Konji kroz istoriju Kao što je i čovek prošao kroz čitav niz faza u svom evolutivnom razvoju, tako je i konj morao da prođe kroz sito i rešeto evolucije do onog oblika koji je danas nama poznat. EVOLUCIJA KONJA Sve što je živo, menjalo se kroz istoriju, u stalnom procesu koji se zove evolucija. Od vremena kada je nastala planeta Zemlja do danas, milioni vrsta su nastajale i nestajale sa lica zemlje. Organizmi preživeli do danas predstavljaju samo manji deo organizama koji su nekada živeli na našoj planeti. Evolucija se dešava, uglavnom kao rezultat prirodne selekcije. U procesu evolucije, mogudnost dalje reprodukcije imaju one jedinke koje su se bolje prilagodile uslovima života i okruženju od drugih jedinki iste vrste. Svaka priča ima svoj početak, pa tako stoji i sa našom pričom o konjima. Svaki narod je od davnina pokušavao da osmisli i objasni početak i nastanak svega i svačega, pa i konja naravno. Svi se slažu u jednoj stvari - konja je napravio Bog (ma koji da je on i ma kako ga slovili) da bi služio čoveku. Arapi veruju da je konja Bog stvorio tako što je uzeo veliku pregršt vetra i udahnuo joj život. Po Bibliji on je dar čoveku kao odraz božje milosti. Međutim, priča ni izdaleka nije tako idilična... Kao što je i čovek prošao kroz čitav niz faza u svom evolutivnom razvoju, tako je i konj morao da prođe

kroz sito i rešeto evolucije do onog oblika koji je danas nama poznat. Sa leve strane vidite fosil Eohippus-a (u prevodu - konj praskozorja) najstarijeg nama poznatog pretka konja. Bio je visok neverovatnih 35 - 37cm i težak samo oko 5kg. Živeo je pre nekih 75 miliona godina i smatra se praocem svih kopitara i papkara. Imao je pet prstiju i na vrhovima prstiju snažan i debeo nokat kojim je praktično i gazio (konj, magarac, zebra su primeri kopitara ; svinja, ovca, koza, krava, bivo, kamila, žirafa - što su neki od papkara). Oči su mu se nalazile na sredini glave. Pre 15 miliona godina na scenu stupa slededi stepenik evolucije - Mesohippus, visok oko 45cm, koji ima nešto savršenije zubalo i tri prsta. Merihippus, slededa karika u lancu, imao je visinu oko jednog metra kao i tri prsta na nogama, ali je stajao,

odnosno gazio samo na jednom prstu. Smatra se da su promene u građi zuba, vilice i prstiju uticali da se svi navedeni preci konja brže kredu, prevaljuju vede udaljenosti u potrazi za boljom hranom, a kad bi je i pronašli mnogo bi je lakše uzimali i koristili. Ovo je dovelo do postepenog povedanja njihove telesne mase i rasta. Ocem savremenog konja smatra se Pliohippus, koji je nastao pre oko 6 milona godina. Bio je identične građe, ali nešto niži od konja kojeg mi poznajemo (bio je visok oko 125cm). S`obzirom na ovako dugo evolutivno putovanje sasvim je normalno da se konj raširio po celoj Zemljinoj kugli, osim teritorije Australije, za koju se zna da je odvojena od ostalog dela kopna mnogo ranije od postanka prvih Eohippus-a. Konj kakvog mi danas poznajemo (Equus cabalus) vodi poreklo od evropskog divljeg konja (Equus Przewalskii Silvaticus - dakle šumski evropski konj, jer je obitavao na severu Evrope) i evroazijskog divljeg konja (Equus Przewaskii Poliakov). Zanimljivo je da je da su upravo ovi divlji konji bili jako interesanti ljudima, ali isključivo kao HRANA!!! To je dovelo do toga da npr. divlji konj u Americi bude potpuno istrebljen, pa su prvi konji posle nekoliko miliona godina u Ameriku došli tek sa španskim konkvistadorima. Upravo saznanje da konja nije bilo u Americi i Australiji prema nekim antropolozima (istražuju poreklo ljudske vrste) ukazuje da tamo gde nije bilo konja ni sama evolucija

čoveka nije tekla tako "brzo i lako" kao recimo u Evropi i Aziji. Treba napomenuti da je evolucija proces koji traje. Konji se i danas menjaju, mada ne više pod uticajem prirodnih sila i pojava, ved pre svega pod uticajem čovekove volje, potrebe ili hira. Ovo je dovelo do toga da danas u svetu postoji oko 80 rasa konja svakojakih veličina, boja i građe. Neki služe za vuču tereta, neki za nošenje tereta, za jahanje ili od svega pomalo. Anatomija konja KOSTI GLAVE Kosti glave se dele na kosti lobanje i kosti lica. Kosti glave su klinasta, sitasta, međutemena i potiljačna(neparne) i temene, čeone i slepoočne (parne). Kosti lica su nosna, suzna, jagodična, gornjovilična, sekutična, nepčana, krilasta, donjovilična i jezična kost, ralo i kost vantralne (donje) nosne školjke. Na glavi postoje i šupljine- lobanjska, nosna i sa njom povezane paranazalne šupljine (sinusi). Najvedi sinus je gornjovilični (maksilarni). KOSTI PREDNJEG EKSTREMITETA Kosti prednje noge su lopatica, ramena, podlaktne (žbica i lakatne), prednje nožje (karpalne kosti), prednje donožje (metakarpalne), članci prstiju i sezamoidne kosti. Konj ima jedan prst sa tri članka (falange)- phalanx prima (kratka, spljoštena i na nju se vezuje vedina ligamenata), sekunda (krunska kost) i tertila (kopitna kost). Tri sezamoidne kosti su značajne jer su jedno od mesta lokalizacije bolnih procesa u kopitu. KOPITO U sastav kopita ulaze treda i delimično druga falanga tredeg prsta, navikularna kost, ligamenti koji ih povezuju, tetve, krvni sudovi, nervi, kopitne rskavice i mekus. Sve je ograničeno roznom kapsulom izgrađenom od lamela. Lamele daju kopitu rastresitost i čvrstu povezanost u isto vreme i presudne su za postojanje kopitnog mehanizma kojim se postiže da kopito sve vreme kretanje menja dimenzije što omogudava ublažavanje potresa pri udaru kopita o tlo, potencira cirkulaciju kroz kopito i njegovu ishranu... KOSTI ZADNJEG EKSTREMITETA Kosti zadnje noge su karlica (od 3 parne kosti, međusobno srasle- crevna (bedrena, stidna i sedalna), butna kost, čašica, dve potkolene kosti (golenječa i lisnjača), tarzalne i metatarzalne kosti, članci prstiju i sezamoidne kosti. KIČMA Kičma se sastoji od pršljenova koji se dele na vratne, leđne, slabinske, krsne i repne. Vratnih ima 7 (vertevrae cervicales-C1-C7). Prvi (atlas) i drugi (axis) omogudavaju okretanje glave jer su specifično uzglobljeni preko tzv. zuba drugog pršljena. Najčešde povrede su na prvom, drugom i tredem vratnom pršljenu. Leđnih ima 18 (mogude varijacije od 17 do 19). Slabinska ima 6, ređe 5. Kod starijih životinja često okoštavaju zglobne veze bočnih izdanaka V i VI slabinskog pršljena što uzrokuje bolnost. Krsna tj. sakralna kost, je truglasta kost iz 5 sraslih pršljenova. Repni deo se sastoji od 18 repnih prešljenova koji su redukovani do valjkastog tela što omogudava visoku pokretljivost. Broj repnih prešljenova od 15 do 25. REBRA I GRUDNA KOST Rebra su duge, pločaste parne kosti koje čine bočni zid grudnog koša. Konj ima najšešde 18 pari, 8 vezanih za grudnu kost direktno, a 100 preko rskavice. Prvi par je najdeblji a poslednji najduži. Grudna kost (sternum) je spljoštena, prema glavi, sa strane a prema repu u smeru odozgo na dole. Sastoji se od 6 vidljivih segmenata (sternebre). Ima ih 7 ali su VI i VII srasli ved kod ždrebeta od drugog meseca.

Rase konja

Kao i kod boja konja, i u moru rasa konja navešdemo i opisati neke od najpoznatijih.

HAFLINGER

Formiran stotinama godina unazad, kao mali, radni konj, Haflinger je pretrpeo mnoge promene na svom

rodnom terenu između Austrije i Italije. Danas je poznat kao veliki radni Pony i popularan kao porodični

Pony.

Karakter- bistar, druželjubiv, ima poverenja u ljude.

Boja - sve nijanse kestenjaste, često sa belim oznakama na glavi (retko i nogama).

Upotreba- jahanje, dečji Pony, rad na farmi, sumarstvo.

LIPIZZANER

Poreklom iz Austrije, nastali mešavinom više rasa koje su sadržale velike količine španske krvi, Lipicaneri,

koji su nekada bili vojni konji, danas su poznati širom Evrope.

Karakter - nežnog je ali ponosnog temperamenta. Voljan, inteligentan i poseduje prirodni balans.

Građa - mišidav, duge glave pravog ili ispupčenog profila, labudovog vrata, kosih ramena i sapi, dugih

leđa, dubokih grudi.

Boja - po rođenu tamna, da bi vremenom prešla u sivu ili belu sa zrelošdu konja.

Upotreba - jahanje, laka vožnja.

HANOVERIAN

Stvoren mešavinom više rasa, i sam je imao uticaj na stvaranje drugih,

kao što su Oldenburg, Westphalian, Danish, Dutch Warmbloods.

Slobodan i vrlo vešt, dokazao se i u vrhu konjičkog sporta.

Karakter - tipičan Hanoverian je složenog temperamenta. On odiše

samopouzdanjem i prirodnim ponosom, a u isto vreme nije ga teško savladati.

Građa - koščat, kosih ramena, mišidavih zadnjih nogu, pljosnatih sapi, modnih skočnih zglobova.

Boja - uglavnom kestenasta, braon, siva, crna, alat. Često sa belim delovima na donjem delu nogu,

ponekad na glavi.

Upotreba - za sportsko jahanje.

HOLSTEINER

Tokom XIV veka, manastiri okruga Schleswig-Holstein, gde je sada

država Nemačka, počeli su sa gajenjem konja, koje su mešali sa

Napolitan, Orjentalal i Andalusian vrstama. Ubrzo, monasi su stvorili

prvu farmu i proizvodili ratne konje, koji de kasnije biti nazvani

Holsteiner. To je najstarija nemačka toplokrvna rasa.

Karakter - Holsteiner poseduje odličan temperament, izgleda drugačije nego ostali toplokrvni konji.

Krupan je, ali ipak elegantan i lepo uklopljenog izgleda.

Građa - čvrstog i nešto težeg mišidcnog vrata, izraženog grebena, jakih zadnjih nogu, kratkih leđa.

Boja - uglavnom alat, dorat ili sivac.

Upotreba - za sportsko jahanje i vožnju.

TRAKEHNER

Poreklom iz istočne Pruske iz regiona koji je danas deo Litvanije,

Trakehner je bio često premeštan. Trajnu evakuaciju doživeo je pri

kraju II Svetskog rata u epskoj drami nazvanoj Trek. Sa pretnjom Rusa

za napad, konji su morali biti evakuisani.

Na trumatičnom putovanju od 1500km do savezničkih sila u zapadnoj Nemačkoj, od 50.000 Trakehnera

putovanje je preživelo manje od 1000. Oni koji su preostali, bili su visoko pladani, zbog svoje izdržljivosti.

Danas je njihov broj porastao, a oni supostali najelegantniji, sportski, toplokrvni konji.

Krakter - hrabri, prilagodljivi, mirni i naklonjeni ljudima.

Građa - lakši od drugik toplokrvnih konja, spuštenih ramena. Definisanih sapi, dobrih zglobova i kopita,

jakih leđa i zadnjih nogu.

Boja - uglavnom alat, ali i dorat, vranac i poneki sivac.

Upotreba - sportsko jahanje.

Smeštaj konja

Konji koji služe čoveku dobar deo svog životnog veka provedu u boksu (štali), te je razumljivo da im tu

moraju biti obezbeđeni adekvatni uslovi. Kada kažemo da konj ima dobre uslove u smeštaju, pod tim

podrazumevamo sledede:

- Treba da postoji stalna cirkulacija svežeg vazduha ali ne i promaja!

- Boks treba da je dovoljno velik (min. 3x3m) kako bi se konj u njemu

mogao slobodno okretati, ležati, jesti...

- Najbolje bi bilo da je unutrašnjost obložena drvetom (ili gumenim

oblogama) koje smanjuju mogudnost povrede pri udarcima.

- Pregrade između boksova (rešetke) trebale bi u gornjem delu biti

takve da konji mogu da se gledaju i međusobno komuniciraju, a opet

da ne mogu da provuku glavu između njih, kako ne bi došlo do povređivanja.

- Preporuka je da se kao pod postave cigle između kojih je posut pesak - na taj način je omogudena

propustljivost mokrade, kao i lakša kretnja konja po boksu (nema klizanja kao na betonu). Podloga koja

se stavlja na pod je piljevina ili suva slama, o čijoj čistodi se mora voditi računa (svakodnevno čišdenje i

redovna zamena).

- Postojanje automatskih pojilica bolje je i praktičnije od pojenja kantama, jer konj može da pije vodu

kada god je žedan i u količini koja mu odgovara.

- Preporučljivo je da su konji u dobro izolovanim boksovima koji su u jednom delu otvoreni i na taj način

konjima omoguduju pogled ka otvorenom prostoru čime se konji socijalizuju, manje se "dosađuju" i

prate aktivnosti i dešavanja oko njih.

Pored pomenutih uslova, konji moraju imati i adekvatno okruženje u kojem provode vreme kada nisu u

boksu.

Najbolje bi bilo da postoje ograđene travnate površine (korlati), gde se oni slobodno kredu, druže,

izloženi su suncu i pasu svežu travu.

Čišćenje i nega konja

Konje koji se drže u štali treba dobro očistiti svakog dana, ne samo da bi lepo izgledali ved i da bi im se

dlaka i koža održavale u dobrom stanju. Grla na ispustu se, doduše, ne čiste sama, ali u stanju su mnogo

toga da učine za svoju kožu i dlaku. Omogudeno im je da se izvaljaju ukoliko ih nešto svrbi ili su znojava;

da se češu o drvenu ogradu ili drvede kako bi ubrzala linjanje na prolede i u jesen; da grickaju i češkaju

jedni druge kad god im se prohte, a ako ih zasvrbi stomak ili unutrašnja strana nogu češu se o žbunje.

Čišdenje ne predstavlja brzo i blago prelaženje konjskog tela četkom. Naprotiv, to može potrajati pola

sata, a još bolje 45 minuta da bi se obavilo kako valja. Pribor za čišdenje sastoji se od tvrde četke, meke

četke, metalne češagije, gumene ili plastične četke, češlja za grivu i rep, pamučne krpe, sunđera, švica

(posebne sprave za skidanje viška vode ili znoja) i noža za kopita.

Tvrda četka koristi se samo za uklanjanje površinskog sloja blata i prljavštine i nikad se ne upotrebljava

na osetljivim delovima konjskog tela, kao što su glava, stomak i unutrašnja strana nogu. Ne treba njome

čistiti ni grivu i rep, pošto kida i krza dlaku. Za razliku od tvrde četke, mekom četkom se odstranjuje

masnoda i prašina sa kože i dlake, zbog čega se tehnici čišdenja mora pokloniti posebna pažnja - četku

treba kružnim pokretima dobro pritisnuti, da bi se posle nekoliko zamaha iz nje istresala prašina

trljanjem o metalnu češagiju, ili otresanjem o tlo. Čišdenje se završava krpom kojom se prelazi preko

konjskog tela kako bi dlaka dobila konačan sjaj. Oči i nozdrve brišu se vlažnim sunđerom. U vreme

linjanja, kružnim pokretima izvedenim plastičnom ili još bolje gumenom nazubljenom četkom uklanja se

najvedi deo opale dlake, a ujedno se i konj masira, što poboljšava cirkulaciju krvi. Griva i rep raščešljavaju

se češljem, dok se prljavština iz kopita odstranjuje nožem za kopita bar dva puta dnevno.

Za vreme čišdenja ne treba stavljati rukavice, bududi da se samo vrhovima prstiju mogu napipati

eventualne kvržice ili slične promene na koži. Rukama se, nadalje, uvek prelazi i preko konjskih nogu,

kako bi se utvrdilo da nema otoka ili mesta koja su toplija od drugih, što može biti znak bolesti zglobova,

tetiva, ligamenata itd. Noge su, ako je sve u redu, hladnije od drugih delova tela, na njima nema nikakvih

ispupčenja, tetive su čvrste i zategnute i konj ne pokazuje nikakav otpor na prelazak šake. Kod

periostitisa mlađih galopera ("šinbajn"), na primer, dovoljno je samo lagano predi šakom preko prednje

ivice cevanice da bi se isprovocirao bol i otpor.

Čišdenju nogu od blata mora se posvetiti posebna pažnja, da ne bi došlo do zatvaranja pora na koži i

posledičnog zapaljenskog procesa. Uklanjanje blata, a posebno prljave prostirke iz kopita takođe je

veoma značajno, pošto vlaga i prljavština mogu izazvati truljenje. Svakih par dana se, pri tom, kopita

mažu specijalnim uljem ili mašdu.

Pri čišdenju glave, ular se skida i stavlja konju oko vrata. Valja paziti da se četkom ne udare osetljiva

prednja strana glave i oči. Vime kobila se pere vlažnim sunđerom, kao i spoljašnji delovi polnih organa

muških životinja. Ako se o higijeni ne vodi dovoljno računa pa dođe do nakupljanja masti i prljavštine,

konju može biti otežano, čak i bolno da mokri.

Pranje blatnjavih nogu i stomaka često je neophodno da bi se uklonila ulepljena i vlažna prljavština, ali

kompletno kupanje preporučljivo je isključivo u letnjim mesecima, kada je i spoljašnja temperatura

visoka i voda za kupanje mlaka. U hladno doba godine, konj koji se vrati sa treninga blatnjavih nogu,

stomaka i repa, može se jednostavno pustiti da se osuši kako bi se stvrdnuto blato odstranilo četkom.

Ipak, ponekad je najbolje oprati ionako vlažne, hladne i prljave konjske noge, obrisati ih i osušiti, a onda

staviti štalske bandaže, da bi životinji bilo toplo. Ovo sve naravno važi samo kada u štali nema kupatila ni

solarijuma. Noge se peru tekudom hladnom vodom pomodu creva, brzo i temeljno, bez upotrebe bilo

kakvog sapuna ili deterdženta. Posle toga moraju se osušiti što brže, najbolje trljanjem suvom piljevinom

koja upija vlagu ili eventualno peškirom. Čim se dlaka na nogama osuši, čisti se od piljevine i stavljaju se

štalski bandaži. Ponekad se prilikom pranja nogu koristi i blagi sapun ili šampon, naročito kod konja

belaca ili sivaca na kojima se prljavština lako uočava. To se odnosi i na grivu i rep koji se lako maste, pri

čemu, naravno, rep može biti zaprljan i blatnjav i posle treninga na vlažnom terenu - u takvim

situacijama se takođe preporučuje upotreba blagog sapuna ili šampona, koji se posle mora brižljivo

isprati. Na opšti izgled konja puno utiče stanje u kome se nalaze griva i rep, pa im se mora ukazivati više

pažnje od svakodnevnog rutinskog češljanja. I griva i rep jasno odražavaju prekomeran ili oskudan rast.

Ako su retki, tu se ne može učiniti mnogo, ali kod bujne grive proređivanje i sređivanje poboljšavaju

neujednačen rast i neuredan izgled. Ne preporučuje se skradivanje makazama ili mašinom za šišanje

pošto dovodi do izrastanja kratke, oštre i uspravne grive. Proređivanje i uklanjanje predugih dlaka i

pramenova koji štrče obavlja se "čupanjem" pomodu metalnog češlja ili prstima. To je najbolje uraditi

dok je konj zagrejan, po toplom vremenu ili posle rada, jer ga tada najmanje boli. Iz istog razloga, jednim

potezom izvlače se samo tanki pramenovi, pa ceo proces može potrajati par dana dok griva ne dobije

željeni oblik.

Rep de izgledati mnogo lepše ukoliko se bandažira elastičnim bandažem koji se namotava ujednačeno i

čvrsto, ali ne uz previše zatezanja, od korena do vrha, pa ponovo ka korenu. Ako se bandaž prethodno

pokvasi, dlake iz repa de se još bolje namestiti i delovati urednije. Na konjskom repu bandaž ne bi smeo

da se drži duže od tri do četiri sata, a skida se jednostavnim povlačenjem nadole da se položaj dlake ne

bi promenio. Konj bez sumnje najatraktivnije izgleda ukoliko su mu i griva i rep upleteni, ali tu tehniku

nije lako opisati i najbolje je naučiti je od nekog ko je iskusan u poslu.

Čišćenje i nega kopita

Čišdenje i nega kopita je posebno važan deo svakodnevne nege konja i počinje u najranijem uzrastu

ždrebeta, bududi da od toga zavisi normalan rast rožine i eventualno ispravljanje nepravilnosti u hodu.

Kod ždrebadi kopita brzo rastu i rožina relativno brzo postaje sve jača i čvršda, zbog čega je neophodno

da se ved u uzrastu od mesec dana kopita pažljivo pregledaju i po potrebi obrezuju. To, naravno, treba

da obavi osoba koja se dobro razume u posao. Kopita odraslih konja valja pregledati i po potrebi

obrezati bar jednom mesečno, bududi da se ne troše istom brzinom kod svih konja.

Po završetku treninga ili po povratku s ispusta, ali i pri izlasku iz štale, prljavština iz kopita se uklanja

specijalnim nožem - euframerom. Ovom alatkom odstranjuju se zaglavljeni kamenčidi, blato, stajsko

đubre i druge vrste prljavštine. Konji se moraju držati na čistoj i suvoj prostirci, jer vlaga i amonijak iz

mokrade nagrizaju rožinu.

Da bi se u toplim danima sprečilo preterano isušivanje kopita, tokom nodi se u šupljine tabana može

staviti vlažna ilovača pomešana s plevom ili, ukoliko je dostupna, goveđa balega. Ovaj postupak se

preporučuje i par dana pre potkivanja, kako bi kopita bila mekša, obrada manje naporna, a potkivačev

posao lakši. Naime, krta kopita pucaju. Da bi se to izbeglo, preporučljivo ih je jednom do dva puta

nedeljno mazati neslanom svinjskom mašdu, ili nekim od industrijskih preparata. To je najbolje uraditi

nakon vradanja u štalu, pranja i sušenja kopita, posle čega konji duži deo dana provode u štali. Kopita se

ne smeju strugati nožem ili ribati peskom, pošto se tako može oštetiti rožina.

Da bi se zaštitili od povreda u radu po tvrdom terenu, što znači da bi se učinili upotebljivijim, konji se

potkivaju. Generalno govoredi, grla koja imaju dobra, zdrava i jaka kopita, mogu raditi i bez potkovica.

Ipak, neophodno im je s vremena na vreme obraditi kopita. Kako je teren na kome konji rade retko

idealan, potkivanje je neophodno jer se na taj način kopito štiti od oštedenja, pucanja rožine i

preteranog trošenja. Potkivanjem se kopito lišava neposrednog dodira sa zemljom, a samim tim i uticaja

koji taj dodir na njega ima. To, međutim, povlači i negativne posledice: izostanak neposrednog pritiska

na taban i žabicu ugrožava kopitni mehanizam, čime se usporava cirkulacija krvi i redukuje ishrana

kopita. Osim toga, bez neposrednog dodira sa zemljom, kopito teško prima potrebnu vlagu.

Potkivanje i obrezivanje kopita je veština i zanat. Dobar potkivač može stručnim radom da ispravi mnoge

nepravilnosti u hodu, kao što su, recimo, kresanje (sudaranje prednjih ili zadnjih nogu, odnosno udaranje

zglobova kopitama), sustizanje (hvatanje prednjih kopita zadnjim), ili neravan hod prednjih nogu. S

druge strane, loš i nestručan potkivač može uništiti ili poremetiti i najpravilniji i najsigurniji korak. Zato se

konj uvek pažljivo posmatra pre i posle potkivanja, u mirovanju, hodu i kasu - procenjuje se njegov

telesni sklop, stav i pokreti nogu, oblik i opteredenje kopita i položaj kopita prema putici, eventualno

stara potkovica koja govori o kopitnom mehanizmu trenja, stupanja i oslanjanja.

Pri potkivanju se treba pridržavati načela da se kopito, pre pričvršdivanja potkovice, obrađuje onako

kako to zahtevaju stav i građa nogu i samih kopita, pri čemu se potkovica podešava prema tako

obrađenom kopitu, a ne kopito prema potkovici. Neadekvatno obrezivanje kopita često dovodi do

neravnomernog opteredenja ili nepravilnog odnosa prema drugim delovima nogu, isto kao što i pokušaj

ispravljanja postojede nepravilnosti remeti ved kompenzovan stav dovodedi često do ozbiljnih

komplikacija i povreda koje su mnogo teže od prirodno neidealnog stava. To se, na primer, odnosi na

pokušaj skidanja visokih peta na koje je konj uspeo da se navikne i u skladu sa tim prilagodi stavove -

time se menja statika i opteredenje tabana što može da dovede do težih povreda suspenzornog aparata i

zglobova.

Vrsta potkovica zavisi od rase i namene konja, one mogu biti napravljene od gvožđa, čelika ili

aluminijuma, različitog oblika i težine u zavisnosti od upotrebe grla. Za potkivanje trkačkih konja koriste

se lagane potkovice koje ne uvedavaju teret koji konj treba da nosi. Potkovice vučnih grla su lakše od

potkovica za radne konje, koje su opet lakše od potkovica konja namenjenih prevozu teških tovara.

Najduže traju čelične potkovice, koje su i najskuplje.

Jahadi konji najčešde se potkivaju ravnim potkovicama bez štulni, a vozni potkovicama sa štulnama, pri

čemu se za konje za brzu vožnju u lakim kolima koriste lakše ploče. Najteže potkovice upotrebljavaju se

za teške konje koji služe za vuču velikih tereta (hladnokrvnjake) i one obično s prednje strane imaju

čelične hvatače - grifove. Da se konji zimi ne bi klizali, opet, potkivaju se potkovicama koje imaju oštre

štulne - male dodatke, obično četvrtastog oblika, koji se po potrebi stavljaju i skidaju, a zavrdu najčešde

po dva na svaku potkovicu.

Konji koji se "krešu" dobijaju potkovicu sa spoljnim dužim i zaokrenutim krakom. Grla koja imaju strma

prednja kopita potkivaju se obično polupotkovicama namenjenim zaštiti samo prednjeg dela, dok se

životinjama s ispucalom rožinom stavljaju zatvorene potkovice.

Potkov se obnavlja svakih šest nedelja. Dve do tri nodi pre potkivanja preporučljivo je umetnuti u taban

vlažnu ilovaču pomešanu s plevom ili goveđu balegu, kako bi kopito omekšalo, a samim tim obrada i

doterivanje bili lakše i bolje izvodljivi. Pri potkivanju se s konjem mora postupati oprezno i blago. Da bi se

grlo na vreme naviklo na pregled kopita i potkivanje, još kao ždrebe treba da se navikne na podizanje

nogu. Prilikom pregleda kopita kod ždrebadi preporučljivo je da se oprezno kucka po rožini, da bi lakše

prihvatilo kovanje i zakucavanje eksera koje de kasnije uslediti.

Obrada kopita

Nega i čišćenje kopita

Konje koji se drže u štali treba dobro očistiti svakog dana, ne samo da bi lepo izgledali ved i da bi im se

dlaka i koža održavale u dobrom stanju. Grla na ispustu se, doduše, ne čiste sama, ali u stanju su mnogo

toga da učine za svoju kožu i dlaku. Omogudeno im je da se izvaljaju ukoliko ih nešto svrbi ili su znojava;

da se češu o drvenu ogradu ili drvede kako bi ubrzala linjanje na prolede i u jesen; da grickaju i češkaju

jedni druge kad god im se prohte, a ako ih zasvrbi stomak ili unutrašnja strana nogu češu se o žbunje.

Čišdenje ne predstavlja brzo i blago prelaženje konjskog tela četkom. Naprotiv, tomože potrajati pola

sata, a još bolje 45 minuta da bi se obavilo kako valja. Pribor za čišdenje sastoji se od tvrde četke, meke

četke, metalne češagije, gumene ili plastične četke, češlja za grivu i rep, pamučne krpe, sunđera, švica

(posebne sprave za skidanje viška vode ili znoja) i noža za kopita.

Tvrda četka koristi se samo za uklanjanje površinskog sloja blata i prljavštine i nikad se ne upotrebljava

na osetljivim delovima konjskog tela, kao što su glava, stomak i unutrašnja strana nogu. Ne treba njome

čistiti ni grivu i rep, pošto kida ikrza dlaku. Za razliku od tvrde četke, mekom četkom se odstranjuje

masnoda i prašina sa kože i dlake, zbog čega se tehnici čišdenja mora pokloniti posebna pažnja – četku

treba kružnim pokretima dobro pritisnuti, da bi se posle nekoliko zamaha iz nje istresala prašina

trljanjem o metalnu češagiju, ili otresanjem o tlo.

Čišdenje se završava krpom kojom se prelazi preko konjskog tela kako bi dlaka dobila konačan sjaj. Oči i

nozdrve brišu se vlažnim sunđerom. U vreme linjanja, kružnim pokretima izvedenim plastičnom ili još

bolje gumenom nazubljenom četkom uklanja se najvedi deo opale dlake, a ujedno se i konj masira, što

poboljšava cirkulaciju krvi. Griva i rep raščešljavaju se češljem, dok se prljavština iz kopita odstranjuje

nožem za kopita bar dva puta dnevno. Za vreme čišdenja ne treba stavljati rukavice, bududi da se samo

vrhovima prstiju mogu napipati eventualne kvržice ili slične promene na koži. Rukama se, nadalje, uvek

prelazi i preko konjskih nogu, kako bi se utvrdilo da nema otoka ili mesta koja su toplija od drugih, što

može biti znak bolesti zglobova, tetiva, ligamenata itd. Noge su, ako je sve u redu, hladnije od drugih

delova tela, na njima nema nikakvih ispupčenja, tetive su čvrste i zategnute i konj ne pokazuje nikakav

otpor na prelazak šake. Kod periostitisa mlađih galopera ("šinbajn"), na primer, dovoljno je samo lagano

predi šakom preko prednje ivice cevanice da bi se isprovocirao bol i otpor.

Čišdenju nogu od blata mora se posvetiti posebna pažnja, da ne bi došlo do zatvaranja pora na koži i

posledičnog zapaljenskog procesa. Uklanjanje blata, a posebno prljave prostirke iz kopita takođe je

veoma značajno, pošto vlaga i prljavština mogu izazvati truljenje. Svakih par dana se, pri tom, kopita

mažu specijalnim uljem ili mašdu.

Pri čišdenju glave, ular se skida i stavlja konju oko vrata. Valja paziti da se četkom ne udare osetljiva

prednja strana glave i oči. Vime kobila se pere vlažnim sunđerom, kao i spoljašnji delovi polnih organa

muških životinja. Ako se o higijeni ne vodi dovoljno računa pa dođe do nakupljanja masti i prljavštine,

konju može biti otežano, čak i bolno da mokri.

Pranje blatnjavih nogu i stomaka često je neophodno da bi se uklonila ulepljena i vlažna prljavština, ali

kompletno kupanje preporučljivo je isključivo u letnjim mesecima, kada je i spoljašnja temperatura

visoka i voda za kupanje mlaka. U hladno doba godine, konj koji se vrati sa treninga blatnjavih nogu,

stomaka i repa, može se jednostavno pustiti da se osuši kako bi se stvrdnuto blato odstranilo četkom.

Ipak, ponekad je najbolje oprati ionako vlažne, hladne i prljave konjske noge, obrisati ih i osušiti, a onda

staviti štalske bandaže, da bi životinji bilo toplo. Ovo sve naravno važi samo kada u štali nema kupatila ni

solarijuma.

Noge se peru tekudom hladnom vodom pomodu creva, brzo i temeljno, bez upotrebe bilo kakvog sapuna

ili deterdženta. Posle toga moraju se osušiti što brže, najbolje trljanjem suvom piljevinom koja upija

vlagu ili eventualno peškirom. Čim se dlaka na nogama osuši, čisti se od piljevine i stavljaju se štalski

bandaži. Ponekad se prilikom pranja nogu koristi i blagi sapun ili šampon, naročito kod konja belaca ili

sivaca na kojima se prljavština lako uočava. To se odnosi i na grivu i rep koji se lako maste, pri čemu,

naravno, rep može biti zaprljan i blatnjav i posle treninga na vlažnom terenu – u takvim situacijama se

takođe preporučuje upotreba blagog sapuna ili šampona, koji se posle mora brižljivo isprati.

Na opšti izgled konja puno utiče stanje u kome se nalaze griva i rep, pa im se mora ukazivati više pažnje

od svakodnevnog rutinskog češljanja. I griva i rep jasno odražavaju prekomeran ili oskudan rast. Ako su

retki, tu se ne može učiniti mnogo, ali kod bujne grive proređivanje i sređivanje poboljšavaju

neujednačen rast i neuredan izgled. Ne preporučuje se skradivanje makazama ili mašinom za šišanje

pošto dovodi do izrastanja kratke, oštre i uspravne grive. Proređivanje i uklanjanje predugih dlaka i

pramenova koji štrče obavlja se “čupanjem“ pomodu metalnog češlja ili prstima. To je najbolje uraditi

dok je konj zagrejan, po toplom vremenu ili posle rada, jer ga tada najmanje boli. Iz istog razloga, jednim

potezom izvlače se samo tanki pramenovi, pa ceo proces može potrajati par dana dok griva ne dobije

željeni oblik.

Rep de izgledati mnogo lepše ukoliko se bandažira elastičnim bandažem koji se namotava ujednačeno i

čvrsto, ali ne uz previše zatezanja, od korena do vrha, pa ponovo ka korenu. Ako se bandaž prethodno

pokvasi, dlake iz repa de se još bolje namestiti i delovati urednije. Na konjskom repu bandaž ne bi smeo

da se drži duže od tri do četiri sata, a skida se jednostavnim povlačenjem nadole da se položaj dlake ne

bi promenio. Konj bez sumnje najatraktivnije izgleda ukoliko su mu i griva i rep upleteni, ali tu tehniku

nije lako opisati i najbolje je naučiti je od nekog ko je iskusan u poslu.

Čišdenje i nega kopita je posebno važan deo svakodnevne nege konja i počinje u najranijem uzrastu

ždrebeta, bududi da od toga zavisi normalan rast rožine i eventualno ispravljanje nepravilnosti u hodu.

Kod ždrebadi kopita brzo rastu i rožina relativno brzo postaje sve jača i čvršda, zbog čega je neophodno

da se ved u uzrastu od mesec dana kopita pažljivo pregledaju i po potrebi obrezuju. To, naravno, treba

da obavi osoba koja se dobro razume u posao. Kopita odraslih konja valja pregledati i po potrebi

obrezati bar jednom mesečno, bududi da se ne troše istom brzinom kod svih konja.

Po završetku treninga ili po povratku s ispusta, ali i pri izlasku iz štale, prljavština iz kopita se uklanja

specijalnim nožem - euframerom. Ovom alatkom odstranjuju se zaglavljeni kamenčidi, blato, stajsko

đubre i druge vrste prljavštine. Konji se moraju držati na čistoj i suvoj prostirci, jer vlaga i amonijak iz

mokrade nagrizaju rožinu.

Da bi se u toplim danima sprečilo preterano isušivanje kopita, tokom nodi se u šupljine tabana može

staviti vlažna ilovača pomešana s plevom ili, ukoliko je dostupna, goveđa balega. Ovaj postupak se

preporučuje i par dana pre potkivanja, kako bi kopita bila mekša, obrada manje naporna, a potkivačev

posao lakši. Naime, krta kopita pucaju. Da bi se to izbeglo, preporučljivo ih je jednom do dva puta

nedeljno mazati neslanom svinjskom mašdu, ili nekim od industrijskih preparata. To je najbolje uraditi

nakon vradanja u štalu, pranja i sušenja kopita, posle čega konji duži deo dana provode u štali. Kopita se

ne smeju strugati nožem ili ribati peskom, pošto se tako može oštetiti rožina.

Obrezivanje

Pre obrezivanja najbolje je kopito omekšati. U današnje vreme ima sredstva koja služe za omekšavanje

kopita mada i stari način pomaže, stavljanjem pod kopito mešavinu ilovače i kravlje balege dva dana pre

obrezivanja. Obrezivanje se prvo vrši na unutrašnjoj a zatim na spoljnoj polovini kopita. Skine se i očisti

sa tabana samo raspala i mrtva rožina.Isto tako se obreže i očisti žabica. Zatim se skrati rožni zid i urožna

poprišta a po potrebi se snizi i rožna žabica.

Rožni zid se skraduje tako da dodje skoro sa tabanom u jednu ravan. Skida se klještima od pete ka

prstima. Zatim se turpijom izravna po celoj površini. Onda se kopitnim nožem , odreže i skine toliko

rožine, koliko je potrebno da se dobije ravna noseda površina. Dovoljno je obrezano , ako u jednoj ravni

leži nosedi deo tabana, bela linija i toliko rožnog zida kolika je bela linija. Noseda površina kopita može

biti i šira ako je taban dovoljno čvrst i debeo. U tom slučaju može biti i dva puta veda, koliko iznosi

debljina rožnog zida i bele linije zajedno.

Urožna potprišta skrate se toliko da dodju sa tabanom u jednu ravan. Ona moraju ostati dovoljno jaka i

ne smeju se tanjiti, a ni oslabiti veza izmedju petnih uglova i žabice. Žabica se snizi toliko da dodje s

nosedom površinom u jednu ravan. Onda se očiste žabične brazde. Na kraju se cela noseda površina

poravna turpijom.

Potkivanje kasača

Prvo se stavljaju i ukucaju klinci na noktnom delu, zatim svi unutrašnji pa onda spoljašnji. Klinac dok

prolazi kroz mekani sloj rožnih listida čujemo mukli zvuk udaranja čekida. Kada klinac udje u tvrdji sloj,

cevičasti sloj rožnog zida zvuk postaje jasniji, tada se rukom uhvati kopito i jakim udarcima klinac ukuca.

Klinac treba da izadje otprilike blizu 2 cm od potkovice. Čim izadje savije se prema zidu kopita. Onda se

klinci iseku klještima za pola svoje širine od rožnog zida i zaoble se turpijom. Ispod se skine lagano

turpijom samo isterana rožina da bi se klinac bolje priljubio. Ispod klinca se stavlja turpija, a odozgo

udara umerenim udarcima čekida da se klinac priljubi ili jednostavno se stegne klještima kako ih mi

zovemo krokodilke. Na kraju se ivice rožnog zida iznad potkovice turpijom zaoble ako neki milimetar

strče.

Na šta treba obratiti naročito pažnju:

Da bi se omogudilo normalno funkcionisanje kopita, ekseri se ne smeju zakivati iza tačke koja predstavlja

najširi deo kopita.

Obratiti pažnju na ugao kopita- kičica.

Gledano spreda da zamišljena linija deli kopito na dve jednake polovine - identične polovine kao i

gledano odozgo kada podignemo kopito.

Spoljašnji oblik potkovice mora da prati liniju rožnog zida.

Dužina potkovice mora da bude jednaka završetku petnog dela (ne sme biti manja jer konj u punom kasu

dodiruje tlo prvo petnim delom).

Dobro je da potkovica u petnom delu bude starija od rožnog zida spolja za otprilike 1.5 mm kako bi konj

širio pete a ne da mu se zidovi peta povijaju unutra.

Položaj potkovice mora da bude ispravan i da zamisljena linija deli kopito i potkovicu na dva jednaka

dela.