orchestra pluskonci vremena

orchestra 51/53

N O V I S A D

UMETNI~KA IGRA U SRBIJI – PUTOKAZ ISTRAŽIVA~IMA

Ljiljana Mišić

UMETNI~KA IGRA U SRBIJI – PUTOKAZ ISTRAŽIVA~IMA

UMETNI~KA IGRA U SRBIJI – PUTOKAZ ISTRAŽIVA~IMA

UMETNI~KA IGRA U SRBIJI – PUTOKAZ ISTRAŽIVA~IMA

�

Ne zna se tačno kada je u Novom Sadu balet prvi put viđen, ali zasigurno još u 18. veku, svakako pre 1789. godine. Bilo je to gostovanje koje se, istina, nikom baš i nije posrećilo. U 19. veku zabeležena su dva uspešnija susreta sa umetničkom igrom. U 20. veku Novosađani se sa umetničkom igrom sreću na više nivoa. Najve-ći podsticaj dolazi od društveno-zabavnog života, odnosno tradicijom okupljanja i zabavljanja neguje se od prvih dana po okončanju Prvog svetskog rata. Novosađani su voleli igru, igrali su sami, igralo se njima, igralo se za njih. Ludovali za modernim igrama, ali se i balet, odnosno mnogo toga što se podrazumevalo pod tim, rado igralo i gledalo. Takozvane žive ili plastične slike, pantomime i igračke („baletske”) numere, pa i predstave izvodili su učenici različitog uzrasta, najmlađe i mlade „dame” iz uglednih porodica, učenici privatnih tzv. baletskih škola i oni koji su pohađali Baletski odsek Muzičke škole „Bajić”. Programe su u svojstvu nastavnika, koreografa, aranžera pripremali V. Valjina, A. Šrajber, M. Kovač-Handler, Š. Kralj-Popović, M. Čutuković-Popović, K. Klemenčić, te učitelji igranja, sokolski radnici i nastavnici gimnastike. Nepostojanje profesionalne baletske škole, pozorište bez pro-fesionalnog baletskog ansambla, nije učinilo da Novosađani budu uskraćeni za pro-verene umetničke vrednosti odnosno da ostanu van svih tokova u domenu umet-ničke igre, kako na domaćem, tako i evropskom tlu. Gostuju umetnici odnegovani u tradiciji ruske klasične škole kao i predstavnici novih tendencija. Brojna su gosto-vanja stranih umetnika, u velikom broju iz Beograda (ruskih emigranata). Dolaze pojedinci, parovi, grupe, a sa Kopelijom gostuje ceo beogradski ansambl. Među gostima su: A. Jelenska, K. Negri, T. Laub, Pia i Pino Mlakar, Černojarova–Šopalov, M. Šenk, N. Kirsanova–A. Fortunato, J. Poljakova-S. Strešnjev, N. Bošković–M. Ristić, R. Levi, T. Polonska, A. Jurenjeva, I. Lučezarskaja, J. Gert, N. Javorski, M. Olenjina, par M. i M. Froman, O. Solovjeva, T. Karsavina-K. Lester, L. Vizjakova-V. Vlček, Udej Šan-Kar, N. Inioka, Devi Dža, Rodino pozorište, A. Miloš, R. de Laban sa trupom, S. Mandukić sa svojom grupom. Gostuje škola M. Jovanovića, K. Isačen-ko, M. Magazinović. Igra je imala svoju publiku, dobro je primana i od gledalaca i od „štampe” koja je pratila zbivanja, bila dobronamerna i u većini slučajeva hvalila viđeno. Podržavaju se i hvale napori i rezultati rada svih onih koji su u službi igre, ali, bilo je i kritičkih tonova sa stanovišta pedagogije i estetike.

OR­

CH

E­S

TR­A

PLU

S

�

Put do prve baletske predstave u Novom Sadu

Srpsko narodno pozorište je u svojoj istoriji dugo, ili pretežno, bilo pre svega drama, ali i kao takvo i kao sasvim mlado, imalo na svojoj sceni i g r u, b a l e t, negu-jući „komade s pevanjem i igranjem”. Laza Kostić u svojim kritikama predstava SNP još krajem 19. veka slobodno koristi reč balet i koreografija. Prvi svetski rat prekida rad SNP, ali se već krajem 1918. godine aktivnost obnavlja. Balet počinje da krči sebi put. Pored opere i operete planiraju se i baletski divertismani. Prvi se izvodi 1921. godine (prethodi mu „baletski umetak” 1920). Iste godine je i prvo Baletsko veče, što je ulivalo nadu da će se i u pozorištu razvijati umetnička igra, ostavljajući prostora u repertoaru da se balet i samostalno predstavi”, da će doći do baletske predstave. Pro-tagonisti su bili Valentina Valjina (primabalerina) i Klemens Klemenčić (operetski pevač, ali i „udarna snaga” kao igrač i koreograf), uz učešće učenica Baletske škole same V. Valjine. Zasluge pripadaju kompozitoru Petru Konjoviću koji početkom 1921. dolazi za upravnika pozorišta. Njegovim zalaganjem za igru drugi deo sezone ostao je za balet „najplodotvorniji period” između dva svetska rata, a naredna sezona bila je veoma podsticajna. Posle početnog entuzijazma, balet se ipak „utapa” u operetu (osnovana 1923), odnosno u „baletni zbor” se ukljućuju spretniji članovi hora i glum-ci. Tridesetih godina nada se ponovo budi. Angažovanje Štefi Kralj (1931/32), pozna-te po radu u baletskom odseku Muzičke škole „Bajić”, za igračke zadatke, na neki način uvodi u treću fazu razvoja umetničke igre na sceni SNP. Usmerenje pozorišta na kadrove profesionalno opredeljene za igru potvrđuje angažovanje Milene Popović ne samo za San letnje noći, kao koreografa i izvođača svoje solo igre, nego i za drugu premijeru iste godine (1940). Krenulo se ipak uzlaznom linijom, ali izbija rat. Četiri ratne godine poremetile su rad Pozorišta, rad na umetničkoj igri. Posle oslobođenja, za potrebe dramskog i operskog repertoara koriste se prelazna rešenja tj. formira se, u nekom smislu, „pozorišni balet”. Marta 1950. godine osniva se BALET pri Vojvovo-đanskom narodnom pozorištu (SNP) koji 25. maja iste godine izvodi prvu samostal-nu baletsku predstavu. Baletsko prvenče, Šeherezadu, „izneli su” pretežno članovi rasformiranog folklornog ansambla Centralnog doma Jugoslovenske narodne armije (JNA) u Beogradu, kojim je rukovodila Marina Olenjina, a sada kao članovi prvog profesionalnog baletskog ansambla u Novom Sadu. Svojom mladalačkom energijom, poletom, entuzijazmom, željom da se izbori za mesto umetničke igre u srcima ljudi, ansambl je osvojio gledaoce i ukazao na mogućnost i opravdanost razvoja Baleta kao ravnopravnog umetničkog ansambla SNP.

Novi putevi

Posle oslobođenja sve kreće drugim tokom, povoljnijim za razvoj kulture i umet-nosti. Kreće se s novim i većim elanom, boljom orgnizacijom, s ozbiljnim pristupom razvoju umetničke igre, kako u obrazovnom tako i scenskom radu, odnosno sa svešću o jedinstvenosti obrazovno-scenske delatnosti. Opredeljenje je da se umetnička igra, balet, neguje kao profesionalna, a po uzoru na najbolju, rusku, školu klasične igre. Iako je pozorišni balet i posle Drugog svetskog rata na neki način stariji od škole, pravi, profesionalni rad, započinje otvaranjem Srednje baletske škole (1948).

�

Baletska škola u Novom Sadu

U cilju obrazovanja profesionalnog igračkog kadra, a za potrebe pozorišta u Novom Sadu, 1948. godine osniva se, uz saglasnost Ministarstva prosvete, državna Srednja baletska škola, a ukidaju Baletski odsek pri novosadskoj Državnoj muzičkoj školi (radi M. Popović) i Baletski odsek pri Dramskom studiju Vojvođanskog (Srp-skog) narodnog pozorišta (radi M. Debeljak). Ovaj značajan, završni korak, poveren je M. Debeljak, koja je imenovana za prvog direktora ali i bila prvi nastavnik (klasičan balet, ritmika, karakterne igre, folklor) sa M. Popović (klasičan balet, istorijske igre). Obe su svoje igračko obrazovanje sticale u evropskim centrima. Margita Debeljak uči u Mocart akademiji u Salcburgu (H. Krojcberg), u Laban-Josovoj školi u Londonu, kod O. Preobraženske u Parizu. Milena. Popović (r. Čutuković) uči kod M. Froman, u Centralnoj školi „Laban”u Esenu – školi Inge Jos, u Laban-Josovoj školi u Londonu. Obe su za sobom imale pedagoško i koreografsko iskustvo iz rada u svjim privatnim studijima. Škola je po osnovnom opredeljenju bila klasična, šestogodišnja do 1950. godine, kada prerasta u osmogodišnju Ipak, prvi apsolventi izlaze posle trogodišnjeg školovanja, jer je odmah formirano i odeljenje starijih polaznika s nekim predzna-njem. Duže vreme Baletska škola sa Dramski studiom, koji prerasta u Pozorišnu ško-lu, radi pod nazivom DRŽAVNA POZORIŠNA ŠKOLA, a zatim definitivno pod nazivom BALETSKA ŠKOLA. Prvim diplomcima posle osmogodišnjeg školovanja,

�

1956. odnosno 1957. poverava se nastava igračkih predmeta -Veri Simendić (u. Fele - klasičan balet, pa karakterne igre, folklor) i Ljiljani Hadžič (u. Mišić – klasičan balet, pa ritmika, istorijske igre), Miri Matić (u. Milen-ković - klasična podrška). U prvoj deceniji rada angažuju se i spoljni saradnici, članovi baletskog ansambla, na duže ili kraće vreme zavisno od potrebe (Miliša Milosavljević, Jelena Burić, Mira Popović, Maks Kirbos, Sla-vija Marenić, Đurđa Bojanić, Ksenija Smuđa). Odlaskom u penziju utemeljivača stručnog rada, prvih nastavnika, klase uzimaju, ili pre-uzimaju (od nastavnika Niže škole), Smilja Ilijć (u. Živanac) i Ksenija Dinjaški, a zatim Biljana Njegovan, Dobrila Novkov, Leonora Hristidis, Sanja Fele Vučurević. Danas pod istim krovom rade Osnovna (Niža) i Srednja baletska škola kao jedinstvena obrazovna celina. U njoj se u potpunosti realizuje struč-na nastava, dok učenici Srednje škole opšte-obrazovnu nastavu pohađaju sa učenicima Muzičke škole „Isidor Bajić” – po prilagođe-nom programu. Omogućena je prohodnost na neke fakultete. U toku 1991/93. postojala

je mogućnost završavanja samofinasirajućih dvogodišnjih stiudija Moderne džez igre na Fakultetu fizičke kulture u Novom Sadu (prema Planu i programu Lj. Mišić), koje je završilo 14 polaznika iz Novog Sada (Nada Dražeta ostala u profesiji) i Beograda (V. Obradović, igračica, koreograf, XXI pokret, prof. na Akademiji lepih umetnosti, S. Krsmanović-Tasić, igračica i glumica i Jojić-Jelić, pedagog i glumica, obe u Dah tetaru i dr.).

Nastavnici su odlazili na stručno usavršavanje, na pedagoški smer, u lenjin-gradsku baletsku školu „Vaganova” tokom jedne školske godine (Svenka Savić, Vera Fele, Ksenija Dinjaški, Smilja Živanac, Ljiljana Urošević), ili dve (Ljiljana Mišić). Kraće ili duže vremena borave i po centrima Zapadne Evrope i SAD upoznavajući se kako sa dostignućima u klasičnoj igri, tako i sa razvojem drugih igračkih formi. Studiozniji rad na tehnici Grejam, džez i stepovanje imala je Lj. Mišič u Njujorku (Fulbrajtova stipendije za igru, 1981/82.). Školski programi i planovi se menjaju. Moderna igra kao predmet u BŠ u Novom Sadu datira iz 1956. godine (vodi M. Popović). Posle ukidanja i dužeg prekida, uvodi se predmet Savremena igra i najzad otvara Odsek MODERNA IGRA (2003/04) na kome predaju Maja Grnja, Aleksan-dra Ketig, Boris Ladičorbić. Za novoosnovani Odsek NARODNA IGRA (2004/05) vlada veliko interersovanje. Većina diplomiranih učenika dobijala je angažman u Srpskom narodnom pozorištu, neki su odlazili u druge jugoslovenske centre, neki započinjali igračku karijeru, ili trajno ostajali, van zemlje. Veliki broj onih koji su

�

ostali verni SNP bili su stub igračkog potencijala i stvaranja igračke kulture, nosio-ci velikog klasičnog baletskog repertoara. Škola je učestvovala u utemeljenju balet-skog ansambla pri Srpskom narodnom pozorištu, kao samostalnog umetničkog tela, koje će se oslanjati na š k o l u, ali i pomagati njenom razvoju. Škola je odnego-vala dobre baletske igračice i igrače – buduće prvake, soliste, članove ansambla; iznedrila baletske pedagoge, repetitore, kritičare, teoretičare, publiciste, istraživače. Strani gosti bivali su angažovani kroz različite oblike saradnje, među kojima su Mihail Lavrovski,Vladimir Šuvalov, Robert Albertovič Kljavin, Žan Pol Gravije, Džejms Amar i dr. Ukidanje beneficiranog radnog staža devedesetih godina, nere-gulisano statusno pitanje, te finansijski problemi, otežavaju smenu generacija i popunjavanje ansambla mladima. Podelom zemlje smanjena je mogućnost zapo-šljavanja u drugim baletskim centrima (bivše Jugoslavije). Kadar ostaje neiskori-šćen, uskraćen za razvoj, muški igrači, svuda deficitarni, nestimulisani su da ostanu u svom pozorištu. Aktuelnoj direktorki škole Olgi Malivuk prethodili su, posle M. Debeljak, Boško Zeković v.d, Mira Vlajković, Marija Kordić, Vera Felle. Škola je smeštena u centru grada, u velelepnom zdanju, enterijerski funkcionalno i estetski izuzetno uređenom prostoru.

Zlatno doba novosadskog Baleta

Izvođenje prve celovečernje baletske predstave, Šeherezade Rimski-Korsakova i koreografa Marine Olenjine maja 1950. godine, nije bilo samo uspešan zvanični početak rada novosadskog Baleta nego i polazište za uspešan razvoj. Prihvaćenost Baleta od strane publike, entuzijazam, požrtvovanost i posvećenost svom pozivu samih igrača, pristizanje školovanog kadra te mogućnost koreografa da pred ansambl stavljaju sve zahtevnije zadatke, učinilo je da sa predstavom Labudovo jeze-ro Čajkovskog, u koreografiji Georgi Makedonskog, Balet uđe u nasjuspešniji peri-od svog rada i postojanja, koji se završava negde polovinom osamdesetih godina. Repertoar je bio bogat i raznovrstan, igran je veliki broj predstava na svojoj sceni, nizala su se uspešna gostovanja u zemlji i inostranstvu. Novosadski Balet je viđen u: Luksemburgu, Belgiji, Holandiji, Egiptu, Italiji, Mađarskoj, Rumuniji. Učestvovao je na Festivalima: Split - Letnje igre, Ljubljana, Dubrovnik - Letnje igre.

Koreografi

Marina Olenjina (1907) je kao autor, koreograf, Šeherezade Rimski-Korsakova 25 maja 1950. godine otvorila veliku baletsku „sezonu”u SNP. Po poreklu je ruski-nja, potekla iz umetničke porodice. Otac P. S. Olenjin bio je jedan od tvoraca oper-ske režije u Rusiji, K. S. Stanislavski – ujak. Ne izneverava tradiciju i završava osam razreda Pozorišne i Koreografske škole u Moskvi. Posle Prvog svetskog rata usavr-šava se u Pragu i Parizu radeći sa M. Kšesinskom, O. Preobraženskom i L. Mjasi-nom. Već 1923. godine njeno ime se pominje u ansamblu NP u Beogradu u kome radi, s manjim prekidom, do 1945. godine i u kome se razvija u primabalerinu. Od 1946. godine angažovana je kao šef i koreograf baleta (zvanje koje formalno dobija 1948) pri Centralnom domu Jugoslovenske narodne armije u Beogradu, umetnič-

�

kog ansambla u kome organizuje i rad na klasičnom baletu. Odluka da se u VNP (SNP) osnuje Balet, kome će pre svega biti potreban pedagog, podudara se sa ras-formiranjem ansambla Centralnog doma JNA i M. Debeljak predlaže Olenjinoj da pređe u Novi Sad, što ona i čini, dovodeći i veliki broj članova (rasformiranog) umetničkog ansambla. Postaje prvi šef, pedagog i koreograf Baleta. U Novom Sadu je do 1953. godine i opet u sezoni 1955/56. Iskusna umetnica i poznavalac baletske umetnosti; strog i pun zahteva pedagog, odan i neumoran borac za lepotu i čistotu umetnosti, sa puno elana, umeća i ljubavi prenosi baletsku azbuku i gradi baletski ansambl. Unoseći u svoje koreografije snagu svog temperamenta i bujnost mašte, ostavila je predstave koje se pamte i usmerila repertoarsku politiku. Sa igračima s kojim je radila, M. Olenjina je krčila put baletskoj umetnosti u Novom Sadu stav-ljajući na repertoar balete na pretežno folklorne teme odnosno više dramske kako bi se snagom izraza, gesta, neposrednošću mladosti i entuzijazmom nadoknadilo odsustvo veće tehnike i zrelost umetničke ličnosti. Publika je bila zadovoljna, kriti-ka Olenjinu smatrala vrsnim koreografom sa prefinjenim ukusom. Odobravan je njen pristup da se Balet stavlja pred različite zadatke tehničke i stilske i time ospo-sobljava za raznovrsna interpretativna rešenja. Prevaga klasičnog stila i stila zasno-vanog na našem folkloru bila je dobra kombinacija za ansambl koji tek treba da gradi sebe i svoju tradiciju. Ostavila je: Noć na golom brdu Musorskog, Bahčisarajska fontana Asafjeva, Simfonijsko kolo Gotovca, Ohridska legenda Hristića Đavo na selu F. Lotke, Licitarsko srce Baranovića, Romeo i Julija (fragmenti) Prokofjeva, Rajmon-da (I i II slika) Glazunova, Lopov Gaspar Planketa, Gajane (fragmenti) Hačaturijana i dr.

Posle razdoblja M. Olenjine sledi period Georgia Makedonskog (1919). Sred-nju baletsku školu završio je u Beogradu, usavršavao se kraće vreme u inostranstvu, igračku karijeru započeo kao član baletskog ansmbla NP u Beogradu. Bio je anga-žovan u Sofiji (Bugarska) kao solista, u Hrvatskom narodnom kazalištu u Zagrebu i Splitu, u Narodnom pozorištu u Beogradu. Osnivač je baletskog ansambla u Sko-plju MNT), njegov prvi šef, a i prvi direktor Baletske škole. U SNP je angažovan od 1952. do 1955. godine kao prvi igrač, šef, pedagog i koreograf, a drugi put od 1958. do 1964. godine. U međuvremenu kraće vreme je u Atini i u Makedonskom narod-nom teatru, u koji definitivno odlazi. Sa SNP sarađivao je kao redovan član, kao stalni i povremeni gost.

Višestrukim delovanjem doprineo je tehničkom i umetničkom razvoju ansam-bla, što je bio rezultat upornog i ozbiljnog pedagoškog rada, koreografskog umeća, discipline i poleta. Ostavio je raznovrstan repertoar i predstavu Labudovo jezero (1955), veliki umetnički uspeh tek stasalog baletskog ansambla, značajnu za pribli-žavanje baletske umetnosti najširoj publici, za Balet koji se konačno afirmisao, za pojedine igrače koji su mogli da pokažu svoje znanje i sposobnosti. Ovo Labudovo jezero bilo je predstava kakvu Novi Sad do tada nije video, jedna kompletna pred-stava, prelomna u razvitku novosadskog baleta. Gostovanje na sceni NP u Beogradu naišlo je na oduševljen prijem kod publike i po mišljenju jednog kritičara bilo „upo-zorenje” beogradskom Baletu. Novosadski Balet se konačno afirmisao i razbio sve sumnje o eventualnoj nerealnosti poduhvata. Ovo Labudovo jezero ostalo je zabe-leženo kao najgledanija predstava Baleta SNP.

�

Koreografije: Amerikanac u Parizu (jugoslovenska premijera) Geršvina; Kava-ljer s ružom Vebera, Frančeska da Rimini Čajkovskog, Bahčisarajska fontana (pre-mijerno) Asafjeva, Šeherezada Rimski-Korsakova, Žizela Adama, Romeo i Julija Prokofjeva, Triptihon Konjovića, Čovek u ogledalu Kelemena i dr.

Veliki značaj za razvoj Baleta SNP ima Iko Otrin. Srednju baletsku školu i Muzičku akademiju završio je u Ljubljani. Klasičan balet usavršavao u Parizu, Lon-donu, Štutgartu, modernu igru radio kod Josa i G. Reber, na specijalizaciji bio u SAD. Profesionalnu karijeru kao igrač započeo u Slovenskom narodnom gledališću u Ljubljani, kao pedagog i korepetitor radio u SBŠ, bio šef, pedagog i koreograf u SNG u Mariboru. U SNP dolazi sa radnim iskustvom koje mu pomaže da se uspeš-no nosi sa igračkim, koreografskim i rukovo-dećim zadacima, a na korist ansambla. Gradi repertoar u kome su zastupljena dela klasičnog i modernog stila i izraza, sa orijentacijom da se na sceni ožive i vrhunska dela iz baletske litera-ture, ali i našim igračima i publici približe evropska i američka moderna igra, afirmišu domaća muzika i baleti. Kad libreto traži, Otrin stvara snažne dramske sukobe i likove, duhovi-te situacije i uverljive interpretacije. Otrin, više zadojen novim strujanjima, radikalniji je i već 1963 postavlja Tri moderna baleta, među njima E=mc², balet bez konkretnog sadžaja, bez muzike, ili kako sam reče, na konkretnu muzi-ku, šumove, tekstove i sl., po prvi put u Novom Sadu tako nešto moderno i eksperimentalno. Pokušava sa svojom vizijom Karmine burane (1964), Njega interesuju savremene, originalne teme i teži savremenom koregrafskom jeziku kao sintezi klasičnog baleta i modernih igrač-kih tehnika. Pa, učenik je P. Mlakara i K. Josa.

Iz koreografskog opusu za SNP :Tri moderna baleta – Paukova gozba Rusela, Demon zlata Bručija (praizvedba), E=mc² (nekonvencionalna, konkretna, elektronska muzika), Vragolanka (preko 20 godina na repertoaru sa više obnova), Gospođice sa krova Fransea (prvo izvođenje u zemlji), Pipi Duga čarapa Cipcija, Don Kihot Minkusa i Stvaranje sveta Petrova (premijer-no), Karmen Ščedrina, Silvija Deliba, Esmeralda Punjia i dr.

Boris Tonin (Nikola Nikić) obeležio je tri sezone, koliko je bio angažovan u SNP kao šef, pedagog i koreograf. Dolazi sa grupom igrača s „vetrom u leđima” iz Pariza, i u zamahu postavlja za dve godine šest premijera. Smelo su postavljeni celovečernji baleti - Žizela, i po prvi put u SNP Uspavana lepotica; kraće balete nei-zvođene u Novom Sadu - Žar ptica Stravinskog, Fantastična simfonija Berlioza, Agostino Bamfilda. Praizvedbe su u saradnji sa domaćim kompozitorima – Pasion, Noć na pruzi i Rođenje Aplona Bručija, Krila Petrića i Karneval Gvozdanovića.

�

Atmosfera je bila specifična („Apolon bez benkice”, „Boris hoće golog Apolona”, „Novosadski balet priprema se da šokira publiku” i sl.).

Koreografski udeo u repertoaru novosadskog Baleta imali su Maks Kirbos (Kope-lija, Don Huan, Popodne jednog Fauna, Polovecke igre), Jelena Vajs-Beložanski (Polovecke igre po Fokinu kao prva originalna koreografija iz svetske baletske literature, Silvija, Fan-tastični dućan igračaka, Španski kapričo, Velegradske varijacije), Nada Kokotović sa kore-odramom (U potrazi za izgubljenim vremenom, Smrt Smail-age Čengića), Endru Piter Grinvud (Telo, Sicilijanska priča, Don Huan), Žarko Milenković, stalni član, solista SNP, sa svojim dečijim baletima (Vila lutaka, Crvenkapa), celovečernjim ( Rajmonda) i oko 20 koreografija u operskim i operetskim predstavama i dr.

Brojni su domaći i strani gosti : Karl Tot (Labudovo jezero), Vera Kostić k.g. (Kopelija, Petar Pan, Ohridska legenda), Branko Marković (Licitarsko srce), dr. Hen-rik Nojbauer (Otelo), Gradimir Hadžislavković, preneo ( Žizela), Franjo Horvat (Stamena, Teuta), Dimitrije Parlić (Dvoboj), Miljenko Štambuk (Romeo i Julija, Bolero, Rapsodija u plavom, Amerikanac u Parizu), Štefan Georg (Trorogi šešir, Pri-ča sa zapadne strane), Vera Bokadoro (Ljubav za ljubav, Labudovo jezero), Milica Jovanović, prenela (Žizela), Laslo Pete (Vagnerijana, Cezar), Valerij C. Logunov, preneo (Silfide), Vlasto Dedović (Kopelija), Konstantin M. Sergejev – Natalija M. Dudinskaja, redakcija (Labudovo jezero), Slavko Pervan (Balada o mesecu lutalici, Amerikanac u Parizu, Orion), Lidija Pilipenko (Večiti mladoženja, Izbiračica), Robert A. Kljavin (Pepeljuga , Baletski koncert, Koreografske inspiracije), Stevan Gre-

10

bel (Kleopatra), Viktor Litvinov (Konjić-grbonjić, Ščelkunčik, Gospođica i huligan), Mark Bogart (Altum silencijum, Zemlja), Antal Fodor (Koncert za violinu i orkestar u E-duru ), Šandor Tot (Ha-mol svita), Peter Laslo (Kolaž rapsodija), Suki Džon (Sh’ma/Slušaj), Kovtun, režija/redakcija (Ščelkunčik, Labudovo jezero), Zlatko Miku-lić (Altum silencijum), Vladimir Logunov (Karmina burana, Bolero, Karmen, Sere-nada, Poema o ljubavi, Koštana,), Krunoslav Simić (Kraljeva jesen, Grk Zorba, Majerling), Vadim P. Fedotov (Fantazije Čajkovski: Hamlet, Frančeska od Riminija, „1812 godina”, Romeo i Julija,Vesela udovica ), Ištvan Hercog (Altum silencijum, Karmina burana) i dr.

Generacije baletskih umetnika

Posle Drugog svetskog rata, odnosno posle osnivanja baletske škole u Beogra-du i Novom Sadu, baletski ansambl SNP popunjava se školovanim igračkim kadrom iz oba centra. Scensko iskustvo starijih članova, zatečenih u ansamblu, i školsko obrazovanje mlađih, uspešno se nadopunjuju, „razmenjuju”. Svi, uključeni u bogat i raznovrstan repertoar, privrženi pozivu, požrtvovani, vredni, zaneseni igrom, teh-nički napreduju, umetnički sazrevaju. Gradi se dobar, jak, posebno ženski, ansambl. Moglo bi se reći da je to posebna odlika novosadskog Baleta, i više - da je njegova snaga „ležala” u ansamblu, a iz dobrog ansambla izlaze dobri solisti, prvaci. Neki ostavljaju dublji, vidljiviji trag i njima se posebno odužujemo. Neki su izašli iz okvi-ra svog pozorišta, grada, republike (u vreme Jugoslavije), a mnogi su svojim dopri-nosom uspehu novosadskog Baleta pripadali kolektivnoj „ličnosti” koja je imala ugledno mesto u jugoslovenskoj umetničkoj zajednici. Novosadski Balet je imao svoj specifičan razvoj i vrlo je osetljivo pitanje vrednovanja doprinosa onih koji su ga gradili, čuvali i branili. U ovom osvrtu na 60 godina života i rada baletskog ansambla u Novom Sadu, uz imena onih koje obično izdvajamo, treba da budu zapisana i imena onih kojima obično ostajemo dužni zanemarujući značaj kolektiv-nog napora i doprinosa u svim fazama rada i stvaranja. Među onima koji su „pro-bijali led”, ne baš strogo hronološkiim redom, su: Irena Kiš, Petar Jerant, Silvio Pavletić, Anita Grahek, Jelena Glavonić, Vera Blažić, Jelena Andrejev, Boris Radak, Krsta Kuzmanovski, Ksenija Gligorić (Rakić), Margita Bratonožić, Živorad Mitro-vić, Slavica Hatvagner, Jelica Ninković (Prokić), harizmatični - nezaboravni Stevan Izrailovski, Žarko Milenković i dr. Utrvenom stazom idu: Hajek Franja, Danica Rekalić, Mirjana Popović, Jelena Mihajlović, Ignjat Ignjatović, Živojin Novkov, pa sukcesivno: Mira Matić, Mirjana Tapavica, Helmut Nedelko, Vladimir Jelkić, Erika Marjaš, Nada Garaj, Nikola Uzelac, Dobrila Đurašević, Sofija Stojadinović, Mira Dević, Ilinka Grnja, Amalija Uzelac, Marija Ignjatović, Đurđica Gorec, Magdalena Gikovski, Biljana Maksić (Njegovan), Nevena Antić, Bela Kurunci, Leonora i Apo-stol Hristidis, Julijana Sremac, Rastislav Varga, Ketig Aleksandra, Zoran Radojčić, Tatjana Pandurović, Mihai Babuška, Vasile Halaku, ekipa u kojoj su i oni manje „sjajni”, ali pripadaju periodu kada je bilo nezamislivo otkazati ili „okrnjiti” pred-stavu, oni koji su bili deo ansambla pouzdanog i inspirartivnog i za vrhunske gostu-juće umetnike, jer predstava je - kolektivni čin. Slede: Gizela Tot, Milutin Petrović, Toni Ranđelović, Maja Grnja, Dragan Vlalukin, Oksana Storožuk, Dijana Krstić,

11

Milan Lazić, Mirjana Drobac, Marijana Ćurčija, Jasna Kovačić, Olivera Kovačević-Crnjanski, a čije su igračke karijere uglavnom zaokružene. Poslednja decenija priča je za sebe, za neki drugi put, jer… Danas, naslovne uloge kojih je sve manje, u sve manje baletskih predstava, posebno velikih klasičnih, sve ukupno sve ređe na reper-toaru, uspešno „nose” Jelena (Lečić) i Andrej Kolčeriju, vratio se Igor Pastor, a nadu ulivaju dve mlade balerine – Brankica Vučićević i Biljana Mitić.

Srpsko narodno pozorište je ustanovilo Priznanje „Jovan Đorđević”, a po osnivaču prvog srpskog profesionalnog pozorišta. Priznanje koje se dodeljuje za životno delo u vidu zlatne, srebrne i bronzane medalje prvi put je uručeno 1970. godine. Dosadašnji dobitnici (iz Baleta) su: Žarko Milenković, Erika Marjaš, Biljana Njegovan, Dijana Krstić, Julijana Dutina, Rastislav Varga, Oksana Storožuk, Svenka Savić. Ustanovljena je i Godišnja nagrada koja se dodeljuje za pojedinačno umet-ničko dostignuće ili za najbolju predstavu u sezoni.

Alternativna igračka scena

Postojanje alernativne igračke scene za sada pozdrazumeva postojanje alter-nativnih igračkih stilova, formi, razmišljanja u domenu umetničke igre, interesova-nje za sve ono što nije klasičan balet ili je njegova slobodnija interpretacija, a pod nazivima: moderna igra, moderan balet, slobodni ples, savremena igra…, ili sve ono što se podvodi pod „autorski pristup” pokretu, koreografiji, scenskom oblikovanju. Takav pristup teže je nalazio neko posebno mesto u Novom Sadu iako je bilo impul-sa već između dva svetska rata. Štefi Popović-Kralj, sa praksom u berlinskom teatru „Renesans” (u SNP 1931/32), zalagala se za modernu, ritmičko-izražajnu igru, te-žeći sintezi klasičnog i ritmičkog stila. Magda Kovač već 1933. godine podučava ritmičkoj igri i plastici. Milena Popović-Čutuković još se intenzivnije zalagala za „plastičnu školu modernog baleta“. Dolaskom u Novi Sad 1939. godine ona donosi i svoje znanje i igračko iskustvo stečeno u Laban-Josovoj školi u Londonu. Plastični ples odnosno Moderan pozorišni ples, za koji se opredelila, radi u Baletskom odse-ku Muzičke škole „Bajić” i u svom privatnom studiu. Kad su osnovane Baletske škole M. Popović podnosi Ministarstvu predlog Plana i programa za predmet Mo-deran balet, što je i prihvaćeno i uvršteno u plan rada, ali ne zadugo. Osamdesetih godina autorka ovog teksta (po povratku iz SAD) inicira rad na savremenoj i džez igri. Iz grupe s kojom autorka sistematskije radi izdvajaju se Tatjana Grujić i Gor-dana Dean (završila Baletsku školu), koje osnivaju Studio Rebis, svoj rad uspešno predstavljaju na Baletskom takmičenju u Novom Sadu, na međunarodnom Festi-valu koreografskih minijatura u Beogradu, ali - ubrzo nestaju sa alernativne scene (odlaze iz zemlje). Promiče saradnja sa kompozitorom Borisom Kovačom koji ini-cira spregu pokreta i muzike koju radi, a kao interpretator pojavljuje se Olivera Kovačević. Koreografija pod nazivom Radost u Manđuriji (B. Kovač – Lj. Mišić) kao interakcija džez pokreta i elemenata našeg folkolora (izvedeno na Jugoslovenskom baletskom takmičenju), ukazala je na moguće nove puteve i dala ideju o novim propozicijama za takmičenje koregrafa (F. Horvat, član Saveta). Ubrzo smo izgubi-li Takmičenje. Prema zaključku Svenke Savić, odgovor na pitanje kako su se formi-rali novi trendovi u igri (u Novom Sadu) je: ….uglavnom uz veliki napor i doprinos

1�

individua, koje su želele nešto novo da uvedu ili menjaju, a učili su u Školi. Kad je reč o elementima moderne, džez i savremene igre, onda se vidi linija od Ljiljane Mišić, koja je odnegovala jednu grupu, a iz te grupe su se razgranale one koje su završile Baletsku školu, ali nisu ušle u Balet, ili su ušle, ali se nisu osećale sasvim kao kod svo-je kuće: Vesna Šećerov, Olivera Kovačević (Crnjanski), Nada Dražeta. Škola kao insti-tucija nije inicijatorka inovacija, ali upija, nakon određenog vremena, inovacije koje su njene učenice afirmisale, najpre u alternativnim grupama i edukativnoj formi. Zrna su bacana, razbacivana…

1�

Forum za novi ples

Mnogo godina kasnije, u okviru SNP pokreće se rad na novim formama. Gru-pa igrača, članova Baleta, zaineresovanih za savremeni pokret, izborila se za mesto „pod suncem” i opstala organizovana pod nazivom Forum za novi ples (2002). Ini-cijatori projekta bili su Jasna Kovačić, Andrew Peter Greenwood, Branko Popović, Ivana Inđin i Olivera Kovačević-Crnjanski. Osnovan je s namerom da produbljuje teatarska istraživanja koja u sebi spajaju iskustava savremenog plesa i dramskih, likovnih i performativnih elemenata. Rad započinje edukacijom igrača i koreogra-fa putem radionica, koje vode Aleksandar Acev, Džejms Amar, Ivana Inđin, Galina Borisova, Siniša Bukinac, Branko Popović, Nandan Kirko, od kojih neki prezentuju

svoje radove u okviru Večeri koreografskih minijatura, a uz njih i Isidora Stanišić i Dalija Aćin. Radovi su ukjučeni i u repertoar Balet SNP i izvode se i na matičnoj sceni. Od 2005. godine nastale su četiri predstave: Fragmenti (Olive-ra Kovačević Crnjanski i Saša Asentić), Spoljašnji i unutraš-nji krugovi (Jens van Dal), Osmeh uma (Galina Borisova), kao i Jezik zidova (Gaj Vajzman i Roni Haver), uvršten u selekciju 40. BITEF-a (nagrada publike). Forum za novi ples po pozivu je gostovao na domaćim i međunarodnim festivalima gde su predstave dobijale značajna priznanja i nagrade: Jezik zidova - Nagrada „Dimitrije Parlić” Udruže-nja baletskih umetnika Srbije za 2006. godinu; Povelja za najoriginalnije istraživanje nekog od segmenata pozoriš-nog jezika na festivalu Infant 2006; Pohvala Srpskog na-rodnog pozorišta Forumu za novi ples 2006; Nagrada stručnog žirija na Teatarfestu, Sarajevo 2006; Fragmenti i Spoljašnji i unutrašnji krugovi – Povelja za najoriginalnije istraživanje nekog od segmenata pozorišnog jezika na fe-stivalu Infant 2005; Pohvala Srpskog narodnog pozorišta Forumu za novi ples 2005. godine. Interesovanje za savre-menu igru pretežno u formi tj. pod nazivom Dens, mada se pojavlju i termini – šoudens, džez balet, moderan balet i sl. u Novom Sadu brzo je raslo, produkovalo brojne grupe i autore i ostalo još uvek dominantno kod mladih i podsti-cajno za one koji ih vode. Za rad u studiju, za svoje produk-cije, godišnje javne nastupe na domaćoj sceni, ali prevas-hodno za učešče na takmičenjima domaćim i stranim, angažuju se saradnici koji mogu da prate igračke trendove u svetu, kako u tehničkom i stilskom pogledu, tako i u op-štoj zamisli, osmišljenosti ideje. Studia su brojna, među njima: Impuls Snežane Andrejević, Profesional Nade Dra-žete, City Dance Vesne Šečerov, Studio kreativnog plesa – Sokolsko društvo „Vojvodina” već pominjane Tanje Gru-jić… Dosta onih koji imaju delimično ili potpuno igračko

1�

obrazovanje opredeljuju se za ove alternativne vidove igre pa se izmenom strukture izvođača i saradnika – koreografa, menja i profil rada, brišu se stroge granice na više nivoa. Kako klasičan balet „gubi trku” u poplavi savremenih formi korišćenja tele-snog kretanja manje ili više osmišljenog, dragocen je rad privatnih studija u kojima se radi, i sa najmlađim uzrastom, u duhu klasične igre, kako ne bi ova viševekovna forma postala i sama baš alternativna pojava. Učešće u predstavi, dva puta godišnje u Studiju Ludens Mire Ruškuc, a jednom u Studiju i Školi La Sylphide Dobrile Nov-kov, pruža potpun scenski doživljaj. Bivše solistkinje Baleta SNP „bore se” za oču-vanje tradicije, za opstanak klasičnih vrednosti scenske igre kao izvorišta svega daljeg. Ostaje da se vidi šta će interakcija raznih stilova i formi, savremenih, moder-nih, klasičnih, „trendi” postulata proizvesti, kuda će krenuti ljudski duh, kojim će izazovima odoleti, ili ne odoleti, ljudsko telo kao „aparat” za kretanje. Da li duh gubi trku sa fizičkim izazovima tela, njegovim (već „nestvarnim”) mogućnostima. Vreme u kome živimo je neumoljivo, sve se više i brže menja…

Sredstva informisanja u Novom Sadu

Laza Kostić nam je „svedok” da (ni u, ili još u -19. veku) umetnička igra nije prolazila nezapaženo, bez obzira u kom se obliku javila i koliko bila zastupljena. U svojim kritikama predstava SNP-a (krajem 19. veka) slobodno koristi reč balet i koreografija. Između dva svetska rata pomno se prati rad na umetničkoj igri u svim oblicima, na svim nivoima, potpisujući tekst ili anonimno. Oglašavaju se: Đura Ignjatović, V. Damjanović, Svetomir Nastasijević, Milenko Živković, O.S., B.J., Kosta Nikolić, Kosta Domazetović, Dušan Šambek, Đ. Parabućki, V. Spasić, S. Zubac i dr., a tekstovi se objavljuju u listovima: Zastava, Jedinstvo, Novi Sad, Dan, Pravda, Slo-bodna Vojvodina , dakle, vesti o igri su prihvatane. Oni koji su pisali nisu pripadali igračkoj profesiji, ali poznavali su bitne odlike umetničke igre i imali uvid u evrop-ska kretanja u tom domenu. Osnivanjem Baleta SNP pažnja onih koji prate igru usmerena je na rad u pozorištu. U ranoj fazi tekstove potpisuju oni kojima je igra više ili manje bliska, muzički stručnjaci, ljudi profesionalno vezani za pozorište i dr., ali svi značajni za pisanje istorije novosadskog Baleta, odnosno istorije umetničke igre u Srbiji. To su: Jovan Putnik, Jakov Prokop, Ozren Cerović, M. Milošević, S. Plesac, Josip Kulundžić, Hranislav Đurić, Miroslav Antić, Nedeljko Grba, Emil Fre-lih, J. Šulhof, Nikola Petin, Bogdan Čiplić, Stana Đurić-Klajn, Milica Zajcev-Darić, Gordana Divljak-Arok, Đ. Dimitrijević, Bogdan Ruškuc, Vera Mirosavljević, Žarko Milenković, I. Rackov, Mirko Hadnađev, Nada Savković i dr. Sa prethodnim igrač-kim obrazovanjem su: Svenka Savić, Ljiljana Mišić, Mira Sujić-Vitorović, Branka Rakić, Milica Zajcev-Darić, Sonja Košničar, Snežana Subić, Dobrila Novkov i dr.

Veliki značaj za umetnost igre imao je list Srpskog narodnog pozorišta Pozo-rište sa svojim raznorodnim, raznovrsnim, aktuelnim ali i svevremenim sadržajima iz domena igre, kako naše, tako i svetske, a „iz pera” brojnih saradnika. Srpska tele-vizija – pretežno TV Novi Sad, pokazivala je interesovanje za balet. Pored numera za posebne emisije, brojnih inserata iz predstava, sačuvani su i snimci predstava u celini. Jedan balet snimljena je za TV Beograd, a za TV Novi Sad jedan i po porudž-bini. Novosadska TV je u tri navrata, kroz po tri emisije, napravila „presek” istorije

1�

novosadskog baleta uz konsultaciju saradnika iz igračke struke. Urađeno je nekoli-ko portreta istaknutih baletskih umetnika, ali i drugih učesnika u radu na razvoju i unapređivanju umetničke igre u Novom Sadu. Ne izostaju kraći prilozi o aktuelnim zbivanjima na domaćoj igračkoj „sceni”. Publikovano je više knjiga po tipu objedi-njenih kritičkih napisa i tekstova tematski vezanih za igru, više repertoarskih pre-gleda sa svim pratećim podacima, ali i propratnim tekstovima koje se odnose na pedesetak godina rada Baleta u okviru SNP, kao i nekoliko monografskih knjižica o istaknutim baletskim umetnicima i dr. Izdata su dva udžbenika za igru, objavljena je monografija o razvoju umetničke igre u Novom Sadu 1919-1950. godina, ali i monografski rad povodom 55 godina Baletske šole u Novom Sadu. I Pozorišni muzej Vojvodine učestvuje u afirmaciji umetničke igre pisanom rečju, organizova-njem izložbi i dr. Sve u svemu i nije malo urađeno i raznovrsno je.

U periodu 1982-1991.u Novom Sadu je održavano, bijenalno, Jugoslovensko baletsko takmičenje za igrače (tri uzrasne grupe) i koreografe (koreografija ne starija od dve godine, koreografski debi). Osnivač je bila Koncertna poslovnica Muzičkog centra Vojvodine Srpskog narodnog pozorišta, a takmičenje je pokrenu-la i vodila Branka Rakić. Takmičenje je imalo svoj Savet od sedam članova, sastav-ljen od po jednog predstavnika gradova sa baletskim ansamblom – Skoplje, Zagreb, Sarajevo, Beograd, Priština, Novi Sad, Ljubljana i svoj Žiri sa istim brojem predstav-nika iz pomenutih centara, koji su bili u većini i članovi Saveta. Takmičarski pro-gram pratil su i drugi sadržaji: izložbe o istaknutim umetnicima, ili „sećanja” na takve ličnosti, promocije knjiga, projekcije poznatih baleta, pa i okrugli sto. Imena nekih učesnika, igrača ili koreografa, trajnije su ostala zabeležena u profesionalnom radu ili još deluju: Saša Adamović, Aleksandar Antonijević, Ašhen Ataljanc, Milica Bezmarević, Dijana Krstić, Nela Antonović (i njeni igrači – Vera Obradović, Sanja Krsmanović-Tasić, Mirjana Gusić i dr.), Sonja Lapatanov, Vladimir Logunov, Kru-noslav Simić i dr. Novi Sad je bio stecište igrača iz svih jugoslovenskih centara, kao i domaćin stranim umetnicima koji su zajedno sa dobitnicima nagrada (I, II, III - Zlata, Srebra, Bronze), učestvovali na završnom svečanom koncertu u čast dobitni-ka, i na radost publike. Zbivanje u Novom Sadu bilo je ozbiljno odmeravanje snaga, ne samo na jugoslovenskom nivou, veliki podsticaj za rad, mogućnost učenja, pove-zivanja, razmene, jačanja saradnje, afirmacije umetničke igre.

1�

Udruženje baletskih umetnika Vojvodine

Više puta Udruženje je osnivano jer je rad zamirao, a prvi predsednik davnih šezdesetih godina bio je Žarko Milenković. Danas je aktivno, datira zvanično od 2006. godine. Posle prve predsednice, Gabrijele Teglaši, udruženje danas vodi Dža-na Čurćić. Osnovni zadatak je popularizacija baletske umetnosti i iniciranje pred-loga za zakonsko regulisanje baletskog stvaralaštva i statusa baletskih umetnika. Uz podršku Sekretarijata za kulturu Autonomne Pokrajine Vojvodine ustanovljena je Nagrada „Marina Olenjina”, priznanje pojedincu ili grupi za izuzetan doprinos u oblasti vrhunskog profesionalnog baletskog stvaralaštva koja je ove godine dodeljena četvrti put. Dobitnici (po redosledu): Gabrijela Teglaši, Biljana Njegovan, Olga Malivuk, par Mira i Žarko Milenković. Udruženje je uspelo da ponovi izdanje jedne knjige uz pomoć Izvršnog veća AP Vojvodine. Učlanjuje se slobodnom voljom, uz obavezu plaćanja članarine.