Nikolaj D.gurjev - Strasti i Njihova Projava Kroz Somatske i Nervno-psihicke Bolesti

Николај Д. Гурјев

Страсти и њихова пројава

кроз соматске и

нервно@психичке болести

Живот је мисија...

Живот је задатак. По свему

судећи, релишозан човек разликује се

од нерелшиозног по томе што своје

постојање доживљава као мисију, а

не просто као задатак. То значи да

он Онога од Којега потиче тај

задатак схвата као Личност, дакле,

познат му је Извор његове мисије.

Хиљадама година тај Извор зове се

Бог.

Медицинска служба не пре-

тендује да буде замена оном лечењу

душа које свештеник практикује.

Какав је однос између пси-

хотерапије и религије? По мом

мишљењу одговор је веома једно-

ставан: циљ психотерапије је да

лечи душу, да је учини здравом; циљ

вере је еуштински другачији

- да спасава душу. Но изузетан је

споредни ефекат религије - пси-

хохигијенски. Вера пружа човеку

духовну наду на спаеење с таквим

осећањем сигурности које нигде

друго не може пронаћи...

Православна едиција ТраТраТраТрагггг,,,, књига број 1

Наслов изворника:

По благословению Вюсокопреосвященного

Амросия, Архиепископа

Ивановского и Кинешемского

Н. Д. Гуръев

Страсти и их воплощение в соматических

и нервно-психических болезнях

НИКОЛАЈ Д. ГУРЈЕВ

СТРАСТИ И ЊИХОВА ПРОЈАВА

КРОЗ СОМАТСКЕ И НЕРВНО-

ПСИХИЧКЕ БОЛЕСТИ

Превела: Божана X.

Стојановић

Дуга Сремски Карловци, 2005.

РЕЧ ИЗДАВАЧА

У делу “Страсти и карактерне црте условљене грехом те њихова пројава кроз психосоматска обо- љења" Н. Д. Гурјева настављамо да говоримо о одно- су душевног и телесног у човеку. Прва књига те серије “Из дневника православног психијатра" наишла је на велики одјек. Нашим читаоцима, посебно медицинским радницима и пастирима, срдачно захваљујемо за писма и реакције.

Црква никада није била равнодушна према чове- ковом здрављу, како душевном, тако и телесном. Она никада није остављала човека без своје бриге, и то од рођења па све до његовог одласка из земаљског живота.

Потврда тога су и црквено-парохијске школе за млади нараштај, као и старачки домови за људе који су практично истрошили своју животну снагу. Чак и за оне који су већ оставили овај свет она моли за упокојење душе на место одакле одбеже свака болест, туга и уздисање.

Не негирајући медицину и не ометајући њен раз- вој, Црква је, са своје стране, према болести гајила хришћански однос, који је људима давао снагу за подношење страдањa! Но у дословном смислу речи лечењем соматских болести није се бавила, иако је финансирала издржавање болница. Међутим, полазећи од јеванђељског принципа, она је људе учила да траже најпре Царство Небеско, а све остало, по речи Спаситеља света, само по себи ће се додати. Сваки човек могао се користити светим Тајнама исповести, евхаристије и јелеосвећења, а исто тако је могао прибећи молитвама и молебнима за здравље, како своје сопствено тако и за здравље

било ког човека. У изузетним случајевима, када се током болести на очигледан начин показивао утицај демонских сила, користиле су се молитве заклињања.

Већина здравствених установа, оних које је Црква издржавала, биле су смештене при манастирима. Но, монаси су се рађе ограничавали на негу болесника, док су се њиховим лечењем, које је било у складу са стањем медицинске науке датог времена, бавили пре свега цивили.

Међутим, био је приметан посебан однос према људима који су патили од душевних болести. У манастирима је указивана практична помоћ управо онима које данас називају душевним болесницима. Знајући за директиу зависност човековог душевног и телесног здравља од правилних начела устројства душевног живота, заснованих на јеванђељским заповестима, старци и духовници могли су да укажу делотворну психотерапеутску помоћ оним људима који су код њих долазили ради савета и благослова, људима за које су у савременој медицинској терминологији уобичајени називи "неуротичари”, "социопате", “пренаглашене личности” итд. Сасвим је природно да су се старањем о човековом душевном стању бавили они који су својом главном бригом сматрали здравље душе и који су поседовали јединствено знање о самој души, о томе како се душа под утицајем греха и пројава страсти лишава психичке равнотеже и чак физичког здравља као и о томе како се супротстављати тим гресима.

Дивна традиција аутентичног духовно-душевног лечења испољавала се као свештеничка и монашка помоћ потребитима, страдалницима, болесним људима или једноставно онима који се нису снашли,

који су психички клонули у борби са сложеним животним приликама. Но ова традиција је током времена нестала из живота Русије.

Чини се да се данас појавила не само могућност него и потреба за обједињавањем напора и знања свештеника, с једне стране, и лекара психијатра с друге стране, напора на обједињавању светоотачког поимања човека и болести његове душе са психијатријским познавањем симптома, могућностима психотерапије и психофармакологије и са знањима психоанализе (наравно, по православном схватању).

Оснивач логотерапије, аустријски психоанали- тичар Виктор Франкл, има слично мишљење као и

аутор овог списа. У једном од својих фундаменталних радова он формулише своју позицију у међусобном односу религиозног и медицинског служења: “Живот је

задатак. По свему судећи, релшиозан човек разликује се од

нерелшиозног по томе што своје постојање доживљава као

мисију, а не просто као задатак. То значи да он Онога од

Којега потиче тај задатак схвата као Личност, дакле,

познат му је Извор његове мисије. Хиљадама година тај

Извор зове се БОГ.

Медицинска служба не претендује да буде замена

оном лечењу душа које свештеник практикује. Какав је

однос између психотерапије и религије? По мом мишљењу

одговор је веома једноставан: циљ психотерапије је да лечи

душу, да је учини здравом; циљ религије је суштински

другачији - да спасава душу. Но изузетан је споредни

ефекат религије - психохигијенски. Религија пружа човеку

духовну наду на спасење с таквим осећањем сигурности

које нигде друго не може пронаћи".

Усуђујемо се да тврдимо да је сам покушај да се о

проблемима човековог психичког здравља говори

терминима православне аскетике битно сведочанство

сазреле потребе савременог црквеног живота. У том

смеру раде православни психотерапеути на разним

клиникама у нашој земљи, али њихова настојања су

интуитивна, неусклађена и није до краја формулисана

концепција.

Надамо се да ће овај рад помоћи да се професи-

онална обавештеност савременог лекара обогати

светоотачким знањем о страстима и гресима као

разорним факторима, који воде ка болести, о мето-

дама њиховог схватања и савладавања. Надамо се да ће

припомоћи поменутом јединству, да ће придонети

јединствености на пољу човековог лечења не само од

стране психотерапеута, него и лекара осталих

специјалности.

Издавачка кућа “Светлост Православља", у сагла-

сности са аутором, сматра да је могуће и сврсисходно

да заједно са овим, први пут штампаним, материјалом

објави и одломке из његове раније објављене књиге “0

добру и злу” - поглавља “0 страстима” и “0 болестима,

здрављу и о онима који лече".

Редакција издања на руском језику

ПРЕДГОВОР

Знање без дела надима човека. (Свети Оци)

Желим одмах да упозорим читаоца да се у овом раду

неће сусрести с описом “ блапородних" страсти или

“ језивих” поступака, учињених под утицајем једне или

друпе страсти.

Биће речи о ономе хто неприметно испуњава наш

живот и одређује му ток: о Гресима и о врлинама, о

њиховом утицају на човеков живот и здравље.

У времену свеопштег сиромаштва, када се живи

тешко, а за неке и претешко, када се нема довољно ни

времена ни снаге за обезбеђивање животних потреба, на

први поглед може се учинити чудно што расправљамо о

томе какви све Греси постоје и чему воде. Шта се од свега

тога може променити или побољшати? На први поглед

само сам човек.

Међутим, човеков спољашњи живот Бог на недо- кучив начин уређује тако да он буде у потпуном сагласју са човековим унутарњим устројством. Пошто се информише о греху, човек може да схвати шта то његов живот чини рђавим, а шта ће допринети његовом побољшању и шта је узрок личних, породичних и друштвених невоља и жалости. Човек ће узмоћи да се с јасним циљем, доследно и с трпљењем (не бркати с трпељивошћу!) успротиви злу. А свако ко се бори за истину има за помоћника Бога, а Ако је БОГ с нама, ко ће против нас? Ипак, кад би се људи променили - променили би се и спољашњи услови њиховог живота. Кад би...

Свако зло мери се не само собом, него величином добра које се злом одбацује. Одвајање Русије од безграничности Православља може се назвати само

“безграничним" злом које, ни изблиза не истрошивши све своје могућности, наставља да се увећава и чије манифестовање свако око себе може да види и, видећи, да се увери у деструктивност деловања греха не само на човека као појединца него и на друштво у целини. Нажалост, не треба очекивати никакво побољшање зато што нашом земљом владају, или тек грабе ка власти, људи који не прихватају Православље. А Православље и Русија повезани су тако нераскидиво да онај ко се непријатељски односи према Православљу не може а да се непријатељски не односи и према Русији и према Русима, са свим последицама које из тога проистичу. Но људи ипак у већини не желе да се окрену ка узвишеном па зато Русију незадрживо и некажњено вуку надоле.

Овај рад написан је с позиција православне етике и намењен је православним људима ма које националности они били (или онима који су барем сачували трагове православног погледа на свет), а такође и Русима код којих је православни однос према себи и према околини намерно или ненамерно формиран њиховим, не баш до краја, разореним начином живота и којима није туђа православна етика.

Скрећем на то пажњу зато што универзална етика не постоји, будући да управо етика уједињује људе или отуђује једне од других. Оне који етику убрајају у “општељудске вредности" желим да подсетим да је за Јапанца извршити у одређеним околностима самоубиство - чин части, а за православца - увек погубљење душе; да је за Јевреја позајмити новац уз грдне проценте - разлог за радост, а за Руса - разлог за исповест и покајање ради добијања опроштаја за тај

9

тешки грех; код Индијанаца (али и код Американаца белаца) о војничкој одважности сведочили су скалпови, скидани чак са живих људи, а код Руса су у том истом историјском периоду о тој истој одважности сведочили помиловање побеђених и брига о рањеницима и заробљеницима.

На тај начин, основано се може сматрати да се “општељудско” своди на анатомију и физиологију, а по свему осталоме онај ко не исповеда хришћанство, ко не поседује хришћански дух - неизоставно је носилац антихришћанског духа. То се може рећи и за иноверне и, тим пре, за атеисте и екуменисте који су директне претече Антихриста, будући да они већ сада чине управо оно што ће у своје време и он сам учинити - одбацују све богове.

Полазећи од напред реченог, може се тврдити да православци треба да буду веома опрезни када се за помоћ обраћају атеистима или иновернима и да притом имају на уму да је њихов дух туђ духу хришћанства.

Од могуће опасности таквог обраћања за помоћ неправославнима Црква је православне раније штитила својим саборним правилима, не дозвољавајући обраћање гатарима, маговима, чаробњацима, астролозима и лекарима који су Јевреји. Али сада се правила заборављају и занемарују. Све је већа опасност продирања у душу и деловања на њу онога што је туђе и погубно по душу хришћанина.

Стога желим напоменути да је чак и при лечењу телесних болести, које се тичу психе човекове, при препоруци, лекара пожељан савет свештеника, а при решавању душевних и духовних питања такав савет је просто неопходан.

10

О НАЧИНИМА НАСТАНКА, ФОРМИРАЊА И РАЗВОЈА

БОЛЕСТИ

У целом свету људи болују, пате и умиру. У целом свету сви траже оздрављење, у том броју и православни. И у целом свету људи, благо речено, немају баш воље да признају да је узрок њихових болести у њима самима, у њиховим греховним склоностима, иако се о томе јасно и често говори у Светом Писму. Могу ми приговорити да су болести својствене и светитељима и да оне воде ка задобијању венаца, да се понекад попуштају по посебном промислу Божијем, с обзиром на човеков животни пут на којем ће га болести ометати да оствари своје греховне склоности или му помоћи да открије Божије свемогућство и милост, али и да се искупи за грехе и своју загробну судбину учини лакшом, будући да се не кажњава двапут за једно те исто. Ти приговори, као по правилу, немају за циљ трагање за истином, него испољавање ерудиције оних који приговарају.

Због чега се болести шаљу једном или другом човеку? Нема сумње да, ако их човек подноси с радошћу - онда ради награде; ако о њима размишља - онда ради уразумљења; а ако се због њих жалости - онда ради казне. Посебне случајеве обољења по промислу Божијем не узимам у обзир, јер свети Оци сматрају да оно што је посебно и необично не може бити опште правило.

О узроцима појаве дечијих болести требало би посебно говорити: с једне стране деца сама по себи немају греха и чак не иду на исповест до зреле доби, а с друге стране, за грехе родитеља плаћа се до трећег колена. Значи ли то да један човек бива кажњен за

12

Страсши и њихова иројава кроз соматске и нервно-исихичке болесши

преступе другог човека? Ни у ком случају. Деца не страдају због тога, него зато што су њихови родитељи своју душу и тело озледили грехом и што се то озлеђено стање родитеља одразило на формирање и развој деце.

Као илустрација тога може да послужи оно што се дешава с децом алкохоличара - и поред свег настојања лекара она постају инвалиди баш зато што се родитељи не придржавају савета лекара. У Светом Писму говори се о одмазди над потомцима, али не у смислу претње, него као упозорење и с надом да ће подсећање на дечије болести барем зауставити пораст родитељске греховности.

Осим рађања већ болесне деце, родитељи обавезно предају потомству црте својих карактера, како позитивне тако и негативне; ове последње, у зави- сности од степена њиховог пораста, могу касније довести до обољења.

Но догађа се да болест настаје не због пораста греха код детета које се развија, него као резултат непосредног емотивно-моралног утицаја родитељских грехова, утицаја који се остварује мимо воље родитеља и неовисно од ње почиње да се показује код детета још у периоду развоја у мајчиној утроби. Све сталне душевне особине родитеља и њихова повремена расположења утичу на формирање детета, остављајући траг у његовој души; а на тај начин делују особине не само родитеља, него и сваког блиског човека.

Али шта је то “расположење"? Само расположеност према одређеној особини. То се дешава приближно исто као код подешавања музичког инструмента или пријемника на одређену таласну дужину. Човек се, слично као музичка виљушка, одазива, показује

13


емотивну заинтересованост за ону особину према којој

је расположен и тражи повода за њено активирање, како

у спољашњим околностима тако и унутар своје душе.

Човек је обично расположен према ономе што му је

из неких разлога пријатно, што му је “по вољи". Више

или мање стабилна расположења формирају карактер,

који се, на крају крајева, такође показује зависним од

онога што је “по вољи" - од човекове природе.

Могло би се помислити: шта да се ради с распо-

ложењима или с карактером? Али сеако даје распо-

ложење увек у човековој власти, у његовој слободној вољи:

свако може да се наштимује на гневљивост, препирку,

хвалисавост, али исто тако и на послушност, храброст,

скромност. Свети Оци управо говоре о томе да човек

својим понашањем или чак мислима стиче навике или

за добро или за зло. Сваки одрастао човек слободан је

да се одушевљава туђим и њему несвојственим

расположењима, а може им се и супротставити. Дете је

незаштићено не само пред расположењима, особинама

и понашањем својих сродника или страних лица него и

пред том безличном гадошћу која га запљускује с

телевизијских екрана и оставља траг на његовој души.

У свим случајевима човек који страда тражи

избављење од страдања. Узрок болести и страдања

најлакше је открити ако се зна човеково принципи-

јелно устројство, а начин лечења - ако се зна шта у

човековом окружењу потпомаже, а шта спречава

оздрављење.

Томе нас учи Православна Црква и за православца је

природно да се у потрази за одговорима на своја

14


питања и у тражењу помоћи обрати управо њеном многовековном искуству.

***

Човек се састоји од душе и тела. Ради свога функ- ционисања душа располаже жељном, мисленом и надражајном силом, а тело, које је души потчињено, физичком снагом и органима чула. Човеково је назначење до прародитељског греха - радост и срећа, а после ваплоћења Исуса Христа - служење Богу кроз испуњавање Његових заповести. Након одласка из земног живота, а у зависности од његових плодова, човека очекује или Царство небеско, припремљено праведницима пре стварања света, или место вечних мука, припремљено сотони и анђелима који су с њим пали. Плодови живота мере се како по делима тако, у много већој мери, и по расположењу човековог срца. Ово последње посебно је битно истаћи, јер се у наше време веома често може видети спољашње чињење добрих дела уз потпуно одсуство неопходног унутарњег расположења. Примера ради, оно што је уобичајено да се сматра доброчинством може се чинити и из сујете, и из користољубља (ради избегавања пореза), а несупротстављање злу, “ свепраштање", може у својој основи имати обичан кукавичлук, а не смирење.

Свака душевна особина, позитивна или негативна (она која негира одговарајућу врлину), отелотворава се, стиче телесност у човековом понашању. Свети Оци веле да оно што је у душу урезано тражи своје отелотворење у спољашњем. Страшно је чак и претпоставити у какве ће се душевне особине и стереотипе понашања отелотворити оно што нуде

15

Николај Д. Гурјее

савремени телевизијски и видео програми, а што је

урезивано у младалачке пријемчиве душе. Још у

старини су говорили да је учење (било чега) у мла-

дости - резбарење на камену, а учење (или учење

изнова) у старости - цртеж на песку.

Но, како било да било, испада да се сви утицаји

могу окарактерисати с најразличитијих тачака

гледишта, које се често узајамно искључују. Једин-

ствена оцена, коју сусрећемо мимо свих других, јесте

морална оцена разматраног поступка. Сваким својим

поступком, ма какав он био, човек (свесно или

несвесно) служи једној или другој, позитивној или

негативној моралној особини, која делује жељном

силом душе. Било да је то жеља (усмереност жељне

душевне силе ка спољашњем), самовоља (усмереност

те исте силе ка ономе што се човеку чини исправним, а

не ка ономе што нас обично спонтано привлачи) или

потреба (што претпоставља постојање онога што пружа

оно што је потребно при проналажењу жељне силе

унутар срца) - у сваком случају присутна је одређена

улога морала, моралних особина, које се, без устезања,

и могу сматрати мотивом ма ког понашања. Истина, и

борба и сумње оцењују се у реалном животу, а не у

лабораторијским условима. Човек скоро увек поку-

шава да међу различитим варијантама понашања

изабере субјективно најповољнију и притом увек и

безусловно има слободу избора. Али избор није

једноставан: ту је и међусобна борба грехова за

првенство, што људи схватају као борбу с гресима, ту

је и супротстављање грехова и врлина, ту је од значаја

и израженост како грехова тако и врлина, и још много

тога.

16

Силрасши и њихова иројава кроз сомашске и нервн

Греси нису “ подједнако снажни”. Пораст њихове власти над човеком (чиме се и одређује њихова снага) најкраће и веома исцрпно приказано је код преподобног Филотеја Синајског. Он каже: “Испрва бива предлог

(прилепљивање, догађај при којем бачени предмет удара у

оно на што је бачен); потом слагање (спајање: пажња

окована предметом тако да постоје само душа и предмет

који се за њу прилепио и освојио је); затим пристанак

(предмет који се прилепио и освојио пажњу побудио је

жељу и душа је пристала на то - сложила се); иза тога

следи поробљавање (предмет је заробио душу, која г а ј е

пожелела, и као везану робињу води је ка делу); на крају

страст, (болест душе), честим понављањем

(удовољавањем једној те истој жељи) и навиком (осећање

задовољства због својих дела), постаје карактерна црта.

Врлине расту по другим законитостима, будући да је за

њихово узра стање потребан труд и милост Божија.”

Немотивисани моралношћу, “непромишљени” поступци једноставно не постоје. Па чак и када се стекне утисак да ипак постоје, он је погрешан. Например, младић шета парком с девојком или с пријатељем, прилази им непознат човек и замоли их да припали цигарету, а као одговор добија ударац по носу. Прва реакција је: “Опростите, нисам мислио!!!” Наравно да је мислио! И те како је размишљао, и то не само једанпут, о томе како да заштитити пријатеље или пријатељицу од хулигана који ће затражити да припале цигарету. И тако је давно размотрена мисао у трен ока пролетела утабаном стазом и довела до у мислима траженог резултата. У овом случају је битно то што је ова мисао ипак била надахнута морално-духовним осо- бинама.

17


Често ниске побуде покушавају да се покажу споља,

измичући контроли свести. То им полази за руком, али

је несумњиво да се свест с њима слаже некако летимично и кришом, но тобоже не обраћајући пажњу

на то, све сваљује на “терен подсвести”.

У сваком случају, као мотиви наших поступака појављују се управо наше моралне особине, но мотив ће свакако лакше завладати ако је особина на нивоу страсти, а не на нивоу слагања.

Додатни проблем при решавању одређеног питања је порекло особина: да ли оне, стечене још у периоду развоја у мајчиној утроби, улазе у срж личности, у оно фамозно “Ја”, или их је личност стекла током живота. Ове последње лакше се коригују, док се прве, будући да се налазе у основи карактера, веома тешко препознају, поготово при данас распрострањеној материјалистичкој оријентацији чак и “духовних лица".

Претпоставимо да је човек сагрешио. Чиме? Душом или телом? У првом реду, разуме се, душом, а потом су се греховна расположења душе и телесно пројавила. Телесне болести још увек нема, јер је тело инертно и има у резерви огромну издржљивост (отпорност према повређујућим факторима), но психопатологија већ постоји, иако је болесник у почетку не осећа нити је родбина примећује.

Да ли је пријатан осећај бола и да ли је добро осећати га? Очито да није. Но бол је неопходан, јер сигнализира повређеност тела и опасност.

Да ли је добро осећати страх (немир и ужас)? Не, али немир нас обавештава о присуству душевне опасности, о фактору који озлеђује душу и који сам по себи још није толики да га је могуће видети голим

18

Сшрасши и њихова пројава кроз сомахпске и нервно-исихичке болести

оком. То је упозорење да у души није све уреду. То исто значење имају и остале неизбежне емо-

тивне последице греха: напетост, стид, итд. У прин- ципу, тим стањима могли би да се баве психијатри, а и баве се: прописују разноразне лекове и тиме, заташкавши прве манифестације болести, пружају јој могућност да пређе претклинички период развоја и да букне. Наравно да би много боље било када би се тиме бавили свештеници, користећи се знањима која су нам оставили свети Оци. А они су, у оним случајевима када нису знали како треба поступити и која је мисао (помисао) правилна, саветовали да обратимо пажњу управо на своје емотивно стање док упућујемо пажњу на једну мисао, па на другу, и да сматрамо грешном ону мисао која је била пропраћена немиром, недоумицама, узбуђеношћу, ма како нам се та мисао чинила добром. “Не слушај ђаволе (то јест не прихватај

њихову мисао), чак ни када ти говоре о посту и молитви" - саветовали су свети Оци, сведочећи да у духовној борби демонске мисли, зарад човековог погубљења, могу бити прикривене корисним циљевима и мотивима.

Веома је тешко пронаћи заједнички језик са психијатрима при расправи о духовним питањима. Узмимо например хистерију: у свим уџбеницима и научним радовима као црвена нит провлачи се опис “ театралности", смишљеног понашања хистерика, захтева за оценом публике; другим речима - чињења ових или оних ствари ради показивања. Но управо те манифестације сасвим јасно сведоче о ономе што свети Оци зову сујетом која јесте тежак грех! Но психијатри то неће да виде (или не могу?). Па чак и архимандрит Кипријан у свом

19


раду “Пастирска психијатрија" сматра да може да каже како “аскетику у суштини и не интересују: фикс-идеје,

фобије, неурастенија, хистерија, итд". А све што је набројао - или су директне манифестације греха, или његове последице. Шта тек рећи за шизофренију, чије лечење психијатри сматрају својим прерогативом, иако уопште немају појма о њеној етиологији, а о патогенези тек понешто знају. И етиологија и патогенеза могу се разумети само кроз познавање духовних закона, а образовање које лекари стичу искључиво је материјалистичко.

Осим тога, у психијатрији се, благо речено, не подстиче психологизирање, под којим се подразу- мевају покушаји да се логички заснују и објасне мисли, искази и поступци болесника. Такав приступ чини психијатрију чисто описном науком, науком која се бави само симптоматиком и манифестацијама болести, али не и узроцима. А већ и то довољно говори да нема никаквог основа да се надамо да ће та наука разумети природу душевних болести.

Општепознато је да је за шизофреника његов унутарњи свет драгоценост толико велика да спо- љашњост има много мање значење: не доводи се уну-

тарње у сагласност с објективном реалношћу, него се

окружење интерпретира онако како то одговара уну-

тарњем свету. Представе и мисли онога који болује од шизофреније за њега су у ствари значајније од реалности. Но то је уистину само пуко маштање преко којега, по речима светих Отаца, као преко мостића, продире у душу мноштво ђавола!

Аутизам, тако типичан за понашање шизоидног и шизофреничара, у ствари је самодовољност, доведена до својих логичких граница, коју неке школе психоанализе тако марљиво рекламирају.

20

Сшрасши и пихова иројава кроз сомашске и нервно-исихичке болесши

Неуобичајен начин размишљања шизофреничара, њихово афектирање, које прелази у извештаченост и за које му гледаоци уопште нису потребни, ипак директно и сасвим јасно указују на то да шизофреничари сматрају себе необичним људима, људима које и ход, и мимика и гестикулација треба да чине другачијима од осталих макар у сопственим очима (у основи - самовоља).

Самоувереност се различито манифестује, и ма како то необично звучало, управо је она узрок бесмислених ситуација. Притом се чини нормалним да уколико се човек, у позитивном смислу, јако разликује од окружења, онда треба да га јавно прате дивљење и аплаузи, или пак прикривено праћење и прогањање, који поништавају плодове успеха (измаштаног).

А самоувереност природно повлачи за собом самовољу, као и низ саставних чинилаца шизофреног карактера: маштање, самовоља, самоувереност. Уклоните било коју од наведених моралних особина и од болести ће остати само лош карактер.

Понекад се може чути да се психичке болести допуштају тобоже “ради користи душе”. Сматрам да о корисности душевних болести за човека након свега реченога може говорити само онај ко нема ни најмању представу о суштини болести. А ако узмемо у обзир катастрофалан утицај болесника на микросоцијум: породицу, посао, онда се једноставно нема о чему разговарати.

Код неуротика се у карактеру увек испољава над- меност, делимична или тотална, а полиморфност (разноликост) симптоматике објашњава се, као и код хистерије, тачком предлога, израженошћу греха и његовом повезаношћу с осталим особинама.

21


0 епилепсији нећу говорити, будући да се њени узроци налазе у такозваном “епилептичком карак- теру” који је толико типичан да се дијагноза епилеп- сије може тачно поставити и при аконвулзивном току болести, дакле и кад нема грчева.

Остале психичке болести веома су једноставне уколико на њих гледамо кроз призму светоотачког учења о гресима. Ти болесници најчешће се муче због немогућности да греше колико им душа жели, а не због чињенице постојања греха или последица које он изазива.

Да ли је данашњи традиционални психијатар у стању да све ово схвати? Сумњам.

Постоји још један, веома објективан, разлог због којег бих желео да видим да се душевно болесним људима бави управо свештеник, разлог који би сваки лекар требало да има на уму. 0 томе је говорио митрополит Виталиј (Устинов). Свети Оци нас неу- морно упозоравају: ако се пастир (у нашем случају -

лекар) с љубављу односи према пацијенту, онда ће он, по

законима љубави, поделити с њим тешкоћу подношења

невоља и болести; а ако се, пак односи с осудом - онда ће

Господ попустити да злосрећни пастир (лекар) западне у

те исте грехе, како се не би преузносио. Поред тога, ако се човек препун мана дрзне да разоткрива ма чије грехе, онда ће демони који изазивају те грехе на њега напасти дупло јаче. За свештеника у некој мери, у зависности од његовог личног односа, као заштита од те опасности служи његов свештенички чин.

Болести се могу лечити или људским, или Божјим или демонским силама. Прибегавати демонским силама - недопустиво је, а људским - понекад је претешко. Преостаје Божје заступништво кроз обраћање

22


Светим Тајнама. Ето, то је то што се може рећи о душевним болестима код којих се догађа свесно или несвесно робовање греху.

Соматске болести по свом развитку (патогенези) битно се разликују од болести које имају искључиво душевну природу и које изазивају реалне патње, а појављују се као последица греха. Подношење тих патњи без роптања може се посматрати као плата за грех у времену, што уклања потребу за одмаздом за то исто у вечности. С обзиром на то, неопходно је разоткривање греха (грехова) који је изазвао (изазвали) болест. И покајање и грех, и то нарочито грех, треба да буду дефинисани довољно прецизно јер, ма колико се кајао због свог кукавичлука, опасност се тиме неће смањити, будући да на исповести бива опроштен само исповеђени грех.

***

Вратимо се соматским (телесним) болестима. Свима су позната стања која се појављују у опа-

сним, радосним или за човека заиста веома битним ситуацијама.

Осећање задовољства које претходи сусрету, очи- гледност предстојећег напада, ишчекивање испита

- све то повлачи за собом убрзање дисања и срчаног ритма. Но убрзање дисајних покрета и учесталост срчане контракције - то је најмање диференцирана појава активирања организма. У сва три споменута случаја стања могу бити једнака, али њима се не ограничава спремност организма за функционисање. Та спремност се одражава на промену биохемије практично целог организма и она је веома специ- фична у сваком засебном случају. Но у исто време те промене нису само сличне, него су практично

23


исте код различитих људи уколико су изазване истим узроком. Специфичне промене у човековом организму изазива не само реална ситуација, него и мисаоне представе о њој, које увек бивају условно пријатне: удаљавање од опасности, ликовање над непријатељем, извршавање значајних ствари... На сваку представу тело своја специфична помоћна средства послушно доводи у стање приправности, реагује истоветно и с, по квалитету, подједнаким резултатом.

Могуће је да нам се све ово учини донекле нео- бичним. Но ипак никога не изненађују иста мимика и покрети код људи који су различити, али се налазе у истом емотивном стању. Притом су видљива мимика и покрети толико специфични за једну или другу особину да њихово видљиво присуство лако омогућава разликовање емотивних стања и карактерних црта које се очима не виде. Тако се, например, стидљивост често манифестује тако што човек, при ходу, стопала поставља тако да им врх буде окренут ка унутра, а онај ко је склон самољубљу сувише их избацује ка споља; концентрисаност, напрегнутост мисли прате вертикалне боре по средини чела, док хоризонталне боре на челу сведоче о емотивној напрегнутости. Руке прекрштене на грудима (“наполеоновска поза”) уобичајене су за самоуверене и уображене људе; у страну нагнута глава, при здравом очном виду, може сведочити о самосажаљењу, а истурање напред карличног појаса - о насртљивости, и тако даље. Подоста је таквих спољашњих знакова унутрашњег стања.

Слично је и с болестима: с једне стране - болести бивају изазване гресима, а с друге - саме болести сведоче о греху који их је изазвао.

24

Страсши и њихова иројава кроз сомашске и нервно-исихичке болесши

Наравно, немогуће је у оквире невелике брошуре сместити сву разноликост деловања греха на тело, али неопходно је указати на неке облике патогене повезаности тела и греха:

1. Грешка при којој се започето испуњавање неке функције нагло прекида пре њеног завршетка (тркач стартује на 100 метара и након 10 метара удара у невидљиви стаклени зид).

2. Сузбијање насталих греховних покрета про- теста енергичним настојањем на ма којој етапи, у ма ком њиховом делу уз очување сагласности на сагрешење.

3. Поремећај функција због претеране исцрпље- ности изазване вршењем емотивно забрањених функција; обично има спастички карактер.

4. Функционална исцрпљеност једног функцио- налног система због сталне преоптерећености.

5. Хипертрофија органа због оптерећености која надмашује физиолошке могућности организма.

6. Општа исцрпљеност због сталне и дуготрајне функционалне пренапрегнутости.

У соматизацији болести присутан је општи прин- цип према којем се заинтересованима показују (испољавају) они системи (структуре, конструкције, правило) чији су задаци у унутрашњости организма по свом карактеру слични с непотпуним (или незавршеним) радњама у спољашњој средини; они који се активизирају истим преовлађујућим особинама. У соматизацији се остварује оно опште расположење душе, (расположење за било коју особину), које је неопходно за извршавање неког поступка. Овде се догађа, ако се могуће тако изразити, не душевно, него телесно расположење. Могуће се разбеснети, изазвавши у себи расположење за стање

25


беса или вређања, и слично, и уколико се то не испо-

љи према ван, онда ће се соматизирати.

И тако се догађа да грех бије душу са свих страна, а збуњена и онемоћала душа вољно или невољно

приморава и тело да се мучи. Покидати тај зачарани

круг, који су ђаволи саткали, било би лако када се томе

не би противили сами болесници, када они у огромној

већини случајева не би постајали противници лекару и

савезници ђаволима. Став тих болесника најбоље формулишу алкохоличари:

- Ти, докторе, учини да ме глава не боли и да ми

јетра не пропада, а да могу пити колико ми душа жели.

И бићеш ми најбољи друг и пријатељ!

И, ето, болесника који се тако опире морате вући...

Повучеш ли јако - конопац ће се покидати, а ако га слабо вучеш - неће бити помака. Догађа се да мораш

балансирати не само између неба и земље, него и

између раја и пакла.

Наравно, задатак психотерапеута је много лакши:

ако успе да умањи последице греха или да чисто

спољашњим средствима учини безопасним оно што је почело да се распада, то је већ успех.

Али за болесника би много боље било кад би се

њиме бавио свештеник, као онај који влада духовним

знањем. Наравно, никаквим благословом или наредбом

не може се човек учинити духовним, као што ни сви

лекари, ни изблиза, немају довољно знања и искуства за свој рад. Но чисто практично - болеснику је

свештеник кориснији од лекара. Зашто?

1. Психотерапеут се у свом раду користи појмо-

вима који су с једне стране ограничени материја-

листичким приступом (материја је примарна), а

26

Страсши и њихова иројава кроз сомашске и первио-исихичке болесши

с друге стране - проценама ума који је повређен

грехом.

2. Болесник наступа као жртва безобличне болести, чији узроци нису увек јасни и чије лечење зависи од

искуства лекара, а при духовноморалној процени

болести узроци су као прво - познати, а као друго -

зависе од човекове слободне воље.

3. Уздање у лекове замењује се надом на милост

Божију. Уосталом, нико не пориче да су лекови корисни. Они су исто што и штаке за онога који се учи

ходати, штаке које помажу, али саме по себи ходању не

уче.

4. Уопштено распредање психотерапеута и дуге

психоаналитичке сеансе замењују се исповешћу

конкретних грехова и покајањем. 5. Самостални и самоуверени покушаји да се

сопственом памећу надиграју ђаволи на њиховој

(умној) територији, замењују се надом на помоћ и

заступништво Божије.

Није целисходно административно утврђивати обим

пастирске или лекарске помоћи болеснику, с обзиром да она може да задире у све сфере болесниковог

живота и рада. Јер ту је указивање на присуство

болести у њеном претклиничком периоду, указивање

на прећуткивање греха за време исповести, греха који

доводе до обољења, ту је и поука о томе да се не треба

стидети греха, него заједничарења с њим и жеље да га оправдавамо, а ту је и много шта друго што не зависи

толико од медицинске образованости пастира и лекара,

колико од њихове пажње према болеснима и од њихове

духовности. А духовност се рукоположењем не

задобија нити се дипломом вреднује.

27


Лекар је дужан да помаже. Но помоћ - то је са-

радња с оним ко ради сам, ко макар нешто чини. Помоћ

не ограничава човекову слободу и вољу. Уосталом, ко сам то па ја па да приморавам човека да чини оно што

он не жели? И ко уопште има снаге за то?

Резултат примене методе коју предлаже пастир или

лекар јесте то што болесник добија могућност да

поврати изгубљено душевно и телесно здравље или да

пронађе снаге за доброћудно подношење болести. Желим да скренем пажњу на то да, када је реч о

могућности враћања душевног здравља, онда се има у

виду враћање управо онога што је човек већ имао и

што му је насиљем, преваром или ласкањем украдено,

онога чиме се чува или задобија здравље душе - а то су

врлине, позитивне, моралне особине. Ако се пође од тога да је свако зло негација оприсутњеног добра, онда

то значи да је сваки човек који је сагрешио од искони

имао потенцијал врлина којих се лишио и без чијег се

постојања просто не би могао формирати ниједан грех.

На тај начин испада да је тврдичлук - негација

дарежљивости, блудничење - негација целомудрености, таштина - негација скромности. Но иако се врлине

негирају грехом, оне ипак не бивају уништене него

искривљене тако да грех дејствује живећи као паразит

на снази врлина, дајући им притом противприродан

смер.

Гледајући чак и озлоглашеног злочинца можемо се, без имало ироније, дивити врлинама којима га је

Саздатељ од искони обдарио; видећи душевну

унакаженост, можемо само претпоставити како је

28

Сшрасши и њихова иројава кроз сомашске и нервно-психичке болести

предивном била саздана дотична душа и како су јој

много тога одузели.

По речима светих Отаца, пребивати у греховном “противприродном” стању или му се успротивити

- чин је човековог слободног избора, избора који се не

састоји само у таксативном набрајању грехова током

исповести, него у промени односа према грешним

мислима, жељама и поступцима. Свети Оци уче да је то

доступан пут, пут који је тежак онолико колико човек има снаге за њега, пут задобијања првоздане лепоте и

здравља душе. Човек све до самог краја свог земног

живота има могућност да крене тим путем.

29

О ГРЕХУ

Поред све разноликости грехова, без обзира на то шта нам предлажу у животу и без обзира на њихову позицију на стаблу греха, за њихово чињење неоп- ходно је постојање 1реховности. А греховност - то је усмереност пажње и жеље према спољашњем, што се појавило с првородним грехом наших прародитеља и што је постало уобичајено. Што је човекова душа при стварању обдарена већом жељном и мисленом силом, то ће и човекова греховност бити већа, а тим пре и вероватноћа да почини конкретан грех. Међусобни однос опште греховности и конкретног греха може се упоредити с односом притиска течности у цеви и њеним продирањима на слабим местима - при високом притиску је већа вероватноћа за продирање воде, а уколико нема притиска оно је апсолутно немогуће. Схватање овог примера нашло је одраза у изреци: “Где је најтање, ту и пуца”. “Поправка цеви" на конкретном месту не уклања могућност хаварије све док постоји притисак. Исто тако човек чија се греховност манифе- стовала кроз угађање стомаку може “поправити” цев и ограничити узимање хране, али ће греховност тада “пробити цев” раздражљивошћу, лакомошћу, док ће онда “поправка” тих места пробити ту исту цев сујетом, самољубљем, и томе слично. И то ће трајати све док је греховност присутна.

Подразумева се да и човек за којег су од првора- зредног значаја моралне вредности такође обраћа пажњу на спољашње, али само као на средство којим ће да извршава заповести. Он не стреми ка спољашњем са жудњом и негодовањем, него окружење прихвата с трпљењем. За све остале спољашњост

30

Страсши и њихова иројава кроз сомашске и нервно-психичке болесши

или неки њен део, јесте оригиналан и крајњи циљ. С обзиром да ти људи док делају не узимају у обзир моралне вредности својих поступака, разумљиво је да се њихови поступци показују аморалнима (у правом смислу те речи, то јест зло-, а не доброћуднима).

Сваки човек састоји се од душе и тела које душа користи за постизање жељеног или корисног. Разу- мљиво је да разлика у природи душе и тела повлачи за собом различитост онога што је неопходно за њихово постојање, здравље и живот. Сасвим је природно да материјално тело стреми ка материјалном свету, који је неопходан само ради одржавања његовог постојања, као што је исто тако природно да душа стреми ка духовним вредностима, које су неопходне ради очувања њеног живота, исто онако као што су храна и пиће неопходни ради очувања телесног живота. По телесном устројству човек је веома сличан бесловесним створењима, док се по духовном устројству снажно разликује од њих не толико присуством интелекта колико способношћу да разликује добро и зло. Зато се с правом може рећи да човек чији се круг интересовања своди на испуњавање физиолошких потреба живи животињским животом, као животиња, као стока. Међу физиолошким потребама нису само потреба за храном, пићем и репродукцијом, него и потреба да види, да чује, да помирише, да опипа и да осети своје сопствено тело. Али телесна осећања нису у стању да нахране душу, о чему сведочи и само стремљење ка њима, јер сит човек не тражи храну. Зато жеља да се уз помоћ уметности та осећања учине тананијима и разноликијима не сведочи о присуству духовних интересовања и о богатом душевном животу, него о жељи да се животне

31


потребе учине префињенијим, да се естетизују. Управо задовољавању животних, а не душевних потреба и служе данашњи телевизор, биоскоп, позориште, сликарство и књижевност. Задовољавање потреба и наслађивање тим задовољавањем није својствено само човеку, него и било којој животињи. За човека је својствено да у спољашњем свету стреми ка ономе што му се, његовом пажњом и жељом, утискује у душу преко органа чула и за њега је увек својствено да у животу отеловљује своје унутарње расположење.

На тај начин се може рећи да је сваки грех оте- лотворење греховности, отелотворење усмерености човекових жеља и пажње ка спољашњем. Будући да је усмерен ка спољашњем и у спољашње, сваки грех сам по себи представља један од облика човековог самопотврђивања у свету, који га окружује, и начин проширивања граница свога утицаја и својих могућ- ности. На граници између сфере човековог утицаја и осталог света обично се појављују конфликти, искрсавају непријатне ситуације, које су ван човекове контроле. Проширење сфере утицаја омогућава укључивање у њу конфликтних зона и решавање насталих конфликата. Но при проширењу сфере личног утицаја повећава се дужина њених граница, па неизбежно расте број конфликата. Уколико се такво “проширење" искористи за добијање пријатних осећања, утолико штетност греха не бива одмах видљива. Свети Оци веле да сваки грех или ласка души, или мази тело и да је сваки грех сладак и пријатан, а његови плодови горки, одвратни и неподношљиви. При сваком поступку човек или се руководи моралним расуђивањем и тражи, душевне користи, или, условно говорећи, пренебрегава

32

Страсти и њихова иројава кроз сомашске и нервно-исихичке болести

моралност. Условно - само зато што се његово понашање у сваком случају одређује моралним осо- бинама, али у њиховом негирајућем облику (лаж, лакомост, разметљивост, итд). Притом он, како у једном тако и у другом случају, стиче навике при одређеним поступцима и они за њега постају уоби- чајени.

При аморалном понашању долази до пораста греха. Тај пораст пролази три основна ступња. За први ступањ карактеристична је сразмерност човековог понашања и узрока којим је оно изазвано (много су вређали - много сам се увредио, мало су вређали - мало сам се увредио). На другом степену сразмерност нестаје (много су вређали - много сам се увредио, мало су вређали - свеједно сам се много увредио). На трећем степену, када грех израсте до нивоа страсти и покори себи човека, онај који вређа више није потребан - човек сам упорно тражи и налази због чега ће се увредити, чиме ће се похвалити, на чему ће искалити бес, којим поводом ће се напити, итд. Будући да је у човекову природу утемељена особина да се приклања добру, многи људи, који су склони неком греху, покушавају да докажу да у греху нема ничег рђавог, јер уколико признају да је рђав, они више не могу да му лако- мислено робују. Други људи једноставно запажају код себе присуство греха, али не желе да га виде нити да му се супротставе. Као по правилу, то се односи на оне грехе који су за човека постали толико уобичајени да их он више и не примећује. Зато су човеково порицање постојања ма ког греха код њега свети Оци сматрали као неспорно сведочанство присуства и изражености, код њега, управо греха који тај човек негира. Оправдавајући своје грехе, људи се често

33:


позивају на њихову природност и, следствено томе, законитост у постојању греха. Инсистирање на таквој тврдњи постаје очито чак при најповршнијем посматрању оног догађаја који огреховљује човекову душу и човека у целини. Например, увредљивост прати емотивно стање за које је карактеристична овисност, напетост, збуњеност, сумњичавост, стид и страх. Но исти тај емотивни фон повезан је и с кукавичлуком и с разметљивошћу, и с лакомошћу и са сваким другим грехом. То емотивно стање јавља се само код оних људи код којих природна душевна осетљивост није отупљена грехом, код којих је душа сачувала способ- ност да осећа, дакле, још увек је сачувала живот, јер све што је живо осећа, а оно што је мртво губи ту способност. Скицирано емотивно стање може се означити једном речју - нелагодност. Изражена нелагодност може се означити речју “бол", дуготрајни бол - речју “болест”, а завршетак болести - речју смрт, уколико не дође до оздрављења. Па иако се овде говори о греху, сматрам благовременим и умесним да истакнем да је удаљавање од смрти - болести - боли - нелагодности - греха могуће само кроз приближавање врлинама које оживотворавају. Свака од њих доноси осећање радости, среће, спокојства, поуздања, ведрине, мира, правичности, свака од њих има свој почетак у љубави и у ствари је облик самоограничавања (служења). ’ Душевно стање одражава се на виталност тела онолико колико је тело потчињено души и утиче на процесе који се у телу догађају, а у случају нарушавања телесне активности, пре или касније, доводи до телесних обољења. До таквих оштећења (обољења) најчешће доводе они греси чијим захтевима

34

Страсти и њихова иројава кроз сомашске и нервно-исихичке болесши

човек не удовољава или које не испољава тако често и у том обиму колико би желео.

Оно што је природно за ма које живо биће, не може му шкодити: рибама не шкоди то што се налази у води, кактусима не шкоди недостатак изобилне влаге, а трсци - то што се стално налази у мочвари. Стога, кад би грех био нормалан за човека, не би му доносио ни болести, ни непријатности. Човеку који је навикао да удовољава гресима лакше се уверити у погубност греха кад посматра друге људе, а не себе самога, па макар то било и уз веће потешкоће но што би било посматрање себе самога. Свима је познато какве муке трпи алкохоличар зато што није удовољио жељи да се напије, а не зато што је трезан. Но сличне муке доносе човеку и незадовољена похота, стомакоугађање, хвалисавост, самољубље, лакомост и томе слично. Овисност острашћеног човека од могућности да удовољава доминантној страсти највероватније учествује у стварању адских мука, будући да душа која је лишена тела, а која је у земном животу била поробљена грехом, трпи муке због страсти којима више не може директно да угађа или да то бар нечим компензује. Те муке се, очито, ни у овом ни у загробном животу не могу објаснити мукама због стида или савести, будући да су и осећање стида и осећање гриже савести позитивне особине те по својој природи не могу човеку задавати муке исто као што човека не могу мучити доброта, уљудност, трпљење и остале врлине. Такође не треба мислити да су ствари и појаве које окружују човека узрок настанка и раста греха, јер практично ништа што окружује човека није рђаво само по себи. Свети Оци веле да чак ни у стварима које се по општеприхваћеном мишљењу сматрају

35


узроком греха нема ништа рђаво - ни у вину, ни у женама, ни у новцу нема ништа рђаво, него је рђава њихова злоупотреба. Притом, само по себи се разуме да правилна употреба нити је грех, нити је за осуду. Истовремено, све што се традиционално сматра добрим, то јест дела или ствари, постаје рђаво ако се врши или употребљава незаконито, неумесно, неправовремено или прекомерно. Свети Оци отворено говоре да је свако добро, уколико је неприкладно, неблаговремено или прекомерно - од сатане. Сваки грех се појављује као негативна особина. Ваљаност и заснованост такве тврдње условљена је тиме што грех не постоји сам по себи, без обзИра на његову видљиву распрострањеност. Он постоји само као негирање неке врлине, као негација позитивне особине. И доиста, човек може нешто слагати само ако му је позната истина и ако негира истинитост. Исто тако се шкртост јавља као негирање милосрђа, уколико човек има физичку могућност да буде милостив. Но сиромах који је спреман да помогне али ускраћује милостињу зато што нема оно што од њега траже, не може бити окривљен за шкртост. Из те природе греха проистиче, на први поглед, чудан закључак: што је више грехова у човеку и што су у већем степену изражени, тим више је човекова душа при стварању била обдарена врлинама које човек који греши одбацују и негира. Као што природна разборитост подстиче неразборитог човека на покајање због греха, тако се и противприродна неразборитост испољава тако што човек ратује с грехом. Човек који је равнодушан према пићу неће улагати додатне напоре да би се уздржавао од њега; онај који није брбљив нема потребе да се уздржава од многоглагољивости; онај

36

Страсши и њихова аројава кроз соматске и нервно-психичке болести

ко је скроман ослобођен је потребе да се бори против жеље да скрене пажњу на себе. И, заправо, нико ко није склон греху нема потребе да му се супротставља, јер је бесмислено борити се с оним чега нема, с противником који је одсутан. Зато човекова потреба да се супротставља греху сведочи пре свега о његовој грешности, о томе да је рђав, што се може рећи за сваког човека. Стога је човек који тврди да се успешно бори с грехом, да не греши на делу, па зато сматра себе човеком моралним и врлинским, у великој заблуди. Свети Оци су говорили да је онај ко угађа стомаку свакако за осуду, али да је исто тако за осуду и онај који не угађа стомаку (из ма којих разлога) и жали што нема могућности за стомакоугађање.

Сваки човек обдарен је способношћу да осећа сразмеру између својих дела, заслуга! и вредности, с једне стране, и награде за њих, с друге стране. Ту сразмеру не нарушава практично ниједан човек, зато што њено нарушавање повлачи за собом душевну нелагодност, за човека мучну (или тешку). Зато човек у спољашњем свету увек претендује само на оно на шта сматра да има право да претендује. Илузију о таквом праву даје му гордост. Гордост - то је први грех, грех који је починио Деница када је, иако створење, одлучио да се сналази без Творца, сматрајући себе самосталним извором онога што је за њега добро. Тај грех повукао је за собом настанак мноштва других грехова којима је сатана научио и којима је саблазнио значајан део анђела и наше прародитеље. Ти греси су се умножавали и разгранавали. Управо због тога свети Оци гордост сматрају стаблом дрвета (греха) из којега ничу сви остали познати нам греси. При посматрању дрвета

37


греха постаје разумљиво зашто један те исти кон- кретан сасвим беспотребан поступак може бити проузрокован различитим негативним особинама (гресима). Сви греси саблажњавају људе пролазном пријатношћу и, обраћајући пажњу управо на прола- зно, не дозвољавају да се увиде последице греха у вечности. У том смислу најподмуклијима се могу сматрати греси као што су трпељивост, уздржаност и самооправдавање. Уздржаност не дозвољава човеку да види своје унутарње греховно расположење, будући да обраћа пажњу на одсуство грешних дела или на понашање (спољашње). Самооправдавање не дозвољава човеку да призна грешност у свом понашању и да покуша да га исправи (исповешћу и покајањем). Трпељивост, пак, не учи човека одвајању од греха и тим пре га не учи противљењу греху, него га учи пристанку на њега, прилагођавању самом греху и добијању материјалних богатстава од њега.

И, уопште узев, сви греси се налазе у непрестаном међусобном непријатељству, исто као и демони који им служе. Ти демони се слажу и сарађују само у једноме - у човековом погубљењу. И заиста, човек ће, налазећи се у гостима, или угађати стомаку, или ће се гордити својом уздржљивошћу; или ће красти из похлепе, или ће се уздржавати од крађе због страха (врлинске варијанте се не разматрају). Истовремено, ако човек добровољно почне да служи неком греху, тада ће остали демони престати да му досађују како га не би одвратили од тог служења и како не би ометали душевно погубљење тог човека. Уз то, што је ђаво (или страст) јачи, што је страст ближа ка гордости, то се мањи број грехова може осмелити да се с њом спори око своје власти над човеком.

Сшрасши и њихова иројава кроз сомашске и нервно-исихичке болести

Заправо свака власт греха над човеком појављује се само у случају када човек испуњава наговарања греха и његове захтеве. Ту власт грех може да сачува само у случају ако човек својим делима или речима потврђује своју сагласност с грехом и своју потчињеност том греху. То се може потврђивати безазленим речима: “Да ја сам грамзив, плашљив, итд.” Притом човек не примећује да се у тим речима садржи признање да га је грех поробио и да се с њим сјединио. Но речима: “Постојим ја и постоји грех који ме напада”, човек и раздваја грех од себе и супротставља му се и, подразумева се, изражава свој однос према њему. Управо се односом према греху и сопственој грешности и формира човекова личност, његово понашање и његов принципијелни животни став. Ако човек има намеру да призна своју грешност и да се супротстави греху, онда ће се трудити да што више сазна о гресима, исто као што се сваки војник труди да што више сазна о свом противнику, да би тако утврдио какав му је противник, када се може очекивати његов напад, чиме све рас- полаже и како му се најбоље супротставити. Човек који жели одржати своју грешност, тежњу ка материјалном, негираће и Бога и духовни свет. Па чак и ако призна духовни свет, порицаће своју озлеђеност грехом, озлеђеност својих жеља и мисли и тврдиће да он “само жели добро”. Када, пак, призна своју грешност, тада ће почети да “стреми ка правичности”, “ ка праведним поступцима и делима”. Но дела и поступци се дешавају у спољашњем свету и на тај начин човек, под овим или оним изговором, доста поуздано образлаже и озакоњује своју грешност, своју тежњу ка спољашњем свету. Осим тога, неопходно је имати у виду да када човек има за циљ

39


“праведност", онда ће он сву своју пажњу усмерити управо на трагање за њом. Притом у општењу с људима који су покорни оцењује своје понашање, не примећујући притом да је управо починио грех “ самоправедности". Раније су такве људе називали “ самосветитељима". Многи људи не желе да схвате шта сваки грех понаособ представља сам по себи и како се он испољава, сматрајући притом довољним своју “духовну проницљивост", свој осећај, а заборављајући на озлеђеност грехом човека у целини и нарочито “духовне проницљивости”. Самим тим они себе лишавају могућности да препознају грех у себи и у онима који их окружују и да према њему правилно поступе. Тако ће, например, ретко ко видети нешто лоше у својој жељи да све учини срећнима. Људи неће ни приметити да је незадовољеност те жеље веома мучна и неће им ни на памет пасти да незадовољени грех мучи човека. Но зар је у човековој власти да све људе учини срећнима? Зар је човек извор добра? Наравно да није. Гордост је та која човека тера да себе сматра извором свакога добра. Сасвим је сигурно да за испољавање грехова нису потребни ни високи интелект нити неки други облици даровитости. Он се може испољавати и у свакодневним, и у трагичним и у комичним оквирима. Тако је било с бароном Минхаузеном, који је сам себе извлачио из мочваре вукући се за косу, па још заједно с коњем. То се догађа и с обичним људима који теже ка самопобољшавању или самоисправљању. Неспособност да се види сопствени грех лишава нас могућности да отклонимо штету коју нам је нанео. То је опасно за сваког човека, а највише невоља може донети онима који су се одважили да на себе узму свештеничке обавезе. Свештеницима

40

Страсти и њихова иројава кроз сомашске и нервно-психичке болесши

се најчешће обраћају људи који имају намеру да се супротставе греху, али који не располажу за то нео- пходним знањем и искуством. Шта таквим људима може саветовати свештеник који не види сопствене грехе и грешност, који се не супротставља гресима нити има искуство супротстављања? Баш ништа осим општих размишљања. Његови савети могу се упоредити са саветима које возачу почетнику даје човек који никада није сео за волан. Наравно да ће морати одговарати за погубљење душе, али ономе чија је душа погубљена његовим саветима од тога неће бити ни лакше ни боље.

Људи губе из вида да је човекова пажња векторска тако да онај ко у шуми тражи бобице неће приметити гљиве које управо ту расту, и да онај који тражи знакове своје праведности просто није способан да своје грехе уочи. А управо човекова способност да уочи грехе сведочи о његовом приближавању Богу, исто онако као што прљавштина на одећи, која се не примећује у тами, постаје уочљива онолико колико се приближава светлости. Однос према човековом виђењу греха веома је добро илустрован речима старца упућеним младом монаху који му је рекао да види анђеле: “Видети анђеле, ствар је сасвим обична, али видети сопствене грехе - е то је достојно дивљења".

Демони по својој природи негирају добро и не дају му удела у себи. Тим пре негирају добро у људима и на све могуће начине настоје да их наведу на исто такво порицање добра. На сличан начин понаша се грех у људима које је поробио: пијаница онима који га окружују намеће пијанство, среброљубац наводи на потрагу за профитом, ништавни гордељивац изјављује: “Човек - како то звучи гордо“.

41


Оне, пак, који се супротстављају таквим саблазнима грешник одбацује чак и нехотице, не прихватајући својом слободном вољом оно добро од којега човек кога он саблажњава не пристаје да се одрекне. Но и демони и њихове слуге, осим навођења на грех, имају још једну могућност да човекову душу осуде на вечну погибао. То су они случајеви када они не позивају на грех и када не чине никакве непријатности. Напротив, они ће на све могуће начине помагати човеку, тежећи само једном циљу - да им човек поверује и да се не одвоји од њих. Они веома добро памте оно што су људи заборавили: вера утврђује, нада упућује на оно у шта верујеш, а љубав сједињује с оним у шта се надаш. Зато и демони и грешници могу, да би им поверовали, цео живот говорити истину, притом ниједном не слагавши, и могу целога живота материјално “доброчинствовати” да би их волели. У том ће случају човекова душа, сјединивши се с њима у почетку вером, затим - љубављу, поделити њихову загробну судбину, чиме ће и бити погубљена.

Сопствене грехе човек може препознати на неко- лико начина:

1) присуство неког греха човек може приметити по нелагодном душевном стању, које несумњиво сведочи о присуству греха чак и ако га човек не види;

2) виђење греха који чинимо (нпр. пијанства, пушења, псовања);

3) указивање на грех од оних који нас окружују, што изазива емотивни протест уз покушај да се своје понашање оправда или објасни;

4) сагрешење других људи које изазива раздра- жљивост и склоност ка осуђивању;

Сшрасти и њихова пројава кроз соматске и нервно-исихичке болесши

5) “ свето место никад није празно" - зато сваки човек може код себе проверити присуство ове или оне врлине и њено одсуство проценити као сведочанство присуства њој супротног греха;

6) као директан показатељ конкретног греха и опште греховности може да послужи размимои- лажење међу човековим поступцима и мотивационим узроцима, с једне стране, и јеванђељским заповестима с друге стране.

Понашање према теби људи који те окружују може ти послужити као прилично једноставно руководно правило: сви они који ти ласкају, који те позивају да тражиш материјална богатства или ти их сами обећавају, сви који те на ма који начин величају или те позивају на самовеличање, сви који те позивају у потрагу за пријатним и лагодним животом, сви који обраћају пажњу на узвишеност човека или човечансгва - сви те они лажу и траже погибао твојој души.

Истина, открити у себи грех може само онај који у то улаже напоре и ко је спреман да се труди ради вечног, а не ради пролазног живота. И сам почетак виђења греха одвраћа човека од даљњег разоткривања и плаши га, чему на све могуће начине доприносе демони или грешници који им служе, а у нади да ће човек, уплашивши се, престати да примећује и исповеда своје грехе. Таквим људима за утеху могу рећи да по мишљењу светих Отаца виђење сопственог греха сведочи о приближавању човека ка Богу и да то виђење постаје могућим захваљујући том приближавању.

Иста она прљавштина на одећи која се не при- мећује у мраку, ипак при приближавању човека ка светлости постаје видљива захваљујући том приближа-

43


вању. Какво је општење светлости с тамом и шта имају заједничко верни с невернима? Очито је да човек нема много варијанти односа ка греху, него да може бирати једну од две постојеће - или ће признати своју грешност и конкретне грехе и одлучити да им се уз Божију помоћ супротстави, или ће се због пролазних пријатности откренути од Бога и продати себе у вечно ропство греху (и у муку). Сваки човеков покушај да се користи пријатношћу коју му грех пружа и да избегне мучне последице може имати само привремени успех, за којим ће уследити још чемерније мучење, још тежа казна.

Грехом се и иначе може или мучити или се наслађивати, а сaмо мучење може бити изазвано како присуством учињеног греха тако и немогућношћу да се он учини.

Из свега реченог сасвим је јасно да је човеку знање о гресима животно потребно. Истовремено стално одржавање пажње на туђим гресима не може а да не покаже свој погубни утицај на човека. Познавање грехова и греховности неопходно је за обраћање ка врлинама, ка животворним јеванђељским заповестима, ка Богу. Обраћајући се ка томе жељном и мисленом силом душе, човек практично и остварује супротстављање греху и задобија Живот, здравље или снагу за подношење болести.

Ширење греха и “зараженост" грехом могући су не само онда када му се човек свесно и својевољно приклања. Сама чињеница општења са човеком који је поробљен грехом и који га носи у себи, на душевном плану повлачи за собом исте последице као и општење с болесником који болује од инфективне болести. Резултат контакта с грешником јесте то да човек суделује у оном истом греху којим

Страсти и њихова пројава кроз соматске и нервно-исихичке болесши

је грешник заражен и од којега страда. Такав начин предаје греха најуочљивији је при посматрању односа родитеља и деце. Не само да родитељи своју децу заразе гресима него деца и пате од болести које тим гресима бивају изазване. Зато говорити о безгрешности људи, очито је, нема ни најмањег основа. Но ипак се и треба и може имати на уму да деца, баш зато што су мала, до одређеног узраста не подлежу одговорности пред Богом за усвојене греховне склоности и грехе. И заиста се чудно понашају родитељи који покушавају да код детета искорене исте оне грехе којима се они сами наслађују, ако не на делу, а оно бар у мислима.

Мучење због незадовољеног греха пролази ако се његови захтеви испуне. Тада човек добија извесно успокојење, предах. Но то успокојење повлачи за собом још већу поробљеност грехом и зависност од њега, а не ослобађање од власти греха. Грех се, као удав који је прогутао плен, на неко време примири и за то време - расте. Тако, например, алкохоличар који је мамурлук разбио пићем субјективно осећа побољшање стања. Но да ли је то побољшање знак оздрављења? Зар се, разбивши мамурлук пићем, излечио од алкохолизма?

Људи могу сарађивати при вршењу неког греха, али то њихово уједињавање има привремени карактер и та сарадња не искључује непријатељство и конкуренцију међу учесницима, него их, напротив, подстиче. Грех присиљава грешника да понашање других људи процењује са својих личних греховних позиција и да проналази чак и непостојећи грех, јер је безгрешно понашање за њега несхватљиво.

Сваки човек, уколико у некој мери увиди да је грех рђав, покушава да га прикрије и, следствено

45


томе, оно што човек покушава да прикрије показује се

најчешће заснованим на неком греху.

Грех се може открити по плодовима (резултатима)

делатности, плодовима који бивају неугодни и штетни.

Будући да се особине пројављују кроз резултате

рада, човек управо по тим резултатима може да суди о

гресима у себи које није приметио. Како кажу свети

Оци, човек бива кажњен управо оним у чему је

згрешио. Пошто наредног греха не бива без

претходног, онда човек који је приметио неки грех

може са сигурношћу да сазна какви још греси, које он

није приметио, постоје у његовом карактеру (дрво

греха).

Грешан човек обично осећа као терет предстојеће

послове или догађаје који му не пружају јасну

могућност да удовољава својим гресима.

Будући да грех није саставни део човекове при-

роде, погрешно је говорити: “Ја сам похлепан", јер се

тиме утврђује човеку туђа власт греха над њим. А ако

пак каже: “Постојим ја и постоји грех који на мени

живи као паразит”, човек већ чини почетак одвајања

себе од греха. Исто тако, тешко је присиљавати самога

себе чак и на добро. Но присиљавати себе на врлину

човек уопште и не може, пошто је врлина за њега

природна, а на оно што је природно нема потребе

присиљавати се. Зато је и правилније и боље сматрати

да се човек бори с демонима који на њему

паразитирају, а не са самим собом и да човек не

присиљава себе на добро, него на супротстављање

гресима који га подстичу на зло.

46

ПРЕГЛЕД НЕКИХ БОЛЕСТИ И

ЊИХОВИХ МОГУЋИХ УЗРОКА,

БОЛЕСТИ КОЈЕ СЕ, БЕЗ ОБЗИРА НА

РАЗЛИЧИТОСТ КАРАКТЕРА, УВЕК

МОГУ ПРИМЕТИТИ

ПСИХИЧКА ОБОЉЕЊА

(НАЈЧЕШЋЕ НАСТАЈУ ПРИ УДОВОЉАВАЊУ ГРЕСИМА)

Шизофренија - сањарење, самоувереност (само- допадљивост), самовоља. Често присутна извешта- ченост - пројава је самодивљења; а аморфност и инфантилност - неодговорности. Особине које је циљано “лече” - одлучност, вера, послушност.

Епилепсија - окрутност, самоувереност, нетрпе- љивост (немир), тврдоглавост. Лечи се саосећањем, надом, трпљењем.

Сваки хистерични симптом - сујета (скретање пажње на себе, на свој начин размишљања, на емоције и стања; “професионална” болест глумаца). Сваки неуротични симптом – уображеност (вари-

јанте зависе од придодатих негативних особина). Алкохолизам - секундарна манифестација угађања

телу. Депресивна стања - чамотиња (може бити праћена

хипотонијом), униније (жеља да се ујутро “не пробудимо”), туга, (предвече смо поспани), самоса- жаљење (бива пропраћено тражењем нечег лошег тамо где оно не постоји).

Узроци психопатије могу се пратити веома лако у сваком засебном случају путем одређивања доми- нирајућег греха.

Суицидалне тенденције - (које нису очите)

- очај, кукавичлук, нестрпљивост (ово последње може се испољавати кроз мучнину и безразложно повећање телесне температуре).

Наркоманија - љубав према чињењу онога што је “за душу” (наркоманија која не долази од узимања лекова).

48

СОМАТСКА ОБОЉЕЊА

(НАЈЧЕШБЕ НАСТАЈУ КАДА ЧОВЕК НЕ УДОВОЉАВА ГРЕХОВНИМ ЖЕЉАМА, И ТО ЗБОГ ЛИЧНОГ ИЛИ

ДРУШТВЕНОГ МОРАЛА ИЛИ ЗБОГ ФИЗИЧКЕ НЕМО- ГУЋНОСТИ, А С КОЈИМА ЈЕ У СЕБИ САГЛАСАН)

Чир на желуцу - кукавичлук. Чир на дванаестопалачном цреву - бојажљивост

(може се испољавати како због жеље да се са свима буде у добрим односима тако и због умешности у стицању непријатеља).

Запаљење унутрашњег слоја артерије - стра- шљивост. Често поновно притискивање прекидача, што сваки пут бива пропраћено снажним локалним деловањем електричне струје, лако може довести до спазме крвних судова. Најчешће понављани поступци су - ходање, корачање, што човека обузетог страшљивошћу доводи до болести, јер страх од сваког корака изазива управо те последице.

Замуцкивање - плашљивост (често је повезано са

самоувереношћу). Бронхијална астма (бронхитис) - упорност. Да се

лако приметити како човек који се нечему опире самовољно задржава издисање ваздуха: током препирке, дизања терета, нишањења пре пуцња, и тако даље. Када расположење, које се пројављује у заустављању дисања, постане доминантно, тада се заустављање издисања ваздуха догађа мимо воље болесника. Исцељујуће особине - јасност циља, одлучност, постојаност или попустљивост.

Тиреотоксикоза [тешко стање услед поремећаја функције тироидне жлезде] - ревност [која није по Богу]. Може се посматрати као резултат хормонске “ самостимулације” организма. Исцељујуће особине -

49


умереност, постепеност или усрдност и марљивост; нада.

Исхемична [бескрвна] болест срца - окрутност. Раније се појављивала при смањивању човекових могућности у односу на жељу да сачува првобитни положај и утицај. Болест се “подмладила” због пораста нивоа човекових претензија. Професионално обољење чиновника. Исцељујуће особине - захвалност, поштовање, човекољубље или строгост, суровост, захтевност.

*

Разуме се да се у основи свих болести налази гордост, која је сама по себи тешко приметна, али постаје лако приметна по одсуству захвалности или по нивоу спољашњих амбиција, јер човек има претензије само на оно на што мисли или осећа да има право.

Исцељујуће особине могу бити особине супротне гресима и које изискују промене формираног стереотипа понашања, или особине које се одликују унутарњом оријентацијом душе и по понашању, споља, наликују на грехе који изазивају обољење.

Но корелација грехова и болести ни издалека није исцрпљена описаним односима.

Чини се сврсисходним испитати у комбинацији с којим то особинама нестрпљивост може да даје тако различите клиничке слике при алергији. То се само по себи чини веома тешким, али неупоредиво је теже открити каква је то животна прилика или засебан случај, за одређеног болесника, претворио безазлену супстанцу у алерген. Или и овде водећа улога припада душевним факторима? Да ли је леукемија повезана с мржњом, а злоба с хепатитисом, укључујући и вирусни? Да ли хипотонија [низак

50

Страсти и њихова пројава кроз сомашске и нервно-исихичке болесши

крвни притисак] зависи од присуства унинија, чамо- тиње и лењости у карактеру; и од чега конкретно зависи? Како се уздржаност и плаховитост одража- вају на стање жучног мехура?

Али решавање тих и многих других питања, што би било веома корисно и занимљиво, захтева време и усклађене колективне напоре.

Но стварање православне психологије и психи- јатрије не изискује велике напоре, будући да су оне већ формиране кроз дела светих Отаца. Али и сама систематизација тих знања такође премашује снагу једнога човека, иако је ван сваке сумње да би људима донела више користи него сва психофармакологија, наравно уз пуну свест о њеном огромном значају.

51

РЕЗИМЕ ФОРМИРАНЕ МЕТОДЕ РАЗГОВОРА С

БОЛЕСНИЦИМА (КОЈИ ТРЕБА ДА СЕ ЛЕЧЕ)

Разговори по правилу почињу од објашњавања онога што сваки човек у животу тражи - радости и среће. Иако те појмове људи повезују с различитим узроцима, ипак се сваки човек слаже с тим да циљ његовог трагања и настојања може бити означен тим речима.

Даље следи разматрање чињенице да радост и срећа не зависе од спољашњих узрока: срећни и несрећни подједнако могу бити и млади и стари, и сиромашни и богати, и потпуно неписмени и професори, и они који се налазе на самом дну друштвене лествице и људи који су на високим положајима... Дакле, ако постојање осећања среће и радости не зависи од најважнијих спољашњих фактора (узраст, образовање, новац, друштвени положај), онда оно још мање зависи од мање битних спољашњих услова и околности. Али оно што је спољашње учествује у формирању човековог стања преко његовог унутарњег односа према ономе што је спољашње. Притом једна те иста спољашња околност, у зависности од унутарњег односа према њој, може утицати на формирање најразличитијих стања и облика понашања (поступака). Например, онај ко је запао у неприлику може изазвати и саосећање и злурадост, пијани кавгаџија - и осуду и сажаљење.

У вези са склоношћу људи да спољашњим прили- кама, које људе тобоже приморавају да се понашају на одређени начин, објашњавају (а кроз то и оправ- давају) своје понашање, треба размотрити питање “ слободе” и “воље”, а такође и чињенице да човек увек поступа према својој жељи или самовољи и да

52

Сшрасти и њихова пројава кроз соматске и нервно-исихшке болесши

се ту не ради о одрицању од сопствене жеље, него о избору једне од жеља, оне која заслужује предност. Строго узевши, роб је више волео да извршава свој посао и да добија храну, а не да одбија посао и да добија бичевање.

Позивање на људе “слабе воље” лако се може опо- врћи разматрањем понашања алкохолича.ра “слабе воље”, који не може да престане пити без обзира на убеђивања жене, деце и пријатеља, без обзира на непријатности на послу и на лекарску бригу. У суштини с његовом “слабом” вољом није у стању да изађе на крај цела околина, и зато је правилније говорити о усмерености воље, него о слабости.

Однос, жеља (самовоља) и понашање заснивају се искључиво на моралним особинама, и управо у зависности од избора односа (слобода) и понашања (воља) и долази до изражаја оно чему човек даје предност: лаж или истина, грамзивост или некори- стољубље, и тако даље.

Према томе, ако радост и срећа не зависе од спољашњег света, него од унутарњег односа према њему, односа који у датом тренутку формирају моралне особине, онда се без сумње може тврдити да човекова радост и срећа зависе од његовог морала.

Врши се подела моралних особина на позитивне и негативне. Исправљају се и објашњавају учињене грешке. Скреће се пажња на то да физичка снага, разум и томе слично сами по себи нису особине, зато што с једне стране могу бити усмерени на служење како добру тако и злу, а с друге стране - њихово постојање не зависи од човекове слободне воље.

Разматра се каквим емотивним стањима бивају праћене позитивне, а каквим негативне особине, и

53

Ииколај Д. Гурјев

присуство негативних емоција код човека уводи се као

основ за његово тражење негативних особина у себи.

Разматрају се негативне и позитивне особине које је

човек приметио код себе, најмање њих пет. Болесник

често фиксира другостепене особине, док оне основне

и не примећује. Управо та неспособност да наведе

своје позитивне особине говори, у најмању руку, о

незахвалности, а неспособност да се препозна оно

негативно - о умишљености. Одсуство позитивних

особина говори о незахвалности, а негативних - о

гордости која се опет лако примећује по одсуству

захвалности.

Појмови о особинама замењују се појмовима о

гресима и врлинама, о греховности. Скреће се пажња

на то да су грех и болест не толико кривица, колико су

невоља за човека, да је грех противприродан за човека,

јер штету може причињавати само оно што је против

природе, чиме она наравно бива озлеђена и нарушена.

Истовремено, неопходно је скренути пажњу на то да

човек не постаје злочинац који подлеже казни онда

када свакодневно мислено чини (или подстиче)

злочине, него онда када бар један од тих злочина и

стварно изврши. То исто се односи и на грех и одмазду

за њега.

У вези с тим објашњава се да, иако у човеку може

бити више доброга него рђавога, треба тражити оно

што је рђаво. Разјашњава се појам самоправедности и

човекова немогућност да увиди своје грехе уколико је

заокупљен проналажењем својих врлина (што бива због

природног својства пажње да буде усмерена само на

једну ствар).

54


Како греси и греховност нису очигледни, све док човек не покуша да им се супротстави, од болесника се тражи да своју пажњу и жељу ангажује на прави начин - привикавањем да се примети жеља коју осећамо (осећање које се појављује у грудима при уздржавању да се не омакне реч која је већ на језику или започета радња - то и јесте осећање сопствене жеље). Уз јаку пажњу лако се може при- метити да “покрет” жеље претходи сваком, чак и тривијалном исказу или поступку.

За соматске болести, уза све горе речено, додаје се објашњење поретка узајамног односа душе и тела. Скреће се пажња на то да се при мисаоном представљању различитих ситуација и различитог понашања под утицајем душе у телу одвијају разли- чити биохемијски процеси уз укључивање разних функционалних система.

Разговара се о промени стања душе, о присуству несклада и противречности између мисли, жеље и могућности (потреба) тела.

Човек се учи да разликује да је: рђаво - непријатно, добро - пријатно, радост - задовољство.

Све изнесене ситуације неопходно је илустровати крајње једноставним примерима из окружења, примерима који не допуштају различита тумачења.

Рад се састоји од разговора, којима се разматрају засебне ситуације, и обавезних “домаћих задатака”, који се састоје од размишљања о садржају разговора и припремања питања, чије постојање иначе сведочи о савесном залагању и заинтересованости болесника.

Разматрају се могућности супротстављања греху или великим злом или добром. Указује се на

55


животворност врлина (удаљавање од њих доноси нам смрт) и на љубав - као извор сваке врлине. Разматра се животворност љубави. Износи се схватање Бога, Светих Тајни и Цркве.

56

ПРЕПРЕКЕ И СМЕТЊЕ КОЈЕ СЕ НАЈЧЕШЋЕ

ПОЈАВЉУЈУ У РАЗГОВОРИМА С БОЛЕСНИЦИМА

(КОЈИ ТРЕБА ДА СЕ ЛЕЧЕ)

1. Покушај да се лекар увуче у расправу о пред- мету разговора.

2. Покушај да се образложи жеља да се не слушају препоруке лекара и да му се не верује, те да се покаже његова некомпетентност у односу на тему разговора.

3. Провоцирање лекара на “предозирање" инфор- мације и то брзим откривањем значења онога о чему се расправља, но без његовог прихватања и без сагласности са ставом лекара.

4. Објашњење крајњег циља разговора с лекарем уз одустајање од наредног разговора као од нечег што је пренапорно.

5. Процена моралних особина лекара, вредности и недостатака у његовом приступу болестима и његових способности.

6. Директно “инфицирање” лекара својим особи- нама (гресима).

57

ОДГОВАРАЈУЂЕ ВАРИЈАНТЕ СУПРОТСТАВЉАЊА

ЛЕКАРА НАВЕДЕНИМ ТЕЖЊАМА БОЛЕСНИКА

1. Свако инсистирање болесника на томе да је у

праву неумесно је и неправовремено, јер да је знао шта

је исправно, не би доспео у невољу и не би тражио помоћ.

2. Болесник је дошао да би се с лекарем посаве-

товао о својим проблемима, а не да би објашњавао

интересовања и начин размишљања лекара о било ком

питању.

3. Праћење унапред донетог плана. 4. За схватање циља потребни су напор и време.

5. Сам лекар не потребује помоћ болесника, него

болесник може или да критички процени какав је онај

који је спреман да му помогне да се извуче из огња па

да ипак настави да гори, или да уз помоћ лекара

покуша да се извуче из огња; као по правилу, оваквом обраћању претходе чести одласци лекарима

специјалистима.

6. Лекар пази на себе и спреман је да се супрот-

стави оним гресима које је приметио код болесника,

схватајући притом и своју личну подложност греху. *

Током разговара неопходно је често и упорно

подсећати болесника да ни за време разговора ни код

куће не треба да оставља неразјашњеном ниједну

ситуацију, коју није у потпуности схватио, ма како му

се она чинима безначајном, јер се озбиљни пропусти често виде управо на сасвим безначајним детаљима. На

све могуће начине се подстичу питања

58

Сшрасши и њихова пројава кроз сомаихске и нервно-психичке болести

болесника о једном те истом, па ма како она била честа.

У даљњем раду - обраћање хришћанским врлинама и Тајнама Цркве.

Но поред набројаних особености лечења, примена дате методе обавезује да се узму у обзир и опште специфичности лечења, које се тичу како лекара тако и болесника.

Не треба заборављати да су психијатри и психо- терапеути, посебно они који имају велико искуство у раду с болесницима, навикли да раде на побољшању болесниковог стања, на његовом снажењу, повећању вере у себе и његове способности да сопственим снагама савладава тешкоће и поетигне жељени резултат. Кратко речено, лекари су навикли да боле- сника воде путем самопотврђивања кроз решавање питања која га узнемиравају или пак болесникову пажњу преусмеравају на неке друге циљеве, чије достизање такође виде кроз самопотврђивање. На сличан начин размишља и већина болесника. Тај пут је у суштини погрешан управо зато што сваки грех, због којег се човек и разболева, и јесте форма (или начин) самопотврђивања у спољашњем свету.

Кад је реч о западним методама - практично све имају за циљ спољашњи успех (комфор), а начин његовог постизања јесте подстицање, код човека, схватања да је све дозвољено и да треба бити равно- душан према онима који га окружују; а различите методе су само различити начини остваривања таквог односа.

И, насупрот томе, свака позитивна особина (врли- на) увек је форма (начин) ограничавања човекових личних амбиција у односу на спољашњи свет; лич- них, али не оних које су му неопходне за испуњавање

59


свог радног и друштвеног дуга. У нашој земљи лекар може да добија бедну плату за свој рад, али има право да ради извршавања свога посла захтева лекове и опрему, и то и ону скупоцену; учитељ има право да пристане на мизерну плату за свој лични труд, али има право да захтева скупоцену школску опрему.

Враћајући се врлинама, може се рећи да су све оне по својој суштини самоограничавање. Тако је доброта - потреба да се људима без користољубља даје своје време, снага, средства; дарежљивост - потреба да се човеку да више него што тражи, предосећајући притом његову потребу; скромност - потреба да се пажња не скреће на себе. Тако је свака позитивна особина у ствари манифестовање потребе да себе ограничимо зарад добробити другог човека.

Жеља да се болест излечи уз помоћ моралног усавршавања такође је методолошки погрешна. При таквом ставу оно што је значајније и боље (душа) ставља се у службу онога што је мање значајно и што је лошије (тела), што је противречно човековој природи по којој је задатак тела да служи души. Осим тога, тако постављена ствар мало - помало повећава тежњу ка оном што је спољашње, ка самопотврђивању у виду љубави према телу или брижног односа према телу.

Болест је само показатељ греха и управо од њега треба излечити душу, а телесно здравље ће, наравно, уследити након оздрављења душе.

Истина, има случајева када се треба директно постарати за телесно здравље. То је прихватљиво онда када болест оптерећује ближње или када омета испуњавање прописа и животних или службених

60

Сшрасши и њихова иројава кроз сомашске и нервно-исихичке болесши

обавеза. Но ни у том случају здравље није само себи циљ, него је само средство које је неопходно за испуњавање моралног дуга.

Самолечење се јавља као још један камен споти- цања. Кад је болеснику термин самолечење толико јасан он нема потребе за његовим дешифровањем и објашњавањем, док код лекара то није толико очи- гледно. У односу на лекара “самолечење” се може схватати као жеља да сам, сопственим снагама и знањима, излечи болесника. Но за лечење су нео- пходни напори и лекара и болесника. И болесник који сматра да има право да се понаша како му воља, а да је лекар обавезан да га излечи само зато што се он обратио лекару, тешко да ће оздравити. Уопште узев, став таквих болесника може се формулисати на следећи начин: “Ја сам дошао, ја сам платио и ти си, докторе, дужан да ме лечиш. Дакле, лечи ме како ти воља". Такав став сведочи и о аморалности и о, благо речено, слабој памети.

Али чак ни заједнички напори лекара и пацијента нису нека награда која гарантује неизоставно оздрављење болесника. Ти напори привлаче милост Божију и Бог, као Источник живота, дарује оздра- вљење.

Зато је обраћање ка Светим Тајнама неопходно макар и само због тога што се кроз њих дарује здравље и души и телу. Па где је онда ту “самолечење”?!

Разуме се да, будући да се грех и болест која је њиме изазвана не појављују одједном, него у процесу постепеног и сталног узрастања и као резултат живота у греху, онда је и избављење од њих могуће захваљујући обраћењу ка врлинама према својим могућностима и то стално, а не само за време посета

61


лекару и одласка у храм; и захваљујући животу по правилима Православља, по заповестима, јер само оне и могу донети исцељење ономе који страда. Истина, живот по заповестима веома је тежак у земљи која је некада била православна. Нема директног прогона хришћана, али постоји постепено “потискивање" хришћанског односа према животу из начина живота и рада људи; за хришћански однос једноставно се не оставља простора. Но човек, слава Богу, још увек није лишен слободе (човеково право да бира какав ће бити његов однос према окружењу). Он може да бира да ли ће огрешити душу и - просперирати, или ће сачувати верност заповестима чак и на уштрб свог материјалног стања. Наравно, реч је о хришћанима, а не о онима који лицемерно проглашавају себе хришћанима само зато што је то модерно, или зато да би показали своју укљученост у “духовност", или само због тога што је некога “у детињству, пре 40 година, бака крстила”.

Бог је Љубав. И свет је, наравно, Бог уредио по сопственим законима, по законима Љубави... Такође је речено да је Бог “Истина и Живот”. И као што су нераздељиви и несливени Бог Отац, Бог Син и Бог Дух Свети, исто тако су, може се рећи, нераздељиви и несливени Љубав, Истина и Живот. Човек је, пак, саздан по лику и обличју Божијем и у њему су такође нераздељиви и несливени ум, мисао (изражена речју) и расположење (дух човечији) изазвано мишљу, али проистекло од разума.

На тај начин испада да онај ко одбацује Љубав и на њој заснован однос према ономе што га окружује, отуђује себе од Истине (истине) и Живота (Животворног Духа); да се онај ко свесно искривљује

62

СШрасти и њихова иројава кроз соматске и нервно-психичке болести

Истину - лишава Живота (здравља) и Љубави (врлине), а да онај ко пребива у “рђавом расположењу” једноставно не може бити заједничар ни с Истином ни с Љубављу.

Узгред речено, заповести су нам и дате да се, држећи их, не бисмо нашли у стању противречности са законима по којима је створен свет и ми сами, са законима Љубави, и да се тако не бисмо лишили Живота.

И коначно последње на што треба упозорити - за болесника је разумљива и није за осуду жеља да што пре оздрави, за лекара - да излечи човека. Али “предозираност речима”, као по правилу, доводи до наглог погоршања болести, како душевне, тако и, истина у мањој мери, телесне. У разговору с боле- сником није важна његова способност да запамти, па чак ни да схвати оно што је речено, него његова способност да усвоји оно о чему лекар говори. Васи- лије Велики је говорио “да се при прекомерној упо- треби хране избаце не само њени сувишци, него и оно што је неопходно" и саветовао је да се духовна храна даје у односу на стање онога који слуша, да се нешто слично не би догодило и с њом.

Зато, без обзира на краткоћу излагања, та метода за практично усвајање изискује 2-4 месеца, а током првих 1-2 седмице разговори с болесницима требало би да се одвијају, практично, свакодневно.

63

ДЕФИНИЦИЈЕ И ОПИСИ ГРЕХОВНИХ ОСОБИНА

КОЈЕ ДОПРИНОСЕ ПОЈАВИ ПСИХИЧКИХ И

СОМАТСКИХ ОБОЉЕЊА И НАЧИНИ И МЕТОДЕ

ПРЕВЛАДАВАЊА НЕКИХ ОД ЊИХ

Алкохолизам - жеља да се изналазе разлози за што је могуће чешћу употребу алкохола. Рађа се из превелике љубави према телу.

Ароганција - жеља да се дивимо надмоћи свога интелекта.

Безнађе - жеља да и не тражимо могућност за наду; жеља да се ни у шта не надамо.

Безобзирност - жеља да чиниш оно на шта немаш право (Како си смео то урадити?! Како си се усудио?!). Рађа се из сумњичавости.

Безосећајност - жеља да с људима не делимо њихова осећања, и то како у радости, тако и у жалости.

Бес - жеља да до у бескрај уништавамо оно што нам се не свиђа. Првенствено је усмерен на материјално и користи се управо материјалним средствима. То је виши степен раздражљивости. Од гнева се разликује скоро потпуним губитком разума.

Бесмисленост - жеља да се не види и не тражи смисао личних поступака.

Беспосличарење - мировање тела, одсуство напора и оптерећивања. Жеља за комфором и јак страх који се појављује у ситуацији кад постоји могућност да се не добије тај комфор, како физиолошки тако и ситуациони (нећу се наспавати, немам довољно снаге, нећу стићи да једем, преморићу се, ова ситуација неће ићи на руку одабраном комфорном

64

Страсши и њихоеа пројава кроз сомашске и нервно-исихичке болести

начину провођења времена, постављени задаци изискују трчкарање и премештај). Страшна је и сама помисао на ускраћивање беспосличарења, помисао о лишавању могућности да се опустимо и да за то не искористимо сваку могућност која нам се укаже.

Бестидност - жеља да се не обраћа пажња на то да је, за људе који те окружују, а који ти иначе нису учинили ништа лоше, твоје понашање оптерећујуће, непријатно и штетно.

Бесциљност - жеља да се пред себе не поставља одређени, конкретан циљ, јер би се онда морали трудити да га постигнемо; жеља да се нема циља.

Бојажљивост - жеља да све што нас окружује, и људе и околности, сматрамо штетним и да се према свему односимо као према нечему што је опасно и претеће. И бојажљивост се, исто као и стрепња, пре- страшеност и плашљивост, рађа из кукавичлука. У човековом спољашњем држању може да изазове и формира погрбљеност и “грбу". Пре но што дође до погрбљености бојажљивост може бити праћена подизањем рамена (увукао је главу у рамена). У човековом унутарњем свету обично је прате осећај зависности од окружења и осећај понизности. Зато је често, у виду компензације, прати независност (наглашена). По спољашњости може да подсећа на врлине као што су послушност и смирење, са чиме је и бркају људи који много шта не разумеју. Бојажљив човек може бити безразложно агресиван и раздражљив, може да се осећа увређеним од оних који га окружују, чак и када њихови поступци немају за циљ да му нашкоде. Бојажљиви људи су често затворени, недруштвени и подозриви (сумњичави). Понашају се безразложно опрезно према променама прилика,

65


ма какве оне биле, и према новим људима, с једне стране, а с друге - могу у виду компензације учинити нешто непромишљено и брзоплето. Целокупно понашање бојажљивих људи код окружења практично провоцира формирање објективног омаловажавајућег или непријатељског односа према њима, чиме се бојажљивост и оправдава и учвршћује (чиме се храни), налазећи у томе, наравно за себе, “реалну” потврду у окружењу. И бојажљивост се, као и свака страст, увек манифестује тако што човек жели да за себе сачува право и повод да окружење сматра штетним и злонамерним и да “своје право” упорно брани.

Формирање бојажљивости шематски се може представити иа следећи начин: гордост - самољубље - самосажаљење (самобрижљивост) – кукавичлук - бојажљивост. Супротстављање тим страстима, а свака за себе пријатна је човеку, лишава бојажљивост средине којом се храни. Оцењујући окружење као непријатељско и марљиво и непрестано тражећи потврду те своје оцене, бојажљив човек је, за разлику од послушног или смиреног, оптерећен непри- јатељством окружења и протестује против њега, док у исто то време послушан човек, схватајући своје људске мане и грешност, не тражи невоље које му тобоже прете, него се или труди подносећи спољашње и унутарње непријатности, или благодари Богу за нехотично смирење, кроз те непријатности, и уразумљење. Човек је свестан бојажљивости, као и сваког треха, само на почетку њеног формирања када човек пристаје на бојажљив однос према окружењу, но она се доцније више не ослања на мисли и расуђивање, него на емотивни фон, и то сасвим спонтано. И уколико се људи који не прибегавају

66


молитви (чувању трезвеног ума) предају “лебдењу” ума, онда веома тешко примећују своје мисли и практично нису способни да примете и процене сопствене емоције. У том случају они и не примећују своје бојажљиво понашање, а када им околина укаже на њега, онда то код њих изазива недоумицу и протест. Лако се маскира уздржаношћу и затвореношћу, и окружење је тако мање осећа. Деца, с којом се бојажљив човек налази у непрестаном контакту, лако усвајају бојажљивост и она тако улази у срж њихове личности.

Супротстављати се бојажљивости, не мењајући притом спољашње уобичајено понашање, најлакше је уз помоћ кроткости, послушности, захвалности и смирења. Но ако човек буде имао довољно снаге за промену свога понашања, онда јој се може супрот- ставити окрећући се врлинама као што су храброст, самопожртвованост, поузданост, праштање и добро- вољно подношење злопаћења (одлучно ограничавање свих облика телесног и душевног комфора).

Бојажљивост може да постоји само као виђење света, који нас окружује, као веома штетног. Притом није од значаја да ли је окружење превише агресивно у односу на нормалног човека или се агресивност окружења условно прихвата као нормална, али су човекове снаге и способности мале да би јој се супротставио. Као и свака друга страст и бојажљивост (страшљивост, стрепња и кукавичлук) тражи храну за сопствену исхрану. Зато све ове страсти човекову пажњу усредсређују на неуспешност његових послова, на несавршенство његових мисли, на претерану тежину посла, на злонамерност оних који га окружују и на њихову исквареност. Све те мисли, које човек прихвата као одраз

67


објективне реалности, пружају обилну храну за

бојажљивост. Често прихватање окружења као нечега

што собом носи претњу може да буде одраз у огледалу

односа бојажљивог човека према окружењу. Логику

његових мисли, које су, можда, постојале у детињству

и одавно отишле у подсвест, могуће је формулисати

крајње једноставно: "Ја се према вама понашам лоше

па се ви, значи, наслућујући то или примећујући то

понашање, исто тако понашате према мени". Такав

негативан однос према окружењу бојажљивост може

формирати зато да би се тако потрудила да избегне

било какве оптужбе и прекоре на основу којих би

могли за бојажљивог човека настати штетни догађаји

или ситуације у окружењу.

Жеља за правдањем увек иде паралелно са жељом

да се неко или нешто оптужи, а та оптужба са своје

стране стално повлачи за собом негативан однос према

људима и околностима и одликује се бунтовништвом,

раздражљивошћу и осуђивањем.

Бунтовништво - жеља да се протестује против

постојећег стања и поретка.

Бучност - жеља да се прави сувише буке, да се

производи много звукова и да се превише прича.

Повезана је с дрскошћу, ревношћу која није по Богу и с

недисциплинованошћу.

Високомерност - жеља да сматрамо да смо изнад

других људи по даровитости и циљевима нашег рада и

да подлежемо само високим мерилима (као по правилу

- духовним), а не и оним обичним.

Властољубље - жеља да се има власт над онима који

нас окружују, да им се командује.

68

Сшрасти и њихова иројава кроз соматске и нервно-исихичке болести

Гневљивост - жеља да оне који нас окружују присилимо да беспоговорно и без одлагања прекину оно што у њиховом понашању није нама лично по вољи. Лакше се разоткрива када човек не очекује понашање које је с његове тачке гледишта непра- вилно.

Гнушање - жеља да оне који нас окружују сма- трамо неприхватљиво гнуснима, веома штетнима и много лошијима од онога чега смо ми достојни.

Гордост - жеља да човек себе сматра ни од чега овисним и јединим разлогом свега доброг што постоји у њему и око њега.

У човековом спољашњем понашању гордост се пројављује двојако. Практично сваки видљиви грех, који човек чини, јавља се као манифестација гордости и то из следећих разлога. Пре свега у сваком човеку утемељено је осећање праведности које се у суштини пројављује као субјективно осећање сразмерности између човекових унутарњих вредности и спољашњих награда за њих. По своме устројству човек никада у спољашњем свету не претендује на оно на што, у себи, не сматра да има право. Зато, што је код човека интензивније изражена гордост, то он тим више сматра себе за онога који има право на нешто и без колебања и сумњи то и остварује. Очито да таква заштита личних права повлачи за собом манифестовање свих могућих грехова или њихових комбинација. Свети Оци гордост сматрају стаблом дрвета греха на којем се гранају и из којега ничу сви могући греси. Гордост се и јесте појавила пре свих осталих грехова чији је узрок, уосталом, управо она и била како у духовном свету, у којем. је сатана одлучио да се одвоји од Бога, уздигне на пијадестал и царује, тако и у свету људи, где се

69


Адам преко Еве саблазнио могућношћу да и људи буду као богови који знају какав је крајњи смисао добра и зла, то јест који ће унапред и са сигурношћу знати до чега ће их довести неки поступак. На тај начин постојање ма ког секундарног греха несумњиво сведочи о примарном постојању гордости код човека, ако не у размишљањима онда у осећањима и у односу према средини. У то се лако уверити ако покушамо да код ма ког човека расветлимо по којем то праву он претендује на неке спољашње вредности и задовољства.

Но, осим секундарних манифестација гордости постоје и њене директне пројаве, које већина људи, нажалост, сматра пројавама позитивних особина. Тако је, например, директна манифестација гордости жеља да свима учинимо добро, што је могућно само уколико си ти сам извор добра. Сви могући философски системи, који иначе циљ и смисао свемира објашњавају људским умовањем, и то како они који признају постојање Бога тако и атеистички, такође су манифестација гордости њихових твораца, јер им пружају илузију самосталног поимања Промисла Божјега те имају осећај као да их ти философски системи стављају у исту раван с Богом. Жеља за изједначавањем с Творцем манифестује се кроз жељу да се побољша или исправи свет који нас окружује, природа, јер се самом том жељом манифестује чињеница да себе сматрамо способнима да свет учинимо бољим у односу на то каквим га је Творац створио. Таква тенденција је идеалан израз нашла у речима Гељмгољца: “Када бих ја био Господ Бог, ја бих човечије око направио много боље". Наравно, такав однос јако се разликује и од добронамерности у односу према људима и од

70

Сшрасши и њихова иројава кроз соматске и нервно-исихичке болесши

коришћења природних богатстава разумно, пажљиво и са захвалношћу. Посебна манифестација гордости је оно што се зове богоостављеност. Нелагодност коју човек осећа због богоостављености сведочи управо о томе да је она утемељена на негативној особини која у суштини претендује на то да стално осећа Божије присуство за које човек себе сматра довољно безгрешним.

А, например, реч "боготражитељство” не означава ништа друго до полагање права на светост без напора покајања, злопаћења и послушања, што претходи светости.

У свакодневним односима гордост се манифестује човековом неспособношћу да каже: “хвала", “извините”, “ молим вас”; манифестује се човековом неспособношћу да замоли за помоћ, да призна своју слабост, да призна своју неспособност да учини нешто добро и корисно. У таквим случајевима човек ће причати о својим потешкоћама, очекујући да му понуде помоћ без да он за њу замоли; признаће да је лоше поступио, али неће замолити за опроштај због свог поступка; на све могуће начине ће избегавати посао који је добар, али за њега претежак, но неће признати да је неспособан да тај посао обави. С друге стране, гордом човеку је тешко да прими помоћ или плату за посао који је урадио, јер у том случају он престаје да буде извор добра. Исти тај човек ће тражити могућност да плати за услуге које му је неко учинио просто зато што, примивши нечију бесплатну помоћ, тог трена престаје да буде извор добра за себе самога.

Свети Оци веле да је гордост у ствари незахвал- ност. И заиста, ако човек нешто добије од оних који га окружују или то оствари уз њихову помоћ,

71


тада ће горд човек у себи рећи: “Гле, како сам сјајан, како сам много постигао код људи", а захвалан човек ће рећи: “Гле, какви добри људи, хвала им за помоћ, подршку и суделовање". Зато се без имало сумње може рећи да је свака манифестација незахвалности у односу према Богу или према људима, у суштини, пројава гордости.

Брига о животињама, која има за циљ стварање “рајских" услова за живот птице, маце и куце, такође је пројава гордости код недаровитих личности. Жеља да своју децу видимо беспрекорнима и како заузимају висок положај нема ништа заједничко с љубављу према деци и бригом о њима, него је у ствари жеља да себе видимо као некога ко је родио нешто беспрекорно и савршено.

Све пројаве гордости, у суштини су тежња ка спољашњем свету, грандиозности замисли и дела, тежња да се остави утисакили на окружење или макар на самога себе у сопственој машти

У човековом унутарњем свету гордост бива пра- ћена мучним осећањем и неспокојством уколико човек није у стању да за некога учини нешто добро, да нешто побољша, или уколико је принуђен да некоме буде захвалан.

На дрвету греха гордост заузима место стабла. Нечија гордост може окружењу ласкати због осећања људи да су се приближили некој величини, или може бити раздражујућа уколико се крње користољубиви интереси тих људи. Гордост није директни узрок ни једне телесне болести, али су греси, као њени плодови, узрок како свих могућих душевних и телесних болести тако и душевне и телесне смрти. Веома често, посебно међу “патриотама”, наилазимо на категоричне изјаве да је гордост нешто лоше,

72

СШрасти и њихова пројава кроз сомашске и нервно-исихичке болесши

а бити (поносан) горд нешто добро. Таква тврдња

објашњива је или жељом да се за себе сачува право

бити гордим, или губљењем осећаја за руски језик, што

је резултат одрицања од руског (православног) односа

према животу. Ако бисмо следили њихову логику, онда

од две речи - светост и светиња - једна треба да има

позитивно, а друга негативно значење. А у ствари се

једном речју означава особина или својство, а другом

његова потпуна пројава или отелотворење (упореди:

чврстина - чврст, пустош - пуст, доброта - Добар).

Имајући на уму шта је гордост сама по себи,

најбоље јој се супротставити тако што ћемо себе

сматрати узроком и извором свега лошег, и то како у

себи самом тако и у природи и у друштву. Наличјем

гордости може се сматрати очајање, које се разликује

од безнађа (које се иначе рађа из самоуверености) по

томе што самоуверен човек за начинима решавања

својих проблема, иако сам, ипак трага у спољашњем

свету. Но горд човек решење проблема тражи само у

себи и све што долази споља (а не од њега) горд човек

одбацује. Он одбацује очекивање, удаљава се од

очекивања и предаје се очајању.

Грамзивост - жеља за стицањем свих материјалних

драгоцености.

Може попримити облик предузетништва, проне-

вере, колекционарства, итд. иако све што је набројано

не мора обавезно да буде пројава искључиво

грамзивости.

Греховност - човеково уобичајено усмеравање жеље

и пажње према спољашњем, према својој делатности и

свом положају у спољашњем свету, према узајамним

односима са средином, а не према

73


својој души и према потрази за Царством Небеским у себи.

Грубост - жеља да се, без обзира на норме пона- шања, владамо на начин који је за окружење увре- дљив, непријатан или макар незгодан, начин који изазива осећај нелагодности.

Двоједушност — жеља да се добије оно што је пријатно, не лишавајући се притом онога што је добро; жеља да се задобију духовна добра притом се не лишавајући материјалних добара.

Додворавање - жеља да се покаже или с неким подели приврженост истим оним страстима које има и човек чију наклоност тражимо.

Дрскост - жеља за слободним односима с људима из окружења.

Дружељубивост - жеља да се тражи прилика за дружење с људима, користећи се притом било каквим изговором.

Духовитост - жеља да људе стално наводимо на смех и да тражимо повод и разлог за то. Слична је трпељивости и подругљивости. Чини живот емотивно сиромашним пошто смех умањује значај онога на што је усмерен - у истој мери и добра и зла. Спречава озбиљност.

Душељубље - жеља да се наслађује снагом и разноликошћу сопствених емоција.

Заборавност - жеља да не запамтиш добро шта треба да урадиш, јер ти није пријатно да то радиш. Слична је расејаности, али не због многобрижности. Заборављање је плод омаловажавања.

Завист - жеља да људи који га окружују (или један човек) не располажу оним што сам завидљивац нема у тој или у већој мери (количини). Може да се односи на способности, имање, поштовање

74

Страсти и њихова иројава кроз сомашске и нервно-психичке болести

људи, друштвени положај, здравље, итд. Споља се може манифестовати незадовољством због нечијих успеха, жељом да се умањи значај онога што изазива завист, жељом или да се стекне оно на чему завидимо, или пак да онога коме завидимо лишимо предмета зависти. Свети Оци веле да је завист - када не желимо добро ближњему. Често се завист манифестује кроз питања која су постављена с призвуком ишчекивања, питања о болести и о стању имовине, например: “Како ауто? иде ли? квари ли се?" или: “Како подносиш беспарицу? је ли болна?” (с очекивањем и жељом да чујеш лоше вести, неповољну информацију). Унутра у себи се осећа кроз практично стално напето ишчекивање да се саговорнику догађа нешто лоше. Уопште узев, завист се чешће односи на људе који су завидљивцу добро познати и на конкретне поводе, него ли на људе уопште, људе које ни не познаје: “Жао ми је што ја нисам директор (трговац, председник), само ниткови уживају!" Завист се лако може побркати са злонамерношћу, од које се разликује по томе што завидљивац све пореди са својим стањем, док злона- меран човек, онима који га окружују, жели зло без икаквог поређења свог и њиховог стања.

Завист проистиче из гордости - самољубља, самоуверености, самосажаљења - што рађа немило- срдност, завист и злонамерност. Као и сваки грех и завист се одражава на друге људе и изазива раз- драженост. С људима сличних страсних склоности завидљивац одржава односе који су пријатељски само до тада док сами не постану предмет зависти. Човекова мисао и жеља, чак и ако их није свестан, увек делују на оно на што су усмерене. Очито се због тога радост због неких догађаја у животу и

75


дели само с оним људима у чију смо добронамерност уверени, а што се дало приметити не само у односу према теби и у изјавама на твој рачун, него и на рачун других људи. А можда је, између осталог, и због тога речено да “сваки који мрзи брата свога, јесте човекоубица".

Зависти се најлакше супротстављати исповешћу (признањем да смо починили тај греха), покајањем (одрицањем од уживања у њему), скрушеношћу, доброчинствима и добронамерношћу. Завист код оних који нас окружују презире скромност, одмереност у речима, услужност, предусретљивост, саосећање, тугу, али не и њихово лицемерно показивање. Супротност зависти је опрезност; завист прате - ласкање и додворавање. Као по правилу, завист се оправдава тиме да није праведно што ближњи у нечему просперира, што се формулише изразима који се разликују по томе на кога су усмерени, али који су суштински слични: “Ма, зашто баш том човеку све иде од руке? А зашто мени не иде тако добро? (Зашто код мене није све тако добро као код других или како бих ја желео да буде.)”. Завидан човек ретко или нерадо поставља питања о стању или о пословима других људи уколико претпоставља или сматра да постоји могућност да ће чути добре вести. Веома често се завидни људи подробно и с интересовањем распитују о твом животу и притом остављају утисак, иако удворички, људи заинтересованих за твоје расположење, а у ствари њихов једини циљ је да у твом животу пронађу оно чему се може позавидети, јер завист, као и сваки грех, живи порицањем добра. У односима с онима на које је завист усмерена, завидљивац често покушава да умањи вредност онога на чему им завиди; може

76

Страсти и њихова пројава кроз соматске и нервно-исихичке болести

да даје савете који уз видљиву добронамерност и аргументовање могу дотичног човека да лише преи- мућстава које се задобија поседовањем управо оне ствари, положаја, даровитости или односа (веза) на које је завист усмерена. Може саветовати да се набави нова ствар, или да човек користи ствар која је лошија од оне на којој му у ствари завиди. Може да препоручи понашање које ће у ствари умањити друштвени, научни или неки други значај онога према коме је завист усмерена. У вези с општом тежњом завидног човека - у његовом понашању често се могу приметити и такве особине као што је ироничност и подругљивост, које умањују значај свега онога на што су усмерене, а с друге стране - заједљивост и окрутност, особине које стварају илузију сопственог значаја и надмоћи. У ситуацији када је завист усмерена на нечију свеукупну личну надмоћ, а не само на неки њен део, завидан човек може демонстративно да показује сервилност и понизност, чинећи то с нијансом подсмеха и спрдње и доводећи тај свој положај до потпуног апсурда који понизност чини несразмерном и због тога неприхватљивом, у почетку квантитативно, а затим и квалитативно, принципијелно. Ако завидљивац добије могућност да ономе коме он завиди омогући нека сазнања, ствари или везе које су том човеку потребне, а завидљивцу достижне, онда он или на све могуће начине одуговлачи да учини оно што је неопходно или пак могућност за то саопштава онда када је она практично изгубљена. У разговору о плановима који су сврсисходни или који могу донети успех, завидљивац се на све могуће начине труди да докаже или бар да покаже њихову неоснованост и да су ти планови погрешни или неизводљиви.

77


Занесењаштво - жеља да се време и снага без размишљања поклоне ономе што нам је пријатно и што нас привлачи; исто што и одушевљење.

Зановетање - жеља да се покаже незадовољство квалитетом онога што је неко за нас урадио, трудећи се да пронађемо реалне или тобожње недостатке.

Зеленаштво - жеља да се искористи нечија несрећа или тежак положај зарад личне користи.

Злобност - жеља да разориш оно што ти није по вољи у стварности која те окружује као и у односима и стварима других људи. Будући да злоба у неприкривеном облику тешко да може изазвати саосећање и подршку средине, злобан је човек нај- чешће прикрива, али су истовремено њене манифе- стације веома различите. Најлакше ју је препознати по резултатима оних поступака које човек чини руководећи се злобним побудама: то је разарање и повреда друштвеног живота или живота окружења, а такође и уношење раздора и конфликата у људске односе, чинећи тако људе нејединственима. Хри- шћанска подела људи, на оне који следују Христу и оне који Христа одбацују, разликује се од поделе коју човек злобношћу уноси у живот по томе што злобност за собом повлачи узајамне конфликте и што се њоме трују сви учесници конфликта. Осим тога, стања и поступци диктирани злобношћу увек имају за циљ постизање привремених, земаљских, материјалних добара. Поступци које злобност диктира човеку могу се препознати како по расположењу човека који их предлаже, тако и по њиховим резултатима који се могу предвидети, али и по средствима уз чију се помоћ ти циљеви могу остварити. Тако се, например, сви циљеви за чије се

78

Страсти и њихова пројава кроз соматске и нервно-психичке болести

остварење служи средствима која доводе до беде, беспомоћности и понижавања појединих људи или целога народа без сумње могу сматрати циљевима који служе злу. Али исто тако се може сматрати да служе злу сви они поступци који доприносе уздизању како појединца или групе људи тако и целога народа, будући да је у материјалном, ограниченом свету, где је све узајамно повезано, стицање било којих добара и привилегија могућно само на рачун лишавања других људи тих истих добара.

Разуме се, овде немамо у виду величање или прослављање човека или целога народа од Бога, јед- ноставно зато што Бог велича оне који Њему служе, а они који Богу служе никада не траже сопствено прослављање.

У најопштијим цртама може се рећи да свака популаризација ма ког греха, а тим пре човеково директно приклањање неком греху, јесте пројава зла (злобности), јер сваки грех има способност да повређује и погубљује. Зло може човека лишити духовног ослонца, може код човека да отупи или извитопери представу о добру и злу. Човек који је лишен могућности да поштеним животом и радом одржава и чува своју егзистенцију лако може почети да лаже и краде, да дође у непријатељски однос с окружењем и да чини све друге грехе, као што се то догађа у нашој земљи [то јест у Русији, прим. прев].

Емотивно стање човека захваћеног злобношћу слично је емотивном стању изазваном већином других грехова. Злобност се открива кроз свако размишљање на тему: “Тако им и треба” или “Е, да то од мене зависи, показао бих ја њима". Привлачи пажњу тиме што размишљање о назначеним темама

79


нема за циљ успостављање праведности и радост због тога, него изазивање непријатности, различитих и по обиму и по снази. Оне који га окружују зао човек обично “заводи", притом ризикујући да му узрујаност и злобност, које је средина од њега примила, буду враћене као бумеранг. Злобност прилично активно учествује у настанку болести јетре, али не и жучног мехура, болести коју изазивају плаховитост и уздржаност. Уобичајена свакодневна манифестација злобности јесте заједљивост, особина која се из ње рађа. Злобност није синоним зла, јер је зло - збирни појам, а злобност - конкретна, засебна негативна особина. Злобност презире пре свега особине као што су: доброта, саосећање, разумевање, сажаљење. Наличјем злобности и особином којом се она маскира може се сматрати сладуњавост. Злобност се обично оправдава тиме да нико од оних који нас окружују, ако ћемо право, и не заслужује другачији однос.

Злобности се може супротстављати оним особи- нама које она негира и тиме што ћемо увек имати на уму шта по правди заслужује злобан човек.

Злобност не треба бркати с особинама као што су правичност, раскринкавање, негодовање, строгост и поузданост. Злобност, као и многе друге грехе, не осликавају толико појединачни поступци, колико циљ којем човек тежи и његов однос према том циљу.

Злопамћење - жеља да се не заборави на причи- њену нам непријатност или штету и да се не заборави осећај озлојеђености доживљене у вези с тим.

Злоупотреба положаја - жеља да се ради задово- љавања наших прохтева користимо влашћу и сред- ствима која су нам стављена на располагање ради

80


испуњавања наше дужности и да пренебрегавамо законе којима треба да се руководимо.

Злурадост - жеља да они који нас окружују пре- трпе неку штету; особина због које људима желимо зло.

Индиферентност - жеља да се не разликује добро од зла. (Везана је са самооправдавањем, презривошћу, сумњом). Своди на ниво “бесловесних".

Инертност - жеља да те терају да радиш управо оно што је за тебе добро и корисно.

Каприциозност - жеља да се средина присили да следи наше, чак и најбезначајније, случајне хирове. Слична је увредљивости и окрутности.

Клеветништво - жеља да код оних који нас окру- жују, блаћењем неког човека и изношењем очито лажних информација о њему, изазовемо осуду тог човека.

Користољубље - жеља да чинимо само оно што нам доноси материјалну корист, добит.

Кукавичлук - жеља да се свом расположивом, телесном или душевном, снагом покушају избећи непријатности.

У свакодневном животу може се манифестовати како тежњом према изобиљу онога што је пријатно за дотичног човека (или жаљењем због одсуства пријатности), тако и тежњом да се избегну непри- јатности, да се удаљимо од њих и да оповргнемо ма каква указивања оних који нас окружују на недолично понашање и расположење, будући да је признавање постојања нечег лошег истовремено и признавање кривице и да присуство кривице, као по правилу, повлачи за собом казну која је иначе увек непријатна. У свакодневном животу кукавичлук може да не пада у очи, али зато у екстремним

81


ситуацијама јасно долази до изражаја и манифестује се кроз све поступке који су видљиви: издаја, лаж, бекство, напуштање у невољи, итд. Некакве особености у мимици и гестовима нису примећене, иако су кукавице доста често погрбљене. У случају да кукавичлуку није удовољено, то јест да човек који је с њим сагласан не дозвољава себи да то и покаже, може се појавити соматизација греха, што доводи до гастритиса или до чира на желуцу.

Као и други греси и кукавичлук има свој почетак у гордости. Даљњи пут његовог формирања је овакав: самољубље - самосажаљење (самобрижност) - кукавичлук. Исто као што сујета практично као обавезну другу страну медаље има - човекоугађање, на исти начин кукавичлук може бити праћен (маскиран) смелошћу, насртљивошћу и охолошћу, особинама које носе карактер хиперкомпензације. У зависности од тога какве су непријатности (пријатности) од значаја за човека којим влада кукавичлук, он може да се модификује у својим пројавама

- може бити уско усмерен, или бити проширен практично на све људе из окружења, граничећи се притом са склоношћу ка ропском односу. Разумљиво је да ће код човека који угађа стомаку, код сујетног или склоног блуду кукавичлук попримити веома специфичне облике. Кукавички расположен хвалисавац осећаће кукавичлук при помисли на то да неће бити саслушан до краја, али ће зато с лакоћом поднети недостатак пријатне хране; кукавички расположен човек који угађа стомаку доживеће кукавичлук због бојазни да му неће допасти хране у довољној количини или довољно квалитетне, али ће лако поднети физички бол или то што средина неће бити њиме одушевљена, итд. Будући да је и

82

Страсши и њихова иројава кроз сомашске и нервно-исихичке болести

кукавичлук, као и сваки грех, само негирање врлине, он приморава кукавички расположеног човека да у првом реду одбаци храброст, самопожртвовање и трпљење, а такође и људе који поседују те особине. Будући да кукавичлук, као и сваки грех, покушава да себе оправда објективним разлозима, човек који му је потчињен, када је кукавичлук довољно изражен, ствара у свом животу различите ситуације које могу повући за собом непријатне последице, а све због тога да би, уклањајући се од њих и избегавајући их, имао могућност (основану) да удовољава кукавичлуку. Зато кукавички распо- ложен човек може да не испуњава одређена обећања, да људима подваљује, провоцирајући код људи којима је подвалио или жељу да се освете, или да га казне, или да с њим прекину дружење.

Кукавичлуку се може супротстављати, не мења- јући притом уобичајено понашање него одлучно мењајући свој однос према себи, према окружењу и обавезама, прибегавајући особинама као што су обазривост, опрезност, умереност и поступност. Кукавичлук се подједнако успешно искорењује храброшћу, самопожртвовањем, трпљењем и послу- шношћу (нипошто не бркати трпљење с мрском трпељивошћу, која је тако раширена и коју тако ватрено пропагирају како атеисти тако и јеретици). Кукавичлук лако изазива плашљивост, склоност ка опасностима, стрепњу и бојажљивост. Склоност према забавама такође може бити плод кукавичлука пошто сваки вид забаве (биоскоп, позориште, спорт) привремено одвлачи човекову пажњу од онога што је непријатно у његовом животу, али, као по правилу, те непријатности забава не отклања него их удвостручује, јер решавању непријатних ситуација

83


човек тако не посвећује ни пажњу, ни вољу, ни снагу. Што се тиче чињенице да смех има способност да умањи значај свих догађаја и утисака, и да олакша подношење непријатности, код кукавички расположеног човека може се приметити склоност према збијању шала и према подсмевању, склоност која иначе има за њега заштитни карактер. Кукавички расположен човек може урадити нешто што за њега има сталне и дуготрајне последице, што је само по себи непријатна чињеница која може за собом повући одсуство задовољства, али зато пружа човеку сталну могућност да жали због присуства непријатности и одсуства пријатности. Очита бесмислица таквог понашања, као и сваког понашања диктираног грехом, омогућила је да се све то формулише практично у две речи “због кукавичлука (или другог греха) је изгубио главу”.

Кукавичлук је жеља да се избегну они напори и непријатности који, наравно, прате наш живот сразмерно нашем несавршенству. У првом реду то је жеља да се уклони непријатно понашање људи: њихово неслагање с тобом, њихово пренебрегавање или недовољно висока оцена твојих размишљања, њихова жеља да се користе твојим знањима, везама и умним способностима па да касније резултате свега тога припишу себи; њихов, за атеисте природан, недружељубив однос према теби и међусобно. На друго место долази оно што из овога проистиче, а што се може догодити сада или се за убудуће предвиђа - а то је лишавање могућности да по свом нахођењу обављамо послове у материјалном свету и да се користимо њиховим плодовима.

Лажљнвост - жеља да се истина искривљује у мислима, речима и у поступцима. Може да има

84

Сшрасши и њихова иројава кроз сомашске и нервно-исихиике болесши

облик не само извитоперења, него и пренебрегавања и директног порицања истинитости (истине) - стварног и познатог стања ствари. Отац лажи је сатана и зато је сваки грех облик лажи, јер је сваки грех пријатан сатани и његовим вољним и нехотичним слугама.

Лажљивост се, као особина издвојена од осталих грехова, у свакодневном животу манифестује кроз саопштавање информације која очито не одговара стварном стању ствари, кроз клевету, кроз обећавање онога што лажљив човек уопште нема намеру да учини или да даде, кроз оповргавање или негирање истинитих информација, кроз жељу да ни сам не поверујеш истини која ти је доступна (фактички одбацивање истине). Лажљив човек је склон да прикрива своје стварне циљеве и намере (чак и онда када они уопште не би ни изазвали отпор средине), тако да га можемо препознати већ и по томе. У исто то време лажљив човек се труди да о онима који га окружују сазна што је могуће више веродостојних података, жели да дозна праву истину или да се с њом суочи, будући да се може извитоперити само она истина која нам је позната. Другим речима, будући да лаж јесте негирање истине, као што је и свако зло - негирање добра, онда се лагати може само о ономе о чему знаш праву истину. Зато зло за своје постојање потребује добро, а лаж потребује истину и без ње не може постојати. Вероватно се управо тиме могу објаснити дугогодишњи позиви совјетских власти на високоморално понашање, јер да би могла да макар у нечему спречи људе да чине добро, морала је прво да то добро открије. Лажљивом човеку такође је својствено да проглашава за лаж оно што њему не одговара, оно што њега лично

85


омета у лажи или у прикривању лажи других људи. Такви људи изразито не воле да директно и јасно одговарају на конкретно постављена питања, па уместо да искрено кажу да не желе одговорити на питање, они се упуштају у апстрактне расправе о задатом питању, и то надуго и нашироко, покушавајући да многоглагољивошћу прикрију неспособност да говоре истину. Да би прикрио своју лажљивост, лажљив човек много прича о својим врлинама. Исто тако може да прича о врлинама својих ближњих и пријатеља, и да самим тим даде до знања да му ни те врлине нису стране. А ако и говори о својим манама, онда то чини само у општим цртама, избегавајући да грехе открије понаособ. Као по правилу, циљ човека који лаже већ у старту је користољубље, а лаж игра помоћну улогу при удовољавању неком греху. На исти начин пијанчење олакшава задобијање женске благонаклоности, али уколико опијање постане често, алкохолизам може постати самостална страст. Током времена лаж престаје бити мотивисана конкретним материјалним циљем и постаје сама себи циљ.

Као по правилу, лаж кратко време олакшава односе с људима, али доцније доводи до много већих непријатности но што су оне које су се помоћу лажи успеле избећи. Да се лако схватити да “лаж ради спасења” може послужити само лажовима. И сама та формулација је лажна будући да лаж може “спасити” само од истине и само оне људе којима је истина претешка или који не умеју да се њоме служе. И комплетно понашање лажљивог човека може бити лажно већ и само због тога што је засновано на лажљивим мислима и што је оно у ствари пројава тих мисли. У категорију лажљиваца

86


не треба сврставати људе који своје понашање по својој простоти заснивају на лажи, узимајући притом лаж за истину, јер су у ствари обманути, као што је то било и јесте у нашој земљи. Ти обманути људи аутоматски постају лажови када сазнају истину и не прихвате је.

Лажљивост се унутра у себи најчешће осећа као емотивна напрегнутост, сумња, збуњеност, што се као компензација прикрива дрскошћу, безобзирношћу и новим ступњевима лажи. Неки пак људи, желећи да прикрију своју склоност ка лажи, прибегавају многобројним цитатима, позивањима на ауторитете, научне радове или на мишљење руководства, а такође и на општеприхваћеност изнете лажи. Будући да је утемељена у основу сваког греха, лаж се лако открива и у гордости, и у самољубљу, у славољубљу, у среброљубљу и у свим гресима који након ових следе, али она исто тако и доводи човека до сваког замисливог или учињеног греха. Може се рећи да је лаж отровани сок целог дрвета греха, сок који се распрскава и тако даје нове изданке. Нису откривене болести које би биле везане само за лаж, али лаж учествује у формирању практично свих болесних стања и управо она уљуљкује човека у мислима о пријатности па према томе и нешкодљивости ма ког греха.

Будући да је лаж творевина сатане и да кроз грех води у смрт, онда јој се најбоље супротстављати уз Божју помоћ, јер Бог јесте Љубав, Истина, и Живот. Лаж обично прати самохвалисање. Код оних који су окружени лажју одбацује се или се искривљује истинитост и вера у Бога, а сваки који одбацује Бога самим тим је лажац, хотимичан или нехотичан. Свештеник који је прожет лажју у виду

87


неког греха (или неовисно од њега) пре свега ће слу- жити тој лажи у целости или њеној појединачној пројави (конкретном греху). Будући да сваки грех тежи ка материјализацији, онда такав човек може да људе поучава “благочестивим" делима, коригова- њу спољашњег понашања и на крају ће позивати на изградњу светле будућности (земаљскога царства), прикривајући притом своју лажљивост неоправдано честим помињањем Божје воље, Промисла и молитве и тим помињањима индиректно демонстрирати своју близину ка Богу.

Лакомисленост - жеља да се ослободимо, макар и привремено, бриге о свему, па и о ономе што нам је животно неопходно.

Ласкање - жеља да код оних који те окружују (код саговорника) својим речима изазовеш пријатне емоције које би допринеле остварењу личних циљева. Не бркати са сервилношћу.

Лењост - жеља да се тело не оптерећује пословима, ма какви они били, чак ни онима који воде ка нечем пријатном (умиривање тела).

У понашању се може манифестовати нерадом, за који човек проналази објективне разлоге, (“то никоме не треба”, “ то никоме неће користити”, “ма, тај посао није добар”, “ ма, тај посао је претежак”, “ за овај посао не постоје неопходни услови”, итд). Лењост се подједнако може манифестовати тако што се човек оптерећује због тога што је неопходно да испуни свакодневне обавезе и љути се када мора да уради нешто што је изнад онога на што је он већ пристао; користи сваку могућност да одложи, макар и на кратко време, посао који је и сам принуђен да сматра неопходним и од чије реализације не може одустати. Лењ човек са задовољством

СтрасШи и њихова иројава кроз соматске и нервно-исихичке болести

прихвата помоћ и притом на такав начин организује посао да у ствари његов посао други раде, а он избегава да у њему учествује. Веома често људи који се у себи слажу с нерадом (лењошћу) показују прилично велику активност (спољашњу), али све што раде, раде с напором, с унутарњим протестом и као резултат тога - умарају се брже него остали. Таквим поступцима људи понекад скривају своју лењост од себе самих, а не само од средине. У том случају њихова активност није усмерена на то да посао ураде добро, него на то да се од посла одвоје што је могуће пре. У сваком случају, њихова делатност нема ничег заједничког с трудољубљем и носи са собом размимоилажење између жеље и понашања, то јест рађа унутарњу противречност. У свакодневном животу лењост, исто као и беспосличење, доводи до тога да су људи склони да касно иду на спавање, будући да је ноћно време скоро код свих као по закону ослобођено од послова и напора па лењивци теже да што је могуће више продуже то време “законског” нерада.

У унутрашњости - лењост води у стање расла- бљености, која човека не оптерећује, ка осећању телесног задовољства. Раслабљеност због лењости разликује се од раслабљености због унинија по одсу- ству оптерећености због тога (при унинију је човек оптерећен због свога нерада). Раслабљеност због лењости такође се веома разликује од стања изнемо- глости, душевне празнине, што се код човека доста често појављује као резултат излива ма које страсти (наступа гнева, очаја, итд). Лењост се разликује од доконости, с којом је иначе веома слична, по томе што је докон човек спреман да ради доколичења (празничног начина провођења времена) уложи

89


много напора (да поднесе много напора, трошкова и рада), што је везано за пријем гостију, за одлазак на пикник или у лов, за одлазак у позориште, ресторане, итд.

Лењост проистиче из гордости – самољубља - телољубља [велика љубав према телу и вођење претеране бриге о њему и његовим задовољствима, прим. прев]. Лењост је често повезана с маштањем, које долази кроз самољубље и душељубље. Код оних који га окружују лењ човек формира различите односе према себи, а у зависности од њиховог положаја: с лењим човеком успостављају се пријатељски односи који трају све док се не појави посао који сваки лењ човек жели да пребаци на неког другог; онај ко је склон окрутности или самољубљу може лењом човеку да укаже велику помоћ. Но код већине људи који окружују лењог човека постепено се формира жеља да га не оптерећују, чак ни када их моли да му дају некакав посао, да му повере да нешто ради. Лењ човек, чак и кад схвати да је рад користан, или бар то да је неопходан, ипак у себи тражи оправдање и могућност за нерад, уместо да тражи начина како да уради посао који му је понуђен; у одређеним конкретним околностима тражи могућност како да избегне то да себе оптерети, а не како да се понуди да уради посао.

Стиче се утисак да је лењост узрок промене код функционисања слезине, њене величине (хипер- спленизам, односно увећана слезина), а исто тако, сасвим је могуће да је узрок такве озледе система која доводи до Верлхофове болести. И уопште узев, од функције слезине зависи издржљивост - способност да се носе (подносе) напори, онолико колико је то потребно и да се притом не противречи човековој

90

Страсти и њихова иројава кроз соматске и нервно-психичке болесши

физичкој природи. Будући да лењост води ка раслабљености, а слабост не може бити делимична него обухвата човека у целини, онда лењост може бити и узрок ма ког обољења које је повезано с мањкавошћу (раслабљеношћу) васкуларних зидова (хемороиди и слично), равна стопала.

Лењости се најлакше супротстављати трудољу- бивошћу, постом (уздржањем) и одговорношћу. Управо те особине лењ човек најлакше негира код оних који га окружују. Лењост се, као и свака особина, шири на средину, преноси се на њу и она је усваја. Узгред, ако су родитељи (или блиски људи) лењи и дете ће управо зато бити лењо, чак и када су људи који га окружују по својој спољашњости веома радини. Та особина детета изазиваће љутњу управо оних од којих ју је дете попримило, будући да се они сами на све начине труде да своју лењост сакрију управо од самих себе.

Супротношћу лењости може се сматрати ревност по Богу.

Лицемерје - жеља да се изцесу оне мисли које на најбољи начин могу да сакрију твоје стварно мишљење о ономе што те окружује и твој однос према њему.

Лоповлук - жеља да се на овај или онај начин присвоји оно што нам не припада.

Лукавство - жеља да превариш и самога себе. Љубав према свету - жеља да се воли свет и да се то

и у послу и у односима стави изнад свега осталог. Лако се препознаје по жељи “да споља све буде добро”.

Љубомора - жеља да се у потпуности располаже целокупним временом и свим снагама, и душевним и телесним, другога човека.

91


Љубопитљивост - жеља да сам провериш оно о чему можеш добити (или си, штавише, већ добио) веродостојну информацију.

Мелаихолија - жеља да се жали што у садашњости нешто није онако како би нам то било пријатно и како ти мислиш да би требало да буде.

Многоглагољивост - жеља да се изговори много више речи него што је то потребно за прецизно изражавање мисли.

Мржња - жеља да се одбаци и уништи оно што нас окружује, осим онога што је нама лично драго. Плод је злобе, необузданости и самољубља; супротна је љубави.

Наглост - жеља да донесемо одлуку, изнесемо закључак или начинимо неки корак пре но што смо га свестрано размотрили и добили објективну потврду о његовој исправности; обично је заснована на нашим претпоставкама, подозривости и нашем мишљењу.

Надменост - жеља да се дивимо важности и значају свега што смо урадили.

Наметљивост - жеља да неког човека присилимо да буде у нашем друштву или да прихвати форму дружења коју ми желимо, не обазирући се притом на његов протест.

Напраситост - жеља да они који те окружују примете да ниси ни слабији ни лошији од њих.

Насртљивост - жеља да неко буде изазван да ти се супротстави, да га изазовеш на конфликт с тобом (душевни, речима или физички), а у намери да покажеш своју надмоћ (интелектуалну, физичку, итд), надмоћ у коју си унапред уверен. Од напраситости се разликује по томе што напраситост, као по правилу, има за циљ да покаже да ти ниси гори од

92


других, а насртљивост - да су други гори од тебе. У

спољашњем понашању може се испољавати бес-

компромисном категоричношћу у изјавама и пона-

шању, који наизглед не узимају у обзир мишљење,

интересе, циљеве и могућности (способности) људи из

окружења. Насртљив човек може на увредљив начин

износити своје мишљење о теби или о твојим

ближњима, може износити разне закључке, за тебе

несумњиво увредљиве или такве с којима се ти

засигурно не слажеш, може бити груб, може, “не

примећујући” те, да те одгурне, да стане у ред испред

тебе, итд - уопште узев, може говорити и чинити оно

што ће по његовом мишљењу изазвати твој активни

протест. Унутарње осећање формира се од истих

компоненти од којих се формира и осећање при

осталим гресима: напетост, зависност, страх и друго.

Шематски: гордост-сујета (славољубље) –

окрутност - осуђивање - па злоба због које се човеково

понашање окреће или према насртљивости или према

кукавичлуку. Насртљивост се у окружењу осећа

душевно, као и сваки други грех: чак и ако се

насртљивост ни на који начин не показује, она ипак

изазива жељу да насртљивог човека наљутимо, да га

поставимо на његово место или да избегавамо дружење

с њим, наравно уколико не постоји склоност ка истим

страстима или некакав материјални интерес у односу

на насртљивог човека.

Насртљивост се може сматрати болесним стањем

душе, душевном болешћу. Али то се може рећи

практично за сваки грех. Телесно обољење које би за

свој директни узрок имало насртљивост није

откривено.

93


Насртљивости се најбоље супротстављати скром- ношћу, добронамерношћу и поштовањем других људи. Разуме се да управо те особине код насртљивог човека изазивају најснажнији протест. Као супротност насртљивости може се сматрати попустљивост.

Небрига - жеља да се не брине о спасењу душе, о ономе што је за њу корисно.

Независност - жеља да се покаже да нисмо под- ређени људима и ситуацијама, а то се може мани- фестовати кроз изазивачко, дрско или насртљиво понашање. Током разговора о било чему независан човек може изненада престати да одговара на питања, или почети да говори о нечем другом, или се удаљити на неки посао који ће привремено зауставити сваку врсту разговора (пријатан, непријатан, неопходан, пословни...). Такође се може облачити не узимајући у обзир реалне временске услове, или може одједном почети да ради нешто што није прикладно ни времену ни месту. Узевши на себе без протеста неке обавезе или обећавши нешто, може да не испуни обећано, практично демонстративно показујући своју равнодушност према ономе што ће уследити. Оптерећује се својом личном везаношћу за било кога, а такође и било чијом везаношћу за њега уколико то намеће било какве обавезе. Као по правилу, неовиснима постају људи који снажно и танано осећају своју повезаност с онима који их окружују и који су због своје појачане осетљивости искусили низ непријатности, иако то и није неминовно. У мимици и гестикулацији може се испољавати “одмахујућим" потцењивачким покретима, трзањем рамена и руку, и презривим гримасама. Онај који пати од неовисности практично

94

СшрасШи и њихова иројава кроз соматске и нервно-психичке болести

демонстративно се не интересује за живот чак ни блиских људи и не узима учешћа у њему. У исто то време избегава да саопшти информације о себи, чак и када се за њих интересују блиски или људи који се засигурно пријатељски односе према њему. Такви људи су склони да своје понашање објашњавају учтивошћу, деликатношћу, жељом да друге не замарају разговорима о себи или да не залазе у туђе ствари и душе.

Као по правилу, ова особина је повезана са само- поуздањем или са склоношћу ка маштању. Не желе да се бакћу оним за шта их моле, оправдавајући се тиме да неће успети да испуне молбу. Могу без видљивих разлога мењати своје планове само зато што су се ти планови допали другим људима, који су изразили жељу да узму учешће у њиховој реализацији и предложили поделу обавеза при заједничком учешћу у њима. Жељом да се нешто промени у традицији неке професије или жељом да се под неким изговором избегне проучавање те традиције и канона, често се испољава њихов унутарњи протест против праћења већ изграђених принципа неког занимања. То није жеља да се уради другачије, да се добије неуобичајени резултат, него жеља да се постигне уобичајени резултат, али на свој начин. Рад “по своме" објашњава се неспретношћу или неспособношћу. Човек ће у жељи да прикрије своју неовисност и несвесно довести себе у много већу зависност од средине него што је то потребно и демонстрираће своју зависност све док се у њему не роди неодлучност.

Треба јој се супротстављати трпљењем, послу- шношћу, обазривошћу, храброшћу, одговорношћу и савесношћу.

95


Незаситост грла - жеља да се употребљава она храна којом се наслађује чуло укуса, чак и ако је нама довољно да би се човек заситио.

Незаситост стомака - жеља да се великом коли- чином хране, неовисно од њеног укуса и квалитета, угоди стомаку.

Незахвалност - жеља да се не призна да нам неко чини добро својом вољом, а не по нашој вољи и жеља да се својим односом добротвору не узврати онако како би требало. Незахвалност је гордост (по мишљењу неких светих Отаца).

Некажњивост - жеља да себе сматрамо за оне који не подлежу казни, без обзира на наше понашање; жеља да се избегну казне.

Немарност - жеља да и не тражимо могућност да свој посао урадимо боље тако што ћемо се потрудити више но што је то одређено.

Немилосрдност - жеља да нико не буде поштеђен (да се не прашта) чак ни они који моле за опроштај и за милост, беспоговорно признајући своју кривицу и свом својом снагом одричући се, за убудуће, понашања које доводи до такве кривице.

Неодговорност - жеља да не сносимо одговорност за своје поступке. У спољашњем понашању показује се кроз изношење очито неприхватљивих предлога, изношење сопствених намера које онај ко их износи не намерава да спроведе у свом животу, кроз покушаје да решење или мишљење које прижељкујемо буде истакнуто и предложено од стране других људи и прихваћено од већине учесника у расправи (разни скупови, гласања, “воља народа”); кроз жељу да избегнемо одговорност, објаснивши да је наше понашање или изношење мишљења условљено околностима или сопственом неспособношћу

96

Страсши и њихова иројава кроз сомашске и нервно-психичке болести

и немогућношћу да се поступи другачије; кроз прећуткивање сопствених циљева и планова, будући да не желимо да будемо изложени прекору не само због дела него чак ни због мисли. Манифестује се недостатком жеље (а доцније и неспособношћу) да се прогнозирају и предвиде последице личних осећања, мисли, изјава и поступака. Може се такође испољавати и склоношћу за бављење оним што не даје никакав опипљив резултат, због којег би иначе требало сносити одговорност (нпр. игре на компјутеру и друге врсте забава).

Неодговорност се подстиче жељом родитеља да мазе дете, да му дозволе да ради све што оно жели, да га не кажњавају не само због непослушности него ни због очигледно необузданог понашање, да га заштите од оправданих прекора и љутњи људи који га окружују.

Као и сви греси и неодговорност проистиче из гордости кроз самољубље - самосажаљење - само- оправдавање и доводи до бесциљности и бесмисла (губљење у животу циља и животног смисла), своде- ћи притом сву човекову делатност на задовољавање свакодневних и пролазних животних потреба. Стање човекове душе, дефинисано као неодговорност, у медицини се обично назива инфантилношћу. Код људи који га окружују неодговоран човек презире све оне особине које би га могле присилити да одговара за своје поступке, а пре свега за неимање циља, поузданости и захтевности. Додуше, ова последња црта (особина) често је карактеристична управо за неодговорног човека, али у односу на средину, а не на самога себе. Неодговоран човек олако крши обавезе које је преузео на себе (“Велим вам: кад ми је воља дам, кад ми је воља узмем натраг”.), прихвата

97


на себе обавезе очито неостварљиве, касни на сусре- те, чак и на пословне, итд.

Неодговорности се најлакше супротставите оним особинама које неодговоран човек најенер- гичније одбацују и обавезним давањем до знања да ће човек чак и “за сваку празну реч” сносити одго- ворност или у овом или у будућем животу.

Најраспрострањенији начин неговања неодговор ности код људи јесте учење о карми и о реинкарна цији душе, при чему човек на крају не бива подврг нут одговорности за свој живот.

Неодговоран човек се према свему односи при лично олако и често је склон иронији, која му ] знатној мери умањује потешкоће које не може д избегне.

Неодређеност - жеља да се избегне пред људ!- ма појашњавање твога одговора на питање које с ти поставили, или твога мишљења, или твога реш ња, или односа према било чему.

Неповерљивост - жеља да се одбаце сва, ч; и она несумњиво и очито исправна и истинш мишљења и обећања средине.

Непостојаност - жеља да се избегну супротст вљања нашем начину размишљања, нашим речш и поступцима који се стално мењају према спољ шњим приликама.

Неразумност - жеља да се не размишља о св понашању и поступцима и да се они не промишл ју чак ни онда када је човек способан за то.

Несавесност - жеља да се не обраћа пажња сопствене мисли које раскринкавају управо тв( рђаво (греховно) понашање и намере.

Неспокојство - жеља да се уради нешто за ш не постоји довољно времена, прелазећи притом

98

Сшрасши и њихова пројава кроз сомашске и нервно-исихичке болесши

следећи посао пре завршетка претходног. Близу је ужурбаности, многобрижности и ревности која није по Богу. Нестрпљење - жеља да се протестује против стварности (бунтовништво). Емотивно се осећа као активно одбацивање онога што ти је непријатно или као одбацивање различитих појава у стварно- сти која те окружује. Манифестује се кроз оспора- вање онога што ти неко говори зато да би нешто, тобоже, прецизирао. Но његови су наводи толико безначајни да би оно што смо чули могло и да се не оспорава. У животу се стално изналазе чињени- це и догађаји који сасвим оправдано могу изазвати протест, притом се на сву ону лепу љубазност или уопште не обазире, или се то чини тек летимично. У случају да добије савет такав човек под било каквим изговором тражи могућност да га избегне; оптерећује се због потребе да се спољашњем свету обраћа како за савет тако и за било какву помоћ у животу (поправка аутомобила, куповина живот- них намирница, путовање на посао, итд). Пошто се нестрпљивост односи на све, онда човек ни у чему не налази утехе, а ако је и нађе, онда то бива као под морање и за кратко време, само дотле док не пронађе разлог да одбаци оно добро којим се утешио. Рађа се из самоуверености (неверовања) и често води до унинија и безнађа. Упоредо с проте- стом против средине може постојати и протест про- тив свога стања, положаја, себе самога; а на крају и против сопственог постојања. Но уза све ово човек не одбацује оно што му је материјално или душев- но корисно или пријатно, па чак и ако та корист и пријатност потичу од оних људи, или организација или догађаја које одбацује и осуђује. Често наводи

99


тобоже неспособност да схвати сасвим елементарне ствари, и то само из жеље да их не прихвати. Притом се догађа да, уместо да се расправља о неком питању у целости наводе се све нови и нови сасвим безначајни детаљи. Тако се у ствари добија на времену током којега такав човек ипак не прихвати оно о чему се расправљало.

Као ни остале грехе, који иначе човека у целости обухватају, тако ни нестрпљење нестрпљиви људи не примећују. Но, због човекове природне осетљивости на расположење људи који га окружују, у исто то време сви они који наилазе на нестрпљиве људе попримају и осећају ту особину која их, иако они то не примећују, приморава да се с нестрпљењем односе према извору нестрпљења, извору чије расположење осећају, али га схватају као своје сопствено. Нестрпљивост се телесно може осећати као осећај мучнине која није изазвана никаквим физичким узроцима (“безразложна") и као бол у пределу потиљка. Морска болест је једна од најпознатијих соматских пројава нестрпљивости. Нестрпљивост се у човековом понашању може манифестовати тако што он не примећује оно што му је непријатно; оно што може довести до нежељених последица; или оно према чему је равнодушан, али што је доспело у сферу његове нестрпљивости. Као што увредљив човек налази због чега да се увреди, зао

- на чему да искали бес, и нестрпљив човек исто тако проналази - шта да не отрпи.

За нестрпљивост је уобичајено да жели нешто урадити што пре и уобичајен је протест против тога што јасан и лаган посао одузима време и снагу. Нео- пходно је да постоји пристанак на губљење времена и снаге, пристанак на то да, без обзира на јасноћу

100

Сшрасши и њихова иројава кроз соматске и нервно-исихичке болести

и лакоћу, непредвиђене околности могу или да продуже време неопходно за испуњавање одређеног посла или да га учине сасвим неизводљивим; пристанак на то да се незанимљивим послом мора бавити на уштрб онога што је интересантно.

Напетост коју осећа човек који пати од нестр-

пљивости не убрзава и не олакшава испуњавање

предстојећег посла, него само води ка непродуктив-

ном утрошку снаге. Аналогно стање може се појавити

било којим поводом: ја знам да човеку могу објаснити

оно што му је нејасно и да могу одговорити на

постављено ми питање, али - не могу то урадити зато

што онај који пита није у стању да одмах схвати ход

мојих мисли, или не влада знањем које би било

довољно за то; ја знам да засигурно могу пронаћи

решење и да имам довољно знања за то, али још га

нисам пронашао. Када се напетост појави као тежња да

посао буде завршен пре времена, она у том случају

субјективно даје осећај да су твоји напори веома

ефективни и да убрзавају испуњење задатка, но они

објективно, управо због неприхватања реалности и

протеста против ње, сметају да се ситуација

непристрасно размотри и да се изнађе најоптималнији

начин за њено решавање. Када бунтовно - нестрпљиво

стање постане уобичајено, онда се оно шири на све

сфере делатности, чак и на оне које раније уопште нису

изазивале протест.

Нестрпљивост у сваком случају омета човека да у

целости прихвати окружење, па према томе и да га

правилно процени те, као резултат тога, долази до све

горег понашања човека који више није способан да без

изузетка узме у обзир све околности.

101


Насупрот нестрпљивости (бунтовништва) налазе се правилан однос према преузетим обавезама, одговорност и, наравно, стрпљење.

Неуредност - жеља да се не пази на одржавање чистоће ни себе самога ни онога чиме располажеш.

Неустрашивост - жеља или да се не доживљава осећање страха, или убедити себе и своју околину у његово непостојање.

Нехат - жеља да се благовремено не спрече штета и губитак који би могли бити нанесени твојим речима и делима.

Ниподаштавање - жеља да се према онима који нас окружују понашамо што је могуће немарније, чак се и не трудећи да проценимо колико су добре или лоше њихове особине и колико уопште заслужују слично понашање. У понашању се, као и сваки грех, може манифестовати на разне начине: кроз неиспуњавање обећања, игнорисање мишљења средине без икакве расправе о томе да ли је оно добро или лоше, претензије на материјална богатства и успех без обзира да ли то повлачи за собом наношење моралне или материјалне штете онима који нас окружују. Ту је и одбијање да се размотри основаност личног понашања, или човек склон ниподаштавању просто “не види” потребе да средина разматра основаност његових изјава и понашања. Управо је за ту особину карактеристична фраза коју човек, склон ниподаштавању, изговара када чује нешто са чиме се не слаже или нешто што му је нејасно и непријатно: “Ма, пустите то", “Ма, мани се тога”. Често је може изговарати човек који у свом животу ниподаштава све манифестације доброте, учтивости или других позитивних особина, и ниподаштавајући

102

Сшрасши и њихова иројава кроз соматске и нервпо-психичке болести

их у себи, аутоматски их ниподаштава и код других људи. Ту фразу изазива манифестација управо оне позитивне особине коју човек код себе ниподаштава.

У мимици ниподаштавање може бити пропраћено уздигнутошћу леве обрве, скептичним осмехом који поприма облик обичне гримасе. У унутарњем свету је пропраћено неспособношћу да се осете и схвате мисли других људи, емотивном хладноћом или узрујаношћу, што се најчешће догађа у ситуацији када човека склоног ниподаштавању прилике принуде да узме у обзир мишљења, закључке и потребе средине. Проистиче од гордости - самољубља - самопоуздања - самопоштовања. Код околине изазива осећај одбачености, који је иначе код неправославних људи повезан с окрутношћу и осећањем увређености.

Овој особини најбоље се супротстављати пошто- вањем људи и предусретљивошћу. Наличје су нај- чешће ласкање и додворавање. Највећи протест изазивају оне особине које су у супротности с дотич- ним грехом. Презирање се од ниподаштавања раз- ликује по томе што оно тражи разлоге и изговоре за увредљиво понашање према људима због њихових моралних, интелектуалних и физичких особености или због специфичног понашања. Притом је човек при презиру склон да људима из окружења објашњава чиме су заслужили такав однос, док је склоност ка ниподаштавању заснована на личном преимућству, које се не доводи у сумњу и које не подлеже разматрању, и не постоји склоност да се икоме ишта објашњава.

Ограниченост - жеља да се не бавимо питањима и пословима који су нам доступни и који су у

103


складу с нашим могућностима, али у којима нисмо

довољно верзирани, и то све због тога што није баш

пријатно трудити се око тога или што није пријатно

откривати своју неспособност. Сродна је са самозадовољством, самодивљењем и склоношћу ка

маштању. Разликује се од стварне ограничености

човекове природе у времену, простору и информа-

цијама, настале због оштећености грехом, по томе што

је човек обично штити и оправдава. Имитира глупост.

Оговарање - жеља да се разматрају, (претресају, клевећу) нечији поступци без икакве користи како за

онога који оговара тако и за онога којега оговарамо и

да се притом у њима (поступцима) тражи оно што је

лоше. Има карактер осуђивања поступака, али не и

грехова.

Окрутност - жеља да се докаже сопствени значај, власт и снага, па макар себи самоме. Специфичне

пројаве окрутности у човековом понашању се не

примећују, али се она може манифестовати кроз

тражење признања за заслуге, признања за даровитост

или признавања значаја наше улоге у неким догађајима

који су се збили. Није обавезно, али може бити пропраћена мимиком - тако што се човек намргођен

опходи с другим човеком; кроз понашање - тако што

човек настоји да докаже да је у праву и што настоји да

примора људе да му се покоравају.

Та особина може бити колико неспецифична толико

и веома уско усмерена. Тако се, например, за једног човека његов значај и снага могу манифестовати само у

интимним односима, за другог - у томе да се на послу

не могу без њега снаћи, за трећег – да је

104


сакупио такву колекцију маркица какву више нико нема.

У унутарњем свету прати је осећај да су људи из окружења према нама непријатељски расположени, осећај да нас људи не цене онолико колико смо то заслужили. Шематски гледано окрутност проистиче из гордости - самопоуздања и самоуверености. Окрутношћу се проузрокују жустрина, фанатизам, увредљивост, тврдоглавост и упорност. Окрутан човек код људи из окружења и нехотице ствара жељу да истакну његову неубедљивост, жељу да покажу своје незадовољство неким његовим понашањем, макар у неком сегменту, само да би га прекорели. Када није задовољена (или када јој се не удовољава), онда окрутност доводи до исхемичне болести срца у различитом степену њене изражености. Управо због тога се код људи рани инфаркт појављивао у оном периоду живота када су, поставши током живота неко и нешто, почињали да предају своје положаје другима, али истовремено покушавајући да их задрже. У послед- ње време инфаркт се “подмладио”, будући да су људи стварни труд и заслуге престали сматрати као нешто неопходно за осећај своје вредности и потребе да се она призна; људи су почели да сматрају да имају право на признање окружења просто због чињенице што постоје и због неоснованог повећања личних амбиција. Окрутност код људи који нас окружују презире самоунижење (потреба за признавањем својих мана), послушање, савесност. Пратећом особином (другом страном медаље) може се сматрати плашљивост.

Супротстављати се окрутности могуће је при- знавањем ограничености и несавршенства, након

105


грехопада тако природних за човека, а такође и одговорношћу за своје речи и поступке, ако не пред људима, а оно у сваком случају пред Богом.

Окрутан човек обично се правда тиме да људима жели нешто што је добро и лепо. Окрутност се може посматрати као “професионално обољење" чиновника, јер какав је то чиновник чији значај и моћ не признају ни потчињени, ни руководиоци, ни посетиоци.

Осветољубивост - жеља да се нанесе штета ономе ко се према теби понео горе него што сматраш да је било праведно и исправно.

Осуђивање - жеља да се неко осуђује (осуди), то јест да без икакве сумње буде прихваћена одлука о апсолутној и коначној кривици онога кога осуђујемо.

Онај који осуђује споља је заузет трагањем за човековом привидном или стварном кривицом и оним што након тога следи - одлучно изношење свога мишљења у разговору или с оним којега осуђује или с другим саговорницима. Нема ништа заједничко с разобличавањем грешника, што нам је иначе заповеђено, нити с негодовањем јер је и једно и друго усмерено на грехе, а не на човека који греши; на његово понашање, а не на његову личност. Сама констатација недоличног и аморалног понашања није ни најмање осуђивање уколико се износи с негодовањем, жалошћу, спремношћу да се помогне, итд. и уколико има за циљ да човеку помогне, а не да тражи и одређује казну за њега. Исто тако осуђивање не би требало (бркати) мешати с оценом стања човекове личности (карактера), што су православци иначе обавезни да чине, а потом на основу те оцене не ступати у пријатељске

106


односе ни с иноверцима, ни с јеретицима, ни с хри- шћанима који након што је њихов грех разоткривен настављају да у њему истрајавају, уместо да због њега плачу. Чак се и у црквеној пракси човеку, који исповеди своје недоличне и грешне мисли, речи и поступке, одређује епитимија која нема за циљ да преступника праведно казни за његову кривицу, него да сам грешник учини одређене ствари које имају за циљ поправљање душевног стања, његово духовно узрастање и отпорност према греху. Зато се о епитимији као казни може говорити само у оном случају када онај који то говори зна да реч “казна" потиче од речи “препорука”, то јест поучавање, исправљање и препорука да се нешто уради. Онај који осуђује у свакодневном животу радо слуша гласине о туђим грешкама, заблудама, слабостима, некомпетентности и у вези с тим о, с његове тачке гледишта, неисправним поступцима. А за све неисправне поступке он ће свакако окривити онога ко их је учинио. Човек који осуђује у животу стално ствара ситуације које му омогућују да добије материјал за осуђивање: прихвата клевету, подстиче сплеткарење, не упозорава људе на могуће нежељене последице њихових поступака, него их често директно провоцира на недолично понашање. Касније ће се све то искористити за осуђивање.

Будући да у животу већине људи постоје чиње- нице, а у карактеру особине за које их се може осудити, осуду често прати надмено-потцењивачки однос и немилосрдност према средини. Но наличјем те медаље несумњиво се може сматрати самоо- правдавање. Човек најчешће и тражи кривицу код других како би је скинуо са себе. За унутарње стање таквог човека карактеристични су равнодушност

107


и према радости и према жалости других људи, отуђеност од њих, одсуство жалости и саосећања с људима који су очито запали у неприлику. Осуђи- вање је праћено приметним интересовањем за њих и мишљу “тако вам и треба", мишљу која на крају води до злурадости.

Проистиче из гордости - самољубља - самооправ- давања, а из самог осуђивања рађају се особине као што су клеветање, сплеткарење, подсмешљивост, злурадост (завист), прекор, подругљивост, освето- љубивост, злопамћење, злобност. Само осуђивање по свој прилици не изазива телесне болести, али учествује у формирању особина као што су злоба и мржња, које опет са своје стране могу довести до обољења крви. Уосталом, свети Оци веле да по попуштењу Господњем онај који је због нечега осудио ма ког човека и сам претрпи исте оне невоље и болести због којих је друге осуђивао или због којих им се подсмевао.

Осуђивању се најбоље супротстављати самопре- кором, праштањем и смирењем.

Охолост - жеља да се у нечему заузима виши положај него од оног који имамо. Осећање охолости подсећа на осећање човека који жели искочити однекуда и допрети до нечега. Чак се и при ходу може манифестовати поскакивањем при којем се човек стално креће горе-доле. Узрок је многих неуротичних стања, а телесно се манифестује на разне начине, и то у зависности од пратеће особине, например, срчана неуроза - охолост + окрутност. У понашању се показује склоношћу ка расуђивањима на тему: шта бих ја све урадио кад бих био на вишем положају. Улази у структуру личности сваког психопате, и то као саставна особина. Често бива

108

Сшрасши и њихова иројава кроз сомашске и нервно-исихиике болести

пропраћена демонстрирањем (намерним) својих високих професионалних способности и богатог знања и умећа у ма којој области. У жељи да истакне своју надмоћ, охол човек се према ауторитетима признатим у његовој области понаша с наглашеним потцењивањем. Уколико претензије и властита оцена личних вредности не одговарају реалним могућностима, онда охолост бива праћена бојажљивошћу, исто онако како сујета бива праћена човекоугађањем. Узрок охолости је самоувереност. Охоли људи су често “лактароши” и преузимају на себе претешке послове, због чега касније жале због неуспешно обављеног посла. Но тај неуспех објашњавају неповољним околностима или ометањем од стране других људи.

Охолост често, али не и обавезно, бива праћена склоношћу ка препирци и маштарењима. Охоли људи се често упуштају у препирку и конфликте с руководиоцима, али лако одустају од својих изјава. Будући да охолост претендује на претежак посао, што осећа и сам охол човек, то се при такозваним наметнутим пословима јавља потреба за јачањем самопоуздања и самоуверености, и то честом про- вером онога што је урађено највероватније уз при- суство сталних недоумица.

Охолости су супротне: скромност, савесност, одговорност, умереност и постепеност.

Очајавање - жеља да се одбаци свака могућност за стицање наде, чак и ако је она очигледна.

Памћење зла (злопамћење) - жеља да се не заборави “штета” која ти је нанесена као ни оно што није учињено по твоме.

Педантерија - жеља да се дивимо својој способ- ности да у свом животу и у свом понашању одржавамо

109


једном и заувек установљени ред, чак и када он губи смисао због измењених околности.

Плашљнвост - жеља да мислимо како ће нам оно што нисмо предвидели и што се догађа неочекивано највероватније нанети неку штету.

Повлађивање - жеља да се подржи ма која греховна тежња неког човека.

Поводљивост - жеља да се промени лични однос према средини и према мишљењу о њој и то под притиском људи и околности, да бисмо се тако ослободили напора који изискује супротстављање вањском свету.

Подмуклост - жеља да од оних који нас окружују сакријемо своје циљеве и намере, износећи на видело неке сасвим друге циљеве, а не оне којима тежимо.

Подозривост - жеља да претпостављамо како у речима и поступцима људи постоје зле и неприја- тељске намере.

Подсмех (иронија) - жеља да човекове особине, поступке и животне прилике, у којима се налази, представимо као смешне чак и ако ту нема ничег смешног. Деловање смеха на оно због чега је настао може се упоредити с деловањем наопако окренутог двогледа на предмете које њиме посматрамо - они се удаљавају и смањују. Све оно чему се смејемо чини се мање значајним па се онда према њему и понашамо олако. Смех подједнако чини мањим и добро и зло. Ако исмејемо нешто што је добро, онда оно као да престаје да буде добрим па више нема смисла трудити се да га стекнемо. У том случају човек као да по неком закону и сасвим основано може да одустане од напора и труда на постизању добра у најширем смислу те речи. Ако је, пак, смех

110

Сшрасши и њихова иројава кроз соматске и нерено-психичке болести

усмерен на зло, онда се и оно чини малим, беза- зленим, не баш страшним и недовољно вредним не само да се с њим боримо него чак и да се од њега удаљимо или да га се једноставно клонимо. Гледаш тако у наопако окренут двоглед и видиш како далеко од тебе пузи малени зеленкасти гуштерчић и смешно отвара своја усташца с дирљиво белим зубићима. Онда окренеш двоглед на другу страну - а пред тобом обичан крокодил...

Ако узмемо у обзир већ наведену специфичност смеха, онда се лако могу схватити три последице смеха. Као прво, човек склон смеху, хотимично или нехотично, веома ће осиромашити (себе) свој живот, бришући из њега озбиљне жалости и велике радости - све је ништавно, све небитно и ништа не завређује озбиљан однос. Као друго, човек себи привремено олакшава живот, јер се све оно што је ништавно и безначајно лакше прихвата и преживљава. И, на крају, као треће, пошто је све у материјалном свету суодносно и упоредиво, то и човек склон смеху, умањујући својим подсмехом све што га окружује, илузорно велича себе у сопственим очима - али само привремено и илузорно. У споју са снисходљивошћу подсмешљивост формира ону по положају једнаку и по спољашњости безазлену црту карактера коју обично називамо ироничношћу и која нема за циљ да омаловажи средину, него пре да с осмехом констатује његову маленкост и безначајност у поређењу с несумњиво измаштаном величином ироничног човека. Подсмешљивост (ироничност, духовитост и хумор) су толико распрострањени и људима тако добро познати да нема потребе посебно их описивати. У њихове манифестне облике улазе и приглупо - преслободни

111


наступи разно-разних водитеља и конферансјеа, новотарије пародиста, свакодневне анегдоте, итд. Смех могу користити и политичари како би их слушаоци, гледаоци и бирачи лакше прихватили. Притом у штампи објављене карикатуре политичара различитог ранга и описи куриозитета из њиховог живота служе томе да их масе лакше прихвате, па макар и у смешном облику,а не њиховом раскринкавању и дискредитацији. Најслађе се смеје онај ко се последњи смеје.

На емотивном плану склоност ка смеху прати осећај емотивне празнине. Човек ненавикнут на смех након наступа смеха чини се доступнијим за било какве негативне утицаје и лако рањив. Зато је давно примећено да након смеха, нарочито код деце, долазе сузе. Склоност ка подсмеху изазива протест околине или, пак, формира неозбиљан однос према човеку склоном смеху као према површном, неозбиљном и испразном бићу. Како сејеш, тако и жањеш. Нису примећена телесна обољења изазвана подсмешљивошћу. Наличјем подругљивости може се сматрати немилосрдност.

Бестидној подсмешљивости треба се супротста- вљати предусретљивошћу, учтивошћу и стидљиво- шћу. Уопште узев, подругљив човек лако се може наћи у ситуацији у којој му се лав, који риче и који тражи кога ће прогутати, може учинити као некакво забавно штене, иако притом остаје опасна крвожедна звер.

Покуда - жеља да се умање нечије стварне и очите вредности.

Попустљивост - жеља да се не супротстављамо греховним тежњама човека на којега имамо могућ- ност или право да утичемо.

112

Сшрасти и њихова пројава кроз соматске и нервно-психичке болести

Похота - жеља да се без одлагања искористи свака могућност задовољавања телесних потреба и насладе

телесним осећањима; у најширем смислу - испуњавање

свих, не само телесних, прохтева. Супротна је

кроткости.

Празнословље—жеља да се започне или прихвати разговор ради разоноде, разговор без икаквог циља и

смисла.

Презирање - жеља да се према онима који нас

окружују односимо као према људима очито неспо-

собним за било шта што је добро и као према онима

који заслужују само презир. Пренемагање - жеља да се дивимо својим мани-

рима и да сматрамо да су пријатни за људе око нас.

Препирање - жеља да се разговара тако да твоје

речи надвладају речи саговорника, па макар само

квантитативно.

Претворност - жеља да се дивимо својим тобо- жњим високим моралним особинама.

Преузношење - жеља да себе сматрамо изнад и

јачима од уобичајених људских слабости. Често се

појављује након одолевања једном или неколицини

грехова, али не и греховности. Бива пропраћено

присвајањем права да не следимо општеприхваћене норме понашања као и осећањем узвишености.

Префриганост - жеља да се не трудимо при

остварењу циља, него да га постигнемо избегавајући

напоре. Доприноси подмуклости и лукавству; повезана

је с лењошћу и омаловажавањем.

Прорачунатост - жеља да покажеш оно своје стање које би код људи из окружења требало да изазове

жељени однос и понашање према теби.

113


Псовање - жеља да се говоре погрдне (ружне) речи. Противи се молитви.

Раздражљивост - жеља да се изрази лични протест против онога што ти је непријатно.

Разметљивост - жеља да, пре свега веома ласкаво, оцењујемо сами себе, притом не обраћајући пажњу на мишљење окружења и своје животне резултате.

Разузданост - жеља да не контролишеш своје понашање и да њиме не управљаш.

Расејаност - жеља да се не оптерећујемо задр- жавањем пажње на нечему. Рађа се из бојажљивости. "Професорска расејаност" је у ствари резултат потпуног посвећивања пажње ономе чиме је човек занесен.

Расипништво - жеља да се средства и време троше (траће) више но што је то потребно или што се мора, а све зарад показивања пред људима својих огромних могућности.

Раскалашност (страстољубље) - жеља да се, уколико су страсти већ засићене на сасвим обичан и уобичајен начин њиховог задовољавања, још њима наслађујемо тако што ћемо их подстицати и већом количином и већом истанчаношћу ужитка. Манифестује се при потпуној сагласности душе с грехом.

Раслабљеност - стање (осећај) које карактерише физичка слабост (субјективно помањкање снаге), недостатак изразитих, видљивих и значајнијих жеља или потреба; потреба да себе присилимо на неки посао или поступак; успореност мисли или недостатак јасно одређеног циља. Човек је свега тога свестан и схвата то као раслабљеност. У ствари, помањкање било које снаге (душевне или физичке) може

114

Страсти и њихова пројава кроз соматске и нервно-исихичке болесши

бити последица било ког греха, али до тог стања најчешће доводи жеља за телесним мировањем и униније. Појави раслабљености доприносе и занесењаштво, поводљивост и бојажљивост, а умањују је дефинисаност циља, исправан однос према обавезама, послушност и трудољубивост. Зато свака врста забаве, посебно код деце, јесте оно због чега ће човек у зрелом добу (или у младости) осећати недостатак снаге у оној области која је била изложена забави (жељна, мисаона или физичка снага). Увек је везана уз жељу да се не оптерећују тело или душа (њен жељни, мисаони или надражајни део; надражајна снага смањује се трпељивошћу). За разлику од забаве (сваке), игра захтева правила и има конкретан материјални циљ. За учешће у њој неопходно је извршавање повезаних и испланираних поступака који зависе од човека, чији се иначе квалитет вреднује током игре или на њеном крају (изгубио си - не идеш даље, или испадаш).

Ревност која није по Богу - жеља да се без одлагања уради оно што је у садашњем тренутку претешко или због човековог стања или због спољашњих околности. Споља се манифестује покушајима да се брзо и одмах уради оно за што су потребни време, труд и вештина.

Може бити усмерена како на послове које човек хоће да уради сам тако и на оне за које хоће неке људе да присили да их ураде. Као по правилу, такав човек или директно одбацује или игнорише особине као што су поступност и умереност. Од свих начина на које се може постићи циљ бира се онај који је најмање у складу с могућностима, али који даје илузију да је могућно одмах постићи оно што се жели. Но зато редовно бивају одбачени начини

115


рада који ће практично без икакве сумње довести до циља, но који изискују трезвену процену снага и могућности, који захтевају да се узму у обзир ситу- ација и околности, да се предвиди појава могућих потешкоћа и застоја. Притом се наводе различити разлози за то, али разлози спољашње природе, док се управо ревност која није по Богу на све могуће начине негира или је пак човек који је њоме заражен уопште и не узима у обзир. Дијапазон употребе такве врсте ревности веома је широк: од жеље да се стан доведе у ред за пет минута до жеље да се сви људи одмах учине срећнима.

Као и свака страст и ова формира спољашње услове за своју пројаву. Тако, например, кад човек има могућност да одређене послове уради у датом року, он их на све могуће начине одлаже све дотле док њихово благовремено завршавање не постане практично немогуће - и тек тада их се лаћа, наравно с ревношћу која није по Богу. Тако се ствара навика да се сви послови раде с крајњом напрегнутошћу душевних и физичких снага. Зато човек чак и оне послове за које има и превише снаге и времена ради тако као да за њих више уопште и нема времена и као да то ради последњом снагом. Ова особина иначе нема ничег заједничког са стварном потребом да се предстојећи послови ураде без одлагања, с пажљивим односом према времену и са свешћу о томе да нам може зафалити времена и снаге. За ову особину управо и јесте карактеристична жеља да се осећа помањкање времена и снаге и да се осећа значај личних напора у обављању онога што други људи за то време нису у стању да ураде, да доведу у ред, да створе. Ма како то било чудно, као што се може учинити на први поглед, човек који пати од

116

Страсти и њихова пројава кроз соматс и нервно-психичке болести

ревности која није по Богу практично живи у стању раздражљивости због недостатка времена и снаге, то јест због недостатка који се и појављује управо због те његове особине.

Унутарње стање може се упоредити са стањем човека који пати од жеђи и којему недостаје само неколико сантиметара да дохвати крчаг с водом - десном руком. Притом левом руком и несвесно, уз помоћ рецимо некаквог штапића, одмиче тај крчаг. И стање душе при којем се за тог човека каже да хоће нешто да уграби такође се формира таквим видом ревности (грамзивост - жеља да се нешто уграби за себе без труда, брзо и одмах).

Ревност која није по Богу проистиче, наравно, из гордости - самољубља - самоуверености, прате је лукавство и раздражљивост, а понекад и грубост и неучтивост. У случају када се ова врста ревности, која је израсла до нивоа страсти, систематски не задовољава, долази до њене соматизације - обољења штитне жлезде (тиреотоксикоза). У огромној већини случајева ово обољење погађа жене, што је везано за њихову природно мању способност да буду свесне својих жеља и због веће склоности да се не руководе разумом него емоцијама.

Најлакше јој се супротстављати умереношћу, поступношћу, надом на Промисао Божији, а не на своју снагу, и захвалношћу. А управо ове особине се и презиру код оних који нас окружују као и вођење послова у складу са састављеним планом. Супрот- ношћу ревности може се сматрати лењост. Иначе овакав вид ревности обично се оправдава великим бројем и значајем послова које треба урадити.

Роптање - жеља да показујемо незадовољство оним што нас окружује и што је нама лично непријатно.

117


Противи се самопрекору. (Не треба га мешати с разобличавањем и негодовањем).

Самобрижност - жеља да се пронађе повод да се сами о себи бринемо, па чак и када за то не постоји суштинска потреба. Искључује веру и наду.

Самовоља - жеља да се поступа по својој вољи. Притом се подразумева да би лична воља требало да се разликује од воље других људи, да јој не буде слична. Везано за то, уколико се воља пројављује кроз речи и поступке, онда самовољан човек тражи могућност да нагласи да ради по својој вољи, бирајући притом оне формулације и поступке који показују њено разликовање од воље других људи. Тако, например, шизофреничари траже необичност у понашању. А за настанак те болести присуство самовоље је обавезно. Самовоља која још није стигла до степена страсти манифестује се кроз трагање за оригиналним решењем било којег проблема. На доследном придржавању тог решења својевољан човек инсистира чак и онда када оно изискује више снаге и времена и притом не води до бољег резултата у односу на општеприхваћени начин рада.

У човековој души самовоља рађа осећај сопствене изузетности, разликовања од других људи, за чега самовољан човек стално тражи потврду, а што временом доводи до осећања одвојености и отуђе- ности од других људи. Самовоља није приметна у тој мери као што је грамзивост или осуђивање, али снажно разара љубав: “Ја нисам бољи од других, нисам надмоћнији, али ипак нисам као они и немам ничег заједничког с њима”.

Шематски гледано самовоља се на дрвету греха очито налази међу особинама које се могу објединити једним јединим појмом - “самост”, што обједињује,

118

Сшрасши и њихова пројава кроз сомашске и нервно-психичке болесши

ако се тако може рећи, грехе трећег поколења, као што су: самосажаљење, самодивљење, самобрижност, самоугађање, самооправдавање и њима сличне. Самовоља учествује као обавезан, али не и једини, фактор настанка шизофреније и може довести до извештачености (необичности) мимике, гестикулације, изјава и поступака. Има одређену улогу и у формирању болесникових бесмислених замисли, што је лако објашњиво - необичан човек свакако би требало да на себе скрене пажњу оних који га окружују а подразумева се да би та пажња требало да буде необична по својој форми. Тако су идеје важности или прогањања, у ствари, резултат болесниковог осећања сопствене изузетности и те идеје су пожељне уколико дозвољавају, макар и у мислима, удовољавање описаној особини.

Наравно да је у супротности са самовољом - послушност и да јој се најлакше супротставити управо послушношћу. Самовољан човек веома ретко прибегава правдању пред људима, него сопствену необичност сам себи објашњава својом изузетном даровитошћу и генијалношћу. Очито се наличјем самовоље може сматрати попустљивост, која се иначе лакше показује када ординарно решење које је неко други предложио у датој ситуацији веома јасно истиче необичност понашања самовољног човека, и то у његовим очима.

Самовољу често прате мучне сумње и нерад у свакодневном животу, и то кад су у питању послови који су сувише банални да би се самовољан човек њима бавио. Што се тиче осећања отуђености, које самовољан човек доживљава и које људи из окружења осећају и прихватају као свој лични однос према њему, самовољан човек обично или уопште нема

119


или има веома ограничен број људи који се могу

назвати њему блискима, баш зато што се људи туђе од

њега, а што је у ствари “одраз” његовог расположења.

Притом су контакти које има са људима најчешће формалног карактера и до њих долази због неких

спољашњих потреба. Једино с ким самовољан човек

лако (релативно) долази у контакт јесу људи који имају

сличне страсти (исту ту или сличну страст). Самовољан

човек може принудно, повиновавши се приликама, да

следи уобичајени ток живота, може да се потчини нечијој вољи, али се у себи никада с тим неће сложити

и чим се укаже прилика, понашаће се “по своме”.

Самодивљење - жеља да се сами себи дивимо,

својим стварним или умишљеним вредностима и

способностима; изгледу или другим облицима и

пројавама даровитости. У зависности од даровитости и човековог усавр-

шавања споља може да поприма најразличитије облике:

то је и тежња да се набави лепа одећа; провођење дугог

времена пред огледалом; истицање или демонстрирање

оних особености спољашњег изгледа које човек који се

сам себи диви сматра привлачнима. Притом ни у ком случају не треба мислити да је потреба за складном

одећом, обућом и фризуром израз самодивљења, зато

што постигнута складност у избору боје и форме

доцније не привлачи човекову пажњу и не изазива

жељу да се поново и поново гледамо, да се наслађујемо

својим изгледом и да стално тражимо све нове и нове начине улепшавања свог спољашњег изгледа.

Самодивљење је могуће не само у односу на своју

спољашњост, него и у односу према свом интелекту,

120

Страсти и њихова пројава кроз сомашске и нервно-психичке болесши

према способности да логично размишљамо, да певамо и да лепо говоримо.

Самодивљење се обично протеже и на телесне и на душевне особине, будући да је његов узрок, као и код сваког греха, душевно расположење и душевно сагрешење. Спортиста може да се диви својој снази и спретности, возач - својој вештини да процени ситуацију на путу и да управља возилом; музичар - своме слуху; сликар свом осећају за боју и форму; научни радник - свом знању; лекар - својој способно- сти да помогне људима, свом познавању болести до у танчине или својој несебичности. Код човека који се сам себи диви врло често се примећује склоност да нагиње главу у страну као и да му врхови стопала при ходу буду у великој мери окренути према ван. За мушкарце који пате од самодивљења карактеристично је пуштање дуге косе и ношење минђуше. Треба узети у обзир да се гестови и мимика јављају као последица (пројава) неког душевног расположења, а да понављање те мимике и гестова води у обрнутом смеру. Да се наслутити да се у балетским школама с јасним циљем учи самодивљењу и формирању одговарајућег душевног расположења. И што се више код човека негује та особина, то он, уз претпоставку да има исте услове као и остали, има веће шансе на успех.

Пажња усмерена на окружење, на резултате које он, користећи се својом даровитошћу, може да постигне, није карактеристична црта човека који се сам себи диви, него је то пажња усмерена на себе самога, чињење или демонстрирање себи самоме онога због чега се он сам себи диви без обзира како на то гледају људи из окружења и до каквих резултата то може довести, јер дивљење себи самоме – то је

121


циљ (самоциљ). Онај који се сам себи диви фактички је глумац, али глумац који најчешће само за себе самога игра улогу којом мази своје тело и ласка својој души. Такав човек, уколико му се свиђа начин на који говори, може тражити прилику да се и у томе окуша. Уколико се диви својој логичности, може надуго и нашироко свима причати о ономе што је већ познато. Уколико се диви свом знању, онда ће исто тако нашироко и до изнемоглости одговарати на питања, наводећи многобројне примере, аналогије и поређења, чак и кад је постављено питање крајње једноставно.

Самодивљење које је у души задовољено осећа се као неоптерећујућа патетичност, патетичност која не замара и која човека никуда не води (ничем спољашњем). Онај који се у мислима сам себи диви свакако сматра да је за окружење пријатан и интере- сантан и своје особине “достојне" дивљења вреднује као личну заслугу, притом неблагодарно заборавља- јући да је сваки таленат од Бога. Често се слаже са самозадовољством или самопоштовањем.

Проистиче из гордости а кроз самољубље. Само- дивљењу се најбоље супротстављати захвалношћу, одговорношћу (при коришћењу дарова) и поузда- ношћу, јер ни један таленат се не цени сам по себи него само по томе како и на чега смо га употребили. Код окружења се, осим набројаних особина, презире и скромност и служење (спремност да се служи другим људима). Наличје те ђаволске медаље је бојажљивост и склоност ка опасностима. Они који се налазе у окружењу човека који се сам себи диви пажљиво упијају ту ружну страст, фактички бивају њоме заражени, слажу се с њом и доживљавају пријатност која људе и тера да, наравно због таштине,

122

Страсти и пихова пројава кроз соматске и нервно-асихичке болесши

посећују позоришта, балет, итд. Из самодивљења се, у зависности од његове форме, рађају особине као што су дволичност, уштогљеност, разметљивост, надменост, кокетност.

Самодивљење приморава човека, као и свака друга страст која њиме овлада, да и садашњост и будућност процењује управо с тачке гледишта те страсти, с тачке гледишта њеног задовољавања, пренебрегавајући притом све остало (поузданост, верност, скромност, итд.) и стварајући услове који одговарају задовољавању дотичне страсти.

Самозадовољство - жеља да се осећа задовољство самим собом и да се обраћа пажња на послове које си урадио, а који доприносе том осећању.

Самоисправљање - жеља да себе учиниш бољим оним снагама и способностима које су ти дароване, које ти сматраш својима и за које не приносиш бла- годарност Саздатељу. Слично је самоправедности и самоуверености. Може се упоредити са жељом да сам

себе извучеш из мочваре вукући се за косу. Самољубље - жеља да сматрамо да смо нашег лепог

односа и наше љубави достојни само ми сами. Уништава љубав, рађа мржњу.

Самонаслађивање - жеља да поступцима или сталним замишљањем онога што ти је пријатно причињаваш задовољство сопственим телесним чулима.

Самооправдавање - жеља да своје поступке, понашање и мотиве за њих оправдамо у очима сре- дине и пред сопственом савешћу. Споља се манифе- стује тако што је човек који пати од самооправдавања склон да разлоге својих поступака не тражи у себи, него у околностима и у понашању људи. Такав човек тврди да су сви његови неприхватљиви


поступци условљени њиховом општеприхваћеношћу, спољашњим разлозима који не зависе од њега или да су диктирани “добрим намерама". Он тврди да због бриге о људима не жели да их нервира и жалости својим неуобичајеним понашањем па се зато понаша као и сви: псује, пије, блудничи, итд. Зато он, по својој “скромности", не жели да необичним понашањем и изјавама скреће пажњу на себе или пак изјављује како “по слабости људској" нема снаге да се супротставља објективним околностима. Притом упорно затвара очи пред чињеницом да би га исправно понашање лишило могућности да удовољава сопственим жељама (страстима) и да он у ствари оправдава управо поступке који задовољавају те страсти, марљиво скривајући и од себе и од других страсти које њиме управљају. Свако ко се правда самим оправдавањем открива скривану спознају о сопственој кривици, јер невиноме неће ни на памет пасти да се оправдава. Разуме се да сваки човек осећа како правдајући сопствено зло у ствари оправдава и своје учешће у њему.

Самооправдавање је узрок привржености људи оним учењима или верским учењима која објашњавају (оправдавају) њихов грех. Тако, например, горди људи сматрају да је исправно учење - фашизам; они који имају за циљ материјална богатства да је то - јудаизам (комунизам); они који желе да оправдају раскалашне телесне склоности - тврдиће да је човеков живот одређен законитостима анатомије преко којих се не може прећи; среброљубив човек ће изјавити да се односи међу људима регулишу економским мотивима, итд. На тај начин, следујући учењу које је изабрао и бранећи његову исправност, човек као да саопштава да у његовом

124

СтрасШи и њихова иројава кроз соматске и нервно-исихичке болесши

понашању нема његове личне кривице, да је он јед- ноставно доследан следбеник материјализма, фрој- дизма, утопизма, учења која све богатство и разно- ликост душевног живота своде на особине као што су (сходно поменутим учењима) среброљубље и злобност; склоност ка блуду, склоност ка маштању. Многобројни философски системи управо и служе оправдавању животне позиције њихових твораца.

По речима светих Отаца - самооправдавање је врхунац греха. То веома често увиде и људи који желе себе да оправдају: са чуђењем и у недоумици питају - шта је то лоше у томе што желе новац, љубавнице, изобилну храну - што је, на крају крајева, читав њихов живот усмерен на служење материји у свим облицима (телољубљу, среброљубљу, пацифизму, љубави према стварима и другом).

По својој погубности за човечију душу самоо- правдавање превазилази чак и такве грехе као што су трпељивост и уздржаност. Веома често човек који себе оправдава покушава да то учини на индиректан начин - оправдава недопустиве поступке других људи, којима је и сам склон, (истина само до тада док не буду усмерени против њега самога), и то оправдавање које се односи на друге људе проширује на своје сопствено понашање. Такви лицемери изјављују: “Ништа људско није нам туђе", иако би било правилније да кажу: “Ништа животињско није нам туђе”. Оправдавајући сбм грех и доприносећи његовој популаризацији свим доступним средствима, између осталог и личним примером, такви људи саблажњавају неискусне душе и бивају узрок њихове саблазни, заборављајући на речи: “Тешко човеку кроз којега долазе саблазни". Уколико човек који се правда зна за постојање кривице и

125


покушава да је скине са себе, онда је он свакако пре- бацује или на људе који га окружују или на Самога Саздатеља, чиме их фактички осуђује. На тај начин самооправдавање, наравно, повлачи за собом осуду и хулу. Баш те особине се и налазе у само на први поглед невиним фразама које многи људи веома често изговарају: “А шта ја то лоше чиним? Живим као и сви. Па, околина ме је учинила оваквим. Можда и није тако, но ипак су таква времена, прилике и људи који ме окружују”. Будући да сваки човек чини само оно на што мисли да има право, онда свако ко намерава да учини нешто недопустиво, или је то већ учинио, разматра тај поступак с онима који ће га засигурно објаснити и оправдати. Такав човек покушава да у туђим мишљењима, а не у својој савести, пронађе повод за недопустиво понашање.

Незадовољено самооправдавање изнутра је пра- ћено осећањем узнемирености, трагања и забрину- тости. Проистиче из гордости, најчешће кроз сре- брољубље и самољубље. Као по правилу, оправдава се љубављу према људима, свепраштањем, жељом да се не осуђује, толеранцијом и осталим особинама у којима је оно што је хришћанско измешано с антихришћанским елементима, што је наравно за православну свест неприхватљиво јер је хришћанима дата заповест да не суде, то јест да не присвајају за себе право нити да суде нити да оправдавају. А што се тиче праштања - оно нема никакве веза с оправдавањем будући да нема ничег заједничког између светлости и таме. Наличјем самооправдавања може се сматрати осуђивање.

Самооправдавању се треба супротстављати

исповедањем своје грешности уопште и конкретних

126

СшрасШи и њихова пројава кроз сомашске и нервно-психичке болести

грехова, самопрекором и праштањем. Често се ради самооправдавања користе објективно исправни поступци који греху не служе видљиво. Такви поступци поткрепљују човеково мишљење о сопственим заслугама те он сматра да му је награда за њих то што има право да чини оно што је њему лично пријатно. У те заслуге човек убраја испуњавање дуга према деци, према родитељима, према колегама; међу њима су и тешко детињство, мукотрпна младост, одсуство родитеља или њихова премала брига за њега и уопште све оно чега је човек био лишен и због чега је трпео, а на што, по сопственом мишљењу, данас има право. У том случају самооправдавање као да води према “ самонаграђивању". Човеково мишљење о томе да је његов недопустиви однос према људима (његово понашање), према обавезама и окружењу диктиран тиме да ништа од набројаног не заслужује лепо понашање такође се објашњава самооправдавањем: “Људи нису вредни тога да се према њима лепо понашамо” и - “Рад доноси новац...".

Директно негирање присуства неког греха код себе такође је облик самооправдавања, иако примитиван. Јер, поричући присуство греха код себе, фактички скривајући га у себи од могућности да буде разоткривен, и тако покушавајући да избегне оптужбе, човек у ствари настоји да правду задржи за себе, да себе оправда. То пре свега изгледа смешно. Например, човекова изјава: “Ја нисам онај који угађа стомаку. Ја једноставно волим да укусно и добро поједем. А и моја конструкција је таква да ми је потребно више хране него ли другима"; или: “Ја нисам среброљубив, нисам грамзив, просто ми је за живот потребно више новца него другима";

127


или: “Ја нисам склон блуду, него су једноставно моје

потребе велике и веома сам темпераментан".

Као друга варијанта те исте особине, која је ина- че

пропраћена тиме да човек сматра да је он увек у праву, јесте то да се човек правда положајем који заузима. За

сваки положај традиционално се веже представа о

особинама које су човеку неопходне за испуњавање

обавеза на одређеном положају. Зато сваки човек који

тежи ка томе да себе самога оправ- дава чим заузме

некакав положај, одмах почиње да се пред онима који га окружују претвара и да сматра како поседује

моралне особине које су човеку неопходне да би био на

тој дужности, те како је баш он тај одговарајући човек.

Најчешће је то везано за оне положаје које човеку дају

некакву власт над другим људима Например,

традиционално се сматра да свештеник живи побожно, а да милиционер поштује важеће законодавство. Но

истина је да нам данас живот показује да свештеници

веома често немају појма о ономе што се зове

духовним животом, а да службеници органа реда не

постављају пред себе задатак да следују законима.

Само се по себи разуме да су праштање или помиловање немогући без покајања и да нема пока-

јања без исповести, то јест без признавања своје

грешности и грехова. На тај начин, очигледно је да

самооправдавање лишава човека и најмање наде за

спасење душе, јер му смета не само да се покаје него

чак и да једноставно призна сопствене мане. Истина, признавање (грехова) грешности само по себи не води

човека ка помиловању, јер помиловање не зависи само

од признавања грехова него и од односа према њима.

128

Сшрасти и њихова иројава кроз сомашске и нервно-психичке болести

Самопоуздање - жеља да се не сумња у исправност својих мисли и да се оне сматрају оправданима; да се демонстрира њихова исправност и преимућство над размишљањем и ставовима људи из окружења.

Самопоуздање повлачи за собом сумњу у исправ- ност речи других људи, ма о коме да се ради, или пак њихово директно и апсолутно неприхватање. Но све се то покушава ублажити ироничношћу која сваку реч чини безначајном (мање значајном). Самопоуздање често води ка неумесном смешкању за које не постоји видљив спољашњи повод, а које је у ствари изазвано жељом да омаловажиш и обезвредиш мисли изражене у речима других људи, а себе самога да уздигнеш (предусретљивост увек има одређени циљ - другом човеку олакшава дружење с тобом, а има за циљ да из тог дружења искључи оно што је пренапорно и што је непријатно; смешкање уз бојажљивост има улагивачки и удворички карактер, а циљ јој је да демонстрира, покаже своје безусловно одобравање поступака и речи људи из окружења као и то да не постоји намера да ћеш им се супротставити). Кад не постоји могућност да се нечије мишљење одбаци, онда самопоуздање води ка неискрености, ка жељи да се оно не примети или да му се бар не следује. Увек је праћено човековом жељом да се сам снађе, не зато да би боље схватио и испунио, него зато да би усвојио и следио мисли које као да су већ његове (послушање - увек прихватање, питања - ради бољег испуњавања, а самопоуздање - ако ја признам нешто за исправно, онда ћу то следити).

Самопоуздање жели да на време све предвиди, да испланира своје понашање, да се у сваком проблему

129


снађе, али не у границама своје делатности, него у границама њиховог коначног решавања. За њега су карактеристична размишљања следећег типа: "Уопште не разумем шта ми то говорите и зато је све то лишено смисла и потпуна је будалаштина”. На крају се посеже за знањем Промисла Божијег, за знањем суда Божијега. Његово постојање није могућно без уображености и гордости. Своме поимању субјективно не поставља границе, које су иначе објективно увек одређене насушном потребом, предстојећим пословима и које се могу проширити након обуке и испуњавања задатка. Од планирања се разликује по томе што планирање одређује послове и етапе њихове реализације, предвиђа их и иде ка њиховом етапном, поступном савладавању. Често посеже за покушајима да лукавствима свога ума обједини оно што се не може објединити и да реши нерешиво (на који начин очигледног подлаца натерати да постане поштен човек).

Тежи да логички схвати и до краја објасни оно за шта су потребни проучавање и искуство. Жеља да се предвиди, жеља да се поново и поново људима објашњава оно што је већ објашњено и схваћено. Жеља да се не сумња у то да смо способни да људе поучавамо. Непостојање потребе да се учи зато што је “моје размишљање сасвим довољно" по сваком питању.

Потцењује туђе ставове и не саслушавши их до краја. Не прихвата савете и не тражи их, па чак ни када очито није у стању да реши неки проблем. Уважава потчињавање, а не послушност.

Самопоуздање не сумња у апсолутну и несумњиву благотворност разума, у његову аутономну и позитивну моралну вредност и у то да наводи човека на

130

Сшрасши и њихова пројава кроз сомашске и нервно-исихичке болести

проницљивост. Тражи могућност да наметне своје размишљање или да га бар подели (своје мишљење) с онима који за њега не питају нити га траже. Промашаје у планирању не приписује несавршенству својих замисли, него спољашњим утицајима и околностима. Кад није у стању да прикрије неуверљивост својих ставова, позива се на ауторитет неког човека (или учења) чији су ставови признати као апсолутно исправни, јер би њихово прихватање омогућило да се у себе не сумња, него да се себи верује. Покушава да у једноставне и разумљиве мисли унесе нешто своје што чешће води компликовању питања о којем се расправља, него његовом разјашњавању. Користи ласкаве (оне које величају) људске речи (или прихвата ласкаве мисли које је ђаво убацио).

Информацију или мисао коју је чуо и коју је принуђен да призна за исправну, кроз неко време износи као своју, и то у разговору с оним од кога ју је сазнао. Приморава да се следује прихваћеном решењу чак и када је сасвим сигурно и очигледно да је неисправно. Сопствени планови чија беспрекорност изазива сумњу не прихватају се, па, према томе, човек не може доћи ни до каквог решења.

Наравно, лишава човека разума (као и други греси). Приморава човека да своје мишљење о проблему с којим се први пут сусрео сматра сасвим исправним и довољно добрим за то да закључке људи по том питању, и то људи који се тиме одавно баве, исправља или побољшава. Самопоуздање не дозвољава човеку да се обраћа за савет, елиминише могућност да призна да нешто учи, да је ученик, али зато радо износи своје мишљење и одговара на питања; износи подробно и нашироко своја стварна

131


знања, приморава на прихватање разговора и често понавља објашњење онога што је већ сасвим јасно; скрива своје незнање о ономе о чему се говори или што га питају; нипошто не открива своју интелектуалну неспособност и некомпетентност. Не трпи противљење и указивање на мањкавост информације (знања). Износи закључак пре добијања информације.

Самоправичност - жеља да се сматра да су за постизање праведности у потпуности довољни твоји напори. Слична је самопоштовању, самоуверености и самооправдавању, а води ка потцењивању људи.

Самосаблажњавање - жеља да се предајемо помислима које нам ласкају и које су нашој души пријатне. “Они који вам ласкају, лажу вас."

Самосажаљење - жеља да се обраћа пажња на нешто (обично непријатно) у свом животу што даје повода да жалимо себе (што је пријатније).

Самоувереност - жеља да сматрамо да су за постизање назначеног циља наше снаге сасвим довољне и искључиво наши поступци исправни. Таква претпоставка аутоматски нас присиљава да се према туђем делу понашамо као према неодговарајућем и несавршеном, те да као такво захтева или да се исправи или да се поново уради.

Споља се манифестују тиме што човек, чак и када доживљава потешкоће у свом раду, не тражи онога ко би му помогао, не тражи помоћ, не моли за њу чак и ако има коме да се обрати или је, пак, директно одбија. Изјава самоувереног човека: “сам ћу" - веома се разликује од исте такве изјаве детета које се учи да нешто ради онако како су га учили и како су му показали. Када се самоувереном човеку

132

Сшрасгии и њихова иројава кроз соматске и нервно-психичке болести

укаже на пропусте у неком његовом поступку или раду, онда постаје раздражен и суморан, а ако је као човек јак сматраће да је боље да свој посао уради поново, и то беспрекорно, него да исправља наведене пропусте. За самоувереног човека свака делатност може да постане сама себи циљ; притом се она не оцењује по томе до каквих је резултата довела, до добрих или до лоших, него по самој чињеници да је одређени посао урађен. У пословима других људи самоуверен човек је склон да у целости пориче њихову нужност, или ће, не чинећи ни једно ни друго, без икакве потребе тај исти посао урадити још једном, али - својим рукама и својим напорима. Самоуверен човек може да се лати посла за који професибнално није спреман, о којем има само уоп- штену представу, а да притом не влада ни знањем ни искуством. Такви људи способни су да се прихвате обучавања за ма коју професију, чак и не схватајући своју некомпетентност, само зато што сматрају да су веома способни. Обучавање таквих људи ма у чему крајње је отежано, јер они сматрају да сваки посао умеју да раде довољно добро, а искуства која и нехотице стичу током обуке само их учвршћују у таквој самопроцени. Самоуверени људи често могу узети на себе задатке који су изнад њихових могућ- ности. Ако самоувереност достигне степен страсти, тада човек све оно што он сам није урадио сматра неквалитетним и несавршеним. У том случају, под изговором да жели помоћи, тражи могућност да се умеша у послове других људи, развија бурну активност на свим пољима свога живота и прихвата учешће у таквом броју послова које чисто физички није у стању да доведе до краја.

133


Пошто не уме да с благодарношћу користи земаљска богатства која има, самоуверен човек се усуђује да исправља чак и дела Творца тако што ће природу да побољшава и преправља. Самоуверен уметник и кад види да му рад не иде онако како жели, не зауставља се и не исправља, него упорно наставља да следи изабрани правац, стил. У лоше поспремљеном стану пропусти се не уклањају, него се стан поново спрема, што се може догодити и када је добро поспремљено: нисам ја поспремио, значи - лоше је.

Самоувереност изнутра прати емотивно стање својствено и осталим гресима, али су у већој мери изражени напетост и зависност. Човеков природни осећај ограничености личних снага и своје немо- гућности да у потпуности задовољи самоувереност и доводи до безнађа, исто као што самопоуздање доводи до сумњи и колебања. Безнађе је наличје самоуверености. За задовољавање самоуверености људи измишљају послове за којима не постоји потреба, али које они могу сами да ураде. Самоуверен човек увек жели да уради више, боље и јефтиније. У зависности од личносних својстава, може оне који га окружују да “ зарази” тим грехом, да гуши или изазива протест који је увек обојен истом том самоувереношћу.

Кад су послови физички тако огромни да за њихово извршавање очигледно није довољна снага једног човека, ма какав он био, онда самоуверен човек тражи могућности да уједини напоре људи на постизању циља који диктира самоувереност. У томе је разлог тежње ка “братству и јединству" свих људи или свих народа, на што су позивали масонски философи - интелектуалци (побољшавање природе, васкрсавање

134

Страсти и њихова иројава кроз сомашске и нервно-психичке болеси

мртвих и изградња друштва заснованог на људској праведности).

Самоувереност је грех који се подразумева при настанку болести као што су манијакално-депресивна психоза и епилепсија (за манијакално-депресивну психозу она је очито у улози самосталног и јединог узрока који изазива ту болест). Последице само- уверености обавезан су узрок плућних обољења, а такође и туберкулозних озледа, како плућа тако и свих других органа, што је повезано са чињеницом да самоувереност може да захвати како цео организам тако и његове засебне функционалне системе. Будући да није у стању да се у својим пословима успне на квалитативно виши степен, самоуверен човек је склон да то компензира чисто спољашњим увеличавањем оних послова који су му доступни.

Самоуверености се може супротстављати надом, поступношћу, поузданошћу и тиме што ћемо стално имати на уму да смо обавезни да се трудимо, а да нам успешност наших послова и њихов срећан завршетак дарује Сам Бог, наравно уколико се трудимо испуњавајући заповести. У супротном случају “успешност" греховних послова подмеће сам сатана како би људску душу погубио ништавним материјалним залогајем.

Чак и при обраћању Православљу и Богу само- уверен човек тражи могућност да чини, по његовом мишљењу, несумњиво исправне поступке, да ради послове помоћу којих ће сам себе исправити, сам заслужити Царство Небеско, сам, служећи Богу, практично Га учинити својим дужником. Ово последње односи се на молитвена правила, на милостиње и на све друге поступке који су раније били пројава побожности.

135


Испуњавање задатака ради испуњавања својих

обавеза пред Богом и људима, а не зарад задовоља-

вања сопствених жеља; ради спасења душе својих

ближњих (не рођака) и своје душе, а не ради пости- зања било каквих циљева у материјалном свету

засигурно не оставља простора за самоувереност.

Самоуверен човек не прихвата примедбе зато што

он сам за све зна како треба да се уради.

Руке прекрштене на грудима и “тетурајући” ход

могу указати на присуство самоуверености у чове- ковом карактеру. Уколико незадовољена самоуве-

реност, потреба да се нешто уради или мисли на тему

“урадићу - и то је добро" не успевају да негде избију,

тада могу довести до појаве бола у пределу око

слепоочница, бола који иначе пролази након било

какве радње (физичких вежби, бесног разбијања посуђа, “надахнутог стваралаштва”). И болови у кичми

могу бити изазвани управо истом том само-

увереношћу.

Самоугађање - жеља да сам чиниш и да и оне који те

окружују приволиш на поступке који теби годе. Сродно

је са самовољом и окрутношћу. Самоумиривање - жеља да се, ако осећаш немир због

прекора савести или прекора оних који те окружују,

оправдаш у сопственим очима. Слично је

самопоштовању и самооправдавању, а рађа

равнодушност.

Самохвалисање - жеља да се дивимо својим заслугама, да се њима хвалишемо пред онима који нас

окружују.

Светогрђе - жеља да се покраде или оскрнави оно

што је свето, свештено и Богу намењено. Рађа се из

окрутности и грамзивости.

136

Сшрасти и њихова иројава кроз сомашске и нервно-психичке болесши

Својеглавост - жеља да урадиш оно што си наумио и то на начин који си ти одабрао, унаточ мишљењима и молбама оних који те окружују и без обзира на измењене околности; жеља да се инсистира на исправности својих поступака; жеља да се не поступи на одређени начин иако је ситуација за то повољна.

Сентименталност - жеља да се тврди како је све у свету предивно, оправдавајући чак и очигледно зло.

Склоност да се уздамо у људе - жеља да се надаш да ћеш оно што ти се чини корисним добити од људи, а не од Бога преко људи.

Склоност ка блуду - жеља или за незаконитим интимним везама или, у ширем смислу, жеља за физичком блискошћу, али не због рађања деце. Ово последње може бити присутно у узајамним односима супружника.

Склоност ка маштању - жеља да се према својим мислима и сликовитим представама односимо као према нечему што има већи значај и што заслужује већу пажњу него ли стварност која нас окружује.

Споља се може манифестовати као “замишље- ност", као одсуство склоности за колективне забаве. Код таквих је људи приметна склоност за занимања или разоноде у којима има много простора за фан- тазију, за доношење закључака; читање стихова, слушање музике, проучавање различитих философ- ских и окултних система. Такве људе не привлаче баш конкретни и реални планови. Склоност ка маштању изнутра, као по правилу, бива праћена замишљањем неких слика и ситуација у којима човек који машта игра сасвим одређену улогу.

137


Управо замишљање себе у одређеној улози и мисаоно писање читавих сценарија могу, с једне стране, бити суштина склоности ка маштању, а с друге стране могуће је замишљање ситуација у којима маштар уопште не игра никакву улогу.

Склоност ка маштању је, као што кажу свети Оци, мостић преко којег у човекову душу продире мноштво грехова. Зато се, у зависности од оног греха или оне страсти према којој се човек више приклања, и мења карактер његових мисли или сликовитих представа. Злобан човек може замишљати сцене убистава, погибије људи и животиња, природне катаклизме у којима он није активни учесник; осветољубив човек ће замишљати окрутан обрачун са стварним или измишљеним непријатељима; онај ко је склон ленчарењу или забавама увесељаваће себе замишљеним спектаклима; онај ко је склон стомакоугађању наслађиваће се замишљајући филоване колаче или размишљањем о кулинарству; човек склон унинију (или самосажаљењу) замишљаће узалудност својих напора, промашеност послова, свој пораз по свим питањима. На тај начин свако се мислено наслађује оном страшћу која је за њега лично примамљива и пријатна, а другоме се може чинити одвратном. Будући да се свака страст подједнако може задовољавати како испуњавањем онога на што она човека подстиче тако и жаљењем због немогућности да се страсти служи, то маштања могу по карактеру бити веома различита. Тако, например, стидљив човек може да замишља усхићење замишљених гледалаца његовим понаша- њем или да он сам буде њиме усхићен, или пак да замишља потпуно незаслужено, (наравно, с његове тачке гледишта), непостојање усхићења средине.

138

Страсти и њихова иројава кроз соматске и нервно-исихичке болести

Но у свим тим случајевима он разговара са својом страшћу и тим разговором ђаволима посвећује и мисли, и жеље, и време и мислено надокнађује “недостатак” служења страсти у реалном животу. Самосталан човек може да замишља своје понашање при којем стварност која га окружује (људи и прилике) потпуно занемарује или се одваја од ње, а може да замишља ситуације у којима, напротив, све, ама баш све у потпуности зависи од њега; може исто тако да замишља ситуације у којима успешно одбија нападе других људи на његову неовисност. Разуме се да одређена особина, исто као и свака друга, може да буде у складу с још неким грехом који ће узети учешћа у формирању мислених пред- става: самосталност и грамзивост; самосталност и сујета; самосталност и стомакоугађање; самосталност и склоност ка блуду осликаће у уобразиљи онога који машта потпуно различите слике.

Склоност ка маштању у знатној мери формира човеков карактер и његово понашање. Например, човек који се у машти сам себи диви, у реалном животу показује чуђење и љутњу када се нађе у ситуацији у којој му се не диве они који га окружују. Човек који себе у машти замишља као неког ко је изузетно важна личност, у реалном животу показује потпуно неосновану надмоћ над онима који га окружују, надмен однос према њима, покушава да им одреди како да се понашају и како да поступају, иако на то нема никаквих реалних права. Склоност ка маштању (то јест мисли и представе) веома често бивају само средство за стварање одређеног емотивног стања код маштара. Маштару је у почетку потребно подоста времена и напора за замишљање сложених сцена, но у зависности

139


Од степена развоја те страсти и стицања навика у њој, пружа му се сасвим довољно примитивних начина који га одмах доводе у жељено емотивно стање. Сложене мислене представе изопачују се у “мислену жваку”, која је типична за шизофреничаре. За маштара је типичан, у зависности од степена раста страсти, све већи несклад између његових представа и реалности и, као последица тога све већа неадекватност његовог понашања. Његове изјаве, поступци и тежње све мање и мање налазе утемељеност у стварности, а све више у његовим маштањима.

По својој суштини склоност ка маштању је у ствари “лебдење мисли", као што су говорили свети Оци, “лебдење” при којем мисао бира за маштара најпријатније слике и сортира их, бави се њима и има за циљ душевно, но ни у ком случају духовно, наслађивање, пријатност. То је могућно само уколико човек сматра да има право на све облике пријатности и уколико сматра да нема обавеза за чије ће неиспуњавање сносити одговорност. Другим речима, онда када човек сматра себе довољно добрим.

Из свега овога проистиче да склоности ка маштању најуспешније могу да се супротставе врлине као што су самоукоравање и трезвеност. За ову последњу Оци су нераскидиво везивали непрекидну умносрдачну Исусову молитву. Средина може помоћи маштару да се избави од те невоље, и то строгошћу, суровошћу и доказивањем његове неспособности. Уместо умног делања и трезвености атеистички поглед на свет као лек за избављање од склоности ка маштању може само да саветује бављење реалним, а не мисленим пријатностима, то јест да служење страстима преведе из душевне у физичку област.

140

Страсти и њихова пројава кроз сомашске и нервно-психичке болесши

Склоност ка маштању разликује се од опрезности,

обазривости пажљивости, планирања и штедљивости

по томе што замишљање набројаних врлина има за циљ

успешну реализацију конкретних послова, успешно

испуњавање својих обавеза пред Богом и пред људима који нас окружују, док у исто то време склоност ка

маштању нема у себи ничег стваралачког и служи само

за самонаслађивање, које често поприма изопачене

облике. У случају комбиновања с унинијем,

безнадежношћу и очајањем, склоност ка маштању води

до смрти, не само душевне него и телесне, и то кроз самоубиство.

Склоност ка маштању може бити праћена успоре-

ним говором и покретима, јер су сва пажња и жеља

усмерени ка мисленом, те човек реалне надражаје не

прихвата одмах (депресија, субдепресија). Склоност ка

маштању у целини се може окарактерисати као душевно-интелектуална онанија која доводи до

душевно-интелектуалне импотенције и изопачености.

Склоност ка маштању у почетку одузима мало

времена, које је или строго издвојено за њу или је то

време у којем склоност ка маштању не смета човековом

практичном раду, али доцније, потчињавајући се општој законитости раста и развоја страсти, обузима

човека у целости (упореди с развитком алкохолизма

код неког човека).

Склоност ка опасностима - жеља да се сматра да нам

штету наноси оно што нас окружује, а не страсти које

су се у нама угнездиле. Човек склон опасностима или тражи стварну опасност, или је измишља, или пак, по

законитостима узрастања страсти, ствара ситуације и

односе који су стварно

141


опасни за њега - и то је невероватно само на први поглед.

Склоност ка поучавању - жеља да поучаваш оне који те окружују, да будеш њихов учитељ и саветодавац па макар и за најбезначајније ствари.

Склоност ка препирци - жеља да у разговору инсистирамо да смо ми у праву.

Склоност ка убиству - жеља да се неки човек лиши живота и то не само својим чињењем (нечињењем), јер је речено да је сваки који се гневи на брата свога - човекоубица. Може да буде уз учешће свести или да остане само на жељи.

Славољубље - жеља да те људи величају, и то не само они који те знају лично или који се налазе у твојој близини.

Снебивљивост - жеља да се остави што је могуће бољи утисак, уз несигурност да ће се у томе и успети. Често се манифестује тако да човек, у присуству других људи, а касније ни насамо, није у стању да каже и учини оно што би за њега било пожељно. Праћена је осећањима спутаности и напетости. Покрети су обично невешти и незграпни, изјаве неодређене и кратке, и не изражавају (не одражавају) оно што човек мисли. У својству компензације може бити приметна дрскост, бучност (очајничка смелост), при чему човек наравно губи скромност, однос поштовања, тактичност и учти- вост. Таква компензација бива праћена неспретном и сувишном гестикулацијом. Нарочито правилна гестикулација и човекови покрети, у комбинацији са спутаношћу, често доводе до неспособности да се добро ради посао који је тај човек сам наручио и изабрао. Такви људи стално на нешто налећу, нешто разбијају, негде падају. Они због снебивљивости

142

Страсши и њихова иројава кроз соматске и нервно-психичке болести

нису у стању да понове покрете који им се показују и

нису у стању да одговоре на задата питања, што се у

суштини објашњава збуњеношћу. У случајевима када

нешто уче, оцена њихових знања и способности често

је мања од стварне зато што, будући да нису уверени у

беспрекорност својих знања и вештина, нису способни

да покажу чак ни оно што стварно знају и умеју.

Пријатеља (као по правилу) имају мало, иако због жеље

да “остављају утисак" ти људи теже дружењу, али,

доспевши у друштво, не знају како да се понашају.

Снебивљивост се често слаже са самопоуздањем,

самоувереношћу или самодивљењем. За снебивљиве

људе карактеристична је неспособност да самостално

донесу одлуку или да оно што је неопходно учине у

присуству других људи, иако се не двоуме шта треба

рећи или учинити. То уопште није условљено

мишљењем средине и, на крају крајева, не зависи од

тога мишљења, него је диктирано унутарњом

самооценом. Особеношћу гестикулације може се

сматрати постављање врхова стопала ка унутра и,

испод стомака, укрштени прсти опуштених руку.

Снебивљивости се неопходно супротстављати

окретањем ка скромности, самоунижењу, признавању

свога несавршенства, признавању својих мана и

исповешћу и покајањем. Супротстављањем снеби-

вљивости може се такође сматрати положај човека који

не сматра да он нешто зна, може и уме, него сматра да

он само још увек учи, трага и покушава да сазна.

Соматизација - полиартритис [запаљење већег броја

зглобова].

143


Сплеткарење - жеља да се у разговору о неком човеку изналазе побуде или поступци због којих се у животу осрамотио.

Среброљубље - жеља да се поседује новац. Пружа илузију могућности да се у материјалном смислу поседују многе ствари и власт, чак и с релативно малом количином новца. Илузију, као прво, зато што човек може бити лишен свега у било које време без његовог пристанка, као друго, зато што новац у машти даје осећај могућности стицања много већег богатства него што је оно које се њиме реално може стећи.

Стомакоугађање - жеља да се угађа сопственом стомаку. Може се манифестовати како незаситошћу стомака тако и незаситошћу грла. Не зависи од потрошње енергије, него од степена усмерености ка оном што је спољашње, материјално и по томе је слично многоглагољивости.

Страшљивост - жеља да своје сопствене поступке сматрамо штетнима по себе, а не страсти које их подстичу.

Сујета - жеља за људском похвалом и славом, и то ако је могуће увек само кроз скретање пажње на себе. Изопачује се у жељу да се било чим привуче пажња, чак и отворено непримереним понашањем, вулгарношћу и упадљивошћу. Уколико људи могу да задовоље ту страст, онда је она нераскидиво везана са човекоугађањем. У зависности од степена даровитости и зрелости, сујету испољавају јарком одећом, украсима, оштроумношћу и интелектом. Манифестује се кроз непрестане покушаје да се овлада пажњом аудиторијума уз помоћ неправовремених и неумесних изјава, пренаглашене (преувеличане) мимике и гестова, интонације и говора.

144

Страсти и њихова иројава кроз сомашске и нервно-исихичке болести

Целокупно понашање има карактер демонстратив- ности и театралности. Сујетни људи покушавају да оставе утисак да су важнији и значајнији (по знању, материјалном положају и везама), него што стварно јесу. Притом, уколико нису принципијелни, него се прилагођавају средини, могу олако мењати своје погледе и ставове у зависности од аудиторија.

Осећај незадовољства и потраге за пажњом ишчезава када се сујетан човек нађе у положају у којем је пажња према њему условљена његовом службом или ситуацијом (привременом ситуацијом). Притом нема значаја на рачун које службе је привучена пажња људи: службе глумца, свештеника, “народног изабраника”, сведока или окривљеног у поступку о прекршају, болесника, итд. Будући да је зависан од мишљења средине, сујетан човек, и поред тога што себе високо цени и што се себи диви, у бити нема могућности да буде сам свој, нема своје личности, него се мења у зависности од расположења аудиторијума.

Сујета је обавезан професионални грех практично сваког глумца и песника без обзира на степен даровитости. То се односи и на учеснике свих театралних (словенски “позоришних") подухвата: спортских, позоришних, циркуских, музичких. Очито је због тога Црква, у складу с канонима, забрањивала да неко постане глумац, као и посете позориштима. Та забрана ни до данас није изгубила свој значај и снагу, иако се занемарује како од стране мирјана тако и од стране црквенослужитеља.

Сујетном човеку је својствено наглашено демон- стрирање схватања свога саговорника, свога учешћа и свих својих емоција уз потпуну равнодушност према онима који га окружују. Сујета убија душу и

145


не дозвољава да се стекне поузданост, доследност и истрајност. Супротна сујети је скромност, потреба да се на себе не скреће пажња.

Непостојање сујете или њено умањивање ауто- матски води ка томе да се више пажње посвећује људима из окружења него себи, а уместо човеко- угађања ничу - брижљивост, поштовање људи и човекољубље.

Будући да сујетан човек све ради да би то други видели, он зато и не доживљава емоције које показује, него их само изиграва. У психијатрији се сујетни људи зову хистерицима.

Сумњичавост - жеља да се сумња у веродостојност, честитост и истинитост ма ког мишљења или исказа средине.

Таштнна - жеља да се дивимо свом положају и заслугама.

Тврдичлук - жеља да материјалне вредности које имамо задржимо за себе ради њих самих. Споља личи на штедљивост.

Тврдоглавост - жеља да чинимо оно што може изазвати протест и отпор средине. Може проистећи из окрутности.

Формирање тврдоглавости шематски се може представити на следећи начин: гордост - самољубље - самоувереност - окрутност. Од ове последње могу, као листићи на грани “дрвета греха", израсти тврдоглавост, ревност која није по Богу и хировитост. Тврдоглавост може бити праћена особинама као што су кукавичлук и поводљивост, које служе као наличје медаље. Унутра, у себи, се осећа као стална потрага за оним што треба савладати, а та потрага може бити пропраћена осећањем напрегнутости или стегнутости у пределу груди.

146

Сшрасши и њихова иројава кроз сомашске и нервно-психичке болесши

Споља се може манифестовати тако што човек хода погнувши главу, “намргодивши се”, померивши руке мало у страну и нагнувши напред цео труп. У тренуцима када тврдоглав човек савладава отпор, противљење људи или предмета, тврдоглавост бива праћена заустављањем дисања (заустављањем изда- ха), што човек не примећује увек. То исто се догађа када човек замишља нечије противљење и управо у машти га савладава. У зависности од степена раста тога греха повећава се и трајање емотивног стања праћеног задржавањем издаха.

У ситуацијама када одређени грех из неког разлога не може да се манифестује кроз понашање долази до соматизације греха, која се изражава у нападима, сада већ несвесног, задржавања (дисања) издаха, соматизације која се назива бронхијалном астмом. И као што је сваки грех сладак, а његови плодови горки, тако и тврдоглавост, којој се удовољава, пружа задовољство човеку који се подвргао том греху, док је обољење које проистиче из тврдоглавости тешко, мучно. Но тврдоглав човек свој живот уређује на такав начин да је он препун људи и околности које је једноставно приморан да савладава лицемерно тврдећи да то не жели. Као потврда тога може послужити однос тврдоглавог човека према предлогу да се повуче или да изнађе начин да задатак оствари без савладавања нечијег противљења томе - тврдоглав човек ће с љутњом то одбити и навести мноштво аргумената моралне и материјалне природе који су као створени да докажу да су управо његови поступци једино исправ- ни и неопходни. Од неколико начина решавања новог проблема, који разматрате с тврдоглавим човеком, он ће бити склон да да предност оном

147


начину при којем предвиђа или предосећа највећи број

“објективних” препрека. За тврдоглавог човека није

важан спољашњи значај онога што он савладава, него

стална емотивна засићеност греха. Зато, споља гледано,

тврдоглавост може да савлада противљење државних структура, али исто тако и да осећа задовољство због

превладавања “лошег" односа од стране некога од

родбине или ближњих. Притом се тврдоглав човек

понаша тако да својим претензијама, њиховом

величином, начином њиховог показивања, или, пак,

расположењем с којим се показују те претензије, изазива отпор средине. Зато тврдоглавост често прате

насртљивост, напраситост, омаловажавање, итд.

Будући да свако зло постоји само као негација

добра, онда и сваки грех јесте негација њему супротне

врлине те је тако и тврдоглавост најизраженија при

судару с попустљивошћу, послушношћу и кроткошћу. И управо тим врлинама јој се и најлакше

супротставити, само ако је човек способан да промени

своје понашање. Но уколико нема снаге за то, онда се

тврдоглавости може супротставити одређеношћу циља,

доследношћу, трудољубивошћу и разобличавањем.

Разуме се да томе треба да претходе, као и при супротстављању ма ком греху, исповест, покајање

(жалост због тог греха) као супротност наслађивања

њиме.

Телољубље - жеља да сву пажњу и бригу покла-

њамо телу, првенствено своме; да чинимо оно што је за

тело пријатно. Трпељивост - жеља да се сложимо (слажемо) баш са

самим злом, а не с оним што није добро у животу који

нас окружује.

148


Будући да је један од најраширенијих и слабо приметних грехова, у човековом понашању се разоткрива кроз за све уобичајене речи: “то није моја ствар; то се мене не тиче". Тим речима човек фактички показује своју сагласност са злом које види око себе, своју спремност да с њим сарађује, извлачећи из тога корист, или му се прилагођава, избегавајући тако напад неких других манифестација зла. Лако паразитира на хришћанској потреби за праштањем, али се од ње разликује по жељи да оправда зло. Може да опонаша стрпљење, али се од њега разликује по тежњи да не разоткрива зло, него да га оправдава спољашњим приликама или човековим унутарњим побудама: например, такозвана “лаж зарад спасења", лажно смирење, које су свети Оци називали ђаволским (“Шта могу да учиним ја овако ништаван?”),. Изнутра је човек може приметити као сталну спремност да проналази зло, обично у устројству других људи, и да се користи злом (грехом, дакле слабошћу) другога човека с коришћу за себе. Човек обузет трпељивошћу супротставиће се злу само онда када је оно уперено директно на њега и ако на неки начин ограничава управо њега и његове личне интересе. Кад је најизраженија, трпељивост онда доводи до оправдавања не само човека који греши него и самога греха. Например, може се оправдавати блудник, што већ само по себи није исправно, зато јер ми немамо право не само да осуђујемо, него ни да судимо. Дакле, ми нисмо судије, а само судија има право да донесе пресуду или о кривици, или о невиности. Према степену одбацивања добра, трпељивост можда превазилази чак и самооправ- давање које су свети Оци назвали врхунцем греха,

149


греха који човека чини директним саучееником ђавола којему такав човек целим својим животом помаже, повлађује, попушта, подстиче и прикрива од неискусних људи суштину њихове мрске работе и тако учествује у погубљењу људских душа.

У свом настајању, шематски представљеном, полази од гордости - самољубља - умишљености - самооправдавања па све до трпељивости. У структури личности трпељивог човека обавезно се налази и самооправдавање, јер, оправдавајући грешнике и грехе, он индиректно и себе оправдава за почињене грехе. Будућц да трпељивост грех оправдава временом, социјалним условима, приврженошћу оном греху који притиска већину људи, човековом слабошћу (која, узгред речено, такође проистиче из греха) или конкретном ситуацијом, она самим тим неизбежно доводи до тога да човек не може да призна своје мане (греховност), да се исповеди и покаје.

Људи из окружења који не умеју да оправдају своје грехе или који су сачували осећај да је само- оправдавање срамота, радо деле своје доживљаје с трпељивим човеком, човеком који важи као добар, човекољубив и предусретљив, који ће их утешити и оправдати и учврстити у њиховој намери да погубе сопствену душу. Трпељивост код људи из окружења најватреније презире особине као што су достојан- ство, правичност, демаскирање, трпљење, исповест и покајање. Наличје “медаље” трпељивости, ма како то на први поглед изгледало чудно, јесте осуђивање, које иначе трпељивом човеку причињава огромно задовољство и које га весели.

Трпељивости се најбоље супротстављати трпље- њем, исповешћу и покајањем. Иначе, очито је пра-

150

Страсти и њихова иројава кроз соматске и нервно-исихичке болести

вилније говорити о злурадости него ли о осуђивању људи, злурадости с којом трпељив човек констатује постојање грехова код људи, грехова који воде ка душевној смрти. Трпељивост лишава човека жалости због греха, саосећања према другим људима, чини грех дозвољеним, а ако је дозвољен један грех онда исто тако може бити дозвољен и други, што и доводи до сведозвољености.

У садашње време у нашој земљи трпељивост мири људе с преступницима различитог ранга, почев од председника и банкара, и не дозвољава људима да се супротставе непријатељима Бога, отаџбине и народа.

Туговање - жеља да жалимо због тога што у про- шлости није било онако како смо ми мислили да је исправно да буде.

Увредљивост - жеља да однос окружења према нама буде бољи него што то јесте. Разумљиво је да се човек вређа онда када сматра да заслужује бољи однос околине према себи као и онда када се према њему не понашају онолико добро колико он мисли да би било правично и исправно.

Споља се може манифестовати кроз захтев да се људи према њему понашају одајући му признање, поштовање, да имају високо мишљење о њему и да према њему буду пажљиви и предусретљиви. Тај зах- тев може бити заснован како на процени његових дела и заслуга тако и на процени “високих личних вредности" увредљивог човека. У односима с људима такав човек често испољава подозривост, сумњи- чавост и стрепњу. У зависности од других особина може бити захтеван и склон конфликтима, а може бити и тих и “утучен ". Радо прихвата разговоре о неправди која у свету царује, о незахвалности деце

151


и познаника, о малој надокнади за рад; жали се да људи не схватају његову сложену природу и на њихо- ву неспособност да процене његове изузетне душевне особине. У свакодневном животу је зановетан и ћудљив. Својим понашањем често људе провоцира на оштре и не баш пријатне речи, на које се, с гото- вошћу, вређа. Уза све то увредљив човек се понаша тако као да је бити увређен искључиво његово право, а да га притом уопште не занима да ли његове речи или поступци могу бити увредљиви за друге људе. Кад је та особина веома изражена, онда човек гаји и негује осећање увређености које се појавило, жали себе и тиме се наслађује, чак и када не жели зла ономе ко га је увредио, и уз то на све могуће начине избегава могућност праштања будући да не жели да се растане од мотива тог “слатког" осећања.

Увредљивост која се није развила у процесу животног сазревања, него је наслеђена од родитеља, може да се манифестује “увученом брадом” [ супротна од тзв. истурене браде]. Увредљивост веома често прате различити облици прецењивања самога себе.

Због увредљивости се унутар себе осећа како незадовољство онима који нас окружују и њиховим понашањем, тако и незадовољство општим животним приликама, за које болесник криви родитеље, рођену странку и владу, Господа Бога, али не и себе самога.

Проистиче из гордости - самољубља - самосажа- љења. Код људи који га окружују увредљив човек и нехотице формира презриво-понижавајући однос према себи и дозвољава им да га киње, задиркују и да му се подсмевају, чиме он и удовољава својој увредљивости. Телесне болести нису примећене.

152

Сшрасти и њихова иројава кроз сомашске и нервно-исихичке болесши

Увредљивости се најбоље супротстављати пра- штањем, трпљењем и захвалношћу за нехотично смиравање. Наличје увредљивости је дрскост.

Ужурбаност - жеља да се на предстојећи посао потроши што мање времена, мање него што је потребно за његово савесно извршавање.

Уздржаност - жеља да се прикрије лични, најчешће негативни (греховни), однос према средини.

Од негодовања, разобличавања и стрпљења раз- ликује се по томе што се уздржан човек слаже с протестом (против реалности, против онога што у стварности постоји) и радо би га испољио, али нема могућности за то или мисли да није у реду да то чини.

Притом скрушеност због греховних расположења и жеља уопште не постоји, а организам се истовремено припрема да та скривена греховна расположења и оствари. Као резултат тога појављује се изражена противречност између практичне спремности за конкретне радње и спољашњег одсуства управо тих радњи. То у почетку доводи до функционалног, а потом и до органског поремећаја неких органа или система човековог организма. Као по правилу, бива праћена мислима типа: “Ех, било би добро... (попити, извикати се, побећи...)”. Без обзира на човеково спољашње понашање средина осећа такво расположење, прихвата га и усваја, нарочито деца. Например, код мајке која жели да се преједа, виче, беспосличи, дете ће све то радити, чак и ако то мајка неће себи видљиво дозволити у свом понашању. И управо расположење родитеља и јесте основни васпитни фактор, а не садржај њихових моралних поука, па чак ни њихово спољашње понашање. Исто тако и непостојање љубави

153


и поштовања према деци, при стварању спољашњих комфорних услова живљења, доводи до тога да дете нема љубави и поштовања према родитељима. Ако, пак, родитељи осећају као терет дечије друштво, онда ће и оно осећати као терет њихово друштво, ако га потцењују, онда ће и оно њих потцењивати, ако су снисходљиви, онда ће се и оно према њима управо тако односити. Уздржани људи, који сами не удовољавају својим страстима, често их у једном или другом облику подстичу код људи из окружења или их директно намећу, као што ће, например, алкохоличар наговарати на пиће, грамзивац - на грамзивост, итд.

Веома често суздржан човек за своју професију бира оно што, као резултат бављења предметом страсти или комуникације с људима сличних стра- сних склоности, индиректно задовољава његову страст. Тако ће сујетан човек олако изабрати професију глумца, грамзив - књиговође, онај који пати од стомакоугађања - кувара, а професију венеролога - човек склон блуду.

Супротстављати се уздржаности могуће је жалостећи се због оних грехова који се помоћу ње скривају, али за то је неопходно те грехе признати, а затим и увидети. Такође се могуће супротставити одустајањем од материјалних циљева свога битисања, управо стога што при таквом одустајању потреба за уздржаношћу сама по себи отпада. Такође је могуће без околишања прибећи врлинама које ће уздржаност учинити непотребном - стрпљењу, разобличавању, негодовању или самоукоравању.

Ако уздржан човек гаји склоност према распо- ложењима чије штетности није свестан, онда се он труди да се не понаша у складу с тим расположењима

154

Сшрасши и њихоеа иројава кроз сомашске и нервно-психичке болесши

и особинама које их проузрокују, а склоност ка њима чува у себи. Зато је сав напор усмерен на суздржавање од испољавања онога што је неприкладно, док склоност ка томе остаје незадовољена. Практично се целокупно понашање може окарактерисати речима “не чиним оно што желим". Сасвим је природно да то неминовно доводи до раслабљености и пасивности кроз униније. Забрањена расположења, уколико не постоји одрицање од њих и добра воља да се искорене, будући да се не испољавају, захтевају компензацију кроз повећавање мање штетних грехова (забрана блудног и самоувереног расположења може повући за собом повећано телољубље и већу лењост). Тако остају непримећена она расположења за чију реализацију једноставно не постоји одговарајућа ситуација или расположења која окружење сузбија (самоувереност, властољубље, окрутност, грубост). Фактички и поред свег огромног напора, који је уложен, недостаје покајање (промена односа) према оним особинама о којима је реч; требало би себе присилити да им се супротставимо, а не чинити то са самозадовољством; њима би се наслађивали, када би било могућно, док су жалост због њиховог присуства, негодовање у односу према њима, потрага за начинима борбе с њима, или молбе за заштиту - формалног карактера. Уздржан човек не боји се штетних особина, зато што се према њима не односи као према непријатељима.

Умишљеност - жеља да се према својим претпо- ставкама (мишљењима) и оценама окружења одно- симо као према нечему апсолутно исправном.

Униније - жеља да се жали због тога што у животу неће бити онако како се баш теби чини да

155


би било исправно. Униније није жаљење него баш жеља да се жали, а манифестује се тако што човек брани основаност свог жаљења и што одбацује мишљење оних који му указују на неоснованост унинија и на безначајност узрока којим је изазвано (тачније на безначајност онога чиме се униније покушава прикрити).

У понашању се униније може манифестовати јутарњом поспаношћу, што се објашњава не човеко- вом физиолошком потребом за сном, него његовом жељом да се не буди и да се не укључује у онај живот у којем, као што он то унапред зна, неће бити онога што он хоће или онако како се њему хоће.

Управо та спознаја да на одређеном месту неће бити онога што човек жели постепено доводи до лутања како појединих људи тако и целога народа. Очито се може рећи да се униније код Цигана појављује као национална црта, исто као и чежња код Јевреја. Но Јевреји верују да ће у будућности бити онако како они желе и на месту на којем се налазе, док Цигани - не верују и зато, пошто нису у стању да измене време, покушавају да бар место промене и да оду оданде где ионако неће бити по њиховој жељи.

У мимици и у гестовима униније се може мани- фестовати изразом лица које се баш тако и зове

- унилно или меланхолично лице. 0 њему сведоче опуштена рамена, погнута глава, опуштени углови усана, успореност покрета и мимике и незаинтере- сованост за своје и за стање оних који те окружују. Неретко је приметно јако снижавање артеријског притиска. У разговорима с онима који га окружују човек склон унинију са задовољством фиксира пажњу на информације о предстојећим непријатностима

156

Страсти и њихова иројава кроз соматске и нервно-психичке болесши

и невољама, у односу на које је његова позиција крајње једноставна и једнозначна: “Ма знао сам да неће бити добро". Ако, пак, до њих не дође, улаже додатне напоре на потрагу за њима, чак и ако су тражене невоље умишљене. Униније свакако учествује у формирању многих облика депресије, манијакално-депресивне психозе и меланхоличног карактера, али његово манифестовање се наравно мења под утицајем пратећих грехова и човековог односа према унинију од којега пати.

Човек који пати од унинија сматра да нема сврхе супротстављати се предстојећим непријатностима пошто “ионако ништа неће бити како треба” па нерадо исправља новонасталу ситуацију. Но кад га околности ипак присиле на то, онда то чини против своје воље и труди се на све могуће начине да избегне решавање оних проблема који се појављују и код њега изазивају униније. Притом човек који пати од унинија не тежи да његов рад буде успешан јер, уколико се то догоди, предстојеће невоље ће бити елиминисане па неће имати због чега да се преда унинију. Кратко речено, униније тера човека не да одолева предстојећем злу и уклања га, него да га сачува за љубав унинија.

У души се униније доживљава као тромост и инертност. Човек склон унинију често не види смисла да обавља неке послове, а службене и животне обавезе испуњава, што се каже, као од беде. Добро расположење средине изазива код њега недоумицу, немир и испољени или скривени протест. Униније, као самостална особина, проистиче од гордости - самољубља - похоте. А као попратна особина оно прати сваки грех чије је задовољавање неизводиво како сада тако и у далекој будућности. У униније

157


може пасти: импотентан човек, а склон блуду, због немогућности да општи са женама; човек који угађа стомаку, а који пати од чира на желуцу или од дијабетеса - због немогућности да се наслађује количином хране или разноликошћу укуса; тврдица - због тога што не може избећи трошење новца... Код окружења униније, ако је оно довољно изражено, изазива стање безразложне потиштености, због чега се контакти са човеком склоним унинију покушавају избећи.

Унинију се најбоље може супротставити кротко- шћу, послушношћу, трпљењем и надом, као и благо- дарношћу за оно добро које имамо. Униније, његов развој, омета човеково признање да је просечан и пун мана јер, ако си просечан, онда не можеш да знаш будућност, пошто не разумеш ни садашњост, а ако си лош (грешан), онда немаш право да претендујеш на то да се твоје жеље испуњавају. Разуме се да управо набројане особине (позитивне) човек склон унинију најенергичније игнорише и код себе и код окружења. Ако, пак, они који га окружују не одбаце оно што је неспојиво с унинијем, онда човек склон унинију одбацује и дружење с њима и њих саме. Униније се оправдава, као по правилу, присуством постојећих и нарастајућих гадости у свету који нас окружује. Изражено униније може се маскирати претераном активношћу, узрујаношћу и ревношћу која није по Богу, а кад је на нивоу страсти - нападима “ничим изазваног” беса током којега је човек спреман да руши све што га окружује без икаквог вођења рачуна о последицама (агресивна депресија).

Скоро увек га прате малаксалост, пасивност и непостојање покретачких мотива да се трудимо не

158


само на постизању онога што желимо него и онога што

нам је неопходно. Скоро свако неиспуњавање жеље

(греха) праћено је унинијем ако човек из неког разлога

не одустане од жеље. Са нарастањем унинија конкретне жеље губе на значају, а остаје душевно стање које

изналази управо оне жеље које је немогуће испунити (и

тако заситити униније као такво). Касније присуство

жеља нема више никаквог значаја - остаје само

субјективно пријатно, а објективно за човека погубно

стање које доводи до слабљења како психичких тако и физичких функција организма. У изнуравању човека

осим унинија учествује и стално и исцрпљујуће

преживљавање стања незадовољености оних страсти

које се нису преточиле у униније или које су унинијем

забрањене.

Уображеност - жеља да се поносимо својим високим пореклом.

Упорност - жеља да се постигне остварење личних

намера, неовисно од њихове исправности, умесности,

правовремености, тежине и њихове прихватљивости за

средину.

Уштогљеност - жеља да се сами себи дивимо зато што се без обзира на зазорне поступке људи из

окружења и незаслужено тешке животне услове (реалне

или умишљене) понашамо веома уљудно.

Фанатизам - жеља да се они који нас окружују

присиле да прихвате наше правило схватања духов-

них вредности и да следе то схватање. Пример је атеизам. Фанатизам је чак и то ако тераш људе да

следују ономе што јесте апсолутна вредност - Пра-

вослављу.

Фарисејство - жеља да се дивимо (гордимо) својим

добрим делима која стварно јесмо учинили.

159


Формализам - жеља да се ономе што се иначе сматра

добрим даде изглед (спољашња форма), притом не

обраћајући пажњу да ли за то постоји стварни повод.

Сродан је с лицемерјем. За формалисте се каже: “Они

који изглед побожности имају, силу побожности су

презрели”.

Фриволност - жеља да се створе живахни, сми-

шљено весели односи с људима чак и онда када

прилике нису прикладне за то. Повезана је с неодго-

ворношћу и самодивљењем, искључује добронамер-

ност, имитира предусретљивост.

Хазардерство - жеља да се време, снага и средства

посвете оној склоности којом је човек у датом тренутку

заокупљен, и то на уштрб не само дужности него и

других својих интересовања.

Хвалисавост - жеља да се пред онима који нас

окружују покажу личне способности, дела и имовина

што, по твојој претпоставци, може изазвати њихову

похвалу и усхићење. Конкретнија је и опипљивија од

сујете и није далеко од напраситости и насртљивости.

Цинизам - жеља да се безочно дивимо сопственом

греху.

Човекоугађање - жеља да угађаш људима како би

они, кад виде од колике си им користи, обратили

пажњу на тебе и дали свој допринос остварењу твојих

циљева.

Шаљивост - жеља да стално збијаш шале, чак и онда

када су шале (шаљивост, лакрдијаштво) неумесне и кад

није време за њих. Словенска реч “кошћун" -

“шаљивџија”.

160

ДЕФИНИЦИЈЕ ДУШЕВНИХ ОСОБИНА ЧИЈЕ

ПРИСУСТВО ИЛИ ТЕЖЊА КА ЊИМА СВЕДОЧИ О

ТЕНДЕНЦИЈИ

КА

ДУШЕВНОМ ЗДРАВЉУ

Безбрижност - потреба за одбацивањем сваке бриге о спољашњим резултатима свога рада и својих односа с људима. Безбрижност је умирање сваком човеку и свакој

ствари.

Бестрасност - потреба да се ни пажњом ни жељом не задржавају помисли о ономе што је пријатно за душу и тело, да се с њима не разговара мислено, да се с њима не сложимо и да не тражимо могућност за њихово остваривање. Бестрашће је одсецање страсних помисли у

срцу (авва Евагрије). Брижљивост - потреба да се трудимо да урадимо оно

што је нужно за добробит људи. Слична је уважавању и услужности; треба је разликовати од човекоугађања.

Будност - потреба да се стално буде спреман за појаву како спољњих тако и унутарњих непријатеља и за њихово одбијање.

Вера (одсуство сумње) - потреба да се призна духовна стварност, њен водећи значај у човековом животу и њен јединствени и Једини Извор.

Верност - потреба да не одустајеш од прихваћених обавеза и да се не одричеш својих убеђења. Односи се на све, сем на грех.

Врлина - потреба да се активно, а не на речима, испуњавају заповести које по својој суштини и јесу добро, а што је могућно само уколико признамо да су све заповести, а не само једна, истините и благотворне.

161


Исто оно што ми чинимо с нашим врлинама БОГ чини с

нашим гресима (преподобни Марко Подвижник). Дарежљивост - потреба да се даде више него што од

тебе траже јер предосећаш и претпостављаш да ономе који тражи неће бити довољно онолико колико тражи.

Директност - потреба да се о својим мислима, осећањима и намерама говори без покушаја да се свој положај улепша или да се учини пријатнијим за окружење, а такође и потреба да одбијемо разговор ако га не сматрамо корисним. Не бркати с грубошћу.

Добродушност - потреба да све што нас окружује и што се око нас догађа сматрамо добрим, или да то човеку пружа могућност да се труди на добробити, или пак да доводи до добрих резултата по Промислу Божијем, а не по човековом хтењу. Она је и признање да добро (у сваком времену и у свим ситуацијама) доминира у свету, а истовремено и одлука да се у души од њега не одвајамо. Добродушност не пориче постојање зла у свету. Добродушан човек је слободан од

заморних брига и у души спокојан.

Добронамерност - потреба да се учини оно што је за човека добро или да га избавимо од постојећег зла. Не бива уз принуду и против воље човека којему си спреман да према својим могућностима учиниш добро.

Доброта - потреба да се људима даде оно што им је корисно. Могућност да људима дамо оно чиме располажемо (што у себи имамо).

Добротољубље - потреба да се сачува јединство својих речи и поступака с оним што схватамо као добро, наравно према својим способностима.

162

СтрасШи и њихова пројава кроз соматске и нервно-исихичке болесши

Доследност - потреба да се ради постизања циља не обавља оно што следи пре онога што претходи, а такође и потреба да се не ради оно што је у супротности с нашим тежњама и што им пружа отпор. Унутарња, душевна доследност понекад повлачи за собом спољашњу, и то видну, неусклађеност поступака.

Достојанство - потреба да се пристрасношћу и робовањем ономе што је ограничено и пролазно не умањује човеково узвишено назначење (служење добру) и његови душевни дарови (бесмртност, разумност и слобода).

Дружељубивост - потреба да се не туђимо од људи, него да с њима делимо њихове радости и потешкоће.

Духовна радозналост - потреба да се призна да је знање људима и корисно и неопходно као и спремност да се трудимо на њиховом стицању. Разликује се од радозналости и надмености.

Елан - потреба да се с расположењем у души ради оно што је тешко али добро. Разликовати од заноса, сујете и самодивљења.

Захвалност - потреба да признаш да ниси ти узрок добра које постоји у теби и око тебе и потреба да за то добро узвратиш добрим; признање да су дарови добри и спремност да дародавцу узвратиш добром или несебичном службом. Онај ко за време искушења стекне

осећај захвалности, тај од себе одгони надолазеће помисли (авва Данило).

Злопаћење - потреба да се, сећајући се својих грехова, добровољно лишавамо дозвољених и доступних нам задовољстава и утехе телесне и душевне (али не и духовне). Подвижници Правосла- вља сведоче да онај који се добровољно не злопати

163


бива изложен неочекиваним патњама и лишавањима. Исповедање - потреба да се призна како своја лична

тако и општељудска грешност и мане. Беспоговорно исповедање грехова је у ствари јуначко трпљење њихових последица. Супротно је вери у човекову величину, не само у ону изгубљену. Неопходно је за испуњавање макар прве заповести: “Покајте се!".

Исповедништво - потреба да се без сумњи и колебања у свим околностима покаже своја вера у Исуса Христа и у Његово Јеванђеље, и то и пред пријатељима и пред непријатељима.

Истинољубивост (правдољубивост) - потреба да се прикаже стварно стање ствари (истине) у мислима, речима и поступцима. Не постоји без стрпљења у односу на себе самога, што значи и без тога да човек призна своје мане.

Истрајност - потреба да своје мишљење и намере не доводимо у зависност од спољашњих околности и да их се не одричемо чим нам неко каже да су погрешни. Слична је верности, али је не треба бркати са спољашњом “истрајношћу" - тврдоглавошћу, самоувереношћу и педантеријом.

Кроткост - потреба да се не следи сопственим прохтевима, него да се обуздавају. Све подносити

- то је кроткост (авва Исаија). Кушање - потреба, проверена и утврђена иску-

ством, да се супротстављамо чак и неочекиваним нападима демона. Искушење је случајна (неочекивана)

невоља (преподобни Марко Подвижник). Љубав - потреба да се сви људи прихвате онакви-

ма какви они јесу, са спремношћу да им се служи свом својом снагом. Служити и тражити оно што

164

Сшрасши и њихова пројава кроз соматске и нервно-психичке болесШи

је људима од користи може се речима, делима и молитвом. Ово последње је изнад свега али је и теже од свега осталог. Не осуђивати - то је љубав (авва Исаија).

Љубазност- потреба да човека који ти се обраћа не увредиш, да га не одгурнеш (да га пригрлиш).

Марљивост - потреба да се обављају они послови који су непосредно пред тобом (у времену и простору), а не да се, на уштрб онога што ти је дато (задато), траже интересантнији послови.

Милосрђе - потреба да се од свег срца помилује (избави од заслужене и правичне оптужбе и казне, учини себи милим) не само онај ко се на томе труди, него и онај ко се уопште не труди, али признаје своју кривицу и слабост и моли за помиловање. Милосрђе нема никаквог смисла када се ради о човеку који себе сматра невиним и протестује против невоље и страдања (казне) и притом с револтом пита: “Због чега?!” Од опроштаја се разликује по томе што ослобађа и од оптужбе, а не само од казне.

Молитвеност - потреба да се стално, макар мислено, обраћамо молитви, дајући молитвеним мислима предност над било којим другим размишљањем и расуђивањем.

Мудрољубље - а) потреба да се призна да је мудрост веома значајна и за човека и за окружење; захтева не њено присуство, него труд на њеном стицању; б) то је мудрост заснована на љубави.

Мудрост - потреба да без пристрасности расу- ђујемо о физичким и духовним проблемима и појавама. Према светим Оцима до мудрости воде уздржање - страх Божији - вера - трпљење – нада - бестрашће - љубав - познање - богословље.


Мудрост кроз смирење - а) потреба да се једино исправнима признају размишљања која су заснована на смирењу (мудрост која се рађа из смирења); б) спремност да се смиримо, спремност која је заснована на мудрости и која нас мудрости и води.

Мушка одважност - потреба да се прихвати на себе оно што јесте обавеза мушкарца, али не мушкарца у битијном, него у општељудском смислу те речи: заштита слабих и угњетених, стајање на челу породице и брига о њеним животним потребама, обављање најтежих послова и одговорност за све набројано.

Нада - потреба да се обраћамо Богу као праузроку свакога добра или другим даваоцима добра (анђелима и светитељима), као извршиоцима Његове благе воље, и да притом духовна и земаљска добра очекујемо од Бога. Нада се задобија умом кроз самопожртвовање (преподобни Марко Подвижник).

Негодовање - потреба да се у потпуности, и то без икаквог одлагања и колебања, призна да су неприкладни и рђави сви они планови, изјаве и поступци који за циљ, или као средство за постизање циља, имају грех. Од гнева се разликује по томе што је усмерено на начин размишљања неког човека, на његове изјаве и понашање, а не на самога човека.

Нежност - потреба да се према човеку понашамо с нежношћу и да му то покажемо тако што ћемо му физички пружити утеху (смирити га). Не треба је бркати с ласкањем или са жељом да подстакнемо на телесне страсти људе који су им иначе склони.

Некористољубивост - потреба да се не тражи лична, најчешће материјална, корист помажући у

166

Сшрасти и њихова пројава кроз сомашске и нервно-психичке болести

раду онима који су нас за то замолили или чинећи нешто за људе на сопствену иницијативу и без њихо- вог учешћа.

Непоколебљивост - потреба да своје (православно)

мишљење о окружењу и о свом односу према њему не

мењамо чак и ако то може довести до невоље и непријатности; спремност да бранимо своје право да

заступамо оно што заслужује наше поштовање.

Нероптање - потреба да се призна да су околности и

однос људи према нама довољно добри и да не могу

бити узрок незадовољства и роптања - због нашег греха

и вере у Промисао Божији. Обазривост - потреба да се снага, време и мате-

ријална средства троше само на оно што је корисно и у

мери не већој но што је то потребно.

Оданост - потреба да се не туђимо од оних послова,

идеја и људи којима служимо Бога ради.

Одважност - потреба да се уради нешто што је за нас опасно. Обично је заснована на значају тог поступка

(његовој важности) за људе, а не на томе што нам је

пријатно да то чинимо.

Одговорност - потреба да се све снаге улажу на

испуњавање својих обавеза које су условљене

положајем, дужношћу или које су добровољно пре- узете.

Одлучност - потреба да се следује донетом решењу. Одређеност - потреба да сами својом вољом

одредимо границе својих тежњи и планова и да се

прецизно одредимо по питању ма ког проблема.

Супротна је заносу, а слична доследности. Не мешати с

ограниченошћу.

167


Одрицање - потреба да се и у време када нису

постови које је Црква установила одричемо употребе и

чињења онога што је од стране Цркве забрањено у

време постова. Озбиљност - потреба да се призна да и најбеза-

зленији човекови поступци могу у животу повући за

собом значајне последице и да спољашња ситуација

која нам се чини потпуно безначајном може веома

утицати на човекову судбину, као и на томе засновано

неприхватање олаког односа према животу. Опрезност - потреба да се, због човекове огра-

ничене способности да све предвиди, буде обазрив у

односу на окружење и да се притом не искључи

могућност да се сасвим неочекивано и непредвиђено

појави нека опасност. Није могућно без стрпљења. Не

бркати с плашљивошћу и кукавичлуком. Отвореност - потреба да се своје мишљење изнесе

отворено, али без инсистирања на њему, и то чак и ако

окружење није с њим сагласно. Не мешати с

насртљивошћу, напраситошћу и плаховитошћу.

Оштрина - потреба да се разоткривају греси оних

људи у односу на које имаш право на то (потчињени или они који те моле за помоћ). Треба грехе откривати,

али не и саме људе осуђивати. Не бркати с

фанатизмом.

Пажљивост - потреба да схватиш све оно што те

окружује или посао који радиш, и то без изузетка, и да

притом не сматраш да нешто не заслужује пажњу. Племенитост - (сродност с оним што јесте

несумњиво и непролазно добро) - потреба да се служи

узвишеним и добрим (духовним) побудама

168


које су нам дате, а не да се робује својим ниским (телесним) склоностима.

Побожност - потреба да за све одајемо почаст Једином Извору свакога добра.

Подношење патње - потреба да своје патње храбро поднесемо и да притом не тражимо могућност да их по сваку цену избегнемо или се утешимо нечим што је спољашње.

Покајање (мењање) - потреба да се промени свој однос према гресима, прелазећи од наслађивања гресима на скрушеност због њих и на супротстављање гресима.

Покорност - потреба да се прихватају прекори, како на речима - од људи, тако и кроз неуспехе у пословима и кроз неповољне околности - од Бога. Разликовати од склоности према ропском односу, и то по томе што се послушност према прекору понаша као према пројави бриге, љубави и пажње, а не као према пројави непријатељства.

Помирљивост - потреба да се своје право и прилика за нешто уступи ономе ко на овај или онај начин испољава своју заинтересованост за то и да се тако избегне неслагање; на крају крајева - то је спремност да се одрекнемо личне добити и удобности у корист другог човека. Не бркати с поводљивошћу.

Послушност - потреба да се добровољно и свесно испуњавају заповести како у односу према Богу тако и према људима ради Бога. Послушност је чување

заповести (авва Исаија). У односу према греху могу постојати: саучесништво, присила, превара, али не и послушност.

Пост (душевни) - потреба да се уздржавамо од свих видова разоноде и да свом снагом своје душе


Богу угађамо. Сврха је двојака: а) откривање недо- личних тежњи које се испољавају само онда када им се супротстављаш; б) то је у ствари супротстављање гресима, стицање искуства у томе и спознаја о сопственој немоћи и о моћи помоћника и заступника.

Пост (телесни) - потреба да се ограничава узимање хране временски, количински и квалитативно; да се уздржава од супружанске блискости, дугог сна и свих других облика угађања телу. Циљ је да се тело научи да слуша душу и да јој служи.

Поступност - потреба да се ка већем и бољем успињемо “степеницу по степеницу”, да не трошимо време и труд само на пут ка ономе што је савршено заобилазећи притом оно што је мање и лошије.

Потреба да будемо тихи - потреба да се не скреће пажња на себе многоглагољивошћу, гласним говором и изазивањем буке.

Потчињавање (равнање према властима) - потреба да се у свему, осим у греху, испуњава воља онога ко од тебе има већу световну власт. Нема власти која није од Бога. Свети Оци сматрају да не треба угађати људима више него ли Богу и да је власт безбожника у ствари казна за грех. Саветују да се таква казна спречава покајањем, кајући се, између осталог, и због дружења с безбожницима.

Поузданост - потреба да се трудимо да нечије уздање у нас не буде узалудно и да испунимо обавезе које смо преузели на себе (осим греховних).

Поштовање — потреба да се човеку указује поштовање независно од стања његове личности и спољашњег положаја (имовинског, службеног итд.) што се заснива на чињеници да је човек, макар био

170

Страсти и њихова пројава кроз сомашске и нервно-психичке болести

изопачен, ипак жива икона Божија која, истина, није

стигла до подобија.

Правичност - потреба да се награда не прима и не даје по пристрасности или по антипатији, нити на основу планова, него на основу видљивих дела и њихових резултата. Разликовати од правичности као душевне особине.

Предусретљивост - потреба да помогнеш човеку, ако он има потребе за тим, пре но што те за то и замоли. Не мешати с понизношћу и сервилношћу.

Прибраност - потреба да се све три силе душе: жељна, мисаона и надражајна, одржавају у стању које није склоно разоноди.

Промишљеност - потреба да се неки посао не обавља због жеље, него тек након разумног расуђивања о њему и провере његове корисности и исправности.

Простота - потреба да своје мисли и осећања не улепшаваш, али исто тако да и оно што ти други кажу о

својим мислима и осећањима сматраш одговарајућим

стварности. Простота је безазлено поверење.

Радиност - потреба да се савесно трудимо (ула- жући физички, спољашњи напор) да успешно урадимо свој посао.

Разборитост - потреба да се пре но што отпочнемо неки посао прво с њим упознамо (умно или физички) и да откријемо које су околности повољне, а које неповољне за његово обављање.

Разобличавање - потреба да се обелодани греховни узрок човековог понашања, узрок који он скрива, уколико је то корисно за њега самог или за окружење. Неспојиво је с осуђивањем, самопоштовањем и самооправдавањем. Није усмерено против

171


човека, него против његових грехова или поступака који су на њима засновани.

Ревностан однос према послу - потреба да без одлагања и беспрекорно извршаваш поверени ти посао и своје обавезе. Не мешати (не додавати) с ревношћу која није по Богу и тврдоглавошћу.

Ревност по Богу - потреба да се не изгуби ни нај- мања могућност за испуњавање Заповести. Слична је одлучности. Не мешати с упорношћу и ревношћу која није по Богу.

Савесност - потреба да не одбацујеш помисли које сведоче о твојим лошим поступцима. Свети Оци сматрају да, уколико те твоја савест не опомиње за нарушавање заповести, онда не треба да људима доказујеш своју невиност (не зато што потцењујеш људе, него зато што су самооправдавање и доказивање невиности недопустиви).

Самовласност - потреба да се сачува власт управо над својим мислима, жељама и поступцима. Супротна је распуштености, заводљивости и телољубљу.

Самоограннчавање - потреба да се трудимо да ограничимо и смањимо своје претензије на спољашње и то тако да то води до смањивања зависности од онога што је спољашње.

Самопожртвованост - потреба да се у корист других људи одричемо онога што је за нас корисно и згодно, па чак и сопственог живота.

Самопрекор - а) потреба да у себи тражимо узрок неугодних спољашњих ситуација и унутарњих стања, као и да себе прекоревамо за неумесне жеље, мисли и поступке, чак и уколико су они само нама познати или их пак људи оправдавају и ако не повлаче за собом очигледне и непријатне последице;

172


б) признање да за наше поступке, животне неуспехе и за лош однос према нама нису криве околности нити други људи, него управо ми сами.

Самоунижење - потреба да признаш да си гори од других људи и то не по својим способностима и могућностима, него по томе како их користиш (због својих грехова). Не зависи од присутности грехова, него од признавања своје грешности и спремности да се греси увиде, а такође и од степена близине Богу.

Саосећање - потреба да се с другим човеком поделе његова осећања (обично за душу тегобна) и да се на тај начин ублаже.

Сапатња - потреба да се са човеком поделе његове невоље и патње (душе и тела) и да их тако олакшамо и умањимо. Разликовати од повлађивања и попустљивости страстима које у ствари и јесу узрок и извор невоља и патњи.

Састрадавање (саучествовање) (страда [напо- ран рад] - интензиван, непрекидни напор) - потреба да се са човеком подели напоран рад (душевни и телесни) као и његово подношење животних недаћа. Може (уз сагласност онога који пати) да отклони узроке патње, грехе (баш као и саучествовање у болу и саосећање).

Саучествовање у болу - потреба да се с човеком подели његово преживљавање телесног или душевног бола. Не мешати с повлађивањем самосажаљењу или с другим страстима.

Сиротовање - потреба да се сматра да све оно што ти очито припада (имовина, здравље, способности) у суштини није твоје, него да ти је дато на привремено коришћење, на извесно време, и да ћеш морати положити рачун о томе како си то користио.

173


Сиротовање је у ствари незлобиво срце (авва Исаија).

Скромност - потреба да се на себе не скреће пажња. Не бркати са снебивањем и бојажљивошћу.

Следовање одређеном циљу - потреба да се следује одређеном циљу, који сматрамо главним, потчињавајући му притом сву своју делатност и не испуштајући га из вида.

Смелост - потреба да преузмемо на себе оно што смо обећали, а што је засновано на испуњавању онога што нам је заповеђено и на вери у Божију милост, а не на личним заслугама.

Смирење - потреба да се како према околностима и људима који су пријатни или који немају утицаја на тебе, тако и према онима који су непријатељски расположени према теби, понашамо мирно (с унутарњим миром) и без непријатељства. Треба га разликовати од трпељивости, бојажљивости, повлађивања и попустљивости. Смирење обавезује човека да користи и душевне и телесне снаге за заштиту отаџбине и оних које угњетавају и вређају, као и за свако друго супротстављање злу, и то не због пристрасности него због заповести, жалећи притом непријатеље, али не штедећи зло. Може се, и потребно је, помирити се с тим да људи падају у заблуде и да као резултат тога бивају непријатељски расположени, али се не треба мирити са заблудама; треба се мирити с људима, који су као и ми сами грешни, али не и с њиховим гресима.

Спокојство - потреба да ништа не предузимамо и да не улажемо напоре који имају за циљ промену окружења, него да се трудимо, и то чак и споља, да наше унутарње стање буде добро; не искључује напоре на испуњавању световних обавеза.

174

Страсти и њихова пројава кроз сомашске и нервно-исихичке болести

Срчаност - потреба да се не обазиремо на значај (важност) сопственог здравља, комфора и значај сопствене личности кад је у питању служење Богу или људима ради Њега.

Стидљивост - потреба да се забавама или задово-

љавањима својих склоности не гуши осећање да си

нарушио нешто што је било праведно и поштено.

Страхопоштовање (поштовање добра ради добра) -

потреба да своје речи стишамо, а поступке и потребе сведемо на минимум не због здравља, користи,

самоисправљања или нечег сличног, него зато што је у

нама много тога лошег и зато да бисмо уступили место

добру; уздржавање од изношења свога мишљења, свог

односа према нечему и својих осећања у ситуацији

када се сретнемо с духовном величином и њеним оличењем. Таква потреба може се доживети не само у

односу према Творцу и Његовој творевини него и

према човековој даровитости, дару Творца, која се

пројављује кроз понашање или плодове рада, између

осталог и кроз уметничка дела. Ова потреба се у

почетку код човека појављује најчешће нехотице, али се доцније може одржавати сећањем на њу и

слободном вољом и тако може штитити човека од

искушења да оно што је узвишено у његовом животу

кроз навику претвара у нешто тривијално.

Строгост - потреба да од оних који су ти пословно,

или пак добровољно, потчињени захтеваш да испуне своје обавеза.

Тактичност - потреба да својим понашањем и

изјавама не подсећамо човека на појединости из

његовог живота због којих се може ожалостити;

потреба да постигнемо одређени циљ, а да притом

175


не ожалостимо људе око себе. Не бркати са човеко- угађањем.

Танкоћутност - потреба да се, без имало равно- душности, примећују и најмање промене емотивног стања људи који нас окружују.

Темељитост - потреба да и по неколико пута пажљиво провериш да ли исправно испуњаваш своје обавезе и да тако спречиш пропусте у свом раду.

Тиховање - потреба да избегавамо да људима саопштавамо информације за којима немају потребе или да им пружамо могућност и повод да о нама говоре. Тиховање је када се не распитујемо о ономе што

нас се не тиче (авва Исаија). Трпљење - потреба да реалност (себе, ближње и

окружење) прихватамо онаквом каква она јесте, непристрасно бирајући начин свога понашања у датој реалности. Дуготрпљење је - не помишљати ништа

против ближњега (авва Исаија). Трудољубивост - потреба да се стално трудимо, да

будемо заузети радом, а не да будемо докони; љубав према самом раду, а не према његовим резултатима.

Туга по Богу - потреба да жалиш због губитка или одсуства нечег доброг у твом животу, а не да према томе будеш равнодушан. Разликовати од грехова заснованих на похотама - туге, потиштености и унинија.

Ћутљивост - потреба да говоримо само онда (и само онолико) кад (и колико) је то ономе који слуша потребно, и то на његову молбу или ради испуњавања своје обавезе, али не и прохтева.

Уважавање - потреба да се призна важност и значај како човекове личности тако и његове улоге

176


у свету и утицаја на околину без обзира на њено право

стање. Има утемељење у томе што је човекова личност

створена по лику Божијем и што ју је Бог обдарио

силама и способностима које превазилазе могућности

осталих живих бића. Уздржавање - потреба да ради сопствених теле-

сних потреба (ради “утехе”) ништа не употребљаваш

више но што је то потребно и, у сваком случају, не

онолико колико ти се хоће, чак и ако таква могућност

постоји; потискивање својих жеља. Уздржавање је

удаљавање од грешних дела (авва Евагрије). Уљудност - потреба да се у одређеном друштву

придржавамо општеприхваћених норми понашања и да

људе не нервирамо својим поступцима и речима.

Умереност - потреба да се лични планови и пре-

узете обавезе према људима одмере према својим

могућностима, а телесне потребе задовољавају уме- рено, онолико колико је то потребно, а не колико

желимо.

Уредност - потреба човекова да ствари које му

припадају и свој посао одржава тако да увек све буде

чисто, уредно и на свом месту.

Усрдност - потреба да се делу или човеку служи ради Бога и да се том служењу с радошћу посвети сва

снага душе и послушног јој тела, да то буде од “свег

срца”.

Усредсређеност - потреба да сву своју пажњу

усмериш на посао који радиш или на проблем који

решаваш, и то без икаквог скретања пажње на било шта друго.

Храброст - потреба да се зарад добра других људи

нађемо у опасној ситуацији.

177


Целомудреност - потреба да се следује непри- страсном слободном расуђивању (мудрости) ума с исправном понашању (спољашњем) и расположењу (унутарњем); мудрост својствена човеку у целости, читавом његовом склопу (души и телу), без против- речности и размимоилажења међу њима.

Честитост - потреба да својим мислима, речима и делима не умањујемо велику част која је указана човеку: његовој сазданости по слици и прилици Творца и по обдарености да служи добру.

Чистоћа тела - потреба да се тело одржава у стању које за њега није погубно и које није раздражујуће за околину.

Човекољубивост - потреба да служимо људима у свему, у чему нема греха, и оним у чему нема греха, не поредећи се притом с њима и не уздижући се над њима; признавање јединства чак и с онима који нам се супротстављају, без да их приморавамо да њихов однос према нама буде исти онакав какав је наш однос према њима. Човекољубивосш је љубав и послушност према свима (авва Исаија).

Шаљивост по разуму - потреба да се с људима из окружења подели осећање радости и весеља, изражавајући то речима и понашањем у време када ниси заузет послом; не треба да смета околини.

178

1

0 СТРАСТИМА

У вези с коришћењем речи као што су “страст", “демони” и “грех”, како у овом тако и у другим поглављима, требало би одмах указати на разлику међу њима.

Грех - то су мисли или поступци које човеку непосредно причињавају пријатност и задовољство и тиме га маме ван, усмеравају га на оно што је спо- љашње. По речима подвижника побожности грех ласка души и мази тело.

Демони - то су пали анђели, који су се повели за сатаном при његовом паду, и по својој духовности одмах и дефинитивно се одвратили од сваког добра и у потпуности се окренули злу. По својој злурадости они теже да погубе човекову душу, сејући по њој грешне мисли и жеље, на све начине подржавајући греховне поступке и стварајући услове за њих. Могу деловати како сами тако и преко људи који су се одрекли Бога и потчинили се злу, што је у суштини једно те исто.

Страст - то је снажна и стална жеља да се учини неки грех, жеља која се користи сваком могућношћу за своју материјализацију и која ствара могућност за то. Страсти гурају човека према греху изнутра тако да човек сам себе уништава, користећи се притом снагом своје сопствене душе.

И сам њихов назив говори о томе да су страшне за човека, да их се треба страшити, да изазивају осећање страха и да су, према томе, веома штетне. Осећање страха које се појављује у души често бива изазвано управо присуством страсти. Но човек који није упознат с деловањем страсти, узрок страха не тражи у својој души, него у околини, па пошто није

179


у стању да га пронађе, принуђен је да страх сматра безразложним и ничим мотивисаним.

Страсти у човекову душу продиру на разне начине. Оне могу бити наслеђене од родитеља, али исто тако могу никнути и постепено се у човековој души формирати кроз васпитање (непосредним утицајем на дечију душу страсти које имају људи из окружења), кроз учење или кроз слике пројаве страсти, поступке и речи страсних људи, што све оставља трага у дечијој души. Ово последње је опасно зато што је души својствено да у спољашњем свету тражи оно што је утиснуто у њој изнутра. Осим тога, човекови поступци и понашање одређени су оним што испуњава његову душу и његово срце.

Постепено прерастање негативних особина чове- ковог карактера у страст могућно је само уколико он сам пристане на неку конкретну пројаву страсти. Свети Оци разликују следеће степене и симптоме њиховог развоја: предлог, пристанак, споразум, доношење одлуке, извршавање, понављање (склоност), поробљавање (у ствари страст). Може се прихватити тростепена шема развоја делатне страсти. За први степен карактеристично је слагање између спољашњег надражаја, предлога и степена у којем се страст показује. Например, човек ће на незнатну и на снажну увреду одговорити у складу с величином увреде - или малим незадовољством или ће се силно увредити. У сваком случају задовољена особина расте и доводи човека до следећег степена. А кад се човек нађе на том степену, он ће се подједнако снажно осећати увређеним због поступака других људи које он сматра увредљивима, без обзира да ли су значајни или сасвим безначајни. И на крају, пре или касније, страсти ће човека довести до трећег

180

Страсши и њихова иројава кроз сомашске и нервно-психичкс болесши

сгепена, степена на којем се његово стање дефинише као робовање страсти и обузетост њоме. У том случају страст приморава човека да активно тражи повод за њено задовољавање па човек без икаквог видљивог разлога почиње да тражи - због чега да се увреди, на чему “бес да искали", шта да пожели, чиме да се похвали. Нарасла и у човекову душу укорењена страст делује на човека тако што на њега врши притисак, што долази до изражаја само при човековом покушају да јој се супротстави. Као најизразитији и свима добро познат пример из којег се види како страст расте и делује на човека може послужити сасвим обичан алкохолизам. Човек који познаје алкохолизам из литературе или из животног искуства може веома лако и практично без грешке да та своја знања примени на кукавичлук, грамзивост, стомакоугађање и томе слично.

И поред веома распрострањеног активног ширења страсти, крајње су ретки људи који иако схватају њихову штетност ипак их свесно оправдавају и шире. Много чешће се, ма како то чудно изгледало на први поглед, управо при покушајима да се оправда нека страст, код човека појављује његова исконска склоност према добру: он је принуђен да оправдава страст ако не жели да се с њом растане, јер уколико је призна као некакво зло, више неће моћи да мирне савести испуњава њене захтеве.

Страсти привлаче човека обично тиме што му пружају могућност да повећа број пријатних душев- них и телесних осећања или да смањи број непри- јатних, што је у ствари исто то. А сва та осећања, било да души ласкају или да тело мазе, засигурно лажу, будући да њихов крајњи циљ није да човека орадосте, него да га погубе, од чега веома марљиво

181


и успешно одвраћају његову пажњу. Заиста је истина да

нас лажу они који нам угађају, што се односи не само на људе који нас окружују него и на демоне и на мисли које се појављују у нашој свести. Сваку страст прво покрећу демони, који иначе ратују не само против Бога, човека и анђела, него и међусобно. Зато се различите страсти не слажу баш добро једна с другом (или непријатељ с непријатељем) и не могу у исто време да у човеку ускладе расипништво и тврдичлук, кукавичлук и неразумну смелост, улагивање и злобност итд. Истина, пошто се слажу само у једном - у тежњи да по својој зависти погубе човека, демони могу да веома брзо један другоме препусте човека, но престају да му досађују, да не би сметали његовом погубљењу, само онда када се човек у потпуности преда некој страсти, и то веома доследно. У низу страсти посебно место заузима маштање: по свој прилици то је једина страст која живи заједно с другим страстима и гресима и помаже им на све могуће начине. Уколико је онај који се препушта машти државник, онда та околност на крају доводи до последица погубних за целу земљу.

Одступање демона може се објаснити још и тиме да они човеково погубљење остварују, као по правилу, управо његовом сопственом снагом, јер код човека који се предао некој страсти већ су све снаге заузете управо њоме и за друге му једноставно не остаје ни времена, ни снаге. Притом се споља може чинити да је човеково понашање сасвим у реду, да је веома срећан, и не виде сви оно што у њему бесни. Такав човек је у много већој опасности него ли онај који нескривено чини грех, грех чија је штетност очита и несумњива.

182

Сшрасти и њихова пројава кроз соматске и нервно-психичке болести

"Једном од најважнијих победа демона над човеком може се сматрати распрострањено мишљење да је страсно стање природно за човека, да је без страсти, небитно каквих, живот досадан, неинтересантан и да се просто не може живети без њих. Ако се таквог мишљења придржава човек чије су информације о душевном животу веома оскудне, онда се то објашњава његовом незрелошћу, док човек који познаје животворно и, како кажу свети Оци, радостотворно дејство врлина, може до тог мишљења држати само због свог рђавог карактера. Но свако се може лако уверити да су страсти противприродне уколико обрати пажњу на погубност за човека како самих страсти тако и последица које остављају. Јер оно што је природно не може да шкоди, као што саксаулу [средњоазијска врста дрвета] не шкоди врућина, моржу - хладноћа, а рибама

- стално пребивање у води. Осим тога, нелагодност коју човек осећа сваки пут кад покуша да се одрекне неке своје склоности, очито се супротставља човековој вољи, што је свакако резултат притиска споља. Тај притисак престаје чим човек престане да се супротставља страсти, чим јој удовољи. То значи да је циљ тог притиска само једно - да савлада човеково супротстављање страстима и да обнови и учврсти његову поробљеност страстима и гресима. Али удовољавање страсти не пружа могућност да се од ње избавимо - јер свака особина којој се удовољава расте и човек у ствари на тај начин својим сопственим поступцима сам увећава снагу својих непријатеља и њихову власт над собом.

Све што је речено подједнако се односи и на душевне и на телесне страсти. Оваква подела страсти условна је и не односи се на њихову суштину,


него само на начин њиховог изражавања и пројаве: јер свака страст без сумње штети души и може се у човеку укоренити само уз сагласност душе на то. Зато нећемо погрешити уколико их све убројимо у душевне страсти. Али ако је притисак на који смо скренули пажњу услован, онда је раздвајање страсти од ма које позитивне особине природно и обавезно. Ако например неко говори о страсној љубави, страсној жељи да се људима помогне, страсном одбацивању зла, итд, онда он тако говори или због елементарне необавештености или због недостатка душевне тананости. Ако приметимо да је неки човек стварно обузет страшћу, онда ту нема ни говора о љубави, саосећању и добронамерности. Тим речима се само покушавају прикрити похота (склоност ка блуду), човекоугађање и сујета те самоправедност, а особине су, наравно, страсне само уколико су се довољно учврстиле у човеку. Осим тога, увек ће се онај ко је опседнут бесми- сленошћу страствено супротставити свему што је здраворазумско, лажју - истинитости, пијаница - трезвености. Страсност не мора да се манифестује кроз гласност, него може и кроз инсистирање на исправности свога става, кроз његово оправдавање, кроз његово наметање окружењу и кроз придржавање тог става по било коју цену.

Будући да су страсти присутне код човека само уз пристанак његове душе на њихово присуство, онда и супротстављање страстима почиње од душевног, а не од телесног труда. Веома је тешко признати своје мане, још је теже имати то стално на уму, а најтеже је одвојити се од страсти и покајати се због тога што смо их одобрили и пружили им подршку

- јер како да се човек бори сам са собом? Епископ

184

Сшрасши и њихова пројава кроз сомашске и нервно-исихичке болести

Игнатије Брјанчанинов вели да је једна од најва- жнијих победа демона управо раширено мишљење о томе да они (демони) тобоже и не постоје у природи. И заиста, то мишљење лишава човека могућности да препозна демонске подвале тако да је човек присиљен да све што је у њему лоше сматра сопственим плодовима. Већ и сама та мисао учвршћује греховност кроз њено признавање и прихватање. Само признање да су страсти лоше, признање да су присутне код нас, и наше одвајање од њих, и саме страсти и њихову власт над човеком чини слабијима, јер, будући да су лаж и плод лажи, оне истину не трпе. Управо то и тера страсног човека да призна да код њега постоји ма који грех, осим онога који је и узрок и последица страсти која га је поробила: грамзив човек ће признати да код њега постоје кукавичлук и окрутност, али не и грамзивост; пијаница - грамзивост и склоност блуду, али не и пијанство; човек склон блуду - пијанство и тврдоглавост, али не и блуд...

Управо из тог разлога је страстима (гресима) својствено да покушавају да греховне поступке објасне спољашњим околностима и понашањем других људи. Али околности нам подједнако пружају могућност како да згрешимо, тако и да врлинама послужимо: у опасној ситуацији човек може испољити храброст или кукавичлук, за празничним столом - умереност или стомакоугађање. Човек је увек слободан да се обавеже на нешто, на - истинитост, одговорност и верност или, пак на лажљивост, неодговорност и вероломство.

Када се човек успротиви страстима, тек тада се може уверити и у сопствену немоћ и у то да му је неопходна помоћ Онога који може и заштитити и


очистити. Истина, то је - рат и као и сваки рат доноси са собом не само и не обавезно победу, него и губитке, и невоље и напор. Но никада се неће побунити, чак ни против својих непријатеља, онај ко се слаже и ко жели да се помири са сваком гадошћу само да би живео сито и лагодно. Човеку који је свестан своје рањивости, али не и свога преимућства, и који не уме да се суздржава - боље је да избегава дружење с таквим људима, јер души је својствено не само да осећа него и да прима оно што је окружује и да непосредно усваја расположења и жеље људи. А најчешће та расположења и жеље душа оцењује као сопствене. Вероватно се тај смисао, који се нажалост изгубио у преводу, и има у виду у причи о сејачу: “...али бриге овога века и обмана богатства и

пожуде за осталим стварима уђу..." (Мк. 4, 19).

186

О БОЛЕСТИМА, ЗДРАВЉУ И О ОНИМА КОЈИ

БОЛЕСНЕ ЛЕЧЕ

Невоље и патње, укључујући и оне које долазе од

болести, шаљу се човеку у три случаја: ради казне,

поуке или награде. У сваком конкретном случају може

се по човековрм душевном стању проценити зашто му

је болест послана: ако је очито да човек због казне страда и пати, онда такав човек и бива кажњен; онај

који тражи разлог свога страдања и снагу за његово

подношење - бива поучен; а онај ко се радује

привременим патњама, које подноси ради Бога и

вечнога добра - добија могућност да честитим

понашањем заслужи награду. Сваки грех је у ствари негативна особина, а тако се

и зове баш зато што негира неку од врлина. Али

одбацивање добра од стране душе, у ма ком облику

његовог манифестовања, повлачи за собом зло, које је

иначе по својој природи штетно - а штета коју зло

наноси прво душа осети. Ако у души постоји било који грех, човек осећа “негативне емоције", које у ствари

нису оне особине које зависе од човекове слободне

воље: напрегнутост, зависност, сумње, сметеност, стид,

страх и узнемиреност. Иако су у различитим

међусобним односима, све те емоције ипак прате сваки

грех и изазивају осећај сметености и нелагодности. Та нелагодност у ствари је бол; бол који траје је болест; а

исход болести може бити или смрт или оздрављење,

наравно у оним случајевима када се уклони узрок

болести. А избављање од болести даје се кроз активно

покајање и окретање ка врлини која уклања грех који је

довео до болести.

187


Насупрот томе, свака врлина изазива у души осећај спокојства, прибраности, радости, правичности, слободе, ведрине и сигурности и удаљује човека од бола, болести и смрти. А удаљавање од смрти води нас само према животу из чега произлази да је свака врлина - животворна. То се подједнако односи на све врлине: на верност, трудољубивост, скромност, храброст... Али, као што смо већ рекли, ни једна врлина није могућна без љубави и зато извор живота и јесте љубав - Љубав је Бог Који даје животну снагу целој Васељени. На тај начин је сасвим разумљиво зашто је обраћање ка Богу - обраћање ка Извору живота, Који је увек спреман да прихвати онога који долази, као и то зашто обраћање ка Богу захтева одвраћање од грехова, очишћење од њих кроз покајање, након чега нас Бог или избавља од последица греха или нам пак даје снаге да те последице поднесемо. Пошто стање тела зависи од стања душе која је изнад њега, онда је сасвим разумљиво што грех доводи не само до душевних него и до телесних болести као и до смрти. Зато су питања о духовном животу неодвојива од питања живота и смрти: духовни живот има свој почетак у схватању да је личност бесмртна, а структура личности, заправо личност, са своје стране формира се кроз духовни живот који личност и води ка вечном животу - духовни живот и бесмртност незамисливи су једно без другога.

Схватање здравља, човековог нормалног стања, може бити двојако, то је или одступање од идеалног стања, тада смо сви болесни, чак и ако то не осећамо, или одсуство показатеља који су у већини случајева карактеристични за активност човековог организма. Оно прво не можемо ни приметити ни

188


проценити зато што нема идеалних људи, а оно друго је непоуздано зато што, с једне стране - човек може да се осећа болесним и онда када присуство болести није потврђено никаквим објективним начинима испитивања, а с друге стране - човек може да се осећа здравим чак и ако то није уколико за то постоје посебни спољашњи узроци.

Зато се чини исправним сматрати да је човек здрав ако од стране тела и душе не осећа отпор према својој животној делатности, уколико се здравље дефинише као стање које је субјективно без тегоба, које не оптерећује и које не изискује посебне спољашње услове. Не треба мешати појам “безболности" и “безболесности” јер бол, иако нежељен, ипак је телу неопходан јер сигнализира присуство спољашње, физичке опасности, преоптерећености или болести

- што би у одсуству бола могло остати непримећено. Страх је такође неопходан јер сигнализира постојање опасности, али више душевне, унутарње него ли спољашње опасности. Под унутарњом опасношћу подразумева се присуство неке страсти у души, јер је свака страст, будући да је у крајњем исходу погубна, узрок појаве осећања страха. Тако се, например, као узрок страха не појављују могућност губитка имовине, појава непријатности, однос људи према нама лошији него што бисмо то желели или непредвиђене околности, него у ствари тврдичлук, кукавичлук, увредљивост и плашљивост.

Свети Оци веле да оно чиме (у чему) човек греши, тиме (или од тога) се он и брани ( страда). То је општа ситуација која може да се манифестује кроз опште страдање због губитка или недоступности објекта човекове склоности, а такође и при озлеђености појединачних органа или система организма.

189


Притом грех учињен делом није обавезан услов за

формирање психичког или соматског обољења, иако

дуготрајно сагрешење у мислима неизбежно води до

греха на делу, до његовог отелотворења.

Проблем психичких болести решава се доста једноставно код човека који познаје учење Пра-

вославне Цркве о страстима. Истина, потребно је неко

искуство у разликовању страсти, али оно се стиче доста

брзо. Но материјализам који је лекарима наметнут и

који је за њих постепено постао уобичајен, приморава

их да сматрају да је промена карактера - последица болести, док је у стварности промена карактера под

утицајем страсти - узрок болести. Лсако се да

приметити да је код људи који пате од хистерије у

карактеру изражена сујета, а код неуротичара -

охолост. Туга и униније подстичу на лутање

(дромоманију - болесни нагон за лутањем) не само појединце него чак и цели народ, а та страст за лутањем

се чује и о себи непобитно сведочи у њиховим песмама.

Добро познати епилептички карактер (злобност,

раздражљивост, самоувереност, нестрпљивост,

тврдоглавост, сервилност, ласкање) узрок је “узвишене

болести", а у карактеру онога који пати од шизофреније увек се испољавају склоност ка маштању, самовоља и

умишљеност. Но људи који објективно пате од неке

болести не виде оно што околина види или пак неће да

се растану с гресима који унакажују њихов живот, баш

као што алкохоличари не признају своје пијанство или

не желе да се од њега растану. Многи болесници посе- ћују храмове и кају се, али испуштају из вида оне грехе

који су узрок њихових невоља. Јер ма колико да се

кајеш због грамзивости и стомакоугађања,

190

Страсши и њихова иројава кроз сомашске и нервно-психичке болесши

лењост и маштање се неће смањити ако се човек не супротстави управо њима.

У још тежој ситуацији су болесници који пате од соматских болести, код којих је иначе веза између страсти и страдања мање видљива. И како онда да се онај који пати од бронхијалне астме успешно супротстави сопственој упорности и да се окрене ка попустљивости, а онај који болује од обољења штитне жлезде да одбаци ревност која није по Богу и да прихвати умереност и поступност.

Исто тако би се могли набројати узроци исхемичне болести срца, упала унутрашњег слоја артерије, чира на желуцу и на дванаестопалачном цреву, хипертоничне болести и других. Но иако нам се патогенеза неких обољења и њихова зависност од присуства тачно одређених страсти чини довољно разумљива, ипак нам није пошло за руком да откријемо узрок низа болести. Преостаје нам само да констатујемо: узрок присуства неке болести је тачно одређена страст. У овом последњем случају може се разговарати о томе да свака мисао, замишљање догађаја и ситуација, и свога понашања у њима, активира и доводи у стање функционалне спремности строго одређене системе у људском организму. Може се сматрати да код човека који се стално мислено обраћа објекту своје склоности, ти системи хипертрофирају или се исцрпљују; схватљиво је зашто је узрок бронхијалне астме упорност, а упале унутрашњег слоја артерије – бојажљивост али никако да се да се открије зашто и како плашљивост доводи баш до чира на дванаестопалачном цреву или да се схвати зашто се неке страсти испољавају на тачно одређени начин у мимици и гестикулацији. Те претпоставке и запажања, ма како се чинили сумњичавима

191


или саблажњивима, захтевају проверу, али засада нико није показао заинтересованост за то. Па и сами болесници више су склони да дају сав новац за “чудотвореће" лекове и да за себе направе спољашње услове у којима ће бити поштеђени, него ли да признају сопствено учешће у формирању обољења и да се потруде на мењању унутарњег душевног стања. Јер до те промене може се доћи само кроз покајање, а за покајање је неопходно признање сопствене грешности, што савременом човеку веома тешко пада и што код њега изазива протест. Још већи протест изазива разматрање узрока оболевања деце млађег узраста: јер ако је узрок болести грех, а сама деца су још увек безгрешна, онда су узроци њихових болести греси родитеља, греси који буквално продиру у дечији организам и прожимају га и пре његовог доласка на свет, а и касније. Није узалуд речено да ће одмазда потомству за грехе родитеља бити до трећег колена, јер се чак и у свакодневном животу може наћи много примера да су управо родитељи и нехотице главни узрок душевних и телесних патњи сопствене деце.

Управо оне методе лечења које су уобичајене у савременој медицини у огромној већини случајева не уклањају узроке болести, него њене манифестације и свакако могу донети олакшање, али не увек и излечење. Уосталом, тражење помоћи од медици не ни у ком случају није за осуду, но исто тако не треба од тога очекивати оно што медицина није у стању да пружи.

Исто то би се могло рећи и за екстрасензорне особе и исцелитеље кад њихови поступци и идеологија не би тако силно подсећали на обичну магију, углађену псеудонаучним теоријама. Ако се, пак,

192


узме у обзир да свако зло може бити побеђено како добром, тако и још већим злом, онда је благотворност деловања “исцелитеља”, благо речено, веома сумњива. Број “исцелитеља” стално расте и они који су у потрази за размишљањем које је ласкаво за човечанство у целини и за њих лично, сматрају их весницима духовног препорода и успона човековог духа до досад невиђених висина. Али, као прво, у изјавама и понашању “исцелитеља” веома је тешко пронаћи духовност, ако им је она уопште и својствена. Као друго, у Светом Писму се директно говори да ће људи у последња времена имати необичне способности; узгред речено, нај “способнији” ће бити Антихрист. Као треће, сви исцелитељи захтевају веру лично у њих, или бар у њихове способности - а то и јесу представници оних који ће доћи “у своје име” и којима ће веровати, и већ верују, они који иду путем погибли. Тако се, можда, задатак “исцелитеља" и састоји у томе да се људи с вером и надом обраћају њима, а не Богу? Можда је разлика између њих и Антихриста само у томе што ће он покушати да обмане и изабране, а они саблажњавају просечне?!

У сваком случају, тенденција да се одбаци, изви- топери, допуни, поправи или да се макар на нехри- шћански начин објасни хришћанство може се сма- трати карактеристичном цртом “исцелитеља”, и по томе су они веома слични атеистима (иако воле да продемонстрирају своје дубоко познавање духовних закона и веру у свог личног бога). Што се, пак, тиче духовности “исцелитеља" - они, као и огромна већина савремених људи, лоше виде разлику између душевног и духовног, ако је уопште и виде. Али ма какви да су, нема сумње у њихову отуђеност


од хришћанства макар већ и због тога што док се трсе да помогну људима, ниподаштавају црквене молитве за болеснике и Свете Тајне, па чак и најједноставније покушаје да оне који пате упуте у Цркву. Апостол Павле нам саветује: Не упрежите се у исти јарам с

неверницима; јер шта има праведност са безакоњем? (2. Кор. 6, 14). Под "невернима” се подразумевају сви они који нису верни Исусу Христу: то су и следбеници других вероучења, и атеисти, и - “исцелитељи”. А ако је тако, онда сваки хришћанин који се овим последњима обраћа за помоћ, губи тачно онолико колико је оно што је вечно значајније од привременог, колико је живот значајнији од смрти.

194

Православна едиција Траг, књига број 1


Страсти и њихова пројава кроз соматске

и нервно-психичке болести

Уредник: Божана Стојановић

Ликовно обликовање и припрема:

Серјожа Попов

Лектор: Ивана Игњатов-Поповић Издаје:

Дуга Сремски Карловци, 2005.

е-mail:

[email protected]

Штампа: ЕLIT GRAF, Нови Сад

Тираж: 2000 примерака

© Божана X. Стојановић

© Дуга Књига

С1Р - Каталогизација у публикацији

Библиотека Матице српске, Нови Сад

271.2- 423.5:616.89-008 271.2- 423.57-468.6

ГУРЈЕВ, Николај Д. Страсти и њихова пројава кроз соматске и нервно-психичке болести / превела Божана X. Стојановић. - Сремски Карловци : Дуга књига, 2005 (Нови Сад : ЕНи дга^). -196 стр.; 24 сш. - (Православна едиција Траг ; књ. бр.1)

Превод дела Страсти и их воплощение в соматических и нервно-психи-

ческих болезнях / Н. Д. Гуръев. - Тираж 2000. - Реч издавача: стр. 4-7.

15ВИ 86-86127-02-9

а) Греси - психосоматске болести б) Страсти - Лечење - Православље

CОBISS.SR-ID 207849735

НАША ИЗДАЊА

Камен од угла је књига- календар или кален- дар-књига, у коју су узидани каменчићи љубави аутора према Камену од угла. Ње-

говом благодаћу су се у овој књизи сусреле и испреплеле иконе из Русије са стиховима из Србије, још једном показавши да је Црква Христова једна.

Царство Славе је уис- тину дар најмлађима, који ће по први пут добити свој календар. Њихов је пре свега по томе што су у њега не

само уписани и иконописани неки од житеља Царства Славе, него што су и описани неки догађаји из њихо- вог овоземног живота. С одласком последњег дана 2006. године, отићи ће и последњи календарски листић, чиме ће се календар преобразити у књигу.

У П Р И П Р Е М И

Изгубљена ципела Божићни игрокази

Ђакон Андреј Курајев

Школско богословље

Игуман Евменије

Духовност као одговорност

Documents

Nikolaj D.gurjev - Strasti i Njihova Projava Kroz Somatske i Nervno-psihicke Bolesti