Monetarna ekonomija - · PDF fileMonetarna politika prilikom defninisanja agregata ima tri zahteva: 1. čvrsta veza između teorijske i empirijske definicije novca,

Monetarna ekonomijaKako me mrzi da učim i iz svojih i sa tuđih svesaka i kopiranih strana skapirao sam da mi je lakše da sve lepo iskucam i onda čitam kao čovek. Ukoliko ovo pomoge još nekome tim bolje. Nisam ništa prepričavao i pravio se pametan da pišem svojim rečima, sve je kako je asistent Velimir Lukić diktirao na vežbama. Poneki komentari ako mi nešto nije najjasnije, nisam siguran da sam lepo zapisao ili tako nešto je napisano ovako italik slovima. Kako vežbe budu išle dalje ja ću ovu skriptu dopunjavati, nadam se koliko-toliko redovno i brzo.

Ova skripta je dostupna potpuno besplatno: www.archamond.com/fax/monetarna.doc, www.archamond.com/fax/monetarna.odt i www.archamond.com/fax/monetarna.pdf . Svako kopiranje i distribuiranje u cilju sticanja profita je najstrože zabranjeno. To se posebno odnosi na fotokopirnice i neke druge avanturiste koji bi da zarade na skriptama, bilo je takvih slučajeva. Svako kopiranje i distribuiranje i modifikovanje skripte sa ciljem da se pomogne sebi i drugima je potpuno podržano sa moje strane :)

Nastanak i pojam novca

Prema kriterijumu prisustva novca pri obavljanju trgovinskih transakcija sve ekonomije možemo podeliti na nemonetarne u kojima se trguje preko materijalne razmene i monetarne u kojima se trguje uz korišćenje novca.

-Nemonetarne ekonomije-

Razmena je u vidu trampe, pa ne postoji novac a ni roba koja bi izjednačavala vrednost ostalih roba. Sa povećanjem broja dobara razmena se komplikuje, jer da bi do nje došlo neophodno je da postoji dvostruka podudarnost želja zbog čega je teško naći partnera u trgovini.

Pojavljuju se dva oblika oblika vrednosti:• Pojedinačni(jednostrani, prosti) – Vrši se trampa, ali sporadično i neorganizovano, to je

prosti barter. Ne postoji sredstvo kojim se može iskazati stvorena vrednost proizvoda. Karakteristični su veliki transakcioni troškovi i dugačko vreme traženja odgovarajuće strane u razmeni. Od mase proizvoda idvajala se grupa koja se češće koristila u razmeni.

• Prošireni oblik vrednosti – Počinju da se koriste određena mesta za trgovanje. Karakteristično je za model koji se naziva prošireni barter. Ovaj oblik vrednosti se sastoji od niza protijih oblika vrednosti i neka dobra počinju više da se cene – krzno, stoka i koža – i počinju manje da se koriste zbog svoje upotrebne vrednosti a više zbog mogućnosti zamene za druga dobra.

Nedostaci nemonetarne razmene: 1. ne postojanje načina očuvanja kupovne moći,2. ne postojanje zajedničke mere i vrednosne jedinice zbog čega nema ekvivalentne

razmene proizvoda.

1

http://www.archamond.com/fax/monetarna.pdf

http://www.archamond.com/fax/monetarna.odt

http://www.archamond.com/fax/monetarna.doc

-Monetarne ekonomije-

Vremenom se izdvajaju neka dobra koja se češće koriste u razmeni i to najviše zbog toga što ih ljudi više cene i ta dobra počinju da predstavljaju robni novac. Sada se pojavljuje opšti oblik vrednosti. Robni novac nije ništa drugo već određen proizvod ili roba u svom fizičkom obliku. U početku je najčešće tu funkciju imala stoka, a vremenom dobra koja su činila robni novac gube svoju upotrebnu vrednost i služe isključivo razmeni. To postaje roba koja se najlakše prodaje i vremenom se broj tih dobara sužava do jednog dobra koje služi kao opšti ekvivalent preko kog se izražava vrednost ostalih, a to su plemeniti metali. Oni su se u početku koristili i u monetarne i u nemonetarne svrhe zato što imaju svoju unutrašnju(upotrebnu) vrednost.

Zbog lakoće razmene prelazi se na standardizaciju i dolazi do kovanog novca. Od kovanog novca se vremenom razvija i papirni novac. Ljudi su iz različitih razloga ostavljali kovani novac kod privrednih subjekata i dobijali potvrdu za podizanje. Postepeno se razvijaju tako da sa potvrdom jednog privrednog subjekta može da se podigne novac kod drugog. Iz tih potvrda se razvijaju banknote koje su prethodnica papirnog novca. Bankonta(novčanica) predstavlja surogat novca, tj. vrednosni papir koji sadrži pravo na određenu količinu punovrednog novca . Počele su da se osnivaju banke u koje su ljudi deponovali zlato, a banke su izdavale potvrde za taj iznos.

Faktori koji su doprineli pojavi papirnog novca:1. problemi vezani za nesigurnost i troškove transporta zlata,2. metalni novac se habao u prometu i postojale su mogućnosti zloupotrebe,3. masa plemenitih metala nije u stanju da prati rast proizvodnje i prometa,4. uvidelo se da monetarna vrednost ne mora biti jednaka stvarnoj vrednosti novca

zbog čega se prešlo sa 100% pokrića plemenitima metalima na delimično pokriće.

Razvija se fiducijarni novac – vrednost plaćanja se bazira na poverenju da se novac može zameniti za robu i usluge.

Kad je ekonomija sklonija korišćenju znaka nego robe kaže se da je usvojila robni standard. Tu se koristi novčani znak čija je vrednost u potpunosti ili delimično povezana sa vrednosti plemenitih metala. Tek se ovde pojavljuje novčani oblik vrednosti.

U prometu se javlja prekomerna količina banknota i država uvodi prisilni tečaj banknota, odnostno ukida njihovu konvertibilnost za plemenite metale. Banknota tako postaje jedino zakonsko sredstvo plaćanja i prometa:

1. svako je mora primiti u podmirivanju obaveza,2. ne može se tražiti isplata u novcu pune materijalne vrednosti – zlatu,3. banke nemaju obavezu konverzije banknota u plemenite metale

Papirni novac predstavlja papir određene norme i nominalne vrednosti bez unutrašnje vrednosti, bez metalnog pokrića i bez bilo kakve veze sa zlatom. To je novčanica koja ima prinudan kurs, što znači da se ne može zameniti za novac pune materijalne vrednosti. Njegova vrednost zavisi od prometne funkcije, odnostno da se za njega može dobiti određena količina roba i usluga. Optimalnu količinu papirnog novca određuje Centralna Banka. Optimalna novčana masa je ona količina koja je neophodna za nesmetano odvijanje proširene reprodukcije uz održavanje stabilnosti cena roba i usluga. Kako bi sprečila zloupotrebe pri štampanju novca i fenomen inflacije,

2

država osniva jednu Centralnu Banku i na nju prenosti ekskluzivno pravo emisije papirnog novca.

Pošto prestaje obaveza konverzije novčanica u zlato novčanice u prometu postaju praktično čist papirni novac zbog čega se ovo važenje naziva papirno važenje ili sistem slobodne valute. Razvojem papirnog novca sve više dolazi do izražaja pojava inflacije, pa se ona često vezuje za razvoj papirnog novca i zloupotrebu novca u privrednom razvoju. Papirni novac sam po sebi nema nikakve vrednosti. Razvio se iz potreba prometa i kroz stalne napore usmerene u pravcu olakšanja prometa. On ima vrednost samo zato što funkcioniše u opticaju. Količina papirnog novca u opticaju određena je količinom stvarnog novca koji bi bio potreban za nesmetano odvijanje privredne aktivnosti. Vrednost papirnog novca zavisi od pokrića robama a ne od pokrića zlata koje reprezentuje.

-Savremeni depozitni novac-

Depozitni novac predstavlja sredstva koja nebankarski subjekti drže na svojim računima kod banaka. Osnovni je izvor kreditnog potencijala banaka.

Postoje tri vrste depozita: (ili četiri, različito piše na dva mesta a neke stvari se preklapaju)1. Depoziti po viđenju – kratkoročna potraživanja nebankarskog sektora kod banaka –

tekući računi. Osnovni motivi njihovog držanja su sigurnost i likvidnost, a kamatna stopa ili ne postoji ili je jako niska. Predstavljaju osnovu monetarno-kreditne multiplikacije(proces stvaranja novca od strane poslovnih banaka) i zbog toga su pod strogom kontrolom Centralne Banke koja ih reguliše na više načina:

1. politikom obaveznih rezervi – sve banke određeni procenat rezervi drže kod Centralne Banke, a ta sredstva ne ulaze u kreditni potencijal banke,

2. politikom rezervi likvidnosti – određen procenat sredstava koje banke mogu držati na računu Centralne Banke i služe kao primarna rezerva likvidnosti u slučaju velikog povlačenja sredstava,

3. kreditiranjem banaka iz primarne emisije.2. Štedni depoziti – nemaju rok dospeća. Nose višu kamatnu stopu ali je obavezna

rezerva niža. Smanjuju potrebu za ročnom transformacijom sredstava.3. Oročeni depoziti – sredstva poverena banci na određeni rok. To može biti namensko

ili klasično vremensko ograničavanje. Nose višu kamatnu jer su manje likvidna sredstva pošto se ne mogu podići pre roka dospeća. Oni su skuplja sredstva u odnosu na depozite po viđenju i određuje se niža obavezna rezerva. Doprinose stabilnosti bilansa banke i smanjuju potrebu za ročnom transformacijom sredstava. Posebna vrsta oročenih depozita koja se javlja u tržišnim privredama su depozitni certifikati – hartije od vrednosti koje banka emituje i koje u roku dospeća isplaćuje zajedno sa kamatom. Posebna povoljnost je što se mogu prodati i pre roka dospeća. Kamata se oduzima od prodaje. Od 90 do 95% transakcija se obavlja depozitnim novcem a samo 5-10% gotovim novcem.

4. Specijalni depoziti – koriste se kao instrumenti ekonomske politike. Mogu se držati kod Centralne Banke(obavezne rezerve) i kod poslovnih banaka(depoziti za uvoz). Oni ne ulaze u kreditni potencijal banke.

OBLICI VREDNOSTIPOJEDINAČNI -> PROŠIRENI -> RAZVIJENI -> NOVČANI -> PAPIRNI -> DEPOZITNI

3

-Funkcije i osobine novca-

Novac je sve ono što je opšte prihvaćeno u plaćanju za robe i usluge i za otplatu duga.

Tri osnovne funkcije novca:1. Sredstvo razmene – novac cirkuliše kao sredstvo plaćanja za robu i usluge. Doprinosi

povećanju ekonomske efikasnosti i smanjuje transakcione troškove. Takođe doprinosi i specijalizaciji i podeli rada.

2. Sredstvo očuvanja vrednosti – omogućava očuvanje vrednosti u vremenu, odnosno čuva kupovnu moć od momenta sticanja do momenta trošenja. Ovu funkciju može da ima i druga imovina kao što su akcije, obveznice ili nekretnine, koja može imati i neke prednosti, poput dividendi koje donosi. Uspešnost obavljanja ove funkcije zavisi od stabilnosti kupovne snage novca koja je pod uticajem kretanja opšteg nivoa cena. Razlog zbog kog novac vrši ovu funkciju je likvidnost – novac je najlikvidnije sredstvo. Likvidnost je brzina i lakoća kojom se neka imovina može konvertovati u sredstva razmene bez većih transakcionih troškova i smanjenja vrednosti. Novac može odmah da se koristi, dok ostalu aktivu odlikuju transakcioni troškovi. Novac ne vrši uvek dobro ovo funkciju – u inflaciji novac gubi vrednost i samim tim funkciju čuvanja iste.

3. Obračunska jedinica – novac je jedinica kojom merimo i iskazujemo vrednost bilo kog ekonomskog dobra ili usluge, dok se u barteru vrednost novca iskazivala u drugim robama. U situaciji kad postoji mnogo roba to je stvaralo velike probleme.

(n(n−1)2

) Pokazuje koliko imamo relativnih cena po n proizvoda.

Pet osobina novca su:1. Prenosivost – mora biti pogodan za nošenje pri obavljanju kupovine na različitim

lokacijama.2. Trajnost – u fizičkom smislu, novac ne sme da bude od materijala koji će da se pokvari ili

propadne.3. Deljivost – mora da može da se podeli na jednake delove radi kupovine manjih jedinica ili

vraćanja kusura.4. Standardizovanost – jednak kvalitet novčanih jedinica, ne smeju se fizički razlikovati.5. Prepoznatljivost – lako prepoznatljiv da bi se tačno znalo da se radi o novcu a ne o imovini

manje vrednosti.

Definisanje novca prema različitim autorima

Ne treba za kolokvijum.

Teorije vrednosti novca


4

Monetarni agregati

-Pojam monetarnih agregata-

Monetarni agregati predstavljaju merila ukupne količine novca u opticaju i najčešće se definišu kao skup finansijksih aktiva istog stepena likvidnosti. Pošto promene u ukupnoj ponudi novca i stopa rasta ponude novca jesu povezane važnim makroekonomskim veličinama, tako je i jedan od osnovnih zadataka monetarne politike postizanje optimalne ponude novca.

Monetarna politika prilikom defninisanja agregata ima tri zahteva:1. čvrsta veza između teorijske i empirijske definicije novca,2. postojanje mogućnosti kontrole empirijski definisanog novca sa instrumentima koji stoje na

raspolaganju nosiocima monetarne politike,3. empirijski definisan novac mora biti usko povezan sa glavnim ekonomskim ciljevima.

Monetarni agregati su zapravo različite definicije novca. Novac je varijabla koje utiče na sve bitne ekonomske veličine u privredi – stopu privrednog rasta, nivo nacionalnog dohotka i društvenog proizvoda, nivo cena, kamatne stope... S obzirom na to, Centralna Banka može preko promena novčane mase da utiče na ostvarenje osnovnih ciljeva ekonomske i monetarne politike. Ti ciljevi vezani su za višu stopu rasta, veću zaposlenost, stabilnost cena i ravnotežu u međunarodnim plaćanjima. Uspeh u ostvarivanju ovih ciljeva zavisi od mogućnosti Centralne Banke da precizno definiše šta je novac i kontroliše stopu rasta.

-Pristupi u definisanju i merenju monetarnih agregata-

Imamo dva pristupa u definisanju i merenju monetarnih agregata:1. Transakcijski pristup merenju novca – naglašava funkciju novca kao sredstva razmene. Po

njemu se novac zbog vršenja ove funkcije kvalitativno razlikuje od drugih oblika finansijske imovine. Empirijski definisan novac bi onda obuhvatao samo one finansijske aktive koje se koriste kao sredstvo razmene i koje ne nose kamatu. To je zbog toga što ako nose kamatu onda imaju i oportunitetne troškove u vidu izgubljene kamate pa ljudi minimiziraju iznos novca koji drže. Prema ovom pristupu suština novca je u tome što se njime vrši plaćanje za robu i usluge. Ovaj pristup u novac uključuje sva sredstva koja služe kao sredstva razmene – kovanice, papirni novac i tekući računi na koje se mogu vući čekovi. Ovako obuhvaćen novac ne nosi kamatu.

2. Princip likvidnosti – naglašava funkciju novca kao sredstvo očuvanja vrednosti pa se po ovom pristupu novac smatra najlikvidnijim oblikom imovine. Likvidnost imovine predstavlja lakoću sa kojom neku imovinu možemo prodati u bilo kom trenutku u budućnosti ali po poznatoj i stabilnoj vrednosti uz minimalne troškove i u kratkom roku. Po ovom pristupu novac se kvalitativno ne ralikuje od drugih oblika finansijske imovine jer je sva imovina likvidna samo u različitom stepenu. Ovaj pristup je širi u odnosu na transakcijski jer uključuje i brojne finansijske aktive koje su visoko likvidne što znači da se mogu pretvoriti u novac bez gubitka vrednosti. Pod novcem se mogu podrazumevati sve finansijske aktive na kojima nije moguće ostvariti ni kapitalni dobitak ni gubitak.

5

-Monetarni agregati FED-a-

• M0(Monetarna baza):◦ gotovina (kovanice i papirni novac) izvan Centralne Banke.◦ rezereve depozitnih institucija (obavezne rezerve) – sredstva koje depozitne institucije

drže na računima kod Centralne Banke• M1(Novčana masa):

◦ gotovina (van bankarskog sistema)◦ transakcioni računi

▪ depoziti po viđenju▪ drugi depoziti po viđenju (NOW, ATS)

• NOW – kamatonosni, odnosno štedni računi, koji omogućavaju slobodno raspolaganje sredstvima na njima ali uglavnom preko čekova. Sa njih se mogu vršiti plaćanja.

• ATS – kombinacija štednog računa na koji se plaća kamata i običnog tekućeg računa na koji se ne plaća. Na tekućem računu se drže minimalna sredstva i sa njega se mogu vršiti plaćanja. Ostatak se drži na štednom računu i to donosi kamatu. Kada saldo na tekućem računu padne ispod nule sredstva se sa štednog prebacuju na tekući račun i obrnuto.

◦ putnički čekovi koje emituju nebankarske organizacije• M2(pristup likvidnosti):

◦ M1◦ štedni depoziti i depozitni računi na tržištu novca(MMDA) – otvaraju ih banke koje tako

prikuplenjim sredstvima kupuju kratkoročne hartije od vrednosti a vlasniku depozita daju ograničenu slobodu raspolaganja sredstvima na računu

◦ mali oročeni depoziti – depozitni certifikati(do 100.000$) - hartije od vrednosti sa određenim rokom dospeća, ordeđenom kamatnom stopom, malih denominacija(do 100$), nisu prenosivi(ne mogu se prodati pre roka dospeća)

◦ depoziti kod zajedničkih fondova na tržištu novca(MMMF) – otvoreni investicioni fondovi koji javno prodaju svoje akcije(učešće u fondu) i iz tako prikupljenih sredstava kupuju isključivo kratkoročne hartije od vrednosti a svojim vlasnicima omogućavaju raspolaganje uloženim sredstvima uz određena ograničenja(npr, da minimalni iznos na čeku bude 500/1000$ i to zbog obaveze da na zahtev vlasnika otkupe od njih akcije po tekućoj tržišnoj vrednosti). Posebna pogodnost kod ovih fondova je što ne podležu obavezi držanja obavezne rezerve

◦ svi elementi M2 osim M1 predstavljaju kvazi novac.• M3(šira definicija novca):

◦ M2◦ veliki oročeni depoziti – depozitni certifikati čija je nominalna vrednost veća od

100.000$ a njihovi kupci su uglavnom preduzeća◦ REPO sporazum(repurchase agreement) – finansijski instrument kojim se prodavac

REPO-a(banka) obavezuje da će prodati određenu hartiju od vrednosti(i to uglavnom prvoklasne i državne hartije od vrednosti) kupcu REPO-a po određenoj ceni uz preuzimanje obaveze da će istu tu hartiju od vrednosti otkupiti od kupca po novoj ceni koja je veća od prvobitne jer uključuje akumuliranu kamatu. U suštini pordavac se nalazi u poziciji zajmoprimca a kupac zajmodavca. Za obračun monetarnih agregata relevantni

6

su samo oni REPO-i u kojima kupac nije banka. Ročnost ovog sporazuma se kreće od svega jednog dana pa do godinu dana, pri čemu su najčešći do 7 dana

◦ evrodolarski depoziti – depoziti koje rezidenti SAD drže u stranim bankama ili inostranim filijalama SAD banaka a koji su denominirani u dolarima i imaju relativno kratak rok dospeća

◦ depoziti kod zajedničkih fondova sa tržišta novca koje poseduju preduzeća• L(mera likvidnosti):

◦ M3◦ druga likvidna sredstva(koja su instrumenti tržišta novca, manje su likvidna od

prethodnih, ali se mogu pretvoriti u novac pa se tretiraju kao supstituti novca):▪ štedne obveznice(državne hartije od vrednosti koje emituje američka vlada a koje

mogu da kupe samo fizička lica)▪ bankarski akcenti▪ evrodolarski depoziti sa dugim rokom dospeća▪ komercijalni zapisi(emituju ih preduzeća)▪ kratkoročne državne hartije od vrednosti

-Monetarni agregati Evropske Centralne Banke-

Evropska Centralna Banka je osnovana 1.1.1999. a sedište ima u Frankfurtu. Zadužena je za monetarnu politiku Evrozone(17 članica).

Izvršena je harmonizacija obračuna monetarnih agregata na evropskom nivou, i to harmonizacija tri ključne definicije:

1. Definicija sektora koji emituje novac – sve monetarno-finansijske institucije koje emituju obaveze visokog stepena likvidnosti rezidentima Evrozone. Tu su uklučene Evropska Centralna Banka, nacionalne centralne banke, kreditne institucije(banke, štedionice...), i druge finansijske institucije koje primaju depozite ili njima bliske supstitute i koje za svoj račun odobravaju kredite ili investicije u hartije od vrednosti(investicioni fondovi sa tržišta novca).

2. Definicja sektora koji drži novac – nemonetarni rezidenti Evrozone(osiguravajuće kompanije, penzioni fondovi) i nefinansijski rezidenti Evrozone(stanovništvo, preduzeća, organi lokalne samouprave...).

3. Definicija kategorije obaveza MFI(monetarno-finansijskih institucija)

Uski agregati Intermedijarni Široki agregati

Gotovina X X X

Depoziti po viđenju X X X

Depoziti sa rokom dospeća do 2 godine X X

Depoziti sa otkaznim rokom do 3 meseca X X

REPO sporazum X

Akcije fondova tržišta novca(investicione jedinice) X

Dužničke hartije od vrednosti sa rokom dospeća do 2 godine X

7

Novčana masa – empirijski pristup


Struktura i sektorski raspored novčane mase

Novčana masa može da se posmatra prema više kriterijuma od kojih su tri najznačajnija: podela prema oblicima sredstava, sektorska struktura novčane mase i struktura novčane mase po nameni trajanja sredstava. Od njih je podela prema oblicima sredstava kudikamo važnija.

Prema oblicima sredstava novčana masa se deli na gotovinu i depozitni novac. Ova podela je važna jer reaktivan odnos gotovine i depozitnog novca utiče na:

1. strukturu tražnje – više gotovine, više tekuće potrošnje, više depozitnog novca, veća tražnja za robom reprodukcione(investicione) potrošnje,

2. mogućnost kontrole novčanih tokova – što je više gotovine manja je mogućnost kontrole,3. efikasnost stabilizacione monetarne politike – što je više gotovine, manja je efikasnost,4. proces monetarno-kreditne multiplikacije – gotovina ograničava ovaj proces,5. indikator sektora rasporeda novčane mase – deo novčane mase kod stanovništva, države ili

privrede, pa time i indikator likvidnost procesa reprodukcije.

Sektorska struktura novčane mase predpostavlja raspored novčane mase po sektoru privrede i vanprivrede. Od tog odnosa zavisi likvidnost repordukcije kao i delovanje strukturne monetarne politike. Ovaj odnos zavisi od sledećih faktora:

1. sistem preraspodele dohotka – vezuje se za vanprivredu kroz plaćanje poreza i doprinosa,2. sektor privrede kroz otplatu kredita i plaćanje kamata,3. nivo razvoja inostranih tržišta i korišćenja hartija od vrednosti od strane preduzeća,4. odnos akumulacija i investicija.

Po strukturi novčane mase po nameni trajanja sredstava sredstva mogu biti namenjena za:1. ličnu i opštu potrošnju,2. štednju,3. investicije(oročena sredstva),4. tekuća plaćanja(račun).

Primer: ako je nominalna vrednost obveznice 100, a njena kamatna stopa 10%(njena stopa kupona) ona će svake godine donositi kupon od 10. Ako stopa padne na 5%, kupon će biti 5. Razlike između ovih obveznica ne smeju postojati i veća tražnja će dovesti do veće cene i ona će biti 200. ukoliko kamata poraste na 20%, cena će pasti na 50.(za šta je ovo primer, ko zna...)

8

-Optimalna novčana masa-

Jedan od osnovnih zadataka monetarne politike je da obezbedi optimalnu novčanu masu koja se definiše kao ona količina novca koja je potrebna za normalno odvijanje procesa društvene reprodukcije uz održanje stabilnosti cena i tržišta. Izračunava se kao:

M 0×V=T 0 M0 – optimalna novčana masaV – brzina opticaja novcaT0 – platežno sposobna tražnja

Kao merilo kretanja novčane mase koristi se stopa rasta GDP-a. Ako su stopa rasta GDP-a i stopa rasta novčane mase jednake, monetarna politika deluje stabilizaciono. Ako je stopa rasta novčane mase veća od stope rasta GDP-a monetarna politika deluje ekspanzivno a u suprotnom slučaju deluje restriktivno.

M opt=∑ RC+∑ Dp−∑ P r−∑ K

V∑ RC – suma robnih cena – suma svih transakcija

koje je potrebno da obave subjekti proizvodnje, raspodele, razmene i potrošnje da bi se obavio proces reprodukcije∑ D p – suma dospelih plaćanja∑ P r – suma transakcija realizovanih u vidu

kompenzacija∑ K – suma transakcija realizovanih putem kredita

Optimalna novčana masa se ne definiše kao kontretan iznos, već pre kao optimalna zona i to zbog toga što na novčanu masu utiču brojni faktori:

1. promene ponude i tražnje novca,2. promene sklonosti u potrošnji, štednji i investicijama,3. promene oblika novca,4. promene orjentacije monetarne, fiskalne i politike deviznog kursa.

9

Brzina opticaja novca

Efekat koji novčana masa ima u privredi zavisi od količine novca u opticaju i brzine opticaja.

Fišerova formula

M×V=P×Q M – novčana masaV – brzina opticaja novcaQ – količina robe i uslugaP – cena

Brzina opticaja novca multiplikuje efekte date količine novca u sistemu u privredi.P×Q je društveni proizvod po tekućim cenama. Ako se novčana masa i količina ne menjaju

promena brzine opticaja novca će imati iste posledice kao da je došlo do promene novčane mase, tj. menja se nivo cena.

Brzina opticaja novca pokazuje koliko puta jedna novčana jedinica učestvuje u obavljanju definisanih transakcija u određenom vremenskom periodu. Brzina opticaja novca uzima dve ekstremne vrednosti. Prva je kada je V=0 i tada se govori o trezaurisanom novcu(novac u funkciji blaga). Druga ekstremna vrednost je kada V→∞ i ovo se indentifikuje sa situacijom u kojoj se razmena odvija u vidu trampe.

Postoje dve varijante izražavanja brzine opticaja novca:

Transakciona brzina opticaja

V t=TM 1

Vt – ispravna brzina opticaja, ali se u praksi ne može precizno utvrditiT – zbir svih finansijskih i robnih transakcijaM1 – prosečna novčana masa koja se dobija kada se zbir početne novčane mase i krajnje novčane mase podeli sa dva

Dohodna brzina opticaja

V d=YM 1

Y – obuhvata sumu onih transakcija u kojima su predmet razmene finalna dobra i usluge(npr. kupovina hleba da, a kupovina brašna ne)

Y<T jer T obuhvata i finansijske i robne transakcije dok Y obuhvata samo robne.

Vreme obrta novca 365V t

pokazuje prosečno vreme koje protekne između dve transakcije u

kojima se koristi novac. Naziva se još i period mirovanja, period neaktivnosti novca.

Recipročna vrednost brzine opticaja novca(koeficijent likvidnosti procesa reprodukcije), 1V , služi

kao indikator snabdevenosti privrede novcem, a pomnožen sa 100 pokazuje sa koliko novčanih jedinica se obave proizvodnja i promet društvenog proizvoda od 100 jedinica.

Empirijska istraživanja novca su odredila da je brzina opticaja novca kod sektora privrede višestruko veća nego kod sektora stanovništva.

10

Faktori koji utiču na brzinu opticaja novca:1. namenska ograničenja u trošenju – što su ona veća, brzina opticaja novca je niža,2. tehnika platnog prometa – određuje maksimalnu brzinu opticaja novca, što je tehnika

savršenija, brzina opticaja novca je veća,3. centralizacija novčanih sredstava – ako je broj ekonomskih jedinica u kojima se vrši

formiranje i trošenje veći, brzina opticaja novca će biti manja,4. sektorska prelivanja – ako dođe do prelivanja novca iz sektora privrede u sektor

stanovništva, brzina opticaja novca će se smanjivati,5. inflacija – što je stopa inflacija viša, brzina opticaja novca raste(jer svi nastoje da se

oslobode novca),6. sigurnost novčanih priliva – što je sigurnost veća, veća je i brzina opticaja novca7. psihološki faktori,8. frekvencija u plaćanjima vezana za raspodelu društvenog proizvoda – što je veći interval u

kome se vrše ova plaćanja, tako je i brzina opticaja novca veća,9. politička stabilnost zemlje – u periodu nestabilnosti dolazi do povećanja brzine opticaja

novca,10. promena bankarskih kredita – dugoročni(investicioni) krediti usporavaju brzinu opticaja

novca, a kratkoročni je ubrzavaju jer je potrebno brže obrnuti novac i vratiti kredit.

11

Primarni novac(monetarna baza)

Proces kreiranja primarnog novca naziva se primarnom emisijom i on predstavlja monopolsko pravo Centralne Banke. Proces kreiranja novčane mase naziva se primarnom emisijom i taj proces sprovode poslovne banke.

Primarni novac se definiše kao zbir obaveza Centralne Banke prema nebankarskom sektoru i poslovnim bankama.

B=G+R B – primarni novac(M0)R – rezerve depozitnih institucijaG - gotovina

U analizi primarnog novca koriste se dve metode:1. metod „upotrebe” koji polazi od pasive bilansa Centralne Banke i upućuje na

strukturu(gotovina i depoziti) ili raspored primarnog novca,2. metod „kreiranja” koji polazi od aktive bilansa Centralne Banke i ukazuje na tokove

kreiranja primarnog novca.

Osnovni tokovi formiranja primarnog novca:1. operacije na otvorenom tržištu,2. krediti Centralne Banke poslovnim bankama,3. kreditiranje neposrednih komitenata Centralne Banke,4. devizne transakcije Centralne Banke.

-Operacije na otvorenom tržištu-

Operacije na otvorenom tržištu predstavljaju kupovinu i prodaju, po pravilu državnnih, hartija od vrednosti različitih rokova dospeća od strane Centralne Banke. Fed primenjuje ovaj vid formiranja primarnog novca. U nekim manje razvijenim zemljama može da se radi o kupoprodaji hartija od vrednosti koje emituje Centralna Banka(u Srbiji su to blagajnički zapisi). Kupovinom hartija od vrednosti dolazi do kreiranja primarnog novca, a njihovom prodajom do smanjenja. Centralna Banka te hartije od vrednosti kupuje od nebankarskog sektora ili banaka i tada rastu kreditne rezerve poslovnih banaka kod Centralne Banke što stvara osnovu za monetarnu multiplikaciju. Ove operacije se sprovode na dva načina:

1. kroz direktnu kupovinu ili prodaju državnih hartija od vrednosti i to su trajne operacije2. putem REPO sporazuma u kome su ugovorene strane Centralna Banka i poslovne banke i to

su privremene operacije

Kupovina državnih hartija od vrednosti:

Aktiva Bilans stanja Centralne Banke Pasiva

Državne hartije od vrednosti 1000 Depoziti banaka(rezerve) 1000

1000 1000

12

Mi možemo da kupujemo hartije od vrednosti koliko imamo para, a Centralna Banka može da kupuje koliko hoće. Kupovinom državnih hartija od vrednosti dolazi do rasta primarnog novca jer rastu rezerve.

Prodaja državnih hartija od vrednosti:


Državne hartije od vrednosti -1000 Depoziti banaka(rezerve) -1000

-1000 -1000

-Krediti Centralne Banke poslovnim bankama-

U normalnim okolnostima ovi krediti se koriste u svrhe kontinuiranog funkcionisanja sistema platnog prometa. Poslovne banke uzimaju kredite od Centralne Banke iz dva razloga:

1. Održanje likvidnosti pojedinih banaka – Centralna Banka se javlja u funkciji zajmodavca. Poslovne banke uvek moraju biti likvidne i zato formiarju rezerve likvidnosti. Banke te rezerve drže u vidu primarnih i sekundarnih rezervi likvidnosti. Primarne čine sredstva na računu kod Centralne Banke, kod korespodentskih banaka i gotovina u blagajni. One ne donose kamatu i zato ih poslovne banke drže na minimalnom nivou. Veći deo rezervi drži se u vidu sekundarnih rezervi likvidnosti. To su različite hartije od vrednosti koje donose kamatu. Ako ni one nisu dovoljne, poslovne banke mogu se obratiti Centralnoj Banci i tražiti kredit za likvidnost.

2. Sprovođenje selektivne kreditne politike. U prošlosti su kod nas ovi krediti zauzimali vrlo značajno mesto zbog nedovoljno razvijenog sistema monetarnog regulisanja. Ovo regulisanje funkcioniše tako što poslovna banka u prvom koraku odobrava kredit klijentu, a u drugom koraku isti kredit refinansira kod Centralne Banke. Svrha ovih kredita je da podrže strukturni razvoj privrede, a posebno razvoj određenih privrednih grana(metalna industrija, brodogradnja, proizvodnja za izvoz...).

Poslovna banka dobija kredit:


Krediti banaka 1000 Depoziti banaka 1000

1000 1000

Poslovna banka vraća kredit:


Krediti banaka -1000 Depoziti banaka -1000

-1000 -1000

13

-Kreditiranje neposrednih komitenata Centralne Banke-

To je zapravo kreditiranje države. Ovaj instrument ne postoji kod Fed-a. U razvijenim privredama ovo zaduživanje se realizuje preko finansijskih tržišta i emisije javnog duga, a u manje razvijenim finansiranje budžetskog deficita se vrši direktnim kreditima od Centralne Banke i to predstavlja čistu nepromenjenu emisiju novca koja po pravilu ima inflatorne posledice. Jedino kraktoročno zaduživanje države kod Centralne Banke usled neusklađenosti tekućih priliva i odliva države putem kredita Centralne Banke može da bude opravdano, a sve ostalo je neprihvatljivo.

Ministarstvo finansija dobija kredit:


Krediti države 1000 Depoziti države 1000

1000 1000

Ministarstvo finansija vrši plaćanje:


Krediti države -1000 Depoziti države -1000

-1000 -1000

-Devizne transakcije Centralne Banke-

Devizne transakcije Centralne Banke predstavljaju autonomni kanal emisije primarnog novca. U aktivi bilansa Centralne Banke nalaze se devizna potraživanja(rezerve), a u pasivi devitne obaveze. Povećanje deviznih potraživanja ili smanjenje deviznih obaveza deliju u pravcu kreiranja primarnog novca i obrnuto, u pravcu njegovog povlačenja.

Ako Centralna Banka dopusti da ove transakcije menjaju nivo primarnog novca, onda se one nazivaju nesterilizovanim deviznim transakcijama, a ako Centralna Banka odluči da preduzme kompenzatorne transakcije sa ciljem da nivo primarnog novca ostane nepromenjen, onda se one nazivaju sterilizovanim deviznim transakcijama.

Centralna Banka kupuje devizna potraživanja(rast deviznih rezervi):


Devizna aktiva 1000 Depoziti banaka 1000

1000 1000

14

Centralna Banka prodaje devizna potraživanja(pad deviznih rezervi):


Devizna aktiva -1000 Depoziti banaka -1000

-1000 -1000

Aktiva Bilans stanja Centralne Banke SAD Pasiva

Državne hartije od vrednosti 87,4% Gotovina u opticaju 91,0%

Krediti bankama 0,0% Depoziti banaka 3,6%

Hartije od vrednosti državnih agencija 0,6% Depoziti države 1,0%

Zlatni certifikati i certifikati o SDR 4,1% Depoziti institucija iz inostranstva 0,1%

Devizna aktiva 3,5% Stavke odgođenih plaćanja 1,0%

Sredstva u procesu naplate 0,9% Ostale obaveze 1,0%

Ostala aktiva 3,5% Kapital 2,4%

100% 100%

• Kroz ovaj bilans vide se kanali primarne emisije.• Centralna Banka ne plaća kamatu za svoje obaveze.• SDR – Specijalna prava vučenja(Specail Drawing Rights) – međunarodne valute koje emituje

MMF umesto zlata.

Aktiva Bilans stanja Centralne Banke manje razvijenih zemalja Pasiva

1. Devizna aktiva 1. Primarni novac

1.1 Zlato 1.1 Gotovina u opticaju

1.2 SDR 1.2 Blagajna banaka

1.3 Pozicija kod MMF-a 1.3 Depoziti banaka

1.4 Efektiva i depoziti po viđenju u stranim bankama 1.4 Depoziti ostalih finansijskih institucija

1.5 Oročeni depoziti u stranim bankama 2. Devizna pasiva

1.6 Plasmani u hartije od vrednosti u devizama 2.1 Krediti MMF-a

2. Krediti državi 2.2 Obaveze prema međunarodnim organizacijama

2.1 Krediti u domaćoj valuti 2.3 Obaveze prema stranim bankama

2.2 Krediti u devizama 3. Depoziti države

3. Krediti bankama 4. Hartije od vrednosti Centralne Banke

5. Kapital

15

Fed kupuje hartije od vrednosti na sekundarnom tržištu, a ako direktno odobrava kredit državi, onda se to odvija na primarnom tržištu. Krediti bankama se ne mogu desiti u Fed-u, pa je jedini način da se poveća količina primarnog novca preko operacija na otvorenom tržištu. Operacije na otvorenom tržištu su prisutne i kod manje razvijenih zemalja, ali samo u vidu povlačenja primarnog novca.

Kod nas 88% otpada na deviznu aktivu(devizne transakcije Centralne Banke) i to je osnovni tok emisije primarnog novca. Kod nas 66,6% čine depoziti a 33,3% gotovina. Kod nas takođe nema kredita državi i bankama, već samo neka koji su zaostavština iz prošlosti.

16

Tokovi emisije novčane mase

Tri osnovna toka emisije novčane mase su:1. Promena bankarskih kredita – bankarski krediti su osnovni i najznačajniji kanal emisije

novčane mase. To su kratkoročni krediti formirani iz bankarskih sredstava a ne fondova formiranih prereaspodelom nacionalnog dohotka. Zavise od odnosa tražnje i ponude kredita i oni najbolje mogu da snabdevaju privredu potrebnom koločinom novca.Ukoliko je iznos novoodobrenih kredita nebankarskom sektoru veći od iznosa otplata ostalih kredita novčana masa se povećava a ako je iznos novoodobrenih kredrita manji od iznosa otplata postojećih kredita novčana masa se smanjuje. Ovde je značajna analiza rasta bankarskih kredita sa stanovišta sektorske strukture i sa stanovišta izvora sredstava odakle su odobreni. Teorijski bi najpovoljnije bilo kada se rast novčane mase obavlja preko odobravanja kratkoročnih kredita, a među njima su najpovoljniji kraktoročni krediti za robni promet i zalihe.

2. Promena monetarnih depozita – monetarni depoziti predstavljaju jedan deo depozitnog potencijala banke koji ne ulazi i sastav novčane mase. Ovi depoziti mogu nastati na dva načina: prelivanjem sredstava na račune štednje i administrativnim ograničenjem trošenja novčanih sredstava. Rast ovih depozita utiče na smanjenje novčane mase a njihovo smanjenje dovodi do prelivanja sredstava na one račune koji ulaze u sastav novčane mase i do rasta novčane mase. Ovaj tok je pod uticajem delovanje nebankarskog sektora.

3. Devizne transakcije poslovnih banaka – devizne transakcije između zemlje i inostranstva utiču na promenu novčane mase putem konverzije nacionalnih i stranih valuta i promene deviznih rezervi. U slučaju deviznih priliva dolazi do rasta deviznih rezervi banaka koje domaćim transaktorima isplaćuju protivvrednost u domaćoj valuti i tako dolazi do rasta novčane mase. U slučaju deviznog odliva dolazi do pada novčane mase. U principu, sufucit platnog bilansa dovodi do emisije novčane mase a deficit dovodi do njenog smanjenja.

Prema transaktorima koji učestvuju u deviznim transakcijama, one se dele na:1. transaktori su Centralna Banka i poslovne banke – tu dolazi to emisije primarnog novca,2. transaktori su dve poslovne banke – u toku transakcija dolazi do promene domaće i devizne

likvidnosti poslovnih banaka,3. transaktori su poslovna banka i nebankarski subjekti – rezultat ove transakcije je promena

novčane mase.

17

-Konsolidovani bilans monetarnih institucija-

Analitički okvir za analizu tokova emisije novčane mase predstavlja konsolidovani bilans monetarnih institucija. On predstavlja zbir bilansa poslovnih banaka i Centralne Banke uz isključenje finansijskih potraživanja i obaveza između poslovnih banaka i između poslovnih banaka i Centralne Banke.

Aktiva Konsolidovani bilans monetarnih institucija Pasiva

Kreditni plasmani (K) Novčana masa (M)

Potraživanja od inostranstva (Ai) Nemonetarni depoziti (Dn)

Obaveze prema inostranstvu (Pi)

ΔM=ΔK−ΔDn+(ΔAi−ΔPi)

Sa rastom K novčana masa raste.Sa rastom nemonetarnih depozita novčana masa pada.

Monetarno-kreditna multiplikacija

Monetarno-kreditna multiplikacija predstavlja proces preko koga bankarski sistem vrši emisiju i povlačenje novca iz privrede. Može biti:

1. makromultiplikacija,2. mikromultiplikacija,3. pozitivna multiplikacija,4. negativna multiplikacija.

-Makromultiplikacija-

Makromultiplikacija je proces stvaranja i poništavanja novčane mase od strane poslovnih banaka. Naziva se još i sekundarnom emisijom novca i predstavlja ubedljivo najvažniji tok kreiranja novčane mase. Može da bude pozitivna i negativna makromultiplikacija.

Postoje dve osnovne vrste organizovanja bankarskog sistema:1. Banke sa 100 procentnim rezervama. U tom slučaju ne bi bilo multiplikacije, tj. banka ne bi

mogla da stvori dodatni novac iz novog depozita. Ulagač bi dao 1000$ u novčanicama za 1000$ na računu.

Aktiva Pasiva

Rezerve +1000 Depoziti +1000

+1000 +1000

2. Banke sa delimičnim rezervama. Monetarna multiplikacija zavisi od procenta rezervi.

18

Primer za makromultiplikaciju sa delimičnim rezervama:• Putem operacija na otvorenom tržištu Centralna Banke je kupila (državne) obveznice u

iznosu od 1000 novćanih jedinica od nebankarskog subjekta. Stopa obaveznih rezervi iznosi 10% i usvojićemo pretpostavku da banke ne drže višak rezervi.

Aktiva Bilans stanja Centralne Banke – početno stanje Pasiva

Državne hartije od vrednosti 1000 Depozit banke 1(rezerve) 1000

1000 1000

FAZA

1

Aktiva Bilans stanja banke 1 – početno stanje Pasiva

Ukupne rezerve 1000 Depoziti 1000

Obavezne rezerve 100

Višak rezervi 900

1000 1000

Aktiva Bilans stanja banke 1 – krajnje stanje Pasiva



Višak rezervi 0

Zajmovi i investicije 900

1000 1000

Aktiva Bilans stanja Centralne Banke – krajnje stanje Pasiva


Depozit banke 2 900

1000 1000

19



Obavezne rezerve 90

Višak rezervi 810

900 900

FAZA

2



Obavezne rezerve 90

Višak rezervi 0


900 900

Aktiva Bilans stanja Centralne Banke – krajnje stanje Pasiva


Depozit banke 2 90

Depozit banke 3 810

1000 1000



Obavezne rezerve 81

Višak rezervi 729

810 810FAZA

3



Obavezne rezerve 81

Višak rezervi 0


810 810

Proces makromultiplikacije pokazuje kako banke odobravanjem kredita stvaraju novčanu masu. To je pozitivna multuplikacija.

Proces makromultiplikacije se završava kada ni jedna banka u sistemu ne poseduje višak rezervi – kada je iznis ukupnih obaveznih rezervi bankarskog sistema jednam početnom rastu rezervi

20

banaka(monetarne baze).

Do procesa ne bi došlo da centralna banka nije intervenisala, odnosno da nije bilo transakcije koju obavlja centralna banka, što predstavlja preduslov za proces makromultiplikacije. Centralna banka utiče na promenu primarnog novca(rezerve banaka), a ovim procesom se obavilo kreiranje novčane mase(sekundarna emisija).

Kupovina državnih hartija od vrednosti – kupac Centralna Banka, prodavac nebankarski sektor:

Vrednost kuplenih hartija od vrednosti 1000

Višak rezervi 900 Obavezne rezerve 100

Krediti bankarskog sistema 9000 Prvi depozit 1000

Monetarni multiplikator je broj(ili koeficijent) koji pokazuje koliko se jedinica depozita može kreirati na osnovu rasta rezervi banaka(primarnog novca) od jedne jedinice.

Maksimalna multuplikacija – neki drugi faktori mogu da utiču na njeno smanjenje

ΔD=1r×ΔR ΔD – promena depozita

r – stopa obaveznih rezerviΔR – promena rezervi

Promena novčane mase M1

M1=1r×B M1 – novčana masa

B – monetarna baza

-Negativna makromultiplikacija-

Negativna makromultiplikacija je proces poništavanja i povlačenja novčane mase. Da bi se desila negativna makromultiplikacija, preduslov je da se pre nje odvije pozitivna,

Primer za negativnu makromultiplikaciju sa delimičnim rezervama:• Neka Centralna Banka proda državne hartije od vrednosti u svom posedu u iznosu od 1000

novčanih jedinica i neka je stopa obavezne rezerve 10% a banke ne drže višak rezervi.

Prva metoda pokazuje ovaj proces na isti način kao i pozitivnu multiplikaciju a u alternativnoj metodi može da se vidi kako izgleda kad banka ima više depozita a smanjuje se samo jedan. Tada banka uzima otplatu od zajmova ali ne odobrava nove kredite.

21

Aktiva Bilans stanja banke 1 Pasiva

Ukupne rezerve -100 Depoziti -1000

Obavezne rezerve -100

Višak rezervi 0

Zajmovi i investicije -900

-1000 -1000

PRVI

METOD


Ukupne rezerve -90 Depoziti -900

Obavezne rezerve -90

Višak rezervi 0

Zajmovi i investicije -810

-900 -900


Ukupne rezerve 10.000 Depoziti 100.000

Obavezne rezerve 10.000

Višak rezervi 0

Zajmovi i investicije 90.000

100.000 100.000

ALTERNATIVNI

METOD



Obavezne rezerve 9.000

Višak rezervi 0


99.000 99.000




Višak rezervi 0


90.000 90.000

22

-Faktori koji ograničavaju proces multiplikacije-

Četiri najvažnija faktora koji ograničavaju proces multiplikacije su:1. Stopa obavezne rezerve(r) – što je stopa obavezne rezerve veća to su manji krajnji dometi

multiplikacije. Ako je r=0 onda su teorijski maksimalne mogućnosti multiplikacije. Ako je r=100% , odnosno banke drže 100% rezervi, ne postoje mogućnosti za multiplikaciju.

2. Odliv depozita u gotovinu – što su veći ovi odlivi to je mogućnost multiplikacije manja.3. Postojanje viška rezervi – višak rezervi se drugačije naziva stopa rezervi likvidnosti(valjda).4. Neiskoriščeni kreditini potencijal – neiskorišćeni kreditni potencijal se javlja u dva slučaja,

kada nedovoljno ljudi traži da uzme kredit i kada su zajmotražci loši pa im banka ne odobrava kredit.

-Mikromultiplikacija-

Mikromultiplikacija se odvija na nivou pojedinačne banke. Početna pozicija u analizi je ravnoteža u bilansu banke. Ova ravnoteža biva poremećena na osnovu delovanja pozitivnog impulsa koji se najčešće javlja u tri oblika:

1. priliv sredstava u depozitni potencijal banke na osnovu platno-bilansnih transakcija deponenata banke,

2. na osnovu uzetih kredita Centralne Banke ili drugih banaka,3. smanjenje stope obavezne rezerve.

Nakon pozitivnih impulsa koji ju je izbacio iz ravnoteže, banka izdvaja obavezne rezerve i rezerve likvidnosti i preostali višak rezervi plasira u vidu kredita ili kupovine hartija od vrednosti.

Kreditna ekspanzija na nivou pojedinačne banke počinje kada se deo prvobitno plasiranih sredstava preko platno-prometnih transakcija njenih deponenata vrati nazad u depozitni potencijal banke. Tada banka rekreira prvobitno plasirani kreditni potencijal ali na umanjenoj osnovi.

Koeficijent rekreacije kreditnog potencijala(h) pokazuje koji se deo sredstava odlivenih putem kredita vraća nazad u depozitni potencijal banke. Uzima vrednost između 0 i 1. h=0 kada se ništa od sredstava koja su se odlila iz depozitnog potencijala banke neće vratiti u banku, a h=1 kada se sva sredstva odlivena putem kredita vraćaju nazad u banku.

Primer za mikromultiplikaciju:• Neka je Centralna Banka odobrila kredit poslovnoj banci u iznosu od 10.000.000 novčanih

jedinica i neka je r0=20%(stopa obavezne rezerve), r1=5%(stopa rezervi likvidnosti) a h=50%(koeficijent rekreacije kreditnog potencijala).

Depoziti Rezerve Krediti

Faza 1 / / 10.000.000

Faza 2 5.000.000 1.250.000 3.750.000

Faza 3 1.880.000 470.000 1.410.000

Naglasak mikromultiplikacije nije na rastu novčane mase već na kreditnoj ekspanziji jedne banke –

23

koliko jedna banka odobri kredita u procesu multiplikacije. Suma ukupnih kredita koje banka odobri se označava sa ∑ K .

∑ K=K 1+K 2+K 3+... ∑ K - suma kreditaK1,K2,K3... - krediti

∑ K=K 1+K 1⋅h⋅(1−r0−r1)+K 1⋅h⋅(1−r0−r1)⋅h⋅(1−r0−r 1)+... r0 – stopa obavezne rezerve r1 – stopa rezervi likvidnosth – koeficijent rekreacije kreditnog potencijala

∑ K=K 1⋅(1+z+ z2+...) z – h⋅(1−r0−r 1)

∑ K=K 1⋅k k – 1+z+z2+...

k= 1(1−z )

k – kreditni multiplikator

Kreditni multiplikator(k) pokazuje koliki iznos kredita na nivou pojedinačne banke u procesu mikromultiplikacije kreira jedna jedinica prvog kredita.

Ne znam da li piše gore, ali mikromultiplikacija je prostim rečima koliko se puta te pare vrate u banku, odnosno obrnu kad se jednom izda prvi kredit.

24

Tražnja novca i monetarna ravnoteža

-Realna ravnoteža-

Realna ravnoteža je ravnoteža na tržištu dobara i usluga. Postiže se u situacijama kad su realne investicije jednake štednji(I=S), uz pretpostavku ravnotežnog budžeta.

Ukupna proizvodnja = ukupna potrošnja

Y=C+I+G Y – dohodak – ukupna proizvodnja dobara u određenom vremenskom periodu (najčešće jedna godina) u granicama jedne zemljeC – lična potrošnjaI – investicije privrede u osnovna stedstva i kapital, kupovina nekretnina od strane preduzećaG – državna potrošnja

NX=0 NX – neto izvoz

I=I (r ) – investicije se vezuju za promenu kamatne stope. Viša kamatna stope, manje investicije i obrnuto.

25

I(r)=Y-C(Y)-GI(r)=štednja

I(r)

Y

rInvesticije su elastičnijeu odnosu na promenu

kamatne stope

I(r)

Y

r

-IS kriva-

IS kriva je kriva koja opisuje ravnotežu na realnom tržištu.

Izvođenje IS krive:E – agregatna tražnja potrošnje(C+G+I).Y – ukupna proizvodnja.

Na liniji 45° su E i Y jednaki.

Svaka tačka na krivi je ravnoteža potrošnje i proizvodnje.

Y1 i Y2 – ravnotežni nivoi dohodka.

r – kamatna stopa.

U privredi postoji neki nivo kamatne stope i on determiniše investicionu potrošnju.

Sa padom kamatne stope sa r1 na r2

investicije su se povećale.

IS kriva pokazuje kombinacije kamatne stope i realnog dohotka za koje je ukupna proizvodnja jednaka ukupnoj potrošnji, pa imamo realnu ravnotežu. Kad god smo na IS krivi postoji ravnoteža.

-Tražnja za novcem-

Postoje tri osnovna motiva tražnje za novcem:1. transakcioni motiv koji podrazumeva držanje novca za potrebe obavljanja planiranih

transakcija,2. opreznosni motiv koji podrazumeva potrebu za držanjem novca radi obavljanja neplaniranih

transakcija(npr, kupujemo neki proizvod koji je na akciji a inače nismo planirali da ga kupimo),

3. špekulativni motiv koji podrazumeva tražnju za novcem kao oblikom finansijkse imovine.

Ova tri motiva prenose se na zasebne tražnje za novcem.

26

45°E=C+I(r2)+GE=C+I(r1)+GY1Y2

Y

E

IS krivar1r2Y1Y2

Y

r

-Transakciona tražnja za novcem-

Transakciona tražnja obuhvata prva dva motiva tražnje za novcem.

U odnosu na nominalni ili realni dohodak

Y – nivo dohotka.Lt – transakciona tražnja.

Viši dohodak znači i više transakcija.

U odnosu na kamatnu stopu

Pri veoma visokim nivoima kamatne stope transakciona tražnja se smanjuje , tj. onaj deo koji je povezan za opreznosni motiv.

Transakciona tražnja neće reagovati na promene kamatne stope.

Primer: ako se dohodak poveća sa Y1 na Y2, kako će reagovati transakciona tražnja za novcem u odnosu na kamatnu stopu?

• U slučaju rasta dohotka kriva transakcione tražnje se pomera desno, a u slučaju pada dohotka, levo.

-Špekulativna tražnja za novcem-

Ls – špekulativna tražnja za novcem.

Što je viši nivo kamatne stope, viši su i oportunitetni troškovi i obrnuto.

Po Kejnsu, finansijska imovina se deli na novac(M) i obveznice(O).

r ↑⇒ cenaO ↓⇒ kapitalni gubitak

r ↓⇒ cena O ↑⇒ kapitalni dobitak

27

Transakciona tražnja

Lt

Y

Lt(Y1)Lt(Y2)

Lt

r

r1r2Ls

Ls

r

Očekivanja:Ako su kamatne stope iznad trenda, očekujemo da će u budućnosti doći do njihovog pada a time i do rasta cena obveznica.

Ako su kamatne stope ispod trenda, očekujemo da će doći do njihovog rasta što će smanjiti cenu obveznica.

-Kriva ukupne tražnje za novcem-

MP – realna količina novca.

Tražnja se odnosi na realnu količinu novca.

Md1= Ls+Lt(Y1) → zbir transaktivne i špekulativne tražnje u odnosu na dohodak 1

Md2= Ls+Lt(Y2) → zbir transaktivne i špekulativne tražnje u odnosu na dohodak 2

-Kriva ponude novca-

Ponuda novca je fiksirana i određuje je Centralna banka. (MP

)S

= M̄P̄⏟

FIKSIRAN IZNOS

Ponuda novca Monetarna ravnoteža

Kamatna stopa se prilagođava da bi uravnotežila ponudu u tražnju novca.M̄P̄

=md

28

Kamatna stopaTrend

r

md2md1

M/P

r

(M/P)s

M/P

r

(M/P)smdr1

M/P

r

Dejstvo restriktivne monetarne politike:Da bi povećala kamatnu stopu, Centralna Banka smanjuje ponudu novca.

Na ovom primeru promena sa M 1

P1na

M 2

P2menja kamatnu stopu sa r1 na r2.

-Izvođenje LM krive-

LM kriva pokazuje kombinacije kamatne stope i realnog dohotka za koje su ponuda i tražnja za novcem jednake.

Ravnoteža na tržištu novca LM kriva

-Ekspanzivna monetarna politika u IS-LM modelu-

Tvorac IS-LM modela je Džon Hiks a nastao je 1937. godine.

Ekspanzivna monetarna politika podrazumeva povećanje ponude novca, odnosno pomeranje LM krive udesno.

29

M1/P1M 2/P2mdr1r2

M/P

r

M1/P1md(r1,Y1)md(r2,Y2)r1r2

M/P

rLMr1r2Y1Y2

Y

r

ISLM1LM2r1r2Y1

Y

r

Sekvenca monetarne politike – objašnjava sve procese koji se odvijaju između dva ravnotežna stanja:

Sekvenca ekspanzivne monetarne politike

M S ↑⇒r ↓⇒ I ↑⇒Y ↑⇒M D( Lt)↑⇒ r ↑⇒ I ↓⇒Y ↓

Neto efekat: pad kamatne stope i rast realnog dohotka

MS – ponuda novcaMD – tražnja za novcemr – kamatna stopaI – investicijeY - dohodak

Sekvenca restriktivne monetarne politike

M S ↓⇒r ↑⇒ I ↓⇒Y ↓⇒M D( Lt)↓⇒ r ↓⇒ I ↑⇒Y ↑

Neto efekat: rast kamatne stope i pad realnog dohotka

MS – ponuda novcaMD – tražnja za novcemr – kamatna stopaI – investicijeY - dohodak

(nešto su mi malo čudne ove sekvence ali se na grafiku vidi lepo sve)

-Ekspanzivna fiskalna politika u IS-LM modelu-

Ekspanzivna fiskalna politika se najčešće odražava preko rasta državne potrošnje(G) – IS kriva se pomera u desno.

Ukazuje na efekat istiskivanja kad god rast državne potrošnje izaziva pad privatne potrošnje koji je elastičan na promenu kamatne stope.

Sekvenca ekspanzivne fiskalne politike

G ↑⇒Y ↑⇒M D ↑⇒r ↑⇒ I ↓⇒Y ↓

Neto efekat: rast kamatne stope i rast realnog dohotka

G – državna potrošnjaMD – tražnja za novcemr – kamatna stopaI – investicijeY - dohodak

Sekvenca restriktivne fiskalne politike

G ↓⇒Y ↓⇒M D ↓⇒r ↓⇒ I ↑⇒Y ↑

Neto efekat: pad kamatne stope i pad realnog dohotka

G – državna potrošnjaMD – tražnja za novcemr – kamatna stopaI – investicijeY - dohodak

(nešto su mi malo čudne ove sekvence ali se na grafiku vidi lepo sve)

30

ISIS2LMr1Y1Y2

Y

r

Monetarni fenomen inflacije

Inflacija se definiše kao opšti rast cena. Inflaciju merimo opštom stopom inflacije. Stopa inflacije predstavlja procentualnu promenu opšteg nivoa cena.

opšti nivo cenau godini( t)−opšti nivo cena u godini (t−1)opšti nivocena u godini (t−1)

×100=stopa inflacije Računanje stope inflacije

Opšti nivo cena meri se izradom odgovarajućih indeksa cena. Postoje tri osnovna indeksa cena koja se koriste za računanje stope inflacije, i u svakom slučaju radi se o grupnim indeksima cena koji predstavljaju ponderisani prosek cena određenog broja proizvoda i usluga pri čemu čemu su ponderi najčešće određeni ekonomskom važnošću izabranog proizvoda.

-Indeks potrošačkih cena-

Osnovni indeks cena koji se danas koristi je indeks potrošačkih cena – CPI – on meri promene u troškovima izabrane korpe dobara i usluga koji troši prosečno urbano domaćinstvo.

Mart/februar 2011 2,6%

Mart 2011/mart 2010 14,1%

Mart 2011/decembar 2010 5,5%

Razlike u potrošačkim korpama SAD i Srbije:

Struktura potrošačke korpe SAD Srbija

Hrana i piće 16,2% 46%

Izdaci za stanovanje 40% 16%

Transport 17,6% 9%

Zdravstvene usluge 5,8% 4%

Odeća i obuća 4,5% 5%

Zabava 5,9% 6%

Obrazovanje 2,8% 0,7%

Komunikacije 2,5%

Ostala dobra i usluge 4,8% 13,3%

Individualni indeks(bazna godina – 2008)

Cena hleba u tekućoj godini (1)

Cena hleba u baznoj godini (2)

Indeks cena(3)=(2)/(1)x100

2008 1,25 1,25 100

2009 1,30 1,25 104

2010 1,40 1,25 110

31

Obračun indeksa potrošačkih cena na osnovu zamišljene tržišne korpe:

Dobro ili usluga Količina ili tržišna mera (1)

Cena u baznoj godini (2)

Troškovi korpe u baznoj godini

(3)=(1)x(2)

Cene u tekućoj godini (4)

Troškovi korpe u tekućoj godini

(5)=(1)x(3)

Hrana 365 komada 0,89/komad 324,85 0,79/komad 288,85

Piće 500 litara 1,00/l 500,00 1,50/l 750,00

Zabava 12 meseci 30,00/mesec 360,00 30,00/mesec 360,00

1.184,85 1.398,85

1,398.851,184,85

×100=118 „Troškovi života” porasli za 18%.

Nedostaci indeksa potrošačkih cena(CPI):1. problem promene kvaliteta proizvoda – ovaj indeks ne uzima u obzir da dolazi do promene

u kvalitetu proizvoda i usluga koji ulaze u tržišnu korpu,2. pretpostavka da se struktura tržišne korpe ne menja, odnosno da nema promena u količini

dobara i usluga koje ulaze u nju. Pretpostavlja pa potrpšači neće reagovati na promene relativnih cena i tako promenili proizvode koji ulate u tržišnu korpu.

Zajednički efekat ova dva nedostatka CPI je da on ima tendenciju da preceni stvarnu inflaciju.

-Deflator BDP-a-

BDP deflator pokazuje odnos nominalnog BDP prema realnom DBP.Poređenje BDP deflatora i CPI:

• BDP deflator uključuje cene(prati cene) svih dobara i usluga proizvode u ekonomiji dok CPI uključuje(prati) cene dobara i usluga procenjenih za ličnu potrošnju pa je on selektivniji,

• deflator BDP-a uključuje isključivo cene domaćih dobara i usluga zbog čega je više više selektivan u odnosu na CPI koji uključuje i cene stranih dobara i usluga,

• delfator BDP-a koristi varijabilne pondere cena dok CPI ima fiksne pondere cena.

Posledica ovih razlika jeste različita vrednost izračunatih stopa inflacije.

Zajednički efekat ova dva nedostatka CPI je da on ima tendenciju da preceni stvarnu inflaciju.

-Indeks proizvođačkih cena-

Indeks proizvođačkih cena koristi se za praćenje promena cena onih proizvoda i usluga koje kupuju preduzeća i to su po pravilu sirovine i intermedijarna dobra. Promene vrednosti ovog indeksa su važne jer upućuju na buduće promene indeksa potrošačkih cena.

32

Teorije inflacije

-Kvantitativna teorija inflacije-

Kvantitativna teorija inflacije datira iz 19. i početka 20. veka. U tom periodu ekonomisti se nisu mnogo bavili problemom inflacije pa je u centru njihove pažnje bio problem opšte ravnoteže. Zato su se više pratile i analizirale promene relativnih cena, a ne promene opšteg nivoa cena.

Ipak, preovladao je stav da inflacija može nastati isklučivo zbog prevelike količine novca u opticaju. Ona bi dovodila do pojave viška agregatne tražnje u odnosu na raspoložive robne zbog čega bi reaktivno dolazilo do rasta cena čime bi se opet uspostavila ravnoteža na tržištu i kompletan društveni proizvod nominalno raste.

Pet osnovnih razloga prevelike količine novca u opticaju:1. zaduživanje države kod Centralne Banke,2. zaduživanje za investicije kod Centralne Banke(investicije u privredi),3. zaduživanje privrede za obrtna sredstva,4. prekomerno zaduživanje stanovništva,5. naglo deblokiranje ranije blokiranih sredstava(sniženje stope obaveznih rezervi).

Osnovna relacija kvantitativne teorije novca

M×V=P×Y M – novčana masaV – brzina opticaja novcaP – cena Y – dohodak

-Kenzijanska teorija inflacije-

Po Kejnsu inflacija predstavlja porast platežno sposobne tražnje koja se ne može realizovati kroz porast proizvodnje. Rast novčane mase ne bi mogao da dovede do inflacije sve do postizanja nivoa pune zaposlenosti faktora proizvodnje. Po njemu je rast količine novca u opticaju čak i poželjan i na blagu inflaciju ne bi bilo potrebe ni reagovati.

Kejns takođe ukazuje i na asimetriju u reagovanju proizvodnje i cena u slučaju promene agregatne tražnje. Tako bi u doba privrednog uspona i proizvodnja i cene rasle dok bi pri padu privredne aktivnosti cene pokazivale tendenciju da ostanu na istom nivou zbog svoje neelastičnosti na dole. Po Kejnsu inflacija ima osim monetarnih i realne uzroke.

Ove dve teorije inflacije se nazivaju teorije inflacije tražnje jer inflatorna spirala ima oblik CENE -> TROŠKOVI. Ove teorije zajedno ukazuju da rast agregatne tražnje iznad proizvodnog potencijala privrede jeste glavni uzrok inflacije. Taj rast može da se duguje ili realnim faktorima(država) ili monetarnim faktorima.

33

-Teorija inflacije troškova-

Prethodne teorije nisu u potpunosti objasnile inflaciju koja se pojavljivala i onda kad je agregatna tražnja bila niska, kada je postojala nepotpuna iskorišćenost kapaciteta, pa čak i onda kada se vodila blaga restriktivna monetarna politika. Inflacija se tada pojavljivala kao posledica rasta tropškova poslovanja, ondosno troškova reprodukcije.

Inflaciona spirala ima oblik troškovi → cene.

Osnovni uzroci inflacije po ovoj teoriji su:1. rast plata iznad produktivnosti rada – ukupna suma dohodaka raste, pa rastu i troškovi po

jedinici proizvoda za nepromenjeni oblik proizvodnje,2. monopolsko formiranje cena – monopolisti prodaju svoje proizvode po relativno visokim

cenama, a cene njihovih proizvoda se ugrađuju u troškove ostalih proizvođača,3. promena cena proizvoda iz uvoza čija je tražnja neelastična(vezana inflacija),4. neelastična tražnja visoko produktivnih grana – ove grane beleže visoke stope rasta i zavisne

su od inputa, pa na rast cena inputa neće reagovati smanjenjem svoje tražnje čime postaju prvi prihvatioci viših cena i uzrokuju njihovo prihvatanje i od ostalih subjekata na tržištu,

5. rast profita kroz povećanje cena.

Na inflaciju troškova postoje dva odgovora monetarne politike:1. restriktivna monetarna politika – dovodi do pada proizvodnje, zaposlenosti i stepena

iskorišćenosti kapaciteta,2. akomodirajuća monetarna politika – njome se kroz dodatnu emisiju novca podržava rast

cena i omogućava realizacija celog društvenog proizvoda po višim cenama, pa tako proizvodnja, zaposlenost i stepen iskorišćenosti kapaciteta ostaju nepromenjeni.

Monetarna politika nije efikasna u borbi protiv inflacije troškova, a ova vrsta inflacije se naziva još i inflacijom „šoka ponuda”, pošto inflatorni impuls dolazi sa strane ponude a ne tražnje.

-Teorija strukturne inflacije-

Teorija strukturne inflacije podrazumeva mešoviti oblik inflacije jer se u isto vreme pojavljuju i inflacija tražnje i inflacija ponude. Po ovoj teoriji do inflacije može doći čak i kada su agregatna ponuda i agregatna tražnja jednake, a njen osnov su određeni strukturni debalansi.

Postoje tri varijante tih debalanasa:1. promena ponude i tražnje na određenim sektorima – u onim sektorima gde dolazi do rasta

tražnje rastu i cene, a u sektorima gde se tražnja smanjuje cene bi trebalo da padnu, ali to se zbog njihove rigidnosti ne dešava pa tako dolazi do rasta opšteg nivoa cena,

2. rast nadnica u propulzivnim sektorima – tražnja radne snage deluje u pravcu izjednačavanja nadnica za radnike istih kvalifikacija, bez obzira da li se nalaze u propulzivnom ili nepropulzivnom sektoru,

3. neravnomerno širenje tehničkog progresa u proizvodnji – u sektorima gde se primenjuju nove tehnologije raste produktivnost i na osnovu toga raste i zarada, a sektori u kojima se ne primenjuju nove tehnologije imaju tendenciju da slede pravac kretanja nadnica koje nameću napredniji sektori iako do promene produktivnosti nije došlo.

34

Inflatorni proces i inflatorni mehanizam

-Transmisioni mehanizam inflacije-

Uči se iz knjige, od 260. do 264. strane.

-Vrste inflacije-

Najčešći kriterijum definisanja inflacije je po intenzitetu, odnosno stopi, inflacije. Po intenzitetu inflacije imamo tri osnovne vrste:

1. umerena inflacija – karakterišu je jednocifrene godišnje stope inflacije, ljudi imaju poverenje u domaću valutu i skloni su sklapanju dugoročnih ugovora što pozitivno utiče na opštu poslovnu klimu i odvijanje privredne aktivnosti,

2. galopirajuća inflacija – karakterišu je relativno niske dvocifrene godišnje stope inflacije i ona ipak dovodi do određenih ekonomskih poremećaja,

3. hiperinflacija – karakterišu je msesčne stope inflacije koje su veće od 50%, što je na godišnjem nivou negde oko 13.000%(npr. 20%/mesečno ≈ 790&/godišnje). Radi se o ozloglašenoj i nekontrolisanoj vrsti inflacije koja se po pravilu javlja u ratno ili posleratno vreme koje se karakteriše rastom javne potrošnje i enormnim budžetskim deficitom. Kupovna snaga novca brzo i dramatično pada što dovodi do „bega od novca” u realna dobra i čvrste valute. Hiperinflacija prvo dovodi do sloma monetarnog sistema, a zatim i do sloma kompletnog ekonomskog sistema. Kod nje su troškovi inflacije najveći.

Rešenje za hiperinflaciju je valutna reforma. Postoje dve vrste valutnih reformi:1. Ekonomska valutna reforma – vrši se zamena stare obezvređene valute novom novčanom

jedinicom koja vraća poverenje u novac i doprinosi normalnom funkcionisanju privrede i postizanju stabilnosti cena. Praćena je konfiskacijom dela novčane mase a najbolji su efekti kada se taj deo novčane mase steriliše. Kod ekonomske valutne reforme se cene, plate i finansijske obaveze ne preračunavaju u istoj srazmeri sa kursom zamene.

2. Tehnička valutna reforma – vrši se tehnička zamena obezvređene novčane jedinice novom po nekom kursu zamene. Nema konfiskacije novčane mase, a cene, plate i finansijske obaveze se razračunavaju u istoj srazmeri sa kursom zamene. Ova vrsta valutne reforme je manje efikasna.

Inflacija i indeksacija

Postoje dve moguće reakcije na inflaciju. Po jednoj nužna je potreba za borbom protiv inflacije i njeno suzbijanje se smatra prioritetom, dok druga reakcija polazi od spremnosti za prihvatanje inflacije i prilagođavanje na nju. Indeksacija odgovara drugoj reakciji i definiše se kao stalno prilagođavanje cena svih faktora proizvodnje stopi inflacije. Njen osnovni cilj je da zaštiti dohodak nekih kategorija od (nepravedne) preraspodele. Tako se prvo indeksiraju penzije i plate, zatim kamatne stope a na kraju i devizni kurs kako bi se sprečilo njegovo negativno delovanje na platni bilans.

Indeksacija je pokušaj da se inflacija drži pod kontrolom u smislu sprečavanja njenih negativnih efekata i da imamo tzv. regulisanu(kontrolisanu) inflaciju. Ona se sprovodi najčešće u onim zemljama u kojima je prioritet dodeljen privrednom rastu a po cenu žrtvovanja stabilnosti cena.

35

Glavni nedostaci indeksacije su:• nema automatskog usklađivanja cena svih faktora proizvodnje – uvek postoji neki

vremenski period u kom dolazi do preraspodele,• ne reaguju svi sektori istom brzinom na promene cena pa su sektori direktno povezani za

tržište u povoljnijem položaju a sprecifičan je i položaj javnog u odnosu na privatni sektor,• ne može se zaštititi akumulacija koja se preliva pravo u dohodak koji ide u potrošnju što

ugrožava razvojnu bazu društva,• odvaja realnu i monetarnu sferu – odvaja dohodak od produktivnosti i rezultata rada i

podstiče inflaciju troškova.

Indeksacija se često korstila kao sastavni deo sveobuhvatnog anti-inflatornog programa koji je uključivao restriktivnu monetarnu i fiskalnu politiku i politiku cena i dohotka. U ovom kontekstu indeksacija se koristila isključivo u kratkom roku i bila je povezana sa programiranom stopom inflacije u budućem periodu. Na dugi rok njeno korišćenje je bilo kontraproduktivno.

-Idenksacija zarada – implikacije-

Kolektivne ugovore zaključuju sindikati i poslodavci i u njima je definisana osnovna zarada. Na osnovu nje određene su individualne zarade u određenim proizvodnim granama i sektorima. Osnovna zarada može biti fiksirana i prilagodljiva.

Indeksacija zarada je vezivanje zarada za opšti nivo cena tako da se zarade automatski prilagođavaju promenama nivoa cena. Postoje dva tipa indeksiranja zarada:

1. potpuno – jednoprocentualnom rastu cena odgovara jednoprocentualni rast nominalne zarade,

2. delimično – stopa rasta cena nije jednaka stopi promene nominalne zarade koja je po pravilu manja.

MR=MC MR – marginalni prihodMC – marginalni troškovi

MPL⋅P=W MPL – broj jedinica autputa novog zaposlenog(fizički granični proizvod rada)P – ceneW – nadnica

Ukoliko se gleda pojedinačno preduzeće imamo cene P, a ako je celo tržište, Pe, očekivani nivo cena.We – dogovorena nadnica.P1=8% > Pe; P2=3% < Pe

Ukoliko nema prilagođavanja, W1 i W2

ne postoje.U preseku MPL*Pe i We na L-osi se nalazi L0. U ostalim presecima L1 i L2.

36

MPl*PeMPl*P1MPl*P2WeW1W2

L

W

Proizvodna funkcija Agregatna ponuda

Potpuno indeksacija zarada rezultuje potpuno vertikalnom krivom agregatne ponude.

Potpuno indeksirane zarade su optimalno rešenje ako je nestabilnost agregatne tražnje jedini uzrok ekonomskih problema.

Inflacija i platni bilans

Inflacija u svim privredama ima negativno dejstvo na platni bilans u smislu da dovodi do njegovog deficita. Ova posledica se objašnjava na sledeći način: u početku u privredi dolazi do inflatornog rasta novčane tražnje koji je veći od rasta ponude na tržištu. Tada se razvijaju pritisci na domaćem tržištu koji se završavaju rastom cena. Ipak, deo nezadovoljene tražnje se usmerava prema inostranstvu što dovodi do rasta uvoza. Zbog rasta cena u zemlji cene domaćih proizvoda postaju veće od cena inostrane robe što čini uvoz povoljnijim. U isto vreme izvoz se ne isplati pošto realizacija robe u zemlji jeste sigurnija nego u inostranstvu i zato što se ostvaruju gubici po osnovi precenjenosti domaće valute.

-Devalvacija i depresijacija valute-

Devalvacija se primenjuje kod fiksnog, a depresijacija kod fluktuirajućeg deviznog kursa.

Unutrašnju vrednost novca određuje njegova kupovna snaga, dok njegovu spoljnu vrednost determiniše devizni kurs. U dugom roku on se određuje u skladu sa teorijom pariteta kupovnih snaga. Zbog toga će inflacija ili deflacija koje vode promenama kupovne snage novca uticati i na promene deviznog kursa. Pošto inflacija smanjuje kupovnu snagu novca time domaća valuta postaje precenjena i nužno dolazi do devalvacije ili depresijacije, odnosno smanjenje vrednosti domaće valute u odnosu na neku stranu valutu.

Osnovni cilj devalvacije ili depresijacije je približavanje domaćeg nivoa cena svetskom, tj. smanjenje uvoza i porast izvoza i po tom osnovu ostvareno uravnoteženje plantog bilansa. Upseh devalvacije/depresijacije zavisi od četiri cenovne elastičnosti:

1. elastičnost domaće tražnje za uvozom,2. elastičnost domaće ponude izvoza,3. elastičnost inostrane tražnje za uvozom,4. elastičnost inostrane ponude izvoza.

37

Proizvodna funkcijay0L0

L

y

Agregatna ponudaP1PeP2

y

P

Cenovne elastičnosti su usko povezane sa direktnim efektima devalvacije/depresijacije:1. Devalvacija bi trebalo da smanji izvoz koji poskupljuje. Da li će zaista doći do pada uvoza

zavisi od njegove strukture, pa ako se radi o nebitnoj potrošnji(npr. luksuzni proizvodi) uvoz će se smanjiti ali ako se radi o bitnim proizvodima njihovo poskupljenje neće smanjiti njihovu potrošnju a samim tim ni njihov uvoz.

2. Nakon devalvacije bi trebao da se poveća izvoz pošto izvoznici za istu količinu izvoza dobijaju više domaće valute, ali da li će do toga zaista doći zavisi od više faktora, npr. postojanja zaliha spremnih za izvoz, postojanje neiskorišćenih kapaciteta, ali i od mogućnosti da se ponuda sa domaćeg tržišta prebaci na inostrano.

3. Devalvacija domaće valute bi trebalo da poveća inostrani uvoz, ali da li će do toga doći zavisi od diversifikacije domaće ponude, od njenog kvaliteta, odnosa razmene, itd.

4. Inostrana ponuda izvoza zavisi od toga koliko je zemlja koja vrši devalvaciju važno tržište za inostranog izvoznika. Ako jeste važna, onda će strani izvoznik na devalvaciju domaće valute reagovati sniženjem svoje cene, pa se ni uvoz neće smanjiti.

Osim direktnih, postoje i indirektni efekti devalvacije/depresijacije:1. Rast investicija iz inostranstva – i to po osnovu relativno jeftinijih faktora proizvodnje. Ovaj

rast zavisi od stope devalvacije, od odnosa na svetskom tržištu, od odnosa u neposrednom okruženju i od stabilnosti nakon devalvacije.

2. Beg kapitala – na samu mogućnost devalvacije ili značajnije depresijacije, kraktoročni kapital beži u stabilne valute. Nakon devalvacije/značajne depresijacije može se očekivati da će se jedan deo odbeglog kapitala reparorati(vratiti nazad u zemlju) i to u skladu sa perspektivama privrede i stabilnošću deviznog kursa.

3. Rast turističkih usluga.4. Teret dugova prema inostranstvu – vrednost duga iskazana u domaćoj valuti raste pošto

izvoznici lakše ostvaruju devizne prilive i dobijaju više domaće valute. Za isti iznos izvoznici će lakše servisirati i inostrane i domaće dugove, dok oni subjekti koji vrše realizaciju samo na domaćem tržištu veoma teško servsiraju inostrane dugove jer im je neophodno više domaće valute za isti iznos strane. To je prisustvo deviznog rizika.

5. Redistribucija dohotka od uvozno zavisnih ka izvozno zavisnim granama privrede – izvoznici za nepromenjen iznos mogu pribaviti veću količinu domaće ponude.

- Valutni damping-

Valutni damping se definiše kao situacija u kojoj se stopa devalvacije/depresijacije izrazito veća od razlika u ostvarenim stopama inflacije između zemalja.

U prvoj instanci(trenutku) poboljšava se konkurentska pozicija domaće privrede, ali ako se nastavi sa ovakvom praksom u dugom roku dolazi do prikrivanja fundamentalnih slabosti privrede i njene pojačane nestabilnosti. Osnovni nedostatak valutnog dampinga je što podstiče inflaciju. Uvozni imputi i roba prekomerno poskupljuju dok u isto vreme rast izvoza smanjuje ponudu na domaćem tržištu i dovodi do dodatne emisije novca po osnovu deviznih transakcija.

Pošto rast cena snižava životni standard valutni damping mora biti praćen stabilizacionim merama(restriktivna monetarna politika, zamrzavanje cena...) kako inflacija ne bi značajno porasla.

38

-Revalvacija i apresijacija valute-

Revalvacija je povećanje vrednosti domaće valute u odnosu na stranu odlukom monetarnih vlasti, što znači da je u pitanju fiksni devizni kurs. Apresijacija je kad se taj isti proces odvija na tržištu, znači pri fluktuirajućem deviznom kursu.

Pri revalvaciji/apresijaciji uvoz raste pošto iskazan u domaćoj valuti pojeftinjuje, a izvos se smanjuje pošto iskazan u stranoj valuti poskupljuje.

Do revalvacije/apresijacije dolazi usled suficita platnog bilansa koji je svojom monetizacijom dovodio do prevelike emisije novca i inflacije. Međutim, u praksi do revalvacije/apresijacije najčešće dolazi iz dva razloga:

1. uticaj političkih faktora i međunarodnih ekonomskih odnosa,2. želje za međunarodnim prestižom.

Troškovi inflacije

Dva ključna efekta inflacije su:1. Preraspodela bogatsva i dohotka u zemlji:

1. oni koji primaju fiksne dohotke gube, a dobijaju oni koji takve dohotke isplaćuju,2. između kreditora i debitora – neočekivani rast inflacije preraspodeljuje bogatstvo od

kreditora na dužnike, dok u slučaju nepredviđenog smanjenja inflacije dolazi do obrnutog efekta.

2. Iskrivljene relativne cene i autputi različitih sektora.

Matrica troškova inflacije se predstavlja u dve dimenzije:1. anticipirana i neanticipirana,2. uravnotežena i neuravnotežena.

Uravnotežena Neuravnotežena

Anticipirana Inflacija nema troškova(Idealna inflacije, nije realna)

Gubici efikasnosti(Promena relativnih cena)

Neanticipirana Redistribucija dohotka i bogatstva Gubici efikasnosti i redistribucija dohotka i bogatstva

Ostali značajni uticaji inflacije su:1. Uticaj inflacije preko poreza – javlja se kod progresivnog oporezivanja. Inflacija izaziva

distorzije.2. Inflacija uništava informacije – cene sadrže korisne informacije za potrošače. Česte

promene cena potrošači teško porede i ne mogu da donesu optimalne odluke u potrošnji.3. Inflacija obeshrabruje štednju.

Ova skripta je dostupna potpuno besplatno: www.archamond.com/fax/monetarna.doc, www.archamond.com/fax/monetarna.odt i www.archamond.com/fax/monetarna.pdf . Svako kopiranje i distribuiranje u cilju sticanja profita je najstrože zabranjeno. To se posebno odnosi na fotokopirnice i neke druge avanturiste koji bi da zarade na skriptama, bilo je takvih slučajeva. Svako kopiranje i distribuiranje i modifikovanje skripte sa ciljem da se pomogne sebi i drugima je potpuno podržano sa moje strane :)

39

http://www.archamond.com/fax/monetarna.pdf

http://www.archamond.com/fax/monetarna.doc

http://www.archamond.com/fax/monetarna.odt

Documents

Monetarna ekonomija - · PDF fileMonetarna politika prilikom defninisanja agregata ima tri zahteva: 1. čvrsta veza između teorijske i empirijske definicije novca,