Амфилохије Радовић Митрополит Црногорско-Приморски

Враћање душе у чистоту

Бесједе, разговори, погледи

Дигитално издање

ИЗВРШНИ ПРОДУЦЕНТ И ПОКРОВИТЕЉ

Технологије, издаваштво и агенција

ЈанусБеоград, октобар 2001

ПРОДУЦЕНТ И ОДГОВОРНИ УРЕДНИК

Зоран СтефановићЛИКОВНО ОБЛИКОВАЊЕ

Маринко ЛугоњаВЕБМАСТЕРИНГ И ТЕХНИЧКО

УРЕЂИВАЊЕМилан Стојић

ДИГИТАЛИЗАЦИЈА ТЕКСТУАЛНОГ И ЛИКОВНОГ

МАТЕРИЈАЛАНенад Петровић

КОРЕКТУРАСаша Шекарић и Драгана

Вигњевић

Штампано издање

ИЗДАВАЧИ ИТП "Унирекс" - Никшић

"Октоих" - Подгорица "Јединство" - Приштина

"Књижевне Новине" - Комерц ДД - Београд

1992.ПРИПРЕМИО ЗА ШТАМПУ

Јован ДујовићЗА ИЗДАВАЧЕ

Јанко Брајковић, Радомир Уљаревић, Јордан Ристић,

Божо МихаиловићУРЕДНИК

Радомир УљаревићРЕЦЕНЗЕНТ

Будимир ДубакТЕХНИЧКИ УРЕДНИК

Станко ПурићКОРИЦЕ

Боле МилорадовићКОРЕКТУРА

Вукашин БаћовићТИРАЖ

2600 примјерака ЗА ШТАМПАРИЈУ

Владимир Баковић ШТАМПА

"Милешево", ПријепољеYU ISBN 86-7659-034-6

Садржај

Матија Бећковић: Лист с Црне Горе

Бесједе

Приступна бесједа у Саборној цркви јуна 1985. Епископска бесједа на дан устоличења 21. јула 1985. Светиња ријечи Бесједа на Литургији прве славе Св. Николаја Охридског и Жичког, новог Просвјетитеља српског

Бесједа на архијерејској литургији пред цетињским манастиром пригодом сахране краља Николе Светост - мјера људског достојанства Проигуман Никанор Хиландарац Поводом годишњице упокојења епископа браничевског Хризостома Над одром Данила Киша Извјештач из пакла Слово на сахрани Миодрага Булатовића, Ново Гробље, Београд /1991./ Бесједа на дан устоличења у Цетињском манастиру Васкрсна бесједа пред црквом на Књажевцу у Андријевици Двије цетињске бесједе о Петрову-дне 1991. Слабост Божија јача од људи Бесједа изговорена на литургији поводом 50-те годишњице страдања српске цркве и народа (1941-1991.) обиљежене у Острогу на сабрању православне омладине од 14. до 19. августа Сестрице безбратице Бесједа на опијелу у никшићком Саборном храму тринаесторици Граховљана побијених 1944. године

Разговори

Повратак памети "Зли дуси" - окупирали Црну Гору Обнова памћења Сабор и достојанство НАРОД НЕЋЕ РАСКОЛ Угодни божићни разговор с народом Божићна посланица српском и осталим народима Љепота ће спасти свијет Окупимо се око хљеба и вина Косово је наш Јерусалим Шта је Ловћен без капе небеске О Његошевој капели Храм мора да буде враћен (О повратку Његошеве капеле) Против ратних сјекира Само Бог зна ко је отпао, а ко није Излазак из унижености Уз ново устоличење: програм духовне обнове Душа у банатској равници Свака епископија је у извјесном смислу аутокефална Србија себи на ползу Цивилизација је маска

Погледи

Троструки гријех и четвороструко огрјешење Што не желиш себи не чини другима Ласно ћемо, ако јесмо људи О патријарху Павлу Браћа из заборава Студеница као огледало историјске зрелости О расколу Српски савјет Изазов на витешко такмичење Поводом позоришне представе "Свети Сава" О живопису храма Светог Саве Вијек које су обиљежиле јаме, логори, гулази... Освећено око Сеоба Срба као трагедија и поука

Хљеб за живот свијета или Ново вино у мјехове нове Васкрсења не бива без смрти Напомена О аутору

Матија Бећковић:Лист с Црне Горе

Народ чији је владар био калуђер, држава црквено имање, а главни град манастир - дочекао је да му Цркве буду поругане, разурене и затворене, одежда најомраженија одећа, а свештенички чин најпрезреније занимање.

Давно је уочено да се око великих богомоља разгара бој вере и безверја. Светишта су ватришта која око себе спепеле све земаљско, сумњиво и разориво, а облагороде све што је чврсто, небеско и несагориво.

Црна Гора је украшена свецима и светињама па се у њој као ретко где испољило и нескривено богоборство.

Једно до таквих попришта је и Манастир Морача у чијем се обасјању родио Митрополит Амфилохије Радовић.

Једне не тако давне зиме која би се могла назвати и свеопштом, затекао сам у порти немањићке задужбине у којој бејаше станица милиције - човека који је држао дланове окренуте према манастиру. На питање шта чини, објаснио је да се тако греје. Био је у то време можда једини који је осјећао тај пламен.

Са огња морачке Лавре пала је варница на кућу тежака Ћира Радовића и није је сагорела већ у њој разгорела истинску веру.

Оних година када је Ћиро одвео сина да га упише у Богословију није било ужега пута којим се неко запутио ни тежега бремена да је упртио. Личио је на пут мимо времена и света па се тад од света и могло чути "боље да га је на ватру наложио". Сви су кренули једним смером, а само један супротно од свих.

Причао ми је данашњи црногорски митрополит како је идући с оцем у Београд молио Бога да га у ту школу не приме. Али Ристо је био једно од најбистрије деце и најбољих ђака па је ускоро захваљивао Богу што је испунио жељу његовом оцу, а не њему. А Ћира Радовића сам слушао кад говори: "Да имам девет синова па да су ми сви свештеници био бих најсрећнији!".

Те речи су се у црногорским брдима могле чути само од њега. Савременици чврсти у својој логици и јасној рачуници гласно су га прекоревали што је уназадио онаквог момка, који би, да је пошао куд и остали, далеко догурао само да није изабрао мантију између толиких униформи.

Већина свештеника у Црној Гори заједно са својим Митрополитом пострадало је у Другом светском рату. Неки од оних који су преживели постали су сврзимантије које су на јавним заборавима исповедале нову веру подсећајући паству како су је лагале и варале, а никад нису веровале.

Ретки који су остали у свом чину нису смели носити мантију, а камоли браду. Један се усудио да носи мушицу браде под доњом усном. Причало се зато да је може сакрити у уста при сусрету са локалним полицијским кабадахијама.

У једном селу сахрањивали су Бога, у другом закопавали цркву, у трећем магарцу облачили одежде, у четвртом седлали попа, најчешће у цркви спраћали говеда или је претварали у магацин и оставу за алат.

И Радован Зоговић је оставио записано да је током рата брезовом метлом чистио гомилице измета остале иза безумника пред олтаром и под колом свете Богородице у Манастиру Морачи.

Дешавало се то у народу где је готово свака кућа мала, домаћа црква. У Црној Гори која је многе облике друштвеног и породичног живота преузела из цркве. О тим аналогијама ваљало би исцрпније говорити на неком другом месту.

Када је рушена Његошева капела цетињска омладина је демонстрирала око манастира. Једине демонстрације у Црној Гори избиле су против митрополита који се одупирао разуру олтара на Ловћену. "Шта се чудиш. Ни једно од оне ђеце није крштено!" говорио је покојни Ћиро Радовић.

У то време Ристо је већ био Амфилохије. Глас о њему стизао је из Грчке, са Крита, из Рима, Париза, Атонске Горе... На сахрани оца Јустина епископ са Крита споменуо је да тамошњи православни народ завиди Србима што имају такве молитвенике пред Богом какав је отац Јустин и његови духовни синови Амфилохије и Атанасије.

Мало је ко тада међу Србима знао и да они постоје а камоли да на Криту верују да се српски народ држи на њиховим молитвама.

Један од тумача Горског вијенца је запазио да се за сва лица у спеву изричито наводи из ког су места и племена осим за оног најмудријег - игумана Стефана који говори у име више правде и културе представљајући саборност, искуство и учење целе хришћанске васељене.

То је светски човек. једини међу њима који је боравио и славио Божић на најсветијим местима: у Витлејему, у Атонској Гори, у Светом Кијеву.

Један од наследника те мисли и те улоге у духовном животу Црне Горе данас је Митрополит Амфилохије коме је пало у део да по тој запустелој земљи сеје небеску пшеницу.

У Црној Гори у којој је данас мало рећи: "изишао мирис из цвијета и љубави из свијета" него се слободно може додати да је изашло и срце из срца и душа из душе и кућа из куће и крст из крста и дрво из дрвета и дете из детета.

И Црна Гора се уверила "да је мука с Богом ратовати."

Ристо, јунак Христов, лист с Црне Горе, морачки кућић и коренић данас је у столици Светога Петра у каменом Цетињу да као најраспетија душа покупи у себе све ране и учини да се висина домогне висине, суза сузе, дубина дубине, језик језика, крст крста, целина целине.

Матија Бећковић

Бесједе

Приступна бесједа у Саборној цркви јуна 1985.

Стојећи пред Вама, Ваша светости, и поштовани оци и браћо Архијереји, као и пред свима изабраним, на свету службу Божју сабраним народом Божијим, свим бићем осјећам, да преко

свих Вас и кроз Вас, као и кроз своју свијест и савјест, стојим пред лицем живога Христа Бога свуда присутнога, но по Његовој ријечи, на изузетан начин присутнога ондје гдје су два и три сабрани у свето Његово име.

А овдје данас нису сабрани у Његово свето име само "два-три". Сабрана је Црква Божија, и то не само престонога града Београда, него и много шире од њега; уз то, не само из једног, него од више народа; овдје данас имамо и Срба и Грка и Руса и Румуна, посталих у Цркви једним јединственим народом Божијим.

Стојећи, дакле, у овом светом тренутку пред живоносним Ликом Христовим, огледаним у овом светом и неуништивом Огледалу, посведоченим и откривеним овим светим Сабрањем, хтио не хтио, мјерим себе и свој живот безмјерном мјером тога Лика. И схватам да сам Њиме и Његовим даровима оно што јесам, а да сам без Њега - прах и пепео. Њиме мјерећи себе и свијет око себе, истовремено постављам самом себи питање светог Апостола: "Ко те истиче? Шта имаш што ниси примио? А ако си примио, што се хвалиш, као да ниси примио!"' (1 Кор. 4, 7).

Заиста, шта имам што нијесам добио?

Шта имам на себи и у себи, чиме бих се могао похвалити и што бих могао назвати мојим? Своје биће? Нијесам ли изведен из небића у биће тајанственом силом и дјејством вјечне Ријечи Божје, првобитним стваралачким актом, уткане у прадубину свијета и човјека? Није ли та чудотворна сила и дјејство стваралачке божанске Ријечи постала дјелотворна и животодајна, по ко зна који пут, и у сусрету мојих родитеља, и тако настао ја, угледавши свјетлост Божијег дана, још једна икона на тајанственом иконостасу ове чудесне васионе?

А да бих, наставши, опстао и узрастао, колико ли је за то требало сунца и материног млијека, хљеба и воде, родитељске и само Бог зна још чије љубави и жртве? Свака тварца, нарочито словесно људско биће, не само што је "изаткано у дубинама земаљским", већ је саткано од цијелог неба и цијеле земље, носи у себи, преноси у себи све знане и незнане свјетове, видљиве и невидљиве, хранећи се и растући њима и урастајући у њих.

Радује ме, и благодаран сам Богу што ми је мајка Милева данас овдје. Управо што је изашла из болнице. Родила је петнаесторо дјеце а деветоро одхранила, у времену, у коме је, по пјеснику "душа на памук чупана" а хљеб у братску крв умакан, у зло и отровно доба, у коме је "крв брацка огњиште потулила" и "међу браћом крвљу прокопани" шанци и јазови.

Хранила ме њена материнска љубав и бринула се о мени и у тој својој саможртвеној бризи, пронијела ме, још док сам био у њеној утроби, поред ћивота Светог Василија Острошког - Чудотворца.

Кад сад размишљам о том свом предрођенском сусрету са Светињом Острошком, не могу се отети увјерењу, да је управо његов свети квасац заједно са Квасцем Светог Крштења, била она сила која је сачувала моју душу, да не подивља и да се не усмрди на распућима овога свијета.

А мајка? Она је чак и оног дана и часа, када ме свештени Сабор Архијереја бирао на ово апостолско служење, налазећи се на операционом столу, још једном уткивала своје страдање у моје будуће служење.

А мој покојни отац Ћиро? Од њега сам примио, не само живот, него и темеље вјере, скупље и драгоцјеније од хиљаду живота. У она ратном распамећеношћу поремећена послијератна времена, када су се многа срца устрашила, престравила и заумила, он је био један од ријетких у мом родном крају који је остао до краја вјеран српској Лаври Немањића на ријеци Морачи, и себи. Признајем и исповиједам: Да није било њега и његове стамене вјере, ја не бих био данас

овдје гдје јесам, нити бих стајао на овом мјесту на коме стојим. Кад мислим на њега и на његову стамену вјеру, увијек се сјетим разговора, нас, његових синова с њим, у предвечерје једног љетњег дана шездесетих година. Повела се ријеч о вјери: да ли је треба скривати, као што то, вај, многи раде у наше вријеме, или је треба јавно исповиједати и свједочити.

Отац је дуго слушао нашу препирку, па ће на крају рећи: "Слушајте, ђецо! Ето, имам вас седам синова. Ако затреба, спреман сам да за вас дам и посљедњу кап крви. Али, ако би ми неко рекао: ево ти, бирај - или се одреци Христа, или ћемо ти побити сву ђецу! одговорно бих му, без двоумљења: Ето ти ђеца. Господ дао, Господ узео. Нека је благословено име Господње! Али, ја се Христа одрећи нећу!"

Знам и осјећам, душа му се данас радује на небесима. Да је још овдје на земљи, ово би био, за њега, најсрећнији дан његовог живота.

Шта још да кажем и овоме да додам?

Колико је у мени уткано духовних и тјелесних предака мојих? Колико старања и знања, мојих учитеља, од Основне школе па кроз цио мој досадашњи живот! Колико сам искуства и мудрости, забадава, добио преко књига које сам читао; искуства мукотрпно стицаног од безбројних покољења, која су живјела прије мене, обдаривши ме њиме!

Макар чудно изгледало, али ћу и ово рећи: За дивни дар сматрам и оне ђетиње сузе, кад се онај неразумни наставник, не знајући шта чини, ругао пред тридесеторо дјеце на домаку Морачког Манастира, мојој вјери и газио по мојој дјетињој савјести. Кроз њих је моја душа почела да одстрадава вјеру, као што је одстрадава до данашњег дана, и душа многе дјеце мени сличне, гажена сљепилом неразумних учитеља. Опрости им, Оче, јер заиста не знају шта чине!

Сјећајући се оних који су оплодили и трудили се да мој живот испуне праним садржајима, не могу а да не поменем мога духовног оца, Старца Јустина Ћелијског. У моменту у коме сам се налазио, на жеравичном раскршћу живота, он ми је својом пламеном ријечју и живим примјером посвједочио живоносни Христов лик, открио ми га као срце живота и васионе и извориште сваке словесности. При том ми је указао и увео ме у тајну "узрастања у мјеру раста висине Христове", и тајну живљења "са свима светима", живљења, којим се обесмрћује и осаборњује људско биће. Открио ми је и Цркву као свеобухватну тајну живота и свијета, са њеним живим и непресушним Предањем, и скренуо ми пажњу на непоновљивост и сву важност светоотачке мисли и светоотачког духовног искуства. Отворен за бесконачност и вјечност, Отац Јустин је ишао испред свога времена и својих савременика, зато он припада младости и будућности.

Сусрет са љепотом швајцарских гора и са древним Римом и његовим катакомбама, убијељеним мученичком крвљу првих хришћана, био је за мене нови дар од Бога и ново проширење хоризонта.

А шта да кажем за сусрет са широком и крстоносном руском душом, остварен кроз њену књижевност и богословље, кроз Достојевског и њене новомученике?

Седмогодишњи, пак, боравак у православној Грчкој и Светој Гори, био је за мене и постао нова бања Витезда. Ту сам по први пут доживио хришћански Народ и његово ненадмашно литургијско заједништво, и по први пут схватио шта значе ријечи Апостола Павла - да у Цркви нема "Грка ни Јеврејина, роба ни слободњака, него да су сви једно у Христу Исусу". Тамо сам, преко руку овдје присутног митрополита кефалонијског Прокопија, примио најдивније дарове, које човјек може да добије на земљи: монашки постриг, ђаконски и презвитерски чин.

А Света Гора? Шта да кажем о том дивном огњишту светих врлина и чудесној радионици и ликоливници најсавршенијих бића, светих христоносних људи! Тој радости и вјечном прољећу душе моје, које ме и данас овдје обдарило празником Свих Светих на Светој Гори просијавших и присуством Старца Никанора Хиландарца, о. Василија Ставроникитског игумана, о. Алексеја, игумана Ксенофонтског, о. Фотија Григоријатског и других отаца!

Са својим светињама и светим људима, којима нијесам достојан одријешити ни ремење на обући њиховој, са њеном пустињом и скитовима, Великом Лавром и Хиландаром Светог Саве и Симеона, који су нас као народ уписали међу богољуде; са Старцем Пајсијем мојим - и само име његово је сладост за срце и душу - та и таква Света Гора, јединствена је на овој земљи. Гора преображења. Чуварка праве вјере и живљења, правог опредјељења човјековог.

Куд год да кренем кроз свој живот, све дар до дара, све добротвор до добротвора!

Нијесам ли и данас обдарен преко Вас Оци Архијереји Цркве Христове епископским чином апостолског служења? Није ли ме Господ обдарио и Вашим бројним присуством, браћо и сестре, присуством молитвеним бројних епископа Српске Цркве, бројних свештеника и монаха, монахиња и вјерника?

Сваки часни лик овдје присутан, за мене је радост и утјеха и укрепљење. И не само овдје присутни, него и свако људско лице с којим сам се сретао кроз живот, на правом мјесту и у право вријеме, уграђено је у мени, као радост и утјеха. И као сведрагоцјени Божји дар, кроз кога ми се открива Божја тајна, и у њој тајна нашег људског живота, пуног истинског смисла само онда када и уколико се догађа и одвија на мјесту и у оквирима безграничних простора вјечне и боговјечне Заједнице и светог саможртвеног заједништва.

И тако, обдарен словесним бићем и животом, сунцем и материним млијеком, цвијетом и дјетињим оком, вјером драгоцјенијом од живота и свим оним што јесам и што имам, а што је добро, ништа друго ми не преостаје до да понављам ријечи Апостола: "Шта имаш што нијеси примио, а ако си примио, што се хвалиш као да нијеси примио?"

И да благодарим Бога, у Светој Тројици благословљенога, за сва добра која ми је подарио, и за све Вас, за сва људска бића што ми је подарио за вјечну браћу и сабраћу. Када год сам, макар крајичком свога бића, доживио и предосјетио дубљу скривену истину живота, осјетио сам да је благодарност једини истински начин људског постојања, бесмртна благодарност за све и сва.

Благодарећи, дакле, Христу Богу на свим даровима, од данас сам призван да му благодарим још и зато што ме ево овако слабог и немоћног изабрао, да будем, као Епископ Цркве, свједок свете тајне Његовог живоносног присуства у бићу и у историји човјека и свијета.

Знам и свјестан сам да бити епископ, значи прије свега и изнад свега: надгледати и стражити над свим трептајима свог сопственог бића и своје душе. Они мудрији и свјеснији самих себе и свих амбиса у себи и око себе, цијелог свог живота се баве само тим послом. Ја сам се, ево, дрзнуо, да се прихватим стражења, не само над мојом него и над душама и срцима других људи. А по ријечима Хамлетовим Полонију: тешко је и претешко невјештоме на свирали свирати, а камоли на људској души...

Свети пак боговидац Симеон Богослов, овако дрске, као што сам ја, тј. све оне који се прихватају руковођења другима, прије него што су себе очистили и опитно се сусрели са истином живога Бога, назива - безумнима. Налазим само једно оправдање свога безумља и дрскости: Нијесам тражио ово служење, примам га избором Свештеног Сабора Цркве Српске.

Изабран сам за епископа града Вршца и благословене земље банатске. Увјерен сам да ми је Бог баш њу подарио, да би њеном ширином и ширином питоме банатске душе обогатио и

проширио своју душу. Један од овдје присутних епископа, рече ми: "Добро је да ти који си са брда, доживиш и упознаш да је Бог и равницу створио!"

Знам да је од данас моја судбина везана за судбину банатског народа и да ће Бог на Страшном суду тражити крв његову из мојих руку. Као новоизабрани епископ мјесне Цркве банатске, и тога сам свјестан, да сам од данас суодговоран и за цијелу помјесну Светосавску цркву српску, и за цио њој духовно повјерени српски народ, ма гдје се налазио. Издао бих своје епископско звање и служење, ако радости мога народа не би биле и моје радости, и ако његова страдања не би била и моја страдања, Од оних давних до најновијих; од оних косовских, старих, до недавног језивог набијања на колац Ђорђија Мартиновића из Гњилана. Његова рана продубљује предубоку рану у овом храму, преко моштију присутног Косовског великомученика цара Лазара, истовјетну у души мога народа и мојој, са оном ђакона Авакума и Вукашина из Клепаца. Знам и то, да сам као епископ призван да зацјељујем ране, али и да мирим живе и мртве, да мирим гробове мртвих, јер неће бити мира мртвима док се у њима покајањем и праштањем не помире живи. А од мирења, васкрсавања и просвјетљавања, злом узнемирених, умртвљених и потамњелих душа, нема и не може бити свјетлијег звања и призвања на овој земљи.

Примајући одговорност за Цркву у Банату и саодговорност за Цркву и народ Српски, истовремено, и то знам, од данас постајем епископ једне свете, саборне и апостолске Цркве православне, васељенске, у свој својој пуноћи данас овдје сабране и присутне у тајни Литургије по цијелом свијету раширене и уткане у живот и судбину многобројних племена земаљских, и народа.

Моје призвање је од данас апостолско, што значи универзално призвање и одговорност. Као насљедник светих Апостола, дужан сам да испуњавам са радошћу заповијест Господњу: "Идите и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да држе све што сам нам заповиједио" (Мат. 28, 1920) Хришћанско и епископско служење по својој природи и размјерама увијек христолико: засновано на богочовечној саможртвеној љубави, оно је као и литургијски принос, приношење за све и сва и служење свима. Брига о човјеку мјереном вјечном мјером и смислом, а у Христу Богочовјеку су сви људи - Један Човјек, и то је главна брига сваког хришћанина, првенствено хришћанског епископа.

Будити у људима свијест и самосазнање да је у Христу Богочовјеку људско призвање вјечно и безмјерно, чувати и развијати у њима вјечни, богочовјечни лик човјеков, спречавати да он буде замрачен заљубљеношћу у пролазност, лажним идејама и лажним живљењем, спречавати да осакаћени лик човјеков постане мјера и отровна догма живота, распламсавати у човјеку неуништиву вјеру и наду - ето то је призвање православног епископа, то је од данас и моје свето радосно призвање и дужност.

Свјестан сам, ступајући на ову дужност, својих моћи и немоћи, својих граница. Но, крепост је моја и пјеније - Господ, и нада да ће ми Он бити на спасење, молитвама Пресвете Дјеве и свих Светих Пророка, Апостола и Мученика.

Уздајући се у Господа Спаса мога и у неуништиву снагу Свете Саборне Цркве Божје, као и у молитве свих вас овдје присутних, смјело изјављујем пред Вама и пред Анђелима и пред лицем Христа Бога, почетка и свршетка свега постојећег: Спремно је срце моје, Господе, спремно! А Тројичном Богу, Оцу, Сину и Духу Светом, дивном у дјелима руку Његових и Светима Његових, дивном и предивном и у овом данашњем светом Сабрању, нека је благодарност, слава и част, сада и увијек и у све Вјекове.

Амин!

Епископска бесједа на дан устоличења

21. јула 1985.

Ваша Преосвештенства, Часни презвитери, браћо и сестре,

Одслужисмо саборно у овом Саборном храму Банатске епархије свету и Божанствену Литургију.

Сама ријеч ЛИТУРГИЈА указујe нам на то да она није и не може да буде дјело појединца, ма ко он био и ма какав положај заузимао. Она је дјело и чин цијелог Народа Божјег: Епископа, заједно са презвитерима и сабраним око њих вјерним народом. Служећи, пак, Свету Литургију, ми се учимо како да живимо и мислимо. Учимо да је наш хришћански живот, саборни живот - живот у Заједници, тј. да је наше живљење кроз Христа у Богу сакривено.

Тако на Литургији и кроз Литургију откривамо и коначни смисао свог живљења у времену и у вјечности. Литургија нам се открива као покајна жеђ и вапај за Христом као вјечном Истином и Свјетлошћу, али, истовремено и као предукус заједништва са Истином и Свјетлошћу, призивањем, силом и дјејством Духа Светога животворнога. Доживљај тог заједништва јасно нам потврђују ријечи радосне литургијске пјесме, коју пјевамо на крају Литургије, пошто смо већ једнодушно исповиједили Оца и Сина и Духа Светога и причестили се Пречасног Тијела и Крви Христове. Управо што смо отпјевали ту чудесну пјесму; "Видјесмо свјетлост истиниту, примисмо Духа Небескога, стекосмо вјеру истиниту поклањајући се нераздјељивој Тројици..."

Та свјетлост, за којом чезнемо, и коју опитно доживљавамо на Св. Литургији, јесте личност самог Богочовјека Христа. Њега, који је једини могао за себе рећи: "Ја сам свјетлост свијету, ко за мном ходи неће ходити по тами!"

О његовом божанском дјејству и снази те Његове божанске свјетлости, свједочи нам и данашње Еванђеље (Мт. 9, 2735). Иако га нијесу видјели због свог сљепила, двојица слијепаца су неким унутарњим чулом осјетили Његово присуство и зрачење Његовог дјејства, и осјетивши га, вапили и говорили: "Помилуј нас, сине Давидов!" У свом јаду и тузи, тражили су од Њега, за њих невидљивог, свјетлост очињег вида. И испуњени вјером, добили су је: вјечна свјетлост која је исијавала из Христове личности и зрачила са Његовог лика, дотакла се њихове таме и мрака, и "отворише им се очи". И што је важније и од најважнијег: Отвориле су им се, не само тјелесне, већ и очи срца и душе. Јер, не постоји само тјелесно сљепило, постоји и много опасније и погубније - духовно. И као што постоји двоструко сљепило: тјелесно и духовно, исто тако постоји и двоструко гледање непознатих тајни у нама и око нас: гледање тјелесним и гледање духовним очима. Човјек је по природи биће створено за гледање вјечних тајни. Као што је за њега неприродно и противприродно кад изгуби тјелесне очи, још је неприродније кад потамни видовито око његове душе, кад се угаси унутарња свјетлост његовог срца. Много нас има који тјелесно гледамо, тј. који имамо здраве тјелесне очи, али наш поглед и наше гледање не иде даље од површине ствари.

Тако се, кроз историју, често дешавало од Хомера до Филипа Вишњића да су бескрајно видовитији били тјелесни слијепци од оних безбројних са тјелесним очима, али духовно слијепих и непрогледалих. Што значи: није довољно имати само тјелесне очи и тјелесно прогледати, нити је довољно знање засновано само на тјелесном чулу вида. Да би човјек истински био видовито биће, неопходно је да прогледа и душа његова. Ако она не прогледа, тјелесни вид за кратко и за мало користи.

И духовни, као и тјелесни вид, губи се и добија. Како и чиме се задобија и повраћа изгубљени дар духовног гледања? Из ријечи самога Господа, упућених двојици слијепаца и преко њих свим духовним слијепцима свих времена, видимо да је вјера она снага којом се задобија и којом оздрављује духовни вид човјеков.

Вјера је видовито око душе. "Вјерујете ли да могу то учинити?" пита Господ Христос двојицу слијепаца. А кад они исповиједише своју вјеру у Њега и Његову божанску моћ, онда им рече: "По вјери нашој, нека вам буде!" Вјером човјек излази из својих граница, вјером понире у дубине скривених тајни, вјером се премошћују провалије између оног ограниченог свијета и безграничне стварности, вјером заруди у срцу човјека божанска вјечна Свјетлост и озари га тако, да он у тој и кроз такву Свјетлост, види свјетлост свих постојећих бића и ствари, постајући истински видовито биће.

Сва жеђ људска, уједно сабрана кроз сву историју, није ништа друго до жеђ за том и таквом вјечном Свјетлошћу и просвјетљењем. Иако безимено, људи као да су вапили, и вапију кроз све своје туге и вапајем, ријечима двојице слијепаца: "Помилуј нас, сине Давидов!"

А све људе би могли, без двоумљења, да подијелимо у двије врсте: у духовно слијепе и у духовно прогледале. Ових других је одувијек било много мање, али су зато они били и остали квасац и виђело свијета. Та Свјетлост је једина истинска нада човјекова, и једино што му је на потребу. За њом вапије молитвено и пророк Божији Мојсије кад се обраћа Богу: "Објави ми себе самога". Поред много других прије њега, за њом чезне и велики боговидац XIV вијека, Св. Григорије Палама, молећи се њему својственим ријечима:"Господе просвијетли моју таму!"Неки од Његових ученика, проповиједника и свједока вјечне божанске Свјетлости доспјели су и до ове, благословене земље Банатске, нарочито преко манастира Војловице (преп. Григорије Војловички и др.)

Нијесу за њом чезнули само мудраци и учени, него и прости и неуки. Ови други понекад више од првих. Од тих многобројних, само Богу познатих душа, жедних вјечног Огња Божјег, навешћу само једног, мени познатог, мога ђеда Радисава. Овај сиромашни морачки сељак, који је намјесто куће живио у савардаку (као што су, у не тако давној прошлости, поскитани са својих огњишта, преци данашњих Банаћана, живјели у земуницама, храмове своје лијепећи блатом, за колико ли сеоба зна овај народ у својој прошлости, она Црњанским описана, једна је од многих) коме су голи лактови вирили кроз подерани џамадан - на питање: Како му је? Одговарао је: "Хвала милом Богу, имам свега у изобиљу!" А кад би му с чуђењем, на то узвратили: "Какво, побогу изобиље, кад ето ни крова над главом немаш, ни честита руха да обучеш... " Он би опет спокојно одговарао: "Свега имам, само још једно од Бога молим: да ми подари једну малу, макар најмању искру свога вјечног божанског Огња! И ништа ми више неће требати..."

Црква света у којој смо крштени и којој припадамо, носилац је и свједок управо тог и таквог светог Огња и вјечне Свјетлости. Сам Господ Христос каже да је он донио Огањ с неба: и како би му се хтјело да се он већ распламсао у свијету и људским срцима!

Свети Пророци, Апостоли и Мученици били су носиоци те свјетлости. Свете Заповијести Божје дате нам кроз Откровење Божје препуне су свјетлости, и саме су свјетлост ногама људским; ко по њима живи и ходи, неће ходити по тами. Све свете Тајне Цркве и све њене свете врлине, препуне су свјетлости и радости спасења, која се из ње и кроз њу рађа и задобија. У Цркви нам свијетле личности, а и животи Светих; у њој је свјетлост вјера и смирење, молитва и пост, та два света хришћанска крила, без којих човјеку нема узлијетања небесима, нити истинског препорода и просвјетљења.

У прошлости је било много свједока и носилаца те Свјетлости и на овом напаћеном али и благословеном тлу Банатском. Од Срба је први Свети Сава просвјетитељ Српски, запалио ту свјетлост на овом тлу, оснивањем манастира Месића, и других свјетионика вјере православне. Проповиједање те Свјетлости, којом се разликује шта је вјечно а шта пролазно, било је нарочито снажно у вријеме Великомученика Косовског Лазара, сина му Св. Деспота Стефана и Ђурђа Бранковића. У њихово вријеме су свети Исихасти, ученици Св. Григорија Синаита и Св. Григорија Паламе, живи носиоци вјечне божанске Свјетлости, доспјели и до ових крајева. Од времена Светог Саве до преподобног Рафаила Банатског Хиландарца. православни Банат је повезиван чврстим нитима са Хиландаром, том кулом светиљом наше црквености и

духовности и наше културе, кроз коју нам је сијала и сија та иста богочовјечанска свјетлост Христова.

Данас сам, послије Св. Литургије уведен у трон Банатских епископа руком преосвећеног епископа шумадијског г. Саве, досадашњег администратора ове епархије. Како рече сам епископ Сава, ово је трон сав убијељен мученичком крвљу епископа вршачког Теодора и украшен врлинама и мудрошћу бројних епископа ове Епархије, мојих претходника, међу којима је било потоњих Митрополита Карловачких и Патријарха Српских, од Партенија и Симеона до великог патријарха Гаврила Дожића и мога претходника, блаженог спомена епископа Висариона.

Сви они, сваки на свој начин и према својим даровима, такође су били проповједници и свједоци Христа Бога и Његове вјечне свјетлости, која обасјава сваког човјека, који долази у свијет. Отварали су вид духовно слијепима и хранили хљебом Живота духовно гладне, попут Господа њиховог и Господа нашег, који је на данашњи дан подарио вид двојици слијепаца.

Каква је онда дужност моја, као новог епископа Банатског? Моја света дужност и обавеза је да продужим то свето и свијетло дјело својих претходника, проповиједајући исту вјеру и сведочећи исту Свјетлост као што су то и они радили, са овог истог трона, већ скоро 400 година.

Пред почетак данашње Св. Литургије, упутио ми је ђакон сљедеће еванђелске ријечи: "Да свијетли свјетлост твоја пред људима, да виде добра дјела твоја и прослављају Оца нашега који је на небесима, сада и свагда и у вјекове вјекова."

У овим еванђелским ријечима садржан је сав мој епископски програм и начин мог живљења међу вама и са вама. Но, у њима је садржан не само мој програм, већ и програм и начин живљења и свједочења свих вас свештеника Банатске епархије, мојих сарадника на оном узвишеном и светом дјелу Господњем.

И не само нас, него свих вас, драга браћо и сестре, сабраних на Св. Литургију у овом Саборном храму, као и свих православних хришћана Банатске епархије. Сви смо ми, као и сви хришћани подједнако, призвани да будемо свјетлост свијету и со земљи. Јер, по ријечи Господњој, ако оно што је на земљи свјетлост постане тама, шта ли ће тек бити са тамом; и ако со обљутави, чиме ће се осолити земља људских срдаца (ср. Мат. 6, 23; 5, 13.)

Рекли смо: Црква је света Заједница утемељена на истом Христу Господу, истој вјери у Њега и истом крштењу, једнодушно сабрана око светог Имена Његовог, обасјана вјечном Свјетлошћу светог Лика Његовог, призвана да врлинама и причешћем Тијела и Крви Његове узрасте у безмјерну мјеру раста висине Његове.

У Цркви смо сви одговорни за све, у њој је свако дјело саборно дјело, у њој су сви призвани да буду свједоци и носиоци вјечне Свјетлости.

Зато, нека се свијетли свјетлост наша пред људима, да би они, гледајући добра дјела наша, прославили тросунчаног Бога који је на небесима, Оца и Сипа и Светога Духа.

Њему слава и хвала и поклоњење у вјекове вјекова.

Амин.

Светиња ријечи

Избор у Удружење књижевника Србије затекао ме је у далекој Аустралији. Признајем: када сам чуо, дивом сам се задивио нечему, што је, уствари, од искона било и остало природно. Но, шта ту да се ради: у једном моменту дошло је до расцјепљења нашег ума, а онда до расцјепљења наше ријечи, а кроз то, неминовно, и до међусобног отуђења оних који јој служе.

Срећа, тај расцјеп се није дотакао срца; иначе, не би нам било спаса. А без Ријечи нема нам живота. Кроз њу је "све постало", њоме је, све што постоји, заквашено. Зато је све постојеће - словесно и рјечито, ликовито и сликовито. А човјек? Не само да је рјечито биће, него је по битију и по битовању - ријеч, живи и словесни свједок вјечног Слова. Зато никакво чудо што је у његовом језику сачувана, не само његова биографија и биографија свијета, него и радост исијавања и просијавања кроз њега вјечне Тајне.

У ријечи је живот, али је у ријечи и смрт.

Она ствара ни из чега, исцјељује, васкрсава и обоготворава, али и - убија. Није само пјеснике Бранка Миљковића и Бранка Ћопића убила "прејака ријеч". Када ријеч изгуби додир са својим најдубљим коријеном, онда се и човјек изгуби, престаје да буде словесно биће. Тада његова ријеч лута несмирена, празна и ојађена, као лист ношен јесењим вјетром или као отровни шкорпион, који тражи жртву да јој се напије крви, бјежећи од самоуништења. Јер, и зла и отровна ријеч тражи друштво и заједницу, као и добра. Заједница је у битију ријечи као такве.

Ријеч је човјек, и свијет, и дјетиње око; и дом, и храм и птице пој. И Васиона. У вјечној Ријечи, вјечном Слову, укоријењено је словесно биће и бића - слове и словесношћу миришу и дишу. Злословље и празнословље одишу и миришу злосмрадијем: зли смрад се шири на људе и цвијеће и дрвеће, разарајући као куга нутрину битија.

Истинско слово, права ријеч, једносушна је са истином, добротом и љепотом. Престаје ли то да буде, претвара се, неминовно, у "икону" апокалиптичне звјери, која тражи - кога да прождере.

Ништа од ријечи светије и ништа од ње обесвећеније. Човјек је, поставши ријеч и примивши слово, добио страшни божански дар: дар живота и смрти.

И добра и зла ријеч ствара: једна заједницу живота, друга заједницу смрти и ништавила.

По свједочанству Макарија Египатског, постојао је један "мали брат" пустињак. Када је говорио, из уста му је излазила свјетиљка огња, а кад је пјевао - излазило је као огњено уже које се дизало до небеса. Једног другог древног египатског пустињака, аву Ахилија, видео је брат како избацује крв из уста. На питање, шта му је, Ахилије одговара: "Ово је ријеч брата који ме увриједи; борио сам се да га не оптужим и молио Бога да је скине с мене. И претвори се ријеч у устима мојим у крв, и избљувах је и нађох мир, заборавивши увреду".

На ахилијевски начин избљувати зле ријечи "као крв", значи наћи људе и бића, значи открити Љубав као потку свега и затреперити радошћу и миром, прожиман тихим повјетарцем вјечне Тајне.

На том и таквом благом Слову и доброј ријечи, утемељено је и наше свесловенско битије. Тамна словенска стихија се преобратила у свијетлу и ушла у словесност историје кроз ријечи: "У почетку бјеше Логос и Логос бјеше у Бога, и Логос бјеше Бог!"

И поред тога, у нама и данас, нажалост, има премного злословија, и злосмрадија, и празнословија. Управо стога што зла ријеч није у природи него у вољи и свако је може изабрати у свако доба.

Радујем се што сам у друштву оних, за које мислим да служе благој ријечи и чезну, у својим дубинама, за истинском словесношћу. То увјерење ме и подстакло да с благодарношћу прихватим овај избор по позиву у Удружење књижевника Србије. Хвала!

("Књижевне новине", март 1985.)

Бесједа на Литургији прве славе Св. Николаја Охридског и Жичког, новог Просвјетитеља српског

У име Оца и Сина и Светога Духа!

Данас се, драга браћо и сестре, навршава тридесет прва, година од дана упокојења блаженог спомена епископа Охридског и Жичког, Светог Оца нашег, Владике Николаја.

На десетогодишњицу његовог упокојења, један други светитељ. и просвјетитељ. нашег доба, Свети Старац Ћелијски, Отац Јустин, назвао је Светог Владику Николаја "највећим Србином послије Светог Саве."

Оно што виде очи светих људи, то наше очи не виде. То што је видио Свети Старац Ћелијски, многе српске очи ни данас не виде, помрачене предрасудама и страстима. Но, оно што виде свете очи, то је право виђење и право знање. Зато су и ове ријечи, Светог Ћелијског Старца, велика истина о једном великом човјеку. О човјеку, који је узвишени дар неба његовом родном селу Лелићу, овом мјесту, цијелом ваљевском крају. У последња два вијека, ваљевски крај је изњедрио неколико великих људи, и њима обогатио цио Српски народ. Владика Николај је њихов украс. Велики је он дар, не само овом крају већ и цијелој земљи Србији. Заиста, српска земља и српска мајка, од времена Светог Саве, није родила већег и мудријег сина од лелићског Владике Николаја.

Све Владичино било је велико, и све му је било Богу угодно. Дубок је био живот и мудрост његова. И туга његова била је велика, и срце дубоко и предубоко. Обухватало је оно и смјештало у себе, не само његов Лелић, и земљу Србију, већ и Свесловенство, али и шире од тога - Свечовјечанство. Само светитељска срца су истински свечовјечанска; а такво је било срце Владике Николаја.

Оно што је наш свети Владика написао, дивно је написао. Све је то свједочанство његовог животног подвига; његовог ослобађања и отимања од свих тамних сила овога свијета, али и његовог постепеног и сигурног узрастања небесима, и урастања у вјечну тајну живога Бога од Дјеве рођеног.

Дивна је и свака пјесма његова коју је испјевао. Пјесме његове показују чистоту и љепоту његовог срца, јер уста говоре и перо пише од сувишка срца. А богато је и пребогато срце лелићског тајновидца и Боговидца.

Пуна су мудрости и дјела из његовог првог периода. Она су, на свој начин, изузетно богатство, које је оставио покољењима, док буде било Србина. Нико на овом тлу није тако дубоко осјетио душу народа од кога је наше прапоријекло, душу Далеког Истока и његову мудрост, као што је то урадио Владика Николај. И нико није тако озбиљно покушао, а у многоме и успио, да органски премости провалију између европског човјека и европске мудрости и богомудрости хришћанске, и оне дивне мудрости и танане Богочежњивости присутне у души далеке Индије.

А како ли су тек дивна она његова дјела и они списи његови, које је написао онда, када се свим својим бићем вратио сопственом, и свога народа, духовном коријењу! Кад се вратио Охриду Св. Климента и Наума, великих просвјетитеља српских и словенских, када је уткао у себе истинска треперења Охридског Језера и свети миомир моштију Преподобног Наума, и

његовог светог манастира, данас оскрнављеног, као и света предања Климента Охридског и љепоте Јована Бигорског... А нарочито када се повратио нашој духовној мајци и родитељки, преко које нас је Свети Сава родио и препородио, и прибројао изабраном народу Божјем - када се вратио Светој Гори Атонској, том дивном и светом огњишту врлина, узвишеној и свештеној ликоливници најљепших људских бића - светитеља.

Вративши се и откривши Свету Гору, Владика Николај се вратио живом православном предању и открио светитељство као једино истинско просвјетитељство. Он се тиме вратио живом историјском духовном опиту, на коме је утемељена судбина његовог народа. Тек тада је душа његова проговорила правим, изворним језиком вјере православне, а усне његове и перо, чистим, изворним језиком српскога народа. Од тада је он проговорио језиком Апостола Павла, Св. Јована Златоустог, Василија Великог, Григорија Богослова, Григорија Паламе. Проговорио је на начин на који је говорио Свети Сава, и сви његови насљедници, просвјетитељи рода Српског. То га је, несумњиво, учинило новим апостолом рода Српског и цијелога народа Божјег православног.

Заиста су дивна, по једноставности и језгровитости, дјела његова из овог времена, дивна и његова Мисионарска писма, нарочито његов чудесни "Охридски пролог", та без сумње најљепша књига такве врсте, не само код нас, него и у цијелом свијету православном и хришћанском. Сва његова новија дјела, писма и бесједе, учинили су њега и његову писану и усмену ријеч, светом поруком и светом благовијешћу овом народу, и путоказом ка његовом истинском, садашњем и будућем историјском призвању.

Велики је и диван овај нови Златоуст Српски. Послије њега ми више таквог Златоуста немамо; нијесмо га, сличном њему, ни имали у историји. Није нимало случајно, што је Бог, баш у ова тешка времена наша, у овом крвавом и окрвављеном братоубилачком XX вијеку, затрованом мржњом и саможивошћу, кратковидом памећу и похотом, али и испуњен великим стремљењима и страдањима, послао овом народу та дивна и златна уста, ту дивну и златну душу и састрадално срце, не би ли она и нас позлатила и просветила, не би ли њима наша камена срца омекшала, како би могла добар род родити и плод донијети, плод који из земље израста, ка небесима расте, и у њих ураста.

Велики је и као мудрољубац, Свети Владика наш Николај. Ми немамо њему сличног мудраца, философа. Но, његова философија није философија по човјеку и овоме свијету; његово знање није трулежно знање. У великим искушењима почетком XX вијека, кроз која је сазријевао, и сам се нашао у опасности да изгуби своју душу. То и сам смирено признаје; али и додаје да му се Бог смиловао да се у клупчету змија отровница земаљских, он дочепа једине, праве, спасоносне Јегуље, јединог Човјекољупца, Христа Господа, тако да га нијесу однијеле мутне воде Дунава. Христа је ухватио и њега се дохватио, наш дивни философ Духа Светога, Николај лелићски, охридски и жички, амерички и свеправославни. И сам Господ, вјечна Премудрост Божија, у њега се уселио. Отуда никакво чудо што је мудрост потекла из уста Златоустог нашег; мудрост која је дивни дар неба свима нама, и узвишено надахнуће за свакога који има уши да чује, и који има очи да види.

Велики је и као милостивац наш Свети Владика. Многобројни су Његови Богдаји, у којима је сиротиња налазила себи уточиште и хране. Дивни су и за свагда поучни примјери његовог односа, не само према Српчићима, већ и према Јеврејима и малим Муслиманима у битољском сиротишту Богдају, које је он сам основао, и од прилога издржавао.

Да се не би правила разлика између српске, муслиманске и јеврејске дјеце, која су у Богдају нашла прибјежиште (око 150 њих), он је забранио да се ту једе месо, нарочито свињско. Жеља му је била да та света водица, некад посвећена Св. Николају, па онда од Турака обесвећена, поново почне да чудотвори. По причању једног професора Карловачке богословије, Владика није сматрао за понижење, да, као епископ оде на пијацу Сремских Карловаца, да купи свињче, однесе га у циганску малу и поклони сиромашној породици, с тим да га не закољу већ му га од приплода врате да дарује неку другу породицу.

Док је у току рата био у притвору, у манастиру Љубостиња, основао је ново сиротиште у Трстенику, за избјегличку српску дјецу, на челу с Надом, протјераном из Богдаја, потоњом игуманијом манастира Враћевшница, мати Аном. Само је Богу знано колико је душа осјетило његову милостивост и несебичну љубав. И као изгнаник, послије изласка из логора Дахау, па све до упокојења, иако сиромах и убожјак, слао је бројне пакете монасима и монахињама по Србији, као и многим сиромашним сељацима, потписујући се некада као "Нико", а некад другим именом, "да не би знала десница шта чини љевица".

Све што би за себе добио, другима је слао, подстичући и друге имућније људе у Америци да помажу, ратом осиротјеле појединце и породице, у земљи. Живио је и умро као сиромах, без икаквог материјалног богатства. Од дјетињства је крст пригрлио, с крстом је умро. Нашли су га упокојеног, на кољенима, с отвореним псалтиром.

Материјално богатство нити је желио нити је стицао, али га је зато Бог обдарио преизобилним духовним богатством и мудрошћу. А нас обдарио њиме, и сва будућа српска покољења, као новим пророком и апостолом, нашим учитељем и просвјетитељем, надахнитељем и исповиједником, нашим дивним Богољупцем и предивним човјекољупцем.

За очи овог "највећег Србина послије Светог Саве", један учени Американац, који је у вријеме Првог свјетског рата гледао и слушао његове говоре у корист Србије, рекао је: "То су очи старе вјекове, очи које памте вјекове!"

Такав је био наш Владика охридски и жички, наш радосник лелићски. Заиста су му очи биле "вјекове старе", јер су прозреле у тајну људске мудрости, али и у таштину и пролазност живота. Но те исте очи, вјекове старе, у најтрагичнијем моменту, не само личног живота, него и живота његовог и многих европских народа, за вријеме његовог заточеништва у логору Дахау, сусреле су се са самим живим Богом. Кад га је једна дивна богомољна душа, Софија Зернов, питала послије рата о боравку у Дахау, он јој је одговорно: "У логору је било овако - седиш у неком углу и понављаш у себи: Ја сам прах и пепео. Господе, узми душу моју! Душа ти се одједанпут вазноси на небо и види Бога лицем у лице. Али не можеш да издржиш, па му говориш: "Нијесам спреман, не могу, врати ме тамо!". Затим, поново сатима сједиш и понављаш у себи: Ја сам прах и пепео! Господе, узми душу моју! И опет те вазноси Господ..." И додао је том чудесном свједочанству: "Укратко, сав живот, који ми преостаје, дао бих, када би то било могућно, за један сат боравка у Дахау".

Завршавајући своје свједочење с. Софија, Рускиња, такође страдалница и дивни свједок имена Господњег у нашем времену, додаје: "Када је, потом, Владика подигао главу и погледао је у очи, није могла да издржи тај поглед, јер "гледале су ме очи човјека који се сусрео с Богом лицем у лице..."

Очи које памте вјекове, и очи које су видјеле Бога лицем у лице, то су очи нашег новог Светитеља Николаја. Нашег дивног Боговидца и тајновидца, али и предивног чудотворца. Људи Божји, какав је Владика био, чудотворе Духом Божјим, дјела њихова и ријечи њихове су неухватљиве, изливају се, као тиха небеска роса на људска срца и дјејствују у њима.

Тако чудотворе и ријечи охридског пустињака. иду од срца до срца, пролазе по земљи Србији, прелазећи њене границе, допирући на неколико континената, писане и превођене на више језика, преображавајући душе жедне и гладне живога Бога. Нема већег чудотворства од оног којим се преобрази и преобрати и препороди једно људско срце. А Владика Николај није само једно препородио и преобразио силом ријечи и Духа Божијег. Препородио је и препорађа бројне душе, и препорађаће. Јер, као што је ријеч неухватљива, тако је неухватљиво и њено дјејство. Човјека можете протјерати и затворити, али не и ријеч његову. Истјерате је на једна врата, она уђе на друга; затворите је или облатите устима или новинама, она нађе пут до слободе и начин да додирне људска срца, као небеска роса, и да ослобођена - ослобађа робове од окова страсти, од заблуда, обмана и прелести.

Ја сам један од свједока чудотворства, не само његове ријечи, већ и чудотворства друге врсте. Данас, када мјесни епископ и мјесна Шабачко-ваљевска црква на старохришћански начин прибројава и посвједочује да Владика Николај припада лику Светих, хоћу да исповиједим и с радошћу посвједочим оно што ми се догодило прије шеснаест година. Наиме, 1970. године, посјетио сам, с овдје присутним о. Атанасијем (Јевтић) наш манастир Св. Саве у Либертвил, у Америци. Наш школски друг, о. Драгољуб Малић, превалио је хиљаде километара својим колима, да би нас довезао до Либертвила, с једним циљем - да цјеливамо Николајев гроб, у коме почивају његове свете мошти, дивни дар америчком континенту, и да би на гробу обавили помен.

Стигли смо у рано јутро. Било је магловито и росно. Помен је служио о. Атанасије, а нас двојица смо пјевали. Никог није било, ни у храму, ни у близини. Храм затворен. Владала је потпуна тишина.

Док смо пјевали, однекуд је почела да се извија умилна мелодија. Као да је пјевао неки чудни хор; мелодија је надолазила у таласима; није ми било јасно - да ли из храма, или однекле друго. То је трајало све вријеме нашег служења на гробу Владике Николаја.

Питао сам се: да ли ми се то причињава, или је стварност?

Под утицајем те мелодије, више анђеоске него људске, миље и непоновљива радост обујмише моју душу. Помислих: видиш, милостиви Свети Владика хоће да награди наш мали труд што смо из толике даљине дошли...

Но, о том нијесам оцима ништа рекао.

На повратку, пак, негдје на половини пута, наш возач о. Драгољуб рече: "Оци, да ли Ви чусте нешто, док смо служили на гробу Владике Николаја?" Упитасмо га: "Шта?" "Заклео бих се да је на гробу пјевао хор, каквог никад у животу нијесам чуо".

Тек тада сам рекао: "Знате, бојао сам се да кажем, али исто сам и ја чуо док смо помен вршили".

Прошло је од тада много година, а ја и даље свим бићем осјећам да је то био дивни дар небески мојој огреховљеној души; дар од Светог Владике Николаја, кога је завољела душа моја од првог сусрета с његовом писаном ријечју. Очевидно, хтио је нови српски Просвјетитељ да ме утјеши, и да ме обрадује.

Да овом додам: исте године, кад је до Србије допро глас о његовом упокојењу, Мати Ана из Враћевшнице, дивна монахиња српска, дала је да се излије звоно "у славу Божју и у част Св. Владике Николаја."

То звоно, од тада, до данас, звони у срцу Србије.

Свети, пак, Старац Ћелијски, Отац Јустин, говорио је да се само један дан молио за покој његове душе, и послије тога да му се обраћао као светитељу. Ако је онај који је посједовао и знао дугим искуством што је светост, тако рекао, и осјетио да се заиста ради о светом човјеку, шта онда да кажемо ми, који смо с много мањег духовног знања и искуства?! Шта нам друго преостаје, него да заједно с Оцем Јустином и бројним богомољним душама, које нијесу изгубиле осјећање за светост и светињу, пробуђеним светом ријечју Владике Николаја, а са нама заједно и цио Српски народ - да захвалимо Христу на дивном дару, и да му се помолимо, да нас ни убудуће не лиши људи сличних Св. Владици Николају.

Уз то, преостаје нам свима, од данас па убудуће, да се молимо: Св. Оче Николају, новојављени просветитељу Српски, моли Бога за нас! Спаситељу Николаје Нови, моли Бога за род свој

Српски, коме си вјерно служио цијелог живота свога, и за кога си принио себе и цијело биће своје на жртву свеспаљеницу, жртву саможртвене љубави! Моли Господа, Оче Николаје за завађено и разбраћено Српство! Моли, Светитељу Божији, да се Срби сложе, умноже и обоже! Јер, авај, од оног момента, кад тебе Бог позва из онога свијета, отворише се двије велике ране на бићу овог народа, и физичком и духовном; два раскола, којих никад није било у његовој историји. Те ране и данас крваре, и једино светитељи Божији, на челу са Светим Савом и с Тобом заједно, у стању су да их зацијеле и исцијеле.

Као недорасли временима, ми зато нити имамо способности нити духовне снаге: Немоћне су наше ријечи и наше жеље, наше писање и наш труд. Једино си Ти, Богом обдарени Светитељу, у стању да сабереш расијане и збратимиш разбраћене, и подигнеш понижене.

Нарочито се помоли Господу, Оче Николаје, за страдално Косово, и за Србе, косовске страдалнике...

Помоли се, Светитељу Божји, за све нас, и за сва племена, колико их носи црна земља, да их Господ просвети и освети. Да би се људски род повратио свом истинском путу, да би једнодушно и једним срцем кренуо за оним који је Пут, Истина и Живот; који је диван и предиван у Светима Својим! Молитвама Светога Оца Николаја, Новог Просветитеља Српског, Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј нас и спаси!

Амин!

(Шабац, март 1986.)

Бесједа на архијерејској литургији пред цетињским манастиром пригодом сахране краља Николе

У име Оца и Сина и Светога Духа!

Чули смо данас, браћо, на оном светом мјесту, на коме стоји вјековима, непоколебљиво, онај "олтар прави" подигнут, по пјеснику, "на камен крвави", - ријечи, у којима је садржана света истина о суштини живота и правој мјери непролазног људског достојанства.

Чули смо ријечи које стољећима одјекују са оног мјеста, а које гласе: Љуби Господа Бога свим бићем својим, и ближњега свога као самога себе. Чествовање пак Часнога крста подсјетило нас је данас на Жртву као коначну мјеру те и такве двоједне љубави, кроз јеванђелске ријечи: "А од те љубави нема веће да ко живот свој положи за ближње своје".

Права и истинска љубав значи жртвовање себе за друге, а не жртвовање других себи и својој саможивости. Није ли и сам онај олтар пред којим стојимо, саграђен на "камену крвавом", подигнут управо у част те свете жртвене христолике љубави? А и сви они који су служили у њему вјековима, служили су, у ствари, тој жртвеној љубави сједињујући своју крв с крвљу божанског носиоца те свете истине: голготског мученика, Христа Бога живота.

Том истом жртвеном љубављу освештан, данас се радује прах Немањића и прах Хребељановића; радује се овдје и прах Црнојевића Ива, древног господара Зете.

Данас су се на Цетињу "узиграле душе прађедовске". Данас се на њему радује прах свих оних који су вјековима служили тој светој и великој истини и живот свој њој приносили. Веселе се и радују. Јер, ево дочекујемо данас на Цетињу Господара Црне Горе и Брда, краља Николу I, седмога и посљедњега владара из светородне лозе Петровића. Изданка оне лозе која је својим

дјелима и подвизима, такође посвједочила горе наведену истину, за коју рекосмо да је мјера достојанства.

Зачетник ове светородне лозе је чувени и опјевани Данило. То је онај владика Данило у чија уста владика Раде ставља потресне ријечи, у којима је садржана његова патња и патња његовог народа:

"Сирак тужни без иђе икога моје племе сном мртвијем спава, суза моја нема родитеља нада мном је небо затворено не прима ми плача ни молитве... "

У овим ријечима је сва дубина владике Данила, који је живот свој, по ријечима пјесме његовог потомка, управо стиглог на Цетиње, жртвовао за "вјеру, пјесму и слободу".

Сличан њему био је и његов смјерни насљедник, митрополит Сава. Као и насљедник овога, онај мудри и храбри и самопожртвовани митрополит Василије, који је своје кости оставио у братској Русији, у древном граду Петрограду, гдје и данас почивају.

Послије пак, њих, на столицу митрополита и господара Црне Горе дошао је Свети Петар Цетињски, тај дивни украс, не само ове светиње која чува његове мошти, и не само Црне Горе и седморо Брда, него читавог српског племена.

Свети Петар је био велики јунак и пророк, велики испосник и мученик, као и страдалник-пјесник и писац посланица. То је онај Петар I Петровић Његош, који, дошавши с пута по Русији, гдје је тражио помоћи за свој несрећни народ, овдје, на капији Цетињског манастира, налази објешеног посљедњег свог калуђера. Турци су му народ били разагнали по горама, ни траве жућенице није било да би се прехранио. А он му донио с пута по свијету, врећу кромпира, да би га усрећио и нахранио!

Он је часним крстом мирио браћу, завјетујући их и заклињући и проклињући да не жртвују друге себи и своме самољубљу, него да се у име Часнога крста жртвују за ближње своје. Заиста, дивни украс Црне Горе, светиња племена српскога и словенског и цијелог рода људског.

Светог Петра је наслиједио његов синовац владика Раде, велики пјесник и господар Црне Горе, онај чији гроб је красио Ловћен, и коме су погажени аманет и завјештање.

То је онај Петар II Петровић, који је, као нико прије и послије њега на овим просторима, опјевао судбину људску, испивши до дна чашу њене жучи и отрова.

Но, у исто вријеме, он је као нико прије и послије њега, на овим просторима, афирмисао неуништиво људско достојанство. Он, који је у своме посљедњем завјештању оставио посвједочену своју вјеру у велику истину живота да је "Слово Божије све из ништа створило, и да је закону Његовом све покорено".

Доживјевши сву трагику људског постојања, он је постао дубоко свјестан чињенице да "над свом овом грдном мјешавином, ипак умна сила торжествује".

Послије Петра II Петровића Његоша дошао је за господара књаз Данило. Оштар као мач, он је покушао да уведе реда у своју малу али духом крепку државу. Његов кратки боравак на челу Црне Горе, био је подстицај и надахнуће његовом синовцу, потоњем књазу и краљу Николи Петровићу, који је послије њега преузео управу Црне Горе.

Краљ Никола је скоро шездесет година владао Црном Гором, дијелио са својим народом зло и добро, храбрио Црногорце примјером, ријечју и пјесмом. Кад је требало - и мачем.

Један од најзначајнијих носилаца свесрпске идеје свога времена, краљ Никола је био не само владар, познат и признат у Европи, него и пјесник и мудрац међу европским владарима.

Преко својих племенитих ћерки ородио се са европским дворовима. Тако се његова крв сјединила са италијанском лозом Савоја. Потомци његове дивне и честите ћерке Јелене (Италијани је памте само као - la bella Elena), одају му и данас, заједно с нама, посљедњу пошту.

Исто тако, преко своје друге ћерке, књегиње Зорке - дивне Црногорке, сјединио је српску лозу Петровића са лозом Црног Ђорђа.

И представници те лозе, Карађорђевићи, одају данас пошту своме врломе претку, овдје, на Цетињу.

Његова племенита крв се сјединила и са лозом Романових, оне владарске куће, која је вјековима управљала судбином велике Русије, али и утицала на судбину Европе и цијелога свијета.

Данашње присуство потомака те лозе на дочеку и испраћају краља Николе, свједоче о нераскидивим везама између великог руског племена, и мале, али славне Црне Горе.

А и Црногорци потврђују, и прије и послије краља Николе, да су вјерни једнородној Русији, и да нијесу изневјерили завјет Светога Петра Цетињског: "Проклет био сваки Црногорац који се одрекао мајке Русије!"

Вјеран духу својих предака, спреман на жртву за Црну Гору и цио српски народ, краљ Никола пјева у једној од својих пјесама:

"Ах, удио нама падеЗа род рват спрам крвника, А на чело, мјесто круне, Носит вјенац мученика. "

У овим ријечима сажета је његова судбина као и судбина његовог народа. Заиста му је круна била опточена много више трњем него цвијећем. Трновит му је био животни пут, још трновитији његов крај у туђини. Но, био је он човјек дубоке хришћанске вјере, као и сви његови претходници.

Остале су класичне његове ријечи, којима изражава своју вјеру у бесмртно људско достојанство:

"Ко би сумњо у виђелоКод обадва здрава ока, Од живота бесмртногаОдрекла се само стока."

Вјеран Православљу и предачким светињама, Краљ је пјевао својим Његушима и Цетињанима, налазећи у пјесми извор снаге и за себе самог:

"Вјера, пјесма и слобода.Свјетила су наша билаОд кад нам се под Ловћеном

Лоза страшна подњивила.Сва знамења испод ШареСва знамења и светињеСкупљена. су под Ловћеном, Међу нама, на Цетиње. "

Краљ Никола је био чувар круне Светога Стефана Дечанског и један од ријетких носилаца идеје Немањића (то и јесу она "знамења и светиње испод Шаре"), надахњиван њоме у својим ослободилачким подухватима прошлог и овог вијека.

Био је до краја живота поносан тиме што је од руског цара добио сабљу Св. краља Милутина. Ево је, заједно с њим, поново на Цетињу!

Био је и носилац, попут његовог претка Петра II Петровића Његоша, велике и свете косовске мисли. Оне мисли и идеје, која такође његује жртвену љубав као мјеру људског достојанства. Њено основно начело гласи: "Земаљско је за малена царство, а небеско увјек и довјека".

Зато није нимало случајно, што је краљ Никола, поред познате химне "Онамо, 'намо" (у којој пјева о Призрену и Дечанима као "старини милој" којој ће "доћ") пјевајући о Црној Гори и њеном односу према српском Косову, записао:

"Косово је твоје горе Населило јунацима, Рањенијем и славнијем Преживјелим остацима. У њима је ковчег оста. Лазаревих аманета И слободе завјештаји... "

Ето, томе и таквоме краљу Николи, ми данас и овдје одајемо пошту: данас, кад се испуњава његово предсмртно завјештање и посљедња жеља.

Ратни вихор и ново вријеме, са својим потребама и захтјевима, однијели су овог, Богу и роду, вјерног старца, да у туђини, ојађен и збуњен, али пун наде у вјечну правду Божију, пребира своје посљедње овоземаљске дане.

Ми данас и овдје на Цетињу, пред Богом и историјом одужујемо дуг према краљу Николи, господару Црне Горе и Брда.

Данас се враћају његови земни остаци и земни остаци његове честите краљице Милене, као и њихове дјеце - Вјере и Ксеније, њиховом Цетињу, да им овдје, "гдје је зрно клицом заметнуло", ту "нађе и починка".

Молимо се Господу да упокоји душе њихове у мјесту свијетлом, гдје нема туге и уздисања! А земља коју су љубили, и за коју су се, према својим моћима, жртвовали, нека им буде блага и лака!

Свима пак овима, који су на било који начин допринијели, да се овај историјски, морални и духовно-човјечни дуг према краљу Николи и његовој породици, испупи, припада изузетна благодарност.

Благодарност, на првом мјесту његовом непосредном потомку Николи II и сину му, малом Борису, живим изданцима и потомцима светородне лозе Петровића.

Благодарност, такође, представницима и члановима породице Романових, као и породице Савоја; благодарност овдје присутним члановима породице Карађорђевић.

Посебну захвалност Српска црква дугује о. Јанкину, руском свештенику из Нице и Сан Рема и Руској париској архиепископији, која је краља Николу и краљицу Милену, годинама чувала и молитвено их испратила и допратила до њиховог посљедњег починка.

Достојан је поштовања и дирљиви испраћај приређен краљевској породици од грађана Сан Рема, Пуље и Барија у Италији.

Благодарност на крају и свима овдје присутним што сте дошли да одате дужну пошту овом врлом српском владару и пјеснику, с правом названоме и "цар јунака". Тиме, не само што свој дуг према њему достојно одужујете, него и показујете да у вама живи непролазна истина о жртви и жртвеној љубави, као коначној мјери људског достојанства; и да ће она живјети у људским срцима, све док буде било неба и земље, и вавјек вијека - Амин!

Светост - мјера људског достојанства

Ваша Светости, Уважена и честита господо хришћанска,

Нововјековље, нововјековна европска цивилизација посједује једну црту изузетно важну за њено дубље разумијевање. Та црта везана је, свакако, за појаву ренесансе и протестантизма, као и за развој европске мисли и науке, утемељене на ренесансним начелима. Та начела су свима позната, а та црта се састоји у тежњи и захтјеву, мање или више прикривеном, често и потпуно јавном и отвореном: свести постојање на природу, свијет, световност, на голог човјека. За такво схватање свјетлост природе односно космичког бића, пројављена кроз свјетлост људског разума или са њом обједињена и њоме прожета, једини је извор знања, али и темељ људског постојања и дјелања.

Световност је за њега исходиште човјека и човјечности, како на плану његовог бића, тако и на плану остварења његовог коначног смисла. Овдје и сада бити и дјелати, једино је људско: бити и постојати. Биће и вријеме су у својим дубинама истовјетни, али и у својим токовима, без обзира на њихово трајање.

Очевидно, овај став нововјековља, повратак је, у суштини, хеленском, кружном детерминистичком поимању стварности. Но, он има у себи и нешто битно ново, наслијеђено из јудео-хришћанског предања. Јудео-хришћанско предање утемељује овострано (биће и вријеме) на присуству у њему живог Бога односно Логоса и на стваралачком чину, продору и уласку вјечног Логоса Божјег у матицу живота и свијета. Тим стваралачким присуством и промислитељским продором и јављањем Логоса, космос и човјек, а онда и људска историја, задобијају линеарно усходно значење и отворено динамично усмјерење и смисао.

Сада свијет није више понављање вјечито истог, он задобија дар и способност "ка бољем напредовања", тј. могућност изласка из себе самог и ослобођења из окова нужности и безизлазности. Управо насљеђем тог предања је објашњиво развијање у нововјековљу сазнања о напретку и прогресу, осјећање битног значаја постојања у времену, као могућности за ново, о значају материје и тијела, овог садашњег тренутка.

Но, ту долази до непремостивог парадокса и противрјечности. Јер, оног момента, када се та вјера у космички динамизам и историјски развој и напредак (лични и друштвени, стваралачки) лиши онтолошких претпоставки наслијеђених из јудео-хришћанске традиције и есхатолошке отворености за могућности иступљенија у онострану Пуноћу, као што се то у нововјековљу, управо, и догађа, - човјек се неминовно суочава с трагизмом, боље рећи, бесмислом свега што

настаје, што се збива или ствара. Осјећање тог трагизма и бесмисла, утолико је дубље од древнохеленског, уколико је дубља свијест о свијету и човјековом мјесту у њему, а она је, по самој својој природи ствари, постала дубља и зрелија.

И заиста, што је човјек досљеднији ставу свођења постојања на свјетовност и овостраност, то је свјеснији чињенице да сваки напредак и прогрес личе на змију која се храни својим репом, гутајући себе саму. Човјек прије или касније постаје свјестан да се ту ради о динамизму исходећем из бесловесности и безличности, једном за свагда, детерминисаном самим собом, и завршавајућем са есхатоном, тј. збиром цјелокупног постојања и "раста", као скоком у празно. Његошевски речено: "Вријеме земно и судбина људска", овдје се заиста откривају и показују као "два образа највише лудости".

Како се манифестује та "највиша лудост" сизифовског прогреса у "воденици смрти" (израз о. Јустина Поповића), заснованог на бесконачном космичко-онтолошком "пресипању из шупљег у празно", покушаћемо да укратко покажемо на примјеру два изданка тог и таквог нововјековља, чијим плодовима се и ми хранимо, нарочито посљедњих времена, и на овим нашим просторима.

Први изданак, развијан и разрађиван, нарочито од времена европске Просвијећености до данас, јесте утемељење и поимање просвјетитељства без светитељства, тј. утемељивање људског достојанства без светости и мимо светости.

Други изданак и став, постављен трагичним мислиоцем и писцем Камијем, гласи отприлике овако: једини битни проблем за човјека нашег (и сваког) времена, јесте: како постати светитељ без Бога. У ствари, оба изданка су из истог коријена. И за један и за други став и захтјев, у крајњој анализи, свјетовност, "време земно" - извор је и увир бића и постојања. Просвијећеност и из њега настало просвјетитељство нововјековља хоће знање и чулност свијета и разума, и умење: камијевско светитељство без Бога трага за савршенством и смислом живљења у оквирима иманентног овостраној и садашњег, прихваћеног као јединог стварног постојања.

Разлике, наравно, има: Просвијећеност се задовољава "совјетима здравог разума" и наивним морализмом, коме је светост непотребна. Код Камија одзвања скривени крик за изгубљеном светошћу и светитељством, но затрован самозаљубљеношћу и солипсизмом.

Не наводимо случајно баш ова два изданка нововјековља. Они представљају, такорећи, квинтесенцу стремљења једне читаве цивилизације, у којој живимо и јесмо; које се прожимају и желе да прожму собом све области људског мишљења и дјелања. Далеко би нас одвело да речено провјеримо и потврдимо очевидним фактима и историјским збивањима на европским и ширим просторима, која свједоче уложени не мали напор примјене тих ставова у животу појединаца и друштва. Још би нас даље одвело утврђивање посљедица те примјене у животу и устројству модерног свијета. Зато ћемо се ограничити на нашу историју посматрану под призмом лика Светог Саве и онога што називамо Светосавље, као и промјена до којих је у односу према њему дошло у новије вријеме под утицајем тих изданака нововјековља. Мислимо да је то, и те како битно за нас у овом историјском тренутку, али и за нашу будућност. И не само нашу.

Личност Светог Саве, разумије се, једна је, али историјски гледано, доживљавана је, не увијек, на исти начин. Постоје кроз осмовјековну историју, углавном, два приступа Светом Сави и његовом дјелу.

Први је - гледање Светог Саве из њега самога, кроз поистовјећење са њим и уподобљење. њему, као и преко надахњивања њиме онаквим какав је био.

Други приступ је - стварање Светог Саве, да тако кажемо, по својој слици и прилици".

Примљен, гледан и доживљаван онакав какав је стварно био, Свети Сава је несхватљив и незамислив без личности Богочовјека-Христа и његове Цркве. Да је Свети Сава био првенствено богочежњива и христочежњива душа, то потврђује цио његов живот, од младалачког бјекства у Свету Гору, до дана његовог упокојења у Бугарској. Основна покретачка и преображајна сила његовог ума и срца, његовог бића и дјелатности, многостране и многоструке, и сваког његовог стваралачког чина, али и скривеног уздаха и молитве, била је светозарна личност Христова, доживљена и доживљавана у Цркви као његовом богочовјечанском Тијелу.

Христос је за њега "истинити Бог и живот свима", како сам записује у Хиландарском образнику (типику). Зато он у истом Образнику, позива, не само "у Христа љубљену и духовну браћу своју и оне" хиландарске монахе, него све своје по духу и тијелу потомке, да се "уподобе прекрасним трговцима који све своје имање дадоше и купише једини бесцен-бисер Христа". (Хиландарски типик, увод).

Тај позив на задобијање Христа, у ствари представља за Светог Саву позив на светост и светитељство, укоријењено на једином Светом, на "Свецу Израиљевом". Јер и за њега је Бог, као и за пророке, апостоле и Свете прије њега - "Свети Израиљев". При том је битно истаћи, да заиста светост није просто етичка категорија. Она није само чежња за нуминозним, божанским, својствена, по умном Рудолфу Оту, свечовјечанском религиозном искуству и сазнању (в. његову класичну књигу на тему "Свето" - "Das Heilige").

Светост је свуда присутна сама божанска стварност, која својим присуством освјећује све и сва, и сваког човјека који долази на свијет. Сам Бог казује у чему је извор светости и освећења: "Осветите се и будите свети", позива, "јер ја сам свет". И за Светог Саву, дакле, сам Бог је свет, а сама светост - "воља Божја". Светост, дакле за њега није само вјечно својство бића Божјег, она је воља Божја уткана у природу и призиву Његове творевине - на освећење и светост. Тако је Бог свет не само по себи, него је "свет у свим делима својим" (Пс. 144, 17.)

Веома важно је рећи да је за Светог Саву творевина - светиња на свим ступњевима свог постојања, од простобитија преко добробитија до вјечног добробитија. Обзиром, да он за полазну тачку свега или за циљ свега има "бесцен бисер Христа", Његову личност, која оваплоћењем и својим богочовјечанским дјелом обједињују у себи и Творца и твар, дух и материју, небо и земљу, овострано и онострано, прошлост, садашњост и будућност, - Свети Сава не познаје и не признаје онтолошки дуализам било какве врсте. Дуализам није и не може бити у самој природи твари, јер је она "веома добра" твар Сведоброга Творца. Дуализам може да буде прихваћен само на плану слободе избора, тј. злоупотребе твари или самога Творца, појављиване као зло и гријех. Светост и добро је сама природа твари. Зло је лажно стање, лажни начин постојања творевине. Свети Сава је дубоко свјестан све трагике тог лажног начина постојања као злоупотребе твари и гријеха. Зато је борба против зла и гријеха и очишћење од огреховљености за њега основни императив живота.

С обзиром на ту светост и доброту твари од самог њеног настанка, Свети Сава не зна за подјелу стварности на "сакралну" и "профану" по природи, уколико се под профаним подразумијева материјални свијет и свагдашња стварност а не њихово лажно, огреховљено стање. Сљедујући библијско виђење стварности, он разликује нетварно и тварно биће, тј. нестворено и створено, али не супротстављајући их међу собом, него доживљавајући њихову утканост од искона, једног у друго. Отуда ни извор зла не може да буде тражен у материји или неком вјечном начелу, него у злом усмјерењу по природи добре, слободне воље разумних бића. То зло усмјерење воље има за својство обоготворење твари, употребу и однос према твари супротно вољи Божјој, која је - светост и освећење творевине и нас као створених бића.

Ко воли свијет и оно што је у свијету на неблагословен начин, тј. супротно вољи Божјој, разара светињу свијета и постаје непријатељ Богу. Тиме осуђује себе и свијет на ништавило, јер "свијет овај пролази, а онај који чини вољу Божју остаје на вјекове" (Хиландарски типик, увод.) У сагласију, дакле, са вољом Божјом је светост и живот свијета и човјека; без и ван ње свијет

и човјек су плијен насиља, пролазности, смрти и бесмисла. Воља Божја је у ствари вјечна љубав Божја, на којој све почива. Презир воље Божје је презир и одбацивање љубави, саможиво затварање у себе, човјека и преко њега свијета. Зато је мржња на светост, мржња на вјечну Љубав, која даје живот, па отуда неминовно - и негирање живота.

Сву светосавску философију живота можемо открити у тајни хљеба нашег свагдашњег и његове свете (благословене, благодарне) или проклете (несвете, неблагословене) употребе. Хљеб (=свијет) је храна за наш живот. Као такав он је јављање Божје љубави према нама и наше љубави према ближњима. Зато нам се и сам Бог преко њега открио као Хљеб живота. Хљеб, човјек и свијет су богојавни, отуда и могућност знања из природе и људског ума. Што је дубље осјећање за вољу Божју као њихову унутарњу светост и бесмртност, то је и сјај и свјетлост истине која из њих зрачи, јача. А најдубље што се у њима и кроз њих открива, јесте истина, величанствена и чудесна, да су они дар Љубави и да за љубав постоје. Престају ли да буду дар Љубави и у служби љубави, постају загонетно и мучно ништа.

Из љубави Бог "умножава" свијет, као хљебове, и даје храну свакој твари, у своје вријеме. Отимање хљеба и свијета од Бога, знак је дубинске саможивости и отровне богомржње, која ће се прије или касније пројавити и у односу на људе као човјекомржња и у односу на друга бића у свијету. А саможивост и мржња, супротне су смислу човјека и свијета, представљају скрнављење светости свијета, кроз негирање њега као печата и дара љубави, створеног и датог за благодарно уздарје Богу и обдаривање ближњих.

Није ли човјек, као биће, запечаћен истим тим печатом и носилац исте те светости, и то на још савршенији начин? Отуда лакомост за хљебом и похлепа за стварима, саможивост и гордо обоготворење себе, рађају неминовно, прије или касније, у човјеку, разорно и саморазарајуће тројство: богоубиство, братоубиство и самоубиство. Обесвећени свијет пак се погружава у таму преисподњу, постајући "тиран тиранину, а камоли души благородној" (Његош).

Ето, ради чега се Светом Сави у тајни хљеба свагдашњег, открива тајна неба и земље, Бога и човјека, времена и вјечности. Јер наш свагдашњи хљеб је створен да постане наш насушни (=надсуштаствени) Хљеб; Хљеб живота, дјејством и присуством и призивом на њега Духа Светога животворнога. У хљебу, преко хљеба и његовог ломљења и раздјељивања и непотрошивог једења, открива нам се и даје вјечни Логос, као Пут, Истина и Живот, као Хљеб Живота. По ријечи самога Христа, коју Свети Сава преко "Хиландарског образника" оставља у животворно насљеђе своме потомству: "Који једе тијело моје и пије крв моју, у мени остаје и ја у њему" (Јн. 6, 56) И опет: "Ако не једете тијело моје и не пијете крв моју, немате живота у себи" (Јн. 6, 53.) Овоме Свети Сава додаје и ријечи Апостола, као потврду: "Ко се прилепљује Господу, једно је тијело" (1 Кор. 6, 17), као и обратно: "Који себе удаљује од Тебе, погинуће" (рече кротки Давид, Пс. 72, 27.)

У тајни овог Хљеба, тј; у Светом Причешћу, открива се људима Бог као Отац и брат; у њему се открива човјек човјеку као брат и вјечни сабрат. Отуда све што је Свети Сава градио и стварао око Св. Причешћа и за Св. Причешће је градио и стварао. Сви његови храмови и списи, сва његова дјела и ријечи у служби су вјечне Ријечи Божје као Хљеба живота и њоме освећеног и осмишљеног свагдашњег хљеба и живљења. А циљ му је "да би смо сви били једно истомудрујући, исто помишљајући, пасени и вођени од једног истог Пастира и као једна златна верига везани једни за друге", како би се "саудили у једно Тело, под једном Главом, по божанственом Павлу, неимарством Духа (ср. Еф. 2, 20-22) "Хиландарски типик" гл. 17.) Бог који постаје Хљеб насушни, хљеб свагдашњи, који се од пролазне хране преображава и претвара и уздиже у храну која даје живот вјечни, неразориво заједништво оних који се око тога хљеба окупљају и њиме хране - то јединство Бога и човјека, оностраног и овостраног, Творца и твари, свагдашњег живљења на небесима, јединога Светога и онога што Њиме, Његовим стваралачким дјејством и промислитељским присуством постаје Светиња, (тј. цјелина твари) - то је суштина вјере и опита и поруке и опредјељења Светог Саве. На основу те вјере и опита, и он, као и Апостол, непрестано позива сва покољења на светост као темељ и

мјеру достојанства свега, особито словесних бића: "По Свецу који вас је позвао и ви будите свети у свему живљењу" (Петр. 1, 15-16).

То јединство у вјечној Љубави, за Љубав и заједништво створених бића, захтијева и призива на јединство душе и тијела, духа и материје, храма као тијела и садржаја као душе, божанског и људског стваралачког чина, заговара сагласије, неразоривост државе и Цркве (по узору душе и тијела). Могли бисмо рећи да је за Светог Саву као и за све њему сличне светитеље, земља по свом устројству и циљу огледало неба, небо је извор живота и плодности земље. Зато он не проповиједа бјекство од земље и хљеба и овостране стварности, него откривање и остваривање у земљи, тијелу и хљебу Пуноће живота. И његово "бјекство" из свијета потрага је за том Пуноћом, као што је и његово враћање отаџбини, обасјавање народа свога свјетлошћу откривене Тајне. За њега као што су земља, тијело и хљеб пријемчиви за небеску росу и свјетлост сунца, која их оплођује и грије, тако су пријемчиви и за вјечну Свјетлост и топлоту Духа, за квасац вјечнога живота. Па као што њива окамењена, непријемчива за сунчану топлоту и свјетлост не може плода донијети, тако и људско биће, и свијет у цјелини, затворени у себе саме, самодовољни, одвојени од Духа живоносног и вјечног Сунца, постају неминовно потркалиште демона таме и плијен ништавила.

Све ово зна и отац Светог Саве, Стефан Немања. Зато и он, стварајући своју државу, својим двигом према Светој Гори чини је отвореном за небо, ослобађајући државу и државотворност од биолошко-социолошке детерминисаности, самозатворености и самодовољности. Али зато, с друге стране, и његов син, Свети Сава силази са Свете Горе у ту исту државу, да би њено устројство и земни хљеб освијетлио небеским поретком и Хљебом живота који силази с Неба. Светиња пак и светост које Свети доноси земљи, није нешто туђе у њој: то је оно за чим она чезне, на чему и ради чега постоји, што јој је сабитно и сродно. Светост је њен основ и призив, коначна мјера ње и свега што се збива на њој, првенствено човјека и његовог смисла. То је оно чиме је и сам Светитељ себе осветио и просветио, чиме живи и ради чега живи.

Одрекне ли му се или одузме то - њега више нема, он не постоји. Или постоји као варалица себе и других.

Светост је истовремено и просвета, просвјећивање вјечном Свјетлошћу. Отуда је светитељство једино истинско просвјетитељство, а светитељ, као цјеловита личност преображена и препорођена вјечним Знањем и вјечноживом Истином, - једини истински просвјетитељ. Није случајно да су у словенским језицима светост и свјетлост, светитељство и просветитељство, и језички једног коријена. Зато, заиста без те вјечне Свјетлости у себи, свијет и живот престају да буду светиња, остављени пролазности и ништавности, просвјета и просвјетитељство, без светости, кратког су даха и још краћих домета, сведени на плитку свјетлост природе и ума, заробљених солипсизмом и окованошћу собом.

Свети Сава, дакле, утемељен на личности Богочовјека Христа, тај христолики Светитељ, са светошћу као мјером људског достојанства, - управо као такав, постао је судбинска личност за српски народ и његово историјско опредјељење. По томе је он вечно наш и вјечно нов, али истовремено и васељенски универзални свечовјек. Као такав он је доживљаван од српског народа и приман кроз вјекове. Тек у новије вријеме, не без утицаја нововјековља, почело је да губи његово просвјетитељство своју онтолошку и есхатолошку раван, свођено на раван европског просвјетитељства моралистичког и тзв. "здраворазумског" типа. На оно, што је за Светог Саву само једна од димензија човјековог постојања, и једно од изворишта знања и просвећења. То је већ било оно стварање Светог Саве "по својој слици и прилици". напоредо с овим, јавило се и утилитарно-националистичко тумачење лика и улоге Светог Саве, нарочито у прошлом и у овом стољећу. И једно и друго тумачење је упростило, те тиме популарисало лик Светог Саве, али и сузило његову васељенску свечовјечност, умањивши њему својствену, благодатну дубину и универзалност. Тиме је, несумњиво, учињена неправда Светом Сави, а преко њега и самом његовом народу, на првом мјесту његовој светосавској саборној вјери православној.

У том преобликовању, да не кажемо унаказивању лика и дјела Светог Саве ишло се и даље. Дошло се чак и до покушаја његовог потискивања и брисања из народног памћења, нарочито из памћења младих покољења, поготово од рата до данас. У томе су најдаље отишли марксистичко-материјалистички заговорници "светитељства", тј. човјековог савршенства, без Бога и против Бога, просвјете, без и против светости, просвјетитељства, без и против светитељства. Просто је здравоумски необјашњиво и запањујуће систематско послијератно игнорисање, чак негирање светитељства Светог Саве и светости као идеала и смисла његовог просвјетитељства. Од Светог Саве он је постао поново "Растко Немањић", дакле оно од чега се он одрекао већ самим својим младалачким бјекством у Свету Гору! Тај негаторски однос према Светом Сави, скрива, у ствари, негирање цјелокупног хришћанског предања нашег народа, као и светосавске философије живота, којом се српски народ уписао у историјски зреле и плодотворне народе. А шта је за Светог Саву човјек без Христа Бога, просвјета без светости, култура без култа, људско слово без вјечног Логоса, човјеково знање без Божје Премудрости, земља без неба, хљеб без могућности претварања у Хљеб живота, просвјетитељство без светитељства, људско братство без вјечног Очинства? - Шта друго, ако не једно огромно - ништа! Исто оно што је за његовог духовног потомка "време земно и судбина људска", а то значи - "два образа највише лудости".

Крупна је и тешка ријеч, али мора да се изговори: у притајеној, свјесној или несвјесној мржњи на светост и бјекству од светости и светитељства Светог Саве, има нечег демонског, сатанизованог, савоубилачког, а тиме и самоубилачког. Тужно је да тог и таквог, мање или више притајеног или јавног бјекства од Светог Саве, и ниподаштавања његовог светитељства, а тиме и његове цјеловите свечовјечности и свечовјечанске личности, има још увијек у нама и међу нама. То потврђује и недавна одлука Просветног савета, тј. Министарства просвете Србије, којом се Свети Сава поново дијели и цијепа на "свеца" и "просветитеља", култну личност и културну личност, митолошку и историјску, па једна половина, мања, Светог Саве је за школе, а друга - није за школе. Деценијама избачен из школе, Свети Сава покушава опет да се у њих уведе, али на мала врата и стидљиво, и то не он него његов спољашњи привид, да не кажемо, нека врста његове карикатуре.

И опет питање: откуд то бјекство од његове светости и притајена мржња на његово светитељство?

Очевидно, није лако ићи за Светим Савом путем његовим који води у Живот. Зато је бјекство и ниподаштавање његове светости објашњиво и нојевским скривањем у пијесак просјечности и пролазности; али и као бјекство од свог сопственог богочовјечног вјечног достојанства и подвижничког, светосавског напредовања ка истински бољем, које има један крај - божански бескрај. То бјекство и стално избјегавање светитељства, знак је и сљепила за истинско људско достојанство, као и знак духовне помрачености.

Зато, помолимо се Светом оцу нашем Сави, нашем свенародном очињем виду: Поврати нам души вид, једини Световиду наш! Врати душу нашу у Христову богочовјечну чистоту! Светињом нас обнови и светошћу просвети и сабери! Светитељу оче Саво, моли Христа Бога за све нас.

Амин!

Бесједа на Светосавској академији, 27. јануар 1991. у Сава Центру

(Стварање, 12, 1991.)

Проигуман Никанор Хиландарац

На Недјељу Православља, изненада се упокоји, у Сиднеју, у далекој Аустралији, Старац Никанор Хиландарац, у 87. години земног живота."Ићи ћу", рекао нам је на дан Св. Јована ове године, приликом проласка кроз Београд, "макар се десило да тамо за свагда останем."

И ето, заиста се и догодило!

Старац Никанор је био ријетка личност међу савременим нашим Хиландарцима, а и монасима и духовницима уопште. Рођен је у селу Дивцима, код Ваљева, у честитој српској породици. Шездесет година је провео у манастиру Хиландару. Дугогодишњи проигуман, епитроп и духовник Манастира Хиландара, од великог угледа у цијелој Светој Гори, био је, не једном и Прот Свете Горе Атонске. Па тој дужности се он нашао као представник Манастира Хиландара и за вријеме прославе хиљадугодишњице Свете Горе, дочекавши у том својству тадашњег васељенског патријарха Атинагору, заједно са другим православним патријарсима и грчким краљем Павлом.

Извајан у светогорској ликоливници, омолитвљен дугим богослужењима, на која је деценијама стизао међу прве у поноћним часовима, а међу последњим са њих одлазио: мудар и трезвен, смирено али храбро је ходио цио свој земни вијек Светосавским путем. Био је у правом смислу Хиландарац светосавског кова и нарави. Такви као он су, кроз дуге вјекове, бирани из Хиландара за српске епископе и патријархе.

Старац Никанор није биран за епископа, али је, нарочито посљедњих година, играо улогу апостола и епископа, и ријетког проповједника и мисионара наше Цркве. Попут Светог Саве, био је до последњег даха разапет на крсту двоједне љубави - између Горе Атонске и српског народа. За њега је тешко рећи шта је више био: ревносни Светогорац, или пламени заљубљеник у свој немањићки род.

Тешко је казати и која му је била права отаџбина: Света Гора или Србија. Једна га је тјелесно изњедрила и материним млијеком нахранила, а друга препородила и преобразила и подарила његовој земној домаји, за неугасиви свјетионик... Ктитор храма на Какову на Халкидици, и храма у свом родном селу Дивцима (у њега је уградио сву своју очевину); надахнитељ градње метоха Манастира Хиландара у Сланцима код Београда, у Хајдучици (Банат), у Нишу, на Романији у Босни.

Велика је и непроцјењива његова заслуга заједно с осталим Старцима Хиландарцима, у покретању издавачке дјелатности у нашој цркви, стипендирању наших теолога и богослова.

Иза многих издавачких подухвата, почев са седамдесетим годинама, прво самог Манастира Хиландара а онда Манастира Ћелије, Крњева, Хиландарског фонда при Богословском факултету, Манастира Ћелије Пиперске - стоји Братство Манастира Хиландара с неуморним Старцем Никанором на челу.

А шта рећи о његовим бројним, мисионарским путовањима по Србији и српским манастирима, учесталим последњих година, његовој свештеној дужности дугогодишњег духовника и исповједника у Манастиру, а и по цијелој Србији?

Гдје није стизао са својим Братством слао је Крст и Богородицу Тројеручицу; бранио је светињу Манастира Покајница од скрнављења савремених вандала, као што је бранио насљеђе Светог Саве у Хиландару, и његова права, потврђена царским повељама.

Не једном је стизао на Косово, да га брани од издаје српских измећара и арбанашких зулумћара, донијевши на Видов дан, прошле године, за прославу у име свога Братства, икону Св. Лазара Косовског.

Кад су почела нова саборовања српског народа, звани митинзи, која су била знак његовог усправљања и дизања из унижености, као и превазилажења трагичне разједињености, на њима се, међу првима, нашао и Старац Никанор Хиландарац.

Било је потресно видјети овог сиједог Светогорца на митингу у Краљеву, на оном чувеном, у Новом Саду, или, како пали свијећу од хиландарског поска у Радовањском Лугу и на Опленцу. Није му било тешко да допре до Загреба, да посјети Јасеновац и херцеговачке јаме, да сам донесе и преда на вјечни спомен Далматинском епископу Николају на Далматинском Косову, сребром окован крст са честицом Часног древа.

Од Хиландара до Скопља и Прилепа, од Београда до Беча, од Жиче и Студенице до Цетиња, Вршца и Ниша, Банатског Карађорђева, Кикинде и Петровграда (Зрењанина) са моштима Св. Рафаила Хиландарца, свуд су, посљедњих година, стизале ноге овог неуморног Старца.

За савјете љекара, због болесног срца и старачких година, није много хајао; само се смјешкао, и опет изнова, на њихово чуђење и тјелесно васкрсавао, обнављан унутарњим жаром, вјером и ревношћу.

Духовни препород српског народа вјером Христовом светосавском, братимљење разбраћених и јединство разједињених Срба, била је стална његова туга и брига, како у Хиландару и преко њега, тако и ван њега, у свим српским земљама, па до крајње расијаних Срба.

Пун те бриге и далековидости, послао је, као и на Далматинско Косово сличан Крст са часним древом, намјесто себе и своје ријечи, Манастиру Нова Грачаница на трећем језеру код Чикага, да подстакне на крсно смирење и подгрије зајединство.

Управо та светосавска туга и брига зајединство и помирење завађене браће, одвела га је у далеку Аустралију, иако су га многи од тог пута одвраћали, знајући његово здравствено стање и године. На Светог Саву ове године, предао је новоосвећеном Манастиру Нови Каленић код Камбере икону Мајке Тројеручице, да својом трећом руком милује све оне који у тој светињи буду живјели и око ње се окупљали.

Пошто је посјетио и многе тамошње црквене Општине (већином "слободне" Епархије) да би се, уочи Недјеље Православља нашао у Сиднеју, у дому православне Украјинке, за Србина удате.

Пошто је била уочљива његова изнемоглост, говорио му је владика Аустралијско-новозеландски Лонгин, да пође у болницу. Одбио је и у шали, неколико пута поновио: "Нека, не треба! Ја ћу преко Хиландара и Србије, за Небеску Србију!" И док је следећег дана, на Недјељу Православља, владика са свештенством служио Литургију, у Рути Хилу очекујући Старца да дође да бесједи народу, Старац је ујутру (4. марта у четири сата по нашем времену), прешао изненада из овога пролазног, у онај бољи, непролазни свијет.

Када је кренуо из Хиландара, питала га је братија: "Старче, кад умреш гдје да те сахранимо?" "Ако умрем у Хиландару, сахраните овдје; ако у Нишу умрем сахраните ме у Нишком метоху; ако ли умрем у Америци, сахраните ме поред Светог Владике Николаја. Ако, пак, умрем у Аустралији сахраните ме у манастиру Светог Саве у Илајну."

Ето, управо, тако је и било, сагласно његовом благослову и завјештању. У суботу, 10. марта ове године, његово, трудовима и подвизима освештано тијело је похрањено у храму Св. Алимпије Столпник, у Манастиру Светог Саве у Илајну, далеко и предалеко од обије његове отаџбине - Свете Горе и Србије, којима и за које је дисао и живио цијелог свог земног живота.

Великог ли и чудног знамења и тајни!

Његовим доласком и сахраном у овом манастиру, он постаје Нови Хиландар, а Срби из Аустралије и преко њих цио овај пети континент, добијају бесцен-благо моштију првог светогорског подвижника сахрањеног на тлу Аустралије!

Да се око њих Срби окупљају и на њима помире, као некад Стефан Првовјенчани и брат му Вукан над моштима Светог Симеона Мироточивог; а аустралијска земља да замирише светогорским миомиром...

Заиста су неизрециви путеви Господњи!

А ми грешни и недостојни, дивећи се том чудном знамењу и молећи се за покој Старчеве душе, из његове земне отаџбине, вапијемо њему ушавшем посигурно у небеску и непролазну Отаџбину, која је, уствари, била крајњи циљ свих његових трудова и путовања: Преподобни Старче Никаноре, моли Бога за нас!

(Банатски весник, Мај 1990.)

Поводом годишњице упокојења епископа браничевског Хризостома

Септембра 24, 1989. г. уснуо је у Господу племенити и тихи епископ Хризостом. Још у Богословији је био оцијењен од својих школских другова као ученик - најбољег срца. Такав је остао до свог последњег даха. Зрачио је добротом и једноставношћу. Тих и ненаметљив, али веома проницљив, образован, паскаловски удубљен у себе и свијет око себе (није случајно што је он први код нас препео чувене Паскалове "Мисли"), као да се читавог живота држао древне мудрости:"Ништа што је сувишно!"Као и оне друге, старе животне истине: "Мјера је од свега најбоља!"

Кротак у срцу, био је кротак и у односима према своме свештенству и вјерном народу Божјем, према себи равнима и према потчињенима. Сувишна ријеч није прелазила преко његових усана, ни у разговору ни у бесједи, а ни преко пера. Људе није потчињавао себи и својој вољи - памећу, још мање - влашћу. Освајао их је срцем и зрачењем свог милосног присуства.

Какав је био он, такав је био и његов "Православни мисионар, " који је уређивао читавих 25 година. Народски једноставан, али духовношћу и еванђеоском једноставношћу прожет и испуњен. Преко св. Јеванђелистара (Празнична и недјељна Еванђеља на српском) први је код нас вратио народу слово Божје, и открио му га, на њему разумљивом језику.

Из његове преводилачке радионице, изашла је " Невидљива борба" Св. Никодима Светогорца, прво издање "Казивања једног поклоника свом духовном оцу, " (у новом преводу: "Казивања једног боготражитеља", два допуњена издања у Крњеву његове Епархије), као и изузетно значајна књига Оца Софронија: "Старац Силуан".

Све су то биле прве ласте нашег буђења у временима безбожне море и духовне збуњености, шездесетих година, као и временима запањујућег недостатка духовне књижевности.

Круна свега тога било је издање његових бесједа и чланака, под називом "Тихи глас" (два издања, прво 1986.) Несумњиво ради се о једној ријеткој збирци бесједа на нашем језику, која ће надживјети свога аутора.

Иако "тих", или управо зато што је тих: Што кроз њега провијава "тихи повјетарац" Божјег присуства, сличног оном које је доживио Пророк Илија на Гори Хориву - овај бесједнички глас Владике Хризостома допираће до ума и срца будућих покољења, плијенити их и надахњивати својом надвременом животношћу и простим сазвучјем мисли и примјера из свакидашњице.

Надахнут личношћу и ријечју Владике Николаја, понесен и подстакнут као ученик, огњеним примјером о. Јустина Поповића, остао им је духовно близак цијелог живота. При том је ходио Божјим путем по својој мјери, вјеран своме дару и нарави, живећи свој богодани и непоновљиви живот, трезвено и смјерно.

Код блаженог спомена Владике Хризостома, еванђеоско духовно и човјечна трезвеност, били су изнад законског и јуридичког. До те преваге еванђеоске човјечности и над законичарским "цијеђењем комараца" дошло је у њему не само његове нарави ради, него, без икакве сумње и због унутарњих распињања његових, само Богу знаних, распињања, која су уродила духовном зрелошћу и преврелошћу.

Навешћу један примјер те његове еванђеоске трезвености, који ми остаје неизбрисив у сјећању, а кроз њега и доживотна благодарност овој племенитој души.

Наиме, дошао сам код њега по благослов за упис на Богословски факултет (1958). Тада је био администратор Црногорско-приморске митрополије. У то вријеме је за свршене богослове важила саборска одлука: или у војску, или - рукоположење, па тек послије војске и рукоположења, упис на факултет. А мени ни једно ни друго ни на крај памети није било. Зато сам био чврсто одлучио: не добијем ли благослов, одох бестрага...

Но, добри Владика, као да је у тренутку продро у бездан мога искушења, без ријечи објашњења, машио се пера и полутабака на свом столу и оног тренутка написао: "Дајемо благослов за упис на факултет..."

Нека је благословен зато и на овом и на оном свијету. Јер признајем и исповиједам: Тиме ми је спасао душу од сигурне пропасти...

Сјећајући се дивног лика Владике Хризостома, зато постоји још један разлог: Он је у два маха био помоћник и мјестобљуститељ трона Банатског епископа. Први пут је то било за вријеме администрирања Банатском епархијом Патријарха Гаврила и Патријарха Викентија (19471952), а други пут послије упокојења блаженог спомена Епископа Висариона, његовог доживотног друга и пријатеља (1980/81). О томе стоји записано и у једној од његових дивних бесједа, објављеној у поменутој збирци "Тихи глас", под насловом "Једне вечери у Вршцу."

Биљежећи ових неколико редака, као знак молитвеног сјећања и љубави према овом ријетком Јерарху наше Цркве, објављујемо и једну његову бесједу.

Господ да га упокоји тамо гдје сија свјетлост лица Божијег. (Банатски весник, Октобар-новембар 1990.)

Над одром Данила Киша

Нећу да држим посмртно слово Данилу Кишу, крстоносцу јововског кова, ријетком трагатељу знамења душе и живота нашег доба.

Његово последње завјештање о ћутању над њим на дан погреба, дубљем од свих ријечи, и за мене је светиња.

Желим само да му кажем: са љубављу и поштовањем испуњавамо Твој аманет, сахрањујемо Те молитвом Православне цркве која Те примила у своја њедра кроз Тајну Крштења. Сахрањујемо Те у њено вјечно памћење да би те сачували, не просто у језику постања и умирања, као Ти Хану Кшижевску и друге Твоје трагичне јунаке, него у језику Ријечи вјечнога живота.

Оно што си слутио, за чим си огњено чезнуо, сада знаш, постао си и остајеш свједок тога: мјера патње је мјера знања. Смрт је најдубља патња, али она је и цјелосно смирење људског бића; зато дарује и најдубље познање овостраних загонетки и оностраних тајни.

Последња ријеч, записана у предсмртном завјештању, мјера је сваке људске изговорене и записане ријечи.

Зато је и Твој тестамент провјера и мјера Твога дјела и Твоје ријечи. На основу њега и ми сада знамо: јесте ти био језик-отаџбина, али овај неућутни, на коме Те, ево испраћамо, као "честицу прашине у океан безвремености." Очевидно онај "прамен дима", она гробница скројена Твојом вјештом руком за Бориса Давидовича, није Ти била по мјери.

Зато си хтио да Те сахранимо, тј. сачувамо у ријечи која није земља и енциклопедија мртвих, него Земља живих, да будеш сачуван у живоносном гробу.

Стога, као ни оно искушење Бориса Давидовича Новског, тако ни оно Твоје последње искушење, није само завршна страница аутобиографије коју си писао педесет и четири године земнога живота; писао крвљу, ријечју, јадом и падом.

Оно је збир Твога живљења, "закључак на којем све почива." Све остало је било, дивно си нам то рекао, само споредан трактат, рачунска радња, чија је вриједност безначајна у односу на крајњу формулу која свему споредном даје смисао.

Суочени са том "крајњом формулом" у себи и у Теби, испраћамо Те преко тајанственог Прага ријечима милог Ти, четрдесет и четвртог Псалма, који је писала рука пророка, чији немир си и зов носио у своме уму и костима:

"Устани, што спаваш Господе! Пробуди се, немој одбацити за свагда. Зашто кријеш лице своје? Заборављаш невољу и муку нашу? Душа наша паде у прах, тијело наше бачено на земљу.Устани, помоћи наша, и избави нас ради милости твоје!"

Вјечан Ти спомен, достоблажени и приснопамјатни свебрате наш Данило!

Извјештач из паклаСлово на сахрани Миодрага Булатовића,

Ново Гробље, Београд /1991./

Тужан је свијет у коме дуже куца сат него ли људско срце. Сат Миодрага Булатовића још увијек куца а срце му престало да ради. Од материних недара до Херцег Новог куцало је шездесет једну годину. На скали вјечности један трен. Но трен дуг као вјечност! Трен као предукус божанског и демонског, свебитија и ништавила.

Ваистину, велика се драма, космичка, одиграла у том и таквом трену оног изданка древног Полимља, рођеног тамо гдје се укрштају свјетови, прожима Зета и Рашка, Исток и Запад. Рођењем самим, "црна га земља печила"; посљедњим дахом и издахом у Поморју, повијен у морске таласе, отиснуо се у бескрај, тамо гдје нема туге ни уздаха, него - живот бесконачни.

Не трагам у овом тренутку за Миодраговим ријечима; није ми намјера да чепркам по његовим књигама у којима је од свега највише подносио људима и Богу своје извјештаје из пакла свога времена, о ђаволима који су дошли и уселили се у нас, и који долазе..

..Хтио бих просто да се у три ријечи дотакнем њега, његовог лика, онога што није "слама и дрво"у њему, што се у огањ бацају, или смрдан трава људских страсти, што ишчезава у ватри овдје присутне смрти и непостојања.

Увијек сам био задивљен: Миодраг Булатовић, свједок и носилац мракова свога времена у себи и у својим дјелима, ничућих из коријења људске развраћености и посуновраћености, сачувао је, иза свега тога, незлобиву душу дјетета. Уз то. ово сироче бјелопољско, тужни "херој на магарцу", као да је иза свих својих трагања и лутања, трагао за изгубљеним очинством.

У одломцима и разломцима својих јунака, олицетвореним не само у ликовима "Хероја на магарцу", него и у другим његовим дјелима, као да би хтио да састави мозаик изгубљеног и помраченог људског лика. При том иза гротеске и чудовишности његових описа, и не само Марије православне, пробије крик Јововске туге...

И треће што милује и тјеши моју душу у овом тренутку опроштаја, што ће несумњиво бити запамћено, јесте онај метар пута који спаја Србију и Црну Гору, који је Миодраг платио приликом градње пруге Београд-Бар. У знаку тога метра јединства је, ево, било и његово посљедње путовање, са кога нема повратка. Господ, увир свих путева људских, нека и њега упокоји тамо гдје сија свјетлост лица Његовог. Амин.

Бесједа на дан устоличења у Цетињском манастиру

Ваша Светости, поштована браћо у служењу Господу, Архијереји Цркве православне; Господине Предсједниче Црне Горе, Драга браћо и сестре!

Увели сте ме, Ваша Светости, у древни Трон Зетских епископа, у једну од најстаријих Столица Цркве Божје православне српске Светосавске.

Увели сте ме у Трон цетињских митрополита.

Зетска митрополија је имала своје прво сједиште на Превлаци у Приморју. Мудри, богонадахнути Свети Сава није случајно баш на том мјесту поставио сједиште те епископије. Од тог тренутка, па све до данас, та митрополија је била и остала саборна и сабирна Митрополија, која је именом Господњим сједињавала небо и земљу, Бога и људе; сједињавала Исток и Запад: древно хришћанско предање светога града Јерусалима, Цариграда и Свете Горе и хришћанско предање Латинске цркве, преко светиње манастира Светих Архангела на Превлаци.

То њено прво сједиште, од давнина је освештано подвизима дивних духовних потомака Светог Бенедикта Нурсијског, великог просвјетитеља Запада и Истока.

Ова Столица је кроз вјекове зрачила вјером и свједочила наду, проповиједајући љубав, проносећи упаљену а неугасиву свјетиљку небеску: Свједочила је лик Господа нашега Исуса Христа, онај Лик, за који је велики словенски пророк Достојевски рекао, да "нема ничега дивнијег, ничега узвишенијег, ничега савршенијег и поштовања достојнијег, од лика Христа Господа", додавши: "ако би ми људи доказали да је Он ван истине, ја бих радије остао с њим него ли с истином!"

Ону свету личност, о којој пјева мој богонадахнути претходник Петар II, коме нијесам достојан да одријешим ни ремење на обући његовој:

"О преблаги тихи Учитељу Слатка ли је света бистра вода, С источника Твога бесмртнога... "

Тај свети лик Богочовјека Христа представља темељ овог светог жртвеника, поред којег стојимо и око којег смо се сабрали. Његова света жртва принијета и свагда преношена "за живот свијета", била је и остала проповијед и мисија ове епископске столице кроз вјекове.

Овај "олтар прави" подигнут "па камену крвавоме", на том и таквом непоколебљивом Темељу утемељен, саграђен је и на светим стубовима, који се неће помјерити вавијек вијека.

Први од тих светих стубова јесте Свети Јован Владимир, Зетски краљ мученик. Његова света и мученичка жртва, његово невино заклање за правду и истину, стамени је стуб ове Столице и њеног свједочења кроз историју. Његова мученичка крв се помијешала с крвљу Голготског мученика, поставши свједочанство истинског начина постојања и до крви вјерности истини, а тиме - примјер и стални императив свима онима који су служили истини на овом мјесту и на овим просторима.

Други стуб - ено га овдје поред нас. Од њега управо што сам узео благослов да бих примио из руку Ваше Светости онај жезал митрополита Црногорско - приморских, постајући тиме, иако недостојан, и његов насљедник.

Тај стуб је Свети Отац наш Петар Цетињски, велики Миротворац и Чудотворац. Он је ходио неуморно од села до села, од породице до породице, од братства до братства, од племена до племена, с часним Крстом у рукама и мирио завађене Црногорце мачем ријечи и снагом проклетства. Он је био и остао велики Измиритељ и неустрашиви борац за слободу златну и истинско, непролазно људско достојанство, које је потврђивао својом светошћу, као највишом његовом мјером и дометом.

Заједно с њим, ова Столица стоји још на једном дивном и непоколебљивом стубу. И не само она, већ и цијела Црна Гора и Херцеговина, и шире - васцијели српски народ.

То је велики Острошки Чудотворац - Свети Василије, који је сузама својим гријао хладне острошке стијене. И стијене се од његових подвига и суза растапале! Прије свих, стијене људских патњи и невоља. Тако оп, ево више од триста година, исцјељује у Острошкој греди, тјеши и надахњује читава покољења својим благодатним дјејством и присуством. Само је Богу знано, и Мајци Божјој, колико је њих принијело своја бремена пред његов свети Ћивот; колико их се неутјешних вратило од Њега утјешено, колико болесника исцијељено од душевних и тјелесних бољки; колико безнадежних - окријепљено надом и снагом, да носе свој животни крст и страдање, човјека достојно!

Поред четвртог стуба - Епископа зетског, Светог Евстатија, потоњег Архиепископа пећког, на коме почива ова Столица, постоје и други свети стубови који јој дају чврстину и стаменост. Један од њих је и свети Новомученик острошки Станко. Ово Христу Богу вјерно црногорско чобанче (радије је прихватило да га Турци посијеку него да се одрекне хришћанске вјере!), милује својим Светим Рукама, у Острогу сачуваним, сваког Црногорца и свакога поклоника Острошких светиња, показујући да је у чедности, невиности и вјерности Добру - човјекова непропадљивост и истинско достојанство!

Постоји још један дивни и велики стуб, поникао у Паштровићима.

То је праведни деспот - Свети Стеван Штиљановић, пун богољубља и предивног човјекољубља. Његово зрачење се нарочито осјетило с оне стране Дунава и Саве: душу своју и житнице своје отворио је да нахрани гладни народ. Мошти му се данас чувају у престоном граду Београду...

Био би, немали пропуст, кад не бисмо навели још један стуб - стуб жртвености и смјерности, на коме сви почивамо, из кога се рађамо, који је уткан у нас: то је стуб сестринско-материнске љубави, својствен Црној Гори и њеној нарави, оличен у - за многе непознатој али Богу веома

знаној - преподобној Матери Стефаниди Ђурчевић. Она смјерна душа је последњи свети изданак Скадарске земље, из Враке, околине прве зетске престонице.

Преподобна Стефанида, наша савременица, (+1945) била је чудесна подвижница љубави и носитељка Светог стида. Оног стида, за који један савремени мудрац каже, да је у њему једини спас онога свијета.

Вјековна пак, чуварка и његоватељка у Црној Гори, тог стида и чедности, духовне љепоте и вјерности непролазној истини и правди Божјој; духа самопожртвовања, узвишених врлина чојства и јунаштва (јунаштво - одбрана себе од других; чојство одбрана других од себе); штавише, и још Савршеније врлине и од оне двије: врлине жртвовања себе за друге, јер по ријечима Христовим - "нема веће љубави од оне да неко живот свој жртвује за ближње своје" - била је, управо, она апостолска Цетињска митрополија. Све је она то кроз вјекове чувала и тиме зрачила, а ако Бог да, она ће тиме и даље да зрачи, докле год буде било свијета и вијека.

Ево, и у ове наше дане, у ово вријеме када је по пјеснику, а моме претходнику, луди вјетар хтио поново да угаси - свету лампу, Цетињска митрополија је наставила да буде, иако можда у најтежим условима у својој историји, чуварка и носилац те непролазне свјетлости и светиње. А има се утисак, да никада у историји није било потребније то њено зрачење колико у овим временима помрачености и збуњености. У временима распамећености. У овим временима, када је братска крв обагрила поља и долине Црне Горе, огњишта и свете храмове. Ово је вријеме које захтијева нове миротворце и свјетлоносце, нове истинске свједоке светиње на којој почива свијет, и за којом чезне и стреми.

Отуда и ја, као нови Митрополит Црногорско-приморски, немам дугог програма сем тога, да по мјери својих слабашних моћи, придржим тај и такав трон Цетињских митрополита, и да заједно са својим сарадницима, и уз помоћ Ваших молитви, наставим то свједочење пред Богом и људима.

Оно што је потребно сваком народу и свакој земљи, то је да - вјечна свјетлост засија, да се љубав зацари, да истина Божја обасја људске умове и људска срца, да братске ране зацијеле праштањем и узајамним мирењем. Нарочито је то потребно мојој браћи Црногорцима, јер нигдје се није толико зла испртило, у посљедње вријеме, колико на ове наше просторе... Скоро да нема ни једне светиње у Црној Гори која није била запостављена и оскрнављена, или која није обагрена невино проливеном братском крвљу.

Тако, на примјер, Ловћенски врх, да почнемо од њега, који је био свјетионик и путоказ покољењима, од тренутка када је Петар II Петровић Његош попео на њега свој гроб, и у храму свог стрица Светог Петра Цетињског на њему - објединио је светост и мудрост - и он је оскрнављен и понижен, и глава му је посјечена.

Светиња острошка, такође носи на себи трагове дубоких рана, незацијељених братских рана из посљедњег братоубилачког рата; мирис још несмирене, братском руком, проливене крви.

Очи које нису заслијепљене мржњом, видјеће на капији древне Морачке Лавре, крв невино убијеног младића Мираша, старог 17 година: пао је мртав, преко мртвог оца Миљана Меденице, убијен зато што није хтио да пљуне на њега, како би му комесар поштедио живот...

Много је јама испуњених мртвом браћом, братском руком побијених, и братских гробова још неопојаних... Много је и притајене мржње, из тог и таквог братоубијства рођене и проливене братске крви - "ране наопаке", бремените новим омразама, диобама и непочинствима...

Не говорим све ово освете ради, јер "освета је моја", говори Господ, већ - освећења ради свих нас, мирењем и узајамним праштањем. Освета значи умножење зла, а ја позивам на братско праштање и братско мирење, умножењем добра и братољубља. Призивам на то оне који ме

чују и оне који ме не чују, и то ћу чинити до последњег мога даха. Крајње је вријеме да брат пољуби ране брата свога! На то нас упућује свети примјер Светога Петра Цетињског.

Вријеме је да се опоју кости неопојане, да се из јама изваде сви у ратној и поратној распамећености побијени, и да буду сахрањени, на човјеку достојан начин. Јер, све док мртви не нађу свој мир, неће и не може да буде мира међу живима, њиховим потомцима.

Зато, призивам и молим Господа Измиритеља, да нам свима дадне снаге да помогнемо мртвима да се у нама измире, како би и ми пружили једни другима братску руку измирења! Учинимо ли то што прије - то боље! Утемељени на оној светој жртвеној и несебичној љубави, коју је својом крвљу посвједочио Свети Јован Владимир, краљ зетски; и на светињи и светости посвједоченим Светим Василијем Острошким и Светим Петром Цетињским; испуњени и освештани чедношћу и невиношћу Новомученика Станка Острошког, као и сестринско-материнским стидом и љубављу Преподобне Стефаниде Врачанске.

Уз то, испуњени чежњом за свјетлошћу и мудрошћу - за којима је чезнуо велики пјесник Петар II Петровић Његош.

Његову свету панагију примио сам данас на своје груди, и на њој лик Христа Господа. У свједочењу тога Лика и вјерности Њему, садржи се смисао и оправдање мога преузимања ове дужности Митрополита у Црној Гори: призван сам Њему да служим, до последњег свога издисаја, и овом честитом и крстоносном народу; да будем у њему свједок истинске вјере, мира, помирења, заједништва у Христу, правди и истини; свједок истинско!" братства утемељеног у небеском Очинству, као и сви моји претходници.

Дужност ми је, да међу својим претходницима, на овом свештеном и апостолском Трону, поменем у овом тренутку, не само оне из давне прошлости, већ и оне, који су у новије вријеме својим врлинама и подвизима украсили ову епископску Столицу.

Да поменем Митрофана Бана, великог јунака и човјека, и храброг Митрополита Гаврила Дожића, потоњег српског патријарха и Исповједника вјере православне, великог родољуба.

Да се поклоним пред страдањем Митрополита Јоаникија Липовца, убијеног без суда и пресуде (+1945), коме се ни данас не зна гроба ни мрамора, као и пред мучеништвом више од половине свештенства ове Митрополије, у рату и послије рата, пострадалог.

Да одам пошту честитом Митрополиту Арсенију Брадваревићу, он ме и у Богословију послао, који је 1953/54. године суђен и на правди Бога осуђен на 11 година затвора, да би шест пуних година у њему и одлежао, и да би му потом било забрањено да дође у Цетиње, на своју митрополитску столицу, на којој је вјерио служио Богу и Роду, као и сви његови претходници.

На крају да поменем и мога непосредног претходника, Митрополита Данила, и његовог замјеника, епископа Хвостанског Никанора, који су достојно, први скоро пуних тридесет година, други, као његов помоћник, посљедњих неколико година, придржавали трон Цетињских митрополита.

Одајући захвалност овдје присутном, нашем старом и уваженом Митрополиту, за његово дугогодишње служење, у нимало лака времена, као и владици Никанору - молим их за благослов, да бих и ја био достојан свога звања и призвања.

Обраћам се и свима Вама, овдје присутнима, за Ваше свете молитве и благослов, да ме Господ укријепи у овом светом дијелу.

Мој претходник, велики пјесник, Владика Раде, испуштајући своју душу на страмцу свога светога стрица Петра I, изговорио је своје посљедње ријечи: "Света Тројице и Мајко Божја, предајем Ти у аманет Црну Гору!"

Пресветој Тројици, Богу нашем, тросунчаној свјетлости Тројединога Бога љубави, и ја предајем у аманет и под окриље свакога Црногорца и свакога нашег саплеменика, у ма којем дијелу српских земаља живио, и сваког човјека на земљи рођенога!

Са молитвом, да свјетлост Свете Тројице обасја сваког човјека који се рађа и на свијет долази; да Љубав вјечна искоријени мржњу из људских срдаца, да се Божји мир у људе усели и зацари у свим свјетовима, у вјекове вјекова. Амин!

(30. децембар 1990. Цетиње)

Васкрсна бесједа пред црквом на Књажевцу у Андријевици

Христос Воскресе!

И са Христовим васкрсењем, воскрсе и наша нада у наше вјечно и непролазно достојанство.

Христово васкрсење јесте васкрсење и обнова и непролазност свега онога што је свето, честито и бесмртно од искона до данашњег дана и до краја свијета и вијека.

Христово васкрсење је граница свјетова. У њега се уливају свјетови до Христа, од настанка свијета до тог тренутка, а из њега извиру и њему стреме сви свјетови и сва догађања од оног када је Христос Божанском силом својом свој гроб претворио у живоносни гроб; када је ускрсао и када ја ученике своје прве и своје ученице мироносиоце обдарио радошћу непролазном.

Да није Христа и његовог васкрсења, Земља би била воденица смрти, која меље оно што јуче њивљаше све људе и сва бића.

Да није Христовог васкрсења, била би узалудна наша вјера и нада, био би узалудан и бесмислен људски живот, људско рађање, живљење, људско стваралаштво, људско страдање и људско умирање, све би било бесмислено и подложно ништавилу и пролазности.

Христос је васкрсао из гроба, чиме су сви гробови задобили наду да ће једног дана из њих устати мртви и ући у радост Господа свога. Христос је својим васкрсом из гроба обновио људску природу, људско смртно тијело, преобразио у бесмртно; људски дух, подложан трулежности, лењости и злу опаком - учинио освијетљеним и просвијетљеним, јер је онај, који је васкрсао, исти онај кроз кога је све постало што је постало.

Он је у темељима свијета.

Он је својим рођењем, животом, страдањем, смрћу и васкрсењем, ушао у матицу људског живота, па се Њиме мјере сва збивања до Њега и по Њему; Њиме се освјетљавају; Њиме добијају свој смисао и своје вјечно значење.

На првом мјесту, то вјечно значење добија човјек, божанско величанство, које живи овдје, на земљи, које је подложно свим искушењима. Благодарећи Христу васкрсломе, човјек постаје бесмртно биће.

Благодарећи Њему, свака невино проливена суза чува се у њедрима Христа васкрслога.

Благодарећи Њему, не пропада ниједна људска кост, него свака постаје вјечна.

Свједоци тога су мошти светих, које на земљи показују људима да су, преко васкрсења мртвих, у Христу Господу.

Мошти Светог Василија Острошког, мошти Светог Петра Цетињског, и других светитеља - мошти су испуњене снагом васкрслог Христа. Оне чудотворе стољећима, попут моштију Христових и свих моштију светих људи.

Христос је васкрсао, и благодарећи његовом васкрсењу, ево видите - васкрсава и племе Васојево!

Овај дан је био велики кроз стољећа за Васојевиће.

Овај дан је, одвајкада, био васкршњи сабор Васојевића.

Луди вјетар је хтио да утули свету лампу племена Васојевића, дувајући нарочитом жестином посљедњих педесет година.

Хтио је тај луди вјетар да угаси светињу Мојсија Зечевића и светињу вожда Карађорђа и свих оних васојевићких великана који су се жртвовали за све оно што је свето и честито.

Али је немогуће сасвим убити Бога у људском срцу и људској души.

Немогуће је васкрслога Христа изагнати из људских домова.

И било је немогуће угасити васкршњи сабор племена Васојевића, овдје, на Књажевцу, код овог Све тог храма.

Овдје су Немањићи градили своје манастире. Овдје је био манастир Немањића Андријевно, на истом овом мјесту, гдје је краљ Никола уградио своју сјенку у овај Свети храм.

Данас, са васкрсавањем овога Светога храма, васкрсава и саборно Васојевићко племе.

И нека је благословен овај Свети храм!

И нека сте благословени сви ви, који сте се овдје сабрали, и нека Бог да да се сабирате око ове светиње; да се око ње братимите и Бога прослављате; да се, као ваши преци, овдје грлите и да овдје рјешавате своја судбинска питања - у име Господа, у страху Божијем, па да будућност Васојевог племена опет буде онако славна и величанствена, као што је била његова прошлост.

Зато Још једанпут и безброј пута - Христос воскресе! Христос воскресе! Христос воскресе!

(На Васкрс 1991.)

Двије цетињске бесједе о Петрову-дне 1991.

Прва: изговорена с манастирске капије, с крстом у руци, пошто је била прекинута Служба, јер су аутокефалисти и црнолатинаши напали вјернике у манастиру и пред њим:

"Говорим нам у име свих оних који су живот свој положили за вјеру и отачаство, који су својим костима бранили и освештали Црну Гору.

Кумим вас именом Великога Бога, немојте да Црна Гора, која се прославила чојством и јунаштвом, немојте да данас засмрди нечојством и пасјалуком!

Немојте, браћо Цетињани! Немојте браћо Црногорци! Немојте у опа зла и опака времена, да ђаволска сила помути вашу свијест и вашу савјест.

Ова светиња је пет вјекова, од Ивана Црнојевића, окупљала овдје све душе жедне и гладне Бога Живога. Данас, у времена зла и опака, немојте да зло помути вашу савјест...

Окупимо се око светиње, око Светог Петра Цетињског, око Цетињског манастира, око костију наших предака; окупимо се око свјетлости која овдје вјечно сија, да нас обасја, да нас испуни својом љубављу, богољубљем и братољубљем.

Немојте дозволити, Цетиње које је било колијевка поштења, да постане уклин и симбол непоштења; град који је био свједок љубави и правде, да постане мјесто неправде.

Доста нам је било проливене братске крви!

Ове године сјећамо се свих оних који су од братске руке погинули. Пуне су јаме Црне Горе погинулих од братске руке. Многи гробови су још неопојани, многе јаме још увијек вапију да кости бачене у њих братском руком буду изведене из тих јама.

Многе материнске сузе још нијесу убрисане. Немојте да се крваво братско коло продужава на Цетињу. Да не да Бог!

Нека буде проклет, проклет у име Свете Тројице и Светог Петра, сваки који данас уноси немир овдје, у ову светињу!

Са овог прага светога, шаљем вам мир! Мир да се усели у људска срца, а не немир. Ко немир носи - мржњу сије! И нека је проклет такав који хоће мржњом да зида будућност својих потомака!

Нека је проклет до девет кољена онај који хоће да обесвети ову светињу!

А надам се у Бога да нема таквог безумника данас и овдје. Апа све честите и поштене Црногорце, вјерне Богу и Светој Тројици, Мајци Божијој и Светом Петру Цетињском - нека буде благослов и три пута, и девет пута, и деведесет девет пута!

Благослов свима онима који у љубави и миру долазе овој светињи, да би љубав и мир и братску слогу унијели у своја срца, у своје домове, у Цетињане, у Црногорце и у све људе добре воље на овој земљи напаћеној.

Мир вам и благослов од Бога!

Овдје, ево, Служба Божија тече као што је текла непрекинуто пет вјекова. Нико је није прекидао: ни Турци, ни јаничари, ни потурице!

Неће се данас, надам се, наћи неко који је гори од потурица, од Турака... да обесвети олтар свети, да обесвети ћивот Светог Петра.

Не дао Бог и Мајка Божија и Свети Петар! А сви они који су се припремили за свето причешће: постом, молитвом, покајањем и исповијешћу, нека приђу да се причесте Тијела и Крви Христа Бога, који је живот свој принио за ближње своје да би и нас научио како треба живот приносити за Бога и за ближње своје и за светињу...

Друга: изговорена у цркви (после претрпљеног каменовања пред црквом):

"Апостол Павле, кога данас прослављамо, драга браћо и сестре, поручује нам, а и Свети Првоврховни Апостол Петар такође говори у истом духу у својој посланици, и оставља као свету поруку свима хришћанским покољењима до краја свијета и вијека:" Радујте се што учествујете у страдањима Христовим, да бисте се и у откровењу Славе Његове радовали и веселили. Ако нас руже за име Христово - блажени сте, јер Дух Божији, Дух Слова и Сина Његовог почива на вама."

На светом Часноме Крсту и на Христовом распећу, на крви Голготског Мученика, утемељена је Христова Црква. Највећи праведник на небу и на земљи, имао је свој Велики Петак, када је дошао "час таме" и када су злобне и мрачне демонске силе онога свијета покушале да угасе свету лампу Његову.

И не само Он, него и сви они који су Његови, који су Њему вјерни, и који желе да Њему вјерни остану, призвали суда понесу Његов Часни Крст. По његовој заповијести: "Ко хоће да иде за мном, нека се одрекне себе, нека узме крст свој и нека иде за мном!"

И другој Његовој ријечи: "Благо вама ако вас узсрамоте и успрогоне, говорећи против вас свакојаке ријечи лажући, имена мојега ради. Радујте се и веселите се, јер је велика плата ваша на небесима."

Сам Господ је пострадао за правду и истину, на правди је пострадао, као и сви они који су Му били вјерни кроз историју и који су били спремни да носе крст Христов.

Први мученик је био архиђакон Стефан који је био каменован у Јерусалиму. Ево видите, двије хиљаде година су прошле а исто камење лети на светиње Божије, на свете олтаре, на ћивоте светитеља Божијих, и на праведнике Божије и оне који су вјерни Христу Богу. А Свети Првомученик Стефан није узвраћао истом мјером, већ је ријечима Христовим их даривао: "Опрости им Господе, јер не знају шта чине!"

И као што је он, вјерни слуга и ученик Христов, прошао, тако су прошли и сви Свети Апостоли. Апостол Петар, кога данас прослављамо, и он је разапет на крст, као његов Учитељ. И по његовој жељи, разапет је с главом надоље, јер је сматрао да није достојан, пошто се трипут одрицао Христа, да буде разапет као и његов Учитељ.

Апостол Павле, и он је пострадао мученички у Риму, и данас постоји велики храм на мјесту његовог мучеништва.

Апостоли Петар и Павле, два врховна Апостола вјере Христове, запечатили су своју вјерност Христу Богу својом мученичком крвљу.

И ниједан од Апостола није остао а да није пострадао. Само је Апостол Јован умро природном смрћу а сви остали су умрли неприродном смрћу - гоњени и прогоњени, убијани и блаћени, али су остали вјерни правди Божијој, имену Христовом и Истини Божијој.

Таквих мученика кроз историју Цркве било је безброј. На тим мученицима, на њиховој мученичкој крви почивају небо и земља, јер то је крв која се пролива за живот свијета. То је љубав, која је гажена у овом свијету и презирана, и која се жртвује, али без које овај свијет не може да постоји.

Лакше би свијет могао да живи без Сунца и Мјесеца, лакше би могао да живи без свјетлости сунчане и без воде. него ли без те и такве свете љубави, којом је човјек створен, којом је човјек испуљен, ради које човјек постоји и ради које овај свијет постоји.

И у овој нашој Црној Гори било је безброј мученика, вјерних Христових свједока, почевши од првог зетског краља, који је такође убијен за правду Божију и за Име Божије. И тако редом, све до најновијих мученика и исповједника - Митрополита Јоаникија, и с њиме, без суда и пресуде побијених свештеника, слуга Олтара Господњег и других вјерника; до исповједника, митрополита Арсенија Брадваревића на правди Бога суђеног и пресуђенога. И тако редом, до свих оних који су пострадали и одстрадали своју вјеру православну. Нарочито у току ових последњих педесет година.

А највеће страдање које смо доживјели у том периоду, био је покушај да се убије Бог у људској души и у људском срцу.

Јер, ако убијемо Бога у људима, онда смо убили најдубљу човјечност у људима. Убити Бога, значи убити човјека, убити човјечност, убити чојство, поштење, праведност, самопожртвованост, озвјерити човјека. Угасити у њему искру Божанску и вратити га у бесловесност, вратити демонске силе да господаре њиме и да трују његово биће и његову душу, да би му онда и дјела била демонска и отровна, испуњена мржњом, раздором и свађом.

Е, тако дакле! Ништа ново се не догађа. Јер, ничег новог нема под капом небеском! Крст носити нама је суђено; ово је "олтар прави на камен крвави", утемељен на жртви. Христовој. Олтар у коме се приноси Бескрвна Жртва. Христова кроз покољења; олтар у коме су мошти Светог Мученика Цетињског Петра, који је био мученик и страдалник и печалник.

А највећа његова мука, највећа његова рана био је раскол и раздор међу Црногорцима, свађе међу њима, крвне освете које су уништавале читава братства и породице. Светом Петру Цетињском теже је било то, те међусобне свађе, него ли најезде туђинаца и Турака.

Зато је и његов синовац, владика Раде говорио: "Не бојим се вражијега кота, нека га је ка на гори листа, но се бојим од зла домаћега."

Било тако, и данас остало - тако!

Нека Бог умудри сваког разумнога, који још имало савјести има у себи! Нијесу ово времена за свађе и за распре и за мржњу. Ово су времена за братимљење, за ширење Богољубља; ово су времена да Бога вратимо у своје домове, у своје храмове, у своје породице, у своја срца. Да би, вративши Бога, вратили своје људско достојанство и свој вјечни смисао. Ово су времена да повратимо човјекољубље, да брат брату цјелива ране, један другога да загрлимо.

Много је рана на тијелу овог српског народа. Доста их је било и не треба нове наносити. Исувише је израњављено тијело Црне Горе!

Ово је вријеме да се духовно обнављамо, да се духовно сједињујемо, да се духовно будимо.

Ово је вријеме заједништва; ово је вријеме човјечности, братољубља и богољубља!

И благо оној души која буде на висини свога времена, а тешко оној души која пљуне на крв Христову. Тешко оној души која пљуне на крв мученика; тешко оној души која пљуне на ћивот Светог Петра.

Нико није, до данас, бацао камен на овај свети ћивот. Ни у временима најраспамећенијим, ни у временима окупације. Ни непријатељ, окупатор, није се усудио да баци камен на ћивот Светог

Петра. Ни Италијани кад су били окупатори, нијесу то учинили; ни Њемци, кад су били окупатори, нијесу то урадили. Не памти се ни Турци да су тако што чинили.

Зато, тешко ономе који се баца данас камењем на ћивот Светог Петра!

Да га Бог сачува, да га не стигне клетва Светог Петра, и њега и његово потомство.

А ми, са оног мјеста данас, послије Светог Причешћа Тијела и Крви Христове, немамо друге ријечи да кажемо, него ону ријеч коју је Господ рекао када је био распет на Голготи, и када је био прободен клиновима кроз руке Његове и ноге Његове, и када је копље пробадало ребра Његова - ријечи: "Опрости им, Боже, јер не знају шта чине!"

Нека Бог уразуми све и свакога, а најприје сваког брата Црногорца, да се вратимо Богу и да се вратимо богољубљу, и да се вратимо једни другима, како бисмо били у стању да продужимо свијетла дјела својих отаца; да бисмо могли да будемо истински вјерни Црној Гори и свим њеним светињама; њеним светим моштима, њеним светим мученицима, њеним светим јунацима!

Нека би Бог, још једном кажем, уразумио свакога, да овај данашњи дан не остане срамни дан у историји Цетиња, историји Црне Горе и нашег народа.

Нека Господ све вас, који сте данас у овом светом храму, благослови Својом љубављу, и нека је на здравље и спасење Свето Причешће.

И нека мир Господњи сиђе на нас и благодат Оца и Сина и Духа Светога, Бога нашега, дивнога у Светима својим, предивнога у Својим Мученицима, дивнога у Светом Петру Цетињском Чудотворцу, чудеснога у Светим Апостолима Петру и Павлу и у свима Светима у вјекове вијекова.

Амин!

(Цетиње, 12. јул 1991.)

Слабост Божија јача од људиБесједа изговорена на литургији поводом 50-те годишњице страдања српске цркве и народа (1941-1991.) обиљежене у

Острогу на сабрању православне омладине од 14. до 19. августа

Све што смо говорили ових неколико дана, сабрани у овој острошкој светињи, поводом педесетогодишњице страдања Српске Цркве и народа, као да је садржано у ријечима, прочитаним на Литургији, Светог Апостола Павла: "А ми проповиједамо Христа распетога, Јудејцима саблазан а Јелинима лудост". И Апостол додаје: "... јерје лудост Божија мудрија од људи, и слабост је Божија јача од људи."

Суштина проповиједи хришћанске није идеја, није нека философска мисао, није систем, ма колико он био савршен. Суштина хришћанске проповиједи, то нам каже Свети Апостол Павле, јесте личност Христа распетога. То је осовина око које се окреће цјелокупна историја Цркве Божије на земљи, срж око које се окреће сва људска судбина; то је, такође, оса, око које и којом се остварује смисао неба и земље, прошлости, садашњости и будућности.

Нијесу Божије мисли људске мисли. Бог изабира оно што је смирено и понижено да посрами оно што је гордо и надмено и што је узвишено.

Божанска логика је друкчија од људске логике. Тако је Бог то удесио, да се у најмањим, чак најневидљивијим стварима откривају највеће и најдубље тајне. Ништа више од тајне нема у себи васиона у поређењу с неким основним састојком материје, неким протоном или неутроном. Сва тајна која је садржана у васиони, садржана је у оном основном елементу те васионе. Као што је тајна хљеба и пшенице садржана у зрну које се баци у земљу, а које умире да би донијело плода, у тој тајни видљивој и опипљивој, и нама, људима, толико блиској, садржана је наша тајна, тајна нашег постојања. Садржана је тајна цјелокупне Божије творевине, и све људске историје.

Јер, као што зрно које је бачено у земљу, ако не умре неће плода донијети, тако и човјек - људско биће, људска историја - ако не умре, ако не падне у земљу, ако се не разапне, неће плода донијети.

У малим стварима се скривају велике и неизрециве тајне. На то нам указује и сама личност Господа нашега Исуса Христа. И он је Хљеб Небески, који је дошао у овај свијет, да сваки, који од њега једе, не погине, него да има живот вјечни. Он је рођен предвјечно од Оца као Јединородни Син Божији. Родио се и у времену када је дошла пуноћа времена, од Духа Светога и Преспете Дјеве. И он је, не само рођен на земљи и живио на земљи, него је и Он "бачен" као пшенично зрно у земљу, погребен је, и у земљи био три дана и три ноћи; умро је да би васкрсао и да би подарио небу и земљи и човјеку и свим створовима - нови живот.

Отуда другозначност Његове логике; кроз умирање долази се до васкрсења; кроз смрт долази се до побједе смрти; кроз гроб долази се до вјечног живота; кроз страдање и кроз патњу, долази се до пуног остварења и осмишљења људског постојања овдје на земљи.

Још су древни Хелени предосјетили ту свету и велику тајну, па су говорили да се "патњама памет стиче". А исто то ће рећи, у новија времена, велики пророк словенски, Достојевски, на један чудан, и за обичне људе, несхватљив начин, кад каже: "У тузи срећу тражи"!

Тамо гдје људи, који су духовно заслијепљени, сматрају да је пропаст, и оно од чега људи треба да бјеже, Достојевски каже: "Тамо, од чега људи бјеже, тражећи своје задовољство, ти тражи срећу".

У тузи, у распећу, у том умирању. Зато, није случајно да он једно од највећих својих дјела, "Браћу Карамазове", почиње еванђелском причом о сијачу и сјемену и о пшеничном зрну које у земљу пада и које доноси великога плода.

Осјетио је Достојевски кроз сопствено страдање и патњу што је почело његовим боравком у Сибиру и упознавањем дубина људске трагедије и руске душе) праву мјеру живота, и доживио на себи самом тајну Христа распетога.

Зато је и дјело његово тако свијетло и тако пуно наде и препуно свјетлости и мудрости, јер "мудрост је Божија мудрија од људи и слабост је Божија јача од људи."

Као да је Бог немоћан на овој земљи. Он, долазећи на њу, долази у обличју слуге. Долази понижен. Његов боравак овдје, на земљи, је боравак понижења. Свети Апостол Павле говори о његовом "истошченију" - пражњењу; као да га нема овдје на земљи, као да је један од нас, и још горе: као да нема изгледа и нема вида; то је већ и пророк Исаије предвидио кад говори о Њему, да се он "води као јагње на заклање", да је без љепоте, унижен.

Зато и Јевреји, када га гледају, говоре: Ко је тај? Да ли он може да буде онај кога очекујемо? Видите га какав је, како се понаша? Видите Његово поријекло! Ми очекујемо Месију, који ће доћи из царског двора, који ће бити продужетак славне царске лозе Давидове. Може ли нешто добро из Назарета доћи? Ко је тај Јосиф, ко је та непозната Марија, откуда ту, у таквом једном дому, да се роди онај кога очекујемо?"

Зато покушавају да га убију и протјерају, и на крају убијају, сматрајући да ће минути глас о Њему и да ће Он ишчезнути, као многи други који су нестали с лица земље. При том заборављају да је слабост Божија јача од људи, да је Његова моћ управо у тој слабости, у том неизрецивом смирењу! Да је Он дошао да служи а не да му служе, и да живот свој положи за ближње своје.

Има један дивни тропар, који говори да је Он у свом распећу и у својој смрти, био у гробу тјелесно, а у Ад, у пакао, отишао је душом још дубље од гроба, у невиђелицу подземног, богоотуђеног свијета. Тамо је доспио до крајњих граница непостојања, али је истовремено, за људске очи невидљиво, био у Рају и с десне стране Бога Оца, као Онај, који је прије свих вјекова рођен од Њега, и као Онај који ће поново доћи да суди живима и мртвима, и чијем Царству неће бити краја.

Истина о крсту, о распећу - истина је о лудости. То је саблазан, као што каже претходно Свети Апостол Павле: "Саблазан за Јудејце а лудост за Јелине, јер Јелини траже мудрост." А гдје је на Њему, онаквом какав се појавио - мудрост? За Јевреје је то саблазан, јер то потпуно даје нову слику о самом Богу. Јер, за Јеврејина, за Мојсијев закон, Бог је величанство Божанско, недоступно, чак и безимено, с оне стране људског додира и људског опита и људског знања.

Не може човјек, као што каже пророк, Бога видјети а жив остати. Кад пророк Мојсије пита како му је име, Он каже: "Што ме питаш како ми је име? Ја сам онај који - јесам!" указујући тиме на неизрецивост Његовог имена.

И тај Бог, који се тако представио у Старом Завјету, наједанпут долази и појављује се као човјек, у људском виду и људском обличју! И не само као човјек, него као најуниженији међу људима, као онај који је презрен, одбачен; који је из неке презрене, одбачене породице, који бива и разапет, и сахрањен, тако да мисле људи, како никад више о њему ни помена бити неће!

Међутим, "онога кога одбацише зидари, тај постаде крајеугаони камен и дивно је у очима нашим", као што каже Ријеч Божија. Лудост пред свијетом, она постаје од Бога изабрана да буде мудрост Божанска. Бог том и таквом лудошћу посрамљује мудре на овој земљи, и што је слабо пред свијетом оно изабра Бог да посрами јаке.

У тој Његовој слабости, у Његовој немоћи скрива се најдубља снага и моћ, непобједива снага и моћ. И када су људи мислили да су га побиједили, да су га протјерали из овога свијета, тек онда се Он појавио и кренуо у овај свијет преко својих Апостола, својих Мученика, који су, такође, као и оп, понижавани, гоњени, убијани, али сјеме њихово служило је као сјеме за рађање нових хришћана и као извор нових надахнућа, нових снага.

И све се то открива у Христу Исусу, који постаде премудрост од Бога и праведност, и освећење и избављење. Тај, који је тако понижен, који је тако одбачен, који је тако презрен, Он се открива као Премудрост Божанска од Бога послата, и дата као праведност и као освећење као пуноћа, као Онај кроз (од) кога је све постало што је постало, и као онај, који је Пуноћа свега постојећег; као онај који је - Пут, Истина и Живот. Као онај који је - Хљеб Живота и који је храна за оне који су гладни, који је живот за оне који су смртни и који су пролазни.

Свети Апостол Павле, коме је Бог открио ту свету тајну, као што он каже: "као неком недоношчету", није био међу оним првим изабраним Апостолима. Накнадно му се Господ јавио, њему, који је гонио Христа и гонио Цркву његову. Господ му се јавио и чуо је његов глас и видио га је, и ослијепио је од тог чудесног виђења. Али му је то виђење тек кроз сљепило отворило праве, духовне очи. Он је тако постао сасуд изабрани Његов, који га је посвједочио пред народима и пред људима, Њега пониженог, распетог; који је Премудрост Божија и непобједива сила.

Тај Апостол каже: "Ко се хвали, Господом нека се хвали!" Немој да се хвали човјеком коме је дух у посу; немој да се хвали људском снагом, људским знањем, људском моћи. Јер, људска знања, људска слава и људска моћ - све је то прах и пепео. А онај, који се дотакао Распетог, који је Њега примио у себе, који је примио на себе и попио крст Његов, тај ће исто бити испуњен премудрошћу, и снагом непобједивом, неуништивом, и постаће једно с Њим. Но, при том, проћи ће путем којим је Он прошао, јер "не може слуга бити бољи од господара свога". Тамо гдје је био Господар тамо ће бити и слуга Његов, али, ако је био заједно с њим у распећу, ако је са њим сараспет, онда ће са њим и да саваскрсне.

Отуда и Света Тајна Крштења није ништа друго, него - у наш живот, у наше кости, у наше биће - улазак те тајне Христа распетога и Христа васкрслога. Сараспињемо се са њим у Тајни Крштења, да би заједно са Њим вјечно живјели. Одричемо се себе и узимамо крст Његов, да би он нас примио и да би нас испунио својом неизрецивом пуноћом и својим вјечним животом.

Зато исти Апостол Павле, пун радости и пун тог чудесног виђења, неизрецивог; и опита - тог најдубљег опита Христовог лика, а у њему и кроз њега и најдубље тајне постојања - каже: "Јер расудих да не знам међу вама ишта сем Исуса Христа, и то распетога".

Једино о чему размишља Апостол, то је Исус Христос. Једино што воли Апостол, то је Исус Христос. Једино чему служи Апостол, то је Исус Христос. Једино за шта зна Апостол, то је Исус Христос. И као такав, он ће рећи оне чудесне ријечи: "Не живим више ја, него живи у мени Исус Христос". Толико се он поистовијетио са Господом својим, да позива своје ученике и своје сљедбенике: "Угледајте се на мене, као ја на Христа!"

А онда додаје Апостол, да је и он био "у страху међу вама и у слабости, и у великом трепету". И Апостол Павле, као што сам каже, носио је на себи "ране Господа свога", имао је и "жалац", који му је "био дат у месо". И он је гоњен и прогоњен, добијао је батине, и у море је бацан, и на крају одведен у затвор. Чак се четрдесет људи заклело да неће ништа јести ни нити докле не убију Апостола Павла.

Све се то догађало са њим. Али, кроз ту слабост и кроз то гоњење, Апостол је постао изабрани сасуд Божији. Посвједочио је Господа својим животом и својом смрћу, постао Његов свједок. И сво, остао је његов свједок. Свједок Његовог чудесног лика Христа распетога и васкрслога - до нашега времена. И остаће, као такав, до краја свијета и вијека. И зато он и завршава: "И ријеч моја и проповијед моја не би у убједљивим ријечима људске мудрости, него у показивању духа и силе".

Није оно што одушевљава Апостола људска мудрост и људско знање, иако је он постигао то знање и људску мудрост, и био најученији човјек свога времена. Свега тога он се одрекао оног момента када га је дотакла Божанска мудрост и Божанска сила и Божанска снага. Онда је тек видио какав је човјек прах, и како су кратки људски путеви и људска памет; како је кратко људско знање и како су безумни они који се уздају у човјека, коме је дах у носу.

Исто то је доживио наш нови просвјетитељ Владика Николај Жички и Охридски, када је био у Дахауу. Сачувано је чудесно свједочење његовог виђења лица Божијег, и то у тренутку доживљаја, да је прах и пепео. Он каже Господу, кад га је Бог уздигао себи: "Господе, прах сам и пепео."

И уздигне га Бог, и опет види он чудеса Божија, и каже: "Господе, нијесам у стању да поднесем, прати ме!" И кад га опет Бог узвиси, додаје: "Господе, ослободи ме. Нијесам спреман да то примим". Три пута се са Њим тако погађао.

Тако је Свети Владика Николај доживио исту ону тајну, коју је доживио Свети Апостол Павле, да би нам у нашем безумном и распамећеном времену показао како је Бог исти, како је Христос исти јуче, данас и сјутра, и како је сила Његова и премудрост Његова - иста; да је она

међу нама а и са нама, и да се даје свима онима који су жељни те Премудрости, и који су спремни да приме на себе крст Господњи, и да ходе за Господом својим.

"Да вјера ваша не буде у мудрости људској, него у сили Божијој."

Кратка реченица али дубока истина; истина која треба да буде путоказ нашем животу, вјера да не буде у људској мудрости, у људским домишљањима, у људском кратковидом и краткорочном знању, него да буде вјера наша у мудрости Божијој. Мудрост која је вјечна, вјера која је темељ онога чему се надамо и провјера онога што очекујемо; вјера која је опит самога Господа у нама, примање Њега кроз сараспињање са Њим, и кроз саваскрсавање са Њим, и на тај начин кроз задобијање Његове Божанске силе која је непобједива и преко које је јачи Он који је у нама, него ли силе овога свијета, које су против нас.

Отуда, по Његовој истинитој ријечи, ни врата паклена неће и не могу побиједити ни одољети Цркви Божијој. Јер, Црква Божија није било каква организација овога свијета, него је она испуњење те и такве Божанске силе, силе Духа Божијега, силе Распетога и васкрслога Господа, која је вјечна и непролазна.

Ко се те силе дотакне и ко њу прими, и он постаје вјечан и непролазан - ма каква понижења доживљавао, ма каква распећа, ма колико га људи гонило и прогонило, прије или касније, његово дјело ће изаћи на видјело.

Ево, у наше вријеме, послије педесет година страдања Цркве Божије и народа Божијег, у српском народу, ми смо свједоци, да послије тог великог и страшног распећа и тог великог јововског мучеништва нашег народа, долази вријеме његовог васкрсавања, његове духовне обнове и његово! духовног препорода.

И сви они који су били презрени и одбачени, који су били гажени и убијани, они за које се сматрало да су, малтене, издајници народа, наједанпут се показују као мученици тог народа, као страдалници, као они који су понијели крст Христов на себи и који су својим патњама Бога посвједочили, сваки на свој начин.

То се потврђује како и на онима у Јадовну, Јасеновцу, Прибиловцима, Корићкој јами, у Глини и по другим мјестима, тако и са свима који су невино побијени, па и ондје, на овим просторима, у несрећном времену братоубилачког клања.

Ево и ова Острошка светиња, која вјековима окупља душе гладне и жедне Бога и надахњује том и таквом силом крста Господњег и снагом васкрслога Господа читава покољења, била је поприште крвавог братоубилачког рата.

Ми још нијесмо ни свјесни шта се то догодило овој светињи у току овога рата, од самог његовог почетка. Јер циљ демонске силе управо и јесте да угаси овакве свјетионике, свјетионике који непрестано свијетле људским душама. Јер, када се угаси та свјетлост, онда човјеку више нема спасења, онда демонска сила може да ради све што хоће.

Кад се буде писала историја манастира Острога, најстрашније странице ове светиње биће исписане од 1941. до 1945. године. Овдје је брат брата убијао. Овдје има још неопојаних гробова. Сад ћемо отићи управо наједно такво неопојано гробље. Ми ћемо, ево данас, по први пут од рата, да опојемо, да одржимо парастос на гробници двадесет и шесторице, по пријеком ратном суду убијених 1943. године, на челу с Блажом "Вукановићем и Бајом Станишићем.

Помућена је била савјест братска. С једне стране су била једна браћа, с друге стране су била друга браћа.

Тако је ћивот Светог Василија Острошког заливен крвљу Баја Станишића и његова два синовца.

Остали су се предали, уз обећање да ће, ако се предају, бити поштеђени. Сви су стријељани на лицу мјеста.

И не само то: Послије рата над њиховим гробом био је направљен клозет. Десетак мјесеци касније, на вапаје тадашњег игумана манастира Острога, Леонтија Митровића, склонили су клозете њиховог заједничког гроба. Међутим, то мјесто је остало обесвећено, а њихове кости ни до данас нијесу опојане.

Демонска сила је била помрачила братске савјести, те брат није могао да препозна брата свога, већ га је гледао преко нишана. Данас је, ево дошло вријеме, да брат пољуби рану брату својему. А Црква Божија, која је помиритељка неба и земље, да буде и помиритељка завађене и закрвљене браће. Јер, нема нам спасења ако се не помиримо, ако једни другима ране не пољубимо, ако се гробови не опоју и кости не изађу на виђело дана; историја нека суди ко је био прав, а ко крив. Али и сада се већ види, по плодовима се види, шта је донијела идеологија, испуњена опаком мржњом братоубилаштва и оцеубилаштва, и до чега је довела.

Колико ли је зла нанијела само овом народу, и колико ће времена требати да се народ ослободи од тога зла, од те опаке болести зване брозомора, која је харала овим просторима, и још увијек хара; колико ће требати времена да се од тога очистимо, ослободимо, да би могли, очистивши се од прљавштине гријеха, од братоубилачког сљепила, да видимо лице Божије, да се вратимо Богу своме као Оцу заједничкоме небескоме, и да се препознамо као браћа, да више не убијамо једни друге, већ да волимо једни друге, како би једнодушно исповиједали Оца и Сина и Духа Светога Господа нашега.

Тако се, ево, и овдје, кроз страдање ове светиње, опипљиво остварила иста она истина о којој говори Свети Апостол Павле у посланици Коринћанима. И овдје се распети Господ појавио.

У сваком невино убијеном, у ствари је - Господ убијен; у сваком попљуваном је - Господ попљуван.

Тај клозет на костима побијених људских бића, био је клозет над Тијелом самога Господа Христа. Над Њим се све то догађало. Загађеност душа претварала се у загађеност понашања. Распет је Христос у сваком распетом; убијен је Христос у сваком убијеном; попљуван је Христос у сваком попљуваном; презрен је Христос у сваком презреном.

Али, као што је Христос распет и понижен и - васкрсао, тако и они који су заједно са Њим распињани и понижавани, и они заједно с Њим васкрсавају. Правда пак Божија и праведност коју је Христос подарио свима онима који су жедни и гладни правде, поново се обнавља - обнављајући људске душе и враћајући људе њима самима и Богу правде.

Тако, завршавајући овај наш братски састанак у овој Острошкој светињи, добро је да се сјетимо крета Господњег и Његовог васкрсења; да се сјетимо нашег сараспињања са Њим и нашег саваскрсавања са Њим у Тајни Крштења и у свим Светим Тајнама Цркве Божије, као и у тајни нашег живљења уопште овдје на земљи. Веома је важно да се сјетимо сараспињања Цркве Божије и састрадања Цркве Божије као Тијела Христовог, кроз вјекове Његовом пречасном Тијелу Голготском; сараспињања, које се, ето, показало опипљиво и у наше вријеме на тијелу народа Божијег, у српском народу, па ево и овдје, у овој светиљи и око ове светиње, као и на многим другим мјестима.

Нека би Господ све оне који су распети и понижени, у име Његово и за Њега, прославио и силом својом обдарио. А и нас нека умудри и научи да живот свој проводимо у страху Божијем и трепету, и у духу тог сараспињања Господу, да би заједно са Њим саваскрсли, како би се и у

нама Господ прославио, да би и ми Господа прослављавали у све дане живота свога и у вијеке вијекова.

Амин!

Сестрице безбратице

На крају парастоса одржаног послије Литургије изнад Доњег манастира, над јаругом гдје се налазе кости побијених четника октобра 1943. године, Митрополит је, између осталог рекао још и ово:

..."Мала Нина, на овом мученичком мјесту, поред овог јавора, постави букет цвијећа. Нека би Господ просветио све Србе, да ураде онако, као што је данас мала Нина, унука једног од великих револуционара, урадила, Духом Божијим надахнута.

Да братске ране пољубе једни другима, да се измире и мртви под земљом, да би и ми, који смо на земљи живи, могли да нађемо мира, и да би нам Бог подарио свога мира небеског.

Недавно сам био на Дурмитору, гдје смо такође сахранили двојицу убијених 1941. године. Обрадовало меје када сам видио да је на њиховој сахрани био и један од оних који је годинама био на другој страни. Бог га је уразумио, а и друге поред њега, да се први пут послије рата, скупе сви из породице Јауковића, које је крв братска била подијелила око та два гроба, и да се изнад та два гроба - измире.

И тамо је једна од жена нарицала, па сам забиљежио, кад је, између осталог рекла: "Иако је било давно/ Нама није заборавно!" Туговала је она над тим и над свим сличним гробовима: "Еј, овога свјетског рата/ Кад удари брат на брата / Ја изгубих тридес' брата / Из гласитог рода мога." (Колико ли смо ми тек браће изгубили у том братоубилачком клању) И још додаје та тужбалица црногорска: "А мене је браће жао, ма на којој страни пао! Четрдесет седам љета/Оплакују сестринице/ Остануле безбратнице..."

Е, то је, и тако, било ових четрдесет и седам година.

Поменуло се - не повратило се! Бог покоја мртвима да подари, а живима разума и мудрости, и да им пробуди савјест да брат загрли брата; да никад више не удари брат на брата, и да се заједнички окупимо око вјечног огњишта, око вјечног Очинства Бога нашега, коме нека је слава и хвала, а мртвима покој - у вјекове вјекова!

Амин!

Бесједа на опијелу у никшићком Саборном храму тринаесторици Граховљана побијених 1944. године

У име Оца и Сипа и Светога Духа.

Душе их во благих водворатсја. Душе њихове ће у добрима обитавати.

То су ријечи, драга браћо и сестре, и тужно-радосни скупе, којима данас, на овај свети, недјељни дан Христовог Васкрсења дочекујемо кости оних који су невино побијени од братске руке, и којима их данас освештавамо, праћајући мир праху њиховом и душама њиховим. И којима се молимо Господу да их упокоји, тамо гдје сија свјетлост лица Божија и гдје нема туге и уздаха.

Овај данашњи дан је - велики дан, и свети дан, не само за њих.

За њих, јер је то дан њиховог изроњавања из таме, из презира и заборава. —

Оно је велики дан и за све нас, јер је ово дан када се враћамо костима невино побијених, када се они нама враћају.

Ово је дан њиховог мира, али и нашег помирења.

Када је Каин убио свог брата Авеља, онда је света рука Божијег пророка записала, да крв брата његовог, невино проливена, вапије Небу. То је било прво братоубиство на земљи. А од тада до данас, само Бог зна колико је било братоубистава на земљи.

Уосталом, није ли свако убиство - братоубиство? Нијесу ли сви људи на овој земљи браћа и дјеца једног и истог Небеског Оца? Није ли Бог дао свим људима исти дар да се моле, не "Оче мој", него - "Оче наш"! И то на свим земаљским језицима? И, ако се сви називајући Га Оцем, не значи ли то да су сви на земљи рођена браћа, од једног истог Оца? Није ли крв свих људи из једне крви? Није ли читав људски род из једног коријена? Од једног праоца Адама, и једне прамајке - Еве? И није ли стога свако убиство на земљи - братоубиство? Када човјек убије човјека он убије брата свога. А када човјек убија брата свога, он убија и скрнави свету икону Божију у човјеку и брату своме.

Нажалост, људска историја је препуна братоубистава. И не само историја других народа, већ и историја нашег народа. Није ли на братоубиству и почела наша новија историја? И намјесто да то буде драгоцјено историјско искуство, да се никада више тако нешто не понови, у наше вријеме многа братска рука убила је брата свога.

Многа кумовска рука убила је брата свога. Многа синовска рука убила је оца свога. Ви, који сте из Грахова, то знате да је син убио оца свога. А није само у Грахову.

Понавља се каиновско проклетство; то Каиново проклетство испртило се над Црном Гором, освештаном светињом Божијом; освештаном чојством и јунаштвом; освештаном костима предака који су животе своје полагали за крст часни и слободу златну; освештаном моштима Светаца.

Над том и таквом Црном Гором, испртило се у наше дане најстравичније и незапамћено братоубиство. Ни у временима, када су на овим просторима живјели многобошци није било таквог братоубиства. Ни у оним, када је овдје владао туђин, није било толико нечовјечног братоубиства. А гдје је некад брат брата убио, и сад земља на одуву дише.

Братска крв несмирена, лута!

Прошло је педесет, односно четрдесет седам година, откад је брат убио брата, а ми смо, ево, тек сада смогли снаге, да из јама повадимо кости ових својих предака, рођака, својих родитеља. Да те кости заборављене, презрене, оскрнављене, изиђу на свјетлост дана.

И шта се догађа са нама и пред нама? Догађа се оно што се догађало од памтивијека: спомен убијеног Авеља - остаје вјечити спомен. Спомен убице Каина, и он остаје вјечит, али као срам који покрива убицу Каина због његовог злочина. Без обзира у име којег идола или које идеологије учинио то непочинство.

Овдје се данас пројављују Правда Божија и Истина Божија, и истина народна, а народна истина каже: зло рађење - готово суђење!

Народна истина каже и још нешто друго: узми правду Божију, стуцај је у ступу па развиј прах на све четири стране свијета и легни да спаваш, и кад устанеш, видјећеш, како из оног праха израсла гора, велика, до неба. Не може се Правда Божија прогнати са земље. Не може се невино проливена крв сакрити. Невино проливена крв ће вапити до краја свијета и историје, без обзира ко је пролио, и у име којег идола и које идеологије је пролио. Она ће прије или касније наћи своју правду, а сакривене кости прије или касније изаћи ће на видјело.

Каже древна легенда како је убица - братоубица Каин скривао се од гласа своје савјести, но глас крви брата његовог, невино убијеног је непрестано вапила и подсјећала га на његов злочин. И на крају, предање каже, како је он молио да га сакрију у некакав гвоздени, подземни ковчег, гдје неће видјети ни сунца ни мјесеца, нити чути било какав глас. Међутим, тек тада је тај глас почео да одјекује у његовом бићу, уносећи немир и проклетство због учињеног злочина.

Невина крв, дакле, она ће прије или касније наћи своје оправдање и изаћи на свјетлост. Крв праведника, проливена потоцима кроз историју на крају постаје судија својим судијама и пресудитељ својим џелатима.

Тако је било од памтивијека, тако је и данас, то ће бити до краја свијета и вијека. Такав је закон Божији на овој земљи. И ево, нека је хвала Господу, да они, који су невино побијени на правди Бога, да су они данас дошли овдје, у ову велику светињу Црне Горе и српскога рода; у овај манастир грађен љубављу великога господара Црне Горе краља Николе.

Њима и припада, да овдје, на данашњи дан изађу на видјело. Да их видимо ми, и да виде они нас, да цјеливамо њихове ране и окове у којима су и овдје дошли.

Оно што се њима догодило, да се више никад не догоди; да никад више братска рука се не дигне против брата свога!

То нам данас поручују ове свете и часне и честите, богојавне и човјекојавне кости. Нијесу оне изрониле из таме данас овдје пред нас да би призивале на нова братска крвопролића. Оне нас позивају, не на освету, освета је Божја, него на освећење, праштање и братску љубав. Они су данас овдје, да својим немуштим језиком, оно што су говориле четрдесет и седам година, понављајући ријечи Голготског Мученика: "Опрости им Боже јер не знају што чине!", да и данас понове те исте ријечи овдје пред нама, кроз моја уста и кроз уста ове светиње: Опрости Боже сваком оном који није знао шта је чинио и који је у свом незнању и својој распамећености дигао руку на брата својега. Опрости Боже и врати нам памет, јер нема веће казне него кад Бог неком памет узме. А нажалост, та и таква распамећеност била се разлила по горама Црне Горе. Због ње и злог и опаког каиновског братоубилачког сјемена и данас се браћа хране плодовима мржње.

Не дао Бог да се икада више на овим просторима понови оно што се догодило у току посљедњег рата, и након њега. А благо онима који издрже до краја у вјерности Богу и правди Божијој.

Ви сами гледате шта се догађа у наше дане: велика црвена аждаја, која је седамдесет година својим отровним пипцима тровала свијет и сисала људску савјест и помрачивала свијест, ево данас Јељцин и Горбачов јавно - urbi et orbi - проглашавају да јој је дошао крај и да изумире.

Велики је то знак да ове кости излазе на свјетлост дана, баш у тренутку, када идеологија, сатанизована и крвожедна, која их је побила - издише.

А ко је то могао да вјерује прије три, а некмоли прије десет година? Није ли то још једно од великих чудеса што се догађају пред нашим очима?

Требало је ове кости да претрпе, не само мучеништво и страдање, већ и презреност и подземни мрак, и то четрдесет и седам година, па да изиђу испуњене миомиром и Правдом Божијом јер - побиједила је Правда Божија!

А оне демонске силе које су расчовјечивале луде и газиле по људским савјестима, оне полако али сигурно ишчезавају. Јер, у лажи су кратке ноге.

Уз то, пред Богом је хиљаду година као један дан! А један дан као хиљаду година! А моћници овог свијета мисле да је њихово вјечно царство...

Но, шта су деведесет година или сто година у односу на Божију вјечност? А сви ћемо изаћи пред Страшни Божији суд: и они који су добра чинили, поручује нам Ријеч Божија изаћи ће у васкрсење живота. Они већ овдје, иако унижени и одбачени, презрени и погажени примили су у себе сјеме вјечнога живота, па зато васкрсавају у људском памћењу прије или касније. А пред Богом су већ васкрсли и ушли у радост Господа свога.

Они пак, који су зло чинили и они ће васкрснути, али у васкрсење суда. А тај суд над њима и над њиховим дјелима, односно недјелима, започео је оног тренутка кад су то недјело учинили и кад су то непочинство направили.

Суд Божији почиње одавде, а завршава се у бесконачности.

Суд Божији који правду уздиже и показује је непобједивом, а неправду показује као нешто што је пролазно, потврђујући ;ш заиста ономе "коме закон лежи у топузу - трагови смрде нечовјештвом."

Тим и таквим нечовјештвом су угашени ови животи.

Међу њима је и Лека, видимо, коме је било двадесет и двије године.

Међу њима је и Мирко, који је такође имао двадесет и двије године.

Међутим, ево од Бога њихове награде, и они васкрсавају у нама и пред нама, и позивају нас кроз своје мученичко искуство, кроз своје страдање и у смрти и послије смрти: Позивају и нас овдје сабране, и све Црногорце: У памет се, браћо Црногорци! Немој никад више да брат удари на свога брата! Немој нико и никада више да презре светињу брата свога, и друге светиње, које су преци градили, око којих су се окупљали, и за које су животе своје полагали.

Нека би Бог дао, да ово наше трагично искуство, искуство наше распамећености, искуство нашег зла, нашег упрегнућа у свјетско зло, кога смо постали свјесно или несвјесно, измећари; нека нам то буде велика поука. Не само за данас, него во вјеки вјеков. Да никада више не дозволимо да нам туђин вођа постаје; да нам лажне идеје трују нашу свијест и нашу савјест; да нам лажни идоли заклањају лице живога и вјечнога Бога; да нам неправда проглашена за правду заклони лице Божије Правде; да нам непоштење замијени поштење; да нам мржња против брата и против оца, братоубиство и оцеубиство замијени Љубав према оцу своме и према прецима својим, и братољубље, на којему почивају Небо и Земља и сва Васиона.

То је порука ових светих и свештених костију, и у то име ми смо се данас окупили да им пошту одамо, да се Богу помолимо, да их Бог упокоји тамо гдје сија свјетлост лица Његовог, увјерени дубоко да ће душе њихове заиста у добру почивати и да у добру почивају, јер они су живот свој жртвовали, невино заклани на правди Божијој. А ниједна невино проливена кап крви неће бити од Бога заборављена; чак ни од људи, камоли од Бога, чије је памћење вјечно и чија је љубав бесконачна - љубав која грли собом и прошлост и садашњост и будућност. А изнад свега, прима сваку невино убијену људску кост у своја вјечна њедра, дајући јој свој сјај и обасјавајући је својим вјечним животом.

Нека Господ у добрима упокоји душе оних које данас испраћамо, и душе оних осталих који још нијесу из јама извађени, а треба да буду извађени. И нека би Бог дао, да сви, колико их има, по јамама побацаних, да у току ове године, када се сјећамо педесетогодишњице страдања наше Цркве и нашег народа, да сви они изађу на свјетлост дана, да се опоју њихове кости, да се окаде светим тамјаном. И да она светиња којом оне дишу, светиња невино проливене крви, да она и нас обасја и обнови у нама братољубље - обнављајући у нама богољубље; да обнови у нама оно чиме смо ми живјели вјековима и по чему смо били и остали славни, а без чега губимо и своје поштење и своју част и свој образ и свој овдашњи, и онај вјечни живот.

Бог да им душу прости, а онима који су њихови потомци, нека Бог и њима да награду за њихово трпљење. Јер, не само што су трпјеле кости оних који су невино поклани и побијени, већ сваки њихов потомак, и мајка и отац, и дијете и пријатељ, исто су тако трпјели с њима - презирани, гажени, проглашавани за издајнике, често и они које су Њемци затварали, и они које су усташе спаљивале у Јасеновцима, и који су расијани по бијелом свијету кости своје оставили.

Помолимо се, на крају, још једном, да Бог упокоји Ђура и Рама Андријина Булајића и Момира Николина Булајића и Данила Николина Вујичића и Павла Глушчевића; Лака, младе од двадесет двије године, сина Новичина Јаничића и Јеврема Белова Килибарду и Благоту Маркова и Саву Шћепанова и Гојка Драгова и Крста Лазарева и Мирка Ристова, такође младе од двадесет двије године, и Филипа Гаврилова.

Бог њих нека упокоји, а нама нека подари богољубље и братољубље и вјерност Истини Божијој и Правди Божијој.

Амин!

(25. август 1991.)

РАЗГОВОРИ

Повратак памети

- Нешто неосјетно, али веома крупно се десило у историји свијета - опет се враћа универзализму хришћанске културе...

- Догодило се заиста нешто превелико у историји свијета, и тај догађај, није данашњи, боље рећи, он јесте данашњи, у смислу свевремености. Тај догађај који дијели историју на два дијела јесте улазак Бога у свијет. То је догађај рођења Христовог. По ријечима Апостола Јована: "Логос постаде тијело." И то рођење било је и остало једино ново под сунцем. Још су древни хришћански мудраци о томе говорили. То је оно што је потресло људску судбину, и што је и сад потреса.

Увијек изнова тај догађај се открива као мјерило историјских збивања и догађања: он је увео драматику у историју, драматику у напетост између добра и зла. Од тог времена човјек не може да буде задовољан малим: он хоће све! Он хоће све, било у потрази за свеобухватним добром, било у смислу задобијања зла и негације свог постојања.

Наше вријеме изнова открива драматику на којој почива овај свијет. Криза модерног свијета свједок је те драматике и није чудо што данас изнова долази до потраге за оним универзалним вриједностима, како их Ви називате, хришћанске културе, које су се оприсутниле у судбини човјека и свијета, управо кроз тај божански продор у свијет.

- Владико, Ви сте први указали на дубоку повезаност побуне српског народа на зборовима, са оним што је суштина православља - саборношћу Цркве?

- Потпуно је природно да српски народ учествује у тој драматици модерног свијета. Хтио не хтио, он је укључен у историјска збивања, тако да се оне преламају и на његовој судбини.

Као што је српски народ учествовао у перипетији потраге за Китеж-градом, за неким новим, срећним друштвом, тако се он данас, када је дошло до кризе те потраге и сам враћа неминовно изворним вриједностима присутним у његовој историји. То враћање изворним вриједностима српскога народа појављује се на разне начине у посљедње вријеме: попуцале су стеге идеолошке, долази до ослобађања од "шизофрености свијести", којој је овај народ подложан, да не кажемо само посљедњих деценија, и отуда се кроз новија збивања у народу, која су на први поглед идеолошке природе, открива нешто дубље.

Српски народ је васпитан у духу саборности: о томе свједочи и онај сабор, први свесрпски, у манастиру Студеници 1196. године, а онда редом - сва српска зборовања кроз вјекове, уткана у српску историју и судбину. Све велике историјске одлуке доношене су на саборима, тако да је саборност ушла у све поре духовне српског народа. И није чудо да су и нове промјене, које се код нас догађају, промјене које долазе "из главе цијела народа", по ријечима владике Његоша.

То, што су наши интелектуалци, многи, изгубили из вида тај традиционални израз и то предањско својство српскога народа, показатељ је њихове отуђености од тога истога народа.

- Можда су га једноставно заменили неким другим вредностима?

- Или изгубили. или презрели та основна својства народа, или превидјели и замијенили другим вриједностима. Оно што се, међутим, код нас сада догађа, показује управо супротно: да су начела која су усвојена са стране, заправо осиромашила и народ и интелигенцију тог народа, и да је био посљедњи тренутак да се тај народ праћа себи и својој памети.

- Да, али питате ли се, зашто је тај наш народ толико дуго чекао на побуну, зашто се није супротстављао?

- Давно је речено: патњама се памет стиче! Мјера патње је мјера знања. То важи за појединце али то важи и за народе. Мора да прође период сазријевања, па чак и неког удаљавања од себе самога, да би онда, кроз то отуђење човјек схватио праве вриједности.

Као што је јеврејски народ, послије египатског ропства, лутао 40 година по пустињи, тако је требало и српском народу 40-50 година, да се врати својој земљи обећаној, своме Јерусалиму. Ми смо ту, негдје, на граници новог почетка, гдје су заиста ова покољења призвана да крену у утемељивање нове будућности, али на провјереним основама светосавског и лазаревског опредјељења за оно што је вјечно и непролазно.

- Подразумева се да се зна шта је догма. Ипак, реците нам, које су основне догме хришћанства и отклоните извесне недоумице око значења овог појма?

- Ријеч догма изведена је од ријечи докео, што значи - мислим, односно мишљење, одређено мишљење. Само, теолошко значење ријечи догма, често се схвата на погрешан начин, као нешто што је окамењено, петрифицирано. У изворном значењу, догма је мишљење које има свој зачетак у човјеку. Међутим, мишљење које обуима собом све људске моћи, али исто тако и мишљење надахнуто и нечим дубљим од човјека.

Мишљење које је безгранично, универзално јер хришћанска догма није идеја, хришћанска догма значи истину вјере и живота. Рецимо, догма о Светој Тројици је суштинска хришћанска

догма. Дефинисана кроз историју Цркве, она није ништа друго него дефиниција, путоказ. Само је путоказ, јер оно што покушава да се дефинише људским језиком с оне стране је сваке дефиниције, оно је необухватно, не може да буде смјештено ни у људски ум ни у људско срце, нити може да буде смјештено у људску ријеч.

Дакле, проналази се најадекватнија ријеч, да нама, који јесмо овдје и ограничени, укаже на ту тајну, да буде путоказ "поред пута".

Црква је покушавала вјековима да некако приближи људима догму о Светој Тројици, да ту истину формулише, потпуно свјесна своје немоћи у дефинисању.

Света Тројица: Бог Отац вјечно воли Сина, Син који вјечно воли Духа Светога, - узајамно прожимајућа љубав у Богу, најдубља тајна постојања се као таква открива у настанку свијета, у хармонији свијета, у јединству и хармонији свијета.

Један Бог - три лица! Јединство, разноликост; јединство и мноштво као основна тајна творевине као такве. У човјеку јединство ума, воље, осјећања, а у исто вријеме разноликост људских сила - тијело, дух, душа - тројичност у јединственом људском бићу. Једна људска природа као једна божанска природа, а разноликост људских личности.

Постизање те равнотеже, између општег и појединачног, једног и мноштвеног, то је основни проблем људске мисли, људског знања, људског понашања, људске судбине. А тај проблем се негдје открива или боље рећи - скрива, у тој вјечној тајни Свете Тројице.

Дакле, та света тајна, света истина, огледа се у тајни самог живљења. Човјек покушана да је дефинише да би једноставно открио дубљи смисао себе и свога постојања. Отуда ће Христос да каже: "Ја сам пут, истина и живот." Он ће да каже: "Ко види мене, види Оца".

Поимање догме, поготово хришћанске догме у наше вријеме, потпуно је неадекватно изворном смислу ријечи.

- Марксизам је, такође, покушао да једно мишљење о човеку и свету уобличи као догму?

- Ако догма значи одређено мишљење, онда је свако мишљење - догма. Нешто, међутим, има веома битно: нововјековна култура хуманистичког типа сакрила нам је једну велику истину и запетљала нас у једну велику лаж.

Шта мислим да кажем?

У свом порицању хришћанских догми, она је покушала да их замијени као нешто окамењено - мишљењем које је динамично! Које је отворено, стваралачко, које нема ограничења, као што се то обично каже.

С једне стране у томе има нечег позитивног, сама нововјековна европска култура то нам потврђује. С друге стране, у томе има велике забуне, велике лажи, коју смо сви ми прихватили и можда сли од ње болујемо.

Нововјековна култура, кад се ради о њеној философији, кад се ради о науци и сваком мишљењу које се на њеним темељима заснива, утемељује се на чулном знању и на разумском сазнању. Оно покушава да буде спој тога двога. Међутим, мисао мишљена на основу пролазне и променљиве стварности, а такав је свијет у коме живимо, чулни свијет са свим својим манифестацијама а и човјек, као тварно разумско биће - та и таква мисао на томе заснована, обоготворена и проглашена као једино мјерило, води нас једној великој заблуди - да се за

вјечно, универзално и непролазно, за истински стваралачко, проглашава оно што је већ у самом свом зачетку осуђено на ограниченост.

Хоћу да кажем, да ако је свијет ограничен по својој природи, а и човјек биће ограничено, мисао мишљена на основу таквог свијета и човјека, такође је ограничена. Према томе, то су уствари догме које постављају границе, букагије људском уму, људској памети, људском стваралаштву. Оне ниште оно што је јуче стварано, јер су засноване на пролазном, промјенљивом, ограниченом, условљеном.

Марксистичка догма, коју сте поменули, заснована је на механистичком материјализму прошлог нијека и некој врсти дијалектике.

Кад се таква мисао прогласи универзалном и вјечно важећом, онда је то једна огромна лаж у односу на човјека и његово достојанство.

Они, који су без прекида трубили прогрес, будућност и стваралаштво, показали су се најмање креативним, а тај период најнезрелијим, најтрагичнијим и најнечовјечнијим, ако хоћете, дубље посматрано, периодом у историји рода људског. Ту се човјек показао сведен на једну идеју, једну мисао, једну философију, једну димензију економску, на једноумље, и тиме је у име слободе и стваралаштва окован једном од најбезумнијих догми којима је икада служио у својој историји.

- У контексту претходних питања, било би занимљиво да осветлите и појам ортодоксије у православљу, тим пре што сте теолошко образовање стекли на класичним изворима православне духовности, посебно грчким?

- Православље уствари значи ортодоксију. Право - славље-ортодоксија! Права вјера, право мишљење, право слављење! Право мишљење из кога се рађа право славље живота и право слављење Бога. То је основни смисао тог појма.

Ортодоксија се разликује од ортопраксије: ако је она право мишљење, права вјера, онда је ортопраксија право дјело које израста на том темељу, тако да основни став православља захтијева, с једне стране, полагање правог темеља као праве вјере, а с друге стране, грађење правих дјела на том правом темељу. Једна без друге не могу да постоје. "Пракса је узлажење, узвођење теорији", гласи једна дивна изрека светих отаца с Истока, теорији схваћеној у смислу виђења тајне, у смислу боговиђења, сједињења са тајном.

Нема правог дјела, као ни рода, без правог темеља, без правог коријена; нема сазнања тајне без правог дјела, без дјелања. Зато и каже пророк: "Изађе човјек надјело своје, да вечера". Човјек је биће призвано на дјело, на стваралаштво.

Дјелатност, пракса у природи је људског бића, она је призвање људског бића, али не било каква пракса. Постоји пракса која разара, разграђује, демонизује људско постојање и уништава; има пракса која гради, која зида, као што има ријеч која исцјељује или ријеч која убија. Тако постоји дјело које је демонско и има дјело које је учествовање у божанском стваралаштву, на које је, управо, човјек и призван самим својим настанком и постојањем кроз историју.

Марксизам је унио тврдњу да је рад створио човјека. Има у томе велике истине. Али марксизам превиђа, а то је пракса показала, велику његову заблуду, да рад, да дјело, не само ствара већ и разара, убија, рашчовјечује. Постоји бесмислено дјело које разара људску судбину, људско биће. Сва људска историја је, уствари, угрожена од дјела таме. Како постоје божанска и демонска дјела, ваља бирати између једних и других.

- Пробуђени православни словенски свет, у смислу овог Вашег враћања коренима, као да поново открива идеје великих руских мислилаца Берђајева, Флоренског, Флоровског, Толстоја, Достојевског?

- Тај повратак је потпуно природан, повратак тим руским мислиоцима прошлог и с почетка овог вијека. Сви опи су извршили, прије свега, један корјенити повратак изворним вриједностима свога сопственог историјског насљеђа. У сукобу са нововјековном западном културом, не негирајући њене вриједности, они су се, подстакнути друштвеним и научним збивањима овог вијека, враћали изворним предањима православне цркве и њима надахњивали, да наведемо Достојевског, који је један од изузетних зналаца европске психологије и европске мудрости и философије, на свој начин.

- Заправо је многе идеје антиципирао својим делом (Хесе је давно рекао, да смо сви ми у Европи, помало Карамазови?)

- Ишао је испред других стога што је прошао огањ и ватру кроз своје унутрашње страдање, кроз своју судбину; што се вратио и открио душу руског човјека, руског народа, народа богоносца, вриједности које није европска мисао могла да му да. И он је преко душе руског народа, руског мужика, назрио бисер, благо духовно у њедрима Православне цркве, тако да је цјелокупна његова књижевност надахнута опитом великих и умних мистика.

Од свих ових које сте ви овдје поменули, није случајно што је он надахнуо и Берђајева, и Флоренског и Флоровског, а на неки начин је паралелно и са Соловјевим дјелао у ондашњој Русији. Толстој ту представља посебан случај, он је ипак, човјек другог типа, у односу на Достојевског и његову школу.

Толстој је остао, да тако кажем, поред све своје генијалности, даровитости и доприноса руској књижевности, заробљеник морализмом свога времена или под утицајем мудрости Далеког истока, тако да није био у стању да допре до онаквих пророчких прозрења (тако га ја схватам) до којих је доспио Достојевски.

Толстој је можда тек пред смрт почео да схвата дубље трагику људску, да борба између добра и зла није само питање етике, већ да има метафизичку колијевку. А Достојевски је био на трагу те тајне. Зато је он био толико далековид, да нам не говори само о свом времену, већ и о нашем времену, и остаје да буде пророк, што се тиче људске судбине, и за будућа покољења.

- Кад читамо "Великог инквизитора, " или уопште све руске религијске мислиоце, видимо да су размишљали о вјечно актуелном питању слободе. Како Ви видите проблем слободе у Православљу?

- Достојевски је поставио проблем слободе на најдубљи могући начин, и вјероватно је да је он први од европских мислилаца, који је управо кроз то постављање проблема слободе из темеља почео да потреса догме, да употребим тај израз, нововјековне европске културе. Те догме - као начин мишљења, заснованом на "здравом разуму" и чулном искуству. Та усмјереност европског човјека на чулно, на материју, на природу и на човјека, довела је онда усмјереност само на хљеб, на уживање, на устројење града који овдје остаје, за разлику од оног града који не остаје овдје, Јерусалима - вјечног града о којем говори Откровење.

То је постепено водило европског човјека и европску цивилизацију демонском искушењу, стављеном пред Христа у пустињу, искушењу хљеба, искушењу чула, и искушењу знања. Један други велики руски мислилац, јеврејског поријекла, Шестов, такође под великим утицајем Достојевског, проблем вјере и знања радикално поставља на изузетан начин (штета што код нас није довољно превођен, јер би био користан данас у нашим овдашњим трагањима).

Достојевски је једноставно схватио да је људско биће несводиво на било какве димензије иманентног типа - ма како се оне звале. Зато се супротставља логици људској, математичком закону, бунтује против еуклидовске логике, тродимензионалности, условљености људске мисли.

Разум претворен у догму, то је, уствари, основа мишљења европске просвећености. И данас ми видимо како се то, наводно, просветитељско мишљење показало као Прокрустова постеља за јадно и биједно и несрећно људско биће. Јер, човјек јесте оно што јесте, он носи у себи оно што носи, он је зеница васионе и твари, али он је и нешто дубље и по призиву, много савршеније. И не може се у свијету и у бићу, као таквом, грешном и ограниченом, наћи пуноћа; не може дати пуноћу оно што нема пуноћу, што вапије самим својим постојањем за том пуноћом. То је једна од тих лажи нововјековне културе и поткупљивање људске свијести и савјести, која је подметнута и Христу у пустињи.

Његош је дубоко осјетио, као и Достојевски, његов савременик, (што да питам Достојевског кад имам Његоша?) ту трагику европског просвјетитељства, и зато је био резервисан према добром Доситеју, чак је био тако оштар, у односу на њега, кад је говорио:"Ја бих њега поштовао да је он своје просвешћеније упутио на ползу народа словинског, " него упућује на разврат!

- Поменули сте Његоша; заиста се чини, да наш генијални владика и песник, никад није био актуелнији него данас. А ми смо га, све до овог буђења духовне свести, потисли на маргине културе, у извесном смислу и заборавили?

- Тачно је да смо и њега заборавили, као што смо заборавили и ове његове сроднике и но тијелу и по духу, о којима је овдје било ријечи. Заборавили смо, управо стога, што смо уједном моменту слиједили друге путеве, од оних који припадају нашем историјском утемељењу.

- Слажем се, Владико, али морам да приметим, да се Његошево православље разликује, од православља како га Ви схватате?

- Не бих се сложио с тим!

- Мислим, конкретније, на идеју о царству небеском. Шта је са царством земаљским?

- Код Његоша има нешто недовршено. Он сам признаје да је "учио богословију по звијездама, " али код Његоша има и нешто друго. Управо, стога што је свјестан да је учио богословију по звијездама, он је смјеран пред тајном, то је основна његова црта која се превиђа, и која је стопроцентно православна. Кад од њега Вук тражи савјет у вези превођења Новог завјета, Његош му вели: "Имаш ти тамо учених митрополита!", не зато што је био мање паметан од учених митрополита већ зато што је имао скромност. Иако није имао прилике да током свог кратког и мукотрпног живота дубље проучи Светоотачко богословље, Његош је, по свом животном ставу, а то је најбитније, православни човјек.

- Да ли, по Вашем мишљењу, Његош поступа у православном духу, кад каже: " Удри врага не остав му трага, али губи обадва свијета!" кад позива на освету?

- Пазите, и ту је Његош библијски човјек, али бисмо могли да поставимо питање: да ли је довољно новозавјетни човјек? Но, он је библијски човјек. Јер, Његош, како се поставља према освети, као "пићу небом освештаном", па ту се враћа Мојсију! Његош је натјеран од ужаса, у трагичним временима, гдје нема другог излаза, да се врати Мојсијевом закону: "Око за око, зуб за зуб!"

Али, Његош, ја сам дубоко увјерен, то се и види, ко осјећа драматику његовог мишљења, да он није интимно за то, то није мјера његове човјечности. "Нек пропоје пјесма од ужаса, " довољна

је само та реченица. Он је у ужасу - шта да ради - с ким ћу, ја ли како ћу , "једна сламка међу вихорове, " у "ад му се свијет претворио". Он види и осјећа свој трагични положај, он мора да одбрани жену и дијете - "муж је бранич жене и дјетета, " да одбрани светињу, јер види да је она угрожена. Види да нема другог пута до освете, али он сам дубоко плаче у себи што мора томе да прибјегне. У томе је Његош још трагичнији, јер мора да се понаша против свог најдубљег осјећања свијета и живота. И он то ради свјесно - у одбрану вјере, достојанства, слободе.

У том смислу он је веома близак, скоро истовјетан с Достојевским. И мало ко је правио паралелу између Његоша и Достојевског, али ја вјерујем да кад би се правила та паралела, да је по ткању, по начину мишљења, да је по дубљим ставовима антрополошким, теолошким, философским - Његош рођени брат Достојевског.

- Владико, да се вратимо на часак у прошлост. Мислим да многи данашњи европски сукоби вуку своје корене још из времена поделе на Источно и западно римско царство. Постоји, међутим, један несхватљив отпор Запада према Византији?

- Да, та предрасуда се скрива већ у самом називу: Византија. Не треба изгубити из вида да Византинци нијесу себе звали Византинцима, да је то назив који је њима наметнут, и не без разлога.

Запад никад није опростио цару Константину, што је престоницу пренио у Нони Рим, и заиста много шта у збивањима историјским, прошлим и садашњим, могуће је објаснити тим догађајем. Запад има један синдром - навикао је да буде Центар свијета, "пупак свијета", како се Рим називао. Наједанпут, он је постао један периферни град, нарочито послије најезде Хуна, у петом вијеку.

А Нови Рим је постао хиљадугодишњи центар једне велике културе, која је скоро без премца у свјетским размјерама, и Запад се без прекида трудио, чак до 10-11 вијека, до раздвајања цркава, отпада Западне цркве од Православне, да умањи значај тог Новог Рима. А нарочито се то показало од времена када је Нови Рим, или Источио ромејско царство, како је оно себе звало, доживио декаденцију од пада Цариграда.

Тај западни синдром, у односу на Источно ромејско царство коријени се у римској еклисиологији, која његује увјерење о Византији као земљи шизматика. Отуда је и Гибон, прихвативши такав однос према Византији, допринио, као историчар, том негативном схватању Византије и њене културе. Тек у новије вријеме, западни историчари (Брије и многи други) откривају колико је неадекватно такво схватање Византије и колико је она вишеслојна и пребогата. Она не само да чини једну ненадмашну цивилизацију која припада прошлости, већ има у себи и "квасац" за будућност. Прво што је превиђено, свјесно или несвјесно, јесте то да је Византија легитимни насљедник хеленске културе и хеленске философије. Директан и непосредан насљедник. Њен носилац и чувар.

Одакле су стигли сви списи Аристотелови и Платонови него са Медитерана. А Западу је, нарочито приликом оживљавања хуманизма у XIII и XIV вијеку, велики број византијских хуманиста, након пада Цариграда, и прије њега пренио и знање које су стекли, и рукописе.

И Петрарка, и цио тај покрет италијанске ренесансе незамислив је без доласка Византинаца на Запад. Тако је Византија тим путем умногом допринијела стварању тзв. нововјековне културе. Има нешто, међутим, још важније. Све тамо негдје од четвртог па до десетог, једанаестог вијека, Византија је била центар свих најзначајнијих догађања духовних уопште у Европи. Тамо су били велики васељенски сабори; тамо су били најдубљи сукоби философског типа, теолошки, почев од првог васељенског сабора па све до великих, иконоборачких, иконофилских сабора у осмом вијеку.

Византија је дала и велике мисионаре. Узмимо само Кирила и Методија. Она је и с те стране била од великог значаја за Европу јер је у орбиту те јудео-хришћанске и хелено-хришћанске традиције, увела и нове народе, на првом мјесту Словене.

Судбина и историја словенских народа незамислива је без Источноромејског царства. И балканских словенских народа, и Русије. Тако да је данас постало потпуно јасно, да Византија није била оно што се о њој мислило, да је остала неистражена. Тек ће вријеме показати какав је огромни значај Византије био, не само за Исток и источне народе, него и за збивања у оквирима цјелокупне западне теологије и западне културе. Историје цивилизације.

Има нешто што такође треба истаћи, што изгледа субјективно, али може да буде потврђено и неким историјским чињеницама. Све што је велико у историји ове јудео-хришћанске цивилизације, али и много шире, то није настало на извиканом Западу, већ је резултат рађања и покрета хеленског Медитерана и хришћанског Истока.

И ту очигледно важи она изрека: "Ex oriente lux!" (С истока долази свјетлост).

Када се сада говори о нашем такозваном одласку у Европу, заборавља се да тај одлазак у Европу, уствари треба да значи повратак сопственим извориштима, а та изворишта су хеленско и јудео-хришћанско, источноромејско насљеђе, а ја га називам јерусалимско-светософијско, које је непролазно.

И нема одласка у Европу без повратка сопственим извориштима, нарочито не нама овдје. Али ми, као носиоци тог насљеђа, не идемо у Европу као просјаци, нити као лакеји. Ми Европи откривамо њен сопствени идентитет. Једино оправдање тог и таквог одласка у Европу, јесте да ми вратимо Европи, да јој откријемо оно што је била вјековима, оно што је она сама заборавила.

- Шта је светосавско насљеђе за српски народ?

- Од тренутка кад ми изгубимо то насљеђе, ми ћемо престати да будемо оно што јесмо. Ми губимо све. Срећа је што му се сад враћамо, а били смо у прилици да изгубимо све. Тим насљеђем, ми смо обликовани, преко нашег оца Светог Саве.

- Са Светим Савом почела је једна просвјетитељска епоха исто толико колико и ратничка, која је за собом оставила на само цркву већ и моралну стегу рекао је велики наш Црњански. Шта Ви мислите?

- Црњански је потпуно у праву. Само, ту би требало напрасити једну разлику. Не знам, колико је ту разлику Црњански правио, између просвјетитељства Светог Саве и просвећености новијих времена, тзв. европске просвећености. Ми смо се уједном моменту нашли у опасности да изгубимо контакт с нашим саборним и духовним предањем под западним утицајима.

Дошло је до поистовјећења просвјећености европског типа, тзв. ауфклерунга и те светосавске просвјећености. Једним дијелом се оне подударају, међутим, Православље је нешто много садржајније и слојевитије од просвјећености европског типа, чији је. носилац код нас био Доситеј Обрадовић. То су схватила двојица наших великих људи прошлог вијека - Његош и Вук Караџић, иако нијесу превиђали значај његовог труда на просвештенију. Схватање Црњанског је потпуно исправно, с том корекцијом да треба правити разлику између тог светосавског насљеђа, које је обликовало сву нашу духовну и културну историју, све тамо негдје до 18 вијека, и те просвећености јозефинизма, терезијанства, које доноси тзв. модерна култура.

Има она своје добре стране, али, она је по много чему једнострана и та једностраност је угрозила, управо, цјелокупно наше историјско биће посљедњих неколико вјекова, и све што се

с нама збивало до јуче, и што се по много чему и дан-данас збива, посљедица је расцјепа између та два типа просвјећености.

Коме да се вратимо сада када се враћамо: Доситеју или Светом Сави? Мислим да ту нема двоумљења.

- Прилика је ово, Владико, да поменемо скоро хиљадугодишње зрачење манастира Хиландара, из дијаспоре на српску културу, зрачење из тог"ковчега Византије", како се с правом назива Света Гора?

- Да. Света Гора је с правом названа Нојевим ковчегом Источноромејског царства. Она чува у маломе, оно што је то царство стварало вјековима. Оно што је Света Гора у односу на древно Источноромејско царство, то је Хиландар у односу на српски народ. Хиландар је срце овог народа, и то је једно од дивних чуда да то срце куца, не у сопственој земљи, већ у Светој Гори. Ваљда је зато оно и остало сачувано.

- У Грачаничкој поруци. коју су недавно потписали представници 14 странака и удружења, представници СПЦ и САНУ, Ви сте апеловали на дух витештва у страначком надметању, а не подметање. Да ми сте оптимиста?

- Јесам. Свјесни историјског тренутка и озбиљности времена којем припадамо, сагласили смо се да духовне и културне вриједности и национални интереси, за све нас морају да буду изнад свих различитости и појединачних усмјерења. Позвали смо на праштање и помирење гробова, јер без мира мртвих нема помире међу живима, на васпостављање историјски провјереног сагласја између српске државе и Цркве. Обновљено српство, уједињено и слободно, треба да стоји изнад свих страначких интереса.

- Шта бисте, Владико, на крају овог разговора рекли поводом догађаја у Петрињи, који су актуелни ових дана?

- Као што је и до сада носила крст и страдање свог народа, Српска православна црква ће тако чинити и одсада.

Распети српски народ увијек је био и распета Српска црква. Јасеновац, Јадовно и друге мученичке јаме, заједно са народом, чувају у себи и мученичке кости православних свештеника и епископа. Надам се, ипак, да ће разум и хришћанска савјест преовладати, како у Петрињи тако и на Косову.

(Интервју, 26. октобар 1990.)

"Зли дуси" - окупирали Црну Гору

- Преосвећени, овај разговор почели бисмо једним прецизним питањем: гдје је, у овом тренутку, мјесто у нашем друштву Српске православне цркве? Након послијератног шока, који је доживјела, је ли сада, након токова демократизације, у стању да одигра улогу за коју сама мисли да је има, а која и јесте њен задатак, потекао из самих њених начела?

- "Гдје је, у овом тренутку, мјесто у друштву Српске православне цркве"? То је једно комплексно питање, али веома важно. Кратко речено, њено мјесто је ондје, гдје је она била од. памтивијека. Црква је, по својој природи, " призвана да буде квасац, духовни квасац сваког мјеста на коме је присутна. А зна се каква је улога квасца. Он преображава тијесто, даје му нову снагу, чини хљеб здравим и укусним. Тако је и Црква-квасац у копањи људског бића, у копањи људске заједнице, а циљ јој је да из основа преображава, препорађа људску природу, начин људског живљења, не само личног већ и заједничког. Црква је по својој природи

усмјерена на личност, на препород, преображај Људске личности, али истовремено и на преображај људске заједнице, сваке заједнице у којој је она присутна.

У том смислу, а у контексту ових новијих промјена у нашем друштву, улога Цркве је управо да врати народу његову изгубљену равнотежу, равнотежу која је поремећена свим овим што се догађало с народом на овим просторима, нарочито посљедњих педесет година. А то значи: враћање саборном памћењу, враћање нарави и начину живљења, враћање духовним ткањима и моралним вриједностима, које су угрожене данас више него икад. Уједно, то значи и откровење дубљег смисла нашег постојања овдје, на земљи, јер принудна атеизација, која је трајала посљедњих 45 година, угрозила је осјећање за дубљи смисао људског постојања, а самим тим, угрозила је и нарав људску, угрозила је све оно што називамо моралом, понашањем елементарним људским, које се овдје вјековима обликовало под утицајем Цркве. Циљ нових идеологија управо је и био да се разори то исконско духовно ткање, да би онда могао да се ствара некакав нови, непостојећи човјек, а видјели смо, уствари, ко је и какав такав човјек!

Народ је давно рекао: "Ко изгуби страх од Бога, он изгуби стид од људи!" То је најдубља истина, која није само нека теоретска максима, него је, очигледно, и животна реалност. Ми смо то сами доживјели.

- Православна црква у принципу је народна црква. Да дије у времену оштрих идеологизација, очитих економских и друштвених сукоба, у тренутку јаке офанзиве других конфесија, СПЦ у стању да се носи с проблемима који из свега тога произилазе? Питање је такође врло"практично" за Вашу Цркву, ако се зна материјална и организациона моћ партнера с којим разговарате о бројним питањима и проблемима.

- Да, Црква јесте народна, само што је појам "народна" у Цркви другачији од појма народа, како се он у новије вријеме, под утицајем грађанских идеологија, развио. Народ у Цркви није само социолошка величина, него је то народ који је сабран око вјечне светиње. Тај народ је сабран око хљеба и око дијељења хљеба. Али тај хљеб није само да се њиме напуни, опростите на изразу, стомак. Тај хљеб је - хљеб живота.

Речено је у Новом Завјету: не живи човјек само од хљеба и о хљебу, него и од сваке ријечи која долази од Бога. А ријеч која је дошла од Бога је вјечни Логос божји, који се открио као хљеб живота.

Човјек је духовно и тјелесно биће. Тијело хоће своју храну, душа хоће своју храну. Не може тјелесна храна да задовољи људско срце и људско биће, као што опет, не може духовна храна да надомјести потребе људског тијела. Потребно је хранити иједно и друго. Изгубљена равнотежа, у наше новије вријеме, која се дубоко одражава на наше постојање, управо је посљедица те изгубљене равнотеже између духовног и материјалног, душевног и тјелесног, на плану појединца као личности, а онда и на плану заједнице, као и на плану људског постојања уопште.

Према томе, Црква, као народна Црква, призива не само на остајање при народу онакав какав он јесте, на рјешавању његових социјалних питања, која су, такође, битна, него сматра и да то социјално, друштвено, мора да има свој дубљи смисао, своје значење, као што и човјек мора да га добије. Тако ће у свјетлости тог дубљег смисла, човјек рјешавати и своје социјално-друштвене проблеме, тј. све оно што се односи на народ, као на социолошко-биолошку величину, која овдје постоји.

Наше вријеме је било вријеме идеологизације, која је управо угрозила тај дубљи смисао људског постојања и отуда сад толико тих противрјечности у нама, и толико агресивности, јер нешто је ненормално у нашем основном ритму. Има нешто ту што притиска људску свијест и савјест, нешто што се испољава на један неуравнотежен, да не кажем неуротичан начин.

Православна црква има овоју методику, свој програм, који није од јуче, провјерен искуством покољења, вјековима. Увијек изнова она призива сваки народ, сваку заједницу, почев од породице као заједнице - да се свакидашњи начин живљења гледа под призмом вјечности. Прави човјек увијек изнова поставља себи она, како их назива Достојевски "вјечна проклета питања", без којих човјек није - човјек; његов хљеб није благословен, а његова заједница није истинска и права заједница.

Православље себе не сматра конфесијом, нити чак религијом. Православље је живот, призив, да човјек живи сагласио не само својој природи, него и свом призвању вјечном. Природа је само припрема за оно што човјек треба да буде, као што је камен припрема за статуу. У свему је запретана нека дубока тајна, тајна коју треба открити. Човјек је онакав какав јесте само могућност за нешто много савршеније, много узвишеније. Остане ли при ономе што јесте, онда је он остао камен станац покрај пута, који није открио своје значење и свој смисао. Камену ће се опростити, јер очекује словесно биће да му открије његов смисао, али човјеку неће, јер је управо он то словесно биће, што је овдје на Земљу бачено да би откривало и остваривало свој смисао и смисао свесветија.

Човјек је зеница васионе, биће "гранично" између свјетова, биће у коме се огледа онострано, и биће које носи у себи овострано, али и биће које је способно да превазиђе себе сама, не уништавајући себе већ управо дајући себи, онаквом какво јесте, прави смисао и право значење.

- Увези с претходним питањем, намеће се и упитница: како СПЦ гледа на прекрштавање муслимана у католике? Са Србима то је некад рађено силом, под стране католичке и мухамеданске вјере. Да ли је политика, и на овом плану, умијешала своје прсте?

- Свако насиље је антибожно. Било да је које врсте и није од Бога. Бог силу не воли, сила Бога не моли! Насиље је нешто што понижава људско биће. То важи за било какво насиље, било да је учињено у име човјека, било у име идеологије, било у име Бога. И ако хоћете, најтрагичније насиље је управо оно које се вршило у име Бога. У природи вјере, православне вјере, изворне, хришћанске вјере, управо је слобода и призив на слободу.

Основно начело Христово је: "Ко хоће да иде за мном нека се одрекне себе, нека узме крст свој и нек иде за мном". То"ко хоће" - начело је које ни у име кога ни у име чега, не може и не смије бити погажено, ако је оно сам онај који тражи да се иде за њим, а на то "за" има право, јер је творац, јер је пут, истина и живот. Ако он то поставља као начело људима, он га је прије Тога и самом себи поставио као начело. То је начело које и њега самога обавезује, тако да кажем. Према томе, свако укључивање у Цркву Божију, ако није засновано на слободи, на слободном пристанку, јесте негирање саме те Цркве Божије и њеног смисла у људском животу и људској историји. Ту слободу у себи остварити, том слободом другог "одредити", то је нешто најтеже што овдје, на Земљи, може да се постигне. Ми смо људи некако брзоруки, хтјели би то на брзину да постигнемо. Међутим, слобода се не задобија тако лако, поготово не на душеку, што кажу, дуван пушећи. Слобода хоће проливање крви. Има једна дивна пословица коју ћете чути од Светогорских монаха, и која гласи: "Пролиј дух, пролиј крв, да би примио Духа Светога!"

Све велике ствари захтијевају и велике подвиге, а највећи подвиг је стицање истинске слободе. По мјери мога ослобођења од свега онога што ме поробило, бићу способан да и другоме дарујем слободу. Слобода није природна нити просто грађанска вриједности врлина већ једна дубља величина у којој је најдубљи смисао људског постојања.

Дакле, заиста било је насиља на овим нашим просторима, па и у име религије. Нико од нас није имун од тог насиља. Међутим, постоје одређени системи, постоје чак, и одређене религије, које подлегну тој људској инерцији да лако и олако придобију себи присталице, или, што је још горе, да насиљем покушавају да једноставно утјерају људе у свој тор, у свој

овчарник. Нажалост, од тога није имун римокатолицизам. Треба се сјетити Достојевског и његове "Браће Карамазових", његовог великог инквизитора, који је указао на огромно искушење, којему је подлегло западно хришћанство. Искушење, које у много чему лебди над западном цивилизацијом и дан-данас. А свему оном што је рођено насиљем у име било кога и било чега, прије или касније, трагови смрде нечовјештвом.

Православље призива на слободу. Колико ћемо ми ту слободу да остваримо у свом сопственом животу, то од нас зависи, али у сваком случају, то је његово својство најдрагоцјеније. Оно никад није допустило да се затамни та основна истина о човјеку у име краткорочних циљева. Ми као људи. као појединци у Православној цркви, склопи смо и можемо да подлегнемо том истом искушењу, али Православна црква се никад не одриче тог свог основног става.

- Ви сте духовник који много зна о вјерницима, на чијем челу, однедавно стојите. Долазећи овдје, казали сте да је Ваш првенствени задатак мир и мирење. Ипак, недавно сте изговорили ове ријечи; "На Цетињу постоји једна група људи, чији је дух мени потпуно несхватљив. Такве људе, иако сам рођен у Црној Гори, не познајем. Не могу да одгонетнем - ко су они." Преосвећени, стварно, ко су они по ономе што већ знате о њима?

- Онај који слуша литургију, ту централну службу божју, саборну службу божју, у којој се открива или остварује сама тајна Цркве и оприсутнује све што Црква поси, чује чести призив са олтара: "Мир вам, мир свој дајем нам." То је Јеванђелско начело вјековно нажеће. То је програм Цркве у сваком времену, сваком простору. Отуда и мој програм, као митрополита једне древне митрополије, која представља осовину око које се окреће судбина, како древне Зете, тако и новије Црне Горе, и не може бити други од тог програма. То је прије свега програм Бога живога, Христа Богочовјека. Због њега је он дошао на свијет, ушао у матицу живота, рођен од Духа Светога и Пресвете Дјеве, поживио са нама, нас ради и нашега спасења ради, разапет, погребен и страдао а васкрсао трећи дан и вазнио се на небо.

Због тога ће и доћи, на крају, да суди живима и мртвима, и царству Његовом неће бич и краја. А Његов улазак у свијет, управо јесте био чин помирења Бога и људи, уклањање преграда између оностраног и овостраног, између духа и материје, Бога и човјека, и уношење мира, оног најдубљег мира који превазилази ум, који није само стање мировања, већ је и стање најдубље хармоније и постојања. Јер, Црква је у свијету, рекосмо, квасац, као истина постојања, као живот, као мјера постојања. Сврха јој је: да тај мир остварује, да га разоткрива, да га уноси у људско срце, да га уноси у природу, да га уноси у Људску заједницу.

Овдје, гдје ми живимо, на овој вјетрометини балканској, у овом камењару црногорском, гдје су многи вјетрови дували, управо нам то треба. Нарочито нам то треба сада, послије ових немирних времена, послије заумних времена, послије великих потреса који су пореметили наш живот, наше постојање, наше вјековне мјере постојања. Све је потресено у темељима, да нијесмо ни свјесни каква је то атомска бомба пала на биће овог народа и колико је оно угрожено, до свог најдубљег нуклеума. Као што каже наш пјесник - гдје је некад брат брата убио и сад земља на немир и на одуву дише.

Ништа тако дубоко не узнемири људску свијест и савјест и то дугорочно, колико проливена братска крв; немирне су душе, немирне кости у земљи; немирни смо и ми који живимо на земљи, јер носимо тај исти немир, потресени братоубиством. Да не говорим о оним другим нашим немирима.

Брат не може никоме и ничему да буде жртвован. Ни земља, ни небо, ни идеја, ни идеологија, ни Бог, који је творац неба и земље, не може да буде довољан разлог да убијем брата свога! А нажалост, то се код нас догодило, да су идеје, да су људске страсти, парче земље више, парче хљеба у руци братовљевој или нека опака ријеч, били довољни да свога брата жртвујемо себи и својој страсти. А људско биће не смије ничему да буде жртвовано.

Има неколико основних изворишта мрака, помрачења која носимо у себи, као појединци и као заједница. Има нешто што човјек наслиједи од спојих предака, има нешто што сам стекне у дјетињству, у средини у којој живи; има нешто што је с оне стране људске памети, нешто што је очигледно сатанско, нека сила која покушава да понизи људско биће, да га уништи; она се манифестује кроз самоубилачке људске тежње, или убилачке других људи. Достојевски, нарочито у његовим "Злим дусима" о томе говори. Овдје, у нама од свега тога има понешто. Нијесмо ни од једнога ни од другога ни од трећега имуни, поготово не у овом времену у коме смо доживјели на својој сопственој кожи оно што је Достојевски пророчки описао у својим "Злим дусима." Достојевски, пишући "Зле духове", узима као мото онај догађај из Јеванђеља, када је Христос исцијелио двојицу бјесомучника у земљи Гадаринској, кад су демони тражили од Њега да их пусти, да иду од Њега у чопор свиња, јер и сатана хоће друштво, па су демони ушли у чопор свиња.

Достојевски пророчки описује судбину модерног свијета, модерне Европе. Дакле, као што су демони ушли у чопор свиња, тако је демонско неко сјеме посијано у људе нашег доба. Демонска нека разорна, деструктивна сила, изманипулисала је људску свијест и савјест, да је човјек на тлу Европе у једном тренутку изгубио равнотежу, пореметио се и дошао у стање да жртвује милионе људских бића ради неких својих идеја. Просто је несхватљиво, да су због парчета хљеба, због неке спољашње среће, жртвовани толики милиони људи, реални, конкретни људи, због неког будућег, непостојећег човјека. Дасе жртвује најдубљи смисао постојања неком пролазном уживању човјековом на земљи.

Све се то са нама догодило. То се догодило и овдје, на овом нашем простору. Зли дуси су окупирали Црну Гору! То само слијепац не види. Уселило се у људе неко опако зло. Отада је братовска рука убијала брата свога, слијепа, мислећи да је камен а не брат, којег му је мајка родила. Онда је син убио оца. Толико је примјера гдје су синови убили, и то какве, родитеље. Наведимо случај, класични примјер Николе Ковачевића, великог јунака из Балканских ратова, честитог Граховљанина. Причају: лежи мртав Никола Ковачевић. Нијесу му, по народном обичају, ни уста затворили, па му језик испо, те ће рећи неко од његових најближих (не знам, можда баш син): "Виђи како је исплазио језик, слути другоме!"

То не може да буде објашњено ни идејама ни идеологијама, ни људским слабостима. То само може да буде објашњено опсједнутошћу, ђавоиманошћу, која је запосјела људску свијест. А Сатана неће никад да подметне мале ствари, да обмане људе, поготово великим људима и великим народима демон увијек подмеће највећа и најстрашнија искушења.

Е, то је Сатана подметнуо Црној Гори, Црногорцима, српском народу, народима европским; то је Сатана подметнуо свој јадац. И заиста су се европски народи ухватили у то коло сатанино. И шта се родило? Родиле су се гасне коморе, јасеновци, јадовна, гулази, јаме, не само по Хрватској и Херцеговини него и јаме по Црној Гори, пуне наших отаца и наше браће, убијене братском руком - демонско опако сјеме уродило је својим плодом.

Миротворац цетињски, Свети Петар је у своје вријеме, с огромном снагом своје племенитости, своје храбрости, своје жртвености, крстом часним мирио и успио да помири завађена и закрвљена, да не кажемо, крвљу братском сатанизована, племена.

Међутим, то зло сјеме братоубилаштва ције искоријењено, већ је то зло сјеме уродило још горим плодовима у посљедњих педесет година. И у нашем времену створио се један хибрид из наслијеђених наших зала и племенских страсти, формиран у времену у којем смо живјели и које је било затровано опаком болешћу званом "брозомора".

Ено, оних дана, видјели сте с прага Цетињске светиње, на Петровдан, упућиван је мир свакој души и на Цетињу и у Црној Гори. И не само на Цетињу и у Црној Гори! Он се упућује васиони, од атома до сазвежђа, сваком људском створу. Међутим, појавили су се људи мржњом и немиром помрачене свијести, који тај мир не примају, који га газе и каменују. Први пут у историји овог народа, група Црногораца каменује Цетињски манастир, ћивот Светог Петра,

каменује Свето причешће, каменује Жртву Христа Бога, у ствари, каменује Љубав Вјечну Непролазну.

Ко тај мир не прима, тај не спада у нормална људска бића. То само може неко ко је угрожен у нуклеуму своје свијести и савјести. Једино нам престаје да поновимо Ријеч Распетог са крста: "Опрости Боже, не знају шта чине!" и да се Богу помолимо за њих.

Брозомора је, опет кажем, дубље угрозила биће овог народа духовно, душевно, етички, исто ли турско ропство и наслаге годинама. Ако тога не будемо свјесни, онда ништа не знамо, нити ћемо наћи прави лијек за наше бољке и наше невоље свакидашње.

- Више именовање за митрополита црногорско-приморског и скендеријског, већ тада је, код једног броја "аутохтоних Црногораца" изазвало оштро реаговање. Чиме то објашњавате? Како Ви коментаришете њихово тврђење да сте човјек задатка у Црној Гори?

- Ја и јесам човјек задатка у Црној Гори! Само што мој задатак није само мој, већ задатак читаве Црне Горе! Ја сам ту само један од носилаца тог задатка, обзиром на положај који посједујем. Моја одговорност је већа у смислу остварења тог задатка. Тај задатак је потреба духовног препорода Црне Горе, ослобођење душе овог народа од загађености сваке врсте, првенствено од духовне и друштвене загађености; враћање душе оног народа у исконску чистоту; враћање душе оног народа тамјану, миомиру, светињи, Светом причешћу; враћање овог народа посту и Молитви. Јер демонска сила је посијала своје сјеме и оно је код нас уродило злом, мржњом, агресивношћу, братоубилаштвом. Та демонска сила може да буде изагнана, то није моја ријеч, то је ријеч Бога Живота - "Постом и молитвом", мирењем и праштањем.

Пост нам открива Светиљу хљеба и Светињу брата, учи нас уздржавању од сваког зла, зле помисли која се рађа у људском срцу, а онда и од сваког злодјела, сваке зле жеље. У исто вријеме нас учи уздржавању и од претјераног јела и пића, што веома често породи злу жељу и преточи се у зло дјело. Учи нас, такође, и једном чистијем и честитијем, светијем и савршенијем односу према творевини око нас.

Није Бог створио творевину само да ждеремо ми, људи, није Бог створио творевину за човјеков стомак. Творевина има свој смисао и човјек је ту као цар Творевине, да открије тај смисао а не да га угрози.

Ми данас говоримо о еколошкој загађености. Тачно. Али, ко је тај што је угрозио природу, ко је затровао Морачу, ко је затровао Скадарско језеро; ко трује рибе, мора и језера, ко трује ваздух и биљке којима се храни? Није то небо затровало, није затровао лав, није то змија затровала, јер њен отров је толики да јој служи само за сопствену одбрану.

Човјек је тај који је све затровао. Он трује творевину око себе и преко тога трује себе самог, јер он је органски везан за Творевину.

Затрована душа трује све око себе.

Морам да испричам један догађај, за мене потресан, а у вези је с мојим покојним оцем Ћиром. Има неки црв причао ми је, гдје год се он појави у њиви, ливади, уништи коров, а никад неће да нападне племениту биљку. Међутим, примјетио сам, посљедњих година ради сасвим обратно. Напада племените биље: пшеницу, кукуруз, траву, док коров пушта да расте. Остало све уништи. Како то да се објасни, пита ме отац. Не знам, кажем му, а ти, шта мислиш? Знаш, ми смо људи затровани, па су и црни изгубили свој ред и свој поредак, те и они тумарају ко и ми људи што тумарамо.

Креманско пророчанство такође каже како ће доћи вријеме да и цвијет изгуби свој стид. Зна и биљка да осјети људску љубав и људску мржњу а камоли човјек.

Дакле, биљка осјети отров у себи. Не говори случајно Апостол Павле, изузетна личност, Богом надахнута, с дубоким искуством, "да и сама Творевина очекује да се роде синови Божији." Радује се мачка, радује се сваки цвијет, радује се свако живо биће правом човјеку. За добрим човјеком оде сав берићет, каже пословица.

Данас говоримо много о еколошком проблему. Постоји чак и нека странка у Црној Гори, врло симпатична, која тражи да се Црна Гора прогласи за еколошку државу, једина странка у коју би се уписао, без двоумљења, само, наравно, дајући дубљи смисао екологије. универзални, саборни смисао. Не само екологија природе, већ првенствено екологија душе. То нам сад треба.

Екологија душе значи очистити душу, а чиста душа ће очистити ријеку, земљу. Прљаве душе, прије или касније, поново ће загадити, запрљати све око себе. Према томе, ја јесам за екологију, за еколошки покрет, и јесам да Црна Гора буде еколошка држава, прва на свијету, што јој и приличи. Али екологија у смислу пуног и цјелокупног, саборног преображаја и очишћења људског тијела и душе, и онда земље на којој живимо и која нас храни, и ријека, и мора и свега другог.

Зле мисли и гадне жеље, отровне, рађају се у људском срцу, а из њих настају опака дјела. Тек онда када човјек своје срце очисти - Бога ће видјети; видјеће у сваком човјеку брата свога и вјечног сабрата; доживјеће и осјетиће своју сродност, не само с онима којег му је мајка родила, већ са свим људским бићима, ине само с њима, већ и са сваким протоном, неутроном и атомом, и са сваким створењем земље и небеса, видљивим и невидљивим.

Ето мог задатка! Ја сам човјек задатка, и зато не могу да схватим људе, ма како се они звали - прави или криви Црногорци, аутохтони или досељени, који мисле да се може на мржњи, на разарању саборног, вјековног ткива и предања овог народа, градити своја срећа и срећа других, а у њиховим је рукама да ли ће остати у тој загађености, духовној и душевној; а имају дара од Бога за то, можда често више него ли неки други, да се врате себи "из земље далеке", да се врате кроз то духовно чишћење на које смо сви позвани, а не само они. Да се врате истинском предању Зете, древне земље, и Црне Горе, која је њен продужетак; да се врате и себи и нама. Без тог враћања једних другима, нема нам спаса!

- Они који се у Црној Гори залажу за аутокефалност Православне Цркве полазе од"неких" чињеница. Које су то чињенице, на чему су засноване икоји су подаци, којима се, по Вашем мишљењу, разувјеравају. Уопште, види ли се, у догледно вријеме, рјешење овог" спора", који штети миру у Црној Гори, иако се ради о маргиналној групи гласнијих заговорника аутокефалности. Уосталом, да ли је аутокефалност Цркве ствар црквене заједнице или политичких странака?

- Које чињенице? Знате, има код Хегела једна изрека, као одговор на тврдњу његовог противника: " Чињенице говоре против Вас!" А Хегел каже: "Утолико горе по чињенице!"

Тако и овдје исто то важи. Људима који мисле да све знају, да им нико не треба, да су опи сами себи довољни, да су посркали сву памет овога свијета, чињенице апсолутно ништа не значе. Онима који не примају чињенице, чињенице неће много помоћи, једини Бог може да им помогне. То важи и за питање те тзв. аутокефалности. Велики Николај Охридски и Жички, највећа личност послије Светог Саве у нашем народу, стално је понављао реченицу: "Уби нас незнање!"

Црква је украдена овом народу педесет година, једноставно у њему убијана. Сада људи, који не знају шта је Црква, Људи чак који у Бога не вјерују, траже "аутокефалну цркву", Уствари разарајући исконска ткања православна, светосавска, на овим просторима и изворну

црквеност, такви покушавају да створе продужетак несреће, деоба и свађа. Што нас прати овдје одвајкада.

Надати се треба у Бога, да ће то проћи, да ће оздравити у цјелини наш духовни организам. Личи ми помало, ово наше стање у Црној Гори, а и шире од Црне Горе, на чир који се провали, на боли и цури гној. Међутим, има наде да се тиме очисти организам и да врати своју изворну здравину, па да то мјесто на коме је био чир, постане још јаче, још здравије. Е, ја тако некако доживљавам и питање тих "монтенегриста", црнолатинаша, аутокефалиста...

- Знамо Ваш став о националном бићу Црногораца. Шта мислите о државности Црне Горе, од Вас је то значајно да се чује?

- Црна Гора је имала своју самосвојност од давнина, почев од Зетске државе Св. Јована Владимира, преко Воислављевића, Немањића и Балшића до Црнојевића. Та самосвојност Зете, односно у новије вријеме Црне Горе, добила је нове своје облике у вријеме Петровића до 1918. године. Та самосвојност Црне Горе појављује се на разне начине. Црногорци имају свој посебни етос, имају своје обичаје, свој специфичан менталитет.

Црна Гора и не само Црна Гора, него и шире све српске земље, имају једно својство, можда јединствено у Европи. То је симбиоза, нека врста синтезе Истока и Запада. То се нарочито види на тлу Црне Горе, то се појављује и кроз језик. У другим крајевима наше земље нећете наћи име Луција, а у Црној Гори хоћете. Али овдје ћете наћи и име Иконија. Луција долази из Рима (Свјетлана), а Иконија долази из Цариграда. Преко та два имена (Луција и Иконија) можете да осјетите ту синтезу. То је видљиво и у архитектури.

Но, то је дуга прича, та синтеза, да не дужимо, која се одигравала овдје гдје смо рођени, и која радује моју душу. Имате ту предања духовна, јерусалимско-светигорска цариградска, која су нарочито оплођавала ове просторе до четрнаестог и петнаестог вијека, али и имате и предања бенедиктинска, латинских отаца, отаца Запада. Ми немамо никаквих разлога да се тога одричемо и да се одричемо оног православног Запада. Не треба губити из вида да је западно хришћанство било православно до једанаестог па и до дванаестог вијека, баш у времену када смо ми примали прва хришћанска слова. То предање, латинско предање, оно је за мене исто толико значајно као и оно светогорско Јерусалимско, византијско. Јер то је једно исто предање.

Рецимо, Бенедиктински манастир на Превлаци, управо тај манастир је, не случајно Свети Сава изабрао за сједиште прве Зетске митрополије. Дакле, та чудесна синтеза, то је наше духовно насљеђе. Према томе све што хоће да буде истински здраво и дуговјечно на оним просторима, оно се темељи на тој духовној синтези. То је наша самосвојност.

Али то предање слободно га назовимо источно-западно, византијско-ромејско-словенско предање, наше овдашње, зетско, црногорско-српско које смо ми у својој крви доживјели и њиме се оплодили, по својој природи је предање које сједињује, које обједињује, прије свега и на првом мјесту, све српске земље. Како ће се то јединство манифестовати на друштвено-политичком плану то није толико важно, битно је да се у њима чува и обнови то предање а Православље ће нас научити како и друштвено да се организујемо.

Тако је и са питањем нас Црногораца, и наше државности. Како ће то питање бити ријешено међу српским земљама, то је питање договора. Међутим једно је битно: та самосвојност не смије да буде угрожена ни од појединаца ни од заједнице. Једино је важио да ми као Српски народ, који живи на оном просторима и који носи у себи то сабрано предање Истока и Запада, да га очупамо и обновимо.

То је битно не само ради нас, већ је битно и за цијелу Европу.

- Који су данас најпречи задаци Ваше Митрополије? Знамо да је доста тешко стање доброг дијела црквених објеката у нашој Републици; знамо за угроженост многих културно-историјских добара као што такође знамо да Православна црква није богата. Како успјети да се стање побољша и каква је и колика у свему томе, обавеза државе?

- Па, ето, најпречи задатак је, управо, то буђење вјере у народу у Црној Гори, крштење Црне Горе. Много је некрштених, много недокрштених, много"потурица". Најгоре су оне потурице које убијају Бога у себи и другима, то је најопасније. Потури се такав под сатански жрвањ, па преко њега меље ли меље, и људе и људско достојанство, а онда је спреман и да коље. То је голем посао за све нас, не само за нас, не само за мене. Ја сам само ту да подстичем браћу Црногорце у том правцу, ка оздрављењу душе оног народа, ка буђењу у њему духа мирења, духа праштања.

Докле смо знали за Цркву, за Бога, докле смо ишли Светом причешћу, ми смо знали да не можеш ићи да носиш Богу даре, без узајамног праштања, јер призив Христов библијски каже: "Нађи мир са својим братом па онда носи даре у цркву". Нема вајде да носиш дар у Цркву, да тражиш опроштај од Бога а да мрзиш брата свога, да кажеш: "Волим Бога кога не видим!"

Док је било страха божијег у људима и осјећања за светињу, јер у причешћу један хљеб једемо, из једне чаше пијемо крви Христове, та иста крв иде у вене свих нас - остваривали смо братство дубље од биолошког, и крвио сродство дубље од материнског. Али, кад смо то заборавили, онда смо изгубили способност да хљеб свагдашњи дијелимо братски, да живимо и да доживљавамо једни друге као браћу.

Оно наше вријеме је шизофрено, расцијепљено, раздробљено. Ту расцијепљеност, раздробљеност и ми носимо у себи. А чим је носиш у себи онда је преносиш и на друге. Зато, зацјељивање рапа, обједињавање око Светог причешћа, Преко поста и молитве, преко исповјести, преко узајамног праштања, преко буђења тог духа праштања у народу - основни је задатак Цркве, он је то био и остао. Није лако опростити. Али никад човјек није тако узвишен и чудесан и диван, него кад опрости. Што је повод за праштање дубљи и што је његова праведност већа, то је веће и његово достојанство. Тако да они који опросте, чак и онима који су им убили најближе, то су тек прави људи, тек они се уписују у људе.

Кад човјек прашта, постаје као Бог. Тад се као Бог понаша. Ми, међутим заслијепљени својим самољубљем и мржњама и страстима, понашамо се као бесловесна бића. Што мање праштамо сличнији смо бесловесним бићима, што пише праштамо сличнији смо Богу. Што човјек пише прашта, то се дубље појављује боголикост његовог бића. Нужно је продубити у Црногорцима, који имају у себи херојског, јуначког, пробудити осјећање да је јунаштво (као што је схватио наш умни и дубоко етички Марко Миљанов право јунаштво, бранити друге од себе.

Потребно нам је буђење за духовна предања. За изворну нашу културу, коју морамо да обновимо. Људи који изгубе своју оријентацију и градове граде без оријентира. Одвајкада је средиште сваког људског насиља, града, био храм, а сад граде неке сандучаре, спаваонице. Не умијеш кућу да градиш на прави начин јер ти душа није саграђена. Душу нијеси саградио а она је први и основни дом. Онај који је душу саградио, који је постигао равнотежу, само та његова унутрашња архитектура ће да се манифестује на здрав и праведан начин у камену. Обновљено наше духовно биће, наше национално биће обнавља наше културно биће, наше духовне чудесне обичаје, наше саборе. Али не саборе који се саборе око флаше!

Пазите колико смо ми напредовали! Некад смо се савијали око хљеба, око Светог причешћа и сва наша зборовања су тако настала. Данас се савијамо око флаше. Одатле потичу помрачени мозгови, помрачене савјести. То је тај тзв. напредак који смо остварили. Намјесто миомирног тамјана, данас нам је цигара оно што нас кади, што уствари трује организам и празни џеп.

Намјесто око Књиге живота, око Светог писма скупили смо се око разних новина и часописа. У њима, истина, има добрих и лијепих ствари, али ако прелисташ све што ту пише, колико ту само избије и има гноја који носимо у себи.

Оно што носиш у души то и пишеш. А оно што си написао, то је сјеме које си посијао, које расте независно од тебе, и које трује, или преображава.

Дакле, много нам треба, не само мени, као митрополиту, већ свима нама. Сви смо ми у том погледу - митрополити. Неопходна нам је велика обнова храмова и цјелокупне културе, али првенствено обнова душа, као вјечних божијих храмова и изворишта сваког стваралаштва.

"Покрет", 24. јул 1991.

Обнова памћења

- Високопреосвећени, како оцјењујете однос државе и политике од 1945. године, посебно положај Српске православне цркве у том периоду?

- Био је то однос мачке и миша! Гледали сте мачку кад ухвати миша, а већ је сита - а и та власт је била засићена насиља и крви - па га пусти. Миш, сиромах, мисли: ево слободе, а она га опет поклопи. Тако је то било ових 45 година у односима Цркве и државе.

Било је заиста драматично. Тек ће будућа покољења то да разбистре. Још смо ми, учесници свега тога, оптерећени много чиме, притиснути тим временом, носимо га у себи. Треба да прође Много да се то сабере, сталожи, разбистри у нама, да исплива у поље умног вида, оно што је ту исконски здраво, а у исто вријеме да нам постане кристално јасно оно што је зло. А зла је било великог, велико зло смо испратили. Плаћаће га покољења. По оној библијској: очеви једоше кисело грожђе а дјеци трну зуби. Сад, не знам да ли смо дјеца или очеви, то ће тек ови послије нас да кажу.

- Слути ли неки бољитак у свему томе?

- Како да не! То је, са једне стране, било вријеме велике збуњености, велико распеће, али је било и вријеме великог отрежњења, великог искуства. Рекао би да смо у погледу тог искуства бар педесет година испред Запада. Мислим у смислу егзистенцијалног искуства које Запад тек треба да досегне.

Што се тиче устројства, свакодневног живљења - то уреду, ту од Запада можемо много шта да научимо, али што се тиче тог дубљег, егзистенцијалог искуства, ми смо отишли далеко. Можда још ни сами нијесмо свјесни колико је то искуство драгоцјено; вријеме ће то да покаже, кад се у нама разбистре ствари. Онда ће то искуство да уроди новим, драгоцјеним плодовима.

- С којим осјећањем одлазите у Црну Гору?

- С којим осјећањем? С осјећањем радости, али и велике бриге. Кад помислиш - "смијешано најбоље се пије". Ипак заигра нешто у човјеку... кад се враћа својој колијевци. С друге стране, брижан је човјек, хоће ли бити у стању да понесе достојно бреме својих предака. Да ли ће бити у стању да досљедно сједне на столицу Светог Петра, прије њега Владике Данила, затим Петра II Петровића Његоша, Митрофана Бана, великог патријарха Гаврила Дожића, митрополита црногорско-приморског. И нових митрополита, ништа мање значајних: Јоаникија Липовца, трагичног Арсенија Брадваревића, изузетне личности, на правди Бога пострадалог. То није једноставно. А онда, и шире од тога, вријеме је доста узбуркано, душе узнемирене, промјене које се догађају...

Црква која је тако дубоко рањена... Треба сад те ране да се видају. Хоће видара Црква, хоће видара и народна душа. А није лако наћи праве видаре. Додуше, Црна Гора их је имала, то је утјеха, то је утјеха у оваквој бризи.

Имала је Василија Острошког, великог видара; моћног Петра Цетињског; Стефана Пиперског, ајош прије њих - коријен је дубок - Јован Владимир, први краљ зетски, затим Стефан Штиљановић, Паштровић; Новомученик Станко, ено му руке цјелокупне (моја мајка је тако говорила) у горњем Острогу посјечене за вјеру Христову, жуте се као злато. То су ми најмили је руке у Црној Гори - руке Стапка Новомученика!

- Шта ће бити Ваш први задатак када дођете у Црну Гору?

- Па од многих... Први задатак био би да успоставим приснији однос са сваким братом Црногорцем. Да га осјетим, да ме осјети. Мислим да је то битније ода свега. Послије долази све остало.

- А стални задатак?

Стални задатак је да спасим своју душу, а у исто вријеме да обнављам понижене, изгажене олтаре. Ида, колико је то могуће, помогнем и чишћењу душа од загађености. Мислим да се у наше вријеме највише нуждавамо тог чишћења душевног. То је важније од хљеба свакидањег.

Наравно, има много непосредних задатака. Треба обновити и свештенство у Црној Гори. мало је Свештеника. Нигдје у нашој земљи није свештенство толико пострадало као у Црној Гори, у току посљедњег рата... Ту је прије рата било скоро двеста свештеника, а по рату једва активних двадесетак, Сада их има око четрдесетак, од којих су неки старци, на измаку снага. Ово је било неко чудно вријеме. Несхватљиво. Ја мислим да се људским аршинима оно не може да објасни. Има оно у себи нечег метафизичког, нигдје оно ниеј дошло до изражаја колико баш ту у Црној Гори додуше и у Русији, нашој словенској сестрици. Сада толико чујем, видим и осјећам, народ се враћа својим извориштима, свом славском колачу, својој свијећи, свом памћењу.

Како обновити памћење своје, народно? А оно није мало, није плитко. Ако негдје има памћења, онда га има у Црној Гори. Јер, кад убијете у човјеку памћење, он престаје да буде човјек. Сада је вријеме обнове памћења. А памћење се обнавља напоредно с обнављањем храмова. То иде једно уз друго. Унижен храм је унижен човјек. Оскрнављен храм значи оскрнављена људска душа. Храм је да сабира, да чини многе људе једном душом и једним срцем. Кад храм разориш, онда си дубински угрозио и људско заједништво, оно изворно.

подстакнем људе Светог Петра и Владике Рада. И од тога нећу одустати, докле дишем. А у вољи Црногораца је - хоћемо ли! Ја се надам да хоћемо, да ћемо изградити храм, и то храм васкрсења. Негдје из народа је то изникло, треба да се гради храм Васкрсења. Има дивно мјесто у Момишићима...

Треба да градимо храм и у Цетињу. Цетиње је, без обзира што је сад Подгорица престоница, вјечита духовна престоница Црне Горе. И када је не би било, оно би било престоница на небесима.

На Цетињу је Свети Петар. А он је мјера, мјера Црне Горе и Црногораца.

- Треба, сматрате, извидати ране Ловћену. Али, није ли то тешко, неће ли ожиљак остати?

- Да, то није лако. Ране су дубоке, не само на Ловћену, него у народној души. Е, ту бити видар те и такве душе... Како брата брату вратити, како цјеливати ране једни другима, како "изгуб

намирити", односно, наћи мира души, како мртве помирити, мртву браћу испод земље: како они да једни другима пруже руке, а док они не пруже руке једни другима, тешко ћемо и ми пружити их једни другима. А то је оно што је сада најбитније за Црну Гору, којој би сада био најпотребнији један Свети Петар Помиритељ.

- Неки тврде да је Ловћен с капелом, кров цјелокупног Српства.

- Па јесте! Косово је темељ те грађевине на Ловћену, а Ловћен је кров те зграде. Није ли мудри владика Николај рекао 1925. године: "Ево нас на крову српске државе. На колена, Ваше величанство!" Краљ Александар је клекнуо на кољена. Он није доносио вијенац на Ловћен, вијенац на коме је, како кажу, писало: "Блажо - Његошу". Већ је тај краљ Александар био спреман да клекне на кољена! И то јесте мјесто гдје треба да клекне свако.

Добро је што се сада у Црној Гори пуно говори и пише о томе. Међутим, мислим да не би требало приликом сазријевања те климе стварати нове раздоре. Може трезвено, разумно да се о томе разговара, али - упорно. Постоје духовни закони који владају свијетом. На основу њих, то је као сунце јасно, Ловћен ће морати да буде оно што је био. Ту нема другог излаза. Кад је човјек тога свјестан, онда ће једноставно користити сва могућа средства која су достојна човјека, да то постане стварности.

Дубоко сам увјерен, да ће у овом времену враћања себе самима, враћања свом саборном памћењу, том свом самосазнању, многи људи ипак постајати све свјеснији чињеница, стварности и истине. Да наравно, биће увијек неких који задрто мисле супротно, али, ту више не помаже ни Бог ни људи.

- На који начин?

- То уопште није проблем, то је јасно за сваког разумног човјека, без обзира ко он био: да та црквица Светог Петра Цетињског мора да буде. враћена на своје мјесто, и да напаћене кости владике Рада треба да буду враћене у ту капслу. То је толико све јасно, као сунце кад огрије. Ту нема двоумљења. И што прије то схвати друштвена заједница у Црној Гори и сви, колико нас има, утолико боље.

Јер, било би срамио за ово покољење да не опере ову срамоту са свога образа. Гажења, униженог Ловћена као планине, гажења завјештања владике Рада, скрнављења једног светог храма, подигнутог једном од највећих људи који су икад живјели у Црној Гори - Светом Петру Цетињском, који је чак, по мом схватању, и од владике Рада за копље одскакао. Тога је владика Раде био свјестан, зато је тражио да у његовом храму буде сахрањен. Огромна је била његова љубав према Светом Петру. Та чињеница Његошеве везаности за Светог Петра, мало је истакнута. Нема владике Рада без светог Петра, то треба да буде јасно. Зато га је он као млад, малтене голобрад владика, прогласио за свеца; не зато што се то њему хтјело, већ што је његов стриц заиста био светац - то је цијела Црна Гора знала. Он је хтио да тиме изрази најдубљу љубав и поштовање према свом духовном оцу.

Један од мојих прворазредних задатака је да својим присуством на Цетињу, колико могу, утичем благотворно, како би се што прије та неправда исправила.

Храм мора да буде враћен. Мора бити враћен кров Црној Гори. Црна Гора је остала без крова. Који је то домаћин који ће да живи у кући без крова?! Сем неки које изгубио памет...

Зато кажем: потребно је створити климу у том правцу. У ствари, клима је већ створена, присутна само треба да се то уради на најбољи могући начин без икаквог гњева... Јер то што је било - било је! Али, треба да се то сада лијепо очисти. Уз сво поштовање Према Мештровићу и његовом дијелу. Има мјеста за онај споменик који је он подигао себи или Његошу (коме је

подизан, то је питање, то ће вријеме, као мајсторско решето, да покаже). Брда има колико хоћете на којима има мјеста и за онај маузолеј.

Ловћену треба да се врати његово дјевичанство. Да. А то дјевичанство је неоствариво без црквице Светог Петра и без похрањивања у њој моштију владике Рада. Тек онда ће доћи до мира у души народа.

- Како видите Православље сјутра?

- Православље је било и остаје квасац овог свијета. Не треба много квасца да се тијесто закваси, да се укисјели. То је природа хришћанства. Оно је квасац новог живота у копањи брашна овога свијета, копањи људске душе, људске заједнице.

Некад тај квасац као да се изгуби, нема га. Али, без квасца нема хљеба без квасца нема заједништва, нема погаче. Према томе, мјесто Православља било је и остало мјесто и улога квасца. Иако је једно вријеме он био занемарен, сад долази час поновног трагања за тим квасцем. Без њега - усмрдјећемо се! Не може се градити човјечност ни на чему!

Наше вријеме је вријеме оцеубиства. А вријеме оцеубиства је неминовно и вријеме братоубиства. Отуда никада није било толико братоубиствене мржње, колико у овом нашем "златном", "жељеном", "једва чеканом" двадесетом вијеку.

Колико је то море мржње које се излило... Управо, у времену обезбожења, односно управо времену убијања Бога... Убијеш Бога, убијеш себе. Чим човјек изгуби у себи то боговско достојанство, онда је човјек човјеку - вук. Онда је готово, онда ћемо да ждеремо једни друге. Или засниваћемо своје заједништво на интересу, као што су биле код нас те чувене "самоуправне интересне заједнице". Кад пак на интересу засниваш заједништво, то значи засниваш га на грамзивости, на вучјој похлепи, на саможивости.

Хришћанство, међутим, заспива заједништво на жртвеној љубави, не на интересу. Основни циљ човјеков је да дође до познања па онда да искоријењења те саможивости у себи... Тек онда ће да заблиста право чојство, човјечност. Треба се враћати томе. Помоћи и другима који хоће да се врате томе.

- Како тумачите чињеницу да се комунизам "развио" прво у православном свијету?

- То је веома комплексно питање и тешко би на њега било овако олако да се одговори. Али, једним дијелом, мислим да је комунизам као идеја о свеопштем братству људи, свеопштем заједништву, једнакости - управо могао да се нађе погодно тле на просторима Православља, јер је то оно на чему. су православни народи васпитавани вјековима.

У чему је проблем? У томе, што је та света идеја, која је јеванђељска, новозавјетна идеја, прихватила методе који у коријену уништавају ту саму идеју.

То је добро које није учињено на добар начин. И оно престаје да буде добро. Не можеш насиљем афирмисати људско достојанство. Само насиље уништава човјека. Не можеш човјека да жртвујеш хљебу, предметима, стварима, цивилизацији, кад је човјек важнији од васионе.

Шта вриједи човјеку да цио свијет задобије а души својој да нашкоди? Један једини човјек је важнији од свих закона, свих система, свих сазвежђа. Једна једина непоновљивост, непоновљивост сваке људске личности и њен значај је нешто што не смије да буде изгубљено, што не смије да буде ичим жртвовано, ничему подређено.

То је, уствари, трагедија марксизма, као обезбожене идеологије, комунизма - који је хтио у заједништво, али кроз лишавање тог заједништва његовог коријења и његовог дубљег смисла.

Оно што је Достојевски дивно говорио и дубоко схватио, још у прошлом вијеку, баш када је кренуо тај покрет, и социјални и друштвени: Ако нема Бога и бесмртности, онда је све дозвољено! Као што је било све дозвољено тамо гдје није било Бога и вјере у бесмртност. А тамо гдје је све дозвољено "трагови смрде нечојством". Његош је то лијепо рекао. Он није знао за марксизам, (иако га је Душан Недељковић прогласио за марксисту - колика му је била памет, философска). Али Његош је осјетио у ваздуху, као и Достојевски и други мислиоци прошлог вијека, тај порив према тиранији, према насиљу.

- Ваша Божићна порука Црногорцима?

- Божићна порука је она стара, прастара: "Мир божји, Христос се роди!

- У овом тренутку...

У контексту са доласком Сина Божијег на свијет, пожелео бих и себи и свима који живе у земљи Светог Петра и Јована Владимира, да им Бог подари вјечне мудрости и преко ње сазнања о свом вјечном достојанству. Да се опет позовем на нашег владику Рада: Сазнања да смо "искра у смртној прашини". да смо "луча тамом обузета". Јер то је оно "једино од потребе", за свако вријеме, за свако покољење, нарочито за ово наше покољење у коме и над ким је тама тријумфална. Ту је тама, заиста, "лучу одузела". Ипак, гдје има светлости и тама неће побиједити. Е, то самосазнање, та дубља мудрост, знање о свом вјечном достојанству, то је оно чиме се човјек духовно пробуди. А преко њега пробуди ће се у човјеку поштовање и према сваком људском бићу, сваком створењу; према твари, према Ловћену; сваком брду у Црној Гори; сваком потоку... Божић и то свједочи својим обичајем: "Мир Божији, Христос се роди!" - то се каже и крави и овци, и сваком створењу се нуди та мудрост, та радост. Свако биће је призвано да учествује у томе.

- Прије непуног вијека, у Црној Гори су живјели људи исте крви које су и људи те и сада у њој живе. Међутим, онда су то били Срби три вјере: православне, римокатоличке и мухамеданске. Данас су то људи три нације..

- Не знам како човјек о том да размишља. Знам једино да је у Уставу Црне Горе, за вријеме књаза Данила кад је била независна држава, док је била кнежевина писало како у Црној Гори постоји само једна народност - српска, иједна вјера православна. а сваки други који живи, у њој да има иста права као сваки брат Црногорац. Тако је писало до 1918. године, а то није било давно.

Био сам подуже ван Црне Горе, па не знам шта је у стању да се све изроди док си одсутан, али знам ко су ми били: отац, дјед, прадјед, шукундјед и све тамо до Богића Морачанина. То значи, до прије 300 година памтим имена својих предака. А и по предању знам да ми је поријекло негде са Косова, и још јужније, од Охрида. Знам то своје биолошко коријење, а у исто вријеме знам своје духовно коријење, благодарећи управо наслијеђеном очинству, које је мукотрпно у мени заживјело. Благодарећи мом оцу, сељаку, честитам човјеку, који се изборио за моју душу. Вјероватно да њега није било, можда ни ја не бих знао ко ми је отац ни по тијелу ни по духу.

Свако има право да буде оно што хоће. Али, благо људима који су око што јесу, што су били. Једино они могу да се упишу у људе.

- Ви знате своје поријекло до Косова. А да ли знају наша браћа по крви мухамеданске исповијести?

- То је то! Кад хоћеш неки народ да убијеш - убиј му памћење!

- Не бришу ли, можда, они сами, то памћење?

- Знате, има неки чудан феномен у људској психологији. Човјек кад има у себи неку кривицу, дубљу иску рану, он покушава или да побјегне у сан - психологији је то познато - или у амнезију. Претрпи неки страховити шок. Онда га, ваљда, том амнезијом, Бог чува од нечег горег.

Сад, како другоме помоћи да му се врати памћење. У сваком случају, насиље још дубље убија памћење. Оно што је битно, то је заиста стварање једне културе дубљег, истинског дијалога међу људима. Јер, потомку трпу зуби због гријехова његових предака, али не можеш њега да кривиш што је његов предак направио то што је направио, и због кога он то носи као своје проклетство.

Наш патријарх испричао нам је љетос потресну причу о једном свом сусрету с неким Шиптаром на Косову. Он му каже:

"Оче, немој ти ни у мене имати повјерење. Онај, ко једном промијени калу, свака му добра." и заплакао се Патријарх старац пред свима нама. Осјетио сам да је он на Косову доживљавао драму, не само свога народа, којем служи, српског, за њега је сваки човјек на Косову био његово дијете. Он је драму тог Шиптара доживио као сопствену, његову трагику, као своју.

Тек оног момента кад успијевамо да понесемо муку један другоме, па ма ко он био, има наде да му отворимо душу и да нам отвори душу. Ако је макар нешто остало у њему изворно. А нама тог бића које до те мјере може да буде разорано, да се сатанизује у коријену.

Има једно једро у човјеку, које Бог чува за себе. Оно из књиге о Јову: "Ево ти Јова, али, душу му немој дирати." Мало је сатанизованих људи на свијету. То је срећа. И овај наш демонизовани атеизам, марксизам, ипак се код већине људи дотакао само "горњег спрата", у човјеку идеолошко-психолошко-социолошке равни. Није то отишло дубоко у срце. То је спас. То дубље је њива, срце. Чим оно није окамењено, ту увијек постоји нада може да никне травка, нови живот да се јави, да дође до обнове.

- Послије рата, српски Патријарх је, недавно, први пут изабран на канонски начин?

- Јесте, први пут.

- А како је у међувремену био биран?

- Па, знате како: ако су два прва избора била по људском, сувише људском, онај избор је апсолутно по Божијем. Бог нам је то, ваљда, подарио, да би направио равнотежу: ево, како сте ви, Људи, бирали, а сво како ј сад бирам. Отприлике тако.

Избор нашег новог Патријарха је, по мом осјећању најзначајнији догађај у свим овим збивањима код нас. Избор таквог Патријарха - то је просто Божији знак и путоказ: ено, видите какви би требало да будете... Поставио га Бог, што се каже, на свијећњак, да свијетли.

Као светиња.

Сада имамо Патријарха, који је украс, не само Српске цркве и српских земаља, него украс цијелог Православља и Хришћанског свијета.

Ја могу да посвједочим - знам, ишао сам по свијету , нико данас нема тако дивног Патријарха као што има овај народ. То је велики знак за нас, велики показатељ који народ призива на духовну обнову, обнову морала, светости. Бог је поставио таквог, малог, једноставног, смјерног, скромног косовског путника и мученика, за свјетионика да свијетли онима који су жељни свјетлости.

- То су крупне ријечи, тим прије када се зна да сте - гледајући овоземаљски - Ви били у најужој конкуренцији за Патријарха Српске Православне цркве.

- Било ко други да је изабран, можда би то било по Божијем, али било би доста и по људском. А ово је било по Божијем. То је право и честито. Он је добио највише гласова, скоро све, а онда је и жријеб пао на њега. Дакле, он је и по Божијем и по људском Патријарх.

Заиста, вјерујете ми, први пут у животу доживио сам, на дјелу, Божију руку. Просто, умијешао се неко да нас постави на право мјесто, да нас смири.

Наш владика Павле, дивни владика Павле, Патријарх... Прије неки дан затекао га неко у "Београђанки" гдје нешто тргује. Сам са својом торбицом. То је просто несхватљиво.

Два-три дана послије избора, угледа га вратар како иде некуд с ташницом. Пита га: "Ваша Светости, гдје сте то кренули?". "Ту, до продавнице", одговара Његова Светост, "да нешто потргујем." "Па, немојте пјешице, побогу, има ту шофер". А Патријарх вели: "Па, јесте..."

Тридесет и три године он је са штапићем ишао по Косову, пјешке. Без кола, без кочија, без пратње, без ичега, аутобусима, возовима, најјевтинијом класом.

То је наш Павле. Веома га волим!

- Црногорски сепаратисти дијеле летке као наљепницу, са сликом Светог Петра Цетињског и његовим ријечима, како митрополит Црногорско-приморски мора да буде Црногорац. Можда је то алузија на досадашњег замјеника г. Митрополита Данила, Никанора, који није Црногорац. Сада ви долазите...

- Па, ево, Бог им је услишио молитву. Богу се молили, Бога домолили.

- Они вјероватно говоре у прилог својој тези о аутокефалности цркве. Шта то значи за Вас, сада, када сте постали Митрополит?

- Они су Бога молили и домолили. Бог им послао Црногорца. Сада, што се тиче аутокефалности, Црногорци су ионако самоглави (аутокефалан значи: самоглав!) Зна се гдје нас је та самоглавост одвела: до братоубилачког клања, до раздора, јада и несрећа...Било би добро да престанемо с тим и да се вратимо ономе с чиме смо живјели вјековима.

Ја се надам, заиста, да и ти, - а колико чујем, мање-више то су млади људи, који су занијети некаквом аутокефалношћу - да ће они полако почети да схватају неке ствари о Цркви.

Јер, личио сматрам да су људи незнавени, и то не својом кривицом; да су и они угрожени, управо, оном амнезијом. Њима је Црква била украдена. Бојим се да мало и знају шта је то Црква, каква је њена мисија, њена улога, какав је њен садржај. И онда, боре се, као Дон Кихот, с вјетрењачама.

У потрази за својим идентитетом, они покушавају да то постигну на један потпуно непримјеран начин, неадекватан историјском бићу Црне Горе и Цетињске митрополије. Ја сам спреман, да са свима њима, ма колико их било, заиста, братски разговарам, да видим како они то мисле.

Оно зашта су стручњаци, спреман сам од њих да научим, али очекивао бих и они да саслушају мене. Осиједио сам, што се каже, бавећи се тим питањима; за сваки посао, па ваљда и за тај проблем Цетињске митрополије требају стручњаци и зналци.

Добра им је жеља, добра намјера та потрага за идентитетом, али идентитет не може да се заснује на лажи, на неким хибридним измишљотинама.

Зна се добро какво је устројство Православне цркве било вјековима, зна се какво је мјесто заузела Зетска митрополија, потом Цетињска унутра Пећке патријаршије, кроз вјекове. Зна се шта је условило стварање тих аутономних цркава у времену ропства и расцијепљености.

Није једина која је била аутономна - de facto, никако de jure - Црногорска митрополија. Била је и то Карловачка митрополија, и то права аутономија са својим епископатом. Онда Буковинско-далматинска епархија, Дабро-босанска у појединим историјским периодима. То се мијењало. Међутим, чим дођу нормалне прилике, онда се живот организује на нормалан начин. За оне који макар нешто знају о устројству Православне Цркве једно је потпуно јасно: све дотле док једна помјесна Црква не може сама себи рукополагати епископе, ту о аутокефалности не може бити ни говора.

За разумне људе, ту нема проблема и нејасноћа. Но, има у свијету и оних других а има и свакаквих секти које они стварају па може и код нас да буде једна таква. Да се чудимо...

- Очекујете ли непријатности на овој дужности?

- Не очекујем. Бар не од Цетиња, побогу. Ако неко има достојанство и чојство, онда су то Цетињани. Ако су га они изгубили, онда ће доћи смак свијета. Мислим, на оне које су одњивили Свети Петар и Његош. Побогу...

- И на крају да Вас питам, откуд проширење званичне титуле и на Скендерију?

- То је титула коју је носио цетињски митрополит, па припада и мени, без обзира што је опа у посљедње вријеме заборављена. Митрополити цетињски су и те како били свјесни значаја Скадра за Зету односно Црну Гору: и Свети Петар и владика Раде, и Митрофан Бан (у доба краља Николе). Како заборавити сав - што би се рекло - тај наш јад око Скадра. То ти је колијевка, огњиште, гдје си прву ватру пропирио. Не само историје ради, него постоје живи остаци на тим просторима које смо заборавили. До прије рата, око стотину хиљада наших људи било је тамо. И дан данашњи их има не мали број.

Мошти Св. Јована Владимира су тамо. Посљедњи епископ рашко-призренски, Серафим, страдао је тамо у логорима. Колико је само њих, у току рата, оставило тамо своје кости. У вријеме албанске голготе тамо су настала албанска српска гробља. До 1941. године над гробљем у Скадру бдио је свештеник; он је био и чувар гробља. Колико чујем, оно је уништено, разорено.

Тако ето то "скендеријски" није само неко сјећање недавна, мртва времена.

Овоме треба додати да је Албанска православна црква данас најмученичкија Црква нашега времена. То је голи, распети Христос. Ми други и некако, али православни Албанци - то је права голгота.

Било је тамо пет-шест епископа. Сви су они послије рата позатварани и помрли у затворима. Архиепископ Пајсије... Свештенство... Народ... Мијењана су имена и презимена, заборављена хришћанска имена, о српским и да не говорим.

Све то не може да не буде и наша брига поготово брига Цркве у Црној Гори, Митрополије, која је за древни Скадар, везана непосредно и историјски и по својој дужности. Првенствено за наш живаљ који још увијек тамо постоји, а онда и за Православну цркву у Албанији, која вапије за помоћ.

Заиста, то је мука која ме мори годинама. Жао ми је што смо постали тако неосјетљиви за патње других.

Уосталом, ми смо историјски упућени на албански народ а и они на нас.

То су дубље везе помоћу којих може да се ствара заједништво на овом просторима. Не на лажним основама новијег датума, измишљеним, стаљинистичко-брозовским, идеолошким. И ту важи оно: разараш вјековно ткање, и темеље тог ткања, и ствараш нешто без темеља, градиш нешто на пијеску, као кулу од карата. И кад дуне неки вјетар, као ово што је сада дунуо, то се све распада и пропада.

(Побједа, 30. децембар 1990.)

Сабор и достојанство

- Мјесто и улога Цркве у нашем времену?

- Улога Цркве у нашем времену је истовјетна с њеном улогом кроз сву историју. Њена улога је дефинисана још у Новом завјету: да буде со земље и свјетлост свијета!

Кад то говорим, онда под тим подразумијевам Цркву у њеном изворном поимању и схватању. Не првенствено Црква као организација већ Црква као организам. Једно је Црква као организација, на феноменолошком плану, а друго је Црква као организам, који има унутрашњи ритам, садржај који носи у себи и који је њена најдубља потка.

Црква никада не може да буде потиснута из људске судбине. Управо с тога, што носи у себи откровење човјечности, не само човјечности у обичном смислу ријечи, него човјечности која је већ у самом зачетку потенцијална богочовјечност. Хришћанство преко личности Христове открива нове хоризонте људске личности.

- Каква је улога Цркве као организације?

- Црква као организација, подложна је историјским промјенама. И ми, који Њој припадамо, нијесмо увијек на висини тог њеног најдубљег садржаја и њене најдубље поруке. Свако покољење се труди да учини колико може и колико зна, а много шта је условљено силама овога свијета. Неко се више брани од тих сила, неко је смјелији да их преображава у себи и око себе, а неко, што кажу, постане "слуга послушни". Тако је и у свим другим организацијама овога свијета.

Црква, дакле, има ту своју људску страну, али као организација, има и своје вјековно искуство. Она својом стаменошћу, својим континуитетом, јесте ипак свједочење нечег поузданијег у нашем друштву. И дан-данас. Отуда и то враћање нашег народа Цркви. Све друге установе стављене су под знак питања, да не кажемо како су проиграле своје повјерење али је Црква, и поред свих људских слабости у прошлости, и сада остала свједок и доказ континуитета на том феноменолошком плану, свједок постојања једног народа.

- Шта нам можете рећи о односу Православља и Српства?

- Оваплоћење је у самој природи Цркве. То је њена природа. Основна максима Новог завјета гласи да се Бог оваплотио. Бог је примио људско тијело, то значи примио је човјека онаквог какав јесте. Та саоваплотљивост историји, догађањима, људској судбини, јесте нешто што је својствено Цркви као таквој. То начело остаје као принцип живљења Цркве.

Бог постаје човјек да би човјек постао Бог. И Бог се оваплоћује да би се човјек обожио. Црква је од памтивијека то начело чувала и увијек се трудила да уђе у све поре људске судбине. Ништа што је људско - није ми страно, то је Црква понавља кроз вијекове.

Дакле, с једне стране оваплоћује се у људској судбини, у људском животу а с Друге, то чини да тај живот ослободи онога што је порочно, лијечећи људски живот, људско постојање од зла.

Онда није чудно, што се рецимо, конкретно, код нас Црква оваплоћивала од времена Кирила и Методија и нарочито Светог Саве у животу српског народа и што се толико поистовјетила са животом српског народа. То је створило, тако да кажем, саборну свијест у том народу, да је његова судбина једносушна са судбином Цркве, и то се историјски показало кад год је нестајало државе као организације.

Узмимо само за примјер наше сеобе. Ево; баш ове године сјећамо се Арсенија Чарнојевића, а можемо се подсјетити и на случај црногорских и карловачких митрополита, ајош касније се можемо подсјетити на почетак другог свјетског рата, када је патријарх Гаврило Дожић овдје, у Патријаршији, прочитао проглас 27 марта: "Понизимо се пред Богом и усправимо се пред људима. Ако је живјети, да живимо у светињи и слободи, ако ли је умријети, да умремо за светињу и слободу."

Патријарх је осјетио да се тадашња догађања тичу виталних интереса народа као цјелине. Онда ту Црква не може да одступи и да се одрекне заузимања става према тим животним интересима.

- Однос Цркве према партијама, и идеологијама?

- Кад је ријеч о партијама, идеологијама, партијским расправама, онда то Црква препушта времену, "мајсторском решету", да то рашчисти. Она се не мијеша, нити је њена природа да се мијеша у послове такве врсте. Зато је она заувијек била изнадстраначка. управо због тога што је за њу народ као цјелина, оно што је битно, а не оно што је партикуларно и партијско. Партија и значи дио. Јер ако се прилагоди једној партији или се њој подреди, она самим тим губи онда саборну мисију према свима и свакоме.

То је увијек био проблем за Цркву и црквене људе у конкретним историјским ситуацијама. Како се ту снаћи, да не изневјериш своју саборну мисију, с једне стране, а с друге опет, да не пропустиш оно што је витално за судбину једног народа, да ту не кажеш своју праву ријеч која је плодоносна и живоносна.

Српска Црква је заиста историјски везана за судбину свога народа, али она своју мисију не може да ограничи и поистовијети само с тим народом. Тиме би она престала да буде Црква. Она је за свако људско биће одговорна. Моја брига, рецимо, као епископа банатског, за моју епархију и за мој народ, не може да ме ослободи одговорности, за сваки народ, свако људско биће под капом небеском.

Кад бих то урадио, онда би се дистанцирао од онога што јесте Црква, по својој природи по свом призвању. Но, ако не бринем о ономе што је код мене, у мојој породици, у мојој кући, онда, природно, нећу бити у стању да бринем ни о ономе што је у кући другога, у другом народу, у другој земљи. У своме дому се учим истинској љубави према свима, истинској човјечности. Ту је провјера. У својој породици и у свом народу ја се учим љубави према сваком човјеку, сваком народу. У том случају је љубав према српском народу учитељица љубави према сваком људском бићу и народу.

- У циљу испуњења овог задатка, у Вашој епархији, у суботу 23. децембра, звонила су сва звона, свештеници су држали помен за све погинуле у Румунији. Тих дана, у

вријеме литургије, у свим црквама у Банату су читане молитве за спасење иза мир у Румунији и у цијелом свијету, а у исто вријеме даван је помен за оне који су настрадали...

- То је наша узајамна одговорност. Румуни су нам веома блиски, и по томе што су православни, и по томе што смо историјски везани. Али без обзира на то, и да није ријеч о Румунима, да се то дешавало у Африци или Јапану, или на Тргу Небеског Мира у Пекингу, ми, као људи, морамо да будемо потресени. Баш као да се то збива у нашем граду. Јер, када један уд страда, онда страда цијели организам. Све се догађа на тлу човјечанства и све то одјекује по духовним законима, до краја свијета.

- Кад смо већ суочени са устанком и грађанским ратом у Румунији, чини нам се да је изузетно значајно што је дошло до обуставе грађанског рата у Србији, "рата с гробовима", и што се пришло националном помирењу и обнови слоге.

- И ја мислим да је то изузетно значајно. За мене лично, то је највећа утјеха у посљедње вријеме. Осјећам, назирем у ваздуху ту жељу за помирење с гробовима, помирење живих међу собом и помирење с мртвима. И све док се то не одигра у правом смислу ријечи, нема нама мира. Моћнији су мртви од живих. Носимо ми њих у себи. Носимо у себи њихово зло и њихово добро. Њихове диобе и њихове ране ми носимо у себи. Ја их носим.

Увијек се сјећам, потресен, братског покоља 1942. године у Бистрици код Колашина, и увијек ме ухвати ужас од тога, а још већи ужас ме ухвати, што се ни дан-данас ти гробови нијесу помирили, што братска крв неизмирена лута бијелим свијетом, и што су те диобе тако дубоке, и што увијек изнова постају пријетња да се одигра оно што се сада догађа у Румунији.

Ето, нас је Бог спасио таквог нечега у овом историјском тренутку, али то још није завршен процес. Ови догађаји у Румунији натјераће припаднике свих народа на свим просторима да се мало дубље замисле над својом историјском судбином. "Крв је људска рана наопака" - то се зна и то се посвједочује. Морамо се сви, а нарочито наши властодршци, ослободити разних историјских оптерећења, и то не само декларативно, већ и конкретно.

- Нераскидив дио свега овога, о чему причамо, јесте, чини нам се, и наш црквени раскол?

- Тај црквени раскол, рекао бих, у коријену је других раскола. Духовно је коријен свега. Кад у коријену дође до расцијепа, онда све друго долази однекуд по некој логици и по некој историјској законитости. Наравно, расколи који постоје међу људима, утичу на расколе у самој Цркви, али кад то допре до Цркве, значи отишло је до дна. Баш тако је у случају нашег раскола.

Али, није ријеч само о расколу унутар Православне цркве, ријеч је о расколу са Западном црквом. Дубоко сам увјерен, да овдје на нашим просторима, једина снага која би била моћна да залијечи дубоке ране што крваре из овог рата у нашој земљи, јесте Црква. Али, она Црква у изворном смислу ријечи; Црква спремна на покајање, опредијељена за један дубљи дијалог. Међутим, за то требају прави људи, а они се не рађају тако лако и тако често.

Наш раскол је очита посљедица наших овдашњих идеолошких партијских и послијератних раскола. Код нас се водило крваво коло; људи су једни друге гледали преко нишана, и ту треба времена, треба спремности на промјену, на признање свога гријеха, свога злочина и спремности да се затражи опроштај. Никад човјек није тако диван и чудесан него кад тражи опроштај.

- Ријеч је о обостраној спремности.

- Обостраној, наравно.

- Какве су могућности да се раскол и у Српској православној цркви превазиђу и то питање ријеши?

- Могућности постоје и клима је веома погодна у Дијаспори и овдје а поготово у Цркви. То се осјећа, нарочито од посљедњег Сабора и неких збивања ове јесени. Сва та збивања око Косова и Газиместана и подизања Храма Светог Саве, одиграла су изузетну улогу. Храм Светог Саве је показао, колико је моћно што се гради храм такве врсте, колико је то целебно за све одреда.

Служи на част у овом тренутку водећим личностима Републике Србије, што су схватили виталне интересе народа и радије стали уз њих, бар у овом часу, него уз своје партијске и идеолошке интересе. Дај боже да они у томе издрже. Јер, бојим се, као што то бива код нас, да то не буде дугог даха. У Банату сам научио једну пословицу, која много говори о нама Србима и која каже: "Срби су као гуске - кад крену, двије на влат а кад стигну свака себи". То би било катастрофално.

То што је започето, ако се продужи, уродити ће изузетно богатим плодовима. Јер, марксизам је као идеологија, покушао да у своју прокрустовску постељу уклопи историју, људску свијест, људску заједницу, друштво, судбину народа - резултати, међутим, као што видимо, нијесу баш сјајни. Нијесу. Много је човјек дубљи, много комплекснији, и шири од једне филозофије, једне економске теорије. Та апсолутизација једне идеологије, довела је до незапамћених злочина у историји. Када злочинац, макар у неком тренутку, има неког вишег изнад себе, онда има неке наде да се умањи злочин. Али, кад злочинац прогласи себе за Бога и Господа, господара живота и смрти, онда наступа епоха великих тирана какве је управо породило наше вријеме.

- Ипак, то што се дешава у српском народу, изазива велико подозрење на нашем сјеверозападу па и сумњичење да је ту ријеч о крајње контролисаним процесима, иза којих стоји нека организација, па често и Црква?

- Ови наши простори, балкански, православни простори, имају друкчије устројство дјелања и мишљења него што је то на Западу, који је историјски другачије обликован.

Код нас се, наиме, никад велике ствари нијесу догађале ни по чијем диктату, ни по чијим наредбама. То дође као роса, као нешто што извире из дубина. Сјећате се народне пјесме "Буна против дахија": - "Расте раја ко из земље трава!" То је нешто што се збива по духовним законитостима у души народа и Цркве. Тако се ствара нова клима, која је позитивна или негативна. У овом моменту она је позитивна, и из главе је цијелог народа. Ако се у овом моменту нашао један човјек, који је смогао снаге да артикулише тај народни вапај, зов за јединством, за достојанством, за потрагом за сопственим коријењем, који је то испоштовао, то је одиста и стварно добра ствар.

Румуни су у том погледу, веома слични нама. Могли смо, гледајући преносе преко телевизије, видјети ту способност, како се полако артикулише истински народни бунт, који није диригован из неког центра, од некога... Народ је трпио деценијама, и онда одједанпут - пукло трпило. Ето, то се догодило и овдје. Исто то. Треба дубље ући у менталитет овог народа и у његову историју, да би се могло схватити оно што се сада овдје збива.

- Посебну врсту напада изазивају митинзи?

У овом народу "митинзи" нијесу нешто што се сада појавило. У овом народу, од времена Светог Саве и Немање, све се рјешавало на саборима. То је оно што је у природи ове Цркве. Саборност је једно од њених основних својстава. И народ је васпитан у том духу. Узмите један карактеристичан примјер: у Његошевом "Горском вијенцу", све се збива на саборима о

Петрову-дне, о Тројичину-дне. Ту је народ који долази, који се окупља, који све рјешава. Нема ту никаквог центра ни врхушке.

То је у природи овог народа, тако да је и у ово вријеме на површину избила сама његова природа. То је у колективној свијести овог народа. Ја то видим по својим црквеним општинама. Могу ја да будем епископ, али ја осјећам тај народ. Једноставно, ја морам њега да испоштујем, његову одговорност да испоштујем. Лијепо, он мене поштује као епископа, али хоће и да ми каже: јесам ја стадо, али ја сам словесно стадо; ја сам разумно биће које има и став и достојанство, одговорност пред Богом и пред историјом за своју судбину и за судбину народа и Цркве као и ти.

Православна црква, од памтивијека, васпитава човјека и људе, на одговорност. Нико нема право и не може да скине с мене одговорност пред Богом и историјом. Никакав централни комитет, никакав центар рецимо римски, ватикански (по принципу Roma locuta causa finita - Рим је одлучио, спор је окончан) бечки, московски и цариградски. Уз поштовање свих, моја одговорност остаје моја одговорност! Неодузимљива пред историјом и пред Богом.

- Поменули сте малочас и дијалог међу Црквама, као нешто што је неопходно да се надиђе све ово лоше у чему живимо. Како гледате на тај дијалог и на оно што се зове екуменизам?

- Једна од основних димензија људског гријеха, није гријех сам по себи, јер људски је погријешити и пасти, већ је то правдање свога гријеха. Од евинских времена је то присутно у индивидуалној и колективној психологији, - учинити гријех и скривати га, правдати га.

Да би дошло до правог дијалога човјека са човјеком, са самим собом неопходно је стално држање свога гријеха пред својим очима. Да би дошло до дијалога између људи, између двоје, између више њих, неопходно је да свако од њих стекне ту дубљу свијест о себи самоме, да позна себе, своју мјеру и своје биће. И не само да је позна него и да је призна.

Јер, учињени гријех који није признат, који није признањем и покајањем очишћен, постаје извориште нових гријехова и нових злочина. Дакле, истински дијалог може да буде заснован само на том дубљем преумљењу које захтијева ослобађање од многих слојева што их човјек носи у себи. Ти слојеви су социолошки, психолошки, наслијеђени, индивидуални и они колективни.

Колективна свијест је веома често слијепа свијест. Појединац често, наиме, оно што на личном плану признаје као гријех, као члан колектива, то проглашава врлином. То је велика људска трагика, и опасност за људско биће. Ја, као појединац, признајем свој гријех, алија, као члан колектива, братства, народа, као члан једне Цркве, то исто потпуно и без остатка браним и правдам. То је нешто што је страховито опасно.

- Али, имамо и оне примјере, у којима невини појединац преузима на себе колективни гријех?

- Као примјер таквог понашања можемо да наведемо Солжењицинов текст, у коме се тражи опроштај од пољске нације, због злочина у Катинској шуми. Он то чини у име свог народа. Признати свој гријех је претпоставка за остварење истинског достојанства. Тиме се не губи достојанство већ се афирмише. Није лако било једном Нијемцу, припаднику Бизмарковог народа, да клекне и каже: опростите! А то је учинио Вили Брант. Суочен с тим, осјећам да је њемачки народ заиста велики народ, и да није случајно што је тај народ, народ Гетеа, Хелдерлина, Канта... Тај народ има у себи снаге да направи деструкцију и зло, али има и снаге да каже: јесте, починио сам зло и тражим опроштај.

- Вратимо се дијалогу међу Црквама и екуменизму!

- Изворна начела вјере и Цркве никада не правдају никакав гријех, али никада и не осуђују ниједно људско биће, па чак ни највећег злочинца Јер и највећи злочинац има божанско достојанство које носи у себи и он као личност, не може да буде осуђен; може да буде осуђен његов гријех.

Дакле, само на тим и таквим принципима, ако успоставимо дијалог ствари ће почети да се бистре, да се ствара истинска људска клима и да другога не доживљавамо као противника, као непријатеља, него да откриваш у њему оно што јеси. У таквом дијалогу Црква би требало да предњачи. Идеал човјечности треба да буде будилник црквене савјести. Она треба да помогне и другим људима да се ослобађају индивидуалног зла као таквог, а исто тако и колективног зла.

Ми, православни, наравно, нијесмо безгрешни, то је оно сазнање што пробија кроз сву историју Цркве. Међутим, оно чиме се разликује јерусалимско-цариградско хришћанство православног типа и хришћанства римског типа, јесте управо опасност да се римски тип хришћанства претвори у идеологију. Његове организационе структуре, које су често идеолошке, имају у њему веома битно, суштински битно мјесто. Римски папа је унутар саме Римокатоличке цркве практично изнад ње, по одлукама Ватиканског концила, има и харизму непогрјешивости, те се то онда преноси на цијелу структуру Цркве као такву. Отуда све оно што он или она учини мора да се правда!

То идеологизовање црквене савјести спречава продирање у дубље слојеве људског живота и људске свијести, до дубљих трептаја људске савјести. За мене је просто несхватљиво, да до дана данашњег, скоро нико од црквених људи Римокатоличке цркве није нашао за сходно да се суочи са оним што се у току минулог рата дешавало на тлу Независне Државе Хрватске.

Не мислим да неко призна и каже - ја сам то урадио! Али треба учинити све да се пробуди одговорност, не само за себе, него за оног другог и његову судбину. Значи, одговорност за жртве. Умјесто тога, стално се минимизира и беспрекидно правда то што је учињено у Јасеновцу и на многим другим мјестима. Било би значајно да ја и неки мој колега, католички бискуп, заређамо опако као два брата, као што и јесмо браћа, од Јасеновца од Гламочког поља и Јадовна, да и он види, да опипа шта се ту догодило, какав се ужас догодио и како он не може имати никакву симетрију чак ни за обичну људску логику, а камоли за логику једног црквеног човјека. Све докле се то не доживи, докле савјест не сиђе до Јадовна и његових дубина, док се тај јад не доживи као свој, сопствени јад, а не нечији други - нема спаса!

Ако се пак нема осјећања за поклане мученике, какав се екуменизам може имати? Шта је, уствари, екуменизам, ако то није зацијељење људског јада и патње? Можемо ми лијепо да се грлимо, да пишемо једни другима писма и да дискутујемо, али прије или касније избиће подземни вулкан из тог јада, ге муке и тог зла.

- Да ли је Православна црква спремна на такав дијалог?

- Православна црква је на то спремна. У то сам дубоко увјерен, и поред свих наших слабости. Јер, она нема никаква спољашња ограничења, нити икакав спољашни ауторитет, који ће да диригује њеном свијешћу и савјешћу. Свако ново покољење је спремно да изнова интерпретира све што се збивало, уз поштовање свега што су стари урадили, оно има увијек моћ да промијени, да призна, да каже, да исповиједи свој недостатак.

- Чини се да су тим садржане и предности али и слабости Цркве?

- Признајем да то изгледа као слабост. Она историјски, због тога, није била толико ефикасна. Пирамидалне структуре, монархистичке структуре су много ефикасније. Интересантно је да су, малтене, сви источноевропски системи на једном потпуно секуларизованом плану покушали да примјене баш тај принцип, што је Достојевски одавно примијетио, тај римски принцип непогрјешивог постојања и дириговања људском свијешћу, све ради практичне

ефикасности. Међутим, та историјска ефикасност задобија експанзионистичке димензије, трује духом тоталитаризма и инквизиције и свих сличних појава, које су негација Цркве као такве. То је, наиме, потпуно антипод онога што она јесте и онога што она носи, као принцип, у себи.

Православна црква, управо ради успостављања правог дијалога о коме говоримо, без прекида инсистира на томе, да се престане са таквом врстом експанзионизма, експанзионизма "унијатског" типа.

Ми православни кажемо римокатолицима: ако нас истински поштујете, онда прекините с унијатством. Ако вам десет вјекова није довољно свједочанство да се на тај начин не ствара јединство, онда ви нијесте способни и нијесте спремни, да схватите историјске чињенице. На жалост, њима то није ни до данас јасно.

- Косово је незаобилазна тема у сваком разговору...

- Добро је речено да је Косово наша незацијељена рана и наше грдно судилиште. Али Косово је наше памћење и наше саборно биће, наше повратиште. Оно што је Јерусалим за Јевреје, то је Косово за српски народ. Не просто у неком биолошком или географском смислу, већ у најдубљем смислу, јер се ради о судбини, о вриједностима и правим плодовима једног народа.

Отуда није чудно што је Косово, управо стога што има то мјесто у самосвијести овог народа, изазвало све оно што је изазвало у српском народу, и што ће, дубоко сам увјерен, још више подстицати његово буђење и саборнизирање његове свијести и самосвијести; и његово просвијетљивање ради преузимања његове историјске одговорности пред собом и пред другим народима, а и пред будућношћу.

Сеобе су, по својој природи, везане за Косово, а онда и све оно што је израсло из тих сеоба, и народ који је из тога израстао, и његова култура, и његов храм, и његов етос и његова трагика све је то, у ствари, један органски продужетак Косова и у позитивном и у негативном смислу.

Без тог и таквог сјећања, удубљивања у та историјска збивања, удубљивања у све оне плодове, које је овај народ изњедрио и до сеоба и послије сеоба, немогуће је одговорити овом нашем садашњем тренутку, и немогуће је пронаћи нове путеве пред којима, очевидно, стоји овај народ у будућности.

(НИН, јануар, 1990)

 

НАРОД НЕЋЕ РАСКОЛ

- Симо два дана након петровданских догађаја, огласио се Одбор тзв. аутокефалности, са захтјевом да власти удовоље њиховој замисли...

- Народу је црква крадена, истина о њој и њеном устројству, свих педесет година, тако да није зачуђујуће, што се послије толико дугог временског периода одсуства Цркве, јављају појединци или групице, које у свом незнању, у потрази за својим идентитетом, западају у такве заблуде.

Црква има своју историју, дугу двије хиљаде година. Своје вјековно искуство. Бар што се тиче Православне цркве, она није никада допустила да њено уткивање у историју код појединих народа, поремети њену унутрашњу структуру. Тако се и код нас догодило. Црква је и те како уткана у биће Црне Горе, уопште у биће српског народа. Али она има своју самосвојност своје

устројство, своја начела, која не могу да буду ничему жртвована. Јер, да су та начела жртвована, она не би могла да опстане двије хиљаде година.

Та група људи, која се сада јавља, очевидно не зна шта је Црква, суштински не вјерује у Њу, и хтјела би Црквом да манипулише - што није први пут, Црквом се манипулисало пуних педесет година, односно, не само што је уништавана, већ се њом и манипулисало. Народ је престрављен, одгоњен од Цркве, и то управо народ који је тако дубоко носио Цркву у себи.

Народ Црне Горе је био до те мјере поистовјећен с Православљем, па је утолико и распеће Цркве у њему, трагичније. Сада када се народ враћа Цркви, треба се што прије ослобађати незнања. Ја бих желио да и ти људи, они што каменицама гађају митрополију, Свето причешће и Ћивот Светог Петра, да и они мало стану и да се замисле, јер се све друго може опрати, али образ - никада!

Надати се, да ће то управо подстаћи Црногорце да почну дубље да проучавају своје духовно предање и да Цркву гледају кроз призму Православља а не кроз туђе наочаре.

Православна црква је од памтивијека била народна.

Убијати Цркву значи - убијати народ; убијати памћење о Цркви, значи убијати и саборно памћење народа. Ми смо се били нашли на једној таквој прекретници.

Када је у турско доба била разорена држава, Црква је носила бреме државе. она је остала једини обједињавајући фактор, чувар државности кроз све вријеме турског ропства. Свака црквена покрајина се у то вријеме сналазила како је знала и умјела и прилагођавала се условима, чезнући за изворним јединством и заједништвом у оквирима пећког трона. Зато се митрополит црногорско-приморски назвао егзархом српскога трона пећког. Ако неко не вјерује, нека оде па види да на гробу митрополита Василија Петровића, у Петрограду, пише да је митрополит скендеријско-приморски био и егзарх српског пећког трона.

Митрополит је овдје имао силом прилика, државну и црквену управу.

Сада ни на крај памети не пада никоме да преузме световну пласт, зато што су митрополити више од двјеста година били и световни господари Црне Горе. То је била историјска нужда и невоља. А чим је дошло боље вријеме, онда је "црна капа" остала, како би Његош рекао, да се бави духовним и моралним унапређењем народа, а онај ко је задужен за државу, за поредак, нека се тиме бави.

- Колики је удио Црногорске митрополије у обнови пећког трона?

- Цетињски митрополит Сава Петровић трудио се да обнови пећки трон, па чак и давао предлоге Руској цркви ко би могао бити патријарх, како би се Пећка патријаршија ослободила цариградског туторства.

Чим се, дакле, створила могућност да се обједине све помјесне цркве српских земаља, онда се и митрополит црногорски, односно Црногорска митрополија, која је припремала то обједињење више можда него било која друга, укључила у саборни организам Цркве. Митрополит црногорско-приморски, Митрофан Бан, био је предсједник Средишњег одбора за обједињавање српских црквених епархија, и тиме је показао, као посљедњи митрополит Краљевине Црне Горе, свој став и став својих претходника.

Сада када се опет враћамо саборском памћењу, биће нам јасније шта је то било с нашом Црквом, зашто је Митрополија црногорско-приморска у последња два вијека имала своју аутономију, свој самостални живот, своју самосвојност у организационом погледу.

Јасно је да би Црква била аутокефална мора да има најмање неколико епископа, своје устројство, да њена помјесност буде потврђена од Мајке Цркве. У нашем случају то је била Пећка или Цариградска патријаршија. Не постоји ни један акт Цариградске патријаршије нити Пећке патријаршије, као Мајке Цркве, којим се даје аутокефалност Митрополији црногорско-приморској.

- Како цијените прославу Вучедолске битке?

- Ми смо овдје на ветрометини балканској, на распећу. То је најбоље мјесто за праве људе. Очигледно, Бог нас је волио кад нас је овдје поставио. Према томе, крст носити нама је суђено!

Наш народ има изузетан значај, и сва велика збивања модерног свијета преламају се преко овог народа. Не заборавимо да је Први свјетски рат овдје почео, други такође, и да су ова садашња збивања продужетак свега тога.

Ми смо народ који је прошао кроз страдања и распећа, стара и нова, и самим тим духовно сазрио и то већ у четрнаестом вијеку.

Прослава боја на Вучијем долу, једно је од сведочанстава нашег враћања самима себи. Сматрам да то може да буде од великог значаја, првенствено за нас у Црној Гори, а онда и шире, јер се први пут осјетила жеља код свих, да се превазилазе диобе, дубоки расцијепи и да се закопају ратне сјекире.

Душа овога народа је остала недирнута. То је коријен из којег већ изничу нови изданци. Ослобађамо се многих заблуда, па и оне из 1918. године. Сада нам се поново даје шанса да оградимо свој дом као народ. То што смо прокоцкали ипак нам служи на част, јер је и то показатељ да смо народ широке душе и великог срца, а на то нас је вјера васпитала, као и универзална свесловенска идеја.

Сада када смо стекли драгоцјено искуство, треба да се вратимо своме провјереном, историјском, духовном и државотворном искуству и својој зрелости коју посимо у себи.

- Косово? Космет?

- Косово, опредјељење, косовски завјет је показатељ да је наш српски народ, историјски зрио. То је народ који одавно уноси своје плодове у велике божје житнице, у Нови Јерусалим. Понекад га погазимо, хтјели би да побјегнемо од њега.

Није лако бити на распећу.

(Политика експрес, 31. 7. 1991.)

Угодни божићни разговор с народом

- Данас смо позвали у госте епископа вршачког и целог Баната, г. Амфилохија Радовића. Господине Радовићу, добар дан!

- Добро јутро и срећно вам Бадње јутро и све вам срећно и честито било!

- Данас ћемо у овој емисији чути Божићну поруку Српске Православне Цркве.

- Чућемо и поруку нашег духовног огњишта, огњишта врлине, Српске Царске лавре манастира Хиландара. Искористићу прилику да вашим слушаоцима прочитам ту поруку у име Хиландара,

јер вјерујем да оно што Хиландарци поручују, поручује цијела Српска Црква, и да то сав српски народ прима.

- Докторе Радовићу, можда би било добро да на почетку емисије, у којој позивамо наше слушаоце да данас с Вама разговарају уживо и постављају сва могућа питања, одговорите прво: Какво је тренутно стање, односно статус Српске Православне Цркве у нашем друштву?

- Наша Црква присутна је у овом народу и на овим просторима откад онај народ постоји. Прошла је многе мијене и промјене, од Кирила и Методија, а нарочито од Светога Саве, па до данас. Многе тегобе носила је заједно са својим народом, па је те тегобе носила и у нашем вијеку, који, иако је био вијек који Много обећава, показао се као вијек великих распећа и велике људске трагике и несреће, неслоге и раздора, међусобица и братских поклања. Све је то оставило дубоке трагове на живот Цркве и до рата, и у току рата и послије рата, тако да се Црква у овом тренутку налази у положају у коме се налази и овај народ, али у исто вријеме чува у себи и неугасиву наду у боље дане.

- И носи, наравно, и поруку чувања тих бољих дана?

- Носи и поруку. То је разлог њеног постојања од памтивијека.

- Ако се вратимо на Нову Југославију, на период од 1945., наовамо, који је незаобилазан у животу СПЦ, можемо ли рећи да је било завладало доба атеизма у нашем народу?

- Доба атеизма почело је раније, прије 1945. године, али је 1945., атеизам покушао преко својих носилаца, да постане званична религија нашег друштва и потисне хришћанство. Милитантни атеизам је нешто што је било опипљиво и што се одразило на цјелокупни живот нашег народа посљедњих педесет година, и нешто што оставља трагове и данас, а сигурно је да ће се ти трагови осјећати и у будућности.

- Тај атеизам донео је, на неки начин, један благи вид хулиганства?

Донио је један вид људског осиромашења, оповршења људске психологије и угрожења људске судбине.

- Раздуховљености?

- Раздуховљености, губљења културе. Култура није нешто што се ствара преко ноћи, она је нешто што се његује вјековима. Култура је његована у овом народу, и наједанпут, као да је неки ураган наступио, и покушао да ту културу, уткану у биће, у понашање и обичаје овог народа, збрише, убијајући у њему онај исконски стид. Зато, заиста, посљедице тог и таквог насилног атеизирања народа су једна врста хулиганства, и код покољења, која су најмање крива за то.

- То се, наравно, вршило перманентно кроз просвету. Претпостављам да је највише духовног осиромашења било од малих ногу?

- Не само просвјета, већ све структуре овог друштва мање-више, биле су упрегнуте у ту атеизацију.

- Да ли су постојале званичне забране теизма?

- Наравно, нијесу. Званичних забрана није било, и по слову закопа Црква је била слободна, претворена у "приватну" ствар. Сад је питање: Шта то значи приватна ствар? И како је могуће

претворити Цркву и најдубља опредјељења у приватну ствар, и то у Једном друштву које пледира да буде носилац заједништва, узајамности и јединства, и бори се против приватне ствари? То је бесмислица, која се протеже у нашем Уставу од рата наовамо и одражавала се и на Цркву.

- Да ли је то представљало известан пораз за свештена лица, у смислу њиховог одвајања од народа, насилног одвајања од своје пастве?

- Треба бити отворен и искрен. Наша Црква као, уосталом и народ, у току овог рата је заклана Црква. Стотине храмова је уништено, стотине и више свештеника је убијено. Најтрагичније је било оно што се догађало на тлу Ендехазије. Посљедице тога и данас штрче према небу и вапију - порушени храмови. А да не говоримо о згариштима и о Јасеновцима, Јадовнима... Црква је материјално разорена и уништена. Онда је дошло до ослобођења, пре бих га назначио тзв. ослобођењем. За Цркву је оно било такозвано, јер у времену, кад је требало да се лијече ране, и духовне и материјалне, доживјели смо један нови прогон. То је јасно и очевидно. Онда је тек Црква изгубила. Изгубила је потпуно! Практично, одузета је њена материјална основа, додатно ономе што је у рату разорено; ограничене могућности њеног развоја, њене просвете и њеног динамичног живота. Покушано је да се она затвори у неки гето, да се издвоји из цјелине друштва. Диобе су јој наметнуте. Покушано је "законско" одвајање од ње интелигенције и школства. Вршено је перманентно застрашивање, тако да кажемо, читавих покољења, да прекину сваки однос и контакт с Црквом. Све је то природно, оставило дубок траг на Цркву и на њен живот од 45-те до данашњег дана.

- Да ли је у реформи просвјете извршена права атеизација покољења, без икаквих компромиса?

- Да, очевидно. То је била права атеизација, у којој је атеизам замјенио религију, марксизам - вјеронауку! Није тачно да ми немамо вјеронауке послије рата! Имамо марксистички атеизам као вјеронауку.

- То је била врло чврста идеологија?

- Марксизам је идеологија која пледира на апсолутну важност, која хоће да ријеши, не само економске потребе једног друштва и једног времена, већ рјешава метафизичке проблеме. То је метафизика иманентног типа, која се позива на дијалектику, а која својом статичношћу негира ту дијалектику. И то се показало, по плодовима који су се из свега тога изродили.

- Најновији догађаји у Румунији, показали су истинитост и дубину ваших ријечи. Постоји нешто што се код нас не изговара, нешто чега се ми бојимо и још увек имамо неки страх?

- Управо, Румунија је свједок те принудно створене, шизофрене свијести у бићу и у структурама једног народа. Посљедице тог и таквог насиља, боље рећи, прања мозгова, показале су се у стравичном виду у Темишвару и у покољима невиних људи. У име кога? У име оних који су обећавали ново друштво, мир, слогу и љубав!?

- У име самозваних усрећитеља?

- Да, самозваних.

- Оно што је било најважније у том тренутку, јесте да се показала дубока хришћанска душа румунског народа, једним званичним чином нове власти - укидањем смртне казне, одмах после егзекуције брачног пара Чаушеску. То је, заиста, велики потез за један народ.

- То је велики потез за један народ! Трагично је додуше, просто ти душа плаче, да на Божић, на дан мира и призива на мир међу људима, на слогу и љубав, да се управо на тај дан доноси смртна пресуда над носиоцем те распамећености, несрећним Николаем Чаушескуом. Има у томе неке ужасне трагике нашег доба, али има и неке симболике, јер је Божић, управо, и призив и стварност уништења у коријену, сваког зла.

- Румуни, познати Румуни су рекли, да им се Бог вратио, Једно време су мислили да им је Бог окренуо леђа.

- Па, није ни чудо што су тако мислили, живјећи у таквом казамату, каква је била Чаушескуова Румунија. Било је дирљиво гледати, оних првих дана, баш у петак, када је почео народни бунт, како се на телевизије појављује епископ са свештеником иједним малим човјеком, који држи крст у рукама, и узвикује: "Ми се боримо за ову светињу!" Дакле, крст који открива, не само хоризонталу људског живљења, већ и вертикалу. Открива битност људске савјести и људске одговорности и поштовања према сваком људском бићу, које не може да буде жртвовано ни за какву идеологију, ни за каквог бога нити богића, какви су се накотили, опростите на изразу, на овом свијету.

- Апсолутно добар израз, за људе који су атеисти потпуни, и којима ништа није свето.

ПИТАЊА СЛУШАЛАЦА

- Пре свега желио бих да поздравим Г. Амфилохија, (јавио се Сава Стојановић, слушалац из Београда), желио бих да му се захвалим на врло пријатним тренуцима 6. маја на Дурмитору, када смо освећивали Цркву и када сте нам резали славски колач у оној планинској кући. С поносом носим Ваше слике с освећења цркве, коју треба тамо да градимо.

- И мене радује да помињете тај дан на дивном Дурмитору. Велики је био тај дан и оно наше окупљање око заједничког колача, око хљеба живота! И то на Дурмитору, који је рањен: рањен братоубилачким клањем у току овог рата. Добро да се преко колача и на колачу исцјељују те ратне ране. Једино тако је могуће и градити нову будућност и на Дурмитору и на свим овим просторима.

- Имао бих два питања: (јавио се непознати слушалац.) Ви сте један од тројице архијереја задужених да испитају шта је с нашим живљем у Албанији. Докле је то стигло?

- На томе се ради с групом наших историчара и људи, који су имали прилику да посјете Албанију. Надам се да ће сада, послије ових времена која су захватила цио свијет, нарочито Источну Европу, да ће до промјена доћи у несрећној, најугроженијој земљи на Балкану, и шире - Албанији, па ће онда бити лакше да се допре и до наших оскрнављених гробова и храмова и моштију Св. Јована Владимира, који се још увијек тамо чувају, и да ће нам многе ствари бити јасније. Стање се, засад, тамо не мијења. Црква је забрањена, православни епископи помрли су по логорима. Наш православни живаљ званично не постоји! Наводно смо читали да има свега стотињак православних Срба у Албанији. То је неистина, то знамо. Познато нам је да православних Срба и те како има много око Скадра, у Вракама и око Пишкопеје, тамо до Драча, а такође има стотињак хиљада православних Грка у сјеверном Епиру. Грци су, колико је било могуће, бринули о својима у Епиру. Нажалост, ми смо наше потпуно били заборавили, и то нам не служи на част. Али, добро је да се ипак враћамо својој историјској одговорности и према тим просторима, који су тако дубоко уткани у наше национално и духовно биће. Скоро смо, на једном предавању у Вршцу, гледали неке снимке из тих крајева, и први пут сам осјетио, колико је за нас битан тај простор, на коме је основана прва српска држава, на челу са Јованом Владимиром, колико је значајан за нашу културу.

Наше Косово и култура на Косову и Срби у древној Зети су тешко схватљиви без тих простора око манастира Богородице Пречисте Крајинске, без Скадра и без свих тих мјеста, која су

вјековима свједочила о нашем тамошњем присуству и симбиози са шиптарским народом. Треба се надати, кад се та духовна загађеност скине и са Албаније, да ће и Шиптари моћи боље и трезвеније да успоставе своје односе са комшијама, и да ће се наћи једно ново и солидније утемељење нашег заједништва на овим просторима, бољег од оног које је до сада било.

- Имао бих једно питање (наставио је исти слушалац) Г. Павле Штрасер из Сремских Карловаца има неке идеје, бар што се тиче Карловаца, за неки културни центар, пошто се тамо налази Владичин двор и остало. Да ли се Српска црква слаже с тим и да ли нешто предузима у вези тога?

- Мислим да је већ било контаката са мјесним епископом сремским Василијем, па је и Св. Синод обавјештен о томе, и ја сам увјерен да Српска Црква није никад против таквих подухвата, него их увијек подржава, на општу корист свих нас.

- Да ли наша Православна Црква (питао је Сташа Станковић, слушалац из Београда) мисли и помишља, да ли планира било коју акцију, којом би се ми Срби, грешни према нашим Србима у Румунији, посули пепелом по глави, да окајемо грехе баш на овај дан Светог Божијег Помирења, Божјег мира међу људима, на овај дан рађања Мдаденца, Сина Божјег нашег Исуса Христа? У оквиру тог питања о. Амфилохију, нашем владици постављам питање и предлажем: Не би ли наша Православна Црква, у оквиру својих институција, у оквиру својих акција богослужења, могла да покрене неку добротворну делатност у циљу помоћи тим људима?

- Нијесмо криви ми Срби само према Србима у Румунији, него смо криви, што се каже, и небу и земљи, и према многим другим Србима у расијању, па и према мртвима и живима. Наша кривица треба да буде увијек пред нама. А најкривљи од нас су они који су нас водили, па и заводили, властодршци наши, јер на њима је била главна одговорност а они нијесу били на висини те своје одговорности. Зато је и дошло до трагичних расцјепа у српском националном бићу, а онда и до губљења Памћења и до заборава.

"Далеко од очију, далеко од срца" - тако се догодило и са нашом браћом у Румунији. Наша Црква никад није прекидала контакте с темишварском епархијом, јер, као што знате, наша патријаршија има своју епархију у Темишвару. То је био велики духовни центар нашег народа, вјековима. Садашња темишварска епархија Румунске Цркве израсла је из те наше, српске епархије. Она је својевремено, обједињавала Србе и Румуне. То је трајало до прошлог вијека. Наша епархија је остала и опстала као таква, све до 20-их година овог вијека, па и дан-данас постоји. Од 30-их година није било могуће да тамо пође наш епископ, да се тамо настани; нарочито након посљедњег рата, али је тамо постојао наш викар и наши свештеници. Епископ банатски, или коме је то Сабор налагао, водили су бригу о нашем живљу у Румунији. То и сада чини епископ шумадијски Сава.

Нажалост, ту није било великих могућности. У посљедњих десетак година било је дозвољено да неколико младих људи студира овдје, код нас. Али, у. задње двије - три године, и то је обустављено. Надајмо се да ће сада бити много лакше. Што се тиче материјалне помоћи нашој браћи у Румунији, могу само да вам кажем, да је наша вршачко-банатска епархија већ дала распис, да се у току ових празника прикупљају новчани прилози, исто тако и у натури, који ће бити достављени нашем викаријату у Темишвару, а и Румунској темишварској митрополији, јер и то су наша браћа, која су исто тако страдала као и наши Срби у овим посљедњим збивањима. Народ ће се сигурно одазвати. Користим ову прилику, да обавјестим своје вјернике и све у Банату и оне који живе у цијелој Војводини, и све који слушају овај наш разговор, да свако на свој начин помогне тим страдалницима, да би они могли да се осјете као људи, који имају своју браћу.

- Имам осамнаест година (јавио се непознати слушалац) рођен у овом добу, добу комунизма социјализма. Моји родитељи, мајка нарочито, верују у Бога, док не знам

шта да кажем за нас што смо рођени у ово време. Кад одем у школу. и упитам некога да ли иде у Цркву или верује ли у Бога, сви ме с подсмехом гледају. Не знам зашто, али све је некако лажно пријатељство, све материјалистички схватају овај свет. Како то може да се поправи и шта Црква чини у том погледу?

- Драго ми је да чујем једног младог човјека пред којим је будућност. Мој одговор на ово питање био би - пи гање: Шта ћеш ти учинити да оно што није било добро, поправиш, да у свом срцу распалиш неугасиву вјеру Јер вјера је једино стамено у људском бићу, иако она, на први поглед, изгледа тако мала и слабашна и немоћна у односу на друге силе овога свијета?

- То сам баш хтео рећи (наставља исти слушалац). Сваки човек мора да пронађе добро у свом срцу.

- У срцу треба трагати за собом и за одговором на сва питања. Чисто срце и Бога види, и у сваком човјеку и брата и сабрата. А онда се према њему тако и понаша. Дај Боже да се та вјера, свети коријен у коме је укоријењено биће нашега народа, Српскога, и не само њега, да се она распламса, да обнови све нас и да нас очисти од сваке порочности и везаности за оно што је пролазност; да би смо преко пролазног задобили вјечне вриједности, ради којих човјек и постоји на Земљи.

- Морам да вам поставим једно питање, оно незаобилазно свих хришћана православне и католичке вере: Какви су односи Православне и Католичке цркве данас у свету? До које су мере ти расколи и колико има шанси да се хришћанство зближи?

- Познато је да тај раскол траје, готово, десет вјекова. Тај раскол између Западне и Источне цркве посљедица је многих фактора. Није сада прилика да у то улазимо.

- Разлози су за то, политички, претпостављам?

- И политички, и социолошки и духовни, али и промјена става на Западу, према неким основним начелима вјере, хришћанске, еванђелске, или у друкчијој интерпретацији тих основних начела. Вјера и у оно што вјерујемо је нека врста коријена из којега се онда рађају плодови. Не може на шипку да роди грожђе, нити, опет, можемо на смокви да тражимо јабуку. Промјене у духовним начелима мјењају и начин живота, а то онда доводи до раскола међу људима, до друкчијег обликовања и појединаца и заједнице. Нажалост, то се догодило и овдје код нас, и по мом осјећању, тај раскол, духовни раскол, који се догодио на овим просторима, јесте коријен бројних других раскола који постоје. Ако некад дође до заиијел, ења тог раскола, онда ће бити лакше рјешавати расколе на другим мјестима и у осталим облицима живота.

А што се тиче самог јединства међу Римокатоличком и Православном (Јерусалимско-Цариградском) Црквом о томе се стално расправља. Траје то вјековима, и никад нијесмо, ни једни ни други, изгубили осјећање за то јединство. Било је толико покушаја, за постизање јединства од најстаријих до најновијих времена и до тзв. екуменизма у нашем времену. Добро је да се то његује и добро је, управо на овај дан Рођења Сина Божијега објединитеља свих људи и свих бића, да се подсјетимо на неопходност тога јединства, на потребу превазилажења свих раскола и стварања једне праве, истинске климе, у којој ће људи моћи човјечно да живе и још више од човјечног - Богочовјечно.

- Влада у народу мишљење, дилетантско, ади ипак мишљење, да предстоји, односно, да се врши католизација православља. Наравно, у политичком смислу, прије свега. Претпостављам да има таквих покушаја?

- Управо због тих промјена у начину мишљења у Западној цркви, дошло је до промјена у њеним структурама, а онда је дошло и до промјена у понашању. Римска католичка црква има устројство које само по себи води, како то ја кажем, идеологизацији свијести. Свака

идеологија је, по својој природи, експанзионистичка, а кад је таква, она је онда тоталитаристичка. И тај експанзионизам тежи постизању јединства, али не унутрашњим дубљим приступом, већ попут једне државе која осваја друге, тако и таква црква покушава, свим могућим средствима, да осваја нове просторе, да придобија за себе оне који не припадају том и таквом "јединству".

- Да ли можемо нешто конкретније да говоримо, докле се стигло у том процесу?

- Хоћу да кажем да је у Римокатоличкој цркви, нарочито од шеснаестог вијека, присутан дух експанзионизма, тзв. унијатство. Многи проблеми у савременој Пољској, Украјини, Румунији и код нас овдје, посљедица су тога. Ми, с једне стране, угрожени Исламом са Истока и турским освајањем, с друге стране, били смо са Запада угрожени, управо тим експанзионизмом. То је оно што је и створило велико неповјерење међу нама, нарочито послије страшних догађаја у току посљедњег рата.

- Посљедњих 45 година зна се где је била СПЦ, зна се гдје је била Католичка црква. Колико је можда Православље било хендикепирано у односу на Католичку цркву у том периоду?

- Православље, по природи, држи се оне народне изреке: "Наде нема ни у кога, до у Бога и у своје руке!" Оно нема неке центре моћи у овом свијету. Уколико се православни не докопају у самима себи оног Вјечитог центра моћи, онда су и они, неминовно изложени, силама овог свијета. Римокатоличка црква, управо због својих структура, има свој одређени центар, који је историјски на први поглед, ефикасан. И отуда је Римокатоличка црква код нас била, у одређеном смислу, у бољем положају него ми; управо због тога што је имала већу помоћ и моралну подршку са римокатоличког запада, а ми били, једноставно, препуштени Богу и ономе што се овдје збивало. Атеизам смо подносили и једни и други.

- Да ли подједнако?

- У сваком случају, подједнако. Овакве тоталитарне идеологије никога не штеде.

- Ја ћу Вас подсетити само на једно: 1970. године био сам у војсци у Загребу. У то доба се, рецимо, у време дочека Православне Нове године у Београду декретом затваране све кафане које раде до два-три таса после поноћи, већ у десет-једанаест, "да се не би вршио", тако су говорили "дочек Православне Нове године". Истовремено су деца, и људи и сва паства у Загребу ишли нормално у Цркву, продавале се Божићне честитке и сл.

- То има своје објашњење. Наши властодршци знали су управо то што сам мало прије рекао. Знали су да Православна Црква нема заштитника овдје, на Земљи, нити га тражи. А с друге стране, властодршци овога типа, боје се силе. Пошто Запад има своју силу, они су се на неки начин друкчије понашали према Римокатолицима и дозвољавали им оно што нијесу нама дозвољавали.

- Не због вјере, него због пуке немоћи?

- Па, и из своје немоћи или из свог интереса. Политичког, наравно.

- Из жеље за неком врстом коалиције са њима.

- Па, на неки начин, и тога ради, да би добили нешто од западних сила. Као што је, рецимо, са истих разлога, подигнуто много више храмова на римокатоличким просторима него код нас. Тако је, рецимо, и доста џамија подигнуто јер нам треба нафта из блискоисточних земаља.

- Желим свако добро и процват свим добрим и поштеним вјерама овог свијета (рекао је слушалац из Железника) које нијесу и никад неће бити политика у служби политике, јер Бог је изван, изнад и испред свих политика ових које ми познајемо. Ја сматрам лично, као грађанин, као Србин, као човјек, да је ово вјерско ослобођење важније од нашег тјелесног ослобођења 1944/45 године. Ја лично сам се осјећао као уједном бесконачно дугом, дубоком и мрачном духовном затвору за цијело ово вријеме, од ослобођења до данас. Не зато што сам био гладан или жедан, хљеба и уз хљеб, него што ми је душа почела да губи све што је лијепо и људско у њој. Изгубио сам брата као - брата, оца као родитеља. Све је нестало у нечем што се зове социјализам, политика, марксизам; нешто што људско никада није било нити ће бити, него трговачко, шпекулантско и лоповско. Желим свима вама, који радите на добро народа, без обзира, били то муслимани, православни, католици, да помогнете, да се народи сједине, да буду једно те исто, да желе добро једни другима. Ја сам рођен у Биједом Пољу и заједно сам, као дијете, ишао у џамију са мојим друговима муслиманима, и у католичке цркве. Дружили смо се, славили смо и Божић и Бајрам, и све заједно, и били као браћа. А од 45-те године, ово су некакве црне утрине по којима смо газили, а знам да се Богу и вјери правој, иде бос по трњу. Мисмо то трње, надам се, прегазили, и дошли до наше духовне слободе. У то име, ја свима људима добре воље, без обзира на вјеру, а посебно Вама, наш Свети владико, честитам Божић и наступајуће празнике.

- Живјели ми! Од Бога Вам мир! И да додам томе, што сте и сами рекли, да је Божић, заиста, дан који личи на магнет. Својство магнета је да све оно што му је сродно, привлачи. Тако и Божић. Све што има добра на овој Земљи, и у васиони, и у људским срцима на свим меридијанима, Христос Богочовјек привлачи себи, осмишљава и обједињава Преко себе обједињује сва људска бића у тајни свога оваплоћења као Бога Слова. То је једно. А друго, што рекосте, и добро рекосте: ми смо заиста живјели у једном времену оцеубиства. И лажне вјере, да је могућно братство без Оца, да је могуће убити оца да би живјело братство. А братства нема без очинства, нити браће може да буде кроз оцеубиство. Ово вријеме је било вријеме оцеубиства и зато, минирања братства у његовим темељима. Сада се поново враћамо себи, својој свијести и свом памћењу, а тиме се враћамо и своме Оцу Небескоме, који утврђује тајну земаљског очинства, а омогућује и тајну истинског, непролазног братства, које траје и на земљи и претрајава у вјечност, до Судњега дана. У то име, ја Вас поздрављам, са оним Божијим: "Мир Божји, Христос се роди"!

- Као становник Новог Београда, знам да ми храма немамо. Шта мислите о томе?

- Да, знам, знам то! То је први пут да се јављају људска насеља без храма као свог средишта.

- Ми чамимо у тами?

- Храм је путоказ, будилник наде, будилник памћења, свијести... Објединитељ савјести, препородитељ душа. Нажалост, нови градови су никли без таквих будилника и таквих оријентира. Један од њих је и Нови Београд.

- Ви немате појма како је у нашим душама тешко кад не одзвањају звона.

- Могу да замислим. И дај Боже да се што скорије подигне храм у Новом Београду, и то Свим Српским Мученицима и Новомученицима. Тако бих га ја назвао. Управо је то мјесто за њега. Ту је ушће Саве, а на том ушћу, поред древних мученика Св. Ермила и Сп. Стратоника, на чијим моштима су утемељени зидови Белога Града, и оних новијих ђакона Авакума и Пајсија у турско доба, на ушћу Саве - то на жалост многима није познато - сахрањено је на стотине побијених у несрећној Ендехазији у току рата. Сплавовима су стизали или плутали побијени. То је један од великих гријехова овога града, и то морам да кажем: Они су заборављени. Покопани су на Ратном острву и код капије Еугена Савојског без икаквог обиљежја и помена. Њима треба

подићи храм. Могу да вам кажем, да су управо млади људи, младићи и девојке прије годину - двије, покренули то питање о храму на Новом Београду.

Долазили су и код Њ. С. Патријарха. Мислим да је у посљедњем броју "Православља", објављен иједан њихов апел. То је вапај младих покољења за градњу храма, надам се да ће старији услишити њихову жељу, како би и они имали свој центар и свој оријентир.

- Можете ли, Владико, да прокоментаришете овај снимак? (Чује се музичка илустрација уз разговор)

- Препознајем глас наше честите сестре Параскеве из манастира Јаска, која је цио свој живот посветила светињи, Богу и народу, заједно са својом мајком Ангелином. Подсјећа та мелодија на Фрушку гору, рањену, мученичку Фрушку гору. Она што је у току рата настрадала, Бог да опрости, а то што је послије рата била запостављена, и што јој је пријетило опустошење, то је био још један од трагичних знакова нашег времена. Хвала Богу, и то се поправља и обнављају се, у посљедње вријеме, Фрушкогорски манастири, да поново пропоје Фрушка гора.

- Да ли бисте могли да ми објасните каква је разлика између идеја комунизма, социјализма, православља, католицизма, муслиманства, јудаизма, будизма и свих осталих вјера које постоје на свету (питао је слушалац из Београда). Ако се ми боримо против лоших људи, зашто бисмо било коју вјеру спомињали? Да ли су лоши људи или верници или неверници, ти, који уствари кваре ово наше друштво, или овај свет?

- Против људи, гледано кроз призму Божића, Светог Дана, никада се не треба борити, јер је свако људско биће непролазна светиња. Треба се борити против зла и гријеха у људима. То је оно што трује људске савјести и што се потом претвара у зла дјела, у зле и отровне ријечи, које убијају. Оно што треба искоријењивати, то је, дакле, зло у људима, а не људе уништавати. Зато, кад говоримо о Божићу и о његовим вјечним порукама за људе, треба увијек да имамо то на уму. Још нешто требамо да имамо у виду, кад се постави питање разлике између социјализма, комунизма, будизма и свих осталих "изама".

Има једно вјечито начело, које је светиња до данас и до краја свијета, - а то је: "Добро које није учињено на добар начин, претвара се у свој антипод, престаје да буде добро."

Трагедија марксизма није у томе што је желио социјализам добра. За поштовање је та велика жеђ за бољим човјеком, за бољим друштвом, за слогом, јединством, равноправношћу, што је својствено социјалистичким покретима. Међутим, није за поштовање начин на који се покушало да се то добро оствари.

"Неће силом баба у рај", то је давно речено. Не може се слобода постићи насиљем, тиранијом. Не треба заборавити да је марксизам почео да се остварује крвавом револуцијом, која је прогутала милионе људских бића и да се она крвљу завршава, на Тргу Небеског мира у Пекингу и крвавим догађајима у Букурешту. Ја нијесам политичар и не желим да будем политичар (то не значи да ме не интересују животни проблеми и српског и сваког народа), али послије збивања на Тргу Небеског мира и ових недавних у Букурешту, ко још савјестан и при чистој свијести, може да задржи књижицу комунистичке партије у џепу?!

- Кад говорите о Србима, да ли мислите о Србима православне вјере или шире? Познато ми је да је велики број Срба примио ислам или католичку вјеру (каже слушалац из Београда) па ме интересује како Православна Црква гледа на го?

- Пошто је овај разговор везан за прославу Православног Божића, ми овдје говоримо о Србима православне вјере, који славе све свете дане и благдане. Међутим, ако сте мало прије слушали радио, ја сам Божић упоредио с магнетом, који привлачи све оно што му је сродно. Божић освјетљава све дубине историје и људског бића, привлачи себи све што је добро и честито,

свето у сваком људском срцу под капом небеском. При том он се посредно и непосредно дотиче свих оних које сте поменули, било да су примили ислам, или су се неким насилним путем прекатоличили, или су, каквих има међу нама, атеисти или се називају атеистима, а нијесу, уствари свјесни, да су и они вјерници много фанатичнији од најфанатичнијег вјерника. Јер, једно је јасно: људско срце не може без Бога, па кад нема правога, оно ће измислити неки идол, да му се клања. Некад сам читао, код Берђајева, опис руске секте, чији чланови су издубили у некој избушки рупу па се молили и клањати, говорећи: "Рупо, отвори се, помози ми!"

Ми у наше вријеме нијесмо проглашавали рупе за божанство, али смо проглашавали тиране за богове, клањали им се, служили им, и тиме показивали, колико људска природа не може без богова.

Нијесу ли горе, на Дедиње, масовно ишли на гроб покојника, претварајући га у идол, а и то је врста "рупе". Чему се клањаш ако си нерелигиозан - кад послије смрти нема пишта?! И то је једно од великих безумља нашег времена. Да се клањаш? Чему? Његовој "сјени!" Шта то значи заклињати се непостојећем неком да ћеш му бити вјеран во вјеки, вјеков!

Све, дакле, што је добро у људском срцу, добро је Божићем, његовим присуством у дубинама људског бића и људске природе и зато се ми свему томе доброме клањамо, и жељели бисмо да оно процвјета и обнови људска срца, и да, као што је један Божић, да сви буду једно у њему и кроз њега, везани за небеско очинство, јер је из једне крви сав род људски, а сваки народ је, опет, постављен овдје на Земљи, да у своме времену донесе и праве плодове.

Е, то је оно што би нам требало и за чим чезнемо. Дај Боже да тога буде више на земљи у будућности, него што је било до сада.

- Г. Владико. говоримо о једној генерацији духовно изгубљеној, рођеној у атеизму, на жалост, у великој пропаганди атеизма, и генерацији која је губила повјерење из више разлога, у себе у свој рад, због тоталитаризма, због експлоатисања, безумног експлоатисања људи и њиховог рада. Ми смо говорили о Румунији, говорили смо о неким другим народима. Ред је, да нешто и Ви кажете, да прво погледамо код своје куће, јер онај који не може да помогне својима, не може ни другима. Ми смо као земља, као држава, помагали цијелом свијету и дошли смо у једну од најнезавиднијих економских ситуација у том истом свету, у овом тренутку. Основно питање, у време кад се пресипа из шупљег у празно и не ствара национални доходак, јесте: Како повратити веру људима у стварање тог дохотка, у рад? Једноставно, издиференцирати људе, јер не могу сви исти учинак да дају и не треба сви исто да примају...

- Првенствено би било могуће људима вратити вјеру, ако им се истински да слобода, да се враћају вјечним и непролазним вриједностима, које су у њима биле угрожене деценијама. Преко тога била је угрожена њихова савјест, а кад је она угрожена, онда је угрожено и њихово дјело и њихова дјелатност.

Вјера је коријен. Повјерење међу људима је немогуће без дубоке вјере. То двоје се узајамно прожимају. Што мање вјере, то је веће неповјерење међу људима. Што више неповјерења, то је више сумњичења, то више неслоге. Појединац није у стању да дела дјело сам, то може једино у заједници, а заједница мора, да би функционисала на прави начин, да има своје дубље циљеве, свој смисао, вриједност, мора да буде надахнута. Прије свега мора да буде надахнута духом жртве, не затрована духом самољубља.

Рецимо, ми смо хвалили и извозили у цио свијет тзв. интересне заједнице. Није нас било срамота да своје друштво утемељимо на интересу. Интерес је самољубље, а самољубље је вучија, животињска особина. Не можеш ти на самољубљу зидати братство. Оно се зида на жртви. Све велико што је у историји било саграђено, подигнуто је на жртвеној љубави. Не на

жртвовању других себи, већ на жртвовању себе другима. Ми смо тај основни принцип људског живљења покушали да искоријенимо, и у много чему успјели. Макар и да нијесмо успјели, збунили смо људе, пореметили функционисање њихове узајамности и онда се чудимо што и наша предузећа сада пропадају, што нема слоге, што свако отима туђе. Зато, враћајући вјеру - враћамо повјерење; враћајући повјерење - враћамо узајамност међу људима, откривамо нове хоризонте, буди се та жртвеност и поштовање сваког људског бића, а онда се враћа и осјећање за светињу рада.

Код нас је рад, малтене, постао проклет. Сви избјегавају да раде и заборављају да је рад светиња, да је људско биће створено да буде стваралачко биће, а не биће које пропада у нераду.

- Уколико упростимо, немогуће је убрати јабуку, ако је пре тога не посадимо, ако је не заливамо и гајимо?

- Сигурно да је немогуће. Све је то лијепо, што су се борили у току овог рата за ослобођење, али многи су то добро и наплатили, и ону праву и ону лажну, измишљену борбу а без рада, сматрајући да се може живјети од старе славе. Садје вријеме да се сви вратимо раду и тој жртвеној љубави на којој почива свијет.

- Ваша порука могла би да буде: да у овом тренутку кренемо у рад, у производњу?

- Порука је - порука Божића. Божић је дјело, дјелање Божије у овом свијету, показатељ, да Бог без прекида дјела на чудесан начин. Својим дјелом позива свако људско биће на стваралаштво, на достојну Бога људску заједницу, на непролазно заједништво у Богу. У исто пак, вријеме, призива свако људско биће да се укључи у ту тајну божанског стваралаштва, дјеловања у свим могућим областима живота. Да се човјек, поставши свјестан свог достојанства, потруди, било ко и било гдје да се налази, да дјела своје дјело, да изађе на своје дјело, како каже псалмопојац Давид "до вечери", то значи до краја свога живота, и да тим својим дјелом оплоди земљу, обогати себе, да обогати и другога, и на тај начин оствари своје истинско људско призвање. Дакле, не може бити светиње рада и дјела без осјећања за светињу људске личности и људског постојања. Зато је и рад обесвећен, јер је обесвећен, згажен и понижен човјек. Вратити човјека његовом достојанству, значи вратити га и његовом непрекидном дјелању и стваралаштву.

- Мислите лида смо томе потпуно близу?

- Па, ту смо. Пипамо. Ствара се, рађа, нова духовна клима.

- Да ли постоји могућност да то нешто спречи?

- Злоје многострано и многоструко, носиоци зла су перфидни, тако да никада човјек не смије да се осјети сувише безбједан.

- На брисаном простору?

- "Стражите, јер не знате дана ни часа", ове ријечи Христове значе стражити над собом и над злим изданцима у себи. То значи стражити и над злом које пријети споља и трудити се да оно буде искоријењено, јер увијек и изнова оно може да се роди и да угрози људско биће и људску заједницу, судбину једног народа и свих народа.

- Да ли мислите, да је, у име једне генерације која долази, потребно, а имали смо их много, на жалост, јалових, још једна реформа школства, и то хитна?

- Људско биће има много дарова. Један од најдивнијих дарова је што свако покољење и сваки човјек може сваког дана и сваког трена да почне свој живот испочетка. Један древни пустињак је себи говорио свако јутро: "Почни из почетка!"

Мислим да је и ово наше вријеме сазрело за такав позив и призив: да почнемо из почетка. Човјек увијек у себи има довољно снаге, да из темеља промјени свој живот и своју судбину, али зато треба заиста, огромног труда. Зато кажем, покољења која су прошла, ајош живе, и она која сад ступају на сцену, сва та покољења имају довољно моћи и снаге да се мијењају, јер су људски дарови бесконачни, и могућности неисцрпне. Понављам, нијесам песимиста! Вјера је снага која обнавља свијет. "Умријећеш, у идеале своје почнеш ли сумњати", каже Прерадовић.

- Ја сам генерација после рата, 55-то годиште (представља се једна слушатељка). Потичем с Косова. Посетила сам многе манастире. Волим да идем у цркву. Нисам крштена и не верујем у Бога, верујем у правду и поштење...

- Поштење је већ енергија Бога. Ту сте, близу сте.

- Потичем из породице која је дала народне хероје и револуционаре, па ме погађа кад кажете да су они, нерадници, да су стекли славу на нераду, малтене на крађи.

- Можда сте погрешно разумјели. Оно што сам хтио да кажем јесте: Кад су људи раније ратовали (Ви сте са Косова?) е, они који су ратовали на Косову и око Косова, од цара Лазара па до новијих великих ослободилачких ратова, онда се то није наплаћивало. Онај који је ратовао, кад би оставио пушку, одлазио је на своју њиву. У овом посљедњем рату било је и тога. И хвала Богу да је било, али је било и оног другог - да му се исплати и оно што није зарадио и да његови потомци од тога живе. Мислим да се и ви слажете да то није добро, јер онај који се бори за своју отаџбину, он то не ради за паре, него то чини по својој савјести и зато што је то у природи његовог бића.

- Али прави борци и комунисти нису били такви.

- Па, добро. Било је и правих и неправих. Али, то је тешко да ми разаберемо. Мислим, да се овдје на земљи тешко може разабрати ко је прав а ко је крив. Сјећам се да сам као дијете пјевао: "Ми смо ђеца три јуначка сина - Енвер Хоџе, Тита и Стаљина!" Онда се сматрало да су сви они прави. И данас има оних који сматрају да су они прави. Но, полако. Вријеме, мајсторско решето, то рашчисти, па ће да се види шта је право, шта криво; шта је злочин а шта је правда.

- Има пуно верника који су чинили зла, а дођу да се моле Богу?

- "Неће сваки, који ми каже: Господе, Господе, ући у Царство небеско", давно је речено, "него онај који твори вољу Оца мога". Није довољно вјеровати, него то показати и на дјелу. Ту смо најслабији, и дај Боже да се поправимо: да се сви очистимо од зла; нико није имун од њега.

- Подне је. Поруку братства манастира Хиландара пренеће Вам Његово преосвештенство епископ вршачки и банатски Г. Амфилохије.

- Братство манастира Хиландара послало нам је да пренесемо поруку његову свим православним Србима и свим људима добре воље. Та порука, која није само њихова, већ је порука свих нас и цијеле Српске цркве, јер је Хиландар средиште наше историје и жижа нашег културног и духовног бића, гласи:

"Све православне Србе и све људе жедне правде, истине и вечне светлости,

поздрављамо радосним: "Мир Божји, Христос се роди!"

Ми, хиландарски монаси, чувари вековног огњишта наше просвете и културе радујемо се знацима новог буђења у нашем народу и знацима повратка његовим вечним извориштима.

Ово је година 300 - годишњице Сеобе под патријархом Арсенијем III Чарнојевићем. Српски народ је народ великих сеоба, трагичних расејања и неслога. Но, он је народ још већих повратака својим коренима и јединственом огњишту. Наложили су га једном за свагда, његови свети родитељи: Свети Симеон и Свети Сава, да би се Срби око њега окупљали и на њему грејали, и са њега нове буктиње палили све док постоје на земљи, како би светлили себи и свима људима.

Наша молитвена жеља је да нам овај Божић донесе мир и помирење наших, неслогом, расијаних гробова, праштање, јединство и узајамну љубав међу живима. Јер једино на миру мртвих, на узајамном праштању и слози живих, може се сигурно и одговорно градити истински напредак будућих покољења.

У то име, поздрављамо са свете горе атонске све људе добре воље непролазним божићним

поздравом: "Слава на висини Богу, на земљи мир, међу људима добра воља."

Братство Царске лавре манастира Хиландара, уочи Божића лета Господњег, 1990-ог.

- Владико, хвала Вам на гостовању у овој емисији.

- Хвала и вама на позиву да учествујем у њој, на овај свети и благи дан мира и помирења међу људима и нових нада за све нас на овим просторима и на свих пет континената, гдје људи живе и гдје се труде на умножењу добра.

(Разговор у"Студију Б на Бадњи дан 1990.)

Божићна посланица српском и осталим народима

- Преосвећени Владико, шта бисте рекли у Божићној посланици српском народу и свим народима уопште?

- Божићна порука је вјечна и увијек нова: Мир Божји, Христос се роди! Од памтивијека, мир је насушна потреба сваког бића, а поготово сваког људског бића. Мир је првенствено унутрашња стварност људског срца. Мир и слобода, они се прво у срцу задобијају, и ако ту не постоје, онда их ни око нас не може бити. На просторима гдје службујем (Епархија банатска - пр. пр.) Божићну поруку народ дефинише ријечима молитве: "Од цара мира, од Бога здравља!" Тај мир нам је неопходан у сваком појединцу, у свакој породици, сваком мјесту, земљи и сваком народу.

- Ви, ипак, због Ваше духовне делатности, последњих година писте имали много мира. Нападане су трибине које сте Ви организовали, нападане су Ваше беседе и писања. О чему се ту, заправо, ради?

- То питање сам и ја себи често постављао и нијесам до данас пронашао одговор. Једино знам, да када сам дошао овамо, а то сам истакао и у својој бесједи, дошао сам с поштовањем и с љубављу према свима и према свакоме. То је, уосталом, и моје "вјерују": поштовање сваког

људског бића као себе самог. Можда и више од себе самог. Али, вјероватно су на овом простору постојале - код неких појединаца - предрасуде и о Цркви, о њеном бићу, о њеној улози, о мојој личности. Ти појединци су утицали да мој долазак у појединим круговима изазове одређени немир. На другој страни, народ ми је узвратио и поштовање и љубав. Обишао сам цијели Банат, преко 140 парохија, и свугдје јебило тако. Али, поједина јавна гласила томе су давала сасвим Другу интонацију. Вјероватно да сам и ја дјелимично за то крив, зато што сам покушао да унесем одређени динамизам у живот Цркве.

С обзиром на послијератне прилике, у којима је Црква живјела, то је било изненађење за неке људе, који су Цркву смјестили у сферу мртвог организма, непостојећег и преживјелог. И онда, ако Црква почне да ради свој посао који је радила вјековима, услиједе напади. Такав је случај био и са трибином "Вјера и култура" у Вршцу. Постављало се питање - "шта Црква има с културом", а питали су људи који нијесу свјесни, да сама ријеч "култура", долази од ријечи "култ". А зна се од исконика, да гдје год постоји култура, она представља дах вјечности, везана је, посредно или непосредно, са култом било које врсте. Према томе, постављати такво питање, значи показивати своје незнање садржаја и поруке Цркве, њене улоге кроз историју, њене данашње улоге и њене улоге у будућности, сваког мјеста, па и овог.

- Шта је посебно сметало на тим трибинама? Да ли су ти званични напади били уперени само на људе у монашким ризама?

- Сметала је сама појава трибине, ма шта се на њој говорило. Прије него је почела, организовано је неколико предавања у Панчеву. Црквена општина је двапут кажњавана само због тога што је позвала неколико људи са стране, међу којима је био и Антоније Исаковић, потпредсједник Српске академије наука. Академика Исаковића нијесу позвали на одговорност за оно што је говорио, али су казнили домаћине што су се усудили да слушају, с поштовањем, једног српског академика.

Признајем, овдје то нијесам очекивао, јер је на овом простору већ неколико вјекова присутна одговорност за духовне проблеме. Суочавање са окошталим схемама мишљења, дјелања, са погрешно утемељеним односима између Цркве и Државе - то је нешто што је сметало властодршцима. Ја бих то стање радије схватио као рецидив стаљинизма који је оставио велике напуклине у свијести. Познато је како се све он јављао на овим просторима. Писац Младен Марков нам је дочарао вријеме чувених "добровољних откупа" и процесе "истјеривања Бога". Роман "Истјеривање Бога" није нешто у машти књижевника, то је стварност, која се ето и данас јавља у многим срединама. Ето, недавно сам чуо од једног вјерника, који је био очевидац, шта се догодило у оближњем селу Парти. Негдје педесетих-шездесетих година, у Парти су, не само истјеривали Бога, него га и сахранили званично! Група скојеваца направила је сандук: "Умро је Бог, Бог је мртав!" Скојевци обучени у одјела која подсјећају, ваљда, на црквене одежде, носили су тај сандук кроз село, пјевали шоровима скаредне пјесме, и на крају сандук бацили изван села, у неки канал, тврдећи: "Бог је сахрањен. Нема више никога у Парти да вјерује у Бога". , А, ипак, данас у Парти постоји и храм и много вјерујућих душа, много дивног, божјег народа. Ето, видите, јасно је какво је ту владало стање ума.

Морамо имати у виду да је овдје дошло и до досељавања великог броја колониста из других мјеста. Они су често губили своје обичаје из старих крајева, на нову средину нијесу навикли као ни на њену духовну стварност. Ту им је дата земља, имања и куће, обезбијеђени су им добри материјални услови, па су многи од њих били носиоци милитантног атеизма и стварања такве атмосфере.

- Крије ли се иза свега тога, заправо, сукоб два различита погледа на свет? Сукоб две идеологије, које паралелно егзистирају у истом времену и на истом простору? Једне старе иједне нове?

- По мом дубоком увјерењу, није у питању прост идеолошки сукоб, већ сукоб религиозни! Послијератни атеизам, није уствари био атеизам у неком физиолошком смислу ријечи, него је

то више био атеизам конфесионалног типа. Ја се сјећам, као дијете, ми смо у Морачи, у Црној Гори, пјевали: "Не вјерујем у небеса, но у Маркса и Енгелса!"

То је, уствари, на нашим просторима, борба између два религиозна става. човјек, који је вјековима храњен духом вјере, не може декретом и преко ноћи да постане арелигиозан. Он само своју религиозност преноси на неког другог бога. Ако се одрекне правог Бога, он ће да измисли другог. Гдје год је била дубља та антитеистичка идеологија, опаје обоготворила саму себе. О себи стекла увјерење да је вјечна. И њени носиоци су о себи мислили дасу вјечни! Сагласно тој концепцији јављају се култови личности, стварају се други идоли и симболика те лове религије.

- Да ли наука заостаје у проучавању и разумевању тог процеса "световне религије "?

- У посљедње вријеме неки од наших социолога баве се тим питањем и о томе говоре. Мислим да је то веома важно и да наука ту мора да засијече још дубље. Поменуо бих ту само социолога Шушњића, затим рад Есада Ћимића и других.

- Наша цивилизација, грубо, може да се подели на оно време пре Бога, на време божије и после Бога? Како Ви, као духовник, гледате на савремене процесе "новог паганства"?

- Трагедија наше цивилизације је у томе, што је она, умјесто прогреса, човјеку подметнула кукавичије јаје. Древни народи, на примјер примитивни Египћани, који су били многобожачки народи, клањали су се идолима, и то се зна да су то идоли. Ми данас знамо да су ти идоли - персонифициране космичке силе које се обоготворују. И то је била нека дубља човјекова потреба за светињом. Наша пак модерна цивилизација, вратила се тим идолима, само им је дала нови облик. Рецимо, богу Молоху су се приносиле жртве. У наше вријеме, нико паметан, неће да каже како приноси жртву богу Молоху. Пастернак у роману "Доктор Живаго" дубоко је осјетио нове форме тог истог жртвоприношења. Описујући совјетске партизане, које у тајги стријељају зато што су правили вотку од шпиритуса, наводи како то чине у шуми, код неког камена, на коме је, прије неколико хиљада година, жрец приносио жртву за Молоха. Пастернак нам дочарава, да ово ново приношење жртава, није ништа мање крволочно од оног прије пет хиљада година, него чак и крволочније. Руски народ је идеал раја на земљи платио животима шездесет милиона људи. Шездесет милиона је стављено на жртвеник једног новог божанства, и на крају се показало да је то била - грешка! Види се то по новим збивањима у Совјетском Савезу, у откривањима какви су све злочини почињени у име новог божанства, и чему све човјек није жртвован, и то у име људске слободе, достојанства; у име апстрактног достојанства апстрактног човјека жртвујеш милионе конкретних људских бића!? То је трагика људска. Како вријеме протиче, све ми је слађи Његошев стих: "Шта је човјек а мора бит човјек!"

- Недавно сте писали о мотивима продужетка градње београдског храма Светог Саве?

- Кад год сам раније пролазио поред започетих зидина храма, прије продужетка обнове, увијек ме хватала туга. Имао сам утисак да пролазим поред нашег зида плача. Имао сам осјећање, да у срцу и бићу српског народа, зјапи отворена рана, незацијељена и нема чак ни наде да се зацијели. У мом виђењу, није сам храм толико битан, колико тај симболички смисао. Почетак његове обнове је доказ дубљих обнова, видљивих и невидљивих!

Добро је то рекао академик Матија Бећковић: "Ми не градимо храм, него он гради нас!" И ако храм успије да обнови наше изгубљено јединство, то ће бити довољно. Јер, овом народу треба мира, као што смо рекли на почетку разговора. Мира и слободе. И јединства! Никад овај народ није био тако расцијепљен на разне "ужасе", идеолошке фронтове, пашалуке, на непостојеће нације, као што је то случај данас. Оно што се збива у нас, у овом моменту, показује да је народ, ипак, постао свјестан, да тако више не иде, Све се то види, не само на збивањима око

Косова, него и у нашој култури, па и у самој Цркви; види се и у нашој дијаспори. Јединство је наша потреба. Додуше - постићи га није лако.

Нажалост, код нас је био братоубилачки рат, а гдје је некад брат брата убијао, и сад земља дише - крвљу! Братска крв вапије Небу, као она Авељева. И није лако ту братску крв искупити и оплакати. Није лако пронаћи правили јек за којим чезнемо, посебно ми у Цркви, која је од памтивијека била призив на јединство породице, села, народа; на јединство многих народа међу собом, да сви у Исусу Христу буду једно.

Ако храм Светог Саве, поред тога што буди нову снагу у души овог народа, успије да обједини завађену браћу, онда је он испунио мисију коју је испунио и Свети Сава, преносећи мошти свог оца Стефана Немање у Србију, да над њима измири завађену браћу.

- Ви сте родом из Црне Горе. Сведоци смо да се у тој републици одигравају велики политички, културни и духовни процеси?

- Рођен сам тамо, и природно је да човјек воли мјесто рођења, везан је за њега и осјећа сваки трептај његовог бића. Црна Гора је по имену, а и у стварности - црна. Црну Гору је посебно зацрнио братоубилачки рат. Као дијете памтим тај ужас. Љетос сам ишао тамо и у мене се враћао страх из 1942. године. Брат, у Бистрици, убија рођеног брата! Мајка води мене за руку, једно дијете носи у својој утроби, треће на леђима, а другом руком води коња. И тако бјежимо про Ртица. Наравно, тада нијесам могао да схватим шта се догађа, имао сам четири године, али је у мени остао до данас ужас. Тај народ тамо - то је престрављен народ, престрављен ужасом.

А многи су се питали: шта је то са Црном Гором? Неко је скоро писао да је негдје у Приморју, црква из дванаестог вијека претворена у нужник. Манастир Морача, одакле сам, био је 1943. године претворен у клозет. Радован Зоговић је то написао и објавио у једном црногорском часопису. Написао је да су он и његова жена направили метлу од брестовог грања и да су неколико дана чистили измет из Мораче, прастаре немањићке лавре.. Зло се, ипак, није дотакло једра људске душе. И поред те престрављености, душа се тамо обнавља, незадрживо. Толико штете народу су могли да нанесу само људи оковани догматском свијешћу. Они могу сада да предузимају било какве кораке да спријече обнову, као што су то недавно покушали на Жутој греди и у Подгорици, али не могу више да спријече тај процес, који извире из народа, из главе читавог народа. И то је оно што обећава будућност Црне Горе, а преко ње и цијелог српског народа.

- Као да ни сам Његош мира у свом гробу нема, од оних који га се данас одричу, и од оних који га својатају?

- Како би могао да има мира кад му је погажен завјет! У иоле цивилизованом свијету, чак и непријатељу, чак и осуђенику на смрт, поштује се посљедња жеља. А посљедња жеља Његошева није испоштована: "Сахраните ме у црквици коју подижем моме стрицу Петру 1 Петровићу." Зашто баш ту? Зато што Његош све дугује своме стрицу. Тако, на Ловћену нијесу само биле мошти, само гроб Његошев, већ и споменик Светом Петру кога је Његош сматрао већим од себе. Лубарда је на тему тог непочинства сјајно урадио слику "Сумрак Ловћена".

Био је то сумрак памети, која се сада разбиструје. Незадрживо! Радујем се томе - промјени и доласку те нове климе. Раније сам писао бившем предсједнику Војводине - "много је страха овдје". Зато је благословена порука из Повеље Уједињених нација, да сте дужност сних да ослобађају људе од страха. Кад ће људи да живе људским животом, ако цијели вијек треба да им прође у страху?!

Ето, то је Божићна порука за оба простора о којима говоримо, а и за цио Свијет.

- Преосвећени Владико, српски живаљ на Косову тешко ту радост мира може да подели. Над њим влада геноцид, брутални напади, већ готово пола века?

- Шиптарски шовинисти и њихово вођство, остварују свој програм, систематски, разрађено. Нијесам политичар, али сам човјек који припада овом народу. Бринем се и бавим судбином овог народа. Они који су послије рата водили српски народ, учинили су велику покору и гријех, издали су његове националне интересе. Лажни интернационализам, доктринираног типа, који су они заговарали, показао је своје лице. Ја не могу да волим човјека уопште а да газим оне са којима живим у сопственој кући. То је и лажна љубав и лажни интернационализам!

Српски народ исељавао се са Косова у ранијим вјековима када је било питање његовог биолошког уништења. Но и када је прелазио на друге просторе, остајале су везе, са старим крајем.

Ево примјера из живота Цркве: карловачки митрополит када је постављан, заклињао се да буде чувар трона Пећког патријарха, дотле док се не обнови раније стање. Биле су то дубоке и трајне везе, све до 1914. године. Добровољци из Војводине су одлазили да се боре за ослобођење Косова а самим тим и зајединство српскога народа. Ево овдје, из села Парте, постоје сведочења да се 1914., неколико младића отровало, јер су одбили да под туђом заставом ратују против Србије. Висока је била свијест о јединству. Но када је новим ратним и поратним насртајима извршена разједињеност те свијести, онда је могло да се догоди, да после другог свјетског рата на граници Косова стоји Душан Мугоша с корбачем и говори прогнаном народу, који се враћао на своја вјековна огњишта, на свету косовску земљу: "Врћите се, није ово више ваша земља!"

Када је 1949. године рушена црква у Ђаковици, подигнута у спомен онима који су за Косово и погинули, морали су да је руше они што су је градили. Тако је разаран народ изнутра.

Све што се догађало на Косову од завршетка другог свјетског рата наовамо, гола је издаја српског народа. У нормалним приликама, издајници би се изводили пред суд, били би кривично гоњени, а код нас се - "диференцирају". Било је других народа који су мијењали идеологије и системе, али у виталне народне интересе нико није дирао. Ми смо једини европски народ, чији су витални интереси уједном моменту жртвовани, ада, уистину, не знамо - коме и чему.

- Друге конфесије, па чак и конфесије у оквиру Христове Цркве у Југославији, нису показале да имају разумевања за патње српског народа и српске Цркве на Косову. Како Ви то тумачите?

- За мене је то неразумљиво, болно и несхватљиво. Недавно је у Ђакову био традиционални симпозијум богословских факултета Загреба, Београда и Љубљане. Тема је била "Евхаристија (тајна литургије) у вјери и животу Цркве". Говорио сам у име нашег факултета, покушавајући да откријем истовјетност Цркве као вјековног организма у свим областима са" евхаристијом и евхаристије са Црквом. Ко зна шта је евхаристија зна шта је Црква и обратно. После другог ватиканског концила, Римокатоличка црква признаје истовјетност поимања ове тајне, док је српска Православна црква и Православље још увијек доста резервисано према истовјетности евхаристије обје Цркве. Одржана је и тада миса коју је служио београдски надбискуп, који је пришао и дао ми "цјелив мира". Захвалио сам се, рекао да је то лијепо, али би било још љепше "да сте тај цјелив мира дали оној силованој дјевојчици на Косову, свим страдалницима на Косову". Јер, ако смо ми једно те исто, ако ме боли страдање на Косову, мора да боли и вас. Он је добар човјек, али, ето, нема саосјећања, западњаци често игноришу то што се нашем народу догађа на Косову.

Болна је та незаинтересованост наше браће Хрвата и Словенаца за геноцид над српским народом на Косову. И ако се овако продужи: они незаинтересовани а ми везаних руку, онда се с правом и са пуно стрепње треба питати - гдје је крај?! Као што у посљедње вријеме

политичари и руководиоци из Србије с пуно смисла и поштења схватају шта се на Косову дешава, тако би и Хрвати и Словенци, и сви људи поштених намјера и добре поље, морали да то схвате.

- Српски народ често има осећај дај је препуштен својим невољама. У тој несрећи посеже се за неким старим симболима и вриједностима. Следеће године навршава се 600. година од косовске битке, а свете мошти Кнеза Лазара путују Србијом...

Пратио сам их од Светосавског храма до Раванице, преко Босне, до манастира Ћелије, Лелића, и освједочио сам се са каквом их љубављу и поштовањем народ дочекује. Кад год је нашем народу било тегобно, он се враћао моштима својих светих. И то никад није изневјерило. Зато и нема народа у Европи, који је са толико пожртвовања чувао мошти својих светитеља. Отуда су болни недавни насртаји на те симболе, рецимо у једном од посљедњих бројева НИН-а. Њихово омаловажавање, пљување на Св. Симеона и Саву, Цара Лазара, покушај је да се једном народу украду и оскрнаве светиње, да нас врате паганству, бабунима. То је некакав неогностицизам. Јер, ето, све је боље, све дајете, само немојте Православље! Ево, рецимо, овдје у Вршцу, дозвољена је секта сатаниста, али смете ако православни владика на Бадње вече, позове народ и своје пријатеље да говоре у име мира и да се радују празнику.

- Недавно сам писао о страдању Православне цркве, свештенства и монаштва на Косову...

- Перспектива Цркве је у перспективи народа. Косово је памћење тог народа, и оно има своју будућност. Али његово опстајање на Косову битно је и за шиптарски народ. Шиптарски народ, потонуо у том злу, сам исказује да је стравично духовно пострадао. У Албанији народ је доживео терор, стравично обездушење, сведен на голу биологију и саможивост. Онда је нормално, да тај народ угрожен у својој матици, ради на Косову то што ради, спреман на сваку безобзирност. Шиптарском народу је у матици збрисано сво његово коријење.

Овдје га није ни имао, па није ни у стању да се понаша другачије. Уз то, биолошки је нарастао, а духовно обезкоријењен Шиптарски народ има своје мјесто под сунцем, али ако мисли да ће га трајно освојити силовањем, онда се вара. Ја се не бојим за народ који има невино поклане по Косову и јасеновцу, та мученичка крв вапије Небу и наћи ће начина да васкрсне. Али тугујем над народом који се нашао у безнађу злочина, почев од матице-земље Албаније, све до огранака тог народа на нашем Косову. Дај Боже да дође до духовних промјена у самој Албанији. Мислим да би се то одразило и на Косову.

- Рецимо нешто о позицијама конфесија у Југославији. Да ли су се оне нашле у подједнаким условима рада?

- Мислим да смо се мање-више нашли у истој ситуацији. Истина, Римокатоличка црква је имала јако залеђе у земљама Запада, па су код нас о томе морали да воде рачуна. Тако је она имала прилику да се боље организује од других. Српска православна црква никада није имала неку спољашњу силу која би је бранила, а мене, управо то, и радује.

- У поводу прославе 10. годишњице задобијања аутокефалности Македонске православне цркве, сећамо се да је у дневним новинама о томе објављена вест. Готово у првој реченици, поглавар те Цркве је за аутокефалност захвалио највишим државно-партијским телима. Како је то могуће кад је држава одвојена од Цркве?

- Чињеница је да су ти аутокефалисти дио једне политике зацртане још од времена коминтерновски виђене будућности Балкана. То је и посљедица збивања још у прошлом вијеку, на просторима Македоније, што се види из новообјављене књиге "О унијатском покрету у Македонији" Први који су покренули обнављање Охридске архиепископије били су носиоци унијатског покрета. Ватикана и Римокатоличка црква за то били су заинтересовани вјековима, па и у прошлом вијеку увијек жалећи што је Охрид изостављен из "римског универзализма".

Неопходно је ући у суштину унијатског покрета у прошлом вијеку на тим просторима, тек онда постаје јасно шта се догађало у Македонији. И у овом времену интензивног екуменизма Римокатоличка црква се Охрида није одрекла, ни тих планова око Македоније. То је веома чудан феномен, то питање се поставља на свим православним конференцијама. Ми кажемо: нема јединства, ако ви из Ватикана потхрањујете духовни колонијализам у име римске универзалистичке визије свијета. То је увијек била рак-рана овог простора.

- Мало се у јавности, готово никад, не поставља питање Срба и православне цркве у Албанији и другим земљама. Како ту стоје ствари?

- Ми смо заборавили на хиљаде православних Срба у Албанији и Румунији, док је у Мађарској било какве-такве бриге о народу. Најтрагичнији је, ипак, положај живља у Албанији. И Црква није подигла свој глас. Тек ове године је на Сабору било ријечи о томе. У Албанији већ одавно постоје скадарски викаријат, а прије рата био је и викар - епископ Виктор. Он је протјеран 1934 протјерани су свештеници, школе су укинуте. А тамо су мошти светог краља Владимира и његове жене Косаре. Тамо је крајем рата умро и рашко-призренски владика Серафим. Данас су тамо сва српска презимена збрисана. Топоними такође. Храмови су претворени у магацине а православни епископи помрли по затворима. Архиепископ албанске православне цркве умро је у затвору. Ми имамо и тамо своја гробља и хтјели би смо да знамо шта је са њима. Око Пишкопеје и Дрима било је педесет српских насеља, док је данас српски језик потпуно заборављен а о школама на српском да се и не говори. Без обзира на услове, Грци су ипак колико толико учинили нешто за свој живаљ у Сјеверном Епиру.

- Реците нешто о Православљу и свету уопште. Какви се ту процеси одвијају?

- Најугроженија је Албанска православна. црква. Она носи свој мученички крст ропства и уништења, иако она није једина на распећу. Прецизније да одговорим: Православље је у свијету присутно данас више него икад раније у историји. Готово да нема значајног мјеста на кугли земаљској без православне заједнице, укључујући Нови Зеланд и све континенте. Рецимо у Јоханесбургу постоји Црквена општина Српске православне цркве. Њен члан је био и извјесни пјесник Аћимовић, често се сјетим његових стихова;

Нема брата док не роди мајка, Пјевали су Срби без престанка.А кад дође четрдесет прваИ брат брата закла као црва, Преста пјесма овог страшног данка Нема брата док не роди мајка."

- Сведоци смо да је Немачка целу своју послератну цивилизацију усмерила на осећање греха у чину покајања. Вили Брант је у Аушвицу био на коленима. А у последњем "Гласу концила" ми читамо посланицу кардинала Кухарића, која у помињању јасеновачких жртава види напад на хрватски народ и Католичку цркву. Како Ви разумете једну такву Божићну посланицу?

- Један човјек или један народ никад није тако лијеп ни узвишен као кад се каје. Покајање је најдивнија врлина људског бића. Око је пројава осјећања најдубљег људског достојанства. Људски је гријешити али је сатански остати у гријеху, а још сатанскије гријех правдати. То је уствари злочин! Гест Вилија Бранта у Аушвицу, милује људску душу, зацјељује ране. Показао је да и за њега и његов народ постоји нада. Служи на част њемачком народу. На овим нашим просторима као да није било довољно свијести о покајању. Гријех чињени и гријех правдани, није само убитачан за онога над којим се чини, него више за починиоца. Он мути свијест и савјест, помрачује ум. А човјек помраченог ума не може да препозна брата у закланом Авељу.

Прочитао сам и писмо преузвишеног кардинала Кухарића у Божићном броју "Глас концила" и признајем да је оно моје срце завило у тугу. Принципијелно, много тога је прихватљиво и

начелно тачно, али се не може прихватити симетрија између дивљања на нашим просторима и геноцида над српским народом у НДХ.

Јесте, било је братоубилачког рата свугдје, али је једино у НДХ постојао, унапријед смишљен програм уништења једног читавог народа. Није прошло ни мјесец-два од избијања рата, а јаме у Јадовну биле су препуне побијених епископа, свештеника, вјерника. Покољи у Глини, у Јасеновцу - Град мртвих, јаме у Херцеговини и другдје. А они који су та звјерства радили, по честитом признању бискупа бањалучког Пихлера, носили су у свом џепу католички крсни лист.

Стотине храмова порушено, стотине свештеника побијено, да не говоримо о уништавању Срба од Земуна до острва Пага, преко Фрушке Горе и њених манастира-страдалника. Очекивао се долазак кардинала Кухарића на освећење страдалне цркве у Јасеновцу као велики гест са страдања. Али, та историјска шанса је пропуштена, историјска шанса за гест истинског екуменизма и братољубља. Огромна је стога одговорност, управо римске Цркве, да нађе истински лијек за те ране, које још увијек вапију.

Рекао сам једном у Милану о правом хришћанском екуменизму: "Докле год римокатолици и православни Срби не подигну, једнодушно, заједнички храм на једној од јама у Јадовну, не може бити говора код нас о правом хришћанском екуменизму." Црква је по својој природи света. Међутим баш њена историја свједочи и то да су црквени људи слабашни, подложни застрањивањима, на и злочинима. Сјетимо се инквизиције!

Историјски то може да буде схваћено и објашњено, али ниједан злочин, направљен у име Бога или човјека или Цркве, не смије бити оправдан! Народ страдални чувају сузе невине дјеце и мученичка крв невино покланих.

Ја се не бринем за њега: бринем се за оне који правдају злочин и скривају злу савјест, неспремни или неспособни да затраже опроштај, вјероватно мислећи да ће тиме изгубити своје људско и друго достојанство, заборављајући, да се право људско достојанство баш тако стиче.

(Дуга, Јануар 1988.)

Љепота ће спасти свијет

(Уз изложбу икона у Владичанском двору у Вршцу, децембра 1987.)

- Да ли савремени сликар копира иконописца из минулих векова?

- Изненадило ме да има толико сликара, који се враћају сликарском коријену свог народа, и то на овако модеран начин, или пак, у иконописним школама. У основи је исто надахнуће. Рецимо, слике Бате Михаиловића су модерне, али је њихов дух близак "Милешевском анђелу."

- Ако су формална појава лика на икони и њена суштина неодвојиви, што подразумева копирање?

- Неразумијевање византијско-словенског иконописа није случајно. Људима који су васпитани на ренесансној традицији Запада чини се, да је у православном иконопису заступљено понављање, због чега је и приступ икони површан и погрешан. У византијско-словенском иконопису, међутим постоји унутрашње јединство и истовјетност. Византијско-словенски иконопис тражи дубљу истину, потку, он се прије свега интересује за оно што је вјечно у пролазним формама живота. Због тога изгледа да је статичан Јер његов динамизам је унутрашње природе, никако спољашње.

- Како иконописац савладава ту суштину?

- Иконописац је свјестан чињенице, да је немогуће истину изразити било ријечју, било сликом. Истина је неизрецива, необухватна, неизобразива. Зато се он, намјесто натуралистичког језика, језика копирања природе, користи језиком симбола, али и то коришћење симбола је самосвојно. Другачије се прима симболизам у западној ренесанси, другачије у византијско словенској умјетности. За источног иконописца симбол није апстракција, гола алегорија. Он се својим сликовитим језиком враће етимолошком запису саме ријечи: сим-вало=са-бацам: бацам скупа двије ствари, - значи нешто што је заједно. Икона се, с једне стране, заснива на конкретној реалности неуништивог људског лика, а с друге стране жели да посвједочи неизрециво присуство оностраног. Отуда је личност основна њена истина, тежња за очувањем људске богочовјечне личности. Икона не мјери вјечност пролазношћу, него се труди да перспективом оностраног афирмише и овековјечи оно што је пролазно. Икона је сва у погруженом и вјечном.

- У модерном свијету подстиче велико интересовање?

- Иако зачуђујуће, то је лако објашњиво. Икона је сачувала равнотежу између духа и материје, вјечног и пролазног, Бога и човјека, природног и метафизичког, ван природе. Оно што не може да се каже за ренесансну умјетност Запада, за већину модерних покрета, изниклих на начелима те умјетности.

- Дакле, шта је икона?

- Икона његује згуснуту љепоту историје свијета, али љепоту прожету вјечном љепотом, оном, која ће, по Достојевском, спасити свијет. Отуда и ова потрага за византијско-словенским иконописима, потрага за изгубљеном равнотежом. Тим прије што смо ми уједном тренутку, уједном историјском периоду, превидјели најзрелије плодове сопствене културе, свог сопственог историјског израза, и почели смо да гледамо саме себе кроз туђе наочаре, тако да нам је све што нам није личило на западне историјске узоре, изгледало јадно и блиједо. Застарјело. Требало ја да дође до преокрета у западној историјској науци, да би смо ми почели да приступамо нашој прошлости на озбиљнији начин. Оливије Клеман, издавач једног часописа у Паризу, боравио је у Пећкој патријаршији и разговарао са копистима. Запањио се кад је видио колико наш човјек нема осјећаја за сопствене вриједности, када је примијетио код њих невјероватан став, да све што није у складу са Западом, нема сопствену вриједност. Срећом, то је вријеме прошло, и мислим да ова изложба то и потврђује.

(Интервју, јануар, 1988.)

Окупимо се око хљеба и вина

- Преосвећени Владико, шта нам је најпрече радити? Народ је одавно навикао своје владике, или обратно, да чује у тешким тренуцима.

- Одговор на то даје нам сам народ, кроз уста пјесника. Најпрече нам је данас по народном пјеснику - враћати душу своју у чистоту. Када то кажем, под тим подразумијевам враћање цјелокупног народа његовим духовним извориштима. То је значајно, нарочито у овом тренутку духовног преслојавања народа и буђења, после педесетогодишњице његовог распећа. Јер су ових 50 година, по много чему, биле године загађења народне душе.

На првом мјесту, народна душа је загађена безбожништвом. У народу је убијан Бог педесет година, а зна се да убијати Бога значи убијати човјека, оно што је најдубље у човјеку. То потврђује народна узречица, кад неко некоме каже: "Убићу Бога у теби!" Кроз народну мудрост изражена је најдубља философија живота, кроз ту пословицу је народним језиком указано на велику истину, да је смрт Бога у човјеку - смрт човјека у човјеку. Те двије тајне се

узајамно прожимају од настанка, јер кад год је угрожено присуство Божије у нама, неминовно је угрожена човјечност. Дакле, загађеност одатле почиње.

Карактеристично је за наше вријеме, да је и оно убијало и сахрањивало Бога. У једном банатском селу, скојевци су послије рата сахрањивали Бога. То, можда, сада изгледа смијешно, али у контексту времена добија стравичне размјере. Вријеме је показало да је сахрањивање Бога било и сахрањивање човјека.

- И у многим другим областима личног и друштвеног живота дошло је до помрачења...

- Прије свега народна душа испуњена је страхом. Дубински психолози данас кажу, да је страх од основних егзистенцијалија људског постојања. Наше вријеме је тај страх умножило и увећало до морбидних размјера. Наш народ је живео у страху од једног модерног, перфидног типа тираније. Ослободити народну душу од тог страха, велики је подвиг а зато треба вријеме. Преко нашег народа као да је прешао ураган, и треба времена да се народна душа обнови, освјежи. При томе треба открити праве вриједности, а оне су управо, враћање свеукупно народне душе саборном пламу. Чисто је оно чиме је заквашена сама људска природа у својој изворности, чиме је обновљена природа овога народа кроз његово засађивање у духовном Рају, руком Светог Саве.

Овај народ је освећен тајном Крштења. Тајна Крштења је тајна другог живота. Овај народ је, благодарећи том освећењу и свом светосавско-симеоновском опредјељењу, постао зрели народ још у 12 и 13 вијеку, и ушао у број зрелих народа на земаљској кугли. Та зрелост је освједочена Косовским завјетом, она је на Косову крвљу запечаћена а кроз њу и то опредјељење за све што је небеско, што је вјечно. Симеоновско-савинска философија живота, указује на сагласје између цркве и државе слично сагласју између душе и тијела. Оно што је тијело за човјека, то је држава за заједницу једног народа; оно што је душа човјека, као највећа драгоцјеност свих свјетова, то је Црква у том тијелу. Нема здравог и нормалног човјека без психофизичке узајамности, нема ни здравог живота једног народа без тог сагласја.

Симеон не обоготворава своју државу, он то показује својим ходом према Гори Атонској, својим монашењем. Он је створио државу, поставио своје међе и границе, обезбједио кров своме народу, али он не обоготворава државу као биолошко-социјалну величину. Он је свестан да је то само припрема за нешто много дубље и савршеније. То има свој смисао и није циљ само себи. Зато он иде према Атону, према небесима; његово опредјељење је за вјечно и непролазно, а државу коју је створио то је гнијездо из којег треба да се излегу пилићи, који ће окрилатити и кренути у умље кроз своје стваралаштво, кроз своје духовне вриједности, дјелање и градитељство на широком плану.

Свети Сава, који дарује душу српском народу, не сматра да треба да остане у неким непознатим даљинама и висинама, само за себе, у свом монашком тиховању, он силази с Атона у свој народ и оваплоћује у народни живог, у време и простор, у покољења, оваплоћује истину вјечну и непролазну Христа Бога. То је сагласје, то је двиг Симеонов према вјечном, то је двиг Светог Саве, којим се оваплоћује оно што је вјечно у свакодневном животу народа, који се преображава у нешто, на чему почива душа и што утемељује саборно памћење овога народа.

Према томе, враћати народну душу чистоти, значи првенствено враћати се тој првобитној равнотежи, на којој је саграђено све што је свето и честито у историји овог народа.

- То значи враћање и оном дивном, исконском стиду, у коме је спасење света.

- Значи и враћање хљебу и вину; значи враћање светом Причешћу, славском колачу, али не у неком просто традиционалном смислу. Враћање тајни Причешћа хљебом и вином, тијелу и крвљу Христовом, значи враћање себи самима - То је и призов на сусретање са другим човјеком као својим вјечним братом и сабратом, призив на сусретање с Богом као хљебом

живота. То је и учење како дијелити хљеб братски, како се сусрести у тајни вјечне љубави која не тражи своје; љубави која се жртвује у том хљебу којим се причешћујемо. То је хљеб љубави који се открива у нама, кроз кас, као мјера нашег живљења.

У том хљебу који јест жртвени хљеб, који је принос Богу и наше уздарје на божанску љубав, налази се и најдубља и најсавршенија школа за стварање праве и истинске друштвене климе и заједништва.

Докле су Срби знали шта је Свето Причешће, дотле су знали шта је и ближњи, да је он брат, да је он светиља над светињама; дотле су знали шта је заједништво из којега се рађала моба, узајамност. Из тога је настао онај изворни, друштвени живо г, који је постепено обликовао српски национ, претворио га у саборну личност, онако како ми доживљавамо њу данас, доживљавајући своје саборно памћење.

Благодарећи томе, изњедрени су тако дивни градитељски подухвати какви су Дечани Пећка Патријаршија... сва каша духовна култура ниче из Свете чаше Причешћа. Све наше светиње, сви наши велики храмови, фреске, све је то, пројекција те тајне, из које све извире и њој се враћа. Али се и ми, заједно, кроз њу враћамо томе.

Дакле, враћати душу у чистоту, значи враћати се свом изворном устројству друштвеног постојања, изворном јединству, којим је вјековима прожимана душа овог народа. Благодарећи том јединству, обликованом у души српског народа у вријеме немањићко и лазаревићко, народ је могао и да опстане нет стотина година под турским ропством. Скупљао се око Причешћа, око манастира, који су општежиће. Враћао се том духу општежића, који живи кроз вјекове у нашим манастирима, које се преносило и у живот породице. Породица по свом устројству, била је као један манастир, гдје је отац имао истинску улогу домаћина, гдје су мајка и дјеца чинила узајамност. То је преношено са породице на село, тако је био организован народни живот кроз вјекове, окупљан као вијенац око светог Храма. Ово су само неки од значајних момената, везаних за Свето Причешће и његову друштвену улогу.

Наравно, то подразумијева и обухвата оно што је најсветлије у човјеку - враћање Покајању. Покајање значи преумљење, мијењање ума, враћање смирењу, пред великим тајнама, пред великим одговорностима, пред свијетом; ближњима, свијест о несавршености, свијест о нашим падовима. Бити свјестан свога пада, значи, бити спреман да не останеш у свом паду, већ да се дигнеш.

Кад имаш свјетиљку и свјетионике који ти освјетљавају пут, кад њих постанеш свјестан, онда у свјетлости њиховој видиш све оне мракове који прожимају тебе или твоју околину. Онда се једноставно каже: "Господе, опрости, видим да нијесам на путу својих отаца, дај да кренем поново, имам куда, знам чији сам и куда треба да идем, знам шта ми ваља радити". Покајање је и повратак узајамном праштању. Никада није била толика потреба да једни другима праштамо као данас, како би рекао наш дивни пјесник Матија Бећковић - треба да пољубимо ране једни другима.

- Правдати свој грех је сатанско...

- Да, али и држати свој гријех непрестано пред собом, значи бити свјестан свога несавршенства и бити спреман да се вратиш својој чистоти, свом истинском људском достојанству, јер човјек никада није лијеп и диван као кад прашта ближњему своме. Ми смо заборавили да праштамо, ми смо заборавили да се причешћујемо. Зато је ових 50 година цвјетала отровна, братоубилачка мржња, избила 1941., а траје до данас.

И дан-данас се слави чин када је Србин убио Србина, то је проглашено, малтене, као највећи државни празник. (7. јули у Србији). Против сваке логике и памети.

Повратак чистоти је и позив Мајке Јевросиме: "Боље ти је изгубити главу, него своју огрешити душу!" Осјећање за гријех је нашао најдивније што је у народној души запретано. Будити то осјећање то је огромна ствар.

Још један примјер поштовања светиње живота. У наше вријеме је чедоморство прихваћено као "напредак"као достигнуће модерног човјека, У суштини, ту се ради о боготворењу себе самога, о клањању себи и својим страстима, о жртвовању себи другога, и то у времену када се сви заклињу у хуманизам. Ако се милиони људских бића, рођене или још нерођене дјеце, убијају себе ради - о ком хуманизму говоримо! Људска светиња живота је светиња од зачећа до смрти. Ми смо у једном сомнабулном времену, у коме је гријех убити дијете у три године, а није гријех ако се живот гаси у мјесец дана?! То је показатељ нечег шизофреног у људима нашег времена, свједочанство похота и себичност, постали врховно начело живота.

Кад све себи подредимо на индивидуалном плану, онда се то преноси и на друштвено устројство, понашање и живот. Идеологија звана брозомора је управо на том принципу поникла, иако се вјечито заклињала на љубав према другима. Уствари, она је обоготворење себе самога, човјекобоштво незапамћено у историји; на друштвеном плану оно се пројављује као "стадност" пророчки предвиђена Достојевским.

- Преосвећени, да ли је таква идеологија изродила и недостатак савјести, понаособ, моралне казне код људи?

- Када се убија Бог у људима, убија се и бесмртно достојанство човјеково, видовитост људске душе. Када се она помрачи, губи се критериј свога достојанства и правих вриједности. Онда безвриједно постаје вриједно, губи се осјећање за моралне и духовне вриједности.

Када нема Бога, онда је све дозвољено, каже Достојевски. Зато се модерни човјек све више тако и понаша. Није ли максима сатаниста, краулијеваца - твоја воља и жеља, нека ти буду врховни закоп! То је Његош давно предосјетио, рекавши - "закон му је што му срце жуди". Много тога што се код нас догађало од 45 године, почивало је на том сатанизованом "закону".

Дакле та релативизација моралних вриједности води релативизацији самог људског постојања, сврхе постојања једног народа. Зато смо ми, као што рече један банатски паор - постали збуњен народ.

Управо је због тог неопходно и овом народу да враћа своју чистоту, да се враћа свом вјековном опиту, својим провјереним вриједностима, својим провјереним вођама. Нијесмо ми репа без коријена!

Сјећам се кад мој покојни отац рече: "Немој ти тако да радиш", а ја одговорих: "Како онај други, тамо, може?" Отац рече: "Ма, може. он, али ти не можеш! Знаш ли чији си ти?"

Тада нијесам разумијевао тај савјет али ми је сада потпуно јасан. Не могу ја, који сам потомак Светог Саве и Симеона, Светог Лазара Косовског, Свете Мајке Ангелине, Мајке Јевросиме, Светог Петра Цетињског - не могу ја да будем Никоговић, не смијем да будем, јер постоји неко који ме враћа мени самоме и служи као мјера мога поштења и достојанства.

Тешко народу који нема светаца!

Срећа је овог народа што има ризнице, безцјен вриједности које носи као светиљу у свом саборном памћењу. Као што је носио своје мошти, своје свете путире по својим сеобама, и као што их и данас носи и преноси на свих пет континената.

- Преосвећени, можда нам се намеће, у један незгодан тренутак свеукупне збуњености, још једна деоба код народа странчарство. Оно по својој природи дели,

па су људи приступили томе страственије, не презајући ни од крајности... Да ли ће, и колико то може да изазове контраефекат ако тако остане?

- То је озбиљно питање. Прије свега, ми смо овдје подложни једноумљу, које је угрозило народну душу, народни живот, спријечило умножавање дарова, којима је Бог даривао људе, угрозило је разноврсност, којом се људи узајамно богате, такмичење у добром; угрозило је занатство, обезличило народ, који је вјековима навикао да његује лично везано за саборно. Ту је и вјечити проблем - како очувати јединство народа, а у исто вријеме његовати сву разноликост људских талената. Нема ни једног истовјетног листа на грани или цвијета у пољу, све има своју "личност", а тим прије човјек, кога је Бог обдарио посебним даровима.

Ово вријеме је било недаровито! Гушило је дарове а тиме и обезличавало заједницу. Сјетите се "чопора", како их назива Достојевски, још у прошлом вијеку, који су дочекивали Броза, са његових фараонских путовања по свијету...

Сада, у овом тренутку, хвала Богу постоји могућност повратка тој разноликости, и у том контексту се јављају нове странке. То је само по себи добро, али може да буде веома опасно. У колико то странаштво, како га називате, буде разарало јединство у име партикуларног, уколико буде наметање нових партијских подјела (једна нас је осакатила!) па ако сад, ове нове, буду грађене по узору на бившу партију, безобзира какву идеју заступале - онда ми нећемо далеко отићи.

Зато је неопходно на првом мјесту, да дође до оздрављења друштвеног живота. Страначко такмичење треба да буде витешко, као што је речено у посланици Светог Архијерејског сабора СПЦ; такмичење за добро, не за себе и за, власт. Само они који су спремни да истински жртвују себе за свој народ - само ти могу да стекну истинско народно повјерење. Вјековима је само таквима давано повјерење.

Ми, у нашој историји, и нијесмо имали странке, што не треба губити из вида. Оне су се код нас појавиле тек у прошлом вијеку и то је била посљедица нашег имитирања западноевропског пута друштвеног устројства.

Овај народ има свој пут кроз вјекове - саборно дјелање, уз поштовање личности појединца или групе кроз узајамно богаћење. Народ се није опредјељивао за странке или страначке вође, опредјељивао се за оне који су нудили себе саме за жртву на олтар свога народа. Дакле, за оне, који су се на дјелу показали да љубе свој народ. Оне који су до посљедње капи крви били спремни на жртву, оне који су најспособнији, најдаровитији. Њих је бирао.

Карађорђе није себе нудио као вођу устанка, већ одбијао говорећи: "Немојте мене, ја сам прек човек, покајаћете се!"

- Чак је то три пута рекао...

- Да, и то код њега није била демагогија. Он није откривао своје позитивне стране, већ указивао на оне негативне. Међутим, рекли су му: "Не, такав нам и треба!"

То су прави, истински народни вожди, који су окупљали оно што је највиталније у народу и нијесу га дијелили. Зато су и могли да направе велике подухвате и промјене у животу народа. Такав је био Свети Петар Цетињски, Арсеније III Чарнојевић...

Народ се окупљао око хљеба и вина, опет то понављам, заједнички ломио погачу што има изузетно дубоки симболизам, окретао славски колач и цјеливао уз ријечи: "Христос међу нама, јесте и биће!"

Дакле, на заједништву утемељеном у тајну жртвене љубави, тј. у скривеној истини хљеба и вина, који су жртва и принос, на жртви оних који се баве народним пословима, од памтивијека је грађено истинско заједништво. Враћати се томе, нама је данас неопходно.

Његовање разноликости и разноврсности, али никад по цијену жртвовања онога што је битно, суштинско, онога што не може да буде ничему жртвовано. У новије вријеме, странке као да су дошле до самоувјерења, да њима, њиховој идеји, треба жртвовати народ. Оне нијесу биле у служби народа, већ су народ угониле у свој калуп. То се догађало већ у Кнежевини Србији и у Војводини у прошлом вијеку, а онда и у међуратном периоду у Југославији. Ово је уродило многим и отровним плодовима, које ми и данас кусамо. То је нарочито случај комунистичке странке, која је својим интересима подредила судбину народа, својим безумним замислима жртвовала његове виталне интересе. Примјер Косова!

Комунисти су жртвовали огњиште Србије, идеју сулудог интернационализма без икакве везе са историјском реалношћу. И данас ми не знамо шта да радимо на Косову, а то је посљедица тога. У нормалним државама, то је велеиздаја, злочин према народу.

Међутим, они који су то починили, данас, као неки транвестити, покушавају опет да се наметну као једини носиоци спасења.

Уколико Нова страначка опредјељења не буду очишћена од тог разбијачког духа народне душе - нећемо отићи далеко. Наравно потребно је да се користе сва модерна достигнућа друштвеног устројства, али не по цијену одрицања од свог сопственог искуства.

Једноставно, друштвени живот треба обликовати кроз усвајање свега онога што је добро у модерном свијету али увијек провјеравајући то на својим историјским искуствима. Ако политичке странке не "чине чашћу" по Апостолу већим своје противнике, ако се њихов однос заснива на блаћењу других, то није достојно чојства, које је такође једна од суштинских димензија чистоте овога народа. Чојство значи штити друге од себе, а, то је много дубље од јунаштва. А ми, чак, ни у јунаштво нијесмо досегли! На таквом чојству почива судбина овог народа и тиме би странке требало да се хране и надахњују.

- Преосвећени, из мноштва је потребно да се утемељи јединство. Али наше деобе нас онемогућавају. Једна од тих је у Цркви, једна од најтрагичнијих и најдубљих. Кад говоримо о томе, једни кажу да се Црква није добро држала, други, да је било много утицаја са стране, трећи да је била мученичка. Какво је Ваше мишљење?

- Од свега тога, ако хоћемо искрено и поштено, има помало истине. Обзиром да је ово тренутак преиспитивања свега што смо урадили у посљедње вријеме, неопходно је да и дјелатност Цркве буде преиспитана у свијетлости вјековног предања Цркве. Црква има своје саборно предање, своје мјере еванђелске, критерије Св. Отаца. Једино је Бог непогрјешив. Црква носи у себи свети квасац преображења, препорода људске душе. Међутим ми који јој припадамо и ми смо људи овога свијета, и ми носимо своје недостатке, страхове, своје невоље. Зато је природно да се не пројављује увијек кроз нас све оно што јесте Црква.

Нијесмо ми Црква! Ми смо само једно од покољења Цркве. При томе свако поклањање нешто учини. Негдје је вјерно изворној Цркви, негдје омане. Наша црквена покољења су, заиста по много чему покољења - мученичка.

Кад се буде писала историја овог периода наше Цркве, биће то један од свијетлих периода у њеном животу, почевши од 1941. до 1990. године. Многи ће из нашег времена ући у именик светих мученика. И већ улазе: Новомученици Јадовински, Јасеновачки, Глински; Новомученик Петар Сарајевски, Новомученик Сава Горњокарловачки, Платон Бањалучки; Новомученик Јоаникије митрополит Црногорско-приморски, Новомученик Варнава Настић - једна изузетна личност, која је као муња бљеснула на небу Српске Цркве.

Кад се буде писала будућа историја Српске Цркве, ми који нешто мислимо да значимо у овом времену - бићемо заборављени - а биће запамћен тај презрени, понекад и за сулудног сматрано Варнава Настић. Помињем само неке. Има још много свештеника, монаха, вјерника, који нису приклонили кољена лажним боговима.

Понекад нам се чини да се све поколебало, па и Црква да је служила овоземаљским боговима. Јесте, било је многих који су пали, који су приносили кад златном телету. И дан-данас има таквих. Али напоредно са њима, постоји дивни Сабор тих светих душа, које представљају жетве Господње у овом народу, које ће бити наше оправдање пред Богом будућим покољењима.

Међутим, с друге стране, Црква у вихору оног времена, платила је данак том времену. Властодршци су користили немоћи и слабости, страхове људи у Цркви. Прво су покушали, па су донекле и успјели, да раздвоје епископат од свештенства, насилно, створили су свештеничко удружење, које је служило као тројански коњ за слабљење Цркве, њено сабијање у гето, за ових година. Једна група свештеника-шићарџија, много је допринијела, да преко њих властодршци натјерају и удружење велики број других свештеника, који интимно нијесу били за то, али су послужили као гласачка машина, да држава преко њих уцењује Цркву, и онда увјерава како између државе и Цркве постоје добри односи.

То се одразило и на начин избора патријарха, од педесетих година наовамо, држава је вршила притисак и наметала своје изабранике. То су чињенице. Држава је користила сва могућа средства да угрози Цркву, да је одвоји од народа, интелигенције. Интелигенција се тек неколико посљедњих година враћа Цркви. И интелигенција је Црква, није Црква само епископ и свештеник, кад говоримо о Цркви, и сам народ је Црква.

Дакле, све је то једна велика драма која се одигравала на бићу овог народа, на бићу Цркве. Поред осталих диоба, и братоубилачки рат доста је допринио диоби Цркве. Данас имамо оно што имамо - ту нашу несрећу - диобе у Цркви, тзв. амерички раскол.

Сада је тренутак, да сви, колико нас има, јер сви смо ми Црква, сви који су крштени и који у себи носе то светосавско опредјељење, упорно све снаге на свим пољима, па и напољу тог раскола, да се вратимо себи самима, односно том јединству. Времена су веома тешка, и ако нас као народ и као Цркву, не може Косово да опамети, ако нас не опамећује ово што се сада збива, онда нам нема спаса, онда нас пишта не може да опамети.

Ово је доба тешких времена, а видјећемо да ли је и вријеме малих или великих људи. Велика времена хоће и велике људе; чињеница је да у тешком времену могу бити и мали људи: то важи за све нас, за Цркву, за Академију, за многе институције. Професор нашег факултета Радослав Грујић је говорио - "ни тежих времена ни мањих људи!"

Дај Боже да ова времена изњедре из себе људе према себи!

- И то је једна од најтрагичнијих последица, како рекосте, болести зване брозомора...

- Ми немамо човјека... Побијени су и уништени најбољи људи од '41. па наовамо. У међусобици, убијени су ради задобијања власти и задовољења својих идеја. Није лако обликовати нове људе, треба времена да они стасају. Много полажем у наша млада покољења, која су далеко слободнија од те врсте загађености, преоптерећења; које ће знати куда и како; које ће поново преузети пупу одговорност за будућност свога народа и своје Цркве.

- Преосвећени, где треба да је усмерена наша пажња, када се говори о судбини нашег народа?

- Црква и народ су на историјској прекретници; све што се збива на то указује. Зато, није свеједно, којим ћемо путем кренути. Од тога којим путем кренемо, зависиће живот и судбина читавих покољења.

Ми смо свој народни брод везали већ 70 година за једну државу, која се показала као наша најтрагичнија заблуда. Отворено да кажем Бог је Српском народу дао шансу, која се да је једном у хиљаду година. Та шанса се указала 1918. године. Српски народ је, да не кажем у својој наивности, већ занијетости, као што и приличи великим замашама, усвојио јужнословенску државу, прихватио је као мјесто гдје ће наћи себе. Вријеме је показало да је он тиме себе угрозио, био принуђен да због тог жртвује оно што не смије ничему да буде жртвовано - духовни идентитет, своја саборна предања, писмо, животе. Све је жртвовао, не би ли очувао то зашта се жртвовао.

Заузврат смо имали Јасеновце, Јадовна... своје највеће градове под земљом, своје највеће ујамљене храмове. Они су нова врста катакомби и показатељ повратка овог народа катакомбама, што значи моштима, што значи дубинама, јер преко моштију и таквих катакомби, народ доживљава своје Распеће, а кроз њега и могућност Васкрсења.

Доживјевши све то, било би потпуно блиско памети да овај народ и све здраве силе у њему, послије тог искуства, уз поштовање свих, врате се изградњи свога дома, своје државе, уједињењу свих српских земаља, оно што је још Пашић назирао као потребу, па се у последњем тренутку поколебао. Нажалост, да је онда остварена његова замисао, много мање зла и крви би било на овим просторима. На мудар начин томе би требало дати замаха, ада се при томе нико не угрози. Да би се то и остварило, неопходно је да се брод народног бића, у свим својим појавама и областима, пред своје отворености за модерну европску цивилизацију, усмјери својим извориштима.

- Који су то наши природни простори?

- То је Исток, то је Православље, то је православна Грчка, православна Бугарска, Румунија, Русија, која се данас буди. То је наше историјско мјесто, ту смо ми изњедрени, за то смо ми свим својим бићем везани, независно од економских тешкоћа многих православних земаља, што сматрам пролазним.

Духовно насљеђе и чистота о којој смо говорили, јесу оне нити које нас чине сродним и дубински повезаним с тим народима. Примивши Еванђелије с Истока, примивши јерусалимско-софијску философију живота, као темељ свог земаљског бивствовања и вјечног опредјељења, постали смо једно и упућени једни на друге.

То је оно јединство остварено једном за свагда, у светој Чаши, у светом путиру. Ми смо једном засвагда сабрани око хљеба живота, око Светог Причешћа, и то је најдубљи критериј и мјера заједништва. Ми смо постали једно, у ономе што је вјечно и не, пролазно.

Нажалост, у новије вријеме, у својој наивности која нас је одвела клањању "златним теладима" европске цивилизације, ми смо се одрекли тог најсветијег насљеђа и најдубље оствареног јединства на овим просторима. Ми се томе морамо враћати.

Изналазећи путеве враћања тим просторима и вриједностима, остварујемо идеју великог Карађорђа. Он је био сељак, није му била збуњена памет, па да подлегне туђим идејама и идеологијама, као што се то касније догодило Светозару Марковићу и Димитрију Туцовићу и њиховим трабантима, помућене памети помодним европским "знањем".

Неопходно је да се вратимо карађорђевском увиду у нашу судбину, као нашем звању нашем призвању, нашем избрању.

Овај народ, постављен овдје гдје је, има своје избрање, свој смисао, и он није овдје само себе ради. Он је овдје и других ради.

И управо стога, он мора да се врати себи самоме, да би онда био и себи и другима на благослов!

(Погледи, октобар-новембар 1990.)

Косово је наш Јерусалим

- Црква је, чак, и под турском влашћу, успевала да сачува свој идентитет, идентитет српског народа. Па и онда, када није постојала српска држава! Вјерује се да, након посљедњег рата, Црква није била на нивоу тог задатка?

Као што је Хиландар био Нојев ковчег Српског народа кроз вјекове и чувао душу том народу, таква је била Црква у цјелини, благодарећи управо симбиози, дубинском прожимању Цркве и државе у немањићком и постнемањићком периоду. Она је то била у временима када је држава била угрожена и када је потпуно престала да функционише.

Црква је била чувар, тај Нојев ковчег државе. Она је носила њена знамења, што се види нарочито под Арсенијем III Чарнојевићем и Арсенијем IV Шакабентом. Знамења државотворства преношена су кроз храмове, преко епископа, преко митрополита и стигла до Сентандреје; преко наших иконописаца, како би, када буду дошла мирнија времена, та знамења могла да се оваплоте и остваре преко ослободилачких ратова прошлог и овог вијека.

Има разлога због којих Црква након посљедњег рата није била на својој историјској висини. Мада нема потребе да правдамо Цркву, морамо ипак историјски да размишљамо. Но и поред свих слабости, Црква је ипак успјела да очува свој континуитет, да остане једини нерасцјепкани организам у овом народу, који својим присуством, дубинским, покрива и прожима живот Срба, и у српским овдашњим земљама, а и много шире, у дијаспори. На свих пет континената.

Има и она својих рана. Црква, такође има расколе, амерички, македонски раскол, али без обзира на те расколе који су Цркви наметнути, Црква је успјела, иако сабијена у гето, да сачува свој образ. И није случајно да се сада наша интелигенција и шири слојеви враћају тој и таквој Цркви и полажу велике наде у њено историјско искуство и њену историјску памет.

А то што је она била у таквом стању, послије рата, то није само од ње зависило. Не треба изгубити из вида, да је Српска црква у току рата - заклана црква (као и овај народ), да су њени храмови порушени, да су њени епископи побијени, свештенство десетковано, да је њен народ рашчеречен.

Ко су ти поклани у Јасеновцу, Јадовну, херцеговачким јамама, у Глини? То је Црква! Заклана! И када је дошло вријеме ослобођења, онда тој Цркви, не само да је било онемогућено да залијечи ране, већ и оно што је остало неразорено од рата, свим могућим средствима једне тоталитарне власти, отимано је и разарано.

- О тим жртвама, доскора, нисмо ни говорили, или се пак, лицитирао њихов број...

- Није смјело ни да се говори! Има, рецимо, личности, које до скора нијесу ни поменуте. Навешћу вам примјер митрополита црногорско-приморског Јоаникија. Јесте ли Ви чули за њега?

- Чула јесам, али не знам његову судбину...

- Митрополит црногорско-приморски Јоаникије је без суда и пресуде, убијен у Аранђеловцу. Кажу да је маљем убијен у неком потоку под Букуљом, не зна му се ни гроб а ни мрамора, и то у јуну, јулу 1945. године, када је рат био завршен. Једноставно је ишчезао. Патријарх Гаврило му је одржао помен, сматрајући, као што је тачно, да је убијен. А која је кривица била митрополита Јоаникија? Једина кривица му је била, што се, нашавши се у Цетињу за вријеме рата, окупације, два пута срео с италијанским командантом. Што је 1944., видећи ужас братоубилачког рата, престрављен, с једном великом групом свештеника, кренуо, што народ каже, "на зли пут", преко Рогатице, преко Босне. То је била његова кривица. Нити је убијао, нити је било кога нападао. Постоје документи шта је он писао, рецимо, 1943, 1944. године која ће бити објављена, гдје се види душа тог човјека, с колико бриге он размишља о свом народу, сиротињи, покушавајући да залијечи ратне ране.

И ето, убијен је без суда и пресуде! То је само један примјер, о коме нико, до данас није смио ништа да каже. А колико ли је других примјера, такође у Црној Гори. Митрополит Арсеније Брадваревић, диван теолог, човјек, интелектуалац, коме је суђено 1953. године, окончао је живот, одлежавши претходно седам година затвора. Епископ Варнава Настић, због једне проповиједи, осуђен је на дугогодишњу робију, потом је монтиран судар, да би и он и неколико затвореника, били убијени. Њему су ноге биле поломљене. Стражар је погинуо, а он је неким чудом Божјим испао из вагона и спасио се. У кућном притвору, под чудним, мистериозним околностима, 1964. године окончао је живот у беочинском манастиру.

Да не говоримо о систематској атеизацији, о насиљу атеиста над милионима религиозних људи, о одвајању интелигенције и многих друштвених слојева од Цркве, о насилном атеизирању дјеце. Заборављању историје. Национализацији скоро цјелокупе црквене имовине, 70.000 хектара земље, хиљаде зграда. Ми данас морамо да градимо своје зграде умјесто оних које су одузете или уништене.

Све чињенице морају да се проанализирају. Да се проговори о свештеницима позатвараним, прогоњеним. То је велика прича, тих педесет година. Показаће се да су тих 50 година, једна свијетла мученичка страна у историји ове Цркве, као што је то и мученичка страна у историји овог народа. Народ и Црква су ту поистовјећени, потпуно.

- Данас, када Европа тежи ка јединству, како објашњавате оживљавање тог злослутног духа Независне државе Хрватске?

- То је мучна тема. И ко зна има ли одговора, има ли лијека за ту муку. Ту, се, на нама, продужује стара историја. Ми причамо стару причу и та прича прича нас! Она је и те како везана са синдромом латинског Запада у односу на источноромејско насљеђе. О том историјском сукобу, који вјековима траје и који дефинише, с једне стране нас а с друге стране западне школе... То се одражава и на Хрвате и на Словенце, који су по свом историјском устројству, западни народи, и као такви, носиоци предрасуда Запада, у односу на православни Исток. И то носиоци још угроженији тим предрасудама, зато што су непрекидно били у сукобу с Истоком.

- Не упућује ли то, можда на закључак, да су Срби негде погрешили у својој историји?

- Па, овдје безгрешних нема, нити их може бити! Нијесу Срби безгрјешан народ, нити су они по свему, народ који не би имао зашта да се каје. И у односу на себе сама, и у односу на друге око себе. Само слијепи људи могу да правдају све оно што се догађало индивидуалном или колективном животу, а колективни живот није ништа друго, већ збир индивидуалних живота. Као што нема непогрјешивог појединца, тако нема ни непогрјешивог колектива. Штавише, колектив је у још већој опасности од заноса, од заблуде, од лажи.

А и једна нација је колектив. Према томе, Срби, и те како треба да, као појединци и као колективи, као народ, да размишљају да нијесу било чим и било када, о било кога се од својих сусједа огријешили, огријешивши се тако и о своје сопствено достојанство и своје историјско

призвање. Јер, када се огријешим о другог, као појединца или као народ, онда се огрјешујем о себе, јер из једне крви је - крв свих људи. Сви су људи, у суштини гледано, егзистенцијално, есхатолошки, један Човјек. Призвани да буду један Човјек - с великим: Ч!

Према томе, огријешим ли се о било кога, било када, свјесно или несвјесно, ако хоћу да будем Човјек, првенствено, ако хоћу да будем хришћанин, морам да кажем: "Огријешио сам се". У новије вријеме нико није тако дубоко осјетио то искушење колектива као Солжењицин. Зато је он смогао храбрости, да тражи јавни опроштај у име руског народа, од пољског, за она зла, која су Совјети нанијели пољском народу, сад, у току минулог рата, док су бољшевици, марксисти, стаљинисти као сви остали, правдали и скривали злочин у Катинској шуми.

Солжењицин, духовно пробуђен, каже: "Опростите, браћо! То није радио мој народ. То је радила једна идеологија, која је манипулисала мојим народом, али, ја тражим опроштај".

Српски народ, иако није био безгрешан, ипак, нема разлога за неки комплекс у односу на народе са којима живи на овим просторима, јер, историјски гледано, српски .народ је увијек бранио своју светињу, своје достојанство, своје мјесто под сунцем, и ако се огријешио, он се огријешио у тој одбрани свог достојанства. Најбољи примјер за то јесте данас Косово.

- Оно што је Јерусалим за Јевреје, Косово је за наш народ, чини се да се ми нисмо једнако односили према својим светињама?

- Било је времена кад смо се ми односили према свом Јерусалиму, према нашем "Зиду плача", на исти начин, на који се тај мудри народ јеврејски односио према свом Јерусалиму. Али, било је времена, када се нијесмо тако односили, када је у нама слабила духовна свијест, духовно самосазнање, оно што бих ја назвао религиозним самосазнањем, јер религиозно самосазнање је најдубље самосазнање једне личности или једног народа. Када то самосазнање буде угрожено, када оно ослаби, онда је природно, да у народу, у конкретном случају - српском народу, ослаби осјећање за сопствену прошлост, своја изворишта за вриједности, за светиње, без којих један народ престаје да буде народ.

То се код нас догодило, највише у овом вијеку у коме је дошло до најдубље религиозне кризе у српском народу. Никада српски народ, од времена Светог Саве, није био у дубљој духовној кризи, религиозној, кризи своје саборне савјести и самосвијести. Та криза почиње већ у прошлом вијеку, не само од марксистичке револуције, она је посљедица те кризе али и извор још опакијег отуђења од сопственог бића и идентитета. Када је дошао овај систем, тоталитарни, и ова идеологија, то оповршавање народне свијести, дошло је до још дубље угрожености свега онога што чува светињу у народној души.

Навешћемо један примјер.

Када се селе са Косова Арсеније III Чарнојевић, Арсеније Четврти, они се селе послије борбе, осјетивши се заиста биолошки угрожени, бјежећи од покоља разјареног турског башибозука. Како међутим објаснити, сељење српског народа, истрајавао је вјековима у много тежим условима и на тим просторима, и његово исељавање послије овог рата, у времену наводне селидбе, мира, у сопственој држави? То је нешто што је несхватљиво за нормалну људску памет. Очевидно, народ је, угрожен, прије свега, у свом духовном идентитету и зато је изгубио сигурност, изгубивши осјећање за своју сопствену светињу. Види се и ко бјежи са Косова. Зашто нијесу побегли монаси? Зашто није побјегао старосједјелац вјерник?

- Па и они бјеже?

- Много мање. Старосједјелац има историјско искуство, он је истински везан за сваки камен. А овај, који је дошао касније, није се довољно ту укотвио, поготово кад му је дух одвојен од светиње, од Дечана. Шездесетих, тада сам био у Дечанима најгори према Дечанима, били су

Срби. Србин је улазио с цигаретом у храм а Шиптар то није радио! Дошло је до духовне кризе. Народ је заборавио своје храмове. Срби су рушили храм у Ђаковици. Добро, под принудом, али Србин је био онај Јовановић, комесар, који је наредио онима што су га градили, да га руше. Ми сад пребацујемо кривицу на Шиптаре, а ми треба да будемо свјесни свога гријеха према Косову. Јер оно је заиста наш Јерусалим. То је наше огњиште. Ту је српски народ постао оно што јесте, без њега он престаје да буде историјски народ.

Дечани су путоказ, не само Србима који живе на Косову, већ су путоказ сваком истински пробуђеном човјеку под капом небеском. Угрозити Дечане, значи угрозити свакога онога који живи и који ће живјети на тим просторима, без обзира ком народу он припадао.

- То су вредности, које, у сваком случају, припадају читавој културној историји човечанства!

- Чувајући Косово, ми не чувамо само своју душу, већ ми чувамо и душу шиптарског народа, јер не треба изгубити из вида да су они били до јуче хришћани, и да Шиптар сјутра неће бити у стању да схвати своје историјско биће, ако изгуби везу с Дечанима, а Грачаницом, с Пећком Патријаршијом, јер у његовој матици, у Албанији, цјелокупно његово шестовјековно биће је, до Скендербега, хришћанско. До освајања Турака, и не само до његовог освајања већ и до 17. вијека, када су се тек тада велике масе потурчиле.

Има и Срба који су се исламизирали, и тиме анализирали. Још увијек има Шиптара, који чувају иконе по својим домовима. Има у том нашем присуству, на тим просторима, и чувања шиптарског историјског самосазнања. Зато, наш опстанак тамо битан је за нас, али је битан и за њих. По њеном осјећању и схватању, ако ми бринемо само о својој судбини, онда то није разлог за тамошњи наш опстанак. Само онај човјек и онај народ, који бринући о својој судбини истовремено брине и свељудску бригу, тај народ има разлога за постајање. Велики учитељ и пророк тог и таквог схватања народа и његове судбине је Достојевски. Није ли он тако дубоко волио свој народ, руски народ, и говори о њему као о народу богоискатељу, ријетком под капом небеском; говорио "о руском" Христу, који је нешто специфично у односу на друге.

Међутим, тај исти Достојевски је, кроз призму свог народа и кроз ту љубав према свом народу, доживио тајну свечовјечности, свечовјечанске љубави. Тује сазнање обавезе, сваког човјека, сваког народа да, бринући своју бригу, истовремено брине и бригу сваког људског бића. У томе ће успјети, ако истински доживи себе самога "своје мјесто" под сунцем.

Као што мало прије рекосмо, чувајући узвишене домете људско! духа на просторима Косова, ми чувамо своје биће, али ми чувамо знамење и другима који ту живе и утемељујемо њихову праву будућност. Можда они нијесу довољно дорасли тим знањем, или су се, као и ми у једном моменту од њих отуђили. Али то знање ће једног дана бити подсјетник и том народу да се он врати свом сопственом историјском коријењу и да открије поруку тих знамења.

- Враћајући се Достојевском, дотакли сте проблем религијског и националног?

- Да, однос националног и универзалног, јесте проблем, нарочито ча хришћанство. То долази до израза, нарочито за посљедица два-три вијека, после великих националних буђења и послије усвајања и од источних народа поимања нације својственог француској револуцији. Међутим, не треба изгубити из вида, да је Црква имала, дубље гледано, и дан-данас има, другачије поимање нације.

Прије свега, нације није простор - крв и језик Истински национализам, црквено посматрано, никада није поистовјећен са било каквим расизмом. Што каже владика Николај: "Као што во није сав у рикању, тако ни човјек није сав у језику и у крви коју насљеђује... Национално је прије и изнад свега етичка духовна категорија. Опет кажем, Црква има своје схватање народа, библијски утемељено. С једне стране имате јеврејски народ, који је јединствен по свом

историјском призвању, истина гледано кроз призму Старог Завјета, затворен у себе, али и као затворен у себе и своју сопствену судбину, он има универзалну мисију.

- Са чврстим системом моралних норми...

- Са чврстим системом моралних норми и призвањем које је њему дато у историји. Нови Завјет се наставља на то старозавјетно поимање народа, али универзализује тај програм. Припадник тог народа, изабраног, једног јединственог, није само онај који је потомак Аврама и Исака и Јакова, јер "Бог може и од камења подићи дјецу Аврамову". То је велика истина Новог завјета. Има и других народа, који треба да дођу и да постану један народ, царско свештенство, изабрани род.

Тиме Нови завјет не негира разноликост народа, уосталом у Дјелима апостолским се каже да је из једне крви сав род људи, сви народи и сви људи. Сваком народу Бог је дао одређен простор и вријеме; простор гдје ће да живи и вријеме у коме ће да донесе плодове. Али сви народи све те плодове уносе у исту Јединствену житницу једног јединог народа - Божјег народа. Тако да ниједан народ не смије да буде искључен из те тајне партиципације у заједници тог једног јединственог народа. Сви су опи призвани и изабрани.

Зато каже посљедња порука Христова апостолима: "Идите и научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светог духа, и учећи их да држе све што сам вам заповједио." Дакле, овдје имамо призив свим народима на јединство кроз очување његове разноликости и националног идентитета. Али никад кроз неко егоистичко одвајање, затварање у себе самог, већ увијек кроз дубље уткивање и обдаривањем собом другога и својим богатством. Нема узношења себе над другима, нема оних који су доље или који су горе, већ сви заједно, уједном истом тијелу, које се зове - Христово тијело, богочовјечанско тијело.

Заједница тако постаје богочовјечанска заједница која обједињује собом и небо и земљу, и Бога и човјека, људску и анђеоску природу, сабирајући све и сва, са свих страна и из свих времена и племена у јединство Духа и заједницу мира и вјечне љубави.

- Не може се ипак, порицати национални карактер неких Цркава?

- Треба признати да постоји одређена хипертрофија тог националног у новијој црквеној свијести. Сам појам тзв. аутокефалних Цркава и схватања да је аутокефалност условљена националном припадношћу, јесте нешто што је неприхватљиво за канонско предање у Православној цркви. Ја бих се позвао на Светог Саву, како је он створио националну цркву? Свети Сава, када ствара, образује Српску цркву, он ствара помјесну Цркву, и његово поимање народа управо је ово библијско поимање.

Његов циљ је, да народ, који живи на овим просторима, да га, као дрво маслиново, засади у "духовном рају". То је његов први и основни циљ. То даје душу српском народу и држави немањићкој, ствара предуслове за стварни идентитет тог народа, и уношење његових дарова и плодова, што се само по себи разумије, у саборну ризницу једног и јединственог Народа Божјег.

Јесте, Свети Сава ствара српску Помјесну цркву, али он исто тако брине о стварању помјесне Бугарске цркве, и захваљујући њему, обнавља се Бугарска патријаршија. То се заборавља, заборавља се та чињеница. Он с огромним интересовањем прати шта се збива у Јерусалиму, Александрији. Он не иде тамо само себе ради, он иде као поклоник у име свог народа, своје Цркве. Иде тамо да пренесе цјелив мира патријарху александријском, јерусалимском. Доспијева до Синаја. Другим ријечима, он се осјећа одговорним за све Цркве, па и за оног калифу са којим се среће на Истоку и за његово спасење и за његову судбину.

Шта хоћу да кажем? Што дубља љубав према сопственој земљи и народу и што је та љубав истинскија, то човјек постаје универзалније биће. Зашто су највећи пјесници они који су на најдубљи могући начин, доживјели себе и своје сопствено то? Зашто је Његош, рецимо, толико велики? Он је стопроцентно везан, уткан својим бићем и свом својом крвљу и свом својом мишљу, у дамар српског народа и Црне Горе! Али, у исто вријеме, његова порука је универзална, јер, идући у дубине свог сопственог бића, свог сопственог народа, свог тла, он у себи, у свом народу, свом тлу, открива свако тло. Свако биће. Сваки народ. Јер у дубинама појединог бића и твари, откривају се универзална знања и стварности. Сви смо једно у некој дубљој тајни. Што сам ближе себи, откривам све. Што сам даље од себе, или уколико успостављам лажни однос према себи, егоистички однос, било на индивидуалном, било на колективном плану, то сам онда даље и од себе и од других. Ту је негдје та разлика о поимању односа између универзалног и националног, која постоји у његовом изворном еванђељском доживљају и његовом схватању како смо га прихватили од времена Француске револуције, па наовамо. У том погледу нам је потребно да се мало дубље вратимо, управо овом изворном, светосавском предању о нацији.

Другим ријечима, једна нација кад изгуби то своје дубље саборно самосазнање, шта она представља? Шта значи онда? Припадност нечем биолошком? Али биологија је безимена, безлична ствар. Но нација има своју личност, то је библијско поимање нације. Та личност пак се не задобија "крвљу" и биолошко-социолошким насиљем, већ се задобија новим квалитетом живота, етичко - духовно стваралачким чином који се улива у постојање појединца и народа, и који осмишљају биологију и остварују истинско човјеково лично и социјално живљење. Ти нови квалитети, те нове вриједности, та нова самосазнања, ново саборно стварање и преко њега свједочење вјечног и непролазног собом, - пред цијелом васионом - То је оно Што је смисао једног народа, и "личност" једног народа.

- Значи ли, то, да сваки народ има своју мисију у историји?

- Сваки народ има своју мисију у историји. То је оно чега су и Срби били свјесни у средњем вијеку. Зато није случајно у Дечанима, живописац насликао, с једне стране изнутра, у наосу, Лозу Јесејеву од Христа, а с друге стране истог зида он слика Немањину лозу. Шта је хтио тиме да покаже? Хтио је да покаже, да се тај изабрани Божји народ јеврејски оваплотио у народу српском. Српски народ је, примивши у себе поруку пророка, оплодивши се њоме, а у носиоце те поруке спада и Свети Сава и његови насљедници, постао органски дио народа Божјег, вјечног и непролазног. На тај начин он задобија, у правом смислу, своју личност, открива своје дубине, стиче могућност спасење кроз своје опредјељење за вјечно и непролазно, али исто тако постаје свједок тога другим народима. То значи опредјелити се косовским, односно лазаревским, шта значи светосавским опредјељењем.

Што је личноснији појединац или народ, то је универзалнији, јер онда његова личносна сила свијетли, не само онима који су унутра већ и онима који су споља.

- До када ће српски народ да стоји на бедемима хришћанства?

- Док год буде постојао! То је његово призвање. Онога момента када се умори да стоји на бедемима хришћанства, тог трена он губи разлог за своје постојање.

(Студент, април 1988.)

Шта је Ловћен без капе небеске

- Ваше Преосвештенство, господине Владико, као што Вам је вјероватно познато, опет је оживјела идеја о враћању Његошеве капеле на свету планину Ловћен, иако никоме није јасно на основу чега и по каквој злој судбини су послијератни црногорски

моћници присвојили себи право да руше гроб Владике - пјесника, да би на његовим темељима саградили споменик властитој таштини. Шта Ви мислите о поменутој идеји?

- Па, та идеја и тема о Ловћенској капели ће нам се враћати из дана у дан, из године у годину, из деценије у деценију, све док не док се не врати на Ловћен храм Светог Петра Цетињског, и док у њему не буду похрањени земни остаци Петра П Петровића Његоша, господара и митрополита Црне Горе.

Историја има своје духовне законе. Они су више него непогрјешиви. А дубоко сам увјерен да ће и ту функционисати духовни закони и да ће доћи до праве равнотеже. Ловћен се зна шта је, зна се какво је завјештање владике Рада, зна се да је оно погажено, зна се да је то био и остао неморалан чин, како у односу на највећег пјесника српског народа и у односу на саму планину Ловћен, тако и у односу на културу овога народа, на његово историјско памћење.

Овај чин мора да буде окајан, опран, очишћен јер то је љага на Црну Гору и на образ цијелог народа.

Прије или касније, оно што је недавно дограђено, што је уљез на Ловћену те личи на самар постављен на њега, на еполете неког њемачког генерала - мораће да се врати на мјесто које му одговара. Ловћену треба да се врати његов првобитни изглед. Он мора да буде украшен оним симболом, који је симбол не само Црне Горе. Треба да превазиђе тај нонсенс да један народ који у свом грбу има ту и такву капелу, најсветији симбол свога постојања, хоће да га уништи, немоћан да очува свој сопствени грб.

То је могло да се догоди само овдје, на овим просторима, код људи који су, очевидно, били увјерени да имају памет много већу него што су је имали, да могу да буду господари живота и смрти, да су мудрији од Његоша. Међутим, зна се, даје, како владика Раде рече, "вријеме мајсторско решето", и прије или касније, без обзира на све отпоре, то ће доћи на своје мјесто.

- Православна Црква, по свом духу, није властодржачка. Настоји да оствари јеванђелско начело, даје Царство Божје на небу, а не на земљи. На Косову пољу се свети цар Лазар између "два царства " одлучио за оно небеско, и тиме можда одредио цјелокупну судбину свога народа. Како објашњавате, да Православна црква успијева да помири та два царства у човјеку?

- Лазар је на Косову одредио духовно опредјељење читавог српског народа. Лазар не негира земаљско царство. Он је само извредновао два царства, па каже: "Земаљско је за малена царство, а небеско увек и довека!" Човјек или народ, увијек су пред избором зашта ће се опредијелити - или за оно, што данас јесте а сјутра га више нема, или за оно што је вјечно, и на чему почива човјек и његова судбина, његова прошлост, садашњост и будућност. "

Уман човјек ће се у сваком тренутку опредијелити за оно што је непролазно, знајући при том, да не губи оно што је пролазно, већ га уствари афирмише на најбољи могући начин. То је антиномија постојања откривена у Јеванђељу, дефинисана Христовим ријечима: "Ко изгуби душу своју - наћи ће је, а ко нађе душу своју - изгубиће је!" То је, тако да кажем, антиномија самог живота. Онај који се опредијелио за оно што је вјечно, он пролазном даје праву мјеру, осмишљава га и овјековјечује.

Лазар који се опредијелио за небеско, и те како је остао присутан у земаљском царству, описив, реалан, до дана данашњег. Управо тим својим опредјељењем, за иманентно, али у свјетлости космичког, вјечног, он је постао камен темељац, међаш историје цијелог српског народа. Тачка, којој се тај народ увијек враћао у одсудним моментима, опредјељујући се на његов лазаревски начин, чувајући свој образ и успијевајући да одржи своје историјско постојање, кроз те силне промјене, сеобе, које пуне вјечне, непролазне, житнице Царства небеског.

- Косово је наша најдубља рана. Рана која је пробудила свијест васколиког нашег народа. У којој мјери је, по Вашем мишљењу, егзодус српског и црногорског народа, допринио његовом освјешћењу, враћању првотним и основним врлинама?

- Тек када се човјек удаљи од свог огњишта родитељског, тек онда је у стању да схвати његову топлину и његово достојанство. Ја нијесам нешто овдје, у земљи, људе, који са таквим жаром воле своје родно тло, као наши људи у туђинству. Памет сваки детаљ мјеста од којих су историјском судбином, одавно одбачени. На најбољу љубав према своме тлу сам наишао код људи у далекој Аустралији, Америци, Канади, тамо гдје човјек уопште такво што не би очекивао. Шта хоћу да кажем? Све сеобе, представљале су, с једне стране, заиста трагично распеће народа, а с друге стране, оне означавају мјеру везаности за оно што је истински вриједно и непролазно у његовом бићу. Јер, само ако се за то буде држао, моћи ће да опстане. Према томе, сеоба буди, васкрсава, показује шта је заиста вриједно, шта је, у правом смислу отаџбина, шта је народ и његова култура.

Онда када се права вриједност изгуби, тек тада се увиди шта је права а шта лажна вриједност. Сеоба је распеће и крст, а крст извориште многих прегнућа: "Васкрсења не бива без смрти", казао је Његош и тиме изразио дубоку библијску истину, уткану у живот сваког народа и сваког појединца.

- Шта мислите о игнорисању, чак и потирању и негирању хришћанске културне традиције, која је у европским просторима ипак била одређујућа? Дуго година Православна црква је, малтене, била изопштена стадно на удару тоталитарних режима, који су најчешће имади атрибут комунистичких уређења...

- То је дјело милитантног атеизма, у земљама тзв. реалног социјализма, а ја не бих ни нашу земљу искључио из тог круга, иако се она повремено искључује. Тај милитантни атеизам показатељ је да су његови носиоци, уствари, били заговорници једне нове псеудорелигије. Утопистичке религије. Религије иманентног типа. Носиоци једне идеолошке свијести, која функционише по свим принципима религиозне свијести. Само да наведем један примјер, примјер култа личности, који се, као по правилу, појављивао у некадашњим многобожачким народима, а исто тако и у модерним временим, када су почели да васкрсавају нови култови многобожачког, религиозног типа. Почев од култа Лењина, Стаљина, Броза до култа Мао Це Тунга, чак на тлу кинеске цивилизације која је против култова личности. Ето, до које мјере је ишао тај псеудорелигиозни систем.

Обзиром да је марксизам, својим захтјевом за рјешавање социјалних проблема претендовао на рјешење метафизичких проблема, свеукупне људске судбине иреалности, као такав он није могао да трпи другу религију. Једноставно, није могао да опстане као религија, као религиозна, тј. псеудорелигиозна свијест а да не уништи трагове сваке друге религије. Иначе не би ни постојала толика његова офанзива против религије, нарочито према православним народима.

- Како тумачите чињеницу да се комунизам појавио прво у земљама у којима је управо православна црква, вјековима, на религиозном плану. играла доминантну улогу?

- То је једно питање, веома, веома комплексно и озбиљно. Дуго времена сам о томе размишљао и немам другог одговора, до оног који је дао у древним временима хришћански пустињак Макарије Египатски, који је казао: "Тамо гдје је Дух Свети, тамо је и гоњење."

Требало је, ваљда, уништити оно што је остало, као посљедњи носилац и чувар непатвореног људског достојанства. Јер, другдје зло је успјело, на овај или онај начин, да разводни добро разори светињу. Тако да није било разлога за борбу против онога што је већ било подлегло.

Требало је, дакле, уништити оне оазе у којима је још увијек постојала (и гдје још увијек постоји) очувана светиња.

Ту се потпуно слажем с Достојевским: Православље је очувало изворно, библијско поимање Христа - Богочовјека, изворног људског достојанства. Зато је требало, да баш ту угаси, та "куга историјска", Свету Лампу као што је, рецимо, требало убити Христа на Голготи, како би се у коријену сасјекла идеја хришћанства. Зато је Христос и разапет и сахрањен. Међутим, оно што се догодило са Христом, догодило се и са његовом Црквом. Дошло је до васкрсења, показало се да је добро неуништиво.

Чак је и смрт послужила као удица, тако да кажемо, врхунској сили. Као мамац, да буде побијеђена. Исто то се одиграло на овим просторима.

- Колико данас религија може да помогне у рјешавању историјских питања?

- Све зависи од религије! Марксизам, као псеудорелигија, као идеологија, да би за себе сачувао статус једине и спасоносне псеудорелигије и идеологије, стрпао је све друге религије у исти кош. А нијесу све религије исте. Има и сатанских религија. Има религија које окупљају много свијета, али која имају и дискутабилна начела. Сјетимо се само Руждија и напада на његове "Сатанске стихове", и то у наше вријеме, а да не говоримо о примитивним религијама, о сектама које су се увијек појављивале, о религијама магијским... Према томе, све зависи од тога каква је која религија: колико је она чиста, чедна, и колико су њени носиоци спремни да из ње остваре оно што је заиста човјечно.

- Дуго времена, на овим просторима, па и шире, цркве су затваране, рушене, претваране у руине и непримјерна здања. Древни, сакрални храмови, били су препуштени зубу времена, а о изградњи нових, готово да није смјело ни да се мисли. Чини се, да је у посљедње вријеме много тога промијењено. Недавно је и од најширих друштвених слојева подржана и прихваћена идеја о изградњи велике саборне цркве у главном граду Црне Горе?

- Црква у Подгорици ће бити посвећена Васкрсењу Христовом. Васкрсењу, које је централни хришћански празник у суштини хришћанства, а то је свакако и симболично васкрсавање вриједности, које су биле одбачене. Она ће имати два параклиса. Један посвећен Јовану Владимиру, Светом мученику, првом зетском, српском краљу из десетог вијека, а други параклис Светом Симеону Мироточивом (Симеону Немањи), који је рођен овдје, на Рибници. Био би, доиста ред, да се овај народ одужи једној од највећих личности у историји балканских земаља и народа. Дакле, то подизање храма, у сваком случају је велики догађај, у много чему, ништа мањи од подизања храма Светог Саве на Врачару. Ја га бар тако доживљавам, тако размишљам о њему, и радујем се што је све присутнија свијест о његовом значају. Види се да тај храм народ осјећа као насушну потребу.

Тиме ће ово покољење да искупи гријехе оних који су педесет година толико храмова оскрнавили, порушили, претворили у пландишта за стоку. Сви ти храмови биће, ако Бог да, очишћени, обновљени, а преко њих ће бити обновљена и душа овога народа: храмови су одувијек представљали барометар њеног достојанства.

Кад год се газио један народ, прво су се газили његови храмови. И гробља. Није случајно што су шиптарски сепаратисти 1981. године, прво ударили на Пећку патријаршију и на гробове, а тек онда на живе људе. То је веома значајна чињеница. Изгледа да је тако било и овдје, у Црној Гори.

Није случајно што су нам многи гробови дуго времена били запуштени, што су храмови претварани у клозете, што су их потомци оних који су их градили - препуштали пропадању. Био је то показатељ њихове унижености, неслободе и заслијепљености.

Сада је, ево, дошло вријеме повратка суштини и достојанству, а храм је тај који нам враћа то изгубљено достојанство!

(Побједа, 18 март 1990.)

О Његошевој капели

- Будући да сте прихватили да будете почасни предсједник Одбора за повратак капеле, сигурно, вјерујете у успјех те акције. Кад очекујете испуњење овог светог и свечаног чина?

- Не сумњам да ће се то десити, мада је тешко да се говори о конкретним роковима. Вјерујем, свакако, да ћемо ми бити савременици тог догађаја. Моја генерација, која је допринијела и присуствовала скрнављењу Његошевог гроба на Ловћену (а сни смо ми, на свој начин, помало одговорни, ко мање, ко више) да доживи отрјежњење и извјесно очишћење. То ће се десити оног тренутка, када у цјелокупном народу црногорском, превлада свијест о томе. То није тако далеко, јер свако насиље мора, кад-тад, да се разоткрије. А случај Ловћена је отворено насиље против светиње, против завјештања, против природе, против народног памћења. Треба разоткрити лаж, и народу ће се вратити и памћење и самопоштовање. Ослободиће се - брозоморе.

- Каква ће бити процедура за припремање терена за повратак капеле?

- Процедура је већ почела, тиме што се то питање све чешће јавно поставља, а и формирање Покретачког одбора за обнову капеле, значајна је карика утом ланцу. Ја, као митрополит, мораћу у најскорије вријеме да поставим имовинско питање црквишта на Ловћену. Оно припада цркви по божјим и земаљским законима и чак, ни формално, од ње није одузето, тако да је и са тог становишта, тамо бесправно постављен Мештровићев маузолеј. То није једино питање, али је једно од првих. Што више буду правда и правна држава хватале коријене, то ће и Црква бити прије обештећена, не само када је у питању Ловћен. А учињена јој је, посебно у Црној Гори, изузето велика неправда. За посљедњих 50 година овдје је запуштено и оскрнављено преко 600 цркава. У некима и данас пландује стока, другима се једва темељи назиру, и све то треба да се обнови. Али, народ се буди. Нема дана да код мене не дође нека делегација или појединац, са жељом да обнове неку од цркава. Чак се обнављају и оне што су прије триста година, у вријеме велике сеобе Срба, срушене.

То је добар знак да долазе бољи дани, па ће се и свето камење, поново вратити на Ловћен.

- Разговарали сте са предсједником Предсједништва Црне Горе Момиром Булатовићем. Да ли је било ријечи о повратку капеле?

- Предсједник је желео да чује моје мишљене о томе и пажљиво ме је саслушао. Мислим да је он човјек с којим може да се разговара. То је добро, и надам се да ће олакшати повратак црквице на Ловћен. Истина, треба да се разбије и још много предрасуда, треба ослободити људе страха, па зато и кажем да не треба журити док све добро не сазри. Треба пустити да код свих Црногораца сазри свијест да је цркви а не маузолеју мјесто на Ловћену. Сам чин постављања капеле биће најлакши дио посла. Наравно, нормално је да се очекује да ће они који су поставили маузолеј, наћи за њега прикладно друго мјесто. Он ће и тако на Ловћену пропасти, пошто га је немогуће одржавати.

- Постоје идеје да се капела "укомпонује" у маузолеј и тако сви задовоље?

- Капела мора да буде враћена тамо гдје је и била и ту компромиса не може да буде. А што се тиче сапостојања капеле и маузолеја, из много разлога то је немогуће. Не могу двије капе, истовремено, на једну главу код нормалног човјека, а Црногорци никад нијесу били двокапићи. Ловћен је замишљен да буде саборно мјесто појединаца, народа и народа. Што маузолеј на њему дуже остане, Ловћен ће све више бити мјесто раздора а не саборности. Што прије то схвате Црногорци и остали Срби, то боље за њих, за цио српски народ а и за све друге

народе с којима живимо. А то мора да буде посљедица духовног сазријевања самога народа. Маузолеј на другом мјесту, гдје се може одржавати, у природнијем амбијенту, може да постане истински симбол заједништва. На Ловћену он то никако није и не може да буде.

- Присутно је мишљење да би премјештање маузолеја био варварски чин раван рушењу капеле...

- Ако би се прихватила та теза, онда би све, на чему почива славна црногорска историја било сулудо: истрага потурица, број на Вучјем долу, Царевом лазу, Грахови... Ријечју, све што је рађено за одбрану Црне Горе и њене слободе било би варварско, бесмислено, нехумано. Неће бити баш тако и не може да буде тако. Народ се увијек од зла бранио и браниће се. А премјештање маузолеја није рушење, па су и са те стране поређења неумјесна.

- Да ли Вас је изненадило оволико гласова за повратак капеле?

- Ја сам дубоко увјерен да огромна већина народа никада није ни одобрила рушење капеле, али многи тада то нијесу смјели јавно да кажу. Много их је и рекло, па опет властодршци тадашњи нијесу их послушали. Сада када је народ осјетио да смије да говори, проговорио је прилично гласно и све ће гласније. Видите, Мештровић је свом Степинцу подигао одговарајући, сасвим прикладан хришћански споменик, а Његоша је извадио из његовог духовног контекста. Приказао га је као мислиоца, али је потпуно занемарио чињеницу да је он православни владика. Преко тог Његошевог споменика он је исказао однос према Православљу, као шизматичном свијету, кога треба стално подучавати, просвјећивати.

- Прича се да у маузолеју и нијесу сахрањене Његошеве кости?

- Не бих се изненадио да је неки храбри Црногорац, а Црна Гора је имала увијек храбрих људи, има их и данас - када је видио шта се дешава, негдје, на сигурно мјесто, склонио Његошеве мошти и да чека тренутак да их поново врати у капелу. Немам о томе конкретних сазнања, али сама прича нешто говори. Тај отпор у свијести људи, који се није смио јавно изразити, нашао је утјеху и израз у прижељкивању да владичине кости нијесу у здању које му ни по чему не приличи.

- На Цетињу је стотинак особа тражило аутокефалну црногорску цркву, носећи, поред осталих и транспарент: "Ловћен и маузолеј су кров дукљанске земље. " Како то коментаришете?

- Доласком у Црну Гору, за митрополита, запањио сам се постојањем групице људи, која мисли да Богу службу чини и Св. Петру Цетињском, тражећи некакву аутокефалну црногорску цркву. Ради се о својеврсној милитантној секти, склоној чак и насиљу. Народ их је с правом, назвао "аутокефалисти-црнолатинаши." Они суштински немају ничег заједничког са Црквом и хришћанством. Ето, оно бране маузолеј, који је многобожачки храм, а Његош је владика Православне цркве, који је оставио завјештање, да почива у задужбини Св. Петра Цетињског, коју је лично подигао. То је прва задужбина, први споменик Светом Петру Цетињском, а они сад бране злочин који је учињен према том споменику, а све тобож у име Светог Петра Цетињског!

(Вечерње новости, Март 1991.)

Храм мора да буде враћен(О повратку Његошеве капеле)

Јасно за сваког разумног човјека, без обзира ко он био: да црквица Светог Петра Цетињског мора да буде враћена на Ловћен.

То је толико јасно, као сунце кад огрије. Ту нема двоумљења. И што прије то схвати друштвена заједница у Црној Гори, и сви колико нас има, утолико боље.

Јер, било би срамно за ово покољење да не опере ту срамоту са свог образа.

Срамно је гажење, унижење Ловћена као планине; гажење завјештања владике Рада, скрнављење светог храма, подигнутог једном од највећих људи који су живјели у Црној Гори, Светом Петру Цетињском, који је чак, по мом схватању, и од владике Рада за копље одскакао. Тога је владика Раде био свјестан. Зато је и тражио да у његовом храму буде сахрањен.

Огромна је била његова љубав према Светом Петру. Та чињеница Његошеве везаности за Светог Петра мало је истакнута.

Нема Владике Рада без Светог Петра. Зато га је он, као млад, малтене голобрад Владика, прогласио за светитеља; не зато што се то њему хтјело, већ зато што је његов стриц заиста био светац то је цијела Црна Гора знала. А с друге стране, да тиме најдубљу љубав и поштовање изрази према свом стрицу а и духовном оцу.

Један од мојих прворазредних задатака је, да својим присуством на Цетињу, колико могу, утичем, благотворно, да стварам климу, која је већ, очевидно сазрела, за повратак капеле на Ловћен.

Храм мора да буде враћен. Мора да буде враћен кров Црној Гори. Црна Гора је остала без крова. Који је то домаћин који ће да живи у кући без крова?! Сем неко ко је изгубио памет...

Све то треба, наравно, учинити на најбољи могући начин, без било каквог гњева и осветољубивости.

Јер, то што је било - било је! Али, сада то треба лијепо да се очисти, уз поштовање Мештровића и његовог дјела. Има мјеста за тај споменик, који је он подигао себи или Његошу (вријеме као мајсторско решето, ће показати коме је подизан). Брда има колико хоћете у Црној Гори и ван ње, а на њима и мјеста за онај маузолеј.

Ловћену треба да се врати његово дјевичанство. Да! А то дјевичанство је неоствариво без црквице Светог Петра и без похрањивања у тој црквици моштију владике Рада. Тек онда ће доћи и до мира у души народа.

(Вапај Ловћена 1990.)

Против ратних сјекира

"Народ је свим својим бићем за помирење. Кад год сам прошао у Црној Гори, нијесам наишао на човјека коме није доста распри и ратних сјекира. То је оно што даје наде да се народ ослобађа од опасних посљедица једноумног система који је за 50 година постао једна врста религије, званично признате и спровођене у Црној Гори."

- Супротно од Вашег настојања, постоји једна групица Црногораца која је и даље узнемирена Вашим доласком на Цетиње и која све чини да Вам боравак ту учини несносним?

- То је један од изданака тог система који је опустошио народну душу и украо памћење. То је група људи која трага за идентитетом, опустошена духовно а неискусна, дочепава се онога што јој се даје и са фанатизмом који није својствен црногорском духу, брани свој хибридни менталитет. Ту треба имати стрпљења.

- Како оцењујете тренутно стање у Југославији, и у српском народу, и колико оно иде наруку Вашој миротворној мисији?

- Крст носити нама је суђено! Када смо пригрлили Крст, ми смо одабрали страдање, као врлину крјепости и као једину истинску провјеру себе Тешко је и данас. Нијесмо још ни сахранили ни све раније жртве а већ имамо нове. На истом простору, на коме је злоумље пунило јаме и логоре хиљадама невиних жртава, и данас падају нове жртве. Али, ми смо завјетовани косовским завјетом, који је завјет српскога народа, јединим и истинским, крстоносним.

И сада је вријеме ратио и тешко. Није толико тешко оно што се збива, колико је важно како ће се опредијелити - за царство земаљско или небеско. Захтјев који је стављен пред кнеза Лазара, имали смо 1941. а поставља се и данас. Ако нам је да опет почињемо, нека то буде "за крст часни и слободу златну".

- Шта је то што Вам се највише испријечило на путу помирења?

- Ми смо са ђаволом тикве садили и то нам се о глави ломило. То је наше проклетство и наша шанса. Волимо власт, самољубиви смо, "јапајајци" што каже Матија Бећковић. Зато се, имам утисак, пришљамчујемо лако за сваку власт да би остварили те своје сујетне жеље. Има, међутим у том нашем црногорском, динарском, српском етосу, спремности на одрицање, жртву. То је утјеха, у томе је нада.

- Шта по Вама, суштински значи, помирење међу људима, Србима?

- Помирење се најприје у срцу рађа. Неопходно је да се душа смири пред Богом и помири с Богом. Помирење с Оцем значи и помирење и са братом. Он је мјера нашег односа према брату. Кад ту мјеру изгубимо, онда и брата лако изгубимо и - погубимо! Онај који се Бога не боји, не стиди се ни људи. Наше помирење темељи се на небеском очинству као темељу земног братства.

У Никшићу су недавно први пут јавно сахрањене невине партизанске (комунистичке) жртве. Ви сте им држали опијело. Такође сте, недавно, у Никшићу, одржали и опијело поводом пет деценија страдања Српске цркве и народа. Како тумачите малобројно присуство Никшићана, посебно на другој светковини?

- Велики је то сабор био. Било је више присутно невидљивих, него што се видјело. Бог зна колико је у никшићком манастиру тог дана било душа. Били су ту, присутни, они који су бацани по јамама Црне Горе, Херцеговине, Босне, Крајине; они што су убијани и клани по Крагујевцу, Краљеву, Јасеновцу, невино изгинули од бомбардовања у Београду, Подгорици и другдје; они, побијени у времену кад се мислило да убијања више неће бити Грахову, Никшићу, Бару, Блајбургу, Зиданом Мосту, ... Сви су они били, ту, са нама, а није било баш мало ни Никшићана. Дотичући се рана пострадалих, ми смо се дотакли Христових рана; рана свих невино страдалих.

И оних, који данас живот дају за вјеру и отачаство у Крајини, на Банији, у Славонији, Срему, и на другим мјестима.

- Гдје налазите коријене сукоба међу људима? Откуд толико мржње, клања, убијања - међу браћом?

- Његош је рекао: "Крв је људска 'рана наопака." То се потврдило безброј пута кроз историју. Онај ко убија - биће убијен, "ко се мача маши - од мача ће и погинути!" Али, и поред тог знања, и искуства људска свијест се помрачи, сузи.

Свако ново покољење покушава на исти, безумни, каиновски начин да диже руку на брата свога. Прво братоубиство је братоубиство у - рају, кад је Каин, из зависти и љубоморе, убио брата свога Авеља. То братоубиство продужило се и продужује се кроз вјекове и дан-данас оно траје. И увијек изнова - исти је коријен и исти основ тог братоубиства - и оног због парчета земље, и оног између братства и племена; и оног између народа земаљских.

Увијек је злоба и љубомора, себичност и самољубље било коријен сваког братоубиства!

- Ми смо, изгледа, добро научили Каинову лекцију?

- Наше вријеме је препознатљиво и по томе што је незапамћено у историји. Никада у историји није било толико масовних покоља, као у нашем времену. Никада у историји није било толико логора, гасних комора у којима су људи уништавани као мрави - као што је у наше вријеме. Никада у историји нијесу биле испуњене јаме земаљске с толико костију невино побијених, као у наше вријеме.

Усташе су и прије 1941. пописале јаме по Хрватској, и тачно су знали запремину, колико која може да прими људских лешева.

До 1941., ни ми овдје, у Црној Гори, нијесмо знали, сем чобана, колико има јама и гдје су. А када је почео брат да убија брата, онда смо открили све наше јаме...

Себична идеологија је коријен тог и таквог зла, које и данас носимо у себи. Сјеме зла нема идеолошке границе. Оно пресијеца свако људско срце.

Свако од нас је у опасности да изгуби сјеме добра и да га обујми отровно сјеме зла. Оно "мједено гумно" из "Горског вијенца" свако од нас носи у себи, нарочито у овим злим и опаким временима, затрованим једном од најопакијих болести која је харала овим просторима, опаснијом од шпањолке, куге, сиде... Болести која се зове - брозомора. Опаке, отровне, која угрожава темеље људских бића; болести која учи човјека да убија; која помућује намет, мути савјест и тиме разара сва она истинска и света ткања на којима почива човјек као свјесно биће.

Није се, изгледа, лако лијечити од те болести, али - морамо!

Због тога се многи од убијених и данас налазе неопојани по тим јамама. Многе кости вапију да буду извађене, да угледају свјетлост дана, да буду помиловане мајчинском руком, поливене вином.

Ни у вријеме када је харала куга, ни у вријеме крвне освете није толико људи побијено братском руком.

Када би се трезвено историја изучавала, сигурно би дошли до податка да је 80 одсто, можда и више, у посљедњем рату убијено од братске руке, а не од окупатора - Њемаца и Италијана. А ми смо то и такво братоубиство назвали - народно - ослободилачка борба!?

- Како, онда, даље?

- Зло у нама увијек вреба; зато данас, сјећајући се свих оних убијених од братске руке, молимо се Богу да нам опрости гријехе вољне и невољне. Стално имајмо на уму опасност која вреба у нашим срцима, да се више никада не догоди оно што се једном догодило.

Јер, ако нас то није опаметило, онда - имали нам спаса? Морамо да постанемо свјесни да нема ничег важнијег, ничег светијег и узвишенијег од човјека и његовог достојанства, овдје, на земљи!

(Вечерње новости, Септембар 1991.)

Само Бог зна ко је отпао, а ко није

- У последње време, многи се враћају вери, како то тумачите?

- Духовном глађу. Још је старозавјетни пророк рекао да ће Бог послати глад на народ. И ово наше вријеме је вријеме духовне глади, духовне испошћености. Читава покољења су била лишена духовне хране и то захваљујући идеологији која је човјека свела на једну димензију - тијело сам и само тијело. И сад вапије душа уцвијељена и рањена за својим дубљим захтјевима. То се очекивало. У свијету се духовна глад јавила раније него код нас.

- Један румунски књижевник је рекао за свој, али и за све народе Источне Европе, да су, због дугогодишњег живљења у владајућем атеизму, духовно болесни и да им треба лечење.

- Тај књижевник је потпуно у праву. Душа народа на Истоку је загађена, она је разбијена, минирана изнутра. Тиранија која је владала, оковала је духовне силе и форсирала оно што су властодршци од памтивијека форсирали, када су хтјели да загосподаре људима - хљеба и игара. То је било основно начело идеологије која је владала на овим просторима, а то је имало и моралне консеквенце - дошло је до дубоке моралне кризе, до унижења људског достојанства, свођења човјека на димензије производних односа.

Одвајање од предања, од коријења, став да историја почиње са Лењином или с Брозом, све је то збунило људе, пореметило духовну равнотежу, духовно угрозило читава покољења. Позив повратку на духовну равнотежу је нешто што је насушно за живот.

- Не чини ли Вам се, да је у том погледу, од Православне цркве много више отпало, него од Католичке цркве?

- Само Бог зна ко је отпао а ко није! На први поглед чини се да се много више људи отуђило од Цркве на православним него на католичким просторима. Међутим, другачије је васпитање човјека на Истоку. Он је вјековима учен да своја осјећања не износи пред свијет, да их задржава у себи, поготову кад су у питању вјерска осјећања. Ово духовно буђење код нас, показује да су таква осјећања постајала у народу, али су била прикривена или силом потиснута.

Имао сам случај једне жене из мог краја, која у цркву није ушла сигурно од '45. Пита ме - кад ћу доћи. Ја јој кажем да им не требам, пошто они у Бога не вјерују, попа не поштују. "Неће бити тако", - каже опа. - "Молим се ја Богу, али не пред овим пасјим поганима, да се смију и Богу и мени!" И почела је да рида.

То је најдубља вјера коју сам срио. Оно библијско: "Не бацајте бисер пред свиње!"

Православни народи се васпитавају у том духу, и то је један од разлога притајености вјере. Али, постоје и други разлози насиље, које је извршено, и људске слабости оних који мијењају вјеру за вечеру, каквих има сада и каквих је било увијек. И биће их!

- Многи црквени веледостојници били су на црним листама тзв. народних непријатеља: владика Јосиф, Николај, отац Јустин... Чиме су се то огрешили о народ да буду проглашени за његове непријатеље?

- Цијела Црква и цијело исконско предање овог народа, било је на црној листи. А нарочито они, који су хтјели да то креда! ће јавно освједоче, не питајући за цијену. Такви су били они које

сте поменули. Треба поменути и владику Варнаву Настића, који није много познат, али који је једна изузетна личност. Он је одбио да буде епископ под усташама, иако је било питање живота и смрти, чак је неко вријеме морао да проведе код партизана, у шуми. Али је, послије рата, у једној својој бесједи, јавно изнио партизанске злочине, рекавши да је скоро милион жртава пало на срп и чекић, невино побијених. Зато је био осуђен на робију, а кад је изашао, пребијених ногу, био је у сталном притвору у манастиру Крушедол да би, под веома мистериозним околностима окончао живот 1964. године, у манастиру Беочину.

- А шта кажете за проту Смиљанића, који је био свештеник другог типа? Власт га је веома хвалила, за пример истицала...

- Прота Смиљанић је представник једног типа нашег човјека који је настао у турском ропству, типа човјека које се довија без прекида - " Помоз' Бог чаршијо на све четири стране!" А није био једини. Није ни вријеме било лако, него, Бог нека му суди!

Удружење свештеника, на чијем су челу били и он и други, одиграло је веома негативну улогу у животу Цркве и народа, посљедњих четрдесетак година, да не кажем издајничку улогу, улогу тројанског коња.

Власт је искористила економску угроженост нашег свештенства, а свештеници су породични људи, па су многи принудом и не знам на које све начине уцијењени. То је умногоме ослабило присуство Цркве у животу народа, јерје дошло до поларизације унутар црквених редова. Ту поларизацију створила је власт, да би могла да остварује своје циљеве. Ту је свештеничко Удружење одиграло веома неславну улогу.

Смиљанић је блатио, рецимо, владику Николаја, као издајника! И све што је од њих власт тражила, они су извршавали. они су били испружена рука власти и по питању македонског и америчког раскола. Тек када се отворе књиге, видјеће се негативна улога Удружења.

- Отац Јустин, који је после рата био хапшен и протеран с Богословског факултета и из Београда и до краја живога остао у манастиру Ћелије, одигра је значајну улогу у геолошком и интелектуалном формирању групе младих теолога, међу којима сте и Ви. Како оцјењујете његов утицај?

- Јустин је, заиста, један од ријетких личности у нашој новој духовној и културној историји. То је личност изузетног обима, прво као човјек, а онда и као духовник, и као мислилац, и наравно, као богослов. Ми нијесмо имали богослова тако свеобухватног, посљедња два стољећа, какав је био отац Јустин, који је играо значајну улогу између два рата и послије рата.

Власт је, додуше, покушала да га уклони. Био је конфиниран од '46., прво у затвору а онда протјеран и из Београда. Примио га је владика шабачко-ваљевски, Симеон, и благодарећи томе и манастиру Ћелије, успио је да опстане. Он је заслужан за "Житија светих" у 12 томова, енциклопедије, за коју није била способна цијела Академија.

- Јустиновци, међу којима сте и Ви, важе за оштрију и непомирљивију струју СПЦ, противнике помирљиве политике Патријарха Германа. Да ли је то тачно?

- Назив "Јустиновци" је бесмислен, и он је подметнут од некога ко је блатио Јустина, па сада и сваког ко је долазио у додир са њим. Јустин није желио да неко буде "јустиновац", а то што је подстакао неколико покољења, само му служи на част.

Не знам шта то значи - непомирљива струја. Ако је непомирљива према злу, дај Боже да што више буде непомирљивих, да буде више оних који се не мире са свим што ужива људско достојанство.

- Власт је посебно мотрила на вас који сте долазили оцу Јустину, и веза са њим није јој била по вољи.

- Њему су долазили и други, не само ми, теолози. Посјећивали су га књижевници, пјесници: Милош Ђурић, Димитрије Богдановић, Слободан Марковић, Матија Бећковић... Претпостављам да су и они, на неки начин, били обиљежени. Кад би се зачепркало по полицијским архивима...

Што се мене тиче, био сам нарочито на удару након сахране Јустинове. Због посмртног слова, које сам му одржао, био је покренут поступак за моје кривично гоњење, али се на томе завршило.

- Чује се да ће отац Јустин бити проглашен за свеца?

- Светац се не проглашава. Човјек својим моралним, светачким духовним ликом оставља свједочанство за поштовање. То осјете они који су му били најближи, о томе почне да се говори, рашири се у народу, и прихвати цијела Црква и тек онда упише у именик светих. Јустин ужива велико поштовање и ван наше Цркве, у Грчкој на примјер, на Светој Гори су му већ писали службе, иконе су му сликали Руси у Паризу, Америци... У Православљу то иде спонтано, не намеће се. Кад год се покушало проглашавање, није успјело: Тако је неко хтио да прогласи Његоша за свеца, али нико то није прихватио, иако сви поштујемо владику Рада као великог пјесника и мислиоца. А његовог стрица Петра, иако га је Његош прогласио за свеца три године послије смрти, сви су прихватили, сем Стратимировића, вјероватно, под утицајем аустријске политике. Петар I спада у најзначајније духовне личности Српске цркве од времена Светог Саве.

- Говорило се да властима не би одговарало да на чело Цркве дође неко из редова блиских оцу Јустину...

- Питање чела Цркве је врло дискутабилно. У Православљу је сваки епископ са својим свештенством и са народом и пуноћа Цркве. Улога патријарха у Православној цркви није као улога римског папе. Код нас је глава Цркве сам Христос, а код Римокатолика је папа Христов замјеник на земљи, а бискупи широм свијета његови делегати, а ниједан не може да буде изабран без његовог благослова. То је код нас незамисливо. Патријарх је само први међу једнакима, и за одлуке мора да пита сабор епископа Цркве.

- Без обзира ко буде изабран за патријарха, наследиће две велике муке - раскол у Америци и Македонску православну цркву...

- Да, заиста, то су двије велике ране на организму наше Цркве, и мораћемо сви, не само будући патријарх, да се ухватимо у коштац с тим проблемом. Треба наћи најбоље рјешење да се те двије ране зацијеле, рапе које крваре и које погубно утичу на цјелокупни и духовни друштвени живот нашег народа.

- Да ли је морало да дође до раскола у СПЦ? Да ли је владика Дионисије морао да буде рашчињен, обзиром да се није огрешио о Цркву већ о Тита, против кога је демонстрирао у Њујорку у време кад је Тито тамо боравио?

- У сваком случају до тога није смјело да дође. А дошло је, због личности самог Дионисија, уто не треба сумњати. Он је имао својих моралних недостатака, али ово што сте ви навели играло је и одиграло и те како велику улогу. Лично мислим да Црква, односно они који су одлучивали, није била на висини своје историјске одговорности. Они нијесу схватили какве то може да изазове посљедице. Свако које иоле трезвен, и ко има имало увида у историјска збивања посљедњих педесет година, већ је унапријед морао да зна шта ће се догодити. Поготово што смо ми живјели у времену, кад је идеологија која је побиједила, гонила, као Бог ђавола, своје

противнике по бијелом свијету. На срећу, то питање ће брзо бити ријешено на Ванредном сабору који ускоро треба да се одржи.

- А питање македонске цркве?

- То је, заиста, комплексно питање. И ту је политика играла пресудну улогу, прије свега, у креирању ситуације у Македонији, а затим кроз непрекидне притиске на Цркву и на црквене људе у Македонији и овдје код нас, да би преко њих остварила своју замисао о мјесту Македоније у Југославији.

- Помирење са Слободном црквом у Америци је ту, да ли је могуће враћање Македонске цркве у крило СПЦ?

- Дубоко сам увјерен да је могуће, али све док буду на власти они који су довели до тога, не треба се надати. Треба прво да се створи духовна, друштвена и политичка клима, да избију здраве снаге и на тлу Македоније, а да се код нас ствари рашчисте, да се то питање из основа преиспита, па тек онда да се изнађе најбоље рјешење.

То је још један од апсурда нашег времена, да једна атеистичка идеологија ствара цркве, а на основу припадности једној религији, ствара нације. Нико од памтивијека, није правио такве ирационалне потезе.

- Ватикан здушно подржава Македонску цркву, као да им није јасно да као тиме служе само за разбијање СПЦ, да их користе у рагу против Православља и да, као православци, не могу да имају друкчију судбину од наше?

- Зрелијим и духовно здравим свештеницима, као и народу, то је потпуно јасно. Нажалост, онима који су сада на кормилу Цркве у Македонији није. Али надам се да ће и они схватити у какав ћорсокак воде и Цркву и народ. Ватикан има своју вјековну политику и римоцентрични универзализам. Рим не би био Рим кад би се одрекао свог универзализма; а Рим је одувијек жалио што је средиште словенске културе и писмености остало ван његовог домашаја. Рим је и у прошлом вијеку покушао да се домогне Охрида, тог огњишта словенске писмености и културе. Да поменем само случај Кукушке уније, гдје су, уз помоћ француских амбасадора, лазариста, материјалних средстава и емисара, успјели, да око сто хиљада људи у Македонији преведу у Унију. Но, већина тих људи брзо се вратила Православљу.

- Власт годинама покушава да створи Црногорску цркву, заговорници идеје како је она била аутокефална, помињу и некакав документ, који наводно, то потврђује.

- Чињеница је да је Цетињска митрополија била и остала у саставу Пећке патријаршије, још од времена Светог Саве. То, што је уједном тренутку била и центар световне власти, а митрополит бивао и црквени и државни владар, утицало је на то да црногорски митрополит добије самосталност де факто, не де јуре. Али, сви митрополити сматрали су себе и називали "егзарсима Пећког трона". Његош је, на примјер, предлагао Александру I Карађорђевићу: "Ти у Призрен, за краља, ја у Пећ, за патријарха!"

- Вјековима се на овим просторима води битка између Православља и католицизма. Не чини ли Вам се, да Православље губи ту битку: Далмација је била православна, па покатоличена, такође и Конавље, затим део Славоније, Херцеговине. Босне... С друге стране, добар део Срба је исламизиран. Они нису променили само веру већ и нацију...

- Историја није коначна мјера судбине људи и народа. Коначна мјера је Страшни суд. То је велика срећа за нас. Тек онда ћемо видјети ко је изгубљен а ко нађен. Православље носи свој крст и оно остаје вјерно јеванђеоском схватању живота и свијета. Кроз сву историју било је и биће људи који ће да припадају и да отпадају. Некад милом, некад силом, некад се "потурчи

плахо и лакомо". Није ли марксизам врста новог потурчењаштва, чак много трагичнијег и опаснијег од оног првог? Православна црква је била и остала распета Црква.

- Шта мислите о најновијем цепању српског народа - после рага од њега су створена још три - црногорски, македонски и муслимански?

- Изгледа да је то у природи словенских народа, да се цијепају и дијеле. Ми то, чини се, нисмо са собом. Иако изгледа чудно, у томе има нечег доброг. Овај народ Црква је вјековима васпитавала у духу личне одговорности, а лична одговорност је ризик. Кад ослаби изворно, светосавско опредјељење у животу народа, а оно је у наше вријеме ослабило, долази до овакве диобе.

То се овдје догодило, управо са стварањем тих непостојећих нација, основаних на принципима локалне обичајности или вјерске припадности... Шта значи муслиман - Муслиман? Сад и у Босни виде да то није нормално и покушавају да изнађу други назив за нацију, да буду Бошњаци. И то је једно од зала које нам је идеологија оставила у насљеђе.

Велико зло од стране Броза и његових трабаната учињено је и хрватском народу, тиме што су скривали од тог народа шта је у његово име учињено Србима. Хрвати су неспособни да учине оно што је, рецимо, Аденауер учинио - изнио је пред њемачки народ истину и свједочанства о срамном Хитлеровом периоду, а Вили Брант био је спреман да клекне пред спомеником јеврејских жртава. Тиме су показали да њемачки народ има будућност, јер само народ који зна да се каје, достојан је свог историјског призвања... Најтеже је народу који је лишен тога, и бојим се да су браћа Хрвати, ја пуним срцем кажем: браћа, лишени могућности да се покају.

- Има теорија о Црногорцима, по којој су они били Срби, па онда престали то да буду...

- То је најбоље формулисао један Брозов генерал, одмах послије рата. Причао ми је покојни пјесник Радован Бећировић, да је питао генерала: "Откад ти, чоче, постаде Црногорац по нацији? " Генерал му је дословно одговорно: "Моја партија ми је наредила да будем Црногорац а не Србин, и ја сам Црногорац!"

Е, од тада су Црногорци постали посебна нација. Кажу ми, а изгледа да је то и тачно, како је Милован Ђилас добио наређење да историјски образложи и документује постојање црногорске нације, и да је он то урадио на основу Марксовог учења.

Међутим, тај исти Ђилас се 1954., одрекао тог свог "копилета" и сада се пише и осјећа Србином.

Али, то зло је остало. То је једно од несрећних насљеђа овог система, који је хтио да нас збратими на мајмунском поријеклу.

(ТВ Београд, март 1988.)

Излазак из унижености

Уз ново устоличење: програм духовне обнове

- Ваше Високопреосвештенство, господине Митрополите, одлуку Светог архијерејског Сабора о постављењу на мјесто митрополита црногорско-приморско-скендеријског, прокоментарисали сте и Његошевим стиховима: " Ђе је зрно клицу заметнуло, онђе нека и плодом почине!" Уз добродошлицу у родне предједе, и питање: како се осјећа

насљедник Светог Петра Цетињског, Његоша, Гаврила Дожића и других великана, који су били на овом светом трону?

- Радостан сам из више разлога. Поменућу два: први је, што се ето, опет налазим на светом тлу, на свом огњишту, и то је нешто што обузима моје биће; а други - што сам данас осјетио да се догађа нешто велико у Црној Гори; нешто за чим сам чезнуо од малих ногу, од дјетињства.

Дуга би била прича да казујем шта се све догађало тамо четрдесет и шесте године, од када нарочито памтим сва збивања, и прије тога, и на каквим је распећима била душа овог народа и душа моја, и овдје и на другим просторима. Признајем како сам у једном тренутку помислио да нам нема спаса, да смо изгубљени, да је Црна Гора заиста - црна и да црња бити не може, да она никада неће намирити свој изгуб братски; да то зло, које се на нас испртило, које је и наше заједничко зло, нама неће престати никад да злотвори, да обезображује људске душе, да разбија заједништво које ту постоји, вјековима.

Међутим, данас сам видио да то није тако, да је овдје и у овом народу беспрекидно тињала луча, огањ, нешто што је неуништиво. Не само да је неуништиво на нивоу људске природе, него је неуништиво, управо, на нивоу те историјске нарави, етоса, којим је душа овог народа, Црногораца, Срба-Црногораца, који овдје постоје вјековима од досељења из Карпата, неизбрисиво натапана и натопљена.

То се показало и данас, на светој литургији, на том скупу народном, какав је био и у вријеме Његоша и у вријеме Светог Петра, и у вријеме краља Николе, Митрофана Бана, митрополита Гаврила Дожића и ондашњих банова који су били овдје и носили одговорност за судбину народну. Долазак данас предсједника Црне Горе Момира Булатовића, једног младог човјека, очевидно отворенијих хоризоната од оних који су били прије њега, показује да се заиста нешто ново догађа, и то је нешто што трба да нас све радује.

- Поменусмо Његоша, па бих Вас молио да ми одговорите на питање које сам прије неколико мјесеци поставио једном, такође, умном човјеку, књижевнику Добрици Ћосићу, лауреату овдашње Његошеве награде. Наиме, за протеклих вијек и по, Његошево дјело, не само да није губило од значаја, него је стално добијало. Данас се често, разним поводима и на разним мјестима, говори о његошевској традицији и то у најширем друштвеном контексту. Како Ви гледате на ту његошевску традицију и њену интегралност у свијету савременика?

- Његош је наш мудрац, пјесник, наш богослов. Његова мудрост, његова поезија, оно што је најбоље у њој, никло је са крста, са распећа. Није случајно да је Његош библијску, исконску истину, преточио у ријеч. Његова крстоносност нам је суђена. Он је то осјетио не просто на нивоу интелекта или из књига, већ је то осјетио у својим костима. Он је био разапет, овдје распет на овим просторима разапет, због егзистенцијалне угрожености његове и његовог народа, а још веће је његово распеће, што је био разапет својим антенама између неба и земље, између људског смисла и бесмисла, између трагике зла и нечовјечности; тирјанства, с једне стране, и с друге: најдубље људске чежње и потребе за добром - да оно побиједи, да оно загосподари, да оно људску свијест и савјест обнови, обнови људско достојанство. Дакле, његова мудрост је са крста, а најдубље у њему - вјечност и непролазно, јер се дотакло онога што јест човјек и што треба да буде човјек: "Шта је човјек, а мора бит човјек (тварца једна што га земља вара) а за њега, види није земља". Мислим да у европској философији и књижевности нема дубљег стиха. Имам утисак да и моји Црногорци поново отварају антене свога ума за ту мудрост, којом су се хранили у прошлим вјековима.

- Да останемо још мало код Његоша, господине Митрополите, код његовог завјештања, да му земни остаци почивају у Капели на Ловћену. О томе су вођене полемике деценијама, а посљедњих мјесеци су поново актуелизоване. Ваш став о обнављању ловћенског храма?

- Ја сам рекао у својој бесједи да је Петар II Петровић Његош, на чијој столици од данас сједим, и чију панагију носим, па Ловћен подигао, не просто своје кости (на крају крајева није он својим костима самим придавао велики значај), већ је на Ловћен подигао светост и мудрост: светост свог стрица светог Петра Цетињског и своју мудрост која је надахнута светошћу његовог стрица.

Многи заборављају: да није било Светог Петра не би било ни Његоша. Он га је одабрао и васпитавао; он је његов отац. Не само рођак по тијелу, већ га је духовно родио, и Његош је њега, што код нас није довољно истакнуто, љубио свим својим бићем. Није случајно да га је, као млад митрополит, прогласио за светитеља, иако су се томе противили чувени митрополити Карловачке митрополије, Стратимировић на примјер, тврдећи да је то Његошево незнање, да он не познаје црквене каноне, да је то можда и нека политика. Међутим, није то било - чисто дијете његушко, владика Раде, осјетио је шта је и ко је његов стриц.

Читавог живота живио је у знаку свога стрица, и зато дизање капеле светом Петру Цетињском, није био просто неки обичајни чин, већ егзистенцијални одговор Петра II на светост и мудрост његовог стрица и поштовања према њему. Он је хтио и себе горе, али у исто вријеме да и свеца божијег миротворца, не само остани на Цетињу већ да га подигне на Ловћен, да он одатле зрачи свим, по свим црногорским катунима и мјестима, племенима и братствима Старе Црне Горе и Брда.

- Дакле, шта се догодило с рушењем Капеле?

- Та светиња је угрожена јер тирјанство угрожава светињу, угрожава храм, а кад је храм угрожен, онда је угрожен човјек као храм вјечне мудрости. Увијек је то било: кад се руше храмови убијају се људи, а кад се обнављају храмови и људи се рађају и обнављају.

Срушена Капела на Ловћену, срушена светиња, јесте покушај да се сруши, разори светиња у души овог народа, да се оскрнави посљедње завјештање највећег пјесника.

Ко је то и када газио посљедње завјештање? Е, то се догодило!

Међутим, сигурно је да вријеме долази (а оно ће прије доћи уколико сазри свијест и савјест овог народа), долази вријеме када ће Ловћен поново да обнови своју исконску љепоту, да опет на њему засија светост, да опет мудрост која преображава и открива вјечне хоризонте, проговори одозго, из костију Владике Рада, из црквице његовог светог стрица Светог Петра Цетињског.

- Ловћенски храм није, чини нам се, једина културна, историјски и цивилизацијска Ваша обавеза. Стање неких православних цркава и манастира у Црној Гори, најблаже речено, данас је застрашујуће...

- На првом мјесту, оно што је посао свих нас, а сада, по одговорности, у првом реду мене, јесте да сви, колико нас има, полако обнављамо своје самосазнање, обнављамо себе, обнављамо храмове у себи. Да подигнемо себе из унижености. А кад себе подигнемо из унижености, опада ћемо лако подићи и обновити храмове око нас, а има их, хвала Богу, у Црној Гори преко 650. Ниједан дио ове земље и Балкана нема толико, знате ли ви то, храмова, колико их има Црна Гора. Ниједан крај нема толико манастира, преко тридесет, да не говоримо о зетској Светој Гори на Скадарском језеру, која је данас постала малтене, вакуф муслимански, што је несхватљиво и незапамћено! Да не говоримо о Старчевој Горици гдје је и гроб великог штампара Божидара Вуковића, на чувена Врањина, на којој је било сједиште зетских митрополита, одакле се селила на Жабљак па на Цетиње. Тамо је манастир Ком на коме је Јелени Балшић Никон Јерусалимац писао оне чувене списе.

И то је доказ колико је хришћанска духовност била присутна на овим просторима, колико је она оплођавала и претакала се у народно биће, и колико је она данас угрожена, искоријењена, у покушају да буде убијена: убијено памћење, убијена душа.

И прво што нам ваља чинити, опет то понављам, треба обнављати нас саме, а онда полако и храмове обнављати. А на првом мјесту треба градити Саборни храм у Подгорици, храм који ће да буде посвећен Васкрсењу Христовом.

Овдје, на Цетињу, прије рата почео је да се гради Саборни храм у вријеме митрополита Гаврила Дожића, потоњег патријарха. Вио горе, изнад манастира, заравњен терен за храм, а постојао је и пројекат. но, дошао је рат, дошло братско поклање, несрећа, гладне године и невоље ратне и поратне, и то је стало. Али, Цетиње заслужује да има свој Саборни храм. Манастир цетињски остаје оно што јесте. Он никада не може престати да буде сабирно сочиво душе оног народа на оним просторима и данас и сјутра као што је то било кроз вјекове. Међутим, Цетиње залужује да добије и свој Саборни храм, да, када дође оволико народа (као што је данас дошло, и више, ако Бог да) да тај народ има гдје да стане. Јер данас нијесу сви могли да доживе сву светковину која се на Цетињу одигравала.

Дакле, имамо много посла: обнављање душе, обнављање храмова, обнављање економије, обнављање земље (ваља земљу орати); много посла чека житеље Црне Горе.

- "Не претвори ли Бог мудрост овог свијета у лудост" записано је у Књизи о Јову, а шта у овом времену данашње лудости свом народу поручује новоустоличени митрополит црногорско-приморски и скендеријски Амфилохије?

- Поручујем оно што поручује ријеч народног пјесника: "Душу своју да врће у чистоту." То и себи поручујем, и свима поручујем - враћање душе у чистоту, и кроз то враћање душе вјечној светињи, а кроз то вјечном, неуништивом, људском, богочовјечном достојанству. Оном достојанству, којим је ове просторе и ову земљу надахњивао и натапао Јован Владимир, па послије њега Свети Сава и сви великани српског народа, сви зидари, сви неимари, све честите мајке и сестре, а само Бог зна њихову тугу, њихов стид, њихову духовну љепоту којом су украшавале своју дјецу и своје потомке, кроз вјекове.

Ето, видите и сами, данас и овдје на Цетињу, заиста су се узиграле душе прађедовске. Краљ Никола, кога смо прошле године овдје дочекали и ето, Бог је некако удесио, да ја, као садашњи митрополит цетињски, први од свих Црногораца, прошле године дочекам свога Господара и Краља на броду, који је дошао из Италије. Спречавали ме јесу, али био сам, признајем, дрзак. Малтене на силу сам ушао у брод. Ушао сам, јер нијесам хтио дозволити да неко други, неправославни дочека црногорског Господара уз искључење представника Црногорске митрополије и Цркве српске. И то ми причињава голему радост што сам га први дочекао на тлу Црне Горе, што смо му отпјевали химну "Онамо, 'намо". А и то је било забрањено, не заборавите, прошле године. И ту сам морао убјеђивати хор да пјева химну и поред забране.

Замислите, дошао Краљ Никола, а његова химна, малтене химна Црне Горе у вријеме Краљевине Црне Горе, да буде забрањена да се пјева у часу кад Краљ долази на своје Цетиње! Е, таква су времена до јуче била, али опет, хвала Богу, она се мијењају, а и ми се мијењамо.

Краљ нам је дошао на Цетиње, ево и митрополита на Цетињу, а ево и свих нас Црногораца, па да видимо ко је вјеран Светом Петру Цетињском и Петру II Петровићу Његошу! Видјећемо - коме закон лежи у топузу, а знамо да таквима трагови смрде нечовјештвом!

(НИН, јануар 1991.)

Душа у банатској равници

- Одлазите из Баната...

- Одлуком светог архијерејског сабора постављен сам за митрополита црногорско-приморско-скендеријског, и ова нова улога је за мене служење Богу и људима. Мислио сам да ћу у Банату остати док сам епископ и довијека, али, била је потреба да одем на Цетиње, обзиром да сам из тих крајева. Из своје досадашње Епархије, добио сам многе честитке, али и критике и жал што одлазим. Тако да признајем, примам честитке, али и сам жалим, јер сам хтио и желио да останем у Банату.

Такво је и правило црквено, од искона, да епископ, кад дође у једну епархију, он ту треба да остане до своје смрти. Чак се мисли да је то нека врста вјенчања епископа с епархијом.

А било ми је помало необично када сам постављен за епископа Банатске епархије, пошто ми је менталитет овдашњих људи, ипак био непознат. Но, када неког волиш није тешко да га упознаш. Љубав је најбољи пут за упознавање.

А онда помислих, имам и ја мало искуства, лутао сам по бијелом свијету и прилагођавао се разнима, па што да се не прилагодим свом сопственом народу, макар он по менталитету био нешто друкчији од мојих Морачана.

Банаћанин је сав овдје. Прошао је сито и решето. Ко све њиме није владао... Слуша он твоју причу, али мјерка, чека да види је ли ти ријеч сагласна дјелу, или је то само онако. Као, незаинтересован је, баш га брига. Ма, какви! Видим, сваки мој покрет прати, сваку ријеч памти.

И то је нешто у овим људима што ме је духовно обогатило. У Банату сам, признајем, захваљујући широкој банатској равници, проширио своју душу. Ширина је ширина! Заволио сам равницу, нарочито кад сунце залази, а ја се однекуд враћам. Небо се спусти, чини се, можеш руком да га такнеш. Тек тада схватиш зашто људи могу да се заљубе у онај предио, а горштаци су, попут мене.

- Зов завичаја, Црне Горе...

- Догодило се, ето, да се на мени остварује, по промисли Божјем она Његошева: "Гдје је зрно клицом заметнуло, ондје нека и плодом почине!"

Осјећам то као послушање гласу јагњета Божјег, закланог за живот свијета. Отишао сам на Цетиње да мирим завађене, да сједињујем разједињене, да братим разбраћене и да сведочим колико знам и колико могу о великом људском достојанству, да обнављам светиње, да помогнем обнављању Ловћенског храма, јер се његовим обнављањем обнавља и оскрнављена народна душа.

То што сам сада на Цетињу, не значи да ћу ја сасвим отићи из Вршца. Ондје сам служио шест година иједан дио моје душе заувијек ће остати у равном Банату. Ових дана идем преко Баната, посматрам земљу банатску, равну, па видим и осјећам, ушла је у мене. Кад је тако ушла у мене за шест година, колико ли је тек она мила и драга Банаћанима који су ту рођени. И треба да им буде мила, јер благословна је земља банатска. Али, с друге стране кад гледам банатске паоре, видим како им већ у шездесетој земља пробија кроз лице и очи. Стално су у њој, везани су за њу, и она их испија. Та веза понекад може бити и негативна. Она је створила пословицу, коју сам овдје чуо и због које сам се згрозио. Кажу: "Да је добро имати брата и Бог би га имао!"

А зашто? Све због земље, због диобе! Ето, то су моји Банаћани...

- Да ли бисте нешто рекли поводом ових наших најновијих неприлика у земљи. посебно Хрватској...

- Ја сам зато да се потрудимо, да успоставимо узајамно дубљи, човјечји дијалог. Ми који овдје живимо, ипак смо из једних стабла, једног коријена, једног само историјског распећа, и бјекство једних од других је историјски немогуће, без обзира шта се међу нама буде догађало.

Неопходно је, међутим, развијати у себе спремност за слушање другога, отвореност за муку другога. Када неко стално кука, значи: боли га нешто! Кад ово говорим, мислим на збивања у току минулог рата, на територији НДХ. Бојим се да браћа Хрвати, који такође имају своје трауме, можда још нијесу схватили колико је дубока рана српског народа на просторима НДХ, како та рана још крвари и колико има и данас примјера тамо озакоњеног ратног безакоња. А то је горе и од рата и од послијератног стања.

О томе свједоче бројни храмови, чије рушевине још и данас штрче према небу, да не говорим о толиким јамама. Требало би да смогнемо снаге, да једни другима дубље завиримо у ране. Ако то учинимо, можда ће се и многи неспоразуми који постоје, бар умањити и можда ћемо осјетити да нијесмо толико далеко једни од других, колико мислимо.

(Политика експрес, 4. фебруар 1991)

Свака епископија је у извјесном смислу аутокефална

- Господине митрополите, овдје се, на Бадње вече, одигравао са Вашом свечаношћу, још један паралелан скуп. Шта мислите о томе, што су бадњаци горјели и испред Двора а не само испред Манастира?

- Ту, очигледно постоји један велики неспоразум. У контексту с духовним буђењем, које је сада присутно на овим просторима, јавља се и феномен, да једна група младих људи који су духовно и гладни и жедни, покушавају да глад утоле на неки свој начин. Нажалост, појављују се и они, тешка је ријеч, али рећи ћу је, који манипулишу о њиховом духовном глађу, а сами нијесу довољно упућени у то шта је Црква, какво је њено устројство, њена мисија, њен садржај и циљ.

- Да ли је манипулација, и тврдња, да је Црногорска православна црква до 1920. године била аутокефална?

- Прво треба да се одговори на питање: Шта је то аутокефална црква. Православна црква на овим просторима у древној Зети, касније Црној Гори, имала је своје мјесто у оквирима Пећке патријаршије. Како се мијењала судбина Пећке патријаршије, тако се мијењала судбина и стање Цркве у Зети односно у Црној Гори. Све историјске промјене утицале су и на њу.

Прије свега, треба рећи да је по православној еклисиологији, свака епископија, у извјесном смислу аутокефална, шта значи да посједује пуноћу благодатног и организационог живота. Једној православној епископији ништа не може да дода нити да одузме друга епископија. По древној изреци, једног од великих хришћанских богослова Кипријана Картагинског, тамо гдје је епископ са својим презвитерима (свештенством) и народом, тамо је пуноћа Католичанске-саборне, Православне цркве.

Према томе, од памтивијека, тј. од оснивања Зетске епископије, која је касније постала митрополија, па до најновијих времена, Црква је на овом тлу имала пуноћу свога живота. Друге митрополије или епископије, само могу да додају своју љубав и заједништво у истој вјери, тајнама и животу овој митрополији. У свези те љубави, састоји се и пуноћа Цркве и њеног живота. Преко свезе те љубави, обједињују се међусобно помјесне Цркве, епископије, а преко њих се обједињују покрајине, народи, државе. Они се не обједињују само у оквиру

једног народа. Уосталом, мисија Цркве није партикуларна већ универзална. Свако свођење Цркве на било какав партикуларизам, значи негирање њеног бића, њеног садржаја и мисије.

- Значи ли то да је Црква ипак имала аутокефалност у Црној Гори?

- Црква је у Црној Гори имала ту пуноћу благодатног живота као и сака друга епископија али је кроз вјекове, живјела у заједништву и у оквирима пећке патријаршије. Но не само у новије вријеме, већ и раније, обзиром и на положај Зете, као једне од кључних српских земаља, она је уживала и посебан углед међу епископијама Пећког трона, најприје стога што је једна од првих Епископија које је основао Свети Сава.

У доба турских освајања, Црногорско-приморска митрополија била је носилац јединства и српског народа и Пећке патријаршије, која је тада била угрожена, нарочито послије великих сеоба крајем XVII и почетком XVIII вијека. Обзиром на нередовно стање у Пећкој патријаршији од краја XVII вијека ова Митрополија имала је свој самосвојни живот, у духу изворне "аутокефалности, " односно аутономности, својствене свакој православној епископији.

Међутим, Црногорско-приморска митрополија, без обзира на етнарску улогу Митрополита у доба Петровића увијек је себе сматрала органски повезаном с Пећком патријаршијом, и не само то, већ и чуварем Пећког трона. Тако су се, уосталом, и називали митрополити цетињски, као на примјер митрополит Данило, митрополит Сава, Василије, да не говоримо о Светом Петру и Петру II Петровићу Његошу, све до Митрофана Бана.

Ниједан од њих није себе, никада ни за тренутак одвајао, од заједништва епископија у оквирима из Пећке патријаршије.

Обликујући државу Црне Горе и Брда, краљ Никола је створио Устав Црногорске митрополије (1904), у коме се она назива Аутокефалном Црногорском митрополијом, па сад они, који заговарају партикуларизам Црногорске цркве, позивају се на то.

Једно је историјски сигурно: Цетињска митрополија нити је кад тражила нити добила статус аутокефалности у уобичајеном смислу ријечи. Сама чињеница да су сви њени митрополити рукополагани на страни довољна је потврда за то. Јер, први предуслов аутокефалности је постојање уједној области најмање 23 епископа који ће рукополагати своје насљеднике. Један митрополит може бити аутономан под одређеним условима, али никада аутокефалан у правом смислу ријечи. То је био случај са Цетињским Митрополитом, наравно, послије укидања Пећке патријаршије (1776). Међутим, чим су се историјске прилике нормализовале (1920) и Цетињска Митрополија, са другим аутономним јединицама, вратила се заједништву Пећке Патријаршије.

- Многи питање Цркве повезују са питањем нације. Присталице Самосталне црногорске цркве, између осталог провлаче аргумент да је овдје немогуће крстити се као Црногорац?

- И то је исхитрено и измишљено питање. То је показатељ духовне опустошености читавих послијератних покољења, а с опустошеним душама се лако манипулише. Црква је призвана да иде и "крштава све народе у име Оца и Сина и Светога Духа", призвана је да од свих народа земаљских ствара један - Божији Народ, род изабраних, царско свештенство. Односно, виша димензија у хришћанству јесте управо та припадност цркви као таквој, а члан Цркве се постаје преко вјере у Христа као Бога и Спаситеља. Ми се у "Христа крштавамо" и "облачимо" а не у било какву националност. Националност је ту потпуно ирелевантна.

Примарни идентитет онога који се крштава је то што он постаје хришћанин. Преко тог свог постојања хришћанином он и задобија своју изворну људску природу. А откривајући и задобијајући своју изворну људску природу, он себе (доживљава као брата) сваком људском бићу, без обзира ком језику или народу, то биће припада.

Дакле, циљ цркве није да раздваја, већ да сједињује и да од безброј људи и народа, направи једног Човјека и један народ на земљи. Ако то заборавимо, онда ми не знамо шта је Црква, претварамо је у идол или фетиш, идеолошки или национални, свеједно је.

- А можемо ли рећи, да се с овим питањима која се постављају у Црној Гори, наговјештава оно што се у Македонији догодило, када се Македонска православна црква одвојила од СПЦ?

- Оно што се збило у Македонији, збило се потпуно ненормално - и духовно и црквено нездраво. То у историји није упамћено, да један атеистички систем и идеологија, стварају Цркву. Истински црквени људи никада нијесу били за то. за такво раздвајање црквеног заједништва, које је овдје постојало вјековима.

То што се догодило у Македонији, имало је само негативне посљедице, и у Македонији и шире, створило је отворену мржњу, која је и дан-данас избија на површину код људи, који су нажалост, духовно раслабљени, опустошени, који и не знају шта је Црква и који је њен основни циљ и улога.

Кратко речено национални моменат никад није био примаран за обликовање једне Помјесне цркве. Оно што је битно као разлог за обликовање Помјесне цркве, јесте проналажење бољег пута и начина да се Христова порука оприсутни у животу појединца и једног народа.

црква која не ствара од многих - једнога, није Црква. То је антицрква. То је некаква секта. Секташки принцип је антијеванђелски, у било чије име се прихватао: било Бога, било нације или појединца.

Тај тип аутокефалности, који се у Црној Гори јавља у нечијим духовно опустошеним Главама, то обезбожено и раздуховљено секташтво, не припада Цркви, нити њеном истинском духу. То води некој демонској цркви која је антипод праве Цркве, њеног духа и садржаја.

(Интервју, јануар 1991)

Србија себи на ползу

"На Балкану никада није било лако да се живи, а поготово не данас. Српски народ се од досељавања овдје, нашао на жеравичкој раскрсници, како рече отац Јустин Поповић, и на раскршћу је засновао своја огњишта.

А огњишта на раскршћима умију лијепо да горе, али су често изложена вјетровима, па је мука ватру одржавати и дом сачувати...

А то двоје, западноримско и источноримско царство одиграло је, игра и играће, хтјели ми то или не, велику улогу у нашим судбинама на Балкану. Срби су историјски и културни баштеници оба та насљеђа - и источноромејског (јерусалимско-цариградског или византијског) и латинског.

Света двојица, Симеон и Сава, оријентисали су их према источноромејском хришћанству и према њему су обликовали и државу и Цркву. Због тога што је српски народ једном засвагда усмјерио своју судбину према Истоку, вјерујући да с Истока и сунце долази, нашао се у новије вријеме на раскршћу, које за њега није ново, али је на нов начин постављено.

Усмјерење према Западној Европи, које је касније услиједило, стицајем историјских околности, нешто силом а нешто милом, довело је српски народ у нову перипетију, из које ће ко зна кад, и да ли ће (?) успјети да исплива. Но то усмјерење, иако погрјешно, представља велико

искуство, истине, крваво плаћано али драгоцјено, јер би требало и морало да буде отрежњујуће за српски народ.

- Многи вјерују да је излаз из садашњег ланца недаћа, и за Србију и за Југославију, ипак, Европа?

- И ја мислим да је излаз - Европа. Али, питање је - која? Европа је многозначна. Она је и римоцентрична и германоцентрична, она је и француска револуција али и шпанска инквизиција. Европа је земља светих чудеса, како вели Достојевски, али и земља примјене великих идеја. Ми, као народ, припадамо Европи, у смислу што смо баштеници медитеранске културе, било да се ради о древној јелинској било о изворној хришћанској, тј. о оних првих десет вјекова хришћанства док је оно још било јединствено. Да би био плодотворан и плодоносан наш одлазак у Европу морао да буде кроз повратак нашим извориштима, а она су јерусалимско-цариградска. На њима, на тој јерусалимско-цариградској философији живота, српски народ постао је историјски зрио народ.

Своје мјесто у Европи не можемо да нађемо као просјаци. Такви не требамо ни себи ни њој. Ако у Европу идемо да се обогатимо оним што она има, уносећи у њу наш духовни опит, онда ми богатимо и њу и себе. Али, то није лако, управо стога, што смо трагично осиромашени, у једном тренутку повјеровали да је у Европи, онаквој каква јесте и с онаквим хуманизмом и цивилизацијом од ренесансе па наовамо - наш спас. Тиме смо презрели оно што јесмо и преко чега смо постали историјски зрио народ.

- Може ли Србија сама у Европу?

- Било како било, у оном историјском тренутку, ми смо у Европу и немамо куд из ње. У њој смо обликовани, па и када је у питању то европско ишчадије - марксизам и комунизам. Ми смо били заморчићи западноевропских идеологија. Кад смо кренули да остварујемо идеје Западне Европе - настрадали смо. Па ипак, и тада смо хтјели у Европу. Бојим се да бисмо поново хтјели да будем о заморчићи, наизглед једне другачије, а у суштини, те исте Европе. Није ли вријеме да једном с тим престанемо, да се отријезнимо новим и најновијим искуством, и да уз поштовање свих Европа, почнемо да се враћамо себи и својој памети.

- Каква Југославија одговара Србији?

- Југославија која је у стању да испоштује наш духовни идентитет, културни израз и достојанство и наше право на мјесто под сунцем, прихватљива је за нас, нарочито што ми не постојимо сами себе ради, већ и других ради.

Али Југославија која није у стању да испоштује достојанство овог народа, као што се то догодило са овом другим - Брозовом, таква нам није по мјери. Није по нашој мјери Југославија која има за посљедицу Јасеновце, Јадовна и Глине, или која је спремна да жртвује наше жртвено поље Косово и Метохију, ради својих себичних интереса.

Српски народ у овој земљи има најмање разлога, што се њега лично тиче, да се бори за било коју Југославију. Са својом историјском државношћу, обликованом ван Југославије, својом самосвојном духовношћу културом, која собом обухвата и Исток.

као душу, и Запад, као хаљину, с мало умјећа и с мало историјске среће, он може да опстане на овој својој жеравичној раскрсници, уз поштовање свих и свакога.

Ми сада можемо и да разговарамо - шта би било да није било.

Да смо 1918., као народ, имали ово искуство које имамо сада, вјерујем да не бисмо ни улазили у ову југословенску перипетију - ни себе ради, ни других рали.

Гледано кроз призму садашњег искуства, 1918. је једна од великих заблуда и илузија српског народа. Он је тада прокоцкао своју историјску шансу, каква се једном народу, од Провиђења Божијег, да је само једном у хиљаду година. А њемује, тада, његовом голготом било дато да омеђи своје културне и државне границе. У својој заљубљености дјетињем повјерењу према Европи, оповршињености интелектуалних слојева, српски народ је дошао до тог наивног брака, који је сада тешко развјенчати.

И међуратна, а поготово послијератна Југославија, грађена је на непоштовању историјског и културног достојанства српског народа.

У жељи за јединством јужнословенских народа на просвећеним, тзв. хуманистичким принципима, Срби су прихватили да жртвују много шта своје, угрожавајући своје биће, да би могли, први пут у историји да саграде заједничку кућу с осталим дјеловима Југославије, даби се уклопили у Европу и остварили тежњу из посљедња три вијека. Иа крају су остали кратких рукава. Не само што су том жртвом, ради општих циљева и идеала, угрозили свој идентитет, већ су испали и мегаломани и освајачи туђих простора, наметљивци, нежељени гости.

- Шта, ако дође до распада Југославије?

- Ми морамо да се вратимо оној Карађорђевој идеји од прије 180 година, да се вратимо нашим животним, историјским, духовним просторима. Једино тако, ћемо и себи на ползу, и Европи на ползу. Ово што се сада догађа у Југославији, посљедица је ранијих збивања, дијелом и резултат наших заблуда, самообмана наше наивности, али и резултат нашег трагичног историјског положаја прича која прича нас а не ми њу. То је судар много дубљих свјетова.

Наша сјеверна бића, обликована ма начелима римске идеје, или римоцентричног експанзионизма, како га назива Достојевски, имали су другу рачуницу кад су улазила у ову држану. Васпитана на принципима римо-ватиканског универзализма, она су мислила да је дошао историјски тренутак да се тај непокорни, "шизматични"православни Балкан укључи органски у орбит тог римоцентричног универзализма. Уосталом, основна Штросмајерова идеја била је, како да се нађе начин како би се православни Словени поклопили Риму.

Треба се ослободити илузија да је Европа обећани рај. Она је само ново искушење српском народу. Јер, само повратак себи, значиће и повратак Европи, у изворном смислу те ријечи. Али тај повратак себи није само наше призивање, већ и свих европских народа. То је враћање својим дубинама, својим изворима. Без тога и Европи пријети апокалиптичко доба. Не дође ли до тога, не бих се изненадио, ако на тлу Европе изникне неки нови "изам", сличан марксизму или нацизму, који ће погрузити све у нове врсте тоталитаризма и насиља.

Поред све лијепе европске културе, њене спољашње привлачности, кратко речено - овај народ би требало да "зна за јадац". Јер, не памти се да се Сунце икад родило на Западу!

(Политика. експрес, 4. јун 1990.)

Цивилизација је маска

- У часопису Српске патријаршије "Православље", између осталог пише, да је према византијском моралу и препредености "правилан начин понашања, ласкање свакоме ко има власт, и да је свако ко је ласкао, тиме био заштићен. Није ли се тако, током вјекова, а посебно данас, понашала и Православна црква?

- Православна црква, по свом духу, није властодржачка. Напротив, током историје настојала ја да оствари јеванђелско становиште, да "моје царство није од овога свијета". У временима каква су наша, кад је Православна црква изгубила своју потпору у државној власти, као што се то догодило, на примјер у Русији, и код нас, оставши без било какве спољне моћи на коју би

могла да се ослони у смислу заштите, па може само да опстане само ако њени носиоци имају стварну, праву унутрашњу духовну моћ.

- Очигледно да је дошло до промјене односа између српске политике и Српске православне цркве?

- Постојећи антагонизми не могу да се превазиђу тек тако, преко ноћи. Истина, током посљедњих година, дошло је до промјена, до каквих није могло доћи свих минулих четрдесетак година, од свршетка рата... И то су надајмо се здраве промјене.

У фебруару и марту прошле године (1987) вођена је кампања против мене у Вршцу, када је, након напада на мене од стране тадашњег предсједника покрајине Војводине Ђорђа Радосављевића, почео прави прогон. Засиједали су комитети на тајним састанцима, у школама су организовали ђаке и професоре, убјеђујући их да се "клоне тог злогласног епископа" који се "убацује у празан простор". Атмосфера је била наелектрисана нездравим духом.

Међутим, није прошла ни година дана, а прилике су се сасвим измијениле. Још лани на трибини Више педагошке школе у Вршцу, главна теме је била антирелигиозна пропаганда, а ове године на тој истој трибини наступио је човјек који је рекао: "Када не би било Цркве... црква нам је једино уточиште." Таква промјена настала је за годину дана.

- И гдје су, по Вашем мишљењу, разлози за ове промјене?

- У догађајима на Косову. Ради ових догађаја, окоштале партијске структуре, које су у много чему својим опортунизмом и политиканством, довеле до тешке ситуације на Косову, почеле су пуцати. Јер, догађања на Косову била су толико трагична и толико очигледна, да су чак и најокорелији комунисти морали да кажу: "Тако више не иде! Или ћемо потписати потпуну издају свих својих националних интереса и интереса народа на том простору, или треба нешто измјенити".

И тако је Милошевић негдје казао: "С Партијом или без ње, Србија мора да сачува своје Косово!" Да је послије педесет година један предсједник могао рећи "с партијом или без ње", сигурно значи да се нешто преломило и сазрело много дубље, и то је то, то нешто што не може да се заустави.

- Увјерени сте, дакле, да ће Милошевић, с партијом или без ње, ријешити проблеме на Косову, и вјерујете му. Међутим, како то да Вам, у тренутку, кад баш српска партија, о којој говоримо, упорно одбацује захтјеве за увођење политичког плурализма, то није сумњиво?

- То је размишљање које смо већ чули: "Нијесмо ни за плурализам ни за монизам", што значи да нијесмо ни вино ни вода! Такво размишљање је увео ваш вољени друг Кардељ, да будемо поштени...

- Значи ли то да се у Србију не рађа нови Тито него Кардељ ?

- У овој земљи се много штошта рађа...Међутим, треба признати да се овдје код нас не ради о групи или о једном човјеку, већ о нечем што се родило дубоко у народу, и што је уједном тренутку група људи у структурама, гдје се нашла, успјела да преузме као своје. Да ли ће би ти у стању да иде до краја, да ли ће за то бити способна и да ли ће то смјети, то ћемо тек да видимо. За мене је битно да се у овој посљедњој години осјећам слободнијим. И због тога, у овом тренутку, након дугих година живота у некаквом страху, могу да кажем: "Хвала ти Боже што сам почео да дишем мало слободније!" И док је тако, уопште не постављам питање... Што свакако не значи да ћу некога да гледам као божанство - знам да свака власт у себи има нечег

демонског и да квари најбоље људе, а камоли оне који нијесу довољно зрели. Власт је ђавоља ствар.

Доскора су Вас сматрали најоштријим критичарем владајући идеологије и система, док данас готово с изузетним разумијевањем говорите о проблемима ове, некад критиковане партије. Мислите лида се партија уистину може да промијени?

- Нијесам почео да вјерујем да може да се промијени. Вјерујем да у одређеном тренутку људи или бар неки међу њима, због стварности која их на то присиљава, посебно ако су трезвенији, могу нешто да промијене Човјека не може никада да испуни ниједна партија, јер је човјек биће које је шире од партије или било којег калупа. И то можемо да видимо у групи људи у српској партији, премда свакако допуштам могућност да битну улогу у таквој политици играју интереси који произилазе из захтјева за остајање на власти. Чињеница је, разумије се, да је то двосјекли мач. Ипак се бојим да многи у овим догађајима посљедњих шест-седам мјесеци, нијесу схватили да није проговорио неки нови вођа, већ народ. Навикли смо на систем, унутар кога не можемо да разумијемо, да је то што се догађа и што видимо, припрема за рушење њега самога и предуслов за могућу демократизацију и нормалнији живот у држави. Можда и није тако, показаће вријеме...

- Вријеме све више показује да смо свједоци србизације Црне Горе, да се поставља питање Срба у БиХ, да Српска православна црква негира аутокефалност македонске православне цркве, а тиме и Македонце као народ...

- Дуго је у овој земљи важила максима, да разбијена Србије значи јака Југославија! Став комунистичке партије (и то по директивама Коминтерне прије рата) био је да Балкан и у срцу Балкана српски народ треба да се ослаби... На темељу тога створени су нови народи који су у историји нијесу никада ни постојали, као рецимо Црногорци. Они су најочигледнији примјер.

Ја сам, ето Србин, премда сам рођен у Црној Гори. Мој брат је у Црној Гори секретар једне основне школе, и он све пише Црногорац! Понекад сам волио да кажем својој мајци: "Ти си срећна мајка! Друге мајке роде два сина а ти си родила два народа! " Оваква подјела је типична за шизофрену свијест савремених Црногораца. Један пуковник из Црне Горе, који је послије рата био Србин, изненада се уписао међу Црногорце. Питали су га како је то могуће, кад је до јуче био Србин. Казао је како је партија издала директиву да припада црногорској нацији и да зато тој нацији припада и - тачка. Ако Црногорци стварно нијесу Срби, онда Срба, такво је моје мишљење, уопште нема. Узмите рецимо у руке Његошева дјела или прогласе црногорског краља Николе Црногорцима из 1914 године...

- Па шта је онда Црна Гора?

- Црна Гора је српска земља која има своју историјску бит, своје историјске токове, јер је имала своју државу у којој је установљена једна специфичност, један посебни менталитет.

Што се тиче Босне и Херцеговине, то је наша заједничка мука. У Босни и Херцеговини указују се све противрјечности и сва замршеност наше историјске судбине, чак и судбине свијета. Ако на правилан начин ријешимо судбину БиХ, биће то модел за рјешење свјетских проблема. Ту се, наиме, ради о судару и симбиози западног животног усмјерења с византијско-словенским и исламским. Ту је у бити истог народа дошло до тако јаке диференцијације на темељу религијске припадности да је проблем још комплекснији.

Што се тиче македонског народа, и то је комплексно питање. Премда има много нејасних ствари, чињеница је да се о македонском народу, односно о некаквој самосвојности овог словенског становништва које се не би сматрало ни Србима ни Грцима ни Бугарима, почело говорити тек крајем прошлог нијека, и то у контексту сукоба и трвења међу великим силама. То је касније добило на интензитету, а комунистичка партија је овако становиште прихватила као предуслов за рјешавање тзв. "македонског питања".

Знам да тамо има доста Срба а познато је да се дио тамошњег становништва сматра Бугарима; тек послије рата имамо посла с јаком групом нових генерација које се сматрају Македонцима и говоре дијалектом који је постао језик. То је реалност, док је будућност још отворена...

Проблем тамошње Цркве је ствар за себе. Српска православна црква није прихватала стање цркве у Македонији јер је оно посљедица насиља атеистичке идеологије Црква има историјско искуство да не смије свако ново стање да прихвати пребрзо за нормално.

- Исто тако не постоји ни самостална Црногорска православна црква. Какаа је утицај Српске православне цркве у Црној гори, послије свих ових искустава, током минулих четрдесетак година?

- Овај наш братоубилачки рат, који се зове револуцијом и не знам ни сам како још...

... народноослободилачки рат...

... То је за мене братоубилачки рат. Првенствено братоубилачки рат. Свеједно је у име кога и у име чега убијаш; кад убијеш човјека, уз то из свога народа - убијеш свог брата! У име расе или класе, у име бо! а - то је свеједно. Овај братоубилачки рат је за српски народ био трагичнији од свих претходних. У Црној Гори је народ страховито страдао. Током рата, неко вријеме су превладавали четници, од 1943 и 1944. партизани. Кал превладају једни уништавају друге, кад превладају други уништавају прве. А комунисти су започели то крваво коло...

У то вријеме убијен је и црногорско-приморски митрополит Јоаникије заједно са око седамдесет свештеника, без суда и пресуде. Још ни до данас немају ни гроба ни мрамора. Послије рата извршен је страховит притисак на Цркву, то знам јер сам тамо одрастао. Сјећам се како сам с породицом ишао у Манастир Морачу на причешће: на улазу у порту стајао је партијски секретар и записивао ко улази у цркву и понављао: "Ако идеш у цркву, плаћаћеш дупли порез!"

Касније, 1953. године, затворили су митрополита Арсенија, који је у затвору чамио седам година, послије чега се више није смио вратити у Црну Гору. Све је то утицало на замирање црквеног живота.

- Не плашите ли се да ће због ванредних мјера "рјешења" прилика на Косову, замријети црквени живот и тамо, као некад у Црној Гори?

- Садашње рјешавање косовских прилика, посљедица је дуготрајне болести. Болести, за коју су кривци политика наше државе и партије. Оно што се догодило на Косову, од краја рата, за нормалну људску логику која поштује државу, отаџбину, то је издаја! Црква је без престанка, из године у годину сигнализовала, обавјештавала о стању Броза, као и све друге институције, па ништа. Досадашња рјешења била су саботерска и омогућила су злу да се разрасте и постане неукротиво. Шта бисте урадили ви, да вам неко у Марибору спали вашу лијеку цркву, силује сестру; кад бисте дијете послали у школу а нијесте сигурни да ли ће се вратити здраво; кад бисте спавали с пиштољем под јастуком, као људи на Косову. Шта бисте чинили кад би се све то у вашем граду радило и то систематски. Кад за вашег Јаншу организујете онакве митинге, бранећи људска права, шта бисте учинили кад би се овако нешто догађало у словеначким градовима?

Неки историјски тренуци су ирационални, без нормалне логике, остаје само питање - бити или небити! Овакве ирационалности дешавају се пред очима тзв. културне Европе, која је у бити, и те како жедна крви. И све се то деценијама одиграва на косовском простору, а ви господо из тзв. цивилизованог друштва све то лијепо посматрате јер се не тиче наше коже, из даљине гледајући шта се догађа тим јужњацима, Балканцима.

Бојим се, браћо Словенци, па и Хрвати, да уопште нијесте схватили или не желите да разумијете, о чему се ондје ради... Или нећете или сте толико преокупирани сами собом и својим проблемима, да уопште не можете да схватите историјску и вјековну патњу једног народа. То је оно што нас стварно боли. Једноставно се питам, да ли је комуникација уистину толико прекинута, да не можете да разумијете...

Ако Словенци мисле да је Југославија оваква каква јесте, супротност неким њиховим виталним интересима, култури и језику, и да би неко друго рјешење било боље, онда би свјесно поздравио то, да Словенци сами, ако је то у овом глупом свијету уопште могуће, нађу пут обнове неке нове Аустроугарске монархије, новог типа неке Средње Европе...

Међутим, док живимо у заједничкој кући, с таквим ставом, какав имају Словенци према косовском питању, очекивало би се од честитих људи другачије понашање. Зар се смије догађати да онај коме си дао "бесу" (ријеч) и који је теби дао "бесу" да ћете живјети заједно и дијелити добро и зло, дође и подсмијава ти се. Подсмијава се једном Ђорђу Мартиновићу кога су набили на флашу! За такве је значајнији Јанша и његов проблем, него ли такав мученик и силовано дијете, старо девет година!

Све је то у реду, све је то одлично - цивилно друштво! Али на Косову нема цивилног друштва. Ради се о бити или не бити. То је дубље од свега. Свакако, значајан је и Јанша, треба се борити за демократију и против сваког насиља. Али, постоје вриједности које се не могу поредити.

- Није ли то, на крају крајева, само проблем правне државе, а не братства и пријатељства?

- Каква правна држава? Зар је ово правна држава? Ова држава почина на насиљу од почетка: "Закон му је што му срце жуди, што не жуди у Куран не пише!" На оном начелу почива наша држава!

- Насиље ће родити насиље и тако ћемо. бити далеко од хришћанске љубави...

- Да парафразирам Солжењицина - мислим да постоје неки дубљи, историјски разлог за то да овом народу и хришћанској цивилизацији у овим крајевима не дозволимо да се сломи кичма. Јер Дечани, Грачаница и Пећка патријаршија нијесу само путоказ мом духовном сазријевању, оне су то за сваког човјека који долази било откуд. И ако негираш ова знамења људског стваралаштва и сазревања, враћаш се систему чопора. Достигнућа човјечанства треба бранити, јер истој генерацији само тако остаје нада да ће наћи свој пут, без њега ће се вратити у џунглу. И како да то предамо, жртвујемо безумљу?

Укратко, клин се клином избија. Дуго се покушавало диференцијацијама и причицама. Доланц је био тамо, на Косову. Сада на Косову више не говоре "лажеш!", већ - "Доланчиш!" То је нови израз, због г. 1981. и његових тадашњих лажи. На лажима је почивао овај систем и његова политика.

- Уз све ове одговоре, човјек би готово могао да се приклони размишљању, да географска карта "подијељене Југославије", коју смо штампали, има и неку дубљу основу, тако различито гледамо на ствари...

- Проблем који је "Младина" начела штампањем те географске карте, јесте у томе што се то не може тек тако игнорисати. Постоје одређене разлике, између, да тако кажем, хеленско-јерусалимског типа медитеранског човјека, и латинског типа медитеранског човјека. То се осјећало још у вријеме Римске империје, у вријеме подјеле на Источно и Западно римско царство. И Црква је платила томе данак, укључила се у све то. Сједне стране имамо нови Рим, Цариград са свом својом универзалношћу на темељу хришћанске, нове цивилизације; с друге стране Стари Рим, с истом универзалношћу, коју гради на остацима древног Рима и његовог

многобоштва. И ту је дошло до расцјепа. Запад је, бранећи своју универзалност, удружену са древном римском многобожачком идеологијом, дошао у сукоб с Истоком, који је одбацио послушност, тој пирамидалној универзалности непогрешивог типа, и дошло је до раскола.

О томе треба стварно да се размишља и из сасвим практичних разлога, прије свега при тражењу модуса вивенди на оном нашем простору. На то нас упућују историјска искуства, а посебно искуства из минулог рата. Јер се ерупција мржње тада излила у нови тип убилачке страсти у име тих подјела.

Лично се чудим, да у тренутку у коме су угрожени витални интереси српског народа, који је хришћански народ, да наша браћа Хрвати и Словенци, који су такође припадници исте хришћанске цивилизације, настоје да се тако понашају као да немамо никакве сродности. Као да у овом моменту Хрвате и Словенце привлачи више неки друкчији модел живота, источњачки и исламски, од овог који им је ближи.

Иначе, ја сам, што се цивилизације тиче помало, русоовски настројен. Цивилизација је, наиме, често маска, и зато сам у односу према цивилизацијској структури понашања песимиста и више вјерујем правим људима, светим људима. Кад се уједине прави систем и прави човјек, благо нама, кад би се само то догодило. У Европи је било много занимљивих система, јер све борбе у Европи, од ребесансе до данас су борбе за системе, онда је изненада избио сатанизам фашизма с једне и атеизма и марксизма с друге стране. Били су то изданци баш ове углађене цивилизације и цивилизоване Европе који су затровали васиону и опоганили злом све до Неба.

Све смо то сами искусили. И што сам старији, све су ми миље и блискије, сваком Црногорцу знане Његошеве ријечи: "Смијешна су својства ове земље!"

- Опростите, малоприје сте још били Србин, а сада сте, наједном Црногорац?

- Чекајте - из којег сте краја? Из Београда, Љубљане? Е, онај што који је из Љубљане каже да је Љубљанчанин. А кад кажем да сам Црногорац то значи да припадам крају као таквом. Једино је припадати покрајини и по њој се називати, а друго је припадаш народу...

- Открили смо безброј подјела и расцјепа. Како с тим стоје ствари у СПЦ? Има ли фракција?

- А, с тим је најтеже, то је жива мука...

- Ових дана многе је пријатно изненадила вијест да су на пут, међу народ, кренуле и кости цара Лазара. је ли то нека замена за штафету?

- Штафета младости је била нова идеологија с прастарим коријенима. Оно што се радило у част Јупитера, Августа, римског Цезара, код нас је копирано у виду "штафете". Том идолатријом стваран је идол у модерном духу, под модерним знамењем званим петокрака...

Мошти Цара Лазара су нешто сасвим друго. У Новом Завјету се каже: "Нема веће љубави од оне да неко жртвује свој живот за свог а ближњега". Та љубав је мјерило човјека и мјерило људског достојанства. Та се љубав жртвује до задњег атома, али не за себе и свој интерес, већ за другога.

Косовски велемученик цар Лазар је оваплоћење те и такве љубави. Неко може поштовање те и такве љубави да назове штафетом, може да је назива како му драго. Али, по мом дубоком, увјерењу, то је једина здрава и једина права "штафета", бар за истинске људе и народе. Али, то је нешто друго, то је цинизам, та и толика ваша неосјетљивост и неразумијевање за оно што нам је најсветије. Ако не поштујеш оно што је мени најсветлије, пише немамо о чему да разговарамо...

("Младина", октобра 1988.)

ПОГЛЕДИ

Троструки гријех и четвороструко огрјешење

Сумрак Ловћена је видљив и опипљив знак помрачености оних који "за правило лудост изабраше", у нашем вијеку и на нашим просторима. Како вријеме одмиче, постајемо све пише свијесни: прекрајање облика Ловћена и рушење Ловћенске капеле, представља троструки гријех и четвороструко огријешење.

Маузолејско насиље над Ловћеном гријех је према истини, правди и врлинској љепоти; огрјешење у односу наједно свето завјештање и самог завјештаоца, у односу на достојанство народа Црне Горе, на сам Ловћенски врх и на културу српског народа уопште и његова сржна историјска знамења.

Прво, то је гријех према истини, јер је сами чин извршеног Ловћенског безумља - тријумф лажних вриједности над дубљом истином самог постојања у слободи и за слободу, као и над смислом човјека и људског стваралаштва.

Друго, то је гријех и против правде, јер представља вапијућу неправду према једној епохи и људима те епохе, нарочито према Његошу и његовој посљедњој вољи; али, пишта мање и према садашњим и будућим покољењима.

Том неправдом им се оставља у насљеђе још једна непребол-рана и стално плаћање данка нечијој беспамети. Уз то зашто и то не рећи! оставља им се у насљеђе отровна јабука раздора у односу на сусједни хрватски народ. Како њега увјерити да перманентни отпор и бунт против Мештровићевог маузолеја на Ловћену не представља презир ни према коме нити негирање било кога, већ одбрану своје душе и свога постојања угрожених не слободом и насиљем.

Управо с тога је "промјена описа" Ловћена и симболике његовог хришћанског неботајног знамења, сверечитог својом простотом и знаковитошћу - трећи гријех. Гријех према врлинској љепоти, тј. према "мудрости простој најсјајнијој", којом је Његош Његош! И због које је он и хтио да под њеним окриљем похрани своје кости. Истинска љепота не трпи насиље. Она је по природи градитељска никад рушилачка!

Сваки први нови побљесак истинске љепоте, не негира и не руши претходни. Богати га собом и надопуњује, сапостојећи му у слободи, исијавајући из себе нови сјај.

Рушењем црквице Светог Петра Цетињског, Његошевом љеполиком мудрошћу скројене за ћивот његовом земном праху, Ловћен и свети ћивот на њему претворен је у згажени цвијет. Цвијет оскрнављен и насилно лишен свога исконскога миомира и спасоносне љепоте; замијењен нечим, што, нити је по мјери Ловћена нити по измјеренију Пјесника и његове самосвојне и самобитне васељености (универзалности).

Права љепота је чувар природе, она је и хранитељка сваке, на њеном обликовању и преображају, израсле људске дјелатности прошлих покољења.

Маузолеј, ондје гдје је постављен и начин на који је постављен, о његовој фараонској симболици и не говоримо, помрчење је и насиље и над једним и над другим.

Вандалски чик над Ловћеном представља и четвороструко огрјешење:

а) Огрјешење је према светом завјештању Петра II Петровића Његоша - митрополита, пјесника и господара Црне Горе. Посљедње завјештање и воља, одувијек су били врховни закон за свако покољење. Гажењем те воље, и то овако изузетне личности, Његошева видовита свијест и крстоносна мудрост, оковане су на Ловћену букагијама кратковиде тирјанске памети и сљепачког једноумља.

б) то је огрјешење и према достојанству и здравоумљу Црногорца, којима никад није било својствено да руше ни туђа духовна и историјска знамења, камоли своја сопствена, и то баш она у која су "заклети", као у свој олтар прави на камен крвави". Уништити знамење и "олтар" на Ловћену а оставити га сачуваног у грбу Црне Горе, није ли страшни знак трагичног расцјепа (шизофрености) сопствене свијести и унижења на историјском распећу и муко трпно стеченог узвишеног чојства.

в) рушиоци су се огријешили и о Ловћенски врх сасијецањем његовог неботика и разарањем његових природних облика товарењем камених блокова на његову камену громаду.

Не обесмишљује ли то, не само Ловћен и његов олтар, већ и сам Маузолеј, непримјеран Ловћенском врху и принудан ловћенском "сирјаку тужиом" и Његовом, по земном богатству, "сирјачком племену".

Коме је потребна лажљива представа о времену и људима и њиховим наравима"што соколу хоће наоч.ше!"

г) На крају, то је огрјешење о етику и цјелокупну културу Српскога народа, и о његова - његовој нарави, својствена знамења.

Ловћен са својим знамењем, с правом је назван "кров српске државе" (епископ Николај Охридско-жички). Рушењем црквице Светог Петра Помиритеља на језерском врху, тај кров је "разграђен", а знамење изникло из саборног опита и предања Српског народа угрожено и обесвећено. Који народ, свјестан свога достојанства, смије остати при том уништењу, сумраку и обесвјећењу, као коначном и једном засвагда, свршеном чину?

Колико је та Мала капела на Ловћену, уствари велика! И како, иако сад непостојећа, постаје, из дана у дан, све већа и знаменитија, о том свједочи све оно што се с њоме збивало и збива, нарочито посљедњих седамдесетак година; ан све оно што је о њој написано и што се о њој пише, без прекида, због чега она постаје све виша и свеобухватнија. Све ће више расти у нама и пред нашом свјешћу, док нас цјелосно не прожме, не очисти и не освијетли ослобађајући Ловћен од сумрака, а нас од срама и стида пред будућим покољењима. И враћајући мир души и праху бесмртног Цетињског пустињака.

("Ловћен воскресе" - Интервју, април 1990.)

Што не желиш себи не чини другима

Бога молим да нам свима подари разум, јер "крв је људска рана наопака".

На овим нашим просторима, поготово на тлу Хрватске, превише је крви проливено од братске руке, тако да нам ње више не треба.

А што се тиче свих збивања на тлу Хрватске и њихових узрока за то нажалост важи она народна" ко другоме јаму копа, сам у њу упада"

Кад бисмо у овом историјском тренутку примијенили ону јеванђелску истину: што не желиш себи, пи чини другоме, онда би браћа Хрвати на првом мјесту схватили да не би требало да

раде оно што раде већ дуже вријеме да помажу сепаратисте на Косову и Метохији који угрожавају вјековно огњиште српске духовности.

Онда би схватили да постојање Срба и Српске цркве на тлу данашње Хрватске није од јуче.

Манастир Крка саграђен је онде где је саграђен и то у времену у коме нема ниједног видљивог трага о шиптарском присуству на Косову и Метохији.

Зато, када узимају у заштиту шиптарске безумнике на Косову и подржавају њихов подривачки рад, требало би да имају макар мало више разумевања за своју браћу хришћане-Србе, који с њима живе од заједничког досељења иза Карпата, на ове просторе.

Онда би имали и више пробуђене савјести у односу најаме пуне још увијек невино покланих православних Срба у току другог свјетског рата, а кроз то би се створили бољи предуслови за изналажење путева разума и рјешења свих спорних питања која нас муче.

Све дотле, док се ти путеви не изнађу крв невино убијеног брата Авеља, вапиће к небу.

(Експрес, 4. мај 1991.)

Ласно ћемо, ако јесмо људи

"Догађаји су, пред којима се радије ћути него говори. Ова пресудна догађања, из темеља потресају животе свих људи који живе на овим просторима.

Много је питања а мало одговора. Мој покојни ђед Радисав, говорио је у вријеме сличних збивања 1944/45. године:"Ко из овог времена изнесе чист образ и здраву памет, тај ће тек бити чељаде", хоће рећи човјек! Можемо да кажемо да је ово пресудни тренутак у историји српског народа, а и у историји других народа који с њима живе на овом тлу. Потребно нам је много храбрости, видовитости и духовне зрелости трезвености и смисла за историјска збивања, да бисмо могли да изађемо из овог кошмара, и да би добро и човјечност у нама побиједили зло, бесловесност и нечовјечност.

Бог, коме припадамо, поново је дао српском народу историјску шансу, коју је једном прокоцкао, 1918. године да сагради своју кућу, свој дом, и да се испуни вјековни завјет о уједињењу свих српских земаља.

Вријеме је да испоштујемо вјековну жељу браће Хрвата и Словенаца, - никад остварену, и зато у овом тренутку пројављивану на неуравнотежен начин - да буду своји на своме. Безумио би било у томе да се спречавају. Јер ни обична породица на силу не може да живи у истој кући, камоли хетерогени народи у Југославији.

Пошто су и Хрвати хришћани, и за њих важи: не чини другоме што не желиш себи!

А и Срби желе да буду своји на своме. Ако превлада наведени еванђелски принцип - а моја је молитва да се тако разријеши Југословенска трагедија - онда ће се разријешити на најбољи начин, односно на оној народној: "ласно ћемо, ако јесмо љуђи!"

Није лако бити човјек ни један дан!

А ми, не само да бисмо требали бити људи, него и хришћани, што је дубља човјечност од оне биолошке, социолошке.

Мислим да се Југославија распала и безумно је ту распалост вјештачки одржавати у животу.

Треба имати разума, истинске човјечности, трезвености и хришћанске саможртвености да то схватимо и прихватимо, и у миру се разиђемо, да бисмо се сјутра могли сретати с много више љубави и поштовања.

Надам се да ће Хрвати, поучени искуством из недавне прошлости, схватити да не могу своју државу да темеље на злочину Павелићско-усташког типа.

Народ и држава, који на злочину и на невино проливеној крви ђетињој, на Јасеновцима и Јадовнима темеље своју будућност, већ су унапријед без ње остали.

(Борба, 5 јул 1991.)

О патријарху Павлу

"Чињеница да је, у ове дане, на трон светог Саве изабран човјек који је од свих нас, пред Богом исповиједам, то је моје осјећање, достојнији да буде на том трону, и који је по свом бићу и жићу најближи Светом Сави.

Смјерни, трпељиви, скромни владика Рашко - призренски Павле мученик који је на себи својствен начин носио крст свога косовометохијског народа.

Он се попео на трон Светог Саве, пун чистоте и унутрашњег спознања.

Кажу неки: Стар је!

Није стара благодат и светиња коју носи у себи, коју је годинама задобијао мукотрпно ходећи пјешке по Косову од села до села, од града до града, од манастира до манастира, утврђујући на најбољи могући начин душу свог народа, циментирајући је оним циментом који је непролазан.

Тај и такав епископ се попео на трон Светог Саве и ако би они, који сада држе или желе да стекну власт имали само десети дио несебичности нашег новог патријарха, ова би земља процвјетала."

(Политика, децембар 1990.)

Браћа из заборава

Присуство наше браће Срба из Враке и Скадра пред овом древном црквом, подсјећа на наш велики гријех, на недопустиви заборав наших великих изворишта.

Они су наша браћа. Заборав, који траје педесет година! И ево, враћају нам се отуда и буде нашу савјест.

Не долазе нам као просјаци, већ као они који су богатији од нас; Обогаћени великом патњом и страдањем.

Ово је за њих велики дан - дан заједничког крштења али, ово је и за нас све, велики дан. Дан буђења наше савјести и подсјећања на наше заборавно памћење, и на нашу одговорност за сву нашу браћу, ма гдје она била.

(Политика Експрес, Април 1991.)

Студеница као огледало историјске зрелости

"Најопасније сеобе Србаља су оне од себе самих - кроз турчења стара и нова. Једно од тих "турчења"јесте то, посљедњих вјекова олако заборављање наших изворишта, заборављање онога што је обликовало наше историјско биће, на коме је и настала наша држава.

Тај зрели облик нашег историјског бића најбоље се види на манастиру Студеници.

Изнутра, она има јерусалимско-цариградску душу, а хаљина, у коју се обукла, је романско-латинска, западна.

Тим нашим извориштима, тој јерусалимско-цариградској души, уз прихватање нове европске хаљине, под којом подразумијевам западноевропску и америчку техничку цивилизацију, треба да се вратимо и у овом тренутку кад је српски народ на новој историјској раскрсници."

(Политика експрес, Јун 1990.)

О расколу

Као што су октобарска револуција и међуратно насиље над црквом у Русији проузроковали расцјепе у њеном организму, како у земљи тако и међу милионским избјеглицама; расцјепе, који ни до данас нијесу залијечени, то се догодило, мање више по истом сценарију и у Српској цркви послије овога рата.

Познато је да су још педесетих година стизали предлози из Америке о повећању броја епархија у дијаспори, и стварању неке врсте српског заграничног синода, попут оног руског, који је настао у Сремским Карловцима прије рата, под покровитељством Српске цркве.

Крвави братоубилачки обрачун у току рата, послијератно идеолошко насиље над црквом, праћено одузимањем елементарних средстава за живот и рад, проузроковали су несигурност и неповјерење унутар народа, па и саме Цркве, нарочито међу онима који су се принудно расијали по свијету.

Побједнику није била довољна побиједа: он је, ради учвршћења своје власти, гонио противнике до саме истраге. Све је то стварало још дубљу психозу неповјерења и страха, па и сумњичавости чак и у најдобронамјерније одлуке. Начин којим је ријешено македонско црквено питање 1958, односно 1959. године, и силе које су у томе учествовале, јошје више допринио стварању увјерења, да одлуке црквених органа у земљи, тешко да могу бити самосвојне и слободне.

Ако томе додамо чињеницу да је код великог дијела Срба социјално-идеолошка свијест већ одраније потиснула дубљу еклисиалну свијест, онда ће нам бити јасно, што је рашчињење епископа Дионисија послужило само као погодан повод да се у дијаспори, свом силином, појави већ присутни раздор и расцјеп.

Истине ради морамо рећи, да је ова неприродна подјела створена у Српској православној цркви с обје стране, свјесно или несвјесно условљена политиком и политичким притисцима или опредјељењима, и већ постојећим и укоријењеним диобама.

Тешко је рећи која је од ове двије стране (федерална или расколничка) у трагичнијем положају: они, који бранећи светињу јединства Цркве и њен канонски поредак, морају да покривају и свјесно или несвјесно бране лаж и порочност насиља које притиска Цркву; или они други, који у бојазни да и сами не постану жртва тог насиља или лажи, оптерећени својим ранама и диобама, у увјерењу да се одупиру том насиљу, то чине по цијену жртвовања

јединства Цркве и народа, доводећи тиме себе у опасност да се једном за свагда отцијепе од коријена и стабла Светосавске цркве. Уствари, у трагичном положају су и једни и други, јер сва та несрећа пада на главу једне и исте Цркве и једног и истог народа.

Остаје да вјерујемо да све ове подјеле у нашој новијој историји и њихове страшне посљедице могу да имају и једну добру страну, а то је сагледавање стања у коме се налазимо, искрено преиспитивање себе и својих поступака у светлости еванђелске истине: ослобађање од самозадовољности и вјечитог самооправдавања. Јер не заборавимо, бацање кривице на другог је, како се у Цркви вјерује, прагријех човјеков.

Црква посједује истинску исцелитељску моћ за све расколе и раселине у човјековој души и људској заједници, било на црквено-народном, било на општечовјечанском плану. Међутим, само они који су спремни и духовно пробуђени, да увијек држе по Пророку, свој гријех пред собом, и који су спремни да праштају брату своме, Бога ради и у њему непролазне светиње брата ради који су спремни да мјере себе и свијет дубинама Божијег милосрђа и човјекољубља на мјесто плићака свога себељубља и духовне заслијепљености, у стању су да себе исцијеле тим заносним лијеком Цркве Божје и да његово исцјелитељско дејство пренесу на друге.

Тај свети лијек у коме је и свето јединство српског и сваког Божјег народа, откривен је нама као народу и једном за свагда остварен у нашем бићу кроз светосавско-лазаревско предање укоријењено у ћирило-методијевским основама и новозавјетном виђењу човјека и свијета.

Зато је само кроз повратак њему, кроз њега и њиме и у његовој еклисијално-саборној свјетлости и смиреноумљу, могуће пребродити све наше расколе, старе и најновије.

А о томе - Господу се помолимо!

(Политика, 21. април 1991.)

Српски савјет

То је далековид правац у овим, преломним историјским временима. Срби су од памтивјека, све рјешавали на саборима - о Тројичину дне, преко михољских зборова на Превлаци, до црквених сабора. Зато би било добро да се и данас обнови саборна свијест народа. Странке су нешто новијег датума и увезане међу Србе, са Запада, што може да буде и опасно за нас, који свему приступамо са метафизичких позиција. Треба доносити одлуке "из главе цијела народа", то су једине одлуке које су далековиде и далекосежне. Јер, дубоки су расколи у нашем народу а њиховом продубљивању је допринио други свјетски рат и идеологија насиља која је трајала од тада. Код нас рат још није завршен, а он једном за свагда мора да буде превазиђен, ране морају да буду зацијељене, мора да сазри дух праштања, дух покајања.

По Достојевском "сви смо за све криви", те је ово сада шанса која се даје народу једном у сто година да исправи грешке.

Ово су преломни тренуци, то су прекретнице, и зато су потребни видовити људи, а шићарџија смо, на жалост, вазда имали на претек!

Стога, снага мора да буде обједињена, дух несебичности, задужбинарства да завлада. Неопходан је повратак вјечним, опредјељењима косовским, његошевским. Рјечју: светосавским!

Расколи, који су природно и вјештачки стварани у српском бићу, морају да буду превазиђени, уз поштовање сваког мјеста, сваког обичаја, личности појединих крајева и српских земаља. Уби нас незнање, говорио је Николај Велимировић.

Много је и данас незнања, предрасуда; много је тога у ширим друштвеним слојевима што треба да се исправи. Оплићала нам је друштвена свијест, јер је била плитка идеологија која је сијана по свијести и савјести овог народа.

Битно је буђење саборског памћења у ширим слојевима друштва, да би могли да нађемо своје мјесто на овој балканској вјетрометини и овој и оваквој констелацији свјетова.

Овај народ мора да се врати усмјерењима и опредјељењима Његошевим и Карађорђевим.

Зато је неопходна корјенита обнова свих духовних области живљења, што је немогуће да се оствари без присуства Цркве, без повратка њеног у живот народа.

Морамо да постанемо историјски зрио народ, да би пошли даље, развијајући при том јединство свестраног духа. Православним земљама се морамо враћати, јер ми данас не идемо к Европи као просјаци, већ као неко ко има шта да унесе у њу и њене ризнице.

(Борба, април 1991.)

Изазов на витешко такмичење

Осјећам потребу да вас поздравим у име Христа Бога наше! а, онога који је живот свој положио за ближње и уградио се у живог свијета; и у име свих оних кроз 1000 година, на васељенским просторима, који су на христолики начин уткивали своју жртву несебичну, жртвујући себе, биће своје за ближње своје, попут Христа Бога нашега.

Све што је велико у историји рода људскога, израсло је из жртве и донијело плод по мјери жртве. Се што је велико у нашем народу, све што је велико у Црној Гори и у свим српским земљама, израсло је из жртвовања себе ближњим својим.

Има двије врсте жртава прва је кад човјек, људи, жртвују себи и својој себичности небо или земљу, или бића на земљи, или воду, или ватру, или ближње своје.

Има жртава друге врсте то је жртвовање себе за ближњега свога, за небо, за земљу, за воду, за цвијет, задијете, за истину, за правду, за вјечно богочовјечно људско достојанство. У овом тренутку поздрављајући Вас, желим Вам од Христа Бога и Светог Петра Цетињског и других мученика и носилаца духа те и такве жртве, да те бриге народне утемељите на тој и таквој жртви, јер једино на њој утемељена идеја, покрет, дјело..., донијеће сигурног плода.

Тврдили су нам да су Интересне заједнице врхунац људског друштвеног устројства и тиме су тврдили да је вучје самољубље оно на чему се заснива људско постојање. Зато смо дошли ондје гдје смо дошли, зато су диобе наше и расколи наши тако дубоки, јер смо градили своју срећу на несрећи других. Вријеме је, и то се осјећа у ваздуху, да се вратимо себи самима и тим непролазним темељима на којима су грађени судбина и биће овога народа, и све што је свето и честито у њему израсло. Црква по својој природи је свестрана. Она гледа на странке у друштвеном животу као на изазов, на витешко такмичење. Не за себе, за интересе своје, него ви тешко такмичење за добро и благостање народа како овдје на земљи, тако и оно вјечно.

У том духу и тумачим своје присуство данас овдје међу вама: да вас поздравим с љубављу и поштовањем; да вам пожелим успјеха у вашем раду и да вас подсјетим на оно што сви знамо, на ту свету истину којом смо живјели кроз вијекове и која нас је учинила историјским народом. Јер, тешко оном, народу који се у двадесетом вијеку проналазе ко су и одакле, а благо овом народу, какав је онај српски, православни, који има своје старе темеље и своју моралну чистоту, не само чистоту природе, већ и чистоту душе. Зато позивам и себе и све вас, у ове дане дивнога и великога поста, борећи се за чистоту природе, да се на првом мјесту побринемо за чистоту душе наше, врћући, по народној пјесми душу своју и ближњих својих у

чистоту, и тиме обнављајући своје памћење, своје биће; обнављајући своје заједништво, своје јединство; обнављајући најприје себе као храм; обнављајући своје храмове, јер унижени и оскрнављени храмови у Црној Гори видљива су свједочанства униженога и оскрнављеног храма људског бића и његовог достојанства. Обнављање храмова је обнављање нас самих, као што је и обнављање нашег заједништва, оног дубинског, непролазног, темељ нових прегнућа и нових достигнућа.

У то име још једном вас поздрављам и желим да та жртва, Христова жртва, жртва Светога Саве, жртва Јована Владимира првог зетског краља мученика, жртва Светог Петра Цетињског, и такво жртвовање себе за ближње своје, буде путоказ свима нама, јер једино је тако могуће опстати у овом злом и отровном времену, донијети праве плодове, оне плодове који овдје, на земљи ничу, али узрастају у бесконачну и непролазну божју вјечност.

(Бесједа на годишњој скупштини Народне странке, 9. марта. 1991.)

Поводом позоришне представе "Свети Сава"

Из спаљеног праха Светог Саве израста пред нама величанствени храм.

На Врачару васкрсава његово тијело послије толико вјекова, а у нама се обнавља његов лик. Да то није мило ни Синан-паши ни синанпашићима, онима, који су му при спаљивању, додавали угарак види се по лажидрами Синише Ковачевића, најновијем умјетничком упљувку на светозарни лик духовног Оца српског народа.

Претворити Зеницу у "пљуцу" (како рече Антоније Ђурић) на Светог Саву, није тешко. Успјех је да се та пљуваоница пренесе у подножје самог Храма, у Југословенско драмско позориште, тамо гдје још и данас цвијет цвјета из спаљеног праха Светитеља. Љубитељи лијепе умјетности пљувања и блаћења, толико су се, кажу, одушевили, да су ријешили да отворе и нове пљуце по земљи Србији. Па нек пљују Срби свога рођеног оца до миле воље! Ионако су их томе занату учили њихови учитељи и нови усрећитељи већ читавих педесет година. А пошто је ово вријеме припрема уласка у европску заједницу, сво, има чиме да нас препоруче: нека види Европа и свијет, ко смо били, на чему смо градили и шта јесмо. Синиша је то умјетнички предочио и кратко дефинисао, свима разумљиво: пасја сорта Немањића нас је градила, вучји чопор Растков предводио, и вјековима крвожедношћу, подмуклошћу, лажју, властољубљем, обманама просвећивао.

Тако нам је портрет, коначно осликан. Оскар Давичо је код Стефана Немање, намјесто мироточивости, открио гонореју. Мимица, кроз "Бановић Страхињу" у Лазарево доба инквизицију, Булајић, иза светости Светог Петра Цетињског скривене све гадости пакла; Миодраг Поповић, у књизи "Видовдан и часни крст" открива како хришћани нијесмо никад ни били, а "Скупљачи перја" проносе славу српског свештеника, пијандуре и блудника, широм свијета. И све то у име умјетности и њене слободе.

Па ето, у име те исте, "умјетничке слободе", врли С. Ковачевић прикива на Стуб срама, како Светог Саву тако и сву "пасју сорту" немањићку. А сви смо Немањићи.

Синан-паша је Саву спалио. Има у том чину и нечег херојског, спаљивао је свог највећег непријатеља и "лажног невјерничког светитеља"

Синиша синанпашић је ипак ситнија душа. Он је, забога, вјерник и слави славу св. Ђурђа, а Саву, српску (и своју) славу, највернијег свједока те вјере у овом народу, разоткрива као лажног свеца, подмуклог властољупца, мафијаша, варалицу Истока и Запада, развратника, убицу. Из мрачног подземља његове подсвијести изронило је једно чудовиште, коме је он дао име "Свети Сава". Ако је судити по плоду, његов творац јесте вјерник али сатанског исповиједања.

Забуна је, уствари, само у имену. Да је писац ово своје минорно и псовачко дјелце насловио "Нерон" или "Адолф Хитлер" "Робеспјер" или "Броз", све би било адекватно и у реду. Но, сатанизам јесте у томе, што је он Антисаву прогласио за Светог Саву, и тиме постигао једино што је желио: да се о њему чује, макар закратко, да је постојао; кад већ не може да буде познат по добру и памети а оно нека буде по злосмрадију и беспамети. Чега се паметан стиди, тиме се луд поноси!

Овом новом синанпашићу је стало до истине и до умјетности мање него ли Синан-паши до човјечности. И право рећи, ова псовачка тричарија од драме, без даха, духа и садржаја, не заслужује сама по себи, ни помена а камоли писања о њој. Не зачуђује ни писац - таквих Херострата и мазохиста одувијек је било у сваком народу. А ово наше вријеме им нарочито погодује. Злосмрадија такве врсте данас су на цијени. У нашем вијеку све се може продати и све се може купити. Уосталом, сам писац је више за жаљење него за осуђивање. Јер, он је типичан производ дугогодишњег идеолошког прања мозга и духовног тровања и пустошења душа новијих покољења.

Њима је све загађено, одузето и обесвећено, на никако чудо што неки од њих, као на примјер, наш добри Синиша, изведу закључак: да им је све и дозвољено.

Оно што подстиче да се дотакнемо ове псовачке "тричарије", јесте чињеница што је она једна од појава много ширег покрета нашег времена, који под плаштом умјетности и демократије, заговара деструкцију саме умјетности, и мање или више прикривену, али очевидну демонкратију.

То је велика, можда једина права тема нашег времена, а ово је само повод да се на њу укаже. Сатанско се од самог почетка облачи у рухо "анђела свјетлости" да обмане лаковјерне.

Велики пјесник Бодлер је, вођен пјесничким прозрењем, указао у "Цвијећу зла" на страшну истину: највећи успјех Сатане је, да увјери људе, не да Бог не постоји, него да њега ђавола нема! Отворено зло и насиље увијек су се скривали под плаштом добра и слободе. Више него било који други, о тиме свједочи и наш вијек. "Велике" идеје и идеале, које су својом Љепотом и добротом многе преластиле, уродиле су плодом човјекоубилачког зла и незапамћеног насиља. Достојевски и друге, њему сличне видовите душе, знали су од почетка да ће тако бити, јер су знали унутарње скривене темеље и покретачке силе тих идеја и идеала. Но, ко се тада освртао на пророштво тих "мрачњака" и противника људског напретка и слободе!

Као некад, тако и данас бива, само се мијењају сцена и актери! Зло је најгенијалнији виртоуз моде и модни креатор. У древном "Отечику" се приповиједа за пустињака Макарија Великог, како је видио Сатану у пустињи, с безбројним тиквама обешеним о врату. На питање пустињака: шта то носи, одговорно је разноврсна јела, сваком човјеку према његовој жељи и укусу.

Ко с ђаволом тикве сади, о главу му се ломе!

Двије ђавоље тикве нашег времена су: "слобода умјетности" и "демократија". "Слобода умјетности" био је и соцреализам, а "демократија", којој су милиони жртвовани стаљинизам! Пасја гробља и голи отоци, нијесу ли они "генијални" изум демократије зване - титоизам, у коју се, не мало њих, и данас заклиње? Никакво онда чудо, што из истих "тикава" ђаконије куса и писац "Светог Саве". Медени колач самог назива драме прикрива ђавољу њушку нихилизма, деструкције и самоубилачког мазохизма.

Из исте, или сличне тикве, пију, изгледа, неку "луду воду", и сви опи, који уз помоћ невидљивог диригента Воланда, хорски и здушно, уз заглушујућу буку масмедија, бране синишинску синанпашинску "умјетност" и њену "демократију".

Баш би било занимљиво сазнати из које ли је тикве кашу кусао онај врли књижевник који је, Синиши вјернику и волшебнику, додијелио једанаест награда у херојском граду Јајцу...

Слобода умјетности и демократија, нијесу ништа мање свете ријечи и стварности од ријечи и стварности лика Светог Саве. Зато су, као и Свети Сава, толико на удару.

Убити и обесмислити светињу, тамо гдје још има, и то у њено име и под њеном маском, управо је то оно, у шта демонско и човјекоубиствено зло улаже, од памтивијека, највише напора. Кад се то постигне, све ће остало лако бити. Са Светим Савом, и њему сличнима, није се, међутим, лако обрачунати. Он је реални светозарни лик и личност, историјом, плодовима, чак и врачарским огњем провјерени алем камен златни. Ко га пљује - на себе пљује, а њега открива још свјетлијим и љеполикијим.

Са слободом и демократијом није увијек тако. Поготово не кад се оне схвате као идеје, одвојене од носилаца и њихових остваритеља у историји, који су, уствари, њихова мјера и стварна провјера и коначни критериј.

Но, ипак, и умјетност и демократија, односно људско достојанство, лично и заједничко имају своју историјску провјеру. Једино истина ослобађа и даје слободу: цијелосно жртвовање себе за друге, мјера је свога достојанства и поштовања достојанства других.

У тој свјетлости гледана умјетност, чија је основа лаж, а устројство и пројаве бестидна неморалност, у шта спада и шта представља?

Нијесу ли још древни Хелени знали да је права љепота пројава и сјај љепоте и добра? Зато је и најумнијима међу њима и сам идеал био "љепотодоброта" (калокагатхиа). Оно што је само по себи поробљено лажју и злоби, како може ослобађати и како може да буде вјесник слободе?

Ако је мудри Платон и саму умјетност, умјетност у правом смислу ријечи, стављао под знак питања, као вјештачку слику стварности, шта ли би тек рекао за умјетност која је привид, или чак антипод и одрицање саме стварности!

Ужаснут пред тим стравичним опасностима умјетности и умјетничког чина, Ричард Бартон је, као већина великих глумаца, мрзио глуму и стално живио у увјерењу "да је душу продао ђаволу". По свједочењу његове ћерке, усамљен и несигуран, говорио је: "Глас ми долази из хаоса". Прошавши исто трагично искуство, велики Тарковски је оставио иза себе једну од најсветијих порука и овом и сваком времену: "Стид ће спасити свијет!" Било би добро кад би ова порука била исписана на свим глумиштима овога свијета. Боље рећи - на свим срцима! Јер, по чудном Тарабићу, и цвијеће губи мирис кад људи изгубе стид... Стид пред Богом, светињом људског лика и чудесном творевином.

Умјетност која убија душу и разара памћење људи и народа - ропкиња је и ропству води.

Умјетност су биле и - гасне коморе! У име слободе масовно су убијани милиони људи! "Мајп кампф" је умјетничко дјело! Зар је духовно тровање и убијање људи мање зло од физичког?

Кратко речено: умјетност која одриче истину и не јавља добро ту, демонско је служење, сатански ритуал, ма како примамљива и чудесна била.

Таква умјетност "храмове културе" претвара у храмове сатанизовања свијести и у мртвачнице савјести и душе. Претвара их у синанпашинске душегупке.

Синишина лажидрама, само је један, и то мали шегрт прошлих и овог времена - душегупки.

Но, ипак је добро да се то зна. И да се то каже - своје савјести ради, других ради и истине ради.

(Експрес политика, јун 1990.)

О живопису храма Светог Саве

Питање живописа Храма Светог Саве на Врачару неодвојиво је од његовог литургијског-теолошког утемељивања. Зато овај храм представља изузетно озбиљан испит, не само за савремене архитекте, него и за савремене сликаре и иконописце.

Како сликати Храм Светог Саве? Коме повјерити тај изузетно одговоран посао?

Кад би живопис имао само декоративни или естетски карактер, као што је то случај у религиозној умјетности Запада посљедњих вјекова, и у модерном сликарству, онда не би било толико тешко разријешити ову недоумицу. Много је модерних сликара који би веома радо искористили ову јединствену прилику да на тако огромном простору забиљеже своје умјетничко виђење човјека и свијета. Међу њима има и опих којима је блиска религиозна проблематика и чежња за доживљајем Вјечног.

Међутим, једино је непобитна чињеница: модерно сликарство је у већини случајева изгубило (или га није ни стекло) осјећање за оваплоћење Бога Логоса као основну истину хришћанске вјере и живота. Свеобухватно значење Христове Богочовјечанске личности, Његовог оваплоћења, преображења, васкрсења и вазнесења; Њене антрополошке, еклисиолошке, космолошке и есхатолошке димензије - или се потпуно игноришу и превиђају у модерном сликарском исказу, или само служе као повод за изношење субјективистичког религиозно-философских садржаја, понекад и огољено хуманистичких и космолошко-магијских виђења стварности, која у основи негирају срж Хришћанства, или је претварају у чисту апстракцију.

Изворна пак, хришћанска умјетност, вјековима стварана, брањена и опитно разрађивана, незамислива је без лика Богочовјека Христа; Његовом тајном се мјере, прожимају и освјетљавају сви догађаји и све личности: у свјетлости Његовог лица се види свјетлост и крајња мјера и смисао човјека и цјелокупне твари.

По свом утемељењу христоцентрична, а по природи и сврси богојавно-човјекојавна (теофанично-антропофанијска) та умјетност је одувијек била и хтјела да буде првенствено свједок преображеног човјека и свијета, откривање новог неба и нове земље, узвођене њима и вјечном Логосу Божјем као Прволику свега постојећег.

Измјерена безмјерном мјером Христовог лика, заснована на оностраној перспективи (оностраној кроз оваплоћеног Логоса овдеприсутној неописивој сведубини), она је само у периодима своје декаденције, попримила уске и сужене натуралистичке и субјективистичко-естетске форме, у којима се већ стољећима дави ренесансна и постренесансна световна и религиозна, декоративно-дидактичког типа умјетност Запада.

Ова, пак, православна умјетност, утемељена и одбрањена одлукама Седмог васељенског сабора (787. г.), до сада најбоље остварена у кругу византијског-словенског живописан иконописа, одувијек се одликовала изразитим симболизмом и усмјереношћу на унутарње наддубине. Управо је та њена сабраност и усмјерелост на пра - и на наддубину, била и остала главни повод и разлог што су је носиоци нововјековне, западне умјетности, засноване на заљубљеност у вријеме и пролазне форме и токове живота човјека и свијета • презрели као "статичну и окамењену."

Њена есхатолошки обасјана богочовјечност и уравнотеженост, чини је, по много чему битно друкчијом, што се тиче начела, садржаја и достигнућа, у односу, било на древну, било на новију и најновију космоцентричну и човјекоцентричну умјетност.

Символизам ове умјетности, заснован на богочовјечној стварности и неизрецивом јединству овог и оног свијета, на "прозирности" овога свијета за вјечну истину, спасава је, с једне стране од искушења натурализма и имитације природе, а с друге стране, од голе апстракције и самоуништења.

У њој као таквој, већ одавно постоји оно, што наш сликар Пеђа Милосављевић сматра основним својством модерне умјетности: потрага "за целокупном морфологијом овога света", као и потрага за нечим "четвртим", по истом, и највећим, за њега и модерно сликарство безименим, али за њу именованим Именом Исуса, које је изнад сваког имена.

"Венац Светог Саве"

Вијек које су обиљежиле јаме, логори, гулази...

Уз филм "Јама Јагодњача", ТВ "Политика", април 1991.

Праштати, то је основно хришћанско својство. Један наш велики јерарх, чије мошти ових дана, долазе из изгнанства, владика жички Николај, дао је предлог, још негдје послије рата, написавши "Службу новомученицима", да једина наша освета буде - подизање храма на неком погодном мјесту, на некој од јама - стратишта.

Тај храм треба да буде спомен на мученике, незаборав, а с друге стране, као опомена. Јер, како рече наш књижевник Владан Десница, злочин који није окајан, прије или касније, постаће извориште нових злочина.

Ово што смо вечерас видјели, говори о једном распамећеном времену. За мене није трагично само то што се десило, већ је још трагичније што је морало да прође педесет година, да се ти мученици ваде из јама.

То се нигдје у Европи није догодило! Кадгод дође негдје до такве пошасти, до покоља, људи послије нађу пута и начина да мртве сахране, и да њиховим мученичким костима одају људску почаст.

Мислим да је то могло само код нас да се деси, да ми тек сада отварамо јаме.

Уопште, чини ми се да су овај наш вијек, обиљежиле јаме и логори, или гулази. Двадесети вијек, којим се европски човјек горди, овим се показује као вијек најстрашнијих злочина

Али, за мене је још већи злочин починио онај који је забранио да се ови мученици сахране, који је забетонирао јаме, и на тај начин наставио убијање тих мученика у нашем памћењу. "Дај Боже да се то више никад и никоме не догоди!"

Освећено око

Црква је слику користила кроз вјекове, да њоме објави и људима открије своје тајне.

Изговорена ријеч допире до ума, али слика освјећује човјеково око.

Онај мали "Видео-буквар", први је овакве врсте код нас, заснован је на светој слици, икони, и њиме нам Црква, на савремен начин, открива прастаре, а вјечно нове свете тајне и света догађања, као што су чин крштења, вјенчања, сахране...

(Ријеч на промоцији "Мале кућне видео-вјеронауке")

Сеоба Срба као трагедија и поука

Има се утисак да ова књига (Вељко Михаиловић: "Патријарх креће у недјељу") није ништа друго него тумачење Јеремијаде, онога Јеремијиног плача, оне потресне молитве самог Арсенија Трећег Чарнојевића у његовом писму, упућеном као челобитна молитва московском цару преко једног од московских бољара, у коме вапије за помоћ.

Кроз то писмо, писано, 1705. године, дакле на годину прије његовог упокојења, кроз ту молитву он одсликава и судбину своју и свога народа, исказујући оне потресне ријечи како "дан и ноћ хита са својим осиротелим народом, а помоћи ниоткуда".

Угри нијесу тако расположени да приме дошљаке. Патријарх мученик и страдалник, осјећа се између чекића и наковања, и не зна шта је горе: оно што је оставио иза себе или оно што је нашао на просторима с оне стране Саве и Дунава.

Писац указује и на једну дубоку истину да су људи блиски један другоме кад наиђу велике несреће. Несрећа зближава људе, породице, села; развија спремност за испомоћ и одбрану од Турака и Татара, од чуме (куге) која је исто тако немилосрдно косила народ.

Веома је присутно и сазнање да несреће долазе и због гријехова наших. Писац ту покушава да пренесе народно предање, тумачење које ће се претворити у историју, у философију историје, у дјелу Петра II Петровића Његоша.

Патријарх Арсеније III Чарнојевић, носећи поносно часни крст, све до посљедњег издиханија, јесте та преосвећена личност која надахњује цио народ, што је веома присутно у књизи. Народ има повјерења у њега. Патријарх је рекао да треба кренути у недјељу, и на тај његов зов, иако се то чини безумно, народ га слиједи, иде његовим стопама.

Тај овлаш осликани лик патријарха Арсенија, и дубока везаност за њега, игумана Саве и попа Павла, та сабраност народа око Будисаваца, око светиње, око оних који су чувари тих светиња, није само свједочанство о ономе што се збило, него порука писца покољењу српском да се сабере и поучи на тој трагедији.

("Политика", јул 1990.)

Хљеб за живот свијета или

Ново вино у мјехове нове

Господине предсједниче,

Поштована господо,

Почећу своје излагање на тему "Хљеб за живот свијета или ново вино у мјехове нове" дубоком мишљењу философа Фојербаха, којом је он изрекао много више него што је желио да каже, чак и сасвим друго од онога што је сам хтео. Та мисао гласи: "Човјек је оно што поједе".

Фојербах је овом тврдњом хтио да афирмише свој голи материјализам, међутим, и нехотично, указао је на најдубљу стварност људског постојања.

Заиста, човјек је по природи гладно биће, биће рођено за хљеб и жељно хљеба. Међутим, с обзиром на двострукост његовог устројства, двострука, боље рећи - двоједна је и његова глад. Он је биће које тражи храну и за своју душу и за своје тијело. Отуда је питање хљеба - питање људског живота уопште, питање његовог смисла и бесмисла. Зато и никакво чудо што је и наше вријеме, као уосталом и сва људска времена, на овај или онај начин, - сво у знаку хљеба.

Достојевски је, међутим, предуказао у свом "Великом инквизитору" да ће наше вријеме бити и у знаку демонског искушења, везаног такође за хљеб, искушења стављено! још пред Христа у пустињи: "Реци камење ово хљебови да постану". Христов одговор на ово сатанско искушење гласио је: "Не живи човјек о самом хљебу него о свакој ријечи која излази из уста Божјих." Зашто му је одговор такав? Он тиме не жели да порекне потребу земаљског хљеба, него да му подари и открије квасац вјечног смисла у тајни "ријечи Божје", као сјемену из кога израста и које му даје снагу и силу да буде вјечно хранљив.

Уосталом, зар и сам хљеб који свакодневно једемо, не потребује квасац да би нарастао? Земља пак да би родила, да би се оплодила, не потребује ли сунчеву топлоту? Благодарећи н)ој и плод доноси. Исто тако и биће уопште, људско биће као зеница свих бића, а кроз то и цјелокупна људска историја која настаје и одвија се у "копањи" времена и простора, потребује своју топлоту, свој квасац, своје сјеме небеско: Сјеме ријечи вјечне, не просто пролазне ријечи или пролазне идеје. Само тако се бића оплођују, на првом мјесту људско биће. Тиме оно узраста, доноси плода, а плод постаје храна за живот вјечни.

Та "ријеч која излази из уста Божјих", која заквашује хљеб свагдашњи и живот пролазни - снагом вјечног живота и непролазности, одговор је на демонско искушење сваког па и нашег доба, искушење чија је срж давање човјеку камена под видом хљеба, лажних вриједности под видом правих, смрти под видом живота, пролазности под видом вјечног, ропства под видом слободе. Та Рије ч је "истинити Хљеб који силази с неба", Хљеб Божји, који јесте и који даје живот свијету.

Црна Гора, а не само у Европи она, него и други са њом, вјековима се сабирала око свагдашњег хљеба у дому, и око тог и таквог Хљеба живота, тј. око Светог Причешћа, у храму. Свагдашњи хљеб а са њим и живот, преображавао се у Хљеб живота, Хљеб живота је собом испуњавао, хранио и обнављао свагдашњи хљеб и живот. Сабор око Хљеба је био њен најсавршенији, најплеменитији и најдалекосежнији сабор. Сабирала се, дакле, око тог Хљеба који "силази с неба" као дубље истине и смисла домаћег хљеба, хране, рађања, живљења, постојања, економије, стваралаштва - свега онога што јесмо, чиме живимо и хранимо се, и ради чега живимо и постојимо.

Све што је у Црној Гори било и остало свето и честито и непролазно, заквашено је тим Хљебом, саприродном човјеку и његовом звању пред Богом. Нарав и етика, обичај и умотворина, народна скаска и вез ткаље, саборно памћење народа и његовог језика - тим Хљебом је све то написано, на њему и њиме васпитано. Није ли и основно значење васпитања питање, храњење? Зато и васпитати значи - нахранити, напитати цијела човјека, и тијело и душу његову. Кроз храњење овим Хљебом задобија се јединство овостраног и оностраног, духовног и материјалног. У цјеловитом доживљају стварности правда и мир се сусрећу, милост и истина се грле вјечним загрљајем.

На жалост, у новије вријеме, изгубивши ту равнотежу и цјеловити доживљај стварности, и ми смо подлегли старом пустињском и новијем европском искушењу, титанском подухвату "претварања" камења у хљебове. Нијесу ли све новије револуције, од Француске до бољшевичке и брозовске у знаку тог титанског, сизифовског подухвата? Ту нема битне разлике између капитализма и његовог чеда социјализма односно комунизма, тј. између потрошачког, индивидуалистичко-саможивог друштва Запада и стадно безличног

колективизма типа мравињака евроазијског Истока. Обоготворена, међутим, и богато нахрањена земна похот и земна памет Запада суочава данас тај исти Запад са бесмислом постојања, јер га суочава са растакањем човјека у ствари. Неки од новијих француских философа тај коначни биланс једне читаве цивилизације именују појмом "шозификасион" човјека = човјеково постварење, у смислу његовог претварања уједну ствар међу многобројним другим стварима. И ту се потврђује да је храна све: хранећи се стварима природно је да човјек и сам постане ствар. Као што је такође природно да то растакање човјека у ствари и страсти, безличне ствари и пролазне страсти, води коначном обезчовјечењу и расчовјечењу човјека.

С друге стране, евроазијски, комунистички Исток, ради залогаја хљеба, речено ријечима једног италијанског пјесника, остао је и без хљеба, и без образа и без Духа. Хтио је хљебом да купи и поткупи човјека; сатјеравши га у тор принудног колектива, оставио га је и без хљеба и без слободе. Тако гладан, осрамоћен и помућен, он се сада поново од Харибде враћа западној Сцили, завидећи јој на уживању и материјалном богатству, превиђајући да посљедња превара може бити много гора од прве. Као и то да га она ставља у исто искушење, само у друго примамљивије рухо обучено.

Заиста, послије онога што се са нама догађало у овом вијеку, нарочито посљедњих педесет година, поново се налазимо на стравичној раскрсници. Раскрсници сличној опој великомученика косовског Лазара, кад је стављен пред избор - коме ће се привољети Царству. И док се ми двоумимо, опростите на изразу, - као Буриданово магаре, Ловћенски пророк који је земљом ходио а Небом се хранио, упућује нам ријеч опомене и отрежњења:

"Шта је човјек, а мора бит човјек, Тварца једна што је земља вара А за њега види није земља".

Ових педесет, односно седамдесет и неколико година богоубилачког трагизма, дају нам, међутим, могућност да будемо бар за толико година по искуству испред Запада, коме би сада хтјели да се вратимо, како не би подлегли поново својој скорашњој или његовој старој и новијој превари земље на којој јесмо, али за коју нијесмо. А та превара која би друга била него ли она већ наведена - магијског претварања камења у хљебове?!

Чему нас, дакле, учи наше вјековно и новије искуство, а и искуство цјелокупне модерне цивилизације? Учи нас, прво, да све истинске промјене човјека и друштва, премда и условљавани споља, полазе и остварују се изнутра. Људско срце је размеђе свјетова, границе свјетова добра и зла. Гдје је срце наше, тамо је и благо наше, тј. наше Божанство, хљеб којим живимо и вриједности којима служимо и којима се клањамо. То искуство нам отвара и очи за превару обећањем како ћемо освајањем земље и спољашњих простора пронаћи себе и пуноћу свога достојанства. Уствари тиме смо себе угрозили бесмислом, друге око себе својом незајажљивошћу и прождрљивошћу, а земљу и природу уопште насиљем и злоупотребом.

Таме се уопште не треба чудити, јер много је човјек бесконачнији од земље и од свих земних видљивих и невидљивих свјетова. Зато ако као такав по природи, трага за својом пуноћом у ономе што је несавршеније од њега, жеђ за бесконачним се претвара у грамзивост за коначним и похлепу за стварима. Разумљиво је да ће таквом својом грамзивошћу, претвореном у незајажљивост, угрозити друге око себе, било да се ради о људима или другим бићима, било да се ради о земљи на којој се човјек рађа и природи у којој и од које живи. Управо зато што је човјек шири од земље и људско срце дубље од неба и васионе, искуство нас учи да се вратимо освајању унутарњих простора. У бесконачним просторима срца се открива и потврђује и афирмише вјечно људско достојанство. Враћајући се себи и својим дубинама човјек се исцјељује од опаке грамзивости и похлепе, тиме брани друге од себе, самоограничава се и на благословен начин употребљава земљу, природу и сва њена добра.

На другом мјесту, оно искуство нам посвједочује да екологија природе и замишљено стварање еколошке државе и друштва, претпоставља и захтијева екологију душе, екологију срца, унутарњи преображај и препород самог човјека. Само кроз такав преображај могуће је остварити и постићи преображај и препород његовог живога у заједници, његов однос према друштву, према општем - природи, а кроз то и према Богу као темељу заједништва људи и природе, као избору и увиру бића и твари. Не треба се заваравати: Никакви закони нијесу у стању да спријече саможивог човјека да злоупотреби другог човјека, материјална добра, природу, чак и самога Бога за рачун свога егоизма; да изврши насиље над другим људима са којима живи и над природом у којој живи. Стога свака истинска промјена потребује промјену самог човјека.

Треће што треба рећи јесте сљедеће: Ми се и данас, као кроз прошле вјекове, разапињемо између Истока и Запада. Ми нијесмо само Исток у уобичајеном смислу ријечи, јер никад нијесмо били без Запада: Били смо кроз вјекове нека својеврсна њихова синтеза. Но, у тој симбиози социо-културној, на размјеђу свјетова распети, даровали смо своју душу једном за свагда - истини и љепоти Истока. Изгубимо ли осјећање за то, губимо себе, престајемо бити оно што смо били и чиме јесмо оно што јесмо.

У новије вријеме дошло је у нама до забуне у вези са самим појмом Истока и Запада. У потрази за "европејством" као да заборављамо битну чињеницу да је такозвани "Исток", тј. реални социјализам (у који спада и онај наш - титоистички), да је то уствари наш први радикални западноевропеизам, наша прелешћеност европејством која је угрозила душу и биће нашег историјског постојања. Дијалектички материјализам и марксизам, рођени и обликовани на Западу, источни су утолико уколико су примјењивани на Истоку под видом бољшевизма, стаљинизма, титоизма и других сличних "изама", којима су словенски и други народи служили као заморчићи за експериментисање. То је уствари "прокрустовска постеља", направљена на европском Западу, на коју су се неки од источних народа полакомили и у њој се заљуљали. Наздравље нам љуљашка и безглаво љуљање!

Сада нам тај исти Запад, уз мање више нашу свесрдну помоћ, кроји и припрема нову "постељу" либералног грађанског друштва, друштва потрошње ствари, али коначно и потрошње, конзумирања самог човјека и људске заједнице уопште. У дубини и сам ужаснут, кроз своје најумније духове, безизлазом потрошачке цивилизације, бјежећи од њега или поробљен њиме, хоће себи за утјеху да и нас усрећи својом несрећом. А ми, опустошени марксизмом - лењинизмом, изгладњели и духовно и тјелесно, трудимо се да га поново имитирамо и да му служимо, безглаво му јурећи у наручје.

Уколико нам, међутим, Бог даде памети, ми ћемо, намјесто новог лакејства таквом западноевропејству (сагласио нашем исконском и новом трагичном искуству), враћати се својим извориштима. А то значи: У нове мјехове научно - техничке западне цивилизације, као изузетног практичног домета не само модерног човјечанства, почећемо да сипамо вјечно ново вино медитеранског европејства, јерусалимско-цариградско, саборнословенског, зовите га ако хоћете и - зетско-црногорско-српским европејством. Квасцем тог цјеловитог европејства смо се од почетка заквасили, његовим вином напојили, њиме сазријевали, и вјековима живјели и дисали.

Отуда, ићи у Европу за нас у правом смислу ријечи значи враћати се своме средишноевропејском изворишту, гдје су и изворишта и те саме Европе (западне). Јер Европа онаква каква је има своје извориште у јудео-хришћанској цивилизацији, ту су њени темељи и њена колијевка. Зато је и њен и наш једини спас уствари стваралачки повратак тим извориштима. Наша, пак, обавеза пред Западом јесте да то медитеранско европејство, као његови непосредни насљедници, откријемо прво у себи, да бисмо онда идући у Европу, ишли као свједоци оног њеног дубљег изгубљеног једра, за којим и она сама чезне и без кога губи свој компас и свој прави смисао и разлог постојања.

Јерусалимско-цариградско-словенско (православно) европејство успоставило је, опитно, равнотежу између вјечности и времена, Бога и човјека, духа и материје, између историје и метаисторије, замијене економије, која нас не без разлога толико окупира, као стицања свагдашњег хљеба, и Божанске Економије (Домостроја и замисли о свијету и човјеку), без које сва земна настајања и збивања - бесловесношћу започињу, ништавилом завршавају.

Ова постигнута, једном за свагда, равнотежа огледа се и такорећи опипава у тајни свагдашњег хљеба који се преображава (а кроз њега и ми - оно што јесмо, што имамо, оно што стварамо, што смо створили и што ћемо створити) - у насушни Хљеб. Ријеч "насушни" значи у грчком изворнику (као и у словенском преводу Оченаша) - "надсуштаствени", тј. Хљеб надбитнији, зато се и назива "Хљебом који силази с неба". Као саприродан земаљском хљебу својим силаском и заквашивањем њега, не уништава земаљски хљеб и живот, него га осмишљава, освјетљује, даје му снагу неиролазности и непотрошивости, обдарује га бесмртношћу и животом вјечним. То је уствари Хљеб који бићу и човјеку, људском роду, спутаним у окове тродимензионалности даје и открива бесконачне димензије, ослобађа их од коначности. Говорећи о том Хљебу ми уствари говоримо о вјечној Ријечи Божјој, која је сишла с неба "постала тијело", уселила се у нас пупа благодати и истине, како се каже у Јовановом Еванђељу.

Та Ријеч откривена у тајни Богочовјека Христа, даје нам се као Хљеб Светог Причешћа, тј. све приснијег заједништва оних који га једу, са Богом и међу собом. То је онај Хљеб и Причешће које смо ми посљедњих педесет година презрели и покушали да одбацимо, изгубивши из вида да се ради о темељу истинског заједништва међу људима и изворишту најдубљих надахнућа нашег свагдашњег постојања, како у времену тако и у вјечности.

Мила је то и света Тајна, присна и блиска као крвоток у нама, као сунце које нас грије: У Хљебу свагдашњем и кроз њега открива нам се и даје Богочовјек као мјера свега постојећег, а богочовечански начин постојања као темељ егзистенције и њене уравнотежености и као пуноћа сваког истинског начин постојања. Није мјера постојања свијет сам за себе, ни човјек сам за себе узет, то чак није ни Бог као апсолут = одријешен од свијета, њиме апсолутно условљеног. Мјера је Хљеб који Бог даје и којим се даје "за живот свијета", Хљеб који човјек мијеси, којим се храни и који приноси; а заједно са њим и себе и свијет приноси Дародавцу свих добара - на уздарје. У Хљебу се открива Лик Божији и Божија неизрецива љубав, Бог као Љубав; у њему и њиме човјек задобија живот и предаје живот другима, постајући и сам - љубав, и то она "која не тражи своје", вјечна и непролазна. У тако схваћеном човјеку, сва бића добијају своје видовито око, богочовјечно, живећи и мислећи, човјек постаје зеница бића, њихово сабирно сочиво, крајњи домет њихове чежње и стрема за савршенством. Јер дубоко је истинита ријеч Апостола Павла: "Сва творевина уздише и чека да се јаве синови Божји", тј. прави и истински људи.

То медитеранско европејство, тај православни богочовјечански начин постојања, за разлику од индивидуалистичко-утилитарног (буржоаског) и колективистичко утилитарног (буржоаског) и колективистичко-стадног (социјалистичког), указује и позива на личио саборно устројство живота. Његов темељ није интерес него жртва и љубав. У његовом огледалу огледане оне наше извикане "самоуправне интересне заједнице", биле су уствари повратак на вучје самољубље као темељ узајамног људског живљења. Тог и таквог личносаборног устројства друштва није, дакле, основно начело интерес, као што је то случај поред осталог и са западним либералистичким друштвом, коме тако безглаво сада хрлимо у жељи да се што прије у њега укључимо, бјежећи, бојати се, од једног злог господара - горему. Као што рекосмо, његов темељ је саможртвена љубав, боље рећи Светотројична љубав откривена у тајни Крста, тј. у подвигу несебичног жртвовања себе задруге.

Тај богочовјечански етос уткиван је вјековима у душу и биће нашег народа. Уништавање Православља било је његово уништавање. Тако смо доживјели оно најстрашније што је могло да се догоди једном народу, његовој духовности и култури живљења, мишљења и дјелања. Постали смо заморчићи једне колективистичке безличне идеологије и њених начела, којом су

покушали на принудан начин да разоре жива ткања вјековног заједништва, утемељеног на људској личности и њеног неуништивом богочовјечном достојанству, оствариваном у Заједници, побједитељки смрти.

Људско биће је бесмртно или га нема. Људско постојање на земљи, вријеме и хљеб земни, економија и стварање дати су и постоје да би били обиталиште и пројава бесмртне љубави. Замјењивање вјечних хоризоната људског бића и људске заједнице биолошко-социјалним детерминизмом, кога смо ми скоро педесет година тако штедро прихватили и клањали му се као златном телету; лишавање свагдашњег хљеба и живљења тајне вјечнога Квасца и тиме надомјештање Хљеба живота хљебом који се претвара у измет, а заједно са њим и човјек, људска заједница, означава пристајање на бесмисао, како људског бића тако и сваког људског напора и подвига.

Богочовјечански начин постојања, христолики етос, вјековима је уткиван у народно биће, у сваком храму, у домове наших предака. Он свједочи и проповиједа ријеч која постаје пракса, дјело; проповиједа дјело, рад, који има вјечно значење и смисао. Истинита је ријеч да је рад створио човјека. Алије исто толико истинита чињеница да је рад, Људски труд и напор, кад је бесмислен, а такав је кад је без вјечног коријена и бесмртног циља, најстравичнија негација самог човјека и људског друштва уопште. Јер онај динамизам који је дариван човјеку да њиме од себе изграђује богочовјека и преобрази се у вјечно и непролазно биће, кад се употријеби супротио своме назначењу, намјесто да гради и изграђује човјека, уништава га у коријену, разграђује га до посљедњег атома његовог индивидуалног и колективног бића. Стваралачка сила у човјеку постаје сила деструкције, разарање себе, других, свијета око себе. Зато само онај хљеб, она економија и свагдашње живљење, устројство једне заједнице и друштва, постојање једног народа, освијетљени свјетлошћу вјечне Економије (Домостроја), испуњени снагом "ријечи која излази из уста Божјих", постају Хљеб живота Једини који је човјека достојан.

Да би тај богочовјечански етос, начин постојања мишљења и живљења заживио у нама поново, и обновио нас својом свеобухватном новином, неопходна је цјеловита промјена ума. Та промјена се на библијском језику назива "промјеном Деснице Господње". То значи: она претпоставља божанско дејство привучено људским свепреображајним двигом. Тај људски двиг се у Новом Завјету назива изразом - покајање. Покајање није само морална категорија, још мање моралистичка или јуридичка. Оно тражи не само тренутачно мијењање личног и друштвеног живота него перманентно мијењање свих ограничених структура и облика личног и заједничког постојања и човјека као њиховог носиоца. Обоготворење, пак, било чега што је пролазно, било од створења било од дјела људских руку, значи одступање од начела и свеобухватних димензија тог и таквог богочовјечанског начина постојања.

Као што људски организам почива на сагласју тијела и душе, тако и тај начин постојања захтијева равнотежу духовног и тјелесног, сагласије државе и Цркве. Посљедњих педесет година ми смо орали са једним волом. Орала је држава сама, па није чудо што је тако мало узорала. Убијала је Цркву, покушала да је убије и искоријени. Зато је дошло до неуравнотежености, до губљења равнотеже, памћења, до расјелина и раскола који су се догодили а и догађају још увијек у нама и око нас у овом трагичном историјском тренутку.

У свјетлости тог богочовјечанског начина постојања, обоготворење расе, класе, идеја, идеологија, нације представља повратак идолослужењу, оном примитивном начину људског постојања, ако не и најпримитивнијем, клањању творевини намјесто Творцу. Код нас се управо то догађало: до јуче - обоготворење класе и идеологије, данас - расе, државе, нације. Јуче смо у предавању проф. Живковића чули његово схватање "светог Тројства" које се проглашава за Бога и коме се треба клањати. Под њим он подразумијева: суверенитет, интегритет, субјективитет. Поштујем професора, свако има право на свој став - зато и јесмо овдје - да свако изнесе своје мишљење, но осјећам за дужност да кажем: По моме схватању такав приступ држави и нацији, само је нова форма дојучерашњих идеолошко-класних идола, нова

врста старог идолослужења. У добре намјере не сумњам. Но, није ли речено да је пут према паклу поплочан добрим намјерама?

Обоготворење, дакле, било чега земнога, било какве друштвено националне и идеолошке, па била она и религиозна, . или псеудорелигиозна - структуре, саме за себе, знак је заслијепљености појединачним, губљења осјећања за цјеловити увид у стварност. Човјек, његово мишљење и дјелање, одвојени од словенских изворишта, отуђени, затварањем себе у своју самост, од видовитог ока вјечности, која својим увидом и зрењем, освјетљава изнутра садашњост, прошлост и будућност, појединачно и опште, божанско, космичко и људско у њиховој узајамности и прожимању - даве се једностраности и неозарености на егзистенцијалном плану, губе смисао и уравнотеженост и сигурност. Духовно помрачен и неозарен човјек, непреображен вјером у вјечни смисао себе и свега око себе, угрожен је у самој својој бити а онда и у своме дјелању и стварању; угрожава на првом мјесту самог себе, а онда и друге око себе. Ако та угроженост и помраченост задобије колективне размјере, онда су и опасности веће и далекосежније.

Да наведемо неки примјер из наше новије стварности. У не тако давно вријеме свој хљеб свагдањи у крв смо умакали, и то управо на начелима обоготворених идеја и идеологија. У крв братску. Храмове, симбол хљеба и мјесто гдје се земни хљеб и живот освећују прожимају и обасјавају небеским Хљебом живота, као својом безмјерном мјером и смислом, - занемаривали смо и разарали. Занемарени храм је занемарена душа, а то значи занемареност етике и савјести. Од тога до међусобног ждерања и убијања само је један корак.

Управо се то догодило нама. Као да смо дозволили, да се опет послужимо видовитим Достојевским, да нас зли дуси окупирају, па је међу нама дошло до раскола, једноумља и безумља. Изгубили смо најдрагоцјенију људску способност и дар, дар узајамног дијалога. А гдје њега нестане, губи се прави однос не само са собом и са ближњима, него и са природом и земљом на којој живимо, са цјеловитом и живим створом, а најприје са Богом који нам постаје туђ и далек, иако "у Њему јесмо, живимо и дишемо".

Има се утисак да оно што се догађало код нас у току овог посљедњег рата по много чему представља продужетак, у новом виду, крвних освета, против којих се Свети Петар Цетињски тако мукотрпно борио. Крвна освета је добила своју апотеозу на класној основи, подгријавава старим племенским и братственичким мржњом, агресијама, братоубилачким сљепилом. А шта је вредније од човјека, од брата? Али ко води рачуна, у временима таквог помрачења, о тој истини богочовјечанског начина постојања, којим смо вјековима живјели и били обликовани у срчици свога истински човјечног битовања и саборне нарави (етоса)? Нажалост, и садашња поларизација у нашем духовном и политичко-социолошком животу баштина је старих и новијих омраза и диоба: оне причају у нама своју причу, иако ми мислимо да је наша и оригинална...

У контексту тога хтио бих да се укратко дотакнем и наших странака и странаштва. Гледано под призмом историјског искуства, што не треба изгубити из вида, странке су, овакве какве јесу, западноевропски изум. Као што је и једноумна монолитност, било инквизиторска или гиљотинско-робеспјерска, нацистичка или марксистичка, западноевропске провенијенције. Онај који је читао Достојевског и обратио пажњу на оно што се он назива "римском идејом", у њеном многобожачком паганском нуклеуму и римоцентричној хришћанској метаморфози, идејом која се касније провлачи кроз многе западне идеологије, разумјеће о чему се овдје говори. И тако, до недавно су у нас утјеривали батином једноумље. Сада, пак, овако рањиви и рањави, осакаћени по много чему дугогодишњим испирањем мозга и престрављеношћу, размећемо се странаштвом, боље речено, гладни слободе, трујемо се његовом индивидуалистичком анархичношћу. Лише принудним једноумљем могућности природног сазријевања и искуства вишестраначког дијалога западних демократија, своја страначка опредјељења, као до скора једноумље дијалектичког марксизма, претварамо у метафизичка опредјељења. Тако смо и комунизам били претворили у врсту псеудорелигије једино важеће. А пошто је таква, могу постојати само њени жреци и њени богови; зато треба да нестану Црква,

храмови, вјера, бадњаци, Божић, свијећа, - све да нестане, да би идеологија задобила свеобухватно важење, да би нова религија могла да живи.

Рођене у клими искључивости, вођене често од људи у њој васпитаних, добар дио странака као да попримају исти дух. Странка на власти тешко се одриче свога монопола и синекура, друге странке доста тешко сазријевају; још увијек смо неспособни да стекнемо изгубљени саборни начин мишљења, који је вјековима господарио овим просторима. Из "Горског вијенца" видимо да све што се догађало у времену које описује Пјесник, догађало се о сабору о Тројичину дне, о Госпођину дне итд. Различитост у ставовима и мишљењима тога времена била је прилика за витешко надметање, а не повод за пањкање, блаћење, лично разрачунавање, које срећом ријетко, прераста у спремност уништавања другог зато што не прихвата моје идеје или концепције. Зато би било драгоцјено да се поново вратимо и откријемо у себи тај дух витешког такмичења, и да он оживи у нама. "Ко је бољи од њега нека искорачи испред њега", максима је тога духа.

У свјетлости таквог вишестранаштва и из њега насталих раскола, који су читава покољења лишили могућности здравог дијалога, требало би размишљати о трагичном братоубилачком сукобу, зачетом дјелимично двадесетих а уродилом отровним плодовима ратних и поратних година, све до наших дана. Тај раскол носимо и данас у својој колективној свијести и својим костима, као сукоб четништва и партизанства. Лице су и наличје једне и исте медаље, производ наше историјске несреће, ратом подгријане, и наших помрачења савјести и свијести. Четништво кроз одбрану наслијеђених вриједности, дубоких, традиционалних структура и начина мишљења, као да је истовремено било несвјесно да тиме брани и ставља у исту раван и порочност свакидашњег живљења, условљеног људском ограниченошћу, несавршеношћу и огрјеховљеношћу. Као да није имало слуха за оно што је надахњивало другу страну: зајад, биједу поробљених каменим и мукотрпним животом, за крик, није схватило дубину тог крика на црногорском камену станцу. Комунизам је хтио да буде носилац исконске људске жеђи за савршенством, оправдане. Међутим, он зида своју грађевину на лажним темељима, лажним методама, законом топуза. Значи нечовјештвом. А Владика Раде нам добро каже: "Коме закон лежи у топузу, трагови му смрде нечовјештвом." Чудесну идеју братства и једнакости утемељује на оцеубиству, прво небеском Оцеубиству, па преко њега и земаљском. Укидањем правне својине ради колективности, угрожава личност, непоновљивост сваког људског бића, коме је као таквом својствен дом, своја соба, башта, свој животни простор у коме афирмише своју засебност и слободу, стваралачку самосвјесност и породичну заједницу. Дакле, желећи да искоријени порочне структуре и начине живљења, угрожава оно што јесте човјек по својој природи и вјечном назначењу. Достојевски је привид таквог хуманизма предосјетио и на њега указао у познатом слогану од времена Француске револуције: "слобода, једнакост, братство или смрт." Тај принцип као позив на пуноћу и достојанство људског заједништва и индивидуалне слободе, резултирао је у историјској примјени, нарочито онај бољшевичког типа, нихилизмом и уништавањем људи и људских заједница незапамћеним у прошлим временима.

Заснивање колективности, заједништва, подјеле добара на приватизацији самог бића, проглашење неба и земље за свој велепосјед, а себе за једино божанство, - све то указује на саможивост, егоизам као коријен и коначни критериј свега. Зато никакво чудо што су на таквом принципу утемељени колективи и друштвене формације доживјеле и доживљавају стравичне катастрофе и анархични распад.

Убијање небеског Оца представља уништавање жртвене љубави као темеља постојања а тиме и истинских основа правог братољубља и човјекољубља. Идеолошко заражени духом оцеубиства и братоубиства, доживјели смо класну подјелу не само живих него и гробова побијених у ратној и поратној међусобици. Колико је отишло далеко то унижавање њеног сопственог достојанства и помрачење мржњом, види се по још увијек постојећој диоби гробова на "четничке" и "партизанске." Тако то бива кад се заборави да је гроб било ког човјека - братски гроб. Колико је истинске човјечности у Душановом Законику по коме је скрнављење било чијег гроба равно - убиству жива човјека!

А код нас не само да су гробови скрнављени него има још увијек братских костију несахрањених, у безданице јаме побацаних. Коме је и када мртав човјек био непријатељ? Изгледа да смо само ми у овом вијеку имали ту привилегију да доживимо идеологију, називану најпрогресивнијом, која се свети мртвим људима, борећи се и против њихових костију. То је само показатељ колико смо отишли далеко у тој својој крвној, слијепој биолошко - идеолошкој освети и осветољубивости! Колико је опасно обоготворити било какву идеологију или идеал земни на рачун човјека и његовог достојанства!

Недавно сам био на сахрани двојице одмах у почетку рата убијених од партизана, а тек сада сахрањених. Како је било поучно и у својој једноставности потресно истинито нарицање над њима једне сељанке: "А мени је браће жао", туговала је "ма од чије руке пао" Да је у право вријеме било више такве жалости, мање би било проливене братске крви.

И да завршим, треба нам враћање себи, свом етосу, свом исконском саборном предању, посвједоченом у Тајни Светог Причешћа, у посту, молитви, у моби, празничном сабору, у храму, у храмовима у које су прерасла скоро сва црногорска брда и брдашца, у нашој култури. Враћање, пак, својој култури схваћеној у ширем смислу, кроз динамични однос са модерном цивилизацијом, предуслов је враћања своме и свечовјечном Хљебу Живота. А то и јесте "уливање вјечноновог вина у мјехове нове". "Вријеме земно и судбина људска" да се опет сјетимо ловћенског Пророка, заиста и или "два образа највише лудости", кад не би било тога Хљеба Живота и те човјеку неодузимљиве способности и могућности да увијек изнова вјечно ново вино улива у - вјечно нове мјехове свога битовања у времену и вјечности.

Изговорено на научном скупу о будућности Црне Горе у Подгорици, 18. децембра 1991. године

Васкрсења не бива без смрти

Нашу судбину, једном засвагда, дефинисао је владика Раде: "Крст носити нама је суђено!"

Судбина нам је крстоносна, на овој жеравичној раскрсници свјетова. Зато је и богоносна.

Мјесто на коме смо заложили огњиште, представља, одвајкада, Божју вододјелницу култура, и простор сукобљавања свјетова.

Тако је било у прошлости, тако је, ево, и данас.

Овдје је својевремено прошла граница између источне и западне царевине. Кад се западна Црква одвојила од православног Истока, опет су ови простори постали мјесто вјековног сукобљавања. а долазак ислама у четрнаестом стољећу постао је извориште нове трагике и распећа.

Наш народ се, у том сударању свјетова, опредијелио за Јерусалим, за Свету Софију Цариградску. То јест - за Премудрост Божју. За Свету Гору. То хиљадугодишње огњиште врлина, ликоливницу светаца Божијих.

Опредјељење за Јерусалим, значи опредјељење за ношење Часног Крста. Истовремено то значи и опредјељење за истину, за слободу, која се плаћа мученичком крвљу.

Није нимало случајно ш то се великомученик косовски Лазар, а преко њега и цио српски народ, опредијелио за Царство Небеско. Јер, земаљско је за малена царство, а небеско увијек и довијека.

Наш српски народ чува у својим њедрима, у свом саборском памћењу јерусалимску светиљу. Давно је рекао свети Макарије Египатски непролазну истину: "Тамо гдје је Дух Свети, тамо је и гоњење". Луди вјетар непрекидно покушава да угаси свету лампу. У свјетлости те макаријевске истине постаје нам јасно, донекле, зашто се управо на православне словенске народе, испртило то огромно богоубилачко човјеково зло.

Тамо гдје је зло прихваћено као нормално стање, ту сами људи раде за његов рачун. Сатана њима диригује, као Воланд у Булгаковљевом "Мајстору и Маргарити". Циљ му је да уништи последње острво на коме се чува светиња.

Зато усмјерава све своје демонске силе, да освоји то посљедње упориште неукаљане светиње, непомућене и незагађене истине. Зашто онда да се чудимо ономе што се догађа с Православљем, с православним земљама, нарочито словенским, и са православним српским народом.

Српски народ је, у овом вијеку, у жижи збивања.

О томе свједочи Први свјетски рат с Гаврилом Принципом, и Други свјетски рат, с 27. мартом, и оним што је из њега произишло. То све практичко потврђују збивања наших дана.

Остала је у српском народу само вјера православна, кукавна сирота. Борбу води са својим и туђином. Тек сада вади из јама своје мртве и опојава их, зацјељујући своје ратне и поратне рапе. А уз њих, задобија нове ударце; отварају се нове ране. личи нам он данас на многострадалног библијског Јова на бињишту. Људи га презиру, пријатељи га се одричу, пси му лижу рале.

У свом том трагизму нашег трену тка, једна свијетла тачка која даје утјеху, јесте пророчка ријеч Ловћенског Печалника: "Страдање је крста добродјетељ"; и она друга: "Васкрсења не бива без смрти!"

Преко леђа српскога народа укрштају се данашње муње и громови римокатоличко-протестантског Запада и агарјанско исмаиловског исламског Средњег Истока.

Није Европа против нас зато што ми нијесмо, и не желимо да будемо Европа, него зато што смо ми, не својом заслугом, већ Божјим даром, носиоци и чувари изворног јерусалимско-медитеранског европејства, које не прихвата губљење равнотеже људског постојања укрштених средишта, хоризонтале и вертикале Часног Крста. Запад је сувише окренут, материји и обоготворењу дјела својих, у експанзионистички однос, у тоталитаризам најперфидније врсте.

Похота и оземљена памет његова је вјера.

Зато нам је "извезао", кроз лењинско-стаљинско-брозовску револуцију ту и такву похоту и памет, да би она постала и наш критериј живљења, мишљења и дјелања.

Дуго времена је Запад својим доларима држао Броза и његову брозомору као нож под нашим грлом. А сада нас оптужују да смо посљедње уточиште бољшевизма у свијету.

У тренутку кад се комунизам распада, западни свијет чува, на примјер, и утврђење границе унутар Југославије, које је зацртала управо та авнојевска брозомора!

Српски народ је у току рата биолошки уништаван масовно. Како од фашизмо-нацизма, нарочито хрватско-усташког, тако и од противбожне нечовјечне идеологије.

Од те исте идеологије - брозоморе и њених исчадија - поново се, ево, нашао на свом крсту и свом распећу.

Биолошки културно уништаван; духовно разаран; принудно разједињен; од свијета презрен, неприхваћен и облаћен - он се данас налази наједном од најстрашнијих раскршћа у својој историји.

"Побједа", 19. октобар 1991.

Напомена

Како је оно, по много чему, особено дјело саздано из три сегмента, са свим својим колажно-мозаичним карактеристикама, ради уједначења били смо принуђени да избјегнемо извјесне назнаке, као што су имена саговорника, када је у питању разговор, или пак мјеста и прилике у којима су изговорене бесједе.

Али, зато смо, гдје год је то било могуће, и уколико смо имали датум и назив публикације, навели дан, мјесец и годину, омогућавајући тако, уколико се укаже потреба, да они којима је стало до упоређења, могу то да учине.

Као што рекосмо, дјело је саздано од три циклуса: Бесједе, Разговори и Погледи. Текстови су махом објављени у црквеној штампи и у свјетовним медијима, док је један број прилога узет из рукописа, или скинут с магнетофонских трака.

На овај начин, колико год је било могуће, заокружен је један период изузетне духовне активности г. Амфилохија Радовића.

Ј. Д.

О аутору

Амфилохије (Ристо) Радовић, син Ћира и Милеве Бакић Радовић, рођен је на Божић, 7 јануара 1938. године, у Барама Радовића (Морача).

Основну школу завршио је у Барама а малу матуру у Манастиру Морачи. Богословију учи у Раковици и Београду.

На Богословски факултет у Београду уписује се 1958., а дипломира четири године касније, 1962. Поред теолошких наука, на Филозофском факултету у Београду, студира класичну филологију.

Постдипломске студије наставља у Берну и Риму. Одатле прелази у Атину, у којој, за вријеме седмогодишњег боравка, пред свакодневне парохијске службе, успијева да докторира, а тезу, коју иначе пише на грчком језику, о Светом Григорију Палами, брани уз највишу могућу оцјену. Потом, годину дана проводи на Светој Гори, а онда је позван да предаје на Руском православном институту "Свети Сергије" у Паризу, гдје уз осталих пет језика које је савладао, и који му одлично служе, усавршава и француски језик.

По повратку, у Београду је биран за декана Богословског факултета и ванредног професора, крајем 1985. изабран је за епископа банатског са сједиштем у Вршцу, одакле је уочи Божића 1991. године дошао и на Цетињу устоличен за Митрополита црногорско-приморско-скендеријског-брдско-зетског и пећког трона егзарха.

Митрополит Амфилохије је члан Удружења књижевника Србије. Поред теологије и философије, бави се есејистиком и преводилаштвом.

Дјела: "Тајна Свете Тројице по учењу Григорија Паламе, студија на грчком, 1973. (Докторска дисертација); "Смисао литургије", студија на грчком, 1974., "Тумачење Старог Завета кроз векове", Београд, 1979. г.; "Синаити и њихов значај у Србији XIV вијека", студија, 1981.; "Филокалијски покрет XVIII и почетком XIX века", студија на грчком, 1982.; "Основе православног васпитања", студије 1983, ; "Духовни смисао храма Светог Саве", Београд 1987.

Преводи: Епископ Николај: "Касијана", роман, са српског на грчки 1973. и Јустин Поповић: "Житије Светог Симеона и Саве", са српског на грчки 1974, године; Старац Арсеније Кападокијски, са грчког на српски, и бројна друга дјела и чланци, бесједе.