Miroslav Todorović - Sudija Smrti(Lat)

8/17/2019 Miroslav Todorović - Sudija Smrti(Lat)

http://slidepdf.com/reader/full/miroslav-todorovic-sudija-smrtilat 1/215



Miroslav Todorović

SUDIJA SMRTI

ISTINA O SUĐENјU DRAŽI MIHAILOVIĆU I NјEGOVOJ LIKVIDACIJI



Neizmerno sam zahvalan lјudima dobre volјe zaslužnim što je ovo izdanje obogaćeno novimzanimlјivostima ipročišćeno korisnim ispravkama.

Molim čitaoce koji se ne slažu sa ovim da svoja neslaganja usmere ka ustalјenim pravnimsredstvima i civilizacijskim normama koje afirmišu toleranciju umesto sile i pretnje kao oblikeophođenja sa lјudima. Uostalom, sud istorije još nikoga nije zaobišao.

Nasleđe prošlosti i prilike u kojima se nalazimo najbolјe kazuju koliko je ova knjigavredna pažnje kao opomena i pouka da nijedan čovek i nijedna ideologija ne mogu biti vrednijiod našeg života i budućnosti naraštaja koji dolaze.

Autor



Rana tropska vrelina pretvorena u kašastu jaru oblažući zajapurena lica retkih,ošamućenih prolaznika, uzdizala se do plafona opustelih haustora, tražeći prolaz ka gornjimhodnicima i tavanicama. Obamrlo lišće ukrasnog dvorišnog rastinja povijalo se za svojimlaticama iz kojih su iščezavali poslednji ostaci rosaste vlage. Psi lutalice lenjo su prolazili prekognjecavog asfalta, spuštenih repova i glava, ravnodušni na posustale kolone autobusa, koje su

ostavlјale za sobom duboke leplјive brazde. Sedokosi i starinski podšišan i očešlјan, sudijaMihajlo usporenom rukom otvorio je škripave prozorske kapke svoje spavaće sobe i umornimočima obuhvatio bliži deo rodnog Beograda, prekrivenog lelujavom talasastom jutarnjomtoplinom. Odeven u tamno, prugasto odelo i zakopčan do grla, izazvao je nelagodnostmrzovolјnih i znojnih komšija. Tromo i neprijatno jutro, nemoćno da sačuva svoju svežinu predužarenim sunčanim snopom, i rasute kapi koje su mu izbijale iz dubokih pora i uleglihslepoočnica, podsetili su ga na predstojeći proces protiv 40-godišnjeg pustolova Bukoja, povratnika iz ozloglašene Legije stranaca, optuženog za usmrćenje nešto mlađe i bogate suprugeMarije. Iščekivanje tog događaja donelo mu je novi sudijski nemir. Zaokuplјen „još jednimslučajem karijere", pogodnim da se jače potvrdi kao sudija skloniji smrti nego životu, opet jezanemario glas umornog srca, želјnog odmora. Utonuo u zamorne i glavobolјne misli, maglovito je čuo poziv blagorodne i patrijarhalne supruge Jelisavete, ćerke kralјičine dvorkinje, na redovnu jutarnju belu kafu i neizbežno domaće pecivo obogaćeno prirodnim mirisnim dodacima. Nekadaomilјeni tradicionalni porodični obed nije tog jutra preskočio iz poštovanja prema strplјivoj i ponositoj životnoj saputnici, „koja zaslužuje mnogo više“. Kitnjasto izrezbarenom stolu,komadnom delu trpezarijske garniture kojom je kralј Petar I Karađorđević darivao njegovog deduDušana „za iskazanu radinost i privrženost" postavlјenom na starinski način, prišao je parastosnoozbilјan. Posle ritualnog doručka, podstaknut unutrašnjim nemirom, nekoliko minuta kružio je prostranim dvorištem, obraslim gustom ravnomerno podšišanom travom. Požudnu šetnju završio je kratkotrajnim predahom ispod stoletnog široko razgranatog hrasta, koji je rodočelnik njegoveznamenite familije, došlјak iz Hercegovine, namerno zaobišao krčeći šumu na prostoru budućeg porodičnog ognjišta. Nalakćen na dugački sto od grube hrastovine, udišući istanjene zaostatkesvežeg noćnog potplaninskog vazduha, zaboravio je na trenutak i svoje ime.

Koračajući kroz belo okrečeno i kao sač usijano naselјe crvenih biberastih krovova,simetrično raspoređenih zgrada neprimetno izniklim na terenu ispod njegove starovekovne kuće,sumornim pogledom „pridržavao se‘‘ za šuplјikaste dvorišne ograde, iz kojih su se pomalјalerano posustale raznobojne ruže i božuri. Pošto mu je teška sparina nametnula usporeni hod,ustalјenom i kao kredom oivičenom višekilometarskom stazom imao je dovolјno vremena danatenane uporedi čaršijsku priču „o surovom ženoubici" sa zvaničnom policijsko-javnomtužilačkom obradom. Profesionalnu glavobolјu zadavala mu je tvrdo postavlјena optužnica bazirana na okrvavlјenom kasapskom nožu pronađenom u vozilu „osumnjičenog“ ispod sedištasuvozača, poduprta dokumentovanim učestalim supružničkim svađama, koje su obilovaleobostranim teškim uvredama i pretnjama. Među dokaznim materijalom nalazili su se i uvećanifotosi raskomadanih posmrtnih ostataka ženskog leša, nepodesnog za pouzdanu identifikaciju,slučajno pronađenog u ustajalom kanalu, zaklonjenog naleglim rečnim šipražjem.

Ophrvan nedokučivom činjenicom „koja rešava slučaj“, skrivenoj u mnoštvu nezvaničnih podataka i pretpostavki, nesvesno je zakoračio na stepenice Palate pravde, pretesne da primi usvoju utrobu sve male i velik e tragedije i drame koje život stvara. Ispred slabo osvetlјene sudnicesagrađene u obliku crvenog kvadratnog bunkera, opkolјene mnoštvom poranelih radoznalaca,sačekali su ga uparađeni redari, koji su budno motrili na grupisane svadlјive pristalicesukoblјenih strana. Prilazeći svojoj fotelјi, ukleštenoj propisno raspoređenim članovima Velikogveća, sa kojima je više puta skakao u vrelu sudsku vodu i užarenu vatru pažnju mu je privukao



plavi koverat sa štambilјem Okružnog zatvora i duboko utisnutom oznakom „Strogo poverlјivo". Neočekivana službena pošilјka odagnala je sa njegovog kamenog lica - pregrađenog od visokogdrvenastog čela crnim dugačkim i gustim obrvama, oblika polumeseca - poznatu mirnoću sakojom je rešavao i najsloženije slučajeve.

- Pročitaj ovo - zapovedio je odanoj sekretarici prijatnog izgleda, uvek spremnoj da se

bezrezervno prilagodi njegovoj nepopustlјivoj naravi. Pedantna službenica nije čekala da joj sedva puta kaže. Glasom prilagođenim stvorenoj prilici pročitala je tekst sledeće sadržine:

„Okružnom sudu u Beogradu

Molba

Molim naslov da mi odobri da se poslednji put vidim sa osuđenim Dragolјubom, da gasamo upitam pred smrt da kaže istinu ko je ubio pokojnog Tihomira. Ne nadam se da time spasimsebi život, nego da dokažem da sam pred Sudom govorio istinu i da baš sad pred svoju smrtskinem sa sebe ime zločinca, a da moj primer služi Sudu za buduće slične slučajeve.

U nadi da će Sud izaći u susret mojoj poslednjoj molbi, ostajem zahvalan.

Na smrt osuđeni Sava, V. L.“

- Dobili smo još jedno - bojažlјivo je nastavila domaćica njegovog smišlјenoukomponovanog veća i, ne čekajući odobrenje, produžila sa čitanjem.

„Druže Sudija,Samo me još šest sati razdvaja od smrti. S obzirom na to da smo svi mi smrtni lјudi, život

smatram prolaznim. Vrijednost čovjeka se cijeni po tome šta ostavlјa iza sebe. Pošto ja nisamostavio ništa izuzev sramotu svoje porodice, onda mi nije ni žao što ću biti mrtav. Želim da mesvak što pre zaboravi. Tako mi i treba kada sam nasjeo na lažno prijatelјstvo pokvarenog Save.

Pa ipak, ostaće nešto iza mene. Nešto što se protivi zdravom razumu i javnom mnjenju,što se protivi pravosuđu. To je anomalija. To je juristički lapsus našeg pravosuđa, što uzima dvijeglave za jednu, što ubija mene, koji nisam nikoga ubio.

Svaki čovjek u poslednjim trenucima života želi da kaže svoju tajnu. Umjesto takve tajne, ja vam govorim istinu da nisam ubio pokojnog taksistu.

Zbog čega ste onda mene oterali u smrt? Vjerovatno zbog toga što ste bili u dilemi okodonošenja odluke ko je ubica, pa ste nam baš radi toga utvrdili saizvršilaštvo koje se tretira kaoizvršilačko. Zar niste to potvrdili 3. januara 1969. godine u Upravi Centralnog zatvora kada stemi uručili presudu Saveznog suda sa riječima: ’Eto, kad nećete da kažete ko je ubio’.

Sve ovo sam vam do sada napisao da bih vas upitao: da vas neće gristi savest čitavogživota što ste me oterali u smrt kada nisam nikoga ubio?



27.2.1969.god.Dragolјub, K. G.“

- Zašto ste mi ih baš sada izneli? Čiji prlјavi prsti su u ovo upleteni? Onomad sam potpisao izvršenje smrtne kazne za obojicu ovih pogublјenika i jasno saopštio ime sudije koji mezamenjuje u egzekuciji. Ostavite me pobogu, na miru! U tuđe se ne mešam. Red je da se i prema meni tako postupa. Šta ovo znači, pitam vas! Pred takvom nesmotrenošću pucaju i nevi od čelika!- negodovao je namrgođeni sudija Mihajlo čuvši poslednju želјu svojih osuđenika na smrt.

- Našla sam ih u rafu među ostalom poštom. Pitajte Upravu kako su stigla do nas isignirana na ovo veće - spremno je odgovorila zabrinuta činovnica, prevrćući gomilu papira.

Držeći se neprikosnovenog pravila po kome se uzburkanom glavom i uznemirenomdušom ne stiže do staze koja vodi ka istini, neobični sudija Mihajlo nevolјno je pogledao naaktuelni predmet koji mu je odjedanput pao u drugi plan. Ostajući pri svojoj karakterističnoj pozi,silom prilika ponovo se sukobio sa davnašnjim procesom koji je svojedobno snažno odgurnuo uzaborav, prepuštajući ga hroničarima i znatiželјnoj javnosti. U sećanje mu se vratio pritajenokada mu se najmanje nadao, neokrnjen, sa onom zastrašujućom atmosferom koja ga je pratilatokom čitavog suđenja. Činilo mu se da opet čuje sablasno horsko prizivanje smrti za „krvoločnerazbojnike" podobno da poremeti kudikamo spokojnijeg. Stalni pratioci sudskih zbivanja iz prednjih, zbijenih redova prisetili su se da ga je iz ravnoteže izbacio slučaj posvećen prvom pravom gangsterskom razbojništvu počinjenom na tlu bivše Jugoslavije, koji je okončandvostrukom smrtnom kaznom; najsloženiji od tolikih silnih sa kojima se rvao tokomvišedecenijskog sudovanja.

Sumnjičava i razdražena rodbina optuženog Vukoja, spremna da se uhvati u koštac saupornim javnim tužiocem i celom sudnicom, neumesnim upadicama propratila je odluku oodlaganju davno zakazanog glavnog pretresa „za nekoliko dana“. Najratoborniji među njimaskriveno su ga pratili do kapije prestonog Centralnog zatvora, do koga je stigao ne poštujući pravila saobraćaja, linijom najbližom vazdušnoj.

- Kolega Milane Kovačeviću, Vi ovde predstavlјate naš zajednički sud i Vama pripadajusva pisma koja se odnose na pogublјenike Savu i Dragolјuba. Nije pošteno da me zamaratenjihovim prepiskama - osuo je palјbu ne trepćući s praga kancelarije oštrookog i svevidlјivogupravnika zatvora, Miomira T). - O svemu odlučujete punopravno i po savesti, naravno shodnozakonskim ovlašćenjima. Nepotrebno Vas na to podsećam. Bar Vi niste bez iskustva u ovim poslovima. Ako se po Vašoj proceni smrt nadvila nad nevinima, kuražno preuzmite odgovornostna sebe vraćanjem postupka u prvobitno stanje. Stavite takav predlog i neka drugi lupaju glavu.Presudio sam svirepim i krvožednim ubicama, zverskih instikata. Reći ću to i u podne i u ponoć.Svoj stav izrazio sam nedvosmisleno u presudi koja je izdržala višestruku kontrolu.

- Gospodo članovi Komisije, obraćam se i vama; Niste ovde da biste popunili poslovnički brojčani sastav. Apsolutno mi je svejedno dali je smrt njihove žrtve, beogradskogtaksisteTihomira, plod neposredne delatnosti samo jednog od njih. Oni su za mene anomalneličnosti, opasne za svoju okolinu u tolikoj meri da ih zanavek treba odstraniti iz društva radizaštite nedužnih od njihove nelјudske pohlepe. Vraćam vam obe predstavke, nimalo okrnjene,neosnovano prosleđene na moje veće. Molim vas, poštedite me ubuduće svega što nije u mojojnadležnosti - otpridikovao je na kraju Komisiji za egzekuciju, uzdignutim obrvama i pozomkojom se obično obraća optuženima prilikom objavlјivanja presude, potom se vojnički oštro



okrenuo i u istom maniru nestao.Dugogodišnji lekar Zatvorske bolnice glavnog grada - dr Vukosav V., zamenik nadležnog

javnog tužioca bledoliki i uglađeni - Anaf N. iupravnik Centralnog zatvora Miomir, nisu bilidovolјno brzi za njegove krupne korake, koji su ga pravolinijski izveli na ulicu.

Ambijent zatvora, u kome se nevolјno našao, oživeo mu je likove njegovih osuđenika na

smrt Bosanca Dragolјuba G. i Krušedolca Save L. i „njihove duševno opasne delatnosti" iz davnesudske prošlosti.



PRVO VELEGRADSKO GANGSTERSKO RAZBOJNIŠTVO

Krajem oktobra burne 1967. godine snalažlјivi komercijalisti Robnih kuća „Beograd"napunili su do tavanica prodajnu mrežu svoje firme poželјnom inostranom robom, pazarenom nagrabež. Okićenim pasažima i prostorima oko gondola ovog državnog veletrgovca, ukrašenihtkaninama Pjera Kardena i drugih pomodnih evropskih proizvođača odeće i obuće, nije se moglo prići od gužve koju su stvarali kupci nabreklih buđelara. U blagajne poslovne banke sistemarobnih kuća slivale su se ogromne svote, ponekada dva do tri puta dnevno. Zaposleniji od prodavaca ovog nesvakidašnjeg trgovačkog magnata bili su samo kuriri-raznosači novca, međukojima je prednjačio brzonogi i okretni Dragorad, zadužen za pazar centralnog prodajnog punkta.Dragor adova primanja za prekovremeni rad višestruko su premašivala prosečnu činovničku platui stimulativno su delovala na sve ostale njegove kolege. Motivisan zaradom od koje je preticalo iza nedelјne porodične izlaske, on je prvog subotnjeg prohladnog decembr a te iste godine, kao iobično, zorom poranio na posao. Tog jutra, natovaren jučerašnjim berićetnim pazarom, laktovima je prokrčio put od glavne kase svog preduzeća, smeštene na donjem spratu, do službenog izlaza,obasjanog kosim zubatim sunčevim zracima. Na uglu obližnjeg trga, asfaltne spojke dvaunakrsna bulevara, smirujući zadihana pluća, ovlašno je pogledao u svoju ugojenu tašnu saudvostručenom ručkom. Zadovolјan što je iz opasne gužve izašao čitav, opušteno je zakoračio kaokruglastoj raskrsnici. Siguran u sebe i sklon verovanju u poštenje sugrađana, nije se obazirao namladolikog pešaka koji je koračao drugom stranom ulice u beloj šubari navučenoj preko čela idesnom rukom sakrivenom ispod postavlјene jakne. Kada se našao na samoj središnjoj osikolovoza, posle iznenadnog i prigušenog zvuka osetio je toplinu mlaza niz desnu stranu tela.Istogčasa naglo su mu olabavili prsti desne šake, obavijeni oko držača teške tašne kurirke. Dok suse zbunjeni prolaznici; utonuli u svoje misli; osvestili, vešti neznalac pokupio je svoj plen sa pločnika i brzinom gladne zveri uskočio u zaklonjen fijat 1300, kojim je upravlјao zamaskiranikorpulentni vozač.

Savremeno opremlјeni vod kriminalističkih inspektora i tehničara brzo se našao na licumesta, presecajući usput bučnim službenim vozilima zagušene trgove. Poveća grupa šarenolikihradoznalaca, načičkana oko bespomoćnog Dragorada i razlivene sveže lokve krvi, jasno jeoznačavala mesto zločina. Prepoznatlјiva policijska vozila, pojačana iznutra neprobojnom gustomčeličnom mrežom, izmamila su na prozore okolnih zgrada dremlјive penzionere i zastrašenemajke i njihovu znatiželјnu dečurliju, koja se na vrhovima prstiju propinjala ka ulici.

Školovani vođa patrole, sportske građe, viši inspektor Aleksandar i njegovi pomoćniciznalački su vukli po ravnom asfaltu dutačku i preciznu pantlјiku i obeležavali krugove okonapukle čaure, rasutih krvnih mrlјa i drugih vidlјivih tragova svežeg razbojništva, uzmičući predekipom blagovremeno pristiglih lekara, koji su predano radili svoj posao. Deo njegove beležnicenamenjene za generalije svedoka ostao je prazan jer, po običaju, očevici događaja nisu mogli dase sete svojih krštenih imena. Prema stručnom medicinskom nalazu, vredni Dragorad izbegao jesmrtonosni hitac iz pištolјa marke Valter, kalibra 7,65 mm, zahvalјujući pertlama novih cipela nakoje se u pravi čas sapleo.

Vest o razbojništvu nad hrabrim kurirom koji je trčao za svojim napadačem koliko su ganoge nosile, spasenim pravovremenom intervencijom ekipe Hitne medicinske pomoći, obišla je poput goluba-letača i najudalјenije krajeve naše zemlјe.



Raštrkane policijske trojke, naoružane novim poluautomatima i ručnim bombama, vođene principom verovatnoće, odmah su zaposele sve zabačene gradske kvartove i putne prilaze.Tokom naredne, prividno smirene, snežne noći pritajeni inspektori naišli su na prvi trag koji jezamirisao na počinjeno zlodelo. Dogodilo se to negde pred zoru kada je krstareća specijalizovana jedinica, završavajući smenu, nabasala u jednoj mračnoj i zabitoj zemunskoj uličici na

poluotvoreni taksi automobil fijat 1300, vlasništvo nekoliko dana ranije nestalog beogradskogtaksiste Tihomira, brižnog oca dvoje nejači i hranioca šestočlane porodice. Tog časa i na tommestu klupko je počelo da se odmotava. Ponovlјana laboratorijska analiza crvenih mrlјa skinutihsa prednjeg desnog i zadnjeg levog sedišta upravo pronađenog i skoro neoštećenog taksi vozila, pokazala je „prisustvo humane krvi“ krvne grupe misteriozno iščezlog taksiste. Ovaj značajan podatak potvrdio je policijsku pretpostavku o zajedničkoj niti razbojništva nad odvažnim kuriromsa Tihomirovim nestankom.

Vidoviti inspektor Aleksandar okončao je višenedelјno osmatranje osoblјa i kupacaoplјačkane robne kuće povećim spiskom osumnjičenih. Imena „odomaćenih mušterija"nezaposlenog vojvođanskog automehaničara Save, „obeleženog" osmogodišnjim robijaškimstažom provalnika, sitnog prevaranta, falsifikatora i prodavca opojnih droga, i Dragolјuba zvanogZemlјak, iz kamenitog nevesinjskog sela Zovida, studenta „dugo prugaša" vojnog dezertera ikockara iz policijske evidencije, podvukao je podeblјalom crveno-crnom linijom. Do kraja te1967. godine, ispraćene snažnom vejavicom i velikim snežnim nanosima, dalјe od ovoga se nijemaklo.

Istraga o velegradskom razbojništvu usred belog dana i o nestalom taksisti, događajimanesvojstvenim za tadašnje socijalističke balkanske prilike, prespavala je zimu. Iz dubokog,učmalog sna trgao ju je vikendaš Slobodan Stavrić; vlasnik oglednog vinograda smeštenog u atarturističkog Čortanovca, u mesto zvano Kralјev Breg, svom dužinom opruženog poredmeđunarodnog puta Subotica-Beograd. Taj samonikli vinogradar, proveravajući sunčanog 27.marta 1968. godine prolećni nivo vode u odnosu na jesenji, laganim odmotavanjem užeta spustio je zarđalo vedro do dna bunara. Osetivši udar posude u neravninu umesto u očekivani razređenimulј, zavitlao je vitlo u suprotni smer što je brže i jače mogao. I koji časak kasnije panično jeustuknuo pred zadahom truleži leša koji je izbijao iz muškog sakoa okačenog za kuku bunarske posude. Videvši šta je skrivalo prlјavo bunarsko dno, čortanovački „prirodnjak" panično jeispustio čekrk i bezglavo preskočio živu ogradu posađenu pored opustelog druma.

Dežurni sudija novosadskog okružnog suda, obavešten o misterioznoj tajnivinogradarskog bunara, preduhitrio je svoje beogradske kolege neodlaganim izlaskom na licemesta, u pratnji brigada državnih i dobrovolјnih vatrogasaca i specijalizovane policije. Uvežbana policijsko-vatrogasna patrola, koristeći se prigodnim pokretnim stepenicama, iznela je pre mrakaiz zamućenog bunara posmrtne ostatke muškarca srednjih godina starosti i registarske tablicetaksi vozila ostavlјenog na mračnoj zemunskoj zabiti. Obducenti Zavoda za sudsku medicinuUniverziteta u Novom Sadu, služeći se proverenim naučnim metodama, ubrzo su i zvaničnoizvestili da je medicina primila na ekspertizu leš pre nekoliko meseci nestalog taksiste Tihomira.Za njima je kombinovana ekipa republičkih i pokrajinskih balističara užurbanim radomustanovila da metak izvađen iz glave ovog pokojnika pripada municiji pištolјa marke Valter,kalibra 7,65 mm, upotreblјenog na kurira Dragorada. Uporedo sa medicinsko- balističkimekspertizama u Odelјenju za krvne delikte Beogradske gradske policije, gomilale su seupotreblјive izjave raznih svedoka o čestim posetama osumnjičenog Dragolјuba, Vojislavu 3., pomoćniku šefa odelјenja Samousluge oplјačkane robne kuće, zemlјaku iz istog sela i čovekuvrlo upućenom u službene maršrute ranjenog kurira. Inspektoru Aleksandru prikuplјeni pretkrivični materijali bili su dovolјni za jaku krivičnu prijavu, obogaćenu službenim izveštajima,



zapisnicima, obaveznim fotografijama, skicama i grafikonima, kao i za prisilno privođenjenadležnom istražnom sudiji, spremnom kao odapeta strela, jednog za drugim zatvorskih„pobratima" Save i Dragolјuba i perspektivnog Nevesinjanina Vojislava.

Ažurna istraga obavila je svoje za nepunu nedelјu, a svuda prisutni javni tužilac potrošio je jednodnevno radno vreme za višestranu i gusto kucanu optužnicu.

Zahvalјujući njima, prvog radnog dana po bogato obeleženom prvomajskom prazniku1968. godine na istu optuženičku klupu sela su zatvorska sabraća 34-godišnji Sava i sedamgodina mlađi Dragolјub, pod optužbom „da su, na osnovu detalјno skovanog plana, noću 7. 12.1967. godine u neosvetlјenom delu Zemuna ubili pucnjem iz pištolјa marke Valter, kalibra 7,65mm, beogradskog taksistu Tihomira, angažovanog na gradskom Cvetnom trgu, a potom ga baciliu bunar čortanovačkog vikendaša Stavrića. A već ujutru", ređalo se u optužnici, „njegovimkolima sačekali na dogovorenom mestu 35-godišnjeg kurira Dragorada i istim oružjem nanelimu, iz neposredne blizine, životno opasne ustreline, što im je bilo dovolјno da mu otmu novac i poput magle nestanu sa lica mesta“. Dajući prednost profesionalnoj intuiciji nad prikuplјenimdokazima, proniclјivi javni tužilac označio je promućurnijeg Dragolјuba kao neposrednognapadača na nezaštićenog kurira, a njegovog kompanjona Savu za usmrtitelјa predusretlјivog ičovekolјubivog taksiste. I u pritvoru i u sudnici društvo im je pravio, u svojstvu važnog pomagača, nesuđeni šef odelјenja Samousluge Vojislav 3., „njihova poslovna" veza.

Neumornom javnom tužiocu i istražnom sudiji odavana su svakovrsna javna priznanja „za profesionalno i savesno obavlјeni posao“.

Javna objava optužnice doprinela je da u prijemno odelјenje suda sudije Mihajla sustižuvreće sa peticijama esnafskih prevoznika „da se ubice njihovog kolege Tije neizostavno osude nasmrt“. Neuobičajeno opširne depeše udruženja vlasnika putničkih i teretnih auto-taksijaDubrovnika, Zagreba, Beograda i taksi prevoznika Sarajeva, Ljublјane, Skoplјa, Prištine iTitograda, nosile su poruke za pravosuđe „da istraje do kraja“. Sa istovetnim telefonskim itelegrafskim želјama javlјali su se i obični građani, „svih veroispovesti i nacionalnosti“.

Svadlјivi političari pripisali su sebi u zaslugu što se na slučaju jednog Hercegovca i jednog Prečanina ujedinila cela njihova tadašnja Jugoslavija.

Sudija Mihajlo odlagao je njemu naslovlјene pisane podrške na gornje površine prepunjenih ormana i po praznim zamračenim ćoškovima sudnice. Nјegovo aktivno veće, jednodnevnim suđenjem „od doručka do ručka" rasvetlilo je sve detalјe vezane za počinjenorazbojništvo nad dobroćudnim kurirom Dragoradom, kažnjivo sa maksimalnih 15 godina strogogzatvora. Na taj deo optužnice ovaj „istorijski tandem optuženika" potvrdno i složno je klimaoglavom, sa spremnim odgovorom na svako eventualno pitanje. Pri završetku dokaznog postupka posvećenog tom krivičnom delu, čuo se njihov udvojeni glas da je otimačina kurirovog novcatekla kao novo testo na sveže podmazanoj traci, „pošto se sve odvijalo po skici napravlјenoj zavreme zajedničkog boravka u zatvoru".

Rasvetlјavanje ubistva domaćina Tihomira, koje je privuklo u jugoslovensku prestonicuneprekidne krivudave kolone znatiželјnika sa sve četiri strane sveta, pretvorilo se u prvorazrednusudsku dramu. Ušančeni do grla u duboke rovove, ovi pritvorenici sudije Mihajla uporno su teralisvako svoje, svalјujući krivicu za težak zločin „na onog do sebe“. Kao zajedničko delo prihvatilisu jedino, kako su sami izjavili, „sklanjanje nepotrebno žrtvovanog taksiste" u zabačeni bunar,odozgo pun lišća, nad čijim nezaštićenim otvorom su lebdele krupne snežne pahulјice.

Pričlјiviji, Dragolјub je satima uveravao napetu porotu, da onome kome je pripala uloganapadača na kurira i otmičara njegovog novca „nikako nije sledovalo i ubistvo taksiste".

- Daleko je od zdrave pameti da jedan isti poteže dva puta uzastopno u razdvojene žrtve uvršenju zajedničkog „posla", podelјenog u faze. Lično sam odabrao taksistu na taksi stanici



Cvetni trg. Bila su nam potrebna njegova kola, a ne i život. Pitajte ovog ludaka šta ga je naveloda ga ucmeka - ponavlјao je jasno, šireći ruke, ne libeći se šatrovačkih izraza.

Jednostavniji, Sava, ne osporavajući ulogu maskiranog vozača u napadu na kurira robnihkuća, prostim rečenicama isticao je iznenađenost „neplaniranim ubistvom nedužnog čoveka".

- Tom jadniku namenili smo udarac po meri štanglom u potilјak. Nјegova smrt bila je

apsolutno izlišna. Sledio sam se kada sam, držeći volan, čuo pucanj i osetio saputnikovo obamrlotelo na svom ramenu. Do poslednjeg časa sam verovao ovom zlikovnom Dragolјubu, kojineprestano gunđa i preti da je u gomili taksista izabrao za našu „stvar“ poznanika sa kojim imaneraščišćene zemlјačke račune - odmereno je on ukazivao na svoju izvršilačku nevinost u težemkrivičnom delu, tražeći pogled uštoglјene porote odmakle prosečne starosti, okrenut ka svomsaoptuženiku.

Nјihovim prepucavanjima ne bi bilo kraja da sudija Mihajlo nije odvažno lupio čekićem osto i povukao članove svoga veća u odelјenje za većanje.

Kratkovremeni jednonedelјni proces ozloglašenoj dvojici optuženika za teškorazbojništvo i koristolјubivo i podmuklo ubistvo, okončan je prihvatanjem celokupne tužiočeveoptužnice i jednodušnom ocenom nadležnog suda „da su oba krivična dela plod zajedničke svestiobadvojice optuženih, bez obzira čijim hicem je pogođen taksista a čijim kurir“.

Posle svega što se dešavalo tih nedelјu dana Okružni sud u Beogradu, koji je predstavlјaosudija Mihajlo, sumirajući rezultate izvedenih dokaza, utvrdio je odgovarajućom primenomzakona saoptuženima Savi i Dragolјubu po maksimalnih 15 godina strogog zatvora „za opisanorazbojništvo" počinjeno prema kuriru Dragoradu. A za „zajedničko podmuklo, svirepo ikoristolјubivo ubistvo" taksiste Tihomira odrezao im je smrtne kazne „kao jedinu odgovarajućumeru“.

Javni tužilac je „državničkim" smeškom propratio ovu sudsku odluku, zadovolјan što iznjegove optužnice nije izostalo nijedno slovo, a kamoli zapeta.

Dva fizički snažna i grlata osuđenika, nadjačavajući masovnu graju, od koje su pucale bubne opne, dovikivali su u pravcu sudije Mihajla:

- Zašto meni smrtna? Niti sam hteo, niti odobrio ubistvo taksiste. Imate li Vi dušu?! I uVas gleda Onaj s neba. Ako stvarno mislite da ste u pravu, odmah nas sprovedite u strelјanu.

Zavesu nad ovim nadasve burnim procesom spustili su zatvorski sprovodnici spretnimrukovanjem lisicama i sudski redari koji su brzo napravili prolaz „veću za aplauze".

Vrhovni sudovi Srbije i Jugoslavije, rešavajući o redovnim i vanrednim pravnim lekovimaobojice osuđenika, njihovih branioca i članova užih porodica, bezrezervno su se stavili na stranuodluke sudije Mihajla. Predsednik tadašnje prividno složne savezne i socijalističke Jugoslavijeodbio je molbe za pomilovanje svih koji su to pravo koristili, potvrdivši stavove redovnih sudova„da na milost ne mogu računati oni koji su ispolјili toliku brutalnost, pohlepnost, drskost, podmuklost i svirepost".

Posle svega udružena jugoslovenska javnost, privremeno oslobođena briga o niskim platama i nacionalnoj podvojenosti, zadovolјno je odahnula.

„Pravda je trijumfovala. Pozdravlјamo pravilno izrečene smrtne kazne okorelimkriminalcima. Tako će proći svako ko u tuđoj krvi traži blagostanje. To je naša poruka. Živeonarodni sud!“ klicalo se i plјeskalo s kraja na kraj zemlјe.

Sudija Mihajlo je ovim dvema smrtnim kaznama vratio veru dobrog dela Jugoslovena umogućnost zajedničkog života u socijalističkoj, samoupravnoj Jugoslaviji, doprinevšiistovremeno znatnijem pobolјšavanju materijalnog položaja svojih kolega.

Za osuđene Savu i Dragolјuba vreme je brzo letelo. Čas neumitne egzekucije pokazao imse u obliku senke na uzanim i visokim prozorima dok su se privikavali na život okružen smrću.



U celom svetu samrtne želјe pogublјenika obično se svode na poslednji susret sanajbližima. Osuđenici sudije Mihajla i u tome su bili izuzeci. Sava je poželeo da mu rastanak saživotom protekne u još jednom suočenju sa svojim saoptuženikom, označavajući ga kao jedinogkrivca što prevremeno odlazi Bogu na ispoved. Ovom svojom neobičnošću zaustavio je ispredzatvorskih zidina i čuvara zatvora, onemoćalog oca Vukašina, koji je stisk ao u džepu od kaputa

pisanu ponudu vlastima za preuzimanje potpune brige o nejači i ženi pokojnog Tihomira, za spasglave zalutalog sina. Osuđeni Dragolјub je pak potrošio preostale sate života na pismaadvokatima, prijatelјima, rodbini prvog i drugog reda i svom „grešnom sudiji". Po slovu zakona,ukrštanje pogleda osuđenika na smrt u času egzekucije oduvek je bila dozvolјena pravna radnja.Ona u povolјnim okolnostima i u uređenim državama dostiže snagu novog dokaznog sredstva, pogodnog za zaustavlјanje izvršenja smrtne kazne i pokretača zvanične inicijative za ponavlјanjesudskog postupka. Ovog puta član Komisije za izvršenje kazni, merodavni sudija Milan, nije podigao zaustavnu ruku pred naoružanim strelјačkim vodom, verovatno uveren da ispunjenje poslednje želјe osuđenog Save ne bi dovelo do izmene presude sudije Mihajla. „Ne bi moglo natome da mu se zameri ako nisu posredi drugi razlozi", rezonovala je njegova sumnjičava struka.Pridržavajući se pravilnika, on je pomerio egzekuciju za naredna 24 časa, „r adi obaveštenja predsednika suda o podnetim molbama osuđenika". Sutradan, 27. februara 1969. godine,Komisija se ponovo okupila u zakazano vreme u određenoj zatvorskoj prostoriji. Iza njenogkratkog većanja usledio je poziv trojici naoružanih pripadnika 92. stanice milicije GSUP-a SGBeograda i njihovom komandiru na pripravnost „jer su se stekli svi uslovi za pristupanjeizvršenju kazne, propisani članom 123. Zakona o krivičnom postupku, članom 52. Krivičnogzakona i članom 102. Zakona o izvršenju krivičnih sankcija". Sve ostalo proteklo je ustalјenim putem, koji su u ranijim istovetnim situacijama utabali postupajući upravnik zatvora, zatvorskilekar i javni tužilac. Tako je u duhu poređanih propisa prvo izveden i postavlјen na „samrtno"mesto prvoosuđeni Sava. Upravnik zatvora svečano je potvrdio da se pred strelјačkim vodomnalazi pravi i „istoimeni osuđenik". Zatvorski lekar dr Vukosav na svoj način saopštio je da seizvršava smrtna kazna „nad telesno i duševno zdravom osobom“. Sudija Milan je u formiizvestioca referisao „da presuda čijem se izvršenju pristupa nije ukinuta, niti zamenjena aktomamnestije ili pomilovanja“. Posle opisanog protokola usledilo je vezivanje očiju pogublјenika.Sama egzekucija „obavlјena je u neprekidnom prisustvu svih članova k omisije".

Isti redosled primenjen je i nad osuđenikom Dragolјubom, koji nije video šta je radilaspremačica zatvora sa kofom vode i krpom u „bunkeru za ekzekucije".

Prema glasu jednog od trojice egzekutora, na volšeban način procurelog u javnost, dotle agresivni i neukrotivi Nevesinjanin iz krševitog sela Zovida, zavapio je pred spremnimstrelјačkim vodom:

„Čekajte! Nemojte onog nesrećnika! Ubistvo taksiste je moj lični čin i moja lična odluka!Dovolјno je što sam mu usmrtio majku, koja se obukla u crninu čim je saznala pravi razloghapšenja svog jedinca, ne mogavši da sačeka kraj našeg suđenja i ovaj teški dan“.

Komisiji za egzekuciju nije preostalo ništa drugo nego da „sprovede zakon do kraja" pošto je likvidacija „nevinog" već obavlјena.

U završnom pasusu dokumenta o izvršenju presude K-221 /68 Okružnog suda uBeogradu, zapisano je:

„Uz zapisnik se prilažu pisma koja su osuđeni Sava i Dragolјub napisali i predali uzatvoru, i to: molba Save, sa kojom je Komisija upoznata a kojom traži od Okružnog suda da muse omogući susret sa osuđenim Dragolјubom, što je komisija odbila, zatim pismo ocu Vukašinu:Krušedol, Karlovačka 7 Srem; kao i pisma osuđenog Dragolјuba, i to: naslovlјena advokatimaVelјku Guberini i dr Mihajlu Aćimoviću, sudiji Okružnog suda Mihajlu".



Zvanične stranice slučaja prvog kaldrmskog razbojništva na tlu ondašnje Jugoslavijesklopio je upravnik zatvora Miomir mimohodom iza dva mrtvačka kovčega do krematorija zakremaciju „obavlјenu na teret sredstava suda“.

Tako su, kao što je u svojoj „oporuci" napisao pogublјenik Dragolјub, za jednu glavuuzete dve. Išla bi jedna za jednu, ali pod uslovom da ubistvo taksiste Tihomira nije rezultat

„zajedničkog delovanja prvo i drugo optuženih". Dan-dva po spuštanju u arhiv posmrtnog egzekutivnog zapisnika, u sudsko-advokatskekuloare ušunjala se vest da je tvrdokornom Dragolјubu zaigrala jabučica pred otkočenim puškama spremnih egzekutora, kao plod uznemirene savesti. Nјegov savesni branilac, cenjeniadvokat dr Mihajlo Aćimović, nije prećutao novonastalo stanje u vezi sa slučajem kome sezdušno posvetio. U sudskim arhivskim materijalima pronađeno je ovo njegovo pismo:

„A s obzirom na moju funkciju u ovome krivičnom postupku, molim da budem pismenoobavešten da li je tačno da je Dragolјub pred izvršenje smrtne kazne ovakvo priznanje dao bilokome, naročito određenoj komisiji, kojoj je predsedavao sudija toga suda. Smatram da bi bilokorisno ako odista Dragolјub nije dao priznanje objavlјeno i u dnevnim novinama da Sud uBeogradu, u interesu ugleda pravosuđa, da jedan demant štampi, a i mene pismeno obavesti."

Priče o navodnom Dragolјubovom pogublјeničkom priznanju i preuzimanju na sebeubistva taksiste Tihomira, nadograđivane su dugo godina kroz razne forme, pogotovo što je predstavka advokata Aćimovića završila u „škart-spise“ činovničkom konstatacijom sudijeMihajla: „Bespredmetno".

Izostanak zvaničnog izjašnjenja na advokatovo pismo doprinelo je stvaranju sumnje dasudija Mihajlo nije učestvovao u izvršenju smrtne kazne svojih osuđenika, koji su za nepune dvegodine prešli put od osumnjičenih osoba do pogublјenika, zbog nepoverenja u sopstvenu odluku.

Ljudi iz pravosudne avlije skloni lakom zaklјučivanju, tragična stradanja nekih članovaKomisija za egzekuciju i njihove najbliže rodbine povezuju sa zbivanjima sa izvršenja smrtnihkazni Krušedolca Save i Nevesinjanina Dragolјuba.

Životnu tačku na ovo suđenje za literarnu obradu stavio je Vukašin L., otac pogublјenikaSave, svojim naprasnim bolnim izdahnućem „bez rane i krvi“, pored svojeručno upalјene sveće uiznutra zatvorenoj i zamračenoj sobi, nekoliko sati po prijemu zvaničnog obaveštenja da mu jedom postao „kuća žalosti".



„UBISTVO BEZ LEŠA“

Balsamovano lice sudije Mihajla skrivalo je pravo stanje njegove duše. On je posle svegazapočeo suđenje nervoznom Vukoju retkoj pravničkoj poslastici, glasom koji je nagoveštavaoskori kraj njegove otegnute sudijske karijere, svakako opterećen prepričanim slučajem koji je prerastao u istinitu misteriju. Nјegova govorna i misaona malaksalost nije promakla prekalјenomtamničaru evropskih kazamata, kadrom da se provuče i kroz najuzanije lavirinte, stražarnosprovedenom tajnim hodnikom, koji je obavezujuću protokolarnu sudsku ceremoniju propratiogestikulirajućim čuđenjem: „Gde se on to nalazi?" Osokolјen konačnim početkom procesa iuočlјivom pometnjom trojice porotnika, nenaviknutih na bliski susret sa optuženicimameđunarodne „reputacije" lukavi Vukoje vešto je navodio vodu na svoju vodenicu, koristećiizgrađenu retoričnost i urođenu hipnotičku moć, držeći se postavlјenog cilјa, glumačkom pozomodslikavao je „svoju prirodnu odbojnost ka sečivima svih vrsta i neodolјivu težnju za vatrenimoružjem, kojemu je, kako je značajno isticao, nebrojeno puta spasavalo glavu u smrtonosnimlegionarskim akcijama širom zemalјske kugle“. Monologom iz pohvalјivane dramske predstaveopisivao je „pustolovnu i vetropirastu narav" svoje „odbegle žene, čiji dah oseća u svakomtrenutku i na svakom koraku" transformišući se iz uloge optuženog u ulogu tužioca.

- Pozornica ili sudnica?! Gde smo mi ovo? Umislio čovek da je na pozorišnoj bini! -uzvikivali su pomešani glasovi iz poslednjih redova, preplavlјenih crnilom i neuverlјivim jaucima.

Nedovolјno skondentrisani sudija Mihajlo u pravi čas je smogao snage da se izbori zasvoju dirigentsku palicu, koju je nesvesno predao u ruke svom nesvakidašnjem optuženiku.Privodeći razvodnjeni proces redovnoj zakonskoj proceduri, strogim pogledom zabrinjavajućeširine i pretećim krupnim glasom podsetio je sve ispred sebe na svetu obavezu optuženih „da sesvuda i u svako doba pridržavaju optužnice i propisanog reda“.

- Gospodo, ne zamerite! Borba za opstanak briše formalizam. Te dve stvari nikada nisuišle zajedno - samovlasno je nastavio nepokolebani Vukoje, grabeći vreme i prostor za svojunedovršenu besedu, ne ispuštajući iz vida uskomešano veće.

- Samo slabići posežu nožem na slabije od sebe. Za ovakve kao što sam ja, koji je prošao sito i rešeto, bila bi prava sramota da potegne na ženu, naročito ako u ruci ima stvarčicuna koju se poziva javni tužilac. Marija, koju pogrešno ubrajate u mrtve, zbog koje smo se ovdeokupili, pružala mi je prvih godina našeg zajedničkog života sve ono što na drugoj strani nisamnalazio. I eto, sam đavo uskrati mi dugo traženu sreću. Koristeći moju nebudnost, uze mi je izruku i sada je bezdušno vitla po belom svetu. Za razliku od nje, ja sam se ovde definitivno skrasioonog dana kada smo se nas dvoje vezali. Parama osolјenim mojim znojem i obojenim mojomkrvlјu proširio sam njeno nasleđeno dvorište i dogradio joj porodičnu zgradu, pretesnu za dvoje, pogotovo ako su živahniji kao što smo mi bili. I u našem slučaju izmešana imovina učini zulumza nauk. Badava sam joj pokazivao račune za građevinski materijal i ostale potrepštine,nabavl јene mojim novcem. Ništa mi nije priznavala. Biće više od godinu dana otkako je navalilada proda i rašćerda. Nјe se nije ticalo gde ćemo posle. Težnja za toplim domom bila je jača odmene i njene pustolovne želјe. Kad reči nisu pomagale, koristio sam šake. Bio sam prinuđen natakvu glupost. Poslednju svađu imali smo ispred apoteke, iz koje je sejala za sobom tablete protivglavobolјe. Vrag me je naterao da ih skuplјam i izgubim je iz vida. Još je nema od tog dana, a



živa je. U život smem da se zakunem. Istupam pred vama sa golom istinom. Spasavajući svojuglavu, spasavam i vašu dušu. Ne prenaglјujte sa odlukom. Ne znam da li je neko od vas čuo za postojanje ubistva bez leša. Nema zamerke ako me ispratite iz ove sudnice sa pristojnom kaznomšto sam u časovima bezumlјa nevenčanoj ženi olabavio vilice i rasklimatao zube, smirujući jojraskokodačeni jezik. Ne sporim te kažnjive postupke, u koje sam ušao nepromišlјeno. Možda

niste shvatili: nož koristim samo za sečenje hleba, a klanja sam se uvek klonio! Sudija Mihajlo opet je bio mislima vrlo daleko od slučaja kojije rešavao. OhrabreniVukoje uzeo je novi zamah. Deo sudnice obavijen ne baš uverlјivim crnilom pretvorio se uusijano grotlo. U središtu događaja bili su, kao i ranije, narogušeni rođaci nestale Mari je. Opreznistražari sprečavali su razbuktavanje požara grudobranom od svojih tela, postavlјenim ispredunespokojene porote. Predsedavajućeg Mihajla vratila je u stvarnost jaka graja. Zahvalјujući njoj,on je sa nekoliko britkih rečenica prekinuo napuklo suđenje i neprijatnu dramsku napetost. Naredivši „razlaz“ bez pogovora, pažlјivo je sredio svoje spise i mirno iskoračio u prazan ineosvetlјen službeni prolaz. Ratobornu sudsku publiku, među kojom je i dalјe opasno varničilo, i primirenog Vukoja nije udostojio ni običnim pogledom. Tako je pravovremenim odlaskom, bezobjašnjenja, ugasio uspalјene svađalačke strasti, od kojih je sudnica podrhtavala, sprečivši vrlomoguću eksploziju emocija.

Nastupajuće dane proveo je u svom stanu pored telefona, očekujući poziv sudije Milana,svog „dvojnika" na upravo sprovedenoj dvostrukoj egzekuciji. Ponos i kruta narav sprečavale suga da okrene broj i prvi pozove mlađeg od sebe. Oživela sećanja u vezi sa osporavanim pogublјenjem Krušedolca Save, koga je, ispravno govoreći, progutao velegradski život, razjedalasu ga kao neizlečiva boleština. U novonastalim okolnostima nije pronalazio opravdanje ni za sebeni za drugog što se olako prešlo preko samrtničke želјe jednog pogublјenika, ma ko da je.Obraćajući se samom sebi, otvoreno se pitao: postoji li merodavniji od njega, kao prvostepenogsudije, da procenjuje šta se krije iza izjave osuđenog na smrt prema kome su uperene egzekutivne puščane cevi. Ovakvim i sličnim razmišlјanjima pojačavao je lјutnju na sebe što je u času pogublјenja „svojih lјudi" bio daleko od njihovog gubilišta, tim pre što na vansudske članovekomisije nije računao.

Rodbina i branilac optuženog Vukoja nisu imali razumevanja za sudijine nevolјe. Procesod kog su sudski i advokatski pripravnici očekivali čas nastave, sudija Mihajlo nastavio je protivno svojoj volјi, nešto malo psihički rasterećeniji. Nestrplјivo očekivanu presudu objavio je prigodno odeven, duhovno i fizički obnovlјen kratkotrajnim boravkom na planinskom vazduhu,odajući puno priznanje „temelјitoj optužnici“ i „suptilnoj odbrani". Obrazlažući zamenu smrtnekazne za 20-godišnji strogi zatvor „koristolјubivom i podmuklom ubici trpelјive supruge",zanemelo je zastao pred slučajnim susretom sa gipsanim licem osuđenog Vukoja, kome sumi-rovali čak i krajičci usana, ne znajući šta se u njemu kuva. Mlađe sudije, iznenađeneizostankom njegove uobičajene kaznene oštrine, nemo su se pogledale.

- Ako u vama ima bar malo lјudskog, oprostite se odmah sa mirnim snom. Stojite prednevinim i takvog gledate u oči - na vreme je iskoristio svojih dodatnih pet minuta optuženiVukoje, koji je za dlaku izbegao smrtnu kaznu, nastavlјajući u formi replike:

- Da ste bili sigurni u moju krivicu, spisku vaših pogublјenika pisarnička ruka dodala bi još jedno ime. Ovako, pronašli ste solomonsko rešenje, ali na moju štetu. U jednom jedinom satu preobraziste me iz osuđenika na smrt u zatočenika. Gde to ima? Ako niste znali, upamtite i ovo: još se koprcam u dubokom blatu u koje sam davno zagazio, ali nisam „zlotvorni ubica“ svojeMarije, za koju ste mi ispisali umrlicu bez valјanog dokaza o njenoj smrti. Na pogrešnu stranu steokrenuli mač pravde. Poklekli ste pred mojim prethodnim životom ispunjenim prolivanjem tuđekrvi, ali daleko odavde, i vašom sopstvenom sklonošću ka lakom satiranju lјudskog roda. Sa ovog



svetog mesta svečano vam preporučujem da ću učiniti sve samo da ne postanem žrtva va še grešnenečovekolјubivosti i ravnodušnosti prema životima drugih. Računam i na svoju veliku biološku prednost nad Vama - zapinjao je i verglao iz petnih žila osuđeni Vukoje, žestinom čoveka koji jeostajao na nogama i u težim situacijama, a o kome se mnogo pričalo a tako malo znalo.



ODLAZAK SUDIJE MIHAJLA

Sudiju Mihajla, „zaklјučanog iznutra“ ispratile su oštre žaoke pristalica obe strane, kojesu se odbijale od njegovih širokih leđa kao labave strele. Napuštajući sve uzavreliju sudnicu,osećao je na svom potilјku zastrašene oči uznemirene porote. Stigavši u personalno odelјenje,stresao je sa sebe ružne uvrede i preteće psovke koje su ga pratile celom dužinom hodnika, kaoumorni i pogrblјeni selјak naslage snega sa natoplјenog gunja. Očišćen od neprijatnih pratilacasličnih komplikovanih suđenja, naprosto je istrgao iz ruku neobaveštenog i zbunjenog starolikog personalca svoju neoverenu radnu knjižicu. Dočepavši se „tapije" na staž, ne obraćajući pažnjuna okolinu, sa onim pređašnjim nategnutim licem, požurio je ka svom spratu. Rastanak sa„službom života“ obeležio je kraćim boravkom u kabinetu, u koji, po njegovoj izričitoj zabrani,nije uneta nijedna nova stvar od dana kada je u njega prvi put kročio. Vrata svoje crkve,tajanstvene radne prostorije, u kojoj se nije zadržavao, zatvorio je bešumno, kao da je unutraostavio vekovno neodgonetnutu tajnu. Zgradu u kojoj je urezan njegov dubok i neizbrisiv trag,napustio je visoko podignuta čela, nadvisivši mnoštvo radoznalih očiju. Do svoje daleke iusamlјene kuće, koja je u njegovom veku svega nekoliko puta osetila stranu nogu, stigao jestazom kojom je tabanao četrdesetak godina, povijen pod teretom arhivskih zakona i knjiga,vlasništva njegove porodične biblioteke.

Vest o neočekivanom silasku sa klimavog sudijskog podijuma, sudije kome je bilounapred obezbeđeno mesto u pravosudnoj istoriji, brzo je preskočila granice pravničke čar šije.Štedro su je širili njegovi nedosledni podanici, koji su mu, po svom ustoličenju u sudijske stolice,značajnija suđenja propraćali sumnjičavim mahanjem glave. Za njihove dograđivane priče,kojima su se postavlјali u centar zbivanja, „o sudiji koji je čudno sudio“ nije mogla da se pronađeodgovarajuća zaustavna rampa. Prema očekivanju, broj „biografa" po mnogo čemu posebnog,sudije Mihajla tokom vremena rapidno se smanjio. Vreme briše sve, a najlakše sećanje na lјudekoji više drugima nisu potrebni. Nešto duže zadržavala ga je u sećanju manja grupauznapredovalih mlađih kolega kojima je, dok je bio „na glavnoj sceni“ pridržavao kadrovskelestvice.

Sudija Mihajlo otpočeo je novi život bez sudijskog čekića, prisećajući se pređenog puta pored iskl јučenog telefona i za stolom bez „novina" daleko od pričlјive čar šije. A već pri prvom pokušaju povratka u realnost naišao je na nepoznatu sredinu, u kojoj, kako je odmah zapazio, višeniko nije bio onaj pređašnji. Rastrčali mladi advokati i njihovi vr šnjaci sudije, utonuli u svoje probleme, koji su mu svojevremeno pravili špalir kao priznatom gospodaru života i smrti, podsetili su ga na prastaru mudru izreku „da lјudi često nose tuđa lica“. Crnilo usred bela dana, ukome se spoticao, umanjivala su mu donek le dečurlija iz komšiluka prekidom igre do izlaska iznjihovog vidokruga. Za njih je i dalјe bio „onaj čika iznad stvarnosti". Našavši se u nekomdrugom, za njega nepoznatom svetu, preko noći je izgubio interesovanje za okolinu, kojoj je svemanje pripadao. Saznanje da je za druge vredeo toliko koliko je nosio sudijsku odoru, u kojoj je„zamenjivao Boga na zemlјi“ odvraćalo ga je od ovozemalјskih događaja. U novonastalimokolnostima i da je hteo, ne bi mogao da izbegne neslavnu i crnu sudbinu kolega slične profesionalne biografije.

U njegov naprasno ispražnjeni prostor, koji se širio iz dana u dan, uselјavali su seosuđenici na smrt, egzekutirani po presudama koje je potpisivao đački čitko. Opkolјen „svojimvaskrslim raznolikim pokojnicima, potpuno onakvim kakve ih je nekada davno ispratio na onaj



svet, neskriveno se pitao kome on pripada i gde je granica između jave i sna. Stremeći ka pravomodgovoru na ovo, za njega, preteško pitanje, posmatrao je jednog ranog uzburkanog jutra sa platoa svog uzdignutog dvorišta život ispred sebe. Videvši reku lјudi „povijenih pod teretom prlјavštine svog života“ užasnuto je ustuknuo u svoje nevidlјivo skrovište i novonastalookruženje. Razlivene povorke mladih i starih, velikih i malih, muških i ženskih koje su se pred

njim sustizale, ukrštale, spajale, rastajale i nestajale, definisao je kao gašenje jedinke po izlasku iz povoja.Tog dana i sa tog mesta postao je sam svoj tužilac, pokrećući istragu protiv sebe, gubeći

osećanje za prisustvo svega ovozemalјskog. Narednog jutra, potpuno predan svojoj novojobavezi, u potrazi za samim sobom, izvadio je iz samo njemu dostupnog starinskog ormara svojesudijsko odelo, koje je poslao u istorijski rashod prilikom rastanka sa pravosudnom prošlošću. Zanjegovu opravdano zabrinutu životnu saputnicu Jelisavetu ovaj događaj bio je početak izlečenjaod nezaobilazne bolesti koja pogađa lјude sišle s vlasti, izgublјenog položaja i moći. Osećanjemdruge vrste dočekao ga je njegov ispisnik, dugogodišnji predsednik Suda, Janko, koji se danimaustručavao da otvori svoje preporučeno pismo iz Zavoda za penzijsko osiguranje sa sabranim, podeblјano podvučenim i malo preskočenim stažom i zapečaćenu najavu ministra pravde oskorim kadrovskim izmenama u pravosuđu i obavezi starijih da ustupe mesto mlađima.

- Potrebno mi je odobrenje za posetu mojim neegzekutiranim osuđenicima i optuženimakoji još čekaju na pravosnažnost svojih presuda. Svestan sam da mi kao običnom građaninu ovo pravo ne pripada. Pozivam se na svoj dugogodišnji boravak u ovom sudu. Uzdam se u tvojerazumevanje i našu višedecenijsku saradničku bliskost - ispitivački i sa odmerenog odstojanjaobratio se zatečenom bivšem starešini, vrteći na hrapavom dlanu prepunjenu šolјu vrele kafe. - Ne iznenađuj se toliko što tražim privilegiju od koje sam bežao do poslednjeg dana sudovanja uovoj zgradi pod tvojim predsednikovanjem - nastavio je bez mimike. - Za naše starosno dobanaglo povišenje krvnog pritiska po pravilu je kobno. U životu lјudi sve je promenlјivo, a mnogoštošta nepostojeće i varlјivo. Večno je samo nedokučivo božanstvo. Zbunjuje me tvoja tolikazačuđenost. Ne boj se, još sam pri zdravoj pameti. Krutost je mana nemislećih i u istoj je ravni sazasleplјenošću. Naučio sam to ovih dana. Sva doskora nijansiranja između grešnih i nepravednih, pravednih i ispravnih, religioznih i pobožnih, dobrih i valјanih bila su za mene obična tričarija besposlenih. Više na nesreću drugih nego na sopstvenu, celog života crno sam svrstavao u crno,garavo u garavo, belo u belo, a grešno u grešno. Nije bi lo čoveka koji bi me uverio u postojanjenijansi značajnih za živa bića. Stepenovanja čistunstva, grešnosti i pravičnosti izravnao sam samanastirskim dokoličenjima. Bez uvijanja! Robovao sam kao i mnogi drugi samo osnovnim bojama. Gledano sa ove distance, ispada da sam na tuđu štetu i žalost pogrešno živeo i radio.Zato sam se ovih dana dao na ispitivanje koliko je takav pristup čoveku bio koban za one koji suispred moje sudijske katedre posrtali, bledeli i gubili dah. Krivim i sebe što nisam hteo da znamza postojanje života i sa one druge strane brda. Ostalo je dovolјno vremena za utvrđivanje zlodela proisteklih iz ove naše sudijske naopakosti i nakaradnosti. Kolege po godinama starosti bliskenama koje su decimalno istraživale čoveka i njegovo delo, ispadoše bolјi i autentičniji tumačizakona. Nas dvojica nismo priznavali sudije takvog kova. Znaš i sam da smo slepo,slali lјude usmrt, ne zagledajući im u oba obraza. Ako im je jedan bio crn, mislili smo da im je i drugi takav.Prema tim nemoćnicima bili smo puki izvršioci samo prividno nedodirlјivog zakona izakonodavca. Ovo je tek početak izlaganja o zakasnelo probuđenoj istini, pred čijom najezdomneće za nas biti pogodnog zaklona. Pre dolaska tebi odredio sam pravac za proveravanje svoje prošlosti. Ispod presuda ovog suda sa smrtnim kaznama nema tvog potpisa i po tom osnovu nisi uistoj obavezi. Ali ta pukost nije ti od velike vajde. Kaži, ako imaš obraza, da moje smrtne kaznenisi oblikovao svojom funkcijom i zvanjem. Neće biti zgodno ako i tebe nevidlјivi prinudi da



ostatak života posvetiš svojoj podsvesti. S tim da je do sada nisi ugušio. Ja sam se te ulogedragovolјno prihvatio i već je predano vr šim. Nego, potpiši mi taj papir dok ti još nisu oteliolovku. Ako moja molba predstavlјa ma kakav greh, privoleću kusog da me zbog tvog mira mučiu dve uzastopne smene. Sa formalnog stanovišta, izdavanje dozvole kojoj se opravdano nadam jeste kršenje zakona. Što se toga tiče, budi spokojan. Ne odustajem od namere da te zaštitim od

svih mogućih neprijatnosti pr euzimanjem na sebe svake eventualne odgovornosti - iznosio jesudija Mihajlo, na sebi svojstven način, životnu filozofiju, držeći pogledom prikovanog za stolicu jedinog čoveka iz pravosudne branše sa kojim je u svom predugačkom sudijskom veku povremeno neslužbeno razgovarao.

Uzavrelost iz predsednikovog kabineta prelivala se poput prosute vode u sudske hodnike isudnice, remeteći ustalјenu pravosudnu svakodnevicu.

- U redu! Biće ti udovolјeno. Za ovaj sud ti nisi običan građanin. Bar za sada! Tako misle i osećaju svi koje te poznaju i poštuju. Nemam ovde u vidu toga ko bi te odbio. I ne znam da litakvi uopšte postoje - žurno se nadovezao dotrajali predsednik, želјan „lekovitog" nastavkaneočekivane sabesednikove ispovesti. - Ako se ne varam, ovo ti je prva molba u vezi sa stvarimasuda. Raduje me što sam u prilici da se baš meni obratiš. Ne interesuju me oni kojima bizasmetalo to što te sa zastarelom sudijskom legitimacijom puštam u prostorije gde odbrojavajusvoje poslednje dane osuđenici kojima se smrt već uselila u ćelije. Posmatrano sa administrativnestrane, ti u stvari još pripadaš ovoj sredini. Staž ti je i dalјe otvoren, a penziono ne priznaje radnuknjižicu bez mog parafa, koji još ne poseduješ. Pribojavam se onoga što te čeka u delu zatvora„za specijalne namene". Bićeš tamo licem u lice sa osuđenima prema kojima si se sudbonosno postavlјao i određivao.

Sudija Mihajlo, nenaviknut na dijaloge ma koje vrste, nemoćno je kr šio prste, što jenjegov predsednik oberučke iskoristio da nastavi započeto:

- Pretpostavlјam da si svestan toga. Ti si njihov dželat i u slučaju da im Božjom volјomomča sklizne niz vrat. Dobronameran sam. Trezveno razmisli o ovome što pričam, pa ondaodluči. Kajanje je gorka posledica nepromišlјenosti. Mišlјenje je većine zdr avoumnih da se uživotnim pitanjima samo Bogu priznaje pravo na konačno i bespogovorno. Za lјude naših godinasudbinske prekretnice su davna i daleka prošlost. Mi danas možemo samo da raspravlјamo kakosmo se i koliko pridržavali malopre rečenog svetog Bož jeg pravila. U stvarnosti vlada žalosnačinjenica: koliko je lјudi, toliko je i lica pravde. U ovoj proverenoj postavci leže uzroci mnogihgrehova i moralnih posrnuća. Gde smo mi u tome, vreme će pokazati. Podržavam te u kazanomda smo, pristupajući svom poslu, znali samo za jednu istinu, ne verujući u postojanje druge.Skuplјam snagu da istražujem silnu štetu nastalu od našeg jednosmernog posmatranja lјudi sakojima smo se službeno susretali. O njima ćemo malo kasnije. Tebi u tom pogledu pripada posebna počast. Uvek si bio različit. Nego, opet te prijatelјski upozoravam: čuvaj se i svezanoglegionara Vukoja. Ugušiše me njegova pisma sa uokvirenim pasusima o svojoj nevinosti i tvomnepopravlјivom grehu. Ne dozvoli da postaneš žrtva njegove zlehude sudbine. Izbegavam na svemoguće i nemoguće načine da mu priuštim posetu „na najvišem nivou“. Odavno sam iscrpioizvor nepostojećih razloga. Vrdaću dok mogu da izdržim. Iskreno rečeno, laknulo mi je što sam utebi dobio prethodnicu događaja kog se ozbilјno pribojavam. Nismo imali do sada osuđenikatakvog kova. Juče sam prelistavao njegov predmet i presudu, stranicu po stranicu, bez namerevršenja provere tvoje odluke. Taman posla! Toga sam se klonio i kada sam imao veću vlast nadvama sudijama.

Slučaj otpuženog Vukoja vratio me početku našeg profesionalnog veka. Ne stidim se ovezbilјe. Ne znam da li da mu zbog toga budem zahvalan ili da mu pokažem zube. Uvek me iznovauznemiravaju sve tvoje važne presude, kojima sam, kao što tako glasno kažeš, kumovao



predsedničkim položajem. To osećanje i sada snažno nosim, u času kada mi se približava dan za pakovanje penzijskog kofera. Na njih me podsetio ovaj nesrećnik, čije ime danas često pominjem.

Osluškivao sam zlobnike koji ti pripisuju trocifrenu brojku presuda sa najtežomzakonskom kaznom, koje sada ne bih imenovao. Najviše zbog njih, nedelјama sam se prašnjavio

u podrumskoj arhivi, koju sam jedva pronašao. Sa takvima se mora dokumentovano. Čim seoslobodim arhivske memle i buđi, usredsrediću se na dole pronađeno. Zanimlјivo je da mali brojznatiželјnika pita za bivše sudije koji su u „vruće poratno vreme“ dnevno izricali desetinusmrtnih kazni. Nјihove presude same od sebe su mi uletele u otvorena naručja. Ne čudi se tome:sadašnjost je uvek zanimlјivija od prošlosti. Prvi tvoj predmet omotan crnom trakom, koji mi jedopao šaka, govori o sudbini trojice studenata 20-godišnjaka izvedenih pred „lice pravde" zbog pronevere nekoliko blokova bonova za menzu. Ovih dana slučajno se namestilo da pročitamčitulјu jedinog preživelog akterate davno zaboravlјene „menzaške afere". Tog čoveka, koji jedoživeo duboku starost posle svojih dvadeset godina robijanja kombinovanog sa teškim prinudnim radom, izbegavao sam kako sam umeo i mogao. Pravi razlog za to nisam imao jer se preda mnom nije znojio. Nešto unutarnje teralo me je od njega. On se kao u inat prosto nametaona moje staze, u proseku bar jedanput mesečno. Grešna mi duša, ali stvarno sam odahnuo videvšida nije više među živima. Neka mi Bog oprosti za ovu jeres. Tvoja pravosnažna presuda odvela je ostalu dvojicu njegovih vršnjaka u zajedničku grobnicu, pripremlјenu za osuđenike različitogsocijalnog stanja i porekla. Nјihove mladalačke oči želјne života zrače i danas i neprekidno ihosećam na svojoj koži. Opet kažem, ne znam zašto baš prema meni.

Primam prekor što sam zanemario zvaničnu evidenciju o ovako važnim sudijskimodlukama. Naša je obostrana nevolјa što smo zakoračili u sud kada se smrtnim kaznama podupirala nova vlast. Nismo onda ni mi krivi što su nam ona neizbežna stanja nametala ružnu iopaku stvarnost. Odavno nosim u sebi priču o čoveku koji nam može poslužiti za korisna i naneki način utešna poređenja - požurivao je samog sebe zadihani predsednik Janko, pribojavajućise natmurenog lica retkog gosta.



SMRT SUDIJE-DžELATA

- Rano ujutru na pretprošli pobusani ponedelјak ugasio se naš nešto stariji kolega i uzor izmlađih dana, putokaz mladih poratnih pravnika i pobornik čvrstog partijskog kursa, sudija MilijaS., kralј jugoslovenskih „sudija smrti“, predsednik Veća prvog Vojnog suda za grad Beograd,najpre u činu potpukovnika, a zatim pukovnika. Za ime tog čoveka vezuju se pogublјenja prekohilјadu osuđenika na smrt, svih uzrasta. Baš juče sručila mi se na noge njegova presuda22-godišnjoj Varji Žužanji, bolničarki iz Novog Sada, usmrćenoj zbog „neprijatelјskog šurovanjasa inostranstvom". Susretao sam tu i tamo savremenike toga doba, ugledne pravnike koji cifru pogublјenika. podvučenu ispod njegovog imena penju na nekoliko hilјada. Ti ozbilјni lјudi svojetvrdnje zasnivaju na, kako sami kažu, podacima iz prenatrpanih državnih arhiva. Strpi se i zbogsebe i zbog mene - smirivao je predsednik Janko sudiju Mihajla, koji je unervoženim šakamavalјao pokidanu ručku od pohabane tašne. - Obostrana korist neće izostati - proteglo se iznjegovog grla. - Preko godinu dana siromašniji smo za najznačajnijeg jugoslovenskog juristu „podiktatu i dekretu", od pravnih istoričara označenog za najvernijeg sledbenika ozloglašenog prvakaStalјinovog prekog suda, Nemca „na privremenom radu u Moskvi" nadaleko čuvenog sudijeUrliha - žurio je zahuktali Janko. - Priča u koju se upuštam ne bi bila potpuna bez kratkog osvrtana tog punokrvnog Švabu, rođenjem nemačkog državlјanina, ogrnutog plaštom sovjetskogdelioca pravde. Podsećam te na sudiju-ubicu koji je u nedovolјno izučenim moskovskim procesima, počev od 1936. pa do pedeset i neke, kada je konačno zaustavlјen, poslao u sovjetskelogore smrti blizu milion građanskih ruskih duša, odukupno petnaestak miliona stradalnikaosuđenih u ostalim Stalјinovim dželatskim sudnicama. Za njegov smrtonosni pohod na„otpadnike revolucije" ozloglašeni general Serov formirao je specijalnu ubilačku ekspediciju,koja nije razlikovala starog i mladog, muško i žensko. Taj nezasiti lјudožder u čovečjoj kožinastavio je svoj krvavi pir na nedužne i nevine i pod vlašću drugorednih privrženika „Velikogoktobra" koji su se posle istorijskog obrta na političkoj sceni sovjetske Rusije i zavr šetka prvefaze stalјinizma odrekli svog duhovnog oca i izumitelјa masovnih pokolјa, krvoločnog JosifaVisarionoviča Stalјina, bacajući se na njega kamenjem i nazivajući ga monstrumom čovečanstva.On je, prema sačuvanim svedočanstvima, uvek nadjačavao u pretnjama i poniženjima optuženih isamog sadističkog i satanskog, u celom svetu dobro upamćenog sovjetskog tužioca Višinskog.Pred tim „pozajmlјenim" švapskim krvopijom, klečao je i gorko se kajao surovo likvidirani;nekada slavni moskovski advokat Rikov, član Centralnog komiteta Komunističke partije Rusijeod njenog osnivanja, prvi Lenjinov ministar policije i njegov izaslanik na položaju predsednikasovjetske vlade i države.

„Priznajem svoje monstruozne zločine. Moje izdaje izražene su mojim izdajničkimvezama sa neprijatelјima Sovjeta. Ja sam, koristeći terorističke metode protiv partije, kriv zaubistvo Gorkog, Menšinskog, Paškova i mnogih drugih časnih tvoraca i čuvara revolucije. Sveone koji još nisu ovde pozivam da okaju svoje nakazne zločine. Nјihovo spasenje leži uukazivanju pomoći partiji da bi otkrila i likvidirala sve opasne ostatke, ceo frontkontrarevolucionarne zavere".

Ova izjava jednog od rodočelnika sovjetskog proleterijata čitana je u gradovima i selimaRusije u kojima još nisu bile spalјene slike zverski pogublјene carske porodice Romanova.

Još poniznije mu se klanjao „Lenjinova i nada Sovjeta" gorostas Oktobarske revolucije"„budućnost i glava Kominterne, prirode i neba“ tragični Buharin, nazivajući sebe lјudskom



nakazom i najvećim neprijatelјem sovjetskog proleterijata, za koga kako se samooptuživao uzavršnoj reči, „ni najstrašnija kazna smrti nije dovolјno jaka“.

Lenjinova desna ruka Tuhačevski priznavao je i ono o čemu nikada nije čuo, a kamoliuradio, videvši svoju decu u dželatovim rukama i oštricu noža ispod njihovog nežnog i tankoggrla.

Februara 1956. godine rušilac Stalјinovog božanstva i njegov naslednik na državnom i partijskom tronu Sovjetskog Saveza, teatralni Nikita Hruščov, saopštio je narodu istinu da su sve„zavere" Rikova i njegovih sanesrećnika bile izmišlјene da bi lak še padale glave postojeće i buduće opozicije i drutih oponenata proleterske vlasti.

- Ime strašnog Urliha nije ni blizu nama dvojici - tešio je nedovolјno odlučni predsednikJanko svog uzdrhtalog i donedavno najpouzdanijeg saradnika, zaklonjen iza visokog naslonafotelјe, nastavlјajući znatno prikladnije. - Naš Urlih i „kralј jugoslovenskih sudija-dželata“crnogorski partizan, pripadao je celim svojim bićem novom poretku, sa kojim je srastao naoružanom frontu. Osobine revolucionarnog delioca pravde „od zadatka" iskazivao je u ranimratnim operacijama sudelovanjem u prekim sudovima i vitlanjem Nemaca i četnika po brdimaSrbije i Bosne, sa otkočenim i isturenim mitralјezom. Sudovanje u prvom vojnom sudu otpočeo je sa nakrivlјenom titovkom i u pasent partizanskoj bluzi. Lakoća obračuna sa „narodnimneprijatelјima“ donela mu je odoka skrojenu potpukovničku uniformu i koturastu šapku. Sa ovimoficirskim znamenjem i spiskom desetine pogublјenika osuđenih po hitnom postupku „pozakonima nove pravde" ustoličen je za predsedavajućeg sudiju Vojnog veća Federativne NarodneRepubllke Jugoslavije. Nešto mlađem kolegi, praktikantu i pretendentu na isti sudijski vrh, koji jenetremice pratio njegovo karakteristično suđenje povećoj grupi postojanih i dostojanstvenihoficira Vojske Kralјevine Jugoslavije u otadžbini, okončano trostrukom smrtnom kaznom, rekao je unoseći mu se u lice:

„Onaj ko se prihvatio ovog posla ili puni jamu telima drugih, ili kopa rupu za svojutelesinu. Naša revolucija ne prihvata treća rešenja, svojstvena nenarodnim režimima. Mekušci sasudijskom palicom su joj zarazna balast“.

Objavlјujući smrtne kazne nekolicini mladointelektualaca, pripadnika rodolјubivihotadžbinskih organizacija Beli orlovi, JURAO (Jugoslovenska ravnogorska omladina), dobacio je preko ramena grupi predratnih advokatskih pripravnika:

„Bili ste u mojoj blizini kada su vaši advokati i učitelјi predlagali odlaganje suđenja radisaslušanja novih svedoka i izvođenja drugih nesuvislih dokaza. Umirili su se kao jagnjad predklanje kada sam im bez dvoumlјenja skresao u lice da mi nismo krvarili u ratu da bi onioslobađali zlikovce. Ugledajte se na mene i bićete slavlјeni" posavetovao ih je odvažno, širećiramena.

Prestrašeni ovakvim objašnjenjem odbijanja izvođenja predloženih dokaza za utvrđivanjerelevantne istine, mladi gospodstveni pravnici jedva su našli izlaz iz njegove sudske kaznionice.Tog dana prepolovio se podmladak beogradske advokature masovnim prelaskom unovopravnička i nepolitička zanimanja.

Počivši sudija Milija, u mladosti ponos svog kamenitog zavičaja, terao je po svome svedok je za njega bilo dovolјno posla. Naravno, sudio je do kraja onako kako je počeo. Nјegovomspecifičnom poratnom „gledanju istini u oči“ u potpunosti je pogodovao ambijent trošne zgrade, polomlјenih crepova i naprslih zidova, podignute između dva rata na širem prostoru sadašnjeg bolničkog kompleksa. Kišne kapi koje su prolazile kroz razređeni krov i padale direktno naneravno izrendisane bukove optuženičke klupe, zaposednute od jutra do mraka, kvasile su ušir okom prečniku. Ta činjenica pričinjavala mu je neskriveno zadovolјstvo. Snažne i plećatekonstitucije, dosledno svojoj duhovnoj pojavi, on nikada nije upoznao pravo značenje reči umor.



Raspolažući viškom energije „za čišćenje svega neprijatelјskog", priskakao je u pomoć posustalim komisijama za likvidacije, koje su neko vreme radile paralelno sa sudovima. Udanima u kojima nije dizao glavu sa obimnog posla, javno je jadikovao što je „naopaka prirodastvorila tako kratak dan“. Ako se zna da su mu često privodili i po tridesetak „ukletih" svezanihistom bodlјikavom žicom ili mokrim konopcem, jasno je onda zašto mu ni 24-časovno radno

vreme ne bi bilo dovolјno da zavr ši sve započeto. Predmeti posvećeni „ostatku Kralјevskogoficirskog kora“, bili su mu poslastica posebne vrste. U retkim trenucima predaha hvalospevno jeveličao uspravno držanje optuženih oficira-monarhista.

„Za razliku od razmažene i plačlјive gospode stasale ispod bleštavih lustera, na debelim persijskim ćilimovima, u svili i kadifi i u naručjima nafrakanih guvernanti, ta oficirska gospodastojički je odlazila u smrt, svesna da je ovaj svet pretesan za njih i za nas" govorio je ushićeno probranim drugovima, žaleći što mu pravila službe i postavlјeni zadaci ne dopuštaju da svagdaučestvuje u egzekucijama „ravnih njemu“.

Nošen potrebom za što češćim susretima „sa optuženičkom kralјevskom elitom" kapetana prve klase bivše Jugoslovenske vojske, karaktera čvrstog kao stena i čistog kao devojačka suza,staro-Beograđanina Milašinovića vojnički je pozdravio na samom rubu gubilišta pred spremnomstrelјačkom desetinom i svitom zvaničnika. Odajući mu priznanje što je bez žalbe prihvationjegovu presudu - povukavši za sobom i ugledne industrijalce Davida Damjanovića i DušanaIlića, osuđenike na istu kaznu - suprotno težnjama tadašnje vlasti, kojoj je zbog međunarodnogugleda više odgovaralo dvostepeno suđenje „neprijatelјima sistema" neskriveno je žalio „štotakav čovek nije na njegovoj strani“.

Sud više instance potvrđivao mu je sve presuđeno na osnovu letimičnog uvida u presude i površnog zavirivanja ispod korica spisa. U tome su naročito prednjačili Zagrepčanin ZvonimirOštrić, delegirani Hrvat drugostepenog Jugoslovenskog odelјenja Vrhovnog vojnog suda, i javnitužilac „vascele vojne Jugoslavije" bjelovarčanin Krnjčević. Oni su ga, otimajući se za njegove predmete, veličali kao „retko ispravnog Srbina, koji je izabrao pravi put i kome treba stvoriti sveuslove za nesmetani rad i napredovanje".

„Učite od sudije Milije kako se sudi krvnim neprijatelјima našeg naroda. Onaj ko seugleda na mene oslobođen je straha od greške" likovao je u pogodnim prilikama prednovajlijama, noseći obema rukama kamaru svojih potvrđenih presuda kojima je do arhiviranjafalila samo još egzekucija osuđenika. Ponosan na svoj doprinos novom narodnom poretku, želeo je da i drugima zabride pleća od tapšanja visokih vojnih pravosudnih zvaničnika sa severozapadazemlјe.

Predsednik Janko terao je bez prestanka, zanemarujući očiglednu blokadu mozgauvređenog sudije Mihajla:

- Kao što nas dvojica znamo, za desetak godina; računajući od zavr šetka Drugog svetskograta i poraza fašizma, pretežna gomila neprijatelјa „jugoslovenske proleterske revolucije" iselјaka-kulaka, završila je u "revolucionarnomčistilištu“ usmrćena preciznom „revolucionarnommunicijom" po šumama, potocima i rekama nove obećavajuće Jugoslavije, ili našim odlukamadonetim bez premišlјanja. Tako "pročišćena“ Srbija obnovila se adaptiranim i novosagrađenimsudskim zgradama i manjim ili većim palatama pravde. U svetlije i prostranije sudnice,opremlјene udobnijim nameštajem i novim optuženičkim klupama, ponegde i sa naslonima,uselјavale su se novoškolovane sudije iza kojih je ostao mučan period „velikog provetravanjazemlјe" koji je po ublaženim procenama engleskih i grupe naših istoričara, odneo sa ovih srpskih prostora preko 150 hilјada nevinih lјudskih duša. "Sve za dobrobit dolazećih generacija".

Nova vlast imala je razumevanja za predratne advokatske i sudijske pripravnike i svedelioce pravde imune "na buržoaski virus ili blagovremeno izlečene od ove optičke bolјke". U tu



kategoriju razsvrstan si i ti. Beć u prvim pedesetim godinama ovog veka pred podmlađenim iuštirkanim sudskim većima otpočeo je defile optuženika u belim košulјama, ispeglanim pantalonama i sa raznobojnim i šarenim kravatama - kojima su i sudski zvaničnici persirali.Politički kriminal polako se povlačio pred klasičnim. Nas dvojica nismo okrenuli leđa novomvremenu. Sudija Milija naviknut na barutni dim, puščane odjeke i brza suđenja "bez kojekakvih

advokatskih smicalica“ našao se u čudu. Bez sapetih povorki „narodnih neprijatelјa", njegovenezamenlјive duhovne hrane, dan mu je odjedanput postao predugačak. Tragajući za slučajevima„dostojnim svoga renomea“ kojima se rešavaju „sudbinska pitanja naroda i države" neumorno je jurio od sprata do sprata, od kabineta do kabineta, od hodnika do hodnika. Pred njegovimuznemirenim i užagrenim očima, omeđanim oblim čelom i plјosnatim slepoočnicama, zaposleni unajvišoj pravosudnoj vojnoj ustanovi nove Jugoslavije tražili su spas gde je ko stigao. Pridružiosam se mišlјenju malobrojnika iz njegove bliže okoline da mu je nervoza, koju je ispolјavao nasvakom koraku, pothranjivana potrebom za teškim predmetima kao vidom odbrane od nizasmrtnih kazni koje je delio kao što se deli narodno sledovanje u osiromašenim i opustošenimdržavama. Jednostavnije rečeno: nova smrtna kazna brisala mu je sećanje na prethodnu. Bio bihgrešan ako bih rekao da je Milija jedini koji je razmišlјanje o jučerašnjoj smrti potiskivao novomsmrću.

Pogubno je za našu profesiju što u učestalim masovnim pogublјenjima neminovno padajui glave nevinih. O njima se, nažalost, govori tek pošto se raspuste strelјački odredi i odlože puškeegzekutivke. Ovo napominjem samo uzgredno i ne zbog nepopravlјivih sudija profila Milije injemu sličnih. Nemoćan i nespreman da se prilagodi novim vremenima i da „u ime naroda“ustaje pred džeparošima, probisvetima, provalnicima, švercerima, vinovnicima težih ili lakšihsaobraćajnih udesa i ostalim „civilnim rušiocima reda i zakona", on je, skrhan malodušnošću ižalom za prohujalom prošlošću, bez pompe vratio sudijsku odoru i sva pukovnička obeležja,stečena „samopregornim radom". Oslobođen prethodnog života, šćućuren u svojoj zabiti, mirno je pozdravio vesnike smr ti koji su mu se lagano približili. Sudnjeg časa njegovo onemoćalo isparušeno telo poslednjom snagom oslobodilo je i ispustilo izmučenu i opterećenu dušu. Umro je prkosno, leđima okrenut celom svetu, sa izrazom lica čoveka kivnog na one koji jesu i na one kojidolaze.



OSVETA KRALjEVOG ORDONANSA

Požrtvovani lekari najbližeg doma zdravlјa, kojima se retko obraćao, konstatovali su u pripremlјenoj posmrtnoj listi da je sudija Milija umro, sam od sebe“ bez jasnog medicinskoguzročnika smrti. Iza njegovog siromašnog samrtničkog odra, osvetlјenog nepravilnoraspoređenim svećama lojanicama, stajao je u neprekidnoj i nepomičnoj straži nepoznati staracnejasnih osećanja, belih poštucovanih brkova, gospodstvenog izgleda i ponašanja, ličnostznačajna za ovo pripovedanje. Čudnovati pokojnik sahranjen je u najužem porodičnom krugu, bez počasnih plotuna i suvorečivih govorancija. Tajanstveni stariji gospodin, jedino strano lice iz pogrebne povorke, ostao je do mrklog mraka pored njegove humke, nemarno prekrivene velikimnerastresitim grudvama. Država, koju je nesebično služio, nije ga udostojila ni običnimdesetarom, a o vencima i posmrtnim trubama i da ne govorimo.

Smrt sudije koji je na specifičan način i neizbrisivo obeležio najmračniji period naše posleratne istorije propraćena je sitnim slovima i jedva čitlјivom čitulјom u dnu oglasne stranednevnog lista prosečnog tiraža. Savremeni istraživači naše društvene zbilјe svakako bi zaboravilina ovog jednosmernog tumača zakona i pravde, crnog pogleda na sve što se ne uklapa u njegoverezone, da grobari regionalnog groblјa nisu jedne noći sasvim slučajno nagazili na njegovukoritasto utonulu grobnicu. Ova neobičnost i za groblјanske prilike, neizazvana prirodnim pojavama, pokrenula je na akciju poletnog inspektor a Ostoju, koji je, vođen profesionalniminstinktom, na svoju ruku razgrnuo zemlјu sa povr šine ulegle grobnice, ispod koje je zjapiladuboka provalija ispresecana omlitavelom paučinom. Ljubopitlјivi policijac, vlasnikmnogobrojnih službenih odlikovanja, posle kratkotrajnog tapkanja u mestu pokucao je na vratakućerka „zgurenog kao iznemoglo lјudsko biće“, koji je pripadao gospodinu sa crnim filcovanimcilindrom, koji je neprekidna dva dana odavao „počasnu stražu" tajanstveno nestalom Miliji,sahranjenom bez kandila, bosilјka i Božje vodice. Tako su se našli oči u oči čovek od zakona,živahna duha, i 85-togodišnji Jerotije Manisijević, ordonansni oficir kralјa Petra IIKarađorđevića, koji je u vreme ustavnopravnog i vojnog svrgavanja monarhije i početka Titove vladavine, učtivo i nedvosmisleno odbio zvanično ponuđeni položaj visokog oficira Nјegovogkralјevskog veličanstva u bezbednoj emigraciji. Rođen u porodici za koju je otadžbina svetinja, bilo da je ogrejana suncem ili utonula u mrak, krenuo je on iz Londona ka pradedovskom ognjištučim je prestala potreba da bude pored svog suverena. Od francuske obale Lamanša do našeteritorijalne zone promenio je nekoliko vrsta prevoza, kao putnik za poš tovanje. Izbegličkaopreznost kojom se približavao jugoslovenskoj granici nije mu mnogo pomogla, jer se sa prerušenim poverenikom glavnog načelnika federalne Ozne sudario kada mu se noga našla iznad pogranične jutoslovensko-austrijske linije. Na ulasku u Beograd svezanog ga je preuzeoneumorni i uvek poslom zauzet sudija Milija. U nedostatku valјanih dokaza o njegovomneprijatelјstvu „u zemlјi i trulom inostranstvu" vojni javni tužilac proizveo ga je u „antidržavnuzverku“ zbog vrećice bakaluka za jednokratnu upotrebu pronađene u njegovom bagažu i jednog pakovanja engleske mlečne čokolade.

Naš Urlih, tada po kvantitetu predvodni sudija „beogradskih vojnih procesa 1944-1946“ privodeći kraju ovo zanimlјivo „oficirsko" suđenje, pobedonosno je objavio smrtnu kaznu„nepopravlјivom zadojeniku odbačene i samožive monarhije, koji je nastavio sa buržoaskimnavikama u zemlјi proletera, kojima je žuta proja u podne hrana a uveče poslastica". Beograđanistarosedeoci šapatom su komentarisali njima neshvatlјivu presudu sugrađaninu, neosnovano



prekrštenom u drskog kralјevskog buržuja. Zamisli samo sa kakvom je nevericom taj kruni odanigardista primio brzo prispelu drugostepenu odluku kojom mu je Vrhovni vojni sud FederativneJugoslavije preinačio već pripremlјeno pogublјenje u jednogodišnju „popravnu robiju" sa petogodišnjim gubitkom svih građanskih i političkih prava i sloboda. Prema neosporavanimsaznanjima, rodolјubivog ordonansa zavidne kulture i obrazovanja povukla je sa „doskočišta"

duboke jame, bukvalno u poslednji čas, važna komunistkinja, njegova bivša gimnazijskasimpatija, vrativši mu tako život za život kao svom spasiocu, koji je za vreme rata, u okupiranomBeogradu skrenuo Nedićevu poterničku Srpsku državnu stražu na pogrešnu stranu. Srećnospaseni monarhista, lep primer za krivično-pravne anale, po izlasku sa robije neprekidno je držaou vidokrugu svog u međuvremenu osamlјenog sudiju, koji je po ugledu na jednog zanetog izasleplјenog visokog političara, na koga ću kasnije utrošiti nekoliko rečenica, neskriveno žaliošto zbog nenajavlјenog ukidanja vanrednog vojnog stanja narodu nije pušteno još krvi. I kako muse više približavao, tako ga je jače sažalјevao što nije na vreme shvatio da su plaćeni dželati teretsvojoj državi. Izmeštanjem „sudije smrti" kako je naš Milija nazvan za života, u nepristupačnideo groblјa, obrastao bodlјikavim rastinjem - objašnjavao je stari gospodin agilnom inspektorumonaški strplјivo - ispravio je neoprostivu grešku nesmotrene uprave groblјa, koja je za večni počinak „antihriste" izabrala mesto uz samu porodičnu grobnicu njegovih časnih Manasijevića,nezaobilaznih kralјevih protokolarnih zvanica i sledbenika. Preselidbom nestaleškog pokojnika u„đavolov ćošak“ štitio je, kaže, pravo svojih uzvišenih roditelјa, koji su mu odavno obezbedili„vanzemalјsku slobodu" za miran zagrobni život. Starčevo objašnjenje pretvorilo sehladnokrvnom Ostoji u pouku da i krivi mogu biti pravi, i obrnuto.

„Pravosudni kuršum" ideološki obeznanjenog sudije Milije okrznuo je i mog dalјegrođaka, prvorednog pravoslavca, magacionera vojnog magacina Svetolika J., glavu višečlane porodice. Nјega je dušebrižni javni tužilac posadio na optuženičku klupu kao „bezobzirnog podrivača sistema" što je „gomilanjem mesnatih konzervi i stvaranjem drugih zaliha životnihnamirnica sumnjivog porekla, ispolјavao kulačke manire, potkopavajući time temelјe zgradenove vlasti". Naš svojevremeni „sudija revolucionar" privodio je kraju ishitreno Svetolikovosuđenje veličanjem i ređanjem njegovih pozitivnih osobina i vrlina. Zavr šio ga je odsečnomosudom na smrt „nepopravlјivog privrženika prokapitalističkog režima Čangaja Šeka, najvećeg protivnika bratske Kineske radničke revolucije". Kada je moj sapeti neveselnik čuo sudijine reči„na smrt strelјanjem", stropoštao se kao klada pred na brzinu oformlјenim trojnim većem i dosuza nasmejanom publikom „po zadatku". Mladi stražari, pridošlice sa fronta, nisu se zbu-nili. Nečekajući naredbu „odozgo“, oni su veštim baratanjem udvojenim daskama izneli napolјe„onesvešćenog trovača narodne revolucije". Okreplјen hladnim povetarcem, kao gromom potreseni Svetolik brzo je došao k sebi i, klateći se levo-desno, mucavo je pitao svog sudiju nije liga kojim slučajem, pri objavlјivanju presude, zamenio sa nekim stvarnim antinarodnikom, podvlačeći da do tada nije ni čuo za Čangaja Čeka. Saznavši „da sud nikada ne greši“ ponovo sestrmoglavio, ali ovog puta direktno na ivicu klupe, slomivši donju vilicu.

Sudija Milija je ozbilјno mislio hvaleći porodičnost i besporočnost mog rođaka. Reči„smrtna kazna“ izgovorene na kraju postupka, omakle su mu se u navici i žurbi. A ostao je prisvome zbog carske, koja se ne poriče. Ne radi se o pretpostavci. Taj čovek nikada nije opovrgaoizrečeno. Opisana nedosuđena smrt izdržala je samo prvi sudski stepen. Crkvenolјubivi Svetolik bio je milјenik sreće. Smrtna kazna zamenjena mu je petogodišnjim strogim zatvoromzahvalјujući neočekivanoj promeni državnog stava prema špekulantima, crnoberzijancima i„političkim“ grešnicima manjeg formata, obnarodovanoj u vreme odlučivanja o njegovoj žalbi,napisanoj reda radi. On se, među nama rečeno, blagovremeno postarao da bude sahranjen štodalјe od svog sudije, kome je život uz pasulј iz zajedničkog kazana bio pravo blagostanje.



Nastalim obrtom i ja sam se okoristio: posle petogodišnje pauze vratio mi se oprobani partner utabliću.



IZLIVANјE SAMRTNOG OTROVA

- Ruskog i našeg Urliha, tebe i mene, deli nesavladiv obrušivi kanal. U istu korpu trpajunas nedobronamerni, koji se u poslednje vreme počešće oglašavaju - slagao je priču na priču predsednik Janko, koristeći produženi grč tela i uma privremeno oduzetog sudije Mihajla, koji je, posmatran sa strane, jedva podsećao na živo biće. - Krivo sedi ali pravo besedi, moj je životnimoto - nastavio je on preporođeno. - U prvo posleratno vreme, čijeg se rasvetlјavanja sada pribojavamo i sa strahom sećamo, poveravani su ti slučajevi pred kojima su se mnoge naše lepouznapredovale kolege sklanjale u nevidlјive zaklone. Oni plašlјiviji strmoglavivali su se uotvorena bolovanja. Signalom sa više instance zatrpavan si optužnicama podignutim protivondašnjih „opasnih narodnih neprijatelјa" u koje su pored ratnih profitera i simpatizera krune potpadali i obični građani, istovarivani kao vreće peska ispred nacionalizovanih zgrada odbegle buržoazije, pretvorenih u sudove. Većini među njima pripisivano je u greh nostalgično „riškanje" po zgarištu propale Kralјevine. Sitni preprodavci kolonijala, bajonetima saterivani uza zid, tek nasuđenjima saznavali su pravo značenje reči š pekulacija i njenu stravičnu pogubnost. Našeonovremeno pravosudno pero izlivalo je samrtni otrov i na neopredelјene građane „promašenog porekla“. Gledano sa ove istorijske udalјenosti, i tvom i mom imenu je mesto u leksikonu akterasuludog žrtvovanja nedužnog naroda. Između ostalog zato što smo svojim presudama naoriginalan način potvrđivali misao o istoriji koja se čita i piše posle boja. Ondašnji kaznenikriterijumi primenjivani na bulјuke postojećih preprodavaca šareniša na buvlјim pijacama iuličnim tezgama, nagnali bi sadašnju našu državu da uvede serijsku proizvodnju vešala. Kada jereč o tebi i meni, može se reći da smo i dobro prošli. Šta bi tek bilo da nas je neko u ono bezumnovreme gurnuo u odrede i komisije za likvidacije „svega što zaudara na trulež prošlosti" koje suoko dve godine radile punom parom. Spiskove njihovih žrtava odavno je oduvao vetar. Svedocisposobni da ih bar delimično rekonstruišu još se ne pomalјaju iz mračnih budžaka. Brojkeanonimnih stradalnika i danas su u sferi nagađanja. Imao sam priliku da se nađem, oči u oči, saglavosečama toga doba, koji su parafom ili kažiprstom overavali popisano stanovništvo određenoza likvidaciju, bez utvrđivanja njihove stvarne krivice i delikta. Ti posebno izdvojeni državni poverenici posle sveopšteg smiraja koji je zahvatio našu zemlјu, zatrpavali su svoje krvavetragove visokim funkcijama i položajima, sa kojih su ulogama licemernih dobrotvora ihumanista, u talasima, liferovali „brigu za čoveka i njegovo dobro“. Nekoliko narednih ilustracija potka su ovih reči.

„Od oktobra 1944. godine do maja 1951. ravno 3.677.770 građana nove Jugoslavije prošlo je kroz zatvore, mučilišta, ispitivanja, saslušavanja i sumnjičenja. Svaki treći među njima bio je maloletan, a najmanje svaki drugi potpuno nevin, i po najstrožim aršinima. U proleće i leto1946. godine (u vreme suđenja vođi Četničkog pokreta Dragolјubu Draži Mihailoviću) po jugoslovenskim logorima, zatvorima i kažnjeničkim radnim brigadama mučilo se i brojalo svoje poslednje dane blizu pola miliona naših sugrađana", deo je ekspozea Aleksandra Leke Rankovićas početka pedesetih godina ovog veka, organizacionog sekretara CK KPJ, utemelјivača policijskih institucija Ozne i Udbe, potpredsednika savezne države, pravog radnika u partizanskom Vrhovnom štabu, drugog po rangu saveznog partijskog i državnog funkcionera.Referišem o državniku našeg nacionalnog porekla, svrgnutog sa svih položaja 1. jula 1966.godine na Plenumu održanom u rajskim jadranskim Brionima, na kome su nepopravlјivouzdrmani temelјi nove Jugoslavije, u koju je uloženo blizu 2.000.000 života, a od toga preko



milion i po srpskih. U udžbenicima nove istorije zapisan je kao jedan od uzroka političkog idržavnog sunovrata „istorijskog" Leke nedokazano prisluškivanje bračne postelјenovoustoličenog gospodara svih Jugoslovena, raštrkanih od Triglava do Đevđelije, i nasilnog posednika prestola dinastije Karađorđević Josipa Broza Tita, specifičnog mar šala koji nam je početkom novembra 1944. godine sa najviše kote beogradske Banjice poslao preko etra ovu

pogubnu poruku: „Srbija nema čemu da se nada, za nju neće biti milosti". Među nama rečeno, ta poklična poglavarova rečenica nadvila se nad našom republikom kao nezasita avetinja. Negdesam pročitao i čuo da je tadašnji Brozov partijski teoretičar i politički ideolog Milovan Đilas, učijem se nadimku Đido sakrivala ogromna moć nad lјudima, inspirisan rečima svoga vođe, u prvom javnom nastupu u „oslobođenom" Beogradu gordo i zlokobno opominjao: „Srbiji nije pušteno dovolјno krvi“. Ti isti izvori kažu da mu se sa suprotnog, prilično udalјenog i bombamarazrovanog gradskog brda snažno odazvao skoro golobradi Užičanin Slobodan Penezić Krcun, prvi zvanični načelnik Ozne za Srbiju, potonji ministar srpske javne i tajne policije i predratni buntovni mladokomunista, gromoglasnim proglasom: „Nas Srba premnogo je ostalo u životu, ali još imamo vremena da tu grešku ispravimo".

Nije moje da procenjujem da li su se Tito, Đilas i Krcun svojim govorancijama poveli zaViktorom Gutićem, velikim banjalučkim ustaškim županom, koji je na Narodnom zboru uSanskom Mostu 30. maja 1941. poručio Srbima da u Pavelićevoj zemlјi nemaju čemu da senadaju ukoliko se odmah ne spakuju i uhvate prvi „vlak“ za maticu Srbiju.

U vezi sa ovako tretiranim srpskim pitanjem čuj i ovu čudnu podudarnost. Istraživačigrađanskog rata u Srbiji 1941-1945. posebno su obradili stanje Užica i okoline posle 19. 9. 1941.i izlaska Nemaca iz ovog lepog grada gorostasnog živlјa, hercegovačkog porekla. Premanjihovim zabeleškama, dvadeset prvog tog meseca brdovita varoš na reci Đetini postala je sedišteTitovog Vrhovnog štaba i stecište međunarodnih komunista, a njen glavni gost bio je GeorgiDimitrov, generalni sekretar komunističke Internacionale, kome je Kralјevina Srba, Hrvata iSlovenaca 1923. godine ukazala velikodušno gostoprimstvo kao predvodnom prognanikuugušenog komunističkog ustanka u Bugarskoj. Taj naš navodni prijatelј „uzvratio nam jegostoprimstvo“ na Sedmom kongresu Kominterne, održanom u Moskvi 1935. godine,upozorenjem „da bez uništenja srpske buržoazije Jugoslavija nema nikakvog izgleda da postaneravnopravan član svetske komunističke porodice". Pomenuti zlotvor Srba, kažu isti izvori, sanepromenjenim stavom nastupio je i 17. 10. 1941. na neformalnoj konferenciji Centralnogkomiteta KPJ, izazvavši smrt 400 uglednih Užičana. Odustajem od analize Bugarinovog uticajana objašnjenu maršalovu pretnju „buržoaskom srpstvu".

Proglasi „o višku Srba i njihovoj nedovolјno puštenoj krvi“ podsetili su me na postojećezapise o desetkovanju Valјeva u noći između 15. i 16. septembra 1941. i prvih narednih dana,izvršeno od strane partizanskih kaznenih formacija. U ovoj akciji, koja je imala karakter uvoda ufrontalno čišćenje Serbije od „nepodobnog" građanstva, stradali su, koliko znam, MilisavKarapandžić, čelnik starih ratnika Kajmakčalana, Kumanova, Cera i Suvobora; Grigorije Božović, predsednik PEN kluba kralјeve Jugoslavije i istrajni čuvar našeg patrijarhalnog života;Ilija Majstorović, direktor Muške gimnazije i nesebični nacionalni vaspitač; DragolјubDragojlović, sudija i predsednik Narodnog univerziteta; Branka Todorović, predsednicaDevojačke nacionalne omladine; Gojko Tabaković, perspektivni mladi literata; MarkoAvramović, učitelј i tribun; Vasilije Alјtov, poštovani profesor i ruski emigrant, prirođeni bratsvih Valјevaca. I tako redom. Oni su pali kao prethodnica svojih unapred odbačenih građanskihgrupacija. Po valјevskom receptu gazilo se po Kruševlјanima, Paraćincima, Jagodincima...

Lekino stradanje, kojim se više neću baviti, podsetilo me je na političko pogublјenje drBlagoja Neškovića, idola srpske prokomunističke levičarske mladeži, nekrunisanog lidera



svetskog levog pokreta, visoko obrazovanog intelektualca, naučno oblikovanog u poznatimfrancuskim učilištima, i nezaobilaznog člana Vrhovnog štaba naših komunista. Nas starije netreba podsećati da je Blagoje bio član prve zvanične delegacije diplomatski delimično priznatenove Jugoslavije koja je krajem rata posetila Moskvu. Na oproštajnom prijemu priređenom unekadašnjoj Carskoj palati u čast jugoslovenskih komunističkih zvaničnika, on je svojom

pojavom nadvisio kako Đilasa i Kardelјa tako i samog mar šala. Videvši u njemu čoveka koji držido sebe, malo nakresani Stalјin zagrlio ga je pred svima i pitao: „Jesi li ti đeneral Mihailović?!“ „Da, ja sam đeneral Mihailović" odgovorio je svojevlasni Blagoje, isto tako čujno. Veselkasti, takođe lagano podnapit skup zanemio je. Uživajući u sceni koju je smišlјeno

stvorio, spontani Stalјin je nazdravio svima i razdragano potapšao po ramenima „svog Srbina"stavlјajući mu na taj način do znanja da se ogrešio o njegov srpski narod. Namrgođeni mar šal besno je spustio svoju čašu na skupoceni carski sto i u svom saradniku srbijanske krvi, kojim sekitio pred stranom svitom, prepoznao još jednog đenerala Mihailovića.

Drugi svetski rat privodio se kraju a već se govorkalo o trećem, između kapitalističkogZapada i komunističkog Istoka. Ćaskajući sa odanim ministrima, podministrima i članovimaVlade, u dobrom raspoloženju uz prvoklasni škotski viski naš vođa i gospodar nekontrolisano seizrekao da bi u novom svetskom sukobu poveo svoju vojsku na rusko-sovjetsku prestonicu. „Ako bi to stvarno učinio, moje ruke bi te stigle makar se nalazio na kraju sveta" odbrusio mu jedosledni i hrabri Blagoje pred zanemelom bratijom, potpisavši izvršivu smrtnu presudu svojojkarijeri.

Možda je Krcunova nedovolјno ispitana pogibija u saobraćajnom udesu kod lazarevačkihuglјenokopa, na putu prema rodnom Užicu, sprečila ostvarenje skrivenog mar šalovog plana i onjegovom smaknuću. Daleko bi dogurali prisećanjem na sve smenjene srpske političar e, generalei državnike koji su, žrtvujući stotine hilјada svojih sugrađana, doprineli Brozovom ustoličenju. Nezaustavlјivo se približavamo periodu koji će pokazati koliko se Srpstvo ovajdilo političarimakoji su preživeli maršalovu golgotu, izniklih ispod njegovog skuta.





starim konopcem, u prvoj grupi „ponavlјaka osuđenika" na osnovu tvoje ponovlјene presude,koju primam na sebe zbog pasivnog držanja prema tvorcima smrti iz svoje nadležnosti. Samilosni prst Božji zaustavio je započeto narodno pomorstvo neočekivanim silaskom sa vlasti prenaglašenog Titovog „borca za trudbenička prava“ a docnijeg „izdajnika revolucije"dvokratnog sužnja Sremsko-mitrovačkog zatvora, na Zapadu poželјnog političkog emigranta i

vrlo tiražnog kritičara sistema koji je stvarao. Rečju, čoveka čije ime sa str ahom šapuću srpske icrnogorske majke zavijene u crno i državnika koji je opominjao na višak srpske krvi.Sudiji Mihajlu, slivala se krv u svelo lice pred istrgnutim komadom istorije po kojoj je

njegovom imenu pripala stranica oivičena crnom linijom. Razgolićena bolna prošlost, otrgnuta odzaborava, rečima godinama suzdržavanog predsednika Janka, pogađala ga je u najgore mesto.Čupajući se iz šokantnog stanja, u koje je povremeno ponirao do samog dna, pravio je gestovekarakteristične za stanja jake razdraženosti lјudi prostijeg zanimanja i nižeg stepena obrazovanja.Isplivavši na čvrstu povr šinu, poskočio je snagom ložača koji je probušenom cipelom nagazio naživo vatrište. Uznemiren kao retko kada, nekontrolisanim zamahom ruke sručio je na skupocenitepih gomilu zbirki zakona, neobrađene službene listove i časopise, nekoliko garnitura hemijskiholovaka i nalivpera, priveske za klјučeve i druge drangulije koje se obično zatiču u direktorskim i predsedničkim kabinetima.

- Smiri se, brate. To prokleto prošlo vreme, koje nam ne da mira i sna, stvarali su drugi.Mi smo u njemu bili poslužno pokretno oruđe u posedu moćnih nosioca vlasti. Upro šćenijerečeno, dati smo na milost i nemilost ratnim komandantima prekomandovanim u visoke političkefunkcionere. Baš ti lјudi gurnuli su nas u tunel sa fiksiranim dnom do koga svetlost ne dopire.Drugo je pitanje kako i zašto smo ovoliko dugo ostali u njihovom gvozdenom zagrlјaju. Sebe,kao plaćenog metlara revolucije, delimično objašnjavam postojanjem i pojavom za nasnezaobilaznog Đide. Pred njegovim izlivom besa sa glasnogovorničkih marksističkih tribina narevolucionarno neprekalјene i drhtave sudije, tresli su se i slučajno zatečeni. Kao što se zna, nikonije bolјe od njega držao ode o „velikom Stalјinu", „vladaru svetskog proleterijata" - „ujedinitelјusveta“, „besmrtnom geniju" „stvoritelјu planete sa koje ptice lepše pevaju svim lјudima" „cvećukoje svetu najlepše miriše“ i „suncu koje večno sija“. Te njegove milozvučne balade bolјševičkom vođi, neprekidno ponavlјane od 1936. godine do Rezolucije Informbiroa - političkog dokumenta komunista Istoka koji je doveo do bolnog razlaza između Rusa i nas, amnogu „decu majke Rusije" rođenu na našem tlu odveo u kolektivne grobnice užarenog Gologotoka i druga mučilišta i gubilišta - skupo su nas posle koštale. Kad god je taj za nas kobni političar i revolucionar javno izjednačavao sudije tananih duša sa „nepopravlјivim zlikovcimanaroda", nečija majka je zakukala. Pojutarnje i povečernje parole koje je odašilјao sa uličnihrazglasa, s početka moje pravosudne karijere, o tamnici kao pravom mestu za nesposobne ikoleblјive delioce pravde, znojnog su me dizale iz postelјe. Na svaku najavu njegovih pouka„vaspitno-popravnog karaktera" namenjenih narodnim masama, puštanih narodu prekospecijalnih filmskih vesti, istrčavao sam na ulicu podnaduo od straha i poluodeven kako bih seo ured najbliži bioskopskom platnu, i time javno demonstrirao „svoju glad za usavršavanjem i potrebu za mislima velikog partijskog umnika i prosvetitelјa". Na taj način stvarali su povolјanutisak o sebi i mnoge moje mlađe kolege, istomučenici. Čim bi se na š „učitelј" pojavio u prvom planu sa pretećim kažiprstom, pretvarao sam se u nepomično klupko i priviđao iza njegovihraširenih leđa povijena tela umirućih selјaka, zanatlija, trgovaca i drutih mučenika kojima novovreme nije priznavalo pravo na opstanak. Ovakvim ponašanjem manje sam preterivao od predsednika pojedinih sudova koji su svoje mlade i još nedozrele sudije vodili na „sudijsko"kalјenje duž ivica živih grobnica i u krug prostranih gubilišta. Moj bliski susret sa smrću dogodiose prilikom pogublјenja pominjanog zlosrećnika iz Rekovca i bio je individualne prirode. Viša



sila me je naterala da taj strašni čin posmatram sasvim izbliza. Imenjak moga oca Milutina gledao je pravo u oči svoje grube egzekutore, stranog govornog narečja, naoružane Musolinijevim iHitlerovim oružjem, prenetim sa Ruskog fronta na naša „čistilišta", namenjenim prvenstvenosrpskom rodu. Pridodat pogublјenicima prekr štenim u opasne kontrarevolucionare, ovaj poštovani srpski domaćin ponašao se pred jamom smrti, dna pokrivenog još neohlađenim

usmrćenicima, kao da se nalazi iznad tek iskopanog bunara iz koga je proklјučala spasonosnavodena žica - nizao je ispovednički dugogodišnji starešina tada najvažnijeg jugoslovenskog suda,opterećene savesti, zagledan u grčevito stisnute pesnice sudije Mihajla. - U sudnjem času pogledmi se zalepio za njegove pobožne oči - nastavio je on brže i bolјe, snagom probuđenog gejzera. -Predsednik Komisije za egzekucije, koštunjavi oficir Ozne, lupio me je preko šake kojom samnesvesno pokrivao oči pred slikom koja se teško podnosi. Zahvalјujući tome, postao sam svedokscene za filmadžije, koju neokrnjenu nosim u sebi. Jednom piklјastom i žutoklјunom vojnik u izvišečlanog strelјačkog voda, u prosenjenoj i mestimično progledaloj partizanskoj bluzineprikladne dužine i širine, zadrhtala su klecava kolena pred mojim selјakom- pogublјenikom, preslikanim vernikom starovekovnog Božjeg hrama. Dobro zaostao iza svojih spremnih drugova,taj mladić sa repetiranom puškom, u ispruženim nemirnim rukama, neodolјivo me je podsećao namladu kukuruznu stablјiku u ogolјenoj nepreglednoj njivi. Na vrhuncu napetosti i iščekivanja,suludo žrtvovani domaćin iz srbijanske pitomine napravio je gest za pripovedanje. Suočen saopasnošću koja je zapretila čednoj mladosti, on je očinskim šapatom hrabrio drhtavog momka dazavrši posao „za koji je zadužen". U očekivanju najgoreg za mladića meka srca i topla pogleda,čovekolјublјivi Milutin prekrstio se tri puta pred „izgladnelim" strojem, moleći se za životmomka koji do tada verovatno ni mrava nije zgazilo. U isti mah zapraštale su napunjene„kažnjeničke" puške. Višestruko pogođen u grudi, ponosni Rekovčanin nije se stropoštao ukvasnu jarugu kao ostali tragičari iz njegove grupe. Na sveopšte čuđenje padao je polako, mirna ispokojna lica. Jednom šakom je pridržavao nakrivlјenu šajkaču a drugom usporavao pad ranjenogtela niz sveži porozni bedem. Polažući glavu na raskvašeno tlo, primetnim blagim osmehom ioproštajnim pogledom jasno je stavlјao do znanja da nam rado ustupa svoje mesto na ovomsvetu, za koji se nije pripremao. Od tog dana prošle su godine i godine a ja se još nisam oslobodionjegovih božanskih samrtničkih očiju, kojima me je na rastanku sa životom obuhvatio od glavedo pete.

Pogublјenje selјaka Milutina, sa kojim me je smrt povezala i zbližila, doprinelo je momzakasnelom shvatanju da su sudije pred moćnicima vlasti najobičnije beznačajne jedinke uzačaranom tragičnom krugu. Mnogo godina sa glavobolјom sam odgonetao zašto je baš mene plemeniti zemlјoradnik iz Rekovca molećivo posmatrao dok se odvajao od svoje hrišćanske duše.Posle silnih neprospavanih noći najzad sam zaklјučio da sam mu bio prepoznatlјiv državnizvaničnik, zadužen da mu prebroji smrtonosne rane. Ispalo je da je od mog sočinjenija zaistazavisila sudbina vojnika kome je izmicala puška iz nemirnih šaka. Sam Bog zna kako je pogodioda sam sa tom obavezom poslat na proveravanje mentalne i političke ispravnosti i čvrstine. Uvojničkom protokolu sastavlјenom na licu mesta mastilјavom olovkom na špartanom papiruzadovolјno sam podvukao da u mom sektoru nema vojnika za raport zbog neispalјenog metka ili promašene mete. Doduše, ubilačke hice nisam prebrojavao.

Duševno osetlјivi momak iz strelјačke jedinice, koji je u meni budio rodbinska osećanja, bio je spasen, i to me je posebno radovalo. On je, kad ga opet pominjem, posle svega što mu sedogodilo izazvao novu pometnju, od koje je mnogima zastao dah. Taj prividni mladalastismetenjak, na zaprepašćenje komandira strelјačke jedinice i nas ostalih, odvažno je sišao u jošnepopunjenu i nepokrivenu raku i znalački i pažlјivo ispravio glavu i popravio nakrivlјenušajkaču „svom“ selјaku, koga je verovatno svojim metkom samo okrznuo. Na izlasku iz zjapeće



provalije prekrstio se i polјubio ga u ruku. Boga pitaj kako se nisam sunovratio pred tom scenomi pridružio masovno pogublјenima. Ćutlјivi mladi hrišćanin, zadovolјan učinjenim, mirno sevratio na svoje mesto, brišući spolјnom stranom šake ovlažene vodnjikave plavkasto-zelenkasteoči i bledunjavo lice. Umesto anemičnog i šeprtlјavog vojnika pred nama se isprsio čvrsti iodlučni delija sa rastresitom i ispraćajnom grudvom zemlјe među pomodrelim prstima,

namenjenoj tragičnom Milutinu, koga je doživeo kao svog oca. Omaleni i skakavi oficir OZNE učijim rukama je bila mladićeva sudbina, besno je preskočio konapac iza kog se nalazila sloboda, bacivši na sve nas strogi i preteći pogled. Osetio sam olak šanje u duši tek kada su togoficira-kikireza progutale okolne stambene zgrade. Večno sam zahvalan Svevišnjem što jeodbranio jedan mladi život od smrti, koja ga je gurala svom silinom ka hladnoj jami saizukrštanim telima vojnika i civila različitog soja i životnog doba, koja su kod mlađeg naraštaja povremenim trzajem odavala znake života.



SAKAĆENјE RODOLjUBIVOG SELA

Neobični seoski regrut, prisilno doveden u jedinicu za čišćenje, van svake sumnje prepoznao je u čoveku zbog koga je rizikovao svoj mlađani život naše izmučene očeve i braću, pogođene istom nesrećom. Dao bih sve što imam za još jedan susret sa njim. Računam da je preživeo ono strahotno vreme od koga se Zemlјino tlo još ne smiruje. Prepričani povolјnizavršetak istinite drame doživeo sam i kao najavu izlaska iz mraka u kome smo se saplitali prekodržalica polomlјenih motika i ašova, pobacanih preko grudvastih neravnina kolektivnih grobnica.U svakom slučaju, sleduje nam vekovno ispaštanje zbog nepravdi učinjenih čestitim selјacima,stožerima društva za koje su plodovi oranica, voćnjaka i vinograda oduvek bili dar sa neba.Sakaćenjem rodolјubivog sela nova vlast je utonula u greh do guše. Ona je zaboravila da je naštežak, koga je dovela do ponora, sejao i sadio i kada su drugi njegove njive žnjeli i livade kosili.On je od svog postanka odvajao za sirotinju i putnike namernike, čak i kada je, očerupandržavnom globom, prstom dodirivao dno svog ambara. Dok ovo pričam, prizivam sudbinušabačkog advokata Milana Bajića, koji je kao branilac oveće grupe zemlјoradnika iz junačkePocerovine, optužene za neizmireni obavezni otkup stoke i žita, preporučio novoj vlasti blagost prema lјudima u čak širama, narodnim hranitelјima. Tom „drskošću" naš kolega s druge stranesudijskog stola zaradio je četvorogodišnju robiju. Rizikujem ako kažem, po optužnici MilkeMinić, supruge Miloša Minića, o kome ćemo se napričati.

Nastavlјam dalјe i pored tvog mrgođenja. Život u strahu gori je od smrti i nezaustavlјivovodi ka njenim odajama.

U Mitrovačkom zatvoru video sam Živorada Vulića, starinu iz dragačevske Viče,osuđenog na 15-godišnje robijanje zato što je stavio hleb u torbu „pogrešnom čoveku“. Pomenuosam ovog selјaka u svom kraju poznatog po navici da nemirne kantare smiruje šakom „pride“.Kao i ostali naši živototvorci u opancima, i on nasilno uzimanje svoga i prinudno davanje u bescenje smatra velikom uvredom. Takvim pristupom životu naš selјak odaje počast GospoduBogu, svom stvoritelјu i dobročinitelјu. Ne znam kako ćemo pred budućim pokolenjimaopravdati vreme u kome su ugašena tolika naša starovekovna seoska gazdinstva i domaćinstva, izčijih smo korena svi ponikli - gurao je kao remontovana mašina preporođeni predsednik Suda, ne primećujući svoju sekretaricu sa ispruženom šifrovanom porukom.

- Naše sebično samolјublјe i borba za što bolјi lični položaj uništili su i mnoge vrednezanatlije. Gazili smo i obične lјude kao zlikovni vojnik tuđina na bojnom polјu, ne misleći na potomstvo, kome smo ogulili kožu pre rođenja. Nemilice smo pucali u zagrlјene očeve i sinove,majke i kćeri, verenice i verenike, muževe i žene, braću i sestre i u osamlјene mladiće ustasavanju. Reci mi koliko je vredna poštovanja ona država koja, održavajući i uspostavlјajućivlast, gazi sve pred sobom i gura u propast na stotine hilјada svojih građana. Ostavlјajući pustošza sobom, nemo smo prolazili pored siročadi, našom rukom stvorene i razbacane na sve strane. Inas dvojica pripadnika te nesuvisle množine dodavali smo brašno toj kaši, pod izgovoromstvaranja novog i pravednijeg društva, koje, kako primećujem, prilično kasni. Lepo bih tenagradio ako bi mi sada objasnio zašto je upravo nama dvojici pripalo mesto zvaničnika pored jama i ostalih masovnih stratišta u koja su uglavnom nevini upadali. Odgovori ako možeš: gde jeta crta koja nas odvaja od nemoćnika grubo survanih u ambis? Oni koji nam budu sudili brzo ćese suočiti sa našim moralnim pomanjkanjem i sebičnošću. Moja čvrsto utemelјena procena govoriu prilog tvrdnji da se nezadrživo približava vreme suda istorije i polaganja računa za svačiju



grešnu prošlost. Ovog časa osećam se kao bezbožnik koji rije po davno zatrpanoj grobnici, koju je punio svojom lopatom, tražeći prebrisane tragove svoga greha.

Zanemeli i kontuzovani sudija Mihajlo, nepomičan kao glomazni javni stub, mrkim pogledom predočavao je svome sabesedniku želјnom razgovora ove vrste, buru rušilačke moći.

Predsednik Janko nije se predavao. Koristeći stečenu prednost nad svojim duševno

stegnutim gostom, nastavio je u svom stilu:- Odavno se kanim da te pitam šta te je dovelo i održalo u ovom bezbožju i vilajetu tame.Zadovolјi me pravim odgovorom, pa kud puklo da puklo. Životna tajna nije roba koja se pakuje i prenosi u paketima. Za nju ne postoje neprobojni bunkeri. Nema više stope na ovoj zemalјskojkugli koju lјudska noga nije dodirnula ili oko obuhvatilo. Pred tobom su bila povolјnija životnarešenja. Jedan si od retkih koji je propustio priliku za pridruženje ocu u inostranstvu i odlazakmeđu dobro raspoređene političke emigrante, valјano zaštićene bogatim Zapadom. Zbog toga ćešza mlađe sudije ostati neizučena pojava. Pretvaram se u gluvog pred njihovim pitanjima o sudijiMihajlu i njegovom odbeglom ocu. U njihovim sredinama kolaju razne priče o uzrocima koji sute sprečili da uspostaviš vezu sa emigrantskim roditelјem. Srpska patrijar halna tradicija ne priznaje postojanje prepreka za spoj dece i njihovih stvoritelјa. Nјeni dosledni privrženici itumači ističu da medicina još nije pronašla spravu za uništenje emocija prema porodičnimkorenima. Ovime se aludira na tvoju izolaciju od šire a delimično i od uže familije. Svako od nas posmatra te na sebi svojstven način, ali se pri tome uvek polazi od tvoje stvarne svakodnevice.Ostao si ovde i automatski stavio glavu u torbu. Sasvim je sigurno da to nisi uradio zbogskromnog porodičnog imetka kakav je tvoj. Revolucionarni sud počeo je široku konfiskaciju inacionalizaciju nekretnina baš imovinom tvoga oca. Malo je falilo da te popisivači činovničkenaravi izjure iz očeve kuće, razjaplјene tavanice i klimavih temelјa, u kojoj i danas životarišodvojen od sveta. Na nekada zavidnom imanju bogatih predaka tvoje žene, koje neumorni poreznici nisu mogli da obigraju za čitavih nedelјu dana, nikli su posle rata soliteri i visokifabrički dimnjaci. Kad bi postojalo očevo zakopano blago, odavno bi ga načeo. Nisam upoznao pojedinca koji bi te pravilno shvatio. Stajao si po strani kada smo delili stanove i ostvariva-li pravo na povolјne stambene kredite. Odbijao si i druge pogodonosti koje su nam pružane u jednom kratkom periodu našeg službovanja. Druti su sticali bogatstva grabeći pruženo, a ti si sezadovolјavao platom dovolјnom samo za održavanje golog života. I danas si prepoznatlјiv po prekrojenom odelu svog prirodnog stvoritelјa i njegovoj staromodnoj obući. Jedino na tebi uovom gradu može još da se vidi košulјa sa kolirima krojenim za predratnu gospodu. Izašao si izsuda sa obramicom kojom su te obeležili na početku karijere kao mladog buržuja i verovatnog bundžiju, od koga se treba čuvati. Tragove njenog tereta osećaćeš doživotno.

Novodošavpšma ustupao si prednost pred personalnim stepenicama kojima se penje do bolјe rangiranih i plaćenih mesta. Tvoji bivši učenici posmatrali su te sa strane kako mokrommaramicom, nagnut nad gomilom ugojenih predmeta, gasiš pregrejanu glavu i umorne oči. Svakanova generacija naših kolega sa čuđenjem se pita zašto ste vi potomci predratnog građanskogstaleža, od kojih se osnovano očekivalo podmetanje klipova pod točkove nove vlasti, postali njeniverni podanici i slepi izvršioci. Vaše neobjašnjivo držanje već je postalo predmet proučavanja iizvan ove sredine. Ako se ne otvoriš, pomisliću da te ovde zadržala naslada tuđom krvlјu i osvetanad nedužnima za komadanje tvoje porodice.

Pečemo se na istoj vatri, ali je kućište mog ložišta nešto uže te se na mene manje upire prstom. Pošto smo sličnog porodičnog i socijalnog porekla, pitanja upravlјena prema tebi jednakose odnose i na mene. Bar u osnovi.

Sudija Mihajlo je naglo proklјučao, ne osećajući prste ruke kojom je stezao staklenu pepelјaru. Bojeći se incidenta, besno je ščepao svoju tašnu i žustro zgrabio ka izlazu. Na mesto sa



koga je poskočio vratili su ga lјubopitlјivi pogledi gomile pripravnika i mlađih sudija okuplјenihu kancelariji sekretarijata.

- Spusti, druškane, te ruke dole! Sahranili smo vreme u kome su sile carovale. Ušli smo usvoja minska polјa i sada nemamo kud. Pola veka se krijemo jedni od drugih kao noćni lopovi -nije se predavao predsednik Janko, po cenu ličnih gubitaka, spreman da primi i dočeka svaki

napad. - Današnjeg prepodneva otpočeo je proces našoj prošlosti, iza koje su ostali mnogigrobovi, spomenici i jazbine prepunjene kostima neznanih. Zato je dobro što smo se posvetiliusmrćenicima sa kojima smo se sudbinski povezali našim poslom. Nesrećniče moj, sa presudamakoje smo donosili, svako na svoj način, ne možemo mirno istupiti pred Boga. Neodolјiva potrebame tera da baš pred tobom oživim sećanje na lјude oterane u grob samo zato što se njihovo poreklo nije uklapalo u novu sredinu i što je ono bilo neprihvatlјivo za tek ustoličenu klik u. Oni usvakom pogledu zaslužuju tvoju i moju pažnju. Predosećam blizinu njihovog vaskrsenja iistovremene velike provere naše savesti. Moj otac je izbegao njihovu sudbinu jer se odmah pozavršetku Drugog svetskog rata i podele sveta na interesne zone, sk lonio u svojevolјno odabranikutak, u kome je ostao do kraja života - tekli su potoci reči iz grla otkravlјenog predsednika,godinama taloženih na dnu njegove duše, sada spremnog na sve.



ISPIRANјE NEČISTE SAVESTI

Sudija Mihajlo se u međuvremenu izvukao iz psihičke promrzline pred kojom se retko kone bi zateturao i koja obično obara i jače od njega. Stisnutim vilicama i nabreklim žilama, prekovlažnih slepoočnica, odavao je vernu kopiju čoveka pogođenog u bolnu tačku. Pribirajući snaguza kontra reč je prema svom sagovorniku i za susret sa svojom prešlošću, umirivao jeisprepletane i dobro pokidane živce lupkajući vrhovima cipela po sveže okrečenom zidu idobujući po okapnici odškrinutog prozora zatupastim kažiprstom, deformisanim u detinjstvu.

Predsednik Janko je naglo splasnuo. Zaplašenim očima potražio je prostornu širinu zamogući beg. Nјegovu kancelariju, prenatrpanu rekviriranim slikama poznatih domaćih i stranihmajstora, ispunjavala je neprijatna trenutna tišina, koja je na naelektrisanu i lako zapalјivuatmosferu delovala kao nakvašeni fitilј prinet plamenu. Čudnom slučajnošću umukli su i telefoniod kojih je u širem krugu bubnjalo u ušima. Pravi muk zavladao je i dugačkim hodnicima prošaranim simetrično nanizanim jednoličnim sudijskim k abinetima. Neobjašnjivo su zanemele i parnične stranke, uvek nošene potrebom da još nešto dodaju i objasne, čak i posle dobijenogspora. Minuti su tekli sporije od gladne godine u siromašnom kraju. Ispitivački pogledi dvanesvakidašnja pravosudna čoveka, preko čijih leđa su protutnjali mnogi vozovi i lokomotive, bilisu redovna pojava i na njihovim susretima posvećenim krupnim sudijskim problemima i teškimslučajevima. Ovog puta njihova istovremena zanemelost delovala je zloslutno i nimalo nijemirisala na dobro.

Mučen neizvesnošću koja razdire grudi i pritiska mozak, predsednik Janko se nakašlјavao,saginjao, premeštao težište tela sa jedne na drugu stranu i nepotrebno zaklјučavao i otklјučavaofioku radnog stola. Stanjenim rečima koje su mu se jedva probijale kroz suvo grlo i ispucalu jabučicu, nejasno je pominjao potrebu iznošenja istine, sa kojom se ne sme u grob „ma kolikoona bila neprijatna za druge“. Računajući da će izdržati njen razorni udarac, pribrao je snagu za priču do kraja. Životom zasićen i nikada opušten, sudija Mihajlo jedva je savladao privremenugovornu nemost koja mu se oslikavala u isprekidanom i slabočujnom glasu.

- Krenuo si u lov na mene i moju prošlost, a isterao na čistinu svoju nemirnu savest.Dosta si izdržao. Odavno je trebalo da pukneš - otpočeo je on ustreptalo i prodorno, vidno pokajan što je stvorio stanje sa obostrano štetnim posledicama krupnih razmera, uznemirivšimlađe kolege koji su ispunili predvorje predsednikovog kabineta.

- Uplovio si u vode za koje si se, kako malopre reče, godinama pripremao. I neka ti bude. Za iznošenje tolikih sudskih prlјavština kojima si na svoj način zdušno doprinosio, malo jei neprekidnih mesec dana. Odajem ti priznanje što si načeo temu koja nas je obeležila uzduž i popreko. Ona nam se leluja ispred očiju još od prvog našeg susreta sa sudom, kao nedodrani bravokačen na klimave čengele. Pokrenuo si je zbog nabujale potrebe da se oslobodiš grehova zasopstvena zlodela. Melјeš neprekidna dva sata kao vodenica potočara. Žaleći nevino postradale,tražiš izlaz za sebe. Uvećavanjem moje grešnosti umanjuješ svoju. Iz svake tvoje umetnuterečenice izbija ta namera. Odgovoran sam samo za svoje nevino pokopane, a ti za sveukupne kaonaš naredbodavac. Batali se na vreme ćorava posla. Vidim i čujem ono što drugi ne mogu. Isamom ti je jasno da nam je ostalo još malo. Povukla te je varlјiva nada u moju spremnost na poturanje grbače za tuđe duševne boli i terete. Žao mi je što si pogrešno kalkulisao mojomoguglanošću na prebacivanja za počinjene strahote prema sopstvenom narodu. Na tvomuznemirenom licu iz dalјine se očituju tragovi greha. Zar ne primećuješ da se izlizala maska koju



si preko njega navukao još na početku svoje pravosudne karijere? Već vidim kako te majke postradalih sinova polivaju prlјavom vodom. Ćutke sam do sada prelazio preko vređanja iklevetanja sudskih abronoša upućenih meni. Kako i ti njima pripadaš, zahvali se Bogu što mi jemalopređašnji bes sapeo ruke i noge. U protivnom, jedan od nas dvojice bio bi sada u kolimahitne pomoći na putu ka bolnici. Fizičko razračunavanje oduvek mi je bilo strano. Do malopre

bio sam mu vrlo blizu pošto sam prvi put u životu okrenuo stegnutu pesnicu prema drugom -obasipao je sa svih strana napregnuti sudija Mihajlo unespokojenog predsednika Janka, sateranogu ćošak. - Spadaš u kategoriju lјudi koji zbog svog svraba češu tuđa leđa. Otkako nas je spojioovaj prokleti posao, neprestano trčkaraš oko mene sa pitanjima kojima me i danas gnjaviš. I što siih više potiskivao u sebe, utoliko su ti se bol јe korenila i gnezdila. Zatvorena u tvoju unutrašnjutminu pretvorila su te u bolesnika koga razdire mešanje svetlosti i tame, života i smrti, bola ituge. Ako se ne oslobodiš toga, progutaće te đavolska i zlobna znatiželјa kao gladno živinčemladu nezaštićenu travku. U moju dušu zaviruješ, a zagledaš svoju. Tu težnju pokazuješ svakomrečenicom, spontano i nesvesno. Čitavo prepodne stežeš me za grlo ne bi li se izbavio izsopstvenih zala. Stezao bi mi grklјan do ugušenja kako bi saznao: jesam li sudija ili dželat; čovekili zver; nakaza ili lјudsko biće; š pijun ili privrženik; popravlјivo ili nepopravlјivo grešan; bezumnik ili stradalnik. Mučiš se bez potrebe. Sve što te interesuje o meni mogao si da saznaš odsamog sebe. Zar malopre nismo utvrdili da ono što važi za mene podjednako se odnosi i na tebe. Nebitno da li baš u punoj meri. Osudio sam na smrt 20-godišnjaka za delo za koje bi danas prošao sa uslovnom osudom, i ti si me nagradio dvonedelјnim odmorom. Problem je u tome što timanjka hrabrosti za usmer avanje pogleda ka sopstvenoj grudnoj duplјi. Nisam onaj koji se gladan prevodi pored pune trpeze. Na vreme sam naučio kako se postupa i razgovara sa tobom isličnima. Ispovedaš se glasom nevinog o svom do sada pređenom životnom putu, prebirajućisamo neškodlјivo. Iza sveg tvog govora koji se odnosi na mene krije se namera da iščupaš izdrugog ono što se nikome ne saopštava. Presaberi se i pokušaj da završiš sa robovanjem prošlimvremenima. Da budem iskren: teško ćeš u tome uspeti jer ti je mnogo pokojnika za petama.Potrudi se da pravilno razdvojiš zlo od dobrog i neka tas bez pomoći tvoga prsta, pretegne na pravu stranu. Eto, time ćeš sebi najbolјe pomoći! Težnja je svakog pravednika, u koje seneosnovano ugurkuješ, da se pred kraj izbori za sopstveno iskuplјenje. Čisti se rađamo, čisti bismo i da umremo. Iskoristi sve što ti je na raspolaganju ne bili za sebe osvojio smrt pravednika.Poslednjih nekoliko godina neumorno raspremiš svoje dvorište. Gledano površno, više niti komešta duguješ, niti od koga šta potražuješ. Na vreme si ispostavio račun za iskazanu vernost režimu,koji si među prvima prigrlio, ne interesujući se sa koliko žrtava si isplaćen. Gazde koje su teterale napred omogućile su ti slobodu izbora sredstava pomoću kojih se lagodno stiže do želјenogcilјa. Od njih se nisi odvajao ni kada su naočigled celog sveta krenuli niz moralnu stranputicu.Dozvolјavao si da te vode uzicom kao mečku na vašaru da bi dobio što si ukalkulisao. Sa penomna ustima dokazivao si svoju ispravnost u početku mladog a kasnije pravednog čistunca. Takvusliku o sebi kačio si svuda kad god se postavlјalo pitanje naše savesti. Tvoje uspeće nije prekriveno neprovidnom mušemom. Prelazeći na obećavajuću stranu, gazio si preko skeletanedužnih i kada si mogao da ih preskočiš. Ovo što izlažem nije samo jezičko-stilska tvorevina.Stalјinovu sliku dizao si do neba, dok je on za nas bio „veći od sunca koje ne samo što sija većgreje i oživlјava“. Kockama leda hladio si zabridele dlanove, kojima si ushićeno udarao postolovima i naslonima stolica kada je „taj konjanik svetskog proleterijata" kako si ga veličao, uTeheranu na Čerčilovo pitanje zašto je pobio na desetine hilјada najprobranijih građana, stotinaknajpoznatijih lidera, sve članove Vlade i Parlamenta i oko 10 miliona viđenih intelektualaca, bolјševika i nekomunista - osorno odgovorio: „Nisi u pravu, nije ih bilo 10 miliona, nego neštoviše“. Docnije ćemo o tome kako si tog svog „džina sunčeve energije" pretvorio u mrak



čovečanstva. Prilika je da te podsetim na ono što se dogodilo pred našim mladim i budnim čulimaa ticalo se više tebe nego mene.



TITO - BURŽUJ IZ ODESE

U predvečerje 29. novembra 1948. godine, rođendana Federativne Narodne RepublikeJugoslavije, kada je Stalјin prestao „da sija i oživlјava", a po objavlјivanju RezolucijeInfombiroa, narodi Jugoslavije još su bili ošamućeni. I ko se samo upitao zašto više nismo braćasa Rusima nestajao je u tami. Tako je prošao i ujak mog fakultetskog druga, 82-godišnjiZaječarac Milan Milosavlјević. Govorim samo o onima koje lično znam. Nadležni preki sud jeovog starog ratnika Prvog svetskog rata i njegovog vrednog sina osudio na smrtne kazne kasnijezamenjene maksimalnom robijom, zato što nisu prijavili dva informbirovca zbog krađe njihove bošče sa ručkom okačene za granu potkraj njive koju su orali i sejali pšenicom. Baš tih danaslušali smo u tvojoj dobro zamračenoj sobi Glas Amerike i napravili delikt zbog koga se bezsuđenja išlo pod vešala ili u mračnu tamnicu. Znatiželјa me je vukla pored radio-aparata, a strahod kazne terao napolјe. Ne znajući kako da mi pokažeš put prema ulici, oblivao te je hladan znoj. Ne bio u tvojim tadašnjim mukama. Program je obuhvatao i prenos emisije Radio Moskve posvećene mar šalu Titu, do promene međunarodne političke situacije uzdizanog i u Rusiji uheroja sveta. Naježio sam se kada je moskovski spiker čistim i lepim bas- baritonom pročitao tekstod koga se godinama trzam u snu:

„Ovaj buržuj iz Odese, čiji je otac kao trgovac kožama varao svet i krao, ovaj avanturistasa sedam pasoša radi i dan-danas sve što može da bi radnom narodu Jutoslavije prebacio kožu preko ušiju".

Po odjavi emisije pripravna milicija, pothranjivana podacima doušnika, izvodila je u mraksve domaćine čiji su prozori sa određenom namenom bili zatamnjeni. Sećaš se, valјda, kako sitom prilikom izbegao policijski zagrlјaj.

Upoznao sam te kao ponosnog na sebe zbog uspešnog odolevanja zaboravu. Ovaj slučajdaje mi pravo da nastavim priču o tebi. Naša generacija zapamtila te je kao mladobolјševikasklonog brzoj transformaciji, koga je obezbeđivala milicija dok je nasred beogradskih Terazija posle Rezolucije Infombiroa palio uramlјenu sliku Stalјina, tog „sifilističara", „đavolsku nakazu“,„mraka sveta i čovečanstva" i „zlotvora lјudi i prirode".

Tim javnim činom u pisao si se u pripadnike jurišnih odreda, koji su nezadrživo gazili preko svega što je ugrožavalo „naš napredni proleterijat". Blokeji tvojih „revolucionarnih cokula"ostavili su dubok trag na koži pedesetak iskrenih komunističkih prvaka i predratnih socijalista,korenima vezanih za revoluciju Sovjeta, i na nekoliko stotina hilјada zbunjenih građana kojima jetakoreći do juče „Veliki Tavarišč“ bio i otac i majka, i voda, i vazduh, i sunce, i nebo. Sa takvimterazijskim portretom stekao si kandidaturu prestonog sudije Urliha.



ŠENLUČENјE PREKO KOSTIJU NEVINIH

- Biće ispravnije ako kažem da si, ružeći Stalјina, samo pojačao slova svog imena naspisku budućih pravosudnih čelnika sačinjenog posle smrtonosnog pohoda na tridesetak hilјadaBeograđana i još na preko stotinak hilјada naših drugih sunarodnika kojima po nečijoj procenicrvena boja nije pasovala. Podsećam te na pohod započet oktobra 1944. godine na objašnjeni zovTita, Đilasa i Krcuna. Viđao sam te sa ženom i ćerkom na travnjacima hipodroma, gradskih parkova i obala Dunava i Save, ispod kojih leže kosturnice „klasnih neprijatelјa" Jugoslavije. Dane grešm dušu, i drugi šenluče, šutiraju loptu i igraju kola preko kostiju nevino stradalih. Tešimse: te nesretnike čija imena još ne saznadosmo, za razliku od tebe, nikada nisam gnječio. Uneosvetlјenom delu Muzeja revolucije još se čuva metla sa tvojim inicijalima kojom si, kako si sesvojevremeno hvalisao, čistio naš grad od „ građansko -buržoaske nemani". Umalo što i menenisi njome otprašio u nadošlo rečno korito. Primećujem da ti je neprijatno ovo što sada slušaš. Kote je tukao po ušima da pominješ moskovske procese i Stalјinove čistke, svoje nekadašnje političke inspiracije. Nema razloga da se međusobno sažalјevamo. Provlačiš se kroz život kaozmija ispod bodlјikave žice. Nisi se prebacio u veću i širu fotelјu od te iz koje me sada posmatraš,zbog straha koji te nagriza iznutra kao nekadašnjeg aktivnog pripadnika „one druge strane".Postao si mi jasna vedrovina kada si stavio potpis na nalog da se tvom rođenom ocu, predratnom bogatašu, oduzme višak imovine stečene pre i tokom rata i nasleđene sa obe roditelјske strane.Jašući na tom unosnom papiru, valјanom prilogu tvojoj autobiografiji, stigao si do lifta za uspećeka vrhovima našeg pravosuđa i do propusnica za partijske i državne salone u kojima i samo pojavlјivanje nešto znači. Potpisao si ga razmetlјivo pred našim poharanim građanima, znajući datvom ocu kao i ostalim „predratnim masnim kulacima" ne gine oduzimanje imovine „preko crte“.Moje presude sa smrtnim kaznama bile su ti zaletište za ostvarivanje političkih i profesionalnihželјa. Povrh svega, prirodnom veštinom izvrdavao si brojne neprijatnosti našeg posla, od koga semasovno padalo i posrtalo. Motkom izgrađenom po meri za moja leđa doterao si me do plamenana kome su gorele naše žrtve. Profit od mojih opekotina i rana pripadao je samo tebi. Nasleđenimumećem proizveo si me u svog berićetnog izaslanika, podjednako za sudskim katedrama i uegzekucijama pogublјenika svih kategorija. U tvojoj lјušturi, koju si mi lično namakao, prisustvovao sam strelјanju sina najbolјeg prijatelјa tvoga oca Milutina, prepismenog i blagorodnog kralјevog bibliotekara, čiji slučaj vešto izbegavaš, osuđenog zbog neskrivenenostalgije prema svrgnutoj monarhiji. Radovao si se beskrajno što je taj nesrećnik odbio da potpiše žalbu protiv odluke o smrtnoj kazni, koju si mu kradomice napisao i doturio. Lukavo i podmuklo se koristiš pričom o tragičnoj sudbini imenjaka svog oca, zlosrećnog RekovčaninaMilutina, kojoj se često vraćaš. Nećemo da se varamo. Svoje karijerističke interese stavio si iznadnjegovog života. Ti si takođe u njemu prepoznao uludo žrtvovane srpske očeve: doktora teologijeGojka Ristića; Dragog Stojadinovića, brata Milana Stojadinovića, predsednika Vlade za vremevladavine regenta princa Pavla; doktora Dragolјuba Jovanovića, svrgnutog potpredsednikaPrezidijuma; advokate Aleksandra Pavlovića i Ljubišu Trifunovića; predratnog sudiju BranislavaIvankovića; sveštenika Ljubivoja Popadića; 80-godišnjake Mišu Trifunovića, šefa Radikalnestranke i predsednika Vlade u emigraciji, i doktora Kostu Kumanudija, profesora univerziteta i bivšeg ministra i profesora prava sa akademskim zvanjem, i ministra pravde Lazara LazicuMarkovića, zatvorenika Sremskomitrovačkog zatvora, zaduženog za održavanje septičke jame,koga je maršal zatvorio drugi put, sprečivši ga novim zatvarenjem da se odazove pozivu



Francuske akademije nauka za uvodno predavanje na Međunarodnom kongresu civilista. Naređaosam imena „klasnih neprijatelјa" kojima smo se u mladosti klanjali, strelјanih ili mučenih potamnicama gorim od srednjovekovnih. Okrenut samo sebi, nisi se osmelio da kao onaj mlađanivojnik ispratiš našeg srbijanskog šajkadžiju u večni počinak, gestom dostojnim pravog čoveka. E,moj prijatelјu, šta bi ti danas značila grudva zemlјe bačena tvojom rukom na njegov samrtni gunj.

Preturanje po tuđoj prošlosti ne spada u vrline. Ne veseli me što sada odstupam od te istine. Tvojotac nije se samovlasno povukao u svoj zabiti kutak. Naprotiv, i njega si, brajkane moj, smiš lјenougradio u svoju politikansku građevinu. U stanju sam da ti predočim podatke o smrti, koja mu seu prvim godinama po oslobođenju vrzmala oko nogu kao osumnjičenom za špekulacijedeficitarnim i skupim građevinskim materijalom. Zavidnom umešnošću i brzinom preduhitrio si pečatiranje optužnice koja bi ga bezuslovno odvela ispred stroja za strelјanje. Na tvoju i mojuradost, koristeći se stvorenom pozicijom, na vreme si ga skrenuo sa puta za masovnu grobnicu prema gradilištu za izgradnju kuća i stanova visokih državnih i vojnih glavešina, duplo overenimrešenjem za njegovo postavlјanje na mesto zaštićenog i uvažavanog poslovođe. I tom zgodomvirio ti je iz „klasnog kaputa“ nalog za oduzimanje očevine i drugog prekobrojnog porodičnogimetka. Opisanom snalažlјivošću stvorio si obrazac kako se postaje sin privilegovane proleterskeklase, opskrblјen pravom da bez kucanja i najave ulazi tamo gde se obični smrtnici svlače i pretresaju do gole kože. Nikada ti nisam bio zavidan bio na tome. Podešenim instrumentimaizborio si se za svoj unapred promišlјeni pravac, od koga nisi odstupio ni za živu glavu. Nјihovom veštom upotrebom pružio si sličnima sebi poučan primer kako se zaobilazi trag zlesudbine. Svaka čast i kapa dole na iskazanoj dovitlјivosti, bez obzira na to što si me dovodio doludila svojom sebičnošću, često pogubnom za našu okolinu.



„OVDE STE DA POCRKATE"

Znojenju sklon predsednik Janko pokušao je da prekine mučno stanje izgovorom da gačeka neodložni posao. - Svojevolјno si pričvr šćivao brave na vagonima smrti, potiskujući unutra one sa papučica

koje si mirne duše mogao da povučeš dole - nastavio je sudija Mihajlo prekorno i oštro, negledajući u sagovornika. - Ni malim prstom nisi mrdnuo u korist poveće grupe glumacaBeogradskog narodnog pozorišta i raspevanih mladih beogradskih poeta, poznatih čar šijskih boema, koji su ti u studentsko doba čuvali stolicu u salonima za intimne sedelјke, a postradalihsamo zato što su za vreme rata nastavili sa izvođenjem predstava, objavlјivanjem pesama i javnim recitalima. Bio si ravnodušan prema suđenju advokatu Vojinu Vojinoviću, koji bi moždaizbegao smrtnu kaznu za namešteno krivično delo da se nije požalio na islednike, pokazavši Većunožne prste bez noktiju, nasilno iščupane u toku isleđenja. Okrenuo si leđa nekolicini našihkolega, lјutih protivnika svake vrste ratovanja i zagovornika rukovanja i sa crnim đavolom ako todonosi narodnu korist, strelјanih u grupi od 105 Beograđana koji su požurili da se što pre vratevolјenom gradu. Srećnim raspletom očeve drame izbegao si čvrlјenje i uvijanje pred komesarimazaduženim za samo naš građanski stalež, koji su počistili sa ovog dela zemalјske kugle mnogemirne građane, razapete između prošlosti i sadašnjosti, tradicionalnog i novog, svoga i državnog.Mislim na lјude koji nisu umeli ili nisu hteli da odaberu spasonosnu stranu. Ili naprosto nisu stiglida se na vreme „pravilno" opredele. Seti se samo primera popa Vlade Zečevića, koji je u svojstvuministra unutrašnjih poslova Jugoslavije obilazio sremskomitrovačku „prokletu avliju" u kojoj jekao politički zatvorenik robovao njegov rođeni brat Marko. U analima ove političke kaznionicezabeležen je i ovaj dijalog između ministra sa popovskom bradom i osuđenika DragoslavaKuzmanovića, bivšeg sreskog načelnika:

„Gospodine ministre, daju nam nepodnošlјivo lošu hranu. Sapun nismo videli otkako smoodvedeni iz svojih kuća".

„Nismo vas ovde doveli da vas gojimo i peremo, već da pocrkate!" ciknuo je ministar,raspop.

„Pa zašto nas onda, pope, niste odmah pobili?" daleko je odjeknuo glas zatvorenika, koga je preko noći pokupila nečija nevidlјiva ruka.

„Nismo hteli da trošimo municiju", hladno je odgovorio ministar, koji je uprlјao crnumantiju.

Poznavao sam sekretare partijskih komiteta čiji su roditelјi i braća robijali ili bililikvidirani kao važne i postojane ličnosti prošlog, zabranjenog doba, dok su se oni meškolјili usvojim udobnim namesništvima. Danas ih je malo među živima. Jedni su se udavili u alkoholu, adrugi su nastradali od srca ili moždanih udara. Jednog našeg dobrog poznanika, pripadnika tognesoja, pojeli su crvi „krajputaši" kao Božjeg otpadnika. Reč je o nesretniku koji se, dobivši partijaski nalog da strelјa svog pomiritelјa, oca naše zavađene braće, glasno pitao: „A zašto ne imajku?“

Pravu „seču kneževa“ doživeli su „tradicionalisti", neraskidivno vezani za porodičnekorene. Nјima se ne zna ni traga ni glasa. Pravilno povučenim potezima, o kojima sam malo pregovorio, učinio si da tvoj nepopunjeni upitnik sa jednim jedinim opredelјujućim pitanjem: „Komedaješ prednost: svom ocu kulaku i predratnom buržuju ili proleterijatu spremnom na svaku žrtvuza ostvarenje narodnih ideala i drugih viših cilјeva?", zavr ši na dnu praznog koša.



Blagodareći mojoj prirodnoj čvrstini i otpornosti, uspeh nekako da se sačuvam od tvojeneiskrenosti, čiju si oštricu uperio prema meni. Čim si počeo da povezuješ priloge o Stalјinovomsudiji Urlihu i našem nedavno preminulom kolegi Miliji, videlo se kuda stremiš. Svaki sudija jeviše ili manje Urlih pošto u svetu nema apsolutne pravde. Vrhunsko sudijsko dostignuće sastojise u svođenju urlihizma na što je moguću manju meru. Stoga strpaj svoga Urliha sebi u nedra, a

ja ću se otimati sa svojim kako znam i umem.



PAS „MLAĐE POTČINјENO LICE“

- Dopusti mi da dopunim priču o pokojnom Miliji pa da pređem na glavnu stvar. Mnoganjegova suđenja, ponekada održavana i nedelјom pod parolom „Dok je obnova, nema odmora“izazivala su čuđenja i podozrenja. Kao zagriženi sportski navijač, on je glasno podržavao svojomilјeni klub, pa i za vreme sudskih procesa. Tako je jednom prilikom zbog prenosa fudbalskeutakmice između FK Crvena zvezda i njegovog FK Partizan, koju je budno pratio prekozaplenjenog Filipsovog radio-aparata - inače ratnog poklona Beograđanina Milovana Popovića iznegdašnje Šumadijske ulice đeneralu Draži - zaustavio sudski proces. Optuženiku koji je stao saiznošenjem odbrane za strogo kažnjivo krivično delo, nonšalantno je doviknuo da slobodnonastavi sa „naklapanjem" jer ga je on i ovako i onako već osudio na smrt, a potom je dodao da ćemu žalbu možda dozvoliti.

Nekoliko dana docnije, nezadovolјan razvojem na sportskom terenu, maturanta MiodragaGajića, mladog ravnogorca i povratnikaiz Bosne, pitao je tokom postupka: „Dali si spavao sadevojkom kod koje si se krio?“ Dobivši stidlјiv negativan odgovor, izrekao mu je smrtnu kaznu udrugostepenoj fazi preinačenu na dvadeset godina robije, uz samo njemu odgovarajućeobrazloženje: „Drkadžijo, kad si nesposoban za to, ne treba ni da živiš!" U sudski kuriozitet seubraja i njegova osuda na smrt mrtvog monarhiste, pogublјenog u jesen prethodne 1944. godine,akademca bliskog kralјevom dvoru, sa opaskom „za svaki slučaj“. Koliku je samo buku podigaošto njegove pravno elastičnije kolege nisu prihvatile optužnicu vojnog tužioca majora SlovencaKraklera protiv vojnika optuženog za fizičko „zlostavlјanje potčinjenog i mlađeg lica“ oličenog u psu čuvaru državne granice. Bilo mi je žao da ga gledam dok se jednom prilikom mučio kome pre da udovolјi: Edvardu Kardelјu, koji je insistirao na nekoj smrtnoj kazni, ili Moši Pijade,zainteresovanom za sasvim suprotnu odluku. Kao što se i očekivalo, prevagu je odneo, mar šalu bliži, Janez. Saznavši da mu je dr.Jovan Đ., profesor ustavnog prava i utemelјivač našeg novogustavnog poretka, u strahu od nagoveštenog privođenja i eventualne kazne lјubio noge kao MilošObrenović turskom sultanu, pitao sam se kuda se dade ona uzvišena sudska profesija. Poštapamose ekstremnim primerima naše pravne sfere. Za tvoju i moju prošlost, sadašnjost i budućnost, i zasve sudije Jugoslavije, nepojmlјivo je interesantniji jedan drugi sudija, čije ime za sada tajim. Onnije uzvišeni Radoman Jakić, kome je preko noći oduzeta kruna predsednika Vrhovnog vojnogsuda u korist Hr vata „iz druge ruke“ Goce Vučetića, do pred sam kraj rata važnog „osobnika"Pavelićeve NDH - zbog starešinskog zalaganja da se u naduvanoj i za državu važnoj špijunskojaferi Rulman poštuje slovo zakona. Ne mislim ni na Mirka Karadžića i Rajka Žižića, predsednikaVrhovnog vojnog suda i vojnog javnog tužioca, koje je Tito, pošto im je održao vakelu, poslao naGoli otok da zamene ibeovce koje su svojom smelošću oslobađali. Uskoro ćeš čuti koliko je tajsudija značajna figura za sveukupnu našu stvar i kako se lepo uklapa u ono što smo činili i što joščinimo. Uplićem u razgovor čoveka koga poznajem bolјe nego iko drugi - nastavio je sudijaMihajlo naglašavajući svaku reč, žestinom nepovolјnom za sve posustalijeg predsednika, koji jeteško podnosio ružna podsećanja u vezi sa njegovim imenom.

Do pojave prvih posleratnih vojnih i drugih sudova, sve što je imalo status „nenarodnogelementa" potpadalo je pod nadležnost specijalnih komisija posebne vrste prekih sudova.Strahovanja od stradanja bez suđenja uvlačila su se tih godina u svaku kuću. Ima našihsavremenika koji se još pitaju gde su njihovi bližnji nenajavlјeno odvedeni i zauvek nestali umraku.



Moje interesovanje zadržalo se na gospodinu Jovanu Tanoviću Joci, jednom od trojicesuvlasnika i do izbijanja Drugog svetskog rata glavnog urednika popularnog novinskog listaPolitika. Tekstovi proizašli iz njegovog pera štampani u prazničnim brojevima služili su za opštaopuštanja. Taj slobodoumni žurnalista i publicista, koga su razjaplјene čelјusti revolucijehalaplјivo progutale, odlučujuće je doprineo obustavi izlaženja rado čitanih narodnih novina dok

se zemlјa nalazila u ratnom plamenu, sprečavajući time širenje okupatorove propagande. Slučajnisam svedok njegovog smaknuća bez konkretne optužbe i bilo kakve sudske presude. Nekako uisto vreme, po nalogu jednog ideološki ostrašćenog 22-godišnjeg skojevca sa neograničenimovlašćenjima i oznaša hitroruko unapređenog u policijskog oficira a posle strmoglavog pada sa političko-državničkog balkona, opozicionog advokata čije ime s razlogom prikrivam, likvidiran je direktor kragujevačke Gimanzije „Laza Ćurčić" povratnik iz nemačkog logora, milјenik đaka iroditelјa, „zbog greške koju još nije počinio a koju bi mogao počiniti".



STRADANјA DR ĐURE ĐUROVIĆA

Vest o početku rada vojnog i civilnog pravosuđa i o ukidanju „prekih sudova" iskreno me je obradovala. I već sredinom 1945. godine predato je Vojnom sudu u Beogradu dvadeset petorooptuženih, svrstanih u pet grupa, kao ravnogorci, gestapovci, teroristi i špijuni „i drugi banditi". Na čelu „komandanata dražinovaca" bio je odvaženi i kralјevom dvoru vrlo bliski HercegovacVojislav Lukačević, a na prevaru pohapšenih „vezista sa okupatorima" - advokat dr TodorPerović. Na čelo „gestapovaca i terorista" postavlјen je Gaš parević, a „terorista i špijuna"inteligentni Radomir Milošević Čeda, sa beogradske Čubure. Titula teroriste „posebnog značaja"data je Dragutinu Keseroviću komandantu probojne grupe Kopaoničkog korpusa. Trinaestoricučlanova ravnogorskog Centralnog nacionalnog komiteta, formiranog avgusta 1941. godine, predvodio je doktor pravnih nauka sa čuvene francuske Sorbone, dr Đura Đurović, intelektualacškolovan u Beogradu, Londonu i Parizu, uhapšen u zvanju generalnog sekretara tog komiteta,ustoličenom na Svetosavskom kongresu održanom u selu Ba 1944. godine, na krovu Ravne Gore.Optužba za velikog mudraca dr Đuru obuhvatala je: „razbijanje, bratstva i jedinstva našeg naroda putem štampe; sejanje mržnje prema NOP-u; popularisanje četničkog komandanta DražeMihailovića kao jedinog ispravnog i iskrenog borca za oslobođenje zemlјe; klevetanje Narodnooslobodilačkog pokreta i njegovog vođstva; uređivanje izdajničkog lista Ujedinjenosrpstvo; učestvovanje u pregovorima sa Nemcima i „ostale izdajničke rabote".

Pravno, filozofsko i istorijsko znanje i ogromna opšta mudrost pomogli su dr Đuroviću daizbegne smrt rafalnim strelјanjem. Ovu činjenicu potvrdio mu je prilikom posetesremskomitrovačkoj robijašnici, glavom i bradom javni tužilac Miloš Minić, novoproizvedeni potpukovnik i pravnik kratke pravničke karijere, ratni instruktor pokrajinskog komiteta Partije priokružnom komitetu za Valјevo, koga ćemo, hteli - ne hteli, često spominjati.

Kratak dijalog tužioca i progonjenog tekao je ovako: „Bio sam siguran da se nećeš izvući.Ali zahvalјujući tvojoj sjajnoj odbrani i lucidnosti koju si nagoveštavao u našim istovremenimgimnazijskim danima, glava ti je ostala na ramenima".

„Na Vašu veliku žalost" stojički mu je odgovorio međunarodno priznati doktor prava,nastavlјajući da metlom od pruća mete zatvorsko dvorište.

Za dr Đurino ime, kao zatvorenika na 20-godišnju robiju, lišenog svih građanskih prava,vezane su mnoge apseničke anegdote i priče. Pored ostalog, bio je najstrože izolovani zatočenik,sa nezamislivim osmogodišnjim „samačkim stažom“. Jedino neslužbeno lice koje je moglo dazaviruje u u njegovu samicu bio je brica-robijaš Milovan Đurđević. Svojevrsno druženje dvaneobična sužnja prekinuto je tragično i nenadano. Jednog jutra dežurni smene našao jevojvođanskog berberina obešenog za plafonsku kuku u sumornoj berbernici, spojenimnogavicama i rukavima košulјe. Stroge zatvorske vlasti nisu ni pokušale da demantujuzatvorenička došaptavanja da je časni brica izvr šio samoubistvo, ne pristajući da ni po cenuživota i obećane slobode svoju najbolјu „mušteriju" čoveka nedostižnih lјudskih vrlina, lažnooptuži za sabotaže, štrajkove i pobune. Tužan zbog tragičnog kraja čoveka koji mu je bio najbolјilek za usamlјenu dušu, doktor sa Francuskog liceja bespogovorno se povinovao naredbiupravnika zatvora, mučitelјa lјudskog roda, da se pridruži kolegi po naučnom zvanju, profesorudoktoru Lazaru Lazici Markoviću, u čišćenju zatvorskog klozeta. Na dobacivanja ravnogoraca „u prutastim odelima" da bi oni pre glavu izgubili nego se ponizili, nagnut ka zemlјi, držećiklozetsku metlu i četku, ravnodušno je rekao: „Ja imam samo jednu glavu. Zbog klozeta neću da



je gubim. Kome je ona višak nek samo izvoli po svome".Gubitak prijatelјa-razbibrige višestruko je pogodio dr Đuru. Lišen prisustva tuđe reči pa i

za vreme obaveznih šetnji, branio se od „samačkog ludila u ćeliji spojenih zidova“ osvetlјenojnajtanjim veštačkim svetlom, reprodukovanjem važnijih događaja iz života, originalnim i glasnimoponašanjem sebe i svojih sabesednika.

Ovaj svekoliki znalac velike duhovnosti do kraja života nije našao spokojni mir, mada mu je zbog izmenjene svetske političke klime robija bila skraćena za tri godine. Nova vladajuća klasanije mu dozvolila da oseti potpun ukus slobode. Svesna iznuđene, kolektivne amnestije političkihzatvorenika, na vreme mu je „obezbedila" prerušenu pratnju, čije je prisustvo osetio na samomiskoraku u slobodni život. Znajući da je pod neprekidnom kontrolom budnog oka državne bezbednosti, namerno je pravio kilometarske pešačke ture trotoarom i slobodnim delovimakolovoza, rastegnute od starogradskog Obilićevog venca do vračarskog Kalenića gumna.Hodajući ravnomerno i uspravno, sa naopako okrenutim štapom oslonjenim na leđa, nalјubopitlјiva pitanja poznanika i prijatelјa odgovarao je lakonski, ne manjujući pešački tempo:

„Šta to radiš, doktore Đuro? Kud si naumio sa tom antenom?“ „Eto, izašao malo da protegnem noge i prošetam Udbu“. Naredne 1962. godine stalni stanovnik Pariza postao je elegantni i inteligentni

Beograđanin Andra Lončarić, prethodno naš politički osuđenik na smrt, a potom pomilovan pretvaranjem najteže kazne u kratkotrajni zatvor upornim zalaganjem Francuske ambasade uBeogradu, budući osnivač Srpskog oslobodilačkog pokreta otadžbine. Glavni grad Francuske pružio mu je puno gostoprimstvo i pored saznanja da ga je Jugoslavija proklamovala u svog prvorazrednog neprijatelјa. Jednog dana krajem 1969. godine sve pariske radio i televizijskestanice emitovale su udarnu vest da je najelitniji „emigrant sa Ba lkana" pronađen mrtav u svomstanu, glave raspolućene sekirom. Komentarišući zločin jedinstven po unakaženju žrtve, prvifrancuski televizijski komentator pustio je gledalištu sliku šokirane sobarice pored obijenog sefasa nekoliko netaknutih svežanja novčanica i ispražnjenom ladicom za dokumenta. Tadašnjizamenik okružnog javnog tužioca u Beogradu, beskompromisni i čelično tvrdi Stojan Miletić,izveo je na optuženičku klupu doktora Đuru Đurovića kao političkog zločinca, pod optužbom dase u nameri obaranja državnog i političkog uređenja Jugoslavije i rušenja njenog ustavnog poretka preko „narodnog otpadnika" Andrije Lončarevića povezao sa zločinačkom organizacijomSOPO, sa sedištem u Parizu. U oskudnom dokaznom materijalu glavno mesto pripalo je pismimai pamfletima plitke političke sadržine anonimnog pošilјaoca iz Beograda, pokuplјenih iz sefasvirepo pogublјenog milјenika posleratne Francuske. Kratkotrajno suđenje zavr šilo se vraćanjem74-godišnjeg iracionalnog publiciste i političara u isto odelјenje zatvora Sremske Mitrovice nadodatno petogodišnje „pedagoško prevaspitavanje", po presudi u dokaznom smislu oslonjenoj naštimovane policijske izveštaje obrenovačkog sudije „radilice" Dragomira Nikolića i njegovog pomoćnika, korpulentnog delioca pravde hercegovačkog porekla, odskorašnjeg visokog pravosudnog funkcionera.

Dvadesetpetogodišnji rat između jednog od najpismenijih i politički najdarovitijih predratnih i posleratnih Jugoslovena i vrsnog prevodioca sa francuskog jezika - i države koju onnije priznavao, završio se lažno milosrdnim aktom o pomilovanju. Obolelog i ostareloggeneralnog sekretara Ravnogorskog nacionalnog komiteta, o čijoj su naknadnoj slobodi pompezno obaveštena sva strana poslovodstva i diplomatska predstavništva, prihvatili su ispredzatvorske kapije, posle dodatnog četvorogodšnjeg tamnovanja, njegovi zatvorski drugovi i užarodbina prestižnog i gospodstvenog advokata dr Belića. Doktor Đura nije dugo udisao „novi“vazduh slobode. Umro je sa olakšanjem u duši, uveren da se i „komunističkoj đavolštini bliži



kraj". Na izdisaju je imao originalnu skromnu želјu: da mu se na spomenik stavi umesto cvetnogtrnov venac. Ovu neobičnost ispunio mu je zatvorski sapatnik sa 17-godišnjim robijaškimstažom, Radomir Milošević Čeda, ravnogorski komandos, načelnik štaba Avalskog korpusa itelegrafista Četničkog nacionalnog kluba.

Za doktora Đuru Đurovića ne bi se otvarale kapije robijašnica da je imao samo malo

mekše srce. On se odmah po okončanju Drugog svetskog rata i raspada Nacionalnog pokreta,kome je svim bićem pripadao, a pre zvaničnog sloma fašizma, sklonio u bezbednu dvorišnuzemunicu vernog jataka iz okoline Čačka. Memlјivu dosadu ublažavalo mu je društvodesetogodišnjeg dobrotvorovog sina, dečaka koga je zavoleo kao svog najrođenijeg. Veselostmalog prijatelјa pomogla mu je da lak še prebrodi neizvesnost pažlјivo pripremanog ilegalnog prelaska preko granice.

Osvanula je lepa i čista junska nedelјa pred Svetu Trojicu, temelјni praznik ortodoksnih pravoslavaca. I taman što se latio brižlјivo poređanog pribora za pisanje, iznad glave mu serazlegao lјuti lavež psa i bolni dečakov jauk. Čuvši to, ne razmišlјajući o sebi, odgurnuo je svomsnagom poklopac prekriven živim busenom i izbačen kao katapultom izleteo napolјe. Nenaviknutna dnevno svetlo, nasumice je ščepao, odigao od zemlјe i bacio preko ograde četvoronožnogčovekomrsca, gadno razjaplјene čelјusti. Kada je okrvavlјenih ruku otvorio oči, imao je predsobom vlasnika pomahnitale životinje, pristalicu zvezde petokrake i doušnika od koga su zaziralioni preko brda.



OBLIKOVDNјE MARŠALOVOG SUDIJE

- Smišlјeno sam napravio uvod za glavnu temu životopisom glavnog „junaka“ iz malopre pominjanog procesa „dvadeset petorici" velike figure Četničkog nacionalnog pokreta sa kojim bi preki sud završio po kratkom postupku. Sudija koji je u svom prvom suđenju poštedeo životcenjenom doktoru Đuroviću moj je vrli prijatelј. I baš njega sam ti maločas najavio. Nјegovo imenije za pogađanje. Na pomolu su zanimlјivi a nepoznati detalјi, izvučeni iz sudbine mlađemnaraštaju nedovolјno objašnjavanog sudije Mihajla Mike Đorđevića, svojevremenog predsednikaVojnog veća Vrhovnog suda Federativne Narodne Republike Jugoslavije, pukovnika prolazne iunapred ograničene vojničke karijere, neiskazanog darovitog pravnik a, delioca pravde koji jeodlučivao o životu ministra Jutoslovenske vojske, mornarice i vazduhoplovstva u otadžbini inačelnika štaba ratne Vrhovne komande Kralјevine Jugoslavije - đenerala Dragolјuba DražeMihailovića, a samim tim i o sudbini celokupnog našeg naroda. Postavlјenje tog srbijanskogzanesenjaka leve orijentacije za predsedavajućeg velikom i specijalnom sudskom većuformiranom za suđenje „neprijatelјu broj jedan" nove Jugoslavije, u vreme kada se na ovim prostorima prelamala sadašnjost i budućnost nekoliko slovenskih i vanslovenskih naroda, predstavlјalo je pravo političko i državničko podvalno lukavstvo. Sudija Mika Đorđević, za ovokazivanje značajnog nadimka Ćora, poslužio je novoj vlasti, slično većini ondašnje levičarskestudentske i đačke omladine, kao moćno oruđe za izgradnju „velike buduće stvari i ostvarenje snamnogih prethodnih generacija". Malo se tada verovalo da će se u blagodeti novog vremena kaoznačajne ličnosti lјulјuškati i probisveti i pripadnici predratnog taloga. Bolјe razumevanje onogašto dalјe sledi zahteva nekoliko rečenica o njegovom poreklu i neuobičajenom životu. On je kao prvenac uglednog kragujevačkog kafedžije i povremenog trgovca iz postojane građanske porodice, impozantna intelektualna i fizička pojava, ateista od vrha do dna i kolovođašumadinskih mlado-komunista, u pravo vreme smišlјeno iščupan iz svoje sredine. Naoružanstremlјenjima suprotnim uvažavanoj porodičnoj tradiciji, rano se odrekao sladunjavihgospodstvenih večernjih balova, salonske udobnosti i bezbrižnog studentskog doba. Duboko privržen utopističkoj ideji o socijalnoj pravdi, koju je u srpskom Pomoravlјu zasadio SvetozarMarković, znameniti socijalista iz susedne Jagodine među prvima iz svog kraja poneo je barjak unašem narodu dugo neprihvaćene i strane Komunističke partije. Na njegovo životno opredelјenjeuticalo je i mladalačko shvatanje da je komunizam kao opcija bliži demokratijisocijaldemokratske orijentacije od nacionalnog pokreta, koji je, opčinjen marksizmom, doživeokao monarhističku dekadenciju unapred osuđenu napropast. Na Zagrebačkoj konferenciji jugoslovenskih komunista održanoj 19. i 20. oktobra 1940. godine, uz učešće sto jednog delegata pomenuto je i njegovo ime među ukupno 1500 članova u prvoj godini rata naraslih do cifre od12.000. Podnosilac glavnog referata odao mu je priznanje kao pouzdanom i samopregornom predvodniku šumadijsko- pomoravske levičarske mladeži. Na tom kominternovskom skupu saodređenim cilјem pošteđen je partijskog ribanja zbog „mekog i plačlјivog" držanja u polici jskojraciji iz 1939. na komuniste i socijaliste Šumadije.

Sredinom pejzažne jeseni 1941. godine pomahnitala Hitlerova ratna armada, pod kojom jeklecala rovita i uspavana Evropa, pružila mu je priliku za podvig po partijskim aršinama, posebnovrednovan - ubrzano je izlagao i samom sebi nedovolјno poznat sudija Mihajlo znatiželјnom predsedniku Janku.

- Prelazim na oktobarske događaje, od kojih su se drmala sva brda i ravnice pitome



Šumadije. Te godine Kragujevac je, kao i cela Srbija, bio pod nemačkom okupacijom, koju suodržavale Šesta divizija, pešadijski puk iz Soluna i veliki broj tenkova i drugih oklopnih vozila.Jesen neoštećena ratom klizila je svojom putanjom. Gde god je oko palo, videla se samozahuktala borba. Naš opsednuti socijalista bio je izvan tog zemalјskog sazvežđa, čekajući svojtrenutak, koji mu se brzo stvorio. Izvršavajući naredbu sa najvišeg mesta, on je u pogodnoj noći

preneo u očevu kafanu šest Škodinih mitralјeza namenjenih za akciju velikog dometa, izvađenihiz bunkera budno kontrolisanog od strane tročlane grupe Titovih poverenika zašumadijsko-pomoravsku oblast. Ako je važno, da kažem i ovo. Jedan od njih dogurao je poslerata do predsednika savezne vlade i parlamenta, a drugi do ministra savezne policije. Treći se baškario u fotelјi zamenika direktora Novinske kuće „Politika“ bez posebnih radnih obaveza,mučeći se sa publicističkom olovkom, koja ga nikako nije služila.

Narednog predjutarja, držeći se razrađenog scenarija, komunistički mladopartijac Mihajlostavio se na čelo pažlјivo odabrane grupe novopečenih proletera metalske struke, naoružaneskrivanim oružjem. Već u toku večeri kragujevačka varoš se zabrinuto pitala kojom cenom će platiti likvidaciju grupe nemačkih oficira, podoficira i ađutanata napadnutih sa visoke kote iznadsela Bare, na putu između Gornjeg Milanovca i Kragujevca, kojoj je doprineo i arsenal oružja u posedu našeg kolege. Videvši svoje upokojene sunarodnike, lokalni komandant nacističkog batalјona prenuo se iz šumadinskog opojnog dremeža i bez oklevanja izveo na ulicu do zubanaoružane kaznene jedinice ne bi li dosledno sprovele u delo Hitlerovu naredbu od 16. septembra1941: „za jednog ubijenog Nemca stotinu Srba, a za ranjenog pedeset", oprobanu u Kosjeriću 28. jula 1941. godine pogublјenjem 85 nacionalista u zamenu za jednog nemačkog motociklistunađenog mrtvog na pustom drumu, bez jasnih tragova usmrćenja. Sprovedenu i u mačvanskimselima Petlovači i Jarebici, u kojima je po istom receptu „zaslugom“ raspucanih partizanastradalo nešto manje od 800 seosk ih domaćina. Poginulima kod sela Bare pridodao je SS oficire injihove potčinjene pokošene, prema nedemantovanim kazivanjima pojedinih Kragujevčana, istimoružjem za vreme izvođenja jutarnje gimnastičke vežbe u operaciji nazvanoj Stadion. Uporni Nemci, jur eći brojku „svojih" budućih žrtava, nisu nikoga štedeli i preskakali.

Posle tipično švapske odmazde u Kragujevcu i široj okolini takoreći nije bilo dvorišta bezcrnog barjaka i majčinskog leleka.

Progonjen osećanjem krivice za lični doprinos masovnom pokolјu gimnazijskih drugova,učitelјa i profesora, rođaka, komšija, svatova svrgnutih sa fijakera i čeza, selјaka pokuplјenih sanjiva, čobana pohvatanih na livadama, Cigančića skuplјenih sa grobalјa i trgova i đaka izvedenihiz prepunih učionica, kafedžijin sin Mika, tek registrovani advokatski pripravnik, udario se u čeloi zamislio. Isprativši poslednji eho osvetničke puške, on je stavio svesku ispod miške a olovku udžep i tako opskrblјen krenuo je od jedne do druge varoške kuće, od crkve do crkve, od jedne dodruge prazne škole, od seoskog šora do seoske zabiti, od groblјa do groblјa, od pojate do pojate.Preneražen saznanjem da je nemačka egzekucija odnela pretežno bezazlene rodolјube, lišenesvake političke obojenosti, izgubio je početni polet partijskog jurišnika a samim tim i volјu zaokončanje popisa. Napuštajući izukr štanu evidencionu stazu, neuverlјivo je ubeđivao sebe dadisciplinovanim Švabama, i pored zadiranja u teritorije susednih okruga i urođene vojničkeupornosti, nije uspelo da namire cil јanu cifru. Višednevnim obilaskom masovnih grobnica u predgradskim Šumaricama nije sebi ni odmogao ni pomogao. Traganje za stvarnim brojem„svojih žrtava" završio je posetom starešini kragujevačke crkvene parohije, u kojoj su sabirane posmrtne panaije i sveće upalјene za pokoj duša žrtava „krvave bajke“, mnogostruko literarno ilikovno obrađene. Crkvenu portu napustio je prazne beležnice kao prepoznatlјivi i nepoželјniskojevac od akcije, a po religijskim kanonima i kao antihrist. Sa partizanskim rancem na plećima,dopunio je svoja levičarska pluća idejom komunizma. Najbližem odredu „crvenih" priklјučio se



bez prethodnog prisnijeg oproštaja sa roditelјima i okolinom, ali ipak nešto manje uveren u pitkost i penušavu sladunjavost života sa leve strane, umiren naknadnim podsećanjem da jenjegova proleterska šestorka bila samo deo jedinice angažovane za uništenje nemačkih grupacija.

Za vreme četvorogodišnjeg ratovanja nije prilazio rodnom domu. U enciklopedijskojgrađi ispod njegovog imena je samo nekoliko redaka. Vojnu karijeru započeo je kao intendant

Kragujevačkog partizanskog odreda. Odatle je, po kazni koju je „zaradio" istrčavanjem ispredrude, prebačen u susednu istoimenu kralјevačku formaciju „za konjevoca" zaduženog za prenošenje arhive. Šestomesečno pr evaspitanje u skrivenim partizanskim konjušnicama okončao je „prelaznom" ocenom. Preostali, veći deo rata proveo je u mar šalovoj blizini, u formaciji„pismenjaka" karaktera političkog odreda. Spomenuti nemački ratni zločin izvr šen nad njegovimsugrađanima bio mu je najlepša preporuka za ulazak u veoma uski krug lјudi koji su imalislobodan pristup vrhovnom komandantu partizanskih oružanih snaga. Zluradi poznavaoci prilikazasnivaju ovu tvrdnju na stalnom prisustvu sveske sa imenima i prezimenima šumaričkih žrtava unjegovom ličnom prtlјagu. Opisujem ga na osnovu neposrednih i uzgrednih saznanja. Neometanim prisustvom u strogo kontrolisanim štapskim mestima izazivao je zavist svojihistovrsno rangiranih vršnjaka. Pripadnost Brozovoj okolini omogućio mu je da 25. maja 1944. u preopisanom i preopevanom desantu na Drvar, odigra ulogu širokog sudbinskog značaja.Pojedinosti tog istorijskog događaja čudnog toka još imaju tretman dobro čuvane državne tajne.Povezivanjem zvaničnog izveštaja i podataka pokuplјenih sa terena sklopio sam priču kojadovodi u sumnju herojstvo „i još ponešto" vrhovnog poglavara jugoslovenskih komunista izapovednika partizanskih oružanih formacija.

Skriven u dubokoj drvarskoj pećini koju su obezbeđivali najsposobniji borci, Josip Broz je instinktivno osetio približavanje elitne desantne jedinice Trećeg nemačkog rajha. Blizina jakihneprijatelјskih snaga njegovom štabu izazvala je opštu pometnju i usmerenost pažnje ka pravcuodakle je dolazila opasnost. Ostavši usamlјen i nezaštićen, mar šal je skoro nesvesno povukao ksebi kofer sa uglancanim kožnim čizmama i novom mar šalskom uniformom, koju mu je pospecijalnoj narudžbi sašio bračni krojački par sa beogradske Čubure jednonogi Ljuba Seger injegova pevna Cica. Svesrdno podržavan od nestrplјive sekretarice štaba, lepuškastePožarevlјanke Davorjanke, diplomatskom koru najavlјivane kao njegova buduća mar šalica, bliske rođake partizanke Vere Miletić, strelјane logorašice banjičkog logora, nervnozno je požurivao samog sebe. Sortirajući lična originalna i lažna dokumenta, odštampana i overena nanekoliko važnih svetskih jezika, njegove prodorne i bistroplave oči nemirno su tražile visokorangiranog nemačkog oficira dostojnog prihvatanja jednog „takvog“ novoustoličenog mar šala.Visoko kotirani štabli ja Sreten Žujović Crni, reprezent srpskih komunista, na vreme je prozreonamere svog komandanta i političkog idola i njegove ženske pratnje. I dok su okolo praštali mecii lјulјale granate, Žujović je spasavao ugled velikog komunističkog vođe i upravnog člana moćneKominterne upotrebom repetiranog parabeluma. Za to vreme drugi Srbin, odvažni AleksandarRanković, mitralјeskom palјbom zadržavao je nadiruće Nemce. U rasplet drame koja se približavala usijanju umešao se odnekud iznikli, moguće iz Viške pećine, i treći Srbin, vižlјasti pravnik Ćora, rodom iz bolom obavijene Šumadije. Naš bistroumni i oštrooki kolega glasommagične moći i vojničkim zamahom desne ruke povukao je za sobom, liticom prema gore, kaizlazu iz stupice, ceo Vrhovni štab. Na fotografiji izrađenoj u laboratoriji svuda prisutne engleskemisije, pogodnoj za svakovrsnu obradu, viđenoj u uglednoj advokatskoj kancelariji beogradske Nušićeve ulice, u koju je zalazio i sudija Mika, ovekovečena je kolona partizana koja je preokrenula tok istorije Sr ba i drugih naroda Jugoslavije, sa čelovođom, dvometraškimkragujevačkim cvikerašom, patulјastim Titom - što zbog svog niskog rasta (172 cm), što zboguzbrdice - njegovim psom, još drhtavom Davorjankom, opreznim i spretnim Sretenom



Žujovićem, pristiglim Lekom Rankovićem. Dobrom oku vidlјivi su i obrisi šlemova, na kojima senejasno naziru kukasti krstovi. Ipak, najvažniju ulogu u odbrani maršalovog života i dostojanstvaodigrao je četvrti Srbin, Velјko Dragićević, podmetnuvši svoje grudi ispred nemačkog kur šumanamenjenog svom vođi, četnik prebegao partizanima na putu od Petrovca u Paštrovićima doRavne Gore kao član ravnogorske delegacije zadužene za doček engleskog brigadira Hadsona i

njegove anglikanske svite.Celuloidna traka kojom je ovekovečena naša „budućnost" izvađena je iz objektivaneimenovanog engleskog misionara poginulog dan ranije na istom mestu prilikom ukazivanja pomoći smrtno ranjenoj supruzi. Londonskom arhivu kataloškim potpisom ju je predao mešetarHadson, predratni direktor rudnika u našoj Zajači. Od 25. oktobra 1941. godine prvi akreditovaniengleski oficir za vezu u štabu đenerala Draže a pred nemačku kapitulaciju, po izričitojČerčilovoj naredbi i želјi, Brozov suflirant i konsultant. Moj ispisnik Mihajlo skromno je potvrdio svoj dopr inos spasavanju Vrhovne komande, kojoj je formacijski bio blizak, ostavlјajućiistoriji da razluči da li se iza mar šalove neuspele predaje krije razumlјiv strah od smrti ili želјa za prelazak na drugu stranu. Vojni eksperti iz tabora realista i pristalice ravnogoraca Titovo držanjeu drvarskom slučaju okarakterisali su postupkom višestrukog međunarodnog š pijuna, pozivajućise na ne mnogo osporavani odlazak njegovih delegata Vladimira Velebita, njegove stalne i pouzdane veze sa Vermahtom, Koče Popovića i Milovana Đilasa, skrivanog pod prezimenomMarković u Gornjem Vakufu, Nemcima na noge, radi potpisivanja „mirovnog sporazuma“, polazne osnove po kojoj su Dražini četnici jedini neprijatelјi partizana. Za protivnu stranu paktiranje komunista i okupatora je remek-delo politike interesa, kojom se nemačka vojna siladirektno isklјučuje kao neprijatelј partizana. Ovim navođenjima ne mešam se u posao istoričara, pred kojima je moralna obaveza istraživanja vrste i obima izdaje i saradnje sa okupatorom kakočetnika tak o i partizana.

Kao korisno štivo za proučavanje „Titovog Drvara“ istraživači svesrdno preporučuju pisanje Ficroja Meklina u istorijskom časopisu Easternapproašes (London 1949. godine),najzaslužnijeg Engleza za Čerčilovo sartomortale, od zaštitnika ravnogoraca do međunarodnogzastupnika i pobornika partizana, ove sadržine:

„Tito je pozvao majora Vivijana. Vivijan je zatekao maršala umorna i potištena. Maršal je preko volјe došao do zaklјučka da ne može da rukovodi operacijama svojih snaga u Jugoslavijidokle god je gonjen kroz šume i stalno u pokretu. Zatražio je od Vivijana da uradi sve: da se on injegov štab vazdušnim putem evakuišu u Italiju. I Vivijan je uhvatio vezu sa svojom komandomu Bariju, odakle je na Krupeško polјe stigla jedna dakota. Odatle je izvršena evakuacija„potištenog“ Tita i njegovog štaba. Čim se dakota spustila, uskočili su u njenu unutrašnjost Tito,njegov pas Tigar, šestoro iz njegovog štaba, jedna mlada dama, Vivijan... Sat-dva docnije svi suse spustili u Bari. Titova originalna maršalska uniforma pala je u ruke Nemaca za vreme napadana Drvar i odaslata da ukrasi neki muzej u Nemačkoj."

Čerčil nije smeo dozvoliti odbeglom Titu da se dugo baškari na obali italijanskog Jadrana,već ga je brže- bolјe prebacio na Vis. Na tom ostr vu organizovao mu je vrhovni štab i upriličio posetu bana hrvatske banovine Ivana Šubašića, koga je mladi kralј Petar II Karađorđević, podnjegovim pritiskom, postavio za mandatora izbegličke vlade u Londonu. Eto, tako je „imperator"Čerčil sprečio propast komunizma u Jugoslaviji, zalivši mu usahle korene.

Da za Hitlera komunisti nisu bili obični banditi, pitanje je ko bi danas nama vladao i učijeime bismo mi sada sudili. Spomenuti slučaj komunističko-nemačke kolaboracije iz 1943. godineusledio je posle bitke na Neretvi, začinjene razmenom zaroblјenika između partizana i Švaba,koja je zakačila i drugu po redu Titovu ženu, Hrvaticu Hertu, zatočenicu švapskog logorastacioniranog u Zagrebu. Mnogi su me uveravali da je u familiji ove dame po Titovoj naredbi bilo



smešteno žensko siroče misteriozno pogublјene partizanke Vere, kćeri jednog od braćeMarkovića koji drmaju Srbijom. Operacijom razmene rukovodio je Glez Horstenau, predstavnikVermahta za Hrvatsku, bliski prijatelј oca Vladimira Velebita iz njihovih mladalačkih bečkihdana i Firerov družbenik iz đačke klupe. Izlažem ti detalјe iz biografije austrijskog Švabe širokekulture i obrazovanja. Taj „civilni vojnik" zazirao je od Srba. On je, na primer, ustaške bojovnike

Slavka Kvaternika i njegovog sina Eugena Didu posle hvalisanja da su umorili trista hilјada Srbai da još toliko drže na nišanu te da su Tita otpremili u Srbiju da joj stane na žulј, kao što su to Nemci uradili svojevremeno sa Lenjinom i Rusijom, primirio predviđanjem da će se u tomslučaju Balkansko poluostrvo pretvoriti u pustinju. Obrazlažući ovako mišlјenje, autoritativno je podsetio da su Srbi kao privrženici slobode izašli iz petovekovnog ropstva rušenjem Otomanskogcarstva, a u novijoj istoriji bacili na kolena moćnu Austrougar -sku monarhiju.

Opus o Drvaru ima i drugi deo priče. Imenovani Srbin, koji je odvažno prinudio svogkomandanta da vrati kofer u prvobitno stanje i zaboravi na pomisao o predaji, doživeo je poslerata pravo političko umorstvo. A sve to se desilo zbog nedovolјno izučene lekcije ispisane umoskovskim procesima, koja se svom težinom sručila na mnoge slobodoumne oktobarce, „da seotpadnikom revolucije postaje pre svega suprotstavlјanjem moći“.

Nastavlјam prekinuto o Sretenu Žujoviću Crnom, kome je pripisana u glavnu krivicuzamerka novom vrhovniku Jugoslavije za učestalo smenjivanje prevashodno srpskih oficira. Tu„nesmotrenost" platio je kratkotrajnom robijom, da bi potom našao uhleblјenje u Naučnomekonomskom institutu u koji je prvi dolazio i iz njega poslednji izlazio. Izbegavam polemisanjesa pobornicima teze da se Žujović politički strmoglavio zbog opisanog smelog uplitanja urazrešenje rasplamsale Sedme drvarske ofanzive, još najčitanijeg školskog štiva, koja je„obogatila" našu nauku za nekoliko desetina novih doktora, a boračku organizaciju za više prvoboraca i narodnih heroja.

Vraćam se nazad. O sudbinskoj povezanosti utemelјivača jugoslovenskog samoupravnogsocijalizma u maršalskoj uniformi, osnivača Bloka nesvrstanih i „džina naše i svetske proleterskerevolucije" i njegovog potonjeg „dvorskog" sudije šumadijske loze, značajnoj za ovu našusgvarnost, najrečitije govori malo poznati slučaj koji se zbio u zimzelenom zaseoku podnoKadinjače nakon pada crvene Užičke republike. Promućurni i za ono vreme zavidno obrazovanikragujevački pravnik Ćora, posedovao je intelektualnu potku za vrtoglave pravničke visine. Naglašene duhovne građe i primetne građanske kulture, bio je trn u oku neškolovanom kriluuzletelih mladopartijaca, za koje su srp i čekić bili sve i sva. Zato se nisam začudio što ga je takonatprosečno nadarenog stigla u datom trenutku neispisana optužnica „visokoštabnih idealistačekićara, za nedopustivo i suprotno partijskim principima zauzimanje za mladića, pobornikadualizma i različitosti partijskog mišlјenja, neargumentovano optuženog da je u toku jednevišednevne borbene akcije pružio ruku ka tuđem sledovanju.

„Ko štiti lopova i sam je lopov! Korov se čupa dok ne pusti korene", govorio jeokuplјenima oko sebe Vlada Dedijer, Đilasov skutonoša, dovolјno glasno da ga čuje vrhovnikomandant, obradovan iznenadno ukazanom prilikom da se na lak način oslobodi visprenog inepredvidovog Srbijanca. I kao što se pretpostavlјalo, sa komandnog mesta stigla je telegrafskom brzinom burno odobrena naredba za neodložno: „pritvaranje" nedoslednog partijca i „kukolјa umladom žitu“. Za apsanu izabrana je vajat-šupa, pravo pravcato leglo izgladnelih miševa imačaka. Brozova odluka o pokretanju procesa nad svojom dojučerašnjom simpatijom, koji seizdvajao fizičkom i umnom osobenošću, izazvala je prigušena radovanja čak i članova partije izradničko-selјačkog krila.

Lični zatvorenik zapovednika Glavnog štaba partizanskih snaga i nepomirlјivogneprijatelјa Srpskog nacionalnog pokreta, oprostio se sa životom utonuvši u gust mrak otežao od



vlage u koji je grubo bačen. Ambijent tame iz grobnica podsetio ga je na majku maturantaDragojevića, svog najbližeg komšiju, strelјanog na Šumaricama sa celim svojim odelјenjem, koja je, tražeći sina, prevrnula mrtva tela 23 masovne grobnice. Ponoćni žagor ispred njegove „ćelije"izjednačio se sa atmosferom koja prati objavlјivanje najteže presude. Očekujući požureluegzekuciju najavlјivanu šklјocanjem obarača, još jedanput se vratio svom rodnom gradu i

sugrađanima pomorenim u nemačkoj osvetničkoj najezdi „stotinu za jednog“, kojoj je obilatokumovao svojom nepromišlјenošću. Pritajena nada Titovog sužnja u izbavlјenje dogorevala jekada se sa poranelim jutrom stvorila na licu mesta Cana Babović, politički ideolog i prosvetar sainkvizitorskim ovlašćenjima. Teološka maksima da nema smrti bez sudnjeg dana potvrdila se i uslučaju našeg kolege, i to po ko zna koji put. Ostaće večna tajna kako je prodorna i jedra skojevkasa okićenom titovkom na nemirnoj kosi izvukla nepopustlјivom mr šalu klјuč slobode zanepriznatog junaka drvarske epopeje i spasioca partizanske Vrhovne komande. Budnooki Englezii ovog puta su obogatili svoju dokumentaciju fotografijom oslobođenog plavušastog i krakatogzatočenika izdužene figure i razbarušene kose, sa okruglim naočarima žičanog okvira ispod blagoispupčenog visokog čela, u suknenim pantalonama okraćalih nogavica i vunenom na klot i frket pletenom džemperu navučenom preko lanene košulјe prirodne boje, i oveće grupe njegovih pokunjenih „tužioca" pretežno nižeg praga znanja i obrazovanja. Na tom dokumentarnom fotosunajjasnije je uhvaćen izraz neverice i razočarenja na licu još tada najavlјivanog skuplјača, kasnijedobro unovčavanih Priloga za biografiju Josipa Broza, Vlade Dedijera, čestog posleratnogzvaničnog posetioca političkih zatvorenika, partijski pohvalјivanog vodiča zatvorskih inspekcijameđunarodnog Crvenog krsta, kome je redovno uspevalo da zavede strance prikazom samo podešenog i odabranog.

Sin kragujevačkog kafedžije, od rane mladosti opčinjen snažnim i pre svega lukavimmaršalovim duhom i intelektom upao je posle Kadinjače u još veću životnu opasnost.

Nad sedištem Vrhovnog štaba partizanskih odreda spuštala se prohladna planinska noć,koja donosi i ostavlјa za sobom staklastu golomrazicu. Vatrena rasprava „o smislu i cilјevimaratovanja u jeku revolucionarnih promena" zajapurenih intelektualnih opsluživača štabnekomande, započeta u obdanici, dostigla je u ponoć svoju kulminaciju. Glavnu reč vodio ježivahni i dobroćudni telegrafista Miša, student uravnotežene naravi, apsolvent Francuskogtehnikuma, pobočni potomak vojvode Putnika i dvostrukih nosilaca Karađorđeve zvezde. Nadjačavajući uzavrele sagovornike naš, „Francuz" je spontano i čujno prekorevao sebe što senepromišlјeno stavio na stranu „nemačkog agenta koji je predao švapskim gospodarima MustafuGolubića, obaveštajca ruske Crvene armije, i to anonimnom telefonskom dojavom iz kućeRibnikara, čije neobeležene kosti još leže u zelenilu Narodne skupštine Jugoslavije, sazidane blagom doma Karađorđevića"; „neuspelog drvarskog begunca sumnjivog krvnog porekla";„aktivnog austrougarskog vojnika na srpskom borilištu u vreme Prvog svetskog rata“; „lažnog proletera“, pripadnika tridesetočlane pariske terorističke organizacije predvođene ozloglašenimustaškim zločincima Mijom Kralјem, Mijom Pospšilom i Eugenom Didom Kvaternikom,organizovane za izvršenje atentata nad kralјem Jugoslavije Aleksandrom Karađorđevićem;„kominternovca koji je stekao članstvo u Kominterni likvidacijom sekretara Centralnog komiteta komunista Jugoslavije i komesara Šumadijske divizije Blagoja Parovića"; „organizatora pogublјenja Žikice Jovanovića Španca (vođe Azbukovačke čete Valјevskog partizanskog odreda, prve srpske ustaničke puške, koji je stekao taj oreol smaknućem nedužnog i školovanogžandarma Bogdana Lončara, oca još nerođenog sina, na tradicionalnom Svenarodnom saboru 7. jula 1941. godine u Beloj Crkvi), kao svedoka Parovićevog ubistva"; „pogrešno izabranog vođekoji samo nerazumne Srbe vuče za nos, a koji je u naduvenom zagrebačkom Bomba škom procesuiz 1928. godine uzeo sebi za branioca Antu Pavelića, imenjaka, prezimenjaka i srodnika



utemelјivača za Srbe krvopijne i kobne NDH, posleratnog štićenika Vatikana i krvnogneprijatelјa Rodolјubivog pokreta armijskog đenerala Draže“.

Aluzija na maršala bila je jasna. Šokantno stanje, podignuto do nivoa incidenta, pregrejanih marksističkih teoretičara prekinuo je naš kolega Mika, kome su pravne nauke i politika bile primamlјivije od profiterstva, pucnjem iz Škodinog revolvera kojim se „poslužio" u

prepadu na nemačko vojno starešinstvo kod sela Bare, smišlјeno tempiranim u butno tkivoimpulsivnog francuskog đaka našeg porekla. Prodorni hitac ohladio je mlade vruće glave. Dalјirazvoj događaja pokazao je da je Šumadinčev metak, ispalјen u pravi čas, preduhitrio rafalnu pucnjavu namenjenu „Titovom klevetniku" i jedinom šifrantu koji je umeo da čita strane šifre.

Svevidlјivom mar šalu i ovaj slučaj bio je opomena da povede više računa o istaknutomintelektualcu srbijanske krvi i naravi, mogućoj opasnosti za njegov budući presto, kome jeuveliko dovlačio građu i postavlјao temelјe.

Ljudi stabilne naravi i pamćenja pričaju da se lukavi Hrvat, koji među nama rečeno nijenikada javno izgovorio očevo ime, dvoumeći se oko sudbine mladog pravnika stasalog kraj obalereke Lepenice, prema kome je u početku gajio neograničenu naklonost - prisetio da u neposrednoj blizini ima advokatskog pripravnika i intelektualca velikog kalibra, iz srca Srbije, najpogodnijuličnost za unapred skicirano suđenje „vođi prvog pokreta otpora u Evropi, Hitlerovoj Nemačkoj"„nekrunisanom kralјu pravoslavnih nacionalista" „gerilcu evropske reputacije" „gorskom caru“ i„kralјevom đeneralu plave krvi". Izgubio bih silno vreme nabrajanjem Dražinih titula, koje jemaršal pomno beležio i uredno slagao u svoju tašnu partizanku.

Postavlјenjem sudije Mike za predsednika Velikog vojnog veća, za suđenje u čije jeostvarenje čvrsto verovao a kome je godinama stremio, po sopstvenom poimanju stvari, li šavaose istovremeno dva opasna protivnika i buntovnika iz „nepredvidlјivog i vratolomnog srpskogsoja“. Jednog zaraslog u bradu, koji mu je zagorčavao život postavlјajući mu se kao prepreka dovladarskog trona, i drugog, znatno mlađeg, od koga se nešto slično u dogledno vreme mogloočekivati. Učvr šćujući svoju odluku da unapred odredi „sudiju za proces nad procesima“ on je, po svemu sudeći, još tada naložio svom štabnom krojaču da uzme meru za pukovničku uniformui odgovarajuće širite juristi „koga će njegova Srbija večno pamtiti".

Ne odbacujem olako uveravanja upućenih Čuburaca da je iz salona napaćenog beznonogLjube prvo izašla maršalska pa pukovnička uniforma.



„PODOBNI MORAVAC, ĐENERALOV TUŽILAC“

Pouzdani izvodi govore da se dalekovidi maršal skoro u isto vreme opredelio i za ličnostđeneralovog tužioca. Kao što se sada zna, izbor je pao na mlađanog Miloša Minića, nadarenogadvokatskog pripravnika, ambicioznog političara čačanske žitorodne i voćarske Prelјine, kome je porodični dom legendarnog majora Prvog svetskog rata Dragutina Gavrilovića bio prvaspolјašnjost koju je ugledao iz svoje dobro ušuškane i mekane kolevke. Poruka tog srpskog junaka, vrsnika Minićevog oca, koju s razlogom citiram, sastavni je deo domaćih i stranih vojnihudžbenika. Namenjena potčinjenim oficirma, podoficirima i vojnicima, izgovorena pri odbraniBeograda u prelomnim trenucima do tada najvećeg svetskog rata, služila je srpskoj deci za učenjeazbuke:

„Tačno u 3 časa ujutro neprijatelј se mora razbiti vašim silnim jurišem. Razneti vašim bombama i bajonetima. Obraz Beograda, naše prestonice, ima da bude svetao. Vojnici, junaci,Vrhovna komanda izbrisala je naš puk iz svog brojnog sastava. Naš puk je žrtvovan za častBeograda i otadžbine. Vi nemate više da se bojite za živote vaše koji više ne postoje. Zato napredu slavu za kralјa i otadžbinu! Živeo kralј! Živeo Beograd!"

Izbor zapadnomoravskog visokoškolca iz maršalu omražene, tipično srbijanske građanske porodice, za ovako važnu ulogu nije izgleda bio nimalo slučajan. Rano uzleteli moravski političkii pravni „petlić" prema još neobrađenim istorijskim dokumentima, položio je prijemni ispit kodsvog partijskog gospodara uspešnim podržavanjem pred probranim auditorijomom Hitlerovog iStalјinovog Pakta o uzajamnom nenapadanju sovjetske i nemačke ar mije u „eventualnom“Drugom svetskom ratu, potpisanog posle sloma Polјske, u školama izučavanog kao SporazumMolotov-Ribentrop. Uvažavani istoričari veruju da ga je Tito konačno upisao u svoj kadrovskitefter posle prvog sastanka sa đeneralom Dražom održanom u livadsko-ravnogorskom seluBrajićima, kao člana svoje pregovaračke misije „koji je umeo sa Srbima“. „Proračunati vođa partizana" prema svedočenju lјudi iz njegove najbliže okoline, imao je u rukavu dve šifrovane prijave, dva ubojita oružja protiv svog izabranika; same po sebi dovolјne za izvođenje na prekisud, improvizovanu instituciju koja nije znala za postojanje drute kazne osim za smrtnu. Nјihovoaktiviranje dolazilo je u obzir samo u slučaju eventualnog izabranikovog dvoumlјenja oko prihvatanja ponuđenog položaja zastupnika javne tužbe u očekivanom istorijskom procesu ilabavog pristupa đeneralovoj krivici. U prvoj se ovom tužiacu „na čekanju i proveri" stavlјalo nadušu kartaško druženje sa nemačkim vojnim establišmentom stacioniranim u Kragujevcu posle17. aprila 1941. godine, dana zvanične okupacije Kralјevine Jugoslavije i sloma njene vojske,„dok su još nezavađeni Dražini nacionalni i partizanski odredi izganjali okupatorsku vojsku izcentralnih i zapadnosrpskih gradova i pedesetak okolnih sela". U drugoj mu je predočena ozbilјnazamerka što se prilikom ilegalnog rada u Gornjemilanovačkom okrutu isuviše dugo zadržao ukući viđenog selјaka, komunističkog simpatizera, pored njegove mlade i lepe snahe, „beleudovice", čijeg su muža Švabe odvele u zaroblјeništvo kao zdravu srpsku radnu snagu, i budućemajke dva napredna muškarčića.

U arhivskim dokumentima zabeleženo je da je đeneralov tužilac na početku rata boravio uGojnoj gori, iznad Gornjeg Milanovca, u domovima i zemunicama tamošnjih selјaka, pristalica partizana. Baza mu je bila selo Kamenica, iz koga je slao svom Glavnom štabu korisne i poverlјive informacije o Dražinom Četničkom pokretu i njegovim saradnicima, dovolјne za prepad „na pogrešno orijentisano Srpstvo". Iz rata je izašao kao privilegovani borac. Posleratna



karijera tekla mu je bez oscilacija. Penjući se uvis, stepenicu po stepenicu, stigao je i do saveznogministra spolјnih poslova. Generalni sekretar Nacionalnog ravnogorskog pokreta dr ĐuroĐurović pao je u ropstvo braneći jatakovog dečaka od podivlјale pseće zveri. On ta isku šenja nijeimao jer je njegov jatak držao svoje pse na čvrstom lancu. Priča sišla sa Gojne gore rečito kazuješta je sve doživeo njegov domaćin, koji je, krijući „druga partizana, životno ugrozio celu svoju

porodicu. Rat se završio, „crveni selјak“, stremeći novim vremenima, otpratio je ćerku u srpsku i jugoslovensku prestonu varoš, u kojoj su školovani lakše dolazili do posla. Nemoćan da učenumezimicu stambeno obezbedi, on je nevolјno zakucao na velika funkc ionerska vrata svog ratnogštićenika Minića, pun nade i vere u njegovu čovečnost i lјudsku solidarnost.

„Dobrotvoru i prijatelјu, baš se radujem što te ponovo vidim tako zdravog i krepkog"veselo ga je dočekao naš nekadašnji studentski kolega u raskošnom državnom kabinetu, pružajućimu obe ruke.

„Za moju ćerku, onu devojčicu koja ti je krišom doturala hranu, stavlјajući time na kockusvoj dečji život, nema posla u Milanovcu, Čačku i u čitavoj zapadnoj Srbiji. Džabe sam obijao pragove tolikih lokalnih ur eda. Čim bi koraknuo u čekaonice bezlebaša, činovnički šalter bi sezalupio. Uhleblјenje sam joj našao u ovom velikom gradu. Tebe tim povodom nisamuznemiravao. Muči me njen krov nad glavom. Žensko je u pitanju. Ono ne može pod tuđinskustrehu. Tuđa kuća, nevolјa naša. Pomogni nam ako možeš i bićeš veličan i slovlјen na vjekevjekova, naizust je sručio „selјak petokrakaš".

„Čuj me dobro! Iskreno se radujem našem prvom susretu u oslobođenom gradu. Idemokod mene na ručak i počinak. Ostani u mojoj kući koliko ti je drago i osećaj se udobno. Dvorićete kao pravog moja Milka, opakiji tužilac od mene. Nažalost, ja ne delim stanove i ne družim sesa lјudima kojima je to nadležnost i dužnost. Trudim se da svoj posao uradim kako valјa i dalјene zavirujem" dopiralo je Minićevo pravdanje, do hodnika prekrivenog starinskim rekviriranimćilimovima.

„Svaka Vam čast. Ako takvi ostanete do kraja, preskočićemo i Rusa i Engleza iAmerikanca i neće mi biti žao da vratim ćerku među čobanice. Pogledaćemo se u oči za kojugodinu. Čarima vlasti još niko nije odoleo", razočarano je odvratio titoista u selјačkom gunju,koji je zbog pristupa komunizmu ugasio krsnu slavu.

O Miniću samo još ovo lično saznanje: jedna udovica i majka dvoje nejači proklela jehleb koji je pojeo u njenoj kući, kao „partijskom čistuncu" koji ni prstom nije mrdnuo za njenusiročad.

Nisam mogao da ga zaobiđem zbog uloge tužioca u procesu protiv Draže i ostalihsaoptuženih iz njegove grupe, izvršene podanički - objašnjavao je sudija Mihajlo razloge zaskretanje sa osnovne teme.

Iza odškrinutih vrata predsednikove kancelarije pojavila se sekretarica sudske uprave sa pismom „iskasaplјene" Zemunke, pečatiranim u Torontu.

- Ne otvaraj ga. Znam unapred šta u njemu piše. Stiglo mi je na sijaset takvih. Sva sunapisana i potpisana rukom „pokojne" Marije, žene osuđenog Vukoja - odbijao je sudija Mihajlo prijem ispružene inostrane pošilјke.

Predsednik Janko je ćutao. Iz njegovih očiju virila je prikrivena želјa za nastavkom„romana" o đeneralu Draži i sudiji Miki Đorđeviću.

- Ne boj se, priuštiću ti zadovolјstvo. Pričekaj malo. Vidim šta priželјkuješ. Idem do kraja, kako sam naumio. Ne udaraj nogama u patos ako te još koji put pomenem u lošem svetlu. Da si postao

kaluđer, ne bismo se ni poznavali - nastavio je sudija Mihajlo postupkom hroničara koji nikoga



ne brenuje.- Maršalovo vizionarstvo se ostvarilo brzo i potpuno. Rat se završio taman po njegovoj

meri i zamišlјenoj mapi. Velika i mala primirja potpisivala su se na sve strane. Državnici koji suratovali jedni protiv drugih rukovali su se i lјubili. Čaše „zdravice" zveckale su s kraja na krajzemlјe. Preživeli borci vraćali su se svojoj čelјadi i porušenim domovima: sakati, obnevideli,

klјasti, krastavi, ranjeni, izgladneli, isceđeni, odrpani i još kojekakvi. A pogde koji neokrnjen.One koji su ratovanje shvatili kao put u svetliju budućnost čekalo je siromaštvo i beda. Beograd je dobio novot žitelјa, naočitog pravnika, produhovlјenog intelekta, Mihajla Miku Đorđevića,očvrslog u ratu, privremenog majora Jugoslovenske vojske određenog za „specijalne namene",kome je sa „vrha državne kote“ predočeno unapređenje u činove potpukovnika i pukovnika „kadase steknu uslovi". Ratnik bez puške i nesuđeni advokat, okružen u novoj sredini nemarno pokrivenim masovnim grobnicama, ponovo je oživeo sećanja na tragediju rodnog grada. Želјnoočekujući prva zaduženja, kao odbranu od crne prošlosti izvukao je jedne noći sa dna svogimpregniranog ruksaka ukoričenu svesku popunjenu imenima svojih predratnih sugrađanastrelјanih u znak objašnjavane odmazde za rafalno usmrćene Nemce, ukomunističko-partizanskim operacijama Stadion i Bare. Naišavši na podatke o još jednojucvelјenoj majci koja je presvisla prekopavajući jame Šumarica napunjene leševima nevinihžrtava, iz temelјa se stresao. U to vreme Srbija je bila na kolenima, onako kako joj je mar šalnagoveštavao ulazeći u „oslobođeni Beograd". Cela njena teritorija postala je poligon zahapšenja, pogublјenja i proterivanja „neprijatelјa mladog društva" svakovrsnog roda, a prvenstveno neopredelјenih „intelektualaca", „špekulanata“ „saradnika i jataka okupatora"„domaćih izdajnika" „ratnih profitera" i drugog naraštaja nepoželјna lica.





dinara; stvara uslove za obustavu ubistava Srba van granice Srbije a na teritoriji okupiraneJugoslavije, a naročito u Pavelićevoj Hrvatskoj i Hercegovini; čini sve što je u njenoj moći daobustavi od dalјeg sprovođenja pogubne naredbe Vrhovne komande okupatorske Nemačke injenog Hitlera da se za jednog ubijenog Nemca strelјa sto Srba, a za jednog ranjenog polovinumanje, a za uzvrat da se pravi krivci izvedu pred sud; uslovlјava priznanje kapitulacije, pravom

Srpske crkve da nastavi bogosluženje, pominjanjem Nјegovog kralјevskog veličanstva i srpskog patrijarha i izricanje presuda pred našim sudovima u ime kralјa i otadžbine?" Imam važan razlog da se opširnije osvrnem na policijsko isleđenje generala Milana

Nedića. Šta je u pitanju saznaćeš uskoro.Maršalov sudija „za specijalnu priliku" Mihajlo Mika Đorđević, koja mu se polako

približavala, prebirajući po sitnicama ostalim u njegovom napuštenom kragujevačkom stanuodgurnutim u stranu prilikom preselјenja u prestoni Beograd, slučajno je natrapao na primerakdiplomatskog protokola sastavlјenog u kabinetu uhapšenog generala Nedića, namenjenognemačkim poverenicima za Grad Beograd Dankelmanu i dr Turneru, ispresecan špartanimsimetričnim pasusima i tačkama. Prelistavajući ukusno aranžiran "kompromitujući materijal"zbog čijeg se neprijavlјenog posedovanja u ono vreme išlo u zatvor bez ikakve garancije povratkana slobodu naš pravosudni drug zaustavio je pogled na poslednjem podvučenom odelјku, u kome je ministarskim notama srpska strana formulisala zahtev za obustavu „bestijalne odmazde po principu stotinu za jednog“. Ovo o čemu sada pripovedam dogodilo se posle svetosavskog praznika proslavlјenog iza neprovidnih zastora mrazne i gladne 1946. godine, kada sestarogradska beogradska čar šija samrtno tresla pod udarom hladnoće koja je ledila hranu i vodu ilomila prozorska stakla. Pogoršanju jedva podnošlјivog zimskog stanja doprinosilo je i Nedićevo hapšenje i njegovo strogo službeno saslušanje. Građani koji su ga sledili, u njegovoj sudbini prepoznali su svoju.

Uznemiren mogućnošću da se dođe do novih saznanja o stradanju njegovih sunarodnika s početka rata, čiju je nesreću delom preuzeo i na sebe, sudija Mihajlo, čovek duboko usađen umoju dušu, danima se motao oko zgrade srpske Ozne, u koju su privođene samo krupne zverke.Baš u to vreme, pri slučajnom susretu sa glavnim parohom Šumadijsko-pomoravske pravoslavneeparhije, saznao je da su majke, sestre, ćerke i druga rodbina Kragujevčana strelјanih u više puta pominjanoj osvetničkoj odmazdi za postradale Nemce na putu između sela Ljulјka i Bara i naStadionu, prinele na crkveni oltar blizu sedam hilјada posmrtnih panaija. Opterećen tim susretom, pohitao je koliko mu je snaga dozvolјavala, da čuje Nedićeve reči o pomorstvu njegovihKragujevčana. Kao oficir „sa vezom“ lako se sporazumeo sa klјučarem Rajkom Crnogorcem.Motivisan svojom potrebom, uveo je i mene u zamračenu policijsku prostoriju u kojoj je danima iskoro neprekidno isleđivan predsednik, nasilno svrgnute i raspuštene Srpske vlade narodnogspasa.

Put od glavnog ulaza do za nas preglednog mesta, satkan od svakojakih policijskih prepreka, prevalili smo oslanjajući se na njegovo ratno iskustvo i izgrađenu vojničku prodornost.Ušavši unutra, izabrali smo ćošak pred kojim je cela odaja bila vidlјiva kao na dlanu. Pribijeni jedan uz drutog, u prvom planu odslikavalo nam se lice i gornja polovina tela ostarelog ioronulog ali duhovno stamenog generala koji je žustro i vojničko-državnički opovrgavao optužbeduplo mlađih i pažlјivo probranih islednika. Rado bih ovom prilikom izbegao iznošenje detalјa o Nedićevom saslušanju da me ne obavezuje zakletva Titovog sudije, mog imenjaka Mihajla, čijesudske patnje uzimam na sebe kao svoje. On mi je nametnuo obavezu da ti što vernije prenesemgeneralovu isledničku izjavu. Naravno, pod uslovom da se stvori povolјna situacija, kao ovadanašnja. Ako nam okolnosti dopuste, imaćeš priliku da objasniš zbog čega je naš ispisnik ikolega toliko insistirao da baš tebi odslikam atmosferu i suštinu isleđenja poroblјenog



predsednika Srpske vlade narodnog spasa na osnovu činjenica sa kojima se upravo suočavamo.Vaše poznanstvo, čini mi se, bilo je povr šno. On se, to pouzdano znam, uvek sklanjao od urlatorakojima je podmazano grlo većma služilo za uzvikivanje parola protiv „preživelog ostatkaneprijatelјa novog poretka“. Beskrajno su mu smetali „novoprobuđeni barjaktari komunizma, kojisu kraj rata dočekali u zavetrini, koju si, kao što on kaže, i ti obilato koristio do poslednjeg časa.

Prema pamćenju, koje mi polako iščezava, prvi put te je zapazio u novom ruhu na terazijskom platou, sa raširenom „naprednjačkom parolom podignutom do neba i prodornim glasom kojima siispred svih ostalih tražio glavu predvodnog srpskog kvislinga’“. Ta slika bila mu je dovolјna začvrsto saznanje da si tim javnim mitingovanjem krčio sebi put do današnjeg položaja, koji je,ruku na srce, pre pripadao njemu nego tebi. Osnovano slutim da ti je odredio nisko mesto namoralnoj lestvici zato što si jednog agilnog islednika Ozne, zaslužnog za Nedićevo hvatanje,sumnjive pravničke kvalifikacije i elokvencije, praćenog lošim glasom vezanim za njegovuslužbu, nagradio podrškom za ulazak u važan gradski sud na mesto moćnog sudije. Reč je oKrcunovom policajcu kome se pripisuje „pripomoć" generalu Nediću prilikom „samoubilačkogsmrtonosnog skoka“ u toku policijskog isleđenja sa prozora vrtoglave visine, čiji opis još nijedošao na red. Kontam da se u toj nef ormalnoj optužbi protiv tebe krije njegova želјa da sekonačno uveriš a potom obelodaniš sličnima sebi protiv kakvog si čoveka skakao, nosiotransparente, izvikivao pogrdne izraze i dizao svoj tada važan glas.

Izborano lice predsednika Janka pretvaralo se u bolnu grimasu zbog oživlјene sumnje da je nagradio mladog pripadnika Ozne za zločinačko delo ne bi li prikrio tragove „keruše" kako je pogrdno nazivan zato što je bio i tamo i tamo.

Sudija Mihajlo nastavio je kao da je sve u nabolјem redu: - Naš kolega Đorđević, nema sumnje, odavao je dužno poštovanje toj istorijskoj ličnosti,

potvrđenom spasitelјu prognanih i izgnanih Srba. Državniku koji je pored 650.000 odraslihizbeglica izbavio i primio u svoje okrilјe i 85.000 izbegličke dece, za koju je sagradio kodObilića, na ulazu u Kruševac, pravi Dečji grad. Samo nelјudi mogu da zamere odavanje počasti jedinom Srbinu, dok se suprotno ne dokaže, zaslužnom za obustavu primene monstruozneHitlerove naredbe o pogublјenju stotinu naših za jednog njegovog ubijenog podanika. Današnjiverovatno ne znaju da se pod udarom ove genocidne tvorevine od maja 1941. godine do njenog povlačenja 19. septembra 1943, našlo oko 250.000 srpskih duša. U ovu brojku ušli su po momrezonovanju, pored pogublјenihi oni rodolјubi kojima su potere bile za petama.

Poznato ti je da sam posle sloma stare Jugoslavije izvesno vreme proveo na Palama, vrlo blizu Nedićevom skloništu. U tome je i moja lična želјa da ti što bolјe dočaram njegovo držanje itretman u nesvakidašnjem policijskom pritvoru.

Napetost fizički posustalog predsednika Janka rasla je srazmerno sa povezivanjemnjegovog imena sa crnim događajima iz još neslegle skore prošlosti. U takvom stanju bio jespreman da podigne ruku na svog nepopustlјivog sagovornika, koju je i u detinjstvu držao udžepu ako bi se u njegovom društvu zapodenula kakva kavga ili tuča.

- Čemu to bolesno uzrujavanje? Ako si prav kao što se predstavlјaš, onda se smiri islušaj! Na samom početku našeg razgovora doveo si me do jakog nervnog sloma nastojanjem da pošto-poto svališ na mene sopstvene i naše zajedničke sudijske grehe. Pošto je i tebi stalo dačuješ kako se general Nedić proveo u Ozni, spusti tu tašnu i vrati sat u džep - bezokolišno jezahtevao zagonetni sudija Mihajlo.

U predsednikovom kabinetu ispunjenom zapalјivim barutom pojavila se sa izlivenomvrelom kafom i pokvašenim kockama šećera, kao oručena, omalena pupčasta sekretarica drugesmene, piskava frontovka netolerantne naravi, od koje se zaziralo više nego od samog prvogglavešine Suda.



- Nisam ovde radi tebe. Utuvi to već jednom u tu svoju pomućenu ćupu! Teraš me nagrubosti nad kojima sam se uvek zgražavao. Ispunjavam zavet dat prijatelјu. I ništa više.Dovršiću ga makar i pred tvojom praznom stolicom - nastavio je dosledni sudija, ne osećajućivrelinu crnog napitka koji mu je natopio dlanove.

- Nastavi dalјe ali znaj: to što sada iznosiš svesno odbacujem od svog života. I tiče me se

koliko i lanjski sneg. Slušam te više iz pristojnosti nego iz znatiželјe, i pored tolikog posla koji me čeka izvan ove zgradurine. Kada ovo kažem, mislim na detalјe sa saslušanja generala Milana Nedića koji se tiču moje ličnosti. Sve ostalo je naša zajednička stvar - uzvratio je uzvrpolјeni predsednik srčući pretoplu kafu, od koje su mu zabridele opečene usne, pogođen u bolno mesto.

- Oko temelјno čvrstog generala gurkalo se tuce islednika, svaki uveren da ima u rukavuono pravo i najjače pitanje, „pred kojim se zemlјa trese i obale pucaju" - produžio je nepojmlјivogovorlјiv sudija Mihajlo, učvr šćujući se na širokoj stolici.

- Jasno mi je šta vas zanima. Dobićete od mene onoliko koliko vam ja budem odmerio.Izlagaću po sopstvenom znanju i volјi i u količini za koju se samostalno odlučim. Ako me u tokuizlaganja i prezentiranja podataka prekinete ili napravite ma i jedan slučajni pogrešni pokret,zanemeću zanavek. Nikoga se ne bojim. Moje je i ovako i onako odsviralo čim su me Engleziukrcali u vaš voz - odbrusio im je zapovednički, uzdignuta čela i kamenog pogleda, kuđen i od pozvanih i od nepozvanih, Predsednik Srpske vlade narodnog spasa u najtežem periodu Srbije,general predratne armije koji je za prošlog rata zavisno od potrebe spasavao i pomagao, svađao imirio, paktirao i raskidao, hranio i pojio, odevao i obuvao, privodio i puštao, vidao rane i zadavaoudarce, uzimao i davao...

- Okupacija Jugoslavije zatekla me je na Palama, blizu Sarajeva, u funkciji komandantaJužne armije - još čvr šće je nastavio prvi veliki Titov zatvorenik, kome mnogo Srpstvo dugujevečnu zahvalnost, zbunjujući malo uzmakle islednike. - Do kapitulacije Kralјevine došlo je zbognapuštanja Kralјevske vojske od strane hrvatskih i slovenačkih vojnika i oficira, što je izazvalo potpuno rastrojstvo naše armije. Na akt o kapitulaciji, potpisan u Beogradu 17. aprila 1941.godine u 21 čas, stavili su svoje potpise: u ime jugoslovenske oružane sile divizijski ćeneralRadivoje Janković, u ime vrhovne komande nemačke vojske komandant Druge armije, armijskigeneral Fon Vajst, a italijanskih ratnih snaga pukovnik Luiđi Bonefati. Armijski general DaniloKalafatović, koji je po nalogu pučističke vlade dva dana ranije ponudio Nemcima našu predaju,dao mi je zadatak da na svaki način izdejstvujem od okupatora da se Kralјevska vojska saoficirima ne goni u zaroblјeništvo kao što je Ugovorom o primirju, koji je stupio na snagu 18.aprila u 12 sati, bilo i predviđeno. U Beograd sam ušao automobilom, do kraja rizično, u pratnji pomoćnika načelnika štaba grupne armije, generalštabnog pukovnika Žarka Verića, koristećišvapsku propusnicu koju mi je osigurala Vrhovna komanda naše vojske. Čim sam stupio u stan brata Milutina, bio sam uhapšen od strane Nemaca i interniran. Bilo je to baš onda kada je i moj brat odveden u nemački logor.

Dva oficira Hitlerove Feld žandarmerije, poslata od šefa Gestapoa, majora dr Krausa,ranijeg beogradskog dopisnika bečkog lista Zidot, saopštili su mi da ne smem nikud iz kuće jer ćeu protivnom straže upotrebiti oružje. Pored mene stalno je stražario Slovenac Martin, u službiGestapoa, nemačke vojne policije. Za vreme napada Italije na Grčku nalazio sam se na položajuministra vojske i mornarice u vladi Cvetković-Maček. Jednog dana knez Pavle mi reče da treba poslati u Makedoniju osam divizija kako bi italijanske snage u severnom delu Albanije bilevezane za taj prostor. Sve zbog našeg vojnog prisustva na teritoriji negdašnje južne srpske pokrajine. Isto tako, moje divizije imale bi zadatak da spreče zaobilaženje grčkog fronta, ukoliko bi to Italijani pokušali ganjajući vojsku preko naše teritorije. U nemogućnosti da sprovedemknežev zahtev, izradio sam memorandum u kome sam istakao da bi odašilјanje divizija imalo za



našu zemlјu teške posledice. Pored ostalog naveo sam nespremnost Jugoslavije za rat, i to udužem periodu, podsećajući kneza da snažna Nemačka kao pobednica u Evropi ide po njenom tlukao nezadrživa plima. Ukazivao sam mu i na svu opasnost koja dolazi od suludih vladara kojidižu ratničku zastavu nemoćni da je iznesu do kraja. Između kneza Pavla i mene do šlo je dooštrihreči.

Posle toga usledio je njegov ukaz o mom razrešenju. Memorandum u celini nije išao u prilog interesima Nemačke jer je u njemu bilo izvesnih delova koji su bili upereni protiv nje.Posle svega konačno sam zaklјučio da sam interniran zbog nesaglasja u vezi s mojim protestnim pisanjem. Više nemačkih oficira saslušavalo me je o cilјu i sadržini mog pogrešno protumačenog protokolarnog opredelјenja. Podržavao sam, po vama, sramni pakt između vladeCvetković-Maček i tada nepobedivog nemačkog rajha, koji se zasnivao na bazi autonomnosti ineutralnosti u kojoj je Jugoslavija trebalo da ostane. U tom državničkom dokumentu video samsudbinski opstanak našeg naroda, spremnog da skoči na noge čim prilike dopuste. Dok sam bio uinternaciji, kod mene je dolazio moćni predsednik Komesarske uprave za Srbi ju gospodin MilanAćimović, bivši ministar unutrašnjih dela u vladi Milana Stojadinovića, da mi prenese kakonjegovi lјudi nisu u stanju da savladaju građanski rat u Srbiji. Istom prilikom izložio mi je potrebu da na vrh vlasti dođe jedan veći autoritet i uzme situaciju u svoje ruke. Po njegovommišlјenju, trebalo je da to budem ja. Kategorički sam ga odbio, izgovarajući se da sam bolestan iteško pogođen pogibijom sina, snahe i unuka u suludoj sabotaži izvr šenoj u Smederevu. Naveosam i bratovlјevo zatočeništvo u nemačkom logoru. Posle moje odbijenice u razgovor se umešaodr Kraus govoreći: „Ako se srpski narod ne umiri, platiće teškim žrtvama". I taj Švaba je mislioda treba da uzmem situaciju pod svoju kontrolu i stavim se na čelo srpskog naroda i njegove vlade. Odbio sam i njegov predlog sa istim objašnjenjem i motivacijom. Oslobođen sam kućneinternacije na zauzimanje Aćimovića kako bi me ubedio u potrebu da se stavim u službu srpskognaraštaja. U to vreme rodolјupci Draže Mihailovića bili su u šumi. Dražine četnike smatrao sam,rodolјubima zato što su umirivali srpski narod i sprečavali bratoubilačku borbu koju su započeli iizazvali komunisti da bi na taj način navukli Nemce na osvetu protiv svih Srba i nagnali ih da beže u planine. Da bi ovo izveli, komunisti su napadali Nemce, masakrirali ih, odsecajući imnoseve, polne udove, uši i vadeći im oči. Napadali su i na vlast i na istaknute građane. Sve ovodoprinosilo je tome da okupator kaštiguje srpski narod. O svemu što pričam obavestio me je uMinistarstvu unutrašnjih dela načelnik Komesarske uprave, Aćimović lično. Građanski rat besneo je na sve strane. Nadležna Komesarska uprava bila je isputila situaciju iz svojih ruku. Aćimović je konsultovao veliki broj uglednih političkih ličnosti, koje su se složile da treba obrazovati Vladunarodnog spasa pod mojim vođenjem. Prisustvovao sam konferenciji predstavnika privrednog i javnog života, na kojoj se diskutovalo o stanju zemlјe i izvestilo da je Komesarska uprava podnela ostavku, nemoćna da vodi svoj narod. Konferencija se završila time što je izvedenzaklјučak o potrebi formiranja Srpske vlade narodnog spasa na čelu sa mnom. Ovaj zaklјučak bio je usvojen od strane svih prisutnih. Prihvatio sam odluku Konferencije sa napomenom da ćuobrazovati Vladu, ako Nemci pristanu na moje uslove. Nemce su u našoj stvari zastupali šefUpravnog štaba vojnog zapovednika Srbije dr Turner i njegov pomoćnik dr Klis. Oni su tražili dase Vlada što pre obrazuje jer će u protivnom Srbija biti podelјena na tri dela. Jedan deo daće seMađarima, drugi Bugarima, a treći Hrvatima. Moj glavni uslov bio je: potpuno ostvarenje programa Vlade na čijem sam čelu, koji je prvenstveno podrazumevao: punu autonomiju Srbije i bezuslovnu obustavu primene naredbe „za jednog Nemca sto Srba". Sve što sam tražio uglavnom je bilo prihvaćeno, osim „sto za jednog". A zbog tog zahteva sam se najviše i prihvationezahvalne državničke dužnosti. Moja vlada, koju sam formirao 29. avgusta 1941. godine, dobila je na Konferenciji naziv Srpska vlada narodnog spasa. Došao sam na njeno čelo kako bih spasao



narod od međusobnog istreblјenja, čemu su komunisti od početka stremili. Cilј mi je bio dazavlada red, mir i bratstvo među lјudima. Snevao sam zavr šetak rata, združeni pod srpskim barjakom: „Samo sloga Srbina spasava". Šta smo drugo mogli tada da radimo? Ništa! Samo sebida stvaramo zlo. Za snažnog okupatora bili smo zrno peska u uzburkanom, nepreglednom moru.Da nisam imao lјubavi prema svom narodu, i ja bih komandovao juriš na neprobojni bedem.

Tražio sam da se naš rod ne truje iz otrovanog tuđeg izvora, već da se napaja čistom vodom saizvora zdrave srpske narodne svesti. Pozvao sam narod pod zastavu vere i nade, časti i juna štva,koja bi odagnala sve naše patnje i sve poraze naše. Kroz moju dušu i moje srce govorili su tadamilioni iz grobova predaka koji su slavno i požrtvovano pali na bojnim polјima da bi nama bilo bolјe. Prihvatajući se dužnosti uzviknuo sam sa balkona okuplјenom svetu da se svi vratimomajci Srbiji, geslom: „Sve za nju, ništa protiv nje“. Pored očuvanja Srpstva težnja mi je bila daSrbi ni u čemu ne zavise od okupatora, a najmanje da od njega traže koru hleba. U ostvarenju togzadatka više su mi smetali komunisti nego okupator.

Bez obzira na ime, moja vlada je većma ostvarila svoje cilјeve. Umirila je zemlјu tako što je protiv komunista upotrebila dobrovolјačke odrede formirane od bivših podoficira i oficira, prvo u okolini Beograda, a potom i širom Šumadije. Simbol mojih dobrovolјaca bio jedobrovolјački krst, na kome se relјefno isticao velikomučenik i pobedonosac Sveti Georgije.Ivicom krsta išao je natpis: „S verom u Boga, za Kralјa i Otadžbinu - Dobrovolјci!". Mnogo je primera tragičnog i mučeničkog umiranja radi tog dobrovolјačkog krsta. Ističem herojsku smrtmladog dragovolјca Dušana Pašića, sina divnog sluge Božjeg prote Pašića iz Užica. Nјemu je jedan bezdušni komunista ispalio prvi kuršum u glavu, uz uzvik: „Ovo ti je za Boga!“ Drugi mu je pustio niz desnu stranu grudnog koša, uz poklik: „Ovo ti je za kralјa!“ Treći mu je sručio posred srca, sa grubošću: „Ovo ti je za tvoju otadžbinu!"

Delatnost srpskih dobrovolјačkih odreda zasnivala se na deset „dobrovolјačkihzapovesti". Prvom je od privreženika Hristovog krsta tražena bezgranična lјubav za stradalničkisrpski narod. To je pored ostalog značilo da zemlјu svoju i narod svoj vole pre svega i iznadsvega. Drugom su opominjani da više ne raspolažu svojim životima, jer su ih dobrovolјno staviliu službu Srpstva i Srbije. Trećom su podučavani da im oružje koje nose nije dato za to da budu gospodari nad narodom svojim, nego da narodu svome budu verne sluge. Jer Srbinu ne treba nidahija ni zulumćara.

Komunisti su u prvo vreme rata sa svih strana upadali u užički kraj. Kada im je glavnina pošla ka Gornjem Milanovcu, sudarile su se njihove i Vladine jedinice. Oni su, iako poraženi, produžili u pravcu svog Užica, namerni da brane svoju Užičku republiku. Moje jedinice, potpomognute nemačkom artilјerijom i motorizacijom, ipak su ih isterale iz Užičkog okruga. Tek posle toga ostvarili smo u celo j zemlјi red i mir. Urađeno je to pod silnim dejstvom dvadeset i trimoja dobrovolјačka oreda. Žalim svu tada prolivenu srpsku krv.

Već 1. januara 1942. godine cela Srbija imala je okružna i sreska načelništva i pri njimaodgovarajuće odbore. Obnovu saobraćaja sproveli smo na taj način što smo pomoću plaćeneradne snage podigli porušene mostove i druge objekte na suvozemnim putevima. Na železničkimmrežama popravili smo stanice i iskidana postrojenja. Narod smo spasli od gladi pravičnom i pravilnom raspodelom žita, povlačenjem istog iz plodnih krajeva u pasivne, a naročito ustudenički i užički, gde je stanovništvo skapavalo od gladi. Organizovali smo prijem, smeštaj iishranu stotine hilјada izbeglica i desetine hilјada dece bez roditelјa, proterane u Srbiju.

Kada je reč o autonomiji zemlјe i obrazovanju oružanih snaga, Nemci su nas obmanuli.To se dogodilo zbog postavlјanja zluradog Majsnera za gospodara Odelјenja bezbednosti i svih područnih okupatorskih snaga. Ostao sam na čelu Vlade da se borim sa Ma jsnerom i da gasmenim.



Sarađivao sam sa Nemcima i svoj rad sa njima koristio da bih pomogao svom narodu.Organizovao sam dirigovanu privredu njenim usredotočenjem ka jednom centru verujući da će sena taj način omogućiti prehrana stanovništva. Nemci su davali seme za soju, suncokret i repicu.Od suncokreta i repice dobijao se zejtin, a od soje mleko, brašno i nekoliko različitih jela, pa čak ineki medikamenti. Sve je to stajalo na upotrebu našem narodu.

Februara meseca 1942. godine moja vlada donela je Uredbu o reformiranju njenih odborau Srpsku državnu stražu. Razlozi kojima se ona pritom rukovodila bili su ti što je Srbija koncem1942. godine bila očišćena od komunista, pa je trebalo da se stvori jedna snaga za održavanje javnog reda, poretka i bezbednosti zemlјe. Uredbom Ministarskog saveta iz jeseni 1941. godine,uvedeni su preki sudovi. Trebalo je sprečiti sabotaže protiv Nemaca, koje su vodile narod u pomor. A ti sudovi uvedeni su zato što su Nemci ubijali bez ikakve milosti, po principu „stotinuza jednog", uglavnom zbog lakomislenih i bezumnih komunističkih sabotaža. U njima su sedeliSrbi koji imaju osećaja prema svom rodu. Stvarani su i da bi se u ratnim uslovima mogli kaznitismrću poznati zločinci, u prvom redu komunisti koji se uhvaćeni na delu sabotaže ili palјevine,kao i svi oni koji izvrše ubistvo ili neki drugi sličan teži zločin.

Išao sam u posetu Hitleru zbog teške situacije celog Srpstva, do koje je došlo usledsamovolјe Majsnera i Nojhauzena i drugih nemačkih oficira koji su se izvlačili sa fronta i dolaziliu Srbiju. Odlučio sam se da posetim vođu nacističke Nemačke i njegovog monistra spolјnih poslova razložnog Ribentropa, čiste državničke savesti, i izložim sve nevolјe srpskog naroda itražim da se okupatorski režim olakša. Pored izgovorenog, glavni cilј te moje posete bio je taj damolim da se obustavi sprovođenje naredbe o strelјanju stotine Srba za jednog ubijenog Nemca,kao i ukidanje nemačkih kaznenih ekspedicija. U posetu sam pošao 17. septembra 1943. godineavionom do Berlina. Odatle sam cele noći između 18. i 19. putovao vozom kroz Istočnu Pruskudo železničke stanice Eden. Od te stanice išli smo automobilom jedno desetak minuta krozogromnu gustu šumu gde je bila smeštena nemačka Vrhovna komanda. Negde pre 12 sati 19.septembra stigao sam sa svojom pratnjom na manju železničku stanicu izgrađenu iza Edena.Posle dva sata čekanja pojavio se Ribentrop u specijalnom vozu, u pratnji uglednih Švaba Nojbahera i Federmajera. Ručali smo svi zajedno u restoran-vagonu Ribentropove kompozicije.Ministar je u 16 sati posle podne otišao u Vrhovnu komandu s tim da će u četvrt do 18 kod nasdoći Hitlerov ađutant da nas prihvati i povede. Tačno u određeno vreme stigao je najavlјeničovek sa dvoja kola. Do sedišta Vrhovne komande, koja je bila raspoređena po barakama udubokoj šumi, pešačili smo neki kilometar -dva. Ispred jedne od njih sačekali su me štabniHitlerov ađutant, dežurni oficir i Ribentrop lično. Hitler je bio sam. Ribentrop ga je obavestio ocilјu moje posete. Bio je nezadovolјan našim zahtevima, a naročito onim da se ukine njegovanaredba „za jednog njihovog stotinu naših“. Izražavajući nezadovolјstvo, kazao mi je:

„Vi ste me Srbi dva puta za srce ujeli i treba ne stotinu za jednog, već hilјadu za jednog.Sravniću celu Srbiju sa zemlјom ako me još jednom taknete u srce. Upamtite to dobro. Srbija jenezahvalna i ako sam je spasao 1933. godine kada su prutokratske zemlјe htele ekonomski da jeupropaste kupujući njene produkte i baze u bescenje i sprečavajući joj izvoz sopstvenog proizvoda".

Kada je ponovio da smo ga dva puta ujeli za srce, mislio je na odbijanje Martovskog pakta i napada nas Srba na njegove jedinice, izvršenog posle kapitulacije Jugoslavije. Mislim dasam ga podsetio na poraz njegove postojbine Austrije od srpske vojske u prvom velikom ratu.Hitler je na sastanku izdao široka ovlašćenja Nojbaheru. Na moju naročitu radost, ukinuo jenaredbu da se za jednog ubijenog Nemca strelјa sto Srba, a za ranjenog pedeset. Pored toga,obećao je daviše u Srbiju neće dolaziti n jegove kaznene divizije. Nojbahera je ovlastio da ispitaslučaj nemačkih oficira koji su došli sa fronta i uvukli se u Srbiju. Naredio je da se uklone ako se



nađe da su krivi. To se odnosilo na Majsnera i Nojhauzena jer su radili protiv programa mojevlade, prihvaćenog od strane njihovih prethodnika. Nojhauzen je uhapšen i odveden u Nemačkukoncem 1944. godine, a Majsner dva meseca docnije. Jedini razlog zbog koga sam išao kodHitlera i Ribentropa bio je taj da izjavim molbe i žalbe na nemački režim u Srbij i u ime srpskognaroda. Cincar Marković savetovao me je da pred Hitlerom i Ribentropom postavim potrebu

proširenja Srbije tako što bi u njen sastav došla cela Crna Gora, Sancak, istočna Bosna i Srem.Moguće je da je pomenuo i Makedoniju. Po planu Cincara Markovića, granice Velike Srbije išle bi od Makarske, pa na granicu između Bosne i Dalmacije, na Unu, Unom do Save, zatim Savom, pa linijom između Jakova i Vinkovca na Dravu kod Osijeka, a odatle Baranjom premaMađarskoj, zatim preko Dunava kod Sombora, a odatle prvom linijom na Tisu, pa preko Tise nagranicu Banata, zahvatajući ceo Banat, izuzev sreza Sremskog, potom starom granicom premaRumuniji i Bugarskoj, zahvatajući praktično celu Makedoniju, pa starom granicom prema Grčkoji Albaniji, izbijajući na Skadar. Postojala je i kombinacija da se pod pretpostavkom vraćanjaJugoslavije njenim granicama stvore tri velike države, i to: Velika Srbija, Velika Hrvatska iVelika Slovenačka. Hitleru nisam izneo ovaj protokol jer sam na stanici u Edenu od Ribentropa bio energično odbijen. Po njegovom shvatanju, stvaranje Velike Srbije u navedenim granicamadovelo bi do nezadovolјstva Hrvata, Mađara, Rumuna, Bugara i drugih.

Nojbaher mi je obećao svoju comoć u pogledu stvaranja Velike Srbije, ali je smatrao danjeno proširenje treba da ide postepeno, prvo uvođenjem u njene okvire Crne Gore,novopazarskog Sandžaka i dela Bosne do reke Bosne.

Izložio sam svoje, a vi radite vaše. Milost ne tražim, niti je od vas očekujem. Jasno vidimsvoj put i sudbinu. Vi ćete me strelјati ili obesiti. Ali pre nego što dušu predam Bogu viseći uzneku banderu na Terazijama, ja ću tamo daleko ispred nebeskog prestola videti bar jedan milionSrba, koji mi u jedan glas kažu:„Ostali smo u životu blagodareći tebi i tvojoj izdaji".

Vi ćete me ubiti, a oni će me mrtvog braniti i pred Bogom i pred Srbima i pred sudomistorije. Svako može žrtvovati život, ali ja sam radi tog miliona i celog svog naroda žrtvovaonešto više od svih lјudskih života. Žrtvovao sam svoju čast i svoje svetlo ime. Lako je otadžbinidati život jer to zaboli sekund-dva. Ali nije lako dati obraz. To boli i u grobu. Skidate mi glavušto sam spasavao svoj narod, koji sada satirete gore nego krvni neprijatelј.

Stekao sam utisak da je general mogao da govori bez prekida nekoliko uzastopnih dana. Na izloženo nije dopuštao prigovore. Napustili smo ga kada je mučno saslušanje prešlo nanjegovu saradnju sa đeneralom Dražom Mihailovićem. Napolјe nas je isterao dobroukomponovan niz teških scena. Rastali smo se sa gorčinom u duši. Sudija Mika je utrčao u mrak,sa drhtavim predosećanjem blizine događaja koji je, kao što se sada zna, obeležio njegov i našživot. Ja sam izašao iz policijskog osinjaka noseći lik prkosnog generala pred kojim je cela Ozna podrhtavala. Na zidu kontrolisane zgrade Agitpropa, pored koje se mora proći, lelujali su seostaci Nedićevog plakata, sa pravim putem u prvom pdanu, mestimično zaposednutim nemačkommotorizacijom. Sa obe bočne strane kolovrza isticali su se čobani sa frulama na usnama, poredstada koje se mirno napasa bujnom livadskom travom. Na drugoj strani pregradne linije plakata jarkom slikarskom kičicom prikazan je krivudav putelјak sa mrtvim Švabama pored preturenogautomobila, ubijenim iz partizanske zasede, i selo Skele kod Obrenovca sve u plamenu, potpalјeno u znak rečene Hitlerove odmazde. U dnu te opominjuće slike prostirao se čitlјivigeneralov apel upućen građanima Srbije: „Draga deco, sinovi moji, držite se pravog puta i nikakone skrećite u stranu zarad sebe i zarad našeg roda!"

Sutradan zvanično je objavlјeno da je osporavani predsednik Srpske vlade narodnog spasaMilan Nedić izvr šio samoubistvo smrtonosnim skokom na betonsku podlogu iz prostorije prekočijih prozora i terase se ne naginju ni prekalјeni padobranci i avijatičari. Vreme će pokazati da li



mu je islednik unapređen u sudiju ili neko drugi od zvaničnika „potpomagao" da lak še prebacinoge, istovremeno preko prozorskog okna i široke balkonske ograde. Krivica je i tvoja što sutakva nagađanja nadživela svoje vreme. U policijskim arhivama, pored zapisnika o Nedićevomsaslušanju pisanih i kucanih u periodu od 29. januara do 3. marta 1946. godine, nalaze sespecijalni izveštaji i izjave o njegovoj pogibiji.

Službeno, neobjavlјeno, saopštenje izgleda ovako:„Poslednjeg dana poslušni sprovodnik Rajko poveo je još stamenog generala iz njegove podrumske ćelije ka dobro čuvanom delu zgrade za isleđenje. Držeći se ustalјene staze, proveo ga je stepeništem i osvetlјenim hodnikom visokih plafona trećeg sprata na korak do kancelarijeislednik a Milatovića, zauzetog obavlјanjem važnog telefonskog razgovora. Čekanje na islednikov poziv, u specijalno nakalemlјenoj kockastoj čekaonici, oteglo se u nedogled. Pažnja do tada uvek budnog Crnogorca naglo je popustila. S kraja nakraj hodnika ni žive duše. Prividno smirengeneral, koristeći ukazanu pogodnost, mladalačkim skokom se vinuo preko zatvorenog izastaklјenog prozora i neobično visoke terase, sletevši pravo na betonsko dvorište. Iznenađenisprovodnik Rajko uspeo je da ga dotakne za nogavice".

Ova sažeta zvanična verzija proistekla je iz izjava islednika Milatovića, njegovesekretarice Mire, nekolicine zatočenih činovnika i visokog oficira obezbeđenja Koče Jončića,sadašnjeg doktora pravnih nauka, neprotokolisanog ideološko- političkog tumača naše ustavneteorije i prakse i glavnog čuvara i kontrolora Topčiderskog učilišta u vreme suđenja đeneraluDraži.

Pored beživotnog tela od starosti iznemoglog i prirodno tromog generala, za tili časstvorile su se dve službenice i poveća grupa upravo pristiglih Ozninih oficira. Opisano službenoobjašnjenje nije bez lako uočlјivih šuplјina. One su bile povod onima koji „državno" ne primajuzdravo za gotovo da se pridruže sve većem broju pristalica verovanja da je generala usmrtioislednik Milatović, oficir Ozne sa specijalnim zadacima, lјutit što mu je bacio olovku kojom jetrebalo da mu potpiše izjavu „o nedvosmislenoj Dražinoj kolaboraciji sa okupatorom i domaćimizdajnicima". Neverne Tome zasnivaju ovakva svoja rasuđivanja na neuspelom samoubistvu, bašiz tih dana, nešto mlađeg železničara koji je pri skoku iz zaleta sa istog mesta sklupčanim telomnaleteo na snop žica telefonske mreže. Oni koji se priklanjaju samo onome što je zvaničnosmatraju da se general odlučio na očajnički korak pritešnjen dokazima o veleizdaji i počinjenimzločinima. Sa tim argumentom stidlјivo je izašla u javnost oficijelna vlast, tvrdeći da nije imalarazloga da bilo kome „pomaže“ u samoubistvu.

Tu je kraj kratke istorije iz života osporavanog vojnika i državnika; spasioca ugroženogSrpstva, neizlečivo opsednutog svojim narodom; ađutanta prestolonaslednika AleksandraKarađorđevića, nosioca Karađorđeve zvezde; oficira stasalog na ratnim tradicijama svojih predaka, koji je najbolјem drugu Dragutinu Dimitrijeviću Apisu, predvodniku zavere na kralјaAleksandra Obrenovića, na poziv da uđe u krug zaverenika nedvosmisleno odgovorio da on neubija svoje kralјeve.

Potpunija slika o ovom vojniku, kao stvorenom za istorijsko izučavanje, zahteva jošnekoliko redaka. Pripadnici Srpske dobrovolјačke radne službe izvukli su 5. juna 1941. godine izvelikih ruševina telesne ostatke njegovog jedinca Dušana, mlade snahe i petogodišnjeg unuka, pomešane sa leševima hilјade Smederevaca postradalih od sabotažne eksplozije svakovrsnogoružja bivše Jutoslovenske vojske, smeštenog u smederevskoj srednjovekovnoj tvrđavi.

General Milan Nedić ostao je i bez nacionalno orijentisanog brata Milutina, koji jezajedno sa suprugom izvršio samoubistvo da ne bi pali u šake poterničke Ozne. Nјegov zet HrvatJosip (retki preživeli zatočenik nemačkog logora u Osnabriku, na koji su saveznici, oktobra 1944.godine „spustili tepih" razornih bombi istovremeno kad i na Beograd i pedeset hilјada četničkih



izgnanika usmerenih ka Grčkoj, bombardovanih za vreme predaha na desnoj obali reke Vee, pokraj muslimanske Sjenice), odbio je povratak katoličanstvu iz poštovanja prema „zaslužnomtastu“.

Za kraj sam ostavio očit primer čvrstine njegove zadate reči i karaktera. Velikodušnoj ponudi ovlašćenog nemačkog oficira da ga kao internirca, prebaci svojim

kolima do groblјa i time mu omogući prisustvo sahrani sina, snahe i unuka, ovako je zahvalio: „Gospodine, to je nemoguće. Ja imam samo jednu reč i od nje me može razrešiti samoonaj kome sam je dao. A Vašem razumevanju najveća hvala".

Složio sam ti dovolјno materijala da se pitaš zašto je, s moje strane visokouvažavani,sudija Mihajlo Đorđević želeo da te detalјnije upoznam sa Nedićevim kočopernim držanjem predOznom i okolnostima koje su pratile njegov isledni postupak i tragičnu pogibiju. Uklopi u svojarazmišlјanja o svemu tome i pomoć koju si pružio mladom oficiru Ozne da se bez smucanja pofunkcionerskim kabinetima domogne sudijskog položaja. Šteta što prilike nisu dozvolile da seizvorno uveriš protiv koga si toliko halabučio.

- Pratio sam te i slušao pažlјivije nego što zaslužuješ, poštujući norme civilizacijskog ponašanja koje nalažu uvažavanje i nedobronamernog sagovornika. Stoti put ponavlјam: nimalome ne tangira sudbina tvog generala, koji te je, kako primećujem, opčinio za vreme vašegistovremenog boravka na Palama - brzo je reagovao zdravstveno ugroženi predsednik Janko i ne pokušavajući da objasni prekoredno postavlјenje osumnjičenog islednika za delioca pravde, bez preventivne i preporučlјive provere njegovog znanja, sposobnosti i kvalifikacije.



ZAROBLjAVANјE KOMANDANTA GORSKE GARDE, NIKOLE KALABIĆA

- Nekontrolisano sam se rasplinuo. Svodim na razumnu meru umetnute događaje. Dvadeset četvrtog marta 1946. godine svet je zvanično obavešten da se 11 dana ranijedovitlјivi mar šal Tito dočepao i armijskog đenerala Dragolјuba Draže Mihailovića, u to vremenajprogonjenijeg evropskog vojnog begunca, koga je čekala i nikome poželјna titulanajznačajnijeg optuženika naše planete - nastavio je sudija Mihajlo memoarski, bez gestikulacija,ne dozvolivši svome predsedniku ni najmanji pomak sa pregrejane stolice.

- Moj imenjak bio je u to opskurno i okrvavlјeno vreme daleko od centra velikih zbivanja.Vest o zaroblјavanju prvog gerilca Evrope i utemelјivača Jugoslovensk e vojske u otadžbini, odtek ustanovlјene vlasti okvalifikovane u izdajničku, stigla ga je na putu između rodnogKragujevca i novog prebivališta. Znajući kakav su mu kolač zamesili, činio je sve da semomentalno oslobodi svega ostalog što ga je do tada tištilo. Videvši kao na dlanu da onome ko se primi đeneralovog slučaja, koji je preuranjeno zatalasao Istok i Zapad, pripada svetska pozornica,zatražio je zvaničan prijem kod glave Ozne za Srbiju. Malobrojnim prijatelјima objašnjavao je dase preporučio tako visokom nivou radi blagovremenog i poželјnog upoznavanja sa osnovnimdetalјima zaroblјavanja svog budućeg optuženika kako bi što spremniji dočekao već uvelikonajavlјivano, za sve nas, presudno suđenje. Hladno Krcunovo objašnjenje da je sve to što gainteresuje zapisano u obnarodovanoj i zvaničnoj informaciji, protumačio je njegovom psihičkom preokupacijom preselјenjem iz načelničke u ministarsku fotelјu, kojom je kao 26-godišnjaknagrađen za uspešan lov na generala nad generalima. Kratko načelničko „rapor tiranje" da je prognanik, za kojim je tragala i jurišala sva vojska i milicija nove Jugoslavije i sve njeno„napredno lјudstvo" na sigurnom mestu, na spratu više u sobi sa rešetkama i duplim vratima, nije bilo dovolјno za pristup iole ozbilјnom suđenju. Tako je đeneral Draža ostao za svog sudijustanovnik drute planete i ako ih je razdvajalo samo nekoliko stepenika.

Profesionalno znatiželјni sudija Mika potražio je istim povodom Milovana Pejanovića, prvorednog majora Ozne i specijalistu za progone četničk ih uzvišnika, kome je, kako je s ponosom isticao, pripala čast da obruči prvo Nikolu Kalabića, komandanta ravnogorske Gorskegarde, a uskoro zatim i samog „trofejnog" đenerala. Nema potrebe da detalјišem o ovom našemkolegi iz studentskih dana i do pre nekoliko godina uspešnog sudije Vrhovnog suda Srbije, koga je vlast koju je uspostavlјao ražalovala, ne prihvativši mu samoinicijativno ponuđenu ostavku kaoroditelјa meka srca koji se povinio želјi svog prvenca da otpočne sopstveni život kao vlasnikkockarnice na snežnom Zlatiboru. Škrt na rečima, major Milovan bio je na početku tvrd orah,mada mu se službeno obraćao novoimenovani pukovnik. Zdravi zubi uzrelog Šumadinca ipak su probili tvrdu koru ispod koje su skrivani podaci o hapšenju dva noseća stuba četničkeorganizacije.

Reči sudije Mike Đorđevića koje upravo slede istrgnute su iz našeg razgovora obavlјenogu trenucima njegovog opuštanja i opraštanja sa sobom.

- Savest mi nalaže da te odmah upoznam sa uveravanjima Kalabićeve žene Borke i ćerkeMirjane da njihov domaćin nije izdajnik. Svi znamo da je Nikolino hapšenje usko povezano sađeneralovim zaroblјavanjem i zato od njega počinjem - počeo je starački mrmorlјivo.

- Mezimica komandanta Gorske garde, lepuškasta Mirjana, logorašica Banjičkog logora, pred kraj rata prisilno mobilisana pripadnica Osamnaeste partizanske hrvatske brigade,neprestano ponavlјa da su konjički narednik Jugoslovenske vojske, izvesni Minić i zapovednik



ravnogorskih gardista, Japan Timotijević, sprečili njenog oca da uspostavi izdajničku vezu saDražom. Osporavajući tvrdnje o mogućoj očevoj istorijskoj „podvali" ona kaže:

„U to ne verujem. Ako je počinio tako nešto, znači: izdao je čitav Četnički pokret, kojem je pripadao svom dušom, za koji je dao sve što ima".

Nјena majka Borka svemu tome je dodala:

„Kako bi moj Nikola izdao Dražu kada je njegovog sina Voju primio pod svoju komandu.Poznavala sam ga kao Srbina sa pedeset kumstava i domaćina čija je kuća uvek bila puna prijatelјa. Posrtala sam od umora postavlјajući sofre znanima i neznanima. Komunistička vlastskrojila je priču o izdaji najhrabrijeg četnika Srbije u cilјu omalovažavanja i podrugivanjaRavnogorskog pokreta i njegove ideje“.

Majka i ćerka se ujedno pitaju da li je zaista izdajnik sin komandanta požarevačke varoši,koga su Nemci pogubili vukući ga niz kaldrmu vezanog za konjske repove, zbog ispolјenihslobodarskih i nacionalnih želјa i težnji. Živa istorija nas uči da je Nikolin otac Milan stvarnotako završio. Obe žene do dan-danas ostale su vrlo usamlјene u verovanju da im je stožera kućerasporio celom dužinom stomaka, nadomak Valјeva, Dragan Đurić, visoki oficir Ozne, poratnidirektor jednog velikog srpskog preduzeća.

Zvanični dokumenti, korišćeni i za pisanje udžbenika, vidno ističu da je nekadašnjigeometar valјevskog katastra Nikola Kalabić izdao svog vrhovnog komandanta. Sačuvani zapisi potvrđuju istovetna svedočanstva preživelih, i to sa obe strane političke scene.

U zatvoru Sremske Mitrovice umro je u toku 20-godišnjeg tamnovanja dr SretenMolјević, banjalučki advokat, osnivač tamošnjeg Sokolskog društva i do raspada Četničkeorganizacije predsednik Izvršnog odbora njenog Centralnog nacionalnog komiteta,drugorangirani osuđenik iz dvadesetčetvoročlane đeneralove grupe. U životu je još desetaknjegovih zatvorskih „kolega" kojima je u robijaškom predahu preneo ovu rečenicu đeneralaDraže, izgovorenu u pauzi jednog:

„Molјeviću, izdade me Kalabić. Mučenik u koga sam bezgranično verovao. Neka mu sudeoni za koje je radio“. Sklapajući priču o zaroblјavanju đenerala Draže i njegovog komandantaKalabića, sudija Mika priklonio se Milovanovoj pisanoj autentičnoj zaostavštini, koju u bitnimcrtama razlažem, ali i ličnim naknadno izvr šenim proverama.

Zamisli da slušaš njega, a ne mene.Konačni slom ravnogoraca nazirao se već 1943. godine. Čuvajući celovitost vojne

strukture komandovanja, Gorski štab vrhovne komande đenerala Draže formirao je u danima predraspad pokreta šest teritorijalnih vrhovnih komandi, odgovarajuće odrede i sedam jurišnihkorpusa. Strateško zaduženje. jurišnika bilo je sprečavanje ulaska partizanskih jedinica u krajeveu kojima nisu imale primat. Ulogu komandanta jurišne formacije stacionirane načačansko-kralјevačkom regionu dobio je žustri Predrag Raković, školski drug vojnog tužiocaMinića, po potrebi špijun - radio-telegrafista, vrsni znalac nemačkog jezika i svetskih gibanja,elitni ravnogorac kome se Đeneral kao odanom saradniku poverio dok mu je iskazivao saučešćeza smrt oca Milorada, oborenog mučkim partizanskim metkom, da će Sr bija dugo i dugo stenjati pod jarmom vodećih komunista omraženih u celom svetu nezasitih vlasti i moći, potpuno bezosećajnih za ugnjeten narod.

Rodolјubivi Predrag je krajem rata jednonedelјnim depešama istovetne sadržine kuražiosvog vrhovnog komandanta da istraje do kraja:

"Mi koji slavimo Svetog Nikolu, jaki smo i gordi, i ako u našim domovima demon branida slavska sveća gori i slavski kolač se seče. U našoj rešenosti ništa nas neće omesti da istrajemou borbi do konačne pobede".

Poslednje konspir ativno ohrabrenje koje je uputio svom vođi i iskrenom prijatelјu, pred





Visokoškolovani obaveštajac đeneral Draža čuvao se neprijatelјskih zamki koliko jemogao. Izmičući silnim poterama koje su zavirivale u svaki žbun Ravne gore i njene okoline,krajem 1944. godine bezbedno je napustio Srbiju prešavši u Bosnu preko sela Badovince.Bosanske planine Okruglica, Trebava i Vučjak postali su mu nova bazna skloništa i sedištanjegovog Vrhovnog štaba. Poruke stilizovane u Krcunovom kabinetu, slate preko zaplenjene

Rakovićeve radio-stanice, „da ga nepokorena Srbi ja nestrplјivo čeka“ nije primao zdravo zagotovo. Ipak, pred iznuđeno sudbonosno pomeranje ka negostolјubivoj Zelengori, hvatajući podmetnute radio-signale, nesvesno je ofirao svoju geografsku i topografsku poziciju. Tanesmotrenost bila je uvod u katastrofu celog njegovog pokreta i dobrog dela srpskog naroda.

Videvši da je njegovo slepo verovanje u skoro iskrcavanje saveznika na Balkan i njihovuspremnost za definitivni razlaz sa komunistima samo pusti san, poveo je početkom aprila 1945.godine, po jednima dvadesetak, po Kalabićevim beleškama četrdesetak a po engleskim izvorima i preko pedeset hilјada izgladnelih, tifusnih, umornih, ogolelih i bosih boraca, pravcem ka gornjemtoku reke Drine, najpogodnijoj trasi za prelazak u Srbiju, bez koje je, često je govorio, bio siroče bez oba roditelјa. Vođenje desne kolone poverio je majoru- razbijaču Dragutinu Koseroviću, aleve Nikoli Kalabiću i Dragoslavu Račiću, komandantu jednog od jurišnih korpusa. Srednju je podredio sebi. Roditelјski brižan prema svojoj „deci“, birao je zaobilazne pravce izbegavajućisusrete sa kudikamo naoružanijim ustašama i partizanima, njihovoj zajedničkoj meti. Po njegovojstrategiji, desna formacija je trebalo da štititi srednju, a leva prelaz preko Ukrine. NestrplјiviDragoslav pojurio je na uzanu Ukrinsku kotu, ostavivši svog vrhovnog komandanta bez zaštite.Đeneral je, ipak, nekako savladao Ukrinu, trpeći manje bočne udare, a potom je nastavio premaMotajnici, obilazeći Prnjavor sa severa. Osnovna zamisao mu je bila da kraćicom izbi je u oblastFojnice, a odatle preko Ivan- planine na Zelengoru pa na Drinu kod Broda i onda dalјe krozSandžak za Srbiju. Zahvalјujući besprekornom radu radio-stanice pokojnog Predraga, dobroobaveštene partizanske formacije pratile su ga u stopu, dozvolivši mu da savlada Bjelašnicu bezvećih okr šaja i značajnijih gubitaka. Uporne potere nagnale su ga da zaobiđe ćudlјivi Kalionik ineplaniranom putanjom skrene ka neispitanoj Zelengori. Uskršnje praznike dočekao je izmeđuove dve divlјe planine. Odmarajući gladnu i tifusom zakačenu vojsku, održao je propovedničku i prigodnu uskršnju zdravicu:

„Produžićemo danas ka postavlјenom cilјu. Naša borba i naša patnja za pravo čovekaBogu je ugodna. Mi možemo u toj borbi i poginuti, ali za slobodu moramo vojevati. Uveren uvašu rešenost da istrajete do kraja, upućujem vam pozdrav: 'Hristos vaskrse!’“

Zlosrećnu Zelengoru ugledao je 13. maja 1945. godine posle višednevnog spoticanja ikrvarenja, ostavivši za sobom mnoge svoje borce poginule ili umrle od bolesti i gladi.Približavajući se njenim obroncima, približavao se svojoj tragičnoj epopeji. Jaki i odmorni partizanski odredi, naoružani pre svega britanskim naoružanjem, i druge specijalne Titove jedinice, podržavane savezničkom rušilačkom artilјerijom, postali su mu nepremostiva preprekaza ulaz u Srbiju, pogotovo što ga je sa boka vrebala ustaška opasnost. U neravnopravnoj borbikoja se nije mogla izbeći pretrpeo je potpuni vojni fijasko i državnički krah. Bežeći od predaje imučeničke smrti jedan broj njegovih boraca završio je smrtonosnim skokom u brzu Sutjesku.Ono malo što je preživelo a nije se predalo raštrkalo se na sve strane, tako da se više nije ni trojkasa trojkom sastala. Eto, tako je on u svojoj poslednjoj formacijskoj borbi koju je vodio pozavršetku rata ostao bez vojske i radio-stanice koja je kumovala njegovoj sveukupnoj katastrofi.Iz zelengorskog pakla oteglog do Čemernice izvukao se sa svega 18 članova pratećeg batalјona,koje je na terenu preimenovao u telesnu gardu. Ruku spasa pružio mu je komandantVišegradskog korpusa Dragiša Vasilјević, major koji mu je, predosećajući kataklizmu Zelengore,unapred pripremio nekoliko zemunica na planinama Panosu i Devetku: „zlu ne trebalo".



Nikada nije zvanično objavlјeno koliko je narodnih heroja i prvoboraca izrodila „crnaZelengora". Po svemu sudeći, prava računica je izostala zbog kontinuiranog učešća mnogih„zelengoraca" u progonu preostalih nacionalnih formacija koje su izmicale ka području Slovenije.

Nikola Kalabić i Dragoslav Račić, ne čekajući totalni četnički brodolom, prebacili su se saostacima svojih odreda od stotinak boraca u bezbedniju Srbiju, formirajući u pokretu nezavisnu

komandu. Major Račić nije se mnogo nakomandovao. Partizanske terenske jedinice likvidirale suga u blizini gostolјubive Ljubovije, a čovek koji mu je kukicom živom vadio zube dobio jenadimak Kukac.

Svemoćni Krcun, Titova duša i telo za obračun sa „srpskom izdajom" imenovao je svog pomoćnika Milovana Pejanovića za glavnog lovca na đenerala Dražu, ovim kratkim saopštenjem:

„Posle Sutjeske i Zelengore propali su nam svi pokušaji da sa njim uhvatimo radio - vezu.Treba nešto preduzeti i utvrditi gde se mota. Ako je još ovde, ne smemo mu, ni po koju cenu,dozvoliti da umakne. Sve se mora brzo razjasniti. Ranković se raspitivao i kod Bosanaca. Ni oniništa o njemu ne znaju. Treba razmisli što pre šta bismo mogli da preduzmemo".

Major Milovan je bio taličan. Među četnicima zaroblјenim u istočnoj Bosni našao se i35-godišnji pop Rade sa tri američka zlatnika sakrivena u dnu man tije, kojima je Ruzvelt pomogao Dražinu Vrhovnu komandu. Brza provera pokazala je da su saveznički novčići ušli uBosnu preko ravnogorskog dela Srbije. Taj podatak bio je dovolјan da Major Pejanović, služećise imenom beogradskog advokata Ljube Popovića, „pravovalјanog poverenika" kralјeveemigracije, krene preko Drine sa zaroblјenim i žeravicom ožeženim i tako pridobijenim protom igrupom od petnaestak odabranih oficira Ozne prerušenih u ravnogorske bradajlije. Prva stanicamu je bila je selo Džimirja podno Guber banje, sakriveno između planina Javorka i Devetka.Lakonogi sveštenik, oslanjajući se na svoje lokalne veze, bez poteškoća je doznao da se u vrtačiProvalija nalazi zemunica poveće grupe srbijanskih četnika. Nestrplјivi Milovan, želјan brzeslave, uzdajući se u umeće i borbenost u međuvremenu obrijanih i u svoje uniforme preobučenihoznovaca, i lokalno pojačanje, poveo je frontalni napad na fiksiranu tačku. Što je brzo to je ikuso. Domaći četnički vojvoda Borko Radović, rodom iz Knežine, za korak je bio brži odsrbijansko- bosanske kombinovane potere. Zahvalјujući njemu niz strminu obraslu visokim borovima i vitkim jelama šmugnuo je četnik osrednje visine sa šajkačom ukrašenom belimorlovima i kralјevskim grbom i naočarima metalnog okvira, zaštićen dvojicom stasitih dugajlija.Iznad i oko bežeće trojke, koju su glavom i bradom činili đeneral Draža Mihailović i njegovatelesna garda i povremeni kuriri braća Blagojević, letela je kiša kuršuma. Majoru Milovanu posleakcije u prazno, ostalo je još samo da prošeta praznom zemunicom komandanta Ravnogorskog pokreta, nesvestan koga je imao nadohvat ruke. Progonjeni đeneral narednih četrdeset osam sati proveo je u zabiti gustog čestara, s druge strane planine Devetka. Kada je utihnula poternička puška, čilo i odmorno prebrodio je graničnu Drinu kod seoca Brod, skelom otetom neiskusnom partizanskom stražaru opet praćen rojem metaka. Noć duboke pogranične šume Tare bila mu jenajbolјi zaštitni ogrtač.

Čoveka u poodmaklim godinama, osrednjeg rasta, sa cvikerima, ukrašenom šajkačom iobičnim opasačem preko kratke engleske bluze, videlo je nekoliko čobana i drugih selјana, aliniko od njih nije mogao da kaže na koju stranu se denuo. Tako se zadocnelo višednevno policijsko i vojno opkolјavanje i pretresanje Tare i obližnje Jelove gore završilo jalovo.

Istorija pamti da se đeneral vratio u svoju Srbiju septembra 1945. godine. Major Milovan opet se spustio na nulu. Razdiran mogućnošću da je zbog svoje

brzopletosti izgubio glavni plen, razmišlјao je i o lepotama advokature, zbog koje se još ugimnazijskoj klupi opredelio za „pravo“.

Dok se nesuđeni advokat, kome je sreća ipak bila naklonjena, kritički samopropitivao,



jednom revnosnom pozorniku savskog beogradskog pristaništa zapali su za policijsko okoelegantni muškarac i raskošna dama srednjih godina, neprikladnom pojavom i dugimzadržavanjem u kvartu u kome se ne šećkaju žene koje drže do sebe. Špartajući za sumnjivim parom, savesni policajac je nagazio na učetvrćeni tabak čas ranije ispao iz kavalјerovognovčanika. Predosećajući da u njemu ima nešto i za policiju u nekoliko koraka prišao je

osvetlјenoj banderi i pročitao: „Komanda Valјevskog okruga, Valјevo, Kralјevina Jugoslavija“. „Dragi 1101, radio-stanicu možete da montirate. Kurira da pošalјete za šifre. Pripremi 80

paketića gaze. Sve instrukcije za rad i ostale informacije dobićete kad pošalјete sledećeg kurira,koji će ići kod komandanta Srbije, ako treba i dalјe. Budite oprezni pri svakom radu. Puno pozdrava tvoj 81“.

U roku od samo nekoliko sati cedulјa sa pločnika bila je na stolu glavne kancelarije Ozneza Srbiju. Narednog jutra „pozornik sa njuhom" i major Milovan prepisali su spisak stanarazgrade u koju se ušunjala „žena sa pločnika". Ovamo-onamo i klupko je počelo da se odmotava.Čovek po šifrom „81“ bio je Milić Bošković, četnički komandant za okrug Ljiški, blizakKalabiću, a „1101“ ugledni Beograđanin, poreklom od loze slavnog vojvode Petra Bojovića. Nјihova tajna prepiska išla je kanalom od četničkog jataka iz sela Ba Živorada Jovanovića, prek ovoždovačkog gimnazijalca Aleksandra Jovanovića i elektroinženjera, rodom Šapčanina,Radoslava Markovića, džentlmena kome je ispalo šifrovano pisamce dok je plaćao lјubavnunapojnicu. Uglađeni major brzo je stekao naklonost lepuškaste devojke u lepim zrelim godinama,koja se izdržavala prodajom svoga tela. „Preokrenuti" inženjer Marković nastavio je posredovanje i dopisivanje sa „81“ i „1101“ iz zatvora Ozne, najavlјujući im skoro poznanstvo sa„cenjenim predratnim advokatom, važnom ličnošću emigracije, političarem svetske reputacije, bliskim kralјu“. Ovoga puta Milovan je strplјivo sačekao da se njegovo ime i važnost odomaće uušima onih koje je nameravao da posećuje i koristi. U akciju je krenuo kada je i sam pomislio da je on advokat Ljuba Popović, predstavnik Kralјevske emigracije.

Na sastanke sa komandantom Boškovićem i šifrantom i propagandistom Bojovićem, išao je dobro pripremlјen. Oslanjajući se na Krcunovo razrađeno uputstvo, stigao je krajem novembra1945. godine i do poručnika Blagojevića, jednog od braće Blagojević koji je pridržavao đeneraladok je bežao ispred poterničke zasede na Devetaku. „Ruku ruci“, rekli su jedan drugom zdravećise u Kalabićevom ataru, u mirisnom Brežju kod Mionice, u kome je đeneralov spasilac radio naformiranju tajnog Centra za veze. Telegrafista i kurir Blagojević bio je dragocen kao vrsni poznavalac bosanskog terena i celokupne situacije u četničkom pokretu.

Na Milovanovu nevolјu, ni on nije znao mesto novog izbišta svoga komandanta. Nepoverlјivi đeneralov duh obaveštajca vrlo dobro je znao kako je lako preobraziti ma kogčoveka. I zato onoga koga je jedanput pustio, teško ga je posle vraćao u svoje jato.

Milovan je krčio sebi put do značajnih četničkih ličnosti šinjelima, cokulama, sanitetskimmaterijalom, lekovima, kafom, šećerom u kockama i drugom robom iz punog državnogmagacina. I parama svakako. Bogat prtlјag i puni džepovi bili su dovolјni da mu oni koji suostavili za sobom četvorogodišnje gerilsko ratovanje, tešku bosansku zimu, mrtve tifusare,drugove pomrle od gladi i promrzlina, nepromišlјeno pođu u susret.

Nјima je i jedna obična noć u suvoj i toploj postelјi vredela više od samog života. A pričeo brižnoj i izdašnoj emigraciji bile su im ostvarenje nedosanjanog sna. Samo tetka gimnazijalcaAleksandra, koga je Milovan pod izgovorom da ga vodi u obećano inostranstvo predao svojimnovosadskim kolegama, i bivši kelner, neustrašivi četnik Japan, obrazac gerilske hrabrosti, nisuupali u klopku Ozne. Ali njihova upozorenja bila su prazne reči u nepreglednoj pustinji.

Život u izobilјu bio je daleko i od snažnog i nezasitog Kalabića, kome su pružili



gostoprimstvo nešto bogatiji Paštrići i jedan selјak prostranijeg Poćuta, na čijem tavanu se kriodok se u njegovom dvorištu, s proleća 1945, održavao zbor za prve „slobodne" izbore.

Odsečen od sveta i svog vrhovnog komandanta, čiju je dužnost vr šio u Srbiji, nestrplјiviKalabić hitao je ka što bržem susretu sa „opunomoćnikom Londonske emigracije" preporučivanog unakrsno. Želјa mu se ispunila neočekivano brzo i lako. Šifre „81 ‘‘ i „ 1101 “

nosile su u mionički atar poruku za porukom. Ozna nije štedela para i truda. Polјulјani komandantGorske garde, takoreći na prvom koraku, „prepoznao" je u Milovanu čoveka kadrog da ga unajskorije vreme predstavi kralјu i Londonu, a nepoverlјivom Japanu, svom vernom telesnomzaštitniku, zapretio izgonom u trnovitu šumu zbog sumnjičenja „u nekoga u koga i sam Bog ima poverenje".

Težeći glavnom „ulovu“ Krcun je taktizirao sa Kalabićem, poštujući staru mudrost daonaj van zidina uvek više vredi od onoga koji je unutra. Zato je svoje lјude umesto u Paštrićeotpratio u Bosnu, u čijim gudurama se đeneral ponovo obreo. Promišlјeni Milovan je umeđuvremenu pridodao svojoj „četničkoj“ družini đeneralovog poručnika Blagojevića, koga je uhotelu Balkan uspešno zavaravao montiranim susretima sa lažnim predstavnicima Kralјevskeemigracije. Tako je lakoverni četnički kaplar kao valјani vodič odveo svog stranog „gazdu“ pravou zimzeleno selo Gostinje, iznad Višegradske banje, u kuću jatakinje Milene, iz Velјeg Luga,samohrane majke troje nejači u kolevci i „oko nje“. Udovica „šubaruša“, opsenjena kralјevimizaslanikom, zaboravila je na zavetnu jatačku opreznost. U atmosferi kao stvorenoj za tu priliku,spontano se poverila „važnim“ gostima da je na usputnom Panosu srela grupu četnika srbijanskoggovora, a među njima i „nekog čiču“ osrednje visine, „sa gvozdenim naočarima i ukrašenomkapom četnikušom". Osokolјeni Milovan sjurio se u Beograd, uveren da je konačno na pravom putu. Očekujući pohvalu za umešan prodor u neprijatelјsko jezgro, bez kucanja je ušao u kabinetsvog ministra. Samolјubivi Krcun smatrao je da rod „još nije za branje“ i naš studentski parnjakvratio se na izvorište podataka, sam samcijat. Kako se jatakinja Milena u međuvremenunečujnom naredbom prinudno preselila u prekobrdno Gornje Babinje, da ne bude više sigurna uono što je videla, pregrejanost majora Milovana se spustila na nivo svakodnevne spolјnetemperature.

Stiglo je oštro i snežno višemesečno zimsko razdoblјe. Ko se zatekao u bosanskim gudurama u njima je i ostao. Kalabić, koji se nije micao iz

Mioničkog i Valјevskog sreza, ponovo je izbio u prvi Oznin poternički plan. Do tada prividnoravnodušan, Tito je tražio da se „sa njim završi" pre povlačenja zime. Bio mu je potrebankakav-takav trofej kao potvrda njegove nadmoći. Obnovlјena „operacija Kalabić" dobila jetretman stroge državne tajne. Znak za početak hajke na četnika broj „2“ dat je istovremeno izkabineta Leke Rankovića i Slobodana Krcuna, najjačeg srbijanskog dvojca na vrhu jugoslovenske vlasti, u dane u kojima se i mlado i staro gurkalo oko zagrejane furune. MajorMilovan ponovo je stavio na glavu filcovani šešir emigrantskog opunomoćenika „za krupnestvari".

Plan akcije, do tančina razrađen u Ozninoj radionici, naučio je napamet. U komfornulimuzinu sa diplomatskim tablicama, držeći se „protokola" prvo je smestio vrsne znalceengleskog i francuskog jezika, izglednog oficira Mladena, navodnog britanskog atašea Stjuarta inešto malađeg podoficira, konspirativnog Rudija, kome je apsolutno pasovala šapka šoferaambasade. Mesto se našlo i za dva elegantna pratioca zadužena za „londonsku finoću". Desetakkilometara iza Valјeva na putu prema Iverku, prostrana „ambasadorova" kola zaustavio jeugovorenim znakom visoki i stasiti Kalabićev gardista. Neimenovani kosmati putovođa povukao je za sobom teško savladivim brdom „spasioce Ravne gore, u koje su uprte oči cele nacionalneSrbije". Zadihana kolona varošlija stigla je u odredišnu usamlјenu kuću starinskog krova,



prekrivenu ćeramidama, posle dva-tri sata krivudavog hoda, ispunjenu mirisom svađe koju jestvarao emotivno uzavreli naočiti mladi kapetan Pavle, akademac đeneralove klase. Kočopernimladi monarhista žučno je dokazivao da će njegov komandant umesto u londonskom kralјevomdvoru završiti u skrivenom ukopu specijalnom zatvoru Ozne. Pojava dostojanstvenog „britanskogatašea" dovedenog po prethodnom dogovoru učinila je svoje. Raspomamlјeni komandant Gorske

garde, želјan svega, brzo je položio oružje pred „stranom diplomatijom".„London mi je već otvorio svoje kapije", govorio je za sebe ; pozdravlјajući „visokukralјevsku delegaciju". Uniformu engleskog oficira, po meri za koju se pobrinuo sam Krcun, pri-hvatio je otprve, a šišanje brade odložio je do polaska „u svet pravde i moći“. Majorovazamisao ipak nije tekla potaman. I umalo da sve padne u vodu. Uvek okružen snažnom iratobornom telesnom gardom, uspalјeni Kalabić nije hteo ni za živu glavu da sedne u „straniautomobil" bez nerazdvojnog pratioca, mišićavog i koščatog Dragoslava Milosavlјevića Čerčila.Razume se, komandantovo je bilo starije.

Noć je uveliko gospodarila Beogradom kada su se oznovci Mile, Đurica, Neša i Boško, uodeći nacional-monarhista, ponizno poklonili pred širom otvorenom kapijom skromne vile na beogradskom Voždovcu u Ulici Bože Jankovića „diplomatskom koru, predvođenim advokatomLjubom Popovićem, i milјeniku monarhije i emigrantske londonske vlade, pristiglom sa herojskeRavne gore“. Uparađeni krcunovićevci, izgleda i stila predratne gospode, ostavlјali su snažanutisak. Prekobrojni telohranitelј Čerčil izazvao je pometnju dovodeći u pitanje zahtevanu bešumnu akciju. Izmena scenarija, izazvana prisustvom suvišnog, doturena je glavnim telefonomsrpske Ozne, kojim su se naizmenično javlјali Ranković i Krcun i njihovi poverlјivi saradnici. Ponalogu iz republičkog policijskog štaba, „gostima" iz Paštrića priređena je obimna i „mokra“večera. Plećati i skoro duplo mlađi gardist Čerčil, opijen davno zaboravlјenom kućnom toplinom, brzo je pao pod udar jakog pića i kalorične hrane. I sa njim je išlo lako da lakše nije moglo.Majoru Milovanu je zapalo u čast da navuče metalne „narukvice" na obamrle ruke „gvozdenog"Kalabića.

Slavlјe i čestitanja zadovolјne policijske ekspedicije prekinula su dva vozila pristigla paralelno za samo nekoliko minuta. Nad svezanim, nekada svemoćnim gorsko-gardijcem,naginjali su se u pobedničkom raspoloženju, jedan za drugim, ministri srpske i jugoslovenske policije. Ugledavši ih jarosne i ponosite, bespomoćni Kalabić proromorio je hrapavim glasom:

„Radenkoviću, Hamoviću, dajte odvežite me, hajde da razgovaramo kao lјudi. Zaštoovako sa mnom? Gde je uvažavanje moje ličnosti? Niste ni svesni s kim imate posla".

Kako mu niko nije prilazio i odgovarao, očajnički je podviknuo kao usred planine:„Majku vam vašu ustašku! Gde se još tako radi? Zar je to fer? Vi ste mi neki vojnici! Zar

se tako postupa sa jednim komandantom? A ti, Ljubo, kurvo komunistička, platićeš mi kad-tad!Tim očajem svezanog Kalabića ispraćen je 6. decem bar 1945.godine.



LOV NA ĐENERALA DRAŽU I KALABIĆEVA IZDAJA

Narednu nedelјu dana niko sa njim nije prozborio ni slovo. Čuvari ćelije, iz koje je mogaoda se dovikuje sa samim Krcunom, ponašali su se kao da su na ustima imali flastere. Tek osmogdana ćelijske čamotinje šklјocnula je brava na njegovom „kabi-netu“, opkolјenom telimanekoliko stasitih oficira Ozne, zaduženih da ga ćutke prošetaju gradskim trgovima i parkovima.Stešnjen između dobroćudnih rmpalija na svakom koraku osećao je na svom potilјku blizinukuršuma prerušenih i simetrično razvrstanih agenata. Na ulične šetnje ubrzo su pridodani odlasciu bioskop, razgledanje sve šarenijih i sve popunjenijih izloga, posete muzejima i mamećakafanska sedenja. Po izričitoj Krcunovoj policijskoj naredbi, nabavlјen mu je i radio-aparat, izkoga su treštale borbene pesme izmešane sa proleterskim parolama, posvećene komunistima kaovesnicima svetlije budćnosti. Čoveku iz šume kao što je on bio petnaestak dana je bilo dovolјnoda shvati svu razliku između života pod nestabilnim i promenlјivim nebeskim svodom i onom ugradu koji se budi. Početne slutnje, od kojih se zguren krio u ćošak, da je postao deo nečijihsmicalica, brzo su mu se obistinile. Za vreme jednog izuzetno obilnog doručka kao iz nebuha banuo mu je u „samicu" „treći čovek" sasvim novog profila, nespreman za bilo kakva cenkanja i pogađanja. Samo koji časak kasnije iz njegovog „kabineta" poletela su prema brižnim iućutkanim Brežićima i Paštrićima pozdravna pisma njegovom gardijskom rodu. Veselјuravnogoraca specijalnog kova nije bilo kraja, što im se u lepom raspoloženju „pred tako važan idaleki put" javio njihov komandant. U opštem slavlјu bilo je i šegačenja i cerekanja na računnjegove obrijane brade i kao puter belog lica, kakvog su ga zamišlјali.

Udarna i jednomišlјeća trojka Ranković, Krcun i Pejanović višestruko je ućarila pridobijanjem novog saradnika „za stvar opšteg značaja". Sa pričlјivim komandantom Gorskegarde put do „gorskog cara“ postao je sada pročišćeniji. I ne samo to. S pravom se očekivalo da unovonastalim okolnostima u obruče policije ubuduće upadaju sami od sebe četnički komandanti,komandiri, vojska i jataci. Na tako nešto upućivala je u potpunosti uspela proba napravlјena sastarešinom Ljiškog korpusa Milićem Boškovićem, čiji siže izgleda ovako.

Jedne kišne noći poletni Milovan, naoružan Kalabićevim bespogovornim „dekretom" za prelazak sveg četničkog lјudstva u grad, uterao je Dražinog mioničkog izabranika Boškovića injegovu družinu u kamion zatvoren spreda i pozadi krupnim cepanicama, kao čobani site ovce utor. Seoski četnici shvatili su da su postali žrtva prevarnog trika tek kada su se našli u zatvorskomkrugu umesto u čistom i suvotnom i u bezbrižnom dokoličenju „do dalјe naredbe". Na isti način pao je i harambaša, vojvoda tamnavski Budo Bosilјčić sa svojim brzonogim telohranitelјima.

Posle svega, silna jatačka gnezda ostala su bez svojih ptića. Tito je sarkastično pohvalio Krcuna i njegove odabranike na prijemu organizovanom u

njihovu čast. „Ali, Boga mu, šta je sa Dražom? Zašto da im se Stalјin podsmeva. Treba mi taj čovek,

čim prije. Ako nisi sposoban za veliki lov, da potražim bolјeg". Sa ove naše srbijanske strane Drine, lančano su se gasile odstupnice četničkih glavešina.

Za majora Milovana i poručnika Blagojevića, koji je i dalјe živeo u uverenju da je u spasonosnomzagrlјaju poverenika emigracije, put kroz Srbiju koji vodi za osetno pročišćeniju Bosnu postao je bezopasan, poput obične pustare. Zahvalјujući tome, do sela Jelašca, nasađenog na zaklonjenomobronku Panosa, trećeg privremenog boravišta udovice Milene, stigli su bez potrebe da se okrećuoko sebe i zaviruju u pozadinu i u dalјinu. Ovoga puta njihova inače gostolјubiva domaćica



primila ih je i otpratila sa zakatančenim usnama. Posluženi oštrom i bistrom planinskom vodom,oni su nonšalantno spustili na uzani podest udovičinog prozora Kalabićevo pismo „uvažavanomđeneralu", za slučaj da ipak neko naiđe. A naišao je kao poručen lepoliki i prefinjeni potporučnikJanko, sin jedinac otmene Francusk inje i pofrancuženog Srbina, đeneralov pisar i ađutant, mladićkoga je opsednutost ravnogorskim patriotizmom sprečila da se pridruži majci i njenoj roditelјskoj

familiji u svetlom i raskošnom Parizu. Videvši ko piše i kome se napisano š alјe, disciplinovani akademac namah je zaboravio zbog čega se spustio u selo. Nošen na krilima mladosti za treptajoka se stvorio ispod razgranate stare jele, prirodne zaštitnice dvodelne zemunice pokrivenesvodom od svežih borovih grana, prebačenih preko lepo složenog sloja zemlјe zasađene mladim jelkama. Spustivši ee dole kao hrčak u rastresitu oranicu i na način suprotan svom gospodstvukojim je zračio, nenajavlјeno je razgrnuo pregradnu prućnu zavesu i bez daha zakoračio uodelјenje bržilјivo opremlјeno pogodnim ležajem, niskom gvozdenom peći i ukusno oblikovanimi ravno izrendisanim stočićem, za kojim je sedeo oboruko nalakćeni Čiča sa „metalnimnaočarima". Đeneralovi gardisti smešteni u veću ulaznu odaju, prepadnuti mladićevim izgledom,zgrabili su svoje oružje, ne znajući na koju stranu da ga upere.

Usađeno poštovanje osnovnih životnih načela odnelo je prevagu nad iznenadno nabujalimuzbuđenjem. Potporučnik Janko se pribrao, zategao vojničku bluzu i gardijski salutirao:

„Gospodine đenerale i ministru vojni! Dopustite da Vam se obratim i uručim po šilјkuostavlјenu u selu Jalašcu kod naše odane jatakinje Milene. Zadatak kojim sam pošao nisamizvršio zbog izmenjene situacije. Dozvolite da se udalјim!"

Prepoznavši Kalabićev rukopis, đeneral je ozareno i jedva čujno prošaptao:„Moj Pero (Kalabićev pseudonim), nisam se u tebe prevario. Hvala Bogu, živ si. Dobar si

ti komandant. Uspeo si da se sačuvaš. Razdvojiše nas proklete Sutjeska i Zelengora. Otadžbinakoja ima takvih sinova ne propada. Odlikovaću te čim uzmognem i pr ilike dozvole. Nisizaboravio svog Čiču i pored svih nevolјa koje su nas spopale" vlažnih očiju veličao je ohrabreniđeneral svog komandanta, u koga je polagao svu nadu, naloživši poslušnom ađutantu da naglas pročita dugo priželјkivano pismo.

U tišini pr imerene i namučene bosanske zemlјe čuo se zvonko čist potporučnikov glas: „Mili i dragi Čiča, Prilike mi ne dadoše da se u crnogorskom srezu sretnemo. Od G. inž. lјudi idu k vama, pa

Vam se javlјam. Dragom Bogu hvala da ste do sada sve ove natčovečansk e muke prebrodili.Moje iskreno i od srca saučešće za Vašim dragim Vojom. Moj Mišo, deco moja, takođe je pao naZelengori za ideju naše Ravne gore. Posle tragičnog razvoja u Bosni poverio sam ga jednomsvešteniku u nadi da ga spase. Nesreća je htela da u blizini Foče, kod sela Ždrale, padne u ruke partizana. Kada su saznali ko mu je otac, smesta su ga strelјali. Još mu se jadnom ni grob ne zna.

U ime Boga, nadam se dobrom jer, dok god Vi živite, za Srbiju ima nade. Do sada samobišao 11 srezova i skoro svako selo. Naređenje sam izdavao kao zamenik čiča Marka.Organizacija oživlјava. Jedino je potrebno da se Vi sačuvate do lišća. Ako mogu pomoći, dođiteu naš stari kraj Teočin i okolinu. Molim za naređenje i instrukcije, jer do Đurđevdana nema rata.Potrebna bi bila Vaša naredba o komandantu Srbije i grupi korpusa. Idem od sela do Morave.Moram poći u ime Boga da lično sve izvidim. Dođite u okolinu Huma. Kada da Vas lično čekami nadam se? Pozdravite Miku, Uroša i ostale, a Vas grli i misli na Vas

Vaš Čika Pera.“Tesnu ali gostolјubivu zemunicu ispunilo je veselo čavrlјanje. Zaneti đeneral ponovo je

video sebe na žuto-zelenoj Ravnogorskoj visoravni. Stotinak metara dalјe jedan pogureni inekako okrnjeni selјak iz zabačenog Gostilјa, šuškavo je probirao opalo granje i osluškivao tlo pod sobom, bacajući povremene poglede na vijorenje dima iz nedaleke izdublјene i osušene jele.



Sledeće nedelјe, u isti dan, u samo svitanje zore kombinovana četa policajaca i vojnika, razvijenau grupice, puzajući se primicala zavejanom đeneralovom skrovištu. Škripa suvog snega podđonovima trapavih cokula doprla je do budnog potporučnika Janka, naslonjenog na mitralјez.Viloviti mladi oficir prosto je izleteo na površinu najtraženijeg novojugoslovenskog skloništa,maskiranog jelovinom. Unakrsni progonitelјski rafali sprečili su ga da upotrebi svoje oružje.

Ispunjen nagonom za zaštitu gospodara, višestruko pogođen u raskopčane grudi zadržao se nanogama taman koliko je đeneralu bilo potrebno da pobegne u sigurno. Sutra ujutru iza njegovog beživotnog tela presavijalo se pod iskošenim zimskim planinskim suncem majčino pismo savoznom kartom do velepnog Pariza, zabodeno u suv sneg. Vreme koje je potera potrošila uobračunu sa mladim i hrabrim polu-Srbinom, mladogardistom Urošem Majstorovićem ikomandantom četničkog batalјona Jovom Vučkovićem, isto tako rafalno pokošenih, omogućilo jeđeneralu i preostalom delu njegove pratnje da se preko podzmenog tunela prebace u prvu, pa udrugu rezervnu zemunicu.

Na večernjem raportu nije se čula javka preživelog kurira iz Gostilјa, verovatnog bliskogsrodnika pogublјenog skuplјača šumskog otpada. Strahovanja da se predao ubrzo su seobelodanila. Mladi Gostilјac klekao je pred partizanskom zasedom na samom prilazuhladnovodne Drine. Lokalna Ozna ot premila ga je Republičkoj centrali, sa „biletom" dragocenog poterničkog „tovara" najbrže što je mogla.

Major Milovan je opet bio taličan. Uzdajući se u podatke iskamčene od dobroobaveštenog istočnobosanskog zaroblјenika, zaklјučio je da se „velika tajna“ krije u selimaGostilјu i Dobrunskoj Reci, u rasprostranjenoj porodici imućnog selјaka natprosečnih umnih ifizičkih osobina, Budimira Gajića. Sa takvim uverenjem došao je na noge svom ministru nakonsultacije i putokaz.

„Centralisti" iz redova Hrvata, Muslimana i Šiptara provokativnim gunđanjem iskazivalisu nezadovolјstvo ponašanjem i trudom „interne srpske Ozne“. Upotreblјavajući izraze sabotaža,nonšalancija, nezainteresovanost, Tito ih je sve vreme mirno slušao i potvrdno klimao glavom.Sujetni Krcun smesta je zamrznuo kabinetske poslove i sa nenafiksanim čizmama istrčao na teren„da izvidi šta se može i ko će njemu da prebacuje". Višegrad i obližnji gradić Šrbac postali sunjegovim dolaskom sedišta male srpske Ozne. Ojačavajući grupu majora Milovana, gnevniPenezić povukao je sa jatačkog četničkog područja udarničkog komandanta Odreda za čišćenje,gimnazijskog druga Lazu koga će po okončanju rata povući u zajedničku smrt u pominjanommisterioznom saobraćajnom udesu kod lazarevačkog uglјenokopa. Opskrlјen mapama i dotančina proanaliziranim planom operacije, koji je pred polazak na put smestio u središte mozga, prvi se stvorio na zborno mesto, u bočno pomaknuti bosanski Dobrun.

Major Milovan i „preoblikovani" Kalabić naoružan parabelom i ručnim pojasnim bombama, na koga su naizmenično motrili ratom prekalјeni oznaši Neša i Mandalo, stigli su dosabirnog kruga, gazeći preko bespuća i bogaza. Upadlјiva Krcunova kolona, maskirana četničkimodorama, usmerena ka selima Granje i Dobrunska Reka, postala je sa zalaskom sunca deo mračnenoći. Ispred kapije kao žiška eksplozivnog i okretnog Budimira, do koje su dopirali prijatni mirisiimendanskog slavlјa, stvorila se 19. januara 1946. godine oko ponoći. Nepoverlјivi domaćin, beskrajno odan svom Čiči, čuvši dvorišnu galamu, razdelio je za slučaj opasnosti ustalim gostimanapunjeno i podmazano oružje. Veran starovekovnom običaju da su na krsnu slavu i nepozvanidobrodošli, novo pridošle je primio bez prethodne provere ko su i odakle su, ali ruku sa obaračani za tren nije skidao. Nazdravlјajući zvanicama i nezvanicama, otvoreno je stavio do znanjasvoju spremnost na razgovor samo o domaćinskim poslovima i o teškom seoskom životu uratnim uslovima. Izrečene doslednosti nije se odrekao i pored toga što je prepoznao NikoluKalabića na napukloj fotografiji u đeneralovom prisnom zagrlјaju. Poštujući svetosavsko nasleđe,



po kome slavsko veselјe traje do poslednjeg gosta, ulјudno je ponudio konačište nepoznatojsrbijanskoj grupi. Mrzovolјni Krcun prenoćio je tu noć na slamenom podu između majoraMilovana i potpuno ukroćenog komandanta Gorske garde.

Domaćinov bratanac, daroviti osnovac, opčinjen prisustvom neobičnih lјudi s drugogkraja sveta, dečački nevino se pohvalio za vreme prvog pateričkog imendanskog jutra starijim

bratom, priklјučenim prekodrinskim četnicima skrivenih u gustišu iznad samog sela Granja, pored plahovitog potoka. Instinktivno oprezni dečačić nije išao do kraja, preskočivši ime svogstrica kao jatačkog kralјa. Đačka nesmotrenost postala je dobra osnova za nastavak potere za progonjenikom tada vrednijeg od zlata, skrivenog u Budimirovoj zemunici na Crnom vrhu. I pored svega, Krcunova potera, ma koliko dobro organizovana, tapkala je u mestu u odsustvu bilokoga ko bi potvrdio da je u blizini viđen čovek osrednje visine, sa gvozdenim naočarima išajkačom sa belim orlovima i kralјevim grbom.

Posle i najmanjeg neuspeha, srpskog ministra policije hvatale su dečje ospice, a o ovom ida ne govorimo. Želјan uspeha po svaku cenu, pogotovo što praznih ruku nije smeo pred Titovegladne oči, zahtevao je od svojih lјudi uklјučenje mozga do kraja, a od lokalne vlasti maksimumsuzdržanosti. Sa takvim naredbama komandovao je kratkotrajno: „volјno“.

Videvši leđa nabusitog Krcuna i njegove pokunjene pratnje, proračunati Budimiromogućio je umornom đeneralu da provede noć-dve u čistoj postelјi, siguran da se „oni od juče“neće skroro vraćati. Zahvalni Čiča je spokojno dremuckao pokraj pucketave peći kada mu je pobožna Budimirova majka prinela pogaču sa solјu i novo Kalabićevo kratko pismo koje je majorMilovan neprimetno ostavio na ivicu stola, opraštajući se sa prisutnim selјanima.

„ Dragi moj Čiča, Evo me u Bašoj blizini. Zbog hitnih i važnih poslova slao sam druge po Vas, ali nisu

uspeli da Vas pronađu. Do skorog viđenja. Grli Vas i voli i misli na VasVaš Čika Pera.“

Ovo drugo pismo raspršilo je namnožene đeneralove sumnje u postojanje zavere i izdaje„vođenje iznutra“. Lepo raspoložen kao nekada davno i uvereniji nego ikada do tada da se njegov Nacionalni pokret ponovo budi, proveo je u kući lјubaznih Gajića dve vesele noći. Trećeg, ranogsumagličavog jutra, za svaku eventualnost poveo je svoje lјude u sat pešačenja u udalјeni zaselakPolјanice, iz koga se posle kraćeg zadržavanja prebacio u susedno R epuševiće, kod isto takoodanog jataka Mila Kneževića, novog posednika stare kuće izbeglog Sulejmana Repuha, gurnuteu planski zapećak, kao stvorene za osmatranje i povlačenje. Čim se ponovo skrasio, zamolio jesvevidlјivog Budimira da po svaku cenu stigne do čika Pere, koji mu je iz prekouvalnogBrezovca slao nove „svojeručne poruke“ u vezi sa dogovorom oko preuzimanja komandnog položaja nad raspuštenim jedinicama u Srbiji.

Radujući se skorom susretu sa jedinim preživelim članom Vrhovne komande, koji mu je probudio nadu u vedrije sutra, potčinjenom komadantu koji nije prebegao preko granice, saznao je da je višegradska Ozna na svoju ruku izvršila prepad na obe njegove rezervne zemunice, u koje je upravo nameravao da se useli. Major Milovan spustio se u usputno Ravanjce da predahne isvede dotadašnji bilans i prouči nove Krcunove taktičke planove. U tom seocetu zatekao ga jeglas o đeneralovoj obdanjenoj želјi za što je mogući brži susret sa „vernim čika Perom". Naredne



dve noći kuća uvek sumnjičavog Budimira vrvila je od kamufliranih oznovaca, na čije se čelostavio prevrtlјivi Kalabić. Višesatno uzajamno merkanje i ispitivanje „falsifikovanih" i pravihčetnika zavr šilo se stapanjem u celinu dvadeset dvojice dražinovaca i petnaestorice krcunovaca injihovom grupnom posetom domu staroselјanina Jovana; iz koga su se pod noćnim ogrtačem prebacili kod isto tako gostoprimlјivog došlјaka Kneževića. Uzbuđeni đeneral jedva se suzdržao.

Ne mareći za protokol, čijeg se slova pridržavao u najtežim trenucima, raširenih ruku potrčao jeka nabreklom Nikoli, kao predvodniku „četničke elite“. „Eh, Pero, Pero“ obratio mu se razdragano, grleći ga obema rukama. „Ponavlјam da svi

čuju: ja u tebe nikada nisam gubio veru. Zahvalimo se Bogu što si opstao. Od sada gde ja, tu i ti,kao oni koje je ista muka rodila i spojila. Još sam na svojim nogama, a koliko ću dugo, ne pitamose mi“.

Majoru Milovanu obraćao se sa „Dragi i poštovani gospodine". Nјegove potčinjeneočinski je lјubio, milujući ih po kosi: zapitkujući ih odakle su či ji su, koga imaju, gde žive i štarade.

„Deco moja! Gardo moja! Nado moja! Gledam vas i vidim zoru koja najavlјuje svitanje.Vašom snagom i volјom povezaćemo Srbiju i Bosnu u jedno, čime ćemo ispuniti vi ševekovnizavet naših predaka. Pobeda će biti naša“ pričao je u zanosu osokolјeni đeneral.

Major Milovan prednjačio je u podržavanju njegovog povratka u život, veličanjem probuđene nacionalne Srbije i ponosigog srpskog naroda, koji ga "želјno očekuje". Ne prikrivajući zadovolјstvo što je konačno dočekao dan novog života, sa smeškom čoveka kome seostvaruje životno priviđenje, opisivao je svoje izmicanje malim i velikim Titovim poterama.Suprotno urođenoj suzdržanosti, grohotno se nasmejao objašnjavajući kako je jednom prilikom,sklupčan u gustu krošnju razgranatog i lisnatog divlјeg šumskog stabla, osluškivao psovkeneprijatelјskih oficira besnih na sebe „što im je opet umakao". Na zarazni smeh nagnao je čak iuvek namrgođenog i zamišlјenog Budimira opisom straha doživlјenog tokom trodnevnog boravka u odžakliji iselјene kuće, tada jedinom podobnom skrovištu, izgublјene nade u skoridolazak „zaboravnih" saradnika.

Prepredeni Kalabić nije ispuštao iz vida svog komandanta, vrebajući pogodan trenutak damu lično uruči „poziv verne i napaćene Srbije da je digne iz pepela".

Koristeći kratkotrajno zatišje, lukavo je usmerio sagovornika ka Ravnoj Gori „posutojzlatom". Tog časa đeneralu se učinilo da ne postoje lepše reči od reči povrapgak svome rodu.Svestan permanentne opasnosti od nagomilanih potera i ranjivog života u vlažnim i hladnimzemunicama i izbama, molio se Bogu da se ne pojave kočničari prelaska „iz mraka i memle nasvetlo i lisnato brdo“. Na njegovu nesreću, takvih nije bilo, izuzimajući svojeglavog BudimiraGajića i proniclјivog gardistu kapetana Blagoja Kovača.

Major Milovan i Nikola Kalabić izmenili su značajne poglede. „Ovde je situacija zbog stalnih potera postala vrlo teška. Do sada su nam otkrili dve od tri

baze, a i one u izgradnji već su namirisali. Ali kako da se, i pored otežanog položaja, po ovakvomvremenu prebacimo u Srbiju? Biće nam vrlo mučno ako se nezaštićeni nađemo izvan uporišta.Ponestalo mi je snage za velika pešačenja, koja sam nekada sa lakoćom podnosio. Noge su miostale u kvasnim zemunicama. Bolјe bi bilo da sačekamo proleće. Ja tako savetujem, ali nezapovedam", proveravao je đeneral svoga čiča Peru, budeći u sebi nekadašnjeg opštepriznatogvojnog obaveštajca.

„Ja garantujem za bezbednost prebacivanja! Imam dovolјno iskustva, veštine i lјudstva.Iskalile su me šume. Eto, i mi smo došli bez smetnji po ovom pustahijskom vremenu. U ovakvojsituaciji ja kao komandant Gorske garde ne pristajem da ovde i dalјe ostanete. Ako nema drugihrazloga, onda o tome ne treba više da tupimo zube" bez oklevanja je propratio novonastalo stanje



glumom nadareni Nikola Kalabić. Prećutkujući upadicu samozvanog komandanta Srbije, još koleblјivi đeneral izdvojio se

nakratko sa požrtvovanim Dragišom Vasilјevićem, komandantom koji mu je posle zelengorskogkraha pružio ruku spasa.

„Za kralјa i otadžbinu! U ime Boga i uz njegovu pomoć, naređujem pokret!" komandovao

je zagledan u dalјinu kao nekada na bojištu, pošto je završio poverlјiv razgovor sa nebrojeno putadokazanim prijatelјem. Istoga časa sve je bilo spremno za put nade. Telesno posustal i Draža poneo je

najpotrebnije: platenene torbice sa dokumentima i desetinu američkih zlatnika, kesicu duvana inoseće lično naoružanje. Pored sebe zadržao je samo četiri ađutanta kao svoju telesnu gardu ikomandanta korpusa Dragišu Vasilјevića, svog spasitelјa. Sve ostale zadužio je da zavaravaju potere izazivanjem diverzija suprotno smeru koji su izabrali, po mogućstvu bez upotrebe oružja.Krotku Kneževićevu domaćicu celivao je u ruku, darujući je sa nekoliko vrednih novčića, poželevši svu sreću njenim ukućanima i svima koji su joj dragi. Kalabiću je odao veliko priznanjei poštovanje kao svom izbavitelјu. Majoru Milovanu je poželeo da ga Bog pogleda uvek kadzatreba. Napuštajući pitomo domaćinstvo, bacio je pogled zahvalnosti ka planinama istočneBosne i vere ka krivudavoj, nemirnoj Drini. U koloni čudnovatog sastava koja se kretalastrminom uz brzotočnu rečicu Undrulјu, imao je središnju poziciju. Uloga putovođe pripala jenjegovom kao jelen hitronogom MilanuJankoviću, lažnog imena Bogdan, u tandemu sa ok retnimoficirom Ozne i studentom prava Miletom. Na putnom prevoju za ukrštena sela Polјanice,Ravanjice i Gostilјe, nedaleko od druma Dobrun - Priboj na Limu, glavnokomandujući majorMilovan premestio ga je bez objašnjenja na začelјe između stasitog Čačanina Mandele idomišlјatog Užičanina Laze, nepopustivog vođe Odreda za čišćenje jataka i preostalih četnika,stacioniranih u srpsko- bosanskom graničnom pojasu. Putanja kojom su se kretali obilovala jeneravninama, nepodobnim za lјudsko stopalo. Odvažni oficir Mandalo pratio ga je na korakodstojanja, a preko plitkih lokvi nosio ga je na leđima, govoreći mu:

„Ne lјutite se što to činim. Ne mogu da dozvolim čoveku koji tako mnogo znači za svojnarod da ukvasi noge, pa da se prehladi. Imajte poverenjau mene. Ja sam onaj kome ste malopre poželeli da ga Bog izbavi iz svake nevolјe".

Po Krcunovoj šemi, razrađenoj u njegovom kabinetu, bilo je predviđeno da se đeneralsavlada i sveže daleko od seoskih kuća, na putu prema selu Brezovcu, u zaleđini nekog gustog proplanka sraslog sa rečnom krivinom. Odluka o tom zavr šnom činu pripala je Krcunovommilјeniku oficiru Lazi. Na njegovu komandu izgovorenu u datom trenutku: „Čelovođa Mile dastane!“ Mile je trebalo da uzvrati: „Kolona stoj!“ Ove njihove jednostavne lozinke predstavlјalesu znak za oficira Mandalu da svojim telom poklopi „svog“ đenerala, a ostalima da nasrnu nanjegove pratioce, svako na svog. Na prilazu improvizovanoj drvenoj ćupriji, jedinog prelaska zauzbrdni zaselak Polјanice, u ataru sela Dobrunska Reka, načokerenog ka usponu koji se izdižeiznad mestimično plahovite Unarulјe, čelni deo kolone neplanirano se odvojio od sredine. Neumorni komandant Laza, smetnuvši sa uma značenje svoga dela lozinke, snažno se prodrao naodmakle, zahtevajući da malo zastanu. Oficir zadužen za likvidaciju putovođe-ađutanta, pogrešnoga je protumačio i, ne razmišlјajući, potegao je napunjenu mašinku na svoju metu. Prepadnutimomak rodom iz Rogatice, uhvaćen u raskoraku preko blatnjavog gazišta, osetivši fijuk metka pored slepoočnice, u tren je shvatio da je postao deo zavere. Narednog sekunda njegovo kaostruna napregnuto telo poletelo je u uvalu korita nabujale Undrulјe. Zbunjeni Mile otpratio ga jesa nekoliko rafala, od kojih je stradalo samo ogolјeno i nagnuto granje. Začelјe je poverovalo da je čelo naišlo na zasedu.

„Zaseda! Lezi i ne mrdaj! Bez panike! Niko da ne otvara vatru dok se Mile ne javi i ne



kaže šta je“ zapovedio je pribrani major Milovan. Đeneral se poput vojnika redova poslušnoopružio na mokro i trulo lišće ispod posustale stare bukve koja je svojim natrulelim korenimačuvala od odrona rečno korito. Mandalo se svom težinom bacio preko njega.

„Šta ležiš na meni, zar ne vidiš da sam u blatu!?“ pobunio se prignječeni i okvašeniMinistar bez vojske i komore.

„Štitim Vas, gospodine đenerale! Zar ne primećujete?" izletelo je iz mladooznovskoggrla.„Od čega me, zaboga, štitite!" lјutito je odvratio đeneral, još nesvestan svog položaja.Bistroumni komandant Laza u momentu je shvatio da je čuvar četničkog putovođe

poranio. I kotlinom uznemirene Undrulјe razlegao se njegov zapovednički glas: „Mile da stane!"„Kolona stoj“ odjeknulo je skoro istovremeno.Prekalјeni Milovan oborio je prvim metkom bližeg gardistu Kovača, perspektivnog

dvorskog oficira, koji je u kući Gajića uzaludno skretao pogled izmučenog đenerala nasukrvičave krugove utisnute na Kalabićevim zglobovima, nastale stiskom metalnih zatvorskihlisica. U upravo pridiglog, za kralјa spremanog ađutanta Nikolu Majstorovića, koji je pojurio kasvom onesposoblјenom, kao Hristos razapetom i bosonogom komandantu, koji ga je prizivao damu puca u grudi „da ne padne živ dušmanima u ruke“ - pucao je u okretu. Uveren da je njegovmajor Milovan u životnoj opasnosti, dotle koleblјivi i nepomični Kalabić začuđujućom hitrinomistrgao je iz pojasa poklonjeni parabelum, nameran da ga upotrebi na hrabrog đeneralovoggardistu. Videvši puščani plameni mlaz koji mu je suknuo pored očiju, samoživi zapovednikGorske garde pružio se svom dužinom u raskvašenu kalјugu i u isti mah zastenjao pod teretomsmrtonosno pogođenog mladog "kralјevića“ usmrćenog oružjem oficira koji je napravio zbrku salozinkom. Kada se raspucali Milovan okrenuo, video je iza sebe Kalabića, ukr štenog sa mrtvimmladićem, sa kojim je činio krst oblikovan od dva lјudska tela.

Iznenađeni đeneral zagrmeo je na svog čuvara Mandalu: „Šta je ovo?! Šta se to dešava?! Koji vam je đavo, jeste li poludeli?!“ „Ne mrdaj! Sad ćeš videti!, odgovorio mu je brže- bolјe za ranije „zasluge" pohvalјivani

Krcunov jurišnik na četnike prerušen u predratnog advokata nacionalistu i zastupnika kralјevogdvora.

„Kako ti to meni: ne mrdaj! Skloni te prlјave ručerde sa mog tela“, prodrao se ponosniđeneral, potpuno svestan šta se događa i u šta je upao, nastavlјajući nešto smirenije:

„Ubijte me, braćo Srbi, ubijte me! U mojoj smrti nađite svoju sreću. Bolјe vi nego ustašeili Švabe. Gurajte u mrak domovinu vaših predaka. Što dublјe, to bolјe. Vi nečastivi!"

Ušeprtlјanom Mandali, vičnijem oružju nego policijskim napravama, nikako nije uspevaloda navuče uvozne „specijalke" na obamrle i ukr štene ruke sapetog đenerala.

Mučnu scenu prekinuo je major Milovan, uradivši ono što je bila dužnost njegovog potčinjenog. Ponosan na sebe, on je zavidnom spretnošću svoj „dragoceni ulov“ oslobodioskromnog „generalskog znamenja": kesice sa zlatnicima i duvanom i omota sa poverlјivimšifrovanim papirima.

„Šta je ovo!? Kakva je ovo igra!? Ko stoji iza svega ovoga?“, nije se predavao izmučeniđeneral, nemoćan da odgurne ispražnjenu kratku italijansku karabinjerku koja mu je stezala grlo.

„Ozna,đenerale!" nabusito mu je odgovorio kočoperni Milovan. „Izdaja, gospodine oficiru! Kakva Ozna!"„Mi to zovemo uspehom!" nadmeno se umešao komadant Laza, naviknut na slične

situacije.„A ti, K alabiću izrode, šta učini od mene?! Mislio sam da si mi najverniji komandant.



Namenio sam ti komandu nad celom Srbijom, nesvestan šta nosiš u grudima i kakvu sam gujugajio. Verovao sam da me niko ne može ovako nasamariti. A nasamariće oni i tebe i ceo srp skinarod. Videćeš, pričekaj malo. Doživećeš to Božjom kaznom" bolno se obratio bezvolјni đeneral još ležećem valјevskom opštinskom ćati vrebajući mu ukočeni pogled, čoveku koga je uzdigao ustarešinski ratni vojni vrh.

Spretni Milovan prekinuo je đeneralov izliv jeda i nemoći naredbom za neodložni pokret prema najbližoj zgradi, seoskoj kafani kafedžije Branka Babića, pošto je prethodno zaprškao usneg ubijene majora Vasilјevića i dva takoreći golobrada ađutanta. Kako zatečeno kafanskostanje nije bilo odgovarajuće, blatnjava kolona neobičnog izgleda banula je u kuću pored drumaiznad samog poprišta, držećeg selјaka Petra Perišića Francuza, oca dva vragolana i očuha četiri pastorčadi, sve jedno lepše i zdravije od drugog. Seoskoj dobričini razvučenog lica, tog časazauzetog predvajanjem kukuruza i brašna, ništa nije bilo jasno. Sa udublјenog tronošca podigli suga neznanci sa velikim kokardama na nakrivelјenim šubarama, kucajući mu u zamaglјene prozore. Koji trenutak kasnije na ulaznim vratima svoje kuće primio je potpuno istolike lјude, načijim čelima su bleštale zvezde petokrake. Ne shvatajući šta se zbiva, veseli selјak radosno ješapnuo uzvrpolјenoj ženi, zabrinutoj za svoju decu, šćurćurenu u ugao gostinjske sobe.

„Hvala Bogu, Jano. Najzad se pomiriše četnici i partizani. Red je da proslavimo ovaj dan.Dugo smo ga čekali. Kog vraga ne dođe malo ranije?!“

Zbunjenost blagorodnog Francuza postala je još izrazitija kada ga je oprezni Milovanuverio da ugošćuje srbijanske ravnogorce.

„E sad baš ništa ne razumem! Četnici sprovode svezanog četnika" prokomentarisao je zasebe selјak, koji je sricao francuski poslužujući iznenadne i neobične goste šlјivovicomgromovačom. Nјegova pospremuša Jana, koju je doveo kao mladu udovicu sa četvoro nejači, ne pitajući za dozvolu, obula je prozeblom đeneralu, sklupčanom u fotelјi od pruća, vunene čarape poginulog muža.

Policijska opsada mirnog selјačkog doma trajala je od pred ponoć do početka razdanuća idolaska naoružane motorizacije, koja se zaustavila ispred samog ulaza tada najčuvanije seoskezgrade u Višegradskom srezu, a možda i u čitavoj istočnoj Bosni. Stanovništvo Dobrunjskogokruga provelo je tu besanu noć, rasprostrtu u nedogled, na samovolјnoj straži. U vazdušnomomotaču višegradske regije lebdela je čudna uznemirenost koja prati velike prirodne pojave.



KONVOJ BEZ KALABIĆA

Svu noć budno selo Dobrunjska Reka odahnulo je tek kada je prema jugoslovenskoj prestonici, u obnavlјanju, pojurio motorizovani konvoj u kome nije bilo mesta za NikoluKalabića.

Otprativši dve crne limuzine, vojni džip i brižlјivo pokriveni kamion, širokogrudi PeraFrancuz, počastio je svoje meštane balonom „ubuđale" rakije. U beležnici majora Milovana nemani slova o sudbini kršnog i plećatog komandanta sada već nepostojeće Gorske garde, i o nizuinteresantnih pojedinosti u vezi s njegovim imenom, koje još pali maštu znatiželјnih.

Sudija Mika nije se o tom detalјu naše ratne istorije oslonio samo na razgovore samajorom Milovanom već je do značajnih saznanja stizao i skuplјanjem građe na izvorištu.Sublimirana suština njegovog otkrića upravo sledi.

Proračanski komandant Višegradskog korpusa, više puta pominjani Dragiša Vasilјević,nošen predosećajem da ravnogorcima predstoji zlo doba, dao se s početka, za te lјude, kobne1945. godine u prigodno graditelјstvo. Od Božića pa do sredine Uskr šnjeg posta njegove vredneruke izgradile su na prevojima Panosa i okolnih planina više dubokih zemunica, lociranih usredištu razgranatog drveća, ali i osušenih bukovih i drugih stabala pogodnih za pretvaranje uimprovizovane dimnjake. Tim poduhvatom produžio je „lov“ na đenerala i njegovu umornu pratnju za godinu i jače. U neimarskim a i u svim ostalim jatačkim poslovima zdušno mu je pomogao omaleni i čigrasti 30-godišnjak Budimir Gajić, nepoverlјiv u sve i svakoga kada je u pitanju njegov vrhovni vođa. Taj jedinstveni civilni kapetan-izviđač, kadar da se u trenu preobrazi u tuđi lik, nalazio se u stalnom sukobu sa mnogobrojnim đeneralovim dušebrižnicima,koji su nameravali da svog vođu pošto-poto prebace u Srbiju, punu potera. Baš zato je sudnjegdana, nemoćan da uveri svog komandanta za koga bi život dao, da mu se opasnost od klopkesasvim približila, postao je begunac koga ni zrno ni nož nisu hteli. O njegovom životu beguncastvorene su mnoge zanimlјive anegdote. Priča o tome kako je jednog dana sa vrha visoke trešnjedivlјakuše, maskiran gustim lišćem i prilјublјen uz debelu granu, prilagođenim dečačkim glasomnaveo svoju na sve spremnu i neumornu poteru na pogrešnu stranu, koju je na prvom zavijutkurafalno likvidirao, postala je prava seoska razbibriga. Neuhvatlјivost „nevidlјivog" izazvala jemnoge policijske smene i otpuštanja. U nedostatku bolјih rešenja, po nalogu iz jugoslovenske prestonice priređeno je na sam dan seoske bogomolјe pogublјenje njegovog oca Petra i brataMilenka, pred prinudno izvedenim meštanima Dobruna i okolnih planinskih i potplaninskih sela izaseoka. Ni ta svirepost nije izvukla na čistinu, „čoveka- pticu“. Savesni hroničari zabeležili su da je blizu pet stotina taoca platilo glavom nemoć nove države da se dokopa viđenijih prognanika iztamošnje lokalne četničke organizacije. Stradanje prelepe prošenice Viktorije Ruso, takođe javno pogublјene na glavnoj raskrsnici „uhapšenog" sela Dobrunjska Reka zbog kotarice sa pogačom ivunenim pletivom, ostavlјenom na ivici jatačke šume, prepričava se sa dužnim pijetetom. Nјenavrsnica, lepolika Vinka Tomić, tek udomlјena nevestica, otplatila je, valјda Božjim htenjem, „istigreh“ kako-tako podnošlјivom petogodišnjom „radnom robijom".

Velika igra sa žilavim i inteligentnim Budimirom, kao što to obično biva, dobila jeneočekivani epilog.

Glave mu je došla obična ogrebotina, koja se preko noći pretvorila u bolnu, i za samelekare neobjašnjivu izraslinu. Pošto je ostao bez brzine jastreba i spretnosti veverice, okončao ježivot aktiviranjem bombe pred poterom koja ga je sustizala.



Jedna odvažna i častolјubiva grupa Gostilјaca više puta je pokušala da mu po cenu ličnogstradanja prenese i položi mošti pored odvažnog komandanta Vasilјevića i đeneralovih ađutanataBlagoja Kovača i Nikole Majstorovića. Ostvarenju te svetinje, ako su još živi, najbliži sucrkvenolјubivi Miloš Jevđić i Gvozden Milanović, starosedeoci Dobrunjske Reke, koji su zavreme „čišćenja" višegradskog atara pobadali drvene krstove iza policijskih i vojnih brigada, koje

su u hodu „obavlјale“ svoje. Oni su, spuštajući četnikovce u propisno iskopane rake, stradale zavreme poroblјavanja njihovog vođe, slučajno primetili da sa srednjeg prsta komandanta Dragišefali u celom kraju prepoznatlјiv skupoceni zlatni venčani prsten. Meštanka Savka, momačkasimaptija likvidiranog višegradskog četničkog starešine, osumnjičena kao prstenokradilјivac,verovatno bi skončala u zamračenoj sobi da se nije ubrzo proneo glas, nezadrživ poput vodeizlivene preko rečnog nasipa, da je lepuškastog Dragišu, poželјnog ženskim srcima, „osiromašio“ jedan lokalni milicioner čim se družina majora Milovana izgubila sa lica mesta. Zadovolјstvu prastare višegradske porodice Vasilјević nije bilo kraja kada je grešni policajac, koji je, uzgredrečeno, posle nekoliko godina umro u teškim mukama od neizlečive bolesti, pristao, svakako uzdobru napojnicu, da se dijamantom ukrašena dragocenost preda onome kome pripada.

Ispisnicima Milošu i Gvozdenu pripada sva zasluga što tela komandanta Vasilјevića iađutanata Kovača i Majstorovića nisu razneli čopori vukova i gladni seoski psi. Zbrinjavajućinjihove telesne ostatke, oni su naišli na leš „četvrtog četnika" povr šinski zakopanog ispodsamonikle kruške koja je svojim dubokim korenima pridržavala trošnu kuću šalјivdžije PetraFrancuza. Nabasavši na snažnu zgrčenu ruku, očuvanu mraznom hladnoćom, koju su dan ranijeizrile svinje Miloševog unuka Radenka, tada dečaka, sada poštovanog zemlјoradnika i stočara,grobari dobrovolјci pojurili su uz brdo koliko su ih noge nosile. Sutradan, okuraženi prisustvomodvažnih suseda i rođaka, položili su „četvrtog" u kameno korito, tu gde su ga prona šli.

Istorijska je istina da Major Milovan nije imao gubitke u operaciji "đeneral". Skoro sviselјani Dobrunjske Reke i Gostilјa i njihove komšije, u to „Dražino vreme“ đaci-čobančići, veštosu skrivali svoje nešto starije meštane Lazara Zarića i Milana Jankovića, đeneralove„telohranitelјe" u kratkim pantalonama, koji su mladalačkim umećem izvrdali kur šume Ozne,koristeći zbrku nastalu oko loše upotrebe objašnjene lozinke. Ako se već zna da je užurbanimajor Milovan, napuštajući svojevrsno bojište, površinski pokrio izrešetane komandanta Dragišui imenovane Dražine gardiste, onda je „četvrti ispod kruške“ glavom i bradom nekadaneprikosnoveni komandant Gorske garde Nikola Kalabić. Tog četničkog zapovednika teškeartilјerije koja je 1943. godine učestvovala u proterivanju Nemaca iz Priboja na Limu, dobro jeupamtio Višegradski okrug zbog topovskih cevi pogrešno usmerenih ka lokalnim rodolјupcima,stacioniranim na brežulјku zvanom Bić. Među tada ugroženim đeneralovim borcima bili su imladići iz Dobruna i okoline, predvođeni vragolastim Milomirom Andžićem, Kalabićevimkurirom, potonjim pratiocem komandanta vrhovnog ravnogorskog štaba, više puta viđenog kakose krišom klanja mestu ispod „četničke kruške“.

Pripovest Miloša i Gvozdena uverlјivo su potkrepile, svaka na svoj način, krepke, Petrovasnaja Stepanija i pastorka Dobrinka, sećanjem da su među četiri ubijena u uvali Dobrunjske reke prepoznale „onog četnika koji se na Budimirovoj krsnoj slavi interesovao za Čiču“. A naročitoaktuelni pribojski inženjer Svetomir Lučić, ondašnji đak, koji je trčeći prema svojoj školi „poononoćnoj pucnjavi s kraja februara 1946. godine" uzgredno izbrojao četiri promrzla lešadelimično pokrivena snegom, okrenuta obali tanko zaleđene rečice Undrulјe, poređana „tri pa jedan". Pravdolјubivo stanovništvo đeneralove istočne Bosne poziva na suočenje sve one„svedoke" koji su sreli ili videli „onoga koji se ne može ni sresti ni videti“. Državi u povojuodgovaralo je svako objašnjenje, osim da je mučki likvidirala onoga koga je iskoristila.

Činjenice sa terena uvek su bile pouzdanije i od najpouzdanije istorijske građe. Neotuđivo



je pravo da se sumnja u autentičnost pisama „čika Pere“ „dragom i milom Čiči“ ali mentalnozdravom đeneralu nije se mogao podmetnuti „čika Pera sa Ravne gore“ viđan čas u Brezovcu, času Gostilјu, i tako redom po ataru Višegrada. Visoko poštovani Dobro Popović, prota iz pograničnog Štrpca, sveštenik koji je sjedinio u sebi doslednog jevanđelistu, narodnog prosvetitelјa i vidara, nije primetio kod progonjenog đenerala, prilikom njihovog poslednjeg

verskog obreda, pomanjkanje moći zapažanja, procene i rasuđivanja. Ovaj Božji sluga ušao je unezaborav kao sveštenik koga je sudija Milija prosledio na 14-godišnju robiju bez presude isudskog naloga, zato što je prineo pričesni i veroispovednički krst usnama pobožnog đenerala,nadomak Krcunove zabačene lovne mreže.

„Bog štiti pravedne" sveopšta je poruka. Prema našem čovekoodanom proti on se dva puta postavio izbavitelјski. Prvi put, spustivši pravovremeno, nevidlјivom rukom, na sudijski stododatni dokazni materijal koji je demantovao prvobitnu verziju optužnice, po kojoj je, kako se preuranjeno izrekao sudija Milija, „zlotvora u mantiji" zbog težine zlodela trebalo gurnuti u jendek, na putu do kuće „revolucionarne pravde". Drugi put, stvorivši priliku za susret supruge preosveštenog sa školskim drugom svemoćnim Krcunom, „kada je ministar bio dobre volјe". Tadva događaja bila su dovolјna da se posle trogodišnjeg robijanja u zatvoru Sremske Mitrovice,crkvi vrati njen iskreni sluga i verni tumač.

Božji mučenik, moj imenjak, sudija Mihajlo Đorđević učvrstio je svoje uverenje oKalabićevom izdajstvu i stradanju svojevremenim objašnjenjem Petra Petrušića Francuza da su unjegovoj kući zaroblјenog Čiču, zgurenog prvo u pletenoj fotelјi pa u belom drvenom krevetu,„dvorili": „advokat" sa službom u Engleskoj, dva važna oficira Ozne i „onaj četnički vođa koji jena brdu Bić, iznad Priboja, pucao u svoje, a kome su lisice ostavile dange iznad oba nadručnazgloba; koga ujutro nisu pustili u prevoz za Beograd".

- Toliko sam upamtio od svega što sam čuo. Trudio sam se da što vernije prenesem pripovedanje sudije Đorđevića, savremenika i bliskog saradnika učesnika potere na đeneralaDražu i Nikolu Kalabića. Dopuštam da se pojedini delovi otpričanog nalaze u rukopisu Velikaigra, autorstvo majora Milovana - sa uzdahom rasterećenja privodio je kraju jednu zanimlјivuistorijsku epizodu kafedžijin sin Mihajlo pred predsednikom Jankom, pretvorenim u uho.



ISLEĐENјE ĐENERDLA DRAŽE

- Malopre sam ti rekao da je prema zvaničnim izvorima đeneral Draža pr edat Krcunovomisledniku Miletu Milatoviću, bliskom Kalabićevom valјevskom komšiji, 13. marta 1946. godine uZmaj Jovinoj broj 19, u Beogradu, u zgradi u kojoj je isleđivan i general Milan Nedić, privremenom sedištu Ozne za Srbiju - nastavio je sudija Mihajlo po svome. I kao što je poznato, pravo sa ulaznog stepeništa odveden je u preuređenu prostoriju na trećem spratu, stostrukoobezbeđenu rešetkama prikovanim na svim otvorima, jer je „zatvorenik morao po cenu smaknućasveta živ pred sud“. Zatočenom đeneralu nisu smetali tvrdoća drvenog ležaja, ulublјeniumivaonik, olinjala stolica, pisaći sto pričvr šćen za pod i prozor okrenut ka dvorištu, sakriven odočiju javnosti gustim zastorom. Ravnodušan je bio i prema posebno odabranoj, utrostručenojstraži, raspoređenoj na spolјnim ulazima. Samo on zna kako mu je bilo pored danonoćnog„društva" unutar ćelije, dva po dva mlađa oficira, pod ličnom Krcunovom kontrolom, sa strogomzabranom da pred njim progovore ma i jednu reč. Među njima izdvojeno mesto zauzimao jeUžičanin Boško, mladi oficir, odrastao u dvorištu Penezićevih roditelјa, partizan koji je poslesloma stare Jugoslavije u ranoj mladosti sreo osamlјenog đenerala, u rejonu Užičke Požege, uzaprežnim kolima, pored sedog i brkatog selјaka; potonji obaveštajac koga je Tito držao dvegodine u zatvoru Sremske Mitrovice zato što mu nije odgovorio dali je za Leku ili za njega.

Đeneralov i njegov tadašnji razgovor, za religiozne ne baš slučajan, tekao je ovako: „Dobar dan gospodine“.„Bog ti pomogao, mladiću. Ti si iz ovog kraja? Kud si naumio? Ima li ovde Nemaca?"„Jesam, gospodine. Odavde sam. Bežim od Nemaca, koji nam se primiču sve bliže i

bliže".„I ja bežim od Švaba i usput skuplјam vojsku da se borim protiv njih. A odmeravam i

teren".Ta dva Srbina, koji su, spasavajući se od Germana, bežali svaki na svoju stranu, posle

toliko godina evocirali su stare uspomene u zatvoru Ozne, kao zatvorenik i njegov čuvar. Od odabrane šestorke ćelijskih đeneralovih čuvara, u anale je ušao i vragolasti mlađi

oficir Raša, horovođa partizanskih paradnih strojeva. Srastao sa šumom i oružjem, stešnjenizmeđu četiri gola zatvorska zida, on je jednoga dana dao sebi odušak pesmom kojom je dizao borbeni moral svojih drutova: Ide Tito preko Romanije. Učtivi đeneral pohvalio mu je pevačkesposobnosti, zamolivši jednu ravnogorsku, za Čičinu dušu. Zaneti oznovac spontano je klimnuoglavom i širom hodnika razlegli su se milozvučni tonovi četničke himne "Od Topole pa do RavneGore". Kako su se stihovi razlivali po kancelarijama i hodnicima, tako je sve živo što se u njimazateklo potrčalo prema trećem spratu. Prestrašeni Krcun, spreman da se po cenu života uhvati ukoštac „sa otmičarima" zatvorenika za koga je lično odgovarao, bio je najbrži.

Muzikalni Dražin čuvar do kraja svog veka nije odgonetnuo kako ga je mimoišlaKrcunova kazna „za toliku nepromišlјenost".

Đeneral Draža je isleđivan u policijskoj odaji u kojoj je pre njega ceđen i general Milan Nedić. Major Milovan nikome nije objašnjavao šta se stvarno događalo sa njegovim zaroblјenikom u danima koji su prethodili zvaničnom otvaranju procesa isleđenja. U rukopisnojgrađi za knjigu Velika igra on je sa mnoštvom detalјa opisao Mihailovićev razgovor sa vernimsaradnikom i pratiocem, majorom Dragišom Vasilјevićem, sa kojim je delio beguničke zemunicei poslednju koru hleba, u iskopinama Panosa. Po markiranom odlomku tog zanimlјivog štiva, dva



međusobno odana prijatelјa glasno su se propitivali pred prerušenim oznovcima o suštiniKalabićevog predloga da pređu u Srbiju.

„Šta ti misliš, Vasilјeviću, o ovome što Kalabić priča i predlaže?" „Treba ga poslušati, gospodine đenerale. Ne poznajem ga dovolјno, ali ovde nemamo

garancije za bilo kakvu bezbednost. Vidite i sami, sve češće nas otkrivaju. Pitanje je dokle ćemo

izdržati ovako nezaštićeni i oskudno odeveni. Vi ćete usput svuda naići na privremena skloništa.Vas tamo želјno očekuju. Narod je sa Vama i ne treba se bojati. Proleće će uskoro. Mart je na pragu i za koji dan sneg će sasvim okopniti. Ispratiću Vas preko Drine" odgovorio je već malo posustali komandant Višegradskog četničkog korpusa svom vrhovnom starešini, želeći munajbolјe.

Predsednik Janko osetio je probadanje u grudima. Sudija Mihajlo prekinuo je nametnutimonolog za onoliko koliko je bilo potrebno da se izgovori jedna prostoproširena rečenica.

- Đeneral je, prema tome, zaroblјen krajem februara i pravo iz kuće bosanskog Francuza prebačen u Srbiju. Samo po sebi nameće se pitanje gde je skrivan i kako je sa njim postupano odnapuštanja Dobrunjske Reke do 13. marta 1946. godine i u kakvom je stanju doveden u zgraduOzne. Ako je Kalabić „uručen" Krcunu lično, onda je Draža Mihailović tim pre. Dobroobavešteni udbaš Đura ujeo se jednom prilikom za jezik, rekavši da je poroblјeni đeneral dočekaou Krcunovom privatnom pritvoru maršalov povratak sa „Velike misije mira“.

Pravnici sveta ispitivanje iznemoglog svrstavaju u zloupotrebu sudijske funkcije,izravnatu sa najvećim grehom.

Ne tvrdim da sam se uvek svetački pridržavao ovog našeg „Oče naš". Ali ja nisam nadnevnom redu. Major Milovan je još napisao da su Aleksandar Ranković i Slobodan Penezić bezglavo dojurili u voždovačku vilu, obavešteni o privođenju Nikole Kalabića. I mlađi naraštajzna da je đeneral za tadašnje prilike bio neuporedivo važniji zaroblјenik. Zato nikada nisamapriori odbacivao tvrdnje bliske policiji da je i on pre predaje islednicima prošao mrtvu psiho-fizičku „šibu".

Slušao sam zaklinjanje svedoka-očevidaca da su zaticali Krcuna u tada najobezbeđenijojisledničkoj kancelariji Balkana, u društvu podmuklog, za tu priliku specijalnog, Titovog poverenika, Slovenca Edvarda Kardelјa, držanog ideološko- političkog šaptača na položaju potpredsednika federalne vlade, pesnika-revolucionara Oskara Daviča i neizbežnog MilovanaĐilasa. Oko beogradske Zmaj Jovine ulice vrzmao se u to doba i Fadilј Hodža, šiptarski predstavnik u vrhu vlasti nove Jugoslavije, stvoritelј pogubnog i još važećeg zakona o zabraniSrbima da se vrate na svoja vekovna kosovska ognjišta, i od naroda skrivanog podzakonskog aktao sklanjanju rampi između granica „bratskih država" Albanije i Jugoslavije, na osnovu koga jeizvršena masovna invazija na srpske kuće i imanja od strane albanskog živlјa.

Imenovao sam samo manji broj političara i državnika koji su se uplitali u đeneralovsudski slučaj.

Opisujući akcije hvatanja i hapšenja đenerala Draže i Nikole Kalabića, naveo sam punoime i prezime samo Milovana Pejanovića. Među ostalim „tragačima" za ovim četničkim paromnašu naročitu pažnju zaslužuje oficir Laza, komadant „za čišćenje terena" od preživelih četnika injihovih jataka, kao što sam već naglasio, pograničnog srpsko-bosanskog pojasa. Iza ovogaimena krije se nekadašnji predsednik Vrhovnog suda Srbije Svetolik Lazarević, poginuo usaobraćajnom udesu ispred Lazarevca u kolima u kojima je život izgubio i njegov obožavani i pretpostavlјeni Slobodan Penezić Krcun. Čačanin Mandalo, đeneralov preobraženi „telohranitelј"takođe čovek naše struke, profesionalni je udbaš Radenko Mandić, jedno vreme republički poslanik „samostalac“ i glavobolјa partijskih i državnih zvaničnika, poslednjih godina životazaroblјenik tvrdog alkohola, kome su šuplјine u liftu zgrade u kojoj je stanovao služile kao



magacin za rezervne čokanjčiće. Ostali lovci na armijskog đenerala i komadanta Gorske garde ubirali su plodove svog

„predanog rada“ u našim diplomatsko-konzularnim i privrednim predstavništvima u inostranstvui na rukovodećim mestima u domaćoj upravi i privredi, kao Mile Milatović, putovođa u akciji na„gorskog cara" najodaniji Titov islednik, specijalista za „srpske nacionaliste" posleratni

ambasador na bogatom Zapadu. I taj čovek je takođe molio Boga da mu olak ša samrtničke patnje.Ima i onih koji su, gonjeni grižom savesti, pronašli utočište u manastirima, kao nadaleko čuvenioznaš Uča.

Majori Milovan i Svetolik vijali su mihailovićevce i posle 1950. Veruje se da je odnjihove „revnosti" stradalo više hilјada lјudi, krivih samo zato što su pripadali rodolјupcima, pokretu u koji su verovali. U našu struku, direktno u Vrhovni sud Srbije, stigli su kaovisokoodlikovani udbaši, čini mi se bez položenog pravosudnog ispita. Bar jedan red temelјanove Jugoslavije delo je ruku njih dvojice, nas dvojice, počivšeg sudije Milije i sudije MikeĐorđevića. Ako kojim slučajem dođe do razgrađivanja ove državne tvorevine, videće se jasnokao na dlanu količina kostiju nevino stradalih, koju smo umesto kamenja ugradili u njene osnove.

Kratki biografski opis glavnih đeneralovih goniča, naših kolega, nametnuo se sam po sebi.Dobri smo znanci njegovog zvaničnog istražnog sudije Josifa Malovića, u funkciji zamenika javnog tužioca Demokratske Federativne Narodne Republike Jugoslavije, nespojivom sa poslomkoji mu je bio poveren, brkatog Crnogorca zapažene fizičke konstitucije i tipično zavičajnog lika,narečja i mentaliteta. Iz višemesečne istrage „diplomskog rada“ ovog isto tako tragično postradalog barjaktara novog državnog poretka, proistekla je konfuzno bremenita i pravno ičinjenično teška optužnica Kt. br. 711/46 od 31. maja 1946. godine, podignuta protiv DragolјubaDr aže Mihailovića i još dvadeset trojice utlednih i u narodu poštovanih lјudi iz vojnog i civilnogživota predratne Jugoslavije, tužilačkim perom svrstanih u ravnogorce, lјotićevce i nedićevce;opterećena dokumentima za sadašnje sudske prilike slabašne pravne snage, delimičnofabrikovanim u kancelarijama Ozne, dupliranim opisima događaja i ličnosti, nedovr šenim inepotpisanim zapisnicima, kontradiktornim izveštajima, bledim beleškama, prilozima i potprilozima i izjavama i mnogo čime drugim.

Puštanjem u sud tog optužnog akta, „sa pravom prigovora, ali bez tog prava" stvoreni suuslovi za početak nestrplјivo očekivanog „procesa nad procesima". Istoriografija je zabeležila da je 10. juna 1946. godine u letnjoj dvorani Pešadijskog učilišta, skrivenoj u izletničk om beogradskom Topčideru - pred preko 500 domaćih i više od stotinak stranih novinara ifoto-reportera i približno tridesetak hilјada građana želјnih velike scene, pridošlih iz celeuskomešane Jugoslavije, po overenom spisku, sačinjenom po posebnom receptu, izmešanih sa preobučenim oznovcima - otpočelo suđenje „za sva naša sadašnja i buduća pokolenja",dvadesetčetvoročlanoj „bandi izdajnika i ratnih zločinaca“. Naravno, čelnu poziciju dobio je53-godišnji Dragolјub Draža Mihailović, Srbin nastanjen u Beogradu, vojnik po opredelјenju irođenju, nekoliko meseci mlađi od tek proklamovanog ratnog pobednika Drutog svetskog rata natlu predratne Jugoslavije, zvanično, Hrvata Josipa Broza Tita, vladara koji, ističem po navici, uslužbenim generalijama i biografskim podacima ne pominje ime oca. Novounapređeni pukovnikMiloš Minić, u zvanju vojnog tužioca, opkolјen čitavom vojnopravničkom divizijom, tražio je jošs ulaza u proklјučalu sudnicu bespogovornu i „doslednu" primenu člana 3 tačke 3,4, 6 i 7 na brzinu sklepanog i usvojenog Zakona o krivičnim delima protiv naroda i države, sa dominantnomsmrtnom kaznom, krivičnog propisa prvenstveno projektovanog za masovno skidanje glava: počinioca dela „zdaje i ratnih zločina“ iz redova pokretača, osnivača i pripadnika četničkeorganizacije, iznedrene iz razbijene Jugoslovenske vojske u otadžbini; „progonjenog ostatkastranog okupatora, kvislinga i drugih saradnika"; „nepopravlјivih kralјevih oficira" i



„organizatora oružanih bandi stvorenih u cilјu nasilnog obaranja novoustanovlјenog državnoguređenja i poretka". Ustaše, balisti, belogardejci i drugi pandam srpskih nacionalista manje suzazirali od ovog prvog Brozovog inkvizitorskog izuma. Pravu suštinu te izvitoperene pravnetvorevine ubilačke zakonske snage i specifične prirode, praktično napisane zaodređenog„prognanika“, upoznao sam u odmakloj fazi njene primene. A atribut „preke

optužnice" pristaje joj da bolјe ne može biti. Bučnim procesom u koji su, bez preterivanja, bile uprte oči svetske javnosti, o čemu samsaznavao od očevih prijatelјa koji su održavali veze sa inostranstvom, rukovodio je, kao što jedavno najavlјivano, Titov dvostruki zatočenik i drvarski spasitelј, friški pukovnik Mihailo MikaĐorđević. Posmatrajući ga vitkog i visokog i za ono siromašno vreme blešteće uniformisanog,mnogi među nama su ga zadirkivali da se ukinđurio u uniformu skrojenu po zavr šetku sedmeofanzive i neuspelog nemačkog desanta na Drvar, čuvanu u mar šalovom ormanu, a što je na krajuispalo tačno. Smešten između članova Veća, potpukovnika Milije Lakovića i Mihajla Jankovića,u narednom periodu pohvalјivanih sudija Vojnog veća istog federalnog suda, a ispred brda papira, različitog oblika i forme, nije u početku gledao ni levo, ni desno, ni pravo. Na „nepažlјiv"odnos prema strankama, misleći u stvari na sebe, zamerio mu je samo vojni tužilac, oficir sa istim brojem zvezdica, vidno opsednut svojom važnošću, po izričitoj kumovskoj želјi imenjakusmrtitelјa turskog cara Murata legendarnog Miloša Obilića, blagovremeno odabran za tužilačkuulogu posebnim dekretom, preuzet sa privremenog položaja načelnika Ozne za Grad Beograd.Grupa od tridesetak elitnih beogradskih advokata, uglavnom francuskih đaka, koji su stranom pravnom literaturom baratali kao domaćom, upakovana na klimavim crnim klupama bez naslona,koja je posmatrana sa strane podsećala na kažnjenike nevesele budućnosti, stalno se nadjačavalačekićem našeg druga sudije. Među njima su se izdvajali položajem i ulogom branioci optuženogđenerala Draže, postavlјeni po službenoj dužnosti, hrabri advokati ogromne međunarodnereputacije Nikola Đonović i Dragić Joksimović. Mlađi Dragić, da kažem to odmah, na prigušeno protestovanje svog esnafa i mnogobrojnih poštovaoca iz svih narodnih sredina, prema očekivanjui pretpostavlјanju, okončao je svoj život u sremskomitrovačkom kazamatu, u koji je dovedenubrzo po okončanju đeneralovog procesa kao politički osuđenik na dugogodišnju robiju, bezkonkretnog krivičnog dela i jasne optužbe. Taj rado slušani erudista od prvog susreta sa sudom, bez obzira na to što se unapred sve znalo, grčevito se borio da dokaže nevinost svoga klijenta, neobazirući se na svetinu koja mu je prizivala smrt kao najvećem „izdajniku i izrodu“. Samo je onsmeo da glasno zameri predsedniku i sekretaru Veća što mu se onemogućava blagovremeno ikompletno upoznavanje sa stanjem u predmetu radi pripreme stručne odbrane. Takav kakav je bio, protestnog stila odbrane, držao se do kraja samog procesa. Nјegova česta osporavanjatužioca i optužbe izazivala su buru protesta i lomlјavu nameštaja. Realnim posmatračima postalo je jasno šta ga čeka, naročito posle višesatnog odbijanja da pristupi davanju završne reči odmah po završetku zamornog dugotrajnog dokaznog postupka i prethodne neprospavane noći.

Suprotno od ostalih optuženih, odevenih u očuvana građanska odela, gospodstvenogkroja, đeneral Draža priveden je bez ikakvog vojnog znamenja, u rašniranim tvrdim cipelama,običnim pantalonama, podvezanim lastišem, čarapama ponetim iz kuće Pere-Petrišića Francuza, pamučnoj košulјi i engleskoj vojničkoj bluzi, u kojoj je u ratnim godinama krstario svojomRavnom gorom, ratištima Srbije, Bosne, Crne Gore i Pavelićeve NDH, predsedavao sednicama Nacionalnog komiteta Glavnog štaba, primao i ispraćao strane i domaće delegate, misijemeđunarodnih humanitarnih organizacija, predstavnike naroda, diplomatski kor, komandantesvojih odreda i maršala Tita, u kome je neobjašnjivim i neverovatnim spletom okolnosti dobiosvog sudiju tužioca i glavoseču.

- Nastavimo sutra, ako za Boga znaš! Preklinjem te! Iznećeš me mrtvog odavde. Prožima



me jeza celim bićem. Ne bi ti prijalo da me nosiš na duši. Pomisli šta bi bilo kada bih se sklјokaotu pred tobom! Urazumi se. Moje lice otvoreno govori šta se zbiva sa mnom. Đavo me odneo štoodmah ne pozvah upravnika zatvora da te preuzme. Osećam preskakanje srca i zujanje svitacaoko glave. Priviđa mi se i upalјena sveća iznad mog samrtničkog odra. Još ako mi zamirišetamjan, onda sam stvarno krepao. Klanjam se i tebi i našem kolegi, tvom imenjaku. Sa naklonom

se obraćam i senima pogublјenog đenerala. Više od toga ne mogu. Zar ne vidiš da me izdajesnaga? - skrušeno je molio za životni predah obamrli predsednik Janko, u izvesnoj merizadovolјan što je bez većih problema na nogama izdržao za njega nepovolјnu priču u vezi sasudbinom generala Milana Nedića.

- Ne dolazi u obzir! Poklonio sam tvom tralalanju više od prepodneva, a nisi zaslužio ničetvrtinu od toga. Jeftino si se do sada izvlačio. Ne može se tako doveka. Došlo je vreme da seizravnaju opšti i pojedinačni računi, i to svaki sa svakim. Ako zatreba, ostaćemo ovde do zore.Vodim te na zgarišta smrti, milom ili silom, a i na grobnice koje si stvarao bara-bar sa mnom -zloslutno je izletelo iz nepopustlјivog, tvrdokornog i svojeglavog sudije Mihajla, u prostoriji koja je sama po sebi izazivala zebnju i nelagodnost, pred čijim bi se ukočenim i ledenim pogledom pokorili i nervno najstabilniji.

- Čovek kome posvećujemo ovaj u svakom slučaju vremenski zanemarujući trenutak,stavio je u našem prisustvu posmrtnu tačku na život Kralјevine Jugoslavije i svega što joj je pripadalo, postavlјajući time stub-temelјac novoj državi, kojoj smo i mi značajni podanici i podupirači. Učinio je to drugom ili trećom krivičnom presudom, a čini mi se i poslednjom usvojoj neobičnoj sudijskoj karijeri. Govorim na osnovu ličnog saznanja. Kao sudiju „sa petokrakom“ upoznao sam ga u svojstvu posmatrača na objavlјivanju njegove prve velike presude „dvadeset petorici" kojom je prekratio život Vojislavu Lukačeviću, Dražinom delegatuna venčanju kralјa Petra Drugog Karađorđevića, Dragutinu Keseroviću, Vojinu Vojinoviću,Branku Gaš pareviću, Antonu Švarcu, Miomiru Petroviću i Jovanu Brkoviću - sve znamenitijemod znamenitijeg. U vezi sa tim slučajem zanimlјivo je da je major Keserović, pored ostalog,komandant četničkog odreda za kur šumlijsko-rasinsko i jastrebačko područje, do samog krajasuđenja bio uveren da će ga mimoići najteža kazna. Nјegov ratni drug i izvesno vreme gospodarčetničke Hercegovačke oblasti, Voja Lukačević, bio je prizemniji čovek.

„E, moj Keseru, da imamo pet glava, sve bi nam oni poskidali. Mi smo komandovalilјudima koji su se mlatili sa partizanima. Naši sadašnji pobednici ne priznaju da smo pripadalirodolјubivom pokretu jer za njih smo samo izdajnička trulež koju treba zakopati što dublјe. Sve borbe koje smo dobili protiv Nemaca izbrisane su njihovim gumicama. Ti si 14. oktobra 1944.godine kao komandant kopaoničke grupe korpusa proterao Švabe iz Kruševca, vrativši timeslobodu Lazarevom gradu. Rusi, koji su posle tebe stigli u ovu varoš-tvrđavu sa suprotnemoravske strane, onako neraskomoćeni, čestitali su ti pobedu nad fašizmom sa balkona tadamodernog hotela Pariz, pred razdraganom masom. To rusko javno priznanje potvrđuje Stalјinovovišegodišnje ratno dvoumlјenje da li da na ovim prostorima ujedini našu i svoju vojsku. I dok sidržao pobedničku zdravicu, dotle su pritajeni crnoarmejci i Titovi partizani razoružavali tvoje borce. Da nisi na vreme skliznuo niz hotelski oluk, danas se ne bi bojao za svoj život jer ga višene bi imao. Baš ta pobeda nad okupatorom uzima ti danas glavu. Kako bi oni priznali jednomčetniku svojstvo oslobodioca srednjovekovne srpske prestonice. Hajd, molim te! Neumesno je štote sada podsećam na to kako je prošao đeneralov potpukovnik Velimir Piletić, koji je 5. 9. 1944.godine sa bolјševicima sadejstvovao u oslobođenju Klјuča. Biće bolјe da skrenemo razgovor nadrugu bandu" raspršio je životnu nadu drug drugu.

Ne znam za postojanje druge prethodne važnije presude sudije Mike. Federativna Narodna Republika Jugoslavija, koju je utemelјio i po čijim bedemima sada hodamo, i njeno sve



nenarodnije rukovodstvo nisu mu se dostojno odužili za učinjene usluge nemerlјive vrednosti. Naprotiv, neizbrisive činjenice govore da se zdušno potrudila da mu potkreše tek raširenamladalačka pravnička krila. Ne preterujem. Baš nimalo! Toj nedokazanoj juridističkoj veličini,dok je vraćao u džep nalivpero kojim je upravo potpisao Dražinu, našu i njegovu sudbinsku presudu, naredbom sa vrha državne piramide, skinute su epolete i druga obeležja aktivnog

pukovnika „za jednokratnu upotrebu". I tako ogolјenog, bukvalno istog časa posadili ga u stolicu predsednika, isklјučivo zbog njega ustanovlјenog Vrhovnog privrednog suda Jugoslavije, pravneustanove specijalnosti suprotne njegovim stručnim stremlјenjima - neumolјivo je letelo s kraja nakraj zida predsednikovog kabineta iz proklјučalog grla sudije Mihajla. - U toj pravnoj instituciji, prividno visokog značaja, neprimetno je dočekao svoj silazak sa profesionalne scene, a na nekinačin i životne. Napuštajući službenu zgradu, u kojoj se gušio njegov nemirni duh, detinjeradosno je prihvatio definitivan rastanak sa „tim čudom od državne službe" i mirnom povratkuradio-telegrafiji, svojoj neusahloj dečačkoj lјubavi. Ovaj detalј s razlogom ističem i lako jeobjašnjiv.

Pokojni advokat Dragić Joksimović, moj povremeni prijatelј u neslužbenim stvarima,rekao mi je jednom zgodom da je i njegov branjenik đeneral Draža imao istovetnu želјu u tokušestonedelјnog suđenja, iskazanu u trenucima zaborava na stvarnost koja ga je nemilosrdno tukla,formulisanu običnom rečenicom:

„Gospodine branioče, jedva čekam zavr šetak ovog čuda sa suđenjem pa da se u komociji posvetim i predam mojoj omilјenoj radio-telegrafiji, mladalačkoj lјubavi“.



MINISTAR POLICIJE, ROBIJAŠ „SVOG" ZATVORA

- Ima li sposobnih da objasne ko stoji iza iste i istovremene želјe jednog sudije i njegovogosuđenika, obelodanjene u najvažnijim trenucima njihovih života? Nama je donekle znano zaštosu đeneralova podsvesna nadanja bila slabašni mehur u snežnoj oluji. Neshvatlјivo je što je taželјa mimoišla našeg prijatelјa, ostavivši vetrometini njegov neostvareni san. Duboko sam uverenda ta dva čoveka, na potpuno suprotnim životnim pozicijama, nisu slučajno u ovome izjednačeni, kao ni u drugim podudarnostima, kojih ćemo se dotaći na odgovarajućim mestima. U predodređenost sudbine poverovao sam posle saznanja o zbivanjima sa našim darovitimkragujevačkim vrsnikom i paćenikom na istom poslu koji smo obavlјali u nimalo naklonjenomvremenu. Sunovraćenje toga za mene svetog čoveka počelo je kada je, obavijen oblacimanaleglim na zemlјinu koru, prebacio preko ograde očevog kafanskog dvorišta onih šest Škodinihmitralјeza. Govorim o oružju kojim je sa grupom nepromišlјenih partizana želјnih diverzivnihakcija i nekolicinom četnika, njihovih tadašnjih saradnika, na početku poslednjeg velikogsvetskog rata, izazvao najveću tragediju u ovom delu Evrope, a verovatno i na čitavomkontinentu. Čuo si kako se proveo kod mar šala Tita, kome je, slobodnije rečeno, otrčao gazeći potrnju i kamenju, sa poklonom pogodnim za partizansko dodvoravanje saveznicima, u vidu senisvojih bezbožno žrtvovanih sugrađana. O suđenju dvadeset četvorici „ratnih zločinaca iizdajnika" na čelu sa đeneralom Dražom, koje ga je saseklo u naponu opšte snage i pravničkevolјe, dosta se zna. No i pored toga ono mi se stalno nameće kao tema našeg razgovora. Tako će,izgleda, biti i do mog stvarnog životnog kraja. Završivši drugu rundu života, omeđanu rutinskimslužbovanjem u f ederalnom Vrhovnom privrednom sudu koji je neočekivano ukinut kao što jenenajavlјeno i osnovan, kročio je u pustinjski prazan prostor koji ni u snu nije očekivao. Odrazduženja predsedničke funkcije i sudskog inventara pa do kraja života bio je i za blisk e prijatelјe samo sudija Mika, „koji je osudio Dražu“. U jeku osame i apatije, povremeno prekidaneradio-telegrafijom, često je, nesvestan sebe, sortirao i prebrojavao značajnije događaje iz svoje prošlosti. U takvoj psihozi istrčao je ispred zahuktalog auta i doživeo težak saobraćajni udes, izkoga se izvukao zahvalјujući urođenoj telesnoj tvrdoći. Jaki fizički bolovi iz prelomlјenih kostijui povređene kičme donosili su mu besane noći i neizlečivu duševnu patnju. Razdiran unutrašnjim previranjima i zarobl јen u gipsu, sa nevericom je preuzeo od sudskog pozivara, koji je dobiozaposlenje njegovim zauzimanjem, brakorazvodnu tužbu potpisanu rukom supruge, damskogizgleda i naravi i visokog stepena muzičkog obrazovanja, ćerke predratnog kragujevačkogindustrijalca i vlasnika tamošnje fabrike konzervi. U pošilјci svoje životne saputnice video je u početku samo uvređenost zanemarene supruge. Koliko je bio slab psiholog, shvatio je odmah poizlasku iz bolnice. Pocupkujući izrovanim asfaltom, oslonjen na štapove, unapred se radovaomekoj postelјi i toploj supi. Umesto toga, naišao je na ispražnjen stan, dobijen preko reda, sasamo jednom stolicom po sredini spavaće sobe i Titovim ogolјenim portretom na njenom naslonui raširenom presudom o razvedenom braku, preko malo uleglog stoličnog sedišta. Ovim žalosnimdogađajima pridodale su mu se određenim redosledom svakojake boleštine i mučna samoća, kojesu ga, kako se ubrzo videlo, odavno vrebale iz prikrajka. U njegovu sve gušću pomračinu, pogodnu za duhovno slepilo, uneo je spasonosnu svetlost Vojkan Lukić, ministar policije u periodu maršalove bespogovorne vladavine, advokat širokog pravnog dijapazona i predusretlјiveduše, nespojive sa policijskom funkcijom, prihvaćenom po partijskom zadatku i nacionalnomklјuču. Taj dobročinitelј našeg sudije Mike Ćore ostao nam je u sećanju kao ministar „robijaš",



koji je robijao po svojeručno izrađenom i potpisanom pravilniku zatvorskog kućnog reda. O njemu valјa znati i još ponešto.Brozovi specijalci sproveli su ga sa službenog puta u Polјskoj sa koga se vratio zajedno sa

o svemu dobro obaveštenim Kardelјom pravo na Brione, pretvorene u „priručni isledničkicentar", u letnju rezidenciju rimskog imperatora cara Konstantina i maršala Tita. Iz ruku

sprovodnika sa „kamašnama“ preuzeo ga je Krste Crvenkovski, starosedelac na vrhu partijskevlasti. Odbivši da podrži lažnu optužnicu protiv Leke Rankovića, u koga se kleo i u snu i na javi,doživeo je najpre bolni udar političkom štanglom, a potom i zatvor, „kao uzurpator vlasti i srpskinacionalista koji se u raspravi o srpskom pitanju suprotstavio jedinom maršalu na Balkanu,državniku koji je urođenim umećem vođu prvog pokreta otpora u Evropi, fašističkom zavojevačuHitleru, đenerala Dražu smestio u ratne zločince i izdajnike, a sebe uzdigao u državnika sazavidnim mestom u svetskoj državničkoj i političkoj loži".

Prijatelј u nevolјi i, kao što skoro negde rekoh, verovatno jedini policijac u civilizovanomsvetu koji je za sebe ozidao zatvorsku ćeliju, stavio je na raspolaganje obezglavlјenom iosiromašenom Titovom sudiji, spasavajući ga ulične klupe, očevu starinsku kuću sa odžaklijom,ušuškanu zgusnutim ravničarskim šumarcima i plantažama sela Subotice, nadomak posavsko-mačvanske varošice Kocelјeva. Da sve bude kako dolikuje, mladu i lepuškastu bliskurođaku N. zadužio je da mu prema mogućnostima i htenju prinese, donese, pospremi i raspremi.Volјom sudbine toj plemenitoj i nadasve brižnoj Mačvanki, od samog početka njemu izuzetno privrženoj, predao je svoju mučeničku dušu jednog neprijatno hladnog i maglovitog predvečerja, pred kojim se i sunce, skraćujući putanju, ubrzano sklanjalo iza horizonta. Još nisam načisto da lime je Bog nagradio ili kaznio što sam bio svedok njegovog odlaska sa ovog sveta.

Inače, prijatelјstvo sudije Đorđevića sa milosrdnim i grubo srušenim bivšim čelnikomsrpske policije, starog je datuma i podstiče na verovanje da postoji nešto iznad ovozemalјskogsveta što lјude povezuje, pomera i razmešta.

Evo o čemu je. Ulogu domaćice i „devojke za sve" u Mihailovićevom procesu, oko koga se i dalјe

sukoblјavaju očevi i sinovi, unuci i dede, brat sa bratom, istomišlјenici i neistomišlјenici, vr šila jeDarinka Lukić, zvanični lekar Ozne, jedno vreme službeno izolovana zbog neskrivenognegodovanja protiv kolege dr Cekića, koji je stavlјao „crtice umorstva" i pored imena izlečivihzatvorenika, primenjujući time svojevrsni metod proređivanja prenatrpanih zatvora. Koliki jenjen doprinos što danas razgovaramo o đeneralovom suđenju, videće se kasnije. Doktorkino pravo ulaska i zavirivanja u tada najčuvaniju zatvorsku odaju na našem starom kontinentu, bacilo je dodatnu svetlost na suđenje od koga se i mi teško oslobađamo.

Noć uoči smrti sudije Đorđevića, čoveka kome će istoričari svakako pronaći odgovarajućikutak koji štiti od zaborava, imao sam nesnosno gušenje propraćeno probadanjemu grudima i povremenim gubitkom svesti. Tako slomlјenog i bolesnog, Svevišnji me je uzeo za ruku iotpratio kod, kako mnogi kažu, sudije-inkvizitora četnika i ostalih nacionalista, gurnuvši me prethodno u autobus koji saobraća u meni potpuno nepoznato Kocelјevo. Putujući u neizvesnost,nisam primećivao lepotu prirode sa obe strane puta. Vođen intuicijom, putanja od lepo uređenekocelјevske autobuske stanice do kuće bivšeg ministra policije, kojom sam prvi put u životuzakoračio, bila mi je ustalјena pešačka staza. Bolesnika na smrt, kojim se naša država nečovečno„poslužila" zatekao sam skuplјenog u klupko ispod čistog jorgana, očima uprtim ka ulaznimvratima. Ugledavši me na kamenitom pragu vlažnim i toplim očima, iskazao je nemerlјivoradovanje što sam se u tako važnom času našao pored njegove bolesničke postelјe - prilagođavaose sudija Mihajlo nešto pobolјšanom predsednikovom duševnom stanju.

- Prelazim na doslovno citiranje svega što sam zabeležio i upamtio, a š to mi je prijatelј na



umiranju poverio. Slušaj čoveka koji je okrenuo zemlјu tumbe. Mozak predsednika Janka postao je upijač. „Dan je osvanuo vedar i lep, kao predskazanje tvoje pojave u ovo zabačenom šarenilu.

Osećajući smrt, koja mi se prošle noći uvukla ispod čar šava, setio sam se tebe i pozvao te duhomsvojim ovamo u ovu Božju zavetrinu, u daleko selo Suboticu, sitnim slovima upisano u naše

geografske i topografske karte. Okrenut ka tvom, nekada i ka mom Beogradu, osetio sam tvojzakorak u autobus. Odatle pa do poslednje stope koju si upravo utisnuo u ovu sobu, neprekidno si bio u vidnom polјu odbačenog bolesnika koji vapi za tuđom utehom. Ovde te je dovukao pozivmoje napaćene ali i grešne duše, kao čoveka istog pogleda na život i lјude, koga nisam mogaoizbeći i da sam to stvarno želeo. Tvoje sadašnje prisustvo u času moga odlaska sa ovog sveta,ubraja se u Božju samilost. Ako ono obuhvata makar i delimično opraštanje greha prošlosti,imaću mirniji rastanak sa vama, mada mi to ovog časa i nije najvažnije. Nešto si mlađi od mene,ali su nas zbližile sličnost naravi i istovetnost poimanja života i smrti. Ne varam se u oceni da sunam se i sudijski nadzori poklopili skoro milimetarski. Pretpostavlјam da ti je još na pameti ono prepodne kada sam te uveo u prostoriju u kojoj je isleđivan armijski general Milan Nedić.Podsećam te da me je tamo povukla neutolјiva žeđ za istinom o broju mojih zemlјaka ubijenihzbog šašave likvidacije nemačkih oficira i vojnika, u koju sam umešao svih deset svojih prstiju.Što sam bliži grobu, to jače osećam lelek onih koji su prolazili pored mene. Za koji čas stići ću ugrob sa tom crnom stranicom svoje sudbine i zato ne zameri što joj se ponovo vraćam. Odabraosam te za svog pratioca u smrti, videvši u tebi deo sebe. Neprijatni islednički centar napustili smoćutke, kao po dogovoru. Tebe je prizvala tvoja a mene moja strana. Dok sam se udalјavao od togmračnog policijskog središta koje mi je stvaralo mučninu, video sam sebe bez jasnih unutarnjihosećanja, kao predsednika veća u procesu prema đeneralu Draži Mihailoviću, kome je tada polumilionska armija civila i vojnika bila za petama kao stalna rušilačka potera.

Do raskrsnice ulica koje se račvaju ka ušću toka Dunava i Save u centru prestonice,okićene crvenim parolama, koračao sam pognuto, nogu pred nogu, i samo što nisam nagazionašeg kolegu iz banke, brata od strica Milana Kneževića, tumača Krajskomandanture uKragujevcu, koji mi je posle nekoliko kurtoaznih rečenica bez uvoda i povoda prepričao sadržinuizveštaja nemačkog komandanta Bošofshuzena o uzrocima i obimu masovnog pokolјa mojihzemlјaka. Usta su mi se sušila dok sam usijanim očima pretrčavao preko slova dokumentaraširenog između nas dvojice:

`I 832 Krajskomandantura Kragujevac, 20. oktobar 41 610. FeldkomandaturiKomandantu Srbije, Odelјenje 1-a Beograd.

U danima od 14. do 17. oktobra 1941. III batalјon 749. a. puka koji se ovde nalazi,izvodio je jednu akciju u G. Milanovcu, gde je odvedena 6. četa 920. peš. puka. Na jedinicu koja je marširala putem otvarana je više puta vatra sa okolnih visova, kojom prilikom je poginulo 9, aranjeno 27 lica (od ovih poslednjih docnije je jedan umro). Batalјon je zatekao G. Milanovacskoro pust. Oko 40 meštana muškaraca, koji su prema saopštenju komandanta batalјona ostali umestu i čekali na povratak nemačke vojske, pohapšeni su i odvedeni kao taoci.

G. Milanovac je potpuno porušen a u povratku i sela koja se nalaze duž druma. Po povratku otuda, 749. p. puk izdao je batalјonu naređenje da se za svakog našeg pojedinog strelјa100 Srba iz Kragujevca, a za svakog ranjenog 50. Posle toga, 18.10. 1941. u kasnim večernjimčasovima uhapšeni su po spisku svi muškarci Jevreji i izvestan broj komunista, ukupno 70 lјudi.Pošto ovaj broj ni izdaleka nije bio dovolјan jer je trebalo strelјati 2300, stvoren je plan da oba batalјona koja se nalaze u Kragujevcu zajedničkom akcijom u gradu Kragujevcu skupenedostajući broj, i to hapšenjima na ulicama, trgovima, u stanovima... U toku 19. 10. 1941. oba batalјona izvr šila su akciju u selima Goršnici, Milatovcu, Mačkovcu i Maržiću. Sela su spalili i



odmah na licu mesta strelјana su 422 muškarca, među njima i jedan pop... Da bi se skupionedostajući broj od 2300, naređeno je da se 20. 10. 1941. pročešlјa grad Kragujevac.

Hapšenja do kojih je danas došlo po ulicama, trgovima, radionicama, stanovima,radnjama itd. vršena su bez obzira na ličnosti, od 16 do 60 godina starosti.’

Završavajući čitanje, osetio sam olak šanje u grudima što se u okupatorovom dokumentu

nijednom rečju ne pominju naše akcije u samom gradu Kragujevcu kao povod za nemačkeodmazde. Razlog da raspoloženiji priđem sutrašnjici bio je i kolegino jasno objašnjenje da suMarisav Petrović, komandant V Nedićevog Srpskog dobrovolјačkog odreda i Miloš LauterVoinović, komandant X Srpskog dobrovolјačkog korpusa, u predvečerje odmazde 20. oktobra1941. godine, a naročito tokom naredne noći i jutra, klečeći pred komandom mesta irukovodiocem kaznene ekspedicije Kenigom, izvukli iz sabirnih baraka, na osnovu spiskovanapravlјenih na brzinu oko 2500 pretežno đaka, studenata i selјačića u gumenim i kožnimopancima. Mom duševnom olakšanju doprinela je i dodatna informacija da su ta dvojicanedićevaca i lјotićevaca i njihovi dobrovolјci, sutradan prosto istrgnuli iz kandži stranog ekzekutora još oko 600 građana, pomirenih sa sudbinom.

Pitam se pred Bogom i tobom zašto bih nosio greh za sve svoje nevino strelјanesugrađane ako se zna da su u napadu na bagalјon nemačkog pešadijskog puka žešće od meneučestvovali, sa moje komunističke strane, Raja Nedelјković, komandant partizanskog odreda, profesor Dragutin Marković, student Radisav Lazarević i zemlјoradnik Miloje Simović. Ne prihvatam krivicu za unakaženje pogublјenih Nemaca, iz prostog razloga što ubijenima nisam prilazio. U štivu Za istoriju naših dana, 1949, str. 60, autora Boška N. Kostića, zapisano je da jemoj zemlјak Raja odbio predlog četničkog kapetana Pavla Paje Bogićevića da zajedničkimsnagama, u pogodnom trenutku, napadnu grad i oslobode zaroblјeno stanovništvo,nonšalancijom: "Vreme nije za takav napad, a što se tiče lјudi, što ih god Nemci više pobiju, toćemo mi imati manje da ubijamo kad oslobodimo Kragujevac".

Ja nisam mogao preko njega i zato se i ovom prilikom bunim protiv svih onih koji samo umeni prepoznaju krivca, za opisano narodno satiranje.

Srbi su stvarno čudan narod. Neverovatno je koliko smo predodređeni za nesreću. CeoKragujevac je 20. oktobra 1941. godine znao šta mu se za sutradan sprema. I niko ni prstom damrdne. 'Neće oni nama to’, govorili su jedni drugima na ulici, uz meze u kafani, na slavskomveselјu i kr štenju, čekajući svoje pogublјenje. Posmatrao sam pojedine koji su sa tom famoznomrečenicom mirno koračali u smrt. Ili sa nama nešto nije u redu, ili ne možemo bez tutora. Tako jeoduvek bilo u našoj tragičnoj istoriji.

Primećuješ da su Nemci dovukli u Sabirni centar mnogo veći broj lјudi nego što suiskazali u svom dokumentu od 20. oktobra. Moje objašnjenje je da su u opisanu odmazduuklјučili i ostale sabotaže izvr šene na kragujevačkom području; ali da su je u doslednoj primeniomeli lјotićevci i nedićevci.

Neizmerno me raduje što ćeš uskoro biti svedok moje smrti, nikako obične i ponovlјive.Prihvativši se te dužnosti, umnogome mi olakšavaš samrtničke muke i patnje. Zato s pravomračunam na tvoju dalјu prisebnost i strplјenje. Ostani još malo i saznaćeš zanimlјivosti u izvesnojmeri povezane i sa tobom a koje normalnog čoveka čine ravnodušnijim prema običnim i tekućimživotnim stvarima.

Od završetka, za mene i mnoge druge, fatalnog đeneralovog procesa, postao sam za ceosvet nabusit, jezičav, prek, svojeglav pa i sebičan stvor. Moja suština je sasvim druge prirode, alise negde izgubila. Učestalim oštrorečjem prema spolјnom svetu davao sam oduška svojimnagomilanim unutrašnjim tegobama i nevolјama. Verovatno pogađaš o čemu se radi. Ti mi sadaneobično pomažeš u pronalaženju uzroka mog sadašnjeg neslavnog položaja.“



- Tako je počelo ispovedanje čoveka na čijoj grbači su mnogi ušićarili, gazeći druge. Tojrulјi šićardžija pripadamo i nas dvojica, malo više ili malo manje, priznali mi to ili ne - strplјivo idosledno opisivao je sudija Mihajlo poslednje sate života prijatelјa, kolege i imenjaka, za koga gavezuju svekolike srodnosti, trudeći se da ga ne okrnji u monologu, ne obraćajući pažnju na vlažanvazduh sišao sa teških oblaka, pomešan neprijatnim isparenjima koja su se provlačila kroz

prozorska okna i spolјne razvaline .-Topla kafa i hladna voda vratili su u život predsednika Janka,koga je strah od suočenja sa grešnom prošlošću mogao dotući. Zainteresovan za nastavakneočekivane priče, on se sve manje žalio na srčane i druge tegobe. Iskazujući prilјežnost premasvom bivšem, vojnički disciplinovanom sudiji, stvarao je sliku pažlјivog ali nespokojnogslušaoca.

- Slušaj dobro i pamti koliko ti mozak dopušta. Ukazana ti je počast koju nisi zaslužio, aline mari - nastavio je sabesednik predsednika Janka nekako svečanije i prikladnijim tonom.

- Koristeći trenutnu odsutnost privržene negovatelјice, po njegovom čvrstom uverenjuupućene „sa najvišeg prestola" moj prijatelј na umoru kradomice mi je spustio u krilo blagoobmotan i labavo uvezan zamotulјak sa mnoštvom nesređenih rukopisnih beležaka, domaćih istranih novinskih isečaka i pismom adresovanim na mene. Drugi, veći deo biografskihdnevničkih zapisa iz svoje „ratne i poratne zaostavštine“, prema mom naknadnom saznanju, poverio je dalјem rođaku, svojevremenom američkom komercijalisti, koji ga je za vremeslužbovanja redovno snabdevao prevodima iz inostrane štampe u kojima je pominjano njegovo„sudbinsko" suđenje i službeno ime. Zagolican sadržinom bošče koju nikako nisam očekivao, anaročito zagonetnim pismom koje je jednim krajičkom virilo ispod olabavlјenog čvora,nestrplјivo sam trlјao ruke. Prijatelјski obziri su me nagnali da stišam svoju radoznalost iuzbuđenost. Kad smo ostajali sami, a to se događalo ustalјenim redosledom, još smirenije i jasnije iskazivao je svoje neizmerno zadovolјstvo što nam prepušta ovaj svet, u kome su seodavno izmešali dobro i zlo, lepo i ružno, humano i nehumano, prijatelјsko i neprijatelјsko,čovečno i nečovečno, bratsko i nebratsko, kumovsko i nekumovsko. Slušao sam ga đački pažlјivo, a posmatrao očima đakona uprtim u patrijarha.

Pred trzajem njegovog oronulog tela kao najave skorog definitivnog gašenja jednog teškoshvatlјivog lјudskog bića, spuštao sam pogled tražeći ma kakav oslonac.

„Priđi malo bliže. Ne vidim te dobro. Hoću tvoje jasnije lice, da ga čitam" pozvao me jeneobično čujno, sa odsjajem smrti u svetlucavim očima, „koja je došla po svoje" povlačeći mezarevere prema dubini starinskog hrastovog kreveta, prekrivenog novom belom mirišlјavom postelјinom, ne prekidajući započeto. „Skloni na skrovito mesto sve to što sam ti malopre dao.Doći će valјda dan kada će to nekome valјati. Sačuvao sam to što si stegao ispod miške za našnovi naraštaj, kome će tuđe greške a prevashodno moje, biti najbolјa škola“, šumilo je glasomrazdvojenim na slogove samrtnika opterećenog životom, koji se oprašta sa sobom inegostolјubivim ovozemalјskim svetom. „U njima su opisi lјudi i događaja značajni za sudbinunašeg roda, mojom presudom nedovolјno osvetlјeni, ali i nekih pojedinaca kojima sam silom prilika dao preveliki značaj. Mlađim kolegama poruči da se ne zaleću kada odlučuju o drugima, bilo kojim povodom i na bilo kom mestu. Greši svaki onaj sudija koji više puta ne promisli prenego što kaže svoju poslednju. Pravdu možeš očekivati samo od onog delioca koji neprestano proverava svoju savest i znanje. Greške suda nisu uvek popravlјive. Na toj istini sam se opek ao.Svaki čovek je biće za sebe. Prenesi im ovu poruku čim uzmogneš. Nepravedni sudija izravnavase sa višestrukim ubicom, koji nije zaustavlјen posle prvog zločina. Nekada je po težini greha iiznad njega. Takav novom smrtnom kaznom opravdava i zabašuruje prethodnu. I dok se one nižui traju, traje i on. Strah me je i od pomisli koliko bih još majki zavio u crno da nisam na vreme prebačen na drugi posao. Dok ovo pričam, prisećam se našeg savremenika i kolege Milije, koga



si danas izvukao iz rukava, a koji je, izričući najteže kazne, svodio tuđe sudbine i živote nasvakodnevne stvari i pojave. On je ponajmanje shvatio ili možda nije hteo da shvati da i unajcrnjem zločincu ima čovečnosti. Kasno sam uvideo da sam ga po katkad sledio u tome. Sedeosam i razgovarao sa kolegama koji su kao robovi ideologije skrojene po meri i potrebi pojedinacalakomisleno posezali za najstrožom normom krivičnog zakona. Primetio sam da neki od njih nisu

potpuno svesni onoga što čine i šta za sobom ostavlјaju. Pravdajući sebe takve kakvi su, oni ističuneminovnost pročišćenja sredine od svega što se ne uklapa u data pravila ponašanja i remetiuspostavlјenu ravnotežu. Grešno je i samo pominjanje imena onih kojima je slepa poslušnostosnova opredelјenja. Moj život, ukoji sam žmureći i nepromišlјeno utrčao, praktično se ugasio15. jula 1946. godine. Tog za mene i još za ko zna koga sudbonosnog dana, kao što je starijem isrednjem naraštaju znano, stavio sam neizbrisiv potpis na smrtnu kaznu jednom kralјevomministru armijskom đeneralu i štabnom načelniku, na čiju je glavu dok je bila u mom posedu,kidisala ubilačka horda vičnih ili potpuno nevičnih vatrenom i običnom oružju. Ispalo je da sam posekao čoveka iz vrha predratne piramide vlasti koji nije poput mnogih drugih zapucao u belisvet posle prvog okupatorskog metka i sloma stare Jutoslavije, vosjkovođu koji se rastrčao na svestrane, okuplјajući oko sebe obezglavlјenu kralјevu vojsku. Prema mom zakasnelom saznanjuđeneral je svesno propustio poslednju priliku da sačuva glavu i pripremi se za nešto novo. Ako sene varam, ona mu se ukazala polovinom novembra 1944. godine, za vreme opšteg slomanacionalista i njihovog bekstva sa našeg životnog prostora. Zahvalјujući se lјubaznoj ponudiMekdauela, Ruzveltovog izaslanika u svom štabu da ga sa aerodroma potkraj vlaseničkog selaBolјanjića prebaci u oslobođenu italijansku luku Bari, omilјeno Titovo ratno izletište, poručio jesvima onima koji u prvi plan imaju sebe da se otadžbina ne nosi na đonovima svojih cipela.



POŽRTVOVANјE I SMRT DIMITRIJA LjOTIĆA

Iskren i razložan predlog Dimitrija Ljotića, srpskog elitiste, rodolјuba i političara posebnog kova, da se zajedno probiju prema Sloveniji, Italiji i Austriji i u tim zemlјama objedinesnage, odbio je težnjom da ostane pored svog naroda, u koji jedino nije izgubio veru.

Taj detalј ne može se preskočiti, a ukratko opisan, izgleda ovako. Osnivač Narodnog pokreta ZBOR, obrazovani poliglota Dimitrije Ljotić upozoravao je

odmah, posle aprilske kapitulacije Kralјevine Jugoslavije lidere stranaka i voće nacionalnih pokreta da je okupacija privremeno stanje i da će sa njenim prestankom nastupiti režim primenezakona i uvođenja građanskog reda. Toj veličini rat je protekao u neprestanom upinjanju da sestvori jedinstveni, nacionalni front za područje cele okupirane Jugoslavije, kao osnova budućedemokratske zajednice, pročišćene od komunizma.

Pri svemu tome, stalno je isticao da njegov srpski narod ne može biti srećan ako srećunemaju i ostali narodi. Đeneral Draža je tvrdoglavo verovao u savezničko iskrcavanje na obaleJadrana i njihovu višedecenijsku težnju da porobe i sruše zarazni bolјševizam. I tu leži razlog što je ostao nem na Ljotićev vapaj.

Bližio se kraj rata a sa njim i sve jasnije opredelјenje saveznika da Jutoslaviju prepuste Crvenoj armiji i bolјševicima, koje je u našoj zemlјi predvodio mar šal Tito. ProročanskiDimitrije, nošen želјom da se spase što se spasti moglo, rastrčao se na sve strane prebacujući preko linije fronta u Rupnikovu desničarsku i gostolјubivu Sloveniju, istovremeno, ugroženuvojsku i civile. Blagodeti njegovog požrtvovanja prvi je osetio Milan Nedić, koji se 4. 10. 1944.godine preko Novog Sada, okupanog suzama, i Budimpešte prebacio u Beč. Za njim su ukontinentalnu Sloveniju umarširali mnogi njegovi dobr ovolјci. Za usluge najveće nepoznanicenaše tadašnje političke scene zahvalјivao se i mudri Pop Đujić, stigavši 29.12.1944. godine uRijeku sa 14.500 svojih boraca, 1000 pridruženih četnika i 500 izbeglica. Za vojvodom došao jena red Crnogorac major Pavle Đurišić sa svojih 15.000 boraca i oko 1500 izbeglica. Nesavitlјiviđetić, predložen od strane engleskog majora Pitera Boja iz moćnog Mastersonovog servisa (29.12. 1942. godine) za novog četničkog vođu Jugoslavije, još pod snažnim uticajem đeneralaDraže, dvoumio se taman toliko koliko je bilo potrebno da izgubi vezu sa Ljotićevom sabirnomcentralom smeštenom u Ilirskoj Bistrici, što je, kao što se kasnije ispostavilo, bilo vrlo kobno,kako za njega tako i za sve njegove lјude. Uporni Dimitrije, pozivajući đenerala da mu se što pre priklјuči sa svojim lјudstvom i Đurišićevim sastavom, imao je pored sebe preko 30.000rodolјuba, spremnih da dignu ustanak u Srbiji uz vojnu i političku pomoć Rupnikove „zastarele"Slovenije, koja je uz njegovu pomoć pripremala proglašenje Nezavisne Narodne DržaveSlovenije, u sastavu demokratske i konfederativno uređene Kralјevine Jugoslavije. Hoteći da što pre obavesti neupućeni Zapad o pogubnosti bolјševizma i komunizma za sve narode Jugoslavije,Ljotić je prizvao u Sloveniju umne patrijarha Gavrila Dožića i episkopa dr NikolajaVelimirovića. U želјi da ta svetovna lica otprati na daleki put, naoružane nužnim podacima ostanju srpskog naroda, krenuo je ka njima 2. ili 3. aprila 1945. godine, iz „svoje" Bistrice, polovnim automobilom kojim je šofirao njegov saradnik i bliski prijatelј, kratkovidi RatkoŽivadinović. Nјihova neudobna vožnja zavr šila se smrtonosnim sunovraćenjem u rečnu provalijusa vidlјivo oštećenog mosta kome je falila cela polovina uzdužne platforme, i to na ulasku u prosrpsko selo Hajdučinu. Starovekovni Sveti Petar kod Gorice, u kome su patrijarh i episkopčekali svog državotvornog savetodavca, pretvorio se tekuće noći u mesto žalosti.



Tako je nepraktični i zanesenjački đeneral Draža, kumujući Đurišićevom stradanju, ostaoni u Bosni ni u Srbiji. Ponudu britanske diplomatije za egzil, sličnu američkoj, primio je kao čindiplomatske kurtoazije. Mihailović je, ruku na srce, s pravom posumnjao u englesku spasilačkudobronamernost. Sve je više istoričara koji otvoreno pišu da su Englezi odigrali značajnu ulogu unjegovom poroblјavanju. Potvrda tome su automobili sa njihovim diplomatskim tablicama

korišćeni u hajci i na Kalabića. A priče da su ga Britanci prebacili avionom od Vi šegrada doBatajnice i uručili partizanima, izviru i pothranjuju se nečijom maštom. Đeneralovog „lovca"Pejanovića dobro sam poznavao i nisam našao nijedan valјani razlog da ne poverujem u suštinuonoga što je zapisao o poteri na čoveka čiju hipoteku nosimo svi mi.

„Otišao sam uširinu, a smrt me već golica" bolesnički je huknuo moj mučenički imenjak,čuvajući ostatak snage za nastavak poodmakle besede.



„NA SMRT STRELjANјEM!"

„Lake ruke pokazao sam put ka večnom počinku i Mladenu Žujoviću, advokatskom pripravniku a potom grandioznom političaru i pouzdanom Mihailovićevom saradniku; RadoslavuRadiću Radu, četničkom komandantu u Bosni i članu državnog Centralnog nacionalnog komiteta;Milošu Glišiću, kapetanu bivše Jugoslovenske vojske; Petru Živkoviću, armijskom generalu ičlanu jugoslovenske vlade u inostranstvu, pomoćniku vrhovnog komandanta Jugoslovenskevojske i jedno vreme ministru vojnom; Dragomiru Jovanović Dragom, upravniku gradaBeograda, predsedniku opštine Grada Beograda, šefu specijalne policijske uprave GradaBeograda i izvanrednom Vladinom komesaru za Beograd i srezove Vršački i Gročanski; TanasijuDiniću, pešadijskom pukovniku bivše Jugoslovenske vojske u penziji i bivšem poslaniku,izvanrednom komesaru za personalne poslove, pomoćniku komesara unutrašnjih poslova,ministru unutrašnjih poslova i ministru socijalne policije; Vladimiru Joniću, profesoru Vojneakademije i novinaru, komesaru Ministarstva prosvete i ministru prosvete u Nedićevoj vladi; ĐuriDokiću, armijskom generalu i ministru saobraćaja u Nedićevoj vladi; Kosti Mušickom, aktivnominženjerijskom pukovniku bivše Jugoslovenske vojske i komandantu srpskog dobrovolјačkogkorpusa, proizvedenog u čin generala; i Bošku Pavloviću; zapovedniku državne policijske straže, pomoćniku komandanta Srpske državne straže i državnom podsekretaru u Nedićevoj vladi.

Čoveče Božji, potpalio sam lomaču i u nju bacio 11 znamenitih Srba između dva velikasvetska rata i do konačnog zavr šetka ovog drugog. Moj glavosečni mač nezasit krvi žežeo je od jutra do mraka. Ovom crnilu valјa dodati i 185 godina robije sa prinudnim radom i gubitkom svihgrađanskih i političkih prava koje sam sručio na leđa ostalih Dražinih saoptuženika. Toliki zbir preteških osuda donesenih u jednom danu od istog čoveka, zamorni je teret i za srednjovekovnoginkvizitor a i pomahnitalog ratnog pohotnika. Uzimajući u obzir da do avgusta 1945. godine, kadasam od 25 privedenih čak sedmoricu odmah otpratio na onaj svet - nisam znao kako izgleda oltar pravde; ispada da sam u pohodu na lјude pretekao i samog đavola a i ostale krvožedne takmace.

Dragi prijatelјu, prilika je da proceniš koliko je u nama sotonskog. Govorim u množiniznajući kakve su se presude izricale i pod tvojim predsedavanjem. Dok sam 11 uzastopnih puta ponavlјao 'Na smrt strelјanjem!’, orio se poklič oduševlјenja iz blizu 30.000 piskavih, oštrih,grubih i reskavih grla, od koga su podrhtavali i nebo i zemlјa. Stresno sam uzmicao pred timhorom, samom paklu prikladnim, kome je nedostajalo još posečenih glava, shvatajući da je čoveksam sebi najveća zlotvorna zver. Šarajući očima po razularenoj masi, koja me je potiskivala kazidu, pogled mi se zaustavio na licu i razjaplјene čelјusti spremne da progutaju najbližeg, čovekakoji se sa svojom strašnom krvoločnom pojavom i izgledom izdizao iznad ostalih. Dok sam ga posmatrao sa svog užarenog mesta, namah sam zaboravio gde se nalazim, šta tražim i šta radim.U takvom sablasnom okruženju moji osuđenici na smrt nisu shvatali suštinu tragike koja ih jezadesila. Zbijeni između do zuba naoružane straže i pomahnitale gomile spremne na linč, u čijimsu se iskrivlјenim fizionomijama ocrtavale iskre smrti, presuda moga veća bila im je blago pomilovanje.

Đeneral Draža Mihailović, zbog koga je nova država stavila u pogon svu svojuraspoloživu kaznenu mašineriju i ekspediciju i preko mene organizovala u svakom pogledu prekretno suđenje, bio je u tom času daleko od nas, negde u svom svetu, čudno smiren. U timokolnostima u kojima je čovekčoveku bezvredna stvar, posmatrao sam ga očima američkogavijatičara oborenog na tlu Srbije koga sup ripadnici ravnogoraca u poslednji čas istrgli iz klešta



Hitlerovih tenkista, kao gorskog cara uvek iskrenog i velikog, i krepkog pravednika pravog kaokrst, sazdanog od lјubavi prema zemlјi, narodu, slavi, veri i slobodi, koji se upravo probija k rozdolinu smrti, vazdan između života i pakla, zasede i zamke.

Čim sam se oslobodio uticaja Amerikančeve impresije dočarane pismom koje jenaknadno dospelo do mene a danas predato tebi, postao mi je smireno more koje se odmara

između dve bure. Suprotno mojim lutanjima, svojim pritajenim pristalicama koji su uz ogromansopstveni rizik pratili njegovo suđenje, neprestano je dočaravao sliku ravnogorskog gerilca s početka rata koji se ne miri sa sedamnaestoaprilskim krahom kralјeve vojske i svoje zemlјe,čvr sto rešenog da od preostalih rodolјubaca stvori jak i postojan pokret otpora Osovini ’ineprobojni bedem smrtonosnoj Hitlerovoj vojnoj’ kompoziciji. U njihovim očima bilo je sjaja,nade i iščekivanja. Tokom 31. glavnog pretresa i vrlo retkih naših potajnih i češćih uzgrednihsusreta licem u lice, prodro sam mu u dušu, dublјe nego rođenom bratu, inženjeru za čiji samživotom strepeo dok je u predvečerje tragične bitke na Neretvi podmetao eksploziv ispodtamošnjeg čeličnog mosta.

Moja ubeđenost u krivicu i pravdu optuženog đenerala nije imala konstantnu amplitudu,mada smo, ruku na srce, obojica od samog početka procesa znali njegov krajnji ishod. Tosaznanje o kraju pre početka pričvrstio mi je oficir Ozne zadužen za njegovu bezbednost, rekavšimi jednom zgodom da je moj optuženik "osuđen pre izvođenja u sudnicu". Doduše, tokommaratonskog suđenja mi smo se povremeno zaboravlјali i svoje zaborave različito manifestovali.Kada mi je sredinom postupka optužnica podozrivog i nepoverlјivog, za tu priliku specija lnoangažovanog i uglađenog, tužioca, u glanc novoj pukovničkoj uniformi, sa šlјaštećim zvezdicamai svetlucavom petokrakom, delovala bledo, ’tog najvećeg narodnog izdajnika’, saradnikaokupatora’, opasnog krvoloka’, 'grobara srpskog roda’ i ratnog zločinca’, kako je u njoj pisalo,tražio sam u publici u mnoštvu izobličenih lica, umesto u prvom redu i naspram sebe.

Nesmotrena prepuštanja utiscima i postojećem ambijentu mogla su me koštati glave. Izletargičnog stanja u stvarnost su me vratili stalno za nešto zainteresovani pripadnici tajne policije,koja se u to doba postavlјala iznad zakona i suda. Neki od njih izlazili su ispred mene saumnoženim Titovim govorima objavlјivanim u dnevnim novinama o zlotvornom izdajnikuMihailoviću i njegovoj bandi’ Drugi su to činili stidlјivo obnarodovanim protestnim stavom naševlade, u formi demarša, od 5. aprila 1946. godine, na notu Sjedinjenih Američkih Država, kojom je tražena dozvola za svedočenje američke ratne sile ’na radu’ u Jugoslaviji. U tom značajnomdokumentu neko je baš za mene podvukao svekazujuću rečenicu: ’Zločini izdajnika DražeMihailovića protiv naroda Jugoslavije toliko su veliki i strašni da bi mogla biti ikakva diskusija otome da li je kriv ili nije’. Treći su mi u prolazu ubacili u naručje odgovor bana Šubašića, poslednjeg predsednika vlade Kralјevine Jutoslavije, Čerčilovog izabranika i Titovog izaslanika uSan Francisku na osnivanju Ujedinjenih nacija, na međunarodno novinsko pitanje ’Šta bi njegovai maršalova vlada uradile kada bi Mihailovića živog uhvatili i pred sud izveli' - ove jednostavnosti: ’Dođe li taj dan, suđenje će biti na najvećoj razini, a mi ćemo Mihailovića strelјatikao izdajnika’. Slične materijale neprijatne i neprikladne sadržine zaticao sam na svojoj predsedničkoj stolici, neprimetno spuštane preko noći. Ovakvih defilea Ozninih posmatrača bilo je na pretek.

Slušajući iskaze pojedinih preživelih svedoka i iščitavajući posebno obeleženu i parafiranu dokumentaciju mnogobrojnih komisija za ratne zločine o četničkim ubistvimanedužnih selјana, činovnika, zanatlija, simpatizera komunista i pomagača partizanskih odreda,lјudski gledano, postajao sam potajni tužiočev istomišlјenik.

U takvom galijamatisu istina se obično primiri i postaje teško dokučiva. Utisci i verovanja smenjivali su mi se kao na pokretnoj traci. Sutradan odobravajuće sam



klimao glavom na hvalospeve predstavnika narodnih pristaša i kuražnih đeneralovih branilacanaoružanih potpisanim i sređenim izjavama američkih i engleskih očevidaca sa fronta o 'čovekukoji je u srcima svog naroda’. Nјihova često argumentovana ali i podešena svedočenja o 'srpskomvođi otpora retke hrišćanske samilosti’, narodnom tribunu i utešitelјu, školovanom vojskovođi idržavniku filozofske građe i mudrosti’, nepopustlјivom predratnom antifašisti’, lukavom

komandantu i zapovedniku teških bitaka, koji ide s kraja na kraj bojnog polјa dok neprijatelј sipavatru s neba i zemlјe’, 'rodolјubu iskrena osmeha i radosna srca’, 'Hristu među nama u pogrešnovreme, kome predstoji novo raspeće’, sinonimu otadžbinskog spasa i nade, lјudske skromnosti i prostodušnosti’, 'oficiru agilna i originalna duha uvek spremnom za akciju, koji nije položiooružje pred silovitim neprijatelјem ni u najtežim danima’, legendarnom pobunjeniku Evrope isveta’ - ostavlјala su snažan utisak.

Do veća kojim sam predsedavao stizale su i poruke umerenjaka, koje su govorile da imam posla sa čovekom izniklim iz naroda sa svim lјudskim osobinama, koji je stvarao i razgrađivao,radio i grešio, napredovao i nazadovao, prekorevao i praštao, stezao i popuštao, kažnjavao ioslobađao’.

U dokumentaciji planski raspoređenoj na sastavlјene pravougaone stolove nalazila se i pohvalna oda francuskog generala i vojskovođe De Gola od 2. februara 1943. godinelegendarnom srpskom junaku i simbolu patriotizma, nosiocu najviših vojničkih vrlina, koji seneprekidno bori protiv okupatorske vojske’. Nadohvat ruke bilo mi je i visoko vojno odlikovanjeRatni krst sa lamenom grančicom, francuske vlade, dodelјeno pravom potomku časnih ratnikaPrvog svetskog rata koji su, hrabro ginući, izvr šili proboj Solunskog fronta.

U opisanom vrtlogu reči, misli i činjenica zapadao sam u stanja u kojima sam, gradećiistinu za sebe, uzimao sa svih gomila, ali jednom stečeno uverenje da je đenerala narod iznedrio iizbacio na površinu u najtežem trenutku svog bitisanja, uzdajući se u njegovo rodolјublјe,čovekolјublјe, častolјublјe, skromnost, požrtvovanost i jednostavnost, nisam menjao dodanašnjeg dana, nezavisno od toga što sam uporedo izgradio i svoj stav o njegovoj krivici,suprotan ovoj oceni. Sigurno zapažaš da sam upadao u paradoks, teško izlečivu bolјku našegnaroda. Sve u svemu, govorimo o složenoj ličnosti kojom će se dugo i polemično baviti filozofi,etičari i profesionalci drugog društvenog roda, zaduženi za istraživanje lјudske prirode i naravi.Ovo tim pre što se tokom višenedelјnog suđenja bespomoćni đeneral nalazio u položajuneodgovarajućem njegovom duhovnom i intelektualnom sklopu.

Apstrahujući sve ružno što se događalo oko mog sudijskog oltara, đeneral i ja vodili smo postupak postojano, kao odabrani predstavnici dva dijametralno suprotstavlјena sveta, od koja jenjegovom bilo suđeno da nestane. On mi je u početnoj fazi suđenja u pogodnom trenutku i na prigodan način iskazao svoju veselost što su baš mene, mladog i školovanog oficira, rođenjem i poreklom Šumadinca, odredili da mu budem sudija, koji bi u izmenjenim okolnostima nosiooficirsko znamenje vojske kojom je on komandovao, pored znamenitog književnika, člananjegovog političkog štaba i evropskog intelektualca Dragiše Vasića. Proniclјivom oku nije promaklo da sam mu postao otelotvorenje svega novog što se rađalo iz zgarišta tek završenog, pre svega bratoubilačkog rata, korisnog samo neprijatelјu. A on meni personifikacija lјudistvorenih za uzvišeno žrtvovanje koje je nemilosrdna sudbina izbrisala sa geografske karte sveta pre njihovog stvarnog fizičkog nestanka. Kako je suđenje odmicalo, tako sam se sve više upinjaoda u sebi odvojim sudiju od čoveka Mihajla sa svim lјudskim vrlinama i manama. P redvojen na polutke od kojih je ona pukovničko-sudijska često pretezala, ostvario sam dvojako gledanje naoptuženog đenerala i njegov slučaj, koje je dolazilo do punog izražaja u drugom delu postupka.

Na otežalo formiranje prave slike o ovom tragičaru pr oteklog vremena uticale su mnogenepovolјne okolnosti, koje su ga pratile od početka progonstva do izvođenja pred sud. Novi



srpski sveti car Lazar Hrebelјanović, kako ga je tokom procesa nazvao njegov branilac advokat Nikola Đonović, zaroblјen je, kao što je major Milovan Pejanović opisao, na Panosu kodVišegrada, između Ožuvina i Granja, u kući Mila Kneževića, sedokosog selјaka izbeglice, na jednom od planinskih prevoja sa kojima je u toku petogodišnje gerilske borbe srastao, kaoiznikao iz njihove zabiti. U memlјive i mračne podrume Ozne doveden je neuredne brade, u

cokulama i belim vunenim čarapama preko nogavica i iznošenoj engleskoj bluzi sa crnim florom,kao znakom žalosti za izgublјenim sinom Vojislavom, utonuo u duboke misli. Takvim izgledomodudarao je od svog građanskog porekla, koje vuče korene od dede Milosava, požarevačkog papudžije, i oca Mihajla, po zanimanju činovnika, rođenog u Požarevcu u vreme sticanja srpskenezavisnosti. Diplomu izvanrednog akademca Više vojne akademije i zvanja doktora vojnihnauka generalštabne struke i profesora strategije za primenu snabdevanja u intendantskoj struci’stekao je kao predvodni pitomac svoje generacije. Vojnostarešinsku biografiju ukrasio jekarijerom atašea-obaveštajca u Sofiji i Pragu. Znajući za njegov ovako bogat i prefinjeni profil i poreklo, pripremio sam se za naš prvi susret što sam bolјe mogao i umeo. Rečenica koju jeizgovorio istražnim vlastima nije upućivala na vojskovođu od karijere, akademskog stila i profila:

'Mraz je stezao, pucalo je drveće, a glad je zavijala. Meni ništa nije falilo jer je tu bila priroda, koja mi je nudila hranu u izobilјu’.

Noć uoči početka suđenja obezbeđivala me je naoružana straža iz sastava koji jeneprekidno bdio nad njim. Uštovlјeni vojni redar, predvodnik redarske službe, glasno i izdalekanajavlјivao je početak glavnog pretresa, koji i danas nosim kao glomazan i težak kamen. Prepunasudnica je buknula pre nego što sam zauzeo svoje mesto. Snažno uzbuđenje 'prstima opipilјivo’zahvatilo je i moje veće. Na neopisivo iznenađenje jednostrano usmerene publike, unajkontrolisaniju prostoriju tadašnje nove Jugoslavije uveden je, skrivenim prolazom, čovek prepoznatlјiv samo po karakterističnim okruglim „gvozdenim" naočarima preko dubokih i još prodornih plavih očiju, po kojima smo obojica u đačkim danima dobili nadimak Ćora. Našicvikeri toliko su bili slični da sam, proveravajući da slučajno nije uzeo moje, jednom prilikommahinalno podigao ruku ka svojoj očnoj duplјi. Takav kakav je bio pre je ličio na apostolovogmučenika i iskušenika nego na generala i vojskovođu koji je digao ceo svet na noge. Spontana poluglasna zapitkivanja prepune sudnice ’zar je to ta lјudska figura, dojučerašnji predvodniknaroda i ratnik bez mane i straha’, uvećavala su i onako nepopustlјivu žagornu zbrku. Očeličenučešćem u višegodišnjem nemilosrdnom bratoubilačkom ratu, sačuvao sam prisustvo duha,neophodnog za upravlјanje teškim i komplikovanim sudskim postupkom. U uzavreloj atmosferi,koja me je pratila tokom celog suđenja, došaptavala se pr iča o policijskoj torturi kao uzrokuđeneralovog lošeg fizičkog i duhovnog stanja.



ŠIKANIJA NAD NEMOĆNIM ĐENERALOM

„Po jednoj prilično ogolјenoj verziji, stigloj nekako i do mene, podstaknuti islednici sumog prvorednog zatvorenika, dok je još bio u 'posedu’ Ozne, ponižavali dovodeći ga izmeđuostalog u nagotu. Pored toga, na sve strane se govorkalo da je podvrgavan nečovečnoj šikaniji u prisustvu potpredsednika tadašnje federalne vlade, lascivnog Slovenca Edvarda Kardelјa i jednogHrvata, visok odostojnika Ozne. Sudnicom se proneo uverlјiv glas da je u 74 uzastopna sataispitivan bez hrane i vode, i sa doziranim vazduhom. Nama koji smo ga posmatrali izbliza odavao je utisak čoveka poznijeg doba. A ’moj slučaj’ postao je u svojoj pedeset trećoj, u kojoj je njegovvršnjak maršal Tito težio izgledu bonvivana, postavši mušterija najotmenijih odevnih ikozmetičkih salona.

Za proveru tvrdnje njegovih branioca da je pred važnija saslušanja vezivan lancem dužine jednog metra, prikačenim za alke pobodene u vlažni zid na visini koja mu nije dozvolјavala ni dasedne ni da legne, u hladnoj betonskoj prostoriji, oskudno odeven, bio je potreban hrabriji iistinolјubiviji sudija. U moju nadležnost nije spadalo istraživanje šta se radilo sa njim od hapšenjas kr aja februara 1946. do 13. marta iste godine, dana njegovog zvaničnog privođenja u zgraduOzne. Ko bi u ondašnje vreme nešto o tome zucnuo rizikovao je svoj život.

Izgled prevremene ostarelosti upotpunjavao je ravnodušnošću prema optužnici i velikimmanjkom duhovne koncentracije, što me je kao predsedavajućeg veću dovodilo u nezavidan položaj. Nisam imao valјane argumente protiv glasina da mu je baš to izmučeno stanje nametalonelogične i apsurdne odgovore na svakovrsna pitanja kojima smo ga obasipali sa svih strana o pojedinostima, samim po sebi dovolјnim za smrtnu kaznu. I zaista, vrlo često se događalo da, ako bi mu išlo u prilog 'da', on odgovori 'ne’ Navodim karakterističan primer za njegovu nesređenostkoji se dogodio prilikom provere optužnice o navodnoj saradnji sa predsednikom Vlade srpskognarodnog spasa armijskim, generalom Milanom Nedićem. Naš dijalog o tome, koji je jednima biosmešan a drugima žalostan, tekao je ovako:

'Pitam: dali vam se prilikom vašeg sastanka sa Nedićem, o kome je reč, oko 20. avgusta1944. godine, Nedić obavezao da će preko Nemaca uspeti da vam izliferuje veću količinu oružja imunicije?’

On opušteno i nezainteresovano odgovara:'Ništa tako, nikakve takve obaveze niti sam hteo, niti sam tražio. Pristao sam na sastanak

samo da mi ne smeta’. Insistirao sam na preciznijem odgovoru:’Da li biste mogli da se setite? To je vrlo važna činjenica’. On mi odgovara gledajući

odsutno u šume Topčidera: ’Ja znam da je važno, ali nema potrebe da se sećam’. Nastavio sam značajnije i zvaničnije: ’Hoćete li da vas podsetim šta ste u istrazi kazali? Islednik vas je pitao: ’Je li vam Nedić

rekao, zapravo obavezao se da će preko Nemaca uspeti da izliferuje veće količine oružja imunicije?’ Vaš odgovor je glasio: ’Jeste’.

Držao sam ispred sebe dokument o njegovom boravku u selu Lipovu iznad Kolašina od 1. juna 1942. do maja 1943. godine. Na otvoreno pitanje 'Koliko ste se zadržali u ovom selu?’,od-govorio je: ’Ne sećam se ni kako sam tamo stigao, a kamoli koliko sam u njemu boravio’.

Predočavajući mu bitna nesaglasja i kontradiktornosti, reagovao je ovako: ’Kod mene nastupi momenat da, kada sam umoran, kažem jeste umesto nije’.



I posle ove moje dobronamerne intervencije nastavio je sa ulogom sopstvenog tužioca, bacajući u očaj svoje verne i hrabre branioce, preskačući izjavu Milana Nedića datu Ozni 29. januara 1946. godine kojom ga je on okvalifikovao kao rodolјuba ’koji umiruje i štiti srpski narodi sprečava bratoubilaštvo’. Tako je, pored ostalog, samovolјno potvrdio optužne navode o učešćunjegovih formacija 'u čišćenju prostora od monstruoznih slugu crvene sovjetske Rusije’

hapšenjima i ubijanjima’. U retkoj psihičkoj uravnoteženosti davao je dosta prihvatlјivaobjašnjenja: da se tukao sa partizanima braneći narod i ’teritorije’. Nјegovi uporni inepokoleblјivi advokati složnim upadicama, koje su izazivale masovne povike ’Na smrt saizdajnicima!’, dokumentovano su ga podsećali da je lično vodio napade na čvrste nemačke posade stacionirane u Gornjem Milanovcu; Stragarima, Loznici i Rudniku, te da je, parališućiokupatora, organizovao usputno rušenje rudničke žandarmerijske stanice i mosta na reciKolubari. Sa određenim motivom podsećali su ga na pohvale kojima su ga saveznici'bombardovali’ za sve vidove sprečavanja Sila Osovine da srpskim kopnenim i rečnim putevimadovlače na afrički i saveznički front lјudstvo i naoružanje. O borbi za Višegrad, vođenoj podnjegovom direktnom komandom oktobra 1943. godine, protiv kudikamo jačih okupacionih snaga,izvlačio je sećanje kao o događaju iz prošlog veka. A ta bitka imala je za njega poseban značaj jer je u njoj zarobio dva važna nemačka oficira, trampivši ih kasnije za ženu i njihovo troje dece i pastorku, koji su čamili u okupatorskom Banjičkom logoru kao članovi domaćinstva opasnog balkanskog bandita’. Apatično i klonulo nabrajao je imena srpskih gradova i sela oslobođenih s jeseni 1941. godine pod njegovim vođstvom i vojnom razradom. Agilni branioci SlobodanaJovanovića, predsednika kralјeve jugoslovenske vlade u Londonu univerzitetskog profesora isvuda u svetu uvažavanog pravnog i filozofskog pisca, osuđenog mojom presudom na kaznustrogog zatvora sa prinudnim radom u trajanju od dvadeset godina, konfiskaciju celokupneimovine i gubitak svih političkih i građanskih prava za vreme od deset godina, a državlјanstvadoživotno, samoinicijativno su mu priskakali u pomoć. Oni su pružali proverlјive dokaze da su prvu iskru narodnog otpora protiv okupacionih sila upalile jedinice kralјeve vojske 8. aprila 1941.godine, sastavlјene od njegovih budućih boraca, napadom na motorizovane nemačke formacije uataru opštine Velika Plana. Malo je vredelo što su mu ukazivali da je hercegovački živalј,nacionalno opredelјen, ukotvlјen u kamenjaru nedaleko od Gacka, već u drugoj polovini juna1941. godine digao ustanak na području u kome su hrvatski pogromaši pod pokrovitelјstvomHitlerove i Musolinijeve soldateske, vršili pokolј nedužnog srpskog stanovništva. Sa istimnaporom uzaludno mu je predočavano da su odbranu ugroženog stanovništva na navedenojteritoriji organizovali sveštenik Radojica Perišić i poručnik Milorad Popović, posle aktivni pripadnici Kralјevske vojske u otacbini. Zahvalјujući urođenoj hercegovačkoj ratnoj veštini,smišlјeno je odbrana isticala, pala su mnoga neprijatelјska žandarmerijska utvrđenja, a borba je preneta i na ostale humske srezove, oružjem otetim od poroblјenih italijanskih batalјona. Zaodsutnog đenerala Dražu za čiji su se život brinuli i zalagali moćni i slavni američki vojskovođaAjzenhauer, predsednik Sjedinjenih Američk ih Država Frenklin Ruzvelt i njegova uticajna predsednikovica Elenora, proslavlјeni francuski general De Gol, engleski kralј Džordž i mnogedruge svetske ličnosti - podsećanja te vrste bila su španska sela. U još dublјi zaborav pao mu je12-satni oružani sukob njegovih crnogorskih simpatizera sa motorizovanim italijanskim pokretnim oružanim odredima u selu Košćale, između Cetinja i Rijeke Crnojevića, na samom početku Drugog svetskog rata. Dostupni istorijski materijali kazuju da je posle tog žestokogokršaja strani neprijatelј ostavio na našem bojnom polјu svoje polomlјene zube i vilice,uklјučujući 75 pogublјenih boraca, 145 ranjenika, 360 zaroblјenika, 42 kamiona, 54 mitralјeza ičetiri topa. Taman dovolјno za početak masovne borbe protiv fašističke Musolinijeve sile,opremlјene snažnom artilјerijom i još snažnijom avijacijom. Duhom odsutni đeneral se malo



prenuo čuvši nabrajanja ratnog plena osvojenog u gologlavo krševitoj Crnoj Gori. Tu zajedničku bitku srbijansko-crnogorskih nacionalista posebno detalјišem i ističem zbog člana svoga većarodom odatle, njenog svedoka a donekle i učesnika zato što se, sećam se dobro, dok se o njojzborilo, žalio na zujanje u ušima.

U svojstvu sudije kome je bio poveren proces epohe’ ulagao sam napore, u meri koju su

prilike dozvolјavale, ne bih li uklјučio u postupak čoveka u čijem smaknuću je učestvovao čitav'napredni deo nove Jugoslavije’.Smatrao sam svojom lјudskom dužnošću i obavezom da svim optuženima omogućim

celovitu odbranu, koja podrazumeva iznošenje svega korisnog. Koliko sam u tome bio iskren iuspešan, neka vreme pokaže. Ako sam namerno ili iz straha propustio priliku za više, stidite mese.

Kako ni advokatima Đonoviću i Joksimoviću nije pošlo za rukom da podstaknu iaktiviraju svog branjenika, iz obilјa materijala neprimetno sam izvukao Oznino šifrovano pismo oaktivnostima u periodu avgust-novembar 1944. godine Zaharija Ostojića, Marka Lalatovića iZvonimira Vučkovića, vodećih komandanata i članova štaba Ravnogorskog nacionalnog pokreta. Namerno sam odabr ao novija događanja iz delovanja ove njemu drage trojke. Moja nastojanjadelimično su urodila plodom. Dok sam izgovarao njihova imena i obrazlagao predmet svogainteresovanja, sporo je podigao tromu glavu i blaženo procedio:

’A njih sam tada držao na Kopaoniku. Oni su tamo korisne stvari radili’.Dokument koji sam pred svima prelistavao i površno iščitavao obaveštavao je da je

njegov mezimac polu-hrvat Zvonimir, komandant Ravnogorskog korpusa, koji je u to vreme pored drutih dužnosti prikuplјao u Sabirni centar na Suvoboru američke avijatičare oborene naravnogorskom tlu i u bližoj okolini, posle bombardovanja rumunskih nalazišta i skladišta nafte.Ovaj nacionalni vojnik i ratni strateg zavredio je da se malo bolјe upozna. Iz podataka koji su mi bili dostupni saznao sam da je uzeo naše prezime odajući poštovanje poočimu potpukovnikukralјeve vojske Aleksandru Vučkoviću. Oficirskom čašću, odan kralјu i otacbini, on je usadejstvu sa partizanskim snagama s jeseni 1941. godine odlučujuće doprineo pobedi nadnemačkim garnizonom stacioniranim u Gornjem Milanovcu. Za ratne zasluge i hrabrost iskazanuu borbi protiv okupatora, volјom kralјa i Vlade odlikovan je Karađorđevom zvezdom. U znak protesta protiv Trojnog pakta, kojim je Jugoslavija pristupila Silama Osovine, postao je prvinezvanični evropski međunarodni gerilac.

Živahni i boemski Lalatović u okvireno vreme šunjao se Beogradom, prerušen uindustrijalca, a ratom zadojeni, generalštabni major i šef operativnog štaba Ostojić, Ravnomgorom. Rešen da istrajem do kraja i uhvatim trenutak njegovog retkog buđenja, čitajući gustustostranu optužnicu, zaustavio sam se na cilјno izdvojenom i podvučenom tekstu o 'saradnjizlikovca sa nemačkim i italijanskim okupatorima’ Tek tada sam ga, izgleda, dirnuo u pravomesto. Iz slojevito naslaganog dokaznog materijala, otkucanog mašinom i pisanim kitnjastimslovima, potpisanog i nepotpisanog, smišlјeno sam se opredelio za zapečaćenu poverlјivu belešku, obeleženu šifrovanim znacima, o njegovom sastanku u selu Pranjanima 16. septembra1944. godine sa Fon Šterkerom, delegatom Aleksandra Lera, glavnokomandujućeg nemačkevojske na Balkanu 'radi dogovora o zajedničkoj borbi protiv partizana’.

'Nikada! Nikada nisam stupao u vezu sa okupatorom radi uništenja dela svog naroda. Biće baš 10. oktobra 1941. godine. Toga dana ponovio sam pismena uputstva svim svojimkomandantima da sa komunističkim jedinicama, ukoliko u borbama protiv okupatora uzmuučešće, iskreno sarađuju i poštuju sporazum o našoj saradnji, formulisan septembra te iste godine.Titova vojska je prekršila naš dogovor i ubila na stotine hilјada pravih srpskih rodolјuba. Drugognovembra 1941. napala je naše posade u Karanima, Ribeševini i Čajetini. Šestog u mesecu prosto



je iskasapila moje vrle oficire Jovana Deroka i Simu Uzelca i njihove nacionalne borce’, planuo je povrativši prirodnu boju lica, nastavlјajući smirenije i ubedlјivije. 'Prijatelјi su me obavestili dasu Titovi proleteri u Americi Luj Adamič i Stojan Pribičević pisali za tamošnje novine da sam odŠterkera do bio 5500 nemačkih pušaka. Tom zlotvornom gestapovcu skresao sam u lice, u seluDraginjincima kada je došao da se pogađamo o stavlјanju četničke organizacije u službu

Nemačke, ovo što ćete sada čuti: ’Mi smo bili i ostali neprijatelјi. Žalosna je slučajnost da se ja tučem sa partizanima kad ivi. Tu žalosnu činjenicu veoma žalim. Činio sam to jer sam morao da se borim’

Gospodine sudija, tom Švabi doturen je poziv za naš sastanak, koji oživlјavate, sa mojimfalsifikovanim potpisom. Vi sigurno dobro znate razlog Šterkerovog traženja da se ponovosretnemo. Prilika je da ga čuje svako ko nas sluša i prati. Taj prevrtlјivi Nemac doneo je 16.septembra 1944. godine u Pranjane Mekdauelu, američkom izaslaniku u mom štabu, ponudu predaje' američko-engleskom savezu cele nemačke vojne sile na Balkanu, koja je imala u svomsastavu oko 280.000 vojnika i tušta i tma oružja. Pošteni i srpskom narodu naklonjeni Mekdauel,zahtevao je da se neprijatelј i okupator meni pokori. Ponuđena predaja je propala jer se kosila sa planom Stalјina i Čerčila, prvenstveno zato što nije učinjena sovjetskoj Crvenoj armiji i njenimsatelitima, Titovim partizanima. Da se izašlo u susret generalu Leru Drugi svetski rat bi sezavršio istog dana na ovom Balkanu na kom je počeo i prvi, i na vašem Sremskom frontu ne bi poginulo najmanje 12.000 najodabranije srpske dece. Za žalјenje je što to nije učinjeno zbogmiliona žrtava koje su pale posle ovog datuma.

Činjenice koje izlažem sadržane su u diplomatskoj izjavi dr Hermena Nojbahera, ministraza Jugoistočnu Evropu retko kulturnog i dostojanstvenog Austrijanca, bivšeg bečkoggradonačelnika i univerzitetskog profesora, kojom je neuvijeno obavestio svoje šefove da samlјut na neke svoje potčinjene što su samovolјno pregovarali sa okupatorom. Pored ovoga,gospodin Nojbaher je napisao da sam ostao do kraja nepopustlјiv neprijatelј Nemačke i vernisaveznik Zapadnih sila, koje su me, Vama kažem, do prelaska na Titovu stranu samo simbolično pomagale’.



UTICAJ „MEKSALINA" NA ĐENERALOVO SUĐENјE

„Plahovita i na sve spremna sudnica, iritirana neočekivanom đeneralovom jasnoćom irečitošću neodgovarajućom datom trenutku, izazvala je prekid suđenja gromoglasnim zahtevom: Da se izdajnik trenutno i neodložno likvidira, i to na licu mesta, u prisustvu 'časnih

građana’. Nemajući kud, prekinuo sam pretres pod izgovorom da smo zagazili u duboko popodne. Ujutru sam orno zauzeo svoje predsedničko postolјe, sa nadom u uspešan nastavak prekinutog zasedanja i ubrzo se pokajao što nisam do kraja iskoristio jučerašnji đeneralov svetaotrenutak. Samo što smo počeli proveravanja dela optužnice osrednje težine, on se spotače na prvoj stranputici i ponovo nemoćno reče:

’Ne znam šta mi je, ja često kažem jeste kada treba da izgovorim nije, i obrnuto. Ali nemari, nastavite slobodno svoj posao’.

Posle ovakve klonule spontanosti, ničim nametnute i podstaknute, konačno sam posumnjao u njegovu duševnu uravnoteženost i ispravno mentalno stanje. Demenciju kao oblikgubitka i smanjenja sposobnosti za rasuđivanje odbacio sam bez razmišlјanja. Moguć uzrok pomanjkanja optuženikove volјe i svesti potražio sam u pojedinim Titovim govorima na Cetinju,u Zagrebu i drugde pred početak zavr šne reči u procesu koji se ticao sudbine nacije, a kojima je podsećao 'ucvelјene očeve i majke na njihove sinove i kćeri pogublјene krvavom rukom ratnihzločinaca, domaćih izdajnika i drugih saradnika okupatora, pod vođstvom dželata naših narodaDraže Mihailovića’. U tim smišlјeno obnarodovanim nastupima mar šal je posebno naglašavao daće sud svakako prilikom donošenja presude voditi računa i o njegovim rečima, budući da se poklapaju sa volјom radnika i selјaka i ostalih trudbenika’.

Opravdano sam pretpostavlјao da su ga oTitovom zborovanju i pretnji Ivana Šubašićaizrečenoj u San-Francisku, u pogodnoj formi obavestili njegovi branioci.

Bavio sam se i mogućnošću da je shvatio pravu suštinu policijskog manevra sa mnogočitanim i zvaničnim dnevnim listom Politika, štampanim samo u jednom primerku, koji mu jeOzna za Srbiju mimo mog znanja doturila u ćeliju, nagoveštavajući u pravednu i podnošlјivukaznu ako radi kratkoće procedure ne zateže mnogo sa optužnicom ovlašćenog javnog tužioca’.

Posle svega nisam više bio ravnodušan prema učestalim došaptavanjima lјudi bliskihmojoj sudnici koji su pometeno stanje vođe četničkog pokreta, manifestovano bezvolјnošću iintelektualnom nemoći, povezali sa uticajem alkaloida meksalina, oprobanog u moskovskim procesima za vreme čuvenih Stalјinovih čistki. Podstaknut ne mnogo skrivanim tvrdnjama na ovutemu, pozajmio sam od dalјeg rođaka apotekara apotekarski priručnik koji sadrži uputstva outicaju tog opijata na našu psihu. Pre toga bio sam gost Maršalovog puškara kralјevčaninaVasilјevića, cenjenog u Belom dvoru zbog filigranskih prstiju, kojima je nečuvenom preciznošćuutvrđivao kvalitet i vrednost retkih dragocenosti. Tog čoveka zlatnih ruku, bez čijeg suda se Titonije upuštao u transakciju sa dijamantima, opalom i drugim sličnim skupocenostima, upoznaosam za vreme izdržavanja partijske kazne u kralјevačkom partizanskom odredu. On je za nasinteresantan zbog fotografije tajno snimlјenog mehaničkog aparata, sada u tvom posedu, kojim jeod žućkastog praha spravlјao 'omamlјujući začin’ u obliku rastoplјivih kuglica, kao 'pojačanje’đeneralovom jelu. O toj štetnoj i razarajućoj supstanci napisano je:

'Meksalin je alkaloid kaktusa zvanog pejot, proizvod nemačke firme ’Mek kompanija'.Posledice njegove upotrebe izražavaju se u totalnoj apatiji, indiferentnosti, priznanju neizvršenog



zločina, gubitku volјe, tonjenju u dubine najvećeg očaja, samooptuživanju kao činusamouništenja. Doza od 0,20 do 0,75 procenata u šolјi kafe ili čaši vode ili razređenoj hrani,stvara istovremeno osećanje blaženstva, pospanosti, ravnodušnosti i tonjenja’.

Čitajući ovaj tekst, prisećao sam se đeneralovog stanja sa suđenja. Predstavio sam tidomaćicu krivičnog procesa koji me je životno i profesionalno osakatio, sestru hapšenog ministra

policije, lekarku bez drugog užeg roda i poroda i tetku dame koja mi je ulepšavala ove poslednjedane života. Danas ćeš jasnije shvatiti moju vezu sa ministrom Lukićem, koji će doživotno proklinjati dan kada je prvi put službeno kročio u policijske odaje. Na poroblјenog i sapetog'srpskog gorskog cara’ budno su motrili pored stražara u redovnoj službi i provereni i pažlјivoodabrani pripadnici Ozne. Oni su u paru, 'dva po dva’, kao što sam negde rekao, danonoćno bdelinad njim u njegovoj gvozdenom mrežom višestruko pojačanoj ćeliji. Pomenuta policijskalekarka, za sve nas doktorka Dara, kojoj se u današnjem ispovedanju ponovo vraćam, bila jetakođe na spisku osoba sa bespogovornim pravom zavirivanja u đeneralovu okovanu odaju.

Naveče pred zavr šnu reč optuženih, koji inače stupaju na podijum posle svojih branilaca,rizikujući slobodu, možda i život, zamolio sam tu svoju vrsnicu da prvorednog državnogoptuženika, koga je službeno lekarski nadgledala, liši poslednjeg obroka i tekućina ili bar da muzameni pripremlјenu hranu i vodu. Zamišlјeni izraz njenog lica uverio me je da je pravilnoshvatila suštinu moje molbe. Nisam smeo da pitam koliko me je uvažila vrla saradnica, od čije jei jedne nepovolјne reči izgovorene gde ne treba zavisila moja glava. Tek uglavnom, narednogdana u sudnici bez pedlјa slobodnog prostora pojavio se đeneral kralјeve vojske u otadžbin i inačelnik njenog štaba i ministar vojni, onakav kakvim ga je običan svet zamišlјao i pretpostavlјao. Pleduajeski nastup pred mojim većem počeo je oficirskim naklonom sudu i javnom tužiocu, a završnu besedu bez besedničke poze i srdžbe na lične protivnike i neprijatelјe.Govorio je u maniru vojnika po profesiji koji u potpunoj jednostavnosti daje svoje izveštaje,stalno pokazujući puno poštovanje prema sudu i praštanje prema razjarenoj rulјi. Razlagao je preko pet sati, skoro do samog zalaska sunca, bez prekida i podsetnika. Izgovorivši početnurečenicu koja se na licu mesta uvukla u svaku poru mog telesnog i duševnog bića:

'U ovom času moje smrti obraćam se vama od Boga izabranim’. Uskome šana publika preteći je huknula, a potom ubrzo potpuno zanemela. Nјegove jezgrovite rečenice kružile susudnicom kao na raširenim krilima. Ruke stenografa polako su posustajale. Oko njihovog stoladogađalo se nešto čudno. Kako nisam bio siguran da su shvatali sve ono što je neobični besednikizgovarao, beležio sam delove njegovog nadahnutog kazivanja koje je u meni ostavilo najdublјitrag, pogotovo što je kamion sa neprovidnom ciradom odneo u nepoznato sve zvanične prevodioce. Slično zaduženje imao je i moj sekretar. Pažlјivo poslušaj đeneralovo rečoumlјe, koje je još u meni, a delom i u tim beleškama, pa da se rastanemo zauvek. Imam snage još samo zatoliko. Bog mi neće praviti smetnju u ispunjenju želјe sa kojom se zavr šava moja misija na ovomsvetu. Ne zameri ako sam zbog bolesničke nemoći ponegde pomešao izgovoreno na suđenju i uzavršnom iskazu. Insistiram na tvojoj povećanoj pažnji, koja je i sada uočlјiva. Beleži zanimlјivokao što sam ja činio. Neće ti biti naodmet. Priču koja sledi neizbrisivo sam urezao u svoje pamćenje kao prvu đačku pesmicu. Sa zakletvom u Boga, namećem ti sudijsku obavezu i čast danešto od ovoga preneseš dolazećem svetu kao pouku i opomenu."

- Približavajući se samrtnom trenutku koji ga je čudesno uzbuđivao, kafedžijin sinMihajlo postajao je sve vedriji, koncizniji i jasniji, kao da započinje a ne završava vek.

Usredsređen na ono što jeste i što dolazi, privukao sam k sebi masivni starinski pisaći stoiz prošlog veka i jednom rukom uzeo napunjeno nalivpero a drugom kockasti tabak neravne površine. Moj domaćin, koji je svojim životom i sudbinom obeležio našu budućnost, pridržavanispruženom „Božjom šakom", udahnuo je vazduh, pričvrstio okrugle naočare i, zauzevši



karakterističnu pozu đenerala, počeo da izlaže njegove poslednje javno izgovorene reči, podržavajući ga u svemu.



ZAVRŠNA BESEDA ĐENERALA DRAŽE

„Rođen sam u Ivanjici, u varošici u kojoj su moji roditelјi službovali. U tom lepomgradiću utledale su svet i moje sestre Milica i Jelica. Svega nekoliko meseci po Jeličinom rođenjuumre naš požrtvovani otac Mihajlo, a posle pet godina i naša plemenita majka Smilјana. Naš stricVladimir, veterinarski major, dobrotom svoga srca preuze staranje o nama siročićima u svomdomu u Beogradu, koji postade i moj dom. Vojno školovanje započeo sam pred balkanske ratove.U prvom poluostrvskom ratu uzeo sam učešće kao kadet i u njemu stekao prvi oficirski čin. Boriosam se i u Prvom svetskom ratu. Kada se potpisivala kapitulacija Jugoslovenske kralјevskevojske, nalazio sam se u Doboju, a tri dana ranije u svojstvu načelnika štaba Druge armije primiosam u okolini Dervente borbu sa Nemcima, u kojoj je onesposoblјeno više desetinaneprijatelјskih motocikala, a 12 njihovih vojnika je ubijeno. Odatle sam u predvečerje 28. aprila prešao granicu Bosne i Srbije iznad sela Zaovine. U Ravnu Goru, planinsko selo izmeđuSavobora i Malјena, stigao sam 13. maja.

Vaspitavan sam u svom domu i u svom pozivu da Nemcima ne verujem, čak i onda kada bi nam donosili poklone, a ne bombe i mitralјeze. Neprijatelјska osećanja prema njima iz Prvogsvetskog rata preneo sam i u Drugi, i to s jednakom odlučnošću. Radilo se o Kajzerovim iliHitlerovim generalima. Eto zašto nisam hteo da im se predam ni ovoga puta kao što im se nisam predavao ni prošloga. Protiv njih sam se borio kako sam znao, mogao i umeo, ne misleći nikadana saradnju, već samo na oslobođenje naroda.

Nemce sam prezirao i mrzeo zbog njihovog tradicionalnog neprijatelјstva prema momnarodu. U svoje vreme ovlašćenjima kojima sam raspolagao zabranjivao sam nacističke sastankei filmove o nacistima kao i palјenje vatre za rođendan Hitlera, podjednako u Sloveniji iHrvatskoj. Kao vojni ataše u Sofiji i Pragu između dva svetska rata ispolјavao sam neprijatelјskistav prema najavlјenim Silama Osovine i samovolјnoj Nemačkoj. U istom zvanju bio sam jedanod malo nas koji smo posećivali sovjetske ambasade!

Nemačke represalije bile su strahotne. Gledao sam čitava sela u plamenu. I zbog toga,mesto me nije držalo. Za sve vreme puta od Bosne ka Ravnoj Gori tukao sam se sa Nemcima isvojim pratiocima govorio da kapitulaciju ne treba priznati. Odbio sam je svesno i odmahotpočeo gerilski rat. Posle izdaje od strane pavelićke Hrvatske bilo mi je jasno da moramosnovati novu vojsku. Počeo sam sa 26 odanih oficira i podoficira koji su mi u Bosni predali pukovsku zastavu. Sa njima sam stvarao Jugoslovensku vojsku u otadžbini, koja je brojalanekoliko stotina hilјada vojnika i starešina. Tako sam u okupiranoj Jugoslaviji ostao jedini oficirsa tek formiranom jedinicom, ne računajući civila Dimitrija Ljotića, koji je kao rezervni potpukovnik imao u Bijelјini svoj puk sa kojim je ušao u rat. Krenuo sam u borbu protivokupatora, siguran da se narod kome pripadam neće nikada pomiriti sa ropskim životom. Sebisam namenio ulogu doživotnog branioca naše teritorijalne i nacionalne neprikosnovenosti, jersam vojnik u službi naroda i njegove države. Naš narod isto onako kao što nije priznavao porazna spolјnopolitičkom polјu, ni pakt sa Osovinom, već pakt stvoren 27. marta, kome sam daoveliki lični doprinos, nije primao kao svoj ni poraz na bojnom polјu. On je iz svake borbe izlaziokao pobednik, jer je uživao u slobodi i umirao za nju. Neki istaknuti komunisti ustali su protiv 27.marta, pošto su tada Stalјin i Hitler još bili saveznici, ali to je nevažno za moje sadašnje stanje.

U Vojsci Kralјevine Jugoslavije bio sam komandant puka, načelnik sekcije za fortifikacijui zamenik načelnika štaba i načelnik štaba Druge armije. A na dan kapitulacije Kralјevine



Jugoslavije pa do formiranja dvadesetšestorne grupe, njena vojska u otadžbini bio sam samo ja. Alјudi koji su mi se pridružili bili su pravi rodolјupci, a samo neki od njih i političke ličnosti. Onisu činili osnovu mog Centralnog nacionalnog komiteta, obrazovanog avgusta 1941. godine kaonajvišeg političkog tela budućeg rodolјubivog pokreta. Dok sam sa sedam oficira, trinaest podoficira i šest vojnika prelazio preko Jelove gore, Kosjerića, Tometin polјa i druma za Užice,

Valјevo i Gojnu goru, u kojoj se za vreme rata skrivao moj tužilac pukovnik Minić kao Titovilegalac, ne znam da li od Nemaca ili od mene, pratili su me nepoverlјivi pogledi vaše dobronaoružane formacije.

Od prvih pridošlih boraca stvorio sam četničke odrede kao naoružane skupine kojenastaju u zemlјama čije su vojske ostale bez fronta ili ga uopšte nisu imale. Formirani su zanužne intervencije, samo u korist naroda. Već u to predjesenjsko vreme stvorio sam jasne kontureozbilјnog ratnog i vojnog sastava. Mojih 5000 boraca, sa koliko sam u početku raspolagao, bili sunejaki prema tolikim najmodernije naoružanim nemačk im divizijama.

Pozvao sam pod zastavu Kralјevine Jugoslavije sve dobronamerne, spremne i volјne da se bore protiv višestruko snažnijeg neprijatelјa, koji je rušio sve pred sobom. Prilazili su mizanatlije, trgovci, selјaci, činovnici, školarci a ponajviše vojnici i oficiri armije iz koje sam potekao koji nisu dopali nemačkog zaroblјeništva. Moja težnja bila je da sve one koji su nosilioružje pridobijemo za šumu. Zato sam ulazio u redove Koste Pećanca, osnivača prvog Četničkogodreda, o kome ću docnije više, i generala Milana Nedića. ’Bušio sam’ svuda gde se isplatilo.Tako sam pod svoju zastavu primio i one koji su lovili moju glavu. Pećančevog komandantaBožu Javorskog stavio sam pod svoju komandu samo za kratko vreme. I dok sam bio u CrnojGori, on je uzeo od Nemaca 700.000 dinara da me uhvati ili ubije. Posle tog otkrića ubrzo smo galikvidirali kao člana nemačkog prekog suda u Čačku. Nedićevac Vučko Ignjatović ranio me je na24 mesta u Šehovića polјu, za vreme našeg kongresa održanog u dane 1. i 2. septembra 1942.godine - na kome smo pored ostalog doneli proklamaciju da sudije moraju imati stalnost,maksimalnu nezavisnost, nepogrešivost i materijalnu sigurnost. Nisam posustajao i poredopasnosti koja me je vrebala na svakom koraku, više od vaše strane nego od okupatora. Kada samse ustalio na cifri od oko 100.000 vojnika, preveo sam svoj sastav u Jugoslovensku vojsku uotadžbini. Posle toga kralј Petar II Karađorđević i njegova vlada postavili su me, bez mog znanja,za ministra vojnog, a potom za generalštabnog načelnika. Bilo je to početkom 1942.

Pretdostavlјam da se kralј rukovodio činjenicom da je moja vojska imala više uspešnihoružanih sukoba sa okupatorom. Priznavano nam je i odbranu sela i gradova od plјački isabotaža. Za tu svrhu koristio sam crne trojke, smrtnu opasnost za sabotere i plјačkaše, nezavisnokojoj strani su pripadali a koje nisu smele da znaju jedna za drugu.

Gospoda advokati Dragić Joksimović i Nikola Đonović podsetili su vas, pre nekolikodana, da su pod mojom komandom izvršeni uspešni napadi na okupirane gradove GornjiMilanovac, Požegu i Čačak. Oni su još dokazali da je moj major Aleksandar Mišić, sin mogaučitelјa vojvode Mišića, avgusta 1941. godine očistio od Nemaca Loznicu i desetinu njenih sela.Te bitke ne uklapaju se u sliku koju optužba stvara o meni kao izdajniku i kolaboratoru!

Vojni javni tužilac naziva me narodnim izdajnikom zbog mojih sastanaka sa okupatorom. Nikada nisam negirao dva-tri susreta sa delegacijom nemačke komande za Balkan u Jugoslaviji.Stanje u našoj zemlјi bilo je teško. U Pavelićevoj nezavisnoj državi ubijano je na početku rata i po 2000 Srba dnevno. Kao što znate, naš živalј je stavlјen tamo van zakona. Švabe su rušile, palile i ubijale naše nevino stanovništvo zbog sabotaža i prepada na njihovo, bukvalno bez ikakvekontrole. Svet je bio strašno zastrašen. Tražio sam instrukcije od vlade u Londonu, ali ih nikadanisam dobio. I tako sam na svoju ruku i odgovornost u pratnji komandanata majora AleksandraMišića, pukovnika Pantića i kapetana Nenada Mitrovića, otišao 13. novembra 1941. u selo Divci,



deset kilometara daleko od Valјeva, na prvi sastanak sa neprijatelјem, koji su sami tražili. Mojiverni pratioci uzeli su bombe, za slučaj nemačke podvale, na koju smo ozbilјno računali. Nјihovustranu predstavlјao je pukovnik, načelnik obaveštajnog odelјenja za Srbiju - Kogart i dr JozefMant, oficir nemačke Vrhovne komande. Nemci nisu bili volјni da pregovaraju, već da diktiraju.Sve što smo od njih mogli čuti bilo je traženje naše bezuslovne predaje. Takav njihov stav

izazvao me je na grubost. Jasno sam im podvukao da se borim za svoju otadžbinu te da tu borbukao ratnici i lјudi moraju da shvate. Stalno sam se plašio da bi jedan od moja tri pratioca u svomrevoltu u tim žučnim objašnjenjima mogao da otkači bombu. Ponudiše mi i vino. Ponudu samodbio jer nisam hteo s njima ni vino da pijem. Rekao sam, vojničkim izrazom, da na mojukapitulaciju ne računaju i da ću borbu nastaviti i radije poginuti nego se predati, te da im uopštene verujem. Izložio sam našu odluku da upotrebimo silu ako pokušaju da nas zarobe. I time sunaši razgovori završeni. Do primirja nikada nije došlo. To je, eto, tačan pregled svega što sezbivalo tom prilikom. Jedan od vaših svedoka, sada naoružan lažima protiv mene, sve je izmislio,a prisutan nije bio. Nemci su na taj sastanak došli sa šest divizija. Rekao sam Švabama narastanku, da svi čuju:

'Srpski narod voli slobodu, bez obzira na to što je slobodu izgubio. On se nada da će je ponovo steći. Naša dužnost kao vojnika jeste da se ne predajemo i izdržimo dok god možemo.Stoga nam se ne sme prebaciti to što se ne predajemo’.

Na drugi, s kraja rata, održan u selu Pranjanima, o kome se već govorilo, ne bih nikadadošao da nije bilo Amerikanca Mekdauela. Ponavlјam da je taj susret imao za cilј pregovore o predaji nemačke vojne snage, a ne saradnju. Na nju nisam mislio nikada, a najmanje tada kada sešvapska vojska uveliko raspadala. Sudu skrećem pažnju na Hitlerovu poruku Musoliniju da samnajveći neprijatelј Osovine, koji jedva čeka svoj dan za udar.

Neposredno posle mog prvog susreta sa okupatorom došlo je do nemačkog napada na mojštab u Ravnoj Gori. Tu su mnogi od njih poginuli. Ja sam se probijao kroz neprijatelјske linije, a pored mene su prolazile okupatorove formacije, na udalјenosti od svega nekoliko metara. Da bihizbegao opasnost, nekoliko dana sam ležao na goloj i hladnoj zemlјi, pokriven lišćem, stiskajućivilice da ne cvokoću. Za to vreme fašistička čizma prošla je preko mene, ne znam ni sam koliko puta. Bio sam tada bez nade. Sutradan 14. decembra 1941. vratio sam se u Ravnu Goru da seživim pokažem. Prolazeći kroz narod, držao sam govore. Odatle sam se pomerio prema GornjemMilanovcu, Zlataru i Goliji, izmičući ispred mnogobrojnih nemačkih divizija. Prava opasnost dame uhvate i ubiju bila je u Struganiku i kod Čačka. Sve je to opisano i uredno složeno u mojojarhivi, koju sam teglio kroz Srbiju, do Bosne i nazad. Umesto bezuslovne predaje razaslao samsvoje jedinice na sve strane, radi objedinjavanja svih rodolјubivih snaga. Žalosno je što su ihusputno napadali partizani, predvođeni lјudima bez svakog životnog i nacionalnog iskustva.Okupator je nastavio sa nemilosrdnom represijom i progonima. A Srbiju je oblepio uzduž i popreko pozivima za moju predaju i plakatima iz kojih se čitalo da je za ubijenih deset i ranjenihdvadeset sedam Nemaca na području između Kragujevca i Gornjeg Milanovca, strelјano blizu2500 građana; a noću između 14. i 15. oktobra 1941. za jednog ranjenog i dva ubijena vojnaGermana, kod varošice Ste pojevca i obližnjeg sela Konatice, oko 250 selјana sreza Posavskog.Pisalo je i o stradanju rodolјuba u Velikoj Sugubini i drugim manjim i većim mestima Srbije.Uporedo sa tim, glavnokomandujući general za Srbiju surovi Majsner hvalio se gde je stigao da je pobio 2500 mojih pristaša, a među njima i Milana Kalabića, predsednika opštine Požarevac.Moju glavu je smišlјeno ucenio na uvredlјive 2000 dinara. Više ne bih o optužbi za saradnju sa Nemcima jer mi inače nećete dopustiti da je osporim.

Čuvajući narod i vojsku, primenjivao sam taktiku povlačenja i iznenadnih prepada, nauštrb frontalnih napada. U besu nataloženog posle neuspelog sastanka u Divcima i poruke



pukovnika Kogarta da nemački Vermaht ne vodi pregovore sa banditima jer ih samo hvata istrelјa, napisao sam Hitleru ovakvu poruku:

'Prošla je godina otkako sam otpočeo borbu na život i smrt u cilјu istreblјenja okupatorasa područja moje napaćene zemlјe. Naš borbeni duh zasnovan je na našoj tradicionalnoj lјubavi prema slobodi i nepokoleblјivoj ver i u pobedu naših saveznika. Za svakog vašeg vojnika

ubijenog ili nestalog vi ubijate stotinu nevinih i bespomoćnih srpskih duša. Već sada vasupozoravam na dan suda, koji nije daleko. Opominjem Vas da ću odgovoriti svom silom premanemačkim vojnicima ako na mojoj zemlјi nastave sa svojim bestijalnim odmazdama’.

Odgovorio mi je pišući svome kamaradu Musoliniju: 'Pored sadašnjih operacija protiv komunista ja vidim, Duče, specijalnu opasnost u

planovima na duže staze, kojima idu pristalice Mihailovića da bi uništili i razoružali Vaše vlastitesnage u Hercegovini i Crnoj Gori. Sasvim svestan opasnosti od Mihailovićevog pokreta, ja samnaredio svojim snagama uništenje svih njegovih odreda na celokupnom okupacionom području.Smatrao bih poželјnim da i Vaša Druga armija na neki način uzme Mihailovića i njegove oficirekao zaklete neprijatelјe Osovine. Radi toga, dragi Duče, ja tražim da šefovima Vaših odredaizdate instrukcije u tom pravcu. Svakako, likvidacija Mihailovića neće biti lak posao, imajući uvidu snage kojima raspolaže. Oblasti okupirane od strane njegovih bandi treba brižlјivo staviti uobruč i otpor oslabiti putem gladi i nestašice u oružju i municiji. Ostaci glavine srpskih snaga biće definitivno uništeni u koncentričnom napadu. Srbi su državotvorni narod s velikom misijomna Balkanu. A narod koji takve misije nosi, u svetu, mora na sebi osetiti nemačku silu a nikada pomoć gde god bi se sreli’.

Po Hitlerovom izričitom nalogu, nacistički organ Donauzeiting cajtung i našekolaboraciono Novo vreme ob javili su 21. jula 1943. godine ucenu na 100.000 nemačkih marakau zlatu za moju živu ili mrtvu glavu. Ispod moje fotografije stajaloje:

'Nagradu od 100.000 rajhmaraka u zlatu dobiće onaj koji dovede živa ili mrtva vođu bandi Dražu Mihailovića’.

Ovaj zločinac bacio je zemlјu u najveću nesreću. Udavlјen u rasipničkom životu, on jeuobrazio da je pozvan da oslobađa svoj narod. Kao engleski plaćenik, ovaj smešni hvalisavac nijeništa drugo radio već utirao put bolјševizmu i time pomagao da se unište sva nacionalna dobrakoja su narodu odvajkada bila visoka i sveta. On je time poništio mir selјaka i građana. Stoga jeovaj opasni bandit u zemlјi ucenjen sa 100.000 rajhmaraka u zlatu. Onaj koji dokaže da je ovogzločinca učinio pokojnikom ili ga preda najbližoj nemačkoj vlasti, ne samo što će dobiti nagraduod 100.000 rajh-maraka u zlatu ' nego će tim izvr šiti i veliko nacionalno delo jer će osloboditinarod i otadžbinu strahovitog biča, ovog bestijalnog provokatora.

Baš u tim danima, teškim kao ovi današnji, moja žena Jelica bila je na izdisaju unacističkom logoru na Banjici, kao supruga 'srpskog bandita’. A samo na području srezovaParaćinskog, Ravaničkog i Despotovačkog, i još nekoliko okolnih, strelјano je 2995 domaćina izmojih nacionalnih odreda, kao saradnici vođe četničkih bandita.

Moje izlaganje koje upravo traje nije proizašlo iz neke dublјe pripreme, u zatvoru iz kogame već tridesetak dana vodite i odvodite.

Slučaj koji vam skraćeno iznosim najbolјi je primer za potere na koje sam nailazio tokomrata. Mojim nacionalnim snagama priklјučili su se 23. septembra 1943. brigadni generalAmstrong sa nekoliko oficira i američki pukovnik Albert Sajc. Prvi u svojstvu šefa celokupnesavezničke misije pri mom pokretu. Drugi kao Frenklinov posmatrač, pridodat poručniku ValteruMansvaldu, oficiru za vezu i njujorškom advokatu. Ovi saveznički emisari osmatrali su savisokog grebena moju slabo naoružanu artilјeriju i pešadince, u odelima sa zakrpama, bez ijednezaštitne sprave ili podloge ili oklopa, dok (10. oktobra 1943.) hrabro kidišu na nemački garnizon



od oko 800 boraca, dobro zaštićen bedemima Višegrada. Uvaženi strani emisari poskočili su sasvojih mesta kada smo sunovraćivali u rečnu provaliju tamošnji železnički most, najčvr šćudrinsku sponu Srbije i Bosne. Krvava borba za Višegrad počela je od jutra. Oko podnevišegradska varoš bila je u našim rukama, a žrtve tog boja su 467 postradalih Nemaca i ustašakoje smo čaklјama plitke Drine gurali niz vodu. Naša gerila nastavila je da ganja neprijatelјa

prema Rogatici i Sarajevu, pošto smo Štab na vreme skdonili u planinu Roganje, najkraćugeografsku vezu sa Rudom. Partizani su na svoj način iskoristili našu nesmotrenost otevši namVišegrad, pripisujući pritom sebi zasluge za oslobađanje ove lepe istorijske varoši. Dok smo biliu povlačenju, nad nama je prohujala nisko leteća švapska 'štuka’. Neko od mojih boraca jenepromišlјeno okrenuo mitralјeske rafale ka smrtonosnoj okupatorovoj letelici koja se, veštovođena, spuštala sve niže i niže, sipajući na nas ubojito gvožđe i otrovne eksplozive. Blagi Bogomogućio nam je da sačuvamo čitave glave i tela. Naš neprijatelј nije se snalazio na gustoj pomračini i brdovitom predelu i bio je, nemoćan da razlikuje svoje od tuđih, pa i pod svetlosnimsignalima i sijajućom municijom. Uporni Švaba nije odustajao. Celu noć i naredni dan potiskivaonas je ka severu, jakim, a ponegde i udvostručenim snagama. U srpski Priboj, koji je oslobađaoizrod Kalabić, ušli smo iscrplјeni i blatnjavi, sa dva zaroblјena nemačka oficira, koja sam vodiozbog razmene sa Nemcima za moju poroblјenu porodicu. Čim smo stupili u grad, zaposeli smo porušenu železničku stanicu. Malaksali saveznici prvi su se spustili na razrovani stanični pod.Kapetan Mansfild, navlačeći vreću za spavanje, ugledao je na vlažnom zidu nacističku objavunapisanu na nemačkom i našem: 'Usled zločinačkih napada razbojnika Draže Mihailovića na našetrupe, za čiju živu i mrtvu glavu je raspisana nagrada od 100.000 nemačkih maraka u zlatu, bilismo prinuđeni da strelјamo...’ Na zidu su se nizala imena 120 nedužnih građana muškog iženskog pola, pogublјenih zbog mog otpora okupatoru, a na samom dnu stajao je potpis ’Uli,general i natkomandant Beograda iz nemačke vojne uprave za Srbiju’. Nisam gubio nadu uoslobođenje zemlјe. Posle Višegrada napao sam Sarajevo, ali sam bio potučen u dolini rekePrače, pošto sam kod Olova bio napadnut od partizana, a kod Konjica od ustaša. Nemci su metukli iz samog Sarajeva.

U vašoj vlasti su poverlјivi izveštaji nemačke obaveštajne službe i komande za ovaj deoBalkana. Vama je dato na volјu obim njihovog korišćenja. U njima se razumlјivim rečnikomističe u kakvim sam odnosima bio sa Silama Osovine. Pozivam se na Gerharda Epskopera,nacističkog obaveštajca i ratnog dopisnika u Jugoslaviji. Taj okoreli Hitlerov sluga je svojimgazdama stalno ponavlјao da sam bio i ostao zakleti neprijatelј Nemaca. Od njegovog obimnogizveštaja, upamtio sam ove dve rečenice:

’Mi smo se nadali da će Mihailović, izdat od saveznika, na kraju uvideti da mu je saradnjasa nama jedini izlaz. Ali on saradnju sa nama nije hteo’.

,Pouzdani Firerov general Alfred Jodl obavestio je svoga vojnog ministra da sam ugerilskim borbama protiv nemačke vojske tokom 1942. i 1943. prosečno dnevno gubio 15 do 30 boraca, ali da se nisam predavao. Nacistički policijski pukovnik i šef Gestapoa za Srbiju, dr Fuks,ostavio je napismeno da me je uvek smatrao za prvorednog neprijatelјa nemačkog naroda i da jezbog toga ganjao moje pripadnike, bez imalo milosti.

Na čelu nemačke privrede u Jugoslaviji nalazio se inženjer Franc Nojhauzen. On je ovakoizveštavao svoje pretpostavlјene: ’Mi partizane ili komuniste u Srbiji nismo ni osećali. Ako sunaša skladišta bila stalno napadana, plјačkana ili uništavana, to je bila krivica Mihailovićevihlјudi, a ne Titovih. Oni su ispred nas zatvarali sve puteve do sela i riznica, te tako onemogućavalisvaki nemački izvoz iz Srbije'.

Zamorno je svako dalјe nabrajanje ovakve nemačke korespodencije, jer se sličnim pismima i depešama, ni broja ne zna.



,Ovo što upr avo sledi je odbrana, a nikako napad na protivni komunistički tabor, kome vi pripadate. Specijalno odabrani nemački obaveštajac Volter fon Hagen, koji se skriva iza pravogimena Vilhem Hetl, šifrirao je svojim šefovima da je folksdojčerski inženjer Ot spojio Tita sa FonGlez Horstenaurovim prijatelјem. Istim kanalom ubrzo je dojavlјeno da je u nemačkom poslanstvu u Zagrebu viđen general Vladimir Velebit, sa ličnim dokumentima na ime dr

Petrovića, stalna mar šalova veza sa okupatorskom Švapskom. Ubrzo se ispostavilo da Fon Glez, primajući od Velebita predlog sporazuma o nenapadanju Nemaca i partizana u određenimsektorima’ prepoznao u njemu Vlatka, sina svog bečkog prijatelјa. I o tome sam negde govorio.A protokol o uzajamnom nenapadanju vaših i njihovih odnosio se u prvom redu na zapadnuBosnu i još neke krajeve u kojima su Srbi masovno stradali od ustaša i muslimana.Angloameričko iskrcavanje na jadranske obale bilo je planirano za početak poslednjeg kvartala1944. godine. Čim je ova vest stigla do vašeg šta ba, posredovanjem mađarskog komunisteZoltana Tota, Tito je smesta vratio u Pavelićevu prestonicu svog vernog Velebita da u društvuvelikog srpskog komuniste Koče Popovića, sina bogatog beogradskog industrijalca, učini sve štomože. U pitanju je bila vaša ponuda okupatoru ’za zajedničku akciju protiv zajedničke opasnosti,u vidu očekivane savezničke invazije’, koja vama nikako nije odgovarala. Moji izvori govore davas je Adolf bez razmišlјanja odbio preko svog ministra za spolјne poslove Fon Ribentropa, porukom da on sa pobunjenicima ne pregovara niti sarađuje, već da ih samo prosto mlati. Da jekojim slučajem savezničko iskrcavanje obavlјeno, imao bih partizane iza leđa, jer biste vi znalikome Ravna Gora ide u susret. Želјa vašeg vođe o saradnji sa Nemcima nije ostala samo na tome.Pomenuti inženjer Ot, snabdeven valјanim ovlašćenjima od vrha Rajha, zaklјučio je sa partizanima pakt o razmeni zaroblјenika koji se veštom diplomatijom pretvorio u sporazum onenapadanju, sa važnošću od početka 1943. do avgusta 1944. godine. U posedu mojih poverlјivihlјudi su šifrovani telegrami Fidriha Košea, specijalnog savetnika fašističke Hrvatske, ministruFon Ribentropu o spremnosti Tita da obustavi svaku borbu protiv Nemaca, Italijana i Hrvata kako bi nesmetano ušao u obračun sa mojim borcima, čijim bi se uništenjem, kako je on mislio,sklonila s puta zajednička opasnost. Ni vi sami mnogo ne krijete sporazum o nenapadanju koji su potpisali Hitlerov SS general Globecnik sa slovenačkim komunistima Kidričem i Veberom.Vreme koje je pred vama omogućava bolјe upoznavanje perioda koji je iza nas.

Potpuna je neistina da sam imao poverenike u neprijatelјskoj italijanskoj komandi. SaMusolinijevim štabom nisam nikada uspostavlјao vezu. Jedno vreme guverner Crne Gore bio jeAleksandar Pircio Biroli, srpski saveznik iz Prvog svetskog rata, nosilac našeg Belog orla samačevima, u funkciji i armijskog generala.

Oružane snage mog nacionalnog pokreta stacionirane u Crnoj Gori bile su pod komandomsvojevolјnog majora Pavla Đurišića. Možda ne znate da je taj hrabri oficir iz čisto nacionalnih ivojnih pobuda koristio naklonost Birolija prema Crnogorcima. Površno i zakasnelo samobavešten o izmeštanju tog italijanskog generala sa crnogorskog prostora, zvanično zbog slabograda.

Kao dokaz za moju kolaboraciju sa Italijom uzimaju se cetinjske novine u kojima sufotografisani major Pavle i guverner Biroli. Odvažni Pavle bio je krvni neprijatelј okupatora, podjednako nemačkog i italijanskog. Ako su ga, kao što je pisao cetinjski Lovćen, Nemciodlikovali Gvozdenim krstom, zašto su ga onda 14. maja 1943. godine zarobili u Kolašinu sačetiri hilјade boraca i odveli u logor iz koga im se oteo na jedvite jade? Malo je poznato da jemajor Đurišić posle inkvizitorskog mučenja u berlinskom zatvoru ekspedovan u zaroblјeničkilogor u Strij, u Polјskoj, iz koga je sa dvadesetoricom svojih oficira neprimećeno ispuzao ispodvisoke bodlјikave ograde. Moja crnogorska uzdanica, vijugajući preko tri neprijatelјske teritorije,vešto se dokopao obale Dunava kod Višnjice, niže Beograda. Na nesreću, čim je preplivao široku



ledenu reku, ponovo je pao u nemačke šake, u kojima je ostao do kraja novembra, kada su mugeneral Nedić i Herman Nojbaher, uz veliku ličnu garanciju, izdejstvovali slobodu. Upoznao samženu koja bi u povolјnijim prilikama, na koje ja ne mogu računati, posvedočila o veštoj montažikukastog krsta na fotografiji mog nesrećnog majora.

Slušao sam o kolaboraciji mojih starešina sa Nemcima i Italijanima. Moćni Dobrosav

Jevđević, komandant nacionalnih snaga na severozapadu zemlјe, prvi je podigao nogu na tustranu. Nepravedno je i neprihvatlјivo da se na mene svalјuje krivica zbog nekoliko mojih lјudikoji su na svoju ruku skliznuli u kolaboraciju. Ne protivurečim, ukoliko su prilike bivalenepovolјnije, utoliko sam sve teže i teže kontrolisao tu za mene nikad poželјnu saradnju. Išlo setu i tamo, u moje ime, i bez mog znanja.

Vojni tužilac okrivlјuje me da sam u martu 1944. godine preko beogradskog advokataBrašića, nekadašnjeg pisara i advokatskog pripravnika pokojnog Dragiše Vasića, uhvatio vezu sazagrebačkim nadbiskupom Alojzem Stepincem i hrvatskim poglavnikom Antom Pavelićem,štićenikom Vatikana i pape Pija XII, organizatorom pokolјa srpskog naroda na zapadnom delu propale zemlјe.

U verolјubivom Glasniku naše pravoslavne crkve i u memorandumu njenog Svetogarhijerejskog Sinoda, upućenog generalu Dankelmanu, objavlјeno je u svoje vreme da je podnadbiskupovom mitrom i njegovom propovedi ’u ime Hrista ubiti antihrista’ od ustaške čizme ustrašnim mukama postradalo samo za tri meseca 180.000 Srba; kao mladić Teslić, sin moga borcaiz Siska, koga su Pavelićevi kolјači kamom izboli pa mu u rane sipali so, a zatim mu izraskrvavlјenih grudi srce izvadili. Stradanje Stanka Turudije iz Travnika, kome su isti đavoli, prenego što su ga ubili, na grudima klali sina jedinca, dovolјno govori koga smo imali zaneprijatelјa. Od 1941. do kraja 1944. godine prevereno je ukatolike oko 240.000, kako oni kažu, pravoslavmih šizmatika, od ukupno 2.500.000 Srba sa teritorije Endehazije, od kojih je oko polovine odmah poubijano pošto su im prethodno odrezana po tri prsta. Naše tamošnjesveštenstvo trpelo je stradanje jače nego Srbi koje su Turci u vreme svoje vladavine na kolacnamicali. Još se neznaju grobna mesta zverski ubijenih mitropolita dobrobosanskog PetraZimonjića, vladike gornjokarlovačkog Save Lerkaića i banjalučkog Planota koga su isti zlotvori potkovali i živog odrali i više stotina časnih sveštenika i golobradih đakona. Mnoge mojeformacije, potpomognute četnicima vojvode popa Đujića, branile su tokom čitavog rata, koliko sumogle, srpske mučenike u Hrvatskoj i Bosni. Za njihovo spasenje 20. januara 1944. godineotpočeli smo borbe s poglavnikovim ustašama, sa cilјem definitivnog rušenja njegove zločinačkedržave. Naše loše naoružanje i pomanjkanje u lјudstvu nagnali su nas da vodimo umestofrontalne, povremene ofanzivne akcije, usmerene prema najugroženijim teritorijama. I pored svegnašeg truda i junaštva bezbožnici su srušili i spalili više od 200 naših bogomolјa, a crkveni hramu Glini potpalili zajedno sa pastvom.

Sporadične borbe smo nastavili i naredne 1945. godine. U toj godini, početkom aprila,Lijevče polјe postalo je najtragičnije srpsko stratište, čemu sam i ja donekle doprineo,zadržavajući pored sebe majora Pavla i njegovu vojsku, slepo verujući u skoro iskrcavanjesaveznika na obale Jadrana. Moj nesuđeni naslednik major Đurišić, uzdajući se u podmetnutog i pokatoličenig crnogoraca Sekulu Drlјevića, prešao je noću između 2. i 3. aprila 1945. godine rekuVrbas, a potom neoprezno zaposeo prazno Lijevče polјe, svoju nesuđenu prelaznicu zaspasonosnu Sloveniju. I dok je u kratkom predahu prebrojavao lјudstvo i vr šio pripreme za dalјi pokret, ustaški generali Metikoš i Maks Luburić napali su ga s leđa svom žestinom, potpomognuti manjim partizanskim jedinicama. Tako se žedno Lijevče polјe napojilo krvlјu iztela naše pospane i glađu iznurene dece. Od petnaestak hilјada nevinih duša uspelo je da se spasei pobegne prema Kordunu najviše 1000 najzdravijih. Zaroblјeni Pavle odveden je u kazamate



Stare Gradiške 20. aprila. Ugledavši u zatvorskim odajama svog krvopiju Luburića, mojcrnogorski komandant istrčao je na balkon i iz sve snage pozvao svoje poroblјene lјude da sedokopaju oružja i bore do poslednje ka pi krvi. Među dvadesetak ustaša koji su se tada bacili načeličnog majora bila su oba komandanta sa Lijevča polјa. Dva dana pre konačne kapitulacije Nemačke (7. maja 1945) zavr šen je poslednji čin tragedije ovog polјa, zalivenog srpskom krvlјu.

Tog dana pogromski ustaški logor i usijane jasenovačke peći progutale su krupnu figururodolјubivog otadžbinskog Četničkog pokreta majora Pavla Đurišića. Tako je zavr šio jedanhrabar nacionalni vojskovođa. A povodom čijeg imena mi je njegov Crnogorac Đilas preneorazmišlјanja mladog Užičanina, šefa srbijanske tajne policije, da se ne zna ko bi kome sada sudioda sam na vreme predao svoju stolicu tom urođenom ratniku. Gde vi vidite moju saradnju sanadbiskupom Stepincem, koji je mirnoćom iz katedralske procesije odslušao hvalisanje svog bivšeg fratra fra Đavola, ili ti Sotone, rođenjem Filipovića, da je svojim rukama u jasenovačkomlogoru usmrtio preko 30.000 zatočenih Srba. Molim vls, ne dovodite me u vezu sa tim pogrešnoizabranim Božjim izaslanikom koji nikada nije osudio zločinački ustaški plan po kome je jedandeo Srba trebalo poubijati, drugi nasilno pokatoličiti a treći raseliti. Poglavnik Pavelić je sada u papskim dvorima u Rimu. Potražite od njega pismo sa formom poziva za saradnju, kako vojnitužilac tvrdi potpisano mojom rukom između 17. i 22. aprila 1945. godine, pa da ovdeupoređujemo. Kad pomenuh Jasenovac, dužnost mi je da se pred vama pitam šta se dogodilo savašim kapetanom Petrom Miloševićem iz Korenice, kome je Tito oštro zamerio zbog namere daoslobodi jasenovačke logoraše, na koje su pazili samo 26 ustaška vojnika.

Jedna grupa samovolјnih ravnogoraca išla je tih dana u Zagreb, bez moje saglasnosti iodobrenja, a koliko ja znam, radi preuzimanja oružja od pobeđenog nemačkog generala Lera, uvreme kada je preko Amerikanaca nudio predaju. Pismo koje počinje rečenicom 'Ekselencijinadbiskupu Alojzu Stepincu' na koje se optužba poziva gradeći moju krivicu, vrvi od reči i izrazakoji nikada nisu bili u mom govoru. Ako do kraja ovog suđenja pronađete još neka od tolikihkoje sam blanko potpisivao u žurbi i u veri u lјude, ne sudite mi po njima.

U krivicu mi se stavlјa i bliskost sa kvislingom, armijskim generalom Milanom Nedićem, predsednikom Srpske vlade narodnog spasa. Do naše saradnje i zbliženja nikada nije došlo. Mismo gradili ratne nacionalne programe na sasvim različitim osnovama. On se u svojojotadžbinskoj strategiji oslanjao na nužni kontakt sa okupatorom i čekanje povolјnijeg vremena zaoslobađanje zemlјe. Nasuprot njemu, ja sam bio za borbu i korišćenje pogodnosti u svakoj datoj prilici. Zato sam je otpočeo krajem leta 1941. Nemci su se tada povlačili iz Srbije, te sam odlučioda ih napadnem, i to bez odlaganja. Dogovore o našoj saradnji, koja se nikada nije ostvarila, prekinuli smo takoreći na samom početku. Jedan od razloga što se nismo međusobno približili jeste taj što je srbomrzac, nemački šef Dankelmen, saznao za sporazum o saradnji između Tita imene, nastao posle našeg prvog susreta, čini mi se oko septembra 1941. Baš taj dokument preprečio se između nas dvojice, Nedićev poziv za naše prvo viđenje uručen mi je na RavnojGori. Mnogo je razloga što ga nisam prihvatio. Ne bih mu mogao otići i zato što je on mene zadve godine, koliko sam bio pod njegovom ministarskom komandom, dva puta držao u zatvoru po30 dana. U ovom slučaju ne bih ima nikakvo poštovanje prema njemu. Neposredno pre ovog rata bio sam u prijatelјskim vezama sa majorom Klarkom, britanskim vojnim atašeom u Jugoslaviji.Ta veza bila je dovolјna da me general Nedić, kao ministar vojni, kazni sa prvih 30 dana zatvora.Predosećajući skoru kapitulaciju Kralјevine Jugoslavije, blagovremeno sam se potrudio da za borbu pripremim i osposobim što više mladih patriota. Znao sam da će je biti. Preduzimao samsve što se moglo i na planu modernizacije naše vojske. Ali i ta lepa želјa donela mi je još jedan Nedićev tridesetodnevni zatvor. Na sastanku koji je uporno tražio predstavlјali su me majorAleksandar Mišić i, ako se dobro sećam, pukovnik Pavlović. Ta moja delegacija nije praktično ni



vodila razgovore sa generalom. To u stvari i nije bila neka delegacija, nego su poslata dva čovekada vide šta Nedić hoće. Na sastanku sa njim nikakvi zaklјučci nisu doneti pošto je major Mišić tridana lumpovao u kafani Barajevo sa prijatelјem iz mladosti mladim Jovanom Nenadovićem. I biosam zabrinut za njega. Islednici i vojni tužilac pogrešno su imenovali Marka Olujića kao mogoficira za vezu sa Milanom Nedićem, zanemarujući činjenicu da su tog mladog komandanta

partizani mučki likvidirali. Nedićeva izjava u kancelariji tajne policije da je moja delegacija snjim postigla dogovor u 10 tačaka, obična je izmišlјotina ili iznuđeni postupak. Ne znam kakva jeto saradnja kada mu je moja organizacija u Beogradu ubila šefa kabineta Masalovića, koji nam je bio strahovit protivnik. Taj čovek činio nam je velika zla, gonjenja i sve drugo što je moglo da bude. Pored ostalog, kazivao je o nama tamo gde ne treba i šta je znao i šta nije. Tokom leta1944. vratio se iz nemačkog zaroblјeništva general Damnjanović i odmah se sa mnom povezao preko naše beogradske organizacije. Preporučio sam mu da se primi položaja šefa kabineta kodMilana Nedića, kao zamena ubijenom Masaloviću. On je to bez okolišenja prihvatio i otada sam ja znao sve što se radi u generalovom štabu. Pošto Nedić nije bio čvrsto organizovan, oduzimaosam mu lјude, ali nikakve veze s njim nisam imao. Avgusta 1944. konačno sam pristao da budemo za istim stolom. Hteo sam da olakšam Damnjanoviću rad u njegovoj službi, što više. Itako se dogodilo da se jedne večeri sastanemo i vidim šta hoće. Nalazio sam se tada u seluSkakavice, naspram Ražane. Do susreta je došlo po mraku, za koji, ponavlјam, nisam imaonikakve želјe. S moje strane, sastanku na kome se nije imalo šta postići prisustvovali su potpukovnik Baletić, major Lalatović, kapetan Račić i poručnik Kalabić. Ja sam tada imao urukama sve što sam hteo. Mi smo ubacivali u Nedićeve jedinice svoje lјude i rezultat je bio taj dasmo i bez dogovora dobijali oružje. Ja lično smatrao sam ga tada izlapelim starcem. Moja težnja je bila da ga umirim i preko Damnjanovića izvučem sve što mogu da dobijem. Oko generalaMilana Nedića događale su se svakojake stvari i one me nisu mnogo zanimale. Uostalom, njega je naša londonska vlada stavila pod slovo ’3‘, sa rednim broj 310, svrstavši ga time u politička ivojna lica predviđena za likvidaciju, zbog bolјeg sutra.

Vojni tužilac je uneo u moju optužnicu i navodni plan Nedića za uništenje partizanskihformacija kao zajedničko delo njegovih, mojih, Ljotićevih i Pećančevih snaga, a zna da sam mukrajem septembra 1941. u prisustvu Obrenovčanina Aleksanra Rankovića jasno stavio do znanjada za tako nešto nisam spreman. Ljotića sam uvažavao kao iskrena rodolјuba jer je imao u prvom planu ujedinjenje svih nacionalnih snaga u jedinstveni nacionalni front oslobođenja. O tome jeovako pisao mladom kralјu Petru:

'Potrebno je, gospodaru, mesto da se ujedinjuju Tito i Draža, da se ujedine Nedić i Draža.Ovo je potrebno nama. Od onoga tuđinca će nastati sumnja, haos i krv. Nјegov krajnji cilј irezultat je bolјševiciranje našeg naroda. Preklinjem Vas, gospodaru, ne popuštajte u pitanju Tita.Ako on nama zavlada, imaćemo vladare otuđene od naroda, koji se u borbi za očuvanje vlasti neobaziru na svoje žrtve'.

Bolno sam primio optuženje za ubistvo dva američka pilota francusko-kanadskog porekla, prinudno sletelih na moj ravnogorski prostor posle zadatka obavlјenog u Rumunskoj, navodnoizvršenog organizacijom i oružjem komandanta nacionalnog korpusa Dušana Radovića Kondora.U torbama mojih advokata su pisma zahvalnosti baš tih navodno 'poginulih’ avijatičara samo pridodata zahvalnicama njihovih drugova, spasenih požrtvovanjem pripadnika mojih odreda, predvođenih članom našeg Vrhovnog štaba Zvonimirom Vučkovićem. Izbavlјenje i slobodaletećih Amerikanaca plaćeni su životom preko 500 hrabrih i najbolјih ratnika, uvek bliskih momesrcu. Te zaplašene i izgublјene strance dvorili smo više i bolјe nego rod rođeni. Zbog njihovog bržeg i potpunijeg izlečenja lišavali smo naše teške ranjenike neophodne lekarske nege. Nadgledani i negovani -toplinom i dobrotom duše srpske majke, oni su iznenađujuće brzo



uspravno i čvrsto stali na svoje noge spremni da nastave borbu protiv zajedničkog neprijatelјa.Smeštajući ih u avione okrenute ka oslobođenoj italijanskoj primorskoj teritoriji, bratski smo ihzagrlili i zamolili da prenose istinu o nama svuda gde se nađu, i to onu koju su dokučili boravećiovde. Opraštajući se sa njima, poručio sam im da utiču na svoje vlade da nam pomognu u borbisa okupatorom i svega nenarodnog, naravno ukoliko je ona po njihovom miš lјenju pravedna.

Prema mom saznanju, naše molbe prenete su na prava mesta i pravim lјudima. Čestiti saveznički piloti, uznemireni mojom sudbinom, uzaludno vas mole, mimo mog znanja, da u ovom suđenju primenite pravdu. Kako se njihovo saslušanje ne uklapa u vaš plan rada, pripremajući se za ovozavršno nastupanje prisetio sam se njihovih toplih pisanih reči pristiglih do mojih lјudi dok steme vijali po srpskim i bosanskim vrletima, kao svojevrsnih svedočanstava istine, čiju vamsadržinu sublimirano prenosim:

'Mihailovićevi ratnici bili su spremni da nama, američkim saveznicima, daju sve što mogui nikada nisu hteli da prime nikakvu nagradu, smatrajući da je Amerika i njihova zemlјa jer jenjihov večiti saveznik. Od prve grupe naših padobranaca poginula su četiri, a šestoricu su onispasli odvodeći ih u svoje baze. Ti lјudi široka srca ustupali su nam krevete, a oni su sa porodicama spavali na tavanima i po podu ili u štalama i kolibama.

Pilota Orivela Nuaka oteli su od Nemaca žrtvujući sebe. Kapetana Vilima Havela injegovu devetočlanu posadu izvukli su iz užarenih nemačkih makaza vatrenim okr šajem iznadgradića Ljubića, po ceni gubitaka nekoliko najhrabrijih. Spasavajući pilota Edmunda Slanagona,oborenog 3. aprila 1944, i njegovu višečlanu pratnju tridesetodnevnim provlačenjem kroz linijufronta do bezbednog mesta ostali su bez najmanje 10 junačkih ratnika. Još toliko njihovih kurirastrelјano je što nisu odali naše staze i skloništa. Majora avijacije Brauna nekoliko puta suoslobađali od Nemaca, nauštrb svojih života. Izbavlјajući grupu padobranaca Leopolda Porteraod najbolјe naoružanih švapskih patrola, Mihailovićeva vojska ostala je bez tri školovana oficira.Dok su nas hrabre četničke ekipe spasavale, partizani su zbrisali sa zemlјe celo jedno selo,koristeći se šumskim zaklonima i potocima; kuće palili a stanovništvo ubijali. Iste noći posmatrali smo borbu četnika i Nemaca. I sutradan dok je borba trajala, Titove trupe s leđa sunapale svoje sunarodnike. Ostali smo na području ratne Jugoslavije, posle uspešnog izlečenja izopasnog područja, još nekoliko meseci. Đeneral Mihailović je većinu naših drugova ispratiokućama avgusta 1944. Mi koji nismo odmah poleteli preko okeana sa prekorom i žalјenjem smo posmatrali Britance dok su u Slovenačkoj maja 1945. godine vr šili predaju Titovim partizanima12.000 srpskih nacionalista, delom naših spasilaca, po našem saznanju docnije poubijanih.’

Imali ste priliku da se upoznate sa jednim od više pisama, koje su potpisali kapetanavijacije Bilmon Kroket, predvodnik američkih padobranaca, Jozef Mahmut, poručnikvazduhoplovstva, Obreon i još nekoliko njihovih drugova, koji su ponudili svedočenje, o svomtrošku o istini tako iskrivlјenoj na moju štetu, ali i na štetu celog našeg naroda.

Obaveštajni kapetan Ili Popović i major Fariš, američki emisari kod Tita, proveli su jedandan u gradu koji su partizani preoteli od mojih boraca. Oni su u našoj okupiranoj bolnici naišli natri ranjena američka avijatičara. Dežurni komandir , sa oznakama Titovog pripadništva, zvanično je izvestio ove Ruzveltove delegate da su sve ostale pilote i padobrance oborene na području toggrada moji borci izručili Nemcima. Slučaj je hteo da kapetan Popović i major Fariš poslenekoliko nedelјa sretnu u italijanskom Bariju, žive i zdrave, sve te lјude koje smo mi navodno predali Nemcima, za nagradu u oružju.

Zamaram i sebe i vas ređanjem stvari i događaja koji vam ništa ne znače. Moju istinu proveriće neko drugi, u neko drugo vreme. Borim se za svoju čast, a slobodu i život već ste miuzeli.

Ja protiv komunista nemam ništa. Kada je došlo do ovog rata, naš se front prebrzo raspao.





vojnog tužioca, pogotovo što sam bio obavešten da je poginuo na Durmitoru za vreme mog boravka Crnoj Gori. U toku tog kratkog susreta rekao sam mu da sam ga već ožalio kao mladog i pismenog Srbina, potrebnog našoj Srbiji. Potom se ispostavilo da je na toj planini smrtno stradaonjegov brat Milovan.

Sa samim Titom sastao sam se posle 22. juna 1941. i ulaska Sovjetskog Saveza u rat sa

Hitlerom. Držim u glavi 19. septembar 1941. godine. Seoska kuća vojvode Mišića primila jenjega. Taj susret organizovao je upravo tužilac Minić. U toku razgovora dvorio nas je i nadgledaovojvodin sin, moj vrli saradnik Aleksandar Mišić. Vojvodina udovica gospođa Lujza pripremilanam je bogatu trpezu. Udoban vojvodski ležaj pripao je važnijem od mene. Na kraju seispostavilo da se u postelјi tako slavnog Srbina meškolјio čovek koji će uskoro proliti tolikosrpske krvi. Moju stranu predstavlјao je advokat Dragiša Vasić, a njegovu, pored pukovnikaMinića, naš odbegli Dragan Jovanović, lekar valјevskog partizanskog odreda. Druga dva susretaimali smo u Brajićima ispod same Ravne gore. Ona su bila nešto docnije i trebala su mu kao i prvi da upotrebom moga imena lakše uspostavlјa komunistički režim. Na sva tri izlazio samotvorena srca i sa nadom da bismo mogli postići neki opšti sporazum, ukazujući mu da je do tada bilo grešaka i nepotrebnih sudara, sa obe strane. Nažalost, 26. oktobra 1941. godine veći deorazgovora protekao nam je u međusobnim optužbama. Insistirao sam na uzajamnim odnosimakoji bi se svodili na pomaganje jedan drugom i sporazume o zajedničkoj borbi sa okupatoromkada svane dan za borbu.

U narodu je bio veliki strah od plјački i odvođenja i zato "sam težio opštem jedinstvu kao prekoj potrebi. Pred Sretenom Žujovićem i Mitrom Bakićem, uticajnim komunistima, izneo sam potrebu da se Srbi u Hrvatskoj i BiH organizuj u u četnički pokret. Predložio sam formulu zaštiteod pokolјa i pogroma krji nad njima vr še ustaše i muslimani, a pokatkad i partizani. Zahtevaosam da se priguše sabotaže nad nadmoćnijim Nemcima jer zbog njih suludo stradaju čitava sela igradovi. Ukazivao sam mu da preuranjeni ustanak vodi ka narodnom samouništenju. Nešto oddogovorenog smo i ostvarili. Opunomoćeni predstavnik spolјnih poslova Trećeg rajha FeliksBencler 12. septembra 1941. uneo je u zvaničan izveštaj da četnici i partizani učestvuju uzajedničkoj borbi protiv nemačke vojske. I zbilјa, krajem septembra i početkom oktobra te godinenekoliko naših pomešanih odreda organizovali su opsadu Kralјeva, Valјeva i dela Mačve.

Prekoravao sam bliske saradnike kojima je bilo sumnjivo njegovo ime, poreklo, cilј idobra volјa. Odgovorio sam svog pouzdanog Dragišu Vasića da organizuje mar šalovu likvidaciju posle našeg prvog susreta, na koji je došao u selјačkom odelu. Postavio sam svoje telo ispred bliskih saradnika Uzelca i Orelјa, sprečavajući ih da mu se približe sa istim cilјem. Podlegao sam potrebi za slogom zbog narodnog spasa. Kako sada stvari stoje, književnik Vasić video je dublјeod mene. Šta mu je to vredelo kada je i on stradao od političkih Hrvata? Nјegovo predratno prijatelјstvo sa književnicima Krležom i Krklecom (Pavelićevim poverenikom za Srem isaradnikom ustaškog lista Graničar, potpisnikom odluke da se svim Srbima kao neprijatelјimaHrvatske i njenih saveznika oduzme celokupna sremska imovina), služilo je isklјučivo ovimHrvatima. Tih zagrebačkih literata, nužno je i to istaći a njegovih književnih drugova nigde nije bilo kada su ih njihovi sunarodnici bacili u usijane peći jasenovačke ciglane, sa 380 mojih probranih oficira i pristalica, pod komandom srpskog krvopije fra Sotone. Glas o ovakvom pogublјenju elitnog pisca i pravnika stigao je od Filipa Cemovića, bliskog rođaka majoraĐurišića. Cenjeni advokat Filip dokazao je svoje prisustvo Vasićevom odvođenju rekom Savom preko Gradiške u Jasenovac, čini mi se između 16. i 20. aprila. Slično svedočenje dao je i moj beležnik Boško Kostić pozivajući se na istovremeni ulazak u Lijevče polјe Majora Đurišićamitropolita Joanikija, Dragiše Vasića i nekoliko komandanata koji su se odvojili od mene.

Vašem maršalu poštedio sam glavu i na Bukova planini, na potezu između Valјeva i



Kosjerića, kao već iskazanom neprijatelјu svog pokreta duboko zašlom u pol јe mojih odreda. Tada sam naredio kapetanu Petroviću da ga u najvećoj sigurnosti i tajnosti sprovede do

Stolica kod Krupnja, mesta koje smo dragovolјno propustili njegovoj partizanskoj kontroli. Činiosam sve što sam mogao ne bismo li nekako započeli kak vu-takvu saradnju okrenutu premazajedničkom neprijatelјu. Uzdao sam se u naš prvi susret, iz koga sam izvukao oko 600 pušaka i

5000 metaka. To njegovo oružje i municija pomogli su mi da isteram Nemce iz Požege, koju mi je on posle drugog pokušaja podmuklo preoteo, koristeći opuštenost mojih komandanata,označivši time početak naših ozbilјnih sudara. Pri prvom pokušaju oduzimanje Požege komadantmog lokalnog odreda razoružao je ceo partizanski Dragačevski batalјon. Odrekli smo se početne prednosti računajući na njegov zdrav razum. Posle slučaja Požega neki nedićevci koje sam pridobio za sebe neuspešno su napali njegovo Užice, potpuno na svoju ruku. Saznavši za to,odmah sam uspostavio sa njim telefonsku vezu. On je tražio od mene da se naša međusobna borba prekine. Pristao sam, s tim da mi vrati Požegu, kao važnu stratešku tačku. Grubo sam bioodbijen, pa sam opravdano zaklјučio da mi je dao oružje da se za njega tučem sa Nemcima, a neza zajedničku borbu protiv obostranog okupatora, na koju, izgleda, nije ni pomišlјao. Posle toganeposrednu vezu nismo obnavlјali, a on je na svakom koraku na prostoru na kome sam bio prisutan vodio građanski rat, u kome je nedužni narod uludo ginuo. Molim za dopuštenje da se pročita telegrafska poruka od 2. novembra 1941. godine kralјevskog pukovnika Pavlovićakapetanu Zvonimiru Vučkoviću o napadu partizana na moje odrede u Kralјevu, Užicu, Čačku,Valјevu, Milanovcu...

Tito je u međuvremenu ojačao. I mene je stavio na prvo mesto svoga spiska zalikvidaciju. Dostupni američki izvor kaže da je četiri puta pokušavao da ostvari taj svoj podli plan. Znajući za to, vezan za sudbinu našeg napaćenog naroda, pismom od 23. decembra 1943.zamolio sam britansku vladu da uzme na sebe da dođe do sastanka između naših predstavnika,navodeći mesto razgovora negde u Sandžaku. Narednog januara dobio sam odgovor da Britancine žele da posreduju, što je značilo da mi okreću leđa. Ovako izraženi stav Britanaca podsetio me je na lјutnje njihovog brigadira Amstronga što sam odbio da dignem u vazduh most kod selaPolimira da ne bih izazvao nemačku odmazdu nad nedužnim narodom i uništenje opšteg dobra. Navodim ovaj detalј kao početak razlaza sa Londonom. Moje slutnje su se ubrzo obistinile.Zapad se okrenuo Titu i njegovim partizanima u najgori čas za moj pokret. Tu svoju volјunajbolјe je manifestovao preko prevrtlјivog Čerčila u Teheranu 1. decembra 1943, čineći silneustupke Stalјinu i međunarodnom komunizmu. Zdrava logika i pamet ne mogu da shvate otkudtakva blagonaklonost saveznika prema komunistima kad se zna da bi oni već sutra sve svojezaštitnike pobacali u Jadransko more, samo kad bi im se prilika ukazala. I tako se narodnožalosno stanje još više pogoršalo. Dok smo mi, srpski rodolјubi, sa silnim neprijatelјima vodili bespoštednu borbu, odrođena braća ustaše u Hrvatskoj, muslimani u Bosni i Sandžaku, a sa njimakomunisti u zemlјi, napadoše na naše živote i naša dobra u našem najtežem času. Komunisti preuzeše da u ime svoje oslobodilačke zastave, srpske pokrajine oslobađaju od srpskog naroda.Glavna njihova borba svodila se na napade na moju vojsku. Gde god naiđu, oni otpor pretvaraju ugrađanski rat. Mi smo jedini bili i ostali uz majku Jugoslaviju, a oni nam nož u leđa zaboli, nezbog demokratije koju oni nisu hteli i voleli, već zbog svojih satanskih želјa i partijskih cilјeva.Gde bi danas bila naša slava i sila da nam ove nebratske nemani ne osakatiše tela?

Potpisivao sam sa partizanima sporazume o zajedničkom vojevanju protiv okupatora, beztraženja bilo kakvog potčinjavanja, već samo radi lojalne saradnje. Tito je te ugovore iskoristioda bi se domogao vlasti, zaveo teror i pobio stotine hilјada nevinih, čiji je greh bio samo u tomešto nisu voleli njegov komunizam. Za žrtve su često birani viđeniji domaćini jer im je porednjihovih unakaženih i razbacanih tela bilo lakše ostale ubediti da će isto tako proći ako se se budu



bunili. Istinolјubivi Glasnik Srpske pravoslavne crkve, služeći se podacima iz Memorandumasvetog Sinoda, objavio je polovinom 1943. godine da je od početka rata od usta ša i muslimanastradalo oko 800 hilјada Srba, što sa žrtvama komunizma čini preko milionsku cifru. Verujem daće se naša buduća pokolenja na pravi način pozabaviti nevino stradalima, kako od nemačke,ustaške, muslimanske, belogardijske i balističke tako i od vaše puške. Takve zahteve nameće

istina, kao najbolјa zaštitnica od nove nesreće. Od svih savezničkih vojski u svetu naša je bila jedina koja se borila ne samo na jednom,čak na dva već, nažalost, na tri fronta: protiv okupatora silnog i svirepog i do z uba naoružanog, protiv ustaša, koji su po zločinima premašili svoje nemačke gospodare, stavlјajući pod nož svešto je srpsko, bez razlike, žene, decu i starce, i protiv trećeg, Titovog, najžalosnijeg i najtežegfronta, koji su sluge crvene internacionale otvorile protiv nacionalne Jugoslavije, slamajući njenesnage i pretvarajući nacionalni u građanski rat, do istreblјenja.

Moje poroblјene pristalice ubijane su istog dana. Apelovao sam kod Tita, ako ne želizajednički front, onda bar međusobno nenapadanje. Te reči bile su glas vapijućeg u nepreglednoj pustinji. Jer njegov glavni cilј je bio borba protiv svih nacionalnih oslobodilačkih snaga. Dok mimislimo na oslobođenje otadžbine, komunisti misle na osvajanje vlasti radi uspostavlјanja svojediktature. U koliko su se oni borili protiv okupatora, ta se borba svodila na odbranu života,njihovog a ne narodnog. Nјihova glavna briga sastojala se u stalnim napadima na moju vojsku idruge rodolјubive građane. Za vreme svake borbe sa Nemcima i njihovim saveznicima nalazili suse u mojoj blizini. Tako smo celu njihovu borbu osećali na svojoj koži, mnogo teže mi negookupatori. I pored svega, kad su mi Germani ponudili saradnju protiv partizana, grubo sam imstavio do znanja da sam napadao partizanske odrede zato što su oni napadali moje. Nisam mislio ihteo da tim putem pomažem okupatoru, kazao sam im otvoreno.

Komunisti su imali dvadeset godina prakse u podzemnom i organizacionom radu. Moraosam da stvari gledam i primam kakve su bile i da ih pobolјšavam koliko mogu. Imao sam premnogo teškoća a premalo vremena da bih sproveo sve što sam hteo i organizaciju postavio nazdrave temelјe.

Velika je neistina da sam ikada ijednog partizana predao Nemcima. Za sve takve pričesramota leži na svedocima iskorišćenim protiv mene, među kojima su i oni koji su na svojunečast postali i kolaboracionisti. Vojni tužilac obogatio je svoju optužnicu svalјujući na meneneispitano pogublјenje 360 zaroblјenih partizana. Prvih dana decembra 1941, u vreme započete borbe između nas i komunista, moj pomoćnik major Mišić obišao je jedan broj zaroblјenih partizana i prijatelјski sa njima razgovarao. Da li su bili u Planinici ili negde drugde, sasigurnošću ne znam. Ja ih zbog manjka hrane nisam mogao držati na Ravnoj gori, nego sam ih poslao u Požegu, da ih tamo hrane. Mišić mi je pričao da je posle cela ta grupa upućena premaStruganiku, gde smo imali nekoliko prehrambenih magacina. Da je u vama dobre volјe, brzo biste pronašli svedoke pred kojima su izvesni Bogdan Brajević i Jovan Škava, čovek vojvode Pećanca,koga smo mi tolerisali u našem kraju, ali sa njim nismo radili, na prevaru preuzeli u Mionici svedo jednog vašeg čoveka. Na više strana se pričalo da su ta dva otpadnika prodali Nemcimazaroblјene partizane, glavu po glavu. Imate načina da proverite da li je istina da su strelјani navalјevskom Petom puku. Škava je i meni mnoga zla načinio. Umešao je prste i u smrt mogamajora Aleksandra Mišića. Slobodno kratite suđenje i preuzmite egzekuciju čim vam padne šaka bilo kakvav dokaz da je po mojoj volјi ili naredbi bilo koji zaroblјenik pogublјen ili predatokupatoru. Mi smo u oktobru 1941. zarobili u Mačvi oko 300 Švaba. Sve zaroblјene smo smestiliu selo Viču, srez Dragačevski, u tamošnju školu. Izdavao sam naređenja za likvidacije pokreta ičišćenje terena, ali ne i za ubijanja. Borba je bila, ali ubijanja radi ubijanja nisam nikada preduzimao niti odobravao.



Otkako sam vojnik pa sve do kraja ovog rata, nikada nisam dozvolio da se ubijeneprijatelјski vojnik ili borac koji je ratujući pao u naše ruke, a još manje ranjenik ili civilnostanovništvo. Zgražavao sam se nad akcijama koji idu u zločin. Na početku sukoba sa Titom prosledio sam naredbu svojim komandantima da zaroblјene mladiće iz njegovih redovarazoružavaju i najkraćim putem vraćaju svojim roditelјima i stadu od koga su odvedeni.

Drina je bila krvava reka. Srpski narod se svetio za ustaške zločine i muslimanska strašna pustošenja. Stvarane su situacije u kojima se masovno išlo u greh. Najveći maleri i nesreća zamoj rad sa muslimanima bili su baš u tom ubijanju. Držao sam zborove u džamijama i sastajao sesa vođama bosanskih muslimana. Moja glavna namera bila je zbližavanje između muslimana i pravoslavaca, na uštrb fašističko-ustaške spone. I pored sve dobre volјe i nesebičnog tr uda nije semnogo postiglo.

Nisam nikada naredio bilo kakvu akciju protiv građana, niti bih takve postupke ikadamogao odobriti. Čak ne mogu ni da verujem da se išta od svega toga desilo što se na ovomsuđenju čulo. Takođe, ne verujem da se to moglo desiti ili da se desilo ma i u jednoj jedinoj odsvih mojih jedinica. Crne trojke bile su potrebne da bih uveo red u svoju sredinu i u vlastituorganizaciju, ali o bilo kakvom ubistvu bez suđenja i dokazane krivice nikada nisam učestvovaou bilo kojoj formi, niti bih to mogao po svojoj prirodi i savesti.

Partizani su se pojavili na našem ratnom prostoru po ulasku Sovjeta u sukob sa Hitlerom.To je svima znano. Otpočele su borbe a sa njima i nemačke represalije i teško unutarnje plјačkanje naroda. Među mojim prvim uspesima bilo je hvatanje i razoružavanje plјačkaša. Bilisu to uglavnom Titovi privrženici, koje su selјaci optuživali za mnoge plјačke, a selјanke zaispade i druga loša činjenja. Izbegavajući bratoubilaštvo, vraćao sam im slobodu sa strogomopomenom da je nikada više ne zloupotrebe radi ličnog blagoutrobija.

Čuvajući naše krajeve od nepotrebnih napada na nemačka postrojenja, naročito odsabotaža zbog kojih je ginulo nevino stanovništvo, napao sam 1941. u Planinici, udalјenoj jedvakilometar od Ravne Gore, naoružanu četu valјevskih partizana. Lično sam preuzeo komandu nadsvojom jedinicom, koja je sa lakoćom isterala iz seoske škole razularenu bandu koja je u selučinila r šum. Oko ovog slučaja sporečkao sam se sa gospodinom Milošem Minićem u toku našegdrugog susreta, do koga je odmah došlo. Naposletku, sve nesporazume izravnali smo zajedničkimručkom i evociranjem uspomena na predratne dane. Moj prijatelј Dragiša Vasić podsetio ga je nanjihove susrete u Srpskom kulturnom klubu. Pukovniku Pavloviću, prvom čoveku iz mogobezbeđenja, dao je u zamenu za pištolј iz arsenala kralјeve vojske, revolver marke Valter, kojim je 1. decembra 1941. u selu Bastvi kod Bele Crkve ubijeno nekoliko mojih probranih lјudi... Nekažem da je taj zločin delo baš pukovnika Minića.

Među zaroblјenim partizanima u Planinici našla se i studentkinja Ružica, devojka izdomaćinske kuće, koju sam smesta vratio ocu, mom odanom prijatelјu. U znak dobre volјedozvolio sam da se i ostali zaroblјenici vrate odakle su došli, ali da u taj kraj više nikada ne zađu.

Ja bih tada napao i svoje najrođenije. Posle toga izdao sam naredbu da se svakoupotreblјavanje žena, a ne samo zloupotreblјavanje ili silovanje, kažnjava smrću. Ta kaznazakačila je sinovca člana mog Glavnog štaba.

Žalosna je činjenica što je ovaj sud sa velikim uvažavanjem primio svedoka RadoslavaĐurića, komandanta Južno-moravskog četničkog korpusa a sadašnjeg maršalovog pukovnika,najfatalnijeg čoveka moje organizacije, koji je dok je bio kod mene, vašeg vođu o svemunajrevnosnije obaveštavao. Jadna je ona istina koja se na njemu gradi. Vama i svojim braniocima prepuštam ocenu izkaza i poštenja ovog i njemu sličnih svedoka. S kim sam se uhvatio pod rukusaznadoh tek kada je taj ukletnik, korpus koji sam mu poverio preveo u sastav partizana.

Ovom prilikom osvrćem se samo na dva svedočenja, koja me kao čoveka najviše



pogađaju. Pre nekoliko dana sa vaše govornice obrušila se na mene ona selјanka iz takovskogsreza. Prava je prilika da saznate kakvu osobu imate pred sobom. Terenski agenti mog pokreta pronašli su na tavanu te zaklete svedokinje među skrivenim dokumentima, spiskoveravnogoraca-rodolјuba od vaše strane osuđenih na smrt, formacijski meni vrlo značajnih. Inače,kuća te vajne skrušenice bila je za vreme okupacije zborno mesto glavne Komande regionalnih

partizanskih snaga i sklonište dželata koji su skidali glave mojim borcima. Kada su mi je doveli uRavnu Goru, zagrlјenu sa dvanaestogodišnjom ćerkom i jednim rođakom, njenim lјubavnikom i prerušenim komunistom koji se pred nama vešto skrivao ispod titule starešine sela u nacionalnimodredima, izgledala je čemerno. Isleđivali su je moji savetnici iz redova advokata i uvaženi predratni sudija Gerasimović, preživeli zatočenik zloglasne Glavnjače, velikog gubilišta beogradske predratne intelektualne gospode, koji je na korak do strelišta čudnom slučajnošćuizbegao pogublјenje. Ta vešta glumica sa pokajanjem je priznala, posle kratkotrajnog isleđenja,da je radila za račun rođenog brata, značajnog komuniste, za čiju lјubav je širom otvarala vrata protivnicima i neprijatelјima moje organizacije. Tako bi postupala i po molbi drutog brata, uslužbi kod Nedića, da je bila zamolјena, jer kada su braća u pitanju ona se ne obazire na politiku, jadikovala je pred pravim sudskim većem, pozivajući se na majčinstvo prema petoro dece inezavidan položaj supruge nemačkog ratnog zaroblјenika. Majka i njena mladodobna ćerka puštene su na slobodu mojom milošću i blagoslovom posle samo jedne noći provedene u patrijarhalnom selјačkom domu; a suđenje je nastavlјeno jedino prema dvoličnom starešininjihovog sela. Nemojte da je uvažavate kao mučenicu u logoru 'izdajnika i dželata’ ako vam jestalo do ugleda.

Ona je uprla prst i na mog častolјubivog sudiju Gerasimovića, čija je reč bila presudna u njenom oslobađanju čoveka koji je za vreme rata iz roditelјskih pobuda oslobodio jake kaznemladog studenta prava zatečenog u džeparenju, poručivši mu da ga njegove ’oči više ne vide’.Ovaj humani delilac pravde našao se krajem 1944. u Glavnjači u grupi od pedesetak radikalaokuplјenih oko zajedničke želјe da ožive rad svoje stranke. Sudu je poznato da su tamo šnjizatočenici izvođeni iz tamnice, jedan po jedan, hodnikom desno u smrt, a levo uvaspitno-popravne kamenolome. Jedan mladi oficir sa ovlašćenjem sudije prekog suda, držao jegospodina Gerasimovića na sredini dugačkog hodnika sve dok nije potpuno oboleo. Nakon toganaredio mu je da se što pre izgubi levom stranom da ga njegove oči više ne vide’. Bio je tostudent-džeparoš. Vaša svedokinja hoće glavu i tog Božjeg paćenika koji, kako čujem, zarađujenasušnu koru hleba kelnerskim poslužavnikom, optužujući ga za grubost tokom isleđenja.

U gomili dokaza razvrstanih prostorno i vremenski našla se odluka Zemalјske komisijefederativne BiH za utvrđivanje zločina 'okupatora i njihovih pomagača’, broj 1183. U njoj jezapisano da sam organizovao i naredio da se izvesnim Lukićima iz sela Cikote, sreza Vlasenice,isteraju iz štale i obora dve krave, šest ovaca, devet svinja, iz kokošinjca sedam kokoši, a usput poubijaju braća Rajko i Petar. Ovolika preterivanja više škode vama nego meni.

Nisam imao stalan i dobar uvid u rad i ponašanje svojih starešina. Neki od njih su mi seoteli, proglašavajući se kneževima svoga kraja. Nažalost, mi Srbi vekovno bolujemo odkneževske bolјke. Pojedini su vodili međusobnu borbu za mesnu prevlast. Bilo je i onih koji su pokušavali da me smene sa položaja vođe narodnog otpora okupatoru i postave sebe na mojemesto. Jedan od njih je i pominjani Đurić, vaš svedok i sudski oslonac. On je odbio da izvršavamoje naredbe uperene protiv sabotaža. Na kraju svega okrenuo se i protiv moje šifrantkinje VerePešić, koja ga je tajno klјukala podacima o mome radu zato što je odbila da učestvuje u momsvrgavanju. Likvidiravši mučenicu probuđenog morala, bivši četnički major prišao je vama da bi posle postao ono što danas jeste.

Bilo je i krvavih nepotrebnih međusobnih obračuna. Ajpačić, čovek iz mog komandnog



sastava, zaklao je Dušana Radovića Kondora, komandanta Užičkog korpusa, i deset dana nosiomu u bisagama glavu, kao za vreme Huna. Nјegovim primerom poveo se i zapovednikHajduković, koji se ustremio na svog najbližeg saborca. Na Pašinoj ravni ubijen mi je sestrić. Namom prostoru smrtno su stradali Milutin Janković, čovek kome sam bio venčani kum, i JevremSimić, moj klasni drug. Bila je i velika uzajamna mržnja. U ovakvim prilikama red se zavodi

mačem i čvrstinom volјe. Ja nisam imao ni jedno ni drugo. Umesto da vr šim ulogunepopustlјivog komandanta i sudije, vr šio sam ulogu patrijarha, želeći da izmirim zavađenu braću. Mase mojih depeša, pisama i apela išle su na mirenje tih zavađenih lјudi, koji su kaooblasne starešine uvek jedan drugom nešto zamerali i smetali. Tako je iznutra nagrizan moj pokret i trovana moja ideja. Dok se na najširem nacionalnom planu ne rešimo te bolјke, nemožemo računati da smo postali ozbilјan narod, primamlјiv za ostali svet. Ako na vreme neshvatite suštinu te žalosne činjenice, nestaćemo sa ove zemalјske kugle kao da nikada na njojnismo stanovali.

Nisam nikada želeo vraćanje stanja stare Jugoslavije. Bio sam samo vojnik koji jeorganizovao otpor Osovini u svojoj otadžbini i spremao i vodio ustanak protiv okupatora nacelom balkanskom sektoru. Ratovao sam bez ratnog materijala jer su oskudne rezerve u borbiistrošene. Usled toga, savetovao sam oficirima koji su hteli da mi se u borbi pridruže da ostanu pripremni i čekaju naš poziv. Kralјevska vlada u Londonu, raspisom od 7. maja 1942,upozoravala je na sve posledice preuranjenih akcija velikih razmera, ne bili se izbegle beskorisnei nesrećne žrtve. Ajzenhauer, nekrunisani komandant Zapadnog vojnog bloka, takođe je tražiostrplјenje i čekanje njegove naredbe za frontalne akcije. A sela i gradovi su pustošeni. Jauk i lelekstizao je i u najdublјe zabiti. Kralј i njegova kamarila gubili su se u međusobnim trvenjima. Sa 70odsto boraca obolelih od tifusa i promrzlina, sve više sam gubio tlo na kojem sam gradio planove.Sovjetska armija primicala se sve bliže i bliže. Moje iskrene želјe da se sa njom povežem ostalesu uzaludne. Verovao sam u rusko biće, samim tim i u njegovu snažnu armiju. Upravo zato moj prvi dodir sa svetom izvan jugoslovenskih granica bila je poseta sovjetskom poslanstvu u Sofiji,iz koga sam uspostavio vezu sa slobodnim narodom. Upao sam u vrtlog događaja i u vihor novogslovenskog jedinstva za koje sam nekada bio dok sam stvari kroz snove gledao. Stvaranje jedinstva koje se ne oslanja na temelј zajedničke otadžbine, proizvod je zla. Kako vidim, vi stekrenuli baš tim putem. Neka vam je Bog u pomoći.

Gospodin javni tužilac ustremio se na moj život zato što sam bio na čelu Jugoslovenskevojske u otadžbini. Sa tog polazišta umesno je pitanje: zašto u istu ravan nisu stavlјeni i partizanska narodnooslobodilačka vojska i njene starešine? Zbog položaja u koji ste me stavili,nemam prava da insistiram na odgovoru - koji u skoroj budućnosti ne možete izbeći, mada nam jesvima poznat. Gospodo sudije, onaj koji nadživi ovo vreme dostići će istinu i o nama kojiodlazimo i o vama koji stupate na naša mesta. I ovom prilikom veoma žalim što se moja vojska uotadžbini, uklјučujući i sve četničke formacije, od svih ostavlјena, nije razvijala onako kako trebai kako sam ja zamišlјao. Kolike su štete za naš narod što nije teklo po mojoj zamisli i da li jestvarno ima, reći će pokolenja.

Smisao i cilј Jugoslovenske vojske pod mojom komandom bila je odbrana otadžbine,zemlјe naših otaca. Ona se sastojala, i još se sastoji, od sinova ponosnog naroda, a ne od robova i podanika, i od početka se suprotstavlјala daleko nadmoćnijem neprijatelјu, koji je postavio sebicilј: gaženje svih tekovina što ih je Evropa postigla za hilјadu godina. Zavetujući se da iz korenaiščupamo sva zla koja su pogodila naš soj i da u toku rata izvršimo revolucionarnoreprogramiranje naroda, napali smo neprijatelјa ne obazirući se na uspavanu Evropu inepripremlјeni ostali svet. U stavu prema narodnim izrodima možda se ponekada i preterivalo. No davno je s pravom rečeno da ko spasava vuka ubija ovce i da u takvom slučaju dobra dela



postaju rđava. Ne računajući sporadične slučajeve, rukovodio sam jedinom vojskom na svetukoja ni za jedan čas, kamoli dan, ne pognu ni glavu, niti ispusti zastavu ispred nemilosrdnoggermanskog osvajača. I ona bi svakako odbranila svoju otadžbinu, koja je ušla u rat kao slobodnakralјevina, da su se pod njen barjak stavili svi čestiti Srbi, Hrvati i Slovenci. Svoje borce proglasio sam Jugoslovenskom vojskom u otadžbini, i ako je izvestan deo mojih potčinjenih

komandanata smatrao da moramo obnoviti ne jugoslovensku, već srpsku armiju, koja se podteškim prilikama okuplјala po planinama! Ubedio sam ih u veličinu Jugoslavije kao državnezajednice i ideje, moćne zaštitnice Srba van Srbije, bez obzira na neslućene ratne izdaje drugih.Moji komandanti su se nerado mirili sa tim stremlјenjima. I ukoliko su ona bila pogrešna, greh pripada samo meni.

Naša borba otpočela je onog dana kada protiv silne Germanije na bojnom polјu nije bilonikog osim nas i nedovolјne odlučne i spremne Britanije, sa cilјem: puna i potpuna sloboda ili beznadežni kraj. U nju smo ušli takoreći golih ruku, sa tri do deset metaka po jednoj pušci, aličelična srca, jake volјe i natčovečanske snage i vere.

Istorija i naša tradicija satkali su posebni karakter srpskog naroda, čija je prava vrlina bezgranična lјubav prema otadžbini, zaštitnici slobode. Iz tog karaktera razvio se Ravnogorskinacionalni pokret sa korenima u narodu i u njegovom duhu. Tom pokretu pošlo je za rukom daspase čast našem rodu kao prvom organizovanom otporu u Evropi, protiv pomahnitalognemačkog Rajha i njegovih satelita. Taj naš pokret u dobronamernom spolјnom svetu uvr šten je učasne i rodolјubive. Od naroda nazvan četnički, za vojnog javnog tužioca je krivično kažnjivaorganizacija. Ko veruje da je istorija učitelјica života i pouka budućnosti svakako zna da je velikiKarađorđe, naš državni praotac u prvim danima svoga ustanka primenjivao četnički vid ratovanjasve dok nije skupio snagu za organizovani frontalni napad na brojnijeg i jačeg Turčina. Uknjiževnim delima premudrog prote Mateje Nenadovića, slavi se 'četnik’, pripadnik prepadne jurišne male borbene četne formacije. Vojvodi Pećancu, obe naše dinastije odavale su velika priznanja zbog kolosalne uloge njgovih četnika u balkanskom i Prvom svetskom ratu. Neki vašisadašnji komandanti bili su članovi mojih četničkih formacija u sastavu Jugoslovenske kralјevskevojske. Ako je naziv četnik došao iz samog naroda, a ne od mene, zašto sam tome ja kriv?Duboko patim što se pred ovim sudom na taj način kalјa naš prastari nacionalni ponos. Nisam joščuo za zemlјu u kojoj se slično postupa sa istorijskom tradicijom i nacionalnim blagom! Zaštoradite protiv sopstvene budućnosti?!

Ovaj prokleti rat razorio mi je porodicu i porodični dom. Moja ponosna žena Jelica,kćerka pukovnika Jevrema Brankovića, sestra mog klasnog druga i najbolјeg prijatelјa Borivoja,čije svedočenje neopravdano odbiste, stojički se borila sa nedaćama koje sam joj tokomokupacije stvarao. Prilikom prvog hapšenja 1942. nije htela u logor bez troje naše male dece isvoje ćerke Radmile, iz njenog prvog braka, potpuno prirasle mom srcu. Drugim njenimodvođenjem u krug logoraške ograde koje se dogodilo pred kraj rata, okupator je mene ucenjivao.Izvukao sam je napolјe sa sve četvoro dece dajući u zamenu dva zaroblјena nemačka oficira. Našeg mlađeg sina Vojislava pokosio je prošlog maja partizanski metak, u planinama Bosne. Moj primerni borac i sin je pao jer mu srce nije dopustilo da ostavi ranjenog ratnog pobratima LjubuProtića, iz sela Subjela kod Kosjerića. A bio je, Bog da mu dušu prosti, isti ja. Srušio se nekolikometara dalјe od mojih nogu. Pokopao sam ga blizu mesta pogibije, sa mitralјezom od koga se nijeodvajao, bez krsta, iznad žubornog potočića pored druma koji vodi od Goražda prema Rogatici.Stanje u kome se sada nalazim suprotno je mojoj želјi da ga prenesem u porodičnu grobnicu ismesti pored njegovih bližnjih. Protumačite sami šta to znači da se njegov godišnji pomen skoro poklopio sa mojim hapšenjem. Sa starijim sinom Brankom, koji je kao komandir partizanske brigade išao na Sremski front, i ćerkom Gordanom izgubio sam dodir, silom prilika. Nјih dvoje



su preživeli zato što su se priklјučili vama, a pitanje je šta bi se sa njima zbilo da se nisu na vremeodvojili od mene. Molim se Bogu da im podari decu da moja krv ne presahne. Ministar Krcun,shvatajući roditelјsku potrebu, odobrio mi je viđenje sa ćerkom. Kako ni vašim snažnim oficirimanije uspelo da je dovuku do moje ćelije, rekao sam svom čuvaru Boži Kojadinoviću, ili takonekako, da će svet imati silnih muk a sa vama, pošto ste uspeli da iščupate jedno ćerkino srce.

U porodičnu tragediju ubrajam i stradanje starijeg sina, nezaobilaznog vojvode Mišića,svog štabnog i ratnog pomoćnika i odanog klasnog druga majora Aleksandra, ne samo zato što jespasavajući moju žrtvovao svoju glavu. Remetim vaš sudski red kratkim opisom njegovogstradanja. Ujutru 7. decembra 1941. godine, nas dvojica, kapetan Fregl i moja najuža pratnjaobavlјali smo važne vojne poslove u Struganiku, u kući mog uzora vojvode Živojina, u sobi ukojoj smo s proleća te godine osnovali Štab Jugoslovenske vojske u otadžbini. Nemci su biliobavešteni o našem kretanju od strane jednog železničkog činovnika iz Divaca, nevažnog imena,verovatno agenta Pećančevog kvislinga Jovana Škave. I taj narodni otpadnik je otrčao Švabi nanoge da ga obavesti o mom boravku u vojvodinom domu. Neoprezni kao nikada do tada,dozvolili smo Nemcima da se nečujno ušunjaju u Mišićevo selo i opkole našu kuću. Specijalnoj, i po naoružanju i po sastavu, nemačkoj jedinici pristigloj nadomak prastarog istorijskog doma, pregradio je put moj do tada neprimetni podnarednik Đura. Taj neustrašivi kralјev ađutant, pogođen u grudi, borio se sa moćnom nemačkom silom koliko mi je bilo potrebno da se prekosuprotnog prozora dočepam doline i prve rečice. Major Mišić, trčeći za mnom, štitio mi je leđa. Ikada je posle pređenih stotinu metara video da me neprijatelј sustiže, doneo je odluku da se preda, glumeći mene, vođu Pokreta otpora njihovom Hitleru. U viteškoj predaji sledio ga jenerazdvojni drug Slovenac Ivan Fregl. Kada je prevara otkrivena, već sam bio na bezbednom.Gospođa Lujza Mišić veruje da su njena deca strelјana 17. decembra 1941. godine u Đenovačkojšumi. A Boža Matić, bivši predsednik opštine Valјevo, prenosio je da su moji plemeniti oficirioterani u Nemačku kao zaroblјenici za pogublјenje. Jedno je sigurno: odvažni major AleksandarMišić položio je svoj život kao ratni zaroblјenik na oltar otadžbine koja se upravo gasi, onakokako dolikuje sinu legendarnog vojskovođe, ne odajući neprijatelјu naše vojne tajne. Rano ujutru8. decembra lokalni rodolјupci potajno su sahranili telo poginulog podnarednika Đure.

Porodičnu tragediju slavnog vojvode uvećao je i žalosni život njegovog mlađeg sinaVojislava, komandira i političkog komesara Kolubarskog partizanskog odreda, izjavom datomvama da je video kako smo njegov pokojni brat i ja predali Nemcima kolonu zaroblјenih partizana, sprovedenih od Struganika preko Ravne gore do valјevskog sela Markove Crkve. Zatoovo suđenje shvatam kao crno predskazanje da srpskom rodu opet predstoji veliko stradanje. Ouzvišenim Mišićima još reč-dve. Kako čujem, prva osuda majora Aleksandra glasila je nadvadeset godina internirane robije sa prinudnim radom. Teža kazna od ove je izostala zbognemačkog porekla njegove majke, bez obzira što je tokom saslušanja izjavio da mu jeokupacijom Jugoslavije iscurila švapska krv. Znajući ko je Švaba, apsolutno verujem u ono štosam čuo: da ga je na pogublјenje poslao unuk austrijskog vojskovođe Poćereka, potučenog donogu od nas Srba u Prvom svetskom ratu, osvetničkom žalbom koju je sročio u svojstvu tužiocavišeg ranga.

Na raskršću između komunističke prosovjetske revolucije i zapadne demokratije, s kojom je bio i ostao moj narod, ja sam se privoleo ovoj drugoj. Ako je prva dobra za druge, ova je bolјaza nas, jer je naša bila i ostala. Veoma žalim što ćemo do nje stići uz mnogo žrtava. Ispunjen tomželјom, ostvario sam vezu sa britanskim kapetanom Bilom Hadsonom, specijalistom za srpsko pitanje i naše područje, pr e nego što su me Vlada i kralј postavili za vojnog ministra igeneralštabnog načelnika. Prvi savet ovog Britanca, neispitane naravi; kao što je ovde većistaknuto, snage zapovesti, bio je da ne dozvolimo pretvaranje nacionalne borbe u borbu za



učvr šćenje sovjetske Rusije i komunističkog režima uJugoslaviji. Još na prijemnom dočeku tajgospodin preneo mi je uputstvo njegove vlade našoj vladi Londonu da se ceo Pokret otpora uJugoslaviji stavi pod moju komandu. Verovao sam svakoj njegovoj reči jer je predstavlјao moćnui neuništivu Veliku Britaniju. Tom prilikom nisam se setio prastare pouke da su u politici izmeđureči i dela čitavi okeani. Nažalost, pomoć saveznika predvođenih Englezima, dok su bili na mojoj

strani, jedva je dostizala naoružanje običnog batalјona od osamsto do hilјadu vojnika.



Tako nepripremlјen za gerilsko ratovanje, u opštem siromaštvu i bez podrške velikih sila, predstavlјali smo u svetskim razmerama ogolјenu bilјku. Okružen mukama, molio sam se Boguda saveznici bar moralno stanu uz mene. Početak druge polovine 1943. godine nagovestio jeokretanje Vinstona Čerčila prema Titu. Povodom toga, politički magazin Profil kritički seosvrnuo na njegovo zauzimanje da se pridružim partizanima. Tako su me jedan političar i jedna

politika naterali da shvatam pravo značenje De Golove opomene da 'narodi nemaju prijatelјe, većinterese’. Posle svega sve manje je čudio Vinstonov zaokret, nezapamćen u dotadašnjoj ratnojistoriji. Našavši se na raskršću pitao sam se šta je značio njegov vapaj celom čovečanstvu da sespreči uspostavlјanje bolјševizma u Rusiji, sadržan u ovim rečima:

'Lenjina i njegovu bandu doveo je u veliku carsku rusku zemlјu moćni Kajzer, i to u plombiranim vagonima, među bocama prepunjenim lјudskom krvlјu. Pred nama je zemlјa iz koje je Bog prognan a čovek stavlјen u najstrašniju bedu, lišen nade i milosti, s obe strane groblјa, ukojoj samilost i kultura umiru, a sva nastojanja idu da se ugroze i sruše postojeće civilizacije.Pozivam narode sveta da tu komunističku nakazu zadavimo u kolevci’.

I pored ovakvog stava prema 'bolјševičkoj nemani', on je Jugoslaviju kartirao mar šaluTitu, a mene je bacio na otpad istorije. Eto, tako su mi se slutnje pretvarale u okrutnu stvarnost, protivno mom dotadašnjem neverovanju da se zbog političkih cilјeva može uništiti čitav jedannarod. Jaka i moćna Engleska, pošto je prethodno povukla za sobom ostale saveznike, počela jeda poklanja partizanima moje čiste pobede. Ubrzo posle savezničkog političkog zaokreta našenebo svaki čas su nadletali Čerčilovi avioni-transporteri, puni oružja i municije koje su partizaniupotreblјavali za istreblјenje mojih snaga i ubijanje Srba, kako bi se pobedonosno vratili u Srbiju,iz koje su bili isterani novembra 1941. godine. Tim vazdušnim grdosijama pridružili su se i'kukuruzani', koji su u niskim letovima dodirivali vrhove kukuruznih stablјika. Tako su Bri -tanci, preko noći, zaboravili borbe mojih odreda protiv Nemaca u Loznici, Gornjem Milanovcu, Požegi,Čačku, Ivanjici, Užicu Valјevu, Žagubici, Homolјu, Limu, Sancaku, Višegradu, u Crnoj Gori i naJadranu, u celoj Hercegovini i mnogim drugim našim krajevima. Čemu onda Stalјinovo žalјenjeispolјeno u Moskvi komunisti Blagoju Neškoviću na zvaničnom prijemu, i to baš pred Titom, dato što je učinjeno sa četnicima i đeneralom Dražom nije bilo u redu u odnosu prema Srbima?!Ponovila se teško izlečiva i bolna osobina Rusa da greše na našu štetu u najvažnijem našem času.Povlačenje britanske misije iz mog štaba 25. maja 1944. godine, po Čerčilovoj zapovesti, prihvatio sam kao početak ostvarenja dela njegovog plana da na moje mesto dovede jednogkomunistu. To se konačno i ostvarilo na ostrvu Visu potpisivanjem sporazuma između predsednika kralјevske vlade u Londonu bana Ivana Šubašića i mar šala Tita a po odobrenju Nјegovog kralјevskog veličanstva kralјa Petra II Karađorđevića, kojim je naš monarh pogazioUstav Jugoslavije, a istovremeno sahranio svoju krunu i svoju otadžbinu, stavlјajući pored njenogimena posmrtnu tačku u vidu proklamacije da se priklonim partizanima. Primer ak tog žalosnog političkog akta, verifikovanog 11. septembra 1944. godine od novoformiranih komunističkihorgana vlasti, poslužio je maršalu Jugoslavije da dovede iz Moskve generala Tolbuhina,komandanta Južnoevropskog oslobodilačkog korpusa, sa jakim naor užanim trupama. Takoudruženi, oslanjajući se na naredbu generala Peka Dapčevića, oni su otimali od srpskih domaćinatek stasalu i još nestasalu mladež, među njima i mog sina Branka, šalјući je kao topovsku hranunemačkoj vojsci koja je grabila sremskom ravnicom da se što pre preda i položi oružje pred pobednikom Drugog svetskog rata. Naš žalosni nacionalni kraj dobio je ubrzanje ulaskom vojskenove Bugarske na našu teritoriju. Prisustvo stranog 'oslobodioca’ podstaklo je ubijanje najpre pripadnika beogradske policije, zatim njenog ministra i ministarskog osoblјa, pa redomlјotićevca, nedićevaca, ravnogoraca, industrijalaca, lekara, advokata...

Težeći uništenju teško slomlјivog srpskog nacionalnog duha, britansko-američka avijacija



snažno je podržala Titovu ofanzivu na Srbiju masovnim bombardovanjem Beograda, Niša,Leskovca, Smedereva..., smrtonosnim 'tepih-bombama’ na sam pravoslavni Uskrs, 16. aprila1944. godine. Pod izgovorom progona okupatora, naš bivši saveznik sručio je na srpsku prestonicu razorne bombe jače snage i od one kojom je Hitler 6. aprila 1941. godine slamaoKralјevinu Jugoslaviju. Za nas kobni Vinston, operaciju 'spasavanja’ Srbije poverio je

avanturističkom lordu Tederu. Dok je Srbija gorela, francuski ministar propagande Andre Šarl,iskr eni prijatelј Srba, preko Radio Francuske opominjao je Englesku: ’Ima jedan po broju mali ali veliki po duhu i viteštvu narod Evrope, a koji se zove srpski i

koji je uvek bio predmet simpatija nas Francuza. Taj narod kome ste se i vi Englezi pravili prijatelјima danas je vašom zaslugom upropašćen i uništen, i na putu je da potpuno nestane, opetvašim htenjem. Pre nešto više od tri godine vi ste te iste Srbe naterali da uđu u rat koji njima nijetrebao. Francuska saučestvuje u bolu koji danas viteški i junački narod Srbije s teretom podnosi’.Možda bi plemeniti francuski ministar rekao Englezima još koju da je čuo i video Srpkinjuraspuštene kose i jednako širokih ruku dok doziva pored tela poginulih: ’Miko, sine, gde si,majka ti je ručak spremila’. Ili da je bacio makar jedan pogled na sa zemlјom sravnjene domoveza žensku i mušku decu, slepe i duševno bolesne, školu za nudilјe, glavnu vojnu bolnicu, beogradsko porodilište, dečja skloništa i kapele prenatrpane unakaženom decom i njihovimroditelјima. Oprostio sam generalu Nediću nedela učinjena prema meni zbog kuražnog iskaza na bedemima tragičnog Beograda, dotučenog savezničkom avijacijom:

’Ove lјudske žrtve biće osvećene jer za tim vapije Božja pravda. Osveta će biti strašnaBožja kazna. Za nedela lјudska, za nevine žrtve. Dižem glas protiv ovih Božjih otpadnika zanevine žrtve naše. Dižem glas protiv ovih bezbožnih krvotvornika, koji za sebe kažu da su prosvećeni, a koji su za ovaj zločin izabrali najveći hrišćanski praznik. Klanjam se pred nevinimžrtvama i zovem sve Beograđane da se vrate sami sebi, majci Srbiji i Srpstvu jer, kao što vidimo,u svetu nema lјubavi’.

Samo prvo bombardovanje grada u kome me sada cedite kao izdajnika od ukupno četiri,odnelo je po vlastitim savezničkim priznanjima 1161 život, a po našim proračunima nešto više.Da li je slučajno Leskovac razaran baš 6. septembra, na sam kralјev rođendan, kada je naroduznosio Bogu tople molitve da mu vrati i sačuva volјenog suverena?

Nova komunistička vlast je dane bombardovanja srpskih varoši proglasila za danenjihovog oslobođenja.

Posle crvenog Visa od predstavnika stranih misija pored mene je ostao još samo američki pukovnik Mekdauel da mi poruči kako je moja dalјa borba protiv Nemaca manje važna od mog prisustva u narodu i sa narodom. Svoj boravak pored mene završio je konstatacijom da mi jesadašnjost teška, ali da je budućnost moja, i procenom da bi svako suprotstavlјanje njegovog predsednika Ruzvelta Stalјinu i Čerčilu bilo uzaludno.

I pored svega što se desilo, kao vojnik koji i po rođenju i po osobinama pripadaslobodarskom i junačkom narodu, nisam mogao niti sam hteo da napustim svoga kralјa i svojuotadžbinu. Ja sam se zakleo da ću za kralјa i otadžbinu život dati. Ja svoju zakletvu ispunjavam iovom prilikom, tu pred vama.

Krajem 1925. preveden sam iz pešadije u generalštabnu struku, a naredne 1926. postaosam zamenik načelnika Štaba komande Kralјeve vojske. Na novoj dužnosti dobio sam priliku dase sretnem i upoznam sa oficirima Vojske Kralјevine Jugoslavije iz Hrvatske i Slovenačke. U prvi plan ističem Marka Mesića, Sulejmana Filipovića, Dragutina Šporera, Markulјa Babića i jednog Puca kome sam ime zaboravio. Svi oni, zakleti predratni vojni i civilni Jugosloveni, potrčali su Paveliću pre njegovog poziva, zauzimajući odmah važna komandna mesta u vojscikoju je on stvarao. Kao školovani vojni kadar, pukovnici Babić i Mesić komandovali su



fašističko-hrvatskom vojskom na Stalјingradu, u brojčanom sastavu od dobrih 5000 vojnika.Pukovnika Filipovića je moja komanda zbog njegovih velikih pogromaških zala stavila pod slovo’3’, što pojmovno znači zaklati, zastrašiti, 'izdaja', 'predskazanje’. Nismo stigli do njegove glave jer je ubrzo po završetku rata postao zaštićeni Titov pukovnik sa tendencijom brzog vojnognapredovanja. Priznavši im Pavelićeve pukovničke činove, mar šal ih je sve odreda razaslao u

smrtonosni pohod na još nepomorenu srpsku omladinu i umne Srbe koji nisu bili po meri vašenove državne tvorevine. Pukovnik Mesić hvalio se svojoj hrvatskoj braći plodonosnim pomoravskim lovištem. Eto, tako je zapečaćena sudbina moje lepe i sanjane KralјevineJugoslavije. Hrvatski Rebel, koji do ovog rata nije ni znao gde su glavni srpski gradovi postao jenjen neprikosnoveni gospodar, a ja i sve dosadašnje i buduće žrtve jugoslovensk og nacionalnogotadžbinskog pokreta, nepoželјni izdanci - bez prava na krsnu slavu i hrišćansku nadu. Koganeiskreni saveznik uzdiže, toga i ruši. Zapamtite ovo što ste čuli. Valјa će vam.

Pripisuje mi se da sam u svome štabu imao kulturu tifusa kao sredstvo za borbu. Kaovojnik nikada se ne bi služio otrovom ili zarazom gde postoje dve frontovske snage i blizinanaroda. Jer tifus se širi i preko zaroblјenika i uvek se može vratiti. Ne mogu da razumem tuoptužbu. Moja vojska znala je samo za klasično, oružano vojevanje.

Što se tiče veza sa susedima, još iz stare Srbije sam razvijao akciju saradnje sa namanajbližim zemlјama. Imao sam kontakte sa Bugarskom, koju poznajem vrlo dobro. Poku šavaosam da osnujem tajni komitet Bugara i Srba za rat sa Nemcima. Te veze išle su preko Ike Panića igenerala Draškića, ali stvar je brzo propala. Preko oficira Groznog, prebega iz Bugarske,organizovao sam propagandu protiv fašizma i njihovog Borisa. Celokupna težnja u odnosu saButarima bila je okrenuti ih protiv Koburga. Uhvatio sam vezu preko Vojne lige sa bugarskimnarodom. Imao oam dodir i sa Grčkom, preko Zervasa. Englezi nisu dopuštali da se ostvarigrčko-jugoslovenska linija. Moja je težnja bila da na Balkanu stvorim uniju. Smatrao sam tu idejuzdravom, mada je danas teško ostvarlјiva. Male države stvaraju uniju kao moćnu državnuzajednicu, sposobniju za život i odbranu.

Savez sa Prenom Pajom, vođom severne Albanije, išao mi je u račun, ali nije dalekoodmakao jer su Albanci želeli da prisvoje neke krajeve u Srbi ji i Crnoj Gori. Pismo Šarkovićakoje je u vašem pritežanju pokazuje moju težnju da prestanu međusobna ubistva između Srba imuslimana.

Nisam smatrao da u Albaniji može postojati partizanski pokret.Dobio sam nalog od Vlade da u zajednici sa Britanijom radim na ostvarivanju veze sa

Rumunijom. Stoga sam dao nalog svom kapetanu Korneliju Filipoviću da stigne do Manua.Međutim, on se u Bukureštu hvata sa fašističkom gvozdenom gardom’ da bi se u tom gradu kaoagent održao. Na ovome radu priklјučio se i Piletić, Srbin iz Rumunije. On j e želeo da iskoristiovu stvar za lokalne svrhe. Između ostalog, poslao mi je poruku Rumunije da će mi pomoći uoružju ako se pomirim sa Nedićem. Taj agent pravi tada falsifikovano pismo, koje viupotreblјavate protiv mene. Sve ovo iz Rumunije smatram igrom agenata. Bilo mi je poznatokoliko su Rumuni izgubili na Istočnom frontu i da je kod njih stvoreno neraspoloženje. Sećam seda sam i odrede slao u tu zemlјu. Znam da je srpski živalј, naročito oko Turn Severina, bio zanas. O svemu tome obavestio sam Vladu i britansku misiju. Čak je postojala i lozinka ’707’.

Veza sa Mađarskom takođe je ostvarena po nalogu Vlade. Moj agent bio je kapetanUrošević. Mađari su još u Turskoj tražili naše povezivanje, i tamo im je bilo odgovoreno da me potraže ovde na terenu. Urošević u Pešti vrlo dobro igra svoju igru. Ugari preko njega poručujuda se spremaju protiv Nemaca, ali da još trenutno ne mogu. Mole me da ne vršim nikakveodmazde u Bačkoj. Oni izvode ono fingirano suđenje 'Ronđoš-gardi’ i ostalima. I posleosuđenima dopuštaju da pobegnu. Urošević svoj položaj i dalјe dobro maskira. U Pešti je i glavni



engleski kanal za Polјsku. Tu je i moj kanal sa Mačekom i njegovom grupom pobeglom odPavelića, kao i agent Intelidžen servisa Torza, koji želi da dođe u moj štab. Budimpeštanciobećavaju da će mi potajno od Nemaca brodom dostavlјati materijal. Dok se mi tako jurimo,Urošević prebacuje neke naše i francuske oficire i podoficire u zemlјu, a ja ih odmah liferujem uKairo. Ubrzo zatim u Mađarsku upadaju Nemci i hapse Jusajia, Uroševićevu mađarsku vezu.

Ja sam bio predstavnik Vlade u zemlјi. Primao sam poruke njenih delegata. Ona je moglaznati o događajima kod nas. Zapadne sile imale su svoje lјude kod mene. Na primer, Hadsona,koji je kod mene došao sa porukom da istrajem. Dolazio mi je i Bejli. Sve je to imalo uticaja nacelokupan moj rad i stanje u zemlјi.

Nadao sam se da će do kraja ovog rata doći do neke vrste narodnog nacionalnog plebiscita. Nada me nije napuštala ni posle svih nevolјa k oje su me neprekidno pratile ispopadale. Pre kraja oktobra, za mene kobne, 1944. godine izvršio sam povlačenje vojske iz pomoravske Srbije u šumovitu i bregovitu Bosnu. Prešavši Drinu, razaslao sam poruke darodolјubivi ne napuštaju zemlјu, već da se pripreme za borbu čim ozeleni. Članstvo Američkemisije pri mom štabu odletelo je iz Jugoslavije u oslobođeni deo Italije 1. novembra, sa letili šta pod mojom kontrolom. Taj deo mog ratnog života nedovolјno sam dotakao, a tiče se vašeoptužnice. Pukovnik Mekdauel, po svojoj volјi i savezničkoj naredbi, ponudio mi je mesto poredsebe u prednjem delu aviona, garantujući mi sigurnost u svom svetu. Učtivo sam mu se zahvalio,a svima koji su želeli odobrio sam izlazak iz zemlјe. Na tome bi mi bio zahvalan i major Đur išićda ga njegovi proustaški Crnogorci nisu zaveli lažnim obećanjima. Za mene su okolnosti podkojima bih napustio svoju zemlјu bile nezamislive. Sve do svog hapšenja verovao sam da ću ponovo okupiti oko sebe jaku vojsku. Prvo vreme na ustanak nisam pomišlјao, znajući da bi biougušen u krvi. U Bosni su nas neprestano napadali redom partizani, ustaše, muslimani, a u poslednje vreme Nemci mnogo ređe. Gonjeni pred udruženim četvorostrukim neprijatelјem,gladni, goli, bosi i nenaoružani, spoticali smo se i padali. Svuda usput iz jama u koje smo upadaličulo se i Bogu teško umiranje. Iza nas na žbunju ostajale su naše izgažene i zgužvane šajkače,torbe-tkanice, kanice, pletene čarape, rukavice, opanci i obojci. Biće mi lak še na nebu ako nova pokolenja upale najmanje 20.000 sveća borcima koje sam izgubio dok me je Tito progonio krozBosnu. Tokom ovog suđenja slobodi sam se nadao samo u zaboravu. Moje sadašnje nade i molbeusmerene su isklјučivo ka nebu.

Za sebe nisam nikada ništa tražio. Francuska revolucija dala je svetu osnovna lјudska prava. I ruska revolucija donela je nešto novo. Opčinjen zapadnom demokratijom, ja nisam hteo1941. godine da počnem tu gde su sovjeti počeli 1917.

Ja sam uvek bio za to da ne budem nikome pretpostavlјen kao neko ko teži dikta turi.Uvek sam smatrao da treba i odgovornost deliti.

Jasno mi je da ovog časa protiv sebe imam jake konkurente, komunističku partiju, vičnusvemu, koja ostvaruje svoje cilјeve, bez kompromisa. Ali ko se silom služi od sile i strada.Sumnjičite me za sve i svašta, ali ja sam te sreće bio i pre vas. Pod svojom, ne samo pod tuđomvladom. I ona me je pokatkad sumnjičila za sve moguće i nemoguće veze sa stranom tajnomvojnom službom ili servisom. Neprijatelјskim ili savezničkim, svejedno.

Do samog kraja verovao sam da sam bio na pravom putu. Zato sam pozvao stranenovinare i izaslanike i Sovjetsku misiju da na samom izvoru sve vide i sve opiš u. Jer ničega nije bilo što dobri lјudi, posebno saveznici, ne bi smeli videti i znati.

Sudbina je prema meni bila bez milosti, pošto me je okrutno ubacila u svoje vihore.Mnogo sam hteo, mnogo sam preduzeo, mnogo verovao. Zato su svetske bure i oluje odnele imene i moje delo. Krst koji sam svesno poneo nisam do kraja ispuš tao. Spustiću ga tamo gdetreba da nam bude novi početak. Vreme i prilike bile su protiv mene. Neka sud uzme u savesnu



ocenu sve što sam naveo, istine, potomstva i istorije radi. Ja znam da pobednici u jednom ratu, bio on nacionalni ili građanski, nemaju mnogo milosti prema pobeđenima. Znam i to da je mojasavest mirna jer nema lјudske jedinke, a kamoli šefa jedne gerile, koja bi na mom mestu bolјečuvala i očuvala svoju savest i svoju dušu i svoju dužnost.

„To su bile poslednje generalove reči koje sam ubeležio, upamtio i upio kao sunđer vodu.

Izgovorene u ponoć, precizno i dostojanstveno, bez traženja milosti i iskazivanja straha od smrti“,sa uzdahom olakšanja završio je moj domaćin i imenjak đeneralovu zavr šnu besedu.



PRESUDA BEZ ŽALBE I ĐENERALOVO POGUBLjENјE

- Tako se naš izmučeni kolega sudija Mika preda mnom, svojim prijatelјem, oslobodiomrtvog đenerala i suđenja koje ga je gušilo trideset i nešto godina. Pošto mu je i život bio naizmaku, govorio je sve tiše i tiše o svemu što ga još tištilo:

„Moj po svemu jedinstveni optuženik staloženo je priveo kraju svoju mudru i vizionarsku besedu, poravnavajući, uzgredno iskrivlјene revere izbledele bluze. Na kraju mi je uputio pogledu kome nije bilo ni mržnje, ni zavisti, ni molbe. Na svoje optuženičko mesto vratio se mirno.Spustivši glavu između ispošćenih šaka i gospodstvenih prstiju, ponovo je nestao u svom svetu.Pređašnjim položajem i izgledom lica bio mi je svetovno biće i na trenutak sam zaboravio sakakvom ulogom sedimo jedan preko puta drugog. Na stvarnost me je podsetila prošarana,suzbijena publika koja se polako dizala iz grobne tnšine. Uobičajeno grubi stražari ovog puta bilisu pitoma jagnjad jer su ga izveli u zaklonjeni hodnik, blagim dodirom ispod stanjenih laktova.Mislima odlutali ćeneral iz sudnice je izašao pognuto, ne dozvolivši da mu uzvratim pogled.Posle njegovog odlaska topčiderska zgrada se brzo ispraznila. Unutra je ostao samo njegovsnažan duh, koji sam osećao na potilјku do poslednjeg silaznog stepenika. Napolјu se rađao novidan, 12. jul, sparan i zloslutno težak, kao pred gradonosnu kišu. Naredna tri dana skrivao sam se po budžacima od njegovih zračnih očiju koje nisu dozvolјavale snu da mi priđe.

Tog višestruko uzavrelog 15. jula, na dan objavlјivanja nestrplјivo očekivane presude, pojavio se licem samrtnika koji se oproštaju od svojih bližnjih, ravnodušniji prema svemu noikada do tada. Odluku moga veća, u kojoj su se preplitali smrt i robija, saslušao je kao da se radio ko zna kom. Opterećen njegovom izmenjenom slikom i potpunom nezainteresovanošću za sve što sam javno izrekao, jedva sam smogao snage da napišem presudu, na čijem sam dnu stavio potpis tek oko ponoći. Ostatak noći bio sam vampir u svom stanu, a u razdanuće onako neispavan požurio ka Topčideru i svom privremenom sudu. U sudnicu oslobođenu od svega što je podsećalona prethodne burne dane, ušao sam nesigurnim korakom, očekujući žalbu filozofsko-etičkesadržine i nastavak poučnog osvrta na život i sve ono što nas kao živa bića okružuje. Umestoočekivanog, na širokoj katedri sa koje sam ga posmatrao preko mesec dana, ležale su naslagane jedna na drugu molbe za pomilovanje osuđenih na smrt i njihovih branilaca. To je značilo da jeneko mom suđenju koje je podrazumevalo pravo na žalbu, kao redovan pravni lek, dao karakter postupka prekog suda. Pravnički kazano, moja presuda je na volšeban način postala izvr šna sdanom objavlјivanja. Nisam do sada sreo čoveka zdrave pameti koji se ne boji smrti i zato jo šnemam prihvatlјivo objašnjene zašto se nijedan moj osuđenik na najtežu kaznu nije žalio, jer bitime u svakom slučaju bar pomerio čas egzekucije. I sada me bole grudi što je moja presuda postala pravosnažna i izvršena praktično samim činom njenog potpisivanja i pečatiranja. Čimsam došao k sebi, sa razumlјivom radoznalošću izvukao sam tabak sa đeneralovim čitkimrukopisom i opet doživeo nemerlјivo iznenađenje. Nekoliko krivudavih redaka preko kojih sam preleteo u sekundu, ispisanih penkalom, upečatlјivo su govorili o skrušenom i poniznom stanjuonoga ko ih je sastavio. Oslonjen na zid, nedovolјno pribr an, dva-tri puta sam pročitaođeneralovu molbu za pomilovanje, a u ušima su mi odzvanjale njene reči, koje sam glasnoizgovarao:

'Prezidijum Narodne skupštine



Federativne Narodne RepublikeJugoslavije.

Presudom Vrhovnog suda Federativne Narodne Republike Jugoslavije, Vojnog veća, od

15. jula 1946. godine osuđen sam na kaznu smrti strelјanjem. Skrhan fizički i duševno nedaćamakoje su me pratile kroz ceo život, molim Prezidijum Narodne Skupštine Federativne RepublikeJugoslavije da mi kaznu smrti strelјanjem zameni, putem svoje milosti, kaznom lišavanjaslobode. Molim da se ova moja molba uzme kao moje iskreno pokajanje i da mi Prezidijumolakša težinu kazne na koju sam osuđen. Uveravam Prezidijum da ću za vreme izdržavanja kaznelišavanja slobode, svojim predanim i požrtvovanim radom uložiti sve da doprinesem koristi našojnovoj državi, kao što sam već pokazao pre i u toku procesa u više mahova.

S molbom da mi se putem najviše milosti Prezidijuma Narodne Skupštine Federativne Narodne Republike Jugoslavije dade pomilovanje.

15. juli 1946. godine.Učtiv

Dragolјub Draža M. Mihailović'

Taj dan proticao mi je u muvanju po zgradi iz koje punih 35 dana nisam izbijao i traženjuonog jučerašnjeg mudraca i vojskovođe, sina Ravne Gore koji ne 'ište milost i praštanje’.

Vrućina je bila jaka, a žeđ nesnosna. Skupio sam svoje prnje i krenuo ka bilo kakvom pravom osveženju. Razmišlјajući na koju stranu da pođem, nisam primetio sekretara Federativne Narodne Skupštine ekspeditivnog Peruničića, dok mi se zadihano približavao sa nalogom zaekspediciju svih molbi za pomilovanje. Sutra ujutru isti čovek prekinuo me je u brijanju iizdaleka povikao:

'Brzo pročitaj ovo i vrati, u velikoj sam žurbi’, i pre nego što sam se snašao, u mojimrukama se zabelasao prepolovlјeni papir na kome je bilo otkucano:

'Prezidijum Narodne Skupštine FNRJ br. 964716. jula 1946. god.

Prezidijum Narodne Skupštine FNRJ na osnovu člana 1 Zakona o davanju amnestije i pomilovanja i člana 74 Ustava FNRJ, na svojoj sednici od 16. jula 1946. god. doneo je sledeću

ODLUKU



da se molbe za pomilovanje Mihailović Dragolјuba Draže, Radoslava Radića Rade, Glišić

Miloša, Žujović Mladena, Živković Petra, Jovanović Dragomira Dragog, Jonić Velibora, DokićĐure, Mušickog Koste, Pavlović Boška i Dinić Tanasija, osuđenih na kaznu smrti izvr šnom presudom Vrhovnog suda FNRJ - Vojnog veća i SUD 6r. 1/46. od 15. jula 1946. godine

NEUVAŽE.

Sekretar, s. r.Predsednik, s. r.’

Kad pre, pomislih, ali ne smedoh da izustim. I pored shvatlјive opštenarodne napetosti islužbeničke žurbe, ipak nisam očekivao zasedanje s nogu glomaznog kolektivnog tela, pogotovošto su se Zapadna Evropa i Amerika zalagale, ne baš ultimativno, za preinačenje đeneralovekazne. Brzonogi sekretar je bio nestrplјiv. Istrgnuvši mi 'svoje’ iz ruku, nestao je iz mogvidokruga, ne dozvolivši mi da ga bilo šta upitam. Neočekivani događaj me je dotukao. Pometennjime, ostao sam ukopan tu gde sam se zatekao. I taman što sam se malo pribrao i krenuo kaizlazu da što pre udahnem svežinu, ispred mene se stvorila ispružena ruka sekretara moga veća,Todora Popadića, sa aktom sadržine:

'Vrhovni sud FNRJVojno veće1 SUD br. 1/4616. juli 1946. god.Beograd

Ministru unutrašnjih poslova FNRJ.Za pomoćnika ministra unutrašnjih poslova drug Svet. Stefanovića.

Beograd

Dostavlјam Vam u prilogu prepis dispozitiva dele presude ovog suda 1 SUD br 1/46 od15. jula 1946. godine i dva prepisa odluke Prezidijuma Narodne Skupštine FNRJ broj 96/47 od16. jula 1946. god.

Presuda ovog suda je izvršna a odlukom Prezidijuma Narodne Skupštine FNRJ odbijena je molba za pomilovanje na smrt osuđenih lica.

Prednje Vam se dostavlјa s molbom na zakonski postupak. Smrt fašizmu- sloboda narodu!Predsednik Veća

pukovnik Mihajlo M. Đorđević’



Nisam imao izbora, prihvatio sam pruženo pero umočeno u mastilo i potpisao što se od

mene tražilo, predajući time đenerala u nadležnost policije, formalno- pravno, pomoćnika ufederalnog ministra unutrašnjih poslova Svetislava Ćeće Stefanovića, koga je zbog privrženostisvom šefu Aleksandru Rankoviću oduvao vetar revolucije upotrebom proverene formule

'kontrarevolucionarnog delovanja’. Kako se crna tekućina razlivala na ravnom papiru, preko kogasam ispisivao svoje ime i prezime, tako mi se unutra stišavalo.Umor je učinio svoje i, pošto sam se nekako dogegao do stana, nastupajuću noć pr espavao

sam kao zaklan. Ustao sam rano izjutra jer mi je sedam-osam sati spavanja bilo dovolјno daodmoran dočekam dan za izvr šenje smrtnih kazni svojih pogublјenika. Iz kuće sam u emotivnom pogledu izašao: ni takav, ni takav. A svakog narednog koraka srce mi je kucalo ubrzanije.Približavajući se pragu zgrade Ozne za Jugoslaviju, nedaleko od današnjeg Studentskog trga,Ćećin šef kabineta, zauzet razgovorom sa onim jučerašnjim sekretarom Prezidijuma, u prolazu mi je dobacio da su, izgleda, oni sve to uradili sami’. Od njegovog ovako neodređenog saopštenjautrnule su mi noge i ruke. Kroz glavu su mi prostrujala samo na prvi pogled šalјiva prebacivanjaretkih prijatelјa i dalјih rođaka da sam jedini pukovnik u zemlјi sa zvanjem sudije za jednokratnuupotrebu. Prihvatajući to kao moguću istinu, ponovo sam se našao pred đeneralovim pogledom sazavršne besede, sada jasne poruke da se nas dvojica malo pitamo o suđenju u kome smoučestvovali. Sve to nateralo me je da se vratim proteklim zbivanjima.

Kao što sam naglasio, sa pisanjem presude završio sam oko ponoći, između 15. i 16. jula.Samo njeno prekucavanje odnelo mi je nekoliko sati. Đeneralova molba za pomilovanje nosila jeoznaku 15. jula. Upoređivanje ova dva datuma izazvalo mi je sumnju da je celojdvadesetčetvornoj grupi osuđenika bilo uskraćeno čitanje i proučavanje moje stostrane odluke.Da zlo bude veće, to sumnjičenje rodilo mi je verovatnoću da su Odluka o odbijanju molbi za pomilovanje, nalog za egzekuciju i zvanično saopštenje da su kazne izvršene 17. jula, posthumniakti. Rešen da istrajem u svojoj nameri i stvar isteram na čistinu, zaređao sam na sve službeneulaze. I kome sam god pomenuo Dražino pogublјenje, taj je bežeći slegao ramenima. Ne mogu dase požalim, svuda sam bio lepo primlјen i ulјudno ispraćen. Na vrata kabineta novoustoličenogministra srpske policije, još moćnijeg Krcuna, jedinog koji se u gostropimstvu nije pretrgao, pomom verovanju jednog od učesnika đeneralove egzekucije, zakucao sam posle celodnevnogtrčkaranja od jednog do drugog zvaničnika.

'Druže pukovniče, čemu to uzbuđenje?! Zavr šili ste svoju misiju danom donošenja iobjavlјivanja presude i potpisom naloga za njeno izvr šenje. Naše nove socijalističke sudije netreba da budu egzekutori. Složićete se s time! To spada u zaduženje policije. I ne uzurpirajte policijska prava. Popijte kafu i idite za vašim poslom’, očitao mi je lekciju mladi ministar, nogu podignutih na sto, udarajući štapom od kuvane drenovine po njegovoj glatkoj površini. Taman štozaustih da mu ukažem na suštinu osnovnih n nezaobilaznih krivičnih propisa, on me presečegledom gralјivice ustremlјene na žrtvu. Iz njegovih karakteristično bulјavih očiju sevnula jemunja koja mi je ožežila lice.

Nisam se predavao. Insistirao sam na pravima zakonito izabranog i postavlјenog sudije, ivratio se polaznoj tački, pešadijskom učilištu u Topčideru, da se priberem i krenem iznova alidrugim pravcem. Bescilјna šetnja krugom mladoakademaca pešadijskog roda dovela me je dozgradice đeneralovog konačišta za vreme trajanja našeg procesa. Sablasna škripa njenih ulaznih iunutrašnjih vrata izloženih promaji, neodolјivo me je podsetila na napuštenu kuću greha, i poterala ka neravnom dvorištu. Približavajući se usputnom useku, zastao sam pred bleskomstakala polomlјenih naočara ob-lika cvikera sličnih ovim mojima, koje nosim od bogzna kada.

Što sam duže zurio u rasute komadiće delimično poprskane krvlјu to mi se sve jasnije



ukazivao sam đeneral bez svojih okruglih staklenaca. Polovično pomračenje svesti učinilo me jenesposobnim za racionalno postupanje i rasuđivanje, ali sam ipak kao kroz maglu nazreo konturenekoliko pritajenih policajaca, kojima je malo šta bilo jasno. Na prostoru izvan vojnih površinaopasanom nejednakom ogradom, na kome sam se ubrzo našao, bio sam slika i prilika pijanogčoveka koji je u jednom danu potrošio celu svoju platu. Osetivši čvrstinu tla pod nogama, pustio

sam korak ka suprotnom kraju grada i kući oficira Ozne koji je prenoćio u đeneralovoj ćeliji predsutrašnje objavlјivanje moje presude. ’Ti si obrazlagao svoju odluku, a meni je prišao pretpostavlјeni oficir i saopštio da je moje

dežurstvo u ćeliji najvećeg 'neprijatelјa naroda, izdajnika i ratnog zločinca’ zavr šeno zasvagda.Bilo je to sve što mi je rekao čovek koji je nešto znao, kasnije vrlo uspešni obaveštajac.

Put pod noge i teraj dalјe, rekao sam sebi i izašao na ulicu da se priberem. Nisam se bolјe proveo ni kod ostalih đeneralovih 'sobnih’ čuvara, koje sam pronašao na jedvite jade. Onima kojisu se raspršili po belom svetu bilo je teško ući u trag. Posle uzaludnog obigravanja Beograda ivećeg dela Jugoslavije našao sam se na pustoj livadi. Razmišlјajući da se predam i dignem rukeod svega, slučajno sam natrapao na muzikalnog Rašu, onog oznaša koji je redovno dežurao poredđeneralovog zatvoreničkog uzglavlјa. To je onaj raspevani momak koji je glasnim pevanjem unašoj najčuvanijoj zatvorskoj ćeliji izazvao uzbunu u Ministarstvu policije Srbije. Imao sam srećuda konačno naiđem na nekoga ko nešto zna a još nije omutavio. Obigravao sam oko tog čovekakao oko vezane mečke dok nije otvorio usta i povukao me prema Topčideru. Do glavnogdvorišnog zdanja vojnog učilišta bili smo paralelni nemušti par. Kod njenog stepeništa on jeiskoračio ispred i u nekoliko koraka stigao do malog useka pred kojim su još svetlucali komadići polomlјenih cvikera.

'Presudu si objavio 15. jula posle zalaska sunca. Posle tvog kratkog osvrta na proteklosuđenje uz pomoć nekoliko drugova vratio sam đenerala u sobičak u kome je provodio dane procesa. Smrtna kazna kojom si ga 'darivao' nije ga snuždila, ni zaplašila. Uravnoteženim ismirenim licem odavao je pojavu čoveka koji se posle zavr šene prve faze života predaje nečemnovom. Zabačena prostorijica glavne zgrade suprotno od tvoje sudnice služila je za odmor i prenoćište oficira zaduženih za obezbeđenje procesa.

Jedan od njih, redar Vukušić, ili sličnog prezimena, rodom Splićanin, ustupio mi je krevetza nastupajuću noć, koju sam po zapovesti starešine proveo na mestu zbivanja, radi ugušenjaeventualnih nemira i napada na objekt. Ta situacija omogućila mi je da pratim događanja unutarkruga i prisustvujem primopredaji spisa i presude između tebe i sekretara tvog veća, potporučnikaTodora Popadića. Ti si odmah posle toga nestao, a neko iz tvoje blizine nekoliko puta je ulaziokod đenerala. Ne znam da li praznih ili punih ruku. Bila je ponoć kada se među nama pojavioministar policije Krcun Penezić i njegova odabrana oficirska garda, sve sama poznata lica. Pojavaministra izazvala je živost. Trčkaralo se tamo i ovamo. Ponegde se nazdravlјalo šlјivovicom, koja je mirisom dopirala i do mojih nozdrva. Služilo se i gibanicom iz pravouganog pleha. Kako je bilo sasvim sigurno da se neće uvažiti nijedna molba za pomilovanje, neko je dao nalog zađeneralovo prebacivanje, dobro sam čuo, u zatvor Ade Ciganlije, planirano mesto njegovog pogublјenja. U taj čas podivlјali i podnapiti Krcun sjurio se u privremeno boravište tvogosuđenika i, oborivši ga na pod, počeo je da mu divlјački čupa bradu tupim makazama.Đeneralovo bolno ječanje nadjačale su oštre reči nevidlјivog: 'Skinite tu pijanduru sa tognemoćnika’. I na trenutak sve je utihnulo. Nisam se prevario, u ušima mi je odzvanjao Lekin glas.O Krcunovom divlјanju mogao bih mnogo da nam priča naš kolega Sveta Filipović, kumslužbeno prisutnog Ćeće Stefanovića.

Izuzetno važan čin đeneralovog pogublјenja morao se obaviti po mraku. Zato se saneodloženom egzekucijom nije otezalo. Noćni transport prvog državnog pogublјenika izvr šen je



iz bezbednosnih razloga. Nјegov krajnji pravac kretanja bio je predratna apsana Ade Ciganlije,koju je tokom 1945. godine federalna policija prisajedinila sebi zbog njene specifičnekonfiguracije i izvanrednog geografskog položaja. Ona je tada bila ostrvo, pregrađeno od naselјai javnih puteva i staza plovnim rečnim rukavcem. Onaj ko je odlučivao svakako je znao da suostali zatvori u Beogradu, kao oni u ulicama Đušinoj, Bačvanskoj i na Obilićevom vencu, bili

prenatrpani sa oko 300 zatvorenika u grupnim sobama i desetak u ćelijama, sa svega 38centimetara prosečnog životnog prostora. Tamničarska Ada, stara zatvorska ustanova namenjenauglavnom političkim osuđenicima, sastojala se od zgrade sa prizemlјem i spratom i dvorištemograđenim zidom visine od šest do osam metara. Van njenih zidina bila je baraka za stražare.Unutra su se nalazila dva nužnika, prvi u prizemlјu, drugi na spratu. U rano proleće 1946. godinenapravlјen je treći, na severnoj strani dvorišta do same ograde. U vreme procesa kojim si digaona noge bar jednu polovinu zemalјske kugle, iskopana je sa spolјne strane zida, na razmaku odoko 30 cm, ne baš tako velika krečana, prema zvaničnom objašnjenju za gašenje kreča potrebnogza krečenje stražarskih soba. Obe iskopine bile su dublјe od zidnog temelјa koji ih je razdvajao.

Čuvanje zatvorenika bilo je povereno vodu premobilisanih vojnika, većinom selјaka izokoline Leskovca. Posete visokih funkcionera ovom ostrvu na ostrvu tekle su učestalo i poustalјenom redu. Među njima najrevnosniji je bio Milovan Đilas, pre rata 'stanovnik’ političkogkrila glavnog zatvorskog objekta, okrenutog prema zemunskim baruštinama.

U njemu su vršene egzekucije ’pogublјenika visokog ranga’, dok su niže rangiraniegzekutirani na Banjici ili Marinkovoj bari. Već se nazire važnost tehničkog opisivanja ovog pomnogo čemu neobičnog zatvorskog zdanja. Izvođenje našeg prvorednog pogublјenika pripalo jeKrcunovim oficirima, a komandnu ulogu vršio je Ćeća Stefanović, državni funkcioner nadležanza federalne zatvorenike. Oni su to uradili policijski grubo, verovatno podstaknuti opisanim ponašanjem svoga šefa. Nisu izostale ni pogrde i psovke, mada je đeneralovo lice pokazivalospremnost da prihvati smrt. Nјegov glas, kojim je tražio svoje pogublјenje po vojničkim propisima i protokolu, izdigao se iznad opšteg meteža i bio je povod razbesnelim i goropadnimoznašima da ga udaraju cokulama u leđa i u stomak. Trebalo je imati tvrdo srce pa sve to izdržati.Kada je pretučeni đeneral četvoronoške potražio pale naočare, okrenuo sam glavu u stranu i propustio da vidim još ponešto. Vrativši se u prvobitni položaj, stigao sam da otpratim izmicanje pobesnele skupine iza ovog useka, sa opkolјenim đeneralom, u pravcu kasarne udalјene odavdedve stotine metara ili možda nešto više. Ne isklјučujem mogućnost da je tvojim osuđenikomvršen taktički manevar pre odvođenja na Adu, ostrvo njegovog večnog počinka. Otuda se kaomesta njegovog pogublјenja pominje Lisičji potok, obližnja kasarna, stara krečana Ade. Zbogtoga su se tragači za njegovim pbsmrtnim ostacima dobro umorili.

Krcunova nepristojnost naterala je Leku da bude prethodnica ostrvskom konvoju.To je sve što sam čuo od ovog osećajnog oficira Ozne, čije me je kazivanje polovično

zadovolјilo. Đeneralovo kruženje od Topčiderskog učilišta preko banjičke visoravni i drugim

nedovolјno ispitanim stazama imalo je logično objašnjenje. Nove pojedinosti o neslavnom završetku pogublјenika koji me je bacio u očaj potražio

sam od Ćeće Stefanovića, uzdajući se u pravo potpisnika naloga za ekstradiciju. Pomoćnik ministra Federativne polidije bio je škrt na rečima i pored našeg neskrivenog

međusobnog uvažavanja. Nјegovo kratkorečje svelo se na ovih nekoliko redaka: 'Šesnaestog jula1946. u duboku ponoć, u vreme kada smo sve zatvorenike, uklјučujući i slobodnjake, prebrojali izaklјučali, tvoj pogublјenik je prebačen na Adu policijskim čamcem, sa čukaričke strane. Kolikose brže moglo, doveden je do ivice krečane sa spolјne strane zida, koju su dva nemačkazaroblјenika prethodno produbila i pročistila. Pred rubom krečne jame preuzeli su ga moji



naoružani oficiri. Ti isti momci usmrtili su ga prigušenim metkom a potom gurnuli dole, uz pomoć upravnika zatvora Perom Mitrovićem. Kako se klјučni čin odigravao oko ponoći, za danekzekucije uzet je 17. juli’.

Iskamčeno od Ćeće, donelo mi je kakvo takvo olak šanje, zbog mogućnosti da sekretaruPrezidijuma Peruničiću i sekretaru mog veća Popadiću nisam potpisivao 'mrtvačka’ dokumenta.

Nekoliko dana ranije prilikom posete zatvorskoj Adi bio sam pratilac Moši Pijade prilikom posete zatvorskoj Adi, članu svemoćnog Politbiroa, političaru koji me je stalno zapitkivao kakoću presuditi predratnom zatvoreniku Sremskomitrovičkog zatvora, koga bije glas da se 1937.godine, sledeći uputstva Sedmog kongresa Kominterne, sporazumeo sa zatvorskim ustaškimkolegom Javorom Stipom o za jedničkoj akciji ustaša i komunista na rušenju i rasparčavanjuKralјevine Jugoslavije. Ta pogodnost omogućila mi je da porazgovaram sa dvojicom stražara,ćutlјivih Leskovčana. Oslanjajući se na moju funkciju i druženje sa Mošom, nezavisno jedan oddrugog, rekli su mi ovo:

'Jeste, ovde je ubijen i u tu rupu bačen Čiča. Kada su ga doveli, nije mogao da hoda, negosu ga dva i dva oficira Ozne nosili držeći ga ispod ruke, dok su mu se noge vukle po zemlјi’.

Godinu-dve kasnije popio sam kafu sa zatvorenikom 'adadžijom’ Vićentijem. Mojzemlјak Vića, budući američki emigrant, ispričao mi je da je upravnik zatvora Pera Mitrovićzvani Bosanac, tako se valјda zvao, kivan na četnike što su mu u rodnoj Bosni ubili bliskogrođaka, na svoju ruku ili po nečijoj tajnoj zapovesti mrtvog đenerala isekao na komade iraskomadanog ga bacio u krečanu. Vićentije mi je još uz zakletvu rekao da su po upravnikovojnaredbi dva zaroblјena Nemca pijucima probili zemlјu između dvorišne klozetske jame inovoiskopane krečane, spajajući ih time u jednu celinu. Nјegov sobni drug, iz 'šesnaestice’ sačijeg prozora se rečni rukavac vidi kao na dlanu, zatvorenik Mišel Sazakijevič, emigrantski profesor u Čikagu, u svom književnom radu i raspravama na srpskom i engleskom iznosisvedočenja istovetna leskovačkim stražarima i moga Šumadinca. A i nagluvi zatočenici Ade sučuli ponoćno brundanje kamiona, buku motora čamaca koji je sekao vodeni kanal, šuštanje vode,ubilačke pucnje i uporedni poklič ekzekutora: 'Pakujte se, na onaj svet!’ Još nekoliko susreta sazatvorenicima ovog zloglasnog zatvora doneli su mi saznanje da su preko posmrtnih ostatakađenerala Draže bačena mrtva tela upravnika beogradske varoši Dragog Jovanovića, Nemacagrobara i ostalih pogublјenih iz procesa koji mi ni sada ne da mir a. Slušajući svog zemlјaka, prisetio sam se okolnosti pod kojima je ubijeni četnički komandant Predrag Raković bačen učačanski klozet. Na um mi je pao i legendarni vojskovođa vojvoda Petar Bojović, koji jesahranjen posle tri dana ležanja u krečani beogradske Kopitareve gradine, pošto su mu prethodno'oslobodioci’ Beograda frontalnim i dutotrajnim napadom slamali otpor, kao nacionalistioptuženom zbog kratkog pisma upućenog đeneralu Draži: 'Primi mog sina umesto mene. Starostme sprečava dati se pridružim’.

Đeneralov sin Branko, pre nego što je odveden na Goli otok kao rusofil, odvažio se da mi pokaže mesto na kome leže posmrtni ostaci njegovog oca, karakteristično po tome što na njemune raste trava, u šta se svako može uveriti. Baš na tom prostoru zaticao sam nadarenog belodvorskog svaštara Kralјevčanina Vasilјevića, koga je Tito častio velikim paketom grčkihmandarina, radosnog što je tako grandiozni Srbin, đeneral Draža, četvoronoške dopuzao do svojemrtvačke jame’.

Slušao sam advokata Dragića Joksimovića dok je povećoj grupi advokatskih kolega ređaoimena glavešina, svedoka đeneralovog pogublјenja. Sa srpske strane to su bili Krcun i Ćeća injihov poglavar Leka, sa hrvatske Josip Manolić i Steva Krajačić, sa slovenačke bivši učitelј i potpredsednik f ederativne vlade Edvard Kardelј sa sunarodnikom Edom Brajnikom, udbašemvisokog udbaškog ranga, sa crnogorske izvesni oficir Vujošević. Kulturnu javnost predstavlјao je



Oskar Davičo sa nekoliko politički obojenih pisaca, pesnik koji se proslavio podvorničk om pesmom Oj, Srbijo među šlјivama.

Kazivanja misterioznog karaktera o načinu i mestu pogublјenja đenerala Draže kolaju idalјe, ali moju psihu odavno ne opsedaju. Jednom zasvagda priklonio sam se Ćeći, oficiru Raši, puškaru Vasilјeviću, imenovanim zatvorenicima, neimenovanim Leskovčanima i još krepkom

komandantu obezbeđenja Topčiderskog procesa Koči Jončiću kome je jednom zgodom izleteLo:'Ako je to toliko važno, Draža Mihailović je na Adi Ciganliji’. Davnašnje policijsko privođenje jednog radnika na telefonikaciji ostrva zbog ćilibarske

muštikle, omilјenog đeneralovog rekvizita, pronađene u blizini zatrpane zatvorske krečane,raspršilo mi je svaku sumnju u verodostojnost tvrdnji da je Ada Ciganlija svetilište ravnogoraca idrugih nacionalno opredelјenih.

Pripovest da je u toku pretvaranja Ade u veštačko jezero davnih pedesetih godina ono štokreč i so nisu pojeli pod velom noći sklonjeno ispod debelog sloja betona u skroviti deo beogradske opštine Čukarica, skorašnjeg je datuma i bez čvrstog oslonca.



SMRT SUDIJE MIHAJLA

„U časovima obračuna sa samim sobom znojna čela sam se prisećao svojih propustavezanih za suđenje predvodniku četnika Draži Mihailoviću, kobnih za našu sveukupnu sudijsku profesiju" nastavio je skoro šapatom moj poštovani kolega, zamolivši smrt da ga pričeka. „Nisada u ovom samrtnom času ne opraštam sebi potpis koji sam stavio na nalog za izvršenje te usvakom pogledu prekretne presude, i to samo nekoliko sati posle njenog objavlјivanja. Timnesudijskim potezom dao sam za pravo svima onima koji veruju da je egzekucija nesrećnogđenerala izvr šena pre odlučivanja o molbi za njegovo pomilovanje. Ili da citiram istrglu rečenicustarešine čuvara đeneralove ćelije:

’0n je, druže sudija, pogublјen s danom zaroblјavanja’. Ja sam čovek sa najvećim pravom da poveruje u ovu postavku. Broj mog istorijskog

predmeta je K-1/46, a suđenje sam započeo 10. juna 1946. Do tog datuma u sudu u kome sam bioglavni sudija održano je na sijaset procesa, svi zavedeni u isti upisnik. To znači da je za đenerala bila rezervisana 'jedinica’ pre nego što je poroblјen, još 1945. godine. Ljutim se na sebe što samsve ovo na vreme prozreo a ništa nisam preduzeo. Do 31. maja 1946, kada je podignuta optužnica pod brojem Kt-711/46, bilo je bar toliko sudskih krivičnih predmeta u mome tadašnjem sudu.Ako je suditi po tome, bio sam kao i kolega Milija običan 'sudija smrti’ i zato svako moje prenemaganje što se rastajem od života u tuđoj kući, bez svog poroda i bračnog druga, ne bitrebalo nikoga da gane. Proceni sam koliko je moje zakasnelo saznanje da su sudijska čast, savesti dostojanstvo iznad potrebe svake vlasti. Badava nas život uči, iz dana u dan, da smo za one kojiod nas traže suđenja po 'njihovom receptu’ u izmenjenim političkim prilikama kriminalničidbenici. Evo, ja svojim jadnim primerom pokazujem kako završavaju delioci pravde, robovimoćnih i jakih, koji zaobilaze zakon i pravičnu istinu. Nama poznati sudija, osudivši dr LazicuMarkovića, profesora prava čije se knjige izučavaju širom sveta, ovako je pravdao svoju sramnuodkuku: 'Osudio sam svog profesora da ne bih ostao bez posla’. Taj se postavio kao da mu je suddedovina. I on je 'sudija smrti’ jer usmrćuje pravdu i lјudski ponos, a za učinjeni greh već jekažnjen gušenjima i učestalim srčanim udarima. Od svih nepravdi sudijska se najduže pamti inajjače peče. Ko dobro razmisli videće da između mene i neslavno pogublјenog ministraJugoslovenske kralјevske vojske u Otadžbini, Draže Mihailovića, nema suštinskih razlika. I on i ja smo rođeni antifašisti, patriote i demokrate. Jedan možda više od drugog. Radio-telegrafijanam je prirodna sklonost. Nosimo istovetne cvikere preko plavih očiju. Srbin on, Srbin ja. Čak sei slično oblačimo. A rat smo proveli u belim vunenim čarapama prebačenim preko nogavica. I pored svega ja sam ubio njega, a on sada ubija mene, a između nas je milion i više naših žrtava.On je ubijao moje, a ja njegove. Ili kako tokom suđenja spontano reče: 'ubijali smo se uzajamno’.Kao učesnik oba balkanska i Prvog svetskog rata ležao je u rovovima pored mojih dedova i pradedova.

Položaj predsednika Vojnog veća Vrhovnog suda, na koji sam doveden pod posebnimokolnostima, davao mi je neslućene mogućnosti da zaustavim bratoubilaštvo. Nisam gaiskoristio. Umesto toga suđenje o kome se sada ispovedam pretvorio sam u novo samouništenje.Sada je kasno za propitivanje zašto mi je manjkalo kuraži. Ne pomiš lјaj da su mi bili prepreka30.000 pratioca sudskog procesa, računajući i one unutra i one spolјa, stalno žedne 'nenarodne’krvi. Tužilac mi je zamerao što sam se lјutio na te lјude koji su mi aplaudirali kad god sam podizao glas na nemoćnog đenerala i njegove odvažne advokate, kojima pripada slava i čast za



iskazano hrabro advokatsko držanje. Uče nam decu da je u Srbiji suknula ustanička pu ška 7. jula1941. u valјevskoj Beloj Crkvi tako što je jedan Srbin oborio metkom drugog Srbina, 'izdajnika’.A sve smo bliži istini da je 'crni’ žandarm svesrdno pomagao „ustaniku“ da nesmetano zboruje uime partizanskog pokreta. Bog nije dopustio da to bratoubistvo prođe nekažnjeno. Ja znam da je'prvoustanik’ pao u selu Radanovcu 13. marta 1942, nevažno da li u borbi sa srpskim

nacionalnim odredima ili od podmetnute Titove ruke. Slučaj se ponavlјa i sa mnom. Ja, Srbin,usmrtio sam drugog Srbina sličnih ličnih nazora, želјa i prohteva, ali drugog političkogopredelјenja, pucajući mu u grudi sa sudijskog pijedastala. Šta sam time učinio, reći će buduća pokolenja. Eto, sada namirujem zasluženu kaznu osuđenika na doživotnu robiju. Takvo osećanjeme nosi od dana izlaska iz Topčiderskog učilišta. Kao što vidiš, sve dođe na svoje mesto. Bolјusudbinu nisam ni zaslužio pošto sam svojom presudom dao odobrenje da se svom žustrinomobrušimo jedni na druge. Pored ovakvih kao što sam ja, za naše uništenje nije potrebna strana silai vojska. Ako nam Bog ne oprosti, nećemo stići da se naplaćamo silnih kazni za tolike učinjenegrehote. Opstajanje na vlasti samo odlaže plaćanje onoga što se jednom mora platiti. Opravdanose pribojavam onih koji dolaze posle nas. Ne bi bilo čudno da nam potomstvo prekopava grobovei razbacuje koščurine. Neprestano razmišlјam šta bi se dogodilo da je Čerčil posle teheranskekonferencije ostao saveznik dinastije Karađorđevića. U tom slučaju dočekali bismo kraj rataaplauzom đeneralu Mihailoviću kao pobedniku nad nemačkim okupatorom u Jugoslaviji i'komunističkom nemani’. U takvoj konstelaciji odnosa nameće se pitanje da li bi i onorganizovao procese slične onima u kojima smo ti i ja učestvovali kao sudije protiv simpatizera i pripadnika levih Titovih snaga. Na Suvoborskom kongresu održanom u selu Ba, 1944, na SvetogSavu, posvećenom svenarodnom pomirenju i zajedničkom oslobođenju od okupatora, u prisustvuviše stotina umnih lјudi, đeneral se religiozno zaklinjao da se njegova vlast nikada nikome ne bisvetila, niti vršila mobilizaciju lјudstva koje mu za vreme rata nije bilo naklonjeno. Na tom jedinstvenom skupu zalagao se za Jugoslaviju uređenu na federativnoj osnovi, sastavlјenu odfederativnih jedinica Srba, Hrvata i Slovenaca, organizovanu na principima političke demokratije, političkih sloboda i socijalne pravde, u kojoj bi sve srpske zemlјe činile celovit nacionalni prostor. Prosto rečeno, proizilazi da bismo nas dvojica pod njegovim režimom uživali punuslobodu. E ta mogućnost čini me još grešnijim.

U krajnjem slučaju samo Bog zna šta bi se stvarno dogodilo da nam je istorija pošladrugim tokom.

Đeneral Draža se, kako sada rasuđujem, definitivno pomirio sa sudbinom posle Teherana,saznavši da ga je Zapad, u koji je bezgranično verovao, jeftino prodao, i njega i njegov pokret.Želeći da sačuva dostojanstvo, koje mu je potpuno pristajalo, za sve vreme suđenja nije otkrivaosvoja prava raspoloženja i ubeđenja, čak i kada su mu trenutne okolnosti išle na ruku. Upravozato mi je dublјe ostala u sećanju njegova sveukupna pojava, od dela za koja ga je gonio strogi i preovlašćeni vojni tužilac, koji je došao na suđenje sa unapred pripremlјenom i naoštrenomgilјotinom, protiv koje nije postojala adekvatna odbrana. Osetivši na nama znani način mojelagodno duhovno približavanje nebu kome ga šalјem, prigodno mi je saopštio svoje uverenje da umom društvu u povoju nema mesta za obojicu. Preko branioca advokata Dragića dao mi jezaduženje da prenesem poruku mladima da se njegovim pogublјenjem ne osigurava naša svetlija budućnost. Sa tim upozorenjem koje me rastrza rastao sam se od čoveka ko ji u prevelikoj lјubavi prema svom narodu i slobodi nije našao odgovarajući pravac za brod koji mu je istorija poverila. Ne bih protivurečio onima koji kažu da je đeneral bio najhrabrija ali u isto vreme i najtragičnija inajnedorečenija figura Drugog svetskograta. Drugi kažu, a mi ne priznajemo, da je samo on odtolikih silnih svetskih generala i pukovnika odbio da prizna vojnu kapitulaciju. Kao generalštabnioficir i vojni strateg, davno pre početka rata upozoravao je da je naša vojska zastarela za moderno



ratovanje. I pored toga smogao je snage da organizuje Pokret otpora, o kome je svet sa divlјenjem pričao. Mnogi njegovu smrt tragičnije primaju nego što bi primili svoju. Sve ovo proteklo vreme,koje je potpuno promenilo sliku bivše Jugoslavije, zamišlјam ga kako bezuspešno pokušava da sedokopa spasonosne obale. Pitaš se i ti, ali se pitam i ja, kao i mnogi drugi, zašto sam ga onda poslao u smrt ako je bio takav? Rado bih ti odgovorio na to pitanje da nisam odavno sahranio deo

sebe koji je pripadao sudiji Mihajlu. Danas si bio sagovornik Mihajla Mike Đorđevića,kafedžijinog sina iz Kragujevca, čoveka sa svim lјudskim vrlinama i manama. Petnaestog jula1946. godine mogao si da sediš i razgovaraš sa čovekom istog imena i prezimena, kome je njegov politički vođa bio i nebo i zemlјa. I voda i vazduh i opijum. I božanstvo. I više od toga.“

- Tim rečima oprostio se od ovog sveta „sudija za jednu priliku" okrenut licem ka zidu, pokazujući da je spreman za putovanje u pravcu koji mu je sudbina odredila. Ispod njegovogkreveta ostali su komadići stakla od razbijenih okruglih cvikera sa belim metalnim okvirom, koje je slučajno oborio na pod prekriven pločicama dok je zauzimao poziciju za definitivan nestanak.Ostavio sam ga u položaju koji mu je sudbina odredila. Na vratima njegove samrtničke sobesudario sam se sa lepuškastom mladom rođakom prognanog ministra policije, spremnom da prihvati njegovu napaćenu dušu. Napuštajući mesto kome se više neću vratiti, nestrplјivo samzavirio u tajanstveni zavežlјaj i ugledao fotografije tri čoveka sa okruglim naočarima oblikacvikera, ispod čijih stakala su izvirivala tri para istobojnih plavih prodornih očiju: njegovih,Brozovih i Dražinih. Ove likove, skoro istih crta, koji su prekrojili sudbinu čitavog srpskogživlјa, mogla je da spoji samo sila jača od čoveka. Zureći u njihove preslikane poglede, visokačela i pomalo splјoštena i zategnuta lica, nesvesno sam se upitao sa kojom je namerom Onaj kojiupravlјa zemlјom doveo na isti prostor tajanstvenog Hrvata, kafedžijinog sina iz srca Šumadije iškolovanog kralјevskog oficira, Požarevlјanina po poreklu Ivančanina po mestu rođenja, aBeograđanina po mestu prebivališta. Namučio sam se i sa nepoznanicom koliko i da li uopštelјudi vladaju sami sobom. Ovom prilikom imam u vidu sebe jer nije bilo pravih razloga da pođem putem kojim sam u mladosti grabio. U svoj grad vratio sam se sa osećanjem višegodišnjegodsustvovanja i ništa mi više u njemu nije bilo kao prethodnog dana. Pismo sudije Mike pročitaosam naizust. Ono je po svojoj sadržini predstavlјalo molbu u nekoliko pravaca. Počinjalo jeopisom doživlјenih muka što je olako prihvato ulogu narodnog glavoseče, praktično za račun jednog čoveka i njegove volјe za moć. Izdvojenim tekstom uveravao je pozvane i nepozvane da udrugim okolnostima ne bio „sudija smrti“ ni prema đeneralu ni prema mnogim njegovimsavremenicima i jednomišlјenicima. Odabranim rečima molio je da ga zastupam uovozemalјskom svetu i opravdam koliko mogu, što upravo činim. Zavr šio ga je takorećinaredbom da se u svakoj prilici nađem ministarevoj sestričini, jedinoj svetloj tački njegovogmučeničkog života. Za mene je poseban značaj imala fotografija aparata za pravlјenje meksalina,rukotvorina Kralјevčanina Basilјevića.

Veći deo nesređenih papira činili su izvodi iz strane štampe posvećeni đeneralovoj smrti,koje sam na brzinu prelistao.

Kralј Petar Drugi Karađorđević: „Mihailović se za vreme ovog rata borio na stranisaveznika i nepravedno je pogublјen. Greh za njegovo pogublјenje snose i sudije i njihovizapovednici".

Eleonora Ruzvelt, uticajna supruga američkog predsednika: „Bila sam mnogo tužna kadasam ovog jutra u novinama pročitala da je strelјan veliki rodolјub g. Mihailović, čovek koji jezapalio luč slobode, na kome se svi grejemo".

„Svet se trese iz temelјa. Mihailović, časni rodolјub, pao je kao žrtva i mučenik pod noge pobednika komunističke invazije sa Istoka" katolički Tajms 28. jula 1946. godine.

„Ceo ovaj proces gola je politika, ista stvar koja se desila u Moskvi 1936. godine, i sve je



bilo u službi komunističke propagande", La gazete Lozana, 17.7.1946. „Inkvizitorski kaluđeri srednjeg veka bili su prava deca u vitlanju svojim mačevima u

odnosu na Tita i njegovog sudiju Đorđevića“ Akropolis, Atina, 18. juli 1946. „Oko osam miliona Srba živelo je u Jugoslaviji pre rata, a milion i po više ih ne živi. Oni

su pali u ratu prolivajući krv za jednog čoveka, kome krvi nikada nije dosta" L. B. A.

„Mihailovića više nema. Ubijen je kao običan zlikovac. On je bio zrno između dva mlinavelikih sila. Upao je između dva mlinska kamena, koji su ga samleli. Mihailović je tip srpskog patriote i seoskog vojnika koji nema ničega više osim svog junaštva. Sve što je hteo i tražio to jevraćanje slobode svojoj zemlјi, i u njoj mirno i sigurno mesto ispod sunca za sve lјude dobrevolјe. On je tragična sinteza Koriolana i Hamleta, na slovensko-dostojevskom podnožju. Uhilјadama srpskih domova zapaliće se danas kandila ispod ikona srpskog svetitelјa Save za pokojduše strelјanih mučenika, a najveća biće namenjena mučeniku đeneralu Draži Mihailoviću" izvod je iz francuske štampe.

Opus plemenitog jevrejskog poslenika Aronsona pravo je pesničko nadahnuće: „Gde su gromovi kroz koje su nekad govorili praoci? Gde je glas koji čovečanski zacvili

nad sudbinom nejakih kad ih gaze i zaboli, i kad ih vređaju? Gde su reči onih koji vatru potpalјuju da bi iz praha mučenika vaskrsli Feniksa? Kako da se svet brani od sile i poroka, odzaborava, kad silni greše? Zato, prvo sa osećanjem stida a zatim s molitvama, pozdravimo Srbina, junaka i mučenika đenerala Dražu“.



SAUČESNICI U PROLIVANјU TUĐE KRVI

- Nisam prisustvovao sahrani svoga imenjaka Mike Đorđevića da ne bih okrnjiouspomenu na njegov život. U večni počinak ispraćen je u malom krugu bliskih rođaka i prijatelјa bez ijednog makar kurtoaznog protokolarnog telegrama. Ona koja mu je ulešpavala poslednjedane života oplakivala ga je u ime nas živih i u ime mrtvih koji su shvatili svu tragiku njegoveličnosti pre nego što ih je poslao u smrt. Državnici kojima je bio zaletište za uspon, sa uzdahomolakšanja primili su vest o njegovom odlasku. Ne znam da li njima pripada i đeneralov tužilacMinić, koga je nova vlast za učinjene usluge štedro nagradila značajnom ministarskom fotelјom idrugim visokim položajima - nastavio je sudija Mihajlo, ne obraćajući pažnju na vrevu činovnikaizazvanu završetkom radnog vremena.

- Odslikavam ti našeg kolegu koji je, ispunjen levičarskim idealima, zapucao u svet da ga preobrazi po svom nazoru i meri. Na njegovu i našu žalost, danas se bavimosudijom-egzekutorom potrošenim na jednom slučaju za ideju koja druge ne priznaje. Za razlikuod većine drugih „idealista“, koji su svoje bratoubilaštvo na vreme unovčili, on je deo života, počev od okončanja procesa koji ga je izdvojio od ostalih delioca pravde, posvetio raspravi samrtvim đeneralom o tome ko je od njih dvojice grešniji. Ako se porediš sa njim, neka ti tako i bude. Ali ipak, bilo bi bolјe da se maneš ćorava posla.

Onespokojeni predsednik Janko, premeštajući težište tela napred i nazad, slučajno jeoborio na uglancani parket vazu sa cvećem. Jak prasak razbijene posude prenuo je iz dremežaneispavane parničare, koji su zorom poranili u sud.

Sudija Mihajlo je mirno sačekao da dve vredne čistačice koje su se otimale oko porculanskih parčića zavr še svoj posao.

- Ne đipaj se toliko! Nije te bilo u priči o đeneralu Draži - nastavio je uporni sudijaMihajlo kao da se ništa nije dogodilo. - Započetom ras pravom isterao si medveda iz gustog grmai istovremeno podigao selo protiv sebe. Moraš da platiš cenu zlonamerne igre brojkama o mojimegzekutiranim osuđenicima. Ko bi ti poverovao da si sve ove godine čekao baš ovaj dan dasaznaš kolikom sam broju lјudi bio kasapin? Znaš ti bolјe od mene i kako sam i kome sam presuđivao. Izigravaš čobanina koji nanovo prebrojava maločas prebrojano stado. Na đenerala seviše ne vraćamo. Ako nameravaš da nešto od ispričanog pustiš u narod, neka bude sirovo kao štosi čuo.

Dovršavam o našim mukama. Tolike godine su prošle a tek sada te zabolelo tvoje i mojezločinačko ponašanje prema nesrećnicima koje nam je zla kob poverila. Osuo si se po licu i vratuvadeći iz prašnjavih arhivskih upisnika i neuništenih spisa izbledela imena mojih usmrćenika. Koti je kriv što mi nisi okrenuo telefon, kome se ne menja broj od rata naovamo? A takoreći do jučezivkao si me i za budalaštine. Za tako važne stvari nikada ne razlikujem podne od ponoći. Nedavno su te zatekli pored uvezane džombe službenih beleški o napšm značajnim suđenjimakako tragaš za brojem mojih smrtnih kazni. Koristim priliku i zvanično te obaveštavam da, sam presude te vrste odneo prilikom napuštanja ove zgrade. Otkako sam ih uneo u kuću i zaklјučao umajčinu devojačku komodu žena Jelisaveta i naša ćerka Milica, opravdano znatiželјne i za menezabrinute, pretvorile su se u nestrplјive naslednike koji danonoćno drežde pored neotvorenogtestamenta. Nedavno su mi obe uglas zapretile potpunim zahlađenjem porodičnih odnosa ako im u dogledno vreme ne odobrim da zavire u unutrašnjost tog nama dragog starinskog komada porodičnog nameštaja, izuzetne umetničke vrednosti. Eto, tebi, svom saučesniku u „prolivanju



tuđe krvi" dao sam prednost u odnosu na njih dve, rizikujući da u svojim očima postanemrazvalina kroz koju šibaju hladni vetrovi i zimske oluje. Izvedenu brojku, kako to sada možemoslobodno reći, „žrtvovanih pogublјenika" i njihove generacije kojima zamaraš mozak, složio samu odvojenu pregradu i zavetno zaklјučao do svog preselјenja u drugi svet. Da si mi ulјudno prišao, verovatno bi u prikuplјanju informacija bolјe prošao. Već mi je žao što si propustio priliku

da pothraniš svoju lјubopitlјivu dušu. Kako me, kao što okolnosti pokazuju, za ovih četrdesetakgodina nisi bolјe upoznao, reći ću ti nešto što je za tebe važno a za mlađe poučno. Mrtve duše prebrojavaju samo ucvelјena rodbina i lјubopitlјive vlasti. Ovi drugi jedino ako od pokojnikamogu da izvuku još pokoju korist, ili iscede još pokoju kap znoja - zajedlјivo je nastavio sudijaMihajlo, koga nije pogađao neprijatelјski pogled „stešnjenog predsednika" okrenut ka prozoru.

- Mnogi moji a samim tim i tvoji zlosrećni pogublјenici bili bi u današnjim uslovima pozitivan moralni primer. Bespotrebno uvećavaš njihovu brojku lažno se pozivajući na„zlonamerne kolege“ i druge znatiželјnike. Ne možeš me napraviti crnjim nego što jesam. Ako teinteresuje prava istina, siđi ponovo u arhivu i otvori sef koji si svojevremeno preuzeo kao deokonfiskovane imovine predratnog bankarskog konzorcijuma, u svojstvu državnog poverenika. Unjemu se krte posebno označeni i ukoričeni izveštaji, u kojima poimenično i po sudijama, pišekoliko je ko od završetka rata do sada izrekao smrti. Moje ime, naravno, zauzima udarno mesto.Prelistaj predmete koje budeš pronašao i opravdaj svoju platu. Imam važan razlog da se povučemiz razgovora o temi koja se bavi masovnošću naših izrečenih smrtnih kazni. Ako se samostalnorazotkrijem, u najznačajnijem domenu svoga života, postaću usamlјenik na prostranom i prepunom trgu. Tako nešto ne bi ni tebi pogodovalo. Zato ću ti delimično utoliti žeđ. Podsećam tena suđenja koja su obeležila početak tvog i mog sudovanja. Kao što se zna, karijeru smo započelismrtnim kaznama crnoberzijancima, bespomoćnim i beznačajnim diverzantima i propalimemigrantima, kao podrivačima sistema. Istinitije rečeno, prihvatali smo ono što je otpadalo odsudije Milije i njemu sličnih. To su prevashodno bili građani na koje se po nečijoj oceni u budućnosti nije moglo računati. O tome smo govorili na početku ovog susreta. Ako zbog pomanjkanja vremena i shvatlјive kostobolјe ne možeš još jedanput u podrume, mućni glavom pase seti njihovih imena i ličnog opisa. Nama kao i Vojnom sudu dovodili su nesrećnike grupnoiunapred pripremlјene za najtežu k aznu. Uzaludan je bio moj trud da im tako preplašenima probudim volјu za životom i nagon za samoodržavanje, koga niko živi nije lišen. U dobavladavine smrti potencijalni i postojeći pogublјenici nesvesno se poistovećuju sa masom pretvorenom u gumno preko koga svako gazi. Naše iskustvo kaže da za te lјude vreme ne postoji.U masovnim pomorstvima poveravanim hladnokrvnim, okorelim ali i bolesnim egzekutorima, presahnjuje želјa za životom i smrt se izjednačava sa najobičnijim dnevnim događajima. U tomeleži objašnjenje zbog čega pogublјenici sa dobrim izgledom na uspešno bekstvo pokorno pristupaju gubilištu. Moji optuženici zadovolјavali su se time što su imali sudiju koji im neunižava dostojanstvo čoveka. Nјihova unutrašnja oduzetost i emotivna praznina bile su minepremostiva prepreka za ma kakvu borbu koja vodi ka povolјnijem sudskom ishodu. Niko nemože,pomoći davlјeniku koji ne pruža ruku. Davno se zna. Golgotu prežive samo oni retki koji sesvim silama otimaju od smrti.

Priča koja sledi slikovito ilustruje vreme o kome govorimo. Naše poratno zakonodavstvo ustanovlјavalo je obavezu apsolutnog povinovanja želјi

vladajuće klase, u to doba svemoguće radničke. Po ugledu na Lenjinovu bolјševičku Rusiju, iTitova Komunistička partija postavlјa se kao avangarda proletera, koja je na putu do svog cilјa a„u korist naše srećnije budućnosti" gazila sve pred sobom, sejući nova groblјa. Tamo gde se onastacionirala, od sudova je ostajalo samo prazno ime. Izaslanici partije i državnog vrha dopremalisu nam u ruinirane sudnice kamenje i kame umesto pravdolјubivog zakona.



Jednog dana posle isteka radnog vremena privedena je u improvizovani sud kolona probrane beogradske gospode da im se sudi po hitnom postupku odnosno po pravilima prekogsudovanja a bez prave i formalne optužnice. U mnoštvu ravnodušnih lica prepoznao sam prvakasrpske drame i veselolјubivog boema Acu Cvetkovića, dobrotvornog lekara Hercegovca,ulјudnog žandarma Dragišu svuda rado viđenog i poštovanog glumca Jocu Tanića i nekoliko

sugrađana sa cilindrom i u frakovima. Uzmičući pred mučnim scenama, zaustavila me gruba prozivka francuskog đaka i međunarodnog humaniste dr Kujundžića, za koga si verovatno čuo.Oslonjen na ragasto nekadašnje sale za narodno okuplјanje, zanemelo sam posmatrao kako je jedan osioni državni poverenik snažnim zahvatom obema rukama okrenuo opštepriznatogdoktora prava prema na silu dovedenim građanima, koje je između dva velika rata reprezentovaou svim evropskim metropolama, nudeći mu, osorno, stolicu predsedavajućeg u važnoj pravosudnoj instanci ili tek iskopanu jamu sa dnom prekrivenim vodom. Naš bogolјubivi kolega, pravni pisac, povremeni prevodilac i nosilac čitavog niza francuskih odlikovanja, vratio se ponosno i bez reči, među svoje ugledne sugrađane, koje ni pretnja smrću ni je mogla da zastraši.Teško je sada reći koliko je na moje buduće opredelјenje uticalo pogublјenje na šeg učenogkolege i nekolicine njegovih savremenika, među kojima je bilo i kralјevinom zadojenih predratnih sudija. Voleo bih da ga nisam doživeo.





poimanje života, što ni mi ovom prilikom ne možemo izbeći. Bog je, stvarajući svet, odaslao jevanđelsku zapovest: „Ne ubij!” U njeno dosledno tumačenje i primenu uzdaju se i višestrukikrvoloci, izvedeni pred lice pravde. Na zakon Svevišnjeg računali su i moji pogublјenici.Crkvene knjige uče da je đavo odmetnuti apostol koji se odrekao Boga žudeći za njegovim prestolom. I njemu jevanđelski pristup životu pruža zaštitu, mada nam neprestano zagorčava

život. Možda nam baš zbog pomenute zapovesti crkva još ne šalјe signale o neophodnostiobračuna sa nečastivim, „svim pogodnim sredstvima". Nasuprot jevanđelistima, sve glasniji i brojniji su zvanični tumači Boga koji, ističući potrebu za oštrijim postupanjima prema Božjimotpadnicima, prećutkuju zabranu upotrebe oružja. Uništenje sopstvene mladunčadi nije sedozvolјavalo ni u pagansko doba, podjednako životinjskoj i lјudskoj vrsti. Saglasno tome,životinji koja bi u ovo prosvećeno vreme proždrala svoj nakot, za učinjeni neoprostivi grehsledovao bi, po jevanđeoskom učenju, kao kazna samo skraćeni i podeblјali lanac ili nepodesanobor. Naš rod za sličan zločin prolazi nešto gore. Tako će civilizovana država lišiti majčinskedužnosti majku zbog usmrćenja svoga novorođenčeta, uz propratnu blagu kaznu, najčešćeuslovnu. Ali zato svakog muža koji u očaju i besu pogubi svoju suprugu zbog učinjenog zlodela prema zajedničkom porodu čeka ozbilјna kazna za pravo, klasično ubistvo. Sa ovog polazišta,ubilački čin muške strane je shvatlјiv, ali zakonski je neoprostiv. Kao što se primećuje,naznačenim postupanjem prema čedomorki savremeno društvo osetno se približilo objašnjenojBožjoj zapovesti. U njenom slučaju jedina prava žrtva je samo postradalo mladunče. Savremeničovek još nije zauzeo definitivni stav u pogledu tumačenja u čemu se ogleda pravedno postupanjesa zločincima koji čine nepopravlјiva i teška zlodela. U jedan deo zemalјske kugle još nije stiglo jevanđelјe o zabrani ubijanja, dok se na suprotnoj strani sveta u milosrđu prema ubicama premašuje i sam Bog. U našoj sredini permanentno se umnožavaju „čuvari zakona iovozemalјskog reda" koji pristalicama Svetog pisma pridodaju epitete narodnih zlotvora. Ponjihovom rezonovanju, samo se doslednom primenom „oko za oko, zub za zub" uspostavlјanarušena društvena ravnoteža i pojedinačni i opšti vaspitni uticaj. I to pravilo oni zdušno preporučuju kao zakonsku normu.

Iznemogli predsednik Janko ublažio je potrebu za predahom povećim gutlјajem rakijezaklonjene iza debelih poveza službenih listova. Još odlučniji, sudija Mihajlo odbio je ponuđenu prelivenu čašu opojne šlјivove pr epeke širokim zamahom ruke, pokazujući time nespremnost da prekine razgovor na koji se verovatno više nikada ne bi vraćao. Ne obazirući se na svog duhom posustalog i nestabilnog bivšeg starešinu koga je pod dejstvom alkohola ubrzano disanje manjemučilo, nastavio je znatno prodornije.



„KUČKA RAĐA KUČIĆE“

- Primeri iz prakse su nezamenjivi za bolјe međusobno shvatanje. U tom cilјu potežemslučaj kojim se nadugačko i naširoko bavila naša nekadašnja laička i stručna javnost. Podsećam tena tragediju profesora J. K., poreklom sa jugoistoka Srbije, koga sam, sećaš li se, osudio na smrtzbog ubistva žene i pokušaja lišenja života dve njihove malodobne kćeri. Tokom iscrplјujućeg iizuzetno neprijatnog procesa, održanog u krcatoj sudnici, u crkvenoj tišini, više sam se mučioutvrđivanjem motiva kojima se u svom postupanju rukovodio ovaj nesvakidašnji ubica prilikomvršenja gnusnog zločina nego činjenicama iz lepo stilizovane optužnice. U taj slučaj uložio sam povišeni napor, jer mi je preko puta bio uspešan i natprosečno obrazovaan srednjoškolski pedagog. Moje zalaganje dalo je određene rezultate, pošto sam dokučio mnoge bitne činjenice.Bolesno opterećen zakržlјalim polnim organom, hvalјeni prosvetar i vaspitač posumnjao je usvoju polnu moć i plodnost. Tek posle njegovog pogublјenja izbile su na videlo silne patnje krozkoje mu je prolazila nedužna žena, prefinjene naravi i uglednog porekla. Rođenje njihovog prvog„ženskog kopilčeta" opravdavao je njenom materinskom potrebom. Pojavu druge „kopilastedevojčice" preboleo je uz obilatu i pravovremenu pomoć neuropsihijatra i gomile lekova.

A trećeg, prevremeno rođenog mališana, usnulog u majčinom naručju shvatio je kao bezobzirno neverstvo. Odgovarajući na moje pitanje zašto je posle ubistva supruge nasrnuo istimsečivom na nedužne devojčice, koje je svojim telom zaštitila njegova hrabra majka, sa očajem jeodgovbrio: „Učinio sam to jer kučka rađa kučiće". U svom samrtnom pohodu namerno jezaobišao kolevku uspavanog mališana „kako bi to štene u svoje vreme, lutajući svetom odsečenood porodičnog stabla, služilo kao poučan primer bezočnim nevernicima". Van svake sumnje, taj bi čovek, zahvaćen neizlečivom psihičkom bolјkom, i na slobodi i u zatvoru živeo kao da jeučinio pravično delo, a ne zločin neviđene težine. Moje razumno petočlano veće samoinicijativno je ocenilo da je za unesrećenu decu jedini spas očevo sklanjanje iz našeg i njihovog života. Takose iskristalisao jednodušni stav suda da bi nesrećna deca potrošila svu svoju budućnost uneprestanom iščekivanju dana kada će im otac krvavih očiju zakucati na vrata. Svemu ovome nijese imalo šta dodati ili oduzeti. Neću da grešim dušu, i ubica je jasnim znacima odobravao našeneskrivene misli, koje su išle u navedenom pravcu. Najpre izričitom zabranom braniocu da piše i podnosi neizbežne žalbe i molbe. Na pogublјenju, kome je spokojno prišao, čvrsto mi je stegaoruku, odmahujući glavom na tek pristigli lekarski izveštaj kojim je primenom bezrezervnousvojene naučne metode nesumnjivo utvrđeno njegovo očinstvo za sve troje dece, svrstavajući gau „neuspele i podmetnute falsifikate".

„Nisam postupao u sumanutoj zabludi. Morala je da plati svoju cenu. Uostalom, sada seizravnavamo. Vašu presudu shvatio sam kao Božji poziv nebesima, da ne budem nikome nasmetnji" rekao je gledajući u oči članove strelјačkog voda. Posmatrajući ga onakvog kakav jeste,i pored protivlјenja komandira zaduženog za sprovođenje egzekucije skinuo sam mu crni povezsa očiju ispunjavajući mu time želјu da umre „sa svetlošću dana, a ne sa mrakom, u kome ježiveo“. Tako sam ovom smrtnom kaznom preinačio Božju zapovest o obaveznoj zabranisvakovrsnog ubijanja.

Povodom izloženog događaja postavlјam suštinsko pitanje: imamo li pravo da svojimodlukama prepravlјamo naredbu našeg Stvoritelјa? Zakoni najvećeg broja civilizovanih zemalјa,koji se, poštujući narodnu volјu, nisu odrekli najtežih kazni, na strani su mojih crnih presuda,koje, doduše, odudaraju od religijskih kanona. Kada bismo radnje iz kojih su proistekle moje





smrtotvorne presude preinačene u korist njihovih osuđenika, čemu su se i sami nadali, do poslednjeg časa. Žalosno je što sreća nije bila naklonjena ni njima ni njihovim osuđenicima.Imena tih sudija dolazećoj plejadi pravnika neće ništa značiti. Sa svom trojicom ovih tragičaragodinama smo se sudarali po ovim istim sudskim kulama. Ima među nama i onih koji kažu: „ako, bar su se odmorili“. U takve prvenstveno spadaju kolege poznijeg životnog doba, čije su noge

postale preslabe za teret koji svakodnevno nosimo. Opšta je nevolјa što za naše patnje nikada nije bilo pravih sagovornika - vešto je oteo reč umorni predsednik Janko namr štenom gostu, kome jeočigledno smetalo što je pogrešno shvaćen.

Nanovo uznemireni sudija Mihajlo, stežući tašnu ispod oznojene miške, bučno jereagovao:

- Nisam ovde zbog ispovedanja. Opet me smišlјeno tumačiš po svome. Moja suđenja pripadaju samo meni. Utehu koju mi nudiš evociranjem uspomena na prerano preminule kolegeistog trena sam bacio kroz prozor, ali ne zbog njih. U svim mojim „službenim grehovima" tvojeučešće je ravno mome i zato teši prvenstveno sebe, a za mene ne haj. Ozbilјno te pitam, kolikoćeš još dugo da se poštapaš presudama sa tuđim potpisima? Nosim se mišlјu da prekinem ovajrazgovor, pošto te nisam u tome blagovremeno sprečio. Ne vidim čime si zaslužio da se umiven preseliš na onaj svet. Red bi bio da odeš tamo prlјav, bar koliko i ja.

Prebledeli Janko nije se suzdržao:- Stvarno preteruješ. Spremno podnosim i trpim uvrede, od kojih mi bride obrazi a srce

preskače. Juče su mi predstavili naslednika za ovo mesto koje ti sve vreme bode oči, na kome seu poslednje vreme prosto gušim. Ovo današnje koškanje tretiram zakasnelim prijatelјskimrazgovorom dva ispisnika koji su na svojoj koži osetili porođajne muke države u čijem sustvaranju učestvovali, svaki na svoj način. Od samog ulaska u zgradu suda nedostajala mi je tvojasudijska hrabrost za veće poduhvate u poslu. I pored svega, uspešno sam se provlačio krozlavirinte našeg specifičnog službovanja, duboko preživlјavajući svaku ozbilјniju presudu izrečenu pod mojim rukovođenjem sudom. Nije isklјučeno da skončam u težim samrtnim mukama odtvojih. O tome drugi odlučuje, a nikome ne preporučujem mešanje u posao onoga iznad nas.



SLAVLjENIK U SMRTI

Nepopustlјivi sudija Mihajlo presekao ga je oštrim pogledom, gurnuvši nogom podzarozani tepih jedva vidlјive komadiće razbijene vaze. - Pričom koja sledi stavlјam tačku na naš, po tvom shvatanju, zakasneli razgovor -

nastavio je odlazećim glasom. - Reč je o slučaju koji sam čuvao za porodicu kao objašnjenjesvoje sudijske prošlosti i postupaka. Obračunaću se sa sobom van ovih prostora zbog slabostikoju sada iskazujem. Tvoja podmukla zajedlјivost žari kao usijani žarač. Sve što si danasizgovorio, otvoreno ili uvijeno, opravdava moju srdžbu na tebe. Nije mi jasno kako sa tolikimzakašnjenjem saznaješ sudiju sa kojim si vek vekovao. Polazeći od takvog odnosa prema meni,opravdano pretpostavlјam da na svoje kolege gledaš kao na pocepanu krpu. Sve ovo današnjevreme utireš mi put u pakao, a sebe usmeravaš ka kapiji raja. Nego, prelazim na nagoveštenidogađaj, iz kog možeš opet da profitiraš, zavisno od toga kako mu budeš prišao. U njemu ćešmožda naći, takav kakav si, moje „satansko postupanje" a „svoju čednu nevinost". Nudim ti pravirazlog da zaboraviš svoje trenutno loše zdravstveno stanje.

Izostao si sa objavlјivanja presude mladom Bosancu Nenadu P., osuđenom na smrt što jevelikim kuhinjskim nožem usmrtio zanatliju Petra J., čoveka na prilično dobrom glasu, a potom prikladnim spravom zaustavio disanje njegovom golobradom šegrtu, kao i mogućem svedokuoptužbe. Odsustvo sa tako važnog suđenja opravdao si vajnim neodložnim državnim poslom.Jalovim političkim naklapanjima dao si prioritet nad sudbinama koje su rešavane pod tvojimstarešinskim nadzorom. Očekivao sam te u prvom redu jer se proces odvijao u vreme kada si biona proveri zbog svoje funkcije, kojoj je pogodovala samo kazna za primer, a to znači ona krajnja.I danas mi škode pohvale kojima si me zasuo čim si saznao za presudu kojom sam stao na put„opasnom banditu". Taj momak, preko čijih si vešala učvrstio svoju klimavu predsedničkukarijeru, imao je petnaestak godina kada su mu razbojnici na mračnoj krivini brutalno usmrtilioca, zbog takoreći sitniša. Polažući u grob drhtavim rukama svog hranitelјa, on je sa bolom u dušii nemoći nevine žrtve, prizivao brzu Božju i lјudsku pravdu. Na našu sramotu, ubicama njegovogroditelјa još se nije ušlo u trag. Opasni krvnik „sa đačkom torbom na leđima“ poverio mi se tek posle pravosnažnosti presude da je zabludom napravio toliki pokolј, mešajući lik nedužna čovekasa likom pravog ubice. Ni tada nije tražio milost, a ni bilo kakvo olakšanje položaja. Kao što pretpostavlјaš namerno je prikrio motiv zločina, koji bi mu možda spasao glavu kao najsnažnijaolakšavajuća okolnost. Nenadovom smrtnom kaznom izbrisane su greške nesvesnih i sebičnihučitelјa i nastavnika, nezainteresovanih i rđavih rođaka i čitave plejade državnih činovnika kojinisu našli za shodno da bar s vremena na vreme navrate u dvorište unesrećenog dečaka, pogođenog preteškom tragedijom. Mrštio sam se na tu gungulu čuvara morala, žustru i odvažnusamo kada se njihovo takne, uvek spremnu da nađe opravdanje za nevr šenje dužnosti premadrugima. Posegao sam smrtonosnim paragrafom prema jednom mladiću tada starosti nešto iznaddvadeset dve godine, zbog težine zločina koja se nije mogla umanjiti i prakse slanja u smrt i zamnogo blaža dela, u toj prvoj poratnoj našoj pravosudnoj eri. A da sam bio čovečniji, moglo je da bude i drukčije. Nezavisno od toga što tom mladom nesrećniku niko nije hteo da pomogne,osuđujući ga na smrt, gledao sam izvesne vreme na sebe kao na lјudsko čudovi šte. Na mojeopredelјenje za najtežu kaznu svakako je uticala i bojazan da se nerazumni, kojih uvek ima, ne polakome i ne krenu noževima na druge. Ne pravdam se, već samo objašnjavam. Presudio sammu kada je carovalo vreme svopšteg ubijanja, nesposoban da ga zaustavim.



Suđenje dvadesetrogodišnjem Nenadu pretvorilo se u proces koji opterećuje. Videvšimoje pokajanje, na odgovarajući način krivio je sebe što me je doveo u nezavidan položaj. Suzekoje je tom prilikom pustio bile su namenjene njegovom grešno postradalom ocu. Kako me je posle objavlјivanja presude ispratio blagim smeškom, leđima oslonjen na zid, ispeo sam senekako do svog kabineta, u kome sam dočekan kao pobednik nad životom i slavlјenik u smrti. U

sudnici je ostala samo crninom zabrađena majka pokojnog šegrta čije se ime u toku suđenjauzgredno pominjalo. Ona je, čuvši kako se proces završio, klonulo sela i iskrenom hrišćanskomdušom zaplakala nad sudbinom mladog Nenada „isto tako sina neke majke, koji takođe preranozavršava sa životom“, zaboravivši od čije ruke joj je dete stradalo.

Nјegove reči izgovorene prerano sazrelim glasom, kojima je propratio zavr šetak procesa,naterale su me da zaboravim u kom svojstvu sam se našao u sudnici punoj drame i crnila.

„Lako me izbrisaste sa spiska živih. Poslužio sam vam kao dobra brojka za statistiku. Mojživot ni u kom slučaju nije vredniji od života ubijenog majstora i njegovog šegrta, pa mi blažakazna i ne pripada. I sa te strane sve je u redu. Potegao samubojito oružje na čoveka koga samnesrećnim slučajem i poistovetio sa ubicom svog oca. Smrt moga vr šnjaka a njegovog šegrta plod je moje pomračene svesti. Do svega ovoga verovatno ne bi došlo da svi odreda niste tako brzozaboravili stradanje jednog nedužnog čoveka, bez koga mi je na ovoj zemalјskoj kutli sve gorko ičemerno. Osudom koju ste mi razumlјivim rečima obrazložili oprane su mnoge nečiste savesti. Ne lјutim se danas ni na koga, čak ni na svoje socijalne radnike, koji su me vodili iz doma u dom,sa tretmanom ubice a ne žrtve".

Ko bi rekao da ovako govori i rezonuje dvadesetogodišnjak. Ispričao sam ti doživlјeno saosuđenim Nenadom, koji je i za tebe bio opasni „sejač smrti“. Pogubno je što su i ovaj put„globalni krivci“ dvostrukog ubistva izvikivali parole smrti kao poruku mome veću. Još je većanevolјa što je ime ovog nesrećnog stradalnika zaboravlјeno i pre nego što je upamćeno.Ucvelјena majka mlađanog šegrta imala je više pijeteta prema njemu od svih nas zajedno. A našsud se obogatio presudom za profitiranje.

Sa osećanjem olak šanja privodim kraju ovaj susret. Dobro je za našu opštu stvar što si se bar jedanput u životu uznemirio. Budi zadovolјan ako se samo na tome zavr ši. Nastavim li dalјe, postaću tvoj ispovednik, a takvu dogodovštinu ipak ti neću priuštiti. Cilј ove moje posete bio jedruge vrste. O njemu smo na samom početku našeg susreta izmenili nekoliko reči. Ako cenišiskrenost, onda znaj i ovo: mnogo se bolјe osećam među svojim upokojenima nego u tvojojsredini. Sa njima se, ako ništa drugo, može bar na miru debatovati i o ovdašnjim i o tamošnjimstvarima. Varaš se ako misliš da nešto sa mnom nije u redu. Dok su se u mojoj sudnici ređalasuđenja u kojima se odlučivalo „o biti ili ne biti“ i od kojih su se drmali temelјi ove zgrade, našemlađe kolege uskliklo su iskakali ispred mene; a danas me obilaze kao krava staro seno u zelenojlivadi. Neka tako bude i dalјe. Otac me je, dok sam bio u kolevci, opomenuo: „Ako ne nađeš prijatelјa u svom domu nećeš ga naći ni na ulici“. Nesrećne okolnosti onemogućiše nas da se utome proverimo. Držim i dalјe da muka podelјena sa ukućanima, a ponekada i sa prijatelјima,manje gorči i tišti. Kako u odnosu na mene ne spadaš ni u jedne ni u druge, hvata me mučnina štoizlazim odavde siromašniji za odate tajne, koje sam čuvao za zaslužnije od tebe. I evo, već seosećam kao olupina. Nema sile na ovom svetu koja bi me ponovo dovukla u ovu bezdu šnu prostoriju. Ako se nekada sretnemo, sreli smo se. U protivnom, nikom ništa. To pravilo važi zasve sadašnje i bivše, i ovdašnje i ondašnje, kao i za ostale koji su imali bilo kakav službeni dodirsa mnom.

Tako se oprostio bivši sudija bogate karijere od svog doskorašnjeg predsednika i svojedosadašnje prošlosti, kivan na sebe što je sve ovo ispalo onako kako nije predviđao i očekivao,nespreman za duža opraštanja i pozdravlјanja. Silazeći niz strmo stepenište, nečujno se pitao:



„Nije li se možda utopio u tuđe sudbine nametnute zlom sudbinom, sa kojima se toliko godinarvao, a da toga nije svestan?" Tako odsutan od stvarnosti ličio je neupućenima, zokuplјenimsvojim problemima, koji su ga u žurbi odgurkivali u stranu, na parničnu stranku koja nije imalasreće sa sudom. Iz dela hodnika koji se račva na staze za kancelarije i sudnice, izašao je saosećanjem „da se tu nalazi poslednji put“ i da je, kao sudija Mihajlo, obična razlivena mrlјa.

Iznureni i potamneli predsednik Janko stigao ga je na kraju prometne ulice daleko od„njihovog sudskog zdanja“ koje i za njega polako postaje prošlost, sa zatvorskom dozvolom povodom koje su se sreli posle više meseci.

- Šta će mi to?! Neću valјda njome da se kitim? Toliki se advokati šećkaju zatvorskimzgradama kao po svom privatnom i nikom ništa. Za ovo sudstvo zaslužan sam najmanje koliko ioni. Naposletku, tamo su još stražari iz mog vremena. Uzdam se u njihovo pamćenje. Izbriši mesa svojih spiskova. Pređi gvozdenom četkom preko mojih tragova pre nego što te odjure na pustidrum - rekao je sudija Mihajlo kao da se obraća nekom trećem, odmahujući rukom preko ramena.

Život je nametnuo da rastanak dugogodišnjih saradnika uznemirene savesti, kojima jesvaki novi dan bivao teži od prethodnog, protekne bez pozdrava i kurtoaznih lepih želјa.

Zadihani predsednik Janko stvarao je nelagodnost masi prolaznika ispruženom dozvolomza zatvorsku posetu za dojučerašnjeg sudiju koji je žurnim korakom grabio ka zavijutku ulicekojom je žmureći prolazio.



PUT U OMORIKOVO

Sudija Mihajlo proveo je ostatak dana u preslišavanju svoje prošlosti dugim šetnjama,nenaselјenim delom grada. Kući se vratio po mraku. Ispred iskrivlјene kapije, koju je u poslednje potpuno zanemario, sačekala ga je zabrinuta žena Jelisaveta, nenaviknuga na njegovo celodnevnokašnjenje. A sa vrha stepeništa mahala mu je uznemirena ćerka Milica. Za večerom bogatijomnego obično, delovao je odsutno, kao retko kada. Slab apetit pravdao je trenutnim stomačnimtegobama. Osvežen bilјnim čajem svarim, nezaobilaznom svakodnevnom navikom bešumno jeušao u svoju zamračenu sobu zaklјučavši vrata za sobom. U ponoćnom zatišju, koje je primirenosačekao, izvukao je iz zamaskirane pregrade gornjeg dela bibliotečkog ormana, starinsko sandučeoblog poklopca, u kome su ležale hronološki složene presude, obeležene leplјivim krstom i crnimflorom. Pokretima apotekara koji strplјivo spravlјa skupoceni i spasonosni lek, odvojio je u stranu požuteli omot, obostrano hrapav, uzduž i popreko ispisan čitkim rukopisom. Usporavajućidisanje, laktom je bojažlјivo prebrisao obe korice i prvu stranu presude u kojoj su zakonskimredosledom imenovani članovi postupajućeg veća, uz odgovarajuće zakonske formalnosti, u vezisa osudom na smrt sedmočlane grupe maldića. Drugu stranu ove svoje presude, nepobitnogsvedoka najmračnijeg perioda našeg života, otvorio je sa zastojem kako bi što pribranije iščitao porodične podatke svih osuđenika. Kada je spustio pogled na jasno izdvojena slova kojima suispisane sve smrtne kazne strelјanjem bez prisustva javnosti „sedmočlanoj bandi" doživeo je privremenu nesvesticu. Ćiriličke generalije pogublјenog Miroslava Jovanovića, 21-godišnjegzemlјoradnika, iz potplaninskog sela Omorikova, okrenutog ka planini Goču, duplo podvučeneovlaženom mastilјavom olovkom, uneo je nesigurnom rukom u polupopunjeni dže pni notes.Višestranu presudu, otkucanu na grubom papiru, prelistao je stranicu po stranicu, prevlačećikažiprstom značajnije opise, pošto je prethodno nekoliko uzastopnih puta proverio bravu svojesobe. Na kraju je tajanstveno sanduče vratio na svoje mesto što je tiše mogao, olakšano za omotkoji je iščitavao. Klјuč od njegove kovane brave položio je u izdvojeni deo svog svadbenogkožnog novčanika. Pred polazak na počinak obavestio je sa nekoliko kratkih rečenica tada već pospane ženu i ćerku o iznenada iskrslom i neodložnom putovanju, strogo lične prirode, ucentralnu Srbiju, na nekoliko dana. Uvek staložena Jelisaveta saslušala ga je sa nevericom jer sudo tada putovali zajedno čak i u okolne varošice. Znajući za njegovu krutu i zatvorenu narav,sračunato je izbegla postavlјanje bilo kakvih pitanja.

Najavu ranog jutra dočekali su budni i zamoreni teškim mislima i neizvesnošću. U samo praskozorje on se pritajeno izvukao iz kuće u svečanom tamnom odelu i istobojnim lakovanimcipelama, sa fasciklom obmotanom crnim svilenim gajtanom, uredno položenom na dno retkoupotreblјavane putne torbe. Na odredišnu, glavnu železničku stanicu stigao je barabar saslužbenim osoblјem i postavlјenjem turističkog kružnog voza. Ne žaleći novca, rezervisao jesamo za sebe ceo kupe vagona, do dizel-lokomotive. Brkati i snažni kondukter i raspomamlјenivikend-turisti, zbijeni u prepunim vagonima i hodnicima, odavali su mu gotovo državničku počast, pripisujući mu u najmanju ruku funkciju okružnog načelnika. Iz voza je izašao uporedo samašinovođom, nezainteresovan za cvetno šarenilo Vrnjačke banje, kome su se pridošli otvoreno iushićeno divili. U obližnje selo Omorikovo dovezao se fijakerom ukrašenim crvenim kićankama ivisoko pobodenim pletenim bičem kojim je upravlјao belobrki fi jakerista u živopisnoj narodnojnošnji, sa širokom višebojnom kanicom oko pasa, kome se usput nije obraćao. Svoju otežaluglavu podigao je tek kada se negovani par konja raskošnih griva zaustavio u samom Centru sela,



koje je neobjašnjivo zaobišla „industri jska civilizacija". Opterećen mukom koja ga je dovela unjemu strani i nepoznati kraj, površnim pogledom prošarao je po loptastim i simetričnorazmeštenim brdima i slikovitim šumarcima i proplancima, ispresecanim samo prividno mirnimvijugavim planinskim potocima. Osamlјen na širokoj seoskoj raskrsnici nepravilnog oblika,okruženoj piramidastim stogovima sena i četvorovodnim zgradama pomoravskog stila,

sklonjenim u dnu dubokih dvorišta, bio je zalutali putnik namernik. Predusretlјivi fijakerista likasa tur ističke razglednice, naviknut na svakojake mušterije, slegao je ramenima i ćutke okrenuokonje na suprotnu stranu.

Zaselak prastare porodice Jovanović, u kome je svetlost dana ugledao nepravedno pogublјeni Miroslav, pronašao je u toku predvečerja. Zamoren tumaranjem opustelim šorovima bez uličnih oznaka, nazvanim po prezimenima familija kojima pripadaju tromo je prišaodvorišnoj starovekovnoj kući Domaćina Vukadina, oca mladog pokojnika, na kojoj se vijoriodavno izbledeli crni barjak. Nevičan seoskim prilikama, poklekao je vrteći zašilјeni drveni klinkoji je obezbeđivao pravu tišlјersku kapiju pričvr šćenu za fino obrađene drvene stubove,dovolјno široku i za kola pretovarena mirišlјavim senom. Ime najstarijeg gazde u selu prizvao jesa sredine dvorišta, popunjenog podesnim ekonomskim zgradama i pravilno raspoređenimkupama stočne hrane, preko koga je pretrčavala preplašena i zalutala živina. Pošto mu se dugoniko nije odazivao, bezvolјno se vratio na polazno mesto, odakle je ugledao zalazak neobičnovelikog i crvenog sunca, koje je polako iščezavalo iza naizgled spojenih brda. Taj prizor podsećao ga je na period formiranja zemalјske kugle. Ne znajući kuda i šta dalјe, rado se odazvao pozivu srdačnog mladog i stasitog kafedžije, nemirne razbarušene kose, crvenkastog i pravilnooblikovanog lica, u čistoj beloj košulјi, prikladnim seoskim pantalonama i vezenom prsluku. U prostranu, tipično seosku kafanu visokih plafona, popunjenu ovlaš otesanim masivnim hrastovimstolovima, visokim tronošcima okruglastog postolјa i drvenim gajbama nabreklim od neopranogsveže obranog paradajza, i drugog prirodnog mezetluka, ušao je bojažlјivo. Posle kratkotrajnog predomišlјanja izabrao je retko korišćeni sto, smešten u najdublјi i slabo osvetlјen ćošak, sa kogase ne vide flaše iz kojih se sipa i panj na kome se reže sa uvek punog ražnja. Nenaviknut nastolice bez naslona, na kojima se po potrebi i obeduje, umalo što se nije strovalio na olajisanidaščani pod. Nјegovim prenapregnutim nervima u svemu je pogodovala ponuđena ukrteladomaća prepečenica, žućkaste boje, povukle iz čiste i „okađene" bagremovine, kojom ga je častioživopisni kafedžija. Ispijajući prirodno čistu rakiju iz čaše za „nekršteno" vino, ispitivački je pogledao na nemarno raštrkane sandučare sa svakovrsnim povrćem, izvedenih vrhova, iz kojih sesluži besplatno i po slobodnoj volјi. Nekoliko zatečenih krupnihi ožednelih selјaka, na čijoj seodeći uočavala sivkasta zemlјana prašina; došaptavanjem su nagađali razloge njegove pojave uselu „koje svoje na vreme podmir uje“. Kako im je najmanje ličio na poreznika, zakletog seoskogneprijatelјa, koji i ne pitajući otvara poklopce tuđih ambara i kapije obora, obratili su mu se neokolišući. Ostavši bez ma kakvog prihvatlјivog odgovora, selom se munjevito pronela vest odolasku „tajanstvenog gradskog čoveka“. Složni Omoričani prekinuli su jesenje polјske radove udanu kao stvorenom za njivu i, ostavivši srpove, kose, rala i motike, pohrlili što su brže mogli kakamenom i patinastom spomeniku ratnicima oba svetska rata, kao u vreme verskih i ratnihokuplјanja. Tog prijatnog jesenjeg dana ka seoskom trgu, zrakastoj raskrsnici zvezdastokrivudavih puteva, odjednom su počele da se slivaju dugačke kolone gunjeva i seoskih koparana, predvođene selјacima srednjašima sa kaputima prebačenim preko ramena. I kafana živahnog ivedrog kafedžije odjednom je postala teskobna za sve radoznalce. Ispred njenog ulaza ostali su na brzinu doterani i očešlјani mladići i zabrinute majke, koje su pristizale u grupama, kao podogovoru. Kočoperni šef mesne kancelarije, „plaćeni seoski abronoša“ sudarao se sa svojimuzmuvalim selјanima između nepravilno postavlјenih stolova. Atmosferu neizvesnosti uvećavala



je povučenost sudije Mihajla i njegovo sveopšte loše stanje. Za vremešne domaćine, spremne nasvak u vrstu otpora prema „samovolјnoj i nerazumnoj vlasti" on je bio nepoželјni prekrajačseoskih međa i granica. Grupica uznemirenih seoskih kavgadžija zagledala ga je sa svih strana,očekujući da vidi precizne viskove, skraćene polubudake i druge zastrašujuće sprave zaizmeštanje međa. Znatiželјu u po bela dana prepunjene kafane, opkolјene sa svih strana,

pospešivala je i strančeva odmerenost u piću i apsolutna nezainteresovanost za primamlјive, joštople seoske đakonije, koje su vredne domaćice prinosile za svaki slučaj. Noć je polako klizila niz brda i ušunjavala se u dvorišta oslonjena na relјefne obronke

kada se na licu mesta stvorio friško obrijani, dobrodržeći i visoko uvažavani starina Vukadin,nekrunisani ali opštepriznati komandant sela, u čak širama i čojanom prsluku preko lanene košulјe prirodne boje, sa punom čuturicom i kesom rezanog duvana okačenom za zategnuti pojas, praćenrazdraganom dečurlijom pobeglom sa pojila, koja je trčala u susret „novom učitelјu".

- Dobro veče, prijatelјu, ma ko da si i ma otkuda si. Ovom selu ne priliči usamlјeni gost u punoj krčmi - domaćinski se oglasio sedokosi starac dok je proračunatim koracima uspravne imalo zabačene glave prilazio nedovolјno pribranom sudiji Mihajlu. - Ovde se kao u celomsrpskom rodu otvaraju kapije i pred neprijatelјskom vojskom ako je položila oružje uz ogradu.Obavešten sam da nekoliko sati sediš usamlјeno, na istom mestu. Učiš nas neobičnostima kojenama ne prijaju. Nisi iz ovog kraja. Vidi se to po tebi. Mi ovdašnji razaznajemo se i zatvorenihočiju, kako u selu tako i u gradu. Ima u nama nešto zajedničko, za strance neprimetno. Evo, na primer, naše komšije iza brda zabacuju noge u hodu i na ravnici i na nizbrdici, a mi iz ovogokruga više u pokretu mlataramo rukama, a okolinu osmatramo iskošenog vrata. Tako valјda Bogobeležava svoje stado da bi ga lakše prepoznao i očuvao. Red je da se prvo okrepimo i nešto prezalogajimo, pa da onda pređemo na glavno. Ako si nam došao dobrim, neka ti je blagoslovensvaki zalogaj i gutlјaj. U protivnom, pazi da se ne zagrcneš. I u tom slučaju požuri da neomkrneš. Kao putnik dobronamernik za konačište ne beri brigu. Svaka ovdašnja kuća imaspremnu gostinsku sobu i čistu rubu, namirisanu uspavlјujućim bosilјkom. Čikni ga majci onogako ne zaspi čim se uvuče u našu postelјinu i prisloni glavu na jastuk. Smatram da nije uvredlјivošto te pitam koji te belaj ili, ne daj Bože, nesreća nanese u ovu pitomu potplaninsku udolinu koja je odolela svim svetskim carevinama i velikim ratovima, pa i zubu vremena. Ne moraš da žuriš saodgovorom. Predahni koliko ti je volјa. Umorio te naporni put. Ne izgledaš dobro. Nismo naviklina strance jer nam po nekom nepisanom pravilu uvek donose nespokoj. Živimo povezani kao jedna velika familija i složno se ispomažemo. Kad zagusti, a to nam se, bogme, često događa, svismo pod jednom komandom. Ako nije bilo grada, udari suša ili poplava. Ne primaj sve ovozdravo za gotovo jer su preterivanja nas selјaka najbolјa odbrana od nezasite vlasti. Pojedinačnedugove, kad je opravdano, vraćamo zajedno. Ovde se ne rađa mladež koja preskače prekokomšijskog plota ili na drugi način poseže za tuđim. Ugošćavamo dobronamerne i kada se neslažemo u važnim stvarima. Ja sam ovdašnji seoski domaćin Vukadin Jovanović, nazvan po jednom pretku i najstariji sam u čitavom kraju. Ova seda kosa proizvela me u prvu glavu sela. Nije mi teška uloga koju vršim, a u njoj sam već desetak godina. Moja se redovno poštuje jersvagda težim pravednoj stvari. Posedujem domaćinstvo koje se prostire na ukruplјenomzemlјišnom maksimumu i trostruko više, državnom sekirom, posečenoj šumi. Nešto je na mene anešto na decu zbog zabrane širenja poseda, koja nam ne dozvolјava da se razmahnemo.Domaćinujem ženi Nataliji, kojoj, izgleda, još nisam dozlogrdio ili se vešto prikriva, našem sinuMilenku, njegovoj drugi Ljubici i njihovim sinovima Momiru i Branislavu. Za kraj sam namernoostavio jablan-unuka Predraga, naočito i zanosito momče, devojačku požudu posmrče mogneprežalјenog prvenca počivšeg Miroslava, koga je ova vlast satrla, protivno Božjoj volјi, nasvoju sramotu a na moju tugu i žalost. Bog da joj sudi, a narod da čuje i vidi.



Čuvši pokojnikovo ime, sudija Mihajlo trgao je glavu unazad kao strujom ošinut,zadržavajući položaj tela nakrivlјenog spomenika u zapuštenom groblјu. Tom reakcijomnagovestio je grupisanim selјanima noć neizvesnosti. Suštinu naglog trzaja još zagonetnogvarošanina, prvi je nazreo ostareli Vukadin, koji je stajao nasred kafane uzdignutih obrva,uzdrhtale brade i pogleda punog kontrolisane slutnje.

- Moj zlotvornom rukom prerano otrgnuti prestolonaslednik bio je ponos sela i čitavogregiona, kako po snazi tako i po duši. A pamet ne stiže da iskaže - nastavio je mudri starešina selaOmorikova namerno usporenije, vrebajući uvošteno lice sudije Mihajla. - Ostalo je nejasno zaštoSvemoćni nije dozvolio tako poželјnom biću da dočeka rođenje svoga čeda, za koga su već bili pripremlјeni kolevka i povoj. U mojoj sadašnjoj porodici nema živih obeleženih grešnika, a zagrehove predaka nudio sam svoju glavu. Unuk koga sam malopre izdvojio u predstavlјanju zaovoseosku veliku utehu nosi očevu dušu glavu, telo i stas. Nažalost, time se bol za mladićem ukoga su polagane velike nade i izvan ovog kraja, samo delimično ublažava i zavarava. Sagradio bih kulu do oblaka i crnom Arapinu ako bih nagazio mesto ispod koga počiva. Svaki onaj koji bimi omogućio da svog prvenca smestim među svoje mnogo bi mi olak šao rastanak sa ovimsvetom, koji mi postaje sve nepodnošlјiviji. Pokojnicima je odvajkada, bilo kog porekla da su,lakša svoja od tuđe zemlјe, ma kakva ona bila. Dao bih istu nagradu zlotvoru kamenog srca koji je posekao takvu bilјku, ako bi me naveo tamo gde me srce vuče. Prvi sam se preporučio, kako idolikuje. Voleo bih da te život nije zgazio ovako kao mene - starinski se predstavionajpoštovaniji žitelј brdima i rekama opasanog sela Omorikova ukočenom i zabezeknutom sudijiMihajlu, prelazeći spolјnom stranom kažiprsta preko ravnomerno poštucovanih brkova.

- Tebi je, stranče, još gore. Teško nama ako je u pitanju ono najcrnje - grudi ili mozak.Imaš usne i oči mrtvaca u otvorenom kovdžegu. Zbog tvoje iznenadne pojave u ovom selunapustili smo njive kada su im naše ruke najpotrebnije, a sada nas držiš na nogama svojim opasno bolesnim stanjem i izgledom. Idemo kod mene. Nisam daleko. Nije nam potreban prevoz. Mojakuća se ne iznenađuje nenajavlјenim gostima. Do nje se stiže prečicom za manje od pola sata,nabijenom i samo površinski prašnjavom stazom. Naša prašina je zdrava jer se diže iz popucalesuvote koja zarazu ne prima. Važno je da ne gacamo po gnjecavom. Požurimo da ti se ne desiono što se ne popravlјa. Imaj obzira prema nama. Pop i njegov crkvenjak su ko zna gde, a do njihse i u redovnim prilikama teško stiže. Ovde se odavno uvreženo verovanje po kome je smrtstranca u tuđem selu neminovna nesreća. Napolјu je naša čelјad, spremna da klečanjem ispredcrkvenog oltara prepreči put zlu iz predskazanja. Ne obogalјuj nas ako znaš za krsnu slavu. Nikood nas ovde nije prizvao kusog ni bogohulnim rečima, a kamoli rđavim delom. Nesreće su nasviše puta pohodile, a moju kuću najcrnje. Mnoge smo slogom odbili i proterali. Progovori,čoveče, bilo šta. Privukao si iz kuća gologlave majke raspuštene kose i bolesnu decu - obletao je pobledeli Vukadin oko samrtno požutelog sudi je Mihajla, kajući se što mu je uopšte prilazio, proklinjući čas njegove pojave.

Lakoverni žitelјi Omorikova propustili su kroz š palir spretnog kafedžiju dok je žureći prinosio neznanom gostu kocku šećera i hladnu bunarsku vodu. Pobožne starice molile su se ikrstile ispred kamenitog kafanskog stepeništa, izgovarajući imena svetaca „i koji čuju i koji nečuju“, upisanih i neupisanih u crkveni kalendar. Radoznala dečurlija načičkana oko prozorskihokana pribijala su se uz svoje majke.

- Hvala što brinete za moje zdravlјe. Nije ništa opasno. Pogađalo me je i gore od ovoga.Osećam - srce mi je u redu a i mozak dobro prima i odašilјe. Sve što je za opstanak važno urednofunkcioniše. Umorilo me truckanje preko neravnina u neudobnom vozu kome je svaka kućastanica. Za moje poodmakle godine su mekana postelјa i ravno dvorište, a ne brdovita sela. Sličnanemoć pogađala me je i u mojim mnogo mlađim godinama - progovorio je najzad stresni sudija



Mihajlo, otegnutim i isprekidanim rečenicama, prihvatajući drhtavom rukom ponuđenoosveženje.

Podbočeni Vukadin, opkolјen poslušnim meštanima, sumnjičavo je vrteo glavom, uverenda se u tuđinovoj torbi „ne krije dobročinstvo".

Noć je neprimetno prekrila selo. Oglasili su se i prvi petlovi sa vrhova polujajastih košara

od pletenog pruća, slamenih krovova, pozivajući svoja raštrkana i rastrčala jata na rani počinak. Napaćeno ali postojano Omorikovo, kome su stranci od pamtiveka vesnici zla, priželјkivalo jeneznančev brzi odlazak kako bi se u miru vratilo svom poslu i obezbedilo od vetrovite, duge isnežne zime.

- Poštovani domaćine - razgovetno je počeo sudija Mihajlo, na koga je osveženje delovalo brže nego što.je predpostavlјao, pogađajući želјe i misli okuplјenih. - Opet kažem, bezrazložno sise zabrinuo za moje zdravl јe. I meni je stalo da na svojim nogama iznesem svoje telo iz vašeglepog sela. Ima nešto krupno što nas dvojicu veže. Čućeš uskoro o čemu je. Nikako ovde predovoliko tvojih. Ne strahujem za sebe. Već mi mašu prizivači smrti. Niko ovdašnji ne sme bitioštećen ovim mojim dolaskom. Po godinama starosti jesmo i nismo daleko jedan od drugog. Zanaš sastanak nasamo, kome sada obojica stremimo, potrebno je obostrano strplјenje, suzdržavanjei razumevanje. Prihvatam poziv za posetu tvom domu, ne upuštajući se u to da li sam ga dostojan.Ali pre nego što krenemo, red je da koliko-toliko upoznaš čoveka koga uvodiš u kuću. Mojiroditelјi su između dva velika svetska rata bili na dobrom glasu, i kao Karađorđevićevi sledbenicii kao uredni članovi svog društva. Na uzvišeno ponašanje obavezivala ih je poveća zbirkanasleđenog i ličnog kralјevskog odlikovanja. Oca pamtim više po njegovoj lepoj sablјi,gajtan-uniformi i zvezdastim mačevima na reverima nego po liku koji mi je odavno izbledeo. On je napustio ovu zemlјu i svoj rodni, granatama razoreni grad u činu majora, kao pratilac mladogkralјa Petra II Karađorđevića. Nјegovim odlaskom iz zemlјe nastavlјena je tradicija moje familijekao čuvara prestola prve srpske dinastije. Poverlјivi lјudi su mi pričali da su se moj odbegliroditelј i njegov monarh nekoliko puta puzeći približavali granici nove Jugoslavije, i sa austrijskei sa italijanske strane, da se podsete na miris napuštene otadžbine. Vukla ih je ova crnica na kojojsada stojimo. Otac i ja potrošili smo vagon olovk i i pisama na tajno dopisivanje, o čemu se dosada nikom nisam poveravao. On je ostavio kosti u Londonu, u kome i dalјe počiva bez mojeupalјene sveće. Novoj vlasti priklјučio sam se pošto su njeni opunomoćenici majku i meneskinuli iz emigrantskog voza. Dogodilo se to u najgore vreme za naš narod, koje je, vidim, i tebe pogodilo. Srce i duša moje plemenite majke nisu izdržali pomračenje i raspad naše porodice.

Umni Vukadin, prislonjen na belo okrečeni zid, polako je naslućivao s kim ima posla i, bojeći se onoga što sledi, zamahnuo je nekoliko puta sirovim hrastovim štapom premazagonetnom strancu.

- Ne prekidaj me ako ti je stalo da saznaš o onome za čim žudiš, a meni je jedinom poznato - smirivao je sudija Mihajlo seosku starinu, predosećajući „noć za kalendar" upornozahtevajući praznu kafanu.

Metež izazvan susretom dva neobična čoveka, začinjen lјutim psovkama, koškanjima i pretnjama, prekinuo je držeći starac gospodarskim vitlanjem sirovom štapinom.

- Preko reda su me postavili za sudiju, sa još neosušenom diplomom pravnika KralјevineJugoslavije. Neočekivano i za mene samog postao sam delilac pravde bez pune kvalifikacije iživotne zrelosti - komotnije je nastavio sudija Mihajlo u prisilno ispražnjenoj kafani, gledajući u pravcu svog domaćina. - Posle dvogodišnjeg rejonskog sudovanja, neobavešten i neupitan,unapređen sam za sudiju Okružnog suda sa velikim ovlašćenjem prema čoveku i njegovojsudbini. Mnoge moje starije kolege, „sudije na novoj proveri", pretežno francuski školarci,navikli na primenu spalјenih kralјevih zakona, posredno obavešteni o mom preuranjenom



dolasku u njihovu sredinu, šapatom su protestovali „zbog kadrovskog javašluka". Nјih sam pridobio samo delimično. Najbolјe sam prošao sa onima koji su žurili u penziju da ne bi pred krajveka sudili „iz glave" i po uputstvima sa strane. Sve to uslovilo je da se kola slome na meni. A tito ne moraš da shvatiš.

Prelazim na glavno. Do kraja otvoreno i potank, o svemu, a ti posle presuđuj, po pravdi

Božjoj i po volјi svojoj. Već sam se predao tvojim rukama i neću se otimati ako me zgrabiš istisneš za jednjak. Prvi put se vidimo a osećam se kao da smo od pamtiveka zajedno. Nema šta, unaše živote umešao se prst sudbine koji mi nismo mogli da okrenemo na drutu stranu - bivao jesve otvoreniji sudija Mihajlo.

- Zašto si se, čudni čoveče, okomio baš na mene pored tolikog sveta, ispred i iza, a i sastrane?! Nastavi započeto putovanje kud ti je volјa. Ne tangira tvoje postavlјenje. Nisam ti niotac, ni brat. Ovo selo nije stvarno za tebe. Ušao si u njega sa gujom u nedrima. Ne pozleđuj me!Tako ti imendana! Ovog časa pozivam se na Boga, koga nikada nisam porekao. Stavlјaš mi so nalјutu ranu, čega je ovde i zli stvor pošteđen. Nisam ti ništa učinio nažao, a ne bih to mogao i kada bih hteo. Već sam razgrnuo mesto svog budućeg večnog konačišta. Sili se nad jačim i mlađim, astarca ostavi Božjim izaslanicima, koji su tu oko nas - prekinuo ga je apostolski Vukadin,očekujući rasplet drame u kojoj je sagoreo njegov pokojni sin Miroslav, presavijen pr ekostomaka, zaglušen grajom koju su stvarali snažni momci pokušavajući da probiju kafanska vrata,obezbeđena udvostručenim drvenim klinom i kafedžijinim širokim ramenom.

Iz pročišćenog grla sudije Mihajla u mlazu je poteklo: - Nema nam pardona bez obzira naovo što se događa spolјa. Tu smo gde smo. Đavo se izvukao iz kutije i neće natrag dok se nerazjasnimo - nastavio je on bez straha za svoju kožu. - Kao što malo pre rekoh, preuranjenim postavlјenjem na važno sudijsko mesto, golobradom su mi dali dvosekli mač, kojim sam u prvovreme lako i često smrtonosno ubadao, sekao i zamahivao. Prihvatio sam ga bez velikog opiranja,malodušan, pogođen raspadom svoje utledne porodice, ali i zbog podsvesnog verovanja da meiskušavaju dodelom značajne funkcije. Da budem malo iskreniji, nisam odbio ponuđeno zato što bi se u tom slučaju za tili čas oštro sečivo vlasti okrenulo prema vratu sina odbeglog kralјevskogoficira, sa kojom sada polemišeš. U trenucima definitivnog opredelјenja pojavili su mi se i moji pojedini staleški drugovi, koje je zbog nećkanja sa državom, na pogodnoj krivini, zaustavio„zalutali kuršum" zabijen u njihov u kičmeni stub. Posmatrano sa sadašnje pozicije, posle svegašto sam doživeo, metak pretnje nije bio toliko prodoran, a ni sečivo toliko oštro. U pravu si kadakažeš da za naš sadašnji susret nije naročito važno kako sam dospeo do položaja koji nas jespojio. Bilo je kako je bilo. Cilј mi je da te uvedemu ono što sledi. Važno je da smo se ipakkonačno našli. Nedavno sam se samovolјno oslobodio teškog jarma, koji sam nosio od završetkarata pa do današnjih dana. Izašao sam iz službe pre isteka roka, poveden ponašanjem jednog prevejanog zločinca, koga sam osudio na maksimalnu robiju zbog podmuklog ubistva nevenčanesupruge. Taj nečovek mi je pred prepunom sudnicom, pri kraju zamornog suđenja, skresao u brk:„Ako si čovek, oprosti se sa mirnim snom!" Svakako, cilјao je na svoju lažnu nevinost, koja me,iskreno rečeno, uopšte ne pogađa, i na moju tobožnju sudijsku grešnost. Čak i da je, zakonskigledano, ispravan, po moralnim normama mesto mu je u paklu. Zato me zbog njega nimalo glavane boli. Nјegovo prkosno ponašanje koje je prelazilo granice pristojnosti, podstaklo me je narazmišlјanje o mnogim mojim osuđenicima na smrt, ali mi je i pomoglo da prevremeno izađem izsuda. Ako sam se prema tom kolјaču imalo ogrešio, onda su svi oni koje sam poslao u grobnevini stradalnici.

- Zašto mi to pričaš? Nisam ja nikakva vlast. Raspravu o tom zločincu kako ga nazivaš,vodi sa merodavnijim, i na drugom mestu. Neće biti da si baš zbog njega zapucao iz svetle prestonice u ovu selendru. Okupirao si nam, čoveče, ceo okrug. Nismo mi zaluđeni kao



bezposleni varošani ,pa da farbamo jaja i kad Uskrs nije. Motika cvili za našim žulјevitimdlanovima. Pusti nas da ugra bimo od slane ono uzrelo nad zemlјom, a od mraza u nju zasađeno.Sruči to što si naumio i nestani, što pre to bolјe, i nikada te više ne sreli i ne videli. Ozbilјno teopominjem: današnje crnice i smonice plaču za nama. I meni starom neko se raduje. Navikao samžedno stado da prvi gutlјaj povuče iz mojih šaka - obuzet stresnom zebnjom, stari Vukadin nije se

više suzdržavao pred čovekom koji se, po njegovom verovanju, odavno otpadio od Boga. - Ženoubica mi je razneo razum, a grudi pretvorio u provaliju bez dna - nastavio je sudijaMihajlo nadjačavajući svoga domaćina. - Jedva sam izdržao njegovu palјbu, mada sam stvaraoutisak pribranog. U narednih nekoliko minuta posle njegove nepristojnosti strpao sam lične stvariu torbu i pogrblјeno napustio đavolski posao. Mojima je bilo sve jasno čim su me videli takonatovarenog. Opisao sam ti kako sam raskrstio sa pređašnjim životom, kome sam se do nedavnoslepo predavao, i prešao u obične građane, posle čega me ni sudska uprava nije zvala da serazdružimo sa presudama i predmetima. Kao rabuhem sada su me pozdravlјale me jedino pijačneselјanke i deo mladeži iz moje okoline. Ljudska dvoličnost je teška. Dobro sam je osetio nasvojoj koži. Nije problem u tome što sam postao nevažan. Nevolјa je na drugoj strani, u spontanojzavereničkoj tišini stvorenoj oko mene kao odraz nezadovolјstva mojim strogim suđenjima. Utakvim okolnostima počela su da mi naviru sećanja na strelјane po presudama sa mojim potpisom.

Konačno prelazim na razlog svog dolaska u vašu sredinu i našeg današnjeg viđenja.Jučerašnje lepo predvečerje izmamilo me ja na prostranu gradsku tvrđavu. I dok sam sa pogodnog prirodnog uzvišenja zaneto posmatrao obli crveni horizont i prelazak sunca na drugustranu zemalјske kugle, pogled mi je preseklo dečačko lice vižlјastog vojnika, ćubaste, plaverastresite kose i vodnjikavih plavkastih očiju u malo široj vojničkoj bluzi. Opet pojavom prepoznatlјivog mladića vratio sam se kući najkraćim putem i pored zbunjene žene i uplašenećerke zaklјučao se u svojoj radnoj sobi. U potpunoj tišini, sa kojom u poslednje vreme sve češćedrugujem, izvadio sam iz skrivenog sandučića presudu kobnu za sedmoricu „skojevaca“ iz ovevaše blagotinje. Prve njene rečenice sa naslovne strane oživele su mi sliku tvoga celovitogMiroslava, bojažlјivog, stidlјivog, plavokosog, vodnjikavih plavih očiju, dok se za vreme suđenjai izricanja kazne zaklanjao iza svojih zemlјaka. Maločas si zakoračio u ovu prostoriju na tipičnovaš način i nije bilo potrebe da se predstavlјaš. Sada znaš zašto sam pred tvojom pojavomzanemeo.

Svaka nova reč sudije Mihajla pojačavala je probuđenu snagu uzdrhtalog Vukadina, čijesu oči žarile ognjem koji dogoreva.

- Đavo te odneo! Braćo, uzmite močuge i motike. Nečastivi je među nama. Ako se zbogtebe moj mlađani izdanak i najmanje poremeti, neću džabe arčiti municiju! Budi siguran u to!More, za takve je kamen posred čelenke! Pusti me, čoveče, da se na miru raskantam sa ovimsvetom. Đavo te dovezao dovde, a ne kočijaš. Da imam dozvolu, pokrio bih te slamom i kresnuošibicom da što pre izgoriš - gušio se u bolu uzbuđeni starac, zadržavajućim isturenim štapom iupalјenim kresilom svoje razdražene meštane, na silu prodrele unutra opravdano zabrinute zanjegovo oronulo stanje, kojima je do eksplozije falila samo žiška.

- Potpuno te shvatam. U izmenjenim ulogama upotrebio bih protiv tebe mnogo jače reči imnogo ubojitija sredstva - nije se predavao sudija Mihajlo prizivajući k sebi „celo selo i njegovastada“ svešteničkim propovedom o mitskom Miroslavu. - Nagovestio sam ti mučan razogovor. Iod njega ne odstupam. Podupri se i izdrži do kraja. Neću se povući, makar me satro ispod ovogstola. Zalepio sam noge za donju prečagu i ne biste me od nje odvojili da vas je duplo više. Tvojnarod se smiruje i put do cilјa nam je otvor eniji.

Odmah po završetku Drugog svetskog rata užurbano se pristupilo obnavlјanju i proširenju



telefonske mreže naše novostvorene države, a naročito njenih gradskih centara. Za taj pozamašan posao dovođene su u srpsko-jugoslovensku prestonicu specijalno formirane radne brigade sa područja ratom preorane Srbije. Na čelu gočansko- jastrebačke i pomoravske bio je tvoj dečačkinasmejani, vižlјasti i plavkasti Miroslav, sa visoko podignutom trobojkom, slika i prilika vojnikakoji mi je na Kalemegdanu presekao pogled. Na gradskim prilazima nicale su barake, u kojima se

pevušilo ali i jaukalo od bolnih žulјeva i napuklih plikova. Ispred tih da ščara dovlačene sumasivne i masno obojene bandere i koturovi bakarnih žica, različitog profila. Do zuba naoružanistražari, odeće natoplјene mirisom rata, netremice su motrili na sve što se micalo, a za ustrelјenogdiverzanta nisu podnosili raport, ni pisali izveštaje i izjave. Jednog jutra u samu zoru prodorna brigadirska truba podigla je sa splјoštenih slamarica pospane brigadire, mislima okrenute kasvojoj rodbini. Komandant brigadnog naselјa, oštrorečivi čovečulјak ježeve frizure, utonuo uglomaznu ratnu opremu, cičavim glasom smirio je žagor i rečima rastegnutih slogova pozvao uislednikovu kancelariju na dobrovolјnu predaju one koji su podvukli pod krevet tri kotura „svete“državne bakarne žice. Za to vreme žustra trojka iz čete za obezbeđenje utrčavala je u najvećuispražnjenu baraku, ne osvrćući se na postrojene mladiće koji su u samrtnom strahu očekivali prozivku „osumnjičenih" snage optužbe i presude. Grobnu tišinu preseklo je prozvano ime tvogizduženog i pocrvenelog sina, koji je uskočio u policijski maskirani kamion ne čekajući komandui ne pogledavši u šestoricu svojih sobnih drugova koji su mu se ubrzo pridružili na pričvr šćenojdaščanoj klupi, svezani u jedno.

U to pogubno vreme svako novo jutro bez krvi i progona bilo je čist dobitak. Crni vetrovivlasti, kovitlajući brda i doline, razbacivali su na sve strane glave dužnih i nedužnih. Jauk jenadjačavao lelek. Nesanice pojačane strahom gospodarile su selima i gradovima pa i najmanjimnaselјima jer niko nije znao na čija će vrata država pokucati, ganjajući „neprijatelјe proleterskesreće“. Zanemeo sam pred scenom prebacivanja jednog predratnog bolećivog sudije pr eko visokežičane ograde na splјoštena tela njegovih pritvorenika koji su u savršenom miru čekali „svoj red“za suđenja i pogublјenja - izvedeno veštinom mišićavih državnih poverenika u crnim kožnimkaputima.

„Pozajmlјeni" javni tužilac, ponosan na nakrivlјenu titovku, po hitnom postupku izveo jena optuženičku klupu tvog prvorođenca i njegove sobne drugove, zbog „sabotažne plјačkedržavne imovine". Zahtevajući smrtne kazne za drske „kontrarevolucionare", u šta su ubrojani ikrivi i pravi, izazvao je kod znatiželјne publike strah jednih a aplauz drugih. Naglašavajući povećanu odgovornost tvoga nesuđenog naslednika kao nosioca zastave „istinske narodnesvetinje" pobedonosno je pogledao u nebo, prevalјen preko prozora. Suđenje „sedmočlanoj bandi“ odvijalo se u apsani uzanih i visokih prozora, stecištu teških robijaša, osuđenih nadugogodišnje robije i prinudni rad, pod budnim okom prerušenih državnihi partijskih odabranika,osvedočenih glasnogovornika parola smrti. Ti lјudi su, stvarajući zastrašujuću atmosferu,uzvikivali i imena prognanih sudija koji su, svaki pojedinačno, doživeli svoj crni petak zbog popustlјivosti prema „narodnim izrodima". U takvoj vatri koja je mogla da proguta nepreglednusvetinu, doživeo sam za sudijskim stolom osećanje ugroženosti tipično za optužene kojiodgovaraju za najteža dela. Pritisnut mnoštvom ustreptalih i užarenih očiju želјnih naslade tuđomkrvlјu podsetio sam se na jedno kosovarsko suđenje pomešanim „dražinovcima, đurišićevcima i balistima" kojim je umesto predsedavajućeg upravlјao javni tužilac, nazvan po pogubnoj oštriniCrni Mirko. Na tom procesu organizovanom „za popunu izveštaja Vrhovnoj komandi“ takođe seorilo: „Na smrt!“ Uzvici smrti namah su umukli kada je u red za strašnu egzekuciju u poslednjičas, ugurana lepa učitelјica cronogorske nacionalnosti, grešna zbog bezazlenog i slučajnoguličnog susreta sa izglednim italijanskim oficirom, „da upotpuni osuđenički nacionalni kolorit".Tvom Miroslavu i njegovim saučesnicima u nesreći, kao sinovima neopredelјenih i uglednih



domaćina, nije bilo spasa u „pregrejanoj državi". Niže i više rangirani sudovi preko noći suizmenjali svoje potpise, potvrđujući „poučnu i vaspitnu kolektivnu smrtnu kaznu“ „drznicima nanarodno dobro" pozivajući se na moju presudu. Moja zakasenala iskr enost, sa kojom sadanastupam, namenjena je prvenstveno pokoju duši i zloj sudbini srpske mladosti, pokošene zlomrukom. Na nesreću, tek posle egzekucije izvr šene nad tvojim zdravim i ponosnim prvencem i

njegovim nešto starijim zemlјacima i sobnim drugovima izbila je na površinu prava istina oakterima sračunato naduvane „bakarne afere“. Zanemeli solunac i nosilac Albanske spomenice, odlikovani ratnik velikih i malih ratova

Vukadin Jovanović, pratio je, kao nestvarnost, satansko ispovedanje sudije Mihajla, koji jeznalački vladao novonastalom situacijom.

- U vreme nestanka bakarne žice, čija vrednost za konačnu odluku nije bila presudna,grupa kojoj je pripadao tvoj sin koristila je kratkotrajno odsustvo, popunjavajući vremensku prazninu nastalu njihovim premeštajem na novo gradilište. U očekivanju smene vaša mlađarijarazmilela se prestonim gradom, mameći poglede stidlјive ženskadije svojim pristalim izgledom, anaročito umivenim licem, opranom i isfriziranom kosom i oštrim linijama na pantalonama,izvučenim pritiskom kamena na dasku. Prepušteni mladalačkim snovima, oni nisu primetilizalazak sunca i dolazak mraka. Nјihovoj široj formaciji pripadali su i momci sa beogradskekaldrme „na vaspitnom brigadnom radu“ predratni starosedeoci beogradskih zatvorskih ćumeza.Tek nedavno izmigolјila se iz arhivskog sudskog skladišta dobro čuvana tajna da su baš onigurnuli pod krevet tvoga sina, pred sam njegov povratak iz dugo priželјkivane šetnje, uvijenužicu za kojom je država oskudevala. Ostalo mi je nejasno, evo do sada, zašto tvoj sin kod takvogstanja stvari nije pokušao da se iskobelјa iz guste mreže javnog tužioca, kome su se, kako se tadašalјivo govorilo, izlizali ćonovi gazeći „kontrarevolucionarna grla“. On je odbranu odnaštimovane optužnice sveo na potvrdno klimanje glavom, ne primećujući svoje drugove koji suse opirali kako su umeli. Ne grešim u proceni da nije bio ni svestan svega što ga je snašlo. Suštinamog sudijskog beščašća je u tome što ga nisam prodrmao. Ako je svojom dobrotom zaštitio pravekr ivce, buduće političke emigrante i uspele inostrane fabrikante i bankare, naškodio je samo sebi.Doduše, veliko je pitanje koliko bi mu u tom dobu opasnog previranja i sveopšteg satiranja pomoglo iznošenje istina, jer se nije pravila značajna razlika između direktnih izvršioca kriminalai njihovih pomagača i prikrivača. A tvoj Miroslav je prema svemu što se desilo mogao da budesamo u grupi ovih drugih. Ali u svakom slučaju vredelo je pokušati. Istinolјubive sudije povodomtog slučaja bojažlјivo su zahtevale uvođenje „pravične razlike" u tretiranju lopova i njihovihsaučesnika. Zbog te „jeresi“ neki od njih „prevaspitavani“ su kopajući kanale teškim i klimavim budacima i učešćem u „udarničkim javnim radovima“. Pri takvoj stvarnosti na mestu je pitanje dali bi mi se isplatio trud da rasvetlјavanjem značajnih činjenica stignem do potpune istine o pripisanom delu grupe kojoj je pripadao tvoj Miroslav, kojoj je šansu umanjivao i opaki javnitužilac, tada neprikosnoveni vladar procesa svojim zahtevomm za primenu najoštrijeg aršina prema „saboterima i lopovima koji su se drznuli na ’sveto’“. Taj „čuvar opšteg dobra“ u pogodnom trenutku neskriveno mi je stavio do znanja da mu je svejedno preko čije glave će pastiuže, mereći i širinu mog vrata. Ovakvu tužilačku nabusitost verovatno je izazvala moja lakovidlјiva naklonost prema tvom dečaku. Posebnu prepreku pravednom suđenju predstavlјalo jeverovanje vlasti u formiranju da su njena naročita opasnost, pored mladeži građanskog staleža, iseoski podmladak iz domaćinskih kuća, čišćen u naletima na osnovu neosnovanih krivica.Stidlјivog Miroslava više je pogodila kvalifikaija lopova nego sama kazna. I dok su se njegovidrugovi batrgali i raspitivali o pravu na žalbe i molbe za pomilovanje, on se interesovao kako dase „ta ružna reč“ pomeri što dalјe od njegovog imena. Sa mesta na kome se sada nalazim mnogo jasnije se vidi zašto mu je navedena pogrda toliko smetala. Ti si ga kao roditelј i svoju odmenu



zapamtio na svoj način. Ja ga godinama osećam kao oštar klin zaboden u moje živo tkivo, pogotovo što mi nikako ne uspeva da se oslobodim njegovog pogleda, koji je u meni video i bićekoje će gospodariti drugima i na nebeskim svodovima. Ma gde se našao, pred očima mi je samoslika zbunjenog mladića devojački čedna lika, formirana tokom objave presude. On je i to, valјaznati, za vreme poimeničnog objavlјivanja smrtiih kazni, pogledao čas u jednog čas u drugog

svog druga, kao da se njemu nije sudilo. Tako se u sudnjem času ponašaju samo Božji milјenici, poruka je vernika.Kameniti zidovi jedine kafane patrijarhalnog sela Omorikova nisu bili dovolјno čvrsti da

izdrže biblijsko pripovedanje o stradanju mladog zemlјoradnika Miroslava, koje je svojomdužinom i sadržinom premašivalo strplјenje i znatiželјu okuplјenih lokalnih selјana. Načuvši štase dogodilo sa starijim sinom njihovog starešine, nekoliko snažnih tridesetogodišnjaka pokušalo je da nasrne „na sotonu koja im je donela nemir“- Oprezni Vukadin sprečio je smrtonosni linčkoji se osećao u vazduhu autoritetom pravednika, kome osveta nije u prirodi, omogućivši sudijiMihajlu da nastavi svoju poodmaklu zakasnelu ispovest:

- Na zajedničkom pogublјenju vaših još zelenih momaka, bez minimuma ceremonijalnog pijeteta, koji ublažava strah od smrti i budi nadu u spasonosni preokret, predvodio sam maludelegaciju članova vlasti kojima su gubilišta bila zamena za pozorišta i druge zabave. Završničinte tragedije odigrao se nedaleko od Beogradskog centralnog zatvora, koji su za vreme ratasagradili Nemci otkinuvši prostor sadašnjeg velikog stovarišta građevinskog materijala. Iznuđenodsustvom zahteva mladih pogublјenika da im se još jednom ispita krivica, ili bilo kakvog protesta protiv preoštre kazne, posmatrao sam kao nestvarnost sedam pravolinijskih mirnih lica, predatih sudbini. Za pr avo čudo je bilo što je i najstariji iz njegove grupe u međuvremenuneobjašnjivo klonuo. U pogledu tvog izdanika preplitali su se tuga i zabrinutost. U iščekivanjutrenutka odlaska sa ovog sveta, on mi je milolikom uz blagi osmeh poručio da će se čitavene beske večnosti moliti za moje zdravlјe ako mu sa još nerođenog deteta skinem brukuizostavlјanjem ružnih reči vezanih za njegovo ime, stavlјajući mi do znanja da je u vašem kraju potomstvo lopova unapred osuđeno na propast. Dirnut ovakvim njegovim odnosom prema životu,očinski sam ga blagoslovio, žalostan zbog nemoći da mu spasem dušu. Ako nije kasno, uslišio bih mu ovu neobičnu želјu dok još osećam toplinu njegove presečene mladosti, koja me je takodavno zaplјusnula. Dan pogublјenja takvog mladića ne zaboravlјa se lako. Ako ni zbog čegadrugog, ono zbog svih onih meni upućenih molbenih reči koje mi kao eho naglo izranjaju izsećanja, pa isto tako tajanstveno nestaju. One su, naravno, i razlog mog putovanja u vašeopštinsko mesto, dolaska na ovu božanstvenu visoravan. Prezaposleni članovi strelјačkog voda bili su slepi za patnju jedne mlade duše. Zahvalan sam Bogu što mi je omogućio da sprovedemdo kraja misiju koja me je u poslednje vreme potpuno okupirala. Tvoj nevino stradali sin, čijusamrtnu želјu upravo ispunjavam, osuđen je za nešto što je njemu praiskonski strano. On jesvojom božanskom nevinošću zaštitio prave delinkvente, koji se verovatno više ne sećaju ni prohujalog vremena, a ni njegovog imena. Ne molim oproštaj. Ako bih ga tražio, obratio bih senašem pokojniku, čiji se duh ovde još jače oseća.

Tako je sudija Mihajlo umirivao svoju kasno probuđenu savest i olak šao stanje duši predsada sasvim skrhanim starcem Vukadinom, koji je nemo gledao ispred sebe, pitajući se gde suizvori pravde i istine...

Kafanska vrata su se naglo i širom otvorila pred naletom mladeži koja se do tada držala po strani. Uzrujani meštani, spremni na sve, ukopali su se u mestu ispred dva klonulasagovornika, spojenih smrću olako pogublјenog, mladog čoveka. Zanemelost iz k afane prenela sena celo Omorikovo. Pred njom je utihnuo lavež čobanskih pasa koji su jurili za odbeglim stadomi večernji poj petlova. Zloslutnu muklost prekinuo je uspravni Vukadin glasom čoveka koji je



odoleo silnim olujnim vremenima i podmukloj smrti, pozivom sudiji Mihajlu da ga prati u stopu i porukom ostalima da manje zabadaju nos u „tuđi lonac“.

Gust mrak razlivao se šorovima, dvorištima i okolnim polјanama ovog živopisnog sela,koga je moderna civilizacija namerno zaobišla. Crne gromade razbacane po planinskim visovimažudno su upijale svetlost koja je prodirala kroz prozorska okna, raštrkanih seoskih kuća i ivičnih

ratarskih pojata. Pun mesec presecan pokojom zvezdom padalicom obasjavao je suvu i ispucalustazu kojom je sudija Mihajlo zamišlјeno pratio starešinu sela Omorikova, na rastojanju dužinesvoje udvostručene senke. Tonući u planinsku pomrčinu sve se više približavao duhu mladog pokojnika koga neprestano nosi u podsvesti, ne obazirući se na pse, kućne čuvare, koji su mu u brišućem letu promicali pored nogavica, negodujući što im remeti jedva dočekanu slobodu. U svecrnjem ambijentu ličio je sebi na noćnu utvaru. Nestvarno je delovao i 85-godišnji planinacVukadin dok ga je zadržavao slobodnom rukom ispred kolske kapije, natkrivlјene razgranatim jablanom, posebnom sortom jabuke jedrih plodova, u čijem se stablu prema prastarom predanjunastanjuju Bogu bliski, rano i nevino stradali. Da hoda po stvarnosti, podsetila ga je domaćinovaživotna sasputnica, zgurena starica Natalija, zabrađena crnom maramom dugačkih krajeva, koja je izronila iz mračnog doksata duboko utemelјene kuće, višestruko pojačavanog krova i velikihlukova, i radosno rzanje rasnog pastuva iza prikloplјenih vrata prostrane štale iz čije je tavanicevirilo nasušeno polјsko seno. Apostolski pokreti gologlavog Vukadina sa vrha stepeništadugačkih postamenata upravlјenih ka okačenom fenjeru, vratili su mu sećanje na „mnoštvokulaka" na papiru, otprilike njegovih godina starosti, bačenih u duboke jame, bez suda u osude idokazanog kulukčarenja. Sa tom mučnom slikom približio se sedokosom brđaninu, koji jestrplјivo otklјučavao glomazna drvena vrata zgrade u kojoj se rodio rodonačelnik najcenjenijefamilije sela Omorikova, a drugom slobodnom rukom pojačavao čkilјavi plamen iz tek zapalјenečađave svetilјke. Nјegovu naredbu da mu još ne prilazi, prihvatio je crkvenjački poslušno. A nadati znak kročio mu je u pradedovsku kuću, sa šaputavom molitvom za pokoj duše svih nevinostradalih, korakom kojim se prelazi preko manastirskog praga. Blagotvorni miris bosilјka irazgorelog tamjana povratio mu je preko potrebno spokojstvo i razboritost.

Kratkotrajnu muklu tišinu kojom je nema staračka trojka odavala poštu duhu mladog pokojnika, prekinuo je staloženi starina, pokretima mesijanskog proroka.

- Ženo, niko te nije zvao - obratio se nebeskim glasom svojoj Nataliji, pretvorenoj utamno klupko, dok se u prostranoj kvadratnoj gostinjskoj sobi, u kojoj se od smrti nesrećnog brigadira Miroslava nije obedovalo, plamen sa razbuktalog kandila, zahvaćen „svetovnim"vetrom, povijao na sve strane.

- Do danas se nisi mešala u muške razgovore. A znaš da me pamćenje dobro služi, -nastavio je, spuštena pogleda. - Ovog puta odstupam od pravila do koga sam uvek držao. U pitanju je vrlo važna stvar, u koju si se na vreme umešala. Odmotava se kalem naše sudbine.Čovek koji je pred nama pre mnogo godina razglavio je stubove ovog doma. Nećemo žuriti saosudom koju i te kako zaslužuje. Bog je ipak bio milostiv što ga je poslao ovamo. Idem direktnoda se ne bi nepotrebno grčila i mučila. Radi se o našem pokojnom Miroslavu. O njemu smo nasdvojica dojanili celo popodne. O do sada među nama ispričanom upoznaću te kada ostanemosami. Uveo sam ga u ovu svetu odaju volјom Nevidlјivog, u koju pored nas dvoje ulazi samo jošnaš unuk Predrag. Ako ovim što sada činim povređujem našeg pokojnika, koga si baš ovdeiznedrila, neka me na licu mesta pogode strele sa neba. Za svaki slučaj, već se molim za oproštaj. Neka ove večeri bude kako mora i kako je počelo. A od sutra u ovu blagoosvešćenu zavetrinutuđa noga neće kročiti. Zaklinjem se zemalјskim Tvorcem!

Pri pomenu imena pokojnog Miroslava u staričinim upalim i od bola davno zgaslim očimazasvetlucao je prigušeni plamičak života, oživlјavajući joj davno uspavane vene. U sredini



svetlosnog kruta koji je izvirao iz visoko okačenog fenjera ocrtavalo se njeno usahlo i belo lice,godinama skrivano od sunca gustom i tamnom, izbledelom maramom i umrtvlјenim preklopnim pramenovima osedele kose. U postojećem ambijentu isposnički i klecavi sudija Mihajlo,osvetlјen naknadno upalјenom svećom, bio je za nju Stvoritelјev izaslanik koji joj donosi priču osinu uzdanici „koji obitava na nekom uzvišenom mestu“. Uverena u takve promisli, prišla je

polako drvenom ramu osrednje veličine uokvirenom crninom, sa cravilno raspoređenimfotografijama mladića u sazrevanju, kojima je treptajuća svetlost iz kandila pridodavala pobožnost.

U dnu prostrane i nekoliko puta godišnje osveštavane sobe kuće prvuše naprednog plemena Jovanović, ispunjene sleglim i opijajućim vazduhom i religioznim znamenjima,ocrtavale su se tri nepomične siluete. Zatiš je u kojem je pod teretom života pogrblјena Natalija prizivala seni svog nikada prežalјenog pokojnika poremetio je njen prkosni životni saputnikglasom kao stvorenim za ovu priliku.

- Priđite slobodno, ali nipošto ne zapitkujte - otpočeo je preobraženi Vukadinosvetlјavajući uspravnim plamenom sveće lojanice album zavetnih fotografija. - Uvek sa drugima pripovedam, i vremenski i sadržinski, zavisno od ukazane potre be. Tako će i ovog puta biti.Učtivo opominjem da vodite računa o mladiću kome činimo posetu i da mu ne remetite mir.Zaslužio je makar toliko. Ako nije telom ovde, dušom sigurno jeste. Ne pričam napamet, no kako jeste i kako osećam.

Povijeni sudija Miha jlo bojažlјivo se primakao upalјenom kandilu, ispod koga mu je lice poprimilo voštani oblik. Starica Natalija, umotana u mrak, obišla ga je kao senka smrt.

- Ona najveća slika na samom vrhu pokazuje našeg milosnika pred odlazak u vojsku aizašla je iz na prave kojom rukuje čuveni banjanski fotograf Simić - izranjalo je iz staračkog grlau ponovno uspostavlјenoj tišini, u kojoj se ukočeni sudija Mihajlo osećao kao na nebu. - Krajnjaleva mu je prva vojnička. Na ostalima je sa svojom nevestom, večnom udovicom, koja je takorećiiz bele venčanice prešla u crninu. Ona nam predano neguje i čuva unuka, našu uspomenu nazajedničkog pokojnika. Ova soba je svetilište i u njoj se samo retki mole, krste i klanjaju. A oddanas pa dok se ne pročisti biće, zatvorena čak i za crkvene visokodostojnike. Natalija, zahvalansam ti pred ovim čudnim strancem što je redovno kadiš i obnavlјaš mirisom sa naših polјa itamjanom. Zagonetni čoveče, ovo kandilo nikada se ne gasi. Ono će, kada doće vreme, preći uPredragovo nasleđe, zajedno sa kućom po kojoj sada gaziš. Bude li po Božjoj volјi, i taj momčićostane pri sadašnjem srcu i pameti, njegov otac Miroslav i dalјe će ovde počivati u miru.

Naprečac osedeli sudija Mihajlo netrmice, je posmatrao fotografiju mladog vojnika, prisećajući se njegovih dobrodušno razvučenih usana, blagih vodnjikavih i uplašenih očiju ilepuškastog lica koje se ugasilo ne osetivši pravu oštrinu brijača.

Vreme je odmicalo. U sve čađavijem fenjeru, kao okačenom u domaćinovim uzdignutimrukama, dogorevao je široki i natoplјeni fitilј. Kroz staklo znalački pričvr šćenog prozora stidlјivose probijao odsjaj zvezda pojačan tamom obližnje planine, ispod koje je ležalo gustim mrakom pokriveno samodovolјno selo Omorikovo.

- Ponudi čoveka jelom i pićem. Juče sam pr ebrisala unutrašnjost obe kuće. Uvedi ga učisto i oprano. Greota je da ga pustimo gladnog i žednog. Ni našem Miroslavu to ne bi godilo -oglasila se tiha starica Natalija starački drhatvo, očekujući da nepoznati konačno progovori. -Dok ispijete po jednu, večera će biti zgotovlјena. Za šporet još nisam umorna. Nebesa su nam podarila rodnu godinu i plodnu stoku. Hvala im što su se i nas setila. Imamo čime predUzvišenim, na koga se nikada ne mrštim. Odveo nam je sina Miroslava, a podario unukaPredraga. Tako je on hteo. Vukadine, šta misliš, da li je ovaj čovek vr šio Božju volјu kada je u pitanju naše dete? Ako nije, zašto je onda poslat ovamo? Od koga drugoga bi inače čuo za nas?



Htela bihto da znam. Ne ištem baš previše.- Ženo, ne istrčavaj se previše. Otkada u našem kraju suknje vrše posao domaćina? Zar ne

vidiš da se čoveku žuri? Što ga nutkaš kad je ionako već odocnio? Do prve železničke stanice jezamoran put i za neosedlanog konja. Na njegovu nevolјu, ovo selo nikada se nije uprezalo podzvezdama. Nama takav greh ne bi bio oprošten. Povrh toga, naša Dora već zgrće slamu za svoje

ždrepče koje joj se odavno praćaka u stomaku. Iskreno rečeno, zaboravio sam kada smo je poslednji put upregli. Točkovi čeze koju smo nabavili za ženidbu našeg prvorođenog odavno suse rasušili, a kolmajza nigde. Napričaćemo se nas dvoje o svemu što nas tišti do mile volјe čimispratimo ovog samodošlog - usprotivio se stari vuk gostolјublјu svoje pobožne Natalije, koju jeiz čobanske kolibe doveo pravo pred oca, pokazujući nesnalažlјivom sudiji Mihajlu izlaznudvorišnu kapiju.

- Ne mogu te, nesmajniče, u kuću - dopiralo je do seoskog puta iz sobe davno upokojenogMiroslava. - Na obednoj sofri ovog doma uvek pretekne za putnika namernika, koji može svakičas da zabasa u ova brda. Punodušnim gostoprimstvom ugađamo svima koji se sa poštovanjemodnose prema našoj muci. Ožalošćeni roditelјi ovog kraja ne sklanjaju tanjir postavlјen zanjihovu upokojenu decu. Ova moja žalostiva uvek se majčinski poraduje kada nam se tuđa rukauhvati za bravu, zbog prilike da posluži onoga koga samo ona vidi. „Podaj gladnom pa mu ondazakraj" rekli su naši davni preci. Ovog puta svesno kvarim to sveto pravilo. Jedna tvoja reč kojunisi morao da izgovoriš bila je dovolјna da sahraniš našu sreću. Kao što se u narodu kaže: košulјati je bila preča od gunja. Čuvajući sebe, stvarao si groblјa. Odbacujem svaku pomisao da si do šaoovde da bi ih upotpunio nama dvoma. Od ucvelјenih roditelјa ne očekuje se razumevanje. Tvojojmračnoj duši nije mesto među pravednim mučenicima. Možda je ova ostarela majka sa pravom poverovala da te je Bog poslao ovamo da nas sastaviš sa našim zlosrećnim sinom. Zlo bi bilo da je drugačije. Nikom normalnom nije svejedno što se ova jadnica ne nasmeja ni na unukovoj povojnici, a i ćorav vidi šta prema njemu oseća. Svaki njen novi dan počinje molitvom za mirduše našeg pokojnog Miroslava i svu nevino pogublјenu mladež. I stoka ima obzira prema njenim patnjama. Zato i ne pase gde ona stoji. Ako bi prinela tebi, prinela bi i samom crnom đavolu. Mojti je savet: što dalјe od naše činije i što pre iz ovog kraja. Naposletku nisi valјda prevalio toliki put zbog jedne obične gozbe?! Čime ćeš nas ubediti da ti ne treba naš oproštaj? Kod nas ga nećešnaći, makar se zbog toga zamerio i našem milom pokojniku koji je, kako mi reče, u času svojesmrti više sažalјevo druge nego sebe. Iskoristi ukazanu priliku da se lično uveriš kakav se porodrađa u ovoj kući. Onaj koji poseče mlado drvo nema pravo da na njemu ogreje ruke. Na š seoski put je zvezdast. Iza beri stranu koja ti odgovara i otiđi bez našeg blagoslova. Ukoliko te Bogsmesti pored uzvišenih, neka tako i bude. Nјegovo pravo je neograničeno. Kreni slobodno,zategao sam lance kućepazitelјa. Založi se, na moj račun, u prvoj drumskoj kafani, ali obiđi pogačuJovanovića. Govorim ovako jer sam i ja onaj koji glad uvr šćuje u greh. Ako nisi dobročuo, ponoviću: ja te više ne zadržavam. Okreni se i nestani, po mogućstvu prekr štenih ruku.Ukoliko nije smetnja, spusti tu negde svoju adresu. Kanim se da uz dozvo lu Svemoćnog posetimmesto na kome počiva moj prerano posečeni bor. Desi li se to, neću te mnogo gnjaviti. Uzdam seu tvoju pomoć, koju ne bih dalјe širio. Računam da je u tebi čovečnosti koliko je meni potrebno.Javi mi nekako čim se prisetiš kojim ste putem odneli našeg pokojnika. Prema onome što je donas stiglo, gurnuli ste ga u grobnicu istovremeno sa čovekom tadašnjih mojih godina. Čuo sam damu je taj blaženi svojim grudima ublažio bol od rana tvojih kuršuma dok su zajedno padalinadole. Neki dobri l јudi poslali su nam priču da na kostima moga mučenika leže vojni bunkeri ituneli i završeci novog stambenog naselјa u kojem se baškare starešine pod čijom se komandomtrijerisao naš narod. Uzmognem li da mu prenesem i položim telo gde mu je mesto, rasterećenijiću otići sa ovog sveta. Tom Božjem danu posvećujem preostalog sebe. Čim ga budem doživeo,



nagovoriću ovu mučenicu da se što pre spakujemo i preselimo u drugi svet. Dosta smo nas dvojeubirali plodove ove majčice zemlјe. Došlo je vreme da je drugima prepustimo - sa olakšanjem uduši završio je svoje mudri Vukadin, prebacivpš ruku preko ramena povijene životne saputnice.

Sudija Mihajlo napisao je krupnim slovima svoju kućnu adresu, opčinjen najstarijim bračnim parom podgočanskog kraja, zauzetim stišn javanjem plamena na kandilu i sveći u

dogorevanju. Šumovito Omorikovo, preko čijih se povr šina u proleće i s jeseni prepliću sve boje prirode, ostavio je za sobom tek u zoru, pošto je u toku noći, iz samo njemu znanih razloga,zavirio u svako njegovo dvorište.

Stigavši u svoj grad, koji nije za njim tugovao, ponovo se povukao u zamračenu spavaćusobu, provodeći dane u samoći pored „sudbinskih presuda" koje su mu postale životna preokupacija. Na sve telefonske pozive odmahivao je rukom. Tradiciju zajedničkog porodičnogobedovanja održavao je krajnjim naporom i prigušenim negodovanjem, čak i kada mu je u svemuutađano. Tanki dvopek, kašika meda i šolјa livadskog čaja bili su mu dovolјni za ceo dan.Usamlјene, Jelisaveta i Milica uzaludno su negodovale što ih je zaobilazio kao svadbeniknepoželјne goste. Posete radoznalih rođaka i prijatelјa oraganizovane po njihovom odabiru kaovid duševnog smiraja, izbegavao je krijući se po nedostupnim ćoškovima. Protekom vremenastanje neme izolacije približilo ga je vrsti bolesnika kojima više ništa ne pomaže. Zenicama nalikna crne krutove izazivao je objašnjivu nelagodnost i mladih i starih. Na pitanja koja nikako nijemogao izbeći odgovarao je sleganjem ramenima i mahanjem glave. U svoju sobu, svojevrsnosastajalište „vaskrslih" pokojnika, puštao je samo ženu i ćerku, odajući im time priznanje za pokazano razumevanje njegovih muka, koje je preživlјavao zbog presuda koje su ga kao sudijuvekovno obeležile.



POTRAGA ZA SINOVLjEVIM GROBNIM MESTOM

Izvesno vreme u dvorišnoj kući sudije Mihajla carovalo je mrtvilo, koje se pretvorilo u plodnu podlogu za razna komšijska nagađanja i preterivanja. Boreći se protiv muževlјevog svelošijeg stanja, koje se konstantno pogoršavalo, istrajna Jelisaveta je činila koliko je mogla. Jedne jesenje večeri uoči mesečeve mene napravaila je atmosferu svečanosti, iznevši na obedni stostolnjak iz kralјevskog dvora srebrni pribor i escajg njegove mnogopoštovane majke. Nјenizdaleka uočlјiv trud propratio je ravnodušnošću uvredlјivom za sofru začinjenu raznovrsnimukusnim jelima, koja više ni po čemu nije razlikovao. Ćerki za lјubav, preko volјe se poslužiodobro ugođenom belom kafom iz predratne porculanske posude, unikatne vrednosti, venčani darkralјice Marije njenim uzvišenim roditelјima. Teško podnošlјivu mučninu, oteglu do kraja obeda, prekinula je lupnjava štapom na ulazna vrata. Lepuškasta Milica, devojka koju krase damskimajčini maniri, nenaviknuta na goste, pogotovo večernje, usplahireno je pogledala u roditelјe.Posle kratkotrajnog snebivanja, savladavši strah, naglo je cimnula vrata k sebi i potom zanemelostala pred starim selјakom obučenim u starinsku nošnju koja se može naći još samo uetnografskim muzejima. Videvši je zabezeknutu, nepripremlјeni sudija Mihajlo, gužvajući tek ispeglan sako, poskočio je nesvakidašnje hitro i u isti tren se stvorio između ćerke i slikovitogselјaka. Na njegovo veliko iznenađenje, našao se u prilici da pozdravi po starešinstvu i životnojmudrosti prvog čoveka podgočanskog okruga. Pozivajući ga unutra toplom dobrodošlicom iusklađenim radnjama, nedvosmisleno mu je stavio do znanja da mu se neizmerno raduje.

- Ozbilјni se najavlјuju, a onima drugima je svejedno. Ako se po tome ceni moj postupak,ne spadam u prve. Pronašao sam tvoju prekloplјenu cedulјu pobodenu u ram za slike obeležencrnim florom. To parčence hartije shvatio sam kao tvoju iskrenu spremnost da mi pomogneš uispunjenju želјe o kojoj smo nedovolјno govorili u mom Omorikovu. Prohtevi sa kojima izlazim pred tobom veliki su samo za mene. Ne interesuje me zakonska strana pogublјenja moga sina. Ineću da se u njoj bespotrebno satirem. Prepuštam je tvojoj savesti. Ako si hteo, mogao si lako dase uveriš da je težnja za osvetom strana familiji koju predvodim. I sada ostajem pri tome. Staninogom na površinu zemlјe ispod koje očekuješ onoga koga tražim, i mi smo kvit. Rastanak ćenam biti brži i bezbolniji ako uz to opkoračiš i sadašnje konačište drugova moga strelјanog sina. Nameran sam da ih opojnim tamjanom prevedem u Božji posed.

Usluga koju od tebe s pravom očekujem nikome nije preteška, a shvatlјiva je i običnomlјudskom biću. Nisam nimalo zagonetan. Pomogni mi da pronađem svoje čedo i odmah zaboravina mene - kratko je obrazložio uredni Vukadin razloge svog dolaska u prestonicu, pridržavajućišarenkastu vunenu torbu tkaninicu, okačenu preko ramena, iz koje su virile masivne voštanice,izukrštane sa sedam drvenih krstova ispisanih imenima i prezimenima, godinama rođenja i pretpostavlјene smrti tragično pogublјenih učesnika još ko zna kada arhivirane „bakarne afere“.

- Biće ti po volјi ako pružiš još jedan korak napred. Došao si izdaleka. Okrepi se malo.Vrlo dobro znam kako se teško otuda stiže. Učini mi tu čast. Pred nama je lep sunčan dan. Nisamucenjivač. Stići ćemo i gde ne nameravamo. Uđi slobodno i upoznaj moju porodicu, koja te samonaslućuje. Poznanstvo sa tobom donosi jedino korist. Pobožni ne odbijaju ovakve pozive, a ti semeđu njima najlak še prepoznaješ.Zaboravi na trenutak da ti upućujem molbu na koju nemam pravo. Postupam čistim srcem -svesrdno je pozivao nasmejani sudija Mihajlo za novo vremeneobično odevenog starog i krepkog selјaka oslonjenog na štap, na čijem licu se nisu primećivalitragovi zamornog puta, otvarajući mu širom ulazna kućna vrata.



Samo delimično upućene, Jelisaveta i Milica važno su se pogledale, ne znajući na koju bistranu; pogotovo što se njihov domaćin prvi put prema nekome ovako snisihodlјivo ophodio.

- To nikako. Ni po cenu života. O svemu drugom možemo. Moja noga neće ni za pedalјdalјe. Ne bih je makao prema unutra ni da mi Hristos zapovedi. Još me, izgleda, dobro neshvataš. Ponavlјam nedavno izrečeno da se posle današnjeg dana nikada više ne sretnemo, ni na

ovom, ni na onom svetu. U tom pravcu uzdam se u Božje razumevanje i dobrotu. Ti si za mene i pojedinac i država koja mi je oduzela radost postojanja. Druge ne poznajem. Reći ću ti to sto puta. Nećeš izvrdati teškoj kazni za ogrešenja prema tolikoj pogublјenoj nevinoj čelјadi, čija jekrivica samo u tome što je rođena u domaćinskim dvorištima! Moje dete bacio si u jamu zalopove, u kojoj se i mrtav guši! Ublaži grešku kako znaš i umeš. Što pre, to bolјe. U obostranom je interesu! Ne trošim reči uzalduno, a nemam ih za razbacivanje - nedvosmisleno je ostao prisvome dobrodržeći Vukadin, odbivši dobronameran poziv neveselog sudije Mihajla.

Potišteni, donedavno žestoki delilac pravde, poluštapom je prekoravao sebe što je u seluOmorikovo prećutao najvažnije detalјe.

- Dobro, neka bude po tvome. Nisam za dodavanje uvrede na uvredu. Žao mi je što meodbacuješ. Ako je već tako, krenimo odmah. Nastavićemo tamo gde smo pre neki dan stali,sasvim otvoreno, pa kud puklo da puklo. Ne snalazim se dobro u tvom seoskom ambijentu.Možda je bolјe da ovde sve raščistimo - pravdao se sudija Mihajlo zbog prikr aćene istine,sustižući čilog Vukadina, koji je krupnim koracima grabio prema ulici.

U autobusu koji je vodio ka severnoj strani grada bili su stranci jedan drugom. Prve rečiizmenili su na silaznoj stanici, namenjenoj uglavnom radnicima velikog građevinskog stovarištalociranog naspram Centralnog zatvora i glavnog gradskog groblјa, opasanih visokim zidinama.

- Prati me u stopu na najkraćem rastojanju. Idemo u susret neizbrisivoj istoriji koja jezavila u crno na stotine hilјada nedužnih. Tebe, van svake sumnje, u poređenju sa drugima,nepojmlјivo mnogo. I ovom prilikom proklinjem svoje roditelјe što su me rodili u zemlјi kojanema sreće, a pitanje je kada će je i da li će je uopšte imati - pravio je uvod sudija Mihajlo uneispisanu sudbinu 21-jednogodišnjeg Miroslava Jovanovića, uzdanice srednjovekovnog selaOmorikova, sina poštenog i neobičnog selјaka Vukadina. A potom je svečarski produžio:

- Pogledaj u pravcu najbliže dugačke zgrade ravnog krova. Prostor koji počinje od njenihnama bližih temelјa a završava se ivicom dvorišta građevinskog preduzeća popunjavale su nekadna brzinu sklepane barake, koje su predstavlјale brigadirsko naselјe, opasano bodlјikavom žicomi obezbeđeno jakom stražom, sastavlјenom utlavnom od bezosećajnih vojnika nama strane vere iroda. Tako urađeno, ono je po spolјašnjem izgledu podsećalo na Hitlerove koncentracione logore, pogotovo što je povremeno pretvarano u zatvor za „političke" kojima se sudilo po skraćenoj proceduri. Stari Beograđani obilazili su ga u najvećem luku, a brižne majke su pred njim stavlјalešake na oči svojoj deci. Na povr šini koju sada zaprema zgrada direkcije preduzeća, ispred koje jemaločas stao naš autobus, i na nastavlјenih desetak ari nalazilo se jedno od više civilnih i vojnihgubilišta. Tvoj sin izveden je na strelјanje iz barake koja se u ono vreme, gledano sa ovog mesta, prostirala celom dužinom glavnog naspravnog magacinskog objekta koji sam ti malopre pokazao.Slika koju je stvarao duž žičane zatvorske ograde do mesta pogublјenja, neizbrisivo mi se urezalau pamćenje. Svojoj „crnoj tački“ približavao se mekanim hodom između trojke stražara sa puškama na gotovs, pogleda suštenog na vrhove razvalјenih cokula, mestimično probušenihđonova i licem kao upravo skinutim sa crkvene freske. Pratio sam ga iskosa, ne puštajući ga izvida. Misli su mu bile okrenute prema vama i seoskim uspomenama koje su mu se kao pokretneslike smenjivale pred očima. Preskočiću ponovno opisivanje njegove plemenitosti iskazane predstrelјačkim vodom. Smrt je primio bez jauka. Još tragam za lјudima koj su ga odnelikamufliranim kamionom, sa selјakom koji mu je svojim telom ublažio samrtnički bol, i spustili u



jednu od nekoliko kolektivnih grobnica proglašenih za stroge državne tajne, verovatno zbog pretpostavlјene najezde ucvelјene rodbine upokojenika, koja bi na novu vlast mogla da baciružno svetlo. Uđem li mu ikada u trag, bićeš prvi obavešten. Na nevolјu i po starim i po novim paragrafima, grobna mesta osuđenih na smrt se ne obelodanjuju i ne obeležavaju. Teškoću utraganju za nevino ubijenima zadaje mi i to što je u to doba veći broj pogublјenja našeg lјudstva

poveravan moralno posrnulim, naprečac unapređenim ekzekutorima, koji su po grubosti dostizalia ponekada i prestizali svirepe robijaše i probisvete iz drutih krajeva zemlјe. Moje protestno pismo, adresovano nadležnom ministru, zgaženo je i bačeno u korpu za otpatke, nepročitano dokraja - neuvijeno je sudija Mihajlo iznosio detalјe istorije koju je i sam stvarao.

Primireni Vukadin neočekivano brzo se preobrazio iz pažlјivog u gnevnog slušaoca:- Imate li vi dušu!? Normalan svet tako ne postupa ni sa pocepanim i odbačenim krpama.

Pa moj sin nije bio prognani ker da ga tako šutirate i izvrćete - obrecnuo se on na iznenađenogsudiju Mihajla, koji se zateturao od oštrine njegovih reči. - Seme vam se zatrlo! Bože mili, kakoli ste tek postupali sa pravim krivcima. Mogu samo zamisliti! Pitam se u čudu, kakvu si budućnost očekivao sa tako uprlјanim i zlotvornim rukama? Žalosna ti majka! Ko bolјe promislisaznaće da je ovaj narod, kome ste čupali korene, pored vas takvih još i dobro prošao. Sreća jevaša što još vešto skrivate vaša zločinačka lica, poprskana krvlјu izlivenom iz naših tela. Samo bolesni zlotvori bacaju nevinu mladost u kalјuge. Da si malo bolјe zagledao moje selo, video bikako životinje štite od nepogoda svoju postradalu mladunčad. Učite se njihovim primerom, akovam lјudsko nešto znači. Pitaću svakoga onoga s kim se budem rukovao ko vas je učio ivaspitavao i pored čijeg ognjišta ste se prvi put ogrejali. Zaklanjaš mi vidik svojim zagađenimtelom. Pomeri se što dalјe u stranu. Zahvali se Bogu što te nisam predstavio i ostalim ukućanima.U protivnom, ne znam šta bi se s tobom bilo. Sudbina je htela da u vreme tvoje posete mom kraju pokojnikov sin Predrag bude ovdašnji vojnik. Nema poštenog čoveka koji bi me opravdao štosam se uortačio sa takvim dušmaninom u potrazi za najčednijim mladićem, priraslom svakomroditelјu, bratu i sestri - užasnuto je govorio duboko potreseni i preukrteli Vukadin, prateći promicanje zamišlјenih scena skrnavlјenja posmrtnih ostataka njegovog prvorođenca, ne marećiza sudiju Mihajla, koji je iznenada nestao.

Otkucavao je kraj činovničkog radnog vremena kada je primireni Vukadin ušao u portirnicu stovarišta postavlјenog na povr šini nekadašnjeg gubilišta, sa nezapalјenomkadionicom, onako kako je doputovao iz rodnog kraja. Mladoliki i predusretlјivi portir pažlјivoga je saslušao i sa primernim poštovanjem odveo do direkcije firme. Mučno pentranje strmim i polumračnim stepeništem nije ga omelo u traženju raskošnog direktorovog kabineta. Ušavši u prostoriju po svemu različitu od ostalih, ulјudno se obratio odbojnom čoveku zavalјenom ukabastu fotelјu:

- Obraćam ti se kao čovek čoveku. Ispod tog tvog sedala pa nadalјe prema dubiniozelenjenog dvorišta koje se širi pred nama, viju se duše moga premladog sina Miroslava išestorice njegovih bezdušno pogublјenih drugova. Saglasi se da po prvom mraku ovomkadionicom okadim taj prostor i oslobodim nesnosne stege jadnu decu. Ispunjenje traženognikome ne stvara trošak, a milosrdne preporučuje Bogu. Pričekao bih noć u krugu vaše firme jerovim sedim brcima ne priliči čučanje pored opštinske bandere. Čitav dan sam na nogama, a to je premnogo za moje poodmakle godine i istrošeno srce. Ako nemate ništa protiv, spustio bih ovekoščurde na grede, na koje sam se navikao još u detinjstvu.

Sve dalјe što je izgovorio bilo je uzaludno. Pred njim se odjedanput stvorila praznina.Uporni i snalažlјivi gor štak nemoćno je slegao ramenima ugledavši raširena prozorska

krila i glomaznu figuru kako tutnji travnjakom. Shvativši da nije odbijen, posle kraćeg predaha zastolom za stranke zadovolјno je sišao u dvorište. Pojavu zvezda večernjača dočekao je na



pravilno složenim i lepo obrađenim „rogovima" i krovnim venčanicama, iskreno zahvalanmladom portiru na ponuđenoj hoklici. Čim je prošla ponoć, vrhovima prstiju izvadio je iz svoječiste, bosilјkom namirisane torbe, od koje se nije odvajao, pribor potreban za prikladni pogrebniobred. Narednog časa iz kancelarije ružnog enterijera direktora severnogradskog stovarišta širiose obližnjim naselјem dugački mlaz prijatnog mirisa nagorelog tamjana.

Ljubopitlјivi čuvar, kome je uloga đakona apsolutno pogodovala, sproveo je u gluvo dobaverski zanetog starca kroz sporednu kapiju na zeleni travnjak. U novom ambijentu, zaš tićenneprovidnom tamom, belobrki planinac pažlјivo je spustio pored sebe svoju novu šajkaču. Potom je, stvarajući sliku monaškog mučenika, znalački zapalio sedam sveća, koje su mu lelujavim plamenom propratile jevanđelsku molitvu. Zavr šavajući prigodni religiozni obred, prelio jeosveštani prostor rujnim vinom iz okićene flaše sa zatvaračem od kukuruzne šišarke. U jošnerazdanjeno jutro uveo je u krug sedam upalјenih sveća, pobodenih na postolјa isto tolikokr stova, poranele utovarivače gvožđa i blokova na po jednu prepečenicu požutelu odvišegodišnjeg stajanja, „za pokoj duše sve nevino postradale mladosti". Napuš tajući obrednomesto, isprao je grlo sa nekoliko gutlјaja prečiste „mučenice" iz opletene plјoske, bez koje se nijemicao iz svog dvorišta. Poletnom portiru, kome su gorele grudi i grlo od prejake prepeke, predao je na rastanku sedam probranih jabuka, „jablana" uvijenih u maramu za mušku decu koja prvanaiđu „a u zdravlјe sve dece sveta“. Odlazeći u svoj zavičaj, put do gradske ulice osvetlјavalo mu je sedam do pola izgorelih sveća.



BOŽJA KAZNA ZBOG KRAĐE KUMOVSKOG

Jesen je uzmicala pred zimom koja se najavlјivala suvom susnežicom i o štromgolomrazicom. Poštovani čelnik ponositog i porodično-zadružnog sela Omorikovo VukadinJovanović konačno je pao u postelјu. Viđeniji okružni lekari, koje mu je samovolјno dovodila privržena Natalija, nemoćno su se muvali oko njegovog bolesničkog uzglavlјa.

- Stiglo ga je sve ono što privodi kraju jedan lјudski vek. Nјegovom istrošenom telu i dušišibanoj olujnim vetrovima, potrebniji je odmor od lekova i nas lekara. Još nema spasonosnemedicine za čoveka koji je preturio preko glave tolike nedaće. Ne dižemo ruke od njega, negosamo potvrđujemo nesporno i postojeće. Svakome dođe kraj. Tako je priroda udesila - pravdali suse lјudi u belom pred bolesnikovim ukućanima, napuštajući ga bez recepta i dijagnoze.

Za iznemoglog Vukadina sve je stalo. Vreme je prolazilo pored njega ne dodirujući ga.Odana Natalija dvorila ga je neprestano, bez suvišnih utešnih reči. U dugim noćima bez sna, kojisu složno odbijali od sebe sjedinjeni u jedno, oni su neumorno tragali za tajanstvenom vezomizmeđu pradedovskih grehova koji prate svaku jedinku i tragičnog stradanja njihovog prvenca.Počeli su, kao što u sličnim prilikama biva, od prvog Jovanovića koji je pustio korene u tada vrloretko naselјenom žirovitom selu Omorikovu.

Dalјi preci Vukadina Jovanovića, starca koji je ličnim primerom učvrstio polјulјanetemelјe naše patr ijarhalne sredine, doselili su se u podgočanski kraj, omeđen pomoravskim područjem, župskim vinogorjem i slikovitim planinskim vencima, znatno pre balkanskih ratova.Strogim hijerarhijskim porodičnim životom prenetim iz starohercegovačke postojbine, oni su zavrlo kratko vreme stekli ugled uticajne familije. Okuplјeni u složnu zadrugu, predanim radom pretvorili su zapuštene seoske utrine i neprobojne šumske gustiše, bremenite kvalitetnim žiromkojima su nekada nesmetano carovala krda divlјih svinja, u ogledno domaćinstvo kome je priticalo i za pijacu i sirotinju. Tako su zaokruženom velikom posedu dali potpuno nov izgled.Privrženi novotarijama, jednolična žitna polјa do njihove pojave obrađivana na starinski način prekrili su plodonosnim bilјnim i vinogradskim kulturama, a slaborodne voćnjake visokosortnimkalemima. Prilјežnima i vrednima, kakvim ih je Bog stvorio, rađalo im je gde god bi udarilimotikom. Nјihovi u početku nepoverlјivi i staronavikni susedi i starosedeoci, počeli su ubrzo daoru, sade, seju i razmnožavaju na nov način.

Porodično pleme Jovanovića uvećavalo se ujednačenom uzlaznom linijom. Vrhunac moćii blagostanja dostiglo je u vreme vladavine prirodno nadarenog Svetolika, pradededostojanstvenog Vukadina. Taj uzorni prirodnjak, kome je sve polazilo od ruke, gospodareći savrha porodične piramide, prvi u srezu je proširio imanje izvan granice svog sela. On je na svakom planinskom prevoju imao po dva do tri sirišta, u koja su navraćali seoski načelnici, lekari, popovi,advokati, sudije i druga viđenija gospoda. Iz njegovih bakarnih kazana, obleplјenih glinom,svetlih lula, počev od pozne jeseni do ranog proleća, tekla je prepekuša koja je vremenomdobijala dukat- boju, mameći gradske kazandžije, kujundžije, kuvare, ćurčije i ostale onovremenezanatlije. Kao što to u životu obično biva, i napredna omorikovačka porodica Jovanović dobila jesvoju „crnu ovcu" oličenu u Konstadinu najmlađem Svetolikovom bratu. Nјegovo rođenjeoznačilo je početak nepravednog sunovraćenja jedne familije, svuda pominjane sa dužnimuvažavanjem. Vođen nezdravom težnjom ka vlastitom bogatstvu nezasiti Konstadin je grabio preko mere i uzimao od dužnih i nedužnih. Svoj pozamašni posed, na silu otceplјen od zadružne porodične imovine, „prebacio" je preko dvorišne ograde do polovine šlјivaka krsnih kumova



Markovića, graničnih komšija i starosedelaca, nepotkreplјenom tvrdnjom „da su prvi Jovanovići baš u njemu poboli doselјenički kolac". Uzaludno su mu braća predočavala Božju kaznu kojaneminovno sustiže „otimače kumovskog" bilo gde da su. Pohlepni Konstadin započeo jeizgradnju kuće od cigala pečenih u vlastitoj ciglani, za metar višu od do tada nedostižne zgradesreskog načelstva, i to baš na kumovlјevom zemlјištu, na koje se silom proširio. Podizanje

„popa-nosača" obeležio je junačenjem i osionim natčikavanjima i gozbom „bez kraja", u kojoj suse prelivala raznovrsna sortna vina i specijalno proizvedena rakija, a nestašna i prezasićena decahranila izgladnele pse ovnujskim i volovskim pečenjem, prebacujući ga preko plota.„Proročanska“ nesreća stigla je na vrhuncu veselјa.

Na glavu glavnog majstora-tesara, koji se u sudskoj u raspravi oko sporne međe lažnostavio na Konstadinovu stranu, sručila se po povratku sa suđenja smrtonosna greda-venčanica baškada je ispijao, naizduš, iz jednolitarskog satlika lanjsku gromovaču. Preplašeni selјaci, koji nisuodoleli neimarskom slavlјu, dugotrajnim i sveobuhvatnim molitvama spirali su grehove ponete„sa uklete gozbe“. Od tog dana Konstadinovo dvorište obilazile su i Ciganke čergarke-torbaruše.

Konstadin je terao po svome, ne obazirući se na nesreću koju je njegovo selo prihvatilo ikao svoju. Za prvu nedelјu po četrdesetodnevnom pomenu grešnog drvodelјe, koga je predvideoza venčanog kuma, zakazao je venčanje sa telesno jakom devojkom iz pomoravskog selaBrezova. Pripremu za svadbu, koju njegovi suselјani nisu odobravali, označio je buklijom„pozivušom", otvorenom na groblјu brzo kažnjenog tesara. Oblice za svadbarske stolove delјalisu mu majstori dovedeni sa strane, a za žene-pospremuše morao je preko nekoliko brda. Klanjestoke, u čemu je bio nenadmašan, rezervisao je za sebe. Na dan venčanja ustao je sa prvim jutarnjim petlovima. Vesele goste, poranele ispičuture i nezaobilazne lјubopitlјivce, dočekao je unovim posrmlјenim čojanim pantalonama, fermanu i anteriji i beloj končanoj košulјi spuštenoj dokolena, koja mu je vrhovima kragne dodirivala ramena. Na nogama je imao pletene opanke saudvojenim ukrasnim rogovima. Dugačku razbarušenu kosu obuzdavao je novom kapomkićankom U samo svitanje zore već je bio pored mladenačkog fijakera i pocupkujućih preuhranjenih konja. Nervozni svatovi pristigli s konca i konopca, šećkali su se okolo suva grla,očekujući starojkovu komandu za pohod na mladinu kuću. I u sam čas pokreta svadbarske povorke mladoženja je iznenada utrčao u svoju novu kuću. Narednog trenutka preko glavaokićenih svatova proleteo je njegov bolni i samrtni jauk.

- Oteto - prokleto! Stigla su ga Božja kazna i nebeska kletva. Bog još nikome nije oprostiootimanje kumu. Samo neka se na tome završi. Molićemo se svim svecima da se greh zaustavi uovom dvorištu.

Bogoradili su vernici, pogleda uprtog u nebo, masovno podržavani sa strane.Vest o Konstadinovoj naprasnoj smrti brzinom munje doprela je i do najudalјenije kuće

podgočansk og i pomoravskog atara. Za kratko vreme i mala deca su znala kako je samrtno posrnuo jogunasti mladoženja „na dan svoje neostvarene sreće". Iz sela u selo prenosila se ista priča, neznatno dograđivana.

Smirujući guste čuperke ispred velikog ogledala ukrašenog srmenom maramom,Konstadin se najedanput uhvatio za grudi i smrtonosno stropoštao na šareni ćilim prostrt prekozemlјanog poda. Oko njegovog nepomičnog tela zasvetlucali su komadići sjajnog stakla u kojimasu se ogledali delovi sa neobjašnjivo puklog novog tavana. Tako je ono š to je bilo spremlјeno zasvadbu potrošeno na sahranu. Iza njegovih posmrtnih ostataka, smeštenih u rasklimatana kola isirovi kovdžeg, kretala se odmaknuta kilometarska povorka, koja ga je više prekoravala negožalila što je posegao za kumovlјevim „kod tolikog porodičnog bogatstva". Seoske starice, ponovlјene crnim maramama, i njihovi pobožni domaćini, kojima je ispod guše virio „žalostivi"gajtan od obojenog platna, molili su se za „oproštaj grešnoj duš i“ dugim klečanjem nad



pokojnikovom ovlašno pokrivenom humkom.Tako je nesuđeni mladoženja Konstadin sahranjen u svom venčanom odelu kao Božji

grešnik, i to izvan porodične grobnice, a pored tragično nastradalog kućegraditelјa, praćengologlavim svatovima okićenim ruzmarinom. Braća su mu na godišnjicu smrti pobola iznad pročelјa manji kameni krst sa neophodnim ličnim podacima, bez navođenja imena ožalošćene

porodice.Prema predanju koje se neprestano obogaćuje novim detalјima i koje vuče korene izKonstadinove smrti, u Omorikovu i okolnim selima kumovi su uzimani „preko sedam brda igora" kako se braća po Bogu ne bi makar i slučajno popreko pogledala.



SMRT STARCA VUKADINA

Vukadin je kopnio dostojanstveno, mislima okrenut zamišlјenom vanzemalјskom svetukoji je samo on video. Hranu je uzimao pričesnom kašičicom, količinski tanju od dečje porcije.Još ćutlјivija Natalija i dalјe ga je neprestano dvorila, menjajući mu postelјinu svaki čas. Noćuoči Svetog Romana, avgustovske omoričankse bogomolјe, posadio je pored sebe us plahirenesina i unuka. Za njegovu drugu, upućenu u pitanja smrti, bio je to nagoveštaj skorog oproštaja odmuža. Prihvatajući tu neumitnu istinu, starica je brže- bolјe dovela popa Obrena, tek pristiglog savišegodišnje robije koju je „zaradio" jatakovanjem četvorici mladih četnika iz njegove bližefamilije, članovima mesnog omladinskbg ravnogorskog odbora. Iz mantije „prote-robijaša“ iovom prilikom virili su pramenovi kose njegovih javno pogublјenih mladodobnih štićenika,iščupani partizanskom rukom, pronađeni ispod oltara.

- Deco moja! Stigao je moj sudnji čas! Sa najvišeg mesta upućen mi je poziv na večni počinak, i to onaj što se ne odbija. Nadao sam mu se mnogo ranije. Ne znam zbog čega seovoliko odocnilo sa njegovim uručenjem. Na svoju nesreću, nadživeo sam mnoge mlađe Boguodane. Dok pričam sa vama, osećam kako se primičem nebeskom miru, koji odavno priželјkujem. Tamo gde idem, čekaju me poznati. Ostavlјam vam očevinu i sve ostalo što sam sa Natalijom stekao. Imovina koju vam prenosim dovolјna je za još koje dobro domaćinstvo.Uzmite je po pola. Ne znam za bolјu pravdu i podelu. Ako ste protivni, iskažite se odmah. Nemojte da se zbog grumena zemlјe prevrćem u grobu, a vi utonete u greh. Pomažite se i služitesvima kao pravedan primer. Mi Jovanovići padali smo i uzdizali se od našeg postanka. Sreća ješto smo nedaće blagovremeno savladavali. Tako je čoveku suđeno, a naročito Srbinu. Blagi nas jeBog sačuvao od totalnog potonuća. Terao sam ovoliko dugo najviše zbog tebe, Predraže. Ti si mi po mnogo čemu ponovo rođeni sin Miroslav. Neka te to ne opterećuje - raspodelјivao je pravedniVukadin svoju očevinu i tekovinu na sina i unuka, prigodnim glasom, ispitujući njihovaunezverena lica. Stasalom Predragu zastajkivale su reči u drhtavom grlu pred hranitelјem, koga je poistovetio sa božanstvom.

- Mladiću, suze su za žene, a nikako za vojnike. Za nas muškarce odavno su skovanesablјe. Tvoje mokre oči pored mog mrtvačkog sanduka bile bi teret mojoj napaćenoj dupš - blago je prekorevao starac na umoru u plakanog unuka, držeći se za bolne grudi. - Tebi sam, junače,namenio staru kuću u kojoj smo Natalija i ja položili u kolevku tvoga oca, koga je zla sudbina prerano otrgnula od nas. Potrudi se da odžaci našeg porekla ponovo zadime. Presvuci joj krov iumij fasadu da progleda kao nova. Kad je budeš oživeo i obnovio, oživeće i koren jednog rano posečenog stabla, iz koga si ponikao. Znaš na šta cilјam. Ne molim, nego zapovedam. Naslušaosi se priča i priča o svom mučeničkom stvoritelјu. Izaberi onu koja najviše prijanja tvojoj duši ine raspituj se dalјe. U protivnom, neko će nehajno da ti pokvari odabranu sliku. Budi mu sličan ivalјaćeš svima. Ne povratilo se vreme koje ga je pokupilo i nekuda odnelo. Položio je svoj mladiživot spram lјubavi prema čoveku. Da nije bio takav, na toj stolici sada bi sedeo on. Ako ti kućakoju preuzimaš postane tesna, sazidaj novu, ali nju ne diraj. U našem dvorištu ima mesta za polazaseoka. Proteži se po njemu do mile volјe.

Tebi, Milenko, poveravam majku Nataliju, sveticu ovog doma - očinski se potom obratio preživelom poniznom sinu, nasledniku, mladom domaćinu smerna duha. - Predajem ti je kaoikonu zaštitnicu. Napatila se ta jadnica za vek i vekove. Pretpostavlјaš kako je majci koja jeostala bez tek procvalog pupolјka. Takvo lјudsko biće retko se rađa. Ne preterujem. Duboko sam



zahvalan onome koji nam je na vreme spojio staze. Koliko je uzvišena, pokazala je svojimživotom. Zahvalјujući njoj, nismo posle tužnog stradanja tvoga brata Miroslava postali truli direku razvalјenoj avliji. Nastavili smo dalјe sa neprolaznim bolom u grudima, čuvajući za vas dvojicutemelјe ovog doma.

Ovo važi za obojicu. Upravo mi pade na pamet naš davno upokojeni rođak Konstadin,

najmlađi brat jednog od stožera naše porodice. Retko sam vam govorio o njemu. Greh koji je tajnesretnik počinio, čiju suštinu znate, težak je, i pretežak. Slutim da ga je naš pokojni Miroslavotplatio, iskuplјujući i nas sadašnje i one buduće. U svakom slučaju stradanje tog našeg bliskogrođaka svima nama je opomena. Iako nisam imao prilike da ga lično upoznam, žalio sam ga kakose žali pravi rod. Taj tužnik nasamovao se na bregu iznad groblјa, sa koga nas u zimskim danima posmatraju izgladnele divlјe zveri, zaklonjene smetovima. Kumovi prema kojima se ogrešioodavno su mu oprostili. Najstariji među njima dao nam je i crkveno oproštenje. Dobri su to lјudi.Oni nisu prizvali zlo. Tako im Bog pomogao. Otkako sam spoznao sudbinu našeg ukletog rođaka,redovno stavlјam sirotima u torbu a prosjacima na dlan. Inače, otkada znam za sebe u Božjehramove ne ulazim praznih džepova i novčanika. Zahtevam od vas, u ime svih na ših predaka,kojima je sigurno teško koliko i meni, da ga položite između brata Svetolika i njihovog ocaKristivoja, našeg slavlјenog praoca. Preuzimam odgovornosti na sebe, i pred Bogom i prednarodom, ako vas time što tražim teram u nečašće. Priredite mu sahranu koja dolikuje namaJovanovićima.

Naučili ste kojim povodom nas je pohodio onaj stariji gospodin iz Beograda. Baš tajčovek, saznajte to od mene, razdvojio nas je od našeg nedužnog Miroslava, u cvetu njegove prvemladosti. Uzeo mu je glavu zato što je štitio tuđu. Tako mi je doslovno rekao. Liči to na nas. Neka taj prokletnik odgovara pred Svevišnjim, jedinim nadležnim da raspoređuje lјude na pravedne i grešne i kažnjava ove druge. Isti taj bezbožnik, kako mi se čini, pokrenuo je potraguza kostima našeg pokojnika, koga večno oplakujemo. Ne ometajmo ga u tome. I nebu će biti miloako uspe u nameravanom. U tom slučaju, pred vama dvoma je velika obaveza. Unuče, od tebezahtevam da daš ocu veliko opelo kao da je sada umro. Nјegove kosti složite sa moje leve strane,kako bi mi desna bila slobodna za Nataliju. Učinite radost majci paćenici. Bog će vas nagraditi i blagosivlјati. Rekoh svoje; verujem, imao sam kome. Ne preterujte u bolu na mojoj sahrani.Ponašajte se u tom času u svemu smerno. Samo nečastivima gode velike pogrebne halabuke.„Dostojan u životu dostojan i u smrti!" Toga sam se pridržavao do danas. Računam da samsvojim dosadašnjim životom opravdao boravak na ovom svetu. Potrudite se i premašite me utome, da se pohvalim pred našim Stvoritelјem kada mu se budem obratio.

Tom skromnom želјom oprostio se od svojih naslednika čovek koga je muka naterala daduboku starost progura preko crte.

- Priđite slobodno i ne skanjerajte se - pozvao je potom izmenjenim tonom krozodškrinuta vrata svoju životnu saputnicu koja je ispod kecelјe skrivala sveću umrlicu i protuObrena, koji mu se približavao hodajući na prstima. - Pse puštam samo noću. A što bi ih se kogvraga bojali kad su vas odavno prijatelјski onjušili? Ponašate se kao da ste stranci u ovoj kući.Čemu to? Bojite se da vam ne pobegnem? - terao je šegu dotrajali Vukadin na račun okopnele Natalije, namerno zapostavlјajući sveštenika, svog dobrog prijatelјa, zauzetog pripremanjemsvete vodice i ispraćajnog krsta.

- Hvala ti što si me dvorila tolike godine i uzdigla u domaćina - s dubokim poštovanjemobratio se duhovno smirenoj supruzi, koja mu je kradomice zavirivalau sklapajuće oči. -Malopre je naš sin Milenko moju zapovest u vezi sa tobom primio kao počast. I njega smostvorili za ponos, što on svojim ulјudnim ponašanjem svakodnevno potvrđuje. Pored takvog poroda možemo bezbrižno na put, i to onaj na koji me sada otpravlјate. Nas dvoje posvr šavali



smo poslove za koje smo bili zaduženi. Nadgledaj još neko vreme ovu kuću i isteraj svoj vek dokraja, ali u tome ne preteruj. Gledaj da ga mnogo ne odužiš. Budi uz naše potomke dok se nenaviknu na život bez mene. I ne odbijaj njihovu zahvalnost. Pripremiću ti dole lep doček.Zapovedio sam našoj mlađariji da između nas dvoje ostave slobodno mesto za počivšegMiroslava, zbog čije nepravedne smrti nismo doživeli potpunu sreću. Odlazim od vas sa

njegovim imenom na usnama - bilo je poslednje što je izgovorio neprikosnoveni gospodar lepogsela Omorikova dok se lagano gasio poput dogorelog ognja. Pribrana Natalija mirno mu jezapalila sveću plamenom iz kandila pokojnog sina, celivajući ga u ruku. Udvostručeno svetloobasjavalo je samrtnikovo smireno lice, sa koga je nestao zamor i grč života. Glasovita molitva popa Obrena, leteći od brda do brda, od sela do, sela, obelodanila je kraj jednog nesvakidašnjegživota koji, je prkosio požaru i poplavi, krvavom ratu i ružnom miru. Iz pokojnikovog dvorištauzdizao se i nezadrživo širio omamlјujući i pozivni dim tamjana.

Na dan smrti starca Vukadina mirovale su ruke i alatke ratara, kosaca i žetelaca podgočanskog i pomoravsko-župskog kraja, a vrata mesnih seoskih škola nisu se otvarala. O zatu priliku spojenom seoskom stadu na smenu su se brinuli ujedinjeni čobani. U pogrebnu povorku, oformlјenu u dvor šptu ožalošćenih Jovanovića, ulivali su se na putu do groblјa redovigologlavih meštana ožalošćenog sela Omorikova i selјana okolnih predela, kao što se potocivekovima ulivaju u reke. Dvoja volovska kola sa ćilimovima prebačenim preko opranih kanata,vukla su posmrtne ostatke upokojenog Vukadina i mošti njegovog davno naprasno umrlog pretkaKonstadina.

Seoski prota održao je dve odvojene, ravnomerne i ravnopravne molitve. Naomoričanskom groblјu i u lokalnoj crkvi palјene su toga dana po dve sahraničke sveće. U pokojnikovoj kući priređene su duple posmrtne daće, sa po tri obavezne sofre. Priča o ovojudvostručenoj sahrani pročula se daleko izvan granica podgočanskog kraja.



POSETA ZATVORU

Sudiju Mihajla teško je pogodio mučni beogradski rastanak sa starim Vukadinom. Nemoćan da pomogne onome kome je naneo neizlečiv bol, sačekao je njegov odlazak pritajen izaograde stovarišta, izazivajući sumnje stanara najbližih zgrada šakama stisnutim na grudi.Upadlјivo lošeg izgleda privlačio je poglede pozornika, podstaknutih bojažlјivim ponašanjemnespokojnih majki koje su sačekivale svoju decu ispred obližnjih škola i obdaništa. Krivudavu putanju koja povezuje severni deo gr ada sa njegovim naselјem, prevalio je pod teretom misli na pogublјenog brigadira Miroslava, koji mu se „sve više približavao“. Opterećen takvim priviđenjem, „osetio“ je pokojnikov dodir dok je u mraku opipavao rezu dvorišne kapije. Napetkao struna, instiktivno je skrenuo u dvorišno šipražje, u kome je, izvrćući džepove i tašnu, tražioklјučeve od kuće, koji su mu bili u desnoj ispruženoj ruci. U mračno predsoblјe i još mračnijuspavaću sobu ušao je nesvestan stvarnosti. Period od predvečeri do ponoći proveo je u izlizanojfotelјi, stisnutih očnih kapaka. Na prelazu iz ponoći u gluvo doba bojažlјivo je upalio čkilјavustonu lampu, pod kojom mu se u prvi plan ukazao otac Stojan u oficirskoj uniformi, kao tek sišaosa visećeg rama. I taman što se navikao na njegovu pojavu, u trenu mu se preobrazio u starijegsina pokojnog selјaka Vukadina. U tom košmaru, nesposoban da se iz njega iskobelјa, video je u prirodnoj veličini oslonjenog na mlađanog Miroslava najstarijeg strelјanog brigadira iz podgočansko-župsko-pomoravske grupe. Našavši se pred likom tridesetogodišnjeg PodželјincaArsenija, visoka čela i blago ispupčenih jagodica, „tek toliko špicasta nosa“, isturene brade i bistra pogleda, nemo je ispratio promicanje silueta i ostale petorice pogublјenika, redosledom kaona nekadašnjoj zbilјi. Pred tim neobičnim defileom koji mu se naizmenično pojavlјivao inestajao, obuzimala ga je paraliza tela i duha. Iz oduzetosti podobnoj za nastupanje najcrnjegizvukao ga je udar zakasnelog jesenjeg groma u pretkućevni hrast, od koga mu je podrhtavalo tlo pod nogama. Posle tog, za njega spasonosnog, događaja trebalo mu je dosta snage da smiri ženu ićerku, koje su, držeći se za bravu vrata njegove sobe, glasno dozivale u pomoć. U njihovomdruštvu, okreplјen blagotvornim prirodnim napicima, vratio je donekle uravnoteženost potrebnuda smirenije dočita presudu sedmorici brigadira osuđenih na smrt zbog krađe „koturajuće žice"koju bi u to vreme neupućeni Srbijanci preskakali kao preko starog i neupotreblјivog gvožđa.Prevrćući potamnele stranice jednu za drugom, i ovom prilikom zapazio je da su mu se pokojnici priviđali poređani kao u sudnici i na gubilištu. Baš ta okolnost podsetila ga je na detalј saegzekucije „sedmočlane bande“: kundaka „oslonjenog" na slabine svezanog i poslušnogVukadinovog sina, u snažnim rukama plećatog sprovodnika Danila. Setivši se imena svojedobnodržavi privrženog Crnogorca, udario se u čelo besan što je smetnuo s uma dželata koji je strelјao isahranjivao u doba u kome je on sudio. Telesna prilika mladog seoskog pogublјenika, koji mu jesve više postajao noćna mora, pored korpulentnog i naružanog egzekutora, zaduženog i za prebacivanje usmrćenih u kolektivne grobnice, vratila ga je među žive. Opušten i radostan zbogotkrića u koje je polagao veliku nadu, bučno je probudio ženu i ćerku, tek usnule u odvojenimsobama. Zastrašene njegovim izgledom i ponašanjem, one su se nemo upitale koliko će još ovoda potraje i postoji li put za izbavlјenje njihove porodice. Jutro su dočekale nespremne zakućevne poslove. Koristeći njihovu bunovnost i spoticanje pored kuhinjskih aparata, on se mimoobičaja neobrijan, ovlašno očešlјan i neočišćenih cipela, nenajavlјeno izvukao iz kuće. Takoneurednog put ga je odveo pravo u Centralni okružni zatvor, njegovo dosadašnje drugo radnomesto, koji je delimično zapremao i prostor bivše svemoćne političke uprave ovlašćene za



pravlјenje crnih spiskova nepodobnih građana, koji su imali jačinu pravosnažne i izvr šne presude.Ispred dobro obezbeđenog zatvorskog ulaza dočekao ga je stari personalac Leon, hodajućaenciklopedija podataka „stanovnika na boravku u zatvoru". Susret dva bivša, međusobnouvažavana saradnika, započeo je dirlјivo i prevrnutom šolјom kafe, od čije tekućine je stradaonedovršeni izveštaj o zbivanjima u protekloj noći u „kući tame“. Radovanju milimetarski

pedantnog zatvorskog činovnika što mu se najzad pružila prilika da zagrli „svog sudiju“ koji mu je obezbeđivao posao i za prekovremeni rad, nije bilo kraja. U iskazivanju eruptivnogoduševlјenja smetale su mu preširoke „administrativne navlake" nadlaktuše na mršavim rukama inaočare debelih stakala, prilјublјene mu uz čelo omašćenim kanapom, koje su mu skrivaležmirave oči, želјne jasnog lica sudije Mihajla, skoncentrisanog na svoju muku. Ne znajući kakoda započne odavno priželјkivani razgovor, glagolјivo je prekorevao uvaženog gosta što odlaskomu prevremenu penziju u opštoj platežnoj nemoći nije pomislio i na svoje vansudske saradnike,gnušajući se istovremeno nad „čar šijskim laprdanjima" da je njegovog najbolјeg sudiju stiglazaslužena kazna „za tolike grehe".

Sudija Mihajlo je izbegavao prazne razgovore otkako zna za sebe. Ovog puta zbog uslugekoju je očekivao od svog domaćina usilјeno je uzvraćao srdačnost, što je pričlјivi Leon pogrešno protumačio u svoju korist. Uzdrman nezadrživom bujicom njegovih nepovezanih reči, održavao je prisebnost duha pilulama za smirenje, od kojih je, po pravilu, okretao glavu. Podmedikamentalnom duhovnom ravnotežom, u koju je brzo dospeo, zamišlјao je sebe u dvorištustarog Vukadina Jovanovića pored sanduka sa neokađenim kostima njegovog pogublјenog sina isvoj mirni i komotni povratak rodnom gradu posle uspele misije, istim kupeom kružnog putničkog voza, bez mučnog tereta prošlosti.

- Leone, neizmerno se radujem ovom našem obostrano želјenom susretu - počeo jeizokola. - Penzija me nije umrtvila. Ona jeste mala, ali i pored toga još ne razmišlјam da pređemna dečju porciju. Stiže mi za osnovne potrepštine. Mleko kupujem redovno, hleb ne merim navagu, a meso sam i inače odavno izostavio iz jelovnika. U poslednje vreme manje bacam u kantuza đubre. Prema tome, nema razloga da brineš o meni. Dovolјno sam zdrav za ovu posetu i još zakoješta. Ovde sam određenim poslom. Da mi nije važno ono što od tebe sada tražim, našli bismose u nekoj lepoj kafanici. Objasniću ti drugom zgodom suštinu svog interesovanja. Pozivam se nanaša dobra stara vremena. Nema potrebe za zaobilaznim obraćanjem. Potrebni su mi sviraspoloživi podaci o bivšem službeniku ove ustanove, nekadašnjem egzekutoru, sprovodniku istražaru, nabusitom Kolašincu Danilu a naročito oni koji se odnose na mesto u kome sada obitavai na početak njegove službe koju je vr šio u ratničkoj uniformi. Ubrajam ga u žive kaoneistrošenog na poslu. Šta to pričam? On i ja umalo što nismo ispisnici.

Leonovo sitno lice, veličine zatvorene pesnice, prekloplјeno nesrazmernim naočarima, jedva se primećivalo.

- Ne pamtim baš svakoga koji se ovde šećkao - počeo je oprezno, kao pred upravnikom,kojimu se redovno prvo obraćao potpitanjima. - Iz ove male ćupe izliva se odavno. Ali nešto ipaki ostane. Nije ni čudo ako se zna koliko je teških sudbina u nju sabijeno. Ono što je iskipelo pokupio sam i smestio u fioke, koje sve češće koristim od kada mi moždane vijuge ne rade punom parom - otezao je prepredeni ćata, pitajući se u čemu bi se sastojala povreda službenetajne ukoliko bi izašao u susret bivšem sudiji i te kako zaslužnom da nosi titulu „doživotnog počasnog člana zatvora".

- Crnogorčev dosije krije se tu negde, među ovim hartijetinama - izgovorio jeopuštenije, spremniji na prekoračenje ovlašćenja. - Pitaš je li živ. Živ je, jašta. Takve ni sekira nedoaka. A i Bog ih izbegava, pa teraju duže od normalnog veka. Pre nekoliko dana stiglo mi jenjegovo pismo sa najavom tužbe kojom traži isplatu r azlike između plate člana egzekutivnog



voda i običnog sprovodnika. Da samo znaš kako se okomio na našeg upravnika. Baca na čovekadrvlјe i kamenje. U stvari, posipa ga prlјavštinom zato što ga je davnašnjim prebacivanjem iznedovolјno uposlene strelјačke jedinice u odred čuvara, spustio na nižu platu i osiromašio zadnevno paklo duvana. Još ružnije se poneo prema tvojim „bolećivim“ kolegama, optužujući ih danemaju kuraži za smrtne kazne banditima koji biju i gule sve što im padne pod ruku. Raspisao se

drznik kao po tuđoj svesci. U tužbi koju smo umnožili i raspodelili podseća na še bivše i sadašnjeglavešine da je prvi stizao na posao a poslednji odlazio. Jedino je on, naglašava svojomškrabotinom, sedeo punih osam sati u zatvorenom i neosvetlјenom betonskom bunkeru, sa podmazanom puškom položenom na kolena, uvek budno zagledan u rupe od kuršuma „iz starihdobrih vremena". I zaista, tog ludaka mogao si da zatekneš u svako doba u prostoriji u kojoj senekada radilo bez prekida. Obrazlažući vajnu nezakonitost odluke o njegovom premeštaju na platežno tanje radno mesto, drsko podseća merodavne na svoju nekadašnju stalnu spremnost da popuni radno vreme „preuzimanjem posla“ od kolega kojima su podrhtavale ruke, a i uskakanjemdrugde „ako se ukaže potreba". Čuješ li ludaka?! Šta li će lјudi reći o nama kada čuju zbog čegaidemo pred sud?! Naopak se rodio, naopako i živi. Tuđu kafu nije pio, a njegovu si, brale, moraodo danceta. Zagrcnuo sam se od svake koju mi je pružio. Kako mi je bilo pored njega, ne daj bože nikome. Srčem crnu vrelinu, a on mi pilјi u oči i čeka da se uprlјam socom. „Mora š daiskapiš do kraja, neću kapka da ostane, koštalo me je”, vikao je na mene udarajući nogama u pod- slikovito je opisivao raspoloženi Leon sve ono što ga je mučilo, zagnjuren u fioku sa urednosloženim personalnim dosijeima, leđima okrenut ka nestrplјivom sudiji Mihajlu.

- Evo njegovog kartona! Prelomih kičmu dok ga pronađoh - produžio je kao sveže podmazan. - Mrak ga odneo! Lakše bih ga iz zemlјe iskopao. Oči su mi se zamutile. Meni se dosada ništa nije otelo. Pozivam svakoga onoga ko mi nađe grešku. Takav se na ovoj planeti još nijerodio - pobedonosno se uspravio ukočeni zatvorski službenik sa visoko uzdignutim ukoričenimčinovničkim personalnim dosijeom, prekrivenim igličastom prašinom koja je terala na kijanje.

- Ovde je osnovački jasno napisano ime i prezime tog nesmajnika - nastavio je priču očoveku kojim je bio opsednut, otvarajući kao svetinju ugojene preklopne korice. - Čitam čoveče, bez naočara. Ako koza laže, rog ne laže. Pogledaj imam li šta na čelu. Naš bezbožnik Danilo, sincrnogorskog težaka Svetozara, upriličen je u državnog zatvorskog dužnosnika dekretom ministra pravde Federativne Narodne Republike Srbije u jesen 1947. godine, i to posle dvogodišnjeg probnog rada. A u penzionera je preveden nakon trideset godina badavadžisanja, sa upisanim punim stažom. Bože mili, zna li ova država šta radi? Beneficirali su ga za čitavih deset godina!Pitam se, a na osnovu čega? Dembelisao je i zakerao otkako je kročio ovde, i to od jutra domraka. Leon neka crkne za stolom pored gomile truleži od papira. Ko za njega mari! Tako seovde poštenje nagrađuje! Boli mnogo što se podilazilo čoveku zločinačke krvi. Nјega je trebalo pred strelјački vod! Poslednji put upotrebio je službenu pušku na ubicu komandira jedne policijske stanice. Za jedno zrno metka ište direktorsku penziju. Odavno sam primetio da smrt precizno pogođenih pogublјenika nije trenutna. Oni kao po nekom nepisanom pravilu izdišu posle dužeg ili kraćeg trzanja i povijanja, nadole i u stranu, bez obzira gde su pogođeni. Tako je bilo i sa ubicom policijskog starešine. Nјega je zlotvorni Danilo surovo dokusurio kur šumima izsopstvenog pištolјa, na očigled mnogobrojnih zvaničnika. On se za mene tim postupkom svrstaou prave ubice. Osuđenici na smrt i njihova bliža rodbina, a prvenstveno deca i roditelјi, do poslednjeg časa iščekuju sudbonosni preokret. Bog je svakom ostavio nadu do samog kraja.Bezdušnik sa kojim se ortačiš šepurio se pred majkom nesretnika koga je dokrajčio, kao upravoodlikovani četovođa. A ta jadnica svakodnevno je dreždala ispred naše glavne kapije. Lično znamda je noć usmrćenja svog čedolјuba provela oklembešena za šipke zidnog otvora, zagledana u pravcu koji joj je srce odredilo. Susrevši se sutradan sa njegovim ledenim licem i pobedonosnim



očima, nesrećna majka je bespomoćno odvojila ruke od gvozdenih rešetaka i nastavila putemnebeskog praha. Ne bi me iznenadio da je povodom tog slučaja potegao posebnu penzijsku tužbuza dokusurivanje umirućih pogublјenika. Samo je njemu uspelo da ugura u radni staž i jednogodišnje savijanje kičme pred kadrovicima koji su odlučivali o našem prijemu u stalnuslužbu. Ako ti toliko znači i fali, potraži ga u rodnom Vranovu, jednom stranom oslonjenom na

kršoviti planinski venac. Odavno nisam o nekome ovoliko nagvaždao. Upala mu sekira u med, pašta. Savetujem te bratski: ne prilazi mu previše blizu. Zaboleće te glava od priča o njegovojnemerlјivoj zasluzi za novu državu, u čijem smo stvaranju mi preostali, kako stalno ističe, bilisamo puki posmatrači. Godinama sam ga molјakao da mi pokaže mesto na kome su pokopanežrtve „ideološkog pročišćavanja“ ovog grada, obavlјenog u prvim danima obnove zemlјe.Ponižavao sam se zbog lјubavi prema svojim nevino postradalim rođacima. I baš taj deo našeistorije ne mogu preskočiti, ma koliko ti se žurilo. Po mojoj neoverenoj računici, od slavlјeničkogoslobodilačkog oktobra 1944. pa do tamo neke, na maltene svuda posejanim gubilištima naše prestonice završilo je preko 30.000 „građanaca" z bog neverovanja novih vlastodržaca u njihov pozitivni preobražaj. Vaš istoričar Dedijer pominje cifru od 12.000 pogublјenih samo u jednojgodini. U tim crnim danima potmule noćne pucnjave i stenjanja kamiona, pod teretom ukr štenih beživotnih tela, razbijali su san i gluvonemima. Strelјanja nemoćnih vr šena su pucnjem u potilјakna ivicama dubokih raka. Onoga koji je malo nespretnije silazio niz spuštene kanate kamiona, besomučno su tukli i muvali. Neki bezbožnici iz strelјačkih vodova, po ugledu na okupatorske Nemce sa Banjice, vadili su iz odela ubijenih novac, časovnike i druge vredne stvarčice. A nisuse libili ni da im skidaju i prstenje, zlatne zube i ručne satove. Jednog dana na gubilište suizvedeni otac i dva sina. Mučni roditelј molio je da mu puste bar jedno dete, ali je bio najgrublјeodbijen. Istom prilikom strelјana je i majka troje dece, od koje se jedno hranilo na njenimgrudima. A nešto podalјe pokošena je i njena starija kći. Još me drži stega oko srca koju samzaradio prisustvujući kolektivnom pokolјu važnijeg dela ansambla Narodnog pozorišta na čelu saupravnikom, dobroćudnim veselјakom, Rusom Nikitinim. Aplauz nemačkog oficirskog kora,izazvan umetničkim doživlјajem u pozorištu, bio je njihova jedina krivica. Pamti se i stradanje pedesetak Pašićevih radikala iz redova sudija, advokata, lekara, viđenijih trgovaca iindustrijalaca, zatočenika zloglasne Glavnjače, kojima je nova vlast smrtno zamerila zbog pokušaja da se uklјuče u politički život zemlјe kao konkurentska opozicija. Moj bliski rođak ihranitelј Mitar Drlјača, traženi špediter, završio je u koloni bez povratka zato što je prevezaonekoliko metara drva osrednje beznačajnom gestapovcu. Taj mučenik je sada deo truleži izmeđunekoliko hilјada ukr štenih kostiju đaka, studenata, šegrta, kalfi i mlađih oficira, zatrpanih uduboke provalije ugašenog rudnika žive na Avali. Imam rođake i prijatelјe čije će kosti večnoostatiu dubokim jamama iskopanih na periferiji močvarene Karaburme i Prokopa, na prostorimadanašnjeg hipodroma, vračarskog fudbalskog igrališta i nekadašnje zemunske pustare Ledine.Dužnik sam postradalom staraocu prosto zato što je u samrtnom času pomenuo i moje ime. O tojnjegovoj plemenitosti obavestio me je neimenovani stanični nosač iz ličke Divosave, koji jesvrstan u narodne neprijatelјe zbog cimanja kofera švapskih oficiruša -za koru hleba, koga je na pogodnoj šiblјem obrasloj krivini izvukao iz reke smrti njegov zemlјak, sprovodnik koloneunapred prežalјenih. Tragajući za posmrtnim ostacima svoga drugog oca i njegovimusmr titelјima, nekoliko puta grejala me je blizina tročlane komisije „overivača" spiskova zalikvidaciju sumnjivih i nepodobnih. Lišen želјene informacije, zdipio sam joj nalivpero koje je proizvelo smrt na desetine hilјada naših probranih sugrađana. Ista pobuda dovela me je i dogrobara Bože i Mome, koji su svakodnevno bacali u velike grobnice žrtve komunizma povezanežicama, mučenički pogublјene.

Učinio sam ti, učini i ti meni. Kad se ispentraš do kuće onog čudaka iz okoline Kolašina,



pitaj ga za grobna mesta poratnih masovnih gubilišta, da se ne klanjam u prazno. U krajnjemslučaju, neka mi bar potvrdi ili demantuje one što sam ti malopre nabrojao. Ne bih te stavlјao nate muke da se nismo pred kraj šeste decenije ovog veka, od pozne jeseni do isteka zime, grejali naspalјenim dosijeima desetine hilјada pogublјenih osuđenika, u kojima je sve pisalo - zadihano je priveo kraju svoju maratonsku besedu pričlјivi Leon.



POSETA „ĆELIJI SMRTI“

Nervozni sudija Mihajlo zgrabio je celom šakom priželјkivani papirić, stavlјajući doznanja zahuktalom sabesedniku da ga je izdalo strplјenje. Na kraju su se dva prijatelјa, zbliženaneobičnim poslom, rastala kao nervozni putnici na odvojenim kolosecima kojima promičuvozovi. Uvređeni pisar odgegao se nekako do svog radnog stola, na kome nije vladao uobičajenired. Nјegov doskorašnji omilјeni sudija, kao vrsni poznavalac zatvorskog rasporeda, lako je pronašao uvek punu stražarnicu. U mnoštvu novoprimlјenih i postojećih pripadnika posebnoobeleženog stražarskog odreda, bez po muke prepoznao je najstarijeg među njima, više putanagrađivanog revnosnog čuvara unutrašnjeg reda, Vranjanca Ratomira, koga je odavao južnjačkiakcenat. Vest o pojavi potrošenog delioca pravde, kome je istekla važnost sudijske zakletve, ustrogo kontrolisanom delu zatvorske zgrade, nedostupnom za „nepozvane" izazvala je opštu pometnju. Srdačno rukovanje donedavno međusobno uvažavanih saradnika sprečilo jenagovešteno kolektivno negodovanje prisutnih uniformista. Ono je bilo i propusnica sudijiMihajlu za slobodan pristup pogublјeniku, tridesetgodišnjem „bombašu" X. M. iz Hercegovine inešto starijem Vukoju.

Propisno naoružani, mišićavi mladi redari, primirenih nerava, poslušno su otklјučalispecijalni katanac kojim su obezbeđivana vrata jedne od nekoliko „ćelija smrti" sve nalik nauspravlјenu betonsku cev.

Nekada korpulentni Hercegovac X. M., stalno pod budnim okom uvežbane straže,osuđenik kome je punih deset godina pomerana egzekucija, vojnički je poskočio sa ivice urednonameštenog drvenog k reveta pred najvažnijim čovekom svog života.

- Polako, čoveče, nismo jedan drugom vojnik i komandni oficir! - umirivao ga je sudijaMihajlo sa osećanjem otvorene prisnosti. - Nisam došao zvanično. Ova poseta je potpuno privatne prirode. Zato sam za tebe običan građanin. Verovatno si čuo da sam sa službomdefinitivno raskrstio. Odavno se nismo videli. Nekada su ovde čuvali za mene specijalnu stolicu.Šta je s tvojima? Majka i sestra su ti za svaku hvalu. Kako su samo neumorne i uporne. Od tolikihnjihovih poseta ovom zatvoru poklekli bi i mnogo izdržlјiviji. Vest da ti je odbijena i poslednjamolba za pomilovanje nije me obradovala. Moje predosećanje je govorilo u prilog bolјoj odluci.Sudovi nisu važan faktor za ovu vrstu pravnog leka. Posle svega, definitivno postadosmo jedanza drugog žrtva i dželat. Tvoja kazna primerena je tvom delu. Za postavlјanje eksplozivnenaprave u prepunom bioskopu, koji si u toku predstave pretvorio u crni dim, lelek i krv, ne postoji blaža kaznena mera od one koju sam ti odmerio. Roditelјima poginulog mladića, telesnoupropašćene studentkinje i drugih ozleđenih nije uteha to što si se, vršeći zločin, rukovodionacionalnim pobudama. Šta bi ostalo od čovečanstva ako bi se tvojim metodama uspostavlјaliželјeni narodni interesi i međunacionalni odnosi? O tome nisi razmišlјao. Pred tvojom osudom, bez obzira koliko je potkreplјena neoborivim činjenicama, savest mi je apsolutno mirna.Primedba tvojih branilaca da se tužiočeva optužnica a samim tim i moja presuda zasnivaju nalabavim dok azima, za mene je nevažna priča. Druga je stvar što ne gledam ravnodušno na tvojuuništenu mladost. Ta činjenica nije dovela u pitanje moje uverenje u ispravnost onoga što samuradio. Presudu kojom sam te doveo do samog gubilišta ubrajam u retke moje odluke koje me ni profesionalno ni lјudski ne uznemiruju.

Tridesetjednogodišnji terorista, više sredovečnog nego mladalačkog izgleda, raštrkanog irazvodnjenog pogleda, sa čijeg je usahlog i providnog lica desetogodišnji boravak u istoj



prostoriji, zaklonjeno j od sunca, izbrisao tragove kajanja, strahovanja ali i zadovolјstva počinjenim zlodelom, uspravno i nepomično je propratio reči gospodara svog života.

- Gospodine sudija, završili smo priču započetu pre desetinu godina. Sada je besmislenosvako vraćanje na moje krivično delo i vašu kaznu. Razgovarajmo kao ravnopravan saravnopravnim, sa podjednakim pravom da bez posledica okrenemo leđa jedan drugom, ako nam

se to prohte - spremno se upustio u razgovor sa svojim sudijom budući pogublјenik. - Došao jekraj mojim višegodišnjim nadanjima i strepnjama. Obaveštenje o mojoj konačnoj pravnojkapitulaciji uručeno mi je pred Vaš dolazak. Za divno čudo, danas prvi put otkako se nalazimovde osećam olak šanje celinom svog bića. Laknulo mi je čim sam spustio odbijenicu na ovaj sto.Ovog časa obuzima me zadovolјstvo čoveka kome je pao teret sa leđa, koji ga je godinamastiskao i slamao. Nema više za mene „biće", „neće biti". Biće dobro ako moje pogublјenjedoprinese sleganju uznemirenog tla. U ovu dušegupku uveden sam sa mladalačkim bubulјicama,a sada razgovarate sa srednjakom proređene i pobelele kose, staračkog izgleda. Kako moj život protiče punu deceniju u ovoj tmini koja se nožem seče, ispred repetiranih pušaka, onda još i lepoizgledam. Igrom slučaja, ili možda Božjom promisli, uručenje ovog rešenja o odbijanju molbe za pomilovanje poklopilo se sa desetogodišnjicom moga čamovanja iza neprobojnih rešetaka i podeblјanih vrata. Poludeo bih da sam sve ovo vreme samo bulјio u plafon. Od prve presudekojom sam osuđen na smrt, a bilo ih je valјda tri, nekoliko puta godišnje iznova sam proživlјavaosvaki svoj dosadašnji dan. Ako bi se po tom kriterijumu sabirale godine života, odavno bih prešaogranicu sredovečnosti. Neobavešteni misle da sužnji kojima je sudskom odlukom usk raćeno pravo na život, okovani u sakagije, smešteni u kaveze bez otvora, provode vreme u strahu odsmrti i suludom verovanju u spasonosno čudo. Moj život ispunjen je do kraja. Strah od gubitkaživota obeležio mi je samo početno zatvorsko vreme. I ono mi je proteklo pod nepodnošlјivimteretom kazne nepopravlјive posle izvr šenja. U tom periodu danonoćno sam se trzao, uvijao ilomatao pred priviđanim i zamišlјanim strelјačkim vodom. Zastrašen i znojav, jurio sam se tada,u snu, sa svojim dželatima. Pentrajući se strmoglavim liticama rodnog kraja, uspešno sam ihzavaravao i navodio na pogrešnu stranu. Zahvalјujući noćnim „susretima" sa svojimegzekutorima, na vreme sam pregrmeo srahovanja za život. Oni su mi doneli mirnoću, poželјnu islobodnjacima. Retki su oni koji su poput mene toliko puta gledali smrti u oči. Ni broja se ne znakoliko sam puta do sada opipavao i prebrojavao svoje samrtne rane. Zašto bih se onda bojaoonoga što me sutra čeka? Iz faze strahovanja prešao sam u period dugotrajnog iznurivanja,nadanja i razočarenja. Prevazišavši ta dva stanja, dao sam se na oživlјavanje stranica pređenogživota, od izlaska iz kolevke do ulaska u ovu prostoriju. Takav otpor preteškoj sudbini višestrukomi se isplatio. U ponovo proživlјenom životu nanova sam, po zbijenim kamenjarima, hvatao idavio zmije, muzao koze i trčao za njima, bežao ispred učitelјa, lјutitog oca i jačih vr šnjaka, kraokomšijsko voće... Krenuo sam od izlaska iz majčinog naručja i brzo shvatio da naša pamćenjadopiru mnogo dalјe nego što pretpostavlјamo. U predvorju ovog beznađa u roju su mi naviralasećanja na moje prve dane iz perioda posle rođenja. U odmaklom detinjstvu i u ranoj mladostistalno sam zapadao u smrtonosne situacije pentranjem po visećim i oštrim kamenjarima i preskakanjem zmijskih gnezda. Oživlјavanje predzatvorskog doba pomoglo mi je da se lak še pomirim sa nestankom koji mi se približava. Prekalјen u borbama sa smrću, naizmenično samupadao u ambise i izranjao natrag. Iako okovan gvožđem i okružen memlom, podstaknutdoživlјenim smrtonosnim situacijama, hrabro sam prkosio utvarnim strelјačkim formacijama doksu me cilјale sa mesta odakle nas sada posmatraju moji čuvari. Iskreno rečeno, ne verujem u postojanje čoveka koji bi me pretekao u umiranju i vaskrsenju. Posle više puta doživlјene smrti iminsko polјe mi deluje kao cvetna livada. S vremena na vreme hvataju me stanja u kojima ni samne znam da li sam živo biće ili utvara. Nepredvidiva sudbina bacila je jednog Hercegovca u ruke



jednog Mačvanina. Odlukom veća kome ste predsedavali, pričvr šćenom sa svih strana, oduzimatemi život koji mi niste dali. Udostojio sam Vas vojničkim pozdravom, kao gospodara kome je poveren oganj pakla. Život sam Vam predao, ali smrt - ni po koju cenu! Ona je isklјučivo moja!Tokom višegodišnjeg tamnovanja oblikovao sam je po svojoj meri i svom ukusu, bez obzira naneminovnu egzekuciju čije korake sada jasno čujem. U tom pogledu popustlјiv sam samo prema

najbližoj rodbini. Onu širu već sam zaboravio, jer sam za nju pre mrtav nego živ. U stvari, nisamštedl јiv jedino prema majci, sestri i ćerki, dragim bićima kojima ću se predati u samrtnom času.One su redovnije ovde i od najrevnosijih stražara. Kako saznadoše da je stavlјena tačka na mojemolbe i zahteve za preinačenje vaše presude, tako iznajmiše sobičak nedaleko od ovih zidina.Opravdano me brine ćerkino fomiranje i napredovanje. U njene detinje nevine snove uvukli su sezatvor i smrt. Sve ide ka poklapanju ćerkinog desetogodišnjeg rođendana sa mojim pogublјenjem. Ostvarenje te eventualnosti označiće početak ispunjenja moje želјe da posle smrti pripadnem samo njima trima. Na čuđenje mojih čuvara, majka mi je u poslednje vreme proredila posete. Shvatlјiva je njena iznenadna promena prema meni. Nedavno je strogo zabranila da se pred njom izgovara reč pogublјenje. Izlazeći joj u susret, pomagao sam joj u učvr šćivanjuuverenja da ću živeti i posle usmrćenja. Kao što primećujete, ovaj bunkerčić nije pusto mesto kaošto sa strane izgleda. Blizina čini svoje. Sa jednim brojem stražara sam se srodio, a sa drugim na neki način postao familija. Svima njima je neprijatno što hrane svoju decu platom koju zarađujučuvajući me za egzekuciju. Kada bih im ovog časa, kojim slučajem, banuo u domove, iz prve bihim prepoznao ukućane. Nekoliko godina unazad napamet znam čija su deca petičari, a kojakubure sa prelaznim ocenama. Mogu bez greške da imenujem đake spavače i ranoranioce. A potrošili bismo silno vreme nabrajanjem dečjih bolesti devojčica i dečaka mojih stražara, kojesmo svi skupa odbolovali. Otpratio sam i silna najdraža rođendanska slavlјa. O naravi stražarevihžena sabrao sam materijal za dobru knjigu. Nedavno sam pomogao zameniku komandira stražeda se seti naziva očevog leka. Naučite od mene da se tuđi život može doživeti kao sopstveni. Evo,moje „komšije" su se uzvrpolјile. Nјihova nervoza najavlјuje kraj našeg, po svemu sudeći, poslednjeg susreta. Na vreme sam Vam rezervisao mesto pored likova svoje uže porodice u brodukojim ću isploviti iz ovog sveta. Učinio sam to sa predumišlјajem, pravnim pojmom kojim steokvalifikovali moj „nastup" u Vašoj bioskopskoj dvorani.

Poslednju rečenicu ispijenog pogublјenika, rođenog u hercegovačkoj golovetrini, kojisvojom glavom plaća pre svega rano prekinuti život mladića njegovih godina i žalosnuinvalidnost prelepe studentkinje, stradalih od eksplozije terorističke bombe u dupke punom prestonom centralnom bioskopu prekinuo je zveket svežnja teških stražarskih klјučeva.

Sudija Mihajlo je sa neskrivenim uzbuđenjem propratio njegovo neočekivano samrtnoispovedanje. Na izlasku iz prave pravcate pretkomore smrti blago se poklonio „i onima koji višenisu tu“. Napuštajući dugačak i uzan hodnik, oblika izduženog betonskog kalupa, zamišlјeno se pitao zašto ga je čovek čiju je sudbinu usmerio ka ponoru ispratio uspravno, što je uspravnijemogao.

Do takođe „namenske samice" obeležene značajnom, opkruženom „desetkom" trebalo mu je nekoliko minuta. Nјegovoj drugoj poseti u planski odsečenom krilu iste zgrade prethodilo jemučno negodovanje novih zatvoročuvara što se omogućuje, suprotno kućnom redu, privatniulazak u prostorije teško dostupne i resornom ministru. Osuđenog Vukoja, zazuetog oštrenjemolovki namenjenih za ispisivanje žalbi i drugih pravnih lekova, uveselјavalo je stanje stvorenoispred njegove „garsonjere". Svoj bučni protest što mu se remeti mir izrazio je neprikladnimrečima, podbočen na okvir tvrdog kreveta sleplјenog ležišta. Ne menjajući položaj, on jenenajavlјenog posetioca dočekao šeretskim prebacivanjem preko glave providnog ćebeta prenego što su se otvorila teška čelična vrata njegove takođe dobro obezbeđene odaje. Na oštar



prekor energičnog komandira reagovao je ukr štanjem nogu.- Gospodine, nije mi upisana Vaša poseta - počeo je Vukoje provokativno, ne mareći za

neizbežnu disciplinsku kaznu u vidu uskraćivanja jednosatne dnevne šetnje, strogo primenjivanemere za „nedolično ponašanje". - U sudnici smo rekli svoje. Čemu onda ovo viđenje?Eksplodiraću od muke ako njime umirujete svoju uznemirenu savest. Ne ometajte me u borbi za

život i slobodu, koju upravo započinjem. Stanete li mi na put, gledaćete svake noći moj duh kakovam se vere po terasi i zaviruje kroz prozor. Ponoviću rečeno u sudu: pratiće Vas moja senka dokraja života bilo kako se ovo završilo. Moja kazna neće Vas stići, jedino ako je u vama sveđavolsko, jer se sa đavolom ne pregovara. U ovom sobičku vreme sporo teče, i u njemu misaomisao stiže. U središtu mog mozga uvek je Vaše ime. Udelili ste mi maksimalnu robiju, u momslučaju ravnu smrtnoj kazni, ali i ja Vama isto tako. Ako se zločinci vrednuju brojem ubistava,onda ste Vi daleko ispred mene. Od više desetina pogublјenih na osnovu Vašeg potpisa, bartrećina su nevini. U ovu tvrdnju ulažem i život, za koji se otimam svim sredstvima. Pomor tolikihnedužnih koji ide Vama na dušu poprima razmere masovnog zločina. Berberin brije, kasapinkolјe, a Vaše zanimanje je ubijanje hartijom i perom i ono Vam je postalo unosan posao. Usrećiliste narod prevremenim silaskom sa sudijskog ubilišta. I onaj ko Vas je prognao napolјe zaslužujesvaku pohvalu. Evo, prihvatam Vaš zaklјučak da sam „podmukli i koristolјubivi ubica“. Ali to zaVas nije uteha, pošto Vam je na savesti trostruko veći broj nedužnih stradalnika. U njih, naravno,ubrajam i sebe, mada sam po vašem mišlјenju s Vama dobro prošao. Obrni, okreni - ispadosmoizjednačeni u motivima izvr šenih zločina. Okvalifikovali ste me kao nezajažlјivogkorustolјubivog ubicu. Kako Vi primate platu za izricanje smrtnih kazni, postadosmo i u tome pobratimi. Posmatrano iz drugog utla, moj položaj je kudikamo povolјniji. Pod pretpostavkom davišestepeno sudsko telo preinači Vašu odluku mojim blažim kažnjavanjem, ja sam na konju.Budem li potpuno oslobođen, približiću se čistoti novorođenčeta. Bolјe stojim od Vas, čak i uslučaju da me po žalbi javnog tužioca Vrhovni sud klepi smrtnom kaznom.

Kalkulišući o takvoj stvarnosti, detalјno sam izučio praksu naše sudske egzekucije. Utome sam se izravnao sa profesorima prava. Meni se sudnjeg časa sve oprašta, uz raznovrsneđakonije i ispunjenje svake poslednje ostvarive želјe. Kada budem polazio u večnost,opunomoćeni državni službenik poželeće mi lako putovanje i zagrobni mir. Ako me od desetakkuršuma bar pola pogodi u pravo mesto, opet sam na dobitku jer time izbegavam mučni samrtniropac. Svakako, opraštajnog dana postajem glavna ličnost okruga, a možda i čitave države. Nasuprot tome, Božji kažnjenici, u koje i vi spadate, umiru pustinjački, kao poslednji na ovomsvetu, nemoćni da iskamče bar malo utehe i praštanja. Vaša je nevolјa što ste, vitlajući sablјom, bagatelisali sopstvenu sudbinu dok Vas je opominjala, dodirujući Vam ramena. Čim se budemorastali, poželećete sopstvenu smrt, koja će Vas jedno vreme namerno i izazovno golicati, nedajući Vam mira. Onaj ko se u moći osili plaća na kraju - ponovo je odapeo otrovnu streluzajedlјivi Vukoje, opipavajući zabridelu slabinu oteklu od „prislonjenog" kundaka komandirovogkarabina.

- Zbogom, Vukoje - mirno je uzvratio sudija Mihajlo, upućujući prekor agilnomkomandiru, koji ga je na svoj način „štitio". — Slušao sam te sa povećanom pažnjom. Ova posetaomogućila mi je da te bolјe sagledam. Ne pristajem na polemiku o pravednosti ili nepravednosti presude koja nas je spojila. Pre dolaska u zatvor uvio sam je u oblandu u kojoj slova ne tamne. Uovim okolnostima svaki naš dalјi razgovor o sudskim stvarima išao bi na uštrb ugleda suda ineminovno bi se sveo na međusobna proveravanja i prebacivanja. Moji dani teku dostaneuobičajeno. Vratio sam se svojoj prošlosti, u koju sam i tebe smestio. Učinio sam to zbog provere sopstvene ličnosti. Tu leži pravi razlog mom sadašnjem boravku u ovoj sredini, od kojese još nisam odlepio. Neću se prevrtati u snu ako se živ izvučeš, a ni tugovati ukoliko događaji



nastave pravcem koji sam ti odredio, ili čak onim za tebe najnepovolјnijim. Naložio sam tvojeuklanjanje iz naroda za određeni period zbog nevolјa koje mu stvaraš. Pritom sam svojevolјnoizbegao da se poslužim trnokopom selјaka kojim se čisti njiva zasađena plemenitim bilјem i pitomim voćem. Težina tvog zločina nije mi bila u prvom planu. Moja taština, na koju upornoaludiraš, nije vredna pomena. U tvom slučaju vr šio sam jednostavno svoju dužnost, siguran u

sebe. Ne pogađa me to što me svrstavaš u zlotvora, čak većeg i od sebe. Koristiš nepisano pravoosuđenih. Ovih dana navikavam se polako na pratn ju raštrkane i šarenolike povorke svojihupokojenih osućenika, među kojima se sve jasnije nameću grupice sa izrazom nevine začuđenostikoja tebi nikako ne bi pristajala. Nas sudije koji odlučujemo o pravima čoveka deli velikarazdalјina od apsolutne pravde. Ona je još nedostižna čak i za kudikamo pravednije i pametnije, jer je prigušuje zakonska norma, koja uvek jednima uzima i uskraćuje, a drugima osvetlјava put idoturuje. Bogu će biti ugodno ako joj se približe nastupajuće generacije jurista. Još ćemo čekatina sudiju sposobnog da pravilno izvaga pravdu, težinu zločina i jačinu njegove posledice. Na početku stvaranja savremenog društva proklamovano je načelo po kome se na tvorce zla gledaistovremeno jednim milosrdnim i drugim strogim okom. Umiranja koja nisu plod Božje volјe,uklјučujući i takozvana sudska, civilizovani narodi odvajkada su bezrezervno kvalifikovali kaosudbinska. Odgovara mi taj postulat. Po njemu se moja uloga svodi na vaše usmeravanje ka pravcu koji vam je sudbina odredila. Ovakvim pristupom životu ubice i sudije postaju u nekuruku puki izvršioci predodređene pojave. Rasprava ove vrste zahteva pogodnije uslove i drugesagovornike. Prepustimo je zato merodavnijima - izlagao je sudija Mihajlo svoj pogled na život, praveći privid razgovora sa ravnopravnim.

- Zbogom, gospodine sudija. I ovog puta lepo ste me iskoristili - nije se suzdržao kivniVukoje dok je svom snagom stiskao gusto zavarene šipke četvrtastog prozorčića. -Uporni ste unastojanju da zbacite teret sa Vaših iznemoglih leđa. Naše današnje polemisanje pretvorilo se u pravdanje. I takvo kakvo je, meni je koristilo jer mi je omogućilo da pravilnije sagledam nekeživotnosti. Ni ja neću čupati kosu ako se iskobelјate iz pomračine kojom sada klizite. Ukoliko ne pronađete put spasenja, pustiću za Vama koju suzu žalosnicu, namenjenu mom nedavno preminulom ocu koga sam jedva poznavao. Žalosno je što nije kanula za njim. Ispadoste minekako bliži od njega, i pored toga što ste me dodirnuli rukom dželata. Neće biti dobro za meneako vašu kaznu prihvatim kao roditelјsku grdnju za učinjeni nestašluk jer, da ste me na vremeizgrdili, danas ne bismo razgovarali pregrađeni nesalomivim rešetkama. O delovanju sudbine, pominjanoj među nama više puta, imamo skoro podudarna mišlјenja. Ona je svakako umešala prste u naše živote. Valјda ste se sada uverili da nije svaki gavran toliko crn koliko ga perje činitakvim. Moje zasigurno nije tamno toliko koliko izgleda. Koristim se rečnikom koji više pristajeVašoj generaciji. Čovek je star onoliko koliko se približio svojoj smrti. U tom pogledu stojimo naistom stepeniku.



PISMA „UBIJENE"

Neočekivana promena osuđenika Vukoja pošteno je uzdrmala sudiju Mihajla. Zbunjenduhovnim obrtom čoveka koga je sreća odavno napustila, potražio je izlaz na pogr ešnoj strani,što je budna straža na vreme primetila. Tmurno zatvorsko zdanje, koje je za vreme službovanjamagličasto primećivao, napustio je nemajući snagu da se za njim okrene. Sivkasto jesenje nebonaleglo na obližnje visoravni i okolina prošarana opalim žućkasto-braonkastim lišćem, uvećavalisu mu mračnost duše. Približavajući se svojoj kući, na periferiji zamrlog grada, utonuloj usveopšte sivilo, nije primećivao vredne domaćice pored brda tegli za zimnice i njihove muževezaokuplјene krplјenjem krovova i pričvr šćivanjem ograda, prema kojima se u normalnim prilikama komšijski odnosio. Umoran od dve naporne posete svojim osuđenicima i od svega štoga je tog dana spopalo, našao je predah ispod dvorišnog hrasta ogolelih vrhova za grubimdaščanim stolom, prekrivenim nanosnma lišća. Pred pejzažom u kome su se na zalasku sunca prelivale boje poznog jesenjeg doba, kratkotrajni odmor bio mu je melem na otvorenu ranu. Utim živopisnim okolnostima, koje je ranije retko primećivao, godio mu je i bilјni truležu koji sumu upadale umorne noge, izgublјene u rašniranim cipelama. Duhovno olabavlјen, krajičkom okaispratio je zalazak modrocrvenkastog sunca koje se žurilo ka drugoj, lepšoj strani horizonta. Tauvek prefinjenom oku primamlјiva prirodna pojava bar privremeno ga je oslobodila muka, kojesu ga sve jače stezale. U prijatnom i pritajenom dremežu, doživlјenom posle dužeg vremena,zaboravio je na hladnoću koja mu se probijala kroz neprikladnu odeću. Od upale pluća podotvorenim nebom spasle su ga starice iz susednih dvorišta namernim glasnim nakašlјavanjem. Nјegova uvek suzdržana supruga posmatrala ga je iz gostinjske sobe, skrivena iza teških zavesa,koje su padale na kao vosak žuti brodski pod. Ona mu je prišla sa zebnjom, sa prvom mesečinomdok je stajao ukotvlјen na sredini dvorišta ni živ ni mrtav. Nјen glas čudne boje vratio ga je ustvarnost. U zagrejanu kuću, iz koje je dopiralo pucketanje razbuktale bukovine, ušao jeklecajući. Posle obredne porodične večere, koju je poslednjih nedelјa vešto izbegavao, otpratio jecelovečernji televizijski program. Za umnu Jelisavetu njegovo novo stanje bilo je nagoveštajnepovolјnog događaja.

- Skupo me je koštalo slepo robovanje porodičnoj tradiciji o bespogovornom muškom pravu i nemešanju žene u muževlјeve poslove - obratila mu se ona otvoreno kao žena promašenog života, koja čini poslednji sudbinski trzaj. - Već trideset godina posmatram događajenemo i sa strane. Majka me je ispratila u tvoju kuću sa zavetom da sledim njen primer oneprikosnovenom mužu-gospodaru, kome je žena puki pratilac i posmatrač. Na našu zajedničkunevolјu, kasno sam shvatila šta nosi i donosi promena vremena i dah novih vetrova. Tvoja blizinaoduzela mi je moć rasuđivanja na samom početku našeg zajedničkog života, pošto si započeokarijeru prečestim nasrtajem na živote drugih. Ostala sam pored tebe da odbranim majčin uzor o braku. Tako sam ti za sve naše prijatelјe i rođake postala verni saučesnik u prolivanju nevinekrvi. Čamovanjem između zabrana i odricanja nemoćno sam povijala glavu pred njihovimopravdano optužujućim pogledima. Zbog unakrsnih ružnih dobacivanja u vezi sa tvojimdelovanjem, izlazila sam u narod začeplјenih ušiju. Neoprostiva mi je greška što te na vremenisam zaustavila. Uticajni vlastodršci, imenujući te za sudiju, za "specijalne zadatke" lukavo suse pozivali na tvoje dobro poznavanje prava, veliko opšte znanje, ali i nepodobno i neizbrisivograđansko poreklo. Spoticala sam se pred nedobronamernim negodovanjem mlađih sudija zbogkolege „koji, zabašurujući svoju buržoasku prošlost, prihvata sve što mu se ponudi". Sklonila sam



na sigurno hrpu pisama, iste rukotvorine, adresovanih na moje ime, sa fotokopijom prepisa presude kojom si, kako u njima piše, olako poslao na dvadesetogodišnju robiju Zemunca Vukojaza ubistvo žene čiji leš ne postoji. Brižlјivo sam ih skrivala od tebe, premeštajući ih iz komode u plakar, i obrnuto. I sva su bila potpisana imenom i prezimenom „žrtve koja to nije". Povodom togslučaja, na čije sam se detalјe, zaklјučana u sobi, vraćala bezbroj puta, rekla sa m sebi da sam se

udala za profesionalnog, hladnokrvnog inkvizitora. Čitajući „pokojničine" preporučene pošilјkeodaslane sa svih strana sveta, u čiju grafološku autentičnost me je uverio jedan priznati sudskiveštak koga sam potajno angažovala, davala sam za pravo onima koji su govorili da samsaučesnik u tvom krvavom putu. Svako novo bilo je uverlјivije od prethodnog da mi se obraća baš „ubijena". Stalno ponavlјana priča „ojađene" supruge o detalјno isplaniranom bekstvu iz paklenog braka, podmetanjem nesnosnom mužu nepočinjenog zločina, postala bi istina i za proverene kriminaloge. I tako sam, posle silnih muka i peripetija, zaklјučila da si osudio nevinogza usmrćenje žive žene, kojoj je uspelo da zavede i sud i policiju. Moje verovanje o nevinoosuđenom potkrepile su i štimovane krivične prijave, dovolјne da pokrenu u akciju kordoninspektora u cilјu zaštite „nemoćnice koju svaki čas može da proguta mrak“. Kako sadasaznajem, baš one su presudno uticale na pokretanje postupka protiv „ženoubice“ čim se proneoglas o misterioznom nestanku žrtve". Za mene je bilo prihvatlјivo i njeno pokajanje, izraženo sa„poverlјivog mesta“, što ipak jedan nevin čovek trune u zatvoru. Padala sam u očaj zbog tvojeignorancije prema mojim patnjama i pitala se zašto sedim za is tim stolom sa čovekom koji ništane preduzima za spas nevinog. Lakonsko objašnjenje da si osudio ubicu koji se oslobodiousitnjenog leša žrtve bacivši ga u nadošli Dunav, samo mi je pojačavalo sumnju u tvojuispravnost. Problem je bio u tome što sam znala da za takve zločine redovno daješ samo smrtnekazne. Večni sam dužnik gospodstvenog advokata Jovana V. što je jednom zgodom, uodabranom društvu iznoseći svoje zanimlјive slučajeve, spontano ispričao kako se opasni Vukoje„oslobodio" svoje „suvišne" supruge upotrebom kasapskog noža, predajući njeno raskomadanotelo nabujaloj reci. Istom zgodom odao mu je priznanje na veštini kojom je širio zabludu da siosudio nevinog „pokojničinim“ falsifikovanim pismima, koje je zapravo slala njegova sestra sačestih inostranih turističkih putovanja. Epizodu o tom ubici odagnala sam od sebe tek kada samse zagledala u oči sestre koja je volela da se sa raznih kontinenata javlјa sudiji koji je osudionjenog rođenog brata. Zemunčev predmet okončao si u periodu u kome su prostorije za suđenjanazivane „sudnicama smrti".

Sprovodeći svoju istragu, štitila sam utroženi ćerkin integritet zbog stalno podgrejavaneafere o „ubistvu žene bez leša“. Odričem se pohvale što sam te oslobodila opake sumnje koja teodnedavno pojačano obuzima, nezavisno od tvog krutog držanja. Više ne moraš u posetu tom prokletinku. Bez obzira na njega, za bogobojažlјive si bio i ostao izaslanik sa neba, koji je u pitanju života i smrti prekoračio svoja ovlašćenja. Druga vrsta lјudi videla je u tebi, kao ak tivnomsudiji, đavolovog skutonošu koji potrže konopac za vešala i zbog obične sitnice, uspostavlјajućitime vlast bezbožanstva. Pretpostavi samo kako je ćerki onoga oca čiju sudnicu sa bojaznošćuzaobilaze i njegovi najbliži saradnici i službeno osoblјe. Valјda ti je sada konačno jasno zašto jestrah od svakodnevice postao moj najverniji pratilac i što te ponekada doživlјavam kao sotonu ulјudskom obliku. Srećan rasplet zemunskog ubice samo me privremeno primirio. Nisam pokušavala da se iskobelјam iz tvoje začarane mreže, uverena da bi se stvorio ispred mene čim bizakoračila na ulicu spasa. Tako razoružana i obeshrabrena, postala sam ti saučesnik u nedelima,gušeći svoju prirodu i težnju ka samosvojstvu. Bog mi je pomogao da koliko -toliko sačuvam našedete od nevolјa koje su nas doterale blizu duvara. Decenijama vekujemo pod istim krovom, ali ito nije bilo dovolјno da doprem do dna tvoje skrivene ličnosti. Ništa mi nije vredelo što samiskusila svu težinu našeg porodičnog života. Onaj deo tebe u koji si smestio sudiju Mihajla, koji



je olako potpisivao naloge za skidanje tuđih glava, bio mi je lako dokučiva činjenica. Tomsvojom polovinom udarao si malјem po drugima, koristeći mozak i dušu čoveka koji je izgubiosebe. Prvih godina našeg braka budila sam se sa osećanjem blizine tvoje sledeće žrtve, upinjućisvu snagu da istrgnem iz tvog poseda svoje zaroblјeno unutarnje biće. Koprcala sam se uzaludno jer nije bilo onoga koji bi te zaustavio istrčavši pred tebe. Potrošili smo vreme za velike promene.

Sve što nam je zajedničko već je proćerdano. Pribojavam se za Milicu. Uloži roditelјski napor dane upadne u naš začarani vrtlog. Nemirom kojim neprestano ispunjavaš ovu kuću ugrozio si jojsadašnjost i budućnost. Kada je ona u pitanju, nikoga više ne brenujem. Od danas ćeš imati poslasamo sa Jelisavetom, majkom ugrožene kćeri. Dužnost mi nalaže da te o tome obavestim.Obezbedila sam joj sigurno boravište, u kome će ostati dok ne okončaš obračun sa sobom, u kojise nas dve nećemo uplitati - profesorski razložno ispr ičala je svoje nesuđena članica nastavničkogi muzičkog konzervatorijuma, naglašavajući poslednje rečenice, namenjene sve izgublјenijemmužu koji je krutošću slučajnog sabesednika pratio njene reči.

- Lično ostaje lično - uzvratio joj je on stisnutim usnama, pošto je došao k sebi, visinomglasa kojim se ulazi u nemile rasprave. - Sopstvena i prava muka je nevidlјiva za druge i pripadasamo onome koga pritiska. Ljudska individua priklanja se tuđoj nevolјi radi zadovolјenja svojihnečovečnih poriva i u odsustvu bolјih rešenja. Primera za ovu mudroliju je napretek. Maločas siizrazila kajanje što nas na vreme nisi pregradila nepomičnim i nepremostivim balvanom. Labavoti je objašnjenje da si odustala od te namere uverena u moju telesnu prepreku na putu ka tvojojslobodi. Još ti je bleđe pozivanje na odanost vaspitanju ponetom iz roditelјskog doma. Suština jeotprilike u tome što u neveštim misaonim tvore-vinama nalaziš pravdanje za svoju životnuneodlučnost. Pretrpi se još malo ako želiš da čuješ šta stvarno mislim. Ostala si pored mene zbogneverice u samu sebe. Rešenoj ženi i sam Hristos je slaba prepreka. Istina je lek teškom životu,ali samo ako prija. U protivnom, pretvara se u pelin - uzvraćao je sudija Mihajlo, ne štedeći svojuživotnu saputnicu, koja se još ne miri sa iskrivlјenom sudbinom. - Nekada su te pogađala mnoganovinska odricanja roditelјa svoje rođene dece - nastavio je jednoličnije, privržen svojoj naravi. -Verovatno si se, kao svaka prava majka, pitala zašto se to događa. Do istinitog odgovora stiže se bez graška znoja. Na tako sramne roditelјske postupke ne motiviše greh našeg poroda, negosuvisli nagon zaživotom bez obaveza. Takvi izrodi samo svojim kantarom mere tuđe vrednosti inisu im sveta ni kumstva ni prijatelјstva. Oni u kriznim stan jima ne priznaju nikoga, pa nistvorenja u čijim venama teče njihova krv. Nas dvoje smo pomalo takvi, ali se manje ili vi še prikrivamo. Ipak, računaj na moju podr šku da Milica nastavi putem suprotnim našem.

Roditelјi rađaju decu ali bi ponekada bilo bolјe da ona sama sebe vajaju. Nas dvoje smose oblikovali po svojevolјno odabranom kalupu. Da si neka druga, odavno bi izvetrila odavde i kozna gde bi sada bila. Pred tobom je uvek ovaj isti Mihajlo. Nismo mi krivi što je lјudska prirodanesavršena. Ovakav k akav sam sada najbliži sam onima čije sam sudbine odredio menjajući imtelesna stanja i životni prostor. Ovoga časa potpuno sam njima okrenut i, kako spoznajem, sve imviše pripadam. Otkrivam svoja unutrašnja osećanja, nezainteresovan za stav okoline i tvo jemišlјenje o mojim postupcima. Približava se dan mog novog putovanja, ali ovog puta na ne štoduže vreme. Gluvonem sam na sve kojima smeta moj sadašnji pravac. Okrenuo sam se ka problemu i te kako značajnom za ovu kuću. Ako ga ne oborim i ne savladam, prava su tineograničena. U tom slučaju imaš dozvolu da promeniš bravu na ulaznim vratima ove kuće, astare klјučeve zafrlјačiš što dalјe. Nema mesta iščuđavanju. Pri zdravoj sam pameti. U enigmi kakojoj krećem je merilo moje grešnosti. Ona je u ovom času mo ja preokupacija koja rešava suštinunašeg života i smrti.

Ophrvana ćerkinom sudbinom, psihički polјulјana Jelisaveta nije imala snagu za dalјe proteste i polemike. Neizbežnu večeru proteklu u grobnoj tišini, priredila je nesvesna sebe.



Završavajući „obed bez obeda" sudija Mihajlo odsutno i reda radi promrmlјao je nekoliko reči overovatnoj oštroj zimi jake hladnoće, savladive i prijatne samo pored blagovremeno pripremlјenesporo goreće hrastovine i lako zapalјive bukovine. U svoje pomračenje povukao se koracimagrešnika svesnog kratkoće svoga veka i glomazne i neizvesne sutrašnjice. Jelisaveta ga jeotpratila stvrdlim pogledom. Prenoćio je u ulegloj fotelјi, sa ćebetom prebačeni mpreko stomaka.

Uzdrman hroničnom nesanicom, propraćenom lupnjavom bubnjeva u slepoočnicama, padao je svremena na vreme u kratkotrajne košmarske snove. Na vrhuncu krize doživlјene pred samu zoruučinilo mu se da je čuo razgovetnu molbu sina pokojnog Vukadina sa oživlјenog sudskog procesa„da konačno iz njegove presude izbriše reč lopovluk, kao razlog zbog koga ga je poslao u smrt“. Nešto kasnije uznemirio ga je i „vaskrsli" vapaj najstarijeg pogublјenog iz mladalačkesedmočlane grupe:

„ Drugovi sudije, ovde u Beogradu prvi put u životu video sam bakarne žice. Živog da mederete ak o sam znao čemu one služe. Doveli ste nas izdaleka da pobadamo bandere. U našimselima konopac je za sve i sva. Koristimo ga za vezivanje stoke, izvlačenje vode iz bunara i kolasunovraćenah u jendek, sušenje veša, provetravanje postelјine i za podmirivanje drugihsvakodnevnih potrepština. Samo ludak bi teglio tako daleko nešto što nije u njegovoj upotrebi. Našim pogublјenjem kalјate svoj obraz“.

Šokantno priviđenje doveo je sudiju Mihajla u stanje umne nemoći. Podstaknut spolјnimšumovima, nesposoban da upravlјa sobom, naglo je podskočio, obliven hladnim znojem.Sledećeg trenutka razobličeno je ugledao, nadomak sebe, utvarnog brigadira Miroslava, sa visokouzdignutom državnom zastavom, božanski čista bela lica i plavkastih vodnjikavih očiju.Proveravajući da li je u snu ili na javi, nekoliko puta prešao je rukom preko vlažnog lica iumrtvlјene kose. Nesiguran u svoja čula, oštro je prigovorio što nema mira ni u rođenoj kući,udarivši mahinalno vrhom kažiprsta po strujnom prekidaču. Bleštavo svetlo potisnulo mu je udnu mozga noćnu moru i umnu uzburkanost. Nepoverlјiv prema svemu, zavirio je za svaki slučajispod kreveta i stola i u široki dvokrilni ormar. Jutro je dočekao hromog hoda i teške glave, polomlјen priviđenjima i iščekivanjem ponovne pojave „noćnih gostiju". U koliko-toliko podnošlјivo stanje vratilo ga je umivanje hladnom bunarskom vodom, koju je koristio samo udanima najvećeg zamora. Na svoje trpezarijsko mesto seo je na vreme, u domaćem kaputu,obrijan i splasnulih podočnjaka. Suzdržana Jelisaveta dočekala ga je pored nameštenog stola sauočlјivim tragovima neprospavane noći. Obedovali su po ustalјenom rasporedu. On na čelu sofre,a ona sasvim suprotno, podržavajući normalno stanje. Posle nekoliko samonasilnih zalogaja otišlisu svako u svoju sobu. Ona radosna što je prethodnog dana otpremila ćerku u zapadne zemlјe, alii zaplašena njegovom blizinom u osamlјenoj starinskoj kući.

Zagonetni sudija Mihajlo pošteno se tog dana namučio sređujući bogatu porodičnu biblioteku dopunjavanu prilozima svih generacija. Pravnu literaturu i ukoričene zabeleške prebrisao je detalјno, a filozofsku i ostalu za njega manje važnu rutinski i nezainteresovano.Poslednju „provetrenu" knjigu vratio je na svoje „neprikosnoveno mesto" pri zalasku sunca. Naveče je bistre glave izvukao iz tajanstvenog bibliotečkog sandučića sve svoje presude saosudama na smrtne kazne. Najdeblјi omot, uvezan dvostrukim crnim svilenim gajtanom, koji jeskrivao sudbinu mladog Miroslava Jovanovića iz Omorikova i ostalih pogublјenika iz njegovogkraja, odvojio je u stranu mekoćom kojom se pale sveće. Preostale brižlјivo složene spise,spakovane u zaštićenu metalnu kutiju, zakopao je u vreme prvog sumraka uvrh dvorišta, podnošumovitog proplanka kojim je napajao oči čitavog života. Učinio je to na način kojim sesahranjuju dragi pokojnici. Taj još od ranije planirani posao obavio je neprimećen, koristećizauzetost supruge Jelisavete velikim spremanjem kuće. Ona je pak brišući prašinu sa skladnokomponovanog nameštaja, slučajno zapazila izmenjeno stanje u sobi u kojoj su bile smeštene



mnoge lјudske sudbine. Novi izgled „svetog mesta" protumačila je želјom muža da raskrsti sa prošlošću i sa samim sobom.

On je, zadovolјan obavelјenim, odavao utisak čoveka čiji život protiče normalnim tokom.Izdaleka se videlo da je fizički napor bio za njega lekovit. Ušavši poluobučen u neraspremlјenu postelјu, brzo je utonuo u miran san, koji ga nije napuštao do samog izlaska neobično toplog

sunca. Prvi jutarnji sunčevi zraci, nadvisivši planinski vrh, probili su se do njegovog uzglavlјakroz odškrinute prozorske kapke.Mirni noćni san vratio mu je potrebnu telesnu stabilnost i sigurnost pokreta. Za vreme

raznovrsnog doručka nije preskakao pravilno poređane i napunjene posude. Naslađujući se belomkafom i livadskim medom, upisao je u kockastu svesku još proletos planiranu nabavku drva inužnih zimskih namirnica za nastupajuću zimu koja se polako najavlјivala mestimičnimigličastim injem. Naposletku je sa nevidlјivim smeškom ustanovio da mu se finansijske moćiuklapa ju u prosečne porodične potrebe: dabome ukoliko se ne dogode novčani potresi. Svojedobro raspoloženje preneo je i na suprugu koja ga je urođenom otmenošću podsetila na doba ukome su se oko nje lomila momačka koplјa. Tekući dan posvetio je sređivanju dvor išta, prenatrpanog naslagama uvelog lišća, kovitlacom ubačenim u njegovo. Nije preskočio ni druge poslove koji nisu za ženske ruke.

Komplikovano plaćanje računa bankovnim čekovima skratilo mu je vreme za ručak i popodnevni čaj. Slikoviti zalazak sunca ispratio je sa očišćenog i uređenog dvor špnog travnjaka,koji je ponovo skretao poglede stalnih i retkih slučajnih prolaznika. Večerao je svečano odeven,kao u vreme važnih suđenja, u omilјenoj tamnomodrikastoj kravati, pričvr šćenoj za košulјuočevom zlatnom iglom na kojoj su se isticali kralјeva kruna i monarhovi inicijali. Na nogama jeimao lakovane crne cipele, koje su se presijavale pod pojačanim sijaličnim svetlom. Za vremeobedovanja neštedimice je hvalio „carski ukusnu hranu“, izdvajajući lekoviti sutlijaš sa tankom braonkastom koricom. U salonu za kafu i omilјene bilјne napitke staloženo se obratio namučenojživotnoj saputnici, koju neprijatno predosećanje nije napuštalo.

- Na vreme sam prijavio neodložno putovanje u suprotne i ne tako bliske krajeve. Nisam ustanju da procenim koliko ću se zadržavati. U svakom slučaju ne idem na jedan dan. Ako sestvore povolјni uslovi, objasniću ti do tančina razloge svoje iznenadne pokretlјivosti. Nada u na šu podnošlјiviju sutrašnjicu tamo je gde sam se namerio. Ovaj nekada ugledni dom vapi zaspokojem, prvenstveno zbog naše Milice, do koje mi je stalo koliko i tebi. Ona svakako zaslužuje bolјeg oca. Prema njoj sam bio škrt kada je u pitanju iskazivanje roditelјskog osećanja. I zbogtoga sam bezgranično grešan. Moj se otrov još izgleda nije razlio na nju. Ne popuštaj sastrplјenjem, ni po koju cenu. U poslednje vreme posetioci crnih noći učestalo me dižu iz postelјei bunovnog izvode napolјe. Preporučujem ti planinski ili banjski odmor dok se moja oluja nestiša. Slo bodnih mesta ima napretek. Letnji turizam već je utonuo u dubok san, a zimski još nijena pomolu. Prirediće ti doček počasnom gostu. Opameti se najzad i iskoristi priliku koja se retko pruža. Dosta si na mene čekala. Neka se i ova kuća i njeni zidovi malo odmore od oboje nas -završio je postojanom odlučnošću, jasno vidlјivom u njegovom čvrstom i skuplјenom pogledu.

Jelisavetino baršunasto i traumatično lice odavalo je ženu koju je život dobro išibao iopekao. Želјna opuštenog mira, nije osećala potrebu da se raspituje o njegovim putničkimnamerama. Neverica u bolјu sutrašnjicu za koju se nekada spremala, nije joj dopuštala ni podsvesno nadanje u njegov povratak, bez tereta prošlosti koji su mu izazivali noćne more. I pored takvog osećanja, pred njim se ponašala kao da joj je sve potaman.

On se posle večere spakovao natenane, odajući sliku čoveka koga hvata zebnja, izazvananeizvesnošću.

Na put je otišao u dvorednom odelu i sa crnim starinski oblikovanim šeširom, koji je



nosio samo u važnijim crkvenim danima. Izašavši iz dvorišta, neodređeno je mahnuo rukomširoko okrenut ka licu zgrade. U tom obostrano važnom trenutku Jelisaveta se nije oglašavala.Ispratila ga je, poluosvetlјena, sa vrha stepeništa nemim pogledom. Nјegovo utonuće u prohladnunatmurenu noć bilo je za nju znak nepogode koja se teško preživlјava. U njenim crnim i krupnimočima, koje su joj pojačavale belinu tena, smenjivali su se strah i tuga. U svoju sobu, opremlјenu

retkim predratnim stilskim nameštajem; vratila se sa nejasnom potrebom da se sećanjima prošetakroz njihovu zajedničku prošlost. Pored muža sudije stvorenog po posebnom kalupu provela je blizu četiri decenije, žrtvujući uglednu karijeru muzičkog pedagoga i stvaraoca. Vaspitana u posebnom duhu izbegavala je koliko je mogla sve trzavice, redovne pratioce bračnog života.Ozvaničenje njihove „neraskidive" veze obavlјeno je na izdisaju stare Jugoslavije. Bračnuzajednicu okarakterisali su im njeno aristokratsko i njegovo građansko poreklo, zbog kojih su postali česta tema onoratnih pomodnih klubova. Spolјnom sjaju, kojim su se okružili prvog dana braka, nedostajala je unutrašnja harmonija, koju je sputavala njegova hladnokrvna sudijskaoštrina sa kojom je izricao učestale najstrože kazne. Kao saputnica muža koji se više družio sasmr ću nego sa životom, vremenom je postala rob straha, nesanica i stresova. Shvatajući brak kaosvetinju, nastavila je život udvoje sa osećanjem tonjenja u neoprostivi greh. Kako nijednog časanije računala na roditelјsko razumevanje, brzo se pomirila sa sudbinom. U danima beznađa poveravala se retkim prijatelјima da se neraskidivo vezala za čoveka udruženog sa vodičimasmrti, kao zločinac sa zločincem, nemoćna da se izvuče ispod njegovog plašta. U toj sapetostinašla je objašnjenje što je najveći deo svoga života provela u samoći, opterećena saučesništvom utuđim nepravednim delima. Muževlјevo još jedno putovanje nije za nju bilo izazovna tajna. Naprotiv, intuitivno je osećala da ga je na drum izvela neka nesavladiva potreba, izazvana„vaskrsnućem njegovih pogublјenika". Znajući to, krivila je naopaku sudbinu što je sa takovelikim zakašnjenjem krenuo u ispitivanje svoje savesti. Slomlјena dugo taloženim umorom inepoželјnim životom koji se svodio na nagađanja, neizvesnost i strahovanja, iskreno je poželelada prespava vreme koje dolazi. Već sutradan vijugala je između mase putnika na uzavrelojmeđugradskoj autobuskoj stanici, nezavisno od muževlјeve jučerašnje preporuke, bez jasnogcilјa, natovarena koferom ispunjenim kao načeta šibica. Posle kratkotrajnog predomišlјanjaizabrala je autobus na polupraznom peronu u kome je bilo najviše praznih mesta. Napuštajućirodni grad, u kome je izuzev u doba detinjstva i ranog devojaštva, retko kada osetila pravozadovolјstvo, znala je da definitivno zavr šava sa dosadašnjim životom.



SUSRET SUDIJE I DžELATA

Tako je sa prvom jesenjom susnežicom zabelelom na vrhovima okolnih planina i brežulјaka, počelo gašenje svetla porodičnog doma neponovlјivog sudije Mihajla. Na opustelimvelegradskim ulicama cvokotali su zagrlјeni mladi parovi, nespremni da zamene letnju odećuzimskim kaputima ili bar toplim mantilima. Sa prostranih trgova povukla se i đačka graja, koja jeuveselјavala užurbane prolaznike. U domaćinstvima koja se nisu na vreme snabdela ogrevom, ilisu u tom pogledu bila zavisna od inertne i papreno skupe države, čula su se negodovanja.

Sudija Mihajlo, zahvalјujući blagovremenom silasku na žagornu železničku stanicu, iovog puta je otkupio rezervacije za ceo prvi vagon voza koji decenijama neumorno kloparaizmeđu naše prestonice i severne Crne Gore, stvarajući time nerešive probleme službenomosoblјu. Dva mlada, birokratski vaspitana i impulsivna konduktera, na sebi svojstven način,odbranili su njegov „posed" od nasrtlјivih putnika zgomilanih u tesnim hodnicima. U relјefnozaštićeni Kolašin, rasadnik plaćenih političara i nagrađivanih poeta, stigao je pred samu zoru. Na peronu ga je umesto uobičajene stanične vreve dočekala prohladna i vlažna tama, koja jenekolicinu mrzovolјnih i promrzlih putnika oterala u zaklon. Dremlјivi šef smene, zguren uvelikoj železničkoj bundi, zamahom ruke oterao ga je sa šaltera, a novopristigli kondukteri ineispavani pružni radnici mrzovolјno su ga obilazili. Za njega je bio dovolјno strplјenja jedinostariji brkajlija, iz čije je lule purnjalo kao iz fabričkog dimnjaka, koji je nekoliko sati čekao postavlјenje voza jedine pružne veze sa beogradskom kasarnom svog sina, vojnika. Taj predusretlјivi Crnogorac prstom mu je nacrtao putanju koja vodi do vrletnog Vranova, utočišta penzionisanog zatvorskog stražara i bivšeg člana strelјačkog voda, pobodenog u podnožjekupolastog brda, upisanog u značajne vojne topografske karte. Do neravnomerno ograđenogdvorišta prave prirodne osmatračnice, nekadašnjeg vrednog i nagrađivanog dželata, kome je izvesno vreme dželaštvo bilo osnovno zanimanje, pratili su ga mali čopori izgladnelih i prozeblih pasa. Dozivajući pritajenog Danila glasom koji se odbijao od neravnih planinskih obronaka a potom sunovraćao u mračnu provaliju, navukao je na sebe podmukle pse predvodnike. Nemoćanda se odbrani od krvožedne opasnosti, potrčao je u susret nejasnoj silueti žene koja mu seoprezno približavala sa čkilјavom svetilјkom koja joj je mestimično osvetlјavala lice bakarne boje, ispucale dlanove i šiblјastu kosu. Bila je to, nekada zanosna, Zorka, domaćica kuće.Zahvalјujući njoj, ostao je čitav pored nekoliko razjarenih čelјusti, koje su mu samo obliznulelevu nogu zaostalu izvan dvorišta. Nepoverlјiva gor štakinja odmeravala ga je skrivenim pogledom svom dužinom kamenite staze, vukući noge po snežnoj povr šini. U mrklom mrakukratka putanja do domaćinovog coklastog kućnog praga pretvorila mu se u kilometarskurazdalјinu. Okoštala žena otvorila mu je glomazna raštimovana ulazna vrata tek pošto je čulamuževlјevo prozuklo nakašlјavanje. Zgrada, u čiju je unutrašnjost bukvalno banuo, bila je tipično planinska, oniska i splјoštena krova, postavlјenog tako da ga vetar ne odigne. U polumrakuduboke sobe, sudario se sa žmiravim i uštavlјenim bivšim zatvorskim službenikom.

- U ovoj vrleti i vetrometini manje bih se iznenadio i samom Hitleru nego tebi - dočekaoga je koščati Danilo hrapavim glasom, seckajući reči na deliće kao sekira krto drvo. - Kako si se, pobogu, čoveče, ispeo dovde? Na putu koji počinje gde se zavr šava gradska površina pa do ovogstepeništa i koze lome noge. Zorka i ja upoređujemo sa sa preživelima iz Kosovskog boja posle pentranja do ove strmine. Ne moram da ti objašnjavam zbog čega od rane jeseni do kasnog proleća nemam kome da nazdravim. Kako to, pobogu izgledaš? Napravio si kiselo lice kao da je



tamo u Srbiji izbio rat. Nešto krupno te je dognalo ovamo. Nema šta. Ja svakako nisam uopasnosti. U protivnom, sada bih se rukovao sa policijom, a ne sa tobom. Ko za mene još mari?Bivšeg ne primećuje ni majka. Ako bih ovde crkao preko zime, čekao bih na sahranu do proleća.Predahni pa pripovedaj. Ne žurimo nigde. Naše noći umeju i da se zaborave, i nikako da krenudalјe. Nekada prođe čitava večnost dok jutarnja svetlost rastera mrak sa brda i rasprpš maglu po

dolinama.Sudija Mihajlo se malaksalo spustio na žućkastu neravnu stolicu prostranog sedišta, kojumu je privukla ćutlјiva domaćica, zajedno sa pletivom do pola ispletenog muškog džempera.

- Pogađaš otprve! - oprezno se nadovezao sudija Mihajlo, čuvajući se pogrešnih i suvišnihreči. - Žao mi je što vas remeti moja iznenadna pojava. Muka je čovekov snažan pokretač. Dotvog doma dovukle su me lične potrebe. Da ih ne beše, ne bih znao za postojanje ovako netaknute prirode. U svakom slučaju, već mi se isplatio ovaj tegobni put. Prava je šteta da se zdrav čovek nesuoči sa ovom lepotom. Osećam celog sebe na ovom vazdušnom bregu. Sastavićeš ti ovde, prijatelјu moj, i stotu. Sa ove visine postaje mi shvatlјivo zbog čega se nisi opirao penziji. Akonemaš ništa protiv, počeo bih o glavnoj stvari. Niko ne zna šta nas sutra čeka. Čudna su vremena.Mnogo mi je klimava ova država. Kao da je tuđin gradio.

- Ne može tako. Nisi ušao u štalu! - zapovednički je uzvratio bivši zatvorski strelac iredar, strovalјen na jasenov krevet, srdit što mu se lјubopitlјiva žena nije sama setila rakijesakrivene ispod sena. - Samo se tamo kod vas pevci prikradaju tuđem kokošinjcu. Ponašaš se kaoda si od njih došao. Ušao mi čovek u kuću, pa hajde natrag. To nikako. U ovom kraju se nešapuće i ne prikrada. Ovde ja gospodarim. Odavno sam zaboravio vreme u kome sam tedočekivao prignječen i u potčinjenom stavu. Imaj to na umu. Još mi bride tabani od beskrajnogdžedženja pred tvojom sudnicom u hladnim betonskim hodnicima. Zakoračio si u domaćinsko i pridržavaj se ustanovlјenog. Od ovog časa pa do našeg rastanka pod mojom si kontrolom ikomandom. Nisi mi običan gost. Mnoge smo jade premetnuli preko svojih sedih, ispucalih glava.Kada bi ova zemlјa progovorila, ne bi zatvarala usta. A bolјe je što ne priča. Hvalim te Bože!

Poslušna Zorka, koja progovara samo kada se primora, trkom je izvršila muževlјevustarešinsku naredbu i, čim je prinela ono što je od nje traženo, nečujno se povukla u daščaru kodkoza i ovaca, „da ne čuje ono što nije za ženske uši“.

Po njenom odlasku, u neprovetrenoj sobi, u kojoj se preko zime kuva i spava, zamirisalisu oštra lozovača iz pletenog balona „zarozanog" grla i dimlјena, dobro osolјena, nenačetagromadna pršuta.

- Koristim domaćinsko pravo i prvi izlažem. Saživeo sam se sa mukama koje su me u početku prosto razdirale i za grob spremale - razgovetno je nastavio pravi pravcati pustinjak, popucalih očnih kapaka i požutelih beonjača, slažući u poveću tepsiju krupne crvene rezove, prošarane snežnobelim prugama.

- Saberi se, prijatelјu! Strplјivi uvek pobeđuju. Nećeš zakasniti za patnje na čijim krilimasi doleteo. Ne možemo da preskačemo ovdašnji red. Neko mi skoro reče da se tamo u prestonicisprdačite sa mojom tužbom za štetu nanetu mi nezakonitim premeštanjem iz jedinice strelјačkogvoda u običnu stražaru; zbog koje nikada ne bih sišao iz sela. Ovaj Danilo, koji je za narodnodobro otvorenih očiju cilјao u živu metu ima pravo na izdvajanje. I on se ne inati vama. Nikoneće da mi kaže koja me je to pametna glava spustila na nivo klempavog čuvara i takvog ovdeodaslala. Tvoja nije previše uticajna i zato tebe ne sumnjičim. Nisam se iz ćefa digao protiv svojedržave. Prkosim nečovečnosti i nepravdi. U strelјački vod priklјučen sam pravo sa fronta,dlanova vrućih od pregrejane ratničke puške. Grad je bio porušen. Zorku i mene smestiše urazdrlјeni koš za kukuruz obleplјen kartonima, u kome nam lјuta hladnoća odnese muškarčića,koga više ne dobismo. Posle te nesreće žmureći sam pogađao u sve redom što su mi priveli.



Onima kojima je moje škrabanje zabava poručujem da Baćkova ruka još ne drhti. Zorka meodvraća od suda klepetanjem da je lepa reč klјuč za svaku bravu. Moj glas još nije zarđao, ali štato vredi kad ga niko ne čuje, a pogodne brave nigde u blizini.

Sudija Mihajlo se stresao od prvog gutlјaja lozovače nalivene u čašu iz koje žedni leti pijuvodu. Zahvaćen udarom „tečne" struje kroz promrzli krvotok, klimoglavom je dao znak lepo

potkreplјenom nekadašnjem saradniku da nastavi.- Za tebe je suvišno svako objašnjavanje šta znači ubiti čoveka, ma on bio i iz najgoregsela - nastavio je domaćin govornički. - Ne zna se ni broja koliko smo puta bili učesnici i svedocičovekoubistva. A da su i naša pucanja u živu metu grešan čin, saznadoh došavši ovde. Govorim umnožini. Ti nisi pucao, ali si nam iz svoje sudnice doturao municiju. Šteta je što nisam odvajao ustranu vaše sudijske čaure. U poslu koji sam uredno obavlјao najteže mi je bilo sa „političkima“. Nјih smo strelјali đuture, bez bilo kakvog objašnjenja zbog čega im se skidaju glave. Pomorenena brzinu raznosili smo po mraku u unakrsne krajeve grada. Doprinosio sami spiskovima postradalih bez suđenja. Nema spora. Moj grubi proračun kaže da je po njima pogublјeno za jednu dobru varošicu. Od kada ste vi proradili, narod je počeo lak še da diše. Da mi je samo znatiko mi je smakao svesku sa imenima likvidiranih na osnovu vaših presuda. Što se „mojih“ tiče, jasam pored svakog pogublјenika upisivao i inicijale sudije-glavoseče. Vodio sam i originalnušpartanu evidenci ju po zatvorskim zgradama, iz kojih su izvođeni klonuli osuđenici. Na urednosloženim podacima zavideli su mi i školovani statističari. Samo me tvoj Leon, koji, kako čujem, još tumara domskim hodnicima, nije priznavao. I za vašu „klijentelu" nisu bili dovolјni jednaolovka i jedna sveska. U to vreme, bilo ne povratilo se, radili smo i vi i mi po rudarskimnormama. Prve godine sudije i tužioci nisu morali da čitaju zakone. Tako sam bar ja shvatao. Navama je bilo da se na svoj način obračunate sa „nenarodnima" a nama opet na svoj. Kada seradilo po smenama, pogublјenici se nisu postrojavali po vojničkim pravilima, već su izvođeni usmrt onako bez reda. U početku pucalo se u gomilu, pa ko pogodio, a ko promašio. Sledovalanam je disciplinka ako bi nam se neko iskobelјao iz provalije. I moji kur šumi su pogađali podjednako učene i proste, vojne i civilne, varošane i selјake, kr štene i nekrštene, uparađeneoficire i podoficire... Mene niko nije pitao hoću li da radim ili možda neću. Nego mi je naprosto bačena u ruke napunjena puška. Služi se iznetim i ne bulјi u mene. Nismo prvi put zajedno.Otvorio sam srce i nema ti odlaska dok ne izbacimo poslednju. Šta se s tobom događa? Zasekiraciju je tvoje bolesno lice. Nisi mi pažlјiv slušalac. Malo-malo pa nekud nestaneš.

Rasejanom sudiji Mihajlu, koga je preširoka stolica sa naslonom, veličine osrednjekrevetske table, prosto progutala, podrhtavala su „rasušena" kolena. Gusti mrak pritiskao je krovzgrade, u kojoj se i inače teško disalo. Sita i napita stoka najavlјivala je gluvo doba. PromrzlaZorka promicala je s vremena na vreme pored zakovanog prozora.

- Ovo što sada slušaš nikome nisam pripovedao - raspomamno je nastavio neočešlјaniDanilo, nadjačavajući zakasnele udarce sekirom po oborenim deblima. - Iznosim i sebi i tebi otome kako sam srastao sa dužnošću koju sam vr šio. Glavno ćeš sigurno čuti. Taman što sezadužih prvim službenim odelom, priđe mi s leđa mladi razbarušeni i tršavi komandir Kovačević,kasniji garnizonski komandant, sa poverlјivom i strogom naredbom, za sprovođenje na suđenjevažnog četničkog vođe, koji mi, među nama rečeno, nije izgledao nešto naročito. Osta mi dodanas nejasno kako baš mene odabraše. A starešinskoj se u to doba nije prigovaralo. Onome ko tonije znao ili se tome protivio, glava nije vredela ništa. Nemajući kud, preuzeo sam „poverlјivog",sa dodatnim usmenim dekretom.

Sve je bilo u roku službe. Kako je primopredaja izvršena uz revers, ukrstio sam mu rukeiza leđa i učvrstio ih jakom gvozdenom stegom. I tako upletenog prosto sam uneo u kamion.Ispred sudnice sporog sudije gužva veća nego na železničkoj stanici u jeku kolektivnih godišnjih



odmora. „Ima, bogme, da se čeka", obratih se sebi, bez obzira što sam među prvima predao papire jednoj razgoropađenoj sekretarici. Moj čovek - mirniji od bubice. Satima sedimo rame uzrame i ćutimo, a klupa tvrda i žulјevita. Za lopove pravlјena. Kad oko podne, jaran se uskopisti izajauka vrteći stomakom grđe od porodilјe. Priteralo ga, saopštava mi šapatom. Pogledah ga prvou jedno pa u drugo ok o, i ne nađoh ništa sumnjivo i prevarantsko. Preda mnom se uvija ozbilјan

vremešnik, znojav da ga cediš. „Stidno je i detetu da se javno opogani, a kamoli zrelom lјudskomstvoru", pričam da svi čuju koleblјiv da koleblјivijeg nema. Tu situaciju nisam predvideo inespremno sam je dočekao. Bacim mu pogled u utegnute lance, pa u kaiš na nekoliko mestanastavlјan običnom uzicom. Gledam i premišlјam kako da mu sa što manje bruke i sramoteodrešim i zavrnem pantalone.

I tako, pod njegovim kao s neba spuštenim lelekom, donesem sudbonosnu odluku.Kleštima pozajmlјenim od mrgodnog sudskog čuvara, razmrsih zamr šenu gvožđuriju, pa muoslobodih ruke i oslobođenog ga gurnuh u nužnik na kraju hodnika, u kome od smrada ni tvor ne bi izdržao duže od pola sata. On čuči i cvili, sa kratkim pa sa dužim pauzama. Ja radostan, i samošto ne zapevam. I što se više dere, to za mene bolјe. Protiče novih petnaestak minuta, a njegovoćutanje se, bogme, oduži. Spopadne sumnja prosto da oslepim. Izbezumlјen, sa nedogorelomcigaretom među oprlјenim prstima, udarim svom snagom obema nogama po klimavoj kvaci. Odneviđene siline vrata se odvališe i prilepiše na suprotni zid. Kako to uradih, tako padoh u očaj pri pomisli da sam usmrtio jednog Božjeg grešnika. Sa tim uverenjem provirim iza višestrukonapukle daščurine i, uočivši prazninu, zadrhtim celim telom, nemoćan na svojim nogama.„Zdimio bandit kroz prozor, tesan i za mačku. Kuku-lele, šta me strefi!" vičem na sav glas i psujem majstore što, praveći klozetske otvore, nisu mislili i na državne neprijatelјe. Da mi je togčasa i u tom besu neko od njih dopao šaka, ne bih ga puštao dok ne iskolati oči. Pred specijalnimsudom do koga sam brzo stigao pojavili su se neki dobri lјudi. Nјihovo javno žalјenje moje proklete sudbine spaslo mi je glavu. Bez pravednog postupanja tih svedoka bio bih skelet nekekalјave i gmizave masovne grobnice. Zbog te nesmotrenosti dugo su me držali na dobro skrivanoj proveri, koja se mogla svakojako završiti. Doživeo sam neopisivo iznenađenje kada sam ponovodobio „poverlјiv teret“. Ovoga puta besprekorno sam izvr šio povereni zadatak iako okružensmućenim službenim osoblјem. U toku novog „probnog rada“ nadležni su me pojačano posmatrali, o čemu sam malo znao. Zvuči neverovatno, ali i ovom drugom prilikom skoro udlaku se ponovila scena sa odbeglim četničkim kolovođom, koji se, kako sam dočuo, ipak nijedočepao spasonosne šume. Pustim ti ja lepo tog možda podmetnutog drznika, presamićenog preko pola, u isti klozet da obavi ono što se mora. I čim brava šklјocnu, prislonih oko naklјučaonicu, kada ono zverka prebaci jednu pa drugu nogu preko uzanog prozorskog otvora. Krvmi se sjuri u glavu. I onako zasleplјen uletim unutra, silinom kojom se tenk prevrće. A ono, čudoneviđeno! Đilkoš pre mene đipi dole. „Nećeš ga majci, Baća više ne naseda!“, povičem za njim inanišanim ispruženom rukom. Puška puče, on se prućnu, a ja pravo za blokče i na licu mestasastavih službeni raport. Da je odmaglio, moja lobanja poslužila bi siromašnoj deci umestokrpenjače..

Od tada pa do kraja radnog veka, niko me više nije pitao ni za malu, a kamoli za velikunuždu. Eto, tako je počelo moje „radno“ ubijanje. Budi iskren i slobodno reci jesam li zaslužioveće državno poštovanje.

- Stigao me je zamor. Klackao sam se svu noć. Bolјe je da prenoćim u hotelu. Ovde jetesno i za vas dvoje. Nastavićemo sutra. Nisam doputovao sa povratnom - nestrplјivo ga je prekinuo sudija Mihajlo, nesposoban da se postavi kako valјa, spreman da krene.

- Ne dolazi u obzir. Prekid ovog razgovora i konačenje van ove kuće smatramneoprostivom uvredom. Ovde su se zbog toga u staro vreme na oružje dizali - odrubio je grubo



penzionisani egzekutor, nastavlјajući povećanom žustrinom. - Moju strelјačku jedinicu, kao idruge, zakačili su izmenjeni propisi.

Od nas desetorice iz strelјačkog stroja polovina je ispalјivala ćorke, a polovina bojevumucinciju. Ove novotarije davale su pogublјenicima lažnu nadu da će se suočiti samo ćorcima. Na njihovu žalost, nijedanput se nije dogodilo da bar jedan pravi kuršum ne pogodi tamo gde

treba. Nama te ludorije nisu odgovarale. Odlažući oružje i ja sam uveravao sebe da sam ispaliofalsifikat, a već na ulici mislio sam drugačije. Do sledećeg poziva na pripravnost samo time samse bavio. U toku svakog novog pogublјenja zavideo sam prvom do sebe, verujući da mu se puškalažno zadimila. Taj mi je uzvraćao istim pogledom. Na sreću, „novator" se brzo vratio na staro,shvativši suštinu problema. Neopravdano me je pratio loš glas bezdušnog izvršioca smrtnihkazni. Ja sam teže od ostalih podnosio samrtne trzaje pogublјenika, a naročito mlađarije. Službenilekari uveravali su nas da je njihovo mučenje kratkotrajno, a meni se pretvaralo u beskonačnost.Praksa je pokazala da svi pogođeni ne zavr šavaju istom brzinom. Neki se toliko kontuzuju odstraha da ne znaju za sebe, a samo mali broj pušta glas. Drugi prizivaju slike svojih bližnjih i sanjilma tonu u ponor. Najbrojniji su oni koji pružaju ruke prema siluetama roditelјa, dece i ostalerodbine, uvereni u njihovu stvarnu prisutnost. Većini ubica predskazuju se na pogublјenju u vidusenki figure njihovih žrtava. Skraćivao sam muke mučenicima koji su malo duže umirali uteškom bolu dodatnim hicima iz vlastitog revolvera i zbog te humanosti trpeo prekore. Čim samustanovio da sam u prekraćivanju paćeničkih muka ispalјivao i lažnjake, prestao sam da se bavim brojanjem „svojih" pogublјenja. Ako budeš u prilici, popravi sliku o meni.

Naše ovdašnje zime su oštre i preduge i skoro svaka zakine pomalo od proleća. U dugimzimskim dokolicama, samoća gadno nagriza. Zato se, hteo - ne hteo, poslednjih nekoliko godinaod rane jeseni do prvog proleća družim sa oborenima mojim oružjem, čije sam likove zapamtio.Pedesetak njih dolazi mi na smenu, isti onakvi kakvi su bili kada smo se gledali oči u oči.

Grupne pogublјenike samo nazirem. Sa onima koje sam najdublјe upamtio razmenim pokoju reč, naročito kada se sneg popne do prozorskog okna. Ja osvetlјen, a oni obavijenišumskom tamom. Sa ovog toplog mesta često posmatram vukove kako komadaju ovce i jagnjad,ravnodušne na gnevne selјake naoružane kremenjačama. Te scene potvrđuju one koji kažu da ječovek prema čoveku kurjak. Budimo iskreni prema sebi i priznajmo da se proždiremo gde godstignemo, gore od zveri. I zaista ne vidim po čemu se mi razlikujemo od tih dlakavih krvopija.Ako je neko iznad nas naredio da se međusobno istreblјujemo, lak še ću se onda dogegati do svojerupčage - privodio je kraju isluženi tamničar svoja sećanja na prohujala vremena i poglede naživot, ispijajući četvrtu ili petu napunjenu čašu, pogleda rasutog po planinskim grebenima.

Sudija Mihajlo pažlјivo se ubacio u oteglu priču, poznajući mu nepopustlјivu narav. - Pozdravili su te svi stražari i personalci sa kojima si svojevremeno jeo hleb umešen od

istog brašna - otpočeo je on okolišno i neobavezno, koristeći privremenu domaćinovu posustalost. - U Leonovoj lađici je tvoj nagojeni službeni dosije. Svečano ti uručujem njegovveliki i iskreni pozdrav. Inače, taj čovečulјak radilica i dalјe je sabirni centar za podatke omnogima kojima je zatvorski krug bio zamena za porodičnu atmosferu. Sa dirlјivom predusretlјivošću zapisao mi je ime tvog sela i sve ostalo, bez čega te ne bih pronašao. Učinio bimu nemerlјivu radost litrenjačom ove vatrenice, pravim lekom za njegov posustali krvotok iuvele mišiće. Napuni mi još jednu, ako time ne krnjiš svoje. Kapim već treću. Nisam ovoliko popio otkako znam za sebe. I mene je zakačila prevremena penzija. Zafalilo mi je još malostrplјenja pa da zaokružim pun starosni staž. Pundravci su me izjurili iz suda godinu i neštoranije. Šalu na stranu, tamo više nije bilo mesta za mene. Pokupio sam svoje pinkle i izašao. Sanovcem ne kuburim. Jelisaveta i ja nismo bili rasipnici ni kada je većini prelivalo. Naša Milica,koju si zapamtio u đačkoj kecelјi, dogurala je do svo je kore hleba. Na moju radost ili tugu, lako



se može dogoditi da je Zapad trajno zadrži. Šta možemo, gladnoj Evropi nikada nije dovolјnonaše nadarene mladeži, koju mi nemilice razbacujemo na sve strane. Bilo bi lepo kad me ne bi prekidao kao što si učinio malopre. Nedavno sam sasvim slučajno sreo postarijeg selјaka iz planinskog sela Omorikova, ušuškanog na raskršću industrijskog gradića Trstenika, rascvetaleVrnjačke banje, zelenkaste Zapadne Morave i sunčanog Župskog vinogorja. Reč po reč, i nas

dvojica saznadosmo da nam je sudbina ukrstila puteve u najnezgodnije vreme. U našoj priči našlose mesto i za tvoje ime, pa ti zbog toga dođoh. Svojevremeni udarni ratni i mirnodopski egzekutor, potkreplјen lepom količinom ispijene

rakije, skočio je kao pod zapovedničkom komandom, naslućujući neprijatnost. - Prebrisao sam iz sećanja sve što je bilo pre penzionisanja! - prodrao se glasom od koga

se povijao plamen u razbuktaloj peći. - Ne interesuju me ni moji, a kamoli tvoji selјaci. Pokucajdrugome na vrata za nevolјe koje su vas dvojicu pogodile. Čuvaj se dobro ako me uvučeš u neštotrulo. Ozbilјniji sam nego što ti se čini. Izmakao sam se od naroda i insistiram na neotuđivojsamoći. Nemoj da me remetiš. Dovolјni su mi ova Zorka i naša stoka. Ne patim čak ni za najbližim rođacima, za koje ću biti dobar kad zakovrnem. Zimu prekraćujem vidiš čime, a leti miniko ne treba.

- Nisi ti u prvom planu - reagovao je sudija Mihajlo taktičnije, podrhtavajućiminesigurnim glasom. - Sin tog starog i čilog potplaninca bio je na početku obnove zemlјe udarni brigadir radne brigade zadužene za postavlјanje nove i učvr šćivanje stare telefonske mreže našegglavnog grada i njegove šire okoline. Jednom prilikom, dežurni naselјa, sitničavi ratni kurir,nagonski je napipao ispod kreveta golobradog Srbijanca nekoliko kotura telefonske žice. Goritužilac mu nije trebao. Za suđenje po hitnom postupku stanarima „kriminalne sobe“ „uhvaćenihna delu“, bila je dovolјna nakićena prijava dežurnog. Na nevolјu, taj neobični slučaj poveren je baš meni, novopečenom sudiji. Nepopustlјivi javni tužilac priložio je uz tanku optužnicu krupnoodštampanu partijsku proklamaciju „da se tekovine revolucije čuvaju i strožim postupanjem prema štetočinama i kradlјivcima i potkradlјivcima narodne imovine“. Upozorenje „za opštuopasnost" poklopilo se sa periodom takozvanog stvaralačkog zanosa, u kome su i beznačajni propusti tretirani izdajom. Moja porota, sastavlјena po meri vlasti, izglasala je smrtnu kaznu„sedmočlanoj bandi" praktično celoj brigadirskoj sobi, takoreći još u fazi otvaranja postupka,začuđena „tolikom njenom drskošću“. Meni je prepuštena samo gola izrada i potpisivanje presude unapred skicirane u tužiočevoj kancelariji. Da ironija bude veća, najuporniji zagovornikza kolektivnu smrt bio je porotni član Veća, moj nekadašnji komšija, predratni vikend-razbojnik,a poratni rejonski zapovednik. Nјegova eventualna prijava protiv moje građanske bolećivosti ne bi se proveravala. Prilike su nalagale da do kraja učestvujem u zloj sudbini tih momaka, poštosam bespogovornim ministarskim protokolom postavlјen za nadzornika njihove egzekucije.Susret sa ocem najmlađeg stradalnika vratio mi je sećanje na taj nemio događaj. Odmotavajućičinjenice i detalјe vezane za tu zlosrećnu mladež, iskrsla mi je na videlo i tvoja ulogasprovodnika i pripadnika egzekutivne brigade. Nas dvojica bili smo u izvršenju tog čina jedan dodrugog, od početka pa do kraja. Sećaš se toga. Hvatala me je mučnina dok si požurivao tesvezane selјačiće puščanom cevi uprtom u njihove slabine. Nekoliko takvih momenata zapamtiosam zasvagda. Počev od zatvorske zgrade iz koje su izvedeni pa do samog gubili šta, priželјkivaosam da onako labavo vezani pokidaju natrule koncope i jurnu kud koji, svestan da pucanje uraštrkane begunce stvara kakvu-takvu šansu. Ti si se, prijatelјu, sećam se kao da je to bilo danas,nekoliko puta obraćao sinu ponositog selјaka, mladom plavušanu natprosečne visine, u urednom platnenom plavom odelu, stidlјivom do crvenila...

- Zašto to meni pričaš kada nisam ni ispoveditelј ni istraga?! - besno je uzviknuo vidnozagrejani i prevreli Danilo.



- Ponavlјam ko zna koji put: odavno sam pustio mozak na otavu. A po čemu sam, molim te lepo, ja to kumovao zloj mladićevoj sudbini? Buncaš, čoveče!

Tvoje zapovesti bile su za nas svetinja koju smo mi strelci sprovodili u delo kao striktnu obavezu.Povlačim tužbu o kojoj smo malopre nagvaždali. Dižem ruke od svega. Ne bih sa vama više ni nasvadbu, ni na sahranu.

Ovde je uz malo ove mučenice dovolјna i proja od šake brašna. U težnji da zaboravim na prošlost kanio sam se da te pitam: postoji li išta teže od metka ispalјenog u tuđe grudi, pa makarone bile i zločinačke. Sada vidim da bi to pitanje bilo upućeno pogrešnom čoveku. Svojim postupanjem kao sudija i ti si se svrstao u felu kobnu za naš narod. Nije u redu što ti to kažemusvojoj kući. Poradovao sam se kada si prebacio noge u moje dvorište ispred seoskih džukela, kojenadražene glađu i kravu rastržu. Kasno uvideh da sam pogrešio. Odričem se i penzije, samo meostavite na miru. Usluga je mala, a cena velika. Ne razgovaraš sa poremećenim.

- Ma ko tebe krivi?! Potrebna mi je tvoja pomoć za razrešenje moje nevolјe. Bezvezno praskaš, kada moram tako da ti kažem. Malo sam opširniji jer su i detalјi važni - smirivao je polјulјani sudija Mihajlo tvrdoglavog Crnogorca, spreman i na jaču trpnju.

- U jednom smo složni. Bio si deo strelјačke skupine koja je sprovodila moje presude. Tose ne poriče. Govorim na osnovu proverenog. Prema ostalim podacima, do kojih sam na jedvite jade stigao, i ti si učestvovao u prenošenju telesnih ostataka mladih pogublјenika u zakamufliranemasovne grobnice. Stavi se u položaj oronulog oca koji ne može u grob dok ne opipa sinovlјevekosti. Pomognimo njemu da bismo pomogli sebi. Zato te molim: napregni svoj učmali mozak i priseti se tog grobnog mesta. Nisam čovek koji druge molјaka. Ti si prvi kome se na ovakavnačin obraćam. Nemoj da me razočaraš, pogotovo što se poznajemo toliko dugo i tako dobro.Biće za mene mnogo gadno ako sam uzalud prevalio ovoliki put. Radi se o stvari od životnevažnosti. Odvedi me tamo, pa da posle lepo jedan drugom kažemo zbogom zasvagda. Ostalo jemoja briga. Smilostivi se na unesrećenog starca kome se duša otima od tela. On i ja smo sada utvojim rukama. To je sve što od tebe tražim.

Popustlјivost sudije Mihajla umirujuće je delovala na smek šalog Danila, koji nije ispuštaostalno dopunjanu čašu.

- Sećam se tog mladića bezazlena i poštena lica - progovorio je on kao u crkvi, podbočenna sredini prostrane sobe u kojoj su vojničk i krevet i masivni grubo otesani sto bili sitannameštaj. - Razgovarao sam sa njim pobratimski prisno. Nisam mario za ulogu koju sam vršio prema njemu. Posećivao sam ga do poslednjeg časa. Radost ga je oblivala po još zelenom licudok se prisećao pobožne i brižne majke, ponosne selјanke. O ocu, kome je ceo okrug dolazio na poklonjenje, govorio je sa uzvišenim poštovanjem i strahom da ga slučajno ne povredi. Svojulepu mladu ženu pominjao je stidlјivo i detinje pocrvenelo. Kako mi je već na prvi pogled prirastao za srce, krišom sam mu duplirao sledovanja, a on sirotan ni redovne konzerve nijeotvarao. Teže mi je bilo iznošenje nepojedenog nego doturanje preko propisanog. Srce mi je preskakalo gledajući ga kako skuplјenih kolena, oslonjen na tablu napuklog drvenog kreveta, zurinapolјe. Tebe i tvoju nelјudsku kaznu pomenuo je jedan jedini put, i to uzgredno. Tek sa ovogmesta postalo mi je jasno zašto je na gubilištu želeo moje, a ne tvoje prisustvo i što se prekomene interesovao kakvi su mu izgledi za ponavlјanje procesa „radi potpunijeg uvida u istinu“.Gutao sam svako njegovo tada izgovoreno slovo. U samoći, koja vraća u prošlost, dopirao jedovde iz nedokučivih dalјina njegov drhtavi glas kojim mi se za života obraćao:

„Po cenu oslobođenja od kazne ne umem da objasnim kako je ta prokleta gvožđurijadospela ispod moga kreveta. Kada sam prilazio postelјi posle gradske šetnje, spotakao sam se preko nje i umalo što vrat nisam slomio. U mom selu nema za kradlјivca prazne stolice, čak ni zasvadbarskim stolom. Zato mi ovakav odlazak u smrt pada teško. Kada bi me oslobodili te ružne



reči, tvoja družina bila bi suvišna na mom usmrćenju". U našim dugim, pretežno noćnim razgovorima zavoleo sam selo i kraj u kome je stasavao.

Ne odričem se svoga u njegovom pogublјen ju. Sve što si malopre o njemu rekao sušta je istina.Vršeći službu po tada važećim pravilima, nisam povredio ni njega ni njegove strelјane drugove,što se za tebe ne bi moglo reći. Imitirao sam grubost pritiskom kundaka na njegove slabine. Tako

shvati moje postupke prema njemu. Razumem nevolјu svakog ucvelјenog oca, a njegovog ponajviše, ali se i pored svega ne bih pomerao sa ovog mesta. Neka mi oprosti naš mladi pokojnik, sa kojim bih rado ušao u bratstvo i za života i u smrti. Kada se obelodanilo zbog čegamu se uzima glava, pitao sam se imate li vi sudije dušu. A tebi lično poželeo sam sud Božje pravde. Čini mi se da te ta moja želјa polako sustiže. Samo nečastivi još izmiču sili Božjoj. I onisu jedini koji te mogu spasti, ukoliko dopustiš da se usele u tebe. Spominjući tvoje ime, mladićkoga si hladnokrvno sasekao kratko je procedio:

„A ja pogrešno računao, sažaliće se bar na moju mladu i bremenitu nevestu, koju samuzeo sa majčinog skuta".

U ovoj situaciji važno je i to da znaš. Ostao sam neko vreme pored njega posle pogublјenja izvr šenog na severnoj strani grada, odajući mu poštu kao najrođenijem. U zatvorenimrtvački kamion smestio sam ga poslednjeg i pažlјivo. Do ivice duboke grobnice ko zna kadaugašenog rudnika na Avali, sada važnom vojnom skloništu, preneo sam ga u bratskom naručju.Tu je prestala moja nadležnost nad njim. Ako se ne varam, njegovi drugovi su završili na potezukoji sa podnožjem pomenute planine čini celinu, a na kome je podignut kompleks vojnih zgradanamenjen starešinama, po čijoj smo zapovesti čistili teren „od kukolјa kontrarevolucije“. Etoistine o mom postupanju prema 21- godišnjem sinu tvoga selјaka i šestorici njegovih zemlјaka,čija su tela primila metak iz moje puške. Kada budeš otišao, pitaću se šta bi se dogodilo da samga namerno promašio. Prenesi kome treba da mladog Srbijanca nisam sručio u mračni bezdan preko tela ostalih zlosrećnika. Naprotiv, i pored nervoznog podskakivanja mog bezdušnogkomandira, očistio sam mu rane uprlјane zemlјom, zategao odelo i popravio obuću. Takouređenog zaštitio sam ga opranim daskama odozgo, odozdo i sa strane. Tebi na znanje: složiosam ga kao u mrtvački sanduk. Naposletku, preporučio sam ga Bogu, u koga sam počeo daverujem, iskrenim grumenom zemlјe. Sa dužnom pažnjom poneo sam se i prema ostalimastrelјanim sa kojima sam tih dana imao posla. Mlađariju sam ređao kao otkinute cvetove, te je posmatrana sa visine ličila na usnulu mladež; malaksalu od zamornog fizičkog rada. Teškoonome ko samo zucne da sam bio nečovečni ubica krvavih ruku i očiju. Radilo se što se moralo.Sišao bih među lјude na po jedno piće ako bi se ispunila poslednja želјa pokajnikovog oca. U tomslučaju lično bih mu uredio i predao sinovlјeve kosti, ne odstupajući ni pred mitralјezomuperenim mi u grudi. Bojim se da se bavimo ćoravim poslom. U svakoj prokletoj rupčagi,naknadno zabetoniranoj, počiva na stotine, pa i na hilјade, lјudi različitog pola i uzrasta, ukr štenihuzduž i popreko. Nađi stručnjaka, pa da te slavim, da posle toliko godina razvrsta i odredi ko jeko. Dok sam sa puškom koja je još dimila posmatrao silna beživotna tela običnih zemalјskihsmrtnika, pitao sam kakva li tek kazna čeka prave zločince. Učestvujući u masovnim pomorstvima muških i ženskih, malih i velikih, tada učestaloj pojavi, preračunavao sam se kadaće doći red i na mene. Ništa tu nije čudno. U to mutno vreme, izmaklo Božjoj kontroli, nije seznalo za zdrav razum. U njemu sam bio deo bezdušnika dovedenih sa strane, koji su se napetonatčikavali ko će bolјe u živu metu. Lica vas naštancovanih sudija i zagriženih javnih tužilaca bila su za ono doba garavija od naših. U najgorem periodu našeg zajedničkog rada bojao sam setebe i tvojih kolega više nego Švaba. Zastrašen nedelima proizvedenim u sudnicama, očekivaosam svaki čas vašu komandu da se sa mesta člana strelјačkog voda premestim na rub neke svežekrvave masovne grobnice. Iznosim svoje, otvoreno i do kraja, sviđalo se to nekome ili ne. Ne



verujem da su se za vreme trajanja narodnog pokolјa i tvoji ukućani osećali bezbedno pored tebe.Zbog vas tako sazdanih pogublјenici su, rastajući se sa životom, tražili od svojih ekzekutoralјudsko razumevanje. Postupajući tako, oni su jasno razlikovali vas sudije, stvarne dželate ifabrikante smrti, od nas pukih izvršioca vaše volјe. Naša se imena nigde ne beleže, a izgled mogalica izbledeo je iz sećanja i starešinama koji su mi izdavali naređenja.

Duvao si mi u potilјak dok sam natezao oroz i obarao tvoje osuđenike. Tražeći uzatvorskoj upravi moje osnovne podatke, najotvorenije si se predstavio kao ubica svoga roda.Odgurnuo si me u zaborav i zato što si me vrlo nejasno razlikovao od jadnika kojima si prilazioogrnut u đavolsko. Za vreme egzekucija delovao si vampirski, a takvim su te činili udrvenjenolice i telo. Naša razorna palјba terala je strah u kosti i bezosećajnim upravnicama zatvora. A ti si, poboden u zemlјu i ukrućena pogleda, bivao slika i prilika sejača smrti. Reči koje sada slušašklešem od dana kada sam napustio vašu sredinu i preselio se u svoju prošlost. Nema više onogDanila koga si nekada zapovednički tapšao po ramenima. Ovaj koga sada gledaš njegov je privid.Grdno si pogrešio ako si naumio da me napraviš svojom poslednjom žrtvom.

Sudija Mihajlo slušao je optužbe na svoj račun u položaju dobro pričvr šćene bandere,nemoćan da priđe pravoj odbrani. Najzabitiju kuću teško dostupnog planinskog sela Vranovo,koje je za njega do tada bilo poslednja tačka na zemalјskoj kugli, napustio je sa osećanjem izlaskaiz prostora koji sunce nikada nije ogrejalo. Iza krivudave kapije, prikačene za sirove drvenedireke, dočekali su ga oni isti noćni psi, koji su ovog puta pred njegovim izmenjenim izgledom povijenih repova suknuli u svoja skrivena skloništa.

- Čim sam te ugledao tako satanski namrgođenog, znao sam da donosiš zlo. Pobegao samu ovu orlovštinu zbog nekrsta, a nekrst me pohodi. Kamen ti je u grudima. Tornjaj se sa mog poseda što brže možeš, da ne proradi skratuša! Hteo bi me u grob pošto si iscrpeo sve ostalerezerve. Ne laje kuja zbog sela, već zbog sebe. Tumaraš mojim krajem i uznemiravaš mrtve ižive. Penji se u prvi voz i kako uđeš unutra zaboravi ovo mesto! Namučiće se moja Zorka dok zatobom provetri ovo dvorište. Da imamo popa, naterao bih ga da zvoni do mraka.

Razjareni penzionisani dželat ispratio je svog nekadašnjeg sudiju potpuno pročišćenimdubokim glasom, sa vrha stepeništa svoje kuće, koja je po unutrašnjosti podsećala na kapelu, a pospolјašnosti na otkinuti vrh zaoblјenog brega. Nјegova Zorka, zatočenica divlјe planinske vrleti, bacala je trnje za izobličenim Mihajlom pobožno, savijena do zemlјe. Uznemirena stoka i probuđeni petlovi brdovitog Vranova oglasili su se kao pred veliku nepogodu.



SUDIJINA SMRT

Klonuli sudija Mihajlo vratio se u Beograd „svojim" vagonom. Nezgrapni kondukter kojise važno šetkao prlјavim hodnicima nije mu pregledao kartu videvši ga mrklog i zemlјosanog. Na peron prestone železničke stanice sišao je ponet inercijom razgoropađenih putnika. Predugačkiputkoji vodi prema prigradskoj kasarni i obližnjem naselјu, na severo-istoku grada, prevalio jekoracima ujednačenim sa otkucajima srca, gledajući samo ispred sebe. Prisebni vozači obilazilisu ga relјefnim kolovozom vrtoglavim manevrisanjem volanom, uz jaku škripu kočnica. Predvisoko ograđenim vojnim posedom utisnutim u avalsko podnožje, na kome su se po njegovoj proceni nalazile kosti sina tek umrlog Vukadina, stvorio se na izmaku obdanice. Koristeći povečernju opuštenost vojnika i njihovih starešina, neprimećeno se ušunjao u inače dobroobezbeđenu kasarnu. Hodajući lagano i mekano između cvetnih aleja i pravilno razmaknutih brazda, osluškivao je s vremena na vreme uspavanu utrobu zemlјe uhom oslonjenim na njeno tlo.„Hodočašće" zabranjenim prostorom zavr šio je bez posledica zahvalјujući prisebnom stražarunatprosečne visine, jedrog i crvenkastog lica, koji je u njemu prepoznao zalutalog roditelјavojnika iz daleke unutrašnjosti.

Predusretlјivi regrut, ne obaveštavajući komandu garnizona, blagonaklono ga je izveo izvojnog kruga i usmerio ka glavnom železničkom i autobuskom staničnom čvoru. U taj zbijenideo prestonice stigao je pred samo otvaranje trgovinskih radnji, više intuitivno nego svesno,mokar od usputno pokuplјene rose i blatnjavih kolena. Slikom čoveka sa kojim nešto nije u redustvarao je svuda oko sebe široku prazninu. Bojažlјivi trgovčić seoske krotkoće upakovao mu jetuce katanaca i crno ofarbane šipove tek po odobrenju poslovođe. Natovaren dobro uvezanimteškim paketom, izbegavajući raskrsnice sa semoforima, prečicom se spustio do perona na kome je već bio postavlјen kružni voz, rado korišćena železnička spona Beograda sa zapadnom Srbijomi Pomoravlјem. Na ulasku u kupe oberučke je prihvatio od šetajućeg konobara toplu kafu i kockušećera. Okreplјen odgovarajućim napitkom, zavalјen u udobno sedište, zaneto je posmatraoslikovitu okolinu koja označava početak srbijanske unutrašnjosti. Jednolično kloparanje točkova preko starih šina pomoglo mu je da uhvati san, koji mu je izmicao dve prethodne noći. U predgrađu Lapovu - značajnog putničkog i teretnog čvora, trgao ga je iz lagodne usnulosti prodorni pisak usijane lokomotive. Pred njegovim izbezumlјenim pogledom i izopačenim licem,sa kojim je istrčao u prepun hodnik, plašlјiviji putnici izmicali su bliže službenom vagonu.Preostali deo puta do cilјnog mesta proveo je ramenima oslonjen na otvoreni hodnički prozor, uspojenom vidokrugu znatiželјnih saputnika. Do lepog Omorikova prevezao ga je isti fijakerista,sa kojim i ovoga puta nije prozborio ni reč. Celom dužinom krajputne deonice do porodične kuće pokojnog Vukadina Jovanovića pratili su ga izukrštani dozivi čobana, pomešani sa raštrkanimmukom stoke i lavežom pasa. Na glavnoj seoskoj raskrsnici, zakrčenoj volujskom i konjskomzapregom koja je u pravilnom nizu podrhtavala pod teretom tek ubranog raznobojnog grožđa,ukrstio je stazu sa uspravnim i dobrostojećim 80-godišnjakom, pravilno oblikovanih i negovanih belih brkova. Pobožna starina, držeći se pradedovskih običaja, zaustavio je napregnute volove„da putnik namernik probere Hristovo voće“. Pogrešno tumačeći časne starčeve namere, sudijaMihajlo se pomakao u stranu kao pred neposrednom opasnošću. Patrijarhalni starac, nalakćen nazabrekle kolske kanate, tri puta se prekrstio, iskazujući čuđenje jednom neshvatlјivom postupku.

Gonjen neprijatnom stranom ovog očiglednog nesporazuma, nesnalažlјivi sudija Mihajlo prosto je natrčao na raskokodakanu živinu okuplјenu na raskrsnici, izazivajući time radoznalost



domaćica-vrednuša, koje su punih ruku prosto letele s kraja na kraj dvoriš ta. Približavajući sedvorišnoj kapiji prepoznatlјive zgrade, izdaleka je ugledao novi crni barjak prilјublјen uz stari,davno izbledeli. Shvativši šta se u međuvremenu zbilo, pogrebnim hodom prišao je plakatiranojumrlici sa uveličanom fotografijom počivšeg Vukadina. Našavši se pred pravougaonouokvirenim i podeblјalim posmrtnim slovima, doživeo je moždani stres, bezmalo smrtonosne

jačine. Nesvestan sebe, nije na vreme primetio prikradajućeg šarova koji je iznenada skočio iznadvisoke kapije. Izduženi i stidlјivi plavkasti Predrag, posmrče surovo pogublјenog brigadiraMiroslava, čuvši preteći lavež svog lјubimca, kao bez duše istrčao je iz podruma, u kome jeužurbano pripremao kace za prilično zakasnelu jesenju berbu grožđa. Posustali sudija Mihajlo prosto se skamenio pred mladićem sa preslikanim očevim licem. Dobroćudni seoski momakupotrebio je svu snagu i veštinu ne bi li sprečio nikada toliko podivlјalog psa da preskoči ogradunatprosečne visine i učini ono najgore. Znojni pseći kaiš izmicao mu je iz šaka kada se ispod dva prilјublјena crna barjaka stvorila svenula udovica Natalija, koja je svoje poslednje dane provodila pored preobuke pripremlјene „za daleki put“. Prepoznavši na njenom licu sveticu sišlu saapostolskog neba, sudija Mihajlo naglo se okrenuo i krupnim koracima zgrabio ka centru sela.Zadahtali kućečuvar vratio se na svoje mesto, spuštene glave i povijena repa. Mlađani Predragnastavio je započeti podrumski posao. Dotrajala Natalija, okrenuta ka crkvi, izvukla je ispod novekecelјe posmrtnu voštanicu. Pred pojavu zvezde večernjače prota Obren održao je daleko čujnumolitvu za večni mir i spokoj duše starice koja je stojički iznela život začinjen gorčinom.

Uveren da je prepoznatlјiva zla kob porodice počivšeg Vukadina Jovanovića,onespokojeni sudija Mihajlo promenio je u povratku do svoje kuće nekoliko prevoza. Stigavši doopustelog dvorišta, zavaravao je poglede više zabrinutih nego znatiželјnih starica iz najbližegkomšiluka, kružeći ivicom graničnog proplanka. U neprovetrenu, takođe umornu kuću, ispunjenuumrtvlјenim i potamnelim vazduhom, ušao je kao da se prikrada. Probijajući se kroz gusti mrak,čiju je gustinu osećao na umornom licu, nervoznim pokretima odmotao je dobro složene katance išipove, koje od preuzimanja od prodavca nije ispuštao. Ne časeći časa, zaklјučao je dvostrukimobrtajem klјuča sve spolјne ulaze. Obezbeđen od bilo čije iznenadne posete, čudnom mirnoćomupalio je sobno i kuhinjsko svetlo. Večerao je sa velikim uživanjem. Posle kompletnog obedadoveo je celu kuću u savr šeni red. Potom je raspoložen i kao retko kada veštinom školovanogmajstora prikucao preko svih prozorskih otvora ukrštene šipove pojačane katancima,onemogućujući i mravu da prodre unutra. Zadovolјan sobom i uspešno obavlјenim poslom,svetovno mirno je ušao u svoju sobu, koju je vremenom pretvorio u kutak samo njemudostupnan. Ne menjajući raspoloženje, zavirio je u svaki njen ćošak. Uveren da je konačno samsa sobom, staloženo je spustio unutarnju rezu sa udvostručenim lancima. Umoran od zamornog putovanja s kraja na kraj zemlјe i svega u poslednje vreme doživlјenog, opušteno se predaolakom dremežu i varlјivom snu, koji ga je u prvo vreme naizmenično izvodio u javu i vraćao ustvarnost.

Noć je utihnula i sa njom i životni nemir sudije Mihajla. Podmlađena Jelisaveta, opterećena slutnjama, naprasno je prekinula prijatni jednonedelјni

banjski odmor. I kako i pored više pokušaja nije uspela da otklјuča nijedna spolјna vrata kuće ukojoj je sahranila svoje najbolјe godine, telefonom iz komšiluka alarmirala je najbližu stanicu.Specijalci leteće interventne brigade, opremlјeni kao u dečjim novinama, istog časa su pristigli nalice mesta i rutinski obavili ono što je njihovo.

Samo najhrabriji među njima nisu ustuknuli pred slikom koju su stvarali bolna grimasa imrtvo telo preko noći preminulog sudije Mihajla, delimično pokriveno kućnim ogrtačem.

Za kovčegom sudije Mihajla nisu se lile suze žalosnice. Na onaj svet ispratila ga je, bez sahraničke pompe, prikladno odevena i ravnodušna



supruga. Naglo nervno oboleli predsednik Janko posmatrao je odlazak svog sapatnika prilјublјenna nedaleki spomenik, mučeći se sa uznapredovalom drhtavicom. Narednog sunčanog jutra naulaznim vratima „kuće žalosti" nekada cenjenih Milodragovića, osvanulo je ženskom rukomnapisano obaveštenje da se saučešća „za dragim pokojnikom" primaju isklјučivo na groblјu,samo jedan dan, i to za videla. Na parceli čudnovatog sudije nije se dimila prvosubotnja

pokojnička sveća. Na četrdesetodnevni i polugodšnji pomen samo dva plamička su mu oblizivala posmrtni krst. Godišnjicu smrti obeležila mu je i ovom prilikom elegantna i diskretnonašminkana Jelisaveta, u društvu slučajno zatečenih komšija i malobrojne rodbine sa obe porodične strane.

Udova u čipkanoj crnini modnog kroja predahnula je od komplikovanog obrednogceremonijala na terasi kuće pokojnog muža za ukusno postavlјenim stolom, pod živopisnimkasnojesenjim suncem, uz „udovičku kafu“ serviranu na srebrnom starinskom poslužavniku ićerkino pismo sa molbom da joj se što pre pridruži u gostolјubivoj Ženevi.



BELEŠKE O PISCU

Miroslav Todorović rođen je 1941. godine u Kruševcu. U gradu pod Bagdalom završio jeosnovnu školu i gimnaziju. Diplomirao je na Pravnom fakultetu u Beogradu. Bivši je sudijaOkružnog suda u Beogradu, a sada radi kao advokat. Član je Udruženja književnika Srbije. Objavio je romane Greh i Hohštapler, zbirke pripovedaka: Kockareva žena (prevedene nanekoliko jezika), Bekstvo od smrti, Rodi me, majko, ponovo, Ogrlica, publicistička dela: Imanade za narkomane, Jugosloveni u inosranstvu i stranci u Jugoslaviji i mnoga druga. Privodi kraju pisanje publicističkog dela Esej o sudijama i knjigu o zaboravlјenim srpskim vladarima. Pisao je i piše u nedelјnicima NIN, Duga, Politika, Bazar, TV revija, Svedok, književnim i dnevnimlistovima. Dopisnik je Engleskog žurnala, koji se objavlјuje u Londonu. Uspešno se ogledao u

Documents

Miroslav Todorović - Sudija Smrti(Lat)