Monetarna Ekonomija i Bankarstvo 2012

MONETARNA EKONOMIJA I BANKARSTVO

Šalić dr Radomir

BEOGRAD, 2012

- DRUGO IZDANJE -

VISOKA POSLOVNA ŠKOLA STRUKOVNIH STUDIJA ČAČAK

Sva prava su zadržana. Nije dozvoljeno da bilo koji deo ove knjige bude snimljen, emitovan ili reprodukovan u bilo kom obliku, elektronski, mehanički, fotokopiranjem, snimanjem ili na bilo koji drugi način, bez prethodne pismene dozvole autora.

Izdavač Visoka poslovna škola strukovnih studija − Čačak MONETARNA EKONOMIJA I BANKARSTVO Prof. dr Radomir Šalić

Direktor Prof. dr Savo Radonjić

Tiraž 300 primeraka

Recenzenti: Prof. dr Nenad Vunjak Prof. dr Miroslav Dinčić

Lektor Bane Jovanović, professor

CIP - Каталогизација у публикацији

Народна библиотека Србије, Београд

336.71(0.034.2)

ШАЛИЋ, Радомир, 1955-

Monetarna ekonomija i bankarstvo

[Elektronski izvor] / Šalić Radomir. - 2.

izd. - Čačak : Visoka poslovna škola

strukovnih studija, 2012. - 1 elektronski

optički disk (CD-ROM) : tekst, slika ; 12 cm

Nasl. sa naslovnog ekrana. - Tiraž 300. -

Bibliografija.

ISBN 978-86-7860-121-7

a) Банкарство b) Банкарско пословање

COBISS.SR-ID 194396428

Monetarna ekonomija i bankarstvo I

SADRŽAJ I UVOD O ISTORIJI NOVCA I BANKARSTVU .......................................... 1 1. MONETARNA EKONOMIJA, BANKARSTVO, BANKARSKI SISTEM I BANKA ............................................................................................................. 1 2. NOVAC KROZ ISTORIJU ............................................................................... 3 3. BANKARSTVO KROZ ISTORIJU .................................................................. 7 II FINANSIJSKI SISTEM I INSTITUCIJE ..................................................... 16 1. FINANSIJSKI SISTEM I ELEMENTI SISTEMA ......................................... 16 2. FINANSIJSKE INSTITUCIJE ........................................................................ 18 2.1. KREDITNE FINANSIJSKE INSTITUCIJE ................................................... 20 2.1.1. Depozitne institucije ...................................................................................... 22 2.1.1.1. Centralna banka .......................................................................................... 23 2.1.1.1.1. Funkcije centralne banke ......................................................................... 23 2.1.1.1.2. Funkcija monetarne politike i instrumenti monetarne politike ................ 26 2.1.1.1.3. Centralna banka – valutni odbor (currency board) .................................. 31 2.1.1.1.4. Prednosti i mane valutnog odbora .......................................................... 33 2.1.1.2. Poslovne banke ........................................................................................... 35 2.1.1.3. Depozitne (komercijalne) banke ................................................................. 35 2.1.1.4. Univerzalne banke ...................................................................................... 36 2.1.1.5. Investicione banke ...................................................................................... 37 2.1.1.6. Specijalizovane i granske banke ................................................................. 38 2.1.1.7. Hipotekarne banke ...................................................................................... 39 2.1.1.8. Lombardne banke ....................................................................................... 42 2.1.1.9. Štedionice ................................................................................................... 43 2.1.2. Finansijske kompanije ................................................................................... 44 2.2. NEKREDITNE FINANSIJSKE INSTITUCIJE.............................................. 45 2.2.1. Faktoring poslovi i institucije ........................................................................ 46 2.2.2. Forfeting poslovi i instiucije .......................................................................... 49 2.2.3. Lizing poslovi i institucije ............................................................................. 53 2.2.4. Franšizing poslovi i institucije ....................................................................... 57 2.3. INSTITUCIONALNI INVESTITORI ............................................................ 61 2.3.1. Osiguravajuća društva - kompanije ............................................................... 61 2.3.2. Penzioni fondovi ............................................................................................ 67 2.3.3. Investicioni fondovi - kompanije ................................................................... 71 2.4. BERZANSKI POSREDNICI .......................................................................... 77 2.4.1.Berza ............................................................................................................... 78 2.4.2. Brokeri, dileri i brokersko-dilerska društva ................................................... 80

II Monetarna ekonomija i bankarstvo

2.4.3. Ostali berzanski posrednici ............................................................................ 83 III MONETRANA EKONOMIJA, NOVČANA MASA I MONETRANI MULTIPLIKATORI ..................................................................................... 87 1. MONETARNA EKONOMIJA ....................................................................... 87 2. KENZIJANSKI KONCEPT ............................................................................ 88 3. MONETARISTIČKI KONCEPT .................................................................... 89 4. MONETARIZAM DANAS ............................................................................ 91 5. NOVČANA MASA ......................................................................................... 93 5.1. MONETARNI AGREGATI ............................................................................ 96 5.2. TOKOVI STVARANJA NOVČANE MASE ................................................. 99 6. BRZINA OPTICAJA NOVCA ..................................................................... 102 7. PRIMARNI NOVAC .................................................................................... 103 7.1. TOKOVI KREIRANJA PRIMARNOG NOVCA......................................... 104 8. MONETARNO-KREDITNI MULTIPLIKATORI ....................................... 107 8.1. MONETARNI MULTIPLIKATOR .............................................................. 107 8.2. KREDITNI MULTIPLIKATOR I KREDITNI POTENCIJAL .............................................................................................. 109 8.2.1. Primer izračunavanja kreditnog multiplikatora ........................................... 112 IV OSNIVANJE, ORGANIZACIJA I UPRAVLJANJE BANKAMA ....... 118 1. PROPISI KOJI ODREĐUJU DELOVANJE BANAKA .............................. 118 2. OSNIVANJE BANAKA ............................................................................... 120 3. POSLOVANJE BANAKA ............................................................................ 123 4. ORGANIZACIJA I UPRAVLJANJE BANKAMA ...................................... 125 V FINANSIJSKI I INVESTICIONI POTENCIJAL BANAKA ................. 129 1. FINANSIJSKI POTENCIJAL BANAKA ..................................................... 129 1.1. KAPITAL BANKE ....................................................................................... 133 1.1.1.Osnovne funkcije kapitala banaka ................................................................ 136 1.1.2. Elementi kapitala ......................................................................................... 137 1.1.3. Adekvatnost kapitala i rizična aktiva ........................................................... 139 1.1.3.1. Planiranje adekvatnosti kapitala ............................................................... 145 1.2. DEPOZITI BANAKA ................................................................................... 146 1.2.1. Depoziti po viđenju ..................................................................................... 150 1.2.2. Štedni i specijalni depoziti ........................................................................... 152 1.2.3. Oročeni depoziti .......................................................................................... 153 1.2.4. Depoziti hartija od vrednosti ....................................................................... 155 1.2.5. Zaštita depozita banke ................................................................................. 155 1.3. KREDITNI I DRUGI IZVORI SREDSTAVA BANAKA ........................... 157

Monetarna ekonomija i bankarstvo III

1.3.1. Krediti centralnih banaka............................................................................. 159 1.3.2. Međubankarski krediti ................................................................................. 160 1.3.3. Krediti iz inostranstva .................................................................................. 161 1.3.4. HOV kao izvori finansijskih sredstava banaka ............................................ 162 2. INVESTICIONI POTENCIJAL BANAKA .................................................. 163 2.1. FORMIRANJE INVESTICIONOG POTENCIJALA .................................. 164 VI PLASMANI SREDSTAVA BANAKA ...................................................... 167 1. UOPŠTE O PLASMANIMA ........................................................................ 168 2. KREDITNI PLASMANI BANAKA ............................................................. 169 2.1. KREDITNA POLITIKA BANAKA ............................................................. 169 2.1.1. Procedure odlučivanja i informacije ............................................................ 173 2.2. KREDITNA SPOSOBNOST KLIJENATA BANKE ................................... 175 2.2.1. Ocena kreditne sposobnosti pravnih lica ..................................................... 176 2.2.2. Ocena kreditne sposobnosti fizičkih lica ..................................................... 184 2.3. OBLICI OBEZEBEĐENJA PLASMANA BANAKA ................................. 185 2.4. POSLOVNE PROCEDURE U BANKAMA ................................................ 187 2.4.1. Procedure za dodelu kredita ........................................................................ 189 2.4.1.1. Podnošenje zahteva za kredit .................................................................... 189 2.4.1.2. Prijem, razmatranje i obrada kreditnog zahteva ....................................... 190 2.4.1.3. Donošenje odluke o kreditu ...................................................................... 192 2.4.1.4. Zaključivanje ugovora o kreditu ............................................................... 192 2.4.1.5. Korišćenje i povrat kredita ....................................................................... 193 2.4.1.5.1. Primer dijagrama procedure za odobravanje kredita ............................. 195 2.5. CENA KREDITA .......................................................................................... 197 2.5.1. Vrste kamatnih stopa ................................................................................... 198 2.5.2. Metod i način obračuna kamata ................................................................... 203 2.5.3. Određivanje tržišne kamatne stope .............................................................. 204 3. PLASMANI U HARTIJE OD VREDNOSTI I DEVIZNA SREDSTVA ..... 206 3.1 STRATEGIJA UPRAVLJANJA PLASMANIMA U HOV ......................... 210 4. BANKARSKI PLASMANI U VANBILANSNI PORTFOLIO ................... 212 VII RAD SA STANOVNIŠTVOM .................................................................. 215 1. POSLOVI SA STANOVNIŠTVOM ............................................................. 215 1.1. POSLOVI ŠTEDNJE I INOVACIJA ............................................................ 215 1.1.1. Namenska štednja ........................................................................................ 217 1.1.2. Premijska štednja ......................................................................................... 218 1.1.3. Rentna štednja ............................................................................................. 219 1.1.4. Savremeni bankarski aranžmani .................................................................. 220 2. TREZORSKO POSLOVANJE ..................................................................... 223

IV Monetarna ekonomija i bankarstvo

2.1. VREDNOSTI U TREZORU ......................................................................... 224 2.2. DEPO POSLOVI ........................................................................................... 225 3. DEVIZNO VALUTNI I MENJAČKI POSLOVI ......................................... 227 4. BLAGAJNIČKI POSLOVI ........................................................................... 229 4.1. POČETAK DANA BLAGAJNIČKOG POSLOVANJA .............................. 230 4.2. UPLATE I ISPLATE NA BLAGAJNI ......................................................... 231 VIII UNUTRAŠNJI, MEĐUNARODNI I ELEKTRONSKI PLATNI PROMET..................................................................................................... 234 1. PLATNI PROMET I NJEGOVE KARAKTERISTIKE ............................... 234 2. KLASIFIKACIJA PLATNOG PROMETA .................................................. 235 3. SUBJEKTI PLATNOG PROMETA ............................................................. 237 3.1. CENTRALNA BANKA KAO NOSILAC PLATNOG PROMETA ............ 239 3.2. POSLOVNE BANKE KAO NOSIOCI PLATNOG PROMETA ................. 241 3.3. PREDUZEĆA PTT SAOBRAĆAJA ............................................................ 242 4. UNUTRAŠNJI PLATNI PROMET, INSTRUMENTI ................................. 243 PLATNOG PROMETA I INSTRUMENTI PLAĆANJA ............................. 243 4.1. INSTRUMENTI PLATNOG PROMETA .................................................... 244 4.2. INSTRUMENTI PLAĆANJA ....................................................................... 248 4.2.1. Ček ............................................................................................................... 248 4.2.2. Platne kartice ............................................................................................... 253 4.2.3. Akreditiv ...................................................................................................... 258 4.3. OSTALI SPECIFIČNI INSTRUMENTI PLATNOG PROMETA ............... 259 4.3.1. Menica ......................................................................................................... 260 4.3.2. Garancija...................................................................................................... 264 5. MEĐUNARODNI PLATNI PROMET ......................................................... 267 5.1. VRSTE MEĐUNRODNOG PLAĆANJA .................................................... 268 5.2. FUNKCIONISANJE MEĐUNARODNOG PLATNOGPROMETA ........... 270 5.2.1. Naplate iz inostranstva ................................................................................ 270 5.2.2. Plaćanja prema inostranstvu ........................................................................ 272 5.3. INSTRUMENTI PLAĆANJA MEĐUNARODNOG PLATNOG PROMETA ................................................................................................... 274 5.3.1. Bankarska doznaka ...................................................................................... 275 5.3.2. Međunarodni dokumentarni akreditiv ......................................................... 276 5.3.3. Dokumentarna naplata - inkaso poslovi ...................................................... 280 5.3.4. Kreditno pismo ............................................................................................ 281 6. ELEKTRONSKI PLATNI PROMET ........................................................... 282 6.1. KUĆNO BANKARSTVO ............................................................................. 284 6.1.1. Telefonsko bankarstvo ................................................................................. 285 6.1.2. Direktno ili „on line“ bankrastvo ................................................................. 285 6.1.3. Internet bankarstvo ...................................................................................... 286

Monetarna ekonomija i bankarstvo V

6.1.4. Rizici u elektronskom bankarstvu ............................................................... 288 6.2. MOBILNO BANKARSTVO ........................................................................ 290 6.3. ELEKTRONSKI SISTEM PLATNOG PROMETA ..................................... 291 6.3.1. Elektronski novac ........................................................................................ 291 6.3.1.1. POS terminali ........................................................................................... 293 6.3.1.2. ATM uređaji ili bankomati ....................................................................... 294 6.4. S.W.I.F.T. ...................................................................................................... 295 IX BAZELSKI STANDARDI I RIZICI U BANKARSTVU ........................ 298 1. BAZELSKI SPORAZUMI ............................................................................ 299 2. BAZELSKI SPORAZUM I ........................................................................... 300 3. BAZELSKI SPORAZM II ............................................................................ 301 4. BAZELSKI SPORAZUM III ........................................................................ 304 5. RIZICI U BANKARSTVU ........................................................................... 306 5.1. KREDITNI RIZIK ......................................................................................... 307 5.1.1. Merenje kreditnog rizika ............................................................................. 309 5.1.1.1. Standardizovani pristup merenja kreditnog rizika ................................... 310 5.1.2. Upravljanje kreditnim rizikom .................................................................... 314 5.1.1.2. IRB pristup merenja kreditnog rizika ....................................................... 317 5.2. TRŽIŠNI RIZIK ............................................................................................ 319 5.2.1. Merenje tržišnog rizika ................................................................................ 322 5.2.1.1. Analitički model merenja tržišnog rizika ................................................. 324 5.3. OPERATIVNI RIZIK ................................................................................... 326 5.4. RIZIK LIKVIDNOSTI .................................................................................. 331 5.4.1. Kvanitativni i kvalitativni zahtevi rizika likvidnosti ................................... 332 5.4.2. Koeficijenti likvidnosti ................................................................................ 334 5.4.2.1. Koeficijent za pokriće likvidnosti (LRC) ................................................. 334 5.4.2.2. Koeficijent neto stabilnog finansiranja (NSFR) ....................................... 336 5.4.3. Monitoring alati rizika likvidnosti ............................................................... 337 5.5. RIZICI KAMATNE STOPE ......................................................................... 338 5.6. DEVIZNI RIZIK ........................................................................................... 340 5.7. RIZIK ZEMLJE ............................................................................................. 341 5.8. ZAKONSKI RIZIK I RIZIK REPUTACIJE ................................................. 344 L I T E R A T U R A ........................................................................................... 347 a) Knjige: .......................................................................................................... 347 b) Propisi: ......................................................................................................... 350 c) Publikacije: ................................................................................................... 351 d) Ostali izvori: ................................................................................................. 351

Monetarna ekonomija i bankarstvo 1

I UVOD O ISTORIJI NOVCA I BANKARSTVU

Cilj poglavlja je - upoznavanje studenata sa osnovnim pojmovima: monetarne ekonomije, bankarstva, bankarskog sistema i banaka, kako bi u narednom delu ovoga rada mogli relaksiranije da prate tematske jedinice koje dolaze. U tom smislu, dat je i kratak pregled istorije novca i istorije bankarstva.

Ključne reči: monetarna ekonomija, novac, bankarstvo, bankarski sistem, banka.

1. MONETARNA EKONOMIJA, BANKARSTVO, BANKARSKI SISTEM I BANKA

Monetarna ekonomija, bankarstvo, bankarski sistem i banka, predstavljaju pojmove koji se bave sličnim ili često istim predmetom razmatranja no, ne može se reći da su sinonimi niti da imaju isto značenje, jer su neki od njih prema jednom kriterijumu mnogo širi pojmovi od drugih, a po drugom kriterijumu su uži ili predstavljaju nihove sastavne delove.

Tako, na primer, kada se definiše pojam monetarne ekonomije misli se na ulogu novca uopšte i u tom slučaju, novac i procesi u kojima učestvuje, nije vezan samo za banke i bankarstvo nego i za druge oblasti privredne aktivnosti, no kada se posmatra u kontekstu bankarstva, onda je monetarna sfera samo jedna od funkcija ili samo jedan od podsistem u tom ukupnom sistemu delatnosti. Zato je potrebno na samom početku ovoga rada dati defincije svih nabrojanih pojmova.

Monetarna ekonomija je, po jednoj grupi autora, definisana kao makroekonomska teorija koja se bavi izvorima nacionalnog dohotka i uzrocima inflacije, prema drugoj teoriji, monetarna ekonomija predstavlja kontrolu ponude novca, dok prema trećoj grupi autora, monetarna ekonomija proučava ulogu novca u determinisanju privrednih aktivnosti, ne samo na nivou cena, nego i na nivou investicija, potrošnje, proizvodnje, pa i zaposlenosti.

Kada je reč o bankarstvu i bankarskoj delatnosti u praksi i teoriji najčešće fungiraju uglavnom tri izraza; bankarstvo, bankarski sistem i banka. Koren reči je isti i na prvi pogled radi se o istom izrazu i istom značenju, međutim, kada se detaljnije sagledaju, uočavaju se razlike među njima, male, ali ipak postoje. Koje i kakve razlike su u pitanju odrediće nam njihove definicije kojih ima mnogo od kojih ćemo na ovom mestu pomenuti samo neke.

2 Monetarna ekonomija i bankarstvo

Za izraz ili pojam bankarstva (engl. banking), može se reći da je to sistem poslovanja, u čijoj se osnovi nalazi interes ili bankarstvo je podsistem u finansijskom sistemu određen vrstom i sadržinom bankarskih poslova i institucija, ili bankarstvo je naučna disciplina koja se bavi izučavanjem:

- bankarskog sistema, - bankarske prakse i - principa i tehnika bankarskog poslovanja.

Prethodna definicija pokazuje da pojam bankarstva predstavlja mnogo širi pojam od pojma bankarskog sistema, jer u sebi, pored bankarskog sistema, sadrži i druge odrednice kao što su: bankarska praksa i principi i tehnike bankarskog poslovanja. Inače, bankarstvo je i privredna delatnost, neodvojiva od ostalih grana privrede zbog postojanja funkcionalne zavisnosti među njima, izražene kroz snabdevanje reprodukcije potrebnom količinom novca i kredita.

Bankarski sistem (banking system) je podsistem bankarstva koji reguliše kreditne i novčane tokove u jednoj zemlji, odnosno, to je sistem koji čine centralna banka i mreža poslovnih banaka i drugih finansijskih institucija. Bankarski sistem obuhvata:

- njegovo konstituisanje kroz vrstu, broj i raspored finansijskih institucija, - međusobno funkcionisanje finansijskih institucija i - funkcionisanje finansijskih institucija i korisnika usluga koje taj sistem

pruža fizičkim i pravnim licima iz njegovog okruženja.

Banka (bank) je deo ili uži pojam od bankarskog sistema i bankarstva uopšte i predstavlja njihov najvažniji podsistem na kome počivaju. Osnovne aktivnosti u bankarstvu odvijaju se upravo u bankama, a njihova najznačajnija uloga je prikupljanje sredstava i njihovog plasmana. Obavljanjem te svoje osnovne funkcije: prikupljanja i usmeravanja sredstava za potrebe proizvodnje i reprodukcije, banka ima i istorijsku dimenziju i evoluciju, tako da su se funkcije i ciljevi poslovanja banaka prilagođavali obliku društvene reprodukcije no, u svim tim društvenim okolnostima, glavni sadržaj pojma banke određen je njenom ulogom posrednika u novčanim ili finansijskim transakcijama uopšte.

Sam pojam banke, potiče od latinske reči „banco“ što je značilo klupa ili tezga postavljena na ulici na kojoj se obavljala razmena različitih vrsta novca i novčanih transakcija vezanih za neki trgovinski promet, a istorija bankarstva povezana je i sa istorijom novca, tako da će deo istorije bankarstava biti razmatran u naredna dva dela: kroz istoriju novca i istoriju bankarstva.


2. NOVAC KROZ ISTORIJU

Novac je nastao onog trenutka kada su ljudi naučili da trguju tako da ono što su imali razmenjivali za ono što im je bilo potrebno. U samim počecima bila je to trampa, a najpoznatiji primer u istoriji čovečanstva je trampa iz 1626. godine, dakle, iz novijeg doba, kada je izvesni Piter Minuit razmenio perle i druge sitnice, koje su tada vredele 24 dolara, za ostrvo Menhetn, čija je vrednost na kraju dvadesetog veka procenjena na cca 23 milijarde US dolara.

No, pošto je bilo potrebno mnogo vremena i energije da bi se pronašao neko ko je imao baš ono što je drugom potrebno, kupci i prodavci su odlučili da potraže neka druga rešenja za sredstava plaćanja. Dogovorili su se da to bude novac i to kovani, koji je čak omogućavao da se kupovina i prodaja ne moraju odvijati istovremno i da se novac od prodaje mogao da štedi i na taj način uveća svoju kupovnu moć. Već od 2500. godine pre nove ere plemeniti metali: zlato, srebro i bakar, koristili su se u Egiptu i Maloj Aziji za plaćanje roba i usluga.

Slika br.1 Kovani novac iz raznih perioda

Јеn Osmina Zlatni stater Sestercij Šiling

Japan Španija Turska Cezara Аvgusta Masačusets

Do 700. godine pre nove ere, u kraljevini Lidiji, novac se kovao od elektruma, legure zlata i srebra koja je bila bledožute boje. Ovaj novac, bio je vredan, trajan i lako se prenosio, nije, dakle, postojala nikakva mogućnost da mu se vrednost umanji usljed oštećenja koja su bila moguća sa robama i smatra se pretečom atinske tetradrahme, standardizovanog srebrnjaka s glavom boginje Atine na jednoj strani i sovom na drugoj strani (zbog svoje navodne mudrosti, sova je bila posvećena Atini). Do rimskog doba novac se kovao u tri različita metala: kao aureus (zlato), denarius (srebro) i sestercij (bronza), svrstan ovim redom po vrednosti koja je zavisila od relativne dostupnosti pomenutih metala, ali su svi novčići, s jedne strane imali lik vladajućeg imperatora, a sa druge strane, legendarne likove Romula i Rema.1

Uvođenjem plaćanja kovanim novcem, moglo se obavljati putem tale, odnosno, odbrojavanjem tačnog iznosa novca, a ne njegovim merenjem, tako da je

1Nil Ferguson, Uspon novca – finansijska istorija sveta, Plato Books, Beograd, 2010, str.32.


razmena postala mnogo jednostavnija i efikasnija. Plemeniti metali (zlato ili srebro) dugo su bili reper za utvrđivanje relativne vrednosti valute, te otuda i potiču izrazi kao što su funta sterlinga ili zlatni standard. Međutim, već odavno (od 1971. godine), nacionalne privrede vrednost svoje valute, ne zasnivaju na rezervama plemenitih metala.

O nastanku i vrednosti kovanog novca kroz istoriju, razvijena je i teorija pod nazivom: metalistička teorija vrednosti novca. Osnovni stav ove teorije je da novac mora imati svoju unutrašnju materijalnu vrednost koja potiče iz vrednosti supstance iz koje se sastoji. Iz metalističke teorije u Engleskoj, razvila se novčana (engl. currency) teorija prema kojoj je emisija novčanica morala da se veže striktno za pokriće, tako da, kada dođe do odliva zlata, treba da se smanji opticaj banknota, a u suprotnom slučaju treba ih povećati. „U međunarodnim plaćanjima pošlo se od stava da samo metalni novac može uspešno da igra ulogu svetskog novca. Ovaj stav je dugo bio prisutan kod Međunarodnog monetarnog fonda (MMF) pri određivanju nacionalnih valuta u zlatu (paritet u zlatu), kao i držanje zlata kao novca s punom unutrašnjom vrednošću i stabilnom međunarodnom vrednošću. Takvu funkciju ne može da ima ni jedna nacionalna valuta, bez obzira na njen značaj i relativnu stabilnost. Nestankom zlatnog važenja i u međunarodnim plaćanjima, metalizam je definitivno izgubio na teorijskom planu, kao i u praktičnoj politici“2.

Papirni novac se pojavio mnogo kasnije, odnosno, u novoj eri najpre u Kini (1282.) u doba Kublaj Kana, mada se za preteče papirnog novca mogu smatrati računi i priznanice koje su koristili Vavilonci, takođe još 2500 godina pre nove ere. U Evropi su prve novčanice štampane u Švedskoj 1661. godine, a u Francuskoj nešto kasnije, u 18. veku. U Britanskoj imperiji, prve novčanice su bile u obliku solo menica. Ovim novcem su 1690. godine isplaćivani vojnici u Masačusetsu kojima zbog neuspele opsade Kvibeka, nije mogao da umesto plate, kao nagrada, bude podeljen ratni plen, posle čega je ovakav način isplate postao popularan i u drugim kolonijama. Papirni novac USA vodi poreklo od srebrnog novca poznatog pod imenom „joakimštaler“ (engl. Joakim Shtaler) koji se 1519. godine kovao u dolini Svetog Joakima u Bohemiji (u Češkoj). Ovaj novac se masovno upotrebljavao i u Holandiji pod nazivom dalder, u Skandinaviji daler, a u Engleskoj dolar. Pored USA, danas više od dvadest zemalja za svoju valutu koriste naziv dolar. Današnji papirni i kovani novac je izgubio funkciju koju je nekada imao i za njega više nije moguće zameniti neku fiksnu količinu zlata ili srebra, jer je papirni ili kovani novac samo komad papira ili metala. To je u stvari fiducijarni novac, jer je njegova upotrebna vrednost veća od stvarne vrednosti na tržištu roba. „Npr. bakarne kovanice, čija je vrednost otopljenog bakra, recimo, jedna desetina centa,

2Dr Aleksandar Živković, Dr Gradimir Kožetinac, Monetrana ekonomija, Centar za izdavačku delatnost

Ekonomskog fakultata u Beogradu, Beograd, 2008, str. 21.


ali čija monetrana vrednost iznosi jedan cent, predstavlja fiducijarni novac…. A izraz fiducijarni dolazi od latinske reči fiducija koja znači verovanje ili poverenje.“3

Znači, bez obzira što kovanice i papirni novac same po sebi imaju malu vrednost, plaćanje se zasniva na verovanju da novac može da se zameni za odgovarajuće robe i usluge.

Tako je nastala nominalistička teorija novca, kao protiv teža metalističkoj teoriji, po kojoj vrednost novca ne potiče od njene materijalne sadržine, već od njene nominalne vrednosti koju je država odredila. Po toj teoriji, novac je tvorevina zakona, i ne mora imati nikakvu supstancnu vrednost, nego utvrđen kurs koga svako u prometu priznaje i prima zato što je iza njega autoritet države. „Nominalistička teorija (J. Steuart, G.F. Knapp) priznaje da je metalistička teorija u pravu kada tvrdi da vlasnici novca sebi lakše predočavaju vrednost novca ako je ona opipljiva i vidljiva, ali i da, pored toga, papirni novac u prometu postepeno odvojen od metala, ima svoju funkciju čak i bolju i elastičniju od svih oblika metalnog novca, samo ako je iza takvog novca autoritet države i ako se ne pretera u njegovoj emisiji. Država time određuje šta je novac, njegovu količinu, vrednost za bolje ili slabije uspešno obavljanje prometnih funkcija. Zbog toga je ova teorija vrednosti novca i nazvana državna teorija novca.“5 Kovani i papirni novac danas predstavljaju u stvari gotovinu ili gotov novac koji je najvećim delom u rukama stanovništva, blagajnama preduzeća, blagajnama banaka i blagajnama centralnih banaka. To je uglavnom kontrolisan novac koji svaka država, odnosno centralna banka, kontroliše svojim aktima, procedurama i

3 Roger LeRoy Miller & David D. VanHoose, Moderni novac i bankarstvo, MATE, Zagreb, 1997, str. 14. 15. 4 Publikacija NBSrbije 1884-1934, povodom 50 godina postojanja Narodne banke Kraljevine SHSS. 5 Dr Aleksandar Živković, Dr Gradimir Kožetinac, Monetrana ekonomija, Centar za izdavačku delatnost

Ekonomskog fakultata u Beogradu, Beograd, 2008, str.21.

Slika br.2 Papirni novac Kraljevine Srbije i Kraljevine SHS4

Novčanica NB od 20 dinara u zlatu Prva novčanica NB od 100 dinara u zlatu

Krunsko-dinarska novčanica od 100 din ili 400kruna


novčanom masom potrebnom jednoj državi ili društvu. Gotovina, odnosno, kovanice i papirni novac u uređenim monetarnim sistemima ne bi smela da prelazi 10%, odnosno, raspon u kome bi trebalo da se kreće jeste 5 do 10% ukupne novčane mase zemlje. A devizne rezerve svake zemlje bi morale da budu najmanje tolike da, u svakom trenutku, pokrivaju gotovinu, odnosno, kovani i papirni novac, jer puno pokriće stranim aktivama emitovanih novčanica i kovanica osigurava kredibilitet i uspešno funkcionisanje monetranog sistema zemlje i garantuje da u slučaju da javnost poželi da konvertuje sve novčanice i kovanice u neku konvertibilnu valutu može da zadovolji ovom zahtevu. Novac je danas, pored forme kovanog i papirnog, predstavljen i drugim oblicima, kao što su žiralni (depozitni) i elektronski novac, te forma surogata novca. Ostatak novca ili novčane mase od cca 90% ukupnih novčanih sredstava, čini žiralni ili depozitni ili bankarski novac predstavljen računima fizičkih i pravnih lica u poslovnim bankama u najvećem delu i centralnoj banci u manjem delu.6 Ta sredstva su različite strukture, namene i ročnosti, tako da mogu da budu;

- oročena; kratkoročno (od jednog meseca do godinu dana), srednjoročno (do tri godine), dugoročno (preko tri godine dana) i

- neoročena ili a vista sredstva.

Depoziti ili žiralna sredstva uglavnom su u domicilnoj valuti, ali i u valutama drugih zemalja i imaju veliki značaj za privredu i stanovništvo svake zemlje, jer je to novac kojim se kreditira privreda i stanovništvo. Na taj način, širi se novčani volumen i banke se iz posrednika pretvarju u stvaraoce novca. Banke novac stvaraju i raznim vidovima emisija hartija od vrednosti, kao i povučenim sredstvima iz kredita centralne ili emisione banke7 tako da ta pomešana cirkulacija doprinosi ukupnom povećanju depozita imalaca računa u bankama. Novac se, dakle, višestruko multiplikuje, tako da poslovne banke prestaju da budu samo posrednici u novčanim transakcijama, nego su i proizvođači novca odnosno postaju prave “fabrike” novca.

Elektronski novac je deo iste novčane mase jedne zemlje, kao što je i deo depozitnog novca neke poslovne banke, jer, da bi došlo do njegovog kreiranja, mora prethodno da postoji depozitni novac. To znači, da bi se obavio bilo kakav elektronski promet novca, neophodno je prethodno obezbediti finansijska sredstva na nekom od računa u banci, a to znači formirati depozit, pa zatim raspolagati tim računom. Raspolagati sredstvima znači podići ili skinuti sredstva sa računa (depozita) kao i položiti sredstva na račun u nekoj banci. To može biti podizanje

6 Postoje monetrani sistemi u kojima se na računu depozita u centralnoj banci nalaze sredstva budžeta države i

državnih firmi kao što postoje i takvi monetarni sistemi kod kojih su sva žiralna sredstva ili depoziti na računima poslovnih banka zemlje. Primer je BiH gde su sredstva budžeta entiteta (FBiH i RS) u njihovim poslovnim bankama.

7 Ne mogu sve centralne banke odobravati niti puštati u tečaj sredstva po kreditima. Centralnim bankama kod kojih je vrsta monetrane vlasti ortodoksni currancy board ne može emitovati niti puštati bilo kakve kredite

poslovnim bankama jer im to i Zakon o centralnoj banci izričito zabranjuje.


gotovine na šalteru banke, uručivanje pismenog naloga direktno u banci, podizanje sredstva platnom karticom u banci ili podizanje sredstava sa bankomata, kao i polaganja sredstava u bankomat, te plaćanje roba i usluga platnom karticom putem POS terminala u nekoj trgovini, kao i putem sistema kućnog bankarstva (engl: Home Banking) raspolagati sredstvima iz kuće, bez odlaska u banku. Dakle, elektronski novac je izveden iz depozitnog i, ukoliko ne postoji depozitni novac, ne može postojati ni elektronski. Inače, najveće tehnološko dostignuće u razvoju bankarstva je pojava elektronskog novca, koji se definiše kao specifična monetarna informacija koja se putem elektronskih impulsa u realnom vremenu prenosi između transaktora koji obavljaju plaćanja. Elektronski novac omogućava kupovinu roba ili usluga pomoću računara u okviru komercijalnih računarskih mreza (interneta) ili poslovnih bankarskih mreža (SWIFT-a).

3. BANKARSTVO KROZ ISTORIJU

Pojava kovanog novca u robovlasničkoj zemlji Lidiji, u Maloj Aziji u 7. veku naše ere, omogućila je razvoj bankarstva, mada postoje tragovi da je neki vid banaka postojao još oko 3000 godina pre nove ere u Vavilonu i Asiriji.

U antičkoj Grčkoj, novac se deponovao u hramovima, gde su ulogu bankara imali sveštenici. Pošto su uglavnom vodili brigu o čuvanju privatnih depozita na osnovu kojih su bili i posrednici u davanju zajmova, hramovi su sticali bogatstvo i stalno ga uvećavali. Nešto slično kao u Grčkoj, događalo se i u bankarstvu Rimljana. Bankare su nazivali argentarima, čija je uloga bila da preuzimaju depozite i štedne uloge na osnovu kojih su vršili aktivnosti odobravanje kredita i posredovanja u prometu. Zahvaljujući svojoj finansijskoj moći argentari su ostvarivali značajan uticaj i na obavljanje državnih poslova.

U 12. veku, u Italiji su se pojavile i menice koje su se razvijale, pa su u 14. veku, osim poveriocima, izdavane i trećim licima. Poznata bankarska porodica Mediči8 je organizovala izdavanja jedne vrste čekova (cambium per literas), koja se razvila tokom srednjeg veka kao način finansiranja trgovine. Ako je trgovac dugovao drugom sumu koju nije bilo moguće isplatiti dok se za nekoliko meseci ne završi drugi posao, kreditor je mogao da napiše ček na dužnika i da ga koristi ili kao sredstvo plaćanja ili da ga, uz određeni popust, unovči kod bankara, spremnog da posreduje u tom poslu. U 15. veku su pored Italije, Nemačka i Španija takođe imale svoje centre za promet novca i kapitala.

8 Nil Ferguson, Uspon novca-finansijska istorija sveta, Plato Books, Beograd, 2010, str.50, prema: Rrichard A. Goldtwaite, The Medici Bank and the World of Florentine Capitalism, Past and Present, 114, feb.1987, str. 3-31. O pozadini uspeha Medičijevih vidi Raymond de Roover, The Rise and Decline of the Mediči Bank, 1397-1494, Cambridge, MA, 1963, str. 9-34.


Srednji vek je počeo u znaku menjača i menjačkih poslova, a krajem srednjeg veka najuspešniji su bili italijanski bankari sa svojim tehnikama lombarda i u osnivanju mreža filijala i predstavništava, koje su bile preteče današnjih banaka. Počeli su da deluju tzv. italijanski montes sa nekim bankarskim funkcijama koje su kasnije prerasle u žiro i depozitne banke, kao što je bila čuvena Cassa di S. Giorgio u Đenovi.

Šesnaesti i sedamnaesti vek, protekao je u daljem razvoju novca i bankarstva kako u Veneciji, Đenovi i Milanu tako i u Amsterdamu i Hamburgu. A 1694. godine, nakon što je bankrotirao izvestan broj zlatara (koji su se bavili i menjačkim poslovima), osnovana je Banka Engleske (engl. Bank of England) kao prva centralna i prva poslovna banka.

Tokom 18. i 19. veka osnovan je veći broj privatnih i javno privatnih banaka kao što je Banka Ženeral (franc. Banque Generale) u Francuskoj, Komerc Banka u Rusiji, Sehandlung Banka u Nemačkoj, Frst benk (engl. First Bank) u Americi i Vestminister benk (engl. Westminister Bank) u Engleskoj. U Nemačkoj su u prvoj polovini 19. veka bankarsko poslovanje obavljali isljučivo privatni bankari, od kojih su pojedini osnovali velike međunarodne bankarske grupacije (Rotshild), međutim, kada je došlo do snažnog industrijskog razvoja, privatne banke nisu mogle same da prate taj razvoj, pa je došlo do osnivanja prvih akcionarskih društava u bankarstvu9. Banke kao akcionarska društva su imale široku mrežu akcionara koja im je omogućila veću snagu i stabilnost potrebnu za industriju u procvatu, izgradnju infrastructure i međunarodnu trgovinu. Bankarstvo je nastavilo da se razvija tako da je u svakoj zemlji pojedinačno došlo do osnivanja sopstvenih centralnih (emisionih) banaka i vođenja monetarne i kreditne politike sa jednog mesta.

Domicilno bankarstvo takođe je imalo svoj razvojni put, ali je i zavisilo, pre svega, od društveno-političkog uređenja zemlje u pojedinim fazama funkcionisanja, kao i od svojinskih odnosa i karaktera vlasti. Domicilno bankarstvo uvek je imalo svoje specifičnosti i bilo nešto drugačije u odnosu na bankarstvo iz tržišne ekonomije.

Druga polovina 19. veka (1883. godina), označena je kao period prve periodizacije domicilnog bankarstva, kada je osnovana „Privilegovana banka Kraljevine Srbije“ kao emisiona banka, zajedno sa još nekoliko bankarskih ustanova u tadašnjim većim centrima zemlje. Rast i razvoj domicilnog bankarstva kroz istorju, može da se posmatra u nekoliko faza.

Prva faza u razvoju bankarstva bi mogla da se nazove fazom ranog privatnog i javno privatnog bankarstva, a odnosi se na period od kraja 19. i prve polovine 20. veka, odnosno u doba Kraljevine Srbije i Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca.

9 Bankar Gustav Mevissen je 1848. godine osnovao prvu akcionarsku banku.


Druga je faza državnog bankarstva i predstavlja period od formiranja „druge“ Jugoslavije (1945. godine) do uspostavljanja „treće“ Jugoslavije tj. do 1992. godine.

Treća faza predstavlja tavorenje bankarskog sistema, a odnosi se na period od 1992. do 2000. godine; četvrta faza je prihvatanje međunarodnih standarda u bankarstvu (sporazumi iz Bazela) i predstavlja period od 2000. godine do danas.

Sve navedene faze u razvoju domicilnog bankarstva su različite, kako po sadržini, tako i po strukturi bankarskog sistema. Prva faza počinje od 1883. godine, kada je osnovana Narodna banka Kraljevine Srbije koja taj naziv nosi sve do 1920. godine, kada je Zakonom od 26. januara te godine reorganizovana i pretvorena u Narodnu banku Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Osnivanju Narodne banke u Srbiji prethodile su teške privredne prilike, jer su trgovina i ostale privredne grane bile u povoju i u velikoj zavisnosti od austrougarskih tržišta. Trgovinski ugovor iz 1881. godine, kojim je Austro-Ugarskoj bio otvoren put za dovođenje srpske privrede u potpunu zavisnost od njihovih tržišta, privrednici Srbije su razumeli kao napad na ekonomsku nezavisnost i slobodu, pa su u Narodnoj banci gledali ne samo kao izvor kreditiranja, nego i kao instituciju potrebnu Srbiji kao slobodnoj, nezavisnoj i modernoj državi i instituciju koja je trebalo da unese veći red u novčani režim. Banka je osnovana kao privilegovana privatna ustanova tipa akcionarskog društva, sa jakim nadzorom države nad njenim radom i sa isključivo domaćim kapitalom, jer su akcionari bili ondašnji najugledniji privrednici ali i narod koji se, nakon oglašavanja i poziva na kupovinu akcija, odazavao u mnogo većem broju nego što je bilo potrebno, odnosno, upisano je mnogo više akcija nego što je bilo predviđeno.10 Posle uspešno obavljenog upisa akcija, izabrani su organi banke: uprava, upravni i izvršni odbor, a postojala je i institucija državnog nadzora koji je država imala preko Vladinog komesara koji je obavljao nadzor nad celokupnim poslovanjem Narodne banke. Njegovim znanjem i ugledom htelo se ukazati da se nadzor ne obavlja u ime jednog ili više upravnih organa, nego u ime celokupne upravne državne vlasti. Pored Narodne banke osnivane su i poslovne banke različitog karaktera, uglavnom private, ali i državne, formirane prema privrednim delatnostima u kojima su dominirale. To su bile: Trgovačka banka, Državna hipoterkarna banka, Poštanska štedionica i Zanatska banka. Profit je bio osnovni motiv kreditnih odnosa i bankarskog poslovanja, a bile su čvrsto vezane za Narodnu banku Srbije u cilju održavanja likvidnosti bankarskog sistema i stabilnosti poslovanja privrednih subjekata.

10Umesto 20.000 upisano je ukupno 38.051 komad akcija, tako da se morala vršiti redukcija kod onih koj su

upisali više od pet komada. Pri upisu, polagalo se po 25 dinara po akciji na ime kapare, dok je prva uplata po 50 dinara u zlatu izvrašena u roku od pet dana (od 15. do 20. novembra 1883. godine) a druga uplata u istoj visini u roku od 15 dana (od 10. do 25. Januara 1884. godine). Članovi Upravnog odbora su bili: Jovo Krsmanović, Đorđe Vajfert, Nikola Rašić, Mihajlo Terzibašić, Jevta Pavlović, Jovan Antula, Marko Stojanović, Kosta Mesarović i Milan Branković – svi iz Beograda, Guverner: Aleksa Spasić.


Već je napomenuto da je druga faza, faza državnih banaka, nastalih u socijalizmu u bivšoj ili drugoj Jugoslaviji, koja je trajala gotovo pola veka. Odmah nakon završetka Drugog svetskog rata, doneseni su propisi kojima je izvršena reorganizacija bankarskog sistema. Uredbom iz 1949. godine (podzakonski akt), prestalo je sa radom 819 privatnih banaka, odnosno, 95 banaka je konfiskovano, 4 su nacionalizovane i 720 je likvidirano. Njihova imovina, prenesena je na Narodnu banku Jugoslavije, nakon čega su osnovane zemaljske banke koje su se smatrale privrednim bankama. Te novoosnovane banke, počele su da prikupljaju depozite i odobravaju kredite putem mreže svojih filijala, a njihov najveći doprinos je bio u obnovi i razvoju kreditnog i platnog sistema u zemlji. Sledilo je otvaranje štedionica i komunalnih banaka čiji je zadatak bio da prikupe štednju lokalne privrede i stanovništva. Pošto je država nadgledala njihov rad, ujedno je i predlagala korisnike tih sredstava, a na osnovu prethodno utvrđenih planova.

U periodu od 1952. do 1954. godine, sve banke su fuzionisane u jednu jedinstvenu banku tzv. Narodnu banku FNRJ univerzalnog tipa koja je obavljala i funkciju centralne banke i funkcije poslovnih banaka, tj. obavljala je emisionu kao i depozitnu i kreditnu funkciju. Stvaranju jedne ovakve banke, prethodila je želja tadašnje vlasti za; monopolističkim ponašanjem, koncentaracijom svih sredstava na jednom mestu, planskim usmeravanjem finansijskih sredstava, kao i sprečavanje lokalnih uticaja na kreditnu politiku banke. Nakon izvesnih analiza i različitih iskustava, 1954. godine dolazi do decentralizacije bankarskog sistema koji se ogleda u osnivanju, pre svega, saveznih banaka kao i velikog broja zadružnih, mesnih i gradskih štedionica, a 1961. bankarski sistem se reformiše promenom delokruga rada, tako što su poslovi platnog prometa preneseni sa Narodne banke na Službu društvenog knjigovodstva a poslovi kreditiranja privrede na poslovne banke. Narodna banka se isključivo usmerava na vođenje monetarno - kreditne i devizne politike zemlje.

Slika br. 3. NB Srbije i prvi guverner sa kraja XIX veka

Zgrada sedišta Narodne banke u Beogradu Aleksa Spasić

Guverner (mart – oktobar 1884)


Usvajanjem Zakona o Narodnoj banci Jugoslavije, 1965. godine, tadašnji bankarski sistem doživeo je još radikalnije promene koje su se ogledale kroz povećanje kreditiranja proširene reprodukcije preko poslovnih banka i njihovo potpuno osamostaljenje, a preduzećima je omogućeno da osnivaju svoje banake, dok je istovremeno Narodna banka obezbeđivala sprovođenje jedinstvenog monetarnog, kreditnog i deviznog sistema, rukovođena odlukama Savezne skupštine SFRJ koja je birala i guverenera te banke. Promenama Ustava 1971. godine, ponovo je došlo do prekomponovanja bankarskog sistema tako što je svaka bivša republika tadašnje države SFRJ dobila svoju narodnu banku, koje su zajedno sa centralnom bankom predstavljale ustanove jedinstvenog monetarnog sistema. Prava i obaveze Centralne banke i njenih organizacionih delova, kao i načela o jedinstvenom monetranom sistemu, regulisana su Zakonom. Zakon o udruženom radu (1976. godine) menja privredni sistem i tako tera bankarski sistema da mu se prilagođava, odnosno, da se menja pa banke sad mogu da se udružuju i dele, da se osnivaju štedionice i kreditno-štedne zadruge, da se osnivaju fondovi za kreditiranje razvoja nedovoljno razvijenih republika i pokrajina. Godina 1977. je godina razvoja u bankarstvu. Napušten je sistem finasiranja deficita budžeta iz primarne emisije i uveden delegatski sistem upravljanja u bankama i privredi, počeo je brži proces osnivanja internih banaka11 tako da ih je na kraju 1981. godine bilo 164. Interne banke su imale zadatak da integrišu finasijska sredstva i unaprede keš flou (engl. cash flow) na nivou udruženih preduzeća ili tzv. SOUR-a (Složena organizacija uduruženog rada). Udružene banke su takođe osnovane s ciljem da pokušaju da se na lakši način prevaziđu problemi u likvidnosti i opštoj nemoći poslovnih banaka i bile su oslonac domicilnog bankarskog sistema sve do raspada bivše države SFRJ (1992.). Bile su uglavnom usmerene na finansiranje velikih investicionih projekata što poslovne banke nisu bile u mogućnosti.

Treća faza u istoriji domicilnog bankarstva počela je sa osnivanjem „treće“ Jugoslavije i novim Zakonom o bankama i drugim finansijskim organizacijama, 1993. godine. Ovaj zakon je omogućio da banke mogu da se organizuju kao akcionarska društva, ali i kao društva sa ograničenom odgovrnošću. Prema tadašnjem zakonu, banke su mogle da se bave depozitnim, kreditnim, deviznim, diskontnim, dokumentarnim, emisionim, menjačkim i depo poslovima, a bankama su rukovodili: skupština banke, upravni i nadzorni odbori, direktori i ostalo rukovodstvo banke. Ovaj period (1992 - 2000) karakterističan je, pre svega, po tavorenju domicilnog bankarstva, jer gotovo da nije bilo nikakvog razvoja, a zahvaljujući niskom nivou privrednih aktivnosti i banke su zapale u vrlo tešku situaciju. Zašto? Zato što je privreda sve teže ili gotovo uopšte nije vršila povrat ni kredita, ni kamata po kreditima, jer je politika kamatnih stopa banaka, poučena inflatornim periodima, bila da gura kamatne stope naviše čiju visinu privreda nije

11 Svako veće državno preduzeće je osnovalo svoju internu banku kao što je npr. Energoinvest imao svoju internu

Energobanku, Genex, Genex banku itd.


mogla da podnese. U takvoj situaciji, došlo je do ugrožavanja likvidnosti, odnosno faze nelikvidnosti, pa i nesloventnosti sektora bankarstva. Na taj način, banke su onemogućavale dalji rad svojim deponentima, a naročito onim koji su imali već uložena sredstva u bankama u kojima su držali svoje depozite, tako da su bili prinuđeni da se premeštaju iz banke u banku kako bi završili određeni posao. Naročit problem bio je kada su banke trebalo da u ime svog komitenta izmire obaveze prema inostranstvu, odnosno da plate neki uvoz deviznim sredstvima. Takve transakcije trajale su danima, pa i mesecima, jer banke niti su imale dovoljno deviza, niti su pravovremeno raspolagale dinarima kako bi od Narodne banke kupovale devizna sredstava. S druge strane, banke nisu vršile klasifikaciju svoje aktive na dovoljno kvalitetan način, niti su vršile rezervisanja za potencijalne gubitke, a nisu ni knjižile te gubitke, čime su izbegavale da prikažu svoje pravo stanje, tj. da sve nenaplaćene kredite12 knjiže na rashode banke i tako pokažu ogromne gubitke u poslovanju. Krediti koji nisu mogli da se naplate, produžavani su, i godinama knjiženi kao evergreen ili zimzeleni ili večiti krediti ili krediti koji su postali dugoročni, čime su zamaglili situaciju u pogledu finansijskih rezultata i adekvatnosti kapitala, međutim, zbog takvih kredita, promenila se i struktura u ročnosti sredstava i izvora sredstava u bankama. To znači da je došlo do prelivanja krakoročnih izvora sredstava u dugoročne, odnosno, da su dugoročni krediti fininasirani iz kratkoročnih izvora, čime je narušeno zlatno pravilo finasiranja koje je vezano za ime nemačkog autora Hibnera, koji je u svome delu Die Banken (Banke) još 1854. godine istakao misao da „kredit koji neka banka može dati, a da pri tome ne dođe u opasnost u pogledu ispunjenja svojih obaveza, mora odgovarati kreditu koji banka uživa i to ne samo po iznosu, nego i po kvalitetu kredita.“13 To se u teoriji zove još i kao kongruencija rokova aktivnih i pasivnih kreditnih poslova, a cilj je obezbeđenje likvidnosti banke. Banke su prikazivale pozitivne rezultate u poslovanju bez obzira na veoma visok stepen nenaplativih kredita, a istovremeno su bile uglavnom nelikvidne što je potpuno nelogično. Problem tekuće likvidnosti su održavale tako što su bile prinuđene da koriste najskuplje kredite za likvidnost, ili su pokušavale da privuku nove depozite nudeći enormno visoke pasivne kamatne stope, više od tržišnih, čime su dalje ugrožavale visinu svoje kamatne marže i profitabilnost u poslovanju. Pored ovih propusta, učinjeni su i propusti u pogledu velikog zahvatanja fiksne aktive u ukupnoj aktivi banaka, te prekoračenja u odobravanju velikih kredita, odnosno, u pogledu velikih kreditnih izlaganja, dok je pravni sistem zemlje štitio dužnike i tolerisao njhovu docnju prema bankama. Više je nego očigledno da je i prudenciona kontrola sektora bankarstva u ovom periodu zakazala i da je ova pogubna praksa morala da se prekine kako bi se tražila nova rešenja koja bi uticala da bankarstvo, ponovo oživi i postane nosilac razvoja.

12 Svi plasirani krediti koji nisu vraćeni u roku od 270 dana, morali su biti proknjiženi na rashode banke u 100%

vrednosti svojih potraživanja. 13Dr Jovan Ranković, Upravljanje finansijama radnih organizacija, Grafičar, Beograd, 1982, str. 42.


Prvi takav korak učinjen je u četvrtoj fazi (od 2000. godine do danas) istorije domicilnog bankarstva kada je došlo do, pre svega, promena na političkoj sceni i menadžerske strukture sektora bankarstva, koja je u stečaj i likvidaciju „poslala“ vodeće banke bivšeg sistema. Kada su primenjeni važeći međunarodni bankarski standardi i pravila (stopa adekvatnosti kapitala, klasifikacija aktive i sl.), lako se došlo do zaključka da te banke nisu mogle da opstanu, jer stvarna imovina kojom su raspolagale nije odgovarala knjigovodstvenom stanju, odnosno, kada je proknjižena klasifikacija aktive tj. kada su prepoznati i proknjženi svi loši krediti14 i izdate nepokrivene garancije, pokazalo se da te banke nemaju potreban kapital (ni odgovrajući cenzus, ni stopu adekvatnosti kapitala) i da ne mogu dobiti dozvolu za nastavak rada. Nakon te akcije, usledila je akcija prodaje većine manjih državnih banaka strancima, uglavnom iz okruženja, ali i osnivanje potpuno novih banka sa kapitalom iz inostranstva. Posle toga, ostalo je vrlo malo banaka domaćeg porekla koje nisu u stanju da konkurišu novopridošlim bankama, jer su mnogo manje i sa mnogo manjim finansijskim potencijalom.

Domicilni bankarski sistem danas, funkcioniše korektno, jer su reforme koje su provedene u tom sektoru uspele zahvaljujući usvojenim međunarodnim standardima iz oblasti bankarstva i iz oblasti računovodstva, a domicilna prudenciona i regulatorna kontrola ta pravila je učinila još rigidnijim i težim,15 poučena iskustvom iz prošlosti i načinom na koji su propadale prethodne domicilne banke, a sve u cilju uspešnog poslovanja i povećanja stabilnosti tog sektora, kao jednog od najvažnijih načela u bankarstvu. U celom prethodnom periodu, banke su se držale tih pravila i uspevale da zadovolje potrebe za uslugama kako privrede tako i stanovništva u pogledu kreditiranja i u pogledu obavljanja platnog prometa u zemlji i inostranstvu. Pri tome su ostvarile enormne profite (ROE, ROA), naročito ino banke koje su se na domicilnom tržištu pojavile sa relativno niskim nivoom kapitala16 i skromnim ambicijama. No, činjenica je da im je na ruku išla i postojeća menadžerska struktura finansijskog sistema zemlje, jer je donela značajne i važne odluke, kojima je tim bankama stvorila uslove da ostvare profite i neshvatljivo visok tempo rasta, naročito u prvim godinama svoga poslovanja na našim prostorima i sa najvišim kamatnim stopama i kamatnim maržama u regionu jugo-istočne Evrope.17 A pošto su, za naše prilike, raspolagale neograničenim izvorima sredstava od banaka majki i drugih izvora iz inostranstva, mogle su da zadovolje potrebe za kreditnim sredstvima svih (i privrede i stanovništva). Kreditna portfolija banaka danas su sve veća, profiti su sve veći, ali su i rizici u bankrstvu sve veći, tako da predstoji period u kome je najvažnije održati stabilnost sektora bankarstva

14 Krediti kategorije V,G,D ili C,D,E klasifikacije aktive ili NPL (non performing loans) krediti 15 Propisana Stopa adekvatnosti po Sporazumu iz bazela I i II iznosi 8%, a u Srbiji, ta stopa je 12% propisana

aktima NBS. Stopa obavezne rezeve kod NBS je najveća u regionu itd. 16 Neke banke su unele samo potreban cenzus kapitala potreban za osnivanje banke; 10.000.000, evra. 17 Desetine hiljada komitenata ili deponenata, što fizičkih što pravnih lica, prešlo je u ino banke, bukvalno preko

noći, nakon zabrane rada za do tada 4 najveće domaće banke.


na čemu radi, pre svega, Narodna banka Srbije. Često se pribegava pojedinačnom ispitivanju stabilnosti banaka i otpornosti na rizike u bankrastvu, preko testova na stresove ili šokove koji mogu da im se dogode,18 da bi se videlo u kom pravcu da se deluje i koje mere da se preduzmu ukoliko neka od banaka ima problem.

Ukupno posmatrano, ova faza u razvoju domicilnog bankrastva najuspešnija je od svih dosadašnjih i pretpostaviti je da, ukoliko se ne pojave sistemski rizici i ukoliko se budu striktno poštovali međunarodni standardi, odnosno, pravila i procedure iz bankarstva, taj primat će zadržati i dalje.

-------------- //// ---------------

REZIME POGLAVLJA

Monetarne ekonomija označava ulogu novca u determinisanju privrednih aktivnosti, dok bankarstvo predstavlja naučnu disciplinu koja se bavi izučavanjem: bankarskog sistema, bankarske prakse i principa i tehnika bankarskog poslovanja. Bankarski sistem je podsistem bankarstva koji reguliše kreditne i novčane tokove u jednoj zemlji, odnosno to je sistem koji čine centralna banka i mreža poslovnih banaka i drugih finansijskih institucija. Banka je deo ili uži pojam od bankarskog sistema i bankarstva uopšte i predstavlja njihov najvažniji podsistem na kome počivaju. Osnovne aktivnosti u bankarstvu odvijaju se upravo u bankama, a njihova najznačajnija uloga je prikupljanje sredstava i plasman prikupljenih sredstava.

Novac je nastao onog trenutka kada su ljudi naučili da trguju tako što su ono što su imali razmenjivali za ono što im je bilo potrebno. Današnji papirni i kovani novac je izgubio funkciju koju je nekada imao i to je u stvari fiducijarni novac, jer je njegova upotrebna vrednost veća od stvarne vrednosti na tržištu roba. Domicilno bankarstvo je imalo svoj razvojni put, ali je i zavisilo, pre svega, od društveno-političkog uređenja zemlje u pojedinim fazama funkcionisanja, kao i od svojinskih odnosa i karaktera vlasti i uvek je imalo svoje specifičnosti i bilo nešto drugačije u odnosu na bankarstvo iz tržišne ekonomije. Čevrta faza u razvoju domicilnog bankrastva najuspešnija je od svih dosadašnjih i ukoliko se ne pojave

18 Testovi mogu biti na: smanjenje kreditnih aktivnosti banaka u određenom procentu ili pobvećanje NPL kredita

za određeni procenat itd.


sistemski rizici i ako se budu striktno poštovala bankarska pravila i procedure, ostaće i na dalje takva.

PITANJA ZA DISKUSIJU

Šta je monetarana ekonomija? Šta je to bankarstvo? Šta predstavlja bankarski sistem zemlje? Šta je banka? Šta predstavlja metalistička teorija novca? Kako i kada je osnovana Narodna banka Srbije? Koji period se smatra periodom državnog bankarstva? Koje su karakteristike bankarstva u periodu od 1990 – 2000. godine? Koje su karakteristike bankarstva od 2000. godine do danas? Koji je najuspešniji period bankarstva i zašto?


II FINANSIJSKI SISTEM I INSTITUCIJE

Cilj poglavlja je - da studente upozna sa strukturom finansijskog sistema tj. sa finansijskim institucjama; kreditnim, nekreditnim, institucionalnim investitorima i berzanskim posrednicima. Od kreditnih institucija studenti treba da upoznaju depozitne institucije i finansijske kompanije a od depozitnih da se upoznaju sa; centralnim ili emisionim bankama, poslovnim, depozitnim, univerzalnim, investicionim, specijalizovanim i granskim, hipotekarnim i lombardnim bankama. Zatim treba da upoznaju ostale finansijske institucije kao što su; forfeting, faktoring, franšizing i lizing organizacije te osiguravajuće kompanije, penzione i investicione fondove i na kraju berze i berzanske posrednike.

Ključne reči: finansijski sistem, finansijska institucija, kreditna institucija, banka, centralna banka, currency board, forfeting, faktoring, lizing, franšizing, institucionalni investitor, neto vrednost aktive, berza, broker, diler, market mejker.

1. FINANSIJSKI SISTEM I ELEMENTI SISTEMA

Ako pođemo od činjenice da se društvo, odnosno, društveni sistem sastoji od niza podsistema kao što su: privredni, politički, pravni, proizvodno-tehnički i sociokulturni i činjenice, kada se svaki od njih posmatra pojedinačno, predstavljaju sistem za sebe, onda i privredni podsistem predstavlja sistem koji ima svoje podsisteme. Jedan od tih podsistema privrede, pored podsistema privrednih subjekata, podsistema njihovih aktivnosti, podsistema raspoloživih izvora, jeste i finansijski podsistem ili finansijski sistem sa svojim podsistemima. Drugim rečima, privredni sisitem određuje strukturu i funkcionisanje privrede, njegove subjekte, organe i mehanizme koordinacije i usmeravanja ljudske delatnosti kao i smisao i temeljne odrednice tog delovanja i dominantnu strukturu moći, odnosno vlasništvo.

Finansijski sistem je podsistem privrede, odnosno, samo jedan od njenih sastavnih delova, što znači, da je, zajedno sa ostalim podsisitemima, u funkciji ispunjenja zadataka privrede. Te zadatke, finansijski sistem ostvaruje najčešće preko svojih podsistema ili osnovnih elemenata kao što su: budžetski, poreski, carinski, novčani, devizni, bankarski, kreditni, poslovno-finansijski, podsistem štednje i osiguranja. Savremeni finansijski sistem uglavnom obuhvata: finansijske


institucije, finansijske tokove, finansijske mehanizme i finansijske instrumente19 (Šema br.1) ili za finansijski sistem može da se kaže da je to segment nacionalne privrede koji obuhvata sve ekonomske subjekte koji su angažovani u finansijskoj sferi, kao i njhovu delatnost u oblasti finansijskih usluga tj. u prikupljanju, transformaciji i raspodeli raspoloživih novčanih sredstava20 ili ako posmatramo finansijski sistem neke zemlje, može da se kaže, da je to njena valuta, platni sistem, finansijska tržišta, finansijske institucije i regulatroni organi države.

Uže gledano, finansijski sistem može da se definiše kao sistem koji se bavi štednjom i investicijama, odnosno, finansijski sistem služi da poveže dve osnovne makroekonomske kategorije - štednju i investicije.

Iz prethodnih definicija uočava se da postoji visok stepen zavisnosti između finansijskog i privrednog sistema i da rast i razvoj, te pad i saturacija finansijskog utiče na stanje ukupnog privrednog sistema. Bazu finansijskog sistema čine propisi koji ga regulušu, a finansijski organi i institucije su nosioci finansijske prakse koja je različita od privrede do privrede i od zemlje do zemlje. Finansijski sistem treba da obezbedi funkcionisanje tržišta i finansijska sredstva za pokriće državnih i zajedničkih potreba u skladu sa finansijskim mogućnostima što ukazuje na njegovu složenu strukturu i složenost finansijskih odnosa koji u njemu vladaju i koji pred njega postavljaju - država, pravna lica i građani. Na primer, centralna banka, kao najvažnija institucija u okviru finansijskog, odnosno, monetarnog

19Dr Nenad Vunjak, Finansijski menadžment, poslovne finansije, Proleter, Bečej, Ekonomski fakultet Subotica,

2008, str. 4. 20 Dobrivoje Milojević, Leksikon bankarstva, MeGraf, Beograd, 2003, str. 243.

Šema br. 1 Elementi finansijskog sistema


sistema, kreira odnose u tokovima novca, kako za tekuće, tako i za razvojno finansiranje. Tekuće finansiranje podrazumeva sve finansijske transakcije koje se izvode u okviru tekućeg poslovanja sa privredom, dok razvojno finansiranje podrazumeva finansiranje putem samofinansiranja (iz sopstvenih izvora) te finansiranjem na direktan i indirektan način. Direktno finasiranje podrazumeva snabdevanje sredstvima za razvoj od onih koji imaju višak sredstava ili od suficitarnih transaktora dok se indirektno finansiranje obavalja preko posrednika u transferu finansijskih sredstava gde poslovne banke igraju važnu ulogu i najčešći su oblik finansiranja, jer je mnogo teže doći do načina direktnog finansiranja iz raznih razloga, a najčešće, zbog nepoverenja imalaca viška sredstava prema onima kojima su ta sredstva potrebna.

Prema kriterijumu visine učešća u finansiranju preduzeća i velikih kompanija finansijski sistemi se klasifikuju u dva modela: nemčko-japanski i anglosaksonski. Nemačko-japanski model preferira banke kao najveće finansijere i akcionare, jer su u ovom sistemu banke često veliki akcionari kompanija. Kod anglosaksonskog modela orjentacija je na finansijskim tržištima i gde se do finansijskih sredstava najčešće dolazi kroz emisije HOV na primarnom, te kupovinom i prodajom HOV na sekundarnom tržištu kapitala.

U Republici Srbiji, dominantnu poziciju u finansijskom sistemu zauzimaju poslovne banke, jer su najaktivnije finansijske institucije i u platnom sistemu i na sva tri finansijska tržišta: novčanom, deviznom i tržištu kapitala. Ali, pošto je promet HOV na finansijskim tržištima još na niskom nivou, model finansiranja kompanija putem emisije HOV, još uvek je u povoju, tako da domicilni finansijski sistem mnogo više liči na nemačko-japanski, nego anglosaksonski model.

2. FINANSIJSKE INSTITUCIJE

Finansijske institucije, dominiraju u finansijskom sistemu, bilo gde da su i bilo koji način finansiranja da primenjuju, zato što im je uloga posrednička i zato što ni jedan zvaničan transfer finansijskih sredstava, bez njih nije moguć. Finansijske institucije zapravo posreduju između deficitarnih i suficitarnih tranasaktora, posreduju između onih koji nude viškove svojih sredstava i onih kojima su ti viškovi potrebni (Slika br. 4). Ova definicija je delimično tačna, jer postoje i finansijske institucije koje nemaju ulogu posrednika.21

21Institucionalni investitori (svi fondovi) su finansijske institucije, ali nisu i posredničke. Kao posrednici u ovom

primeru javljaju se Društva za upravljanje ovim fondovima, finansijske kompanije itd.


Potvrdu prethodne konstatacije pokazuju različite klasifikacije finansijskih institucija, a jedna od mogućih varijanti klasifikacije može da izgleda i ovako:22

- Centralna banka, - Depozitne finansijske institucije,

- Banke, - Štedionice, - Štedne i kreditne asocijacije, - Kreditne unije,

- Investicioni posrednici, - Ugovorne finansijske institucije,

- Osiguravajuća društva, - Penzioni fondovi, - Investicioni fondovi,

- Ostale finansijske institucije,

- Brokersko-dilerske kuće, - Firme za obezbeđenje inicijalnog kapitala, - Berze i rejting agencije.

Prethodna klasifikacija finansijkih institucija prilično je sadržajna, no može se prikazati i na drugačiji način. U pitanju su samo kriterijumi po kojma se vrši klasifikacija i zemlja u kojoj se događa, odnosno, u zemljama gde su finansijska tržišta razvijenija jača pozicija institucionalnih investitora i ova podela je razuđenija, i obratno tj. u zemljama sa nerazvijenijim finansijskim tržištima u kojima dominiraju kreditne institucije klasifikacija finansijskih institucija je siromašnija. Prema već pomenutom kriterijumu „posredovanja“ u finansijskim transakcijama, moguća podela finansijskih institucija bi bila na:

- posredničke finansijske institucije i - finansijske institucije koje nisu posrednici.

Prema kriterijumu vrste i opisa posla kojim se bave, finansijske institucije je moguće klasifikovati kao:

- depozitne finansijske institucije, - nedepozitne i - uslužne finansijske institucije

22 Prema; Dr Erić Dejan, Finansijska tržišta i instrumneti, Čigoja, 2003, str. 25.


A prema profesoru P. Rosu23 sve finansijske institucije, moguće je razvrstati u dve velike grupe:

- banke i - nebankarske finansijske institucije.

Klasifikaciju finansijskih institucija koja zadovoljava i obuhvata analizu svih prethodno nabrojanih, moguće je predstaviti kroz:

- kreditne finansijske institucije, - nekreditne finansijske institucije, - institucionalne investitore i - berzanske posrednike.

2.1. KREDITNE FINANSIJSKE INSTITUCIJE

Danas postoji ne mali broj definicija pojma kreditnih finansijskih institucija i uglavnom se slažu u jednom; da su to institucije koje imaju zajedničku karakteristiku da plasmane, na osnovu već formiranog potencijala, vrše pretežno u obliku kredita (zajmova) koji se odobravaju preduzećima (kompanijama) i

23 Rose S. Peter, Hudgins C. Silvia, Bankarski mendžment i finansijske usluge, Data ststus, Beograd, 2005, str.8.

Slika br. 4 Tokovi finansijskih transakcija na finansijskim tržištima


građanima24 ili za kreditne finansijske institucije bi moglo da se kaže da su to institucije koje se bave plasmanom finansijskih sredstava pretežno u kredite iz već formiranog potencijala, odnosno iz prethodno pribavljenih izvora finansijskih sredstava, namenjenih fizičkim i pravnim licima. Za razliku od ekonomista, pravna struka smatra da je kreditna institucija ustvari vlasnik prava raspolaganja novcem koji to pravo ne koristi već ga ustupa korisniku kredita.25

24 Dr Milutin Ćirović, Bankarski menadžment, Ekonomski institut Beogra, 1995, str.5. 25 Ekonomski rečnik, Univerzitet u Beogradu, Ekonomski fakultet, Beogra, 2001, str. 319. 26 http://www.ecb.intl,

Slika br. 5 Broj finansijskih institucija u euro zoni26

Slika br. 6 Struktura učešće finansijskih institucija u aktivi USA27


Kreditne institucije su još najzastupljenije finansijske institucije kako u razvijenim, tako i u nerazvijenim zemljama sveta, mada u tržišno razvijenim zemljama njihov značaj i broj sve više opada u odnosu na ostale oblike finansijskih institucija (slike br. 5 i 6).

U poslednjih deset godina u Evropi se broj kreditnih institucija smanjio za 23% ili za cca 2000 institucija, dok se u USA poslednjih pedeset godina broj tih institucija (banke i štedionice) prepolovio, a institucionalni investitori uvećali; penzioni fondovi za 120% a investicioni fondovi za 666%. Međutim, kreditne institucije su još dominantne u Evropi i evropskom finansijskom sistemu za razliku od američkog u kome institucionalni investitori dominiraju i zahvataju preko 60% ukupne aktive te zemlje.

2.1.1. Depozitne institucije

Depozitne finansijske institucije su finansijski posrednici a njihovi najvažniji predstavnici su banke i svi oblici štedionica. Banke povezuju različite sektore (privrede, stanovništva i države) sa finansijskim suficitom sa sektorima koji imaju deficit finansijskih sredtsva. Banke su kao i štedionice, depozitno-kreditne institucije, rade na sličan način; prikupljaju depozite vrše njihov plasman i svrstane su u istu klasifikaciju.

Depozitne institucije danas predstavljaju najbrojniju bankarsku grupu jer prikupljaju depozite od najšireg kruga klijenata privredne i vanprivredne delatnosti a zahvaljijući brojnosti klijenata razvijaju i mreže svojih organizacionih delova (filijale, ekspoziture, šalteri) širom jedne regije ili zemlje. Centralne banke su takođe depozitne instiucije koje prikupljaju depozite tako da depozitne institucije možemo klasifikovati na banke i ostale depozitne institucije, a banke se mogu klasifikovati na razne načine u zavisnosti od kriterijuma po kojima se klasifikuju. U teoriji bankarstva postoje različiti modeli i kriterijumi po kojima se banke razvrstavaju, no najčešći kriterijum za razlikovanje jedne banke od druge jeste sadržina poslova kojima se pretežno bave. Po tom kriterijumu razvrstavaju se na:

- centralne ili emisione banke, - poslovne banke, - depozitne (komercijalne), - univerzalne banke, - investicione banke, - specijalizovane i granske banke,

27 www.oswego.edu, Refer to Cecchetti's Table 13, “Relative Size of U.S. Financial Intermediaries, 1960-2006.”


- hipotekarne banke, - lombardne banke i - štedionice.

Bez obzira na njihovu klasifikaciju, kada su u pitanju poslovi koje obavljaju, veliki deo nabrojanih, međusobno se prepliće i nisu baš jasne granice koje ih razdvajaju, jer gotovo svaka od nabrojanih banaka može da radi bilo koji posao iz oblasti bankarstva. U pitanju su nijanse ili pretežno obavljanje neke vrste poslova. A pošto gotovo sve banke svoje izvore finansijskih sredstava prikupljaju na isti način, dakle, iz vlastitih (kapital) i tuđih (depoziti i kreditna sredstva) izvora, onda ih je po tom kriterijumu naročito teško klasifikovati. Ovoj tvrdnji doprinose i činjenice da celokupan sektor bankarstva posluje po ujednačenoj regulativi i uz punu konkurenciju gde određene specifičnosti imaju sve manji značaj, tako da su razlike u sektoru bankarstva u pogledu modela i načina poslovanja sve manje a pogotovo u zemljama koje pripadaju jednoj ili istoj monetarnoj uniji.

2.1.1.1. Centralna banka

Centralni položaj u bankarskom sistemu svake zemlje zauzima centralna banka kao specifična bankarska institucija. To mesto i taj nivo u hijerarhiji unutar bankarskog sistema, centralna banka zauzima zahvaljujući, pre svega, državi ili propisima države koja im omogućava taj nivo i takav status. No, postoje teoretičari koji smatraju da su poslovne banke te kojima je potrebna centralna banka, navodeći kao razloge, nastajanje eksternalija.28 Eksternalije (engl. externalities) ili spoljni efekat nastaju kada transakcije koje se obavljaju između grupe pojedinaca ili kompanija ostavljaju određene posljedice na ekonomsko zdravlje druge grupe pojedinaca ili kompanija koje uopšte nisu učestvovale u tim transakcijama. Poslovne banke su takođe podložne raznim uticajima i često mogu da nanesu štetu drugima kao i da budu oštećene, no, da se to ne bi dešavalo ili da bi se svelo na najmanju moguću meru, objedinjene su u okviru jedinstvenog bankarskog sistema na čijem čelu je centralna banka koja ima svoje funkcije pomoću kojih kreira pravila i nadzire i kontroliše njihovo provođenje.

2.1.1.1.1. Funkcije centralne banke

U monetarnom i bankarskom sistemu jedne zemlje, centralna banka ima privilegovan i monpolski status, jer jedino ona emituje novac, čuva finansijski

28 Roger LeRoy Miller & David D. VanHoose, Moderni novac i bankarstvo, MATE, Zagreb, 1997, str. 382.


sistema zemlje i bankar je države. Drugačije rečeno, centralna banka obavlja sledeće funkcije:

1. emisija novca i upravljanje deviznim rezervama zemlje, 2. utvrđuje i sprovodi monetarnu politiku, 3. samostalno vodi politiku deviznog kursa nacionalne valute, 4. izdaje i oduzima dozvole za rad, vrši kontrolu boniteta i zakonitosti

poslovanja banaka i drugih finansijskih organizacija i donosi propise iz te oblasti,

5. uređuje, kontroliše i unapređuje nesmetano funkcionisanje platnog prometa u zemlji i sa inostranstvom i

6. obavlja druge poslove utvrđene ovim i drugim zakonom u skladu s principima poslovanja centralnih banaka.

Centralnu banku i njene funkcije, moguće je predstaviti i epitetima koji se često mogu čuti i koji kažu da je centralna banka:

- povlašćena banka, - bankar države, - banka banaka, - čuvar finansijskog sistema zemlje.

Epitet ili naziv povlašćena centralna banka, dobila je zahvaljujući prednosti u izdavanju (emisija) novčanica na određenom području ili zahvaljujući monopolu nad tom vrstom posla, kao i za čuvanje i gazdovanje rezervama zlata koju je dobila od države. Tako, centralna banka postaje kreator monetarne politike na najvišem nivou. Emisija novca i upravljanje deviznim rezervama zemlje predstavljaju jednu funkciju sa dve podfunkcije. Jedna je emisija novca koju čine proizvodnja i ditribucija novčanica i kovanog novca, a druga podfunkcija je upravljanje deviznim rezervama zemlje koja se odvija preko operacija na deviznom tržištu i upravljanjem deviznim kursevima. Inače, operacije na deviznom tržištu svode se na obezbeđenje kretanja deviznih kurseva da bi se sačuvala stabilnost vlastite valute. Na primer, ako kurs, pretpostavimo najvažnije strane valute, pokazuje tendenciju rasta u odnosu na domaću valutu, centralana banka će u tom slučaju da prodaje tu valutu, ali će istovremno i da utiče na postepeni pad vrednosti te valute u odnosu na domaću, čime će umanjiti devizne rezerve zemlje za vrednost ili nivo prodate valute. Ako kurs strane valute pada, centralna banka na deviznom tržištu kupuje tu valutu i na taj način utiče na njen porast i povećava nivo deviznih rezevi zemlje. Sve ove dvosmerne transakcije odvijaju se istovremeno. Mesto bankara države centralna banka je dobila jer su državne vlasti tokom istorije spoznale da bankarstvo može biti unosna delatnost, pa su mnoge vlade nastojale uspostaviti centralne banke kako bi preko njih prikupljale finansijska


sredstva kojima bi mogle da pokriju deo državnih izdataka. Država je centralnoj banci namenila tu ulogu, prvenstveno da pomogne sebi, odnosno da učestvuje u profitu ako je centralna banka privatna,29 ili je ustanova mešovitog vlasništva ili da preuzme profit u celosti, ukoliko je njen jedini osnivač država. Danas kao i pre, funkcija bankara države predstavlja poslove deponovanja novčanih sredstava, kako onih koja pripadaju državi, tako i onih sredstava koja država pozajmljuje od drugih. Naziv koji je dobila centralna banka kao „banka banaka,“ je usled činjenice što u određenim monetaranim sistemima, centralne banke mogu da pomognu svojim poslovnim bankama odobravanjem kredita30. To su slučajevi nelikvidnosti poslovnih banaka koji mogu da nastanu zbog neočekivanih zastoja u plaćanjima do kojih povremeno dolazi u bankovnim transakcijama i koji nedvosmisleno upućuju na potrebu postojanja centralne banke koja odobrava sredstva onim bankama čija je likvidnost privremno ugrožena. Centralna banka je tada u ulozi kreditora u krajnjoj nuždi, jer u zadnjem trenutku spremno pozajmljuje novac trenutno nelikvidnim, inače solventnim bankama, koje zbog sticaja okolnosti u određenom trenutku nisu bile u stanju da izmire svoje obaveze prema komitentima: deponentima, kreditorima, dobavljačima ili nisu u stanju da isplate neki već odobreni kredit svojim kvalitetnim klijentima. Zbog banke i zbog klijenata, kojima je potreban novac, uključuje se centralna banka tako što daje kredit i na taj način spašava poslovnu banku, omogućavajući joj zadnje utočište ili luku spasa. Ova funkcija centralne banke u bankarstvu se naziva i funkcija krajnjeg utočišta (engl. lender of last resort).

Centralne banke su potrebne društvu i kao istinski čuvari finansijskog sistema svake zemlje. Zašto? Zato „da bi nadzirale i regulisale proces razmene plaćanja između pojedinaca, preduzeća i depozitnih ustanova… Društvu je potrebna takođe centralna banka koja će osiguravati svakodnevno besprekorno funkcionisanje finansijskog sistema i rešavati prisutne probleme, na sličan način kao što domar ili majstor jedne zgrade podmazuje i održava metalne uređaje kako ne bi došlo do kvarova ili pak briše proliveno ulje s poda kako se neoprezni prolaznik ne bi okliznuo i pao.“31 Regulisanje i nadgledanje podsistema rada i delovanja bankarskog sistema i drugih podsistema u okviru finansijskog sistema potreba je svake zemlje, jer, ukoliko finansijski sistem loše funkcioniše, stvara negativan efekat kako u privredi tako u društvu i podriva finansijski sistem. Da poslovne banke i ukupan bankarski sistem ne bi došao u opisanu situaciju centralna banka zakonom i svojim aktima, a

29 Narodna banka Srbije je osnovana kao privantana banka (1834. godine) kao i Centralna banka USA poznatija

pod nazivom: Federal Reserve Bank. 30U monetranom sistemu ortodoksnog „valutnog odbora“ili currency board - a, koji je prisutan u BiH, centralna

banka nema pravo, da poslovnim bankama odobrava kreditna sredstva, jer je u pitanju zakonska zabrana; iz Zakona o centralnoj banci BiH.

31 Roger LeRoy Miller & David D. VanHoose, Moderni novac i bankarstvo, Mate, Zagreb, 1997, str. 384.


na bazi usvojenih međunarodnih bankarskih i računovodstavenih standarda i pravila32, reguliše i kontroliše poslovanje učesnika u tom sistemu. U okviru ove funkcije neke centralne banke obavljaju poslove oduzimanja i davanja dozvola za rad, ne samo bankama, nego i osiguravajućim društvima, društvima za upravljanje dobrovoljnim penzijskim fondovima i lizing kompanijama. U nekim državama,33 ovaj posao, samo delimično obavljaju centralne banke, jer regulišu samo i isključivo nivo obaveznih rezervi, a svi ostali poslovi iz domena posla „klasične centralne banke,“ ili se ne obavljaju ili se obavljaju delimično kroz posebne državne ustanove, zvane agencije za bankarstvo.

Centralana banka uređuje i unapređuje platni promet u zemlji, kontroliše obavljanje platnog prometa u bankama, vodi sistem konsolidovanog računa trezora za nacionalnu valutu i devizna sredstva, kao i druge račune utvrđene zakonom i obavlja druge poslove platnog prometa u zemlji. Centralna banka snabdeva banke i druge finansijske organizacije novčanicama i kovanim novcem a troškove nabavke novčanica i kovanog novca, snose same banke.

Ove i druge transakcije, u kojima se centralna banka javlja kao pokrovitelj i poverilac, ona obezbeđuje iz depozita novčanih sredstava kojima raspolaže, odnosno depozita svih poslovnih banaka bankarskog sistema, koje prihvata i drži kao obavezne rezerve tih banaka i u zavisnosti od osnovice i visine stope zahvatanja, te rezerve se menjaju, povećavaju i smanjuju, sve u sklopu trenutne politike centralne banke. Na primer, ukoliko centralna banka smatra da poslovne banke treba da smanje kreditnu aktivnost u određenom roku, jedna od mera da tu svoju želju ispuni je i regulisanje nivoa obaveznih rezervi. U tom slučaju centralna banka povećava nivo obaveznih rezervi povećanjem stope obavezne rezerve ili promenom strukture osnovice obaveznih rezervi. Na taj način, centralna banka poslovnim bankama umanjuje nivo njihovih raspoloživih sredstava, a time i nivo, budućih plasmana tih banaka.

2.1.1.1.2. Funkcija monetarne politike i instrumenti monetarne politike

Funkcija monetarne politike centralne banke je funkcija od najšireg značaja za jedno društvo, zato što u sebi sadrži efekte svih prethodno nabrojanih funkcija centralne banke (čuvar ili depozitar državnih depozita, kreditna ili funkcija zadnjeg utočišta, emisiona funkcija i funkcija regulatora i kontrolora poslovnih banaka) i zato što centralna banka ima ulogu da svojim aktivnostima u monetarnoj sferi, pomogne državi u ostvarenju makroekonomskih politike i ostvarenju njenih

32 Sporazum iz Bazela I i II. 33 BiH i sl.


planiranih makroekonomskih ciljeva, koji se obično izražavaju kroz visinu ostvarenih najvažnijih makro indikatora svake ekonomije: bruto društveni proizvod, stopa zaposlenosti i stopa inflacje. Aktivnosti centralne banke, u tom smislu, sastoje se u rukovanju instrumentima monetrane politike.

U prethodno izloženom, pomenuta su empirijska saznanja o ukupnim novčanim sredstavima ili novčanoj masi različitih zemalja, o tome da se na depozite ili na novac na računima klijenta banke, odnosi većina sredstava, čak 90 i više procenata, dok je u toj masi gotovina zastupljena sa svega 10 ili ispod 10% sredstava, sve u zavisnosti od stepena razvijenosti jedne zemlje, što znači da, što je zemlja razavijenija, potreban nivo gotovine je manji i obrnuto. U skladu sa tom činjenicom, države su ovlastile centralne banke da upravljaju monetarnim kretanjima pomoću instrumenata koji dopuštaju kontrolu nad kreiranjem depozita i utiču na opšte finansijske uslove tako što su ti instrumenti namerno upravljeni da utiču na menjanje performansi nacionalne ekonomije ne obazirući se na shvatanja i rezone poslovnih banka, koje za rad ostvarenja svojih sopstvenih interesa (profita) nikada ne bi povukle takve ili neke slične poteze. Jer, centralne banke kao institucije, treba da zadovoljavaju, pre svega, dva kritrijuma:34 da obavljaju sve poslove iz delokruga centralnih banaka i da imaju visok stepen nezavisnosti u izboru akcije za delovanje u cilju ispunjenja zadataka, pre svega, stabilnosti finansijskog sistema, a preko njega i zadatih državnih ciljeva. Nezavisnost izoluje centralnu banku od kratkovidosti, što je često karakteristika političkog procesa, koja proizilazi iz zabrinutosti političara da li će biti izabrani u bliskoj budućnosti što bi dovelo do boljih ishoda u politici. Dokazi podržavaju pretpostavku da se makroekonomska situacija poboljšava ukoliko su centralne banke nezavisne. Kada se centralne banke u industrijalizovanim zemljama rangiraju od najmanje do najviše zakonski nezavisnih, uviđa se da je situacija u vezi sa inflacijom najbolja u zemljama gde je nezavisnost centralnih banaka na najvišem nivou. Veoma značajan trend ka rastućoj nezavisnosti centralnih banaka posledica je i ekonomske teorije i boljih rezultata koje ostvaruju zemlje sa nezavisnijim centralnim bankama. Pre devedesetih godina, malo centralnih banaka je bilo nezavisno u značajnoj meri a to se, pre svega, odnosi na Bundesbanku, Narodnu banku Švajcarske i u manjoj meri Federalne rezerve SAD. Danas, skoro sve centralne banke u razvijenim zemljama i mnogim tržišnim privredama u razvoju, imaju nivo nezavisnosti jednak ili viši od onog koji karakteriše Federalne rezerve SAD. Devedesetih godina brojne zemlje su dale veću nezavisnost centralnim bankama, na primer, Japan, Novi Zeland, Južna Koreja, Švedska, Ujedinjeno Kraljevstvo i zemlje u evrozoni.35 Od instrumenata monetarne politike, centralne banke uglavnom koriste:

- operacije na otvorenom tržištu,

34Dr Aleksandar Živković, Dr Gradimir Gojer, Monetarna ekonomija, Centra za izdavačku delatnost Ekonomskog

fakulteta u Beogradu, Beograd, 2008, str, 564. 35Frederic S. Mishkin, Monetary Policy Strategy, MIT Press, 2007, str. 367.


- politiku eskontnog mehanizma i - obavezne rezerve.

Operacije na otvorenom tržištu predstavljaju transakciju koju preduzima centralna banka na tržištu hartija od vrednosti (HOV) u cilju upravljanja rezervama likvidnosti poslovnih banaka, monetranom bazom i monetarnim agregatima. Ukoliko centralna banka želi da poveća rezerve likvidnosti banaka, ona kupuje HOV, no ukoliko želi da ih smanji, centralna banka sprovodi operaciju prodaje HOV. Operacija kupovine HOV, u teoriji se zove još i ekspanzivni, za razliku od prodaje HOV, koji se zove restriktivni monetarni impuls. Operacije kupovine i prodaje HOV na otvorenom tržištu su indirektni tržišni instrumnet monetarne politike, radi regulisanja tj. finog podešavanja likvidnosti bankarskog sistema. Kod ovih transakcija, radi se o prvoklasnim HOV, najčešće državnim u koje spadaju: zapisi državnog trezora (sa rokom dospeća do 90 dana), bonovi državnog trezora (sa rokom dospeća od 3 meseca do godinu dana) i obveznice državnog trezora (sa rokom dužim od godinu dana). Međutim, ukoliko je tržište HOV plitko tj. ukoliko na tržištu ne postoji dovoljan i raznovstan broj HOV, centralna banka može da emituje sopstvene HOV, najčešće u formi blagajničkih zapisa, koje uglavnom kupuju kreditne institucije.

U praksi se najčešće koriste dva načina sprovođenja operacija na otvorenom tržištu:36

- trajne kupovine i prodaje (trajne transakcije) i - privremene kupovine i prodaje HOV (privremene ili repo transakcije).

Trajne transakcije podrazumevaju kupovinu i prodaju HOV bez obaveze njihove ponovne prodaje, odnosno kupovine, dok privremene ili poznatije kao repo transakcije, podrazumevaju kupovinu i prodaju HOV po kojoj se ugovorne strane sporazumevaju da na datum kupovine prodavac proda kupcu HOV po kupovnoj ceni, uz istovremenu obavezu kupca da na ugovoreni datum reotkupa te iste HOV proda prodavcu po ugovorenoj reotkupnoj ceni.

Reotkupna cena u repo transakcijama predstavlja vrednost koju je na datum reotkupa dužan da plati kupcu za kupljene HOV a utvrđuje se primenom repo stope na kupovnu cenu za broj dana u periodu od datuma kupovine do datuma otkupa (Šema br. 2).

Repo posao (engl. repurchase agreement) danas, je jedan od najznačajnijih instrumenata na međunarodnim finansijskim tržištima. Repo u slobodnom prevodu znači ugovor o prodaji i ponovnoj kupovini ili ugovor o reotkupu (sale and repurchase agreement). Iako repo aranžman, prema svojim temeljnim obeležjima, podseća na prodaju i povratnu kupovinu, njegova prava funkcija leži u kreditiranju

36 NBS koristi oba načina i trajne kupovine i privremene HOV


sa vrlo visokim stepenom sigurnosti, odnosno, radi se o kratkoročnom kreditu i uslovima koji su nametnuti samom HOV čime se utiče na kratkoročne kamatne stope, tako što se formiraju na nivou koji doprinosi održavanju bazne inflacije.

Značaj ovih transakcija je da strana koja plasira novac nije zainteresovana za tačno određenu HOV, već joj je prvenstveno važno da je reč o HOV određenog kvaliteta, budući da je funkcija te hartije da se osigura potraživanje. Prema tome, osnovne karakteristike repo poslova su:

- da nose mali kreditni rizik jer su osigurani niskorizičnim državnim HOV,

- relativno su fleksibilini jer njihovi elementi, kao npr. dospeća, iznos, učestalost i kamatna stopa mogu biti oblikovani prema tačno određenom cilju koji se želi postići prilikom upravljanja likvidnošću i

- ne utiču na cenu HOV, budući da centralne banke, kad se služe ovim sredstvima u monetarnoj politici, koriste samo tzv. okvirni repo kolateral ( general collateral repos) sa najkvalitetnijim HOV.

Repo transakcije, zahtevaju zaključenje repo ugovora koji su, kada su međunarodne transakcije u pitanju, standardizovani, tipski, pod nazivom „Okvirni repo ugovor“ (Global Master Repurchase Agreement) ili PSA (jer su njegovi tvorci: Public Securities Association), sa sedištem u Njujorku i ISMA, (International Securities Market Association) sa sedištem u Cirihu. Potencijalni učesnici repo transakcija, koji nameravaju međusobno da započnu repo poslove, najpre moraju da potpišu ovaj ugovor samo jedanput, jer se radi o okvirnom

Šema br. 2. Primer REPO transakcije


ugovoru na osnovu koga će sve međusobne repo transakcije koje ugovorne strane vremneom budu međusobno dogovarale biti njime regulisane. Danas je ova verzija ugovora opšteprihvaćena i sastoji se od 20 članova i aneksa koji se potpisuju kada se dogovaraju posebni dodatni uslovi. Zbog svega, repo posao svakodnevno nudi neslućene mogućnosti poboljšanja i daljeg razvoja bankarskog poslovanja.

Politikoma eskontnog mehanizma, centralna banka upravlja eskontnom stopom, tako što višom ili nižom kamatnom stopom formira tražnju za novčanim sredstvima. Eskontnom kao zvaničnom kamatnom stopom, centralna banka utiče i na formiranje kamatnih stopa u poslovnim bankama po kojima će banke plasirati svoja sredstva privredi i stanovništvu, a utiče i na formiranje kamatnih stopa na finansijskim tržištima. „Ne postoji suštinska razlika između operacija na otvorenom tržištu i korišćenja „eskontnog šaltera“ (zajmova centralane banke po eskontnoj stopi), osim u stepenu fleksibilnosti, naročito ako pomenuti krediti centralne banke imaju za podlogu prvoklasne HOV.“37 I jedan i drugi posao centralne banke u funkciji je diktiranja visine kamatne stope na tržiištu, jer kada se poveća eskontna kamatna stopa, dolazi do smanjenja tražnje za kreditnim sredstvima, a samim tim i za investicionim ulaganjima i potrošnjom, te smanjenjem potreba za uvozom što automatski popravlja platno-bilansnu poziciju zemlje. U suprotnom slučaju, ukoliko se eskontna stopa smanjuje, dolazi do suprotnih efekata ali i do neefikasnosti sistema, jer centralna banka proširuje namene primarnog novca.

Obavezne rezerve se koriste kao pomoćni instrument monetarne politike i koriste se uglavnom kada su iscrpljeni efekti ostalih tržišnih mera monetarnog regulisanja. Kao što smo već napomenuli, promenama stopa obavezene rezerve utiču, na smanjenje ili proširenje kreditnog potencijala poslovnih banaka i kreiranje dopunske likvidnosti banaka.

Instrumneti monetarne politike, uglavnom, ne utiču direktno na ciljeve monetarne politike, jer su efekti tih akcija sporiji i vide se naknadno, tako da neke centralne banke pribegavaju operativnim i prelaznim ciljevima. U tom smislu npr. Narodna banka Srbije kao operativni cilj koristi kamatne stope na međubankarskom tržištu novca, a kao prelazni cilj koristi projektovanu inflaciju (Šema br. 3), jer se operativni cilj lako kontroliše, ali je udaljen od krajnjeg cilja za razliku od prelaznog koji se teže kontroliše ali je bliže krajnjem cilju.

Pored operacija na otvorenom tržištu, domicilna centralna banka od instrumenata monetarne politike koristi još i obavezne rezerve i stalne olakšice - depozitne i kreditne.

Stalne olakšice obuhvataju korišćenje kredita koji su kvalitetno obezbeđeni (kolateralizovani krediti) za održavanje likvidnosti i deponovanje likvidnih sredstava poslovnih banaka kod centralne banke.

37 Dr Đorđe Đukić, Centralna banka i finansijski sistemi, Litopapir, Čačak, 2006, str. 259.


Kamatne stope na stalne olakšice su kamatni koridor, jer obezbeđuju kontrolu likvidnosti i smanjenje zone fluktuacije kamatnih stopa na kratkoročne kredite na međubankarskom tržištu.

Domicilna centralna banka, poslovnim bankama omogućava da svoje viškove likvidnih sredstava prenesu više puta u toku dana na poseban račun viškova, koje im ponovo vraća na njihove žiro račune narednog dana najkasnije do 10 sati pre podne i na ta sredstva im obračunava i plaća kamatu kamatu u skladu sa svojom tarifom.

2.1.1.1.3. Centralna banka – valutni odbor (currency board)

Valutni odbor predstavlja jednu od niza varijanti monetarne politike koja je u zadnje vreme izazvala veliku pažnju, kako u praksi, tako i u intelektualnim krugovima. Jedan broj zemalja u tranziciji koje su nastale raspadom bivšeg SSSR-a (Estonija i Litvanija) i SFR Jugoslavije (BiH), kao i Bugarska uvele su valutni odbor u nastojanju da obezbede stabilno novčano okruženje kao osnovnu pretpostavku za uspešno provođenje programa stabilizacije i ekonomskih reformi u procesu tranzicije. Pored ovih zemalja, nešto ranije, Argentina 1992. godine i Hong Kong 1983. godine, uvele su valutni odbor kao odgovor na monetarno-valutnu nestabilnost. „Karensi bord“ (currency board) ili valutni odbor je monetarana institucija koja izdaje novčanice i kovani novac potpuno podržan (pokriven) inostranom rezervnom valutom i koji je potpuno konvertibilan prema rezervnoj

38 Po ugledu na NBS.

Šema br. 3 Instrumenti monetarne politike – operacije na otvorenom tržištu38


valuti i sa fiksnim kursom“39 ili pravila po kojima funkcioniše valutni odbor najbolje se mogu pojasniti na primeru čistog ili ortodoksnog valutnog odbora koji se smatra ekstremno rigidnom formom targetirane monetarne politike čije se funkcionisanje veže za stroga pravila koja se definišu zakonom, a koja se odnose na:

- fiksni kurs, - punu pokrivenost emitovanih monetarnih obaveza i - neograničenu konvertibilnost prema izabranoj rezervnoj valuti koja u

suštini predstavlja odricanje od vođenja vlastite monetarne politike i prihvata koncepciju monetarne politike zemlje rezervne valute.

Režim fiksnog deviznog kursa je permanentan u odnosu na rezervnu valutu ili ako je monetarnim vlastima dozvoljeno da ga menjaju one moraju da slede unapred precizno definisana pravila koja su jasna javnosti. Ortodoksni valutni odbor održava fiksni devizni kurs u odnosu na rezervnu valutu. Kurs je konstantan, a može da se promeni samo u izuzetnim okolnostima. Kurs se obično utvrđuje zakonom i predstavlja zakonsku obavezu za valutni odbor. Prema tome, valutni odbor je režim fiksnog deviznog kursa po kojem ne mora da brani valutni paritet prema određenoj stranoj valuti iz jednostavnog razloga: domaća valuta je potpuno pokrivena tom valutom i što na taj način valutni odbor po prvilu ima visok kredibilitet pa može da održava fiksni devizni kurs u potpunosti.

Valutni odbor drži devizne rezerve jednake najmanje 100 procentnom iznosu novčanica i kovanica u opticaju. Njegova aktiva može da bude zlato, strana valuta, ili vrednosni papiri izdati u inostranstvu i denominirani u stranoj valuti. Puno pokriće stranim aktivama emitovanih novčanica i kovanica osigurava kredibilitet i uspešno funkcionisanje valutnog odbora i garantuje da u slučaju da javnost poželi da konvertuje sve novčanice i kovanice valutnog odbora u rezervnu valutu može da zadovolji ovaj zahtev. Za razliku od ortodoksnog valutnog odbora, u modernim valutnim odborima nivo pokrivenosti se utvrđuje zakonom, pri čemu se striktno definiše nivo pokrića monetarnih obaveza koje mora da budu pokrivene rezervnom valutom ili drugim stranim aktivama ili zlatom. Moderni valutni odbori obično prihvataju i depozite. Neki moderni valutni odbori čak izdaju i vrednosne papire (Hong Kong, Litvanija). Depoziti i emitovani vrednosni papiri u valutnom odboru moraju biti pokriveni deviznim rezervama kao što su njegove emitovane novčanice i kovanice.

Konvertibilnost predstavlja pravo da domaća valuta u svakom momentu može da se zameni za stranu valutu, i obrnuto, po važećem tekućem kursu radi izvršenja jednokratnih ili tekućih transakcija, kao i da sredstva mogu da se drže u bilo kojoj stranoj valuti. Bez konvertibilne valute ekonomski transaktori ne mogu

39Steve H. Henke, Lars Jonung and Kurt Schuler, Russian currency and finance/a currency board to reform,

Routlage, London and New York,1993, str. 15.


lako da koriste novac, odnosno, lako stupaju u proces razmene, što je jedan od preduslova efikasne tržišne ekonomije. U teoriji postoje tri stepena konvertibilnosti valute:

- gotovinska ili keš konvertibilnost je osnovna konvertibilnost. Ona može da se definiše kao mogućnost razmene bankarskih depozita za novčanice i kovanice u određenoj valuti,

- robna konvertibilnost, koja može da se definiše kao mogućnost kupovine domaćih roba i usluga za domaću valutu i

- treći tip konvertibilnosti je devizna konvertibilnost koja se definiše kao mogućnost kupovine strane robe i usluga uključujući i strane valute.

Ako ne postoje ograničenja vezana za kupovinu strane robe i usluga, uključujući i strane valute po tržišnom kursu, smatra se da posmatrana valuta ima punu deviznu konvertibilnost. Valuta sa gotovinskom, robnom i punom deviznom konvertibilnošću se smatra potpuno konvertibilnom. Devizna konvertibilnost gotovo uvek podrazumeva gotovinsku i robnu konvertibilnost tako da je puna konvertibilnost sinonim za neograničenu konvertibilnost.

Valute većine razvijenih zemalja su potpuno konvertibilne, dok su valute zemalja u razvoju najčešće delimično konvertibilne. Valutni odbor obezbeđuje i garantuje punu konvertibilnost svoje valute. On ima obavezu menjanja novčanica i kovanica koje emituje po utvrđenom fiksnom kursu, bez ikakvih ograničenja. Bilo ko, ko poseduje valutu valutnog odbora, može da je konvertuje u rezervnu valutu po fiksno utvrđenom kursu i obrnuto, jer je 100% pokriven deviznim rezervama, odnosno rezervnom valutom.

Ipak, valutni odbor ne garantuje da su depoziti kod poslovnih banaka konvertibilni u novčanice i kovanice koje on emituje. Poslovne banke su odgovorne za držanje dovoljne količine novčanica i kovanica (gotovina u trezoru) da bi zadovoljile potrebu za konverzijom depozita u novčanice i kovanice svojih klijenata.

2.1.1.1.4. Prednosti i mane valutnog odbora

Valutni odbor u BiH kao i u većini zemalja u kojima je uveden, nije trajna kategorija zato što pored dobrih strana i izvesnih prednosti koje ima u odnosu na klasični oblik centralne banke, valutni odbor u sebi sadrži i negativne karakteristike koje na duži rok, mogu da proizvedu negativne posledice po društvo uopšte. Ipak, dobre strane valutnog obora su:

- onemogućavanje klasičnih inflacionih mehanizama čime se obezbeđuje monetarna stabilnost i konvertibilnost domaće valute,


- nepostojanje deviznog rizika makar prema zemljama rezervne valute i uspostavljanje slobodnog prilaza zemljama rezervne valute,

- otpornost na monetarnu ekspanziju i političke pritiske u smislu pokrivanja deficita budžeta države i

- eliminisanje poremećaja u privredi gde tržište preuzima ulogu glavnog regulatora za ponašanje i delovanje valutnog odbora.

Negativna strana valutnog odbora nameće brojna ograničenja u vođenju makroekonomske politike zemlje, počevši od funkcije razvoja, zapošljavanja, socijalnog programa, robnih rezervi a naročito politike kamatnih stopa. Valutni odbor ostaje rigidan na ekonomske, socijalne i političke evolucije u zemljama u kojima je uveden. Monetarna politika postaje nefleksibilna, uz smanjenje uloge obavezne rezerve a vrlo lako može da se izazove i nelikvidnost u zemlji i na taj način da počne da guši privredu tako što će da izazove smanjenje proizvodnje a time i smanjenje zaposlenosti. U delu monetarne politike, valutni odbor gotovo da u celosti eliminiše centralnu banku, čime značajno gubi na suptilnom i sofisticiranom regulisanju funkcije monetarne i kreditne politike. Na taj način poslovne banke ostaju bez podrške centralne banke, a privreda bez povoljnih kredita za proizvodnju i izvoz.

Valutni odbori, kao monetarne vlasti, egzistiraju već dovoljno dugo u više zemalja sveta sa svim pozitivnim i negativnim efektima koje proizvede, tako da bi svaka država i monetarne vlasti trebalo da razmišljaju o novim modalitetima monetarne vlasti. Ako nije moguće promptno napustiti postojeći sistem, moguće je uvoditi manje rigidne forme valutnog odbora dok se konačno ne steknu uslovi za prelazak na uobičajenu i mnogo zastupljeniju formu utvrđivanja i provođenja monetarne politike izraženu kroz klasičnu centralnu ili narodnu banku jedne zemlje. Jer u svetu postoje i takve forme centralne banke-valutnog odbora, gde se jedan nivo obaveznih rezervi kod centralne banke, pod određenim uslovima usmerava i prema poslovnim bankama. Kada, centralna banka-valutni odbor i njeni organi ne obavljaju, pre svega, veliki deo osnovnih funkcija centralne banke, ne koristi ni instrumente ni mere monetrane politike kao što su: operacije na otvorenom tržištu i u tom okviru trajne i repo aranžamane kupovine i prodaje hartija od vrednosti, kao i određivanje eskontne i drugih kamtnih stopa, politike odobravanja kratkoročnih kredita, izdavanje kratkoročnih hartija od vrednosti i uvođenje drugih mera za održavanje likvidnosti poslovnih banaka itd., ne možemo govoriti o monetarnoj vlasti čiji bi nivo ciljeva u pogledu rasta i razvoja društva u celini, trebao da bude znatno viši.


2.1.1.2. Poslovne banke

Poslovne banke se u literaturi definišu na razne načine. Jedni autori smatraju da su to banke čije se poslovanje zasniva pretežno na sopstvenim finansijskim izvorima (kapital i rezerve), drugi, da su to banke koje svoje poslovanje zasnivaju na izvorima dugoročnih depozita i treći, da su to banke uopšte, jer se pod pojmom poslovne banke podrazumeva, pre svega poslovna aktivnost banaka, a ne i njhov nominalni naziv. No, najbolje je i shvatiti ih na takav način, jer najčešće, kada se piše i govori o pojmu banke, pod njime se podrazumevaju sve vrste banaka, osim u slučaju kada se posebno naglašava neka vrsta banke. Očigledno je da ne postoji jedinstveno mišljenje o definiciji pojma poslovne banke, odnosno o izvorima iz kojih se finansiraju, ali se svi autori slažu da su to velike banke koje se bave finansiranjem razvoja, odnosno, dugoročnim bankarskim poslovima, odnosno da one pružaju kreditni i finansijski oslonac velikim koncernima, kartelima i trustovima. Kod njih su dominantni sopstveni poslovi, što znači poslovi u kome su finansijski i poslovni procesi vezani, a da i same učestvuju i bave se osnivanjem sopstvenih preduzeća, njihovim finansiranjem mada učestvuju i u finansiranju drugih. Organizovane su kao akcionarska društva i uglavnom nemaju ili skoro da nemaju niže organizacione oblike kao što su filijale i sl. U našim prilikama ne postoje ovakve banke, a one koje egzistiraju ne liče, niti su organizovane na opisan način. Ovako organizovane banke karakteristične su za razvijenije zemlje zapada, Evrope i SAD.

2.1.1.3. Depozitne (komercijalne) banke

Depozitne banke su najbrojnija bankarska grupa gotovo u svim zemljama sveta, jer prikupljaju depozite i štednju svih vrsta i struktura, od stanovništva do privrede i vanprivrede, uglavnom kratkoročnog karaktera. Zahvaljujući strukturi svoje pasive, odnosno, pošto glavninu pasive čine depoziti, dobile su naziv depozitne banke. Vodeći računa o ročnosti sredstava i izvora sredstava, ove banke, pošto prikupljaju uglavnom kratkoročne depozite, nastoje da i plasmani budu sa kratkim rokom usmerenim uglavnom prema stanovništvu za kupovinu roba i usluga kao i trajnih i potrošnih dobara a pošto su te operacije vezane i za privredne subjekte, neki autori ove banke obrađuju i kao komercijalne banke.

Pošto su najbrojnije i pošto imaju najširu bazu klijenata, depozitne banke predstavljaju institucije koje daju veliku podršku centralnoj banci zemlje, jer se upravo preko njih, provodi monetarna, kreditna i devizna politika centralne banke. Depozitne banke se javljaju i na finansijskim tržištima, posebno na tržištu novca na kome trguju kratkoročnim instrumentima, a sve više su prisutne i na tržištima


kapitala na kojima trguju sa dugoročnim instrumentima, odnosno sa hartijama od vrednosti. Drugim rečima, depozitne banke se na finansijskim tržištima mogu pojaviti u ulozi: investitora, korisnika i komisionara.

Zbog širine tih aktivnosti i interesa razvijanja sopstvene organizacione strukture, depozitne banke se u svetu udružuju u veće bankarske instutucije, kao što su npr. u SAD i Engleskoj. Širina i raznovrsnost poslova koje obavljaju depozitne banke doprinele su i nastajanju univerzalnih banaka,40 koje obvaljaju praktično sve bankarske poslove, pri čemu im osnovnu podlogu daje depozitni posao.

2.1.1.4. Univerzalne banke

Univerzalne banke su prvi organizacioni oblik koji se pojavio tokom istorijskog razvoja jer su se bavile svim poslovima koji su imali bilo kakave dodirne tačke sa bankarstvom. I danas ove banke obavljaju sve vrste poslova iz oblasti bankarstva i parabankarstva. To znači da, pored klasičnih depozitno-kreditnih bankarskih poslova, ove banke rade i poslove: emisije hartija od vrednosti, osim izdavanja novčanica i hipotekarnim poslovima, platnog prometa, depo poslove, prodaje osiguranja, garancija pri emisiji i transakcijama hartija od vrednosti, upravljanja portfolija hartija od vrednosti, upravljanja investicionim fondovima, brokersko-dilerskim poslovima, investiranja na tržištu kapitala, forfetinga, faktoringa, lizinga i osnivanja velikih kompanija. Potreba za osnivanjem univerzalnih banaka, proizašla je,pre svega, iz potreba pravnih i fizičkih lica, da sve poslove vezane za finansije i bankarstvo obave na jednom mestu, u jednoj banci, mada i dalje i u ovim bankama dominiraju depozitno-kreditni poslovi. Iskustva su pokazala:

- da su univezalnim bankama troškovi transakcija niži, - da ukupan obim poslova koriste bolje od drugih banaka jer mogu da

vezuju svoje usluge i da ih takve nude svojim klijentima, - da imaju kvalitetniju divezifikaciju plasmana i - da raspolažu sa većim obimom informacija od drugih banaka.

Evropa je kolevka univerzalnog bankarstva kojem su dostupni i obavljaju se svi bankarski poslovi za razliku od Japana i USA, gde u ovakvim bankama postoje izvesna ograničenja naročito u poslovima sa hartijama od vrednosti i poslovima osiguranja.

U našem bankarstvu, preovladavaju univerzalne banke, ili su gotovo sve univerzalnog tipa, pošto sam naziv banke kao npr. „agrarna“ ili „investiciona“ ne znači mnogo, jer sve rade iste poslove bez obzira na njihovu klasifikaciju, kada su

40 Dr Vojin Bjelica, Bankarstvo, teorija i praksa, Budućnost, Novi Sad, 2001, str. 13.


u pitanju poslovi koje obavljaju, veliki deo nabrojanih međusobno se prepliće i nisu baš jasne granice koje ih razdvajaju kao npr:

- poslovne banke mogu da obavljaju sve vrste bankarskih poslova jer se smatraju i univerzalnim bankama u užem smislu reči,

- univerzalne banke su banke koje praktično objedinjuju sve bankarske poslove za sve kategorije klijenata ili

- depozitne banke su banke koje sredstva pribavljaju prevashodno iz depozita i uloga na štednju kao da to isto, ne čine i ostale vrste banaka.

Ali, pošto gotovo sve banke svoje izvore finansijskih sredstava prikupljaju na isti način, dakle, iz vlastitih (kapital) i tuđih izvora (depoziti i kreditna sredstva), onda ih je po tom kriterijumu naročito teško klasifikovati. Ovoj tvrdnji doprinose i činjenice da celokupan sektor bankarstva posluje po ujednačenoj regulativi i uz punu konkurenciju, gde određene specifičnosti imaju sve manji značaj i da razlike u sektoru bankarstva treba da se smanjuju pogotovo u zemljama koje su u Evropskoj uniji, kao i u onim zainteresovanim, koje nameravaju da uđu u Evropsku uniju.

2.1.1.5. Investicione banke

Sam pojam investicije (engl. investment) u ekonomiji označava dugoročno ulaganje novčanih sredstava u realnu imovinu i usko je vezan za pojam investicione banke. Zašto? Zato što je njena osnovna delatnost upavo - kreditiranje investicija, odnosno, kreditiranje srednjoročnog i dugoročnog ulaganja novčanih sredstava u mala i srednja preduzeća. U strukturi izvora sredstava ovih banka izvori su visoko kvalitetni, jer se radi o sopstvenom kapitalu, dugoročnim depozitima i dugoročnim kreditima koji im omogućavaju plasmane i na duže rokove. A tradicionalno shvatanje kaže da investicione banke preuzimaju i plasiraju hartije od vrednosti svojih kompanija, vlada i drugih emitenata, odnosno, preuzimaju pokroviteljstvo nad različitim emisijama hartija od vrednosti na primarnom tržištu, kao što pružaju i brokersko dilerske usluge svojim klijentima na sekundarnom tržištu. To znači da su investicione banke, u stvari, velike brokersko dilerske kuće koje obavljaju sve vrste poslova - od andrrajtinga (engl. underwriting)41 do poslova brokera (radi u svoje ime za tuđi račun), dilera (radi u svoje za svoj račun), market mejkera (inicijator kupovine i prodaje hartija od vrednosti), portfolio menadžera (upravlja portfoliom investicionih fondova i osiguravajućih kompanija) i investicionih savetnika. Najpoznatija imena u ovoj oblasti u svetu su JP Morgan,

41 Underwritings podrazumeva: posao javne ponude (engl. Public Offering) odnosno emitovanja hartija od

vrednosti gde velike investicione banke preuzimaju na sebe sve rizike vezane za emisiju, distribuciju i plasman hartija od vrednosti pojedinih firmi, ujedno su im i investicioni savetnici i pokrovitelji emisije.


Merill Lynch (2008. godine preuzela je Bank of Amerika), te Morgan Stenley i Goldman Sach koje su prešle u holding kompanije zbog velike finansijske krize koja se dogodila 2008. i 2009. godine u Americi i Evropi. Investiciona banka ima posebnu ulogu kad kompanija prvi put izlazi sa emisijom običnih akcija u javnost ili tzv. inicijalnom ponudom akcija IPO (initial public offerings). To su uglavnom kompanije koje su dostigle maksimum u svom razvoju u određenom trenutku i ne zadovoljavaju se postojećim rezultatima, nego žele dalje i više ne tražeći kredit od banke nego nudeći akcionarstvo novim kupcima kroz prodaju tih akcija a uz pomoć investicione banke kao glavnog organizatora tih aktivnosti.

Dakle, na primarnom tržištu hartija od vrednosti investicione banke:

- iniciraju ili pokreću emisiju hartija od vrednosti, - preuzimaju emisiju hartija od vrednosti (otkupljuju) i - distribuiraju je ili plasiraju kupcima.

Na sekundarnom tržištu hartija od vrednosti investicione banke se ponašaju isto kao i svaki drugi broker, diler, investicioni savetnik ili portfolio menadžer. Ulogu investicionih banaka u domicilnom bankarstvu preuzele su naše univerzalne banke tako što su kreirale nove organizacione oblike u formi filijala (branch offices) bez svojstva pravnog lica, sa podračunima i svojim rezultatima poslovanja, koje se bave investicionim bankarstvom, ali uglavnom na sekundarnom tržištu hartija od vrednosti. Za primarno tržište hartija od vrednosti i ulogu pokrovitelja i garanta uspešnosti emisije, naše banke još nemaju dovoljno finansijskog potencijala. a nemaju ni tradiciju u tim poslovima; ako se takav posao negde i organizovao, to je pojedinačan i sporadičan slučaj bez izgleda da se za sada omasovi.

2.1.1.6. Specijalizovane i granske banke

Pojam specijalizacije znači raditi samo jedan posao, a sama specijalizacija, rezultat je podele rada, tako da u bankarstvu pojam specijalizovane banke znači podelu rada banaka po nekom kriterijumu. Specijalizovane banke su nastale kao rezultat podele po kriterijumu npr. vrste posla - tako da neke možemo nazvati spoljnotrgovinskim, ako su pokrivale područje spoljne trgovine (loro i nostro poslovi), ili ako su se bavile uzimanjem zaloga u vidu hipoteke, zvala se hipotekarnom ili lombardnom, ako su u pitanju zaloge pokretnih stvari i roba, no ukoliko je kao kriterijum podele uzeta grana privrede, dobile su npr. nazive: poljoprivredna ili agrarna banka, a ako joj je dodata i industrija nazvali bi je agroindustrijskom bankom ili samo industrijskom bankom, itd. Na razvijenim tržištima postoje navedene specijalizovane i granske banke i vrlo se vodi računa, da se ovlašćenja i delatnosti ne prekoračuju, da jedni drugima ne ulaze u posao ili ako


ulaze do kojeg nivoa to smeju da rade, jer su takve radnje i postupci zakonima tih zemalja sankcionisani. One svoj posao obavljaju brzo i efikasno jer u njima rade specijalisti i eksperti zaduženi samo za određene oblasti.

U domicilnom bankarstvu, neke banke još imaju „specijalističke“ nazive, a rade bukvalno sve kao i druge koje niti su specijalizovane niti se iz njihovog naziva nazire nešto što upućuje na to. One, dakle, rade bukvalno sve poslove koji joj se nude i na to imaju pravo, koje i ostvaruju pa:

- prikupljaju depozite, stanovništva, privrede i vanprivrede i to: po viđenju, kratkoročne i dugoročne, u domaćoj i ino valuti,

- kreditiraju, privredu, vanprivredu i stanovništvo i to; kratkoročno, srednjoročno i dugoročno, u domaćoj i ino valuti,

- obavljaju dokumentarne poslove dinarskih i deviznih garancija, akreditiva i avaliranja i eskonta menica,

- izdaju platne kartice, stanovništvu i privredi: debitne, kreditne i biznis na tekući ili žiro račun pravnog ili fizičkog lica i

- obavljaju aktivnosti platnog prometa u zemlji i inostrnastvu, jer sve banke imaju poslovnu međunarodnu elektronsku mrežu za transfer sredstava (SWIFT).

Prema tome, specijalizovane i granske banke, pogodnije su za razvijenije i bogate zemlje, jer za naše uslove i nivo privrednih aktivnosti koji se tu odvija, očigledno su dovoljne i postojeće (univerzalne) uz, izvesno, buduće povećanje nivoa i kvaliteta usluga koje pružaju.

2.1.1.7. Hipotekarne banke

Zaloga na nepokretnostima ili hipoteka ili mogidž (engl. mortgage) opredelili su naziv hipotekarnih banaka. Njihova osnovna delatnost je plasman finansijskih sredstava na duži rok uz odgovarajući kolateral, odnosno obezbeđenje, poznato kao hipoteka na nepokretnostima (zemljište, građevinski objekti) koja se stiče na osnovu pravnog posla i upisom u javne knjige kod domicilnog suda. Hipoteka se odnosi na celu nepokretnost i može se dati više puta na jednu te istu nepokretnost, naravno uz uslov da banka ili bilo koji poverilac pristaju da budu drugi, treći ili nije bitno koji po redu, upisani u javnoj ispravi. Kada banka nije u situaciji da svoj plasman naplati u dogovorenom, overenom i potpisanom roku, pokreće naplatu putem suda, a zatim rešenjem suda i prisilnom prodajom. Ako je banka na prvom mestu po redosledu upisa hipoteke, banka ima šansi da se naplati, odnosno da naplati svoje kompletno potraživanje sa pripadajućim zateznim kamatama i troškovima postupka kod suda, jer će neko fizičko ili pravno lice da kupi tu


nepokretnost i sredstva od prodaje doznači na odgovarajući račun. Međutim, može se desiti da niko ne želi da kupi tu nepokretnost iz raznoraznih razloga, kao što mogu biti: visoka cena nepokretnosti, ili jednostavno niko nema interesa da je kupi jer nepokretnost pod hipotekom ima neke mane koje ne mogu da se otklone, itd. Prodaja nepokretnosti može da bude zakazivana više puta ali ukoliko ne dođe do realizacije, zakazuje se slobodna pogodba u kojoj banka ili prvi poverilac može da se naplati samo delimično i da ostali poverioci i upisnici prava nad predmetnom nepokretnosti ostanu uskraćeni za kompletno svoje potraživanje. Zato kod uzimanja hipoteke na nepokretnost i kod sklapanja ugovora o kreditu banka proverava redosled upisa svog prava nad hipotekom, i ako vidi da bi bila druga ili treća u tom redosledu, može da odustane od upisa i ne potpiše ugovor o kreditu ili ako dođe do saznanja da ta nepokretnost na tržištu vredi mnogo više od svih upisanih vrednosti po prethodno datim hipotekama, može da donese odluku o potpisivanju ugovora o kreditu i puštanju kreditnih sredstava klijentu banke.

U savremenoj bankarskoj praksi, hipotekarna forma kreditiranja dolazi sve više do izražaja, jer sa tim dokumentom, hipotekarnom založnicom kao hartijom od vrednosti, banka može da trguje ukoliko se pojavi na tržištu hartija od vrednosti. Trgovanje hipotekama je moguće i na primarnom i na sekundarnom tržištu a poznata su dva modela hipotekarnih tržišta: američki i evropski.

Američki model je razvio sekundarno tržište tih hartija kroz koje se multiplikuju i transakcije i učesnici i gde vrednosti transakcija i vrednosti tih hartija od vrednosti mogu da dođu do neslućenih visina (Šema br. 4 ).

Šema br. 4 Proces sekjuritizacije kredita i multiplikacije HOV


Drugačije rečeno, kada hipotekarna banka podeli veći broj hipotekarnih kredita, često dolazi u situaciju nelikvidnosti. Krediti koje je odobrila svojim klijentima, uglavnom su sa dugim rokovima (stambeni) i, ako je u međuvremenu došlo do povećanja kamatnih stopa na tržištu, klijenti imaju problem sa otplatom kredita, počinje kašnjenje, a banka koja im je dodelila kredite zapada u stanje nelikividnosti ili ima pretnju da će da bude nelikvidna. A pošto hipotekarna banka ima nameru da nastavi da posluje, mora da traži rešenja za nelikvidnost tako što pribegava procesu sekjuritizacije kredita koje je dodelila. To čini tako, što nakon dodele kredita i uzimanja založnica na hipoteku, inicira prepakivanje kredita, odnosno, njihovih kolaterala (hipotekarne založnice) formiranjem tzv. pulova kredita na osnovu kojih (otplate njihovih anuiteta u kojima je u početku kamata veća od otplate) kreira nove emisije ili izdaje nove dužničke hartije od vrednosti, tj. nove obveznice (engl. bonds) koje takođe odlaze na tržište gde pronalaze nove investitore kojima odgovaraju uslovi iz hartija od vrednosti. Tako su hipotekarne banke ponovo došle do finansijskih sredstava, a investitori su kroz kupovinu novih obveznica postali vlasnici dela kredita koji hipotekarna banka potražuje od izvornih korisnika kredita.

Sistem sekjuritizacije, odnosno, sistem izdavanja i finansiranja hartija od vrednosti na bazi prvobitno dodeljenih kredita funkcioniše sve do momenta dokle izvorni nosioci kredita poštuju rokove i vraćaju anuitete u rokovima anitetnog plana.

No, kada korisnik hipotekarnog kredita dođe u situaciju da izgubi posao ili iz bilo kog razloga ne može da vraća anuitete po hipotekarnim kreditima, i ako se ovakva praksa (nevraćanja) nastavi i produži od većeg broja takvih klijenta, ceo sistem se urušava i dolazi do nesagledivih posledica. Hipotekarna banka tada, ponovo zapada u probleme, jer ne može brzo da realizuje hipoteke i postaje nelikvidna, što znači da svojim poveriocima ne može da izmiruje obaveze u rokovima i na vreme, a ako taj proces potraje, banka prelazi u fazu nesolventnosti, odnosno, fazu gubitaka42 nakon čega, za sobom povlači sve u lancu.

42 Američka centralna banka (FED), godinama je vodila politiku niske kamatne stope koja je omogućavala jeftine kredite privredi i građanima. Takva kreditna politika, omogućila je američkom radniku da raspolaže sa više stambenog prostora i privatnih automobila, nego što su to mogle njegove kolege u Evropi. Lošim hipotekarnim kreditima, američke banke, osigurale su prvoklasne kreditne rejtinge te ih prodavale čak i investitorima u Evropi koji su bili ubeđeni da će cene nekretnina neograničeno da rastu i da će i u slučaju prestanka plaćanja kredita dužnik moći da refinansira kredit, zbog rasta cena nekretnina. To se, međutim, nije dogodilo pa su i evropske banke pretrpele težak finansijski udarac zbog prekookeanskih finansijskih transakcija. Početak kraja, mogao se naslutiti već u leto 2007. godine na američkom tržištu tzv. drugorazrednih hipotekarnih kredita. U avgustu 2007. godine, bankrotirala je American Home Mortgage kao prva veća žrtva američkog tržišta nekretnina, a u jesen iste godine, ozbiljne probleme prijavila je i banka Northern Rock. No zvona za uzbunu još uvek nije bilo jer je berzanski indeks Dow Jones Industrial Average, dostigao svoj istorijski vrhunac od petnaest hiljada bodova. U proleće 2008. godine, niz banaka je objavilo velike gubitaka, te su se na listi žrtava finansijske krize pojavile i najveće svetske banke kao Bear Stearns koju je preuzeo J.P. Morgan Chase te Fannie Mae i Freddie Maca, a u jesen iste godine i Lehman Brothers banka čiji je bankrot sa 600 milijardi dolara bio najveći u američkoj istoriji te Merryl Lynch koju je progutala Bank of America. Dve investicijske banke Goldman Sachs i Morgan Stanley,


U evropskom modelu hipotekarnih tržišta, nastupaju hipotekarne banke i štedno-kreditne organizacije, a na domicilnom tržištu ne postoji isključivo hipotekarne banke niti hartije od vrednosti izdate na bazi upisanih hipoteka na nekretnine.

2.1.1.8. Lombardne banke

Lombardni kredit prvi put je predstavljen u italijanskoj regiji Lombardija po kojoj su i banke koje su se bavile tom vrstom kredita dobile ime. Dakle, to su lombardne banke koje odobravaju lombardne kredite kratkoročnog karaktera (od 3 do 6 meseci) na bazi zaloga pokretnih stvari koje treba da imaju osobinu da su lako utržive. Utrživost pokretnih stvari naročito treba da dođe do izražaja u situaciji nelikvidnosti ili zbog kvalitetnijeg upravljanja rizikom likvidnosti. Zato, pokretne stvari koje lomabardna banka uzima u zalog (HOV, plemeniti metali, avalirane menice i roba) čuva jednim delom u banci, a drugim u javnom skladištu. Na osnovu tih zaloga, banka svojim klijentima odobrava kratkoročne kredite u rasponu od 50 do 90%43 njihove vrednosti, i uz lombardnu kamatnu stopu koja je obično viša od eskontne stope (kamatna stopa centralne banke), a niža od kamatne stope na kratkoročne kredite, jer pošto se zaloga (kada su robe u pitanju) čuva u javnom skladištu, ima i dodatne troškove koji se ukalkulišu u lombardnu kamatnu stopu. Na visinu lombardne kamatne stope mogu da utiču i prilike na tržištu kapitala; tako da ukoliko određene HOV imaju slabu kotaciju na tržištu, lombardna banka povećava svoje kamate i obrnuto. Pri tome, lombardna banka odobrava kredit, ne na osnovu kreditne sposobnosti klijenta, nego na osnovu kvaliteta prenesenog ili datog zaloga koji je ujedno i osnovni instrument obezbeđenja naplate potraživanja. Tako lombardni kredit mogu da dobiju i odrasle osobe sa 75 godina starosti ukoliko žele na jednostavan i zgodan način da reše problem nedostatka finansijskih sredstava pri čemu su troškovi obrade niži a bankarske procedure jednostavnije.

Zaključivanje ugovora o lombardnom kreditu podrazumeva paralelno preuzimanje potvrde o vlasništvu zaloga i njeno prenošenje na banku, tako da banka, imalac te potvrde, može kreirati drugi pravni posao koji se sastoji u tome da zalogu, odnosno pomenutu potvrdu, prenese na drugu banku, a za uzvrat dobije kredit od te banke. Ovaj posao se zove posao relombarda o čemu se sklapa poseban ugovor između banaka. Inače, tehnike prenosa zaloga su različite jer su i zaloge

donele su odluku o transformaciji u holding kompanije što je označilo kraj "čistog" investicionog bankarstva, budući da su se u ovoj krizi znatno vitalnijim pokazale "tradicionalne" banke koje su imale oslonac u vidu novčanih depozita. U Evropi je belgijsko-holandski Fortis delomično nacionalizovan a posebno je teško stradao bankarski sektor Islanda. 43Odnos između vrednosti kredita i zaloga hartija od vrednosti, razlikuje se od banke do banke i u zavisnosti o

kakvoj vrsti zaloga se radi i koja zemlji je u pitanju.


različite. Tako npr, ako su u pitanju menice, prenose se indosamentom, ili ako su neke hartije od vrednosti koje glase na donosioca, prenose se prostom predajom iz ruke u ruku, ili ako su u pitanju hartije od vrednosti koje glase na ime, prenose se cesijom ili ugovorom o cesiji. U domicilnom bankarstvu, predmet zaloga su uglavnom hartije od vrednosti (akcije i obveznice, blagajnički zapisi, komercijalni zapisi, certifikati) i različite vrste roba koje prati lombardni materijal (fakture i založnice) a ova vrsta poslova je prilično zastupljena, iako ne postoje isključivo lombardne banke niti tržište lombardnih hartija od vrednosti, za razliku od razvijenih zemalja gde se sa njima trguje i na primarnom i na sekundarnom tržištu, i gde je sekundarno tržište, kada su obimi i raznovrsnost tržišnog materijala u pitanju, mnogo zastupljeniji i razvijeniji.

2.1.1.9. Štedionice

Štedionicu su kao i banke kreditne i depozitne institucije, s tim što prikupljaju manje uštede brojnih sitnih klijenata-štediša, na čuvanje i ukamaćivanje. Od oblika koji egzistiraju poznate su kao: štedionice, štedno-kreditna udruženja i kreditne unije. Štedionice i kreditne unije su neprofitne organizacije, dok je štedno-kreditno udruženje akcionarsko društvo koje funkcioniše na osnovu uloženih depozita koji su srednjoročnog i dugoročnog karaktera. Osiguravaju se kod specijalizovanih osiguravajućih društava, tako da imaju tretman stabilnih izvora finansijskih sredstava, a njihovi ulagači (štedno kreditne organizacije) dobijaju dividendu umesto kamata na uložena sredstva (depozite) kao i kod svih drugih akcionarskih društava.

Štedionice osnivaju i svoje posebne organizacione delove koji nose nazive zalagaonica i štedno-kreditnih zadruga. Zalagaonice imaju zadatak da dodeljuju kratkoročne pozajmice svojim članovima, a na osnovu zaloge vrednih pokretnih stvari kao što su: predmeti od zlata, nakit, umetnički radovi, skupoceni odevni predmeti itd, dok štedno-kreditne zadruge finansisraju svoje članove iz reda poljoprivrede, zanatstva, prosvete, zdravstva i sl.

Štedionice još imaju značajnu ulogu naročito u razvijenim zemljama. Kult štedionice naročito je prisutan u USA, jer ih prema određenim izvorima44 ima cca 12.000, i uglavnom su i depozitne finansijske institucije. Skoro polovina od njih raspolaže imovinom manjom 100.000.000 US$ a skoro 95% ima manje od $ 1 milijarde dolara u imovini. To znači da 5 ili više procenata štedionica u USA ima aktivu veću od jedne milijarde US$ što predstavlja ogromnu imovinu i za mnoge

44 www.oswego.edu.


banke, naročito za banke u jugoistočnoj Evropi.45 Imajući u vidu da rapolažu ogromnim sredstvima, logično je da je i ogroman broj klijenata u pitanju i kada nastupe problemi u njihovom poslovanju, te probleme osećaju i drugi, odnosno, banke u kojima te štedionice drže ili deponuju svoja sredstva.

U domicilnim uslovima danas štedionice više ne postoje jer im je Zakonom o bankama iz 2005. godine46 omogućeno da se same transformišu u banke, da se pripoje nekoj od banaka ili da prestanu da rade. Aktivnosti na prestanku rada, bile su njihove poslednje aktivnosti na našim prostorima.

2.1.2. Finansijske kompanije

Finansijske kompanije su, za razliku od banaka i štedionica, samo kreditne, a ne i depozitne insitucije. Svoje izvore sredstava za kreditiranje klijenata, pored osnivačkog uloga, prikupljaju na tržištu kapitala, tržištu novca i na međubankarskom tržištu. To znači da kada dođu u situaciju da im nedostaje kapital, mogu da emituju HOV (bilo vlasničke ili dužničke), da emituju kratkoročne HOV (komercijalni zapisi) ili da povuku kreditna sredstva iz banaka. Zato moraju da znaju da upravljaju potencijalnim rizicima koji ih vrebaju. To su, pre svega, rizici na strani njihove aktive, tj. kreditni rizik, jer se može desiti da klijent-potrošač ne vrati kredit i na starni pasive tržišni rizik, pošto su im izvori krediti i hartije od vrednosti, mogu pretrpeti velike gubitke ukoliko dođe do negativnih turbulencija na tržištu novca i tržištu kapitala, tj. povećanja kamatnih stopa, kursnih razlika ili kapitalnih gubitaka na hartijama od vrednosti. Plasman prikupljenih sredstava vrše na način da svojim klijentima odobravaju kredite po različitim kriterijumima a zaradu ostvaruju u vidu kamatne marže, odnosno razlike između kamate koju obračunavaju i naplaćujju na odobrene kredite i cene po kojoj prikupljaju ta sredstva. Tri su osnovne vrste finansijskih komapnija:

- potrošačke, - prodajne i - komercijalne finansijske kompanije.

Potrošačke finansijske kompanije (engl. consumer financial companies) finansiraju potrošače kreditima manje vrednosti za kupovinu dobara široke potrošnje. Ovo su rizični poslovi za kompaniju jer kredite odobravaju nepoznatim i klijentima bez kreditne istorije. Zato su kamatne stope ovih kredita više od stanadardnih kamatnih stopa, dakle, zbog višeg nivoa kreditnog rizika nego kod ostalih plasmana.

45Imovina svih deset banaka Republike Srpske na dan 31.03.2010. godine iznosi 5,3 milijarde KM ili cca 3,3

milijarde US$ ili 2,7 milijardi EUR. 46 Službeni glasnik br. 107/2005.


Prodajne finansijske kompanije (sales financial companies), takođe prodaju robu široke potrošnje na kredit, većih vrednosti (nameštaj, automobili) i zato su mnogo jače i finansijski moćnije od potrošačkih finansijskih kompanija. Sve velike kompanije u svetu imaju i svoje prodajne finansijske kompanije preko kojih vrše prodaju svojih proizvoda, odnosno roba. Njihova uloga je: da preko odobravanja kredita svojim klijentima, unaprede i povećaju prodaju proizvoda matičnih kompanija i da na indirektan način kreditiraju potrošača, tako što otkupljuju ugovore o kreditu od svojih maloprodaja (trgovine na malo) koje su jedine eksponirane prema kupcu. Na taj način dileri i maloprodavci vraćaju uložena sredstva od finansijskih kompanija, a potrošači-klijenti, nastavljaju da izmiruju svoje anuitete, ne više prema prvom izvornom prodavcu, nego prema finansijskoj kompaniji.

Prodajne finansijske kompanije pored svog imena nose i imena kompanija za koje rade, kao npr. Ford Motor Credit Company, da bi bile prepoznatljivije i ubedljivije na tržištu tih ili nekih drugih vrsta roba.

Vid finansijskih kompanija koje se bave kreditiranjem većih vrednosti su i komercijalne finansijske kompanije (commercial financial companies). Ove kompanije kreditiraju mala i srednja preduzeća, na sličan način kao i poslovne banke. Zašto? Zato što moraju da se obezbeđuju od kreditnog rizika, a jedan od načina je i uzimanje hipoteke i zaloga od korisnika kredita. U okviru ove grupe postoje i takve komercijalne finansijske kompanije koje se bave poslovima investiranja, odnosno otkupljivanjem vlasničkih hartija od vrednosti, odnosno dela akcija tih preduzeća kako bi im pomogli da krenu u svoju poslovnu aktivnost sa ciljem, da kada „stasaju,“ ili kada počnu da ostvaruju profit, učestvuju u raspodeli profita tih preduzeća u alikvotnom delu sa uloženim finansijskim sredstvima.

2.2. NEKREDITNE FINANSIJSKE INSTITUCIJE

Nekreditne finansijske institucije svojim aktivnostima:

- rešavaju problem likvidnosti privrede, - ubrzavaju naplatu potraživanja na domaćem i ino tržištu, - pomažu u osvajanju novih tržišta, - vrše usluge zakupa, - vrše usluge prodaje tehnologije i znanja i - pružaju konsultantske usluge.

Neki autori ove finansijske institucije nazivaju i savremenim nekreditnim institucijama, jer su svi prethono nabrojani poslovi novijeg datuma i još uvek se, u mnogim zemljama sveta, uopšte ne obavljaju.


U grupu nekreditnih institucija i nekreditnih poslova spadaju:

- faktoring institucije, - forfeting institucije, - lizing institucije i - franšizing poslovi.

Ova vrsta poslova uzima sve više maha u razvijenim zemljama sveta, a obavljaju ih specijalizovane fianansijske institucije ili organizacioni delovi velikih poslovnih banaka za koje ova vrsta poslova predstavlja dopunske poslove. Često su ovi poslovi atraktivniji od klasičnih bankarskih poslova, pre svega zbog visokih zarada koje ostavaruju na njima, a ostvaruju ih one institucije koje raspolažu sa velikim finansijskim potencijalom.

2.2.1. Faktoring poslovi i institucije

Posao faktoringa počinje tako što preduzeće (klijent) prodavac roba ili usluga, svoja već stvorena ili buduća kratkoročna potraživanja od kupaca, pre njihovog dospeća na plaćanje, nudi na prodaju preduzeću koje se bavi tim poslovima (faktor). Preduzeće kome se nudi potraživanje ili faktor preduzeće može da prihvati ali i odbije takvu ponudu ukoliko u toku pregvora dođe do saznanja da kupac nema odgovarajući bonitet i da nije u situaciji da izmiri svoje obaveze, jer može da se desi, ne samo da je nelikvidan nego i nesolventan. Faktor prihvata ponudu o prenosu potraživanja od prodavca poverioca ako dobije pozitivne informacije o kupcu o čemu može ali i ne mora da obavesti kupca dužnika. Nakon prihvatanja, faktor odmah ili u skladu sa uslovima iz ugovora uplaćuje avans u vrednosti do 90% ukupnih potraživanja. Ostatak od 10% potraživanja, umanjenih za ispravku vrednosti i proviziju, prodavac (klijent) dobija, nakon konačne naplate fakture, faktora od kupca.

Za svoje usluge, faktor naplaćuje proviziju u iznosu do 3% na iznos potraživanja (po obavljenom poslu) u koju su uključeni rizik i obračunata kamata od momenta otkupa do naplate potraživanja.

Pored toga, klijent prodavac je obavezan da, faktoru dostavi: originalna dokumenta kojima dokazuje potraživanje (fakture prodavca, otpremnice i sl.) i kolaterale, odnosno instrumente obezbeđenja naplate (hipoteka, menica, garancija isl.) za isporučenu robu ili izvršenu uslugu.

Prethodno nabrojani elementi (provizija, kamatna stopa, rokovi, originalne fakture i obezbeđenja), najvažniji su sastavni delovi ugovora o faktoringu i od uspešnosti njihovog provođenja zavisi i ukupna realizacija ugovora o faktoringu.


Za svoje usluge, faktor naplaćuje proviziju, u iznosu do 3% na iznos potraživanja (po obavljenom poslu) u koju su uključeni rizik i obračunata kamata od momenta otkupa do naplate potraživanja (Šema br. 5).

Pored toga, klijent prodavac je obavezan da, faktoru dostavi: originalna dokumenta kojima dokazuje potraživanje (fakture prodavca, otpremnice i sl.) i kolaterale, odnosno instrumente obezbeđenja naplate (hipoteka, menica, garancija i sl.) za isporučenu robu ili izvršenu uslugu.

Prethodno nabrojani elementi (provizija, kamatna stopa, rokovi, originalne fakture i obezbeđenja), najvažniji su sastavni delovi ugovora o faktoringu i od uspešnosti njihovog provođenja zavisi i ukupna realizacija ugovora o faktoringu.

Danas neki teoretičari smatraju da je posao faktoringa skup izvor finansiranja u poređenju sa drugim izvorima, no evidentno je da ovaj posao ima svoje prednosti koje se ogledaju u činjenici da klijent prodavac: problem ili brigu oko naplate potraživanja prenosi na drugog, realizuje napaltu svojih nedospelih potraživanja, na sigurniji i brži način od klasičnog i održava tekuću likvidnost bez dodatnih kratkoročnih kredita poslovnih banaka.

Klijent pribegava ovakvim aranžmanima i u situaciji kada nema neki naročit izbor u finansiranju, npr. banke ne žele ili neće da ga prate sa kreditnim sredstvima (nov je u poslu ili već značajno duguje bankama).

Odluku, da povuče kratkoročni kredit od poslovne banke ili da uđe u aranžman sa faktorom klijent može da donese i na osnovu kalkulacije visine

Šema br. 5. Faze faktoring posla


troškova po svakom poslu pojedinačno. U izrazito inflatornoj privredi i pri monetranoj depresijaciji, naplata potraživanja putem faktoringa je u prednosti jer su konačni troškovi (odbitne stavke od potraživanja) niži od troškova koje bi proizveo povlačenjem kratkoročnog kredita (Slika br.7).

Iz prethodno iznetog, moguće je odrediti osnovne funkcije faktoringa. To su:

- funkcija preuzimanja naplate potraživanja (del credere funkcija) - funkcija finasiranja i - funkcija pružanja stručnih usluga faktoringa.

Nakon zaključenja ugovora o faktoringu, faktor garantuje naplatu potraživanja i na sebe u potpunosti prenosi obavezu plaćanja prema prodavcu a prodavac garantuje postojanje potraživanja.

Funkciju finansiranja, faktor može da izvrši avansnim postupkom koji je već opisan (unapred do 90% a ostatak po konačnoj naplati umanjen za faktorovu ukupnu naknadu) i diskontnim, po kome faktor odmah isplaćuje otkupljeno potraživanje umanjeno za svoju prethodno definisanu naknadu.

S obzirom na različite kriterijume podele, postoji mnogo vrsta faktoringa međutim, u praksi su najčešći:

- otvoreni faktoring (engl. open factoring) posao, - zatvoreni ili skriveni (closed) faktoring posao, - pravi faktoring posao i - kvazi faktoring posao.

Slika br. 7 Primer kalkulacije naplate potraživanja


Otvoreni faktoring je međunarodni, odnosno, izvozni ili prekogranični (engl. cross border) faktoring u kojem, izvoznik, svoja potraživanja prema ino kupcu, cedira na faktora. I ovde postoje dva oblika. Jedan je kada izvoznik svoje potraživanje prenese direktno na faktora i u tom slučaju izvoznik više nije poverilac prema ranijem dužniku jer njegovo mesto zauzima faktor koji isplaćuje klijenta odmah i u punom iznosu uz odbitak svojih troškova (diskontni postupak). Drugi oblik otvorenog faktoringa jeste slučaj kada izvoznik svoja potraživanja prenosi na faktora samo radi naplate a obavlja se tako što faktor svoje obaveze prema klijentu isplaćuje u jednakim obrocima i određenim periodima.

Za razliku od izvoznog postoji i uvozni faktoring u kome se pojavljuje uvozni faktor koji pomaže svojim kupcima uvoznicima, neposrednim otvaranjem akreditiva u banci u korist ino proizvođača ili izvoznika. U takvoj situaciji faktor se obezbeđuje tako što u uslovima akreditiva zahteva da sva dokumenta za proizvode koji se uvoze, glase na faktora tako da kupac uvoznik, uvezenu robu treba da plati faktoru a ne izvozniku. Ukoliko se desi da kupac uvoznik ne ispoštuje instrukcije faktora, faktor može da proda robu drugom kupcu i tako reši problem naplate svojih potraživanja.

Zatvoreni ili skriveni faktoring, takođe je međunarodni posao, a provodi se tako što faktor kupuje robu od izvoznika i svoju obavezu izmiruje plaćanjem, a zatim je u ulozi skrivenog principala, preko istog izvoznika preprodaje inostranom kupcu na kredit, što ukazuje na činjenicu, da svoju zaradu ostvaruje na razlici u ceni između cene kupljene i cene prodate, odnosno izvezene robe.

Pravi faktoring je opisan kroz osnovne funkcije faktoringa, a izvodi se kroz: funkciju preuzimanja naplate potraživanja, funkciju finasiranja i funkciju pružanja stručnih usluga dok kvazi faktoring nastaje u situaciji kada vrši samo jednu ili dve funkcije pravog faktoringa.

Iz prethodno navedenog, mogu se konstatovati prednosti faktoring poslova, koje se ogledaju u poboljšanju stepena naplate potraživanja a time i povećanog stepena likvidnosti, bržem prilagođavanju tržištu i tržišnim kretanjima te povećanju u produktivnosti i efikasnosti izvoznika koji se bave proizvodnjom za izvoz ili trgovaca koji posreduju u plasmanu proizvoda namenjenih izvozu.

2.2.2. Forfeting poslovi i instiucije

Kao i faktoring, forfeting je savremeni nekreditni posao s tom razlikom, što umesto otkupa kratkoročnih, u ovom poslu se vrši otkup dugoročnih nedospelih potraživanja. Nastao je od francuske reči „forfait,“ što znači predaju borbe, odnosno, engleske reči „forfeiting,“ koja označava:


- kupovinu potraživanja izvoznika prema inostransrvu bez prava regresa prema prodavaocu u slučaju nemogućnosti naplate o dospeću,

- instrument finansiranja međunarodne trgovine bezregresnom prodajom potraživanja uz odgovarajuće instrumente obezbeđenja i

- diskontovanje kupovine, uz naplatu određene premije (diskonta), određenog potraživanja bez prava na regres protiv poverioca.

Do forfeting posla dolazi u situaciji kada domaći izvoznik nije u mogućnosti da vlastititim sredstvima finansira neki veći investicionoi projekat ili poslove sa odloženim plaćanjem. Tada uključuje poslovnu banku (frofetera), kojoj ustupa svoje potraživanje kako bi na brži i jednostavniji način došao do finansijskih sredstava.

Ugovorom o forfetingu banka (forfeter) preuzima potraživanja i istovremeno se odriče prava da postavlja regresni zahtev za slučaj da ovo potraživanje ostane nenaplaćeno, a od prodavca, pored cesije o prenosu poraživanja, dobija i instrumente za naplatu tih potarživanja o rokovima dospeća. Ovim ugovorom, kao dopunskim oblikom finansiranja dugoročnih poslovnih poduhvata, stavraju se uslovi da uvoznik nabavi robu ili opremu bez angažovanja dodatnih sredstava od poslovnih banaka, mada je ovaj oblik finansiranja skuplji od klasičnih bankarskih kredita. Forfeting poslom banka na sebe definitivno preuzima rizik naplate potraživanja, bez obzira da li će i uspeti u tome, jer veliko je pitanje da li će moći da u rokovima dospeća naplati potraživanje, delimično ili u celini. Instrumenti forfetiranja su različiti (akceptne i avalirane menice, garancije), a izdaju ih kreditno sposobni kupci uz klauzulu “bez prava regresa” sa rokovima dospeća potraživanja od 6 meseci do 5 godina.

Šema br. 6. Finansijski tokovi forfeting posla


Ugovorom o forfetingu, dogovara se i način prenosa potraživanja, koji može da se odvija putem:

- cesije, - otkupa menica i - prenosa dokumentarnog akreditiva ili naplatom garancije poslovne

banke. Cesija je prenos potraživanja sa dosadašnjeg na novog poverioca i njom se ne menja pravo na potraživanje koje se ustupa, nego se menja samo poverilac. U slučaju forfetinga, novi poverilac je forfeter i on je odgovoran za naplatu potraživanja.

Menica je čest oblik sprovođenja forfeting poslova u međunarodnoj praksi a da bi posao forfetinga uspeo, danas je najpogodnija sopostvena menica jer se trasirana, prema Ženevskoj konvenciji ne može osloboditi regresne odgovornosti. U sopstvenu menicu, klauzula „bez regresa,“ može se uneti i po njoj se banka forfeter, odriče prava na regresni zahtev ako menično potraživanje ostane nenaplaćeno.

Dokumentarni akreditiv je jedan od najsigurnijih načina naplate bilo kakvog potraživanja, jer su finansijska sredstva namenjena za neko plaćanje uvek izdvojena na posebnom računu u banci, za nekog od korisnika. Po obavljenom poslu, korisnik sredstava, na osnovu kvalitetnih dokumenata prezentovanih u banci, naplaćuje, odnosno, skida sredstva sa računa otvorenog akreditiva. U forfeting poslu, klijent prenosi akreditiv na forfetera uz saglasnost svih učesnika u poslu tako da kada se komercijalni deo posla završi, forfeter banka naplaćuje sredstva sa otvorenog akreditiva u banci uvoznika. Isti slučaj je i sa garancijama izdatih od strane (poznatih) poslovnih banaka jer se po pravilu brzo naplaćuju, naročito ako na sebi imaju klauzulu „na prvi poziv“ i ako su formalno ispravne.

Jasno je da je osnovni motiv forfetera zarada i da je ona često veća od zarade koju bi banka ostvarila na plasirani kapital po tržišnim uslovima, zato forfeter na razvijenim finansijskim tržištima ima mogućnost da dobijene instrumente (menice, garancije, HOV), usmeri na više načina, u cilju konačne naplate finansijskih sredstava.

Forfeter može, dakle, da dobijene instrumente šalje na naplatu redovnim putem i da tako zaokruži ceo proces naplate potraživanja, međutim može takođe da ih ponudi na prodaju grupi investitora ili da se sa njima pojavi na sekundarnom tržištu i sa njima trguje kao i sa svakim tržišnim materijalom (Šema br. 7). U bilo kojoj od ovih varijanti, forfeter dolazi do novčanih sredstava i tako zaokružuje sve aktivnosti oko naplate, prenesenih, dugoročnih potraživanja. Za svoje usluge forfeter naplaćuje određenu premiju, čija se visina najčešće izražava kroz eskontnu stopu koju konkretan forfeter (banka) primenjuje u svom poslovanju. Eskontna stopa ili cena forfetiranja podrazumeva pokriće komercijalnih i političkih rizika,


troškove refinansiranja i troškove administracije, a sama visina zavisi od cene kapitala na tržištu i dodatnih premija koje se svaki put posebno ugovaraju. Cena kapitala zavisi od izvora sredstava koje forfeter koristi a ukalkulisana je u prodajnu cenu potraživanja, kroz eskontnu stopu koju primenjuje u datom trenutku.

Prednosti forfetinga višestruke su za sve učesnike u poslu. Tako, kada izvoznik naplati svoja potraživanja odmah po isporuci robe ili izvršene usluge, poboljšava stepen likvidnosti i mogućnost višeg nivoa zaduživanja a eliminiše eventualne gubitke koji su mogli da nastanu i usled nelikvidnosti, porasta kamatnih stopa ili negativnih kursnih razlika.

Kupac uvoznik takođe je u prednosti, jer uvozi robe ili opremu visokih vrednosti na kredit, a ne angažuje finansijska sredstva nego ih usmerava u poslove sa višim koeficijentom obrta, vraća anuitete po kreditu uz fiksne kamatne stope i izbegava dalje administriranje, dok forfetar svoje prednosti ostvaruje kroz brzo obavljanje posla i minimalno administriranje oko pripreme i kreiranja dokumentacije, kupljena potraživanja može da usmerava na različita tržišta i ono što je najvažnije, ostvaruje visoke zarade, odnosno profite.

Negativni efekti u forfeting poslu, u najvećem obimu, manifestuju se kod prodavca izvoznika, jer se diskontovanje potraživanja, odnosno ceo trošak vrši na njegov teret ili račun i to bi moglo da se smatra nedostatkom kao što su to i ograničenost tržišta forfetinga i njegova stroga kontrolisanost.

Šema br. 7. Moguće solucije forfetara


2.2.3. Lizing poslovi i institucije

Lizing je institucija američkog prava nastala 30-tih godina prošlog veka, dok se u Evropi pojavila nešto kasnije. Lizing je vezan za pojam iznajmljivanja ili davanja u zakup i predstavlja jedan od specifičnih oblika u međunarodnom finansiranju. U izvornom smislu reči, lizing predstavlja davanje u zakup pokretnih i nepokretnih dobara ili davanje u zakup nekog sredstva a da se nad njim ne stiče vlasništvo, ili lizing je pisani sporazum kojim se dopušta upotreba sredstava ili nekog predmeta na određeno vreme. Izraz lizing potiče od engleskog glagola „to lease“ što znači dati u zakup, iznajmiti a institucije koje se bave lizing poslovima su, pre svega, finansijske, nebankarske lizing institucije.

U uslovima kada su investiciona dobra postala tehnički izuzetno složena i veoma skupa, lizing je dobijao sve veći značaj. Svako odlaganje odluke o investiranju značilo je zaostajanje u odnosu na konkurenciju, dok je investiranje preko kredita pretpostavljalo problem kako naći kreditora. U takvoj situaciji, u međunarodnoj razmeni investicionih dobara lizing se javlja kao oblik finansiranja bez angažovanja sopstvenog ili tuđeg kreditnog kapitala. Institucija lizinga je karakteristična za zemlje razvijene tržišne privrede, jer se oprema plasira mimo klasičnih oblika za novčana sredstva i kredite pa se zato i kaže da je lizing poseban metod finansiranja, po posebnom ugovoru i uz lizing nadoknadu.

Lizing posao uglavnom se odvija između tri poslovna partnera. To su:

- primalac ili korisnik opreme, - isporučilac ili proizvođač ili prodavac opreme i - lizing kompanija ili institucija lizinga ili davalac lizinga.

Prethodni učesnici lizing aktivnosti ukazuju na indirektni lizing jer se roba ili oprema proizvođača isporučuje preko posrednika, preko lizing kompanije do primaoca. Za razliku od indirektnog postoji i direktni lizing koji nema posrednika, nego primaoca i isporučioca a posao lizinga se odvija isključivo između njih.

Posrednici ili lizing institucije, neophodni su u poslu lizinga, jer proizvođači opreme (avioni, brodovi, jahte, elektronska oprema) najčešće nemaju finansijske snage ni potencijala da kreditiraju njenu kupovinu niti da je sami nude u zakup. Lizing institucije su u ulozi kupca i posrednika čime pospešuju proizvodnju s jedne strane i zadovoljavaju potrebe primaoca ili korisniku opreme s druge strane. Dok traje lizing aranžman, primalac ima pravo ne upotrebu opreme a davalac lizinga ima pravo na naknadu u ratama. Po isteku ugovora o lizingu korisnik lizinga može da; lizing opremu vrati, produži ugovor o lizingu ili da lizing opremu otkupi ali po procenjenoj ili po ceni po kojoj se dogovore dve strane.

Lizing zakupnina, obično se određuje u ratama (mesečnim, tromesečnim, polugodišnjim i godišnjim) i u zavisnosti je od mogućnosti korisnika lizinga. Ako


je vrednost opreme veća periodi zakupa su duži, tako da je kod opreme taj period između 5 i 10 godina, dok kod građevinskih objekata lizing može da traje i do 20 godina.

Zakupnina po osnovu lizinga, obuhvata:

- početni iznos koji je davaoc lizinga platio proizvođaču opreme, - troškove lizing transakcije, - kamate na uložena sredstva i - preduzetničku dobit.

Istovremeno, korisnik lizinga snosi i troškove osiguranja, poreskih obaveza kao i sve druge troškove koji mogu da se pojave u zemlji u kojoj se odvija transakcija lizinga. U zavisnosti od kriterijuma klasifikacije, postoje različite vrste poslova lizinga. Tako je prema kriterijumu broja učesnika, već pomenut indirektni i direktni lizing. Prema dužini perioda zakupa postoji; kratkoročni lizing (do 3 godine), srednjoročni (od 3 do 7 godina) i dugoročni lizing sa rokom više od 7 godina.

Prema mogućnosti otkazivanja lizinga, najčešća i najpozanatija klasifikacija je:

- operativni i - finansijski lizing.

Opreativni lizing predstavlja dvostrani pravni posao u kome davalac lizinga istovremeno i isporučilac opreme. To je lizing na kraće vreme, po pravilu na vreme kraće od amortizacionog veka investicionog dobra. Zakupnina je manja od vrednosti dobra, a davalac dobra snosi troškove taksa i osiguranja i rizika zastarelosti i gubitka opreme, dok tehničko servisiranje plaća korisnik lizing zakupnine. Ugovorne strane imaju i pravo otkaza ugovora a prema uslovima koje su u njemu naveli. Opretivni lizing zovu još kao ugovor preostale knjigovodstavene vrednosti (engl. non-full-pay-out) zbog toga što davalac lizinga naknađuje samo deo svojih operativnih troškova iz naknade koju plaća primalac lizinga.

Finansijski lizing je najčešći oblik lizinga uopšte i to je ugovor u kojem obe strane utvrđuju osnovno vreme u kome ni jedna strana ne može jednostrano da ga otkaže.

Finansijski lizing počiva na:

- ugovoru o isporuci robe i - ugovoru o lizingu.

Prema zakonskim odredbama, finansijski lizing se može ugovoriti sa rokom od najmanje dve godine, a predmet lizinaga su pokretne i nepokretne stvari (vozila, oprema, postrojenja i sl.).

Učesnici finansijskog lizinga su:


- davalac lizinga (pravno ili fizičko lice koje prenosi na primaoca lizinga ovlašćenje držanja i korišćenja predmeta lizinga na ugovoreni vremenski period i uz naplatu ugovorene naknade),

- primalac lizinga (pravno ili fizičko lice na koga davalac lizinga prenosi ovlašćenje držanja i korišćenja predmeta lizinga na ugovoreni vremenski period i uz odgovarajuću naknadu),

- isporučilac predmeta lizinga (pravno ili fizičko lice koje na davaoca lizinga prenosi pravosvojine na predmetu lizinga).

Izvor prava finansijskog lizinga u međunarodnim okvirima predstavlja Konvencija o međunarodnom finansijskom lizingu (Convention on International Financial Leasing), koja je doneta u maju 1988. godine na Diplomatskoj konferenciji u Otavi, pod pokroviteljstvom UNIDROIT (International Institute for the Unification of Private Law) instituta. Oblast primene Konvencije odnosi se isključivo na oblast trostranog lizinga.

Prema kriterijumu održavanja opreme uzete na lizing, poslovi lizinga mogu da se klasifikuju na bruto i neto lizing. Kod bruto lizinga, davalac lizinga vrši servisiranje, popravke, remont, održavanje i osiguranje opreme dok je kod neto lizinga davalac lizinga oslobođen svih nabrojanih obaveza jer padaju na teret korisnika lizinga.

Prema kriterijumu roka isticanja lizing može da se klasifikuje na: terminski (rok zakupa precizno utvrđen), revolving (po isteku osnovnog, zakup se ponavlja) i kupovni lizing (obaveza korisnika da posle isteka zakupa, kupi opremu).

Prema količini opreme koja se daje u zakup, lizing poslovi se dele na: lizing pojedinačne opreme i lizing kompletnih postrojenja a prema zemlji u kojoj se odvija posao lizinga, lizing aktivnosti se mogu podeliti na domaće i inostrane.

Specifične vrste lizinga, poznate su po engleskim nazivima: Sale and Lease Back, Blanket Leasing i Leveraged Leasing.

Sale and Lease Back ili Leaseback u bukvalnom prevodu bi glasio povratni lizing, koji se u stvari i događa, jer mnogi vlasnici svoja investiciona dobra prodaju lizing kompanijama da bi ih ponovo uzeli u dugoročni zakup pod određenim uslovima zakupa. Tako i dalje mogu da koriste, a ne poseduju to investiciono dobro.

To se obično radi kod investicionih dobara velikih vrednosti kao što su npr. nekretnine (poslovne zgrade) ili avioni. Ove transakcije su različito motivisane tako da mogu nastati usled: novih investicionih ulaganja ili odgovarajućih poreskih oslobađanja.

Blanket Leasing ili Blanket Lease Agreement je pokriveni lizing ili ugovor o pokrivenom lizing čija se aktivnost sastoji da se davalac lizinga obavezuje da će u


okviru dogovorenog iznosa rate ili ukupne vrednosti lizinga, pronaći investiciono dobro za primaoca lizinga.

Leveraged Leasing ili lizing leveridža ili lizing finasijske poluge u kojem davalac lizinga daje deo novca (20-50%) potreban za kupovinu imovine a ostatak pozajmljuje od banaka kojima ta sredstva vraća kroz rate koje dobija od primaoca lizinga. Na taj način davalac lizinga postaje vlasnik opreme, a kredit osigurava cesijom lizinga i cesijom anuiteta koji pristižu u ratama od primaoca lizinga.

U celom ovom poslu, postoje i toškovi lizing aktivnosti koji su značajni, pre svega, za onoga ko ih snosi, naročito kod velikih vrednosti dobara. Tako je obaveza primaoca lizinga da davaocu lizinga plati lizing, odnosno zakupninu koja pokriva naknadu za korišćenje opreme i sve poslovne i druge rizike, a obaveza davaoca lizinga je da obezbedi finansiranje opreme ili investicionog dobra, tj da obezbedi novac da kupi opremu koju treba da iznajmi ili da u zakup. Na taj način davalac lizinga preuzima i rizik finasiranja, kao i komercijalne i tržišne rizike a uz to ima obavezu da obezbedi servis, održavanje i obuku kadrova ukoliko je predviđena ugovorom. Kada sabere sve svoje troškove i vrednuje rizike sačinjava kalkulaciju svojih osnovnih troškova koje pretvara u zakupninu koju naplaćuje u ugovorenim obrocima, a sastoji se od: troška amortizacije (ako je osnovno sredstvo u pitanju), troškova finansiranja (kamate, kursne razlike, promene cena HOV), premije osiguranja (polise osiguranmja), poreza davaoca lizinga (na promet opreme, na dobit), troškova usluga i dobiti davaoca lizinga. No, pored osnovnih, postoje i sporedni troškovi ( transport, montaža, servis i sl.) koji se plaćaju posebno mada mogu da se ugovore i plaćaju kroz zakupninu ili lizing ukoliko su ugovoreni. Sve lizing kompanije imaju svoje tarife ili cenovnike svojih usluga čija struktura i cene zakupa zavise od zemlje, njenih propisa i razvijenosti tržišta lizing usluga.

Sagledavajući sve što je izneto u prethodnom delu, moguće je uočiti prednosti i mane lizing poslova. Prednosti koje primalac lizinga ostvaruje ogledaju se kroz mogućnost korišćenja najsavremenije tehnologije bez angažovanja sopstvenih izvora sredstava ili povlačenja kreditnih sredstava iz poslovnih banaka, a to znači angažovanje tuđih čime ne umanjuje svoju kreditnu sposobnost, procedure lizinga su jednostavnije od bankarskih a nabavkom opreme smanjuje se i rizik od korišćenja zastarele opreme i zastarelih tehnologija.

Knjigovodstveno posmatrano, nakanada po osnovu lizinga se knjiži kao rashod čime umanjuje osnovicu za porez na dobit. Nedostaci ili najveći nedostatak lizinga je što je relativno skup izvor finansiranja nabavke određenih dobara i kreće se u rasponu od 130 do 160% iznad nabavne cene tih dobara. No, bez obzira na tu činjenicu, lizing može da se isplati u odnosu na povlačenje kreditnih sredstava.

Primer sa Slike br. 8, i zadati parametri (mogu biti i drugačiji) pokazuju da je suma diskonta putem kredita veća od sume pri kupovini putem lizinga tako da je i nabavka opreme putem lizinga prihvatljivija. Pošto je vek korišćenja opreme duži


od trajanja lizinga i dalje postoji njena likvidaciona vrednost tako da ako postoji potreba da se oprema koristi još dve godine, lizing bi izgubio prednost nad kreditom.

Slika br. 8 Uporedna kalkulacija nabavke opreme iz kredita i lizinga

Međutim, ukoliko bi se pojavila nova oprema u četrvtoj godini eksploatacije, prethodna konstatcija bi bila neodrživa zbog toga što bi prodaja likvidacionog ostatka opreme podrazumevala nabavku računara nove generacije pa bi lizing ponovo imao prednost i što bi nastavak rada sa starom opremom onemogućio konkurentnost na tržištu usluga.

2.2.4. Franšizing poslovi i institucije

Franšizing je takođe nekreditni posao i poslovna metoda koja je prisutna u praksi svih zemalja, a posebno je karakterističan za razvijene ekonomije. To je sistem koji podržava i doprinosi razvoju malih i srednjih preduzeća i tzv. srednjoj poslovnoj klasi, a funkcioniše tako, da koristi uspešne poslovne modele drugih firmi. Franšizing je poslovna tehnika koja dozvoljava brze i fleksibilne penetracije tržišta i doprinosi ukupnom rastu i razvoju društva. Nastala je od francusko-engleske reči „franchise,“ a označava slobodu, pravo ili neku povlasticu. Franšizing je važan sektor u mnogim ekonomijama jer su hiljade franšizovaca


stvorili i administraciju i franšizni sistem tako da postoji mnogo različitih definicija franšizinga. Franšizing se može opisati i kao:

- aktivnost pribavljanja saglasnosti ili dozvola za prodaju proizvoda kompanija isključivo u određenoj oblasti, ili

- biznis licenciran za prodaju proizvoda kompanija isključivo u određenoj oblasti, ili

- biznis pod tuđim imenom, ili - pravo ili privilegija, ili oslobađanje od dužnosti ili obaveza, odobrenih

od strane vlade ili drugog organa, itd.

Nešto potpunije definicije govore da je franšizing:

- sporazum prema kojem kompanija ostvaruje profit korišćenjem prava koje dogovori, ili

- ugovor između dva ili više lica kojim se između ostalog reguliše funkcionisanje poslovne franšize u skladu sa planom, ili

- sistem koji je povezan sa zaštitnim znakom franšize, uslužnom markom, trgovačkim nazivom, logotipom, tipom oglašavanja ili drugim komercijalnim simbolima.

Definicija koja je bliža evropskim pa i našim uslovima, mogla bi da glasi: da je to set industrijske ili intelektualne svojine koji podrazumeva trgovinu robnim markama, oznakama maloprodaja, dizajnom, autorskim pravim i patentima, u cilju daljeg plasmana roba ili pružanja usluga klijentima.

Istorijski posmatrano, poslovi franšizinga su nastali još kada je Isak Singer još 1850. godine, pokušao da napravi poboljšanja postojećih modela mašina za šivenje. Među prvima koji su činilli aktivnosti franšizinga u USA jesu kompanije kao što su; Coca-Cola i Western Union a nešto kasnije i velike firme automobilska industrije.

Sa modernim franšizingom krenuo je gospodin Hauard Diring Džonson 1932. godine, otvarajući prvi moderni restoran, sa idejom da nezavisnim trgovcima dozvoli da koriste njegovo ime, hranu, materijal i logotip uz odgovarajuću naknadu. Većina ljudi, danas još uvek pretpostavlja da McDonald's korporacija zaista poseduje sve McDonald's restorane. U stvarnosti, međutim, većina McDonald's restorana su u vlasništvu od strane nezavisnih trgovaca, franšizera. No bez obzira na prethodnu činjenicu, ukus čizburgera, isti je u Engleskoj kao i u Kanzasu, restorani izgledaju isto u Arkanzasu kao što izgledaju u Beogradu, a ime je uvek isto širom sveta. Jendnostavno, javnost zahteva uniformnost i kroz franšizing ga dobija u punom smislu te reči.

U poslu franšizinga nema mnogo učesnika jer se svodi na davaoca franšize (engl. franchisor) i primaoca franšize (engl. franchisee) koji svoja prava i obaveze, regulišu ugovorom.


Davalac franšizinga je uglavnom velika poznata kompanija sa velikim ugledom i znanjem iz oblasti kojom se bavi, uglavnom je lider a to znači vođa, inspirator, motivator i predvodnik, ima harizmu kojom okuplja sve oko sebe i nije lider da bi zadovoljio svoju sujetu, već da bi pomerao granice i nalazio nove puteve u poslovanju.47 Davalac franšizinga, primaocu franšizinga ustupa; pravo prodaje proizvoda i usluga, trgovačko ime, znak i kvalitet i da sva ova navedena ili slična prava, neće dati drugom. Davalac franšizinga može da se obaveže da pruži i druge usluge za primaoca kao što su: ustupanje svojih patenata, obuku kadrova i da pruži pomoć oko poslovnog prostora (odabir, gradnja, adaptacija i sl.), knjigovodstva, softvera itd.

Primalac ili korisnik franšizinga je obično jedinica ili podsistem davaoca franšizinga koji mora da iz sopstvenih izvora obezbedi poslovni prostor i opremu a prema zahtevima i uslovima koje postavlja davalac franšizinga. Pored toga mora da drži zalihe proizvoda koje nabavlja od davaoca ili dobavljača kojeg, davalac franšizinga odredi ili izabere.

Za sve navedene usluge ili za sva prethodno navedena prava, davalac franšize ostvaruje prihode, koje obračunava i naplaćuje od primaoca franšizinga na nekoliko načina:

- jednokratnom upisninom (sadržani svi troškovi), - izdvajanjem za reklamu i propagandu (mesečno kao procenat od

prodaje), - prodajom roba i usluga i - putem rojaltisa (royalties) ili posebnog honorara (godišnje; 2-5%).

Svi prethodno nabrojani elementi (davalac, primalac, cena, ostali elementi) sastavni su deo ugovra o franšizingu bez kojih je ovaj posao neizvodljiv.

Ugovor o franšizingu je osnovni ugovor za franšizing jedinicu, podružnicu ili afilijaciju, koji podrazumeva rad tih jedinica i koji sadrži čitav niz odredaba koje su relevantne za ovu namenu. Ova vrsta ugovora sadrži odredbe o osnovnim elementima, a može da sadrži i dodatne elemente franšizinga, kao što su na primer, zakup ili najam opreme koja se koristi od strane korisnika franšize u franšizing poslovanju, softverske licence, itd.

Međutim, postoje i master franšizni ugovori kojim se garantuju prava na eksploataciju određene teritorije u kojem je neophodna kombinaciju preduzeća u vlasništvu i isturenih franšiznih pod-jedinica, odnosno subfranšiza. Po ovom ugovoru, primalac franšizinga stiče pravo davanja subfranšize na određenom području ili teritoriji.

Ugovori o razvoju za davaoce franšize, takođe mogu da se tretiraju kao i master franšizni ugovori, po kojima i neka regija ili razvojna oblast može da bude

47 Dr Branimir Inić, Strategijski menadžment, B. Inić, Beograd, oktobar 2006 . str. 405-417.


davalac subfranšize. Razvojna oblast otvara i upravlja sa dogovorenim brojem primalaca franšize u datom području u okviru dogovorenog vremenskog okvira po kome je obavezna da na primaoca ili korisnika franšize prenese tehničku i komercijalnu dokumentaciju i prezentuje druge informacije neophodne za primaoce franšize kako bi se ispunila prava iz ugovora te da instruira primaoce franšize i zaposlene o pitanjima koja se odnose na realizaciju ugovorenih franšiznih prava.

Najzastupljenija i najčešća primena franšizinga kao poslovne metode danas je u bankarstvu, odnosno, u oblasti izdavanja platnih kartica od strane poslovnih banaka. Banke su primaoci franšize dok su velike međunarodne kompanije, kao Visa International, Eurocard i Mastercard, davaoci franšize.

Poslovi franšizinga donose prednosti kako za davoca tako i za primaoca franšizinga. Najveća prednost za davaoca franšizinga, ogleda se u prepoznatljivosti marke, brzoj tržišnoj penteraciji, disperziji rizika i uvećanju sopstvenog kapitala što sve skupa omogućava prednost nad konkurencijom. Primaoci franšize gube deo svoje samostalnosti ali zato dobijaju ime, odnosno brend koji do tada nisu imali, kvalitetan proizvod, razne vrste pomoći (tehničke, softverske, edukativne i sl.) i na kraju promet, odnsno prihod i dobit. Nedostaci franšizinga su u povećanju troškova ostvarenog prometa za davaoca, u gubljenju samostalnosti i suženom prostoru za sopstvenu inicijativu primaoca franšizinga.

Šema br. 8. Modeli franšizinga – osnovni i master ugovor


2.3. INSTITUCIONALNI INVESTITORI

Institucionalni investitori (engl. institutional investors) su finansijske nedepozitne institucije koje trguju na finansijskom tržištu, odnosno, na tržištu kapitala, na strani ponude kao veliki kupci hartija od vrednosti tako da, su za razliku od individualnih investitora, u stanju da izvrše disperziju rizika svojih ulaganja, na institucionalnom i profesionalnom nivou. To su dakle, institucije koje investiraju odnosno, kupuju hartije od vrednosti uglavnom sa preferencijalnim tretmanom i niskim provizijama i manje su zaštićene propisima od drugih finansijskih institucija jer se pretpostavlja da imaju više znanja od drugih učesnika na tržištu i bolje mogućnosti da zaštite same sebe.

Institucionalni investitori modernizuju tržište kapitala i povećavaju njegovu transparentnost, podižu korporativno upravljanje na viši nivo i stimulišu finansijske inovacije, a svojim prisustvom, kao moćni tržišni učesnici, utiču na povećanje konkurencije u finansijskom sistemu.

Na visoko razvijenim tržištima ostvaruju najdinamičniji rast i najčešće se pojavljuju u obliku: osiguravajućih društava ili kompanija, penzionih i investicionih fondova. Poseban značaj imaju zajednički investitori – trust institucije (investment trust i unit trust, u USA mutual fund) koji prikupljaju štednju velikog broja individualnih investitora da bi ih kao institucionalni (zajednički) investitori plasirali na tržištu.

2.3.1. Osiguravajuća društva - kompanije

Osiguravajuće kompanije (engl. insurance companies) su, pre svega, institucionalni investitori, a zatim finansijske instiucije, jer investiraju kao institucije, a ne kao pojedinci, uz pomoć finansija, odnosno finansijskih sredstava formiranih u pasivi, odnosno u svojim izvorima sredstava koje dalje usmeravaju, odnosno plasiraju u druge oblike, najčešće u hartije od vrednosti. Svoju pasivu ili izvore finansijskih sredstava osim iz vlastitih izvora sredstava (kapital), u najvećem delu formiraju preko mnoštva sitnih premijskih uplata koje se pretvaraju u veliku masu novčanih sredstava koja predstavljaju veliki potencijal za dalja ulaganja. Inače, definicije osiguranja u teoriji su različite i zavise od nivoa rizika, predmeta osiguranja, sveobuhvatnosti i sl. Tako, npr. kada se posmatra opasnost, osiguranje može da se definiše kao potreba za udruživanjem svih onih koji su izloženi istim opasnostima s ciljem lakšeg podnošenja štete koja može da zadesi samo neke od njih, ili kada je u pitanju zaštita od rizika gubitka, ili štete na nekom dobru, ili imovini, osiguranje može da se definiše kao zaštita imovinskih interesa kako


fizičkih, tako i pravnih lica, a prilikom realizacije rizika. Da nije lako dati zajedničku definiciju osiguranja objašnjava i činjenica da je osiguranje multidisciplinarna nauka, jer se istovremeno sastoji od ekonomskih, pravnih i tehničkih nauka.48

Sa ekonomskog aspekta, osiguranje je posao na osnovu koga se osiguravač obavezuje da za određeni iznos (u vidu napalaćene premije osiguranja) osiguraniku isplati naknada štete kada nastane osigurani slučaj. Sa pravnog aspekta, posao osiguranja proučava prava i obaveze ugovornih strana i sa tehničkog aspekta posao osiguranja predstavlja matematičko-statističku kategoriju koja se ispoljava kroz atomiziranje rizika, odnosno njegovo raspoređivanje na mnoštvo osiguranika i nivelisanje na nižem nivou. Ovi poslovi su veoma složeni a obavlja ih aktuarska služba.

Osiguranje kao institucija i kao pravo označava sigurnost i poverenje, pa ima veliki značaj i ulogu u svakom društvu. Tu su u pitanju posmatranja sa dva aspekta i to: sa aspekta pojedinaca i sa aspekta ekonomije i razvoja.

Sa aspekta pojedinca, osiguranje ima ulogu zaštite osiguranika na jednoj strani i zaštite trećih lica na drugoj strani. Cilj zaštite osiguranika je da mu se omogući naplata za eventualnu štetu koja je nanesena lično njemu ili njegovoj imovini, a zaštita trećih lica je zaštita koju su bez ikakve svoje krivice mogla da pretrpe štetu na sebi ili na svojoj imovini, zato država propisuje tzv. obavezno osiguranje koje služi za naknadu šteta trećim licima, a uplaćuju ga vlasnici motornih vozila i vlasnici ili korisnici u železničkom i avio saobraćaju.

Sa aspekta ekonomskog razvoja, poslovi osiguranja imaju značaj u smanjenju štetnih posledica od nastupanja rizika, što omogućava neometano odvijanje procesa društvene reprodukcije. Viši nivo ekonomskog razvoja, pruža brojne mogućnosti za upravljanje rizicima u osiguranju, tako što su ta sredstva dostupnija za korišćenje, pa je i svest ljudi o neophodnosti osiguranja sve veća i razvijenija, te nije slučajno da mnogi smatraju da se razvijenost jedne ekonomije ogleda u razvijenosti tržišta osiguranja.

Klasifikacija osiguravajućih društava, odnsno njihovi oblici organizovanja su takođe raznoliki u zavisnosti od uzetih kiterijuma. Osiguranje je inače dizajnirano da zaštiti finansijsku dobrobit pojedinca, preduzeća ili drugog subjekta u slučaju neočekivanog gubitka, pa su neki oblici osiguranja regulisani zakonom, dok su drugi oblici opcionalni. Sa stanovišta pravne forme poznati su oblici: akcionarskih društava i društava za uzajamno osiguranje. Sa stanovišta načela ravnopravnosti, osiguravajuće kompanije mogu biti: državne, privatne i mešovite, a sa stanovišta osnivača osiguravajuće kompanije mogu da budu: domaće, strane i mešovite.

48 Dr Jelena Kočović, Dr Predrag Šulejić, Osiguranje, Centar za izdavačku delatnost Ekonomskog fakulteta u

Beogradu, Beograd, 2006, str. 39.


Osiguravajuća društva ili kompanije su pravna lica koja se bave poslovima osiguranja imovine i lica radi sticanja dobiti, gde akcionari snose rizik pojedinačnih osiguranika. Osiguravajuće kompanije su organizovane kao akcionarska društva, odnosno, kao i svako drugo akcionarsko društvo, jer je njena upravljačka struktura kao i kod drugih tj. akcionari čine skupštinu kompanije kao najviši organ koji donosi strateške odluke, atu su još: upravni i nadzorni odbori kao niži organi jer ih imenuje skupština akcionara, i direktor ili uprava, koga ili koju postavlja i upravni odbor kompanije. Uslovi za osnivanje ovakvih kompanija su slični uslovima drugih finansijskih institucija, jer se uz zahtev moraju priložiti dokazi o osnivanju (osnivačka akta; ugovor i satut), te novčani iznos sa potrebnim cenzusom, odgovarajući kadrovi, hardver i softtver. Konkretno, osiguravajuću kompaniju mogu da osnuju najmanje dva fizička ili pravna lica uz provođenje zakonom određenog postupka osnivanja, sa odlukom o osnivanju i opštim aktima i sredstvima uloženim u početni fond sigurnosti, s tim da nadležni državni organ daje saglasnost na sticanje akcija ili učešća kapitala većeg od 10, 20, 33, 50 i 66% u ukupnom kapitalu ili u pravu glasa kompanije za osiguranje. Visina sredstava početnog fonda, određuje se zakonom, koji može i koji se menja, tako da i visina sredstava početnog fonda može da se menja. No, da bi se zaštitili od dejstva inflacije, zakonom je predviđeno da se visina novčanih sredstava određuje u odnosu na stranu valutu, konkretno u odnosu na evro, tako da kod osnivanja osiguravajućeg društva u zavisnosti od vrste osiguranja, u domicilnim uslovima, potrebno je najmanje obezbediti dinarsku protivvrednost po kursu Narodne banke Srbije na dan uplate, sledeće vrednosti:

Nakon ispunjenih svih uslova, nadležni državni organ izdaje dozvolu za rad, nakon čega se društvo za osiguranje upisuje u privredni registar čime stiče svojstvo pravnog lica.

Društvo za uzajamno osiguranje je drugi oblik osiguravajućih društava koje se bavi osiguranjem imovine i lica svojih člnova. Ne formira se radi stvaranja profita, jer su članovi društva u dvojakoj ulozi; istovremeno su i osiguravači i osiguranici. Inače, društvo za uzajamno osiguranje, može da osnuje 250

Slika br. 9 Potreban novčani cenzus za osnivanje osiguravajućih društava


(osiguranje života) fizičkih lica, dok je za ostale vrste osiguranja potrebno najmanje 300 fizičkih ili pravnih lica. Može da se deli na društvo sa ograničenim i neograničenim doprinosom, a u oba slučaja se radi o dodatnim doprinosima njenih osiguranika koji uplaćuju na kraju poslovne godine u slučaju da štete premaše do tada uplaćene doprinose.

Postoje još neki specifični oblici osiguravajućih društava kao što su keptiv društvo (engl. captive) što u bukvalnom prevodu znači “zatvoren,” a objašnjava o kakvom se društvu radi. To je, dakle, zatvoreno osiguravajuće društvo koje se osniva isključivo da se bavi osiguranjem svojih osnivača. U pravilu, ovakav vid osiguravajućih društava se osniva van zemlje njihovih vlasnika zbog izvesnih poreskih olakšica i drugih pogodnosti namenjenih njihovim osnivačima.

Pored nabrojanih tipova osiguravajućih kompanija, postoje i prateće organizacije osnovane u vidu agencija koje se bave poslovima posredovanja u prodaji oštećenih ili ostatka oštećenih stvari kao i pružanje intelektualnih i tehničkih usluga. Nemaju pravo da se bave poslovima osiguranja tako da su i garancije koje mogu dati kao i kapital koji se traži prilikom njihovog osnivanja, mnogo niži. Pored odgovrajućeg prostora i kadrova, u domicilnim uslovima, moraju položiti 12.000 evra u dinarskoj protivvrednosti na dan uplate a po kursu Narodne banke Srbije.

Premija osiguranja, kao cena osiguranja, je najznačajniji izvor sredstava za svaku osiguravajuću kompaniju. Naplaćuje se kroz polisu osiguranja koja predstavlja obećanje kupcu polise osiguranja (osiguraniku) da će mu kompenzirati određene potencijalne buduće gubitke u zamenu za periodična plaćanja. Pristajući na uslove iz polise osiguranja kreira se ugovor između osiguranika i osiguravajuće kompanije (osiguravača). Premija osiguranja je tarifa ili cena osiguranja koju osiguravajuće društvo mora da naplati od osiguranika a koja mu istovremeno omogućava da ispuni svoje obaveze iz ugovora o osiguranju.

Kao premija osiguranja imovine postoji bruto premija koja je poznata osiguraniku i neto premija ili tehnička premija, koja mu nije poznata i koja služi za izravnavanje rizika u osiguranju. Drugim rečima, cena osiguranja se određuje tarifnom stopom (sadrži neto tarifnu stopu ili neto premiju i dodatnu tarifnu stopu; plate i drugi troškovi) koja se množi sa osiguranom sumom ili vrednošću.

Kada su u pitanju cene ili tarife u osiguranja života, problem nastaje usled jedne nepoznate veličine, tj. o času smrti čoveka. Ta nepoznata veličina ulazi u aktuarske obračune te ih čini komplikovanijim. Međutim, zahvaljujući zakonu velikih brojeva i teoriji verovatnoće, aktuarski obračuni daju zadovoljavajuće rezultate.49 Zahvaljujući zakonu velikih brojeva50 za osiguravača ne postoji

49 Dr Jelena Kočović, Dr Predrag Šulejić, Osiguranje, Centar za izdavačku delatnost Ekonomskog fakulteta u

Beogradu, Beograd, 2006, str. 468. 50 Suština ovog prirodnog zakona (Jakob Bernuli 1654-1705) sastoji se u tome da ukoliko se posmatra veliki broj

slučajeva, uočavaju se određene pravilnosti u nastupanju jednog događaja. Što je broj posmatranih slučajeva


neizvesnost za ukupan broj pokrivenih rizika, nego pravilnost i zakonitost. Kombinovan sa teorijom verovatnoće51, nesrećni slučajevi se više ne smatraju nepredvidivim, nego se uzimaju kao činjenice koje se mogu predviđati tako da je stepen verovatnoće nastupanja štetnog događaja element u ceni rizika.

Pored pravnog kriterijuma i klasifikacije osiguranja po njemu, postoje i drugi kriteijumi osiguranja zhavaljujući činjenici da se danas, gotovo sva materijalna i nematerijalna dobra i ljudi osiguravaju.

Tako prema kriterijumu mesta rizika, osiguravajuća društava mogu da budu: kopnena, pomorska i vazdušna koja ujedno mogu da budu i transportna, koja su danas nezobilazna u međunarodnoj trgovini i transportu roba. Transportno osiguranje, dalje može da se deli na: kasko (osiguranje na samom prevoznom sredstvu), kargo (osiguranje robe) i osiguranje od odgovornosti za štetu do koje dolazi u toku prevoza.

Prema predmetu osiguranja, postoje osiguranja imovine i osiguranja lica. Ovo su ujedno najširi i najsveobuhvatniji vidovi osiguranja.

Prema načinu nastanka osiguranja, dele se na obavezna i dobrovoljna osiguranja. Obavezna osiguranja se odnose na osiguranje: putnika u javnom sobraćaju, vlasnika motornih vozila, vazduhoplova i plovnih objekata dok su ostala osiguranja dobrovoljna.

Prema načinu organozovanja, osiguranja se dele na premijska (najzastupljeniji oblik u savremnom osiguranju gde se sredstva prikupljaju u vidu premija) i uzajamna (neprofitna).

Prema broju osiguranika, dele se na individualna osiguranja (pojedinačna lica ili objekti) i kolektivna osiguranja (više lica ili stvari).

Prema načinu izravnavanja rizika, osiguranja se dele na; unutrašnje osiguranje (osiguranje u okviru zajednice rizika) i spoljno osiguranje koje se takođe deli na; saosiguranje i reosiguranje.

Saosiguranje predstavlja osiguranje više osiguravača ili više društava osiguranja u kome svaki osiguravač preuzima pokriće određenog dela rizika, odnosno to je raspodela rizika na nekoliko delova koje svaki od saosiguravača preuzima i direktno pokriva iz zajedničke polise osiguranja.

Reosiguranje predstavlja osiguranje osiguravajućeg društva, odnosno to je ponovno osiguranje osiguravača. To je ustvari indirektna podela obaveza iz osiguranja, a nastaje u slučaju kada osnovni osiguravač nije u stanju da pokrije celu

veći, pravilnost je sve veća a nepravilnost sve manja. Akio se određeni događaj posmatra pojedinačno, predstavlja slučaj, a u velikom broju posmatranja postaje zakonitost.

51 Polazi od pretpostavke da će se određeni događaji i u buduće odvijati u skladu sa verovatnoćom izračunatom na osnovu iskustva iz prošlosti, uz odstupanja na gore i dole, koja posmatrana u velikim serijama ipak pokazuju izvesnu zakonitost.


obavezu, odnosno, onaj deo obaveze koji ne može da pokrije, pokriva reosiguravač, jedan ili više njih dok se obaveza po nekoj šteti iz polise osiguranja u celosti ne namiri. Posao reosiguranje naziva se i cesijom jer osiguravač (cedent) prenosi (cedira) deo svojih obaveza na reosiguravača (cesionara).

Svaka osiguravajuća kompanija pored početnog fonda sigurnosti koji čine ulozi osnivača ima i fond preventive i fond matematičkih rezervi, što pretpostavlja da raspolaže velikim sredstvima i da se ta sredstva mogu dalje plasirati u zvisnosti od toga da li se radi o imovinskom ili životnom osiguranju i koji je fond u pitanju. Kod plasmana tih sredstava mora da se vodi naročito računa o tome da dobit koju treba da ostvare iz tih plasmana mora da bude najmanja u visini ostvarene prosečne kamatne stope na tržištu kapitala. Plasira se uglavnom u nekretnine, hartije do vrednosti i jedan deo ostaje deponovan kod poslovnih banaka, što znači da se jedan deo sredstava plasira na tržište novca ili kratkotročno (do dvanaest meseci) a drugi deo dugorčno, na tržište kapitala u hartije od vrednosti. Početni fond sigurnosti se usmerava najviše na tržište kapitala odnosno u hartije od vrednosti (obveznice, akcije), no najveći izvor za takav plasman je fond matematičkih rezervi jer su sredstva tog fonda dugoročna i trajna. Fond preventive nije predviđen za plasmane u hartije od vrednosti zato što služi za pokriće šteta i nesrećnih slučajeva. Od izvora koji mogu biti upotrebljeni za plasmane u hartije od vrednosti i nekretnine je i dobit kompanija koja ima tretman vlastitog kapitala, tako da nema nikakvih ograničenja u pogledu mogućnosti i odabira plasmana.

52Dr Jelena Kočović, Dr Predrag Šulejić, Osiguranje, Centar za izdavačku delatnost Ekonomskog fakulteta u

Beogradu, Beograd, 2006, str. 276.

Šema br. 9. Vrste osiguranja52


Poslovi osiguranja mogu da se obavljaju i kao parabankarski poslovi, a mogu i da se udružuju sa bankarskim poslovima što donosi koristi i jednima i drugima. Banke mogu da se delimično preusmere sa tradicionalnih bankarskih poslova na usluge osiguranja a osiguravajuće kompanije preko širokih mreže poslovnih banaka (filijale, ekspoziture, šalteri) mogu da kreiraju polise osiguranja i da depozite svojih osiguranika usmeravaju u banku sa kojom su udružene.

Postoje i primeri gde banke osnivaju svoje vlastite kompanije za osiguranje takoda opet ostvaruju taj sinergetski efekat koji proizilazi iz depozita osiguranika i plasmana njihovih sredstava. Svi ovi primeri su ustvari posledica globalnog trenda integracije sektora finansijskih usluga.

2.3.2. Penzioni fondovi

Penzijski fondovi (engl. pension funds) su naročito važni za akcionare i privatna preduzeća, a naročito su važni za berze gde su svi veliki institucionalni investitori. Prema nekim podacima, pezioni fondovi širom sveta imaju više od 20 triliona US$ dolara u imovini, i da su najveća kategorija investitora, čak veća i od investicionih fondova, osiguravajućih društava, hedž fondova ili privatnog kapitala tako da danas, veličina penzijskih fondova, određuje i nivo razvijenosti i ekonomsku snagu svake zemlje. Penzijski fondovi su inače odigrali veliku ulogu u nastanku globalnih tokova novca, posebno preko svojih velikih prekograničnih ulaganja, usmeravanjem viška dugoročne likvidne aktive zemalja G8 i zemlja OPEC-a prema zapadnim berzama i tržištima, istinski doprinoseći integrisanom razvoju i na taj način efikasnijem globalnom finansijskom sistemu.

Penzioni fondovi su vrsta finansijskih institucija, državnih ili privatnih, samostalnih ili pod okriljem preduzeća ili banaka specijalizovanih za penziono osiguranje. Funkcionišu tako što zaposleni (svi, ako je osiguranje obavezno, ili oni koji su izabrali dati fond ako je dobrovoljni) tokom svog radnog veka uplaćuju određeni doprinos (procentualno) iz plate u fond, koji ta sredstva može da ulaže na tržište kapitala i tržišta novca.

Na osnovu prava stečenog ovim uplatama, svako zaposleno lice kada pređe određenu starosnu granicu, doživotno ili ograničeni broj godina (opet zavisno od propisa i izbora svakog pojedinca), redovno ili u nepravilnim razmacima, prima (ili podiže) određenu penziju. To je u suštini kompenzacija koju prima zaposleni nakon odlaska u penziju ili to je fiksni iznos novca koji prima redovno nakon penzionisanja od strane vlade, bivšeg poslodavca, ili osiguranja. Postoje penzioni fondovi koji imaju dovoljno sredstava za nesmetanu i redovnu isplatu penzija, jer su to fondovi koji godinama akumuliraju sredstva i plasirajući ih na tržištu kapitala uvećavaju ih svakodnevno. No, postoje i penzioni fondovi (naročito državni) koji


imaju problem da akumuliraju dovoljno sredstava da isplate penzije. Zašto? Zato što te zemlje koje nemaju bogate penzione fondove, penzije isplaćuju na teret budžeta države. Rashodi po tom osnovu sve su veći, tako da dostižu vrednosti od 5 do 20% BDP-a tih zemalja a ako se uzme u obzir da se prosečna dužina života povećava, da opada natalitet, da se učešće straijih osoba u ukupnoj populaciji povećava i da se odnos zaposlenih i penzionera pogoršava na štetu zaposlenih, situacija se još više usložnjava. Zato je potrebno, svugde gde isplata penzija predstavlja veliko opterćenje za državu, tražiti nove modele penzionih fondova koji bi trebalo da obezbede izvesniju i sigurniju starost svim penzionerima.

U svetu postoje dva reformisana modela penzionih fondova. Jedan je model prihvaćen od strane zemalja članica Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD) a drugi je model Svetske banke (IBRD).

Prema modelu OECD-a, reforma penzionog osiguranja treba da se usmeri na:

- smanjenje visine penzija, gde se penzije ne smanjuju nominalno nego kroz racio penzija i zarada, odnosno, produženjem radnog veka zarade rastu u odnosu na penzije,

- smanjenjem broja korisnika, tako što se povećava broj godina staža ili pomeranjem starosne granice za odlazak u penziju i

- povećanjem prihoda, koje je moguće ostvariti kroz povećanje stope doprinosa ili kroz povećano učešće države.

Prema modelu Svetske banke, reforma penzionog osiguranja je moguća kroz tri stuba finansiranja i to:

- prvi stub, koji podrazumeva: obavezno javno osiguranje, odnosno, tekuće finansiranje na osnovu generacijske solidarnosti, povećanje starosne granice na 65 godina i jednakost penzija za isti radni staž,

- drugi stub, podrazumeva obavezno privatno osiguranje, odnosno obavezan penzioni fond koji funkcioniše na obaveznoj kapitaliziranoj

53Dr Marinko Bošnjak, Ključne makroekonomske neravnoteže kao izazov ekonomske politike, Ministarstvo finansija Srbije, Beograd, 2009, str.4.

Slikaa br.10 Učešće penzija u % u BDP Srbije53


štednji i gde se visina penzije određuje visinom uplaćenih doprinosa uvećanih za kamatu i

- treći stub ili dobrovoljni penzioni fond se zasniva na dobrovoljnoj kapitaliziranoj štednji, isti je kao i drugi stub s tim što je na dobrovoljnoj osnovi.

Finansiranja penzijskog osiguranja različita su i zavise od toga da li su javni ili privatni fondovi u pitanju.

Javni penzioni fondovi se finansiraju preko:54

- PAYG-a ili (engl. pay as you gou) sitema, tj. preko tekućeg usklađivanja prihoda sa rashodima iz penzionog osiguranja i kod kojeg je zastupljena uglavnom distributivna funkcija i

- po modelu akumulacije kapitala ili fuli fandid (engl. fully funded) sistema.

Privatni penzioni fondovi se uglavnom finansiraju preko modela akumuliranja.

PAYG sistem finansiranja je sistem po kome se penzije finansiraju iz tekućih doprinosa zaposlenih i poslodavaca i u jednom delu prate zarade. Namera ovog modela je da se formira rezrvni fond dovoljan za isplatu penzija za par meseci unapred. Sredstva rezervi treba da se plasiraju na finasijskom tržištu ali isključivo u dužničke hartije od vrednosti emitovane od strane države. Međutim, praksa pokazuje da ovaj tip finansiranja nije zadovoljavajući jer gde god da je u primeni, država asistira svojim sredstvima u isplati tekućih penzija.

Tip finasiranja penzionih fondova akumulacijom kapitala (engl. fully funded), provodi se na principu štednje i principu kapitalizacije. Ovde buduće penzije zavise od uplaćenih doprinosa i od prinosa na investirana sredstva doprinosa, tj. od stope kapitalizacije. Mlađi ljudi preferiraju ovaj način finansiranja penzionih fondova, jer je sopstveni interes veoma izražen za razliku od starijih osoba ili osoba koje su se rano penzionisale. Ovaj tip finasiranja zahteva duže vreme oplodnje sredstava a moguće je . primeniti ga i kod javnog penzionog osiguranja, međutim, i u ovom slučaju, najviše se investira u državne hartije od vrednosti pa sistem ne daje dobre rezultate kao kada se primeni na dobrovoljnom penzionom osiguranju gde se sredstva najčešće ulažu u hartije od vrednosti koje donose veće zarade a to su uglavnom akcije.

Finasiranje penzija uvek je aktuelno, jer je teško pomiriti dva različita sitema, po kojima mlađoj generaciji odgovara sistema akumulacije kapitala, dok starijima ne odgovara, jer bi naglim prelaskom na ovaj sistem, PAYG sistem prestao da funkcioniše i starije generacije bi ostale bez penzija. Problem je moguće

54Dr Tatjana Rakonjac Antić, Penzijsko i zdravstveno osiguranje, Centar za izdavačku delatnost Ekonomskog

fakulteta u Beogradu, Beograd, 2008, str. 16.


rešiti korišćenjem zajedničke forme što mnogi teoretičari preporučuju, jer zaposleni mogu biti oporezovani za PAYG sistem, čime će izdvajati sredstva doprinosa za sadašnje penzionere i mogu štedeti za svoje penzionerske dane u isto vreme. Pretpostavka je da ovo rešenje može da obezbedi sredstva za isplatu potpunih penzijskih nadoknada postojećim penzionerima.

Privatni penzioni fondovi funkcionišu u skladu sa propisima jedne zemlje, tj. funkcionalno i bilansno su potpuno samostalni bez obzira ko ih je osnovao i njima upravlja upravni odbor, dok portfoliom ulaganja upravljaju portfolio menadžeri odnosno društva za upravljanje penzionim fondovima koji u svom sastavu moraju da zapošljavaju kadrove sa potrebnim kvalifikacijama i odgovarajućim diplomama. Privatni penzioni fondovi svoje prihode ostvaruju po osnovu uplate doprinosa i po osnovu prinosa na investirani kapital. Doprinose uplaćuju u utvrđenom procentu svoje zarade, uplatama poslodavaca i kombinacijom uplata zaposlenih i poslodavaca.

Prihod po osnovu investiranja ostvaruje se na više načina: po osnovu dividende i po osnovu prihoda od kamata i po osnovu kapitalne dobiti usled povećanja tržišne vrednosti aktive fonda.

Kod penzionih fondova bilo koji da su u pitanju, na prvom mestu je sigurnost ulaganja tako da je u mnogim zemljama samim propisima određena divezifikacija

55 Dr Tatjana Rakonjac Antić, Penzijsko i zdravstveno osiguranje, Centar za izdavačku delatnost Ekonomskog

fakulteta u Beogradu, Beograd, 2008, str. 21.

Šema br. 10. Finansiranje penzionog fonda akumulacijom kapitala55


plasmana, ne pojedinačno nego grupe hartija od vrednosti. Tako su na prvom mestu ulaganja u obveznice države i bonitetnih kompanija, a zatim u akcije i druge hartije u vrednosti.

Pozitivni efekti ulaganja u privatne penzione fondove ogledaju se kroz spoznaju osiguranika da ulažu i štede za sebe, razvoj tržišta kapitala kroz povećanu tražnju za hartijama od vrednosti i jačanje konkurencije na tržištu kapitala. Negativni efekti štednje i akumulacije kroz penzione fondove mogli bi da se osete u zemljama sa visokom stopom inflacije i zemljama zahvaćenim recesijom (pogoršanje svih makro pokazatelja; inflacije, zaposlenosti, industrijske proizvodnje, BDP-a).

U nekim zemljama, poslovne banke vode penzione fondove kompanija, jer upravljanje ovakvim institucijama zahteva znanja i veštine kadrova banke (portfolio menadžeri) u skladu sa dogovorenim generalnim kriterijumima. Od ovakvih i sličnih poslovnih poteza svi imaju određene koristi. Banka ima ogromnu depozitnu bazu i redovan priliv svakog meseca, a fondovi sigurnost u plasmanima i zaradu po više osnova.

2.3.3. Investicioni fondovi - kompanije

Investicioni fondovi (engl. investment funds) su finansijske institucije i značajni predstavnici institucionalnih investitora svake zemlje. Slikovito rečeno, investicioni fondovi su investiciona vozila izrađena s ciljem da prikupe sredstva investitora, odvezu ih na jedno mesto i zamene za portfolio finansijske instrumente, kao što su akcije, obveznice i druge hartije od vrednosti. A još prostija definicija investicionog fonda mogla bi da glasi da je to samo još jedna vrsta štednje stanovništva i privrede. Štednja se obavlja kupovinom akcija ili investicionih jedinica čija se protivvrednost izražena u valutama zemalja iz kojih potiču, plasira na finansijska tržišta za kupovinu hartija od vrednosti, a najčešće na tržišta kapitala i tržišta novca. Investicioni fondovi nude malim investitorima profesionalno upravljanje i raznovrsnu korpu finansijskih instrumenata uz pristupačne troškove.

Svaki investicioni fond, formira se radi realizacije određenih ciljeva tako da neki osnovni cilijevi mogu da budu: redovan prihod, rast i prihod i budući rast itd. Da bi ostvario sebi postavljene ciljeve (slike br.11a,11b,11c)56, svaki fond ulaže u hartije od vrednosti. A da bi mogli da identifikuju takve hartije od vrednosti,

56 Keneth M. Morris & Virginia B. Morris, Novac & investiranje, vodič kroz hartije od vrednosti, Korak Plus,

Beograd, 1999, str. 108-109.


fondovi vrše ozbiljne analize, uključujući i tzv. analizu „odozdo ka vrhu“ (engl. bottom-up)57 koja podrazumeva detaljnu analizu pojedinačnih kompanija.

Međutim, uvek postoji određeni stepen rizika da investicioni fond neće moći da ostvari planirani cilj. Neki investicioni fondovi su rizičniji od drugih. Tako, ako fond ulaže u tek osnovane, male kompanije rizikuje da će da ostvari gubitak na nekim ulaganjima, ali ipak veruje da će bar na nekima od njih da ostvari pozitivne efekte u vidu kapitalne dobiti ili dividende. Pored kriterijuma izbora mogućih ciljeva, za klasifikaciju investicionih fondova mogu se koristiti i drugi kriterijumi.

Prema kirterijumu ročnosti hartija od vrednosti, investicioni fondovi se dele na:

- investicione fondove koji investiraju na tržištu novca i - investicione fondove koji investiraju na tržištu kapitala.

57Fundamentalna analiza uključuje analiziranje poslovanja prikazanih u finansijkim izveštajima, njihov

menadžment i konkurentske prednosti, kao i svojih konkurenata i tržišta. Kada se primenjuje na budućnost fokusiraju se na ukupno stanje u privredi, te na kamatne stope, proizvodnju, zarade, i menadžment. Prilikom analize berze i budućih ugovora, koriste fundamentalne analize gde postoje dva osnovna pristupa: bottom-up analize i top down analize. Fundamentalna analiza se vrši na istorijske i sadašnje podatke, ali sa ciljem izrade finansijskih prognoza.

Slika 11a Investicioni fond čiji je cilj redovan prihod


Na tržištu novca, investicioni fondovi investiraju u kratkoročne hartije od vrednosti izdate pre svega od države; obveznice i blagajnički zapisi kao i depzitni cetifikati poslovnih banaka i komercijalni zapisi različitih kompanija.

Slika br. 11b Investicioni fond čiji je cilj rast i prihod

Slikabr. 11c Investicioni fond čiji je cilj budući rast


Na tržištu kapitala investicioni fondovi investiraju u dugoročne hartije od vrednosti uglavnom izdate od države i sa fiksnim prinosom. U najvećem delu to su obveznice države, državnih kompanija, velikih poslovnih banaka, opština ili municipalne obveznice (engl. municipatilies bonds),58 ali i akcije bonitetnih kompanija.

Prema kriterijumu karakterističnih predmeta i područja ulaganja dele se na:59

- plasman u akcije domaćih kvalitetnih kompanija, - plasman u akcije međunarodnih kompanija, - plasman u akcije kompanija u određenoj zemlji (engl. country finds), - plasman u akcije kompanija određene privredne grane, - plasman u akcije kompanija koje su prošle kroz proces stečaja ili im

stečaj preti (engl. turnabout funds), - plasman u akcije indeksiranih fondova (engl. index funds), - plasman u državne obveznice, - plasman u obveznice korporacija visokog kvaliteta, - plasman u obveznice korporacija niskog kvaliteta (engl. junk bonds), - plasman u municipalne obveznice, - plasman u balansirane investcione fondove (akcije i obveznice), - plasman u kratkoročne obveznice novčanog tržišta (engl. money market

mutual funds) itd.

Najčešća podela investicionih fondova u praksi jeste podela na:

- investicione fondove zatvorenog tipa (engl. closed-end funds) i - investicione fondove otvorenog tipa (mutal funds).

Za investicione fondove zatvorenog tipa karakteristično je da se formiraju u obliku akcionarskih društava i da emituju fiksni broj akcija koje inicijalno prodaju na primarnom tržištu putem javne ponude. Na isti način emituju i dodatne akcije u dužim vremenskim intervalima, stim što ne otkupljuju sopstvene akcije od njihvih akcionara. Ako je fiksni broj akcija onda je i fiksni kapital koji se više ne menja za vreme rada zatvorenog investicionog fonda. Ko želi da postane član zatvorenog investicionog fonda onda to može učiniti samo kupovinom akcija zatvorenog investicionog fonda preko berze, odnosno ukoliko akcionari žele da unovče svoje akcije, iznose ih na sekundarno tržište i prodaju, kao što ih i kupuju. Naravno, sve transakcije kupovine i prodaje na sekundarnom tržištu, odvijaju se preko posrednika, tj. preko brokersko-dilerskih kuća ili kompanija.

Danas, međutim, u praksi dominiraju otvoreni investicioni fondovi, iako su nastali posle zatvorenih investicionih fondova, pre svega, zbog svoje

58 Municiplane obveznice su oslobođene od poreza na prihod od kamata. 59 Dr Milutuin Ćirović, Bankarski menadžment, Ekonomski institut, Beograd, 1995, str. 213-214.


marketabilnosti. Ključni mehanizam kod otvorenih investicionih fondova je da svoja novčana sredstva može da uplati ili povuče kad god želi, odnosno, vlasnik akcije otvorenog investicionog fonda u svakom trenutku može da proda svoje akcije fondu, po punoj vrednosti neto aktive, odnosno, investicionih jedinica. To nije slučaj sa akcijama zatvorenih investicionih fondova, jer se njhove cene formiraju na sekundarnom tržištu. Investiranje novca u otvorene investicione fondove je jedan vid dugoročne investicije. Kod otvorenih investicionih fondova se ustvari radi o promenljivom kapitalu, na primer kada investitori plaćuju novčana sredstva onda se kapital (imovina) fonda povećava i obrnuto - kada investitori povlače svoja novčana sredstva, onda se imovina fonda smanjuje.

Osnivači investicionih kompanija su najčešće velike poslovne banke, mada i druge finansijske institucije (osiguravajuće kompanije, berzanske firme) mogu biti osnivači i veliki akcionari investicionih fondova. Osnivanjem investicionih fondova, u razvijemim zemljama, poslovne banke drže pod kontrolom ulaganja u investicione fondove, mada je investicioni fond potpuno odvojena finansijska institucija od svojih osnivača jer posluju po različitim principima i svako za sebe ima svoje bilanse i rezultate poslovanja. Akcionari jedino mogu da se nadaju dividendi i kapitalnoj dobiti ukoliko fond ostvaruje pozitivne rezultate poslovanja, međutim, nadzor i kontrolu poslovanja investicionih fondova u svim organizovanim finansijskim sistemima vrši nadležni državni organ (Komisija za hartije od vrednosti) s ciljem zaštite akcionara i investitora u fondu. Investicioni fond kao i svako akcionarsko društvo ima skupštinu društva i upravni odbor. Skupštinu društva čine akcionari koji biraju i postavljaju upravni odbor, dok upravni odbor bira nezavisnu kompaniju koja će da upravlja fondom, odnosno portfoliom investicionog fonda.

Te kompanije se u domicilnim uslovima nazivaju društvima za upravljanje investicionim fondovima dok u razvijenom svetu taj posao obavljaju uglavnom banke, odnosno posebni oragnizacioni delovi banaka specijalizovanih za tu vrstu poslova; za prikupljanje investitora i upravljanje portfoliom plasiranih sredstava. Društvo za upravljanje je takođe akcionarsko društvo zatvorenog tipa koje takođe ima svoju skupštinu, koja bira direktora i članove uprave. Za svoj rad u ime i za račun fonda društvo naplaćuje proviziju koja služi za pokriće troškova poslovanja investicionog fonda (troškovi portfolio menažera, troškovi transakcija investicionog fonda, troškovi marketing usluga) i iznosi od 0,25 do 1,2% tržišne vrednosti neto aktive investicionog fonda. Jedno društvo za upravljanje investicionim fondovima može da upravlja sa više fondova stvarajući tzv. kišobran ili grupu investicionih fondova koje pokrivaju.

Već je pomenuto da investicioni fondovi, odnosno, njihovi akcionari ostavruju prihode na finansijskom tržištu (kapitalna dobit, kamate po hartijama od vrednosti) i iz finansijskog rezultata, u slučaju ostvarenja dobiti, koja može da se rasporedi u dividendu, delimično ili u celeosti. Međutim, bez obzira na pozitivan


rezultat i ostvarenu dobit, odluka skupštine akcionara može da bude da se dividenda uopšte ne deli nego da se u celini ostavlja u rezervama fonda, čime se povećava ukupan potencijal fonda. Društvo za upravljanje investicionim fondom, najodgovornije je za stvaranje ili „kreaciju“ prihoda investicionog fonda jer poseduje kadrovski potencijal i tehničke mogućnosti uz obavezu da se pre svega rukovode principima; sigurnosti, likvidnosti i profitabilnosti. Te principe nije lako ispoštovati jer investiranje koje je istovremeno i profitabilno i sigurno, predstavlja vrhunac umeća portfolio menadžera, ili njegove kompanije. Postoje društva koja ostvaruju zavidne rezultate u pogledu ostvarenih prihoda, no i tu postoje određena zakonska ograničenja većine zemalja, koja se odnose na odgovarajuće proporcije ulaganja po pojedinim hartijama od vrednosti, tj. gornje granice ulaganja kako u dužničke tako i u vlasničke hartije od vrednosti. Informacije o poslovanju investicionih fondova zainteresovani investitori mogu da pronađu u „prospektima,“ štampanim dokumentima koji sadrže istorijske i aktuelne osnovne podatke o akcijama i akcionarima, imovini i poslovnim rezultatima, iz kojih lako uočavaju i drugi pokazatelji koji im mogu biti od koristi, kao što su pokazatelji profitabilnosti (ROA, ROE), likvidnosti i drugi. Ukoliko se odluče da investiraju u određeni investicioni fond neophodno je da znaju i vrednost investicione jedinice i trendove njenog kretanja koji su takođe dostupni iz više izvora. Inače, vrednost investicione jedinice, izračunava se na jednostavan način:

opticaju u HOV broj

obaveze - OA) HOV vrednost (Tržišna NAV

+= (1)

gde su:

NAV = neto vrednost aktive (engl. net asset vellue ili bid ili sell price), Tržišna vrednost HOV = ukupan portfolio svih akcija i svih obveznica i ostalih HOV, OA = ostala aktiva (gotovina u blagajni, kratkoročni papiri) i Obaveze = ukupne obaveze investicionog fonda.

NAV je temeljni parametar investicionih fondova i predstavlja neto vrednost aktive po akciji fonda koja se izračunava na kraju svakog radnog dana, tj. na zatvaranju berzi na kojima se kotiraju i koje važe do sledećeg radnog dana. Ukupna vrednost aktive fonda dobija se kao zbir umnožaka svih cena hartija od vrednosti i njihovih količina, uvećanih za ostalu aktivu (gotovina u blagajni i kratkoročne hartije i sl.), a kada se ta vrednost umanji za obaveze fonda i podeli sa brojem akcija fonda u opticaju, dobija se neto vrednost aktive fonda po akciji ili NAV, ili cenu po kojoj otvoreni investicioni fond prodaje svoje akcije ili investicione jedinice od investitora.


Investiranje u investicione fondove ima svoje prednosti, ali i nedostatke od kojih treba pomenuti:

- profesionalni menadžment koji poseduje svaki fond, sa punim radnim vremenom i koji istražiuju pogodna mesta i mogućnosti investiranja. Vreme, trud i stručnost koju posvećuju investicijama daleko premašuju mogućnosti pojedinačnog investitora,

- diversifikacija plasmana kojom se izbegavaju nesisitemski rizici i gde individualni investitor postaje suvlasnik visoko diverzifikovane aktive koju sam kao investitor ne bi nikada mogao da sakupi iz razloga nepoznavanja tržišta i njegove strukture i nedostatka kapitala i

- niži transakcioni troškovi i provizije, takođe su evidentni jer individualni investitori koriste niže tarife namenjene velikim transakcijama a koje obavljaju fondovi.

Nedostaci ulaganja u investicione fondove mogli bi da se identifikuju samo kao određeni stepen verovatnoće da fondovi mogu da ostvare i gibitke, naročito u slučaju sistemskog rizika. Međutim, kada banke iskazuju gubitke, obavezne su da obračunavaju i isplaćuju kamate svojim štedišama osim u slučaju da su u fazi stečaja ili likvidacije. No i u takvim slučajevima najveći deo malih depozita (depoziti stanovništav) zaštićen je do određene visine, jer su ti depoziti osigurani i za njih garantuje država. U takvim slučajevima stanovništvu je logičnije je da ulaže u banke no, ostali deo učesnika na finansijskom tržištu; kao što su mala, srednja pa i velika preduzeća, ne bi imali nikakve koristi ni od ulaganja u takve banke jer njihovi ulozi nisu ničim zaštićeni. Ostali bi da čekaju da kao poverioci dođu do nekog dela svoji sredstava iz zajedničke stečajne mase tih banaka.

Ono što motiviše investitore da ulažu u investicione fondove jeste, ipak zarada, koja je mnogo veća od zarade po kamatama koju mogu da ostvare u bankama, bilo koji vid štednje da je u pitanju, uz uslov, da se izabere kvalitetan investicioni fond.

2.4. BERZANSKI POSREDNICI

Danas postoji mnoštvo definicija berzanskih posrednika, definisanih sa raznih aspekata i različitog nivoa preciznosti. Na primer, jedni autori smatraju da su to: pravna lica koja imaju dozvolu za pristup berzi i ovlašćeni su da sklapaju berzanske poslove kao kupci i kao prodavci. Posluju sa drugim ovlašćenim posrednicima, a predmet trgovine su hartije od vrednosti i roba koja je zvanično registrovana na berzi.60 Drugi pak kažu, da su to pravna lica i ovlašćene banke

60 www.nbs.rs


osnovane po posebnom zakonu za poslove trgovanja hartijama od vrednosti na organizovanom finansijskom tržištu, odnosno, berzi, dok treći smatraju, da su to finansijske institucije koje učestvuju u trgovini na finansijskom tržištu. Sve navedene definicije su tačne, ali ne dovoljno, jer sve navode samo pojam pravnog lica ili institucije. Ali, ako je tačna činjenica, da u nekim delovima sveta postoje i nezavisni brokeri koji rade za druge i samo za sebe kao fizička lica, onda bi definiciju o berzanskim posrednicima trebalo dopuniti i učiniti je prihvatljivijom. Ta definicija bi mogla da glasi: berzanski posrednici su pravna i fizička lica koja posreduju između kupaca i prodavaca berzanskog materijala.

Svi berzanski posrednici svoju osnovnu aktivnost obavljaju na berzama kao jednom od specifičnih finansijskih tržišta i pre nego se nastavi razmatranje posrednika, potrebno je upoznati neke osnovne pojmove i elemente berze.

2.4.1.Berza

Berza (engl. stock exchange) je zvanično tržište na kome se obavljaju aktivnosti kupovine i prodaje hartija od vrednosti čije se cene formiraju na bazi ponude i potražnje ili „berza je tržište kapitala, sastajalište (simbolično rečeno) onih koji žele da ulože novac u hartije od vrednosti ili za njih ponovo dobiju novac.“61 Smatra se specifičnom vrstom finansijske institucije sa primarnom funkcijom da učesnicima na berzi omogući da pozajme kapital prodajući investitorima hartije od vrednosti a njena sekundarna funkcija je da tim investitorima omogući prodaju hartija od vrednosti drugima. Trgovina na berzi odvija se između berzanskih posrednika koji treba da ispune rigorozne kadrovske, organizacione i finansijske standarde kako bi bili primljeni u članstvo. Članovi berze se nalaze u definisanom berzanskom prostoru i imaju mesto na berzanskom parketu što je tradicionalni naziv za pravo da se učestvuje u trgovini. Karakterističan primer danas, jesu: Njujorška, Londonska, Tokijska, Frankfurtska i druge berze. Veliki broj berzi ima ograničen broj ovih mesta čijom se kupovinom odnosno zakupom, uz ispunjenje drugih strogih uslova, stiče eksluzivno pravo kupovine na berzi. Samo dakle, ovlašćeni učesnici imaju pravo pristupa berzanskom parketu što uz poštovanje rigoroznih pravila unosi neophodnu dozu poverenja i sigurnosti u berzanski posao.

Pored berzanskog postoji i vanberzansko organizovano tržište (Over the Counter market-OTC) koje svoj prostor posmatra virtuelno i gde se promet hartija od vrednosti odvija putem elektronske opreme. Dileri na različitim lokacijama i sa svojim inventarima hartija od vrednosti, povezani su na elektronski način

61 Andre Kostolanji, Izazov berze, Caligraph, Beograd, 2007, str.15.


trgovanja. I na ovom tržištu se sučeljavaju ponuda i tražnja uz stroga pravila i propisane procedure trgovanja. Pravi primer ovakvog tržišta je NASDAQ ( National Association of Securities Dealers Automated Quotations) koji osnovan još1971. godine i slovi kao najveće tržište državnih obveznica SAD.

Za razliku od organizovanih, berzanskih i vanberzanskih tržišta, postoji i neorganizovano tržište koje obuhvata sve finansijske transakcije koje se izvode mimo berzanskih i vanberzanskih tržišta. Ustvari, svako neorganizovano tržište je vanberzansko a obuvata sve direktne, redovne i sporadične, najčešće privatne, kontakte kupaca i prodavaca u kojima se odvija trgovina raznim finansijskim instrumentima i zaključuju razne finansijske transakcije.62

Za svoje usluge svaka berza naplaćuje naknade (jednokratne; prilikom učlanjenja na berzu, godišnje, mesečne) i provizije na nivo ostvarenih transakcija koje su prilično razlikuju a zavise od metode trgovanja i tržišta na kome se obavljaju.

Iz prethodnih opisa i definicija berze, moguće je izvesti zaključak da su za postojanje jedne berze potrebna četiri osnovna elementa. To su: mesto trgovanja, predmet trgovanja, pravila trgovanja i učesnici trgovanja.

Mesto trgovanja se kroz istoriju menjalo; od gradskih tržnica, gostionica, preko posebnih zgrada do globalne elektronske mreže. Jedna od poznatijih mreža je GLOBEX63 ili Globalna berza koju su stvorile dve čikaške, te londonska i pariska berza što je definitivno umanjilo značaj određenog mesta, jer je borkerima omogućeno da se sa bilo kog mesta mogu da uključe u proces trgovanja, kao da su bukavalno na nekom parketu u nekom mestu.

Predmet trgovanja mora da bude tipiziran i standardizovan da bi moglo da se sa njim trguje bez uzorka, tako da, kada su valute i hartije od vrednosti u pitanju, ne postoji nikakav problem da se trgovina odvija. Kada su robe u pitanju, u samim počecima trgovanja neke robe su standardizovane no, razvojem tehnologije ovog posla, odustalo se od te prakse tako da se trgovalo na poverenje, na reč. S vremenom se i od poverenja odustalo i prešlo na pravila, odnosno uzanse (dobri poslovni običaji) koje je, svako ko je želeo da trguje na berzi, morao da prihvati.

Pravila trgovanja su takođe doživela svoju evoluciju a odnose se na propise u trgovanju i na odnose između učesnika u trgovini; modeli prikupljanja ponuda i tražnje, izdavanje i uparivanje naloga, zaključivanje transakcija itd.

Kada se navodi struktura, odnosno, učesnici berzanske trgovine, uglavnom se misli samo na brokere i dilere kao pravnim licima, međutim, tu su i nezavisni

62 Dr Dejan Šoškić, Dr Boško Živković, Finansijska tržišta i institucije, Centar za izdavačku delatnost

Ekonomskog fakulteta u Beogradu, Beograd, 2009, str. 44. 63 Međunarodna berzanska korporacija Globeks je jedna od vodećih svetskih berzi mreža brokera sa lokacijama

širom Kanade, Australije, SAD, Velike Britanije i Novog Zelanda. Imaju više od sedamnaest hiljada kupaca širom sveta gde obave više od četiri milijarde US$ vrednih, transkacija godišnje.


brokeri kao fizička lica, i drugi viši oblici posredovanja pravnih lica. To su brokersko-dilerska društva (BDD) koja, zahvaljujući certifikatima svojih kadrova, imaju pravo da se bave i poslovima: investicionih savetnika, portfolio menadžera, market mejkera i pokrovitelja emisija. Pored nabrojanih berzanskih posrednika, tu su i ovlašćene banke za brokersko dilerske poslove, kastodi banke i društva za upravljanje investicionim fondovima.

U domicilnim uslovima, berzu mogu da osnuju fizička i pravna lica kao i država, a za osnivanje berze, potrebno je obezbediti: osnivački akt, dokaz o poreklu i dokaz o uplati kapitala, dokaze o tehničkoj i kadrovskoj osposobljenosti, statut, pravila poslovanja itd. Kada Komisija za hartije od vrednosti utvrdi da su ispunjeni svi traženi uslovi, donosi rešenje o davanju dozvole za rad, nakon čega se upisuje u registar privredne delatnosti. Pravilnikom o listingu i kotaciji uređuju se uslovi za postupak prijema na listing hartija od vrednosti a postoji i komisija za listing i kotaciju hartija od vrednosti kao i arbitraža koja rešava sporove između učesnika na berzi. Trgovina hartijama od vrednosti na berzi počinje samim prijemom hartija od vrednosti na listing berze a nakon trgovanja, svakog dana se objavljuje kursna lista koja sadrži podatke o hartijama kojima se trgovalo, količinama, cenama i promanama cena hartija od vrednosti. Nadzor nad poslovanjem berze vrši Komisija za hartije od vrednosti dva puta godišnje i ako naiđe na nezakonitosti u sisitemu berze, daje različite naloge, od privremene obustave rada do oduzimanja dozvole za rad. Najpoznatije i najveće svetske berze su: Njujorška berza ili NYSE (New York Stock Exchange), Američka berza ili AMEX (American Stock Exchange), Tokijska berza ili TSE (Tokyo Stock Exchange), Londonska kraljevska berza ili LSE (London Royal Stock Exchange), Frankfurtska berza ili FWB (nem. Frankfurter Wertpapierborse). Za njima su mnogo manje i slabije evropske berze; Francuske, Švajcarske, Italije, Holandije i Španije kao što su i berze Azije, Australije i Latino Amerike.

2.4.2. Brokeri, dileri i brokersko-dilerska društva

Brokeri su posrednici u trgovanju hartijama od vrednosti koji na berzi nastupaju kao zastupnici (u ime i za račun svojih klijenata) ili kao komisionari (u svoje ime a za račun klijenata). Poslove brokera može da obavlja samo lice koje ima dozvolu za njihovo obavljanje i svako ko želi da trguje na berzi mora da angažuje brokera kako bi preko njega ispostavljao naloge za prodaju ili kupovinu hartija od vrednosti. Broker (engl. broker, nem. makler) je, dakle, berzanski posrednik i ovlašćen je da sklapa berzanske poslove kako u svojstvu kupca tako i u svojstvu prodavca hartija od vrednosti. Nalogodavac na taj način može da ostane


nepoznat (što zavisi i od pravila koja važe na određenom tržištu), ali on u potpunosti snosi rizik preduzetog posla. Brokeri ne snose rizik i ne mogu davati garancije za krajnji ishod posla. Oni posluju samo sa drugim ovlašćenim posrednicima, a predmet trgovine mogu biti samo robe i hartije od vrednosti koje su zvanično registrovane na berzi. Brokeri su specijalisti za vrstu posla ili predmet kojim se bave. Za svoje posredovanje naplaćuju proviziju, tzv. brokeražu koja se obično određuje kao procenat od obavljenog prometa, koji može da opada sa porastom vrednosti transakcije.

Postoji više vrsta brokera. Osnov za njihovu klasifikaciju nalazi se u tradiciji, zakonskoj regulativi pojedinih zemalja, ali i u propisima koje donose berze.

Tako postoji podela koja se ne pominje često u literature, na brokere kao društva ili pravna lica i brokere kao radna mesta u brokerskom društvu. Broker kao društvo ili pravno lice, ne bi mogao da se registruje niti da funkcioniše u tom svojstvu, bez radnog mesta brokera, tj. bez zahtevane kvalifikacije određenog broja radnika u brokerskom društvu, koje se skraćeno naziva broker.

Druga podela bi mogla da se odnosi na brokere kao pravna, ali i fizička lica u prometu prema kriterijumu poslova koje obavljaju na:

- komisione brokere (nezavisni brokeri, čija mesta na berzi glase na pojedinačna imena fizičkih lica, mogu da rade za klijente, druge brokere ili za sebe),

- berzanske brokere (zovu se još i brokeri brokera, izvršavaju naloge drugih brokera),

- brokere specijaliste (mogu da obavljaju uloge; akcionara, dilera i brokera),

- brokere na podu (posluju na parketu berze), - diskontne brokere (rade isključivo usluge kupovine i prodaje i za

niske provizije) - servisne brokere (pružaju komplet usluge, pored usluga kupovine i

prodaje, svojim klijentima pružaju savete, konsalting i finansijske analize,

- trejdere ili trgovce (rade za profit, ne za proviziju, pravi su berzanski špekulanti), itd.

Dileri (engl. dealer) su trgovaci hartijama od vrednosti koji istupaju u svoje ime i za svoj račun (principal). Zaradu ostvaruju razlikom u ceni hartije od vrednosti tj. razlikom između prodajne i kupovne cene, snoseći eventualni rizik da pretrpe i gubitak. Diler može da radi i poslove brokera, odnosno da nastupa i kao komisionar i zastupnik a to znači da je to ujedno i viši nivo posredovanja. Taj status mu obezbeđuje njegova dozvola izdata od nadležnog organa i registracija kao pravnog lica, odnosno brokersko dilerskog društva.


Brokerska kuća ili brokersko-dilersko društvo (BDD) je preduzeće, firma ili pravno lice organizovano kao akcionarsko društvo, koje mogu da osnuju pravna ili fizička lica uz dozvolu nadležnog državnog organa, čija jedina delatnost može da bude poslovanje s hartijama od vrednosti u skladu sa propisima zemlje u kojoj vrši tu delatnost. To je dakle, firma za čije osnivanje postoje određeni uslovi kao što su pre svega visina kapitala, kadrovi, hardver i softver, poslovni prostor i opšta akta (statut, pravila poslovanja i dr.).

U domicilnim uslovima brokersko-dilersko društvo je zajedničko ime za sve nivoe obavljanja berzanskih poslova, samo što imaju različita ovlašćenja koja zavise od:

- visine minimalnog kapitala (broker; 50.000 evra, diler; 100.000 evra, market mejker; 200.000 evra, pokrovitelj emisije: 300.000 evra),

- strukture kadrova po kojoj svi oblici treba da zapošljavju, šefa računovodstva i internog revizora (mogu i investicionog savetnika), plus:

- za BDD brokera, potreban je najmanje jedan broker, - za BDD dilera, potrebno je najmanje, jedan broker i jedan diler, - za BDD market mejkera brokera, potrebno više dilera i brokera, - za BDD koje ima pravo da upravlja potfoliom hartija od vrednosti

za svoje klijente, potrebni su brokeri, dileri i najmanje jedan portfolio menadžer,

- za BDD pokrovitelja emisije hartija od vrednosti, potrebne su sve licence; brokeri, dileri, portfolio menadžeri i investicioni savetnici itd,

- tehničke opremljenosti koja podrazumeva informacioni sistem sa potrebnim tehničikim karakteristikama (centralni računar, broj radnih stanice, memorije,), sistem za obezbeđenje i zaštitu informacija tj. formiranje duplih podataka tzv. bek ap (engl. back up) server ali na potpuno drugoj lokaciji i sotftver odnosno program koji će da omogući pravilno funkcionisanje i koji će isporučivati kvalitetne informacije sa aspekta semantičnosti, sintaktičnosti i pragmatičnosti, tj. pravovremene, ažurne i tačne informacije.

U svom poslovanju, brokersko dilersko društvo treba da:

- obrazuje i posebne rezerve koje služe za pokriće eventualnih gubitaka koji proizilaze iz njegovog celokupnog poslovanja,

- da naročito vodi računa o likvidnosti; kroz planiranje, praćenje i preduzimanje odgovarajućih mera,

- vodi računa o adekvatnosti kapitala i izloženosti rizicima.

Brokersko-dilersko društvo je dužno da se rukovodi interesima klijenata tako što poštuje načelo ravnopravnosti kao što ni svoj interes ne bi trebalo da stavljaju


ispred interesa klijenata, investitora. Nadzor nad poslovanjem brokersko-dilerskog društva vrše: pre svega komisije za hartije od vrednosti ali i berze, tako da svako u svom domenu ima pravo da izriče sankcije u slučaju nepoštovanja pravila berzanskog poslovanja.

2.4.3. Ostali berzanski posrednici

Pored brokersko-dilerskih društava kao „klasičnih“ oblika poreskih obveznika i gde se uglavnom misli na brokerska društva ili dilerska društva postoje još i društvo:

- market mejkera, - portfolio menadžera, - agenata emisija, - pokrovitelja emisija, - ovlašćenih banaka i - kastodi banaka.

Market mejkeri (engl. market maker) su posebna vrsta brokersko-dilerskih društava koji ispunjavaju zakonske uslove za obavljanje market mejking poslova, a koji istovremeno prihvataju uslove market mejkinga ustanovljene od strane berze čiji su član. Sa berzom, potpisuju ugovor kojim se i formalno obavezuju na obavljanje market mejking poslova. Ključna razlika u odnosu na ostale učesnike u trgovanju je u tome što market mejkeri istovremeno ispostavljaju kupovne i prodajne dilerske naloge za određenu hartiju u kontinuiranom trgovanju, utvrđenu ugovorom o market mejkingu. Imaju ulogu katalizatora trgovanja tako što istovremenom kotacijom kupovine i prodaje, oni sprečavaju da zainteresovani prodavac ili kupac na nelikvidnom tržištu dođe u situaciju da bude usamljen bilo na strani ponude ili na strani tražnje. Time doprinose povećanju likvidnosti na konkretnoj hartiji, a posledično utiču na porast likvidnosti i prometa na čitavom tržištu. Interes i motiv market mejkera je kao i kod svih učesnika na finansijskom tržištu, profit. Za ove učesnike u trgovanju razlika između kupovne i prodajne cene, tj. raspon cene ili sprid (engl. spread), osnovni je izvor zarade, a kako bi se sprečile zloupotrebe, maksimalan dozvoljen raspon cene je ograničen postavljenim uslovima od strane berze. Osnovni princip je da se na najlikvidnijim hartijama od vrednosti, koje su i najatraktivnije za poslove market mejkinga, maksimalno ograniči raspon, dok je na nelikvidnijim akcijama taj raspon veći, da bi potencijalni market mejkeri imali veći motiv da trguju.

Portfolio menadžeri na finasijskim berzama su brokersko-dilerska društva koja imaju dozvolu nadležnih državnih organa (Komisija za hartije od vrednosti) da obavljaju poslove upravljanja hartijama od vrednosti ili celim portfolijima


hartija u ime i za račun svojih klijenata, investitora. Angažovanje portfolio menadžera, pomaže u definisanju investicionih prioriteta, identifikaciji uspešnih hartija od vrednosti, njihovoj diverzifikaciji i kontroli rizika, sa krajnjim ciljem; maksimiziranja profita i smanjivanja rizika. O ovim uslugama se potpisuje ugovor o upravljanju hartijama od vrednosti, u kome se društvo obavezuje da će za račun klijenta investitora, njegova sredstava ulagati u hartije od vrednosti a klijent se obavezuje da će za tu uslugu platiti proviziju. Sastavni deo ovog ugovora je i spisak ili portfolia hartija od vrednosti koje se poveravaju na upravljanje. Na kraju svakog meseca, vrši se procena vrednosti portfolia ulaganja na osnovu tržišne vrednosti hartija od vrednosti iz koji se portfolio sastoji i obaveštavaju se klijenti investitori. U procenu portfolia hartija od vrednosti uzimaju se pored razlike u ceni ili kapitalne dobiti i prinosi po osnovu kamata, dividendi i dobiti.

Brokersko-dilerska društva koja obavljaju poslove agenta emisije, organizuju poslove izdavanja hartija od vrednosti, uključivanja hartija na organizovano tržište i primenjuju strategiju organizacije distribucije hartija na najpovoljniji način za klijenta. Ugovorom o organizovanju distribucije hartija od vrednosti, brokersko-dilersko društvo nema obavezu da otkupljuje hartije nego da ih distribuira javnom ponudom ili bez nje, tako da treća lica vrše upis i uplatu hartija od vrednosti a klijent društvu isplaćuje naknadu.

Pokrovitelj emisije je naviši nivo brokrersko dilerskih poslova zato što je zakon odredio da je za osnivanje ovakve kuće ili kompanije, potreban najviši cenzus novčanih sredstava ili kapitala, a zatim i nivo znanja i potrebnih kadrova za ovu vrstu poslova a i zbog najveće društvene odgvornosti od svih brokersko-dilerskih društava. Zakonom a i ugovorom o pokroviteljstvu, predviđeno je da brokersko-dilersko društvo kao pokrovitelj ima obavezu da od izdavaoca ili emitera hartija od vrednosti kupi sve hartije i da nakon toga organizuje njihovu prodaju ili da kupi samo one hartije koje ostanu neuplaćene nakon isteka roka za upis i uplatu i da organizuje i njihovu distribuciju, dok je obaveza emitera da za te usluge plati odgovarajuću naknadu. U razvijenom svetu, ovaj posao obavljaju velike investicione banke jer se radi o velikim emisijama velikih korporacija, jer jedino one imaju snage i finansijskog potencijala da na sebe preuzimaju rizike vezane za neuspešnu ili nedovoljno uspešnu prodaju hartija od vrednosti.

Poslovne banke, takođe mogu da obavljaju poslove berzanskog posrednika ukoliko dobiju dozvolu za taj posao od nadležnog državnog organa. U domicilnim uslovima, banke dobijaju dozvole za obavljanje poslova posredovanja na berzi od Komisije za hartije od vrednosti, dok za obavljanje svih ostalih bankarskih poslova, poslovne banke dobijaju od centralnih banaka svojih zemalja. Da bi mogle da deluju i da se ponašaju kao brokersko-dilaerska društva, banke moraju, da za te namene, obezbede poseban organizacioni deo banke, da vode posebnu evidenciju tih poslova, te da ispunjavaju kadrovske i tehničke uslove. Novčani cenzus kao uslov, nigde se ne pominje, jer se zna da banke upravljaju sa mnogo većim


kapitalom od brokersko-dilerskih kuća, tako da banke koje žele da se bave posredovanjem na berzi, sve navedene uslove lako ispunjavaju i dobijaju dozvolu za rad. U tom delu posla, banke kao i svi drugi berzanski posrednici, ukoliko ne poštuju berzanska pravila trgovanja, podležu sankcijama centralne banke na preporuke Komisije za hartije od vrednosti i berze kao nezavisne finansijske institucije.

Poslovne banke, mogu da obavljaju i poslove čuvanja i izveštavanja o hartijama od vrednosti, tzv. kastodi poslove (engl. custody operations) ili poslove starateljstva nad imaocima računa hartija od vrednosti. Kastodi banka pruža kastodi usluge za razne klijente, uključujući i investicione i penzione fondove, razne agencije, osiguravajuća društva, preduzeća, zadužbine i druge individualne klijenate. Banke koje nisu glavni staratelji mogu da obezbede kastodi usluge za svoje klijente kroz aranžman sa velikim kastodi bankama. Uglavnom se bave, otvaranjem i vođenjem računa hartija od vrednosti svojih klijenata, u ime nezakonitih klijenata i izvrašavanjem naloga za prenos prava iz hartija od vrednosti, te njihovim pozajmljivanjem i obaveštavanjem vlasnika imalaca računa. Dozvolu za obavljanje navedenih poslova takođe daje Komisija za hartije od vrednosti uz potvrdu da je banka prethodno ispunila uslove; obezbeđenja posebnog prostora i posebnog organizacionog dela za ove poslove, da poseduje tehničke i kadrovske mogućnosti obavljanja ovih poslova.

-------------- //// ---------------

REZIME POGLAVLJA

Finansijski sistem je podsistem privrede, odnosno samo jedan od njenih sastavnih delova, što znači, da je zajedno sa ostalim podsisitemima u funkciji ispunjenja zadataka privrede. Finansijske institucije posreduju između deficitarnih i suficitarnih tranasaktora, posreduju između onih koji nude viškove svojih sredstava i onih kojima su ti viškovi potrebni. Postoje: kreditne finansijske institucije, nekreditne finansijske institucije, institucionalni investitori i berzanski posrednici. Depozitne institucije danas predstavljaju najbrojniju bankarsku grupu jer


prikupljaju depozite od najšireg kruga klijenata privredne i vanprivredne delatnosti a zahvaljijući brojnosti klijenata razvijaju i mreže svojih organizacionih delova (filijale, ekspoziture, šalteri) širom jedne regije ili zemlje. Centralni položaj u bankarskom sistemu svake zemlje, zauzima centralna banka kao specifična bankarska institucija. To mesto i taj nivo u hijerarhiji unutar bankarskog sistema, centralna banka zauzima zahvaljujući, pre svega, državi ili propisima države koja im omogućava taj nivo i takav status. Od instrumenata monetarne politike, centralne banke uglavnom koriste: operacije na otvorenom tržištu, politiku eskontnog mehanizma i obavezne rezerve. Currency board ili valutni odbor je monetarana institucija koja izdaje novčanice i kovani novac potpuno podržan (pokriven) inostranom rezervnom valutom i koji je potpuno konvertibilan prema rezervnoj valuti i sa fiksnim kursom. U grupu nekreditnih institucija i nekreditnih poslova spadaju: faktoring institucije, forfeting institucije, lizing institucije i franšizing poslovi. Institucionalni investitori su finansijske nedepozitne institucije koje trguju na finansijskom tržištu, odnosno na tržištu kapitala, na strani ponude kao veliki kupci hartija od vrednosti tako da, za razliku od individualnih investitora, u stanju su da izvrše disperziju rizika svojih ulaganja, na institucionalnom i profesionalnom nivou.


1. Koje su osnovne funkcije centralne banke? 2. Šta predstavljaju repo transakcije centralne banke? 3. Objasnite proces sekjuritizacije kredita kod hipotekarnih banaka? 4. Koja je osnovna karakteristika lombardnih banaka? 5. Šta predstavlja forfeting a šta faktoring posao? 6. Šta predstavlja franšizing a šta lizing posao? 7. Koje institucionalne investitore poznajete? 8. Šta predstavlja NAV vrednost? 9. U čemu je sve razlika između brokera, dilera i market mejkera?


III MONETRANA EKONOMIJA, NOVČANA MASA I MONETRANI MULTIPLIKATORI

Cilj poglavlja je - da studente uputi u tajne novca i monetrane ekonomije uz pomoć teoretičara (Milton Friedman, John M. Keynes) i njihovih teorija: tzv. monetarističkog i kejnzijanskog pristupa, uz upozanavanje sa: novčanom masom, monetarnim agregatima, tokovima stvaranja novčane mase, brzinom opticaja novca, primarnim novcem i monetarno-kreditnim multiplikatorima.

Ključne reči: monetarizam, novčana masa, monetarni agregati, primarni novac, brzina opticaja novca, monetarni multiplikator, depozitni multiplikator, kreditni multiplikator.

1. MONETARNA EKONOMIJA

Monetarna ekonomija ili monetarizam je škola ekonomske misli koja tvrdi da je novac glavni faktor privredne aktivnosti. Milton Friedman i njegovi sledbenici promovisali su monetarizam kao alternativu kejnzijanske ekonomije (John Maynard Keynes). Njihove ekonomske teorije postale su uticajane 1970-ih i ranih 1980-ih godina dvadesetog veka a ono što je osnova njihovog pristupa jeste odbacivanje fiskalne politike u korist monetarne vlasti. Zapravo, Friedman i njegovi istomišljenici tvrdili su, da fiskalne mere kao što su promene poreske politike ili povećana potrošnja države imaju malo značaja i uticaja na fluktuacije poslovnog ciklusa. Po njima, državna intervencija u privredi treba da se svede na minimum i da se ekonomski uslovi menjaju pre nego što određene političke mere deluju i stupaju na snagu. Stabilan, umeren rast novčane mase, po njihovom mišljenju, najbolji je način obezbeđivanja stalne stope ekonomskog rasta uz nisku inflaciju.

Klasična ekonomska teorija je, ustvari, teorija nemonetrane ekonomije po kojoj novac ne utiče presudno na realna kretanja, proizvodnje, cena, kamatnih stopa, potrošnje i investicija. Smatrali su da novac prikriva dejstvo realnih ekonomskih faktora i da su realna kretanja određena faktorima proizvodnje (rad i kapital) i delovanjem kamatne stope. Ovakvo shvatanje uloge novca je napušteno i opšteprihvaćen stav je da novac utiče na privredna kretanja.

Novac kao monetrani faktor, utiče na realne tokove društvene reprodukcije u slučaju poremećaja monetarne ravnoteže, koja podrazumeva da postojeća količina


novca nije jednaka tražnji novca. Pošto tražnja predstavlja želju privrednih subjekata da drže određeni obim novca to znači da oni određuju i koliko je potrebno da se taj obim ili količina novca poveća u opticaju. Tada nastupaju procesi koji treba da izjednače ove kategorije koji se odvijaju na dva načina i to:

- približavanje postojeće količine novca ka tražnji novca i - približavanje tražnje novca ka postojećoj količini novca.

Približavanje postojeće količine novca tražnji, predstavlja kreiranje novca i pod kontrolom je monetarnih vlasti, dok je približavanje tražnje postojećoj količini novca, zadatak reakcije pojedinih privrednih subjekata kroz promene u obimu proizvodnje, nivou cena i ekonomskih odnosa sa inostranstvom.

U savremenim uslovima poslovanja, odnosno, monetarizma privrede, potrebno je dati odgovor na osnovno pitanje; na kojem je nivou monetranosti, odnosno da li je neka privreda više ili manje monetarizovana? U tom smislu, može da se kaže da su privrede ili ekonomije razvijenijih zemalja više monetarizovane od privreda manje razvijenih zemalja. U domicilnim uslovima posmatrano, monetarizam postoji i evidentan je, samo sa mnogo manjim značajem i različitim mehanizmima i specifičnim funkcionalnim odnosima u odnosu na razvijene ekonomije.

2. KENZIJANSKI KONCEPT

Jedan od velikana ekonomske misli britanski ekonomista i savetnik vlade, John Maynard Keynes, (1883-1946), čije je obeležje rada, „Opšta teorija zaposlenosti, kamata i novca,“ objavljen 1936. godine, pisao je o problemu klasične ekonomije i njenih predstavnika kao što je bio Adam Smit, koji je verovao da ekonomija funkcioniše najbolje kada je ostave samu i bez ikakvih intervencija, i smatrao, da je aktivna državna intervencija na tržištu, jedini način da se obezbedi ekonomski rast i stabilnost. On je u suštini tvrdio, da je nedovoljna potražnja uzrok nezaposlenosti kao što i prekomerna potražnja izaziva inflaciju. Po njemu, vlada treba da manipuliše nivoima agregatne tražnje prilagođavanjem nivoa javne potrošnje i oporezivanja. Na primer, kako bi se izbegla depresija zalagao se za povećane javne potrošnje i ubiranje poreza na lak način, što rezultuje više investicija, veće zapošljavanje i povećanje potrošnje.

Teorijsko objašnjenje svojih teza Kejnz je izneo u već pomenutoj knjizi no, „pre toga dugo je bio svojim kolegama sumnjiv zbog jasnoće svog pisanja i zbog jasnoće svojih misli. Zaista je često pokazivao obe mane, ali je u The General Theory spasio svoju akademsku reputaciju. To je delo izuzetno nerazumljivo, pisano je loše i objavljeno prerano. Svi ekonomisti danas tvrde da su ga pročitali, ali je broj onih koji su to doista učinili neznatan, a sve ostale potajno grize savest,


jer im je jasno da to neće nikada učiniti. Nema sumnje da je barem za deo uticaja što ga je ta knjiga izvršila zaslužna upravo njena izuzetna nerzumljivost; zbog te nerazumljivosti morali su stupiti na poprište drugi naučnici da iskonstruišu njeno pravo značenje, da drugačijim shvatljivim rečima iznesu njene teze. Prvi koji su obavili taj posao – Joan Robinson u Engleskoj, Alvin Hansen i Seymour Harris na Univerzitetu Harvard – postali su tako izvanredno efikasni propovednici Keynesovih dela.“64 Kejnzijanska ekonomija uopšte, imala je veliki uticaj na javnu ekonomsku politiku industrijskih zemalja, uključujući i SAD.

James Tobin naslednik je Kejnza i njegove škole, ali i tvorac neokenzijanizma, jer je razvio potpuniju monetarnu reformu. Njegov model nije krut kao Kejnzov jer uključuje i novac u razmatranje makar kao jedan od bitnih elemenata koji utiču na rast ostalih oblika imvoine. U svojoj analizi on „uključuje širi spektar različitih oblika imovine, od novca do kapitalnih dobara, a takođe i širi spektar stopa prinosa, od nulte stope kod novca do stope prinosa od kapitala. U skladu sa teorijskim pogledima ekonomista okupljenih oko Jejlskog univerziteta (Yale University) tzv. novo gledište ili new view, novac je samo jedan oblik finansijske aktive među mnogim drugim oblicima koji sačinjavaju ukupnu finansijsku aktivu ekonomskih subjekata, tako da nema razloga za posvećivanje neke posebne pažnje količini novca u opticaju u poređenju sa ostalim finansijskim oblicima. Umesto toga, Tobin ističe ravnotežnu stopu prinosa od kapitala, kao relevantni kriterijum za dejstvo monetarne politike. Ravnotežna stopa prinosa od kapitala predstavlja takvu stopu prinosa pri kojoj su ekonomski subjekti voljni da u okviru svoje imovine apsorbuju sva raspoloživa kapitalna dobra pri postojećem nivou cena.“65 Po Tobinu, količina novca utiče na tražnju i stope prinosa ostalih vrsta imovine, odnosno i na stopu prinosa od kapitala. Uticaj novca na investicionu aktivnost a time i na proizvodnju ostvaruje se na indirektan način, tj. preko visine ravnotežne stope prinosa od kapitala. Ovaj uticaj na proizvodnju i dohodak nije dakle vezan isključivo za novac jer se ovakav efekat može izazvati na bilo kojem obliku imovine, tako da je količina novca samo jedan od uslova koji utiču na realne tokove u privredi.

3. MONETARISTIČKI KONCEPT

Monetaristi, pre svega, ističu važnost funkcije novca i stavljaju ga na prvo mesto faktora ili kriterijuma koji utiču na društvenu reprodukciju. Milton Friedman

64 John Keneth Galbright, Novac, Stvarnost, Zagreb, original štampan, 1975, str. 270. 65

Dr Aleksandar Živković, Dr Gradimir Kožetinac, Monetrana ekonomija, Centar za izdavačku delatnost Ekonomskog fakultata u Beogradu, Beograd, 2008, str. 12.


je sa saradnicima tokom šezdesetih godina dvadesetog veka, izradio veći broj empirijskih studija u kojima je pokušao da na kvantitativan način pokažu kako promene u količini novca i promene u državnoj potrošnji utiču na vrednost nacionalnog dohotka, međutim, neokenzijanci su ta istraživanja označili kao crnu kutiju jer su, po njima, rezultati istraživanja monetarista manjkavi zato što su istraživanja vršena na bazi redukovanih formi makroekonomskih modela.

Ovu primedbu, usvojili su sledbenici Friedmana, ekonomisti Bruner i Meltzer, i postavili novu kvantitativnu monetarističku teoriju po kojoj postoje dva pogleda na uticaj novca na privredne tokove.

Prvi pogled se odnosi na efkte novca na proizvodnju a drugi na kamatne stope. Povećanjem novca u opticaju, nastaje prilagođavanje obima i strukture privrednih subjekata, tako da će jedni raspolagati viškom, a drugi manjkom novčanih sredstava tj.

C

Mr

C

M Mp tr

>Δ+

(1)

gde su:

rMp - monetarna ravnoteža, ∆M - porast količine novca, C - cene,

C

Mr r

- monetrana ravnoteža.

Porast nominalne količine novca (∆M) dovodi do viška novca u privredi, no ukoliko se želi postići ponovo monetarna ravnoteža, onda se smanji držanje novca kod pojedinaca ili se poveća nivo cena (C) tako da višak novca zadovolji povećanu tražnju za novcem koja nastaje zbog povećane inflacije (C1 ), itd.

Odnos između promene nominalne količine novca, cena i kamatnih stopa, predstavlja drugi bitan element savremene kvantitativne teorije novca. Tu se pojavljuju tri efekta po kojima ako se poveća stopa monetranog rasta, izazvaće promenu u kretanje kamatne stope, tj. nastaće efekat likvidnosti, dohodovni ili prihodni efekat i efekat očekivanja cena.

Porast stope monetarnog rasta, rezultiraće efektom likvidnosti u kome će pojedini privredni subjekti imati više novca nego što im treba tako da će taj višak nastojati zameniti za druge oblike, npr. finansijske instrumente kojim će svojom tražnjom povećati cene, a tražnja će dalje stimulisati tražnju za kreditom što je onda dohodovni efekat, što će sve skupa dovesti do povećanja kamatnih sopa na finansijskom tržištu, odnosno do povećanja cena. Povećanjem tražnje za kreditima, kreditori očekuju još veći porast cena, tako da zahtevaju i veću naknadu za upotrebu svog kapitala.


Zaključak monetarista bi mogao da bude da promene količine novca u opticaju (na strani ponude) predstavljaju snažan instrument ekonomske politike za regulisanje tokova privredne aktivnosti, svesni vremenskog zaostajanja koja su duga i promenljiva.

4. MONETARIZAM DANAS

Svi originalni monetaristi su isticali ulogu monetarnih agregata, (M1, M2) a naročito monetarne baze u analizi monetarne politike, ali postoje razlike u detaljima koje se uočavaju između Friedmana i Schvartza, s jedne strane, i Brunnera i Meltzera, s druge strane. Friedmanove preporuke su upečatljive i poznate da, bez obzira na trenutne makroekonomske uslove, tržište novca treba da raste, iz meseca u mesec, i to je moguće, iz dana u dan, po godišnjoj stopi od x procenata, gde je x neki broj izmedju 3 i 5%.66

Bruner i Meltzer takođe favorizuju pravila monetarne politike, ali atraktivnija pravila koja se odnose na stope rasta novca u preovlađujućim uslovima privređivanja. Takođe, oni su obično koncentrisani na monetarnu bazu, prilagođenu da prikaže promene u obaveznim rezervama, dok se Friedman bavio više sa agregatima M2, ili M1 i zaista, tražio velike promene u bankarskom zakonodavstvu.

Monetarizam je doživeo svoj uspon u intelektualnim krugovima sa tekstovima o osnovama monetarne teorije Friedmana i drugih ekonomista Univerziteta u Čikagu tokom 1950-ih. Najistaknutiji u ovoj seriji je Friedman sa svojim delom objavljenim 1968. godine pod nazivom: „Uloga monetarne politike.“ U kasnim 1970-im i početkom 1980-ih, godina, nakon decenija povećanja uticaja, monetarizmu je ugled počeo da pada zbog tri osnovna razloga.

Jedan razlog je bio sve veće uverenje, na osnovu interpretacije iskustava, da je potražnja novca u praksi veoma nestabilna, i da pomeranja ukazuju na visoki stepen entropije.

Drugi razlog je bio uspon racionalnih očekivanja privrede i treći je bio čuveni eksperiment Centralne banke Amerike (FED) koji je izveden u periodu od 1979-1982. godine. Tokom 1970-ih, inflacija je porasla u SAD kao i u mnogim drugim industrijskim nacijama, do nivoa bez presedana. Ovo se dogodilo kao posledica različitih šokova, rasta cena nafte, rata u Vijetnamu, a naročito 1971-1973. godine, kraj Breton Vuds sistema fiksnih deviznih kurseva. Federalne rezerve su nekoliko puta tokom 1970-ih godina, navodile da im je cilj da inflaciju dovedu pod kontrolu, ali svi ti različiti pokušaji bili su neuspešni. FED je konačno usvojio neke preporuke monetarista 1979. godine, tj. da se pokuša da se dostigne

66 Milton Friedman, Capitalism and Freedom, University of Chicago, Press, Chicago, 1962, str, 54.


određeni mesečni cilj stope rasta monetarnog agregata M1, sa naglašenom kontrolom tog procesa što je trebalo da donese pad dvocifrene inflacije na prihvatljiv nivo. Visina kratkoročnih kamatnih stopa skočila je drastično u drugoj polovini 1979. godine, pooštrila uslove, a 1980. dogodio se veliki pad proizvodnje, za gotovo jednu četvrtinu, no usledio je veliki skok već u sledećoj godini, zahvaljujući prvenstveno nametanju, a zatim uklanjanju, kreditne kontrole.

Konačno, u 1981. i sredinom 1982. godine (Slika br. 12), bio je period monetarne strogosti koji je doveo do najdublje recesije od velike depresije 1930. godine i počeo da smanjuje stopu inflaciju brže nego što su to mnogi ekonomisti očekivali. Sve vreme tog perioda kamatne stope centralne banke su rasle, monetarni agregat M1 je rastao dosta promenljivo. Stopa inflacije je svedena na mnogo niži nivo (sa 13,3 1979. na 3,8% u 1982.), tako da je za mnoge Amerikance taj period bio više nego uspešan eksperiment.67

Slika br.12. Kretanje osnovnih agregata u SAD68

Međutim, mnogi kritičari su ovaj eksperiment okarakterisali kao makroekonomske katastrofu te da je ovo rezultat delimično invalidnog monetarizma. Monetaristi su se branili tvrdeći da ta epizoda nije monetaristička, zato što se centralna banka ponašala dosta samovoljno, a naročito u pogledu

67 www. econlib.org, Bennett T. McCallum is the H. J. Heinz Professor of Economics in the Tepper School of

Business at Carnegie Mellon University. 68 www.econlib.com.


agregata M1 kojim je upravljala dosta široko i dosta fluktuirajuće i da se nikada nije odrekla diskrecionog prava da upravlja ciklično i na kratak rok.

Šta je ostalo danas od monetarizma? Dok neka neslaganja ostaju, neke stvari su jasne. Interesantno, većina je promena u kejnzijanskim razmišljanjima, ono što su rani monetaristi predlagali i prihvaćeno je danas kao deo standardne makro-monetarne analize. Takođe, većina istraživanja ekonomista danas su prihvatili, barem prećutno, predlog da je monetarna politika još uvek moćanija i korisnija od fiskalne politike za stabilizaciju ekonomije.

Postoji i nekoliko akademskih podrški i malih krugova u centralnim bankama, da za pravi poslovni ciklus monetarna politika nema značajan uticaj na realne promenljive, ali ova ideja je verovatno marginalnog značaja.

Većina akademskih stručnjaka u monetarnoj ekonomiji verovatno bi svoju orijentaciju opisali kao novo kejnzijansku. Takođe, monetarni agregati trenutno igraju malu ili nepostojeću ulogu u analizama monetarne politike akademskih stručnjaka i ekonomista centralnih banaka. Međutim, osnovna naučna obrazloženja, danas su mnogo bliža monetaristima od kejnzijanskih, na primer, od 1956-1978. godine.

Sadašnja razmišljanja jasno favorizuju politiku pravila, za razliku od „diskrecionih prava,“ definisanih kao i uvek, da je centralni problem održavanje inflacije na niskoj stopi. To ukazuje i na monetarne agregate i da se monetarizam suštinski ne zalaže za njihovu široku primenu danas.

Dolaskom svetske finansijske krize u 2007. godini, došlo je do ponovnog preporoda kejnzijanske misli. Bivši britanski premijer Gordon Braun, predsednik Sjedinjenih Američkih Država Barak Obama, i drugi svetski lideri koristili su kejnzijansku ekonomiju69 kako bi opravdali programe svojih vlada i podstakli razvoj svojih ekonomija.

5. NOVČANA MASA

Po jednoj definiciji u teoriji, novčana masa (engl. money supplay) predstavlja „zbir efektivnog novca (monete) i svih drugih sredstava plaćanja (bankarski novac),“70 koja se može posmatrati u užem i širem smislu. U širem smislu novčana masa predstavlja „sve vrste aktive koje obavljaju ili mogu obavljati funkcije novca“71dok je u užem smislu, količina novca u opticaju (novčana masa u

69 Intervencijama u već propali bankarski sektor od strane države. 70 Dr Stevan Kukoleča, Organizaciono-poslovni leksikon, Rad, Beograd,1986, str. 874. 71 Dr Dobrivoje Milojević, Leksikon bankarstva, MeGraf, Beograd, 2003, str. 518.


opticaju) koja se sastoji od novca centralne banke kao sredstva plaćanja (monetarne baze) – gotovog novca i bankarskog novca (depozitni, knjižni ili žiralni novac).

Najprostija definicija pojma novčane mase, mogla bi da glasi: da je to ukupna količina svih oblika novca potrebnog za funkcionisanje jedne nacionalne ekonomije, koja se dobija kao proizvod primarnog novca i monetarnog multiplikatora. Ni do danas ne postoji zajednička definicija pojma novčane mase, jer različiti teoretičari, imaju različite stavove i razmatranja kako po pitanju strukture tako i po načinu izračunavanja njene ukupne mase. U osnovi, svi se slažu da „promene u ukupnoj količini novca i stopi rasta količine novca utiču na važne ekonomske veličine i na postizanje postavljenih nacionalnih ekonomskih ciljeva. Visoka zaposlenost, stabilnost cena (situacija kada ne postoji ni značajna inflacija, niti značajna deflacija), ekonomski rast i ravnoteža u međunarodnim plaćanjima, sve su direktno ili indirektno povezani s promenama u ukupnoj ponudi novca i promenama u rastu novca. Optimalna su količina i optimalan rast novca , stoga, ona količina i rast novca koji omogućuju da zemlja postigne te ciljeve.“72 Izmeriti, odnosno odrediti dakle optimalnu količinu novčane mase nije ni malo jednostavan zadatak, tako da su se u tom smislu razvile u osnovi dve vrste pogleda; teorijski i empirijski.

I u teorijskom pristupu razmaranja pojma novčane mase postoji više različitih pravaca i definicija. Rasprava se svodi uglavnom na strukturu novčane mase, odnosno na njene elemente ili pojedine agregate (gotovina, depoziti po viđenju, oročeni depoziti, u domaćoj i ino valuti, drugi oblici), tako da postoje:

- jedni koji smatraju da je novčana masa zbir gotovog novca u opticaju i depozita po viđenju poslovnih banaka,

- drugi (Friedman i njegove pristalice) smatraju da novčana masa pored gotovog novca treba da obuhvati i sve vrste depozita (a vista i oročeni) poslovnih banaka,

- treći (Gurley i Shaw) smatraju da je gotovini i svim depozitima potrebno dodati i druge likvidne finansijske oblike, kao što su potraživanja od nebankarskih institucija a zatim na sve njih dodati odgovoarjuće pondere na osnovu stepena njihove likvidnosti,

- četvrti (Redcliffe) koji smatraju da je u novčanu masu pored do sada nabrojanih elemenata potrebno uključiti i nemerljive likvidne finansijske oblike kao što su prava na dobijanje kredita ili tzv. kreditne linije koje odobravaju poslovne banke svojim depozitarima na osnovu njihovih položenih depozita,73 što deluje pomalo nelogično, zato što se onda to pravo može proširiti na više klijenata-deponenata poslovnih banaka i što bi u mnogome zakomplikovalo utvrđivanje

72Roger LeRoy Miller, David D. VanHoose, Moderni novac i bankarstvo, Mate, Zagreb, 1997, str. 42. 73Dr Aleksandar Živković, Dr Gradimir Kožetinac, Monetrana ekonomija, Centar za izdavačku delatnost



monetarnih agregata i izračunavanje novčane mase postalo veoma komplikovano.74

Dakle, postoje prava razmimoilaženja oko pravilne definicije novčane mase, no monetarna politika jedne zemlje zahteva da, mora da postoji veza između teorijske definicije i empirijske ili merljive definicije količine novca ili novčane mase.

Empirijski pristup definisanja novčane mase treba da bude takav da ga je moguće kontrolisati i da je usko povezan sa bitnim nacionalnim ciljevima, odnosno da obezbedi takav model koji će, uspešno da kontroliše stopu rasta novčane mase. Tu takođe postoje dva pristupa.

Prvi pristup kaže, da novčanu masu treba posmatrati kao deo monetarnog modela, odnosno, da monetarne agregate treba definisati tako da postignu najstabilniju funkcionalnu povezanost sa nemonetarnim varijablama i da se pokaže koliko je monetarnih agregata potrebno u ukupnoj novčanoj masi, da li je to, jedan ili više njih.

Druga grupa zagovornika empirijskog pristupa koriste statističke metode idnetifikacije prelomne tačke u spektru finansijskih oblika poređanih po stepenu likvidnosti, gde se odvaja novac od kvazi novca i gde se utvrđuje stepen zamenljivosti npr. depozita po viđenju sa oročenim depozitima. U razvijenim tržišnim ekonomijama, sve više se sumnja u tradicionalni način konstrukcije monetarnih agregata tako da se proteklih godina pojavila grupa ekonomista koji su eksperimentisali sa konstrukcijom alternativnih monetarnih agregata, zvanih ponderisani agregati, koji nastaju menjanjem konvencionalnih monetarnih agregata kao što su npr. M1 u ponderisane proseke njegovih komponenata. Taj pristup nastoji odvojiti pojedinačne komponente M1 i ponderisati ih sa njhovim transakcijskim a ne štednim komponentama. Ta metoda dodeljuje najveći ponder sredstvu kao što je gotovina, što pruža najveći tok monetranih usluga, i dodeljuje najniži ponder sredstvima kao što su NOW računi (engl. negotiable order of withdrawal) kao najnoviji oblici depozitnih računa u poslovnim bankama, i koji pružaju tok usluga u vezi sredstava očuvanja vrednosti, kao i tok monetarnih usluga. Za agregiranje različitih oblika finansijske aktive na osnovu jedne izabrane homogene karakteristike tih aktiva upotrebljavaju se indeksni brojevi čija promena odražava samo promenu u određenoj kvantitativnoj meri zajedničke monetarne karakterisrike finansijskih aktiva.

Prema zagovornicima ponderisanih agregata75, monetarni ekonomisti i nosioci monetarne politike treba dosta toga da nauče o teoriji konstrukcije

74To pravo se može proširiti na sve klijente ili na sve ugledne klijente-deponente koji „imaju pravo“ ili ako žele

vrlo lako mogu da ostvare to pravo ne u jednoj, nego u više poslovnih banaka. Za svakog kvalitetnog klijenta, svaka banka će odobriti kredit ili mu otvriti kreditnu liniju da iz nje povlači ili čak ne povlači finansijska sredstva. Ne događa se često da jedan klijent iskoristi svoja prava kod svih banka kod kojih može da ih iskoristi, tako da je računanje novčane mase u tom smislu prosto nemoguće.


statističkih indeksnih brojeva, kao što su indeksi cena i plata. Zapravo, oni smatraju da su mere koje se temelje na jednostvnom zbiru novca vrlo salbe statističke mere novca. Nadalje oni ističu da mere kao što su M1, M2 i M3 imaju vrlo slabu logičku osnovu posmatrano bilo s transakcijske perspektive ili sa perspektive likvidnosti. Ovakvo mišljenje je imalo uspeha i jedan od protagonista ili zastupnika ponderisanja monetarnih agregata bio je William A. Barnett koji je koristio oportunitetne troškove držanja pojedinih oblika aktive za izračunavanje odgovarajućih pondera kojima je praktično povećavao vrednosti tradicionalnih monetarnih agregata. Ipak, jednostavni zbir agregata i dalje dominira u raspravama o monetranoj politici jer je i dugogodišnje iskustvo u radu sa klasičnim agregatima ili oblicima novčane mase, pokazalo da bi prelazak na ponderisano merenje novca bilo predugo i preskupo a moralo bi i da se nauči kako da se kontroliše takva novu meru novca. Zbog toga su mnoge centralne banke nastavile sa jednostavnim metodama merenja monetarnih agregata jer smatraju da mogu da ga kontrolišu. No, u ovom području, istraživanja se nastavljaju.

5.1. MONETARNI AGREGATI

Empirijski ili iskustveno, novčana masa se formira na sličan način u svim monetarnim sistemima s tim da postoje izvesne razlike u pregrupisavanju pojedinih elemenata, odnosno monetarnih agregata. Kada se utvrđuju, predstavljaju se uglavnom simbolima M₀, M₁, M₂, M₃,....n, i tako dalje. U principu radi se o tri osnovne grupe monetranih agregata i to:

- primarni novac ili monetarna baza, - novac kao instrument plaćanja i - novac kao deo imovine.

Primarni novac kreira i kontroliše centralna banka svake zemlje i služi kao osnova za kreiranje potrebne količine novca u opticaju.

Novac kao instrument plaćanja ili novčana masa u užem smislu obuhvata instrumente plaćanja kreirane od monetarnih institucija; centralne banke i poslovnih banka.

Novac kao deo imovine pored instrumenata plaćanja obuhvata i ostale finansijske instrumente različitog stepena likvidnosti a koji se ne koriste kao instrumenti plaćanja.

75 Roger LeRoy Miller, David D. VanHoose, Moderni novac i bankarstvo, Mate, Zagreb, 1997, str. 53.


Ovakvu struktura monetarnih agregata za formiranje novčane mase koristi i domicilna centralana banka tj. tri elementa:

M1 – agregat, predstavlja gotovinu i depozite po viđenju, M2 – agregat, predstavlja agregat M1 sa kvazi novcem (oročeni depoziti,

štedni depoziti i obveznice do godinu dana) i M3 – agregat, predstavlja agregat M2 i ostala likvidna sredstva (sredstva

rezervi preduzeća, pokrića po akreditivima, garancijama i kreditima u inostranstvu).

Finansijska sredstava nebankarskog sektora duža od godinu dana kao i sredstva poslovnih banaka koja se nalaze u centralnoj banci ne ulaze u sastav monetarnih agregata tako da transakcioni novac države (depoziti budžeta) ulazi u sastav monetarnih agregata. Modifikovana struktura novčane mase domocilne centralne banke može da se prikaže kao:

M1 = gotovina i depoziti po viđenju, M2 = M1 i likvidni depoziti do godinu dana M3 = M2 i ostali depoziti i M4 = M3, međukreditiranje i ostale HOV na finansijskom tržištu.

U istoriji domicilnog bankarstva, agregat M1, dugo je bio osnovni monetarni agregat i element preko koga se ostvarivala monetrana politika no, taj koncept je napušten jer se nije mogla utvrditi precizna zavisnost promene tog agregata od promene obima i strukture primarnog novca. Zato se već izvestan period daje prioritet agregatu M2 kao širem konceptu novčane mase, jer je utvrđeno:

- da je stabilnost tražnje na tom nivou veća od M1, - da je agregat M2 otporniji od M1 na sezonske faktore, - da je veza između monetranih i realnih privrednih kretanja čvršća na

nivou agragata M2, - da je obuhvatnost domaće tražnje veća kroz agregat M2 od M1 i - da su efekti instrumenata monetarnog regulisanja vidljiviji i stabilniji

kod šire definisanih monetarnih agregata itd.

Novčana masa je kao ekonomski i monetarni pojam, značajna i interesantna i sa stanovišta uticaja drugih varijabli na njene promene:

- endogenih čija promenljivost zavisi od varijabli iz sistema i - egzogenih čija promenljivost zavisi od varijabli izvan posmatranog

sistema.

U pitanju su dakle ponovo pristalice jedne ili druge teorije (monetaristi ili neokenzijanci) gde jedni smatraju da na promene novčane mase utiču više endogeni faktori od egzogenih i obrnuto. U takvoj situaciji, centralna banka u okviru sprovođenja oderđene monetarne politike odlučuje da li će novčana masa da bude endogena ili egzogena varijabla. Ako je novčana masa endogena veličina,


centralna banka mora da vodi računa o povratnom efektu (engl. feedback) što znači da dejstvo inicijalne promene novčane mase najpre kreće od novca prema realnim privrednim tokovima i da se onda vraća natrag ka novcu tj. ka monetarnom sektoru.

Za razliku od neokenzijanaca, monetraristi novčanu masu smatraju egzogenom varijablom zato što je efekat koji ide od novca ka realnim privrednim tokovima preovlađujući (gotovo da i nema povretnog efekta) i što monetarne vlasti mogu da kontrolišu nivo novčane mase i u stanju su da utiču na privrednu aktivnost, bez obzira na postojanje povratnih efekata.

„U savremenoj monetarnoj teoriji (kako monetarista, tako i neokenzijanaca) najprihvatljiviji je, izgleda, onaj teorijski koncept koji polazi od među veza i među uticaja realnih i finansijskih tokova u okviru reprodukcionih procesa i koji naglašava da nije moguće uspostaviti jednosmernu vezu između promene količine novca, s jedne strane, i obima proizvodnje, zaposlenosti i nivoa cena, sa druge strane. Ekonomisti danas ne raspolažu ni jednim ekonometrijskim nalazom koji bi, per se, odlučno potvrdio bilo čistu egzogenost ili endogenost postojeće količine novca.

76 ECB, Monetary statistics, August 2009.

Grafikon br. 1 Monetarni agregati EU76


Stvarni obim novčane mase zajednički je determinisan akcijama, odnosno, ponašanjem kako monetarnih vlasti tako i tzv. privatnog sektora privrede (u izrazima zapadne monetarne literature), koji obuhvata nebankarske ekonomske subjekte, poslovne banke i druge finansijske instiucije. Portfolio ponašanja subjekata privatnog sektora u okviru jedne razvijene tržišne privrede upravo je odlučujući u posredovanju između pozicije monetarne politike centralne banke i stvarnog ishoda u obliku datog obima novčane mase kojim raspolažu ekonomski subjekti u okviru privrednog sistema.“ 77

U vrsti monetarne vlasti kao što je valutni odbor ili karensi bord koji pored toga što ne upražnjava mnoge funkcije centralne banke i gde od mera monetarne politike upravlja isključivo obaveznim rezervama poslovnih banaka, monetarni agregati (M₀, M₁, QM i M₂) se formiraju na sličan način i čine novčanu masu tako da: M₀ obuhvata gotovinu kod stanovništva uvećanu za ostale depozite koje drže monetarne vlasti, M₁ obuhvata M₀ i ostale depozite i predstavljaju monetarnu bazu monetarnog sistema, dok QM obuhvata agregat M₁ i sredstva koja su rezultat zbira oročenih i štednih depozita u domaćoj i ino valuti kao i depoziti po viđenju u stranoj valuti M₂ koja predstavlja zbir M₁ i QM. I u drugim zemljama (Grafikon br. 1) sa različitim monetarnim sistemima, novčana masa je ekonomska kategorija koja se meri i analizira u kojoj je meri endogena ili egzogena varijabla u odnosu na ukupne privredne tokove.

5.2. TOKOVI STVARANJA NOVČANE MASE

Stavu koji glasi, da novčana masa niti je potpuno egzogena niti endogena varijabla, prethodilo je razvijanje nekoliko metoda analize procesa promene količine novca u opticaju:

- grupa metoda zasnovanih na jednačinama koje opisuju proces kreiranja novca:

- metoda konsolidovanog bilansa monetarnih institucija,

b) metoda monetarnog multiplikatora i c) metoda računa novčanih tokova,

- metoda zasnovana na funkciji ponude novca ili funkcionalni pristup analizi kreiranja novčane mase i

- metoda temeljena na osnovi sredstava poslovnih banaka sposobnih za plasman (engl. free reserves).

77Dr Aleksandar Živković, Dr Gradimir Kožetinac, Monetrana ekonomija, Centar za izdavačku delatnost



Metod konsolidovanog bilansa monetarnih instiucija je jedna od grupe metoda zasnovanih na jednačinama po kojoj se promena novčane mase u određenom perodu dobija kao neto-rezultat promene svih ostalih pozicija konsolidovanog bilansa monetarnih institucija uz poštovanje pravila:

- da količina novca u cirkulaciji može promeniti samo u odnosima između monetarnih institucija i nemonetarnih subjekata,

- da kreiranje primarnog novca od strane centralne banke predodređuje maksimalni iznos kreiranja novca u opticaju (M1) od strane ostalih monetarnih institucija,

- da se novac u opticaju (M1) kreira na osnovu primarnog novca i nalazi se ili „knjiži” u pasivi monetarnih finansijskih institucija (što predstavlja njihovu obvezu), s jedne strane, a s druge strane, u aktivi nemonetarnih finansijskih institucija i nemonetarnih subjekata i

- da se primarni novac (kreiran od strane centralne banke) nalazi u pasivi bilansa centralne banke, s jedne strane, a istovremeno, s druge strane, u aktivi ostalih monetarnih institucija i svih drugih nemonetarnih subjekata.

Ovaj metod govori na koji način je došlo do promena novčane mase a ne daje odgovor na pitanje zašto je došlo do te promene, kao što omogućava i konzistentno grupisanje i povezivanje pojedinih elemenata novčane mase. Ovde su prisutne identičnosti koje se moraju poštovati. Metod može da bude koristan za objašnjenje pojedinih kretanja kao i za izračunavanje efekata raznih kombinacija elemenata od kojih zavisi promena obima novčane mase i kao i planiranje njenog kretanja u budućnosti. Grupisanje pozicija konsolidovanog bilansa omogućava veću preglednost osnovnih tokova formiranja novčane mase kao što se umanjuje njihova homogenost i analitičnost.

Slika br. 13 Konsolidovani bilans bankarskog sistema

Krediti Novčana

Saldo Nemonetar

Aktiva Pasiva


Iz tabele je moguće izvesti da je:

K + Fs = M + ND, (1)

gde se novčana masa izražava kao:

M = K – ND + Fs, (2)

i gde promene novčane mase u određenom vremenu zavise od promena svih ostalih elemenata konsolidovanog bilansa, tj:

∆M = ∆K - ∆ND + ∆Fs (3)

Metod monetarnog multiplikatora (mmt) pokazuje odnos između novčane mase i monetarne baze ili primarnog novca, odnsno:

MBt

Mt mmt = (4)

Novčana masa Mt je novčana masa na kraju perioda t kao što je i MBt monetarna baza ili primarni novac na kraju perioda t dok je monetarni multiplikator kao izraz ili rezultat ukupnog efekta kreiranja i povlačenja primarnog novca što je funkcija isključivo centralne banke. Metod novčanih tokova, promne novčane mase zasniva na promenama na računima novčanih tokova. To su računi koji obuhvataju sve transakcije privrednih subjekata jedne zemlje, grupisane u sektore koji svaki za sebe ima svoje izvore sredstava u pasivi i njihov raspored ili njihovu upotrebu aktivi tih sektora. Sve transakcije koje se obavljaju, posmatraju se sa mikro aspekta i klasifikuju se pre svega na transakcije finansijskog i transakcije nefinansijskog karaktera. Matrica računa novčanih tokova omogućava nešto širi okvir za analizu novčane mase od metode konsolidovanih bilansa a time i kompleksnije objašnjenje ovih promena. No, ni ova metoda nije savršena jer pored toga što računi novčanih tokova registruju ukupne tokove, ova metoda ne dozvoljava da se bez dovoljno kvalitetnih dodatnih informacija sagledaju povratni efekti sadržani u tokovima kreiranja ili povlačenja novca. Bez obzira na prethodnu činjenicu, ovaj metod koriste mnoge zemlje kao pogodan i elastičan za monetarnu analizu i planiranje.


6. BRZINA OPTICAJA NOVCA

Novac i brzina opticaja novca su dva aspekta jedne iste pojave, odnosno, količina novca je statički dok je brzina dinamički aspekt novca i prirodno su vezani.

Poznate su tri koncepcije brzine opticaja novca:

- transakciona, - dohodovna i - odnos novca u opticaju i nominalnog BDP-a.

Transakciona brzina opticaja novca je odnos ili racio između ukupne vrednosti novčanih transakcija i količine novca, tj:

M

T Vt =

(5)

Ova brzina pokazuje, koliko puta prosečno jedna novčana jedinica pređe od jednog do drugod vlasnika. Postoje i podvarijante ove transakcije kao što su: totalna transakciona brzina opticaja (sve novčane transakcije), parcijalna transakciona brzina opticaja (npr. samo novčane transakcije).

Dohodovna brzina opticaja novca predstavlja odnos između nominalnog društvenog proizvoda i količine novca a pokazuje koliko jedinica društvenog proizvoda opslužuje jedinica količine novca u opticaju, tj:

M

NDP Vd =

(6)

Dohodovna brzina opticaja novca se razlikuje od prethodne, zato što ne obuhvata međufazne transakcije prometnog novca a ne obuhvata ni finansijske transakcije, tako da ako među faze označimo sa f, onda se odnos između dohodovne i odgovarajuće transakcione brzine opticaja novca može predstaviti kao:

f

Vt Vd =

(7)

Odnos ili racio količine novca u opticaju i iznosa nominalnog društvenog proizvoda poznat još kao koeficijent u „kembridžskoj“ varijanti kvantitativne teorije novca je ustvari recipročna vrednost dohodovne varijante, tj:

Vd

1

NDP

M V == (8)


Brzina opticaja u ovom slučaju pokazuje koji je deo društvenog proizvoda se drži u novcu i stoga je najpogodnija varijanta za povezivanje novca sa prometnim procesom.

Determinante koje određuju brzinu opticaja potrebne količine novca odnose se pre svega na sistem plaćanja jer od mogućnosti i karakteristika tog sistema, zavisi i sama brzina koja odgovara vremenskom periodu potrebnom da se izvrše operacije plaćanja. Kod depozitnog novca, to je trenutak od izdavanja naloga za plaćanje do trenutka prispeća sredstava na račun primaoca, pa se ova varijanta brzine opticaja novca može nazavati i tehničkom brzinom opticaja.

Druge determinante brzine opticaja novca svode se na decentralizaciju ili centralizaciju novčanih sredstava gde veća centralizacija novčanih sredstava podrazumeva i veću brzinu opticaja u suprotnom slučaju, odnosno u slučaju razgradnje i postojanja većeg broja ekonomskih jedinica gde se novac zadržava i usporava, manja je brzina opticaja novca.

7. PRIMARNI NOVAC

Primarni novac je poznat i kao monetarna baza ili kao oblik krajnjeg definitivnog novca ili deo ukupne količine novca jedne zemlje, jedne privrede koji se može izvesti na više načina. Tako da ako je formula za ukupnu količinu novca u opticaju:

M = mm x MB, onda je: mm

M MB = , (9)

pri čemu je:

M – količina novca u opticaju, mm – monetarni multiplikator i

MB – monetrana baza ili primarni novac.

Monetarna baza ili primarni novac pokazuje stanje novca u centralnoj banci, uvećan monetarnim multiplikatorom predstavlja ukupnu količinu novca u opticaju kao što ukupna količina novca u opticaju diskontovana faktorom monetarne multiplikacije pokazuje ponovo monetarnu bazu ili primarni novac. Očigledno je dakle da postoji razlika između monetrane baze i ukupne količine novca zato što:

- monetarnu bazu čini; gotovina (GN) u blagajnama banaka i nebankarskih institucija uvećana za depozite poslovnih banka (R), koje drže na računu centralne banke (obavezene rezerve i ostali deo likvidnih novčanih sredstava) a


- ukupna količina novca pored monetarne baze sadrži i depozite (ND) nebankarskih institucija (privrede i vanprivrede na računima u poslovnim bankama).

Prethodnu formulu ili ukupnu količinu novca i monetarnu bazu (MB) možemo izraziti i na drugačiji način:

M = GN + ND, odnosno, MB = GN + R (10)

Očigledno je da obe formule, odnosno da i monetrana baza i ukupna količina novca sadrže gotovinu i da se razlikuju samo u vrsti depozita. Depoziti ND su depoziti nebankarskih institucija na računima poslovnih banaka a R je deo depozita ili novčana sredstva poslovnih banka na računima centralne banke. Ono što se još može primetiti jeste da je varijabla MB kvalitetnija od varijable M, zato što je MB ili monetarna baza, primarni novac koji služi kao osnova od koje može da se formira depozitni novac. Ako se ponovo vratimo na formulu (1) i uporedimo identičnosti u formuli (2) možemo konstatovati da je:

)

NDR

(

) NDGN

(1 MB M

NDGN+

+=

(11)

Ukupna količina novca nastaje dakle od primarnog novca korigovanog koeficijentima R/ND i G/ND. Primarni novac kreira centralna banka uz pomoć vlasnika tog novca; poslovnih banaka i privrednih subjekata tako da i njegovo definisanje počinje od centralne banke. Sve pozicije pasive odnosno izvori sredstava u bilansu stanja centralne banke, čine monetarnu bazu dok aktivna strana bilansa centralne banke predstavlja tokove kreiranja primarnog novca ili monetrane baze. Drugim rečima, primarni novac bi mogao da se definiše i kao da su to; svi krediti centralne banke (dati poslovnim bankama) korigovani (umanjeni ili uvećani) neto iznosom deviznih transakcija centralne banke prema inostranstvu.

7.1. TOKOVI KREIRANJA PRIMARNOG NOVCA

Tokovi primarnog novca mogu da budu usmereni tako da se novac kreira ili da se povlači iz opticaja (Slika br. 14) a nastaju kao rezultat složenih transakcija koje centralna banka obavlja sa ostalim sektorima privrede.


Bilans stanja centralne banke, može da predstavi i na sledeći način:

KB + KK + Fat + OP = GN + R + Fpt + ND + ONP (12)

(finansijska aktiva) = (monetarna pasiva + nemonetarna pasiva)

Ako se želi predstaviti monetarna baza ili primarni novac onda sledi:

B = KB + KK + (Fat – Fpt) + (OP – ONP) – ND, (13)

pri čemu je:

(Fat – Fpt) = Fs ili saldo finansijskih transakcija kao što je:

(OP – ONP) = Ps ili saldo ostalih plasmana i ostale nemonetarne pasive.

Sledi da je:

B = KB + KK + Fs + Ps – ND (14)

Poslednja jednačina je uprošćena i proizašla je iz prethodnih, odnosno od faktora od kojih zavisi promena varijable MB ili monetrane baze ili primarnog novca.

U tržišnim privredama postoji nekoliko kanala ili načina na koji centralna banka vrši emitovanje primarnog novca:

- jedan kanal su operacije centralne banke na otvorenom tržištu, - drugi kanal su devizne transakcije sa inostranstvom i - treći koji je i najređi jeste kanal po kojem je centralna banka direktni

kreditor ili zajmodavac.

Slika br. 14 Bilans stanja centralne banke


Operacije centralne banke na otvorenom tržištu svode se na poslove kupovine i prodaje hartija od vrednosti, uglavnom državnih, kako kratkoročnih tako i dugoročnih što predstvlja jedan veoma značajan instrument regulisanja primarnog novca, novca uopšte i kamatnih stopa. Ove operacije se preduzimaju da bi se izazvale određene promene kreditnih tokova u makro razmerama da bi kao posledica tih aktivnosti bila, određeni uticaj na privredne aktivnosti. Svaka kupovina hartija od vrednosti od strane centralne banke izaziva promene na primarnom novcu tj. povećava ga, za razliku od prodaja, kada ga smanjuje. Drugim rečima, prodajom hartija od vrednosti dolazi do smanjenja primarnog novca u opticaju i tržišne kamtne stope rastu dok, se kupovinom hartija povećava nivo primarnog novca, odnosno dolazi do ekspanzije primarnog novca , tada tržišne kamtne stope uglavnom padaju. Te operacije centralne banke na otvrenom tržištu, dovode do promena u likvidnosti poslovnih banka tj. povećava im se ili smanjuje kreditni potencijal, čime se značajno utiče na nivo i tok privrednih aktivnosti.

Devizne transakcije centralne banke sa inostranstvom imaju ulogu da kreiraju ili povuku deo primarnog novca čime direktno utiču na povećanje ili smanjenje kreditnog potencijala banka i vrše dalju multiplikaciju kreiranja novca u opticaju putem porasta kredita. U pitanju je, dakle, kupovina i prodaja deviznih sredstava centralne banke i u slučaju da je kupovina veća od prodaje, značilo bi da dolazi do kreiranja, odnosno povećanja nivoa primarnog novca, što u tom slučaju, poslovnim bankama omogućuje da dođu do višeg kreditnog potencijala, (umanjenog za procenat obaveznih rezrvi koji drže u centralnoj banci) koji mogu da upotrebe u dalje kreditne plasmane. Kod ovih transakcija, bitan je neto efekat, da li je on pozitivan ili negativan, tj. da li je bio veći priliv ili odliv deviznih sredstava, odnosno da li će se primarni novac povećati ili smanjiti.

Treći kanal emitovanja primarnog novca jeste slučaj kada centralna banka kreditira poslovne banke u cilju održanja likvidnosti na potrebnom nivou.

U slučaju kada igra ulogu krajnjeg kreditora, centralna banka odobrava kredite poslovnim bankama za njihove sezonske potrebe tj kada dolazi do ekspanzije u tražnji novčanih sredstava.

Postoje i slučajevi kada centralna banka odobrava kredite poslovnim bankama u vidu njihovog refinansiranja već plasiranih kredita iz njihovog potencijala namenjen uglavnom za slektivne ciljeve iz okvira ekonomske politike zemlje.

U oba prethodna slučaja centralna banka činom dodele kredita poslovnim bankama, kreira dodatnu količinu primarnog novca kao vid kompenzacije za nedostatak njihove likvidnosti.


8. MONETARNO-KREDITNI MULTIPLIKATORI

Na osnovu primarne emisije centralnih banaka, poslovne banke odobravaju i kredite svojim komitentima vršeći svoju, tzv. sekundarnu emisiju novca, tako što kreiraju sekundarni tj. bankarski (depozitni) novac. Budući da ukupna veličina primarnog novca kreiranog od strane centralne banke predstavlja osnovu kreditne aktivnosti poslovnih banaka, tj, predodređuje maksimalan iznos novca koji kreiraju monetarne institucije, primarni novac se naziva i monetarna baza ili rezervni novac (engl. high powered money). Poslovne banke plasiraju onoliko sredstava u kredite (KP) koliko iznosi njihov finansijski potencijal (FP) iz kojeg izuzimaju obavezne rezerve (OR) koje drže na svom računu u centralnoj banci i ne mogu ih koristiti u svrhu plasmana u kredite, odnosno:

FP = KP + OR iz čega sledi da je: KP = FP - OR (1)

Obavezne rezerve koje poslovne banke drže na svojim računima u centralnoj banci, regulisane su propisima i uglavnom zahvataju odgovarajući procenat depozita poslovnih banaka, međutim jedan deo depozita (u poslovnim bankama),ostavlja se na računu poslovne banke koji služi za rad ili aktivnosti njenih deponenata (onih koji drže svoja sredstva u bankama; privreda, neprivreda, stanovništvo) bez kojih bi banka bila nelikvidna. Taj ukupan deo izdvojenih depozita (na računu centralne banke: obavezne rezerve i ostatak likvidnih sredstava na računu ) koji se zadržava i ne koristi se za bilo kakve plasmane, naziva se stvarnim rezervama likvidnosti koje mogu da budu veće ili manje od optimalnih. Ukoliko su stvarne rezerve likvidnosti manje od optimalnih to znači da se poslovna banka „preplasirala“, odnosno da je sav finansijski potencijal iskoristila u plasmane u kredite i da je postala nelikvidna za razliku od slučaja, kada su stvarne rezerve veće od optimalnih i kada je stvorila višak sredstava koji nije uposlen i koji praktično ne donosi nikakvu zaradu i smanjuje rentabilnost banka, što joj takođe donosi negativne bodove u oceni i rangiranju poslovnih banka od strane nezavisnih rejting agencija ili regulatornih organa države.

8.1. MONETARNI MULTIPLIKATOR

Monetarni multiplikator pokazuje ukupne rezultate kreiranja ili poništavanja novca kroz: kreditnu aktivnost banaka, devizne transakcije s inostranstvom i promenu tzv. nemonetarne pasive, koji dovode do kreiranja „x“ jedinica novčane mase stvorene na osnovu jedne jedinice kreiranog primarnog novca. Između


primarnog novca (MB) i novčane mase (M) postoji funkcionalan odnos koji se uspostavlja pomoću monetarnog multiplikatora „mm“ koji se izražava kao:

M = mm x MB, odnosno, MB

Mmm =

(2)

Monetarni multiplikator pokazuje koliko je jedinica novčane mase moguće stvoriti iz jedne jedinice primarnog novca. Uz poznatu vrednost monetarnog multiplikatora (koja je relativno stabilna u kraćem roku) i veličinu primarnog novca iskazanog u bilansu centralne banke, moguće je svakodnevno proceniti veličinu novčane mase i tokove kojima centralna banka deluje na kreiranje i povlačenje novca iz opticaja. Međutim, pošto je monetarni multiplkator kompleksna varijabla, za objašnjenje njegovog funkcionisanja, potrebno je pre svega pojasniti količinu novca (M) i monetarnu bazu (MB).

Količina novca (M) određena je visinom plasiranih srdstava u kredite (KK), nemonetarnim (ND) depozitima (depoziti preduzeća, državne uprave, stanovništva) i saldom (kreiranje ili povlačenje) deviznih transakcija (Fs) monetarnih institucija, tj:

M = KK – ND + Fs (3)

Kada je u pitanju baza ili primarni novac (MB) je određen rezervama likvidnosti (RL), gotovinom (GN) nemonetarnih subjekata (preduzeća i stanovništva), direktnim depozitima (DD) kod centralne banke (račun budžeta i sl.) i nemonetarnim obavezama centralne banke, tj:

MB = RL + GN + DD + ND (4)

Iz prethodnih formula jednačina, jasno se uočava da monetarni multiplikator u sebe uključuje ponašanja i uticaj pre svega centralne banke a zatim i ostalih monetarnih (poslovne banke) i nemonetarnih (preduzeća privrede i vanprivrede, stanovništvo) institucija, gde sve one utiču na monetranu multiplikaciju tako da formula monetarnog multiplikatora sad izgleda:

NDDDGNRL

Fs ND -KK mm

++++=

(5)

Postoji još mnogo sličnih ali i složenijih jednačina od ove, no i ova jednačina pokazuje da monetarni multiplikator nije samo odnos monetarne mase i monetarne baze nego da je to odnos koji u sebi sadrži sedam transakcija i četiri vrste učesnika


ove transakcije. To su: centralna banka, ostale monetarne institucije, te domaće i ino nemonetarne institucije.

Brojilac ove jednačine pokazuje varijable koje kreiraju novac dok imenilac pokazuje ponašanje učesnika transakcija u pogledu posedovanja i raspolaganja primarnog novca. Drugim rečima, faktori koji ponajviše određuju visinu i kretanje monetarnog multiplikatora (u različitim formulama različitih autora) uključuju:

- visinu rezervi banaka kod centralne banke, koja je određena prvenstveno službenim procentom i drugim kriterijumim obračuna i izdvajanja obavezne rezerve te držanja minimalnih rezervi likvidnosti,

- koeficijent sklonosti držanja gotovine (proporcija između gotovog i depozitnog novca) i

- faktor proporcionalnosti (proporcija između štednih i oročenih uloga u odnosu na depozitni novac).

Normalno je da je monetarni multiplikator veći od jedinice, odnosno da je pozitivan jer je monetarna masa veća od monetarne baze upravo za uvećanje koje joj daje monetarni multiplikator. Novčana masa može da raste i u slučaju kada kada raste primarni novac, ali isto tako i da se smanjuje, tj. kada se smanjuje primarni novac, smanjuje se i novčana masa.

Postoje i slučajevi kada je monetarni multiplikator manji od jedinice:

- u slučaju da najveći deo novca odlazi u nemonetrane sfere, - kada dolazi do povlačenja novca usled negativnog salda deviznih

transakcija (veća prodaja od kupovine deviznih sredstava) i - kada monetarna baza raste mnogo bržim tempom od rasta novčane

mase koja može dovesti do slučaja da je novčana masa manja od monetarne baze. Takav slučaj se u teoriji zove još i monetarnim reduktorom.

8.2. KREDITNI MULTIPLIKATOR I KREDITNI POTENCIJAL

Poslovne banke su finansijski posrednici između novčano suficitarnih i deficitarnih subjekata, te se od ostalih finansijskih (nemonetarnih) institucija razlikuju po tome što:

- odobravaju kredite, na temelju prethodno prikupljenih depozita i - što stvaraju nove depozite na transakcijskim računima koji predstavljaju

novac.

Učinak kreditne aktivnosti banaka na promenu novčane mase ogleda se u činjenici da poslovne banke odobravaju kredite svojim komitentima, i da usled te


činjenice dolazi do direktne emisije ili stvaranja depozitnog novca, što se naročito može uočiti u konsolidovanom bilansu monetarnih institucija, gde dolazi do povećanje iznosa odobrenih plasmana u aktivi kao i do povećanje depozitnog novca i ukupne novčane mase za isti iznos u pasivi bilansa monetarnih institucija. Poslovne banke uglavnom ne drže neiskorišćeni kreditni potencijal jer nastoje da ga plasiraju slobodna sredstva nebankarskim subjektima i tako povećaju depozite, korišćenje kreditnog potencijala u vremenu kad je t = 0, dovodi do kreiranja novog kreditnog potencijala koji u budućnosti predstavlja osnovu za odobravanje novih kredita za buduća vremenska razdoblja i za t = 1, t = 2, itd.

Visina kreditnog potencijala tokom određenog vremenskog perioda jednaka je zbiru svih inicijalnih promena izvora sredstava poslovnih banaka pomnoženih veličinom kreditnog multiplikatora koji odgovara pojedinačnoj promeni u određenom vremenu.

=

=

=1V

1t

KmFt x KP (6)

gde su:

KP – kreditni potencijal u određenom vremenu, Ft – funkcija koja definiše prilive i odlive sredstava, Km – kreditni multiplikator.

Matematička formula za izračunavanje veličine kreditnog multiplikatora nakon t vremenskih jedinica (u t-toj fazi multiplikacije) bi mogla da glasi:

h x r) -(1 - 1

h x r) -(1 - 1Km

tvtv

= (7)

Stopa rezervi banaka označena je sa „r“ a sastoji se od obaveznih rezervi (propisuje centralna banka) i rezervi likvidnosti koju sama banka određuje i zadržava na svom žiro računu.

Stopa „h“ ili stopa zadržavanja, označava procenat zadržavanja sredstava u banci, odnosno pokazuje procenjeni (uobičajeni) procenat sredstava odobrenih kredita koji ostaje u istoj banci koja je odobrila kredit, za razliku od preostalog dela sredstava koja odlaze na račune drugih banaka, u centralnu banku, u ruke stanovništva kao gotov novac i sl. Veličina ovog parametra upravo je i najmanje poznata u kreditnoj multiplikaciji a predstavlja rezultat odliva sredstava iz banke, po nalogu komitenta kome je odobren kredit. Odliv zavisi od mnogo faktora od kojih su najvažniji:

- veličina banke, tj. broj komitenata koje ona obuhvata,


- strukture i međusobne povezanosti komitenata (otvorena struktura, kada se najveći deo isplaćuje komitentima izvan banke; zatvorena struktura, kada se znatan deo plaćanja obavlja u okviru samih komitenata jedne banke);

- sezonski faktori koji u pojedinim razdobljima mogu da izazovu poseban odliv ili priliv bankarskih sredstava, u zavisnosti od strukture komitenata po njihovoj delatnosti i

- strukture komitenata po velični sredstava na računima.

Stopa zadržavanja (h) različita je kod pojedinih banaka, a promenljiva je i u okviru jedne banke u različitim vremenskim periodima.78 Pomoću nje i stope rezerve (r) moguće je izračunati faktor ili stopu obnavljanja (O) procenta iznosa odobrenog kredita koji ostaje u banci (h) i slobodan je za daljnji plasman. Kako proces obnavljanja zavisi u prvom redu od stope rezerve koja direktno ograničva multiplikaciju depozita i ekspanziju kredita, stopa obnavljanja novčanih sredstava bi bila:

O = (1- r) x h ili h x )r- r-(1 O21

= , (8)

Kreditni multiplikator se može izračunati i preko depozitnog multiplikatora (dm) na sledeći način :

)1(1

1

)1(1

1

O1

1dm

21rrr −−−

=−−

=−

= , (9)

odnosno:

)r- r-(1 x dm Km21

= , (10)

gde su:

O – stopa obnavljanja sredstava koja pokazuje koji će se deo datih kredita ponovo koristiti za odobravanje novih,

r – ukupna stopa rezervi, r1 – stopa obavezne rezerve, r2 – stopa rezerve likvidnosti i h – procenat datih kredita koji se vraća u depozite banke.

Kreditni multiplikator je funkcija faktora: brzine multiplikacije, vremena trajanja procesa multiplikacije, stope obavezne rezerve i stope rezerve likvidnosti, stope prelivanja sredstava u gotovinu i posebne depozite. Pošto je deo monetarnog

78 Dr. Dimitrije Dimitrijević, Monetarna analiza, Niš, 1981, str. 328.


multiplikatora, može se izračunati i izraziti na još jedan način; kao jednačina kreditnog multiplikatora tj:

NDDDGNRL

K

MB

KKm

+++==

(11)

Za sve vrednosti kreditnog multiplikatora veće od „1“ na nivou celog bankarskog sistema, procesom sekundarne emisije, moguće je kreirati više depozitnog novca nego što je bio iznos primljenih depozita. To je razlog postojanja razlike između veličine rezervi kao komponente primarnog novca i ukupne veličine depozitnog novca stvorenog kreditnom aktivnošću poslovnih banaka i ostalih depozitnih institucija. Te razlike su veće što je razvijeniji bezgotovinski platni promet, odnosno što je manji udeo gotovog novca u ukupnoj veličini novčane mase.

Visok udeo depozitnog novca u ukupnoj strukturi novčane mase ukazuje na dominantnu ulogu poslovnih banaka, odnosno svih depozitnih institucija u procesu kreiranja novca. Time u prvom redu mislimo na njihovu kreditnu funkciju, tj. na plasmane njihovih slobodnih novčanih sredstava novčano-deficitarnim nebankarskim subjektima.

Pri tome, veličina porasta ili smanjenja kredita monetarnih institucija zavisi od ponude i tražnje za kreditima. Pod potražnjom kredita podrazumevamo spremnost i interes novčano deficitarnih subjekata da dođu do potrebnih finansijskih sredstava, nezavisno od svrhe korišćenja. Na taj način tražnja kredita implicitno podrazumeva i tražnju za novcem, radi podmirenja tekućih obaveza plaćanja.

8.2.1. Primer izračunavanja kreditnog multiplikatora

Kada je poslovna banka u ravnoteži, njen kreditni potencijal je u celosti iskorišćen i banka nema slobodnih sredstava za odobravanje novih kredita. Ta ravnoteža, može da se naruši na više načina, npr:

- novim prilivom sredstava klijentima banke iz depozita drugih banaka, - novim prilivom sredstava od centralne banke (kredit za likvidnost,

eskont menica i sl.), - novi priliv (uplate) sredstava od stanovništva ili - neki drugi priliv ili odliv sredstava iz banke.

Ako se dogodio prvi slučaj tj. ako je poremećaj nastao novim prilivom depozita na račun klijenta banke u iznosu od 100.000,- dinara i ako stopa obavezne


rezerve centralne banke iznosi 10% (r1 = 0,10), rezerve likvidnosti banke 5% (r2 = 0,05) i da se od odobrenih kredita približno 30% odliva iz banke putem transfera u gotov novac, kupovinu deviza od centralne banke, kupovinu državnih obveznica, za plaćanje obveza prema državi i drugim bankama i sl., i da 70% (h = 0,70) od odobrenih kredita služi za obavljanje transakcija između klijenata iste banke. Tada bi dodatni priliv mogao da prouzrokuje promene u bilansu poslovne banke kako sledi:

Bilans stanja poslovne banke I (u din)

Aktiva Pasiva

Žiro račun 100.000,- Depozit A 100.000,-

Nakon doznačenog i proknjženog priliva, poslovna banka je u obavezi da obračuna, proknjiži i izdvoji na svoj račun u centralnoj banci 10% obavezne rezerve (propisane od strane centralne banke) i 5% rezervi likvidnosti (na osnovu empirije i određenog stepena verovatnoće) za nesmetano funkcionisanje njenih deponenata.

Bilans stanja poslovne banke II (u din)

Aktiva Pasiva


Rezerve 15,000,-

Ukupno 100.000,- Ukupno 100.000,-

Neiskorišćeni kreditni potencijal iznosi 85.000,- dinara koji će banka u celosti da odobri i doznači sredstva po kreditu klijentu B iz iste banke. Stanje je:

Bilans stanja poslovne banke III (u din)

Aktiva Pasiva


Rezerve 15,000,- Depozit B 85.000,-

Kredit B 85.000,-

Ukupno 185.000,- Ukupno 185.000,-

Finansijski potencijal poslovne banke se poveaćo na 185.000,- dinara dok je kreditni ostao na istom nivou od 85.000,- dinara (saldo žiro računa) ili ukupna


pasiva u iznosu od 185.000,- umanjena za rezerve od 15.000,- i dati kredit u iznosu od 85.000,- daje isti rezultat od 85.000,- dinara.

Klijent B pošto je dobio kredit on želi da ga utroši isti dan tako što će 30% sredstava kredita ili 25.500,- dinara upotrebiti za izmirivanje obaveza izvan banke od koje je dobio kredit i u kojoj drži svoje depozite, a ostatak od 70% ili 59.500,-dinara će usmeriti na izmirivanje svojih obaveza prema klijentu C iz iste banke.

Bilans stanja poslovne banke IV (u din)

Aktiva Pasiva


Rezerve 15.000,- Depozit B 0,-

Kredit B 85.000,- Depozit C 59.500,-

Ukupno 159.500,- Ukupno 159.500,-

Pošto se stanje depozita menja poslovna banka će da izrčuna i proknjiži ukupne rezrve u vrednosti od 15% u iznosu od 23.925,- dinara, tj. doknjižiće i izdvojiti još 8.925,- dinara, na svoj račun u centralnoj banci.

Bilans stanja poslovne banke V (u din)

Aktiva Pasiva


Rezerve 23.925,- Depozit B 0,-

Kredit B 85.000,- Depozit C 59.500,-

Ukupno 159.500,- Ukupno 159.500,-

Ceo proces se nastavlja, a multiplikacija nakon dvadeset koraka izgleda:

Broj Depoziti Rezerve Krediti Odlivi iz koraka (0,10 + 0,05) (0,85) banke (0,30)

1. 100.000,- 15.000,- 85.000,- 25.500,- 2. 59.500,- 8.925,- 50.575,- 15.172,50 3. 35.402,50 5.310,50 30.092,- 9.027,50 4. 21.064,50 3.159,50 17.905,- 5.371,50 5. 12.533,50 1.880,- 10.653,50 3.196,- 6. 7.457,50 1.118,50 6.339,- 1.901,50 7. 4.437,50 665,50 3.771,50 1.131,50 8. 2.640,- 396,- 2.244,- 673,50


9. 1.570,50 235,50 1.335,50 400,- 10. 935,50 140,- 795,- 238,50 11. 556,50 83,50 473,- 142,- 12. 331,- 50,- 281,- 85,- 13. 196,- 29,50 166,50 50,- 14. 116,- 17,50 99,- 30,- 15. 69,- 10,- 59,- 18,- 16. 41,- 6,- 35,- 11,- 17. 26,- 4,- 22,- 7,- 18. 15,- 2,- 13,- 4,- 19. 9,- 1,50 7,50 2,- 20. 5,- 1,- 4,- 1,-

Ukupno 246.906,- 37.035,50 209.870,50 62.961,50

Iz tabele multiplikacije, uočava se da na kraju multiplikacije (posle pet koraka) banka ima novih depozita zajedno sa inicijalnim 246.906,- dinara koji su poslužili da se plasira ukupno 209.870,50 dinara kredita, izdvoji u rezerve likvidnosti 37.035,50 dinara i da od ukupnih kredita izdvoji 30% ili 62.961,50 dinara za blagajnu i druge namene koji ne ulaze u depozite banke. Da je bilo koji korisnik kredita dobijena sredstva upotrebio na izmirenje obaveza izvan sistema ove banke, proces multiplikacije bi se prekinuo ali bi se nastavio na nekom drugom mestu u nekoj drugoj banci itd.

Na osnovu ove tabele mogu se izračunati i depozitni i kreditni multiplikatori tako da sledi da je depozitni multiplikator (dm):

h x )r- r-(1-1

1

O-1

1dm

21

== , odnosno:

1/1- (1- 0,10 - 0,05) x 0,70 = 1/1–0,595 = 1/0,405 = 2,469

Izvedeni depozitni multiplikator od 2,469 znači da inicijalnim prilivom od jedne novčane jedinice banka multiplikacijom stvara dodatnih 1, 469 jedinica depozita što potvrđuje i tablica multiplikacije što od inicijalnih 100.000,- dinara stvara još dodatnih 146.906,- dinara, što čini ukupnih 246.906,- dinara depozita na kraju procesa multiplikacije.

Kreditni multiplikator iznosi:

)r- r-(1 x dmkm21

= , odnosno:


2,469 x (1-0,10 - 0,05) = 2,469 x 0,85 = 2,098

Kreditni multiplikator od 2,098 znači da inicijalni depozitni impuls u visini jedne novčane jedinice omogućava da se multiplikacijom depozita i kredita kreira potpuno novih 2,098 novčanih jedinica što iz primera iz tablice znači da se na temelju inicijalnog depozita u svoti od 100.000,- dinara banka može odobriti 209.870,50 dinara kredita.

Iz prethodnih pokazatelja, uočava se da depozitni multiplikator ima maksimalnu mogućnost rasta finansijskog potencijala banke proizašlog iz inicijalnog povećanja depozita u visini jedne novčane jedinice i da kreditni multiplikator takođe pokazuje mogućnost rasta kreditnog potencijala banke na osnovu inicijalnog povećanja depozita od jedne novčane jedinice. Kreditni potencijal je inače manji od finansijskog kapitala za vrednost obavezne rezerve i rezerve likvidnosti sredstava koje drži na svom računu u centralnoj banci. Banka dakle, samostalno kreira depozitni novac samim činom odobravanja kredita i pri tome ima ograničenja u brzini multiplikacije, u obaveznim rezervama i operacijama centralne banke na otvorenom tržištu.

---------- ///// -----------

REZIME POGLAVLJA

Monetrana ekonomija ili monetraizam je škola ekonomske misli koja tvrdi da je novac glavni faktor privredne aktivnosti. Milton Friedman i njegovi sledbenici promovisali su monetarizam kao alternativu kejnzijanske ekonomije. Poslednje godine, većina akademskih stručnjaka u monetarnoj ekonomiji verovatno bi svoju orijentaciju opisali kao novo kejnzijansku, gde monetarni agregati trenutno igraju malu ili nepostojeću ulogu u analizama monetarne politike akademskih stručnjaka i ekonomista centralnih banaka, no osnovna naučna obrazloženja, danas su mnogo bliža monetaristima od kejnzijanskih. Novčana masa predstavlja ukupnu količinu svih oblika novca potrebnog za funkcionisanje jedne nacionalne ekonomije, koja se dobija kao proizvod primarnog novca i monetarnog multiplikatora. Struktura novčane mase može da se prikaže preko monetarnih agregata i to: M1 – gotovina i depoziti po viđenju, M2 = M1 i


likvidni depoziti do godinu dana, M3 = M2 i ostali depoziti i M4 = M3, međukreditiranje i ostale hartije od vrdnosti na finansijskom tržištu. Brzina opticaja novca predstavlja racio ukupne vrednosti novčanih transakcija i količine novca a primarni novac je poznat kao monetarna baza ili kao oblik krajnjeg definitivnog novca ili deo ukupne količine novca jedne zemlje, uvećan monetarnim multiplikatorom predstavlja ukupnu količinu novca u opticaju. Monetarni multiplikator pokazuje ukupne rezultate kreiranja ili poništavanja novca kroz: kreditnu aktivnost banaka, devizne transakcije s inostranstvom i promenu tzv. nemonetarne pasive.


1. Kako opisujete kenzijanski koncept ekonomije? 2. Šta za vas predstavlja monetaristički koncept u ekonomiji? 3. Kako biste opisali monetarizam danas? 4. Šta predstavlja novčana masa? 5. Koje monetrane agregate poznajete? 6. Šta čini monetranu bazu ili primarni novac? 7. Kako se definiše brzina opticaja novca? 8. Šta predstavlja monetrani multiplikator? 9. Kako se računaju depozitni i kreditni multiplikatori?


IV OSNIVANJE, ORGANIZACIJA I UPRAVLJANJE BANKAMA

Cilj poglavlja je - da pokaže način osnivanja, organizaciju i modele upravljanja poslovnim bankama u domicilnim uslovima. Izvedeni ciljevi su saznanja o propisima iz ove oblasti, pre svega, o Zakonu o bankama, aktima centralne banke (odluke) i statutom banke kao najvišim aktom u savkom akcionarskom društvu. Opisana je i organizacija poslova u bankama, te uloge akcionara, skupštine, nadzornog odbora i ostalih organa u bankama. Pomenuta je i struktura akcionarskog kapitala, te obim i vrsta bankarskih poslova, upravljanje sredstvima i izvorima sredstava, te interna i eksterna revizija u bankama.

Ključne reči: osnivanje, organizacija, korporativno upravljanje, akcionari, skupština, nadzorni odbor, izvršni odbor, interna revizija, odbor za upravljanje aktivom i pasivom.

1. PROPISI KOJI ODREĐUJU DELOVANJE BANAKA

Poslovanje banaka u domicilnim uslovima određuju sledeći propisi:

- Zakon o bankama (Službeni glasnik RS, 61/05, 91/10), - Zakon o platnom prometu (Službeni glasnik RS, 43/04, 62/06),


- Zakon o tržištu hartija od vrednosti i drugih finansijskuh instrumenata (Službeni glasnik, RS 47/06),

- Zakon o deviznom poslovanju (Službeni glasnik, RS 62/06), - Zakon o sprečavanju pranja novca (Službeni glasnik RS, 107//05), - Zakon o regulisanju javnog duga SRJ po osnovu devizne štednje gađana

(Službeni list SRJ, 36/02) i niz odluka Narodne banke iz oblasti:

- monetarnog sistema, - finansijske stabilnosti, - servisiranja javnog duga, - deviznih poslova, - platnog bilansa, - poslova sa inostranstvom, - poslova platnog sistema, - poslova kontrole poslovanja banaka, - zaštite korisnika finansijskih usluga, - poslova trezora, - računovodstva, - prinudne naplate i - statistike.

Zakonom o bankama se uređuje; predmet zakona, osnivanje banaka, poslovanje i organizacija banaka, način upravljanja bankama, te kontrola i prestanaka rada banaka.

Zakonom o platnom prometu se uređuju poslovi platnog prometa kao i prava i obaveze banke i kljienata. Poslovi platnog prometa, mogu da se obavljaju u dinarima i stranoj valuti a pravna i fizička lica koja svoju obavljaju delatnost obavljaju preko banaka, imaju obavezu da otvaraju račune u bankama, da vode sredstva na tim računima i da vrše plaćanja preko tog računa o čemu sklapaju ugovor sa bankom.

Zakonom o tržištu hartija od vrednsoti uređuje se uslovi i postupak izdavanja hartija od vrednosti, trgovina hartijama od vrednosti na organizovanom tržštu hartija od vrednosti, te organizacija, struktura i način funkcionisanja organizovanog tržišta.

Zakon o deviznom poslovanju uređuje plaćanja, naplatu i ttansfer sredstava između rezidenata i nerezidenata te kupovinu i prodaju sredstava plaćanja između rezidenat i nerezidenata kao i kupovinu i prodaju deviznih sredstava.

Zakonom o sprečavanju pranja novca se propisuju radnje i mere koje se preduzimaju radi sprečavanja pranja novca i finansiranja terorizma, gde se pod pranjem novca, smatra se konverzija ili prenos imovine stečene izvršenjem krivičnih dela.


Zakon o regulisanju javnog duga po osnovu devizne štednje (stara devizna štednja) tertira materiju o vraćanju deviznih dugova deviznim štedišama, preko banaka u kojima je položena ta štednja, a vrši se konverzijom u obveznice države sa 2% kamate na godišnjem nivou.

Poslove koje poslovna banka može da radi u skladu sa Zakonom o bankama su sledeći:

- depozitne poslove (primanje i polaganje depozita), - kreditne poslove (davanje i uzimanje kredita), - devizne, devizno-valutne i menjačke poslove, - poslove platnog prometa, - izdavanje platnih kartica, - poslove s hartijama od vrednosti (izdavanje hartija od vrednosti,

poslovi kastodi banke.), - brokersko-dilerske poslove, - izdavanje garancija, avala i drugih oblika jemstva (garancijski posao), - kupovinu, prodaju i naplatu potraživanja (faktoring, forfeting i dr.), - poslove zastupanja u osiguranju, - poslove za koje je ovlašćena zakonom i - druge poslove čija je priroda srodna ili povezana s poslovima iz

prethodne alinekje.79

Banka je akcionarsko društvo a njeni akcionari su pravna i fizička lica koja obezbeđuju sredstva za osnivački kapital banke na osnovu kojeg učestvuju u upravljanju bankom i raspodeli njene dobiti.

2. OSNIVANJE BANAKA

Banka je akcionarsko društvo koje može da bude osnovano kao i svako drugo akcionarsko društvo otvorenog i zatvorenog tipa, a mogu da ga osnivaju domaća i strana pravna i fizička lica sa osnivačkim kapitalom koji može da bude:

- u novčanom obliku u vrednosti ne nižom od 10.000.000 evra izuzev u slučaju osnivanja banke za posebne namene80 gde osnivački kapital ne može da bude manji od 5.000.000 evra i

- u nenovčanom obliku (stvari i prava) u bilo kojoj vrednosti uz primenu odredaba zakona kojim se uređuju privredna društva koje se odnose na akcionarsko društvo.

79 Zakon o bankama, Službeni glasnik RS, 61/05, 91/10, str. čl.4. 80 Banka za posebne namene je banka koja se, u smislu zakona kojim se uređuje stečaj i likvidacija banaka, na

zahtev Agencije za osiguranje depozita koja je istovremeno i osnivač te banke, osniva na određeno vreme, radi prenosa celokupne ili dela imovine i obaveza banke kojoj je centralna banka oduzela dozvolu za rad.


U samom procesu osnivanja postoje dve faze, gde se u prvoj fazi osnivačima izdaje preliminarno odobrenje za osnivanje banke a u drugoj fazi se izdaje definitivna dozvola za početak i nastavak rada.

Za dobijanje preliminarnog odobrenja81, osnivači banke podnose centralnoj banci zahtev za preliminarno odobrenje za osnivanje banke sa potrebnim prilozima:

- podatke o osnivačima banke, visini uloga i broju, vrsti i nominalnom iznosu akcije koje stiču,

- osnivački akt i predlog statuta banke, - izjavu da će novčani deo osnivačkog kapitala uplatiti na privremeni

račun kod centralne banke, - izjavu da će nenovčana sredstva preneti u osnivački kapital banke, - podatke o svim licima koja će imati učešće u banci i o osnovu tog

učešća, - imena predloženih članova upravnog i izvršnog odbora banke i podatke

o njihovoj kvalifikaciji, iskustvu i poslovnoj reputaciji, - predlog programa aktivnosti banke za period od tri godine i predlog

plana poslovne politike banke, - predlog procedura za upravljanje rizicima i za unutrašnju kontrolu

banke, - dokaz da je nadležno regulatorno telo države porekla odobrilo stranoj

banci ili drugom stranom licu iz finansijskog sektora učešće u osnivanju banke u drugoj zemlji ili dokaz da takvo odobrenje nije potrebno prema propisima te države ako se banka osniva kao zavisno društvo strane banke ili drugog stranog lica iz finansijskog sektora koje je predmet kontrole, odnosno nadzora ovog regulatornog tela i

- dokaze o ispunjenosti potrebnih uslova iz zakona ako je osnivač banke strana banka ili strano lice iz finansijskog sektora koje je predmet kontrole, odnosno nadzora regulatornog tela države porekla.

Odluku o podnetom zahtevu donosi centralna banka u roku od 90 dana od dana prijema urednog zahteva.

Nakon dobijanja preliminarnog odobrenja, osnivači banke su dužni da, najkasnije u roku od 60 dana od dana dobijanja preliminarnog odobrenja, podnesu centralnoj banci zahtev za izdavanje dozvole za rad banke.

Ukoliko akcionari banke imaju potreban novačani cenzus za osnivanje banke i ostalu dokumentaciju, a preadložena akta od strane osnivača nisu u skladu sa propisima te da članovi upravnog ili izvršnog odbora nemaju dobru poslovnu reputaciju, ili je struktura bankarske grupe čiji bi član postala banka netransparentna, centralna banka može i da odbije zahtev za dobijanje dozvole za rad.

81 Isto, čl. 15.


Osnivački akt banke treba da sadrži:

- ime i sedište osnivača, - poslovno ime i sedište banke, - iznos ukupnog osnivačkog kapitala banke u novčanom i nenovčanom

obliku, kao i učešće svakog osnivača pojedinačno, - rok uplate novčanih i prenosa nenovčanih sredstva u osnivački kapital

banke, - prava, obaveze i odgovornosti osnivača banke, - broj akcija banke i njihovu nominalnu vrednost kod prve emisije te

vrste i klase akcija koje je banka ovlašćena da izda, kao i prava iz akcija svake klase,

- poslove koje banka obavlja, - način pokrića gubitka banke, - način rešavanja sporova među osnivačima banke, - prava osnivača u slučaju statusnih promena banke itd.

Najvažniji akt, potreban prilikom osnivanja ali i kasnije tokom poslovanja banke, predstavlja statut banke, jer sva ostala akta nižeg ranga (pravilnici, uputstva, procedure) moraju da budu u skladu sa statutom. Statut treba da sadrži:

- organizaciju i način poslovanja banke, - pitanja o kojima odlučuje skupština banke, - pitanja o kojima odlučuju drugi organi banke, sastav i postupak

odlučivanja ovih organa, kao i mandat članova tih organa, - mere i odgovornost organa banke za obezbeđenje likvidnosti i

solventnosti banke, - prava, obaveze i odgovornost članova upravnog i izvršnog odbora

banke i drugih lica s posebnim ovlašćenjima i odgovornostima utvrđenih statutom banke,

- ovlašćenje za potpisivanje i zastupanje banke, - način vršenja unutrašnje kontrole i unutrašnje revizije banke, - podatke i isprave koji se smatraju poslovnom tajnom banke i način

postupanja s tim podacima i ispravama i - druge elemente, odnosno podatke.

Za dobijanje konačne dozvole za rad banke, centralnoj banci je potrebno priložiti:

- dokaz o uplati novčanog dela osnivačkog kapitala, kao i dokaz o prenosu nenovčanih sredstava u osnivački kapital banke i izjavu o poreklu tih sredstava,

- dokaze o obezbeđrnom poslovnom prostoru, opremi za poslovanje banke, te da taj prostor ispunjava zakonom utvrđene uslove o tehničkoj opremljenosti, zaštiti na radu i zaštiti i unapređenju


životne sredine, i da taj prostor i oprema omogućavaju pristup svim relevantnim podacima i informacijama potrebnim za vršenje kontrolne funkcije od strane centralnebanke,

- dokaz o angažovanju eksternog revizora banke sa liste iz Zakona o bankama i

- podatke o organizacionoj strukturi i kadrovskoj osposobljenosti.

O ovom zahtevu, tj. o zahtevu za definitivno dobijanje dozvole za rad, odlučuje centralna banka u roku od 30 dana od dana prijema zahteva a rešenje o izdavanju dozvole za rad banke, objavljuje se javno kao i svi propisi zemlje. Međutim, ako se desi da centralna banke odbije zahtev, lice koje ga je podnelo ne može podneti novi zahtev za preliminarno odobrenje pre roka od godinu dana od dana odbijanja zahteva.

3. POSLOVANJE BANAKA

Zakon o bankama od člana 21 do člana 65 govori o poslovanju banka, pa u tom smislu razrađuje potrebe za kapitalom, utvrđivanju rizične aktive a zatim i o adekvatnosti kapitala. U nastavku govori o rizicima, vrstama rizika, te merenju i upravljanju rizicima u bankarstvu. Svi nabrojani elementi, rezultat su razmatranja, prihvatanja i primene bazelskih standarda u bankrstvu (Sporazum iz Bazela I i Bazela II) koje su prihvatile gotovo sve zemlje sveta.

Kada je u pitanju kapital, kaže se da je banka dužna da propisani iznos kapitala održava radi stabilnog i sigurnog poslovanja, a sastoji se od osnovnog i dopunskog, te drugih oblika kapitala koje propiše centralna banka. Minimalni iznos kapitala ili novčani cenzus koji banka mora da ispuni je 10.000.000 evra i banka mora da ga ima trajno, odnosno, ovo je minimaln iznos kapitala koji banka mora da ima u svako doba preseka njenog bilansa.

Nadalje, svaka banka je dužna da izračunava nivo rizične aktive u banci a koja predstavlja zbir knjigovodstvenih vrednosti pozicija bilansne aktive i vanbilansnih stavki pomnoženih ponderima kreditnog, tržišnog i operativnog rizika u bankama. Pondere propisuje centralna banka u skladu sa već spomenutim Bazelskim sporzumom.

Nakon izračunatog kapitala i rizikom ponderisane aktive Zakon o bankama daje definiciju adekvatnosti kapitala i kaže, da je svaka banka dužna da pokazatelj adekvatnosti kapitala održava na propisanom nivou i da ta stopa predstavlja odnos između kapitala i rizične aktive banke. Svojom odlukom (a ne zakonom) centralna banka određuje eksplicitno visinu stope adekvatnosti kapitala i u ovom trenutku je znatno viša od one koja je preporučena sporazumima iz Bazela, jer u zakonu stoji, da centralna banka može da odredi da pokazatelj adekvatnosti kapitala bude veći od propisanog ako se na osnovu vrste i stepena rizika i poslovnih aktivnosti banke


utvrdi da je to potrebno radi stabilnog i sigurnog poslovanja banke, odnosno radi ispunjenja njenih obaveza prema poveriocima.

Dakle, centralna banka je iskoristila to pravo i pokazatelj ili minimalnu stopu adekvatnosti kapitala povećala sa preporučenih 8 na 12% za sve banke u sistemu.

Kada je dobit u pitanju, prema ovom zakonu, banke ne mogu isplaćivati dividendu bez obzira što su ostvarile profit ako:

- svoju likvidnost ne održava u skladu s propisima centralne banke, - zbog te raspodele ne bi mogla da održava svoju likvidnost u skladu s

propisima centralne banke, - nije otklonila slabosti i nedostatke koje joj je već naložila centralna

banka u vezi s nepravilnim iskazivanjem poslovnih promena i drugih događaja, a koji mogu uticati na bilans uspeha banke,

- nije postupila u skladu s nalozima za otklanjanje nepravilnosti i - centralna banka to odredi svojom korektivnom merom.

Prema zakonu o bankama, svaka poslovna banka je dužna da identifikuje, meri i procenjuje rizike kojima je izložena u svom poslovanju i da upravlja sa njima i u tu svrhu obrazuje posebnu organizacionu jedinicu u čijem je delokrugu upravljanje rizicima. Svojim aktima banka propisuje procedure za identifikovanje, merenje i procenu rizika, kao i upravljanje rizicima, u skladu s propisima, standardima i pravilima struke. Posebno tretirani rizici su:

- rizik likvidnosti, - kreditni rizik, - kamatni i devizni rizik, - rizici izloženosti banke prema jednom licu ili grupi povezanih lica, - rizici ulaganja banke u druga pravna lica i u osnovna sredstva, - rizici koji se odnose na zemlju porekla lica prema kome je banka

izložena, - operativni rizik, uključujući i pravni rizik, kao i rizik neodgovarajućeg

upravljanja i - informacione i druge tehnologije značajne za poslovanje banke.

Banke su dužne, da pored interne revizije obezbede i imenuju eksternu revizju svojih finansijskih izveštaja, kao što je to u obavezi i bankarska grupa i bankarski holding a na osnovu liste koju utvrđuje i objavljuje centralna banka.

Godišnja revizija finansijskih izveštaja bankarskih grupa mora da se sprovodi na konsolidovanoj osnovi što znači da je svako podređeno društvo banke ili bankarskog holdinga obavezno da obezbedi spoljnu reviziju svojih pojedinačnih godišnjih finansijskih izveštaja.


4. ORGANIZACIJA I UPRAVLJANJE BANKAMA

Na čelu svake banke je skupština akcionara, a zatim, upravni i nadzorni odbor, te odbor za praćenje poslovanja banke (odbor za reviziju), kreditni odbor, odbor za upravljanje aktivom i pasivom banke, unutrašnja kontrola, kreditni odbor i jedinica za usklađivanje poslovanja.

Skupština banke usvaja poslovnu politiku i strategiju banke, donosi statut banke, usvaja godišnji račun banke i odlučuje o dobiti, odnosno pokriću gubitaka, odlučuje o povećanju kapitala banke i ulaganjima kapitala u drugu banku, imenuje i razrešava predsednika i članove upravnog odbora banke, određuje naknadu članovima upravnog odbora banke, odlučuje o statusnim promenama i o prestanku rada banke, odlučuje o sticanju stečajne, odnosno likvidacione mase banke u stečaju, odnosno likvidaciji, imenuje i razrešava spoljnog revizora, donosi poslovnik o svom radu i odlučuje o drugim pitanjima, u skladu sa zakonom i statutom banke. Redovno zasedanje skupštine banke održava se najmanje jednom godišnje, na način predviđen statutom banke a vanredno zasedanje skupštine banke može se sazvati na zahtev: upravnog odbora, akcionara banke s najmanje 10% akcija s pravom glasa i likvidacionog upravnika banke, u postupku dobrovoljne likvidacije banke.

Organi u banci koji upravljaju svakom bankom su upravni i izvršni odbor banke čija je osnovna dužnost da preduzimaju mere radi sprečavanja nezakonitih ili neprimerenih radnji i uticaja, koji su štetni ili nisu u najboljem interesu banke i njenih akcionara i koje vrše lica koja imaju znatno učešće u banci.

Upravni odbor banke čini najmanje pet članova, uključujući i predsednika i gde najmanje jedna trećina članova upravnog odbora banke mora da bude nezavisna od banke. Članovi upravnog odbora banke moraju da imaju dobru poslovnu reputaciju i odgovarajuće kvalifikacije a najmanje tri člana upravnog odbora banke moraju imati odgovarajuće iskustvo iz oblasti finansija. Upravni odbor banke odgovoran je da poslovanje banke bude u skladu sa propisima i drugim procedurama koje utvrde organi banke. Upravni odbor banke odgovoran je za uspostavljanje jedinstvenog sistema upravljanja rizicima u banci i za nadzor nad tim sistemom, kao što je dužan i da obezbedi da izvršni odbor banke identifikuje rizike kojima je banka izložena, kao i da kontrolu tih rizika obavlja u skladu sa odobrenim politikama i procedurama.

Izvršni odbor banke treba da čine najmanje dva člana, uključujući i predsednika koji je zastupa. Članovi izvršnog odbora banke su u radnom odnosu u banci na neodređeno vreme s punim radnim vremenom i dobrom reputacijom i odgovarajućom kvalifikacijom koju propisuje centralna banka. Izvršni odbor banke organizuje poslovanje banke i vrši dnevni nadzor nad aktivnostima zaposlenih u banci kao što i: izvršava odluke skupštine banke i upravnog odbora banke,


obezbeđuje zakonitost rada banke, odlučuje o plasmanima i zaduživanju banke do iznosa koji utvrdi upravni odbor banke, o svakom povećanju izloženosti banke prema licu povezanom s bankom, primenjuje poslovnu strategiju banke, identifikuje i meri rizike kojima je banka izložena u svom poslovanju i primenjuje principe upravljanja rizicima koje odobri upravni odbor banke, utvrđuje organizacionu strukturu banke koja odgovara strategiji banke, primenjuje procedure nadzora nad aktivnostima banke, redovno ocenjuje njihov kvalitet, obezbeđuje da svi zaposleni budu upoznati s propisima i drugim aktima banke kojima se uređuju njihove radne obaveze te sigurnost i redovno praćenje sistema informacione tehnologije banke.

Odbor za praćenje poslovanja banke čine najmanje tri člana, od kojih su najmanje dva, članovi upravnog odbora banke koji imaju odgovarajuće iskustvo iz oblasti finansija dok najmanje jedan član odbora za praćenje poslovanja banke mora da bude lice nezavisno od banke. Odbor za praćenje poslovanja banke dužan je da: analizira godišnje izveštaje i druge finansijske izveštaje banke, analizira i usvaja predloge politika i procedura banke u vezi sa upravljanjem rizicima i sistemom unutrašnjih kontrola, analizira i nadzire primenu i adekvatno sprovođenje usvojenih politika i procedura za upravljanje rizicima i sprovođenje sistema unutrašnjih kontrola, jednom mesečno izveštava upravni odbor o svojim aktivnostima i utvrđenim nepravilnostima, kao i da predlaže način na koji će se otkloniti te nepravilnosti.

Kreditni odbor odlučuje o kreditnim zahtevima u okvirima utvrđenim aktima banke i obavlja druge poslove utvrđene aktima banke.

Odbor za upravljanje aktivom i pasivom prati izloženost banke rizicima koji proizlaze iz strukture njenih bilansnih obaveza i potraživanja i vanbilansnih stavki, predlaže mere za upravljanje kamatnim rizikom i rizikom likvidnosti, a obavlja i druge poslove utvrđene aktima banke.

Unutrašnju kontrolu u banci čine članovi izvršnog odbora banke odgovorni za vršenje unutrašnje kontrole. Banka je dužna da sistem unutrašnjih kontrola razvija na način koji omogućava blagovremenu procenu postojećih i novih rizika, uključujući i rizike koji prethodno nisu kontrolisani, kao i rizike izvan kontrole banaka (spoljni rizici), kao i kontrolu tih rizika koja će negativne uticaje na poslovanje i bonitet banke svesti na najmanju moguću meru.

U bankama treba da postoje i organizacione jedinice u čijem delokrugu je kontrola usklađenosti poslovanja banke, čijeg rukovodioca bira i razrešava upravni odbor banke. Rukovodilac ove organizacione jedinice odgovoran je za identifikaciju i praćenje rizika usklađenosti poslovanja banke i za upravljanje tim rizikom, koji posebno obuhvata rizik od sankcija regulatornog tela i finansijskih gubitaka, kao i reputacioni rizik. Rizik usklađenosti poslovanja banke nastaje kao posledica propuštanja usklađivanja poslovanja sa zakonom i drugim propisom,


standardima poslovanja, procedurama o sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma, kao i sa drugim aktima kojima se uređuje poslovanje banke.

U banci postoji organizaciona jedinica u čijem je delokrugu unutrašnja revizija. Osnovni zadaci ove organizacione jedinice su da upravnom odboru banke pruža nezavisno i objektivno mišljenje o pitanjima koja su predmet revizije, da obavlja savetodavnu aktivnost usmerenu na unapređenje postojećeg sistema unutrašnjih kontrola i poslovanja banke i da upravnom odboru banke pruža pomoć u ostvarivanju njegovih ciljeva, i to primenjujući sistematičan, disciplinovan i dokumentovan pristup u vrednovanju i unapređenju postojećeg načina upravljanja rizicima, kontrole i rukovođenja procesima. Funkciju unutrašnje revizije banka vrši u skladu s propisima koji uređuju osnovne principe organizacije i rada unutrašnje revizije banke. Interni revizori imaju pravo uvida u sve dokumente banke i njenih podređenih društava, kao i članova iste bankarske grupe, i da bez ograničenja vrše nadzor nad poslovanjem banke i učestvuju na sednicama upravnog odbora banke. Na zahtev interne revizije, zaposleni u banci dužni su da dostave pismeno objašnjenje u vezi sa slabostima i greškama u svom radu, kao i da ih otklone.

Banka je dužna da centralnoj banci dostavi godišnji izveštaj o adekvatnosti upravljanja rizicima i unutrašnjoj kontroli banke. Ovaj izveštaj s godišnjim finansijskim izveštajem odobrava upravni odbor banke a mora da sadrži sledeće izjave: da su upravni i izvršni odbor banke identifikovali značajne rizike, da su politike unutrašnje kontrole i upravljanja rizicima u banci adekvatne i da se efikasno primenjuju, da su centralnoj banci dostavljeni tačni prikazi politika upravljanja rizicima i sistema unutrašnjih kontrola i da je utvrđen plan aktivnosti za otklanjanje nedostataka.

Banka je, takođe, u obavezi da centralnu banku obaveštava o otvaranju organizacionih delova banke na teritoriji zemlje u propisanim rokovima. Za otvaranje organizacionih delova u inostranstvu, banka podnosi zahtev centralnoj banci, kao što ima obavezu da joj podnosi i godišnji izveštaj o njihovom poslovanju.

Centralna banka vrši kontrolu poslovnih banaka po više osnova. Jedno od važnih pitanja je i sticanje vlasništva u poslovnim bankama. U tom smislu, nijedno lice ne može bez prethodne saglasnosti centralne banke steći direktno ili indirektno vlasništvo u banci koje mu omogućava od 5% do 20%, više od 20% do 33%, više od 33% do 50% i više od 50% glasačkih prava. Isto tako, uslove pod kojima međunarodna banka može da stekne vlasništvo nad jednom bankom u zemlji, propisuje centralna banka.

Centralna banka vrši i kontrolu boniteta i zakonitosti poslovanja poslovnih banaka, posredno (kontrolom izveštaja koje banka dostavlja) i neposredno (uvidom u poslovne knjige i drugu dokumentaciju banke). Centralna banka može da izvrši kontrolu nad bilo kojim članom bankarske grupe kao i kontrolu pravnih lica koja su


s bankom povezana imovinskim, upravljačkim i poslovnim odnosima. Neposrednu kontrolu nad poslovanjem banke, vrše zaposleni u centralnoj banci a u kontroli mogu da učestvuju i ovlašćena lica stranog regulatornog tela koje kontroliše, odnosno nadzire poslovanje članova iste bankarske grupe u kojoj je i banka, a u skladu sa zaključenim sporazumom o saradnji između centralne banke i tog tela. O izvršenoj kontroli, ovlašćena lica sačinjavaju zapisnik koji se dostavlja banci na koji banka može da da primedbe koje centralna banka rešava u roku od 15 dana od dostavljanja zapisnika. Ali ako banka ne dostavi primedbe na zapisnik, tada centralna banka preduzima mere koje su predviđene zakonom a u zavisnosti od toga koliko je ili nije ugrožen bonitet banke.

------- //// -------

REZIME POGLAVLJA

Najvažniji zakon koji reguliše poslovanje banka je Zakon o bankama kojim se uređuje; predmet zakona, osnivanje banaka, poslovanje i organizacija banaka, način upravljanja bankama, te kontrola i prestanaka rada banaka.

Poslove koje poslovna banka može da radi u skladu sa Zakonom o bankama su: depozitni poslovi, kreditni, devizni i devizno-valutni, poslovi platnog prometa, izdavanje platnih kartica, poslovi s hartijama od vrednosti, brokersko-dilerske poslovi, izdavanje garancija i avala, faktoring, forfeting, zastupanja u osiguranju i sl. Banka je akcionarsko društvo koje može da bude otvorenog i zatvorenog tipa, a mogu da ga osnivaju domaća i strana pravna i fizička lica sa kapitalom koji može da bude u novčanom obliku u vrednosti ne nižom od 10.000.000 evra i u nenovčanom obliku.

Najvažniji akt, potreban prilikom osnivanja ali i kasnije tokom poslovanja banke, predstavlja statut banke koji treba da sadrži: organizaciju i način poslovanja banke, pitanja o kojima odlučuje skupština banke, pitanja o kojima odlučuju drugi organi banke, sastav i postupak odlučivanja ovih organa itd. Zakon o bankama razrađuje potrebe za kapitalom, utvrđivanje rizične aktive a zatim i adekvatnost kapitala. U nastavku zakon govori o rizicima, vrstama rizika, te merenju i upravljanju rizicima u bankarstvu. Svi nabrojani elementi, rezultat su razmatranja, prihvatanja i primene bazelskih standarda u bankrstvu (Sporazum iz Bazela I i Bazela II) koje su prihvatile gotovo sve zemlje sveta. Na čelu svake banke, nalazi se skupština akcionara a zatim, upravni i nadzorni odbor, te odbor za praćenje poslovanja banke (odbor za reviziju), kreditni odbor, odbor za upravljanje aktivom i pasivom banke, unutrašnja kontrola, kreditni odbor, jedinica za usklađivanje poslovanja i interna revizija banke.



1. Koji propisi određuju poslovanje banaka? 2. Koje poslove može da obavlja poslovna banka? 3. Koliki je cenzus za osnivanje banaka? 4. Koji je najvažniji akt u banci? 5. Kada banke ne mogu isplaćivati ostvarenu dobit u poslovanju? 6. Koji organi postoje u bankama? 7. Koji su to organi upravljanja u bankama? 8. Koje su nadležnosti odbora za praćenje poslovanja u banci? 9. Koje su nadležnosti interne revizije u bankama? 10. Koju vrstu kontrole vrši centralna banka u poslovnim bankama?

V FINANSIJSKI I INVESTICIONI POTENCIJAL BANAKA

Cilj poglavlja je - da studente upozna kako funkcioniše jedna poslovna banka, odnosno da pokaže kako i na koji način banka prikuplja izvore sredstava za finansirnje svojih aktivnosti; koji su to vlastiti a koji su tuđi izvori sredstava i koje modele prikupljanja banke koriste. Od vlastitih izvora, posebno je obrađen kapital i njegova struktura, a od tuđih, obrađeni su depoziti privrede i stanovništva, te krediti centralne banke i drugih finansijskih institucija. Praktično, obrađena je pasivna strana bilansa stanja jedne banke, odnosno njen finansijski i kreditni potencijal.

Ključne reči: vlastiti izvori, tuđi izvori, finansijski potencijal, kapital, depoziti, krediti, adekvatnost kapitala, rizikom ponderisana kativa, međunarodni standardi zahteva za kapitalom,

1. FINANSIJSKI POTENCIJAL BANAKA

Etimološki posmatrano, reč potencijal (lat. potentia) predstavlja, neku snagu, moć ili izvor nekih prirodnih ili veštačkih, naučnih, obrazvonih ili organizacionih proizvodnih snaga te u skladu s tim, finansijski potencijal (engl. finacial power) bi


trebao da predstavlja finansijsku moć ili finansijsku snagu određenih subjekata, fizičkih ili pravnih lica.

Finansijski potencijal banaka se može definisati kao volumen finansijskih sredstava prikupljenih za finansiranje svog poslovanja ili se može reći da su to izvori finansijskih sredstava banaka ili desna, odnosno pasivna strana bilansa stanja82 banaka. Ti izvori finansijskih sredstava, mogu da se klasifikuju na razne načine u zavisnosti od kriterijuma klasifikacije, no njihova osnovana klasifikacija ili elementi iz kojih se sastoje, jesu:

- vlastiti i - tuđi izvori finansijskih sredstava.

Vlastite izvore finansijskih sredstava kod banaka (kao i kod i ostalih pravnih lica) predstavljaju:

- kapital sa rezervama i - emitovane hartije od vrednosti.

Tuđi izvori finansijskih sredstava u bankama prepoznaju se kao:

- depoziti stanovništva i pravnih lica i - krediti i kreditne linije drugih kreditora.

82 Mnogi autori danas, izvore sredstava odnosno pasivnu stranu bilansa stanja poistovećuju ili je definišu kao finansijski potencijal što je u suštini tačno ali ne u potpunosti. Zašto? Zato što se u pasivi banke na određeni dan preseka bilansa, pored depozita, kapitala i kredita, mogu naći i drugi izvori ili pasivna konta koja ne mogu niti treba da budu izvor za finanasiranje poslovanja banaka, kao što su dobavčjači za obrtna i dobavljači za osnovna sredstva, obaveze prema radnicima i prema doprinosima i porezima, te pasivna vremenska razgraničenja (kao i u drugim pravnim licima) itd. No pošto su ovo uglavnom mala ili salda samo u određenom trenutku (jer se brzo zatvaraju) u bilansu stanja banke, ne utiču značajno na potencijal banke, ne pominju se uopšte, odnosno izostavljaju se.


Kada se, na prethodno opisan način, prikupi i utvrdi finansijski potencijal banke, usmerava se na različite strane a najčešće su to plasmani u:

- kredite (peivredi i stanovništvu), - investiciono bankarstvo (hartije od vrednosti), - fiksnu aktivu (građevinski objekti i oprema) i - na svoj žiro ili tekući račun u centralnoj banci i na gotovinu u blagajni

banke.

Pošto je svakoj banci osnovni motiv ulaganja ili plasmana sredstava, ostvarenje što većeg profita, svaka od njih nastoji da svoja raspoloživa sredstva usmeri u plasmane koji joj donose najveće zarade. To su svakako plasmani u kredite i plasmani u hartije od vrednosti, međutim, nijedna banka sve i da hoće, sav svoj finansijski potencijal ne može usmeriti, isključivo u željene plasmane. Razlog su ukupne rezerve likvidnosti banke koje se izdvajaju ili ostaju imobilisane na računu banke u centralnoj banci države koje se sastoje iz:

- obaveznih rezervi (Or)propisanih od strane centralne banke (određena stopa primenjena na depozite u celosti ili različita stopa za različite vrste depozita) i

- rezervi likvidnosti (Rl) koje banka izdvaja, odnosno ostavlja na računu centralne banke i koje su prvenstveno u službi likvidnost banke, odnosno, njihova osnovna namena je da komitenti banke rade bez zastoja i u kontinuitetu (Grafikon br. 2).

Zbog prethodno navedene činjenice, finansijski potencijal (Fp) nije i kreditni potencijal (Kp) banke, jer je umanjen za ukupne rezerve (Ur) tj:

83 Izvedeno iz: Bilten CBBiH, br. 1 za 2010, str. 55.

Grafikon br. 2 Struktura ukupnih rezervi banaka na rn CB83


Fp = Kp + Ur ili Fp = Kp + (Or + Rl), (1)

odnosno:

Kp = Fp - (Or + Rl) ili Kp = Fp – Ur (2)

Struktura pasive, odnosno struktura izvora sredstava banke, diktira nivo finansijskog potencijala banke, jer ukoliko se povećava učešće kapitala i izvora kreditnih sredstava u odnosu na depozite, finansijski potencijal će ostati isti, ali će se kreditni potencijal banke povećati jer će biti niža osnovica za obračun obavezenih rezervi a time i nivo izdvajanja za obavezene rezerve, odnosno, biće manja odbitna stavka od ukupnog finansijskog potencijala. Logično je da se finansijski pa i kreditni potencijal banke povećava i u slučaju kada se depoziti banke povećavaju ili kada se svi izvori sredstava banke povećavaju, međutim postoje slučajevi kada povećanje depozita, bez obzira koliko da iznosi, ne može da utiče na povećanje kreditnog potencijala banke. To je slučaj, kada je banka na granici propisane stope adekvatnosti kapitala. To znači, da koliko god da se povećaju depoziti, a pri tome kapital ostane na istom nivou, banka nema pravo da vrši dalje plasmane u kredite jer će ugroziti propisanu stopu adekvatnosti kapitala (po Bazelu 8%, domicilna 12%) a time i svoje ukupno poslovanje. Pošto stopa adekvatnosti kapitala predstavlja racio kapitala i rizikom ponderisane aktive banke, svakim povećanjem plasmana ugrožava se, odnosno snižava se procenat učešće kapitala u rizičnoj aktivi, što ugrožava dalje poslovanje banke a takav način poslovanja neće tolerisati ni regulatorni organi države, niti revizorske institucije. Prema tome, formula za kreditni potencijal u slučaju kada depoziti rastu, trebalo bi da glasi:

Kp = Fp - (Or + Rl) samo ako je CAR ≥ od 8 ili 12%, (3)

Šema br.12 Finansijski i kreditni potencijal banaka


Ali ako je stopa adekvatnosti kapitala manja ili jednaka sa propisanom, bilo koje povećanje depozita, za banku ne znači ništa u pogledu kreditnih plasmana i kreditnog potencijala. U ovakvoj situaciji formula za finansijski potencijal ostaje ista jer povećanje depozita ne mora da obavezno da se usmerava na plasmane u kredite nego u druge svrhe; u investiciona ulaganja, fiksnu aktivu, troškove itd. Mada je, rizična aktiva rezultat koji proizilazi iz ukupne aktive banke, ostala njena struktura, ne utiče tako značajno na stopu adekvatnosti kapitala, kao što utiču plasmani u kredite.

Kao što je već prethodno rečeno, finansijski potencijal svake banke, čini pasiva bilansa stanja svake banke, odnosno izvori sredstava koji mogu da budu vlastiti i tuđi.

Od vlastitih izvora, kapital banke je najkvalitetniji izvor sredstava i najvažniji uslov za njeno osnivanje, jer bez unapred obezbeđene odgovarajuće visine kapitla, nemoguće je osnovati banku, a u pitanju su ipak velika sredstva čijim adekvatnim upravljanjem i usmaravanjem banka na posredan način dolazi do drugih izvora sredstava koja su mnogo veća i veoma značajna za funkcionisanje svake banke.

To su depoziti po svim osnovama kao najveći tuđi izvor sredstava i najveći izvor sredstava uopšte u većini banaka danas. Ostali tuđi izvori su krediti, primljeni ili povučeni od drugih banaka, drugih finansijskih institucija, domaćih ili iz inostranstva, koji upotpunjuju pasivnu stranu bilansa banaka, i imaju ulogu da s jedne strane služe za dalje plasmane, a sa druge, predstavljaju kvalitetan izvor za nedovoljno kapitalizovane banke, jer imaju funkciju da zamene kapital, u slučaju kada se radi o dugoročnim supsidijarnim kreditima.

1.1. KAPITAL BANKE

Za kapital (lat. caput, engl. capital) kao pojam, postoji mnogo definicija, počevši od marksističke ekonomske teorije koja smatra, da su to ukupna sredstva za proizvodnju u kapitalističkom sistemu proizvodnje do, teorije razvoja koja smatra da je kapital proizvodni činilac koji je delo ljudi. U užem smislu njega čine sredstva za rad i predmeti rada a u još užem, to je masa dobara kojim raspolaže jedna privreda.

„U uslovim tržišne ekonomije, bitna karakteristika je vlasništvo uopšte (posebno privatna svojina), odnosno da se njegovom upotrebom ostvaruje više nego što on vredi. Tako shvaćen kapital označava novčani iznos koji njegovom vlasniku obezbeđuje povećanje finansijske imovine.“84

84 Univerzitet u Beogradu, Ekonomski fakultet, Ekonomski rečnik, Beograd, 2001, str. 272.


Taj novčani iznos, koji se zove kapital, najvažnija je komponenta finansijske snage i najstabilniji deo svake banke a njegova veličina i sposobnost da apsorbuje moguće rizike poslovanja predstavlja parametar kojim se određuje jačina i stabilnost svake banke. Zato je jedno od najkontraverznijih pitanja danas, pitanje, koliko je zapravo kapitala potrebno za kvalitetno funkcionisanje jedne poslovne banke. Da li je to kapital čiji standard određuju regulatorni organi ili je to kapital koji određuje tržište?

U svetu postoje određeni modeli za izračunavanje potrebnog nivoa akcionarskog kapitala, i gde se zakonski cenzus kapitala uopšte ne pominje, nego se govori o potrebnom raciju akcionarskog kapitala i ukupne aktive, odnosno ukupne imovine banke. To je u stvari propisana finansijska poluga (leverage) po kojoj je npr. u SAD – u, po Zakonu o poboljšanju FDIC iz 1991. godine, taj odnos ili racio treba da iznosi najmanje 5,5% tako da su se banke koje su zadovoljavale taj uslov, smatrale dobro kapitalizovanim bankama.85 Šta se postiglo ili šta se postiže sa obaveznom finansijskom polugom? Ovim činom akcionari se stalno podstiču na potrebnu dokapitalizaciju banke, jer ukoliko imovina banke raste, i akcionarima se daje do znanja da moraju da vrše dokapitalizaciju banke kako bi postizali ili održavali zadati racio ili zadati nivo finansijske poluge. Na taj način banka raste i razvija se, za razliku od nekih drugih iskustava, gde banke obezbeđuju samo zakonski novčani cenzus kapitala i na tom nivou ostaju nakon više godina poslovanja.

Dakle, odgovor na pitanje, koji je to nivo kapitala potreban za funkcionisnje jedne banke i postavljene dileme; da li je to kapital čiji standard određuju regulatorni organi ili je to kapital koji određuje tržište, bi glasio; da je to kapital gde banka mora da zadovolji oba uslova ili obe prethodne dileme. Ona mora da zadovolji pre svega zakonom utvrđenu visinu kapitala ili potreban cenzus za njeno osnivanje, ali isto tako i da nastavi da povećava kapital i prati uslove koje nameće bankarsko tržište.

Kapital banke je predstavljen na pasivnoj strani bilansa stanja čija kvantifikacija može da se izrazi na različite načine, no jedan od poznatih modela kojim je predstavljen, jeste model neto aktive banke, odnosno:

Kapital banke ili Neto aktiva = Ukupna aktiva – Obaveze banke

Ako su obaveze banke (depoziti, primljeni krediti, izdate hartije od vrednosti), manje od ukupne aktive, kapital je evidentan, u suprotnom, tj. u slučaju da su obaveze banke veće od aktive banke, kapital ne postoji.

85 Peter S. Rose, Menadžment komercijalnih banaka, Mate, Zagreb, 2003, str. 484.


U domicilnim uslovima, visinu kapitala potrebnog za osnivanje jedne banke, određuju propisi, konkretno Zakon o bankama, koji predviđa da osnivački kapital može da se sastoji od novčanog i nenovčanog oblika. Pod nenovčanim oblikom smatra se fiksna aktiva (građevinski objekti, oprema, prava) a novčani deo predstavljaju uplaćena finansijska sredstva akcionara - osnivača, u visini od najmanje 10 miliona EUR, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan uplate tih sredstava. Ovaj nivo novčanih sredstava kapitala jeste minimum koji svaka banka mora da održava i da dokaže da ga poseduje najmanje u toj vrednosti, u bilo kojem momentu preseka bilansa stanja. Ukoliko to nije u stanju, slede mere nadležnih institucija usmerene ka popravljanju situacije u tom pogledu a ukoliko banka više nije u mogućnosti da iz bilo kojih razloga pribavi potreban zakonski cenzuzus, uglavnom gubi dozvolu za rad i predmet je dalje procedure regulatornih organa. Za prikupljeni kapital, odnosno za svoje novčane i nenovčane uloge, akcionari dobijaju redovne ili obične akcije ili akcije sa pravom upravljanja, postaju vlasnici banke u skladu sa svojim alikvotnim učešćem u kapitalu banke i posluju po načelima akcionarskih društava. Međutim, danas više nije jednostavno postati akcionarom-osnivačem, jedne poslovne banke. Zašto? Pošto broj akcija ili procentualno učešće u kapitalu, određuje nivo upravljanja u banci, onosno broj glasačkih prava, zakonom je određeno, da svi potencijalni vlasnici koji žele da njihovo učešće u kapitalu banke bude više od 5% pa do 50% i preko 50%, moraju da dobiju saglasnost regulatornih organa države. To znači, da bez obzira što su budući akcionari prikupili predviđeni iznos finansijskih sredstava, banka ne može dobiti dozvola za rad sve dok se ne izvrši detaljna kontrola njenih potencijalnih velikih akcionara:

- po pitanju njihove finansijske sposobnosti uopšte, bilo da su u pitanju pravna ili fizička lica,

- naročito po pitanju porekla (izvora), njihovih finansijkih sredstva, - dokaza o postojanju fijnansijskih izvora (izdvojena sredstva na

posebnom računu, hartije od vrednosti i sl.) i - po pitanju poslovne reputacije potencijalnog akcionara i sa njim

povezanih lica koja stiču pravo upravljanja bankom.86

Akcionarski kapital tokom vremena može da se menja tj. da se povećava ili smanjuje. Novom emisijom akcija, prenošenjem neraspoređene dobiti u kapital i

86 Povezana lica, danas se naročito tretiraju i predmetom su opservacija u poslovnom bankarstvu, jer se često događalo da su zhavaljujući povezanim licima, učinjeni brojni krivični i privredni prestupi. Zato je propisom decidno nabrojano, ko se sve smatra povezanim licem, tako da su to: a) pravno lice i lica koja učestvuju u upravljanju ili rukovođenju tim pravnim licem ili podređenim društvom, b) pravno lice i lica koja direktno imenuje i razrešava organ upravljanja ili rukovođenja tog pravnog lica ili njegovog podređenog društva, lice i zastupnici i likvidacioni upravnici tog pravnog ili podređenog društva, c) članovi porodice, d) pravna lica u kojima članovi porodice učestvuju u upravljanju ili rukovođenju ili u njima imaju kontrolno učešće, e) pravna lica – članovi iste grupe društva, odnosno lica koja učestvuju u upravljanju ili rukovođenju kao i lica sa kontrolnim učešćem, e) davalac ili primalac kredita za kupovinu akcija banke ili bankarskog holdinga, kao i lice koje omogućava drugom licu da obezbedi sredstva za kupovinu akcija, f) vlastodavac i punimoćnik itd.


konverzijom potraživanja u akcije banke, banka povećava akcionarski kapital dok povlačenjem i poništavanjem akcija i pokrivanjem gubitaka na teret akcionarskog kapitala banka smanjuje svoj kapital. I naravno, iza svake odluke o povećanju ili smanjenju vrednosti akcionarskog kapitala stoji skupština banke, odnosno njeni akcionari.

1.1.1.Osnovne funkcije kapitala banaka

Kapital banka je kompleksna finansijska kategorija iz koje proizilazi i nekoliko njeghovih najznačajnijih funkcija: Te se funkcije odnose na:

- zaštitu depozita, - pokriće gubitaka, - funkciju finansiranja, - stvaranja poverenja i - kontrolnu ili regulatornu funkciju.

Pošto su depoziti, prikupljeni od deponenta banke (fizičkih i pravnih lica privrede i neprivrede)kao najvećih i najnezaštićenijih izvora sredstava u banci, primarni zadatak svake banke je zaštita tih depozita. Depozite je najlakše zaštititi uz odgovarajuću visinu kapitala, odnosno uz adekvatan (dovoljno visok) kapital banke, jer ukoliko je banka u problemima (prinudna uprava, stečaj), kapital može da bude jedan od izvora za isplatu značajnog dela depozita banke, pored agencija,87 ili drugih ustanova zaduženih za pokriće i isplatu deponenata (najčešće fizičkih lica) u skladu sa propisima, ali samo do određene visine depozita.

Kapital banke ima i ulogu da štiti banku od poslovnih neuspeha, tako što mora da bude dovoljno visok da može da apsorbuje gubitke nastale usled aktiviranja kreditnih, tržišnih, operativnih i drugih rizika. Ukoliko kapital banke nije dovoljan za pokriće gubitaka, odnosno ako su gubici toliko veliki da postojeći kapital banke nije u stanju da ih pokrije, banka gubi dozvolu za rad i odlazi u stečaj. Znači, samo dovoljno visok ili adekvatan kapital, može da zaštiti banku od gubitaka.

Funkcija finansiranja kapitala banke dolazi do izražaja pre nego što počnu da pristižu depoziti u banku, gde se deo kapitala koristi kao inicijlna potpora banci za početak poslovanja; za prve kredite i izdate garancije i multiplikaciju, koja sledi nakon tih aktivnosti.

Visina kapitala banaka, značajna je i kao potvrda snage i finansijskog potencijala pojedinačne banke, jer deponenti uvek imaju više poverenja u banke sa

87 Agencije za osiguranje depozita kod nas, u SAD; Federalna korporacija za osiguranje depozita, FDIC (engl.

Federal Deposit Insurance Company)


većim kapitalom i većim finansijskim potencijalom. Poverenje deponenata i klijenata banaka još više raste, kada banke svoje ostvarene profite u najvećem delu usmeravaju na povećanje i rast kapitala banke, dok gubici i smanjenje kapitala, donosi suprotne efekte i nepoverenje prema takvim bankama.

Dakle, jedna od važnijih uloga kapitala banke, jeste funkcija regulatora poslovanja u banci. To znači da je svaka banka dužna, da radi stabilnog i sigurnog poslovanja, održava adekvatnost svog kapitala ili tzv. stopu adekvatnosti kapitala koja u domicilnim uslovima ne sme da bude niža od 12%.

1.1.2. Elementi kapitala

Kapital banaka predstvalja zbir njegovih osnovnih elementa po više osnova, tako prema načinu formiranja, kapital banaka se sastoji od:

- primarnog ili osnovnog kapitala i - sekundarnog ili dodatnog kapitala.

Primarni kapital predstavlja jezgro kapitala koje se sastoji se od uplaćenih sredstava osnivača, zadržanog profita i objavljenih rezervi koje su zadržane iz oporezovane dobiti dok sekundarni kapital ili dodatni kapital, se sastoji iz: opštih rezervi za pokriće gubitaka po kreditima, neobjavljenih rezervi, namenskih rezervi za pokriće gubitaka i rezervi iz revalorizacione aktive.

Prema kriterijumu obuhvatnosti, kapital može da se klasifikuje na bruto i neto kapital.

Bruto kapital banke je ukupna kapital, koga predstavljaju sve njegove pozitivne pozicije tj:

- osnivački kapital, - rezerve banke, - revalorizacione rezerve i - neraspoređena dobit iz tekućeg i prethodnih perioda.

Neto kapital predstavlja razliku između bruto kapitala i nepokrivenih tekućih gubitaka i iz ranijih perioda kao i ulaganja u akcije drugih pravnih lica (preduzeća iz privrede, banake, druge finansijske institucije) preko određenog procenta osnovnog kapitala banke.88

Posmatrano u domicilnim uslovima, kapital banke čini zbir osnovnog, dopunskog 1 i dopunskog kapitala 2, umanjenog za odbitne stavke.

88 Prena Zakonu o bankama, svako ulaganje banke u kapital drugih pravnih lica u vrednosti od preko 10%,

predstavlja odbitnu stavku od ukupnog kapitala banke.


Osnovni kapital mora da čini najmanje 50% ukupnog kapitala banke sa sledećom strukturom:89

- uplaćeni deo akcionarskog kapitala po osnovu običnih i prioritetnih akcija banke, osim prioritetnih kumulativnih akcija,

- emisiona premija po osnovu običnih i prioritetnih akcija banke, osim prioritetnih kumulativnih akcija,

- sve vrste rezervi banke koje su formirane na teret dobiti nakon njenog oporezivanja, izuzev rezervi iz dobiti za opšte bankarske rizike,

- deo neraspoređene dobiti iz ranijih godina i iz tekuće godine po godišnjem računu banke za koji je skupština banke odlučila da će biti raspoređen u okviru osnovnog kapitala i

- kapitalni dobitak ostvaren na osnovu sticanja i otuđenja sopstvenih akcija banke.

Odbitne stavke osnovnog kapitala su:

- gubici iz proteklih godina, - gubitak tekuće godine, - kapitalni gubitak ostvaren na osnovu sticanja i otuđenja sopstvenih

akcija, - nematerijalna ulaganja u obliku gudvila, licenci, patenata i zaštitnih

znakova i - stečene sopstvene akcije banke, isključujući prioritetne kumulativne

akcije.

Dopunski kapital 1 čine:

- uplaćeni deo akcionarskog kapitala po osnovu prioritetnih kumulativnih akcija banke,

- emisiona premija po osnovu prioritetnih kumulativnih akcija banke, - deo revalorizacione rezerve koji se odnosi na osnovna sredstva i

učešće u kapitalu, - rezerva iz dobiti za opšte bankarske rizike – najviše do iznosa 1,25%

ukupne aktive ponderisane kreditnim rizikom, - hibridni instrumenti i - subordinirane obaveze.

Odbitne stavke dopunskog kapitala 1, banke su:

- stečene sopstvene prioritetne kumulativne akcije banke, i - iznos subordiniranih obaveza koji je veći od 50% osnovnog kapitala

banke.

89 Prema Zakonu o bankama, Službeni glasnik RS, br. 107/2005, 91/10..


Dopunski kapital 2, banke čine kratkoročne subordinirane obaveze banke čiji je prvobitni rok dospeća najmanje dve godine i koje se ne mogu isplatiti poveriocima pre roka dospeća. Dopunski kapital II ne sme preći 250% onog dela osnovnog kapitala koji se koristi za pokriće tržišnih rizika i može se koristiti isključivo za pokriće tržišnih rizika.

Odbitne stavke kapitala su:

- direktna ili indirektna ulaganja u banke i druga lica u finansijskom sektoru u iznosu većem od 10% kapitala tih banaka, odnosno lica,

- direktna ili indirektna ulaganja u banke i druga lica u finansijskom sektoru u iznosu do 10% njihovog kapitala koja prelaze 10% kapitala banke za koju se obračunava kapital a koji je izračunat pre umanjenja za odbitnu stavku iz prethodne odredbe,

- sva potraživanja i potencijalne obaveze od lica povezanih s bankom koje je banka ugovorila u svom poslovanju, i to pod uslovima koji su povoljniji od uslova ugovorenih s drugim licima koja nisu povezana s bankom i

- iznos posebne rezerve za procenjene gubitke koji nedostaje. 1.1.3. Adekvatnost kapitala i rizična aktiva

Adekvatnost kapitala (capital adequacy) banaka je indikator koji treba da pokaže, finansijsku snagu i sigurnost banke ili meru kojom se procenjuje da li banka ima dovoljno kapitala u odnosu na moguće gubitke proizašle iz bankarskog poslovanja. Drugim rečima, adekvatnost kapitala predstavlja sposobnost banaka da pružaju bankarske usluge javnosti sve dok su u stanju da održavaju propisani odnos kapitala prema ukupnoj aktivi, odnosno, prema rizikom ponderisanoj aktivi i vanbilansnim pozicijama iz bilansa stanja banaka. Ova mera ili standard nastao je iz međunarodnih standarda,90 kao zajednički minimum potreban za kalkulacije adekvatnosti kapitala banaka, koji su tokom proteklog vremena prihvatile gotovo sve zemalja u svetu, jer poslovne banke kao finansijske institucije imaju veliki značaj i zbog toga moraju da održe poverenje kroz poslovanje sa što manje rizika. Taj minimum rizika obezbeđuje, upravo nivo adekvatnosti kapitala koji se zahteva u odnosu na procenjeni stepen rizičnosti ukupne aktive banke.

Međunarodni standard za adekvatnost kapitala, predstavlja koeficijent ili minimalnu stopa adekvatnosti kapitala banaka (CAR-Capital Adequacy Ratio), koja iznosi 8% od ponderisane rizične aktive i vanbilansnih pozicija banke, odnosno:

90 Bazelski sporazum I, koji je objašnjen u posebnom poglavlju zajedno sa Bazelom II i III.

%8100Assets tedRisk Weigh

Capital CAR =×=


(1)

ili

%8100aktiva aponderisan Rizikom

Kapital kapitala tiadekvatnost Koeficijen =×=

Međunarodnim standardima (Bazelski sporazum I) definisana je rizčna aktivu, kao zbir rizične bilansne aktive i rizičnih vanbilansnih pozicija iz bilansa stanja svake banke i izračunava se samo za potrebe pokrića kreditnog rizika.

Rizična (ili rizikom ponderisana) aktiva se izračunava tako što se bilansne pozicije aktive banke prethodno umanjuju za rezervisanja za potencijalne gubitke a zatim se množe sa odgovarajućim ponderima: 0%, 10%, 20%, 50% i 100%, sve u zavisniosti od nivoa kojoj grupi i kojem nivou rizičnosti plasman pripada.

Isti princip se primenjuje i sa vanbilansnim pozicijama s tim što se pozicije vanbilansa prethodno množe sa odgovarajućim faktorima konverzije (0,5;1), a zatim sa odgovarajućim ponderom: 0%, 20%, 50% i 100%.

Ovako dobijena suma rizične aktive predstavlja nazivnik u formuli za izračunavanje stope adekvatnosti kapitala ili ako se želi izračunti minimalno potreban kapital za svaku banku, onda se dobijena rizična aktiva množi sa recipročnom vrednošću minimalno propisanog pokazatelja adekvatnosti kapitala, tj.

Kapital = Rizična aktiva x Stopa adekvatnosti kapitala, (2)

ili

Ponderi određuju rizičnost plasmana, izraženi su u procentima i prema Bazelskom sporazumu I a i našim domicilnim propisima, utvrđuju se samo za kapital potreban za pokriće kreditnog rizika i jedan te isti ponder je upotrebljavan za sve korisnike kredita iz iste grupe.

Međutim, prema Bazel II sporazumu i prema domicilnim uslovima91 koji su neposredno u primeni, rizična aktiva se izračunava na drugačiji i složeniji način od

91 Sporazum iz Bazela II, Odluke centralnih banaka.


prethodnog. Pre svega zbog, izračunavanja rizične aktive koja podrazumeva da je, pored zahteva za kapitalom za pokriće kreditnog rizika, potrebno izračunati i zahtev za kapitalom za pokriće tržišnog i operativnog rizika, tako da formula za izračunavanje stope adekvatnosti kapitala (3) predstavlja odnos kapitala i rizične aktive sastavljene od rizične aktive po osnovu kreditnog, tržišnog i operativnog rizika u bankama, tj:.

%12

rizik Operativni rizik Tržišnirizik Kreditni

Kapital kapitala tiadekvatnos Stopa =

++=

Domicilna stopa adekvatnosti kapitala, veća je od stope propisane Bazelskim sporazumima no, banka može za svoje potrebe da poveća stopu adekvatnosti kapitala, da bude veća od propisane i da se nje pridržava u izvršenju ali ne može niti da predividi niti da ostvari manju od propisane. To čini svojim internim procenama adekvatnosti kapitala (ICAAP - Internal Capital Adequacy Assessment Process – Bazel II, drugi stub) kojim treba da vrše kontinuiranu internu procenu adekvatnosti kapitala u skladu sa svojim rizičnim profilom i da na osnovu njega određuju strategiju održavanja potrebnog nivoa kapitala.

Složenost izračunavanja stope adekvatnosti kapitala, u odnosu na pravila Bazelskog sporazuma I, ogleda se i u potpuno drugačijem načinu izračunavanja elemenata rizične aktive, npr. zahteva za kapitalom za pokriće kreditnog rizika gde postoje četiri grupe pristupa izračunavanju,92 postoji više rizičnih grupa i nivo pondera izražen u procentima, viši je nego u prethodnom sporazumu.

Tako da ponderi i rejtinzi kod npr. standardizovanog pristupa merenja kapitala za pokriće kreditnog rizika, za potraživanja od država i njihovih centralnih banka izgledaju:

ili za potraživanja od preduzeća izgledaju:

92 Jednostavni standardizovani pristup, Standardizovani pristup, IRB pristup i Napredni IRB pristup. Detaljnije je objašnjeno u poglavlju, upravljanja rizicima, ovoga rada.


Povećanje ili smanjenje kapitala posredno i neposredno utiče na povećanje ili smanjenje drugih značajnih aktivnosti u banci. Tako da ako kapital raste, moguć je rast depozita i plasmana, a to onda znači i rast prihoda i profita. U suprotnom slučaju, tj. ako dolazi do pada kapitala banke, neminovno padaju i ostale nabrojane kategorije. Međutim, ukoliko kapital ostaje na istom nivou a ostali izvori sredstava rastu (depoziti, primljeni krediti), tada plasmani mogu da rastu samo do nivoa dok je banka u stanju da održava propisanu stopu adekvatnosti kapitala. Jer, povećanje plasmana uslovljava povećanje rizikom ponderisane aktive čime se učešća kapitala u rizikom ponderisanoj aktivi smanjuje. U tom slučaju, ukoliko banka želi da nastavi sa plasmanima, mora da poveća svoj kapital, bez obzira na ostale obezbeđene ili povećane izvore sredstava (depoziti i krediti), neće moći više da vrši funkciju kreditora svojih klijenata. Ukoliko ipak nastavi sa daljim kreditiranjem, banka će oboriti stopu adekvatnosti kapitala ispod propisanog nivoa usled čega može doći u situaciju da trpi sankcije od strane regualtornih organa države.

U SAD su na osnovu Zakona o poboljšanju FDIC, iz 1991. godine, američki bankarski supervizori, kapitalnu snagu osiguranih banaka i štedionica, klasifikovali prema petostepenom sistemu rangiranja:

- dobro kapitalizovane banke (well capitalized), - adekvatno kapitalizovane banke (adequately capitalized), - potkapitalizovane banke (undercapitalized), - znatno potkapitalizovane banke (significantly undercapitalize) i - kritično potkapitalizovane banke (critically undercapitalized).

Dobro kapitalizovane banke podrazumevaju da racio ukupnog kapitala u odnosu na rizikom ponderisanu aktivu treba da iznosi najmanje 10% ili više, dok racio osnovnog kapitala u odnosu na rizikom ponderisanu aktivu treba da je najmanje 6%, te pokazatelj upotrebe finansisjke poluge (osnovni kapital u odnosu na ukupnu aktivu) treba da bude najmanje 5%.

Adekvatno kapitalizovane banke podrazumevaju da racio ukupnog kapitala u odnosu na rizikom ponderisanu aktivu treba da iznosi najmanje 8%, dok racio osnovnog kapitala u odnosu na rizikom ponderisanu aktivu treba da je najmanje 4%, te pokazatelj upotrebe finansisjke poluge (osnovni kapital u odnosu na ukupnu aktivu) treba da bude najmanje 4%.


Potkapitalizovane banke93 podrazumevaju da je racio ukupnog kapitala u odnosu na rizikom ponderisanu aktivu niži od propisanog, odnosno, niži od 8%, dok je racio osnovnog kapitala u odnosu na rizikom ponderisanu aktivu niži od 6%. Kada se banke nađu uovakvoj situaciji, podložne su raznim ograničenjiima kao što su isplata dividende i naknade za menadžment banke uz odgovarajući nivo dokapitalizacije.

Znatno potkapitalizovane banke podrazumevaju da je racio ukupnog kapitala u odnosu na rizikom ponderisanu aktivu niži od 6%, dok je racio osnovnog kapitala u odnosu na rizikom ponderisanu aktivu ispod 3%. Banke su u ovom slučaju podložne svim vrstama ograničenja uz obavezu dokapitalizacije banke.

Kritično potkapitalizovane banke podrazumevaju da je racio ukupnog kapitala u odnosu na rizikom ponderisanu aktivu 2% ili niže. Ovo je najgora grupa banaka, jer ima najniži kapital, odnosno neadekvatan kapital, tako da joj pored svih vrsta ograničenja preti uvođenje starateljstava nad njom, odnosno prinudna uprava itd.

Zvanični podaci o ostvarenim stopama adekvatnosti kapitala pojedinih zemalja danas, pokazuju da su stope dosta različite i da njihova visina u najvećem delu zavisi od stepena razvoja bankarskog sistema ali i od stepena i nivoa bogatstva celog društva.

93 Za poziciju potkapitalizovane i znatno potkapitalizovane banke, neki autori vezuju novčani cenzus od 10

milona EUR pa kažu: da je „potkapitalizovana banka, ona banka čiji je pokazatelj adekvatnosti kapitala niži od propisanog“ što je tačno, i nastavljaju, „tj. kada banka ne raspolaže kapitalom iznad cenzusa od 10 miliona EUR u dinarskoj protivvrednosti,“ što apsolutno nije tačno. Zašto? Zato što banka može da ima i deset puta veći kapital od „cenzusa od 10 milona EUR,“ a ne mora da ima propisanu stopu adekvatnosti kapitala na nivou od 8 ili 12%. Brojni primeri iz domicilne prakse to mogu da potvrde. Postoji slučaj gde je banka ostvarila stopu adekvatnosti kapitala u vrednosti od 11%, kapital od 15 miliona EUR i rizikom ponderisanu aktivu od cca 136 miliona EUR. Dakle, banka je u poziciji potkapitalizovane banke a raspolaže sa kapitalom 50% većim od potrebnog cenzusa. Ovakvi slučajevi su mogući i govore da se neadekvatnost (potkapitaliovanost) kapitala, ne može vezati niti porediti sa apsolutnim vrednostima kapitala, nego isključivo sa relativnim vrednostima, odnosno sa procentualnim učešćem kapitala u rizikom ponderisanoj aktivi.


Očigledno je da prethodni grafikoni pokazuju trend opadanja stope

94 NBS, Izveštaj o stanju u finansijskom sektoru, 2010, str. 28.

Grafikon br. 3 Kretanje Stopa adekvatnosti kapitala sektora

bankarstva Srbije94

Grafikon br. 4 Kretanje Stope adekvatnosti kapitala sektora

(000 KM) bankarstva Republike Srpske (BiH) (%)


adekvatnosti kapitala u oba bankarska sistema u posmatranom periodu i to je posebno zabrinjavajuća činjenica, no trend opadanja stope bankarskog sistema jedne zemlje počinje mnogo ranije od druge. Stopa adekvatnosti kapitala bankarskog sistema na Grafikonu br. 4 je mnogo niža od stope adekvatnosti kapitala na Grafikonu br. 3, što dalje znači da su banke sa Grafikona br. 3 mnogo kapitalizovanije od ovih drugih bez obzira na veličinu kapitala i nivo rizične aktive banaka dva različita bankarska sistema.

Glavni razlog ovakve situacije na Grafikonu br. 4 je u mnogo sporijoj stopi rasta kapitala od stope rasta rizične aktive, odnosno rasta depozita iz kojih su finansirani dati krediti. Upravo zbog te činjenice, dakle zbog nedovoljnog i sporog rasta kapitala, praktično je potpuno zaustavljen rast plasmana a time i rizične aktive, u periodu, od 2008. do 2009. godine. Razlozi zaostajanja rasta kapitala u pomenutom bankarskom sistemu su razni i na ovom mestu neće biti predmet analize tj. biće izostavljeni.

1.1.3.1. Planiranje adekvatnosti kapitala

Usled sve većih pritisaka za povećanjem i održavanjem odgovarajućeg kapitala, poslovne banke sve više prepoznaju potrebu za planiranjem svoje dugoročne kapitalne osnove. Planiranje i upravljanje kapitalom banke predstavlja disciplinu predviđanja i programiranja adekvatnog nivoa kapitala za pojedinačnu finansijsku instituciju u određenoj ekonomskoj sredini. Zadatak planiranja kapitala je da održava nivo adekvatnosti kapitala u stalno promenjivoj ekonomskoj sredini koji je prihvatljiv za raznoliku publiku, bančino tržište maloprodaje i veleprodaje, ulagače, rejting agencije i regulatorne odnosno kontrolne institucije.95 U cilju smanjenja rizika u banci i održavanja zadovoljavajuće adekvatnosti kapitala, neophodno je finansijskim planom banke, operativnim i starateškim, pored svih ostalih elemenata plana, projektovati i strukturu kapitala banke.

Prema profesoru P. Rose-u, postoje četiri faze planiranja kapitala banke96:

- razvoj celokupnog finansijskog plana, koji treba da obuhvati pitanja; koliko velika bi banka trebala da bude, koji miks usluga treba da nudi i koliki bi profit trebao da bude na dugi rok,

- određivanje iznosa kapitala koji odgovara banci i njenim ciljevima, planiranoj ponudi usluga i prihvatljivom nivou rizika kao i propisima države,

95 Timothy P. Hartman and John E. Mack, The Bankers Handbook, William H. Baughn, Thomas I. Storrs and

Charls E. Walker, Dow Jones-Irwin, Illinois, 1988. str. 329. 96 Peter S. Rose, Menadžment komercijalnih banaka, Mate, Zagreb, 2003, str. 500.


- utvrđivanje visine kapitala koji se može interno generisati i - ocena i izbor onog izvora sredstava banke koji najviše odgovara

potrebama i ciljevima banke.

Sve izraženija potreba da se adekvatnost kapitala planira i sve predložene faze u planiranju adekvatnosti kapitala logične su i ko ima uslova treba da ih provodi no, samo planiranje i broj faza u planiranju adekvatnog kapitla, u našim uslovima, ponajviše zavisi od velikih ili najvećih akcioanara banke. Uzimajući dosadašnja emprijska iskustva u bankarstvu, veliki akcionari su često donosili odluke protiv sebe samih i ukoliko nisu poticali iz delatnosti finansija i bankarstava, nisu dovoljno ni razumevali sam proces kreiranja novca, odnosno kapitala u bankama. Postoje najsvežiji primeri, gde su akcionari po završnom računu, svojim odlukama, ostvareni profit usmeravali isključivo u dividendu a ne u kapital, čime su usporili i sve protekle godine usporavali rast i ekspanziju banke. U takvim uslovima, teško je planirati no, kapital banke i njegova visina, odnosno njegova adekvatnost bi trebalo da prođe minimum kroz tri faze planiranja:

- smanjenje rizikom ponderisane aktive sekjuritizacijom postojeće aktive,

- obustavljanje ili minimalna isplata dividene akcionarima banke i - dodatne emisije akcija banke.

Smanjenje rizikom ponderisane aktive i obustavljanje isplate dividende predstavlja interno generisanje kapitala jer se događa unutar kuće i ukoliko su akcionari banke spremni na ovakve korake, uvek je moguće pronaći kapital iz unutrašnjih rezervi.

Dodatne emisije akcija podrazumevaju prepuštanje dela valsništva novim akcionarima ili povećanje učešća starih akcionara, koje je moguće uvek provesti ukoliko konkretna poslovna banka već ima ugled kvalitetne banke i ukoliko su postojeći akcionari spremni da donesu odluke u tom smislu.

Planiranje adekvatnosti kapitala je neophodno a težina i složenost planiranja zavisi, pored već nabrojanih činilaca, i od veličine same banke, jer planiranje kapitala je složenije kod velikih banka imajući u vidu razđenost njihove strukture kapitala za razliku od manjih banaka gde je taj proces jednostavniji.

1.2. DEPOZITI BANAKA


Depoziti (engl. deposits) su najvažniji deo finansijskog potencijala svake banke ili to su viškovi finansijskih sredstava ili depoziti su neutrošeni izvori finansijskih sredstava lica, koja su ta sredstva na sopstvenu inicijativu donela u banku i tamo ih deponovala radi njihovog čuvanja ili obavljanja nekog posla. Ili, depoziti predstavljaju finansijski izvor sredstava u vlasništvu deponenata (pravnih i fizičkih lica), koji se nalaze na njihovim računima u bankama i predstavljaju njihovu aktivu i najlikvidniju imovinu. Za banke, depoziti su finansijska obaveza prema tim klijentima, odnosno tuđi izvor novca deponovan u banci i ujedno; osnovni, najjeftiniji i najkvalitetniji izvor finansijskih sredstava na finansijskom tržištu. Zbog toga se poslovi mobilizacije i koncentracije sredstava kojima banka privlači sredstva u svoj sistem, i s obzirom na to da ih pribavlja od drugih imalaca, zovu, pasivni bankarski poslove (engl. deposit business). Za bankarsko poslovanje ovi su poslovi bitni, jer preko njih ona prikuplja sredstava za svoj rad, a strukturirani su:

- na kratkoročne poslove kojima se prikupljaju novčana sredstva za odobravanje kratkoročnih kredita svojim komitentima i za obavljanje ostalih vlastitih i drugih aktivnih poslova i

- na dugoročne poslove kojima ona prikuplja sredstva za kreditiranje razvoja industrije i prometa odnosno finansiranje investicija.

„Depoziti su temelj na kojem banke napreduju i rastu. Oni su jedinstvena stavka u bilansu banke koji je razlikuje od ostalih pravnih lica. Sposobnost uprave i zaposlenih u banci da privuku tekuće i štedne račune poslovnih subjekata i pojedinaca, predstavlja važnu meru prihvaćanja banke od strane javnosti. Depoziti osiguravaju većinu „sirovina“ za kredite banke, stoga predstavljaju osnovni izvor profita i rasta banke.“97 Preko mreže svojih filijala, ekspozitura i agencija, poslovne banke prikupljaju depozite po čemu su i dobile ime depozitnih institucija.

Depoziti mogu da se klasifikuju na razne načine i u zavisnosti od izabranog kriterijuma klasifikacije. Prema najvažnijem kriterijumu za banku, tj. prema vremenu zadržavanja depozita na računima u banci, mogu biti:

- kratkoročni depoziti (do godinu dana), - srednjoročni depoziti (od 1 do 3 godine) i - dugoročni depoziti (preko 3 godine).

Samo kratkoročni depoziti su:

- depoziti po viđenju ili a vista depoziti (demand deposits), - depoziti do tri meseca i - depoziti od tri meseca do godine dana.

Ova podela se može predstaviti i kroz svega dve grupe, i to:

97Peter S. Rose, Menadžment komercijalnih banaka, MATE, Zagreb, 2003, str. 387.


- a vista ili depozite po viđenju (isplata na prvi poziv) i - vremenske ili ročne depozite (time deposits) sa utvrđenim rokom

dospeća.

Prema kriterijumu porekla, depoziti se dele na tri velike grupe:

- depozite stanovništva, - depozite privrede i - depozite vanprivrede.

Prema kriterijumu valute u kojoj se deponuju na računima banke, mogu da budu:

- depoziti u domaćoj valuti i - devizni depoziti.

Prema kriterijumu namene, mogu da budu:

- namenski i - nenamenski depoziti, itd.

Za svaki depozit u banci potpisuje se ugovor o deponovanju sredstava kao i za svaki drugi bankarski posao po kojem se deponent obavezuje da kod poslovne banke položi raspoloživi deo svojih sredstava sa kojim banka može da raspolaže, uz obavezu da ga vrati, prema uslovima koje dogovore u ugovoru.

Pored obaveze da vrati deponovana sredstva svom deponentu, banka ima i obavezu da obračuna i plati kamatu za sve vreme korišćenje njegovih sredstava. Pošto je broj i spektar depozitnih usluga koje banka pruža svojim deponentima veliki, tako je i struktura i visina kamatnih stopa koje nudi, raznovrsna i često, stimulišuća. U principu, kada banka svojim deponentima nudi odgovarajuću visinu kamatne stope, rukovodi se:

- pre svega, vremenskom dimenzijom, tj. što je dospeće depozita duže, to je veća kamatna stopa i obrnuto, što je vreme dospeća kraće, kamatna stopa za ta sredstva je niža. Tako npr. depoziti po viđenju su podložni trenutnom podizanju od strane deponenta, tako da je kamatna stopa koju banka nudi za tu vrstu sredstava najniža, za razliku od depozita čije je dospeće srednjoročno (preko jedne godine) ili dugoročno (preko tri godine) gde su te stope najviše,

- konkurencijom, odnosno ponašanjem drugih banaka, gde ponekad visina kamatnih stopa na depozite ili tzv. pasivne kamatne stope rastu do neshvatljivih visina. Kada se radi o kvalitetnim deponentima (penzioni fondovi, osiguravajuća društva, računi budžeta države, gradova, opština i sl.) koji raspolažu ogromnim „žiralnim“ sredstvima, banke čine sve da dođu do takvih sredstava, tj. služe se svim mogućim metodama, kako bi pridobile takvog deponenta. Često se događa da je, u određenim trenucima, za banku manje značajna visna pasivne


kamatne stope od šanse za održanjem likvidnosti banke. Većina menadžera poslovnih banaka, kada ima problema sa likvidnošću, tj. kada im preti nelikvidnost, spremna je da ponudi i plati visoku kamtnu stopu na takve depozite bez obzira na negativne posledice koje će da proizvede jedna takva poslovna odluka. Posledice su smanjenju kamatne marže (razlike između aktivne i pasivne kamate) a time i smanjenju ukupnog profita banke, jer logika je da se spasi banka u datom trenutku a gubitak po pasivnim kamatama će nastojati da nadoknade na drugim klijentima banke i na drugim poslovima koje banka obavlja i

- finansijskim potencijalom, odnosno u skladu sa rizikom koji nose. Tako velike i uglednije banke, u principu, deponentima nude niže kamatne stope na depozite od malih ili manje poznatih banaka, koje su agresivnije i koje nude više kamatne stope na depozite uopšte. Za deponenta, u pogledu prihoda od kamata, takve banke su primamljivije ali su i rizičnije, jer čim nude visoke kamatne stope na depozite, za pretpostaviti je da imaju problema sa održavanjem likvidnosti banke ili nemaju dovoljno kreditnog potencijala da isprate komitente kojima su već odobrile sredstva po kreditima.

Za održavanje potrebnog nivoa depozita i prikupljanje novih, svaka poslovna banka, svoje depozite prati na dnevnom nivou, jer sa povećanjem depozita, povećava svoj ukupan finansijski pa i kreditni potencijal. Interes banke, kada su u pitanju izmirivanja obaveza njenih klijenta, uvek ide u pravcu izmirivanja između

98 NBS, Izveštaj o stanju u finansijskokm sistemu 2010, str. 21, 22.

Grafikon br. 5 i br. 6 Depoziti prema poreklu-ostali izvori banaka Srbije98


njenih deponenata, jer i kada troši sredstva izmirujući njihove obaveze, depoziti ostaju u istoj banci jer se sve platne transakcije obavljaju unutar banke i uglavnom ostaje neki saldo finansisjkih sredstava na njihovim računima, odnosno u banci. Zato svaka kvalitetnija poslovna banka obavezno insistira na čestoj saradnji sa svojim deponentima sa zadatkom da proveri da li sredstva koja treba da napuste račun njenog klijenta odlaze van sistema ili ostaju u sistemu iste banke kao i da li se realizacija naplate potraživanja njenih klijenata odvija preko dotične ili neke druge banke, tako da je činjenica da je obim poslovanja, planiranja i vođenje poslovne politike banke u direktnoj zavisnosti od nivoa, strukture i ročnosti depozita.

1.2.1. Depoziti po viđenju

Najvažniji kratkoročni pasivni poslovi jesu depozitni poslovi kojima banka prikuplja depozite po viđenju preduzeća, stanovništva i države, jer oni preko multiplikacionih procesa formiranja depozita i kredita, oblikuju dodatne izvore sredstava.

Depoziti po viđenju (sight deposits), ili aʹ vista depoziti, su kratkoročno deponovana sredstva deponenata, položena na račun kod banke, kojima deponenti mogu raspolagati po viđenju, tj. bez ikakvih ograničenja, u svako doba i bez ikakve najave. Zbog tog svog svojstva, depoziti po viđenju predstavljaju najnestabilniji izvor sredstava banaka čiju je dinamiku najteže predvideti. Međutim, to je oblik ulaganja sredstava, koji i danas dominira (Grafikon br. 7) u poslovnim bankama.

Depozite po viđenju, deponenti-klijenti banke mogu da koriste kao transakcioni novac, tj. kao sredstvo plaćanja putem gotovine ili putem doznake, ili čekom (bezgotovinski), te se, zbog toga, često nazivaju; knjigovodstvenim novcem, žiralnim i skripturalnim novcem, a pošto se platne transakcija evidentiraju na žiro računima i tekućim računima (banaka i drugih pravnih i fizičkih lica), depozite po viđenju nazivaju još i dnevnim novcem ili novcem po pozivu.

Početkom sedamdesetih godina dvadestetog veka, u SAD se pojavila neka vrsta hibridnih depozita po viđenju ili tzv. NOW (negotiable order of withdrawal) računi koji su funkcionisali tako što se vršilo izdavanje čekova na teret tih računa, a na bazi prethodnih najava klijenata o povlačenju sredstava. Ovaj račun predstavlja kombinaciju štednog i tekućeg računa a funkcioniše tako da se sve vreme omogućava plaćanje sa tekućeg računa, povlačenjem sredstava sa depozitnog, štednog računa. Kamata nije limitirana a ovim aranžmanom se obezbeđuju tekuća plaćanja, likvidnost i prinos banci izražen u kamati. Ove račune su u početku mogli imati samo pojedinci i neprofitne organizacije da bi, nešto kasnije našli svoju primenu u svim segmentima privređivanja.


U osmadesetim godinama prošlog veka, u SAD se se pojavile još neke forme ovih računa. Tako su se pojavili depozitni računi tržišta novca, ili MMDA računi (money market funds) kao i Super NOW ili SNOW računi.

MMDA račune poseduju svi, kako pravna tako i fizička lica, i predstvaljaju depozite kratkog dopseća, po kojima banka obračunava i plaća bilo koju kamatnu stopu koja je dovoljno konkurentna da zadrži postojeće i privuče nove deponente banke. Ovaj model računa funkcioniše na ograničenom broju naloga za plaćanje (šest mesečno), ali, ukoliko se koristi ček, sredstva se mogu podići samo tri puta u toku meseca, ali bez ograničenja visine sredstava koja se žele povući.

Super NOW računi imaju ograničenje u pogledu korisnika tako da ih koriste pojedinci i neprofitne organizacije. Omogućavaju nuđenje fleksibilnih kamatnih stopa a osnovna razlika u odnosu na NOW račune je viša kamatna stopa koju banke plaćaju svojim deponentima. Broj čekova koje deponent može ispisati, neograničen je i zato banke daju prednost MMDA računima.

Depoziti po viđenju učestvuju u procesu multiplikacije finansijskog i kreditnog potencijala banke, na direktan način, jer se preko njih kao inicijalne mase, stvara novac i novi depoziti po viđenju. Preko depozita po viđenju, moguće je odrediti indikatore likvidnosti, brzinu opticaja novca i stepen zaduženosti banke. Emitovanjem primarnog novca centralne banke, neminovno dolazi do povećanja depozita po viđenju, s tim, što se jedan deo odliva u gotovinu, a drugi deo u sredstva obavezenih rezervi i sredstva rezervi na račun u centralnoj banci države. Kako se nivo gotovine povećava, smanjuje se koeficijent multiplikacije i obrnuto. Depoziti po viđenju, učestvuju u procesu multiplikacije finansijskog i kreditnog potencijala banke, na direktan način, jer se preko njih kao inicijalne

99 Izvještaj o stanju u bankarskom sistemu Republike Srpske za period od 01.01. do 31.03.2010, str. 18.

Grafikon br. 7. Ročna struktura depozita99


mase, stvara novac i novi depoziti po viđenju. Preko depozita po viđenju moguće je odrediti indikatore likvidnosti, brzinu opticaja novca i stepen zaduženosti banke. U visoko razvijenim zemljama sveta, inicijalni porast depozita po viđenju u njihovom bankarstvu, postoji zbog:

- priliva novčanih sredstava po osnovu kredita, - promene stope obavezenih rezervi, - transfera novčanih sredstava između komitenata centralne banke i

komtenata poslovne banke, - prelivanja depozita i gotovog novca kod stanovništva i - prelivanja novčanih sredstava komitenata banaka deviznih sredstava.

Svaka banka nastoji da ostvari maksimalnu kamatnu maržu, dakle da depozite po viđenju drži po najnižim pasivnim, a da ih plasira po maksimalnim aktivnim kamatnim stopama, te da iz te razlike pokrije, pre svega oportunitetne (propušteni prihod na trajni kapital) i transakcione troškove (troškovi držanja dodatnih depozita), te da ostvari i odgovarajući prinos.

1.2.2. Štedni i specijalni depoziti

Osim depozita po viđenju koji svakodnevno pritiču u banku radi obavljanja tekućih plaćanja, izuzetno su značajni i depoziti na štednju (ulozi na štednju stanovništva) kao sve važniji izvor finansijskog potencijala banaka. Štedni depoziti se, po svojim osnovnim karakteristikama, nalaze između depozita po viđenju i oročenih, odnosno, investicionih depozita, a s obzirom na to da imaju relativno visok stepen konvertibilnosti u novac, svrstavaju se u kategoriju koja je bliska novcu (near money), tj. kvazinovcu, pa se zbog toga posebno evidentiraju i analiziraju.

Štedni depoziti (savings deposits) donose kamatu i nemaju rok dospeća a deponent banke može, sa svog štednog uloga, da povlači sredstva kada god poželi, odnosno, u slučaju potrebe izmirivanja nekih obaveza, deponent banke, sa svog štednog depozita transferiše sredstva na svoj tekući račun (depoziti po viđenju) sa koga konačno izmiruje obavezu.

U praksi postoje dva su osnovna tipa štednih depozita:

- ulog preko štedne knjižice (passbook account) i - štedni račun, odnosno ugovor o otvaranju štednog računa između

deponenta i banke.

Štedni depoziti u formi uloga preko štedne knjižice imaju pogodnost da prikupljaju male iznose koji se mogu povući bez ikakvih ograničenja, jer


poslovnim bankama danas, uglavnom više nije potrebna posebna najava, ako se radi o malim iznosima, jer blagajne organizacionih delova banaka (filijale, ekspoziture) u kojim se vrši isplata takvih uloga, ukoliko je gotovinska isplata u pitanju, treba da raspolažu sa potrebnom količinom gotovinskih sredstava. Danas se štedni depoziti, unose, odnosno, evidentiraju pomoću kompjutera, a klijent, odnosno, deponent se obaveštava šampanim izveštajem ili elektronskim prenosom podataka, on lajn (on-line) bankarstvom (kućno bankarstvo na bazi Intraneta) i internet bankarstvom (Internet Banking). Krajnji cilj ovih sistema jeste, da se približi usluga klijentima i omogući im komunikaciju sa bankom ili drugom finansijskom institucijom od kuće, dakle, bez odlaska na šalter banke ili posredne komunikacije.

U cilju što većeg i masovnijeg prikupljanja štednih depozita, banke danas nude njihovu široku lepezu poznatu kao: premijska štednja, zlatna štednja, rentna štednja, štednja za školovanje, štednja za penzionere, lutrijska štednja, štednja bračnih parova, štednja za novorođenčad, itd.

Specijalni depoziti su depoziti po viđenju koji se prikupljaju prinudnim (zakonskim) putem i u funkciji su ostvarivanja određenih zadataka ekonomske politike zemlje, kao što su; povećanje stope investicija u zemlji, izmirivanje ino dugova i popravljanje likvidnosti sektora bankarstva. Ukoliko su u funkciji likvidnosti, pojavljuju se kao depoziti rezervnih sredstava privrede i služe za pokriće njihovih eventualnih gubitaka, a kao i sekunadarana rezerva privrede. Ukoliko su u funkciji investicionih aktivnosti, formiraju se izdvajanjem garantovanih depozita za investicije od strane potencijalnih investitora. Ukoliko se specijalni depoziti koriste za regulisanje ekonomskih transakcija sa inostranstvom, vode se kao depoziti centralne banke i ne mogu biti sastavni deo finansijskog potencijala banke. Dakle, specijalni depoziti mogu da se drže kako kod poslovnih banaka, tako i kod centralne banke, iz čega se vidi prinudni karakter tih sredstva koji se odražava na visinu njihove kamatne stope koja je obično niža od stope drugih vrsta štednih depozita.

1.2.3. Oročeni depoziti

Oročeni depoziti (engl. time deposit) su novčana sredstva na posebnim depozitnim računima banaka čije se upotrebe deponent odriče na određeno, dogovoreno vreme, i obavezuje se da sredstva drži u banci na duže vreme, često 3, 6 ili 12 meseci, čime stiče pravo na višu kamatnu stopu, a time i na višu kamatu. U slučaju opoziva sredstava pre roka, banka komitentu isplaćuje nižu kamatnu stopu od definisane. Oročeni depozit se mogu koristiti tek istekom ugovorenog roka, pa,


u slučaju razročavanja obračunava se niža kamatna stopa od one predviđene za oročeni depozit, koja je inače viša nego na druge vrste depozita.

Pribavljanje oročenih depozita, za banku predstavlja takođe pasivan bankarski posao u kojem banke, u cilju prikupljanja što višeg i kvalitetnijeg finansijskog i kreditnog potencijala, deponentima nude kamatne stope više (Slika br. 15), nego za ostale depozite. A svako povećanje kamatnih stopa na oročene depozite, ima za krajnji efekat, povećanje stabilnosti banke i obrnuto.

Oročeni depoziti se klasifikuju na:

- štedne depozite, - depozitne certifikate i - depozite na otvorenom tržištu.

Štedni depoziti se pojavljuju u vidu: štednih obveznica, štednih certifikata i institucionalnih certifikata i ne mogu se realizovati pre ugovorenog roka.

Depozitne certifikate, koji se mogu prenositi ali i povlačiti pre roka dopseća, emituju velike banke, a kupuju ih velike privredne kompanije.

Depoziti na otvorenom tržištu nemaju eksplicitno utvrđen rok dospeća i mogu se, takođe, povlačiti sa tržišta, ukoliko je nalog za povlačenje ispostavljen u određenom roku (10-30 dana).

Oročeni depoziti, posebno su značajni za formiranje finansijskog potencijala banaka, jer predstavljaju prilično siguran izvor finansijskih sredstava i igraju veliku ulogu u multiplikaciji sredstava. Ukamaćuju se po višim kamatnim stopama i osnovica su za višestruko nižu stopu obavezne rezerve kod centralnih banaka koje razvrstavaju depozite po ročnosti i primenjuju različite visine kamtnih stopa.101 Kamate po ovim depozitima rastu samo u slučaju kada je nominalna kamatna stopa iznad stope inflacije i ukoliko je limitirana dotična kamatna stopa.

100 www.kamtica.com, PBB Beograd. 101 Postoje bankarski sistemi u kojima Centralna banka primenjuje jedinstvenu stopu obaveznih rezervi bez obzira

na strukturu depozita, npr. CBBiH, Republika Srpska, BiH.

Slika br. 15. Kamate (pasivne) na depozite100


Poslovi prikupljanja oročenih depozita stanovništva takođe su baza za dugoročne aktivnosti. Troškovi njihove mobilizacije su veći nego kod depozita po viđenju zbog diferencijacije u kamatnim stopama, ali su zato operativni troškovi držanja oročenih depozita manji nego što je to slučaj kod depozita po viđenju.

1.2.4. Depoziti hartija od vrednosti

Depoziti hartija od vrednosti su depoziti otvorenog tipa i predstavljaju specijalne vrste nenovčanog oblika tako da je priličnije zvati ih depoom nego depozitom. Ugovorom o depozitu ne obavljaju se samo poslovi čuvanja i vraćanja hartija od vrednosti (depozitarski poslovi), nego se reguliše i određeni broj finansijskih operacija koje se vezuju za njihovo upravljanje. Ugovorom o depou hartija od vrednosti depoziti se deponuju u banke sa pravom očuvanja svoje individualnosti, međutim, kada se deponuju na tekući račun, gube svoju individualnost, čime se praktično, vrši njihova dematerijalizacija. Ukoliko ugovor o deponovanju predviđa čuvanje hartija od vrednosti, banka je dužna da primeni pravila o nenovčanom depozitu. Da bi banka imala pravo da upravlja hartijama od vrednosti, treba da ima ovlašćenje o prenosu hartija od vrednosti sa jednog vlasnika na banku, što se provodi ugovorom o cesiji, indosamnetom, itd.

Pri deponovanju hartija od vrednosti obaveza banke je da:

- obezbedi čuvanje deponovanih hartija od vrednosti, sa pažnjom dobrog privrednika, uz obračun i naplatu svoje naknade,

- da preduzima sve radnje očuvanja i ostvarivanja prava deponenta, kao što su: naplata po osnovu glavnice i kamata itd,

- da deponentu omogući da raspolaže naplaćenim sredstavima direktno ili putem računa,

- da vrati deponentu hartije od vrednosti ili da izmiri neku njegvou obavezu ako je tako navedeno u ugovoru i

- da izveštava deponenta o svakom zahtevu koji je postavljen od strane trećih lica a odnosi se na deponovanje hartija od vrednosti.

Razvijenost finansijska tržišta, a naročito tržišta kapitala (dugoročne hartije od vrednosti) danas određuje primenu ovakvih oblika depozita.

1.2.5. Zaštita depozita banke

Pošto su bankarski depoziti tuđa sredstva, ili tuđi izvori sredstava u banci, u slučaju stečaja i likvidacije neke konkretne banke, značajan deo tih depozita može


da propadne, tj. da nestane i da njeni deponenti, vlasnici tih sredstava (depozita), pretrpe gubitke. Gubici i gašenje poslovnih banaka, najčešće nastaju usled nemogućnosti banaka da naplate potraživanja po osnovu plasiranih kreditnih sredstava svojim komitentima. Nivo gubitaka deponenata (bivšeg vlasnika i imaoca depozita) zavisi od nivoa gubitka konkretnih banaka i od nivoa utvrđene i raspodeljene stečajne mase banke koja se gasi, tako da deponenti mogu izgubiti sav novac koji su imali na računu, mogu biti namireni delimično a može se desiti i da se deponenti namire ili naplate u celosti jer je stečajni ili likvidacioni upravnik ili drugi staratelj uspeo da naplati i „utera“ sva ili gro neneplaćenih potraživanja banke iz prošlosti.

Usled takvih okolnosti, država i bankarski sitem svake zemlje nastoje da određene depozite deponenata banke zaštite do određenog nivoa, tako što osnivaju posebne institucije za osiguranje depozita koje u slučaju propadanja banke, garantuju deponentima da će da im namire štetu, odnosno da će im nadoknade njihove depozite u punoj vrednosti koju potražuju od propale banke. Međutim, te institucije štite samo depozite stanovništva, malih i srednjih pravnih lica i to samo do određenog nivoa, dok sve ostale depozite; depozite privrede i depozite stanovništva iznad tog utvrđenog nivoa, ne štite niti im bilo šta garantuju. Zašto? Zato što je nemoguće osigurati i obezbediti isplatu svih depozita banaka, jer su u pitanju ogromne vrednosti za koje ne postoje institucije koje imaju toliko akumuliranih sredstava da mogu da pokriju tako visoke vrednosti pričinjenih šteta.102 Pošto banke predstavljaju zbir svih tekućih i žiro računa pravnih i fizičkih lica jedne ili više regija, gradova i opština, i pošto su u pitanju desetine, stotine i milioni deponenata, jasno je da se radi o sredstvima koja ni jedan fond ili agencija za depozite ne može da pokrije. No, i pored toga, država i bankarski sistem, nastoje da makar i delimično, zaštite depozite deponenata poslovnih banka u cilju:

- doprinosa ukupnoj stabilnosti bankarskog a time i ukupnog finansijskog sistema zemlje i

- pružanja zaštite građanima, čija sredstva predstavljaju najzanačajniji u nekim bankama i najveći izvor sredstava u banci.

U domicilnim uslovima, Zakonom o agenciji za osiguranje depozita, osnovana je Agencija za osiguranje depozita i Zakonom o osiguranju depozita i njegovim kasnijim izmenama, uređene su procedure za osiguranje depozita, fizičkih lica, preduzetnika, te malih i srednjih preduzeća u slučaju, stečaja banke. Radi obezbeđenja sredstava za osiguranje depozita, obrazovan je fond za osiguranje depozita koji se obrazuje od premija za osiguranje depozita koji plaćaju

102 Najnoviji primer nemogućnosti pokrivanja šteta propalih poslovnih banaka, dogodio se u SAD –u, 2007., 2008.

i 2009. godine, gde ni Federalna agencija za depozite (FDIC), kao najjača depozitna institucija u svetu, nije mogla da pokrije gubitke banaka, nego se država posebnim aktom i emitovanjem novca preko centralne banke, umešela u njihovo pokrivanje.


banke, od sredstava ostvarenih naplatom potraživanja za osiguranje depozita i sredstava ostvarenih naplatom potraživanja iz stečajne mase banke.

Premija za osiguranje depozita se obračunava i naplaćuje, kao početna, tromesečna i vanredna. Početna premija se plaća u roku od 45 dana od dana upisa banke u sudski registar i iznosi 0,3% novčanog dela minimalnog osnivačkog kapitala banke. Tromesečna premija se obračunava u vrednosti od 0,1% na prosečno stanje ukupnih osiguranih depozita u banci u prethodnom tromesečju. Ukoliko u Fondu nema dovoljno sredstava za isplatu osiguranih depozita, obračunava se i naplaćuje vanredna premija koja u toku jedne godine može najviše da iznosi 0,4% prosečnog stanja ukupno osiguranih depozita. Osigurani depozit je do 50.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po zvaničnom srednjem kursu koji važi na dan donošenja rešenja centralne banke o ispunjenosti uslova za pokretanje stečajnog postupka nad bankom, po deponentu, utvrđen nakon prebijanja potraživanja i obaveza između banke i deponenta. To znači, da ako je deponent imao s jedne strane potraživanja po depozitima a sa druge imao obavezu po nekim kreditima, te dve vrednosti se prebijaju a njihov konačan saldo ukoliko je u korist deponenta, isplaćuje se deponentu. O pravima i obavezama te o datumu isplate osiguranih iznosa, agencija obaveštava deponente banke putema sredstava javnog informisanja. Deo sredstava fonda za osiguranje depozita, na osnovu odluka organa fonda, mogu da se ulažu u dužničke hartije od vrednosti izdate od države ili centralne banke.

1.3. KREDITNI I DRUGI IZVORI SREDSTAVA BANAKA

Pored kapitala i depozita kao najčešćih izvora finansijskih sredstava, postoje i drugi izvori sredstava koji nisu dominantni ali koji se sve češće i u sve većem obimu pojavljuju u sektoru bankarstava, odnosno na pasivnoj strani bilansa stanja poslovnih banaka. To su pre svega primljeni krediti i emitovane hartije od vrednosti, koji takođe povećavaju ukupan finansijski i kreditni potencijal poslovnih banaka. Angažovanje ovih izvora, odvija se po uslovima koji vladaju na finansijskim tržištima, tako da se banke prilagođavaju tim uslovima, odnosno reaguju u skladu sa ponudom i potražnjom za sredstvima, tj. ako je povećana tražnja za ovim izvorima, banke prihvataju tržišne uslove, očekujući da na kratak rok neće doći do naglog rasta depozitnih izvora sredstava, međutim, ako se ipak kamatne stope na depozitna sredstva (pasivne kamate) povećaju, doći će do povećanja rashoda banaka i daljih negativnih posledica. Odluka poslovne banke da angažuje dodatne izvore finansijskih sredstava zavisi od više faktora kao što su:

- nepovoljan keš flou (engl. cash flow) u kratkom roku, - potencijalna nelikvidnost banke,


- nepostojanje kreditnog potencijala, - ispunjavanje zahteva najkvalitetnijih komitenata, - moguća velika i efektna zarada, - povoljni uslovi na finansijskom tržištu itd.

Iz prethodno iznetog, uočava se da, zapravo, različiti motivi, navode poslovne banke da iznalaze druge izvore, odnosno, da se zadužuju. Velike banke, povlačenjem dodatnih izvora, nastoje da dođu do najjeftinijih kreditnih sredstava, da uvećaju svoj kreditni i investicioni portfolio i da diverzifikuju kako plasmane tako i izvore, dok je motiv malih banake, prvenstveno opstanak u društvu bankara kroz premoštavanje problema likvidnosti i nedovoljnog kreditnog potencijala.

U takvoj situaciji, sve više do izražaja dolaze izvori kreditnih (Slika br. 16) sredstava koji se sve više koriste i imaju različito poreklo. Tako se poslovne banke zadužuju ili povlače kreditna sredstva od domaćih i ino kreditora. Od domaćih, najznačajniji kreditori su centralna banka i poslovne banke.

Ukupan posao za iznalaženje drugih (nedepozitnih) izvora finansiranja, jeste jedna od strategija menadžmenta banaka, poznata pod nazivom „upravljanje pasivom,“ koja se sastoji od kupovine sredstava, većinom od drugih finansijskih institucija, kako bi se pokrili zahtevi za plasmanima u kvalitetne kredite, te za druge potrebe - obavezna rezerva i sl.

103 NBS, Godišnji izveštaj za 2009, str. 65.

Slika br. 16. Struktura izvora sredstava banaka103


U domicilnim uslovima, poslovne banke povlače sve vrste kredita, kako od centralne banke, tako i sa domaćeg međubankarskog tržišta a u zadnje vreme sve više i iz inostranstva. Ino ili tzv cros border (engl. cross border) ili prekogranične kredite, domaće banke dobijaju uglavnom od banaka „majki“, odnosno od banka koje su ih osnovale i očigledan je trend rasta tih kredita. No, ono što u jednom delu opravdava rast tih kredita u domicilnim uslovima jeste, činjenica da je centralna banka svojim merama smanjila kreditni potencijal poslovnih banka pa su bile prinuđene da traže modele kojima mogu da zadovolje potrebe, pre svega privrednih subjekata za kreditnim sredstvima.

1.3.1. Krediti centralnih banaka

Merama monetarne politike, kao delom ekonomske politike zemlje, centralna banka utiče na obim kredita i obim novca u opticaju. Samo kreditiranje poslovnih banaka od strane centralne banke predstavlja aktivnu operaciju centralne banke koja ima za cilj kreiranje primarnog novca kao osnove za monetarnu i kreditnu multiplikaciju sredstava.

Glavni oblici kredita koje centralne banke odobrava su:

- krediti poslovnim bankama i - krediti državi.

Krediti koje centralna banka odobrava poslovnim bankama mogu da budu:

- krediti za likvidnost, - krediti na bazi zaloge hartija od vrednosti i - selektivni krediti iz primarne emisije.

Krediti za likvidnost su uobičajeni krediti koje centralna banka odobrava poslovnim bankama kako bi nastavile kontinuitet u poslovanju, odnosno da ne bi došle u stanje nelikvidnosti. Kada je nelikvidnost naročito izražena, centralna banka je poslednje utočište (lender of last resort), tako što im odobrava i isplaćuje kreditna sredstva.

Kredit na bazi zaloge hartija od vrednosti, kao što se vidi iz samog naziva, jeste kredit koji centralna banka odobrava poslovnim bankama na bazi njihovog depoa hartija od vrednosti. Ovo je, takođe, jedan od oblika primarnog novca koji kreira centralna banka i podloga za sekundarnu emisiju koju vrše poslovne banke, odnosno njen dalji plasman i multiplikaciju. Hartije od vrednosti koje se daju u zalog, moraju da budu prvoklasne vrednosti da bi u slučaju ne vraćanja kredita mogle brzo da se pretvore u depozitni novac.


Selektivini krediti centralne banke ili krediti iz primarne emisije imaju svoju istoriju i empiriju jer su se često koristili. To su krediti koji se odobravaju na bazi dokumenata koji dokazuju da se radi o odgovarajućoj proizvodnji za domaće tržište ili se radi o nekom konkretnom izvozu roba i usluga. Ima i slučajeva kada centralna banka, ovu vrstu kredita, odobrava poslovnim bankama retroaktivno, odnosno, naknadno, pošto su sredstva po tom kreditu poslovne banke već usmerile i isplatile, uz obavezno dokumentovanje svih tih aktivnosti. Ovakvi krediti se u praksi nazivaju i reeskontnim, ili refinasiranim kreditima.

Ima kredita koje centralna banka odobrava državi. To su limitirani krediti koji se odobravaju državi za finansiranje nepredviđenog uskog grla likvidnosti, npr. za deficitarno finansiranje budžeta države. No, ukoliko se ne vodi dovoljno računa o nivou, visini i dospeću tih kredita, mogu da nastupe neželjene negativne posledice, kako po samu centralnu banku, tako i po društvo uopšte. Najčešća posledica je visoka stopa inflacije, za čiju projekciju, kontrolu i nivo ostvarenje je, odgovorna upravo centralna banka zemlje.104

1.3.2. Međubankarski krediti

Kao što na tržištu kapitala uvek postoje oni koji nude viškove i oni koji imaju manjak kapitala, tako i na tržištu novca, u određenim trenucima postoje poslovne banke koje imaju višak finansijskih sredstava i koje taj višak nude drugim bankama. Zapravo, postoje banke kojima nedostaju izvori finansijskih sredstava tako da su one i inicijator transakcije posuđivanja od drugih banaka koje se završavaju zaključivanjem ugovora o pozajmici ili ugovora o kreditu sa drugom poslovnom bankom.

Ima više razloga za kreditiranje jedne banke od strane druge, od kojih mogu da budu:

- namensko kreditiranje jedne od strane druge banke, da bi se zatvorila neka konkretna obaveza, prema nekom od klijenata banke,

- zajedničko finansiranje nekih interesantnih poslova za banku, - privremeno transferisanje viška sredstava jedne banke drugoj radi

rešavanja trenutne nelikvidnosti ili nelikvidnosti u kratkom roku i - kreditiranje samo određene delatnosti u cilju daljih plasmana na tržištu

novca ili hartija od vrednosti, itd.

104 Zbog nekontrolisanog kreditiranja države od strane centralne banke, u domicilnim uslovima s početka 1990-ih

godina, došlo je do pojave hiperinflacije. Nakon ulaska u period tranzicije ovakav vid kreditiranja, ograničen je na kalendarsku godinu.


U ovakvim transakcijama posuđivanja finansijskih sredstava, visina kamatne stope nije na prvom mestu nego je u pitanju, pre svega solidarnost sa drugom bankom, a zatim racionalnost, pri čemu se naročito vodi računa: o obimu raspoloživih sredstava, o dinamici priliva i odliva kao i o sigurnosti plasmana. Kada neka poslovna banka zapadne u probleme (nelikvidnost, insolventnost) u bankarskim krugovima takva vest se čuje pre nego što to čuje javnost i u takvoj situaciji nije poželjno vršiti bilo kakve međubankarske pozajmice. U slučaju trenutne nelikvidnosti, ili u situaciji kada ta posuđena sredstva mogu da proizvedu pozitivne efekte na nekom konkretnom poslu druge banke, banke jedna drugoj posuđuju finansijska sredstva, jer banka koja ima kontinuitet u poslu predstavlja nasigurnije mesto za plasman finansijskih sredstava. Zašto? Zato što poslovna banka uvek ima sredstava na svom računu kao posledicu desetine ili stotine hiljada računa deponenata pravnih i fizičkih lica i gde za većinu banaka, problem naplate takvih potraživanja ne predstavlja neki naročit problem, tako da ovakve transakcije, odnosno transakcije međubankarskog kreditiranja imaju karakter samo prelivanja i redistribucije sredstava.

1.3.3. Krediti iz inostranstva

U nedostatku domaćih izvora, svaka poslovna banka je u mogućnosti da svoj finansijski i kreditni potencijal poveća, povlačenjem kredita iz inostranstva, sve u zavisnosti od njenog imovnog odnosno garancijskog potencijala. I kod ovog zaduživanja postoje različiti motivi, odnosno, postoje banke koje te kredite koriste isključivo da zadovolje potrebe stanovništva čime sebi obezbeđuju visoke zarade ali ne doprinose privrednom razvoju ali postoje i banke koje povlače kreditne linije iz inostranstva za potrebe subjekata privrede koji se bave proizvodnjom.

U domicilnim uslovima, poslovne banke, čiji su osnivači banke iz inostranstva, obezbeđuju značajna kreditna sredstva iz inostranstva što se odrazilo na ekspanziju kredita uopšte. Naročito su bili aktuelni krediti podrške malim i srednjim preduzećima od strane finansijskih institucija i inostranih banka plasirani preko domaćih poslovnih banaka.

Struktura ino kreditora je različita i u zavisi od toga ko se zadužuje, odnosno da li se zadužuje država ili poslovane banke. U svakom slučaju, postoje konvertibilni i nekonvertibilni kreditori. Od velikih konvertibilnih kreditora, ili poverilaca iz inostranstva, najznačajniji su: Svetska banka (IBRD), Evropska banka za obnovu i razvoj (EBRD), Evropska investiciona banka (EIB), Londonski klub poverilaca, Pariski klub, MMF, a od nekonvertibilnih, u pitanju su banke istočnih zemalja, Rusije, Kine, itd.


1.3.4. HOV kao izvori finansijskih sredstava banaka

U situaciji kada poslovna banka nema dovoljno kapitala, ne može da prikupi više depozitnih sredstava i nema odakle ili neće da povlači kreditna sredstva od drugih finansijskih institucija, ona povlači potez izdavanja hartija od vrednosti. Posao izdavanja hartija od vrednosti može da bude krakoročan, ali i dugoročan pasivan bankarski posao, u kome banka upravlja svojom pasivom tako što prikuplja izvore finansijskih sredstava na nestandardan i uobičajen način.

Kada je u pitanju kratkoročno izdavanje hartija, banke najčešće koriste dužničke hartije od vrednosti, tj. blagajničke zapise, kao instrumente tržišta novca. Poslovne banke u SAD, posrednim putem, preko kompanija koje su osnovale, izdaju komercijalne zapise sa dospećem od nekoliko dana do devet meseci. Kada se jednom prodaju, primljena finansijska sredstva se koriste za otkup kredita od svojih banaka (Šema br. 13) dajući im na taj način dodatna sredstva za odobravanje novih kredita.

Međutim, blagajnički zapisi su kratkoročni efekti i kupuju se uz diskont, sa anticipativnim obračunom i naplatom kamata tako da se po isteku roka dospeća naplaćuje samo njena nominalna vrednost. Mogu se prodavati pre roka i koristiti za plaćanje roba i usluga.

Još jedan od načina pribavljanja dodatnih izvora finansiranja koji upražnjavaju poslovne banke, jeste izdavanje dužničkih hartija od vrednosti sa znatno dužim rokovima dospeća, takođe na posredan, odnosno sličan način kao i kod blagajničkih zapisa. Ove operacije izvode velike poslovne (investicione) banke kroz izdavanje obveznica lokalnih organa vlasti, čije izdavanje one organizuju i podržavaju (Bank-backed Municipal Bonds). To su hibridne forme obveznica za koje banke izdaju akreditive, te otvaraju neopozive i opozive kreditne linije.

105 Uprošćena knjigovodstvena šema, bez obračuna kamata

Šema br. 13 Pribavljanje izvora sredstava-preko blagajničkih zapisa105


Ugovor o akreditivu106 (Letter of Credit Agreement) predstavlja najintenzivniji tip podrške poslovne banke emitentu obveznica lokalnih organa vlasti. Ako dođe do nenaplativosti obveznice, banka je dužna da isplati obaveze emitenta prema investitoru (kupcu). Neopoziva kreditna linija (Irevocable Line of Credit), ne predstavlja garanciju emisije obveznica, ali ipak obezbeđuje viši nivo sigurnosti emisije tako što obezbeđuje emitentu (i banci) dodatna sredstva. Opoziva kreditna linija (Revolving Line of Credit) predstavlja sredstvo za obezbeđivanje likvidnosti isplate kada dužnička hartija dospe na naplatu, a emitent nema nikakva druga sredstva na raspolaganju kojima bi izvršio obavezu prema investitoru (kupcu obveznice).

Svaka banka koja je umešana u posao oko hartija od vrenosti, bilo da je pokrovitelj emisije ili ne, ima višestruke koristi od tog posla, jer se sredstva koja se naplaćuju za prodaju hartija od vrednosti odvijaju preko banaka, čime banka povećava svoj finansijski potencijal i svoju profitabilnost. Pri tome, nema rizike koje imaju emitenti tih hartija od vrednosti, čija vrednost u međuvremenu može da padne usled povećanje tržišnih kamatnih stopa ili se poveća stopa infalcije, jer su prihodi po dužničkim hartijama od vrednosti nominalni (fiksni) i unapred poznati.

2. INVESTICIONI POTENCIJAL BANAKA

Investicioni potencijal je deo finansijskog potencijala banke, a zajedno sa kreditnim potencijalom i ukupnim rezervama banke, čini njegove osnovne elemente. Drugačije rečeno, ako je finansijski potencijal (Fp) banaka volumen ukupnih finansijskih sredstava prikupljenih za finansiranje poslovanja banaka i ako je kreditni potencijal (Kp) razlika između finansijskog potencijala i ukupnih rezervi banke (Or + Rl) izdvojenih na računu centralne banke, onda je investicioni potencijal (Ip) banaka rezultat razlike između finansijskog i kreditnog potencijala kao i ukupnih rezervi banke, tj. ako je:

Fp = Kp + (Or + Rl) i ako je: Kp = Fp - (Or + Rl), (1*)

sledi da je:

Fp = Ip + Kp + (Or + Rl), odnosno Ip = Fp – Kp - (Or + Rl). Investicioni potencial predstavlja samo jedan raspoloživi deo finansijskog potencijala, odnosno jedan deo pasive banke koju čine kapital, depoziti i ostali izvori finansijskih sredstava. Taj deo izvora u ukupnoj strukturi, namenjen je za

106 Komisija za hartije od vrednosti, Finansijsko tržište, institucije, procesi, analiza, regulativa, Beograd, 2005, str.

167.


investiciono tržište tj. za kupovinu likvidnih hartija od vrednosti za banku i obično je manji od izvora namenjenih za kreditni potencijal banaka.

U razvijenim tržišnim privredama investicioni potencijal (deo koji je namenjen investicijama u hartije od vrednosti), jeste sve bliži nivou kreditnog potencijala za razliku od drugih gde još uvek u značajnoj meri dominira kreditni potencijal u ukupnom finansijskom potencijalu, zbog činjenice da plasmani finansijskih sredstava u kredite, još uvek donose više stope prinosa. Smatra se, zapravo, da je investiciono tržište jednim delom zaostalo u razvoju upravo zbog velikog značaja kreditnog tržišta, iz čega proizilazi zaključak da je investicioni potencijal još uvek inferioran u odnosu na kreditni potencijal poslovnih banaka.

Investicioni potencijal banaka vezan je za aktivnosti emitovanja, garantovanja i prodaje hartija od vrednosti i angažovanja slobodnog dela novčanih sredstava u cilju povezivanja investicionog i kreditnog portfolia ulaganja. Investicioni potencijal, ustvari, služi za ulaganje u investicioni portfolio čiju strukturu čine katkoročne (utržive) i dugoročne hartije od vrednosti, koje služe i za održavanje, ne samo kratkoročne, nego i dugoročne likvidnosti banke i gde je, za funkcionisanje takvog sistema, potrebno da se obezbedi nekoliko osnovnih faktora kao što su:

- sistemski uslovi, - ljudski resursi i - konkurencija.

Sistemski uslovi podrazumevaju spremnost države da organizuje finansijsko tržište i institucije koje ga prate, da obuči kadrove za upravljanje hartijama od vrednosti i da postoji oštra konkurentska borba između poslovnih banka koje će povećati kamatne stope na tržištu depozita (pasivne kamate), i na taj način smanjiti prostor za kreditne plasamne i usmeriti ih na druge, tj. na plasmane u hartije od vrednosti.

2.1. FORMIRANJE INVESTICIONOG POTENCIJALA

Na investicioni potencijal, kao deo ukupnog finansijskog potencijala banaka, utiču promene u samoj strukturi finansijskog potencijala kao što su:

- rezerve banke, - kreditni potencijal i - promena ukupne pasive banke.

Prostor za investicioni potencijal u okviru ukupnog finansijskog potencijala mogu da naprave promene u rezervama banaka i kreditnom potencijalu tako da se njihov nivo smanjuje u korist investicionog potencijala banaka. Jer prosto je


nemoguće da kreditini potencijal i izdvojene rezerve banke ostanu na istom nivou a da se kreira ili čak poveća investicioni potencijal banaka.

Primer sa Slike br. 17, upravo pokazuje da se portfolio hartija od vrednosti u 2009. godini povećao na račun, kreditnog portfolia i izdvojenih novčanih sredstava u centralnoj banci, odnosno investicioni potencijal se povećao zahvaljujući smanjenju kreditnog potencijala i smanjenju rezervi.

„Promene navedenih agregata koji utiču na volumen investicionog potencijala banaka uslovljene su, pre svega, dinamikom sledećih parametara:

- promenama stanja kapitala i rezervi banke, - promenama nivoa kredita centralne banke poslovnim bankama, - promenama depozita na osnovu transakcija sa inostranstvom, - promenama stopa obavezne rezerve koje preduzima centralna banka

prema bankama, - promenama stanja i tokova sredstava između centralne banke i

poslovnih banaka, - promenama između stanja depozita i volumena gotovog novca u

opticaju.“107

Pored nabrojanih parametara, na ovom mestu bi trebalo da se razmišlja i o promenama, u verovatno najvažnijem faktoru, u ljudskim resursima, odnosno o promenama u razmišljanju menadžera poslovnih banaka, od kojih u najvećoj meri zavisi struktura finansijskog, a naročito investicionog potencijala poslovnih banaka. Zato menadžeri, odnosno, lideri u bankama ne smeju da imaju konfliktne

107Dr Đorđe Đukić, Dr Vojin Bjelica, Dr Života Ristić, Bankarstvo, Ekonomski fakultet Beograd, Beograd, 2003,

str. 123. 108 NBS, Godišnji izveštaj za 2009, str. 66.

Slika br.17 Struktura aktive banaka – ulaganja u HOV- Ip108


prioritete, nego da tačno znaju šta im je pre svega vizija, misija, ciljevi istretgija banke, odnosno, treba da prihvataju nove, investicione modele u plasmanu sredstava što podrazumeva i odgovornost za pribavljanje odgovarajućih izvora sredstava potrebnih za formiranje investicionog potencijala banke.

Investicioni potencijal banaka nastaje i na osnovu strukture investicionih plasmana, tj. ovde treba da je naročito izražena primena „zlatnog pravila finansiranja,“ po kome kratkoročni izvori treba da se usmeravaju kratkoročno kao i da se dugoročni izvori koriste za plasmane na dugi rok, odnosno za kupovinu dugoročnih hartija od vrednosti. U pitanju je dakle, ročna usklađenost sredstava i izvora sredstava banka kako na nivou ukupnog finansijskog tako i na nivou investicionog potencijala banaka.

U praksi se događa, da u nedostatku kvalitetnih (dugoročnih) izvora finansiranja, banke krše ova pravila, jer deo kratkoročnih izvora sredstava ponekad usmeravaju u dugoročne plasmane čime narušavaju svoju ročnu strukturu, odnosno ravnotežu sredstava i izvora sredstava. Banke uglavnom nastoje da se ta prelivanja ne događaju često, jer su svesne da ih takve aktivnosti vode u nelikvidnost, na duži rok i nesolventnost i u dalje negativne posledice.

-------------- ///// -------------------

REZIME POGLAVLJA

Finansijski potencijal banaka se definiše kao volumen finansijskih sredstava prikupljenih za finansiranje svog poslovanja ili se može reći da su to izvori finansijskih sredstava banaka ili desna, odnosno pasivna strana bilansa stanja banaka.

Kapital banke je predstavljen na pasivnoj strani bilansa stanja sa funkcijama: zaštite depozita, pokrića gubitaka, finansiranja, stvaranja poverenja i kontrole ili regulacije. Adekvatnost kapitala banaka, predstavlja indikator koji treba da pokaže, finansijsku snagu i sigurnost banke ili meru kojom se procenjuje da li banka ima dovoljno kapitala u odnosu na moguće gubitke proizašle iz bankarskog poslovanja.


Rizična aktiva se izračunava tako što se bilansne pozicije aktive banke, prethodno umanjuju za rezervisanja za potencijalne gubitke a zatim se množe sa odgovarajućim ponderima.

Depoziti su predstavljaju viškove finansijskih sredstava ili neutrošeni izvori finansijskih sredstava lica, koja su ta sredstva na sopstvenu inicijativu donela u banku i tamo ih deponovala radi njihovog čuvanja ili obavljanja nekog posla. Primljeni krediti i emitovane hartije od vrednosti, takođe povećavaju ukupan finansijski i kreditni potencijal poslovnih banaka.

Investicioni potencial predstavlja samo jedan raspoloživi deo finansijskog potencijala, odnosno jedan deo pasive banke koju čine kapital, depoziti i ostali izvori finansijskih sredstava. Taj deo izvora u ukupnoj strukturi, namenjen je za investiciono tržište tj. za kupovinu likvidnih hartija od vrednosti za banku i obično je manji od izvora namenjenih za kreditni potencijal banaka.


1. Da li je ukupna pasiva ujedno i finansijski potencijal banaka? 2. Šta predstavlja kreditni potencijal banaka? 3. Od čega se sastoji implicitna stopa rezervi banaka u centralnoj banci? 4. Koji su tuđi izvori sredstava? 5. Šta predstavlja stopa adekvatnosti kapitala i koliko iznosi u

domicilnim uslovima? 6. Koje su osnovne funkcije kapitala banaka? 7. Šta predstavlja investicioni potencijal banaka? 8. Koje vrste depozita postoje? 9. Ko su konvertibilni a ko nekonvertibilni kreditori domicilnih banaka i

države? 10. Kako se štite depoziti stanovništva?

VI PLASMANI SREDSTAVA BANAKA

Cilj poglavlja je - da studentima pokaže na koji način banke, kada prikupe dovoljno izvora sredstava, usmeravaju te


izvore, gde ih plasiraju i pod kojim uslovima. Pri tome se upoznaju na koji način se vrše plasmani u kredite, hartije od vrednosti, devize, fiksnu aktivu, vanbilansni portfolio kao što upoznaju i bankarske procedure koje služe za puštanje sredstava u tečaj te procedure i tehnike za ocenu kreditne sposobnosti klijenata banke, kako privrede tako i stanovništva.

Ključne reči: bankarska procedura, kredit, kreditna sposobnost, kreditni odbor, odluka.

1. UOPŠTE O PLASMANIMA

Pojam plasmana potiče od francuske reči „placement,“ koja predstavlja aktivnosti prodaje, što u trgovini znači prodaju određenih roba ili ulaganje novca u određenu privrednu aktivnost, sa ciljem obezbeđenja ostvarenja profita, dok plasman u bankarstvu podrazumeva ulaganje novca u kredite ili zajmove (eng. bank lending) i ulaganje u vrednosne papire, ili hartije od vrednosti (security sales).

Za politiku plasmana banaka može da se kaže da je bankarski posao davanja novca i kredita, ili da politika plasmana predstavlja deo ukupne posredničke funkcije svake banke koja podrazumeva plasiranje ukupno prikupljenih sredstava (vlastitih i tuđih), kroz:

- odobravanje i dodelu kredita (kratkoročnih, srednjoročnih i dugoročnih, stanovništvu, privredi i neprivredi),

- kupovinu hartija od vrednosti, - deviznih sredstava i - izdavanje garancija i avala.

Empirijska iskustva govore da se u evropskom bankarstvu najveći deo plasmana sredstava odnosi na plasmane u kredite za razliku od američkog, gde su ti plasmani mnogo više diverzifikovani, tj. gde plasmani u kredite sve više prepuštaju mesto ostalim vrstama plasmana, a naročito plasmanima u hartije od vrednosti. Široka je kategorija ulaganja banaka u finansijske instrumente, koji uključuju, pre svega, državne hartije od vrednosti (obveznice, blagajnički zapisi), kao i korporativne dužničke (obveznice) i vlasničke (akcije) hartije do vrednosti.

Dosadašnja domicilna iskustva, pokazala su da je politika plasmana zasnovana na kreditiranju stanovništva i privrede, i ukoliko banka želi da ostvari kratkoročne ciljeve, onda prednost daje plasmanima prema stanovništvu, odnosno njihova osnovna strategija ili ciljna grupa jeste „ritejl“ (engl. retail) ili krediti fizičkim licima odnosno stanovništvu. Međutim, ukoliko se kreditna politika orjentiše jače na privredu, tada se ostvaruju pozitivni efekti u:


- multiplikaciji kredita i depozita u bankama, - jačanju finansijskog i kreditnog potencijala i - povećavaju se zarade, odnosno kamatne marže i na kraju profit, što bi

trebalo da budu dugoročni ciljevi politike plasmana svake banke.

Dakle, očigledno je da je politika plasmana širi pojam od pojma kreditiranja ali i da je u evropskim i domicilnim uslovima, uloga kredita u toj politici veća od uloge njenih ostalih elemenata.

Politika plasmana sredstava banke, jedan je od najodgovornijih segmenata njene ukupne poslovne politike i zato joj svaka banka posvećuje posebnu pažnju a naročito kreditnoj politici ili kreditnim plasmanima banaka.

2. KREDITNI PLASMANI BANAKA

Kako je već pomenuto, da je kredit najčešći oblik plasmana poslovnih banka, potrebno je znati da je pojam kredita, nastao od latinske reči „credere,“ što u prevodu znači, verovati. Kredit ustvari predstavlja, obligacioni odnos u kome jedna strana (poverilac) ustupa drugoj strani (dužnik) određenu vrednost na određeno vreme, uz obavezu da druga strana (dužnik), vrati primljenu vrednost sa određenom naknadom (kamata), zbog korišćenja te vrednosti.

Kreditni posao ili posao plasmana sredstava u kredite predstavlja osnovni aktivni posao u banci koji u velikoj meri determiniše zaradu svake poslovne banke i zato je neophodno, da svaka banka sačini svoju kreditnu politiku u kojoj će da definiše pre svega, okvir svojih aktivnosti i operativne procedure kojima će da sprovodi te aktivnosti.

2.1. KREDITNA POLITIKA BANAKA

„Kreditna politika je dokument o bazičnim stavovima i principima koji regulišu odobravanje kredita. Ona obezbeđuje radni okvir u kome se obavljaju kreditni poslovi i ona omogućava banci da ima dugoročni poslovni plan i operativnu skladnost umesto konstantnog reagovanja na kreditne politike svojih konkurenata. Ona treba da uzme u obzir ekonomsko okruženje i potrebe bankarskog područja koje banka opslužuje,“109 ili, kraće rečeno, osnovni cilj

109Preston T. Holmes, The Bankers Handbook, William H. Baughn, Thomas I. Storrs, Charls E.Walker, Dow

Jones-Irwin, Homewood, Illinois, 1998, str. 605.


kreditne politike bi trebao da bude maksimiziranje profitabilnosti, kreditne aktivnosti u okviru prihvatljivih rizika za banku.

Kada je u pitanju ekonomsko okruženje i potrebe tog okruženja, kreditna politika banaka bi trebalo da uvažava i činjenice da postoje različiti klijenti u banci, kao što postoje i različiti menadžeri koji vode jednu poslovnu banku. Klijent često ne želi da pruži sve raspoložive podatke o sebi, pogotovo klijent sa velikim prometom i visokim koeficijentom obrta sredstava preko računa banke i, u tom smislu, veoma značajan za banku, jer, pored sredstava koja drži na svom računu u banci čime povećava likvidnost banke, taj klijent plaća i visoke provizije banci za svaku obavljenu transakciju platnog prometa bilo da je u zemlji ili inostranstvu. Takav klijent je vrlo svestan svega toga i on je često u situaciji da diktira uslove banci. Slična situacija je i sa velikim akcionarima banaka, koji se ponašaju na sličan način, jer ponekad smatraju da je banka tu uglavnom zbog njih, tako da su, kada su u pitanju racija koja banka mora da obezbedi (po zakonu)110, vrlo nefleksibilni. Nije mali broj slučajeva da su banke propale i da još uvek propadaju zbog kredita koje su odobrile i doznačile svojim akcionarima, a oni nisu mogli da ih vrate. Naravno, srednji i mali klijenti ne mogu, niti se ponašaju na opisan način prema banci i uglavnom u tom pogledu poštuju zahteve banke.

Kreditna politika svake banke trebalo bi da uvažava tržišne zakonomernosti i da ih prilagođava zahtevima svojih potencijalnih klijenata. Pri tome, potrebno je definisati kreditne standarde u pogledu kvaliteta koji mogu da budu u rasponu vrlo visokih do vrlo niskih ili od visoko rizičnih do kredita koji nisu uopšte rizični, itd.

Vrlo je bitno da se banka opredeli koje će standarde da podržava ali bez obzira na to, kreditna politika svake poslovne banke bi trebalo da bude zasnovana na nekoliko sledećih principa:

- banka treba da daje prednost odobravanju kredita kojima se finansiraju profitabilni poslovi i klijenti koji proizvode visoku akumulaciju u svom poslovanju i koji imaju visok koeficijent obrta kapitala,

- banka treba da odobrava kratkoročne i dugoročne kredite različitih namena klijentima koji maksimalno zatvaraju robno-novčane tokove u samoj banci kao i klijentima koji sve svoje domaće i međunarodno poslovanje obavljaju preko banke koja joj odobrava kredite,

- banka treba da poštuje tržišne kriterijume u selekciji klijenata između onih koji mogu i treba da posluju i onih koji nemaju zdravu perspektivu poslovanja,

- banka treba da provodi doslednu kamatnu i tarifnu politiku kao i obračun i naplatu, a ne pripisanu kamatu, koja joj omogućava

110 Racia koja su vezana za nivo izloženosti banke prema, jednom kljientu, više njih ili prema povezanim licima.


pozitivno poslovanje, stvara višak likvidnih sredstava i daje mogućnost za kreditnu ekspanziju,

- banka mora da vodi računa o činjenici da, provođenje drugačije politike, kao što je odobravanje kredita koji se ne vraćaju, klijentima koji posluju s gubitkom i koji svoje domaće i devizno poslovanje ne uključuju u depozitni sistem banke, te pretvaranje dospelih obaveza po osnovu glavnice, kamate i naknada u plasmane s dugim rokovima vraćanja, dovodi banku do nelikvidnosti i nesolventnosti, odnosno do započinjanja negative multiplikacije kredita i depozita, fazu smanjenja finansijskog i kreditnog potencijala i njenu dalju stagnaciju.

Poštivanje ovih principa za svaku banku znači:

- kontinuirani rast, - sigurnost i stabilnost u poslovanju i - uspešnost u ulozi finansijskog posrednika.

Kreditni plasmani su najveći i najznačajniji oblik ulaganja sredstava jer naplatom aktivne kamate banke ostvaruju prihode po osnovu kamata, a neto kamatni prihodi čine gro prihoda u svakoj banci. „Kod odobravanja poslovnih kredita, marža banke je relativno ograničena, ukoliko dođe do bilo kakvih problema. Mnogi poslovni krediti su toliko velike denominacije da se sama banka može izložiti riziku u slučaju pogoršanja kredita. Osim toga, konkurencija za najboljim poslovnim komitentima smanjuje raspon između dobiti banke od tih kredita i njenih troškova sredstava, radne snage, poreza i opštih troškova koje banka mora platiti kako bi mogla odobriti ove kredite. Kod većine poslovnih kredita, banka mora dati oko 100 dolara u kredit da bi, nakon podmirenja svih troškova (uključujući poreze), primila 1 dolar dobiti. Ovo predstavlja jednostavan odnos nagrade i rizika, što znači da se banke moraju u velikoj meri brinuti za poslovne kredite koji često nose velike denominacije i stoga izlažu banke velikom riziku. S ovako niskim omerom nagrade i rizika, nije potrebno učiniti mnogo grešaka kako bi se ozbiljno ugrozili profiti banke.“111

Kreditna politika banke treba da bude kompatibilna i sa staregijom banke i razvojem njenog kreditnog potencijala a s tim u vezi i kreditnog portfolia banke. Kreditna politika banke, treba da je jasna, nedvosmislena i da ne usporava proces kreditiranja što podrazumeva i razvijanje sopstvenog stila i modela kreditiranja klijenata banke, kao što mora da sadrži i elemente dugoročnog i kratkoročnog kreditiranja u zemlji i inostranstvu.

Polazeći od globalne podele kredita na; komercijalne kredite, kredite za nekretnine i potrošačke kredite, kreditnom politikom banke, neophodno je utvrditi i

111 Peter S. Rose: Menadžment komercijalnih banaka, Mamate, Zagreb, 2003, str. 557.


određena pravila za svaki od pomenutih. Tako je za komercijalne kredite potrebno utvrditi:

- kreditne limite za pojedine privredne grane, za vrste roba, za vrste kredita,

- potrebne podatke, informacije i izveštaje o klijentima banke i - vrste i modele osiguranja kredita.

Za kredite date za nekretnine (zgrade, šoping centri, hoteli, moteli, robne kuće), potrebna je pravilna procena vrednosti kreditnog portfolia namenjenog u ove svrhe, dok je za potrošačke kredite u okviru kreditne politike, potrebno definisati vremenske rokove na koje se odobravaju ovi krediti, kao i vrstu posredništva u njihovima plasmanima.

Odluke o dodeli kredita moraju da budu sastavni deo kreditne politike, koje donose razni nivoi odlučivanja u bankama i zato su i greške u odlukama različitih nivoa odlučivanja dosta različite, odnosno negativne posledice tih odluka su različite. Da bi se ublažio i smanjio broj negativnih posledica kao rezultata proizašlih na osnovu grešaka u odlučivanju i da bi se ostvario jedinstven način i standard u odlučivanju na nivou jedne banke, potrebno je imati vlastiti model, ili način za donošenje takvih odluka, koga treba da se pridržavaju svi organizcioni delovi i svi nivoi odlučivanja u banci. Svaka banka razvija svoje vlastite modele odlučivanja i pri tome, kriterijume za odlučivanje uzima na način i u skladu sa vlastitim stavom po tom pitanju, tako da, kada se ide od banke do banke, presudni kritrijumi za odlučivanje u pogledu odluke za dodelu kreditnih sredstava su vrlo različiti, pa i heterogeni u nekim slučajevima. No, bez obzira na tu činjenicu, poznata su uglavnom dva modela odlučivanja o odobravanju kreditnih sredstava u bankama. To su:

- centralizovani model odlučivanja o kreditu preko kreditnih odbora banka ili centralnih kreditnih odbora i

- decentralizovani model odlučivanja o kreditima koji se odnosi na profitne centre ili na kredite čije su vrednosti niže i gde nije potreban najviši nivo odlučivanja u banci.

Prethodno izneseno, podrazumeva određena znanja iz domena procesa donošenja poslovnih odluka. Zašto? Zato što se i pored kvalitetne kreditne politike i kvalitetnih bankarskih procedura, njihove striktne primene u radu, formiranih posebnih odelenja a u nekim bankama i sektora tzv, „risk dipartmenta“ (risk department) koji se bave proučavanjem i donošenjem predloga o konačnim odlukama o dodeli kredita, ipak događaju greške, odnosno donose se pogrešne poslovne odluke. Pogrešne poslovne odluke, u tom pogledu, donose se sa raznih nivoa odlučivanja; od izvršioca na šalteru banke preko risk menadžera, uprave banke, pa i upravnog odbora banke. Što je viši nivo odlučivanja, veće su greške, a veće su i posledice. Za banku su najopasniji tzv. VKR krediti, ili krediti sa velikim


kreditnim rizikom, čije kašnjenje u otplati i servisiranju kamata, banku izlažu velikim rashodima. Kredit nevraćen više od 270 dana, za svaku banku znači rashod u punom iznosu, odnosno, smanjenje profita te banke, a za male ili manje kapitalizovane banke čak i gubitak, odnosno, smanjenje kapitala banke. Ni srednji krediti nisu beznačajni u tom smislu, kao što nisu ni mali, ili krediti stanovništvu, naročito ako su masovni, jer svi se klasifikuju i za sve njih, potrebno je ukalkulisati rezervisanja za potencijalni gubitak odnosno knjižiti ih na rashode na teret prihoda odnosno finansijskog rezultata ili profita banke.

Šta se tu događa i zašto i kako se donose pogrešne odluke? Na ovo pitanje nije lako odgovoriti, jer, u praksi je vrlo često, teško utvrditi zašto je neki donosilac takve odluke postupio baš tako a ne drugačije. Da li je u pitanju neznanje, korumpiranost, pohlepa, ili je raspolagao sa nedovoljnim brojem kvalitetnih informacija da bi mogao da donese suprotnu odluku? Neznanje i korumpiranost nisu nepoznati u našoj praksi, kao ni pohlepa i nedostatak kvalitetnih informacija. Pohlepa ili želja za što većom zaradom nije retka u praksi, jer pojedinci vođeni definicijom da cilj ne bira sredstvo, često donose takve odluke i, ne retko, čine velike greške. Naime, top menadžeri u bankama su ljudi koji su za svoj rad veoma dobro plaćeni no, ukoliko banka posluje uspešno, na kraju godine menadžeri dobijaju posebne nagrade za svoj rad u vidu bonusa koji nisu mali i za koje se, svakako, vredi boriti. U toj borbi se, ponekad, donose odluke koje im ne priliče, jer takve odluke, takođe proizvode gubitke za banku.112 Problem su dakle, način ili model odlučivanja, ali i informacije kojima raspolaže donosilac odluke o kreditu.

Dobro kreirana i primenjena kreditna politika poslovnih banaka, stvara uslove za efikasno praćenje i ukupan monitoring kredita preko poslovne funkcije kredita u bankama. Poslovna funkcija kredita u bankama, podrazumeva:

- klasifikaciju svih kredita u banci, ažurnu i raspoloživu u svakom trenutku,

- da svaki kredit ima kompletiran svoj dosije sa svim raspoloživim informacijama o kreditu i

- da se monitoring kredita obavlja kontinuirano i zadatim rokovima.

Kreditna politika banke, podrazumeva i procedure i postupke sa problematičnim ili lošim kreditima ili bed lons kreditima (bad loans) ili NPL (non performing loans) kreditima.

2.1.1. Procedure odlučivanja i informacije

112 Najnoviji primer, Hypo Alpe Adria banke iz Austrije, i odluka o kreditima zbog kojih je generalni direktor

banke završio u zatvoru.


Ima slučajeva gde je donosilac odluke o kreditu raspolagao svim informacijama o klijentu, ispoštovao sve procedure, a opet pogrešio, odnosno, doneo pogrešnu poslovnu odluku koja je nanela manju ili veću štetu banci i njenim akcionarima, što često može da znači, da donosilac odluke nije dovoljno poznavao sam proces poslovnog odlučivanja ili proces kreiranja jedne poslovne odluke.

Poslovno odlučivanje predstavlja jednu od osnovnih aktivnosti kako privrednih, tako i neprivrednih subjekata. U zavisnosti od toga kako i koliko se kvalitetno donose i sprovode poslovne odluke, u toj i tolikoj meri one proizvode efekte koji mogu imati i pozitivne i negativne predznake. „Suštinski gledano, aktivnosti odlučivanja su informacione aktivnosti-aktivnosti transformacije informacija, te sam proces odlučivanja možemo shvatiti kao dinamički sistem čiji su ulazi informacije, a izlazi odluke, koje opet predstavljaju informaciju“113 (Šema br. 14) ili „odlučivanje predstavlja niz aktivnosti, koje su međusobno povezane, uslovljene, slede jedna iza druge, a čiji je krajnji rezultat donošenje odluke. Takve povezane aktivnosti nazivamo proces odlučivanja.“114

Odluka, kao rezultat procesa odlučivanja, predstavlja „svesni akt samoopredeljenja subjekta u odnosu na jedan rezultat, u cilju postizanja određenog rezultata koji je poželjan za subjekta odlučivanja“116 Kvalitet odluke zavisi kako od ulaznih informacija tako i od postupaka i faza transformacije informacija. Broj i sadržaj faza transformacije informacija (Šema br. 15), može biti promenljiv tako da se sam proces odlučivanja sastoji od:

- faze pripreme za donošenje odluke koja obuhvata skup aktivnosti na transformaciji informacija,

- faze donošenja odluke u kojoj odluku donosi subjekt odlučivanja i - faze provođenja odluke gde se odluka provodi ili ne, zavisno od niza

subjektivnih i objektivnih okolnosti.

113Dr Bober Juraj: Stroj, čovek, društvo, Naprijed, Zagreb, 1970, str. 88. 114Dr Boris Zver: Proces odlučivanja u organizacijama udruženog rada, Informator, Zagreb, 1983, str. 73. 115Mr Radomir Šalić, Kratkoročno poslovno odlučivanje u području upravljanja obrtnim sredstvima, magistarski

rad, str. Sarajevo, 1991, str. 3. 116 Petar Jovanović: Upravljanje razvojem OUR, Privredna Štampa, Beograd, 1977, str. 21.

Šema br. 14 Proces odlučivanja115


- - - - - - - - -

Informacije predstavljaju saznanja o svetu koji nas okružuje a postoje autori koji ih posmatraju sa tri različita aspekta i to sa: sintaktičkog, semantičkog i pragmatičnog:118

- sintaktički aspekt teorije informacija obuhvata i obrađuje informacije sa stanovišta sigurnosti i ekonomičnosti prenosa podataka a time i informacija,

- semantički aspekt teorije informacija bavi se problemima informacija sa stanovišta njihove korisnosti za primaoca. Izgradnjom sve savršenijih sistema informacija rešava se problem selekcije vesti da bi se došlo do informacije koju treba sigurno preneti do korisnika i

- pragmatični aspekt teorije informacija angažovan je na rešavanju danas najtežeg problema sa informacijama, a to je da informacija stigne do korisnika u pravo vrema.

Odlučivati na kvalitetan način, znači raspolagati kvalitetnom informacijom, odnosno, potrebno je obezbediti da se do korisnika sigurno (sintaktički aspekt) prenese prava (semantički aspekt) informacija u pravo vreme (pragmatični aspekt).

2.2. KREDITNA SPOSOBNOST KLIJENATA BANKE

Najvažniji zadatak, pre nego što banka ili organi banke donesu odluka o dodeli kreditnih sredstava klijentu banke, jeste ispitivanje njegove kreditne

117Mr Radomir Šalić, Kratkoročno poslovno odlučivanje u području upravljanja obrtnim sredstvima, magistarski rad, Sarajevo, 1991, str. 5. 118 Grupa autora: Informacijski sistem, Savremena administracija, Beogra, 1984, str. 19.

Šema br. 15. Faze u procesu donošenja odluka117


sposobnosti. To znači, da je potrebno dobiti što kvalitetniju informaciju o klijentu, da bi odluka o kreditu bila takođe kvalitetna, bez obzira da li je pozitivna ili negativna.

U savremenom bankarstvu, sama procedura kreditiranja, dosta je složena, jer se odvija u više faza; no, svaki takav proces započinje zahtevom za kredit od strane klijenta banke, fizičkog ili pravnog lica sa detaljnim obrazloženjem: namene kredita, visine kredita, načina korišćenja kredita i budućih pozitivnih efekata. Uz zahtev za dobrenje kredita, podnosi se i propisana dokumentacija čiji obim, zavisi od vrste kredita, obima kredita, roka vraćanja i sl.

Banka dobija traženu dokumentaciju od klijenta i to uglavnom bilans uspeha, bilans stanja, bilans tokova gotovine (cash flow) kao i potrebne analitičke evidencije, uglavnom dobavljača (onih kojima je klijent dužan) i kupaca (onih od kojih klijent potražuje) i na taj način pokušava da sagleda kakva je njegova finansijska situacija. Procedura za ocenu kreditne sposobnosti, različita je, jer su i klijenti banke različiti a dele se uglavnom na dve velike grupe. Jedna velika grupa su pravna a druga grupa, fizička lica. Ocena kreditne sposobnosti pravnih lica, počinje analizom dostavljenih podataka od strane potencijalnih korisnika kredita.

2.2.1. Ocena kreditne sposobnosti pravnih lica

Problem donošenja kvalitetne odluke po klijenta ne nastaje kada su prezentovani podaci logični i komparativni u smislu da se radi o urednom klijentu, koji ostvario veliki promet sredstava ili ceo promet je ostvario samo preko banke koja mu odobrava kredit, kada u strukturi pasive ima traženi odnos kapitala i obaveza, kada je ostvario zadovoljavajući koeficijent likvidnosti kao i koeficijent obrta obrtnih sredstava, kada ne duguje banci ništa ili je dugovao pa je sve obaveze izmirivao u ugovorenim rokovima, itd. Problem nastaje kada se podaci o klijentu ne podudaraju i nelogični su npr. u slučaju, kada ostvaruje veliki promet preko banke (znači banka ostvaruje ili je do tada ostvarivala visoke naknade iz platnog prometa i naplaćivala obračunate kamate) a ne vraća glavnicu nego njenu otplatu odlaže a traži novi kredit ili ima visok koeficijent obrta obrtnih sredstava a nizak koeficijent likvidnosti ili ima zavidnu stopu profitabilnosti a nema sredstava na računu nego sredstva usmerava u investicije u toku, itd.

Problemi za donosioca odluke o kreditu nastaju kada raspolaže sa velikim brojem indikatora kako pozitivnih tako i negativnih i kada mu nije potpuno jasna slika o klijentu i gde ne može na lak i jednostavan način da se odluči. Donosilac odluke pokušava da upari podatak o ostvarenom prometu i podatak da je klijent nelikvidan pa i nesolventan što može da znači da u budućnosti može da ima problema sa naplatom potraživanja po svim osnovama. Čak i u situaciji kada


klijent ima kvalitetan kolateral (hipoteka na objekte, opremu ili ima jemca neko drugo pravno lice) banka ima problem da donese odluku jer kada dođe vreme naplate potraživanja, banci su najvažnija finansijska sredstva koja će da nastave svoj put u neki novi plasman i da se multiplikuju, a put do realizacije kolaterala obično je veoma dug i mukotrpan čak i u situaciji kada je mnogo vredniji od obaveza po vučenom kreditu od banke.

Na jednoj strani, menadžer nastoji da plasira sredstva i napravi dobar rezultat za banku, a, na drugoj, vrebaju ga opasanosti od mogućeg neizmirenja obaveza klijenta ili kreditnog rizika no, odluka mora da se donese na određeni dan ili na nekoj konkretnoj sednici kreditnog odbora banke, zato što klijent ne može ili neće više da čeka odluku o dodeli sredstava. U takvim prilikama, bitno je napomenuti da postoje i lobisti u banci i van banke koji preko svojih kanala urgiraju da se donese pozitivna odluka. Naravno, najčešće se događa da se donese pozitivna odluka, u korist klijenta, nakon čega sledi realizacija, odnosno puštanje kredita u tečaj. Odluka je dakle donesena u korist klijenta i sa velikim stepenom entropije u pogledu njenog krajnjeg ishoda. Isto tako, odluka je mogla biti i negativna no nije problem u tome kakva će njena sudbina da bude, odnosno da li će kredit biti vraćen ili neće, nego problem je što ni danas, mnoge banke nemaju kvalitetan sistem i algoritam po kome odobravaju kredite bez kompromisa i improvizacija.

Standardne metode koje se koriste za ocenu kreditne sposobnosti klijenta su:

- metod komparativne analize bilansne strukture, - metod analize trendova i - metod racio analize (metod koeficijenata ili relativnih odnosa

povezanih finansijskih i poslovnih kategorija).

U novije metode analize kreditne sposobnosti spadaju predviđanje nesolventnosti i bankrotstva klijenata – tražilaca kredita. (Z-score analiza i Zeta-analiza).

Metoda komparativne analize predstavlja poređenje (komparacija) bilansa stanja i bilans uspeha u zadnjih nekoliko godina, a po principu opadajuće likvidnosti aktive i pasive (bilansa stanja), dok se metod analize trenda, zasniva najvažnijim bilansnim pozicijama prikazanim u relativnim iznosima tj. u procentima ili indeksima. Time se dobijaju podaci i informacije o smeru i dinamici poslovnih promena klijenta a analiza se izvodi za pet ili više godina na bazi adekvatne bilansne šeme

Metoda racio analize bazira se na racio brojevima, odnosno, količnicima koji opisuju odnos dve bilansne pozicije koje su funkcionalno povezane tako da njihova veličina može da pruži relevantnu informaciju.

Jedan konkretan model odlučivanja, odnosno model ocene kreditne sposobnosti klijenta pomoću racio brojeva, može da se predstavi kroz matricu odlučivanja (Slika br. 18) koja na vrlo efikasan i brz način saznaje sve o jednom


klijentu i pokazuje rezultat, koji donosiocu odluke sugeriše i predlaže kako da odluči u datom trenutku. Primena ove matrice, usmerena je isključivo na pravna a nikako na fizička lica, odnosno stanovništvo.

U svom prvom delu, matrica sadrži sve predviđene pozicije iz bilansa stanja, bilansa uspeha i neke pozicije iz platnog prometa (ukupno 11 pozicija) izražene u punim apsolutnim vrednostima, klijenta koji je podneo zahtev za kredit dok se drugi deo matrice, sastoji se od niza indikatora logično poredanih po kolonama i redovima u matrici a predstavljeni su kao:

Slika br. 18 Matrica ocene kreditne sposobnosti (u Excel-u)

- ostvareni ili dobijeni indikatori, - reperi ili potrebni indikatori propisani od banke, - indikatori koji daju uporedni rezultat, - ponderi svakog indikatora, - rezultati ocene svakog indikatora i - indikator konačne ocene.


Indikatori su smešteni u donjem ili drugom delu matrice odlučivanja, i rezultat su preračunavanja pozicija iz bilansa uspeha i bilansa stanja iz gornjeg dela matrice tako da:

- indikator likvidnosti obuvata poziciju tekuće aktive, tekućih obaveza i poziciju zaliha klijenta jer:

a) indikator tekuće likvidnosti predstavlja racio, tekuće aktive i tekućih obaveza dok,

b) indikator žestoke ili ubrazane likvidnosti predstavlja racio tekuće aktive umanjene za zalihe i tekućih obaveza,

- indikator zaduženosti ili indikator leveridža obuhvata poziciju ukupnog duga i ukupnog kapitala klijenta jer:

a) indikator zaduženosti prema ukupnoj aktivi predstavlja racio ukupnog duga i ukupne aktive dok,

b) indikator zaduženosti prema neto imovini predstavlja racio ukupnog duga i ukupnog kapitala,

- indikator aktivnosti ili efikasnosti ili koeficijent obrta obrtnih sredstava obuhvata racio godišnje prodaje ili prihoda i prosečnog stanja obrtnih sredstava,

- indikator profitabilnosti obuhvata poziciju neto dobiti jer se: a) stopa prinosa na vlasnički kapital dobija iz racia neto dobiti i neto

kapitala (ROE) dok, b) stopa prinosa na aktivu (ROA) proizilazi iz racia neto dobiti i

ukupne aktive, - indikator devizne zaduženosti obuhvata poziciju ino dugova klijenta jer se

stopa devizne zaduženosti u našoj matrici izračunava raciom ino duga i aktive klijenta i

- indikator zahteva klijenta banke, koji je predstavljen kao odnos vrednosti zahteva za kreditom i vrednosti ostvarenog prometa preko tekućeg računa u konkretnoj banci.

Iza prezentovanih pokazatelja potrebno je odgovoriti makar na dva pitanja. Jedno pitanje je: zašto su u matricu postavljeni baš ovi pokazatelji, a drugo: zašto nisu uzeti neki drugi ili zašto nisu uzeti u obzir još neki pokazatelji?

Odgovor na prvo pitanje bio bi, da su ovo standardni ekonomski pokazatelji vrlo relevantni za ono šta se želi njima postići, odnosno, pokazati stanje i finansijsku situaciju nekog subjekta sa presekom na određeni dan, na vrlo brz i prilično pouzdan način. A zašto nisu uzeti neki drugi ili još neki pokazetelji, jeste empirijska praksa u radu sa klijentima i da uvrštavanje još nekih pokazatelja, ne bi značajnije popravilo kvalitet ocene kreditne sposobnosti klijenta. Kako?

Na primer, neke banke kroz svoje kreditne aplikacije ubacuju i podatak o amortizaciji osnovnih sredstava kao vrlo važan i relevantan, mada u domicilnim prilikama taj podatak ne znači mnogo. Zašto? Zato što je taj podatak u našem


obračunskom sistemu samo obračunaska kategorija. Neke poslovne banke, taj podatak zajedno sa ostvarenom dobiti stavljaju u odnos sa aktivom ili kapitalom i na taj način dobijaju povoljnije stope profitabilnosti koje ponekad mogu da budu odlučujuće u konačnoj odluci o dodeli kredita. U domicilnim uslovima, to nije dobar model i on verovatno može da se primenjuje u nekim zemljama, jer se po domicilnim propisiam amortizacija ne izdvaja u vidu novčanih sredstava na poseban račun (kao nekad, pre 1990. godine) nego se samo knjiži da optereti prihod preduzeća i umanji finansijski rezultat ali sa stanovišta kreditnog rizika, ne znači ništa.

Da bude jasnije, može da se pretpostavi da se sa zahtevom za kredit pojavi veliko, državno, preduzeće koje raspolaže ogromnom imovinom u osnovnim sredstvima koja nisu uposlena ili gde je stepen iskorišćenosti kapaciteta nizak, i gde je amortizacija tih sredstava ogromna. Takav podatak ne bi bilo dobro prihvatiti kao realan, jer bi u slučaju njegovog prihvatanja, takva ocena kreditne sposobnosti klijenta bila pogrešna. Sam obračun amortizacije ne znači da se sredstva nalaze negde na računu preduzeća pa će moći da se upotrebe jednog dana. Ima mnogo preduzeća koja nisu dovoljno uposlena i koja rade sa veoma niskim stepenom iskorišćenosti svojih kapaciteta, pa svojim prihodima ne mogu da pokriju svoju amortizaciju, ili je pokrivaju delimično, tako da je podatak o amortizaciji u takvim slučajevima deplasiran i neupotrebljiv. I još jednom da se ponovi, ako bi se takav podatak prihvatio, mogao bi ponekad presudno da utiče na konačnu ocenu kreditne spoosbnosti nekog preuzeća.

Druga kolona rezultata indikatora pokazuje potrebne pokazatelje ili repere koje klijent mora da postigne i koji su realni, jer su određeni na osnovu iskustva banka u radu sa klijentima. Podatak da je za trgovinu zadati koeficijent obrta obrtnih sredstava „6“ a da je po teoriji taj isti koeficijent „12,“ govori da je prilično tolerantan i da ga je moguće ostvariti. Ili, koeficijent likvidnosti, klijent banke bi morao da ostvari u vrenosti od najmanje „1“ u suprotnom, klijent se smatra nelikvidnim i po tom osnovu ne dobija predviđene poene. Isti slučaj je i sa žestokom ili ubrzanom likvidnošću, gde su iz tekuće aktive ili iz obrtnih sredstava izbijaju zalihe, te ako klijent sa ostatkom obrtnih sredstava (sva novčana sredstva i potraživanja od kupaca) nije u stanju da pokrije makar 50% krakoročnih obaveza, onda ima problem jer ni tada neće dobiti predviđene poene. Naravno, ukoliko ispuni zadate ili reperne pokazatelje dobiće poene po svim stavkama i približiti se konačnoj povoljnoj oceni o dodeli kredita.

119 Autor rada

Slika br. 19 Matrica ocene kreditne sposobnosti - deo119 (kolona 3 rezultata)


Treća kolona rezultata indikatora, sastavljena je samo od logičkih formula (Slika br. 19) koje po automatizmu pokazuju da li je klijent ispunio zadatak ili nije. Ova kolona rezultata indikatora u matrici odlučivanja prihvata ili odbacuje ponuđeni podatak iz kolone 1 rezultata, praktično, kolona 3 rezultata određuje sudbinu kolone 1 rezultata.

Najvažnija kolona zbog koje je kreirana ova matrica odlučivanja ili ocena kreditne sposobnosti klijenta jeste četvrta kolona rezultata indikatora. To je kolona u kojoj su određeni ponderi za svaki indikator pojedinačno i srž odlučivanja u procesu donošenja odluke o dodeli kredita. Ako kolona 3, rezultata indikatora određuje sudbinu kolone 1, onda kolona 4 određuje sudbinu ukupne ocene kreditne sposobnosti klijenta banke. Međutim, kada je određivana visina i vrednost svakog pondera pojedinačno, vodilo se računa o značaju svakog indikatora i svaki je analiziran sa stanovišta kreditnog rizika za banku. Zapravo, tražio se odgovor na pitanje, koji je to indikator koji klijenta banke u najvećoj meri može da spreči da izmire obaveze prema banci?

Očigledno je, da je za banku, najvažniji indikator koeficijent likvidnosti koji treba da pokaže poziciju likvidnosti preduzeća u momentu kreditne analize i, da ako je preduzeće nelikvidno, za banku ostali indikatori igraju manje važnu ulogu. Preduzeće može biti zaduženo, može imati visok ili nizak koeficijent obrta, nisku ili visoku stopu prinosa, ali ako je nelikvidno, banka je potencijalna žrtva te nelikvidnosti i ono čega treba najviše da se pazi i čuva, jeste da ne dodeli kredit takvom preduzeću. Zašto?

Zato što su njegova sredstva zarobljena ili u nekurentnim zalihama robe ako je trgovina, ili gotovih proizvoda i materijala ako je klijent proizvodno preduzeće


ili su u nenaplativim potraživanjima, ili su u fiksnim sredstvima, što je vrlo čest slučaj. Zato je, čak 50% vrednosti ocene kreditne sposobnosti dato na likvidnost. Međutim, klijent ne mora da dobije svih 50 procenata na likvidnost jer može da se desi da ne ispuni kriterijume iz žestoke (ubrzane) likvidnsoti pa će ostati uskraćeno za 15 indeksnih poena, no, te poene može da nadoknadi na drugim indikatorima i napuni 50 i više potrebnih poena na osnovu kojih će da dobije konačnu pozitivnu ocenu o kreditnoj sposobnosti.

U zavisnosti od iskustva sa klijentima u primeni ove matrice odlučivanja, odnosi između indikatora, mogu lako da se menjaju, tako što se kriterijumi mogu spuštati ili povećavati, jedni na račun drugih no, ne treba da se zaboravi da pokazatelj likvidnosti predstavlja srce i najvažniji element u ovoj matrici i da neke značajnije korekcije na njemu značajno remete ocene matrice što nije poželjno, ni za banku a ni za klijenta. Predložena matrica odlučivanja ili matrica ocene kreditne sposobnosti dakle, preferira likvidnost kao najvažniji indikator u odnosu na sve ostale indikatore.120

Dakle, pozitivna ocena je, ocena 50 i više procenata i klijent koji dobije takvu ocenu treba da dobije sredstva po odobrenom kreditu, ali prema utvrđenim prioritetima, odnosno prema uvrđenoj internoj rejting listi klijenata banke. Tako npr. u klijente I kategorije (sa najboljim rezultatima) mogu da se rangiraju klijenti koji su nakon analize, kroz matricu odlučivanja dobili ocenu od 90 do 100 procentnih poena, u II oni klijenti koji su dobili od 80 do 90 procentnih poena i tako redom sve do V kategorije klijenata koji su ostvarili od 50 do 60 procentnih poena matrice odlučivanja. Svi klijenti koji su kroz matricu odlučivanja ostvarili ispod 50% ili ipod 50 procentnih poena, ne mogu i ne treba da dobiju kreditna sredstva od banke.

U svakom slučaju, ova matrica predstavlja jedan manji ekspertni sistem pomoću kojeg banka formira svoj interni rejting sitem rangiranja klijenata, i kojim se vrlo brzo dolazi do rezultata i ocene o kreditnoj sposobnosti klijenta na osnovu čega donosilac odluke ili izvršilac koji donosi predlog odluke o kreditu, može da odluči o dodeli sredstva po kreditu. Potrebno je, dakle, popuniti samo gornji ili prvi deo ove matrice, a sve ostalo, izračunava se samo i trenutno uz pomoć ugrađenih algoritama i formula u Excel tabeli.

Matrica ocene kreditne sposobnosti klijenata banke, kreirana je:

- da se ubrza i pojednostavi proces odlučivanja o dodeli kredita klijentima banke,

120 Bazelski sporazum III iz decembra 2010. godine, kao najurgentniji pokazatelj i najveću opasnost po banke, vidi upravo u koeficijentima likvidnosti banaka, tj. u koeficijentu za pokriće likvidnosti (LCR) i koeficijentu neto stabilnog finansiranja (NSFR). Isto tako nepovoljan koeficijent likvidnosti preduzeća ili nelikvidno preduzeće predstavlja veliku opasnost po svaku banku, tako da je tom pokazatelju u ovoj matrici odlučivanja za ocenu kreditne sposobnosti klijenata banke, dat i najveći broj poena.


- da se analitičari i eksperti pojedinci u bankama opredele o tome koje raspoložive podatke i pokazatelje preferiraju, odnosno kojim pokazateljima daju najviše značaja,

- da kada se jednom opredele, da ih memorišu u matricu ocene kreditne sposobnosti klijenata i da postaju pravilo za rad i obrazac ponašanja u celoj banci i na svim nivoima, tj. u svim organizacionim delovima banke i svim radnim mestima koja su uključena u proces predlaganja i odlučivanja o dodeli kredita jednom klijentu,

- da službenici banke budu brzi i ekspeditivni prema klijentima banke, makar u delu, kada treba da znaju, kada nekom klijentu nikada ne treba odobriti sredstva kredita i na taj način izvrše apriori selekciju klijenata, koji banci mogu da donesu samo nevolje i probleme,

- da službenici banke, ne troše vreme na prikupljanje suvišnih i nepotrebnih podataka o klijentima koji mogu biti isključeni iz procesa dodele kredita na samom početku procesa donošenja odluke o kreditu,

- da se kvalitetnom ocenom kreditne sposobnosti nastoji steći ugled i kredibilitet u poslovnom svetu i sektoru bankarstva i da zahvaljujući toj činjenici nelikvidni i nesolventni klijenti zaobilaze banku u širokom luku i

- da u banku dolaze najkvalitetniji klijenti kako privrede tako i stanovništva.

Već je ranije pomenuto, da je u domicilnim uslovima svakoj poslovnoj banci najvažniji posao dodela kreditnih sredstva klijentima banaka, jer su, sve dosadašnje analize pokazale, da je dve trećine ostvarenih prihoda poslovnih banaka, ostvareno iz prihoda po osnovu obračunatih kamata za plasirana sredstva po kreditima. Zato je ocena kreditne sposobnosti klijenata banke, a nakon toga odluke o dodeli sredstava, od krucijalne važnosti za svaku banku. Banke moraju da se čuvaju loših poslovnih odluka u pogledu dodele kredita, naročito klijentima iz privrede, jer su ti krediti mnogo veći i značajniji nego krediti stanvoništvu, tako da ukoliko su doneseni na pogrešan način, i gubici su po tom osnovu veliki i mnogo su veći od gubitaka koji mogu da nastanu od plasmana stanovništvu.

Matrica ocene kreditne sposobnosti se može predstaviti i u nešto drugačijoj formi, koja je lakša i elegantnija za primenu u praksi. U programu Java, matrica ocene kreditne sposobnosti klijenata banaka (Slika br. 20) urađena je na način da zaštiti algoritam po kome funkcioniše a ova verzija, mogla je da bude urađena i drugačije u bilo kojoj softverskoj formi no, bitan je njen algoritam, ideja i primenljivost u praksi.

121 Dr Radomir Šalić, Razvoj i uloga bankarstva u procesu tranzicije, doktorska disertacija, Beograd, 2009, str.199.

Slika br. 20 Matrica ocene kreditne sposobnosti klijenata 121


Svi podaci koji su korišćeni u Excel-u, ostali su isti i izračunavaju se na isti način, samo što se to, na ovoj tabeli ne vidi kao u prethodnoj.122 Matrica je veoma jednostavna za korišćenje i omogućava banci da je koristi u svim prilikama; dodele potpuno novih kredita, zahteva za prolongiranjem kredita i može da se radi vrlo često u zavisnosti od namere i politike banke a i od zahteva i saradnje klijenata banke. Ako banka, sumnja u podatke koje je dobila od klijenta banke uz pomoć ove matrice, može se odlučiti na ponovnu analizu i kroz više perioda, te na taj način dobiti mnogo pouzdaniju i verodostojniju sliku o njemu. Ovu matricu ocene kreditne sposobnosti moguće je primeniti u svakoj banci ali i u svakom proizvodnom i trgovinskom preduzeću.

2.2.2. Ocena kreditne sposobnosti fizičkih lica

122 Ocena kreditne sposbnosti izražena kroz rezultat u ovoj matrici, dobija se na sličan način kao kada banke nudi

da sam klijent izračuna anuitet za kredit koji traži. Kao što ne mora da zna finasijsku matematiku i formulu za izračunavanje anuiteta (K=a*Vp- n ), tako isto onaj ko pažljivo popuni podatke iz poslovnih knjiga klijenta dobija rezultat, bez obzira da li zna šta koji racio znači u ovoj matrici.


Kada je stanovništvo u pitanju, vrsta kredita i način njegovog obezbeđenja, određuju način ocene kreditne sposobnosti klijenta. Međutim, da bi fizičko lice, dobilo bilo kakav kredit mora da ispuni nekoliko uslova:

- da izabere banku preko koje će da obavlja svoje finansijske transakcije, - da u toj banci otvori tekući račun, - da priloži potvrdu o zaposlenju (u nekim bankama nije potrebna), - da priloži potvrdu o visini plate, - da priloži menicu sa potpisom žiranata, - da stavi u zalog pokretne stvari, - da na poverioca prenese hipotekarnu zalogu, - da osigura kredit, - da prezentuje vlasnički list, - da priloži administrativnu zabranu, itd.

Pored uslova koje banka zahteva prilikom odobravanja kredita fizičkom licu, banka obavlja intervju sa fizičkim licima i koristi se bazom podataka kreditnih biroa koji su javni i na osnovu kojih banka stiče uvid u prethodni nivo zaduženosti i na taj način smanjuje stepen entropije i stepen rizika svojih plasmana. Naravno, da kada banka utvrdi da klijent koji traži kredit, ima obaveze po kreditima u istoj ili nekim drugim bankama u visini koja prevazilazi njegove potencijale, odbija takav zahtev u samom startu procedure za odobravanje kredita, u suprotnom slučaju, ukoliko banka utvrdi da klijent nema obaveza ili da postojeće obaveze izmiruje u rokovima dospeća kao i da visina njegovih primanja dozvoljava prostor za povlačenje kreditnih sredstava, odobrava sredstva po novom kreditu.

U svetu poznati krediti koji se dodeljuju fizičkim licima su:

- brzi krediti, - gotovinski krediti, - potrošački krediti.

Brzi krediti su posebna vrsta potrošačkih kredita koji se odbravaju za samo jedan dan pod uslovom da je prikupljena sva zahtevana dokumentacija. Klijent banke dolazi u banku sa profakturom koju treba da plati i kredit mu se automatski odobrava a otplaćuje se u mesečnim ratama sa tekućeg računa klijenta. Ova vrsta kredita se dodeljuje u svakoj banci i sa sličnim uslovima u pogledu dokumentacije no, kamatna stopa na kredit i naknade koje naplaćuje banka, razlikuju se od banke do banke.

Gotvinski i potrošački krediti se odobravaju na sličan način s tim da se kod gotovinskih kredita isplata kredita vrši u gotovini i sa deviznom klauzulom, koji su danas su veći po vrednosti i odobravaju se na duži vremenski period.

2.3. OBLICI OBEZEBEĐENJA PLASMANA BANAKA


Plasman kreditnih sredstava banke podrazumeva odgovarajuće obezbeđenje plasiranih sredstava za slučaj da klijenti banke koji su dobili ta sredstva nisu u mogućnosti da ih vrate u roku njihovog dospeća ili nisu u mogućnosti da ih vrate uopšte. U tim slučajevima, a u cilju zaštite od takvih klijenata, poslovne banke koriste različite oblike obezbeđenja u vidu:

- hipoteka, - zaloga na pokretne stvari i robu, - zaloga na hartije od vrednosti, - garancija, - ustupanje i zalaganje potraživanja, - ustupanje i zalaganje prava, - prenos u fiducijarnu svojinu.

Hipoteka predstavlja zalogu na nepokretnim stvarima i daje se pri obezbeđenju naplate kredita, a upisuje se u javne knjige u registru suda. Hipotekarni zalogoprimac ima pravo da namiri svoje potraživnje iz vrednosti založene nekretnine pre drugih poverilaca. Hipoteka se često koristi kao sredstvo obezbeđenja vraćanja dugoročnih i srednjoročnih kredita koji se koriste za izgradnju većih investicionih objekata. Kod svakog davanja hipoteke, pre odobravanja kredita, vrši se procena vrednosti nekretnine od strane ovlašćenih procenitelja pri čemu je odobreni kredit uvek manji od vrednosti same hipoteke u razmeri od 1: 2 ili 1:1,5 u korist kredita. Hipoteka je inače jedan od najsigurnijih oblika obezbeđenja kredita u situaciji kada je nekretnina kvalitetna tj. kada je građevinski objekat u pitanju, ako je na prvoklasnoj lokaciji, jer se uvek može prodati i naplatiti se iz tih sredstava. Međutim, ako nekretnina nije na dobroj lokaciji, prodaja ide sporo i nije ju moguće naplatiti brzo i jednostavno. Obično taj proces traje dugo, a prodaja se okončava slobodnom pogodbom u kojoj gubi i banka i prethodni vlasnik, jer se prodaja odvija ispod stvarne vrednosti nekretnine.

Zaloga na pokretne stvari i robu predstavlja stvarno – pravno obezbeđenje poverioca (banka) da naplati svoje potraživanje iz dužnikove stvari koju je on založio, sa kojom poverilac raspolaže i to pre svih poverilaca ako mu potraživanje ne bude isplaćeno o dospelosti. Poverilac se obavezuje da će založenu stvar da čuva i da je neoštećenu vrati zalogodavcu po prestanku svog potraživanja. Ručna zaloga je zaloga na pokretnim stvarima. Pravo zaloga se stiče na osnovu zakona i to je zakonsko založno pravo, tako da nije potrebno da poverilac i dužnik zaključuju poseban ugovor o zalozi.

Predmet zaloge mogu biti i hartije od vrednosti. Kod bankarskih poslova, predmet ručne zaloge mogu biti zlato, plemeniti metali, drago kamenje itd. Zalogodavac je obavezan da zalogoprimcu (banci) preda stvar koja je predmet zaloge a zalogoprimac stiče založno pravo na predmetnoj stvari i u obavezi je da je čuva sa pažnjom dobrog privrednika. Banka, odnosno, zalogoprimac ima pravo da


namiri svoje potraživanje iz založene stvari, ako potraživanje ne bude o dospelosti namireno.

Garancija je ugovorno obezbeđenje u slučaju odobravanja manjih iznosa kratkoročnih kredita. Garancija ili jemstvo predstavlja poseban oblik ličnog obezbeđenja, gde jemac odgovara poveriocu celokupnom svojom imovinom za obaveze dužnika ako ovaj ne ispuni ili neadekvatno ispuni svoju punovažnu i dospelu obavezu. Jemstvo može da bude na bazi ugovra ili predviđeno zakonom. Karakteristika jemstva je njegova akcesornost i subsidijarnost. Akcesornost označava da obaveza jemca zavisi od glavnog dužnika i gde postoji primarna obaveza glavnog dužnika, a sporedna obaveza jemca. Subsidijarnost jemčeve obaveze se sastoji u tome, što jemac ne preuzima dug kao svoj, već se obavezuje da će platiti i tuđi dug. Jemac nije u dužničkom odnosu prema poveriocu iz ugovora o dugu. Glavni dužnik je zasnovao dužničko – poverilački odnos između sebe i poverioca. Tako da se poverilac mora prvo obratiti glavnom dužniku, a ako ne uspe da namiri svoje potraživanje od njega, može da se obrati jemcu sa zahtevom da izvrši obavezu dužnika. U međunarodnom pravu, jemstvo je solidarno i često se primenjuje jer poverilac nema dovoljno poverenja samo u jedno lice koje je preuzelo jemstvo. Često više lica garantuje ispunjenje glavne obaveze.

Ustupanje i zalaganje potraživanja je oblik obezbeđenja kredita banaka kada preduzeća nemaju drugog načina da obezbede kredit koji žele da dobiju od banke. Zalogodavac predaje zalogoprimcu ispravu o založnom potraživanju i u slučaju nevraćanja kredita, zalogoprimac se naplaćuje iz naplate potraživanja. Ukoliko je naplaćeno potraživanje veće od vrednosti kredita, zalogoprimac vraća zalogodavcu višak naplaćenih sredstava. Ustupanje i zalaganje prava, najviše se koristi kod rudarsko geoloških istraživanja i sličnih delatnosti gde se vrši ekploatacija prirodnih bogatstava. Tu se radi o prenosu prava koncesije, međutim ta prava su teško ostvariva tako da se ne primenjuju često.

Prenos u fiducijarnu svojinu kao obezebeđenje pri dodeli kredita, banka koristi na bazi sklopljenog jednog ugovora o prenosu osnovnog sredstva na banku od strane zajmotražioca i na bazi drugog sklopljenog ugovora po kojem banka to isto osnovno sredstvo daje zajmotražiocu na upotrebu dok traje kredit. Konkretno, banka je vlasnik tog osnovnog sredstva sve dok se kredit ne otplati.

2.4. POSLOVNE PROCEDURE U BANKAMA

Svaka banka, u okviru svojih raspoloživih reursa mora, konstantno i kontinuirano da vodi računa o svim svojim poslovnim procedurama koje su u upotrebi a naročito o kreditnim procedurama kojih ima priličan broj, no, u njihovom okviru, najvažnija je svakako procedura za dodelu kredita. Procedure za


dodelu kredita kao i procedure za bilo koju poslovnu funkciju ili vrstu referata u banci, predstavljene su kroz pisana akta ili dokumente koje svaka banka poseduje i na osnovu kojih definiše postupak u radu. Pisane procedure o obavljanju nekog posla postoje i zbog toga da svako onaj ko želi da se upozna sa nekom vrstom posla da to može da učini na vrlo brz i dostupan način i to; kroz osnovni sadržaj procedure i sve dopune procedura koje su usledile nakon protoka izvesnog vremena. Svaka procedura treba da ima istu hronologiju i logiku opisa odvijanja nekog procesa npr. od naslovne strane do priloga na kraju procedure tj. sastoji se od desetak zasebnih celina čiji broj zavisi uglavnom od vrste procedure.

Ono čime počinje svaka procedura jeste - naslovna stranica na kojoj stoji naziv procedure sa zaglavljem, u gornjem desnom uglu, sa oznakom i datumom kada je procedura sastavljena. U donjem delu naslovne stranice, treba da stoji ime autora procedure, ime organa ili pojedinca koji je izvršio kontrolu i ime organa ili pojedinca koji ju je odobrio. U zadnjem redu naslovne stranice, treba da stoje potpisi prethodno nabrojanjih i broj urađenih kopija. Ovako urađena naslovna stranica pokazuje sve ono formalno što jedna procedura treba da sadrži i što na dalje omogućava njenu postepenu razradu. Iz ovih podataka moguće je, trenutno utvrditi ko je, kada i šta radio, gde je stao i ko je nastavio rad na određenoj proceduri što u određenim okolnostima, ta saznanja mogu da budu vrlo korisna.

Razrada svake poslovne procedure u bankama hronološki, sastoji se uglavnom od sledećih nekoliko elementa:

- utvrđivanja cilja procedure, - određivanja oblasti primene (stanovništvo ili privreda), - utvrđivanje veze procedure sa drugim dokumentima (veza konkretne

procedure sa propisima, kao što su: zakoni, uredbe, odluke, rešenja i uputstva. Ovo je veoma koristan deo procedure, jer kada se rešava problem u vezi nekog posla, ili kredita u banci ili kada izvršilac ili služba u datom trenutku ne zna koji zakon da konsultuje, procedura je dokument u kome je to sve hronološkim redom nabrojano),

- definisanje vrste posla (definicija mora da bude precizna i nedvosmislena da u slučaju dilema ili nečijeg pogrešnog tumačenja, treba da postoji zvanično usvojeni dokument banke koji će pomoći da se problem reši. Npr. definicija za kratkoročni kredit bi trebalo da glasi; da je to kredit do godinu dana ili za garanciju; da je to instrument kojim se banka obavezuje prema primaocu garancije, da će mu za slučaj da mu treća osoba ne ispuni obavezu po dospeću, izmiriti obavezu po uslovima iz garancije) i

- definisanje odgovrnosti za određeni posao (najznačajniji deo procedure. Vrlo je važno da se definiše i da je zapisano u konkretnoj proceduri, ko za šta odgovara i pred kim odgovara. Npr. za kontrolu ove procedure odgovoran je šef službe interne kontrole banke ili za


provođenje ove procedure, odgovoran je direktor sektora za stanovništvo ili odeljenje za rizik i sl.).

2.4.1. Procedure za dodelu kredita

Procedura za dodelu kredita podrazumeva aktivnosti koje s jedne strane preduzima tražilac kredita, a, sa druge, poslovna banka, da bi se odobrio jedan kredit. Pregovori o uslovima i načinu dodele kredita odvijaju se neposrednom pogodbom između klijenta, pravnog lica i njegove poslovne banke. Uslovi koje tražilac kredita treba da ispuni da bi dobio kredit su u svim bankama slični, uz izvesne specifičnosti, no, uglavnom se dele na dve osnovne grupe: opšte i posebne uslove.

Opšti uslovi odobravanja kredita predviđaju utvrđivanje pravne sposobnosti klijenta, uvidom u dokumnetaciju o upisu u sudski registar dok posebne uslove koje klijent zajmotražilac treba da ispuni, definiše i propisuje svaka poslovna banka za sebe, koji se uglavnom odnose na: namenu kredita, učešće klijenta, polaganje depozita, visinu kamatne stope, instrumente obezbeđenja i formu ugovora o kreditu.

Složenost procedura za odobravanja kredita klijentima banaka je različita a zavisi od vrste i vrednosti kredita koji se traži od banke. Procedura za odobravanje kredita stanovništvu, mnogo je jednostavnija od procedure za dodelu kredita pravnim licima no svaka procedura za dodelu kredita bi mogala da se svede na pet njenih faza:

- podnošenje zahteva za kredit, - prijem, razmatranje i obrada zahteva za kredit, - donošenje odluke o kreditu, - zaključivanje ugovora o kreditu i - korišćenje i povrat sredstava po kreditu.

2.4.1.1. Podnošenje zahteva za kredit

Prvi korak u procesu odobravanja i dodele kredita klijentima banke, jeste da klijent podnese zahtev za odobravanje kredita.123 Zahtev se podnosi na memorandumu preduzeća, potpisan od strane ovlašćenog lica i overen službenim pečatom, a preko nekog od organizacionih delova banke (filijala, ekspozitura). U

123Procedura je slična i za restrukturiranje kredita kao i za izdavanje garancija klijentima banke.


zahtevu treba da je navedeno, šta klijent traži od banke, odnosno, vrstu kredita, namenu, vrednost, rok na koji traži kredit kao i popis dokumenta koja se kao prilog dostavljaju uz zahtev:

- aplikaciju propisanu od strane banke, dokumenta vezana za registraciju preduzeća koja moraju originalna ili overene kopije suda u mestu delovanja,

- uverenje o izmirenim poreskim obavezama (ne starijim od 30 dana), - zvanične finansijske izveštaje (Bilans stanja, Bilans uspeha, Izveštaj o

novčanim tokovima) za poslednja tri obračunska perioda, - dokaz o vlasništvu za ponuđeni kolateral,124 - izjavu garanta (sa njegovim menicama i nalozima platnog prometa)

ako služi kao obezbeđenje za vraćanje kredita i - ugovor o zaključenom poslu, kada se traži izdavanje garancije ili

otvaranje akreditiva.

Pored navedenih, ponekad se od pojedinih klijenata traži da dostave obrazloženje, kao i druge relevantne dokumente, koji banci mogu da posluže za valjanu ocenu boniteta podnosioca zahteva za kredit. Za obrazloženje svog kreditnog zahteva, neophodno je da bude detaljno opisana namena, opravdanost ulaganja i efekti koji se očekuju od tog kredita a tražena dokumentacija treba da je kompletna. Svi zahtevi klijenta za odobravanje kredita, treba da se protokolišu u organizacionom delu banke u kome su zaprimljeni i putem dostavnih dokumenata ili elektronski, dostave imenovanim licima zaduženim za njhovu obradu. Nadležni menadžer, usmerava, vrši konsultacije i kontroliše ceo proces u obradi primljenih i stanju rešenih zahteva klijenata. Kada je u pitanju investicioni kredit, neophodno je priložiti i investicioni elaborat, te planove, crteže i skice, predračune proračune i sve druge kalkulacije koje su potrebne za investicioni zahvat zajmotražioca. Ako je u pitanju kredit za obrtna sredstva, banka će da insistira na još složenijoj dokumentaciji jer nije svejedno da li se radi o trajnim ili povremenim obrtnim sredstvima kao što nije isto kada poslovna banka ima kontinuitet u poslovanju sa određenim klijentom ili nema pa treba da tek upozna svog klijenta, zajmotražioca.

2.4.1.2. Prijem, razmatranje i obrada kreditnog zahteva

Drugi korak u proceduri odobravanja kredita jeste obrada samog zahteva klijenta za kredit koja se sastoji od faze:

- ocene potpunosti kreditnog zahteva i - analize kreditnog zahteva.

124 ZK uložak, Posedovni list, Kopija ktastarskog plana na građevinske objekte ili opremu.


Ocena potpunosti zahteva, odnosi se na formalni pregled potrebnih dokumenta i ukoliko je zahtev nepotpun ili nejasan o tome se obaveštava podnosilac zahteva, nakon čega se zahtev prihvata ili odbija. Ukoliko klijent dostavi sva tražena dokumenta, kreditni službenik sastavlja predlog i podnosi ga na razmatranje kreditnom odboru ili odeljenju koje donosi odluku o kreditu. Analiza kreditnog zahteva treba da bude stručna i sveobuhvatna a prvi korak u ovoj fazi je klasifikovanje informacija na:

- informacije dobijene iz primarnih izvora podataka i - informacije dobijene iz sekundarnih izvora podataka.

Primarne informacije predstavljaju informacije koje je banka prikupila iz usmenog intervjua ili razgovora sa tražiocem kredita kao i informacije koje je saznala u bližem i daljem okruženju o poslovnoj sposobnosti i ugledu kod poslovnih partnera i drugih banaka. Na taj način, stiče se već neka slika o tražiocu kredita koja se kasnije upoređuje sa analizom podataka dobijenim iz sekundarnih izvora podataka.

Sekundarne informacije banka prikuplja iz poslovnih knjiga klijenata prikupljenih u prethodnom postupku. To su, pre svega: bilans stanja, bilans uspeha, izveštaj o novčanim tokovima, planovi poslovanja i razne druge analitičke evidencije potrebne za analizu. Najkvalitetnije informacije se dobijaju od klijenata koji svoje poslovne knjige vode ažurno i koji u svakom trenutku mogu da izlistaju sve tražene izveštaje ne čekajući samo i isključivo polugodišnji i godišnji obračun o poslovanju preduzeća. Analizirajući ova dokumenta, banka dobija razne podatke o klijentu kao što su: nivo prometa, realizacije, prihoda, dobiti, nivo zaliha, kapitala, kratkoročnih i dugoročnih obaveza u određenim posmatranim vremenskim periodima, kao i veliki broj racia određenih klategorija kao što su: stepen likvidnosti, tekuće i ubrzane, stepen zaduženosti prema aktivi i prema neto imovini, koeficijentima obrta sredstava, stope profitabilnosti (ROA, ROE), stepen domaće i ino zaduženosti te druge potrebne pokazatelje. Na osnovu svih ovih informacija, stručna služba:

- ocenjuje kreditnu sposobnosti klijenta (već opisana) i - sačinjava izveštaj o analizi kreditnog zahteva.

Svi navedeni prikupljeni podaci i utvrđena karakteristična racia određenih ekonomskih kategorija sublimirana su u oceni kreditne sposobnosti klijenta koja treba da pokaže da li je klijent banke potentan, odnosno da li on svojom finasijskom snagom i potencijalom može da vrati kredit. Banka je zadovoljna, ako utvrdi da će klijent moći da vrati kredit u skladu sa odredbama originalnog ugovora o kreditu i da poseduje sredstva za tu aktivnost.

Nakon izvršene analize svih relevantnih informacija, stručna služba (sektor, odelenje kredita), podnosi kreditnom odboru banke izveštaj o analizi u vidu kreditnog predloga na propisanom obrascu koji jasno i nedvosmisleno sadrži stav


stručne službe o tome; da se zahtev za kredit odobri ili ne, sa razlozima za ili protiv.

2.4.1.3. Donošenje odluke o kreditu

Kreditni odbor, ili odelenje kredita ili odelenje rizika u zavisnosti od nivoa i organizacione strukure banke, razmatra predlog stručne službe i zajedno sa informacijama prikupljenim iz primarnih izvora, donosi konačnu odluku o odobravanju kredita.

Najčešće, stav kreditnog odbora ili konačnog donosioca odluke, treba da se poklapa sa predlogom stručne službe no, u izuzetnim slučajevima tj. kada se oceni da je ta odluka bitna za dalji kontinuitet i uspešnu sradnju sa određenim klijentom ili se oceni da stručna služba u određenom trenutku nije dovoljno sagledala sve aspekte i negetivne posledice koje bi mogle da nastanu po banku, odluka može biti suprotna od stava i predloga stručne službe.

Osnov za zaključenje ugovora o kreditu jeste odluka donesena od strane nekog nivoa odlučivanja (nekog organa, službe).

2.4.1.4. Zaključivanje ugovora o kreditu

Ugovori o kreditu se rade na standardizovanim obrascima poslovnih banaka, a posebne klauzule se ugrađuju nakon pribavljenog mišljenja posebnih organizacionih delova banke, ovlašćenih za takve poslove (pravna služba, sektor pravnih poslova).

Pre potpisivanja ugovora, klijent dostavlja sve ugovorene instrumente obezbeđenja a prema aktu o proceni i tretmanu kolaterala za osiguranje kredita.

Ugovorom o kreditu treba da se obuhvate svi posebni uslovi pod kojima se kredit odobrava. Najzanačajniji posebni uslovi su:

- ugovorne strane, - iznos odobrenog kredita, - namenu kredita, - rok korišćenja kredita, - rok povrata kredita, - otkazni rok, - kamatna stopa, - zatezna kamatna stopa,


- instrumenti obezbeđenja, - potpisnici itd.

Ugovor sa klijentima, treba da potpisuju radnici banke sa posebnim ovlašćenjima u više istovetnih primeraka (obično šest). Ukoliko ne dođe do potpisivanja ugovora, smatra se da je klijent koji je tražio kredit, odustao od kredita.

2.4.1.5. Korišćenje i povrat kredita

Nakon što je zavedeno založno pravo ili su se obezbedili svi uslovi za njegovo zavođenje i nakon što je banka naplatila usluge obrade kreditnog zahteva, na osnovu zaključenog ugovora sa klijentom, služba kredita službi sredstava ili trezora, dostavlja nalog za puštanje kredita u tečaj. Služba sredstava, na osnovu pomenutog naloga, te na osnovu plana likvidnosti banke, pušta kredit u tečaj u celosti ili u skladu sa dogovorenom dinamikom. Tim činom, kredit se evidentira na propisani konto u računovodstvu banke a svi bitni podaci unose se u memoriju računara banke.

Kontrola i upravljanje kreditom, osim aktivnosti pre dodele sredstava, vrši se i u postupku njegove naplate tako što se prati, analizira i klasifikuje svaka partija kredita pojedinačno kao i kreditni portfolio u celini po kategorijama rizičnosti (A,B,C,D,E ili A,B,V,G,D) na osnovu kojih se vrši formiranje opštih posebnih rezervi. Uz pomoć kvalitetnih aplikativnih softvera, banka lako i brzo prati proces otplate kredita, kao što i otkriva korisnike kredita koji kasne u izmirivanju svojih obaveza prema banci. Kada se suoči sa takvom situacijom, banka obaveštava korisnika kredita usmenim a zatim pismenim putem, da nije izmirio svoju obavezu prema banci, a ako se i tada oglušio i nije reagovao, banka pokreće ostale instrumente naplate. Najpre upozorava garanta a zatim, aktivira instrumente obezbeđenja plaćanja. Neretko se za kredite pravnim licima, sagledavaju objektivne mogućnosti neplaćanja i mogućnosti prevazilaženja problema reprogramom kredita. Ukoliko se problem ne reši na jedan od prethodno navedenih načina, predmet se predaje odeljenju pravnih poslova na utuženje i naplatu iz kolaterala.

Banke su obavezne da formiraju i čuvaju dosije za kredite u skladu sa odredbama programa, politika i procedura o minimalnim standardima za dokumentovanje kreditnih aktivnosti banke. Dosije kredita klijenata banke mora da sadrži dokumenta koja:

- identifikuju korisnika, dužnika ili drugog subjekta i ako postoje sa njim povezana lica, te njegovog garanta,


- pružaju dokaz o pravnoj sposobnosti korisnika da uzima kredite odnsno pozajmljuje fianansijska sredstva,

- pružaju dokaz o njegovom finansijskom stanju i sposobnosti za vraćanje kredita,

- opisuju uslove kreditne obaveze, svrhu datog kredita i upotrebu utrošenih sredstava,

- opisuju i daju procenu vrednosti kolaterala, prati kretanje njegove tržišne vrednosti, stanje i lokaciju,

- opisuju tok kretanja kvaliteta kredita, - identifikuju kreditna ovlašćenja, odobrenja, dokaze i preglede, ugvore

o kreditu u pisanoj formi, itd.

U slučaju kada je banka stekla pravo potraživanja po osnovu kredita u celini ili delimično, dužna je da otvori kreditni dosije na dan potpisivanja ugovora o prenosu potraživanja. U kreditni dosije, unosi kompletnu dokumentaciju ili njene overene kopije od strane prodavca potraživanja. Ta dokumentacija mora najmanje da sadrži:

- informaciju, o stepenu urednosti dužnika u regulisanju obaveza, - ugovor o prenosu prava potraživanja koji, pored ostalog, uključuje

odredbe o uslovima servisiranja kredita (ukoliko postoje) i o razmeni podataka i dokumenata vezanih za otplate kredita između prodavca i banke,

- kopije dokumenata u kojima su utvrđeni kriterijumi odobrenog kredita (prava potraživanja) od strane prodavca i

- dokumenta vezana za kolateral ili garanciju.

U slučaju kada banka prodaje prava potraživanja u kreditni dosije prodatog potraživanja kreditni referent ulaže zaključeni ugovor o prenosu i dokumnetaciji o svim obavezama povezanim sa tim potraživanjem. Ukoliko je ugovorom o prenosu potraživanja predviđeno da banka garantuje potpuno izvršenje obaveza od strane dužnika po prodatom potraživanju, banka ne može da zaključi kreditni dosije takvog potraživanja sve dok dužnik u potpunosti ne izvrši obaveze u skladu sa ugovorom.

Da bi banka naplatila kredit ili se zaštitila od kreditnog rizika, dužnik kredita može biti i promenjen a promenu može odbriti banka ili njen organ sa dokumentima u kreditnom dosijeu:

- dokumneta koja se odnose na novog dužnika-korisnika, - saglasnost banke za prenos duga na novog dužnika u pisanoj formi,

kao i ugovor o prenosu duga, - izmene i dopune ugovora o kreditu, vezane za promenu dužnika,

potpisane od banke i novog dužnika i


- odgovarajuća dokumnetacija sačinjena za novog dužnika u slučaju da novi dužnik obezbedi dodatni ili novi kolateral umesto ranijeg.

Banka je dužna da za svaki odobreni kredit otvori kreditni dosije na dan odobrenja kredita i isti vode sve do potpune naplate ili regulisanja na drugi način.

2.4.1.5.1. Primer dijagrama procedure za odobravanje kredita

Dijagram toka aktivnosti procedure za dodelu kredita (Šema br. 16), sastoji se od nekoliko celina (kolona) u kojima su smešteni naslovi: rednog broja, dijagrama toka, aktivnosti, odgovornosti i rubrike učesnika.

Redni broj dijagrama toka neizostavan je, jer treba da pokaže koja je akcija i kada na redu a sam dijagram toka, predstvaljen je odgovarajućim simbolima (kvadratići, strelice, romboidi, krugovi) koji u svakom trenutku pokazuju koja, i kakva akcija određene procedure treba da se izvede.

Rubrika aktivnosti, tačno opisuje koja aktivnost i pod kojim brojem se odvija, počevši od; podnošenje zahteva za kredit, njegovog prihvatanja, provere ispravnosti, izrade kreditnog predloga, odobravanja, izrade odluke o kreditu, kompletiranja instrumenata obezbeđenja, puštanja kredita u tečaj, evidentiranja, klasifikacije, otplate, likvidiranja i njegovog arhiviranja. Sve ove aktivnosti se odvijaju po odgovrajućoj dinamici i nije poželjno, propustiti bilo koju od nabrojanih. Opis aktivnosti je rubrika u kojoj se bukvalno, opisuju sve aktivnosti koje treba da se provedu. Npr. redni broj 4. aktivnosti dijagrama toka kredita, kreditne procedure treba da glasi: „ Ako referent za kredite, oceni na bazi priložene dokumentacije, da je klijent kreditno sposoban i da je obezbeđenje po kreditu adekvatno, onda pristupa izradi obrasca „Predlog za kredit“ koji u sebi sadrži sve bitne elemente na osnovu kojih kreditni odbor banke, može da donese odluku.

Rubrika odgvornosti, treba da je podeljena na tri celine u kojima se, za svaku aktivnost precizno upisuje: da li pojedinac za tu aktivnost; odgovara, učestvuje ili je samo informisan. Sledi „dokument“ kao pretposlednja rubrika procedure u kojoj se iza svake aktivnosti upisuje dokument koji tu aktivnost prati. Npr. aktivnost br.1. dijagrama toka kreditne procedure je; podnošenje zahteva za kredit koji treba da prati obrazac „Zahtev za kredit“ ili aktivnost br. 7. dijagrama toka, po kojoj se vodi aktivnost zaključivanja ugovora o kreditu, dokument u ovoj rubrici treba da bude „ugovor o kreditu“ itd.

Poslednja rubrika dijagrama toka aktivnosti jeste oznaka koja treba da nas obavesti, koja vrsta dokumenta, sa stanovišta porekla, je u pitanju? Da li je u pitanju ulazni ili izlazni dokument? U našem primeru dijagrama toka možemo


navesti: npr. da je „zahtev za kredit“ ulazni dokument, a „odluka o odobravanju kredita“ izlazni, itd.

Prethodno prikazana procedura pokazuje, koliko je, proces donošenja odluke o kreditu složen proces i šta sve u sebi sadrži a iz nje se može videti još:

- da je svaki proces rada opisan do najsitnijih detalja,

Šema br. 16 Dijagram toka aktivnosti procedure za kratkoročne kredite


- da je urađen na bazi velikog broja dokumenata, zakonskih i podzakonskih akata, internih uputstava, itd,

- da sadrži veliki broj priloga i da se tačno zna šta i ko radi u kojem trenutku i

- da je propisana odgovornost za svakog pojedinca u celom procesu rada i odlučivanja o dodeli kredita.

2.5. CENA KREDITA

Trošak pozajmljivanja novca i kompenzacija poveriocu za odricanje od sopstvene potrošnje i rizika koji preuzima kada poverava svoj novac drugima, zove se cena pozajmljenog novca, odnosno cena kapitala ili kamata. Može se reći i da je to razlika između nominalne vrednosti date zajmoprimcu i vrednosti koju je primio zajmodavac. Obično se odnosi na ustupljena novčana sredstva, ali se može obračunati i na realne vrednosti. Odmerava se i naplaćuje najčešće u procentualnom iznosu, kroz kamatnu stopu, na osnovnu pozajmljenu sumu ili glavnicu.

Kamata je poznata od najstarijih civilizacija i bila je zabranjivana propisima mnogih religija, uključujući i hrišćansku, a danas islamsku. Razlog je uvek bio isti; navodno zelenaštvo. Međutim, ove zabrane oko obračuna i naplate kamata, oduvek su se zaobilazile različitim rešenjima učesnika u poslu, tako da je obračun i naplata kamata opstala do danas i još je značajno unapređena, pre svega zbog niza razloga koje navode zajmodavaci kada je obračunavaju i naplaćuju i koji ujedno predstavljaju i determinante visine kamatne stope kao što su:

- odloženo raspolaganje novcem: pošto svaki čovek više voli da jednom novčanom sumom raspolaže danas, a ne u budućnosti (teorija vremenske preferencije), potrebno je da zajmoprimac nadoknadi zajmodavcu to odloženo raspolaganje,

- rizik pozajmljivanja: uvek postoji opasnost da zajmodavac neće moći da u celini ili delimično primi ili povrati nazad onoliko koliko je pozajmio, na primer zato što zajmoprimac nije u stanju ili neće da vrati pozajmljeno, ili je došlo do promena kurseva valuta i smanjenja vrednosti potraživanja itd; stoga zajmodavac traži povećanu kamatnu stopu (premija za rizik) u odnosu na potpuno siguran zajam,

- oportunitetni trošak: ukoliko zajmodavac pozajmi zajmoprimcu novac, tada je propustio priliku da investira u sve druge poslovne mogućnosti, što znači i da je propustio da od njih ostvari odgovarajuću dobit; to odricanje mora biti nadoknađeno,

- inflaciona očekivanja; da inflacija, koja obezvređuje novac, ne bi smanjila vrednost pozajmice koju dužnik vraća, potrebno je da se


unapred u zajam ugradi mehanizam koji će da štiti poverioca; to se obično čini povećanjem kamatne stope u odnosu na onu koja bi bila primenjena u svetu bez inflacije i

- preferencija likvidnosti: pojedinci više vole da raspolažu kapitalom u likvidnom obliku, tj. u obliku koji može odmah ili u kratkom roku, a po potrebi, biti korišćen (novac, državne obveznice, akcije), nego u obliku koji traži vreme i novac da postane raspoloživ (potraživanja).

Kamata se obično izražava preko godišnje kamatne stope koja predstavlja racio iznosa kamate koja će biti isplaćena tokom jedne godine i iznosa pozajmljenog novca, odnosno, kamatna stopa se javlja kao izraz cene kredita (kapitala). Kamatna stopa, predstavljena prostom jednačinom, izgleda:

100

pK x I odnosno x100,

K

Ip == , (1)

pri čemu je:

p – kamatna stopa, I – kamata, K – bankarski kredit.

Prethodna jednačina, pokazuje da kamatnu stopu određuju dve osnovne determinante od kojih je jedna kamata kao cena kapitala a druga, bankarski kredit. Uticaj kamate na kamatnu stopu zavisi i od visine prosečne profitne stope (engl. ROAE – return on average equity), jer je i sama kamata deo ostvarenog profita.

2.5.1. Vrste kamatnih stopa

Teorojska i praktična iskustva govore da postoje razni pojavni oblici kamatnih stopa a njihovi nazivi i primena zavise od kriterijuma po kojim se klasifikuju. Tako prema kriterijumu promenljivosti, kamatne stope koje poslovna banka ugovara s klijentima mogu da budu:

- fiksne i - promenljive.

Fiksna kamatna stopa označava stopu koja je nepromenljiva kroz ugovoreni period trajanja plasmana ili depozita, dok je promenljiva kamatna stopa ona stopa,


čija je visina podložna izmenama tokom trajanja plasmana ili depozita i ona može biti:

- tržišno indeksirana, - kamatna stopa na bazi odluka organa banaka i - kamatna stopa na bazi odluka eksternih nadležnih tela, odnosno

institucija.

Formula za utvrđivanje tržišno indeksirane kamatne stope je:

pi = prt% ± m% ± z% , (2)

pri čemu je:

pi - visina tržišno indeksirane kamatne stope iskazana u %, prt% - referentna stopa, pri čemu „t “ označava vremensko obeležje, m % - kamatna marža i z % - ostali troškovi i premije rizika uključene u cenu proizvoda.

Referentne kamatne stope (prt), menjaju se u skladu sa promenama na finansijskom tržištu (Slika br. 21), a na način propisan aktima institucija koje ih donose.

Promena kamatne stope predstavlja ponovno određivanje visine kamatne stope u skladu sa ugovorenim uslovima promenljivosti. Kod tržišno indeksiranih

125 Referentna kamatna stopa ima ulogu signalizirajuće kamatne stope, kao i ulogu polazne kamatne stope,

pošto se visina osnovnih kamatnih stopa na novčanom tržištu, odnosno koridor kamatnih stopa, utvrđuje prema visini te kamatne stope. Referentna kamatna stopa je najviša, odnosno najniža kamatna stopa koju NBS primenjuje u postupku sprovođenja repo transakcija prodaje, odnosno kupovine hartija od vrednosti, s ročnošću od dve nedelje (12-16 dana). Visina referentne kamatne stope utvrđuje se aktima NBS-e na osnovu operacija na novčanom tržištu. Prema visini referentne kamatne stope, utvrđuje se koriodor kamatnih stopa, odnosno najviša i najniža kamatna stopa NBS u sprovođenju operacija na novčanom tržištu. Kamatna stopa na kreditne olakšice (prekonoćni krediti za održavanje dnevne likvidnosti) najviša je kamatna stopa, a kamatna stopa na depozitne olakšice (prekonoćna deponovana sredstva banaka kod NBS) je najniža kamatna stopa NBS u pomenutim transakcijama.

Valuta Referentne stope Vremensko obeležje kamatne stope

RSD BELIBOR125 od 12 do 16 dana

EUR EURIBOR 1 mesec, 3 meseca, 6 meseci, 12 meseci

CHF,USD,GBP LIBOR 1 mesec, 3 meseca, 6 meseci, 12 meseci

Ostale valute LIBOR 1 mesec, 3 meseca, 6 meseci, 12 meseci

Slika br. 21 Primer referentnih kamatnih stopa


kamatnih stopa vezanih uz EURIBOR, LIBOR i sl, ukoliko nije drugačije ugovoreno, učestalost izmene visine kamatne stope provodi se u skladu sa promenama referentne kamatne stope.

LIBOR je (engl. London Interbank Offered Rate) je londonska međubankarska referentna kamatna stopa, tj. promenljiva kamatna stopa koja se obračunava na međusobne kredite banaka koje posluju na londonskom tržištu kapitala. Visina ove kamatne stope zavisi od ročnosti kredita i relativno je niska zbog visokog kreditnog boniteta banaka na tom tržištu. U zavisnosti od položaja pojedinih deviza na tržištu ova kamata varira a predstavlja i osnovicu za ugovaranja i određivanje kamatnih stopa izvan londonskog tržišta. Kamata na te kredite se određuje kao zbir varijabilnog LIBOR-a i fiksne kamatne marže čija visina zavisi od procenjene kreditne sposobnosti korisnika kredita, ročnosti i troškova administracije kredita. Takve promenljive kamatne stope poslovnim bankama osiguravaju fiksnu profitnu stopu a preko varijabilnog LIBOR-a, na korisnika kredita prebacuju rizik promene osnovne cene kapitala.

EURIBOR (Euro Interbank Offered Rate) je takođe referentna kamatna stopa, koja se utvrdjuje kao aritmetički prosek kamatnih stopa po kojima se u okviru Panela prvorazrednih banaka u Evrozoni medusobno nude depoziti na fiksne periode. Računa se na bazi 360 dana od strane Bankarske federacije Evropske Zajednice (European Union Banking Federation), a objavljuje svakog dana u 11 sati pre podne.

BELIBOR je referentna kamatna stopa za dinarska sredstva ponuđena od strane banaka Panela, na srpskom bankarskom tržištu. BELIBOR se na Rojters ( Reuters) sisitemu računaju i objavljuju svakog radnog dana u 1100 odnosno u 1115

kao aritmetička sredina kotacija preostalih posle eliminisanja najviše i najniže stope, sa dva decimalna mesta.

Prajm rejt (prime rate) je kamatna stopa koju naplaćuju poslovne banke prvoklasnim zajmotražiocima za kratkoročne kredite i ona predstavlja osnovu čitavog sistema kamatnih stopa poslovnih banaka u SAD. Privilegiju da plaćaju ovu kreditnu kamatnu stopu ima oko pedeset najboljih kompanija, dok sve ostale kompanije plaćaju više kamatne stope. Osnovna karakteristika ove referentne kamatne stope je njena rigidnost. Menja se jednom mesečno za razliku od drugih kamatnih stopa koje se menjaju iz sata u sat kao odgovor na sile tražnje i ponude i drugim bankama služi kao orjentir za formiranje njihovih kamatnih stopa.

Promene kamatnih stopa mogu da štete profitabilnosti banaka, kroz nepovoljnu promenu cene kredita u odnosu na nivo pasivnih kamatnih stopa. Promena kamatnih stopa je naročito izražena u uslovima razvijene tržišne ekonomije i izražene konkurencije, što dovodi do smanjenja razlike između aktivnih i pasivnih kamatnih stopa, a takođe i visokog učešća fiksnih troškova


aktive i pasive koji utiču na visinu kamata. Jednom rečju, bankari su suočeni sa rizikom cena i reinvesticijskim rizikom.126

Rizik cena se pojavljuje kada tržišne kamatne stope rastu uzrokujući pad vrednosti obveznica i kredita sa nepromenljivom kamatnom stopom koju banka poseduje. Ako banka želi da proda te finansijske instrumente u razdoblju kada kamatne stope rastu, mora da bude spremna da prihvati kapitalni gubitak.

Reinvesticijski rizik se pojavljuje kada tržišne kamatne stope padaju, forsirajući banku na ulaganje sredstava u manje profitabilne kredite, smanjujući tako očekivane buduće prihode.

Promene kamatnih stopa na osnovu odluka organa banaka ili eksternih nadležnih tela, odnosno institucija, vrši se u skladu sa odlukama navedenih tela odnosno institucija.

U tom slučaju, poslovne banke su ovlašćene da za vreme trajanja poslovnog odnosa sa klijentom, u bilo kom trenutku, promene visinu kamatne stope, što kod indeksiranih kamatnih stopa podrazumeva promenu marže i uključuje troškove i premije rizika ukoliko je došlo do promene propisa, uključujući promene ili donošenje novih akata centralnih banaka, promene cena finansiranja na domaćem ili inostranom tržištu novca, kretanju premije rizika za određenu zemlju, nemogućnosti finansiranja po ugovorenoj kamatnoj stopi te zbog promena drugih okolnosti koje utiču na troškove finansiranja. Banke su dužne da o navedenim promenama obaveštavaju klijente u propisanim rokovima a najmanje određeni broj dana pre nastupa promene. Banke su često ovlašćene da mogu da menjaju i metodologiju obračuna kamate.

Prema kriterijumu načina ili modela utvrđivanja njihove visine, kamtne stope mogu da se klasifikuju na:

- nominalne kamatne stope, - realne kamatne stope, - stvarne kamatne stope i - efketivne kamatne stope.

Nominalna kamatna stopa je stopa koja je zapisana u ugovoru između stranaka, dok realna kamatna stopa predstavlja prilagođavanje nominalne kamatne stope za nivo stope inflacije. Stopa inflacije ima direktan uticaj na rast ili pad kamatne stope. Svako povećanje stope inflacije ima za posledicu povećanje nominalne kamatne stope jer se stopa infalcije ugrađuje u kamatnu stopu. Očigledno je, da stopa inflacije određuje učešće realne u nominalnoj kamatnoj stopi. Na primer, ukoliko je nominalna kamatna stopa 8%, a inflacija 2%, tada je realna kamatna stopa 6%. Međutim, kada se izaračunava realna kamatna stopa, stopa inflacije se procenjuje, jer se neki ugovori o kreditu zaključuju danas a treba



da se realizuju, tj. isplate i vrate, tek kroz neki naredni određeni period. Kamatna stopa u uslovima inflacije, pre svega ima funkciju zaštite realne vrednosti plasiranog kredita i ukoliko je viša od stope inflacije, tada je kamatna stopa realno pozitivna, no ako je niža, tada je kamatna stopa realno negativna i u tom slučaju nominalna kamatna stopa ne štiti vrednost sredstava plasiranog kredita.

Stvarna kamatna stopa, redovno je viša od nominalne (napisane) kamatne stope jer dok koristi kredit, korisnik kredita je u obavezi da oroči deo novčanih sredsatva u banci ili da ih drži kao sredstva po viđenju na svom računu, bilo da je u pitanju anticipativni ili dekurzivni način obarčuna kamata. Kod stvarnog obračuna kamata i uz oročavanje dela novačanih sredstava, kamatna stopa predstavlja razliku između obračunatih i plaćenih kamata po korišćenom kreditu i obračunatih i naplaćenih kamata po osnovu oročenog depozita. U tom slučaju formula za izračunavanje stvarne kamatne stope bi mogla da glasi:

x100,

Os-K

In - Ipps =

(3)

pri čemu su:

ps – stvarna kamatna stopa, Ip – plaćena kamata banci, In – naplaćena kamata od banke po osnovu oročenog depozita, K – vrednost odobrenog kredita, Os – oročeni depozit.

Efektivna kamatna stopa (EKS) je slična stvarnoj kamatnoj stopi jer se obračunava na sličan način a služi da obezbedi transparentnost i lakše poređenje bankarskih uslova za odobravanje kredita i uslova za štednju. Zbog jedinstvene metodologije obračuna efektivne kamatne stope koje propisuje domicilna centralna banka, a koja je obavezna za sve banke, podaci o efektivnim kamatnim stopama su međusobno uporedivi. Cilj uvođenja efektivne kamatne stope je da se klijenti zaštite, u smislu uvođenja transparentnog prikaza troškova kredita odnosno prihoda od depozita kod svih banaka. Kod kredita se u obračun efektivne kamatne stope uključuje nominalna kamatna stopa, naknade i provizije koje klijent plaća banci za odobravanje kredita, kao i iznos depozita (ukoliko je reč o kreditima koji se odobravaju uz depozit), i kamata koju banka plaća na sredstva depozita. Obračun efektivne kamatne stope takođe prikazuje i ukupan prihod koji klijent ostvaruje od banke po osnovu depozita i štednje.

Prema kriterijumu urednosti povrata i vremena korišćenja sredstava banke, kamatne stope mogu da se klasifikuju na:

- redovne kamatne stope, - zatezne kamatne stope,


- interkalarne kamatne stope i - kamate ne stope na kredite u mirovanju.

Redovna kamata obračunava se na nedospelu glavnicu kredita, glavnicu depozita te na iskorišćeni deo revolving kredita i dopuštena prekoračenja po računima.

Zateznu kamatu poslovne banke obračunavaju u slučaju klijentovog kašnjenja u ispunjenju novčanih obveza prema bankama. Ukoliko nije drugačije ugovoreno, na obračun i plaćanje zateznih kamata primenjuje se zakonska zatezna kamata koja je promenljiva u skladu sa propisima, uz primenu matematičke formule propisane zakonom. U tom slučaju, osnovica za obračun zatezne kamate, uključuje dospelu glavnicu, dospelu redovnu kamatu i naknade za sve ugovorne odnose. Zatezna kamata obračunava se za sve vreme kašnjenja, računajući od prvog dana zakašnjenja u odnosu na ugovoreni datum dospeća obveze. Ukoliko nije drugačije ugovoreno, obračun zatezne kamate provodi se mesečno, tj. na kraju meseca.

Interkalarna kamata se obračunava u periodu korišćenja kredita (od prvog dana korišćenja kredita do prenosa kredita u otplatu. Ukoliko nije drugačije ugovoreno ili ugovorom nije posebno utvrđena interkalarna kamata, visina, način utvrđivanja i obračun kamate u periodu korišćenja jednaki su redovnoj kamati.

Kredit se nalazi u stanju mirovanja ukoliko je u potpunosti iskorišćen, a u otplatu će da pređe nakon proteka ugovorenog vremenskog perioda početka ili grejs (engl. grace) perioda u izuzetnim slučajevima, kredit može da se stavi u mirovanje i tokom otplate, na zahtev klijenta i uz odobrenje konkretne banke. Ukoliko ugovorom ili posebnom odlukom nadležnog tela banke nije drugačije utvrđeno, na kredite stavljene u mirovanje obračunava se redovna kamata na nedospeli iznos glavnice kredita a plaća u intervalima u skladu sa ugovorom zaključenim sa klijentom, odnosno u skladu sa aktima banke.

2.5.2. Metod i način obračuna kamata

Kamatne stope se utvrđuju i ugovaraju kao godišnje nominalne stope u skladu sa metodom koji odabere svaka banka za sebe. Najčešće se primenjuje konformna metoda obračuna, a za pojedine proizvode primjenjuje se i proporcionalna metoda.

Konformna kamatna stopa je diskontovana godišnja kamatna stopa na obračunski period na koji se primenjuje u toku godine (mesec, dva meseca i sl.).

Putem ove stope, obezbeđuje se:


- da se godišnja kamatna stopa ne menja pri obračunu kamate u toku godine i

- jednakost nominalne i stvarne kamatne stope, tj. ovaj metod omogućava da se pri obračunu za istu glavnicu kredita dobije ista kamata, nezavisno od dužine perioda na koji se nominalna kamatna stopa odnosi.

Kamata se obračunava na iznos nedospele glavnice ili iskorišćenog dela kredita ili prekoračenja po računima kao i na iznos sredstava depozita klijenata banaka, najmanje jedanput mesečno. Obračun kamata po svim bankarskim poslovima obavlja se dekurzivnim načinom uz izuzetak poslova: eskonta menica i otkupa potraživanja i to konformnim metodom po kome se obračunavaju kamate na sve aktivne i pasivne poslove banaka, kao i na dozvoljena prekoračenja i okvirne kredite po tekućim i žiro računima građana i poslovnih subjekata. Konformna kamatna stopa se obračunava prema formuli:

100x 1) - )

100

p1(pk )( d/365+= , (4)

gde je:

pk - konformna kamatna stopa, p – nominalna godišnja kamatna stopa, d – broj dana za koje se vrši obračun kamate, 365 – broj dana u godini.

Neplaćena kamata zajedno se glavnicom čini osnovicu za obračun kamata u narednom mesecu a efektivna kamata se obračunava na godišnjem nivou primenom složenog kamatnog računa.

Kada su u pitanju pasivne kamate i njihov obračun na sredstva po viđenju i nenamenski oročene depozite, poslovne banke odobravaju račune klijenata za iznos obračunatih kamata u njihovu korist. Za namenski oročene depozite obračunavaju im se i isplaćuje kamata na način regulisan ugovorom o namenski oročenom depozitu. Ukoliko nije drugačije ugovoreno, sredstva oročenih depozita se po isteku oročenja uvećavaju za obračunatu kamatu i prenose na račun klijenta.

2.5.3. Određivanje tržišne kamatne stope

Kada poslovna banka utvrdi metod obračuna i visinu kamatne stope, svoja slobodna sredstva ili svoj kreditni potencijal nudi na finansijskom, odnosno novčanom tržištu. S druge strane, na tom tržištu se pojavljuju druge banke i drugi


subjekti koji imaju nameru da ta, ponuđena sredstva kupe, po uslovima koji njima odgovaraju. Čija će cena da prevlada ili kolika će da bude, u prvom redu zavisi od nivoa i količine ponude i nivoa i količine tražnje tih sredstava na tržištu. Konkretnije, tržišnu kamatnu stopu određuje ponuda i potražnja za kreditom u nekoj privredi.

Kriva ponude (P) pokazuje pozitivan nagib (Grafikon br. 8a), odnosno rast, jer se povećava s leva na desno, odnosno kako ponuda kredita raste, raste i visina kamatne stope na tržitu. Međutim, kako se povećava kamatna stopa određeni broj zajmotražilaca primećuje da na osnovu svojih zarada ne mogu da prate tako visoku kamatnu stopu, odnosno nemaju odakle da je plaćaju jer im ta stopa proizvodi samo gubitke, tako da dolaze do spoznaje da je bolji način ostvarivanja profita ulaganje u štednju nego u njihovu vlastitu delatnost, jer štednja sa tako visokim kamatnim stopama donosi veći povrat na uloženi kapital.

Za razliku od krive ponude, kriva tražnje (T) za kreditom neke privrede će imati negativan nagib (Gafikon br. 8b), odnosno, opadaće s leva na desno. Kako kamatna stopa opada, svi će želeti da se više zaduže a manje da štede jer će naći satisfakciju u daljim ulaganjima koja će im doneti veći profit u budućnosti nego štednja.

Međutim, kamatna stopa bilo kog kredita, određena je finansijskim tržištem, gde su oni koji nude kreditna sredstva, međusobno u interakciji sa onima koji potražuju kreditna sredstva a kamatna stopa teži ka tački u kojoj su ponuđene i tražene količine kreditnih sredstava jednake.

Za krive ponude i potražnje za kreditom, tržišna kamata će da se uspostavi na njihovom preseku (Grafikon br. 9), jer one banke koje nude kredite po višim kamatnim stopama, u određenom trenutku neće moći nikome da plasiraju svoja sredstva pa će da prihvate nešto nižu kamatnu stopu od one koju traže, i time je oboriti, dok će s druge strane one banke koje nude nižu kamatnu stopu prihvatiti


nešto višu od svoje zato što više neće biti kredita po tako niskoj kamatnoj stopi ili po stopi koju oni nude.

Kamata je samo jedan od oblika dobiti na finansijskim tržištima, odnosno na tržištu investicija. Drugi su prinosi od obveznica, kapitalna dobit od akcija, profit od kursnih razlika i slično. Budući da su sva finansijska tržišta međusobno povezana i da konkurišu jedna drugima, to i visina kamatne stope zavisi od prinosa drugim tržištima. Problem s kamatnim stopama je u tome što, bankari jednostavno ne mogu kontrolisati bilo nivo, bilo trend na tržištu kamatnih stopa.127

Prema tome, poslovna banka bilo da je na strani ponude ili na strani tražnje kreditnih sredstava, i u bilo kom trenutku, ne može sama da odredi nivo kamatne stope niti da bude sigurna u njeno kretanje, nego može samo da reaguje na nivo i trend kamatnih stopa tako da na najbolji način ostvari svoje želje i ciljeve. Drugačije rečeno, većina, pojedinačnih banaka mora da bude ona koja prihvata cenu a ne ona koja je kreira i stvara.

3. PLASMANI U HARTIJE OD VREDNOSTI I DEVIZNA SREDSTVA

Poslovne banke u razvijenom svetu sve više i značajnije ulažu u hartije od vrednosti, pogotovo dužničke, odnosno, hartije iza kojih stoji država kao emitent. Međutim, značajna su ulaganja i u vlasničke hartije od vrednosti iza koji ne stoji država nego neka kompanija kao emitent. To su uspešnije kompanije, sa visokim



stopama profitabilnosti i sa perspektivnim planovima i programima u koje ulažu svi; banke, druge institucije i stanovništvo

U prethodnom poglavlju pomenuto je da investicioni potencial (Ip) poslovnih banaka predstavlja samo jedan raspoloživi deo finansijskog potencijala, namenjen za investiciono tržište tj. za kupovinu likvidnih hartija od vrednosti za banku i da je u domicilnim uslovima, obično mnogo manji od izvora namenjenih za kreditni potencijal banaka. Drugim rečima, ako je:

Fp = Ip + Kp + (Or + Rl), odnosno Ip = Fp – Kp - (Or + Rl), (1*) onda je: Ip = PHOV (2)

pri čemu PHOV može da predstavlja plasman u hartije od vrednosti, odnosno plasman u investicioni portfolio, čiju strukturu čine katkoročne (utržive) i dugoročne hartije od vrednosti, koje služe za održavanje, ne samo kratkoročne, nego i dugoročne likvidnosti banke. Hartije od vrednosti, predstavljaju predmet trgovine na finansijskom tržištu, na kome se susreće ponuda i tražnja finansijskih sredstava na osnovu kojih se formira i cena tih sredstava, izražena kroz visinu kamatne stope.

Kada je u pitanju održavanje kratkoročne ili tekuće likvidnosti, poslovne banke kupjuju ili prodaju hartije od vrednosti sa kraćim rokom i nižom kamatnom stopom na tzv. novčanom tržištu, dok održavanje likvidnosti na duži rok, banke postižu sa višom kamatnom stopom prodajući ili kupujući dugoročne hartije od vrednosti na tzv. tržištu kapitala.

Kupovina i prodaja hartija od vrednosti na finansijskom tržištu, obavlja se samo u određenom prostoru (berza), određenom vremenu, a preko raznovrsnih sekcija tog tržišta (komitet; izvršni, kontrolni, za tržišna pravila i uzanse, za informisanje i statistiku i komitet za arbitražu) i članova tržišta (brokeri i dileri).

Tržište na kome se obavljaju transakcije kupovine i prodaje hartija od vrednosti je podeljeno na primarno tržište (primarna emisija i plasman hartija od vrednosti) i sekundarno tržište (druga i svaka dalja prodaja) koje je ustvari nastavak primarnog tržišta ili prodaja i kupovina iz tzv. druge ruke.

Trgovanje sa hartijama od vrednosti se obavlja tako da kupac (banka ili neko drugo pravno ili fizičko lice) uplaćuje određeni deo novčanih sredstava kao depozit na poseban račun u banci s tim, da deo sredstava koja mu nedostaju (ako mu nedostaju) može da posudi od brokerske institucije preko koje trguje, u vidu kredita na koji plaća odgovarajuću kamatu i koji je dužan da vrati kada proda hartije od vrednosti. Kada se transakcija završi (kupovina ili prodaja), brokerska institucija za svoje usluge naplaćuje propisanu naknadu odobrenu od nadležnog regulatornog organa.

Uslove kupovine i prodaje hartija od vrednosti na primarnom tržištu diktira emitent hartija od vrednosti i centralna banka dok na sekundarnom tržištu te uslove


određuje odnos ponude i potražnje za hartijama od vrednosti, zbog čega postoje značajne razlike u ceni hartija od vrednosti. Ta razlika je naročito izražena između njene emitovane ili nominalne cene i tržišne cene hartija od vrednosti, što zavisi od uslova na tržištu i nivoa sistemskog rizika, jer tržišne cene ili cene hartija od vrednosti ostvarene na sekundarnom tržištu mogu da budu i više i niže od nominalnih, usled čega se ostvaruje pozitivna ili negativna razlika u ceni, odnosno kapitalna dobit ili gubitak na hartijama od vrednosti.

Danas se poslovne banke smatraju najvećim i najznačajnijim učesnicima na finansijskim tržištima, pre svega, zbog, njihove uloge i mesta u društvu i finansijskom sistemu svake zemlje. Pojavljuju se u ulozi investitora ili kupca ali i u ulozi prodavca hartija od vrednosti, pri tom vodeći računa o postizanju svojih ciljeva. A pošto je profit njihov najvažniji cilj, svaka banka nastoji da svoj raspoloživi finansijski potencijal upotrebi na optimalan način, tj. da ga što pravilnije rasporedi i zato jedan deo kapitala plasiraju u kredite a drugi u hartije od vrednosti čime čine diverzifikaciju plasmana i utiču na smanjenje potencijalnih rizika koji mogu da proizađu iz plasama sredstava. Poslovne banke se pored uloge kupca i prodavca hartija od vrednosti, pojavljuju i u ulozi posrednika u svim oblicima, tj. ne samo kao broker nego i diler, market mejker pa i pokrovitelj emisije hartija odvrednosti pod uslovom da dobiju dozvolu za obavljanje tih poslova od nadležnog organa.

Da bi neka hartija od vrednosti bila predmet kupovine od strane jedne poslovne banke, pre svega treba da je kvalitetna, odnosno visoko likvidna, tj. da kotira na tržištu i da se se u svakom trenutku može utržiti, odnosno prodati i pretvoriti u novac. Zahtev za kotaciju podnose učesnici na finansijskom tržištu, tj. poslovne banke, cemtralna banka i različite kompanije. Uspostavljanjem kotacije, određuje se i početna cena hartije od vrednosti u vidu nominalne vrednosti ili vrednosti na dan njenog izdavanja.

Postoji mnogo načina da se izmeri kvalitet neke hartije od vrednosti, no u zavisnosti od kriterijuma imena emitenta i njegovog boniteta, na finansijskom tržištu su poznate četiri grupe vrednovanja vlasničkih hartija od vrednosti (akcije).

Prvi rang su plavi čipovi (engl. blue chips) koji predstavljaju akcije američkih komapanija stare generacije, kao što su komapanije IBM, AT&T itd.

Drugi rang vrednovanja hartija od vrednosti predstavljaju dobrostojeće komapnije (malo slabije od prethodnih) dok su treći i četvrti rang mlade kompanije sa visokim rastom i peni akcije (penny stocks) koje su praktično bez vrednosti i koje se oslanjanju isključivo na špekulacije i špekulativni potencijal na finansijskom tržištu. Peni akcije su poznate i kao akcije pojedinaca i malih investitora.

Ulaganje finansijskih sredstava u dužničke hartije od vrednosti (obveznice), često je skopčanao sa više vrsta rizika tako da potencijalni ulagač kao što je neka


poslovna banka, prikuplja i podatke o njihovom pojedinačnom rejtingu. Najpoznatije svetske rejting agencije (Moody’s Investor Service, USA, Standard & Poor’s Division of the McGraw-Hill Co, Fitch IBICA, UK London, Japan Credit Rating Agency – Tokio, CBRS - Canadian Bond Rating Service, Thompson Bank Watch – UK, FDIC - Federal Deposit Insurance Co, USA) kratkoročne i dugoročne dužničke hartije od vrednosti rangiraju u četiri nivoa koji su označeni slovima. Prvi rejting je ozanačen sa slovm „A,“ drugi slovom „B“, treći slovom „C“ i četvrti ili najslabiji rejting, ozančen je sa slovom „D.“ Viši rejting hartije od vrednosti, znači niži rizik i niži prinos po obveznici (Slika br. 22), odnosno hartije sa oznakama AAA ili Aaa predstavljaju najsigurnije obveznice ili „prima“ ili prvoklasni kvalitet sa najnižim stepenom rizika ali i sa najnižom stopom prinosa, za razliku od niže rangiranih koje su nesigurnije i sa puno više rizika.

Kada su u pitanju plasmani poslovnih banka u devize, ti poslovi se obavljaju na deviznom tržištu kao:

- kupovina ili prodaja deviza putem brokera (u svoje ime i za svoj račun), - kupovina ili prodaja deviza ovlašćenih lica i ovlašćenih banaka i - otkup i prodaja deviza preko interventa (centralne banke).

Svi ovi poslovi mogu da se obavljaju preko:

Slika br. 22 Modeli određivanja rejtinga HOV (obveznice) najpoznatijih rejting agencija u svetu


- promptnih i - terminskih transakcija.

U promptnim transakcijama, svaka kupovina i prodaja hartija od vrednosti ili deviznih sredstava se realizuje odmah, odnosno najkasnije u roku od dva do tri dana računajući od dana zaključenja kupoprodajnog posla.

Kod terminskih poslova, svaka kupovina i prodaja hartija od vrednosti ili deviznih sredstava se realizuje na određeni vremenski rok, koji počinje nakon roka utvrđenog za promptne poslove.

3.1 STRATEGIJA UPRAVLJANJA PLASMANIMA U HOV

Strategija upravljanja plasmanima u hartije do vrednosti je važan i odgovoran posao u svakoj poslovnoj banci. Bilo koja greška u ovom poslu implicira gubitke i dalje negativne posledice, zato uprava svake poslovne banke treba da:

- utvrdi raspoloživi nivo sredstava za ulaganje u hartije od vrednosti, - definiše investicionu strategiju, - definiše sopstvenu filozofiju investiranja, - definiše performanse sopstvenog portfolia hartija od vrednosti, - poštuje principe fleksibilnosti kroz uticaj na promenu rizika i - prati promene na tržištu hartija od vrednosti i da ih usklađuje prema

tržištu.

Projektovani obim hartija od vrednosti, troškovi finansiranja, očekivane promene kamatnih stopa i očekivani prinos su elemnti od kojih zavisi da li će se neke hartije od vrednosti držati duže ili kraće u nekom investicionom portfoliu banke. Svaki od ovih elemenata, može da utiče kako pozitivno tako i negativno na projektovanje investicionog portfolia i u tom smislu, strategija upravljanja investicionim portfoliom uprave ili rukovodstva banke, može da bude pasivna i aktivna.

Pasivna strategija upravljanja hartijama od vrednosti podrazumeva kupovinu hartija od vrednosti (obveznice) i njihovo držanje do momenta dospeća dok se aktivna strategija zasniva na kupovinama i prodajama hartija od vrednosti kako bi se maksimizirali prinosi ukupnog portfolia hartija od vrednosti. Transakcioni troškovi, kod pasivne strategije su minimalni i nju koriste uglavnom male banke za razliku od aktivne strategije gde su ti troškovi značajni i dominantni i karakteristični su za velike banke

Aktivna strategija u upravljanju portfoliom hartija od vrednosti se javlja uglavnom u dva oblika:


- strategija bikova (engl. bulls strategy) i - strategija medveda (bears stratetegy).

Upotreba "bika i medveda" za opisivanje tržišta dolazi od načina na koji životinje napadaju svoje protivnike. Tako bik baca svoje rogove odozdo ka gore, u vazduh, dok medved baca svoje šape odozgo ka dole. Ove akcije su metafore za kretanja na tržištu hartija od vrednosti tako da ako je u pitanju trend rasta ka gore u pitanju je tržište bikova a ako je trend u padu ili na dole u pitanju je tržište medveda.

Drugim rečima, strategija bikova se primenjuje kada se očekuje rast cena hartija od vrednosti (akcija) i kada velike poslovne banke (bikovi) kupuju te hartije od vrednosti očekujući da će njihova vrednost u budućnosti rasti i da će njihovom prodajom ostvariti velike razlike u ceni, odnosno, profit. Strategija medveda se primenjuje u situaciji kada se očekuje pad cena hartija od vrednosti i kada velike banke u tom slučaju prodaju svoje hartije od vrednosti, da bi u budućnosti mogle da kupe njihov veći broj; kada njihova cena bude znatno niža.

Da bi poslovna banka mogla da formira kvalitetan portfolio hartija od vrednosti, mora da zna njihova pojedinačna dospeća, odnosno njihovu kompoziciju dospeća za čiji izbor koristi dve strategije:

- stretegija merdevina i - strategija tegova.

Strategija merdevina predstavlja investiranje sredstava banke u jednakim procentima do krajnjeg dospeća hartija od vrednosti. Npr. pet godina po 20% ili deset godina po 10%. Kada dospe prva rata na naplatu ulaže se u naredni period ili narednu godinu čime se nastavlja održavanje projektovane strukture portfolia hartija od vrednosti.

Strategija tegova predstavlja ulaganje u kratkoročne i dugoročne hartije od vrednosti bez investiranja u srednjoročne hartije od vrednosti. Npr. ukoliko je kratkoročno dospeće limitirano od 1 do 5 godina (sa ulaganjem od 10% svake godine ukupnog portfolia, ukupno 50%), srednjoročno od 6 do 10 godina, a dugoročno dospeće limitirano od 11 do 15 godina (sa istim nivoom ulaganja kao kod kratkoročnog, (5x10% =50%), tada će se iznos, od dospeća hartije od vrednosti prve godine, ulagati u petu godinu dospeća i tako redom do dospeća hartije od vrednosti iz pete godine. Istovremeno i na isti način će se ulagati i u hartije od 11 do 15 godina. Kada se dostigne srednjoročni rok dospeća, hartije od vrednosti se prodaju na sekundarnom tržištu i vrši se ulaganje u hartije od vrednosti sa poslednjim rokom dospeća tj. u petnaestu godinu, itd.


4. BANKARSKI PLASMANI U VANBILANSNI PORTFOLIO

Vanbilansne aktivnosti banke ili tzv. uslovne poslovne operacije banaka predstavljaju redovne njihove aktivnosti kao i sve druge aktivnosti koje banke provode s tim što se ovi poslovni događaji knjiže izvan bilansa stanja i izvan oficijelnih izveštaja. Poslovne banke se bave i ovim poslovima, da bi povećale nekamatonosne prihode i popravile svoje korporativne performanse. U praksi se najčešće susreću poslovi:

- izdavanja garancija; konfirmiranih, kreditnih, revolving i robnih, - izdavanja, avaliranja i indosiranja menica i čekova, - otvaranja akreditiva i inkaso plaćanja i - terminski poslovi sa svopovima a na zapadu i fjučersima i opcijama.

Svi navedeni poslovi, veoma su unosni za poslovne banke, jer su provizije, odnosno, prihodi koje ostvaruju od svojih klijenta visoki, brzi i efektni. Ti efekti su naročito izraženi kod izdavanja garancija i otvaranja akreditiva koji se ostvaruju uglavnom na velikim poslovnim transakcijama i sa velikim komitentima.

Međutim, uz pozitivne, postoje i negativni efekti i negativne posledice koje pomenuti poslovi mogu da proizvedu, jer ih prate određeni rizici koje u teoriji zovemo rizicima uslovnih obaveza ili rizicima vanbilansnog portfolia banaka. Ovde se radi o rizicima koji nastaju iz vanbilansnog poslovanja poslovnih banaka na osnovu kojih nastaju dokumenti koji ostaju u vanbilansnoj evidenciji sve dotle dok ne proizvode nikakve posledice, međutim kada se ovi dokumenti aktiviraju po bilo kom osnovu, tada postaju bilansna pozicija i u bilansu uspeha i u bilansu stanja poslovnih banaka. Zašto? Zato što poslovni događaji kao što su: izdavanje plativih i činidbenih garancija i supergarancija kao i izdavanje i avaliranje menica ili preuzimanje drugih neopozivih obaveza, mogu da proizvedu negativne posledice za banku tako što komitetnt banke, za koga je banka trećem licu izdala garanciju ili avalirala menicu, može da ne izvrši svoju obavezu prema trećem licu u zahtevanom roku i da na taj način primora banku da to učini umesto njega. U tom slučaju, banka izmiruje obavezu za svog komitenta i taj događaj, u svojim poslovnim knjigama knjiži na rashode, čime umanjuje finansijski rezultat i menja strukturu bilansa uspeha i bilansa stanja banke. Ukoliko uspe da se dogovori sa komitentom za koga izmiruje obavezu da ga knjiži na dati kredit komitentu, taj događaj ponovo unosi u bilans stanja banke i ponovo menja njegovu strukturu.

Ovakvi slučajevi se u bankarstvu nazivaju - kreditnim, dok se namerne prevare i drugi propusti od strane klijenata banke nazivaju - operativnim rizikom. Zato se, i vanbilansna evidencija aktive poslovnih banaka obavezno klasifikuje i vrše rezervisanja za potencijalne gubitke. Dakle, vanbilansna evidencija vrlo brzo i vrlo lako može da postane bilansna samo ako klijent iza koga je stala banka zataji u određenom trenutku iz bilo kog razloga, u smislu neizvršenja svojih obaveza. Ako


banka, izdavanjem pomenutih instrumenata zaista rizikuje a zatim trpi posljedice tako što umesto svog klijenta izmiruje obaveze, onda se postavlja pitanje, zašto to uopšte radi? Zašto sebi pravi gubitke? Neki razlozi su već nabrojani a neke treba još pomenuti, kao:

- visoka provizija, koju banke ostvaruju i naplaćuju unapred i gde njena visina zavisi od visine rizika i vrste posla,

- banke po ovim poslovima ostvaruju velike zarade a mnogo ređe gube, - poslovne banke su obezbeđene od konačnih gubitaka jer traže i dobijaju

prvoklasne kolaterale kao i kod plasmana kreditnih sredstava, - stiču konkurentsku prednost i što je verovatno o određenom trenutku

najvažnije od svega, - zadovoljavaju potrebe i zahteve svojih klijenata.

--------- // ---------

REZIME POGLAVLJA

Kredit predstavlja obligacioni odnos u kome jedna strana ustupa drugoj strani određenu vrednost na određeno vreme, uz obavezu da druga strana, vrati primljenu vrednost sa određenom naknadom, zbog korišćenja te vrednosti. Kreditna politika je dokument o bazičnim stavovima i principima koji regulišu odobravanje kredita. U cilju zaštite od klijenata koji ne vraćaju kredite, poslovne banke koriste različite oblike obezbeđenja u vidu: hipoteka, zaloga na pokretne stvari i robu, zaloga na hartije od vrednosti, garancije, ustupanje i zalaganje potraživanja, ustupanje i zalaganje prava, prenos u fiducijarnu svojinu. Trošak pozajmljivanja novca i kompenzacija poveriocu za odricanje od sopstvene potrošnje i rizika koji preuzima kada poverava svoj novac drugima, zove se cena pozajmljenog novca, odnosno cena kapitala ili kamata. Tržište na kome se obavljaju transakcije kupovine i prodaje hartija od vrednosti je podeljeno na primarno tržište (primarna emisija i plasman hartija od vrednosti) i sekundarno tržište (druga i svaka dalja prodaja) koje je ustvari nastavak primarnog tržišta ili prodaja i kupovina iz tzv. druge ruke.

Vanbilansne aktivnosti banke ili tzv. uslovne poslovne operacije banaka predstavljaju redovne njihove aktivnosti kao i sve druge aktivnosti koje banke


provode s tim što se ovi poslovni događaji knjiže izvan bilansa stanja i izvan oficijelnih izveštaja.


1. Gde banke ulažu svoj novac? 2. Šta su to kreditni plasmani banaka? 3. Šta predstavlja kreditna politika banak? 4. Šta predstavlja kvalitetna informacija u odlučivanju? 5. Šta predstavlja semantička vrednost informacije kod odlučivanja? 6. Koji modeli ocene kreditne sposobnosti postoje? 7. U koje sve HOV ulažu banke i zašto? 8. Kakav je odnos ulaganja u HOV i kredite u Evropi i SAD? 9. Koji je tok procedure za dodelu kredita?

10. Koja su to ulaganja banke u vanbilansni portfolio?


VII RAD SA STANOVNIŠTVOM

Cilj poglavlja je - da studente upozna, koji su to sve poslovi koje banka obavlja sa stanovništvom i kakva je organizacija tih poslova. U tom smislu dat je akcenat na poslovima štednje i inovacija, zatim savremenih bankarskih aranžmana kao i tradicionalnih bankarskiih poslova kao što su: trezorsko poslovanje, devizno valutni i menjački poslovi i na kraju blagajničko poslovanje sa opisima osnovnih pojmova, definicija i njihovih klasifikacija.

Ključne reči: stanovništvo, depoziti, štednja, trezorsko poslovanje, trezor, devizno valutni poslovi, blagajničko poslovanje, platni promet, blagajna, nalog, uplata, isplata, višak, manjak.

1. POSLOVI SA STANOVNIŠTVOM

Segment poslovnog bankarstva koji je u proteklom periodu doživeo veliki napredak i gotovo sigurno ide u korak sa modernim bankarstvom, odnosi se na poslovanje banaka sa stanovništvom. To su:

- poslovi štednje i inovacija, - trezorski poslovi, - devizno-valutni i menjački poslovi, - blagajnički poslovi.

1. 1. POSLOVI ŠTEDNJE I INOVACIJA

Krajem 31. oktobra, davne 1924. godine, sastali su se predstavnici najvećih svetskih štednih ustanova u Milanu u želji da pronađu izlaz iz krize koju je prouzrokovao Prvi svetski rat. Tom prilikom, usaglasili su se da je štednja preko potrebna za razvoj čovečanstva i ustanovili Svetski dan štednje kao početak borbe protiv rasipništva.

Štedljivost, za razliku od škrtosti, spada u pozitivne ljudske osobine a štedeti je dobro i poželjno. Gomilanjem mnogobrojnih sitnih štednih uloga prikupljaju se velika novčana sredstva, koja se koriste za postizanje krupnih ekonomskih ili drugih društvenih ciljeva. Inače štednja (engl. savings) je izraz koji se kod nas


upotrebljava za novčanu štednju građana, a uopšte u finansijskom sektoru štednjom se podrazumeva nepotrošena dobit i koristi se za investiranje. Ako pojedinac ili sektor više investira nego što štedi, tada ostvaruje finansijski manjak. U obrnutom slučaju ostvaruje finanansijske viškove. Na finansijskom tržištu novčana štednja se ulaže u tzv. finansijske investicije a deo štednje se ulaže na štedne račune kod banaka, deo u osiguravajuće institucije, penzijske fondove, a veliki deo ulaže se u korporacijske i državne hartije od vrednosti i slične instrumente finansijskog tržišta. Stanovništvo je sektor koji kod nas tradicionalno najviše štedi i, što je još važnije, iznosi na finansijsko tržište najveći deo finansijskih viškova.

Štednju možemo definisati i kao, čuvanje materijalnih dobara ili novca koja se ostvaruje odgađanjem, odnosno ograničavanjem potrošnje za određeno vreme ili tako što se čuvaju dobra od beskorisnog ili društveno manje korisnog trošenja u odnosu na druge potrebe.128 Štednja se može klasifikovati na razne načine i u zavisnosti od kriterijuma koji se odaberu.

Tako, prema roku u kojem se štedi, štednja može da bude:

- a`vista ili ne oročena štednja i - oročena štednja.

Prema koristi koju može da donese deli se na:

- materijalnu štednju i - novčanu štednju.

Prema broju štediša može da bude;

- individualna štednja i - kolektivna štednja.

Prema voljnosti može da bude:

- dobrovoljna štednja i - prisilna štednja.

Postoji i klasifikacija štednje prema mestu na kome se štedi i čija podela bi mogla da bude:

- štednja u sefu ili slamarici, - štednja u banci, - štednja kroz osiguranje života, - štednja kroz dobrovoljne penzijske i investicione fondove i - štednja kroz dužničke (obveznice, komercijalni zapisi, i sl.) ili

vlasničke (akcije) hartije od vrednosti.

128 http://hr.wikipedia.org.


Štednja u slamarici ili sefu, veoma je rasprostranjen način štednje koji omogućava štednju i raspolaganje ušteđevinom u skladu sa trenutnim potrebama i mogućnostima s tim što takva štednja istovremno nosi i određene rizike – gubitak dela ili celokupne vrednosti ušteđevine zbog inflacije, krađe, požara, falsifikata i sl. Štednja u slamarici ili sefu ne donosi prinose i ne uvećava iznos štednje.

Štednja u banci omogućava očuvanje vrednosti uloženih sredstava uz ostvarivanje umerenog prinosa. U domicilnim uslovima, sigurnost uloženih sredstava određena je propisom, a iznosi 50.000,00 evra u svakoj banci po jednom klijentu, zato što je taj nivo štednje sredstava, osiguran kod Agencije za osiguranje depozita. Moguće je štedeti i u domaćoj valuti i u deviznim sredstvima a njihovo raspolaganje, uslovljeno je vremenom oročenja tih sredstava.

Štednja kroz osiguranje života predstavlja oblik dugoročne štednje koji omogućava ostvarivanje unapred poznatog prinosa uz istovremeno pokriće za rizike nesrećnog slučaja, smrti ili invaliditeta u toku trajanja štednje.

Štednja kroz dobrovoljne penzijske fondove omogućava dugoročnu štednju za starost. Sredstva se uvećavaju uplatama doprinosa i prihodom od investiranja, slično kao i kod investicionih fondova, sredstva se investiraju u najkvalitetnije hartije od vrednosti a ostvarena dobit redovno pripisuje.

Štednja kroz dužničke (obveznice, komercijalni zapisi, i sl.) ili vlasničke (akcije) hartije od vrednosti, predstavlja vid štednje gde stanovništvo može da ostvari znatno više prinose od prinosa klasične štednje, međutim, može i da izgubi ne samo prinos nego i glavnicu sa kojom je počeo da ulaže. Kod dužničkih hartija od vrednosti, uglavnom nema nekog posebnog rizika jer te hartije izdaje država, centralna banka, opština i gde imaocu hartije, u momentu dospeća obaveze moraju isplatiti naznačene vrednosti no, kada su u pitanju vlasničke hartije od vrednosti ili akcije, mogući su svi scenariji, i dobitka i gubitka, i zato su u tom poslu potrebni, brokeri, dileri, investicioni savetnici i portfolio menadžeri koji, mogu da pomognu u toj vrsti investiranja mada, niti oni niti bilo ko, imaocu takve hartije ne može da garantuje odgovarjući prinos na njih.

Zbog velikog značaja štednje uopšte, svaka zemlja vodi brigu o štednji, osniva za to posebne ustanove i različitim merama podstiče stanovništvo da štedi. Naročito je rasprostranjena štednja novca, i to, kroz kontinuirano ulaganje novca u štedne ustanove; banke ili poštanske štedionice.

1.1.1. Namenska štednja

Namenska štednja je najrasprostranjeniji vid štednje jer ima tačnu namenu, kao što je na primer štednja radi obezbeđenja uslova za školovanje, za nabavku


ogreva, zimnice i sl. Namenska štednja predstavlja oblik oročene štednje i otvorenu kreditnu liniju za namensko trošenje depozitnih sredstava. U domicilnim poslovnim bankama, obično se mogu sresti sledeći vidovi namenske štednje:

- dečija, - školska, - tins (engl: teens) štednja ili štednja tinejdžera i - studentska.

Zajednička karakteristika prethodno nabrojanih, jeste, da služe za obezbeđenje rekreativne, đačke, tinejdžerske i studentske školarine, kupovinu udžbenika i pribora. Razlikuju se u uslovima ugovaranja i visini bonusa. Kao primer, mogu da se navedu studenti bilo kojeg fakulteta, koji kod bilo koje poslovne banke mogu da otvore namenski štedni račun na koji će sukcesivno da uplaćuju sredstva, odnosno svoj ulog. S druge strane, fakultet može da takvim studentima odobri plaćanje školarine na više rata, sa atraktivnim bonusom ili popustom od 20%. U tom slučaju poslovna banka može da otvori kreditnu liniju prema tom fakultetu, ili mu odobri povoljan kredit i u isto vreme da studentima, koji štede, obezbedi povoljne kamate na njihovu namensku štednju. Ovim postupkom dobijaju svi: poslovna banka obezbeđuje nove izvore sredstava preko namenskih štednih depozita, studenti uz popuste izmiruju svoje obaveze po osnovu školarine a fakultet dobija povoljan kredit.

Dalje postoji i:

- namenska štednja zaposlenih, - namenska štednja penzionera, - potrošačka namenska štednja, - proizvodna namenska štednja i - stambena namenska štednja.

Njihova zajednička karakteristika je, da su namenjene uglavnom za kupovinu trajnih i potrošnih dobara a razlike su u nazivu i vrsti trajnog ili potrošnog dobra i pojedinim trgovačkim uslovima prodavaca tih dobara. Poslovne banke kroz namenska štednju nude stimulativne kamate i otvaraju kreditne linije i prema trgovcu i prema korisniku kredita (vlasniku namenskog depozita). Korisnik kredita kroz ovaj vid štednje obezbeđuje, pored stimulativnih kamata i atraktivan bonus od trgovca.

1.1.2. Premijska štednja

Premijska štednja je takođe jedan od modela oročene štednje poslovnih banaka kod koje banka klijentu po isteku oročenja, osim redovne kamate, isplaćuje


i dodatnu premiju na iznos ukupno obračunate redovne kamate. Procenat premije zavisi od roka oročenja tako da, što je rok oročenja duži, to je i premija na kamatu veća. Korisnik premijske štednje je u obavezi da u ugovorenom vremenskom roku polaže uloge koji ne mogu biti manji od ugovorenih uloga a njegovu visinu određuje sam sebi. Obračun kamata kod premijske štednje se može vršiti na više načina i to:

- osnovna kamata, koja se obračunava na depozit premijske štednje gde njena visina zavisi od dužine roka oročavanja,

- zaštitna kamata koja se obračunava radi zaštite od inflacije u skladu sa rastom cena na malo,

- premijska kamata koja se obračunava kao dodatana kamata na uloge oročene duže od 3 godine i

- stimulativna kamata koja se obračunava kao dodatna kamata za uloge koji su veći od prethodno utvrđenih i ugovorenih.

Isplata depozita premijske štednje počinje mesec dana po uplati poslednjeg uloga štednje.

1.1.3. Rentna štednja

Renta (engl: rent) predstavlja prihod ili dohodak koji neko ostvaruje na temelju već prve izvršene uplate (novčani kapital i sl.) ili što ima vlasništvo nad nekretninama (zemljište, zgrade i sl.) ili iz nasleđa, ali u svakom slučaju bez vlastitog rada. Međutim, kod banaka, rentna štednja je, mesečna "kirija” gde banka svakog meseca isplaćuje mesečnu naknadu svom štediši, kao što stanar gazdi, plaća stanarinu. Kupovina nekretnine koja će se izdavati i za to uzimati mesečna renta, najsigurniji je način investiranja novca u nestabilnim političkim vremenima. Međutim, rentna štednja u banci postaje sve popularniji vid štednje većih suma novca jer je ulog potpuno siguran, a banka svaki mesec isplaćuje mesečnu naknadu svom štediši. U nekim bankama, ne postoje ograničenja u visini uloga, dok je, recimo, u drugim minimalan ulog definisan na određeni iznos kao što je u nekim bankama i kamatna stopa na rentnu štednju nešto manja od regularne kamate za devize. Kod rentne štednje postoji rizik da će vam novac odmah zatrebati, pa se u tom slučaju depozit mora povući pre isteka oročenja. U nekim bankama novac se ne može povući pre isteka roka, dok se u drugim bankama plaćaju „penali” u procentima na celi iznos depozita. U takvim slučajevima klijent mora da vrati sve mesečne uplate, dok se zarada svodi samo na kamatu kao na štednju po viđenju.

Poznata su uglavnom dva modela rentne štednje po kojima regulišu tehnološki proces deponovanja sredstava radi isplate dividende i to:


- višekratno polaganje depozita i - uplatom za rentu.

U prvom slučaju, ugovorom se određuje lice koje je vlasnik rentnog depozita a korisnik rente je lice, kojem se prema nalogu vlasnika rentnog depozita, isplaćuje renta.

Period polaganja rentnog depozita, naziva se period mize i taj rok nije kraći od 36 meseci, dok se vremenski rok isplate rente određuje da ne bude manji od 12 meseci. Ugovorom se pored prethodno rečenog, određuje i visina početnog uloga, broj pojedinačnih uloga, i vreme ulaganja.

Drugi model, tj. uplate za rentu, znači da je vlasnik rentnog depozita jednokratno uplatio depozit u ugovorenom roku i gde isplata rente može da teče najranije 30 dana po uplati rentnog depozita ili po isteku vremenskog roka koji određuje vlasnik rentnog depozita.

Ugovor o rentnoj štednji (bilo koji oblik da je u pitanju), sadrži:

- ugovorne strane, - naziv korisnika rente, - visina rentnog depozita - period formiranja mize, - visinu kamatne stope, - broj obroka rente, - obračun kamate, - način isplate rente, - uslove razročavanja dela rentnog depozita i - raskidanje ugovora.

Posao rentne štednje podrazumeva i izdavanje rentnih kartica od strane poslovnih banaka i to: kartica za za vlasnika rentnog depozita i kartica za korisnika rente, sa standardnim ličnim podacima imaoca kartice i podacima njenog izdavaoca.

Rentna štednja je korisna za sve učesnike u poslu. Poslovne banke obezbeđuju značajne dugoročne izvore finansijskih sredstava a vlasnici rentnog depozita, prihod po osnovu uloga i sigurnost ulaganja.

1.1.4. Savremeni bankarski aranžmani

Usled još uvek nedovoljne ponude slobodnih novčanih sredstava od strane građana na oročenu štednju i usled nedovoljno stimulativnih kamata od strane banaka, a u cilju poboljšanja te situacije, poslovne banke u kontinuitetu istražuju i


iznalaze načine, kako da privuku nove štediše i povećaju depozite. Pristupi i pokušaji poslovnih banaka su i slični i različiti, no ono što je za sve njih zajedničko jeste da pokušavaju da prenesu delimično ili u celosti, modele koji već egzistiraju u Evropi i modernom bankarstvu.

Takavih pokušaja ima više, a poznati su kao:

- minmax štednja, - nau aranžamani (engl. now - negotiable order of withdrawal), - štedni plan, - overdraft štedni računi (ower draft accounts), - svip aranžmani (sweep) i - nif aranžamani (note issuance facility – NIF).

MinMax štednja na jednostavan i naročito efikasan način omogućava prenos viška novca između domaće valute i deviznog tekućeg računa. Tu se klijentima pruža mogućnost uspostavljanja savršenog balansa između štednje i svakodnevnih potreba, tj. ukoliko je stanje na tekućem računu iznad prethodno utvrđenog nivoa, višak sredstava se automatski prenosi na devizni račun. Odnosno, ukoliko se stanje na tekućem računu spusti ispod prethodno utvrđenog nivoa, sredstva se automatski prenose sa deviznog računa i time novac postaje lako dostupan za dnevne potrebe. Otvaranje i ugovaranje MinMax štednje je potpuno besplatno a moguće je izabrati bilo koji dan u mesecu ili godini da banka u ime štediše klijenta izvrši prebacivanje sredstava između tekućeg domaćeg i deviznog računa, i tako obezbedi da se u svakom željenom trenutku imaju raspoloživa sredstva. Štednjom na ovaj način omogućeno je da se u svakom trenutku održava savršena ravnoteža domicilne valute i deviznih sredstava u skladu sa stvarnim potrebama, kontroliše stanje na računima i istovremeno uživa u finansijskoj sigurnosti.

Prethodni model štednje podseća na tzv. “now” aranžman (engl: negotiable order of withdrawal) koji se primenjuje u SAD od 1980. godine i koji predstavlja kombinaciju štednog i tekućeg računa a sprovodi se tako da se sve vreme omogućava plaćanje sa tekućeg računa, povlačenjem sredstava sa depozitnog, štednog računa. Kamata nije limitirana a ovim aranžmanom se obezbeđuju tekuća plaćanja, likvidnost i prinos banci izražen u kamati.

Aktuelan model štednje nekih poslovnih banaka je i model “štedni plan” gde je njegova osnovna karakteristika, fleksibilan pristup funkcionisanja, pa je stoga dobio naziv „jednostavna štednja.“ Tu nije neophodno imati otvoren račun u banci, niti imati redovne mesečne prilive. Potrebno je samo, na račun štednog plana izvršiti mesečnu uplatu odabranog iznosa. Štedni plan predstavlja model štednje po viđenju, što praktično znači da su uložena sredstva u svakom trenutku na raspolaganju. Ono što ga čini atraktivnijim od klasične štednje po viđenju jeste stimulativna kamatna stopa, znatno viša od redovne a funkcioniše tako da se kroz redovne mesečne uplate definisanog iznosa ispuni uslov za pripis stimulativne


kamate. Štedni plan podrazumeva isključivo štednju u evrima, tako da će se u slučaju da se uplata vrši putem transfera sredstava sa tekućeg računa, izvršiti automatska konverzija i iznos uplatiti u evrima. Budući da je štedni plan zapravo oblik štednje po viđenju, može se odabrati da se nekog meseca uplati i veći iznos od minimalno utvrđenog, ukoliko se želi veća zarada. Sredstva se u svakom trenutku mogu podići uz jedini uslov da je na štednom računu ostavljen minimalni iznos koji je utvrđen prilikom otvaranja štednog plana, kako bi se steklo pravo da se pripiše stimulativna kamatna stopa. Vremenski period na koji se otvara štedni plan je 12 meseci. Na kraju svake kalendarske godine vrši se obračun i pripis redovne kamate (kao kod računa klasične štednje po viđenju), dok se po isteku ugovorenog vremenskog perioda (12 meseci od otvaranja štednog plana) automatski vrši provera ispunjenosti sledećih uslova: da je na račun vršena redovna mesečna uplata minimalnog iznosa i da je u svakom mesecu na računu bio minimalni iznos (ukoliko su vršene isplate) sredstava. Ukoliko su ispunjeni navedeni uslovi, na sredstva položena na štedni plan biće obračunata i pripisana stimulativna kamata koja predstavlja razliku između stimulativne kamate obračunate za ceo vremenski period i redovne kamate koja je bila pripisana glavnici uloga na kraju kalendarske godine. Visina stimulativne kamatne stope, obično iznosi do 7% na godišnjem nivou.

Overdraft računi štednje ili računi prekoračenja jesu računi štednje koji se već odavno koriste u poslovnom bankarstvu. Klijent banke može da izvrši prekoračenja u pogledu skidanja sredstava sa tog računa ali do određenog limita i uz obračun kamate. U takvim slučajevima banka vrši automatsko pokrivanje ugovorenog minusnog prekoračenja na računu a kamata se obračunava isključivo na prekoračeni iznos. Automatizam se ogleda u tome što banka odobrava kredit svom klijentu odmah po pristizanju obaveza klijenta za nivo iznad depozita kojim klijent raspolaže. Ovim putem se izbegava tehnologija zaključivanja kreditnih ugovora kao i dokazivanje kreditne sposobnosti klijenta. Zašto? Zato što overdraft kredite dobijaju samo birani klijenti u banci, odnosno klijenti koji imaju maksimalno poverenje banke, koje su stekli u prethodnoj saradnji sa bankom.

Pored nabrojanih, postoje još neki aranžmani koji se koriste, negde stidno a negde tek nameravaju da uđu u praksu poslovnih banaka. To su tzv. “svip” i “ nif” aranžmani kao najnoviji načini postupanja sa saldima finansijskih sredstava klijenata u bankama i vezani su za hartije od vrednosti.

Svip (sweep account) depoziti (za banku) ili računi (za klijenta) predstavljaju tekuće račune gde se banka i klijent dogovaraju o njihovoj minimalnoj i maksimalnoj vrednosti. To su aranžmani u kojima se svaki višak sredstava na tom računu (iznad dogovorenog maksimuma) koristi za kupovinu kamatonosnih hartija od vrednosti a svaki manjak (ispod dogovorenog minmuma) se nadoknađuje iz prodaje kamatonosnih hartija od vrednosti klijenta. Na ovaj način ostvaruje se


optimalno držanje novčanih sredstava i više je u primeni kod velikih i srednjih kompanija nego kod stanovništava mada i tu, sve više, nalazi svoju primenu.

Nif aranžmani (Note Issuance Facility - NIF) banaka jesu aranžamani velikih investicionih banaka, koji se u našim prilikama još uvek ne provode, i po kojima se te banke obavezuju da će podržati emisiju akcija nekih velikih preduzeća tako što će otkupiti pun iznos neprodatih akcija iz emisije preduzeća, odnosno odobriti mu kredit sa odloženim rokovima vraćanja. Ovaj arnžman nema direktnih dodirnih tačaka sa štednjom stanovništva no ovde je pomenut više zbog specifičnosti samog aranžmana.

2. TREZORSKO POSLOVANJE

Trezorsko poslovanje je uvek vezano za neki trezor (engl. safe deposit vault) koji predstavlja specijalno uređen i opremljen prostor u kome su na čuvanje smeštene određene vrednosti. To je ustvari, najčešće podzemni dobro obezbeđen prostor, od željeza i betona, osiguran od krađe, požara, poplave i sličnih opasnosti.

U cilju zaštite od prethdno navedenog, u bankama se propisuje način postupanja i rukovanja vrednostima koje se unose ili iznose iz trezora, tako što:

- trezor mora da zapošljava suključare i njihove zamenike koje imenuje rukovodstvo banke prethodno proverivši njihovu, moralnu podobnost, stručnost, iskustvo, zdravstveno stanje, pouzdanost i podobnost za obavljnje poslova u trezoru,

- trezor mora da ima najmanje dve brave i dva različita ključa od kojih je svaki ključ poveren jednom od dva suključara,

- samo jedno lice ili samo jedan suključar ne može rukovati svim ključevima od trezora,

- suključari ne mogu da budu u bilo kakvom srodstvu (rođaci, supružnici, momak i devojka),

- da blagajnik ili brojač novca ne može da bude i rukovaoc ključevima trezora,

- otvaranje trezora mogu da izvrše samo oba suključara lično i moraju da budu prisutni sve vreme dok je trezor otvoren,

- samo u izuzetnim slučajevima, u trezoru mogu da budu i druga službena lica, ali samo uz obavezno prisusutvo suključara koji vreme njihovog boravka beleže u posebnu evidenciju,

- trezor je otvoren samo kada se u tezoru radi, a zatvara se posle svake trezorske operacije,

- suključari ne smeju duže vreme odsustvovati iz trezora u toku radnog vremena i ne smeju poveravati ključeve trezora drugom službenuku i


- kada suključar trajno napusti svoje radno mesto u banci, onda se određuje drugi suključar koji koji vrši primopredaju ključeva trezora u prisustvu drugih službenih lica o čemu se sačinjava poseban zapisnik.

Pravilno trezorsko poslovanje podrazumeva svakodnevno ažurno i tačno evidentiranje lica koja su zaposlena u trezoru, ključevima trezora i licima koja rukuju sa njima. U tom smislu, u trezoru postoji kontrola stanja koja može da bude dnevna, odnosno, redovna i povremena.

Dnevna kontrola u trezoru se vrši na kraju svakog radnog dana a izvodi se sravnjavanjem stvarnog stanja sa kniigovodstvenim ili tzv. trezorskom kartotekom, svežnjeva i paketa papirnih novčanica, vrećica i kesica kovanog novca te detaljno brojanje reslova svih apoena novčanica. Po izvršenoj kontroli sačinjava se dnevno stanje vrednosti u trezoru i kasama koje istovremeno potpisuju suključari i zaduženi kontrolori trezora banke.

Povremenu kontrolu trezora obavlja komisija sastavljena od tri člana koju formira nadležni rukovodilac i koja je dužna, da detaljno i pojedinačnim kontrolnim brojanjem vrednosti u trezoru, izvrši proveru stanja i da o tome sačini zapisnik.

2.1. VREDNOSTI U TREZORU

Trezor obezbeđuje operativnu likvidnost banke, obavlja poslove na finansijskom tržištu za račun banke kao i za račun velikih klijenata i vrši transfer sredstava između pojedinih organizacionih delova banke.

U trezoru se čuvaju razne vrednosti, a najčešće su sledeće:

- ispravne i oštećene novčanice, - kovani novac i oštećeni kovani novac, - plemeniti metali, - strane valute, - kasete sa gotovinom iz blagajne i - ostale vrednosti.

Pored novčanica i kovanog novca, najvredniji predmeti koji se čuvaju u trezoru su plemeniti metali od kojih su najzastupljeniji: zlato, srebro i platina. Odlažu se u posebne kasete a zatim čuvaju u trezoru.

Kasete sa gotovinom iz blagajne, odlažu se u trezor da bi prema potrebi bile prenete u blagajne radi isplate klijentima banke a sam ulaz i izlaz iz trezora obavlja se po određenom protokolu. To su ustvari numerisani obrasci ili odštampani spiskovi posebno za svaku vrstu vrednosti u trezoru. U zavisnosti od same organizacije posla u banci i trezoru, utvrđuju se pravila pomoću kojih se


preuzimaju vrednosti iz trezora od rukovaoca blagajne do rukovaoca u trezoru i obrnuto. Najvažnije i za jednog i za drugog rukovaoca je da stvarno stanje predate i primljene gotovine odgovara stanju evidentiranom u protokolu jer i jedan i drugi solidarno odgovaraju za preuzete odnosno isporučene vrednosti. Novčanice se inače slažu u paketiće po sto komada koji se dalje pakuju u svežnjeve od po deset paketića, koji se vezuju i plombiraju sa naznakom njegove ukupne vrednosti.

Slanje i prijem trezorskih vrednosti vrši se:

- amanetnom poštom i - preko kurira.

Amanetna pošiljka podrazumeva da se trezorske vrednosti šalju železnicom ili avio saobraćajem gde rukovaoc trezora izdaje nalog za izdavanje određenih vrednosti iz trezora uz prisustvo suključara trezora. Pakovanje sadržaja amanetne pošiljke se obavlja uz prisustvo komisije čiji članovi imaju obavezu da:

- utvrde sadržaj amaneta, - provere ispravnost plombi - provere ispravnost pečata i - upišu upakovani amanet u knjigu amanetnih pošiljki.

Kada pomenuta komisija prima ili prihvata amanetnu pošiljku, u obavezi je da je otvore, identifikuju sadržaj i da je na kraju predaju blagajniku radi daljeg prebrojavanja. Na kraju, članovi komisije, zajedno sa blagajnikom (ako je sve ispravno i tačno) konstatuju sadržaj amaneta i potpisuju ga u knjizi primljenih amaneta.

Slanje i prijem vrednosti trezora po kuririma, vrši se kada su u pitanju veće vrednosti i u tom slučaju, kuriri imaju i obaveznu pratnju službi obezbeđenja. Obaveza je zajednička, kako kurira tako i njegovog obezbeđenja da pošiljku isporuče u trezor odredišnog mesta, posle čega im ta obaveza prestaje u potpunosti.

2.2. DEPO POSLOVI

Depo poslovi (engl. real deposit) su uslužni bankarski poslovi, tj. poslovi čuvanja i upravljanja tzv. "pravih" – nenovčanih depozita. Kod ovih poslova, banka nije ni dužnik ni poverilac, nego mesto i prostor u kome čuva, hartije od vrednosti, predmete od dragocenih metala, umetničke predmete, predmete lične prirode i druge pokretne vredne stvari. Banka dakle garantuje da će poverene joj stvari čuvati i sačuvati na bezbedan način, odnosno banka prodaje sigurnost svojih trezora i sefova i za te usluge naplaćuje proviziju u skladu sa svojom tarifom o naknadama za izvršene usluge.

Učesnici u depo poslovima su:


- deponenti, - depozitari i - predmeti deponovanja.

Deponenti su ostavljači, polagači, odnosno pravna i fizička lica koja ostavljaju određene vrednosti na čuvanje dok su depozitari ili čuvari, ustvari, uglavnom poslovne banke koje poseduju posebno opremljen i obezbeđen prostor u okviru banke za obavljanje takvih poslova.

Poslovi depoa mogu da budu u obliku:

- redovnog depoa, - specijalnog depoa, - depoa pod starateljstvom i - poslovi izdavanja sefova u zakup.

Poslovi redovnog depoa obuhvataju deponovanje ili ostavljanje u depo: hartija od vrednosti, polisa osiguranja, raznih predmeta od dragocenih metala, štednih knjižica, rezervni ključevi itd. U depo se ne mogu primati efektivni strani novac i zapaljivi predmeti. Redovni depo poslovi mogu da budu otvoreni (predmeti se predaju nezapečaćeni) i zatvoreni (predmeti su zapakovani i zaključani u posebne kasete), prema kojima se određuje i odgovornost banke prema deponentima tako da, ako je banka primila otvorenu ostavu, odgovara za ostavu po njenoj stvarnoj vrednosti, no ako je u pitanju zatvorena ostava, banka odgovara samo za omot ostave (koji mora da bude nepromenjen), bez obzira na sadržaj i vrednost koja se nalazi ili koja se nalazila u omotu. Inače, ugovorom o depou se znatno bliže regulišu prava i obaveze potpisnika ugovora, odnosno učesnika u depo poslu.

Specijalni depoi predstavljaju depoe u kojima se deponuju propisima utvrđene vrednosti i koje se deponuju u centralnim bankama država. Dele se na dve grupe, i to: na depoe koji deponuju isključivo plemenite metale i predmete od plemenitih metala koji su u svojini države ili će biti u njenoj svojini u nekom budućem periodu i na depoe u kojima se deponuje strana valuta i čekovi koji glase na stranu valutu, čiji je vlasnik takođe država, odnosno sudovi i drugi nadležni organi.

Depoi pod starateljstvom su depoi koji deponuju stvari i predmete lica koja su pod nečijim starteljstvom. Uz deponovane vrednosti, u depo se predaju i akta starateljskih organa (opštine) koja sadrže ime lica koje je pod starateljstvom, ime staratelja i odredbu o načinu raspolaganja sa deponovanim predmetom ili deponovanom drugom vrednošću.

Izdavanje sefova predstavlja poseban oblik depo poslova kojim se uglavnom bave poslovne banke ali i druge insitucije. Inače, sam pojam „sef“ potiče od reči sejf (engl. safe) što zanči siguran ili bezbedan. To je ustvari čelični ormar smešten u posebnoj sobi, prethodno pregrađenoj čeličnim šipkama i ugrađenim alarmnim


sistemima i video nadzorom, i koji služi za izdavanje u zakup klijentima koji imaju potrebu da svoje određene vrednosti čuvaju van kuće, stana ili preduzeća u kom rade. Na spoljnim vratima sefa ugarađene su obično dve brave sa različitim načinom otvaranja i zatvaranja i sa rzličitim ključevima. Jedan ključ koristi zakupc da otvori i zatvori sef, dok je drugi ključ kod zakupodavca i služi za prethodno deblokiranje brave zakupca, što znači da zakupac nikada ne može ući u prostorije trezora dok mu službenik banke to ne omogući, kao što ne može ni svoj sef da otključa sve dok mu službenik banke svojim ključem u drugoj bravi, ne deblokira njegovu bravu.

3. DEVIZNO VALUTNI I MENJAČKI POSLOVI

Devizno valutni poslovi podrazmevaju iznošenje nacionalne valute i deviza u inostranstvo. Najveći deo ovih poslova, obavljaju poslovne banke a dozvolu za rad, odnosno ovlašćenja da mogu da se bave devizno valutnim poslovima dobijaju od centralne banke. Ovlašćenja koja centralna banka daje poslovnim bankama za obavljanje devizno valutnih poslova se odnose na: kupovinu i prodaju efektivne strane valute, putničkih i bankarskih čekova, kreditnih pisama kao i prijem neutrošene nacionalne valute, isplatu doznaka u inostranstvu i preuzimanje otkupljenih stranih sredstava plaćanja od ovlašćenih menjača.

Strana sredstva plaćanja čine:

- efektivna strana sredstva plaćanja (devize), - čekovi, - kreditna pisma i - drugi instrumenti međunarodnih plaćanja.

Kupovina i prodaja stranih sredstava plaćanja obavlja se na odgovarajućim obrascima, a pravo poslovnih banaka je da po svakoj kupovini i prodaji obračuna i naplati proviziju od svojih klijenata. Tako prilikom kupovine stranog sredstva plaćanja putem zamene za ček, banka obračunava i naplaćuje proviziju za sebe po dva osnova, jedanput kada kupuje efektivnu valutu, a drugi put kada prodaje ček kao instrument palćanja. Banke često naplaćuju i stimulativne provizije kada otkupljuju efektivna strana sredstva plaćanja čiju visinu određuje centralna banka po posebnim uputstvima.

Unos i iznos deviza i nacionalne valute zavisi od toga da li je u pitanju rezident ili nerezident odnosno da li je u pitanju stanovnik zemlje ili je u pitanju strani državljanin. Rezident može da uz odobrenje centralne banke iznese nacionalnu valutu u inostranstvo u numizmatičke svrhe i radi testiranja automata za brojanje papirnih novčanica no, u svakom slučaju je dužan da pri prelasku carinske granice, carinskim organima pokaže efektivnu nacionalnu valutu sa kojom


raspolaže. Kada je u pitanju kupovina i prodaja efektivnih stranih sredstava plaćanja (deviza), transakcije se obavljaju u poslovnim bankama ili u ovlašćenim menjačnicama i na propisanim obrascima. Kod otkupa efektivnih stranih sredstava plaćanja potrebno je voditi računa o tome da se izvrši provera da li su novčanice u devizama ispravne (da nisu oštećene), da se nalaze na aktuelnoj kursnoj listi i da iznos i apoeni deviza ne prelaze propisane nivoe od strane centralne banke. Kod prodaje većih vrednosti efektivnih deviznih sredstava, umesto efektivnog novca, moguće je izdati nostro ček, kreditno pismo ili jednostavno izvršiti doznaku srestava na račun banke. Kovani novac otkupljuju poslovne banke samo za šalterske potrebe a prema aktima centralne banke.

Jedan deo prikupljenih efektivnih deviznih sredstava poslovne banke koriste za rad njenih front ofisa (šaltera), dok ostatak ili višak deviznih sredstava šalju u centralnu banku koja za taj nivo dobijenih deviznih sredstava, odobrava njihove račune u centralnoj banci u nacionalnoj valuti.

I menjački poslovi, kao i devizno valutni, obavljaju se na osnovu posebnog ovlašćenja centralne banke a obuhvataju poslove kupoprodaje:

- efktivnih stranih sredstava plaćanja, - bankarskih čekova, - putničkih čekova i - kreditnih pisama.

Pravo ili ovlašćenje da mogu da se bave menjačkim poslovima uglavnom imaju poslovne banke, mada postoje i druge organizacije koje imaju to pravo, no sve institucije koje od centralne banke dobiju ovlašćenje da mogu da obavljaju te poslove, dobijaju status ovlašćenih menjača. Ovlašćenje izdato od centralne banke znači da je usaglašeno sa propisima i posebnim uputstvima, tako da sve te instutucije mogu da imaju samo neka ovlašćenja i da obavljaju samo deo menjačkih poslova jer se u ovlašćenju tačno navodi:

- da li menjač ima pravo da obavlja menjačke poslove sa stranim ili sa domaćim licima,

- koja granica ili nivo obavljanja poslova je u pitanju, - koliki je obim menjačkog posla, - sedište menjača itd.

Da bi menjački poslovi mogli da se obave na kvalitetan način, neophodno je da svaki menjač ima:

- odgovarajući prostor, - hardver (računar, čitač kartica, aparat za prepoznavanje falsifikata), - aplikativni softver za poslove menjačkih poslova, - radnika sa cetifikatom o završenoj obuci za obavljanje menjačkih

poslova (u našim uslovima od NBS),


- sopstvenu kursnu listu i visinu provizije istaknutu na vidnom mestu i - natpis na vidnom mestu da je u pitanju menjačnica na domicilnom i na

jednom od svetskih jezika.

Pored zadovoljenja prethodnih uslova, menjači su u obavezi da poslove menjača odvoje od drugih poslova, da vode dnevnik blagajne i da svakodnevno sačinjavaju i dostavljaju izveštaje centralnoj (ili poslovnoj) banci o obavljenom prometu kupovine i prodaje za taj dan.

Važna pretpostavka za efikasno obavljanje posla menjača jeste da ovlašćeni menjači u savkom trenutku treba raspolažu sa dovoljnom količinom nacionalne valute kako bi mogli da zadovolje sve potrebe svojih klijenata, međutim ukoliko su trenutno nelikvidni, moraju da budu kreditno sposobni kako bi mogli da povlače povoljna namenska kreditna sredstva centralne banke plasirana preko poslovnih banaka a sve u cilju zadovoljenja klijenata ovlašćenih menjača.

4. BLAGAJNIČKI POSLOVI

Svi poslovi vezani za postupke sa gotovinskim novčanim sredstvima kao što su poslovi uplata i isplata, poslovi provere ispravnosti novčanica i postupci u vezi sa viškovima i manjkovima sredstava te postupci čuvanja i otvaranja gvozdene kase, koji se odvijaju u banci, mogu da se podvedu pod pojam blagajničkih poslova. Blagajnički poslovi podrazumevaju postojanje radnog mesta službenika blagajne ili blagajnika koji je dužan da svakog dana uradi početak radnog dana što znači da u prisustvu suključara i nadležnog rukovodioca otvora gvozdenu kasu i utvrđuje i upoređuje stvarno stanje sa knigovodstvenim i ako se stanja podudaraju, uradi početak dana. Za blagajnika banke može da se kaže, da je to službenik na šalteru banke koji obavlja poslove uplata, isplata i prenosa novčanih sredstava kako za sva fizička tako i sva pravna lica, odnosno za sve klijente banke.

Radno mesto blagajnika je blagajna, odnosno jedan od oblika trezorskog prostora namenjenog za čuvanje gotovine i vrednosti u blagajničkom prostoru gde blagajnički prostor predstavlja posebno uređeno mesto, po pravilu u šalterskom prostoru banke, i gde to uslovi dozvoljavaju, fizički je odvojen od prostora u kojima rade ostali šalterski službenici. Po pravilu, pored balagajnika može da radi samo službenik koji broji gotovinu odvojen odgovarajućom pregradom ili izdvojen za brojački sto. Pristup blagajničkom prostoru je zabranjen svakom drugom licu, uključujući tu i službenike banke. Blagajnik u toku rada ne može da napušta radno mesto izuzev u opravdanim slučajevima, no i u tim slučajevima, blagajnik je u obavezi da preduzme mere koje bi onemogućile eventualno otuđivnaje gotovog novca iz blagajne.


U bankama postoji više vrsta blagajni sve u zavisnosti od unutrašnje organizacije banke, odnosno od potreba banke koje se odnose na broj radnih mesta u blagajni tj. da li u balagajni treba da postoji, radno mesta blagajnika i radno mesto likvidatora ili je to jedno radno mesto kao što ta podela zavisi i od vrste novčanih sredstava kojima se manipuliše i mesta na kojima se te operacije izvode.

U skladu sa prethodno iznetim, postoje:

- mešovite blagajne, - blagajne za specijalizovane uplate, - blagajne za specijalizovane isplate, - devizne blagajne, - blagajne za otkup pleminitih metala, - blagajne za razmenu novca, - ručne blagajne i - blagajnički sto.

Mešovite blagajne ili blagajne preko kojih se vrše uplate i isplate i razmena novca, sa ili bez učešća radnog mesta likvidatora su blagajne koje vrše: uplate i isplate po štednji u nacionalnoj valuti ili u devizama, otvaraju i zatvaraju štedne knjižice, primaju i predaju novčanih sredstava u trezor i na kraju sastavljaju dnevni zaključak blagajne. Blagajnički sto predstavlja takođe vrstu mešovite blagajne koja preuzima dotacije, odnosno viškove ostalih organizacionih delova banke.

Specijalizovane blagajne u bankama se bave samo onim poslovima za koje su namenjene, dakle mogu da rade samo ili uplate ili samo isplate dok ručne blagajne služe za isplate tekućeg karaktera, sitnih nabvaki i ostalih internih isplata. Devizne blagajne i blagajne za otkup plemenitih metala vrše poslove koji proizilaze iz njihovog naslova, odnosno bave se uplatama i isplatama deviznih sredstava i isplatama po osnovu otkupa plemenitih metala.

4.1. POČETAK DANA BLAGAJNIČKOG POSLOVANJA

Pre nego što se blagajna aktivira za tekući radni dan, potrebno je da se obave neke formalne, svakodnevne procedure.

Startuje se sa glavnim serverom banke, aktivira tekući datum i prevlači kursna lista banke za tekući dan, izuzev subote kada se primenjuje kursna lista od petka. Blagajnik, suključar i nadležni rukovodilac otvaraju glavni trezor i gvozdenu kasu i upoređuju stvarno stanje sa stanjem u poslovnim knjigama banke. Kada se uvere da ne postoje odstupanja, blagajnik banke preuzima novac iz trezora banke koji mu je potreban za početak dana i vrši raspored novca ostalim blagajnama nakon čega predaje protokol kao potvrdu o prijemu na koji se upisuje iznos


primljenih sredstava od prethodnog dana kao i iznos nove dotacije. Protokol potpisan od strane blagajnika i suključara se odlaže u trezor s tim da blagajnik kopiju protokola čuva do kraja radnog dana, odnosno do polaganja računa o dnevnom rukovanju gotovinom. Glavna blagajna u banci mora da izvrši dotaciju sredstava u sve blagajne pa i u deviznu blagajnu da bi mogla da obavlja menjačke poslove gde se pored deviza prebacuje i nacionalna valuta potrebna za otkup deviza. Ukoliko se ukaže za potrebnim, ova blagajna može da se dotira i u toku dana. Zatim se vrši prijem podataka iz centralnog servera i štampaju određena uputstva ili instrukcije za operativni rad na šalteru koja su svi zaposleni dužni da pročitaju i da ih se pridržavaju. Posle prijema podataka, štampaju se izvodi pravnih lica i odlažu u njihove pregrade. Na kraju smene sve blagajne se prazne, svode na nulu a novac prebacuju u glavnu blagajnu.

4.2. UPLATE I ISPLATE NA BLAGAJNI

Početno stanje u blagjni banke, predstavlja ostatak gotovinskih sredstava preostalih nakon zaključivanja blagajne prethodnog dana. Po pravilu, blagajna se gotvinskim sredstvima plaćanja snabdeva iz trezora banke, odnosno, iz gvozdene kase. Međutim, postoje i dotacije iz jedne blagajne u drugu u toku dana kao što postoji i primopredaja sredstava između blagajni u različitim smenama. Cela ova procedura, provodi se pre zaključivanja blagajne, dok sam postupak primopredaje novca između blagajni u istoj smeni i blagajni u različitim smenama je isti, kao i dokumentacija koja ga prati.

Službenik blagajne ili blagajnik, nakon identifikacije i sačinjenog naloga za uplatu prima uplate klijenata banke u korist njihovih računa na osnovu uplatnih dokumenta i primljenih gotovinskih sredstava koja broji pred uplatiocem, vrši kontrolu njihove ispravnosti i sačinjava specifikaciju primljenih novčanica po apoenima, nakon čega potvrđuje prijem novca pečatom i svojim potpisom. Prikupljeni novac, na kraju radnog dana, blagajnik pakuje u skladu sa propisima i predaje kao suvišak u gvozdenu kasu.

Kada blagajnik primi dotaciju novca od ovlašćene agencije za zaštitu i transport novca, potpisuje specifikaciju po kojoj ga je primio i nakon odlaska zaposlenih radnika agencije, taj se novac broji, komisijski. Ako se desi da se pojavi višak ili manjak u odnosu na dotaciju potpisanu u specifikaciji, obaveštava trezor banke koji obaveštava pošiljaoca pošiljke sa svim potrebnim dokazima kojima raspolaže, kao što su: broj knjigovodstvenog naloga, dan prijema pošiljke, dan komisijskog pregleda, iznos manjka ili viška, pakovanje u kojem je pronađen, u kakvom stanju je primljena pošiljka, ime službenika koji je izvršio pregled pošiljke, datum sačinjavanja zapisnika i mišljenje nadležnog rukovodstva banke o


uzroku nastanka viška ili manjka. S druge strane, ako je u pitanju manjak, banka je dužna da utvrdi ko je odgovoran za njegovo nastajanje. Tako da, ako je nastao krivicom njihovog službenika, dužni su taj manjak da nadoknade u celosti od tog službenog lica. Praksa je pokazala da su to uglavnom: blagajnici, brojači, rukovaoci trezora, bančini kuriri i zavodi za izradu novčanica.

Isplate novčanih sredstava, blagajnik vrši sa tekućih računa građana, deviznih knjižica i tekućih računa platnog prometa i može se izvršiti jedino ako je vlasnik računa ili je ovalšćeno lice za podizanje novca iz banke. Lice koje ispostavlja nlog za isplatu mora da poseduje identifikacioni dokument (ličnu kartu ili pasoš), karticu sa deponovanim potpisom ili knjižicu, čiju ispravnost proverava blagajnik. Potpis na isplatnom nalogu mora da bude identičan sa deponovanim potpisom i ako su sve ove formalne procedure ispunjene, blagajnik može da izvrši isplatu zhtevanog novca iz predatog mu naloga za isplatu. Pri samoj isplati sredstava, blagajnik sačinjava specifikaciju predatih novčanica na nalogu za isplatu, overava nalog žigom i parafom i originalni primerak zadržava u blagajni a kopiju naloga zajedno sa novcem predaje klijentu.

Kada su u pitanju isplate sa tekućeg računa iz platnog prometa, klijent je dužan da na nalog stavi svoj pečat i potpis, deponovan kod banke, a visina isplata je ograničena do određenog iznosa, tako da kada se žele podići veći iznosi iznad ograničenih, klijent je dužan da banci izvrši najavu jedan dan unapred kako bi banka imala vremena da obezbedi novac za jednu tako visoku jednokrtnu isplatu.

----------- ////// ------------

REZIME POGLAVLJA

Osnova modernog bankarstva danas predstavlja poslovanje banaka sa stanovništvom. To su: poslovi štednje i inovacija, trezorski poslovi, devizno-valutni, menjački i blagajnički poslovi. Poslove štednje čini čuvanje materijalnih dobara ili novca odgađanjem, odnosno ograničavanjem potrošnje za određeno vreme a najkarakterističniji oblici su namenska štednja, premijska štednja, rentna štednja i savremeni bankarski aranžmani. Trezorsko poslovanje predstavlja specijalno uređen i opremljen prostor u kome su na čuvanje smeštene određene vrednosti. To je podzemni dobro


obezbeđen prostor, od željeza i betona, osiguran od krađe, požara, poplave i sličnih opasnosti u kome se čuvaju ispravne i oštećene novčanice, kovani novac, plemeniti metali, strane valute, kasete sa gotovinom iz blagajne i ostale vrednosti. Devizno valutni poslovi podrazmevaju iznošenje nacionalne valute i deviza u inostranstvo gde najveći deo ovih poslova, obavljaju poslovne banke a dozvolu za rad, odnosno ovlašćenja da mogu da se bave devizno valutnim poslovima dobijaju od centralne banke. Ovlašćenja se odnose na: kupovinu i prodaju efektivne strane valute, putničkih i bankarskih čekova, kreditnih pisama, prijem neutrošene nacionalne valute, isplatu doznaka u inostranstvu i preuzimanje otkupljenih stranih sredstava plaćanja od ovlašćenih menjača. Blagajnički poslovi su svi poslovi vezani za bankarske procedure u upravljanju gotovinskim novčanim sredstvima kao što su poslovi uplata i isplata, poslovi provere ispravnosti novčanica, postupci u vezi sa viškovima i manjkovima sredstava te postupci čuvanja i otvaranja gvozdene kase u banci.


1. Koje vrste poslova sa stanovništvom postoje u poslovnim bankama? 2. Šta predstavlja namenska štednja u bankama? 3. Po čemu je karakteristična premijska štednja u bankama? 4. Koji su modeli rentne štednje i njihove sličnosti i razlike? 5. Šta su to “svip i nip” aranžmani u bankama? 6. Koje su to vrednosti koje se čuvaju u trezoru? 7. Kojes u razlike između trezora i blagajne? 8. Šta su to depo poslovi? 9. Koji su to ovlašćeni menjači u domicilnim prilikama?


VIII UNUTRAŠNJI, MEĐUNARODNI I ELEKTRONSKI PLATNI PROMET

Cilj poglavlja je - upoznavanje sa osnovnim odrednicama unutrašnjeg i međunarodnog platnog prometa zajedno sa elektronskim platnim prometom kao neutralnim bankarskim poslom. Najpre se objašnjavaju pojmovi svih vrsta platnog prometa a zatim se daju njihove definicije i klasifkacije. Naročita pažnja, posvećena je nosiocima i učesnicima platnog prometa kao i instrumentima platnog prometa i instrumentima plaćanja. Objašnajva se i obrađuje pojam klirinških ili SMP plaćanja kao i sistem RTGS. U međunarodnom platnom prometu, objašnjavaju se vrste sistema međunarodnih plaćanja, instrumenti plaćanja kao i sama organizacija međunarodnog platnog prometa. Na kraju se daje prikaz elektronskog platnog prometa sa elktronskim novcem i elektronskim sistemima plaćanja.

Ključne reči: platni promet, unutrašnji platni promet, platni promet sa inostranstvom, instrumenti platnog prometa, instrumenti plaćanja, ček, menica, garancija, akreditiv, nostro i loro doznake, platna kartica, elektronski novac, POS terminal, ATM uređaj, SWIFT.

1. PLATNI PROMET I NJEGOVE KARAKTERISTIKE

Platni promet (engl. payments, payment operations, money transfers) predstavlja zbir svih gotovinskih i bezgotovinskih plaćanja u jednom vremenskom periodu između domicilnih pravnih i fizičkih lica kao i između domicilnih i stranih pravnih i fizičkih lica sa svim mogućim oblicima i instrumentima plaćanja. To znači da su osnovni subjekti platnog prometa fizička i pravna lica koja stupaju u određene finansijske odnose izmirivnja obaveza i naplate potraživanja bez obzira na osnovu uspostavljanja tih odnosa. Sam proces izvršenja tih transakcija obavljaju banke za sebe i za svoje klijente kako u zemlji tako i u inostranstvu.

Uslov za kvalitetno funkcionisanje funkcije platnog prometa jeste dobra organizacija, uz istovremeno poštovanje principa efikasnosti i ekonomičnosti kojom se omogućava društvena reprodukcija, povećava opšta likvidnost i doprinosi smanjenju obima korišćenja kredita uopšte. Zato ulaganje u razvoj platnog prometa


treba da je u funkciji stalnog evoluiranja i usavršavanja pre svega njene organizacije, a zatim modela i oblika instrumenata plaćanja.

Cilj funkcije platnog prometa jeste brzo i efikasno izmirivanje obaveza, odnosno brza i efikasna naplata potraživanja što je čini veoma važnom karikom u uspešnom funkcionisanju ne samo finansijskog nego i celokupnog ekonomskog sistema jedne zemlje što ima značajan uticaj i na finansijsku stabilnost zemlje. Svaki poremećaj u funkcionisanju platnog prometa može da proizvede prekid u izmirivanju obaveza i naplati potraživanja učesnika u platnom prometu, odnosno izaziva poremećaj u likvidnosti jedne banke što neminovno izaziva negativnu reakciju više drugih banaka, i na taj način dolazi do opšte blokade izmirivanja obaveza i naplate potraživanja u sistemu. Događa se, dakle, kontaminacija finansijskog sistema i sistema platnog prometa i posmatrano kroz vreme, kada postoji verovatnoća da jedna banka ima problema u likvidnosti, da je velika verovatnoća da se te teškoće prenesu i na druge banke, odnosno najpre na banke u sistemu, u holdingu, a zatim i na banke u regionu, pa i šire.

Da ne bi često dolazilo do ovakvih problema u platnom prometu, treba da postoje modeli i tehnike njihovog sprečavanja, odnosno potrebno je da u ukupnom finansijskom sistemu postoji koordinacija regulatornih organa u nadzoru i kontroli funkcionisanja banaka, finansijskih tržišta i sistema platnog prometa, jer svaka banka mora da obezbedi da se novčana sredstva klijenata što pre transferišu u skladu sa njihovim nalozima i na taj način onemogući izvesne negativne posljedice po subjekte u sistemu platnog prometa.

Subjekti platnog prometa danas raspolažu brojnim mogućnostima korišćenja savremenih instrumenata plaćanja koji ispunjavaju određene zahteve organizacije platnog prometa. U tom smislu, potrebno je da se pridržavaju dosledne primene zakonskih propisa, pravilnog izbora oblika, načina i instrumenta plaćanja tj. pravilnog ispostavljanja naloga na plaćanje i pravovremenog podnošenja naloga platnog prometa na naplatu. Izvršenje naloga platnog prometa zavisi i od vrste sistema platnog prometa koji se obavlja, tj. zavisi od toga da li se radi o unutrašnjem ili međunarodnom ili o gotovinskom ili bezgotovinskom ili se pak radi o posrednom ili neposrednom platnom prometu, o čemu će biti reči u narednom poglavlju ovoga rada.

2. KLASIFIKACIJA PLATNOG PROMETA

Platni promet može da se klasifikuje na više načina, u zavisnosti od kriterijuma po kojima se klasifikuju. Najčešći kriterijumi klasifikacije su:

- mesto, - način i


- vrsta platnog prometa. Kriterijum mesta izvršenja, odnosno mesta gde su subjekti koji učestvuju u platnom prometu, klasifikuju ga na: unutrašnji i međunarodni. Unutrašnji platni promet (domicilni) podrazumeva sva plaćanja koja se obavljaju u okviru granica jedne zemlje, sa nacionalnom ili domaćom valutom, a međunarodni platni promet podrazumeva sve transakcije plaćanja koje se obavljaju između subjekata koji se nalaze u dvije ili više država u deviznim sredstvima ili u ino valuti. Ovo je ujedno i najvažnija klasifikacija platnog prometa koja je regulisana Zakonom o platnom prometu129 o kojoj ćemo detaljnije govoriti u narednom delu ovoga rada.

Prema načinu na koji se obavlja izmirenje obaveza i naplata potraživanja, odnosno prema načinu izvršenja platnog prometa, platni promet se klasifikuje na neposredni i posredni. Razlika između ova dva je u uključivanju ili ne uključivanju još jedne ili više strana u samom odvijanju procesa platnog prometa. To podrazumeva da se plaćanje obaveza i naplata potraživanja odvija direktno između poverioca i dužnika, dok kod posrednog platnog prometa u taj proces su uključene i finansijske institucije (banke), jedna ili više njih, preko kojih i pomoću kojih se izvršava takva transakcija.

Prema vrsti plaćanja, odnosno prema vrsti izmirenja obaveza i naplate potraživanja, platni promet može da bude gotovinski ili bezgotovinski. Gotovinski platni promet podrazumeva izmirivanje obaveza gotovinom (banknote i kovani novac), a karakterističan je uglavnom za mala ili sitna plaćanja i to naročito u maloprodaji i između stanovništva. Za razliku od njega, bezgotovinski platni promet predstavlja transfer žiralnih sredstava plaćanja ili prenos depozitnog novca, po kome se izmirivanje obaveza i naplata potraživanja vrši prenosom određenog novčanog iznosa sa jednog na drugi račun, odnosno sa računa dužnika na račun povjerioca. Ovakav vid prenosa sredstava podrazumeva odgovarajući softver, procedure kao i određene platne naloge koji se nazivaju bezgotovinski platni nalozi.

Pored gotovinskog i bezgotovinskog platnog prometa, postoji i platni promet koji je naročito vezan za zemlje tržišne privrede i koji je poznat pod nazivom polugotovinski platni promet. Ovaj vid platnog prometa predstavlja u stvari transformaciju gotovinskih sredstava plaćanja u žiralni novac i žiralni novac u gotovinu. Kada su ovakve transakcije učestale ili se ostvaruju u visokim vrednostima, mogu da nastanu kao rezultat raznih vrsta zloupotreba i protiv zakonitih radnji. Kao treći vid platnog prometa, regulisan je i kontrolisan posebnim zakonskim propisima.130

129 Zakon o platnom prometu, Službeni list SRJ br. 3/02, 5/03, Službeni glasnik RS br. 43/04, 62/06, Odluka o

načinu obavljanja platnog prometa preko novčanog računa Centralnog registra, depoa i kliringa HOV. 130 Zakon o sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma, Službeni glasnik RS br. br. 20/09, 72/09 i 91/10.


Prema tome, platni promet prema vrsti plaćanja može da bude bezgotovinski na koji se odnosi više od 90% ukupnog platnog prometa, dok ostatak od cca 10% platnog prometa, odnosi se na gotovinski koji se vrši gotovim novcem i polugotovinski platni promet koji se vrši surogatima novca i gde se gotovina pojavljuje ili na samom početku ili na kraju procesa plaćanja.

3. SUBJEKTI PLATNOG PROMETA

Subjekti platnog prometa su različiti, imaju različite uloge u tom procesu jer jedni izmiruju obaveze, drugi naplaćuju svoja potraživanja dok treći posreduju u tim transakcijama, tako da mogu da se klasifikuju na:

- nosioce platnih transakcija i - zainteresovane učesnike platnih transakcija.

Zakonom o platnom prometu utvrđeno je da su nosioci platnog prometa:

- Narodna (centralna) banka, - poslovne banke, - ovlašćeni agenti i - preduzeća PTT saobraćaja.

Zainteresovani učesnici u platnom prometu su:

- pravna lica, - preduzetnici i - fizička lica.

Svi zainteresovani učesnici platnih transakcija, transakcije plaćanja vrše preko računa kod nosilaca platnog prometa a sami poslovi platnog prometa obuhvataju:

- otvaranje, vođenje i gašenje računa učesnika platnog prometa, - izradu i dostavljanje naloga za plaćanje, - prijem i kontrolu naloga za plaćanje, - izradu i evidentiranje podataka iz naloga za plaćanje, - praćenje likvidnosti učesnika i nosilaca platnog prometa, - izveštavanje učesnika u platnom prometu, - međubankarski obračun i kliring plaćanja, - reklamacije i isporuke nastalih grešaka i - arhiviranje dokumenata platnog prometa.


U organizaciji platnog prometa, poslovi nosilaca platnog prometa jasno su definisani tako da za poslove koje treba da obavljaju potrebno je da ispune određene uslove:

- da imaju otvoren račun kod centralne banke, - da poslove vode u skladu sa propisima, - da uspešno posluju i da održavaju likvidnost, - da vode ažurno i uredno knjivodstvo računa svojih klijenata - da raspolažu sa savremenom IT i IS za obavljanje platnog prometa, - da o svom radu i IT i IS imaju pozitivno mišljenje eksterne revizije i - da raspolaže odgovrajućim kadrovskim potencijalom za obavljanje

poslova platnog prometa.

Pri tome nosioci platnog prometa, moraju da poštuju principe vezane za:

- poštovanje propisa, - primenu međunarodnih standarda, - sigurno i racionalno transferisanje novčanih sredstava između

učesnika platnog prometa, - jedinstvenosti komunikacione mreže za prenos novčanih sredstava i - primenu jedinstvenih instrumenata platnog prometa.

Pored navedenog, svaki platni sistem u svakoj zemlji, mora da sadrži tri osnovna elementa a to su:

- autorizacija i inicijalizacija plaćanja, - razmena instrumenata plaćanja između banaka koje učestvuju u

transferu novčanih sredstava (kliring kod neto obračuna) i - plaćanje - poravnanje (engl. setltlement) između banaka učesnica u

prenosu novčanih sredstava (banka klijenta koji ima obavezu nadoknađuje banci koji ima potraživanje).

Nosioci platnog prometa imaju obavezu i da primene principe platnih sistema Banke za međunarodno poravnanje iz Bazela koji se odnose na saradnju centralnih banaka i brži protok međunarodnih finansijskih transakcija. Ti principi se odnose na potrebu da platni sistem:

- ima pravni osnov, - ima jasne procedure i pravila, - ima jasno definisane procedure za kreditnim i rizikom likvidnosti, - treba da obezbedi trenutni finalni obračun na dan valute (dospeća) a

najkasnije na kraju radnog dana, - treba da je baziran na multilateralnom obračunu i da obezbeđuje

obračun učesnicima platnog prometa najkasnije na kraju radnog dana, - obračun vrši u novcu,


- treba da ima visok stepen sigurnosti i operativne pouzdanosti (procedure za vanredne situacije),

- treba da obezbedi različite načine plaćanja, - treba da ima objektivne i javno dostupne kriterijume i - treba da je upravljiv na kvalitetan i odgovoran način što je osnovni

zadatak centralne banke.

Kada su u pitanju ostali učesnici u platnom prometu, odnosno, pravna lica i preduzetnici, za otvaranje računa kod banke podnose zahtjev sa odgovarajućim prilozima, propisanim Zakonom o platnom prometu:

- rešenje o upisu kod Agencije za privredne registre ako je za njih registrvanje predviđeno ili akt nadležnog organa o osnivanju, ako nisu osnovani neposredno na osnovu zakona i ako registrovanje za njih nije propisano,

- obaveštenje organa nadležnog za poslove statistike o razvrstavanju po delatnostima, ako razvrstavanje vrši organ za poslove statistike,

- karton deponovanih potpisa lica ovlašćenih za potpisivanje naloga radi raspolaganja sredstvima sa računa,

- ažurnu listu o svim do sada otvorenim računima kod drugih nosilaca, koje je potpisalo ovlašćeno lice,

- overu potpisa lica ovlašćenih za zastupanje na propisanom obrascu.

Pravna lica i preduzetnici mogu otvoriti podračun za deo pravnog lica, pri čemu uz zahtev prilažu zakonom propisanu dokumentaciju. Nakon otvaranja računa, banka sklapa ugovor o otvaranju računa i obavljanju platnog prometa, formira dosije učesnika i obaveštava centralnu banku na propisan način.

3.1. CENTRALNA BANKA KAO NOSILAC PLATNOG PROMETA

Klasični tip centralne banke predstavlja osnovnu i jedinu monetarnu vlast na monetaranom i valutnom prostoru koji pokriva svojim poslovanjem. Njena značajna uloga u svakoj nacionalnoj privredi proizilazi iz ovlašćenja koje na nju prenose državni organi.

Obim tih ovlašćenja u uskoj je vezi sa razvijenošću finansijske infrastrukture u konkretnoj zemlji kao i od vrste monetrane vlasti, tako da ukoliko je u pitanju klasični tip centralne banke, to je veći uticaj centralne banke na poslovanje poslovnih banaka i uređenje odnosa na finansijskom tržištu, za razliku od monetarne vlasti karensi borda (cuurency board) ili valutnog odbora gde su joj ovlašćenja i uticaj na rad poslovnih banka mnogo manji. Sa širokim ovlašćenjima u


koncipiranju i sprovođenju kreditno-monetarne, emisione i devizne politike, paralelno stoji i odgovornost za sve preduzete mere iz njene nadležnosti. Kada je u pitanju uticaj na platni sistem, centralna banka se smatra vlasnikom RTGS sistema (zaduživanje i odobravanje računa u centralnoj banci u realnom vremenu) i zato je njena uloga da uspostavi monetarnu i finansijsku stabilnost, odnosno da ostvari uticaj na ukupnu ekonomsku situaciju u zemlji.

Centralna banka u platnom prometu može da se pojavi:

- kao član i korisnik platnog sistema, - kao institucija koja obezbeđuje usluge plaćanja i - kao čuvar javnih interesa.

Kao član platnog sistema, centralna banka je jedan od nosilaca platnog prometa koji prima uplate i vrši plaćanje za klijente koji imaju kod nje otvorene račune. Centralna banka kao imalac računarske mreže i softvera obezbeđuje usluge bankama kod prijema i slanja naloga za plaćanje za njihove klijente. Ona organizuje platne klirinške i obračunske sisteme u okviru kojih izvršava naloge za kliring i obračun međubankarskih plaćanja, uključujući i plaćanja čekom, platnom karticom i drugim instrumentima plaćanja. Pored toga, upravlja gotovinskim tokovima obezbjeđujući smeštaj, čuvanje i distribuciju gotovog novca i obavljanje blagajničko-trezorskih poslova. S ciljem obezbeđivanja usluga plaćanja, Centralna banka donosi odluke, operativna pravila i procedure kojima do detalja uređuje način obavljanja platnog prometa.

Kao korisnik platnog sistema centralna banka koristi platni sistem pri svakom transferu sredstava tako što ga koristi kao i bilo koje drugo pravno lice, za razne uplate i usplate u korist i na teret računa. Ona platni sistem koristi i za operacije na otvorenom tržištu kada zatvara plaćanja za obavze po državnim dužničkim hartijama od vrednosti.

Uloga centralne banke kao čuvara javnih interesa ogleda se kroz funkciju nadzora i regulatora. Centralna banka vrši on sajt i of sajt (engl. on site, off site) kontrolu, odnosno kontrolu dokumentacije i raznih izvještaja koje banke moraju da joj dostavljaju, ali i neposrednim uvidom u dokumenta i podatke u konkretnoj banci, odnosno drugoj finansijskoj instituciji. Ova kontrola prvenstveno obuhvata kontrolu pravilnosti otvaranja, vođenja i gašenja računa klijenata, izvršavanja i evidentiranja transakcija plaćanja, korišćenja jedinstvenih instrumenata platnog prometa, poslova vezanih transakcije gotovim novcem, kao i kontrolu drugih poslova platnog prometa regulisanih propisima.

Centralna banka u platnom prometu obavlja i usluge plaćanja zajedno sa sledećim poslovim:

- vodi račune poslovnih banaka, - obavlja međunarodni kliring, - upravlja tokovima gotovine,


- vodi žiro račun države, - prati likvidnost banaka, - obavlja međubankarski obračun čekova po tekućim računima, - uspostavlja i održava informacionu mrežu finansijskog sistema, - stara se o razvoju i unapređenju platnog prometa, - unapređuje i organizuje platne klirinške i obračunske sisteme, - pruža usluge bankama pri prijemu i slanju naloga za plaćanje, - objedinjuje podatke o platnom prometu i stanju u platnom prometu - donosi propise o platnom prometu i - obavlja poslove kontrole platnog prometa.

Uloga centralne banke u platnom prometu nije u svim zemljama postavljena na isti način. Negde centralne banke imaju veću ulogu u obezbeđivanju funkcionisanja platnog prometa, u drugima je njihova uloga veća u procesu njegovog regulisanja dok je kod nekih uloga centralne banke minimalna. Bez obzira na razlike, funkcionisanje platnih sistema je tesno povezano sa dva ključna cilja svake centralne banke - sa monetarnom i finansijskom stabilnošću. Zbog toga, kada je reč o platnom sistemu, centralna banka mora da vodi računa o više aspekata i uloga u kojima se pojavljuje. Najpre, ona i sama preko platnog prometa obavlja određene transakcije koje se odnose na kreiranje ili povlačenje nočane mase što je u direktnoj vezi sa ostvarivanjem osnovnih ciljeva monetarne politike. Pored toga, kao učesnik u platnom prometu i centralna banka izvršava određene obaveze prema svojim komitentima i od njih naplaćuje svoja potraživanja.131

3.2. POSLOVNE BANKE KAO NOSIOCI PLATNOG PROMETA

Poslovne banke predstavljaju najvažniji sastavni deo bankarskog sistema i pored centralne banke, predstavljaju najzanačajnije nosioce platnog prometa svake zemlje. Poslovne banke vrše:

- međunarodni platni promet (putem SVIFT sistema a preko računa domaćih banaka otvorenih u inostranim korespondentskim bankama),

- međubankarski platni promet (preko RTGS sistema i žirokliring sistema centralne banke) i

- interni platni promet (između klijenata iste banke).

Za obavljanje unutrašnjeg platnog prometa svaka poslovna banka mora da ima licencu izdatu od strane centralne banke koja predstavlja dokaz da je poslovna banka tehnički, organizaciono i kadrovski osposobljena za obavljanje poslova

131 Dr A. Živković, Dr R. Stanić R., Dr B. Krstić, Bankarsko poslovanje i platni promet, Ekonomski fakultet Beograd, Beograd, 2006, str. 312.


platnog prometa. Zakonom o platnom prometu, svakom pravnom i fizičkom licu, dozvoljeno je da ima više računa u jednoj banci kao da ima i račune u više poslovnih banaka. Zato je svaka poslovna banka u situaciji da može da prati svoje poslovanje sa svakim klijentom pojedinačno u realnom vremenu čime može da razvija konkurenciju i da tako lakše i brže obezbedi nove klijente. Pri tome klijenti banke mogu da sa bilo koje lokacije (radno mesto, kuća, inostranstvo) ili bilo kojim sredstvom (mobilni telefon, internet), obave predviđeni posao sa bankom uz maksimalnu diskreciju i trenutno.

3.3. PREDUZEĆA PTT SAOBRAĆAJA

Pored Centralne banke, poslovnih banaka i drugih finansijskih organizacija, kao nosioci platnog prometa javljaju se i preduzeća PTT saobraćaja. Delokrug njihovog rada obuhvata:

- primanje uplata od fizičkih u korist računa pravnih i fizičkih lica koji se vode kod banaka i vrše isplate tim licima za račun klijenata,

- primanje uplate dnevnih pazara za račun klijenata, - primanje obračunavanja i naplate čekova po tekućim računima

građana i - obavljanje drugih poslova iz domena platnog prometa.

Uz ove poslove, preduzeća PTT saobraćaja imaju mogućnost obavljanja platnog prometa i za pravna lica kroz ulogu ovlašćenog agenta banke. Obezbeđivanje uloge agenta pruža preduzećima PTT saobraćaja široke mogućnosti kroz uključivanja u sistem platnog prometa:

- kao posrednika u komunikaciji - kroz pružanje određenih komunikacionih usluga zainteresovanim bankama,

- kao mjesto za prijem i slanje naloga za plaćanje - kroz mrežu šaltera pošta,

- upošljavanjem kadrova pošta na poslovima prijema i slanja naloga za plaćanje pravnih lica,

- kao posrednika za kliring i prenos podataka - kroz pružanje usluga prenosa podataka i drugih informatičkih usluga zainteresovanim bankama.

Prednosti koje pošte imaju u odnosu na druge potencijalne agente su, pre svega, razvijena mreža šaltera, kadrovski potencijali, kao i već postojeća razvijena telekomunikaciona i informatička struktura. Pošta postaje ovlašćeni agent banke za poslove platnog prometa sa pravnim licima po potpisivanju ugovora sa bankom i dobijanjem dozvole od centralne banke. Pravno lice koje želi da otvori račun,


predaje zahtev za otvaranje računa zajedno sa neophodnom dokumentacijom na šalteru pošte. Nakon provere formalne i suštinske ispravnosti, primljena dokumenata se šalju banci u kojoj se otvara račun za klijenta koja za svaki račun, u dogovoru sa klijentom i PTT-om određuje poštansku jedinicu (poseban organizacioni deo) u kojoj će svaki klijent podnositi instrumente platnog prometa i podizati izvode o promenama novčanih sredstava na računu.

4. UNUTRAŠNJI PLATNI PROMET, INSTRUMENTI PLATNOG PROMETA I INSTRUMENTI PLAĆANJA

Unutrašnji ili domicilni platni promet podrazumeva sva plaćanja koja se obavljaju u okviru granica jedne zemlje, sa nacionalnom ili domaćom valutom.

Domicilni platni promet se može razmatrati na dva načina i to:

- platni promet u užem i - platni promet u širem smislu reči.

Unutrašnji platni promet u užem smisli reči podrazumeva plaćanje obaveza i naplatu potraživanja između učesnika u platnom prometu koja se obavljaju posredno preko računa nosilaca platnog prometa dok unutrašnji platni promet u širem smislu obuhvata sva plaćanja unutar jedne zemlje, bez obzira da li se izvode uz posredovanje neke institucije ili se transakcije obavljaju mimo njih.

Sistem unutrašnjeg platnog prometa uključuje:

- platni sistem kliringa (neto obračun) čekova izdatih po tekućim računima građana gde se poslovna banka javlja u ulozi nosioca platnog prometa,

- platni sistem kliringa (neto obračun) izmirivanja obaveza u nacionalnoj valuti po osnovu izdatih platnih kartica gde se kao nosilac platnog prometa javlja centralna banka, odnosno njen poseban organizacioni deo koji se bavi procesuiranjem platnih kartica i

- platni sistem kliringa (obračun) i trgovine hartijama od vrednosti gde se u ulozi nosioca platnog prometa javlja centralna banka i centralni registar hartija od vrednosti.

Pored navedenog, unutrašnji platni promet poznaje i kategoriju prinudne naplate određenih potraživanja kao i međubankarski platni promet.


4.1. INSTRUMENTI PLATNOG PROMETA

Prinudna naplata se vrši na osnovu izvršnih rešenja poreskih, carinskih i sudskih organa kao i po osnovu naloga poverilaca po osnovu dospelih hartija od vrednosti i instrumenata obezbeđenja plaćanja. Izvrašava se na način da centralna banka putem nefinansijske poruke poslate SWIFT-om i posredstvom RTGS-a i kliring sistema, izadaje naredbu svim poslovnim bankama o blokadi računa nekog pravnog ili fizičkog lica od koga treba izvršiti prinudnu naplatu potraživanja po nekom od pomenutih izvršnih rešenja ili po zahtevu poverilaca.

Međubankarski platni promet obuhvata sve transakcije plaćanja koje se realizuju preko poslovnih banaka i njihovih klijenata posredstvom RTGS sistema i žiro kliring sistema centralne banke.

Klirinška plaćanja su sva plaćanja do određenog limita (npr. do 200.000,00 dinara u Srbiji) koja se izvršavaju u procesu neto poravnanja u određenom odloženom vremenu, dok RTGS (engl. Real Time Gross Settlement) sistem plaćanja obuhvata sva plaćanja koja se trenutno izvršavaju, u realnom vremenu, bez obzira da li su u pitanju velika ili mala plaćanja. RTGS plaćanja se smatraju i velikim plaćanjima jer se izvode porukom SWIFT formata. U zavisnosti od toga ko ko inicira nalog i kolika je vrednost plaćanja poruke mogu da budu u obliku:

MT 103 (klijent I banke izmiruje obavezu klijentu d II banke), MT 202 (I banka izmiruje obavezu II banci) i MT 102 (limitirana plaćanja inicirana od klijenta I prema klijentu II).

RTGS predstavlja osnovni način plaćanja a međusobno komuniciranje se obavlja putem poruka koje moraju da budu jasne, konkretne i ispravne i gde se transakcije obrađuju i izvršavaju samo do visine pokrića na obračunskom računu poslovne banke, svakim radnim danom. Obrasci koji se koriste prilikom sprovođenja transakcija izmirivanja obaveza i naplate potraživanja, odnosno obrasci koji se koriste za sprovođenje transakcija u korist ili na teret komitenta banke, predstavljaju instrumente platnog prometa. Instrumenti platnog prometa koje banke koriste radi bržeg, efikasnijeg i sigurnijeg poslovanja rezultati su uglavnom bankarske i komercijalne prakse i običaja koji se neguju u poslovnom svetu, jednobrazni su i obuhvataju obrasce kojima klijenti banaka raspolažu novčanim sredstvima evidentiranim na računima banaka. Jednoobraznost se ogleda kroz sadržaj osnovnih elemenata koji su istovetni, pravougaonog su oblika i jedinstvenih dimenzija s tim da se razlikuju u nazivu i serijskom broju obrasca.

Kao što se platni promet prema kriterijumu vrste plaćanja klasifikuje na gotovinski i bezgotovinski, tako se i instrumenti platnog prometa, prema istom kriterijumu klasifikuju na gotovinske i bezgotovinske instrumente platnog prometa.


Gotovinski instrumenti platnog prometa se sastoje od naloga za uplatu i naloga za isplatu dok se bezgotovinski instrumenti sastoje od naloga za prenos i naloga za naplatu.

Nalog za uplatu je instrument gotovinskog platnog prometa koji se koristi za uplate gotovog novca u korist računa, kao što su uplate na tekući račun npr. uplate dnevnog pazara, kao i kada građani izmiruju svoje obaveze i vrše druge uplate u korist računa koji vode kod banke. Štampa se na samokopirajućem papiru bele boje sa crnim linijama i sastoji se od dva primerka. Prvi primerak se overen od strane banke vraća uplatiocu, a drugi ostaje banci kao dokument na osnovu koga je izvršena uplata.

Elementi naloga za uplatu su: oznaka da je nalog za uplatu, poziv na broj odobrenja, račun primaoca, primalac, iznos, oznaka valute, svrha uplate, model i poziv na broj (odobrenja), šifra plaćanja i uplatilac.

Slika br. 23. Nalog za uplatu

Službenik banke popunjava datum valute, šifre plaćanja i podatke kojima overava uplatu, dok sve ostale elemente popunjava uplatilac gotovine.

Nalog za isplatu je takođe gotovinski instrument platnog prometa. Ovaj instrument koristi pravno ili fizičko lice kada podiže sredstva sa svog računa u gotovom novcu, ili kada na teret svog računa nalaže isplatu u gotovom novcu primaocu koji nema otvoren račun kod banke. Štampa se na samokopirajućem papiru bele boje sa crvenim linijama i sastoji se od dva primerka. Prvi primerak se vraća isplatiocu, dok drugi ostaje banci kao dokaz o osnovu izvršene isplate.

Elementi naloga za isplatu su: - oznaku da je nalog za isplatu,

- naziv isplatioca, - broj računa isplatioca, - naziv primaoca, - iznos, - oznaka valute,


- šifra plaćanja, - svrha isplate, - poziv na broj zaduženja, - broj modela poziva na broj zaduženja, - mesto i datum prijema, - potpis primaoca, broj lične karte i mesto izdavanja, - datum valute i - pečat i potpis isplatioca (overa).

Slika br. 24. Nalog za isplatu

Nalog za prenos je bezgotovinski instrument platnog prometa i koristi se kada dužnik nalaže banci da na teret njegovog računa prenese sredstva u korist računa poverioca, uz uslov da i dužnik i poverilac imaju otvorene račune kod iste ili različitih banaka. Pored toga, ovaj nalog se koristi za prenos sredstava sa jednog na drugi račun istog klijenta, kao i za evidentiranje istog iznosa sredstava u korist i na teret istog računa po osnovu izmirenja međusobnih novčanih obaveza kao što su cesija, kompenzacija, asignacija i druge. Nalog za prenos se štampa na papiru bele boje sa crnim linijama. Sastoji se od jednog primerka na osnovu koga se vrši zaduženje jednog i odobrenje drugog računa istog klijenta, kao i zaduženje i odobrenje istog računa. Na zahtev klijenta, banka izdaje potvrdu o prijemu naloga za prenos kao i potvrdu o izvršenju tog naloga.

Elementi naloga za prenos su:

- oznaku da je nalog za prenos, - način izvršenja naloga – hitno, - naziv poverioca – primaoca, - broj računa dužnika – nalogodavca, - iznos, - naziv dužnika – nalogodavca, - broj računa poverioca – primaoca, - oznaka valute, - šifra plaćanja, - svrha plaćanja,


- poziv na broj zaduženja, - broj modela poziva na broj zaduženja, - broj modela poziva na broj odobrenja, - datum valute, - mesto i datum prijema i - pečat i potpis dužnika (overa).

Slika br. 25. Nalog za prenos

Ukoliko banka utvrdi da nalozi nisu potpisani od strane lica ovlašćenih za raspolaganje sredstvima na računu banke, te da uz nalog nije podneta propisna dokumentacija, kao i u drugim slučajevima utvrđenih nepravilnosti, neće ih primiti na izvršenje.

Nalog za naplatu je takođe instrument bezgotovinskog platnog prometa kojim poverilac inicira da se izvrši naplata sredstava sa računa dužnika i to u skladu sa ovlašćenjem dobijenim od njega. Koristi se u slučajevima naplate dospelih hartija od vrednosti i drugih instrumenata obezbeđenja plaćanja, otvorenih akreditiva, kao i pri naplati provizije za usluge platnog prometa i drugim slučajevima. Štampa se na samokopirajućem papiru bele boje sa crvenim linijama. Sastoji se od dva primerka od kojih se prvi vraća poveriocu, a drugi zadržava banka kao osnov naplate, tj. zaduženja računa dužnika i odobrenje računa poverioca. Banka na zahtev klijenata izdaje potvrdu o izvršenom plaćanju.

Dužnik može da da ovlašćenje poveriocu da raspolaže sredstvima sa njegovog računa na osnovu menice, čeka, garancije, otvorenog akreditiva, ugovorenog ovlašćenja ili jednostranog pismenog ovlašćenja.132

132 Jednostrano pismeno ovlašćenje je obrazac koji sadrži osnovne podatke o dužniku i poveriocu (naziv i broj računa), osnov za zaduženje računa, pečat i potpis ovlašćenog lica dužnika kao i ovlašćenog lica u banci, iznos sredstava i dan dospeća, tj. dan kada poverilac može da zahteva naplatu sa računa dužnika. Pismeno ovlašćenje dužnik podnosi u dva primerka svojoj banci, koja ih overava i jedan primerak vraća dužniku, a drugi zadržava za svoje potrebe kao dokaz o datom ovlašćenju. Overeni primerak ovlašćenja dužnik dostavlja poveriocu čime mu daje pravo raspolaganja iznosom sredstava na svom računu. Kada dužnikova obaveza dosp na plaćanje, poverilac podnosi ovlašćenje svojoj banci zajedno sa nalogom za naplatu. Transfer zaduženja se zatim od banke poverioca dostavlja banci dužnika koja izvršava nalog sa računa dužnika ukoliko poseduje primerak ovlašćenja i ukoliko dužnik ima pokriće na računu.


Elementi naloga za naplatu su:

- oznaku da je nalog za naplatu, - naziv dužnika i broj računa dužnika, - naziv i broj računa poverioca – nalogodavca, - oznaku valute, - šifra plaćanja, - iznos, - svrha plaćanja, - poziv na broj zaduženja i broj modela poziva na broj zaduženja, - poziv na broj odobrenja, - broj modela poziva na broj odobrenja, - datum valute, - mesto i datum prijema i - pečat i potpis poverioca – nalogodavca.

. Slika br. 26 Nalog za naplatu

4.2. INSTRUMENTI PLAĆANJA

Osnovni predstavnici instrumenata plaćanja u unutrašnjem platnom prometu su čekovi, platne kartice i akreditivi a biće predstavljeni u narednom delu ovoga rada.

4.2.1. Ček

Ček je instrument plaćanja koji koriste pravna i fizička lica za isplatu gotovog novca na teret računa emitenta a koristi se i za bezgotovinsko izmirivanje obaveza. Izdaje se u zakonski propisanoj formi, u kojoj njegov emitent-izdavalac (trasant) daje nalog banci (trasatu), da na teret njegovog pokrića kod te banke


isplati određeni iznos novca korisniku čeka (remitentu), samom izdavaocu čeka ili bilo kojem donosiocu. Ček dakle nije više instrument platnog prometa, već instrument plaćanja na osnovu koga se ispostavljaju istrumenti platnog prometa.

Prema Zakonu o čeku, ček mora da sadrži sledeće elemente:

- oznaku da je ček, napisanu u samom slogu isprave, - bezuslovni uput da se plati određena svota novca iz trasantovog

pokrića, - ime onoga koji treba da plati (trasat), - mesto gdje treba platiti, - označenje dana i mesta izdavanja čeka, - potpis onoga ko je ček izdao (trasant).

Svaka isprava u kojoj nedostaje bilo koji od osnovnih elemenata, ne može da se smatra čekom. Ček može da se trasira samo na banku ako je plativ u zemlji, a ukoliko je plativ u inostranstvu, može i na druga lica. U slučaju da mesto plaćanja čeka nije izričito određeno, smatra se da je to ono mesto koje je označeno pored trasatovog imena. Ček u kome nije navedeno mesto izdanja, smatra se da je to u mestu koje je navedeno pored imena trasanta.

Ček se sastoji iz jednog primerka, koji ostaje kod banke kao dokument za zaduženje računa trasanta. Deo čeka koji se zove talon, zadržava izdavalac čeka i služi kao evidencija o izdatim čekovima, da se zna kojem je remitentu izdat, kog datuma i na koji iznos.

Ček kao instrument plaćanja može da glasi:

- na ime, - po naredbi i - na donosioca.

Ček na ime je svaki ček na kome je označeno ime korisnika, jer ukoliko pored imena korisnika stoji „na donosioca“ ili bilo koji drugi izraz koji znači isto, onda je u pitanju ček na donosioca. A ček na donosioca je i svaki ček na kome nije označeno ime korisnika tj. remitenta. Ček po naredbi, ispred imena korisnika, sadrži klauzulu ''po naredbi,'' što znači da ček može da se isplati korisniku naznačenom na čeku ili po njegovoj naredbi nekom drugom licu.

U momentu izdavanja čeka, izdavalac čeka mora da ima pokriće na računu, jer se izdavanje čekova bez pokrića tretira kao krivično delo i kažnjava po zakonu kao prevara.

Prenos čeka može da se vrši:

- indosamentom, - cesijom i - običnom predajom.


Ček se prenosi ugovorom, odnosno građansko-pravnom cesijom samo ukoliko na njemu ne postoji klauzula „ne po naredbi,“ dok se običnom predajom prenose čekovi na donosioca. Svi ostali čekovi mogu da se prenose indosamentom koji mora da bude bezuslovan i potpun, što znači da se odnosi na celokupan iznos naznačen na čeku.

Prema kriterijumu forme indosamenti se klasifikuju na:

- pune, - blanko i - rekta-indosamente.

Puni indosament treba da sadrži ime lica na koje se ček prenosi (indosatar) i potpis lica koje ga prenosi (indosanta). Ovim indosamentom ček na donosioca može da se pretvori u ček na ime ili u ček po narebi.

Blanko indosament sadrži samo potpis indosanta tako da je dalje prenošenje čeka moguće običnom predajom.

Rekta-indosament podrazumeva klauzulu „ne po naredbi“ i potpis indosanta, što znači da se ček može preneti na drugoga samo putem cesije, tj. građansko-pravnog prenošenja.

Kod čekova kao i kod menica javlja se i pojam avala, tj. izjave jednog lica (avaliste) koje svojim potpisom na čeku garantuje isplatu određenog iznosa. Ovu vrstu obezbeđenja plaćanja može da da svako pravno i fizičko lice pa i ono koje je ček izdalo, izuzev trasata, čiji aval, ne bi mogao da ima bilo kakvo pravno dejstvo. Aval takođe može da bude pun i blanko. Pun sadrži ime lica za koje se daje aval i potpis avaliste, dok kod blanko avala postoji samo potpis avaliste.

Ček se plaća po viđenju i ukoliko je vreme dospeća na njemu drugačije određeno, takva isprava se ne smatra čekom. S obzirom da je njegovo dospeće „po viđenju“ i da je zabranjeno njegovo akceptiranje, takva izjava ne bi imala pravnog dejstva, jer se prezentovanje čeka vrši samo u cilju njegove isplate.

Prilikom isplate čeka, banka naročito vodi računa o tome da ček nije falsifikat, jer sama snosi odgovornost ukoliko isplati takav ček. Ček se podnosi na naplatu u određenom zakonskom roku koji je utoliko duži što je udaljenije mesto izdavanja. Tako da, ukoliko je mesto izdavanja i plaćanja isto, rok za podnošenje čeka za naplatu je osam dana, a ako su mesta različita, rok je petnaest dana. Ček može da se podnese na naplatu banci kod koje se vodi račun dužnika i na čiji teret je izdat ček, neposredno ili putem pošte. Prilikom isplate, trasat može da zahteva da mu imalac čeka preda ček sa potvrdom na njemu, da je isplaćen. Ako za izvršenje primljenog čeka nema dovoljno sredstava na računu trasanta, a podnosilac čeka se prethodno nije izjasnio da odbija njegovu delimičnu isplatu, banka isplaćuje ček do visine raspoloživih sredstava na računu transanta. Banka takođe ima pravo da zahteva da se delimična isplata zabeleži na čeku i da se izda potvrda na isplaćenu vrednost.


Ček može da se i opozove, odnosno da se zabrani njegova ispalta u slučaju kada protekne rok koji je određen za podnošenje čeka na isplatu ili ako trasant neposredno pošalje ček trasatu koji glasi na ime ili po naredbi sa naređenjem da ga isplati licu označenom na čeku, a opoziv stigne trasatu pre nego što je to naređenje izvršeno. Banka kao trasat, je u obavezi da isplati ček ukoliko nema opoziv i po isteku roka naplate. Po isteku ovoga roka, imalac čeka je lišen prava regresa, tj. podnošenja čeka na naplatu izdavaocu ili ostalim čekovnim dužnicima u slučaju da banka ne isplati ček delimično ili u celini. Imalac čeka može da vrši regres protiv trasanta, indosanata i avaliste ukoliko je odbijena isplata čeka koji je podnesen na vreme. Podnošenje na isplatu i neisplata mora da bude utvrđena javnom ispravom („protest zbog neisplate“') ili potpisanom trasatovom izjavom na čeku da odbija njegovu isplatu sa navođenjem datuma kada je ček podnet na naplatu. Izjava se unosi u registar protesta u protestnom roku o čemu protestni organ stavlja potvrdu na čeku, tj. njegovom prilogu-alonžu. Protest zbog ne isplate mora da se podigne pre nego što proteče rok za podnošenje na isplatu. Ako ček koji je podnet na isplatu poslednjeg dana roka za podnošenje ne bude isplaćen, protest može da se podigne prvog radnog dana koji sledi. Regresni zahtev imaoca čeka protiv trasanta i indosanata zastareva u roku od šest meseci od proteka roka za podnošenje na isplatu, a regresni zahtevi indosanata jednih protiv drugih i protiv trasanta zastarevaju za šest meseci od dana kada je indosant iskupio ček ili od dana kada je kod suda postupljeno protiv njega.

Imaoci čeka podižu čekovne tužbe da bi zaštitili svoja prava iz čeka. Regresna tužba se podnosi kada imalac čeka nije naplatio ček i pored preduzimanja zakonom određenih radnji. Umesto da podigne regresnu tužbu imalac čeka može da uz povraćaj čeka ostvari tražbinu koja je proistekla iz pravnog odnosa koji je bio osnov izdavanja ili prenosa čeka i to u redovnoj parnici protiv trasanta ili svoga neposrednog indosanta. Ostvarenje tražbine iz osnovnog odnosa, imalac čeka može da vrši i kada nisu ispunjeni uslovi za regres ili je ovaj zastareo. Međutim, u ovom slučaju, imaocu se od njegovog potraživanja odbija iznos štete koju je tuženi dužnik pretrpeo zbog neblagovremenog ili propuštenog podnošenja čeka. Kad više ne postoje uslovi za podizanje tužbe iz osnovnog posla, u čekovnom pravu može da se podigne tužba zbog neosnovanog bogaćenja. Ček koji je sa prednje strane precrtan sa dve paralelne linije koje idu iz donjeg levog u gornji desni ugao, naziva se barirani ček i smatra se instrumentom bezgotovinskog plaćanja jer se koristi za prenos novčanih sredstava sa računa nalogodavca - trasanta na račun korisnika – remitenta i može da se iskoristi samo na način da se podnese u banku na naplatu.

Precrtavanje bariranog čeka može da bude opšte i posebno. Precrtavanje je opšte, ako između paralelnih linija stoji samo „banka,“ što znači da nije imenovana jedna određena, tako da ček može da se naplati preko bilo koje banke. Ako je između ovih linija navedena određena banka koja treba da isplati čekovni iznos, precrtavanje čeka je posebno. Imalac takvog čeka može da ga naplati samo preko te


banke, ali ima pravo da odredi i neku drugu banku da tu naplatu izvrši. Opšte precrtavanje može da se pretvori u posebno, dok obrnuto nije moguće.

Trasant, kao i svaki imalac čeka, može da zabrani da se ček isplati u gotovom novcu u slučaju kada na prednjoj strani čeka ispiše, preko sloga, izraz ''samo za obračun''. U ovom slučaju, ček se naplaćuje samo putem obračuna sa trasatom ili sa licem koje ima račun kod trasata. Pomoću obračunskog čeka, trasant izdaje nalog trasatu (banci) da zaduži njegov račun za određeni novčani iznos, a u korist remitenta. Za razliku od drugih čekova, obračunski ček ne može biti izdat na donosioca, a s obzirom da se unešena klauzula ne može poništiti, obračunski ček ne može da se pretvori u gotovinski.

Sa stanovišta lica koje vrši plaćanje, ček je interesantan zbog vremenskog intervala od dana izdavanja čeka do dana zaduženja njegovog računa. Bezgotovinskim plaćanjem putem čeka izbegavaju se opasnosti krađe novca i habanja novčanica, a istovremeno, sredstva deponovana u banci se ukamaćuju. Međutim za imaoca, često postoji problem naplate zbog toga što izdavalac čeka može u trenutku naplate čeka da bude nelikvidan. Ovaj problem se rešava na različite načine kojima se garantuje isplata po čeku. Tako klijenti banke mogu da dobiju čekove koje su u suštini već platili, jer je za određeni iznos njihov račun unapred zadužen, odnosno blokirano je pokriće radi zaštite sigurnosti naplate čeka o roku dospeća. Pokriveni ček se izdaje po osnovu unapred izdvojenih sredstava na poseban račun kod banke. Ovaj ček izdaje banka kod koje se vodi račun, ali po prethodnom prenošenju odgovarajućeg iznosa sredstava sa njegovog tekućeg računa na poseban račun kod banke. Imaoci pokrivenih čekova mogu da ih podnesu na naplatu banci kod koje se vode njihovi računi, ili direktno banci kod koje se vodi račun izdavaoca čeka na čiji je teret ček izdat. Posle isteka roka od šest meseci od dana kada ček mora da se podnese na naplatu, banka odbija da ga isplati i na zahtev klijenta izvrši povraćaj prenetih sredstava na osnovu kojih je ček izdat na njegov tekući račun. Povraćaj prenetih sredstava može da se izvrši i pre odbijanja isplate pokrivenog čeka, ukoliko klijent podnese zahtev i priloži neiskorišćene pokrivene čekove radi njihovog poništenja. Na ovaj način korisnik čeka ima sigurnost njegove naplate, ali je zato izdavalac u mnogo nepovoljnijem položaju jer unapred izdvaja sredstva sa svog računa. Kao garancija isplate čeka mogu da se koriste i tzv. čekovne garantne kartice. Imalac čekova mora da ima i plastičnu karticu koju mu izdaje banka kao svom klijentu koju prezentuje zajedno sa čekom, čime se korisniku čeka garantuje isplata od strane banke isplatioca.


4.2.2. Platne kartice

Platna kartica je instrument bezgotovinskog načina plaćanja i instrument za podizanje gotovog novca kod izdavaoca kartice ili preko bankomata. To je mali komad plastike koji sadrži neko sredstvo za identifikaciju (potpis ili sliku), što omogućava osobi na koju kartica glasi da je koristi za navedene namene.

Postoje neki osnovni termini u vezi sa platnim karticama čiji opisi i značenja su:

- autorizacija, koja predstavlja čin odobrenja transakcije platnom karticom nekom trgovcu od strane banke koja je izdala karticu,

- autorizaciona šifra, predstavlja šifru koju dodeljuje banka koja izdaje kartice prilikom njihove prodaje, a koja pokazuje da je data transakcija autorizovana,

- bankarska kartica, predstavlja karticu koju je izdala neka banka. Viza (engl: Visa) i Master kard (MasterCard) su bankarske kartice dok Ameriken ekspres (American Express) i Dajners (Diners) nisu,

- elektronsko „prevođenje“ podataka, predstavlja unos i obradu računa elektronskim putem. U momentu kupovine karticom, trgovac dobija autorizaciju prodaje, da bi nakon isteka radnog vremena on „preveo“ podatke sa računa u elektronski oblik i poslao podatke iz POS terminala na obradu. Trgovci koji nisu osposobljeni za elektronsku obradu računa, već tu obradu vrše ručno, na kraju radnog dana nose sve račune u svoju poslovnu banku,

- trgovački diskont, predstavlja procenat od maloprodajne cene koji trgovac plaća, u vidu provizije, poslovnoj banci za obradu transakcija kreditnim karticama. Ova provizija je obično veća od provizije za razmenu, koju poslovna banka plaća banci koja emituje kartice i

- da trgovački status dobija neko preduzeće kada dobije ovlašćenje od strane neke poslovne banke, nezavisne prodajne organizacije ili druge finansijske institucije da prima kreditne kartice.

Platne kartice se mogu klasifikovati po raznim kriterijumima kao što su: kriterijumi njihovih funkcija, kriterijum karaktera odnosa sa bankom, kriterijum digitalnog zapisa i kriterijum lokaliteta. Najčešći kriterijum klasifikacije platnih kartica izdatih od strane poslovnih banaka jeste, kriterijum; karaktera odnosa klijenta banke sa bankom koja mu izdaje karticu. Ta podela platnih kartica jeste podela na:

- debitne kartice, - kreditne kartice i - unapred plaćene kartice.


Debitna kartica omogućava vlasniku da direktno zaduži svoj račun kod banke. Vlasnik ove kartice posle kupovine nema period slobodnog kredita. To znači da komitent putem daljinskih komunikacionih veza povlači novac sa svog tekućeg računa kod banke, bez potrebe da fizički dođe u banku. Debitne kartice mogu se koristiti u trgovinskim radnjama koje su snabdevene POS terminalima ili bankarskim automatima (ATM).

S obzirom na činjenicu da se vlasnik debitne kartice, koji povlači novac ili vrši plaćanje za kupovinu roba ili usluga, odmah zadužuje na svom računu kod banke, debitne kartice su povoljne za prodavce, odnosno davaoce usluga, na čiji račun se takođe trenutno transferišu sredstva. Međutim, vlasnik debitne kartice ima mogućnost korišćenja sredstava samo do iznosa pokrića na svom računu kod banke. Pod određenim uslovima, debitne kartice mogu poslužiti i kao kreditne, ali je za to potreban poseban ugovor između banke koja je izdala i karticu prodajnog mesta.

Kreditne kartice sadrže određeni kreditni limit koji potrošač može koristiti prilikom kupovine robe ili povlačenja gotovine. To znači da je banka odobrila vlasniku kreditne kartice unapred određenu kreditnu liniju. Plaćanje kreditnim karticama može se vršiti svima onima koji su sa izdavaocem tih kartica stupili u ugovorenu obavezu da će pri njihovom prezentovanju davati imaocima robu ili usluge. Pri tome je vlasnik kreditne kartice dužan uz prezentaciju kreditne kartice da potpiše račun koji prodavac robe ili davalac usluga dostavlja izdavaocu kreditne kartice od koga vrši naplatu u ugovorenom roku. Klijent banke kome je banka izdala kreditnu karticu ima odvojen račun po kreditnoj kartici od njegovog tekućeg računa. On obično na mesečnoj osnovi dobija stanje na računu kartice u vidu izveštaja koji sadrži detaljne informacije o svakoj transakciji koja je načinjena karticom tokom obračunskog perioda na koji se izveštaj odnosi, uključujući i iznos eventualno obračunate kamate i drugih troškova. Pored toga, u izveštaju je posebno prikazan iznos koji treba da se uplati na račun kreditne kartice u cilju otplate iskorišćenog kredita kao i datum do kojeg uplatu treba da izvrši. Odobreni kredit, tj. dužnički saldo na tom računu može u celosti da se isplati na kraju meseca ili može da se isplati u ratama, pri čemu neizmireni dug prelazi u produženi kredit na koji banka naplaćuje kamatu. Pored toga, neke banke naplaćuju i godišnju taksu ili članarinu od vlasnika kartice. Postoji i obrnuto (revolving) kreditiranje. Klijent je na kraju obračunskog perioda dužan da plati samo određeni deo svog mesečnog zaduženja (obično je to 10-20% ukupnog duga), a ostatak dugovanja se prenosi u sledeći obračunski period. Na taj preostali dug banka zaračunava fiksnu kamatnu stopu.

Unapred plaćene kartice sadrže kompjuterski čip na koji se ’’ubacuje’’ iznos novca sa računa vlasnika kartice ili gotovinskom naplatom od njega. Na ovim karticama je uskladištena određena vrednost, odnosno unapred uplaćena sredstva


koja su na raspolaganju klijentu. Prilikom kupovine roba ili korišćenja usluga taj iznos se smanjuje korišćenjem terminala na prodajnim mestima.

Unapred plaćene kartice mogu da budu:

- jednonamenske platne kartice i - višenamenske platne kartice.

Jednonamenske kartice su obično jednokratne tako da se po iskorišćavanju na njima uskladištenih vrednosti ne mogu dopunjavati i ponovo koristiti. Primer takvih kartica su kartice telefonskih govornica, za parking, mobilne telefone itd.

Za razliku od prethodnih, višenamenske kartice se mogu dopunjavati i one se koriste kao opšte sredstvo plaćanja na mestima koja su snabdevena specijalnim terminalima. Unapred plaćene kartice predstavljaju jedan od oblika elektronskog novca. Ali ovde spadaju samo višenamenske unapred plaćene kartice, zbog toga što elektronski novac poseduje dve osnovne karakteristike: unapred plaćena novčana vrednost od strane vlasnika elektronskog novca i široka prihvatljivost te elektronske vrednosti u plaćanjima za niz roba i usluga. Prema tome, unapred plaćene kartice kojima se vrši samo jednonamenska plaćanja ne spadaju u koncept elektronskog novca. Da bi vlasnik elektronskog novca mogao da ga koristi za plaćanja, on mora predhodno da kupi određenu vrednost elektronskog novca u zamenu za konvecionalni novac. Kupovinom elektronskog novca on vrši plaćanje unapred, jer unapred kupuje željeni iznos elektronskog novca koji će kasnije da upotrebi za plaćanja, za razliku od debitnih kartica gde se plaćanje vrši sada i kreditnih gde vlasnik, plaćanja vrši kasnije.

Kod platnih kartica sigurnost je obezbeđena putem personalnog identifikacionog broja koji se sastoji od digitalnih znakova i ugrađen je na magnetnu traku ili čip, u zavisnosti od vrste kartice. Po ovom kriterijumu, kartice se klasifikuju na:

- kartice sa magnetnom trakom i - pametne kartice (smart kartice).

Današnja tipična kreditna kartica, pored otisnutih podataka o korisniku i izdavaču, sadrži i magnetni medij nanešen u obliku trake na površinu kartice. Ovaj medij, na koji se podaci zapisuju na sličan način kao na magnetnju audio traku, sadrži podatke vezane za korisnika kartice, poput ličnih podataka, broja računa ili PIN-a. Ti podaci se nanose u formatu koji je definisan međunarodno prihvaćenim standardom, a u zavisnosti od broja staze na traci, kojih na uobičajenoj magnetnoj traci ima tri. Međunarodna organizacija za standardizaciju ISO, donela je standarde koji se, s vremena na vreme, dopunjuju novim specifikacijama i usklađuju sa aktuelnim tehnološkim dostignućima i zahtevima korisnika. Standardima su definisane tačne dimenzije platnih kartica, položaj magnetne trake na kartici, kao i


sadržaj staza 1, 2 i 3. Platne kartice najčešće koriste samo stazu 2. Podatke sa magnetnog medija može da pročita uređaj pomoću kojeg se vrše transakcije.

Plastične kartice sa mikro čipom, nazivaju se pametnim ili inteligentnim karticama (engl. smart card, inteligent card). Ova kartica, koja po izgledu podseća na običnu kreditnu ili debitnu karticu, poseduje jedan detalj koji je odvaja od njih, a to je integrisano kolo ili čip. Čip je, u suštini, mikroprocesor sa memorijskim kapacitetima u kojima se pohranjuju informacije. Uz mogućnost memorisanja informacija, čip na pametnoj kartici takođe obrađuje informacije, što znači da su u njemu ugrađeni programi.

Platne karice uopšte, doživele su svoju primenu i na našim prostorima tako da se, prve domicilne (domaće) platne kartice u bivšoj Jugoslaviji pojavljuju krajem 60-tih godina prošlog veka. Platne kartice su bile uglavnom internacionalnog karaktera, a među njima najzastupljenije, bile su: „Eurocard“ firme Kompas iz Ljubljane, „Visa“ Jugobanke iz Beograda, „Diners club“ firme Generalturist iz Zagreba, „American express“ firme Atlas iz Dubrovnika.”133

Ono što posebno karakteriše domaće bankarstvo, u delu razvoja i novih tehnologija, jeste kopiranje i preslikavanje jednih od drugih ili blaže rečeno prilagođavanje novim ili najnovijim tehnologijama poslovanja. Za tako opisano ponašanje, po nama, postoji nekoliko razloga.

Jedan razlog ali veoma bitan, jeste borba sa konkurencijom ili borba za komitentima, klijentima, budućim deponentima ili izvorima sredstava.

Drugi razlog jeste, izvesna uslovljenost od dobavljača novih tehnologija, koji istu ili gotovo istu tehnologiju nude i plasiraju svim bankama. To je slučaj platnih kartica i određenih aplikativnih softverskih rešenja, koja nude u principu firme ili kompanije monopolisti134 u određenoj oblasti.

I treći razlog jeste, taj što npr. domocilne banke uglavnom nemaju svoje procesing centre ili IT centre gde se vrši informatička i računovodstvena obrada kartičarskog poslovanja, pre svega zato što se zna da su ti centri veoma skupi i nerentabilni za nivo i obim poslovanja koji ostvaruju u domicilnim uslovima. Zato još uvek, postoje banke koje kasne u obradi i ažurnom knjiženju poslovnih promena u tom domenu no, prinuđene su da nastave da posluju na takav način i u budućnosti sve do trenutka dok se ne dogode promene u tom sektoru u pozitivnom ili negativnom smislu te reči. U domicilnim uslovima, tek negde 2000. godine, počinje ponovno uvođenje inostranih platnih kartica u sistem plaćanja. MasterCard je bila prva, a zatim je uvedena Visa platna kartica, i to su najčešće vrste

133 Dr Nenad M.Vunjak i Dr Ljubomir Kovačević, Bankarstvo, bankarski menadžment, Proleter, Bečej,

Ekonomski fakultet, Subotica, 2006, str. 241. 134 Ukoliko bilo koja banka želi da ima poznate i širom sveta čuvene platne kartice tipa „Visa, Master Card,

American Express“ i sl. mora da se obrati vlasniku te kartice, domicilnoj kompaniji. Kada je softver u pitanju, tu su interesntna softverska rešenja iz bankarskog poslovanja i softveri platnog prometa.


bankarskih platnih kartica. Osnovne forme u kojima se pojavljuju obično su predstavljene kao: Viza elektron debitna kartica (Visa electron), Viza biznis ili poslovna kartica (Visa bussines), Viza klasična kartica (Visa classic), Viza zlatna kartica (Visa gold), Viza internet kartica(Visa internet) i Viza kreditna kartica (Visa credit card).

Viza elektron je debitna ili osnovna ili prva kartica koju poslovne banke izdaju obično na račun plate koja se prima preko te banke jer nosi broj tekućeg računa klijenta, fizičkog lica. Služi za podizanje gotovine na bankomatima, i šalterima banaka kao i za plaćanje roba u maloprodajnim objektima putem POS terminala u zemlji i inostranstvu. Može da se koristi samo do nivoa rapoloživih srdstava na tekućem računu klijenta.

Visa poslovna kartica, slična je Viza debitnoj po tome što može da se koristi do nivoa raspoloživih sredstava na transakcionom računu pravnog lica a izdaje se uglavnom vlasnicima i menadžerima pravnih lica i nije tako česta kao elektron. Pomoću ove kartice, mogu se plaćati usluge (hotelske, restoranske, reprezentacije, goriva, pokloni i sl.) kao i neke robe nižih vrednosti. Zašto? Zato što se za dobijanje ovakve kartice obično uslovlajva izdvajanje sredstava na poseban račun ili podračun pravnog lica, limitiran i uglavnom predviđen za usluge.

Viza klasična kartica predviđena je za fizička lica uz odgovarajuće uslove koje to fizičko lice treba da ispunjava (otvoren tekući račun, namenski devizni račun, položen depozit i sl.). Limit potrošnje, treba da je jednak stanju sredstava na tekućem računu, uključujući i gotovinski kredit (dozvoljeno prekoračenje). Na iznos dospelih a neizmirenih obaveza, banka zaračunava i naplaćuje odgovarajuću kamatu.

Viza zlatna kartica, se izdaje samo fizičkim licima koja imaju, pre svega materijalne mogućnosti a zatim i ugled i status u društvu a služi za izmirivanje obaveza za lične potrebe i podizanje gotovine kako u zemlji tako i u inostranstvu. Glasi isključivo na korisnika i ne može da se prenosi.

Viza internet kartica služi za izmirivanje obaveza za robe i usluge putem interneta a dobija se na osnovu već izdatih Vize elektron ili Vize biznis. Ova kartica još uvek nije u masovnoj primeni jer još uvek vlada veliko nepoverenje u nju u pogledu konačnog ishoda platnih transakcija.

Viza kreditna kartica je kartica kojom se odobrava kredit imaocu kartice a rok važnosti je rok povrata kredita. Istekom roka, kartica se obično reizdaje ukoliko je obaveza po kreditu i kamatama izmirena pre isteka roka važnosti kartice.

Master Card je platna kartica sa gotovo istim ili sličnim karakteristikama kao i Viza platna katica samo što je u pitanju drugo udruženje i što je nešto manje rasprostranjena od Viza kartice. I ovo je međunarodna platna kartica koja ima i formu, debitne, standard, kreditne i zlatne kartice.


Već smo pomenuli da Ameriken ekspres (American express) i Dajners (Diners) kartice nisu bankarske kartice jer ih ne izdaju banke nego firme Ameriken ekspres kompani (American express company) i Dajners kluba (Diners club) vlasništva više osnivača. Funkcionišu na sličan način kao bankovne kartice s tim što Ameriken ekspres nema nikakve limite i pruža neograničene mogućnosti korišćenja a dajners se stiče članstvom i statusom u društvu.

4.2.3. Akreditiv

Akreditiv je instrument plaćanja kojim klijent daje nalog banci kod koje ima otvoren račun da određena sredstva, uz određene uslove, stavi na raspolaganje određenom pravnom ili fizičkom licu kod iste ili druge banke. Akreditiv kao instrument plaćanja u zemlji može da bude običan, dokumentarni ili robni, opozivi i neopozivi i permanentni akreditiv.

Obični akreditivi su karakteristični po tome što isplata sume na koju glase nije uslovljena ispunjenjem određenih uslova.

Za razliku od njih, kod dokumentarnih akreditiva korisnik akreditiva mora da podnese banci odgovarajuću dokumentaciju da bi mogao da raspolaže njima. Znači da je ispunjenje akreditivne obaveze u ovom slučaju vezano za prezentaciju akreditivnih dokumenata. Njima korisnik akreditiva dokazuje da je postupio po dogovorenim uslovima. Koja dokumenta je dužan da podnese banci, određuje se u samom nalogu za otvaranje akreditiva. To mogu biti trgovačke fakture, razna otpremna dokumenta kao što su tovarni list, konosman, taloni otpremnica kojima se dokazuje izvršenje isporuke robe, kao i dokumenta o osiguranju i druga dokumenta koja se predvide u akreditivu.

Opozivi akreditiv je karakterističan po tome što mogu da se izmene uslovi njegovog korišćenja i može biti poništen bez prethodnog obaveštavanja i saglasnosti korisnika akreditiva. Ako je akreditiv neopoziv, nalogodavac ga ne može opozvati niti menjati dogovorene uslove bez prethodnog pristanka korisnika što ne znači da mogu neograničeno dugo da traju jer na svakom akreditivu mora da postoji oznaka roka njegovog trajanja. Opozivi akreditiv može da se označi određenim datumom ili oznakom da važi „do opoziva“ sa najdužim rokom važenja od jedne godine dok taj rok kod neopozivog akreditiva može da bude i duži od jedne godine.

Permanentni ili trajni akreditiv može da se obnavlja dnevno, nedeljno ili mesečno tj. sve do isteka roka trajanja. On je karakterističan po tome što se po iscrpljvanju akreditivnog iznosa ne gasi, već se automatski obnavlja tj. vraća na prvobitan iznos svakog dana, nedelje ili meseca. Prilikom njegovog otvaranja


nalogodavac određuje posle kog vremenskog intervala će da se obnovi, kao i rok njegovog trajanja. Kod permanentnih dnevnih akreditiva, banka koja je otvorila akreditiv na računu nalogodavca rezerviše nadeljni, odnosno mesečni iznos akreditiva uz obvaezno pridržavanje uslova korišćenja akreditiva i da dozvoljava isplate samo u ugovornim rokovima za podnete naloge samo do iznosa na koji je otvoren akreditiv. Klijent koji nije iskoristio celokupni akreditivni iznos u prethodnom roku, nema pravo korišćenja neiskorišćenog dela iznosa narednih dana. Kod permanentnog akreditiva, kao rok trajanja može da se odredi da važi do opoziva ili do određenog roka koji može biti duži od jedne godine.

Klijent koji zahteva otvaranje akreditiva, nalog akreditiva podnosi banci kod koje se vodi njegov račun, koji mora da bude potpisan od strane lica ovlašćenih za raspolaganje sredstvima sa računa klijenta. Banka po tom zahtevu otvara akreditiv na propisanom obrascu u četiri primerka gde prvi primerak ostaje banci nalogodavca, drugi predaje nalogodavcu, a treći i četvrti se dostavljaju banci korisnika akreditiva. Banka korisnik, treći primerak akreditiva zadržava za sebe, a četvrti primerak dostavlja korisniku akreditiva. Pri svakoj isplati sa akreditiva, korisnik na nalogu za isplatu upisuje broj akreditiva. Njegovo korišćenje sredstava po otvorenom akreditivu je identično korišćenju sredstava na računu, s tim što korisnik akreditiva ne može da izdaje barirane čekove ili naloge za naplatu na teret tih sredstava. Prilikom svake isplate korisnik akreditiva je dužan da podnese svoj primerak akreditiva da bi se na njemu upisao iskorišćeni iznos. Kada je u pitanju isplata po dokumentarnom akreditivu, tada banka najpre kontroliše da li je korisnik akreditiva podneo odgovarajuća dokumenta navedena u akreditivu. Kada se utvrdi da su svi uslovi ispunjeni, nalog se izvršava i banka korisnika akreditiva šalje dokumentaciju banci nalogodavca koja se na kraju dostavlja nalogodavcu. Kada se akreditiv iskoristi u celini, ili ako korisnik akreditiva pismeno obavesti svoju banku da ga više neće koristiti, dužan je da banci vrati svoj primerak akreditiva. Nakon upoređivanja isplata po akreditivu koje su evidentirane na poleđini akreditiva, jedan primerak se vraća banci kod koje je akreditiv otvoren. Nakon isplate akreditivnog iznosa ili istekom ugovorenog roka trajanja ili ispunjenjem uslova za prevremeno gašenje akreditiva koje nalogodavac predvidio u samom akreditivu, akreditiv se gasi s tim da se opozivi akreditiv može ugasiti bilo kada, opozivom banke ili nalogodavca.

4.3. OSTALI SPECIFIČNI INSTRUMENTI PLATNOG PROMETA

Ostali instrumenti platnog prometa koji mogu da imaju višestruku ulogu u platnom prometu jesu menice i garancije. Njihova višestruka uloga proizilazi iz


činjenice da mogu da budu u funkciji, instrumenata plaćanja, instrumenata obezbeđenja plaćanja kao i funkciji kreditnih instrumenata.

4.3.1. Menica

Menica je, pre svega, instrument ili sredstvo plaćanja kojim jedan subjekat (trasant) izdaje nalog drugom subjektu (trasatu), da u naznačenom vremenu i mestu isplati menični novčani iznos imenovanom subjektu (remitentu) u menici. Istovreno se obavezuje da i sam kao trasant izvrši isplatu novčanog iznosa remitentu, ako to ne učini subjekat kojem je nalog upućen.

Menica je uređena Zakonom o menici135 čija su pravila zasnovana na odredbama Ženevske konvencije o menici, odnosno na pravilima koja se primenjuju i u drugim državama sa kojima se naša država povezuje u prometu proizvoda, roba i usluga. Tekst i dimenzije jedinstvenog meničnog blanketa propisani su Odlukom o meničnom blanketu136 a koristi se za obezbeđenje plaćanja i za plaćanje, bez obzira na visinu meničnog iznosa. U domicilnim uslovima menični blanket štampa Narodna banka Srbije, a prodaje se po istoj ceni, nezavisno od toga na koju vrednost se popunjava menica i bez obaveze plaćanja poreza na dodatu vrednost.

Menica, kao instrument plaćanja i obezbeđenja plaćanja, u korišćenju ima tri osnovne funkcije:

- kao instrument plaćanja, - kao instrument obezbeđenja plaćanja i - kao kreditni instrument.

Menica kao instrument plaćanja predstavlja sposobnost menice da njenom imaocu da pravo da menicom plaća svoje obaveze prenošenjem prava iz menice na svog poverioca. Ako je poverilac za isporučenu robu ili uslugu od svog dužnika primio menicu sa određenim rokom plaćanja, do isteka roka za naplatu, on može menicom da vrši plaćanje svojih obaveza poveriocima putem indosamenta, odnosno prenosom prava iz menice na svog poverioca. Dakle, prenošenjem prava137

135 Službeni list FNRJ, br. 104/46 i 16/58, Službeni list SFRJ, br. 16/65, 54/70 i 57/89 i Službeni list SRJ br. 46/96. 136 Službeni list SRJ, br. 29/94 i Službeni glasnik RS, br. 39/04. 137 Indosiranjem menice vrši se prenos prava iz menice sa lica koje je menicu imalo, u posed lica kome ovaj izmiruje svoju obavezu. Taj prenos prava ne vrši se prenosom novčanih sredstava sa računa banke, već se prenosi samo pravo da menicu o roku njenog dospeća naplati lice kod koga se zatekla na dan njenog dospeća za naplatu. Dakle, preko računa lica koje prenosi prava iz menice i lica koje to pravo prima, izmiruju se obaveze iz prometa roba i usluga koje se ne registruju preko računa dužnika i poverioca. Zbog toga je odredbom člana 46. stav 4. Zakona o platnom promentu, propisano da se novčane obaveze izmirene neposredno pronosom prava iz menice, najmanje jedanput mesečno, po pravilu krajem meseca, evidentiraju preko računa. To znači da lica koja su


iz menice putem indosamenta sa jednog na drugo lice, omogućava se da se jednom menicom izvrši više plaćanja, odnosno da se menica od dana izdavanja pa do roka njenog dospeća za naplatu, koristi kao instrument plaćanja. Ukoliko na menici stoji klauzula „ne po naredbi,“ takva se menica ne može prenositi putem indosamenta. Prvi prenosilac menice prilikom njenog indosiranja, uvek je remitent, koji se pri indosiranju naziva indosant koji može da vrši prenos po menici tako što na poleđini meničnog blanketa upisuje odgovarjući tekst o prenosu prava na menicu i pravo iz menice.138

Menica kao instrument obezbeđenja plaćanja koristi se kada poverilac za isporučena robu ili odobreni mu kredit, zahteva od svog dužnika da mu preda popunjene menice na rok dospeća svake rate po kreditu. Ako dužnik ne plati određenu ratu, poverilac traži naplatu potraživanja podnošenjem menice na naplatu. Najčešći slučaj korišćenja menice za obezbeđenje naplate je kod potrošačkih i stambenih kredita, gde davalac kredita svoje potraživanje obezbeđuje menicom.

Menica kao kreditni instrument se koristi prilikom davanja kredita fizičkim i pravnim licima, kada se menica koristi kao osnovni dokument na osnovu kojeg poverilac vrši naplatu potraživanja od svog dužnika. Menica sadrži sve elemente koji su neophodni da se u propisanom roku naplati dospelo potraživanje od dužnika po datom kreditu a u nominalnu vrednost menice uključena je i kamata od dana kada je kredit pušten u tečaj do roka njenog dospeća, odnosno do roka određenog za njenu naplatu, odnosno ukupan, bruto iznos koji dužnik koristi kao kredit.

Dobra osobina menica kao instrumenta plaćanja je u brzini naplate potraživanja, jer njen imalac, nije dužan, da prilikom njene naplate dokazuje i osnov naplate. Zašto? Zato što je menica kao instrument plaćanja odvojena od pravnog osnova iz kojeg je nastala i zato što se kod menice ne vidi osnov po kojem dug potiče. Tako u slučaju tužbe, poverilac ne mora da dokazuje postojanje osnova, što značajno ubrzava naplatu potraživanja od meničnog dužnika. Sama činjenica da poseduje menicu na kojoj postoji bezuslovan uput da plati određenu svotu novca, predstavlja dokaz da je menični dužnik tu obavezu prihvatio i dužan je da je plati. Bezuslovna obaveza dužnika izražena je rečima: „platite“, „izvolite položiti“, „pozivam vas da platite“ i sl. Prema tome, menični dužnik je potpisivanjem menice prihvatio da plati iznos označen u menici, pa nema potrebe da sud utvrđuje osnov po kojem je dug po menici nastao, što ubrzava naplatu potraživanja.

indosiranom menicom izmirivala svoje obaveze ili naplatila svoja potraživanja, jednom mesečno te vrednosti evidentiraju preko računa kod banke, tako što daju nalog u korist i na teret svog računa kod banke. 138 Počev od vrha menice suprotno do talona unosi se sledeći tekst: Umesto nama platite po naredbi uz navođenje pravnog lica – indosatora, na koga se prenosi menica i pravo iz menice, odnosno navodi firmu, sedište i adresu indosatora. Posle ovog teksta indosant – raniji poverilac po menici navodi mesto i datum indosiranja, svoju firmu, sedište i adresu, stavlja pečat i potpis ovlašćenog lica.


Ako dužnik svoju obavezu ne plati u roku koji je naznačen u menici, poverilac ima pravo da traži naplatu menice prinudnim putem koja se izvršava sa svih računa klijenta kod banaka, na kojima on ima sredstava, i vrši se na osnovu naloga poverioca na osnovu dospelih menica. Ako dužnik po menici nema dovoljno sredstava za izvršenje menice, poslovna banka od koje se traži naplata, elektronskom porukom dostavlja podatke centralnoj banci radi blokade svih dužnikovih računa kod svih banaka i radi sprovođenja prinudne naplate sa svih dužnikovih dinarskih i deviznih računa kod svih banaka. No, izdavalac menice može o roku dospeća menice za naplatu da izvrši uplatu meničnog duga i da u sporazumu sa poveriocem povuče i poništi menicu ili da poverilac podnese menicu na naplatu kod banke kod koje izdavalac menice ima račun. Ali ako je tekući račun izdavaoca menice blokiran, potraživanje po menici naplaćuje se sa računa meničnog dužnika po redosledu prijema izvršnih naloga. Dakle, pravo naplate duga po menici ne prekida se ni kada je račun izdavaoca menice blokiran, s tim što se i naplata menice vrši po redosledu prijema izvršnih naloga. Menica spada u treći red prioriteta i izmiruje se po izvršenju svih osnova iz prvog (poreskih obaveza i drugih javnih prihoda) i drugog reda prioriteta (sudskih odluka).

Značajna osobina menice kao instrumenta plaćanja je da se njena vrednost, može unovčiti pre roka dospeća. U slučaju kada imalac menice poseduje menicu nekog preduzeća a nedostaju mu novčana sredstva, ono može naplatiti menicu i pre njenog roka dospeća putem eskonta, tako što se njena nominalna verdnost umanjuje za obračunatu kamatu od dana isplate do roka dospeća. Imalac menice sa određenim rokom naplate, u slučaju potrebe za gotovim novcem, može preko banke naplatiti menicu pre roka njenog dospeća, i putem indosiranja, odnosno prenosom prava naplate menice na banku ili drugu organizaciju gde banka isplaćuje podnosiocu menice nominalnu vrednost menice umanjenu za iznos kamate. Visina eskonta se izračunava diskontnom kamatom, primenom prostog kamatnog računa ili konformnom metodom, od dana dospeća menice za naplatu. Eskont se računa primenom eskontne stope utvrđene kreditnom politikom banke od dana prijema menice u eskont do dana dospeća menice. Visina eskonta dobija se primenom sledeće formule:

100x 365

p x d x Μ=Ε , (1)

gde je:

E - visina, iznos eskonta, M - menični iznos, d - vreme od dana eskonta do dospeća menice za naplatu, p - eskontna stopa.

Troškovi eskonta menice redovno padaju na teret lica koje menicu podnosi na eskont, dakle na teret poverioca, međutim poverilac i dužnik mogu da se


dogovore i drugačije tj. da troškove eskonta menice snosi dužnik, što implicira druge radnje koje više nisu predmet ovog poglavlja.

Postoji više vrsta menica od kojih se najviše koriste sledeće:

- trasirana ili vučena menica, - sopstvena ili solo menica, - blanko menica, - promisorna nota, - robna ili trgovačka menica, - finansijska menica, - rekta menica i - komisiona menica.

Trasirana menica je insturment plaćanja po kojoj izdavalac menice vuče ili trasira meničnu obavezu na drugog dužnika, odnosno na trasata koji treba da plati meničnu sumu kad menica dospe na plaćanje. Kod trasirane menice pojavljuju se:

- trasant, - trasat i - remitent.

Trasant je izdavalac ili emitent menice kojom u prometu roba ili usluga izmiruje obavezu prema poveriocu, tako što mu daje menicu po kojoj poverilac ima pravo da naplati iznos na koji menica glasi u roku koji je naznačen na menici. Menicu potpisuje u donjem desnom uglu ovlašćeno lice sa pečatom i nazivom subjekta. Trasat je lice na koje je menica vučena, odnosno lice koje treba da plati menicu. Upisuje se sa leve strane, u donjem levom uglu menice, paralelno sa trasantom i nazivom subjekta, sedištem i potpisom ovlašćenog lica i pečatom. Remitent je poverilac po menici. U prometu dobara i usluga to je lice koje je izvršilo isporuku dobara ili izvršilo promet usluga čiju vrednost primalac dobara i usluga plaća trasiranom menicom. Dakle, remitent je poverilac a u tekst menice unosi se u slobodnom prostoru iza reči „po naredbi“. U tekstu se unosi naziv remitenta, mesto i njegova adresa.

Sopstvena menica je isprava u zakonom određenoj formi kojom se njen izdavalac (trasant) obavezuje da o roku plati u njoj označenu sumu licu određenom na menici. Sopstvena ili solo menica, izdaje se samo u jednom primerku, tako što onaj koji izdaje menicu obeća da će u njoj označenu sumu isplatiti sam i to naznači na menici. Glavni menični dužnik je izdavalac sopstvene menice na kojoj je označen i remitent, dakle lice po čijoj se naredbi menica daje na plaćanje.

Blanko menica je instrument plaćanja koji se izdaje kao sigurnosni polog za buduća potraživanja i u momentu njenog izdavanja nedostaju bitni elementi menice i to voljom njenog izdavaoca. Na menici stoji samo potpis izdavaoca ili potpis akceptanta menice. Nedostajuće elemente menice, popunjava poverilac kada


njegovo potraživanje dospe na plaćanje u skladu sa ugovorom, potpisanim sa izadavaocem.

Promisorna nota se uglavnom primenjuje u zemljama koje koriste anglo-saksonsko pravo i uglavnom služi kao sredstvo za obezbeđenje kredita, uz mogućnost njenog daljeg prenošenja. Sadrži bezuslovno obećanje plaćanja određenog novčanog iznosa ali ne sadrži ime dužnika (trasata) i može da glasi na donosioca.

Robna menica se javlja u prometu roba koju izdaje prodavac robe u visini iznosa fakture i sa određenim datumom uz uslov da kupac robe stavi akcept (prihvatanje) na menicu, čime potvrđuje da će u određenom roku izmiriti obavezu navedenu u menici.

Finansijska menica služi kao podrška prethodno stvorenom potraživanju u slučaju ugovora o kreditu između banaka i preduzeća. Rekta menica sadrži klauzulu „ne po naredbi“ a komisiona menica predstavlja menicu koju komisionar izdaje u svoje ime a za račun svoga komitenta i gde odgovornost prema trećim licima ima komisionar jer je on njen jedini potpisnik.

4.3.2. Garancija

Garancija je jedan od instrumenata obezbeđenja obaveza stranaka iz ugovornog odnosa, odnosno zaštita od rizika neizvršenja ili njihovog neurednog izvršenja ili garancija predstavlja ispravu kojom se garant obavezuje da će izvršiti plaćanje obaveze umesto dužnika, ukoliko dužnik to ne učini u ugovorenom roku. Ukoliko se kao garant javlja poslovna banka, tada ona daje garanciju u svoje ime i za svoj račun, do visine propisane od strane regulatora države. To znači da bankarska garancija u ekonomskom smislu predstavlja svojevrsnu naknadu štete koja nastaje poveriocu iz obligacionog odnosa, ako mu dužnik ne ispuni svoju ugovornu obvezu. U većini zemalja bankarska garancija je inominatni ugovor, dakle ugovor koji nije regulisan zakonskim odredbama, a samo u manjem broju država ona je propisana zakonima.

Kod bankarske garancije postoje u pravilu, tri pravna odnosa:

- odnos između poverioca i dužnika iz osnovnog ugovora, - odnos između dužnika (nalogodavca za izdavanje bankarske

garancije) i banke koja izdaje garanciju, i - odnos između banke koja izdaje garanciju i subjekta u čiju korist se

garancija izdaje.

Osim ovih odnosa, moguć je i četvrti odnos kod tzv. kontragarancije ili supergarancije i to kada takvu garanciju zbog dodatnog osiguranja ili zbog propisa


u zemlji korisnika garancije, mora da izda banka u zemlji korisnika, pa ona s bankom u zemlji nalogodavca sklapa ugovor o izdavanju bankarske garancije. Tim ugovorom banka u zemlji korisnika garancije obavezuje se da banci u zemlji nalogodavca za njen račun izda bankarsku garanciju u korist poverioca iz osnovnog pravnog posla.

Banka može dati garanciju samo pod uslovima određenim njenim opštim aktima te je u tom smislu dužna da proveri uslove iz ugovora poverioca i dužnika kao i da proveri sposobnost dužnika da izvrši obavezu za koju se traži garancija. Kao instrument obezbeđenja plaćanja, garancija se može koristiti samo u uslovima kada ugovoreno plaćanje nije duže od trideset dana od dana nastanka obaveze za plaćanjem. Ukoliko je banka garant i daje garanciju u svoje ime i za svoj račun dužniku za osiguranja plaćanja obaveza po osnovu izvoza robe, tada se garancija izdaje na odgovarajućem obrascu a plaćanje obaveza se vrši uglavnom u stranoj valuti i to iz deviznog priliva koji je ostvaren izvozom roba i usluga, no ukoliko je u pitanju garancija za osiguranje plaćanja obaveza po osnovu investicija tada se garancija izdaje na drugom obrascu a izmirenje obaveza može da bude iz vlastitih sredstava dužnika ili iz sredstava odobrenog investicionog kredita.

Kada se dospeće obaveza plaća iz vlastitih izvora, neophodno je da se obaveze po garanciji izmire u roku utvrđenom između dužnika i poverioca a najkasnije u roku od trideset dana od nastanka obaveze. Dužnik je obavezan da banci podnese nalog za prenos na teret svoga računa u korist računa poverioca. Ukoliko dužnik nema sredstava na tom računu, banka koja vrši obračun i plaćanje je dužna da izvrši nalog na teret svih ostalih njegovih raspoloživih novčanih sredstava. Međutim ukoliko ni tada nije moguće da se izvrše obaveze dužnika, banka naplaćuje neizvršeni nalog na teret garanta ili na teret izadavaoca ovalašćenja. No, ako se obaveze dužnika ne mogu izmiriti ni po toj garanciji, tada banka vrši njihovo izmirenje u korist poverioca a na teret banke supergaranta i na teret banke garanta ako je banka dala takvu garanciju. U slučaju da je ista banka i garant i banka koja vrši obračun i plaćanje po garanciji, a dužnik ni na jednom svom računu u banci nema sredstava, banka je dužna da iz svojih sredstava izmiri obaveze prema poveriocu i tu svoju uplatu da knjiži sebi na rashod no, ukoliko banka proceni da bi dužnik mogao da vrati ta sredstva, odobrava mu kredit u visini plaćene obaveze prema dužnikovom poveriocu uz nova kvalitetna obezbeđenja plaćanja od dužnika.

U zavisnosti od strukture sadržaja, garancije se klasifikuju na:

- kreditne garancije, - uslovne i bezuslovne garancije, - fiksne i limitirane garancije, - neposredne i posredne garancije, - činidbene garancije i - nostro i loro garancije.


Kreditne garancije nastaju u uslovima kada jedna banka daje garanciju drugoj banci za klijenta kome ta druga banka odobrava kreditna sredstva i za koga istovremeno proceni da je kvalitetan klijent koji ne bi trebalo da ima problema oko izmirivanja obaveza po tom kreditu. U ovom garancijama obaveze dužnika se izražavaju u novcu i najčešće se odnose na razne vrste plaćanja po osnovu izvoznih poslova, isplate kredita i sl.

Izdavanje uslovne garancije zahteva da korisnik garancije ispuni neke uslove, da bi bila izdata a najčešće se odnose na izvozno uvozne poslove. To su ugovoreni uslovi i odnose se na uglavnom na obezbeđenje određenih dokumenata ili čak otvaranje akreditiva.

Fiksne garancije se izdaju u uslovima unapred dogovorenog plaćanja penala a limitirane se odnose na jemstvo banke gde se unapred zna do kojeg je nivoa obaveza garanta.

Neposredne garancije su garancije koje banka direktno odobrava poveriocima svojih klijenata a posredne ili indirektne garancije su garancije koje banke izdaju svojim klijentima uz posredovanje neke inostrane banke.

Činidbena garancija je garancija kod koje banka garant potvrđuje da će dužnik da izvrši određenu činidbenu radnju gde banka nadoknađuje štetu korisniku garancije, zbog neispunjenja ugovorene obaveze. Ova garancija je karakteristična i po tome što se ne zna unapred visina novčane naknade i jer se utvrđuje naknadno, dokumentima ili u sudskom procesu. Činidbena garancija može da bude ograničena maksimalnim iznosom gde garant preko te vrednosti ne snosi odgovornost. Ovih garancija ima više vrsta, manjih su vrednosti a poznate su kao:

- licitacione garancije kojima se garantuje da klijenti ili klijent banke učesnik na licitaciji neće povući svoju ponudu ukoliko se ta ponuda prihvati na licitaciji,

- garancija za vraćanje ambalaže kojom se banka obavezuje da umesto kupca isplati štetu drugoj strani ukoliko je zadrži ili je ošteti,

- garancija za vraćanje transportnih sredstava i garancija za vraćanje oplemenjene robe po kojoj banka garantuje da će se i sredstva i oplemenjena roba vratiti u zemlju iz koje ju je uvezla.

Nostro grancije su bankarske garancije koje izdaju domaće banke inostranim subjektima po nalogu domaćih subjekata (preduzeća). Loro garancije su suprotne nostro garancijama jer su to garancije koje se po nalogu inostranih subjekata izdaju od strane ino banaka u korist domaćih subjekata.

Supergarancija se izdaje po nalogu poverioca iz osnovnog ugovora gde poverilac zahteva da dužnik pored garancije jedne banke ili nekog drugog subjekta obezbedi i garanciju od neke treće bake, tzv. supergaranciju. Ova garancija se zahteva uglavnom u sluačjevima kada poverilac nema dovoljno poverenja u prvobitnog garanta pa se na taj način osigurava u cilju obezbeđenja većeg stepena


verovatnoća da će posao uspešno da se okonča. Supergarancija se traži uglavnom od sigurnih i visoko rejtingovanih domaćih i ino poslovnih banaka.

5. MEĐUNARODNI PLATNI PROMET

Međunarodni platni promet predstavlja uplate i isplate koje se obavljaju između privrednih subjekata različitih zemalja, odnosno nerezidenata različitih pravnih i privrednih sistema. Za međunarodni platni promet može da se kaže da on podruzumeva sve oblike plaćanja van teritorije jedne države isključivo preko banaka i u devizama, tj. prenosom potraživanja u valutama na računima kod banaka. Ove transakcije se najvećim delom obavljaju na bezgotovinski način, a brže su, efikasnije i sigurnije zahvaljujući korišćenju SWIFT sistema. Gotovinska plaćanja u efektivnim valutama (novčanicama) pojavljuju se sve ređe, uglavnom samo još u turističkom prometu i predstavljaju neznatnu poziciju u platnom bilansu jedne zemlje.

Osnovana karakteristika međunarodnog platnog prometa, kao i deviznog poslovanja uopšte, sastoji se u tome što se kod plaćanja između zemalja uvek pojavljuju bar dve nacionalne valute i skoro svako ovakvo plaćanje povlači sa sobom pretvaranje jedne nacionalne valute u drugu. To pretvaranje je u suštini kupovina strane valute domaćom valutom jer strana koja plaća po pravilu raspolaže samo svojom nacionalnom valutom, a strana kojoj treba da se plati traži, da joj se plati u njenoj nacionalnoj valuti ili u jednoj od svetskih valuta.

Predmet međunarodnog platnog prometa su razni transferi finansijskih sredstava iz jedne zemlje u drugu, npr. izmirivanje obaveza za izvršeni uvoz, naplata sredstava po osnovu izvršenog izvoza, doznake finansijskih sredstava po svim osnovama kao i nerobni transferi.

Izvršenje međunarodnog platnog prometa se odvija u posebnim sistemskim i organizacionim uslovima potpomognuto instrumentima plaćanja i obezbeđenjem plaćanja, pri čemu je na unifikaciji ovih instrumenata najviše uradila Međunarodna trgovinska komora sa sedištem u Parizu. Njene aktivnosti, usmerene su na uspostavljanje boljih ekonomskih veza između razvijenih zemalja i zemalja u razvoju, ali isto tako i na rešavanju problema koji se javljaju u svetskoj trgovini i tokovima međunarodne razmene. Propisi se usklađuju jedinstvenim uzansama139 koje su međunarodno prihvaćene i koje čine poslovnu praksu daleko lakšom. U ovom poslu svoj doprinos je dao i MMF čija je uloga takođe, da unapredi međunarodnu saradnju i olakša trgovinsku razmenu.

139 Uzanse - dobri poslovni običaji.


Kvalitet i pouzdanost obavljanja poslova međunarodnog platnog prometa direktno zavisi od poslovnih banaka i ukoliko se desi da takve banke poslove koji su im povereni ne vrše na odgovarajući način, postoji realna opasnost da se ti propusti manifestuju i na privredu u smislu izazivanja konjukturnih poremećaja, jer uspešnost obavljanja tih poslova ima velikog uticaja na stabilnost nacionalnih privreda i ukupnih privrednih kretanja. U tom smislu, do danas su učinjeni veliki napori u cilju poboljšanja: organizacije poslovanja banaka, kadrovske strukture, informacionih sistema i tehnoloških komponenti.

5.1. VRSTE MEĐUNRODNOG PLAĆANJA

Platni promet sa inostranstvom, regulisan je imperativnim pravnim normama, kao i bilateralnim i multilateralnim međudržavnim sporazumima koje između sebe potpisuju države ugovornice režima plaćanja i koji su obavezni u uzajmnom plaćanju između subjekta prava ovih država, odnosno plaćanja koja privredne organizacije, kao i ugovorni partneri, vrše prema inostranstvu. Dakle, regulisana su, s jedne strane, prinudnim deviznim propisima i međudržavnim sporazumom, a s druge strane determinisana su i bankarskom tehnikom plaćanja, čija pravila imaju međunarodni karakter. U principu, postoje tri vrste ili tri sistema plaćanja. To su:

- konvertibilni sistem (slobodna devizna konvertibilna plaćanja), - klirinška plaćanja i - plaćanja putem kompenzacije.

Konbvertibilni sistem plaćanja ili slobodno plaćanje se ostvaruje preko tekućih računa koje banke jedne zemlje drže u inostranstvu u više korespodentskih banka. Ovo je redovan način plaćanja kod zemalja koje imaju konvertibilnu valutu jer je konvertibilnost valute uslov za slobodna devizna plaćanja no, ovakav način plaćanja je moguć i za zemalje koje nemaju konvertibilnu valutu, ali imaju pravo da mogu da izaberu konvertibilnu valutu u kojoj će da vrše plaćanja. Slobodna devizna konvertibilna plaćanja su plaćanja kod kojih se saldo potraživanja stečen u jednoj, može da koristi za plaćanja prema bilo kojoj drugoj zemlji a obavljaju se preko tekućih računa koje banka jedne zemlje ima kod inostrane banke (korespondenta). To znači da ovaj sistem plaćanja omogućava da se ostvarenim devizama po osnovu priliva od izvoza roba ili usluga u jednoj zemlji mogu izmirivati obaveze u svakoj drugoj zemlji kao što se ne moraju ni utrošiti tamo gde su stečena. Ovaj sistem omogućava da se roba nabavi pod najpovoljnijim uslovima, tamo gde je najjeftinija i najkvalitetnija i da se finansijske transakcije realizuju u najkraćim mogućim rokovima. Pretpostavka korišćenja ovog sistema jeste raspolaganje dovoljnim količinama deviznih sredstava, jer se podrazumeva da


dužnička strana vrši plaćanja u konvertibilnoj valuti. Konvertibilni sistem plaćanja je prilično rasprostranjen i njime se podstiče slobodna trgovina i upotreba velikog broja kombinacija uslova i načina plaćanja, sve u zavisnosti od toga, o kakvoj vrsti naplate sredstava se radi, tj. da li se radi o naplati u gotovini, kreditnom poslu, isplati u roku, prije ili poslije isporuke, itd.

Klirinška ili vezana plaćanja predstavljaju prebijanja međusobnih potraživanja i obaveza između zemalja bez upotrebe konvertibilnih deviza a preko klirinškog računa. Države sklapaju ugovor o kliringu i međubankarski sporazum između centralnih banaka kojim se obavezuju da će sva sredstva ostvarena uvozom robe i usluga iz jedne zemlje upotrebiti za uvoz robe i usluga iz druge zemlje. Kod klirinškog plaćanja, ne pojavljuje se efektivan novac, nego se vrednost uvoza i izvoza u oba pravca iskazuje preko jedinstvenog klirinškog računa kod centralne banke, što znači da uvoznici i izvoznici vrše obračun i naplatu svojih potraživanja od centralne banke. Ova plaćanja se koriste između dve ili više zemalja u slučaju ne postojanja konvertibilnosti valuta pri čemu se utvrđuju liste tj. vrste i količine roba koje se mogu kupovati, tako da kliring može da bude bileteralni i multilateralni. Kod kliringa se ne pojavljuje efektivni novac, već se vrednost uvoza i izvoza u oba pravca iskazuje preko jedinstvenog klirinškog računa otvorenog kod centralne banke. Valuta za obračun kliringa je obračunski dolar a mogu se koristiti i sve ostale konvertibilne valute. Dobra karakterisrika kliringa je što omogućava međunarodnu robnu razmenu bez korišcenja slobodnih plaćanja dok se negativne karakteristike ogledaju kroz činjenicu da se potraživanja stečena u jednoj zemlji ne mogu koristiti za plaćanje u trećoj zemlji gde su uslovi nabavke povoljniji, te da je potrebno da se uzajamna plaćanja poklapaju i što robne liste u praksi, često sadrže pojedine robe u određenoj srazmeri tako da je kupac prinuđen da kupi robu kojom već raspolaže u zemlji ili koja mu uopšte ne treba. Plaćanje i naplate u ovom poslu se obično vrše u obračunskoj jedinici koja može biti obračunski dolar ili nacionalna valuta, s tim što uvoznik uplaćuje vrednost uvoza u svojoj nacionalnoj valuti i omogućava izvozniku da naplati vrednost izvoza od svoje centralne banke takođe u svojoj nacionalnoj valuti. Pozitivna strana kliringa je što omogućava međunarodnu robnu razmenu bez korišćenja konvertibilne valute, pa je tako zemljama omogućeno da do potrebnih proizvoda dođu razmenom, trampom, kada nisu u mogućnosti da ih plate zbog nedostatka čvrstih valuta.

Kompenzaciono plaćanje predstavlja neutralni oblik razmene gde se vrši razmena jedne robe za drugu, gde se ne koristi novac kao sredstvo plaćanja i sličan je kliringu. Razlika klirinškog načina plaćanja (istovremeno izmirivanje potraživanja i obaveza) i kompenzacija je u tome što se kompenzacija sklapa i izvodi između preduzeća a kliring na nivou zemlje. Na ovaj način se prevazilazi nedostatak deviza i raznih administrativnih ograničenja i zabrana koje uvode pojedine zemlje. Kompenzacioni poslovi se zaključuju ugovorom u vidu dvostruke kupovine i prodaje, tj. svaka ugovorna strana se javlja u ulozi i prodavca i kupca. U


praksi i teoriji kompenzacioni poslovi se dele prema broju lica koja u njima učestvuju tako da postoje direktni i prošireni triangularni kompenzacioni poslovi. Kompenzacionim poslovima mogu da se bave samo preduzeća registrovana za spoljnotrgovinske poslove i uz odobrenja nadležnih državnih organa u slučajevima kada se oceni da se potraživanja ne mogu da naplate u devizama ili ako se izvozom roba i usluga izmiruju obaveze po osnovu uvoza energetskih i drugih značajnih sirovina i repro materijala.

5.2. FUNKCIONISANJE MEĐUNARODNOG PLATNOGPROMETA

Međunarodni platni promet podrazumeva izmirivanje obaveza prema poveriocima iz inostranstva kao i naplatu potraživanja od dužnika iz inostranstva i predstavlja sve finansijske transakcije koje se izvode između pojedinih zemalja na bazi spoljne trgovine, međunarodnih kredita, prevoza putnika, robe i turizma. Drugačije rečeno, međunarodna plaćanja mogu da budu finansijske transakcije iza kojih stoji međunarodni promet roba i usluga i finansijske transakcije koje nisu neposredno povezane sa prometom robe i usluga nego su u pitanju tzv. čiste finansijske transakcije. U platnom bilansu jedne zemlje, finansijske transakcije vezane za robu i usluge su poznate kao tekuće, za razliku od samo finansijskih, koje uglavnom nazivaju kapitalnim transakcijama.

5.2.1. Naplate iz inostranstva

Mogućnosti, uslovi, oblici i načini plaćanja u inostranstvu, u svakoj zemlji se regulišu odgovrajućim deviznim propisima.140 Tako se naplata finansijskih sredstava iz inostranstva smatra naplatom sredstva ostvarenih po osnovu tekućih i kapitalnih transakcija sa nerezidentima.

Tehnički gledano, naplata sredstava se vrši preko deviznog računa pravnog lica koji se vodi kod jedne ili više poslovnih banaka u zemlji tako što će domaće pravno lice koje očekuje priliv iz inostranstva, dostaviti ino-partneru odnosno nalogodavcu, instrukcije za plaćanje iz inostranstva (engl. SSI - Standard Settlement Instructions) koje će obavezno sadržavati broj deviznog računa i

140 U Srbiji, Zakon o deviznom poslovanju, Službeni glasnik RS, broj 62/2006.


međunarodni broj računa banke, tzv. IBAN (International Bank Account Number) kao i kod za identifikaciju banke BIC141 (Bank Identificer Code).

Banka je u obavezi da rezidenta, koji je naveden u nalogu kao korisnik naplate sredstava, obavesti o naplati istog dana, a najkasnije narednog radnog dana od dana prijema pokrića za izvršenje tog naloga. S druge strane, korisnik naplate ima obavezu da istog ili narednog radnog dana od dana prijema obaveštenja o naplati, banci dostavi podatke neophodne za obavljanje isplate nakon čega se vrši naplata tako što se devizni račun korisnika naplate odobrava u valuti naplate, istog ili narednog radnog dana od dana prijema podataka.

Slika br. 27 Obrazac 743 i 745 o naplati iz inostranstva142

U slučaju da korisnik naplate nije istovremeno i krajnji korisnik sredstava po izvršenoj naplati iz inostranstva, u obavezi je da istog ili narednog radnog dana od dana prijema obaveštenja o izvršenoj naplati, dostavi banci zahtev za transfer sredstava u korist računa krajnjeg korisnika.

141 SWIFT za potrebe svojih članica izdaje imenik – publikaciju za identifikaciju banka uključenih u mrežu

poznatiju kao BIC (Bank Identificer Code) koja izlazi četiri puta godišnje. 142 http://www.carinskatarifa.com


5.2.2. Plaćanja prema inostranstvu

Plaćanje prema inostranstvu podrazumeva izmirivanje obaveza domaćeg subjekta (pravno ili fizičko lice) prema određenom stranom subjektu za prodatu robu ili izvršenu uslugu. U realizaciji plaćanja prema inostranstvu pojavljuju se:

- nalogodavac koji izdaje nalog za plaćanje, - domaća i inostrana banke preko kojih se realizuju nalozi za plaćanje, - korisnik plaćanja i - centralna banka koja propisuje uslove plaćanja.

Da bi domaće lice izmirilo svoje obaveze prema inostranstvu, potrebno je da banci prezentuje i dostavi:

- ispravno popunjen, potpisan i overen nalog za plaćanje i - račun, predračun, ugovor ili neki drugi formalni dokument na kome se

zasniva nalog.

Proceduru plaćanja pokreće kupac koji izdaje nalog ovlašćenoj poslovnoj banci da transferiše novac sa njegovog računa na račun prodavca. Obično je to domaća banka kod koje domaći subjekat drži devizna sredstva koja usmerava prema inostranstvu sa datumom valute, isti ili najkasnije sledeći radni dan, po prijemu naloga i osiguranog pokrića. Budući da je prodavac u inostranstvu, banka kupca, posao međunarodnog platnog prometa za račun svog klijenta obavlja preko svog partnera u zemlji prodavca, tj. neke strane banke. Idealno je kada partnerska banka sa kojom banka kupca ima kontokorentne143 odnose ujedno i poslovna banka prodavca, jer se onda posao inostranog platnog prometa završava samo sa dva posrednika. Ako to nije slučaj, onda se često pojavljuje i treća banka koja je posrednik između banke kupca i banke prodavca. Pored toga što se, na ovaj način, dodatno operativno komplikuje međunarodno plaćanje, treba istaći da dolazi i do povećavanja troškova transakcija. To je sasvim logično, s obzirom da se pojavljuje još jedan posrednik, tj. treća banka. Tekući račun koji jedna banka otvara kod svoje korespondentske banke predstavlja za nju tzv. „nostro“ račun (ital. nostro), što znači naš, a za banku kod koje je račun otvoren to je tzv. „loro“ račun (ital. loro) što znači njihov.

143 Dve banke iz različitih zemalja imaju korespondentske odnose ako imaju međusobno razmijenjena kontrolna dokumenta: licencu za obavljanje platnog prometa sa inostranstvom, godišnji izvještaj banke, listu spesimena potpisa ovlašćenih lica, spisak korespondenata i kontokorenata, štampanu tarifu naknada za inostranstvo, razmenjene teleks i SWIFT ključeve. Banke mogu na dva načina da obavljaju međusobna plaćanja. Prvi način je da jedna banka da ovlašćenje drugoj banci da ona u svojim knjigama otvori tekući račun na ime prve banke na koji će vršiti sva buduća međusobna plaćanja. Takav račun se naziva kontokorentni, a takav odnos je kontokorentni ili direktni korespondentski odnos. Ako nije dogovoreno otvaranje tekućeg računa, banke međusobna plaćanja vrše preko tekućih računa kod trećih banaka, dajući im nalog ili ovlašćenje za plaćanje u korist druge korespondentske banke. Ovakvi transferi predstavljaju indirektne korespondentske odnose.


Za sve otvorene tekuće nostro račune kod inostranih korespondentskih banaka, banke nalogodavci vode analogne račune u svom knjigovodstvu, na kojima se knjiže plaćanja i naplate putem tih računa. Na bazi primljenih izvoda računa od banaka koje vode njihove tekuće račune, vrši se kontrola ispravnosti knjiženja i međusobna sravnjavanja salda na računima, jer nostro konta banke u banke, kao razlika između svih priliva i odliva na nostro kontima i po pojedinim inostranstvu predstavljaju pregled njene ukupne aktivnosti na području transakcija u međunarodnom platnom prometu i preko njih se sagledava devizna pozicija po valutama.

U većini zemalja, plaćanje prema inostranstvu obavlja se na propisanim obrascima za tu svrhu145 a sama procedura za izvršenje plaćanja prema inostranstvu odvija se u nekoliko koraka. Najpre, klijent banke stupa u poslovni odnos sa svojim partnerom u inostranstvu, dogovara posao i uslove plaćanja a zatim se obraća svojoj banci sa zahtevom da se na teret njegovih sredstava izvrši plaćanje prema njegovom partneru u inostranstvu. Posebni organizacioni delovi banke, bave se proverom o ispunjenju zakonskih uslova za obavljanje plaćanja (devizni režim),

144 www.propisi.com/intermex-exim-export-import-manager. 145 Obrazac 1450.

Slika br. 28 Izgled elektronskog naloga 1450 o plaćanju prema inostranstvu144


nakon čega se nalog prosleđuje u odeljenje deviznog disponibiliteta koje određuje preko koje banke korespondenta i sa kojom nacionalnom valutom nalog može da se izvrši, da bi se na osnovu toga pristupilo samom sastavljanju naloga za plaćanje u odeljenju ili službi platnog prometa sa inostranstvom.

5.3. INSTRUMENTI PLAĆANJA MEĐUNARODNOG PLATNOG PROMETA

Sa porastom međunarodne trgovine, povećava se značaj i uloga instrumenata plaćanja kao što se povećava i sigurnost u pogledu izvršenja i naplate usluga kroz uvođenje raznovrsnih instrumenata plaćanja koji utiču na brži i efikasniji međunarodni promet roba i usluga, a time i samih plaćanja.

Instrumente plaćanja stvorila je poslovna praksa međunarodne trgovine koju su prihvatila i zakonodavstva pojedinih zemalja a među njima i naše domicilno zakonodavstvo. Razvoj međunarodne trgovine i jačanje njenog uticaja na privredne tokove zemalja učesnica u međunarodnoj razmeni, nametnuli su potrebu kreiranja i upotrebe instrumenata plaćanja koji učesnicima u razmeni pružaju optimalnu garanciju za zaštitu njihovih interesa, odnosno naplatu potraživanja. Savremeni međunarodni platni promet, odnosno izmirivanje obaveza i naplata potraživanja između fizičkih i pravnih lica koja se nalaze u različitim zemljama, izvršava se upotrebom bezgotovinskih instrumenata plaćanja. U platnom prometu sa inostranstvom kao i u unutrašnjem platnom prometu upotrebljavaju se brojni instrumenti plaćanja, od kojih su najaktuelniji:

- bankarska doznaka, - dokumentarni akreditiv, - dokumentarna inkaso naplata, - bankarska garancija, ček, menica, - kreditno pismo i - kreditna kartica.

Pošto je u prethodnom poglavlju bilo govora o akreditivima, garancijama, čekovima, menicama i platnim karticama, na ovom mestu će se obraditi i objasniti ostali instrumenti plaćanja kao što su: bankarska doznaka, međunarodni dokumentarni akreditiv, dokumentarna inkaso naplata i kreditno pismo.


5.3.1. Bankarska doznaka

Jedan od najstarijih instrumenata plaćanja u međunarodnom platnom prometu jeste bankarska doznaka (engl. bank remittance) putem koje nalogodavac daje nalog svojoj domaćoj banci da isplati fizičkom ili pravnom licu u inostranstvu određeni iznos sredstava, odnosno bankarska doznaka predstavlja nalog koji izdaje jedna banka drugoj za isplatu određenog iznosa novca trećem licu. Drugim rečima, banka koja prima nalog za isplatu, pre svega vrši proveru da li nalogodavac ima dovoljno sredstava na računu kod nje i u slučaju da raspolaže sa potrebnim sredstvima (najmanje u visini vrednosti iz naloga), tada svojoj korespondentskoj banci u inostranstvu izdaje nalog da izvrši isplatu iznosa sredstava notiranih u nalogu.

Prilikom ispostavljanja naloga za izdavanje međunarodne bankarske doznake komitent-nalogodavac može da zatraži da doznaku u stranoj zemlji izvrši određena banka-korespondent ili je korespondent po izboru domaće banke. Mada banka koja izdaje nalog za plaćanje obično ima novčana sredstva na svom tekućem računu kod isplatne banke (kontokorentnog korespondenta), u prvoj varijanti domaća banka je prisiljena, ako joj kod određene strane banke manjka pokriće, da ga sama obezbedi radi realizacije doznake, dok u drugoj varijanti domaća banka usmerava doznaku tamo gde postoji pokriće ili od pre uspostavljeni korespondentski odnos. Uobičajeno je da banke, po prethodnom dogovoru, jedna drugoj daju kredit onda kada na računu nema dovoljno sredstava za izvršenje naloga i da se tim kreditima zapravo samo premošćuje poštansko vreme dok se ne dobije pokriće.

U međunarodnom platnom prometu mogu da se koriste i gotovinska sredstva plaćanja, kao što su: valute, devize i plemeniti metali (zlato, srebro, platina), no, gotovinska sredstva plaćanja u međunarodnoj trgovini danas imaju marginalnu ulogu.

Svaka bankarska doznaka treba da sadrži: naziv isplatne banke, ime nalogodavca, ime korisnika, iznos, osnovu na ime čega se vrši isplata i eventualno, uslove pod kojima se isplata može da se izvrši. Zavisno od kriterijuma po kojem se klasifikuju, u međunarodnom platnom prometu postoje različite vrste doznaka.

Tako prema:

- osnovu plaćanja dele se na: robne i nerobne doznake, - smeru transfera: nostro i loro doznake, - uslovljenosti: uslovne i bezuslovne, - sredstvu plaćanja: konvertibilne i klirinške i - prema hitnosti odnosno načinu izvršenja: obične i telegrafske.

Pod robnim doznakama, podrazumevaju se doznake koje za osnov plaćanja imaju vrednost neke robe koja je evidentirana u fakturi dok je osnov kod nerobnih


doznaka pružanje nekih usluga, davanje poklona i sl. Nostro doznake podrazumevaju naš račun u inostranstvu i slanje sredstava iz naše zemlje u inostranstvo, posredstvom domaće i inostrane banke.

Kod loro doznaka u pitanju je transfer sredstava iz inostranstva domaćim subjektima uz učešće inostrane i domaće banke. Uslovna bankarska doznaka podrazumeva ispunjenje određenog uslova iz osnovnog ugovora potrebnog za izvršenje neke doznake. Najčešće primer u praksi uslovnih doznaka je kada nalogodavac zahteva da korisnik sredstava izda potvrdu, odnosno priznanicu kojom se potvrđuje da mu je doznaka zaista isplaćena. No, kada nalogodavac prilikom davanja instrukcija banci za izvršenje doznake u inostranstvo ne zahteva nikakav poseban uslov u vezi sa isplatom doznake, u pitanju je bezuslovna doznaka.

Obična i telegrafska doznaka imaju šifru kako bi mogla da se izvrši provera istinitosti bankarskih naloga. Šifra se ugovara prilikom uspostavljanja korespondentskih odnosa i predstavlja poslovnu tajnu svake banke, međutim u savremenoj bankarskoj paraksi, potpuno je prevaziđena jer se doznake više ne šalju poštom, niti teleksom jer su sve banke danas uključene u sistem SWIFT-a.

Doznake u konvertibilnim valutama izvršavaju poslovne banke, same, neposredno putem svojih inostranih korespondenata, dok klirinške doznake banke izvršavaju putem centralnih banaka kao nosilaca tih plaćanja i vlasnika klirinških računa za zemlje sa kojima je ugovoreno plaćanje putem kliringa.

5.3.2. Međunarodni dokumentarni akreditiv

Prema međunarodnom aktu ICC-a (International Chamber of Commerce-Međunarodna trgovačka komora), pod nazivom: „Jednoobrazna pravila i običaji za dokumentarne akreditive,“ dokumentarni akreditiv (Documentary Letter of Credit) predstavlja uslovnu obavezu banke da izvrši plaćanje, odnosno, to je nalog uvoznika-kupca svojoj poslovnoj banci da određeni iznos (kupovnu cenu) isplati izvozniku-prodavcu do određenog roka, bilo neposredno ili preko neke druge banke (najčešće korespondentske banke u zemlji izvoznika) kada joj izvoznik preda ugovorena dokumenta koja se odnose na otpremu robe, iz kojih se vidi da je roba određenog kvaliteta utovarena i na određenu adresu otpremljena do ugovorenog roka146. „Na taj način, uvoznik koji je bio dužan da istovremeno sa datim nalogom da i odgovarajuće pokriće, stiče prema poslovnoj banci uslovno pravo priznanja da je izmirio svoju obavezu isplate akreditivnog iznosa, jer izvoznik ima pravo da taj iznos naplati od banke, kada joj na vreme podnese i

146 Jednoobrazna pravila i običaji za dokumentarne akreditive, Revizija 2007., Publikacija MTK 600-Uniform

Customs and Practice for Documentary Credits, 2007, revision ICC, Publication 600-UCP 600.


preda akreditivna dokumenta koja će nakon pregleda i isplate ova banka dostaviti banci uvoznika-nalogodavca odnosno kupca-neposrednog nalogodavca.“147

Međunarodni dokumentarni akreditiv je jedan od najznačajnijih instrumenata plaćanja u međunarodnom platnom prometu, što najbolje ilustruje podatak da se oko 80% međunarodne trgovine obavlja pomoću njega. Razvio se na bazi pojave nepoverenja za plaćanje robe od strane kupca i nepoverenja od isporuke robe od strane prodavca. Zato dokumenti koji se podnose banci na naplatu moraju u svemu da odgovaraju njihovom opisu u akreditivu, jer i najmanje odstupanje daje ovlašćenje banci da odbije primljena dokumenta. Doktrina o potrebnoj potpunoj saglasnosti predatih dokumenata naziva se „strict compliance“ ili „strogo poštovanje.“ S druge strane, banka nije ni dužna ni ovlašćena da ispituje autentičnost dokumenata, već je dužna da ispuni akreditivnu obavezu korisniku koji je podnio dokumente na naplatu.

Dokumentarni akreditiv se naziva još i robni akreditiv jer se javlja po pravilu, na osnovu zaključenog ugovora o kupoprodaji određenih proizvoda gde se on pored osiguranja finansijskog pokrića robno-uslužnih transakcija javlja i kao instrument za finansiranje i refinansiranje određenih kreditnih aranžmana. U ovom poslovanju javljaju se četiri osnovna subjekta između kojih se uspostavljaju određeni odnosi. To su:

- nalogodavac ili kupac-uvoznik robe koji je sa svojim poslovnim partnerom, izvoznikom, ugovorio plaćanje uvezene robe dokumentarnim akredtivom i koji izdaje nalog svojoj poslovnoj banci da u korist izvoznika-prodavca otvori akreditiv koji će se isplatiti na osnovu prezentovanih ugovorenih dokumenata banci,

- akreditivna banka je banka koja po nalogu kupca-uvoznika u obavezi da blagovremeno i tačno otvori akreditiv i izvrši isplatu na način i pod ugovorenim uslovima,

- isplatna banka koja je često i avalirajuća, akceptirajuća, konfirmirajuća ili negocirajuća banka, je banka izvoznika-prodavca, i u isto vreme korespondentska banka poslovne banke kupca-uvoznika. To je banka koja će na osnovu prezentovane i ugovorene akreditivne dokumentacije, kao i na osnovu instrukcija dobijenih od akreditivne banke, primiti pokriće za akreditiv i izvršiti isplatu u korist izvoznika-prodavca robe i

- korisnik akreditiva je izvoznik-prodavac robe koji je sa kupcem robe ugovorio plaćanje robe otvaranjem dokumentarnog akreditiva putem banke i koji stiče pravo naplate izvezene robe odmah nakon ispunjenih uslova iz ugovora.

147 Dokumentrani akreditiv u međunarodnoj praksi, Udruženje banaka Jugoslavije, Beograd, 1994. str.23.


U savremenoj finansijskoj praksi postoji više vrsta dokumentarnih akreditiva, i to:

- nostro i loro akreditivi, - opozivi i neopozivi akreditivi, - potvrđeni i nepotvrđeni akreditivi, - prenosivi i neprenosivi akreditivi, - pokriveni i nepokriveni akreditivi, - akreditivi domicilirani u zemlji ili inostranstvu - akceptni akreditiv, - podakreditiv (back to back), - revolving akreditiv, - stand by akreditiv, - akreditiv plativ po viđenju i - odgođeni akreditiv.

Nostro ili uvozni akreditiv je akreditiv koji se otvara po nalogu kupca-uvoznika u korist inostranog izvoznika dok je loro ili izvozni dolazeći akreditiv otvoren u korist domaćeg izvoznika a po nalogu ino uvoznika.

Opozivi akreditiv se može opozvati u svakom trenutku izuzev u trenutku plaćanja dok neopozivi akreditiv predstavlja čvrstu obavezu akreditovane banke prema korisniku i ne može se opozvati niti izmeniti bez izričitog pristanka obeju stranaka u poslu.

Potvrđeni akreditiv predstavlja konfirmaciju akreditovane banke posredničkoj banci dok nepotvrđeni akreditiv predstavlja situaciju kada posrednička banka saopštava uslove bez daljih obaveza.

Pokriveni akreditiv predstavlja akreditiv koji se puni novčanim sredstvima u inostranstvu u momentu njegovog otvaranja za razliku od nepokrivenog koji se puni u momentu likvidacije akreditiva.

Akreditivi domicilirani u zemlji su akreditivi čija se isplata vrši u zemlji domaćeg uvoznika ili izvoznika za razliku od akreditiva domiciliranih u inostranstvu i čija se isplata vrši u zemlji inostranog uvoznika ili izvoznika.

Akceptni akreditiv je akreditiv kod kojeg se vrši akceptiranje trate (menice) od akreditivne ili konfirmirajuće banke ili nekog drugog trasata u zavisnosti od toga na koga je trata vučena.

Revolving akreditiv je obnovljivi akreditiv jer se po iskorišćenju prvobitnog iznosa ne gasi, nego se obnavlja.

Podakreditiv je akreditiv koji se koristi u slučaju kada nije dozvoljeno prenošenje akreditiva sa jednog na drugog korisnika i on predstavlja vrstu prenosivog akreditiva.


Stend by akreditiv je sličan garanciji za dobro izvršenje posla jer se podnosi na naplatu pod uslovom da korisnik u određenom vremenskom periodu podnese izjavu da dužnik nalogodavca nije o roku izvršio svoju obavezu.

Dokumnetarni akreditiv plativ po viđenju predstavlja akreditiv gde obaveze banke nastaju odmah ili istovremeno sa prezentacijom akreditovnih dokumenata tj. nakon isteka roka za njihovo ispitivanje (7 dana UCP 500, UCP 600 – 5 dana) dok akreditiv s odgođenim plaćanjem (deferred payment letter of credit) predstavlja obaveze banke koje ne dospevaju odmah, već u onom roku koji je naznačen u samom akreditivu (npr. 30 dana od prezentacije dokumenata, ili na tačno na određeni dan).

U procesu otvaranja akreditiva, postoje dva podprocesa:

- proces otvaranja akreditiva i - proces korišćenja akreditiva.

Slika br. 29 Nalog za otvaranje akreditiva - Obrazac 1451

.


U procesu otvaranja akreditiva, preduzeće uvoznik predaje ovalšćenoj banci nalog za otvaranje akreditiva na propisanom obrascu (1451). Odgovarajuća služba ili organizacioni deo banke (devizni režim) vizira nalog u pogledu ispravnosti sa stanovišta propisa i sa stanovišta pokrića nakon čega ga prosleđuje u drugi deo banke ili organizacioni deo koji se bavi platnim prometom sa inostranstvom radi izvršenja. Tu se nalog detaljno pregleda sa posebnim osvrtom na date instrukcije od strane nalogodavca (vrsta akreditiva i avizirajuća banka i svi neophodni podaci) a zatim se prosleđuje u sledeći organizacioni deo banke tj u odeljenje ili službu disponibiliteta. Izveštaj strane banke o otvaranju akreditiva u korist korisnika, banka može da primi na više načina, no danas je SWIFT sistem ili mreža preko koje poslovne banke obavljaju gotovo svu međusobnu komunikaciju. Akreditivi se otvaraju na standardizovanim obrascima koje jen utvrdila Međunarodna trgovinska komora u Parizu. Izvještaj strane banke o otvaranju akreditiva, obavezno se pažljivo isčitava i utvrđuju se činjenice, odnosno utvrđuju se sve instrukcije, da li su jasne i logične.

Da bi se akreditiv naplatio, korisnik akreditiva mora da banci podnese dokumenta koja odgovaraju uslovima u određenom roku. Banka proverava sva primljena dokumenta i dostavlja ih akreditivnoj banci koja ih takođe proverava i ukoliko je sve kako je predviđeno, vrednost akreditiva se isplaćuje a dokumenta šalju kupcu da bi mogao da dođe u posed robe. U suprotnom, tj. ukoliko dokumenta nisu u saglasnosti sa ugovorenim uslovima, banka može da ih vrati korisniku na ispravku ili da zahteva od banke saglasnost na isplatu.

5.3.3. Dokumentarna naplata - inkaso poslovi

Inkaso poslovi i njihova uloga u platnom prometu sa inostranstvom se sastoji u primanju raznih dokumenata, inkaso materijala, kako od poverilaca, klijenata tako i do svog korespondenta, sa obavezom da ih naplati od dužnika bilo neposredno bilo preko neke druge banke i da naplaćeni iznos stavi na raspolaganje svom nalogodavcu, odnosno svom klijentu. Dokumentarna naplata dakle, reprezentuje instrument plaćanja u međunarodnom platnom prometu koji se ogleda u slanju na naplatu inkaso materijala kupcu, posredstvom banke u zemlji i inostranstvu.

Predmet inkaso naplate su, pre svega, robna dokumenta koja proizlaze iz kupoprodajnog ugovora, kao što su: faktura, konosman, tovarni list, polisa osiguranja, dokumentarna trata i sl, a zatim i razna nerobna dokumenta kao što su: menice, čekovi, obveznice, kamatni i drugi kuponi, štedne knjižice i sl. Sva ova dokumenta su predmet inkaso poslova samo u slučaju da se napalćuju ili plaćaju putem ili posredstvom poslovne banke. No, dokumentarna inkaso naplata nije


pravno regulisana, nego je rezultat poslovne i bankarske prakse po kojoj je Međunarodna trgovinska komora iz Pariza 1956. godine donela „Jednoobrazna pravila za dokumentarnu naplatu.“

Primjena ovih pravila predviđena je za sve učesnike u poslovima dokumentarne naplate, osim ako nisu u suprotnosti sa nacionalnim propisima ili ako učesnici u inkaso poslu drugačije definišu svoja prava i obaveze.

Korišćenje dokumentarne naplate najčešće je u slučajevima:

- odličnog poznavanja izvoznika i uvoznika i kada imaju poverenja jedan u drugog,

- kada ne postoji sumnja u želju i mogućnost kupca da izmiri svoju obavezu,

- kada su stabilni politički, privredni i pravni uslovi u zemlji uvoznika i - kada sistem plaćanja u zemlji uvoznika nije u opasnosti od devizne

kontrole ili neke slične restrikcije.

U poslovima dokumentarne naplate učestvuju: izvoznik, banka izvoznika (domaća banka), banka naplate (inostrana banka) i kupac-uvoznik a dokumentarna inkaso naplata u međunarodnom platnom prometu se uglavnom odvija u robnom ili dokumentarnom inkasu, nerobnom ili "čistom," te loro i nostro inkasu.

5.3.4. Kreditno pismo

Kreditno pismo je instrument plaćanja sa inostranstvom, nastao u Engleskoj odakle se njegova primena proširila u mnoge zemlje sveta. To je forma plaćanja po kojoj poslovana banka, u strogo posebnoj formi ovlašćuje svog korespondenta u inostranstvu da u njemu navedenoj osobi isplati odjednom ili delimično iznos naveden u kreditnom pismu. Zato se u procesu naplate kreditnog pisma javljaju: nalogodavac za izdavanje kreditnog pisma, banka izdavalac kreditnog pisma, banka ili banke isplatioci kreditnog pisma i korisnik kreditnog pisma, koji može biti samo fizičko lice. Izdavanje kreditnog pisma je uslovljeno potrebom da se prethodno deponuju novčana sredstva kod banke izdavaoca.

Kreditno pismo je vrlo praktično za poslovna ili turistička putovanja u inostranstvo, jer korisnika lišava rizika nestanka ili krađe gotovog novca i što ga korisnik lično nosi i može da ga koristi kod više banaka i više mesta i država. Nedostaci su mu u tome da može da se realizuje samo u toku radnog vremena i u samo određenom broju banaka i mesta.

Kreditno pismo najčešće sadrži: naziv izdavaoca, naziv korisnika odnosno njegovo ime i prezime, iznos novčanih sredstava na koji glasi, dan izdavanja i rok važenja, redni broj pisma i potpis ovlašćenog lica banke izdavaoca sa pečatom,


odnosno štambiljem. Kreditno pismo može da bude: posebno – kada se koristi samo u jednoj inostranoj banci i cirkularno kreditno pismo - koje se izdaje za veći broj inostranih banaka u jednoj ili nekoliko zemalja. Prilikom prezentacija kreditnog pisma na isplatu, banka proverava identitet korisnika i da li je pismo ispravno popunjeno, ima li novčano pokriće, da li je podneto na isplatu u roku koji je na njemu naznačen, da li je pravilno potpisano i da li je na njemu utisnut pečat ili žig banke koja ga je izdala. Kreditno pismo može da se isplati odjednom ili sukcesivno. U prvom slučaju banka zadržava kreditno pismo kao dokaz o izvršenoj isplati, a u drugom slučaju banka svaku isplatu evidentira na poleđini kreditnog pisma. Nalog za isplatu kreditnog pisma je bezuslovan.

Kreditna pisma se klasifikuju na nostro i loro kao i na obično (samo jedna banka ovlašćena da vrši isplatu) cirkularno (više banaka ovlašćeno da izvrši isplatu) i trgovačko ili komercijalno kreditno pismo koje je vrlo slično akreditivu, pošto može da se naplati samo uz prethodno dostavljanje određenih dokumenata. Kreditno pismo se sastavlja u tri primerka, pri čemu original i druga kopija pripadaju korisniku, a prva kopija ostaje banci izdavaocu.

6. ELEKTRONSKI PLATNI PROMET

Završni čin svakog posla predstavljaju finansijske transakcije. Iako izmirivanje obaveza i naplata potraživanja nisu samo tehnička pitanja, sama tehnologija može značajno da unapredi obavljanje finansijskih transakcija, tako što omogućava da se one obave brže, tačnije i pouzdanije. U savremenim uslovima poslovanja, kada tradicionalni načini plaćanja sve više gube na značaju, elektronski načini plaćanja u delikatnim internet transakcijama pokazuju se najkritičnijim segmentom svakog posla. Za pojam elektronskog platnog prometa ili elektronskog bankarstva moglo bi da se kaže, da je to savremeni, elektronski način vođenja računa građana i pravnih lica u obavljanju platnog prometa ili, elektronsko bankarstvo je proces koji dozvoljava klijentima da obavljaju poslove elektronskim putem ili prema definiciji nekih banaka, to je brz, efikasan i pouzdan sistem koji omogućava da se putem interneta pristupi banci nezavisno od vremena rada banke, 24 časa dnevno, sedam dana u nedelji ili kako to još neki kažu, da je to pokušaj spajanja više različitih tehnologija razvijanih nezavisno i u različitim smerovima.

Upotrebom modernih tehnologija, bankarske usluge su postale dostupne i cenovno konkurentne, odnosno, elektronsko bankarstvo je spojilo više različitih tehnologija (elektronski novac, platne kartice, bankomate, POS terminale, kućno bankarstvo, mobilno bankarstvo), a sve u cilju pružanja kompletnih usluga klijentima banaka.


Razlozi za uvođenje elektronskog bankarstva su zahtevi klijenata za jeftinijim uslugama, jednostavnijim dolaskom do usluga i sve veće znanje klijenata o informacionoj tehnologiji i mogućnostima koje ona pruža u pojednostavljenju obavljanja redovnih aktivnosti i uštede vremena. Za razliku od klasičnog, u savremenom elektronskom bankarstvu, broj zaposlenih se smanjuje i menja struktura kadrova.

Istorijski gledano, prvi elektronsko plaćanje ili elektronski transfer novca izvršen je još davne 1860. godine. Transfer je izvršila firma „Western Union” iz SAD-a, uz pomoć telegrafa. Kasnije je telegrafski transfer novca postao uobičajen. Jedan od najvećih platnih i obračunskih sistema današnjice, američki Fedvajer (Fedwire), započeo je sa radom 1918. godine, kao servis za telegrafski transfer novca pri sistemu federalnih rezervi SAD-a. Sredinom šezdesetih godina dvadesetog veka u Velikoj Britaniji i SAD, broj transakcija u bankarstvu enormno je narastao tako da primena tradicionalnih metoda obrade transakcija, jednostavno, više nije bila moguća, a problem je narastao do te mere da je pretio ugrožavanjem stabilnosti čitavog finansijskog sistema. Vlade Velike Britanije i SAD su tada preduzele mere za automatizaciju sitnijih transakcija u bankarstvu, pogotovo onih koje su repetitivnog karaktera. Na bazi ideje, do koje su vodeće britanske banke došle nekoliko godina ranije, u SAD je 1968. godine formirana radna grupa za unapređenje razmene „bez papira“ (SCOPE — Special Committee on Paperless Entries), koja je funkcionisala pri Banci federalnih rezervi u San Francisku. Želja je bila da se stvori jeftin, pouzdan elektronski platni sistem a plan je bio jednostavan: pretvaranje periodičnih sitnih plaćanja čekovima (kao što su zarade i premije osiguranja) u posebno oblikovanu platnu evidenciju koja će moći da se čita uz pomoć računara. Rezultat ovih napora bila je prva automatska klirinška banka (ACH — Automated Clearing House), koja je počela sa radom 1972. godine. Kao reakcija na povećanu tražnju za međunarodnim obračunom transakcija valutama i vrednosnim papirima, razvijeni su elektronski platni sistemi za plaćanja na veliko. U oblasti međubankarskog izveštavanja trenutno dominira SWIFT , koji je osnovan 1973. godine u Briselu i koji je u vlasništvu njegovih članica, tj. konzorcijuma koji se sastoji od preko 2200 banaka.

Ono što je novo i ono što je vešto upotrebljeno u ovoj oblasti jeste da se za automatizaciju transakcija u bankarstvu ne formira nova infrastruktura, već je iskorišćena postojeća infrastruktura javnih računarskih mreža a pre svega interneta kao javne i otvorene mreže, kojoj svako ima neograničen pristup i koja je naročito povoljna jer ostvaruje niske troškove po jednoj transakciji, međutim, problem je u nedovoljnoj bezbednosti tih transakcija. Zato je kriptografija veoma važna sigurnosna mera za dizajniranje platnih sistema i protokola.

Kao što su se razvijale informaciono-komunikacione tehnologije, razvijalo se i samo bankarsko poslovanje i to kroz etape:


- inicijative po kojima se u potpunosti razumeo značaj informaciono-komunikacionih tehnologija,

- interaktivnosti ili direktnog vršenja usluga, on lajn (on line), gde klijent ne odlazi više u banku nego im se usluge pružaju u kancelarijama ili njihovim kućama,

- dominantne personalizacije direktnih usluga i - virtuelizacije koja nastaje uporedo sa razvojem interneta i stvaranjem

virtuelnih banaka.

Bez obzira što postoji više tipova elektronskog bankarstva, njihov cilj je isti a odnosi se na približavanje usluga klijentima banke i omogućavanje komunikacija sa bankom ili drugom finansijskom institucijom od kuće, bez dodatnih napora u smislu odlaska na šalter banke ili posredne komunikacije. Razvojem telekomunacija uopšte, a naročito u pravcu digitalizacije, definitivno su otvorena vrata raznim servisima, u obliku digitalnih govornih tehnologija i sistema telefonskih govornih automata. S druge strane, instalisanje mreže interneta, stvoreni su uslovi za virtuelno bankarstvo ili bankarstvo iz kuće.

6.1. KUĆNO BANKARSTVO

Od svih tipova elektronskog bankarstva, najpoznatije i u najširoj primeni je kućno bankarstvo, izvorno nazvano kao hom benking (engl. home banking ) i koje se definiše kao sistem za direktno korišćenje bankarskih usluga iz stana, kuće, preduzeća ili bilo kog drugog mesta, pošto omogućava neposredan transfer sredstava, informacija i naloga putem telefonske mreže ili interneta, bez pisanja pratećih dokumenata. Ova softverska aplikacija komitentima banke pruža mogućnost da koriste telefon, televizor ili kompjuter kao vezu ili telekomunikacioni link sa kompjuterskim centrom pomenute banke. Zaštita podataka banke od neovlašćenog pristupa sprovodi se, instalacijom podataka na posebnom serveru koji ima programe i bazu podataka samo za korisnike hombenking usluga i mora da bude odvojen od ostalih mreža u banci. Ovom zaštitom, štite se podaci baze podataka hombenkinga, sa pravom vlasnika podataka da može da vidi samo svoje podatke i da nikom drugom njegovi podaci nisu dostupni. Ovde se koristi lozinka (PIN) od strane svakog korisnika usluga kućnog bankarstva koja obezbedjuje veliku sigurnost kod pristupa podacima.

I danas su u primeni tri osnovna oblika kućnog bankarstva:

- telefonsko bankarstvo, - on lajn bankarstvo i - internet bankarstvo.


6.1.1. Telefonsko bankarstvo

Telefonsko bankarstvo se u svetu javilo još 70-tih godina prošlog veka i omogućavalo je dobijanje informacije o stanju na računu, kao i davanje naloga za plaćanje, putem telefona. Usluga je bila moguća samo u toku zvaničnog radnog vremena banke, pri čemu je klijent trebao da informiše telefonskog operatera o broju svog računa i sigurnosnom kodu. Sistem plaćanja preko telefona je u suštini obavljanje platnoprometne operacije na bazi usmene instrukcije korisnika. Operacija se odvijala tako da najpre komitent stupa u direktnu vezu sa službenikom banke i preko njega se iniciraju operacije na bankarskom računaru ili da sam komitent uspostavlja direktnu vezu sa računarskim centrom banke. Sve transakcije se beleže na izvodima tekućeg računa sa podacima o obavljenim plaćanjima i načinu plaćanja i služe kao dokaz o izvršenim plaćanjima. Korisnik telefonskog bankarstva izvode tekućeg računa može da prima i elektronskim putem, dostavom putem pošte ili klasičnim podizanjem izvoda na šalterima banka.

6.1.2. Direktno ili „on line“ bankrastvo

On lajn bankarstvo predstavlja obavljanje bankarskih transakcija direktnom vezom klijenta i banke uz pomoć specijalizovanog softvera. Dakle, potreban je poseban softver instaliran na klijentovom računaru sa kojeg mogu da se obavljaju transakcije i na kome se nalaze podaci o izvršenim promenama.

Drugim rečima potrebno je da se omogući:

- specijalan softver koji se ugrađuje u računar klijenta, - ograničenje na obavljanje transakcija sa sopstvenog računara, - poslovanje sa dve strane: sa bankom i softverskom kompanijom čiji je

softver, - novac za kupovinu softvera i - vreme za instaliranje softvera, kao i vreme za ovladavanje

programima.

Usluge on lajn bankarstva koje su dostupne 24 sata dnevno su:

- pristup stanju na tekućem računu i kreditnim karticama, - izmirivanje obaveza po računima, - planirana i zakazana plaćanja za određeni termin koje će da se izvrše

automatski i - prenos novca sa računa na račun.


6.1.3. Internet bankarstvo

Kao što inače, inovacije i nove proizvode ljudi uglavnom prihvataju sa izvesnom dozom nepoverenja i nezainteresovanosti, tako je i sa internetom i poslovanjem na njemu. Internet kao potpuno novi vid komunikacija, u početku je prihvatao samo jedan manji krug ljudi, prvenstveno naučnika, vojnih lica i univerzitetskih profesora. Vremenom, sve više ljudi je koristilo internet i pogodnosti koje on pruža tako da je svoju punu primenu našao i u savremenom bankarstvu. No, da bi poslovanje putem interneta bilo u potpunosti uspešno, potrebno je da se ispuni veliki broj zahteva. Ti zahtevi, podrazumevaju postojanje:

- lakoće korišćenja aplikacija, - sigurnosti ličnih informacija, - integracije sa postojećim sistemima, - prihvatanja standarda otvorenih sistema itd.

Internet ili sajber bankarstvo (eng. cyber banking) predstavlja obavljanje bankarskog poslovanja direktno iz kuće ili preuzeća, posredstvom interneta, gde nije potreban specijalan softver i ne postoje podaci uskladišteni na klijentovom hard disku ali da je pristup banci i računu moguć sa bilo kog mesta na svetu, gde god postoji računar priključen na internet mrežu. Internet bankarstvo je ujedno i najjeftiniji oblik bankarskih usluga, dostupan 24 sata dnevno i bez ikakve prostorne ograničenosti. Međutim, glavni ograničavajući faktori, koji uslovljavaju pristanak potrošača na ovu vrstu tehnologije su sigurnost i privatnost, tj postojanje straha da ključne finansijske informacije mogu da budu otkrivene.

Razlike između on lajn i internet bankarstva su evidentne:

- kod on lajn bankarstva postoji ugradnja specijalnog softvera, koji ograničava korisnika na obavljanje usluga isključivo sa računarom na koji je ugrađen taj softver,

- stepen sigurnosti kod obavljanja finansijskih transakcija, veći je kod on lajn nego kod internet bankarstva ali je on lajn bankrstvo skuplje jer je potrebno nabaviti i ugraditi softver i utrošiti vreme za obuku korisnika.

Očigledno je da je internet bankarstvo praktičniji i ekonomičniji način obavljanja bankarskog poslovanja iz kuće.

Razlozi zbog koji se banke pojavljuju na internetu su:

- da kreiraju imidž inovativne firme, koja je svojim korisnicima nudi najsavremenija tehnološka rešenja,

- veće i bolje interaktivne mogućnosti, kroz neograničene komunikaciju sa komitentima svojim komitentima,


- racionalizacija potencijala banke kroz prenošenje određenih servisa na internet, tako da ne mora da otvara nove poslovne prostore u kojima su potrebni određeni kadrovi i oprema,

- samouslužno bankarstvo je od koristi i za banku i za korisnika, jer korisnik ima servise 24 časa dnevno, 7 dana u nedelji, a banka bez povećanja broja zaposlenih radi 24 časa dnevno.

Iskustva iz bankarstva naprednijih zemalja pokazuju da poslovne banke, koje nemaju razvijen sistem elektronskog bankarstva, neće moći dugo da egzistiraju. Konkurencija će da ih natera da nude kvalitetnije finansijske servise i niže troškove, više kamatne stope na depozite, niže provizije na usluge i posebno mogućnost on lajn plaćanja. Danas banke moraju da budu interaktivne, multimedijalne i da omogućavaju kompletno poslovanje direktno preko interneta. Zbog toga su u svoje internet poslovanje uvele niz inovacija (virtualne poslovnice, specijalne finansijsko-softverske programe koji brinu o budžetu klijenata, ulaganjima.). Ipak i pored pomenutih inovacija, ponuda bankarskih proizvoda i usluga je gotovo uniformna.

Bankarski proizvodi i usluge koje nudi većina svetskih banaka u svom internet poslovanju su:

- otvaranje i korišćenje tekućih računa - odobravanje hipotekarnih i ostalih kredita - menjački poslovi, - provera stanja na računima klijenata, - otvaranje i korišćenje čekovnih računa, - plaćanje računa elektronskim putem, - korišćenje sistema kreditnih kartica, - investiciono bankarstvo, - elektronski transferi između računa, - e-mail korespodencija (dostavljanje informacija sa svetskih berzi, o

aktivnostima banke, o klijentovim ulaganjima), - odobravanje hipotekarnih i ostalih kredita i - savetodavne funkcije.

Bankarsko poslovanje na internetu je brzo, efikasno i ekonomično a otvaranje računa potpuno besplatno. Provizije za plaćanje računa elektronskim putem su minimalne ili u većini banaka potpuno besplatne. Ostale provizije za internet bankarske proizvode i usluge su identične ili manje od provizija u tzv. tradicionalnom (filijalnom) bankarstvu.

Internet bankarstvo ima niz prednosti u odnosu na tradicionalno poslovanje banaka koje se ogledaju pre svega u vremenskoj i prostornoj neograničenosti, brzini obavljanja transakcija, niskoj ceni i širokom asortimanu bankarskih proizvoda i usluga. Osnovna prednost internet banaka je njihovo neograničeno


radno vreme. Danas ljudi mogu da imaju banku unutar svog stana ali i sa bilo kog mesta na svetu. Potrebno je da korisnik ima otvoren račun u nekoj banci koja pruža usluge internet bankarstva, da na mestu iz kog obavlja poslovanje postoji računar sa pristupom internetu i da korisnik zna šifre koje su mu potrebne za ulazaku u internet banku i njegov račun.

U klasičnom bankarstvu potrebno je utrošiti vreme za dolazak i odlazak u filijalu banke, zatim vreme za čekanje, za popunjavanje obrazaca, čekova i ostalih dokumenata, kao i vreme za obavljanje samih transakcija. Za obavljanje kvalitetnog bankarskog poslovanja u tradicionalnom bankarstvu, potrebno je više ljudi, poslovnog prostora i opreme, nego u internet bankarstvu. Samim tim i troškovi obavljanja bankarskog poslovanja u tradicionalnom, su daleko veći od onih u internet bankarstvu.

Nedostaci internet bankarstva izraženi su kroz:

- odsustvo sigurnosti pri obavljanju poslovanja, - nepostojanju zakonske regulative, - nedostatku privatnosti, otuđenosti i odbojnosti prema inovacijama i - opasnosti od zloupotrebe internet bankarstva u kriminalne svrhe.

6.1.4. Rizici u elektronskom bankarstvu

Poslovne banke koje svoju delatnost obavljaju na internetu suočene su sa ozbiljnim problemima zaštite obavljanja bankarskih transakcija. Ne postoje savršeni sistemi zaštite, tako da internet banke kao i tradicionalne banke mogu da budu opljačkane. To svakako nije razlog zbog koga bi ljudi prestali da ulažu u banke. Naprotiv, osnova bankarskog poslovanja je poverenje. Klijenti imaju povjerenje u internet banke, jer kao i ostale finansijske institucije one garantuju svojim klijentima naknadu sredstava u slučaju pljačke. Internet banke nastoje da razviju još savršenije sisteme zaštite. Sigurnost, odnosno nedostatak sigurnosti i sistemi zaštite na internetu, važan su faktor rasta i daljeg razvoja interneta. Sa rastućim publicitetom otvorenih mreža kao što je internet i elektronskom razmenom informacija i novca između geografski udaljenih lokacija, obezbeđenje transakcija postaje od ključne važnosti. Poslovne banke koje koriste elektronsku razmenu podataka u zatvorenim mrežama (intranet) osiguravaju se utvrđivanjem identiteta i autorizacijom ljudi koji pristupaju mreži.

U otvorenim mrežama, postojeći mehanizmi zaštite nisu dovoljni da spreče neautorizovan pristup i hakerske upade. U pitanju je dakle, operativni rizik u bankarstvu koji može da se javi u obliku:

- rizika sigurnosti informacionog sistema banke,


- rizika dizajniranja implementacije i održavanja informacionog sistema banke i

- rizik zloupotrebe proizvoda banke od strane klijenata banke.

Rizik sigurnosti sistema, odnosi se na mogućnost ubacivanja virusa u informacioni sistem banke kao i mogućnosti zloupotrebe sistema od strane zaposlenih u banci.

Rizik dizajniranja implementacije i održavanja informacionog sistema u banci može da ima direktan uticaj na razvoj sistema elektronskog bankarstva ukoliko se u poslovanje banaka uključuju određene softverske i provajderske kuće koje nisu dovoljno upoznate sa poslovanjem banke.

Rizik zloupotrebe proizvoda banke je prisutan usled nedovoljne edukacije klijenata i koji lako mogu da postanu žrtve korišćenja elektronskog bankarstva.

Postoji i pravni rizik jer globalni sistem komuniciranja, kakav je internet, zahteva ažurne i adekvatne pravne okvire koji treba da definišu potrebe poslovnih subjekata i korisnika usluga. Pravni rizik nastaje usled nepoštovanja propisa iz oblasti bankarstva ali i zbog prava i obaveza učesnika u finansijskim transakcijama elektronskog bankarstva koja nisu pravno regulisana. Zakonska regulativa u vezi interneta i poslovanja na njemu, razlikuje se od zemlje do zemlje. Dva ekonomski najrazvijenija dela svijeta, SAD i Evropska unija imaju različite stavove po pitanju zakonske regulative na internetu. U toj oblasti u pogledu budućih rešenja, postoji jedno rešenje za koje se zalaže Evropska unija koje se zasniva na potpunoj anonimnosti i privatnosti poslovanja i drugo za koje se zalažu SAD, je zasnovan na kompletnoj kontroli poslovanja, transakcija i podataka od strane državnih organa. I jedan i drugi predlog ima svoje dobre i loše strane, međutim preovlađuju loše kao kod npr. evropskog modela koji bi na taj način omogućio izbegavanja plaćanja poreza, carinskih obaveza, usledilo bi pranje novca i prebacivanje kapitala u druge zemlje mimo znanja finansijskih, carinskih, poreskih i ostalih državnih organa a po drugom sistemu loša strana se ogleda u kompletnoj kontroli i evidenciji transakcija, poslovanja, i podataka na internetu od strane državnih organa čime bi sloboda i privatnost pojedinca kao i osnovna pravila poslovnog i bankarskog ponašanja ovim sistemom bila prekršena na najgori mogući način.

Zbog prethodno iznetih činjenica, potrebno je da se napravi kombinacija najboljih elemenata i jednog i drugog modela, kako bi se dobilo optimalno rešenje zakonski rgulisano za poslovanje na internetu. Za pretpostaviti je da ovaj proces neće teći lako i da će proći još dosta vremena dok se ne usaglase međudržavni propisi vezani za poslovanje pojedinaca i preduzeća na internetu.


6.2. MOBILNO BANKARSTVO

Mobilno bankarstvo (engl. Mobile Banking) je najnoviji trend u razvoju elektronskog bankarstva. Danas poslovne banke ali i druge finansijske i nefinansijske institucije mogu da ponude bankarske, brokerske, usluge osiguranja preko mobilnih telefona, personalnih digitalnih asistenata (PDA) ili pejdžera, pri čemu povećavaju lojalnost klijenata kao i produktivnost zaposlenih.

Broj finansijskih servisa zavisi pre svega od raspoložive mobilne platforme na kojoj funkcioniše tako da postoje: bankarski, brokerski, servisi investicionog bankarstva itd. Sve poslovne banke su definitivno uvele servise mobilnog bankarstva. Dok je većina starijih aplikacija realizovana kao SMS poruka ili dvosmerni komunikacioni protokol, većina današnjih aplikacija bazirana je na WAP standardu (Wireless Aplications Protocol) ili aplikacija za daljinski ili bežični protokol. WAP omogućava mobilnim uređajima da preko interneta komuniciraju jednostavnim unošenjem adrese kojoj žele da pristupe. Raniji servisi bili su tipično informacioni gde su korisnici mogli da putem svog mobilnog uređaja proveravaju stanje na računu, proveravaju stanje svoje kreditne kartice ili da dobiju neke osnovne finansijske informacije. U novije vreme banke objedinjuju mogućnosti transakcija u svojim servisima tako da ih najčešće koriste za izmirivanje obaveza po računima, prenos sredstava ili za aplikacije kreditiranja.

Danas i razne kompanije takođe, nude usluge mobilnog plaćanja za koje nije potrebna upotreba platnih kartica nego se plaćanja obavljaju tako što unose poseban broj koji se odnosi na konkretnu uslugu, kao npr. parking servis ili bilo koji drugi ponuđač usluga. Operater mobilne telefonije u ovom slučaju igra ulogu klirinške kuće, jer kreditira korisnikov unapred određeni račun tako da su ovakve aplikacije veoma privlačne za korisnike pošto omogućavaju klijentima i trgovcima da obavljaju transakcije upotrebom postojeće infrastrukture. Nema nikakve potrebe da pojedinac kupuje posebne uređaje ili da kompanije ulažu dodatne investicije u svoju opremu. No, najvažniji nedostatak ovakvog oblika plaćanja je sigurnost jer se postojeća rešenja oslanjaju na sigurnost GSM mreže koja sama po sebi nije dovoljna da spreči zloupotrebe prilikom transakcija.

Blutut (bluetooth) je tehnologija koja omogućava uređajima da na malim razdaljinama komuniciraju pomoću brzih radio signala. Ovom tehnologijom, korisnici obavljaju različite vrste mikro plaćanja tako što svoj mobilni telefon prinose uređaju za plaćanje i tako obavljaju transakciju.

Kao i kod kućnog, sigurnost je jedan od najvažnijih zahteva mobilnog bankarstva jer sami korisnici imaju malo poverenja u bezbednost aplikacija. Efikasan, i za sada standardni način zaštite podataka na internetu je primena tehnike javnih ključeva (public key criptography) PKI, koji obuhvata privatni i javni ključ koji između sebe dele učesnici u komunikaciji. Treći element, digitalni


sertifikat, potpisan je od treće strane koja je autorizovana za izdavanje sertifikata. Telefonska aplikacija omogućava korisniku da preko svog mobilnog uređaja pogleda kursnu listu, izvrši konverziju željene valute ili pogleda stanje na svom žiro računu. Ovakva aplikacije može da bude od velike koristi ako se ljudi nalaze na odmoru a očekuju neke prilive sredstava. Prognoze za budućnost kažu da mobilno bankarstvo treba da doživi kulminaciju u razvoju u narednom periodu i da će da premaši razvoj interneta, s obzirom na činjenicu, da broj korisnika mobilnih telefona značajno prevazilazi broj korisnika interneta.

6.3. ELEKTRONSKI SISTEM PLATNOG PROMETA

Kada se razmatra pitanje elektronskih sistema plaćanja potrebno je znati da tu postoje dve grupe sistema. Jedna grupa sitema su tzv. mala plaćanja, a druga grupa sistema su velikih plaćanja. Kod sistema malih plaćanja koriste se uglavnom automatizovane klirinške kuće ACH (Automated Clearing Houses) koje prebijanja potraživanja i obaveza banaka vrše na dnevnom nivou odnosno to su banke koje učestvuju u klirinškim aranžmanima i pod kontrolom su uglavnom centarlnih banaka ili su samostalne.

Kod sistema velikih plaćanja procesuiranje plaćanja se odnose na izmirivanje obaveza zmeđu banaka kao operativnih nosilaca platnog prometa, po nalogu i za potrebe njihovih komitenata, kao i između banaka i centralne banke. Ovde je moguća primena tzv. neting i RTGS sistema.

Kod neting sistema poravnanja se vrše između banaka na neto principu, tj. potraživanja i obaveze svake pojedinačne banke se prebijaju u toku radnog dana, s tim da se defintivno plaćanje neto iznosa ili salda koji nije kompenziran (po izvršenom poravnanju) vrši na kraju radnog dana, praktično kroz multilateralnu kompenzaciju.

Sistem bruto plaćanja u relanom vremenu (RTGS) vrši platni promet kontinuirano i odmah tj. u realnom vremenu, po bruto principu gde su platni nalozi bezuslovni i neopozivi, pod uslovom da računu banke ima dovoljno sredstava za pokriće svakog konkretnog novčanog transfera.

6.3.1. Elektronski novac

U razvoju bankarstva, najveće tehnološko dostignuće predstavlja pojava elektronskog novca, a samim tim i elektronskog bankarstva koje se definiše kao specifična monetarna informacija koja se putem elektronskih impulsa u realnom


vremenu prenosi između onih koji plaćaju i onih koji napalćuju taj novac, odnosno, elektronski novac je novac koji putem elektronskih impulsa prelazi od dužnika do poverioca.

Elektronskim novcem se kupuju robe ili usluge pomoću računara u okviru komercijalnih računarskih mreza (npr. interneta) ili poslovnih bankarskih mreža (npr. SWIFT-a). To je sistem koji omogućava da izvrši plaćanje za usluge ili robu prenoseći brojeve sa jednog računa na drugi. Brojevi e-novca su unikatni, kao i serijski brojevi na pravim papirnim novčanicama a emituje ga neka banka i on predstavlja određenu sumu stvarnog novca. Kako i kod pravog novca, ključna osobina elektronskog novca je, anonimna upotreba, tj. kada kupac pošalje neki iznos digitalnog novca trgovcu, ne postoji način da se dobiju informacije o kupcu. Zainteresovani potrošači za kupovinu elektronskim novcem putem svog računara koji im omogućava da podižu novac sa svog računa u banci i gde prilikom kupovine razmenjuju ovako podignuti novac sa nekim trgovcem u zamenu za proizvode i usluge koje žele da kupe. Banka prima novčane depozite u elektronskom novcu, a zatim otkupljuje novac koji je trgovac dobio. Zato se elektronski novac efikasno koristi za elektronsku trgovinu samo ako postoji infrastruktura visokog tehničkog nivoa, čija je osnovna karakteristika, velika brzina prenosa podataka a pristup jednostavan i ekonomičan.

Dominantan oblik elektronskog novca je elektronski transfer sredstava pomoću instaliranih POS terminala u trgovačkoj mreži i mreži usluga. Drugi takođe veoma raširen oblik korišćenja elektronskog novca moguć je preko ATM mašina ili bankomata koji omogućavaju podizanje gotovine, polaganje depozita, prenos na druge račune i plaćanje sa različitih računa i treći koji je sve više u primeni jeste hom benking (Home Banking) koji omogućava raspolaganje finansijskim sredstvima iz stana ili preduzeća putem svog računara i bez odlaska u banku.

Pored toga, proces plaćanja može da bude direktan ili on lajn (engl. on line) i indirektan ili of lajn (off – line). Kada je u pitanju on lajn plaćanje, autentičnost novčanica mora da se proveri odmah što znači da se neka digitalna novčanica koristi samo jednom. Banka mora da proveri autentičnost korišćenjem spiska svih novčanica koje su emitovane. U slučaju of lajn plaćanja, digitalne novčanice se mogu koristiti više puta. U cilju izbegavanja dvostrukog trošenja neophodno je smestiti informacije o korisniku ili korisnicima na samu novčanicu kako bi se provera mogla obaviti kasnije. Anonimnost može biti garantovana, a finansijska institucija će da koristi ove informacije samo u slučaju da otkrije da su dvostruko trošene.148

148 Trenutno na Internetu postoji nekoliko sistema elektronskog novca zasnovanih na „digitalnim novčcanicama“

(digitalni novac). Najpoznatiji on–line sistemi su E–Cash firme DigiCash; i NetCash, sistem koji je razvijen na Univerzitetu južne Kalifornije. Najpoznatiji of–lajn sistemi su Mondex i VisaCash.


6.3.1.1. POS terminali

POS terminali (engl. Point-of-Sale) ili terminali na prodajnom mestu su elektronski uređaji koji očitavaju informacije sa platne kartice koje, zajedno sa iznosom transakcije putem stalne telefonske ili ISDN veze, prenose banci. Na isti način, banka POS terminalu šalje povratnu informaciju na osnovu koje se štampa račun u duplikatu, s tim što prvi primerak vlasnik kartice potpisuje i ostavlja, a drugi zadržava za ličnu evidenciju.

Drugim rečima, POS terminal se nalazi na prodajnim mestima i na kojima omogućava plaćanje roba ili usluga karticom tako što očitava podatke sa kartice i na osnovu kojih se vrši kontrola validnosti kartice, kontrola stanja na računu kartice, i po uspešno izvršenom plaćanju, prenos sredstava sa računa kartice na račun trgovca u vrednosti izvršene kupovine. Prednosti instaliranja POS terminala ogledaju se u povećanje prodaje roba i usluga i u jednostavnosti prihvatanja kartica i smanjenja troškova jer, terminal je povezan sa bankom, tako da se autorizacija i naplata svih transakcija odvija automatski.

Sistemi elektronskih plaćanja u maloprodaji (Electronic Funds Transfer System / Points of Sale – EFT/POS) spadaju u najdinamičnije aplikacije elektronskog prenosa sredstava. To je najčistiji elektronski prenos finansijskih sredstava pomoću kojeg je omogućeno eliminisanje papirnih instrumenata iz celokupnog procesa platnog prometa. Sam mehanizam funkcionisanja zasniva se na povezanosti terminala lociranih na određenim prodajnim ili uslužnim mestima sa računarskim centrima banaka.

Postoji nekoliko modela POS uređaja a razlikuju se po složenosti operacija koje izvode:

- prvi model je najjednostavniji i on se primenjuje samo u lokalnim relacijama zato što podrazumeva uslove u kojima i kupac i prodavac imaju račune kod jedne te iste banke,

- drugi podrazumeva uključene dve ili više banaka koje imeđu sebe obavljaju operacije automatskog kliringa i

- treći model je model mreže, koji funkcioniše koristeći svičing (switching) i procesing (processing) centre i pogodan je za primenu u nacionalnim i međunarodnim relacijama.

Današnji sistemi plaćanja u maloprodaji, pripadaju trećem modelu koji ne samo da prerastaju u internacionalne sisteme, nego povezuju i vodeće svetske iz kojih proizilaze dalje međusobne kooperacije.


6.3.1.2. ATM uređaji ili bankomati

Najzastupljenija vrsta tehnologije elektronskog bankarstva danas jesu bankomati ili AMT uređaji (engl. Atomated Teller Machines). Cilj uvođenja ovakvih uređaja za komunikaciju između banaka i klijenata jeste, automatizovanje rutinskih i svakodnevnih bankarskih operacija.

Danas, bankomati ili samouslužni šalteri omogućavaju:

- deponovanje i podizanje novca, - izdavanje čekovnih knjižica, - naručivanje i primanje izveštaja, - deponovanje i unovčavanje dokumenata plaćanja, - transfer sredstava sa jednog racuna na drugi i - korišćenje kredita određivanjem limita za prekoračenje.

Bankomati su prvi korak ka elektronskom bankarstvu, a predstavljaju i neku vrstu elektronskih filijala banaka. Prvi bankomat se vezuje za filijalu britanske "Barcclays" banke 1967. godine. Bankomat predstavlja terminal za unos podataka s dva ulazna i četiri izlazna uređaja. Bankomat je kao i drugi terminal, povezan sa centralnim računarom, bilo putem iznajmljene linije ili modema. Veza iznajmljenom linijom je pogodnija za lokacije na kojima se obavlja veliki broj transakcija, a modemska veza se, zbog znatno nižih troškova, preporučuje manji broj transakcija. Za unos podataka u bankomat koriste se čitač kartice i tastatura. Informacije sačuvane na magnetnoj traci smeštenoj na poleđini kartice očitavaju se čitačem kartica i prosleđuju centralnom računaru.

Najvažnije delove svakog bankomata sačinjavaju kasete za novčanice i mehanizam za brojanje novčanica. U zavisnosti od modela, oni mogu da imaju jednu, dve ili četiri kasete, sa sigurnosnom bravom ili bez nje. Tu je i foto-ćelija koja svaku novčanicu koja izađe iz kasete registruje, a broj novčanica i informacije o svakoj pojedinačnoj transakciji čuvaju se u izveštaju, koji se štampa. Kada se izdvoje iz kasete, novčanice se prenose do točka za razvrstavanje, gde se slažu u svežanj za izdavanje. Debljina svake novčanice meri se posebnim senzorom. U slučaju da su dve novčanice zalepljene jedna za drugu, mehanizam za brojanje ih prosleđuje u kasetu za odbačene novčanice. U tu kasetu se prosleđuju i pohabane, pocepane ili savijene novčanice koje automat ne može ispravno da prepozna.

Najnoviji modeli bankomata, u stvari su kombinovani uređaji za polaganje i podizanje novca. Uplaćene novčanice prolaze kroz proceduru provere originalnosti i kvaliteta a zatim se šalju u kasete za isplate.


6.4. S.W.I.F.T.

SWIFT (Society for Worldwide Interbank Financial Telecommunication) je međunarodna bankarska mreža i softver koji služi za razmenu poruka i koji danas upotrebljava više od 9.000 finansijskih institucija iz 209 zemalja u svetu.

SWIFT je organizovan 1973. godine u Belgiji kao neprofitabilno akcionarsko društvo sa zadatkom da zameni transfer sredstava telefonskim ili telegrafskim putem, odnosno da sektoru finansijskih usluga pruži platformu napredne tehnologije i pristup zajedničkim rešenjima putem kojih će svaki učesnik moći da izgradi svoju konkurentsku poziciju na tržištu. SWIFT omogućava razmenu standardizovanih poruka međunarodnih finansijskih institucija kao što su: banake, berze, brokeri, dileri, platni sistemi itd. Poruke se odnose na plaćanja, trgovinu, hartije od vrijednosti i ostalo. Sve ove institucije moraju da ispune zahtevne SWIFT kriterijume da bi se priključili na jednu takvu mrežu. Usluga koju im SWIFT149 pruža omogućava korisnicima da povećaju sigurnost plaćanja, snize troškove, poboljšaju automatizaciju i upravljaju rizicima.

Uloga SWIFT-a je dvostruka jer s jedne strane obezbeđuje posredničku platformu za komunikaciju koja omogućava korisnicima da se sigurno i pouzdano povežu i razmene finansijske poruke i da deluje kao katalizator za definisanje standarda i rešavanje problema s druge strane. SWIFT-om se finansijske transakcije automatizuju i standardizuju i na taj način utiču na smanjenje troškova i operativnog rizika kod korisnika.

Standardizacija različitih formi poruka, dovelo je do automatskog upravljanja podacima i eliminisani su problemi između pošiljaoca i primaoca u pogledu jezika, interpunkcije i vremenske razlike u slanju poruke. Poruke banaka se prenose odmah i automatski a posebno dogovorenim šifarskim sistemom utvrđeno je vreme prenošenja poruka saglasno vremenu koje postoji u svetu. SWIFT poruke su znatno jeftinije u odnosu na klasičan način izmirivanja obaveza a njihova cena je ista za svaku poruku bez obzira u koji deo sveta se upućuje.

SWIFT poruke po kategorijama i tipovima su:

- Custumer Transfer - transferi između komitenata i banaka, - Bank Transfer - transferi između banaka, - Foreign Exchange - berzanske transakcije sa kreditima i depozitima,

149 U domicilnim uslovima, sve poslovne banke su članice SWIFTA poseduju softver kao pravo da ga

koriste i koje se plaća u ratama. Bez posedovanja SWIFT kao softvera , nijedna banka ne bi mogla da vrši nikakva plaćanja prema inostranstvu. Sve poslovne banke u početku svog formiranja i osnivanja, nastoje da što je pre moguće, obezbede ovaj softver koji se čeka i za koji je potrebno da se ispune odgovarajući uslovi a za to vreme, dok očekuju softver, rade, odnosno vrše plaćanja prema inostranstvu preko drugih banaka koje su već u tom sistemu.


- Collectione - čiste naplate, - Securities - Hartije od vrednosti, - Dokumenmtary Credits - dokumentrani akreditivi i - Special Messages - specijalne poruke.

Mreža SWIFT-a pokriva sve kontinente i sastoji se od ukupno šest operativnih centara (četiri u Holandiji, dva u SAD), te regionalnih procesora u svakoj zemlji koja je uključena u SWIFT kao i od terminala u svakoj banci, članici povezanoj uglavnom preko centralnih banaka do regionalnog procesora.

Univerzalna metoda kojom se indetifikuju finansijske institucije naziva se SWIFT adresa ili BIC-kod. SWIFT adresa se sastoji od osam do jedanaest srodnih znakova grupisanih u komponente: šifra banke, šifra zemlje, šifra lokacije, oznaka terminala i oznaka filijale.

Najčešće korišćena SWIFT poruka za plaćanje prema inostranstvu je MT 103 a elektronski format naloga uključuje: nalogodavca, banku, instrument plaćanja, banku korisnika, iznos, valuta i datum valute. SWIFT poruke se mapiraju, odnosno kopiraju iz jedne u drugu s ciljem realizacije naloga za plaćanje. U pitanju je dakle, poseban mehanizam preslikavanja dela sadržaja jedne poruke u drugu npr. poruka MT 103 u poruku MT 2020 kod modela doznake sa pokrićem. No, da bi npr. jedna doznaka mogla da bude izvršena, banke moraju da imaju razmenjene ključeve tako da ključ kod banke primaoca poruke mora da bude isti kao kod banke pošiljaoca.

150 www.swift.com

a br. 30 Obim i struktura SWIFT poruka150


Prema zvaničnim podacima iz Brisela, u 2010. godini putem SWIFT-a, razmenjeno je više od 4 mlijarde poruka između finansijskih institucija, što predstavlja porast od 7,2 % (Slika br. 30) u odnosu na prethodnu godinu i sa najvećim učešćem platnog prometa od cca 50% ukupnih transakcija. Dnevni promet transakcija ili izvršenih poruka takođe raste i povećan je za 6,9% u odnosnu na prethodno posmatrani period što govori da će broj poruka putem SWIFT-a, u budućnosti i dalje imati trend rasta. Zašto je to tako, govori činjenica da se spoljnotrgvoinska razmena stalno razvija i da broj naloga stalno raste.

Pored prethodno iznetog, izmirivanje obaveza prema inostranstvu putem SWIFT-a ima svoje prednosti u odnosu na druge vrste transfera novca, pre svega zbog nižih troškova prenosa, slanje naloga je automatizovano i bezbedno a vremenski rok za uručenje poruka iznosi pet minuta za urgentne i 100 minuta za uobičajene poruke.

------------ /// --------------

REZIME POGLAVLJA

Unutrašnji platni promet podrazumeva sva plaćanja koja se obavljaju u okviru granica jedne zemlje domaćom valutom. U užem smislu, on podrazumeva plaćanje obaveza i naplatu potraživanja između učesnika u platnom prometu koja se obavljaju posredno preko računa nosilaca platnog prometa a u širem smislu obuhvata sva plaćanja unutar jedne zemlje, bez obzira da li se izvode uz posredovanje neke institucije ili se transakcije obavljaju mimo njih. Instrumenti unutrašnjeg platnog prometa su različite vrste platnih naloga dok su istrumenti plaćanja u unutrašnjem platnom prometu, čekovi, platne kartice, akreditivi, menice i garancije. Međunarodni platni promet predstavlja uplate u isplate koje se obavljaju između privrednih subjekata različitih zemalja, odnosno nerezidenata različitih pravnih i privrednih sistema. Postoje konvertibilna klirinška i plaćanja putem kompenzacije. Instrumenti međunarodnog platnog prometa su: bankarska doznaka, dokumentarni akreditiv, dokumentarna inkaso naplata, bankarska garancija, ček, menica, kreditno pismo i kreditna kartica. Elektronski platni promet predstavlja savremeni, elektronski način vođenja računa građana i pravnih lica u obavljanju platnog prometa, odnosno to je brz,


efikasan i pouzdan sistem koji omogućava da se putem interneta pristupi banci nezavisno od vremena rada banke, 24 časa dnevno, sedam dana u nedelji ili kako to još neki kažu, da je to pokušaj spajanja više različitih tehnologija (elektronski novac, platne kartice, bankomate, POS terminale, kućno bankarstvo, mobilno bankarstvo) razvijanih nezavisno i u clju pružanja kompletnih usluga klijentima banaka.


1. Koja je definicija unutrašnjeg platnog prometa? 2. Koji su nosioci platnog prometa 3. Ko su učesnici u platnom prometu? 4. Koji su instrumenti unutrašnjeg platnog prometa? 5. Koji su instrumenti plaćanja u unutrašnjem platnom prometu? 6. Šta su to tzv. klirinška plaćanja ili sistem malih plaćanja-SMP? 7. Šta je sistem velikih plaćanja ili RTGS? 8. U kakve vrste instrumenata plaćanja spadaju menica i garancija? 9. Koja je definicija međunarodnog platnog prometa?

10. Koje sisteme međunarodnih plaćanja poznajete? 11. Koja je definicija elektronskog platnog prometa? 12. Šta predstavlja Home banking?

IX BAZELSKI STANDARDI I RIZICI U BANKARSTVU

Cilj poglavlja je - da studente upozna sa standardima i principima u bankarstvu proizašlim iz Bazelskog sporazuma I, II i III kao i domicilnih propisa koji su proizvod prihvatanja međunarodnih principa. Sporazumom iz Bazela I, naročito se skreće pažnja na adekvatnost kapitala, rizikom ponderisanu


aktivu i rizike u bankarstvu, dok Bazel II upućuje na zahteve za kapitalom kod kreditnog, operativnog i tzržišnog rizika, a zatim se bavi internim procenama za kapitalom i na kraju izveštavanjem. Bazel III standardi, treba da upoznaju studente sa najnovijim predlozima vezanim za minimalne zahteve za kapitalom kao i za upravljanjem rizikom likvidnosti preko keoficijenata pokrića i koeficijenata neto stabilnog finansiranja.

Ključne reči: Bazelski sporazum, Zakon o bankama, regulatori, rizici, kapital, adekvatnost kapitala, rizična aktiva, klasifikacija aktive, pojednostavljeni pristup, standrdni pristup, IRB pristup, amortizer kapitala.

1. BAZELSKI SPORAZUMI

Potpunom liberalizacijom kretanja kapitala kao jednog od važnijih načela Evropskog zajedničkog tržišta obuhvaćeni su svi poslovi pa i finansijski zajmovi i krediti, poslovi tekućih računa, depoziti i poslovi na tržištu novca i tržištu kapitala. Države članice su zadržale pravo da preduzmu potrebne mere kako bi sprečile povredu svojih propisa, pa su između ostalog, zadržale i odgovornost za monetarnu politiku i organizaciju unutrašnjeg tržišta kapitala i kredita. No i pored toga, u julu 1988. godine, potpisan je Bazelski sporazum o određenim pravilima u sektoru poslovnog bankarstva koji je u početku važio isključivo u zemljama Grupe 10 koji su kasnije prihvatile i banke ostalih zemalja u regionu a tokom 90-tih godina, Bazelski sporazum je postao međunarodno prihvaćen standard bankarskih sistema u više od 100 zemalja sveta.

Bazelski sporazum iz 1988. godine, dopunjavan je više puta tako da danas postoje:

- Bazelski sporazum I, - Bazelski sporazum II i - Bazelski sporazum III.

Prihvatanjem standardizacije i primenom bankarskih principa i računovodstvenih standarda, počeo je proces globalizacije u svim sferama društvenog života i uključivanja u integraciju koja dolazi iz okruženja, tako da se danas, ne postavlja pitanje o potrebi primene međunarodno usaglašenih standarda merenja kapitala u bankarstvu, već kako da se razreše neodumice vezane za način njihove praktične primene kako u nacionalnom bankarstvu generalno, tako i u svakoj banci ponaosob.


2. BAZELSKI SPORAZUM I

Bazelski sporazum I, ustanovljen je 1988. godine i predstavlja sporazum o kapitalu banaka. Sporazum sadrži 25 standarda koji su raspoređeni u četiri velike grupe od kojih, prva grupa (1 - 6) govori o opštim pravilima, druga (7 - 15) o upravljanju rizicima, treća grupa razmatra (16 - 22) superviziju u bankama i četvrta grupa standarda (23 - 25) govori o međunarodnom bankarstvu i obavezama supervizora. Ono što je glavna karakteristika tog sporazuma jeste: definisanje elemenata kapitala banaka (osnovni i dopunski), ponderi za izračunavanje kreditnog rizika po bilansnoj aktivi i faktori kreditne konverzije za izračunavanje kreditnog rizika po vanbilansnoj aktivi, kao i odnos između kapitala i ukupne aktive ponderisane kreditnim rizikom, s ciljem izračunavanja pokazatelja adekvatnosti kapitala.

Prema Sporazumu I iz Bazela iz 1988. godine,151 postoje tri stuba elemenata kapitala. To su:

Prvi stub (engl. tier) ili prvi nivo kapitala ili tzv. jezgra kapitala, uključuje:

- obične akcije, - višak iznad nominalne vrednosti kapitala uplaćen od strane akcionara

po godišnjem obračunu (ažio), - nekumulativne trajne prioritetne akcije, - neraspoređeni profit i - učešće u subsidijarnim dugoročnim kreditima ukoliko su ispod

kontrolnog paketa akcija.

Na ovaj nivo kapitala, dodaje se još i ugled ili brend (goodwill) ukoliko je knjižen u poslovnim knjigama banke.

Drugi stub ili nivo kapitala ili dodatni kapital uključuje:

- konvertibilne prioritetne akcije, - kumulativne trajne prioritetne akcije, - rezervisanja za pokriće gubutaka, - subordinirane kredite, - konvertibilne kredite sa obaveznom zamenom i - druge instrumente koji u sebi sadrže osobine kredita i akcija.

Kod ovog nivoa kapitala, maksimalni iznos subordiniranog duga i netrajnih prioritetnih akcija koji ulaze u njegov sastav, može dostići maksimum od 50% nivoa kapitala prvog reda ili osnovnog kapitala. Kod obračuna kvalifikovanog

151 Committee on Banking Regulation and Supervisory Practices, International Convergence of Capital Measurement and Capital Standards, Basle, July, 1988.


ukupnog kapitala banke, važi ograničenje da iznos nivoa kapitala dva ne može preći 100% iskazanog iznosa nivoa kapitala prvog stuba. Treći stub Bazelskog sporazuma, uključuje stavke kapitala koje ispunjavaju uslove da su fiksne najmanje dve godine i da su uslovno isplative, tj. ukoliko koeficijent adekvatnosti kapitala padne ispod 8%, kamata i glavnica ne mogu biti isplaćene.

Što se tiče razmatranja adekvatnosti kapitala, ova tema je već objašnjena u poglavlju „Kapital“ i poglavlju „Adekvatnosti kapitala“ no, pošto je ovaj pokazatelj jedan od najvažnijih pokazatelja za svaku banku, na ovom mestu treba još jedanput istaći: da adekvatnost kapitala banaka, predstavlja indikator koji treba da pokaže, finansijsku snagu i sigurnost banke ili meru kojom se procenjuje da li banka ima dovoljno kapitala u odnosu na moguće gubitke proizašle iz bankarskog poslovanja. Međunarodni standard za adekvatnost kapitala, predstavlja koeficijent ili minimalnu stopa adekvatnosti kapitala banaka koja iznosi 8% od ponderisane rizične aktive i vanbilansnih pozicija banke.

Zahvaljujući, pre svega, ekspanziji investicionog bankarstva u svetu, i činjenici da bankarski sistem jedne zemlje može da ugrozi finansijsku stabilnost bankarskog sistema drugih zemalja, Bazelski komitet152 je razmatrao i problem rizika i izloženost banaka rizicima u poslovanju i u tom smislu definisao ključne rizike sa kojima se banke susreću u svom poslovanju. Ti rizici su sledeći: kreditni rizik, rizik zemlje i rizik transfera, tržišni rizik, rizik kamatne stope, rizik likvidnosti, operativni rizik, zakonski rizik i rizik reputacije i valutni rizik.

3. BAZELSKI SPORAZM II

Bazelski sporazm II je revidirani sporazum o kapitalu popularno nazvan Bazel II, čije su pripreme za donošenje trajale više godina. Temeljni cilj ovog dokumenta bio je, razviti okvir koji bi ojačao sigurnost i stabilnost međunarodnog bankarskog sistema. Tokom postupka izrade njegovog sadržaja, konsultovane su brojne institucije, da bi na kraju ovaj dokument bio prosleđen nadzornim ili

152 Bazelski komitet je komitet bankarskih nadzornih organa osnovan od strane guvernera centralnih banaka Grupe 10 zemalja 1975. godine. Sastoji se od viših predstavnika organa za nadzor banaka i centralnih banaka iz Belgije, Kanade, Nemačke, Italije, Japana, Luksemburga, Holandije, Španije, Švedske, Švajcarske, Velike Britanije i SAD. Uobičajeno se sastaju u Briselu gde se nalazi i njegv stalni Sekreterijat. Bazelski komitet nema nadnacionalni autoritet kontrole i njegovi zaključci nemaju pravnu snagu. On fromuliše osnovne standarde supervizije i daje preporuke na osnoviu najbolje prakse, u očekivanju da će ih supervizori širom sveta primeniti na način koji je pogodan za njihove nacionalne sisteme, čime obezbeđuje istovetne principe i zajedničke standarde supervizije u različitim zemljama.


kontrolnim organima širom sveta s namerom da ih se ohrabri da razmotre njegovo usvajanje u trenutku kada veruju da je to konzistentno sa njhovim nadzornim prioritetima. Implementacija Bazel standarda II u Evropskoj uniji ostvarena je donošenjem i primenom direktiva 2006/48/ES i 2006/49/ES, poznatijih kao CRD (engl: Capital Requirements Directive) koje su sve zemlje članice bile dužne da transponuju u nacionalne propise do kraja 2006. godine. Iako je Komitet predvideo primenu Bazel II standarda za međunarodno aktivne banke, u Evropskoj uniji su oni, kroz direktive, postali obavezujući za sve banke dok je u SAD primena ograničena na manji broj velikih međunarodno aktivnih banaka.

Bazelski sporazum II nastao je iz potrebe za promenama u načinu obračuna pokazatelja adekvatnosti kapitala. U odnosu na Bazel I, pored aktive ponderisane kreditnim rizikom, uključuju se i kapitalni zahtevi za tržišni i operativni rizik. To znači, da Bazel II uvodi različite nivoe izloženosti riziku i različite nivoe senzibilnosti i potreba za kapitalom kod svake banke pojedinačno. Bazel II od svake banke pojedinačno zahteva i razvijanje sopstvenih internih modela za upravljanje rizikom i kreiranje testova na stres u pogledu izlagnja rizicima kao što promoviše i znatno veće učešće javnosti u informisanju i višem nivou transparentnosti u poslovanju svake banke. Drugim rečima, Bazelski sporazum II čine tri komplementarne celine ili tri stuba koji se nadopunjuju i sporazum predstavljaju kao jednu logičnu celinu. To su:

I stub - Minimalni kapitalni zahtevi za kreditni, tržišni i operativni rizik, II stub - Supervizorski nadzor i ispitivanje i II stub - Tržišna discipina.

I stub utvrđuje modele minimalnih kapitalnih zahteva za kreditni, tržišni i operativni rizik, u cilju omogućavanja bankama i supervizorima da odaberu najprihvatljiviji. Pošto je činjenica da su banke izložene različitim vrstama i različitim intenzitetima rizika, isti način merenja ne daje odgovarajuće rezultate, tako da se ovim standrdom predlaže nekoliko opcija za izračunavanje potrebnog kapitala za pokruće ovih rizika, u zavisnosti od usvojenih akata regulatronih organa, stava ili dozvole supervizora, tehnološke opremljenosti (hardver i softver) i raspoloživosti i obučenosti kadrova banke.

II stub Bazelskog sporazuma II se odnosi na ukupan rizični profil banke i baziran je na novom pristupu funkciji supervizorskog nadzora. Supervizori treba da podstiču banke da razvijaju interne modele za kalkulaciju kapitalnih troškova saglasno svom rizičnom profilu i da ih kontrolišu koliko su uspešne u tom poslu, ali i da sami podižu svoj obrazovni nivo u tom pogledu. Preporuke koje su date, sažete su u četiri kvalitativna principa:

- princip interne procene adekvatosti kapitala (ICAAP - Internal Capital Adequacy Assessment Process)

- princip supervizije (SREP - Supervisory Review & Evaluation Process),


- kapital iznad minimalnog nivoa i - intervencija supervizora.

Proces upravljanja rizikom treba da bude kontinuiran i sveobuhvatan gde se od supervizora očekuje da proceni u kojoj meri banke dobro ocenjuju svoje potrebe za kapitalom.

Posle procene, ili uveravanja supervizora da banke same mogu da ocenjuju potrebe za kapitalom, može da usledi intervencija, ako je potrebno, no, ona je pre svega usmerena na jačanje internih kontrola, preispitivanje procedura i metoda za upravljanje rizikom. Znači, da je uloga supervizora mnogo složenija i ide od postavljanja pravila kao i sankcija za nepoštovanje istih. Supervizor i banka kontinuiranom saradnjom treba da onemoguće pad kapitala ispod potrebnog nivoa.

Uz konstantan nadzor, supervizor će se vremenom intenzivnije fokusirati na banke sa rizičnijim profilom.

Supervizor će naročito da obrati pažnju i na faktore rizika koji nisu u celini obuhvaćeni pri računanju stope adekvatnosti kapitala. To su eksterni faktori koji se tiču opšteg stanja privrede kao što je: cikličnost privrede, poslovni rizik, rizik kretanja kamatne stope. Pošto je upravljanje eksternim rizicima limitirano, supervizori će na njih obratiti posebnu pažnju, kako u pogledu sankcija, tako i u pogledu davanja smernica kako da banke svedu rizik na najmanju moguću meru.

III stub Bazelskog sporazuma II podržava prethodna dva (adekvatnost kapitala i supervizija), tako što kada banke objave dovoljno informacija o svom poslovanju, klijentima banke i ostalim učesnicima na finansisjskom tržištu može da uputi snažne podsticaje za buduće poslovne poteze i poslovanje. Obaveza je banaka da informacije o poslovanju objavljuju u određenim rokovima, tako da npr. podatke o kapitalu, njegovoj strukturi i stopi adekvatnosti kapitala, mora da objavljuje tromesečno, dok podatke o ciljevima i politikama upravljanja rizicima mogu da objavljuju jedanput godišnje uz poštovanje načela materijalnosti, što znači, da ako se izostave ili pogrešno prikažu, mogu da promene ili utiču na već donetu procenu ili odluku korisnika te informacije. U skladu sa prethodno iznesenim, banke su u obavezi da kreiraju; formalne politike objavljivanja, koje usvaja i odobrava nadzorni odbor banke.

Postoje i neki autori153 koji smatraju da Bazel II nije savršen i da je za primenu u praksi veoma složen. Zašto? Zato što Bazel II sadrži na stotine stranica dokumentacije koje opisuju tri metode koje mogu da se koriste za računanje rizikom ponderisanog kapitala. Napredni IRB metod za izračunavanje kapitala potrebnog za pokriće rizika, zahteva ogromne količine podataka i kompjuterske modele koji treba da predvide gubitke i druge relevantne faktore i gde korišćenjem različitih metoda za izračunavanje potrebnog kapitala za davanje kredita može da

153 Benton E. Gup, The New Basel Capital Accord, Thomson,New York, 2004, str. 3.


pokaže različite potrebe za kapitalom za isti kredit. Isto tako, troškovi za implementaciju Bazela II standarda su visoki. Kreću se od oko 10 miliona US$ za male do 150 miliona US$ ili više, za velike banke. Pored toga, biće troškova i u toku održavanja sistema.

Komentar na prethodno mišljenje je, da Bazelski sporazum nije ni malo jednostavan i da sve banke neće imati ni znanja ni tehničkih, a ni finansijskih mogućnosti da ga primene u kratkom roku, no to ne znači da ne treba da se pridržavaju usvojene strategije o implemenaciji standarda i da čine sve da ga jednoga dana primenjuju u potpunosti.

Činjenica je i to, da Bazelski sporazum II nije gotov proizvod i da ima mnogo drugih poslova koji treba da se urade pre nego što se krene u njegovu implementaciju. Prvi korak u tom nizu obaveza jeste, izrada i usvajanje propisa i sa njima detaljnih uputstava ili metodologija154 o primeni, koji će obavezivati sve banke, i male i velike, i banke sa ino kapitalom i banke sa domaćim kapitalom. Nakon ostvarene prethodne pretpostavke, za neke155 banke tek slede koraci implementacije, odnosno, nabavka hardvera, obuka kadrova, vlastiti razvoj ili kupovina gotovih aplikativnih softverskih rešenja i na kraju primena u praksi.

4. BAZELSKI SPORAZUM III

U decembru 2010. godine, Bazelski komitet za superviziju banaka objavio je veći deo pravila Bazel III standarda, koji govore o pojedinostima novog globalnog kapitala i standardima likvidnosti, koji su podržali lideri grupe G-20 na novembarskom samitu u Seulu.

Bazel III predstavlja globalni regulatorni okvir za stabilnije banke koji se sastoji od seta reformskih mera za podršku osnovnom konceptu tj. sposobnosti banaka da apsorbuju šokove koji nastaju iz finansijskih i ekonomskih stresova, bez obzira odakle da dolaze, kroz unapređenje upravljanja rizicima u bankama. Ovaj sporazum predstavlja kontinuirani napor Bazelskog komiteta da ojača regulatorni okvir banaka, superviziju i funkciju upravljanja rizicima. Bazel III se temelji na mikro i makro pristupu sigurnosti banke i bankarskog sistema u celini.

Mikro pristupom sigurnosti Bazel III nastoji da pomogne da se poveća otpornost svake banke pojedinačno u periodima stresa jer ustanovljava:

154 Od samih načelnih propisa nema nikakve koristi ako se ne mogu primniti ili ako se ne zna kako da se primene,

zato su konkretna uputstva neophodna da se definitivno krene u proces implementacije. Tek tada, banke zvanično mogu da krenu u ceo proces, dug i komplikovan.

155 Jedan manji deo banaka, uglavnom ino banaka, već se uveliko priprema za implementaciju čak i naprednijih modela sporazuma, jer raspolažu sa potrebnim IT tehnologijama i obučenim kadrom, tako da svojim matičnim društvima šalju podatke vezane za primenu Bazela II sporazuma.


- minimalni zajednički kapital sa 2 na 4,5% i minimalni kapital iz Stuba 1 kapitala sa 4 na 6%. Minimalni ukupan kapital (uključujući Stub 1 i Stub 2 kapitala) kao procenat rizikom ponderisane aktive ostaje isti, tj. 8% (Slika br. 31),

- u isto vreme, različite instrumente regulacije kapitala koji moraju da zadovolje strožije kriterijume tako da će inovativni hibridni kapital s poticajem na otkup koji se trenutno može izračunati prema Stubu 1, vremenom biti izbačen iz upotrebe dok se kapitalni instrumenti Stuba II usklađuju. Stub 3 kapitala, prethodno dostupan za pokrivanje tržišnih rizika, biće eliminisan i

- znatno energičniju superviziju, upravljanje rizicima i standarde o obelodanjivanju.

Makro pristupom, Bazel III uvodi potpuno nove elemente u globalni regulatorni okvir kao što su:

- kapitalni amortizeri (engl. buffer) kao dodatni kapital, koji mogu da pomognu bankama da se zaštite od kreditnih gubitaka i koji mogu da se aktiviraju u vreme stresa. Vrednost amortizera je 2,5% zajedničkog kapitala, čime su zahtevi ukupnog zajedničkog kapitala svedeni na 7%. Pored kapitalnih amortizera predviđeni su i ciklični brojači dodatnog kapitala koji mogu da budu objavljeni tokom krize i mogu da budu produžetak kapitalnom amortizeru,

- za sistematski važne banke uvodiće se minimalna leveridž racia koja bi trebalo da posluže kao brana za dalju izloženost riziku,

- u junu 2009.godine Bazelski komitet je najavio, između ostalog, veće kapitalne zahteve za trgovanje i aktivnosti sekjuritizacije. Reforme trgovanja će pokrenuti uvođenje novih pondera rizika kako bi se bolje obuhvatili rizici u trgovinskim portfolijima,

- Bazel III će povećati kapitalne zahteve i standarde upravljanja rizicima za ugovorne strane izložene kreditnim rizicima što proizilazi iz derivata, vrednosnih papira i aktivnosti repo finansiranja. Cilj je da se smanji rizik od prenosa šokova između banaka a mere uključuju, na primer, korišćenje stresnih inputa kako bi se utvrdili kapitalni zahtevi za ugovorne strane koje su izložene kreditnom riziku i tržišnim gubicima povezanim, sa pogoršanjem kreditne sposobnosti ugovornih strana,


Slika br. 31 Uporedni pregled strukture kapitala po Bazelu II i

III

- Bazel III sadrži i mere koje se odnose na korišćenje externih kreditnih rejtinga u kapitalnom okviru. Između ostalog, Bazel III će inkorporirati elemente Međunarodne organizacije komisija za hartije od vrednosti (IOSCO) u Kodeks Osnovne agencije za kreditni rejting te zahtevati od banaka da obavljaju interne procene spoljnje izloženosti sekjuritizacije i

- uvešće se novi način merenja likvidnosti preko minimalnog koeficijenta pokrića (LCR) i preko minimalnog koeficijenta neto stabilnog finansiranja (NSFR).156

Sve zemlje članice Bazelskog komiteta moraju da počnu sa prevođenjem Bazel III standarda u nacionalne propise do 2013. godine i biće primenjivani fazno do 2019. godine.

5. RIZICI U BANKARSTVU

Promenljivo okruženje u kojem banke posluju predstavlja osnovni izazov za njih, ali istovremeno sadrži složene i promenljive rizike koji predstavljaju izazov za tradicionalne pristupe u upravljanju bankom. Zbog toga banke moraju ubrzano da usvoje sposobnost upravljanja rizicima kako bi preživele u tržišno orjentisanom

156 Koeficijenti likvidnosti prema Bazel III standardima su posebno razmatrani u poglavlju rizika likvidnosti u bankama.


okruženju, održale se u konkurenciji stranih banaka i podržale ekonomski rast privrede.157

Banke oduvek posluju s rizikom i neizvesnošću, no u osnovi bankarstva nije eliminacija rizika, već njegovo preuzimanje. To preuzimanje, povezano je s mogućnošću ostvarivanja profita a cilj svake banke je optimizacija odnosa rizika i profita, tj. ostvarenje maksimalanog profita uz željeni novo rizika. Upravo zbog profitnih čežnji, jedna od retkih konstanti u bankarstvu je upravo izloženost rizicima.

Banke su tek u posljednjih nekoliko desetina godina počele da veću pažnju posvećuju ukupnom sistemu upravljanja rizicima. Zbog velikog broja finansijskih institucija koje su propale, te zbog otežanih uslova poslovanja, i banke i regulatori su povećali pozornost prema upravljanju rizicima. Regulatorne mere se temelje na javnim bojaznima o sigurnosti finansijskog sistema a i velika promena se dogodila sedamdesetih godina prošlog veka, napuštanjem Breton-Wudskog sporazuma te uvođenjem promenljivih deviznih kurseva, kada su banke dobile još jednu novu rizičnu izloženost. Osim do tada jedine posmatrane izloženosti prema kreditnom riziku, banke su tih godina postale naročito svesne izloženosti valutnim rizicima, a u zadnje vreme, veliki značaj, dobila je i izloženost banaka prema operativnim rizicima.

Pored nabrojanih, postoji široka lepeza rizika u bankarstvu, odnosno, prema Bazelskim standardima, ključni rizici u bankarstvu su sledeći:

- kreditni rizik, - tržišni rizik, - operativni rizik, - rizik likvidnosti, - rizik kamatne stope, - valutni rizik, - rizik zemlje i - zakonski rizik i rizik reputacije.

5.1. KREDITNI RIZIK

Razrade I stuba ili kapitalnih zahteva za pokriće rizika Bazelskog sporazuma II, počinje sa kreditnim rizikom. Zbog svog značaja i posledica koje može da proizvede (pre svega negativnih), kreditni rizik je već odavno predmet razmatranja bankarskih eksperata i teoretičara bankarstva. Kreditni rizik je najznačajniji rizik

157 Hennie van Greuning & Sonja Brajovic Bratanovic, Analiza i upravljanje bankovnim rizicima, Mate, Zagreb, 2006, str. 15.


kome je banka izložena u svom poslovanju i star je koliko i samo bankarstvo, jer pozajmljivanje novca drugoj ugovornoj strani uvek je sobom nosilo opasnost da pozajmljena sredstva neće biti vraćena. Još tada je prepoznata potreba za upravljanjem ovim rizikom kako bi se sprečile negativne posledice po bankarski posao, te su u skladu sa tim preduzimane različite aktivnosti. Cilj je, da se na adekvatan način kontroliše izloženost riziku i prate sva eventualna pogoršanja kao i da se preduzmu preventivne mere kako bi se nepovoljne situacije sprečile.

Postoji mnogo definicija kreditnog rizika od kojih nabrajamo samo neke od njih:

- kreditni rizik predstavlja rizik da u finansijskoj transakciji partner neće ispuniti svoju ugovorom preuzetu kreditnu obavezu zbog čega potraživanje neće biti realizovano na dan dospeća po njegovoj punoj knjigovodstvenoj vrednosti158 ili

- kreditni rizik banke podrazumeva, nemogućnost ili nevoljnost zajmotražioca da odobreni i iskorišćeni kredit može i hoće o roku dospeća da vrati banci ili159

- kreditni rizik se definiše i kao verovatnoća da banka neće biti u stanju da naplati svoja ukupna potraživanja od klijenta, kako po osnovu glavnice tako i po osnovu svih pripadajućih kamata.

S obzirom na konkretan izvor nastanka, kreditni rizik može da se klasifikuje na:

- rizik naplativosti, - rizik kreditne premije i - rizik pogoršanja kreditnog rejtinga.

Rizik naplativosti predstavlja rizik koji postoji još u trenutku kada je kredit odobren odnosno instrument emitovan, jer već tada, svaki klijent ima neki kreditni rejting kome je moguće pripisati određenu verovatnoću da neće biti izvršen.

Rizik kreditne premije je rizik da kreditna premija može da se promeni i tako utiče na pogoršanje performansi klijenta, te potencijalno proizvede probleme u otplati kredita.

Rizik pogoršanja kreditnog rejtinga je rizik da može da dođe do pogoršanja kreditnog rejtinga klijenta u periodu dok je kredit aktivan tj. u periodu njegove otplate.

Kreditni rizik može da se posmatra na dva načina i to: u bankarskoj knjizi i u knjizi trgovanja.

158 Dr Blagoje Paunović, Upravljanje finansijskim rizicima, www. ekof.bg.ac.yu/nastava/analiza, str. 5. 159Dr Nenad M. Vunjak, Dr Uroš N. Ćurčić, Dr Ljubomir D. Kovačević, Korporativno i investiciono bankarstvo,

„Proleter“ Bečej, Ekonomski fakultet Subotica, 2008, str. 150.


Nastanak kreditnog rizika u bankarskoj knjizi predstavlja veliku opasnost po bankarski portfolio, jer ukoliko banka ne izvrši naplatu potraživanja po datim kreditima od nekoliko ključnih klijenata, može da dođe u situaciju nelikvidnosti pa i nesolventnosti. Kreditni rizik se u ovakvim slučajevima, ne odnosi samo na nemogućnost naplate potraživanja usled bankrotstva dužnika već i usled kašnjenja u naplati potraživanja i restrukturiranja kredita usled pogoršanja kreditne sposobnosti dužnika. Ovde je opasnost u restrukturiranju kredita jer taj potez, jasno pokazuje pad kreditnog rejtinga i samim tim opasnost od nemogućnosti povraćaja uloženih sredstava po banku. Merenje kreditnog rizika u bankarskoj knjizi nije lak posao, ne toliko sa tehničke strane koliko problem predstavlja sama dostupnost podataka o verovatnoći neizmirenja potraživanja koja mogu da se naplate, kao i efekti diverzifikacije koji postoje u bankarskom portfoliju.

Cene hartija od vrednosti kojima se trguje na tržištu kapitala određuju kreditni rizik u knjizi trgovanja. Posredno, rizik se ocenjuje i kroz kreditni spred u zahtevanom prinosu pojedinih instrumenata, a ključna razlika u odnosu na kreditni rizik iz bankarske knjige jeste u tome što je hartiju od vrednosti, moguće prodati i pre roka dospeća, na sekundarnom tržištu kapitala i na taj način ograničiti potencijalni gubitak. U ovom slučaju, potencijalni rizik može da se ispolji u nelikvidnosti tržišta.

5.1.1. Merenje kreditnog rizika

Kreditni rizik je moguće kontrolisati, odnosno, meriti ga i tako svesti na minimum, mada njegovo merenje nailazi na veliki broj teškoća od kojih ključno mesto pripada dostupnim podacioma o: izloženostima, verovatnoćama nastanka nemogućnosti naplate potraživanja ili verovatnoćama pogoršanja kreditnog rejtinga, i na kraju, potencijalnim naplatama nakon neizvršenja naplate.

Pored klasičnog načina merenja kreditnog rizika putem rejtinga, Bazel II standardi predlažu, merenje kreditnog rizika, putem kapitala potrebnog za pokriće tog rizika i to na dva načina ili pristupa. To su:

- Stnadardizovani pristup (SA - Standardised Approach) i - IRB pristup ili pristup internog merenja rejtinga (Internal Ratings-Based

Approach) Sporazum iz Bazela II je za izražavanje kreditnog rizika preuzeo oznake za rejtinge od eksterne agencije Standard & Poor's budući da je u pitanju velika agencija koja posluje na globalnom nivou i koja ima velika iskustva u tom poslu.


Kada je pristup internog merenja rejtinga u pitanju, on polazi od pretpostavke da banke same odaberu način na koji će da mere rejting svojih klijenata koji mora biti odobren od strane supervizora.

5.1.1.1. Standardizovani pristup merenja kreditnog rizika

Standardizovani pristup merenja kreditnog rizika polazi od kategorisanja potraživanja banaka i dodeljivanja pondera tim potraživanjima. Bazel II standrdi su predvideli 13 kategorija potraživanja i to: 12 kategorija iz bilansa i jedna kategorija iz vanbilansa banaka. Te kategorije potraživanja su sledeće:

- potraživanja od država, - potraživaja od subjekata javnog sektora, - - // - od multilateralnih razvojnih banaka, - - // - od banaka, - - // - od preduzeća za trgovinu hartijama od vrednosti, - - // - od preduzeća, - - // - uključena u regulatorni portfolio stanovništva, - - // - osigurana stambenom imovinom, - - // - obezbeđena nepokretnom imovinom, - dospeli neotplaćeni krediti, - kategorije sa višim rizikom, - ostala aktiva i - vanbilansne pozicije banke.

Ponderi kreditnog rizika160 su raspoređeni prema rejtingu potraživanja.

Za potraživanja od države i njihovih centralnih banka, rejtinzi i ponderi su:

U praksi je dozvoljeno da se primenjuju i niži ponderi, što zavisi od nacionalnog regulatora koji u tom pogledu ima pravo diskrecije. No, ukoliko nacionalni regulator dozvoli umanjenje pondera, moguće je da i druge nacionalne vlasti dozvole primenu nižih vrednosti prilikom ponderisanja.

160Bazelski odbor za nadzor banaka: Međunarodni sporazum o mjerenju kapitala i standardima kapitala, Revidirani

okvir, Potecon, Zagreb, 2004. str. 15 – 22.


Kao ocenu kreditnog rejtinga države i centralnih banka, mogu se koristiti i rezultati koje daje Agencija za izvozne kredite (Export Credit Agencies - ECA), a podobna je ona agencija koja svoje skorovanje objavljuje i primenjuje metodologiju OECD-a. Na bankama je izbor: da li da uzmu jednu od agencija koje preporučuju nacionalni supervizori ili rezultate rizika koji su usvojeni po konsenzusu od ECA koje su učesnice Sporazuma o zvanično podržanim izvoznim kreditima? Prema OECD metodologiji postoji osam kategorija rejtinga u zavisnosti od minimalnih premija za osiguranje izvoza. Kategorije su grupisane i svakoj grupi su dodeljeni odgovarajući ponderi:

Na potraživanja od domaćih subjekata javnog sektora koji nisu pod centralnom vladom tzv. PSE (Public Sector Entities) primenjuju se ponderi definisani pravilima za ponderisanje potraživanja od banaka (dve opcije su moguće) po nacionalnoj diskreciji. Po jednoj, određivanje kreditnog rejtinga subjekta se vrši na bazi kreditnog rejtinga zemlje u kojoj dati subjekat ima sedište. Pravilo je da se subjektu ocenjivanja dodeljuje ponder rizika za jednu kategoriju niže od rizične kategorije države. Po drugoj opciji se dodeljivanje pondera rizika vrši u skladu sa ocenom kreditnog rejtinga samog PSE. Ukoliko se izabere druga opcija, tada nije dozvoljeno koristiti preferencijalni tretman za kratkoročna potraživanja.

Za potraživanja od multilateralnih razvojnih banaka (Multilateral Development Banks - MDB) treba da se koriste ponderi rizika koji se primenjuju kod potraživanja od banaka isključivo po opciji 2. Ni ovde ne postoji mogućnost upotrebe preferencijalnog tretmana kratkoročnih potraživanja. Komitet ocenjuje institucije pojedinačno i dodeljuje im odgovarajuće pondere rizika. Dobijanje pojedinačne ocene od strane Komiteta, te u skladu sa tim i pondera 0%, uslovljeno je zahtevima da većina spoljnih ocena MDB bi trebalo da bude AAA, da u akcionarskoj strukturi postoji značajno učešće države sa dugoročnom ocenom kao emitenta kredita od AA- ili boljom, da imaju adekvatan nivo kapitala i likvidnost kojim raspolaže svaka MDB.

Kao što je već pomenuto, za potraživanja od banaka postoje dve opcije, ali je na nacionalnom regulatoru da odabere jednu od njih i primeni je na sve banke koje se nalaze u njegovoj jurisdikciji. Ako banka nije rangirana, njenim potraživanjima nije ni moguće dodeliti ponder rizika niži od onog koji je dodeljen potraživanjima njene države.

Kod prve opcije ponder se dodeljuje u zavisnosti od ocena države tih banaka.


Kod druge opcije data je varijanta da se različito tretiraju kratkoročna i dugoročna potraživanja. Kratkoročnim potraživanjima se smatraju potraživanja sa originalnim rokom dospeća do tri meseca ili manje.

Potraživanja od preduzeća koja se bave trgovinom hartijama od vrednosti, vrednuju se isto kao potraživanja od banaka, pod uslovom da podležu nekom aranžmanu supervizora i regulatora uporedivim sa aranžmanima koje propisuju Bazel II standardi.

Potraživanja od preduzeća obuhvataju i potraživanja od osiguravajućih kompanija. Dati ponder rizika za nerangirana preduzeća može da se uveća ukoliko za to postoji opravdanje (shodno onome što iskustvo pokazuje).

Nacionalni regulator ostavlja mogućnost da banke sva potraživanja ponderišu sa 100% bez obzira na eksterni rejting. Kada se ovo pravo iskoristi onda mora da se poštuje načelo konzistentnosti, odnosno rejtinzi se moraju koristiti za sve kategorije gde su raspoloživi ili nikako. Nije dakle dozvoljeno da se vrši izbor optimalnih rejtinga odnosno, mešanje kriterijuma izbora sa ciljem primene manjih pondera rizika gde je to moguće. U svrhu prevencije takvih situacija, za upotrebu ove mogućnosti je neophodno dobiti dozvolu nacionalnog regulatora.

Kod potraživanja portfolia stanovništva, ukoliko potraživanja zadovolje određene kriterijume moguće im je dodeliti ponder rizika 75%, s tim da supervizor zadržava pravo da zahteva da se povećaju ponderi rizika, ako oceni na bazi iskustva s neispunjavanjem obaveza da je to neophodno. Od ovog pravila, izuzimaju se neotplaćeni zajmovi koji se posebno tretiraju. Kriterijumi za uključenje potraživanja u propisani regulatorni potrfolio stanovništva su: da postoji


kriterijum orjentacije (izloženost prema pojedincu), da postoji kriterijum proizvoda (revolving krediti, kreditne linije, ročni krediti, lizing, kreditne linije malim preduzetnicima, preuzete obaveze za davanje kredita, da postoji kriterijum granulacije (portfolio dovoljno diversifikovan da opravda nižu vrednost pondera) i da postoji kriterijum niske vrednosti pojedinačnih izloženosti (apsolutni limit izloženosti prema jednom partneru na nivou od 1 milion EUR).

Potraživanja osigurana stambenom imovinom koja su u potpunosti obezbeđena hipotekom na stambenu imovinu koja je nastanjena ili će biti nastanjena ili je iznajmljena, dobijaju ponder 35%. Supervizor mora da oceni da li je dati ponder rizika restriktivan i odgovarajući za ispoljene rizike. Može da se zahteva i upotreba strožijih pondera.

Za potraživanja obezbeđena komercijalnim nepokretnostima, ustanovljeno je da za njih važi isključivo ponder 100%. Razlog je, što ovaj tip zajmova može da bude izvor problematične aktive no, na dobro razvijenim i stabilnim tržištima ipak su dozvoljeni neki izuzeci.

Kod dospelog, ali neotplaćenog kredita više od 90 dana, osim kvalifikujućeg stambenog hipotekarnog kredita, njegova vrednost se umanjuje za sva rezervisanja i delimične otpise i ponderiše prema sledećim pravilima: 100% - ni ponder rizika ako su posebne rezerve nisu manje od 20% od neotplaćenog iznosa kredita, 100%-ni ponder rizika ako posebne rezerve nisu manje od 50% neotplaćenog iznosa kredita, ali uz diskreciju supervizora da može da smanji ponder rizika na 50% i 150%-ni ponder rizika za slučaj da su posebna rezervisanja manja od 20% od neotplaćenog dela kredita.

Kod kategorije višeg rizika, sa 150% i više ponderišu se: potraživanja od država, PSEs, banaka i firmi za hartije od vrednosti rangirane ispod B-, potraživanja od privrede rangirana ispod BB-, dospeli neotplaćeni krediti (pojedine kategorije) i tranše sekjuritizacije rangirane između BB+ i BB- (koeficijent 350%). Nacionalni supervizor može da na neke druge stavke primeni ponder od 150% ili viši ukoliko utvrdi da postoje objektivni razlozi za takva potraživanja. .

Ostalom delu aktive koja nije posebno naglašen, po autimatizmu se dodeljuje ponder rizika od 100%. Investiranje u akcije ili regulatorne instrumente kapitala koji su emitovale banke ili preduzeća za hartije od vrednosti biće ponderisani takođe sa 100%, ako nisu odbijeni od kapitalne baze pri računanju podobnog kapitala banke. Nadležnost za zlatne poluge je kod regulatora a na ovaj tip aktive moguće je primeniti ponder 0%, jer se ove kategorije smatraju gotovinom. Ostale gotovinske stavke u procesu naplate mogu da budu ponderisane sa 20%.

Vanbilansne pozicije u standardizovanom pristupu, pomoću faktora konverzije se konvertuju u ekvivalente kreditne izloženosti i dobijaju pondere od 20% za obaveze do jedne godine i sa 50% za obaveze preko 50%.


I na kraju, vrednost minimalnog kapitala za pokriće kreditnog rizika dobija se tako što se najpre izračunava rizkom ponderisana aktiva:

=

×=n

1iii

APR PRA , (1)

a zatim minimalni kapital po Bazelskom sporazumu:

8%PRA RK ×= , (2)

ili po domicilnim propisima: 12%PRA RK ×= , (3)

gde su:

PRA – rizikom ponderisana aktiva, PR – ponder rizika za aktivu (i), A – aktiva (i=1,… n) i RK – regulatorni kapital, ili minimalni kapitala za pokriće kreditnih rizika.

5.1.2. Upravljanje kreditnim rizikom

Bazelski sporazum II, omogućava i sugeriše bankama da upravljanje kreditnim rizikom banke vrše kroz izradu i usvajanje „strategije kreditnog rizika“ u skladu sa međunarodnim standardima i principima, kojima treba pre svega da utvrde:

- opšti strateški okvir upravljanja kreditnim rizikom u skladu s osnovnim pristupom banke prema kreditnom riziku i upravljanju kreditnim rizikom primjenjujući međunarodne standarde i principe i

- izjavu banke, odnosno, odluku izvršnog odbora banke (uprava) o ograničenjima u preuzimanju rizika, uvažavajući uslove koji vladaju na tržištu kao i zahteve regulatora, koje banka u izvršenju svoje strategije poslovanja ne sme da prekrši.

Strategijom kreditnog rizika banka treba da:

- definiše svoja najvažnija poslovna područja na osnovu već sagledane i analizirane postojeće strukture kreditnog portfolia i rizičnog profila banke,

- utvrdi limite u skladu sa izjavom o poštovanju ograničenja i


- prepozna područja upravljanja kreditnim rizikom gde su potrebna unapređenja (optimizacija kreditnog portfolia, upravljanje rizikom koncentracije u skladu sa standardima i principima, upravljanje instrumentima obrzbeđenja i stres testiranja).

Glavni cilj strategije treba da bude zaštita kvaliteta kreditnog portfolia, a izvedeni ili pod ciljevi bi mogli da budu:

- novi poslovi kreditiranja treba da se odvijaju isključivo sa klijentima prihvatljive kreditne sposobnosti primenjujući interne modele procene rangiranja klijenata i utvrđivanje cena kredita u skladu s rizičnim profilima klijenata,

- akvizicija klijenata i rast poslovanja u sektorima koji su manje osetljivi na pojavu kriza,

- optimizacija kreditnog portfolija primenom različitih modela, - efikasno upravljanje instrumentima obezbeđenja na osnovu kvalitetne

procene instrumenata obezbeđenja u cilju povećanja pokrića kreditnog rizika instrumentima obezbeđenja plaćanja,

- upravljanje rizikom koncentracije u skladu sa internim metodologijama banke,

- snažan nadzor i kontrola kreditnog portfolija usmerena na prepoznavanje ranih znakova upozorenja kako bi se sprečilo njegovo pogoršanje,

- proaktivan pristup u naplati dospelih potraživanja i restruktuiranju kredita,

- uspešnije aktivnosti oporavka loših plasmana usmerene prioritetno na vansudske strategije oporavka i

- unapređenje upravljanja kapitalom putem uspostavljanja stres testova.

Izjava banke, odnosno, odluka o ograničenjima u preuzimanju rizika koja ne bi smela da se prekrši, treba da se odnosi na:

- poslovanje banke koje treba da se razvija u okvirima tolerancija za rizik utvrđen na nivou banke,

- da banka poštuje utvrđene targetirane i kritične veličine i limite utvrđene u banci,

- da kritične veličine aktiviraju unapred definisani rezervni plan u slučaju njihovog prekoračenja,

- da su ti limiti čvrsta ograničenja čija prekoračenja nisu prihvatljiva, - da sposobnost apsorpcije gubitka predstavlja prihvatljiv iznos gubitka

i da se računa u skladu s metodologijom banke i - da rezervisanja za potencijalne gubitke ne smeju da budu veća od

gubitka banke i da na toj osnovi:

a) banka utvrđuje rezervisanja po kreditima,


b) očekivane gubitke za operativne rizike prema internom modelu utvrđuje rukovodilac ili menadžer za operativne rizike i dostavlja ih banci za definisanje izjave o ograničenjima i

c) da tržišne rizike utvrđuje menadžer za tržišne rizike i dostavlja banci za potrebe definisanja izjave o ograničenjima,

- da interni kapital predstavlja profil rizika i poredi se s raspoloživim

finansijskim izvorima u procesu utvrđivanja adekvatnosti kapitala, - da se finansijski izvori utvrđuju u skladu sa raspoloživim kapitalom, - da sposobnost za preuzimanje rizika predstavlja odnos raspoloživih

finansijskih izvora i internog kapitala gde je cilj postizanje sposobnosti banke da osigura potrebnu adekvatnost kapitala i u stresnim uslovima,

- da banka utvrđuje limit u iznosu od 100% za sve rizike tj. da je raspoloživi kapital jednak maksimalnim potencijalnim gubicima. Ciljana veličina preuzetog rizika može da se utvrdi npr. na 120% radi zaštite kapitala u nepovoljnim tržišnim uslovima a kritična veličina u visini od 110% i

- da sposobnost za preuzimanje rizika računa banka u skladu s usvojenom metodologijom i računovodstvenim standardima banke.

Nakon usvojenih pravila i ciljeva strategije, kreiraju se očekivanja za npr. narednu godinu uz obaveznu analizu kreditnog rizika u prethodnoj godini. Sve to može da se prikaže u tabelama:

Slika br. 32 Pretpostavljena i uprošćena ocena i strategija

kreditnog rizika banke

Opis / godina 2011 2012

CoR – Troškovi rizika 1,10 1,20

Poslovanje s bankama dobro smanjiti

Korporativno bankarstvo smanjeno povećati

Krediti stanovništvu umeren rast ostaje isto

Rizik koncentracije nema ostaje isto

Strategija kreditnog rizika se razrađuje po raznim kriterijumima i može da obuhvati razne aktivnosti banke kao što su aktivnosti na:

- razvoju novih poslova, - podizanju kvaliteta odnosa sa klijentima,


- poboljšanju pokrića kreditnog portfolia, - upravljanje kvalitetom kreditnog portfolia,

Slika br. 33 Uprošćena strategija kreditnog rizika banke

za npr. 2012. godinu

1. Poljoprivreda povećanje

2. Tekstil smanjenje

3. Farmacija selektivno povećanje

4. Usluge zadržati na istom nivou

5. Građevinarstvo smanjenje

6. Energija; električna povećanje

- upravljanje rizikom koncentracije izloženosti kredita prema samo jednom industrijskom sektoru,

- restrukturiranje kredita, - implementacija stres testova, - strožiji uslovi i kraći rokovi finansiranja, - nove investicije samo za projekte koji mogu obezbediti pravovremeni

povrat sredstava kredita, itd.

Primeri iz prethodnih tabela pokazuju da mogu da postoje potpuno različite strategije, npr. u industriji, gde u jednoj grani industrije, strategija može da bude povećanje nivoa kreditiranja, a da se u drugoj grani kreditiranje selektivno smanji ili se smanji u potpunosti i da se u trećoj grani zadrži postojeći nivo kreditiranja. Ovo su sve pretpostavljene verzije strategije kreditnog rizika u poslovnim bankama kojih treba da ima mnogo više, jer banka posluje i sa privredom i neprivredom tako da je potrebno uraditi i prihvatiti strategiju za svaku granu, za svaku regiju i za sve značajnije klijente privrede kao i usvojiti izjavu o ograničenjima koja se moraju poštovati.

5.1.1.2. IRB pristup merenja kreditnog rizika


Kada je pristup internog merenja rejtinga u pitanju (IRB- Internal Ratings Based Approach), on polazi od pretpostavke da banke same biraju način na koji će da mere rejting svojih klijenata pod uslovom da mora da bude odobren od strane supervizora.

Osnovni IRB pristup je interni metod za procenu verovatnoće neizvršenja obaveza dužnika (kreditni rizik) za banke koje ispunjavaju oštre standarde kontrole, dok se ostale komponente rizika ocenjuju standardnim procenama kontrolora, drugim rečima osnovni IRB pristup ne dozvoljava bankama da same utvrdjuju sve elemente koji su potrebni da bi izračunali svoje sopstvene zahteve za kapitalom. Umesto toga ponderi rizika i terećenje kapitala utvrđjuju se kroz kombinaciju kvantitativnih inputa koje daju banke i formule koju je odredio Bazelski komitet.

Viši ili napredni IRB pristup namenjen je za banke koje ispunjavaju složenije uslove nadzora pri čemu se sve komponente rizika procenjuju od strane samih banka, primenom njihovih internih metoda. Ovaj pristup, baziran je na tri osnovna elementa i to:

- komponentama rizika za svaku klasifikovanu aktivu, - ponderima rizika za svaku klasifikovanu aktivu i - skupu minimalnih zahteva koje banka mora da ispuni da bi bila

prihvaćena za IRB pristup, uključujući i obavezu javnosti podataka, kao i kontrolu pridržavanja usvojenih kriterijuma.

IRB pristup poznaje četiri komponente rizika i to:

- verovatnoće neispunjavanja obaveza (PD-Probability of default), - gubitak u slučaju neispunjavanja obaveza (LGD-Loss Given Default), - izloženost pri neispunjenju obaveza (EAD-Exposure at Default) i - efektivno dospeće ili ročnost (M-Maturity).

IRB pristup predviđa klasifikaciju aktive na pet osnovnih kategorija i to:

- plasmani privredi, - plasmani suverenima (države,centarlne banke, vladine agencije), - plasmani bankama, - plasmani građanima i - ulozi u akcijskom kapitalu.

IRB pristup je dobar koliko su dobri i njegovi inputi i zato banke koje nameravju da koriste ovaj pristup, moraju da obezbede kvalitetne statističke podatke vezene za kreditni rizik, odnosno:

- da ti podaci budu u upotrebi najmanje tri godine (osim u slučajevima običnih akcija i projektnih finansijskih kategorija);

- da su dvodimenzionalni sistemi (sa dve imovine);


- da sadrže najmanje godišnje rejtinge koje je pregledalo i odobrilo nezavisno nadzorno telo za procenu rizika i

- da sadrže procese kojima se iziskuju promene klijentovih finansijskih uslova u okviru 90 dana (30 dana za klijente sa slabim kreditnim osnovama.

Kod određivanja verovatnoće neispunjavanja obaveza banka mora da uzme u obzir sledeća regulativna ograničenja:

- regulativna definicija verovatnoće neispunjavanja obaveza mora da bude konzistentna,

- da koristi jednogodišnji vremenski okvir, - da mora da bude usmerena u budućnost i - da se zasniva na najmanje petogodišnjem nizu podataka itd.

Kada je u pitanju rad sa stanovništvom, banka mora da izvrši segmentaciju svoje izloženosti po osnovu tipa proizvoda, rizika fizičkog lica, status delikvenata u pogledu docnje u izmirivanju dugova i sl. Kada poslovna banka usvoji IRB pristup rangiranja kreditnog rizika, neophodno je da usvoji sopstvenu procenu svih drugih faktora rizika u jednom kraćem periodu vremena i u prve dve godine po implementaciji IRB pristupa, svaka banka je u obavezi da svoje kalkulacije vodi i po osnovnom i po višem ili naprednom pristupu, paralelno.

5.2. TRŽIŠNI RIZIK

Tržišni rizik je jedan od najznačajnijih finansijskih rizika danas, o čemu svedoči i regulativa koja se gotovo konstantno razrađuje i donosi na ovu temu. Pored toga, aktuelna dešavanja na svetskom finansijskom tržištu zahtevaju da se naglasi značaj ovih poslova i da se tržišni rizici prepoznaju na vreme i da se njima upravlja na što kvalitetniji način.

Tržišni rizik predstavlja rizik nepovoljnih devijacija tržišnih vrednosti određenih pozicija imovine banaka koja zavisi pre svega od, dominantne delatnosti banke što je npr. naročito bitna komponenta rizika kod investicionih banaka ili kod banaka kod kojih je veliki deo aktivnosti vezan za trgovačku knjigu. Rezultat aktiviranja ovog rizika se ogleda u smanjenju vrednosti imovine banaka, a parametri koji utiču na to smanjenje jesu: kamatne stope, nivoi berzanskih indeksa, visina deviznih kurseva i cene bazičnih roba.

Najznačajniji element u upravljanju tržišnim rizikom predstavlja period držanja ili period u kom banka ima otvorenu poziciju na nekoj aktivi koja zavisi od vrste te aktive. Ako su u pitanju devizni kursevi radi se o periodu od jednog dana, dok je period držanja otvorene pozicije kod hartija od vrednosti mnogo duži,


ponekad traje i mesecima, tako da što je to vreme duže to je i izloženost delovanju ovog rizika veća.

Konkretne pozicije aktive banaka koje mogu da budu izložene dejstvu tržišnih rizika su uglavnom:

- obveznice ili bondovi (engl. bonds) sa fiksnom i fleksibilnom kamatnom stopom,

- akcije, - derivati sa različitom aktivom u njihovoj osnovi, akcijama i

obveznicama i - transakcije koje su vezane za devizne kurseve.

Prema kritrijumu obuhvatnosti moguće je razlikovati:

- sistemski tržišni rizik (nastao aktima o ekonomskoj politici neke zemlje) koji pogađa sve finansijske institucije i sve finansijske instrumente na tržištu i

- specifičan tržišni rizik (nastao promenama vrednosti pojedinačne hartije od vrednosti) koji zavisi od poslovne aktivnosti i rezultata subjekta koji je emitovao tu hartiju od vrednosti.

Prema Bazelskom sporazumu II, tržišni rizik predstavlja rizik gubitaka u bilansnim i vanbilansnim pozicijama koji nastaje iz kretanja tržišnih cena. Klasifikuje se u dve grupe:

- tržišne rizike sadržane u hartijama od vrednosti (dužničke hartije vezane za kamatnu stopu i vlasničke iz knjige trgovanja) i

- tržišne rizike vezane za devizni i robni rizik.

Zahtevi za kapitalom za tržišne rizike sadržane u hartijama od vrednosti, treba da se vrše preko tekućih salda iz knjige trgovanja, koja sadrži pozicije finansijskih instrumenata i roba koje se drže sa namenom trgovanja ili radi potrebe hedžinga drugih elemenata knjige trgovanja. Portfolio knjige trgovanja zahteva da se sa njim aktivno upravlja, tako da su sve pozicije ažurirane i vrednovane a treba da obuhvataju sve pozicije kratkoročnog karaktera čija je osnovna svrha sticanje profita na bazi kratkoročnog kretanja cena tih instrumenata.

Zahtev za kapitalom po osnovu druge grupe rizika (devizni i robni rizik), određuje se uzimanjem u obzir ukupnih valutnih i robnih pozicija, i to po tržišnoj vrednosti dok je kod nekih moguća primena i knjigovodstvene vrednosti.

Da bi zahtevi za kapitalom potrebnim za pokriće tržišnih rizika mogli da budu uzeti u obzir potrebno je da postoje:

a) dokumentovane strategije trgovanja konkretnom pozicijom, prethodno odobrene od nadležnih organa banke,

b) definisane politike i procedure za aktivno upravljanje konkretnom pozicijom uz ispunjenje zahteva:


- da se upravljanje pozicijama obavlja sa trgovačkog deska, - da se postave limiti i da se vrši njihov monitoring, - da se dilerima ostavi pravo da upravljaju pozicijom unutar

dogovorenih limita i dogovorene strategije, - da se vrši dnevno poravnavanje sa tržišnom vrednošću kod

pristupa „mark to market,“ odnosno dnevna procena parametara kod pristupa „mark to model,“

- da nadležno rukovodstvo banke ima uvid u stanje pozicija kroz celokupno upravljanje rizikom banke i

- da postoji aktivan monitoring pozicija sa osvrtom na izvore tržišnih informacija i

c) definisane politike i procedura za monitoring pozicija koje su u skladu sa strategijom trgovanja datom pozicijom.

Politikama i procedurama za aktivno upravljanje tržišnim rizkom banke moraju da definišu:

- koje su to trgovačke aktivnosti koje služe za potrebe određivanja propisanog kapitala,

- nivo u kome neka izloženost može da bude „mark to market“ (tj. može biti izvršeno njeno ponovno vrednovanje u skladu sa trenutnim stanjem na tržištu) na aktivnom, likvidnom dvosmernom tržištu,

- za izloženosti kod kojih se primenjuje pristup „mark to model“ pristup, mora da se definiše, nivo do kojeg banka može:

a) da identifikuje rizike materijalne izloženosti, b) da se osiguraju materijalni rizici i stepen do kojeg bi ti

instrumenti trebalo da imaju aktivno likvidno dvosmerno tržište,

- utvrditi pouzdane ocene za ključne pretpostavke i parametre koji su u upotrebi u modelu,

- stepen do kojeg banka može i do kojeg se od nje očekuje da generiše vrednovanja za izloženosti koje mogu biti eksterno potvrđene na validan način,

- nivo do kojeg zakonska ograničenja ili druge operativne restrikcije smanjuju mogućnost banke da sprovede trenutnu likvidaciju izloženosti,

- nivo do kojeg se očekuje da banka aktivno upravlja rizikom unutar svojih trgovačkih operacija i

- nivo do kojeg je dozvoljeno banci da izvrši transfer rizika ili izloženosti između bankarske i knjige trgovanja, kao i kriterijume koji moraju da budu ispunjeni da bi takav transfer mogao da se izvrši.


Bazel II standardi predviđaju i prudenciono vrednovanje knjige trgovanja i u tom smislu predlaže pažljivo odmeravanje njenih pojedinih elemenata, gde je potrebno da se definiše:

- sistem i kontrola tržišnog rizika, - metodologija ocenjivanja i - korigovanje vrednosti ili rezervi.

Kada je u pitanju sistem i kontrola tržišnog rizika, banke su u obavezi da uvere kako nadležno rukovodstvo banke, tako i supervizore i eksternu reviziju, da su njihove ocene pouzdane i oprezne. To mogu da postignu kroz dokumentovane politike i procedure za proces vrednovanja, te jasnu i nezavisnu liniju izveštavanja za sve zainteresovane učesnike u tom procesu.

Po Bazel II standardima, postoje tri načina vrednovanja tržišnog rizika:

- „mark to market“ (vrednovanje pozicija na dnevnoj osnovi po raspoloživim cenama zatvaranja koje potiču iz nezavisnih izvora i uz pretpostavku da su cene pozicija lako dostupne),

- „mark to model“ (vrednovanju uz pomoć nekih repera, informacija sa tržišta i primenom ekstrapolacije gde se zahteva i doza konzervativizma) i

- nezavisna provera ocene (podrazumeva mesečnu proveru od strane nezavisnih subjekata.

Korigovanja vrednosti se određuju kroz posebne procedure koje podležu proveri treće nezavisne strane kako bi se udovoljilo želji supervizora tako da se dodatno razmatranje korekcija zahteva kod pristupa „mark to model.“ Prema zahtevima Bazelskog sporazuma, izveštavanje banaka mora biti zasnovano na desetodnevnom periodu držanja pozicija.

5.2.1. Merenje tržišnog rizika

Prema Bazelskom sporazumu II, poslovne banke imaju mogućnost da tržišni rizik mere na dva načina:

- standardizovani pristup (engl: SA- Standardised Approach) i - pristup internih modela (IM- Internal Models).

Prema standardizovanom pristupu, utvrđuju se kapitalni zahtevi za pokriće pet vrsta tržišnih rizika:

- kamatni rizik, - rizik pozicije vlasničkog uloga, - devizni rizik,


- robni rizik i - rizik opcija.

Ukupno zahtev za kapitalom za pokriće tržišnog rizika, predstavlja aritmetički zbir prethodno dobijenih pet kapitalnih zahteva za pojedinačne vrste rizika uz napomenu da se kod prvog i drugog rizika utvrđuju: opšti i specifični tržišni rizik odvojeno.

Pristup internih modela merenja tržišnog rizika omogućava poslovnim bankama da same kreiraju svoje modele za upravljanje tržišnim rizikom, uz prethodno ispunjeni sledeće uslove:

- da se utvrde generalni kriterijumi adekvatnosti sistema merenja rizika, - da se utvrde kvalitativni standardi za interni nadzor nad korišćenjem

modela, - da se utvrde smernice za specificiranje skupa faktora koji opredeljuju

tržišni rizik, - da se utvrde kvantitativni standardi koji izlažu korišćenje zajedničkih

minimalnih statističkih parametara za merenje rizika, - da se utvrde smernice za testiranje stresnih situacija, - da se urade procedure validacije za eksterni nadzor nad korišćenjem

modela i - da se utvrde pravila za banke koje mešaju interni model i

standardizovani pristup.

Kod internih modela merenja tržišnog rizika, pažnja je data računanju izloženosti opšteg tržišnog rizika, dok je specifični rizik obuhvaćen obično sistemima za merenje kreditnog rizika. U tom slučaju, i zahtev za kapitalom za pokriće tržišnog rizika treba da se poveća za efekat spcifičnog rizika koji modelom nije obuhvaćen.

U novije vreme, kao moguća metoda merenja tržišnog rizika, koristi se i VaR metoda (engl. Value at Risk), ili model koji predstavlja procenu mogućeg gubitka u portfoliju sa fiksnim učešćem pozicija u određenom vremenskom periodu i sa određenim stepenom poverenja.

Nekada se upravljanje tržišnim rizicima upravljalo sa postavljanjem limita npr. u pogledu broja otvorenih pozicija, međutim, ovakav način kontrole postao je neefikasan jer su ti limiti tehnički stvarali mogućnost smanjenja rizika na jednoj strani, ali i povećanje na drugoj. Najveći problem je bio u nepostojanju konzistentnih politika po pitanju određivanja limita i potencijalnih gubitaka koji se tolerišu. Došlo se do spoznaje da za potrebe rukovodstva banke, nije bitna struktura pozicija, nego samo gubitak koji bi mogao biti rezultat sastava konkretnog portfolija, kao i verovatnoća nastanka tog gubitka. Drugačije rečeno, za njih je najvažniji raspored verovatnoće gubitaka u knjizi trgovanja. U tom smislu, nastala


je ideja o Value at Risk modelima kao adekvatnoj meri za utvrđivanje rasporeda verovatnoće gubitka.

Pošto VaR model predstavlja ocenu koja se računa sa određenim stepenom poverenja o procenjenom gubitku, znači da se misli isključivo o potencijalnom gubitku, a ne o iznosu koji nam pokazuje koliki je maksimalno moguć i to siguran gubitak. Koncept VaR-a počiva na nekoliko pretpostavki. Prva pretpostavka se odnosi na oblik stohastičkog procesa koji najbliže opisuje realno stanje stvari. Druga pretpostavka se odnosi na fiksna učešća finansijskih instrumenata u portfoliju za koji se računa, što je moguće utvrditi samo u slučaju kratkih vremenskih intervala, dok je sa produženjem horizonta za koji se VaR računa ova pretpostavka praktično nezadovoljena. U takvim slučajevima, dodatno se definiše tretman pozicija koje u zadatom vremenskom periodu dospevaju kao i pravila trgovanja.

Pri izračunavanju VaR-a ostavlja se mogućnost izbora vremenskog perioda za koji se ova mera računa i nivoa poverenja. To vreme, najčešće se određuje na dnevnom ili mesečnom nivou, dok Bazelski sporazum II, predviđa utvrđivanje VaR-a na nivou od dve sedmice ili deset radnih dana. Interval poverenja je drugi parametar o kom odlučuje finansijski subjekt. Tako da ako je cilj banke da obezbedi visok kreditni rejting koriste se visoki nivoi poverenja, koji nekada iznose i do 99,7%, što znači da je jako mala verovatnoća neočekivanog smanjenja vrednosti portfolija. Kod limita u poslovanju, granica poverenja se postavlja na 95% ili 99% što istovremeno i zahtev Bazelskog sporazuma II. VaR model ne pokazuje potencijalne gubitke za slučaj nekih vanrednih okolnosti. Npr. ako je interval poverenja zadat na nivou 99%, izračunati pokazatelj nam govori o tome da ne bi trebalo da izgubimo više od navedene cifre u 99% slučajeva, ali nam ne govori šta bi moglo da se desi u preostalih 1% situacija. Za kompletiranje rezultata VaR model se obično dopunjuje testovima na stres. Od više postojećih VaR modela razmotrićemo, analitički model:161

5.2.1.1. Analitički model merenja tržišnog rizika

Analitički model je jednostavan model za utvrđivanje procene mogućeg gubitka po osnovu tržišnog rizika.

Pretpostavka na kojoj se temelji ovaj model jeste normalna raspodela prinosa (R) koju karakterišu dva parametra: srednja vrednost (µ) i varijansa (σ2).

161 Za potrebe ovog poglavlja, biće obrađen samo analitički model.


)δN(μ(R 2≈ (1)

Za izračunavanje vrednosti VaR-a koristi se formula:

d S VaRad,

××−=a

x (2)

Parametar „d“ je vremenski horizont u čijem okviru se posmatraju promene cena i na bazi toga računaju ostvareni prinosi, te prati vrednost portfolija. Vrednost VaR-a izračunata prema prikazanoj formuli uvek pokazuje kakve varijacije mogu da se očekuju u vremenskom periodu (d) sa određenim stepenom poverenja.

Parametar „α“ je povezan sa pomenutim stepenom poverenja i zato što predstavlja rizik greške prve vrste i računa se kao dopuna stepena poverenja do 100%. Znači, ako se pri nekom izračunavanju koristi stepen poverenja od 97% onda vrednost za „α“ iznosi 3% ili 0,03.

„xα“ je vrednost koja odseca donjih „α %“ raspodele opisane na početku ovog dela teksta. To je broj za koji važi da je verovatnoća uzimanja nekog manjeg broja od „ xα “ jednaka „α“:

a ) xP(R

a=<

(3)

Obično je to negativan broj iz razloga što se zahteva visok nivo poverenja prilikom ocenjivanja potencijalnog gubitka, pa je posledično α vrlo mala (do 10%) i samim tim xα je u negativnoj zoni. Zbog toga se u formuli za izračunavanje VaR-a ispred proizvoda nalazi znak minus kojim se konačnom rezultatu dodeljuje pozitivna vrednost. Tako se dobija logična (pozitivna) vrednost za VaR koji izražava potencijalni gubitak.

„S“ je vrednost pozicije za koju se izračunava VaR. Može biti reč o jednoj akciji ili čitavom portfoliju a u daljim kalkulacijama koristi se pojam standardizovane slučajne promenljive ili

δ

μxZa a

−=

(4)

odakle se dobija:

μδZX

aa+×=

(5)

„Zα“ je za standardizovanu normalnu raspodelu isto što i „xα“ za normalnu raspodelu tj. „Zα“ odseca donjih „α %“ standardizovane normalne raspodele. Ova vrednost se dobija iz tablica normalne raspodele.

Na bazi prethodne formule dolazi se do novog izraza za jednodnevni VaR preko „Zα“:


S μ)δZ(VaR

aa1,×+×−=

(6)

U kalkulacijama se često od pretpostavke da je µ = 0 tako da prethodna formula može da se dodatno pojednostavi:

S δZVaR

aa1,××−=

(7)

Pomenuta pretpostavka, na velikom broju tržišta je zadovoljena, ali je uvek potrebno da se vodi računa o tome, da li stvarni podaci odgovaraju opisanoj raspodeli.

5.3. OPERATIVNI RIZIK

Operativni rizici u poslovnim bankama nastaju usljed nekvalitetno organizovanog procesa rada i nepredviđenih događaja nastalih u toku izvršavanja poslovnih aktivnosti. Prema Bazelskom sporazumu II, operativni rizik je definisan kao rizik od gubitaka koji proističe iz neadekvatnih ili neuspešnih internih procesa, ljudi i sistema ili spoljnih događaja.

Pomenuti sporazum predlaže sedam kategorija potencijalnih izvora operativnog rizika:

- interna obmana (pronevera, izbegavanje poreza i sl.), - eksterna obmana (krađe; informacija, trećih lica, falsifikovanje, štete

tehničkih aktivnosti i sl.), - pravila eksploatacije zaposlenih i sigurnost radnog mesta

(diskriminacija, zdravlje, sigurnost zaposlenih i sl), - klijenti, proizvodi i poslovna praksa (tržišno manipulisanje, defekti

proizvoda, nedopuštena trgovina i sl.), - štete na fizičkoj aktivi (prirodne katastrofe, terorizam, vandalizam i sl.), - poremećaji u radu softvera i hardvera i - izvršavanje, isporuka i upravljanje procesima (greške; u unosu

podataka, u računovodstvu, izostanak obaveznog izveštavanja i sl.).

U cilju prevencije od potencijalnih operativnih rizika, poslovne banke imaju obavezu da iz kapitala izdvajaju odgovarajuće iznose za pokriće tih rizika prema jednom od sledećih modela:

- pristup osnovnog indikatora (engl. Basic Indicator Approach-BIA), - standardizovani pristup (Standardised Approach - SA) i - viši pristupi merenja (Advanced Measurement Approaches - AMA).


Predlog je da se krene od jednostavnijih ka složenijim modelima u skladu sa, pre svega, donetom i usvojenom regulativom162 u tom smislu i u skladu sa tehničkim mogućnostima i praksom poslovnih banaka. Međutim, ne znači da kada se jednom odabran prelazak na napredniji način merenja kapitalnih izdvajanja ne dozvoljava vraćanje na jednostavniji bez prethodne dozvole supervizora. Ukoliko supervizor ustanovi da banka nema uslove za primenu naprednijeg modela, ima pravo da zahteva da se banka vrati na jednostavniji model i ovaj zahtev ostaje na snazi sve dok se ponovo ne steknu uslovi za povratak na prethodno korišćen model merenja kapitala, potrebnog za pokriće operativnog rizika.

Pristup osnovnog indikatora zahteva od banaka da analiziraju vrednosti bruto prihoda u poslednje tri godine i ukoliko su ovi iznosi pozitivni ponderišu se sa vrednošću od 15% i sabiraju. Ako banka ostvaruje gubitke, te godine se izostavljaju i ostvareni prihod je jednak nuli. Konačna vrednost potrebna za pokriće operativnog rizika dobija se kada se dobijeni zbir podeli sa brojem godina (poslednje tri godine) u kojima je ostvaren pozitivan rezultat. Predstavljeno formulom,163 kapital potreban za pokriće operativnog rizika po pristupu osnovnog indukatora, izgleda:

n

)a(Gl K 1....n

BIA

×= , (1)

gde su:

KBIA - terećenje kapitala po pristupu osnovnog indikatora, Gl - godišnji bruto prihod, ako je pozitivan tokom prethodne tri godine, n - broj godina u kojima je bruto prihod bio pozitivan posmatrajući period poslednje tri godine, α - ponder od 15% (predlog Bazel II standarda).

Bruto prihod predstavlja zbir neto prihoda od kamata (prihodi po osnovu kamata umanjeni za rahode po kamatama) i neto nekamatnih prihoda (nekmatni prihodi umanjeni za nekamatne rashode).

Primena standardizovanog pristupa zahteva za kapitalom porebnim za pokriće operativnog rizika u bankama, podrazumeva podelu poslovnih aktivnosti banke na dva nivoa.

162Veliki broj zemalja još uvek, nema usvojene propise niti razrađena uputstva o primeni Bazel II standarda i

mnoge banke su još uvek na standardima i principima Bazela I. Dakle, još uvek ni regulatorni organi ne zahtevaju primenu Bazel II standarda jer ih nisu preveli na svoje prilike niti su usvojili propise po tom osnovu, mada bankama niko ne brani da za svoje potrebe, čisto interno, koriste te standrde u svom poslovanju.

163Bazelski odbor za nadzor banaka: Međunarodni sporazum o mjerenju kapitala i standardima kapitala, Revidirani okvir, Potecon, Zagreb, 2004, str. 155.


Na prvom nivou postoji osam poslovnih linija kao što su: finansiranje privrede, trgovina i prodaja, maloprodajno bankarstvo (rad sa stanovništvom), komercijalno bankarstvo, plaćanje i saldiranje, agencijske usluge, upravljanje aktivom i brokerski poslovi sa stanovništvom.

Na drugom nivou, izvršena je još detaljnija podela gde je za to postojala posebna potreba a definisane su jasno i grupe aktivnosti koje su obuhvaćene svakom poslovnom linijom. Računanje zahteva za kapitalom potrebnim za pokriće operativnog rizika za svaku poslovnu liniju, vrši se tako da se njen bruto prihod množi sa odgovarajućim ponderom (β)164 koji joj je dodeljen.

Prema Bazelskom sporazumu II, predloženi procenti, odnosno ponderi po poslovnim linijama su sledeći:

Slika br 34. Ponderi za standardizovani pristup

Linije poslovanja (β %

Finansiranje privrede (β 1) 18%

Trgovanje i prodaja (β 2) 18%

Maloprodajno bankarstvo (β 3) 12%

Komercijalno bankarstvo (β 4) 15%

Plaćanje i saldiranje (β 5) 18%

Agencijske usluge (β 6) 15%

Upravljanje aktivom (β 7) 12%

Brokeraj sa stanovništvom (β 8) 12%

Podaci potrebni za izračunavanje godišnjeg bruto prihoda se odnose se na poslednje tri godine poslovanja. Negativni bruto prihodi te posledično i terećenja kapitala se tretiraju na dva načina. U okviru godine je dozvoljeno prebijanje negativnih sa pozitivnim terećenjima kapitala između različitih poslovnih linija i to bez ograničenja. Naprotiv, nije dozvoljen isti postupak između godina. To znači, da ukoliko prema proračunu postoji negativno terećenje za neku od poslednje tri godine, taj podatak se unosi u dalja računanja kao nula. Nakon što se za svaku godinu izračuna iznos kapitala vrši se njegovo uprosečavanje tj. sabiraju se date vrednosti i rezultat se deli sa tri. Formula za računanje je sledeća:

164Ponder Beta, izračunabva se prema procenama odnosa gubitaka iz operativnog rizika i ukupnog bruto prihoda za

konkretnu liniju poslovanja ali na nivou cele industrije.


{ ( )[ ] }3

0,βGImaxK 8-18-131

SA

×= −godina

, (2)

gde su:

KTSA - ukupno terećenje kapitala po standardizovanom pristupu, Gl1-8 - godišnji bruto prihod u konkretnoj godini za odgovarajuću za liniju poslovanja, β1-8 - fiksni procenat-ponder definisan Bazelom II.

Kriterijume za korišćenje standardizovanog pristupa u zahtevu za kapitalom potrebnim za pokriće opertivnih rizika koje poslovne banke moraju da ispune, odobravaju supervizori i predstavljeni su na sledeći način:

- bord direktora i više rukovodstvo banke treba da su aktivno uključeni u nadzor okvira upravljanja operativnim rizikom,

- da je sistem upravljanja operativnim rizikom konceptualno zdrav i da je implememntiran sa odgovarajućim integritetom i

- da banka raspolaže dovoljnim resursima za korišćenje pristupa u glavnim linijama poslovanja kao i u oblasti kontrole i revizije.

Pored prethodnih uslova, poslovne banke treba da imaju razvijenu specifičnu politiku i dokumentovane kriterijume za mapiranje bruto prihoda za tekuće linije poslovanja i aktivnosti datim kroz Bazel II standarde.

Za poslovne banke koje su međunarodno aktivne i koje žele da koriste standardizovani pristup potrebni uslovi su sledeći:

- banke moraju da raspolažu sa adekvatnim sistemom za upravljanje operativnim rizikom koji podrazumeva jasne odgovornosti dodeljene funkciji upravljanja operativnim rizikom. Funkcija upravljanja operativnim rizikom, odgovorna je za razvoj strategije za identifikaciju, ocenu, monitoring i kontrolu operativnog rizika, te za kodifikovanje politika i procedura i upravljanje operativnim rizikom,

- sistem za ocenu operativnog rizika, mora da bude dizajniran tako da sistematski prati sve relevantne podatke o operativnom riziku (uzimajući u obzir i materijalne gubitke) po linijama poslovanja. Rezultati svake poslovne jedinice treba da budu sastavni deo procesa monitoringa i kontrolisanja profila operativnog rizika banke,

- redovno izveštavanje o izloženostima operativnom riziku (materijalni operativni gubici moraju biti obuhvaćeni) prema rukovodstvu banke u njenim isturenim poslovnim jedinicama, višem rikovodstvu i bordu direktora uz razvijene procedure za preduzimanje postupaka koji su u skladu sa informacijama iz izveštaja, stalna je obaveza banaka,


- sistem upravljanja operativnim rizikom mora da bude dokumentovan, sa usvojenim postupcima kojima se obezbeđuje usklađenost sa drugim dokumentovanim skupom interne politike,

- procesi upravljanja operativnim rizikom i sistem ocene mora da se podvrgava validaciji i redovnom nezavisnom ispitivanju. Kontrolom moraju da budu obuhvaćene aktivnosti poslovnih jedinica kao i funkcija upravljanja operativnim rizikom i

- bančin sistem ocene operativnog rizika mora da bude predmet redovne kontrole eksterne revizje i supervizora.

Kada su u pitanju viši pristupi merenja, predviđeno je da sama banka kreira interni sistem za merenje operativnog rizika uz zadovoljenje određenih kvalitativnih i kvantitativnih kriterijuma.

AMA pristup je dozvoljen samo uz prethodno odobrenje supervizora. Pri tome, adekvatnost metodologije alokacije koju su banke razvile biće podležna razmatranju od strane nadležnog supervizora sa ciljem da se ustanovi stepen razvoja rizično osetljivih tehnika alokacije i stepen do kog to odražava nivo operativnog rizika u pravnim subjektima i širom bančine grupe. Od banaka koje su uvele ovaj metod procene operativnog rizika se očekuje da konstantno usavršavaju svoje modele i ulažu napore za razvoj sve više rizično osetljivih tehnika.

Banka koja usvoji ovaj model može koristiti mehanizam alokacije za utvrđivanje zahteva za propisanim kapitalom međunarodno aktivnih supsidijara koji se ne smatraju od značaja za bančinu grupu (pod uslovom da postoji odobrenje kako supervizora u zemlji domaćina tako i bančinog domaćeg supervizora). Ključni zahtev koji se postavlja pred baanku u cilju dobijanja prethodno pomenutih odobrenja jeste: pokazati da je mehanizam alokacije na supsidijare adekvatan i da se može empirijski potvrditi. Sa druge strane, bord direktora i viši menadžment supsidijara su, i dalje, odgovorni za vođenje svoje osnovne ocene operativnih rizika i kontrolu supsidijara, te u skladu sa tim imaju obavezu da vode računa o neophodnom kapitalu kako bi se rizici konkretnog supsidijara mogli pokriti.

Prema višim pristupima merenja (AMA) predviđeno je da sama banka kreira interni sistem za merenje operativnog rizika uz zadovoljenje određenih kvalitativnih i kvantitativnih kriterijuma. Ovaj pristup, dozvoljen je samo uz prethodno odobrenje supervizora. Pored toga, adekvatnost metodologije koju su banke razvile podložna je razmatranju od strane nadležnog supervizora sa ciljem da se ustanovi stepen razvoja rizično osetljivih tehnika alokacije i stepen do kog to odražava nivo operativnog rizika u pravnim subjektima i širom bančine grupe.

Banke koje uvode AMA model za procene operativnog rizika se očekuje da ih konstantno usavršavaju i čine napore u pravcu razvoja rizično osetljivih tehnika. Ovaj model može da koristi mehanizam alokacije za utvrđivanje zahteva za propisanim kapitalom međunarodno aktivnih supsidijara koji se ne smatraju od


značaja za bančinu grupu (pod uslovom da postoji odobrenje kako supervizora u zemlji domaćina tako i bančinog domaćeg supervizora). Ključni zahtev koji se postavlja pred banku u cilju dobijanja prethodno pomenutih odobrenja jeste: da se pokaže da je mehanizam alokacije na supsidijare adekvatan i da može empirijski da se potvrdi. Sa druge strane, bord direktora i rukovodstvo supsidijara su, i dalje, odgovorni za vođenje svoje osnovne ocene operativnih rizika i kontrolu supsidijara, te u skladu sa tim imaju obavezu da vode računa o neophodnom kapitalu kako bi rizici konkretnog supsidijara mogli da se pokriju.

5.4. RIZIK LIKVIDNOSTI

Rizik likvidnosti predstavlja situaciju do koje može da dođe kada banka ne poseduje dovoljno likvidnih sredstava da izmiri svoje dospele obaveze, ili kada se desi da ima neočekivani odliv likvidnih sredstava.

Postoje razna tumačenja pojma rizika likvidnosti ili rizika nelikvidnosti no, činjenica je da je pojava rizika likvidnosti u stvari pojava nastanka negativnih efekata na finansijski rezultat i kapital banke usled nesposobnosti banke da ispunjave dospele obaveze. Neki autori smatraju da rizik likvidnosti predstavlja «derivatni» oblik rizičnosti i da je on zapravo posljedica izloženosti banke drugim rizicima tako da ga banke, često marginalizuju. Naime, jedno od istraživanja je pokazalo da čak 67 % risk menadžera američkih banaka smatra kako likvidnost uopšte nije problem u njihovim bankama, stoga je i ne istražuju. Važnost likvidnosti se očituje i jasno raspoznaje tek u kriznim stanjima.165 Tri su osnovna oblika rizika likvidnosti:

- rizik neusklađene likvidnosti, - rizik pojačane likvidnosti te - tržišni rizik likvidnosti.

Rizik neusklađene likvidnosti nastaje zbog neusklađenosti stavki aktive i pasive banaka gde banka treba da upravlja rizikom likvidnosti kroz vođenje politike uravnoteženosti ročne strukture bilansa i redovno praćenje dinamike dospeća depozita i plasmana, te kroz dnevno praćenje, analizu i izveštavanje o stanju obaveza i potraživanja.

Rizik pojačane likvidnosti je rizik koji nastaje zbog potrebe viših iznosa likvidnih sredstava koje bi banke mogle da imaju u budućnosti.

165Turner, S.H., Sjastad J, Too many banks aren't ready for looming liquidity crisis, American Banker, 2002, str. 17.


Rizik likvidnosti tržišta nastaje zbog potencijalne slabije likvidnosti finansijskog tržišta, što ima za posljedicu nemogućnost prodaje ili pribavljanja likvidne imovine.166

Važno je naglasiti da stepen rizika likvidnosti zavisi od konkretne pozicije banke na finansijskom tržitu. Ista pozicija likvidnosti neke banke može biti zadovoljavajuća u jednoj situaciji, te neadekvatna u nekoj drugoj. Zbog toga banka mora da istražituje uticaj potencijalnih stresnih stanja na svoju likvidnost (odliv depozita, nelikvidnost velikih dužnika, i sl.). Inače, banka sa adekvatnom likvidnošću puno lakše premoštava krizna stanja i šokove na tržištu.

Prema Bazelskom sporazumu III, likvidnost se definiše kao sposobnost banaka da finanasiraju povećanja u aktivi i da ispunjavaju obaveze u pasivi, prilikom njihovog dospeća i bez stvaranja nepotrebnih gubitaka, dok pozicija likvidnosti podrazumeva racio ili odnos između likvidnih sredstava i obaveza i očekivanih gotovinskih priliva i odliva, za određene periode.

Rizik likvidnosti predstavlja sadašnju ili buduću pretnju prema profitu ili kapitalu, koja proizilazi iz nesposobnosti banke da izvrši svoje obaveze u vremenu dospeća, dok upravljanje rizkom likvidnosti podrazumeva izradu strategija, politika i sistema koje banka treba da koristi da bi mogla da izvrši merenje, monitoring i kontrolu rizika likvidnosti u svojim aktivnostima.

Bazelski sporazumu III, propisuje standrade koje banke treba da poštuju prilikom upravljanja likvidnošću i rizikom likvidnosti, kao i sadržaj i formu modela izračunavanja i izveštavanja o koeficijentu likvidnosti a sve u cilju merenja i praćenja (monitoringa) pozicija likvidnosti banaka. Prema ovom sporazumu, sve banke su dužne:

- da izrade, usvoje i održavaju modele za planiranje i održavanje adekvatne likvidnosti koja treba da je konzistentna sa međunarodno uspostavljenim principima, smernicama i standardima,

- da usvoje akta kojima regulišu kvantitativne i monitoring mere koje moraju da se implentiraju u skaldu sa usvojenom metodologijom i

- da usvoje akta kojima će da propišu kvalitativne standarde za identifikaciju, merenje, monitoring i upravljanje rizikom likvidnosti, kroz svoje politike i procedure za upravljanje rizikom likvidnosti.

5.4.1. Kvanitativni i kvalitativni zahtevi rizika likvidnosti

166 Leonard M. Matz: Liquidity Risk Management, Thomson Financial, Austin, 2001, str. 15.


Kvantitativni zahtevi u pogledu rizika likvidnosti se odnose na obavezu svih poslovnih banaka da periodično vrše izačunavanja svoje pozicije likvidnosti u skladu sa propisanom metodologijom. Prema Bazelskom sporazumu III, propisani koeficijenti likvidnosti su:

- koeficijent pokrića likvidnosti ili LCR koeficijent (engl. Liquidity Cover Ratio) i

- koeficijent neto stabilnog finansiranja ili NSFR koeficijent (Netto Stability Financial Ratio).

Za merenje i vršenje monitoringa (praćenje) svoje pozicije likvidnosti, sve banke su obavezi da vrše odgovarajuća merenja i analize u pogledu:

- ugovorne ročne neusklađenosti ili jaza, - koncentarcije sredstava, - ostale raspoložive neopterećene aktive, - koeficijenata pokrića likvidnosti u značajnim valutama i - stres testovi.

Obaveze poslovnih banka po osnovu kvalitativnih zahteva odnose na uspostavljanje snažnog okvira za upravljanje rizikom likvidnosti uključujući visoko kvaltetnu likvidnu aktivu i neopterećene rezerve, kako bi mogla da izdrži eventualne stresne događaje, uključujući i gubitak. Pored navedenog, pomenuti okvir treba da obuhvati i:

a) jasno definisane tolerancije rizika likvidnosti u pogledu određenih limita, minimuma i drugih kriterijuma koje određuje nadzorni odbor banke,

b) obavezu nadležnog rukovodstava banke da će da izradi i usvoji strategiju, politike i procedure za upravljanje rizikom likvidnosti u skladu sa utvrđenim tolerancijama rizika i sa ciljem da održava zavidan nivo likvidnosti. Konkretne zadaci su izrada i usvajanje:

- finansijske strategije koja pruža efektivnu diverzifikaciju izvora

sredstava i rikova finansiranja, - procedure za implementaciju strategije uz stalno prisustvo na

svojim izabranim finansijskim tržištima i održavanje snažnih veza sa deponentima i drugim nosiocima izvora sredstava za banku,

- procedura kojima će banka redovno meriti svoje sposobnosti za brzo prikupljanje izvora sredstava za banku i

- procedura kojima će banka identifikovati i pomno pratiti osnovne faktore koji utiču na njenu sposobnost prikupljanja izvora


sredstava kako osigurala validnost njenih procena o prikupljanju izvora sredstava za banku,

c) obavezu nadležnog rukovodstva banke da kontinuirano vrši pregled informacija koje utiču na likvidnost banke i da izveštava nadzorni odbor banke sa odgovarajućim pokazateljima i monitoring merama,

d) obavezu nadzornog odbora banke da pregleda i odobri strategiju, politike i procedure koje se odnose na upravljanje rizikom likvidnosti,

e) obavezu da banka u interno određivanje cena i merenje učinaka za nove proizvode i sve značajnijie poslovne aktivnosti, uključi troškove, naknade i rizike likvidnosti,

f) obavezu banke da poseduje kvalitetne procedure za idnetifikaciju, merenje i kontrolu rizika likvidnosti za gotovinske tokove koji proizilaze iz bilansa i vanbilansa banke,

g) obavezu da banka aktivno obavlja monitoring i kontrolu izloženosti riziku likvidnosti uzimajući u obzir ograničenja, pravna, opertivna i regulatorna,

h) ostale obaveze koje se odnose na upravljanje pozicijama i rizicima likvidnosti u toku jednog dana, upravljanje pozicijama kolaterala, vršenje stres testiranja na kratkoročnoj i dugoročnoj osnovi, finansiranje u nepredviđenim situacijama, održavanje rezervi i visoko kvalitetne aktive neopterećenim i

i) obaveza banke da javno i redovno objavljuje informacije koje će učesnicima na tržištu pomoći da donose odluke i na taj način banka dođe do saznanja o kvalitetu njene strategije, politika i procedura u pogledu rizika likvidnosti.

5.4.2. Koeficijenti likvidnosti

Već pomenuti koeficijenti likvidnosti: LRC ili koficijent za pokriće likvidnosti i koeficijent NSFR ili koeficijent neto stabilnog finansiranja, dobijaju se na sličan način ali su ipak potpuno različiti pokazatelji. Sličnost je u tome što i jedan i drugi o odnos stavljaju pozicije aktive i pasive, a razlike se ogledaju u ročnosti tih pozicija, aktive i pasive.

5.4.2.1. Koeficijent za pokriće likvidnosti (LRC)


Konkretno, koeficijent za pokriće likvidnosti (LRC) se dobija na način da se visoko likvidna aktiva deli sa ukupno projektovanim neto gotovinskim odlivima u periodu od trideset kalendarskih dana.

Obaveze banaka po osnvu LRC-a su višestruke kao što su; da svaka banka mora da odredi svoju kratkoročnu poziciju likvidnosti pomoću izračunavanja LRC-a, da LRC treba da bude takav da obezbedi da banka održava adekvatan nivo neopterećene, visoko kvalitetne aktive koja se može konvertovati u gotovinu radi zadovoljenja potreba za likvidnošću u vremenu od trideset dana, da vrednost koeficijenta ne može da bude niža od 100%, da svaka banka kontinuirano ispunjava prethodni odnos na konsolidovanoj osnovi, da mora da identifikuje eventualne neusklađenosti u okviru trideset dana i osigura dovoljno sredstava raspoloživih za zadovoljenje bilo kakve praznine u tom periodu, da koeficijente računa na dnevnom nivou i izveštava o rezultatima na propisan način.

LRC pokazatelj je pokazatelj vrednosti visoko kvalitetne aktive koju svaka banka mora da ima i koja treba da pokrije ukupan neto gotovinski odliv tokom tridestodnevnog perioda a prema propisanom stres scenariju. Da bi se kvalifikovala kao visoko kvalitetna aktiva, ta aktiva bi mora da bude likvidna167 tokom perioda stresa. Klasifikuje se na aktivu Nivoa 1 i aktivu Nivoa 2 u skladu sa svojim karakteristikama. Aktiva Nivoa 1 se koristi da bi se ispunio LRC bez ikakvih ograničenja a čini je:

- gotovina, - rezerve kod centralne banke koje se mogu povući u vreme stresa i - utržive hartije od vrednosti (emitovanih od država i centralnih banaka)

kojima je prema Standardizovanom pristupu Bazel II standarda za kreditni rizik, dodeljen ponder rizika od „0%,“

- utržive dužničke hartije čiji je ponder veći od „0%“ ako ih je emitovala država ili centralna banka u zemlji gde se reaguje na rizik likvidnosti i

- utržive dužničke hartije čiji je ponder veći od „0%“ ako ih je emitovala država ili centralna banka u stranoj valuti.

Aktivu Nivoa 2 mora da bude diverzifikovan po više kriterijuma (vrsta, emitenti, učesnici) i ne može preći više od 40% ukupne vrednosti visoko kvalitetne aktive nakon primene stope otpisa od minimalno 15% na trenutnu tržišnu vrednost. Aktiva Nivoa 2 se svodi na:

- utržive hartije od vrednosti koje predstavljaju potraživanja od države ili država za njih garantuje kao i od centralnih banaka pod usloviom:

a) da im je dodeljen ponder rizika od 20% prema Standardizovanom pristupu Bazel II standarda za kreditni rizik,

167 To znači, da može lako i brzo da se proda, da se unovči ili utrži na finansijskom tržištu kao i da se kupi.


b) da može da se sa njima trguje na velikim, dubokim i akktivnim repo ili novčanim tržištima sa niskim nivoom koncentracije,

c) da postoji dokazana evidencija da je ta hartija od vrednosti pouzdan izvor likvidnosti na tržištima i u uslovima stresova na tržištu u periodu od trideset dana i

d) da hartija od vrednosti nije obaveza banke koja je prodaje ili bilo kojeg njenog povezanog dela,

- korporacijske i pokrivene obveznice koje zadovoljvaju uslove:

a) da ih nije izdala banka ili bilo koji njen deo, b) da ih nije izdala bilo koja finansijska institucija ili bilo koji njen

povezani deo,

- da ta aktiva ima kreditni rejting od priznate eksterne institucije za kreditnu procenu (ECAI – External Credit Assessment Institutions) i da ima rejting najmanje AA ili da nema kreditnu procenu priznate agencije nego je interno rangirana tako da korenspondira sa pomenutim rejtingom,

- da se ovom hartijom trguje na velikim, dubokim i aktivnim repo i novčanim tržištima sa niskim nivoom koncentracije i

- da postoji dokazana evidencija da je ta hartija od vrednosti pouzdan izvor likvidnosti na tržištima i u uslovima stresova na tržištu u periodu od trideset dana.

Ukupni odlivi neto gotovine predstavljaju ukupno očekivane odlive gotovine umanjene za ukupno očekivane prilive gotovine, u navedenom stres scenariju, za narednih tridest kalendarskih dana.

Ukupno očekivani odlivi gotovine računaju se tako što se njihova salda u pasivi bilansa množe sa stopama ili dodeljenim ponderima po kojima se očekuje da će isteći ili će se povući tokom stres perioda dok se ukupno očekivani prilivi gotovine računaju tako što se preostala salda aktive ili ugovorenih potraživanja množe sa stopama ili ponderima po kojima se očekuje da će pristizati a prema scenariju agregatnog iznosa od 75% ukupno očekivanih odliva gotovine.

5.4.2.2. Koeficijent neto stabilnog finansiranja (NSFR)

Koeficijent neto stabilnog finansiranja (NSFR) predstavlja dopunu za LRC i promotera strukturnih promena u profilima rizika likvidnosti banaka od kratkoročnih finansijskih neusklađenosti ka stabilnijem, dugoročnijem finansiranju aktive i poslovnih aktivnosti.


Dobija se kao količnik između raspoloživog stabilnog finansiranja i vrednosti koja je potrebna za stabilno finansiranje tokom jednogodišnjeg vremenskog perioda. Taj količnik mora da bude veći od 1, tj. raspoloživa stabilna sredstva uvek moraju da budu veća od potrebnih stabilnih sredstava i obaveza je svake banke da ga izračunava najmanje jedanput mesečno i o tome izveštava supervizore.

Pomoću NSFR-a, svaka banka određuje svoju srednjoročnu i dugoročnu poziciju likvidnosti, odnosno, NSFR je strukturiran tako da osigura da se dugoročna aktiva finansira sa minimalnim iznosom stabilne pasive u odnosu na njihove profile rizika likvidnosti, čime se ograničava preveliko oslanjanje na kratkoročno finansiranje od strane velikih klijenata.

Stabilne izvore finansiranja čine akcionarski kapital i one obaveze za koje se pretpostavlja da će da budu pouzdani izvori sredstava tokom jednogodišnjeg perioda u uslovima produženog stresa.

Potrebna stabilna sredstva čine gotovina neopterećena kao kolateral i neopterećene: kratkoročne hartije od vrednosti, repo instrumenti, krediti bankama i drugim finansijskim institucijama sa preostalim ročnostima kraćim od godinu dana, hartije do vrednosti sa rezidualnim ročnostima od godinu dana ili duže ako su u pitanju potraživanja od vlada i centralnih banaka, korporacijske obveznice sa rejtingom AA, ostale HOV sa kreditnim ponderom od 20%, zlato, itd.

5.4.3. Monitoring alati rizika likvidnosti

Monitoring alati ili monitoring procedure, predstavljaju modele i forme merenja i praćenja rizika likvidnosti koje svaka banka treba da koristi da u skladu sa njima upravlja svojim pozicijama likvidnosti. Te forme merenja i praćenja rizika likvidnosti mogu da se izražavaju kroz:

- analize ugovorene ročne neusklađenosti, - - // - koncentarcije sredstava, - - // - raspoložive neopterećene aktive, - - // - odnosa za pokriće likvidnosti, - stres testove.

Svrha analize ugovorene ročne neusklađenosti je da se identifikuju jazovi ili gepovi između ugovorenih priliva i odliva likvidnosti u određenim vremenskim intrevalima, na osnovu kojih se dolazi do spoznaje, koliko je dodatnih izvora sredstava potrebno banci da prikupi izvora sredstava u svakom od ovih intervala, ako se desi da se svi odlivi sredstava dogode na najraniji mogući način. Ova analiza se radi za sve valute u kojima banka ima značajnu izloženost.


Analiza koncentracije sredstava treba da pokaže na koji način treba da se izvrši divezifikacija deponenata i drugih tuđih izvora sredstava kako bi se smanjila zavisnost od jednog ili male grupe izvora tih sredstava. Paralelno sa prethodnom aktivnošću, treba da se radi na diverzifikaciji instrumenata i proizvoda koji služe kao sredstvo finansiranja. Ovo pitanje naročito treba da tretiraju strategija i politika likvidnosti banke kroz uspostavljanje kompozitnih limita ili obima u bazi finansiranja uz obavezne periodične preglede i revidiranje u svetlu iskustava i očekivanja na tržištu. Inače, koncentacijom sredstava, smatra se iznos sredstava u domicilnoj valuti iz bilo kojeg pojedinačnog izvora ili grupe povezanih izvora koji obuhvata od više od 1% ukupnog bilansa stanja banke, dok ta vrednost za stranu valutu iznosi 5%. Cilj ove analize je da se idnetifikuje bilo koje značajno oslanjanje na sredstva koja bi, ako se povuku, stvorila probleme u likvidnosti banke.

Raspoloživa neopterećena aktiva je ona aktiva koja je utrživa kao kolateral na sekundarnim tržištima i služi za podmirenje potencijalni manjak likvidnosti u neposrednom periodu. Ova aktiva ne sme da bude založena nego oslobođena od svih restrikcija u pogledu njihove upotrebe od strane banke.

Analiza koeficijenta za pokriće likvidnosti (LRC) podrazumeva analizu za svaku valutu u kojoj banka ima takav nivo izloženosti da bi mogla da se identifikuje potencijalna valutna neusklađenost koja možda nije evidentna u izračunavamki njenog globalnog LRC-a.

U okviru planiranja za nepredviđene situacije banke treba da se pripreme za upravljanje likvidnošču u stersnim uslovima. Metodologija za izračunavanje LRC i NSFR koeficijenata se temelji na stres scenariju u cilju harmonizacije merenja rizika likvidnosti u skladu sa međunarodnom praksom. Kreiranje alternativnih scenarija je obaveza svake banke i zavisi prvenstveno od vlastitog profila rizika likvidnosti. U tom smislu, banke treba da periodično testiraju alternativne scenarije i procenjuju njihov uticaj na tokove gotovine, koristeći se razumnim pretpostavkama u pogledu tržišnih faktora likvidnosti i internih faktora finasiranja. Obaveza banaka je da rezultate stres testova predoči supervizorima i da od njih dobije mišljene, pogotovo u situaciji kada se javlja problem likvidnosti, a odgovornost u vezi likvidnosti banke je u prvom redu na rukovodstvu banke, jer upravlja bankom i ima obavezu da je čuva od stresova jer time čuva pre svega deponente banke ali i akcionare.

5.5. RIZICI KAMATNE STOPE

Jedan od najvećih izazova bankara prilikom upravljanja aktivom i pasivom jeste rizik kamatne stope. Promene kamatnih stopa mogu da nanesu štetu profitabilnosti banaka tkao što će da se povećaju troškovi njihovih sredstava a


smanjii povrat na aktivu. Kamatni rizik predstavlja nepovoljnu promenu cene kredita u odnosu na nivo pasivnih kamatnih stopa, s jedne strane i mogućnost smanjenja optimalne razlike između prosečnih aktivnih i pasivnih kamatnih stopa, sa druge strane. Rizik promene kamatnih stopa je naročito izražen u uslovima razvijene tržišne ekonomije i izražene konkurencije, što dovodi do smanjenja razlike između aktivnih i pasivnih kamatnih stopa, a takođe i visokog učešća fiksnih troškova aktive i pasive koji utiču na visinu kamata.

Kamatne stope zahtevaju merenje, a spektar metoda mernja veoma je veliki i razvijan je dugi niz godina. Tradicionalno sredstvo za upravljanje rizikom kamtne stope je “gep” (engl: gap) analiza koja polazi od pregrupisavanja aktive koja ima fiksne ili promenljive kamtne stope. Ukoliko je na sceni nestabilnost uslova poslovanja, pregrupisavanje aktive, kreće se ka dominaciji delova sa promenljivim kamatnim stopama i kraćim rokovima dospeća. Tu je potrebno utvrditi razliku (gep) u dospećima u aktivi i pasivi ili razliku između kamatno osetljive aktive i kamatno osetljive pasive. Ukoliko je gep pozitivan, u tom period će doći do promene visine kamtne stope i to više na strani plasmana (aktive) nego na strani obaveza (pasive) i obratno tj. ako su dominantne varijabilne stope u pasivi banke, onda će svaka promena stopa više uticati na pasivu nego na aktivu bilansa banke, tako da će banka biti izložena riziku kamtne stope samo ako dođe do rasta kamatnih stopa itd. U cilju zaštite od rizika promene kamtnih stopa, menadžment banke koristi instrumente za regulisanje rizika a najpoznatija metoda jeste, metoda hedžinga. Ova metoda polazi od pokrivanja rizika suprotnom poslovnom operacijom kao što su operacije sa: fjučersima (engl: futures), svopovima (engl: swop) i opcijama (engl: options).

Fjučersi su standardizovani terminski ugovori po kojima se neka roba ili deviza kupuje ili prodaje po unapred utvrđenoj ceni dok svopovi omogućavaju transakcije sa deviznim kursevima i zamenom jedne obaveze za drugu a opcije su prava koja mogu da se iskoriste ili ne iskoriste, odnosno, neka ponuda da se u određenom periodu i po utvrđenoj ceni kupi ili proda određena aktiva.

Pored prikazanog modela, kamatni rizik se može meriti i na druge načine, kao što su metoda ARBL ili (engl: asset repricied before laibilities) i model životnog veka bilansnih pozicija ili djurejšn (engl: duration) model no, pošto nisu dovoljno precizni manje su u upotrebi. U svakom slučaju, jedan od najvećih faktora rizika s kojim se poslovne banke neprestano sučeljavaju jeste rizik kamtne stope po kome, banke nisu u stanju da kontrolišu visinu tržišnih kamtnih stopa te su zato prinuđene da traže rešenja koja će ih zaštiti od tih promena. Najpopularnija sredstva za upravljanje rizikom kamtne stope su metode i modeli koje smo već pomenuli (Gep analiza, ARBL metoda i Durejšn model) u prethodnom delu ovog poglavlja.


5.6. DEVIZNI RIZIK

Devizni rizik (engl: foreign exchange risk) postoji uvek kada pravno lice obavlja poslovne transakcije u valuti različitoj od vlastite. Uzrok postojanja deviznog rizika jesu fluktuirajući devizni kursevi glavnih svetskih valuta. Od 1973. godine kada je prestao da važi Sporazum iz Breton Vudsa, tj. kada su ukinuti fiksni devizni kursevi vezani uz zlatni standard, (devizni kursevi za većinu valuta industrijalizovanih zemalja bili su relativno stabilni, a fluktuacije su bile povremene i slabog intenziteta, pa su poslovne transakcije u stranim valutama bile prilično sigurne u pogledu deviznog rizika), uvedeni sistem fluktuirajućih deviznih kurseva proizveo je pojačanu nepostojanost u cenama valuta.

U zavisnosti od razdoblja, pravno lice može da bude u opasnosti od gubitka znatnih svota novca zbog izloženosti fluktuaciji valuta. Naročito u slučaju dugoročnih transakcija (dve-tri godine) fluktuacije deviznih kurseva mogu da imaju ekstremne efekte i da izmene očekivanu profitabilnost poslovne transakcije.

Banka ili neko drugo pravno lice je izloženo deviznom riziku:

- kada posjeduje novčana sredstva u jednoj valuti i očekuje da izvrši konverziju u drugu valutu,

- kada su mu potraživanja denominovana u jednoj valuti koja mora biti konkretizovana u drugu po nekoj očekivanoj vrednosti,

- kada poseduje novčana sredstva u nekoj valuti, te u trenutku vraćanja mora da vrši konverziju vlastite u stranu valutu kako bi se vratio dug i

- kada kupuje robu u jednoj valuti, prodaje u drugoj, a ostvareni prihod treba da konvertuje u treću kako bi ostvarilo planirani profit.

Na drugi način rečeno, promene deviznog kursa neke valute zavise od toga: da li je došlo do depresijacije ili apresijacije i da li je bilans aktive i pasive u toj valuti pozitivan ili negativan. Ukoliko dođe do apresijacije neke valute i ukoliko banka u toj valuti ima veću aktivu od pasive, banka će ostvariti pozitivan efekat dok će u slučaju apresijacije gde banka ima višu pasivu od aktive ostvariti negativan efekat. Isti je princip i kod depresijacije, jer će banka ostvariti negativan efekat ukoliko joj je aktiva u stranoj valuti veća od pasive a pozitivan ukoliko joj je aktiva manja od pasive u stranoj valuti.

Upravljanje deviznim rizikom u bankarstvu, obuhvata, praćenje i kontrolu individualne i ukupne devizne pozicije, kao i nivoa i zaduženja banke u devizama. A načelo zaštite od deviznog rizika provodi se ostvarivanjem i održavanjem deviznih potraživanja (devizna aktiva) najmanje u nivou deviznih obaveza (devizna pasiva). Ovaj odnos treba da je usklađen i sa stanovišta rokova dospeća deviznih obaveza i potraživanja a takođe i sa stanovišta valuta. No, i regulatorni organi na neki način upravljaju deviznim rizikom poslovnih banaka time što im određuju (nameću) okvir valutnog rizika. To se čini, propisivanjem limita na otvorene


devizne pozicije koji se opet vezuju za visinu kapitala banke o čemu redovno obaveštavaju regulatorne organe.

U uslovima monetrane vlasti, karensi borda i fiksnog deviznog kursa prema zemljama rezervne valute, i u slučaju kada banka radi isključivo za svoje klijente, praktično ne dolazi do kursnih razlika i nema ni prihoda ni rashoda za banku po tom osnovu. Kada se ipak pojave kursne razlike, usled transakcija sa valutama izvan zemalja rezervne valute, ukoliko banka obavlja transakcije za svoje klijente i sa njihovim sredstvima, po banku se ponovo ne javljaju nikakve posledice. Međutim, kada banka obavlja transakcije isključivo za sopstvene potrebe, kursne razlike koje se pojave bilo da su pozitivne ili negativne, knjiže se na teret ili u korist banke, što je mnogo ređi slučaj i nije karakterističan za pomenuti slučaj monetrane vlasti.

5.7. RIZIK ZEMLJE

Međunarodno kreditiranje uključuje rizik zemlje (country risk) koji je vazan za ekonomsko socijalno i političko okruženje zemlje koja koristi kredit. Banke moraju da prate poslovno okruženje u zemljama u kojima posluju, da analiziraju rizik zemlje i da prate izveštaje rejting agencija168 koje taj rizik procenjuju, mere i redovno objavljuju njegov nivo u svakoj zemlji.

U zavisnosti od usvojene metodologije, procena rizika zemlje može da se obavlja na razne načine. Većina metodologija procene rizika polazi od makro i mikro nivoa. Makroprocena obuhvata ukupan rizik zemlje te njen poslovni i finansijski rizik, dok mikroprocena obuhvata procenu rizika za samo određenu delatnost u nekoj zemlji.

Merenje rizika zemlje, se vrši na način da se političkim i finansijskim rizicima dodeljuju određene vrednosti, a zatim se koriguju ponderima i na kraju zbrajaju, da se dobije ukupna vrednost rizika jedne zemlje.

Kod političkog rizika vrše se merenja u pogledu:

- ponašanja potrošača, - uređenja države i politike vlade, - blokade transfera novca, - ratovi, - korupcija, - konvertibilnost valutre i

168 Euromoney, Business Environmental Risk Index, Standard and Poor`s, Moody`s, Fitch Ratings, AM Best`s Country Risk Ratings i Coface Rating


- birokratija.

Slika br. 35 Metodologija određivanje rizika zemlje

Kod finansijskog rizika vrše merenja u pogledu:

- stope inflacije, - stanje platnog bilansa zemlje, - stopa rasta BDP, - stopa nezaposlenosti, - visina spoljnjeg duga, - deficit državnog budžeta, - ponuda novca, - strane investicije, itd.

Iz svega proizilazi da rizik zemlje predstavlja indeks koji sadrži političke i ekonomske faktore što pokazuju slike br. 35 i 36169.

Na osnovu prethodne i sličnih metodologija procene rizika zemlje, dobijaju se rezultati visine rizika za svaku posmatranu zemlju i predstavljaju se uglavnom kroz izveštaje ili listinge za 185 zemalja sveta. Skraćena verzija izveštaja o visini rizika zemlje izgleda kao na Slici br. 37.

169J.Madura, International Financial Management, Cengage Learning, Mason, Ohio, 2010, str. 484-485.


170 Euromaney Country risk, March 2011.

Slika br 36 Kalkulacija, političkog, finansijskog i ukupnog rizika zemlje

Slika br. 37 Rang lista rizika zemlje170


Očigledno je da zemlje bivše SFRJ na ovoj rang listi loše kotiraju, izuzev Slovenije koja je na 26. mestu, dok Crne Gore i Bosne i Hercegovine nema ni u prvih 100 rangiranih, što znači da su to zemlje sa veoma visokim rizikom zemlje.

Ova rang lista rizika zemlje, pokazuje da svetski kapital beži iz zemalja sa visokim rizikom zemlje a naročito je izražen u uslovima visoke stope inflacije ili preteće devalvacije, međutim, najvažniji razlog je politička nestabilnost ili velike važne promene u zemljama visoko rizičnim za ulaganje.

Indikatori koji ukazuju da postoji rizik zemlje, mogu da se predstave kao:

- nezadovoljavajući nivo racia deficita budžeta i BDP-a, - visoka stopa rasta monetarnih agregata i kretanja deviznog kursa, - kada kontrola cena, kamatnih stopa, trgovačke barijere i rigidno radno

zakonodavstvo, otežavaju promene ka preduzetništvu i efikasnoj ekonomiji,

- visoki porezi koji destimulišu inicijativu, štednju i investiranje, - neefikasna javna preduzeća, koja generišu rast državnog budžeta i loše

utiču na konkurentnost, - raširenost korupcije i - preglomazan birokrtaski aparat na svim nivoima vlasti.

Zemlje koje žele da poprave svoj rejting rizika zemlje ili da vrate poverenje u strane ulagače, trebalo bi da rade na popravljanju stabilnosti i efikasnosti pravnog sistema, smanjenju budžetskog deficita, uklanjanju barijera za strane investitore, prodaji državnih preduzeća, izbegavanju devalvacije itd.

5.8. ZAKONSKI RIZIK I RIZIK REPUTACIJE

Zakonski rizik i rizik reputacije, pored već prethodno opisanih, takođe spadaju u grupu finansijskih rizika, jer uključuju situacije u kojima postoji izloženost nepovoljnom ishodu i koje se na kraju reflektuju kao finansijski gubitak.

Zakonski rizik predstavlja mogućnost ili verovatnoću da može da nastane gubitak za banku, usled izrečenih kazni i sankcija proisteklih iz sudskih sporova po osnovu neispunjavanja ugovornih i zakonskih obaveza, kao i usled kazni i sankcija izrečenih od strane regulatornog organa. Iskustva iz prakse pokazuju, da određeni propisi iz bankarstva, neka pravna pitanja ne tretiraju na odgovarajući način, jer se još uvek događa da sudski procesi traju dugo i izazivaju veće troškove za banke nego koristi koje se očekuju od tih procesa. Naročiti problemi nastaju u procesima koji se bave pitanjima realizacije naplate hipoteka dobijenih kao kolateral za date kredite kljientima banke. Banke su tu u veoma nepovoljnom položaju, jer ih propisi teraju da kredite koje ne mogu da naplate u roku od 270 dana knjiže na rashode,


dakle na teret svog finansijskog rezultata ili na teret kapitala, bez obzira koliko će da utroše vremena da dobiju sudski spor ili kada će uspeti da dobijenu vrednost iz kolterala a po rešenju suda, prodaju i naplate. Dakle, banke već samim propisom (knjiženjem na rashode) trpe štetu i još ako sudski proces traje dugo, štete mogu da budu još mnogo veće.

Banke su naročito osetljive na zakonski rizik kada vlade ili centralne banke menjaju propise npr. u delu; visine izdvajanja sredstava slobodnih rezervi, visine držanja deviznih depozita ili raspodele dobiti. Sve su to situacije kada su banke suočene sa pitanjem, šta i kako dalje i ako nemaju spremne odgovore i adekvatene procedure, mogu da dožive negativne posledice, najčešće ispoljene kroz gubitke u poslovanju.

Rizik reputacije banke nastaje kao rezultat određenih slabosti banke, ispoljenih kroz loše poslovne rezultate i dalju saturaciju u svakom pogledu. Poznato je da su banke najosetljivije finansijske institucije u pogledu reputacije, jer je lako gube, a teško stiču. Zato je neophodno da banke imaju konstantno visok ugled i poverenje svojih klijenata kako bi mogle da opstane na tržištu. To postižu pre svega poštovanjem propisa, kvalitetnom organizacijom i savesnim radom i na kraju ostvarenjem pozitivnih finansijskih rezultata, ispoljenih kroz visoke stope profitabilnosti i adekvatan kapital.

--------- ///// --------

REZIME POGLAVLJA

Bazelski sporazum I, predstavlja sporazum o kapitalu banaka i sadrži 25 standarda. Glavna karakteristika tog sporazuma jeste - definisanje elemenata kapitala banaka (osnovni i dopunski), ponderi za izračunavanje kreditnog rizika po bilansnoj aktivi, faktori kreditne konverzije za izračunavanje kreditnog rizika po vanbilansnoj aktivi, kao i odnos između kapitala i ukupne aktive ponderisane kreditnim rizikom, s ciljem izračunavanja pokazatelja adekvatnosti kapitala. Bazelski sporazm II je revidirani sporazum o kapitalu, čiji je temeljni cilj razvijanje okvira koji bi dalje ojačao sigurnost i stabilnost međunarodnog


bankarskog sistema. Čine ga tri komplementarne celine koje se nadopunjuju i sporazum predstavljaju kao jednu logičnu celinu. To su: minimalni kapitalni zahtevi za kreditni, tržišni i operativni rizik, supervizorski nadzor i ispitivanje i tržišna discipina. Bazel III predstavlja globalni regulatorni okvir za stabilnije banke koji se sastoji od sposobnosti banaka da apsorbuju šokove koji nastaju iz finansijskih i ekonomskih stresova, kroz unapređenje upravljanja rizicima u bankama. U osnovi bankarstva nije eliminacija rizika, već njihovo preuzimanje koje je povezano s mogućnošću ostvarivanja profita a cilj svake banke je optimizacija odnosa rizika i profita, tj. ostvarenje maksimalanog profita uz željeni novo rizika. Upravo zbog profitnih težnji, jedna od retkih konstanti u bankarstvu je izloženost rizicima. Prema Bazelskim standardima, ključni rizici u bankarstvu su kreditni rizik, tržišni rizik, operativni rizik, rizik likvidnosti, rizik kamatne stope, valutni rizik, rizik zemlje, zakonski rizik i rizik reputacije.


1. Koje su osnovne karakteristike Sporazuma Bazela I? 2. Koje su osnovne karakteristike Sporazuma Bazela II? 3. Koje su osnovne razlike sporazuma Bazela I i II? 4. Kakva je struktura kapitala banaka po Bazel II standardima? 5. Koje rizike u bankarstvu najviše tretira Bazel II? 6. Šta predstavlja rizikom ponderisana aktiva? 7. Koje pristupe u merenju kapitala poznajete kod kreditnog rizika? 8. Značenje IRB pristupa u merenju kapitala? 9. Šta je to tržišni rizik i koji su to tržišni rizici?

10. Šta predstavlja rizik zemlje i kako se još naziva? 11. Koje su osnovne preporuke Bazel III standarda? 12. Koje su razlike između Bazel II i Bazel III standrda u pogledu kapitala

banaka? 13. Koje vrste koeficijenata likvidnosti uvodi Bazel III? 14. Znate li šta je amortizer ili buffer kapitala?


L I T E R A T U R A

a) Knjige:

1. Andre Kostolanji, Izazov berze, Caligraph, Beograd, 2007.

2. Bailey, R. A., Bailey, M.C., International Accounting, 5. izdanje, 2005.

3. Baltić mr Saša, Emisija i plasman hartija od vrijednosti, Čigoja štampa, Beograd, 1998.

4. Baračkai dr Zoltan, Dragnić dr Lejla, Kreiranje budućnosti poslovnog sisiteam, Svetlost, Sarajevo, 1989.

5. Baračkai dr Zoltan, Odlučivanje o poslovnim strategijama, Svjetlost, Srajevo, 1987.

6. Bazelski odbor za nadzor banaka: Međunarodni sporazum o mjerenju kapitala i standardima kapitala, Revidirani okvir, Potecon, Zagreb, 2004.

7. Beke-Trivunac dr Jozefina, Prudenciona regulacija i nadzor nad bankama, Zadužbina Andrejević, Beograd, 1999.

8. Benton E. Gup, The New Basel Capital Accord, Thomson, New York, 2004.

9. Beke-Trivunac dr Jozefina, Osnove bankarstva, Belpak, Beograd, 2007.

10. Bjelica dr Vojin, Bankarstvo, teorija i praksa, Budućnost, Novi Sad, 2001.

11. Bober dr Juraj: Stroj, čovek, društvo, Naprijed, Zagreb, 1970.

12. Bošnjak dr Marinko, Ključne makroekonomske neravnoteže kao izazov ekonomske politike, Ministarstvo finansija Srbije, Beograd, 2009.

13. Brunner, Karl, and Allan H. Meltzer, An Aggregate Theory for a Closed Economy, In Jerome L. Stein, ed., Monetarism, New York, American Elsevier, 1976.

14. Charls E.Walker, Dow Jones-Irwin, Homewood, Illinois, 1998.

15. Committee on Banking Regulation and Supervisory Practices, International Convergence of Capital Measurement and Capital Standards, Basle, July, 1988

16. Ćirović dr Milutin, Bankarski menadžment, Ekonomski institut Beogra, 1995.

17. Ćirović dr Milutin, Bankarstvo, Vedes, Beograd, 2001.

18. Ćurčić dr Uroš, Strategijsko planiranje u bankarstvu, Feljton, Novi sad, 1999.

19. Đukić dr Đorđe, Centralna banka i finansijski sistemi, Litopapir, Čačak, 2006.

20. Đukić dr Đorđr, Upravljanje rizicima i kapitalom u bankama, Beogradska berza, Beograd, 2007.


21. Đukić dr Đorđe, Bjelica dr Vojin, Ristić dr Života, Bankarstvo, Ekonomski fakultet Beograd, Beograd, 2003.

22. Živković dr A, Stankić dr R, Krstić dr B, Bankarsko poslovanje i platni promet, Ekonomski fakultet Beograd, Beograd, 2006.

23. Erić dr Dejan, Finansijska tržišta i instrumneti, Čigoja, 2003.

24. Ekonomski rečnik, Univerzitet u Beogradu, Ekonomski fakultet, Beogra, 2001.

25. Friedman, Milton, A Program for Monetary Stability, New York, Fordham University Press, 1959.

26. Friedman, Milton, The Role of Monetary Policy, American Economic Review 58, March 1968.

27. Frederic S. Mishkin, Monetary Policy Strategy, MIT Press, 2007.

28. Frederic S. Mishkin, Eakins, S.G., Financijska tržišta + institucije, MATE, Zagreb, 2004.

29. Greuning, H., V., Međunarodni standardi financijskog izvješćivanja, MATE, Zagreb, 2006.

30. Hennie van Greuning, Brajović Sonja, Analiza i upravljanje bankarskim rizicima, Drugo izdanje, Mate, Zagreb, 2006.

31. Inić dr Branimir, Strategijski menadžment, B. Inić, Beograd, oktobar 2006.

32. Jaroslav Tamchzna, Martina Reynickova, Franchising, Czech Business and Trade, 2002.

33. Jeremić dr Zoran, Finansijska tržišta, Univerzitet Singidunum, 2008.

34. John Keneth Galbright, Novac, Stvarnost, Zagreb, 1975.

35. Jovanović dr Petar, Upravljanje razvojem OUR, Privredna Štampa, Beograd, 1977.

36. Jurman dr Antun, Kreditna politika poslovnih banka u funkciji učinkovite multiplikacije kredita i depozita, Ekonomska istraživanja br. 2, 2008.

37. Jeff Madura, International Financial Management, Cengage Learning, Mason, Ohio, 2010.

38. Keneth M. Morris & Virginia B. Morris, Novac & investiranje, vodič kroz hartije od vrednosti, Korak Plus, Beograd, 1999.

39. Kočović dr jelena, Šulejić dr Predrag, Osiguranje, Centar za izdavačku delatnost Ekonomskog fakulteta u Beogradu, Beograd, 2006.

40. Komazec dr Slobodan, Živković dr Alesandar, Ristić dr Žarko, Poslovna politika banaka, Čigoja, Beograd, 2000.

41. Komisija za hartije od vrednosti, Finansijsko tržište, institucije, procesi, analiza, regulativa, Beograd, 2005, str. 167.


42. Kukoleča dr Stevan, Organizaciono-poslovni leksikon, Rad, Beograd,1986.

43. Kun dr Ladislav, Proces naučnog istraživanja, Izvod iz predavanja za slušaoce postdiplomskih studija u Sarajevu, 1987.

44. Martin Mendelson, Robin Bynoe, Franchising, Law&Tax, 1999.

45. Milojević dr Dobrivoje, Leksikon bankarstva, MeGraf, Beograd, 2003.

46. Nil Ferguson, Uspon novca-finansijska istorija sveta, Plato Books, Beograd, 2010.

47. Paul A. Samuelson, William D. Nordhaus: Ekonomija, MATE, Zagreb, 2000.

48. Publikacija NB Srbije 1884-1934, povodom 50 godina postojanja Narodne banke Kraljevine SHS.

49. Ranković dr Jovan, Upravljanje finansijama radnih organizacija, Grafičar, Beograd, 1982.

50. Ranković dr Jovan, Teorija bilansa, Centar za izdavačku delatnost Ekonomskog fakulteta, Beograd, 2008.

51. Rakonjac-Antić dr Tatjana, Penzijsko i zdravstveno osiguranje, Centar za izdavačku delatnost Ekonomskog fakulteta u Beogradu, Beograd, 2008.

52. Rodić dr Jovan, Poslovne finasije, Ekonomika, Beograd, 1991,

53. Roger LeRoy Miller & David D. VanHoose, Moderni novac i bankarstvo, Mate, Zagreb, 1997.

54. Rose S.Peter, Hudgins C. Silvia, Bankarski mendžment i finansijske usluge, Data status, Beograd, 2005.

55. Rose S. Peter, Menadžment komercijalnih banaka, Mate, Zagreb, 2003.

56. Steve H. Henke, Lars Jonung and Kurt Schuler, Russian currency and finance/a currency board to reform, Routlage, London and New York,1993.

57. Sinkey F. Joseph, Jr.: Commercial Bank Finacial Management in the Financial Services Industry, MacMillan Publishing Company, New York, 1989.

58. Šalić mr Radomir, Kratkoročno poslovno odlučivanje u području upravljanja obrtnim sredstvima, magistarski rad, Sarajevo, 1991.

59. Šalić dr Radomir, Razvoj i uloga bankarstva u procesu tranzicije, doktorska disertacija, Beograd, 2009.

60. Šoškić dr Dejan, Živković dr Boško, Finansijska tržišta i institucije, Centar za izdavačku delatnost Ekonomskog fakulteta u Beogradu, Beograd, 2009.

61. Timothy P. Hartman and John E. Mack, The Bankers Handbook, William H. Baughn, Thomas I. Storrs and Charls E. Walker, Dow Jones-Irwin, Illinois, 1988.


62. USAID, Međunarodni računovodstveni standardi za bankare, MAS International, Inc.Bethesda, Maryland, 2000.

63. Vunjak dr Nenad, Kovačević dr Ljubomir, Bankarstvo, bankarski menadžment, Proleter, Bečej, Ekonomski fakultet, Subotica, 2006.

64. Vunjak dr Nenad, Finansijski menadžment, poslovne finansije, Proleter, Bečej, Ekonomski fakultet Subotica, 2008.

65. Vunjak dr Nenad, Ćurčić dr Uroš, Kovačević dr Ljubomir, Korporativno i investiciono bankarstvo, Proleter, Bečej, Ekonomski fakulte Subotica, 2008,

66. Vunjak dr Nenad, Kovačević dr Ljubomir, Finaansijska tržišta i berze, Proleter, Bečej, Ekonomski fakulte Subotica, 2009.

67. Živković dr Aleksandar, Kožetinac dr Gradimir, Monetrana ekonomija, Centar za izdavačku delatnost Ekonomskog fakultata u Beogradu, Beograd, 2008.

68. Zver dr Boris, Proces odlučivanja u organizacijama udruženog rada, Informator, Zagreb, 1983.

b) Propisi:

1. Zakon o Narodnoj banci Srbije, Službeni glasnik RS, br. 85/2005, 44/2010.

2. Zakon o bankama, Službeni glasnik RS, br. 61/2005, 91/2010.

3. Zakon o platnom prometu, Službeni list SRJ br. 3/02, 5/03, Službeni glasnik RS br. 43/04, 62/06.

4. Odluka o načinu obavljanja platnog prometa preko novčanog računa Centralnog registra, depoa i kliringa HOV.

5. Zakon o sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma, Službeni glasnik RS br. br. 20/09, 72/09 i 91/10.

6. Zakon o tržištu hartija od vrednosti i drugih finansijskuh instrumenata (Službeni glasnik, RS 47/06),

7. Zakon o osiguranju, Službeni glasnik RS, br. 101/2007, 107/2009.

8. Zakon o osiguranju depozita, Službeni glasnik, br. 61/2005, 116/2008.

9. Zakonu o bankama Republike Srpske, Službeni glasnik Republike Srpske, br. 44/2003.Zakon o Centralnoj banci BiH, Službeni list BiH, br. 12/97.

10. Zakon o računovodstvu, Službeni glasnik Republike Srpske, br.18/99.

11. Zakon o deviznom poslovanju (Službeni glasnik, RS 62/06),

12. Zakon o Agenciji za bankarstvo Republike Srpske, Službeni glasnik Republike Srpske, br. 10/98.


13. Zakon o menici, Službeni list FNRJ, br. 104/46 i 16/58, Službeni list SFRJ, br. 16/65, 54/70 i 57/89 i Službeni list SRJ br. 46/96

14. Zakon o regulisanju javnog duga SRJ po osnovu devizne štednje gađana (Službeni list SRJ, 36/02) i niz odluka Narodne banke iz oblasti:

c) Publikacije:

1. ECB, Monetary statistics, August 2009.

2. NBS, Godišnji izveštaj za 2009.

3. NBS, Izveštaj o stanju u finansijskom sektoru, 2010

4. Bilten CBBiH, br. 1 za 2010.

5. Izvještaj o stanju u bankarskom sistemu Republike Srpske za period od 01.01. do 31.03.2010.

6. Jednoobrazna pravila i običaji za dokumentarne akreditive, Revizija 2007., Publikacija MTK 600-Uniform Customs and Practice for Documentary Credits, 2007, revision ICC, Publication 600-UCP 600.

7. Dokumentrani akreditiv u međunarodnoj praksi, Udruženje banaka Jugoslavije, Beograd, 1994.

d) Ostali izvori:

www.ebrd.org

www.ecb.intl

www. econlib.org

www.euromany.com

www.eu.org

www.imf.org

www.nbs.rs

www.kamtica.com

www.oswego.edu

www. worldbank.org


SKRAĆENICE

ABRS Agencija za banakarstvo Republike Srpske

AOD Agencija za osiguranje depozita

BAM bosansko-hercegovačka marka

BSM Banking Stability Meassures (Mere za stabilnost

banaka)

CAMEL(S) C-capital, A-assets, M-mangement, E-earnings, L-

liquidity, S-Sensibilty, (kapital, sredstva, menadžment,

zarade, likvidnost, osetljivost)

CAR Capital Adequacy Ratio (Stopa adekvatnosti kapitala)

CB BiH Centralna banka Bosne i Hercegovine

CEE Central and Eastren Europe (Centralna i Istočna

Evropa)

CRK Centralni registar kredita

GDP Gross domestic prodact BDP(Bruto domaći proizvod)

ECB Evropska Centralna banka

SFRJ Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija

EBRD European Bank for Reconstruction and Development

(Evropska banka za obnovu i razvoj)

EMU European Monetary Union (Evropska monetarna unija)

EU European Union (Evropska unija)

EAD Exposure of default (izloženost pri neispunjenju

obaveza)

EUR Evro, valuta Evropske monetarne unije

FED Federal reserve (Američka centralna banka)

FSAP Financial Sector Assessment Programm (Program

ocene finansijskog sistema)

FSI Financial Soundness Indicators (Indikatori

finansijskog zdravlja)

IMF International monetary fund (Međunarodni monetarni

fond)


IFS International Financial Statistics (Međunarodna

finansijska statistika

IRB Internal Rating Based Approach (Interna procena

rejtinga banaka)

IT Informacione tehnologije

IS Informacioni sistem

KM Konvertibilna marka

LGD Loss given default ( izloženost pri neispunjenju

obaveza

MFS Međunarodna finansijska statistika

MRS Međunarodni računovodstveni standardi

NPL Non performing loans (nekvalitetni krediti kategorijje )

NBS Narodna banka Srbije

PD Probabilty of default ( verovatnoća neispunjenja

obaveza)

ROA Return on assets (Povrat na aktivu)

ROAA Return on average assets (Povrat na prosečnu aktivu)

ROAE Return on average equity (Povrta na prosečan kapital)

ROE Return on equity (Povrta na kapital)

SA Standardised Appeoach (Standardizovani pristup)

SSA Simplifed Standardised Approach (Jednostavni SA)

SDR Specijalna prava vučenja, valutna jedinica MMF

SDI Strane direktne investicije

USD USA Dolar

UNDP United Nations Development Programme (Program

razvoja UN)

VAT Value added tax (Porez na dodatnu vrednost, PDV)

VAR Value at Risk (Rizična vrednost)

Documents

Monetarna Ekonomija i Bankarstvo 2012