne bee salona, nego su me vodili u grdne, svetle sobe, gde stajae glasovir a iza njega palma i Sveti Jovani.

Njine su ene bile suhe i male, one su me doekivale uzdiui, opkoljene decom, silnom decom. One bi uplaeno brisale iza mojih lea i najmanju trunku praine, gledale svaki moj mig i spominjale prola vremena. Sve su se seale ubistva knjaza Mihaila, one su tako beleile svoje detinjstvo, nisu znale tano kad su se rodile. Njine koate, jadne, izmodene ruke grlile su svoju decu i krile svoje slabe ispupene kukove iza glava sveih i rumenih svojih devojaka. Njine smene suknje trale su arene oko njih A one bi se uplaeno osvrtale. Tuno su me gledale kad se zabunie i ne umedoe da razlikuju balkanski savez. Ali kad bi mi pokazivale svoje divne ilimove, ja bih zaboravio sav svoj ivot, koji mi se inio i smean i lud, pa sam dugo sedeo kod njih. A one bi tuno i blago govorile, namuene i slabe, nosile za sobom crepove vrue, to su ih stiskale na prozebla rebra. Muevi njini, koji su mirisali na sire, uli bi tiho i odlazili brzo. Ali devojke udavae gledale bi me ispod oka i svirale bi mi mnogo.

One bi me opet pitale, da li sam itao "Sanjina", a ja bih se trgao, kad bi one prole pored mene. A one bi me opet pitale, da li sam itao "Sanjina"; vesele i zaboravne, one su mi priznavale sto malih tajni U mirisnim kutijama, pod ispisanim lepezama, one su uvale rasporede svetosavskih beseda i slike petanskih glumaca. A kad bi se oko mene iskupile stare prijateljice iz detinjstva one bi mi milostivo i bestidno dopustile, prenemaui se, da ujem njine male tajne i da ugrabim njine knjiice na kojima bi spolja stajalo: "Romeo i Julija" od ekspira, izdala Braa Jovanovii u Novom Sadu, a u kojima bih nalazio izbor gromkih ala i slika. I tako bih opet sedeo u vencu devojaka, to su se veselo kikotale oko mene, gasile sveu, pa me ljubile a da nisam znao koja. Ja bih umorno odlazio iz tih kua "Ih kako je tunjav", vikali su za mnom. I svi su mi nudili nevestu, nevestu Tetke su bile odluile da me oene i oenie me. One su mi svako vee dolazile sa Macom, ali sam se ja rugao i doekivao ih bez radosti. No veeri su bile tako duge; pljutale su strane kie, a ta devojka me mamila tiho, ali neumorno. Ona bi odmah sedala do mene i priala mi. Siroe bez oca i majke, ona me je davno volela, i ekala i bila eljna. Mene je zaudila njena lepota, a bio sam umoran. Sve je to prolazilo tako jednoliko i mirno Tetke moje su me doekivale i vikale joj: "Evo ti ide mladoenja", a ona je po vas dan bila u njinoj kui. Napolju je padala kia i dugo smo sedeli posle ruka. Meni je bilo teko, lice mi je jednako bilo podbulo i bledo. Ko zna ta se dogaalo u mojoj dui. Ona me nije ostavljala. ekala me i dolazila svaki dan. Salivena od svile i lepog mesa, ona mi se nudila tiho i ponizno. Sluala je o mojoj "blesavosti" i mom tajnom, raskalanom ivotu mnogo i to je budilo njenu radoznalost. Stajala je dugo preda mnom i gledala u moje mutne i mirne oi Tetke su nas ostavljale same, a devojka uplaena malo od onog, to je ekala, beala je od mene u mrak i mamila me u kutove sobe na meke divane Ona me je pitala o detinjstvu i seala me kako smo se zajedno igrali, ma da se ja toga nikako nisam mogao da setim. Ona mi je govorila o

samoi, koja ju je pratila toliko godina i kako je u ovake tune, kiovite dane moje tetke jednako ispitivala o meni Ona se udila mojoj nehatosti, miru i dosadi i jednako mi davala savete kako da eljam kosu, pa mi je i sama eljala. A ja sam meutim pokuavao da je obuhvatim i gurao sam se s njome, dok bi me ona odgurala i rekla: "Ah ti si gori od Sanjina". No sve mi je ona brzo pratala i brzo mi se vraala. Stiskala mi je ruke i govorila, da se gadi malovarokih spletaka i ena i da je eljna "da ivi, ivi". A kad bih je ja zapitao, ta hoe time da kae "da ivi, ivi", ona bi porumenela, zautala, pa se nasmejala. Ona mi je priala, kako bi zidali kuu, opisivala je stvari, posule, nametaj i najmanje stvarice pominjala je neno i udno. Ona je sa dirljivom radou opisivala svoje zavese, salon i postelje, pa bi zastala i gledala me moleivo A kad bi nas sasvim zakrilio mrak, ona bi me zagrlila i aputala zadihano : "Nemoj slatki, slatki."

I tako su dani prolazili opet lepo. Budio sam se dockan, a tetka bi mi ulazila tiho Ja sam se dizao i hodao neobuen gore dole i kijao. Svako jutro sam dugo i mnogo kijao To je bila neka porodina bolest kod nas. Sa zida su me motrile ikone pune bosiljka; narod, koji se selio na elu sa patrijarhom i vezano roblje sa oima devojakim. A ja sam prilazio ogledalu i dugo sipao hladne vode za vrat i glasno kijao. Starac jedan ulazio je i loio pe, a ja sam rado razgovarao sa slugama. On se brzo raspriao i priao uvek jedno isto, kako je palio neku vatru u snegu na ulici, kako bee cia zima. Narod je igrao kolo oko vatre celu no pod vedrim nebom, a on je bacao kapu u vis i vikao: "ivio Desani". Evo tako su prolazila jutra. Probudio sam se, ali sam leao i dalje sa zagledanim oima u tavanicu. vakao sam nehatno i itao zevajui novine. Zagledah se u portu. Oko usana sam imao neke ute pege, jutrom sam bio jako podbuo i ruan. Video sam neke stare ene pred portom. Moja glava klonu opet kao od bolesti neke. Video sam samo spomenik na trgu pred crkvom pun

krstova i svetaca. Ali bi rado dolazila ona. Sva mokra od kie dolazila je puna slatkia i priala mi hitro. Ona je znala sve raskalanosti, sve preljube, imanja i sve tajne. Sedela je kraj mene i veselo jela. Ljubiast veo, koji joj je smetao padao je kao senka u njen osmeh. Kad-kad se tek video njen rumen vlaan jezik, koji se snano vrteo u eeru. Pri ruku bi uvek bilo gostiju, a ona bi veselo sluila kao da je ve domaica. Posle ruka su paljivo pogledali da li ih sluge ne uju i nazdravljali Kralju Petru. I posle toga su sva lica zasijala bezbrino i zdravo. A posle su pevali i govorili o ratu Mene su ve nazivali mladoenjom Posle su svi odlazili u kavanu. Ona me je ispraala, pa je u kujni, iza vrata, u hodniku brzo prilazila, poljubila me, disala zadihano i ponavljala: "Slatki, jo, jo..". Ja bih neprijatno trzao glavu, a usta su me bolela od njenih zuba. To me je jedilo; sealo me je na jednu moju ljubav, na jednu sobaricu, kad sam sa majkom putovao u kupatila. ak i miris maramice njene seao me je one. I svaki dan sam ja sve vie bio zaljubljen. A ona je dolazila sve docnije. U mraku iza bavanskih ilimova ona me je ljubila, nesrena zbog moga odugovlaenja. A ja sam sa dosadom poinjao da je ljubim, ali me je njena strast sve vie guila. Ona bi rasplela kosu, mada sam ja tajno tu teku kosu brisao sa lica, jer nisam mogao pod njom da diem. A imala joj je kosa neki teak miris od kog sam se gadio. Nisam mogao dotle da zamislim tako teke i duge poljupce, dok je ona jednako uzdisala: "Slatki, jo, jo..." Pala bi sva po meni, usta bi njena postala lepljiva i jednako mi govorila o braku: kako e namestiti postelje, pa salon i da e je birati u ensku zadrugu. Napolju bi se orio teak jek zvona, a ta jeka muila me je kroz tolike godine; muila me je i sad. Uvek bi od tog zvonjenja poela da me boli glava i da me prepada muka. Otrgao bih se od nje i ostavljao je sa izguvanom suknjom leei. Ona bi se pridizala, i nametala kosu i aputala mi: "Ba ne zna ta je dobro." Njene grudi bi sinule iz crnih ipaka, silne i sjajne; ona bi skoro obezumljena previjala se u mojim rukama. Kad-kad me je zagrizla za uho i njen smeh tada

vedar i bistar dugo se vitlao u mraku. A ja sav umoran kleei pred njome sagibao bih glavu u njena nedra i oseao na licu kapljice njenog znoja. Uzalud bih pokuao da ustanem. im bih uzeo kakvu stvar u ruke ona bi mi je otimala, smejui se i ljubila me dalje bledog i podnadulog. Ona se grila u mojim rukama i opet mi priala o sobama i nametaju, kako ga eli. Spomenu neku epizodu iz "Devajtisa" i ree: "Ta ta je slae od toga na svetu." Ja videh da je porumenela, stisnuh je i razgrnuh joj nedra. Njene oi planue, ona mi je jednako aputala: "Slatki, slatki..." Oseao sam na svome obrazu, kako njeno bilo silno kua. U neredu odela razdreenog, razli se ona jo lepa i belja no u rukama mojim. Teak neki miris zanosio me je, njene vrele ruke se igrale po mojim hladnim pleima Tad moja ruka ljuto i nezgrapno pretra po njenom telu i neka dugmad otpadoe. Ona se prenu, ciknu, odgurnu me i aputae uplaeno: "Ne, to ne", brzo kupei odelo oko sebe to se belo i crno vitlalo oko njenih razgolienih kolena. Ona pade o prozor to zveknu mutan i mraan. Njene ruke su uplaeno stiskale grudi i ipke i pokidano belo rublje. Ona se osmehnu slabo i zaaputa: "Kad mi bude mu" Prsti su joj hitro stezali i vezivali vitice i drhtali pod dugmadima. Ona se osvrte i poe zavijati kosu i ree: "Vie neu doi. "

A posle je doao medeni mesec. Bio sam smean u vojnikom odelu i bled. Oh medeni mesec, medeni mesec. Ruke su lepljive od vrelog tela, a lica ispijena, bleda i uta od uivanja. Zvek jednog tanjira budi krik: i telo je sve sanjivo. Ah, medeni mesec. Ona je bila svud. Miris njenog tela, neki teak, opojan miris susreo me je u zidovima, u svim vratima, u peima, po stolovima, u jelu i vodi, u postelji i u mome odelu, samo ga u vinu ne bee. A ja sam umoran ustajao kad bi zvona zazvonila i odlazio u crkvu praznu i hladnu. im bi me ona videla bledog ili tunog, ona bi me odmah zagrlila i ljubila i aputala mi: "Slatki, slatki". Izbijae pono. Ja je uh kako mi apue. Odbijae zoru. Ja osetih na

sebi topli pokriva njen, koji je mirisao na njene grudi Ma kud pruah ruke, prsti mi se gubili u njene dojke. Ona je kleala preda mnom, na meni, iza mene. Njen glas se javljao svud Njene vlasi sam nalazio svud: u knjigama. u jelu i oko vrata. Ona mi je sve inila po volji Po ceo dan ona bi gledala da mi sve, to hou, doda. Pitala me i molila da uvam zdravlje Nije volela nikud izlaziti. Njen hod bee nabujao i vitak, njene lepe noge savijale se otro. Rano u zoru, kad bih otvorio oi, video bih je kako skoro sasvim gola lei na mojim grudima. U prvim danima ona je bila suzna i nevina: no posle je brzo, sa njenim bezazlenim kikotom poela veselo sipati ale i dosetke. Ja sam zaueno sluao njene ispovesti. Osobito u jutru, sedela je rado, skoro gola u postelji i pitala me o ljubavnim zabludama. Ja sam zaueno sluao, kako mi opisuje ene, kojih sam se jedva seao, tihih i pristojnih i punih kikota o protinici je priala neto tako grozno i gadno, da sam besno viknuo "uti, molim te." A ona uplaeno i uvreeno pokri svoja gola bedra i ree: "to se udi? A s kime u da govorim o tom, ako neu sa mojim muem?" Tako su prolazila jutra moja. Najvie me je drailo, kad bi ona, drei jednom rukom koulju, ila po sobi i jela zaostatke veere i slatkie na stolu, pa bi brzo pritrala i bacila se na mene i opet me ljubila. Njen mali mozak traio je sve tajne to se krile u utrobi njenoj: ona me je pitala tako udne stvari da bih se retko ali grohotom nasmejao. Ali je bivalo sve gore. Ja sam umoran, sav podbuo i slab odlazio i vraao se, a ona me je ekala i grlila me jo sa vrata. Primetio sam, da je ona sa kikotom pokuavala sve ljubavne ispite. Mamila me je da joj otkrijem ljubavne novosti, o kojima je ko zna gde itala. Ona mi je po ceo dan priala gromke prie o enama iz zaviaja. I ene, koje su poele da sede, imale po etvoro dece, javile bi se u njenim priama udne i lude, tako da bih se ja i nehotice zacenuo od smeha, kad bi predstavio kraj njih senke njihovih elavih mueva, pogurenih profesora, inovnika i popova To vee smo malo vie pili za veerom i ona se veselo nasmeja: "Pa ta e, oko toga se okree svet". I ja uutah i pogledah je

preneraeno. Leala je kraj pei sva gola. Njene lepe sjajne noge ispruene vitlale su se u aru pei, kao da su igrale sa nekim. Ja joj tiho prioh i nekim osmehom punim stida, kojeg dotle nisam poznavao, uzeh njenu koulju sa zemlje, pokrih je i poeh joj govoriti o zemljoradnikim zadrugama. I tako su opet prolazili dani i meseci Ona je poela da se goji. I mi nismo imali dece.

Prozor je otvoren. Ja vidim u njemu, kao u nekom mutnom ogledalu, moju bledu glavu i moje krvave usne kad gutam led. Daleko iza brda plave se Karpati. Kae da e me odneti tamo i da e me izleiti. Ali meni je lepo ovde Krakov je lep. Star je i maglovit. Ona je zala u bolnicu ve trei dan. Da. ljubav nas svuda nae. Bila je mala, tanka, kao devoje kad prvi put ide na bal. Zgrozila se. Lealo nas je trideset u sobi. Napolju je sjalo slatko, jesenje sunce, a na mojim grudima behu kese sa ledom. I kad je sela na krajiak moje postelje, ja sam se osmehnuo. Ja sedim na jastucima i gledam u mutne krovove. To mi je zanimanje Kau od tog zavisi ivot. Lenik ima dugu sedu bradu, koja me jutrom probudi. Ona je imala sina, malog sina. O, nije ona bila lakomislena, ne. Nita ona nije znala, njeno telo je znalo samo cvokotati zubima od strasti Znala je malo latinski; inila je sve, da mi se prikae kao visoka ena. itala je Niea, a kad sam je prvi put iznenada i divlje zagrlio, ona mi ree: "Vi ste demon." Bio je novembar. Bili su to udni dani. Nebo je bilo toplo uvee i svi smo se okretali da vidimo laste. Sokacima je vrveo svet. Drvee je klijalo i svi smo se smejali jeseni, to je uobrazila, da je prolee. Bilo je to tako udno. Priala mi je kako su je udali kao to se konj teslimi. Mu joj je bio veliki, debeo advokat. Bio je negde na bojitu sudija. Sedeli smo u vrtu bolnice. Ona mi je aputaIa trudei se, da razumem njen meki, ukajui poljski govor. Nad Krakovom je bilo tada blago nebo: ili se to meni samo inilo, jer sam opet bio mlad i iv. Sve to je jo za mene zakon, sve to sam vrio kao zapovest za ivot, sve je to od onih poljskih uma na granici, od neba nad nama. Napolju negde ginuli su tada ljudi,

ona je donosila novine i itala mi oajne borbe u umama od kuda se ja vratih. Ona me je smestila u zasebnu sobu, iji su pro zori gledali u zamrzle prozore jedne stare crkve. Bilo je kao u detinjstvu. Vrhovi drvea virili su kroz prozor, a iz postelje sam video pare neba. A kad pade prvi sneg, upoznasmo se bolje. Ona je esto plakala. I ljubav nam je dola kao neto siroto i jadno i rei nae postadoe tie. I njena crna glava, sa uvek i u mraku belim zatiljkom klonula je esto zamorena. Seam se, bio je dan pun snega. U prozorima je gledalo granje sve u snegu. Zvonik crkve nestajao je i ljuljao se u magli. Ona ulazi i baca mi mokre rukavice u lice. I tako ledena pada na moju bolesniku postelju. Spavala je dobro, od kad mene zna spava dobro. Tople, ljubiaste ilice vijugale se na njenim rukama. Razgrnuh joj grudi i naoh na njima medaljon, u kojem je bila urezana jedna od tunih mazurki. Nikad joj ne sagledah grudi "Bile su male i nene i imale su dubok strano ljubiast cvet", ona ree tako. Njene su ruke blede i tople. inile su uda te ruke, koje su gramzile za slau i koje su imale smelosti, lepe, slobodne, arobne smelosti. Njene ruke su palile, robile; njene ruke su me napravile detetom; one su mu cale, pevale: one su opijale bele, bestidne, pune smelosti: one su inile lepim i ono to je i na nevesti otuno. A ljubav? Ona je posle dola, ljubav. Videste li je? Ona je magla koja je pala na Rim. U mramoru je i u telesima Jeste li uli? U ljubiastim ilama je u belim kao labudovi rebrima, i na lancima rumenim od strasti. U Rimu je poprskana krvlju. Ko je taj, ko jo ima snage, mladosti i ari za ljubav'? Ko je taj, ko e i nad toplim, uzburkanim grudima enskim, oroenim sa kapljicama ledna, luda, besomuna, slatka znoja, ostati vedar i mlad.? Ah da, ljubav je dola. Seam se bio je Boi. U tuini ona nepoznata dola je da me utei, jer sam plakao nad vealima koja su nicala negde. I znala je dobro ta ini. Ne, nikad devoje ne moe dati te ari. Tek jad, oaj i elja za izgubljenim dovode do ekstaze Ne, dok se ne srui brak, mira biti nee Za rumene ae i priguene krike, mi smo dali avolu duu Mira, jedna mati, kad ne voli oca deteta svoga, nikad vie do smrti

nai nee. Ne, nije ljubav Bog, ni ivotinja, ni ludilo; ona je magla, magla krvi, mladosti i neba. Zavije sve, te je drago iveti. No magla ostaje veito teka, puna slasti i bola i vezana sa nebom. Ona je esto plakala. Ah, nije to bio pla, no grdne krupne suze, grozno velike, navru na njene oi i uzdrhte na trepavicama, dok se otkinu. I danas kad zamurim, oblije me neka iznemoglost mislei na taj dan. Oseam njene zapupele obraze na mome elu, oseam grenje lakih, tako strano kao laste lakih ruku, oko moga vrata. Vidim ona ista usta, tako ista, bez onog bolnog, napornog osmeha dragana, a na trepavicama dve grdne suze, pa mi je po nekoliko dana tako grozno teko. Da li ima dua asti? Ko zna. Ali telo ima. U crnom ogrtau, sa skromnim odelom jer sam ja videvi njenu aku sliku, zavoleo to odelo sa suknjicom uvek malo uguvanom. Oeljana, tiha i uplaena, ona e uvek preda mnom stajati kao bolna jedna senka ma glovita, kako gleda kroz prozor i tiho kae: "osam sati... treba da idem" Da, jesen je. Opet ivot bez smisla. Sve to ne zavisi od mene ni od nje.

Jedanput su me izveli iz bolnice. Stajao sam i gledao u taj pun snega grad I nisam imao nikog svog pod tekim senkama katedrala, gde dugo miljah na ake i vojnike mlade pre mnogo stotina godina, koji su se tako potucali ispod tih mranih zgrada i tukli u oajno ludim dvobojima, po mehanama ispod zemlje, zatim sedeli ogrezli u krvi iznemoglo kod starih alhimista, koji nisu imali nieg u mranim izbama svojim do svoje srce i otrova. A u bolnici su tumarali po celu no Bosanci i pljuckali krv. Nedeljom pri slubi pevahu sulude devojke u belo rublje i debele vunene arape obuene. Orgulja je bio slep, a prvi glas je pevala jedna kaluerica sa grozno unakaenim licem. Kia, ona strana poljska, padala je veerom, a po hodnicima su lutale, lupajui takama, senke koje su pljuvale krv. Sa zidovima su visili drveni Hristosi sa zabezeknutim glavama i vorugavim kolenima. Tu sam prvi put osetio straan strah, tu sam prvi put saalio se nad svima nama. Prozor mi jo uvek gleda na

snene krovove. U prozoru su tri njena zumbula. Priao sam joj o selima naim, o prozoru u domu mame, i sutradan mi je donela tri zumbula. Ona ima malog sina i mora da je u potaji mnogo plakala. Jedan stoji levo. On je ruiast i tih. Kad ga jutrom zalivam, on je tako mio, miran. On mi vene. Po sredi je jedan beo. Svako jutro me sea bledih lica koja sam ljubio i koja su sad ko zna gde. On je suzan i plah kao jagnje. Trei stoji desno. On je rumen. O njemu ne mogu nita da kaem. U tuini sam, postelju sam pokrio bavanskim ilimima. Sigurno ih je kakva Bunjevka tkala prosto joj bilo. On je veseo i bogat, uvek me razveseli u tuini, kad ga pogledam nebo zarumeni. Ja joj ne rekoh ni rei. Ja je ne ljubim. Ja ljubim nebo, moja je ljubav blaga, u snu, i neprolazna. Nje nema u ivotu mome. Njene su oi tamne i tople kao urme. Kosa joj je rumena kao trava u jesen. Ili se to samo ini, tako ini. Ta kosa me dirnu, te kose mi je ao, te uvele trave. Tu kosu poljubih prvo. Njen glas je detinjast, uzalud mi ona donosi i ita Bergsona: njena je maramica namirisana, a i da nije, mirisala bi od istote. Njene su oi mrane i rumene kao krv, one su moja radost Ona mi mnogo govori o njenom siniu. Mi mnogo govorimo o njenom siniu. Njeno je elo smeno, tako bolno, naborano, umoreno; moda to je majka, moda to mene voli. Meni je ao nje, osobito njenih ruku toplih i bledih. Ona je potena, ne recite mi nikad, da ona nije potena. Ona ima strasne, blede, iskrhane ruke to se stide i kriju. Njena plea drhte kao granje pod snegom. ta e s nama biti? Ne znam, a i nisam radoznao. Da se vratim kui? Oni ne vole mene, a ja mrzim njih. Moda smo sreni, jer ja je alim. Oko nas pupe pod snegom granice, a oblaci mlaki i umorni ue nas nekoj staroj, bolnoj ironiji, kojoj je koren prevelika ljubav. Sve sam ekao, da e jo neto doi u ivotu, da ovo do sad bee samo komedija. Sad vidim, da posle saaljenja ne dolazi nita novo. Ja je volim. Pozno uvee vraamo se u Krakov. Voz juri kroz umice, kroz bedeme, a mi skriveni u jednom kutu, sanjivi i bledi, govorili smo tiho o ljubavi i nepravdi. A posle u magli melu zidovima starim ja odlazim njoj. Ona mi mee sinia oko

vrata i kleei preda mnom, ona mi ljubi ruke drhui od strasti i guei se u oaju. Hou da se seam njene blede glave. Poklonim joj ma ta, ona klike, ali ta radost brzo prole, zato je volim Ja evo ekam, da se jo togod dogodi u mom ivotu: ali vidim ve, da posle saaljenja ne dolazi nita novo. Njen hod je sitan i lak. Prolazimo li kraj smrznutih, snenih grana, ja nikad jo ne videh, da je koju odgurnula oporo. Ne, ve uvek blago, a oi su joj pri tom bile tako mutne Nae li na putu uveo list, pa i blatav, ona ga die i zakiti se njime. "O kako te danas volim", kae ona svaki dan. Obuzimala me mladog neka strast, koja sve voli. Moj ivot je dovren ovako, a da nisam primetio gde je stao, a onog &to nazivam ivot i nema, i nema. Nebo voli ljude, a voda nam ubori pod prozorom cele noi. Mi smo zagledani jedno u drugo Ona mi apue, moli me da je vodim, da je odnesem odavde, a ja joj se rugam da je u tuini bolje. Napolju se deru deca sa vanrednim izdanjem. Sve e to proi. Ko zna moda e se igrati vesele operete o ovome to sad ine. Ne znam vie ta je dobro, a ta zlo, ali mi se ini da to ne znaju ni drugi.

Leim, a moji prozori su ute boje. I, kukavan i bolestan, ja vidim kako iz mranih podrumskih prozora viri zima. A ovo uto lie puno snega prati me ve tri godine i pada mi na grudi i ubija me. Leim i vidim samo drvee kroz prozor. Razgovaramo. Lie mi njie zbogom i pada. A zar nije ljubav samo lie? Ja tako malo volim ljude, a lie me tako dobro umiri. Moj ivot zavisi od njega Umoran sam. Otiao bih nekud daleko i ne bih se osvrnuo. Otiao bih nekuda u uto lie. ko zna kuda: a kad bi neko plakao za mnom, ja bih napisao kartu: "Zbogom, idem da ozdravim" Traim dah, izgubio sam ga negde u liu. Plau oko mene, ali ne za mnom, nego za rumenilom, kojeg nema vie na mom licu, za svetlou, koje nema vie u mojim oima. I opet me mue. Nou me zatvaraju u zatvore a danju se potucam po bolnicama. Bedemi su zavejani. Ceo dan ne vidim nieg, samo bedeme u snegu Nemamo svetiljaka, sedimo u mraku

A i kad me opet puste, ostaje sve po starom. Vrbaci puni snega, pitali su me: zar se jo uvek skita? Tramvaji su puni sirotinje i bede. ena prebledelih od mraza to su stajale, po ceo dan za malo mleka, za malo masti, sa malom deicom pomodrelom od zime. Kako je meni ao ovih ljudi. Mi bar imamo snage da se muimo, a ovi su ljudi meki. Ja nikoga nemam meu njima. U tuini sam i prolaze senke oko mene, crne, tamne: nisu mi niko i nita. Oni sneni vrbaci udili se meni. U mojoj dui ne bee nikakvog bola, ali ni sree. Tramvaji jure. Deica se nasmee kadkad na mene: a gvozdeni natpisi duana prolaze po zidovima. A vode se sledile pa ne teku. Ah kud je ivot... Daare i drvare, koje me seale zaviaja, bile su zavejane, suhe i prozeble. Niko nije pevao. Otiao sam joj. Ona se igrala sa detetom. Njen sini mali i lep kao da nee nikad da poraste. "Je li to zbog mojih grehova", pita ona i smei se gorko. Boe moj. Oni su tucali oraje sa pozorinim dogledom i smejali se oboje kad su razbili staklo. Posle sam seo u jednu stolicu i zalepio se u neke okolade. A okolade sad nema. Na stolu za umivanje lei knjiga Lhotzky-a o dui deijoj. Cipelice lee po podu. Zaista nisam nikad znao, jesu li to njene cipelice ili deije. Ona me je zagrlila odmah. Ona je lepa sad. Ona je sad puna tame. Ona ima neeg bolnog sad, neeg to pre nije imala, neeg to se dobija od stida.

Mi zavidimo svima to rano u zoru idu na rad. Mi nemamo rada, niti nas ekaju gde. Mene bolnica a nju dete. Mi se krijemo. A pozdravi li ko veselo dobro vee, otpozdravljamo tuno dobro vee. Stojim sa njome u bedemima nad morem aavih, prljavih kua i bolnica. Suze miriu po brdima. Nije mi ao hiljada i hiljada hulja i nitkova i slugu to sad ginu. Borovi huni gledaju nas blede i modre od vetra i strasti. Nikoga mi nije ao, najmanje sebe samog. ao mi je samo sinia njenog malog. Pozorita su puna Kad kakav bez noge ue u tramvaj, dugo eka dok mu kakva stara ena ustane. Seam se nae doktorke sa crvenim krstom na grudima. Ona me je uvek zvala "Pubi", i ceo dan mi je

govorila o pedagogiji i gospoi Elen Kej. Sino je prepadoe na delu sa jednim sanitetskim kaplarom, iza harmonijuma, u sali bolnice. Cela bolnica se smeje Prenose me kroz koji dan u brda, u Zakopane. Ona e i tamo doi, za mnom.

Teko i lagano su me nosili uz stepenice. Velika i kruta sestra prila mi je hitro i svlaila me kao dete. Ona mi ree "to niste rekli da ste Hrvat, bolje bi bilo?" Svukla me je, obavila me ledenim oblogom. Nisam rekao ni rei. Sklopio sam oi i drhtao. A ona mi sede na postelju, njena velika usta nakrivie se i nasmejae. Ona ubrisa kapljice znoja sa moga ela i zavi me jo vre. A nad mojom posteljom stajae tablica pod raspeem sa crnom brojanicom, i na njoj bee, kao od ale, od veselih drugova napisano nemaki:

Name Petar Raitch Charge: Stellenloses Kanonenfutter Religion: gr-ort Stand: ledig Alter. 23 Beruf. K"nigsmord Diagnose: Tuberkulosis

Hou da Vam priam. O jednom oveku, kojeg ne mogu da zaboravim, i koji mi bee vie nego brat. Jedan jedini ovek. Jedan mladi u svetu. Bee prva aprilska no, ja je nikad zaboraviti neu: seam se, seam se, to je nesrea i sudbina moja. Svaki as setiti se neeg gorkog. U vreme ono zvali su nas udovita, jer im se nismo dopadali. Nazivali smo se "umorna omladina," a Be nas nije trpeo. Seate li se, mene su svi mrzeli, osim vas Dalmatinaca, a ja sam vas sve voleo. Imali smo malu kavanu kad sam vas upoznao, i svako vee smo se sastajali da probanimo no. Ah seate li se kako smo bili smeni? Svi smo bili

vrlo ueni. I svi smo bili neispavani, bledi, razbarueni. Tiho bi skidali eir i ulazili, a svaki bi pozdravljao svojim pozdravom. I dok bi pod eirom zaleprale nae duge crne kose, ulo bi se: "narodna pesma gospodo", "prerafaelizam gospodo", "uzajmite mi jednu krunu gospodo" "sindikalizam gospodo". Svaki je imao svoj pozdrav. A voleli smo se jako, i nismo bili gore lude nego drugi. Uvee smo veerali crnu kavu sa kiflom. A svet je ravnoduno prolazio kraj nae gomile, to stajae svako vee pred operom. I svako smo vee govorili o Rusiji. Svi smo govorili mnogo. Seam se jednog to je utao. Seate li se dragi moj njegove senke nagnute nad mikroskop, na beloj zavesi pod tavanom, koju smo gledali dugo, zorom kad bi se vraali kui? Umro je, kau bio je esto gladan. Poslednji put sam ga video u bolnici. Pitao me je za Vas. U zaviaju su nas mrzeli, pa ipak nismo mi bili naj gori. Bili smo samo smeni, i mladi, ah tako mladi. Hteli smo da spasemo svet, seate ti se o kakvim smo sve ludorijama govorili. A sve bi se svrilo na Rusiji. Seate li se onog, to je dokazivao da smo najmuzikalniji narod, seate li se onog to je vikao "otvori oblok ja bum peval", i onog to je po vasdan govorio Vuka Manduia? Seate li se kako su nam kose bile duge? Ali to nas je najvie spajalo to bee sirotinja i suica, one su nam bile vernije, nego nae dragane, koje su veinom bile sobarice. Seate li se, u naem su drutvu i veterinari govorili samo o Rusiji i o umetnosti. A bee po koji sa rumenim dejim srcem, koji nas je u oajne dane i noi, pijane i pogurene, veselio pesmom, koju su u zaviaju pevali samo najgori. Leim i vidim samo mutne krovove Danas su mi dvaput fotografisali plua, pa sam filozofski raspoloen dragi moj. A oni su veinom mrtvi. Lee, lepo lee pod zemljom, neki na severu, neki na jugu, neki na istoku, neki na zapadu. Zato dragi moj? Zato je bila naa mladost? Ah hou da ti priam san, jedan moj san i da te uspavam, ma da znam da i ti sad lei negde i ne moe da spava. Danas su mi dvaput fotografisali plua pa sam sentimentalan. Tada, jedno vee, doao je on, ja ga nikada vie zaboraviti neu. Brzo je nestao posle, pa ipak on mi je

bio vie nego brat. inilo se da njegove duge i tanke, kao motka, noge ne gaze po zemlji, kao da je lebdeo nad zemljom Ne bee odrpan, pa ipak, boju njegovih hlaa ne pogodih nikad Nad njima crni mornarski kaput, na njemu jedno jedino zlatno dugme "moja zlatna prolost" ree on. Glas mu bee mutan i blag. Ja sam od njega nauio da govorim iskreno Priao je stolu tiho i pozdravio: "Polinezija gospodo." Ja sam bio davno navikao na sve ake, glumice i Crnogorce, koji su se druili sa nama, bee nas svakojakih, pa ipak ja se zaueno okretoh. Pomislio sam da je kakav pesnik, jer mi smo esto bili pesnici. Mene je pogledao, nepoznatog, samo je mene pogledao, a te oi behu svetle, bistre, one me setie neba. Ja tiho zapitah jednog pravnika kraj mene, koji je jednako traio vezu meu Duanovim zakonikom i nekim ediktima, "kakav je taj?" "Neka dalmatinska dera, probisvet, nemoj da mu uzajmi." Nita kod nas ne bee udno. Pa ipak njegovo odelo zaudilo me je. Bee iznuren i bled Docnije sam se radovao da sam i ja bled. Crni kaput, to je visio sa njegovih pogrbljenih plea, toliko je bio smean nad tim izbelelim hlaama kao da je neko, na veselo letnje mornarsko odelo, nabacao crn pogrebni sveteniki plat. U to doba ja sam govorio samo o korintskim stupovima i o rodoljublju. Zaudih se njegovom lepom licu, blagom i istom; na njemu ne bee ni jedne bore, ni jedne pijane senke. On mi je pruio ruku i ree: "vi liite na mene, da niste i vi na putu, pozajmite mi molim vas". njegove ruke su drhtale, i bile pune belega i rana, neiste, one se grile u mrei zamrenih ila, punih vorova. Ali njegova razdeljena kosa bee mila i blaga, kao staro zlato. Rekoe mi da je bivi mornarski asnik i da ima veze sa moskovskim studentima, da je nou pijan, a da danju ui decu engleskome i francuskom.

Pred zoru izalosmo na ulicu. Odrpanci su praili i istili kaldrmu i zalivali je. Mi smo voleli te mrane mokre ulice Znali smo da nam je budunost na ulici. Neispavani i gladni zastajali smo i govorili dugo o svetu, o zemljoradnikim

zadrugama i o slavenstvu. Ja sam govorio samo o Rjepinu. I ti beskrajni razgovori, to su po kafanama u gomili dugokosnih aka, dovodili do obesnih tua, tu po ulicama praznim tekli su blago, i nestajali po mokrom drveu i crnim krovovima. Nazivali smo "dobro jutro" svakom. Pred suncem tek zalazili smo u grdne mrane kue, gde smo stanovali visoko, visoko. Te noi smo se dugo svaali o Hartwig-u, o nekoj nemakoj oklopnjai pred Agadirom, i o nekoj novoj lepotici jedne javne kue o znali smo mi, dobro znali, da smo nesretnici, ali smo govorili sa oajnom radou o slavenstvu Najvie su te zore napadali njega, jer on se nije meao u prepirke nae, i stojao uplaen, naslonjen o stub svetiljke to se gasila, apuui: ,,ta hoete od mene jo, bio sam mlad pa je i to prolo, ta hoete jo?"

Svi su vikali, rugali mu se i udarali ga, pitali su ga je li sindikalista, je ti platonista ili anarhista, nihilista, neto je morao biti. A on je sluao o snegu, o zaverama i mukama, o Krstokljunu, koji zimi dri svadbu, o snenim oblacima, a najvie o nebu. Sve je mrmljao neto nerazgovetno o nebu. Ja sam mislio da je i on pijan, jer svi su ostali bili pijani. Tada ga pritisnue o jedno staklo i poee ga udarati, a on rairi ruke i ree: "ja sam sumatraista" Seam se bila je zora, nebo je bilo tamno zeleno, a bee prva aprilska no. Posle se posvadie sa nekim andarmom, i ja ga povedoh, jer bee kavgadija ljuta u piu Stanovao je u blizini i ja ga otpratih. Popesmo se uz stepenice i ja se stresoh od zime. On me je jednako grlio i molio da ga sasluam; govorio je neto o brodu "Kaiserin Elisabeth-i" pred Solunom, o nekom amaru to ga je dobio od admirala, i o nekom dvoritu u kotorskoj tvravi, gde ga htedoe streljati. Ali je mene bolela glava i sve je to bilo tako udno i sve sam se tresao od zime Ja sam ga jedva uo.

Pa ipak dragi moj, kako bee strano ono to priae o svojoj majci. Ona je jednako prala i ribala pod Ded, otac, braa, svi su bili pijani: bilo je strano

sluati kako jedino ta ena u porodici radi, riba pod i spasava ih, i budi ih mamurne pred zoru Ona je plaala dugove, ona ga je kolovala, otac mu bee pisar na faru. Kad priae o njenoj kosi sedoj meni se uini da snevam, toliko je liila na moju majku Ah, nikad ne mogu da zaboravim tu enu. Ona nije bila nikad zaljubljena, nju nikad niko nije milovao, tukli su je, mamili je pijani i obesni i ona je jednako ribala pod. Njegov otac bee veseo ovek, kao i moj. Ah, dragi moj, jeste li sluali za moga oca, pitajte za njegovo ime po manastirima sremskim svud ga znaju, pitajte samo za drvara Egona arnojevia, za onog to je i zimi i leti nosio beo eir. On je retko dolazio kui, prodavao je konje u Vlakoj, i govorio je da tamo ene imaju naroiti "vkus". Ah, on je retko bio kod kue, voleo je u tuini kao i ja Njegova majka je po ceo dan ribala pod, a njega je kolovala na Rijeci Imao je o levom bedru lep no, sa balakom od bele kosti, a bee najbolji ak Pedeset godina je ona ribala pod pa je umrla On bee tad na brodu pred Maltom. I nita se nije desilo, brod nije potonuo, ak ga ne pustie ni kui Ah, on mi je jednako aputao i priao, a ja sam bio eljan da zaspim. Prvo je priao o nekom nebu pred Carigradom, to je bilo zastrto nekom utom maglom Posle smo leali na nekoj jedrenjai pred Honkongom. Na nebu bee samo jedan oblak, on je bio ljubiast, ali providan, stojae nekako ba nad pristanitem, a u vrhu imaae jednu zelenu sjajnu zvezdu zornjau. Sve do njegovog stana on mi je tako isprekidano govorio o nebu, jednako mi aputao o nebu, znao je boju neba svakog dana onih godina to ih je proveo na moru po svetu. Ja sam ga jednako uutkivao, ali je on opet poinjao blago apuui. Cele te noi seam se samo kao kroz san, ma da me to boli, a mnogo me vie ne boli dragi moj Pa ipak taj ovek mi je postao vie nego brat. eto tako, kao u snu U njegovoj maloj sobici, ne bejae nieg osim starog nametaja i slika po zidu. To behu sliice oblaka i neba lmao je sliice neba celog sveta, a iao je zamnom jednako apuui: "ah, da ste ih videli u bojama, ah, da ste ih videli" Seam se, ubrisao je sa grdne crne table, koja se kao iz zemlje iznenada stvorila

predamnom, dok sam ja brzo proitao: "Thou art hearing" i aputao dalje: "ovo je pred Cejlonom, ovo je pred Samosom... " seam se. Ja sam se bacio na postelju, ali je on seo do mene, drao me za ruku, mucao i govorio dalje Branio se da nije pijan i molio me da mu uzajmim novaca. Pa me je poljubio. Govorio mi je da se ne plaim njegovog odela, pogladio ono poslednje dugme i rekao "moja zlatna prolost". Poljubio me je opet i poeo oduevljeno da pria Ja sam pokuao da zaspim, ali je teko ilo, on mi je jednako aputao, a svaki as sam kao u nekom ogledalu video nad mojom glavom sam svoje lice Bila je to udna no. Iznenada on mi se uini davno poznat i mi smo dugo govorili o budunosti Srbije, o narodnoj nonji i o korintskim stupovima. Ali je on jednako poinjao o nebu. Molio me je i preklinjao da ga sasluam. Jednako je priao o nebu. On je spokojno sedeo na palubi ili hodao gore dole, zastajkivao i gledao u more i nebo Mislio je o mladosti a priao mi je zamreno, kao moj ivot. Tu je more bilo neke zelene boje kao trava u prolee, on je dugo aputao o toj boji. Posle je opet priao o nekim rumenim prugama na nebu i dokazivao mi da su mu one pokazivale put, i da je plakao od radosti gledajui ih, a nikad dotle zaplakao nije. Sve je to bilo tako udno, ali ja sam mislio da sam zaspao, no se trgoh i videh ga kako stoji predamnom sa sveom u ruci i apue mi svetlei mi u lice "nebo, nebo". Posle mi je opet priao o majci, priao je kako je seajui se nje u dalekim gradovima ustajao i davao mesto svoje staricama da sednu, posle smo opet bili na nekom brodu pred Kairom. U zoru on je sedeo, jaui na jednom topu, ili je hodao gore dole u slubi i jednako uio, uio Uio je iz mojih knjiga i ja sam se jednako muio da se setim od kud one kod njega.

Seam se stojali smo pred Kairom. Jedna vrlo bogata Amerikanka i njeno drutvo posetie brod, a on joj je bio dodeljen za kavaljera, jer je krasno govorio sa enama; a jo krasnije plesao. Posle toga, jednog dana, on je veseo i mlad, ah tako mlad, odeven u belo sa zlatnim maem o levom bedru, iao po

gradu punom lepih nakinurenih belih ena i felaha i magaraca. Jedno vee, iznenada, sastao se sa njom i dugo su i strasno plesali. Govorio joj je vesele i smene stvari. Sve to su inili tvrdio je da negde, daleko, na jednom ostrvu ostavlja traga. A kad bi joj rekao, da sad od njenog strasnog osmeha dobija jedna crvena biljka na ostrvu Seilonu snage da se otvori, ona bi se zagledala u daljinu. Ona nije verovala da sva naa dela utiu tako daleko, i da je naa mo tako beskrajna. A on je verovao jo samo to. Pod palmama u salonu hotela on joj je govorio, kako on ne veruje da se moe ubiti, ili da se moe uiniti nekoga nesrenim; nije verovao u budunost, rekao je da njegove telesne slasti zavise od boje neba, da se ivi uzalud, ab ne uzalud, nego osmeha radi, sa kojim se on smei i na biljke i oblake. Rekao je da njegova dela zavise od nekog rumenog drvea, to ga je vidio na ostrvu Hios. Ona se kikotala, a on je bio smean i mlad, tako mlad. I posle tih silnih plesova i razgovora, na jednom kamenu, pod jednom grdnom sfingom, pri jednom izletu, on je ljubio tu enu, koju pre nedelje dana nije ni poznavao. On je ljubio divlje i strasno, to je nju zanelo U toplom pesku, crvenom pesku, ona je dugo gledala trag svojih malih nogu i stidljivo ga pitala koliko mu je godina. A on je bezbrino grlio i stiskao, tako vrsto da bi ona jauknula od bola. Oni pojahae svoje magarce, ona jo jednom pogleda trag svojih malih nogu u vrelom pesku, crvenom pesku, pocrvene i ree malo afektovano, da on lii na Lord Byron-a i da je: bad and dangerous to know. To vee jo on je prenerazi, prepade i zagrli na silu, neuplaen od njenog priguenog cika, pri otvorenom prozoru, gde je pod palmama sedeo njen sekretar, i ljuljajui se itao. On bee nevin i nju to tako zaudi i razveseli da je kleala pred njim, i tepala mu hiljade malih rei, drhui bezumno bleda i troma, silna, teka, lepa. I tada se opet javi neki, udan bol i tuga u njegovom prianju, i jedva ujno apuui, oseao sam samo da mi grli glavu i ladi elo. A sva ta mladost, i sve te rei dovodie me do suza, a da sam znao zato I tad se opet pojavi neto zamreno u njegovom prianju, on je ne vide vie ma da su od

nje dolazila bezbrojna pisma, mirisna i uplakana. Jedno vee opet poeo je neto novo je o uspesima madame Curie, i on se poe zatvarati u svoju kajutu, i prevrtati neke ute upe i raunati. Uzalud su ga drugovi molili da izae na palubu, on je sedeo pogrbljen, kao da bee brat, mu ili dragan toj nepoznatoj eni, i zagledao po celu no plamenove i grejao i palio plave prakove. Pisao je neka pisma na koja nije dobijao odgovora. Drugovi su mislili da je poludeo, lenik ga je tajno posmatrao, ali se on blago smeio na sve to i govorio da je sve to samo zato tako udno jer se oni nikad nisu zagledali u nebesa jutarnja Konzul Amerike doao je lino sa jednim mirisnim oajnim pismom na palubu Ali su njegovi odgovori bili nemili i smeni. On je rekao: da nismo gospodari svojih misli ni svojih dela, da je on obvezan jednoj staroj eni, koja je sahranjena negde na jednom dalmatinskom ostrvu i da nikog vie ne voli na svetu Njegov smeh je bio zao i promukao a oi su mu se sjale kao eravice Ja sam uo samo kako se smeje, a taj smeh mi je probadao san. Rekao je konzulu Amerike, da je sve to Amerika ini uzalud, da budunost jednog naroda ne zavisi od grdnih turbina, ni od rada, nego od neke plave boje obala nekog dalekog dalmatinskog ostrva. Napao je besno trestove i rekao neto smeno protiv oveanstva, rekao je da njegov osmeh, ovako preko mora, u stanju je vie pomoi sirotinji njujorkoj, nego pet milijuna i sve bolnice koje ta dama, koja u ostalom ima debele lanke, a to se njemu ne svia, podie sa svojim nakradenim novcem. Bee grdan skandal. Smestili su ga u bolnicu, ali su ga ubrzo pustili dalje. Njegovi blagi odgovori i njegove udne oi uverie lenike da nije lud, ali da je bolan ovek uo je da je njegova krstarica u Singapuru i otputova za njom je veselo. Posetio je neka ostrva i radovao se kad je mogao tice arene da dotakne rukom. Oko ostrva bilo je svud nebo A maharade sa belim turbanima znale su vie nego sve evropske biblioteke ekltona upoznao je i besno se rastao od njega, jer nije hteo da mu prizna da je slavenska kultura

via nego germanska. I ma kuda stigao, svi su mu salazili sa puta Njegove oi pune nekog oajnog besa, smejale su se voj nicima, strancima, enama, svima.

Govorio je jednako da njegove misli zavise od jednog groba na jedno